Džefri-Arčer-Najstrože-čuvana-tajna.pdf

NAJSTROŽE ČUVANA TAJNA Saga o Kliftonovima

Džefri Arčer Prevela: Eli Gilić

Naslov originala Jeffrey Archer

BEST KEPT SECRET The Clifton Chronicles, Volume Three

PROLOG

BIG BEN OTKUCA četiri puta. Iako je lord kancelar bio iscrpljen zbog onog što se desilo te noći, još mu je dovoljno adrenalina kolalo telom da nije mogao da zaspi. Uverio je njihova gospodstva da će izreći presudu zahvaljujući kojoj će naslediti staru titulu i veliki porodični posed u slučaju Baringtona protiv Kliftona. Ponovo je razmotrio činjenice jer je verovao da bi one, i samo one, trebalo da utiču na njegovu konačnu presudu. Kad je pre četrdeset godina započeo pravničku karijeru, mentor mu je savetovao da odbaci sva lična osećanja, stavove i predrasude prilikom donošenja presude o klijentu ili slučaju. Pravo nije za one koji su nežnog srca ili romantični, istakao je. Međutim, iako se četiri decenije pridržavao tog saveta, lord kancelar je morao priznati da nikad nije naišao na slučaj u kome su argumenti u prilog obema stranama tako uravnoteženi. Poželeo je da je F. E. Smit i dalje živ kako bi ga pitao za savet. S jedne strane... kako je mrzeo te otrcane fraze. S jedne strane, Hari Klifton se rodio tri nedelje pre svog najboljeg prijatelja Džajlsa Baringtona: činjenica. S druge strane, Džajls Barington je nesporno zakoniti sin ser Hjuga Baringtona i njegove zakonite supruge Elizabet: činjenica. Ali to ga ne čini ser Hjugovim prvorođenim sinom, a to je suštinska okosnica oporuke. S jedne strane, Mejsi Tankok je rodila Harija dvadeset osmog dana devetog meseca, a priznala je da je imala avanturu sa ser Hjugom Baringtonom dok su bili na radničkom izletu u Vestonu na Moru. S druge strane, Mejsi Tankok je bila udata za Artura Kliftona kad se Hari rodio i u krštenici nedvosmisleno stoji da je Artur detetov otac. Činjenica. S jedne strane... lordu kancelaru se misli vratiše na ono što se odigralo u dvorani nakon što se Dom napokon podelio i članovi glasali treba li Džajls Barington ili Hari Klifton da naslede titulu i sva materijalna dobra. Setio se

reči glavnog službenika kad je objavio ishod krcatom Domu. „Glasovi u prilog, zdesna: dve stotine i sedamdeset tri. Glasovi protiv, sleva: dve stotine i sedamdeset tri.“ Na crvenim klupama 1 zavladao je metež. Lord kancelar je prihvatio da mu nerešeni ishod glasanja nametne nezavidan zadatak da odluči ko bi trebalo da nasledi porodičnu titulu Barington, slavnu brodsku liniju, kao i imanje, zemlju i dobra. Da samo budućnost te dvojice mladih ljudi ne zavisi od njegove odluke. Treba li da na njega utiče to što Džajls Barington želi da nasledi titulu dok Hari Klifton ne želi? Ne, ne bi trebalo. Kao što je lord Preston istakao u svom uverljivom govoru sa suparničkih klupa, to bi stvorilo loš presedan, iako bi mu dobro došlo. S druge strane, ako presudi u Harijevu korist... napokon je zaspao. Probudilo ga je tiho kucanje na vratima u sedam sati, što je bilo neuobičajeno kasno. Zakukao je i nastavio da žmuri dok je brojao otkucaje Big Bena. Samo ga još tri sata; deli od izricanja presude a on još nije odlučio. Lord kancelar je ponovo jeknuo kad je spustio stopala na pod, obuo papuče i otapkao do kupatila. Premišljao je i dok je sedeo u kadi. Činjenica. Hari Klifton i Džajls Barington su daltonisti, kao što je i ser Hjugo bio. Činjenica. Daltonizam se prenosi samo ženskom linijom te je to samo puka slučajnost i kao takva se mora odbaciti. Izašao je iz kade, obrisao se i obukao ogrtač. Zatim je pošao hodnikom zastrtim debelim tepihom do radne sobe. Lord kancelar je podigao nalivpero i na vrhu stranice napisao imena „Barington" i „Klifton“ pa stao da beleži stavke u prilog svakom čoveku kao i one protiv njega. Već je ispunio tri strane urednim rukopisom kad je Big Ben otkucao osam puta. Ali on nije bio nimalo bliži rešenju. Spustio je nalivpero i nevoljno pošao u potragu za hranom. Lord kancelar je sedeo sam i doručkovao u tišini. Odbio je i da pogleda jutarnje novine uredno savijene na drugom kraju stola ili da uključi radio kako mu neki loše obavešteni voditelj ne bi uticao na odluku. Novine su raspravljale o budućnosti načela nasleđivanja u slučaju da lord kancelar presudi u Harijevu korist dok se činilo da tabloide zanima samo hoće li Ema moći da se uda za voljenog čoveka. Kad se vratio u kupatilo da opere zube, tas pravde još nije prevagnuo ni

na jednu stranu. Big Ben je upravo otkucao devet puta kad se vratio u radnu sobu i ponovo pogledao beleške u nadi da će jedan tas napokon prevagnuti. Međutim, ostali su savršeno izjednačeni. Ponovo je iščitavao beleške kad ga je kucanje na vratima podsetilo da, koliko god mislio da je moćan, ipak ne može zaustaviti vreme. Duboko je uzdahnuo, iscepao tri stranice iz beležnice, ustao i nastavio da čita dok je išao hodnikom. U spavaćoj sobi je zatekao svog sobara Ista kako čeka pored kreveta da obavi jutarnji ritual. Ist je gospodinu vešto skinuo svileni ogrtač pa mu pomogao da obuče belu košulju, još toplu od peglanja. Sledili su uštirkani okovratnik i marama oko vrata. Dok je lord kancelar oblačio crne pantalone, uvideo je da se ugojio nekoliko kilograma otkako je prihvatio nameštenje. Ist mu je potom pomogao da odene dugački crno-zlatni ogrtač pa se posvetio njegovoj glavi i stopalima. Stavio mu je dugačku periku i prineo cipele s kopčama. Tek kad mu je sobar prebacio preko ramena zlatni lanac koji je nosilo prethodnih trideset devet lordova kancelara, pretvorio se iz lutke u pantomimi u najveći pravni autoritet u zemlji. Pogledao se u ogledalu i osetio kako je spreman da izađe na pozornicu i odigra ulogu u drami što se odvijala. Šteta što nije znao svoj tekst. Način kako je lord kancelar tempirao ulaske u severnu kulu Vestminsterske palate i izlaske iz nje zadivio bi nekog starijeg vodnika. U 9.47 čulo se kucanje na vratima i ušao je njegov sekretar Dejvid Bartolomju. „Dobro jutro, lorde“, pozdravio ga je. „Dobro jutro, gospodine Bartolomju“, odgovorio je lord kancelar. „Veoma mi je žao što vas moram obavestiti", rekao je Bartolomju, „da je lord Harvi noćas preminuo u ambulantnim kolima na putu do bolnice." Obojica su znala da to nije tačno. Lord Harvi - deda Džajlsa i Eme Barington - srušio se u dvorani, samo nekoliko trenutaka pre nego što se oglasilo zvono za glasanje. Međutim, obojica su se pridržavala starog običaja: ako poslanik Gornjeg ili Donjeg doma premine u toku zasedanja, mora se preduzeti puna istraga o okolnostima pod kojima je umro. Kako bi se ta neprijatna i nepotrebna šarada izbegla, pribegava se rečima „preminuo na putu do bolnice". Taj običaj datira iz vremena Olivera Kromvela, kad je svaka smrt mogla da uključuje prljavu igru jer su poslanici na zasedanjima nosili mačeve.

Lord kancelar se rastužio zbog smrti lorda Harvija, kolege koga je voleo i uvažavao. Poželeo je da ga sekretar nije podsetio na jednu činjenicu koju je urednim rukopisom napisao ispod imena Džajlsa Baringtona; naime, lord Harvi nije stigao da glasa pre nego što se srušio. Da jeste, glasao bi u Džajlsovu korist. To bi rešilo ovo pitanje jednom zasvagda i on bi noćas mirno spavao. Sad se očekuje da on reši to pitanje jednom zasvagda, Zapisao je još jednu činjenicu u korist Harija Kliftona. Kad je prvobitna žalba dospela pred pravne lordove, 2 glasali su četiri prema tri da Klifton nasledi titulu i, da citira oporuku... sva materijalna dobra. Još jedno kucanje na vratima. Ušao je službenik zadužen da pridržava šlep ogrtača lorda kancelara. Bio je odeven u još jednu odoru nalik onima iz opera Gilberta i Salivana, 3 što je bio znak da bi drevni obred trebalo da počne. „Dobro jutro, lorde.“ „Dobro jutro, gospodine Dankane.“ Čim je Dankan podigao šlep dugačkog crnog ogrtača lorda kancelara, Dejvid Bartolomju je istupio da otvori dvokrilna vrata svečane sobe kako bi njegov nadređeni pošao na sedmominutno putovanje do dvorane Doma lordova. Poslanici, glasnici i službenici sklanjali su se s puta čim bi videli kako im se lord kancelar približava, starajući se da njegovo napredovanje prema dvorani protekne bez prepreka. Klanjali su se u prolazu, ne njemu, već monarhu koga predstavlja. Išao je hodnikom zastrtim crvenim tepihom istim korakom kao i svakog dana proteklih šest godina, kako bi ušao u dvoranu u istom trenutku kad Big Ben počne da otkucava deseti sat. Običnim danima, a ovaj je bio daleko od toga, u dvorani bi ga dočekala šačica poslanika koja bi učtivo ustala s crvenih klupa, naklonila se lordu kancelaru i ostala da stoji sve dok biskup ne završi jutarnju molitvu, nakon čega bi se pristupilo zasedanju. Ali danas nije bilo tako jer je čuo žagor mnogo pre nego što je stigao do vrata. Čak se i on iznenadio prizorom koji ga je dočekao kad je stupio u dvoranu lordova. Crvene klupe bile su toliko krcate da su neki poslanici sedeli na stepenicama ispred prestola, dok su drugi stajali iza ograde pošto nisu uspeli da nađu mesto. Video je ovako dupke pun Dom lordova samo

kad je Njegovo veličanstvo održao Kraljev govor, kojim je obavestio poslanike oba Doma o zakonima koje njegova vlada predlaže za sledeće zasedanje parlamenta. Lord kancelar je ušao u dvoranu, a poslanici su odmah zaćutali, ustali kao jedan i naklonili se kad je zauzeo svoje mesto. Najviši pravni autoritet u zemlji polako je prelazio pogledom po dvorani. Više od hiljadu nestrpljivih očiju mu je uzvraćalo. Pogled mu se zaustavio na troje mladih ljudi što su sedeli u drugom kraju dvorane, tačno iznad njega na galeriji za posetioce. Džajls Barington i njegova sestra Ema nosili su crninu iz poštovanja prema voljenom dedi, i Hari Klifton je bio u crnom kako bi odao počast mentoru i dragom prijatelju. Lord kancelar je saosećao s njima, svestan da će im presuda koju će upravo izreći promeniti život. Molio se da je tako najbolje. Kad je uvaženi Piter Vots, bristolski biskup - veoma prikladno, pomislio je lord kancelar - otvorio molitvenik, poslanici su pognuli glave i nisu ih podigli sve dok nije izgovorio reči „U ime Oca, Sina i Svetoga duha“. Poslanici su seli na klupe, a lord kancelar je jedini ostao na nogama. Kad su se svi smestili, poslanici su čekali da čuju presudu. „Vaša gospodstva“, počeo je, „ne mogu se pretvarati da je presuda koju ste mi poverili bila laka. Nasuprot tome, priznajem da je ovo jedna od najtežih odluka koje sam ikad morao doneti u svojoj dugoj karijeri. Ali Tomas Mor je poručio da kad odenemo ove odore moramo biti spremni da donosimo odluke koje će retko zadovoljiti sve. I zaista, vaša gospodstva, u tri takva slučaja lord kancelar je obezglavljen istog dana kad je izrekao svoju presudu.“ Usledio je smeh koji je ublažio napetost, ali samo načas. „Međutim, moja dužnost je da ne zaboravim“, nastavio je kad je smeh zamro, „kako odgovaram jedino Svevišnjem. S tim na umu, vaša gospodstva, u slučaju Baringtona protiv Kliftona, u vezi s tim ko bi trebalo da bude zakoniti naslednik ser Hjuga Baringtona i preuzme porodičnu titulu, imanja i sva materijalna dobra...“ Lord kancelar je još jednom pogledao prema galeriji i pokolebao se. Pogled mu se zaustavio na troje nedužnih ljudi koji su nastavili da zure u njega. Pomolio se za Solomonovu mudrost pre nego što je dodao: „Pošto sam uzeo sve činjenice u obzir, presudio sam u korist... Džajlsa Baringtona."

Žamor odmah odjeknu dvoranom. Novinari su brzo napuštali galeriju kako bi obavestili nestrpljive urednike da presuda lorda kancelara nije narušila načelo nasleđivanja i da Hari Klifton sad može da zaprosi Emu Barington. Publika u galeriji za posetioce nagnula se preko ograde da vidi kako će poslanici reagovati na presudu. Ali ovo nije fudbalska utakmica niti je lord kancelar sudija. Nema potrebe da dune u pištaljku jer će svaki poslanik prihvatiti njegovu presudu i poštovati je. Dok je lord kancelar čekao da žagor umine, ponovo je pogledao prema galeriji da vidi kako je reagovalo troje ljudi na koje je njegova odluka najviše uticala. Hari, Ema i Džajls su i dalje bezizrazno zurili u njega kao da još nisu shvatili pravi značaj njegove presude. Posle meseci neizvesnosti, Džajlsa je preplavilo olakšanje iako se zbog smrti voljenog dede nije osećao kao pobednik. Hari je mislio samo o jednom dok je čvrsto stezao Eminu ruku. Sad može da se oženi ženom koju voli. Ema je i dalje bila nesigurna. Na kraju krajeva, lord kancelar im je stvorio sasvim novi niz nevolja, - a oni neće moći da ga pozovu da ih razreši. Lord kancelar je otvorio fasciklu sa zlatnim resama i zagledao se u dnevni red. Druga stavka je bila rasprava o predloženoj Nacionalnoj zdravstvenoj službi. Nekoliko poslanika je izašlo iz dvorane jer se sve vraćalo u normalu. Lord kancelar nikad neće priznati nikome, čak ni najbližem povereniku, da se predomislio u poslednjem trenutku.

HARI KLIFTON I EMA BARINGTON 1945-1951.

PRVO POGLAVLJE

„PREMA TOME, AKO neko zna ikakav razlog zašto ovo dvoje ljudi ne mogu biti zakonski spojeni u svetoj bračnoj zajednici, neka progovori sad ili neka zauvek ćuti. “ Hari Klifton nikad neće zaboraviti prvi put kad je čuo te reči i kako mu se nekoliko trenutaka kasnije čitav život preokrenuo. Stari Džek, koji nije mogao da laže kao ni Džordž Vašington, otkrio je na sastanku sazvanom na brzu ruku u sakristiji kako postoji mogućnost da je Ema Barington, devojka koju Hari voli svim srcem i koja je upravo trebalo da mu postane žena, njegova polusestra. Kad je Harijeva majka priznala da je jednom, samo jednom, imala seksualni odnos s Eminim ocem, Hjugom Baringtonom, nastao je pravi pakao. Prema tome, postojala je mogućnost da su on i Ema deca istog oca. Za vreme izleta s Hjugom Baringtonom, Harijeva majka se zabavljala s Arturom Kliftonom, lučkim radnikom koji je radio u brodogradilištu Barington. Iako se Mejsi posle toga udala za Artura, sveštenik je odbio da venča Harija i Emu sve dok postoji mogućnost da se to kosi s drevnim crkvenim zakonima o krvnom srodstvu. Nekoliko trenutaka kasnije Emin otac Hjugo se iskrao na zadnja vrata, kao kukavica što napušta bojište. Ema je s majkom otputovala u Škotsku, dok se Hari, očajan, vratio na Oksford, ne znajući šta da radi. Adolf Hitler je odlučio umesto njega. Hari je nekoliko dana kasnije napustio univerzitet i zamenio akademsko ruho uniformom običnog mornara. Međutim, nije služio na velikom moru više od dve nedelje kad je jedan nemački torpedo pogodio njegovo plovilo i ime Harija Kliftona pojavilo se na spisku poginulih. „ Uzimaš li ovu ženu za svoju do kraja života?“ „Da. “

Hari je po završetku neprijateljstava, kad se vratio s bojnog polja ovenčan slavom, saznao da je Ema rodila njihovog sina, Sebastijana Artura Kliftona. Ali tek kad se potpuno oporavio, saznao je da je Hjugo Barington poginuo pod užasnim okolnostima i zaveštao porodici još jednu nevolju, jednako poražavajuću kao nemogućnost da se Hari oženi voljenom devojkom. Hari nikad nije mislio da je važno što je nekoliko nedelja stariji od Džajlsa Baringtona, Eminog brata i svog najboljeg prijatelja, sve dok nije saznao kako bi mogao da bude prvi naslednik porodične titule, velikog imanja, brojnih poseda i, da citira oporuku, svih materijalnih dobara. Brzo je istakao kako ga nasleđe Baringtonovih ne zanima i da je više nego spreman da ustupi bilo kakvo pravo prvenstva koje bi mogao imati Džajlsu. Nosilac ordena podvezice i direktor Heraldičkog društva bio je spreman da prihvati takav dogovor i sve bi se možda dobro završilo da lord Preston, laburistički poslanik u Gornjem domu, nije preuzeo na sebe da podrži Harija u borbi za titulu, iako ga nije ni pitao. „Reč je o načelu", objasnio je lord Preston novinarima koji su ga ispitivali. „ Uzimaš li ovog čoveka za svog muža, kako biste živeli po božjim pravilima, u svetoj bračnoj zajednici?" „Da.“ Hari i Džajls su ostali nerazdvojni prijatelji za vreme svega toga, iako su se zvanično borili jedan protiv drugog u najvišem državnom sudu, kao i na prvim stranicama nacionalne štampe. Obojica bi bila presrećna zbog odluke lorda kancelara da je Emin i Džajlsov deda lord Harvi bio na svom mestu u prvoj klupi da čuje presudu, ali on nikad nije saznao za pobedu. Narod je ostao podeljen zbog presude, a obe porodice su mogle da se vrate normalnom životu. Druga posledica presude lorda kancelara bila je što je, kako je štampa brzo obavestila radoznale čitaoce, najviši sud dosudio kako Hari i Ema nisu u krvnom srodstvu i da on po zakonu može da je zaprosi. „Ovim prstenom vas venčavam i proglašavam mužem i ženom.“ Međutim, i Hari i Ema su znali da presuda jednog čoveka ne može nesporno dokazati da Hjugo Barington nije Harijev otac i kao posvećeni hrišćani brinuli su da možda krše božji zakon.

Njihova ljubav nije se umanjila zbog onoga što su preživeli. Samo je ojačala i, s ohrabrenjem svoje majke Elizabet i blagoslovom Harijeve majke Mejsi, Ema je pristala kad ju je Hari zaprosio. Rastužilo ju je samo što nijedna njena baka nije poživela da prisustvuje venčanju. Nisu se venčali u Oksfordu kao što su ranije nameravali, s pompom univerzitetskog venčanja i neminovnom pažnjom javnosti, već su se odlučili za jednostavnu građansku ceremoniju u Bristolu kojoj su prisustvovali samo članovi porodice i nekoliko bliskih prijatelja. Možda je najtužnije na šta su Hari i Ema nerado pristali bilo da im Sebastijan Artur Klifton bude jedino dete.

DRUGO POGLAVLJE

HARI I EMA su otputovali u Škotsku kako bi proveli medeni mesec u zamku Maldželri, predačkom domu lorda i ledi Harvi, Eminog pokojnog dede i pokojne babe. Ostavili su Sebastijana u sigurnim Elizabetinim rukama. Zamak je probudio mnogo srećnih uspomena iz vremena kad su tamo proveli raspust pre nego što je Hari otputovao u Oksford. Danju su zajedno tumarali brdima i retko su se vraćali pre nego što bi sunce nestalo iza najvišeg planinskog vrha. Posle večere, a kuvar se setio kako gospodin Klifton voli tri porcije čorbe, sedeli su ispred rasplamsale vatre i čitali Ivlina Voa, Grejama Grina i Harijevog omiljenog pisca P. G. Vudhausa. Posle dve nedelje, tokom kojih su naišli na više gorštačkih ovaca nego ljudskih bića, nevoljno su se otisnuli na dugo putovanje natrag do Bristola. Stigli su u Menor haus, radujući se životu ispunjenom spokojem. Međutim, nije ih to očekivalo. Elizabet je priznala kako jedva čeka da prestane da se stara o Sebastijanu; prečesto je dolazilo do suza pre spavanja, rekla im je. Njena sijamska mačka Kleopatra skočila je gazdarici u krilo i odmah zaspala. „Iskreno govoreći, došli ste u pravi čas“, dodala je. „Nijednom nisam uspela da rešim Tajmsovu ukrštenicu za prošle dve nedelje.“ Hari je zahvalio tašti na razumevanju. On i Ema su odveli hiperaktivnog petogodišnjeg sina natrag u Barington hol. —oOo— Pre nego što su se Hari i Ema venčali, Džajls je zahtevao da smatraju Barington hol svojim domom budući da on većinu vremena provodi u Londonu zbog dužnosti laburističkog poslanika u parlamentu. Ta kuća je bila savršena za njih, s bibliotekom od deset hiljada knjiga, prostranim parkom i

štalama punim konja. Hari je mogao na miru da piše detektivske romane o Vilijamu Voriku, Ema je jahala svakog dana a Sebastijan se igrao na velikom imanju i redovno donosio čudne životinje na čaj. Džajls je često petkom uveče dolazio u Bristol, na vreme da im se pridruži na večeri. U subotu ujutru je odlazio na sastanke s članovima okružnog veća pa svraćao na kriglu piva u radničku krčmu u luci sa svojim pomoćnikom Grifom Haskinsom. Posle toga su zajedno s deset hiljada birača na stadionu Istvil gledali kako Bristol roversi gube češće nego što pobeđuju. Džajls nikome, čak ni svom pomoćniku, nije priznao kako bi radije subotom posle podne gledao kako Bristol igra ragbi jer bi ga Grif odmah podsetio da se na Memorijal graundu ne okuplja više od dve hiljade gledalaca i da oni mahom glasaju za konzervativce. Nedeljom ujutru se Džajls mogao zateći kako kleči u Crkvi Svete Marije Redklif pored Harija i Eme. Hari je pretpostavljao da mu je to samo još jedna poslanička dužnost jer je u školi koristio svaki mogući izgovor da izbegne pohađanje službe. Ali niko nije mogao osporiti da Džajls brzo stiče glas savesnog i marljivog poslanika. Iznenada su se, bez objašnjenja, Džajlsove posete preko vikenda proredile. Kad god bi Ema potegla to pitanje s bratom, on bi promrmljao nešto o obavezama u parlamentu. Hari nije bio ubeđen i nadao se da duga odsustvovanja iz izborne jedinice neće koštati njegovog šuraka tesne većine na sledećim izborima. Jednog petka su otkrili pravi razlog Džajlsove zauzetosti prethodnih meseci. Pozvao je Emu ranije te nedelje da joj kaže kako će doći u Bristol za vikend i da će stići na večeru u petak. Međutim, nije je upozorio da će doći s jednom gošćom. Emi su se uglavnom dopadale Džajlsove devojke, koje su uvek bile privlačne, često pomalo praznoglave i bez izuzetka su ga obožavale, iako nije ostao dovoljno dugo ni s jednom da bi je bolje upoznala. Ali ovog puta to neće biti slučaj. Kad im je Džajls tog petka predstavio Virdžiniju, Ema se zapitala šta li njen brat vidi na toj devojci. Složila se da je lepotica i da ima dobre veze. U stvari, Virdžinija ih je više puta podsetila da je bila debitantkinja godine (1934), a triput je pre nego što su seli da večeraju napomenula da je kćerka

grofa Fenvika. Ema bi to pripisala živcima da Virdžinija nije mrljavila hranu i šapnula Džajlsu, dovoljno glasno da je svi čuju, kako mora da je veoma teško naći pristojnu poslugu u Glosterširu. Na njeno iznenađenje, Džajls se samo smeškao njenim zapažanjima i nijednom joj se nije usprotivio. Ema je taman htela da kaže nešto zbog čega bi se kasnije pokajala kad je Virdžinija objavila da je iscrpljena posle napornog dana i da će se povući. Kad se ona udaljila s Džajlsom iza sebe, Ema je otišla u salon, natočila veliku čašu viskija i klonula na najbližu naslonjaču. „Bog zna šta li će moja majka misliti o ledi Virdžiniji.“ Hari se osmehnuo. „Neće biti važno šta Elizabet misli jer mi se čini da će Virdžinija opstati koliko i većina Džajlsovih bivših devojaka." „Nisam tako sigurna“, odgovorila je. „Ali čudi me što se zanima za Džajlsa kad očigledno nije zaljubljena u njega.“ —oOo— Kad su se Džajls i Virdžinija odvezli natrag u London posle nedeljnog ručka, Ema je brzo zaboravila na kćerku grofa Fenvika jer je morala da se suoči s mnogo ozbiljnijom nevoljom. Još jedna dadilja je dala otkaz, rekavši da je jež u njenom krevetu bio poslednja kap. Hari je saosećao sa sirotom ženom. „Ne pomaže što je jedinac", rekla je Ema pošto ga je konačno smestila u krevet. „Sigurno mu nije zabavno što nema s kim da se igra.“ „Meni to nikad nije smetalo", odgovorio je Hari, podigavši pogled s knjige. „Tvoja majka mi je rekla da si joj zadavao mnogo muka pre nego što si krenuo u školu Sveti Bid. Uostalom, u njegovim godinama si provodio više vremena u luci nego kod kuće.“ „Pa, uskoro će i on krenuti u Sveti Bid.“ „A šta očekuješ da radim dotle? Da ga svakog jutra ostavljam u luci?“ „To nije loša ideja.“ „Uozbilji se, dragi moj. Da nije bilo Starog Džeka, ti bi još bio tamo.“ „Istina“, odvratio je Hari i podigao čašu da nazdravi velikom čoveku. „Ali šta možemo da uradimo u vezi s tim?“ Ema toliko dugo nije odgovarala

da se Hari zapitao nije li zaspala. „Možda je vreme za još jedno dete.“ Hari se toliko iznenadio da je sklopio knjigu i pomno se zagledao u ženu. Nije bio siguran je li dobro čuo. „Ali mislio sam da smo se dogovorili...“ „Jesmo. I nisam se predomislila, ali nema razloga da ne razmišljamo o usvajanju." „Otkud to, draga moja?“ „Ne mogu prestati da razmišljam o devojčici koju su našli u očevoj kancelariji one noći kad je umro“ - Ema nikad nije uspela da prevali reč ubijen preko usana - „kao i o mogućnosti da je ona njegovo dete.“ „Ali nema dokaza za to. U svakom slučaju, nisam siguran kako bi mogla da saznaš gde je ona posle toliko vremena." „Mislila sam da se posavetujem s poznatim piscem detektivskih romana.“ Hari je pažljivo razmislio pre nego što je odgovorio. „Vilijam Vorik bi ti verovatno savetovao da pokušaš da stupiš u vezu s Derekom Mičelom.“ „Ali svakako nisi zaboravio da je Mičel radio za mog oca i da nije baš vodio računa o onome što je najbolje za nas.“ „Istina“, složio se Hari. „I upravo zato bih potražio njegov savet. Na kraju krajeva, on je jedini koji zna za sve tajne iz prošlosti.“ —oOo— Dogovorili su se da se sastanu u hotelu Grand. Ema je stigla nekoliko minuta ranije i izabrala sto u uglu gde niko nije mogao da ih prisluškuje. Ponavljala je pitanja koja želi da mu postavi dok je čekala. Gospodin Mičel je ušao u predvorje kad je sat otkucao četiri puta. Iako se malo podgojio i imao više sedih otkako ga je poslednji put videla, ipak je bio nepogrešivo prepoznatljiv po hramanju. Prvo je pomislila kako više liči na bankarskog službenika nego na privatnog detektiva. Očigledno ju je prepoznao jer se uputio pravo prema njoj. „Drago mi je što vas ponovo vidim, gospođo Klifton“, pozdravio ju je. „Sedite, molim vas“, rekla je Ema, pitajući se je li nervozan koliko i ona. Rešila je da odmah pređe na stvar. „Želela sam da se vidimo, gospodine Mičele, jer mi je potrebna pomoć privatnog detektiva." Mičel se od nelagode promeškoljio na stolici. „Kad smo se poslednji put videli, obećala sam da ću podmiriti ostatak

očevog duga.“ To je bio Harijev predlog. Rekao je da će Mičel na osnovu toga zaključiti kako ona zaista želi da ga unajmi. Otvorila je tašnu, izvadila kovertu i pružila je Mičelu. „Hvala“, odgovorio je, primetno iznenađen. Ema je nastavila. „Kad smo se poslednji put videli, razgovarali smo o bebi koja je nađena u korpi u kancelariji mog oca. Viši inspektor Blejkmor, koji je vodio slučaj, kao što se sigurno sećate, rekao je mom suprugu da su se lokalne vlasti pobrinule za tu devojčicu.“ „To bi bila uobičajena praksa s obzirom na to da niko nije došao da je traži „Da, toliko sam saznala. Koliko juče sam razgovarala s osobom zaduženom za te stvari u gradskoj skupštini, ali odbio je da mi kaže gde bi ta devojčica danas mogla biti.“ „Mora da je tako naredio službeni izvršitelj koji je ispitivao smrt kako bi zaštitio dete od ljubopitljivosti novinara. To ne znači da ne postoje načini da se otkrije gde se dete nalazi.“ „Drago mi je što to čujem.“ Ema je oklevala. „Ali pre nego što nastavimo tim putem, moram biti sigurna da je ta devojčica dete mog oca.“ „Uveravam vas, gospođo Klifton, da nema sumnje u to.“ „Kako možete biti tako sigurni?“ „Mogao bih vam ispričati sve pojedinosti, ali verovatno bi vam bilo neprijatno.“ „Gospodine Mičele, ne verujem da bi išta što mi ispričate o mom ocu moglo da me iznenadi." Mičel je poćutao nekoliko trenutaka. Naposletku je rekao: „Sigurno znate da se ser Hjugo preselio u London dok sam radio za njega.“ „Tačnije, pobegao je na dan mog venčanja.“ Mičel nije ništa odgovorio na to. „Približno godinu dana kasnije, počeo je da živi s izvesnom gospođicom Olgom Pjotrovskom na Launds skveru.“ „Ali kako je to mogao da priušti kad ga je moj deda ostavio bez penija?“ „Nije mogao. Da se otvoreno izrazim, nije samo živeo sa gospođicom Pjotrovskom već je živeo na njen račun.“ „Možete li mi reći nešto o toj dami?“ „Mnogo toga. Bila je Poljakinja po rođenju i pobegla je iz Varšave 1941, ubrzo nakon što su joj roditelji uhapšeni.”

„Šta su zgrešili?“ „Bili su Jevreji“, odgovorio je Mičel ravnodušno. „Uspela je da pređe granicu s nekoliko porodičnih dragocenosti i stigne u London, gde je iznajmila stan na Launds skveru. Nedugo posle toga upoznala je vašeg oca na koktelu kod jednog zajedničkog prijatelja. Udvarao joj se nekoliko nedelja i potom se preselio kod nje pošto joj je dao reč da će se venčati s njom čim mu razvod postane pravosnažan." „Rekla sam da me ništa ne može iznenaditi. Pogrešila sam.“ „Postaje gore“, upozorio ju je Mičel. „Kad je vaš deda umro, ser Hjugo je odmah napustio gospođicu Pjotrovsku i vratio se u Bristol da preuzme nasledstvo i predsedavanje brodskom linijom Barington. Ali pre toga je ukrao sav nakit gospođice Pjotrovske kao i nekoliko vrednih slika.“ „Zašto nije uhapšen ako je to istina?“ „Uhapšen je“, odgovorio je Mičel. „Trebalo je da ga optuže kad je njegov saradnik Tobi Danstabl, koji je pristao da potkaže saradnike, izvršio samoubistvo u ćeliji noć pre suđenja.“ Ema je pogla glavu. „Želite li da prekinem, gospođo Klifton?" „Ne“, odgovorila je i pogledaia ga pravo u oči. „Moram sve da znam.“ „Iako vaš otac to nije znao kad se vratio u Bristol, gospođica Pjotrovska je zatrudnela. Rodila je devojčicu, koja je uvedena u matičnu knjigu kao Džesika Pjotrovska.“ „Kako to znate?“ „Zato što me je gospođica Pjotrovska unajmila kad vaš otac više nije mogao da izmiruje moje račune. Ironično je što je ostala bez novca baš kad je vaš otac nasledio bogatstvo. Zbog toga je i otputovala u Bristol sa Džesikom. Želela je da ser Hjugo sazna kako ima još jednu kćerku jer je mislila da je njegova dužnost da odgaji devojčicu." „Što je sad moja dužnost", rekla je Ema tiho. Zastala je. „Ali nemam predstavu kako da je pronađem i nadala sam se da ćete mi pomoći.“ „Učiniću sve što mogu, gospođo Klifton. Ali neće biti lako posle toliko vremena. Vi ćete prvi saznati ako nešto otkrijem“, dodao je dok je ustajao. Ema je osetila blagu grižu savesti dok je Mičel hramao dalje od nje. Nije ga ponudila ni šoljom čaja. —oOo—

Nije mogla da dočeka da se vrati kući i ispriča Hariju kako je sastanak s Mičelom protekao. Kad je uletela u biblioteku Barington hola, spuštao je slušalicu. Toliko se široko osmehivao da je samo rekla: „Ti prvi.“ „Moj američki izdavač želi da idem na turneju po Americi kad mi sledećeg meseca objave knjigu." „To je divna vest, dragi. Konačno ćeš moći da upoznaš moju baba-tetku Filis, da ne spominjem rođaka Alistera.“ „Jedva čekam.“ „Ne rugaj se, dete!“ „Neću, pošto je izdavač predložio da mi se pridružiš na putovanju tako da ćeš je i ti videti.“ „Volela bih da idem s tobom, dragi, ali trenutak nije mogao biti gori. Dadilja Rajan je spakovala kofere i stidim se što moram reći da agencija za zapošljavanje dadilja neće više da sarađuje s nama.“ „Možda mogu nagovoriti izdavača da pristane da i Seb pođe.“ „Što bi verovatno dovelo do naše deportacije“, odvratila je. „Ne, ja ću ostati kod kuće sa Sebom dok ti osvajaš kolonije.“ Hari je zagrlio ženu. „Šteta. Nadao sam se drugom medenom mesecu. Uzgred, kako je protekao sastanak s Mičelom?“ —oOo— Hari je bio na književnom ručku u Edinburgu kad je Derek Mičel pozvao Emu. „Možda imam trag“, rekao je, ne predstavivši se. „Kad možemo da se nađemo?“ „U deset sutra ujutru, na istom mestu?“ Tek što je spustila slušalicu, telefon je ponovo zazvonio. Javila se i čula sestru s druge strane. „Kakvo prijatno iznenađenje, Grejs. Ali znajući te, imaš dobar razlog za javljanje." „Neke od nas imaju posao s punim radnim vremenom“, podsetila ju je Grejs. „Ali u pravu si. Zovem te jer sam sinoć bila na predavanju profesora Sajrusa Feldmana.“

„Dvostrukog dobitnika Pulicerove nagrade?“, pitala je Ema u nadi da će zadiviti sestru. „Sa Stanfordskog univerziteta, ako se dobro sećam.” „Zadivljena sam“, odgovorila je Grejs. „Ali važnije je što će te zadiviti govor koji je održao.“ „On je ekonomista, koliko se sećam“, odgovorila je Ema, pokušavajući da se održi na površini. „Teško da je to moja oblast." „Nije ni moja, ali kad je govorio o transportu...“ „Zvuči opčinjavajuće.“ „I bilo je“, odvratila je Grejs, ne obazirući se na njenu zajedljivost, „pogotovo kad se osvrnuo na budućnost plovidbe pošto Engleska prekomorska avionska korporacija namerava da uvede redovnu liniju od Londona do Njujorka.“ Ema je odjednom shvatila zašto ju je sestra pozvala. „Postoji li ikakva nada da dobijem prepis tog predavanja?“ „Postoji nešto bolje od toga. Njegovo sledeće odredište je Bristol te ćeš moći lično da ga čuješ.“ „Možda bih mogla da porazgovaram s njim posle predavanja. Volela bih da ga pitam mnogo toga.“ „Dobra ideja, ali čuvaj se. Iako je on od onih muškaraca kojima je mozak veći od muda, trenutno je u četvrtom braku, a sinoć nije bilo ni traga od njegove žene.“ Ema se nasmejala. „Veoma si bezobrazna, sestrice, ali hvala na savetu.“ —oOo— Hari se sutra ujutru odvezao vozom od Edinburga do Mančestera. Pošto je govorio pred malim skupom u opštinskoj biblioteci, pristao je da odgovara na pitanja. Prvo je neminovno postavio novinar. Oni se retko predstavljaju i činilo se da ih njegova najnovija knjiga veoma malo zanima, ako ih uopšte i zanima. Danas je bio red na Mančester gardijan. „Kako je gospođa Klifton?“ „Dobro, hvala na pitanju“, odgovorio je obazrivo. „Je li istina da oboje živite u istoj kući sa ser Džajlsom Baringtonom?“ „Kuća je prilično velika." „Jeste li ogorčeni što je ser Džajls dobio sve iz očeve oporuke a vi niste

dobili ništa?“ „Naravno da nisam. Dobio sam Emu, a to je jedino što sam oduvek želeo.“ To kao da je načas ućutkalo novinara, što je pružilo priliku nekome iz publike da se javi. „Kad će Vilijam Vorik dobiti mesto višeg inspektora Davenporta?" „Neće u sledećoj knjizi“, odgovorio je Hari, osmehnuvši se. „Uveravam vas u to.“ „Je li tačno, gospodine Kliftone, da ste za poslednje tri godine ostali bez sedam dadilja?" U Mančesteru očigledno ima više novinskih kuća. U kolima na putu do železničke stanice Hari je gunđao zbog štampe iako ga je domaćin iz Mančestera uveravao da publicitet ne škodi prodaji knjige. Ali Hari je znao da Ema brine zbog neprestane pažnje javnosti i uticaja koji bi to moglo imati na Sebastijana kad krene u školu. „Dečaci umeju da budu veoma surovi“, podsetila ga je. „Pa, bar ga neće tući zato što je olizao činiju s kašom“, odgovorio je Hari. —oOo— Iako je Ema stigla nekoliko minuta ranije, Mičel je već sedeo u separeu. Ustao je čim mu se pridružila. „Jeste li za čaj, gospodine Mičele?“, pitala je pre nego što je sela. „Ne, hvala, gospođo Klifton.“ Mičel nije bio od onih što ćaskaju. Seo je i otvorio beležnicu. „Izgleda da su lokalne vlasti smestile Džesiku Smit...“ „Smit?“, upita Ema. „Zašto ne Pjotrovska ili čak Barington?“ „Prelako bi joj ušli u trag i pretpostavljam da je službeni izvršitelj zahtevao anonimnost za vreme istrage. Lokalne vlasti su“, nastavio je, „poslale gospođicu Dž. Smit u Dom doktora Barnarda 4 u Bridžvoteru.“ „Zašto u Bridžvoteru?“ „Verovatno je tad tamo bio najbliži dom u kome je bilo mesta.“ „Je li ona i dalje tamo?“ „Koliko sam uspeo da saznam, jeste. Ali nedavno sam otkrio da nameravaju da pošalju nekoliko devojčica u domove u Australiji.“

„Zašto bi to uradili?“ „Deo australijske imigracione politike jeste da plaća deset funti kako bi se pospešilo naseljavanje zemlje mladim ljudima, a trenutno naročito traže devojčice." „Mislila sam da će ih dečaci više zanimati.“ „Izgleda da ih već imaju dovoljno“, odgovorio je Mičel i osmehnuo se, što je bio redak prizor. „Onda bi najbolje bilo da što pre odemo u Bridžvoter.“ „Samo malo, gospođo Klifton. Ako pokažete preveliko oduševljenje, sabraće dva i dva i otkriti zašto vas gospođica Dž. Smit toliko zanima pa zaključiti kako vi i gospodin Klifton niste prikladni da je usvojite.“ „Ali zbog čega bi nas odbili?“ „Zbog vašeg prezimena, za početak. Da ne spominjem što niste bili u braku s gospodinom Kliftonom kad ste rodili sina.“ „Pa šta predlažete?“, pitala je Ema tiho. „Podnesite zahtev na uobičajen način. Nemojte odati da vam se žuri i neka deluje kao da odluku prepuštate njima.“ „Ali kako da znamo da nas u svakom slučaju neće odbiti?“ „Moraćete da ih pogurate u pravom smeru, zar ne, gospođo Klifton?“ „Šta predlažete?“ „Prilikom popunjavanja zahteva, moraćete da navedete čemu dajete prednost. To svima štedi mnogo vremena i truda. Zato navedite kako tražite petogodišnju ili šestogodišnju devojčicu pošto vam je sin malo stariji. Tako će suziti izbor.“ „Imate li još neki predlog?“ „Imam“, odgovorio je Mičel. „Štriklirajte kvadratić u kome stoji da je veroispovest nevažna.“ „Zašto bi to pomoglo?“ „Zato što u prijavi gospođice Džesike Smit piše da joj je majka Jevrejka a otac nepoznat.“

TREĆE POGLAVLJE

„KAKO LI JE jedan limunko 5 uspeo da dobije Srebrnu zvezdu?“, pitao je imigracioni službenik na Ajdlvajldu dok je gledao Harijevu vizu. „Duga priča“, odgovorio je Hari, misleći kako nije pametno da mu kaže kako je uhapšen zbog ubistva čim je prošli put kročio u Njujork. „Lepo se provedite u Sjedinjenim Američkim Državama.“ Službenik se rukovao s njim. „Hvala.“ Hari se trudio da ne deluje iznenađeno dok je pratio znakove prema delu gde može podići prtljag. Ponovo je pogledao uputstva dok je čekao da se pojavi njegov kofer. Dočekaće ga glavni predstavnik za odnose s javnošću izdavačke kuće Viking, otpratiti ga do hotela i izložiti mu raspored. Kad god bi posetio neki grad u Engleskoj, pratio bi ga domaći predstavnik prodaje te nije bio sasvim siguran šta je predstavnik za odnose s javnošću. Pošto je uzeo stari školski kofer, Hari je produžio prema carini. Jedan službenik ga je zamolio da otvori kofer, letimično pogledao pa kredom nacrtao veliki krst sa strane pre nego što mu je dao znak da produži. Hari je prošao ispod velikog polukružnog znaka na kome je pisalo Dobro došli u Njujork iznad fotografije s koje se široko osmehivao gradonačelnik Vilijam O’Dvajer. Kad je izašao u dolazni hol, dočekao ga je red uniformisanih vozača koji su držali papire s imenima. Potražio je prezime „Klifton" pa se osmehnuo vozaču kad ga je spazio. „To sam ja.“ „Drago mi je, gospodine Kliftone. Ja sam Čarli.“ Uzeo je Harijev teški kofer kao da je aktovka. „A ovo je Natali, vaša predstavnica za odnose s javnošću.“ Hari se okrenuo prema mladoj ženi koja je u uputstvima navedena samo kao „N. Redvud“. Bila je visoka gotovo kao i on, plave kose s pomodnom frizurom, plavim očima i zubima beljim i pravilnijim nego što je ikada video,

osim na reklami za zubnu pastu na jednom plakatu. Kao da to nije dovoljno, glava joj je počivala na telu oblika peščanog sata. Hari nikad nije sreo nikoga nalik Natali u posleratnoj Engleskoj s ograničenim sledovanjima. „Drago mi je, gospođice Redvud“, rekao je dok su se rukovali. „I meni je drago, Hari“, odgovorila je. „Zovite me Natali“, dodala je dok su pratili Čarlija kroz gužvu. „Vaš sam veliki obožavalac. Naprosto obožavam Vilijama Vorika i ne sumnjam da će vaša najnovija knjiga postići veliki uspeh.“ Kad su stigli do ivičnjaka, Čarli je otvorio vrata najduže limuzine koju je Hari video. Hari je stao u stranu da propusti Natali. „O, obožavam Engleze“, rekla je kad je ušao za njom. Limuzina se uključila u saobraćaj koji je polako napredovao prema Njujorku. „Prvo ćemo otići do vašeg hotela. Uzela sam vam apartman na jedanaestom spratu u Pjeru. Imate dovoljno vremena da se osvežite pre nego što se pridružite gospodinu Ginzbergu na ručku u klubu Harvard. Uzgred, on se raduje što će vas upoznati.“ „I ja se radujem što ću upoznati njega“, odgovorio je Hari. „On je objavio moje zatvorske dnevnike kao i prvi roman o Vilijamu Voriku te sam mu veoma zahvalan." „I uložio je mnogo vremena i novca kako bi roman Da se nisi usudio dospeo na listu bestselera. Zamolio me je vam podrobno objasnim kako to nameravamo da postignemo." „Učinite to, molim vas“, rekao je Hari i pogledao kroz prozor da uživa u pogledu koji je poslednji put imao iz zadnjeg dela žutog zatvoreničkog autobusa koji ga je vodio u zatvorsku ćeliju umesto u apartman u hotelu Pjer. Dotakla ga je po nozi. „Moramo da pokrijemo mnogo toga pre nego što se sastanete s gospodinom Ginzbergom.“ Natali mu je pružila debelu plavu fasciklu. „Za početak ću vam objasniti kako ćemo vašu knjigu ubaciti na listu bestselera zato što ovde poslujemo potpuno drugačije nego u Engleskoj.“ Hari je otvorio fasciklu i pokušao da se usredsredi. Nikad ranije nije sedeo pored žene koja izgleda kao da ju je neko izlio u haljinu. „U Americi“, nastavila je Natali, „imate samo tri nedelje da se postarate da vam knjiga dospe na listu bestselera Njujork tajmsa. Ako se za to vreme ne probijete u prvih petnaest, knjižare pakuju zalihe romana i vraćaju ga

izdavaču.“ „To je ludo“, istakao je Hari. „Kad knjižara naruči primerke u Engleskoj, izdavač smatra da je knjiga prodata.“ „Ne nudite knjižarama mogućnost da vrate neprodate primerke?" „Naravno da ne nudimo", odvrati Hari, preneražen tom idejom. „A je li tačno i da prodajete knjige bez popusta?" „Da, naravno." „Pa, otkrićete da je ovde potpuno drugačije jer ako uđete u prvih petnaest, cena se odmah prepolovljuje a knjiga premešta u zadnji deo knjižare.“ „Zašto? Bestseler bi svakako valjalo vidno izložiti u prednjem delu knjižare, čak i u izlogu, a pogotovo ne treba odobriti popust." „Nije tako pošto su reklamni agenti otkrili da ako neko uđe u knjižaru s namerom da kupi određeni bestseler i mora da ode u zadnji deo da ga pronađe, jedan od pet kupaca kupi još dve knjige na putu do pulta s knjigama na popustu dok jedan od tri uzme još jednu.“ „Pametno, ali ne verujem da će to zaživeti u Engleskoj.“ „Verujem da je to samo pitanje vremena, ali sad bar razumete zašto je tako važno da vam knjiga što je pre moguće dospe na tu listu jer kad se cena jednom prepolovi verovatno ćete još nekoliko nedelja ostati među prvih petnaest. Zapravo je teže sići s liste nego dospeti na nju. Ali ako omanete, roman Da se nisi usudio biće povučen s polica za mesec dana a mi ćemo izgubiti mnogo novca.“ „Shvatio sam poruku“, odgovorio je Hari dok je limuzina polako prelazila Bruklinski most. Ponovo je video žute taksije za čijim volanima su sedeli taksisti kojima cigarete vire iz usta. „Još je teže što ćemo morati da posetimo sedamnaest gradova za dvadeset jedan dan.“ „Mi?“ „Da, biću uz vas za vreme turneje“, odvratila je nehajno. „Uglavnom ostajem u Njujorku i prepuštam lokalnom predstavniku za odnose s javnošću u svakom gradu da brine o piscima, ali ne i ovog puta, jer je gospodin Ginzberg zahtevao da vas ne ostavljam.“ Ponovo mu je lako dotakla nogu pa okrenula stranicu u fascikli što joj je ležala na krilu. Hari ju je pogledala i ona mu se koketno osmehnula. Da li očijuka s

njim? Ne, to je nemoguće. Na kraju krajeva, tek su se upoznali. „Već sam vam ugovorila gostovanja na vodećim radio-stanicama, uključujući emisiju Meta Džejkobsa, koja svakog jutra ima jedanaest miliona slušalaca. Niko nije delotvorniji od Meta kad je reč o izvlačenju knjiga iz knjižara.“ Hari je imao nekoliko pitanja, ali Natali je bila kao vinčesterka, ispaljivala je metak kad god bi podigao glavu. „Moram da vas upozorim“, nastavila je bez predaha, „većina velikih programa vam neće pružiti više od nekoliko minuta, oni nisu kao vaš Bi-BiSi. Oni ne shvataju pojam ’opširnosti’. Zato morate voditi računa da što češće ponovite naslov knjige.“ Hari je listao raspored turneje. Činilo se da svaki dan počinje u drugom gradu, gde je trebalo da gostuje u jutarnjoj radio-emisiji a zatim su sledili brojni intervjui pre no što potrči na aerodrom. „Ophodite li se ovako prema svim svojim piscima?“ „Naravno da ne“, odgovorila je Natali. Ponovo mu je dotakla nogu. „Što nas dovodi do najveće nevolju koju imamo s vama.“ „Imate nevolju sa mnom?“ „Svakako. Većina novinara će želeti da vas ispituje o vašoj zatvorskoj kazni i kako je jedan Englez uspeo da dobije Srebrnu zvezdu, ali uvek morate da vratite temu razgovora na knjigu." „U Engleskoj bi se to smatralo prilično drskim.“ „U Americi vas drskost dovodi na listu bestselera.“ „Ali zar novinari neće želeti da razgovaraju o knjizi?“ „Hari, morate pretpostaviti da je nijedan nije pročitao. Desetine novih romana završe na njihovom radnom stolu svakog dana te ćete imati sreće ako su pročitali išta više od naslova. Biće prijatno iznenađenje ako su vam uopšte zapamtili ime. Pristali su da vas pozovu u emisije samo zato što ste bivši robijaš koji je dobio Srebrnu zvezdu. Zato hajde da to obrnemo u našu korist i reklamiramo knjigu kao ludi“, rekla je kad se limuzina zaustavila ispred hotela Pjer. Hari je poželeo da je opet u Engleskoj. Vozač je iskočio da otvori vrata, a portir je prišao automobilu. Natali je uvela Harija u hotel i produžili su predvorjem do recepcije, gde je bilo dovoljno da pokaže pasoš i potpiše jedan formular. Natali kao da je sve

pripremila za božji dolazak. „Dobro došli u Pjer, gospodine Kliftone“, rekao je recepcionar i pružio mu veliki ključ. „Naći ćemo se ovde...“, Natali je pogledala na sat, „.. .za jedan sat. Tad će vas limuzina odvesti u Harvard na ručak s gospodinom Ginzbergom.“ „Hvala“, rekao je Hari. Gledao ju je kako se udaljava pa izlazi kroz obrtna vrata. Nehotice je primetio da nije jedini muškarac koji nije mogao da skine pogled s nje. Vratar ga je odveo do jedanaestog sprata, uveo ga u apartman i objasnio mu kako neki uređaji rade. Hari nikad ranije nije odseo u hotelu koji ima kadu i tuš-kabinu. Odlučio je da beleži kako bi sve ispričao majci po povratku u Bristol. Zahvalio je vrataru i rastao se s jedinim dolarom koji je imao. Prvo što je uradio, čak i pre nego što se raspakovao, bilo je da podigne slušalicu telefona pored kreveta i pozove Emu. „Pozvaću vas za petnaestak minuta, gospodine”‚ rekao je međunarodni operater. Hari se predugo zadržao pod tušem. Pošto se obrisao najvećim peškirom koji je ikad video, tek je počeo da se raspakuje kad je telefon zazvonio. „Uspostavili smo vaš međunarodni poziv, gospodine“, rekao je operater. Potom je čuo Emin glas. „Jesi li ti, dragi? Čuješ li me?“ „Naravno da te čujem, srce“, odgovorio je Hari, osmehujući se. „Već zvučiš kao Amerikanac. Ne mogu da zamislim kakav ćeš biti za tri nedelje.“ „Spreman da se vratim u Bristol, rekao bih, pogotovo ako knjiga dospe na listu bestselera.“ „A ako ne dospe?“ „Možda ću se ranije vratiti kući.“ „Rekla bih da je to u redu. I, odakle zoveš?“ „Iz Pjera, smestili su me u najveću hotelsku sobu koju sam ikad video. Četvoro može da spava u ovom krevetu." „Ti se postaraj da spava samo jedan čovek.“ „Imam klima-uređaj i radio u kupatilu. Samo da znaš, još nisam dokonao kako se sve uključuje. Ili isključuje.“

„Trebalo je da povedeš Seba. On bi već ovladao time „Ili bi sve rastavio i ostavio me da sve ponovo sklopim. Ali kako je momčić?“ „Dobro je. U stvari, deluje mirnije bez dadilje.“ „To je olakšanje. A kako napreduje tvoja potraga za gospođicom Dž. Smit?“ „Polako, ali pozvali su me na razgovor u Domu doktora Barnarda sutra posle podne.“ „To zvuči ohrabrujuće.“ „Ujutru ću se naći s gospodinom Mičelom te ću znati šta da kažem i, što je možda još važnije, šta da ne kažem." „Biće sve u redu, Ema. Samo imaj na umu da je njihova odgovornost da smeste decu u dobre kuće. Jedino me brine kako li će Sebastijan reagovati kad sazna šta smeraš.“ „Već je saznao. Potegla sam tu temu sinoć pre nego što je otišao na spavanje i iznenadila sam se što se oduševio tom zamisli. Ali kad god uključiš Seba u nešto, javlja se nova nevolja." „Šta se sad desilo?“ „Očekuje da će se i on pitati koga ćemo izabrati. Dobra vest je što želi sestru.“ „To može da se zapetlja ako mu se gospođica Dž. Smit ne dopadne i odluči se za neku drugu.“ „Ne znam šta ćemo ako se to desi.“ „Samo ćemo morati nekako da ga ubedimo kako je Džesika njegov izbor." „A kako misliš da to izvedemo?“ „Razmisliću o tome.“ „Samo imaj u vidu da ne smeš da ga potcenjuješ. Lako bi moglo da nam se obije o glavu ako to uradimo.“ „Razgovaraćemo o tome kad se vratim“, odgovorio je Hari. „Moram da žurim, draga. Harold Ginzberg me očekuje na ručku.“ „Pozdravi ga i ne zaboravi da ni njega ne smeš da potcenjuješ. I kad si već kod toga, ne zaboravi da ga pitaš šta se desilo s...“ „Nisam zaboravio.“ „Srećno, dragi“, rekla je Ema, „i samo se postaraj da ti knjiga dospe na listu bestselera.“

„Gora si od Natali.“ „Ko je Natali?" „Jedna zanosna plavuša koja ne može da drži ruke dalje od mene.“ „Pravi si pripovedač, Hari Kliftone." —oOo— Ema je među prvima ušla u univerzitetski amfiteatar te večeri na predavanje Pošto je dobila rat, je li Engleska izgubila mir? profesora Sajrusa Feldmana. Sela je na kraju reda izgrebanih sedišta otprilike na polovini amfiteatra. Mnogo pre nego što je predavanje počelo, prostorija je bila toliko krcata da su zakasneli posetioci sedeli na stepenicama, a nekoliko njih se čak smestilo na prozorske okvire. Svi su zapljeskali čim je dvostruki dobitnik Pulicerove nagrade ušao u pratnji univerzitetskog prodekana. Kad su se svi smestili, ser Filip Moris je predstavio gosta i ukratko izložio njegovu izuzetnu karijeru, od studentskih dana na Prinstonu preko postavljenja za najmlađeg profesora na Stanfordu do druge Pulicerove nagrade, koju je dobio prošle godine. Sledio je još jedan dugački aplauz. Profesor Feldman je ustao i prišao podijumu. Prvo što je Ema primetila u vezi sa Sajrusom Feldmanom, čak i pre nego što je progovorio, bila je njegova lepota, što je Grejs propustila da joj kaže. Mora da je malo viši od metar osamdeset, guste sede kose i preplanulog lica koje podseća sve na kom univerzitetu predaje. Njegova sportska građa prkosila je godinama i nagoveštavala da provodi vremena na sportskom terenu koliko i u biblioteci. Čim je progovorio, Emu je opčinila njegova sirova energija. Kroz nekoliko trenutaka svi su sedeli na ivici sedišta. Studenti su mahnito beležili svaku njegovu reč, a Ema je zažalila što nije ponela beležnicu i olovku. Profesor se nije služio beleškama i lako je prelazio s jedne teme na drugu: na ulogu Vol strita posle rata, dolar kao novu svetsku monetu, naftu kao na robu koja će prevlađivati u drugoj polovini veka a možda i duže, na buduću ulogu Međunarodnog monetarnog fonda i hoće li se Amerika i dalje držati zlatnog standarda.

Kad je završio predavanje, Ema je žalila samo što se gotovo nije dotakao transporta osim što je spomenuo kako će avioni promeniti novi svetski poredak kako za posao tako i za turizam. Ali kao prekaljeni profesionalac podsetio je publiku da je napisao knjigu o tome. Ema neće čekati Božić kako bi se domogla primerka. To ju je navelo da pomisli na Harija. Ponadala se da njegova turneja u Americi napreduje. Pošto je kupila primerak Novog svetskog poretka, pridružila se dugom redu ljudi koji su čekali da im potpiše knjigu. Gotovo je završila prvo poglavlje dok je stigla do početka reda i zapitala se da li bi bio voljan da joj posveti nekoliko trenutaka i otkrije joj svoje stavove o budućnosti engleske brodske industrije. Spustila je knjigu na sto ispred njega i on joj se srdačno osmehnuo. „Kome da je posvetim?“ Odlučila je da se kocka. „Emi Barington." Bolje ju je pogledao. „Da niste kojim slučajem u srodstvu s pokojnim ser Volterom Baringtonom?" „On mi je deda“, odgovorila je ponosno. „Slušao sam njegovo predavanje o ulozi brodogradnje ako Amerika uđe u Prvi svetski rat. Tad sam bio student i naučio me je više za jedan sat nego moji profesori za ceo semestar." „I mene je naučio mnogo toga“, rekla je Ema i uzvratiia mu osmeh. „Želeo sam da ga pitam mnogo toga“, dodao je Feldman, „ali te večeri je žurio na voz za Vašington i nikad ga više nisam video.“ „Ima i mnogo toga što bih ja želela da vas pitam“, odvratila je Ema. „Tačnije, ’morala da vas pitam’.“ Feldman je pogledao na red. „Nagađam da ovo neće trajati duže od pola sata, a pošto ne žurim na voz za Vašington, možda bismo mogli da porazgovaramo nasamo pre nego što odem, gospođice Barington?“

ČETVRTO POGLAVLJE

„I

moja draga Ema?“, pitao je Harold Ginzberg pošto je dočekao Harija u klubu Harvard. „Upravo sam se čuo s njom“, odgovorio je Hari. „Pozdravila vas je. Žao joj je što nije mogla da nam se pridruži.“ „I meni je žao. Molim vas, recite joj da sledeći put neću prihvatiti nikakve izgovore." Ginzberg je poveo gosta kroz salu za ručavanje do stola u uglu za kojim očigledno redovno obeduje. „Nadam se da vam se Pjer dopada“, rekao je kad im je konobar pružio jelovnike. „Bilo bi u redu kad bih znao kako da isključim tuš.“ Ginzberg se nasmejao. „Možda bi trebalo da zamolite gospođicu Redvud da vam pritekne u pomoć.“ „Nisam siguran da bih u tom slučaju umeo da isključim nju.“ „Ah, dakle već vas je podvrgla predavanju o tome koliko je važno da roman Da se nisi usudio dospe na listu bestselera što je pre moguće." „Dama koja uliva strah.“ „Zato sam je i postavio za direktorku“, odgovorio je Ginzberg, „uprkos protivljenju nekoliko direktora koji nisu želeli ženu u upravnom odboru." „Ema bi se ponosila vama“, odvrati Hari. „Mogu vas uveriti da me je gospođica Redvud upozorila na posledice ako ne uspem." „To liči na Natali. I ne zaboravite da samo od nje zavisi hoćete li se vratiti kući avionom ili čamcem na vesla.“ Hari bi se nasmejao da je bio siguran kako se njegov izdavač šali. „Pozvao bih je da ruča s nama“, nastavio je Ginzberg, „ali kao što ste možda primetili, Harvard ne prima žene - nemojte reći Emi.“ „Čini mi se da ćete videti ženu kako ruča u Harvardu mnogo pre nego što ijedna žena uđe u bilo koji gospodski klub u Pol Molu ili Sent Džejmsu.“ „Pre nego što pređemo na turneju“, rekao je Ginzberg, „želim da čujem KAKO JE

šta ste sve vi i Ema radili otkako je ona otišla iz Njujorka. Kako ste dobili Srebrnu zvezdu? Je li se Ema zaposlila? Kako je Sebastijan reagovao kad je prvi put video oca? I...“ „A Ema je zahtevala da se ne vraćam u Englesku dok ne saznam šta se desilo sa Seftonom Dželksom.“ „Hoćemo li prvo da naručimo? Ne želim da razmišljam o Seftonu Dželksu na prazan stomak.“ —oOo— „Jeste da ne žurim na voz za Vašington, ali bojim se da večeras moram da se vratim u London, gospođice Barington“, rekao je profesor Feldman pošto je potpisao i poslednju knjigu. „Držim predavanje u Londonskoj ekonomskoj školi u deset sutra ujutru te vam mogu posvetiti samo nekoliko minuta.“ Ema se trudila da joj se razočaranje ne vidi na licu. „Ukoliko...“, počeo je Feldman. „Ukoliko šta?“ „Ukoliko ne želite da mi se pridružite na putu za London. U tom slučaju biste bar dva sata imali moju nepodeljenu pažnju.“ Ema je oklevala. „Moram da telefoniram.“ Dvadeset minuta kasnije, sedela je u vagonu prve klase naspram profesora Feldmana. On je postavio prvo pitanje. „Dakle, gospođice Barington, da li je vaša porodica i dalje vlasnik brodske linije koja nosi vaše čuveno prezime?" „ Jeste, moja majka je vlasnik dvadeset dva odsto akcija." „To će porodici ostaviti više nego dovoljno kontrole, a to je jedino važno u bilo kakvoj organizaciji - sve dok se neko drugi ne domogne više od dvadeset dva odsto akcija." „Moj brat Džajls se ne zanima mnogo za poslovanje kompanije. On je poslanik u parlamentu i čak ne prisustvuje generalnim skupštinama. Ali ja prisustvujem, profesore, zbog čega sam i morala da razgovaram s vama.“ „Molim vas, zovite me Sajrus. Stigao sam u godine kad ne želim da me lepe žene podsećaju na to koliko sam star.“ Grejs je bila u pravu kad je o jednoj stvari reč, pomislila je Ema i odlučila da to iskoristi. Uzvratila mu je osmeh pa pitala: „Koje nevolje predviđate brodskoj industriji u sledećoj

deceniji? Naš novi predsednik, ser Vilijam Travers...“ „Izuzetan čovek. Kjunard je budalasto postupio što je dozvolio da tako sposoban čovek ode“, prekinuo ju je Feldman. „Ser Vilijam razmišlja o dodavanju nove putničke linije našoj floti.“ „Ludilo!“, reče Feldman i pesnicom udari sedište pored sebe, podigavši oblak prašine. Pre nego što je Ema stigla da pita zašto, dodao je: „Ukoliko nemate višak novca koga želite da se rešite ili postoje poreske olakšice u engleskoj brodskoj industriji za koje mi niko nije rekao.“ „Ni jedno ni drugo, koliko ja znam“, odgovori Ema. „Onda je vreme da se suočite sa činjenicama. Avion će pretvoriti putničke brodove u ploveće dinosauruse. Zašto bi iko normalan prelazio Atlantski okean pet dana kad avionom može da pređe isto rastojanje za osamnaest sati?“ „Zato što putovanje brodom opušta? Zbog straha od letenja? Zato što se stiže u boljoj formi?“, nabrajala je Ema, setivši se reči ser Vilijama s generalne skupštine. „Van tokova i van vremena, mlada damo“, odvrati Feldman. „Moraćete da smislite nešto bolje od toga da biste me ubedili. Ne, istina je da savremeni poslovni čovek, pa čak i pustolovniji turista, želi što brže da stigne do odredišta, što će za samo nekoliko godina potopiti, doslovno potopiti, putničke brodove.“ „A dugoročno?“ „Nemate toliko vremena." „Pa šta predlažete da učinimo?“ „Uložite sav višak novca koji možda imate u izgradnju više teretnih brodova. Avioni nikad neće moći da prevoze velike i teške predmete kao što su motorna vozila, fabričke mašine pa čak i hranu.“ „Kako da ubedim ser Vilijama u to?“ „Izjasnite se na sledećem sastanku upravnog odbora“, odgovori Feldman i ponovo udari pesnicom po sedištu. „Ali nisam u upravnom odboru.“ „Niste u upravnom odboru?“ „Nisam, a ne mogu da zamislim da kuća Barington ikad postavi ženu za člana upravnog odbora." „Nemaju izbora.“ Feldman je povisio glas. „Vaša majka poseduje

dvadeset dva odsto kompanijskih akcija. Možete da zahtevate mesto u upravnom odboru.“ „Ali nisam kvalifikovana, a dvosatno putovanje vozom do Londona, premda s dobitnikom Pulicerove nagrade, neće rešiti taj nedostatak.“ „Onda je vreme da postanete kvalifikovani.“ „Šta imate na umu?“, upita Ema. „Budući da, koliko ja znam, nijedan univerzitet u Engleskoj nema poslovne studije u svom nastavnom programu." „U tom slučaju ćete morati da odsustvujete tri godine i pridružite mi se na Stanfordu." „Ne verujem da će se ta zamisao dopasti mom mužu i sinčiću“, odgovori Ema, odavši se. To ga je ućutkalo. Prošlo je neko vreme pre nego što je progovorio. „Možete li da priuštite poštansku markicu od deset centi?“ „Mogu“, reče Ema kolebljivo pošto nije znala u šta se upušta. „Onda ću vas na jesen rado upisati na Stanford." „Ali kao što sam rekla...“ „Nedvosmisleno ste rekli da možete priuštiti markice od deset centi.“ Ema klimnu glavom. „Pa, Kongres je upravo usvojio zakon kojim se dozvoljava američkim vojnicima koji služe preko okeana da upišu poslovne studije iako ne mogu lično prisustvovati predavanjima.“ „ Ali ja nisam Amerikanka i svakako ne služim preko mora.“ „To je tačno“, složio se Feldman, „ali u zakonu su sitnim slovima nabrojani izuzeci, gde su navedeni i ’saveznici’, što sam prilično siguran da možete iskoristiti. Pod uslovom da ste ozbiljni u vezi s dugoročnom budućnošću porodične kompanije." „Jesam“, odgovori Ema. „Ali šta ćete očekivati od mene?“ „Kad vas upišem na Stanford, poslaću vam spisak obavezne literature za prvu godinu kao i snimke svakog svog predavanja. Povrh toga, svake nedelje ću vam zadati da napišete rad koji ću vratiti pošto ga ocenim. A ako možete da priuštite više od deset centi, povremeno možemo čak da razgovaramo telefonom.“ „Kad mogu da počnem?" „Ove jeseni, ali moram vas upozoriti da čete svakog tromesečja morati da radite testove koji odlučuju možete li nastaviti da studirate", rekao je kad je

voz ušao u stanicu Padington. „Ako padnete, onda ste završili studije.“ „Spremni ste da uradite sve to samo zato što ste jednom sreli mog dedu?“ „Pa, priznajem da sam se nadao kako ćete mi se pridružiti na večeri u Savoju kako bismo podrobnije razgovarali o budućnosti brodogradnje.“ „Divna zamisao“, odgovorila je Ema i poljubila ga u obraz. „Ali bojim se da sam kupila povratnu kartu kako bih se večeras vratila mužu.“ —oOo— Iako Hari nije otkrio kako da uključi radio, bar je savladao kako da pušta vruću i hladnu vodu u tuš-kabini. Pošto se obrisao, izabrao je sveže ispeglanu košulju, svilenu kravatu koju mu je Ema kupila za rođendan i odelo koje bi njegova majka opisala kao nedeljno. Pogledao se u ogledalo i morao je priznati da ga ni s jedne strane Atlantskog okeana ne bi smatrali pomodnim. Nekoliko minuta pre osam izašao je iz hotela na Petu aveniju i pošao prema uglu Šezdeset četvrte ulice i Park avenije. Ubrzo se našao ispred veličanstvene četvorospratnice od crvenkastosmeđeg peščara. Pogledao je na sat, zapitavši se koje doba u Njujorku smatraju učtivo kasnim. Setio se kako mu je Ema rekla da je bila toliko nervozna pri pomisli na susret s babatetkom Filis da je obišla ceo blok pre nego što je skupila hrabrost da se popne stepenicama do ulaznih vrata, a čak i tad je pozvonila na zvono pored koga je pisalo „Trgovački putnici". Hari se popeo stepenicama i odlučno udario teškim mesinganim zvekirom. Dok je čekao da mu otvore, mogao je da čuje kako mu Ema prigovara - Ne rugaj se, dete. Vrata je otvorio batler u fraku, koji ga je očigledno očekivao. „Dobro veče, gospodine Kliftone. Gospođa Stjuart vas čeka u salonu. Pođite sa mnom, molim vas.“ „Dobro veče, Parkeru“, odgovorio je Hari iako ga nikad nije video. Učinilo mu se da je video treptaj osmeha dok ga je batler vodio hodnikom prema otvorenom liftu. Kad su ušli, Parker je navukao rešetku, pritisnuo dugme i nije ponovo progovorio dok nisu stigli do trećeg sprata. Povukao je rešetku, ušao u salon pre Harija i najavio ga: „Gospodin Hari Klifton, gospođo."

Visoka, otmeno odevena žena je stajala u sredini sobe i ćaskala s muškarcem za koga je Hari pretpostavio da joj je sin. Baba-tetka mu je odmah prišla i bez reči ga zagrlila toliko snažno da bi zadivila i američkog krilnog ragbistu. Kad ga je napokon pustila, predstavila je sina Alistera, koji se srdačno rukovao s njim. „Čast mi je da upoznam čoveka koji je okončao karijeru Seftona Dželksa", rekao je Hari. Alister se nenametljivo naklonio. „I ja sam odigrala malu ulogu u padu tog čoveka“, otpuhnula je Filis, prihvatajući čašu šerija od Parkera. „Ali nemoj da počnem o Dželksu", dodala je i povela Harija prema udobnoj naslonjači pored kamina, „zato što me mnogo više zanima šta Ema radi.“ Hariju je bilo potrebno neko vreme da ispriča Filis šta je sve Ema radila otkako se vratila iz Njujorka i to ne samo zato što su ga njih dvoje stalno prekidali pitanjima. Prešli su na druge teme tek kad je batler ušao da ih obavesti kako je večera poslužena. „I, uživate li u poseti?“, pitao je Alister kad su se smestili za trpezarijskim stolom. „Mislim da mi je više odgovaralo kad su me uhapsili zbog ubistva", odgovorio je Hari. „Mnogo sam lakše izlazio na kraj sa svim.“ „Zar je toliko loše?“ „Na neki način čak i gore. Vidite, ne umem da prodajem sebe“, priznao je Hari kad je poslužiteljka stavila činiju s jagnjećom čorbom ispred njega. „Nadao sam se da će knjiga govoriti sama za sebe.“ „Pogrešio si“, odgovori Filis. „Ne zaboravi da Njujork nije ogranak Blumsberija. Zaboravi na uglađenost, odmerene izjave i ironiju. Koliko god se to protivilo tvojoj prirodi, moraćeš da naučiš da prodaješ svoju robu kao ulični prodavci iz Ist Enda.“ „Ponosim se time što sam najuspešniji engleski pisac“, rekao je Alister, podigavši glas. „Ali nisam“, istakao je Hari, „ni približno.“ „Oduševljen sam reakcijama Amerikanaca na roman Da se nisi usudio.“ Filis se pridružila šaradi. „To je samo zato što ga niko nije pročitao“, usprotivio se Hari između zalogaja.

„Kao i Dikens, Konan Dojl i Vajld, uveren sam da će Sjedinjene Američke Države biti moje najveće tržište“, dodao je Alister. „Prodajem više knjiga u Market Harborou nego u Njujorku“, rekao je Hari. Poslužiteljka je sklonila njegov tanjir. „Očigledno bi tetka Filis trebalo da zauzme moje mesto na turneji dok bi mene valjalo vratiti u Englesku.“ „Bila bih ushićena da to uradim“, odgovori Filis. „Šteta što nemam tvoj dar“, dodala je setno. Hari se poslužio pečenom govedinom i gomilom krompira. Uskoro se opustio dok su ga Filis i Alister zabavljali pričama o Eminim pustolovinama kad je došla u Njujork da ga traži. Bilo mu je zanimljivo da sluša njihovu verziju događaja, što ga je samo podsetilo koliko je sreće imao što je dobio krevet pored Džajlsa Baringtona kad je pošao u školu Sveti Bid. Možda nikad ne bi upoznao Emu da ga Džajls nije pozvao u Menor haus na čaj radi proslave njegovog rođendana. Mada je tad nije ni pogledao. „Shvataš li da nikad nećeš biti dovoljno dobar za nju“, istakla je Filis i pripalila cigaretu. Hari je klimnuo glavom. Tek sad je shvatio zašto je ova neukrotiva gospođa Emi bila ono što je Stari Džek bio njemu. Da su je poslali u rat, pomislio je, baba-tetka bi se sigurno vratila kući sa Srebrnom zvezdom. Kad je sat izbio jedanaest, Hari je nesigurno ustao pošto je popio previše brendija. Nije ga trebalo podsećati da će ga Natali čekati u hotelskom predvorju u šest ujutru kako bi ga odveli na prvi intervju tog dana. Zahvalio je domaćici na večeri vrednoj pamćenja i dobio još jedan snažan zagrljaj. „Kad god te intervjuišu", rekla je, „ne zaboravi da izgledaš kao Englez, ali da razmišljaš kao Jevrejin. 6 A ako ti ikad zatreba rame za plakanje ili iole pristojan obrok, mi nikad nismo zatvoreni baš kao ni bioskop Vindmil.“ „Hvala“, odgovorio je Hari. „Ne zaboravite da pozdravite Emu i svakako je prekorite što vam se nije pridružila na ovom putovanju“, dodao je Alister. Hari je zaključio da ovo nije trenutak da im ispriča kako su lekari otkrili da je Sebastijan hiperaktivan. Njih troje su se nekako ugurali u lift. Filis je još jednom zagrlila Harija pre nego što je Parker otvorio ulazna vrata kako bi izašao na ulice Menhetna. „Dođavola", promrsio je posle nekoliko koraka Park avenijom. Okrenuo

se i trkom vratio do Filisine kuće, ustrčao stepenicama i zakucao na vrata. Batler se ovog puta nije pojavio tako brzo. „Moram hitno da vidim gospođu Stjuart", rekao je Hari. „Nadam se da nije legla.“ „Nije koliko ja znam, gospodine", odgovorio je Parker. „Pođite za mnom, molim vas.“ Poveo je Harija hodnikom prema liftu, gde je ponovo pritisnuo dugme za treći sprat. Filis je pušila pored kamina kad je Hari ponovo ušao. Sad se ona iznenadila. „Strahovito mi je žao“, rekao je, „ali Ema mi nikad neće oprostiti ako se vratim u Englesku a da nisam saznao šta se desilo s onim advokatom koji ju je budalasto potcenio.“ „Sefton Dželks“, rekao je Alister s naslonjače pored kamina. „Prokletnik je konačno podneo ostavku na mesto starijeg partnera u advokatskoj kancelariji Dželks, Majers i Abemati, mada prilično nevoljno.“ „Ubrzo posle toga je otišao u Minesotu“, dodala je Filis. „A neće se ni vraćati", dopunio je Alister, „jer je umro pre nekoliko meseci.“ „Moj sin je pravi advokat", rekla je Filis i ugasila cigaretu. „On uvek ispriča samo polovinu priče. Dželksov prvi srčani napad zaslužio je kratki pomen u Njujork tajmsu, ali je tek posle trećeg dobio kratak i ne preterano laskav nekrolog na dnu stranice s umrlicama.“ „Što je više nego što je zaslužio", zaključio je Alister. „Slažem se“, reče Filis. „Mada mi je bilo mnogo drago što mu je samo četvoro ljudi došlo na sahranu.“ „Otkud to znaš?“, upita Alister. „Zato što sam bila među njima.“ „Otputovali ste čak u Minesotu da prisustvujete sahrani Seftona Dželksa?“, upita Hari s nevericom. „Naravno.“ „Ali zašto?“, zanimalo je Alistera. „Seftonu Dželksu se nije moglo verovati“, objasnila je. „Ne bih bila uverena da je mrtav da nisam videla kako spuštaju kovčeg u zemlju, a čak i tad sam sačekala da grobari zatrpaju rupu zemljom.“ —oOo—

„Molim vas, sedite, gospođo Klifton.“ „Hvala“, odgovorila je Ema i sela na drvenu stolicu naspram troje upravnika koji su sedeli na udobnim stolicama za dugim stolom na podijumu. „Ja sam Dejvid Slejter“, predstavio se čovek u sredini. „Predsedavaću današnjem sastanku. Dozvolite da vam predstavim svoje kolege, gospođicu Brejtvejt i gospodina Nidama." Ema je pokušala da brzo proceni troje upravnika pred sobom. Predsedavajući je nosio odelo s prslukom i starom školskom kravatom, koju je prepoznala. Izgledao je kao da ovo nije jedini odbor kojim predsedava. Gospođica Brejtvejt, koja mu je sedela zdesna, nosila je predratni kostim od tvida i debele vunene čarape. Podigla je kosu u punđu, što nije ostavljalo mesta sumnji u to da je usedelica. Oblik njenih usana je nagoveštavao da se ne smeje često. Muškarac koji je sedeo levo od predsedavajućeg bio je mlađi od svojih kolega i podsetio je Emu na to da je Engleska nedavno bila u ratu. Njegovi čupavi brkovi su navodili da je bio u vazduhoplovnim snagama. „Odbor je sa zanimanjem pročitao vaš zahtev, gospođo Klifton“, počeo je predsedavajući. „Ako nemate ništa protiv, postavili bismo vam nekoliko pitanja.“ „Naravno.“ Ema je pokušala da se opusti. „Koliko dugo razmišljate o usvajanju, gospođo Klifton?“ „Otkako sam saznala da ne mogu da dobijem još jedno dete“, odgovorila je bez dodatnih objašnjenja. Muškarci su se saosećajno osmehnuli, ali ju je gospođica Brejtvejt i dalje gledala s ozbiljnim neodobravanjem. „U prijavi ste napisali“, nastavio je predsedavajući, spustivši pogled na papire, „kako biste želeli da usvojite petogodišnju ili šestogodišnju devojčicu. Postoji li poseban razlog tome?“ „Postoji“, odgovori Ema. „Moj sin Sebastijan je jedinac. Moj muž i ja verujemo da bi valjalo da odrasta s nekim ko nije imao sve prednosti i povlastice koje on od rođenja uzima zdravo za gotovo.“ Nadala se da njen odgovor ne zvuči previše uvežbano i mogla se zakleti da je predsedavajući štriklirao jednu kolonu. „Možemo li iz vašeg odgovora da zaključimo kako nemate novčanih ograničenja koja bi mogla da se ispreče podizanju još jednog deteta?“, pitao ju je.

„Nemamo, gospodine predsedavajući. Moj muž i ja smo dobrostojeći.“ Primetila je da je to izazvalo još jedno štrikliranje. „Imam samo još jedno pitanje“, nastavio je. „U prijavi ste naveli kako dete bilo koje veroispovesti dolazi u obzir. Smem li da pitam pripadate li nekoj crkvi?“ „Kao i doktor Barnardo, ja sam hrišćanka“, odgovorila je Ema. „Moj muž je pevao u horu u Crkvi Svete Marije Redklif." Pogledala je pravo u njega i dodala: „Pre nego što je pošao u Bristolsku srednju školu, gde je bio glavni horski pevač. Ja sam završilu školu Red mejds pre nego što sam osvojila stipendiju za Oksford." Predsedavajući je dotakao kravatu i Ema je pomislila kako odlično napreduje, sve dok gospođica Brejtvejt nije kucnula olovkom po stolu. Predsedavajući je klimnuo glavom prema njoj. „Spomenuli ste svog muža, gospođo Klifton. Smem li da pitam zašto on danas nije s vama?“ „On je na turneji po Sjedinjenim Američkim Državama povodom svoje nove knjige. Vraća se za dve nedelje." „Da li je često odsutan?“ „Ne, veoma retko. Moj muž je pisac te većinu vremena provodi kod kuće.“ „Ali svakako mora povremeno da ode u biblioteku“, natuknula je gospođica Brejtvejt s izrazom koji bi mogao da podseća na osmeh. „Ne, imamo svoju biblioteku." Ema je zažalila zbog tih reči čim ih je izgovorila. „A da li radite?“, pitala je gospođica Brejtvejt kao da je to kakav zločin. „Ne, mada pomažem suprugu koliko god mogu. Međutim, verujem da su dužnosti supruge i majke posao s punim radnim vremenom.“ Iako je Hari predložio da to kaže, znao je vrlo dobro da Ema ne veruje u to, a verovala je još manje otkako je upoznala Sajrusa Feldmana. „Koliko ste dugo venčani, gospođo Klifton?“, nastavila je gospođica Brejtvejt. „Malo više od tri godine.“ „Ali u vašoj prijavi piše da vaš sin Sebastijan ima osam godina." „Tako je. Hari i ja smo se verili 1939, ali on je osećao kako mu je dužnost da stupi u vojsku pre objave rata.“

Gospođica Brejtvejt je zaustila da pita još nešto kad se i:ovek koji je sedeo sleva nagnuo. „Dakle, venčali ste se nedugo po završetku rata, gospođo Klifton?“ „Nažalost, nisam“, odgovorila je Ema, gledajući čoveka koji je imao samo jednu ruku. „Moj muž je teško povređen prilikom eksplozije jedne nemačke mine samo nekoliko dana pre kraja rata i bilo je potrebno vreme dok se nije dovoljno oporavio da ga puste iz bolnice.“ Gospođica Brejtvejt je ostala hladna. Ema se zapitala je li moguće da... odvažila se na nešto iako je znala da Hari to ne bi odobrio. „Ali, gospodine Nidame“, nastavila je, ne skidajućipogled s čoveka s jednom rukom, „ubrajam sebe u srećne. Iskreno saosećam sa ženama čiji se muževi, verenici i momci nisu vratili porodici pošto su podneli najveću žrtvu za svoju zemlju.“ Gospođica Brejtvejt je oborila glavu, a predsedavajući je rekao: „Hvala, gospođo Klifton. Uskoro ćemo vam se javiti.“

PETO POGLAVLJE

NATALI

čekala u predvorju u šest ujutru. Izgledala je jednako sveže i živahno kao i juče. Kad su se smestili u limuzinu, otvorila je neizbežnu fasciklu. „Dan počinjete intervjuom s Metom Džejkobsom na En-Bi-Siju, najslušanijem jutarnjem programu u zemlji. Dobra vest je da ste dobili udarni termin, što znači da ćete biti u programu između 7.40 i 8. A ne tako dobra vest je što ćete taj termin deliti s Klerkom Gejblom i Melom Blankom, koji pozajmljuje glas Dušku Dugoušku i Tvitiju. Gejbl reklamira svoj poslednji film Povratak u kome glumi s Lanom Tarner." „A Mel Blank?“, pitao je Hari, trudeći se da se ne nasmeje. „On slavi deceniju saradnje s Vorner bradersom. Kad uzmemo u obzir reklame, računam da ćete biti u programu četiri do pet minuta, o čemu morate razmišljati kao o dvesta četrdeset do trista sekundi. Ne mogu da opišem koliko je ova emisija važna za lansiranje cele kampanje", nastavila je Natali. „U sledeće tri nedelje nećete raditi ništa ovoliko važno. Ovo ne samo da može da vas dovede na listu bestselera već će vas i sve ostale velike stanice u zemlji zvati ako ovo dobro prođe.“ Hari je osećao kako mu iz sekunde u sekundu srce brže kuca. „Sve što morate da uradite jeste da iskoristite svaku priliku da spomenete roman Da se nisi usudio“, dodala je kad se limuzina zaustavila ispred studija En-Bi-Sija u Rokfelerovom centru. Hari nije mogao da poveruje u prizor koji ga je dočekao kad je kročio na pločnik. Uzan prolaz što je vodio do ulaza u zgradu bio je ograđen, a s obe strane ograde je stajala gomila obožavalaca koji su vrištali. Dok je Hari prolazio između ljudi koji su gledali s iščekivanjem, niko nije morao da mu kaže kako je devedeset odsto njih došlo da vidi Klerka Gejbla, devet odsto Mela Blanka a možda jedan odsto... GA JE

„Ko je to?“, povikao je neko dok je žurno prolazio. Možda ni jedan odsto. Kad se našao u sigurnosti zgrade, jedan pomoćnik ga je ispratio do prostorije ispred studija i izložio mu raspored. „Gospodin Gejbl ulazi u sedam i četrdeset. Mel Blank će posle njega u sedam i pedeset i nadamo se da ćete vi ući do sedam pedeset pet pre najave vesti." „Hvala“, odgovorio je Hari, seo i pokušao da se pribere. Mel Blank je odlučno ušao u pola osam i pogledao Harija kao da očekuje da će mu ovaj tražiti autogram. Gospodin Gejbl je ušao s pratnjom nekoliko trenutaka kasnije. Hari se iznenadio kad je video junaka s ekrana odevenog u smoking i s čašom viskija u ruci. Gejbl je objasnio Blanku kako to nije jutarnje piće jer nije ni otišao na spavanje. Smeh ga je pratio dok je ulazio u studio, a Hari je ostao s Melom. „Pažljivo slušajte Gejbla“, rekao je Mel i seo pored Harija. „Čim se upali crvena lampica, niko, uključujući publiku u studiju, neće pomisliti da je pio išta više od soka od narandže. A kad završi, svi će želeti da gledaju njegov novi film.“ Ispostavilo se da je Mel bio u pravu. Gejbl se pokazao kao pravi profesionalac i bar svakih trideset sekundi je spominjao naziv najnovijeg filma. Iako je Hari negde pročitao da se on i gospođica Tarner ne podnose, Gejbl je tako lepo govorio o koleginici da je ubedio i najciničnijeg slušaoca kako su najbolji prijatelji. Samo Natali nije izgledala zadovoljno zato što je Gejbl pričao četrdeset dve sekunde duže od predviđenog. Mel je ušao u studio za vreme reklama. Hari je mnogo naučio iz Melovog gostovanja, tokom kojeg je stigao da govori glasovima Silvestera, Tvitija i Duška Dugouška. Ali najviše se zadivio jer je samo nastavio da priča kad mu je Met Džejkobs postavio očigledno poslednje pitanje i ukrao još trideset sedam sekundi Harijevog dragocenog vremena. Za vreme sledećeg reklamnog bloka, došao je red da Harija izvedu na giljotinu, gde je znao da će mu odrubiti glavu. Seo je naspram domaćina i nervozno se osmehnuo. Džejkobs je čitao unutrašnju koricu primerka njegovog romana, koji je izgledao kao da nijednom nije otvoren. Podigao je glavu i uzvratio osmeh. „Kad se upali crvena lampica, bićete u programu“, rekao je pa okrenuo

prvu stranicu. Hari je pogledao minutaru na satu: četiri minuta do osam. Slušao je reklamu za neskafu dok je Džejkobs žvrljao u beležnicu pred njim. Reklama se završila poznatom pesmicom i upalila se crvena lampica. Hariju se um ispraznio i poželeo je da ruča s Emom kod kuće, čak i da se suočava s hiljadu Nemaca na reci Klemenso umesto s jedanaest miliona Amerikanaca koji uživaju u doručku. „Dobro jutro“, rekao je Džejkobs u mikrofon, „a ne da je ovo jutro bilo zanimljivo. Prvo Gejbl pa Mel. Završićemo ovaj sat jutarnjeg programa sa specijalnim gostom iz Velike Britanije, Harijem", brzo je pogledao korice knjige, „Kliftonom. Dobro, pre nego što porazgovaramo o vašem novom romanu, Hari, možete li potvrditi da ste bili uhapšeni zbog ubistva kad ste poslednji put kročili u našu zemlju?“ „Jesam, ali to je bio nesporazum“, promucao je Hari. „To svi kažu“, odvrati Džejkobs i neprijatno se nasmeja. „Ali mojih jedanaest miliona slušalaca bi volelo da zna hoćete li se sastati sa starim drugarima iz zatvora dok ste ovde.“ „Ne, to nije razlog što sam u Americi“, poče Hari. „Napisao sam...“ „I, Hari, kakvi su vam drugi utisci o Americi?“ „Ovo je divna zemlja. Njujorčani su me veoma srdačno dočekali i...“ „Čak i taksisti?" „Čak i taksisti", ponovio je Hari, „a jutros sam imao priliku da upoznam Klerka Gejbla.“ „Je li Gejbl popularan u Engleskoj?“ „Da, veoma je popularan, kao i gospođica Tarner. U stvari, jedva čekam da vidim njihov poslednji film.“ „Ovde govorimo pokretne slike, Hari, ali kakve veze ima.“ Džejkobs je zastao, pogledao sekundaru sata i rekao: „Hari, mnogo mi je drago što ste bili moj gost. Želim vam sreću s novom knjigom. Posle nekoliko reči od naših sponzora, slede vesti u osam. Ali ja ću se ovim odjaviti. Moje ime je Met Džejkobs i želim vam prijatan dan.“ Crvena lampica se isključila. Džejkobs je ustao, rukovao se s Harijem i rekao: „Žao mi je što nismo stigli više da razgovaramo o vašoj knjizi. Korica mi se mnogo dopala.“ —oOo—

Ema je otpila gutljaj jutarnje kafe pre nego što je otvorila pismo. Draga gospođo Klifton, Hvala što ste došli na sastanak prošle nedelje. Sa zadovoljstvom vas obaveštavam da bismo rado načinili sledeći korak u vezi s vašom prijavom. Želela je da odmah pozove Harija, ali znala je da je u Americi gluvo doba noći, i čak nije bila sigurna u kom je gradu. Imamo nekoliko odgovarajućih kandidatkinja koje biste mogli da vidite zajedno s mužem. Nekoliko njih je u našim domovima u Tontonu, Eksiteru i Bridžvoteru. Rado ću vam poslati podatke o svakom detetu ako biste bili ljubazni da mi kažete koji biste dom prvo posetili. Srdačan pozdrav, Dejvid Slejter Jedan telefonski razgovor s Mičelom potvrdio je da je Džesika Smit i dalje u Domu doktora Barnarda u Bridžvoteru, ali da se nadaju da će biti poslata u Australiju. Ema je pogledala na sat. Moraće da sačeka do podneva da podeli vest s Harijem jer očekuje da će je tad pozvati. Potom se posvetila drugoj koverti, na kojoj je bila markica od deset centi. Nije morala da pročita ime pošiljaoca kako bi znala od koga je. —oOo— Kad je Hari stigao u Čikago, njegov roman je dospeo na trideset treće mesto liste bestselera Njujork tajmsa a Natali mu više nije stavljala ruku na nogu. „Nema potrebe za strahom", uverila ga je. „Druga sedmica je uvek najvažnija. Ali čeka nas mnogo posla ako ćemo do sledeće nedelje da se probijemo u prvih petnaest." Obilasci Denvera, Dalasa i San Franciska potrajali su maltene do kraja sedmice. Hari je za to vreme postao siguran u to da Natali spada u one koji

nisu pročitali njegovu knjigu. Nekoliko veoma slušanih emisija otkazalo je Harijevo gostovanje u poslednjem trenutku i počeo je da provodi sve više vremena u sve manjim knjižarama gde je potpisivao sve manje primeraka. Nekoliko vlasnika knjižara odbilo je čak i to jer ne mogu da vrate potpisane primerke izdavaču budući da se smatraju oštećenom robom. Kad su sleteli u Los Anđeles, njegova knjiga se popela na dvadeset osmo mesto i Natali nije mogla da sakrije razočaranje jer im je ostala samo još jedna sedmica. Natuknula je kako knjiga ne napušta knjižare dovoljno brzo. To je postalo očiglednije kad je Hari sledećeg jutra sišao na doručak i zatekao čoveka po imenu Džastin za stolom. „Natali je noćas otputovala natrag u Njujork“, objasnio je Džastin. „Morala je da se sastane s drugim piscem.“ Nije morao da doda kako će taj pisac verovatnije ući u prvih petnaest na listi bestselera. Hari nije mogao da je krivi. Poslednje nedelje je Hari unakrsno obilazio zemlju i gostovao u emisijama u Sijetlu, San Dijegu, Roliju i konačno u Vašingtonu. Opustio se pošto Natali nije bila uz njega da ga neprestano podseća na listu bestselera i čak je uspeo da spomene Da se nisi usudio više nego jednom za vreme nekoliko dužih intervjua, mada samo u lokalnim emisijama. Kad se vratio u Njujork poslednjeg dana turneje, Džastin mu je rezervisao sobu u aerodromskom motelu, dao mu kartu ekonomske klase za London i poželeo mu sreću. —oOo— Ema je popunila prijemni formular za Stanford pa napisala dugačko pismo Sajrusu kako bi mu zahvalila što joj je to omogućio. Zatim se posvetila velikom paketu u kome su bile biografije Sofije Barton, Sandre Dejvis i Džesike Smit. Bio je dovoljan letimičan pogled da shvati kojoj kandidatkinji nadzornica daije prednost, a ona svakako nije bila gospođica Džesika Smit. Šta će se desiti ako se Sebastijan složi s nadzornicom ili, još gore, ako mu se dopadne neka devojčica koja nije na spisku? Ema je ležala budna, nadajući se Harijevom pozivu.

—oOo— Hari je pomislio da pozove Emu, ali pretpostavio je da je već legla. Spakovao se kako bi bio spreman za let rano ujutru pa legao i razmišljao kako da ubede Sebastijana da je Džesika Smit ne samo savršena devojčica za njegovu sestru već i da ju je on izabrao. Zažmurio je, ali bilo je nemoguće da ugrabi čak i trenutak sna pošto je klima-uređaj neprestano brujao u ritmu kao da se nadmeće da ga prime u neki kalipso bend. 7 Ležao je na tankom grbavom dušeku, glave naslonjene na jastuk od pene koji mu je obavijao uši. Svakako nije mogao da bira između kade i tuš-kabine, imao je samo umivaonik iz koga je smeđa voda neprestano kapala. Zažmurio je i premotao poslednje tri nedelje, prizor po prizor, kao crno-beli film koji treperi. Nije bilo boje. Kakvo traćenje vremena i novca. Hari je morao da prizna kako naprosto nije čovek za turneje. Ako nije uspeo da progura knjigu u prvih petnaest posle bezbroj intervjua, možda je vreme da penzioniše Vilijama Vorika zajedno s višim inspektorom Davenportom i potraži pravi posao. Direktor škole Sveti Bid nedavno mu je natuknuo da traže novog profesora engleskog jezika, mada je Hari znao da nije za profesora. Džajls je više puta velikodušno predložio da se pridruži upravnom odboru brodske linije Barington kako bi predstavljao porodične interese. Međutim, on nije stvarno član porodice i, u svakom slučaju, oduvek je želeo da bude pisac a ne poslovni čovek. Dovoljno je loše što živi u Barington holu. Još nije zaradio dovoljno od knjiga kako bi kupio kuću dostojnu Eme, a nije pomoglo ni što ga je Sebastijan nedužno pitao zašto svakog jutra ne ide na posao kao svi ostali očevi koje poznaje. Zbog toga se nekad osećao kao da ga izdržavaju. Namestio se za spavanje nekoliko minuta pre ponoći, još očajniji da pozove Emu kako bi podelio svoje misli s njom. Ali u Bristolu je bilo tek pet ujutru te je odlučio da ostane budan i pozove je za dva sata. Taman je hteo da ugasi svetlo kad je čuo tiho kucanje na vratima. Mogao se zakleti da je na kvaci ostavio znak Ne uznemiravaj. Obukao je ogrtač, otapkao do vrata i otvorio ih. „Čestitam", bilo je sve što je rekla.

Zurio je u Natali, koja je držala bocu šampanjca. Nosila je usku haljinu čiji je rajsferšlus stajao spreda i nije izgledalo kao da je potrebna pozivnica da se povuče nadole. „Na čemu?“, upita Hari. „Upravo sam videla prvo izdanje nedeljnog Njujork tajmsa i tvoj roman se popeo na četrnaesto mesto. Uspeo si!“ „Hvala“, odgovori Hari, ne shvatajući potpuno značaj njenih reči. „A pošto sam uvek bila tvoja najveća obožavateljka, mislila sam da bi voleo da proslavimo.“ U glavi su mu odjeknule reči baba-tetke Filis: Shvataš li da nikad nećeš biti dovoljno dobar za nju? „Sjajna zamisao“, reče Hari. „Samo trenutak“, dodao je i vratio se u sobu. Uzeo je knjigu s noćnog stočića i vratio se do Natali. Uzeo joj je bocu i osmehnuo se. „Ako si oduvek bila moja najveća obožavateljka, možda je vreme da pročitaš ovo“, rekao je i pružio joj primerak romana Da se nisi usudio. Potom je tiho zatvorio vrata. Hari je seo na krevet, natočio sebi šampanjac pa podigao slušalicu da rezerviše prekookeanski poziv. Gotovo je popio celu bocu kad se Ema javila. „Moja knjiga se popela na četrnaesto mesto liste bestselera“, rekao je, zaplićući jezikom. „To je divna vest“, odgovorila je Ema, prigušivši zevanje. „A u hodniku zanosna plavuša s bocom šampanjca pokušava da razvali moja vrata.“ „Da, naravno da to radi, dragi. Inače, nikad nećeš verovati ko me je pitao da provedem noć s njim.“

ŠESTO POGLAVLJE

VRATA

žena u tamnoplavoj uniformi s uštirkanim belim okovratnikom. „Ja sam nadzornica", predstavila se. Hari se rukovao s njom pa predstavio ženu i sina. „Dođite da porazgovaramo u mojoj kancelariji pre nego što upoznate devojčice“, rekla je. Nadzornica ih je povela hodnikom u kome su bile okačene živopisne slike. „Sviđa mi se ova“, rekao je Sebastijan i zaustavio se ispred jedne slike. Nadzornica nije odgovorila. Očigledno je mislila kako decu valja gledati ali ne i slušati. Ušli su za njom u kancelariju. Kad su se vrata zatvorila, Hari je rekao nadzornici kako se svi raduju ovoj poseti. „Kao i deca“, odgovorila je. „Ali prvo vam moram objasniti nekoliko naših pravila budući da me zanima samo dobrobit dece.“ „Naravno", složio se Hari. „U vašim smo rukama.“ „Tri devojčice koje vas zanimaju, Sandra, Sofija i Džesika, trenutno su na času likovnog, što će vam pružiti priliku da vidite kako se ponašaju s drugom decom. Kad im se pridružimo, važno je da im dozvolite da nastave s radom zato što ne smeju da se osete kao da su deo nadmetanja. To bi se završilo suzama, a moglo bi imati i dugoročne posledice. Pošto su već jednom odbačena, ne valja ih podsećati na to iskustvo. Kad deca vide porodice koje se šetaju okolo, naravno da znaju kako razmišljaju o usvajanju. Zbog čega biste inače bili ovde? Međutim, ona ne smeju da znaju kako razmišljate samo o dvoje-troje. Naravno, kad upoznate tri devojčice, možda ćete i dalje želeti da obiđete naše domove u Tontonu i Eksiteru pre nego što se odlučite.“ Hari je poželeo da joj kaže kako su oni već odlučili, mada se nadaju da JE OTVORILA

će ispasti kao da je Sebastijan izabrao. „I, jeste li spremni da odemo na čas likovnog?“ „Jesmo“, odgovorio je Sebastijan, skočio sa stolice i potrčao prema vratima. „Kako ćemo znati ko je ko?“, pitala je Ema i polako ustala. Nadzornica se namrštila Sebastijanu pre nego što je odgovorila: „Predstaviću vam nekoliko dece kako niko ne bi pomislio da je izdvojen. Imate li pitanja pre nego što im se pridružimo?“ Hari se iznenadio što Sebastijan nije postavio desetak pitanja, ali on je samo stajao kod vrata, nestrpljivo ih čekajući. Kad su pošli hodnikom prema učionici, Sebastijan je potrčao ispred njih. Nadzornica je otvorila vrata učionice. Ušli su i tiho stali pored vrata. Klimnula je glavom učitelju, koji je rekao: „Deco, imamo goste.“ „Dobar dan, gospodine i gospođo Klifton“, rekla su deca uglas. Jedni su podigli glave dok su drugi nastavili da crtaju. „Dobar dan“, odgovorili su Hari i Ema. Sebastijan je ćutao, što je bilo neuobičajeno. Hari je primetio da većina dece drži pognute glave, kao da ih je neko opomenuo da budu mirni. Istupio je do dečaka koji je crtao fudbalsku utakmicu. Očigledno je navijao za Bristol siti, što je Hariju izmamilo osmeh. Ema se pretvarala da gleda crtež patke, ili je to bila mačka, dok je pokušavala da dokona koje bi dete moglo biti Džesika. Međutim, nije bila nimalo bliže pogotku kad joj se nadzornica pridružila i rekla: „Ovo je Sandra.“ „To je sjajan crtež, Sandra“, rekla je Ema. Devojčica se široko osmehnula, a Sebastijan se nagnuo da bolje pogleda. Hari im je prišao da proćaska sa Sandrom, a Ema i Sebastijan su se upoznali sa Sofijom. „Ovo je kamila“, rekla je samouvereno, preduhitrivši njihovo pitanje. „Dromedar ili baktrijska?", pitao je Sebastijan. „Baktrijska“, odgovorila je jednako samouvereno. „Ali ima samo jednu grbu“, istakao je Sebastijan. Sofija se osmehnula i odmah životinji nacrtala još jednu grbu. „U koju školu ideš?“, pitala je. „Krenuću u Sveti Bid u septembru“, odgovorio je Sebastijan.

Hari je motrio na sina, koji se očigledno lepo složio sa Sofijom. Pobojao se da je njegov sin već odlučio kad je on iznenada obratio pažnju na crtež jednog dečaka, a nadzornica je upoznala Harija sa Džesikom. Ali ona je bila toliko zaokupljena crtanjem da nije podigla glavu. Koliko god se trudio, ništa nije moglo da naruši njenu usredsređenost. Je li stidljiva, ili možda uplašena? Hari nije mogao znati. Vratio se do Sofije, koja je ćaskala s Emom o kamili. Pitala ga je da li više voli dvogrbe ili jednogrbe. Dok je Hari razmišljao o tom pitanju, Ema je otišla da upozna Džesiku. Ali, kao i njen muž, nije uspela da izvuče ni reč iz nje. Zapitala se hoće li se sve ovo završiti katastrofalno - Džesikinim odlaskom u Australiju i usvajanjem Sofije. Odmakla se i popričala s dečakom zvanim Tomi o njegovom vulkanu. Veći deo papira bio je pokriven tamnocrvenim plamenim jezicima. Kad je dečak dodao još crvene boje, Ema je pomislila kako bi ovo dete poželeo da usvoji Frojd. Videla je da Sebastijan priča sa Džesikom dok pomno posmatra njen crtež Nojeve arke. Bar ga je slušala, iako nije podigla pogled. Sebastijan je ostavio Džesiku i još jednom pogledao Sandrin i Sofijin crtež pa otišao do vrata. Nekoliko minuta kasnije, nadzornica je predložila da se vrate u njenu kancelariju i popiju čaj. Pošto je sipala čaj i svakome ponudila po jedan keks, rekla je: „Razumem ako želite da odete, razmislite i možda se vratite kasnije ili posetite neki drugi dom pre nego što konačno odlučite.“ Hari je ćutao i čekao da vidi hoće li Sebastijan nešto reći. „Mislim da su sve tri devojčice divne i gotovo mi je nemoguće da izaberem“, kazala je Ema. „Slažem se“, javio se Hari. „Možda bi trebalo da vas poslušamo, odemo i razgovaramo pre nego što vam kažemo šta mislimo.“ „Ali to bi bilo gubljenje vremena ako svi želimo istu devojčicu", istakao je Sebastijan sa zrelom dečjom logikom. „Znači li to da si već odlučio?“, pitao ga je otac, shvativši da on i Ema mogu da ga nadglasaju kad Sebastijan otkrije svoj izbor, mada to ne bi bio najbolji način da Džesika počne život u Barington holu.

„Pre nego što odlučite“, rekla je nadzornica, „možda je bolje da vam kažem ponešto o svakom detetu. Sandra se dosad pokazala najposlušnijom. Sofija je društvenija ali je pomalo vetropirasta." „A Džesika?“, upita Hari. „Ona je nesumnjivo najnadarenija, ali živi u sopstvenom svetu i ne sprijateljuje se lako. Rekla bih da vam Sandra najviše odgovara.“ Hari je video kako se Sebastijan sve više mršti. Promenio je taktiku. „Da. Mislim da se slažem s vama, nadzornice“, rekao je. „Ja bih izabrao Sandru.“ „Ja sam rastrzana“, javila se Ema. „Dopala mi se Sofija, tako bezbrižna i zabavna.“ Brzo su se zgledali. „I, Sebe, sad je tvoj red. Sandra ili Sofija?“, pitao je Hari. „Nijedna. Meni se Džesika najviše sviđa“, rekao je, skočio sa stolice i istrčao iz kancelarije, ostavivši otvorena vrata. Nadzornica je ustala od stola. Očigledno bi prekorila Sebastijana da je jedan od njenih štićenika. „Još uvek nije shvatio šta je demokratija“, rekao je Hari, pokušavajući da se našali. Nadzornica je pošla prema vratima. Nije izgledala ubeđeno. Hari i Ema su je pratili niz hodnik. Kad je nadzornica ušla u učionicu, nije mogla da veruje svojim očima: Džesika je pružala svoj crtež Sebastijanu. „Šta si joj ponudio zauzvrat?“, pitao je Hari sina dok je ovaj prolazio pored njega s crtežom Nojeve barke. „Obećao sam da ćemo spremiti njeno omiljeno jelo ako sutra dođe kod nas na čaj.“ „A šta joj je omiljeno jelo?“, pitala je Ema. „Vruće pogačice s maslacem i džemom od malina.“ „Je li to u redu, nadzornice?“, pitao je Hari teskobno. „Jeste, ali možda bi bilo bolje da sve tri dođu.“ „Ne, hvala, nadzornice“, odgovorila je Ema. „Džesika nam odgovara.“ „Kako želite“, složila se nadzornica. Nije uspela da sakrije iznenađenje. Hari je pitao sina zašto se odlučio za Džesiku dok su se vozili natrag u Barington hol. „Sandra je veoma lepa“, odgovorio je, „a Sofija veoma zabavna, ali obe bi mi dosadile do kraja meseca."

„A Džesika?“, upita Ema. „Ona me je podsetila na tebe, mama.“ —oOo— Sebastijan je čekao na ulaznim vratima kad je Džesika došla na čaj. Popela se stepenicama, s jednom rukom u nadzorničinoj i slikom u drugoj. „Za mnom“, rekao je Sebastijan, ali Džesika je ostala na gornjem stepeniku kao da je prikovana za mesto. Izgledala je preplašeno i nije se ni makla dok se Sebastijan nije vratio. „Ovo je za tebe“, rekla je i pružila mu crtež. „Hvala“, odgovorio je Sebastijan, prepoznavši crtež koji je video u hodniku Doma doktora Barnarda. „Pa, bolje bi bilo da uđeš jer ne mogu sam da pojedem sve pogačice.“ Džesika je kolebljivo ušla u predvorje i zinula. Ne zbog pomisli na pogačice, već zbog pravih uramljenih uljanih slika koje su krasile svaki zid. „Kasnije“, obećao je Sebastijan, „inače će se pogačice ohladiti." Džesika je ušla u dnevnu sobu. Hari i Ema su ustali da je pozdrave, ali ona ponovo nije mogla da skrene pogled sa slika. Konačno je sela na kauč pored Sebastijana i čežnjivi pogled joj se zaustavio na gomili pogačica koje su se pušile. Ali nije se ni pomerila sve dok joj Ema nije pružila tanjir pa pogačicu, zatim nož, potom maslac i napokon činiju sa džemom od maline. Nadzornica se namrštila kad je Džesika htela da zagrize. „Hvala, gospođo Klifton", rekla je Džesika. Smazala je još dve pogačice, a svaku je propratila rečima „Hvala, gospođo Klifton“. Kad je rekla „Ne, hvala, gospođo Klifton“ pošto ju je ponudila četvrtom, Ema nije bila sigurna da li nije htela još jednu ili joj je nadzornica naložila da ne pojede više od tri. „Jesi li ikad čula za Tarnera?“, pitao je Sebastijan kad je Džesika popila drugu čašu soka. Oborila je glavu i nije odgovorila. Sebastijan je ustao, uhvatio je za ruku i poveo iz sobe. „Tarner je veoma dobar“, izjavio, „ali nije dobar kao ti.“ „Naprosto ne mogu da verujem", rekla je nadzornica kad su se vrata zatvorila za njima. „Nikad je nisam videla tako opuštenu.“

„Ali gotovo da nije progovorila“, istakao je Hari. „Verujte mi, gospodine Kliftone, ovo je kao da ste videli Džesiku da peva.“ Ema se nasmejala. „Divna je. Ako postoji mogućnost da postane deo porodice, šta bi trebalo dalje da radimo?“ „Bojim se da je to dugačak proces“, odgovorila je nadzornica, „koji se ne završava uvek zadovoljavajuće. Za početak možete povremeno da je zovete u posetu. Ako to protekne kako treba, možete razmisliti o tome da ostane kod vas ceo vikend. Nakon toga nema povratka jer ne smemo da budimo lažnu nadu.“ „Vi ćete nas navoditi, nadzornice“, rekao je Hari, „budući da svakako želimo da pokušamo.“ „Onda ću učiniti sve što mogu“, uverila ga je. Dok je popila treću šolju čaja i čak pojela drugu pogačicu, Hari i Ema nisu više sumnjali u to šta se očekuje od njih. „Kuda li su Sebastijan i Džesika nestali?“, zapitala se Ema kad je nadzornica natuknula kako je vreme da pođu. „Idem da ih potražim“, rekao je Hari. Utom su deca utrčala natrag u sobu. „Vreme je da se vratimo, mlada damo“, rekla je nadzornica i ustala. „Na kraju krajeva, moramo da se vratimo na vreme za večeru.“ Džesika nije htela da pusti Sebastijanovu ruku. „Neću više hrane“, usprotivila se. Nadzornica je ostala bez teksta. Hari je izveo Džesiku u predvorje i pomogao joj da obuče kaput. Nadzornica je izašla, a Džesika je briznula u plač. „Jao, ne“, reče Ema. „A mislila sam da je veoma dobro prošlo.“ „Nije moglo proći bolje“, prošaputala je nadzornica. „Oni plaču samo kad ne žele da idu. Poslušajte moj savet, ako oboje osećate isto, popunite prijavu što pre.“ Džesika se okrenula da im mahne pre nego što je ušla u nadzorničin mali ostin 7. Suze su joj i dalje curile niz obraze. „Dobro si izabrao, Sebe“, rekao je Hari i prebacio ruku sinu preko ramena dok su gledali kako se automobil udaljava prilazom. —oOo—

Prošlo je još pet meseci pre nego što je nadzornica poslednji put izašla iz Barington hola i sama pošla natrag u Dom doktora Barnarda, pošto je srećno udomila još jedno siroče. Pa, ne toliko srećno jer su Hari i Ema uskoro otkrili da i Džesika ima probleme koji su zahtevni koliko i Sebastijanovi. Nijednome nije palo na um da Džesika nikad nije sama spavala u sobi. Prve noći u Barington holu ostavila je otvorena vrata dečje sobe i plakala sve dok nije zaspala. Hari i Ema su se navikli na malo toplo biće koje se uglavljivalo u krevet između njih nedugo pošto se ujutru probudi. To se proredilo kad se Sebastijan rastao od svog plišanog mede Vinstona i poklonio bivšeg premijera Džesiki. Ona je obožavala Vinstona. Samo je Sebastijana volela više od njega iako je njen novi brat pomalo nadmeno rekao: „Prevelik sam da bih imao plišanog medu. Ipak polazim u Školu za nekoliko nedelja.“ Džesika je htela da ide u školu Sveti Bid. s njim, ali Hari joj je objasnio da dečaci i devojčice ne idu u iste škole. „Zašto?“, pitala je Džesika. „Zašto, zaista?“, složila se Ema. Kad je konačno osvanuo prvi dan polugodišta, Ema je pogledala svog mladog čoveka i pitala se kuda li je vreme proletelo. Obukao je crveni sako i sive flanelske pantalone, a na glavi je imao crvenu kapu. Čak su mu i cipele sijale. Džesika je stajala na dovratku i mahala dok se automobil udaljavao prilazom. Zatim je sela na gornji stepenik i čekala da se Sebastijan vrati. Sebastijan je zahtevao da se Ema ne pridruži ocu i njemu na putu do škole. Kad ga je Hari pitao zbog čega, odgovorio je: „Ne želim da ostali dečaci vide kako me mama ljubi.“ Hari bi ga prekorio da se nije setio svog prvog školskog dana. S majkom se odvezao tramvajem od Stil haus lejna i zamolio ju je da siđu stanicu ranije i pređu poslednjih sto metara peške kako ostali dečaci ne bi videli da nemaju automobil. Na pedeset metara od školske kapije brzo se pozdravio i ostavio je, iako joj je dozvolio da ga poljubi. Dok je prvi put prilazio školi, video je kako njegove buduće školske drugove dovoze kočije i motorna vozila - jedan je čak došao u rols-rojsu koji je vozio uniformisani vozač. Hariju je i prva noć van kuće bila teška zato što, za razliku od Džesike, nikad nije spavao u sobi s drugom decom.

Ali abeceda je bila milostiva prema njemu jer je u spavaonici dobio krevet između Baringtona s jedne strane i Dikinsa s druge. Nije imao toliko sreće kad je reč o njegovom đačkom prefektu. Aleks Fišer ga je tukao papučom svake druge noći prve nedelje samo zato što je Hari bio sin lučkog radnika i stoga nedostojan da se obrazuje u istoj školi kao on, sin agenta za nekretnine. Hari se ponekad pitao šta se desilo s Fišerom posle škole. Znao je da se Džajlsov put ukrstio s njegovim za vreme rata jer su služili u istom puku u Tobruku. Pretpostavio je da Fišer i dalje živi u Bristolu jer je nedavno izbegao da razgovara s njim na okupljanju „Starih momaka“ 8 škole Sveti Bid. Bar će Sebastijan automobilom doći u školu i neće imati muka s nekim Fišerom jer će se svake večeri vraćati u Barington hol. Čak i tako, Hari je podozrevao da njegovom sinu školovanje neće biti nimalo lakše nego njemu, mada iz sasvim drugačijih razloga. Kad su stigli do školske kapije, Sebastijan je iskočio pre nego što je njegov otac ukočio. Hari je gledao kako mu sin trči kroz kapiju i nestaje među crvenim sakoima gde se nije razlikovao od stotinu drugih dečaka. Nijednom se nije osvrnuo. Hari je prihvatio da se stari poredak promenio i ustupio mesto mlađem. Razmišljao je o sledećem poglavlju dok se polako vozio natrag u Barington hol. Je li vreme za unapređenje Vilijama Vorika? Kad se približio kući, ugledao je Džesiku na gornjem stepeniku. Osmehnuo se i zaustavio automobil. Ali čim je izašao, ona je pitala: „Gde je Seb?“ —oOo— Džesika se povlačila u svoj svet svakog dana dok je Sebastijan bio u školi. Prekraćivala je vreme do njegovog povratka tako što je čitala Vinstonu o drugim životinjama, medvediću Viniju, gospodinu Žapcu, belom zecu, narandžastom mačoru zvanom Orlando i krokodilu koji je progutao časovnik. Kad bi Vinston zaspao, ušuškala bi ga u krevet pa se vratila svom štafelaju i bojama. Iznova i iznova. U stvari, sobu koju je Ema nekad smatrala dečjom pretvorila se u Džesikin atelje. Pošto je pokrila svaki list

papira koga je mogla da se domogne, uključujući Harijeve stare rukopise (nove je morao da drži pod ključem), olovkom, voštanim ili vodenim bojama, posvetila se ukrašavanju zidova svoje sobe. Hari nije želeo da joj kvari oduševljenje, daleko od toga, ali podsetio je Emu da Barington hol nije njihova kuća i da bi možda trebalo da se posavetuju sa Džajlsom pre nego što ona pobegne iz dečje sobe i otkrije koliko netaknutih zidova ima u kući. Ali Džajls se toliko oduševio pridošlicom da je izjavio kako mu ne bi smetalo i da oboji celu kuću iznutra i spolja. „Zaboga, nemoj je ohrabrivati“, zamolila je Ema. „Sebastijan ju je već zamolio da mu ukrasi sobu.“ „Kad ćete joj reći istinu?“, pitao je Džajls kad su seli da večeraju. „Ne vidimo zašto bismo joj tako brzo rekli“, odgovorio je Hari. „Na kraju krajeva, Džesika ima samo šest godina i još se nije sasvim odomaćila.“ „Pa, nemojte predugo da čekate“, upozorio ga je Džajls, „jer vas ona već doživljava kao roditelje, Seba kao brata a mene zove ujka Džajls iako mi je polusestra a Sebu je tetka.“ Hari se nasmejao. „Mislim da će proći još neko vreme dok to ne bude mogla da shvati.“ „Nadam se da nikad i neće morati“, istakla je Ema. „Ne zaboravite, ona zna samo da su joj pravi roditelji mrtvi. Zašto bi se to promenilo kad samo nas troje znamo istinu?“ „Nemojte potcenjivati Sebastijana. On će veoma brzo otkriti.“

SEDMO POGLAVLJE

HARI

I

EMA su se iznenadili kad ih je direktor škole pozvao na čaj

krajem prvog polugodišta. Brzo su otkrili da nije reč o prijateljskoj poseti. „Može se reći da je vaš sin usamljenik“, izjavio je doktor Hedli pošto im je poslužiteljka sipala čaj i izašla iz sobe. „U stvari, on će se pre sprijateljiti s dečakom preko mora nego s nekim ko živi u Bristolu od rođenja.“ „Zašto je tako?“, upita Ema. „Dečaci s dalekih obala nisu nikad čuli za gospodina i gospođu Klifton kao ni za njegovog poznatog ujaka Džajlsa", objasnio je direktor. „Ali, kao što često biva, nešto dobro je izašlo iz svega toga jer smo otkrili da je Sebastijan prirodno nadaren za jezike, što bi nam možda promaklo u normalnim okolnostima. U stvari, on je jedini dečak u školi koji može da razgovara s Lu Jangom na njegovom maternjem jeziku.“ Hari se nasmejao, ali Ema je primetila da se direktor nije osmehivao. „Međutim", nastavio je doktor Hedli, „možda će nam Sebastijanov prijemni ispit za Bristolsku srednju školu doneti nevolje.“ „Ali on je najbolji iz engleskog, francuskog i latinskog", istakla je Ema ponosno. „I osvojio je sto poena na testu iz matematike", podseti Hari direktora. „To je tačno, i veoma pohvalno, ali nažalost, on je maltene najgori u razredu iz istorije, geografije i prirodnih nauka, što su sve obavezni predmeti. Ako ne uspe da dobije prelaznu ocenu iz dva ili sva tri predmeta, Bristolska srednja škola će ga odmah odbiti, a znam da bi to bilo veliko razočaranje za vas dvoje kao i za njegovog ujaka.“ „Veliko razočaranje je eufemizam“, istakao je Hari. „Upravo tako“, složio se doktor Hedli. „Prave li ikad izuzetke od tog pravila?“, pitala je Ema. „Sećam se samo jednog otkako sam na ovom položaju", odgovorio je

direktor, „a reč je o dečaku koji je osvajao sto bodova na kriket utakmicama svake subote za vreme letnje sezone.“ Hari se nasmejao jer je sedeo na travi i gledao kako Džajls postiže svaki poen. „Dakle, moramo se postarati da shvati kakve će biti posledice ako ne položi dva obavezna predmeta.“ „Ne može se reći da nije dovoljno pametan“, istakao je direktor, „ali njemu brzo dosade oni predmeti koji mu se ne sviđaju. Ironija je u tome što predviđam kako će lako biti primljen na Oksford s takvim darom za jezike. Ali ipak moramo da se pobrinemo da ga pre toga prime u Bristolsku srednju školu.“ —oOo— Pošto ga je otac malo podsticao, a baka ga znatno više podmićivala, Sebastijan je uspeo da napreduje u dva od tri obavezna predmeta. Shvatio je kako može da omane iz jednog i odlučio je da to budu prirodne nauke. Pri kraju Sebastijanove druge godine, direktor je bio siguran da će dečak uz još malo truda dobiti neophodne prelazne ocene iz pet od šest ispitnih predmeta. I on je digao ruke od prirodnih nauka. Hari i Ema su osetili malo više nade, ali i dalje su pokušavali da podstaknu Sebastijana. I zaista, direktorova optimistička predviđanja bi se pokazala tačnim da se dve stvari nisu dogodile za vreme Sebastijanove poslednje godine.

OSMO POGLAVLJE

„JE LI ONO knjiga tvog oca?“ Sebastijan je pogledao uredno poslaganu hrpu knjiga u izlogu knjižare. Iznad njih je stajao natpis Ništa nije stečeno, treći deo, šesto izdanje, Najnovija pustolovina Vilijama Vorika Harija Kliftona. „Jeste“, odgovorio je Sebastijan ponosno. „Hoćeš li jednu?“ „Hoću, hvala“, rekao je Lu Jang. Sebastijan je ušao u knjižaru s prijateljem. Na jednom stolu u prednjem delu stajali su primerci očeve poslednje knjige u tvrdom povezu, kao i broširani primerci Slučaja slepog svedoka i Da se nisi usudio, prva dva romana serijala o Vilijamu Voriku. Sebastijan je pružio Lu Jangu primerak sve tri knjige. Brzo im se pridružilo još nekoliko školskih drugova i svakome je dao primerak najnovije, a nekima i prva dva naslova. Hrpa se brzo smanjivala. Utom jedan sredovečni čovek dojuri iza pulta, zgrabi Sebastijana za okovratnik i odvuče ga dalje. „Šta to radiš?“, povikao je. „U redu je“, odgovorio je Sebastijan. „To su knjige mog oca!“ „E to još nisam čuo“, promrsio je vlasnik knjižare dok je vukao Sebastijana, koji se opirao sa svakim korakom, prema zadnjem delu knjižare. Okrenuo se prema jednom prodavcu i rekao: „Pozovi policiju. Uhvatio sam ovog lopova na delu. A onda vidi možeš li da vratiš knjige s kojima su njegovi pajtaši šmugnuli.“ Knjižar je gurnuo Sebastijana u kancelariju i odlučno ga posadio na stari kauč napunjen konjskom dlakom. „Da se nisi usudio da se pomeriš odatle“, rekao je pa izašao i zatvorio vrata za sobom. Sebastijan je čuo okretanje ključa u bravi. Ustao je, prišao radnom stolu i

izabrao knjigu. Potom je seo i počeo da čita. Stigao je do devete strane i Ričard Hanej mu se već prilično dopao kad su se vrata otvorila. Knjižar se vratio s pobedničkim osmehom. „Eto ga, viši inspektore. Uhvatio sam lopova na delu.“ Viši irispektor Blejkmor pokušao je da ostane ozbiljan kad je knjižar dodao: „Imao je petlje da mi kaže kako su to knjige njegovog oca.“ „Nije vas lagao“, rekao je Blejkmor, „to jeste sin Harija Kliftona.“ Strogo je pogledao Sebastijana i dodao: „Ali to nije opravdanje za ono što si uradio, mladiću.“ „Čak i ako mu otac jeste Hari Klifton, ipak sam na gubitku jednu funtu i osamnaest šilinga“, istakao je knjižar. „I šta nameravaš da uradiš u vezi s tim?“, pitao je i optužujuće uperio prstom u Sebastijana. „Već sam zvao gospodina Kliftona“, rekao je Blejkmor, „te mislim da ćete uskoro dobiti odgovor na to pitanje. Dok ga čekamo, predlažem da njegovom sinu objasnite novčani deo prodaje knjiga.“ Taj prekor kao da je pomalo pokolebao knjižara. Seo je na ivicu radnog stola. „Kad tvoj otac napiše knjigu”‚ počeo je, „njegov izdavač mu unapred isplati honorar a zatim mu da procenat od prodajne cene za svaki prodati primerak. Verujem da je to deset odsto u slučaju tvog oca. Izdavač mora da plati prodavce, urednike i lektore, štampu kao i troškove reklame i distribucije.“ „A koliko vi plaćate za svaku knjigu?“, pitao je Sebastijan. Blejkmor je jedva čekao da čuje odgovor. Knjižar je načas oklevao pre nego što je odgovorio: „Približno dve trećine od prodajne cene.“ Sebastijan je zaškiljio. „Dakle, moj otac dobija samo deset odsto po knjizi dok vi stavite trideset tri odsto u džep?“ „Da, ali ja moram da plaćam zakupninu i režiju ovog prostora kao i plate zaposlenima“, branio se knjižar. „To znači da bi se mom ocu više isplatilo da vam nadoknadi knjige nego da vam plati punu prodajnu cenu?“ Viši inspektor je zažalio što ser Volter Barington nije živ. On bi uživao u ovom razgovoru. „Možete li mi reći, gospodine“, nastavio je Sebastijan, „koliko knjiga moramo da nadoknadimo?"

„Osam u tvrdom povezu i jedanaest broširanih“, odgovorio je knjižar. Utom je Hari ušao u kancelariju. Viši inspektor Blejkmor mu je objasnio šta se dogodilo pa dodao: „Neću optužiti dečaka za krađu, gospodine Kliftone, samo ću ga opomenuti. A vama, gospodine, prepuštam da se postarate da ne ponovi nešto tako neodgovorno.“ „Naravno, viši inspektore“, odgovorio je Hari. „Veoma sam vam zahvalan i zamoliću izdavača da odmah nadomesti knjige. A ti, dečko moj, nećeš dobijati džeparac dok ne isplatimo i poslednji peni“, rekao je Sebastijanu. Njegov sin se ujeo za usnu. „Hvala, gospodine Kliftone", rekao je knjižar pa pomalo snebivljivo pitao: „Pitao sam se, gospodine, da li biste bili ljubazni da potpišete ostatak knjiga kad ste već ovde?“ —oOo— Kad je Elizabet otišla u bolnicu na pregled, pokušala je da uveri kćerku kako nema razloga za brigu kao i da ne kaže Hariju i deci jer bi se samo uzrujali. Ema se svakako uzrujala. Čim se vratila u Barington hol, pozvala je Džajlsa u Donjem domu pa sestru u Kembridžu. Oboje su prekinuli posao kako bi uhvatili prvi voz za Bristol. „Nadam se da ne traćite vreme“, rekla je Ema kad ih je pokupila na Templ midsu. „Nadajmo se traćimo vreme“, odgovorila je Grejs. Džajls je bio zaokupljen mislima i zurio je kroz prozor dok su u tišini putovali prema bolnici. Čak i pre nego što je hirurg Langborn zatvorio vrata kaneelarije, Ema je naslutila da vest neće biti dobra. „Voleo bih da postoji lak način da vam ovo saopštim", rekao je specijalista kad su seli, „ali bojim se da ne postoji. Doktor Rejbern, dugogodišnji lekar vaše majke, obavio je rutinske preglede i pošto je dobio rezultate, preporučio je da dođe kod mene kako bih obavio podrobnije analize.“ Ema je stegla pesnice, što je kao školarka radila kad god je bila nervozna

ili u nevolji. „Juče su stigli rezultati iz kliničke laboratorije“, nastavio je Langborn. „Oni su potvrdili strahove doktora Rejberna: vaša majka ima rak dojke.“ „Može li da se izleči?“, pitala je Ema odmah. „Trenutno ne postoji lek za nekoga u njenim godinama“, odgovori Langborn. „Naučnici se nadaju pomaku u budućnosti, ali bojim se da to neće biti dovoljno brzo za vašu majku.“ „Možemo li išta da uradimo?", pitala je Grejs. Ema se nagla i uhvatila sestru za ruku. „U ovim trenucima će joj biti potrebne sva ljubav i podrška koju porodica može da joj pruži. Elizabet je izuzetna žena i zaslužuje bolje posle svega što je preživela. Ali nijednom se nije požalila - to ne liči na nju. Ona je prava Harvijevka.“ „Koliko će još biti s nama?“, pitala je Ema. „Bojim se da je pre pitanje nedelja nego meseci", odgovorio je Langborn. „Onda moram nešto da joj saopštim“, javio se Džajls, koji dotle nije progovorio. —oOo— Slučaj krađe, kako su ga zvali u školi Sveti Bid, pretvorio je Sebastijana od usamljenika u svojevrsnog heroja. Dečaci koji ranije nisu obraćali pažnju na njega sad su ga pozivali u društvo. Hari je poverovao da je to prekretnica, ali dečak se ponovo povukao u svoju ljušturu kad je čuo da će njegova baka živeti samo još nekoliko nedelja. Džesika je pošla u školu Red mejds. Učila je marljivije od Sebastijana, ali nije bila najbolja ni iz jednog predmeta. Nastavnica likovnog je rekla Emi kako je šteta što slikanje nije prihvaćen predmet jer osmogodišnja Džesika ima više talenta nego što je ona imala na završnoj godini fakulteta. Ema je odlučila da ne prenosi taj razgovor Džesiki, već da joj dozvoli da sama s vremenom otkrije koliko je nadarena. Sebastijan joj je stalno govorio da je genije, ali šta on zna? On misli da je i Stenli Metjuz genije. Mesec dana kasnije Sebastijan je pao na tri pripremna ispita, samo nekoliko nedelja pre prijemnog ispita za Brtstolsku srednju školu. Ni Hari ni Ema ga nisu prekorevali obzirom na to koliko je bio uzrujan zbog bakinog

stanja. Ema je dolazila po njega posle škole svakog poslepodneva i onnda su odlazili u bolnicu, gde bi seo na bakin krevet i čitao joj iz svoje omiljene knjige dok ne bi zaspala. Džesika je svakog dana pravila novu sliku za baku i ostavljala je u bolnici sledećeg jutra pre nego što bi je Hari odvezao u školu. Do kraja polugodišta je ostalo veoma malo praznog prostora na zidovima Elizabetine lične galerije. Džajls je propustio nekoliko glasanja, Grejs bezbroj savetovanja sa studentima, Hari bezbroj rokova za predaju rukopisa, a Ema nekoliko puta nije stigla da odgovori na nedeljna pisma Sajrusa Feldmana. Ali Elizabet se svakog dana najviše radovala Sebastijanu. Hari nije mogao da odredi kome je to iskustvo više koristilo, njegovom sinu ili tašti. —oOo— Sebastijanu nije išlo naruku što je morao da polaže prijemne ispite za Bristolsku srednju školu dok je život njegove bake oticao. Ishod je bio onakav kakav je direktor škole Sveti Bid i predvideo mešovit. Njegovi radovi iz latinskog, francuskog, engleskog i matematike bili su odlični, dok je jedva položio istoriju, za dlaku pao iz geografije i osvojio samo devet odsto potrebnih bodova iz prirodnih nauka. Doktor Hedli je pozvao Harija u Barington holu nekoliko trenutaka pošto su rezultati istaknuti na školskoj oglasnoj tabli. „Nasamo ću porazgovarati s Džonom Garetom, direktorom Bristolske srednje škole“, rekao je, „kako bih ga podsetio da je Sebastijan dao sto odsto tačnih odgovora iz latinskog i matematike i da će svakako biti vredan stipendije kad dođe vreme da krene na univerzitet.“ „Možete ga podsetiti na to da smo njegov ujak i ja završili Bristolsku srednju školu kao i da je njegov deda ser Volter Barington bio direktor školskog upravnog odbora.“ „Mislim da nema potrebe da ga podsećam“, odvrati Hedli. „Ali ću istaći da je Sebastijanova baka bila u bolnici dok je polagao ispite. Možemo se samo nadati da će uvažiti moje mišljenje.“ Uvažio je. Doktor Hedli je krajem nedelje pozvao Harija da mu prenese kako će direktor Bristolske srednje škole ukazati odboru kako bi Sebastijanu,

iako nije položio dva predmeta, ipak trebalo ponuditi mesto u školi. „Hvala“, odgovorio je Hari. „To je prva dobra vest posle više nedelja.“ „Ali“, dodao je Hedli, „istakao je da će odbor doneti konačnu odluku.“ —oOo— Hari je poslednji posetio taštu te večeri. Taman je hteo da krene kad je Elizabet prošaputala: „Možeš li da ostaneš još nekoliko trenutaka, mili? Moram da razgovaram s tobom.“ „Naravno.“ Hari je ponovo seo na ivicu kreveta. „Provela sam jutro s Dezmondom Sidonsom, porodičnim advokatom.“ Elizabet je s mukom izgovarala svaku reč. „Želim da znaš da sam sastavila novu oporuku jer ne mogu podneti pomisao da se ona užasna žena Virdžinija Fenvik domogne bilo čega što mi pripada.“ „Ne verujem da ta opasnost i dalje preti. Virdžiniju već nedeljama nismo videli ni čuli pa slutim da je ta veza gotova.“ „Niste je videli ni čuli nedeljama zato što ona želi da poverujem kako je gotovo, Hari. Nije slučajno nestala sa scene samo nekoliko dana pošto je Džajls saznao da neću još dugo živeti.“ „Siguran sam da preteruješ, Elizabet. Ne verujem da je čak i Virdžinija tako bezosećajna „Dragi moj Hari, ti uvek svima ukazuješ poverenje zato što si po prirodi velikodušan. Emi je bio srećan dan kad te je upoznala.“ „Lepo je što to kažeš, Elizabet, ali siguran sam da će s vremenom...“ „To je jedino što nemam.“ „Onda bi možda trebalo da zamolimo Virdžiniju da te poseti?“ „Nekoliko puta sam Džajlsu dala do znanja kako bih volela da je upoznam, ali svaki put me je odbio s manje-više neverovatnim izgovorima. Zašto misliš da je tako? Nemoj se truditi da odgovoriš, Hari, jer ti si poslednji koji će dokonati šta Virdžinija zaista smera. I možeš biti siguran da će ona povući svoj potez tek posle moje sahrane.“ Nagoveštaj osmeha joj je prešao licem pre nego što je dodala: „Ali i dalje imam jedan adut u rukavu, a iskoristiću ga tek kad me spuste u grob. Tad će se moj duh vratiti kao osvetnički anđeo.“ Hari je nije prekidao. Elizabet se nagla i svom snagom koju je mogla da prikupi izvukla kovertu ispod jastuka. „Pažljivo me slušaj,

Hari. Moraš slediti moja uputstva do u tančine.“ Uhvatila ga je za ruku. „Ako Džajls ospori moju poslednju oporuku...“ „Ali zašto bi to uradio?" „Zato što je Barington, a Baringtonovi su uvek bili slabi kad je o ženama reč. Dakle, ako ospori moju poslednju oporuku“, ponovila je, „moraš da predaš ovu kovertu sudiji izabranom da odluči koji će član porodice naslediti moje imanje.“ „A ako to ne učini?“ „Onda je moraš uništiti“, odgovorila je Elizabet. Disanje joj je bivalo pliće iz časa u čas. „Ne smeš je otvoriti niti dozvoliti da Džajls i Ema saznaju da postoji.“ Čvršće mu je stegla ruku i jedva čujno prošaputala: „Sad mi moraš dati reč, Hari Klifitone, jer znam da te je Stari Džek naučio kako bi to uvek trebalo da bude dovoljno." „Imaš moju reč“, uverio ju je Hari i stavio kovertu u unutrašnji džep sakoa. Elizabet je popustila stisak i klonula na jastuk sa zadovoljnim osmehom na usnama. Nije saznala je li Sidni Karton 9 izbegao giljotinu. Hari je otvorio poštu za doručkom. Bristolska srednja škola Juniverziti roud Bristol 27. jul 1951. Dragi gospodine Kliftone, Žao mi je što moram da vas obavestim da vaš sin Sebastijan nije... Hari je skočio od stola i prišao telefonu. Pozvao je broj napisan na dnu pisma. „Direktorova kancelarija“, javio se glas. „Mogu li da razgovaram s gospodinom Garetom?" „Ko ga traži, molim vas?“

„Hari Klifton.“ „Prebaciću vam vezu.“ „Dobro jutro, direktore. Hari Klifton ovde.“ „Dobro jutro, gospodine Kliftone. Očekivao sam vaš poziv.“ „Ne mogu da verujem da je odbor doneo tako neosnovanu odluku.“ „Iskreno govoreći, gospodine Kliftone, ni ja, pogotovo pošto sam se veoma vatreno zalagao za vašeg sina.“ „Koji su razlog naveli za odbijanje?" „Da ne smeju da naprave izuzetak za sina bivšeg učenika pošto nije dobio prelaznu ocenu iz dva obavezna predmeta." „I je li to bio njihov jedini razlog?“ „Nije“, odgovorio je direktor. „Jedan član odbora je potegao pitanje policijske opomene zbog krađe.“ „Ali postoji potpuno nedužno objašnjenje za taj slučaj“, rekao je Hari, pokušavajući da ne plane. „Ne sumnjam da postoji“, odvrati direktor, „ali naš novi predsednik odbora je nepokolebljiv.“ „U tom slučaju ću morati njega da pozovem. Kako se zove?“ „Major Aleks Fišer.“

DŽAJLS BARINGTON 1951-1954.

DEVETO POGLAVLJE

DŽAJLS

iako se nije iznenadio kad je video da je parohijska Crkva Svetog Endrua, u kojoj se Elizabet Harvi udala i u kojoj je njeno troje dece kršteno, dupke puna članova porodice, prijatelja i drugih ožalošćenih. Prečasni Donaldson je podsetio okupljene koliko je Elizabet Barington učinila za lokalnu zajednicu. Bez njene velikodušnosti, istakao je, ne bi bilo moguće obnoviti crkveni zvonik. Zatim je rekao okupljenima da je svojom mudrošću i pronicljivošću pomogla brojnim ljudima dok je bila pokroviteljka mesne bolnice. Ukazao je i na ulogu glave porodice posle smrti lorda Harvija. Džajlsu je laknulo, kao nesumnjivo i većini prisutnih, što nije spomenuo njegovog oca. Sveštenik je završio govor rečima „Elizabetin život završio se preranom smrću u pedeset prvoj godini, ali nije na nama da ispitujemo božju volju.“ Kad se sveštenik vratio na svoje mesto, Džajls je pročitao odlomak iz Dobrog Samarićanina a Sebastijan iz Propovedi na gori dok su Ema i Grejs recitovale stihove majčinih omiljenih pesnika. Ema je izabrala Šelija: SE OBRADOVAO

Izgubljeni anđele uništenog raja! Nije znala daga nema - dok bez packa Bledela je, kao oblak što kišu isplaka. A Grejs je recitovala Kitsa: Stani i razmisli! Život tek dan traje; Opasan put što krhka rosna kap pređe Od krošnje stabla; sirotog Indijanca san Kome čamac žuri niz veliki bezdan.

Kad su ožalošćeni počeli da izlaze iz crkve, nekoliko se zapitalo ko je privlačna žena koja je držala ser Džajlsa podruku. Hari je nehotice pomislio kako se Elizabetino predviđanje već obistinjuje. Odevena u crninu, Virdžinija je stajala Džajlsu zdesna dok su grobari spuštali Elizabet u grob. Hari se setio taštinih reči: I dalje imam jedan adut u rukavu. Pošto je služba završena, porodica i bliski prijatelji su se pridružili Džajlsu, Emi i Grejs u Barington holu na onome što bi Irci nazvali daća. Virdžinija je vešto išla od jednog gosta do drugog i predstavljala se, kao da je već domaćica. Džajls kao da to nije primećivao, a ako i jeste, očigledno mu nije smetalo. „Zdravo, ja sam ledi Virdžinija Fenvik“, predstavila se Harijevoj majci. „A ko ste vi?“ „Ja sam gospođa Holkom", odgovorila je Mejsi. „Harijeva majka.“ „O da, naravno“, odvratila je Virdžinija. „Niste li konobarica ili tako nešto?“ „Ja sam upravnica hotela Grand u Bristolu“, rekla je Mejsi kao da ima posla s dosadnom mušterijom. „Naravno. Ali ipak mi je potrebno malo vremena da se naviknem na to da žene rade. Vidite, žene iz moje porodice nikad nisu radile“, kazala je Virdžinija i otišla dalje pre nego što je Mejsi stigla da odgovori. „Ko ste vi?“, pitao ju je Sebastijan. „Ja sam ledi Virdžinija Fenvik, a ko si ti, mladi gospodine?" „Sebastijan Klifton.“ „A, da. Je li tvoj otac konačno uspeo da nađe školu voljnu da te primi?“ „U septembru ću poći u Bičkroft abi“, odvrati Sebastijan. „Nije loša škola“, reče Virdžinija, „ali teško da je vrhunska. Moja tri brata su se obrazovala u Harouu, kao i poslednja tri pokolenja Fenvika." „A u koju školu ste vi išli?“, upita Sebastijan. Utom Džesika dotrča do njega. „Jesi li video Konstabla, Sebe?“ „Devojčice, ne prekidaj me dok govorim“, prekori je Virdžinija. „To je veoma nepristojno.“ „Izvinite, gospođice“, ispriča se Džesika. „ Ja nisam ’gospođica’, uvek me oslovljavaj s ledi Virdžinija.“

„Jeste li videli Konstabla, ledi Virdžinija?“, upita Džesika. „Naravno da jesam, ravan je njegovim trima slikama u zbirci moje porodice. Ali nije ravan našem Tarneru. Jesi li čula za Tarnera?“ „Jesam, ledi Virdžinija“, odgovori Džesika. „Dž. M. V. Tarner je verovatno najbolji akvarelista svog doba.“ „Moja sestra je slikarka“, reče Sebastijan. „Mislim da je jednako dobra kao Tarner.“ Džesika se zakikota. „Oprostite mu, ledi Virdžinija. Kao što ga mama često podseća, on ume da preteruje.“ „Očigledno“, složi se Virdžinija i pođe da potraži Džajlsa jer je mislila kako je vreme da se gosti raziđu. Džajls je ispratio sveštenika do vrata, što su preostali gosti shvatili kao znak da bi svi trebalo da odu. Kad je poslednji put zatvorio vrata, izdahnuo je s olakšanjem i pridružio se porodici u dnevnoj sobi. „Pa, mislim da je to dobro prošlo s obzirom na okolnosti“, rekao je. „Nekoliko poslednjih gostiju se ponašalo kao da je ovo gozba a ne daća“, primetila je Virdžinija. „Imaš li nešto protiv, druže stari“, počeo je Džajls, okrenuvši se prema Hariju, „da se zvanično obučemo za večeru? Virdžinija mnogo drži do takvih stvari." „Čovek ne sme zaboraviti na manire“, umešala se Virdžinija. „Moj otac ih je sve pozaboravljao“, odvratila je Grejs, a Hari je potisnuo smeh. „Ali bojim se da ne možete da računate na mene. Moram da se vratim na Kembridž kako bih nadgledala ispite. U svakom slučaju“, dodala je, „došla sam obučena za sahranu a ne za svečanu večeru. Ne moraš da me ispratiš.“ —oOo— Džajls je čekao u dnevnoj sobi kad su Hari i Ema sišli na večeru. Marsden im je sipao šeri pa se povukao da vidi kako napreduje spremanje večere. „Tužan skup“, rekao je Hari. „Popijmo u ime velike dame.“ „Za veliku damu“, nazdravili su Džajls i Ema kad je Virdžinija ušla. „Jeste li govorili o meni, kojim slučajem?“, pitala je bez trunke ironije.

Džajls se nasmejao, a Ema se zadivila veličanstvenom haljinom od svile i tafta koja je izbrisala svaku uspomenu na crninu. Virdžinija je dotakla ogrlicu s dijamantima i rubinima kako bi se postarala da Emi ne promakne. „Kakav divan komad nakita“, rekla je kao na zapovest a Džajls je pružio Virdžiniji džin-tonik. „Hvala“, odgovorila je Virdžinija. „Pripadala je mojoj baki, udovi vojvotkinji Vestmorlanda, koja mi ju je zaveštala u oporuci. Marsdene“, rekla je batleru koji je upravo ušao, „cveće u mojoj sobi počinje da vene. Možda bi mogao da ga zameniš pre nego što se povučem?“ „Svakako, ledi. Ser Džajlse, večera je poslužena.“ „Ne znam za vas“, reče Virdžinija, „ali ja sam veoma gladna. Hoćemo li?“ Ne čekajući odgovor, uhvatila je Džajlsa podruku i povela ih iz sobe. Za večerom im je pričala o svojim precima kao da su stub kraljevine. Generali, biskupi, ministri i, naravno, nekoliko crnih ovaca, priznala je - koja porodica nema jednu ili dve? Gotovo da nije zastala da udahne dok nisu završili desert. Tad je Džajls saopštio bombastičnu vest. Kašičicom je kucnuo vinsku čašu kako bi svima privukao pažnju. „Moram da podelim veoma lepu vest s vama“, izjavio je. „Virdžinija mi je ukazala veliku čast i pristala da se uda za mene.“ Usledila je neprijatna tišina dok Hari konačno nije rekao „Čestitam“. Ema je uspela da se slabašno osmehne. Marsden je otvorio šampanjac. Dok im je točio, Hari je nehotice pomislio kako je Elizabet bila u grobu samo nekoliko sati pre nego što je Virdžinija ispunila njeno proročanstvo. „Naravno, kad se venčamo“, rekla je Virdžinija i nežno dotakla Džajlsa po obrazu, „ovde će biti nekoliko promena. Ali verujem da to i nije iznenađenje", dodala je i srdačno se osmehnula Emi. Džajls je izgledao toliko opčinjeno svakom njenom rečju da je samo odobravajući klimao glavom kad god bi završila rečenicu. „Džajls i ja”, nastavila je, „nameravamo da se preselimo u Barington hol kad se venčamo. Međutim, pošto se bliže opšti izbori, moraćemo da sačekamo nekoliko meseci te ćete imati više nego dovoljno vremena da nađete drugi dom.“ Ema je spustila šampanjsku čašu i zagledala se u brata, koji joj nije uzvratio pogled. „Siguran sam da razumeš, Ema“, rekao je, „kako bismo voleli da počnemo bračni život s Virdžinijom kao domaćicom Barington hola.“

„Naravno“, odgovorila je Ema. „Iskreno govoreći, veoma rado ću se vratiti u Menor haus, u kome sam provela srećno detinjstvo.“ Virdžinija je prostrelila verenika pogledom. „Ah“, progovorio je Džajls napokon, „nameravao sam da dam Menor haus Virdžiniji kao svadbeni poklon.“ Ema i Hari su se zgledali, ali Virdžinija se umešala pre nego što su stigli da odgovore. „Imam dve ostarele tetke i obe su nedavno obudovele. Tamo će im biti veoma zgodno.“ „Džajlse, jesi li se uopšte zapitao šta je zgodno Hariju i meni?“, pitala je Ema, gledajući pravo u brata. „Možda biste mogli da se preselite u neku kućicu na imanju?“, predložio je Džajls. „Mislim da to ne bi bilo prikladno, dragi“, javila se Virdžinija i uhvatila ga za ruku. „Ne smemo zaboraviti da želim veliko domaćinstvo kakvo i priliči kćerki jednog grofa.“ „Ne želim da živim u kućici na imanju“, promrsila je Ema. „Možemo priuštiti sebi sopstvenu kuću, hvala lepo.“ „Uverena sam da možete, draga moja“, odvrati Virdžinija. „Na kraju krajeva, Džajls mi je rekao da je Hari prilično uspešan pisac.“ Ema se nije obazirala na njenu primedbu, već se okrenula prema bratu. „Kako možeš da pokloniš Menor haus kad nisi siguran da je uopšte tvoj?“ „Zato što mi je mama odavno pročitala celu oporuku. Rado ću to saznanje podeliti s tobom i Harijem ako će vam to pomoći da isplanirate budućnost.“ „Zaista mislim da je neukusno da govorimo o majčinoj oporuci na dan njene sahrane." „Ne želim da zvučim bezosećajno, draga moja“, umeša se Virdžinija, „ali budući da se ujutru vraćam u London, gde ću gotovo sve vreme biti zauzeta pripremama za venčanje, mislim da je najbolje da sve pretresemo dok smo svi zajedno.“ Okrenula se prema Džajlsu i ljupko mu se osmehnula. „Slažem se s Virdžinijom“, kaza Džajls. „Najbolje je što pre svršiti s time. Uveravam te, Ema, da je mama pristojno obezbedila i tebe i Grejs. Obema je ostavila po deset hiljada funti, kao i nakit koji je ravnomerno podelila. Sebastijanu je ostavila pet hiljada, koje će moći da podigne kad postane punoletan.“

„Veoma srećno dete“, ukaza Virdžinija. „Ostavila je i Tarnerovu sliku Ustava na Klivlendu Džesiki, mada će ostati u porodici dok ona ne napuni dvadeset jednu godinu.“ Tom rečenicom je otkrila da je Džajls pričao o majčinoj oporuci s verenicom pre nego što je rekao Emi ili Grejs. „Veoma velikodušno“, nastavi ona, „s obzirom na to da Džesika čak nije član porodice." „Doživljavamo Džesiku kao svoju kćerku“, reče Hari oštro, „a tako se i ponašamo prema njoj.“ „Ona je polusestra, da budemo tačni“, odvrati Virdžinija. „A ne smemo zaboraviti da je ona siroče iz Doma doktora Barnarda, kao i Jevrejka. Budući da sam iz Jorkšira, volim da nazivam stvari pravim imenom.“ „A budući da sam iz Glosteršira“, odbrusi Ema, „volim da kučke što spletkare nazivam pravim imenom." Ema je ustala i izmarširala iz trpezarije. Prvi put te večeri, Džajls je izgledao postiđeno. Hari je sad bio siguran da ni Džajls ni Virdžinija ne znaju da je Elizabet sastavila novu oporuku. Pažljivo je birao reči. „Ema je potresena zbog sahrane. Siguran sam da će se oporaviti do jutra.“ Presavio je salvetu, poželeo im laku noć i izašao bez reči. Virdžinija je pogledala verenika. „Bio si veličanstven, Zeko. Ali moram primetiti da imaš veoma osetljivu porodicu, mada verujem da se to dalo očekivati posle svega što su preživeli. Međutim, bojim se da to nije dobar predznak za budućnost."

DESETO POGLAVLJE

„OVO

JE

BI-BI-SI. Slušate vesti, a moje ime je Alvar Lidel. Jutros u

deset premijer Atli je zakazao prijem kod kralja i tražio dozvolu Njegovog veličanstva da raspusti parlament i sazove opšte izbore. Zatim se gospodin Atli vratio u Donji dom i zakazao izbore za četvrtak, dvadeset peti oktobar." Sutradan su šeststo dvadeset dva poslanika spakovala torbe, ispraznila ormariće, pozdravila se s kolegama i vratila svojim izbornim jedinicama kako bi se spremila za borbu. Među njima je bio ser Džajls Barington, laburistički kandidat Bristolske luke. —oOo— Za vreme doručka druge nedelje kampanje, Džajls je rekao Hariju i Emi kako mu se Virdžinija neće pridružiti pred izbore. Ema nije ni pokušala da sakrije olakšanje. „Virdžinija misli da bih zbog nje čak mogao da ostanem bez glasova“, priznao je Džajls. „Na kraju krajeva, nijedan član njene porodice nikad nije glasao za laburiste. Možda je dvoje-troje podržalo nekog liberala, ali nikad laburistu.“ Hari se nasmejao. „Bar nam je to zajedničko.“ „Misliš li da će te gospodin Atli pozvati da se pridružiš vladi ako laburisti pobede na izborima?“, upita Ema. „Bog zna. On toliko dobro krije karte da ih ni sam ne vidi. U svakom slučaju, ako veruješ anketama, borba je previše izjednačena tako da nema svrhe sanjati o ministarskim mestima dok ne saznamo ishod.“ „Kladim se da će Čerčil ovog puta pobediti za dlaku“, rekao je Hari. „Imajte na umu da su Englezi jedini koji mogu da šutnu premijera nakon što je upravo dobio rat.“

Džajls je pogledao na sat. „Ne mogu da sedim i ćaskam. Trebalo bi da agitujem na Koronejšen roudu. Hoćeš li da mi se pridružiš, Hari?“, pitao je, široko se osmehnuvši. „Mora da se šališ. Možeš li me zamisliti kako molim ljude da glasaju za tebe? Odbio bih više ljudi nego Virdžinija." „Što ne bi otišao?“, predložila je Ema. „Predao si poslednji rukopis izdavaču i uvek svima pričaš kako je iskustvo iz prve ruke mnogo verodostojnije od proveravanja bezbroj podataka u biblioteci.“ „Ali čeka me naporan dan“, usprotivi se Hari. „Naravno da te čeka“, složi se ona. „Da vidimo, odvešćeš Džesiku u školu i, o da, posle podne ćeš je dovesti kući.“ „O dobro, pridružiću ti se“, posusta Hari. „Ali samo kao posmatrač, da se razumemo.“ —oOo— „Dobar dan, gospodine, ja sam Džajls Barington. Nadam se da mogu računati na vašu podršku na opštim izborima dvadeset petog oktobra?“, rekao je kad je zaustavio jednog prolaznika. „Svakako, gospodine Baringtone. Uvek glasam za torijevce.“ „Hvala“, odgovorio je Džajls i brzo prešao na sledećeg čoveka. „Ali ti si laburistički kandidat“, podseti ga Hari. „Na glasačkim listićima ne pišu imena stranaka“, objasnio je Džajls, „već samo imena kandidata. Zašto bih ga razuverio? Dobar dan, ja sam Džajls Barington i nadam se...“ „I možete nastaviti da se nadate jer neću glasati za umišljenog buržuja.“ „Ali ja sam laburistički kandidat“, usprotivio se Džajls. „Što ne znači da i dalje niste buržuj. Loši ste kao i onaj Frenk Pakenam, izdajnik svog staleža.“ Hari je pokušao da se ne nasmeje kad se čovek udaljio. „Dobar dan, gospođo, ja sam Džajls Barington.“ „O, veoma mi je drago što sam vas upoznala, ser Džajlse. Divim vam se otkako ste odlikovani Vojnim krstom u Tolbruku.“ Džajls se naklonio. „Iako uglavnom glasam za liberale, u ovom slučaju se možete osloniti na mene.“ „Hvala, gospođo“, rekao je Džajls.

Okrenula se prema Hariju, koji se osmehnuo i podigao šešir. „I nemojte se truditi da podižete šešir, gospodine Kliftone, jer znam da ste rođeni u Stil haus lejnu i sramota je što glasate za torijevce. Vi ste sramota za svoj stalež“, dodala je i odmarširala. Bio je Džajlsov red da potisne osmeh. „Mislim da nisam rođen za političara“, primetio je Hari. „Dobar dan, gospodine, ja sam...“ „...Džajls Barington. Da, znam“, rekao je čovek, odbivši Džajlsovu ispruženu ruku. „Rukovali smo se pre pola sata, gospodine Baringtone. Rekao sam da ću glasati za vas mada više nisam siguran u to.“ „Je li uvek ovako loše?“, upita Hari. „O, ume da bude mnogo gore. Ako postaneš javna ličnost, nemoj se iznenaditi što postoje ljudi koji će rado baciti truli paradajz na tebe.“ „Nikad ne bih mogao da budem političar“, zaključio je Hari. „Sve shvatam previše lično.“ „Onda ćeš verovatno završiti u Gornjem domu“, rekao je Džajls i zaustavio se ispred jednog paba. „Mislim da je vreme za malu kriglu pre nego što se vratimo na bojište.“ „Mislim da nikad nisam bio u ovom pabu“, promrsio je Hari dok je gledao znak s dobrovoljcem. „Ni ja. Ali do izbora ću popiti piće u svakoj krčmi u izbornoj jedinici. Krčmari uvek rado govore svoje mišljenje.“ „Ko bi još hteo da bude poslanik?" „Ako već moraš da pitaš“, rekao je Džajls kad su ušli, „nikad nećeš shvatiti uzbuđenje predizbornog nadmetanja, zauzimanja mesta u Donjem domu i igranja uloge, koliko god sitna bila, u upravljanju svojom zemljom. To je poput rata bez metaka.“ Hari je pošao prema mirnom separeu u uglu, ali Džajls je seo za šank. Ćaskao je sa šankerom kad mu se Hari pridružio. „Izvini, druže stari“, rekao mu je Džajls. „Ne mogu da se krijem u uglu. Moram stalno da budem vidljiv, čak i kad pravim predah.“ „Ali želeo sam da razgovaram s tobom o nečemu poverljivom.“ „Onda ćeš morati da spustiš glas. Dve krigle svetlog piva, molim vas“, naručio je Džajls. Slušao je Harija s povremenim prekidima jer ga je nekoliko gostiju - a nisu svi bili trezni - potapšalo po leđima i nazivalo ga

svakojakim imenima od „gospodina“ do „nitkova“. „I kako se moj sestrić snalazi u novoj školi?“, pitao je pošto je iskapio kriglu. „Čini mi se da mu se Bičkroft ne dopada ništa više od Svetog Bida. Razgovarao sam s direktorom, koji mi je samo rekao da je Seb veoma pametan i da će mu gotovo sigurno ponuditi mesto na Oksfordu, ali i da i dalje ne sklapa prijateljstva lako.“ „Žao mi je zbog toga“, odgovorio je Džajls. „Možda je samo stidljiv. Uostalom, ni tebe niko nije voleo kad si pošao u Sveti Bid.“ Okrenuo se prema šankeru. „Još dve krigle, molim vas.“ „Stižu, gospodine" „A kako je moja omiljena cura?“, pitao je Džajls. „Ako misliš na Džesiku, moraćeš da staneš u dugačak red. Svi obožavaju tu devojku, od Kleopatre do poštara, ali ona voli samo svog tatu.“ „Kad ćeš joj reći ko joj je pravi otac?“ Džajls je spustio glas. „Nesprestano sebi postavljam to pitanje. I ne moraš da mi kažeš kako prizivam nevolje, ali ne mogu da nađem pravi trenutak.“ „Nikad neće postojati pravi trenutak. Samo nemoj predugo da odlažeš jer jedno je sigurno. Ema joj nikad neće reći, a prilično sam siguran da je Seb to već shvatio.“ „Otkud ti to?“ „Ne ovde“, odgovorio je Džajls kad ga je još jedan glasač potapšao po leđima. Šanker je stavio dve krigle na šank. „Devet penija, gospodine.“ Pošto je Hari platio prvu turu, pretpostavio je da je sad red na Džajlsa. „Izvini“, rekao je Džajls, „ali ne smem da platim.“ „Ne smeš da platiš?“ „Ne. Kandidat ne sme da plaća piće za vreme predizborne kampanje.“ „Ah“, reče Hari, „eto konačno razloga zašto bih mogao da postanem poslanik. Ali zašto, pobogu?“ „Neko bi mogao pomisliti da pokušavam da kupim tvoj glas. To datira iz vremena reformi trulih okruga.“ 10 „Želeo bih mnogo više od krigle piva pre nego što bih razmislio hoću li glasati za tebe“, odgovorio je Hari.

„Tiše“, opomenuo ga je Džajls. „Na kraju krajeva, ako moj zet neće da glasa za mene, novinari će se zapitati zašto bi iko drugi to uradio.“ „Pošto ovo očigledno nije ni vreme ni mesto za razgovor o porodičnim pitanjima, postoji li ikakva mogućnost da nam se pridružiš na večeri u nedelju?" „Ne postoji. U nedelju moram na službu u tri crkve, a ne zaboravi da je to poslednja nedelja pre izbora.” „O bože“, reče Hari, „zar su izbori sledećeg četvrtka?“ „Prokletstvo. Zlatno je pravilo da torijevce nikad ne treba podsećati na datum izbora. Sad ću morati da se oslonim na božju podršku, a još nisam sasvim siguran na čijoj je on strani. Pašću na kolena za vreme jutarnje službe, tražiti božje vođstvo za vreme podnevne, a na večernjoj ću se moliti i nadati da će se glasanje završiti s dva prema jedan u moju korist.“ „Zar zaista moraš da ideš tako daleko samo da bi osvojio još nekoliko glasova?“ „Naravno da moraš kad se boriš za izbornu jedinicu u kojoj su strane gotovo izjednačene. I ne zaboravi, crkvene službe su mnogo posećenije od političkih skupova.“ „Ali mislio sam da bi crkva trebalo da ostane neutralna “ „Tako bi trebalo da bude. Sveštenici će uvek reći kako ih politika nimalo ne zanima, ali ne prezaju od toga da obaveste pastvu za koju će partiju glasati i to često s propovedaonice." „Hoćeš li još jednu kriglu kad već plaćam?“ „Neću, ne mogu da gubim vreme na ćaskanje s tobom. Ne samo da ne pripadaš ovoj izbornoj jedinici već me ne bi podržao i da pripadaš." Skočio je sa stolice, rukovao se sa šankerom i istrčao na ulicu pa se osmehnuo prvom čoveku na koga je naišao. „Dobar dan, gospodine. Ja sam Džajls Barington i nadam se da mogu računati na vašu podršku na opštim izborima u četvrtak." „Ne živim ovde, druže. Došao sam iz Birmingema da provedem dan ovde.“ —oOo— Izbornog dana je Džajlsov pomoćnik Grif Haskins rekao svom kandidatu

kako je uveren da će glasači Bristolske luke ponovo ukazati poverenje svom predstavniku i poslati ga da ih zastupa u Donjem domu iako s veoma tesnom većinom. Međutim, nije bio siguran hoće li Laburistička partija ostati na vlasti. Ispostavilo se da je Grif bio u pravu u oba slučaja zato što je u tri ujutru dvadeset sedmog oktobra 1951. posle trećeg brojanja glasova potvrđeno da je ser Džajls Barington izabran za poslanika Bristolske luke, s većinom od četiri stotine četrnaest glasova. Kad su stigli rezultati iz cele zemlje, Konzervativna partija je imala većinu od sedamnaest mesta, a Vinston Čerčil se ponovo obreo u Dauning stritu broj deset. Osvojio je prve izbore na čelu Konzervativne partije. Sledećeg ponedeljka Džajls se odvezao u London i zauzeo svoje mesto u Donjem domu. Po kuloarima se šuškalo kako će se uskoro sazvati novi izbori budući da torijevci imaju većinu od samo sedamnaest mesta. Džajls je znao da će se u takvim okolnostima i s većinom od samo četiri stotine četrnaest glasova boriti za svoj politički opstanak. Ako ne pobedi, to bi mogao biti kraj njegove poslaničke karijere.

JEDANAESTO POGLAVLJE

BATLER

ser Džajlsu poštu na srebrnom poslužavniku. Kao i svakog jutra, Džajls ju je brzo pregledao i odvojio duguljaste, tanke, smeđe koverte od belih kvadratnih koje će odmah otvoriti. Među kovertama koje su mu tog jutra privukle pažnju nalazila se jedna pravougaona, tanka, bela s bristolskom markicom. Otvorio ju je. Izvadio je usamljeni list papira naslovljen Onome koga se tiče. Pošto ga je pročitao, podigao je glavu i osmehnuo se Virdžiniji, koja mu se pridružila na kasnom doručku. „Sve će biti uspešno završeno sledeće srede“, izjavio je. Virdžinija nije podigla pogled s Dejli ekspresa. Ona je uvek počinjala jutro šoljom crne kafe i Vilijamom Hikijem kako bi videla šta joj prijatelji rade, koje se debitantkinje nadaju pojavljivanju na dvoru a koje nemaju nikakve izglede. „Šta će biti uspešno završeno?“, pitala je, ne dižući glavu. „Mamina oporuka." Virdžinija je zaboravila na debitantkinje pune nade, presavila novine i ljupko se osmehnula Džajlsu. „Pričaj mi dalje, dragi.“ „Oporuka će biti pročitana u Bristolu sledeće srede. Možemo da se odvezemo tamo u utorak posle podne, spavamo u Holu i prisustvujemo čitanju sutradan.“ „U koliko sati je čitanje?" Džajls je ponovo pogledao pismo. „U jedanaest u advokatskoj kancelariji Maršal, Bejker i Sidons.“ „Hoće li ti mnogo smetati, Zeko, ako se odvezemo rano ujutru u sredu? Ne verujem da bih još jedno veče mogla da budem fina prema tvojoj razdražljivoj sestri.“ Džajls je zaustio da odgovori, ali predomislio se. „Naravno, ljubavi JE DONEO

moja.“ „Prestani tako da me zoveš, Zeko, strahovito je obično.“ „Šta ćeš danas raditi, draga moja?“ „Čeka me iscrpljujući dan, kao i uvek. Izgleda da u poslednje vreme nemam predaha. Još jedna proba venčanice, ručak s deverušama, a posle podne imam sastanak s dobavljačima, koji me pritiskaju da im kažem broj zvanica.“ „Koji je najnoviji broj?“ „Samo nešto više od dve stotine mojih gostiju i još sto trideset tvojih. Nadala sam se da ću sledeće nedelje poslati pozivnice.“ „To mi odgovara“, složio se Džajls. „Što me podseti", dodao je, „predsednik parlamenta je uslišio moj zahtev da se zabava održi na balkonu Donjeg doma te bi možda trebalo i njega da pozovemo" „Naravno, Zeko. On je konzervativac, na kraju krajeva.“ „A možda i gospodina Adija“, predložio je Džajls snebivljivo. „Nisam sigurna šta će papa misliti o tome što vođa Laburističke partije prisustvuje venčanju njegove jedinice. Možda bi trebalo da ga zamolim da pozove gospodina Čerčila.“ —oOo— Sledeće srede se Džajls odvezao u svom jaguaru do Kadogan gardensa i parkirao ispred Virdžinijinog stana. Pozvonio je na vrata, očekujući da će doručkovati sa svojom verenicom. „Ledi Virdžinija još nije sišla, gospodine“, rekao je batler. „ Ali možete je sačekati u salonu, doneću vam kafu i jutarnje novine.“ „Hvala, Mejsone“, odgovorio je Džajls batleru, koji mu jc jednom nasamo poverio da glasa za laburiste. Džajls se smestio u udobnu naslonjaču. Batler mu je ponudio da bira između Ekspresa i Telegrafa. Odlučio se za Telegraf zato što mu je naslov na prvoj strani privukao pažnju: Ajzenhauer izjavio da će se kandidovati za predsednika. Ta odluka ga nije iznenadila iako ga je zaintrigiralo što je general istupio kao republikanac pošto doskora niko nije bio potpuno siguran koju partiju podržava mada su i demokrate i republikanci pokušali da mu se približe.

Džajls je na svakih nekoliko minuta pogledavao na sat, ali od Virdžinije nije bilo ni traga. Kad je časovnik na kaminu otkucao polovinu sata, posvetio se članku na strani sedam koji je navodio kako Engleska razmišlja o izgradnji prvog auto-puta. Sledio je izveštaj o mrtvoj tački u Korejskom ratu, a zatim je citiran ceo Džajlsov govor o radnoj nedelji u trajanju od četrdeset osam sati i kako se svaki sat preko toga mora smatrati prekovremenim, nakon čega je sledila osuda njegovih stavova. Osmehnuo se. Ipak je to Telegraf Čitao je kako će princeza Elizabeta krenuti u obilazak Afrike u januaru kad je Virdžinija uletela u sobu. „Izvini što si me čekao, dragi, ali naprosto nisam mogla da odlučim šta da obučem.“ Skočio je na noge, poljubio verenicu u oba obraza pa se odmakao i ponovo pomislio kakav je srećnik što ga je tako lepa žena uopšte pogledala. „Divno izgledaš“, rekao je, diveći se žutoj haljini koju nikad ranije nije video a koja je naglašavala njenu vitku, otmenu priliku. „Možda je neprikladna za čitanje oporuke?“, pitala je Virdžinija i zavrtela se. „Naravno da nije“, odgovorio je Džajls. „U stvari, čim uđeš u kancelariju, niko neće misliti ni na šta drugo.“ „Nadam se da neće biti tako“, rekla je Virdžinija i pogledala na sat. „Zaboga, zar je već toliko? Bolje bi bilo da preskočimo doručak, Zeko, ako ćemo stići na vreme. Jeste da znamo sadržaj oporuke tvoje majke, ali mora izgledati da ne znamo.“ Na putu do Bristola, Virdžinija je ispričala Džajlsu najnovije vesti o pripremama za venčanje. Malo se razočarao što ga nije pitala kako su reagovali na njegov jučerašnji govor u parlamentu, ali ipak Vilijam Hiki nije bio na novinarskoj galeriji. Tek kad je skrenuo na Grejt vest roud, Virdžinija je rekla nešto što mu je privuklo punu pažnju. „Prvo što moramo da uradimo kad oporuka postane pravosnažna jeste da pronađemo zamenu Marsdenu.“ „Ali on je s porodicom više od trideset godina“, usprotivio se Džajls. „U stvari, ne sećam se vremena pre njega.“ „Što i jeste deo nevolje. Ali ne opterećuj se time, dragi moj, mislim da sam mu našla savršenu zamenu.“ „Ali...“ „Međutim, ako ti je toliko stalo do toga, Zeko, Marsden može da radi u

Menor hausu i brine o mojim tetkama." „Ali...“ „A kad sam već kod zamena“, nastavila je Virdžinija, „krajnje je vreme da ozbiljno porazgovaramo o Džeki.“ „Mojoj ličnoj sekretarici?“ „Smatram da se ponaša preterano prisno. Ne mogu se pretvarati da mi se dopada ta savremena navika osoblja da poslodavce oslovljavaju krštenim imenima. Ne sumnjam da je to sve deo besmislenog pojma Laburističke partije o jednakosti. Međutim, smatram kako je neophodno da je podsećam da sam ledi Virdžinija.“ „Žao mi je“, rekao je Džajls. „Ona je uglavnom veoma učtiva.“ „Možda prema tebi. Kad sam juče zvala, odgovorila mi je da ostanem na vezi, što mi nije navika da činim.“ „Porazgovaraću s njom o tome.“ „Molim te, nemoj se mučiti“, odgovorila je Virdžinija i Džajlsu je laknulo. „Zato što neću zvati tvoju kancelariju sve dok ona radi za tebe.“ „Nije li to pomalo preterano? Na kraju krajeva, ona izuzetno dobro radi svoj posao i biće mi gotovo nemoguće da joj nađem zamenu.“ Virdžinija se nagla da ga poljubi u obraz. „Nadam se, Zeko, da ću ja biti jedina kojoj će biti gotovo nemoguće naći zamenu.“ —oOo— Kad je gospodin Sidons ušao u kancelariju, nije se iznenadio što su prisutni svi kojima je poslao pismo. Seo je za radni sto i zagledao se u lica ispunjena nadom. U prvom redu su sedeli ser Džajls Barington i njegova verenica ledi Virdžinija Fenvik, koja je uživo bila još lepša nego na fotografiji u Kantri lajfu objavljenoj nedugo pošto je par obznanio veridbu. Gospodin Sidons se radovao što će je upoznati. U drugom redu, tačno iza njih, bili su gospodin Hari Klifton, njegova žena Ema i njena sestra Grejs. Razgalio se kad je video da gospođica Barington nosi plave hulahopke. Gospodin i gospođa Holkom sedeli su u trećem redu, pored velečasnog Donaldsona i jedne gospođe u uniformi nadzornice. Poslednja dva reda

zauzela je posluga koja je dugo godina radila za porodicu Barington, a izbor sedišta otkrivao je njihov položaj. Gospodin Sidons je stavio naočare u obliku polumeseca na nos i nakašljao se da stavi do znanja kako će početi. Pogledao je skup preko naočara pre nego što je započeo s uvodom. Beleške mu nisu bile potrebne jer je redovno obavljao takve dužnosti. „Dame i gospodo", počeo je. „Zovem se Dezmond Sidons i čast mi je što sam zastupnik porodice Barington već dvadeset tri godine, mada će proći još vremena pre nego što stignem svog oca koji je zastupao ser Voltera i ser Hjuga Baringtona. Međutim, skrećem s teme.“ Pomislio je kako ledi Virdžinija izgleda kao da se slaže s tim. „U rukama mi je“, nastavio je, „poslednja volja i oporuka Elizabet Mej Barington, sastavljena na njen zahtev i potpisana u prisustvu dva nepristrasna svedoka. Prema tome, ovaj dokument“, rekao je i podigao listove papira kako bi ih svi videli, „poništava sve prethodne oporuke. Neću traćiti vaše vreme na tumačenje pravne terminologije kako zakon nalaže, već ću se usredsrediti na nekoliko značajnih zaveštanja ledi Elizabet. Ako neko kasnije poželi podrobnije da prouči oporuku, slobodno to može učiniti.“ Gospodin Sidons je spustio pogled, okrenuo stranicu i namestio naočare pre nego što je počeo da čita. „Preminula je u oporuci ostavila nekoliko dobrotvornih priloga ustanovama koje su joj bile drage. Među njima su parohijska Crkva Svetog Endrua, domovi doktora Barnarda kao i bolnica koja je veoma saosećajno brinula o ledi Barington u njenim poslednjim danima. Svakoj navedenoj ustanovi zaveštano je pet stotina funti.“ Gospodin Sidons je ponovo namestio naočare. „Preći ću na osobe koje su godinama služile u domaćinstvu Baringtonovih. Svaki član osoblja koji je radio za ledi Barington duže od pet godina dobiće dodatnu godišnju platu dok će trenutna domaćica i batler primiti i pet stotina funti.“ Marsden je oborio glavu i usnama nečujno oblikovao reči „Hvala, moja ledi“. „Prelazim na gospođu Holkom, bivšu gospođu Artura Kliftona. Njoj je zaveštan viktorijanski broš koji je ledi Barington nosila na dan kćerkine udaje. Nada se, citiram oporuku, da će to pomoći gospođi Holkom da se seti

brojnih zajedničkih srećnih trenutaka.“ Mejsi se osmehnula, ali zapitala se gde li može da nosi takav veličanstven komad nakita. Gospodin Sidons je okrenuo novu stranu i pogurao naočare uz nos pre nego što je nastavio. „Džesiki Klifton, bivšoj Pjotrovskoj, ostavljam omiljeni akvarel svog dede, Tarnerovu Ustavu na Klivlendu. Nadam se da će je nadahnjivati jer verujem da ona ima izuzetan dar kome treba pružiti svaku priliku da procveta." Džajls je klimnuo glavom. Dobro se sećao tih reči kad mu je majka objasnila zašto je želela da Džesika nasledi Tarnera za kojim su žudeli. „Svom unuku Sebastijanu Arturu Kliftonu”, nastavio je gospodin Sidons, „zaveštavam pet hiljada funti, koje će primiti kad postane punoletan, devetog marta 1961.“ Džajls je ponovo zaklimao glavom. Ni to nije iznenađenje, pomislio je. „Ostatak svog imetka, uključujući dvadeset dva odsto akcija brodske linije Barington, kao i Menor haus“, gospodin Sidons nije odoleo a da ne pogleda ledi Virdžiniju Fenvik, koja je sedela na ivici sedišta, „ostavljam svojim voljenim... kćerkama Emi i Grejs, da se služe njime kako smatraju za shodno, izuzev moje sijamske mačke Kleopatre, koju ostavljam ledi Virdžiniji Fenvik jer imaju mnogo toga zajedničkog. Obe su lepe, fino odgajene, tašte, prepredene, manipulativne grabljivice koje misle da su svi, uključujući mog očaranog sina, došli na ovaj svet kako bi im služili. Mogu se samo nadati da će se osloboditi čini koje je bacila na njega pre nego što bude prekasno.“ Gospodinu Sidonsu je po zaprepašćenju i šaputanju koje je odjekivalo iz svih uglova kancelarije bilo jasno da niko to nije očekivao, mada je primetio da je gospodin Klifton ostao veoma miran. Što se nije moglo reći i za ledi Virdžiniju, koja je nešto šaputala Džajlsu na uvo. „Time je čitanje oporuke završeno“, izjavio je gospodin Sidons. „Ako imate pitanja, rado ću odgovoriti na njih.“ „Samo jedno“, javio se Džajls pre nego što je iko stigao da progovori. „Koliko vremena imam da osporim oporuku?“ „Možete uložiti žalbu Vrhovnom sudu u roku od dvadeset osam dana, ser Džajlse“, odgovorio je gospodin Sidons, koji je predvideo to pitanje kao i ko će ga postaviti.

Ako je i bilo drugih pitanja, ser Džajls i ledi Virdžinija ih nisu čuli budući da su bez reči izmarširali iz kancelarije.

DVANAESTO POGLAVLJE

„SVE

ĆU UČINITI,

draga moja“, rekao je, „ali nemoj da opozivaš naše

zaruke, molim te.“ „Kako možeš očekivati da se suočim sa svetom nakon što me je tvoja majka ponizila pred tvojom porodicom, prijateljima pa čak i pred poslugom?“ „Shvatam", odgovorio je Džajls, „naravno da shvatam, ali majka očigledno nije bila pri sebi. Nemoguće je da je znala šta radi.“ „Rekao si da ćeš učiniti sve?“, pitala je Virdžinija, igrajući se vereničkim prstenom. „Sve, draga moja.“ „Prvo moraš da otpustiš svoju sekretaricu. I ja moram odobriti njenu zamenu.“ „Smatraj da je to završeno“, uverio ju je Džajls ponizno. „A sutra ćeš uposliti vodeću advokatsku kancelariju da ospori oporuku i, bez obzira na posledice, bespoštedno ćeš se boriti kako bismo pobedili.“ „Već sam se savetovao sa ser Katbertom Mejkinsom, članom Kraljevog saveta.“ „Bespoštedno“, ponovila je Virdžinija. „Bespoštedno“, rekao je Džajls. „Još nešto?“ „Da. Kad sledeće nedelje stignu pozivnice za venčanje, ja ću, i samo ja, odobriti spisak zvanica.“ „Ali to može značiti...“ „I znači. Zato što želim da svi koji su bili u toj kancelariji znaju kako je to kad si odbačen.“ Džajls je oborio glavu. „Ah, shvatam“, rekla je Virdžinija i skinula verenički prsten. „Dakle, nisi zaista mislio da ćeš učiniti sve?” „Jesam, draga moja. Slažem se, ti ćeš sama odlučiti ko će biti pozvan na venčanje.“ „I konačno, naložićeš gospodinu Sidonsu da pribavi sudsku naredbu za

iseljenje svih članova porodice Klifton iz Barington hola.“ „Ali gde će da žive?“ „Ne zanima me gde će da živi“, odbrusi Virdžinija. „Došao je trenutak da odlučiš hoćeš li provesti ostatak života sa mnom, ili s njima.“ „Želim da provedem ostatak života s tobom.“ „Onda je to rešeno, Zeko.“ Virdžinija je vratila verenički prsten na prst i otkopčala dugmad na prednjem delu haljine. —oOo— Hari je čitao Tajms a Ema Telegraf kad je telefon zazvonio. Vrata su se otvorila i Denbi je ušao u malu trpezariju za doručak. „Gospodine, vaš izdavač gospodin Kolins je na vezi. Pita može li da porazgovara s vama.“ „Sumnjam da se tako izrazio“, odgovorio je Hari i presavio novine. Ema se toliko zadubila u članak koji je čitala da nije ni podigla glavu kad joj je muž izašao iz trpezarije. Kad se Hari vratio, već ga je bila pročitala. „Da pogađam“, rekla je. „Većina nacionalnih novina kao i Bi-Bi-Si stupili su u vezu s Bilijem i pitali hoću li dati izjavu.“ „Šta si rekao?“ „Bez komentara. Rekao sam mu da nema potrebe dolivati ulje na ovu vatru.“ „Ne verujem da će to zadovoljiti Bilija Kolinsa“, kazala je Ema. „Njega zanima samo kako da proda knjige.“ „Nije ni očekivao drugaćiji odgovor i ne žali se. Rekao mi je da će početkom sledeće nedelje poslati treće izdanje u broširanom povezu u knjižare." „Hoćeš li da čuješ izveštaj Telegrafa?” „Moram li?“, pitao je Hari i seo za sto. Ema se nije obazirala na njegovu primedbu, već je stala da čita naglas. „Juče su se venčali ser Džajls Barington, nosilac Vojnog krsta i poslanik u parlamentu, i ledi Virdžinija Fenvik, jedina kćerka devetog grofa od Fenvika. Nevesta je nosila venčanicu koju je kreirao gospodin Norman...“ „Poštedi me bar toga“, prekinuo ju je Hari.

Ema je preskočila nekoliko pasusa. „Četiri stotine zvanica prisustvovalo je venčanju održanom u Crkvi Svete Margarete u Vestminsteru. Obred je obavio velečasni Džordž Hejstings, riponski biskup. Kasnije je održano slavlje na balkonu Donjeg doma. Među zvanicama su bili njeno visočanstvo princeza Margareta, grof Mauntbaten od Burme, časni Klement Atli, vođa opozicije, i časni Vilijam Morison, predsednik Donjeg doma. Spisak zvanica jeste zanimljiv, ali mnogo su zanimljivija imena onih koji nisu prisustvovali zato što nisu bili pozvani ili zato što nisu želeli da dođu. Nije bio prisutan nijedan član porodice Barington osim samog ser Džajlsa. Odustvo njegove dve sestre, gospođe Eme Klifton i gospođice Grejs Barington, kao i njegovog zeta Harija Kliftona, poznatog pisca, predstavlja misteriju pogotovo pošto je pre nekoliko nedelja objavljeno da će on ser Džajlsu biti kum.“ „Pa ko je bio kum?“, upita Hari. „Doktor Aldžernon Dikins s koledža Bejliol u Oksfordu.“ „Dragi Dikins“, reče Hari. „Odličan izbor. On je svakako došao na vreme i sigurno nije zagubio prstenje. Ima li još nešto?“ „Bojim se da ima. ’Još je tajanstvenije što su pre šest godina, kad je slučaj Barington protiv Kliftona iznet pred Gornji dom i pribeglo se glasanju kako bi se odlučilo ko će naslediti titulu i imanje Barington, njih dvojica bili složni kad je lord kancelar presudio u korist ser Džajlsa. Srećni par će provesti medeni mesec u vili ser Džajlsa u Toskani.’“ „To je pomalo besmisleno“, rekla je Ema i podigla glavu. „Ta vila je ostavljena Grejs i meni kako bismo radile s njom ono što smatramo za shodno.“ „Upristoji se, Ema“, prekorio ju je Hari. „Našla si za shodno da Džajls dobije vilu u Toskani a da se mi zauzvrat preselimo u Menor haus dok sud ne utvrdi valjanost oporuke. Je li to sve?“ „Ne, tek sledi sočan deo. ’Međutim, izgleda da se u porodici stvorio veliki jaz posle smrti ledi Elizabet Barington, majke ser Džajlsa. Ona je zaveštala svu imovinu dvema kćerkama, Emi i Grejs, dok sinu nije ostavila ništa. Ser Džajls je osporio oporuku i Vrhovni sud će razmotriti slučaj sledećeg meseca.’ To je sve. Šta kaže Tajms?” „Znatno je trezveniji. Samo činjenice, bez nagađanja. Ali Bili Kolins mi je rekao da je fotografija Kleopatre objavljena na naslovnicama Mejla i Ekspresa dok je Miror objavio naslov ’Rat mačaka’.“

„Kako je moguće da je došlo do ovoga?” upita Ema. „Nikad neću shvatiti kako je Džajls dozvolio da ta žena spreći njegovu porodicu da prisustvuje venčanju.“ „Ni ja ne mogu da shvatim, ali nisam nikad razumeo ni kako je princ od Velsa mogao da se odrekne prestola zbog američke raspuštenice. Izgleda da je tvoja majka bila u pravu. Džajls je naprosto opčinjen tom ženom.“ „Usprotivila bih se da je majka htela da odustanem od tebe.“ Ema se srdačno osmehnula. „Tako da malo saosećam s bratom.“ Sledeće dve nedelje, fotografije ser Džajlsa i ledi Barington s medenog meseca u Toskani krasile su većinu nacionalnih novina. Harijev četvrti roman Moćnije od mača objavljen je istog dana kad su se Baringtonovi vratili iz Italije. Sledećeg dana se ista fotografija pojavila na naslovnoj strani svih novina osim Tajmsa. Kad je srećni par izašao iz voza na stanici Voterlo, morali su da prođu pored knjižare V. H. Smita na putu do automobila. U izlogu je stajala hrpa knjiga istog naslova. Nedelju dana kasnije, roman Moćnije od mača dospeo je na listu bestselera i ostao tamo do početka suđenja. Hari je govorio samo da niko ne zna da reklamira knjigu bolje od Bilija Kolinsa.

TRINAESTO POGLAVLJE

DŽAJLS I EMA su se složili jedino u tome kako je mudrije da suđenje bude zatvoreno sa sudijom koji predsedava nego da se izlože nepredvidivim mušicama porote i neumoljivom proganjanju novinara. Časni sudija Kameron je izabran da predsedava slučajem, a oba advokata su uverila svoje klijente kako je on pošten, mudar i razborit čovek. Iako su se brojni novinari okupili ispred sudnice broj šest, mogli su da čuju samo „Dobro jutro“ i „Laku noć“ od obe strane. Džajlsa je zastupao ser Katbert Mejkins, član Kraljevog saveta, dok su Ema i Grejs izabrale gospodina Sajmona Toda, takođe člana Kraljevog saveta, da brani njihove interese iako je Grejs stavila do znanja kako neće prisustvovati suđenju jer ima pametnija posla. „Kakva?“, pitala je Ema. „Da podučavam pametnu decu umesto da slušam rasprave detinjastih odraslih ljudi. Kad bih mogla, samo bih vam lupala glave jednu u drugu“, bile su njene poslednje reči na tu temu. Kad je časovnik iza sudijine stolice otkucao prvi od deset udaraca prvog dana suđenja, ušao je sudija vrhovnog suda Kameron. Svi su ustali da se poklone, sledeći primer dvojice članova Kraljevog saveta u svilenim odorama. Pošto im je uzvratio, seo je na kožnu stolicu visokog naslona ispred kraljevskog grba. Popravio je periku, otvorio debelu crvenu fasciklu pred sobom otpio gutljaj vode te se obratio obema stranama. „Dame i gospodo“, počeo je. „Moj je zadatak da saslušam argumente oba zakonska zastupnika, procenim dokaze svedoka i uzmem u obzir zakonske stavke koje se tiču ovog slučaja. Za početak, moram pitati zastupnike tužioca i branioca je li učinjeno sve što je moguće kako bi došlo do vansudskog poravnanja.“ Ser Katbert je polako ustao i povukao revere duge crne odore pre nego

što se obratio sudu. „U ime obe strane mogu reći da to, nažalost, nije bilo moguće, vaše gospodstvo." „U tom slučaju, ser Katberte, nastavite s uvodnim govorom.“ „Ako je vašem gospodstvu po volji, u ovom slučaju zastupam tužioca ser Džajlsa Baringtona. Slučaj se tiče valjanosti jedne oporuke, vaše gospodstvo, kao i toga je li pokojnu ledi Barington razum dovoljno služio da potpiše dugačak i složen dokument s dalekosežnim posledicama samo nekoliko sati pre nego što je preminula. Tvrdim, vaše gospodstvo, da ta krhka i iscrpljena žena nije bila u mogućnosti da razborito presudi o nečemu što će uticati na život toliko ljudi. Takođe ću dokazati da je ledi Barington sastavila prethodnu oporuku približno dvanaest meseci pre smrti, kad je bila dobrog zdravlja i imala više vremena da razmisli o svojim postupcima. I zbog toga bih, vaše gospodstvo, pozvao svog prvog svedoka, gospodina Majkla Pima.“ U sudnicu je ušao visok, otmeno odeven muškarac srebrne kose. Čak i pre nego što je zauzeo mesto za svedoke, odao je dobar utisak, kao što je ser Katbert i nameravao. Pošto se svedok zakleo, ser Katbert mu se srdačno osmehnuo. „Gospodine Pime, možete li reći svoje ime i zanimanje za zapisnik, molim vas?“ „Zovem se Majkl Pim i načelnik sam hirurgije u bolnici Gaj u Londonu.“ „Koliko dugo ste na tom položaju?" „Šesnaest godina.“ „Dakle, vi ste čovek koji ima veliko iskustvo u svom poslu. Moglo bi se čak reći...“ „Prihvatam da je gospodin Pim stručni svedok, ser Katberte. Pređite na stvar“, prekinuo ga je sudija. „Gospodine Pime“, ser Katbert se brzo pribrao, „možete li reći sudu, s obzirom na svoje veliko iskustvo, šta pacijent može očekivati u poslednjim danima života kad oboli od tako bolne i onesposobljavajuće bolesti kao što je rak?“ „To može da se razlikuje, naravno, ali većina pacijenata provodi mnogo vremena u polusvesnom ili nesvesnom stanju. Kad su budni, često su svesni toga da im život otiče, ali izuzev toga gube svaki dodir sa stvarnošću." „Mislite li da je moguće da pacijent u takvom stanju uma donese važnu odluku o složenom pravnom pitanju kao što je potpisivanje oporuke?“

„Ne, mislim da to nije moguće“, odgovorio je Pim. „Kad god zahtevam da se pod takvim uslovima potpiše formular o saglasnosti, postaram se da to bude pre nego što pacijenti dospeju u to stanje.“ „Nemam više pitanja, vaše gospodstvo“, rekao je ser Katbert i seo na svoje mesto. „Gospodine Pime“, javi se sudija i nagnu na stolici, „hoćete li da kažete kako nema izuzetaka od tog pravila?“ „Izuzetak potvrđuje pravilo, vaše gospodstvo." „Upravo tako“, odgovorio je sudija. Okrenuo se prema ttospodinu Todu i pitao: „Imate li pitanja za ovog svedoka?“ „Svakako, vaše gospodstvo“, rekao je gospodin Tod i ustao. „Gospodine Pime, jeste li ikad upoznali ledi Barington, društveno ili profesionalno?“ „Nisam, ali...“ „Dakle, niste imali priliku da pogledate njenu istoriju bolesti?" „Naravno da nisam. Ona nije bila moj pacijent, tako da bi to bilo kršenje kodeksa Medicinskog saveta.“ „Dakle, niste upoznali ledi Barington niti ste upoznati s njenim slučajem?“ „Nisam, gospodine." „Što znači da je moguće, gospodine Pime, da je ona izuzetak koji potvrđuje pravilo?" „To jeste moguće, ali je malo verovatno.“ „Nemam više pitanja, vaše gospodstvo." Ser Katbert se osmehnuo kad je gospodin Tod ponovo seo. „Hoćete li da pozovete još kojeg stručnog svedoka, ser Katberte?“, pitao je sudija. „Neću, vaše gospodstvo, mislim da sam dokazao svoje. Međutim, u dokaze sam uvrstio tri pisane izjave jednako uvaženih članova medicinske zajednice. Ako vaše gospodstvo ili gospodin Tod misle da bi trebalo da svedoče pred sudom, svi su na raspolaganju.“ „To je dobro, ser Katberte. Pročitao sam sve tri izjave i one potvrđuju mišljenje gospodina Pima. Gospodine Tode, želite li da pozovemo nekog od ta tri svedoka ili možda svu trojicu?" „To nije neophodno, vaše gospodstvo“, odgovorio je Tod. „Ukoliko, naravno, neko od njih nije lično poznavao ledi Barington ili je upoznat s njenim slučajem.“ Sudija je pogledao ser Katberta, koji je odmahnuo glavom. „Nemam više

svedoka, vaše gospodstvo.“ „U tom slučaju, možete pozvati svog prvog svedoka, gospodine Tode“, rekao je sudija. „Hvala, vaše gospodstvo. Pozivam gospodina Keneta Langborna." Gospodin Langborn je bio sušta suprotnost gospodinu Pimu. Bio je nizak i nedostajalo mu je nekoliko dugmadi na prsluku, što je nagoveštavalo da se nedavno ugojio ili da nije oženjen. A nekoliko pramenova kose na njegovoj glavi kao je imalo sopstvenu volju ili on nije imao češalj. „Možete li reći svoje ime i zanimanje za zapisnik, molim vas. „Zovem se Kenet Langborn i načelnik sam hirurgije u Bristolskoj kraljevskoj bolnici.“ „Koliko dugo ste na tom položaju, gospodine Langborne?" „Devet godina.“ „I jeste li vi bili hirurg zadužen za slučaj ledi Barington dok je bila u Bristolskoj kraljevskoj bolnici?“ „Jesam. Preporučio me je doktor Rejbern, njen porodični lekar.“ „Je li tačno da ste nakon pregleda ledi Barington potvrdili dijagnozu raka dojke koju je postavio njen porodični doktor i obavestili je da joj je ostalo samo nekoliko nedelja života?“ „Da, jedan od hirurgovih nezavidnih zadataka jeste da saopšti pacijentu terminalnu prognozu. Još je teže kad je dotični pacijent dugogodišnji prijatelj.“ „Možete li nam reći kako je ledi Barington prihvatila tu vest?“ „Opisao bih je kao stoičku. Kad je prihvatila svoju sudbinu, pokazala je odlučnost koja je nagoveštavala kako mora da učini nešto važno i da nema ni trenutka za bacanje.“ „Ali, gospodine Langborne, svakako je bila iscrpljena od neprestanih bolova i pospana zbog lekova?“ „Naravno da je dugo spavala. Ali dok je bila budna, bila je potpuno sposobna da čita Tajms i često su njeni posetioci odlazili iscrpljeni." „Kako to objašnjavate, gospodine Langborne?" „Ne umem da objasnim. Mogu vam reći samo da je nekad neverovatno kako ljudsko biće reaguje kad prihvati da mu je vreme ograničeno.“ „Na osnovu onoga što znate o tom slučaju, gospodine Langborne, mislite li da je ledi Barington bila sposobna da razume složeni pravni dokument kao

što je oporuka i da ga potpiše?" „Ne vidim zašto ne bi bila. Napisala je nekoliko pisama dok je bila u bolnici i zamolila me je da budem svedok dok je potpisivala oporuku u prisustvu svog advokata.“ „Obavljate li redovno takve zadatke?“ „Samo ako sam siguran da je pacijent potpuno svestan šta potpisuje. U protivnom bih odbio." „Ali u ovom slučaju ste bili sigurni da ledi Barington zna šta radi?“ „Jesam.“ „Nemam više pitanja, vaše gospodstvo.“ „Ser Katberte, želite li da ispitate ovog svedoka?“ „Imam samo jedno pitanje, vaše gospodstvo“, rekao je ser Katbert. „Gospodine Langborne, koliko je dugo ledi Barington poživela nakon što ste prisustvovali potpisivanju oporuke.“ „Preminula je kasnije te noći.“ „Kasnije te noći“, ponovio je ser Katbert. „Dakle, samo nekoliko sati kasnije?“ „Da.“ „Nemam više pitanja, vaše gospodstvo.“ „Hoćete li pozvati sledećeg svedoka, gospodine Tode?“ „Da, vaše gospodstvo. Pozivam gospodina Dezmonda Sidonsa.“ Sidons je ušao u sudnicu kao u svoj salon za primanje i zakleo se kao prekaljeni profesionalac. „Možete li reći svoje ime i zanimanje za zapisnik, molim vas?” „Zovem se Dezmond Sidons. Stariji sam partner u advokatskoj kancelariji Maršal, Bejker i Sidons i već dvadeset tri godine sam advokat porodice Barington." „Gospodine Sidonse, za početak ću vas pitati jeste li vi sastavili prethodnu oporuku za koju ser Džajls tvrdi da je zapravo poslednja oporuka ledi Barington?“ „Jesam, gospodine." „Kad je to bilo?“ „Malo više od godinu dana pre smrti ledi Barington." „A je li ledi Barington kasnije stupila u vezu s vama kako bi vas obavestila da želi da napiše novu oporuku?“

„Jeste, gospodine. Samo nekoliko dana pre nego što je preminula.“ „A po čemu se poslednja oporuka, ona koja je predmet ove rasprave, razlikuje od one koja je sastavljena pre nešto više od godinu dana?“ „Sva zaveštanja ustanovama, osoblju, unucima i prijateljima ostala su nepromenjena. Zapravo postoji samo jedna značajna izmena u celom dokumentu.“ „Koja, gospodine Sidonse?“ „Da se glavnina imovine Harvijevih ne prenese na njenog sina, ser Džajlsa Baringtona, već na njene dve kćerke, gospođu Harolda Kliftona i gospođicu Grejs Barington." „Želim da budemo potpuno jasni“, rekao je gospodin Tod. „Ako se izuzme jedna promena, značajna promena, priznajem, raniji dokument je ostao netaknut?" „To je tačno.“ „U kakvom je duševnom stanju bila ledi Barington kad vas je zamolila da unesete tu promenu u oporuku?“ „Moram da uložim prigovor, vaše gospodstvo“, rekao je ser Katbert i skočio sa stolice. „Kako može gospodin Sidons da proceni duševno stanje ledi Barington? On je advokat a ne psihijatar.“ „Slažem se“, kazao je sudija, „ali budući da je gospodin Sidons poznavao ledi dvadeset tri godine, želim da čujem njegovo mišljenje.“ „Bila je veoma umorna“, odgovorio je Sidons, „i bilo joj je potrebno više vremena nego inače da se izrazi. Međutim, jasno mi je stavila do znanja kako želi da se brzo sastavi nova oporuka.“ „Brzo - je li to vaša reč ili njena?“, pitao je sudija. „Njena, vaše gospodstvo. Često me je grdila što pišem čitav pasus tamo gde je dovoljna jedna rečenica." „I brzo ste sastavili novu oporuku?“ „Naravno da jesam budući da sam bio svestan kako joj vreme ne ide naruku.“ „Jeste li bili prisutni kad su svedoci došli na potpisivanje?“ „Jesam. Svedoci su bili gospodin Langborn i upravnica odeljenja gospođica Rambold.“ „I ostajete pri tvrdnji da je ledi Barington znala šta potpisuje?“ „Naravno“, odgovorio je Sidons odlučno. „U protivnom ne bih pristao da

to obavim.“ „Upravo tako. Nemam više pitanja, vaše gospodstvo“, rekao je gospodin Tod. „Svedok je vaš, ser Katberte.“ „Hvala, vaše gospodstvo. Gospodine Sidonse, rekli ste sudu da ste bili pod priličnim pritiskom da se nova oporuka završi i potpiše i zbog toga ste ga brzo pripremili, kako ste se izrazili.“ „Tako je. Gospodin Langborn me je upozorio da ledi Barington neće dugo živeti.“ „Tako da ste, razumljivo, dali sve od sebe da ubrzate stvar.“ „Nisam imao mnogo izbora.“ „Ne sumnjam u to, gospodine Sidonse. Smem li da pitam koliko vam je bilo potrebno da sastavite prethodnu oporuku, onu za koju moj klijent tvrdi da je valjana poslednja volja ledi Barington?“ Sidons je kratko oklevao pre nego što je odgovorio. „Tri meseca, možda i četiri." „Uz redovna savetovanja s ledi Barington, nesumnjivo?" „Da, obraćala je pažnju na sve pojedinosti.“ „Siguran sam da jeste. Ali nije imala mnogo vremena da razmišlja o pojedinostima poslednje oporuke. Samo pet dana, da budem tačan.“ „Da, ali ne zaboravite...“ „A poslednjeg dana je jedva uspela da potpiše oporuku u poslednjem trenutku. Nije li tako?“ „Da, mislim da se može tako reći.“ Ser Katbert se okrenuo prema jednom sudskom činovniku. „Hoćete li biti ljubazni da obe oporuke ledi Barington donesete gospodinu Sidonsu?“ Sačekao je dok se oba dokumenta nisu našla ispred svedoka pa nastavio unakrsno ispitivanje. „Slažete li se sa mnom, gospodine Sidonse, da je potpis na prethodnoj oporuci znatno smeliji i sigurniji nego na onoj potpisanoj u poslednjem trenutku? U stvari, teško je poverovati da ih je potpisala ista osoba.“ „Ser Katberte, hoćete li da kažete da ledi Barington nije potpisala oporuku?“, upita sudija. „Naravno da neću, vaše gospodstvo, ali nagađam da nije imala predstavu šta je potpisala."

„Gospodine Sidonse“, nastavio je ser Katbert, okrenuvši se natrag prema svedoku, koji se sada obema rukama držao za ivicu ograđenog podijuma za svedoke, „kad ste završili novu oporuku sastavljenu na brzu ruku, jeste li klijentkinji objasnili stavku po stavku?" „Nisam. Na kraju krajeva, postojala je samo jedna krupna promena u odnosu na prethodnu oporuku.“ „Ako vašoj klijentkinji niste objasnili dokument stavku po stavku, gospodine Sidonse, onda imamo samo vašu reč za to.” „Vaše gospodstvo, to je nečuvena aluzija“, usprotivio se gospodin Tod, skočivši na noge. „Karijera gospodina Sidonsa je duga i časna te ne zaslužuje takvu mrlju.“ „Slažem se s vama, gospodine Tode“, rekao je sudija. „Ser Katberte, povući ćete tu izjavu.“ „Izvinjavam se, vaše gospodstvo", odgovorio je ser Katbert i blago se naklonio pre nego što se ponovo okrenuo prema svedoku. „Gospodine Sidonse, ko je predložio da na svih trideset šest strana prethodne oporuke stoje inicijali EB?“ „Verujem da sam ja predložio", rekao je Sidons, zvučeći pomalo uzrujano. „Ali niste ustrajali na istom strogom postupku za drugu oporuku, za taj brzo sastavljen dokument?“ „Nisam to smatrao neophodnim. Na kraju krajeva, postojala je samo jedna značajna promena, kao što sam već rekao.” „A na kojoj strani možemo pronaći tu značajnu promenu, gospodine Sidonse?" Sidons je prelistao oporuku i osmehnuo se. „Strana dvadeset devet, član sedam.“ „A da, vidim“, rekao je ser Katbert. „Ali ne vidim inicijal EB ni na dnu stranice ni pored pomenutog člana. Možda je ledi Barington bila preumorna za dva potpisa u istom danu?“ Sidons je izgledao kao da će se usprotiviti, ali nije rekao ništa. „Smem li da pitam, gospodine Sidonese, koliko ste puta u vašoj dugoj i uvaženoj karijeri propustili da savetujete klijenta da stavi inicijale na svaku stranicu oporuke?“ Sidons nije odgovorio. Ser Katbert je pogledao gospodina Toda pa sudiju pre nego što se okrenuo svedoku. „I dalje čekam, gospodine.“

Sidons je očajnički pogledao sudiju i bubnuo: „Vaše gospodstvo, ako pročitate pismo koje vam je ledi Barington ostavila, možda će vam to pomoći da utvrdite je li znala šta radi.“ „Pismo?“ Sudija se zbunio. „Ne znam ni za kakvo pismo. Svakako ga nema u sudskim spisima. Znate li vi za takvo pismo, ser Katberte?“ „Prvo put čujem za to, vaše gospodstvo. Ne znam ništa baš kao i vi.“ „To je zbog toga što mi je pismo“, promucao je Sidons, „jutros uručeno. Nisam imao vremena ni da obavestim gospodina Toda.“ „O čemu pričate, čoveče?“, upita sudija. Svi su zurili u Sidonsa dok je vadio kovertu iz unutrašnjeg džepa. Visoko ju je podigao kao da ga je opekla. „Jutros sam dobio ovu kovertu, vaše gospodstvo.“ „Od koga, Sidonse?“, pitao je sudija. „Od gospodina Harija Kliftona. Rekao mi je da mu je ledi Barington predala tu kovertu samo nekoliko sati pre nego što je preminula.“ „Jeste li otvorili kovertu, gospodine Sidonse?“ „Nisam, gospodine. Naslovljena je na vas, na predsedavajućeg sudiju.“ „Shvatam", odgovorio je sudija. „Gospodine Tode, ser Katberte, možete li mi se pridružiti u mom kabinetu?“ —oOo— „Ovo nije dobro, gospodo", rekao je sudija i spustio neotvorenu kovertu na svoj radni sto ispred dvojice advokata. „S obzirom na okolnosti, priznajem da ne znam kako je najbolje postupiti." „Obojica možemo reći“, rekao je gospodin Tod, „kako se to pismo ne može smatrati prihvatljivim dokazom." „Slažem se“, javio se ser Katbert. „Ali iskreno govoreći, kajaćemo se ako to uradimo i kajaćemo se ako to ne uradimo. Ako ne otvorimo pismo koje je dospelo na sud, gubitnička strana će imati osnova za žalbu.“ „Bojim se da bi moglo biti tako“, složio se sudija. „Ako se obojica slažete, možda bi bilo pametno da vi, Sajmone, pozovete gospodina Kliftona za svedoka kako bismo videli može li objasniti kako je uopšte došao do ovog pisma. Šta vi mislite, Katberte?“ „Nemam ništa protiv toga“, odgovorio je.

„Dobro. Međutim, uveravam vas“, nastavio je sudija, „da neću otvoriti kovertu dok ne čujem svedočenje gospodina Kliftona i to samo ako se obojica složite. A ako to uradim, onda će to biti u prisustvu svih kojih se tiče ishod ovog ročišta."

ČETRNAESTO POGLAVLJE

„POZIVAM GOSPODINA HARIJA KLIFTONA.“ Ema je stegla Hariju ruku pre nego što je ustao i mirno otišao do mesta za svedoke. Pošto se zakleo, sudija se nagnuo i rekao: „Gospodine Kliftone, postaviću vam nekoliko pitanja. Kad završim, ako učeni zastupnici žele da nešto pojasne, slobodno to mogu učiniti. Mogu li da potvrdim za zapisnik da ste suprug Eme Klifton i zet gospođice Grejs Barington, dve braniteljke u ovom slučaju?“ „Jesam, gospodine, ali sam i zet ser Džajlsa Baringtona, svog najstarijeg i najbližeg prijatelja.“ „Možete li da nam kažete kakav je bio vaš odnos s ledi Barington?“ „Imao sam dvanaest godina kad sam je upoznao na čaju prilikom Džajlsovog rođendana te je poznajem gotovo dvadeset godina." „To nije odgovor na moje pitanje", navalio je sudija. „Smatrao sam Elizabet dragom i bliskom prijateljicom i žalim njenu smrt koliko i svi ostali u ovoj prostoriji. Ona je bila zaista izuzetna žena i da se rodila jedno pokolenje kasnije, uprava brodske linije Barington ne bi morala da traži novog direktora izvan porodice kad joj je suprug preminuo.“ „Hvala“, rekao je sudija. „A sad bih želeo da vas ispitam o ovoj koverti", podigao ju je kako bi svi videli, „i tome kako je ona došla u vaše ruke.“ „Gotovo svake večeri sam odlazio kod Elizabet u bolnicu. Foslednji put sam je posetio one večeri koja se ispostavila kao njena poslednja.“ „Bili ste sami s njom?“ „Jesam, gospodine. Njena kćerka Grejs je upravo bila otišla.“ „Molim vas, ispričajte nam šta se desilo.“ „Elizabet mi je rekla da ju je tog dana posetio njen advokat gospodin Sidons i da je potpisala novu oporuku." „Govorimo li o četvrtku uveče dvadeset šestog jula?“

„Da, samo nekoliko sati pre nego što je Elizabet preminula." „Možete li nam reći šta se još dogodilo za vreme te posete?“ „Iznenadila me je kad je izvadila zapečaćenu kovertu ispod jastuka i poverila mi je na čuvanje." „Je li objasnila zašto vam je daje?“ „Rekla je samo da predam pismo sudiji izabranom da predsedava slučajem ako Džajls ospori njenu novu oporuku." „Je li vam dala još kakvo uputstvo?“ „Kazala je da ne otvaram kovertu kao i da ne govorim ništa Džajlsu ni svojoj ženi.“ „A da ser Džajls nije osporio oporuku?“ „Trebalo je da je uništim i da nikome ne kažem da je uopšte postojala.“ „Dakle, vi ne znate šta je u ovoj koverti, gospodine Kliftone?“, pitao je sudija i podigao je. „Nemam nikakvu predstavu.“ „A mi bi trebalo da poverujemo u to“, rekla je Virdžinija dovoljno glasno da svi čuju. „Postaje sve zanimljivije", primetio je sudija, ne obazirući se na upadicu. „Nemam više pitanja, gospodine Kliftone. Gospodine Tode?“ „Hvala, vaše gospodstvo“, rekao je Tod i ustao. „Gospodine Kliftone, rekli ste njegovom gospodstvu da je ledi Barington kazala da je napisala novu oporuku. Je li vam navela neki razlog zašto je to uradila?“ „Nimalo ne sumnjam u to da je Elizabet volela svog sina, ali rekla mi je da se boji ako se on oženi onom užasnom ženom, ledi Virdžinijom...“ „Vaše gospodstvo“, usprotivio se ser Katbert, skočivši sa stolice. „To je rekla-kazala i očigledno neprihvatljivo.“ „Slažem se. Biće izbačeno iz zapisnika." „Ali, vaše gospodstvo", umešao se Tod, „činjenica da je ledi Barington ostavila svoju sijamsku mačku Kleopatru ledi Virdžiniji upućuje na...” „Rekli ste svoje, gospodine Tode“, rekao je sudija. „Ser Katberte, imate li pitanja za svedoka?" „Samo jedno, vaše gospodstvo." Gledajući pravo u Harija, ser Katbert je pitao: „Jeste li bili spomenuti u prethodnoj oporuci?" „Nisam, gospodine.“ „Nemam više pitanja za gospodina Kliftona, vaše gospodstvo. Ali molim

da mi sud dozvoli da pozovem još jednog svedoka pre nego što odlučite hoćete li otvoriti kovertu ili ne.“ „Koga imate u vidu, ser Katberte?“, pitao je sudija. „Čoveka koji će verovatno najviše izgubiti ako presudite protiv njega, ser Džajlsa Baringtona.“ „Nemam ništa protiv ako se gospodin Tod slaže." „Slažem se“, odgovorio je Tod, znajući da odbijanjem neće dobiti ništa. Džajls je polako prišao mestu za svedoke i zakleo se kao da se obraća Donjem domu. Ser Katbert ga je dočekao srdačnim osmehom. „Možete li reći vaše ime i zanimanje za zapisnik, molim vas? „Ser Džajls Barington, poslanik u parlamentu za Bristolsku luku.“ „Kad ste poslednji put videli majku?“, pitao je ser Katbert. Sudija se osmehnuo. „Posetio sam je ujutru na dan njene smrti.“ „Je li vam spomenula da je promenila oporuku?" „Nije.“ „Dakle, kad ste je ostavili, imali ste utisak da postoji samo jedna oporuka, ona o kojoj ste podrobno razgovarali s njom pre više od godinu dana?“ „Iskreno govoreći, ser Katberte, u tom trenutku mi je majčina oporuka bila poslednja stvar na pameti.“ „Naravno. Ali moram vas pitati u kakvom ste stanju zatekli majku tog jutra.“ „Bila je veoma slaba. Jedva smo progovorili za sat koliko sam proveo s njom.“ „Onda ste se sigurno iznenadili kad ste saznali da je nedugo po vašem odlasku potpisala složen dokument dugačak trideset šest strana." „To mi je bilo neshvatljivo“, odgovorio je Džajls. „I dalje je.” „Jeste li voleli majku, ser Džajlse?“ „Obožavao sam je. Ona je bila stub porodice. Žao mi je što nije i dalje s nama, tad ne bi ni došlo do ovih nesrećnih okolnosti.“ „Hvala, ser Džajlse. Molim vas, ostanite tu jer će gospodin Tod možda želeti da vas ispita.“ „Bojim se da ću morati da se kockam“, prošaputao je Tod Sidonsu pre nego što je ustao da se obrati svedoku. „Ser Džajlse, za početak ću vas pitati

protivite li se da njegovo gospodstvo otvori kovertu naslovljenu na njega?“ „Naravno da se protivi!“, reče Virdžinija. „Ne protivim se otvaranju pisma“, odgovorio je Džajls, ne obazirući se na ženu. „Ako ga je majka napisala onog dana kad je umrla, ono će svakako dokazati da nije bila sposobna da potpiše važan dokument kao što je oporuka. A ako je je napisano pre dvadeset šestog jula, onda verovatno nema nikakvog značaja.“ „Znači li to da prihvatate izjavu gospodina Kliftona o tome šta se desilo nakon što ste poslednji put videli majku?“ „Naravno da ne prihvata", dobaci Virdžinija. „Gospođo, morate se uzdržati od daljih upadica“, opomenuo ju je sudija, streljajući je pogledom. „Možete govoriti samo s mesta za svedoke. U protivnom, neću imati izbora do da vas udaljim iz sudnice. Je li to jasno?“ Virdžinija je oborila glavu, što je časni sudija Kameron shvatio kao jedini odgovor kojim će ga udostojiti. „Gospodine Tode, možete ponoviti pitanje.“ „Nema potrebe, vaše gospodstvo", rekao je Džajls. „Ako Hari kaže da mu je moja majka dala pismo te večeri, onda se tako i dogodilo.“ „Hvala, ser Džajlse. Nemam više pitanja.“ Sudija je zamolio oba advokata da ustanu. „Na osnovu svedočenja ser Džajlsa Baringtona, nameravam da otvorim kovertu ako se ne protivite.“ Obojica su klimnula glavom, znajući da će samo pružiti drugoj strani razlog za žalbu ako odbiju. U svakom slučaju, nisu verovali da bi ijedan sudija u zemlji prihvatio prigovor u vezi s otvaranjem koverte. Časni sudija Kameron je podigao kovertu kako bi je svi ti sudnici videli. Otvorio ju je i izvadio jedan list papira. Spustio ga je na sto pred sobom. Pročitao ga je tri puta pre nego što je progovorio. „Gospodine Sidonse", rekao je napokon. Advokat porodice Barington je nervozno ustao. „Možete li mi reći datum i tačno vreme smrti ledi Barington?“ Sidons je pomerio nekoliko papira pre nego što je pronašao traženi. Pogledao je sudiju i odgovorio: „Mogu da potvrdim, gospodine, da je umrlica potpisana u 22.26 u četvrtak dvadeset šestog jula 1951.“ „Hvala, gospodine Sidonse. Sad ću se povući u svoj kabinet da razmotrim značaj ovog dokaza. Sud će se ponovo sastati za pola sata.“

—oOo— „Meni nije ličilo na pismo“, rekla je Ema kad se njena grupica okupila, oborenih glava. „Pre će biti neki zvanični dokument. Je li potpisala još nešto tog dana, gospodine Sidonse?“ Sidons je odmahnuo glavom. „Nije u mom prisustvu. Imate li kakvu ideju, gospodine Tode?“ „Bilo je veoma tanko. Mogao bi biti isečak iz novina, ali ne mogu biti siguran jer je bilo daleko.“ „Zašto si dozvolio sudiji da otvori pismo, Džajlse?“, prosiktala je Virdžinija u drugom delu sudnice. „S obzirom na okolnosti, ledi Virdžinija, vaš suprug nije imao mnogo izbora“, istakao je ser Katbert. „Mada verujem da nam je sve išlo u prilog sve do tog preokreta u poslednjem trenutku.“ „Šta li sudija radi?“, pitala je Ema. Nije uspela da sakrije koliko je nervozna. Hari je uhvatio ženu za ruku. „Neće još dugo, draga." „Ako presude protiv nas”‚ pitala je Virdžinija, „možemo li i dalje tvrditi da je koverta neprihvatljiv dokaz?“ „Ne mogu odgovoriti na to pitanje“, kazao je ser Katbert, „dok mi se ne pruži prilika da proučim šta je bilo u njoj. Sadržaj bi mogao dokazati da je vaš suprug bio u pravu kad je nagovestio kako njegova majka nije bila u stanju da potpiše pravni dokument u poslednjim satima svog života, a u tom slučaju će druga strana morati da odluči hoće li uložiti žalbu ili ne.“ Obe strane su i dalje šaputale oborenih glava, svaka u svom delu sudnice, kao bokseri koji čekaju da zvono najavi poslednju rundu, kad su se vrata iza sudijinog podijuma otvorila i on je ponovo ušao. Svi su ustali i naklonili se pre nego što je časni sudija Kameron ponovo seo u stolicu visokog naslona. Pogledao je u desetak lica koja su ga posmatrala s iščekivanjem. „Imao sam priliku da proučim sadržaj koverte.“ Svi su i dalje zurili u njega. „Iznenadio sam se kad sam otkrio da je ledi Barington imala isti hobi kao ja, mada priznajem da je ona bila znatno vičnija od mene jer je u četvrtak dvadeset šestog jula rešila Tajmsovu ukrštenicu. Ostavila je samo jedno prazno polje a ne sumnjam da je to učinila kako bi dokazala svoje. Bilo je

neophodno da vas ostavim jer sam morao da odem u biblioteku kako bih pronašao primerak Tajmsa za naredni dan, petak dvadeset sedmi jul, dan posle smrti ledi Barington. Želeo sam da proverim je li napravila neku grešku prilikom rešavanja ukrštenice, što nije učinila, kao i da se uverim kako glasi odgovor za polje koje je ostavila prazno. Pošto sam to učinio, ne sumnjam da je ledi Barington ne samo bila sposobna da potpiše oporuku već i da je bila svesna njenog značaja. Stoga sam spreman da presudim u ovom slučaju.“ Ser Katbert je brzo ustao. „Vaše gospodstvo, zanima me Sta je trebalo da piše u praznom polju koje vam je pomoglo da presudite." Časni sudija Kameron je spustio pogled na ukrštenicu. „Dvanaest uspravno, dvanaest slova: obična gamad koja me je zbunila kad sam bio pri zdravoj pameti.“ 11 Ser Katbert se naklonio, a Hari se osmehnuo. „Prema tome, u slučaju Baringtona protiv Kliftona i Baringtona, presuđujem u korist gospođe Harolda Kliftona i gospođice Grejs Barington." „Moramo da se žalimo“, rekla je Virdžinija kad su se ser Katbert i gospodin Tod naklonili. „Neću da se žalim“, odgovorio je Džajls. „Čak i ja znam toliko latinskog.“ „Bio si jadan“, rekla je Virdžinija, marširajući iz sudnice. „Ali Hari mi je najstariji prijatelj", odgovorio je Džajls, trčeći za njom. „A ja sam ti žena, za slučaj da si zaboravio.“ Virdžinija je gurnula vrata i požurila na Strand. „A šta sam drugo mogao da uradim s obzirom na okolnosti?“, pitao je kad ju je stigao. „Mogao si da se bespoštedno boriš za ono što ti po pravu pripada, kao što si i obećao“, podsetila ga je i zaustavila taksi. „Ali nije li moguće da je sudija bio u pravu kad je rekao da je moja majka znala šta radi?“ „Ako veruješ u to, Džajlse“, rekla je Virdžinija i okrenula se prema njemu, „očigledno imaš isto nedostojno mišljenje o meni kao što je i ona imala." Džajls je ostao bez teksta. Jedan taksi se zaustavio. Virdžinija je otvorila vrata, ušla pa spustila prozor.

„Biću kod majke nekoliko dana. Ako ne uložiš žalbu dok se ne vratim, predlažem da potražiš advokata koji će pokrenuti brakorazvodnu parnicu.“

PETNAESTO POGLAVLJE

NEKO JE ODLUČNO pokucao na ulazna vrata. Džajls je pogledao na sat: 19.20. Ko bi to mogao da bude? Nije pozvao nikoga na večeru, a u Domu ga ne očekuju pre poslednjih govora u devet. Ponovo se čulo kucanje, jednako odlučno. Setio se da je domaćici dao slobodno veče. Spustio je jučerašnji primerak Hansarda na stočić, ustao iz naslonjače i pošao prema hodniku kad se čulo i treće kucanje. „Strpi se“, promrsio je Džajls. Otvorio je vrata i na pragu zatekao poslednju osobu koju je očekivao. „Grejs?“ Nije uspeo da sakrije iznenađenje. „Laknulo mi je što se i dalje sećaš kako se zovem“, odgovorila je njegova sestra i ušla. Džajls je pokušao da smisli jednako bridak odgovor, ali prihvatio je da je oštra primedba opravdana pošto se nije čuo sa sestrom od majčine sahrane. U stvari, nije se čuo ni sa kim iz porodice otkako je Virdžinija izmarširala iz sudnice i ostavila ga na pločniku. „Šta te dovodi u London, Grejs?“, pitao je pomalo malaksalo dok je vodio sestru hodnikom prema dnevnoj sobi. „Ti“, odvratila je. „Ako Muhamed, i tako dalje.“ „Hoćeš li da popiješ nešto?“, ponudio ju je, i dalje sc pitajući šta li ona hoće, ukoliko... „Hvala, prijao bi mi šeri posle onog užasnog putovanja vozom." Džajls je prišao vitrini i natočio joj šeri, kao i pola čaše viskija sebi, dok je očajnički smišljao šta da kaže. „Imam glasanje u deset“, rekao je konačno dok joj je pružao čašu. Pored mlađe sestre uvek se osećao kao nestašni školarac koga je direktor uhvatio s cigaretom. „Sasvim dovoljno vremena za ono što hoću da kažem.“ „Jesi li došla da tražiš ono što ti pripada i da me izbaciš iz kuće?“

„Nisam, budalo. Došla sam da ti utuvim malo zdravog razuma u tu glupu glavu.“ Džajls je klonuo u naslonjaču i otpio gutljaj viskija. „Pretvorio sam se u uvo.“ „Sledeće nedelje mi je trideseti rođendan, čega se verovatno ne bi setio.“ „I došla si čak ovamo da mi kažeš kakav poklon želiš?“ Džajls je pokušao da razvedri atmosferu. „Upravo tako“, odgovorila je Grejs, ponovo ga iznenadivši. „I šta imaš na umu?“ Džajls se i dalje osećao kao da je u nepovoljnom položaju. „Hoću da dođeš na moju zabavu.“ „Ali Dom zaseda, a pošto sam unapređen u prvu klupu, 12 očekuje se da...“ „Hari i Ema će biti tamo“, prekinula ga je Grejs, ne obazirući se na njegove izgovore. „Biće kao ranije.“ Džajls je otpio još jedan gutljaj viskija. „Nikad ne može biti kao ranije.“ „Naravno da može, budalo, zato što si ti jedini koji to onemogućuje." „Oni žele da me vide?“ „Zašto ne bi želeli? Ova glupa svađa predugo traje i zato nameravam da vam udaram glave jedne o druge dok ne bude prekasno.“ „Ko će još biti tamo?“ „Sebastijan i Džesika, nekoliko prijatelja, uglavnom s koledža, ali ne moraš da razgovaraš s njima osim možda sa svojim starim prijateljem Dikinsom. Međutim“, dodala je, „jednu osobu neću pozvati. Uzgred, gde je kučka?“ Džajls je mislio da ga ne može iznenaditi ništa što njegova sestra kaže. Koliko li je pogrešio. „Nemam predstavu“, odgovorio je konačno. „Nismo se čuli više od godinu dana. Ali ako je verovati Dejli ekspresu, trenutno je u Sen Tropeu s jednim italijanskim grofom.“ „Sigurna sam da su krasan par. Što je još važnije, to ti daje osnova za razvod.“ „Nikad se ne bih razveo od Virdžinije, čak i da to želim. Ne zaboravi kroz šta je mama prošla. Ne želim da to priredim nekome."

„O, shvatam“, odbrusi Grejs. „U redu je da se Virdžinija zabavlja s italijanskim ljubavnikom na jugu Francuske, ali nije u redu da njen muž želi razvod?“ „Možeš da se rugaš“, rekao je Džajls, „ali jedan kavaljer se ne ponaša tako.“ „Ne zasmejavaj me. Nije bilo kavaljerski što si vukao Emu i mene po sudovima zbog majčine oporuke.“ „Nizak udarac“, rekao je Džajls i otpio još jedan veliki gutljaj viskija. „Ali pretpostavljam da sam to i zaslužio“, dodao je. „Kajaću se zbog toga do kraja života. Hoćeš li ml ikad oprostiti?" „Hoću ako dođeš na moju zabavu i izviniš se sestri i svom najstarijem prijatelju što si bio takva budala.“ „Ne znam mogu li da se suočim s njima.“ „Imao si samo nekoliko ručnih granata i pištolj kad si se suočio s nemačkim vodom.“ „I ponovo bih to uradio ako bi to ubedilo Emu i Harija da mi oproste.” Grejs je ustala, prišla bratu i klekla pored njega. „Naravno da će ti oprostiti, šašavi klipane.“ Džajls je oborio glavu kad ga je sestra zagrlila. „Vrlo dobro znaš da mama ne bi želela da ostanemo razdvojeni zbog te žene.“ —oOo— Džajls je prošao pored putokaza za Kembridž i pomislio kako nije prekasno da se okrene, ali znao je da tad možda neće dobiti drugu priliku. U univerzitetskom gradu se svugde osećala studentska atmosfera. Mladi muškarci i žene u akademskim odorama raznih dužina žurili su u svim pravcima. To je probudilo sećanja na vreme koje je proveo u Oksfordu sve dok se her Hitler nije umešao. Kad se Džajls domogao Engleske pet godina kasnije, pošto je pobegao iz logora za ratne zarobljenike, dekan Brejznouza mu je ponudio da se vrati na stari koledž i stekne diplomu. Ali on je već bio dvadesetpetogodišnji veteran s ožiljcima iz borbi i osećao je da je njegovo vreme prošlo, kao i mnogim mladićima iz njegovog pokolenja, uključujući Harija. U svakom slučaju, ukazala se prilika za još jednu borbu i nije odoleo izazovu nadmetanja za mesto na zelenim klupama Donjeg doma. Nema kajanja, pomislio je Džajls.

Pa, uvek ima kajanja. Odvezao se Grejndž roudom, skrenuo desno i parkirao r u Aveniji Sidžvik. Prošao je ispod luka na kome je pisalo koledž Njunam, koji je 1871, pre nego što je ženama dozvoljeno da studiraju, osnovao dalekovidi vizionar, verujući da će se to desiti za njegovog života. Nije se dogodilo. Džajls se zaustavio na prijemnici da pita gde se održava zabava gospođice Barington. Međutim, portir ga je preduhitrio. „Dobro veče, ser Džajlse, čekaju vas u dvorani Sidžvik.“ Prepoznao ga je. Sad nema povratka. „Produžite hodnikom i naći ćete je na vrhu stepenica, i treća vrata sleva. Ne možete da promašite." I Džajls je sledio njegova uputstva. Prošao je pored desetak studentkinja u dugačkim crnim suknjama, belim bluzama i akademskim odorama. Nije ih ni pogledao, ali zašto bi to činio? On ima trideset tri godine, gotovo je dvostruko stariji od njih. Popeo se stepenicama i tad mu nisu bila potrebna dalja uputstva jer je čuo razdragane glasove i smeh mnogo pre nego što je stigao do trećih vrata sleva. Duboko je udahnuo i pokušao da neupadljivo uđe. Džesika ga je prva ugledala i odmah potrčala prema njemu, vičući: „Ujka Džajlse, ujka Džajlse, gde si bio?“ Gde zaista, upita se Džajls dok je gledao devojku koju je obožavao. Nije još postala labud, ali nije više bila ni pače. Skočila je i zagrlila ga. Pogledao je preko njenog ramena. Grejs i Ema su mu prilazile. Sve tri su istovremeno pokušale da ga zagrle. Drugi gosti su ih gledali i pitali se kakva li je to pometnja. „Mnogo mi je žao“, rekao je Džajls dok se rukovao s Harijem. „Nije trebalo da vam ono priredim." „Zaboravi na to“, odgovorio je Hari. „Iskreno govoreći, obojica smo pregrmeli mnogo gore.“ Džajls se iznenadio što se tako brzo opustio pored najstarijeg prijatelja. Pričali su o Piteru Meju kao u starim vremenima, a onda ju je ugledao. Posle toga nije mogao da odvoji pogled od nje. „Najbolji horizontalni udarac koji sam video“, rekao je Hari, isturio levu nogu i pokušao da demonstrira bez kriket palice. Nije primetio koliko je Džajls postao rasejan. „Da, bio sam na Hedingliju kad je postigao sto poena protiv Južne Afrike."

„I ja sam gledao tu utakmicu“, rekao je jedan stariji profesor koji im se pridružio. „Veličanstven udarac.“ Džajls se odvojio i probio kroz gužvu, zastavši samo da proćaska sa Sebastijanom o tome kako napreduje u školi. Mladić je izgledao mnogo opuštenije i samouverenije nego ranije. Džajls je počeo da se pribojava da će ona otići pre nego što uspe da se upozna s njom. Sebastijanu je pažnja skrenula na rolnice s kobasicama, što je Džajls iskoristio da produži i stane pored nje. Ćaskala je s jednom starijom ženom i nije ga ni primetila. Stajao je tamo, vezanog jezika, pitajući se zašto je Englezima tako teško da se predstave ženama, a pogotovo lepim ženama. Koliko li je Bečeman bio u pravu, a ovo čak nije ni pusto ostrvo. 13 „Mislim da Švarckopfova nema raspon glasa za tu ulogu", govorila je starija žena. „Možda ste u pravu, ali ipak bih dala polovinu svoje godišnje stipendije samo da je čujem kako peva.“ Starija žena je pogledala Džajlsa pa se okrenula da razgovara s nekim drugim, gotovo kao da je znala. Džajls se predstavio, nadajući se da im se niko neće pridružiti. Rukovali su se. Samo njen dodir... „Zdravo, ja sam Džajls Barington.“ „Vi mora da ste Grejsin brat, poslanik o čijim radikalnim stavovima stalno čitam. Ja sam Gvinet", odgovorila je, otkrivši svoje poreklo. „Jeste li studentkinja?" „Laskate mi.“ Osmehnula se. „Nisam, završavam doktorske studije. Vaša sestra mi je mentor.“ „O čemu je vaša teza?“ „O vezi između matematike i filozofije u antičkoj Grčkoj.“ „Jedva čekam da je pročitam." „Postaraću se da vam pošaljem primrak.“ „Ko je ona devojka s kojom Džajls priča?“, pitala je Ema sestru. Grejs se okrenula da pogleda. „Gvinet Hjuz, jedna od mojih pametnijih studentkinja na doktorskim studijama. Videće da je ona svakako suprotnost ledi Virdžiniji. Ona je kćerka jednog velškog rudara, iz dolina, kako voli da ističe, a svakako zna šta znači compos mentis.“ „Veoma je privlačna“, primetila je Ema. „Misliš li...?“

„Zaboga, ne, šta bi oni imali zajedničko?“ Ema se osmehnula za sebe pa pitala: „Jesi li predala svojih jedanaest odsto akcija Džajlsu?“ „Jesam“, odgovorila je Grejs. „Kao i svoja prava na dedinu kuću na Smit skveru. Dogovorila sam se s mamom da to učinim kad budem potpuno sigurna da se blesavi momak konačno rešio Virdžinije.” Ema nije odmah progovorila. „Znači, ti si sve vreme znala sadržaj mamine nove oporuke?“ „Kao i šta je bilo u koverti“, rekla je Grejs nehajno, „zbog čega nisam mogla da prisustvujem suđenju.“ „Kako te je dobro mama poznavala.“ „Kako je dobro poznavala sve troje“, kazala je Grejs dok je gledala brata u drugom delu dvorane.

ŠESNAESTO POGLAVLJE

„MOŽETE LI SVE da utanačite?“, pitao je Džajls. „Da, gospodine, slobodno mi sve prepustite.“ „Voleo bih da završim s tim što je pre moguće.“ „Naravno, gospodine." „Kakva grozna rabota. Voleo bih da postoji civilizovaniji način da se to obavi.“ „Potrebno je promeniti zakon, ser Džajlse, a to je, iskreno govoreći, vaša branša a ne moja.“ Džajls je znao da je čovek u pravu. Zakon će se nesumnjivo promeniti s vremenom, ali Virdžinija mu je jasno dala do znanja kako neće da čeka. Pošto se nisu čuli mesecima, pozvala ga je iz vedra neba da mu kaže zašto hoće razvod. Nije morala da mu crta šta se od njega očekuje. „Hvala, Zeko, znala sam da mogu da računam na tebe“, rekla je i prekinula vezu. „Kad ćemo se čuti?“, pitao je Džajls. „Do kraja nedelje“, odgovorio je čovek pa iskapio kriglu. Ustao je, naklonio se i othramao. —oOo— Džajls je nosio veliki crveni karanfil na reveru kako bi ga prepoznala. Zagledao je svaku ženu mlađu od trideset koja je išla prema njemu. Nijedna ga nije ni pogledala sve dok se jedna doterana mlada žena nije zaustavila pored njega. „Gospodine Braune?", pitala je. „Da“, odgovori Džajls. „Ja sam gospođica Holt. Poslala me je agencija.“

Bez reči ga je uhvatila podruku i povela peronom kao pas vodič do vagona prve klase. Kad su seli jedno naspram drugog, Džajls nije znao šta bi trebalo da radi. Pošto je bio petak veče, sva druga sedišta su bila zauzeta mnogo pre nego što je voz krenuo iz stanice. Gospođica Holt nije progovorila ni reč za vreme putovanja. Kad se voz zaustavio u Brajtonu, sišla je među prvima. Džajls je dao dve karte kontroloru pored rampe i pošao za njom prema redu taksija. Bilo mu je jasno da je gospođica Holt to već radila. Progovorila je tek kad se smestila na zadnjem sedištu taksija, ali nije se obratila njemu. „Hotel Grand.“ Kad su ušli u hotel, Džajls je uzeo sobu za gospodina i gospođu Braun. „Soba trideset jedan, gospodine", rekao je recepcionar. Izgledalo je kao da će namignuti, ali samo se osmehnuo i dodao: „Želim vam laku noć, gospodine.“ Nosač je odneo njihove kofere na treći sprat. Tek kad je uzeo napojnicu i izašao, progovorila je ponovo. „Zovem se Andžela Holt“, rekla je i sela pravih leđa na ivicu kreveta. Džajls je ostao da stoji dok je gledao ženu s kojom nikad ne bi proveo razuzdani vikend u Brajtonu. „Možete li objasniti kako ovo ide?“, zamolio je. „Naravno, ser Džajlse", odgovorila je kao da je predložio da joj diktira. „U osam sati ćemo sići na večeru. Rezervisala vam sto u sredini trpezarije u nadi da će vas neko prepoznati. Posle večere ćemo se vratiti u sobu. Ja ću sve vreme ostati potpuno odevena, ali vi se možete svući u kupatilu kako biste obukli pidžamu i ogrtač. U deset ću leći da spavam na krevetu dok ćete vi spavati na kauču. U dva ujutru ćete pozvati recepciju da naručite bocu starog šampanjca, kriglu ginisa i sendviče sa šunkom. Kad vam noćni portir donese narudžbinu, reći ćete da ste tražili sendviče s marmajtom i paradajzom i naložiti mu da odmah donese ono što ste naručili. Kad se vrati, zahvalićete mu i dati mu pet funti.“ „Zašto tako pozamašnu napojnicu?“, upita Džajls. „Zato što će sigurno pozvati noćnog portira da svedoči ako slučaj dođe na sud i moramo se osigurati da vas ne zaboravi." „Razumem.“ „Ujutru ćemo zajedno doručkovati. Kad se budemo odjavljivali, morate platiti čekom zato što vam tako lako mogu ući u trag. Kad napustimo hotel,

zagrlićete me i poljubiti nekoliko puta. Zatim ćete ući u taksi i mahnuti mi.“ „Zašto nekoliko puta?“ „Zato što moramo biti sigurni da će privatni detektiv vaše žene napraviti fotografiju na kojoj se jasno vidite. Imate li još neko pitanje, ser Džajlse, pre nego što siđemo na večeru?“ „Da, gospođice Holt. Smem li da pitam koliko često ovo radite?" „Vi ste mi treći gospodin ove nedelje, a agencija mi je već ugovorila dva posla za sledeću.“ „Ovo je ludilo. Naši brakorazvodni zakoni su varvarski. Vlada mora što pre da usvoji novi zakon.“ „Nadam se da neće“, odgovorila je gospođica Holt, „jer bih u tom slučaju ostala bez posla, ser Džajlse.“

ALEKS FIŠER 1954-1955.

SEDAMNAESTO POGLAVLJE

„NAPROSTO

ŽELIM DA

ga uništim“, rekla je. „Neću se zadovoljiti ničim

manjim od toga.“ „Uveravam vas, ledi Virdžinija, da ću učiniti sve što mogu da vam pomognem." „To je lepo znati, majore, jer moramo verovati jedno drugome ako ćemo da sarađujemo. Bez tajni. Međutim, i dalje moram da budem sigurna jeste li pravi čovek za taj zadatak. Kažite mi zbog čega mislite da ste pozvani za to?“ „Mislim da ćete se uveriti kako sam više nego pozvan za to, ledi“, odgovorio je Fišer. „Barington i ja se dugo poznajemo." „Onda počnite od samog početka i nemojte izostaviti nijednu pojedinost, bez obzira na to koliko beznačajno izgledala.“ „Sve je počelo u školi Sveti Bid, kad se Barington sprijateljio sa sinom lučkog radnika.“ „Harijem Kliftonom“, promrsila je Virdžinija. „Trebalo je da izbace Baringtona iz škole.“ „Zašto?“ „Uhvatili su ga kako krade iz školske prodavnice, ali izvukao se.“ „Kako je to uspeo?“ „Njegov otac ser Hjugo, još jedan zločinac, napisao je ček na hiljadu funti tako da je škola izgradila novu svlačionicu za kriket tim. Zbog toga je direktor škole zažmurio na to, što je omogućilo Baringtonu da ode na Oksford." „Jeste li i vi išli na Oksford?" „Nisam, stupio sam u vojsku. Ali putevi su nam se ponovo ukrstili u Tobruku jer smo bili u istom puku.“ „Gde se proslavio, dobio Vojni krst i kasnije pobegao iz logora za ratne zarob!jenike?“

„To je trebalo da bude moj Vojni krst“, odvratio je Fišer, zaškiljivši. „Tad sam bio njegov pretpostavljeni oficir i bio sam odgovoran za predvođenje napada na neprijateljski vod. Pošto sam oterao Nemce, pukovnik me je predložio za Vojni krst, ali kaplar Bejts, Baringtonov prijatelj, odbio je da potkrepi moju službenu pohvalu tako da sam samo spomenut u depeši, a Barington je završio s mojim Vojnim krstom." Džajlsova priča o onome što se dogodilo tog dana nije tako glasila, ali Virdžinija je znala kome želi da veruje. „Jeste li ga sreli posle toga?“ „Nisam. Ostao sam u vojsci, ali rano sam se penzionisao jer sam shvatio da je on onemogućio moje dalje unapređenje." „Pa čime se sad bavite, majore?“ „Trgujem na berzi i u upravnom sam odboru Bristolske srednje škole. Takođe sam u izvršnom odboru lokalne asocijacije konzervativaca. Pridružio sam se partiji kako bih sprečio Baringtona da pobedi na sledećim izborima.“ „Pa, postaraću se da odigrate vodeću ulogu u tome“, rekla je Virdžinija, „jer je tom čoveku najviše stalo do toga da zadrži mesto u Donjem domu. Uveren je da će mu Atli ponuditi mesto u vladi ako laburisti pobede na sledećim izborima.“ „Preko mene mrtvog.“ „Ne verujem da moramo ići tako daleko. Na kraju krajeva, ako izgubi na sledećim izborima, mala je mogućnost da će ga ponovo izabrati i to će verovatno biti kraj njegove političke karijere." „Potpuno se slažem“, rekao je Fišer. „Ali moram da istaknem kako je i dalje veoma omiljen u izbornoj jedinici iako nema veliku većinu." „Pitam se koliko će biti omiljen pošto ga tužim za preljubu." „Već je pripremio teren za to. Svima je ispričao kako je morao da prođe kroz farsu u Brajtonu kako bi sačuvao vaš ugled. Čak se zalaže za promenu brakorazvodnih zakona.“ „Ali kako bi njegovi glasači reagovali kad bi znali da je već godinu dana u vezi s jednom studentkinjom s Kembridža?“ „Niko neće mariti kad se razvedete.“ „Ali ako se još nismo razveli i pročuje se da očajnički pokušavam da se pomirim.” „To bi potpuno promenilo situaciju“, odgovorio je Fišer. „I možete se osloniti na mene da će vest o vašim tužnim nevoljama dospeti do pravih

ušiju.“ „Dobro. Dakle, našim dugoročnim ciljevima mnogo bi pomoglo kad biste postali predsednik asocijacije konzervativaca u Bristolskoj luci.“ „Ništa ne bih voleo više od toga. Jedina je nevolja što ne mogu da posvetim toliko vremena politici budući da moram da zarađujem za život.“ Fišer se trudio da ne zvuči postiđeno. „Nećete morati da brinete o tome kad se pridružite upravnom odboru brodske linije Barington grup“ „To se nikad neće desiti. Barington bi uložio veto čim bi neko spomenuo moje ime.“ „Ne može da uloži veto ni na šta sve dok posedujem sedam i po odsto kompanijskih akcija.“ „Nisam najbolje razumeo.“ „Onda mi dozvolite da objasnim, majore. Proteklih šest meseci sam preko jednog nezavisnog poverenika kupovala akcije kompanije Barington i sad posedujem sedam i po odsto akcija. Ako proverite njihove propise, videćete da mi to omogućava da postavim člana odbora, a mislim da me niko ne može zastupati bolje od vas, majore.“ „Kako mogu da vam zahvalim?" „Veoma jednostavno. Kratkoročno ćete se posvetiti tome da postanete predsednik lokalne asocijacije konzervativaca. Kad to postignete, jedini cilj će vam biti da se postarate da glasači Bristolske luke ne ukažu poverenje svom poslaniku na sledećim izborima." „A dugoročno?“ „Imam jednu zamisao koja će vam se možda dopasti. Ali ne možemo ni da pomišljamo na to dok ne postanete predsednik asocijacije.“ „Onda bi bilo bolje da se vratim u Bristol i odmah se posvetim tome. Ali voleo bih nešto da vas pitam pre nego što odem.“ „Naravno“, odgovorila je Virdžinija, „pitajte me šta god želite. Na kraju krajeva, sad smo saradnici.“ „Zašto ste me izabrali za ovaj posao?“ „O, to je lako, majore. Džajls mi je jednom rekao da ste vi jedini čovek koga je ikad prezirao.“ —oOo—

„Gospodo“, rekao je predsednik asocijacije konzervativaca Bil Hokins i udario čekićem po stolu, „otvaram ovaj sastanak. Mogu li zamoliti našeg počasnog sekretara majora Fišera da nam pročita zapisnik s poslednjeg sastanka?" „Hvala, gospodine predsedniče. Na poslednjem sastanku, održanom četrnaestog juna 1954. komitet mi je naložio da pišem Centralnoj upravi u Londonu i tražim spisak kanditlata koji bi mogli da predstavljaju ovu izbornu jedinicu na sledećim opštim izborima. Zvanični spisak kandidata stigao je nekoliko dana kasnije i poslao sam kopije članovima kako bi mogli da razmotre pretendente pred večerašnji sastanak. Dogovoreno je da se ovogodišnja letnja proslava održati u zamku Kum jer je gospođa časnog mirovnog sudije Hartli-Buta to ljubazno dozvolila. Sledila je rasprava o ceni lutrijskih lozova i potom je glasanjem odlučeno da bi jedan loz trebalo da košta šest penija, odnosno šest za pola krune. Blagajnik gospodin Mejnard je zatim izvestio da je na račun uplaćeno četrdeset sedam funti i dvanaest šilinga. Rekao je da će poslati pismo svim članovima koji nisu platili godišnju članarinu. Nije bilo drugih pitanja te je sastanak završen u dvanaest minuta posle deset.“ „Hvala, majore“, rekao je predsednik. „Hajde da pređemo na drugu tačku dnevnog reda, to jest na spisak kandidata koje je Centralna uprava predložila. Svi ste imali nekoliko dana da razmislite o njima tako da pozivam na otvorenu raspravu pre nego što napravimo uži izbor kandidata koje smatrate da bi trebalo pozvati na razgovor" Fišer je već pokazao spisak kandidata ledi Virdžiniji i dogovorili su se ko bi mogao najbolje da posluži njihovim dugoročnim ciljevima. Fišer je naslonjen u stolici slušao kako ostali članovi komiteta govore o prednostima i nedostacima svakog kandidata. Brzo je postalo jasno da njegov izbor nije favorit, ali bar niko nije bio protiv njega. „Želite li da kažete svoje mišljenje, majore, pre nego što pristupimo glasanju?“, pitao je Hokins. „Hvala, predsedniče. Slažem se s članovima koji misle da bi trebalo razgovarati s gospodinom Simpsonom, koji se tako hrabro borio za Ebu Vejl na prošlim izborima, ali smatram da bi trebalo uzeti u obzir i gospodina Daneta. Na kraju krajeva, njegova supruga je odavde, što je znatna prednost,

pogotovo naspram trenutnog bračnog statusa ser Džajlsa Baringtona." Za stolom se čulo nekoliko uzvika odobravanja. Četrdeset minuta kasnije, Gregori Danet je ušao u uži izbor zajedno s gospodinom Simpsonom, bivšim kandidatom za Ebu Vejl, jednim lokalnim savetnikom, bez ikakvih izgleda, jednim neženjom starijim od četrdeset godina, bez ikakvih izgleda, i jednom ženom propisanom zakonom, apsolutno bez ikakvih izgleda. Fišer je samo morao da nađe dobar razlog da ne izaberu gospodina Simpsona. Kako se sastanak bližio kraju, predsednik je pitao ima li neko nešto da doda. „Moram nešto da iznesem pred odbor“, rekao je Fišer dok je stavljao kapicu na nalivpero, „ali mislim da bi bilo pametno da to ne uđe u zapisnik.“ „Siguran sam da vi možete dati najbolji sud o tome, majore“, odgovorio je predsednik i pogledao ostale za stolom da se uveri slažu li se. „Prošle nedelje sam u svom klubu u Londonu“, počeo je Fišer, „iz pouzdanog izvora saznao nešto uznemirujuće o ser Džajlsu Baringtonu.“ Time je privukao punu pažnju celog odbora. „Kao što svi znate, ser Džajls se razvodi pošto se njegov brak nesrećno raspao. Većina nas je saosećala s njim kad se odlučio za ’brajtonsko rešenje’ pogotovo kad je objavio, prilično nekavaljerski po mom mišljenju, kako je to uradio da sačuva ugled svoje žene. Svi smo odrasli ljudi i svesni da se brakorazvodni zakon mora promeniti. Međutim, u međuvremenu sam saznao da smo čuli samo polovinu priče. Čini se da ser Džajls ima vezu s jednom mladom studentkinjom s Kembridža iako se njegova žena trudila da se pomire.“ „Blagi bože, taj čovek je hulja“, rekao je Bil Hokins. „Trebalo bi ga primorati na ostavku.“ „Potpuno se slažem, gospodine predsedniče. I zaista, ne bi imao izbora da je kandidat Konzervativne partije.“ Za stolom su svi zažagorili. „Nadam se“, nastavio je Fišer pošto je predsednik nekoliko puta udario čekićem po stolu, „da se mogu osloniti na Olanove odbora da taj podatak neće izaći iz ove prostorije.“ „Naravno, naravno“, složio se predsednik. „To se podrazumeva.“ Fišer se naslonio, uveren da će u roku od nekoliko sati priča dospeti do nekoliko članova na dobrom položaju u lokalnoj Laburističkoj partiji, što

znači da će to do kraja nedelje znati bar polovina izborne jedinice. Predsednik je zaključio sastanak i članovi su pošli u obližnji pab kad je Aleksu prišao blagajnik Piter Mejnard i zamolio ga da nasamo porazgovaraju. „Naravno, druže stari“, odgovorio je Fišer. „Kao što znaš, predsednik je u nekoliko navrata spomenuo kako namerava da se povuče pre narednih opštih izbora.“ „Čuo sam to.“ „Nekoliko nas smatra kako je to posao za mlađeg čoveka. Zamolili su me da te pitam slažeš li se da te predložimo.“ „To je veoma lepo od tebe, Pitere. Ako većina mojih kolega smatra da sam pravi čovek za taj posao, naravno da ću razmisliti o prihvatanju tog teškog zadatka. Međutim, ne ako neki drugi član odbora misli da bi bolje obavljao taj posao.“ —oOo— Kad je stigao prvi ček za usluge člana odbora brodske linije Barington grup, Aleks je zatvorio račun u banci Midland i prešao preko ulice u banku Barklis, gde kompanija Barington i asocijacija konzervativaca imaju račune. I za razliku od Midlanda, upravnik nove banke je pristao da mu odobri dozvoljeni minus. Sutradan je otputovao u London i otvorio račun u krojačkoj radnji Givs i Hoks, gde su mu uzeli meru za tri nova odela, smoking i mantil, sve u crnoj boji. Ručao je u klubu Armi end nejvi pa navratio kod Hildiča i Kija da izabere šest košulja, dve pidžame, ogrtač i nekoliko svilenih kravata. Pošto je potpisao račun, otišao je kod Džona Loba, gde su mu uzeli meru za dva para klasičnih cipela: jedne crne i jedne smeđe. „Trebalo bi da budu gotove za tri meseca, gospodine“, uverili su ga. U naredne četiri nedelje odveo je svakog člana odbora na ručak ili večeru, na Virdžinijin račun, nakon čega je bio siguran da će većina podržati Gregorija Daneta kao rezervnog igrača za partijskog kandidata na predstojećim izborima dok je nekolicini on čak bio prvi izbor. Dok je pio brendi posle večere s Piterom Mejnardom, Fišer je saznao da partijski blagajnik ima privremene novčane teškoće. Sutradan je otputovao u London i, posle diskretnog razgovora s ledi Virdžinijom, te privremene

novčane teškoće su uklonjene. Jedan član odbora mu je sad bio dužnik.

OSAMNAESTO POGLAVLJE

ALEKS

nekoliko meseci bio u odboru brodske linije Barington kad je video priliku koja bi se možda dopala Virdžiniji. Za to vreme je marljivo prisustvovao svim sastancima, čitao sve izveštaje i uvek glasao isto kao većina kako niko ne bi otkrio šta zapravo smera. Virdžinija nije nimalo sumnjala da će Džajls postati sumnjičav kad se u odboru pojavi Aleks. Čak se pitala hoće li pokušati da otkrije ko poseduje sedam i po odsto kompanijskih akcija koje Fišer predstavlja. Ako to i uradi, saznaće samo da ih je kupio nezavisni poverenik. Ali Džajls nije ni slep ni glup te mu neće mnogo trebati da sabere dva i dva kako bi dobio sedam i po. Iako ga je predsednik upravnog odbora uveravao da major izgleda kao pristojan čovek, da retko progovara na sastancima i da svakako ne pravi nevolje, Džajls nije bio uveren. Nije verovao da je Fišer sposoban da promeni ćud. Ali on mu je trenutno bio najmanja briga zbog neminovnih izbora na kojima se očekuje da torijevci osvoje većinu, kao i misterije što Viktorija još nije potpisala dokumenta za razvod iako ga je molila da joj pruži osnov za pokretanje postupka. JE TEK

—oOo— „Gospodo“, rekao je predsednik upravnog odbora brodske linije Barington, „mislim da neću preterati ako kažem da će ono što ću danas predložiti biti prekretnica u istoriji kompanije. Smeli novi poduhvat koji je predložio naš izvršni direktor gospodin Kompton ima moju punu podršku te ću pozvati odbor da glasa za izgradnju prvog novog putničkog broda posle rata kako bismo pokušali da održimo korak s našim velikim takmacima, Kjunardom i PiO 14 Voleo bih da verujem kako bi naš osnivač Džošua

Barington odobrio takav poduhvat.“ Aleks je pomno slušao. Poštovao je ser Vilijama Traversa, koji je zauzeo mesto Hjuga Baringtona - mada niko nikad nije spominjao bivšeg predsednika - kao lukavog i pametnog čoveka, koga i u branši i u gradu smatraju čovekom od poverenja. „Ulaganja u osnovna sredstva nesumnjivo će biti veća od naših rezervi“, nastavio je ser Vilijam, „ali naši bankari su spremni da nas podrže jer računica pokazuje da će nam se ulaganje isplatiti za pet godina čak i ako prodamo samo četrdeset odsto kapaciteta. Rado ću odgovoriti na sva vaša pitanja.“ „Mislite li da je građanima u podsvesti i dalje sudbina Titanika, zbog čega bi bili podozrivi prema plovidbi na novom luksuznom brodu?“, pitao je Fišer. „To je dobro pitanje, majore“, odgovorio je ser Vilijam, „ali Kjunardova nedavna odluka da doda još jedan brod »vojoj floti navodi na to da je novo pokolenje putnika primetilo kako nije bilo nijedne velike nesreće na moru od tog tragičnog događaja 1912.“ „Koliko je potrebno da se izgradi takav brod?“ „Ako odbor odobri, odmah bismo raspisali tender u nadi da ćemo do kraja godine uposliti specijalizovane brodograditelje kako bi se brod otisnuo za tri godine.“ Aleks je čekao da drugi član odbora postavi pitanje koje on nije želeo da pita. „Koliki su procenjeni troškovi?“ „Teško je reći tačan iznos“, priznao je ser Vilijam, „ali mislim da ćemo morati da imamo budžet od tri miliona funti. Mada bi to mogla da bude previsoka procena.“ „Nadajmo se da je tako“, javio se drugi član odbora. „Moraćemo da kažemo vlasnicima akcija šta imamo na umu.“ „Slažem se“, odgovorio je ser Vilijam. „To ću učiniti na našoj generalnoj skupštini sledećeg meseca, na kojoj ću takođe istaći kako je procena profita veoma ohrabrujuća j te ne vidim zašto ne bismo vlasnicima akcija isplatili iste I dividende kao prošle godine. Međutim, odbor mora biti spreman na mogućnost da će neki vlasnici akcija biti podozrivi prema ovom novom smeru, da ne spominjem toliki izdatak. To bi moglo da izazove pad cene

akcija. Međutim, kad grad shvati da imamo sredstva da pokrijemo bilo kakve kratkoročne teškoće, biće samo pitanje vremena kad će se cena akcija ponovo ustaliti. Ima li još pitanja?“ „Imamo li naziv za novu putničku flotu i njen prvi brod?“, pitao je Fišer. „Mislili smo da novu flotu nazovemo Palata, a da se prvi brod zove Bakingem kako bismo pokazali da kompanija ulazi u novu elizabetansku eru.“ Svi su se složili u vezi s tim. —oOo— „Objasnite mi ponovo“, rekla je Virdžinija. „Ser Vilijam će na generalnoj skupštini sledećeg četvrtka objaviti kako kompanija Barington namerava da izgradi luksuzni brod koji će nadmašiti sve što Kjunard i PiO trenutno imaju na morima. Procenjeni troškovi su tri miliona funti.“ „To zvuči kao prilično smeo i maštovit korak.“ „A drugima zvuči neizvesno jer većina investitora na berzanskom tržištu nije ni smela ni maštovita. Oni će brinuti hoće li se troškovi izgradnje povećati i isticati koliko je teško prodati dovoljno mesta da bi se pokrili troškovi ulaganja. Ali ako pažljivo provere izvode, videće da kompa-nija Barington ima više nego dovoljno gotovine da pokrije kratkoročne gubitke.“ „Zašto mi onda savetujete da prodam svoje akcije?“ „Zato što ćete lepo zaraditi ako ih ponovo kupite tri nedelje kasnije.“ „Taj deo ne razumem“, rekla je Virdžinija. „Dozvolite da objasnim“, kazao je Aleks. „Kad kupite akcije, imate dvadeset jedan dan da podmirite račun. Isto tako, kad prodate akcije, dobićete novac tek za tri nedelje. Za to vreme možete da trgujete a da ne platite ništa. A budući da imamo podatke iznutra, možemo da iskoristimo situaciju." „Pa šta predlažete?“ „Generalna skupština kompanije Barington će početi u deset sledećeg četvrtka predsednikovim godišnjim izveštajem. Predviđam da će u roku od nekoliko sati cena akcija pasti sa sadašnje vrednosti od nešto malo više od četiri funte na približno tri funte i deset šilinga. Ako prodate svojih sedam i

po odsto akcija čim se berza otvori u devet ujutru tog dana, to će izazvati još veći pad cene, možda čak i ispod tri funte. Sačekaćete da cena padne što više može pre nego što kupite sve raspoložive akcije po nižoj ceni dok ne povratite svojih sedam i po odsto.“ „Zar brokeri neće postati sumnjičavi i reći odboru šta smeramo?“ „Neće reći ni reč sve dok dobijaju proviziju kad prodate akcije, pa još jednu kad ih kupite. Oni ne mogu da izgube.“ „Ali možemo li mi?“ „Samo ako cena akcija skoči posle predsednikovog godišnjeg izveštaja zato što biste tad morali da platite više kako biste ponovo kupili svoje akcije. Ali, iskreno govoreći, teško tla će se to desiti kad kompanija objavi da ulaže tri miliona funti u rizičan poduhvat.“ „Pa šta bi sad trebalo da uradim?“ „Ako mi date ovlašćenje da delam u vaše ime, prepustiću posao jednom brokeru u Hongkongu tako da ne mogu ni vama ni meni da uđu u trag.“ „Džajls će prokljuviti šta radimo. On nije budala.“ „Neće ako tri nedelje kasnije i dalje budete vlasnik sedam i po odsto akcija. U svakom slučaju, on trenutno ima mnogo prečih briga.“ „Kakvih briga?“ „Rečeno mi je da će izvršni komitet lokalne Laburističke partije glasati o tome hoće li mu ukazati poverenje pošto su saznali za njegovu vezu s gospođicom Gvinet Hjuz. Čak postoji šansa da ne izađe na sledeće izbore. Ukoliko niste u međuvremenu potpisali proklete papire za razvod.“ —oOo— „Možete li me uveriti, majore Fišeru, da ova istraga nema veze sa ser Džajlsom Baringtonom ili gospođom Klifton pošto sam ranije zastupao oboje i to bi stvorilo neprihvatljiv sukob interesa?“ „Moja istraga nema nikakve veze s porodicom Barington“, odgovorio je Fišer. „Reč je o tome da je lokalna asocijacija konzervativaca uvrstila dvojicu kandidata u uži izbor za zastupnika u Bristolskoj luci. Kao sekretar asocijacije, želim da budem potpuno siguran da nijedan nema prošlost koja bi u budućnosti mogla da naškodi partiji." „Tražite li nešto određeno, majore?"

„Potrebno je da pomoću svojih veza u policiji saznate pojavljuju li se njihova imena u policijskim dosijeima." „Odnosi li se to na kazne za parkiranje i druge sitne prekršaje?“ „Na sve što bi Laburistička partija mogla da iskoristi za vreme predizborne kampanje.“ „Shvatam“, odgovorio je Mičel. „Koliko vremena imam?“ „Postupak biranja će trajati dva meseca, možda i tri, ali moram da znam jeste li otkrili nešto mnogo pre toga“, rekao je Fišer i pružio mu list papira na kome su bila napisana dva imena. Mičel je pogledao imena i stavio papir u džep. Otišao je bez reči. —oOo— U devet ujutru na dan generalne skupštine kompanije Barington, Fišer je pozvao privatni broj telefona u Hongkongu. Čim je čuo poznat glas, rekao je: „Beni, major ovde.“ „Kako ste, majore? Dugo se nismo čuli.“ „Postoji razlog tome i sve ću ti objasniti kad sledeći put dođeš u London, ali sad bih voleo da obaviš jednu transakciju za mene.“ „Pišem“, odgovorio je Beni. „Hoću da prodaš dvesta hiljada akcija brodske linije Barington po trenutnoj ceni čim se berza u Londonu otvori.“ Beni je zazviždao. „Računajte da je obavljeno.“ „A kad to uradiš, hoću da kupiš isti broj akcija u narednih dvadeset jedan dan, ali tek kad misliš da su dostigle najnižu cenu.“ „Razumem. Imam samo jedno pitanje, majore. Treba li i Beni da se kladi na tog konja?" „To zavisi od tebe, ali nemoj se polakomiti jer će biti još mnogo toga.“ Major je spustio slušalicu, izašao iz kluba na Pol Mol i taksijem se odvezao do Savoja. Pridružio se ostalim direktorima u hotelskoj konferencijskoj sali samo nekoliko minuta pre nego što je predsednik ustao da podnese godišnji izveštaj vlasnicima akcija brodske linije Barington.

DEVETNAESTO POGLAVLJE

KONSTITUTIVNA DVORANA U Dejvis stritu bila je dupke puna. Nekoliko članova partije moralo je da stoji u prolazu između sedišta ili u zadnjem delu prostorije. Nekolicina se čak popela na prozorske okvire kako bi bolje videla. Oba kandidata koja su ušla u uži izbor, Nevil Simpson i Gregori Danet, održala su odlične govore, ali Fišeru se činilo da Simpson trenutno prednjači nad pretendentom kome je on davao prednost. Simpson, advokat iz Londona, bio je nekoliko godina stariji od Daneta, imao je slavni ratni dosije i već se nadmetao na izborima protiv Anajrina Bevana u Ebu Vejlu, gde je povećao torijevsko biračko telo. Ali Mičel mu je obezbedio dovoljno podataka da ga ponizi. Simpson i Danet su sedeli predsedniku sleva i zdesna dok su članovi odbora bili u prednjem redu. Fišer se obradovao kad je čuo da je ser Džajlsu Baringtonu ukazano poverenje na zatvorenom sastanku u lokalnoj Laburističkoj partiji, iako svoj razlog nije priznao nikome osim Virdžiniji. Nameravao je da javno ponizi Baringtona usred izborne kampanje umesto u slabo osvetljenoj prostoriji u Laburističkoj partiji. Ali njegov plan ne može uspeti ako Danet ne postane torijevski kandidat, što je i dalje neizvesno. Predsednik je ustao i dobrodušno se osmehnuo prisutnima. I'repoznatljivo se nakašljao pre nego što se obratio članovima. „Pre nego što vas pozovem da postavljate pitanja, voleo bih da znate kako je ovo poslednji sastanak kome predsedavam. Smatram da bi asocijacija trebalo da uđe u nove opšte izbore s novim kandidatom i novim predsednikom, po mogućstvu mlađim od mene.“ Načas je zastao da vidi hoće li neko pokušati da ga odgovori od toga, ali pošto niko to nije učinio, nerado je nastavio. „Bližimo se poslednjoj fazi sastanka pre nego što izaberemo čoveka koji

će se boriti za našu stvar na sledećim izborima. Članovi će imati priliku da postavljaju pitanja dvojici mogućih kandidata.“ Jedan visok čovek u zadnjem delu sale ustao je i progovorio pre nego što je Bil Hokins ikoga pozvao da postavi pitanje. „Gospodine predsedniče, mogu li da pitam oba kandidata hoće li živeti u našoj izbornoj jedinici ako budu izabrani?“ Simpson je prvi odgovorio. „Svakako ću kupiti kuću u izbornoj jedinici, ali očekujem da ću živeti u Donjem domu.“ Njegov odgovor je izazvao smeh i glasan aplauz. „Ja sam bio slobodan da prošle nedelje posetim agenta za nekretnine", rekao je Danet, „ne u iščekivanju, već u nadi da ćete mene izabrati." Fišer je po aplauzu naslutio da je skup ravnomerno podeljen. Predsednik je pokazao prstom na jednu ženu u trećem redu koja je zapitkivala na svakom sastanku te je rešio da što pre završi s njom. „Budući da je jedan od vas uspešan advokat a drugi broker osiguravajućeg društva, hoćete li imati dovoljno vremena da se posvetite ovoj ključnoj marginalnoj jedinici pred izbore?“ „Ako me izaberete, neću se večeras vratiti u London", odgovorio je Danet. „Posvetiću sve svoje vreme tome da dobijem to mesto i postaram se da se rešimo Džajlsa Baring tona jednom zasvagda.“ Ovog puta je aplauz duže trajao i Fišer se prvi put opustio. „Nije važno koliko ćete vremena posvetiti", javio se Simpson, „već kako ćete to vreme upotrebiti. Već sam se nadmetao na opštim izborima protiv smelog protivnika te znam šta mogu da očekujem. Važno je da izaberete nekoga ko će brzo da uči i da iskoristi ta saznanja da porazi Džajlsa Baringtona kako bi predstavik Konzervativne partije osvojio njegovo mesto.“ Fišer je pomislio kako će Danetu biti potrebna pomoć da izbaci Simpsona iz koloseka. Predsednik je dao znak poznatom lokalnom poslovnom čoveku da postavi pitanje. „Koga smatrate pravom osobom da nasledi Vinstona Čerčila na čelu naše partije?“ „Nisam znao da je to mesto upražnjeno", odgovorio je Simpson, što je dočekano smehom i novim aplauzom. Ozbiljnijim glasom je dodao: „Bilo bi glupo pomišljati na zamenu najboljeg premijera ovog veka ako nema veoma dobrog razloga za to.“ Aplauz je bio zaglušujući i prošlo je neko vreme pre nego što je Danet

mogao da se javi bez bojazni da ga neće čuti. „Verujem da je gospodin Čerčil jasno dao do znanja kako bi voleo da ga zameni ser Entoni Idn, naš uvaženi sekretar spoljnih poslova, kad taj trenutak dođe. Ako je on dovoljno dobar za gospodina Čerčila, onda je dovoljno dobar i za mene.“ Aplauz nije bio jednako zaglušujući. U narednih trideset minuta, kako su se pitanja brzo ređala, Fišer je pomislio da je Simpson favorit. Međutim, bio je tiguran da će poslednja tri pitanja pomoći njegovom kandidatu, i to ne samo zato što je dva naručio i dogovorio se s predsednikom da on postavi poslednje. Bil Hokins je pogledao na sat. „Čini mi se da imamo vremena samo za još tri pitanja." Pokazao je rukom na jednog muškarca pozadi koji je uporno pokušavao da mu privuče pogled. Fišer se osmehnuo. „Mogu li nam dvojica kandidata reći svoje mišljenje o novim predloženim brakorazvodnim zakonima?" Čuo se kolektivni oštar udah praćen šaputanjem punim iščekivanja jer je nekolicina u prostoriji podozrevala da je ovo pre pitanje za ser Džajlsa Baringtona nego za dvojicu kandidata na podijumu. „Nimalo mi se ne dopadaju naši zastareli zakoni o razvodu i očigledno je potrebna reforma”‚ odgovorio je advokat. „Samo se nadam da ta tema neće biti vodeća u predizbornoj kampanji u ovoj izbornoj jedinici jer bih voleo da pobedim Baringtona zbog svojih vrlina a ne zbog oslanjanja na glasine i predrasude.“ Fišeru je bilo jasno zašto Centralna uprava veruje da će Simpson postati ministar u vladi, ali znao je i da lokalni članovi nisu želeli da čuju takav odgovor. Danet je brzo procenio reakciju publike i rekao: „Iako se slažem s većinom onoga što je gospodin Simpson rekao, smatram da glasači u Bristolskoj luci imaju pravo da znaju istinu o Baringtonovim domaćim prilikama pre nego što izađu na birališta, a ne posle toga.“ Prva runda aplauza očigledno je išla naruku Danetu. Predsednik je dao znak Piteru Mejnardu, koji je sedeo u sredini prvog reda. „U ovoj izbornoj jedinici tražimo nešto više od poslanika u parlamentu“,

pročitao je Mejnard ono što je ranije napisao. „Umesto toga, tražimo partnerstvo, tim. Mogu li nas oba kandidata uveriti da ćemo redovno viđati njihove suprugc u izbornoj jedinici za vreme predizborne kampanje budući da nikad nismo viđali ledi Barington?“ Prvi čovek čije je pitanje dočekano aplauzom. „Moja supruga je već uz mene“, odgovorio je Danet i pokazao na privlačnu mladu ženu u drugom redu, „kao što će biti i za vreme kampanje. U stvari, ako postanem poslanik, verovatno ćete Koni viđati češće od mene.“ Fišer se osmehnuo. Znao je da je to pitanje istaklo Danetovu prednost i, što je jednako važno, Simpsonovu slabost. Uzgred, kad im je poslao pozivnice za ovaj sastanak, na jednoj koverti je napisao gospodin i gospođa Danet, dok je na drugoj napisao samo uvaženi gospodin N. Simpson. „Moja supruga predaje na Londonskom ekonomskom fakultetu“, rekao je Simpson, „ali moći će da posećuje izbornu jedinicu gotovo svakog vikenda i za vreme raspusta.“ Fišer je osetio kako gubi glasove. „A siguran sam da ćete se složiti kako nema važnijeg poziva od podučavanja sledećeg pokolenja." Aplauz koji je sledio odao je da nekoliko članova ne misli kako je Londonska škola ekonomije najpogodnija za podučavanje narednog pokolenja. „I na kraju“, rekao je predsednik, „znam da naš sekretar major Fišer ima pitanje za oba kandidata.“ „Jutros sam pročitao u Dejli mejlu“, počeo je Fišer, „što znači da verovatno nije istina“, oba kandidata su se poslušno nasmejala, „da je londonska izborna jedinica Centralni Fulam takođe napravila uži izbor kandidata s kojima će razgovarati u ponedeljak. Zanima me je li neko od vas na tom spisku i, ako jeste, je li spreman da se povuče iz tog takmičenja pre večerašnjeg glasanja?“ „Nisam se prijavio za Centralni Fulam“, odgovorio je Danet, „jer sam uvek želeo da predstavljam zapadni deo zemlje, gde se moja žena rodila i odrasla i gde se nadamo da ćemo zasnovati porodicu." Fišer je klimnuo glavom. Simpson je morao da sačeka da aplauz zamre kako bi odgovorio. „Ja sam u užem izboru za Centralni Fulam, majore Fišeru“, odgovorio je. „Mislim da je neučtivo da bez dobrog razloga povučem svoje ime samo

nekoliko dana pre razgovora. Međutim, ako budem te sreće da me večeras izaberete, ne vidim bolji razlog da se povučem.“ Dobro se izvukao, pomislio je Fišer dok je slušao aplauz. Ali je li dovoljno dobar? Predsednik je ustao. „Uveren sam da ćete svi zahvaliti našim kandidatima što su nam ne samo posvetili svoje dra~ goceno vreme kako bi bili s nama večeras već i što su dali sjajan doprinos ovom sastanku. Ne sumnjam da će obojica postati poslanici, ali mi, nažalost, možemo da izaberemo samo jednog.“ Novi aplauz. „I sad ćemo pristupiti glasanju. Dozvolite da vam objasnim postupak. Molim članove da budu ljubazni i dođu u prednji deo dvorane gde će im naš sekretar major Fišer dati izborne listiće. Nakon što stavite krst pored imena izabranog kandidata, molim vas, ubacite listić u glasačku kutiju. Kad sekretar i ja prebrojimo glasove, a uveravam vas da to neće dugo trajati, objaviću koji je kandidat izabran da predvodi Konzervativnu partiju u Bristolskoj luci na predstojećim opštim izborima.“ Članovi su stali u pravilan red i Fišer je podelio nešto više od tri stotine glasačkih listića. Kad je glasanje završeno, predsednik je zamolio poslužitelja da odnese glasačku kutiju u privatnu prostoriju iza podijuma. Predsednik i sekretar su ušli u sobu nekoliko minuta kasnije i zatekli poslužitelja kako pazi na kutiju koju je stavio na sto u sredini. Seli su jedan naspram drugog na dve drvene stolice. Poslužitelj je otključao kutiju, izašao iz sobe i zatvorio vrata za sobom. Kad je čuo da su se vrata zatvorila, predsednik je ustao, podigao kutiju i izručio listiće na sto. Potom je seo i pitao: „Kako predlažete da ovo uradimo?“ „Predlažem da vi brojite Simpsonove glasove dok ću ja brojati Danetove." Predsednik je klimnuo glavom i počeli su da razvrstavaju glasačke listiće. Fišeru je brzo postalo jasno da Simpson verovatno vodi za dvadesettrideset glasova. Shvatio je da će morati da bude strpljiv i da čeka pravi trenutak. Taj trenutak je nastupio kad je predsednik spustio kutiju na pod i sagnuo se da poveri da nije neki listić ostao unutra. To je trajalo samo nekoliko sekundi, ali to je bilo sasvim dovoljno da Fišer zavuče ruku u džep i neupadljivo izvuče šačicu listića na kojima je posle podne nacrtao krst pored Danetovog imena. Taj pokret je uvežbao pred ogledalom. Vešto je

stavio listiće na svoju gomilu, ne znajući je li to dovoljno. „I“, rekao je Fišer, podigavši pogled, „koliko ima glasova za Simpsona?“ „Sto šezdeset osam“, odgovorio je predsednik. „A koliko za Daneta?“ „Sto sedamdeset tri.“ Predsednik se iznenadio. „Pošto je razlika tako neznatna, predsedniče, možda bi bilo pametno da proverimo kako se kasnije ne bi ponavljalo." „Potpuno se slažem. Hoćemo li da zamenimo mesta?“ Zamenili su mesta i ponovo se posvetili brojanju. Nekoliko minuta kasnije, predsednik je rekao: „Tačno u broj, Fišeru. Sto sedamdeset tri za Daneta.“ „I ja potvrđujem vašu cifru, predsedniče. Sto šezdeset osam za Simpsona.“ „Znate, nisam mislio da ima toliko prisutnih.“ „Mnogo njih je čekalo pozadi", odgovorio je Fišer. „A nekoliko je sedelo u prolazu između redova.“ „Mora da je to objašnjenje“, rekao je predsednik. „Ali reći ću vam u poverenju, druže stari, da sam glasao za Simpsona.“ „I ja“, kazao je Fišer. „Ali takva je demokratija.“ Predsednik se nasmejao. „Pa, mislim da bi bilo bolje da se vratimo i saopštimo rezultate pre nego što se uznemire." „Možda bi bilo pametno, predsedniče, da samo objavimo pobednika i da ne otkrivamo koliko je rezultat bio izjednačen? Na kraju krajeva, sad svi moramo da podržimo kandidata koga je asocijacija izabrala. Naravno, zabeležiću tačne cifre u zapisniku." „Dobra ideja, Fišeru.“ —oOo— „Izvinite što vas zovem ovako kasno nedeljom uveče, ledi Virdžinija, ali nešto se dogodilo i moram imati vašu saglasnost da odmah delam ako ćemo to da iskoristimo." „Bolje bi bilo da je dobro“, odgovorio je pospan glas. „Upravo sam čuo da je ser Vilijam Travers, predsednik upravnog odbora brodske linije Barington...“

„Znam ko je Vilijam Travers.“ „...pre nekoliko sati umro od srca.“ „Je li to dobra ili loša vest?“ Glas joj je odjednom bio potpuno budan. „Nesumnjivo dobra jer će cena akcija svakako pasti čim novinari saznaju. Zbog toga sam i zvao budući da imamn prednost od samo nekoliko sati.“ „Pretpostavljam da želite da ponovo prodam akcije?" „Želim. Siguran sam da ne moram da vas podsećam kako ste prošli put lepo zaradili pored toga što ste naudili ugledu kompanije." „Ali postoji li mogućnost da akcije ponovo skoče ako ih ponovo prodam?“ „Akcije mogu ići samo jednim putem kad predsednik jedne kompanije umre, ledi Virdžinija, pogotovo kad je reč o srčanom udaru." „Onda samo napred, prodajte ih.“

DVADESETO POGLAVLJE

DŽAJLS

sestri da će na vreme stići na sastanak. Uz škripu je zakočio na šljunku ispred upravne zgrade i parkirao jaguara pored Eminog morisa. Bilo mu je drago što je ona već došla zato što se, iako oboje poseduju po jedanaest odsto akcija, Ema znatno više zanima za poslove brodske linije Barington od njega, pogotovo otkako je počela da studira na Stanfordu s onim dvostrukim dobitnikom Pulicerove nagrade čije ime nikako ne uspeva da zapamti. „Zapamtio bi ime Sajrusa Feldmana da glasa u tvojoj izbornoj jedinici“, narugala se Ema. Nije pokušao da ospori optužbu. Osmehnuo se kad je izašao iz automobila i ugledao grupu dece kako izlazi iz vagona Starog Džeka. Vagon je bio ružno zanemaren za vreme njegovog oca, ali nedavno su mu vratili staru slavu i pretvorili ga u spomenmuzej velikom čoveku. Škole su redovno posećivale Pulmanov voz Starog Džeka i slušale predavanje o Burskom ratu. Zapitao se koliko li će vremena proći pre nego što počnu predavanja o Drugom svetskom ratu? Dok je trčao prema zgradi, pitao se zašto je Ema mislila da je toliko važno da večeras upozna novog predsednika kad su opšti izbori na pomolu. Džajls je o Rosu Bjukenanu znao samo ono što je pročitao u Fajnenšel tajmsu. Posle koledža Fets je studirao ekonomiju na Edinburškom univerzitetu pa postao pripravnik u kompaniji PiO. Od najnižeg mesta je napredovao do upravnog odbora i proglašen za zamenika predsednika. Prijavio se za predsednika, ali odbili su ga jer je jedan član porodice želeo to mesto. Kad je Bjukenan prihvatio poziv da preuzme mesto ser Vilijama Traversa, kompanijske akcije su skočile za pet šilinga čim je njegovo nameštenje objavljeno i u roku od nekoliko meseci su se vratile na cenu koju su dostigle JE OBEĆAO

pre smrti ser Vilijama. Džajls je pogledao na sat, ne samo zato što je kasnio nekoliko minuta već zato što je imao još tri sastanka te večeri, uključujući i jedan s lučkim sindikatom, koji ne voli da čeka. Iako se zalaže za radnu nedelju od četrdeset osam sati i dve nedelje plaćenog odmora za svakog člana sindikata, radnici su i dalje sumnjičavi prema svom poslaniku u parlamentu i njegovoj vezi s brodskom kompanijom koja nosi njegovo prezime iako je ovo prvi put posle više od godinu dana da ulazi u tu zgradu. Primetio je da spoljašnjost nije samo sveže ofarbana. Otvorio je vrata i stupio na debeli plavozlatni tepih na kome je stajao grb nove linije Palata. Ušao je u lift i pritisnuo dugme za poslednji sprat, i prvi put nije imao osećaj da lift mukotrpno vuku neradi galijoti. Kad je izašao, odmah je pomislio na svog dedu, uglednog predsednika koji je uveo kompaniju u dvadeseti vek i onda je pretvorio u preduzeće s ograničenom odgovornošću. A onda su mu misli neizbežno prešle na oca, koji za upola manje vremena umalo nije uništio kompaniju. Ali najgore sećanje, i glavni razlog što izbegava zgradu, jeste očevo ubistvo. Jedino dobro što je ispalo iz tog užasnog slučaja jeste Džesika, Berta Morizo svoje škole. Džajls je prvi Barington koji nije postao predsednik upravnog odbora, ali on je želeo da se bavi politikom otkako je upoznao Vinstona Čerčila prilikom dodeljivanja nagrada u Bristolskoj srednjoj školi, gde je Džajls bio kapiten. Ali njegov bliski prijatelj kaplar Bejts, koji je poginuo prilikom pokušaja bekstva od Nemaca, ne znajući ga je preobratio iz plavog u crvenog. 15 Uleteo je u predsednikovu kancelariju i čvrsto zagrlio sestru pa se rukovao s Rejom Komptonom, koji je izvršni direktor otkako Džajls zna za sebe. Prvo što mu je upalo u oči dok se rukovao s Rosom Bjukenanom bilo je koliko mladoliko izgleda za pedesetdvogodišnjaka. Setio se da je Fajnenšel tajms istakao da Bjukenan ne puši i ne pije, igra skvoš tri puta nedeljno, gasi svetlo u pola jedanaest uveče i ustaje u šest svakog jutra. Takav režim ne bi odgovorao jednom političaru. „Drago mi je što sam vas konačno upoznao, ser Džajlse", rekao je Bjukenan. „Lučki radnici me zovu Džajls pa bi možda i uprava trebalo to da radi.“

Smeh je odagnao blagu napetost koju je Džajlsov politički njuh osetio. Mislio je da je ovo opušteni skup kako bi konačno upoznao Bjukenana, ali po njihovim izrazima je shvatio da je posredi nešto ozbiljnije. „Ovo ne miriše na dobro“, rekao je Džajls i seo pored sestre. „Bojim se da nije dobro“, odgovorio je Bjukenan. „Ne bih vas uznemiravao neposredno pred izbore da nisam mislio kako bi vas odmah trebalo obavestiti. Preći ću na stvar. Možda ste primetili da je cena kompanijskih akcija prilično dramatično pala posle smrti mog prethodnika.“ „Jesam“, odgovorio je Džajls. „Ali mislio sam da to nije ništa neobično." „U normalnim okolnostima bili biste u pravu, ali neobično je koliko su brzo akcije pale i koliko su se mnogo srozale.“ „Ali čini mi se da su povratile pređašnju cenu otkako ste vi preuzeli kormilo.“ „Jesu“, rekao je predsednik, „ali ne verujem da sam ja jedini razlog tome. Pitao sam se može li postojati još neki razlog neshvatljivom padu cena akcija posle smrti ser Vilijama, pogotovo kad mi je Rej skrenuo pažnju da to nije prvi put.“ „To je tačno, predsedniče“, kazao je Kompton. „Cena akcija je jednako iznenadno pala kad smo objavili da pravimo putničku flotu.“ „Ali, ako se dobro sećam, i tad je cena ponovo porasla", javila se Ema. „Jeste“, odgovorio je Bjukenan. „Ali bilo je potrebno nekoliko meseci da se cena ustali i to nije bilo dobro za ugled kompanije. Iako takva nepravilnost može da se prihvati jednom, zapitate se postoji li obrazac kad se ponovi. Nemam vremena da se neprestano osvrćem preko ramena i pitam kad će se ponovo dogoditi." Bjukenan je prešao rukom kroz gustu tamnoplavu kosu. „Vodim kompaniju a ne kasino.“ „Želite da mi kažete kako su se oba slučaja dogodila nakon što se Aleks Fišer pridružio odboru.“ „Poznajete li Aleksa Fišera?“ „To je preduga priča da bih vam sad dosađivao njome, Rose, ako želim da stignem na sastanak s lučkim radnicima pre ponoći.“ „Sve ukazuje na Fišera", rekao je Bjukenan. „U obe prilike je trgovano s dvesta hiljada akcija, što je tačno sedam i po odsto koje on zastupa. Prvi put se to desilo samo nekoliko sati pre generalne skupštine na kojoj smo objavili novu politiku, a drugi put odmah posle prerane smrti ser Vilijama.“

„To je prevelika slučajnost“, primetila je Ema. „Postaje još gore“, nastavio je Bjukenan. „U obe prilike je broker koji ih je prodao za vreme tronedeljnog grejs perioda kupio tačan iznos natrag kad je cena naglo pala i time doneo svom klijentu lepu zaradu.“ „I mislite da je taj klijent Fišer?“, pitala je Ema. „Ne, to je preveliki iznos za njega“, odgovorio je Džajls. „Siguran sam da ste u pravu“, složio se Bjukenan. „Mora da je radio u ime nekog drugog.“ „Kladim se na ledi Virdžiniju Barington", rekao je Džajls. „To mi je palo na um“, priznao je Bjukenan, „ali mogu da dokažem da je Fišer stajao iza toga.“ „Kako?“ „Proverio sam berzanske izveštaje za oba tronedeljna perioda“, rekao je Kompton. „Obe transakcije obavljene su iz Hongkonga posredstvom brokera po imenu Beni Driskol. Brzo smo otkrili da je Driskol nedavno napustio Dablin samo nekoliko sati pre Garde 16 i da se neće vraćati na Smaragdno ostrvo u bliskoj budućnosti.“ „Uspeli smo to da saznamo zahvaljujući vašoj sestri“, dodao je Bjukenan. Džajls je iznenađeno pogledao sestru. „Ona je preporučila da unajmimo izvesnog gospodina Dereka Mičela koji joj je pomogao u prošlosti. Gospodin Mičel je na naš zahtev otputovao u Hongkong. Pošto je pronašao jedini kafe na ostrvu koji služi ginis, trebalo mu je samo nedelju dana i nekoliko praznih gajbi da dozna ime najvažnijeg klijenta Benija Driskola.“ „Dakle, napokon možemo da izbacimo Fišera iz odbora", rekao je Džajls. „ Voleo bih da je tako jednostavno“, odgovorio je Bjukenan. „On ima pravo na mesto u odboru sve dok predstavlja sedam i po odsto kompanijskih akcija. A jedini dokaz njegove dvoličnosti je pijani broker iz Hongkonga.“ „Znači li to da ne možemo učiniti ništa?“ „Daleko od toga“, odvrati Bjukenan. „Zato sam morao hitno da razgovaram s vama i gospođom Klifton. Mislim da je vreme da nasamarimo majora Fišera na isti način.“ „Računajte na mene.“ „Volela bih da čujem šta nameravate pre nego što odlučim“, reče Ema. „Naravno.“ Bjukenan je otvorio fasciklu. „Vas dvoje zajedno posedujete

dvadeset dva odsto kompanijskih akcija, što vas čini akcionarima s daleko najvećim brojem akcija te ne bih ni preduzeo bilo šta bez vašeg dopuštenja.“ „Ne sumnjamo da je dugoročni cilj ledi Virdžinije“, umešao se Rej Kompton, „obogaljivanje kompanije tako što će redovno obezvređivati naše akcije sve dok ne izgubimo kredibilitet.“ „I mislite da bi to uradila samo kako bi mi se osvetila?“, upita Džajls. „Sve dok ima nekoga u odboru, ona zna tačno kad da napadne“, reče Bjukenan, izbevagajući da odgovori na Džajlsovo pitanje. „Ali nije li u opasnosti da izgubi mnogo novca tim igrama?“, javi se Ema. „Virdžiniju ne zanima novac“, kaza Džajls. „Bila bi više nego srećna kad bi uništila kompaniju i mene zajedno s njom, kao što je naša majka shvatila mnogo pre nas.“ „Još je gore što procenjujemo kako je u prethodna dva udara na naše akcije zaradila više od sedamdeset hiljada funti“, objasni predsednik. „Zato moramo da preduzmemo nešto odmah, pre nego što ona ponovo načini korak.“ „Šta imate na umu?“, upita Ema. „Pretpostavimo“, počeo je Kompton, „da Fišer samo čeka neku lošu vest kako bi sve ponovio." „A ako mu mi pružimo...“, dodao je Bjukenan. „Ali kako će nam to pomoći?“, pitala je Ema. „Zato što ćemo ovog puta mi delati iznutra", odgovorio je Kompton. „Kad Driskol stavi sedam i po odsto akcija ledi Virdžinije na tržište, mi ćemo ih odmah kupiti i cena će skočiti umesto da padne.“ „Ali to će nas koštati čitavo bogatstvo“, istakla je Ema. „Ne ako Fišeru prosledimo pogrešne podatke“, objasnio je Bjukenan. „Uz vašu dozvolu ću pokušati da ga ubedim kako kompaniju očekuje novčana kriza koja bi mogla da ugrozi njen opstanak. Reći ću mu da ove godine ne očekujemo zaradu zbog troškova izgradnje Bakingema, koji su već dvadeset odsto premašili budžet tako da nećemo moći da damo dividende vlasnicima akcija.“ „Ako to učinite“, javila se Ema, „pretpostavljate da će savetovati Virdžiniji da proda svoje akcije, s namerom da ih sve ponovo otkupi po nižoj ceni za vreme tronedeljnog perioda." „Upravo tako. Međutim, ako cena akcija nastavi da raste za te tri

nedelje", nastavio je Rej, „ledi Virdžinija možda neće želeti ponovo da otkupi svojih sedam i po odsto. U tom slučaju će Fišer izgubiti mesto u odboru i rešili bismo se oboje.“ „Koliko vam je potrebno da se to ostvari?“, pitao je Džajls. „Uveren sam da bih s fondom od pola miliona funti“, odgovorio je Bjukenan, „uspeo da ih odbijem." „A trenutak?" „Izneću lošu poverljivu vest na sledećem sastanku odbora i istaći da ćemo morati da obavestimo vlasnike akcija na generalnoj skupštini." „A kad je generalna skupština?" „Tu mi je potreban vaš savet, ser Džajlse. Imate li ikakvu predstavu kad će biti proglašeni opšti izbori?" „Svi se klade na dvadeset šesti maj, a to je svakako datum koji imam u vidu.“ „Kad ćemo sigurno znati?“, upita Bjukenan. „Najčešće se dobije upozorenje približno mesec dana pre raspuštanja parlamenta." „Dobro, onda ću zakazati sastanak odbora za...“, okrenuo je nekoliko stranica u rokovniku, „osamnaesti april, a generalnu skupštinu za peti maj.“ „Zašto želite da sazovete generalnu skupštinu usred predizborne kampanje?“, pitala je Ema. „Zato što je to jedino vreme kad mogu biti siguran da predsednik opštinskog odbora neće moći da prisustvuje.“ „Predsednik?" Džajls je pokazao mnogo više zanimanja. „Očigledno niste pročitali večernje novine", rekao je Rej Kompton i pružio mu primerak Bristol ivning posta. Džajls je pročitao naslov: Bivši heroj iz Tobruka postaje predsednik asocijacije konzervativaca za Bristolsku luku. Major Aleks Fišer je jednoglasno izabran... „Šta li taj čovek smera?“, zapitao se. „Pretpostavlja da ćete izgubiti na izborima i želi da bude predsednik kad... “ „Da je to istina, podržao bi Nevila Simpsona a ne Grega Daneta za kandidata konzervativaca jer bi Simpson bio znatno opasniji protivnik. On nešto muti.“ „Šta želite da učinimo, gospodine Bjukenane?“, pitala je Ema, setivši se

zašto ih je predsednik pozvao. „Potrebno mi je vaše ovlašćenje da kupim sve akcije koje ste petog maja pojave na tržištu i da nastavim da kupujem naredne tri nedelje." „Koliko bismo mogli da izgubimo?“ „Bojim se da biste mogli da ostanete bez dvadeset do trideset hiljada funti. Ali ovog puta bismo bar izabrali datum borbe kao i bojište tako da bi u najgorem slučaju trebalo da budete na nuli, a možda čak i zaradite nešto.“ „Ako to znači da će Fišer izaći iz odbora“, rekao je Džajls, „kao i da ćemo Virdžiniji pomrsiti planove, onda je trideset hiljada funti mala cena.“ „Kad smo kod traženja zamene za Fišera u odboru...“ „Ne računajte na mene“, prekinuo ga je Džajls, „čak i ako izgubim na izborima." „Nisam mislio na vas, ser Džajlse. Nadao sam se da će gospođa Klifton pristati da se pridruži odboru.“ —oOo— „Premijer ser Entoni Idn posetio je Bakingemsku palatu danas u četiri i tražio prijem kod Njenog veličanstva. Ser Entoni je tražio dopuštenje Njenog veličanstva da raspusti parlament kako bi se opšti izbori održali dvadeset šestog maja. Njeno veličanstvo je Ijubazno pristalo na njegov zahtev." „Baš kao što ste predvideli“, rekla je Virdžinija i isključila radio. „Kad nameravate da kažete nesrećnom gospodinu Danetu šta ste naumili s njim?“ „Pravo vreme je najvažnije“, odgovorio je Fišer. „Mislio sam da ga pozovem u posetu u nedelju posle podne.“ „Zašto u nedelju posle podne?“ „Ne želim da ostali članovi odbora budu prisutni.“ „Makijaveli bi se ponosio da ste njegov predsednik odbora“, rekla je Virdžinija. „Makijaveli nije verovao u odbore.“ Virdžinija se nasmejala. „A kad nameravate da pozovete svog prijatelja iz Hongkonga?“ „Pozvaću Benija veče pre generalne skupštine. Važno je da ponudi akcije na prodaju onog trenutka kad Bjukenan ustane da se obrati okupljenima.“

Virdžinija je izvadila cigaretu iz tabakere, naslonila se i čekala da joj major pripali. Povukla je dva dima pa rekla: „Zar vam se ne čini da je slučajnost, majore, što se sve tako lepo namestilo istog dana?“

DVADESET PRVO POGLAVLJE

„DANETE,

LEPO OD

vas što ste tako brzo došli, pogotovo nedeljom

posle podne.“ „Zadovoljstvo mi je, gospodine predsedniče. Znam da će vas radovati kad čujete da nam agitacija dobro ide. Prve ankete nagoveštavaju da bi trebalo da pobedimo s više od hiljadu glasova prednosti." „Nadajmo se da ste u pravu, Danete, zarad partije, jer se bojim da moje vesti nisu tako dobre. Bolje bi bilo da sednete." Kandidatov veseli osmeh ustupio je mesto upitnom izrazu. „O čemu je reč, gospodine predsedniče?”, pitao je pošto je seo naspram Fišera. „Mislim da vrlo dobro znate o čemu je reč.“ Danet je grickao donju usnu dok je zurio u predsednika. „Kad ste se prijavili za kandidata i poslali nam svoju biografiju“, nastavio je Fišer, „izgleda da niste bili potpuno iskreni prema nama.“ Fišer je pre toga samo na bojnom polju video da čovek tako prebledi. „Sećate li se da su vas pitali kakvu ste ulogu odigrali za vreme rata?“ Fišer je podigao Danetovu biografiju sa stola i naglas pročitao: „Zbog povrede zadobijene na terenu za ragbi, nisam imao izbora osim da služim u Kraljevskom sanitetskom korpusu.“ Danet je klonuo na stolici kao marioneta kojoj su pre sekli konce. „Nedavno sam otkrio da je ta izjava u najboljem slučaju zavaravanje, a u najgorem dvoličnost." Danet je zažmurio. „Istina je da ste zbog svojih uverenja odbili da služite vojsku, zbog čega ste proveli šest meseci u zatvoru. Pridružili ste se sanitetu tek kad su vas pustili." „Ali to je bilo pre više od deset godina", usprotivio se Danet očajno. „Nema razloga da to iko sad otkrije.“ „Voleo bih da je tako, Danete. Ali, nažalost, dobio sam pismo od nekoga ko je bio u zatvoru Parkherst s vama“, odgovorio je Fišer i podigao kovertu

u kojoj je bio samo račun za struju. „Ako bih učestvovao u ovoj obmani, Danete, ispalo bi da sam vašem nepoštenju progledao kroz prste. A ako bi istina izbila na videlo za vreme kampanje ili, što je još gore, kad postanete poslanik, morao bih da priznam kolegama kako sam znao za to i oni bi s punim pravom zahtevali da podnesem ostavku." „Ali i dalje bih mogao da pobedim na izborima, ako biste me podržali." „A Barington bi pobedio s ogromnom većinom ako bi Laburistička partija saznala za ovo. Ne zaboravite da on nije samo odlikovan Vojnim krstom već je i pobegao iz nemačkog logora za ratne zarobljenike." Danet je oborio glavu i zaplakao. „Saberite se, Danete, i ponašajte se kao gospodin. I dalje postoji častan izlaz.“ Danet je podigao glavu i načas mu je nada obasjala lice. Fišer je gurnuo memorandum izborne jedinice njemu i skinuo kapicu s nalivpera. „Zašto to ne bismo zajedno učinili?” pitao je dok mu je pružao nalivpero. „Dragi gospodine predsedniče“, diktirao je Fišer a Danet je nevoljno pisao. „S velikim žaljenjem moram vam saopštiti kako je neophodno da podnesem ostavku na mesto kandidata Konzervativne partije na predstojećim opštim izborima“, Fišer je zastao pre nego što je dodao, „iz zdravstvenih razloga.“ Danet je podigao pogled. „Zna li vaša supruga da ste zbog uverenja odbili da služite vojsku?" Odmahnuo je glavom. „Onda neka tako i ostane, slažete li se?“ Fišer mu se osmehnuo s razumevanjem pa nastavio: „Moram reći da mi je veoma žao što sam doveo odbor u ovakvu nepriliku tako blizu izbora...“, ponovo je zastao i gledao kako se Danetova drhtava ruka pomera po papiru, „...i želim mnogo sreće onome koji će zauzeti moje mesto. Srdačan pozdrav...“ Nije progovorio sve dok se Danet nije potpisao na dnu memoranduma. Fišer je podigao papir i pažljivo pročitao tekst. Zadovoljan, stavio ga je u kovertu koju je gurnuo preko stola. „Napišite samo ’Za predsednika, lično i poverljivo’." Danet je poslušao, pomiren sa sudbinom. „Mnogo mi je žao, Danete“, rekao je Fišer pošto je vratio kapicu na nalivpero. „Zaista saosećam s vama.“ Stavio je kovertu u gornju fioku stola i

zaključao je. „Ali glavu gore, druže stari.“ Ustao je i uhvatio Daneta za lakat. „Siguran sam da shvatate kako sam vam oduvek želeo sve najbolje“, dodao je dok ga je polako vodio prema vratima. „Možda bi bilo pametno da što pre napustite izbornu jedinicu. Ne želimo da se neki radoznali novinar domogne vaše priče, zar ne?“ Danet je izgledao užasnuto. „I pre nego što me pitate, Greg, možete se osloniti na moju diskreciju." „Hvala, predsedniče“, rekao je Danet pre nego što su se vrata zatvorila. Fišer se vratio u kancelariju, podigao slušalicu i pozvao broj s beležnice pred njim. „Pitere, ovde Aleks Fišer. Izvini što te uznemiravam nedeljom posle podne, ali pojavio se problem o kome moramo hitno da razgovaramo. Jesi li slobodan da mi se pridružiš na večeri?“ —oOo— „Gospodo, s velikim žaljenjem vas moram obavestiti da me je juče posle podne posetio Gregori Danet. On je, nažalost, morao da podnese ostavku na mesto našeg kandidata za parlament, zbog čega sam sazvao ovaj hitan sastanak.“ Gotovo svi članovi izvršnog odbora progovorili su istovremeno. Svi su ponavljali jednu reč - zašto? Fišer je strpljivo čekao da se uspostavi red pre nego što je odgovorio na to pitanje. „Danet mi je priznao da je slagao odbor kad je rekao da je za vreme rata bio u Kraljevskom sanitetskom korpusu. Zapravo je iz uverenja odbio da služi vojsku i zbog toga je odslužio šestomesečnu zatvorsku kaznu. Načuo je da su novinari stupili u vezu s jednim čovekom koji je bio s njim u Parkherstu te je pomislio kako nema izbora osim da podnese ostavku." Drugi izliv mišljenja i pitanja bio je još glasniji, ali Fišer ponovo nije žurio. Mogao je to sebi da dozvoli. On je napisao scenario i znao je šta je na sledećoj strani. „Mislio sam kako nemam izbora do da prihvatim njegovu ostavku u ime svih nas i pristao je da što pre napusti izbornu jedinicu. Nadam se da ne mislite kako sam bio previše uviđavan prema tom mladom čoveku.“ „Kako da nađemo drugog kandidata za tako kratko vreme?“, pitao je Piter

Mejnard, u pravi čas. „To je bilo i moje prvo pitanje", odgovorio je Fišer. „Zato v.im odmah pozvao Centralnu upravu da pitam za vođstvo, ali nije bilo mnogo ljudi tamo nedeljom posle podne. Međuum, otkrio sam jedno dok sam razgovarao s njihovom pravnom službom, što čete možda shvatiti kao značajno. Ako ne izaberemo kandidata pre dvanaestog maja, sledećeg četvrtka, na izbornom zakonu bićemo diskvalifikovani iz izbora, što će Baringtonu doneti ubedljivu pobedu pošto će mu jedini drugi protivnik biti liberalni kandidat." Galama je postala zaglušujuća, ali Fišer nije ni pomišljao da će biti drugačije. Kad se povratio kakav-takav red, nastavio je. „Potom sam pozvao Nevila Simpsona.“ Pojavilo se nekoliko osmeha punih nade. „Nažalost, on je već potpisao papire za Centralni Fulam. Zatim sam pregledao prvobitni spisak koji nam je Centralna uprava poslala, samo da bih otkrio kako su svi bolji kandidati već sebi obezbedili mesto dok bi one koji su i dalje slobodni, iskreno govoreći, Barington pojeo za doručak. Tako da sam u vašim rukama, gospodo.“ Nekoliko članova je podiglo ruku. Fišer je pokazao na Pitera Mejnarda, kao da je njega prvog ugledao. „Ovo je tužan dan za našu partiju, gospodine predsedniče, ali mislim da se niko ne bi bolje snašao u ovoj škakljivoj situaciji od vas.“ Žagor odobravanja razlegao se stolom. „To je lepo od vas, Pitere. Samo sam uradio ono što sam smatrao najboljim za asocijaciju." „Mogu govoriti samo u svoje ime, gospodine predsedniče“, nastavio je Mejnard, „ali pitam se, s obzirom na nezavidan položaj u kome se nalazimo, možemo li vas nagovoriti da popunite upražnjeno mesto?“ „Ne, ne.“ Fišer je odmahnuo rukom kao Kasije. „Uveren sam da ćete naći nekog ko je mnogo podobniji od mene da vas zastupa.“ „Ali niko ne poznaje našu izbornu jedinicu, kao ni našeg protivnika, bolje od vas, gospodine predsedniče." Fišer je dozvolio da još nekolicina izrazi slično mišljenje pre nego što je partijski sekretar rekao: „Slažem se s Piterom. Svakako ne možemo dozvoliti da izgubimo još vremena. Što više odugovlačimo, Barington će biti srećniji." Pošto je Fišer bio siguran da većina članova odbora deli to mišljenje,

pognuo je glavu, što je bio znak Mejnardu da ustane i kaže: „Predlažem da izaberemo majora Aleksa Fišera za kandidata Konzervativne partije u parlamentu za izbornu jedinicu Bristolska luka.“ Fišer je podigao glavu da vidi hoće li neko podržati taj predlog. Sekretar je to učinio. „Ko je za?“, pitao je Mejnard. Nekoliko članova je podiglo ruku. Mejnard je sačekao da se i poslednja oklevajuća ruka pridruži većini pre nego što je rekao: „Izjavljujem da je odluka jednoglasna." Ta objava je dočekana glasnim pljeskom. „Prilično sam ganut, gospodo", rekao je Fišer. „Ponizno prihvatam poverenje koje ste mi ukazali zato što sam, kao što svi znate, uvek stavljao partiju na prvo mesto, a ovo je poslednje što sam mogao da predvidim. Međutim, možete biti uvereni“, nastavio je, „da ću učiniti sve što je u mojoj moći da pobedim Džajlsa Baringtona na izborima i vratim u Donji dom konzervativca koji će zastupati Bristolsku luku.“ Taj govor je uvežbao više puta jer je znao da neće moći da gleda beleške. Članovi odbora skočiše sa stolice i glasno zapljeskaše. Fišer je pognuo glavu i osmehnuo se. Pozvaće Virdžiniju čim se vrati kući i reći joj da se mala isplata koju je odobrila kako bi Mičel otkrio imaju li kandidati kakvu mrlju u prošlosti koja bi mogla osramotiti partiju više nego isplatila. Fišer je sad bio siguran da će poniziti Baringtona, a ovog puta će to biti na bojištu. —oOo— „Beni, major Fišer ovde.“ „Uvek mi je drago kad vas čujem, majore, pogotovo što mi je jedna ptičica rekla kako bi trebalo da vam čestitam.“ „Hvala“, odgovorio je Fišer, „ali nisam zvao zbog toga.“ „Olovka mi je spremna, majore.“ „Hoću da obaviš istu transakciju kao ranije, ali ovog puta nema razloga da i ti ne pokupiš malo kajmaka.“ „Mora da ste veoma sigurni u sebe, majore", primetio je Beni. Pošto nije dobio odgovor, dodao je: „Dakle, hoćete da prodam dvesta hiljada akcija kompanije Barington.“ „Tako je“, rekao je Fišer. „Ali pravi trenutak je ponovo suštinski važan.“

„Samo mi kažite kad hoćete da to obavim, majore.“ „Petog maja, na dan generalne skupštine. Ali važno je da se transakcija obavi pre deset tog jutra.“ „Smatrajte to obavljenim." Beni je načas poćutao i dodao: „Dakle, cela transakcija će biti zaključena na dan izbora?“ „Tako je.“ „Savršen način da ubijete dve muve jednim udarcem.“

DŽAJLS BARINGTON 1955.

DVADESET DRUGO POGLAVLJE

UPRAVO

ponoć kad je telefon zazvonio. Džajls je znao da se samo jedan čovek usuđuje da ga zove u to doba. „Spavaš li ikad, Grife?“ „Ne kad se konzervativni kandidat povuče usred predizborne kampanje“, odgovorio je njegov pomoćnik. „O čemu pričaš?“, pitao je Džajls, odjednom potpuno i rasanjen. „Greg Danet se povukao, navevši zdravstvene razloge. Ali mora da iza toga stoji mnogo više budući da je Fišer zauzeo njegovo mesto. Pokušajte da odspavate jer ste mi potrebni u kancelariji u sedam kako bismo odlučili šta nam je činiti. Iskreno govoreći, ovo je nešto sasvim drugačije, što bi Amerikanci rekli.“ Međutim, Džajls nije spavao. Već neko vreme se pitao šta Fišer smera i sad je saznao. Mora da je od početka nameravao da bude kandidat. Danet je bio samo žrtveno jagnje. Džajls se već pomirio s tim da ga čeka prava borba pošto je branio prednost od samo četiristo četrnaest glasova a ankete su predviđale da će torijevci osvojiti više glasova nego ranije. A sad će morati da se bori s nekim ko je spreman da gazi preko leševa ako će mu to pomoći. Gregori Danet je njegova najnovija žrtva. JE PROŠLA

—oOo— Hari i Ema su sutra ujutru došli u Barington hol. Zatekli su Džajlsa kako doručkuje. „Nema više ručkova i večera sledeće tri nedelje", rekao je Džajls dok je mazao maslac na još jednu krišku tosta. „Izlizaću đonove na pločnicima i rukovati se s bezbroj glasača. A vas dvoje mi se sklanjajte s puta. Samo mi

još treba da me neko podseti kako su mi sestra i zet nepokolebljivi torijevci." „I mi ćemo biti tamo, zalagaćemo se za ono u šta verujemo“, rekla je Ema. „Samo mi je to falilo.“ „Čim smo čuli da Fišer predstavlja konzervativce, odlučili smo da se učlanimo u Laburističku partiju“, kazao je Hari. „Čak smo ti uplatili donaciju." Džajls je prestao da jede. „I naredne tri nedelje nameravamo danonoćno da radimo za tebe, sve dok se birališta ne zatvore, ako će to pomoći da Fišer ne pobedi.“ „Međutim“, dodala je Ema, „imam nekoliko uslova pre nego što pristanemo da odbacimo dugogodišnja uverenja i podržimo te.“ „Znao sam da mora postojati neka caka“, rekao je Džajls i sipao sebi veliku šolju kafe. „Doći ćeš u Menor haus i živeti s nama do kraja kampanje. U protivnom, samo s Grifom Haskinsom da se brine o tebi, ješćeš samo ribu i krompiriće, piti previše piva i spavati na podu u kancelariji.“ „Verovatno si u pravu. Ali moram da te upozorim da se nikad ne vraćam kući pre ponoći.“ „To je u redu. Samo pazi da ne probudiš Džesiku." „Dogovoreno.“ Džajls je ustao, s parčetom tosta u jednoj ruci i novinama u drugoj. „Vidimo se večeras." „Ostani za stolom dok ne završiš doručak“, prekorila ga je Ema. Zvučala je kao njihova majka. Džajls se nasmejao. „Mama nikad nije morala da se bori na izborima“, podsetio je sestru. „Ona bi bila vraški dobra poslanica“, rekao je Hari. „Tu se slažemo“, odgovorio je Džajls i šmugnuo iz trpezarije s tostom u ruci. Brzo je popričao s Denbijem pre nego što je izjurio iz kuće. Zatekao je Harija i Emu na zadnjem sedištu jaguara. „Šta to radite?“, pitao je, ušao u automobil i upalio motor. „Idemo da radimo“, odgovorila je Ema. „Potreban nam je prevoz ako ćemo da se prijavimo kao dobrovoljci.“ „Shvatate li“, pitao je Džajls i skrenuo na glavni drum, „da se radi

osamnaest sati i to bez plate?“ Kad su ušli u štab s Džajlsom dvadeset minuta kasnije, Ema i Hari su se zadivili kad su videli dobrovoljce svih godišta kako se vrzmaju okolo. Džajls ih je brzo odveo u pomoćnikovu kancelariju i predstavio ih Grifu Haskinsu. „Još dva dobrovoljca“, rekao je. „Veoma čudni ljudi nam se pridružuju otkako je Aleks Fišer postao torijevski kandidat. Dobro došli, gospodine i gospođo Klifton. Je li iko od vas ranije agitovao?" „Nikad“, priznao je Hari. „Čak ni za torijevce.“ „Onda podite sa mnom“, rekao je Grif i poveo ih natrag u glavnu prostoriju. Zaustavili su se pored dugačkog stola na kome je stajala hrpa fascikli. „Svaka predstavlja ulicu ili put u izbornoj jedinici“, objasnio je pa oboma dao po fasciklu i crvene, zelene i plave olovke. „Danas vam je srećan dan“, nastavio je Grif. „Dobili ste Vudbajn estejt, što je naše uporište. Objasniću vam osnovna pravila. Kad u ovo doba dana pokucate na vrata, verovatno će vam otvoriti žena čiji je muž na poslu. Ako muškarac otvori vrata, verovatno nema posao i prema tome će pre glasati za laburiste. Ali ko god da vam otvori, morate da kažete samo ’Dobro jutro, dolazim u ime Džajlsa Baringtona’ - nikad ser Džajlsa - ’laburističkog kandidata na izborima u četvrtak dvadeset šestog maja’ - uvek naglasite datum - ’i nadam se da ćete ga podržati.’ A sad dolazi deo kad morate da koristite zdrav razum. Ako vam odgovore da su celog života podržavali laburiste i da se možete osloniti na njih, zabeležite njihovo ime crvenom olovkom. Ako su stariji, pitajte ih treba li im automobil koji će ih tog dana odvesti na biralište. Ako odgovore potvrdno, napišite reč automobil pored njihovog imena. Ako vam odgovore da su ranije podržavali laburiste ali da više nisu sigurni, upišite njihovo ime zelenom olovkom, to znači da su neodlučni, i lokalni savetnik će ih pozvati u roku od nekoliko dana. Ako vam odgovore da nikad ne razgovaraju o politici, da će razmisliti o tome ili da još nisu odlučili ili bilo šta slično, oni su torijevci te zabeležite njihovo ime plavom olovkom i nemojte gubiti više vremena na njih. Jeste li razumeli sve?“ Oboje su klimnuli glavom. „Ovi podaci su veoma važni“, nastavio je Grif, „zato što ćemo na dan izbora ponovo posetiti sve označene crvenom olovkom kako bismo se uverili

da su glasali. Ako nisu, podsetićemo ih da odu na biralište. Ako niste sigurni za koga će neko glasati, zabeležite njegovo ime zelenom olovkom jer poslednje što želimo jeste da podsećamo ljude ili, još gore, vozimo ih na biralište ako će podržati suparničku stranu." Jedan mladi dobrovoljac je dotrčao do njih i pružio Grifu list papira. „Šta da radim s ovim?“, pitao je. Grif je pročitao poruku. „Kaži mu da se tornja. On je poznati torijevac koji samo pokušava da ti traći vreme. Uzgred", rekao je, ponovo se okrenuvši prema Hariju i Emi, „ako vas bilo ko drži na pragu duže od šezdeset sekundi i tvrdi da ga morate ubediti, želi podrobnije da razgovara o politici Laburističke partije ili želi da zna više o kandidatu, to je torijevac koji želi da vam oduzme vreme. Poželite mu dobro jutro i produžite dalje. Srećno. Podnesite mi izveštaj kad obiđete sve adrese sa spiska.“ —oOo— „Dobro jutro, ja sam Ros Bjukenan i ja sam predsednik odbora brodske linije Barington grup. Dobro došli na godišnju generalnu skupštinu. Na stolicama ste zatekli kopije godišnjeg izveštaja. Želeo bih da vam ukažem na nekoliko važnih događaja. Godišnji prihod se povećao sa sto osam hiljada funti na sto dvadeset dve hiljade funti, što je rast od dvanaest odsto. Sklopili smo ugovor s graditeljima da naprave nacrte našeg prvog luksuznog putničkog broda i očekujemo da će nam dostaviti rešenja u roku od šest meseci. Uveravam sve vlasnike akcija da se nećemo upustiti u ovaj projekat sve dok ne budemo sigurni da je održiv. S tim na umu, sa zadovoljstvom vas obaveštavam da smo ove godine povećali dividende vlasnika akcija za pet odsto. Nemam razloga da verujem kako rast kompanije neće ostati na istom ili čak višem nivou u predstojećoj godini.“ Aplauz je omogućio Bjukenanu da okrene stranicu i proveri šta će sledeće reći. Kad je podigao pogled, video je kako nekoliko novinara iz finansijskih časopisa hita iz sale kako bi napisali članak za prvo izdanje večernjih novina, znajući da je predsednik već rekao ono što je najvažnije i da će sad polako izlagati pojedinosti. Pošto je Bjukenan završio govor, on i Rej Kompton su četrdeset minuta

odgovarali na pitanja. Kad se sastanak napokon završio, predsednik je zadovoljno primetio da se većina vlasnika akcija osmehuje. Kad je sišao s podijuma u konferencijskoj sali, njegov sekretar je požurio do njega i rekao: „Imate hitan poziv iz Hongkonga. Hotelski operater čeka da vam prebaci poziv u vašu sobu.“ —oOo— Hari i Ema su se iscrpljeni vratili u štab Laburističke partije posle prvog agitovanja. „Kako je prošlo?“, pitao je Grif i stručnim okom pogledao njihove fascikle. „Nije loše“, odgovorio je Hari. „Ako je Vudbajn estejt neki pokazatelj, onda smo na konju.“ „Voleo bih da je tako“, rekao je Grif. „Taj kraj je čvrsto laburističko uporište, ali sutra vas šaljem u Aveniju Arkadija i tamo ćete zaista videti s čime imate posla. Pre nego što odete kući, stavite najbolji odgovor koji ste čuli na oglasnu tablu. Pobednik dobija bombonjeru.“ Ema se široko osmehnula. „Jedna žena mi je rekla da njen muž glasa za torijevce, ali da ona uvek podržava ser Džajlsa. Zamolila me je da mu to nipošto ne kažem.” Grif se osmehnuo. „To nije neuobičajeno“, odgovorio je. „Ema, ne zaboravite da je vaš najvažniji zadatak da se pobrinete da kandidat redovno jede i dobro spava.“ „A šta je sa mnom?“, pitao je Hari. Utom je Džajls uleteo u sobu. „Vi me ne zanimate“, odvrati Grif. „Vaše ime nije na glasačkim listićima.“ „Koliko sastanaka imam večeras?", pitao je Džajls. „Tri“, odgovorio je Grif bez gledanja u beleške. „Asocijacija mladih hrišćana u Hamond stritu u sedam, snukerski klub u Kenon roudu u osam i Klub radnika u devet. Vodite računa da ne zakasnite ni na jedan i da ste ušuškani u krevet pre ponoći.“ „Pitam se kad Grif odlazi na spavanje“, rekla je Ema kad je ovaj požurio da se postara za najnoviju nevolju. „On ne spava“, prošaputao je Džajls. „On je vampir.“

—oOo— Telefon je zvonio kad je Ros Bjukenan ušao u svoju hotelsku sobu. Brzo mu je prišao i javio se. „Vaš poziv iz Hongkonga, gospodine." „Dobar dan, gospodine Bjukenane“, kroz zujanje je čuo glas sa škotskim naglaskom. „Ovde Sendi Mekbrajd. Zvao sam samo da vas obavestim kako je sve proteklo upravo onako kako ste predvideli, gotovo u minut" „A kako se broker zove?“ „Beni Driskol.“ „To nije iznenađenje“, odgovorio je Bjukenan. „Ispričajte mi pojedinosti.“ „Samo nekoliko minuta pošto se londonska berza otvorila, stiglo je obaveštenje da se prodaje dvesta hiljada akcija kompanije Barington. Po nalogu smo odmah kupili svih dvesta hiljada.“ „Po kojoj ceni?“ „Četiri funte i tri šilinga." „Koliko se pojavilo na tržištu posle toga?“ „Ne mnogo. Iskreno, bilo je više zahteva za kupovinu nego za prodaju posle odličnih rezultata koje ste izneli na generalnoj skupštini." „Koja je trenutna cena akcija?" Bjukenan je čuo kako telegraf klepeće u pozadini. „Četiri funte i šest šilinga“, odgovorio je Mekbrajd. „Izgleda da su se ustalile na toj ceni.“ „Dobro je. Nemojte kupovati više ukoliko ne padnu ispod četiri funte i tri šilinga.“ „U redu, gospodine." „Zbog toga major neće spavati sledeće tri nedelje.“ „Major?“, pitao je broker, ali Bjukenan je već prekinuo vezu. —oOo— Avenija Arkadija je bila, kao što ih je Grif upozorio, snažno torijevsko uporište, ali Hari i Ema se nisu vratili u štab praznih ruku. Grif je pogledao njihove fascikle i upitno podigao glavu. „Strogo smo se držali vaših pravila“, rekao je Hari. „Kad god smo

sumnjali, beležili smo njihova imena zelenom olovkom.“ „Ako ste u pravu, taj deo nije toliko podeljen kao što ankete predviđaju“, kazao je Grif. Utom je zadihani Džajls uleteo u kancelariju, vitlajući primerkom Bristol ivning posta. „Jesi li video naslovnu stranu, Grife?“, pitao je i pružio pomoćniku prvo izdanje novina. Grif je pročitao naslov, vratio novine Džajlsu i rekao: „Ne obazirite se na to. Ne govorite ništa, ne radite ništa. To je moj savet.“ Ema je pročitala naslov preko bratovljevog ramena. Fišer izaziva Baringtona na debatu. „To zvuči zanimljivo“, rekla je. „Bilo bi zanimljivo, ali samo ako je Džajls tolika budala tia prihvati.“ „Zašto bi bio budala?“, pitao je Hari. „Na kraju krajeva, on je mnogo bolji u debatama od Fišera i ima mnogo više političkog iskustva.“ „Možda jeste tako“, složio se Grif, „ali nikad ne smete protivniku ustupiti govornicu. Sve dok je Džajls poslanik, on diktira uslove.“ „Da, ali jesi li pročitao šta je nitkov dalje rekao?“, pitao je Džajls. „Zašto bih traćio vreme na Fišera kad neće doći do toga?“, odvratio je Grif. Džajls nije obratio pažnju na tu primedbu već je počeo da čita naglas: „Barington mora da odgovori na mnogo pitanja ako se i dalje nada da će ostati poslanik za Luku dvadeset šestog maja. Budući da ga poznajem, uveren sam da junak iz Tobruka neće ustuknuti pred izazovom. Biću u Kolston holu sledećeg četvrtka, devetnaestog maja, gde ću rado odgovarati na pitanja publike. Na podijumu će biti tri stolice. Ako se ser Džajls ne pojavi, siguran sam da će glasači sami izvući zaključak." „Tri stolice?“, pitala je Ema. „Fišer zna da će se liberali pojaviti jer oni nemaju šta da izgube“, objasnio je Grif. „Ali moj savet ostaje isti. Ignorišite budalu. Sutra će izaći novi naslov i dotle će ovo“, pokazao je na novine, „biti samo omotač za girice i krompiriće.“ —oOo— Ros Bjukenan je sedeo za radnim stolom u kompaniji Barington. Čitao je poslednji izveštaj Harlanda i Volfa kad je čuo sekretaričin glas kroz

spikerfon. „Zove vas Sendi Mekbrajd iz Hongkonga. Hoćete li dtt prihvatite poziv?“ „Prebacite mi vezu.“ „Dobro jutro, gospodine. Mislio sam da bi trebalo da znate kako Beni Driskol zove na svakih nekoliko sati da pita imamo li akcije Baringtona na prodaju. I dalje imam dvesta hiljada te sam se pitao, pošto cena i dalje raste, želite li da pustim nekoliko u prodaju.“ „Ne dok ne istekne tronedeljni period i otvorimo novi račun. Dotle smo kupci a ne prodavci." —oOo— Kad je Džajls sutradan video naslov u Ivning postu, znao je da više ne može da izbegava otvoreno sučeljavanje s Fišerom. Bristolski biskup predsedava predizbornom debatom. Ovog puta je Grif pažljivije pročitao prvu stranu. Bristolski biskup, velečasni Frederik Kokin, pristao je da vodi predizbornu debatu koja će se održati u 19.30 sledećeg četvrtka, devetnaestog maja, u Kolston holu. Major Aleks Fišer, kandidat Konzervativne partije, i gospodin Redžinald Elsvorti, kandidat Liberalne partije, prihvatili su učešće. Ser Džajls Barington, kandidat Laburističke partije, nije još odgovorio na naš poziv. „I dalje mislim da bi trebalo da ignorišete“, rekao je Grif. „Ali pogledaj karikaturu na prvoj strani“, odgovorio je Džajls i ponovo mu gurnuo novine u ruke. Grif je pogledao karikaturu na kojoj je središnja stolica na pozornici u Kolston holu bila prazna. Iznad nje su bili reflektor i natpis Hoće li se ser Džajls pojaviti? „Svakako vidiš da će slaviti ako se ne pojavim", istakao je Đžajls. „A slavlje će dostići vrhunac ako se pojavite." Grif je zastao. „Ali ako ste rešili da idete, moramo preokrenuti situaciju u našu korist.“ „Kako?“ „Izdaćete saopštenje za štampu sutra u sedam ujutru kako bismo za

promenu mi dobili naslovnicu.“ „A šta ću da kažem?“ „Kazaćete da veoma rado prihvatate izazov jer će vam to pružiti priliku da raskrinkate torijevsku politiku i istovremeno pustite da građani Bristola odluče ko je pravi čovek da ih zastupa u parlamentu.“ „Šta te je navelo da se predomisliš?“, pitao je Džajls. „Gledao sam poslednje izveštaje s agitacija i oni nagoveštavaju da ćete izgubiti s više od hiljadu glasova tako da više niste favorit već izazivač.“ „Šta još može da krene naopako?“ „Da se vaša supruga pojavi, sedne u prvi red i postavi prvo pitanje. Potom da se pojavi vaša devojka i ošamari je. U tom slučaju ne biste više morali da brinete za Bristol ivning post jer biste osvanuli na naslovnoj strani svih novina u zemlji.“

DVADESET TREĆE POGLAVLJE

DŽAJLS

na stolicu na podijumu uz glasan aplauz. Njegov govor pred krcatom dvoranom nije mogao proći bolje i ispostavilo se da je prednost što je poslednji govorio. Trojica kandidata su došla pola sata ranije pa obigravala jedan oko drugog kao školarci na prvom času plesa. Biskup ih je konačno okupio i objasnio kako namerava da vodi debatu. „Pozvaću svakoga od vas da održi uvodni govor, što ne sme da traje duže od osam minuta. Posle sedam minuta ću pozvoniti ovim zvonom.“ Zazvonio je. „Ponovo ću zvoniti posle minut da označim kako vam je vreme isteklo. Kad završite s govorima, pozvaću publiku da vam postavlja pitanja.“ „Kako će se utvrditi redosled?“, pitao je Fišer. „Izvlačićete slamke.“ Biskup im je potom pružio tri slamke i rekao im da izaberu jednu. Fišer je izvukao najkraću. „Dakle, vi ćete govoriti prvi, majore Fišeru“, rekao je biskup. „Vi ćete drugi, gospodine Elsvorti, vi poslednji, ser Džajlse.“ Džajls se osmehnuo Fišeru. „Maler, druže stari.“ „Ne, ja sam i želeo da budem prvi“, usprotivio se Fišer, zbog čega je čak i biskup izvio obrvu. Kad je biskup izveo trojicu ljudi na pozornicu u 19.25, to je bio jedini put da su svi u dvorani tapšali. Džajls je seo i pogledao dupke punu salu. Procenio je da je više od hiljadu ljudi došlo da posmatra dvoboj. Džajls je znao da su sve tri partije dobile dve stotine karata za svoje pristalice, što je ostavilo približno četiri stotine neodlučnih koje bi trebalo pridobiti; koliko je približno iznosila njegova većina na prošlim izborima. U 19.30 biskup je pozdravio skup, predstavio trojicu kandidata pa pozvao majora Fišera da održi uvodni govor. JE SEO

Fišer je polako prišao prednjem delu pozornice, stavio pripremljeni govor na stalak i potapšao mikrofon. Nervozno je govorio, držeći pognutu glavu, očigledno se bojeći da ne izgubi nit. Kad je biskup zazvonio da mu stavi do znanja kako mu je ostao još samo jedan minut, Fišer je počeo da brza, gutajući reči. Džajls bi mu rekao da je zlatno pravilo spremiti sedmominutni govor kad vam dodele osam minuta. Mnogo je bolje završiti malo ranije nego se zaustaviti usred završnice izlaganja. Uprkos tome, Fišerove pristalice su ga nagradile dugim aplauzom dok se vraćao na mesto. Džajls se iznenadio kad je Redž Elsvorti ustao da zastupa liberale. Nije imao spreman govor, pa čak ni teze koje bi ga podsetile na koje teme bi trebalo da se usredsredi. Umesto toga, govorio je o lokalnim temama. Kad se prvo zvono oglasilo, zaustavio se usred rečenice i vratio na mesto. Elsvorti je uspeo nešto što je Džajls smatrao nemogućim, naspram njega je Fišer izgledao dobro. Međutim, petina skupa je ipak pljeskala svom predstavniku. Džajls je ustao uz srdačan doček dve stotine pristalica iako su mnogi u publici sedeli na rukama. Nivikao se na to kad god je govorio u parlamentu. Stajao je pored stalka i tek povremeno bacao pogled na beleške. Počeo je tako što je nabrojao neuspehe konzervativ;u u i naglasio kakva će biti laburistička politika ako oforme sledeću vladu. Zatim je prešao na lokalne teme i čak uspeo da se osvrne na politiku izrade pločnika na račun liberala, što je izazvalo smeh u krcatoj dvorani. Kad je završio govor, bar polovina publike je pljeskala. Da se skup tad razišao, postojao bi samo jedan pobednik. „Kandidati će sad odgovarati na pitanja publike“, izjavio je biskup. „Nadam se da će to proteći učtivo i mirno." Trideset Džajlsovih pristalica je skočilo s podignutim rukama, svi s dobro pripremljenim pitanjima kako bi pomo gli svom kandidatu i naudili drugoj dvojici. Jedina nevolja je bila u tome što je bilo šezdeset jednako rešenih ruku koje su se istovremeno podigle. Biskup je bio dovoljno pronicljiv da dokuči gde sede tri različite grupe pristalica te je vešto birao nepristrasne Ijude iz publike koje je zanimalo šta kandidati misle o postavljanju satova za parkiranje u Bristolu, što je liberalnom kandidatu pružilo priliku da zablista; o kraju racionisanja, što su svi odobravali; o predloženom produženju elektrifikacije železnice, što nije

išlo naruku nijednoj strani. Ali Džajls je znao da će na kraju neka strela poleteti u njegovom pravcu i da će morati da se postara da ne pogodi metu. Konačno je čuo zatezanje tetive. „Može li nam ser Džajls objasniti zašto je za vreme poslednjeg mandata češće posećivao Kembridž nego svoju izbornu jedinicu?“, pitao je visok, mršav sredovečan muškarac koji je Džajlsu odnekud bio poznat. Džajls je načas mirno sedeo kako bi se pribrao. Taman je hteo da ustane kad je Fišer skočio. Pitanje ga očigledno nije iznenadilo i pretpostavljao je da svi prisutni znaju na šta je čovek ciljao. „Dozvolite mi da uverim sve prisutne“, rekao je, „da ću fnovoditi mnogo više vremena u Bristolu nego u bilo kom drugom gradu, šta god da mi skreće pažnju.“ Džajls je pogledao redove ljudi bezizraznih lica. Izgledalo je kao da publika nema predstavu o čemu Fišer priča. Potom je ustao liberalni kandidat. Očigledno mu je promakla poenta jer je rekao samo: „Budući da sam čovek s oksforda, nikad ne posećujem drugi grad ukoliko baš ne moram.“ Nekoliko ljudi se nasmejalo. Džajlsovi protivnici su mu pružili municiju da uzvrati udarac. Ustao je i okrenuo se prema Fišeru. „Ako major Fišer namerava da provodi više vremena u Bristolu nego u bilo kom drugom gradu, moram pitati znači li to da neće otputovati u London da zauzme svoje mesto u Donjem domu ako pobedi sledećeg četvrtka?“ Džajls je sačekao da smeh i pljesak utihnu pre nego što je dodao: „Svakako ne moram da podsećam kandidata Konzervativne partije na reči Edmunda Berka: ’Izabran sam da predstavljam građane Bristola u Vestminsteru a ne građane Vestminstera u Bristolu.’ To je jedan konzervativac s kojim se potpuno slažem.“ Džajls je seo uz snažan aplauz. Iako je znao da zapravo nije odgovorio na pitanje, mislio je da se izvukao. „Mislim da imamo vremena samo za još jedno pitanje", rekao je biskup i pokazao na jednu ženu koja je sedela u sredini dvorane, uveren da je ona neutralna. „Mogu li nam sva tri kandidata reći gde su njihove supruge večeras?“ Fišer se naslonio i prekrstio ruke dok je Elsvorti izgledao zbunjeno.

Konačno se biskup okrenuo prema Džajlsu i rekao: „Mislim da je vaš red da prvi odgovorite.“ Džajls je ustao i zagledao se pravo u ženu. „Moja supruga i ja smo“, počeo je, „trenutno usred brakorazvodne parnice i nadam se da će to okončati u bliskoj budućnosti." Zavladala je neprijatna tišina kad je seo. Elsvorti je ustao i rekao: „Moram priznati da nisam uspeo da nađem devojku koja bi izašla sa mnom a kamoli se uda za mene otkako sam postao kandidat Liberalne partije.“ To je dočekano salvama smeha i srdačnim aplauzom. Džajls je načas pomislio kako je Elsvorti uspeo da smanji napetost. Fišer je polako ustao. „Moja devojka mi se“, rekao je, što je Džajlsa iznenadilo, „pridružila večeras i sedi u prvom redu. Ona će biti uz mene do kraja kampanje. Dženi, zašto ne bi ustala i naklonila se?“ Jedna privlačna mlada žena je ustala, okrenula se prema publici i mahnula. Pozdravili su je aplauzom. „Gde li sam već videla tu ženu?“, prošaputala je Ema. Ali Hari se usredsredio na Fišera, koji se nije vratio na mesto i očigledno je imao još nešto da kaže. „Pomislio sam da će vas zanimati i to što sam jutros dobio pismo od ledi Barington.“ Dvoranom je zavladala tišina kakvu nijedan kandidat dotle nije uspeo da izazove. Džajls je sedeo na ivici stolice dok je Fišer vadio pismo iz unutrašnjeg džepa sakoa. Polako ga je raširio i počeo da čita. „Dragi majore Fišeru, pišem vam da izrazim koliko se divim vašoj odvažnoj kampanji u ime Konzervativne partije. Želim da vam kažem kako ne bih oklevala da glasam za vas da živim u Bristolu jer verujem da ste nadaleko najbolji kandidat. Radujem se što ću vas videti u Donjem domu. Srdačno, Virdžinija Barington.“ U dvorani je zavladao metež. Džajls je shvatio da je sve što je postigao u poslednjem satu zbrisano u jednom minutu. Fišer je presavio pismo, vratio ga u džep pa ponovo seo na svoje mesto. Biskup je junački pokušao da uspostavi mir dok su Fišerove pristalice i dalje klicale, a Džajlsove se

očajnički zgledale. Ispostavilo se da je Grif bio u pravu. Nikad nemojte protivniku ustupiti govornicu. —oOo— Jesi li uspeo da otkupiš nešto od onih akcija?" „Nisam još“, odgovorio je Beni. „Akcije Barington su i dalje veoma stabilne zbog očekivane godišnje zarade koja je bolja nego što se očekivalo i predviđanja da će torijevci učvrstiti položaj na izborima.“ „Koja je trenutna cena akcija?“ „Oko četiri funte i sedam šilinga, a ne predviđam da će uskoro pasti.“ „Koliko možemo da izgubimo?“, pitao je Fišer. „Mi? Samo ćete vi izgubiti“, odgovorio je Beni. „Ledi Virdžinija neće izgubiti ništa. Ona je prodala sve svoje akcije po mnogo većoj ceni od one po kojoj ih je kupila.“ „Ali izgubiću mesto u odboru ako ih ne otkupi." „A moraće mnogo da plati da bi ih otkupila. Pretpostavljam da je to neće radovati.“ Beni je kratko poćutao pre nego što je dodao. „Pokušajte to da gledate s vedrije strane, majore. U ovo vreme sledeće nedelje, bićete poslanik u parlamentu.“ —oOo— Trenutni predstavnik u parlamentu nije bio zadovoljan onim što su lokalne novine sutradan objavile. Jedva su spomenule Džajlsov govor, već su na naslovnoj strani objavile veliku Virdžinijinu fotografiju uz kopiju pisma koje je poslala Fišeru. „Ne okrećite stranu", rekao je Grif. Džajls je odmah okrenuo stranu i ugledao najnoviju anketu koja je predviđala da će torijevci povećati većinu za dvadeset tri mesta. Bristolska luka bila je osma na spisku laburističkih marginalnih mesta koje će verovatno pasti u ruke konzervativaca. „Trenutni poslanik ne može da uradi mnogo kad se nacionalna plima okrene protiv njegove partije“, kazao je Grif kad je Džajls pročitao članak.

„Mislim da je vraški dobar poslanik vredan dodatnih hiljadu glasova i da loš protivnički kandidat može da izgubi hiljadu. Međutim, iskreno govoreći, nisam siguran ni da bi dodatnih hiljadu bilo dovoljno. Ali to nas ne sme sprečiti da se borimo za poslednji glas do devet sati u četvrtak. Pobrinite se da stalno budete na oprezu. Želim da izađete na ulicu i da se rukujete sa svime što se kreće. Osim s Aleksom Fišerom. Ako naiđete na tog čoveka, imate moju dozvolu da ga zadavite.“ —oOo— „Jesi li uspeo da otkupiš išta od akcija kompanije Barington?” „Bojim se da nisam, majore. Nijednom nisu pale ispod četiri funte i tri šilinga.“ „Onda ću izgubiti mesto u upravnom odboru.“ „Mislim da ćete otkriti kako je to bio deo Baringtonovog nauma od samog početka“, rekao je Beni. „Kako to misliš?“ „Sendi Mekbrajd je kupio akcije čim su se pojavile na tržištu i on je ostao glavni kupac proteklih dvadeset jedan dan. Svi znaju da je on Baringtonov broker.“ „Nitkov.“ „Očigledno su vas prozreli, majore. Ali nije sve tako loše jer je ledi Virdžinija zaradila više od sedamdeset hiljada funti na prethodnoj transakciji te bih rekao da vam je dužna.“ —oOo— Džajls nije mogao napornije da radi poslednje nedelje kampanje iako se povremeno osećao kao Sizif koji gura kamen uz brdo. Kad je ušao u štab veče pre izbora, prvi put je video Grifa potištenog. „Deset hiljada primeraka je sinoć ostavljeno u poštanske sandučiće širom izborne jedinice, za slučaj da je nekome promaklo.“ Džajls je pogledao kopiju naslovne strane Bristol ivning posta s Virdžinijinom fotografijom iznad pisma koje je poslala Fišeru. Ispod toga su bile reči: Ako želite da vas u parlamentu zastupa častan i pošten čovek,

glasajte za Fišera. „Taj čovek je pravo govno“, nastavio je Grif. „I zadaje nam velike muke“, dodao je kad je prvi dobrovoljac ušao s jutarnjim novinama. Džajls je klonuo na stolicu i zažmurio. Ali trenutak kasnije mu se učinilo da čuje kako se Grif smeje. I jeste se smejao. Otvorio je oči i Grif mu je pružio primerak Dejli mejla. „Biće gusto, druže moj, ali bar smo ponovo u igri.“ Džajls je pogledao naslovnicu, ali nije odmah prepoznao lepu devojku koja je upravo izabrana za Šou Benija Hila. Dženi je pričala novinaru o poslu koji je radila pre nego što joj se ukazala velika prilika. „Dobijala sam deset funti dnevno da pratim jednog torijevskog kandidata po njegovoj jedinici i govorim svima da sam mu devojka." Džajls je pomislio kako Fišer nije dobro ispao na fotografiji. —oOo— Fišer je naglas opsovao kad je video naslovnicu Dejli mejla. Iskapio je treću šolju kafe bez mleka i ustao kako bi pošao u štab kad je čuo da mu je jutarnja pošta ostavljena na otirač. Sva pisma će morati da čekaju do večeras i ne bi se ni obazirao na njih da nije spazio jedno s grbom kompanije Barington. Sagnuo se, podigao ga i vratio se u kuhinju. Iscepao ga je i izvadio dva čeka, jedan naslovljen na njega, na hiljadu funti, što je njegova tromesečna nadoknada člana odbora. Drugi je bio godišnja dividenda ledi Virdžinije od sedam hiljada tri stotine četrdeset i jedne funte, takođe naslovljen na „majora Aleksandera Fišera“ kako niko ne bi znao da sedi u odboru zbog njenih sedam i po odsto akcija. Tome je došao kraj. Kad se vrati uveče, popuniće ček na isti iznos i poslati ga ledi Virdžiniji. Zapitao se je li prerano da je pozove i pogledao na sat. Nekoliko minuta posle osam. Trebalo bi da stoji ispred Templ midsa i dočekuje glasače dok izlaze iz stanice i kreću na posao. Ona se svakako već probudila. Podigao je slušalicu i pozvao jedan broj u Kensingtonu. Zvonilo je nekoliko puta pre nego što se uspavan glas javio. Umalo nije spustio slušalicu. „Ko je to?“, pitala je Virdžinija.

„Aleks Fišer. Mislio sam da biste želeli da znate kako sam prodao sve vaše akcije kompanije Barington i doneo vam zaradu od preko sedamdeset hiljada." Čekao je da mu zahvali, ali nije rekla ništa. „Pitao sam se nameravate li da ponovo otkupite svoje akcije", rekao je. „Na kraju krajeva, lepo ste zaradili otkako sam u upravnom odboru.“ „Kao i vi, majore, kao što sigurno ne moram da vas podsećam. Ali moji planovi za budućnost su se promenili i više ne uključuju kompaniju Barington.” „Ali izgubiću mesto u upravnom odboru ako ne otkupite svojih sedam i po odsto.“ „Ne može se reći da neću moći da spavam zbog toga, majore.“ „Ali s obzirom na okolnosti...“ „Kakve okolnosti?" „Mislite li da bi mala nadoknada bila prikladna?“, pitao je, gledajući ček na sedam hiljada tri stotine i četrdeset jednu funtu. „Koliko mala?“ „Recimo, pet hiljada fimti?“ „Razmisliću o tome.“ Zavladala je tišina i Aleks se čak zapitao je li mu spustila slušalicu. Konačno je Virdžinija rekla: „Razmislila sam o tome, majore, i odlučila da ne pristanem.“ „Onda možda pozajmica...“ Trudio se da ne zvuči očajno. „Zar vam dadilja nije rekla kako dug nije dobar drug? Ne, naravno da nije, jer niste imali dadilju." Virdžinija se okrenula i triput glasno pokucala na drveno uzglavlje. „Ah, sobarica mi je donela doručak tako da moram da vam kažem zbogom, majore. A kad kažem zbogom, onda to i mislim.“ Fišer je čuo škljocaj. Zurio je u ček na sedam hiljada tri stotine četrdeset jednu funtu naslovljen na njega i setio se Benijevih reči: Dužna ti je.

DVADESET ČETVRTO POGLAVLJE

DŽAJLS

JE USTAO

u pet ujutru na dan izbora, i to ne samo zato što nije

mogao da spava. Kad je sišao, Denbi je otvorio vrata manje trpezarije i rekao: „Dobro jutro, ser Džajlse", kao da su opšti izbori svakog dana. Džajls je ušao, uzeo činiju s kredenca i sipao kornfleks i voće. Taman je stao da lista rokovnik kad su se vrata otvorila. Ušao je Sebastijan u otmenom plavom blejzeru i sivim flanelskim pantalonama. „Sebe! Kad si se vratio?" „Kasno sinoć, ujka Džajlse. Većina škola je dobila slobodan dan jer ih koriste kao biračka mesta pa sam zamolio da me puste kući kako bih ti pomogao." „Šta hoćeš da radiš?“, pitao je Džajls, a Denbi je stavio pred njega tanjir s prženim jajima i slaninom. „Sve što mogu da ti pomognem da pobediš." „Pažljivo me slušaj ako hoćeš to da uradiš. Na izborni dan partija ima osam odbora u izbornoj jedinici. Vode ih dobrovoljci, a neki među njima imaju desetak izbora za sobom. Oni će imati ažurirane spiskove za kraj za koji su zaduženi. Svaka ulica, drum, avenija i slepa ulica biće obeleženi da bi pokazali gde naše pristalice žive. Jedan volonter će sedeti ispred svakog biračkog mesta i proveravati imena ljudi koji su glasali. Najveća nevolja nam je da dobijemo taj spisak imena u odboru kako bismo znali koje pristalice još nisu glasale i pobrinuli se da ih odvedemo na birališta pre nego što se zatvore u devet. Pravilo je“, nastavio je Džajls, „da većina naših pristalica glasa između osam i deset ujutru, ubrzo po otvaranju biračkih mesta, dok torijevci izlaze oko deset i nastavljaju da dolaze sve do četiri. Ali najvažnije vreme nam je posle toga, kad se glasači vraćaju s posla jer ako ne glasaju na putu do kuće, gotovo je nemoguće ponovo ih izvući napolje", dodao je. Utom su

Ema i Hari ušli. „Šta vam je Grif zadao da radite danas?“, pitao je Džajls. „Ja ću rukovoditi jednim odborom“, odgovorila je Ema. „A ja ću obilaziti crvene glasače", rekao je Hari. „Ako nekome treba prevoz, odvešću ga do biračkog mesta.“ „Ne zaboravi", opomenuo ga je Džajls, „da su se neki od njih poslednji put vozili automobilom pre četiri godine ukoliko nisu imali venčanje ili sahranu u porodici od poslednjih izbora. Za koji komitet te je Grif zadužio?“, pitao je Emu. „Pomagaću gospođici Pariš u Vudbajn estejtu." „To bi trebalo da ti laska“, rekao je Džajls. „Gospođica Pariš je legenda. Odrasli muškarci se boje za svoj život ako zaborave da glasaju. Uzgred, Seb se dobrovoljno prijavio da bude jedan od vaših trkača. Već sam mu objasnio njegova zaduženja.“ Ema se osmehnula sinu. „Odoh“, rekao je Džajls, stavio dva režnja slanine između dve kriške crnog hleba i skočio sa stolice. Ema se pomirila s tim da bi samo Elizabet mogla da ga prekori, a verovatno čak ni ona na izborni dan. „Obići ću svaki odbor u nekom trenutku preko dana“, rekao je odlazeći. „Vidimo se kasnije.“ Denbi ga je čekao ispred ulaznih vrata. „Izvinite što vam smetam, gospodine, ali nadam se da neće biti nezgodno ako osoblje uzme pola sata slobodnog vremena danas između četiri i pola pet.“ „Postoji li neki poseban razlog?“ „Kako bismo glasali, gospodine.“ Džajls se postideo. „Koliko glasova?“, prošaputao je. „Šest za vas, gospodine, i jedan neodlučan.“ Džajls je podigao obrvu. „Novi baštovan se umislio, gospodine. Umišlja da je torijevac." „Onda se nadajmo da neću izgubiti zbog jednog glasa“, rekao je Džajls i istrčao. Džesika je stajala na prilazu i držala otvorena vrata automobila, kao što je radila svakog dana. „Mogu li s tobom, ujka Džajlse?" „Ne danas. Ali obećavam da ćeš biti pored mene na sledećim izborima.

Svima ću reći da si mi devojka i onda ću glatko pobediti.“ „Mogu li nekako da pomognem?" „Ne... da. Znaš li novog baštovana?“ „Alberta? Da, veoma je fin.“ „On hoće da glasa za konzervativce. Vidi možeš li da ga preobratiš do četiri sata.“ „Hoću, hoću“, uverila ga je Džesika. Džajls je seo za volan. —oOo— Džajls je parkirao na ulazu u luku nekoliko minuta pre sedam. Rukovao se sa svima koji su dolazili u jutarnju smenu kao i sa svima koji su izlazili iz noćne. Iznenadio se kad je video koliko njih želi da razgovara s njim. „Neću vas izneveriti ovog puta, gospon.“ „Računajte na mene.“ „Upravo sam pošo na biralište.“ Kad se Dejvid Kolman, noćni predradnik, odjavio, Džajls ga je poveo u stranu i pitao zna li razlog tog žara. „Mnogi misle da je krajnje vreme da rešite svoje bračne teškoće“, odgovorio je Kolman, poznat po tome što ne okoliša, „ali toliko preziru umišljenog majora Fišera da svakako ne žele da on iznosi njihove muke pred parlamentom. Lično bih više cenio Fišera", dodao je, „da je imao petlje da se pojavi u luci. Imamo šačicu torijevaca u sindikatu, ali nije se potrudio ni da sazna ko su oni.“ Džajls se osokolio dočekom radnika fabrike cigareta i fabrike aviona. Ali znao je da na izborni dan svi kandidati veruju da će pobediti, uključujući i liberale. Ušao je u prvi odbor nekoliko minuta posle deset. Lokalni predsednik mu je rekao da je dvadeset dva odsto njihovih pristalica već glasalo, što se poklapalo s izborima iz 1951, na kojima je Džajls pobedio za četiristo četrnaest glasova. „Šta je s torijevcima?“, pitao je. „Šesnaest odsto.“ „A kako se to preračunava u ’pedeset jedan odsto’?“ „Oni vode za jedan odsto“, priznao je predsednik. Prošlo je četiri kad je Džajls stigao do osmog odbora. Gospođica Pariš ga je čekala na vratima,

držeći sendvič sa sirom i paradajzom u jednoj ruci i veliku čašu mleka u drugoj. Ona je među retkima u Vudbajn estejtu koji imaju frižider. „Kako ide?“, pitao ju je Džajls. „Hvala bogu da je padala kiša između deset i četiri, ali sad je sunce izašlo. Počinjem da verujem kako je bog možda komunista. Ali i dalje nas čeka mnogo posla ako hoćemo da nadoknadimo ono što smo propustili u poslednjih pet sati.“ „Vi nikad niste pogrešili kad je reč o izborima, Ajris. Šta predviđate?“ „Istinu?“ „Istinu.“ „Previše je izjednačeno da bih znala.“ „Onda se vratimo na posao.“ Džajls je obilazio sobu i zahvaljivao svakom pomagaču. „Vaša porodica je bila veoma uspešna“, rekla je gospođica Pariš, „s obzirom na to da su torijevci.“ „Ema je sposobna za sve.“ „Dobra je“, složila se gospođica Pariš dok je Džajls gledao kako njegova sestra prebacuje rezultate koji su upravo stigli s biračkog mesta na spisak. „Ali mladi Sebastijan je prava zvezda. Nikad ne bismo izgubili da imamo desetoricu takvih momaka.“ Džajls se osmehnuo. „I gde je dotični mladić trenutno?“ „Ili je na putu do biračkog mesta ili se vraća odatle. On ne može da miruje.“ —oOo— Zapravo, Sebastijan jeste mirovao dok je čekao da mu jedan brojač glasova preda poslednji spisak imena kako bi ga odneo gospođici Pariš, koja ga je neprestano kljukala mlečnom čokoladom i sokom premda je njegova majka povremeno dobacivala prekorne poglede. „Nevolja je u tome“, govorio je brojač jednom prijatelju koji je upravo glasao, „što Milerove iz broja dvadeset jedan, svih šestoro, mrzi da pređu ulicu iako ne prestaju da se žale na torijevsku vladu. Ako izgubimo za šest glasova, znaćemo koga treba da okrivimo." „Zašto ne pošalješ gospođicu Pariš kod njih?“, pitao je prijatelj.

„Ona ima dovoljno posla bez dolaženja ovamo. Sam bih to učinio, ali ne smem da napuštam svoje mesto.“ Sebastijan se okrenuo i prešao ulicu. Zaustavio se ispred broja dvadeset jedan, ali prošlo je nekoliko trenutaka pre nego što je skupio hrabrost da pokuca. Umalo nije pobegao kad je video koliko je krupan čovek koji mu je otvorio vrata. „Šta hoćeš, dečko?“, zagrme čovek. „Predstavljam majora Fišera, konzervativnog kandidata", odgovorio je Sebastijan s pažljivim naglaskom učenika privatne škole, „i on se nadao da ćete mu danas pružiti podršku pošto ankete pokazuju da je rezultat prilično izjednačen." „Briši pre nego što te klepim“, odgovorio je gospodin Miler i zalupio mu vrata pred nosom. Sebastijan je otrčao na drugu stranu ulice. Uzeo je najnoviji spisak od brojača i video kako se vrata kuće broj dvadeset jedan otvaraju. Gospodin Miler se ponovo pojavio i poveo petoro članova porodice preko ulice. Sebastijan je dodao njihova imena na spisak pa se vratio u svoj odbor. —oOo— Džajls se vratio u luku u šest sati da dočeka dnevnu smenu koja je izlazila i noćnu koja je pristizala. „Jeste li ceo dan stajali tu, gospon?“, našalio se jedan. „Čini mi se da je tako“, odgovorio je Džajls dok se rukovao. Nekolicina se okrenula kad ga je videla i brzo se uputila prema najbližem biračkom mestu, dok su svi koji su izašli pošli u istom smeru, i to ne prema najbližoj krčmi. U 18.30, kad su svi radnici ušli ili otišli kući, Džajls je uradio ono što je radio i za vreme poslednje dve predizborne kampanje - uskočio u prvi autobus na sprat koji je išao prema centru. Popeo se na sprat i rukovao s nekoliko iznenađenih putnika. Kad je to obavio i na donjem spratu, izašao je na sledećoj stanici i ušao u drugi autobus koji je išao u suprotnom pravcu. Naredna dva sata je ulazio u autobuse i izlazio iz njih i rukovao se sve dok sat nije pokazao devet i jedan minut.

Džajls je izašao iz poslednjeg autobusa i sam seo na stanici. Nije mogao da uradi ništa više da bi pobedio na izborima. —oOo— Džajls je čuo jedno zvono u daljini i pogledao na sat: 21.30; vreme za pokret. Nije mogao da uđe u još jedan autobus te je polako pošao prema centru grada u nadi da će mu večernji vazduh razbistriti glavu pre brojanja glasova. Dosad su lokalni pozornici počeli da skupljaju glasačke kutije širom izborne jedinice kako bi ih odneli u gradsku skupštinu, za šta treba nešto više od jednog sata. Kad isporuče sve kutije, provere ih pa još jednom provere, gospodin Vejnrajt, gradski poverenik, narediće da se pečati polome i počne brojanje. Biće čudo ako objave rezultat pre jedan ujutru. Sem Vejnrajt nije čovek koji žuri. Verovatno će mu na nadgrobnom spomeniku napisati „Polako ali sigurno". Džajls je za poslednjih deset godina često sarađivao s gradskim poverenikom zbog mesnih pitanja i još uvek nije znao koju partiju podržava. Verovao je da on uopšte ne glasa. Ali znao je da su ovo Vejnrajtovi poslednji izbori jer će se penzionisati krajem godine. Džajls je mislio kako će grad imati mnogo sreće ako nađe dostojnog naslednika. Neko može da nasledi Vejnrajta, ali niko ga ne može zameniti, kao što je Tomas Džeferson rekao kad je posle Bendžamina Frenklina postao američki ambasador u Francuskoj. Nekoliko prolaznika je mahnulo Džajlsu dok je išao prema gradskoj skupštini, ali ostali se nisu obazirali na njega. Razmišljao je o svom životu i tome šta bi mogao da radi ako više ne bude poslanik za Bristolsku luku. Napuniće trideset pet godina za dve nedelje. Istina, to nije velika starost, ali pošto se vratio u Bristol odmah po završetku rata, nije nikad radio ništa i, iskreno govoreći, nije bio kvalifikovan za mnogo toga; večni problem svih poslanika u parlamentu koji nemaju sigurno mesto. Misli su mu skrenule na Virdžiniju, koja je mogla da mu mnogo olakša život da je samo potpisala jedan list papira pre šest meseci. Sad je uvideo da joj to nikad nije bila namera. Od početka je htela da sačeka da prođu izbori kako bi ga što više ponizila. Bio je siguran da je ona odgovorna što je Fišer našao mesto u upravnom odboru kompanije i čak se zapitao da li mu je ona

usadila ideju da bi mogao da porazi Džajlsa i zauzme njegovo mesto u parlamentu. Ona sad verovatno sedi u svojoj kući u Londonu i čeka izborne rezultate, mada je zapravo zanima samo jedno poslaničko mesto. Je li spremala još jedan napad na kompanijske akcije kao deo svog dugoročnog nauma da uništi porodicu Barington? Džajls je bio uveren da je naišla na dostojne protivnike u Rosu Bjukenanu i Emi. Grejs ga je konačno opametila kad je reč o Virdžiniji i, kad je to jednom uradila, više nikad nije načinjala tu temu. Njoj je morao da zahvali i što ga je upoznala s Gvinet. Ona je želela da dođe u Bristol i pomogne mu da sačuva položaj, ali prva je priznala da bi samo Fišer imao koristi od toga ako bi agitovala pored Džajlsa na glavnoj gradskoj ulici. Džajls je zvao Gvinet svakog jutra pre nego što bi otišao u kancelariju, ali ne i kad bi se vratio kući, iako mu je govorila da je slobodno probudi, jer se retko vraćao pre ponoći. Ako noćas izgubi, ujutru će se odvesti u Kembridž i podeliti svoje muke s njom. Ako pobedi, pridružiće joj se posle podne kako bi proslavili. Šta god da se desi, neće je izgubiti. „Srećno, ser Džajlse", rekao je jedan prolaznik i vratio ga u stvarni svet. „Siguran sam da ćete uspeti.“ Džajls mu je uzvratio samouveren osmeh, ali nije bio siguran. Sad je video veliku skupštinsku zgradu pred sobom. Dva zlatna jednoroga visoko na krovu s obe strane građevine postajala su sve veća sa svakim novim korakom. Dobrovoljci koje je izabrao da pomažu u brojanju glasova već su bili na mestima. Ta dužnost se smatra velikom odgovornošću. i uglavnom je obavljaju lokalni savetnici ili stariji zvaničnici partije. Gospođica Pariš će biti zadužena za šestoricu laburističkih brojača, kao što je bila prethodna četiri puta. Znao je da je pozvala Harija i Emu u svoju ekipu. „Pozvala bih i Sebastijana“, rekla je Džajlsu, „ali nema dovoljno godina.“ „Razočaraće se“, odgovorio je. „I jeste se razočarao. Ali pribavila sam mu propusnicu tako da će moći sve da posmatra s galerije.“ „Hvala vam.“ „Nemojte mi zahvaljivati“, rekla je gospođica Pariš. „Samo mi je žao što nije bio sa mnom za vreme cele kampanje.“

Džajs je duboko udahnuo i popeo se stepenicama gradske skupštine. Šta god da se desi, ne sme zaboraviti da zahvali mnogima koji su ga podržavali i čija bi jedina nagrada bila pobeda. Setio se šta mu je Stari Džek rekao kad je osvojio sto poena na Lordsu: svako može da bude dobar pobednik. Veliki čovek se prepoznaje po tome kako se ponaša u porazu.

DVADESET PETO POGLAVLJE

GRIF HASKINS JE šetao tamo-amo po predvorju gradske skupštine kad je spazio Džajlsa kako mu prilazi. Rukovali su se kao da se nedeljama nisu videli. „Ako pobedim“, počeo je Džajls, „ja...“ „Manite se sentimentalnosti“, prekinuo ga je Grif. „I dalje imamo posla.“ Prošli su kroz obrtna vrata i ušli u glavnu dvoranu. Hiljadu stolica koje su uglavnom ispunjavale prostoriju smenilo je dvadesetak dugačkih stolova s drvenim stolicama s obe strane. Na sredini pozornice je stajao Sem Vejnrajt, podbočen, rastavljenih nogu. Dunuo je u pištaljku da objavi početak. Pojavile su se makaze, pečati su isečeni, glasačke kutije su otvorene i okrenute kako bi se na hiljade papirića s tri imena izručilo na stolove pred brojačima. Njihov prvi zadatak je bio da podele listiće na tri gomile pre nego što pristupe brojanju. Jedna strana stola usredsredila se na Fišera a druga na Baringtona. Traganje za Elsvortijevim glasovima potrajalo je malo duže. Džajls i Grif su nervozno koračali po dvorani i pokušavali da dokuče ukazuju li gomile listića s jedne ili druge strane na očiglednu prednost. Pošto su obišli pun krug, bilo im je jasno da se to ne može otkriti. Izgledalo je da Džajls ubedljivo vodi kad se pogleda gomila listića iz Vudbajn estejta, ali Fišer je bio nesporni pobednik na osnovu glasačkih kutija iz Avenije Arkadija. Još jedan krug po dvorani, ali nisu znali ništa više nego prvi put. Jedino što su mogli da kažu sa sigurnošću bilo je da će liberali biti na trećem mestu. Džajls je podigao pogled kad je čuo aplauz s druge strane dvorane. Fišer je upravo ušao sa svojim pomoćnikom i nekoliko ključnih pristalica. Džajls je nekolicinu prepoznao s debate. Nehotice je primetio da se Fišer presvukao u čistu košulju i otmeni sako s dvorednim kopčanjem, i već je izgledao kao

poslanik. Pošto je proćaskao s nekoliko brojača, počeo je da kruži po prostoriji, trudeći se da ne naleti na Baringtona. Džajls i Grif su zajedno s gospođicom Pariš, Harijem i Emom nastavili polako da hodaju između redova stolova i pažljivo gledaju kako se gomile glasačkih listića svrstavaju u gomile od deset pa, kad se sakupi sto, vezuju crvenim, plavim ili žutim gumicama kako bi se lako prepoznale. Konačno su svrstane u gomile od pet stotina, kao vojnici na smotri. Kontrolori su prilazili stolovima i proveravali da u hrpama od deset nema devet ili jedanaest i, što je još važnije, da u onim od sto nema sto deset ili devedeset listića. Ako bi im se učinilo da je napravljena greška, tražili su da se hrpa ponovo prebroji u prisustvu gospodina Vejnrajta ili nekog njegovog zamenika. Što ne bi trebalo olako raditi, upozorila je gospođica Pariš svoj tim. Posle dva sata brojanja, Grif je slegnuo ramenima kad ga je Džajls šapatom pitao šta misli. U ovo vreme 1951, mogao je da odgovori Džajlsu kako je pobedio, iako za samo stotinak glasova. Ali ne i večeras. Kako bi koji brojač poređao uredne gomile od pet stotina listića, podigao bi ruku da stavi gradskom povereniku do znanja kako je završio zadatak i da je spreman da objavi rezultate. Konačno, kad se i poslednja ruka podigla, gospodin Vejnrajt je ponovo dunuo u pištaljku i rekao: „Ponovo prebrojte glasove." Potom je dodao: „Mogu li kandidati i njihovi pomoćnici da mi se pridruže na podijumu, molim vas?“ Džajls i Grif su se prvi popeli stepenicama, a Fišer i Elsvorti bili su samo jedan korak iza njih. Na stolu na sredini podijuma, gde su svi mogli da vide šta se dešava, nalazila se gomilica listića. Ne više od desetak, procenio je Džajls. „Gospodo“, obratio im se gradski poverenik, „ovo su nevažeći glasački listići. Izborni zakon nalaže da ja, i samo ja, odlučujem koji od njih mogu da se uvrste u poslednje brojanje. Međutim, imate pravo da osporite moje mišljenje.“ Vejnrajt je prišao hrpi, namestio naočare i pogledao listić na vrhu. Krstić je stajao u koloni pored Fišerovog imena, ali na papiru su bile napisane i reči „Bože, čuvaj kraljicu". „To je očigledno moj glas“, rekao je Fišer pre nego što je Vejnrajt stigao da kaže svoje mišljenje. Gradski poverenik je pogledao Džajlsa pa Elsvortija. Obojica su klimnula glavom tako da je spustio listić s desne strane. Na sledećem listiću

u koloni pored Fišerovog imena nije stajao krst ali je zato bila štriklirana. „Očigledno je hteo da glasa za mene“, rekao je Fišer odlučno. Džajls i Elsvorti su ponovo klimnuli glavom. Gradski poverenik je spustio listić na Fišerovu hrpu, na šta se kandidat Konzervativne partije osmehnuo. Međutim, osmeh je iščileo kad je video da su na sledeća tri listića štriklirane kolone pored Baringtonovog imena. Na sledećem listiću su imena sve trojice kandidata prežvrljana i dopisano je Glasajte za Očajnog Dena. Svi su se složili da je listić nevažeći. Na sledećem je štriklirana kolona pored Elsvortijevog imena i svi su prihvatili da je to glas za liberalnog kandidata. Na osmom je pisalo Ukinuti vešanje i on je bez primedbe završio među nevažećim. Na devetom je bila štriklirana kolona pored Baringtonovog imena i Fišer nije imao izbora do da ga uvaži, što je Džajlsu donelo prednost od četiri prema dva. Ostala su još samo dva listića. Na sledećem je štriklirana kolona pored Baringtonovog imena dok je reč NIKAD napisana pored Fišerovog. „Taj listić je nevažeći“, rekao je Fišer. „U tom slučaju“, odgovorio je gradski poverenik, „moraću da odbacim kao nevažeći i onaj na kome piše ’Bože, čuvaj kraljicu’.“ „To je razumno", složio se Elsvorti. „Bolje je da odbacite oba.“ „Slažem se s majorom Fišerom", rekao je Džajls, shvativši da se time njegova prednost povećava s četiri prema dva na četiri naspram jedan. Fišer je izgledao kao da će se usprotiviti, ali nije rekao ništa. Svi su pogledali poslednji listić. Vejnrajt se osmehnuo. „Ne verujem da će se to desiti za mog života“, rekao je i stavio listić na kome je pisalo Nezavisnost za Škotsku među nevažeće. Vejnrajt je potom još jednom proverio svaki listić i izjavio: „Četiri glasa za Baringtona, jedan za Fišera i jedan za Elsvortija.“ Zapisao je cifre u svoju beležnicu. „Hvala, gospodo." „Nadajmo se samo da to nije jedino glasanje u kome ćeš večeras pobediti“, promrmljao je Grif Džajlsu kad su sišli s podijuma i pridružili se gospođici Pariš i njenim kontrolorima. Gradski poverenik se vratio na sredinu pozornice i ponovo dunuo u pištaljku. Njegovi zamenici su odmah počeli da obilaze stolove i zapisuju konačne brojeve koje su im brojači govorili. Potom su odneli papire na pozornicu i pružili ih gradskom povereniku.

Gospodin Vejnrajt je pažljivo pogledao svaki broj pre nego što bi ga 'uneo u veliki kalkulator, njegov jedini ustupak savremenom dobu. Kad je poslednji put pritisnuo taster za sabiranje, zapisao je konačni zbir pored sva tri imena, načas se zagledao u njih pa ponovo pozvao kandidate da mu se pridruže na pozornici. Potom im je saopštio rezultat i udovoljio Džajlsovom zahtevu. Gospođica Pariš se namrštila kad je videla da je Fišer pokazao pristalicama podignut palac. Shvatila je da su izgubili. Pogledala je prema galeriji i videla da joj Sebastijan odlučno maše. Uzvratila je pa ponovo spustila pogled kad je gospodin Vejnrajt potapšao mikrofon, na šta je dvorana utihnula u iščekivanju. „Ja, nadzornik za izbornu jedinicu Bristolska luka, objavljujem konačan zbir glasova za sve kandidate kako sledi: ser Džajls Barington 18.714 gospodin Redžinald Elsvorti 3.472 major Aleksander Fišer 18.908.“ Iz Fišerovog tabora začuše se glasno klicanje i poduže tapšanje. Vejnrajt je sačekao da se uspostavi red pre nego što je dodao: „Trenutni poslanik je tražio novo brojanje i udovoljio sam njegovom zahtevu. Može li svaki brojač pažljivije da prebroji svoju gomilu i da se postara da nema grešaka?“ Brojači su počeli da proveravaju sve gomile od deset pa od stotinu i konačno od pet stotina listića pre nego što bi podigli ruku kako bi pokazali da su obavili zadatak. Džajls je podigao pogled prema tavanici, pomolivši se u sebi. Video je da mu Sebastijan mahnito maše, ali tad mu je Grif skrenuo pažnju. „Trebalo bi da razmislite o svom govoru“, rekao je. „Morate zahvaliti gradskom povereniku, njegovom osoblju, svom osoblju. A ako Fišer pobedi, prvenstveno morate biti velikodušni. Na kraju krajeva, uvek dolaze novi izbori.“ Džajls nije bio toliko siguran da će za njega biti novih izbora. Taman je zaustio da to kaže kad je gospođica Pariš požurila do njih. „Izvinite što prekidam“, rekla je, „ali mislim da Sebastijan pokušava da vam skrene pažnju.“ Džajls i Grif su podigli pogled prema galeriji. Sebastijan se nagnuo preko ograde, gotovo moleći da mu se neko pridruži.

„Možete li da se popnete i vidite šta hoće“, zamolio je Grif, „dok se Džajls i ja pripremimo?“ Gospođica Pariš se popela na galeriju. Sebastijan ju je čekao na poslednjem stepeniku. Zgrabio ju je za ruku, povukao prema ogradi i pokazao na dvoranu. „Vidite li onog čoveka u zelenoj košulji na kraju trećeg reda?“ Gospođica Pariš je pogledala gde pokazuje. „Vidim. Šta s njim?“ „On krade.“ „Otkud ti to?“, pitala je gospodica Pariš, trudeći se da zvuči mirno. „Prijavio je petsto glasova za Fišera jednom zameniku gradskog poverenika." „Tako je“, odgovorila je. „Pred njim stoji pet hrpa od stotinu listića.“ „Znam“, rekao je Sebastijan, „ali na vrhu jedne od tih gomila je listić s Fišerovim imenom dok su onih devedeset devet ispod za ujka Džajlsa." „Jesi li siguran u to?“, pitala je gospođica Pariš. „Ako Grif zamoli gospodina Vejnrajta da lično proveri te listiće i ispostavi se da si pogrešio...” „Siguran sam“, odgovorio je Sebastijan prkosno. Gospođica Pariš i dalje nije izgledala uvereno, ali u poslednjih nekoliko godina nije tako brzo hodala, gotovo trčala. Kad je sišla, požurila je do Džajlsa, koji je pokušavao da deluje samouvereno dok je pričao s Emom i Grifom. Rekla im je šta Sebastijan tvrdi i pogledali su je s nevericom. Zatim su sve četvoro podigli pogled prema galeriji. Sebastijan je mahnito pokazivao na čoveka u zelenoj košulji. „Nije mi teško da poverujem u Sebastijanovu tvrdnju“, rekla je Ema. „Zašto?“, upita Grif. „Jeste li videli kako je taj čovek stavio Fišerov listić preko neke naše gomile?“ „Nisam, ali videla sam ga na debati prošlog četvrtka. On je pitao Džajlsa zašto je češće posećivao Kembridž od Bristola za vreme prošlog mandata.“ Džajls se pomnije zagledao u čoveka. Sve više brojača je podizalo ruku, drugo brojanje samo što se nije završilo. „Mislim da si u pravu“, rekao je. Grif se udaljio bez reči i brzo se probio natrag do pozornice, gde je zamolio gradskog poverenika da nasamo porazgovaraju. Kad je čuo šta pomoćnik tvrdi, gospodin Vejnrajt je podigao pogled prema Sebastijanu pa ga spustio na brojača na kraju trećeg reda stolova.

„To je veoma ozbiljna tvrdnja na osnovu reči jednog deteta“, rekao je, ponovo pogledavši Sebastijana. „On nije dete“, odvratio je Grif, „već mladić. U svakom slučaju, zvanično zahtevam da proverite.“ „Onda neka bude na vašu odgovornost“, kazao je Vejnrajt pošto je ponovo pogledao dotičnog brojača. Bez daljih reči je pozvao dvojicu zamenika i bez objašnjenja rekao: „Pođite za mnom.“ Tri čoveka su sišla stepenicama i pošla pravo prema stolu na kraju trećeg reda. Džajls i Grif su ih pratili u korak. Gradski poverenik je pogledao čoveka u zelenoj košulji i rekao: „Mogu li da sednem na vaše mesto, gospodine, jer me je pomoćnik ser Džajlsa zamolio da lično proverim vaše listiće?" Čovek je polako ustao i stao u stranu. Vejnrajt je seo na njegovu stolicu i zagledao se u pet hrpa Fišerovih glasačkih listića pred sobom. Podigao je prvu hrpu, skinuo plavu gumicu i pogledao gornji listić. Bio je dovoljan letimičan pregled da se uveri kako je Fišerovo ime na svih sto listića. Isto je bilo i s drugom gomilom, kao i s trećom. Dotle je samo Sebastijan, koji je gledao s galerije, i dalje izgledao sigurno. Kad je Vejnrajt podigao gornji glasački listić s četvrte hrpe, dočekao ga je krstić u koloni pored Baringtonovog imena. Polako i pažljivo je pregledao hrpu da bi otkrio kako je Baringtonovo ime obeleženo na svih devedeset devet listića. Na kraju je proverio i petu gomilu, gde je svugde stajalo Fišerovo ime. Niko nije primetio da se konzervativni kandidat pridružio grupici oko poslednjeg stola. „Nešto nije u redu?“, pitao je Fišer. „Ništa sa čim ne mogu da izađem na kraj“, odgovorio je gradski poverenik, okrenuo se prema jednom zameniku i rekao: „Zamolite policiju da udalji ovog čoveka iz dvorane.“ Zatim je popričao sa svojim sekretarom, vratio se na pozornicu i ponovo zauzeo mesto za kalkulatorom. Ni ovog puta nije žurio dok je unosio brojeve koje su mu zamenici dostavili. Kad je poslednji put pritisnuo taster za sabiranje, napisao je nove zbirove pored imena svakog kandidata i, napokon zadovoljan, zamolio ih da se popnu na pozornicu. Ovog puta Džajls nije tražio novo brojanje kad je čuo novo stanje.

Vejnrajt se vratio do mikrofona da objavi rezultate drugog brojanja publici koja se dotle igrala gluvih telefona. „...objavljujem konačni zbir glasova za sve kandidate kako sledi: ser Džajls Barington 18.813 gospodin Redžinald Elsvorti 3.472 major Aleksander Fišer 18.809.“ Ovog puta su laburističke pristalice planule tako da Vejnrajt nije mogao odmah da saopšti kako je major Fišer tražio novo brojanje. „Mogu li svi brojači treći put pažljivo da prebroje listiće i da odmah pozovu nekog mog zamenika ako žele da prijave promenu, molim vas?“ Kad se gradski poverenik vratio za svoj sto, sekretar mu je pružio knjigu koju je tražio. Okrenuo je nekoliko stranica Makolijevog izbornog zakona dok nije došao do dela koji je obeležio ranije tog poslepodneva. Dok je Vejnrajt ponovo čitao o svojim dužnostima nadzornika za izbornu jedinicu, Fišerovi kontrolori su prolazili između redova i tražili da vide drugi listić na svakoj Baringtonovoj hrpi. Uprkos tome, Vejnrajt je četrdeset minuta kasnije objavio da nema promena u odnosu na rezultat drugog brojanja. Fišer je odmah zatražio novo brojanje. „Neću udovoljiti tom zahtevu", odgovorio je Vejnrajt. „Rezultat je u tri slučaja bio dosledan“, dodao je, citirajući Makolijeve reči. „Ali očigledno nije tako“, zareža Fišer. „Dvaput su bili dosledni. Ne zaboravite da sam većinski pobedio u prvom krugu brojanja." „Rezultat je bio dosledan u tri slučaja“, ponovio je Vejnrajt, „kad se uzme u obzir nesrećna greška vašeg saradnika." „Mog saradnika?“, ponovio je Fišer. „To je sramotna optužba. Nikad nisam video tog čoveka. Ako ne povučete tu izjavu i ne dozvolite novo brojanje, ne ostavljate mi izbora do da se ujutru savetujem sa svojim advokatima.“ „To bi bilo zaista žalosno“, odvratio je Vejnrajt, „jer ne bih želeo da gledam kako savetnik Piter Mejnard pred sudijom pokušava da objasni kako nikad nije sreo predsednika lokalne asocijacije svoje partije, koji je ujedno i kandidat za poslanika.“

Fišer je pocrveneo kao bulka i odmarširao s pozornice. Gospodin Vejnrajt je ustao, polako prišao sredini pozornice i poslednji put kucnuo u mikrofon. Nakašljao se i izjavio: „Ja, nadzornik za izbornu jedinicu Bristolska luka, objavljujem konačan zbir glasova za sve kandidate kako sledi: ser Džajls Barington 18.813 gospodin Redžinald Elsvorti 3.472 major Aleksander Fišer 18.809. Prema tome, objavljujem da je ser Džajls Barington propisno izabrani poslanik izborne jedinice Bristolska luka.“ Poslanik izborne jedinice Bristolska luka pogledao je prema galeriji i duboko se poklonio Sebastijanu Kliftonu.

SEBASTIJAN KLIFTON 1955-1957.

DVADESET ŠESTO POGLAVLJE

„NAZDRAVITE

koga smo dobili izbore!“, povikao je Grif, opasno se ljuljajući na stolu u sredini sobe. Držao je šampanjsku čašu u jednoj ruci i cigaretu u drugoj. „Za Sebastijana!", povikali su svi uz smeh i aplauz. „Jesi li ikad pio šampanjac?“, pitao je Grif pošto je nesigurno sišao da se pridruži Sebastijanu. „Samo jednom“, priznao je Sebastijan, „kad je moj drug Bruno slavio petnaesti rođendan i njegov otac nas je odveo na večeru u lokalni pab. Tako da mi je ovo druga čaša.“ „Poslušaj moj savet“, rekao je Grif, „nemoj da se navikavaš. To je nektar bogatih. Mi, radnička klasa“, dodao je i prebacio mu ruku preko ramena, „možemo očekivati samo nekoliko čaša godišnje i to na račun nekog drugog.“ „Ali nameravam da budem bogat.“ „Zašto me to ne čudi?“, pitao je Grif i ponovo natočio sebi čašu. „U tom slučaju ćeš morati da postaneš socijalista koji pije šampanjac, a bog zna da ih imamo dovoljno u partiji.“ „Nisam u vašoj partiji“, odvratio je Sebastijan odlučno. „Ja sam torijevac u svakoj drugoj jedinici osim u onoj koju ujka Džajls predstavlja.“ „Onda ćeš morati da se preseliš u Bristol“, zaključio je Grif. Utom im je prišao novi ponovo izabrani poslanik. „Nema mnoge nade za to“, rekao je Džajls. „Njegovt roditelji kažu da se nadaju kako će osvojiti stipendiju za Kembridž." „Pa, ako ćeš biti u Kembridžu umesto u Bristolu, onda ćeš verovatno viđati ujaka češće nego mi.“ „Previše si popio, Grife“, rekao je Džajls i potapšao pomoćnika po leđima. „Ne koliko bih popio da smo izgubili", odgovorio je Gril i iskapio čašu. ČOVEKU ZBOG

„I pokušajte da ne zaboravite kako su torijevci povećali većinu u Domu.“ „Trebalo bi da krenemo kući, Sebe, ako hoćeš da budeš sposoban za školu sutra. Bog zna koliko si pravila prekršio u poslednjih nekoliko sati.“ „Mogu li da se pozdravim s gospođicom Pariš pre nego što pođemo?“ „Naravno. Idi i pozdravi se dok platim račun. Piće je na moj račun pošto su izbori iza nas.“ Sebastijan se probijao kroz grupe dobrovoljaca. Neki su se ljuljali kao grane na vetru dok su drugi zaspali s glavom na stolu ili naprosto nisu mogli da se pomere. Ugledao je gospođicu Pariš u separeu u drugom delu prostorije s dve prazne boce šampanjca koje su joj pravile društvo. Kad je napokon stigao do nje, nije bio sasvim siguran da ga je prepoznala. „Gospođice Pariš, samo sam hteo da vam zahvalim što ste mi dozvolili da budem u vašem timu. Mnogo sam naučio od vas. Žao mi je samo što niste među mojim profesorima u Abiju.“ „To je zaista kompliment, Sebastijane", odgovorila je gospođica Pariš. „Ali bojim se da sam se rodila u pogrešnom veku. Proći će još mnogo vremena dok se ženama ne pruži prilika da predaju u muškim školama.“ Ustala je i čvrsto ga zagrlila. „Srećno, Sebastijane. Nadam se da ćeš osvojiti stipendiju za Kembridž." „Na šta je gospođica Pariš mislila kad je rekla da se rodila u pogrešnom veku?“, pitao je Sebastijan dok ga je Džajls vozio natrag u Menor haus. „Samo da žene iz njenog pokolenja nisu imale mogućnost da izgrade karijeru“, objasnio je Džajls. „Ona bi bila odlična profesorka i njena mudrost i zdrav razum pomogli bi stotini dece. Istina je da smo izgubili dva pokolenja muškaraca u svetskim ratovima i dva pokolenja žena kojima nije pružena prilika da zauzmu njihova mesta.“ „Lepe reči, ujka Džajlse, ali šta ćeš preduzeti u vezi s tim?“ Džajls se nasmejao. „Mogao bih da uradim mnogo više da smo dobili izbore jer bih onda sutra verovatno sedeo u vladi. Ovako ću morati da se zadovoljim još jednim krugom na prvoj klupi opozicije.“ „Hoće li ista nevolja zadesiti i moju majku?“, pitao je Sebastijan. „Ona bi bila vraški dobra poslanica." „Neće, mada ne mogu da zamislim kako ona želi da uđe u parlament. Bojim se da ona ne podnosi budale, a to je deo posla. Ali imam osećaj da će nas Ema sve iznenaditi.“

Džajls je zaustavio automobil ispred Menor hausa, isključio motor i stavio prst na usne. „Pst. Obećao sam tvojoj majci da neću probuditi Džesiku." Na prstima su se šunjali po šljunku. Džajls je kolebljivo otvorio ulazna vrata, nadajući se da neće zaškripati. Bili su na polovini hodnika kad ju je Džajls ugledao, sklupčanu u naslonjači pored vatre koja se gasila. Čvrsto je spavala. Nežno ju je podigao i poneo uza stepenice. Sebastijan je požurio ispred njih, otvorio vrata njene sobe i pokrio Džesiku kad ju je Džajls spustio na krevet. Taman je hteo da zatvori vrata, kad je čuo glas: „Jesmo li pobedili, ujka Džajlse?“ „Jesmo, Džesika“, prošaputao je Džajls. „Za četiri glasa." „Jedan od njih je moj“, rekla je Džesika, zevajući, „jer sam ubedila Alberta da glasa za tebe.“ „Onda to vredi dva glasa“, odvratio je Sebastijan. Ali Džesika je ponovo zaspala pre nego što je stigao da objasni zašto. —oOo— Kad je Džajls sišao na doručak sutradan, gotovo je bilo vreme ranom ručku. „Dobro jutro, dobro jutro, dobro jutro“, govorio je dok je obilazio sto. Uzeo je tanjir s kredenca, podigao poklopce s tri srebrna poslužavnika i obilno se poslužio kajganom, slaninom i prebrancem, kao da je i dalje školarac. Seo je između Sebastijana i Džesike. „Mama kaže da bi trebalo da uzmeš čašu ceđenog soka od narandže i kornfleks s mlekom pre nego što se poslužiš nečim iz toplih poslužavnika“, opomenula ga je Džesika. „I u pravu je“, odgovorio je Džajls, „ali to me neće sprečiti da sednem pored svoje omiljene cure.“ „Nisam tvoja omiljena cura“, odvratila je Džesika, što ga je ućutkalo kako nijednom torijevskom ministru nije pošlo za rukom. „Mama mi je rekla da ti je Gvinet omiljena devojka. Političari!“, dodala je, podražavajući Emu, koja je prasnula u smeh. Džajls je pokušao da pređe na sigurniji teren te se okrenuo prema Sebastijanu. „Hoćeš li igrati u prvoj postavci ove godine?“

„Ne ako želimo da dobijemo ijednu utakmicu“, odgovorio je. „A moraću da učim kako bih položio osam predmeta ako nameravam da uđem u naprednu grupu sledeće godine.“ „To će se dopasti tvojoj tetki Grejs.“ „Da ne spominjemo njegovu majku“, dodala je Ema, ne dižući pogled s novina. „Koji ćeš predmet izabrati ako uđeš u naprednu grupu?“, pitao je Džajls, pokušavajući da se izvuče iz neprilike. „Savremene jezike i matematiku kao rezervni." „Pa, ako osvojiš stipendiju za Kembridž, nadmašićeš tvog oca i mene.“ „Svog oca i mene“, ispravila ga je Ema. „Ali ne i moju mamu i tetku Grejs“, podsetio ga je Sebastijan. „Istina“, priznao je Džajls. Odlučio je da ćuti i usredsredi se na jutarnju poštu, koju mu je Marsden doneo iz Barington hola. Otvorio je dugačku belu kovertu i izvadio list papira koji je očekivao poslednjih šest meseci. Dvaput je pročitao dokument pre nego što je radosno skočio. Svi su prestali da jedu i zagledali se u njega. Napokon je Hari pitao: „Je li te kraljica zamolila da oformiš vladu?“ „Ne, ovo je mnogo bolja vest“, odgovorio je Džajls. „Virdžinija je konačno potpisala razvod. Napokon sam slobodan čovek!“ „Izgleda da je potpisala u minut do dvanaest“, rekla je Ema, podigavši pogled s Dejli ekspresa. „Kako to misliš?“, upita Džajls. „Njena fotografija je objavljena u kolumni Vilijama Hikija i izgleda kao da je u sedmom mesecu trudnoće.“ „Piše li ko je otac?“ „Ne, ali vojvoda od Areca joj drži ruku preko ramena.“ Ema je pružila novine bratu. „I on očigledno želi da svi znaju kako je najsrećniji čovek na svetu.“ „Posle mene“, istakao je Džajls. „Znači li to da nikad više neću morati da razgovaram s ledi Virdžinijom?", pitala je Džesika. „Znači“, odgovorio je Džajls. „Jupi“, uskliknula je Džesika. Džajls je otvorio drugu kovertu i izvadio ček. Pošto ga je pogledao,

podigao je šolju kafe da nazdravi svom dedi, ser Volteru Baringtonu, kao i Rosu Bjukenanu. Ema je klimnula glavom kad joj je pokazao ček. „I ja sam dobila jedan.“ Nekoliko minuta kasnije, vrata su se otvorila i Denbi je ušao u trpezariju. „Izvinite što vas uznemiravam, ser Džajlse, ali doktorka Hjuz je na vezi.“ „Baš sam hteo da je pozovem“, rekao je Džajls, podigao poštu i pošao prema vratima. „Zašto se ne javiš iz moje radne sobe?“, predložio je Hari. „Tamo ti niko neće smetati.“ „Hvala.“ Džajls je maltene istrčao iz sobe. „Bilo bi bolje da krenemo, Sebe“, rekao je Hari, „ako hoćeš da se vratiš u školu na vreme.“ Sebastijan je dozvolio majci da ga brzo poljubi pre nego što je otišao na sprat po kofer. Kad je sišao nekoliko trenutaka kasnije, Denbi mu je otvorio ulazna vrata. „Doviđenja, mladi gospodine Sebastijane“, rekao je. „Radujemo se što ćemo vas videti za letnji raspust.“ „Hvala, Denbi“, odgovorio je Sebastijan i istrčao na prilaz. Džesika je stajala pored suvozačkih vrata. Čvrsto ju je zagrlio pre nego što je seo pored oca. „Pobrini se da položiš svih osam predmeta“, poručila je Džesika, „kako bih mogla da kažem drugaricama koliko mi je stariji brat pametan.“

DVADESET SEDMO POGLAVLJE

DIREKTOR

morao priznati kako dečak kome je dao dvodnevni dopust da bi pomogao ujaku na opštim izborima nije isti mladić koji se vratio u Bičkroft abi. Gospodin Ričards, nastojnik Sebastijanovog doma, opisao je to kao „epifaniju Svetog Pavla na putu za Bristol“ jer je Klifton propisno zagrejao stolicu za predstojeće ispite. Nije se više zadovoljio samo time da se provlači i oslanja na urođeni dar za jezike i matematiku kao što je dotle radio. Prvi put u životu radio je naporno kao njegovi manje nadareni prijatelji, Bruno Martinez i Vik Kaufman. Kad su rezultati ispita objavljeni na školskoj oglasnoj tabli, niko se nije iznenadio što su sva trojica položila godinu mada se grupica ljudi, izuzev njegove tetke Grejs, zapanjila što je Sebastijan izabran da se pridruži grupi učenika izdvojenih da se bore za stipendiju za Kembridž. JE PRVI

—oOo— Nastojnik Sebastijanovog doma pristao je da Klifton, Kaufman i Martinez dele jednu radnu sobu za vreme poslednje godine. Iako je izgledalo da se Sebastijan trudi koliko i njegovi drugovi, gospodin Ričards je rekao direktoru kako se brine da će se dečak vratiti na staro. Te zle slutnje bi se pokazale neosnovanim da se za vreme Sebastijanove poslednje godine u Bičkroft abiju nisu odigrala četiri zasebna događaja koja su mu oblikovala budućnost. Prvi se dogodio u prvom tromesečju, kad je Bruno pozvao Sebastijana i Vika da se pridruže njegovom ocu i njemu u Bičkroft armsu kako bi proslavili što je savladao ispitivače. Sebastijan je rado prihvatio i radovao se još jednom uživanju u šampanjcu kad je u poslednjem trenutku proslava otkazana. Bruno je objasnio da se dogodilo nešto što je primoralo njegovog

oca da promeni planove. „Pre će biti da se predomislio", rekao je Vikkad je Bruno otišao na horsku probu. „Šta hoćeš da kažeš?“, pitao je Sebastijan, podigavši pogled s knjige. „Mislim da je gospodin Martinez saznao da sam Jevrejin i da je sve otkazao jer Bruno nije hteo da slavi bez mene.“ „Razumeo bih da je sve otkazao zato što si glup i ružan, Kaufmane, ali koga zabole što si Jevrejin?“ „Mnogo više ljudi nego što misliš“, odgovorio je Vik. „Zar se ne sećaš kad te je Bruno pozvao da proslavite njegov petnaesti rođendan? Tad je objasnio da može da povede samo jednog gosta i da će sledeći put biti moj red. Mi Jevreji ne zaboravljamo takve stvari.“ „I dalje ne verujem da je gospodin Martinez otkazao samo zato što si Jevrejin.“ „Naravno da ne možeš, Sebe, ali to je samo zato što imaš civilizovane roditelje. Oni ne procenjuju ljude na osnovu toga u kojoj kolevci su se rodili i preneli su ti taj nedostatak predrasuda iako nisi svestan toga. Ali, nažalost, ti ne predstavljaš većinu, čak ni u ovoj školi.“ Sebastijan je zaustio da se usprotivi, ali njegov prijatelj nije završio. „Znam da neki misle kako smo mi Jevreji paranoični zbog Holokausta - a ko bi mogao da nas krivi posle otkrića o tome šta se zaista dešavalo u onim nemačkim koncentracionim logorima? Ali veruj mi, Sebe, mogu da nanjušim antisemitu na kilometar i samo je pitanje vremena kad će se tvoja sestra suočiti s istim problemom.“ Sebastijan je prasnuo u smeh. „Džesika nije Jevrejka. Jeste da je umetnička duša, ali nije Jevrejka." „Uveravam te, Sebe, iako sam je video samo jednom, da je ona Jevrejka.“ Veoma je teško ostaviti Seba bez teksta, ali Vik je uspeo u tome. Drugi slučaj se desio za vreme letnjeg raspusta, kad se Sebastijan pridružio ocu u njegovoj radnoj sobi kako bi pogledali ocene i školski izveštaj. Sebastijan je gledao brojne porodične fotografije na očevom stolu kad mu je jedna privukla pažnju: njegova majka koja drži Harija i ujka Džajlsa podruku na travnjaku Menor hausa. Mama je tad imala dvanaesttrinaest godina i nosila je uniformu škole Red mejds. Sebastijan je načas pomislio da je Džesika, koliko su ličile. To je svakako samo prelamanje

svetlosti. Ali onda se setio njihovog odlaska u Dom doktora Barnarda i kako su njegovi roditelji brzo popustili kad je rekao da je Džesika jedina devojčica koju bi mogao da prihvati kao sestru. „Sve u svemu, veoma zadovoljavajuće“, rekao je njegov otac pošto je pročitao i poslednju stranicu izveštaja. „Žao mi je što si odustao od latinskog, ali siguran sam da direktor ima svoje razloge za to. I slažem se s doktorom Banksom Vilijamsom da imaš dobru šansu da osvojiš stipendiju za Kembridž ako nastaviš da se trudiš.“ Hari se osmehnuo. „Banks Vilijams nije čovek koji voli hiperbole, ali rekao mi je da će u sledećem semestru udesiti da posetiš njegov stari koledž jer se nada da ćeš poći njegovim stopama u Piterhausu, gde je bio stipendista, naravno.“ Sebastijan je i dalje zurio u fotografiju. „Jesi li čuo šta sam upravo rekao?“, pitao ga je otac. „Tata“, rekao je Seb tiho, „zar ne misliš da je vreme da mi kažeš istinu o Džesiki?“ Prešao je pogledom s fotografije na oca. Hari je odgurnuo izveštaj u stranu, načas oklevao pa se naslonio na stolici i ispričao Sebastijanu sve. Počeo je time kako je Olga Pjotrovska ubila Sebastijanovog dedu, prešao na devojčicu nađenu u korpi u kancelariji pa na to kako ju je Ema pronašla u Domu doktora Barnarda u Bridžvoteru. Kad je završio, Sebastijan je imao samo jedno pitanje: „I kad ćete joj reći istinu?" „To pitanje postavljam sebi svakog dana.“ „Ali zašto ste toliko čekali, tata?“ „Zato što ne želim da prolazi kroz ono što tvoj prijatelj Vik Kaufman doživljava svakog dana.“ „Džesika će proći mnogo gore ako sama otkrije istinu“, rekao je Sebastijan. Hari se zapanjio zbog sledećeg pitanja. „Hoćeš li da joj ja kažem?“ Hari se s nevericom zagledao u sedamnaestogodišnjeg sina. Zapitao se kad li dete postaje odrastao čovek. „Ne”‚ odgovorio je naposletku. „tvoja majka i ja moramo preuzeti tu odgovornost. Ali moramo da ugrabimo pravi trenutak.“ „Nikad neće biti pravi trenutak“, odgovorio je Seb. Hari je pokušao da se seti kad je poslednji put čuo te reči.

Treči slučaj se odigrao kad se Sebastijan prvi put zaljubio. Ne u devojku, već u grad. Bila je to ljubav na prvi pogled jer nikad nije video nešto istovremeno tako lepo, zahtevno, poželjno i puno iskušenja. Kad je okrenuo leđa gradu kako bi se vratio u Bičkroft, bio je još odlučniji da vidi svoje ime ispisano zlatnim slovima na školskoj počasnoj tabli. Kad se vratio iz Kembridža, učio je više sati nego što je i znao da postoji. Čak je i direktor škole poverovao da će se desiti neverovatno. Međutim, Sebastijan je tad upoznao svoju drugu ljubav, što je izazvalo poslednji incident. Već neko vreme je bio svestan da Rubi postoji, ali tek u poslednjem semestru u Bičkroftu zaista ju je primetio. Možda je ni tad ne bi primetio da ga nije dotakla po ruci dok je u redu čekao na činiju kaše. Sebastijan je pretpostavio da je posredi greška i ne bi ni razmišljao o tome da se nije i sutradan ponovilo. Čekao je u redu da se ponovo posluži kašom iako mu je Rubi prvi put sipala više nego bilo kome drugom. Kad se okrenuo da se vrati stolu, ona mu je tutnula papirić u šaku. Pročitao ga je tek kad je ostao sam u radnoj sobi posle doručka. Vidimo se u Skulenu u pet? Sebastijan je dobro znao da ne sme da odlazi u Skul lejn i da dečaci koje tamo zateknu dobiju šest udaraca prutom po zadnjici od nastojnika doma. Ali mislio je kako se opasnost isplati. Kad je zvono označilo kraj poslednjeg časa, Seb je izašao iz učionice i dugim zaobilaznim putem krenuo oko igrališta pa se popeo preko drvene ograde i sjurio se niz strmu padinu prema Skul lejnu. Kasnio je petnaest minuta, ali Rubi se pojavila iza jednog drveta i pošla pravo prema njemu. Pomislio je kako izgleda potpuno drugačije i to ne samo zato što je umesto kecelje nosila belu bluzu i crnu plisirami suknju. Pustila je kosu i prvi put ju je video s ružem za usnc. Nisu imali mnogo tema za razgovor, ali posle tog prvog susreta viđali su se dvaput, nekad i triput nedeljno, ali nikad duže od pola sata jer su oboje morali da se vrate na vreme za večeru u šest. Seb je poljubio Rubi nekoliko puta na drugom sastanku pre nego što mu je otkrila šta se dešava kad rastvore usne i jezici im se sretnu. Međutim, pošto su se krili iza drveta, nije napredovao mnogo dalje od vatanja i

pokušavanja da upozna različite delove njenog tela. Ali samo dve nedelje pre kraja školske godine dozvolila mu je da joj otkopča dugmad bluze i stavi joj ruku na grudi. Nedelju dana kasnije je pronašao kopču na zadnjem delu njenog grudnjaka i zaključio da će diplomirati iz dva predmeta kad se ispiti završe. I tad je sve pošlo naopako.

DVADESET OSMO POGLAVLJE

„ISKLJUČEN?" „Niste mi ostavili izbora, Kliftone.“ „Ali ostalo je samo četiri dana do kraja školske godine, gospodine." „I sam bog zna šta biste uradili za to vreme da vas nisam isključio“, odvratio je direktor. „A šta sam uradio da zaslužim tako oštru kaznu, gospodine?“ „Mislim da vrlo dobro znate šta ste uradili, Kliftone, ali rado ću vam nabrojati koliko ste školskih pravila prekršili u poslednjih nekoliko dana ako baš hoćete." Sebastijan je morao da potisne osmeh kad se setio svog poslednjeg nestašluka. Doktor Banks Vilijams je pognuo glavu i pogledao beleške koje je napravio pre nego što je pozvao mladića u svoj kabinet. Prošlo je neko vreme pre nego što je ponovo progovorio. „Pošto je ostalo manje od nedelju dana do kraja školske godine, Kliftone, i pošto ste već položili sve ispite, možda bih zažmurio da su vas uhvatili kako pušite u starom paviljonu, možda čak ne bismo obratili pažnju na praznu pivsku bocu nađenu ispod vašeg kreveta, ali vaša poslednja indiskretnost ne može se tako lako ignorisati.“ „Moja poslednja indiskretnost?“, ponovio je Sebastijan, uživajući što se direktor posramio. „Nađeni ste u svojoj radnoj sobi sa sluškinjom pošto su svetla ugašena." Sebastijan je poželeo da pita da li bi bilo u redu da Rubl nije sluškinja i da je ostavio upaljeno svetlo. Međutim, shva tio je da bi zbog takve drskosti mogao da upadne u još veću nevolju i da bi ga možda izbacili umesto da ga samo isključe da nije već osvojio otvorenu stipendiju za Kembridž, prvu koju je dobio učenik ove škole već više od jednog pokolenja. Ali on je već

razmišljao kako da isključenje od sramote pretvori u počasnu medalju. Kad mu je Rubi stavila do znanja kako je spremna da mu, uz malu nadoknadu, pruži svoje usluge, Sebastijan je rado pristao na njene uslove i ona se složila da se popne kroz prozor njegove radne sobe nakon što se ugase svetla te večeri. Iako je Sebastijan tad prvi put video nagu ženu, brzo je postalo jasno da se Rubi već pela kroz taj prozor. Direktor je prekinuo njegove misli. „Moram da vas pitam nešto, kao muškarac muškarca", rekao je, zvučeći pompeznije nego inače. „Vaš odgovor može uticati na moju odluku hoću li savetovati odbor Kembrižda da povuče vašu stipendiju, što bi bilo veoma tužno za sve nas u Bičkroftu. Međutim, moja najveća odgovornost je da sačuvam ugled ove škole.“ Sebastijan je stegao pesnice i pokušao da ostane miran. Isključenje je jedno, ali gubljenje mesta na Kembridžu nešto sasvim drugo. Samo je stajao i čekao da direktor nastavi. „Razmislite pre nego što odgovorite na moje sledeće pitanje, Kliftone, jer vam ono može odrediti budućnost. Jesu li Kaufman ili Martinez igrali bilo kakvu ulogu u vašim...“, direktor je oklevao, očigledno tražeći pravi izraz, ali na kraju je samo ponovio, „... indiskretnostima?“ Sebastijan je potisnuo osmeh. Pomisao da Viktor Kaufman izgovori reč „gaćice“ a kamoli pokuša da svuče Rubi bilo koji deo odeće izazvala bi nevericu i veselje čak i među nižim razredima. „Uveravam vas, direktore", odgovorio je, „da Viktor nikad nije, koliko ja znam, zapalio cigaretu ili popio gutljaj piva. A kad je o ženama reč, on se stidi da se svuče i na sistematskom pregledu." Direktor se osmehnuo. Očigledno mu je Klifton rekao ono što je želeo da čuje, što je dodatna prednost budući da je istina. „A Martinez?“ Sebastijan je morao brzo da razmišlja kako bi spasao najboljeg prijatelja. On i Bruno su nerazdvojni otkako mu je pritekao u pomoć za vreme borbe jastucima u spavaonici na početku školovanja, kad je jedini zločin novog dečaka bilo što je stranac i, što je još gore, iz zemlje u kojoj se ne igra kriket, razonoda koju je Sebastijan prezirao - što je samo učvrstilo njihovu bliskost. Znao je da Bruno povremeno zapali cigaretu i jednom mu se pridružio na pivu u lokalnom pabu, ali tek posle ispita. Takođe je znao da Bruno ne bi odbio ono što Rubi ima da ponudi. Međutim, nije mogao biti siguran koliko

direktor već zna. Pored toga, i Brunu je ponuđeno mesto u Kembridžu u septembru i, mada je samo nekoliko puta video njegovog oca, nije hteo da on bude odgovoran ako njegov sin ne ode na prestižni univerzitet. „A Martinez?“, ponovio je direktor malo odlučnije. „Bruno je, kao što sam siguran da znate, direktore, pobožni rimokatolik i nekoliko puta mi je rekao da će njegova supruga biti prva žena s kojom će spavati.“ To je istina, iako u poslednje vreme ne iznosi taj stav tako vatreno. Direktor je zamišljeno klimnuo glavom. Sebastijan se načas zapitao da li se izvukao, ali tad je doktor Benks Vilijams dodao: „A šta je s cigaretama i alkoholom?" „Jednom je zapalio cigaretu za vreme raspusta", priznao je Sebastijan, „ali pripala mu je muka i, koliko znam, otad nije više probao." Pa, ne do sinoć, bio je u iskušenju da doda. Direktor nije izgledao ubeđeno. „I video sam da je jednom popio čašu šampanjca, ali tek pošto su mu ponudili mesto na Kembridžu. Ali tad je bio sa svojim ocem.“ Sebastijan nije priznao da je, pošto ih je gospodin Martinez dovezao natrag u školu u svom crvenom rols-rojsu, prokrijumčario bocu u njihovu radnu sobu, gde su je i dovršili pošto su svetla ugašena. Ali pročitao je previše očevih detektivskih romana da ne bi znao kako se krivci često odaju time što previše pričaju. „Hvala, Kliftone, što ste bili iskreni. Sigurno vam nije bilo lako da odgovarate na pitanja o prijateljima. Niko ne voli cinkaroše." Sledila je još jedna duga tišina, ali Sebastijan je nije prekinuo. „Očigledno nema razloga da uznemiravam Kaufmana", rekao je direktor napokon, „iako ću morati da porazgovaram s Martinezom, samo da se postaram da ne prekrši nijedno školsko pravilo u poslednjim danima u Bičkroftu.“ Sebastijan se osmehnuo. Graška znoja mu se slila niz nos. „Bez obzira na to, napisao sam pismo vašem ocu u kome sam objasnio zašto se vraćate kući nekoliko dana ranije. Ali zbog vaše iskrenosti i očiglednog kajanja, neću obavestiti odbor u Kembridžu da ste isključeni." „Veoma sam zahvalan, gospodine", odgovorio je Sebastijan s iskrenim olakšanjem. „Odmah ćete se vratiti u svoju radnu sobu, spakovati svoje stvari i spremiti za polazak. Nastojnik vašeg doma je obavešten i on će udesiti vaš

put natrag za Bristol.“ „Hvala, gospodine“, rekao je Sebastijan, pognute glave iz straha da direktor ne vidi njegov osmeh. „Nemojte pokušati da razgovarate s Kaufmanom ili Martinezom pre nego što napustite školu. Još jedno, Kliftone, školska pravila se odnose na vas do poslednjeg školskog dana. Ako ijedno prekršite, neću oklevati da se predomislim u vezi s vašim mestom u Kembridžu. Je li to jasno?“ „Potpuno.“ „Nadajmo se da ste naučili nešto iz ovog iskustva, Kliftone, nešto što će vam koristiti u budućnosti." „Nadajmo se“, složio se Sebastijan kad je direktor ustao i pružio mu pismo. „Molim vas, predajte ovo ocu čim se vratite kući.“ „Naravno“, odgovorio je i stavio kovertu u unutrašnji džep sakoa. Direktor mu je pružio ruku i Sebastijan se rukovao s njim, ali bez mnogo oduševljenja. „Srećno, Kliftone", rekao je direktor neuverljivo. „Hvala, gospodine“, odgovorio je Sebastijan i tiho zatvorio vrata za sobom. —oOo— Direktor je seo, zadovoljan kako je sastanak protekao. Laknulo mu je, iako se nije iznenadio, što Kaufman nije bio umešan u tako neukusan događaj, pogotovo pošto je njegov otac Sol Kaufman član školskog odbora kao i direktor banke Kaufman, jedne od najuglednijih finansijskih ustanova u Londonu. A svakako nije želeo da se zameri Martinezovom ocu, koji je nedavno natuknuo da će donirati deset hiljada funti školskoj biblioteci ako njegov sin bude primljen na Kembridž. Nije bio sasvim siguran kako je don Pedro Martinez stekao svoje bogatstvo, ali uvek je plaćao sve dodatne troškove prvom povratnom poštom. S druge strane, Klifton je pravio nevolje otkako je ušao na školsku kapiju. Direktor je pokušavao da pokaže razumevanje zbog svega što su dečakovi roditelji preživeli, ali škola ne može večito da bude trpeljiva. U

stvari, da nije postojala velika mogućnost da Klifton osvoji otvorenu stipendiju za Kembridž, doktor Benks Vilijams ne bi oklevao da ga odavno izbaci. Radovao se što mu konačno vidi leđa i samo se nadao da se neće pridružiti „Starim momcima". „Stari momci“, rekao je naglas, setivši se. Večeras bi trebalo da govori na njihovoj godišnjoj večeri u Londonu, gde će pročitati izveštaj za kraj godine; njegov poslednji, posle petnaest godina na mestu direktora. Nije mu se mnogo dopadao Velšanin koji je izabran da ga nasledi: od one vrste druškana koji ne nose leptir-mašnu i koji bi verovatno pustio Kliftona bez upozorenja. Njegov sekretar mu je otkucao govor i ostavio primerak na radnom stolu kako bi ga pregledao za slučaj da želi nešto da promeni. Voleo bi da ga je pročitao još jednom, ali to je bilo nemoguće zbog razgovora s Kliftonom. Ako bude želeo da promeni nešto, to će morati da uradi ručno za vreme putovanja u London. Pogledao je na sat, stavio govor u aktovku i pošao u svoje privatne odaje na spratu. Obradovalo ga je što mu je žena već spakovala smoking i pantalone, uštirkanu belu košulju, leptir-mašnu, čiste čarape i nepromočivu vreću s kozmetikom. Jasno je stavio do znanja predsedniku „Starih momaka“ kako mu se nije dopalo kad su glasali da prestanu da nose bele mašne i smokinge na godišnjim okupljanjima. Žena ga je odvezla na stanicu i stigli su samo nekoliko trenutaka pre nego što je došao voz za Padington. Kupio je povratnu kartu za prvu klasu i požurio mostom do najudaljenijeg perona, gde se voz upravo zaustavio, spreman da istovari putnike. Stupio je na peron i ponovo pogledao na sat. Ima još četiri minuta. Klimnuo je glavom radniku koji je umesto crvene zastave stavljao zelenu. „Ukrcavanje", povikao je radnik i direktor je pošao prema vagonu prve klase u prednjem delu voza. Ušao je u kupe i seo na sedište u uglu. Dočekao ga je oblak dima. Odvratna navika. Slagao se s dopisnikom Tajmsa koji je nedavno napisao da bi Velika zapadna železnica trebalo da dodeli mnogo više nepušačkih vagona putnicima prve klase. Direktor je izvadio govor iz aktovke i stavio ga u krilo. Podigao je pogled kad se dim razišao i video ga kako sedi s druge strane kupea.

DVADESET DEVETO POGLAVLJE

SEBASTIJAN JE UGASIO cigaretu, skočio, uzeo kofer s police iznad sebe i bez reči izašao iz kupea. Bio je bolno svestan toga da ga direktor prati pogledom iako nije rekao ništa. Vukao je kofer kroz nekoliko vagona do drugog kraja voza, gde se smestio u krcatom kupeu treće klase. Gledao je kroz prozor i pokušavao da smisli izlaz iz trenutne neprilike. Možda bi trebalo da se vrati u kupe prve klase i objasni direktoru da će provesti nekoliko dana u Londonu s ujakom, ser Džajlsom Baringtonom, poslanikom u parlamentu? Ali zašto bi to radio kad mu je naloženo da se vrati u Bristol i uruči ocu pismo doktora Benksa Vilijamsa? Međutim, njegovi roditelji su u Los Anđelesu na proslavi na kojoj će njegova majka dobiti svoju diplomu, summa cum laude, a vratiće se tek krajem nedelje. Zašto mi to niste odmah rekli, zamislio je kako ga direktor pita, onda bi vam nastojnik doma pribavio odgovarajuću kartu? Zato što je nameravao da se vrati u Bristol poslednjeg dana školske godine tako da niko ne bi ništa znao kad bi se pojavio u subotu. Možda bi mu to i pošlo za rukom da nije bio u kupeu prve klase i pušio. Na kraju krajeva, direktor ga je upozorio kakve će posledice biti ako prekrši ijedno školsko pravilo do kraja školske godine. Do kraja školske godine. Prekršio je tri školska pravila u roku od sat vremena nakon što je napustio školu. Ali mislio je da nikad više neće videti direktora do kraja života. Hteo je da kaže kako je on sad „Stari momak“ te da može raditi šta mu je volja, ali znao je da to ne bi vredelo. A ako bi se vratio u prvu klasu, postojala bi opasnost da direktor otkrije kako on ima kartu za treću klasu; trik kome je pribegavao kad god je odlazio u školu početkom polugodišta i vraćao se iz nje na kraju. Zauzeo bi sedište u uglu kupea prve klase, vodeći računa da jasno vidi

konduktera. Čim bi ga ugledao u drugom kraju vagona, Sebastijan bi skočio i požurio u najbliži toalet, ne bi zaključao vrata, ali ostavio bi znak „Zauzeto“. Kad bi kondukter prešao u sledeći vagon, on bi se vratio u kupe i ostao tamo do kraja putovanja. I ta varka nikad nije omanula. Pa, jednom je umalo omanula kad se jedan marljivi kondukter vratio istim putem i uhvatio ga u pogrešnom kupeu. Sebastijan je odmah briznuo u plač i izvinio se, objasnivši da njegovi roditelji uvek putuju prvom klasom i da nije ni znao kako postoji treća. Izvukao se, ali tad je imao samo jedanaest godina. Sad ima sedamnaest i kondukter ne bi bio jedini koji mu ne bi poverovao. Oprostio se od pomisli da će dobiti oproštaj, prihvatio da neće krenuti u Kembridž u septembru i počeo da razmišlja o tome šta će raditi kad se voz zaustavi na stanici Padington. —oOo— Direktor nije ni pogledao govor dok je voz jurio prema prestonici. Treba li da potraži momka i zahteva objašnjenje? Znao je da je Kliftonu nastojnik doma pribavio kartu za treću klasu do Bristola. Šta onda traži u kupeu prve klase na pulu za London? Da nije ušao u pogrešan voz? Ne, taj momak uvek zna kuda ide. Samo nije očekivao da će ga uhvatiti. U svakom slučaju, pušio je iako mu je nedvosmisleno rekao da se školska pravila primenjuju do poslednjeg školskog dana. Taj momak nije sačekao ni sat vremena da mu prkosi. Nećc biti olakšavajućih okolnosti. Klifton mu nije ostavio izbora. Sutra ujutru će na zboru objaviti da je Klifton izbačen. Zatim će pozvati mentore u Piterhausu, a zatim mladićevog oca da objasni zašto njegov sin na jesen neće poći na Kembridž. Na kraju krajeva, doktor Benks Vilijams mora da vodi računa o ugledu škole, pošto ga je pažljivo negovao poslednjih petnaest godina. Okrenuo je nekoliko stranica govora pre nego što je pronašao željeni pasus. Pročitao je šta je napisao o Kliftonovom uspehu, načas oklevao i onda prežvrljao taj odeljak. —oOo—

Sebastijan se pitao treba li da izađe prvi ili poslednji kad se voz zaustavi u Padingtonu. Nije ni važno sve dok ne naleti na direktora. Odlučio je da izađe prvi i poslednjih dvadeset minuta puta je sedeo na ivici sedišta. Prevrnuo je džepove i otkrio da ima jednu funtu, dvanaest šilinga i šest penija, mnogo više nego obično, ali nastojnik doma mu je vratio sav džeparac koji nije potrošio. Prvobitno je nameravao da provede nekoliko dana u Londonu pa da se poslednjeg dana školske godine vrati u Bristol, gde nije nameravao da ocu preda direktorovo pismo. Izvadio je kovertu iz džepa. Bila je naslovljena na poštovanog H. A. Kliftona: lično. Sebastijan se osvrnuo po kupeu pa otvorio kovertu. Polako je pročitao direktorove reči pa ih još jednom pročitao. Pismo je bilo odmereno, pošteno i iznenadio se što nije bilo pomena o Rubi. Da je samo seo u voz za Bristol, otišao kući i predao pismo ocu kad se vrati iz Amerike, sve bi bilo mnogo drugačije. Dođavola. Šta je direktor uopšte radio u vozu? Sebastijan je vratio pismo u džep i pokušao da se usredsredi na to šta će raditi u Londonu jer se sigurno neće vratiti u Bristol dok ne prođe ova bura, a to bi moglo da potraje. Ali koliko može da preživi s jednom funtom, dvanaest šilinga i šest penija? Uskoro će saznati. Stajao je pored vrata vagona mnogo pre nego što se voz zaustavio u Padingtonu. Otvorio ih je pre nego što se voz zaustavio. Iskočio je, potrčao prema rampi što je brže mogao s teškim koferom i predao kartu kontroloru pa se izgubio u gužvi. Sebastijan je samo jednom bio u Londonu i to s roditeljima. Automobil je čekao da ih odveze u ujakovu kuću na Smit skveru. Ujka Džajls ga je odveo u Tauer da vidi krunske dragulje pa u Muzej madam Tiso da se divi voštanim figurama Edmunda Hilarija, Beti Grejbl i Dona Bradmana i konačno u hotel Ridžent palas na čaj i pogačicu s džemom. Sutradan ih je sproveo po Donjem domu i videli su Vinstona Čerčila kako se mršti s prve klupe. Sebastijan se iznenadio kad je video koliko je nizak. Kad je došlo vreme da se vrati kući, Sebastijan je rekao ujaku da jedva čeka da se vrati u London. I sad je tu, ali ne čeka ga automobil i ne sme da poseti ujaka. Nije imao predstavu gde će prespavati. Dok se probijao kroz gužvu, neko je naleteo na njega i umalo ga nije oborio. Okrenuo se i video jednog mladog čoveka kako se žurno udaljava -

nije se čak ni izvinio. Sebastijan je izašao sa železničke stanice i obreo se u ulicl načičkanoj viktorijanskim kučama. Na nekoliko je stajao znak „Noćenje i doručak". Izabrao je kuću s najuglanca nijim mesinganim zvekirom i najurednijim saksijama u prozorima. Prijatna žena u cvetnom najlonskom kućnom ogrtaču otvorila je vrata i srdačno se osmehnula potencijalnom gostu. Ako se i iznenadila što vidi mladića u školskoj uniformi na svom pragu, nije to pokazala. „Uđite“, pozvala ga je. „Tražite li smeštaj, gospodine?" „Da“, odgovorio je Sebastijan, začuđen što ga je oslovila s „gospodine“. „Potrebna mi je soba za večeras i pitao sam se koliko košta.“ „Četiri šilinga za noć, uključujući doručak, ili funtu za nedelju dana.“ „Potrebna mi je soba samo za jednu noć“, odgovorio je Sebastijan, shvativši da će morati da potraži jeftiniji smeštaj ako namerava da se zadrži u Londonu. „Naravno“, odgovorila je, podigla njegov kofer i pošla hodnikom. Sebastijan nikad nije video da žena nosi kofer, ali ona je bila na polovini stepenica pre nego što je stigao išta da preduzme. „Ja sam gospođa Tibet“, predstavila se, „ali gosti me zovu Tibi.“ Kad je stigla na prvi sprat, dodala je: „Staviću vas u broj sedam. Nalazi se u zadnjem delu kuće tako da je manja verovatnoća da vas probudi jutarnji saobraćaj.“ Sebastijan nije imao predstavu o čemu priča jer ga nikad u životu nije probudio saobraćaj. Gospođa Tibet je otključala vrata sobe sedam i stala u stranu da propusti gosta. Soba je bila manja od njegove radne sobe u Bičkroftu, ali čista i uredna kao vlasnica. Unutra behu jedan krevet s čistom posteljinom i umivaonik u uglu. „Kupatilo je na kraju hodniku", rekla mu je pre nego što je stigao da pita. „Predomislio sam se, gospođo Tibet“, kazao je. „Uzeću je na nedelju dana.“ Izvadila je ključ iz ogrtača, ali dodala je pre nego što mu ga je pružila: „Onda je to jedna funta, unapred." „Da, naravno", odgovorio je Sebastijan. Posegnuo je u džep pantalona, samo da bi otkrio kako je prazan. Pokušao je s drugim džepom pa još jednim,

ali novca nije bilo nigde. Na kraju se srušio na kolena, otvorio kofer i mahnito počeo da pretura po odeći. Gospođa Tibet se podbočila, a osmeh je iščileo. Sebastijan je uzalud preturao po odeći dok napokon nije digao ruke, srušio se na krevet i pomolio da je Tibi saosećajnija od direktora. —oOo— Direktor je rezervisao sobu u klubu Reform i brzo se okupao pre nego što je obukao smoking. Proverio je leptir-mašnu u ogledalu iznad umivaonika pa se vratio domaćinu u prizemlju. Nik Džad, predsednik „Starih momaka“, čekao je u podnožju stepenica i poveo počasnog gosta u salu, gde su se pridružili ostalim članovima za šankom. „Šta ćete da popijete, direktore?“, pitao je predsednik. „Samo šeri, molim vas.“ Uzrujalo ga je ono što je Džad sledeće rekao: „Dozvolite da vam prvi čestitam“, rekao je pošto je naručio piće, „što je vaš učenik osvojio najvišu stipendiju Piterhausa. Dostojna počast kojom ćete krunisati poslednju godinu.“ Direktor nije rekao ništa, ali shvatio je da će ipak morati da uvrsti tri ižvrljana reda u govor. Vest o Kliftonovom isključenju može da sačeka. Na kraju krajeva, momak je osvojio stipendiju i to se neće promeniti dok ne bude ujutru razgovarao s mentorima u Kembridžu. Nažalost, predsednik nije jedini spomenuo Kliftonovo dostignuće. Kad je direktor ustao da podnese godišnji izve štaj, nije video razloga zašto bi otkrio skupu šta namerava da uradi sutradan. Iznenadio se što je izjava o najvišoj stipendiji izazvala tako dugačak pljesak. Govor je lepo dočekan. Kad je doktor Benks Vilijams seo, toliko „Starih momaka" je prišlo njegovom stolu da mu poželi srećno penzionisanje da umalo nije propustio poslednji voz za Bičkrofi. Čim je seo u kupe prve klase, misli su mu se vratile Sebastijanu Kliftonu. Zabeležio je nekoliko reči za obraćanje jutarnjem zboru: „načela", „pristojnost“, „čast“, „disciplina“ i „poštovanje“ pale su mu na um. Kad se voz zaustavio u Bičkroftu, već je sastavio prvu verziju govora. Kad je pružio kartu kontroloru, laknulo mu je što je ugledao ženu kako ga

čeka u automobilu iako je bilo kasno. „Kako je bilo?“, pitala je pre nego što je zatvorio vrata. „Mislim da je moj govor lepo prihvaćen s obzirom na okolnosti.“ „Kakve okolnosti?“ Dok su stigli do kuće, ispričao je ženi za nesrećan susret s Kliftonom u vozu za London. „I šta nameravaš da preduzmeš u vezi s tim?“, pitala je dok je otključavao ulazna vrata. „Nije mi ostavio izbora. Ujutru ću na zboru objaviti da je Klifton izbačen i da stoga, nažalost, neće poći na Kembridž u septembru.“ „Nije li to drakonska mera?“, pitala je gospođa Benks Vilijams. „Na kraju krajeva, možda je imao dobar razlog što je bio u vozu za London.“ „Zašto je onda izašao iz kupea čim me je video?“ „Verovatno nije hteo da provede ceo put s tobom, dragi moj. Ipak umeš da budeš prilično zastrašujući." „Ali ne zaboravi da sam ga uhvatio kako puši“, rekao je, ne obazirući se na njenu primedbu. „Što ne bi pušio? Nije bio u školi i više nije in statu pupillari.“ „Jasno sam mu stavio do znanja da školska pravila važe do kraja školske godine inače će morati da se nosi s posledicama.“ „Jesi li za piće pre spavanja, dragi?“ „Ne, hvala. Moram dobro da se naspavam. Sutrašnji dan neće biti lak.“ „Za tebe ili za Kliftona?“, pitala je i isključila svetlo. —oOo— Sebastijan je seo na ivicu kreveta i ispričao gospođi Tibet sve što se tog dana desilo. Nije ništa izostavio, čak joj je pokazao direktorovo pismo. „Zar ne misliš da bi bilo pametnije da se vratiš kući? Na kraju krajeva, tvoji roditelji će se nasmrt preplašiti ako ne budeš tamo kad se vrate. Uostalom, ne možeš biti siguran da će te direktor izbaciti." „Verujte mi, gospođo Tibet, taj seljo je već odlučio i objaviće svoju odluku na sutrašnjem zboru.“ „Ipak bi trebalo da odeš kući.“ „Ne mogu pošto sam izneverio roditelje. Oni su uvek želeli da odem na

Kembridž. Nikad mi neće oprostiti.“ „Nisam tako sigurna u to“, odgovorila je gospođa Tibet. „Moj otac je uvek govorio da kad imaš kakvu nevolju, prespavaš pre nego što odlučiš nešto zbog čega bi se mogao pokajati. Stvari ujutru uvek izgledaju mnogo bolje.“ „Ali čak nemam gde da prespavam." „Ne budi šašav“, odvratila je i prebacila mu ruku preko ramena. „Možeš ovde da prespavaš. Ali ne s praznim stomakom, stoga mi se pridruži u kuhinji kad se raspakujcš."

TRIDESETO POGLAVLJE

„IMAM

PROBLEM SA

stolom tri“, rekla je konobarica čim je ušla u

kuhinju. „Kakav problem, Dženis?“, pitala je gospođa Tibet mirno, razbila dva jajeta i spustila ih u veliki tiganj. „Ne razumem ni reč onoga što govore.“ „A da, gospodin i gospođa Ferer. Mislim da su Francuzi. Samo moraš da znaš reči un, deux i oeuf.“ 17 Dženis nije izgledala ubeđeno. „Samo pričaj polako i nemoj podizati glas“, nastavila je gospođa Tibet. „Nisu oni krivi što ne znaju engleski.“ „Hočete li da ja popričam s njima?“, pitao je Sebastijan, spustivši nož i viljušku. „Znaš li francuski?“, pitala je gospođa Tibet i vratila tiganj na šporet. „Znam.“ „Onda samo izvoli.“ Sebastijan je ustao od kuhinjskog stola i pošao sa Dženis natrag u trpezariju. Svih devet stolovabilo je zauzeto. Dženis je prišla sredovečnom paru koji je sedeo u drugom kraju. „Bonjour, monsieur” rekao je Sebastijan. „Comment pui je vous aider?“ 18

Gost se trgao i zbunjeno ga pogledao. „Somos espanol." 19 „Buenas dias, senor. Comopuedo ayudarle?”, 20 pitao je Sebastijan. Dženis je čekala dok su gospodin i gospođa Ferer naručili. „Volvereen uno momento", 21 odgovorio je Sebastijan i vratio se u kuhinju. „I, šta naši francuski prijatelji žele?“, pitala je gospođa Tibet i razbila još dva jaja. „Nisu Francuzi nego Španci“, odgovorio je Sebastijan. „Hoče blago

prepečen crni hleb, dva jajeta kuvana tri minuta i dve šolje kafe bez mleka.“ „Još nešto?“ „Da, uputstvo kako da dođu do španske ambasade.“ „Dženis, odnesi im kafu i prepečeni hleb dok skuvam jaja.“ „Mogu li ja nešto da uradim?“, pitao je Sebastijan. „Imaš telefonski imenik na stolu u hodniku. Pronađi špansku ambasadu pa nađi mapu i objasni im kako da stignu.“ „Uzgred“, rekao je Sebastijan i stavio šest penija na sto, „dali su mi ovo.“ Gospođa Tibet se osmehnula. „Tvoja prva napojnica.“ „Prvi novac koji sam zaradio“, kazao je Sebastijan i gurnuo kovanicu preko stola. „Sad vam dugujem samo tri šilinga i šest penija.“ Potom je izašao iz kuhinje i uzeo telefonski imenik iz hodnika. Potražio je špansku ambasadu i, pošto jenašao mapu, objasnio je ospodinu i gospođi Ferer kako da stignu do Češam plejsa. Nekoliko trenutaka kasnije, vratio se u kuhinju s još šest penija. „Nastaviš li tako“, rekla je gospođa Tibet, „moraću da te uzmem za poslovnog partnera.“ Sebastijan je skinuo sako, zavrnuo rukave i prišao sudoperi. „Šta sad radiš?“ „Opraću sudove“, odgovorio je i pustio toplu vodu. „Zar to ne rade mušterije u filmovima kad ne mogu da plate račun?“ „Kladim se da ni to nikad nisi radio“, primetila je gospođa Tibet, stavivši dva režnja slanine pored dva pržena jajeta. „Sto jedan, Dženis, gospodin i gospođa Ramsbotom iz Jorkšira. Ne razumem nijednu reč koju kažu. I kaži mi, Sebastijane“, rekla je kad je Dženis izašla iz kuhinje, „govoriš li još neki jezik?" „Nemački, italijanski, francuski i hebrejski." „Hebrejski? Jesi li Jevrejin?“ „Nisam, ali moj drug iz škole jeste pa me je učio na časovima hemije.“ Gospođa Tibet se nasmejala. „Mislim da bi trebalo što pre da odeš u Kembridž jer nisi kvalifikovan za perača sudova." „Neću otići u Kembridž, gospođo Tibet“, podsetio ju je, „a mogu samo sebe da krivim za to. Međutim, nameravam da odem u Iton skver i saznam gde živi moj drug Bruno Martinez. On bi trebalo da se vrati iz škole do petka posle podne.“

„Dobra zamisao. On će svakako znati jesi li izbačen ili samo... kako glasi ona druga reč?“ „Isključen“, odgovorio je Sebastijan. Dženis se utom vratila u kuhinju s dva prazna tanjira; najiskrenija pohvala koju kuvarica može dobiti. Pružila ih je Sebastijanu pa podigla još dva tanjira s kuvanim jajima. „Sto pet“, podsetila ju je gospođa Tibet. „I traže još kornfleksa za stolom devet“, rekla je Dženis. „Onda uzmi novo pakovanje iz ostave, uspavana budalo.“ Sebastijan je završio s pranjem sudova tek posle deset. „Šta sad?“, pitao je. „Dženis posprema trpezariju i postavlja za sutrašnji doručak dok ja raspremam kuhinju. Odjavljivanje je u dvanaest. Kad gosti odu, menjamo posteljinu, nameštamo krevete i zalivamo cveće.“ „A šta želite da uradim?“, pitao je Sebastijan, spuštajući rukave. „Odvezi se autobusom u Iton skver i saznaj očekuju li tvog druga u petak.“ Sebastijan je obukao sako. „Ali prvo namesti krevet i proveri je li ti soba uredna." Nasmejao se. „Počinjete da zvučite kao moja majka." „Shvatiću to kao kompliment. Postaraj se da se vratiš do jedan jer očekujem neke Nemce i mogao bi da budeš koristan." Sebastijan je krenuo prema vratima. „Ovo će ti biti potrebno", dodala je i pružila mu dve kovanice od šest penija. „Ukoliko ne nameravaš da pešačiš do Iton skvera i natrag.“ „Hvala, gospođo Tibet.“ „Tibi. Pošto ćeš očigledno biti ovde neko vreme.“ Sebastijan je stavio novac u džep i poljubio je u oba obraza, što je prvi put ućutkalo gospođu Tibet. Izašao je iz kuhinje pre nego što je uspela da se pribere i otrčao stepenicama, namestio krevet i pospremio sobu pa se vratio u hodnik i pogledao mapu. Iznenadio se što se Iton skver piše drugačije od škole koja je odbila njegovog ujaka Džajlsa zbog nekog nestašluka o kome niko u porodici nije hteo da priča. Pre nego što je otišao, Dženis mu je rekla da uhvati autobus broj trideset šest, izađe na Sloun skveru i nastavi pešice. Kad je Sebastijan zatvorio vrata pansiona za sobom, prvo je primetio kako mnoštvo ljudi žuri u svim pravcima, sasvim drugačijim ritmom od Bristolaca. Stao je u red na autobuskoj stanici i gledao kako nekoliko

autobusa na sprat dolazi i odlazi pre nego što je stigao broj trideset šest. Ušao je, popco se na sprat i seo napred jer je hteo da dobro vidi sve što se dešava ispod njega. „Kuda, mladiću?“, pitao je kondukter. „Sloun skver“, odgovorio je Sebastijan. „Možete li mi, molim vas, reći kad stignemo tamo?“ „To je dva penija.“ Sebastijan se zaokupio prizorima dok su se vozili pored Mermernog luka, niz Park lejn i oko Hajd park kornera, ali pokušao je da se usredsredi na ono što će raditi kad stigne. Znao je samo da Bruno živi na Iton skveru, ali ne i u kom broju. Samo se nadao da ulica nije dugačka. „Sloun skver!“, povikao je kondukter kad se autobus zaustavio ispred knjižare V. H. Smita. Sebastijan se brzo spustio stepenicama. Kad se našao na pločniku, potražio je neki orijentir. Pogled mu se zaustavio na Kraljevskom pozorištu u kome Džoun Plaurajt glumi u Stolicama. Pogledao je mapu, prošao pored pozorišta i skrenuo desno, procenivši da je Iton skver udaljen svega stotinak metara. Kad je ušao u ulicu, zaustavio se u nadi da će spaziti don Pedrov crveni rols-rojs, ali nije bilo ni traga od automobila. Shvatio je da će možda potrajati satima dok ne sazna gde Bruno stanuje ako ne bude imao sreće. Dok je hodao, primetio je da je polovina kuća pretvorena u stambene zgrade i da se pored zvona nalaze imena stanara. Druga polovina bile su kuće i nije bilo nikakvog nagoveštaja ko živi u njima jer su imale samo mesingani zvekir ili zvono pored koga je pisalo „T rgovački putnici". Sebastijan je bio siguran da Brunov otac nije čovek koji deli ulazna vrata s drugima. Popeo se do vrata kuće broj jedan i pozvonio na zvono za trgovačke putnike. Nekoliko trenutaka kasnije mu je otvorio batler u dugom crnom fraku i s belom leptir-mašnom, što ga je podsetilo na Marsdena u Barington holu. „Tražim gospodina Martineza“, rekao je Sebastijan učtivo. „Ovde ne stanuje niko ko se tako zove“, odgovorio je batler i zatvorio vrata pre nego što je Sebastijan stigao da pita ima li ikakvu predstavu gde bi gospodin Martinez mogao da živi. U sledećih sat vremena, Sebastijan je doživeo sve od „On ne živi ovde“

do toga da mu zalupe vrata pred nosom. Bližio se kraj drugog sata, a već je stigao maltene do kraja ulice kad je na njegovo često ponavljeno pitanje, jedna sluškinja pitala: „Je li to strani gospodin koji vozi crveni rols-rojs?“ „Da, to je on“, odgovorio je Sebastijan s olakšanjem. „Mislim da on stanuje u broju četrdeset četiri, dve kuće odavde“, rekla je sluškinja i pokazala nadesno. „Mnogo vam hvala.“ Sebastijan je žustro otišao do broja četrdeset četiri, popeo se stepenicama, duboko udahnuo i dvaput pokucao mesinganim zvekirom. Prošlo je neko vreme pre nego što su se vrata otvorila i pred Sebastijanom se pojavio krupan muškarac, koji mora da je bio viši od metar osamdeset i više ličio na boksera nego na batlera. „Šta hoćeš?“, pitao je s naglaskom koji Sebastijan nije prepoznao. „Živi li Bruno Martinez ovde?“ „A ko pita?“ „Ja sam Sebastijan Klifton.“ Čovekov ton se odmah promenio. „Da, čuo sam da priča o vama, ali on nije tu.“ „Znate li kad se očekuje natrag?“ „Mislim da je gospodin Martinez rekao da će doći kući u petak posle podne.“ Sebastijan je odlučio da ne zapitkuje i samo je zahvalin. Div je kratko klimnuo glavom i zalupio vrata. Ili ih je samo zatvorio? Sebastijan je potrčao prema Sloun skveru, odlučan da sc vrati na vreme kako bi pomogao gospođi Tibet s nemačkini gostima. Seo je na prvi autobus koji je išao prema Padingtonu. Kad se vratio u Prejd strit broj trideset sedam, pridružio se gospođi Tibet i Dženis u kuhinji. „Jesi li imao sreće, Sebe?“, pitala je pre nego što je stigao da sedne. „Uspeo sam da saznam gde Bruno živi“, odgovorio je Bruno pobednički, „i...“ „U Iton skveru broj četrdeset četiri“, rekla je gospođa Tibet i stavila tanjir s kobasicama i pireom od krompira ispred njega. „Otkud znate?“ „Martinez je u telefonskom imeniku, ali već si otišao kad sam se setila da pogledam. Jesi li saznao kad se vraća kući?“

„Jesam, u petak posle podne.“ „Onda ću morati da te trpim još nekoliko dana.“ Sebastijan je izgledao posramljeno sve dok nije dodala: „Što je u redu jer će Nemci ostati do petka posle podne tako da...“ Odlučno kucanje ju je prekinulo. „Ako se ne varam, to su gospodin Krol i njegovi prijatelji. Pođi sa mnom, Sebe. Da vidhno hoćeš li razumeti šta pričaju.“ Sebastijan je nerado ostavio kobasicu i pire pa pošao za gospođom Tibet. Stigao ju je tek kad je otvorila ulazna vrata. —oOo— Veoma je malo spavao u sledećih četrdeset osam sati jer je nosio kofere uz stepenice i niz njih, zvao taksije, služio piće i, što je najvažnije, prevodio bezbroj pitanja, od „Gde je londonski Paladijum?" do „Znate li neki dobar nemački irestoran?“ Gospođa Tibet je na većinu odgovarala bez gledanja u mapu ili vodič kroz grad. U četvrtak uveče, njihove poslednje večeri u gradu, Sebastijan je pocrveneo kad mu je postavljeno pitanje na koje nije znao odgovor. Gospođa Tibet mu je došla kao spas. „Reci im da će pronaći sve devojke koje su im potrebne u Vindmilu u Sohu.“ Nemci su se poklonili. Kad su otišli u petak posle podne, her Krol je dao Sebastijanu jednu funtu i srdačno se rukovao s njim. Sebastijan je pružio novac gospođi Tibet, ali ona je odbila. „To je tvoje. Pošteno si zaradio taj novac.“ „Ali još nisam platio prenoćište i hranu. A ako to ne uradim, moja baka, koja je bila upravnica hotela Grand u Bristolu, neće mi dati mira.“ Gospođa Tibet ga je zagrlila. „Srećno, Sebe“, rekla je. Kad ga je konačno pustila, odmakla se i dodala: „Skini pantalone.“ Sebastijan se posramio još više nego kad ga je her Krol pitao gde može da nađe striptiz klub. „Moram da ih ispeglam ako nećeš da izgledaš kao da si upravo došao s posla.“

TRIDESET PRVO POGLAVLJE

„NISAM

li tu“, rekao je čovek koga Sebastijan nikad neće zaboraviti. „Ali proveriću.“ „Sebe!“, odjeknuo je glas mermernim hodnikom. „Tako mi je drago što te vidim, druže stari“, dodao je Bruno dok se rukovao s prijateljem. „Bojao sam se da te nikad neću videti ako su glasine tačne.“ „Kakve glasine?“ „Karle, molim te, zamoli Elenu da nam posluži čaj u dnevnoj sobi.“ Bruno je uveo Sebastijana u kuću. Sebastijan je uvek predvodio u Bičkroftu, a Bruno je bio njegov pomoćnik. Sad su se uloge zamenile dok je gost sledio domaćina hodnikom prema dnevnoj sobi. Sebastijan je uvek mislio da je odrastao u udobnosti, čak raskoši, ali ono što je ugledao kad je ušao u dnevnu sobu iznenadilo bi i nižeg plemića. Slike, nameštaj, čak i tepisi izgledali su kao da im je mesto u muzeju. „Kakve glasine?“, ponovio je uzrujano i seo na ivicu kauča. „Odmah ću preći na to“, odgovorio je Bruno. „Ali prvo mi kaži zašto si tako iznenada otišao? U jednom trenutku si sedeo u radnoj sobi sa mnom i Vikom, a u sledećem si nestao.“ „Zar direktor nije ništa rekao na jutarnjem zboru sutradan?" „Ni reči, što je samo povećalo misteriju. Naravno, svako je imao neku teoriju, ali pošto su i nastojnik doma i Benks Vilijams ćutali kao zaliveni, niko nije znao šta je stvarnost a šta izmišljotina. Pitao sam nastojnicu, koja uvek sve zna, ali ona je ćutala kad god bi neko spomenuo tvoje ime. Što nimalo ne liči na nju. Vik se bojao najgoreg, ali on je uvek pesimista. Bio je uveren da si izbačen i da te nikad više nećemo videti, ali rekao sam mu da ćemo se svi ponovo sresti na Kembridžu." „Bojim se da nećemo“, odgovorio je Sebastijan. „Vik je bio u pravu.“ Ispričao je prijatelju sve što se desilo od njegovog razgovora s direktorom SIGURAN JE

početkom nedelje i rekao mu koliko je očajan što je izgubio mesto na Kembridžu. Kad je čuo celu priču, Bruno je rekao: „Dakle, zato me je seljo zvao u svoj kabinet posle zbora u sredu.“ „Kako te je kaznio?“ „Šest udaraca prutom, oduzeo mi je zvanje đaka prefekta i upozorio da će me isključiti ako bude daljih indiskretnosti.“ „Možda bih se i ja izvukao s isključenjem", rekao je Sebastijan, „da me seljo nije uhvatio kako pušim u vozu za London „Ali zašto si otišao u London kadsi imao kartu za Bristol?“ „Hteo sam da budem ovde do petka i da se vratim kući poslednjeg školskog dana. Mama i tata se tek sutra vraćaju iz Amerike pa sam računao kako neće saznati ništa. Izvukao bih se da nisam naleteo na selju u vozu.“ „Ali niko i dalje neće ništa znati ako se danas vratiš u Bristol." „Neće moći“, odgovorio je Sebastijan. „Ne zaboravi šta je seljo rekao: ’Pridržavaćete se školskih pravila do poslednjeg školskog dana’" podražavao ga je, držeći se za revere. „’Ako prekršite ijedno, neću oklevati da promenim mišljenje u vezi s vašim mestom na Kembridžu. Je li jasno?’ Samo sat vremena pošto me je izbacio iz kabineta, prekršio sam tri pravila, i to njemu pred nosom!“ Sluškinja je ušla u sobu noseći veliki srebrni poslužavnik pun hrane kakvu nijedan od njih nije okusio u Bičkroftu. Bruno je namazio vruću pogačicu maslacem. „Kad užinamo, što se ne bi vratio u pansion i uzeo svoje stvari? Večeras ostani ovde i smislićemo šta ćeš sledeće da uradiš." „Ali šta će tvoj tata misliti o tome?“ „Ispričao sam ocu da ne bih krenuo na Kembridž u septembru da nisi preuzeo krivicu na sebe. Rekao mi je da sam srećan što imam takvog prijatelja i da bi voleo lično da ti zahvali." „I ti bi uradio isto, Bruno, da te je Benks Vilijams prvog pozvao.“ „Nije u tome stvar, Sebe. Tebe je video prvog tako da sam se izvukao samo s batinama, a Vik bez ikakvih posledica. I to u pravo vreme jer se Vik nadao prisnijem upoznavanju s Rubi.“ „Rubi“, ponovio je Sebastijan. „Jesi li saznao šta se desilo s njom?“ „Nestala je istog dana kad i ti. Kuvarica mi je rekla da je više nećemo

videti.“ „I ti i dalje misliš da postoji šansa da odem na Kembridž?" Oba mladića su zaćutala. „Elena“, rekao je Bruno kad se sluškinja vratila s velikom voćnom tortom, „moj prijatelj će se vratiti u Padington da pokupi svoje stvari. Možete li zamoliti vozača da ga odveze i spremiti gostinsku sobu do njegovog povratka?“ „Bojim se da je vozač otišao da doveze vašeg oca iz kancelarije. Ne očekujem ga pre večere.“ „Onda ćeš morati taksijem", zaključio je Bruno. „Ali ne pre nego što probaš kuvaričinu voćnu tortu.“ „Jedva imam dovoljno novca za autobus a kamoli za taksi“, prošaputao je Sebastijan. „Pozvaću ti taksi i staviti to na očev račun“, odgovorio je Bruno i podigao nož da iseče tortu. —oOo— „To je divna vest“, rekla je gospođa Tibet kad joj je Sebastijan ispričao sve što se desilo tog poslepodneva. „Ali i dalje mislim da bi trebalo da pozoveš roditelje i kažeš im gde si. Na kraju krajeva, ne možeš biti siguran da si izgubio mesto na Kembridžu.“ „Rubi je otpuštena, nastojnik mog doma odbija da razgovara o tome, čak i nastojnica, koja se nikad ne usteže da kaže šta misli, neće da progovori ni reč. Uveravam vas, gospođo Tibet, da neću otići na Kembridž. U svakom slučaju, moji roditelji se tek sutra vraćaju iz Amerike te ne mogu da stupim u vezu s njima čak i da hoću.“ Gospođa Tibet nije rekla šta misli o tome. „Pa, ako odlaziš“, kazala je, „bolje bi bilo da se spakuješ jer mi je tvoja soba potrebna. Već sam morala da odbijem tri gosta.“ „Požuriću što više mogu.“ Sebastijan je izašao iz kuhinje i otrčao do svoje sobe. Pošto se spakovao i spremio sobu, sišao je i zatekao gospođu Tibet i Dženis kako ga čekaju u hodniku. „Ovo je bila nedelja koja se pamti, zaista pamti“, rekla je gospođa Tibet i otvorila ulazna vrata. „Dženis i ja ćemo je teško zaboraviti.“

„Kad budem napisao memoare, Tibi, vi ćete dobiti celo poglavlje“, odgovorio je Sebastijan dok su zajedno izlazili. „Zaboravićeš nas obe mnogo pre toga“, odvratila je setno. „Nema šanse. Ovo će mi postati druga kuća, videćete." Sebastijan je poljubio Dženis u obraz pa čvrsto zagrlio Tibi. „Nećete me se tako lako osloboditi“, dodao je i ušao u taksi koji ga je čekao. Gospođa Tibet i Dženis su mahale kad je taksi pošao natrag prema Iton skveru. Tibi je želela da mu još jednom kaže da pozove majku čim se vrati iz Amerike, za ime boga, ali znala je da ne bi imalo svrhe. „Dženis, promeni posteljinu u sobi sedam“, rekla je kad je taksi skrenuo na kraju ulice i nestao iz vida. Gospođa Tibet se brzo vratila u kuću. Ako Seb neće da pozove svoju majku, ona će to učiniti. —oOo— Te večeri je Brunov otac odveo mladiće na večeru u Ric; još šampanjca i školjke koje je Sebastijan prvi put okusio. Don Pedro, kako je zahtevao da ga Sebastijan zove, iznova mu je zahvaljivao što je preuzeo krivicu na sebe i omogućio Brunu da ode na Kembridž. „To tako liči na Engleze“, ponavljao je. Bruno je mrljavio hranu i veoma retko se pridruživao razgovoru. Njegovo poslepodnevno samopouzdanje kao da je iščilelo u očevom prisustvu. Ali iznenađenje večeri je bilo kad je don Pedro otkrio da Bruno ima dva starija brata, Dijega i Luisa, što ovaj nije nikad spomenuo, a nisu ga ni posećivali u Bičkroftu. Sebastijan je hteo da pita zašto je tako, ali odlučio je da sačeka dok budu sami jer je njegov prijatelj držao glavu oborenu. „Oni rade sa mnom u porodičnoj firmi“, dodao je don Pedro. „A čime se porodična firma bavi?“, pitao je Sebastijan nedužno. „Uvozom i izvozom“, odgovorio je don Pedro, ne ulazcći u pojedinosti. Don Pedro je svom mladom gostu ponudio kubansku cigaru, prvu koju je ovaj dotad video, i pitao ga je šta namerava da radi pošto neće ići na Kembridž. Sebastijan je kroz kašalj priznao: „Izgleda da ću morati da potražim posao.“ „Hoćeš li da zaradiš sto funti u gotovini? Mogao bi da uradiš nešto za mene u Buenos Ajresu i vratiš se u Englesku do kraja meseca “ „Hvala, gospodine, to je veoma velikodušno. Ali šta očekujete da uradim

za tako veliki iznos?“ „Pođi sa mnom u Buenos Ajres sledećeg ponedeljka, budi moj gost nekoliko dana i onda vrati jedan paket natrag u Sautempton na Kraljici Meri.“ „Ali zašto ja? Svakako neko od vašeg osoblja može da obavi tako jednostavan zadatak?“ „Zato što je u paketu porodično nasleđe“, odgovorio je don Pedro ne trepnuvši. „Potreban mi je neko ko govori španski i engleski i kome mogu verovati. Na osnovu tvog ponašanja kad se Bruno našao u nevolji zaključujem da si pravi čovek.“ Pogledao je Bruna i dodao: „Možda je ovo moj način da ti zahvalim.“ „To je veoma lepo od vas, gospodine“, rekao je Sebastijan, koji nije mogao da poveruje kakve je sreće. „Daću ti deset funti unapred“, nastavio je don Pedro i izvadio novčanik iz džepa. „Dobićeš preostalih devedeset kad pristaneš u Englesku." Izvadio je dve novčanice od pet funti iz novčanika i pružio ih preko stola. Sebastijan nikad nije dobio toliko novca. „Zašto se ti i Bruno lepo ne provedete ovog vikenda? Na kraju krajeva, zaslužili ste.“ Bruno nije rekao ništa. —oOo— Čim je poslednji gost poslužen, gospođa Tibet je naložila Dženis da pospremi trpezariju i postavi za sutrašnji doru čak. Medutim, pre toga je raščistila kuhinju pošto nikad nijc izdavala naloge pre nego što to završi. Potom se popela na sprat. Dženis je pretpostavila da je otišla u radnu sobu da pripremi spisak za sutrašnju kupovinu, ali ona je samo sedela za stolom i zurila u telefon. Natočila je sebi čašu viskija, što retko radi pre nego što se i poslednji gost povuče na spavanje, otpila gutljaj i podigla slušalicu. „Informacije o brojevima pretplatnika“, rekla je i čekala dok se drugi glas nije javio. „Recite ime“, kazao je glas. „Gospodin Hari Klifton", odgovorila je. „Koji grad?“ „Bristol.“

„A adresa?“ „Nemam adresu, ali on je poznati pisac“, odgovorila je gospođa Tibet, trudeći se da zvuči kao da ga poznaje. Čekala je neko vreme i već se zapitala da se veza nije prekinula kad je glas rekao: „Broj tog pretplatnika nije u imeniku, gospođo, te se bojim da vas ne mogu povezati.“ „Ali ovo je hitan slučaj.“ „Žao mi je, gospođo, ali ne bih mogla da vas povežem ni da ste engleska kraljica.“ Gospođa Tibet je spustila slušalicu. Sedela je neko vreme i pitala se postoji li neki drugi način da stupi u vezu s gospođom Klifton. A onda se setila Dženis i vratila u kuhinju. „Gde kupuješ one knjige iz kojih ne vadiš nos?“, pitala ju je. „Na stanici, na putu do posla“, odgovorila je Dženis, perući sudove. Gospođa Tibet je brisala šporet dok je razmišljala o njenom odgovoru. Kad je završila, skinula je kecelju, uredno je presavila, podigla košaricu i rekla: „Idem u kupovinu.“ Izašla je iz pansiona, ali nije skrenula nadesno kao što čini svakog jutra, kad odlazi u kasapnicu da potraži najbolje komade danske slanine, bakalnicu s najsvežijim voćem i pekaru s najtoplijim veknama hleba tek izvađenim iz pećnice, a čak i tad ih je kupovala samo ako je cena razumna. Ali ne danas. Danas je skrenula levo i pošla prema stanici Padington. Čvrsto je držala tašnu, jer su joj razočarani gosti često govorili kako su opljačkani čim su kročili u London - a Sebastijan je bio najnoviji primer. Taj mladić je veoma zreo za svoje godine, ali ipak i veoma naivan. Gospođa Tibet je bila neuobičajeno nervozna kad je prešla ulicu i pridružila se svetini koja je išla prema stanici. Možda zato što nikad nije bila u knjižari. Nije imala mnogo vremena za čitanje otkako su joj muž i sinčić ubijeni petnaest godina ranije u bombaškom napadu na Ist end. Da je dete poživelo, sad bi bilo Sebastijanovih godina. Bez krova nad glavom, Tibi se preselila na zapad, kao ptica koja traži novo uhlebljenje. Prihvatila je posao fizičke radnice u Sigurnom utočištu. Tri godine kasnije je postala konobarica, a kad je vlasnik umro, nije nasledila pansion, već ga je preuzela jer je banka tražila nekoga, bilo koga, da plati hipoteku. Umalo nije propala, ali spasao ju je Engleski festival 1951, koji je

privukao dodatnih milion posetilaca u London i omogućio da pansion prvi put ostvari zaradu. Ta zarada se povećavala svake godine, iako neznatno, a sad je isplatila hipoteku i pansion je bio njen. Oslanjala se na redovne goste da pregura zimu jer je rano naučila da oni koji se oslanjaju samo na namernike brzo moraju da zatvore vrata. Trgla se iz sanjarenja i osvrnula po stanici dok joj se pogled nije zaustavio na znaku za knjižaru V. H. Smit. Gleda la je kako nekoliko iskusnih putnika ulazi i izlazi. Uglavnom su kupovali jutarnje novine za pola penija, ali neki su ostajali u drugom delu knjižare i razgledali police. Ušla je pa bespomoćno stala usred knjižare, smetajući ostalim mušterijama. U zadnjem delu je ugledala ženu koja je iz drvenih kolica vadila knjige i ređala ih na police. Prišla joj je, ali nije je prekidala u poslu. Prodavačica je podigla pogled. „Izvolite, gospođo", rekla je učtivo. „Jeste li čuli za pisca po imenu Hari Klifton?“ „Naravno“, odgovorila je prodavačica. „On je jedan od naših najpopularnijih pisaca. Tražite li neki određeni naslov?“ Gospođa Tibet je odmahnula glavom. „Hajde onda da pogledamo šta imamo u ponudi.“ Prodavačica je pošla prema drugom delu knjižare s gospođom Tibet za petama. Zaustavila se kad je došla do police na kojoj je pisalo KRIMI ROMANI. Knjige serijala Tajne Vilijama Vorika bile su poređane u urednom nizu, a nekoliko praznina potvrđivalo je koliko je pisac popularan. „Naravno“, nastavila je prodavačica, „imamo i zatvorske dnevnike i biografiju koju je napisao lord Preston, Načelo nasleđivanja, o zapanjujućem sporu između Kliftona i Baringtona. Možda se sećate toga, nedeljama su sve novine pisale o tome.“ „Koju mi Kliftonovu knjigu preporučujete?“ „Kad god me to pitaju za bilo kog pisca“, odgovorila je prodavačica, „uvek savetujem da počnu od prve knjige." Uzela je s police primerak romana Vilijam Vorik i slučaj slepog svedoka. „A hoće li mi ona druga, ona o nasleđivanju, otkriti više o porodici Klifton?“ „Hoće i videćete da je uzbudljiva koliko i roman“, uverila ju je prodavačica i prišla polici s biografijama. „To je tri šilinga, gospođo", rekla je, pružajući joj knjige. Kad se gospođa Tibet vratila u pansion nešto pre ručka, Dženis se

iznenadila što je njena košarica prazna. Još više se iznenadila kad se ova zaključala u radnu sobu, izlazeći samo kad bi mogući gost pokucao na vrata. Trebalo joj je dva dana i dve noći da pročita Načelo nasleđivanja Redža Prestona. Za to vreme je shvatila da će morati da poseti još jedno mesto koje nikad nije posetila i da će je to znatno više uzrujati od odlaska u knjižaru. —oOo— Sebastijan je rano sišao na doručak u ponedeljak jer je hteo da porazgovara s Brunovim ocem pre nego što ovaj ode na posao. „Dobro jutro, gospodine", pozdravio ga je dok je sedao za sto. „Dobro jutro, Sebastijane“, otpozdravio je Don Pedro i spustio novine. „I jesi li odlučio hoćeš li otputovati u Buenos Ajres sa mnom?“ „Jesam, gospodine. Voleo bih da pođem, ako nije prekasno.“ „To nije nikakav problem”, uverio ga je don Pedro. „Samo se postaraj da budeš spreman kad se vratim." „U koliko sati krećemo, gospodine?“ „Oko pet.“ „Biću spreman." Utom je Bruno ušao u trpezariju. „Radovaće te što će Sebastijan otputovati u Buenos Ajres sa mnom“, rekao je don Pedro sinu kad je ovaj seo. „Vratiće se u London do kraja meseca. Pobrini se da lepo vodiš računa o njemu kad se vrati.“ Bruno je zaustio da kaže nešto kad je Elena ušla i spustila hrpu prepečenog hleba na sredinu stola. „Šta želite za doručak, gospodine?“, pitala je Bruna. „Dva kuvana jajeta, molim vas.“ „I ja ću isto“, rekao je Sebastijan. „Moram da krenem.“ Don Pedro je ustao sa stolice u čelu stola. „Imam sastanak u Bond stritu." Okrenuo se prema Sebastijanu i dodao: „Postaraj se da budeš spakovan i spreman do pet sati. Ne smemo da propustimo plimu.“ „Jedva čekam, gospodine“, odgovorio je Sebastijan, iskreno uzbuđen. „Želim ti lep dan, tata“, rekao je Bruno pre nego što mu je otac izašao iz trpezarije. Nije ponovo progovorio sve dok nije čuo da su se ulazna vrata zatvorila. Tad je pogledao prijatelja i pitao: „Jesi li siguran da ispravno postupaš?“

—oOo— Gospođa Tibet nije mogla prestati da se trese. Nije bila sigurna hoće li isterati do kraja. Kad su gosti tog jutra sišli na doručak, posluženi su tvrdo kuvanim jajima, zagorelim prepečenim hlebom i mlakim čajem, a Dženis je preuzela krivicu. Nije pomagalo ni što gospođa Tibet dva dana nije bila u kupovini te je hleb bio bajat, voće prezrelo i što im je ponestalo slanine. Dženis je laknulo kad je poslednji ozlovoljeni gost izašao iz trpezarije. Jedan je čak odbio da plati račun. Sišla je u kuhinju da vidi je li gospođa Tibet bolesna, ali od nje nije bilo ni traga. Dženis se zapitala kuda li je mogla da ode. Gospođa Tibet je bila u autobusu broj sto četrdeset osam, na putu prema Vajtholu. I dalje nije znala hoće li istrajati u svom naumu. Čak i ako pristane da je primi, šta da mu kaže? Na kraju krajeva, to nisu njena posla. Toliko je bila zaokupljena mislima da je autobus prošao Vestminsterski most pre nego što je sišla. Polako se vraćala preko Temze, ali ne zato što se divila pogledu s reke poput turista. Predomislila se nekoliko puta pre nego što je stigla do Parlament skvera. Korak joj je postajao sve sporiji dok se naposletku nije zaustavila pred ulazom u Donji dom, gde se, kao Lotova žena, pretvorila u stub soli. Stariji vratar, naviknut na ljude koje zaseni prvi pogled na Vestminstersku palatu, osmehnuo se ukočenoj prilici i rekao: „Izvolite, gospođo." „Da li ovde dolaze oni koji žele da vide poslanika?“ „Imate li zakazano?“ „Nemam“, odgovorila je gospođa Tibet, nadajući se da će je odbiti. „Ne brinite, mnogi nemaju. Samo morate da se nadate da je u Domu i slobodan da vas primi. Ako stanete u red, neko od mojih kolega će vam pomoći.“ Uveo ju je u glavno predvorje, gde ju je jedan činovnik sproveo do prijemnice. „Dobar dan, gospođo“, pozdravio ju je službenik. „Kog poslanika želite da vidite?“ „Ser Džajlsa Baringtona.“ „Jeste li iz njegove izborne jedinice, gospođo?“

Njena prva pomisao je bila kako je to još jedna prilika da pobegne. „Nisam. Moram da razgovaram s njim o nečemu ličnom.“ „Razumem“, odgovorio je službenik kao da ga ništa ne iznenađuje. „Recite mi svoje ime da popunim karticu za posetioce.“ „Gospođa Florens Tibet.“ „A vaša adresa?" „Prejd strit trideset sedam, Padington.“ „O čemu želite da razgovarate sa ser Džajlsom?“ „O njegovom sestriću Sebastijanu Kliftonu.“ Službenik je popunio karticu i pružio je glasniku. .„Koliko ću morati da čekam?“, pitala je. „Poslanici uglavnom prilično brzo odgovore ako su u Domu. Ali sedite dok čekate", odgovorio je i pokazao rukom na zelene klupe poređane uza zidove predvorja. Glasnik je odmarširao dugačkim hodnikom prema Donjeni domu. Kad je ušao u poslaničko predvorje, predao je karticu kolegi, koji ju je odneo u dvoranu. Dom je bio dupke pun poslanika koji su došli da čuju Pitera Tornikrofta, ministra finansija, koji je trebalo da objavi kako će se prestati s racionisanim snabdevanjem gorivom jer je Suecka kriza završena. Glasnik je spazio ser Džajlsa Baringtona na uobičajenom mestu i predao karticu poslaniku na kraju trećeg reda, odakle je polako putovala dalje punim klupama pošto bi svaki poslanik pogledao ime i onda je preneo dalje dok konačno nije stigla do ser Džajlsa. Poslanik Bristolske luke je gurnuo karticu u džep i čim je ministar spoljnih poslova odgovorio na prethodno pitanje skočio, nadajući se da će ga predsednik parlamenta videti. „Ser Džajls Barington", prozvao ga je. „Možeš li ministar spoljnih poslova da kaže Domu kako će predsednikova izjava uticati na englesku industriju, a pogotovo na naše građane koji su zaposleni u odbrani?" Gospodin Selvin Lojd je ponovo ustao i rekao: „Mogu da uverim časnog i odvažnog gospodina da sam u stalnoj vezi s našim ambasadorom u Vašingtonu i da me on uverava...“ Džajls je potpuno zaboravio na karticu dok je gospodin Lojd odgovorio na poslednje pitanje četrdesetak minuta kasnije.

Sat vremena kasnije, dok je sedeo u restoranu s kolegama, izvadio je novčanik iz džepa i kartica je pala na pod. Podigao ju je i pogledao ime, ali nije znao ko je gospođa Tibet. Okrenuo je karticu da pročita poruku pa skočio sa stolice i izjurio iz restorana. Nije prestao da trči sve dok nije stigao do glavnog predvorja, moleći se da posetiteljka nije digla ruke od njega. Zaustavio se na prijemnici i zamolio službenika da pozove gospođu Tibet. „Žao mi je, ser Džajlse, ali gospođa je otišla pre nekoliko minuta. Rekla je da mora da se vrati na posao." „Dođavola“, promrsio je Džajls, okrenuo karticu i pročitao adresu.

TRIDESET DRUGO POGLAVLJE

„PREJD STRIT , PADINGTON“, rekao je Džajls čim je ušao u taksi ispred ulaza za poslanike. „I već kasnim", dodao je, „tako da nagazite." „Ne želite valjda da prekoračim dozvoljenu brzinu, gospon“, odvratio je taksista, prošao kroz glavnu kapiju i izašao na Parlament skver. Želim, hteo je da odgovori, ali ujeo se za jezik. Kad je čuo da je gospođa Tibet otišla iz Donjeg doma, pozvao je zeta da mu kaže za neznankinu tajanstvenu poruku. Hari je hteo da sedne u prvi voz za Padington, ali Džajls ga je odgovorio, rekavši da je možda reč o lažnoj uzbuni. U svakom slučaju, kazao je Džajls, možda je Sebastijan na putu za Bristol. Džajls je sedeo na ivici sedišta, molio se da na svim semaforima bude zeleno i terao taksistu da promeni traku kad god je video priliku da dobiju nekoliko metara prednosti. Nije mogao prestati da razmišlja o tome kroz šta su Hari i Ema prošli poslednja dva dana. Jesu li rekli Džesiki? Ako jesu, ona sigurno sedi na gornjem stepeniku Menor hausa i zabrinuto čeka Sebastijanov povratak. Kad se taksi zaustavio ispred broja trideset sedam, taksista se nehotice zapitao šta jedan poslanik traži u pansionu u Padingtonu. Ali to ga se ne tiče, pogotovo pošto je dobio tako veliku napojnicu. Džajls je iskočio iz taksija, potrčao prema vratima i nekoliko puta udario zvekirom. Nekoliko trenutaka kasnije, mlada žena mu je otvorila vrata. „2ao mi je, gospodine, ali upravo smo izdali poslednju sobu.“ „Ne tražim sobu“, odgovorio je Džajls. „Moram da vidim...“, ponovo je pogledao karticu, „gospođu Tibet.“ „A ko je traži?“ „Ser Džajls Barington.“ „Sačekajte trenutak, gospodine. Preneću joj“, rekla je i zatvorila vrata. Džajls je stajao na pločniku i pitao se je li Sebastijan sve vreme bio samo

stotinu metara od stanice Padington. Čekao je samo nekoliko trenutaka dok se vrata nisu ponovo otvorila. „Izvinite, ser Džajlse“, rekla je gospođa Tibet uzrujano. „Dženis nije znala ko ste. Dođite u salon, molim vas.“ Kad se Džajls smestio u udobnu stolicu visokog naslona, gospođa Tibet ga je ponudila čajem. „Ne, hvala“, odgovorio je. „Nestrpljiv sam da čujem vesti o Sebu. Roditelji su mu van sebe od brige.“ „Naravno da jesu, sirotani“, rekla je gospođa Tibet. „Nekoliko puta sam mu rekla da pozove majku, ali...“ „Ali?“, prekinuo ju je. „Priča je duga, ser Džajlse, ali ispričaću je što brže mogu.“ Deset minuta kasnije, gospođa Tibet mu je rekla da je poslednji put videla Sebastijana kad je ušao u taksi kako bi se vratio u Iton skver i da ga otad nije videla. „Dakle, koliko vi znate, on je kod prijatelja Bruna Martineza u Iton skveru broj četrdeset četiri?“ „Da, ser Džajlse. Ali ja...“ „Mnogo ste me zadužili“, prekinuo ju je Džajls, ustao i mašio se za novčanik. „Ne dugujete mi ništa, gospodine", odvratila je gospoda Tibet i odmahnula rukom. „Sve sam uradila zbog Sebastijana a ne zbog vas. Ali, ako smem da vam dam jedan savet...“ „Naravno“, odgovorio je i ponovo seo. „Sebastijan je usplahiren jer misli da će se njegovi roditelji naljutiti na njega jer je prokockao priliku za Kembridž, ali.. „ Ali nije izgubio mesto na Kembridžu“, prekinuo ju je Džajls. „To je najbolja vest koju sam čula cele nedelje. Bolje ga pronađite što pre i kažite mu jer neće da se vrati kući sve dok misli da se roditelji ljute na njega.“ „Iz ovih stopa idem u Iton skver broj četrdeset četiri“, rekao je Džajls i ponovo ustao. „Pre nego što odete", nastavila je nepopustljivo, „trebalo bi da znate da je preuzeo krivicu za svog prijatelja i da Bruno Martinez zbog toga nije kažnjen na isti način. Tako da možda zaslužuje pohvalu umesto grdnje." „Radite pogrešan posao, gospođo Tibet. Trebalo je da se pridružite diplomatskom koru.“

„A vi ste stari laskavac, ser Džajlse, kao i većina poslanika. Mada nikad nisam upoznala nijednog“, priznala je. „Ali nemojte da vas više zadržavam." „Hvala vam još jednom. Kad nađem Sebastijana i izgladim sve“, rekao je Džajls, ustajući po treći put, „možda biste nam se pridružili na čaju u Donjem domu?“ „To je veoma lepo od vas, ser Džajlse. Ali ne mogu sebi dozvoliti da ne radim dva dana nedeljno." „Onda ćemo morati da odložimo za sledeću nedelju", zaključio je Džajls dok je otvarala vrata da ga isprati. „Poslaću automobil po vas.“ „To je lepo od vas“, ponovila je gospođa Tibet, „ali...“ „Nema ’ali’. Sebastijan je zaista imao mnogo sreće kad je pokucao na vrata broja trideset sedam.“ —oOo— Kad je telefon zazvonio, don Pedro je ustao, ali nije podigao slušalicu dok nije proverio jesu li vrata njegove radne sobe zatvorena. „Vaš međunarodni poziv iz Buenos Ajresa, gospodine.“ Čuo je škljocaj pre nego što je glas rekao: „Dijego ovde.“ „Slušaj me pažljivo. Sve se namestilo kako valja, uključujući našeg trojanskog konja.“ „Znači li to da je Sadebi pristao... ?“ „Skulptura će biti izložena na prodaju krajem meseca.“ „Dakle, potreban nam je samo kurir.“ „Mislim da sam našao savršenog čoveka. Brunov školski drug kome je potreban posao i tečno govori španski. Još je bolje što mu je ujak poslanik u parlamentu, a jedan deda mu je bio lord tako da ga Englezi smatraju plemićem, što može samo da izgladi stvari.“ „Zna li zašto si ga izabrao?" „Ne zna. To je najstrože čuvana tajna“, odgovorio je don Pedro, „koja će nam omogućiti da ne budemo povezani s njim za vreme celog poduhvata.“ „Kad će stići u Buenos Ajres?“ „Večeras će mi se pridružiti na brodu i bezbedno će se vratiti u Englesku pre nego što iko shvati šta smeramo.“ „Misliš li da je dovoljno star da obavi tako važan posao?“

„Mladić je zreo za svoje godine i, što je najvažnije, voli izazove." „Zvuči savršeno. Zna li Bruno o čemu je reč?“ „Ne, što manje zna to bolje.“ „Slažem se“, rekao je Dijego. „Hoćeš li da uradim joi nešto pre nego što stigneš?“ „Samo se pobrini da tovar bude spreman za utovar nu Kraljicu Meri do datuma povratka." „A novčanice?“ Tiho kucanje je prekinulo don Pedra u razmišljanju. Okrenuo se i video Sebastijana kako ulazi. „Nadam se da ne prekidam, gospodine." „Ne, ne“, odgovorio je don Pedro, spustio slušalicu i osmehnuo se mladiću koji je postao poslednji delić slagalice. —oOo— Džajls je pomislio da se zaustavi pored najbliže govornice kako bi pozvao Harija i rekao mu da je ušao u trag Sebastijanu i da je na putu do njega, ali želeo je da pogleda mladića u oči pre nego što obavi taj poziv. U Park lejnu su vozila stajala maltene s branikom do branika, a taksista nije pokazivao želju da iskoristi praznine a kamoli da prolazi na žuto. Džajls je duboko udahnuo. Šta znači nekoliko minuta manje-više, pomislio je dok su obilazili Hajd park korner. Taksi se napokon zaustavio ispred Iton skvera broj četrdeset četiri, a Džajls je platio tačan iznos s taksimetra pre nego što je izašao i pokucao na vrata. Otvorio je grmalj od čoveka i osmehnuo mu se gotovo kao da ga je očekivao. „Izvolite, gospodine?“ „Tražim svog sestrića Sebastijana Kliftona. Koliko sam shvatio, on je ovde kod prijatelja Bruna Martineza." „Bio je ovde, gospodine", odgovorio je batler učtivo. „Ali otišli su na aerodrom pre dvadeset minuta." „Znate li na koji let?“ „Ne znam, ser Džajlse." „A kuda idu?“

„Nisam pitao.“ „Hvala“, odgovorio je Džajls, koji je posle godina igranja u napadu umeo da prepozna prepreke. Potražio je drugi taksi čim su se vrata zatvorila za njim. Ugledao je svetleći žuti znak i zaustavio taksi, koji je odmah napravio polukružno skretanje kako bi ga pokupio. „Londonski aerodrom“, rekao je pa brzo seo na zadnje sedište. „I daću vam dvostruko više od iznosa na taksimetru ako stignemo za četrdeset minuta.“ Upravo su krenuli kad su se vrata kuće broj četrdeset četiri otvorila i jedan mladić je strčao niz stepenice, mahnito mašući. „Stanite!“, uzviknu Džajls. Taksi se zaustavi uz škripanje kočnica. „Odlučite se, gospon.“ Džajls je spustio prozor kad je mladić dotrčao do njih. „Ja sam Bruno Martinez", rekao je. „Nisu otišli na aerodrom. Krenuli su u Sautempton da se ukrcaju na brod Južna Amerika.“ „Kad polazi?“, pitao je Džajls. „Poslednjom plimom, oko devet.“ „Hvala. Reći ću Sebastijanu...” „Ne, nemojte, gospodine, molim vas“, prekinuo ga je Bruno. „I šta god da uradite, nemojte reći mom ocu da sam razgovarao s vama.“ Nijedan nije primetio da ih neko posmatra s prozora kuće broj četrdeset četiri. —oOo— Sebastijan je uživao na zadnjem sedištu rols-rojsa, ali iznenadio se kad su se zaustavili u Batersiju. „Jesi li nekad leteo helikopterom?“, pitao ga je don Pedro. „Nisam, gospodine. Nisam nikad leteo ni avionom." „To će nam skratiti put za dva sata. Ako ćeš raditi za mene, brzo ćeš naučiti da je vreme novac.“ Helikopter se vinuo u nebo, skrenuo nadesno i poleteo na jug prema Sautemptonu. Sebastijan je gledao rani večernji saobraćaj koji je mileo iz Londona. —oOo—

„Ne mogu da stignem do Sautemptona za četrdeset minuta, gospon“, rekao je taksista. „Slažem se“, odgovorio je Džajls. „Ali ipak ću vam platiti dvostruko ako me odvezete do luke pre nego što Južna Amerika isplovi.“ Taksi je pojurio kao rasni konj iz boksa i dao sve od sebe da savlada špic, obilazio, jurio sporednim ulicama za koje Džajls nije ni znao da postoje, prelazio u suprotnu traku pa se vraćao u svoju da prođe kroz semafor na kome se već upalilo crveno svetlo. Ali ipak im je trebalo više od jednog sata da izbiju na Vinčester roud, samo da bi videli kako ih radovi na putu ograničavaju na samo jednu traku, kojom se vozilo veoma sporo. Džajls je pogledao kroz prozor, ali nije video da radovi na putu mnogo napreduju. Stalno je gledao na sat, ali minutara je bila jedino što se ujednačeno kretalo a izgledi da će stići u luku do devet postajala je sve manje verovatna iz minuta u minut. Molio se da se brod zadrži samo nekoliko minuta iako je znao da kapetan ne sme propustiti plimu. Džajls je razmišljao o Brunovim rečima. Šta god da uradite, nemojte reći mom ocu da sam razgovarao s vama. Sebastijan nije mogao da poželi boljeg prijatelja. Ponovo je pogledao na sat: 19.30. Kako je batler mogao toliko da pogreši kad je rekao da su pošli na aerodrom? 19.45. Očigledno nije posredi greška, jer mu je čovek rekao „ser Džajlse“ iako nije mogao znati da će se on pojaviti na pragu. Ukoliko... 20.00. A kad je rekao da su otišli na aerodrom, na koga li je još mislio? Na Brunovog oca? 20.15. Džajls nije našao zadovoljavajući odgovor ni na jedno pitanje kad je taksi skrenuo s Vinčester rouda i pošao prema luci u 20.30. Odagnao je sve slutnje i počeo da razmišlja o tome šta mora da uradi ako stignu u luku pre nego što brod podigne sidro. 20.45. „Brže!“, naložio je iako je mislio da je taksista već pritisnuo papučicu gasa do kraja. Konačno su spazili veliki brod. Kako je postajao sve veći i veći, poverovao je da će ipak stići u poslednjem trenutku. Međutim, tad je čuo zvuk koga se užasavao: tri duga zvižduka sirene za maglu. „Vreme i plima ne čekaju nikoga“, rekao je taksista. Džajlsu to zapažanje i nije bilo potrebno u tom trenutku. Taksi se zaustavio pored Južne Amerike, ali rampa je već bila podignuta i užad odvezana kako bi veliki brod polako isplovio iz sidrišta na otvoreno

more. Džajls se osećao bespomoćno dok je gledao kako dva remorkera navode brod iz ušća, poput mrava koji vode slona na bezbednije tlo. „Kod lučkog kapetana!“, uzviknuo je, nemajući predstavu gde bi to moglo biti. Taksista se dvaput zaustavio da pita za uputstva pre nego što se zaustavio ispred jedine zgrade u kojoj je gorelo svetlo. Džajls je iskočio i uleteo u lučku kapetaniju bez kucanja. Dočekala su ga tri zapanjena čoveka. „Ko ste vi?“, pitao je muškarac u uniformi lučkog kapetana koji je imao više zlatnih epoleta od druge dvojice. „Ser Džajls Barington. Moj sestrić je na tom brodu“, rekao je, pokazujući kroz prozor. „Postoji li mogućnost da ga iskrcate?“ „Ne verujem, gospodine, ukoliko kapetan nije spreman da zaustavi brod i dozvoli da on siđe na neki naš čamac, 5l«» smatram neverovatnim. Ali pokušaću. Kako se putnik zove?" „Sebastijan Klifton. On je maloletan i imam ovlašćenjc njegovih roditelja da ga iskrcam s broda.“ Kapetan je podigao mikrofon i počeo da petlja s tasterima kako bi dobio kapetana. „Ne želim da vam dajem lažnu nadu“, rekao je, „ali kapetan i ja smo zajedno služili u kraljevskoj mornarici i...” „Ovde kapetan Južne Amerike“, rekao je glas s jakim engleskim naglaskom. „Ovde Bob Volters, gospodine. Imamo nevolju i bio bih zahvalan na pomoći", rekao je lučki kapetan pre nego što je ponovio Džajlsov zahtev. „U normalnim prilikama bih vam rado izašao u susret, Bobe“, odgovorio je kapetan, „ali vlasnik je na komandnom mostu te ću morati da tražim njegovo dopuštenje.“ „Hvala“, odgovorili su Džajls i lučki kapetan uglas pre nego što je zavladala tišina. „Postoji li mogućnost da nadglasate kapetana?“, pitao je Džajls dok su čekali. „Samo dok je brod u ušću. Kad prođe severni svetionik, smatra se da je u Kanalu i izvan moje nadležnosti.“ „Ali možete mu narediti dok je brod u ušću?“

„Mogu, gospodine. Ali ne zaboravite da je ovo strano plovilo i ne želimo diplomatski incident te neću nadglasati kapetana ukoliko nisam siguran da je posredi neki zločin." „Šta čekaju?“, pitao je Džajls kako su minuti prolazili. Odjednom je kapetanov glas zapucketao kroz spikerfon. „Žao mi je, Bobe. Vlasnik ne želi da udovolji vašem zahtevu pošto se bližimo lučkom zidu i uskoro ćemo biti u Kanalu.“ Džajls je oteo mikrofon od lučkog kapetana. „Ovde ser Džajls Barington. Molim vas, dajte mi vlasnika. Želim lično da razgovaram s njim.“ „Žao mi je, ser Džajlse“, odgovorio je kapetan, „ali kapetan je napustio most i povukao se u svoju kabinu. Ostavio je jasna uputstva da ga ne uznemiravamo."

TRIDESET TREĆE POGLAVLJE

HARI

da ništa ne može nadmašiti ponos koji je osetio kad je saznao da je Sebastijan osvojio stipendiju za Kembridž. Pogrešio je. Bio je jednako ponosan dokje gledao kako mu se žena penje na podijum da primi diplomu, summa cum laude, od Volasa Sterlinga, dekana univerziteta Stanford. Hari je bolje od svih znao za žrtve koje je Ema podnela da bi zadovoljila neverovatno visoka merila koja profesor Feldman postavlja sebi i svojim studentima, a od Eme je očekivao još više, što je postalo jasno poslednjih godina. Dok je uz srdačan pljesak napuštala podijum, u tamno-plavom ogrtaču kao i svi studenti pre nje, radosno je bacila akademsku kapu iza sebe, znak da su studentski dani za njom. Mogla je samo da se zapita šta bi njena draga majka pomislila o takvom ponašanju tridesetšestogodišnje engleske dame, i to u javnosti. Hari je prešao pogledom sa svoje žene na uvaženog profesora poslovnih studija, koji je sedeo na pozornici samo nekoliko mesta dalje od dekana. Sajrus Feldman nije krio osećanja kad je reč o njegovom najboljem studentu. Prvi je ustao da aplaudira Emi i poslednji je seo. Hari se često divio kako njegova žena može suptilno da potčini muškarce, od dobitnika Pulicerove nagrade do predsednika kompanija, baš kao i njena majka pre nje. Koliko bi se Elizabet ponosila svojom kćerkom danas, ali ništa više od njegove majke jer je Mejsi preživela jednako bolno putovanje pre nego što je mogla da stavi reč diplomirana ispred svog imena. Hari i Ema su sinoć večerali s profesorom Feldmanom i njegovom ženom Elen, koja se pati mnogo godina. Feldman nije mogao da skrene pogled s Eme i čak je predložio da ostane u Stanfordu pod njegovim ličnim pokroviteljstvom kako bi doktorirala. JE MISLIO

„A šta ću sa svojim sirotim mužem?“, pitala je Ema i uhvatila supruga podruku. „Samo će morati da nauči da živi bez vas još koju godinu“, odgovorio je Feldman, ne krijući šta ima na umu. Borbeniji Englez bi tresnuo Feldmana po nosu da je rekao tako nešto njegovoj ženi dok bi se manje trpeljivoj supruzi od gospođe Feldman moglo oprostiti da podnese brakorazvodnu parnicu kao i njene tri prethodnice. Hari se samo osmehnuo, a gospođa Feldman se pravila da nije čula. Hari se složio s Eminim predlogom da odlete natrag u Englesku odmah posle dodele diploma jer je želela da budu u Menor hausu pre nego što se Sebastijan vrati iz Bičkrofta. Njihov sin više nije školarac, mislila je, samo ga tri meseca dele od studentskih dana. Pošto je ceremonija završena, Ema je prošetala vrtovima, uživala u slavljeničkom duhu i upoznala se s nekoliko studenata koji su, kao i ona, proveli bezbroj sati nad knjigom u inostranstvu tako da su se sad prvi put videli. Predstavljali su bračne partnere, pokazivali fotografije, razmenjivali adrese. Do šest sati su konobari počeli da sklapaju stolice, skupljaju prazne šampanjske boce i nose poslednje prazne tanjire. Hari je predložio da se vrate u hotel. Ema nije prestajala da priča na putu natrag u Fermont, dok se pakovala, na putu do aerodroma i dok su čekali na let u salonu prve klase. Čim je ušla u avion, pronašla svoje sedište i vezala pojas, zažmurila je i istog časa utonula u dubok san. —oOo— „Zaista zvučiš kao da si sredovečan“, rekla je Ema kad su se otisnuli na dugu vožnju od londonskog aerodroma do Menor hausa. „I jesam sredovečan“, odgovorio je Hari. „Imam trideset sedam godina. Što je još gore, devojke su počele da me oslovljavaju s gospodine.“ „Pa, ja se ne osećam sredovečno", odvratila je Ema, gledajući mapu. „Skreni desno na semaforu i izbićeš na Grejt bat roud.“ „To je zato što je tebi život tek počeo.“ „Kako to misliš?“

„Upravo onako kao što sam rekao. Upravo si diplomirala i primljena si u upravni odbor Baringtona, što ti je otvorilo potpuno nove životne mogućnosti. Suočimo se s time, nijedna od te dve prilike ti se ne bi ukazala pre dvadeset godina." „U mom slučaju je to'moguće samo zato što su Sajrus Feldman i Ros Bjukenan prosvećeni ljudi kad je reč o tome da se prema ženama ponašaju kao prema sebi ravnima. I ne zaboravi da Džajls i ja posedujemo dvadeset dva odsto akcija i da on nikad nije pokazao želju da bude u upravnom odboru.“ „Možda i jeste tako, ali možda će i drugi predsednici slediti Rosov primer ako se pokažeš dobra u poslu.“ „Ne zavaravaj se. Proći će decenije pre nego što se sposob nim ženama pruži prilika da zamene nesposobne muškarce." „Pa, nadajmo se da će biti drugačije za Džesiku. Nadam se da joj po završetku školovanja jedina svrha u životu neće biti da nauči da kuva i nađe odgovarajućeg muža.“ „Misliš li da je to meni bila jedina svrha u životu?“ „Ako jeste, omanula si u oba slučaja“, odgovorio je Hari. „1 ne zaboravi da si me izabrala kad si imala jedanaest godina." „Deset“, ispravila ga je Ema. „Ali ipak ti je trebalo sedam godina da to shvatiš.“ „U svakom slučaju“, rekao je Hari, „ne smemo pretpostaviti da će Džesika želeti da ide tim putem samo zato što smo oboje osvojili stipendije za Oksford, a Grejs je profesorka na Kembridžu.“ „A zašto bi htela kad je tako nadarena? Znam da se divi Sebovom dostignuću, ali njeni uzori su Barbara Hepvort i neka žena po imenu Meri Kasat te sam gledala koje još mogućnosti ima.“ Spustila je pogled na mapu. „Skreni desno posle otprilike osamsto metara. Trebalo bi da vidiš putokaz za Reding.“ „Kakvu ste zaveru kovale iza mojih leđa?“, upita Hari. „Ako je Džesika dovoljno dobra, a njena profesorka likovnog me uverava da jeste, škola želi da se ona prijavi za Kraljevski umetnički koledž ili za Umetničku školu Slejd“ „Nije li gospođica Filding išla na Slejd?“ „Jeste i redovno me podseća kako je Džesika daleko bolja slikarka s

petnaest godina nego što je ona bila na poslednjoj godini.“ „To mora da je bolno.“ „Prava muška reakcija. U stvari, gospođica Filding samo želi da Džesika iskoristi svoje mogućnosti i da bude prva devojka iz Red mejdsa koja će osvojiti mesto na Kraljevskom koledžu.“ „To bi bio dvostruki pogodak", primetio je Hari, „pošto je Seb prvi mladić iz Bičkroft abija koji je osvojio najvišu stipendiju za Kembridž.“ „Prvi od 1922“, ispravila ga je Ema. „Skreni levo na sledećem kružnom toku.“ „Mora da te obožavaju u odboru Baringtona“, rekao je Hari dok je izvršavao njen nalog. „Uzgred, za slučaj da si zaboravila, moja najnovija knjiga izlazi sledeće nedelje." „Hoće li te poslati na neko zanimljivo mesto da je promovišeš?“ „Govoriću na književnom ručku Jorkširskog posta u petak i rekli su mi da su prodali toliko karata da moraju da održe promociju na trkalištu u Jorku umesto u lokalnom hotelu.“ Ema se nagnula da ga poljubi u obraz. „Čestitam, dragi moj! „Bojim se da nije do mene jer neću biti jedini govornik." „Kaži mi ko ti je takmac kako bih ga ubila.“ „Ona se zove Agata Kristi.“ „I je li Vilijam Vorik dostojan protivnik Herkulu Poarou?" „Nije još, bojim se. Ali gospođica Kristi je napisala četrdeset devet romana dok sam ja tek završio peti.“ „Možda ćeš je stići dok napišeš četrdeset deveti.“ „Nadajmo se da ću biti te sreće. I šta ćeš ti da radiš dok budem tumarao po zemlji ne bih li dospeo na listu bestselera?" „Rekla sam Rosu da ću u ponedeljak skoknuti do kancelarije. Pokušavam da ga ubedim da odustane od izgradnje Bakingema.“ „Zašto?“ „Nije trenutak da se ulaže toliki novac u luksuzni brod kad putnici sve više naginju avionima." „Shvatam šta hoćeš da kažeš mada bih ja i dalje mnogo radije plovio nego leteo do Njujorka.“ „To je zato što si sredovečan", odgovorila je Ema i potapšala ga po butini. „I obećala sam Džajlsu da ću skoknuti do Barington hola i postarati

se da Marsden sve spremi za njegov i Gvinetin dolazak za vikend." „Marsden će biti više nego spreman za njih.“ „Napuniće šezdeset sledeće godine i znam da razmišlja o penziji." „Teško će mu naći zamenu", primetio je Hari kad su prošli prvi putokaz za Bristol. „Gvinet ne želi da ga zameni. Ona kaže da je krajnje vreme da Džajls uđe u drugu polovinu dvadesetog veka.“ „Šta ima u vidu?“ „Ona misli da će laburisti formirati vladu posle sledećih izbora. A pošto će Džajls gotovo izvesno biti ministar, Gvinet namerava da ga pripremi za taj zadatak, koji podrazumeva da ga posluga ne tetoši. Ona želi da mu ubuduće pomažu samo državni službenici." „Džajlsu se posrećilo kad je upoznao Gvinet." „Nije li vreme da zaprosi sirotu devojku?“ „Jeste, ali i dalje je uzdrman iskustvom s Virdžinijom i ne verujem da je spreman na novo obavezivanje.“ „Onda bi mu bilo bolje da to ostavi za sobom jer se dobre žene kao Gvinet ne sreću često", zaključila je Ema i ponovo se posvetila mapi. Hari je obišao jedan kamion. „I dalje ne mogu da se naviknem na to da Seb više nije školarac.“ „Jesi li planirao nešto za njegov prvi vikend kod kuće?“ „Mislio sam da ga sutra odvedem na utakmicu Glosteršira protiv Blekhita na Kantri graundu.“ Ema se nasmejala. „Gledanje ekipe koja češće gubi nego što pobeđuje jača karakter." „A možda bismo sledeće nedelje mogli da odemo u Old vik“, dodao je, ne obazirući se na njenu primedbu. „Šta se daje?“ „Hamlet.“ „Ko igra princa?“ „Mladi glumac po imenu Piter O’Tul, za koga Seb kaže da je u igri, šta god to značilo." „Biće divno provesti leto sa Sebom. Možda bi trebalo da mu priredimo zabavu pre nego što ode na Kembridž. Da mu pružimo priliku da upozna neke devojke.“

„Imaće više nego dovoljno vremena za devojke. Mislim da je velika šteta što je vlada ukinula obaveznu vojnu službu. Seb bi bio dobar oficir i koristilo bi mu da preuzme odgovornost za druge ljude.“ „Nisi sredovečan“, rekla je Ema kad su skrenuli na prilaz, „već si iz praistorije.“ Hari se nasmejao i zaustavio automobil ispred Menor hausa. Oduševio se kad je ugledao Džesiku kako ih čeka na gornjem stepeniku. „Gde je Seb?“, pitala je Ema čim je izašla iz automobila i zagrlila Džesiku. „Nije se vratio iz škole juče. Možda je otišao pravo u Barington hol i proveo noć kod ujka Džajlsa.“ „Mislio sam da je Džajls u Londonu", rekao je Hari. „Pozvaću ga da pitam hoće li nam se obojica pridružiti na večeri.“ Hari se popeo stepenicama i ušao u kuću. Podigao je slušalicu u predvorju i okrenuo lokalni broj. „Vratili smo se“, rekao je kad se Džajls javio. „Dobro došao kući, Hari. Jeste li se lepo proveli u Americi?" „Nije moglo biti bolje. Ema je bila zvezda, naravno. Mislim da Feldman želi da mu ona bude peta supruga.“ „Pa, to moglo imati izvesne prednosti", primetio jc Džajls. „Obavezivanje nikad nije dugoročno kad je o tom čoveku reč, a dobila bi prilično lepo poravnanje pošto bi sc sve odigralo u Kaliforniji.“ Hari se nasmejao. „Uzgred, je li Seb kod tebe?“ „Nije. U stvari, nisam ga čuo neko vreme. Ali siguran sam da nije daleko. Što ne pozoveš školu i ne pitaš je li i daljc tamo? Javi mi se kad saznaš gde je jer imam vesti za tebe.“ „Važi“, odgovorio je Hari. Spustio je slušalicu i potražio broj direktora škole u imeniku. „Ne brini, draga, on više nije školarac, kao što me stalno podsećaš“, rekao je kad je video Emin zabrinut izraz. „Siguran sam da postoji razumno objašnjenje.“ Pozvao je Bičkroft i zagrlio ženu dok je čekao da se neko javi. „Doktor Benks Vilijams na vezi.“ „Direktore, ovde Hari Klifton. Izvinite što vas uznemiravam po završetku školske godine, ali pitao sam se imate li predstavu gde je moj sin Sebastijan." „Nemam predstavu, gospodine Kliftone. Nisam ga video otkako je

isključen početkom nedelje.“ „Isključen?“ „Bojim se da je tako, gospodine Kliftone. Bojim se da nisam imao izbora.“ „Ali šta je uradio da bi zaslužio tako nešto?“ „Nekoliko manjih prekršaja, uključujući pušenje.“ „A je li bilo i krupnih prekršaja?“ „Uhvaćen je kako pije u svojoj radnoj sobi s jednom sluškinjom." „Zar to zaslužuje isključenje?“ „Možda bih zažmurio s obzirom na to da je bila poslednja nedelja školske godine, ali, nažalost, nisu bili odeveni." Hari je potisnuo smeh, zadovoljan što Ema čuje samo jednu stranu razgovora. „Sutradan sam ga pozvao na razgovor i rekao mu da posle razmišljanja i savetovanja s nastojnikom njegovog doma nisam imao izbora do da ga isključim. Zatim sam mu dao pismo za vas. Očigledno vam ga nije predao „Ali gde bi mogao da bude?“, pitao je Hari. Tek sad se zabrinuo. „Nemam predstavu. Mogu vam reći samo da mu je nastojnik njegovog doma pribavio kartu treće klase do Templ midsa i mislio sam da ga više neću videti. Međutim, tog poslepodneva sam morao da otputujem u London na večeru „Starih momaka" i iznenadio sam se kad sam ga zatekao u istom vozu.“ „Jeste li ga pitali zašto ide u London?" „Učinio bih to“, odvratio je direktor zajedljivo, „da nije izašao izkupeačimmeje video" „Zašto bi to uradio?“ „Verovatno zato što je pušio iako sam ga pre toga upozorio da će biti izbačen ako prekrši još neko školsko pravilo do kraja godine. I dobro je znao da to znači da ću pozvati profesore u Kembridžu i savetovati da povuku stipendiju." „I jeste li to učinili?" „Nisam. Zahvalite mojoj supruzi na tome. Da je bilo po mome, izbacio bih ga i oduzeo mu stipendiju za Kembridž „Zbog pušenja kad nije bio na školskoj teritoriji?“ „To nije njegov jedini prekršaj. Bio je u kupeu prve klase iako nije imao

novca za to i lagao je nastojnika svog doma da će se odmah vratiti u Bristol. To je, povrh svih njegovih ranijih prekršaja, bilo sasvim dovoljno da me uveri kako nije dostojan da studira na mom starom univerzitetu. Ne sumnjam da ću se pokajati zbog svoje popustljivosti.“ „I tad ste ga poslednji put videli?“, pitao je Hari, pokušavajući da ostane miran. „Da, a želim i da više ne čujem za njega“, odgovorio jc direktor i spustio slušalicu. Hari je preneo Emi sve što je rekao osim za slučaj sa služavkom. „Ali gde bi sad mogao da bude?“, pitala je Ema uzrujano. „Prvo ću pozvati Džajlsa i ispričati mu šta se desilo, a onda ćemo odlučiti šta da radimo.“ Hari je ponovo podigao slušalicu i gotovo od reči do reči ponovio razgovor s direktorom škole. Džajls je poćutao nekoliko trenutaka. „Nije teško pogo* diti šta je sigurno prošlo Sebu kroz glavu kad ga je Benks Vilijams video u vozu.“ „Pa, proklet bio ako mi je jasno“, odgovorio je Hari. „Stavi se na njegovo mesto“, rekao je Džajls. „Misli da je izbačen i da je izgubio mesto na Kembridžu zato što ga je direktor uhvatio kako puši u vozu za London kuda je putovao bez dozvole. Verujem da se boji povratka kući i suočavanja s tobom i Emom.“ „Pa, to više nije slučaj, ali i dalje moramo da ga pronađemo i saopštimo mu to. Mogu li ostati u Smit skveru ako odmah dođem u London?“ „Naravno da možeš, ali to nema nikakvog smisla, Hari. Trebalo bi da ostaneš u Menor hausu s Emom. Ja ću otići u London i tako će oba mesta biti pokrivena.“ „Ali trebalo je da provedeš vikend s Gvinet ako si zaboravio." „A Seb mi je sestrić, Hari, ako si zaboravio." „Hvala.“ „Zvaću te čim dođem u London." „Ali rekao si da imaš vesti.“ „To nije važno. Pa, nije važno kao da pronađemo Seba.“ —oOo— Džajls se iste večeri odvezao u London. Kad je stigao u Smit skver,

kućepazitelj mu je potvrdio da se Sebastijan nije javljao. Kad je Džajls preneo tu vest Hariju, pozvao je pomoćnika inspektora u Skotland jardu. Bio je veoma saosećajan, ali istakao je da u Londonu svakog dana prijavljuju nestanak desetak dece, a većina njih je znatno mlađa od Sebastijana. U gradu koji broji osam miliona stanovnika, to je kao traženje igle u plastu sena. Ali rekao je da će obavestiti sve policijske stanice u većim gradovima. Hari i Ema su ostali budni do kasno u noć i zvali Sebastijanovu baku Mejsi, tetku Grejs, Dikinsa, Rosa Bjukenana, Grifa Haskinsa, čak i gospođicu Pariš jer su pokušali da saznaju je li Sebastijan stupio u vezu s bilo kime. Hari je sutradan nekoliko puta razgovarao sa Džajlsom, ali ovaj nije imao nikakve novosti. Igla u plastu sena, zaista. „Kako Ema to podnosi?“ „Loše. Pribojava se najgoreg kako sati prolaze.“ „A Džesika?“ „Neutešna je.“ „Zvaću te čim nešto saznam.“ —oOo— Sledećeg poslepodneva Džajls je zvao Harija iz Donjeg doma da mu kaže kako je na putu za Padington da poseti ženu koja ga je tražila jer je imala vesti o Sebastijanu. Hari i Ema su sedeli pored telefona, očekujući da će ih Džajls pozvati u roku od sat vremena. Međutim, on se ponovo javio tek nekoliko minuta posle devet. „Kaži mi da je živ i zdrav“, rekla je Ema, otevši Hariju slušalicu. „Jeste živ i zdrav“, uverio ju je Džajls, „ali bojim se da je to jedina dobra vest. On je na putu za Buenos Ajres.“ „O čemu pričaš?“, zapanji se Ema. „Šta bi Seb tražio u Buenos Ajresu?" „Nemam predstavu. Mogu ti reći samo da je na brodu Južna Amerika s čovekom po imenu Pedro Martinez, ocem njegovog školskog druga.“ „Bruna“, rekla je Ema. „Je li i on na brodu?“ „Nije. Video sam ga u njegovoj kući na Iton skveru.“ „Odmah ćemo se dovesti u London", odvratila je Ema. „I ujutru ćemo

posetiti Bruna." „Mislim da to nije pametno s obzirom na okolnosti", usprotivio se Džajls. „Zašto?“, upita Ema. „Iz više razloga, između ostalog zato što me je upravo pozvao ser Alan Redmejn, ministar. Zamolio je da mu se sve troje pridružimo sutra u deset ujutru u Dauning stritu. Ne verujem da je reč o slučajnosti."

TRIDESET ČETVRTO POGLAVLJE

„DOBAR

DAN,

SER Alane“, rekao je Džajls kad su ušli u ministrov

kabinet. „Ovo su moja sestra Ema i zet Hari Klifton." Ser Alan Redmejn se rukovao s Harijem i Emom pa im predstavio gospodina Hjuga Spensera. „Gospodin Spenser je zamenik ministra finansija“, objasnio je. „Uskoro će vam postati jasno zašto je prisutan.“ Svi su se smestili za okruglim stolom u sredini kabineta. „Ovaj sastanak je sazvan radi razgovora o veoma ozbiljnim temama“, počeo je ser Alan, „ali pre nego što počnemo, želeo bih da vam kažem, gospodine Kliftone, da sam veliki obožavalac Vilijama Vorika. Vaša najnovija knjiga je na supruginoj strani kreveta te, nažalost, neću smeti da je pročitam dok ona ne okrene poslednju stranu." „To je veoma lepo od vas, gospodine.“ „Za početak ću vam objasniti zašto sam morao tako hitno da vas vidim“, nastavio je ser Alan promenivši ton. „Želim da vas uverim, gospodine i gospođo Klifton, da smo jednako zabrinuti za dobrobit vašeg sina kao i vi, mada se naši interesi možda razlikuju od vaših. Vladu zanima čovek po imenu don Pedro Martinez koji je umešao prste u toliko poslova da imamo ceo ormarić za dokumenta samo za njega. Gospodin Martinez je argentinski državljanin koji ima kuću u Iton skveru, imanje u Šilingfordu, tri broda za krstarenje, više konja za polo u Gards polo klubu u Velikom vindzorskoni parku i ložu na Askotu. Uvek dolazi u London za vreme sezone i ima širok krug prijatelja i saradnika koji misle da je on bogati trgovac stokom. A zašto i ne bi to mislili? On ima trista hiljada jutara pampi u Argentini s oko petsto hiljada grla stoke koja pasu na njima. Iako mu to donosi lepu zaradu, ipak je samo zaklon za njegove zločinačke poduhvate." „Kakve?“, pitao je Džajls.

„Otvoreno govoreći, ser Džajlse, on je međunarodni hohštapler. Pored njega, Morijarti izgleda kao dečak iz hora. Dozvolite da vam ispričam još nešto o onome što znamo o gospodinu Martinezu i onda ću rado odgovoriti na vaša pitanja. Putevi su nam se prvi put ukrstili 1935, kad sam bio specijalni pomoćnik u Ministarstvu rata. Otkrio sam da sarađuje s Nemcima. Blisko je sarađivao s Hajnrihom Himlerom, vođom SS trupa, a znamo i da se u bar tri navrata sreo s Hitlerom. Za vreme rata je stvorio veliko bogatstvo jer je snabdevao Nemce svim sirovinama koje su im nedostajale iako je i dalje živeo na Iton skveru.“ „Zašto ga niste uhapsili?“, pitao je Džajls. „Zato što to nije odgovaralo našim ciljevima“, odgovorio je ser Alan. „Zeleli smo da saznamo ko su njegove veze u Berlinu i šta smeraju. Kad se rat završio, Martinez se vratio u Argentinu i nastavio da se bavi trgovinom stokom. U stvari, nijednom nije otišao u Berlin otkako su Saveznici ušli u grad. Nastavio je da redovno posećuje našu zemlju. Čak je poslao sva tri sina u engleske privatne škole, a kćerka mu je trenutno u Roudinu." „Izvinite što vas prekidam“, umešala se Ema, „ali kako se Sebastijan uklapa u sve to?“ „I nije se uklapao, gospođo Klifton, sve do prošle nedelje, kad je nenajavljen otišao u Iton skver četrdeset četiri i njegov prijatelj Bruno ga je pozvao da mu bude gost.“ „Video sam Bruna nekoliko puta“, rekao je Hari. „Izgledao mi je kao fin mladić.“ „Uveren sam da jeste“, odvratio je ser Alan. „Što samo potkrepljuje sliku o Martinezu kao pristojnom porodičnom čoveku koji voli Englesku. Međutim, kad je drugi put naišao na gospodina Martineza, vaš sin je ne znajući postao deo operacije na kojoj naše zakonske službe rade nekoliko godina." „Drugi put?“, upita Hari. „Osamnaestog juna 1954“, rekao je ser Alan pošto je pogledao beleške. „Martinez je pozvao Sebastijana u restoran Bičkroft arms da proslavi Brunov petnaesti rođendan.“ „Toliko pomno motrite na Martineza?“, pitao je Džajls. „Naravno.“ Sekretar je izvukao smeđu kovertu iz papira pred sobom, izvadio dve novčanice od pet funti i spustio ih na sto. „I gospodin Martinez je u petak

uveče dao vašem sinu ove dve novčanice.“ „ Ali to je više novca nego što je Sebastijan ikad imao“, primeti Ema. „Dajemo mu samo pola krune džeparca nedeljno.“ „Mislim da je Martinez shvatio da će toliki iznos mladiću zavrteti mozak. A onda je izvukao adut i pozvao Sebastijana sa sobom u Buenos Ajres kad je znao da je momak najranjiviji." „Kako ste pribavili dve nasumične novčanice od pet fimti koje je Martinez dao mom sinu?“, pitao je Hari. „Nisu nasumične“, progovorio je čovek iz ministarstva finansija. „Sakupili smo više od deset hiljada tih novčanica za poslednjih osam godina na osnovu podataka koje nam je pružio jedan pouzdani izvor, kako mislim da ih policija naziva.“ „Kog pouzdanog izvora?“, upita Džajls. „Jeste li ikad čuli za esesovca po imenu major Bernhard Kriger?“ Tišina koja je usledila otkrila je da niko nije čuo za njega. „Major Kriger je snalažljiv i pametan čovek koji je bio policijski inspektor u Berlinu pre nego što se pridružio esesovcima. U stvari, on je bio zadužen za odeljenje borbc protiv falsifikovanja. Kad je Engleska objavila rat Nemačkoj, uverio je Himlera da će nacisti oslabiti englesku ekonomiju ako preplave Englesku savršenim kopijama novčanica od pet funti, ali samo ako može da izabere najbolje štampare, bakroresce i retušere iz koncentracionog logora Zahsenhauzen čiji je komandant bio. Međutim, njegov najveći potez bio je da regrutuje čuvenog falsifikatora Salomona Smoljanova, koga je uhapsio i poslao u zatvor najmanje tri puta dok je bio u berlinskoj policiji. Sa Smoljanovim, Krigerovtim je uspeo da falsifikuje oko dvadeset sedam miliona novčanica od pet funti, što je vredelo sto trideset pet miliona funti.“ Hari je zinuo. „U nekom trenutku 1945, dok su saveznici napredovali prema Berlinu, Hitler je naredio da se štamparije unište i imamo razloga da verujemo da je tako i učinjeno. Međutim, nekoliko nedelja pre nego što se Nemačka predala, Kriger je uhapšen dok je s koferom punim falsifikovanih novčanica pokušavao da pređe granicu između Nemačke i Švajcarske. Proveo je dve godine u zatvoru u engleskom sektoru Berlina. Možda bismo izgubili zanimanje za njega da nas Engleska banka nije upozorila da su novčanice pronađene kod Krigera zapravo bile ispravne.

Tadašnji guverner banke je tvrdio da niko ne može da falsifikuje englesku novčanicu od pet funti i ništa ga nije moglo uveriti u suprotno. Ispitali smo Krigera koliko je novčanica u opticaju, ali pre nego što nam je odao podatke, vešto je pregovarao kako bismo ga oslobodili i don Pedro Martinez mu je bio glavni adut.“ Gospodin Spenser je zastao da otpije gutljaj vode, ali niko ga nije prekinuo. „Dogovoreno je da se Kriger pusti na slobodu posle samo tri godine sedmogodišnje kazne, ali pre toga nas je obavestio da se Martinez pre kraja rata dogovorio s Himlerom da prokrijumčari falsifikovane novčanice u vrednosti od dvadeset miliona iz Nemačke i nekako ih dopremi u Argentinu, gde će čekati dalja naređenja. To nije bilo teško čoveku koji je u Nemačku krijumčario sve od tenkova „šerman“ do ruskih podmornica. U zamenu za još jednu godinu svoje kazne, Kriger nam je ispričao da se Himler, zajedno s još nekoliko pažljivo izabranih najviših pripadnika nacističkog vođstva, uključujući možda i Hitlera lično, nadao da će izbeći svoju sudbinu tako što će se domoći Buenos Ajresa, gde će živeti na račun Engleske banke. Međutim, kad je postalo jasno da se Himler i njegovi prijatelji neće pojaviti u Argentini", nastavio je Spenser, „Martinezu je ostalo dvadeset miliona falsifikovanih novčanica kojih je morao da se reši. Što nije bio lak zadatak. Isprva sam odbacio Krigerovu priču kao čistu izmišljotinu ne bi li se izvukao, ali kako su godine prolazile shvatio sam da imamo pravi problem jer se sve više falsifikovanih novčanica pojavljivalo na tržištu kad god bi Martinez bio u Londonu ili se njegov sin Luis kockao u Monte Karlu. To se ponovo dogodilo kad je Sebastijan potrošio jednu novčanicu od pet funti na odelo iz Savii rou i prodavac nije primetio da nije ispravna." „Pre dve godine sam gospodinu Čerčilu rekao koliko sam ozlojeđen stavom Engleske banke“, umešao se sef Alan. „S jednostavnošću genija je izdao naređenje da se nova novča nica od pet funti što pre stavi u promet. Naravno, to se nije moglo učiniti preko noći i kad je Engleska banka konačno objavila da će izdati novu novčanicu od pet funti, upozorila je Martineza kako mu ističe vreme da se reši svog velikofl krivotvorenog bogatstva.“ „A onda su šarlatani iz Engleske banke“, nastavio je ozlojedeni gospodin Spenser, „rekli da će zameniti sve stare novčanice od pet funti za nove do

trideset prvog decembra 1957. Dakle, Martinez je samo morao da prokrijumčari falsifikovane novčanice u Englesku i da ih u banci zameni za legalnu valutu. Procenjujemo da je za poslednjih deset godina, Martinez uspeo da se reši između pet i deset miliona funti tako da mu ostaje još osamdevet sakrivenih u Argentini. Kad smo shvatili da ne možemo promeniti stav Engleske banke, dodali smo zakonsku odredbu u prošlogodišnji budžet kako bismo Martinezu otežali zadatak. Prošlog aprila je postalo protivzakonito da se u Veliku Britaniju unese više od hiljadu funti u gotovini. A on je nedavno otkrio, na svoju štetu, kako ni on ni njegovi saradnici ne mogu preći nijednu evropsku granicu a da im carinici ne rastave prtljag.“ „Ali to i dalje ne objašnjava šta Sebastijan radi u Buenos Ajresu“, istakao je Hari. „Imamo razloga da verujemo, gospodine Kliftone, da je vaš sin uvučen u Martinezovu mrežu“, odgovorio je Spenser. „Mislimo da će ga don Pedro iskoristiti da prokrijumčari poslednjih osam-devet miliona funti u zemlju. Ali ne znamo ni kako ni kad.“ „To znači da je Sebastijan u velikoj opasnosti?“, pitala je Ema, gledajući pravo u ministra. „I da i ne“, odgovorio je ser Alan. „Neće mu faliti dlaka s glave sve dok ne zna zašto ga je Martinez zapravo pozvao u Argentinu. Ali ako sazna istinu dok je u Buenos Ajresu, a po svemu zaključujem da je pametan i snalažljiv, nećemo oklevati da ga odmah prebacimo u bezbednost naše ambasade." „Zašto to onda ne učinite čim se iskrca s broda?“, pitala je. „Naš sin nam je mnogo vredniji od deset miliona funti bilo čijeg novca“, dodala je, pogledom tražeći podršku od Harija. „Zato što bi to upozorilo Martineza da znamo šta smera“, odvratio je ser Alan. „Ali postoji opasnost da Seb bude žrtvovan kao pion u šahovskoj partiji nad kojom nemate kontrolu." „To se neće desiti sve dok on ne zna šta se dešava. Uvereni smo da se Martinez ne može nadati da će prebaciti toliku sumu bez pomoći vašeg sina. Sebastijan nam je jedina prilika da saznamo kako to namerava da izvede.“ „On ima sedamnaest godina“, podsetila ga je Ema bespomoćno. „Nije mnogo mlađi nego što je vaš suprug bio kad su ga uhapsili zbog ubistva ili kad je ser Džajls odlikovan Vojnim krstom

„Tad su okolnosti bile potpuno drugačije“, usprotivila se Ema. „Neprijatelj je isti“, odvratio je ser Alan. „Znamo da bi Seb želeo da pomogne kako god može“, rekao je Hari i uhvatio Emu za ruku, „ali ne radi se o tome. Opasnost je prevelika.“ „U pravu ste, naravno“, odgovorio je ministar. „Ako nam kažete da ga stavimo pod našu zaštitu čim se iskrca s broda, odmah ću izdati naređenje. Međutim", nastavio je pre nego što je Ema stigla da se složi, „imamo plan. Ali ne može uspeti bez vaše saradnje.“ Čekao je da čuje protivljenje, ali svi su ćutali. „Južna Amerika će pristati u Buenos Ajres tek za pel dana“, nastavio je ser Alan. „Da bi naš naum uspeo, moramd pre toga da prosledimo poruku našem ambasadoru.“ „Zašto ga jednostavno ne pozovete telefonom?", pitao je Džajls. „Voleo bih da je tako lako. U međunarodnoj telefon skoj centrali u Buenos Ajresu radi dvanaest žena i sve su na Martinezovom platnom spisku. Isto se odnosi na telegrafsku službu. Njihov zadatak je da izdvoje svaki podatak koji bi mogao da mu bude zanimljiv, o političarima, bankarima, poslovnim ljudima, čak i policijskim operacijama, kako bi to iskoristio i zgrnuo još više novca. Zvona na uzbunu bi se oglasila pri samom pomenu njegovog imena i za nekoliko minuta bi obavestili njegovog sina Dijega. U stvari, nekoliko puta smo to iskoristili kako bismo poturili Martinezu lažne podatke, ali to je previše opasno u ovoj prilici." „Ser Alane“, rekao je zamenik ministra finansija, „zašto ne ispričate gospodinu i gospođi Klifton šta imate na umu i pustite ih da odluče?“

TRIDESET PETO POGLAVLJE

UŠAO JE NA aerodrom i pošao pravo prema natpisu Samo za posadu. „Dobro jutro, kapetane Meju“, rekao mu je dežurni službenik pošto je pogledao njegov pasoš. „Kuda danas letite, gospodine?“ „U Buenos Ajres.“ „Želim vam srećan put.“ Pošto su mu pregledali prtljag, prošao je carinu i uputio se pravo prema kapiji broj jedanaest. Ne zaustavljaj se, ne gledaj oko sebe, ne privlači pažnju na sebe - glasila su uputstva anonimnog čoveka koji je više navikao da posluje sa špijunima nego s piscima. Poslednjih četrdeset ošam sati kao da nisu imali kraja nakon što je Ema konačno pristala, iako nerado, da im on pomogne u operaciji Kraj. Posle toga nije bilo predaha, kao što je njegov stari viši vodnik govorio. Isprobavanje pilotske uniforme Britanske prekomorske vazduhoplovne korporacije oduzelo je jedan sat, fotografisanje za lažni pasoš još jedan; podučavanje o njegovom novom identitetu, koji uključuje bivšu ženu i dvoje detc. tri sata; lekcija o dužnostima savremenog pilota, tri sala, turističko upoznavanje s Buenos Ajresom, jedan sat; a ipak je imao još mnogo pitanja kad je večerao sa ser Alanoni n njegovom klubu. Pre nego što je izašao iz Ateneuma da bi proveo besanu noć u Džajlsovoj kući u Smit skveru, ser Alan mu je pružio debelu fasciklu, aktovku i ključ. „Pročitajte sve u ovoj fascikli na putu do Buenos Ajresa, a potom je predajte našem ambasadoru, koji će je uništi ti. Uzeli smo vam sobu u hotelu Milonga. Naš ambasador gospodin Filip Metjuz očekuje vas u deset ujutru u subotu u ambasadi. Takođe ćete mu predati ovo pismo gospodina Selvina Lojda, ministra spoljnih poslova, koje objašnjava zašto ste u Argentini.“ Stigao je do kapije i odmah prišao službenici za pultom. „Dobro jutro, kapetane“, rekla je pre nego što je stigao da otvori pasoš.

„Nadam se da ćete uživati u letu.“ Izašao je na pistu, popeo se u avion i ušao u praznu kabinu prve klase. „Dobro jutro, kapetane Meju“, pozdravila ga je privlačna mlada žena. „Ja sam Anabel Karik, glavna stjuardesa." Zbog uniforme i discipline se osetio kao da je ponovo u vojsci, iako se sad borio protiv drugog neprijatelja. A možda i istog, kako je ser Alan natuknuo? „Odvešću vas do vašeg sedišta.“ „Hvala, gospođice Karik“, odgovorio je dok ga je vodila prema zadnjem delu kabine prve klase. Dva prazna sedišta, ali znao je da će samo jedno biti zauzeto. Ser Alan ne prepušta takve stvari slučaju. „Prvi deo leta trajaće oko sedam sati“, rekla je stjuardesa. „Hoćete li da popijete nešto pre nego što poletimo, kapetane?“ „Samo čašu vode, hvala.“ Skinuo je kapu i spustio je na sedište pored sebe pa stavio aktovku na pod ispod sedišta. Rečeno mu je da je ne otvara sve dok avion ne poleti i da se postara da niko ne vidi šta čita. Mada se u dosijeu Martinez nijednom ne spominje po imenu već samo kao „subjekat“. Nekoliko trenutaka kasnije, prvi putnici su počeli da se ukrcavaju. Narednih dvadeset minuta su tražili svoja mesta, stavljali torbe u pregrade nad glavom, skidali mantile a neki i sakoe, smeštali se, pijuckali šampanjac, vezivali pojaseve, birali novine ili časopise i čekali na reči: „Ovde vaš kapetan“. Hari se osmehnuo na pomisao da kapetanu pozli za vreme leta i da gospođica Karik dojuri do njega da zatraži pomoć. Kako bi reagovala kad bi joj odgovorio da je služio u engleskoj trgovačkoj mornarici i američkoj vojsci, ali nikad u vazdušnim snagama? Avion je rulao po pisti, ali Hari nije otključao aktovku sve dok se nisu našli u vazduhu i kapetan isključio znak za vezivanje pojaseva. Izvadio je debelu fasciklu, otvorio je i počeo da čita kao da se sprema za ispit. Kao da je čitao roman Ijana Fleminga; jedina razlika je bila u tome što je on dobio ulogu kapetana Bonda. Kako je Hari okretao stranice, tako se Martinezov život pružao pred njim. Kad je napravio predah za večeru, nehotice je pomislio kako je Ema bila u pravu da nisu smeli dozvoliti da se Sebastijan petlja s tim čovekom. Bilo je previše opasno. Međutim, složio se s njom da će se vratiti sledećim avionom u London sa

Sebastijanom pored sebe ako mu se učini da je sinovljev život u opasnosti. Pogledao je kroz prozor. Umesto da leti na jug, trebalo je da tog jutra s Vilijamom Vorikom krene na turneju na sever. Radovao se tome što će upoznati Agatu Kristi na književnom ručku u Jorkširskom postu. Umesto toga, on je išao u Južnu Ameriku, u nadi du neće sresti don Pedra Martineza. Zatvorio je fasciklu, vratio je u aktovku, gurnuo je ispođ sedišta i utonuo u lak san, iako nije zaboravio na „subjekta". Martinez je s četrnaest godina napustio školu i zaposlio sc kao šegrt u jednoj kasapnici. Otpušten je nekoliko meseci kasnije (ne zna se zbog čega) naučivši samo kako da rasko mada leš. Nekoliko dana pošto je ostao bez posla, subjekl se posvetio sitnom kriminalu uključujući krađu, otimačinu i haranje automata, zbog čega je uhapšen i osuđen na šest meseci zatvora. U zatvoru je delio ćeliju s Huanom Delgadom, sitnim kriminalcem koji je proveo više vremena iza rešetaka nego na slobodi. Kad je Martinez pušten, pridružio se Huanovoj bandi i ubrzo postao njegov najpoverljiviji pomagač. Huana su ponovo uhapsili i Martinez je ostao da predvodi carstvo koje se smanjivalo. Tad je imao sedamnaest godina, kao Sebastijan danas, i bio je spreman za zločinački život. Ali sudbina je dovela do neočekivanog obrta kad se zaljubio u Konsuelu Tores, telefonsku operatorku za međunarodne pozive. Međutim, njen otac, lokalni političar koji je nameravao da se kandiduje za gradonačelnika Buenos Ajresa, jasno je kćerki stavio do znanja kako ne želi sitnog kriminalca za zeta. Konsuela se nije obazirala na očeve reči, udala se za Pedra Martineza i rodila četvoro dece, po ispravnom južnoameričkom redu, tri dečaka i potom devojčicu. Martinez je konačno stekao tastovo poštovanje kad je prikupio neophodnu gotovinu za pobedničku izbornu kampanju za gradonačelnika. Kad se gradonačelnik ustoličio u gradskoj skupštini, nijedan gradski ugovor nije zaobišao Martinezove ruke, uvek s dopunskih dvadeset pet odsto za „troškove usluge“. Međutim, subjektu su ubrzo dosadili i Konsuela i lokalna politika. Počeo je da širi svoja zanimanja kad je shvatio da će evropski rat doneti bezbroj mogućnosti onima koji tvrde da su neutralni. Iako je Martinez naginjao tome da podrži Engleze, Nemci su mu pružili priliku da svoje malo bogatstvo pretvori u veliko. Nacističkom režimu su bili potrebni prijatelji koji mogu da isporučuju

robu i, mada je subjekat imao samo dvadeset jednu godinu kad je prvi put otputovao u Berlin s praznom narudžbenicom, vratio se nekoliko meseci kasnije s porudžbinama za sve od italijanskih cevi do grčkog naftnog tankera. Kad god je pokušao da sklopi posao, subjekat je stavljao do znanja kako je blizak prijatelj rajhsfirera Hajnriha Himlera i da je nekoliko puta sreo her Hitlera. Sledećih deset godina, subjekat je spavao u avionima i na brodovima, u vozovima, autobusima a jednom čak i u konjskoj prikolici jer je putovao po svetu kako bi nabavio sve s dugačkog spiska nemačkih porudžbina. Njegovi sastanci s Himlerom postajali su sve učestaliji. Pred kraj rata, kad je saveznička pobeda izgledala neminovna, a rajhsmarka je propala, vođa SS-a je počeo da plaća subjekta u gotovini; novim engleskim novčanicama od pet funti, vrućim iz štamparije Zahsenhauzena. Subjekat je potom prelazio granicu i menjao novac u Ženevi za švajcarske franke. Don Pedro je stvorio Bogatstvo mnogo pre kraja rata. Ali . tek kad su se saveznici našli nadomak nemačke prestonice, Himler mu je pružio životnu priliku. Njih dvojica su rukovanjem zapečatila dogovor i subjekat je napustio Nemačku s dvadeset miliona u novčanicama od pet funti, svojom podmornicom i mladim poručnikom iz Himlerovog ličnog osoblja koji nikad više nije kročio u otadžbinu. Kad se vratio u Buenos Ajres, subjekat je kupio jedmi propalu banku za pedeset miliona pesosa, sakrio svojih dva deset miliona funti u trezor i čekao da se preživeli pripadnici nacističke hijerarhije pojave u Buenos Ajresu i uzmu svoju penzionu polisu. —oOo— Ambasador je zurio u traku koja je izlazila iz tandrčučeg telegrafa u drugom kraju kancelarije. Poruka je iz Londona. Ali kao i sve direktive Ministarstva spoljnih poslova, moraće da čita između redova jer svi znaju da je argentinska tajna služba istovremeno dobila istu poruku, u kancelariji samo stotinak metara dalje uz ulicu. Piter Mej, kapiten engleskog kriket tima, otvoriće utakmicu

prvog dana kvalifikacija na Lordsu u subotu u deset. Imam dve karte za utakmicu i nadam se da će kapetan Mej moći da vam se pridruži. Ambasador se osmehnuo. Dobro je znao, kao i svaki engleski školarac, da utakmice kvalifikacija uvek počinju u 11.30 četvrtkom i da Piter Mej nije izveo početni udarac. Ali Engleska nikad nije ratovala sa zemljom u kojoj se igra kriket. —oOo— „Jesmo li se već sreli negde, druže?“ Hari je brzo zatvorio fasciklu i pogledao sredovečnog čoveka koji je očigledno živeo od ručkova za „reprezentaciju“. Jednom rukom se pridržavao za naslon praznog sedišta ispred sebe, a u drugoj je držao čašu crnog vina. „Ne bih rekao“, odgovorio je Hari. „Mogao bih se zakleti da jesmo“, nastavio je čovek, zureći u njega. „Možda sam vas zamenio s nekim.“ Hari je odahnuo kad je čovek slegnuo ramenima i nesigurno pošao natrag prema svom sedištu u prednjem delu kabine. Taman je hteo da ponovo otvori fasciklu i nastavi da čita o Martinezu kad se čovek okrenuo i polako vratio do njega. „Jeste li poznati?" Hari se nasmejao. „To je malo verovatno. Kao što vidite, ja sam pilot Britanske prekomorske vazduhoplovne korporacije i to već dvanaest godina.“ „Dakle, niste iz Bristola?“ „Nisam“, odgovorio je Hari, držeći se svog novog identiteta. „Rođen sam u Epsomu i sad živim u Juelu.“ „Za trenutak ću se setiti na koga me podsećate." Čovek je ponovo pošao prema svom sedištu. Hari je otvorio fasciklu, ali pre nego što je stigao da pročita ijedan red, čovek se, kao Dik Vitington, 22 treći put okrenuo. Ovog puta je podigao Harijevu kapu i srušio se na sedište pored njega. „Da ne pišete knjige, kojim

slučajem?“ „Ne“, odgovorio je Hari odlučnije. Utom je gospođica Karik prošla, noseći koktele na poslužavniku. Izvio je obrve i uputio joj pogled kojim je poručio da mu pritekne upomoć. „Podsećate me na jednog pisca iz Bristola, ali proklet bio ako mogu da se setim kako se zove. Jeste li sigurni da niste iz Bristola?“ Pomnije se zagledao u njega pa dunuo oblak dima Hariju u lice. Hari je video da gospođica Karik otvara vrata kokpita. „Mora da vodite zanimljiv život kao pilot...“ „Ovde vaš kapetan. Pred nama je turbulencija. Molim sve putnike da se vrate na svoja sedišta i vežu pojaseve." Gospođica Karik se vratila u kabinu i pošla pravo prema zadnjem delu. „Izvinite što vas uznemiravam, gospodine, ali kapetan je rekao da se svi putnici.. „Da, čuo sam“, prekinuo ju je čovek i ustao, ali pre toga je dunuo još jedan oblak dima prema Hariju. „Setiću se na koga me podsećate“, rekao je i polako se vratio na svoje sedište.

TRIDESET ŠESTO POGLAVLJE

ZA

etape putovanja do Buenos Ajresa, Hari je pročitao sve o don Pedru Martinezu. Posle rata, subjekat je strpljivo čekao u Argentini, sedeći na planini gotovine. Himler je izvršio samoubistvo pre suđenja u Nirnbergu, dok su šestorica pristalica s njegovog spiska osuđena na smrt. Još osamnaestoro je poslato u zatvor, uključujući majora Bernharda Krigera. Niko nije pokucao na don Pedrova vrata da traži svoju polisu osiguranja. Hari je okrenuo stranicu i video da je ostatak posvećen subjektovoj porodici. Malo je predahnuo pre nego što je nastavio da čita. Martinez ima četvoro dece. Njegov prvorođeni sin Dijego izbačen je iz Haroua pošto je vezao novog učenika za usijani radijator. Vratio se u domovinu bez diplome i pridružio se ocu. Tri godine kasnije je diplomirao iz zločina. Iako je Dijego nosio odela na pruge i dvoredno kopčanje krojena u Savil rou, proveo bi većinu vremena u robijaškoj uniformi da njegov otac nije imao bezbroj sudija, policajaca i političara na platnom spisku. Drugi sin Luis je sazreo od dečaka u plejboja za vreme jednog letnjeg raspusta na francuskoj Rivijeri. Sad uglavnom provodi vreme za stolovima za rulet u Monte Karlu i kocka se očevim novčanicama od pet funti ne bi li ih ponovo zaradio u drugoj valuti. Kad god bi Luis bio srećne ruke, franci bi se slili na don Pedrov račun u Ženevi. Ali Martinez se i dalje ljutio što kasino uzima mnogo više od njega. Treće dete, Bruno, nije povuklo na oca i imalo je više majčinih vrlina nego očevih nedostataka iako je Martinez rado podsećao prijatelje u Londonu kako će mu sin u septembru poći na Kembridž. Malo se zna o četvrtom detetu, Mariji Terezi, koja je i dalje u školi Roudin i uvek provodi raspust s majkom. Hari je prestao da čita kad mu je gospođica Karik poslužila večeru, ali VREME DRUGE

nije mogao da izbaci prokletog čoveka iz glave ni dokje jeo. U posleratnim godinama Martinez je počeo da povećava bankovne rezerve. Banka podrške zemljoradničkim porodicama otvarala je račune klijentima koji su posedovali zemlju, ali ne i novac. Martinezove metode bile su primitivne, ali delotvorne. Pozajmljivao je zemljoradnicima koliko god novca im je bilo potrebno, po neumerenim kamatama, sve dok vrednost njihove zemlje pokriva kredit. Ako klijenti nisu mogli da plate kvartalnu kamatu, dobijali su obaveštenje da imaju rok od devedeset dana da izmire celo dugovanje. Kad to ne bi uradili, a uglavnom niko nije, banka je konfiskovala zemlju i dodavala je ogromnom broju jutara koje je Martinez već stekao. Dijego bi posetio svakoga ko bi se pobunio i preoblikovao mu lice; znatno jeftinije i delotvornije od unajmljivanja advokata. Jedino što je moglo da pokvari sliku srdačnog trgovca stokom koju je Martinez tako brižljivo negovao u Londonu bila je činjenica da se njegova žena Konsuela napokon opametila i zatražila razvod. Pošto se brakorazvodna parnica vodila u Buenos Ajresu, Martinez je svima u Londonu koji bi ga pitali govorio da je Konsuela obolela od raka i umrla i time svaku moguću društvenu mrlju pretvorio u saosećanje. Pošto Konsuelin otac nije ponovo izabran za gradonačelnika - Martinez je podržao protivničkog kandidata - završila je u jednom selu nekoliko kilometara dalje od Buenos Ajresa. Dobijala je mesečnu alimentaciju, koja joj nije omogućavala ni da često kupuje u prestonici a kamoli da otputuje u inostranstvo. A na njenu žalost, samo jedan sin je želeo da ostane u vezi s njom, a on je sad živeo u Engleskoj. Samo jedan čovek koji nije bio član porodice Martinez zaslužio je stranicu u Harijevoj fascikli: Karl Ramirez, koga je don Pedro zaposlio kao batlera/čoveka za sve poslove. Iako je Ramirez imao argentinski pasoš, neverovatno je ličio na izvesnog Karla Ota Lunsdorfa, člana nemačkog olimpijskog rvačkog tima 1936, koji je kasnije postao esesovski poručnik, specijalizovan za isleđivanja. Ramirezovi papiri bili su gotovo jednako zadivljujući kao Martinezove novčanice od pet funti, a gotovo izvesno su potekli iz istog izvora. Gospođica Karik je sklonila poslužavnik s večerom i ponudila kapetanu Meju brendi i cigaru, što je učtivo odbio i zahvalio joj na turbuleftciji.

Osmehnula se. „Ispostavilo se da nije bilo tako strašno kao što je kapetan prvobitno mislio“, odgovorila je, potisnuvši osmeh. „Rekao mi je da vam prenesem kako možete da nam se pridružite u autobusu ako ste odseli u hotelu Milonga i tako izbegnete gospodina Boltona“, Hari je podigao obrvu, „čoveka iz Bristola, koji je potpuno uveren da vas je već negde video." Hari je nehotice primetio kako je gospođica Karik više puta pogledala njegovu levu ruku, na kojoj je bleda pruga na domalom prstu jasno nagoveštavala da je skinuo burmu Kapetan Piter Mej se razveo od žene Andžele pre samo dve godine. Imaju dvoje dece: desetogodišnjeg Džima, koji nada da će pohađati epsomski koledž, i osmogodišnju Sali, koja ima svog ponija. Čak je imao fotografiju kao dokaz Hari je predao Emi burmu na čuvanje pre nego što je otpu tovao. Još nešto što nije odobravala. —oOo— „London hoće da primim kapetana Pitera Meja u deset sutra ujutru“, rekao je ambasador. Njegova sekretarica je pribeležila ime u rokovnik. „Želite li da saznam nešto o kapetanu Meju?“ „Ne, pošto nemam predstavu ko je on ni zašto Ministarstvo spoljnih poslova želi da ga primim. Samo se postarajte da ga uvedete u moju kancelariju čim stigne.“ —oOo— Hari je sačekao da svi putnici izađu pre nego što se pridružio posadi. Prošao je carinu i izašao iz aerodromske zgrade, gde je čekao jedan minibus. Vozač je stavio njegov kofer u prtljažni deo i Hari je ušao. Dočekala ga je nasmešena gospođica Karik. „Mogu li da vam se pridružim?“, pitao je. „Naravno“, odgovorila je i pomerila se da mu napravi mesta. „Ja sam Piter“, predstavio se i pružio joj ruku. „Anabel. Šta vas dovodi u Argentinu?“, pitala je kad je autobus pošao prema gradu.

„Moj brat Dik radi ovde. Nismo se videli nekoliko godina te sam odlučio da doputujem na njegov četrdeseti rođendan." „Vaš stariji brat?“ Anabel se široko osmehnula. „Čime se bavi?“ „On je inženjer. Već pet godina pravi nacrte za izgradnju brane u Panami.“ „Nikad čula.“ „Nema razloga da čujete. To je usred nedođije." „Pa, doživeće kulturni šok kad dođe u Buenos Ajres jer je to najkosmopolitskiji grad na svetu. Meni je svakako omiljena stanica.“ „Koliko dugo ćete ostati ovog puta?“, pitao je Hari kako bi promenio temu pre nego što mu ponestane pojedinosti o nedavno usvojenoj porodici. „Četrdeset osam sati. Poznajete li Buenos Ajres, Pitere? Ako ne, onda vas čeka pravo uživanje.“ „Ne, ovo mi je prva poseta", odgovorio je, savršeno znajući svoju ulogu. Nemojte da izgubite koncentraciju, upozorio ga je ser Alan, jer tad možete da zabrljate. „I kojom rutom obično letite?“ „Transatlantskom - Njujork, Boston i Vašington." Anonimni čovek iz Ministarstva spoljnih poslova izabrao je tu rutu jer uključuje tri grada koja je Hari posetio na književnoj turneji. „Zvuči zabavno. Ali svakako se upoznajte s noćnim životom dok ste ovde. Ameri izgledaju konzervativno naspram Argentinaca.“ „Ima li neko posebne mesto gde bi trebalo da odvedem brata?“ „U Gušteru su najbolji igrači tanga, ali rekli su mi da Mažestik ima najbolju kuhinju iako je nisam probala. Posada uglavnom završi u klubu Matador u Aveniji nezavisnosti. Dobrodošli ste da nam se pridružite s bratom ako imate vremena." „Hvala“, odgovorio je Hari. Autobus se zaustavio ispretl hotela. „Možda ću to i učiniti.“ Odneo je njen kofer u hotel. „Ovaj hotel je jeftin i vedar“, rekla mu je dok su uzimall ključeve. „Ako hoćete da se okupate a nećete da čekate da se voda ugreje, najbolje je da to učinite kasno uveče ili rano ujutru“, dodala je kad su ušli u jedini lift. Na četvrtom spratu se pozdravio s Anabelom i potražio sobu 469 u slabo osvetljenom hodniku. Kad je ušao, video je da soba nije mnogo bolja od hodnika. Veliki bračni krevet ulegnut na sredini, česma iz koje je kapala

smeđa voda, držač za peškire na kome je bio samo peškirić za lice i obaveštenje da je kupatilo na kraju hodnika. Setio se poruke ser Alana: Uzeli smo vam sobu u hotelu u koji Martinez i njegovi druškani nikad ne bi kročili. Već je shvatio zbog čega. Trebalo je da postave njegovu majku za upravnicu ovog hotela, po mogućstvu još juče. Skinuo je pilotsku kapu i seo na ivicu kreveta. Zeleo je da pozove Emu i kaže joj koliko mu nedostaje, ali ser Alan je bio veoma jasan: bez telefonskih poziva, bez noćnih klubova, bez obilazaka grada; nemojte ni izlaziti iz hotela dok ne dođe vreme da odete u ambasadu. Podigao je noge na krevet i spustio glavu na jastuk. Mislio je o Sebastijanu, Emi, ser Alanu, Martinezu, klubu Matador... Kapetan Mej je zaspao.

TRIDESET SEDMO POGLAVLJE

KAD

HARI

PROBUDIO,

odmah je upalio lampu pored kreveta i pogleđao na sat. 2.26. Opsovao je kad je shvatio da se nije svukao. Umalo nije pao s kreveta; prišao je prozoru i zagledao se u grad koji je, sudeći po zvucima saobraćaja i blistavim svetlima, očigledno još bio veoma budan. Navukao je zavese, svukao se i vratio u krevet, nadajući se da će ponovo brzo zaspati. Ali misli o Martinezu, Sebu, ser Alanu, Emi, Džajlsu čak i Džesiki odagnale su san. Što se više trudio da se opusti i izbaci ih iz glave, to su više zahtevale njegovu pažnju. U 4.30 je odustao i odlučio da se okupa. I tad je zaspao. Kad se probudio, skočio je s kreveta i razmakao zavese da vidi prve sunčeve zrake kako kupaju grad. Pogledao je na sat. 7.10. Osećao se prljavo i osmehnuo pri pomisli na dugo kupanje toplom vodom. Otišao je da potraži ogrtač, ali hotel je mogao da mu pruži samo tanki peškir i komadić sapuna. Izašao je u hodnik i pošao prema kupatilu. Na kvaci je bio okačen znak Occupado i čuo je pljuskanje vode iznutra. Odlučio je da sačeka kako niko ne bi zauzeo njegovo mesto u redu. Kad su se vrata konačno posle dvadesetak minuta otvorila, našao se pred čovekom koga se nadao da nikad više neće sresti. „Dobro jutro, kapetane“, pozdravio ga je i preprečio mu put „Dobro jutro, gospodine Boltone“, odgovorio je i poku šao da se provuče pored njega. „Nema žurbe, druže stari“, rekao je. „Potrebno je petna est minuta da se kada isprazni i još petnaest da se ponovo napuni.“ Hari se nadao da će Bolton shvatiti mig i otići ako bude ćutao. Ali ovaj to nije učinio. „Vaša pljunuta kopija“, nastavio je uporni radoznalac, „piše detektivske romane. Čudno je što se sećam imena detektiva, Vilijam Vorik, ali proklet bio ako mogu da se setim imena pisca. Na vrhu mi je jezika.“ SE

Kad su čuli kako poslednje kapi vode klokoću niz odvod, Bolton se nerado pomerio kako bi ga propustio u kupatilo. „Na vrhu mi je jezika”‚ ponovio je Bolton i pošao niz hodnik. Hari je zatvorio vrata i zaključao ih. Čim je odvrnuo slavinu, neko je pokucao na vrata. „Koliko dugo ćete se zadržati?“ Kad se kada dovoljno napunila da može da uđe, čuo je kako dva čoveka razgovaraju pred vratima. Ili pak trojica? Komadić sapuna je izdržao dok nije stigao do stopala, a peškir je bio natopljen dok je obrisao nožne prste. Otvorio je vrata i ugledao red zlovoljnih gostiju. Pokušao je da ne misli o tome šta će biti dok i poslednji ne siđe na doručak. Gospođica Karik je bila u pravu, trebalo je da se okupa kad se probudio usred noći. Hari se vratio u sobu, obrijao i brzo obukao, shvativši da nije ništa jeo otkako je izašao iz aviona. Zaključao je sobu, spustio se liftom u prizemlje i otišao do trpezarije. Kad je ušao, odmah je ugledao gospodina Boltona kako sedi sam i maže marmeladu na parče tosta. Hari se okrenuo i potrčao. Pomislio je na sobnu uslugu, ali odmah je odustao od toga. Sastanak s ambasadorom je tek u deset, a iz uputstava je znao da mu treba samo deset-petnaest minuta pešice do ambasade. Prošetao bi i potražio neki restoran da mu ser Alan nije više puta ponovio: bez nepotrebnog pojavljivanja u javnosti. Bez obzira na to, odlučio je da izađe malo ranije i polako hoda. Odahnuo je kad je video da gospodin Bolton ne vreba u hodniku, liftu ili predvorju i što je uspeo da izađe iz hotela bez susreta s njim. Tri bloka desno pa dva levo i naći će se na Plazi de Majo, pisalo je u turističkom vodiču. Deset minuta kasnije, ispostavilo se da je to tačno. Na trgu su podizali engleske zastave i Hari se zapitao zbog čega to rade. Prešao je ulicu, što nije lako u gradu koji se ponosi time što nema semafore, pa nastavio Avenijom ustavnosti. Načas se zaustavio da se divi spomeniku čoveku po imenu Estrada. Uputstva su glasila da će posle dve stotine metara naići na kapiju od kovanog gvožđa s kraljevskim grbom. Hari se našao ispred ambasade u 9.33. Još jedan krug oko bloka: 9.43. Još jednom, još sporije. 9.56. Konačno je ušao na kapiju, prešao dvorište posuto šljunkom i popeo se uz desetak stepenika, gde mu je vrata otvorio

stražar čije su medalje otkrivale da je služio u ratu. Poručnik Hari Klifton iz Teksaških rendžera poželeo je da zastane i proćaska s njim, ali ne danas. Prilazio je prijemnici kad je jedna mlada žena pošla prema njemu i pitala: „Jeste li vi kapetan Mej?“ „Jesam.“ „Ja sam Beki Šo, ambasadorova lična sekretarica. On me je zamolio da vas odmah odvedem u njegovu kancelariju.“ „Hvala.“ Povela ga je niz hodnik s crvenim tepihom, na čijem se kraju zaustavila, tiho pokucala na dvokrilna vrata što ulivaju strah i ušla, ne čekajući odgovor. Bojazan da ga ambasador ne očekuje pokazala se neosnovanom. Ušao je u veliku raskošnu sobu i zatekao ambasadora za radnim stolom ispred velikih polukružnih prozora. Sitan čovek četvrtaste vilice iz koga je izbijala snaga ustao je i hilro prišao Hariju. „Drago mi je, kapetane Meju“, rekao je i odlučno se ruko vao s njim. „Jeste li za kafu, a možda i za keks sa đumbirom?“ „Keks sa đumbirom“, ponovio je Hari. „Hoću, hvala.“ Ambasador je klimnuo glavom i sekretarica je brzo izašla iz kancelarije, zatvorivši vrata za sobom. „Moram biti iskren prema vama, druže stari“, počeo je ambasador dok je vodio Harija prema udobnim naslonjača ma koje su gledale na pokošen travnjak s nekoliko aleja ruža. Kao da su u okolini Londona. „Nemam predstavu kakav je ovo sastanak osim da je važan čim je ministar želeo da vas hitno primim. On nije čovek koji traći ičije vreme.“ Hari je izvadio kovertu iz džepa sakoa i pružio je ambasadoru zajedno s debelom fasciklom koja mu je poverena. „Ne dobijam ovo često“, rekao je ambasador dok je gledao grb na poleđini koverte. Vrata su se otvorila i Beki je unela poslužavnik s kafom i keksom. Spustila ga je na stočić između njih. Ambasador je otvorio pismo ministra spoljnih poslova i polako ga pročitao mada nije progovorio sve dok Beki nije izašla. „Mislio sam da ne mogu saznati ništa novo o don Pedru Martinezu, ali izgleda da sam pogrešio. Što ne biste počeli od početka, kapetane Meju?“ „Zovem se Hari Klifton", počeo je. Popio je dve kafe i pojeo šest keksa

od đumbira dok je objasnio zašto je odseo u hotelu Milonga i zašto ne može da telefonira sinu i kaže mu da se odmah vrati u Englesku. Iznenadio ga je ambasadorov odgovor. „Znate li, gospodine Kliftone, da mi je ministar spoljnih poslova naložio da ubijem Martineza, učinio bih to s velikim zadovoljstvom. Ne mogu zamisliti koliko je života taj čovek uništio.“ „Bojim se da će moj sin biti sledeći u nizu.“ „Neće ako se ja pitam. Dobro, koliko sam shvatio, najvažnije je da se pobrinemo za bezbednost vašeg sina. Drugi zadatak, a verujem da ser Alan misli da je jednako važan, jeste da otkrijemo kako Martinez namerava da prokrijumčari toliku sumu novca na carini. Očigledno ser Alan misli“, pogledao je pismo, „kako je vaš sin jedini koji bi mogao da otkrije kako to namerava da uradi. Jesam li dobro procenio?" „Jeste, gospodine, ali on neće moći to da postigne ukoliko ne razgovaram s njim bez Martinezovog znanja.“ „Razumem.“ Ambasador se naslonio, zažmurio i sklopio prste kao da se moli. „Moramo da ponudimo Martinezu", rekao je i dalje žmureći, „nešto što novac ne može da kupi.“ Skočio je, prišao prozoru i zagledao se u travnjak, gde je nekoliko članova osoblja pripremalo teren za vrtnu zabavu. „Rekli ste da Martinez i vaš sin tek sutra stižu u Buenos Ajres?“ „Brod Južna Amerika bi trebalo da pristane sutra oko šest ujutru.“ „I nesumnjivo znate za predstojeću zvaničnu posete princeze Margarete?" „Dakle, zato je toliko engleskih zastava na Plazi de Majo.“ Ambasador se osmehnuo. „Njeno visočanstvo će biti s nama četrdeset osam sati. Vrhunac njene posete jeste zabava u njenu čast u ambasadi u ponedeljak posle podne, na koju će biti pozvani svi koji nešto znače u Buenos Ajresu. Martinez nije na spisku zvanica, iz jasnih razloga, iako n)t |« u više navrata nedvosmisleno stavio do znanja kako bi volm da bude. Ali ako hoćemo da moj naum uspe, moramo il« delamo i to brzo.“ Ambasador se brzo okrenuo i pritisnuo dugme ispod rad nog stola. Nekoliko trenutaka kasnije se pojavila gospođica Šo s olovkom i beležnicom u ruci. „Hoću da pošaljete don Pedru Martinezu pozivnicu za zabavu u vrtu u ponedeljak.” Ako se i iznenadila, njegova sekretarica to nije pokazala. „I želim da mu istovremeno pošaljete pismo.“

Zažmurio je, oćigledno sastavljajući pismo u glavi. „Dragi don Pedro, veliko mi je zadovoljstvo, ne, naročito mi je zadovoljstvo da vam pošaljem pozivnicu za zabavu u vrtu ambasade na kojoj će nam naročitu, ne već sam upotrebio reč ’naročito’, na kojoj će nam posebnu čast ukazati Njeno kraljevsko visočanstvo princeza Margareta. Novi red. Kao što vidite, pozivnica je za vas i još jednog gosta. Daleko od toga da vas savetujem, ali ako imate nekog Engleza među osobljem koji bi došao s vama, mislim da bi Njeno kraljevsko visočanstvo to smatralo prikladnim. Radujem se vašem dolasku i tako dalje. Zvuči li dovoljno pompezno?" „Da“, odgovorila je gospođica Šo i klimnula glavom. Hari je ćutao. „Gospođice Šo, potpisaću se čim otkucate pismo. Zatim ga dostavite njegovoj kancelariji što je pre moguće kako bi ga pozivnica čekala kad se vrati sutra ujutru.“ „Koji datum da stavim, gospodine?“ „Dobro pitanje“, primetio je ambasador i pogledao kalendar na radnom stolu. „Kog datuma je vaš sin otputovao iz Engleske, kapetane Meju?“ „U ponedeljak desetog juna, gospodine.“ Ambasador je ponovo pogledao kalendar. „Stavite scilnil jun. Uvek možemo da okrivimo poštu za kasno prispeće. Svl to rade.“ Nije ponovo progovorio sve dok njegova sekreta rica nije izašla. „A sad, gospodine Kliftone“, rekao je i ponovo seo u naslonjaču. „Ispričaću vam šta sam smislio.“ —oOo— Hari nije video kako je Sebastijan zajedno s Martinezom prešao most Južne Amerike sledećeg jutra, ali ambasadorova sekretarica jeste. Kasnije mu je u hotel poslala poruku da potvrdi kako su stigli i da ga zamoli da dođe na sporedni ulaz u ambasadu iz Ulice doktora Luisa Agote u dva sutra posle podne, čitav sat pre nego što prvi gosti stignu na zabavu. Hari je sedeo na ivici kreveta i pitao se hoće li se obistiniti ambasadorova tvrdnja da će Martinez zagristi mamac brže nego losos na reci Tvid. Jedini put kad je pecao, lososi su ga ignorisali. —oOo—

„Kad je ova pozivnica stigla?“, povikao je Martinez, držeći karticu sa zlatnim ivicama. „Pripadnik ambasadorovog ličnog osoblja ju je juče ujutru lično dostavio“, odgovorila je njegova sekretarica. „Ne liči na Engleze da tako kasno šalju pozivnice“, rekao je Martinez sumnjičavo. „Ambasadorova lična sekretarica je zvala da se izvini. Rekla mi je da nisu dobili odgovor na nekoliko pozivnica koje su poslali poštom te je zaključila da su zalutale. U stvari, zamolila je da ne obraćate pažnju ako vam još jedna stigne poštom." „Prokleta poštanska usluga“, promrljao je Martinez. Pru žio je pozivnicu sinu i pročitao ambasadorovo pismo. „Kao što vidiš“, rekao je Martinez, „mogu povesti gosta Hoćeš li sa mnom?“ „Mora da se šališ“, odvrati Dijego. „Radije bih kleknuo za vreme službe u katedrali nego se klanjao i pezio na engleskoj vrtnoj zabavi.“ „Onda bi možda mogao da povedem mladog Sebastijana. Na kraju krajeva, on je unuk jednog lorda, tako da neće škoditi ako ostavim utisak da sam dobro povezan s engleskim plemstvom.“ „Gde je momak?“ „Uzeo sam mu sobu u hotelu Rojal na nekoliko dana.“ „Šta si mu naveo kao razlog dolaska ovamo?“ „Rekao sam mu da može da se odmori nekoliko dana u Buenos Ajresu pre nego što se vrati u Englesku s pošiljkom koju moram da dostavim Sadebiju, za šta će biti dobro plaćen “ „Hoćeš li mu reći šta je u sanduku?“ „Naravno da neću. Što manje zna, to bolje.“ „Možda bi trebalo da putujem s njim kako bih se postarao da ne bude nikakvih omaški.“ „Ne, to bi sve pokvarilo. Momak će se vratiti u Englesku na Kraljici Meri, a mi ćemo odleteti za London nekoliko dana kasnije. To će mu dozvoliti da se provuče kroz mrežu dok su engleski carinici usredsređeni na nas. A ipak ćemo biti u Londonu na vreme za aukciju.“ „I dalje hoćeš da licitiram u tvoje ime?“

„Da. Ne smem umešati bilo koga ko nije član porodice.“ „Ali zar ne postoji mogućnost da me neko prepozna?“ „Ne ako licitiraš preko telefona."

TRIDESET OSMO POGLAVLJE

„BUDITE

stanete ovde, gospodine predsedniče", rekao je ambasador, „jer će njeno kraljevsko visočanstvo prvo prići vama. Siguran sam da imate mnogo tema za razgovor." „Moj engleski ne dobar", rekao je predsednik. „Ne brinite, gospodine predsedniče. Njeno kraljevsko visočanstvo je naviklo na to.“ Ambasador je zakoračio udesno. „Dobar dan, premijeru. Vi ćete drugi biti predstavljeni princezi, kad završi razgovor s predsednikom." „Možete li me podsetiti kako treba da se obratim njenom veličanstvu?" „Naravno, gospodine", odgovorio je ambasador, ne obazirući se na njegovu omašku. „Njeno kraljevsko visočanstvo će reći ’Dobar dan, premijeru’ i morate se nakloniti pre nego što se rukujete.“ Ambasador se naklonio da mu pokaže. Nekoliko ljudi u blizini stade da uvežbava naklon, za svaki slučaj. „Pošto se naklonite, odgovorićete ’Dobar dan, vaše kraljevsko visočanstvo’. Zatim će ona započeti razgovor o temi po svom izboru i vi ćete prikladno odgovoriti. Ne smatra se pristojnim da joj postavljate pitanja i trebalo bi da joj se obraćate s gospođo. Kad vas ostavi kako bi pozdravio gradonačelnika, ponovo ćete se nakloniti i reći ’Doviđenja vaše kraljevsko visočanstvo’.“ Premijer je izgledao zbunjeno. „Njeno kraljevsko visočanstvo trebalo bi da stigne za nekoliko minuta", nastavio je ambasador pre nego što je pri šao gradonačelniku Buenos Ajresa. Ponovio mu je uputstva i dodao: „Vi ćete se poslednji zvanično upoznati s njom.“ Ambasadoru nije mogao da promakne Martinez, koji je stao nekoliko koraka iza gradonačelnika. Prepoznao je mladića pored njega kao sina Harija Kliftona. Martinez je pošao pravo prema ambasadoru, ostavivši Sebastijana LJUBAZNI DA

da ide za njim. „Hoću li upoznati njeno veličanstvo?“, pitao je. „Nadam se da ću vas predstaviti njenom visočanstvu. Budite ljubazni da ostanete tu, gospodine Martineze, jer ću je dovesti do vas čim završi razgovor s gradonačelnikom. Ali bojim se da se to ne odnosi na vašeg gosta. Princeza nije navikla da istovremeno razgovara s dvoje ljudi te bi možda mladi gospodin bio ljubazan da malo odstupi.“ „Naravno da hoće“, odgovorio je Martinez i ne pitavši Sebastijana. „Dobro, sad moram da odem inače predstava nikad neće početi." Ambasador je pošao prema svojoj kancelariji preko krcatog travnjaka, pazeći da ne zgazi na crveni tepih. Počasna gošća sedela je u uglu sobe, pušila i ćaskala s ambasadorovom ženom. U ruci s belom rukavicom držala je dugačku, otmenu muštiklu od slonovače. Ambasador se naklonio. „Spremni smo, gospođo. Možemo početi kad hoćete." „Onda hajde da to obavimo, hoćemo li?“, odgovorilu je princeza i povukla još jedan dim pre nego što je ugasila cigaretu u najbližoj pepeljari. Ambasador ju je ispratio do balkona, gde su načas zastali. Kapelnik škotske garde podigao je palicu i orkestar je zasvirao nacionalnu himnu gostiju. Svi su se ućutali i većina muškaraca je zauzela stav mirno po uzoru na ambasadora. Kad su odsvirali poslednji ton, njeno kraljevsko visočanstvo je polako pošlo crvenim tepihom na travnjak, gde ju je ambasador predstavio predsedniku Pedru Aramburu. „Gospodine predsedniče, mnogo mi je drago što se ponovo srećemo“, rekla je princeza. „Hvala vam na divnom jutru. Uživala sam u zasedanju vaše skupštine i ručku s vama i članovima vašeg kabineta." „Počastvovani smo što ste naša gošća, gospođo“, odgovorio je rečenicom koju je uvežbao. „I moram se složiti s vama, gospodine predsedniče, jer vaša govedina može da se meri s onom iz Škotskog gorja.“ Oboje su se nasmejali iako predsednik nije znao zbog čega. Ambasador je pogledao preko predsednikovog ramena kako bi se uverio da premijer, gradonačelnik i Martinez stoje gde treba. Primetio je da Martinez ne može da odvoji pogled

od princeze. Klimnuo je glavom Beki i ona je odmah istupila, stala iza Sebastijana i šapnula „Gospodine Kliftone?“ Okrenuo se. „Da?“, odgovorio je, iznenađen što bilo ko zna njegovo ime. „Ja sam ambasadorova privatna sekretarica. Zamolio vas je da budete ljubazni i pođete sa mnom.“ „Treba li da kažem don Pedru?“ „Ne“, odgovorila je Beki odlučno. „Ovo će trajati samo nekoliko minuta.“ Sebastijan je izgledao nesigurno, ali pošao je za njom izmedu muškaraca u popodnevnim odelima i ženama u koktel haljinama pa ušao u ambasadu kroz sporedna vrata koja joj je neko otvorio. Ambasador se osmehnuo, zadovo ljan što je prvi deo operacije glatko protekao. „Preneću vaše srdačne poz*drave njenom veličanstvu”, odgovorila je princeza. Ambasador ju je potom poveo do premijera. Iako se trudio da se koncentriše na svaku reč koju je princeza govorila za slučaj da mora nešto da doda, ipak je povremeno pogledavao prema prozoru svoje radne sobe, nadajući se da će ugledati Beki kako se vraća na balkon, što bi trebalo da bude znak da su se otac i sin sastali. Kad je pomislio da je princezi dosta premijera, predstavio ju je gradonačelniku. „Mnogo mi je drago što smo se upoznali“, rekla je princeza. „Koliko prošle nedelje mi je lord gradonačelnik Londona rekao da je zaista uživao u poseti vašem gradu.“ „Hvala, gospođo“, odgovorio je gradonačelnik. „Radujem se što ću sledeće godine moći da uzvratim na taj kompliment.“ Ambasador je pogledao prema svojoj radnoj sobi, ali nije bilo ni traga od Beke. Princezi se nije više razgovaralo s gradonačelnikom i diskretno mu je dala do znanja kako želi da produži dalje. Ambasador se nerado povinovao njenoj želji. „Dozvolite mi, gospođo, da vam predstavim vodećeg bankara u gradu, don Pedra Martineza. Siguran sam da će vas zanimati da svake godine provodi sezonu u svojoj kući u Londonu.“ „Ovo je zaista velika čast, vaše veličanstvo“, rekao je Martinez i duboko se naklonio pre nego«to je princeza stigla da progovori. „Gde stanujete u Londonu?“, pitala je princeza.

„U Iton skveru, vaše veličanstvo." „Baš lepo. Imam mnogo prijatelja u tom delu grada.“ „Ako je tako, vaše veličanstvo, možda biste mi se nekad pridružili na večeri. Možete povesti koga god želite.“ Ambasador je jedva čekao da čuje princezin odgovor. „Kakva zanimljiva ideja“, odvratila je i brzo produžila dalje. Martinez se ponovo duboko naklonio. Ambasador je požurio za gošćom. Laknulo mu je kad je zastala da popriča s njegovom ženom, ali čuo je samo rečenicu: „Kakav užasan čovečuljak, zbog čega li su ga pozvali?" Ambasador je ponovo pogledao prema svojoj radnoj sobi i odahnuo kad je video kako Beki izlazi na balkon i odlučno klima glavom. Pokušao je da se usredsredi na ono što je princeza govorila njegovoj ženi. „Mardžori, umirem za cigaretom. Mislite li da mogu pobeći na nekoliko trenutaka?“ „Naravno, gospođo. Hoćete li da se vratimo u ambasadu?“ Dok su se udaljavali, ambasador se okrenuo prema Martinezu. Očarani čovek se nije ni makao. Nije mogao da odvoji pogled od princeze i izgleda da nije ni primetio da se Sebastijan tiho vratio i stao samo nekoliko koraka iza njega. Kad je princeza nestala iz vida, Martinez se okrenuo i dao znak Sebastijanu da mu se pridriiži. „Četvrti sam predstavljen princezi", rekao je odmah. „Samo su predsednik, premijer i gradonačelnik razgovarali s njom pre mene.“ „To je velika čast, gospodine", odgovorio je Sebastijan kao da je sve video. „Mora da ste veoma ponosni.“ „Nisam dostojan toga“, odvratio je Martinez. „Ovo mi je jedan od najlepših dana u životu. Znaš“, dodao je, „mislim da je njeno veličanstvo pristalo da večera sa mnom kail sledeći put dođem u London.“ „Grize me savest“, rekao je Sebastijan. „Grize te savest?“ „Da, gospodine. Trebalo je da umesto mene Bruno stoji ovde i gleda vaš uspeh.“ „Možeš Brunu sve da ispričaš kad se vratiš u London." Sebastijan je gledao kako se ambasador i njegova sekreta rica vraćaju u ambasadu i zapitao se je li mu otac još tamo. „Imam vremena samo dok princeza ne završi cigaretu“, rekao je ambasador čim je uleteo u radnu sobu, „ali nisam mogao da dočekam da

čujem kako je protekao vaš susret sa sinom.“ „Zapanjio se, naravno“, odgovorio je Hari i ponovo obukao sako kapetanske uniforme. „Ali malo se opustio kad sam mu rekao da nije izbačen iz škole i da ga i dalje očekuju u Kembridžu u septembru. Predložio sam mu da se vrati avionom sa mnom, ali odgovorio je kako je obećao da isporuči jedan paket u Sautempton na Kraljici Meri i da je to najmanje što može da uradi pošto je Martinez tako ljubazan prema njemu.“ „Sautempton“, ponovio je ambasador. „Je li ti rekao šta je u paketu?" „Nije i nisam ga ispitivao da ne bi posumnjao zašto sam zapravo ovde.“ „Pametno." „Pomišljao sam i da se vratim na Kraljici Meri s njim, ali shvatio sam da bi Martinez brzo dokonao zašto sam na brodu.“ „Slažem se“, odgovorio je ambasador. „I kako se završilo?" „Obećao sam mu da ću ga dočekati kad Kraljica Meri pristane u Sautemptonu." „Kako mislite da će Martinez reagovati ako mu Sebastijan kaže da ste u Buenos Ajresu?“ „Rekao sam mu kako bi bilo pametno da to ne spominje jer bi Martinez onda sigurno želeo da se Seb vrati sa mnom avionom tako da je pristao da ne kaže ništa.“ „Dakle, ostalo je samo da saznam šta je u paketu i da se vi vratite u London pre nego što vas neko prepozna.“ „Ne mogu vam dovoljno zahvaliti na svemu što ste uradili, gospodine“, rekao je Hari. „Potpuno sam svestan da predstavljam smetnju koja vam trenutno uopšte nije potrebna.“ „Nema na čemu, Hari. Godinama nisam ovoliko uživao. Međutim, bilo bi pametno da šmugnete pre...“ Vrata su se otvorila i princeza je ušla. Ambasador se naklonio a princeza se zagledala u čoveka u pilotskoj uniformi Britanske prekomorske vazduhoplovne korporacije. „Mogu li vam predstaviti kapetana Pitera Meja, gospođo?“, rekao je ambasador, ne trepnuvši. Hari se naklonio. Princeza je izvadila muštiklu iz usta. „Kapetane Meju, drago mi je što smo se upoznali.“ Bolje ga je pogledala i dodala: „Jesmo li se već sreli?“

„Nismo, gospođo“, odgovorio je Hari. „Čini mi se da bih se toga sećao.“ „Baš ste šaljivdžija, kapetane Meju.“ Srdačno mu se osmehnula pa ugasila cigaretu. „Pa, ambasadore, ovo mi je baš bilo potrebno. Čini mi se da je vreme za drugu rundu.“ Gospodin Metjuz je pošao s princezom na travnjak, a Beki je povela Harija u suprotnom pravcu. Sišao je za njom stepenicama u zadnjem delu zgrade, prošao kroz kuhinju i izašao na izlaz za dobavljače s bočne strane zdanja. „Želim vam prijatan let, kapetane Meju.“ Hari je polako pošao prema hotelu. Misli su mu se rojilr u glavi. Silno je želeo da pozove Emu i kaže joj da je vidco Sebastijana, da je bezbedan i da će se vratiti u Englesku za nekoliko dana. Vratio se u hotel, spakovao, sišao s koferom do recepcijc i pitao ima li večeras let za London. „Bojim se da je prekasno da stignete na poslepodnevni let Britanske prekomorske vazduhoplovne korporacije“, odgovorio je recepcionar. „Ali mogao bih da vam rezervišem mesto na avionu Pan ama koji poleće za Njujork u ponoć, a odatle možete...“ „Hari!“ Okrenuo se. „Hari Klifton! Znao sam da ste vi. Zar se ne sećate? Upoznali smo se kad ste prošle godine govorili u bristolskom Rotari klubu.“ „Pogrešili ste, gospodine Boltone“, uverio ga je Hari. „Zovem se Piter Mej“, dodao je. Utom je Anabel prošla pored njih, noseći kofer. Prišao joj je kao da su se dogovorili da se nađu. „Dajte da vam pomognem", rekao je, uzeo njen kofer i izašao s njom iz hotela. „Hvala“, odgovorila je pomalo iznenađeno. „Nema na čemu.“ Hari je predao kofere vozaču i ušao u autobus za njom. „Nisam znala da se vraćate s nama, Pitere.“ Nisam ni ja, poželeo je da odgovori. „Moj brat je morao da se vrati. Neka nevolja s branom. Ali sjajno smo se zabavili noćas, zahvaljujući vama.“ „Gde ste bili?“ „Odveo sam ga u Mažestik. Bili ste u pravu, hrana je izvrsna.“ „Pričajte mi, uvek sam želela da večeram tamo.“ Za vrenfe vožnje do aerodroma, Hari je izmislio poklon za četrdeseti

rođendan (časovnik „ingersol“) i večeru od tri jela - dimljeni losos, šnicla, naravno, i kolač od limuna. Nije se oduševio svojom maštom kad je reč o hrani i laknulo mu je što ga Anabel nije ispitivala o vinu. Rekao joj je da je legao tek posle tri ujutru. „Trebalo je da poslušam vaš savet i da se okupam pre nego što sam legao“, dodao je. „Ja sam se kupala u četiri ujutru. Bili ste dobrodošli da mi se pridružite.“ Utom se autobus zaustavio ispred aerodroma. Hari je ostao blizu posade dok su prolazili carinu i ukrcavali se na avion. Ponovo je zauzeo sedište na kraju kabine i zapitao se je li dobro postupio ili je trebalo da se zadrži. A onda se setio reči koje mu je ser Alan više puta ponovio: Ako se odate, sklonite se što brže možete. Bio je siguran da je ispravno postupio - onaj brbljivac sigurno ponavlja po celom gradu da je upravo video Harija Kliftona kako se pretvara da je pilot. Kad su se svi putnici smestili, avion je zarulao pistom. Hari je zažmurio. Aktovka je bila prazna, a fascikla uništena. Vezao je pojas i poradovao se dugačkom spavanju bez prekida. „Ovde vaš kapetan. Isključio sam znak za vezivanje pojaseva tako da možete da se krećete po letelici.“ Hari je ponovo zažmurio. Upravo je zadremao kad je neko seo na sedište pored njega. „Prokljuvio sam“, rekao je i Hari je otvorio jedno oko. „Bili ste u Buenos Ajresu da istražujete za novu knjigu. U pravu sam, zar ne?“

TRIDESET DEVETO POGLAVLJE

DON PEDRO

među poslednjima napustio zabavu i to tek pošto se napokon uverio da se princeza neće vratiti. Sebastijan mu se pridružio na zadnjem sedištu rols-rojsa. „Ovo mi je jedan od najboljih dana u životu“, ponovio je don Pedro. Sebastijan nije rekao ništa jer nije znao šta bi novo mogao da kaže o tome. Don Pedro se očigledno napio, ako ne od vina, onda od pomisli da je razgovarao sa ženom kraljevskog roda. Sebastijan se iznenadio što je tako lako polaskati uspešnom čoveku kao što je on. Iznenada je Martinez promenio temu. „Ako ti ikad zatreba posao, dečkomoj, hoću da znaš da će te uvek čekati mesto u Buenos Ajresu. Izbor je tvoj. Mogao bi da budeš kauboj ili bahkar. Kad bolje razmislim, i nema velike razlike.“ Nasmejao se sopstvenoj šali. „To je lepo od vas, gospodine“, odgovorio je Sebastijan. Želeo je da mu kaže kako će se ipak pridružiti Brunu na Kembridžu, ali predomislio se jer bi tad morao da objasni kako je to saznao. Ali već se pitao zašto je njegov otac prešao pola sveta samo da bi mu rekao... Don Pedro je prekinuo njegove misli kad je izvadio svežanj novčanica od pet funtt iz džepa, odvojio devedeset funti i pružio mu ih. „Verujem da je najbolje platiti unapred." „Ali još nisam obavio zadatak, gospodine." „Znam da ćeš održati reč.“ Sebastijan je osetio još veću grižu savesti zbog svoje male tajne i možda bi ignorisao očev savet da se automobil nije zaustavio ispred Martinezovc kancelarije. „Vrati gospodina Kliftona u njegov hotel“, naložio jc don Pedro vozaču. Okrenuo se prema Sebastijanu i dodao: „Automobil će doći po tebe u sredu posle podne da te odveze u luku. Pobrini se da uživaš u poslednja dva dana u Buenos Ajresu jer ovaj grad ima mnogo toga da ponudi jednom mladiću.” JE

—oOo— Hari nikad nije mislio da je nužno pribeći psovkama, čak ni u svojim knjigama. Njegova majka redovno posećuje crkvu i naprosto ne odobrava psovanje. Međutim, strpljenje ga je izdalo pošto je čitav sat slušao beskrajni monolog o životu Teda Boltona, od odgovornosti njegove kćerke u mladim izviđačicama, gde je osvojila medalje za šivenje i kuvanje, preko uloge njegove žene kao sekretarice bristolskog Udruženja majki do gostiju koje je pozvao u Rotari klub ove jeseni, da ne spominjemo njegove stavove o Merilin Monro, Nikiti Hruščovu, Hjuu Gejtskelu i Toniju Henkoku. Otvorio je oči i ispravio se. „Gospodine Boltone, zašto se ne biste tornjali odavde?“ Na njegovo iznenađenje i olakšanje, Bolton je ustao i bez reči se vratio do svog mesta, Hari je zaspao nekoliko minuta kasnije. Sebastijan je odlučio daosluša don Pedrov savet i što bolje može iskoristi poslednja dva dana u gradu pre nego što se ukrca na Kraljicu Meri i vrati kući. Sutradan posle doručka je promenio četiri novčanice od pet funti za tri stotine pesosa i izasao iz hotela da potrazi Špansku arkadu, gde se nadao da će pronaći poklone za majku i sestru. Majci je izabrao broš od rodohrozita, svetlo-ružičaste nijanse za je prodavac tvrdio da se ne može naći nigde drugde u svetu. Cena ga je donekle zaprepastila, ali onda se setio šta je njegova majka preživela poslednje dve nedelje zbog njega. Dok se vraćao šetalištem prema hotelu, u izlogu galerije mu je zapala za oko jedna slika i podsetila ga na Džesiku. Ušao je da bolje pogleda. Prodavac ga je uverio da mladog slikara očekuje budućnost tako da slika nije samo lepa mrtva priroda već i pametno ulaganje. I, da, prihvata engleske funte. Sebastijan se samo nadao da će Džesika misliti isto što i on o slici Činija s pomorandžama Fernanda Botera. Sebi je kupio samo lepi kožni kaiš s rančerskom kopčom. Nije bio jeftin, ali nije mogao da odoli. Ručao je u bašti jednog restorana i pojeo previše argentinske pečene govedine dok je čitao stari primerak Tajmsa. Duple žute linije će se pojaviti duž pločnika u svim većim engleskim gradskim centrima. Nije mogao da zamisli kako je ujak Džajls glasao to.

Posle ručka je uz pomoć turističkog vodiča pronašao jedini bioskop u Buenos Ajresu koji prikazuje engleske filmove. Sedeo je sam u zadnjem redu i gledao Mesto pod suncem, zaljubio se u Elizabet Tejlor i zapitao se gde može da se upozna takva devojka. Na putu do hotela svratio je u polovnu knjižaru u kojoj je bila jedna polica s engleskim romanima. Osmehnuo se kad je video da očeva prva knjiga košta samo tri pesosa i kupio raskupusani primerak Oficira i džentlmena. Uveče je ručao u hotelskoj trpezariji i izabrao nekoliko mesta iz turističkog vodiča koja se nadao da će posetiti ako bude imao vremena: katedralu Metropolitena, Nacionalm muzej umetnosti, La kasu rosadu 23 i Botaničku baštu Karlosa Tejisa u staroj četvrti Palermo. Don Pedro je bio u pravu grad ima mnogo toga da ponudi. Potpisao je račun, odlučivši da se vrati u sobu i nastavi da čita Ivlina Voa. Upravo bi to i uradio da je nije ugledao kako sedi na barskoj stolici za šankom. Koketno mu se osmeh nula, zbog čega se ukopao u mestu. Drugi osmeh delovao je kao magnet i nekoliko trenutaka kasnije je stajao pored nje. Bila je istih godina kao Rubi, ali mnogo privlačnija. „Hoćeš li da me častiš pićem?“, pitala je. Sebastijan je klimnuo glavom i seo na stolicu pored njene. Ona se okrenula prema šankeru i naručila dve čaše šampanjca. „Ja sam Gabrijela.“ „Sebastijan“, odgovorio je i pružio joj ruku. Rukovali su se. Nije imao predstavu da ženski dodir može tako da utiče na njega. „Odakle si?“ „Iz Engleske." „Otići ću u Englesku jednog dana. Londonski Tauer i Bakingemska palata“, govorila je dok im je šanker točio šampanjac. „Uzdravlje. Zar Englezi ne kažu tako?“ Sebastijan je podigao čašu i odgovorio „Uzdravlje.“ Bilo niu je teško da ne zuri u njene vitke, graciozne noge. Želeo je da ih dodirne. „Jesi li odseo u ovom hotelu?“, pitala je i spustila mu ruku na butinu. Sebastijanu je bilo drago što su svetla prigušena tako da nije mogla da vidi koliko je pocrveneo. „Jesam.“

„I jesi li sam?“ Nije sklonila ruku. „Jesam“, uspeo je da odgovori. „Hoćeš li da dođem u tvoju sobu, Sebastijane?“ Nije mogao da poveruje u svoju sreću. Našao je Rubi u Buenos Ajresu, a direktor škole je jedanaest hiljada kilometara daleko. Nije ni morao da odgovori jer je već skliznula sa stolice, uzela ga za ruku i povela iz bara. Pošli su prema liftovima s druge strane predvorja. „U kojoj si sobi, Sebastijane?” „1170“, odgovorio je kad su ušli u lift. Kad su stigli do njegove sobe na jedanaestom spratu, Sebastijan se ušeprtljao dok je otključavao vrata. Počela je da ga ljubi pre nego što su ušli i nastavila je to da radi dok mu je vešto skidala sako i otkopčavala kaiš. Prestala je tek kad su mu pantalone pale na pod. Kad je otvorio oči, video je da su se njena bluza i suknja takođe našle na podu. Želeo je da stoji i samo se divi njenom telu, ali ponovo ga je uhvatila za ruku i ovog puta ga povela prema krevetu. Skinuo je kravatu i košulju, očajnički želeći da je celu dodiruje. Srušila se na krevet i povukla ga na sebe. Nekoliko trenutaka kasnije glasno je uzdahnuo. Nepomično je ležao nekoliko trenutaka pre nego što se izvukla, pokupila odeću i otišla u kupatilo. Povukao je prekrivač preko nagog tela i nestrpljivo čekao da se vrati. Radovao se što će provesti celu noć s ovom boginjom i zapitao se koliko puta mogu da vode ljubav do jutra. Ali Gabrijela je izašla iz kupatila potpuno odevena i izgledala je kao da odlazi. „Je l’ ti to bio prvi put?“, pitala je. „Naravno da nije.“ „Tako sam i mislila. Ali i dalje košta trista pesosa." Sebastijan se odmah uspravio, ne shvatajući. „Ne misliš valjda sam došla u tvoju sobu zato što sam pala na tvoju lepotu i engleski šarm?“ „Ne, naravno da nisi.“ Sebastijan je ustao s kreveta, podigao sako s poda i izvadio novčanik. Zagledao se u preostale novčanice od pet funti. „Dvadeset funti“, rekla je pošto se očigledno već suočila s takvom nevoljom. Izvadio je četiri novčanice i pružio joj. Uzela je novac i izašla brže nego što je on svršio.

—oOo— Kad je avion konačno sleteo na londonski aerodrom, Hari je iskoristio svoju uniformu i pridružio se posadi kako bi brzo prošao carinu. Odbio je Anabelinu ponudu da se autobusom odveze do grada, već je stao u dugačak red za taksi. Četrdeset minuta kasnije, taksi se zaustavio ispred Džajlsove kuće u Smit skveru. Radujući se dugom kupanju, engleskoj kuhinji i dobrom spavanju, udario je mesinganim zvekirom, nadajući se da je Džajls kod kuće. Džajls je otvorio vrata i prasnuo u smeh, zauzeo stav mirno i salutirao. „Dobro došli kući, kapetane.“ —oOo— Kad se Sebastijan probudio, prvo je zavirio u novčanik. Ostalo mu je samo deset funti, a nadao se da će započeti studentski život u Kembridžu s ušteđevinom od osamdeset. Dok je gledao odeću pobacann po podu, čak je i njegov novi kožni kaiš izgubio privlačnost. Danas će moći da obilazi samo mesta gde se ne plaća ulaz. Ujka Džajls je bio u pravu kad je rekao da postoje određeni trenuci u životu kad naučimo mnogo o sebi i ta saznanja potom skladištimo u iskustva, na koja se kasnije možemo pozvati. Spakovao je stvari i poklone. Misli su mu se vratile na Englesku i studentski život. Nije mogao da dočeka. Kad je izašao iz lifta u prizemlju, iznenadio se kad je video don Pedrovog vozača, s kapom pod miškom, u predvorju. Vratio je kapu na glavu čim je video Sebastijana i rekao: „Šef hoće da vas vidi.“ Sebastijan je seo na zadnje sedište rols-rojsa, srećan što će imati priliku da zahvali don Pedru na svemu što je uradio iako mu neće priznati kako mu je ostalo samo još deset funti. Kad su stigli u Martinezovu kuću, odveden je pravo u radnu sobu. „Sebastijane, izvini što sam te ovako dovukao, ali iskrsla je jedna sitna nevolja.“ Sebastijanu je srce preskočilo jer se pobojao da neće moći da pobegne.

„Nevolja?" „Jutros me je pozvao moj prijatelj Metjuz iz engleske ambasade. Ukazao je na to da si ušao u zemlju bez pasoša. Objasnio sam mu da si doputovao mojim brodom i da si bio moj gost za vreme boravka u Buenos Ajresu, ali on je istakao kako ti to neće pomoći da se vratiš u Englesku." „Znači li to da ću propustiti brod?“ Sebastijan nije uspeo da sakrije koliko se obeshrabrio. „Naravno da ne znači“, odgovorio je Martinez. „Moj vozač će te odvesti u ambasadu kad krenete u luku, a ambasador je obećao da će te čekati pasoš.“ „Hvala“, rekao je Sebastijan. „Naravno, pomaže što mi je ambasador lični prijatelj”, dodao je Martinez, osmehujući se. Potom mu je pružio delv lu kovertu i rekao: „Pobrini se da ovo predaš na carini k;u! pristaneš u Sautemptonu.“ „Je li to paket koji treba da vratim u Englesku?“ „Ne, ne“, nasmejao se Martinez. „To su samo izvoznc deklaracije koje potvrđuju šta je u sanduku. Samo moraš da ih predaš na carini i onda će Sadebi sve preuzeti.“ Sebastijan nikad nije čuo za Sadebi i zapamtio je to ime. „Bruno je sinoć zvao da kaže kako se raduje što će te videti kad se vratiš u London i nada se da ćeš odsesti s njim u Iton skveru. Na kraju krajeva, to je mnogo bolje od pansiona u Padingtonu.“ Sebastijan je pomislio na Tibi i poželeo da kaže don Pedru kako je pansion Sigurno utočište ravan hotelu Mažestik u Buenos Ajresu. „Hvala, gospodine“, rekao je samo. „Bon voyage. Samo se postaraj da Sadebi preuzme moj paket. Kad dođeš u London, javi Karlu da si ga isporučio i podseti ga da se vraćam u ponedeljak.“ Obišao je radni sto, uhvatio Sebastijana za ramena i poljubio ga u oba obraza. „Doživljavam te kao četvrtog sina.“ Don Pedrov najstariji sin je stajao na prozoru svoje radne sobe u prizemlju kad je Sebastijan izašao iz kuće s debelom kovertom vrednom osam miliona funti. Gledao je kako Sebastijan ulazi u rols-rojs, ali nije se pomerio sve dok se automobil nije odvojio od ivičnjaka i priključio jutarnjem saobraćaju. Dijego je potrčao stepenicama da se pridruži ocu.

„Je li skulptura ukrcana?“, pitao je don Pedro čim su se vrata zatvorila. „Jutros sam video kako su je spustili u teretni deo. Ali i dalje nisam siguran.“ „U šta?“ „U toj statui je sakriveno osam miliona funti i niko iz naše ekipe nije na brodu da motri na nju. Dao si dečaku koji je tek završio školu odgovornost za čitavu operaciju.“ „I upravo zbog toga niko neće obraćati pažnju na skulpturu ili na njega“, odvratio je don Pedro. „Papiri su na ime Sebastijana Kliftona i on samo mora da preda dokumenta na carini, potpiše se i onda će Sadebi sve preuzeti. Nema nikakvog nagoveštaja da smo umešani." „Nadam se da si u pravu.“ „Kad u ponedeljak sletimo u London“, nastavio je don Pedro, „kladim se da će se bar deset carinika obrušiti na naš prtljag. Otkriće samo koju marku losiona posle brijanja volim, a dotle će skulptura bezbedno čekati aukciju u Sadebiju —oOo— Sebastijan je ušao u ambasadu da uzme pasoš i iznenadio se kad je video Beki pored prijemnice. „Dobro jutro“, pozdravila ga je. „Ambasador se raduje što će vas upoznati." Bez reči se okrenula i pošla hodnikom prema kancelariji gospodina Metjuza. Sebastijan ju je ponovo pratio i pitao se čeka li ga otac s druge strane vrata kako bi se zajedno vratili u Englesku. Ponadao se da je tako. Beki je tiho pokucala, otvorila vrata i stala u stranu da ga propusti. Kad je Sebastijan ušao, ambasador je gledao kroz prozor. Čim je čuo da su se vrata otvorila, okrenuo se, prišao Sebastijanu i srdačno se rukovao s njim. „Drago mi je što sam vas napokon upoznao", rekao je. „Želeo sam da vam ovo lično uručim“, dodao je i podigao pasoš s radnog stola. „Hvala, gospodine.“ „Mogu li da vas pitam nosite li više od hiljadu funti u Englesku? Ne bi valjalo da prekršite zakon.“ „Ostalo mi je još samo deset funti“, priznao je Sebastijan. „Ako je to sve

što imate da prijavite, začas ćete proći carinu." „Osim što nosim skulpturu za don Pedra Martineza koju bi Sadebi trebalo da preuzme. Ne znam ništa o delu osim da se zove Mislilac i da teži dve tone.“ „Ne smem da vas zadržavam“, rekao je ambasador i poveo ga prema vratima. „Uzgred, Sebastijane, kako vam je srednje ime?“ „Artur, gospodine“, odgovorio je, zakoračivši u hodnik. „Nazvan sam po dedi.“ „Želim vam srećan put, mladiću“, kazao je gospodin Metjuz i zatvorio vrata. Vratio se do radnog stola i zapisao tri imena u beležnicu.

ČETRDESETO POGLAVLJE

„JUTROS SAM DOBIO ovo zvanično obaveštenje od Filipa Metjuza, našeg ambasadora u Argentini", rekao je ministar i razdelio kopije svima za stolom. „Molim vas da pažljivo pročitate." Kad je ser Alan dobio obaveštenje na šesnaest strana, ostatak jutra je pažljivo čitao svaki pasus. Znao je da je ono što traži sakriveno među tričarijama o tome šta je princeza Margareta radila za vreme zvanične posete Buenos Ajresu. Zbunio se što je ambasador pozvao Martineza na zabavu i još više se iznenadio kad je saznao da ga je predstavio njenom kraljevskom visočanstvu. Pretpostavio je da je Metjuz imao dobar razlog što se tako narugao protokolu i ponadao se da ni u jednim novinama nije osvanula fotografija koja bi ih kasnije podsetila na taj događaj. Bližilo se podne kad je ser Alan stigao do dela koji je tražio. Zamolio je sekretaricu da otkaže sastanak koji je imao za ručak. Njeno kraljevsko visočanstvo bilo je toliko ljubazno da mi kaže rezultat prve utakmice kvalifikacija na Lordsu, napisao je ambasador. Kakav sjajan podvig kapitena Pitera Meja i kakva šteta što je bespotrebno nadigran u poslednjem trenutku. Ser Alan je podigao pogled i osmehnuo se Hariju Kliftonu, koji je takođe bio zadubljen u obaveštenje. Obradovao sam se kad sam čuo da će se Artur Barington vratiti za drugu utakmicu u Sautemptonu u nedelju dvadeset trećeg juna jer će, s njegovim prosekom od osam poena po utakmici, to značiti veliku razliku za Englesku.

Ser Alan je podvukao reči Artur, nedelja, Sautempton i broj osam pre nego što je nastavio da čita. Međutim, zbunio sam se kad mi je njeno kraljevsko visočanstvo reklo da će Tejt ostaviti dobrodošli otisak s brojem pet, ali uverila me je da joj je to rekao niko drugi do Džon Rotenstajn, predsednik kriket saveza, što me je navelo na razmišljanje. Sekretar je podvukao reči Tejt, broj pet, otisak i Rotenstajn pa nastavio da čita. Vratiću se u London u augustu, na vreme za poslednju utakmicu kvalifikacija na Milbanku, te se nadam da ćemo dobiti devet uzastopnih utakmica. Uzgred, taj teren bi valjalo izravnati dvotoncem. Ovog puta je ser Alan podvukao reči avgust, Milbank, devet i dvotonac. Poželeo je da se više zanimao za kriket dok je studirao u Šrouzberiju, ali on je bio veslač. Međutim, pošto je ser Džajls, koji je sedeo na drugom kraju stola, igrao u prvom timu na Oksfordu, bio je uveren da će mu uskoro objasniti začkoljice tog sporta. Bilo mu je drago što je izgledalo da su svi pročitali dokument iako je gospođa Klifton i dalje beležila na papiru. „Mislim da sam razrešio većinu onoga što naš čovek iz Buenos Ajresa pokušava da nam kaže, ali neke sitnice su mi i dalje nejasne. Recimo, potrebna mi je pomoć u vezi s Arturom Baringtonom jer čak i ja znam da se slavni udarač zove Ken.“ „Artur je Sebastijanovo srednje ime“, rekao je Hari. „Tako da mislim kako možemo pretpostaviti da će on stići u Sautempton u nedelju dvadeset trećeg juna jer se kvalifikacije nikad ne igraju nedeljom i u Sautemptonu ne postoji teren za međunarodne mečeve." Ministar je klimnuo glavom. „A osam mora da se odnosi na osam miliona funti“, javio se Džajls s drugog kraja stola, „jer Ken Barington u proseku postiže više od pedeset

poena.“ „Vrlo dobro“, odgovorio je ser Alan i pribeležio to. „Ali ne mogu da objasnim zašto je Metjuz napravio slovne greške u rečima utisak i avgust.“ „Pogrešio je i kod Tejta“, istakao je Džajls. „Moris Tejt je nosio broj devet a ne broj pet dok je igrao za Englesku.“ „I to me je poljuljalo na prvu loptu“, rekao je ser Alan, razgaljen svojim izborom reči. „Ali može li iko da objasni dve slovne greške?" „Mislim da mogu“, javila se Ema. „Moja kćerka Džesika je slikarka i sećam se da mi je rekla kako vajari izlivaju devet odlivaka svojih radova i zatim udaraju žig s brojem. A slovna greška u reči avgust 24 upućuje na ime umetnika.“ „I dalje ne razumem“, odgovorio je ser Alan. Sudeći po izrazima ostalih za stolom, bilo je jasno da nije jedini. „Mora da je Renoar ili Roden“, rekla je Ema. „A pošto je nemoguće sakriti osam miliona funti u slici, verujem da ćete ih naći u skulpturi Ogista Rodena teškoj dve tone.“ „I nagoveštava li da će ser Džon Rotenstajn, direktor galerije Tejt na Milbanku, moći da mi kaže u kojoj?“ „Već nam je rekao“, odvratila je Ema pobednički. „To je jedna od reči koju ste propustili da podvučete, ser Alane.“ Ema nije uspela da potisne osmejak. „Moja pokojna majka bi je primetila mnogo pre mene, čak i na samrtničkoj postelji.“ Hari i Džajls su se osmehnuli. „A koju sam reč propustio da podvučem, gospođo Klifton?" Čim je Ema odgovorila, ministar je podigao slušalicu telefona pored sebe i rekao: „Pozovite Džona Rotenstajna iz Tejta i zakažite mi sastanak večeras kad se galerija zatvori." Ser Alan je spustio slušalicu i osmehnuo se Emi. „Uvek sam zagovarao da državna administracija zapošljava više žena.“ „Nadam se, ser Alane, da ćete podvući reči više i žena”‚ odgovorila je. —oOo— Sebastijan je stajao naslonjen na ogradu na gornjoj palubi Kraljice Meri i

gledao kako se u pozadini Buenos Ajres smanjuje sve dok nije izgledao kao obris na arhitektonskoj crtačkoj tabli. Toliko toga se desilo za kratko vreme otkako je isključen iz Bičkrojta, mada ga je i dalje čudilo što je njegov otac prešao toliki put da mu kaže kako nije ostao bez mesta na Kembridžu kad je bilo mnogo lakše samo da telefonom pozove ambasadora, koji očigledno poznaje don Pedra. I zašto mu je ambasador lično predao pasoš kad je Beki mogla da mu ga uruči na prijemnici? Još je čudnije što ga je ambasador pitao za srednje ime. Nije imao odgovor ni na jedno pitanje kad je Buenos Ajres nestao iz vida. Možda će mu otac odgovoriti. Posvetio se mislima o budućnosti. Njegova prva dužnost, za koju je već lepo plaćen, jeste da se pobrine da don Pedrova skulptura prođe carinu i on neće otići iz luke dok je Sadebi ne preuzme. Ali dotle će se opustiti i uživati u plovidbi. Nameravao je da pročita poslednjih nekoliko strana Oficira i džentlmena i nadao se da će u brodskoj biblioteci pronaći prvo izdanje. Pošto je na putu kući, mislio je kako bi trebalo da smisli šta bi mogao da postigne na prvoj godini na Kembridžu da zadivi majku. To je najmanje što može da uradi posle svih muka koje joj je priredio. —oOo— „Većina kritičara smatra da je“, rekao je ser Džon Rotenstajn, direktor galerije Tejt, „Mislilac Rodenovo najslavnije delo. Prvobitno je trebalo da bude deo grupe Paklena kapija i isprva je nazvan Pesnik jer je umetnik želeo da oda počast svom idolu Danteu. Toliko povezuju umetnika s tim delom da je majstor sahranjen ispod bronzanog odlivka u Medonu." Ser Alan je nastavio da kruži oko velikog kipa. „Ispravite me ako grešim, ser Džone, ali je li ovo peti od prvobitnih devet odlivaka?“ „To je tačno, ser Alane. Najtraženija Rodenova dela su ona koja je za njegova života izlio Aleksi Rudije u svojoj livnici u Parizu. Posle Rodenove smrti, francuska vlada je dozvolila da druga livnica napravi ograničen broj odlivaka, što smatram štetom, ali ozbiljni kolekcionari im ne pridaju istu vrednost kao onim izliveniiji za njegovog života.“ „Zna li se gde se danas nalazi tih devet odlivaka?“

„Zna se“, odgovorio je direktor. „Pored ove, postoje tri u Parizu - u Luvru, Rodenovom muzeju i ona u Medonu. Zatim jedna u muzeju Metropoliten u Njujorku i jedna u Ermitažu u Lenjingradu, dok su tri u vlasništvu privatnih kolekcionara.“ „Zna li se ko su ti kolekcionari?“ „Jedna je u zbirci barona De Rotšilda, a druga kod Pola Melona. Treća je dugo bila obavijena tajnom. Jedino što zasigurno znamo o njoj jeste da je izlivena za Rodenovog života i da ju je galerija Marlboro prodala jednom kolekcionaru pre deset godina. Međutim, ta tajna bi konačno mogla biti rešena sledeće nedelje.“ „Ne razumem.“ „Odlivak Mislioca iz 1902. naći će se na aukciji u Sadebiju u ponedeljak uveče.“ „A ko je vlasnik?“, pitao je ser Alan nedužno. „Nemam predstavu“, priznao je Rotenstajn. „U katalogu piše samo da je u vlasništvu jednog gospodina.“ Ministar se osmehnuo, ali pitao je samo: „Pa šta to znači?“ „Da prodavac želi da ostane anoniman. Često je reč o plemiću koji ne želi da prizna kako mu ne ide najbolje te mora da se rastane od porodičnog nasledstva.“ „Koliku cenu očekujete da će delo dostići?“ „Teško je proceniti jer se ovako značajno Rodenovo delo godinama nije našlo na tržištu. Ali iznenadio bih se ako bi se prodalo za manje od sto hiljada funti." „Da li bi laik mogao da vidi razliku između ove skulpture“, pitao je ser Alan dok se divio bronzanoj skulpturi pred sobom, „i one koja će se naći na prodaji u Sadebiju.” „Nema razlike“, odgovorio je direktor, „osim broja odlivka. Inače su istovetne." Ministar je još nekoliko puta obišao Mislioca pa potapšao veliku humku na kojoj je čovek sedeo. Više nije sumnjao gde je Martinez sakrio osam miliona funti. Odmakao se jedan korak i bolje pogledao drveno postolje. „Je li svih devet odlivaka pričvršćeno za isto postolje?“ „Nije potpuno isto, ali rekao bih da je slično. Svaka galerija ili kolekcionar ima svoje mišljenje o tome kako treba izložiti skulpturu. Mi smo

izabrali jednostavno hrastovo postolje jer smo mislili da se uklapa u okruženje.“ „A kako je postolje pričvršćeno za skulpturu?“ „Za ovoliki bronzani odlivak uglavnom se naprave tri mala čelična prstena s unutrašnje strane skulpture. U svakom je izbušena rupa kroz koju se provlače šraf i nakrivljena poluga. Zatim samo ostaje da se izbuše četiri rupe u postolju i da se donji deo skulpture pričvrsti maticama. To bi mogao da uradi svaki iole pristojan stolar.“ „Dakle, ako biste želeli da sklonite postolje, samo biste morali da odvrnete matice i odvojite ga od skulpture?“ „Da, pretpostavljam da je tako“, odgovorio je ser Džon. „Ali zašto bi iko to radio?“ „Zaista, zašto“, ponovio je ministar i dozvolio sebi da se slabašno osmehne. Sad je znao ne samo gde je Martinez sakrio novac već i kako namerava da ga prokrijumčari u zemlju. I, što je najvažnije, kako namerava da se ponovo domogne svojih osam miliona funti u krivotvorenim novčanicama od pet funti a da niko ne otkrije šta smera. „Pametan čovek“, zaključio je i poslednji put potapšao šuplji bronzani odlivak. „Genije“, složio se direktor. „Pa, ne bih išao tako daleko“, odvratio je ser Alan. Međutim, govorili su o dva različita čoveka.

ČETRDESET PRVO POGLAVLJE

VOZAČ

zaustavio se ispred stanice podzemne železnice Grin parkna Pikadiliju. Ostavio je uključen motor i dvaput ablendovao. Tri muškarca, koji nikad nisu kasnili, izašli su iz stanice noseći alat i brzo prišli zadnjem delu kombija, znajući da je otključan. Spustili su gorionik, merdevine, debeli kotur kanapa i kutiju šibica pre nego što su se pridružili komandujućem oficiru. Da ih je iko zagledao, što niko nije uradio u šest u nedelju ujutru, pretpostavio bi da su zanatlije, što su i bili pre nego što su stupili u SAS. Kaplar Kran je bio stolar, vodnik Roberts je radio u livnici a kapetan Hartli je bio inženjer. „Dobro jutro, gospodo", pozdravio ih je pukovnik Skot Hopkins kad su ušli u kombi. „Dobro jutro, pukovniče“, odgovorili su uglas, a njihov komandant je ubacio u prvu i pošao prema Sautemptonu. BELOG KOMBIJA

—oOo— Sebastijan je bio na palubi nekoliko sati pre nego što je Kraljica Meri spustila most. Sišao je među prvima i brzo ušao u carinsku zgradu. Predao je deklaraciju mladom službeniku, koji ju je letimično pogledao pa se pomnije zagledao u Sebastijana. „Sačekajte ovde, molim vas“, rekao je i ušao u kancelariju. Nekoliko minuta kasnije, izašao je jedan stariji čovek s tri srebrne pruge na manžetnama uniforme. Tražio je na uvid Sebastijanov pasoš, pogledao fotografiju i odmah potpisao carinsku deklaraciju. „Moj kolega će vas ispratiti, gospodine Kliftone, do mesta gde će iskrcati sanduk."

Sebastijan i mladi službenik su izašli iz carinske zgrade i videli kako kran spušta dizalicu u teretni prostor Kraljice Meri. Dvadeset minuta kasnije, ukazao se ogromni drveni sanduk koji Sebastijan nikad nije video. Polako su ga spustili na utovarno mesto broj šest. Grupa lučkih radnika je sklonila dizalicu i lance sa sanduka kako bi kran ponovo mogao da se podigne po sledeći deo tereta. Viljuškar ga je zatim preneo u magacin četrdeset. Ceo proces je trajao četrdeset tri minuta. Mladi službenik je zamolio Sebastijana da se vrati u kancelariju kako bi završili s papirologijom. —oOo— Policijsko vozilo je uključilo sirenu, prestiglo Sadebijev kombi na putu od Londona do Sautemptona i policajac je dao znak vozaču da stane na sledećem proširenju. Kad se kombi zaustavio, iz policijskog vozila su izašla dva policajca. Prvi je pošao prema prednjem delu kombija dok je njegov kolega otišao do zadnjeg. Drugi je izvadio švajcarski nož iz džepa, otvorio ga i snažno gurnuo sečivo u zadnji levi točak. Kad je čuo šištanje, vratio se do policijskog vozila. Vozač kombija je spustio prozor i upitno pogledao policajca. „Mislim da nisam prekoračio brzinu.“ „Niste, gospodine. Ali mislim da bi trebalo da znate da vam se probušila zadnja leva guma.“ Vozač je izašao, otišao do zadnjeg dela kombija i s nevericom se zagledao u probušenu gumu. „Znate, nisam ništa osetio." „Uvek je tako kad se postepeno izduva“, rekao je policajac. Utom se beli kombi provezao pored njih. Policajac je salutirao, rekao: „Drago mi je što sam vam pomogao, gospodine", pa se pridružio kolegi u patrolnim kolima i odvezao se. Da je vozač tražio da vidi policijsku legitimaciju, video bi da je iz Ročester Roua i da su ovi policajci kilometrima izvan svoje nadležnosti. Ali, kao što je ser Alan otkrio, nema mnogo pripadnika hempširske policije koji su bili pod njegovom komandom u SAS-u i koji su dostupni tako rano u

nedelju ujutru. —oOo— Don Pedro i Dijego su se odvezli na međunarodni aerodrom Ministro Pistarini. Njihovih šest velikih kofera prošlo je carinu bez provere i malo kasnije su utovareni u avion Britanske prekomorske vazduhoplovne korporacije koji je leteo za London. „Uvek dajem prednost engleskim avionima", rekao je don Pedro stjuardesi dok su išli prema svojim sedištima u kabini prve klase. Boing stratokruzer je poleteo u 17.43, sa samo nekoliko minuta zakašnjenja. —oOo— Vozač belog kombija je skrenuo u luku i produžio pravo prema magacinu četrdeset na drugom kraju. Niko u kombiju se nije iznenadio što pukovnik Skot Hopkins tačno zna kuda ide. Na kraju krajeva, on je predvodio izviđanje pre četrdeset osam sati. Pukovnik je čovek koji ništa nije prepuštao slučaju. Kad je zaustavio kombi, predao je ključeve kapetanu Hartliju. Njegov pomoćnik je izašao i otključao dvokrilna vrata magacina. Pukovnik je uvezao kombi u veliku prostoriju. Pred njima je, nasred poda, ležao ogromni drveni sanduk. Kad je inženjer zaključao vrata, ostala trojica su otišla u zadnji deo kombija i izvadila opremu. Stolar je naslonio merdevine na sanduk, popeo se i čekićem s rascepljenim krajem izvadio eksere koji su držali poklopac. Dok je radio, pukovnik je otišao u drugi deo magacina i ušao u mali viljuškar koji je tu ostao preko noći pa ga odvezao do sanduka. Inženjer je izvadio debeli kotur konopca iz zadnjeg dela kombija, napravio omču na jednom kraju i onda ga prebacio preko ramena. Odmakao se i čekao da obavi dželatsku dužnost. Stolaru je trebalo osam minuta da izvadi sve eksere iz debelog poklopca. Kad je završio, sišao je s merdevina i spustio poklopac na pod. Inženjer se potom popeo dok mu je kotur s konopcem i dalje visio preko ramena. Kad je stigao do gornje prečke, nagnuo

se, spustio u sanduk i čvrsto prebacio debeli konopac ispod obe miške Mislioca. Više bi voleo da koristi lanac, ali pukovnik je napomenuo da se skulptura nipošto ne sme oštetiti. Kad je bio siguran da je konopac čvrsto obmotan, vezao je dvostruki čvor i podigao omču da pokaže kako je spreman. Pukovnik je spustio čelični lanac dok se kuka nije našla nekoliko centimetara iznad vrha otvorenog sanduka. Inženjer je uhvatio kuku, prebacio omču preko nje i podigao palac. Pukovnik je zategao konopac pa počeo da podiže skulpturu centimetar po centimetar. Prvo se pojavila nagnuta glava, s bradom naslonjenom na nadlanicu, potom grudi, zatim mišićave noge i konačno velika bronzana humka na kojoj je Mislilac sedeo, razmišljajući. Poslednje se ukazalo drveno postolje za koje je bronzana skulptura bila pričvršćena. Pošto ju je podigao iznad vrha sanduka, pukovnik ju je polako spuštao sve dok nije visila pedesetak centimetara iznad poda. Livac je legao na leđa, podvukao se ispod skulpture i zagledao u četiri matice. Zatim je izvadio klešta iz torbe s alatom. „Držite prokletinju da se ne ljulja“, rekao je. Inženjer je uhvatio Mislioca za kolena a stolar za zadnjicu ne bi li držali skulpturu u mestu. Livac je morao da napregne sve tetive u telu kako bi prva matica koja je držala drveno postolje popustila dva centimetra pa još dva dok se naposletku nije olabavila. Ponovio je to još tri puta. Iznenada, bez upozorenja, drveno postolje je palo na njega. Ali njegovim kolegama nije to zaokupilo pažnju jer su delić sekunde kasnije milioni funti u novim novčanicama od pet funti pokuljali iz skulpture i zakopali ga. „Znači li ovo da konačno mogu dobiti svoju vojnu penziju?“, pitao je stolar dok je s nevericom zurio u planinu gotovine. Pukovnik je dozvolio sebi da se zajedljivo osmehne kad je livac izronio, gunđajući, ispod planine novca. „Bojim se da ne možeš, Krane. Moja naređenja nisu mogla biti jasnija“, odgovorio je i izašao iz viljuškara. „Sve novčanice do poslednje moraju biti uništene.“ Ako je ijedan SAS-ovac ikad bio u iskušenju da ne posluša naređenje, to je svakako bilo sad. Inženjer je odvrnuo poklopac nakanisteru benzina i nerado isprskao nekoliko kapi preko uglja u žeravniku. Upalio je šibicu i odmakao se kad je

plamen sunuo. Pukovnik je preuzeo vođstvo i ubacio prvih pedeset hiljada funti u žeravnik. Nekoliko trenutaka kasnije, ostala trojica su mu se nevoljno pridružila, bacajući hiljade i hiljade u neutaživi plamen. Kad se i poslednja novčanica pretvorila u pepeo, četiri čoveka su ćutala neko vreme dok su zurila u gomilu pepela i trudila se da ne razmišljaju o tome šta su upravo učinili. Stolar je prekinuo tišinu. „Ovo daje sasvim novo značenje izrazu ’novac za potpalu’.“ 25 Svi su se nasmejali, osim pukovnika. „Hajde da nastavimo“, rekao je otresito. Livac je ponovo legao na pod i podvukao se ispod skulpture. Kao dizač tegova, podigao je drveno postolje. Inženjer i stolar su naveli male čelične poluge natrag u četiri rupe u dnu skulpture. „Čvrsto držite!“, povikao je livac. Inženjer i stolar su držali strane postolja dok je on vraćao četiri matice, prvo prstima pa zavrtao kleštima dok sve nisu bile ponovo čvrsto na mestu. Kad se uverio da ne može više da zategne, ustao je i podigao palac. Pukovnikje povukao polugu. Polako je podizao Mislioca sve dok se nije našao nekoliko centimetara iznad otvorenog sanduka. Inženjer se popeo na merdevine kad je pukovnik počeo polako da spušta skulpturu, a kapetan Hartli ju je navodio u sanduk. Sklonio je konopac ispod njegovih pazuha i onda se stolar popeo na njegovo mesto na vrhu merdevina i zakucao teški poklopac na mesto. „Dobro, gospodo, hajde da počnemo da čistimo dok kaplar radi svoj posao kako kasnije ne bismo gubili vreme.“ Njih trojica su ugasili vatru, pomeli pod i vratili sve što je već poslužilo svrsi u zadnji deo kombija. Merdevine, čekić i tri eksera viška bili su poslednje stvari koje su se našle u kombiju. Pukovnik je odvezao viljuškar na mesto na kome ga je i našao, a stolar i livac su ušli u kombi. Inženjer je otključao vrata magacina i stao u stranu kako bi se pukovnik izvezao. Nije gasio motor dok je čekao da njegov pomoćnik zaključa vrata i pridruži im se. Pukovnik je polako vozio kroz luku dok nije stigao do carinske zgrade. Izašao je iz kombija, ušao u kancelariju i predao ključ čoveku s tri srebrne pruge na ruci.

„Hvala vam, Garete“, rekao je pukovnik. „Znam da će ser Alan biti veoma zahvalan i nesumnjivo će vam lično zahvaliti na našoj godišnjoj večeri u oktobru." Carinik je salutirao, a pukovnik Skot Hopkins je izašao iz njegove kancelarije, vratio se za volan belog kombija, upalio motor i pošao natrag prema Londonu. —oOo— Sadebijev kombi s novim točkom stigao je u luku s četrdeset minuta zakašnjenja. Vozač je zaustavio kombi ispred magacina četrdeset i iznenadio se kad je video desetak carinika oko sanduka po koji je došao. Okrenuo se prema kolegi. „Nešto se desilo, Berte.“ Kad je izašao iz kombija, viljuškar je podigao ogromni sanduk i uz pomoć nekoliko carinskih radnika, previše po Bertovom mišljenju, spustio ga u zadnji deo kombija. Preuzimanje koje u normalnim okolnostima traje nekoliko sati završeno je za dvadeset minuta, uključujući papirologiju. „Šta li je u tom sanduku?“, pitao je Bert kad su pošli. „Đavo bi znao“, odgovorio je vozač. „Ali nemoj da se žališ zato što ćemo stići na vreme da čujemo emisiju Gost Henrija Hola na radiju.“ Sebastijan se takođe iznenadio zbog brzine i delotvornosti s kojom je sve završeno. Pomislio je da je skulptura izuzetno vredna ili da je don Pedro uticajan u Sautemptonu koliko i u Buenos Ajresu. Pošto je zahvalio cariniku s tri srebrne pruge, otišao je do terminala i pridružio se preostalim putnicima koji su čekali na pasošku kontrolu. Osmehnuo se kad je video prvi pečat u svom prvom pasošu, ali taj osmeh je ustupio mesto suzama kad su ga roditelji dočekali. Rekao im je koliko mu je žao i posle nekoliko trenutaka je bilo kao da nikad nije ni otišao. Bez optužbi ili pridika, zbog čega ga je još više grizla savest. Imao je mnogo toga da im ispriča na putu za Bristol: Tibi, Dženis, Bruno, gospodin Martinez, princeza Margareta, ambasador i carinski službenik imali su mesta u njegovoj priči iako nije spomenuo Gabrijelu - nju će sačuvati za Bruna. Čim su prošli kroz kapiju Menor hausa, Sebastijan je video Džesiku kako trči prema njima.

„Nikad ne bih pomislio da ćeš mi nedostajati“, rekao je kad je izašao iz automobila i zagrlio je. —oOo— Sadebijev kombi je skrenuo u Bond strit nekoliko minuta posle sedam. Vozač se nije iznenadio kad je video desetak nosača kako stoje na pločniku. Iako svi rade prekovremeno, ipak im se žuri da se vrate kući. Gospodin Dikens, upravnik impresionističkog odeljenja, nadgledao je prebacivanje sanduka s pločnika u magacin aukcijske kuće. Strpljivo je čekao da sklone drvene daske i strugotine kako bi proverio slaže li se broj u katalogu s onim na skulpturi. Nagnuo se i ugledao broj šest urezan u bronzi ispod potpisa Ogista Rodena. Osmehnuo se i štriklirao dokument. „Mnogo vam hvala, momci“, rekao je. „Sad možete kući. Ujutru ću se pozabaviti papirima." Pošto je gospodin Dikens poslednji napustio zgradu te noći, zaključao je vrata i krenuo prema stanici podzemne železnice Grin park. Nije primetio čoveka koji je stajao u vratima antikvarnice s druge strane ulice. Kad je gospodin Dikens nestao iz vida, čovek je izašao iz senki i otišao do najbliže govornice u Kurzon stritu. Spremio je četiri penija, jer on nikad nije ništa prepuštao slučaju. Pozvao je broj koji je znao napamet. Kad je čuo glas s druge strane, pritisnuo je taster A i rekao: „Prazan mislilac provodi veče u Bond stritu, gospodine." „Hvala, pukovniče“, odgovorio je ser Alan. „Morate da se pobrinete za još nešto. Javiću se.“ Veza se prekinula. —oOo— Kad je let 714 iz Buenos Ajresa sleteo na londonski aerodrom sledećeg jutra, don Pedro se nije iznenadio što su preterano marljivi carinski službenici otvorili sve njegove kofere kao i kofere njegovog sina, pregledali ih pa ih ponovo pregledali. Kad su konačno kredom nacrtali krst na poslednjem koferu, Martinez je osetio njihovo blago razočaranje pre nego što je sa sinom izašao iz aerodromske zgrade. Smestili su se na zadnjem sedištu rols-rojsa i pošli prema Iton skveru.

Don Pedro se okrenuo prema Dijegu i rekao: „Jedno moraš da znaš o Englezima - oni nemaju nimalo mašte.“

ČETRDESET DRUGO POGLAVLJE

IAKO

predmet neće naći na licitaciji pre sedam, aukcijska kuća je bila dupke puna mnogo pre toga, kao i uvek prve večeri prodaje značajnih impresionističkih dela. Gospoda u smokinzima i dame u večernjim haljinama zauzeli su tri stotine sedišta. Kao da su došli na premijeru, a ovo je zaista obećavalo da bude jednako uzbudljivo kao i bilo koja opera u Kovent gardenu. Iako je postojao tekst, uvek je publika govorila najbolje delove. Pozvani gosti mogli su se svrstati u nekoliko grupa. Ozbiljni kupci koji često kasne zato što imaju rezervisana mesta i često ih ne interesuju prve ponude jer obično služe, kao sporedni likovi u Šekspirovim dramama, samo da zagreju publiku. Preprodavci i vlasnici galerija više su voleli da stoje pozadi sa svojim kolegama i među sobom dele ostatke koji bi mogli pasti s bogataševe trpeze ako ponuđeni predmet ne dostigne preporučenu cenu i povuče se s licitacije. Zatim su tu ljudi koji aukcije smatraju društvenim događajima. Njih kupovina ne zanima, ali uživaju da gledaju kako se izuzetno bogati glože među sobom. I konačno, opasnija vrsta koja se takođe grana na više grupa. Žene koje su došle da vide koliko će njihovi muževi potrošiti na predmete koji ih ne zanimaju jer bi više volele da kupuju u drugim ustanovama u istoj ulici. Potom su tu devojke koje ćute, u nadi da će postati supruge. I naposletku, one koje su naprosto lepotice i nemaju drugu svrhu u životu osim da uklone supruge i devojke s bojišta. Međutim, kao i sa svime u životu, postoje izuzeci od tog pravila. Takav je bio ser Alan Redmejn, koji je došao da predstavlja svoju zemlju. On će se nadmetati za predmet s kataloškim brojem dvadeset devet, ali još nije odlučio do kog iznosa će ići. Ser Alanu nisu bile strane aukcijske kuće u Vest endu kao ninjihovi čudni SE PRVI

običaji. Tokom godina je napravio malu zbirku engleskih akvarela i povremeno je za vladu kupovao slike ili skulpture za koje su njegovi nadređeni smatrali da ne smeju napustiti zemlju. Međutim, ovo je prvi put u njegovoj karijeri da se nadmeće za veliko delo u nadi da će neko preko mora ponuditi više od njega. Tajms je jutros natuknuo kako bi Rodenov Mislilac mogao da se proda za sto hiljada funti - rekordna cena za bilo koje delo tog francuskog majstora. Međutim, Tajms nije znao da ser Alan namerava da postigne cenu veću od sto hiljada funti zato što će samo tako biti siguran da je jedini drugi takmac don Pedro Martinez, koji veruje da prava vrednost skulpture iznosi više od osam miliona funti. Džajls mu je postavio jedino pitanje na koje je izbegavao odgovor: „Šta ćete da radite sa skulpturom ako nadmašite Martineza?" „Ona će naći dom u škotskoj Nacionalnoj galerijf, odgovorio je, „kao deo vladine politike kupovine umetničkih dela. Moći ćete da pišete o tome u svojim memoarima, ali tek posle moje smrti.“ „A ako se ispostavi da ste u pravu?“ „Onda ću tome posvetiti celo poglavlje u svojim memoarima.“ Ser Alan je ušao u aukcijsku kuću i seo na stolicu u zadnjem levom uglu. Pre toga je pozvao gospodina Vilsona i rekao mu da će se nadmetati za predmet s kataloškim brojem dvadeset devet i sedeti na svom uobičajenom mestu. Kad se gospodin Vilson popeo uz pet stepenika do podijuma, većina velikih igrača bila je na svojim mestima. S njegove obe strane stajalo je nekoliko zaposlenih iz Sadebija. Oni će se nadmetati u ime klijenata koji nisu mogli lično da prisustvuju ili nisu mogli da veruju sebi da ih okolnosti neće poneti i naterati da ponude znatno više nego što su nameravali. S leve strane prostorije stajao je dugački sto na podijumu. Za njim su sedeli najiskusniji pripadnici osoblja. Na stolu pred njima bio je niz belih telefona kako bi mogli da šapuću kad se izlože predmeti za koje su njihovi klijenti zainteresovani. Sa svog mesta u zadnjem delu prostorije, ser Alan je video da su gotovo sva mesta zauzeta. Međutim, u trećem redu su bile tri prazne stolice, sigurno rezervisane za važne klijente. Pitao se između koga će don Pedro Martinez sedeti. Prelistao je katalog i stigao do Rodenovog Mislioca s kataloškim brojem dvadeset devet. Ima više nego dovoljno vremena da Martinez dođe.

Tačno u sedam, gospodin Vilson je pogledao klijente i dobrodušno se osmehnuo kao papa. Kucnuo je mikrofon i rekao: „Dobro veče, dame i gospodo, dobro došli na Sadebijevu aukciju impresionističkih dela. Predmet s kataloškim brojem jedan“, izjavio je i pogledao nalevo da se uveri je li nosač stavio odgovarajuću sliku na štafelaj, „divna Degaova slika nacrtana pastelnim bojama na kojoj dve balerine vežbaju u Trokaderu. Početna cena je pet hiljada funti. Šest hiljada. Sedam hiljada. Osam hiljada..." Ser Alan je sa zanimanjem gledao kako gotovo svi predmeti nadmašuju početne cene i dokazuju, kao što je Tajms jutros natuknuo, da postoji novi soj kolekcionara koji se obogatio posle rata i želi da obznani svoje prisustvo ulaganjem u umetnost. Don Pedro je ušao s dvojicom mladića dok je trajalo nadmetanje za predmet s kataloškim brojem dvanaest. Ser Alan je prepoznao njegovog najmlađeg sina Bruna i pretpostavio je da drugi mora biti Sebastijan Klifton. Sebastijanovo prisustvo ga je uverilo da je Martinez uveren kako je novac i dalje u skulpturi. Preprodavci i vlasnici galerija su raspravljali hoće li Martineza više zanimati predmet s kataloškim brojem dvadeset osam, Deo bašte u Bolnici Sveti Pavle u Sen Remiju Van Goga, ili s brojem dvadeset devet, Rodenov Mislilac. Ser Alan je sebe smatrao mirnim i sabranim čovekom pod pritiskom, ali sad je osećao kako mu srce kuca brže sa svakom novom slikom na štafelaju. Kad je za Deo bašte u Bolnici Sveti Pavle u Sen Remiju predložena početna cena od osamdeset hiljada funti i čekić se konačno spustio na iznos od sto četrdeset hiljada funti, što je bio rekord za Van Goga, izvadio je maramicu i obrisao čelo. Okrenuo je stranicu kataloga da pogleda remek-delo kome se divio iako se, kakve li ironije, nadao da će neko drugi ponuditi više od njega. „Predmet s kataloškim brojem dvadeset devet, Mislilac Ogista Rodena“, najavio je gospodin Vilson. „U katalogu možete pročitati da je odlivak napravio Aleksi Rudije za umetnikovog života. Delo je izloženo na ulazu u salu“, dodao je. Nekoliko ljudi se okrenulo da se divi velikoj bronzanoj skulpturi. „Vlada veliko zanimanje za ovo delo te je početna cena četrdeset hiljada funti. Hvala, gospodine", rekao je i pokazao na gospodina koji je sedeo tačno ispred njega u središnjem redu. Još nekoliko ljudi je okrenulo

glavu, ovog puta u nadi da će prepoznati ponuđača. Ser Alan je jedva primetno klimnuo glavom. „Pedeset hiljada“, izjavio je ser Vilson pa se okrenuo prema čoveku u središnjem redu koji je ponovo podigao ruku. „Šezdeset hiljada." Ponovo je pogledao ser Alana, video isto blago klimanje glavom, opet se okrenuo prema čoveku u središnjem redu i predložio osamdeset hiljada funti, ali ovaj se razočarano namrštio i odlučno odmahnuo glavom. „Sedamdeset hiljada funti“, rekao je i ponovo pogledao ser Alana, kome se sumnja prikrala u glavu. Ali tad je pogledao nalevo i izjavio: „Osamdeset hiljada. Preko telefona je ponuđeno osamdeset hiljada funti.“ Odmah se okrenuo prema ser Alanu. „Devedeset hiljada?“, preo je. Ser Alan je klimnuo glavom. Vilson je ponovo pogledao čoveka s telefonom, koji je podigao ruku nekoliko trenutaka kasnije. „Sto hiljada. Sto deset hiljada?“, pitao je, ponovo pogledavši ser Alana i osmehnuvši se kao češirski mačak. Sme li da se odvaži? Prvi put u životu, ministar se kockao. Klimnuo je glavom. „Sto deset hiljada funti“, rekao je Vilson i pogledao pravo u zaposlenog koji je držao slušalicu na uvu i čekao uputstva. Martinez se okrenuo da vidi može li prepoznati ko se nadmeće s njim. Šaputanje u slušalicu je potrajalo. Ser Alan je sa svakom sekundom bivao sve nervozniji. Pokušao je da ne razmišlja o mogućnosti da ga je Martinez nasamario i nekako uspeo da prokrijumčari osam miliona u zemlju dok je SAS spaljivao falsifikate falsifikata. Iako mu se činilo kao da je prošao sat zapravo je trajalo manje od dvadeset sekundi. Bez upozorenja, čovek s telefonom je podigao ruku. „Imam ponudu od sto dvadeset hiljada preko telefona“, rekao je Vilson, trudeći se da ne zvuči pobednički. Pogledao je ser Alana, koji je nepomično sedeo. „Imam ponudu od sto dvadeset hiljada preko telefona", ponovio je. „Delo se prodaje za sto dvadeset hiljada funti, ovo vam je poslednja prilika", rekao je, gledajući pravo u ser Alana, ali ministar se vratio ulozi mandarina koja mu više odgovara i ostao je bezizrazan. „Prodato za sto dvadeset hiljada funti“, izjavio je Vilson i udario čekićem. Sad se osmehivao čoveku koji je držao slušalicu. Ser Alan je odahnuo. Posebno se obradovao kad je video Martinezov

samozadovoljni osmeh koji ga je uverio da Argentinac veruje kako je za samo sto dvadeset hiljada funti ponovo otkupio sopstvenu skulpturu u kojoj je sakriveno osam milionat funti. A sutra će, nesumnjivo, hteti da zameni stare lampe za nove. 26 Još nekoliko predmeta je prodato pre nego što je Martinez ustao sa svog sedišta u trećem redu i probio se između ljudi, ni najmanje se ne obazirući što oni i dalje prate aukciju. Kad je stigao do prolaza između redova, zadovoljno je izmarširao iz prostorije. Dvojica mladića koja su ga pratila bila su dovoljno pristojna da izgledaju postiđeno. Ser Alan je sačekao da još desetak predmeta nađe nove vlasnike pre nego što je neupadljivo izašao. Kad je zakoračio na Bond strit, veče je bilo toliko prijatno da je odlučio da prošeta do svog kluba u Pal Malu i počasti se školjkama i čašom šampanjca. Dao bi mesečnu platu da vidi Martinezovo lice kad otkrije da je njegova pobeda Pirova.

ČETRDESET TREĆE POGLAVLJE

SLEDEĆEG

anonimni telefonski kupac obavio tri razgovora i izašao iz Iton skvera četrdeset četiri nekoliko minuta posle deset. Zaustavio je taksi i odvezao se do Džejms strita devetnaest. Kad su se zaustavili ispred banke Midland, naložio je taksisti da ga sačeka. Nije se iznenadio što je direktor banke pristao da ga primi. Na kraju krajeva, sigurno nema mnogo klijenata koji nikad nisu bili dužni. Direktor ga je pozvao u svoju kancelariji. Pošto je klijent seo, pitao je: „Na čije ime da izdamo bankarsku menicu?“ „Na Sadebi.“ Direktor je napisao menicu, potpisao je, stavio u kovertu i pružio mladom gospodinu Martinezu, kako ga je nazivao. Dijego je stavio kovertu u unutrašnji džep i izašao bez reči. „Sadebi”, rekao je kad je ušao u taksi i zatvorio vrata za sobom. Kad se taksi zaustavio ispred ulaza u aukcijsku kuću u Bond stritu, Dijego je ponovo rekao taksisti da čeka. Ušao je i pošao pravo prema prijemnici. „Izvolite, gospodine", rekao je mlad čovek koji je stajao za pultom. „Na sinoćnoj aukciji sam kupio predmet s kataloškim brojem dvadeset devet“, odgovorio je Dijego. „Došao sam da izmirim račun.“ Mladi čovek je prelistao katalog. „A da, Rodenov Mislilac.” Dijego se zapitao koliko dela proprati rečima „A da“. „To je sto dvadeset hiljada funti.“ „Naravno“, rekao je Dijego. Izvadio je kovertu iz džepa, izvukao bankarsku menicu - sredstvo plaćanja koje ne otkriva ime kupca - i spustio je na pult. „Hoćete li da vam isporučimo skulpturu, gospodine, ili biste voleli sami da je preuzmete?“ JUTRA JE

„Doći ću po nju za jedan sat.“ „Nisam siguran da je to moguće“, odgovorio je mladi čovek. „Vidite, gospodine, spadamo s nogu posle velikih aukcija.” Dijego je izvadio novčanik i na pult spustio novčanicu od pet funti, verovatno više nego što taj čovek zaradi za nedelju dana. „Postarajte se da te noge idu u mom smeru“, rekao je. „Dobićete još dve ako me paket bude čekao kad se vratim za jedan sat.“ Mladi čovek je gurnuo novčanicu u zadnji džep da potvrdi dogovor. Dijego se vratio u taksi i ovog puta rekao adresu u Viktoriji. Kad su se zaustavili ispred zgrade, Dijego je izašao iz taksija i rastao se s još jednom očevom novčanicom od pet funti. Sačekao je kusur, vratio dve ispravne novčanice u novčanik i dao taksisti šest penija. Potom je ušao u zgradu i uputio se prema jedinoj službenici. „Izvolite“, rekla je mlada žena u smeđe-žutoj uniformi. „Ja sam Martinez“, rekao je. „Zvao sam jutros radi iznajmljivanja velikog kamiona.“ Pošto je popunio formular, Dijego se rastao s još jednom novčanicom od pet funti i vratio još tri ispravne novčanice u novčanik. „Hvala, gospodine. Kamion je u zadnjem dvorištu. Parkiran je na mestu sedamdeset jedan.“ Pružila mu je ključ. Dijego je izašao u dvorište i, pošto je ugledao kamion, otključa zadnja vrata i pogleda unutra. Savršeno za ovaj posao. Smestio se za volan, upalio motor i pošao natrag prema Sadebiju. Dvadeset minuta kasnije, parkirao se ispred zadnjeg ulaza u Džordž stritu. Kad je izašao iz kamiona, zadnja vrata aukcijske kuće su se otvorila i kolica s velikim paketom na kome je bilo nekoliko nalepnica s natpisom PRODATO izvezena su na pločnik. Gurala su ih šestorica ljudi u dugačkim zelenim mantilima. Bili su stameno građeni kao da su bili bokseri pre nego što su se zaposlili u Sadebiju. Dijego je otvorio zadnja vrata kamiona i dvanaest ruku je podiglo paket kao da je u njemu samo praher i stavilo ga u vozilo. Zaključao je vrata i pružio mladom čoveku s prijemnice još dve novčanice od pet funti. Kad je ponovo seo za volan, pogledao je na sat: 11.41. Nema razloga da ne stigne do Šilingforda za nekoliko sati, iako je znao da će njegov otac šetati gore-dole po prilazu mnogo pre toga.

—oOo— Sebastijan je u jutarnjoj pošti ugledao svetloplavi grb univerziteta Kembridž. Zgrabio je kovertu i odmah je otvorio. Prvo je, kao i uvek, pogledao potpis u dnu strane. Doktor Brajan Padžet, ime koje mu je bilo nepoznato. Dragi gospodine Kliftone, Trebaće mu neko vreme da se navikne na to. Čestitam na stipendiji za odsek modernih jezika. Kao što sigurno znate, jesenji semestar počinje šesnaestog septembra, ali nadam se da ćemo se videti pre toga kako bismo porazgovarali o nekoliko stvari, uključujući spisak literature. Takođe bih voleo da vas upoznam s nastavnim planom za brucošku godinu. Možda biste mogli da mi odgovorite pismom ili, još bolje, da me pozovete telefonom. Srdačan pozdrav, Doktor Brajan Padžet Viši mentor Pošto je dvaput pročitao pismo, odlučio je da pozove Bruna i pita je li i on dobio slično jer bi u tom slučaju mogli zajedno da otputuju u Kembridž. —oOo— Dijego se nije iznenadio kad je video oca kako istrčava iz kuće čim je prošao kapiju. Ali iznenadio se kad je ugledao brata Luisa i sve članove osoblja Šilingford hola kako idu nekoliko koraka iza njega. Karl je bio na začelju i nosio je kožnu torbu. „Jesi li uzeo skulpturu?“, pitao ga je otac pre nego što je stigao da izađe iz kamiona. „Jesam“, odgovorio je Dijego i rukovao se s bratom pre nego što je otišao

do zadnjeg dela kamiona. Otključao je vrata i otkrio veliki sanduk oblepljen crvenim nalepnicama s natpisom PRODATO. Don Pedro se osmehnuo i potapšao sanduk kao da je jedan od njegovih pasa pa se odmakao kako bi ostali prionuli na težak rad. Dijego je nadzirao ekipu koja je gurala i vukla sanduk dok ga samo nekoliko centimetara nije delilo od pada iz kamiona. Karl i Luis su brzo uhvatili dva ugla, a Dijego i kuvar druga dva, dok su vozač i baštovan pridržavali srednji deo. Šestorica ljudi su se oteturali iza kuće i spustili sanduk nasred travnjaka. Baštovan nije izgledao zadovoljno. „Hoćeš li da ga ispravimo?“, pitao je Dijego kad je došao do daha. „Ne“, odgovorio je don Pedro, „ostavi ga na boku. Tako ćemo lakše skinuti postolje." Karl je izvadio čekić s račvastim krajem i posvetio se čupanju duboko zakucanih eksera iz drvenih dasaka. U isto vreme su kuvar, baštovan i vozač rukama kidali drvene daske sa strane. Kad je i poslednji komad drveta uklonjen, svi su se odmakli i zagledali u Mislioca, koji je neceremonijalno ležao na pozadini. Don Pedro nije skretao pogled s drvenog postolja. Nagnuo se i bolje ga zagledao, ali ništa nije ukazivalo da je neko petljao s njim. Pogledao je Karla i klimnuo glavom. Njegov odani telohranitelj se sagnuo i zagledao u četiri matice. Izvadio je klešta i počeo da odvrće. U početku s teškoćom pa malo lakše dok se matica konačno nije odvojila od nagnute poluge i pala na travu. Ponovio je postupak još tri puta dok nije skinuo sve četiri. Zatim je zastao, ali samo načas, pa uhvatio drveno postolje obema rukama i svom snagom ga odvojio od skulpture i bacio na travu. Zadovoljno se smeškajući, stao je u stranu da poslodavcu pruži zadovoljstvo da prvi pogleda u rupu. Martinez se spustio na kolena i zagledao u zjapeću rupu. Dijego i ostali su čekali njegov sledeći nalog. Usledila je duga tišina pre nego što je don Pedro iznenada ispustio visok krik koji je mogao da probudi one što su spokojno počivali na obližnjem groblju. Šestorica muškaraca, odajući različite stepene straha, zagledali su se u njega, ne znajući šta je izazvalo taj ispad dok god iz sveg glasa nije zaurlao: „Gde je moj novac?“ Dijego nikad nije video oca tako besnog. Brzo je kleknuo pored njega, gurnuo ruke u skulpturu i zamlatarao, tražeći nestale milione. Međutim,

izvadio je samo jednu zalutalu novčanicu od pet funti koja se zalepila za bronzu. „Gde je novac, dođavola?“, pitao je Dijego. „Mora da ga je neko ukrao", odgovorio je Luis. „To je jebeno očigledno!“, prodrao se don Pedro. Niko drugi se nije usudio da progovori dok je don Pedro zurio u šuplju osnovu, i dalje odbijajući da prihvati da posle godinu dana priprema za ovaj trenutak ima samo jednu falsifikovanu novčanicu od pet funti. Posle nekoliko minuta je nesigurno ustao. Kad je progovorio, izgledao je neverovatno mirno. „Ne znam ko je odgovoran za ovo“, rekao je i pokazao na skulpturu, „ali otkriću i osvetiću se makar mi to bilo poslednje u životu.“ Bez daljih reči, don Pedro je okrenuo leđa skulpturi i odmarširao prema kući. Samo su se Dijego, Luis i Karl usudili da krenu za njim. Brzo je prošao predvorjem, ušao u dnevnu sobu i zaustavio se pred velikim portretom Tisoove ljubavnice. Skinuo je Ketlin Njuton sa zida i naslonio sliku na prozorski okvir. Zatim je nekoliko puta okrenuo brojčanik, prvo nalevo pa nadesno, sve dok nije čuo škljocaj i otvorio teška vrata sefa. Martinez se načas zagledao u uredne gomile novčanica od pet funti koje su članovi njegove porodice i osoblja prokrijumčarili u Englesku za poslednjih deset godina. Izvadio je tri velika svežnja novčanica i pružio jednu Dijegu, drugu Luisu i treću Karlu. Odlučno ih je pogledao. „Nema odmora dok ne otkrijemo ko je odgovoran za krađu mog novca. Svi morate odigrati svoju ulogu, a bićete nagrađeni samo prema rezultatima.“ Okrenuo se prema Karlu. „Hoću da saznaš ko je obavestio Džajlsa Baringtona da je njegov sestrić na putu za Sautempton umesto za aerodrom.“ Karl je klimnuo glavom, a Martinez se okrenuo prema Luisu. „Ti ćeš večeras otputovati u Bristol i saznati ko su Baringtonovi neprijatelji. Poslanici u parlamentu uvek imaju neprijatelje, a ne zaboravi da će mnogi od njih biti ljudi koji su mu bliski. I dok si tamo, saznaj sve što možeš o porodičnoj brodskoj kompaniji. Imaju li novčanih poteškoća? Imaju li nevolja sa sindikatom? Ima li neslaganja među članovima upravnog odbora? Imaju li vlasnici akcija neke slutnje? Kopaj duboko, Luise. Ne zaboravi da možda nećeš naići na vodu dok ne kopaš nekoliko metara ispod površine.“ „Dijego“, obratio se najstarijem sinu, „vrati se u Sadebi i saznaj ko se nadmetao sa mnom na aukciji jer je morao znati kako novac više nije u

skulpturi inače se ne bi usudio da dogura do te cene.“ Don Pedro je načas poćutao pa kažiprstom ubo Dijega u grudi. „Ali tvoj najvažniji zadatak jeste da okupiš tim koji će mi pomoći da uništim onoga ko stoji iza ove pljačke. Počni time što ćeš unajmiti najbolje advokate jer oni znaju ko su potkupljivi policajci i neuhvatljivi zločinci, a neće postavljati mnogo pitanja sve dok je honorar pozamašan. Kad dobiješ odgovore na sva ta pitanja i sve bude spremno, uradiću im ono što su oni učinili nama.“

ČETRDESET ČETVRTO POGLAVLJE

„STO DVADESET

funti“, rekao je Hari. „Kupac je licitirao preko telefona i Tajms ne zna ko je on „Samo bi jedan čovekplatio toliko za tu skulpturu“, odgovorila je Ema. „I gospodin Martinez je dosad shvatio da nije dobio ono na šta je računao.“ Hari je podigao pogled s novina i video da mu žena drhti. „A ako išta znamo o tom čoveku, onda je to da će hteti da sazna ko mu je ukrao novac.“ „Ali nema razloga da pomisli kako je Seb umešan. Bio sam u Buenos Ajresu samo nekoliko sati i niko osim ambasadora nije znao kako se zovem.“ „Osim gospodina... kako se ono zove?“ „Bolton. Ali on se vratio istim avionom kao i ja.“ „Da sam na Martinezovom mestu“, Emi je glas drhtao, „prvo bih pomislila na Seba.“ „Ali zašto, pogotovo kad on nije umešan?“ „Zato što je on poslednji video skulpturu pre nego što ju je Sadebi preuzeo.“ „To nije dokaz.“ „Veruj mi, Martinezu će to biti dovoljno. Mislim da nemamo izbora osim da upozorimo Seba na...“ Vrata su se otvorila i Džesika je uletela u trpezariju. „Mama, nećeš pogoditi kuda Seb sutra ide.“ HILJADA

—oOo— „Luise, kaži mi šta si saznao u Bristolu?“ „Uglavnom sam istraživao ne bih li saznao nešto zanimljivo." „I jesi li saznao?“ „Jesam. Otkrio sam da je Barington, iako je poštovan i omiljen u svojoj

izbornoj jedinici, usput stvorio nekoliko neprijatelja, uključujući bivšu ženu i...“ „Šta ona ima protiv njega?“ „Misli da ju je Barington strahovito izneverio zbog majčine oporuke i ne dopada joj se što je njeno mesto zauzela kćerka velškog rudara.“ „Onda bi možda trebalo da stupiš u vezu s njom.“ „Već sam pokušao, ali nije tako lako. Englesko plemstvo uvek očekuje da ih neko koga poznaju predstavi neznancu. Ali u Bristolu sam upoznao jednog čoveka koji tvrdi da je dobro poznaje.“ „Ko je on?“ „Major Aleks Fišer.“ „A kakve on veze ima s Baringtonom?“ „On je bio konzervativni kandidat na prošlim izborima i Barington ga je potukao za četiri glasa. Fišer tvrdi da mu je Barington prevarom oteo poslaničko mesto i čini mi se da bi uradio gotovo sve da mu se osveti.“ „Onda mu moramo pomoći u tome“, odvratio je don Pedro. „Takođe sam saznao da se Fišer posle poraza na izborima zadužio po celom Bristolu i da očajnički traži spas.“ „Onda mu ga moram pružiti, zar ne?“, reče don Pedro. „Šta znaš o Baringtonovoj devojci?" „Doktorka Gvinet Hjuz. Ona predaje matematiku u ženskoj školi Sveti Pavle u Londonu. Lokalna laburistička partija očekuje izjavu o njihovoj zajedničkoj budućnosti otkako se Barington razveo ali, da citiram jednog člana odbora koji ju je upoznao, ona se ne može opisati kao ’lutkica’.“ „Zaboravi na nju“, naloži don Pedro. „Ona nam neće biti ni od kakve koristi osim ako je ne ostavi. Usredsredi se na njegovu bivšu ženu. Ako vas major upozna, saznaj zanimaju li je novac ili osveta. Gotovo svaka bivša žena želi jedno ili drugo, a u većini slučajeva i jedno i drugo.“ Osmehnuo se Luisu. „Dobro obavljeno, sine moj.“ Okrenuo se prema Dijegu. „Šta si saznao?“ „Nisam još završio“, rekao je Luis pomalo ozlovoljeno. „Našao sam nekoga ko zna više o porodici Barington od njih samih.“ „Ko je to?“ „Jedan privatni detektiv po imenu Derek Mičel. On je ranije radio i za Baringtonove i za Kliftonove, ali imam osećaj da bih za odgovarajući iznos

mogao da ga ubedim...“ „Kloni ga se“, kazao je don Pedro odlučno. „Ako je spreman da izda prethodne poslodavce, zašto misliš da to ne bi uradio i nama kad mu odgovara? Ali to ne znači da ne bi trebalo da motriš na njega.“ Luis je klimnuo glavom iako je izgledao razočarano. „Dijego?“ „Jedan pilot Britanske prekomorske vazduhoplovne korporacije po imenu Piter Mej odseo je u hotelu Milonga dve noći u isto vreme kad je Sebastijan Klifton bio u Buenos Ajresu.“ „Pa šta?“ „Isti čovek je viđen kako ulazi na zadnja vrata engleske ambasade na dan zabave.“ „To bi mogla biti puka slučajnost.“ „A recepcionar u Milongi je čuo kad je jedan gost oslovio tog čoveka imenom Hari Klifton, kako se zove Sebastijanov otac „Sad manje liči na slučajnost." „I kad je njegov identitet otkriven, čovek se prvim avionom vratio u London.“ „Više nije slučajnost.“ „Pored toga, gospodin Klifton je otišao a da nije platio hotelski račun, koji je kasnije izmirila engleska ambasada, što dokazuje ne samo da su otac i sin u isto vreme bili u Buenos Ajresu već i da su sigurno zajedno radili.“ „Ali zašto nisu odseli u istom hotelu?“, upita Luis. „Zato što nisu hteli da ih vide zajedno, rekao bih“, odgovorio je don Pedro. Zastao je pre nego što je dodao: „Dobro obavljeno, Dijego. I je li taj Hari Klifton licitirao za skulpturu?" „Ne verujem. Direktor Sadebija tvrdi da nema predstavu ko je licitirao. Iako sam to natuknuo, gospodin Vilson očigledno nije čovek koga mogu podmititi i verujem da bi odmah otišao u Skotland jard ako bi se na bilo koji način osetio ugroženo.“ Don Pedro se namrštio. „Ali možda sam otkrio jednu Vilsonovu slabost", nastavio je Dijego. „Kad sam nagovestio da razmišljaš o tome da prodaš Mislioca, omaklo mu se da bi engleska vlada možda bila zainteresovana da ga kupi.“ Don Pedro je prasnuo i izručio bujicu psovki koja bi prenerazila i zatvorskog čuvara. Prošlo je neko vreme dok se nije ponovo smirio. A kad je to konačno uradio, gotovo je prošaputao: „Dakle, sad znamo ko je ukrao moj

novac. I da su dosad uništili novčanice ili ih predali Engleskoj banci. Bilo kako“, promrsio je, „nikad nećemo videti ni peni od tog novca.“ „Ali ni engleska vlada ne bi uspela da izvede tu operaciju bez pomoći porodica Klifton i Barington", istakao je Dijego, „tako da se naša meta nije promenila.“ „Slažem se. Kako tvoj tim napreduje?“, promenio je temu. „Okupio sam grupicu koja ne voli da plaća porez.“ Tri čoveka su se nasmejala prvi put tog jutra. „Isplatio sam im predujam te će biti spremni kad im daš naređenje.“ „Imaju li predstavu za koga rade?“ „Nemaju. Misle da sam stranac s mnogo novca i, iskreno govoreći, ne postavljaju mnogo pitanja sve dok im se plaća na vreme i to gotovinom.“ „To je dobro.“ Don Pedro se okrenuo prema Karlu. „Jesi li uspeo da saznaš ko je rekao Baringtonu da je njegov sestrić krenuo u Sautempton umesto na aerodrom?“ „Nemam dokaza“, odgovorio je Karl, „ali, nažalost, sve ukazuje na Bruna.“ „Taj dečak je uvek bio previše pošten za svoje dobro. Krivim njegovu majku za to. Moramo paziti da nikad ne govorimo o onome što smeramo kad je on u blizini.“ „Ali niko od nas i ne zna šta smeraš", istakao je Dijego. Don Pedro se osmehnuo. „Ne zaboravi: kad hoćeš da srušiš carstvo, najpre ubiješ prvog prestolonaslednika.“

ČETRDESET PETO POGLAVLJE

NEKO

u minut do deset. Karl je otvorio vrata. „Dobro jutro, gospodine", rekao je. „Izvolite.“ „Imam sastanak s gospodinom Martinezom u deset.“ Karl se blago naklonio i stao u stranu da propusti gosta. Zatim ga je poveo predvorjem, pokucao na vrata radne sobe i rekao: „Vaš gost je stigao, gospodine." Martinez je ustao od stola i ispružio ruku. „Dobro jutro. Radovao sam se što ćemo se upoznati.“ Karl je zatvorio vrata i krenuo prema kuhinji. Prošao je pored Bruna, koji je pričao telefonom. „...otac mi je dao dve karte za muško polufinale na Vimbldonu sutra i predložio je da te pozovem.“ „To je veoma lepo od njega“, odgovorio je Sebastijan, „ali neću stići jer u petak imam sastanak sa svojim mentorom u Kembrižu.“ „Ne budi takav mekušac“, odvratio je Bruno. „Ništa te ne sprečava da dođeš u London sutra ujutru. Meč počinje tek u dva i imaćeš sasvim dovoljno vremena ako stigneš ovamo do jedanaest.“ „Ali moram da stignem u Kembridž prekosutra do podneva.“ „Onda možeš da prespavaš ovde i Karl će te odvesti do Liverpul strita rano u petak ujutru.“ „Ko igra?“ „Frejzer protiv Kupera, sigurno će biti žestoko. A ako budeš dobar, odvešću te do Vimbldona u svom šik novom automobilu.“ „Imaš automobil?“, upita Sebastijan s nevericom. „Narandžasti MGA kabriolet. Tata mi ga je poklonio za osamnaesti rođendan.“ „Talično đubre“, reče Sebastijan. „Meni je tata poklonio sabrana Prustova dela za osamnaesti.“ Bruno se nasmejao. „A ako budeš fin, usput ću ti možda pričati o svojoj JE POZVONIO

najnovijoj devojci.“ „Najnovijoj?", naruga se Sebastijan. „Morao si da imaš bar jednu da bi imao ’najnoviju’." „Primećujem li trunku zavisti?“ „To ću ti reći kad je budem upoznao.“ „Nećeš imati priliku jer ću se ponovo videti s njom tek u petak, a ti ćeš tad biti u vozu za Kembridž. Vidimo se sutra oko jedanaest.“ Bruno je spustio slušalicu i pošao prema svojoj sobi kad su se vrata radne sobe otvorrla. Pojavio se njegov otac s rukom prebačenom preko ramena jednog čoveka koji je podsećao na vojno lice. Brunu nikad ne bi palo na pamet da prisluškuje očev razgovor da nije čuo ime Barington. „Veoma brzo ćemo vas vratiti u upravni odbor“, govorio je njegov otac dok je pratio gosta do ulaznih vrata. „Uživaću u tom trenutku." „Međutim, želim da znate, majore, da me ne zanimaju povremeni napadi na kompaniju Barington koji će osramotiti porodicu. Moj dugoročni plan jeste da preuzmem kompaniju i postavim vas za predsednika. Kako vam to zvuči?“ „Ništa me ne bi više usrećilo ako ćemo istovremeno srušiti Džajlsa Baringtona.“ „Ne samo Baringtona", odgovorio je Martinez. „Namera mi je da uništim sve članove porodice, jednog po jednog.“ „Utoliko bolje“, rekao je major. „Zato morate odmah početi da kupujete sve akcije kompanije Barington koje se nađu na tržištu. Čim budete imali sedam i po odsto, staviću vas u upravni odbor kao svog zastupnika." „Hvala, gospodine." „Nemojte me tako zvati. Za prijatelje sam Pedro.“ „A ja sam Aleks.“ „Samo ne zaboravite, Alekse, odsad smo partneri i imamo samo jedan cilj.“ „Ništa bolje od toga, Pedro“, odgovorio je major dok su se rukovali. Kad je otišao, don Pedro se mogao zakleti da je zviždukao. Kad je zakoračio u kuću, video je da ga Karl čeka u predvorju. „Moramo da porazgovaramo, gospodine." „Dođi u moju radnu sobu.“

Nisu progovorili dok nisu zatvorili vrata za sobom. A onda je Karl ponovio razgovor između Bruna i njegovog prijatelja. „Znao sam da neće odoleti kartama za Vimbldon.“ Podigao je slušalicu telefona na radnom stolu. „Dovedite mi Dijega“, zarežao je. „A sad da vidimo možemo li namamiti dečka nečim još neodoljivijim“, rekao je dok je čekao da mu se sin javi. „Šta treba da uradim, oče?“ „Mladi Klifton je zagrizao mamac. Sutra će doći u London i otići na Vimbldon. Ako ga Bruno nagovori da prihvati moju ponudu, možeš li sve da pripremiš za petak?“ —oOo— Sebastijan je morao da pozajmi majčin budilnik kako bi se probudio na vreme da uhvati voz u 7.23 do Padingtona. Ema ga je čekala u hodniku i ponudila da ga odveze do Templ midsa. „Očekuješ li da vidiš gospodina Martineza u Londonu?" „Gotovo sigurno ću ga videti“, odgovorio je, „jer je on predložio da se pridružim Brunu na Vimbldonu. Zašto pitaš?" „Onako.“ Sebastijan je hteo da pitu mamu zašto izgleda toliko zabrinuto zbog gospodina Martineza, ali pretpostavio je da će dobiti isti odgovor. Onako. „Hoćeš li imati vremena da vidiš tetku Grejs dok si u Kembridžu?“, pitala ga je majka. Previše je upadljivo skrenula temu. „Pozvala me je na čaj u Njunamu u subotu posle podne.“ „Ne zaboravi da je pozdraviš“, rekla je Ema kad su se zaustavili ispred stanice. Sebastijan je seo u ugao kupea i pokušao da dokuči zašto njegovi roditelji deluju toliko zabrinuto zbog čoveka koga nikad nisu upoznali. Odlučio je da pita Bruna zna li za neki problem. Na kraju krajeva, Brunu se nije dopadalo što je otputovao u Buenos Ajres. Kad se voz zaustavio na stanici Padington, Sebastijan nije bio nimalo bliže rešenju misterije. Dao je kartu kondukteru na rampi, izašao iz stanice i prešao ulicu. Nije se zaustavio dok nije stigao do kuće broj trideset sedam. Pokucao je na vrata.

„O bože mili“, uzviknula je gospođa Tibet kad je videla ko stoji na pragu. Zagrlila ga je. „Mislila sam da te nikad više neću videti, Sebe.“ „Nudi li ovaj pansion doručak siromašnim brucošima?“ „Videću šta mogu da uradim ako to znači da ipak ideš na Kembridž." Sebastijan je ušao za njom. „Zatvori vrata za sobom“, dodala je. „Svako bi rekao da si se rodio u štali.“ Sebastijan je otrčao natrag da zatvori vrata pa sišao stepenicama da se pridruži Tibi u kuhinji. „Vidi šta je poštar ostavio pred vratima, Dženis“, rekla je, ponovo ga zagrlila i poslužila mu najbolji doručak koji je pojeo otkako je poslednji put sedeo u kuhinji. „I šta si radio otkako smo te poslednji put videle?“, pitala je gospođa Tibet. „Bio sam u Argentini i upoznao princezu Margaretu." „Gde je Argentina?“, pitala je Dženis. „Mnogo daleko“, odgovorila je gospođa Tibet. „A u septembru idem na Kembridž“, dodao je između zalogaja. „Zahvaljujući vama, Tibi.“ „Nadam se da ti ne smeta što sam potražila tvog ujaka. Da bude još gore, na kraju je morao da dođe kod mene u Padington.“ „Hvala bogu da ste to uradili“, odvratio je. „Inače bih možda još bio u Argentini.“ „I šta te ovog puta dovodi u London?“, pitala je Dženis. „Toliko ste mi nedostajale da sam morao da se vratim. A gde bih drugde pojeo pristojan doručak?“ „Kako da ne, nemoj da me zavitlavaš“, odgovorila je gospođa Tibet i stavila mu treću kobasicu na tanjir. „Pa, postoji još jedan razlog“, priznao je Sebastijan. „Bruno me je pozvao na Vimbldon da gledamo muško polufinale, Frejzera protiv Kupera.“ „Zaljubljena sam u Ešlija Kupera“, uzviknula je Dženis i spustila kuhinjsku krpu. „Ti bi se zaljubila u svakoga ko uđe u polufinale“, prekorila ju je gospođa Tibet. „To nije pošteno! Nikad nisam bila zaljubljena u Nila Frejzera.“ Sebastijan je prasnuo u smeh. Smejali su se čitav sat, zbog čega se pojavio na pragu Iton skvera tek u pola dvanaest. Kad je Bruno otvorio vrata,

Seb je rekao: „Mea culpa, 27 ali u svoju odbranu mogu reči da su me zadržale dve devojke.“ —oOo— „Ispričaj mi sve još jednom“, naložio je Martinez, „i nemoj ništa da izostaviš.“ „Tim sastavljen od trojice iskusnih vozača vežbao je nekoliko puta prošle nedelje“, odgovorio je Dijego. „Danas će obaviti poslednju probu.“ „Šta može da pođe pogrešno?“ „Sve će morati da se otkaže ako Klifton odbije tvoju ponudu.“ „Znajući tog momka, neće moći da odoli. Samo se postaraj da ne naletim na njega pre nego što ujutru pođe za Kembridž. Zato što ne mogu jamčiti da ga neću zadaviti.“ „Dao sam sve od sebe da vam se putevi ne ukrste. Danas ćeš večerati s majorom Fišerom u Savoju, a sutra rano ujutru imaš sastanak u gradu kako bi te advokat upoznao s tvojim zakonskim pravima kad pribaviš sedam i po odsto akcija kompanije Barington.“ „A posle podne?“ „Obojica idemo na Vimbldon. Ne zbog ženskog finala, već da bi imao čvrst alibi.“ „A gde će Bruno biti?“ „On će odvesti devojku u bioskop. Film počinje u dva i petnaest, a završava se oko pet tako da će čuti tužnu vest o svom prijatelju tek kad se uveče vrati kući.“ —oOo— Kad je Sebastijan legao u krevet te noći, nije mogao da zaspi. Premotavao je sve što mu se desilo tog dana, kadar po kadar kao u nemom filmu: doručak s Tibi i Dženis; vožnja Brunovim kolima do Vimbldona, gde su gledali izuzetno napeto polufinale u kome je Kuper konačno pobedio u četvrtom setu, osam prema šest. Dan se završio posetom klubu Madam Džodžo u Bruer stritu, gde ga je okružilo desetak Gabrijela. Još nešto što

neće ispričati majci. I povrh svega, dok su se vraćali kući Bruno ga je pitao hoće li sutra da se odveze njegovim automobilom do Kembridža umesto da putuje vozom. „Ali zar se tvoj otac neće buniti?“ „To je njegova ideja.“ —oOo— Kad je Sebastijan sutradan sišao na doručak, razočarao se kad je čuo da je don Pedro već otišao na sastanak u centru pošto je želeo da mu zahvali na svemu. Napisaće mu pismo čim se vrati u Bristol. „Sjajno smo se juče proveli", rekao je Sebastijan, sipao kornfleks u činiju i seo pored Bruna. „Dođavola s juče“, odvrati Bruno. „Mnogo me više brine današnji dan.“ „Šta je bilo?“ „T reba li da kažem Sali šta osećam prema njoj ili da samo pretpostavim kako već zna?“, bubnuo je Bruno. „Toliko je loše?“ „Lako je tebi. Mnogo si iskusniji u tome od mene.“ „Istina“, složio se Sebastijan. „Prestani da se podsmevaš ili ti neću pozajmiti automobil.“ Sebastijan je pokušao da se uozbilji. Bruno se nagnuo preko stola i pitao: „Šta da obučem?“ „Trebalo bi da izgledaš nehajno, ali otmeno. Sportsku kravatu umesto zvanične", predložio je Sebastijan. Utom je telefon u predvorju zazvonio. „Ne zaboravi da i Sali lupa glavu šta će obući“, dodao je. Karl je ušao u trpezariju. „Gospođica Tornton vas traži, gospodine Bruno.“ Sebastijan je prasnuo u smeh kad je Bruno plašljivo izašao. Mazao je marmeladu na drugo parče tosta kad se njegovprijatelj vratio nekoliko minuta kasnije i promrmljao: „Dođavola, dođavola, dođavola.“ „Šta je bilo?“ „Sali ne može danas. Kaže da se prehladila i da ima temperaturu.“ „Usred leta? Zvuči kao da traži izgovor da se ne vidi s tobom.“ „Ponovo si pogrešio. Rekla je da će ozdraviti do sutra i da jedva čeka da me vidi.“

„Zašto onda ne bi pošao u Kembridž sa mnom jer ja neću obraćati pažnju na to šta ćeš obući?“ Bruno se široko osmehnuo. „Nisi neka zamena za Sali, ali nemam pametnija posla.“

ČETRDESET ŠESTO POGLAVLJE

REČI „DOĐAVOLA,

DOĐAVOLA,

dođavola“ naterale su Karla da izađe iz kuhinje i vidi šta nije u redu. Stigao je taman na vreme da vidi kako mladići izlaze iz kuće. Pojurio je predvorjem i istrčao na pločnik, ali mogao je samo da gleda kako se narandžasti MG sa Sebastijanom za volanom udaljava od ivičnjaka. „Gospodine Bruno!“, povikao je iz sveg glasa, ali nijedan se nije okrenuo jer je Sebastijan uključio radio kako bi čuli najnovije vesti sa Vimbldona. Karl je izjurio na ulicu i mahnito zamahao, ali automobil nije usporio. Potrčao je za automobilom koji se bližio semaforu koji je pokazivao zeleno svetlo. „Hajde, crveno!“, zaurlao je. I jeste se upalilo crveno, ali tek nakon što je Sebastijan skrenuo levo i požurio prema Hajd park korneru. Karl je morao da se pomiri s tim da su pobegli. Postoji li mogućnost da je Bruno tražio da ga Klifton ostavi negde pre nego što produži za Kembridž? Na kraju krajeva, zar on ne bi trebalo da izvede devojku u bioskop posle podne? Karl nije bio sprem&n da rizikuje. Okrenuo se i potrčao prema kući, pokušavajući da se seti gde bi gospodin Martinez trebalo da bude tog dana. Znao je da će posle podne gledati žensko finale na Vimbldonu, ali, čekaj, setio se da je pre toga imao sastanak u centru te je moguće da je i dalje u kancelariji. Čovek koji ne veruje u boga molio se da nije već krenuo za Vimbldon. Utrčao je kroz otvorena vrata, podigao slušalicu i pozvao kancelariju. Nekoliko trenutaka kasnije, javila se don Pedrova sekretarica. „Moram da razgovaram sa šefom hitno, hitno", ponovio je. „Ali gospodin Martinez i Dijego su pre nekoliko minuta otišli na Vimbldon." —oOo—

„Sebe, moram da razgovaram s tobom o nečemu što me brine već neko vreme.“ „Zašto mislim da se Sali verovatno ni sutra neće pojaviti?“ „Ne, mnogo je ozbiljnije od toga“, odgovorio je Bruno. Iako je Sebastijan nazreo promenu u njegovom tonu, nije mogao da se okrene prema njemu jer je prvi put vozio Hajd park kornerom. „Ne mogu tačno da odredim o čemu je reč, ali čini mi se da te moj otac izbegava otkako si došao u London.“ „Ali to nema nikakvog smisla. Na kraju krajeva, on je predložio da s tobom'idem na Vimbldon“, podsetio ga je Sebastijan i produžio Park lejnom. „Znam, a tata je predložio i da ti danas pozajmim automobil. Samo sam se pitao da li se u Buenos Ajresu dogodilo nešto što je moglo da ga naljuti." „Nije koliko ja znam“, odgovorio je Sebastijan, video putokaz za auto-put i skrenuo u drugu traku. „A i dalje ne shvatam zašto je tvoj otac proputovao pola sveta da te vidi kad je bilo dovoljno da podigne slušalicu „Hteo sam to da ga pitam, ali bio je zaokupljen pripremama za najnoviju književnu turneju po Americi. Kad sam to spomenuo mami, pravila se glupa. A jedno ti mogu reći o mami - ona nije glupa.“ „Ne razumem ni zašto si ostao u Buenos Ajresu kad si mogao da se vratiš u Englesku s ocem.“ „Zato što sam tvom ocu obećao da ću isporučiti veliki sanduk u Sautempton i nisam hteo da ga izneverim posle svega što je učinio za mene.“ „To mora da je skulptura koju sam video kako leži na travnjaku u Šilingfordu. Ali ona samo produbljuje tajnu. Zašto bi te moj otac zamolio da doneseš skulpturu iz Argentine, ponudio je na aukciji i onda je kupio?“ „Nemam blage veze. Potpisao sam kao što je tražio i, pošto je Sadebi preuzeo sanduk, otputovao u Bristol s roditeljima. Čemu ovo isleđivanje? Samo sam uradio ono što me je tvoj otac zamolio.“ „Zato što je juče jedan čovek posetio tatu kod kuće i čuo sam da je spomenuo prezime Barington.“ Sebastijan se zaustavio na sledećem semaforu. „Imaš li predstavu ko je taj čovek?“ „Ne, nisam ga nikad video, ali čuo sam da ga otac oslovljava s majore.“

—oOo— „Ovo je zvanično obaveštenje“, rekao je glas preko razglasa. Publika je zaćutala iako se gospođica Gibson spremala da servira za prvi set. „Može li gospodin Martinez odmah da se javi u sekretarovu kancelariju?“ Don Pedro nije odmah reagovao, a onda je polako ustao i rekao: „Mora da je nešto pošlo naopako." Bez reči je počeo da se probija prema najbližem izlazu. Dijego je bio pola koraka iza njega. Kad je stigao do prolaza između sedišta, pitao je prodavca programa gde je sekretarova kancelarija. „To je velika zgrada sa zelenim krovom, gospodine", odgovorio je mladić i pokazao udesno. „Ne možete promašiti.“ Don Pedro je brzo sišao i izašao s centralnog terena, ali Dijego ga je stigao mnogo pre nego što je došao do izlaza. Dijego je ubrzao i uputio se prema velikoj zgradi koja se uzdizala nad ostalim. Povremeno se osvrtao da se uveri da mu otac nije mnogo zaostao. Kad je ugledao čoveka u uniformi pored dvokrilnih vrata, usporio je i povikao: „Gde je sekretarova kancelarija?“ „Treća vrata sleva, gospodine.“ Dijego nije usporio sve dok nije ugledao reči Klupski sekretar na vratima. Otvorio je vrata i našao se pred čovekom u otmenom ljubičasto-zelenom sakou. „Ja sam Martinez. Upravo ste me pozvali preko razglasa.“ „Da, gospodine. Zvao vas je gospodin Karl Ramirez i zamolio da ga odmah pozovete kod kuće. Naglasio je da je izuzetno važno.“ Dijego je podigao slušalicu s njegovog radnog stola i već je okretao kućni broj kad je njegov zajapureni otac ušao. „Šta se desilo?“, pitao je zadihano. „Ne znam još. Samo mi je rečeno da zovem Karla kod kuće.“ Don Pedro mu je oteo slušalicu kad je čuo reči: „Jeste li vi, gospodine Martineze?“ „Ja sam“, odgovorio je i napregnuto slušao. „Šta se desilo?“, pitao je Dijego, pokušavajući da ostane miran iako je njegov otac smrtno prebledeo i uhvatio se za ivicu sekretarovog stola. „Bruno je u kolima.“

—oOo— „Razgovaraću s ocem kad se vratim večeras", rekao je Bruno. „Na kraju krajeva, šta si mogao da uradiš da ga naljutiš ako si samo postupao po njegovim uputstvima?“ „Nemam pojma“, odgovorio je Sebastijan. Skrenuo je s kružnog toka na auto-put i uključio se u saobraćaj. Nagazio je gas, uživajući u vetru koji mu je mrsio kosu. „Možda preterujem“, rekao je Bruno, „ali voleo bih da to razrešimo.“ „Ako je je reč o majoru Fišeru“, kazao je Sebastijan, „onda ni ti to ne možeš razrešiti, to ti mogu reći.“ „Ne razumem. Ko je taj Fišer, dođavola?“ „Bio je konzervativni kandidat koji se borio protiv mog ujaka na poslednjim izborima. Zar se ne sećaš? Pričao sam ti o njemu.“ „Je li to onaj čovek koji je pokušao da prevari tvog ujaka tako što mu je ukrao glasove?“ „Jeste, a pokušao je i da oslabi kompaniju Barington tako što je kupovao i prodavao akcije kad god su bili pod pritiskom. A sigurno mu nije drago što je moja majka zauzela njegovo mesto kad ga se predsednik konačno ratosiljao." „Ali zašto bi moj otac imao veze s takvim mamlazom?“ „Moguće je da to nije Fišer i da obojica preterujemo.“ „Nadam se da si u pravu. Ali i dalje mislim da bi trebalo da osmatramo i osluškujemo za slučaj da nabasamo na nešto što bi moglo razrešiti tu misteriju." „Dobra ideja. Jer svakako ne želim da naljutim tvog oca.“ „A čak i ako saznamo da postoji zavada između naših porodica, to ne znači da mi moramo da se mešamo.“ „Potpuno se slažem", odgovorio je Sebastijan. Brzinomer je pokazivao šezdeset, još jedno novo iskustvo. „Koliko knjiga tvoj mentor očekuje da pročitaš do početka semestra?", pitao je i prešao u spoljnu traku da prestigne konvoj od tri kamiona koji su prevozili ugalj. „Preporučio je desetak, ali čini mi se da ne moram sve da ihpročitam do prvogdanasemestra"

„Mislim da u životu nisam pročitao deset knjiga“, rekao je Sebastijan. Prestigao je prvi kamion. Ali morao je naglo da zakoči kad je vozač srednjeg kamiona iznenada skrenuo i počeo da prestiže onaj ispred sebe. Baš kad je izgledalo da će vozač prestići prvi kamion i vratiti se u unutrašnju traku, Sebastijan je pogledao u retrovizor i video da se i treći kamion prestrojio u spoljnu traku. Kamion ispred Sebastijana išao je uporedo s onim koji je još bio u unutrašnjoj traci. Sebastijan je ponovo pogledao u retrovizor i unervozio se kad je video da se kamion iza njih približava. Bruno se okrenuo i ludački mahnuo vozaču kamiona iza njih. Povikao je iz sveg glasa: „Odstupite!“ Bezizrazni vozač se samo naslonio na volan i nastavio da se približava iako kamion ispred njih još nije prestigao onaj u unutrašnjoj traci. „Zaboga, požuri!“, povikao je Sebastijan i odlučno zatrubio iako je znao da vozač ispred njih ne čuje ni reč. Ponovo je pogledao u retrovizor i užasnuo se kad je video da je kamion sad samo nekoliko centimetara od njihovog branika. Kamion ispred njih još nije dovoljno odmakao da bi se vratio u unutrašnju traku, što bi dozvolilo Sebastijanu da pojuri napred. Bruno je sad mahnito mahao vozaču sleva, ali on je vozio istom brzinom. Lako je mogao da ubrza i dozvoli im da pređu u sigurnost unutrašnje trake, ali nije ni pogledao u njihovom pravcu. Sebastijan je čvršće uhvatio volan kad je kamion iza njih zakačio branik i gurnuo mali MG napred. Tablice su poletele u vazduh. Sebastijan je pokušao da odmakne nekoliko metara, ali nije mogao da ubrza a da se ne zakuca u prednji kamion i završi stisnut kao harmonika između njih. Nekoliko sekundi kasnije, drugi put su poleteli napred jer se kamion jače zakucao u zadnji deo automobila i gurnuo ga samo tridesetak centimetara dalje od vozila ispred njih. Tek kad ih je kamion udario treći put, Sebastijanu su kroz glavu prošle Brunove reči: Jesi li siguran da ispravno postupaš? Pogledao je prijatelja koji se obema rukama držao za komandnu tablu. „Pokušavaju da nas ubiju“, uzviknuo je. „Zaboga, Sebe, učini nešto!“ Sebastijan je bespomoćno pogledao trake što vode prema jugu i video vozila kako žure u suprotnom pravcu. Kamion ispred njih počeo je da usporava. Ako se nada da će preživeti, moraće da uradi nešto, i to brzo.

—oOo— Mentor je dobio nezahvalan zadatak da pozove mladićevog oca i saopšti mu kako je njegov sin tragično nastradao u udesu.

sken: Maja Sken i obrada: BABAC

Izjave zahvalnosti

Zahvaljujem na neprocenjivim savetima i pomoći prilikom istraživanja: Sajmonu Bejnbridžu, Robertu Boumanu, Elenor Drajden, Alison Prins, Mari Roberts i Suzan Vot.

1 Poslanici Gornjeg doma sede na crvenim klupama a Donjeg na zelenim. (Prim. prev.) 2 Engl.: Law lords - zakonodavno telo Gornjeg doma ustanovljeno 1876. i ukinuto uspostavljanjem Vrhovnog suda Velike Britanije u oktobru 2009. (Prim. prev.) 3 Libretista Gilbert i kompozitor Salivan su zajedno stvorili više opera u viktorijansko daba. (Prim. prev.) 4 Doktor Tomas Barnardo je osnovao više sirotišta u Engleskoj u devetnaestom veku. (Prim. prev.) 5 U Severnoj Americi su tako nazivali engleske mornare koji su dolazili u Novi svet zato što su sisali limun da ne bi dobili skorbut. (Prim. prev.) 6 Engl.: Think British, act Yiddish ili Dress British, act Yidish - izgledati konvencionalno, ali razmišljati nekonvencionalno. (Prim. prev.) 7 Afričko-karipski muzički pravac koji je potekao s Trinidada i Tobaga. (Prim. prev.) 8 Engl.: Old boys - bivši učenici srednjih škola i fakulteta u Engleskoj. (Prim. prev.) 9 Junak iz knjige Priča o dva grada Čarlsa Dikensa. (Prim. prev.) 10 Engl.: rotten boroughs - opusteli okruzi s veoma malo glasača koji su imali predstavnike u parlamentu do reforme 1832, kad su ih smenili novi industrijski gradovi. (Prim. prev.) 11 Engl: Common pests - obične štetočine (u originalu common pests I confused when in my right mind), anagram latinskih reči compos mentis, što znači pri zdravoj pameti. (Prim. prev.)

12 U engleskom Donjem domu ministri i lideri vodećih partija sede u prvim klupama. (Prim. prev.) 13 Misli se na Bi-Bi-Sijevu emisiju u kojoj su poznati birali koje bi ploče poneli na pusto ostrvo. (Prim. prev.) 14 Skraćenica brodske kompanije Peninsular and Oriental Steam Navigation Company. (Prim. prev.) 15 Crveno je boja Laburističke partije dok plava predstavlja Konzervativnu. (Prim. prev.) 16 Škotska policija. (Prim. prev.) 17 Franc.: jedan, dva i jaje. (Prim. prev.) 18 Franc.: Dobar dan, gospodine. Izvolite. (Prim. prev.) 19 Šp.: Mi smo Španci. (Prim. prev.) 20 Šp.: Dobar dan, gospodine. Izvolite. (Prim. prev.) 21 Šp.: Vraćam se za minut. (Prim. prev.) 22 Junak iz engleske narodne bajke kome je crkveno zvono poručilo da će tri puta biti gradonačelnik Londona. (Prim. prev.) 23 Šp.. Kužičasta kuća, sedište argentinskog predsednika. (Prim. prev.) 24 Engl.: August - avgust; Auguste - Ogist. (Prim. prev.) 25 Engl.: money to burn - imati novca za bacanje. (Prim. prev.) 26 Aluzija na zamenu starih lampi za noveu Aladinu. (Prim. prev.)

27 Lat.: Moja greška; kriv sam. (Prim. prev.)