COLIN FALCONER MOJA PRELEPA ŠPIJUNKA Naziv originala: MY BEAUTIFUL SPY Colin Falconer Copyright © Colin Falconer, 2005 Copyright © za SiCG Alnari d.o.o. 2007 Izdanje je objavljeno u saradnji sa PS-Editor-IP Sa engleskog prevela: Magdalena Reljić Kolin Falkoner Mojoj lepoj Karen-Mari
Kada Ijubau nije ludilo, onda to nije ljubav. - Pedro Kalderon de la Barga Bukurošt, septembar 1944. godine u nekim drugim okolnostima Nik bi zazirao od ove pustolo-vine kroz bukureštanske ruine posle sumraka. Sest ulica od hotela, grad je svet mraka i monstruoznih senki, osvetljen samo plavičastim plamenovima plinskih peći izmcdu ruševina, oko kojih stoje grupice izbeglica. Nik brzo gubi orijentaciju. Ljutito psuje ispod glasa. Isuse. Nervo-zan je uprkos teškom revolvcru koji steže u džepu sakoa. Grad je pun lešinara i dezertera. Skreće za ugao i žestoko naleće na drugog prolaznika. Uplašen, on uzmiče, spreman da napadne. Ignorišući ga, čovek nastavlja dalje. Nik se sprerna da nastavi, ali instinkti mu govore da se okrene i prati ga. Za trcnutak izlazi iz senke da osmotri siluetu na mesečini: široko i četvrtasto lice, spljošteno i grubo poput lopate, kosa ošišana skoro do glave. Nik prepoznaje vojnika kojeg je tog popodneva video u Demišenkovoj kancelariji. Bezizražajnog lica stajao je iza svog šefa. Rus prilazi zgradi na kraju ulice i ulazi unutra. Ovo je to mesto, ovde jc njen stan. Vadi pištolj. Yežbao je gadanjc u metu, ali nikada još nije pucao iz besa ili u tami ili u zatvorenom prostoru. Koraci Rusa odjekuju na stepenicama iznad njega i on počinje da trči za njim.
U tami se sapliće o nešto i pada naglavačke. Cevanica mu udara o beton, mameći još jednu tihu psovku. Rus već kuca na vrata. Dovikuje mu upozorenje, nadajući sc da će ga omesti, i naslepo trči uz stepenice. Vrata od stana su otvorena, izbijena iz šarki. Jedna sveća gori na stolu postavljenom nasred sobe. Nik doziva Danijelino ime, ali ostaje bez odgovora. Na pamet mu pada nekoliko skrovišta, ali ncma mnogo yremena za razmišljanje. Mora brzo da odluči. Ne može večno da stoji na vratima. Podižc pištolj s dve ruke i utrčava u kuhinju. Praznu. ,,Danijelal" Trebalo je prvo da dode po menc. Neću dozvoliti da je povredi. Iza sebe čuje buku koja dolazi iz pravca spavaće sobe. Munjevito se okreće i vidi grubu mušku siluetu na vratima obasjanim svećom. U rukama drži pištolj i podiže ga ka njemu, ali Nik zadržava pribranost. Najednom ga preplavljuje osećaj neobičnog spokoja. Gotovo je. Zna šta sledi. Koristi ovu kratku pauzu da nacilja, svestan da čini uslugu, koliko njoj toliko i sebi. Prasak je gromoglasan, poput topovske paljbc u zatvorenom prostoru. Dva pištolja pucaju istovrcmeno. Ne oseća metak. Nc oscća ni da je pogoden. Usredsredcn je na metu, kao da je ponovo na strelištu; poteže okidač još dvaput a zatim se spotiče i pada. Bezbolno je. 2 10 iNik Dejvis prvi put sreće Danijelu Simoniči u američkom baru hotelaAtina Palas u Bukureštu, juna 1940. godine. I ne rnože da odlepi pogled od nje. Grad je pun lepotica, siromašnih kontesa i prodayačica ljubavi iz polusveta s krznenim okovratnicima, žena koje čekaju izbavljenje i kojima je do tada poklanjao samo zadivljene poglcde, kao što se i očekuje od muškarca. Ali ova žena je drugačija. Masom dominiraju britanski i američki novinari, i šačica diploma-ta poput Nika. Danijela se zabavlja s nemačkim turistom - zapravo nacističkim špijunom ili abverovcem, ionako svi za nekog rade - koji se nikada ne trczni. Preglasno priča i previše se smcjc, neprestano skrećući pažnju na sebe. Predstavnicima nemačkog konzulata, smešte-nog u Ulici Yiktor Emanuel III, nimalo se ne svida taj prizor. Njen dečko je mlad, visok i plav, tipičan primer Hitlerovog sna osim što mu je neophodna pomoć. Usne su mu uvek vlažne i sjajne a pogled mutan. Zanosna žena pored njega stalno je izložena sramu; oči joj lete po prostoriji, zaustavljajući se nekoliko puta na Niku, kao da nešto očckuju.
Nemački vojnici se ponašaju više nego bahato. Poseduju moć jer su upravo pokorili Poljsku. Neodoljiva kombinacija. To i ledenoplave oči. Bendiks iskapljuje svoj džin-tonik i pali još jednu cigaretu. ,,Ne sluti na dobro. Dva momka iz organizacije pretučena su prošle nede-Ije, ispred svojih kuća. Ovi hoće da nas oteraju, Dejvise." Nik se pita da li je Bendiks pravi izbor za ovu operaciju, da li će imati dovoljno živaca da je izgura do kraja. Abrams ga je upozorio na njega, ali nije imao nikog drugog, bar ne u ovim uslovima. ,,Izdrži još malo", bodri ga Nik. ,,Lako je vama ovde da tako pričate." Nik skreće pogled prema tamnokosoj lepotici kod šanka. Opet zu-ri u njega. Hvata njen pogled što mu iznenada narušava koncentraciju. ,,Potrebna nam je tvoja pomoć", ozbiljno kaže Nik. 11 /i ,,Kome?" ,,Vladi. Nc smcmo da dozvolimo Nemcima da tek tako udu i dočepaju se nafte." Naftna polja Ploesti smatraju se najvećim naftnim rezervama u Evropi. Hitleru je potrcbno gorivo za njegove moćne oklopnc divizijc. Prc rata, mnogc britanskc naftne kompanijc bile su tamo privilegovane. Medutim, Nemci su rumunskom kralju sugerisali da izbaci Britance iz posla, što jc ovaj učinio bez mnogo dvoumljenja. Nije imao drugog izbora. ,,Kako ćctc u tome da ih sprečite?" ,,Radimo na tomc. Ali ti si nam potreban, Bcndiksc. Imaš ovdc svojc veze i znaś koga je najbolje da isplatimo." ,,Da isplatimo? Sta ste to naumili, za ime boga?" ,,Samo nam treba neko ko će da izvrši neke finansijske transakcije s pravim Ijudima. Sta veliš, možeš li toliko da nam učiniš?" Bendiks jedno vrcme ćuti, odsutno milujući svojc brkove. Pogled mu luta po baru; ruka neznatno drhti. Zaboga, biznismcn jc a nc špi-jun. M16 jc regrutovao mnoge direktore britanskih naftnih kompanija smeštenih na Ploestima, ali u poslednje vreme bilo ih je sve teže nago-voriti na saradnju. ,,U redu. Pristajem", naposletku kaže Bendiks, iskapljuje svoje pi-će i ustaje. ,,Samo kažite šta hoćetc da učinim." Nik mu dajc instrukcije dok zajcdno izlazc napoije. Bendiksov vozač čeka u crnom ,,opelu". ,,Srećno, Bendikse", kaže Nik i rukuju se. Bendiks ulazi u kola koja se odmah udaljavaju. Nik se bavi idejom da uhvati taksi, ali brzo mcnja plan. Njegov stan je samo tri ulice odatle. Prelazi preko trga ispred Ateneuma, gradske opere, ignorišući psovke vozača trazura. Sa stepeništa ispred hotela dopire neki metež, Nik se osvrće. Plavokosi Nemac i tamnokosa lepotica koju jc video u baru žučno se
svadaju. Utom devojka počinje da vrišti. Nik se okreće i žurno im prilazi. ,,Jesi li dobro?" pita je na francuskom. Nemac je grabi za ruku i vuče ka taksiju koji ih čeka. Steže je za mišicu koju ona bezuspešno pokušava da istrgne. Hotelski portir sve to nezainteresovano posmatra, baš kao i vozač taksija. ,,Gubi se, Englezu, ovo je izmedu mene i nje", resko odgovara Nemac na engleskom. Devojka mu u lice sasipa neku francusku psovku i šutira ga u cevanicu. Ovaj jauče od bola i zamahuje rukom, spuštajući joj težak šamar posred lica. Nik diže ruku i udara ga u stomak. Jednom, ali precizno i jako. Nemac se grči i pada. Dok leži na zemlji, žena mu besno zariva vrh svoje cipele u rebra. Sprema se da ga ponovo šutne, ali u tome jc sprečava Nik, odvodeći je u slranu. ,,Cul de i'ache!" uzvikuje ona. ,,Kakva protuva. Poznaješ ga dugo?" ,,Dovoljno dugo." ,,Ko je uopšte ovaj?" radoznao je Nik. ,,Zove se Haler." ,,Tvoj dečko?" ,,Vcčcras je bio moj dcčko. Ali višc nijc." ,,Oko čega ste se posvadali?" ,,Insistirao je da odemo kod njega kući. Odbila sam." ,,Dama zna koja su njena prava." ,,Ovi Nemci ne misle tako." Haler puzi do žardinjere isprcd hola i bučno izbacuje sadržaj svog žcluca na pločnik. Portir ga užasnuto posmatra. ,,Zovem se Nik. Nik Dejvis. Iz britanskog poslanstva." ,,Danijela Simoniči." Yisoka i vitka, tamne kose do ramena i zlat-nih očiju. Odeća joj je skupa, kupljena u jednom od pariskih butika u Soseu. Žena poput ove nije nayikla da bilo kuda ide pešice. ,,Dakle, pošto više nemaš dcčka a ulice u ovo doba noći nisu bezbedne za jednu takvu damu, dozvolićeš da te engleski džentlmen otprati do kuće?" Usne joj se šire u osmeh. ,,Jesi li?" ,,Englez?" ,,Džentlmen?" ,,Naravno." ,,Dok god ne očekuješ poljubac za laku noć." ,,Biće dovoljan i nacistički pozdrav uz obećanje da ćeš pisati." Taj poglcd koji mi jc uputila: šta bi on mogao da zrtači? ,,Dozvoli da pozovem trazuru. Gde živiš?" Nik daje znak glavom jednoj od konjskih zaprega koje čekaju ispred hotela a čiji konjušar ne-pristojno zuri u njih. ,,Blizu Ulice Lipskani." Ulica Lipskani jc Jevrejska četvrt. Nesum-njivo je Jeyrejka, ali bilo bi nepristojno da je tako ncšto direktno pita. Hvata je za mišicu i vodi do kočije. ,,Hajdcmo." Trazure izgledaju romantično kada se posmatraju s terase hotela Atina Palas, ali izbliza yonjaju na konjsku balegu i kočijaški znoj. Nik
rnože da izbroji rebra konja kroz bronzano krzno na sapima. ,,Mnogo se družiš s Nemcima?" ,,Dclovao jc kao fin momak. Prilično jc zgodan i zabavan. Ali neki rnuškarci se promene kada malo popiju. Ne znam zašto." 13 ,,Šta taj racii u Bukureštu?" pita Nik u kojem profesionalac nikada nc spava. ,,Nešto s naftom, čini mi se." Nešto s naftom? Jedini razlog zbog kojeg su Nemci u Rumuniji jeste nešto s naftom, nešto s Hitlerorom željom da je zapleni. ,,Mislim da će ujutro mrzeti sebe kada se seti svog ponašanja. Ne mogu da zamislim da će neki muškarac radije da bude s flašom nego s tobom." ,,Što sc mene tiče, drago mi je što sc napio. Sada me je izbavio lepi Englez s plavim očima. Mislim da je sve ispalo dobro." Posmatra ga, i najcdnom jc svestan koliko blizu sedi. I koliko je lepa. Dok se udaljavaju od hotela, bulevar postaje sve mračniji i prazni-ji. Oko njih vlada opasna i zloslutna noć. S trgova i iz crkava dopire tiha pesma zelenokošuljaša. Povremeno pored njih protrči grupa nasil-nih mladića koji bcsciljno tumaraju ulicama, pevajući rodoljubive pc-smc, noseći rumunske zastave, slaveći skori pad Pariza. Prestonicom vlada karnevalska atmosfera koja preti da preraste u nasilje. ,,Živiš sama?" ,,Višc ne moraš da pričaš na francuskom", odgovara ona na savršenom cngleskom. ,,Gde si naučila engleski?" ,,Francuski, engleski i jidiš sam naučila od oca. Nemački sam naučila od majke koja je rodena u Temišvaru. Sta se čudiš? Verovatno mi-sliš da sam previše kvalifikovana za posao koji trenutno obavljam?" ,,A koji je to posao?" ,,Posao nemačke družbenice. Puštam da mi plaćaju pića i kupuju svilene čarapc." Želi da je pita da li je to sve što im dopušta. Bukurešt nije Lon-don; žene ovde daju sve što se od njih traži. Za Rumunku je spavanje s ljubavnikom podjednako moderno kao i kupovina novog šešira. Ostaje mu da nagada. Skreću za Kalea Yiktorijei, osluškujući topot konjskih kopita o kaldrmu. Široki bulevari postaju ulice; ulice postaju sokaci. U ovo do-ba noći, verovatno bi bila primamljiva meta kada bi se vraćala sama. Ko bi u Bukureštu danas žalio za silovanom ili ubijenom Jevrejkom? U policijskim stanicama je to dovoljno česta vest. ,,Gde ti je porodica?"
,,Majka mi je umrla pred sam početak rata. Otac mi je nepopra-vljivi zločinac. Koristio je svaku priliku da naglasi svoju pripadnost jevrejskoj zajednici pa je policija bila prinudena da ga zatvori." ,,A, tako." ,,A ti, mesjel Diplomata si, rekla bih?" ,Zar je toliko očigledno?" ,,f\ko vam platim, možete li da mi nabavite tri vize?" To je pitanje koje mu stalno postavljaju, ali ne tako dircktno i sva-kako ne lepotice usred noći. Danijela tumači njegovo oklevanje kao odbijanje. ,,Nije važno." ,,Hoćeš da pobegneš iz Bukurešta?" ,,Jevrejka sam. Naravno da hoću." ,,Tri vizc?" ,,Imam... brata. Još uvek pokušavamo da izvučcmo oca iz zatvora, a kada to uspemo, planiramo da pobegnemo iz ove užasne zemlje, što dalje od fašista." U Rumuniji su vize yrednije od zlata. Britanska vlada je naredila svojim konzulatima da vize izdaju samo pod olakśavajućim okolnosti-ma, jcr ne žele da Jevreji preplave Palestinu i uzbune Arapc. ,,Vidcću šta mogu da učinim. Ali ovih dana je veoma teško; Ministarstvo ino-stranih poslova u Londonu..." ,,U redu je. Nije trebalo da pitam", prekida ga ona, tapšući kočija-ša po ramenu. ,,Evo ovde." Zaustavljaju se ispred oronule zgrade. Jedna gasna svctiljka gori iznad zelenih vrata čija boja je ispucala od dotrajalosti. Jcdino drugo svetlo je slaba ulična lampa, postavljena dublje u aleji. Tipično mesto na kojem zelenokošuljaši biraju da isprebijaju Jevrejina. Danijela čita pitanje u njegovim pčima: kako to da žena koja govori četiri jezika i no-si skupu odeću sa Šosea živi u sirotinjskom delu Jevrejske četvrti? ,,Nckada smo živeli na Bratijanu", tiho kaže ona. ,,Pre nego što nam je vlada uzela sve." Ruka joj ovlaš dodiruje njegovu. ,,Hvala ti na Ijubaznosti." ,,Možda ćemo se ponovo videti." ,,Nadarn se da hoćemo, mesje..." Nik joj pomaže da izade iz trazure na kaldrmu, ,,Cekaj" kaže on. Iz džepa vadi papir i daje joj. Zatim iz unutraš-njeg džepa izvlači olovku. ,,Zapiši mi vaša imena. Yideću šta mogu da učinim za vize." Danijela mu se gorko osmehuje. Ne veruje mu, naravno. A onda se naginje i Ijubi ga; onako kako ga niko dugo nije poljubio. Sledećeg trenutka se udaljava i nestaje iza vrata. Nik ulazi u trazuru i kočijašu daje znak da krene. Ovaj povlači uzde i konj nastavlja da kasa kroz mračne ulice. I to je to. Slučajan susret. Hrabar gest. Kratak flert. On je oženjen a ona verovatno previše młada. Nik pretpostavlja da je više nikada neće videti.
15 3. /jJi nedelju dana kasnije i dalje ne prestaje da misli na nju. Posmatra kako njegova žena sipa sebi piće iz kristalne flaše i konačno slwata da nije srećan u braku s njom. Njih dvoje odavno nemaju zajedničkc teme i njihov odnos je skoro bestrastan. Krivica je njegova koliko i njena. Život je posvetio poslu uz koji je obavezno išla i dekora-tivna supruga. Nik ne sumnja u to da joj je svih ovih godina bio odgo-yarajući suprug, iako nedovoljno strastven. Jedno drugom postali su navika. Ali zar većina parova ne funkcioniše na isti način? Yećina njegovih saradnika se miri s tim, a dosadu razbijaju povremenim diskretnim izletom van braka. Zašto bi njegov život bio drugačiji? Razvod je bio nezamisliy. Dženifer bi pala u očaj. Kakve bi tek posledice bile po dečake? I mada ga je rat naterao na to da słwati ko-liko je život dragocena stvar, Nik ne želi da ga dodatno traći u ovom ustajalom braku. Bilo im je lakše dok su dečaci živeli s njima; emocionalna udalje-nost im nije toliko smetala. Sada kada su sami, Nik konačno shvata koliko su njihovi životi zapravo prazni. Sumrak donosi lak povetarac, remeteći mrtvačku tišinu popo-dneva. Lišće limunovog drveća vene i tamni na letnjoj žegi. U suton, sunce poprima zlatastu boju, zalazeći za kupolu vizantijske crkve na drugoj strani ulice. Ružičasto rumenilo pada s neba, bojeći strme zidi-nc kraljevske palate. Vremc jc šctnjc po korzou i bukurcštanska buržoazija se razmcće duž Kalea Yiktorijei. Prostitutke, Rumunke srednjeg staleža, oblače svoje crne haljine po poslednjoj francuskoj modi i kite se biserima i srebrnim krznenim okovratnicima koje sebi mogu da priušte. Samo se-Ijankc nosc jarke bojc, proklamujući svoj rumunski status u tim smut-nim yrcmcnima. Medutim, yečeras se primećuje neka neobična ozbiljnost medu šetačima. Zloslutna senka rata nadvila se nad gradom. mpfl se već godinama unazad gnuša Nemaca i njihovih gran-diozns'ii voinih pretenzija. Pad Poljske, Norveške i zemalja Beneluksa proglašen je velřkom grcškom ncsprcmnih generala. Ali po mišljenju srednje bukureštanske kiase, pad Pariza ravan je varvarskom napadu na drevni Rim. Zar Bukurešt nisu zvali 'Parizom na selu'? Arhitektura i bulevari inspirisani su Francuskom, tu je čak i Trijumfalna kapija posvećena palima u Yelikom ratu. Kada je nemačka čizma ušla u Pariz, bio jc to napad na kulturu, umetnost i modu. Niko nije voleo Francuze više od Rumuna, i nakon pada centra svetske civi-lizacije pod fašističku svastiku, sva dotadašnja sigurnost jc ncstala.
Nik je u Rumuniji više od godinu dana, ali još uvek nije osctio njen puls. Ponekad ima osećaj kao da je bačen na scenu loše italijan-ske opere. Kralj je običan šarlatan koji je trgovinsku ravnotežu svoje zemlje prokockao zarad renoviranja svoje palate i kupovine nakita svo-jim ljubavnicama dok Nemci i Rusi pokušavaju da iznadu načine da se dočepaju rumunskih naftnih polja i pšcničnih uscva. U mcduvre-menu, Nik sa svojim kolegama u britanskom konzulatu smišlja načine kako da sabotira naftne brodove na Dunavu, dok noću u hotelu Atina Palas razmenjuje tajne informacije iz druge ruke. Stari Bukurešt polako bledi. Prošlog leta, kod Lukijana ste mogli kupiti kavijar na kilo, francuskc parfeme i svilene rukavicc za vašu že-nu direktno iz pariskih butika na Kalea Yiktorijei. Sada su radnjice na Soseu zatvorene zbog fašista i priča se da će na zimu zavladati glad. Nik sklapa oči i ponovo razmišlja o Danijeli Simoniči, prisećajući se mirisa njenog parfema. ,,O čemu razmišljaš?" pita Dženifer, izlazeći na balkon i noseći u rukama dve čaše sa džin-tonikom. Nik uzima jednu čašu. ,,Pitao sam se gde ćemo biti za godinu da-na", odgovara, što je potpuno netačno ali zvuči dovoljno bezazleno. ,,Pretpostavljam da ćemo još uvek izdržavati kaznu u ovoj odvratnoj zemlji." ,,Ne bih rekao. Zaboga, Nemci su u Parizu. Do kraja godine će koračati Strandom." ,,Ma neće doći do toga." Njena samouverenost ga izludujc. ,,Šta će ih sprečiti u tome?" Dženifer seda i prekršta nogc. ,,Brinem za dcčake." „1 ja." ,,Možda bi trebalo da se vratimo kući. Cujem da Hor razmišlja o tome da evakuiše porodice i sve manje važno osoblje." Nik uzima veliki gutljaj džina i ćuti. Hor je ministar, glavni bri-tanski predstavnik u Bukurcštu, voda konzulata. Tačno je da opasnost PO Britance svakodnevno raste, a neki direktori britanskih naftnih 17 kompanija na Ploesti nedavno su uhapšeni i pretučeni. Rumunski nacionalisti mrze sve strance osim Nemaca, i Bukurešt uskoro nećc biti nimab bezbedan grad. Ni njemu se nimalo ne svida to što su još uvek razdvojeni od dečaka. London svakc noći proživljava teško bombardovanje od strane Luftvafea zbog čega mu hiljade košmarnih prizora prolaze kroz glavu, od toga kako Džejmi ne stiže u sklonište na vreme, do scene kako Ričard strada u školskoj spavaonici od bombe koja pogada njen
krov. Želja mu je da Dženifer bude s njima jer ćc im prisusWo majke bar doneklc uliti osećaj sigurnosti. Tu je još jedan, nešto sebičniji motiv. Konačno će otkriti kakav jc život bez nje. ,,Sta nije u redu, Nik? Ili opet nećeš da otkrivaš svoje strogo povedjive tajne?" Ovo je jedna od njihovih internih šala kojima čcsto pribegavaju. Dženifer ga nikada ne pita šta radi niti kuda ide kada obavlja 'posao za ambasadu'. Ponekad se desi da joj se nedeljama ne javi i ona zna da ne treba da postavlja suvišna pitanja. ,,Pitala sam te pre nekih milion godina šta nije u redu." ,,Ništa. Samo razmišljam." ,,O poslu?" ,,Ne razmišljam uvek o poslu." Dženifer na ovo izvija obrve. Nik posmatra kako joj se lice osvetljeno stonim lampama naglo mrači. Još uvek je zgodna žena, vitka, uspravljena; klasično lepih crta lica, ista kao kada su se upoznali, pre skoro dvadeset godina. Zanima ga, ako bi ikada došlo do toga, šta bi radila bez njega; zanima ga šta bi on radio bez nje. Ali ne bi mogao da nastavi da živi u tom emotivnom vakuumu. Nekada je bio previše opsednut sopstvenom karijerom da bi to primetio. Sada je stariji i njegove ambicije više nisu ni približno važne kao nekada. Nik ustaje i sipa sebi još jedno piće. ,,Previše piješ." ,,Dva džin-tonika nisu alkoholizam." Noć pada iznenada. Njihov stan udaljen je samo tri ulice od glav-nog trga i s terase se pruža lep pogled na kraljevsku palatu. Mračna je, osim jarkog svetla na trećem spratu gde Karolj održava hitan sastanak sa svojim odborom. Svet sc polako približava kralju, odnosno Karolju Podlacu, kako ga iz milošte zovu. Odbrojane su sladostrasne noći s ljubavnicom na 18 ,-nii' Yalpaš. Kralj je sada obuzet državnim aferama, stvarima koje ni-; raniic nisu bile ni na kraj pameti. Rulja se opet okupila ispred ka-pija palate, čuvajući stražu, zureći u venecijanske lustere na trećem spratu kao da iščekuje čudo od boga. Rusija se približava sa severa, Nemci nadiru s Dunava, Madari i Bugari poput lešinara čekaju na neki otpadak. Teško da će ih sada nešto spasiti. Karolj svakako nije čovek koji se snalazi u krizi. Bio je najnesposobniji i najkorumpiraniji čovek kojeg je Nik ikada znao. ,,O moj bože", Nik čuje Dženifer s balkona. ,,Vratili su se." Uzima svoje piće i izlazi, gledajući na ulicu. Grupa od skoro stoti-nak mladih zcłenokošuljaša maršira bulevarom, izvikujući patriotske slogane. Neki nose oružje. Kreću se ka glavnom trgu i palati.
,,Gvozdena garda", komentariše Nik. ,,Zašto ih policija ne uhapsi?" pita Dženifer. ,,Neki od njih i jesu policija." ,,A šta radi kralj?" ,,U postelji je. Bedrima svoje ljubavnice zapušio je uši da ih ne čuje." ,,Ne budi vulgaran." ,,Sada ih više ništa ne može zaustaviti, Džen. Oni su buduć-nost." ,,Ja bih ih sve pobila." ,,Pokušao je i on jednom. Nije mu pošlo za rukom." Karolj je pred sam rat naredio egzekuciju hiljada takvih protuva. Ironija je u tome što su gardisti završili kao krompir; njihov najveći deo ostao je pod ze-mljom. Oni s višim činovima prebegli su u Berlin. Sada se talas vratio i svi su pohrlili nazad, svakodnevno sejući nasilje po ulicama. Nik seda na stolicu i posmatra kako rulja napreduje uz bulevar ka osvetljenoj palati. ,,Uskoro bi ovde moglo da postane neprijatno", primećuje on. ,,Neće nam nauditi", teši se Dženifer. ,,Zašto? Zato što imam diplomatski imunitet? Zato što smo Britanci? Zato što je tvoj otac u dalekom svojstvu s vojvodom od Norfol-ka?" Osetivši prezir u njegovom glasu, Dženifer se mršti. ,,Je li s to-bom sve u redu, Nik?" ,,Malo mi je hladno", priznaje on ustajući i ulazi unutra. Istina, u poslednje vreme je postao nesmotren. Oduvek je vodio zivot strogo čuvanih tajni, i privatno i profesionalno. Ali umorio se od tog dvostrukog života, od tajni koje je čuvao od drugih i tajni koje je čuvao od sebe. 19 4. N« Jeki su to smatrali predalekim premeštajem, i po dolasku u Bukurešt, Nik je odmah slwatio da mu jc karijera u Tajnoj obavcštajnoj službi osudena na propast. Mcdutim, sada jc drugačijc; srcća mu je očigledno bila naklonjcna. Rat bi ovdc mogao da se izbegne. Ključ Hitlerovih planova leži u naftnim poljima Ploesti. Niko unutar poslanstva ne zna ko su Nikovi pravi poslodavci. Po pravilu službe, ne intimizira sc ni sa kim na poslu. Samo ambasador Hor, vojni atašc i Nikov direktni nadrcdcni u pasoškoj kontroli, zna čime se ovaj uistinu bavi. Dodatni napor mu iziskuje maskiranje tajnog života. Nikova kancelarija je mala, skučcna i nema grejanje. Ima samo jcdan mali prozor; zimi je previše hladna a leti previše topla. Zidovi su joj obloženi plakarima a po stolu se večito vuče hrpa smedih dosijea koja nikada ni ne otvara. Njegov pravi posao sklonjen je u sivi
metalnł sef u uglu prostorije, čiju kombinaciju znaju samo Nik i ambasador. Do pre nekoliko nedelja, imao je rumunsku sekretaricu po imenu Nadja. Ona jc kucala pisma koja nikada nijc slao; izveštaje za Yajthol pisao jc sam i uručivao ih ambasadoru koji ih je lično nosio u podrum i predavao službi za šifrovanje. Nadja je bila žena sa sela, s crnom gustom kosom uvek skuplje-nom u pletenicu. Imala je veliki mladež na levom obrazu. Jednog dana se nije pojavila na poslu. To ga je iznenadiio budući da je uvek stizala na vremc. Slcdcćcg dana jc saznao da je uhapšcna. Raspitivao sc u žan-darmcriji, ali višc nikada nije čuo ništa o njoj. Njen suprug bio je jevrejski krojač. I on je nestao. Šef konzulata je glavni pasoški službenik, Abrams, ravnodušni funkcioner srednjih godina koji deluje previše uštogljeno za vrstu po-sla kojom sc bavi. Sede vlasi na njegovim slepoočnicama toliko su savr-šcne da izgledaju kao da su ofarbane. Abrams spada u rcd retkih Jevreja koji su sc školovali u Kembri-džu. Sukob ambicije i religije ostavioje na njemu velikog traga, pretvorj ..,•;; ga • 'apičnu parodiju engleskog džentlmena. Svakodnevno pije Ht|..6tja i o kralju uvck govori s neizmcrnim strahopoštovanjem kao da priča o bcw.anstvu. Kriket i ragbi su mu omiljene tcme. Strance procenjuje svojim mirnim, pronicljivim pogledom od ko-jeg one koji ga ne poznaju uvek podilazi jcza. Crte lica su mu neupadljive osim dubokog belog ožiljka na čelu zbog kojeg deluje pomalo maliciozno iako je to samo posledica pada niz školske stepenice u ra-nom detinjstvu. Abrams se nikada nije ženio i većina ostalih službenika ga smatra čudakom. Priča se da jc homoseksualac. Jutro nakon demonstracija na trgu ispred palatc, Nik je pozvan u Abramsovu kancelariju-. Abrams mu pokazuje na stolicu s druge strane radnog stola i započinjc neobavezan razgovor o vrcmenu. Pijucka svoj čaj s ležernošću seoskog vikara, žaleći se na lctnju žegu. Nik se nervo-zno meškolji na svojoj stolici i čeka da ovaj skrene temu na posao. Abrams spušta svoju praznu šoljicu s primesom žaljenja. ,,Skoro pa smo spremni", kaže. ,,Počelo je?" nestrpljivo pita Nik. Abrams mu preko stola gura fasciklu na kojoj crvcnim flomaste-rom piše STROGO POVERLJIVO. Zatim seda u svoju stolicu, dajući Niku vremena da prouči njen sadržaj. Nik otvara fasciklu, trudeći sc da nc pokaže svojc uzbudenjc. U pitanju je plan sabotaže naftnih polja na Ploesti, štampan u plavoj boji. Kraljevski inženjeri 54. pešadijskog korpusa iz Egipta poslati su u Istanbul gde su uz pomoć turskih saveznika vcć rasporcdeni,
prcru-šeni u jedinicu za obnovu putcva. Britanski trgovački brod natovarcn opremom i eksplozivima čcka ih u Bosforu. Plan je previše hrabar, skoro neostvariv. Pašćc mnogo života. Ali bez te nafte Hitler će biti hendikepiran i rat će biti sveden na prividno male taktičkc akcije, poput ove koja jc genijalno isplanirana. Nik diže glavu i na Abramsovom licu prepoznaje istu žudnju i razumevanje. ,,Bilo jc krajnjc vremc." ,,Vajthol čeka na naš znak kada sve bude bilo spremno." ,,Spremno? " ,,Brod koji prevozi te Ijude i njihovu opremu pristaće u Konstanci. Rumunska vojska će nam obezbediti transport." ,,Vrlo Ijubazno od njih", primećuje Nik. ,,Za tu uslugu će dobiti pozamašnu sumu novca." Isuse. Toliko toga možc da krene naopako. Isplatc će uključiti rumunske vozače, graničare, carinikc i ncmali broj gcncrala; previše Iju21 di je uključeno u akciju koja mora da uspe. Plan je skovan u udobnom Yajtholu a ne u Bukureštu. Ali ukoliko sc svi potrude, Hitlerova irwazi-ja bi mogla da se spreči a samim tim i Evropa sačuva od propasti. ,,Zašto nam Turci pomažu?" ,,Ankara veruje da bi rumunska nafta mogla da omogući irwaziju na Tursku. U njihovom je interesu da nam pomognu, stvarajući pri tom iluziju neutralnosti." ,,Iluzije su važne." ,,Bendiks će biti zadužen za plaćanje. U sefu u ambasadorovoj kancelariji čeka tc kofer koji sadrži veliku količinu novca u funtama. Odnećeš ga na Ploesti kada ti budem rckao i lično ćeš mu ga predati." ,,Razumem." ,,Pobrini se za to cia shvati šta natn je potrebno i koliko je neophodno da sve ostane u punoj tajnosti. To je sve. Srećno." ,,Hvala, gospodinc." Nik ustajc, spremajući se da krenc. ,,Uzgrcd, hteo sam da vas pitam za nekc vize..." ,,Kakve vize?" ,,Za moje prijatelje. Jevreje. Nekada su bili dobrostojeći, ali zelenokošuljaši su ih opelješili. Uzeli su im sve." ,,Zvuči poznato..." ,,Ovo su prijatelji. Hoću da ih izvedem iz zcmlje." ,,Znaš kakva je britanska politika prema rumunskim Jevrejima, Dejvise." ,,Ima ih samo troje." ,,Vrh lcdenog brega." ,,Ili kap u okeanu. Zavisi kako se glcda." ,,Jesu li predali zahtev?"
,,Nisu još." Abramsove oči su savršena ogledala. ,,Dobro, daj mi imena. Mora-će da dodu u ambasadu i popune formulare po standardnoj proceduri. Yideću šta mogu da učinim." ,,To bi mi mnogo značilo", kaže Nik i Abrams se vraća na posao. Džordona prvi put srcćc u prašnjavom uglu kancelarijc u prize-rnlju. Naleće na njega sasvim slučajno. Sa šrafcigerom u ruci i lulom medu zubima, Džordon sedi zagledan u mali metalni uredaj na rad-nom stolu ispred sebe. ,,Ko stc vi?" pita Nik. ,,Šta, kog davola, radite ovdc?" Džordon diže glavu i smeška se, otkrivajući šarmantan razdeljak medu sekutićima. ,,Džordon. Sektor P." 99 -,,-ktor P - skraćeno od Prljavi poskwi - nezaobilazan je ogranak Nikovi služi'C, SIS. Niko nije našao za shodno da ga obavesti da je Džordon tu. ,,Dejvis", kratko se predstavlja. ,,Nik Dejvis." ",,Ah da. Čuo sam za vas." Toliko o bezbednosti. ,,Šta radite ovde?" ,,Nije vam rečeno? ,,Očigledno nije." ,,Izvinite. Mislio sam da vas je neko već uputio." "je li to detonator?" pita Nik, znajući dobro da jeste. Džordon ga razoružava umilnim osmehom. ,,Ako čujete bum, trčite do najbližih vrata i pošaljite nekog dole s kesom za dubre da pokupi otpatke", šegači se ovaj, sipajući nešto duvana u lulu. ,,Poslali su me ovde iz Kaira. Priča se o postavljanju dinamita na brodovc kod Gvozdene kapije na Dunavu kako bi se blokirao kanal." ,,Ma, je li?" ,,Vajthol je diplomatskim putem poslao nešto plastičnog eksploziva. ,,Baš lepo od njih." ,,U sefu je", nastavlja Džordon, pokazujući na sivu metalnu kutiju iza sebe. Osmeh mu pada s lica. ,,Hitler ne sme da se dočepa nafte. Sprečićemo ga svim sredstvima." ,,Svim sredstvima", ponavlja Nik. Džordon nastavlja da čeprka oko detonatora. Kakav suludi rat, razmišlja Nik. Abrams nije našao za shodno da ga obavesti o tome da je Sektor P u zgradi. Šta li mu je još prećutao? 2:-J 5. Avgnsl, 1940. I,
a nečeg srednjovekovnog u Jevrejskoj četvrti, u njenim uskim kaldrmisanim ulicama i ortodoksnim Jevrejima sa svojim crnim šeširi-ma i dugim bradama, krojačkim radnjama prepunim svakojake tekstil-ne robe. Ima nečeg srcdnjovekovnog i u mržnji koju ovi Ijudi neguju. Najyeći izazov za Jevrejina jeste da postane političar, po mogućnosti omiljen u narodu. Nik brzo pronalazi knjižaru odmah iza Ulice Lipskani, na buč-nom i zaparenom trgu u srcu četvrti. Radnja je prašnjava i skučena, s policama prepunim religioznih knjiga i udžbenika. Iskusno čeka neko-liko minuta u zadnjem delu radnje, opreza radi. Niko ga ne prati. Oniži Jevrejin sa crnim šeširom ulazi u knjižaru i pogledi im sc za trenutak srcću. Pravi se da traži odredenu knjigu, ncrvozno kršcći ru-ke kao što to obično činc amateri. Na kraju s police skida debelu knji-žurinu i u nju ubacuje koverat. Vraća je na isto mesto i izlazi napolje. Nik odmah pronalazi knjigu, vadi iz nje kovcrat i ubacuje ga u unutrašnji džep svog sakoa. Jevrejin je šef fabrike oružja; koverat sadrži proizvodni plan za protckla tri mcseca. Nik izlazi na osunčanu ulicu. Kaldrma je usijana pod njegovim donovima. Sunce ga iscrpljuje, čincći ga tromim. Proizvodni plan bi trebalo odmah skloniti u neki prašnjavi orman Yajthola, ionako ni na koji način neće uticati na ishod rata. Ukoliko sabotaža naftnih polja na Ploesti uspe, učiniće svojoj zemlji bogovsku uslugu; medutim, postoji sumnja da ćc birokratija u Londonu ovom akcijom osujctiti uspostavlja-nje neutralne vlasti, bez obzira na ono što priča Džordon. A onda vidi nju i srce mu skače u grudima. Odblesak njenog lica u masi prolaznika budi ga iz sumorne letargije, poput zalupljenih vrata. Vidi je samo nakratko, zeleni šal joj leprśa u moru crnih odela i šešira. Danijela skreće za ugao u Ulicu Zarafi. Nik trči za njom, ali gubi je iz vida. Trenutak kasnije stoji na ulici, osećajući se izgubljeno i pomalo tupavo. Ulazi u praznu trazunt i govori kočijašu da ga odveze u britanski konzulat: Uzdc putaju ł kočija se pokreće. Kožno sedište je izbledelo na mestima gde nadstrešnica ne doseže da napravi senku. Sada samo želi da što pre stigne u konzulat, daleko od prosjaka, buke i ulične vreve. Grad ključa od žege, vazduh je suv, prašnjav i bledožut poput dimljive izmaglice. Motocikl s prikolicom koji prevozi trojicu gardista u zelenim paorskim košuljama bučno pretiče kočiju, toliko blizu da plaši konja, i kočijaš je prinuden da upotrcbi svoj bič ne bi li zauzdao sirotu žłvotinju. Sekund kasnije, tutnje policijska kola sa uključenom sirenom.
Policajac za yolanom besno psuje kočijaša koji ga ignoriše s pasivnošću yreće krompira. Umesto da mu uzvrati, kočijaš svoj bes iskaljuje na konju. ,,Smiri se, prokleti Jevrejine!" urla on, srdito zamahujući bičem. Prokleti Jevrejine? Zar i vozači trazurel Nik oseća kako ga pecka koža na mestima gde je izložena suncu i meškolji se na svom sedištu, gledajući kako policijska kola nestaju za ugao. Miris nasilja je u vazduhu. Konj se propinje i njišti, preplavljen slutnjom smrti i zlom. Levi korača malo ispred njih. Spazivši motocikl s prikolicom is-pred svog stana, izvikuje upozorenje. Zelenokošuljaši. Simon grabi Danijelu za ruku, okreću se i trče. Crni policijski automobil skreće za ugao tik iza njih, blokirajući im beg. Dva policajca iskaču napolje. Jedan od njih u rukama steže drvenu batinu. Drugi vadi bič. ,,Beži!" nareduje Simon Leviju. Levi se spotiče o kaldrmu i pada. Dva policajca su već nad njim i počinju da ga mlate. Uspeva da ustane, ali pod silinom udaraca posrće i opet pada uz krik koji ih dodatno kuraži. Danijela je paralizovana. Sklonjena u dovratku susedne kuće pokriva rukama lice i vrišti. Simon je vcć na uglu. Zelenokošuljaši istrčavaju iz stana, grabe ga za ruke i odvlače do policijskih kola. Grubo ga ubacuju na zadnje sedište i odlaze dok im gume poskakuju na kal-drmi. Preneraženi prolaznici panično beže u susedne ulice ne bi li im se sklonili s puta. Dvojica koji tuku Levija polako posustaju u svojoj brutalnosti. Li-ca i bluze su im isprskane krvlju. Levi više nema Ijudski oblik; kosa je ulepljena u krv a lice unakaženo do neprepoznatljivosti. Liči na krvave odećc bačene na kaldrmu. 25 Prebijači dižu glave i vide je. Jedan od njih se vučje ceri i namiguje joj. Danijela zna šta sledi. Neko je hvata za ruku. Pomislivši da je uhvaćena, pokušava da sc izmigolji. Ali to nije zelenokošuljaš nego on, Englez, stranac koji ju je one noći otpratio kući u trazuń. Prestravljeno ga gleda. On je vuče za sobom i zajedno trče kroz usku uličicu oivičenu go-lim zidovima od cigle sa obe strane. Na drugom kraju ih čeka trazura, kočijaš se nervozno osvrće preko ramena. Kada vidi zelenokošuljaše, trza uzdama i beži im ispred nosa. ,,Gade!" dovikuje Englez za njim. Danijela se osvrće iza sebe. Dva zelenokošuljaša su im za petama. Izuvši cipele s yisokim potpeticama, ona ga steže za ruku i prati kroz lavirint ulica koje su najednom puste. Pluća joj gore.
26 6. _tredvorje hotelaAtina Palas nagledalo se svakojakih gostiju; medutim, bosonoga i lepa žena u okrvavljenoj košulji i znojav, zadihan Englez koji se drže za ruke momentalno skreću pažnju prisutnih. Američki bar je previše transparentan, zaključuje Nik. Umesto tamo, izvodi je u malo dvorište iza hotela do kojeg se moźe doći samo kroz salu za ručavanje. Oficir rumunske vojskc i njcgova ljubavnica, koji se tu tajno sastaju, dižu glave i smrknuto posmatraju nepozvane uljeze. Nik i Danijela sedaju za sivi, pohabani sto pod limunovim drve-tom. Sunce je na zalasku. ,,Sačekaj ovde", kaže joj. Odlazi za šank i vraća se s dve čaše tsuike. Danijeline ruke toliko drhte da jcdva uspeva da prihvati čašu. Suknja joj je pocepana, a lice bledo i oblivcno znojem. ,,Grozno izgledam", šapuće ona. Nik joj pomaže da popije tsuiku. Konjak joj prži grlo, puneći joj oči suzama. Trenutak kasnije, Danijela ga hvata za ruku; njene su tako male, nežne i bele. ,,Zašto si ovo uradio?" pita ga šapatom. ,,Nc znam", odgovara Nik. ,,Spasao si mi život." ,,Ko su bili oni Ijudi?" ,,Onaj kojeg su ugurali u kola jc moj... moj brat. A Levi... Lcvi je prijatelj." ,,Nisi mogla ništa da učiniš." ,,Moram da ga nadem." Danijela pokušava da iskapi tsuiku i proliva nekoliko kapi po svojoj suknji. Nik joj uzima čaśu. ,,Gde su ga odvcli?" ,,U stanicu Prefekture, pretpostavljam." Jadnik, umalo da doda. Prerektura je na lošem glasu jer se policija tamo iživljava na nesrećni-cima koji im padnu šaka. ,,Moram da ga nadem", ponavlja ona. Danijela sada nekontrolisano drhti. Nik joj stavlja ruku oko ra-mena i ona počinje da plače. Njene suze mu natapaju košulju. On je pnvija uza sebe, udišući miris njene kose. 21 ,,Zašto te zelenokošuljaši jure?" mrmlja on. Iz njc sc provaljuje priča. Njen otac je posedovao kreditnu banku u Bukureštu. Simon jc bio njen dircktor. U odsustvu jc osudcn za proneveru, ali to je bio samo izgovor kako bi vlast mogla da mu oduzme banku a da to ne izgleda kao klasična krada. Oboje se kriju od policije otkad im je otac uhapšen, pre dva mcseca.
Mladi rumunski par na drugom kraju dvorišta nepristojno pilji u njih. Očigledno skrcćemo prcvcliku pažnju, zaključuje Nik. ,,Ne mo-žeš da sc vratiš u stan, čckaćc te tamo. Irnaš li gdc da prespavaš?" ,,Bez novca sam. Sve mi je ostalo u stanu." ,,Onda moramo da ti nademo neko prenoćište." Nik stoji nasred sobc, držeći za ruku Danijelu koja deluje izgublje-no i uplašeno poput devojčice. On navlači zastore na prozoru i pogledi im istovremeno padaju na ogroman krevet koji dominira prostorijom. Za samo nekoliko sati, iz oronulc zgrade u Jeyrejskoj četvrti preselila se u mali yersajski salon s teškim zelenim zavesama na prozorima i pozlaćenim stolicama, tapaciranim ružičastim brokatom. Vrata od terase su blago odškrinuta, propuštajući u sobu letnji poyetarac koji donosi miris ruža iz vrta. ,,Šta će biti sa Simonom?" pita ona. Nik joj sklanja pramen kose s lica. ,,Videću šta mogu da učinim." Oči su joj daleke poput onih koje je vidao na licima vojnika koji su se yratili iz gradanskog rata u Spaniji. Ima neodoljivu želju da je podignc u naručjc i spusti na krevct. Ali neki instinkt ga u tome spre-čava; zna da bi to shyatila kao jedini način da mu sc oduži a on ne želi odradivanje, niti sc usudujc da scksom okalja ovo što jc za nju učinio. Uostalom, nije li to ono što svi muškarci želc od njc? Ne, on nije tip čovcka koji se zadovoljava prolaznim ayanturama. To uopšte nije njegov stil. ,,Sta ne valja?" tiho pita ona. ,,Moram da idcm." Teško je dokučiti izraz na njenom licu. ,,Vratiću se ujutro i yidećemo šta možerno da učinimo u vezi s tvojim bratom", obećava joj. Dok se udaljava od nje, Nik mrzi sebe što je toliko prokleto pravedan u vezi sa svim ovim. Brzo prilazi yratima i izlazi napolje. 28 K'; ič se okreće u bravi, vrata se otvaraju i Dženifer mu se baca u nrue ,.Gdc si dosad? Zvala sam sve žive u konzulatu." Pogled joj jc izbezu.iii,.. n. ,,Šta se dogodilo?" ,,Dobro sam." ,,Krv ti je na košulji." ,,Sve je u redu. Nije moja." Nije moja. Šta je pod tim mislio? Na meni nije moja krv i zato ne moraš da brineš? Ni sam ne zna kako jc ta krv tu dospela. Možda u tre-nutku kada jc Danijela pala dok su bežali od zelenokošuljaša. Možda sa ogrebotine na njenoj ruci. Nik izbegava da pogleda Džcnifcr u oči. ,,Dobro sam, Džen." Izvukavši se bar na neko vreme, Nik ulazi u stan. Očajnički mu treba piće. Prilazi bifeu i sipa viski u čašu. To je već bolje. ,,Hoćeš li da mi ispričaš šta se dogodilo?"
,,Zelenokošuljaši su odlučili da izubijaju nckoliko glava u Jevrej-skoj četvrti. Zatekao sarn se tamo." ,,Zatekao si se? Cija je to krv?" ,,Ne znam." Dženifer zuri u njega kao da je stranac koji je provalio vrata i utr-čao u njenu dnevnu sobu. Možda i jestc. Nik hvata svoj odraz u oglcdalu na zidu hodnika. Izgleda kao da je upravo izašao iz kafanske tuče. Bela košulja mu je umrljana krvlju, dok su mu oči cinične i hladne. ,,Jesi li stvarno dobro?" pita Dženifer s vrata. ,,Nisam. Umalo da poginem." Dženifer neobično mirno priłwata ovu vcst. Možda je čeka neka druga, mnogo gora vest. ,,Skoro je ponoć, Nik. Gde si bio?" ,,Popio sam nekoliko pića u američkom baru. Da smirim živce." ,,Nije ti palo na pamet da me okreneš, da me obavestiš da si dobro?" ,,Znaš kakvi su telefoni u ovom prokletom gradu." ,,Američki bar je samo tri ulice odavde. Mogao si da dodeš kući." Glas joj je piskav, kombinacija besa i brige. ,,Šta se zaista dogodilo?" ,,Bio sam u Ulici Lipskani. Video sam kako zelenokošuljaši mlate eke Jcvreje i jednom od njih sam pomogao da pobcgne. To je sve." ^ Nik iskapljuje svoj viski. ,,Trebalo bi da napustiš Bukurešt", resko 6 °n; »Ovde postaje opasno." "rišayši bifeu, Nik sipa još jedan yiski. Tolike godine proveo je u ajrioj^službi, čuyajući tajne svojc vlade. Medutim, sada strepi od toga e uspeti da sc prctvara da je ncko ko nikada nije bio, iz dana u an, na poslu i kod kuće, za kralja i otadžbinu, za srce i dom. 7. JLJanijela se sprema da napusti hootel kada dobija poziv od reccpcioncra koji je obaveštava da je gospodin Dejvis čeka u holu. Nije očekivala da će ga opet videti. Oblači se bbrzo i silazi da mu se javi. Po-red jednog od stubova stoji elegantan i ieep rnuškarac u crnom odelu, plavih očiju i tamne kovrdžave kose. Osrmehuje joj sc dok mu prilazi. Osmeh većine muškaraca liči na vučji keez, ali ovaj je drugačiji i zbog toga još uvek ne zna šta da misli o njemun. Napolju ih čekaju kola, crni ,,hamb>er" s vozačem iz konzulata. Nik joj pridržava vrata od zadnjeg sedišt:a a potom seda pored nje. ,,Kako si spavala?" pita jc na englesk«om. Uopšte nije spavala, naravno, celu nooć je preplakala od brige za Simonom. U jednom trenutku je pala u ko«šmaran san iz kojeg se nakon nekoliko minuta probudila uz vrisak i ši.rom otvorila oči jcr je usnila Levija kako isprebijan i krvav leži na ulicii. Ipak, govori mu da je spava-la dobro jer bi svaki drugi odgovor zvučaio nezałwalno.
,,Ja oka nisam sklopio", priznaje Nfik. 2vuči pomalo prckorno i Danijela žali zbog svojc neiskrenosti. ,,Ne moraš ovo da radiš", kaže ona- ,«,Previše si dobar." ,,Sve je to deo službe, madmoazel." Ne promiče joj da se igra s burmomc na svom prstu, skidajući je i stavljajući je nazad, dok mu pogled odsirtno luta kroz prozor. ,,Imao si problema sa svojom ženom •?" Nik se okreće da je pogleda. ,,Nisam." A onda čini ncšto nevcrovatno: uzirnaa ga za ruku i nežno ga Ijubi u obraz. Tako nešto nije mogao ni da sanja- ,,Hvala ti", šapuće ona. Zaustavljaju se ispred Prefekture. Mik ulazi unutra i dugo ne iz-lazi. Kada je konačno izašao, lice mu jc ozbiljno. Ulazi u kola i sleže ramenima. Nema tu šta da sc priča. Nekada je poseta zvaničnika iz konzulata Njenog kraljevskog veličanstva , sa šakom leja, imala svoju te-žinu mcdu rumunskim policajcima, ali t.a vrcmena su davno prošla. 50 n< [>.•:••' :-'la gleda kroz prozor u hladne kamene zidove policijske sta-, pi' tjući se kako unutra tretiraju Simona. j je, uprkos toplom jutru. Ubrzano cliše i Nik je grli jed-nom rukom, privlačeći joj glavu na svoje rame. Danijela se prepušta njegovom zagrljaju, ne želeći da veruje u to da više nikada neće videti Simona. Neće dozvoliti da o tome razmišlja. Skreću u Ulicu Zarafi, gdc su prethodnog dana utekli zelcnokošuIjašima. Izlog knjižare je razbijen. Zelenokošuljaši su zapalili radnju; razbacavši poluugljenisane knjige po kaldrmi. Automobil neprijatno skakuće dok njegovi točkovi prelaze preko njih. Zaustavljaju se ispred stare zgrade u kojej žive ona i Simon. Ulica je napuštena. Posle onog juče, narod se plaši da proviri iz svojih stanova. Nik izlazi napolje i pridržava joj vrata. ,,Ti i Simon ovde živite sami/ Danijela klima glavom. ,,Imam još... jednog brata. Zove se Amos. Pobegao je iz zemlje kada su uhapsili oca. Mesecima ga nisam videla." ,,Sta je sa onim drugim muškarcem?" ,,Misliš na Levija?" Nik klima glavom i pred očima mu iskrsava slika mladića koji po-put krvavog komada mesa leži nasred ulice. ,,On se krio od radničkih bandi." Od radničkih bandi? Da nije toliko tragično, verovatno bi bilo smešno. Vlada je svc Jevreje oslobodila vojne obaveze, ali u štampi je objavljeno da su odbili da se bore za svoju zemlju. Posle toga su
svi mla-di Jevreji sposobni za rat primoravani na težak fizički rad, uglavnom kopanje rovova. Ramena joj snuždeno padaju dok diže glavu i gleda u prozor na prvom spratu. ,,Jedne noći jedeš jastoga u Kapi, sledeće srčeš klin-čorbu u stanu kupatila. Sada moj otac sedi u podrumskoj ćeliji Prefekturc a ja e znam ni da li imam dovoljno novca da ga izbavim odandc. Čak i da rniam, kuda bismo otišli?" ,,Mislim da ću moći da vam sredim vize." ,,Sada je prekasno." ,,Za tebe nije." JJanijela odguruje teška ulazna vrata od zgrade i on jc prati unu-1 uza stepenice. U hodniku je toliko mračno da je Nik prinuden na 31 to da se pridržava za hladnu gvozdenu ogradu, napipavajud nogama odmorište. Vrata od stana su odvaljcna iz zida i leže na podu. Iz šarki virc zlokobno šiljate cepkc. Danijela ulazi unutra, preskačući polomljen nameštaj. Staklo joj krcka pod cipelama. Zelenokošuljaši su bili tcmeljni, uzeli su ono što su hteli a sve ostalo su uništili. Iz nje kao da nestaje poslednja kap života. Pada na kolena i počinje da jeca, drhteći celim telom. Nik se spušta pored nje, trzajući se kada mu se o.štro staklo zarijc u koleno. ,,Sve će biti u redu", šapućc joj i ncsigurno jc grli obcma rukama. Za trenutak mu dopušta da jc drži a onda ga odgurujc od sebe. Nik ustaje, osećajući se bespomoćno. ,,Danijela..." ,,Odlazi." ,,Sta ćeš da radiš?" ,,Ostaću ovdc." ,,Nije bezbedno." ,,Nemam kud." ,,Možda bih mogao da ti nadem neki privremeni smeštaj." Poma-že joj da sc pridignc, osećajući kako se oslanja na njega. Vodi je niz stcpcnice gde ih čekaju kola. Yozaču daje adresu na Bulcvaru Bratijanu. Sedaju na zadnje sedište i on je grli, privlačeći jc sebi, nc mareći višc za to da li ih neko vidi ili ne. Neće joj dozvoliti da očajava sama u tom stanu. Pronaći će joj ne-ko bolje mesto. Poznaje čoveka koji će im pomoći. :; JL loesti je samo trideset sedam milja severno od Bukurešta, u plodnoj dolini Dunava. Najveći izvor evropskih naftnih rezervi zapravo je sivi, sumorni, industrijski gradić gde nafta ponekad kulja iz zcmlje i lepi se za obuću. Mnogo pre ncgo što su stigli do predgrada, Nik vidi svetla portalnog krana.
Smedi kožni kovčeg leži pored njega na zadnjem sedištu. On spuš-ta ruku da se uveri u njegovo prisustvo i zuri u potiljak vozača, fasciniran debelimjiaborom kože koja mu se preliva preko okovratnika. Neverovatno. Covek bez vrata. Ime mu je Jonesku, Ilija Jonesku, i jedan je od vozača koji rade za konzulat. Po njegovoj konstituciji, Nik pretpostavlja da poseduje i mno-ge druge talente zbog čega ga je i izabrao za ovaj mali izlet u Ploesti. Gorila s vozačkom dozvolom. Nik gleda kroz prozor u tamu. Ukoliko on i Abrams uspešno oba-ve zadatak, biće to jedan od najgenijalnijih poteza u istoriji tajnc službe. Možda neće sprečiti bombe koje padaju na njihovu rodnu zemlju, ali zato će sprečiti onog ludaka da iz Berlina sprovedc svoju isplanira-nu iiwaziju u delo. Jonesku zaustavlja automobil pored vojne barikade na putu. Strazari s neskrivenom mržnjom pilje u Nikov diplomatski pasoš sve dok ne pronadu novčanice umetnute u njega. Novac se brzo prebacuje u džepove uniformi i stražarska ruka im pokazuje da nastave dalje. Nik se smeška u sebi. Rekli su da je francuski najzastupljeniji strau jczik u Rumuniji, ali pogrešili su: to je novac. Upravo to mu uliva nadu da će plan uspeti. Ako im hiljadu leja obezbeduje ulazak u Ploe>ti, onda bi nekoliko miliona moglo da uvede čitav odred inženjera na naitna połja. Ali moraće to da izvedu odmah, dok još nije kasno. oendiks živi sam u dvospratnoj kući nedaleko od Gara de Suda. ok se voze uzbrdo, Nik oscća kako ga obuzima čudna zebnja. Kuća je u potpunom mraku. Jonesku ispred nje zaustavlja kola, gasi motor i čeka. Ulica je mračna i pusta. Nekoliko minuta Nik posmatra okućnicu i osluškuje. Medutim, jedini zvuk koji čuje jeste pucketanje motora koji se hladi. ,,Ostani ovde", kaže Nik vozaču, uzima kofer i izlazi iz kola. Mračnom stazom korača s više samopouzdanja nego što zaista oseća. Kuca na vrata. Niko ne otvara. Viri kroz sve prozore s prednje strane kuće, ali unutra nc primećuje nikakay pokret. Vraća se do kola. Jonesku deluje nervozno. ,,Opasno je sedeti ov-de, mesje Nik", kaže Rumun. ,,U kaseti je baterijska lampa", zahteva Nik, pružajući ruku. Jonesku mu je dodaje. ,,Daj mi pet minuta." Nik obilazi oko kuće. Pokušava da otvori zadnja vrata. Otključana su. Loš znak. Za trenutak okleva, osećajući umirujuću težinu svog ,,vebli" revolvera u džepu svog sakoa. ,,Bendikse?" Pokušavadaupali svetlo. Ništa. Nekojeisključioelektričnusklop-ku. Pali baterijsku lampu i okreće se po sobi. Svuda po podu su koma-
dići razbijenog porcelana i kuhinjski sto je prevrnut, verovatno usled borbe. Prsti mu pojačavaju stisak oko ručkc kofcra. Unutra je dvadeset hiljada funti. Bogatstvo. Nik oseća kako mu srce udara pod rebrima. ,,Bendikse?" Vadi pištolj iz džepa, otkočuje oroz i oprezno korača kroz kuhi-nju. Baterijsku lampu okreće ka vratima koja vode u dnevnu sobu. Snop osvetljava tapaciranu sofu, dve police s knjigama pod prozorom i stalak za lampu. Bendiks živi skromno; tačnije, živeo je skromno, budući da je lampa oborena i oslonjena na njegovo nepomično telo. Nik se spušta na kolena pored njega i pipa mu bilo. Još uvek je topao. Trza ruku jer pod njom oseća nešto lepljivo i vlažno. Krv. Oko Bendiksove glave je tamna, želatinasta lokva. Svetlost lampe prati ko-madiće otkinutog mesa na prostirci. Utom iz kuhinje dopiru zvuci koraka. Nik skače na noge i okreće se. Dovoljno je priseban da odmah ugasi baterijsku lampu kako ne bi postao osvetljena meta. Glasovi u tami se dozivaju na nemačkom jeziku, i sledećeg trenut-ka mu dva syetlosna snopa osvetljavaju lice. On podiže ,,vebli" u svojoj desnoj ruci, ali zna da nema vremena da puca. Instinktivno se baca svom težinom udesno. Dok pada, čuje pucnje, tako glasne da mu posle toga dugo zuji u ušima. Ležeći, čeka da umre. 14 9. ,,,Z->ašto niste pucali, mesje Nik?" Jonesku dovikuje s prednjeg sedišta. Jednom rukom drži volan dok drugom mahnito gestikulira. ,,Zašto niste upotrebili svoj pištolj?" Nik sedi na zadnjem sedištu, srozan, utučen, preplavljen nevericom. Otvara kofer pored sebe, nepotrebno proveravajući još jednom papirnate svežnjeve poslagane u njemu. Opet ga zaključava. Jonesku vozi prebrzo, ali s razlogom. Na Bendiksovom tepihu ostala su da leže dva Nemca, obojica pogodcna s lecfa, i zato u Buku-rešt moraju da stignu pre nego što njihove leševe otkrije Moruzova tajna policija. ,,Zašto niste upotrebili svoj pištolj?" ponovo pita Jonesku. Da je Jonesku čekao pet minuta, kao śto mu je Nik naredio, već bi bio mrtav; da Jonesku nije čekao u senci kao što dolikuje profesionalcu i da nije s metkom u cevi ušao za dvojicom Nemaca u kuću, Nik bi sada ležao mrtav na prostirci, s licem zarivenim u lokvu krvi. Baš kao i Bendiks. ,,Nisam imao vremena", odgovara Nik. ,,Pazi na put. Upravo si mi spasao život. Hoćeš da sada obojica poginemo u saobraćajnoj nesreći?"
Jonesku odmahuje glavom i mrmlja nešto ispod glasa. Ludački voze kroz crnu noć. Nikova glava je u haosu. Dogodila se izdaja. Neko je obavestio abverovce; plan je procureo pre nego što su rumunska vojska i carinici saznali za njega. Izdajnik je ncko u kon-zulatu. Ruke mu drhte, adrenalin pumpa kroz njegove vene, hladan bes nadire. Pre ovoga je čuo za izdaje, ali nekako ga nisu doticale iako su to bili zločini protiv njegove zemlje. Ali ovo je lično. Ncko je želeo da ga ubijc. Odeću skida u mraku i mlači se u krevet pored svoje ženc. Džcn mrmlja ncšto u snu i okreće se. ,,Hladan si", pospano mu kažc. Nik je Ijubi u obnažena leda, žudeći za utehom drugog toplog tela. Yečcras je malo nedostajalo da umre, ali ona to nikada neće saznati. Dugo jc uživao u svojoj tajnovitosti. Yečeras oseća usamljenost i strah. Sat vremena ranije, Abrams mu jc otvorio vrata svog stana u Bratijanu, obučcn u kućni mantil i papuče. lako se upravo bio probudio, izgledao je hladno, elegantno i uredno. Kosa mu jc bila savršeno zali-zana, nimalo razbarušcna od ležanja u postelji. ,,Dcjvisc? Sta se dcsi-lo?" ,,Problem, gospodine. Moramo da razgovaramo." ,,Bolje da udeš." Zauzeli su fotelje u njegovoj dnevnoj sobi, kao pravi engleski džentlmeni, osim što jc jedan od njih imao krvavc rukc. Abrains jc u ncvcrici saslušao Nikov raport o akciji u Ploesti. ,,Imao si sreće", kaže Abrams kada je ovaj završio. ,,Nema sumnje u to da su ta dvojica pripadnici Vermahtovih specijalnih jedinica." ,,Ubili su Bendiksa i čekali su mene. Znali su da dołazim." Jzgleda da je tako." ,,Ko jc još znao?" Abrams dugo ćuti. ,,Za Bendiksa? Klajv Alcn ga je prvi angažo-vao." Alen je bio bukureštanski korespondent za London tajms. Za SIS radi već šest godina i posao u Tajmsu - koji je apsolutno legitiman - savršena je kamuflaža za njegove aktivnosti. ,,Ko još?" Abrams odmahuje glavom. ,,Samo nas dvojica." ,,KlajvAlen?Zašto?" ,,Nikada ne pitaj zašto, Dejvise. Niko ne razume te stvari. Postoji hiljadu razloga." Abrams gleda u mesingani sat na komodi. ,,Kasno je. Bolje da odeš kući i pokušaš malo da odspavaš. Yečeras više ništa ne možeš da učiniš. Konzulat će sutra brujati od priče. Razgovaraćemo ponovo ujutro."
Sada leži u svom krevetu, iscrpljen, ali besan i ophrvan vcčeraš-njim nemilim dogadajima. Oči ga bolno peckaju i od umora mu se vrti u glavi. Na istočnom nebu nazire se prva svetlost. Uskoro sviće. Da sam yečeras umro, razmišlja Nik, da li bih bio zadovoljan svo-jim životom? Pitanjc ga iznova muči u tami, praćeno paničnim lupa-njcm njegovog srca. £v m umro, da li bi vredelo? Ima li kajanja? pa ima kajanja. Prc ncgo što umrcm, \olco bih da znam kako izglcda istia'ki voleti. Na pamet mu pada Abrams, tipično pravedan i uzdržan, kakav će i sam postati za nekoliko godina, ukoliko preživi rat. Nijc to čovek kakav želi da bude. Misli mu se yraćaju na Danijelu, na njen poljubac u trazuri, i obuzima ga krivica zbog razmišljanja o drugoj ženi dok leži pored svoje uspavane supruge. Najednom mu život postajc dragoccniji i više ncma yremcna za gubljenje. Dok se dncvna svctlost uvlači u spavaću sobu, Nik se oseća izgubljeno i zbunjeno. Sa užasom spoznaje da mrzi svoj život, svoje tajne i otudenost od sopstvenih želja. Jednom je precizno odredio pra-vac u kojem će teći njegov život, da bi sada otkrio kako njegoy kompas pokazuje sve vremc na jug. !7 10. 1 Nlemci su u centru grada postavili propagandnu kancelariju, takozvani Nemački biro. U izlogu je mesecima stajala mapa Francuske sa strelicama koje pokazuju napredovanje Yermahta, njihovo grablje-nje ka Parizu. A onda jc zamenjena mapom Britanskih ostrva, s vatre-nim prstenovima oko najvećih gradova. Trebalo bi da sam večeras u Engleskoj, razmišlja Nik, urnesto što sedim ovde i ispijam kafe i tsuike u toplom hotelskom holu, nadmudru-jući se s ncprijateljem. U Londonu je svake noći gužva u metrou, dok Luftvafe pretvara grad u ruševinu. Bacajući bombc na njcgove sinovc. Teško mu je da svakodnevno gleda ove Ncmce i guta svoju mr-žnju. Predugo nije video svoje dečake. Da je stanje normalno, s njima bi proveo letnji odmor, ali sada je to neizvodljivo. Nik dobro zna da stotine hiljada vojnika koji se bore u Burmi i na Malajskom poluostnoi nisu videli svoje porodice podjednako dugo, iako nikome od njih nije sasvim jasno zbog čega to rade. Sada je zatočen ovde zbog tog besmi-slenog rata u kojem, po svemu sudeći, niko iz Yajthola nije želeo da učestvujc. Nik žuri preko trga kaAtina Palasu. Hotel je postao gradska znamenitost poput kraljevske palatc. Sagraden je 1910. godine po uzoru na hotele Moris i Ric u Parizu, s tim što su mu originalni
stubovi i kupole u meduvremcnu uklonjeni. Izbledela fasada je tokom godina poprimila prljavožutu boju, dok su kapci prefarbani u krajnjc ncuku-snu nijansu svctloplave. Kip Karolja I na bronzanom konju herojski pokazuje rukom na kraljevsku palatu na drugom kraju trga. Gigantske crvene gladiole cvetaju u hotelskom vrtu, izrastajući iz suvog i beživotnog travnjaka. Nadstreš-nica iznad ulaza je toliko uska da senku baca samo na vrata. Nik podižc ruku da se odbrani od prosjaka ulogorenih ispred ho-tela. Uglavnom su to profesionalci kojc su njihovi roditelji oslcpeli ili obogaljili još u ranom detinjstvu. Podižu svoja izobličena lica i dodiru18 ju :vo|irv patrljcima na načm svojstven uličnim prodavcima koji poku-šav;'jU da prodaju svojc domaće pite. nMi-e focfme, foame, foame..." Ali vrućina im je isisala previše energije da bi ga jurili sa uobičajenim entuzijazmom. Nik zahvalno ulazi kroz pokretna vrata u svežinu hotelskog predvorja. Unutra je mračno uprkos vedrom letnjem danu, a tri reda žutih mermernih stubova daju hotelu izgled katedrale. Zidovi od mermera boje rde i bordo tepisi doprinose zimskoj atmosferi. Jedini izvor svetlo-sti jesu visoki električni lusteri. Maks King ga čeka u američkom baru. Maks je Rojtersov čovek u Bukureštu, tipičan Englez koji lulu ne vadi iz usta, obučen uvek u sive flanelske pantalone i sako od tvida s kožnim prišivcima na laktovima. Yećina novinara dane prcwodi u ovom baru. Posao im dolazi sam po sebi. Ovo jc glavno mcsto gde se razmcnjuju najnoviji gradski tračevi. Nikovo poznanstvo s njim isprva je bilo strogo profesionalno bu-dući da su Maksovi izvori uvek bili bolji od njegovih. Nik nikada nije znao odakle ovaj dobija informacije, ali činilo se da uvek pre svih sazna šta će se dogoditi u naredna dvadeset četiri časa. Maks je s vremenom postao Nikov najbolji prijatelj. Klajv Alen jc takode u baru. Maks vadi lulu i ceri sc. ,,Nikl Moj omiljeni špijunl" ,,Za ime boga, Maks." ,,Nego šta si; drugar? Upravo pričam Klajvu o tvojoj maloj avantu-ri od pre neko veče u Jevrejskoj četvrti." Nik gleda u Klajva. Nikada se nisu previše družili. Klajy je sušta suprotnost Maksu: retko se smeje i malo priča o sebi. Trebalo bi da te izvedem napolje i izvučem istinu o Ploestiju, gorko razmišlja Nik. Ali šta ako Abrams greši? ,,Bolje mu ti ispričaj celu priču", sugeriše Maks.
,,Bio sam u Ulici Lipskani. Neki zelenokošuljaši su napali dvojicu Jevreja nasred ulice. Policija je takode bila tu. Jednog jadnika su pretu-kli na mrtvo ime, tu na moje oči. Drugi je ubačen u policijska kola i od tada ga više niko nije video." Maks odmahuje glavom. ,,Nažalost, više nema starog Bukurešta. Situacija će biti sve gora. Naročito ako Karolj ode." Svi osim kralja lično znali su da mu se bliži kraj. Ne samo zato što je korumpiran i nadaleko poznat po gramzivosti. Nikje često zabavljao posetioce bara svojim pričama o tome kako je kralj sačuvao monopol nad proizvodnjom vojne opreme a zatim svojim yojnicima povećao kupovnu cenu iste. Jcdnom jc čak raširio lažne glasinc o tome kako bi destabilizovao nacionalnu valutu i tako zaradio na crnom tržištu. Nc39 verovatno je to da njegova korumpiranost nimalo ne iznenaduje niti potresa većinu Rumuna. Gubitak nacionalne teritorije i nacionalnog ponosa konačno je okrenuo narod protiy njega. Rusi su u meduvremenu prisvojili dve severne provincije a da kralj ni prstom nije mrdnuo. Da ironija bude ve-ća, bila je to jedna od njegovih mudrih odluka, budući da Rumunija u tom ratu nije imala nikakve šanse, ali zato je zbog njegove sklonosti ka kompromisu Bukurešt konačno izgubio veru u Karolja Podlaca. Narod se sada okreće nacionalistima kao svojim spasiteljima, čoveku kao što je Horija Sima, voda Gvozdene garde. Kralj je očajnički pokušavao da umiri rulju amnestirajući pripacinike Gvozdene garde i postavljajući Si-mu za ministra kulture i umetnosti. Nije doživeo neki naročit uspeh. Sa svoje nove pozicije, Sima je naredio hapšenja, mučenja i egzekucije stotine Jcvreja. Zaprayo, napravio je od toga novi vid umetnosti, u Maksovoj neslanoj šali. Medutim, to i dalje nije ućutkalo glasove pobunjene protiv kralja. Na trgu se svakodnevno održavaju demonstracije koje uglavnom organizuje Horija Sima lično. Klajv jedva da učestvuje u razgovoru. Završava svoje piće, kruto se pozdravlja i izlazi. ,,Je li svc u redu, druže?" pita Maks nakon što ovaj izade. ,,Da. Naravno." ,,Iznervirao te je?" ,,Ne. Zašto?" ,,Zbog načina na koji si ga gledao, druže. Siroti Klajv. Šta god da je učinio, mora da je nešto gadno. Pije više nego što mu prija", dodaje Maks i naručujc još jednu turu. Tek je jcdanaest sati ujutro. ,,Kako je Danijela?" pita Nik, menjajući tcmu. ,,Ne brini za nju. Veruj svom ortaku Maksu. Dobro je", odgovara ovaj tapšući ga po ramenu. Prošle nedclje, Maks je skrivao Danijelu u
svom stanu na Bratijanu, štiteći je od svakc nevolje. Kada se Nik tog jutra pojayio na njcgovom pragu s prelepom, uplakanom ženom, ovaj ih je primio bez reči. Naravno, odmah je posumnjao. ,,Budi diskretan, Nik. Oženjen si." ,,Ne znam o čemu pričaš", brani se Nik, poražen što su njegove skrivene želje tako obezvredene. ,,Ženi kao što je Dženifer ne može ništa da promakne." ,,Onda je zaposli u Rojtersu." ,,Voleo bih, ali izgleda da nema dovoljno veliki cug", kaže i podiže svoju čašu. ,,U zdravlje", dodaje Maks u svom standardnom maniru nepogrcšiyog proroka. 10 11 Jtrijatno je u pletenim baštenskim stolicama restorana Cina. Večernje sunce se nežno probija kroz lišće limunovog drveća koje natkriljuje vrt. Masa je okupljena na trgu ispred kapija palate. Još jcdne demonstracije protiv kralja. Raznobojni lampioni okačeni o drveće daju bašti restorana baj-kovit izgled. Konobari u belim uniformama hitaju od stola do stola, dok se gosti propinju u svojim večernjim odclima zahtevajući da budu usluženi. Nik konačno skreće pažnju konobara. Dženifer naručuje špargle u holandskom sosu i desert od svežih ribizli sa šlagom. Nikada nije imala veliki apetit. ,,Koliko još misliš da budeš namrgoden?" pita ona. ,,Iskreno se nadam da ćeš večeras biti bolje društvo. Nedeljama nisi svoj." Nik se pita kako da joj ovo saopšti. U poslednjih nekoliko godina, u njemu se nešto promenilo, više nego što je i sam toga svestan. Upoznali su se u leto 1924. godine, na balu u Savoju na Strandu. Iz Oksforda je došao u London i odseo kod svog brata u Kensingto-nu. Bila je lepa, obrazovanje je stekla na Rodenu i proputovala je svet. Njen otac jc bio diplomata, i Nikove ambicije da stupi u službu odmah su naišle na odobravanjc. Bila mu je potrcbna žena, što sc podrazume-valo posle svršenih studija na Oksfordu. Ona je tražila dobrostojećeg muza, i Nik je pretpostavljao, sada kada se toga seti, da se dogodilo ono sto je bilo neminovno. Verovatno je tada bio mnogo drugačiji. Što se nje tiče, na prvi pogled izgleda kao da se nimalo nije promenila; me-autim, promene u njemu uzrokovale su da se poljulja i njihov brak. Ka-da se osvrne na to, potresa ga što ne može da se seti kako ju je zaprosio ui da li je inicijator svega zaista bio on. Ljubav je planula mesec dana 41
pre venčanja, u hotelu na obali mora u Brajtonu. Uopšte nije ispunila njegova očekivanja, ali uporno je govorio sebi da ćc biti bolje. Dženifer jc ubrzo zatrudnela i rodila Džejmija. Dve godine kasni-je, rodio se Ričard. Život je krenuo svojim tokom. Nik se posyetio poslu, i kada bi ga neko pitao, govorio je da su uspešna karijera i siguran dom dovoljni da zadovolje čoveka. Nikada nije razmišljao drugačije. Živeli su tri godine u Buenos Ajresu, ali su ambicije u sklopu diplomatske službe veoma rano počele da se kose s daleko tajanstvenijim zahtevima obaveštajnih okupljanja. Ubrzo je dobio premeštaje u Lisa-bon i Madrid, gde je radio u službi pasoške kontrole. Kada su se venčali, bilo je za večnost. Imao jc dvadeset tri godinc i nije imao pojma šta te reči znače za njega, ili za nju. Nije mogao ni da zamisli da će jednog dana osećati ovo śto oseća sada. Vreme je prevarant kojł vas pušta da sreću tražite tamo gde je nema. Ili jc nikad nije voleo, ili se ljubav tako davno ugasila da je pomi-slio da nikad nije ni postojala? A onda su došli u Bukurešt. Svet je ogrezao u ratu i Nik se upu-stio u konflikt sa samim sobom. Olujni oblaci nadvili su se nad Evro-pom i nad njegovim malim svetom. Sada više ni sam nije siguran u to kakav će biti ishod obe bitkc. ,,Jesi li srećna, Džen?" ,,Kako to misliš?" ,,Sa mnom. S nama." ,,Naravno da jesam", odgovara i u očima joj vidi iskru gneva. Uprkos njenom nagomilanom nezadovoljstvu, Nik shvata da nikada nije razrnišljala o tome da li čini išta drugo osim ono što je najbolje za nju. Na podijumu u centru baštc, ciganski muzikanti u belim tunika-ma i somotskim pantalonama sviraju tužne orijentalne melodije. Odu-vek je mrzeo cigansku muziku, jer ju jc smatrao previšc emotivnom, ali večeras neobično prija njegovom raspoloženju. ,,Ovo ti je dovoljno?" Dženifer se mršti. ,,Dovoljno?" ,,Zar ne želiš da u našem životu bude... više strasti? Da provodi-mo više yremena zajedno? Da više razgovaramo?" Utom mu sinc. On jc taj koji je nezadovoljan, ne ona. Dženifer je prihvatila njihovu otudenost, njegoye duge ćutnje, njegovu posvećenost poslu. I možda je takav život i njemu nekada prijao. Kada se promenio? Kako? Sada konačno želi da promeni odnos prema njoj. Nekako mu se to čini poštenim. Po prvi put mu na pamct pada da je i ona nesrcćna zbog njihovog braka, da je uprkos svim njenim primedbama tokom godina zapravo !
- : vt;.. .. tlo od njega. Bez njenog pristanka bilo bi prosto nemo-; .vest; ovo. Znao je da ne može da bude taj koji će prvi da odc. Nerna dovoljno»razloga, nema ncverstva niti žučnih svada. Uostalom, šta će biti s njihovim sinovima? Mislirn da nikada nisam bio ovoliko nesrećan", priznaje on. "Rat je, kao što i sam voliš da kažeš, Nik. Poruči to svom narodu koji śtrada pod bombama." Nik duboko uzdiše i pokušava ponovo. ,,Nesrećan sam - zbog odnosa izmedu tebe i mene." Oči su joj najednom pune bola i primoran je da skrene pogled. ,,Šta to govoriš?" ,,Govorim... jesi li ikada razmišłjala o tome da će nam biti bolje ako se rastavimo?" Momentalno joj naviru suze. ,,Ne, Nik. Nikada nisam razmišljala 0 tome." On shvata da joj ovo ne može učiniti. ,,Biagi bože, kakva je to buka?" pita ona. Zvuk ciganske violine nadjačava udaljeni bat marša. Po trgu se pronosi žamor koji se naglo stišava i prerasta u pesmu: ,,Abdika... ab-dika..." Nik zna da je kraljev ministar, general Antonesku, trenutno u pa-lati gde pokušava da ubedi kralja da abdicira što jc u najboljem rumunskom interesu. Izgleda da su ostali odlučili da ga dodatno pritisnu da donese tu odluku. ,,Sta se dešava, Nik?" ,,Uobičajene gluposti", odgovara on. Ni sam ne zna zašto ne pokušava da joj objasni. Možda zato što je sit rumunske politike i što jedno-stavno želi da zaboravi na nju, bar nakratko. A možda i zato što mu jc pretvaranje prešlo u naviku. Vojnici postavljaju barikadc oko trga, stražari žure ka kapijama palate. Cuje se pucanj. Ubrzo još jedan. Gosti uspaničeno skaču sa svojih stolica, obarajući čaše i tanjire. Neki sc penju na obližnju živu ogradu ne bi li bolje osmotrili šta se dešava. U restoranu nastaje pometnja. , Grupa zelenokošuljaša marširajući stupa na trg, uzyikujući ,,Dolc kralj!" i pevajući svoju himnu, Kapitanul. Nekoliko minuta kasnije, 1 a.^r§ stiže kamion iz kojeg iskaču vojnici; njihove čizme odjekuju na rrni- Tenk, oboien u nebeskoplavu, brektavo zauzima svoi položai ispred palate. ,,Sada će da bude veselo", ceri se Nik. "Hajdemo kući", preklinje Dženifer. vojni kombi s megafonom na krovu parkira se tik uz kapije palate. 11 glas narcduje svima da sc sklonc sa trga i ostanu u zatvorc-
nom. Svako ko u narednih pola sata bude viden na ulici biće uhapšen. Nik Iwata Džcnifer za ruku i vodi je iz restorana. Zaobići ćo oko Atc-neuma i tako izbeći rulju. ,,Počeo si nešto da mi pričaš", podseća ga Dženifer. ,,Spasila me revolucija", mrmlja Nik ispod glasa i počinje da trči. 12. Oko čctiri sata ujutro, Karolj je vcć na putu za Konstancu u nemačkim diplomatskim kolima zajedno sa svojom ljubavnicom. Karoljov osamnaestogodišnji sin Mihael je zauzeo presto, ali istinska moć je poverena Antoneskuu koji je postao kondukator. Legije zelenokošiiljaśa marširaju trgom pevajući, dok stražari koji su prethodne noći ispaljivali rafale iznad njihovih glava sada kliču i podižu ruke u fašistič-kom pozdravu. Kada jc Antonesku imcnovao svoju vladu nekoliko dana kasnijc, pola njegoyog kabineta bili su prominentni fašisti i nacistički simpatizeri. Horija Sima je postavljen za zamenika premijera, dok su tamjanom začadavljeni arhijereji rumunske crkvc najavljivali da će kanonizo-vati mučenike Gvozdene garde kao svctitelje. Još nemačkih vojnika pojavilo se na ulicama. Proncla se glasina da su dve pešadijske divizije poslate da brane naftne izvorc na Ploestiju od britanske sabotaže. A mi još uvek sedimo i vrtimo palčevima, razmišlja Nik, čekajući na zeleno svetlo iz Yajthola. S obzirom na njegov doprinos u ovom ratu, mogao je da bude stacioniran i u Cileu. Grad je u sablasnom stanju. Kafei duž Sosea skupili su svoje nadstrešnice i uneli stolove i stolice iz svojih bašti. Yečernje promenade su ukinute. Zima samo što nije. lVIaks otvara vrata obučen u kućni mantil. Yezuje učkur na po-jasu i ceri se. ,,Ser Galahade", pozdravlja. ,,Mogu li da udem?" ,,Osećaj se kao kod kućc. I drugi to rade." Nik prati Maksa u kuhinju. Domaćin pristavlja kafu i pali ciga-retu. Momentalno zapada u silovit kašalj koji traje skoro pet minuta, ostavljajući Nika da razmišlja o tome kako bi njegov prijatelj mogao da umre. Zaključuje to na osnovu neprijatne scene kojoj prisustvuje. Kašalj se konačno stišava i Maks duboko uzdiše. ,,To je već bolje", promuklo kaže i uvlači veliki dim cigarete. ,,Ovo mi je prva danas. Čisti pluća." Izbliza, Nik uspcva da prepozna scdi izrastak Maksovc kosc. Prijatelji su toliko dugo a nije znao da se ovaj farba. Njegova sujeta je pomalo neočekivana. ,,Kako je Danijela?" pita Nik. ,,Odlično. Neizmerno sam ti zahvalan. Ne skida ruke s mene. Ali nemoj predugo da je ostavljaš ovde, iscrpljuje me." ,,Jako smcšno."
Utom se otvaraju vrata od pomoćne sobe i na njima se pojavljuje Danijela, obučena, blistava, savršena. ,,Jesi li za kafu, draga?" cvrkuće Maks. Danijela sc osmehuje Niku. ,,Zdravo, Nik. Ne obraćaj pažnju na Maksa. Stalno se šegači." ,,Znam." ,,Daklc, opct si me spasao", kažc ona Niku. ,,Ništa on nije uradio", upada Maks. ,,Ovo je moj stan." Maks sipa kafu u šoljice. ,,Evo, rob je spremio doručak. Odoh sad da se obučem, ako nemate ništa protiv." Izlazi iz kuhinjei njih dvoje se jedan trenutak samo ćutke gledaju. ,,Divno izgledaš", primećuje Nik, ,,Ne znam kakoda ti zahvalim", počinje ona i on zaključuje da to verovatno bukvalno misli. ,,Danas sam opet bio u Prefakturi. Bez uspeha, nažalost." Danijela staje preblizu i spuśta ruku na njegovu. Nik priželjkuje da je skloni dok istovremeno žudi za tim da jc oseti još bliže. ,,Ne mogu večno da budem ovde." ,,Maks voli što si tu. Svi misle da si njegova ljubavnica. Njegova reputacija medu bukureštanskirn ženama neumitno raste." ,,A šta je s mojom reputacijom?" pita ona i Nik shvata da je pre-više očckivao od nje. Samo zato što svaka žena u Bukureštu spava s Nemcirna. ,,Ovde si bezbedna." ,,Jevrejka sam, Nik. Mi nismo nigde bezbedni." ,,Bezbednija si ovde nego u Jevrejskoj četvrti." Danijela klima glavom, mireći se s njegovom konstatacijom. ,,Zaš-to ovo radiš? Zašto mi pomažeš?" ,,Zar uvek mora nešto da se dobije za uzvrat?" Ona povlači ruku s njcgove. ,,Obično da." ,,Onda za dobrobit moje duše." ,,Šta će biti sa Simonom?" Nik sleže ramenima. Može i sam da pretpostavi, ali ne želi da joj saopšti da su male šanse da će svog brata ikada više videti. ,,Previše-si dobar. Ti si najbolji čovek kojcg znam." Nik se u sebi pita da li i Dženifer tako rnisli. Spušta pogled na svoj ručni sat. ,,Moram na posao. Ostani ovde koliko želiš. U redu je." Sprema se da ustane, ali okleva. Ponekad deluje tako nepoljuljano a ponekad, kao sada; liči na malu, ranjenu pticu. Danijela bez reči diže ruku ł spušta mu dlan na obraz. Nik se osmehuje i ustaje. Zna da bi, ukoliko ga ponovo dodirne, mogao da se otrgne kontroli i učini nešto što ne bi smeo. Bar ne u Maksovoj kuhi-nji.
Kasnijc tog jutra, Abrams ulazi u Nikovu kancelariju i spušta se na stolicu s druge stranc radnog stola. Retko napušta svoju kancelariju da bi sc ovako daleko odmetnuo, po čemu Nik zaključuje da je u pita-nju nešto od velike yažnosti. ,,Hoću da pretražiš stan Klajva Alena." ,,Za čim tragam, gospodine?" ,,Ne znam. Ali umešan je u Bendiksovu smrt. Siguran sam u to.'' ,,Imate li neki dokaz?" ,,Nema ko drugi, Dejyise." Abrams kažiprstom crta nevidljive šarc na uglancanom stolu od orahovinc. (6 T?,; .. r.- je. Izdao je svoju zemlju." Abrams okleva, kao da želi Yto u kaže, a onda ustaje i izlazi naprasno i iznenadno kao što ie i došao. Nik nikada nije verovao Klajvu Alenu; u njegovim ocima ima nešto mu se nimalo ne svida. Ipak, nikada ga nije smatrao izdajnirn Akcija na Ploestiju bila je njihova jedina prilika da osujete eks'nziiu rata na Rumuniju, ali sada kada su Nemci premestili dva puka ""randeburške divizije na Ploesti, svaka sabotaža postala je nemoguća. Klajv Alen. Nik navlači sako i silazi u garažu da obezbcdi kola koja će voziti Jonesku. Klajv živi nedaleko od zgradc Karlton na Bratijanu. Ulazak u njc-gov stan ne predstavlja neki veći problem. Jonesku pronalazi domara, i posle nekoliko reči na rumunskom, dobija rezervne ključeve za odredenu sumu leja. Ušavši unutra, Nik brzo pretražuje stan. Klajv je notorni alkoho-ličar; stan je prepun praznih flaša kojih ima svuda po podu, pa čak i u sudoperi. Žestokih pića uglavnom, viskija i tsuike. Nimalo dobar znak. Jonesku čuva ulazna vrata. Nik je brz i vešt. Za pola sata pronalazi ono što traži, i to u skrivenoj fioci komode u Klajvovoj spavaćoj sobi. U pitanju je smeda koverta sa svežnjem funti i telefonskim brojem na poledmi. Nik poziva broj sa telefona iz dnevne sobe. S druge strane javlja se glas na nemačkom. Zapisuje broj, vraća koverat u fioku i izlazi napolje, zaključavajući vrata za sobom. 17 13. ^brams je za svojim radnim stolom u kancelariji pasoške kontro-le. Njegova sekretarica pokazujc Niku da ude unutra. Prašnjav portrct kralja Džordža V, lica strogog poput božanstva, visi na zidu iza Abram-sovih leda.
Abrams diže pogled sa svojih papira. ,,Šta si pronašao, Dejvise?" Nik mu priča o koverti s telefonskim brojem na poledini. ,,Pozvao si broj?" ,,U pitanju je nemački konzulat u ulici Yiktora Emanuela." ,,Tako dakle. Jesi li izvukao neke zaključke?" ,,Postoji samo jcdan zaključak." ,,Slažem se. Hvala ti, Dejvise. To bi bilo sve." ,,Ima još nešto." ,,Samo brzo. Rešavam neku aplikaciju za vizu. Dodatni teret mom redovnom poslu, ali Ministarstvo inostranih poslova neće da poveća budžet za povećanje osoblja." ,,Imam plan kako da zaustavimo prebacivanje rumunske nafte u nemačke ruke." ,,Vcć smo pričali o tomc. Yajthol trcnutno ncćc da ga odobri. Neuspeh na Ploestiju ih je uplašio." ,,Ovaj ne uključuje Britance. Iskoristićemo Hagane, jevrejske odbrambene jedinice. Zbrinućemo jevrejske žene i decu ovde u Rumuniji tako što ćemo ih prokrijumčariti iz zemlje i izdati podjednak broj viza za bezbedan izlazak Jcvreja. Haganski gcrilci ćc za uzvrat osujetiti rcčne i železničke vczc na Dunavu." Abrams ga dugo posmatra. Ideja je genijalna i Nik to zna. Na taj način će cionisti izbaviti Jevreje iz Rumunije i njihova vlada će slobod-no moći da izjavi kako nisu povećali dotok imigranata u Palestinu. Ujcdno će osujetiti prebacivanje nafte u Hitlerove ruke. Abrams sležc ramcnima. ,,Kako to misliš da izvcdeš?" ,,Otići ću u Istanbul i razgovaraću sa Ben Arazijem, tamošnjim predstavnikom cionista." 18 dobro. Poslaću šifrovanu poruku u London." Ńik ustaje i prilazi yratima. Zatim sc okreće. rjSta a.-biti s Klajvom Alenom?" (,To bi bilo sve", odgovara Abrams i vraća se svojim papirima. Bio je vedar jcsenji dan kada su Nemci stigli u Bukurcšt. Nemač-ka avijacija jc celo jutro nadletala krovove u niskom letu, obaveštavajući gradane rumunske prestonice da je Luftvafe ušao u igru. Antonesku je predložio Nemcima da pošalju vojnu misiju u Rumuniju iako nije imao drugog izbora. Rumuniji odgovara Savez više nego invazija; uostalom, ko bi drugi mogao da ih spase od ruske vojske sa severa? Svi Rumuni s kojima je Nik razgovarao rekli su mu da će im Hitler pomoći da povrate Besarabiju i Bukovinu koje su im Rusi odu-zeli, pri tom zaboravljajući na to da jc upnwo Hitler bio taj koji jc šest meseci ranije podržao Staljina u prisvajanju istih tih teritorija. Po dolasku novih prijatelja, uprava hotela Atina Palas okačila je svastiku na fasadu a iznad glavnog ulaza ogromnu crveno-crnu zasta-vu. Nik nikada nije video toliko Ijudi okupljenih u holu. Svi su
došli da učestvuju u malom istorijskom preokretu; diplornate, naftaši, novi-nari i, naravno, žcne sa krznenim okovratnicima. Atrnosfera strahopoš-tovanja je skoro opipljiva, medu Rumunkama vlada uzbudenje. Nervo-zna napetost raste čitavog jutra, poput slatke strepnjc u ljubavnici koja čeka svog lepog ali brutalnog ljubavnika. Nik se pridružuje Maksu u predvorju hotela odaklc zajedno posmatraju ovaj skup. ,,Kako je Danijela?" pita Nik. ,,Otišla je", kratko odgoyara Maks. Nik se preneražcno okreće da ga poglcda. ,,Otišla? Kuda je otiš-la?" ,,Ne znam, druže. Jučc uvcče sam ušao u kuću i više je nije bilo. Ostavila je nešto novca na stolu, za hranu i računc, i poruku u kojoj sc ncizmerno zahvaljujc. I ovo za tebe." Maks vadi iz džepa pismo i daje mu ga. ,,Nećeš da ga otvoriš?" Nik zbunjeno zuri u koverat. Maks kupuje još jednu turu pića, podižc čašu i mrmlja Narok. Nik otvara pismo i čita reči napisane na francuskom. Dragi Nikolase, bio si tako dobar. Ali postoje stvań koje ne znaš o meni i stoga više ne mogu da se oslonim na tuoju dobrotu i dobrotu tvo-jihprijatelja. Odsešću neko vreme kod prijatelja mogoca. Sigurnasam 49 u to da ćemo se ponovo uideti u Alina Palasu. Ceo Bukurešt se tamo susretne, pre ili kasnije. Huala ti još jednom na tome što si nii spasao žiuot i što si pokušao da mi pomogneš, mesje plauih očiju. Danijela, Prvi ,,mercedes" se bučno zaustavlja ispred hotela. Trenutak kasnije, iz njega izlaze visoki oficiri Yermahta u svojim sivim uniformama sa uglactenim crvenim okovratnicima i pantalonama obrubljenim crve-nim trakama i ulaze u predvorje. Ycćina oko vrata nosi Gvozdeni krst, obeležje prve klase. Bat njihovih lakiranih čizama odjekuje mermernim holom. Naci-stički salutiraju nemačkim diplomatama i rumunskim vojnim oficiri-ma koji ih dočekuju. Ovo nije ležerni pozdrav podizanja ruke kakav upražnjavaju gestapovci, pa čak i sam Hitler; ovi Ijudi su aristokrate i njihovo udaranje peta odjekuje poput pucnja dok kruto ispravljaju ruku u visini očiju. Maks se okrećc prema Niku i izvija obrvc. ,,Biće veselo." To je jedna od šaljivih Maksovih uzrečica kojoj se ovog puta nije-dan ne smeje. Obojica znaju da Rumunija više nije zemlja na margini evropskog rata. Najednom je Bukurešt vrlo, vrlo opasno mesto za život.
Danijela posmatra s prozora užurbanost na ulici Jevrejske četvrti. Ona zna da Nik Dejvis nikada neće saznati koliko joj znači. Dragocen je čovek koji ju je tretirao s poštovanjem i pomagao joj a da za uzvrat nije ništa tražio od nje. Dvaput ju je spasao i pronašao joj smcštaj kada nije imala kuda da ide i nije očekivao da mu se oduži u krcvetu. Od trcnutka kada ga je ugledala znala je da može da mu veruje. Jc li to ono što se zove ljubav na prvi pogled? Nik ima najplavlje i najnežnije oči koje je ikada videla kod nekog muškarca. Sta god da je videla u njemu, budi neobičan treptaj u njenom stomaku. Da, verovatno se zaljubila u njega, njenog nesudenog heroja. Ali oni nisu jedno za drugo. Nik jc oženjen i ubrzo će napustiti Bukurcšt. Muškarci poput Nika Dejvisa ne upuštaju se u afere i zato ga neće odvajati od njegove žene. A ima toliko toga što ne zna o njoj, što nije stigla da mu ispriča a što njihovu vezu čini potpuno neostva-rivom. Lagala ga je u vezi s mnogo čega, ali te laži mu neće nauditi zato što se izmedu njih nikada ništa neće ni razviti. U nekom drugom vremenu, na nekom drugom mestu, u nekom drugom životu, možda bi i imali neke šansc. Ali u ovom to bi bilo previšc okrutno. 50 14. dana kasnije, Klajv Alen je u Pjaci Univerzitatea raportirao o demonstracijama Gvozdene garde. Banda mladih studenata pojurila ga je po izlasku samo zato śto je stranac. Sačekali su ga u uličici nadomak bulevara i pretukli pesnicama i gvozdenim štanglama. Drugi novinar; iz francuske agencije Havas, uspeo je da im utekne i odveze se doAtina Palasa gde je zatražio pomoć. Kada se Maks sa šačicom novinara dovezao svojim ,,hamberom" na trg, tamo su pronašli Klajva kako leži na pločniku, lica zarivenog u lokvu krvi i okruženog grupom prolaznika. Toliko gadno je pretučen da mu jejedna očnajabućicaispalaiz du-plje a svi zubi porazbijani. Srećom, bio je bez svesti. Glava mu je bila toliko unakažena da ga je Maks prepoznao samo po odelu. Pokupili su ga i prebacili u prvu bolnicu gde ga je rumunski le-kar ostayio da leži na nosiljci puna dva sata. Sledećeg dana, ministar Hor je organizovao njegovo prebacivanje brodom u Englesku, ali siroti Klajyje preminuo na pola puta od Konstance do Istanbula. Nik nikada nije spomenuo Abramsu ovaj incident. Medutim, če-sto je razmišljao o njemu. Tokom njegovog službovanja dogodilo se još nekoliko sličnih nesrećnih slučajeva. Iste večeri; Nik sreće Danijelu Simoniči u američkom baru.
Okružena je trojicom oficira Vermahta. Nc liči na onu utučenu i rasejanu devojku kakvu pamti iz ovakvog okruženja. Transformacija je zapanjujuća. Verovatno oseća njegov pogled jer joj pogled skreće s njenog sagovornika na njega, i kada ga vidi, blistavi osmehjoj pada s lica. Jedan od oficira Yermahta zapaža Nikov zblanut pogled i posed-nički grłi Danijelu oko ramena, smeškajući mu se kroz oblak dima. Prvo Pariz, zatim Denkerk; dobili su sve što su želeli. 51 Haler sve to posmatra s neskrivenom Ijubomorom, sedeći za sto-lom 11 uglu. Nije pijan kao one noći kada ga jc Nik prvi put video; mo-že da sedi bez oslonca što je značajan napredak. ,,Imate li vatre?^" pita glas na nemačkom. Nik se osvrće. Čovek jc scd, nizak, ali vitalan. Na revcru ima nacističku značku. Nik vadi upaljač i ćutke mu pali cigaretu. ,,Vi ste Englez." ,,Sta mc odaje?" ,,Niste poveli svoju devojku", odgovara ovaj uz tihi kikot. ,,Zigfrid Majcr. Vama na usluzi." Blago sc klanja i klikće pctama na pruski na-.čin. • ,,Nik. Nikolas Dejvis. Iz britanskog konzulata." ,,A, diplomata. Nikada nisam video više diplomata nego ovde u Bukureštu." ,,Ovakvo mcsto zahteva punu diplomatiju. Cime sc vi bavite, her Majer?" ,,Poslovnim interesima", lako odgovara ovaj. Nik može da pretpostavi koji su to interesi. Već mesecima vlada zatvara jevrejske radnje i postavlja gardijske komesare koji ne znaju niš-ta o trgovini. Gardijska policija noću hapsi jevrejske biznismene pod lažnim optužbama, odvodcći ih u Prefckturu gdc ovi posustaju pod pritiskom svojih dušebrižnih tamničara i potpisuju odricanje od svojc imovine. Sada nemački i italijanski biznismeni hrle u Rumuniju da ku-pe banke, trgovačke radnje i novine za smešne svote novca. ,,Koliko dugo ste u Rumuniji, her Dcjvis?" pita Majer. ,,Oko godinu dana." ,,Toliko vam se ovde svida?" ,,Sjajno je ako volite tsuiku i fašiste." ,,Lično, počeo sam da se navikavam na tsuiku. Ali ne smete previ-še da se vezujete za grad. Nećete još dugo biti tu." ,,Šteta. Fašisti su počeli da mi se svidaju." ,,Naravno, vrlo uskoro možemo ponovo biti prijatelji. Rat će usko-ro da se završi i do sledećeg Božića će svi zaboraviti da se ikada i dogo-dio. Možda će na kraju svima biti dobro. Ipak, šteta što ćete morati da odete. Žene su ovde veoma lepe." ,,Nisam primetio."
,,Pretpostavljam da je to zato što više vole nemačke momke. l svakom slučaju, siguran sam u to da ćemo se opet negde sresti, poslov-no. Dok god budete tu." ,,Ne mogu da dočekam to zadovoljstvo." Majer sc šturo smcška i odlazi. Nik sc osvrćc oko scbc u potrazi za Danijelom. Oslobodila sc oklopnc divizijc kojom je do maločas bila , jzašla je u predvorje. Nik kreće za njom, primetivši da ula--,•••nju a zatim kroz dvokrilna vrata u malo dvorište gdc ju jc i ( akon zajedničkog bega od zelenokošuljaša. Jedan trenutak stoji na yratima, posmatrajući jc. Danijela mu jc krenuta ledima, zagledana u noćno nebo. Najednom se okreće i vidi Usne joj se širc u osmch, lak poput džemperića koji leprša na ve-tru .Mislim da sam se napila od yermuta", kaže ona. "Trcbalo je da usporiš", odgovara on. ,,Još je rano." 'Pokušala sam, ali momci su mi uporno dopunjavali čašu." ,,Momci? Misliš nacisti." Danijela pravi grimasu. ,,Neraspoložcn si. Bolje da te ostavim samog." ,,Haler celo veče ne skida pogled s tebe." iHaler?" ,,Mladić koji je povraćao u žardinjcru." ,,Ne sećam se tog dela. Samo sc sećam da sam tada upoznala Engleza s prelepim plavim očima. Bio je vrlo galantan i otpratio me je do kuće. Mislim da sam ga poljubila u trazuri." ,,Mora da je bio neki srećnik." Nik skida svoj sako i njime joj prekriva ramena. ,,Ne bih rekla. Kada bi znao svc o mcni, pustio bi me da pobeg-nem najbrže što mogu." ,,O čemu si razmišljala kada sam izašao?" ,,Razmišljala sam o tome kako je život ponekad čudan. Pre godinu dana sam živela na bulevaru Bratijanu i svc je izgledalo tako jcdnostav-no, već sam bila isplanirala narednih desct godina. A vidi sada." ,,Šta si planirala?" ,,O, znaš. Uobičajene stvari. Da sc zaljubim u nekog ko će me postovati. Decu. Sve one stvari koje vi već imate, mesje." Upućuje mu pogled koji liči na omalovažavanje. ,,Nisam to planirao, Danijela. Dogodilo se. Još jcdna čudna stvar koju donosi život. Osećam kao da sam čitavog života hodao u snu. Sve dosad." "ogledi im se sreću i ostaju prikovani jedan za drugi. Toliko dobro se razumeju. ,,Gde sada li^ij?" JU stanu. Nedaleko od onog gde sam živcla pre." ,,lrazio sani te. Mislim da ću uspeti da ti sredim one vize." ,,Vize?"
-rretpostavljam da ćeš sada želcti samo jednu." Uci su joj najednom ncizmcrno tužnc. "MOŽCŠ da odcš u Palestinu. Možda čak i u Britaniju." ,,Ali ne mogu bez... Simona. Još uvek je u zatvoru." Verovatno mrtav, misli Nik u scbi. ,,Dodi u ambasadu i podnesi zahtev. Ponesi jednu fotografiju. Mo-gu sve da sredirn." Danijela odmahujc glavom. ,,Hvala ti. Ali ne mogu. Ne sada." Nik želi da joj kaže: Misli samo na sebe, Simona više nećeš videti živog. Za njega više nema nade. Danijela drhti. U vazduhu se oseća miris zime. ,,Hladno je", kažc ona. Stoji tako blizu. Krupnc oči, tužan osmeh. Njcna blizina ga uznemirava, ali nc pokušava da se odmaknc. ,,Sećam se kada sarn te prvi put videla u baru", tiho nastavlja ona. ,,Istog časa sam nešto osetila prema tebi. Znala sam da si drugačiji." Vraća mu njegov sako. ,,Hvala, mesje. Jesam li ti rekla da si večeras izuzetno zgodan?" ,,Mislio sam da više voliš muškarce u uniformama." ,,U poredenju s muškarcem koji ima tako divne plave oči i svileni krem sako? Nikada." Neočekivano mu prilazi i Ijubi mu usne. Nik pokušava da je priwiče k sebi, ali ona uzmiče, smejući se. Sta ja to radim? pita se on. Još uvek sam oženjen čovek i ova devojka može samo da me ugrozi, i privatno i profesionalno. ,,Nikada tc neću zaboraviti", obećava ona i okrcće se, nestajući u gužvi. Nik je prati pogledom, žudeći za tim da ju je sreo mnogo godina ranije. Ali tada ne bi bio čovek kakav je sada i ona bi bila previše mla-da. Možda je ovo savršeno vreme koje će samo po sebi pokazati da li od svega toga može nešto da ispadne. ,*-, Haler ga presreće u hotelskom holu. Deset je sati i pijan je, jer je po njegovom mišljenju nepristojno biti trezan posle osam. Nik žali što svi Nemci nisu kao Haler: tenkisti bi se zapetljali u rovove i drveće pre nego što bi napustili Rajnland. ,,Sta si radio tamo?" pita Haler na engleskom s teškim nemačkim akcentom. ,,Sklanjaj se." Nik pokušava da ga odgurnc, ali Haler ga grabi za ramena. ,,Najurićemo vas iz Bukurešta." Nik nije raspoložen za tuču. Halerov dah vonja na alkohol. Ostali posetioci koji su se zatekli u holu hotela radoznalo pilje u njih. Ovo je ona vrsta predstave zbog koje dolaze u Atinu Palas, ali on ne želi da učcstvujc u njoj. ,,Pijan si." 54
{-!;.,!• p diže pesnicu i udara Nika u vilicu, razbijajući mu usnu u :\\\ -;em. pijanom zamahu. Nik je predvideo udarac, ali bio je previše zatečen da břga izbegao. Momentalno mu uzvraća udarac zarivajući koleno u Halerove prepone. Bio je dovoljan samo jedan udarac da se pokaje, jer Haler prazni svoj želudac na njegove ispolirane oksfordke. Iznenada dotrčava Majer. Grabi Halera za ruku, uspravlja ga i neš-to mu sikće na uho. Haler odlazi teturajući se. Majer se okreće prema Niku i blago povija glavu. ,,Primite moje izvinjenje, her Dejvis." ,,Ne izvinjavajte se. Pobedio sam." ,,Novo iskustvo za Engleza. Usna vam krvari." ,,Nije to ništa." Nik primećuje Danijelu koja ga gleda s vrata američkog bara. Iz-raz na njenom licu ubija njegov osećaj trijumfa. Njegova mala pobeda nije je nimalo zadivila. Donekle postiden, Nik odlazi sa slanim ukusom krvi u ustima. 15. kuće, Dženifer ga čeka budna. Obučena u spavaćicu, sedi u svojoj omiljenoj fotelji i čita knjigu. Žuto svetlo lampc obasjava sivc stranicc i njene bele ruke. Diže glavu i gleda ga preko svojih naočara za čitanje. ,,Krvariš." ,,Otvorio sam drugi front. ,,U hotelu?" ,,To je naše utvrdenje prema Balkanu." ,,Kaži mi da se šališ." ,,Udario me je neki nacista usijane glave." ,,Zašto?" ,,Sta misliš zašto? U ratu smo." ,,Evropa je u ratu, ne i hotel Atina Palas." ,,On je zaboravio gdc se nalazi." ,,Sada si neozbiljan." ,,Bio je pijan." Dženifer demonstrativno zatvara knjigu. ,,Koliko ćeš se još puta vratiti kući umrljan krvlju, Nik? Koliko znam, ti se baviš diplomatijom." ,,Izgleda da u poslednje vreme nisam naročito dobar diplomata." Dženifer strpljivo čeka objašnjenje, ali Nik nastavlja da ćuti. ,,Neš-to se dogodilo?" ,,Kako to misliš?" breca se on. ,,Ne znam. Višc nisi isti kao prc." Nik jc netrcmicc glcda. Zar nijc čula ni jednu jedinu reč koju joj jc rckao u Cmi? ,,Postoji li druga žena, Nik?" Najednom ga nešto steže u grudima. ,,Naravno da ne postoji", odgovara, i to je istina. Ne postoji druga žena zato što nikada neće
spa-vati s Danijelom Simoniči. Medutim, u svojoj glavi je vcć bezbroj puta vodio ljubav s njom i zbog toga možda ova istina nije kristalno čista kao što bi trebalo da bude. I da skupi hrabrost i moralnu odlučnost da ode, to syakako ne bi bilo zbog druge žene. »i, krevet", kaže on. vaDženifer mu se ubrzo pridružuje u krcvctu. Nik se pravi da spaLeže okrenuti jedno drugom ledima. On zuri u žuto svetlo koje se provlači kroz prorez na zavesama, svestan toga da dopire iz hotela Atina Palas, tamo gde se Danijela Simoniči smeje i flertuje s pijanim nemačkim oficirima. Dženifer se okreće, provlači jednu ruku oko njegovog struka i priIjubljuje svoje telo uz njegovo. Nežno ga Ijubi u rame. ,,Izvini", mrmlja Nik. ,,Samo sam umoran." Okreće se na leda. Njena ruka klizi niže, njemu tako poznatom rutom. Nekoliko trenutaka kasnije je spreman, privlači je k sebi i pro-dire duboko u nju. Vodi ljubav s njom, strasnije nego ikad, zamišljajući da je pod njim Danijela. Na jastuku vidi njenu rasutu tamnu kosu, zabačenu glavu, kapljice znoja na čelu, nežno pulsiranje žile na vratu. Zamišlja da su to njene butine obmotane oko njega, njen glas koji mu na uho šapuće, moleći ga da je voli. I kada dostiže vrhunac, Nik ispušta krik, nešto što nikada pre nije činio, i skoro da doziva njeno ime. ,,Dragi", Dženifer šapuće kasnije, spuštajući glavu na njegovo rame, dok se Nik bori za dah. Zna da je izdao sebe. ,,Dragi. Jesi li dobro?" ,,Volim te", šapuće Nik, razmišljajući o Danijeli. Zašto je to re-kao? Samo iz osećaja krivice, ili zato što je to očekivala da čuje? ,,Volim i ja tcbe", odgovara Dženifer i on se trza, želeći da oseća nešto što više nije u stanju da proizvede. ,,Bilo je... silovito. Mislila sam da si umoran." ,,Izvini. Jesam li te povredio?" ,,Ne" šapatom odgovara ona. ,,Nisi me povredio." Zato što ne želi da je povredi. U tome je cela istina. Ne želi da je Povredi, samo želi da povrati svoju slobodu. 17 16. U Bukureštu su svi špijuni; ukoliko nisu, onda su diplomate ili vojni atašei koji žele da svi misle kako to jesu. Britanski i francuski naftni inženjeri polako napuštaju zemlju, ustupajući mesto nemačkim i italijanskim stručnjacima; Gestapo je angažovao zanosne austrijske plavuše u nadi da će isisati inřormacije iz Rumuna, dok Rumunke
istovremeno šetaju ruku podruku s članovima nemačkog konzulata iz istog tog razloga. Svi su se sjatili u hotel Atina Palas zato što je to mesto gde ceo Bukurešt dolazi da bude viden i da razmeni tajne. Svi koji rade u hotelu ujedno rade za Moruzovu tajnu policiju: recepcioneri, portiri, konobari, čistačice u belim keceljama, pa čak i nosači rumenih obraza sa svojim malim okruglim kapicama i kaišićem ispod brade. Zadete li tamo uveče, narednog jutra će neko u palati preko puta trga znati s kim ste večerali i gde, šta ste jeli, kada ste se yratili u hotel i s kim ste prethodne noći spavali. Nik zna ko za koga radi jer mu je to posao: bradati prodayac duva-na na uglu koji čita grčke novine radi za Nemce; lepotica tamnih očiju koja scdi za šankom i pije vermut radi za Francuze; oštrooki muškarac u belom odelu s jarećom bradicom radi za nekog, ali spava s nemačkim kadrom - lepuškastim mladićem iz Stutgarta - tako da se više ne mo-že smatrati ni dvostrukim agentom. Yeliki sto u holu je ratni barometar. Na njemu je izložena sva stra-na štampa: jučerašnji Folkiše beobahter i Berzencajtung, dok naslov na zgužvanom primcrku London tajmsa izveštava o povlačenju Francuza preko Marne, 12. juna, i toliko je pohaban da ga je nemoguće držati uspravno. Medutim, hotelskim gostima datumi i stanje novina govore sve što je potrebno da znaju o tome ko vodi glavnu reč. Nemci sada nemilice ulažu u Rumuniju. Zvanično, njihovo prisu-stvo je neka vrsta vojne misijc. U američkom baru novinari se glasno smeju, pitajući se kako će zemlja veličine Rumunije podneti prisustvo stotine hiljada vojnika naoružanih do zuba. Nemci su takode zauzeli 58 . , )tel • 'ina Palas. Na dan njihovog dolaska, uprava hotela je ispraznila 1,,-koliK.; spratova, tačnije izbacila goste, kako bi ugostila oficirc Ver-mahta. Osc*blje britanskog konzulata je otpremljeno kući, zajedno s većinom stranih novinara; Maks King pripada malom broju koji su odlučili da ostanu. U nedelju ujutro, hotelom se pronose glasine. Muškard i žene došaptavaju se o svojim zadacima iz prethodne noći ili o politici, cen-kajući se oko istinitih i izmišljenih tajni. Toliko je tiho da škipa nžur-banih konobarskih cipcla po parketu podseća na skičanje hidrauličnih kočnica. Nik i Maks sede zajedno u salonu nadomak hola, na jednoj od klupa od crvenog trešnjinog drveta, i pijuckaju tsuiku i tursku kafu. Na zidu, preko puta dvokrilnih baštenskih yrata, tamo gde je donedavno visila slika kralja Karolja, okačen je portret Antoneskua u zlatnom ramu. Kralj je rnrtav. Živeo kralj.
Nik proučava svog prijatelja; Maks je pravi diletant. Iz daljine, njegova gusta, crna kosa i vitka, mršava konstitucija ukazuju na četrde-setogodišnjaka, iako se približava šezdesetoj. Izbliza sejasno vidi mre-ža kapilara na nosu i obrazima, uglavnom od preterivanja u alkoholu i kasnovečernjim seansama. LJ Hampstedu ima ženu i familiju o kojima retko govori. Razlikuje se od ostalih novinara. On ima bogato iskustvo dopisništva iz najvećih svetskih metropola; intervjuisaoje Hitlera i Le-njina, izveštavao o gradanskom ratu u Kini i masakrima u Sangaju. Maks se naginje bliže, oslonjen laktovima o svoja kolena, i tiho mu se obraća. Odraz njihovog saučesništva može se videti u zlatnim ogledalima na okolnim zidovima. ,,Priča se da se Nemci spremaju na Grčku", kaže Maks, pokušavajući da upeca vest. ,,Odande planiraju početak invazije." ,,Nisam obavešten", odgovara Nik. ,,Ja sam obični pomoćnik voj-nog atašea." ,,Naravno; zaboravio sam." Maks sipa tri kašičice šećera u svoju šolju sa kafom. ,,Pretpostavljam da nisi obavešten ni o drugoj priči ko-ju sam čuo." ,,Kojoj priči?" ,,Da postojc planovi o slanju odreda kraljevskih inženjera koji ćc da sabotiraju naftna polja na Ploestiju." ,,Bio bi to ratni čin u prijateljskoj zemlji. Naruśiće rumunsku autonomiju." Maksu se ovo dopada. Njegov smeh iz stomaka skreće pažnju osta-"h gostiju. ,,Boljc izgubiti rat nego doživcti da te rumunski kralj pro-g'asi nepristojnim." Nik ga pronicljivo gleda. Kako je saznao za inžcnjere? Možda od Klajva Alena. Ali to više nije važno. Sada kada je Bendiks mrtav i ope-racija osujećena, 54. peśadijska divizija jc na putu za Egipat. Džordon je nestao iz svoje štrokave kancelarije u suterenu, misteriozno kao što sc i pojavio. ,,Ali sada je prekasno", primećuje Maks. ,,Prokockali smo svoju priliku. Nemci nam sada neće dozvoliti ni tla primirišemo Ploestiju. Kada budu napali Rusiju, trebaće im ta nafta za tenkove." ,,Samo izvr.šavam vladinu politiku, Makse, ne kreiram jc." ,,Bar sam sinoć uspeo malo da uzburkam strasti", nagovcštava Maks. ,,Pričaj." ,,Svabe svake noći ostavljaju svoje cipele ispred vrata radi glancanja. Jutros sam ustao ranije i sve ih ispremeštao. Kada Vermahtovci ustanu iz krcveta, niko nećc zatcći svojc cipclc. A dobro znaš koliko nemački mozgovi mrze ncrcd."
Trik je dečji, ali Nik se ipak smeje, želeći da se nade na licu mesta i vidi njihove reakcije. Uostalom, za Nemce će to biti veća frustracija nego ona koju su im oni priredili. Nik uzima srk svojc turske kafe. Gorka je i jaka. Male šoljice bez drške na mermernom stolu ostavljaju kružne tragovc. ,,Znaš da Rumunija mora da spava sa Nemačkom", nastavlja Maks. ,,Nema drugog izbora. Shvataju li to oni u Yajtholu? Da je Čembrlen otišao u Dauning strit, možda bi i sam sebi udesio sličan smeštaj." ,,Sa Čerčilom to neće biti tako. On voli bitku." ,,Cenel nas je spasao, naravno." Maks se osvrće i cokće jezikom što je lokalni običaj pozivanja konobara. Uniformisani muškarac žurno izlazi iz šanka noscći još dva amalfija, koktela od yermuta i tsnike, bakarne boje. Dok im scrvira piće na sto, Nik oseća ubod krivice. Prošlog prole-ća je jeo kavijar u Cini; savest mu je umirivalo saznanje da u poljopriyrednoj zemlji kao što je Rumunija čak i najsiromašniji mogu sebi da priušte osnovne životne namirnice, ne strepcći od gladi. Sada, manje od godinu dana kasnije, ruska invazija na Besarabiju dovela je u glavni grad hiljade izbeglica. Inflacija se otrgla kontroli i vlada nestašica pu-tcra i jaja. Ispred hotelskih vrata narod umirc od gladi, dok on sedi u udobnoj fotelji i pijucka koktele. ,,Narok", kaže Maks i podiže svoju čašu, nazdravljajući mu. ,,Narok." Maks najednom postaje ozbiljan. ,,Imaš posekotinu na usni." ,,Od brijanja." Konačno: ,,Sta se dogada, Nik? " 60 -, 7 an te skoro godinu dana. Ne liči na tcbc da se upuštaš u tuču. m miieźnati -ako si se opravdao ministru." Tip i- bio pijan. Pokušao sam da se izvučem, ali prvi me je uctario. ,,Svi pričaju o tome. ',Ašta to pričaju?" "nDa si se tukao zbog žene." Nik uzdiše. ,,Nije tačno." ,,Zna li Džcnifcr da to nije tačno?" Nik se grizc za usnu. ,,Misliš da bi trebalo da joj kažem?" Daću ti savet, druže. Ako stvarno hoćeš da joj kažeš, onda sače-kaj pravi trenutak." ,,Zar za to postoji pravi trenutak?" iznenadeno pita Nik. ",Naravno da postoji. Zato su i izmislili samrtničku postclju." ,,Ništa se nije dogodilo." Senka prelazi preko Makscwih očiju. ,,Uvek se nešto dogodi."
Nik duboko uzdiše. Isuse, mora s nekim da popriča. ,,Samo flertujem, Maks. lako sam zaboravio kako se to radi. Znam da ispadam budala. Ne moraš da me podsećaš na to." ,,Samo budi diskretan, druže. To jc svc. Ako hoćeš da švrljaš sa strane, budi malo taktičniji, radi to sa stilom. A ne pesničcnjem u ho-lu. Šta je sledeće? Dvoboj u zoru? Gospode bože." ,,Nije ono što misliš." ,,Sta će biti sa Dženifer?" Nik odmahuje glavom. ,,Voli me. Nisam pametan šta da radim." ,,Voliš li je? ,,Dugo smo zajedno. Neću da je povredxim, Maks." Maks se na to smeje. Nik se oseća pomalo uvredeno. ,,Nije smešno", breca se. A onda, razmišljajući o onome što jc upravo rckao, počinjc da shvata da vero-vatno jeste. ,,Sporazumni razvod ne postoji, druže. Kontradiktoran je. Kao niran rat. Prijateljsko pesničenje. Vojna inteligencija. Krajnje kontradiktoran." Nik trlja lice dlanovima. Ovakvc stvari su jednostavne kada se nc ču vas. ,,Onda me upucaj", mrmlja on. U pitanju je šala, ali u trenut-11 se seća Bendiksa i Klajva Alena. Pazi šta želiš, naročito u ratu. ,,Reši prvi problem pre nego što se uvališ u sledeći", mudruje Maks. J tom trenutku sc čuje potmula tutnjava, pomcranjc tla, prasak da oborenog na pod, kao da sede u vagonu voza koji je naglo zako61 ĕio. Prolama se ženski vrisak a zatim trenutak mučne tišine. Svi poči-nju da se smeju. Zamor prilično uobičajen za Bukurešt tih dana. Zapra-vo, to je način života, poput gardista, nacista ili prosjaka na ulici. ,,Jednog dana će se dogoditi pravi zemljotres", kaže Maks u svom starom proročkom stilu. 17. Istanbul Ousreću se u restoranu u bulevaru Istiklal i penju liftom na peti sprat. Sedaju za sto u uglu s pogledom na Bosfor i svetla azijske obale. Mračno je, idealno za ljubavni sastanak. Ali Nik ne veruje u to da će se on i Ben Arazi držati za ruke iznad ovala s mezetlukom. Razgovor nije pornpezan. Sam je izabrao Ben Arazija, arogantnog skota, ali zna da njegova lična osećanja nc smeju da se ispreče kada je u pitanju posao. Za ve čerom ćaskaju o yremenu, o Istanbulu - i, narav-no, o ratu. Ben Arazi mu kod glavnog jela deli lekcije o palestinskoj politici i britanskoj perfidnosti. Dok čekaju kafu, vlada neprijatna tišina. Ben Arazi lupka prstima 0 StO.
,,Arapi imaju staru izreku", konačno kaže on. ,,'Neprijatelj mog neprijatelja je moj prijatelj'. Ne mirišem Britance. Ništa lično, gospodine Dejvis, ali ne mirišem ni vas. Ipak, vi ste neprijatelj mog neprija-telja." ,,Potrebna mi je vaša pomoć. Za uzvrat bih možda mogao ja vama da pomognem." Ben Arazi mudro ćuti. ,,Ako ne možete da uništitc naftna polja, onda morate da zatvo-rite Gvozdenu kapiju ukoliko želite da sprečite Nemce u kradi nafte sa Ploestija." Gvozdena kapija -Portile de Fier - uzak i strm klanac na Duna-yu, nalazi se blizu madarske granice i toliko je neprohodna da brodovi kroz nju prolaze samo jedan po jedan i to uz pomoć specijalno obuče-nih navigatora. Rumunska nafta sa naftnih polja Ploesti već je prošla kroz Kapiju na svom putu uzvodno prema Nemačkoj. Dugo nikorn nije pala na pamet ideja da pomoću eksploziva obruši krš sa litica i zatvori Dunav na nekoliko nedclja, možda čak i mcseci. ,,Sta imate na umu?" 63 Nik se naginje bližc. ,,Osamsto Haganaca. Prebadćerno ih u Rumuniju u zamenu za osam stotina jevrejskih izbeglica. Izdaćemo Jevre-jima vize za Palestinu i pomoći ćcmo vam u njihovom spasavanju." ,,A šta će biti zadatak tih osamsto vojnika?" ,,Vaš narod jc obučen za gerilske borbc. Njihov zadatak je da vodc računa o tome da Gvozdena kapija bude zatvorcna." ,,Možete li vi to?" ,,Možete li vi?" Ben Arazi izvija obrvc. ,,Možda. Je li ovo vaša ideja ili dolazi iz Londona?" ,,Moja. Moram da znani da łi je izvodljiva pre ncgo što jc predlo-žirn Londonu." Ben Arazi odmahuje glavom. ,,Mislite da možete da ih ubedite u to?" Nik se ovde obuzdava. ,,Svi srno na jcdnoj strani." ,,Gospodine Dcjvis, ako mislite da postojc dvc strane u ovom konfliktu, onda ste u velikoj zabludi. Rat ima slojeve, poput alue. Možda ui ratujete protiv Nemaca, ali ostali imaju drugačije ideje." ,,Šta to znači?" ,,O, s vremenom ćctc to otkriti sami." Palcstinac iskapljuje svoju rakiju. ,,Pretpostavljam da britanska vlada plaća ovu večcru." Nik ga gleda kako odlazi, čovečuljak sa drskošću svojstvenom sa-mo niskim Ijudima. Nimalo rnu se ne svida. Ali kao što je Ben Arazi i sam rekao, on je neprijatclj neprijatelja a Nik i služba za koju radi trenutno ga žele za prijatelja.
Nećc dugo sedeti skrštenih ruku u ovom zabačenom gradu. Služi-će svojoj zemlji časno i pošteno, bez obzira na to što njegovi sunarodnici ne pokušavaju u tome da ga spreče. Da voz nijc kasnio pet sati zbog isklizavanja iz šina s druge strane granice, Nik bi u svom bukureštanskom stanu bio još u tri sata tog jutra, baš u vreme kada je zcmljotres potrcsao grad. Umesto toga, on sedi u frigidnom železničkom vagonu, dremajući i nervirajući se, po-vremeno ustajući da protegnc nogc i ugrejc se u hodniku. U osvit mutne, sivc zore, voz mileći ulazi u Bukurešt. Prizor je stravičan; kao da se prljava zavesa diže na apokaliptičnoj pozornici; ma-sni vrtlozi dima kuljaju iz dimnjaka, ulični metež je najveći tamo gde su kuće i zgrade načičkane poput peščanog zamka. Zena lcži nasrcd ulicc, pokrivcna blatom i krv[ju. Nik vidi izlo-ženu spavaću sobu kojoj nedostaju zid i pod. Krevet i komoda su još 64 .\ n - - m mestu. Uspeva da primeti odblesak uramljene svadbene rafijc na zidu. Zemljotres. Česta podrhtavanja tla proteklih meseci bila su samo smešna priprema za katastrofu. Voz se zaustavlja uz iritantnu škripu metala. Skoro čitavu večnost čekaju da nastavi dalje. Nakon nekog vremena, putnicipočinju da iska-ču na šine. Pruga je verovatno oštcćena, zaključuje on. Nik skida svoj kofer, otvara vrata od vagona i skačc u blato. Noga mu isklizava i bolno sc izvrćc. S naporom ustaje, osećajući jako proba-danje u kolenu. Napolju je jezivo hladno, nebo je tamno poput kalaja i zlokoban yetar ga šiba po licu, donoseći vonj iscurelog gasa, betonske prašine i smrti. I još jedan miris koji nadjačava sve ostale, miris požara; ceo grad je prošaran dimom koji prave hiljade logorskihvatri. Stanovnici Bukurešta se plaše da sc vratc u svojc domcwc i nastavljaju sa svojim jutarnjim aktivnostima na gradskim ulicama. Nik ncma predstavu o tome gde se nalazi, osim daje negde u predgradu Bukurešta. Odlučuje da prati gvozdene šine koje će ga dovesti do glavne železničke stanice, odakle će mu preostatijoš nckoliko minuta hoda do kuće. Želi da trči, ali koleno ga sve jačcboli, kao da mu je neko zario iglu duboko u čašicu. Nik se pridružujc grupici putnika koji se teturaju kroz blato duž ukopanog voza, vukući sa sobom kofere i malu decu. Gradom odzvanjaju sirene vatrogasnih i ambulantnih kola. S druge strane, pruža se pogled na ruševinc kojcsu nekada mnogima bile dom. Šestospratna zgrada se płjano Ijulja, nadvijena nad uli-cu. Nik se sa zebnjom pita šta ćc pronaći kada se vrati kući. Pjaca ispred Gare de Nord obično je prepuna trazura, taksista i tranwaja, i dosad se uvek probijao kroz reku prosjaka i slinave dece
koja bi se okomila na njega čim bi prepoznala da je stranac. Medutim, danas je trg ispred železničkc stanice sablasno pust; isprcd stoje par-kirana samo dva automobiła. Jedan od njih je sivocrni ,,hamber" iz kojeg ga posmatra poznato lice. ,,Makse, šta ti radiš ovde?" uzvikuje Nik. ,,Čekam tebe, druźe. Isuse, na šta ličiš. Ti hramlješ. Povredio si nogu?" ,,Bravo, gcnijc. Trcbalo je da budeš dctektiy. Ništa strašno. Mo-ram da nadem Džen." ,,Nad ćemo je. Siguran sam da je dobro." Koleno mu bolno pulsira dok se zavaljuje na /adnje sedište "hambcra" i zavrćc nogavicu svojih pantalona. Otečcno je, i pod prstima oseća tečnost koja se skuplja pod kožom dok je zateže. Isuse. ,,Sta se ovde dogodilo, Makse?" ,,U tri ujutro se budim i osećam kako mi sc ccla soba okreće, kao da je lansirana iz topa." ,,Je li hotcl ostao čitav?" pita Nik. ,,Ni pukotina. Bog čini mnogc lošc stvari, ali nikada ne bi zbrisao jedino rnesto u ovom užasnom gradu gde čovek može pristojno da po-pije. Karlton nije imao tu sreću. Srušio se k'o kula od karata/' Karlton jc bio najviši soliter u gradu. U njemu jc živelo nekoliko stotina Ijudi, ali Nik nije mario za njih; njegov bol bio je lične prirode. Maks zaobilazi hrpu kamenih kocki kojc su eruptirale na kaldrmisanoj ulici, kao da je džin udario pesnicom i izbio ih. ,,Možeš li malo brže?" ,,Dajem sve od sebe." Svuda ima vatrogasnih koła i napuštenih automobila. Ljudi lutaju ulicama, ne želeći da se vrate u svojc kuće i stanovc. Ostali očajnički kopaju po ruševinama svojih zgrada, golim rukama, jer nema nikog ko bi im pomogao. Dok se voze kroz njegovu ulicu, Nik ima oscćaj kao da mu težak kamen pritiska grudi. Ne može ovako da je izgubi. Toliko još toga ima da joj kažc jer njih dvoje nisu raščistili sve račune. Nikada to sebi ne bi oprostio. Stan je raspolućcn. Zapadno krilo dva najviša sprata jc srušeno, zbrisano, i samo polovina zgrade je ostala da stoji, nesigurno i klimavo. Ostatak gradevine pretvoren je u gomilu kamenja, žica i maltera. Ono što ga najviše po-gada jeste tišina. Pod srušenom zgradom je oko stotinak Ijudi koji ne puštaju glasa. Masa se okuplja da gleda kako brigade nemačkih yojnika temełjno raščišćavaju ruševine. Nemački oficiri u dugim crnim kaputi-ma stoje i ćutkc posmatraju njihov rad.
Zureći u ono što je preostalo od njegovog stana, Nik prepoznaje dnevnu sobu i plavu fotelju koja se klacka na ivici okrnjene terase. Spa-vaća soba u kojoj je Dženifer trebalo da spava više ne postoji. Nik izlazi iz kola. Stanari zgrade utučeno tumaraju unaokolo. Je-dan od njih mu ncšto dovikuje, stranac okrvavljenog lica, izbezumljen od bola ili straha; nepoznata starica čuči nasred ulice, stežući u naručju tcglu s krastavčićima. 66 i> ' J-.ud ispod ruševine čuje se zapomaganje. Nik se penje na h-nt1 ru'.aln i gvožda i počinje naslepo da kopa kroz izmrvljeni malter i prašinu. Ubrzo su mu vrhovi prstiju iskrzani i krvavi. Cigle pod njegovim nogama se urušavaju, izbijajući mu dah iz pluća, derući mu kožu na cevanici. Trebalo je da je više voli. Nik." Izbezurnljeno se osvrće i vidi je kako stoji s Maksom pored ulubijenog sivog Jiambcra". Lice joj je prašnjavo a jedna ruka krvava. ,,Dobro sam, Nik. Dobro sam." ,,Džen", mrmlja on. Śkače s ruševine i prima je u naručje. ,,Nik"; šapuće ona i počinje da jeca na njegovom ramenu. ,,Sve je u redu", teši je. ,,Sve je u redu." ,,Zaspala sam u fotelji, čckajući da se vratiš kući", isprekidano priča. ,,Da nisam zaspała..." Nik je steže i sam počinje da plače, krajnje nepripremljen na sledeće što ga obuzima. Ne olakšanje nego razočaranje. Nije želeo da umre, ali je u jednom sramnom trenutku delićem svog bića pomislio da je slobodan. 67 18. U ^zimaju sobu u hoteluAtina Paias. Nik pomera zavesu na pro-zoru i glcda na ulicu. Grad je zamraćen i obavijen maglom. Naoružani Ijudi trčc ka palati po kaldrmi okcwanoj snegom. Puškaranjc odjckujc kroz noć. LJ sobi je hladno. Sedc u kaputima, okupljeni oko sveća koje su jedini izvor svetlosti. Struja je opet nestaJa, grejanje takode. Dženin dah se lcdi u vazduhu. Ona deluje tužno, a kada je tužna, lice joj poprima iskonsku lepo-tu kakvu dugo nije video na njoj. ,,Moram da te izbavim odavde, Džen." Ona ćuti. ,,Sada je previše opasno. Ne želimo da naši sinovi ostanu bez majke."
Kao i svi ostali školarci, njihovi dečaci su evakuisani na zapadnu obalu kod Dženiferine majke u Veston-super-Mare. ,,Moraš da odeš. Treba da mislimo na Rićarda i Džejmija." ,,Ako odem, plašim se da tc više nikada neću videti." ,,Sve drugc suprugc su otišlc. Najbolje jc da i ti učiniš isto. Ovdc je svakog dana sve gore. Može ponovo da bukne." Dženifer ga ćutke gleda. ,,Cuješ li puškaranje, Džen?" Telom joj prolazi drhtaj i ona počinje da duva u svoje dlanove, pokušavajući da ih zagreje. ,,Biće mi bolje kada budcm znao da si s njima. Na sigurnom", nastavlja Nik. Dženifer mu upućuje pogled koji Nik ne uspeva da dešifruje. Oduvek je bila prilično hladna majka. Cak i kada su bili bebe, više je volela da brigu o njima prepusti iskusnim dadiljama. Stoga je, verovatno kao idealna žena diplomate, školovala svoje sinove u privatnim englc-skim školama. Nik se sada pita da li Džcnifcr žali zbog izgubljcnog yremena; siguran je u to da žali. Ovaj prokleti rat je jedina šansa da sve dobijc neki svoj smisao. 68 [>,i ii me još uvek voliš, Nik?" pita ona šapatom. Jslai .vno", odgovara Nik, žaleći što nema snage da joj kaže istinu. Odlučuje da sicłe bar. lako je osvetljen samo svećama, ne oskudeyauintrigama. Zvaničnik iz rumunskog Ministarstva odbrane pokuśava da proda telegrafske transkripte iz Antoneskuove vlade. Možda su i pravi. Nikga propušta daljc. lonako za njih traži previšc. Uostalom, kome još mogu da budu od koristi? Maksa nalazi u američkom baru. Imaju sto samo za sebe. Nacisti su se već u deset zaključali u svoje sobe i većina predstavnika nemačke vojne misije preselila se u hotel Ambasador. U Atinu Palas syraćaju samo kada žcle da spavaju u društvu prodavačica ljubavi. Do ponoći su hodnici i stepenice osvetljeni samo retkim Ijubiča-stim sijalicama. Maks odlazi kući. Nik kreće kroz hol ka svojoj sobi sa čudnim osećajem da ga neko posmatra. Gestapovac smrknutog lika sedi pored stepenica i pravi se da čita novine. Nacisti su oprezni profe-sionalci koji koriste nestanak struje. Nik iza scbc čuje glasan smeh koji dopire iz pravca hola. Nemac privodi devojku iz noćnog izlaska. U pećinskom mraku predvorja, Nik vidi odblesak crne duge kose i zna da je to ona. Srce mu brže lupa. Trebalo bi da ode direktno u svoju sobu, ali iz nekog sumanutog razloga zastaje i čeka na stepenicama. Majer ga primećuje i zlobno se ceri. j,Moj engleski prijatcljul" dovikuje mu. Ziva je. Skoro nedelju dana je strepeo zbog nje, pitajući se da li leži u nekoj bolnici ili je s gomilom spaljenih leševa zakopana u neznanim grobovima oko grada.
Danijela sc ne usuduje da ga pogleda u oči. ,,Još ste budni, her Dejvis?" iščudava sc Majer. ,,Ostao sam da popijem čašicu pre spavanja", Nik uspeva da izu-sti. ,,Evropa se nc osvaja s mamurlukom", smeje se Majer. ,,Laku noc! Nik ih posi.ia^ra kako sc penju uz stcpcnicc, paralisan savršenim njihanjem njenih kukova. Danijela se jednom osvrće preko ramena i pogledi im se sreću. U Ijubičastom mraku rnu se čini da vidi drhtaj na njenirn usnama i pita se šta li je htela da mu kaže. Nema pravo na nju, ali njegova žudnja je toliko jaka da se cele noći okrcćc jcr mu san ne dolazi na oči. I dok pokušava da zanemari činjenicu da je sada Majer poseduje, Nik leži u krevetu, budan i očajan, i zamišlja svaki detalj njihovog telesnog sjedinjenja u punoći neizdržive agonije. Je li ovo strah ili Ijubomora što mu ne da da spava? On i Dženifer leže kao kralj i kraljica u grobnici Yestminster Ebija, jedno pored dru-gog, daleki i hladni. Nik silazi s kreveta i počinje da šetka po sobi, oštreći se za svadu. Zeleo bi da se Džcnifer probudi, ali ona samo mrmłja u snu i okreće se na stranu. Umesto toga, on navlači svoj svileni kućni mantil jcdnu od malobrojnih stvari koje je uspeo da spase iz stana - i silazi u hol, napipavajući stepenice pod zagasitim Ijubičastim lampama. Hol je hladan poput katakombe. Senke promiču ispred ulaza; nemačka patrola. Gestapovci dremaju u svojim stolicama pod stubištem. Recepcioner spava s glavom položenom na drveni pult. Nik besciljno šetka, pokušavajući da izbaci svoj gnev, kao da bi ova oštrica zbunjenosti mogla nekako da zamagli njegove kretnje. ,,Izgledaš kao tigar zatočen u kavezu", kaže ženski glas. Nik zna da je njen iako ne može da je vidi, samo nazire siluetu na stolici prislonjenu uz jedan od stubova. Za trenutak je previše zatečen da bi progovorio. ,,Šta radiš ov-de?" ,,Isto što i ti. Ne mogu da spavam." ,,Majer će se pitati gde si", kaže on, srećan što ju je našao onoliko brzo koliko je bilo potrebno Ijubomori da se razbukta. ,,Hrče kao buldog." Danijela okleva. ,,Zašto malo ne sedneš? Nik pronalazi stolicu s tvrdim naslonom. Kako je život surov, mi-sli on: nas dvoje sedimo ovde dok moja žena i Danijelin ljubavnik spavaju sami na spratu. Danijela na sebi ima bundu koju joj je, bez svake sumnje, kupio Majer. I pod kojom drhti. ,,Videla sam te malo ranije, u holu. Ne znam da li si me primetio. Ono ti je žena?" ,,Svuda imam svoje žene. Kako je izgledala?" Loša šala. ,,Prelepa je", kaže Danijela. ,,Voliš li je, Nik?"
,,Dobro pitanje, ali mislim da trenutno ne mogu na njega da odgovorim." ,,Jesi li zato tako nesrećan?" se Duga tišina. ,,Zašto Majer?" konačno pita on. ."' mam", fcspomoćno odgovara ona. ,,Pomogao mi je da spa-,.m oc,.' od Gvozdene garde, ubedivši ih da ga oslobode." Dakle,«Majerje njen novi zaštitnik. ,,Kako ti je otac?" Senka joj prdazi preko lica. ,,Teško je bolestan." Iznenaduje ga.ne to što jc Majer uspeo da ubedi Rumunc da oslobode starca, negoito je ovaj preživeo šest meseci rumunskog zatvora. Opšte je poznatokakay tretman imaju jevrejski zatvorenici, naročito oni imućniji. ,,Zigi je dobarprema meni." Majcr: Zigi. ,Da, to je najvažnije." „1 mogu da sepravim da mi se svida. Dobra sam glumica. Uvek sam bila." ,,Kakav je? ,,Podseća meiia..." Ali ne završava misao, šta god da je nameravala da kaže. Nik se kisnije pita zašto. ,,Nije uvck bilo ovako", tiho nastavlja ona. ,,Kada sam živela na Bratijanu, nikada nisam ni sanjala da ću raditi stvari koje sada radim. Bog voli da nas saplićekada se previše pogordimo." ,,Ne moraš dibudeš gorda. Svima to čini." Nik se seća dana ka-da ju je prvi puttgledao na ulici sa zelenim šalom, onog popodneva kada su ih jurili ztlenokošuljaši. ,,Može li Majer da izbavi tvog brata iz zatvora? " ,,Postoje nekestvari koje ni Zigi ne može da sredi." ,,Utešna misao." Gledaju se uoči. ,,Zar se ne bojiš?" pita ona posle kraće pauze. ,,Gvozdene garde? Naravno." ,,Kako je to čudno. Zelenokošuljaši će i vas da ubiju ako im sc uka-že prilika. Samo još Nemci sprečavaju pokolj." ,,Razmišljao sim o tome, i da, u tom slučaju - hajl Hitler." Danijela se sineje i njen smeh praska u tišini poput slomljenog stakla. Dremljivisestapovac se uspravlja i mrko ih gleda kao da su ško-'arci koji šapuću ujavnoj biblioteci. ,,Koliko je proślo otkad si otišao od kuće?" pita ona. ,,Osamnaestmeseci. Prilično dugo. Ratovi imaju tu tendenciju da ti poremete život" ,,Kako se živiu Engleskoj?" ,,Pijemo mnop čaja." Ni sam ne zna kako da opiše zemlju nekom ^° je nikada nije -posetio. ,,Ljudi su nekako hladniji. U njima nema stra-
sti. Imamo izreku:'Stisni gornju usnu'. Odnosno, kako god se osećaš, ne smeš to da potožeš." ,,Jesi li ti takat?" 70 ,,Verovatno jesam. Veći deo svog života." ,,A sada?" ,,A sada?" Nik za trenutak ćuti a zatim duboko uzdiše. ,,Hoću da probdim celu noć ovde pričajući s tobom, hoću da te zagrlim i nikada tc ne pustim. Nikada do sada se nisam osećao ovako i nikomc to nisam priznao. Ali imam ženu i dva sina i ne mogu da ih napustim. I muka mi je u stomaku kada słwatim koliko je sve to bila farsa. Eto. To nije stiskanje gornje usne, nije ni latinska strast, ali jeste najbolje što trenutno mogu da proizvedem." Danijela uzima njcgovu ruku u svoje dlanove, neizmerno nežno, kao da jc ranjena ptičica. Zatim ga privlači k sebi i spušta lak poljubac na njegove usne. Prvi put, Nik dopušta sebi da veruje u to da ona oseća isto prema njemu. ,,Volela bih..." počinje, ali opet ne završava ono što je naumila da kaže. ,,Libling", prolama se glas s vrha stepcnica. ,,Ah, tu si. Zabrinuo sam se za tebe. Sta radiš tu dole?" Nik je zapanjen nežnošću u Majerovom glasu. Danijela munjevito povlači ruku kao da je uhyaćena u džepare-nju. ,,Zigi. Budan si. Izvini. Nisam mogla da spavam." Majer korača kroz predvorje i staje kao ukopan kada vidi Nika. ,,Moj engleski prijatelju. Šta vi radite ovde?" ,,Insomnija. Zarazna je." Majer izgleda pogodeno. ,,Dodi u krevet, libling", cvrkuće on, molećivo gledajući u Danijelu. Ona uzdiše i poslušno ustaje. ,,Laku noć", mrmlja tiho i prati Ma-jera uz stepenice. Niku se čini da se jednom žudno osvrće, ali kako može da razazna takav izraz u mrklom mraku? Verovatno mu se samo učinilo. 19. 72 JNa kraju Prvog svetskog rata, M16 je preuzeo odgovornost za izdavanje viza stranim državljanima iz prekookeanskih zemalja. Neko iz Ministarstva inostranih poslova došao je na ideju da iskoristi sistem pasoške kontrole kao pokriće za aktivnosti yladine tajne službe. Me-dutim, pasoška kontrola je donekle bila vezana za diplomatski kor, ali nije uživala pun diplomatski status; lokalni ambasador je po potrebi mogao da preuzme svu odgovornost za njihove aktivnosti.
Pasoška kontrola je, nažalost, bila slaba kamuflaža. Svaka neprijateljska vlada mogla je brzo da otkrije identitet upravnika M16 običnim apliciranjem za britansku vizu. Osim toga, sam proces maskiranja tajne službe bio je težak posao. Jedan od zadataka šefa pasoške kontrole bilo je izdavanje viza Jevrejima koji su želeli da emigriraju u Palestinu. Bukureštanski konzulat je preplavljen aplikacijama zbog čega je Abrams konstantno pretrpan zahtevima rumunskih Jevreja koji očajnički traže vize ne bi li izbegli progon koji sprovodi Gvozdena garda. Jutros je Abrams naročito loše volje. Budžet mu ne dozvoljava upošljavanje većeg broja lokalnih službenika, i mada ga na stolu čeka nekoliko aplikacija čije rešavanje je već priveo kraju, još će morati na njima da poradi. Kao i obično, deset minuta provodi žaleći se Niku na besplodnost njegove kamuflaže, a onda kad iz sebe izbaci sav gnev, konačno prelazi na stvar. ,,No, konkretno ovaj problem nije razlog zbog kojeg sam želeo da te vidim", naposlctku kaže. ,,Radi se o prcdlogu koji si predočio agentu Hagana." ,,Razgovarali ste sa Yajtholom?" nestrpljivo pita Nik. Abrams odmahuje glavom. ,,Ali zašto?" ,,Radimo onako kako nam narede, Dejvise. U Yajtholu scde mu-drije i hladnije glave." ,,Mudrije?" 73 Abrams sleže ramenima. ,,Dok Rumunija ostaje neutralna, britan-ska vlada ne želi da naruši suverenost njoj prijatcljske zemlje." ,,Zaista? Vekovima to činimo Francuskoj i Španiji." ,,Vrlo ciničan stav, Dejvise. Dozvoli mi da te podsetim da sam od-govoran za izdavanje viza stranim državljanima, a puštanje jevrejskih imigranata u Palestinu trenutno je vrlo delikatno pitanje." ,,Šta da kažem Ben Araziju?" ,,Kaži mu istinu, ako ti odgovara." Nik jcdva uspeva da se obuzda iako zna da je Abrams najmanje kriv. Zaboga, tako je odlućilo Ministarstvo inostranih poslova. Nemač-ka svake noći bombarduje njihove gradove a Yajthol se brine za to da ne uvredi Rumune. M16 nema ni novca ni ljudstva u Bukureštu; prinuden je na to da sedi i gleda kako Nemci rade šta im je drago a Ijudi poput Majera smeju im se u lice. Radije bi bio u jednoj od oružanih jcdinica na bojnom polju. S puškom u ruci imao bi oscćaj da je bar od neke koristi. ,,Ovi bezvezni'akovići u Yajtholu koštaće nas rata", komentariše Nik. Abrams smrknuto zuri u njega jer ne odobrava rečnik uvreda. Du-go vlada neprijatna tišina. ,,Hteo sam da popričam s tobom o Majeru", konačno kaže on. Nik ga zbunjeno gleda. ,,O Majeru?" „1 o ženi s kojom se vida."
Nik je zaprepašćen. Mislima je još uvek na naftnim poljima Ploesti. ,,O ženi?" ,,Ako ćeš da ponavljaš svaku moju reč, Dcjvise, bojim se da ću izgubiti strpljenje. Znaš o kome pričam. Ime joj je Danijela Simoniči, je Ii tako?" ,,Ništa sc nije dogodilo." ,,To me zaista ne zanima, Dejvise. Ali slizala se s nemačkim ofici-rom vrlo visokog čina i u tvoje ponašanje bi mogao da posumnja Vaj-thol, ako ne i samo nebo." Prokleti Yajthol, sikće Nik u sebi. ,,Tražite od mene da se više ne vidam s njom?" ,,Ne, naprotiy." ,,Gospodine?" ,,Zigfrid Majer je abverovski pukovnik", podseća ga Abrams. Abver je produžena ruka Vermahtove tajne službe. Za razliku od Gestapoa, njih ne zanima ideologija ratovanja - u pitanju je obaveštaj-na služba, poput Nikovog SlS-a. ,,Staviše", nastavlja Abrams, ,,postojc odrcdcni aspckti iz njegove prošlosti zbog kojih nam je naročito zanimljiv. Ukoliko je ona njegova 74 ći. •n; ne sumnjam, mogla bi da nam bude od velike pomoKakvi aspekti?" "Ne mogu da ti otkrijem. Ali čovek kao Majer mogao bi da izvrši načaian uticaj na budućnost Zapadne Evrope, u svetlu prošlogodišnjih dogadaja." Nik pilji u njega. Nikada mu nije palo na pamet da bi Abrams nreuveličao slučaj ili izfabrikovao melodramu. ,,Bojim se da vas ne pratim." ,,Nije potrebno da me pratiš, Dejvise. Samo uradi ono što možeš. Ovai čovek bi mogao da nam bude veoma važan. A samim tim i ova žena. Saznaj je li voljna da radi za nas." ,,Daću sve od sebe." ,,Budi diskretan, Dejvise. Ali ne dozvoli da ti isklizne." Ne dozvoli da ti isklizne. U redu. Nik ustaje, spremajući se da krenc. Na yratima okleva. ,,Ono što ste pričali o Majeru i budućnosti Zapadnc Evrope?" Abrams otvara fasciklu s papirima. Još zahteva za vizu. Ne dižući glavu kaže: ,,Saznaćeš, Dejvise, kad za to dode vreme. Do videnja." Ben Arazi radoznalo razgleda kancelariju sa sivim plakarima, mctalnim radnim stolom i prašnjavim portretom kralja Džordža na zidu. ,,Vrlo impresivno", primećuje. ,,Morao sam da skinem Yermcra i Rubensa. Nisu se slagali s mo-jom Ming vazom."
Ni tračak osmeha. ,,Caj?" Ben Arazi odmahuje glavom. ,,Da predemo na posao." Kiša dobuje po prozoru, spirajući višednevne naslage prašine. Nik se ovoga pribojavao. Palestinski skot je sve vreme bio u pravu. ije u pitanju to što se Nik oseća podjednako frustrirano zbog neodlucnosti njegove vlade. Ben Arazi mu jc rekao šta će se dogoditi i sada :e njegova arogancija biti ncsnošljiva. Dakle?" nestrpljivo će Arazi. Nik odmahuje glavom. Izraz na Ben Arazijevom licu pre liči na prezir nego na iznenade-'je- ,,Mogu li da znam zašto?" ,,Ne možemo da saučestvujemo u narušavaniu suverenosti prija-'eljske zemlje." .Rumunija prijateljska zemlja? Bcduin je prijateljskije nastrojen -ma britanskoj vladi od ovih ovde. Tri dana su gostoljubivi a onda 75 vam prerežu grkljan." Ben Arazi u očaju diže pogłed ka tavanici. ,,Ne-verovatan ste narod. Zašto uopštc trošite moje vreme?" ,,Žao mi je. Ovo nije moja odluka. Pitanjc palestinskih viza za jevrejske izbeglice prilično je teśko." ,,Najveća šteta je to što ne trošite samo mojc vreme nego i Ijudske živote. Ali to su životi Jevreja, što biste se vi potresali?" Naginje se bli-že. ,,Lično me zabole za Gvozdenu kapiju. Brinem za osamsto Jevreja koje želim da spasem. Šta ćc se dogoditi sa svim tim Ijudima kada vi Britanci pobegnete?" Nik nema odgovor na ovo pitanjc. ,,Prczirem vas", sikće Ben Arazi. Bcz oklcvanja ustaje i izlazi napolje. Nik besno baca olovku koja udara o zid i pada na pod. Za boga miloga. Sada jc siguran u to da su rezervc rumunske nafte u Hitlerovom posedu. Nik jc poslc onc noći u Ploestiju bio ubeden u to da jc neko iz Bukurešta ili Yajthola sabotirao njegovu akciju i da to nema nikakve veze s rumunskom navodnom neutralnošću ili pak s moralnom averzi-jom prema pomoći Jevrejima. Neko želi da se Nemci dočepaju nafte. Bendiks je zato i stradao. Nik bi takocte stradao da se isprečio na putu. Zanima ga koliko je Abrams iskren prema njemu. Misterija je i zašto je taj Majer - abverovski pukovnik; ništa ma-nje toliko prokleto važan. Nik dugo sedi za svojim radnim stolom, udubljen u misli. Onda ustaje i jednim pokretom ruke ruši sve sa svog radnog stola na pod. Podižc stolicu i mahnito je razbija o zid.
Vrata se otvaraju i njegova sekretarica oprezno promalja glavu unutra. ,,Je li sve u redu?" pita ona. ,,U redu je", odgovara Nik i žurno izlazi napolje. 20. 76 lVilada žena plače, celo telo joj se trese od siline njenog bola. Čovek u vojnom ogrtaču je pridržava iako i sam deluje slomljeno. Nik nikada nije otkrio ko su, odakle su, nikada nije saznao da li su ikada bili u vezi; svida mu se ideja da jesu. Kada je napisao ovu priču u svo-joj glavi, vojnik se uvek vraćao kući živ i u jednom komadu, i ona ga je uvek čekala. Njihov rastanak se te noći na peronu železničke stanice besomuč-no ponavlja. Gužva je; Ijudi se dovikuju, gurkaju, nosači se probijaju kroz masu sa svojim kolicima prepunim prtljaga. Ludnica odlaska i žurnih rastanaka. Ostali putnici spavaju medu neuglednim zamotuljcima svojih imetaka, retkim komadima nameštaja i rolnama tepiha. Izbeglice sumornih i beznadežnih lica kuvaju kačamak na plinskim rešoima. Nik i Dženifer gledaju jedno u drugo iznad ponora koji iłi deli. On konačno s naporom podiže ruke i grli je. Oseća se pomalo neverno. Že-leo bi da bude čovek u vojnom ogrtaču, da grčevito zagrli svoju ženu kao što to čine mladi vojnici. ,,Pozdravi Džejmija i Ričija", kaže Nik. ,,Hoću. Verovatno ih neću prepoznati." Nervozan kikot. ,,Čuvaćcš se, Nik." ,,Naravno." »Ako ti se nešto dogodi, ne znam kako ću to podneti." Ovo priznanje ga malo iznenadujc. Oduvck je mislio da t>i sc Džeiircr sayršeno snašla bez njega. „1 ti budi dobro." Jženifer ga grli. Nik oseća njene jecaje i tapše je po rarnenu. ,,U ;du je, draga", neosetljivo je teši. Dugo je nije zvao tako. ,,Cuvaj se." ,,Biće sve u rcdu. Ovde ne padaju bombe." ..Nejoš." voz će je odvesti u Konstancu na obali Crnog mora. Tamo je čeka SKI ratni brod koji će britanske državljane prebaciti do Istanbula 77 gde će u pratnji kraljevske mornarice krcnuti na opasno puŁovanje za Englesku. Ni jedno ni cirugo ne znaju da ii će se ikada više videti. Dženifer diže ruku u rukavici i nežno spušta dlan na njegov obraz. Nik nema snage da je pogleda u oči. Ona ga Ijubi i brzo grli oko vrata, zatim se okreće i odlazi. Nik posmatra kako nestaje u gužvi. Dženifer se penje u voz, vitka žena u smedem mantilu. Njena siiueta je daleka i mutna. Nik joj maše dok voz izlazi iz stanice u oblaku
pare. On zuri u nju i kada sc nagne kroz prozor svog vagona. Gleda je sve dok mu se ne izgubi iz vida, sećanje koje će sačuvati u svom umu; poput fotografije skrivene u tajnoj fioci koju će izvaditi s neizmernim žaljenjem u nekom budućem vremenu kada više ne budu bili muž i zena. Stan je natrpan i mali. Danijela viri iza vrata, izgledajući bledo i uplašeno. Bez šminke deluje mlade, krhkije. ,,Zdravo; Danijela." ,,Kako si me našao?" ,,Pratio sam te", odgovara, ali njoj to liči na šalu. ,,Ucti." Danijela pristavlja kafu na šporetu minijaturne kuhinje. Nervo-zna je^ ,,Šta radiš ovde?" ,,Morao sam da te vidim." Nc promiče mu grimasa na njenom licu. Sluti da je došao zbog seksa. Dodušc, višc ga ništa nc sprečava da jc pita, ako je to ono što zaista želi. ,,Ziviš sama?" Ne odgovara mu. ,,Trebalo bi da pobegneš, dok još možeš." Na šporetu se krčka pileća supa. Danijela sipa dvc kutlačc u činiju i pokriva je krpom. Nik čuje starački kašalj iz pravca spavaće sobe i prati je kroz uzak, mračan hod-nik. U krevetu leži starac. Dah mu je šištav i plitak. Soba vonja na Ijudski znoj i izmet. ,,Moj otac", tiho kaže ona. ,,Vidi šta su mu uradili? Bio je lep i snažan čovek kada su ga uhapsili." Danijela mu pomaže da sc pridigne u krevetu i počinje da ga hra-ni kašikom. Supa curi niz starčevu bradu i prati useke u vilici obrasloj 78 stdim čekinjama. Danijela briše očevu tradu s neizme rnom nežnošću koja Nika tizbudujc kao nikada do tada. „1, zbog čega si došao?" pita ona. ,,Stvar je delikatna." Pogledi im se susreću. ,,Hoćeš da spava.š sa mnom?" Njena otvorenost ga potresa do temelja. ,,Radi se o fwłajeru." ,,Hoćeš da spavaš s Majerom?" kaže ona u polu.šaLli, razbijajući napetost. ,,Nije moj tip." ,,Previše nizak?" ,,Previše plavokos.
Danijela se za trenutak osmehuje, zitim ubacuje još |ednu kašiku supe u starčeva usta. Nik primećuje daovaj s nadljuclsk im naporom drži otvorcnc oči. ,,Voleo bih da ti platim za odredeneinformacije." ,,Hoćeš da špijuniram za tebe? Posle svega što je Z igi učinio za mene? Izbavio je mog oca iz Prefekture.' ,,Zaista." Danijela slcže ramenima. ,,Na nekmačin. Ali to« rrne je koštalo mnogo para. Rekao je da mora da potplati šefa policije ." ,,U to ne sumnjam." ,,Jesi li ti špijun?" ,,Ličim li na špijuna?" Starac okreće glavu od nje, poput josunastog deteita. Danijela mu kaže nešto na jidišu, alł ovaj odmahujc glavom. Uz uzcdaha, ona spušta kašiku u činiju. ,,Kakve informacije te zanimaju?" mposletku pita on a. ,,Treba samo da budeš stalno na oprezu. Nc tražirm nlkakve tajne. Moja vlada mora da zna kako taj Majer rizmišlja, šta p: rič a o ratu." ,,On je samo biznismen." Nik se na ovo osmehuje i ona mu uztraća osmehorm. ,,Učinićeš to?" Danijela ušuškava starca u krevetuinežno ga Ijub'i u čelo. Zatim pokriva činiju krpom i ustaje. ,,Ne mogu ništa da ti obećam." Nik izlazi za njom iz sobe i posmatrakako spušta čiinijiu na kuhinj-ski sto, kako se okreće i hvata za šporet, jledajući ga izatzcrvno. ,,Hoćeš da ostaneš?" U njenim očima Nik ćita strivenu porukuj. ,,Trcbalo bi da krenem." Zaljubljujense u ovu ženiu, l^caže on sebi. Je li to ono što želim? Laku, opuštcnu \tzu u odsustvuu s uprugc? Svc to deluje previše otrcano. ,,Moram da idem", ponavlja con. Nik još jedan trenutak okleva aonda brzo izlazi pre nego što se predomisli. Danijela gieda s prozora kako Nikodlazi kaldrmisanom ulicom. Na neki način je zadovoljna što nije prihvatio njen poziv. To ga izdvaja od ostalih muškaraca. Medutim, delićem svog bića je tužna; koliko puta jc morao da joj sc dokažc? Nikadaništa slično nijc osettla prema muškarcu i prvi put u životu želi da uzme ono što žcli, da ima taj trenutak i tog muškarca samo za sebc. Samo jednom. Iz sobe dopire težak kašalj njenog oca i ona odlazi da ga obide. Staracumire od raka pluća. Kadasugaizveli izzatvora, jedvaga je prepoznala. Pre zatočeništva bio je zdravinegovan, a izašao je kao skelet čija utroba se raspada. Nikada neće zaboraviti s koliko ljubavi ju je mazio kada je bila devojčica; kasnije, kada je odrasla, proglasio ju je droljom. A sada je kasno za sve i sada mu je potrebna. Mogla bi da prihvati vize koje joj
Nik nudi, da iz ovog pakla pobegne u Palestinu. Ali njen otac je nikada nije volco i bar sada će moći da mu pokažc da ona voli njega uprkos tome što nikada ne otvara oči i nikadane izgovara reči za kojima ona toliko žudi. Jedino čemu se još nadajeste da će na kraju znati da jc bila dobra kćerka. • 21 U 30 kolima je hladno. Jonesku uključuje jfjanje, vent:ilatltor nad-jačava brundanje motora. Skreće u kaldrmisaimlicu nadooma.ak stare krčmc Hanual Manok i vozi brzinom Ijudskogkła. Iz obliižnjijjih vrata iskrsava čovek koji ulazi u kola, sedajući na zaJije sedište. Jan Romanesku vodi poreklo iz aristokratslebukureštamsk/lke porodice a obrazovao se na Sorboni u Parizu. Nje.sia pojava to niničim ne otkriva; masna kosa mu pada na okovratnik a ija neuredn..a borada na grudi. Vonja. Mcdutim, Romanesku je povereił Horije Si.mec lično i stoga je jedan od Nikovih najvažnijih agenata, lyiše rangiiranaia veza u Gvozdenoj gardi. Pri tom je posvećen boljševona i Nik siummflja - ili bolje reći pretpostavlja - da radi za rusku viu obaveštaaju službu, GRU. ,,Kako si, Jan?" pita Nik. Ali Romanesku nije čovek sklon ćaskanju. IWeliki je sm.ob, ,o, zaklju-čuje Nik. ,,Sima hoće da se otkriju karte", uzvna Romaneslku.... ,,Sinoć je u palati održan sastanak. U vcćnici. Antoniu je udarioo š:šakom o sto i Sima se izvikao na njega, rekao mu je da jifrtcw i da ćes gaea obesiti o kapiju palatc." Romaneskuov kaput je vlažan od kiše što datno pojač:ava-a njegov telesni vonj. Ukoliko postoji konflikt izmedu Antonesa i gardistai, i t ukoliko Nemci podržavaju Gvozdenu gardu, Horija SIB će imati svuu rnoć i uslcdiće masovni pokolji. Zavladaće anarhija. liom slučaju,, ni ijosobljc britanske diplomatijc neće biti poštedcno. Ono što je preostalo u britanskom konziku želi što pr-re da se evakuiše. ,,Znaš li šta Nemci planiraju?" pita Nik. ,,Sima jc ubeden u to da ćc ga podržati. Uio;a uverava IForttA Kilinger, novi ministar." ,,Od Hitlera7" ,,On kaže da je od Hitlera. Sima mu yerujt' ' ,,Ali podržavanje Gvozdene garde nije u Hitlerovom intercsu." ,,Sima kaže da se susreo sa Fon Kilingerom u nemačkom konzula-tu. Ncrnci žele da clnninišu Antoncskua."
Nik odmahuje glavom. Nezamislivo je da Nemcima odgovara da Bukurešt padnc u ruke nacionalistima. ,,Sta planiraš?" ,,Ne mogu ništa da uradim", odgovara Nik. ,,Trebalo bi da odeš iz zcmlje. Zelenokošuljaši su ludi." Yetrobran zapljuskuje novi talas teških kapljica kiše. ,,Javiću sc kad uzmogncm", obećava Romancsku i iskačc napoljc. ,,Srcćno, mon ami', dobacuje on prc nego što zalupi vrata od kola i nestane u tami. Njegov miris ostaje još dugo u kołima, vonj ylažnog tvida i tele-snog smrada. Uprkos kiši i zimi, Nik otvara prozor. Napolju se čuje puškaranje koje dopire iz centra grada. Smrt dolazi s mrakorn. Preostajc mu još samo da se bori za goli život. Bczuspcšni su njegovi pokušaji da porazi ili isfrustrira Ncmce; ncprijatelj jc njihov spasitelj, njihoY sudija. Ukoliko su se Nemci uortačili s rumunskim fašistima, onda je svaki državljanin Britanije i Amerike u opasnosti. Sada mu još samo preostaje da kaže Abramsu šta mu je činiti. Ili ostaje, ili ide. Njihovi životi su sada u njcgovim rukama. Trebalo bi da pobegne, razmišlja Nik. Još uvck nc zna zašto Vaj-tholu odgovara da budu tu. Ponos mu govori da bi trebalo da ostanu. I, naravno, njegova žudnja za Danijelom Simoniči. 22 je stegnula Bukurešt za gušu. Kupole crkve Kretulesku bele se od snega, i osim bulcvara koji se redovno čiste radi nesmetanog saobraćaja, sncg je obukao ceo grad u nevino belo ruho. Ovog jutra, planine na sevcru su sveže okupane, a njihovi glečeri prošarani plaviča-stim kamenim venama. U hotelskim garderobama i čekaonicama konzulata, čizme za sneg i gumene kaljače leže u baricama istopljenog lcda. Rumuni obič-no nose šubarc od crnog i sivog astrahana; izbeglice i Cigani nose kape od starih novina. Novi zvuk mu se urezuje u svest u trenutku izlaska iz hotela na ulicu: zvonjava saonica. Nemačke trupe nastavljaju da pristižu u grad. Trg ispred hotela liči na vojni logor s beskonačnim redovima sivih vojnih kamiona koji su tu parkirani. Hteli ili ne, Rumuni će zaratiti s Rusijom. U hodniku je davolski hladno i ona zariva ruke dublje u džcpovc svog kaputa. Toplo obučena, Danijela gleda levo i desno niz ulicu pre nego što se nade s njim na dovratku, kao što to obično čine ljubavnici na tajnom sastanku. Dva nemačka vojnika u zimskim kaputima pro-laze pored njih noseći ispod ruku kutije čokolada, kupljene za sitan novac u poslastičarnici na Soscu. Smeju sc nckoj internoj šali. Grad živi na ivici eskalacijc rata. Svake noći jedinicc fanatičnih zelenokošuljaša u kožnim kaputima i sa šubarama na glavi zuje na
svo-jim motociklima kroz Jevrejsku četvrt, terorišući prestravljene grada-ne. Gardijski dželati iz unutrašnjosti patroliraju gradskim ulicama kao horde gladnih vukova, iživljavajući se nad stanovnicima prestonice. Zemlja je već mesecima u stanju anarhije. Antonesku je otpustio direktora i prefekta policije, iako su obojica bili pripadnici Gvozdene garde, i izdao dekret uspešno zamenivši sve komesare s yisokih po83 ložaja. Preko noći, oduzeo je nacionalistima i novac i moć. Izazov je osujećen. ,,Zapisala sam sve čega sc scćam", kaže ona. ,,Imcna nemačkih simpatizera Gvozdene garde, esesovce koji su snabdevali zelenokošuljaše oružjem." Danijela vadi koverat iz unutrašnjeg džepa svog kaputa i brzo ga ubacuje u njegov džep. ,,Sta Majer misli da će se dogoditi?" ,,Cula sam kada je svom prijatelju u Yermahtu rekao da je Kilin-ger obećao Simi pomoć protiv Antoneskua. To jc laž. Zapravo hoće da unište Gvozdenu gardu. Stalo im je samo do nafte a zelenokošuljaši su previše ludi, čak i za naciste." ,,Veruješ mu?" ,,Nemci nisu gadljivi. Za njih je to samo politika." ,,Kilingcr im je smestio?" ,,Naravno." Nik uzdiše. Za imc boga. Kažu da su susreti obaveštajaca poput slepca koji u mraku traži crnu mačku koja ni ne postoji. Kome da veru-je: Rornaneskuu koji je blizak Horiji Simi ili ljubavnici ratnog neprija-telja svoje zemlje koji radi za Abver? Šta ako su obe strane u zabludi? Sta ako mu jedna - ili obe - namerno serviraju laži? Sve što može da učini jeste da raportira o onome što je saznao i da pusti druge da od-lučc. Tužno je što toliko života, uključujući i njegov, zavise od ishoda istc te odluke. Može li da joj verujc? Danijela diže lice prcma njemu. Najcdnom im se usne stapaju u poljubac. Ovog puta, to nije samo impuls, iskreno je želi i sva uzdrža-nost nestaje. Lice joj je hladno a usta topla. Momentalno rcagujc, pri-Ijubljujući svoje telo uz njegovo. A onda ga odgurujc od sebc i odlazi. Nik još dugo stoji tu, prcplavljcn emocijama. Prvi put u životu oseća se istinski živim. Abrams pilji u izveštaj isprcd sebe: laži, glasine, poluistine, kontradikcije. Na kraju, sve se zasniva na pretpostavci i logici. ,,Sta mislite, gospodine?"
,,Ne znam, Dejvise. Nekako ima smisla da taj Fon Kilinger igra duplu igru." Abrams prstima trlja čelo. ,,Da li da zanemarimo agenta postavljenog na najviši položaj u Gvozdenoj gardi?" ,,Tražili ste da nju regrutujem, gospodine." Abrams uzdiše. ,,Ministar želi da zna da li da evakuišcmo preo-stalo osobljc ili nc." 84 ^Mislim da bi trebalo da yerujemo gospodici Simoniči. Nemci nika
Dosad je Yermaht sedeo skrštenih ruku, ne čineći ništa, baš kao što ga je izvestila Danijela. Napolju, u predvorju, muškarci i žene šapuću, stojeći u grupica-ma, dok se oficiri Yermahta šctkaju u svojim sveže ispoliranim čizma-roa, šegačeći se kao da je sve ovo jedna velika igra. Nema sumnje u to da za njih to i jeste igra; u mogućnosti su da u svako doba zdrobe bilo KOJU od suparničkih strana. Podsećaju na profesore koji sa uživanjem posrnatraju dačku tuču u školskom dvorištu. Povremeno puškaranje na ulici doprinosi apokaliptičkoj atmosfe^i. Nik irna osećaj kao da stoji u predvorju pakla i čeka na kraj svcta. Ako je to tačno, onda je izbor učesnika savršen. Ima ih svakojakih, od 'nnceza na iznajmljivanje i naoružanih bosova do gestapovaca i grešnih muževa. Granata eksplodira u neposrednoj blizini hotela, potresajući zid i °zore. Nekoliko žena yrišti. ,,Isuse", kaže Nik glasno, čitajući istovetna licima oko sebe. Cak se i hotelski nosači i konobari koče u zadržavajući dah. 87
,,Priča se da je Antonesku mrtav", kaže O'Liri. ,,Borbe ne jenjavaju" odgovara Nik, ,,što znači da jc još uvek živ". Danijela jc tamo negde. Kolaju priče da su gardisti priveli sve Jevreje. Nik jutros nije mogao da spava. Možda je s Majerom. Taj sigurno nc bi dozvolio da njegova ljubavnica umre. Mora da sazna gde je. Mora da sazna da li je dobro. Komšija utrčava da je upozori o tome šta se dogada. Celo jutro odzvanjaju pucnji po gradu, ali u poslcdnjih sat vremena sablasno su utihnuli. ,,Dolaze zelenokošuljaši!" unezvereno urla on. Danijela utom čuje tutnjavu koraka koji se penju uz stepenice. Prilazi prozoru i gleda napolje. Zelenokošuljaši isteruju čitave porodice na ulicu, gurajući ih u kamione. Ulica je blokirana na oba kraja. Nema izlaza. Danijela trči u spavaću sobu gde njen otac spava. Dah mu škripi u grudima. Starac je na izmaku snaga. Da je sama, možda bi i pronašla neki izlaz. ,,Jao, tata", mrmlja ona. Postelja mu vonja na znoj i trulo mcso. Hvata ga pod ruku i lako dižc iz krevcta. Od njenog oca ostali su samo kost i koža. ,,U redu je, tata", šapuće ona. ,,Sve će biti u redu." Ulicom odjekuje vrisak praćen grubim glasovima zelenokošuljaša. ,,Sve će biti u redu, tata", ponavlja ona, stojeći nasred stana sa
svojim ocem u naručju. Telo mu je mlitavo, poput usnulog deteta. Danijela zna da umire. Tcške yojničke čizme odzvanjaju po kaldrmi, ali ona ne zna šta joj je činiti. 25. lVlasa se okupila u predvorju hotela, oko ulaznih vrata. Nik od-lazi da vidi šta je centar njihove pažnje. Covek u smedem kaputu trči preko pustog trga u pravcu hoteła. Kliza se po ledu i pada, brzo ustaje i nastavlja panično da trči. S druge strane trga iskrsava gardista koji mu nešto Ijutito doviku-je, podižući svoju pušku. ,,Ko je to?" pita brazilski diplomata. ,,Maks King", odgovara Nik. ,,Rojtersov novinar." ,,Je li sišao s uma?" iščudava se diplomata. Svi čuju pucanj iz gardijskog automata. Maks ne prestaje da trči. Dvojica nemačkih vojnika u mitraljeskom gnezdu iznad ulaza zaključu-ju da je metak prozviždao suviše blizu njih i ispaljuju rafal iznad glave gardiste. Ovaj se saginje i beži u prvo sklonište. Maks preskače prljavu snežnu baricu i baca se na hotelsku veran-du. Ostali gosti kliču. Nemački yojnici takode navijaju, smejući se njegovom begu kao da je u pitanju pokisla mačka koja je uspela da utekne hordi besnih pasa. Tapšu ga po ledima i pridižu na noge, pomažući mu da se dočepa vrata odakle ga Nik vodi ka jednoj od sofa. Maks je previše potresen da bi se pridružio njihovom slavlju. Dok asmatično diše, boreći se za dah, svestan je da ga noge, koje su ga po-slušale tek toliko da pronade utočište od sigurne smrti, sada izdaju. Zabavljeni posmatrači se razmiču, propuštajući Nika koji ga nimalo nežno spušta na tamnocrvenu sofu gde Maksa momentalno opkoljava-ju oni najradoznaliji. ,,Jesi li dobro?" pita Nik. Maksu treba nekoliko minuta da povrati dah. ,,Ono nisu Ijudi ne-go zveri", dahće on. Svc do tog trcnutka Maks se nikada nije spuštao ispod nivoa lakonskog Engleza. Sada drhti od straha i licc mu poprima bolesno sivu nijansu. 89 Neko trkom odlazi da mu donese čašicu tsuike. ,,Sta se dogodilo?" ,,Tenk je počeo da mi ruši stan. Pretpostavio sam da je vreme da se iselim, druže. Dotad sam bio previše uplašen da bih to učinio na vreme." Nik mu pomaže da iskapi tsniku. ,,Ne bi verovao šta se tamo dogada."
Niku se misli vraćaju na Danijelu, obnaženu, silovanu, pretučenu. Utom u američki bar ulazi Majer u pratnji dvojice oficira Yermahta. Nik ga doziva. Majer se iznenadeno okreće. ,,Moj engłeski prijatelju. Drago mi je što vidim da ste živi i zdravi. Šta mogu da učinim za vas?" ,,Da okončate ovaj rat?" ,,Ovo nije rat. Ovo je samo borba pasa." ,,Koliko pasa može da upravlja tenkom?" Majeru je najednom neprijatno. ,,U čemu je problem, her Dej-vis?" ,,Gde vam je devojka?" ,,Gospodica Simoniči? Nemam pojma. A što se to vas tiče?" ,,Možda su je vaši prijatelji u zelenim košuljama već ščepali. Zar vas to nimalo ne brine?" ,,Ne, nimalo." Nik mu prilazi korak bliže. ,,Znate li da je Jevrejka?" ,,Tiše, čovečel" ,,Morate da joj pomognete!" ,,Ne moram ja ništa." Majer deluje uplašeno. Osvrće se iza sebe da osmotri dvojicu oficira Yermahta koji zainteresovano posmatraju ovu scenu. ,,Sada ću vam poželeti prijatan dan, her Dejvis. Molim vas da mi više nikada ne prilazite na ovakav način!" Kaže to i odlazi. Nik se vraća kod Maksa. Nekoliko brižnih posmatrača se opet okuplja, viśe iz dosade nego iz iskrene zabrinutosti, zaključuje Nik. On ih odguruje u stranu. Maks je još uvek u šoku i fiksira pogledom šaru na tepihu. Nik seda pored njega. ,,Treba mi tvoja pomoć, Makse." ,,Kaži." ,,Moraš da mi pomogneš da je nadem." ,,Koga?" ,,Znaš ti dobro koga." ,,Ako odeš tamo, potpisao si sebi smrtnu kaznu." ,,Bolje i to nego da sedim ovde i glcdam kako nam se Nemci sme-ju." 90 ,,Ne zaboravljaš da si oženjen, Nik?" ,,Samo mi trebaju tvoja kola, Makse." Na Maksovom iicu se polako vraća boja. Posle kraćeg razmišlja-nja, on uzdiše. ,,Nek' ide do davola. Dozvoli samo da popušim jednu pa idemo zajedno." 91 26. INIemci iz mitraljeskog gnezda zapanjeno zure u dvojicu smelih prolaznika. Nik oseća ugaženi sneg pod tankim donovima svojih cipe-la. Hladan vetar mu šamara obraze. Da trči potpuno nag preko
trga, ne bi se osećao ovako ranjivo ili usamljeno. Iznad krovova fijuču meci iz pištolja i lede mu krv u žilama. Maks opet pada na klizavom ledu. Nik ga pridiže na noge i jedan pored drugog trče Ulicom Episkopijei pre nego što se sklone u dovra-tak najbliže radnje. Nckada se u njemu prodavala odeća po poslednjoj pariskoj modi, ali sada su njen izlog i vrata pokriveni daskama. Ove godine neće stići zimska kolekcija. Obojica teško dišu. Prljavobela svadbena torta od hotela Atina Palas sada deluje beznadežno daleko. Maks nc može da povrati dah. Njegova uobičajena jutarnja vežba sastoji se iz šetnje do američkog bara gde pali svoju prvu jutarnju cigaretu. Pljuvačka mu curi iz usta dok se pridiže na noge i iskrada iz dovratka, priljubljen uza zid. Nik ga u stopu prati. Automobili i autobusi stoje napušteni na bulevaru. Nik primećuje beživotno telo vozača taksija, s glavom preko volana. Zgrušana krv mu jc svuda po odeći. Grad vonja na paljevinu i gusti dim se diže iznad gradskih krovova; poput crne zavese. Ulice su puste. On i Maks su je-dini prolaznici u gradu prepunom snajperista i ludaka. Sve je zamagljeno strahom. Nik ne oseća da trči niz Bratijanu; oseća samo da mu se u stomaku valja ledena, masna kugla. Maksov stan jc samo dvc ulicc od hotela, u šestospratnoj zgradi pariske arhitekture. Njegov ,,hamber" je parkiran na ulici. Ispred i iza njega nalaze se izgorele olupine od kola, dok je on iz nekog nepoznatog razloga ostao netaknut tokom ranijih nereda. Zurno uJazc u kola i Maks bezuspešno pokuśava da drhtavim rukama uvuče ključ u kontakt bravu. Nik mu grabi ključ iz ruke. ,,Skioni mi se s puta, Makse." ,,Mogu ja to, druže." 92 ]\ře možeš." Brzo nicnjaju mcsta. Maks odlučujc da čuči ispod suvozačcvog sedišta i posmatra kako Nik pokuśaya da upali auto. Motor je previše hladan da bi se pokrenuo. Ostalo mu je samo da se nada da voda u hladnjaku nije zaledena. Srećom, postoji ručka za paljenje. Nik izlazi iz kola, saginje se ispred haube, postajući tako savršena meta svih snajperista u Bukureš-tu. Motor krklja i krklja dok on mahnito vrti ručku. Trenutak kasnijc, ručka ga baca na zemlju, neprirodno mu izvrnuvši ruku, urnalo mu polomivši zglob. ,,Pali se, mrcinol" sikćc on. Motor konačno poćinje da brekćc. Yetrobran je okovan ledom i on rukavicom struže tek toliko da može da vidi put. ,,Poginućeš, druže" opominje ga Maks. Nik ubrzo vozi kola napuštenim ulicama, poguren nad volanom, čekajući da mu metak svakoga časa prolcti kroz vetrobvMaks čuči na podu porcd njega, glave spuštcnc na suvozačevo sedištc. ,,Nc znam kako sam dozvolio da me nagovoriš na ovo", kaže mu. ,,Žao mi je."
„1 treba da ti bude žao, ortak." Voze se tako skoro pet ulica, trudeći sc da ne gledaju u tela smrznuta u bizarnim pozama. Zidovi zgrada su izbušeni od mctaka. Ncma žive duše na vidiku. Stižu nadomak Jevrejske četvrti. Nik zaustavlja kola, dišući plit-ko. Dah mu se ledi u kolima. ,,Odavde nastavljamo pešice." Nik izlazi napolje i ostaje da čuči pored prednjeg točka. Maks se iskrada s druge strane, šunjajući se uz kola do njega. ,,Poginućemo, zemljače. Znaš li to?" Rafal odjekuje iz pravca susedne ulice. Previše blizu. Svakog časa bi iza ugla mogla da iskrsne jcdinica gardijskih legionara i njihova misija bi bila gotova i pre nego što bi počela. Sladunjay vonj smrti tera Nika na povraćanje. Ili je to samo strah? Ispraznivši želudac na ulici, Nik nadlanicom briše usta. ,,Hajde-mo", kaže. Iz kvarta dopiru krici. Nik i Maks se instinktivno bacaju u vlažan sneg pored puta. ,,Isuse", cedi Maks kroz zube, ,,mislim da sam se upišao u gaće". Nik sc okrećc da ga poglcda. Maksovo lice jc maska poniženosti i golog užasa. Nastavljaju da puze do prvog ugla. Iza njega, oko desetak zelenokošuljaša maltretira Jevrejina nasred ulice. U pitanju je mladi pripadnik hasidske sekte, obrijane glave i dugih lokni oko ušiju. Na sebi ima crn kaput umrljan blatom. Jedan od zelenokošuljaša spušta cev svoje puške i puca mu u noge. Metak se uz bJesak odbija o kaldrmu i prestravljeni zatočenik počinje da vrišti i skakuće u mestu. Drugi zelenokošuljaš ga poliva benzinom iz kanistera. Ovaj izbezumljeno urla. Shvativši šta mu se sprema, mladić pokušava da pobegne, ali jedan od mučitelja obara ga kundakom puške. Covek koji ga je polio benzinom pali šibicu i baca je na mladića. Plamen ga u trenutku guta celog. Nik se puzeći vraća do Maksa koji leži lica zarivenog u vlažan sneg. Hvata ga za okovratnik i vuče do obližnjih vrata. ,,Nikud ne mr-daj, samo ćuti!" Očajnički krik ne jenjava. Ali nisu svi zelenokošuljaši zabavljeni ovom predstavom. Trojica prolaze na samo pedalj od mesta gde leže Nik i Maks, žureći ka glavnom trgu. Nekoliko minuta kasnije, pridružuju se razularenoj bandi. Nik pretpostavlja da je to scenario koji čeka Danijelu, u slučaju da je se ovi gadovi dočepaju. Ne dopušta sebi pomisao da je možda već prekasno. Smrad pečenog Ijudskog mesa je ogavan. Čim se zelenokošulja-ši izgubiše iz vida, Nik i Maks počinju da trče koliko ih noge nose. Nik
se usuduje da baci pogled na ugljenisani leš nasred ulicc koji je, srećom, prestao da vrišti i sada samo mirno leži, poput hrpe čadavili prostirki. Jevrejska četvrt je opustošena. Smrznuta tela su razbacana na sve strane, poput otpadaka. Danijelina zgrada je opljačkana i spaljena. Izobličena prozorska okna sc još uvek puše medu crnim ruinama od zidova. Nik čuje snajperski hitac u susednoj ulici i bez razmišljanja se priIjubljuje uz najbliži zid. Još uvek je topao. U beznadu, on sklapa oči. ^Zakasnili smo", usuduje se da primeti Maks. Sćućureni jedan do drugog, gledaju kako im se dah pretvara u be-lu paru. ,,Nik, zakasnili smo! Dao si sve od sebe. Gubimo se odavde." ,,Ne još." Nik istrčava na ulicu, preskačući slomljene fotelje i pocepane knji-ge čije stranice na hebrcjskom okrcće vetar. Umalo da se saplete o molitvcni šal koji leži u barici zgrušane krvi. 94 Požar je srušio krov koji je ugljenisan i rasut svud po stcpeništu. lylesingani svećnfak leži pod komadom uyrnutog lima. Još uvck je vruć pod dodirom. Nik se sprema aa ga podigne kada čuje zvuk iza sebe. Liči na ne-ćiji kašalj. Okreće sc i vidi bctonskc stepcnice kojc vode u podrum ispod skeleta od metalnih stepenica. ,,Koga ima dole?" Preskače preko drveta i lima u podnožju metalnih stepenica. Be-ton je prekriven osušenom krvlju, tamo gde se pomešala sa istopljc-nim ledom. Opet čujc isti zvuk. Neko definitivno kašlje. On otvara podrum-ska vrata. U mraku nekog ima jer u mukloj tišini čuje zvuk disanja, suv i škripay poput šmirglanja drveta. ,,AIo?" uzyikuje on, zatim pokušaya na francuskom: ,,N'avez pas peur. Je suis Anglais. Je ueu% vous aider. Nc brinitc. Ja sam Englez. Pomoći ću vam." .....Nik?" Neko pali šibicu a zatim sveću. Danijela sedi sklupčana u uglu, ko-se razbarušene i očiju yelikih od straha. Nadvijena je nad telom svog oca koji bez svesti leži na podu. ,,Danijela?" Starac ponovo kašlje i usne mu se boje ružičastom penom. ,,Tata umire", cvili ona. Nik se spušta na kolena pored nje. Danijela mu prislanja glavu na grudi i počinje da plače. Nik je privija uza sebe. Naposletku, ona se odmiče, Ijutito briše lice nadlanicom, delujući skoro postideno.
,,Kada su zelenokošuljaši došli, sakrili smo se ovcle", priča ona. ,,Nosila sam ga na rukama. Kao što je on mene nosio kada sam bila dete." Svejcdno će umreti, razmišlja Nik. Oboje to znaju. Starčey dah smrdi kao da se već raspada iznutra. ,,Moramo da te izbavimo odavde", odlučno kaže Nik. Oseća kost njenog ramena kroz bundu. Obučena je po francuskoj modi. Priseća se one noći pred hotelom. Sada je ta bunda umrljana blatom i više ne deluje moderno, ali služi svrsi: održava joj telo toplim tokom zimskih noći. Nik joj pomaže da ustane. ,,A tata?" pita ona. Beskorisnost na ispitu. Sta god da se desi, starac će sutra u ovo vreme uveliko biti mrtav. Bez svesti je i niko ionako ne zna šta će se još dogoditi. Niku sve to liči na srčanu manu, možda i na rak pluća. Ipak, ne mogu da ga ostave tu. 95 Nik ga podiže u naručje, kao da uzima naramak suvog pruća. ,,Otkud ti ovde?" pita ona. ,,TYažim tcbc." ,,Zašto?" Zašto? Dobro pitanje. Ni sam nema odgovor na njega, baš kao što nema odgovor na Maksovo pitanje. ,,Hajdemo odavde", nareduje on. Starca nosi uz stepenice, Danijela ga prati. Ubrzo trče preko ulice ka mestu gde ih čeka Maks, šćućurcn iza izgorelog kombija. ,,Isusc Hristc", kaže Maks kada ih vidi. ,,Pronašao sam je." ,,Ko je to, stari druže? Mojsijc? Mrtav jc, za ime boga, spusti ga dole." ,,Još je živ." ,,Malo je falilo da odemo." Maks gleda u Danijelu i zapanjeno odmahujc glavom. ,,Nc mogu da verujem. Rekao jc da će tc pronaći. Skroz jc lud." Danijela je previše iscrpljena da bi odreagovala. ,,Ovo moram da pošaljem za novine", kaže Maks i njegov ludi smeh odjekuje ulicom, iznad kostiju izgorelih i onih tek postradalih. Počinju da trče prema bulevaru. ,,Hamber" su ostavili s druge strane raskrsnice. Maks je na čelu, ali čim je stigao do kraja strade, uz glasnu psovku se saginje iza zida. Yladin tenk nebeskoplave boje, parkiran je na bulevaru samo nekoliko metara dalje. Nik sc priljubljuje uza zid dok mu ledeni dah gori u plućima. ,,Sta ćemo sad?" pita Maks. ,,Nc možemo da ostanemo ovde. Ukoliko naide legionarska patro-la, gotovi smo."
Nik čuje metalnu škripu gusenica koje počinju da skreću. Ten-kovska cev se diže prema zgradi iznad njih, tražeći pokretne mete. ,,Sada", uzvikuje on, gurajući Maksa i Danijelu ispred sebe. Stegnuvši starca u svom naručju, počinje da trči za njima. Krajičkom oka vidi da se tenkovska cev okrećc prema njima. Sprema se za neminovan rafal u svoja leda, pitajući se kakav je osećaj umre-ti i nadajući se samo da će to biti brza smrt. Vreme usporava. Noge su mu teške kao da su od olova. Danijela i Maks zalaze za ugao, odaklc nastavljaju da ga gledaju i bodre, ali tako su dalcko od njcga. Predaleko. 96 Nik se tctura, osvrće se i vidi tenkovsku cev uperenu direktno u nit .'a. Ali topdžija ne puca, i kasnije se pita zašto. Možda mu je meha-nizam u trenutku zaka^ao, ili za to postoji neki drugi, opskuran razlog. Liude svirepo ubijaju, a opet ponekad pokazuju milost na isti iraciona-lan i proizvoljan način. Kada je napustio hotcl, Nik je očekivao da će umreti; umesto toga, uspeo jc da prede na drugu stranu ulice, šokiran što je još uvek živ. / 27. INe zna odakle se dečak stvorio ispred njega; ne postoje borbene linije kroz koje mora da sc probija. U gradu vlada apsolutni haos usled kojeg nabasava na ovog zalutalog mladića, ovo dete, u zclenoj košulji Gvozdene garde. U rukama cirži pušku iako nema više od četrnaest godina. Nika ne šokira puška u njegovim dečjim rukama, v£Ć nepogre-šiva ushićenost na njegovom licu. Ushićenost što ćc konačno nekoga da ubije. Dečak ispušta ratnički poklič i podiže pušku u visini svog rame-na. Nik čuje škljocanje oroza, ili je to samo odjek. Trenutak kasnije, na svom licu oseća ubod oštrih komadića od opeke kada metak pogodi zid samo nekoliko centimetara iznad njegove glave. Maks i Danijela su desetak koraka dalje. Dečak ih nije ni video. Nik je u bezizlaznoj situaciji. U rukama još uvek drži mlitavo telo umirućeg starca i nema kud da beži. On vidi iza dečakove gl^"ve kako se Maks i Danijela okreću na zvuk pucnja i na njihovim licima čita užas. Dečak se ustremljuje na njega, hrabro repetirajući pU-šku. Niku ne promičc da dečak hramlje. U pitanju je stara povred0 ili možda urodena mana. Dečak ponovo puca. Ali previše je uzbuden da bi precizno naci-Ijao svoju metu i metak se odbija o kaldrmu. Dečak opet cilja, ovoga puta u Nikove grudi, zatim sptišta cev na Nikove noge. Da se prvo malo zabavim, govore mu oči. Napraviću o tcbc bogalja kao što sam ja. Četrnaest godina. Šta je moglo da sc
dogo-di u tako mladom mozgu da u njcmu probudi toliku količif&u rnrznjeIstih je godina kao moj mladi sin, zaključuje Nik. Maks i Danijela mu dovikuju da beži. Dečak ih čuje i okreće se. Okleva. Koga prvog da ubije? Nik oseća da su mu nogc odsečene. Stoji kao ukopan. H'ad110 jc i iscrpljen je od nošenja Danijelinog oca, previše je umot'an da b spasao. Upozorava Maksa da skloni Danijelu sa ulice. Dečak je u dubokoj dilemi. Nik konačno vidi svoju šari-su. 98 q ćtu ;: <'H na zemljuuu i baca se na dečaka koji podiže pušku u utk. Kacl<> ;:
naoružanih fanatika u zelenim košuljama nisu mogli da se suprotstave rumunskoj artiljeriji i tenkovima. Medutim, tokom trodnevnog baosa i bezumlja, legionari su izba-cili svoje frustracije iživljavajući sc nad Jevrejima. Ono što su činili ne može se opisati. Hiljadc su stradalc u jezivoj smrti kakvu je teško zamisliti. Danijela bi verovatno doživela istu zlu sudbinu da nije imala dovoljno istančan instinkt, hrabrost i Nika spremnog da se upusti u ovu avanturu. „ S ta te tera da to radiš? " pita Maks. Njih dvojica sede u američkom baru koji je brzo povratio ulogu jazbine, kako Maks voli da je zove. Maks je pijan, već dva dana se ne trezni. Nadlakćen je na śank; u jed-noj ruci drži cigaretu koja se odavno pretvorila u pcpeo, a u drugoj čašu vermuta. Deset je ujutro i rukavi njegovog sakoa su uveliko sivi od duvanskog pepela a oči naduvene i crvenc od previše alkohola i prcmalo sna. ,,Ne znam", odgovara Nik. ,,Dva puta si je spasao. Unovči svoje žetone na yratima. Zaradio si dobrih šest meseci uživanja bez suvišnih pitanja. I noć i dan. Ako mene pitaš." ,,Hvala, Makse. Nc sumnjam u blagonaklonost tvog saveta." ,,Ljubav jc oblik iudila, znaš. Naravno, to jc rekao Platon a ne ja. Nije mi namcra da tc plašim svojim poznavanjem klasikc." 100 Nik odmahujc glavom, završava svoje pićc i izlazi iz bara. U električnim lusterima nema struje i predvorje jc mračno i hlad-no. Sumoran svet s one strane hotelskih vrata i dalje je u dubokom minusu; sneg je obojen krvlju i blatom, promrzli vojnici u zimskim ka-putinia vodc zatvorenike, preživele gradane koji sc teturaju kroz grad jer za njih nema milosti. Danijela sedi sama u dnu jednog od žutih mermernih stubova, srozana u fotelji poput nemarno bačenog kaputa. Nik je odmah vidi i zastajc da je osmotri. Čini mu sc da ga ne primećuje jcr nc diže glavu, ali ona izncnada kaže: ,,Jesi li vidco śta su uradili?" ,,Nisam išao dalje od konzulata." Konzulat - još jedan tužan prizor. Uspeo je da se probije do svoje kancelarije uprkos stotinama Jcvreja okupljenih ispred zgrade koji su preživeli rnasakr i sada tražc vizc nc bi li pobcgli iz ovog užasnog gra-da. Medutim, pasoška kontrola u Londonu nc odobrava izdavanjc viza u Bukureštu, i kada je konzulat konačno napustio Rumuniju, siroti Iju-di su ostavljeni na milost i nemilost Nemaca i njihovih pulena. ,,Cuo si šta se desilo u klanici?" pita ona. Nik klima glavom. Cco grad bruji o tomc. Gardisti su odvukli šest stotina Jevrcja; i muškaraca i žcna, u gradsku klanicu gdc su ih
podvrgli procesu prerade kao da su svinje; zatim su ih okačili o kuke, oprali šmrkovima, izvadili utrobe i postavili natpise na kojima piše 'košer meso'. Sudbina nije bila ništa blaža prema onim Jevrejima koji su istog dana uhapšeni i odvedeni u ćclije u podrumu Prefekture. Žene i kćeri su silovane pred očima muževa i očeva; oni koji su poštedeni tog tretmana, natcrani su da gledaju ubistva svojih bližnjih, koja su bila toliko strašna da su neke žene, nakon što su Antoneskuovi Ijudi tri dana ka-snije zauzeli policijskc stanicc, doslovcc poludele od tuge i straha. Još uvek traje potraga za tclima u šumi Baneaza. ,,Kako Ijudi mogu to da rade?" pita Danijela. To je pitanje na koje filozofi vekovima pokušavaju da odgovore, ali bezuspešno. Ubijanje drugog Ijudskog bića može da bude iz straha ili prinude; medutim, njihovo kasapljenje je Nik oduvek smatrao perverz-nim. Ali opet, ^r jc samo još jedan nepopravljivi romantik. ,,Mislim da su koktel zabave i Ijubazni razgovori za večerom podjednako izopačeni", kaže Nik. Danijela odmahuje glavom, kao da pokušava da razbistri misli i iz glave izbaci te potresne scene. ,,Htela sam da ti zahvalim", mcnja ona temu. ,,Za ono što si uči-nio. Moj andele čuvaru." 101 Sta da joj kažc? Izbavio ju je iz Jevrejske četvrti; vratio u hotel Atina Palas i dopustio Majeru da jc opct uzme za sebe. Možda je to zaista bio plcrneniti čin kojim jc ublažio svoj oscćaj krivice zbog dugih redova Jeyreja pred vratima konzulata. Možda će je pustiti da ide zato što nc želi da se još više zaljubi u nju, ili zato što bi Majcr mogao u na-rednim mesecima da joj ponudi zaštitu kakvu on više ne može. Ali sada mu je žao. ,,Nc moraš da ostancš s Majerom", podseća je Nik. ,,Sta mi drugo prcostaje?" ,,Nabaviću ti vizu. IZYCŠĆU tc iz Bukurešta." ,,Nc mogu", cvili ona. ,,Zašto?" Danijela mu ne odgovara. ,,Sta ćeš onda da radiš?" pita Nik. ,,Ne znam." ,,Imaš li gdc da ideš?" ,,Preživeću." Način na koji to kaže razbuktava mu Ijubomoru. ,,Ponekaci poželim da se nisi zadesio tamo kada su došli zelenokošuljaši. Ponekad poželim da sam umrla s Levijem." ,,Ne misliš to ozbiljno." Danijela opet ćuti.
Nik utom vidi Majera koji prolazi kroz pokretna vrata. Ona brzo ustaje, naginje se i Ijubi ga nežno u obraz. ,,Nikada te neću zaboraviti", kaže šapatom. ,,Zašto nećeš da odeš?" ponovo pita Nik. Danijcla odmahuje glavom. Trebalo mu jc mnogo yremena da to shvati, ali tada je već bilo kasno. Antonesku insistira na torne da Britanci iste noći napuste zemlju. U hoteluAtina Palas portiri spuštaju Nikov prtljag i ubacuju ga u ambasadorski auto; doduše, nije imao bogzna šta da spakuje, uglavnom njegove i Dženiferinc stvari koje je uspeo da izvuče iz rušcvine njiho-vog stana. Dok silazi niz stepcnice, razgovor u hotclskom prcdvorju zamire i sve oči su uprte u njega. Neki od Nemaca se zlobno smejulje, neki podižu čaše u izrugivačkoj zdravici; ostali, poput Majera, imaju toliko dostojanstva da sc okrenu. Njegove bivše kolege, omanje društvo špi-juna i aristokratskih prevaranata i prostitutki, bore se s drugim oseća-njirna: ncki sa žaljenjem, ncki s gnevom. Britanci konačno napuštaju Bukurešt. Nik -uspeva da je vidi u masi, njenu tamnu kosu i zlatne oči, okru-11 sivim nemačkim uniformama isprcd američkog bara. Danijela diže glavu upogledi im se srcću. Za trenutak njen osmeh iščezava. Yožnja kroz mračne i puste ulice grada, duž zidova izbušenih mecima i sve do Gara de Norda trajc kratko. Na stanici mu se pridružuju ostale kolege iz konzulata. Voz će ih odvesti u Konstancu gde ih čeka turski ratni brod koji ćc ih prebaciti preko Crnog mora do Istanbula. Dok voz napušta stanicu, sneg počinje da pada sa crnog neba. Ceo svet srlja u propast, a Nik samo razmišlja o tome da više nikada neće videti Danijelu Simoniči. 29. Orijent-Simplon okspres, Sofija-lstanbul, februar 1941. godine Oc 'dmah po dolasku u Istanbul, Nik odlazi u britanski konzu-lat u pratnji konzularnih službenika gde dobija isto nameštenje koje je imao u Bukureštu. Vojni ataše, Donaldson, podnosi mu izveštaj. Britanska vlada sada smatra da je samo pitanje vrcmcna kada ćc se Bugarska pridružiti silama Osovine zbog čega će morati da evakuišu konzulat iz Sofije. Po Donaldsonovim rečima, konzularne arhive su spakovane u velike kovčege koje Nik treba da otpremi nazad u Istanbul. Uručena mu je vozna karta do Sofije i rečeno mu je da izveštaj podnesc tamošnjem konzulatu. Nemačke turiste koji su se obreli u Rumuniji sada prebacuju pre-ko Dunava na druge lokacije. Suveniri u njihovim koferima sastoje se
uglavnom od Vcrmahtovih uniformi i kratkih oružanih ccvi. Bugarski carinici sc samo osmehuju i pokazuju im rukom da produ dalje. U predvorju hotela u Sofiji, Nik konstantno čuje ,,Hajl Hitler" me-du nacistima koji kruto salutiraju jedan drugom. Sav privid neutralnosti je iščezao. Hitler je uzeo novu ljubavnicu na Balkanu a da pri tom nije morao da je oženi. U mcduvremcnu, rcdovi žclezničkih vagona tutnje po pruzi noseći oružje za bugarsku vojsku, dok u suprotnom smeru putuju vagoni natovareni puterom, biljnim uljcm i šećerom. Jedna od najbogatijih poljopriyrednih zemalja na Balkanu dožive-la je da veći deo njene populacije nema dovoljno hrane za sebe. Nik ne sumnja u to da sc stanovnici Frankfurta i Hajdelberga ne susrcću s tim problemom. 0 U sabłasno, studeno veče, kišna izmaglica lebdi iznad staničnih lampi. Nik jače steže svoj kaput, posmatrajući tovar konzularnih san-duka. Nekoliko kapljica ledene kiše curi niz njegov vrat, mameći rnu drhtaj. Crni pas ga prati još od Bukurešta; ujedno ga proganja duh po-raza rodne zemlje i sebe samog. Konzul odmahuje glavom. ,,Ne sumnjam u to da ću te uskoro vi-deti u Istanbulu", mrmlja on. Kondukter u smedoj uniformi žurno korača peronom. ,,En voitu-re, messieurs et 'dames, en uoiture!" ,,Srećno, Dejvise", kažc konzul dok se Nik penje u voz. ,,Hvala, gospodine", odgovara on i ulazi u svoj vagon. Hodnici su prepuni Ijudi. Nik pokazuje kondukteru svoju kartu i ulazi u svoj kupe. Kofer odlaže na raf, kaput kači o kuku na vratima, i gleda kako se kišne kapi s njega cede na pod. U daljini se čujc zvižduk i voz kreće s perona. S vclikim olakša-njcm odlazi iz Sofije. Suviše ga podseća na Bukurešt iz poslcdnjih da-na; Nemci su posvuda, glasno pevaju, glasno razgovaraju, ima ih u svakom restoranu, svakom baru. Trenutno poseduju ovaj prokleti svet. Pokušava da pročita tri nedelje star primerak Tajmsa koji je po-neo sa sobom iz Istanbula, ali ne može da se koncentriše i stalno se vraća na početak istog pasusa. Baca novine u stranu i gleda kroz zama-gljen prozor. Ispred vrata čuje zvonce i reči konduktera: ,,Premier service, 'dames et messieurs, le diner est servi, premier dinerl" Nije gladan, ali moraće nečim da okupira svoje misli. Rezignirano ustaje, izlazi u hodnik i počinje da se probija do vagon-restorana. Salon je podeljen na dve zasebne prostorije i do vagon-restorana se dolazi s druge strane. Nik se prvi put vozi Orijent-Simplon ekspresom i prilično je zadivljen onim što vidi. Voz je luksuzan. Salon i vagon-restorani su opremljeni nameštajem od mahagonija i tikovine ukrašene palisandrovinom. Zidove krase Delakroini i Simurovi akvareli. Stolice su tapaciranc rupičastom kožom i kompletan dekor
deluje poražavajuće raskošno. Yečera se služi u francuskom porcelanu sa sre-brnim escajgom i kristalnim čašama. Konobar u beloj uniformi uzima porudžbine isključivo na francuskom: krem supa od školjki, pilav od prepelice i burgundac iz '37. i> da ne? razmišlja Nik. lonako ne plaćam iz svog džepa. Nik sedi za svojim stolom, odmeravajući ostalc goste koji su ' vagonrestoranu zauzeli mesta. Dočekao je i to da večera sa svojin ,t, Ijfi ; Voz na ovoj relaciji u poslednje vreme ughwnom koriste -,'ićki : osovi koji iz Berlina putuju u diplomatskim misijarna ka okorenim bałkanskim zemljama kao što su Bugarska i Rumunija. Šef Abvera, admiral Kanaris i Fon Papnc, ncmački ambasador u Turskoj, najčešći su gosti. Nik pokušaya da zamisli ko su njcgoyi saputnici i šta rade u vozu. Debeli Austrijanac s ridom bradicom za susednim stolom liči na bankara' tri Nemca koja glasno razgovaraju i bahato se smeju za stolom po-red njcga sigurno su abverovci; Turčin sa crvenim karanfilom u rcvcru i debelim zlatnim prstenom na malom prstu izgleda previše uspeśno dabł bio iskren. Nik ga zamišlja u magacinu njegoyog orijentalnog ba-zara u kojem trguje sa opijumom, začinima i vladinim tajnarna, iznad beskrajnih fildžana s gustom crnom kafom, u dimu gorkih turskih cigareta. A onda u vagon-rcstoran ulazi ona. Nc bi bio toliko iznenaden ni da mu je konobar u lice sasuo bokal ledeno hladne vode. S Majerom je. On je u uniformi; ona nije. Na sebi ima dugu crnu haljinu, sjajna kosa joj je puštena, nokti su joj grirniznocrveni, a usne deluju ylažno i izazoyno pod svežim slojem ruža. Nik oseća diviji ubod želje. Majer ga primećuje i lice mu se širi u osmeh što ponovo vidi starog prijatelja. ,,Libling, eno ga Englez! Kakvo neočekivano zadovoljstvo!" Nik ustaje. ,,Svakako jc neočekivano, her Majer." ,,Sećate se gospodice Simoniči, naravno." Nik blago povija glavu u njenom pravcu. ,,Gospodice Simoniči." Lice joj je bezlično. Nik pokušava da pročita ncšto u njcnim oči-ma. ,,Hoćete li da nam se pridružite?" ,,Samo nakratko", odgovara Majcr i sve troje sedaju. ,,Daklc, gospodine Dejyis, šta vas dovodi u Sofiju?" ,,Posao za ambasadu. A vas?" ,,Turizam. Sofija je veoma lep grad." Nik ne misli tako, ali ne govori ništa. ,,Ipak, najbolje je ne vezati sc previśc za mcsto, čini mi se. Koliko e sećam, vi ste se opasno bili yezali za Bukurešt." Nik ne naseda na ovu provokaciju. ,,Putujcte u Istanbul?" ,,Na neko vreme." »Još turizma? Vidim, rat vam prija. Toliko putovanja."
Izveštačen osmeh. Majer uživa u ovom peckanju. ,,Bojim se da je Ov°ga puta u pitanju posao." ,,Ostajete dug o.' 107 ,,Nemam konkretne planove. Možda ćemo se yidati s vremena na yreme." Danijeli je ovaj razgovor neizmerno dosadan. Nik je bolno svcstan njenog prisustva i očajnički želi da budc nasamo s njom, da popričaju bar na nckoliko minuta. Ona vešto izbegava njegov poglcd. Krem čorba od školjki stiže i Majer ustaje. ,,Ometamo vas. Treba-lo bi da vas ostavimo da na miru večerate." Nik takode ustaje. ,,Her Majer. Gospodice Simoniči." ,,Prijatno", kažc ona i to jc jcdina reč koju jc tc vcčeri izgovonla. Majcr jc prati do njihovog stola na drugom kraju vagon-rcstorana. Danijela zauzima stolicu njemu okrenutu ledima. Nik posmatra kako razgovaraju, ona se grleno smeje i taj zvuk ga odmah vraća u slabo osve-tljen hol hotela Atina Palas. Dakle, još uvck je Majerova ljubavnica. Onc noći u prcdvorju rekla mu jc da je dobra glumica i Nik se pita da łi i sada glumi. Je li srcćna? Ncmoguće jc dokučiti. Ali Ijubomora je loše društvo za yečerom. Izgubio je apetit. Nik odguruje tanjir s netaknutom supom i odlučuje da se vrati u svoj kupe. Dok prolazi pored Majerovog stola, ne osvrće se da je pogleda. Nekada jc bio utrnuo od zadovoljstva; sada oseća samo akutnu prazninu tamo gdc jc nekada u njcgovom životu bilo ncšto važno. Nikada nije osećao prema ženi ovo što oseća prema Danijeli. Kao da je do sada živeo s pola snagc. Danijela pokušava da se usredsredi na ono śto joj Majer govori, ali u svojoj glavi prati Nika niz hodnik do njegovog kupea i pokušava sve da rnu objasni kako ne bi bio povreden. Majer joj priča o politici, fasci-niran sopstvenom upućenošću i opčinjen eminentnošću svoje zemlje u svetu, a samim tim, naravno i sebe samog. Neizmerno joj je dosadan. Sada joj objašnjava neobična svojstva kavaklidera, izvrsnog vina koje je naručio uz večeru. Medutim, sve o čemu Danijela može da mi-sli jeste činjenica da sc visoki Englez u tamnom odelu, tužnih plavih očiju i tamne talasaste kosc koja mu pada na čclo, na neki ncobjašnjiv način uselio u njeno srce. 30. Loslužitelj mu spušta krevet i odlazi. Nik skida odeću i gasi sve-tlo. Leži u mraku i posmatra kako ledena kiša dobuje po prozoru, pitajući se šta radi Džcnifer, kako su mu sinovi koji rastu u Engleskoj, daleko od njega.
Ipak; najyiše razmišlja o Danijeli koja spava samo nekoliko kupea dalje. Ubrzo pada u san, uljuljkan melanholičnim zviždukanjem pare, zveketom šina i škriputanjem drvenarije. U ranim jutarnjim časovima budi ga tiho kucanje na vratima. Oduvek lakog sna, Nik brzo ustaje iz kreveta i oblači svoj kućni mantil. ,,Ko je?" Bez odgovora. On vadi pištolj iz džepa sakoa koji visi na yratima i sklanja ga van vidokruga dok otvara vrata samo nekoliko centimetara. Odmah prepoznaje njen parfem. ,,Danijela?" Nik proverava hodnik sa obe strane. Prazan je osim poslužitelja koji drema u svojoj stolici. Danijcla se najcdnom lepi za njega i Ijubi ga sa strašću od kojc mu klecaju noge. Nik shvata da u desnoj ruci još uvek drži otkočen pištolj. Isuse. Brzo ga podvlači pod madrac. U mraku kupea ne može da joj vidi lice. ,,Sta radiš ovde?" ,,Morala sam da tc vidim nasamo." ,,A Majer?" ,,Rekla sam mu da ne mogu da spavam. Misli da sam u salonu." ,,Sta ako krene da te traži?" Usiljen i neočekivan osmeh. Neće me naći", odgovara ona. ,,Nije uvlači u krevet pored sebe. ,,Mislio sam da tc više nikada videti." ,,Kada je Zigi spakovao svoj kofer u Bukureštu, odlučio je da pove-dc i mene sa sobom. Kada sve poneseš sa sobom, onda ne moraš iste stvari da kupuješ svuda po svctu. Sitnicc poput četke za kosu, /.imske odećCj ljubavnice." ,,Šta radiš ovde?" ponovo pita Nik. ,,Došla sam da te upozorim", šapuće ona. ,,Da me upozoriš?" ,,Na stanici sam čula Majerov razgcwor s nemačkim pukovnikom. Yideli su te kada si ušao u voz i oficir mu je skrenuo pažnju na tcbc. Misle da si špijun. Rekao jc Zigiju da ćc te bugarska policija na granici skinuti s voza. Uhapsiće tc." Niku umalo da izleti: Ne bi se usudili. Ali ko zna šta je sve mo-guće na Balkanu. Evropa je poludela. Nekada je Englez mogao da se osloni na moć i reputaciju svoje zemlje i da bezbedno putuje po svetu, ali višc nc. Ukoliko ga uhapsc pre nego što stigne do granicc, onda će jednostavno nestati s lica zemlje. Izazvaće pometnju, organizovaće po-tragu za njim, a njega će u meduvremenu da smeste u neku bezbednu kuću u bugarskoj nedodiji, gde će da ga muče ne bi li izvukli imena svih njihovih obaveštajnih veza u Rumuniji i na Bliskom istoku.
Koža mu se ježi od straha pri samoj pomisli na tako nešto. Nik pali lampu pored krevcta. Uskoro će dva sata posle ponoći. Na granicu stižu za manje od sat vremena. ,,Zašto mi sve ovo pričaš?" ,,Kako to misliš zašto?" ,,Ne znam", iskreno uzvraća Nik. Je li to zbog toga što joj je spasao život pa sc oseća dužnom? Ili postoji neki drugi razlog? ,,Moram sada da idem", kaže ona. Naginje se da ga još jednom poljubi u usta. Uzima rnu ruku i spuš-ta je na svoje srce. Jedan trenutak je drži tu a onda je pušta i ustaje. ,,Cekaj", zaustavlja je on. ,,Trebaće mi tvoja pomoć." ,,Sta hoćeš da učinim?" ,,Poslužitelj je na kraju hodnika. Možeš li nakratko da mu skreneš pažnju?" ,,Prcpusti to meni." Poslednji žudan poljubac. ,,Vidimo se u Istanbulu", odgovara ona i s tim nedokučivim obećanjem nestaje. Nik ostavlja vrata odškrinuta, glcdajući kako Danijela budi slu-žitelja i nešto mu šapuće. Nikada nije saznao koji zadatak je dala toj budali, ali pravilo je da lepa žena uvek nade pomoć za svaku prokletu sitnicu koja joj padne na pamet, dok bi muškarac za tako nešto dobio samo beznadežno sleganje ramenima i džangrizavo odbijanje. Pospani poslužitelj jc prati niz hodnik i ubrzo nestaju u suscdnom vagonu. Nik već zna šta mu je činiti. 110 gr " • i;e oblači i spušta pištolj u džep. Naslepo seče prozorski okvir -'.žepn^n nožem i spušta ga u drugi džcp. Zatim otvara prozor. Ledeni •etar ga šiba po licu, dok iglice kiše natapaju jastuk na krevctu. Navla-rj svoj kaput i brzo proverava da li mu je pasoš u unutrašnjem džepu. Uz malo sreće, bugarska policija će misliti da je odleteo kroz pro-zor. Nik baca poslednji pogled po sobi. Zadovoljan nameštenom scenom, iskrada se u prazan hodnik. Dok otvara vrata vagon-restorana, metalna škripa točkova je zaglušujuća. Nik duboko uzdiše ispred staklenih vrata u predvorju, moleći se da niko nije budan u ovo doba noći. Prazno. Brzo prolazi pored kuhinje. Unutra čuje prepirku kuvara i njiho-vih pomoćnika koji već spremaju doručak. Sledeća vrata povezuju vagon-restoran sa prtljažnim vagonom. Vadi pištolj, ali ga ostavlja zakočenog. Nema nameru da ga koristi, osimjLi slučaju nužde. Čuvar spava. Glasno hrčc i pljuvačka mu curi niz bradu, kvascći mu rukav uniforme.
Da je ovo film i da je on Robert Kolman ili Erol Flin, verovatno bi drškom pištolja udario čuvara u glavu i čovek bi momentalno pao na pod. U stvarnom životu, Nik je dovoljno iskusan da zna da bi nakon ta-kvog udarca čovek glasno urliknuo ili bi se veoma razgnevio. Uzvratio bi mu mnogostruko jačim udarcem koji bi mu razbio glavu, ili bi ga na mestu ubio ili onesvestio nakon čega bi prestao da diše, ili bi se ugušio u sopstvenoj bljuvotini. Neće rizikovati s takvim stvarima kada je u pitanju siroti Francuz koji pošteno obavlja svoj dosadni posao, čovek koji verovatno ima ženu i decu. Yećina želczničkih radnika ne voli naciste. Uostalom, neki od njih su već na platnom spisku SlS-a. Cuvara budi klik kojim Nik otkočuje svoj pištolj nadomak njego-vog uha. Nik mu na francuskom kaže ono što želi da ovaj učini. Covek je pospan i počinje da drhti od straha, jedva uspevajući da ustanc. Nik ga iskreno žali. Cuvar skida svoju odeću i ostaje da stoji. U donjem vešu, on nije nirnalo prijatan prizor. Nik ga tera da otključa kola za prtljag i gura ga unutra. Ruke mu vezuje iza leda koristeći konopac koji je odsekao sa roletne u svom kupeu. Usta mu začepljujc komadom platna otkinutog sa crvene signalne zastave. 111 Završivši s njim, brzo skida svoju odeću. Yezani čuvar ga posma-tra razrogačenih očiju. Sigurno^misli da ću ga iskoristiti na bugarski način, nagada Nik s gadenjem. Cak bi i stari Etonac izabrao privlačniji izazov. Nik mu ponavlja da ncma nameru da ga povredi a zatim oblači njegovu uniformu. Nogavice su mu prekratke a pojas preširok. Prinu-den je da zakači kaiš na poslednjoj rupi kako mu ne bi spale s bokova. Cuvara ostavlja sklupčanog na podu pored kovčega s konzularnom arhi-vom. Po povratku u čuvarski kupc, Nik oseti da voz usporava. Granica samo što nije. • 31 N, Jik sedi na čuvarskom mestu i zuri u vrata vagon-restorana. Napolju, na peronu, čuju se pucnji. Srce mu jače kuca. Seća se Danije-linih reči: Vidimo se u Istanbulu. Zna da je suludo; čovek koji brine da će izgubiti ženu kada su mnogo veće šanse da izgubi sopstveni život mora da je pomalo lud. Kako je ono Maks rekao: Ljubav je božansko ludiło. Je li zaista tako? Je li zaljubljen u nju? Dlanovi mu se znojc i briše ih o pantalone od uniforme. Pištolj sklanja iz vida, spuštajući ga pod radni sto.
Neće ga odvesti, šta god da se desi. Smrt se lakše podnosi od mučenja. Zanima ga šta će Dženifer rcći ukoliko sc nc vrati. Kada su u pitanju njegovi sinovi, Nik se iskreno nada da će jednog dana biti ponosni na njega. Misli mu se vraćaju na Danijelu. Zatim na Dženifer. Zanima ga kako izgleda smrt i zašto blizak susret sa smrću tera čoveka da se ose-ća tako živim. Koncentriši se, Nik, razbistri glavu. Napolju, siva zavesa od kiše pokriva neku balkansku zabit. Ružni muškarci u drap uniformama mrko gledaju u obližnje mutno jezero, ali on je tražen i u opasnosti je i svet mu nikada nije izgledao blistavije. Nik mrzi ovaj prokleti rat, dok istovremeno želi da se nikada ne završi. Iz vagon-restorana dopire bat koraka. Dolaze. Trojica ih je, u prljavim smedim uniformama iskrzanih rukava i umrljanih okovratnika. Zarasli su u brade i brkovc; seljaci koji Pokušavaju da izglcdaju kao gcnerali. Jedan od njih mu nešto kaže na ^ugarskom i Nik mu odgovara, kao što bi to učinio pravi čuvar, na fran--iskom. Za trenutak se gledaju u prećutnoj konverzaciji. Od Danijele 113 je saznao da traže putnika po imenu Piter Boks, lažnog identiteta p0(j kojim putuje. Non, monsier, odgovara Nik, s dužnim poštovanjerti nijedan gospodin s takvim imenom niti bilo koji drugi nije pro.šao ovuda. Policajac sc grize za usnu, ncsiguran. Njcgovo oklevanje ubcduje Nika u to da će njegova igra možda i uspeti. Donekle opušten, on spuš-ta pištolj u zadnji džep od pantalona. Drugi policajac odguruje svog kolegu, ka prtljažnim kolima, ali Nik mu se isprečuje na tom putu. Policajac frustrirano uzdiše, streljajući Nika svojim crnim očima. Lice mu je na samo nckoliko ccntimetara od njegovog. Smrdi mu iz usta. Nik se pita šta sada da preduzme. 32. _L olicajac okleva. Stoje tako, licem u lice. Naposletku, na Nikovo veliko olakšanje, čovek uzmiče. Okreće se i izlazi iz vagona, mahnuvši ostaloj dvojici da ga prate. Nik se spušta na čuvarcvu stolicu jer mu noge nekontrolisano klecaju. Adrenalin. Voz se pokreće. Nik prilazi malom prozoru i gleda napolje. Pono-vo se zaustavljaju na turskoj granici, ali niko ne ulazi u prtljažna kola i konačno nastavljaju dalje. Bezbedan je. Oblači SYOJU odeću, prolazi kroz vagon-restoran; zatim kroz sa-lon, i ulazi u hodnik u kojem se nalazi njegov stari kupe. Dok izlazi iz
salona, poslužitelj ga zapanjeno glcda. Nik mu se osmehuje i želi mu dobro jutro. U njegovom kupeu je frigidno hladno. Prozor je još uvek otvoren. Brzo ga zatvara i osvrće se oko scbe. Bugarski policajci su istresli sadr-zaj njegovih kofera na pod. Više iz frustracije nego iz doslednosti. Nik počinje da skuplja svoju odeću i vraća je u svoj kofer. Krevet jc mokar od kiše. Nevažno, ionako u njemu neće spavati. Bar ne sada. ^Baca pogled kroz prozor. Noć je crna i u staklu vidi odraz mršavog ;a sa ,,vebli" pištoljem u ruci. Osluškuje ritam gvozdenih toćko-'a na šinama i priseća se Danijelinog poljupca. Priseća se i kako mu ie zapravo spasila život, kao i njenog obećanja na rastanku: Yidimo se 11 ! U osvit prve zore, njegov odraz u prozoru počinjc da bledi. Ubr-D nvata sebe kako zuri u hladno istanbulsko jutro. Prljavožute ruine zantijske prestonice promaljaju se iznad crnih čempresa. Voz prati nazubljene morske zidine. trenutak blesak svetionika osvetljava turobni tabernakul u sen-od gvozdenih šina. Dok voz tutnji pored Sulejmanovog harema i palate Topkapi, Nik vidi udubljenja u zidu koja su ada krasile glave sultanovih neprijatelja. 115 Istanbul bi mogao da liči na zapuštenu gradevinu ili na veliko istorijsko /,aveštanjc, zavisno od raspoloženja. Ovog jutra uliva mu naclu više nego opasnu emociju. Donaldson ga čeka na peronu stanice Sikreči. S njim jc Abrams koji je u meduvremenu prebačen u istanbulsku pasošku kontrolu. Odmah po izlasku iz voza, Nik ih odvodi u stranu i obaveštava ih o onome što sc dogodilo u vozu. ,,Najbolje da se što pre skloniš odavdc", zaključuje Donaldson ko-ji, na Nikovo razočarenje, nije ni iznenaden ni impresioniran njegovim begom. Poziva nosača da ponese njegov prtljag i Nik žuri ka izlazu. Već je u taksiju koji hita preko mosta Galata u pravcu Pera kada stanično osoblje otvara prtljažna kola i unutra zatičc čuvara koji se u donjcm vcšu krije iza velikog kovčega. Odmah počinje detaljna potra-ga za putnikom iz kupea B, ali bez uspeha. Za trcnutak ga vidi u masi putnika i nosača koji sc tiskaju na pero-nu pre nego što ncstane iza kapije: visoki Englez u krem odelu, upečatljiv i ponosan u moru onižih Turaka. Dok joj se gubi iz vida, Danijela oseća neprijatan ubod krivice. Život ume da bude tako surov. Majer jc grli oko struka. Danijela okreće glavu i uverljivo mu se smeška.
KoYČezi sa konzularnom arhivom su utovarcni u kamion i prebače-ni u konzulat gde iz jednog od njih izlazi voda bugarske seljačke stranke, donedavno šef pokreta otpora u svojoj zemlji, gladan i iznuren, ali u jednom komadu. Preživeo je putovanje zahvaljujući pomorandžama koje su ga održale u životu. Odmah mu serviraju bogat doručak i česti-taju na bcgu iz sigurnog zatočeništva i moguće smrti. Sažaljivi Abrams provodi pet sati u razgovoru s njim pre nego što mu konačno daje do-zvolu da se naspava. Zahtev turske policije da mu konzulat pošalje podatke o Englezu po imenu Piter Boks učtivo je odbijen. Konzul je pojasnio da ne pozna-je nikoga pod tim imenom. Slučaj jc brzo zataškan pod gomilom papirologijc u jednoj od kan celarija u Bejoglu, i više nikada nije pokrenut. 116 33. j\. .onzulat je organizovao privremen i smeštaj za Nika i ostatak bukureštanskog osoblja u hotelu Pera Pala s.Nik daje instrukcijc da se njegov kofer odnese u sobu. Konačno sam,. iziazi na balkon i pali ciga-retu. Ledeni vetar mu seče dah, yraćajući ga u život. Sumorna kiša uzburkava bosforsku v«odu, krijući ribarske brodi-će i trajekte u svojoj sivoj magli. Vetar je slan i dovoljno hladan da se uvuče u kosti. Prethodnih nedelja padao je sneg čiji ostaci liče na prljavu penu koja visi sa krovova kuća i gomila se u dnu oluka. Nik prelazi rukom preko lica; prijaćře mu brijanje. Dogadaji iz prošle noći najednom mu deluju nestvarno. Yidimo se u Istanbulu. Danijela je tamo negde. Zna da će je jponovo yideti. Istanbul nije jedan grad, nego tri: sta_ri Istanbul obuhvata saraj i konzervativni kvart čije džamije i haremi formiraju poznatu gradsku siluetu; s druge strane Zlatnog Roga nala^i se potpuno drugačiji svet barova, noćnih klubova i restorana oko trg a Taksim, evropskog kvarta °era; i na najdaljoj tački Bosfora nalazi se Skutari, u Aziji. Za Rimljane je bio Yizantija i kasnije Konstatinopolj gde je kralj Justinijan sagradio najveću crkvu Aja Sotfiju, remek-delo u kamenu K°je hiljadu i po godina kasnije još uvek do minira starim gradom. Nje-1 otomanski osvajači transformisali su_h grad i horizont je platio * sultanima ; pašama koji su tu nekacdaživeli. Yelika Sulejmanornija, Rustem i Bajazit dižu se visok_o iznad načičkanih kuća na strani Roga, dok otmena Kula pra vdc izrasta iz čempresa na gde su sultani nekada držali svoje h_areme. Ataturk je zaslužan za to što je grad ne koliko godina ranije prekrš-n. Medutim, za brojne stare evropske por-odicc ostao je Konstantino-1 sarno u najnovijim mapama je označ^nkao Istanbul.
117 a Nik se seća svog prvog dolaska iz pravca Konstance. Kada su izašl' iz mračnog utvrdenja Rumeli, grad je bio okupan svetlom. Sada kad dolazi iz Bukurešta grad je okovan zimom, strahom i ncmaštinom p0. put dvorišta nekog ukletog zatvora. Turska je uspcla da briljira tamo gde jc Rumunija omanula. Izbe-gla je rat, uprkos brojnim poku.šajima Londona i Berlina da je u niega uvuku. Hitlcr je želeo da od Turske napravi bazu odaklc bi nastavio irwaziju na Rusiju i Srednji istok, dok jc Britanija želela da joj Turska pornogne u proterivanju Nemaca s Balkana. Ipak, u poredenju s Rusi-ma, i Lav i Orao su žutokljunci u toj nczasitoj otomanskoj pohoti. U proteklom vcku uspcli su da kontrolišu Dardanele i da spreče ulaz u Mediteran. Rat im sada to onemogućava. Medutim, turski predsednik Inonu je dosad uspevao da se suzdr-ži i sačuva Tursku od propasti. Yeliki rat dvadeset godina ranije bio je katastrofalan za zemlju zbog čega jc učinio svc što je u njcgovoj moći da svoju zemlju nc uvuče u još jcdan. Ekonomija jc oslabljena i voj-ska je previše mala i nedovoljno opremljena da bi odbranila zemlju. Naoružanje je staro trideset godina, oklopne i vazdušne jedinice ne postoje, baš kao ni protiwazdušna odbrana. Priklanjanje saveznicima ili Nemcima moglo bi samo da ubrza katastrofu. Umesto toga, Inonu potpisuje prijateljski pakt sa svim velikim igračima i svojski sc trudi da im udovolji. Ali istanbulska neutralnost je od grada napravila magnet za očaj-ne izbeglice iz Bugarske, Grčke, Madarske, Jugoslavije i Rumunije. Ove izbeglice su povećale broj stanovnika za stotine hiljada duša, što je bilo otežavajuće breme zemlji koja već uveliko pati od gladi i siromaštva. Neutralnost pri tom privlači još jednu vrstu gradana. Poput Bukurešta, brojni strani agenti i špijuni sada operišu iz konzulata, restorana i hotela. JPo Nikovoj proceni, sedamnaest stranih obaveštajnih službi dclovalo je po njcgovom dolasku, pretvorivši grad u prikrivcno bojno polje gde otmeni maniri i učtiv govor skrivaju neke dublje motive. Nik pretpostavlja da je i on jedan od njih. Britanski konzulat nalazi se u velelepnoj viktorijanskoj gradevim na bulevaru Istiklal. Taj deo grada smatra se evropskim i datira iz pe~ rioda srednjeg vcka kada je Pera bio nascljen Italijanima. Za razlikt od starog grada, horizont je bezličan osim džinovske kule, prvobitnog utvrdenja koje je nekada korišćeno kao izvidnica a sada prvenstveno služi za postavljanje ogromnih neonskih reklama.
Mračne kaldrmisane ulice ovog kvarta udomljavaju banke, kanc£" larije i trgovačkc kuće. Čelične trole protcžu se čitavom dužinom bul* vara Istiklal koji je u Istanbulu nešto kao Oksford strit u Londonu. 118 sJji , Jže na posao u 9.30 i penje se zadnjim stepenicama na sprat
..Izrnedu nas se razvilo prijateljstvo. Nekoliko puta sam joj pomo-10 u Bukureštu." ..•^•aista?" iznenadeno će Donaldson. Nik se pita šta je Donaldsonu u glavi. Abrams spušta svoju šc čaja na tacnu i kaže: ,,Trebalo bi da je angažujemo kao potencijalno agenta. Informacije kojc nam je dostavila u Bukureštu pokazale su s prilično vrednim." ,,Mislite li da je to moguće, Dejyise?" pita Donaldson. Nik gleda kroz prozor u ravnc krovove i drvene kućice načičkane oko Roga. ,,Da, moguće je." ,,Možete li da jc kontaktiratc?" ,,Ne znam gde je." ,,Možda će ona kontaktirati vas", sluti Abrams. ,,Nadam se da hoće." Za trenutak u sobi \iada muk. Donaldson delujc pomalo uvredeno. ,,Dobro, obaveštavaj nas", naposletku kaže. Nikov prvi zadatak jc da ponovo uspostavi mrežu kontakata koju je počeo da gradi u Bukureštu. Njegov najefikasniji izvor nije bila samo Danijela Simoniči već i obični radnici na železnici. Kada je postalo jasno da će napustiti Bukurešt, počeo je da gradi mrežu u unutraš-njosti Rumunije. Na platnom spisku su mu već dvojica poslužitelja u kušet-kolima Orijent-Simplon ckspresa, kao i kočničar i kondukter koji redovno putuju turskim železnicama na relaciji SofijaBukurešt. Pošto je Turska ostala ncutralna, vozovi i dalje nesmetano putuju kroz sve okupirane prestonicc na Balkanu i železnički radnici nesmetano mogu da krijumčare novac i dokumenta preko svih granica. Za skuplja-nje informacija nisu im potrcbne radio-stanicc jer sc čcsto yraćaju u Istanbul gde svoje izveštaje predaju lično. Kočničar se pokazao vanredno snalažljivim. Oštrog oka i dobre memorije, uspeo je da sakupi redovne izveštaje o premcštanju nemac-kih trupa i spiskove potencijalnih meta za bombardovanje na podrucju Rumunije i Bugarske. Trenutno je njihov glavni cilj da predvide Hitlcrov sledeći potez na Balkanu. Hoće li krenuti na Rusiju ili na Tursku? Nc može da udafl na obe. Hoćc li pokoriti Grčku ili Jugoslaviju? Nik proučava beskrajne izveštaje, pokušavajući da sastavi neki mozaik koji je, čini mu se, ven ki kao univerzum. Uredništvo istanbulskog vodećeg dnevnog lista Kumharajet ne-ma nikakvih sumnji: Za Nemačku, odugovlačenje rata znači porazHitlerova prava meta je britanska imperija i zbog toga neće napada Tursku. Nik pretpostavlja da su to samo pusta nadanja predsednika l' nua. Britanska obaveštajna služba je izračunala da nemačka oranzi 120
, -,. l-,j trajala duže od četrdeset osam sati. Stanovnici Istan-i'1 o napuštaju grad. Vozovi i brodovi su poslednjih dana Abramsova predvidanja su loša. ,,Mesec dana, najviše", nagada on. Me trudi se da raspakuješ kofere. Uskoro brišemo i odavde." Gradom počinju da cvile sirene za vazdušnu opasnost koje Nika prekidaju u mislima. Još jedna vežba. Zvoni telefon. ,,Dejvis", javlja se Nik. ,,Ja sam", kaže ženski glas. ,,Danijela?" ^Moramo da se vidimo." ,,Je li sve u redu?" ,,Ne mogu sada da pričam. Askatlijan. Tačno u dva." I prekida vezu. Hotel Askatlijan je u krajnjem delu Istiklala, impresivno viktorijansko zdanje čija siava je odavno izbledela. Iz dotrajalog predvorja, Nik vidi konobare u nekada belim sakoima kako poslužuju šaku gosti-ju u prostranoj i slabo osvetljenoj trpezariji ukraśenoj stubovima i sli-kama u ramovima sa oljuštenom pozlatom. Hotel je mnogo poznatiji po bubašvabama u sobama nego po svom luksuzu. Nik otvara teška vrata od mahagonija koja vodc u bar. Za šankom naručuje dve votke sa vermutom i čeka. Danijela kasni petnaest minuta. Isprva je ne prepoznaje; nema šminku, samo naočari za sunce i zeleni svileni šal na glavi. Seda porcd njega. ,,Dakle. Uspeo si da pobegneš bugarskoj polici-ji", počinje ona. Nik za trenutak ostajc bez daha, kao i uvek u njenom prisustvu. Meizmerno želi da je uzme u naručje. ,,Gde jc Majer?" ,,Otišao je nekud poslom." Danijela ga gleda iznad sunčanih naoTa^neophodnog mada pomalo ekstravagantnog pomagala. U baru je nlicno mračno uprkos žutim sunčevim zracima koji se probijaju kroz roreze izbledelih svilenih zavesa. ,,Na granici si napravio priličnu poetnju. Policija se rastrčala po hodnicima, upadajući u kupee nasilno Uz dreku. Pričalo se da je neko iskočio iz voza." ..Sta je Majer na to rekao?" i.Zigi nije ništa komentarisao. Nikada ne znam šta mu je u glavi." ..Nije posumnjao u to da imaš bilo kakve veze s tim?" Uanijela ga preneraženo gleda. ,,Zašto bi tako nešto pomislio?" d k n^u Je neP°Jmljiv° da Majer ikada posumnja u nju. Zar je toliko 3bra lažljiyica? 121 ,,2naš, sve dok nismo stigli u Istanbul nisam bila sigurna u to da si dobro. Veoma si snalažljiv." Srećan je što brinc za njega i laska mu što ga smatra snalažljivirn. ,,Hvala ti." Danijela uzima gutljaj votka-vermuta. ,,Je li i tvoja žena u Istanbulu?" ,,Nije. Yratila se u Englesku."
Danijela spušta svoju malu bledu ruku na njegovu, gestom neizmerne nežnosti i intimnosti koji ga za trenutak sprečava da bilo śta izusti. Medu njima vlada duga, bolna tišina. Cak i sada, sa naočarirna na licu i šalom na glavi, ona izgleda predivno. Nik je svestan toga da bi je želeo i kada bi biia obučena samo u džak. ,,Dakle, još uvek si Majerova ljubavnica?" konstatuje on. ,,Tretira me dovoljno dobro." ,,Ali zar nc mrziš te Ijude? Strpali su ti oca u zatvor, uzcli su ti kuću i uništili porodični posao." ,,Mržnja prema Majeru ne menja ono što se dogodilo s mojim životom i s Bukureštom. Uostalom, Zigi mi je pomogao da izbavim oca. Bio je tako dobar prcma meni." ,,Hoće li biti dobar i kada sazna da si bila ovde?" ,,On mi jc rckao da dodcm." Niku jc potrebno nekoliko sekundi da shvati značenje njenih reči. Nakon ove spoznaje, nameće se sasvim logično pitanje zašto odmah u to nije posumnjao. ,,Hoće da me zavedeš i da špijuniraš za njega." ,,On ne zna da smo se videli u tvom kupeu." ,,Zašto mi to govoriš?" ,,Znaš da nije biznłsmen. Ne zapravo." Nik klima glavom. ,,Ne, on je abverovski pukoynik", ravno nastavlja ona. A zatim dodaje nešto iskrenijim tonom: ,,Sto znači da umesto toga mogu da špi-juniram za tebe." Blagi bože. Nešto slično mu je palo na pamet kada je Donaldson prvi put izneo predlog. Ne samo što bi to bio inteligentan zaplet nego bi mu to dalo pravi razlog i mogućnost da je ponovo vidi. I sada mu to sama predlaže. ,,Opasno je", upozorava je Nik. ,,Pitao si me mrzim li fašiste. Mržnja prema Majeru neće isterati Nemce iz moje zemlje. Ali pomaganje tebi, to je nešto što mogu da učinim za sve one koji su stradali u ovom ratu, zar ne?" ,,Zašto želi da me špijuniraš?" ,,Misli da radiš za britansku obavcštajnu službu." Jedan trenutak se samo gledaju. 122 Uincsto toga, hoćeš da špijuniraš za nas?" Ona klima glavom. ,,Kako?" » Ostavlja papire svuda oko sebe. Yidela sam ih. Zvanične papire. ,,Znaš nemački?" Naravno. Ali mogu da ti ih prepišem." ,,Ne. Nabavićcmo ti fotoaparat." ,,Ostaviću to tebi. Moraš da mi kažcš kako se to radi. Zapamti, mora da izgleda kao da tc zaista špijuniram i zato mi daj nešto da mu
serviram." Danijela iskapljuje svoje piće. ,,Sada moram da krencm. Yidimo se uskoro." Naginje se i Ijubi ga u obraz, ostavljajući ga da žudi za ukusom njenih usana i slatkim mirisom njenog parfema. Šanker ga strcija očima. Srcćno britansko kopilc, verovatno misli. Kada bi samo znao, razmišlja Nik. Ovde se igra opasna igra. I ni-sam siguran u to da li znam sva pravila. 123 34. -Lsragi Nik, Kako 51? Sta/ńo misiim na tebe i pitam se da li si dobro. Engleska je ueoma turobna. Priča se o inuaziji, i svi muškarci nesposobni za vojsku nalaze se u rezerunim snagama dobrovoljaca i paradiraju po ulicama sa puškama iz Prvog svetskog rata. Pridružio im se čak i ujka Ernest iako je bio previše star za prošli rat. Misiim da Nemci neće imati nikakve šanse ukoliko se iskrcaju ovde ~ umreće od smeha. Ne bi prepoznao suoje sinove, tako su porasli. Džejms je viši od mene i škola mu odlično ide. Ričard je postao prilično studiozan dečak i pomalo stidljiv. Sigurna sam da će ga to proći. Sirene za vazdušnu opasnost se oglašauaju svake noći. Kud god da kreneš, uidiš mšeuine od bombardovanja. Imamo samo naše sklonište u zadnjem di'orištu, i kada se oglase sirene, sumanuto trčimo i spnštamo se dole. Unutm postoji plinska lampa tako da možemo da čitamo i igramo igre. Prilično je udobno. Dečaci misle da je sve ovo jedna velika pustolouina. Džejms bi hteo da rat potraje dovoljno dugo da on poraste i postane pilot. Dragi, čiwaj se. Molim te piši kad nzmogneš. Dźenifer. Dvc noći kasnije ponovo sc nalazc u Askatlijanu, Danijcla opct kasni. Nik je nervozno čeka za šankom, osećajućł mučninu u stomaku pri samoj pomisli na to da možda neće doći. Konačno se pojavljuje sa šalom i u dugom kaputu koji nikada ne skida. U baru je hladno kao u grobnici. Nik je vodi do stola u uglu i predajc joj poklon u kutiji umotanoj u šareni papir. Skida poklopac i pokazuje joj lokum i ostale slatkiše. ,,Fotoaparat je u duplom dnu od kutije", pojašnjava on. ,,Ukoliko p°~ 124 surnij,:1 u to šta je u kutiji, možeš da mu pokažeš i tako ga uveriš da je puna pravih slatkiša." ^Zašto hi posumnjao?" Nik sleže ramenima. Još uvek mu nije sasvim jasan njen odnos s Majerom. Jedan deo njegovog bića izgara od želje da akcija otpočne, M16 profesionalac koji želi da zna tajne jednog od najvcćih abverov-
skih agenata na Balkanu. Medutim, onaj drugi deo ne želi da izloži Danijelu suvišnoj opasnosti. Kada ju jc prvi put ugledao, onc noći u Bukureštu, nijc mogao ni da sanja da ćc jc iskoristiti na ovakav način. ,,Znaš li kako se koristi fotoaparat?" pita Nik. ,,Naučiću." ,,Moraš da paziš na udaljenost. Zbog fokusa." Danijela nestrpljivo klima glavom. Nik oseća da ga ne sluša. Ruka kojom podiže svoju čašu sa votka-vermutom vidno podrhtava. Neko vreme ga ćutke gleda iznad čaše, kao da žcli očima da mu prcnesc ne-ku skrivenu poruku. Izraz na njenom licu je skoro životinjski. ,,Ti si najlepša žena koju sam ikada video", čuje on sebe kako govori. ,,Kada sam s tobom, ne mogu da mislim ni na šta drugo." ,,Nisam ono što misliš", upozorava ga ona. ,,Baš me briga", odgovara Nik. ,,Hoću samo da ostaneš." Danijela se naginje bliže tako da može da oseti njen vreli dah na svom obrazu. ,,Da"; šapućc ona. Nik je uzima za ruku i izvodi iz bara. Danijcla stoji ledima okrenuta prema njemu, zagledana kroz prozoru nebo bez oblačka. Vapaj mujezina koji vernike poziva na vcčernju molitvu valja se preko krovova drevnog grada. Iza nje je grandiozna silueta Sulejmanove džamije s druge strane Roga. Veče pada na grad. Danijela dugo stoji tako i okrcćc se tek kada oseti njegoy nežan dodir na svom ramenu. Nik vidi trag jedne suze na njenom obrazu. ,,Ne znam smem li ovo da učinim", kaže ona. Nik joj uzima lice u dlanovc i Ijubi joj usnc. Lako i nežno. Alahu akbar, alahu akbar. Bog je veliki, bog je veliki, teče moli-tva. Nik joj rukom miluje obraz, ali je ona grabi obema rukama i Ijubi mu prste. Iznenadcn je i zbunjcn suzama u njenim očima. Nik nc razume zašto Danijela plače. Ovo nije nimalo pogrešno, bar ne njemu. ,,Ne plači", šapuće on. Nik počinje da otkopčava dugmiće na njenoj haljini, ne skidajući pogled s njenog lica. Gornji deo haljinc joj skida preko ramena i spušta dlanove na njenc čvrste dojke. Danijela drhti od njegovog dodira. Nik spušta glavu i Ijubi je duž linije vrata. ,,Molim te", preklinje Danijela. Udiše njen miris, svilenkastu mekoću njene kože. Ljubi je opet, osećajući kako joj se telo zateže kao struna pod njegovim dodirom. Danijela jcči dok njcgov jezik kruži oko njenih bradavica., Uzdah sc pretvara u jccaj, jecaj u suze, a onda počinje neutcšno da plače. Sklupčava se pod njim i Nik je podiže u svojc naručje. ,,Danijela", šapuće on.
Ne može da mu kaže koliko je umorna od muškog iskorišćavanja, koliko se sarna sebi gadi zbog nebrojenih noći u kojima se podavala bezličnim muškarcima za goli život i malo dobrote. I sada kada je s muškarcem prema kojem zaista nešto oseća, ona ne rnože da mu po-kloni^ono što jc dala svirna ostalima. Zeli samo da je zagrli. Sto on i čini. Nik je spušta na krevet i pušta je da se sklupča uz njcga. Ljubi joj čelo i miluje joj kosu, puštajući je da se isplače i razmišljajući o ovoj prelepoj i zagonetnoj ženi koja je ušla u njegov život i preti da ga okrene naopačke. Danijela otvara oči. ,,Izvini." ,,U redu je. Molim te. Ostani ovde još malo." ,,Razočarala sam te." Nik sklanja zalutali pramen kose s njenog lica. ,,U rcdu jc. Ne moramo ako ti nc želiš." Danijela ga Ijubi, lice joj je lepljivo od osušenih suza. Trcnutak delujc nestvarno. ,,Dušo", šapuće ona. ,,Dušo." Nik udiše miris njene kose, miris druge žcne, osećajući kako joj srcc udara u grlu dok joj Ijubi vrat. Nežnost koju oseća je silnija ncgo što je ikada mogao da zamisli. Danijcla uzima njegovo lice u svojc dłanove i pušta ga da je Ijubi. Ali ne zatvara oči. Ne vode ljubav u mraku kao što je to činio čitavog svog života kao oženjen čovek. Oči su mu prikovane za njene i upravo ta intimnost ga šokira i iznenaduje više od neobičnosti njenog mirisa i nepoznatih obli-na mekog tela koje oseća ispod sebe. Sta je učinio sa svojim životom kada je propustio ovakav osećaj? Ono što ga najviše poražava jeste nežnost. Nik joj šapuće da jc lepa i ona uzdišc i smeška mu se kao da su ljubavnici odvajkada. Dani126 ie!a uranja prste u njegovu kosu, i dok ulazi u nju, njen pogled ostaje vikov;i.. za njegovo lice. Nik ostaje u tom položaju skoro čitavu več-ńost, ne pomerajući se, jcr ga seta i žaljenje u njcnim očima duboko pogadaju. Nije se pripremio za njenu slatkoću. Očajnički ju je želeo i zato je sada uzima nežno i sporo dok mu ona šapuće nešto na svom jeziku, reči koje ne razume, ali u njenom glasu prepoznaje čežnju. Nije očekivao da će mu se toliko predati. Strpljivje i kada nailazi njen trcnutak; on oscća kako mu noktima razdire kožu na ledima i počinje da plače. Danijela zadržava dah i dugo ostaju u tom položaju. Nik je gleda u oči i ona mu uzvraća čežnjivim pogledom, čekajući. Tela jedva da im se pomiču, sve dok čekanje ne postane neizdrživo, a onda čekaju još. Konačno, u skoro neprimetnom pokretu njenih bokova, Nik pada
u trans. Ne skida pogled s njenih očiju u kojima čita slatku zatečenost, kao da tako nešto nikada do sada nije doživela. Trenutak krivice ukraden od bogova. Ona je ljubavnica drugog čoveka; on je muž druge žene. Danijela ustajc iz krcveta i sa poda skuplja svoju odeću. Nik ćut-ke posmatra kako se sprema da ode, podsećajući sebe na to da je ovo samo trenutak ludila, avantura i ništa više. Ali iako se jednim delom udaljio od nje, neki drugi glas ga pita da li bi mogao da je ubedi da ostane još malo. „1; šta sad?" pita Nik. Ima osećaj kao da je progutao kamen. ,,Učiniću sve što mogu. Ne očekuj ništa odmah. Moraću da sače-kam pravu priliku." ,,Nisam mislio na fotoaparat. Mislio sam na nas." Danijela se okreće i setno se osmehuje. ,,Videćemo se opet, uskoro." ,,Kako mogu da te kontaktiram?" Jedan trenutak ona ćutke oblači čarape. ,,Ne možeš. Zvaću ja te-be." Sledećeg trenutka ustaje i poravnava svoju haljinu. Zatim se naginje da ga poljubi. Bez pozdrava izlazi napolje. Nik podiže svoju košulju sa poda. Miriše na nju. Već mu nedostaje. Danijela hvata taksi ispred hotela na bulevaru Istiklal i ulazi u njega. Ovo je pogrcšno, sve je pogrešno, ovo nije ono što želi. Iz ovoga ne može da izade ništa dobro. 127 Zivot joj se toliko smućio da ponekad želi da skoči s mosta Gala-ta. Preživela je, a možda su pravi srećnici samo Lcvi i ostali pokojnici zato što što je za njih sve gotovo i više ne moraju da se borc sa ovirn ogavnim životom. Medutim, tu jc Nik; stvari koje joj govori su čudesne, stvari kojc je oduvek želela da čuje. Konačno je pronašla muškarca koji je voli i ko-ji od nje želi više od seksa za jednu noć, ali možda je došao prekasno. 35. N, 128 ik se ubrzo seli u otomansku kućicu nadomak velike Sulejma-nove džamije. Ovde ima terasu s poglcdom na Zlatni rog. Blizu je i pijaca, smeštena izmcdu bučnih dvorišta i uskih, kaldrmisanih ulica nad kojima sc nadvijaju drvcne kuće, urušenc, memljive i skoro crne od dotrajalosti. Njegova kuća je sva u tamnom mahagoniju i miriše na jak turski duvan u kojem je uživao prethodni stanar. Drveni podovi su pokriveni grimiznim prostirkama i na zidovima vise svileni ćilimi. Puna je skrive-nih niša i loda u kojima se gnezde mačke ostalih stanara, pronalazeći sunce uvek u pravom trenutku. Iza kuće je mali
ružičnjak s jednim Ju-dinim drvetom. Legenda kaže da se Juda obesio na tom drvetu nakon što je prodao Hrista za trideset srebrnjaka. Još jcdan jadnik koji nije mogao da živi s posledicama dela koja su u odredenom trenutku delovala kao dobra ideja. Vrt je okružen yisokim bedemom od cigala. Nik čeka na zadnjoj kapiji, gledajući u svoj sat; prošlo je deset sati. Sklanja se u senku. Yečeras nema zvczda, rominja dosadna kiša, dok on nestrpljivo šetka u tami tajnovitog vrta. Iz aleje dopire odjek njenih potpetica. Nik otključava baštenska vrata i propušta je unutra. Zajedno ulaze u njegovu radnu sobu na čijem stolu je ostavio upaIjenu lampu. Uzima njen kaput i kači ga na čiviluk. Kada se okrene, ona mu pruža ruku i otvara dlan. Na njemu je rolna filma. Nik ga ćutkc uzima. ,,Sačekaj ovde", kaže joj. ,,Hoćeš nešto da popiješ?" Danijela odmahuje glavom, seda na stolicu i prekršta noge; uši rnu para jedva čujno šuškanje njenih svilenih čarapa. Majer se svojski brine o njoj. Nik silazi u podrum od kojeg je jcdan od konzularnih službenika napravio privremenu mračnu komoru. Ime mu je Sanderson i odmah se baca na razvijanje filma pod crvenom sijalicom. 129 U pitanju je dvostruka igra. Danijela mu je rekla da joj Majer p!a-ća za informacije koje rnu donosi. Ali nije mu bilo ni na kraj pametj da to čini za novac. Desetak minuta kasnije, Sanderson otvara prvi kanister, spušta kalem u lavabo napunjcn vodom, a zatim u posudu s fiksatorom. Mrtva igra je to. Danijela je ta koja će platiti ukoliko nešto krene naopako. Nik se kaje što ju je nagovorio na sve ovo. Šta ako je Majer raskrinka? Sanderson pričvršćuje jedan kraj filma za projektor. Nik bi mogao da napravi zapisnik o ncgativima. Srce mu ubrzano kuca. Iskusni fotograf spušta beli papir u posudu sa rastvorom a zatim ga kači na konopac za sušenje, osvetljen sijalicom od 100 vati. Nik prinosi lupu vlažnom papiru i čita reči ispisane na nemačkom: STROGO POYERLJIYO. IZ ŠTABA ABYERA U BERLINU ZA FON PAPENA U ANKARI. ,,Završi i ostale", kaže on Sandcrsonu i zadnjim stepenicama se vraća u svoju radnu sobu. Danijela sedi u fotelji pored prozora, preko puta radnog stola. Oči su joj sklopljene. Niku se isprva čini da spava, ali ona okreće glavu i smeška mu se. ,,Kako si uspela ovo da izvedeš?" pita on. ,,Kada čovek skine pantalone, ponekad u njima ostavi ključeve."
,,Ukrala si mu ključeve?" ,,Ostavio je pantalone svom sobaru da ih odnese u vešernicu. Kłjučevi su bili u džepu." ,,Otkriće." ,,Nećc. Yerujc mi. Misli da špijuniram tebe. A i nemaran je." ,,A ključevi?" ,,Otišao je na sastanak i za to vreme sam otvorila sef i fotografisa-la sve papirc koje sam tamo našla. Zatim sam vratila papire u sef onako kako sam ih našla i ubacila ključeve u pantalone. Bilo je lako." Zvuči kao da vcruje u svoje sposobnosti. Ali svi su samouvereni dok stvari ne krenu nizbrdo. ,,Shvatam." ,,Je li to sve? Słwatam?" ,,Sve me ovo nervira." ,,Sam si to tražio od mene." ,,Da, znam." ,,Jesi li naśao nešto što bi moglo da bude važno?" i iO ,,Možda." Danijola ustaje i oči sujoj vlažne. ,,Ne očekuje me pre ponoći." ,,0staćcšf7" šapatom pita Nik. ,,Da", odgovara ona. ,,Naravno." Negde pre ponoći, Nik je prati kroz vrt. Srcbrni mesec se pomalja zrnedu krovova dok hladan vetar šuška u lišću Judinog drveta. ,,Čuvaj se", šapuće on, ali ona je već izašla iz vrta. Za trenutak njen parfem lebdi u vazduhu pre nego što ga odnese vctar. Nikzaključava vrata i vraća se na posao. Majer sedi u krevetu i čeka je da se vrati. Sobu os\'etljava samo lampa pored njegovog uzglavlja. Danijela ulazi unutra i ori diže glavu sa novina koje čita. Ne govori joj ništa i tišina joj pada neizmerno teš-ko. Bez reči počinje da se skida. On je posmatra. Nekada joj ovo telo lije značilo ništa, bilo je to samo telo. Sada se oseća uprljano jer se na njernu redaju muškarci. Pedantno slaže haljinu na stolicu, osećajući njegov poglcd na se,,Mislila sam da ćeš spavati." ,,0dlučio sam da te sačekam." Kroz prozor se vide svetla starog grada, s druge strane Roga. Danijela se pita koje svetlo je njcgovo jer pretpostavlja da radi. Zašto on sa-da nije ovde? Ona je za njega samo prolazna avantura. Yratiće sc svojoj ženi u Englesku odmah po završetku rata. Rekao joj je da se čuva iako od nje očekuje da špijunira za njega, izlažući se tako yelikoj opasnosti. Želela bi da veruje u to da je voli, ali zna da nije tako. 2na da svi oni vole samo iluziju nje i da je niko od njih istinski ne poznaje.
U tome je boljka vclikih glumica: sve ih očaraš svojim šarmom i šrninkom, ali na kraju ne možcš da veruješ da tc iko od njih istinski voli. Kako bi mogli? Ni sama više ne zna šta se krije u njenoj duši. Niti sebe više prepoznaje. Saživela se sa glumom. Danijela oseća dubok bol u grudima dok se okrcće od prozora, skida donji veš i brzo ulazi u krevet. Majer spušta svoje novine i gasi svetlo. Pušta ga da je zagrli, pokušavajući da se opusti dok oseća njegov ukrućeni penis na svojoj butini. ca mu miluje njenu dojku. Danijela pokušava da sc preda njegovom •iobičajenom ritmu i dobro poznatom ukusu i mirisu čoveka na sebi. 131 Ali u sebi otkriva samo očaj. ,,Libling, žclim te", dahćc Majer. ,,Zclim i ja tebe", odgovara ona. Danijela zna da je suva i ne želi njegov ud u sebi. Yečeras će joj klasičan snošaj teško pasti. Umcsto da očajava, počinjc da mu Ijubi grudi, zatim stomak, znak namcre. Njegova ruka na njcnoj glavi je ohrabruje. Uzima ga u usta i čuje kako starac stenje. Ispunjava jc talas olakšanja jer ćc ovo možda biti svc što će noćas želeti od nje. Kakva sam ja glumica, razmišlja ona. Pitam se hoću li ikada uspe-ti da upoznam sebe, ko sam zaista. Ili bar ko je žena koju glumim. 1i 36 N, iarednog jutra, s dvadeset šest razvijenih negativa u smedoj koverti pod miškom, Nik kuca na vrata Abramsove kancelarije. Nije se obrijao i skoro da nijc ni spavao. Abrams ga gleda s blagim neodobravanjem. ,,Dejvise. Izgledaš užasno. Sta sc desilo?" ,,Nešto što hoću da vidite." Nik spušta koverat na radni sto. Abrams ga smrknuto uzima. Siri sjajne crno-bele fotografije po stolu i proučava ih. Nik mu do-iaje lupu. Abrams dugo ćuti, studirajući svaku ponaosob. ,,Neke su rutinska prepiska izmeclu Berlina i Istanbula", kaže Nik. ,,Ali postoje primerci dve strogo poverljive depcše od Kanarisa upu-ćene Fon Papenu u Ankari. Narediću da se precizno prevedu, ali ova jedna liči na detaljan plan nemačkih snaga na tlu Bugarske. A ova je od Fon Papena i opisuje njegove napore da prisili Ankaru da pusti vojne savetnike u zemlju." Nik zatim uzima sledeću fotografiju. ,,Ovo je ime turskog državljanina u Ministarstvu odbrane koji Abver snabdeva po-verljivim informacijama iz ministarstva."
Abrams sc zavaljuje u svojoj stolici i Nik za trenutak posmatra njegov aristokratski profil. ,,Vrlo impresivno. Kako si došao do ovog materijala?" ,,Danijela Simoniči. Bili ste u pravu. Zlata je yredna." ,,Trebaće joj malo obuke. Neke od fotografija su mutne." Nik obuzdava bcs. Danijcla sc izložila užasnom riziku da bi ovo snimila i Abramsov prvi instinkt je žaljcnjc što nc može sve da ih pro-cita. ,,Nije loše /,° prvi pokušaj, priznaćete." ,,Gde ih je uopšte našla?" ,,Ukrala ih je iz Majerovog sefa." Abrams dugo ćuti, razmišljajući o ovomc. Naposletku pažnju usredsreduje na fotografijc rašircne po svom radnom stolu. ,,Trcbalo 31 tvom novom agentu da damo šifrovano ime." ,,Razmišljao sam o tome. Kako vam se svida Trojan?" 133 Abrams nekoliko sekundi razmatra njegov predlog. Kao istoriča-ru, s počasnom diplomom Oksfordskog univcrziteta, delujc mu porna-lo očigledno. ,,Trojanski konj. Nagrada koju Majer unosi u svoju kuću ne znajući da je u njcmu neprijatelj. Vrlo dobro, Dejvise." Abrams klima glavom. ,,Prctpostavljam da si celu noć bio budan i možda bi sada mogao da sc javiš vojnom atašeu i odeš kući da se obriješ i okupaš." ,,Razumem, gospodine", odgovara Nik i ustaje da krene. „1 Dejvi.se", prekida ga Abrams. ,,Da, gospodine?" ,,Čuvaj se", upozorava ga Abrams i za trenutak njegovo lice poprima crtc istinske humanosti. 37. U svakom vrtu raste Judino drvo i s proleća su groblja oko Ska-darskog jezera sa azijske strane crvena od cvetova na podlozi od crnih čemprcsa. Trešnje preplavljuju pijace a gundelji krošnje drveća. Beograd i Atina su pali poci nemačku vlast. Negde u isto vreme, jedne strašne noći u maju, Luftvafe je u roku od nekoliko sati bacio na stoti-ne zapaljivih bombi na London. Dok je Nik kupovao dinje, kajsije i breskve na obližnjoj pijaci, Nemci su otpočeli veliku iiwaziju na Rusiju. Zahvaljujući nafti sa Plo-estija, oklopne jedinice su pregazile Minsk. Nik se setio Bendiksa i ka-ko je svaki njihov pokušaj da zatvorc naftna polja sprečio neki bezlični birokrata iz Yajthola. Jesen je donela srnokve i grožde i učtiva ćaskanja na koktel zabavama u Peri uz školjke, kavijar i jastoge. U Staljingradu se za to vreme umiralo od gladi. Dok je 1941. godina odmicala i kiša spirala prłjavštinu sa obala Zlatnog roga, daleko, na drugoj strani sveta, Japanci su napali Perl
Harbor i konačno uvukli Amerikance u rat koji se proširio na ostatak sveta. Devetnaest brodova američke mornarice potopljeno je tog decembarskog jutra. Medutim, sudbina yelikog zardalog broda po imenu Struma, okupirala je Nika te sive zime. 134 i (5 38. 1 >ik korača predvorjem hotela Pera Palas i penje se mermernim stepenicama u hol. Yazduh vonja na cigarete i prošlost, neobičnu me-šavinu Orijenta i viktorijanstva, crvenog brokata i mahagonija u kombi-naciji s visokim i zasvodenim prozorima u meduspratu. Maksa pronalazi za šankom gde pije džin-tonik i opasno se Ijulja na jednoj od visokih stolica. Otkad je napustio Bukurešt, nije se otreznio. Zimska depresija i susret s mladim legionarima dokrajčili su mu živce. Maks sada izveštava za Rojters iz Istanbula. Medutim, nekako se promenio. Razlika jc jedva primetna i samo njegovi najbliži prijatelji mogu da uoče scnku u njegovom pogledu i neznatno drhtanje ruku. ,,Ličiš na smrt", kažc mu Nik umesto pozdrava. ,,Sta tc je sad snašlo, druže?" ,,Samo sam umoran." ,,Ako ti tako kažeš. Piće?" ,,Sto da ne?" Maks naručuje još dva džin-tonika. ,,Jesi li čuo za brod koji sutra pristaje ovde? Struma, iz Konstance. Neka stara kanta dupke puna jevrejskih izbcglica kojc niko ncćc. Opct Stari Mornar. Ili Stari Jesa u ovom slučaju", kaže Maks kroz suvi osmeh. Stari dobri Maks. Bez trunke samilosti prema bilo kome. ,,Ovde ne možemo više ništa da učinimo." ,,Naravno da ne. Britanci smo. Ne činimo usluge drugim narooi-ma, protivno je našoj religiji." ,,Hoćeš nešto da mi kažeš, Makse?" iritirano pita Nik. ,,Jesi li čuo šta sc priča, matori? O tome šta se dogada u našoj st roj postojbini? Nikad nisam volco Cigane i Jevreje, ne mo'š im verov ti, ali čuo sam da Nemci u stočne kamione utovaraju hiljade koje po. toga nestaju bez traga. Masakriraju ih u Kiševu. Lično si se uverio u na šta su zelenokošuljaši sve spremni." Nik je već čuo za masakr u Kiševu i masovne deportacije Je^r . i Cigana iz Besarabije i Bukovine. Yajtholu jc poslao bczbroj izves o tome. Još uvek nije dobio odgovor na tu temu. c ' e priča u konzulatu, družc? Hoće li Svabe sledeće ne-j (; pre< pnkomostaGalata7" " Znam koliko i ti."
"]Vla daj. Nagovesti mi. Neću da štampam. Majke mi." "NE znamo, Makse. Eto, to je prava istina. Sumnjam da i sam Hi-1 r zna koji mu je sledeći korak. Ali neće napasti Tursku dok god ima Rusiju u rukama." Maks iskapljuje svoje piće i naručuje sledeće. ,,Ponekad sanjam košmare u kojima Luftvafe bombardujc Istanbul. Ovc drvenc kuće bi gorele nedelju dana. Plamcn bi sc vidco u Diseldorfu." Nik je i sam imao iste noćne more. Okreće glavu i u jednom od stubova optočenih ogledalima vidi Turčina u smedem odelu koji puši i pije rakiju, praveći se da čita Kumharajet. Prate ga. Ne sumnja da je za to angažovan Emnijet, turska obaveštajna služba. ,,Znaš koga sam video pre ncki dan?" vcdrije ćc Maks. Po njegovom izrazu lica Nik možc da zaključi na šta cilja. ,,Onog Majera. Sećaš ga se? S tobom sam proveo dva najduža sata u svom životu, pokušavajući da izbavim njegovu ljubavnicu iz sigurne smrti." ,,U Istanbulu je?" tobože čudi se Nik. ,,Šta li taj radi ovde? Pitam se jc li sa sobom poveo onu lepoti-cu?" ,,Nemam pojma." Maks mu se suvo smeška, naginjući se bliže. ,,Cuvaj se, ortak. Nemoj opet da napraviš istu grešku." ,,Ne znam o čemu pričaš", hladno odgovara Nik i menja temu. Abrams sedi na zadnjem sedištu ,,bentlija" i s prezirom na licu 'osrnatra gužvu na dokovima Emononua. Prozori automobila su podig-Ki, ali njegov nos je nabran zbog ribljeg vonja koji se širi obalom. Nik poznaje Abramsa duže od dve godine i još uvek nije siguran u o sta da misli o njemu. Ekscentrik koji sc nikada ne smeje niti Ijuti. 1 'judi ga smatraju bezdušnim, ali Nik se sada pita koliko dobro su •> Procenili. Abrams pokazujc strast samo prema idejama i filozofiji. le zapanjen koliko je takav čovek u stanju da voli Ijudski rod; meltirn, činjenica je da ne voli mnogo Ijude. »Dakle, stigli su", mrmlja Abrams. čtruma je ukotvljena s druge strane pristaništa za trajekt Trofan, 1 rnctara od obalc na azijskoj strani. Nik i Abrams izlaze iz kola aze keju s kojeg se pruža bolji pogled na zaliv. Jutarnji vazduh je 137 dovoljno hladan da se Niku ledi dah. Galebovi glasno krešte, kružeći iznad njihovih glava. Miris rdavog, prenakrcanog broda dopire s dokova. Camci i bro-dići turske mornarice vrve oko njega, vojnici patroliraju obalom za slučaj da neko od izbeglica pokuša da prepliva do obale. Turski živalj se masovno okupio da isprati ovaj dogadaj, ali na njihcwim licima nerna samilosti. Tamo na brodu su Jevreji koji nisu dobrodošli u Turskoj.
Struma je tri dana ranije isplovila iz Konstance, prepuna jevrej-skih izbeglica iz Rumunije. Ńa ulazu u Bosfor otkazao jc motor i struja je počela da nosi brod ka minskom polju, ali spasao ga je turski remorker koji ga je dovukao poslednjih dvadesct milja do Istanbula. ,,Kapetan je lučkoj kapetaniji saopštio da mora da popravi rnotor, ali ovi su sumnjičavi. Popravka će trajati oko nedelju dana, medutim, niko nećc da plati pet hiljada američkih dolara. Za to vreme ni posadi ni putnicima nijc dozvoljeno da napuštaju brod. Počinje da pada kiša, spuštajući mračnu zavesu na penušavu vo-du. Nik i Abrams se žurno yraćaju u kola. ,,Zar ne možemo nešto da preduzmemo?" Abrams ga zaprepašćeno gleda. ,,Zašto?" ,,Zato što je Ijudski. A tu je i hrišćansko milosrde." ,,Sta će njima hrišćansko milosrde? Oni su Jevreji. Uostalom, Vaj-thol pretpostavlja da medu izbeglicama ima i nacističkih agenata." ,,Odakle im takva pretpostavka?" ,,Rumunija je sada na strani Nemačkc. Svi ovi Ijudi su iz ncprijateljske zemlje. Stoga moramo da budemo mudri; Dejvise. Izveštaji kažu da su Nemci u Pragu otvorili školu za obuku nemačkih agenata koji se infiltriraju medu Jevreje. Uče jevrejski jezik, običaje, molitve." ,,Nc sumnjam da ih podvrgavaju i ritualu obrezivanja", dodajc Nik. Ulazc u kola. ,,Sa svim dužnim poštovanjem, gospodine, nije li to pomalo smešno?" ,,Obojica znamo da jcste, ali ovo jc politika vlade i naš posao je da je primenjujemo. Ono što možda nije toliko smešno jeste pretpostav-ka da nas nacisti namerno zapljuskuju jevrejskim izbeglicama kako bi razljutili Arape i Palestincc i privukli ih na stranu Osovine." Nik odmahuje glavom, pokazujući na Strumu. ,,Ali šta će biti s njima?" ,,To nije u nadležnosti britanske vlade. Imamo dovoljno svojih problema." Odvoze se preko mosta Galata. Nik oseća mučninu u stomaku pri pomisli da je medu sirotim Ijudima na istom tom brodu mogla da bude i Danijela. Politika jc jednostavnija kada se Ijudi svedu na brojkc, jer kada imaju lica, onda se sve iskomplikuje. 138 39. ^ada su se vratil i u koriulat, Nikova sekretarica im saopštava da su traženi u kabinetu voji»g atašea. Donaldson je enigma; to je lizak i zdepast čovek sa naočafima i najlepšom ženom koju je osoblje ada videlo. Bez nje bi verovatno odavno postao predmet izrugivanja budući da je to najdosadniji i lajuobraženiji čovek kojeg je Nik ikada upoznao. Medutim, zahivaljujući šarmu i lepoti svoje žene,
negativnost njegove pojave je značajmo ublaiena. U konzulatu ne postoji osoba koja nije odmerila Donaldsona, pitsući se u čemu je tajna. Zbog toga ga svi tretiraju sa dodatnim poštovaijem ili, u slučaju mladih muškaraca, s nekom vrstom neobjašrrjivog strahopoštovanja. Nik i Abrams pratc njego'u sekretaricu u prostranu kancelariju bez suvišnih stvari, s visokim prozorima s kojih se pruža veličanstven pogled. Donaldsonova kancekija nepogrešivo otkriva status svog vlasnika. Donaldson ih čeka iza svo,i radnog stola, skupljenih dlanova. Pre-ko puta njega sedi Nikov stariprijatelj iz Hagana, Dejvid Ben Arazi. Atmosfera u prostoriji j e ledeitNakon formalnog upoznivanja, Donaldson nudi Bcn Arazija šoljom čaja. ,,Ne; neću čaj. Hoću neštcza one Ijude na brodu." Donaldson ipak nareduje srojoj sekretarici da ih posluži čajem. ,,Jeste li videli Strumu?" pita Ben Arazi. Donaldson gleda u ^Abrama. ,,Dcjvis i ja upravo dolazimo sa dokoya", odgovara Abrams. ,,Na brodu je preko sedanstotina Ijudi, više od tri stotine žena i dece. Onaj brod prima sto putiika." ,,Da. Razumem." ,,Zaista, gospodine Abrans? A razumctc li kako jc biti Jevrejin svuda u svetu samo ne u sopstcnoj zemlji? Znate li da su pre polaska iz Konstancc tim Ijudira a na pristaništu zaplenjeni novac i nakit? Znate li vi uopšte kako je biti Jevrejinu Rumuniji otkad su stigli Nemci?" 139 ,,Gospodin Dejvis je jedan od članova našeg predstavništva u kureštu koji je poslednji napustio Rumuniju", pojašnjava Donaldso^ ,,Siguran sam da razumc situaciju boljc od svih nas." Ben Arazi gleda u Nika. Kao da bi jedan nejevrejin mogao da g>a razume, razmišlja on. ,,Ovi Ijudi žele u Palestinu, ali vaša vlada im rr,e daje vize." ,,Ne možemo ništa da učinimo po tom pitanju", pravdaseAbram. s ,,Mi samo pratimo instrukcije iz Yajthola. Jestc li razmišljali otome ct}a ih smcstitc u voz?" ,,Dobro znatc da Turci neće dozvoliti da se iskrcaju na njihov^o tlo, upravo zato što ste im vi rekli da će vaša vlada to smatrati neprij^teljskim aktom. Vi ste ih na ovo i nahuškali i sada hoćete krivicu dfia prebacite na njih." Abrams širi rukc. ,,Voleo bih da mogu da vam pomogncin." ,,Jcste li videli brod? Turske vlasti mi nc daju dozvolu da se uknr-cam i porazgovaram s kapetanom. Plovilo je preopterećeno a hrane j je sve manje. Ne mogu ni da skuvaju ono malo što su poncli sa sobom
jer su im Nemci u Konstanci konfiskovali sve posude." Ben Arazi iznervii-rano gleda u tri muškarca oko sebe. ,,Sta će biti s njima?" pita on i glacs mu se najcdnom guši od emocija. ,,Lično im želim sve najbolje, naravno", odgovara Ahrams, ,,ali me mogu da menjam politiku svoje vladc." ,,Je li politika britanske vladc da se svi utope?" Ben Arazi počinj e da gubi kontrolu nad sobom. ,,Motor je bio pokvaren i pre nego št>o je brod isplovio iz Konstance. Rumuni su morałi da ga izvuku na punčinu." Udara pesnicom o Donaldsonov radni sto. ,,Hoćete davam kajt-žem ncšto o tom brodu? Za ime boga, rcgistrovan jc 1830. godine. N "a početku rata korišćcn jc za prcvoz stoke Dunavom; jcr nijc dovoljnoo bezbedan za putnički saobraćaj! To nije brod, to je smrtna zamkal {J njemu ne bih smeo da se prevezem ni na drugu stranu Bosfora." Shvativši da Abrams ncma nameru da mu odgovori, Ben Arazsi skače na noge. ,,Vi ste Jevrejin, zar ne? Kako možete da raditeza vladuu koja ovako tretira vašu braću?" ,,Možda sam rodcni Jevrejin, ali moja domovina jc Englcska." ,,Da znate da nemate razloga da budete ponosni", zajedljivo će£ Bcn Arazi. Okrcće sc i izlcćc iz kancelarijc. Usput, umalo da obor'i Abramsovu sekretaricu, izbivši joj iz ruku poslužavnik sa čajem. Posle njegovog odlaska, u prostoriji vlada neprijatan muk ,,Pa, dobro jc prošlo", zaključujc Nik. Donaldson postideno stenje. Ustaje i prilazi prozoru. ,,Zašto im ne pomognetc?" usuduje se Nik. I 10 I ti i ja znamo da namje potrebna arapska pomoću Pelestini pro-v .
,,Arapi nam nikada neće biti prijatelji", primećuje Nik. Donaldson slcže ramcnima. ,,Možda jc to tačno, ali nc možemo sebi da priuštimo da dodatno otežavamo situaciju. Takva jc politika zvanične vlasti." Nik ustajc. ,,Dobro, dok god je to samo politika. One jadnike na Strumi neće utopiti samo zato što smo mi to tako smislili." Nik otvara vrata da izade, ali Abramsov glas ga tera da se okrene. ,,Dejvise", upozorava ga ovaj, ,,ne zaboravi da radiš u diplomatskoj slu-žbi. Budi diplomata. U politici nema mesta za saosećvajnost. Ovo je konzulat a ne sirotište." ,,Razumem, gospodine", kaže Nik i izlazi napolje. 11 40. JLAnijela ga posećuje kad god joj se za to ukaže prilika i ostaje onoliko koliko može. Nik čeka da crni telefon na njegovom radnom stolu zazvoni, pitajući se gde je i šta radi. Uglavnom dolazi noću. Skri-vena tamom, ušunja se kroz kapiju u baštenskom zidu; poput senke u noći. Ali večeras dcluje rasejano i nc donosi mu koverat. Nik pokušava da je poljubi, ali ona ne reaguje. U čaše im sipa votka-vermut, Danijela uzima svoje piće i prilazi prozoru. U daljini se nazire crna silucta Stru-me, Nik prepoznaje lampe patrolnih čamaca koji kruže oko nje. Sećanja ga vraćaju u Jevrejsku četvrt i dan kada je Gvozdena gar-da sprovela svoju brutalnu čistku. Mnogi ne razumeju šta znači biti izbeglica, kao da Ijudi ostavljaju svoje dornove i svoje živote iz čistog hira. Scća se Jcvrejina koji je živ izgorco na ulici, zatim Levija koji je poput krvave prostirke ležao na kaldrmi. Najednom se duboko stidi sroje zemlje. Kako je ono Abrams rekao? U politid nema mesta za saosećajnost. ,,Na onom brodu su Jevreji, Ijudi kao ja", kaže Danijela. ,,Voleo bih da mogu nešto da učinim." ,,Kakvo dobro su Britanci dali ovom ratu? Niste mogli da nam pomognete ni u Bukureštu pa tako ne možete ni sadal" Nik pruža ruke u očajničkom gestu. Danijela je u pravu. ,,Kada bi mogao da mi pomogneš, Nik, da ii bi to učinio?" ,,Znaš da bih." Lice joj opet poprima onaj izraz. ,,Danijela?" ,,Sada mi stvarno treba tvoja pomoć." ,,Dodi ovamo. Sedi." Nik seda na divan pored male kaljeve peći, gde je toplo. Danijela mu ćutke prilazi i spušta se pored njega. Oslonjena laktovima o kole-na, sedi sklupčana kao da ju je neko udario u stomak. ,,Sta ne valja?" ,,Onaj brod tamo. Mislim da je moj brat na njemu." i 12 brod
"Amos. Pisao mi je pre neFllko nedeD^ da Je kuPio kartu D0 imenu Struma i da će njimePobea. ^lest.nu. Pisaotije?Kako? teznao^siovde? "Kada su tatu uhapsili, Am^ / pobegao iz Bukurešta na selo. Mi-słio je da će tamo biti bezbedniji, Svake nedelJe m,] ^ Pisao ,u^ri"« Pa~ L Kada sam stigla ovde, odm^.sam mu sce Ja^lla iako nikada nisam bila sigurna u to da li je dobio m°Je P1*™' ^ do sada.; Danijela ne skida pogled s f?* Sl]uete broda u daljini. ,,Šta ćc biti snjima, Nik? Ča sam da kaPetan Planira da ProbiJe , britansku blokadu i pristane uz 0 ' ~ ,,Videla si u kakvom stanju \* brod' Cak J na kada b! u obalu' da lsPlovi Crno more. , kaze - Pokušavaju da na otvoreno more, nikada ne bi ,,Zar im niko neće pomoći?" ,,Moja vlada ne žcli da ti Iju . .. rp i .1 pnsile iurkc da ih vrate nazacl ,.Znam da je Amos na njen/ ,,Sta hoćeš da uradim?" ,,Možeš li nekako da ga izWe? gim kanalima prebaciš u PalestiDtJ' ,,Ne znam." ,,P0m0gla sam vam, zar ne? Danijela ,zbegava da ga pogW a, U °či' ulivajući mu dodatnu nervozu. ,,Ima li nešto što mi nisi rekl/ °Prez"° Plta Nlk; ,,Šta god da se desi, molim V, ne™J da me mrzis' Nik se mršti. ,,Zašto bih te ifrz Danijela otvara usta da mu jPJasni ali u poslednjem casu se zauzdava. Naravno, kasnije će razur^etl zb°g ce§a f. Plasila'' ™ozd* ce mu njen brat otkriti čega se to ..pgwa sestra toliko boji. Al, u tom trenutku, Niku preostaje samo da ^čudeno zun u nju, pitajuci se na šta je mislila. te smrtne zamke ] nekim vladl to mora bar nesto da l'! 5 41. 1 Norman Konic ih ostavlja da čekaju pola sata u čekaonici ispred njegove kancelarije u Ministarstvu odbrane pre nego što ih primi. Nje-gov lični sekretar, mladić napadnih crnih brkova, uvodi ih u njegovu kancclariju. Konic ih srdačno pozdravlja i odmah naručuje tri šolje jabukovog čaja. Pričaju o vremcnu - u toku jc jcdna od najhladnijih zima koju pamte stanovnici Istanbula - zatim o progresu u ratu, koji je podjednako sumoran. Romelovi afrički korpusi prete Egiptu, dok su Japanci na Pacifiku zauzcłi Rabaul.
Konic im nudi cigarete, pali svoju i lice mu za trenutak zaklanja oblak od dima. ,,A sada, gospodo", kaže on na savršenom cngleskom, ,,kako mogu da vam pomognem?" ,,Stvar je pomalo delikatna", počinje Abrams. ,,Radi se o Strumi." Ime broda odjekuje sobom poput kletve. Konic ne reagujc. Ćutke ih posmatra. ,,Na brodu je neko ko nas veoma zanima. Moramo da ga iskrca-mo." Konic izvija obrve. ,,Vaša vlada je dosad insistirala na tomc da nijedno izbeglo licc ne dobije azil, niti ulazak u zemlju." ,,Ovaj slučaj se smatra poverljivim. Neće promeniti politiku naše vlade." ,,Budite Ijubazni i pojasnite mi o čemu se radi?" ,,Radi se o odredenoj osobi na brodu koja je u poziciji da pomogne vladi Njenog veličanstva." Konic dclujc kao da mu jc lakšc. Oči mu zabavljcno svctlucaju. ,,Shvatam. Pa, možda bismo mogli nešto da sredimo. Naravno, diskre-cija mora biti zagarantovana. Kako se zove ta osoba?" Nik se naginje bliže. ,,Ime mu je Amos Simoniči, star dvadeset četiri godine, Jevrejin iz Bukurešta." ,,Zašto vam je potreban?" ,,Kao što rekoh, tiče se obaveštajne službe", odgovara Abrams. ,,Sta ćete uraditi s njim kada ga iskrcamo s broda?" :i! Jzdaćemo mu vizu", kaže Nik. ,,Onda ćcmo da ga stavimo u voz ^a Haifu, preko Sirije." Konic klima glavom i spušta tri kašičicc šećera u svoju śoljicu čaja odjabuke. ,,Ako odiučimo da vam pomognemo u ovome, vi ćete nama Ja pomognete u vezi sa obaveštajnom službom." ,,Naravno. Ako je u našoj moći." ,,Sumnjamo na to da ncko iz ovc kancelarije snabdeva řsfemce snimcima prepiske izmedu Istanbula i Ankare. Hoćemo da znamo ko." Nik gleda u Abramsa. Danijela ih je već informisala o tome. Zo-ve se Safet Diker, Konicov lični sekretar, mladić s brkovima koji ih je upravo uveo u njegovu kancelariju. Nik mu se već bio obratio s predlogom da počne da radi za SIS. Kopije službenih spisa namenjenih Ko-nicu sada prvo dolaze u Nikovu kancelariju u britanskom konzulatu. Ova činjenica bi mogla da bude neprijatna ukoliko taj čovek padnc u šake Emnijetu. ,,0dakle vam ideja da možemo da raspolažemo takvim informacijama?" pita Abrams. ,,Jedan od vaših službenika se redovno vida sa ljubavnicom abverovskog pukovnika. Ili abverovac dobija informacije od vas ili vi cłobija-te informacije od njega. Pre će biti da je ovo drugo." Dakle, nisam omanuo, razmišlja Ńik, Emnijet me ipak prati.
,,Videćemo šta možemo da ućinimo", odgovara Abrams. Tek kada napustc Konicovu kancelariju i stignu do kola, AJbrams progovara: ,,Nadam sc će vredcti uloženog truda i vremena." „1 ako ne bude, moći ćemo mirno da spavamo jer smo dali sve od sebe." ,,Ja uvek spavam dobro, Dcjvise", odgovara Abrams i ulazi u kola ambasadc. ,,Savcst mi jc čista. A tvoja?" Na vedrom nebu svetlucaju ledenoplave zvezde. Niku obrazi gore od vctra dok stoji na pramcu policijskog broda koji seče talase u pravcu Strume. Gradska svctla sijaju na hladnom, čistom vazduhva, dok snopovi patrolnih čamaca šaraju po tamnoj vodi. Brod je još uvek ukotvljen na oko trista metara od obale. Isprva deluje napušteno, ali kada se približe, Nik prepoznaje Ijudske figure duž brodske ograde. Mirno stoje, poput tužne povorke na sahrani. Struma izbliza izgleda još jadnije. Nik se pita kako je uopšte uspe-la da doplovi do Istanbula; čisto sumnja da bi uspela da prede R.og. Drvcni trup broda jc nagrizen i truo. U jednom komadu ya oči-glcdno držc još samo čelične pločc pričvršćcnc za oba boka. Gloma145 zna drvena struktura, nemarno sklepana na palubi, verovatno služ kao sklonište za dodatne putnike u već prepunom brodu. Nik ne vidj nijcdan spasilački čamac. Nadaju sc da će u ovoj zardaloj kanti stići do Palestine? Ovo je najjadnije plovilo koje je ikada video u svom životu. Zuta zastava mlitavo visi sa krme i objavljuje da je brod u karantinu. Nik diže pogled i vidi Ijude koji s broda pilje u njega. Bleda, ispije-na lica ukletih. Brodić se zaustavlja pored merdevina od užadi spuštanih s broda. Prvo se penju dva policajca, Nik odmah za njima. Prvo śto primećuje jeste smrad, oduran vonj Ijudskog izmeta. Brod je u mraku, ali Nik nazire bledi Ijudski lik iznad sveće pre nego što je ugasi novi nalet vetra. Policajci imaju baterijske lampe kojima osvetljavaju uplašene, neuglcdne Ijude okupljene u male grupice. ,,Dobro došli u mi.šju zamku", kaže ncko na francuskom. ,,Zovem se Garabetenko. Ja sam kapetan ovog nesrećnog broda. Kako mogu da vam pomognem, mesjel" ,,Dejvis. Iz britanskog konzulata." ,,Konačno ste odlučili da pomognete ovim jadnicima?" ,,Kamo lepe srećc." Nik prelazi rukom preko lica. ,,Tako sam i mislio. Sta hoćete?" ,,Tražim mladića po imenu Amos Simoniči." ,,Zašto?" ,,Hoću da ga iskrcam sa ovog broda." ,,Obezbedili ste mu vizu?"
,,Možda." ,,Viza. Ah, viza! Mesje, kako je to biti bog?" Kapetan duboko uzdi-še. ,,Jedan od sedam stotina Ijudi. Čime je zaslužio tu srcću?" ,,Je li na brodu?" Zapahnjuje ih još jedan nalet ledenohladnog vetra. Kapetan opet trlja lice rukom i Nik čuje struganje čekinja na njegovoj bradi. ,,Nemam spisak putnika, mesje. Idiot koji poseduje ovaj brod nije se udo-stojio da mi ga uruči." ,,Moram da pronadem tog čoveka." ,,Koliko je star taj Simoniči?" ,,Dvadeset četiri godine. Iz Bukurešta je." ,,Kako znate da je na brodu?" ,,Pisao je svojoj sestri pre nego što je isplovio iz Konstance." ,,Svojoj sestri", ponavlja kapetan, proučavajući Nikovo lice. ,,Do-bro. Pokušaćemo da ga nademo. Možda ćete usput videti štošta zanimljivo." i 16 Nik prati Garabatenka tri sprata niže, duboko u utrobu starog bro-. U jednora trenutku rioga mu zapinje za ncšto i on se hvata rukom rdavu gvozdcnu šipku kako ne bi pao. Dok silaze sve dublje, Niku se utroba prevrće od smrada urina, znoja i Ijudskog izmeta. Jedva uspeva da diše. Sara svojom baterijskom larnp°m levo-desno, osvetljavajući kabine. Muškarci, žene i dcca sede šćućureni na drvenim ležajevima na nekoliko spratova; sve do tavani-ce. Jedini zvuk koji čuje jcstetihi plač dece i stenjanje bolesnih. Ljudska stoka. ,,Mnogo dece boluje od groznice", pojašnjava Garabatenko. ,;Na brodu imamo trideset doktora, ali nijedan aspirin." ,,Mogu da vam dostavim lekove." ,,To bi nam mnogo znadlo. Kao što vidite, nema dovoljno mesta ni za spavanje, ali ovde dole im je bar toplo. Brod ne prima više oci sto Ijudi zato svakog časa možcmo da se prcvrnemo." ,,Voleo bih da mogu da vam pomognem." ,,Naravno da možete, mesje. Naravno da možete." Kapetan spušta ruke na bokove i podiže glas: ,,Ima li ovde neki Amos Simoniči?" Čuje se komešanje koje nadjačava Ijudski očaj. Ali mu niko ne odgovara. Garabatenko se probija kroz besprizornu masu, preskačući preko kofera i jeftinih kovčega, dozivajući Amosa po imenu. ,,Ko želi da zna?" konačno odgovara neko iz mraka. ,,Jesi li ti Amos Simoniči?" ,,Zavisi." ,,Jesi ili nisi?" ,,Zašto hoćeš da znaš?"
,,Pokaži mi svoje isprave!" Uvidevši da se ovaj tvrdoglavo ne otkriva, Garabatcnko teatralno odustaje od potrage. Probija se izmedu kreveta nazad, odmahujući glavom. ,,Vidite i sami, mesjel" ,,Mora da je ovde." Garabatenko i dalje stoji, s rukama na bokovima. ,,Ako im kažem da je dobio vizu, svi će reći da su Amos Simoniči. Kako taj uopšte izgleda?" Nik se oslanja na ono štomu je Danijela rekla: visok, tamne kovrdžave kose, govori engleski, ima dvadeset četiri godine. Garabatenko odmahuje glavom. ,,Jeste li sigurni da je na brodu?" ,,Nisam." ,,Pa, nastavićemo da tražimo. Možda je na palubi." Penju se uz merdevine, izbijaju na palubu i Niku se čini da će Svakoga časa da povrati. Hvata sc za ogradu i puni pluća hladnim mor-skim vazduhom. 147 ,,Sest nedelja čamimo ovde", žali se Garabatenko. ,,Zašto nani neko ne pomogne?" ,,Politika." ,,Politika!" Pljuje preko ograde. ,,Cekajte ovde. Yideću mogu li da vam nadem tog Amosa Simoničija. Ali ništa ne obcćavam." Ubrzo se vraća u pratnji visokog mladića u pohabanom odelu na koje se nałwatala šestonedeljna prljavština od spavanja na palubi Strume. ,,Jesi li ti Amos Simoniči?" pita Nik. Mladić izgleda prcstrašcno. Pilji u Garabatenka, zatim u policiju i na kraju u Nika. ,,Da." ,,Imaš li sestru Danijelu?" Mladić klima glavom. ,,Brine za tebe." Nik mu prilazi bliže. Mladić vonja. ,,Sestra se zauzcla za tebc. U mogućnosti je da tc izbavi odavde." ,,Da mc izbavi?" pita on, gledajući u Garabatenka, zatim opct u Nika. Izgleda kao da će svakog časa da zaplače. ,,Jesi li dobro?" ,,Bio je bolestan", odgovara Garabatenko umesto njega. ,,Valjda vidite i sami." Narednik turske policije počinjc da gunda. Na brodu su skoro sat yremena i nestrpljiyi su da odu. Nik grli Amosa oko ramena. ,,Znaš li šta je sa Simonom?" Mladić odmahuje glavom. ,,Biće sve u redu", umirujc ga Nik. ,,Izbavićcmo te odavde." Amos ćuti. Narednik turske policije zahteva da odmah napuste brod. ,,Sve će biti u redu", ponavlja Nik, okreće se i prati policajce niz merdevine od užadi.
Kada se policijski brodić malo udaljio, nekoliko putnika širi ruke i doziva ga na rumunskom i nemačkom. Nik se cele noći prevrće u krevetu jer mu san ne dolazi na oči. Kad god zatvori oči, vidi łica Ijudske stoke u smrdljivoj utrobi Strume, i svi demoni pakla pokazuju rukom na njega, optužujući ga. On iz sveg glasa urla da je nevin, ali niko ga ne sluša.
• 42 ne može da primi u svojoj kući dok god Majer unapred zna za njihove sastanke, i mada postoji profesionalni razlog za njen dolazak, danas su udesili da sc nadu u Sulcjmanovoj džamiji. Nik je čeka u uličici, cupkajući od zime na kaldrmi dok laki sncg provejava sa tmurnog neba. Istanbul je okovan sumornom zimom, utonuo u sivilo i maglu. Danijela stiže izncnada, lica skrivenog zclenim šalom i ruku zagnjurenih duboko u džepove svog crnog kaputa. Staje tik uz njega. Dah joj je vreo. Graciozno diže glavu i Ijubi mu usne. ,,Nik, dušo." ,,Imam dobre vesti", odgovara on i privlači jc u zagrljaj. ,,Našao si ga?" ,,Sinoć sam bio na Strumi. Pronašao sam ga." ,,O, mili bože. Kako izgleda?" ,,Jadno. Bio je bolestan." ,,Možeš li da ga izbaviš?" ,,Daću sve od sebe. Mogu da mu nabavim vizu za Palestinu. Još uvek čckamo konačnu odluku turskih vlasti." ,,Jesi li pričao s njim?" Nik odmahuje glavom. ,,Potreban mu je lekar." Danijela mu grčevito steže ruku i ponovo ga Ijubi. ,,Moraš da znaš koliko mi ovo znači. Odužiću ti se. Yidećeš." ,,Nc moraš to da radiš." Danijela ga nežno Ijubi u obraz. ,,Nemoj nikada da mc mrziś, Nik", šapuće mu na uli^ i odlazi poput senke u sivoj, smrznutoj ulici. Abrams je zbog ovoga odao Safeta Dikera Turcima. Niku je drago što Abrams još uvek noću spokojno spava. Nažalost, njemu to još uvek ne polazi za rukom. ! 18 ! 19 43. kasno ostaje u svojoj kancelariji, udubljen u posao. Rezak zvuk telefonskog zvona budi ga iz misli. Nik gleda na svoj ručni sat. Devet sati. Podiže slušalicu. ,,Dejvis."
,,Nik. Moram da te vidim", zahteva Danijcla. ,,Sta se desilo?" ,,Liman, kod kapije Tumb. Za pola sata", kaže ona i prekida vezu. Nik izlazi iz taksija dvc ulice od Istiklala i pešice nastavlja prema kapiji Tumb. Ledeni vetar šiba bulevarom; ali to ne smeta šetačima koji se švrćkaju izmedu barova i restorana. Uglavnom su to nemački oficiri u pratnji svojih madarskih devojaka; turski biznismeni koji se glasno smeju i puše; britanske diplomate sa svojim ženama, od kojih neke lično poznaje i javlja im se klimoglavom. U kafićima, muškarci i žene ćaskaju na italijanskom, francuskom, španskom i rumunskom. Nik zastajc na uglu preko puta kapijc Tumb u trcnutku kada is-pred njega protutnji zeleni tramvaj. Ko god da ga prati, ili je nemaran ili previše samouveren. Ne promiče mu žar njihovih cigareta u dovratku na dnu ulicu. Lakše je pratiti po letnjem vremenu. Na raspolaganju su bašte restorana u kojima špijuni obično sede i čitaju novine, utapa-jući se u masu. Sada kada definitivno zna gde je njegcwa pratnja, oseća se neka-ko sigurnije. Nik prelazi ulicu i grabi ka Limanu. Ne osvrće sc preko ramena, uveren u to da su njegovi pratioci još uvek tamo gde ih je i ostavio. Danijela sedi za stolom u zadnjem delu rcstorana, ne skidajući svoj zeleni svileni šal. Unutra je samo nekoliko gostiju, uglavnom muškaraca. Nik seda i naručuje flašu rakije i dve čaše. Bleda je. Nikada je nije video ovako uplašenu, ne od onog dana u Bukureštu kada ju je izbavio od zclenokošuljaša. 150 ,,Sta se dogodilo?" pita Nik. Na stolu ležismedi koverat. Danijela gagura ispred njega. Nczalepijcn jc. NJik vadi tanak list papira na kojem je tekstisku-can na mašini zapisanje. ,,Staje ovo?" ,,Pročitaj." ,,Originali. Odakle ti? Iz njegovog sefa?" ,,Moram daih vratim pre nego što se vrati kući." ,,Atoje?" Danijelin usiljeni osmeh liči na umornu grimasu. ,,Možda se već vratio." Bože. Ovoje suludo. ,,Skoro mesec dana jc odsutan. U Berłinu je." Nik čita najbrže što može. Jsuse", mrmlja on nakon što završi. ,,Nikada o tome ne priča. Ali često dobija telefonske pozive, ka-sno u noć Taj čovek irna mnogo tajni, Nik." ,,Moraš ovo odmah da vratiš u sef. Zašto si ovo uopšte uradila7" ,,Zato što si mi pomogao da pronadem Amosa. Htela sam nekako da ti se odužim." ,,Bila je doroljna { f laša yiskija."
Danijela deiuje uvredeno. Bez reči uzima pismo od njega i vraća ga u koverat. Zatim ustaje da krene, ali Nik je hvata za ruku. ,,Jesu li te pratili?" pita on. Ona odmahuje glavorn. ,,Nisu." ,,Dozvoli da preforrnulišem. Pratili su te." Danijela seosvrće preko ramena. ,,Kakoznaš?" ,,Posao mi je da znam." Ona sc brzo spušta na stolicu i počinje da drhti celim telom. ,,Jao, bože." ,,Ja ću se pobrirmti za to." ,,Kako?" Nik stavljanovac na sto, onoliko koliko zna da je dovoljno zaflašu naručenog pića. Konobar ga šiba nezadovoljnim pogledom; nadao se da će stranac večerati i ostaviti mu veliku napojnicu. ,,Prvo ću jadaizadem", predlaže Nik. ,,Hoću da sačekaš petminu-ta a onda da podeš uz ulicu i skreneš levo." ,,Tamo je mračno, nema uličnih lampi." ,,Ne brini, biću uz tebc." ,,Sta ćeš dauradiš?" ,,Na kraju uličice je restoran po imenu Rumeli. Skreni u prolaz s druge strane ulice, idi do kraja, udi u najbliži dovratak i tu me sačekaj." Danijela oklcva. ,,Samo učini kako sam ti rekao i sve će biti u redu." 151 Nik ustaje i izlazi napolje. Led svetluca na kaldrmi. Korača uli-com bcz osvrtaja. Prolazi dve nlice pre nego što zaokreće na mračnoj raskrsnici j Vraća se ka kapiji Tumb gde ulazi u dovratak skriven dubokim mrakom. Tu čeka. Uprkos debelom vunenom kaputu, Nik oseća da drhti. Isuse, ka-ko je hladno. Iz restorana na spratu dopire prigušeno zavijanje orijentalne muzike. Vetar briše sneg sa ulice. Na Istikału još uvek ima šeta-ča, ali ovdc na jugu je potpuno pusto. Zašto li se Danijela izložila tolikoj opasnosti? I sada neko mora da je spasc. Ova griža savesti neće mučiti ostale muškarce, Nik to dobro zna. Uostalom, na hiljade Ijudi svakodnevno umire širom Evrope i agenti koji ih prate jesu neprijatelji. lako Nik nikada nije uspeo da sa-vlada yeštinu nonšalantnog ubijanja koje njima tako lako ide od ruke. Zapaža Danijclu koja izlazi iz restorana i okleva. ,,Hajde, samo uradi kako sam ti rckao", mrmlja on ispod glasa. Ona kreće uz ulicu ka njemu, stiže do ugla na manje od deset metara od mesta gde on stoji, ali ga nc vidi. Nik zadržava dah.
Da; eno ga, korača brzo. Subara mu je navučena preko ušiju, ruke su mu duboko u džepovima i glava je pognuta pod naletima vetra. Danijeline potpetice odjekuju po kaldrmi. Muškarac skrećc za ugao i uranja za njom u mračnu ulicu. Hoda prebrzo, možda zato što brine da će je izgubiti u tami. Nik čcka sve dok ga ne izgubi iz vida a onda kreće za njim. Nc žuri, drži se senke kako bi ostao neprimetan. Snop žutog sve-tla prodire kroz prozor Rumelija i osvctljava kaldrmu. Majerov agcnt okleva; verovatno se pita zašto jc Danijcla odlučila da sama odšeta tako daleko od Istiklala. Ali sc nc odlučujc da je prati. Nijc mu tako naredeno. Nik ubrzava korak. Teško guta pljuvačku jer zna šta mu je činiti, iako se gnuša tog čina. Ali nema drugog izbora. Sa obe strane ulicc nanizane su kućicc s mračnim dovracima. Od-jek Danijelinih potpctica odbija se o zidove. Ona skrećc u jedan od njih, baš kao što joj je rckao, i najcdnom sc sve utišava. Majerov agent okleva. Nik mu razaznaje samo siluetu u mračnoj aleji; verovatno sluti nevolju. Sve se završava brzo. Agent ni ne vidi ruku koja ga grabi za grkljan. Pada na ulicu i skončava na mestu. ,,Luger" automatik koji je u meduvremenu izvukao iz svog kaputa, uz zveket pada na kaldrmu. Nije imao vremena čak m da ga otkoči. \V. ;i upaljač iz džepa i osvetljava lice Majerovog agenta. Osc-ko ii'U sc puls ubrzava dok provcrava da li je mrtav. Isuse. Pa«to jc Haler. Nik gasi vatru pre nego što Danijela vidi ko ju je pratio. Podiže luger" sa kaldrme i vraća ga u džep svoje žrtve. Zatirn prilazi oluku i 'z želuca izbacuje rakiju i ono što je pre toga večerao. ,,Ubio si ga", primećuje Danijela, neobično ravnim glasom. Nik joj ne odgovara. Ljut je na nju jer mu se ne svida što je sebe izložila tolikoj opasnosti, zbog čega je bio prinudcn da ovo uradi. Uspravlja se i nadlanicom briše usta. Halera odvlači u mračan dovratak i ostavlja ga da sedi naslonjen na zid. Do jutra ga niko neće otkriti. Do tada će već udesiti da nestane. ,,Gubimo se odavde", nareduje on. Umeće ubistva je jedna stvar; sprovodenje tog umcća u delo, iz-bliza a ne bacanjem bombe iz aviona ili kroz periskop ili kroz nišan puške, nešto je sasvim drugo. Zanima ga šta ona sada misli o njemu, da li prema njemu oseća gadenje ili strah. Ovo nije prvi put da ga vidi kako stoji nad lešom, ali onog dana u Jevrejskoj četvrti nije ubio namerno. Nik je hvata za ruku i vodi odatle. Nekoliko minuta kasnije, već su na Istiklalu gdc iz obližnjih restorana i barova dopiru smeh i muzi-ka.
Zaljubljeni se šetaju držeći se za rukc, žudcći da sc što pre uvuku u svoje tople, ljubavnc postelje. Nik zna da neće moći da zaspi, ne samo večcras već i u noćima koje dolaze. Ne razgovaraju sve dok ne izbiju na trg Taksim. ,,Šta ćeš da radiš ako ga zatckneš kod kuće?" konačno pita Nik. ,,Moraću da udcm." ,,To je ravno samoubistvu. Tako nešto ti neću dozvoliti." ,,Nemam drugog izbora." ,,Ubiće te. Ni on nema drugog izbora." ,,Naći ću već neki način da neprimetno vratim ove papire u sef." ,,Ne", odlučno kaže Nik i ubrzava korak. Majerov stan nalazi sc samo dvc ulice od nemačkog konzulata. Nik gleda na sat. Uskoro ćc jedanaest. ,,Ovo je moja greška", tiho kaže ona. ,,Ovo nije ničija greška." Stižu do Majerove kuće. Ispred nje nema tamnoplavog ,,merce^esa" i Nik naprasno oseća ubod razočaranja. Ne želi da se Danijela Vrati Majeru. Ovo je idealna prilika da pobegne, i ukoliko je iskoristi, ^ogao bi da joj pomogne. Neka rat i Abrams i ostatak SlS-a idu do "3avola. 152 Danijela počinje da prelazi ulicu, ali Nik joj ne pušta ruku. ,,Ne yraćaj mu se. Nabaviću ti vizu. Zaštitiću te." ,,Zašto?" pita ona. Kada bi samo Abrams hteo da ga sasluša, razmišlja Nik. Pozele-neo bi od besa. Danijela je njihovo otkrovenje, najbolji agent kojcg trenutno imaju u Istanbulu. I ono što mu je večeras pokazala jeste po-litički dinamit. A on pokušava da okonča njenu karijeru pre nego što je počela. ,,Ne mogu", kaže ona kada joj Nik ne odgovara. Izvlači ruku iz njegove i trčeći prelazi ulicu. Nik ukočeno stoji i posrnatra kako skrc-će za ugao iza kuće. Ući ćc kroz baštenska vrata i popećc sc zadnjirn stepenicama kako je posluga ne bi videla. Nik zna da se neće smiriti do njenog sledećeg telefonskog poziva, dok ne sazna da je dobro. Ali prvo mora da učini ncšto s Halerom. 154 • 44. ,,LJžasno izgledaš", primećuje Adams. Nik seda na stolicu. Cele noći nije spavao, niti je uspeo da zadrži svoj doručak u žclucu. Pogled mu luta kroz prozor, ka sivom gradu koji se prostirc niz Peru sve do Roga. Sneg se uveliko nagomilao na pro-zorskom oknu. Zima je jezivo hladna, kakvu Istanbul godinama
nije video. Kaljeva peć u uglu kancelarijeje vrela, ali ne uspeva da savlada studcn. Abrams duva u svoje prste ne bi li ih ugrejao. ,,Čuo sam šta se dogodilo." Nik sleže ramenima. ,,Siguran sam da je tako moralo da bude. Sta je Trojan tražio od tebe u tako sitne sate?" ,,Pozajmila je neke papire iz Majerovog sefa. Nijc uspela da ih fotografiše." „1?" Nik duboko uzdiše. ,,U pitanju je šematski plan nemačke vlade za nacional-socijaliste. Planiraju Hitlerovu smrt i hapšenje svih njegovih visokih oficira. Osim toga, tu su i uslovi za mirovnc pregovore s Brita-nijom. Sve u svcmu, kratak dokument, nepotpisan i nepojašnjen." Abrams ćutke zuri u njega. ,,Kao što ste primetili još u Bukureštu, her Majer je vrlo zanimljiv Hk." ,,Misliš li da je dokument pravi?" Nik sležc ramenima. ,,Ne znam ni sam", odgovara. Obojica dugo ćute, udubljeni svako u svoje misli. ,,Šta ćemo da radimo?" naposletku pita Nik. ,,Da li da prosledimo informaciju u Yajthol?" Abrams odmahuje glavom. ,,Ništa irn ne bi značila. Samo bi Maje-ra doveli u opasnost jer bi kasnije mogao da nam bude od koristi." ,,U Bukureštu stc rekli da stc posebno zainteresovani za Majera." Abrams za trenutak razmišlja, kao da se dvoumi koliko da mu otkrije. ,,Njegov otac je blizak porodični prijatelj glavnog abverovca, 155 admirala Kanarisa. Kanaris potiče iz poznate nemačke aristokratske porodice i mrzi naciste. Ne pada mu na pamet da regrutuje fašiste u bilo koju od svojih obaveštajnih jedinica. Naravno, Majer nas veoma zanima. Ovaj rat se ne vodi samo vojnim sredstvima, Dejvise. U Londonu i Berlinu postoje Ijudi koji misle da postoje i drugi načini." ,,Dakle, vi mislite da je ovaj dokument pravi?" ,,Suška se da odredeni krugovi nemačke elite žele da eliminišu Hitlera i okončaju ovaj rat. Trenutno srno u poziciji samo da sedimo i čekamo", priznaje Abrams, lupkajući prstima o površinu svog radnog stola. ,,Sta se dogodilo s Hałerovim telom?" ,,Vratio sam se ovdc i pozvao nckog iz Specijalnih operacija. Smatrao sam da će oni bolje znati kako da ga se reše. Pretpostavljam da je završilo u moru mnogo pre zore. Bio je težak čovek pa se nadam da ncće isplivati i posramiti nas. Majer će prctpostaviti da je mrtav, ali ncćc znati zašto niti kako." ,,Neće li to ipak baciti sumnju na Trojana?"
,,Poznajem jednu madarsku igračicu u klubu na Taksimu. Udesio sam da kaže svojim kolegama da je Halera te noći odvela svojoj kući, da je bio pijan i da je počeo da je tuče tako da ga je izbacila napolje. Pri-ča ćc se brzo proširiti po cclom Taksimu i dovoljno će im zamazati oči jcr zvuči realno. Majer ćc pomisliti da je Halcr u pijanom stanju htco da se provede s kurvom umesto da obavlja svoj posao. Moguće jc da će malo posumnjati, ali nikada neće uspeti da otkrije pravu istinu." ,,Nadam se da si u pravu", pomirljivo će Adams. I ja se nadam, kaže u sebi Nik. Ali ne i naglas. Čekaju u njegovoj radnoj sobi dok Danijela pije svoj čaj od pomorandžc a Nik iskapljuje još jedan džin-tonik. Ne pričaju mnogo. On u više navrata pokušava da povede razgovor, ali nailazi na ćutanje. Dani-jela je previše rasejana i zato se zadovoljava sedenjem u tišini. Oko devet sati, Nik čuje zvuk kola koja se parkiraju ispred zgrade. Prilazi prozoru i osmatra ulicu. Policijski auto. Oficir otvara zadnja vrata iz kojih izlazi mršav i neugledan mladić u izgužyanom odelu, sa iskrzanim kartonskim koferom u rukama. ,,Stigao je", najayljuje Nik. Danijela ustaje i namešta svoju haljinu. ,,Pa", predlaže on. ,,Hoćemo li da sidemo i pozdrayimo ga?" Okrećc sc da jc pogleda. ,,Oprosti mi." 156 ,,Zbog čega?" Policija kuca na vrata. Nik silazi u prizemlje i otvara im. Kapetan turskc polidje mu salutira i mladić s kotcrom iskrsava iz senke. Visok je, bled, ispijen i deluje krajnje prestravljeno. ,,Amose", pozdraylja ga Nik. ,,Bienvenu. Dobro došao. Udi." Nik zahvaljuje policijskom kapetanu. Ovaj mu salutira, ulazi u lcola i odvozi se. Mladić stoji u hodniku, premeštajući kofer iz ruke u ruku, gleda-jući unezvercno oko sebe. Danijela silazi niz stcpenice i zastajc, zagledana u mladića. Nik čeka da se zagrle. ,,Ko je ovo?" začudeno pita ona. 157 45. 46. lVJLladić zahval.no prihvata Nikovu ponudu i halapljivo jede nekoliko porcija kajgane sa sirom. Sada u drhtavoj ruci drži rakiju kao da je stakleno jaje. ,,One noći kada ste posetili Strumu, ležao sam sklup-čan u svojoj kabini na palubi." Mladić govori tihim, monotonim glasom, ne gledajući Nika u oči. ,,Kapetan me je probudio i pitao koliko imam godina. Rckao mi jc da ustancm i pitao da li znam
engleski. Rckao sam da znam. Pitao me je da li hoću da se iskrcam sa Strwne. Odgovorio sam da hoću, naravno. Rekao mi je da sam najsrećniji Jevrejin na svetu i da, ako me neko pita, kažem da se zovem Amos Simoniči." ,,To ti je rekao?" ,,Da, rekao je da će biti dovoljno da kažem da sam Amos Simoniči sve dok sc nc iskrcam na obalu i posle toga da sc nadam najboljem." Mladić bojažljivo glcda u Nika. ,,Vratićctc mc na brod, jc l' da?" Nik pokušava da pronade Danijeline oči, ali ona okreće glavu na drugu stranu, zagledana kroz prozor u daleka svetla Pere. Nik zna da u sebi plače. Takode zna zašto je to kapetan učinio. Hteo je da spase bar jednog od svojih putnika, i ako to nije mogao da bude pravi Amos Simoniči, ovaj ga je stvorio. ,,Kako se zoveš?" pita ga Nik. ,,Kako ti je pravo imc?" ,,Solomon. Solomon Lajboviči." ,,Pa; Solomone. Sutra te stavljam na voz za Haifu. Kapetan je bio u pravu. Trenutno si najsrećniji Jevrejin na svetu." Nik ustaje i prilazi Danijeli, spuštajući joj ruke na ramena. ,,Zašto nije na Strumi?" šapatom pita ona. ,,Možda je pocepao svoju kartu", odgovara Solomon. ,,Mnogi mo-ji prijatclji su pocepali svojc karte kada su videli u kakvom je stanju brod. Možda je još uvek u Konstanci, čeka drugi brod." Danijela drhti i trlja svoje nage mišice. ,,Hvala ti, Nik", šapuće ona. ,,Hvala ti što si pokušao. Hvala ti za sve." ,,Zao mi je." Ona se okreće i nežno ga Ijubi u obraz. ,,Možda će mi ponovo pisati", vedrije kaže. Ali nije. Danijela višc nikada nije čula rcč od Amosa. 158 INik stoji na dokovima i posmatra crvene i bele remorkere koji Strumu izvlače iz zaliva, pored tvrćtave Rumeli u pravcu Crnog mora. Turci su im u meduvremenu uručili upozorenje da isplove iz luke uprkos pregovorima s britanskim ambasadorom koji je tražio da vlast zbrine nejač. Sedam stotina duša na ukletom brodu nikada neće videti prljavu obalu Palestine. Remorker preseca uže kojim je vezan za Strumu na petnaestak milja od crnomorske obale. Pokvareni brodski motor je beskoristan i Struma počinje besciljno da pluta. lako se na njoj vijori panamska zastava, ruskoj podmornici je predloženo da na nju ispali nekoliko torpeda. Zima je. Oni koji ne poginu od prvobitnog udara ubrzo će se smrznuti u ledenoj vodi Crnog mora. Preživeće samo jedan. 159 •
47. Istanbu avgust 1943. godinc Po onekad dolazi kasno noću, obličjc u tami koje se kreće kaldr-isanom ulicom. Obično kuca na drvena vrata, s dve kratke i jednom .žom pauzom. Uvek je željno očekuje. Pusta je unutra, zajedno sa iblakom njenog parfema. Igraju vizantijsku igru, pothranjujući obmanu daona špijunira nje-ga, kao što joj je Majer naložio da čini. Stoga je neophodno da mu servira dezinformacije kako bi opravdala svoje kasne poscte. Nik i Abrams su oprezni u planiranju i izvodenju svojih sledećih operacija, posebno zato što se ispostavilo da Danijela do materijala dolazi na vrlo sumnjiv način. Isprva joj dajvt lažna dokumenta koja ona brižljivo prepisuje svojim kitnjastim rukopisom. Nik mcri vreme i nikada joj ne treba više od pola sata da prepiše sve što naumi. I to po redu. Majeru saopštava da Nik ponekad donosi papire iz konzulata kući, što je donekle tačno, iako sc direktno kosi sa svim protokolima. Govori mu da ih prepisuje dok Nik spava. Osim što postaje njegoy špijun, Danijela Simoniči istovremeno postaje njegova ljubavnica. Nik se s vremenom privikava na oblik i širinu njenih kukova; hvatajući sebe kako ih zamišlja svaki put kada raširi ruke u tom rasponu. Čim sklopi oči, čini mu se da oseća njcnu dugu kosu na svom obrazu dok se naginje u krevetu da ga poljubi. Ubrzo je tolikointimno upozna-je da zna kako spava, s jednom rukom nemarno bačenom iznad glave i s liccm blago namrštenim u snu, poput jogunastog deteta. Nik zna kako se noću baca po krevetu, progonjena sopstvcnim košmarima. Po-znaje njen karakterističan miris, i kada su zaj edno, upija slatku aromu njene kože, kao da je parfem. Kada ode, iluzija njihove intimnosti se gasi i na njeno mesto do-lazi Ijubomora koja ga razdire iznutra. Zavidi Majeru, iako ga oboje uspešno obmanjuju; Majer je taj koji se pored nje budi i Danijela je deo njegovog svakodnevnog života. Ne.što što Nik želi više od svega na svctu. 161 Nikada nije siguran u to šta se dogada iza tih zagonetnih zlatnih očiju. Zanima ga kakva je prema Majeru i kakve laži mu priča. Sa Zigj-jem nikada nije ovako, priznajc mu jednom nakon što vodc Ijubay. Nik je pita: Sta radiš? Glumiš? Naravno, odgovara ona, raspirujući njegovu nesigurnost, terajući ga da se zapita da li i s njim glumi. I postoji li neki način da to provc-ri?
Cesto sanja o njoj. Budi sc sa osećajem iskonskog bola kada ispru-ži ruku u kreyetu i shvati da nijc pored njcga. Ncsvesno radi protiy sebe. Jcdnim delom svog bića želi da pronade način da jc oclvoji od Ma-jcra, dok mu njcgova profesionalna strana i osećaj odgovornosti nalažu da učini sve što je u njegovoj moći da je zadrži pod Majerovim krovom i u Majerovoj dobroj milosti. Nik radi do kasno u svojoj radnoj sobi, proučavajući dokumenta koja je tog dana iz konzulata doneo kući. Yečeras će opet yideti Dani-jelu, prvi put posle skoro četiri nedelje. Svakog časa očekuje da čuje zvuk njenih koraka na kaldrmi isprcd kućc. Operacija Ciccron je tema dosijca u njcgoyim rukama, Nikov lič-ni plan. Jan Romanesku je preživeo torturu Gvozdene garde i stupio u kontakt s njim prcko turskog biznismena po imenu Omar Kalmac. Njegoy bivši gardijski dvostruki agent sada operiše u komunističkoj će-liji u Dobruji i zamolio je Nika da ga Britanci snabdeju radiovezom i eksploziyima. Spccijalne operacije stacionirane u Kairu poslale su eks-perta za sabotažu po imenu Džordon - Nik ga je poslednji put yideo u podrumu bukureštanskog konzulata - i Nik je smislio da pozajmi njega i radio, zajedno sa obučenim operaterom, južno od Konstance, u cilju uspostayljanja veze s Romaneskuovom ćelijom. Na ulici čuje Danijeline korake, spušta papire na sto i žuri u baš-tu da joj otključa vrata. Ubrzo su jedno drugom u naručju, strasnom i grčevitom kao nikada do tada. Nik je uz stepenice odnosi u spayaću sobu gde padaju na krevct. Ljubav vode pohotno, gladno. Odvojenost jc skoro nepodnošljiva fizički, za oboje. Osećaj je uvek isti, kao da su se yratili kući. Nik u snu liči na dcčaka. Danijcla rnu miluje prstima lice, preplavljena talasom tugc. Imaju ovaj sadašnji trcnutak i to je sve što ćc ikada imati. Šta god da se dogodi, razmišlja ona, ove zajedničke trenut-ke ćc uvck sačuvati u sebi i niko neće moći da joj oduzme ova slatka sećanja. Ali zašto ne bi imali i više? pita sc ona. Zar uvek mora da bude ovako? Ncžno ga Ijubi u čelo i ustaje, osećajući kako joj njegovo toplo se-me curi niz unutrašnje strane butina. Zeli da jednog dana deo njega porastc u njoj. Ali zna da se to nikada neće dogoditi. Ljulito brišc suze ispod očiju, oblači jednu od njegovih košulja i iskrada sc iz sobe. Nik otvara oči, pitajući se koliko dugo je spavao. Seća se da su tiho razgovarali u tami nakon što su vodili ljubav, ali nc scća sc kada je zaspao. ,,Danijela?"
Nekoliko minuta kasnije, vidi je kako ulazi u spavaću sobu. ,,Gde si bila?" ,,Otišla sam po vodu", odgoyara ona i dodaje mu čašu. Zatim scda na ivicu kreyeta i gleda ga. Dok pali sveću na noćnom stočiću, Nik primećuje da je u njegovoj košulji; doseže joj skoro do kolena a rukavi premašuju vrhove prstiju. Izgleda neodoljivo. Danijela sc penje na krevet, opkoračujc ga i seda mu na stomak, uranjajući prste u dłačice na njegovim grudima. ,,Nisam znao gde si. Jesam li dugo spavao?" ,,Samo nekoliko minuta." ,,Ne budi smcšan." Započinju razgovor, kao i uvek. Ponekad pričaju satima. Danijela mu postaylja bezbroj pitanja o Engleskoj, o Gildfordu gde Nikživi, zanima je da li je to mesto podjednako egzotično kao Bukurešt. Njihoyi životi su kao nebo i zemlja. Ona je svakoga dana pešice išla u školu, koračajući uskim kaldrmisanim uličicama. Tamo je nauči-la hebrejski i Talmud; slušala je kako starci u prašnjayim učionicama pevaju Toru i doživljavala da je rumunski dečaci ismeyaju i gadaju ka-menjem s druge strane ulice. Nik je obrazoyanje stekao u priyatnoj školi gde sc disciplina sprovodi uz pomoć štapa, hladnog tuša i blatnjavih fudbalskih terena. Ku-ći jc dolazio samo za Božić i tokom lctnjih raspusta. 163 uH Izraz na njenom licu dok joj priča dogodovštine iz svog života u internatu ravan je zaprepašćenju. Za Nika je to bilo sasvim normalno, svc dok nijc odrastao i upoznao Ijude koji se čitavog života nisu odvaja-li od svojih porodica. Njegovo detinjstvo je za nju nezamislivo, baš kao i njeno za njcga, naročito svet u kojcm se dobijaju batine samo zato što si druge veroispovesti. ,,Moja porodica je preko sto godina živela u istoj kući u Jevrej-skoj četyrti. Moj otac jc prekinuo tradiciju kada se preselio u bulevar Bratijanu. Tada sarn imala sedam godina. Bio je to veliki porodični skandal." ,,Tvoja porodica jc ortodoksna?" ,,Sećam se jevrejskih praznika kada sam biJa mala. Moji stričevi su oblačili kaftane s belim čarapama i crnim šeširima. Moj otac bi sc uvek prvi presvukao u civilno odelo." Na licu joj titra smešak pri seća-nju na te bezbrižnc danc. ,,Imate li vi u Engleskoj pcčcno kcstcnje?" Nik klima glavom. ,,Na jcscn možc da se kupi na uličnim tezga-ma." ,,Kad sam bila mala, otac ih je donosio od čoveka koji ih je pekao na ulici u staroj metalnoj furuni." ,,Nc mogu da tc zamislim kao malu dcvojčicu."
,,Bila sam mršava kao čaplja i imala sam konjske zube." ,,Kladim sc da su svi dečaci ludeli za toborn." ,,Samo jedan." ,,Ne yerujem ti." ,,Bio jc to dečak koji me je prvi poljubio. Imala sam petnaest go-dina i na putu iz škole odvco me je u doyratak male knjižare. Sećam se da mi nije bilo nimalo prijatno. Učinila sam to samo da bi mu se svideła." ,,Sta jc posle bilo s njim?" Danijela sležc ramenima. ,,Ne znam. Odsclio se." ,,Koliko dugo si ga poznavala?" ,,Neću da pričam o tome", joguni se Danijela. ,,Večeras hoću da zaboravim Rumuniju. Hajde da pričamo o nečem drugom. Opiši mi London. Pričaj mi o zgradi parlamenta. Yidela sam slike. Tamo je veliki sat." ,,Big Bcn." ,,Vidi li se iz svih krajeva Londona?" ,,Nije toliko veliki." „1 imate crvene^poštanske sandučiće. Ljudi ubacuju pisma u njih. Citala sam o tome. Često zamišljam kako bi bilo kada bih otišla tamo. Moj otac je studirao na Sorboni u Parizu. Obcćao jc da ćc mc odycsti u Francusku i u London, ali... možda ću ipak otići. Jednog dana." 164 ,,Kada se sve ovo završi..." ,,Ovaj rat se nikada neće završiti. Trajaće vcčno." ,,Rck«io sam ti, Danijela, mogu da ti obczbedim pasoš i vizu, doneću ti ih odmah ako hoćeš." ,,Možeš meni, ali ne i svim onim Ijudima na Strumi, i bogzna koli-ko ih je još." Lice joj se smekšava dok uzima njegovu šaku u svoje male dlanove. ,,Nemoj nikada da žališ što si me upoznao, molim tc." ,,Zašto bih zbog toga žalio?" ,,Svašta se dešava, nikad se ne zna." Na šta misli? Niku se čini da je voleti Danijelu isto kao i boraviti u prostoriji punoj ogledala. Ona ga voli, ali ne želi da bude s njim i uporno odbija da razgovara o budućnosti. ,,Moram da krenem", najavljuje ona. Nik mrzi tu rečenicu. Satima iznad njih lebdi čarolija rata koja im pomaže da odoleyaju svetu, i Nik ih zamišlja kao Ijubaynike koje nc mogu da razdvoje ni zemlja porekla niti bilo koje drugc strahote. Zamišlja kako se ujutro budi pored nje, praveći se da uveče ne rnora da ga napusti. A onda ona izgovori te užasne reči i prolazna priroda njihove ljubavne veze baca ga u ponor frustracije i usamljenosti, koji
su postali njegoya svakodnevica. Svaki put oscti užasnu tugu i nikada ne zna da li je to njihov poslednji susret. ,,Moraš li da ideš?" U mraku čuje kako oblači odcću. ,,Zigi će biti Ijut ako ostanem celu noć." ,,Samo obayljaš svoj posao", gorko uzyraća Nik. ,,Ako spavam s tobom, onda obavljam svoj posao. Ali ako se ne vratim do jutra, mogao bi da pomisli da sam sc zaljubila u tcbe." ,,Jesi li?" pita Nik i zadržaya dah. Nc odgovara mu. Umesto toga, naginjc sc nad krcvctom i Ijubi ga u usta. Nik podižc rukc i hvata jc oko struka, pokušavajući da jc povučc nazad u krevet. Danijcla se smejc i migolji iz njegovog zagrljaja, yraćajući bretclu svog grudnjaka nazad na rame. I dalje mu ne odgovara na postavljeno pitanje. ,,Stvarno moram da idem." ,,Ostani", kaže Nik, i zbog načina na koji joj to kaže Danijcla nijc u stanju da se našali. Spretno naylači svojc syilene čarape. ,,Ne mogu." ,,Ne moraš da se vratiš." „1 ko će onda da vam špijunira abverovce?" Gipko ustaje s kreveta i staje na snop mesečine. Mlečna svetlost obasjava njegovu ljubavnicu u donjem vešu i srebrnim čarapama. Toli-ko jc lepa da je to skoro bolno. Nik želi da sačuva ovaj trenutak, da ga urežc u svojc sećanje za ono yreme kada svega toga više nc budc bilo. 165 ,,Veruje li Majer u to da si me potpuno obmanula?" ,,Kaže da su ženc tvoja slabost", odgovara ona, gledajući ga u oči. I to jc trenutak kada oboje ostaju nemi i začarani. Nik sa uzdahom glcda savršenu liniju njenih lcda dok navlači ha-Ijinu preko glavc. Način na koji joj haljina klizi niz telo istovremcno jc erotičan i nevoljan; jer svaki put predstavlja mali rastanak, pripremu za konačno zbogom. ,,Budi oprczna", preklinje on. ,,Ne brini, ništa ne sumnja." ,,Ako ikada sazna da špijuniraš za nas, povrediće tc." Nik nc rnožc da prevali preko usta: ubiće tc. Ne usuduje sc ni da pomisli da bi tako nešto moglo da joj se dogodi. Danijela zabacuje svoju tamnu grivu, koluta očima i smeška sc. ,,Uvek sarn na oprezu." Taj osmeh koji ga očarava, razoružava. Nije li to njeno najmoćnijc oružjc. On čini da delujc samouvercno i zadovoljno, čak i kada jc samo trcnutak prc toga lila gorkc suzc. ,,Šta ako se jednog dana vrati kući i zateknc otvoren sef a ti nisi stigla da yratiš papire?"
,,Njegova kola su dovoljno glasna da se čuju kada ih vozač parkira. Uvek imam dovoljno vremena da sve yratim na svoje mesto." ,,Sta ako ude neko od poslugc?" ,,Zaključavam vrata." Nik odmahuje glavom. Nije ga ubedila. Ni sam nc voli da rizikuje iako postoje rizici koje je lično zahtevao od nje. U protekle dve godine saznao je mnogo toga o Majeru. Na primer, za njegove sumnjive poslovc na Balkanu - prodavnica u Bukureštu, hotel u Sofiji, skladište začina u Istanbulu - što ga čini istinskim bizm-smenom. Takode zna da Majer potiče iz bogate pruske porodice. Pre rata je služio u mornarici pod Kanarisovom komandom i doktorirao balkanske studijc na univerzitctu u Hajdclbergu. U Istanbul ga je poslao lično Kanaris, pod maskom kupca konoplje. Bila je to najbolja vrsta kamuflaže koja mu je obezbedila plaćen posao i mogućnost da bude viden kako ga obavlja. Medutim, Majer ne izgleda kao kupac konoplje. Prefinjene crte njegovog lica, secle vlasi na slepoočnicama i plave oči čine ga tipičnim primerkom onog što zaista jestc - aristokrata, čovek naviknut na bogatstvo i moć. Nik zna da Majer često putuje na relaciji Berlin-Istanbul i prenosi poverljiva dokumenta u abverovski štab, Kanarisu na ruke. Takode zna da ima sef u kućama na Taksimu i Istiklalu, kao i agente u Bugarskoj, Istanbulu, Ankari, Bagdadu, Palestini i Damasku. Ali o samom Zigfridu Majcru zna vrlo malo. Danijela odbija da priča o njemu. ,,Takve priče ne idu u prilog okončanju rata", pojašnja166 va ona, „1 samo bi te povredile". Nik tako ne otkriva ništa o njihovom •dničkom živolu. Zna da Majcr od rodenja ima bcleg na desnom kuku, da voU da pijc pivo za ycčcrom i da prcdnost dajc turskim cigare-tama nad nemačkim. O čemu razgovaraju, kako žive i cla li se zajedno smeju, to Danijela strogo čuva za sebe. ,,Kako ti je?" jednom je pitao Nik. ,,S njim." ,,Vcć sam ti rekla. Zašto me to stalno pitaš? Šta hoćeš od mene7"" ,,Nikada ga nc spominješ." ,,Šta hoćeš da ti kažem. Samo ćeš se uzrujati. Zar toliko želiš da mučiš sebe?" ,,Samo hoću da znain, to je sve." ,,Dobar je prema meni. Nežan je iako znam da mi ne vcruješ. Naravno da osećam nešto prema njcmu. Ta, nisam od kamcna." ,,Da li sc ikada raspitujc o meni?' ,,Naravno." „1 šta mu ti kažeš?" ,,Kažem mu da me voliš."
„1 šta on kaže na to? Sumnja li da igraš dvostruku igru?" ,,Kakve god laži da mu scrviraš u onim kovertama, očiglcdno su dovoljno dobre." Onda ga jc poljubila, kao i uvek kada želi da mu skre-ne pažnju s te mučne tcme. I sada, Nik kroz. prozor gleda kako mladi mesec, Muhamedov mesec, lebdi na zimskom, zvezdanom nebu. Želi da zadrži ovaj trenutak, da nikada nc prodc. Ali ona je vcć obučena i čeka ga. Noć je prebrzo prošia. Nikada ne uspeva da zaustavi vreme. Korača s njom niz ulicu koja vodi ka stanici. Ubrzo će ulične pija-ce oživeti. Prodavci već postavljaju svoje tezge iako je još uvek mrak. Pored njih prolazi kamion natovaren voćem, farovi mu svetlucaju u noći dok se trucka po kaldrmi. Hamali pogureno hodaju pod teretom svojih plctcnih korpi, svcsni da jc prcd njima još jedan mukotrpan dan iako sunce još nije ni izašlo. Nik čuje sirenu iz pravca dokova; siguran znak da se drevni grad polako budi. Siva zora samo što nije. Danijela korača pored njega, us-pravljena i uvijena u svoj zeleni svileni śal preko kojeg se rasipa njena gusta crna kosa. Graciozna i fatalna žcna. Enigmatična. Zena u koju nijc smeo da sc zaljubi iako mu se čini da jc za njom tragao celog svog života. 167 Pred pijacom začina pronalazi joj slobodan taksi. Vozač spava na svom sedištu. Nik sc saginje i drmusa mu rame. Kažc mu adrcsu na Taksimu. ,,Kada se vidimo?" pita je. ,,Uskoro." Danijela ulazi u taksi. Odlazi drugom muškarcu. Nik se naginje kroz prozor. ,,Cuvaj se." ,,Volim tc", odgovara ona i Ijubi mu usne. Sokiran, Nik ostaje da zuri u zelena svetla dugo nakon što ncstanu preko mosta Galata. Ovo je prvi put da mu jc tako nešto rekla. Vraća se uzbrdo kući, zagledan u Sulejmanovu džamiju koja na vrhu brda čuči poput velike zveri. Odcća mu miriše na Danijelu. Mi-risaće ceo dan. 48 168 ibarski brodići Ijuljaju se u nemirnoj vodi, ali ribari nikada ne gube ravnotežu; dovikuju prolaznicima, nudeći svoj ulov na drvenim poslužavnicima. Kupaca je malo i Konstantin izlaže živu ribu u metalnim posudama, poredanim po palubi svog brodića. Tek ulovljene ribe se praćakaju, privlačeći zainteresovane šetače okupljene na ogradi pristaništa. Decase razdragano smeju, pokazujući rukama. Prolaznici dovikuju svoje porudžbine, ubacuju u brod kovanice nakon čega im stari ribar dobacuje kese sa svežom ribom.
Konstantin odmah prepoznaje Nika i povlači uže kako bi brod približio pristaništu. Sledećeg trenutka vešto iskače na obalu. Na licu ima trodnevnu sedu bradu i tužne brkove koji pojačava-ju sumoran izraz njegovog lica. Duga kosa mu se proredila, ali on je bezuspešno prebacuje sleva nadcsno gde na ćelavoj podlozi neodoljivo podseća na žice gitare. Nik mu nudi cigaretu i vatru. Izbliza primećuje da su ribarevi nok-ti crni od nafte iz brodskog motora a zubi u vrlo lošem stanju. ,,Dobruja", kaže Nik. Konstantin sc osmehuje. Roden je tamo i ceo svoj život jc proveo u seocetu na samo desetak milja odatle. ,,Mogao bih tamo da te odvedem i vezanih očiju." ,,Trebalo bi daprebacimo tri čoveka, po uobičajenoj tarifi." ,,Ne marim za novac. Kada?" ,,Bićemo u kontaktu." Konstantin se penjc nazad u svoj brod, pridruživši se dvojici nba-ra koji su, kao i on, Jevreji iz sela Dobruja. Stari ribar izbacuje još jednu posudu sa ribom na obalu i ozareno Posmatra kako školarci oduševljeno vrište. Dobacuje im malu sardinu. Njegovi unuci bi sada bili njihovih godina, da su živi. 169 49. Oabotaža neprijateljskih instalacija i infrastrukture nekada je bila u nadležnosti Sektora P Tajne britanske obaveštajne službe. Medutim, Cerčil je početkom rata formirao zasebnu organizaciju, Specijalne operacije, koja je preuzela njihove prljavc poslove. Bili su to indi-yidualci, izgnanici iz službe. Zabludeli sinovi. SOE je počela da pruža veći otpor Ministarstvu inostranih poslova nego Gestapou. Postoje dobri razlozi zbog kojih Nik ne rnože da razdvoji te dve organizacije. Agenti SOE su obučeni za pojedinačne sabotaže, dok su oficiri poput njega uključeni u dugoročno sakupljanje informacija ko-je zahtevaju odgovarajuću kamuflažu, bezbednost i mnogo strpljenja. Sve u svemu, razlikuju se po karakteru i mnogo čemu drugom. Cuo jc kako komentarišu njegove kolege u SIS-u; dok oni u trenucima dokoli-ce igraju šah; članovi SOE-a obično izigravaju kauboje. Konkretno ovaj kauboj stigao je na njihov prag direktno iz SOE Kairo. Patrik Džordon je visok, vitak i zgodan na onaj ugładeni, školski način. Klasičan oksfordski dak koji se rado priseća veslanja i ragbija i koji ne vadi lulu iz svojih zuba iako jc retko pali. Nik se seća kada ga je zatekao u podrumu konzulata u Bukureštu gde se igrao sa detonatorom. Abrams i Nik stoje u konferencijskoj sali u predstavništvu SOE u Istanbulu, zureći u mapu Rumunije raśirenu na ispoliranom hrasto-
vom stolu. Džordon, u marinskoplavom džemperu i širokim drap pan-talonama, studiozno proučava mapu. Predstavništvo je smešteno u kuću iz osamnacstog veka, ncdalc-ko od hotela Park i nemačkog konzulata. Nik gleda kroz prozor i vidi Fon Papena, nemačkog ambasadora, koji puši i smeje se s konzularnim osobljem u raskošnoj bašti s druge strane zida. Neprijatelj. ,,Brod će pristati ovde, deset milja južno od Dobruje", pojašnjava Nik, usredsredivši se ponovo na mapu. ,,Kapetan broda, Konstantin, ukotviće se u ovom zalivu, a vas i vašeg radio-operatera prebaciće čamcem na obalu. Lokalni voda otpora, Romanesku, čekaće vas na plaži. Njegov signal s batcrijskom lampom jc clva duga snopa i jcclan kratki. Džordon«klima glavom, dclujući prilično ležerno za řovcka koji treba da krene u rat. ,,Je li taj Konstantin pouzdan?" pita on. ,,Apsolutno." ,,Idete li vi s nama?" pita Džordon. Nik kłima glavom. ,,Hoću da porazgovaram sa Romaneskuom. Ostajern preko noći i sutradan sc vraćam s Konstantinom." ,,Usput, grupa s kojom ćcš da provedcš narednih šcst mcseci jesu marksisti", obaveštava ga Abrams. Džordon ga začudeno gleda. ,,Zar je to važno?" ,,Moglo bi da bude, kasnije. Po završetku rata." ,,Siguran sam da žele da izbace Ncmce iz Rumunije, baš kao i mi." ,,Možda. Ili će, kada sve ovo prodc, svima priredivati probleme." ,,Prvo da okončamo ovaj rat." ,,O, mislim da nema sumnje u to ko će pobediti", odgovara Abrams. ,,Iskreno, Staljin me više brine od Hitlera. Samo se nadam da ne pomažemo pretvaranju Rumunije u još jednu Rusiju." Džordon gleda u Nika, prećutno tražeći podršku. ,,Rusi su naši saveznici, gospodine", podseća ga on. ,,Oni ne razmišljaju o posledicama po London kada donose svoje odluke. Ali rat neće trajati večno. Kada se završi, političari poput Nika i mene, moraće za njima da počiste. Zeliš li da vidiš Rumuniju ujedi-njenu s Rusijom, je li, Džordone?" ,,Verujem da svi imaju pravo na samoopredeljenje." ,,Bojtm se da se Staljin ne bi složio s tobom." Abrams prilazi prozoru. Otvorcn je i može da čujc kako sc Fon Papen smeje nekoj šali. Kakav bizaran rat. ,,Pogledajte ga samo", kaže Adams. ,,Lukav. Egoističan. Ambiciozan. Covek s kojim bismo mogli da poslujemo." Nik posmatra izraz na Džordonovom licu. Malo je onih koji vole Abramsa. Stoga nije siguran da li i Džordon spada u tu grupu.
Kasnije, dok sc voze niz Istiklal nazad u prostorije konzulata, Abrams se okreće i kaže mu: ,,Bože; kakav je idiot onaj Džordon." ,,Slažcm se, gospodine." ,,Ali on je SOE. Pretpostavljam da ie detinjstvo proveo praveći bombe od benzina i šećera u prahu. I kidajući muvama krila. Jesi li ikada iščupao muvi krila, Dcjvisc?" ,,Nisam, gospodine." ,,Eto. Zato ti radiš za nas. Kako ti je žena?" 171 Nik je zatečen ovom iznenadnom promenom teme. Zanima ga s kim jc Abrams sve mogao da razgovara; vcrovatno sa svima. ,,Mislirn da joj tamo nijc nimalo lako", odgovara mu. ,,Sigurno joj nedostaješ." ,,Teško je sam podizati dvoje dece." ,,Naravno. Ipak, važno je da imaš stalnu ženu, Dejvise. Ukoliko si ambiciozan. Lepi maniri, dobra garderoba, takve stvari. Zapamti to, hoćeš li?" Dok prolaze kroz kapije konzulata, Nik shvata da je to svc što je Abrams imao da mu kaže. Abramsu možda nije stalo do Džordona, ali ga zato Nik smatra sjajnim drušvom. Te vcčeri sc nalaze na Taksirnu i zajedno odlaze na piće, da nazdrave uspehu zajedničke misijc. Pod olovnim nebom koračaju mračnom kaldrmisanom ulicom ka Istiklalu, prolazeći porcd redova čistača cipela sa svojim malim stolicama i priborom. Nik i Džo-rdon prelaze preko trga Taksim, izbegavajući autobuse i tramvaje pre-pune Ijudi. Neki od njih vise sa vrata i zvono se frenetično oglašava svaki put kada uskoče ili iskoče s platforme. Sredinom trga dominira ogromna siva gradevina posvećena poginulima u ratu za nezavisnost. Turci su u svojoj prošlosti videli dovoljno ratova; Nik razurnc zašto ne žele da učestvuju i u ovom. ,,Koliko dugo radiš sa Abramsom?" pita ga Džordon. ,,Već tri godine." ,,Malo jc čudan, zar ne? S dužnim poštovanjem i sve to." ,,Verovatno jeste, malo. Nikada nc odstupa od svog mišljenja kada jc rcč o Rusima." ,,Ješa?" Nik klima glavom. ,,Pa, prc ili kasnije će naučiti da se nosi s tim." Džordon se ceri s lulom uklinčenom izmedu zuba. ,,Bože, sada bih mogao da popijem čitavo jezero. Misli šta hoćcš, ali ovaj rat mc užasno nervira." Iznad vrata jc neonski natpis na kojcm pišc ARIZONA. Iznutra dopire turska narodna muzika. Nik vodi Džordona niz uske stepcnicc u slabo osvetljeni bar s jeftinom pozlatom na zidovima, čija ogledala su toliko prljava da u njima čovek nc može da se ogleda. U suterenu je vruće i vonja na duvan i kiseli znoj.
U klubu sedi samo još jedan gost, Turčin u tamnom zapadnja-čkom odelu koji se sporo napija u svom uglu. Nekoliko klimavih sto-lova i stolica postavljcno je ispred niske bine na kojoj dokona Sirijka s prevclikim oblinama izvodi trbušni plcs. Nik naručujc flašu rakije i dve čaše. Prvo piće ima za cilj da ga opusti i odagna bol nagomilan iza očiju; drugo, da mu trbušna plcsa-čica bude Itjpša ncgo što jestc; trcće, da svet oko njega postane druželjubivo i doBronamerno mesto. ,,Bojiš li se?" pita on Džordona nakon što padnu barijere njihove rezervisanosti, već posle prvc čašice. ,,Trudim se da ne razmišljam o torne.'^ Lula mu skakuće medu zubima. ,,Nikad ne znaš kada ti se sprcma. Cesto je to neko kome ve-ruješ, ncko blizak. Jesi li ikada bio izneveren, Nik?" To je već pravo pitanje, zaključuje Nik u scbi. Često je to neko kome veruješ. Džordon zavlači ruku u džep svojih pantalona i vadi novčanik. Pokazuje mu fotografiju lepe, mladc žene ispred koje sede dve devoj-čice. Sve tri mu se smeškaju s požutele fotografije s pozadinom ško-tske ravnice, najčešćc u londonskim fotografskim radnjama. ,,Ovo je zapravo igra samaca", odgovara Nik. ,,Ali možeš da po-gineš podjednako lako kao i u artiljeriji ili u avijaciji." Džordon nežno prelazi palcem preko tri voljena lica na fotografiji. ,,Jesi li oženjen, Nik?" Nik vadi svoju fotografiju, nešto manju i pomalo zgužvanu na ivicama, uslikanu pre pet godina. Mesecima jc nije pogledao. Previše je bolno. ,,Dečaci su sada porasli", pojašnjava on. ,,Cini rni sc da jc prošla čitava vcčnost otkad su bili tako mladi." ,,Obično je tako s klincima." ,,Moja žena i ja... ovaj, medu nama nijc svc baš najbolje." ,,O. Zao mi jc." Nik ni sam nc zna kako to da objasni. Niko nikada ne zna. „ Ja sam kriv. Upustio sam sc u vezu van braka." Džordon iskapljujc svoju čašu. Nik mu je sprcmno dopunjuje. ,,Jebivctar, a?" Nik se smeje. Pretpostavlja da mu je malo lakše, pre svcga zato što Džordon nije previše iznenaden, niti zaprepašćen njegovim priznanjem. ,,Taj sam. Ali nekada sam bio zaljubljen u ovu ženu. U stvari, još uvck sam." Džordon pomno proučava svoju lulu, kao da ga savršeno razume. ,,E, to je maler." Maler: mogao bih da zgotivim ovog čoveka, razmišlja Nik. ,,Zavisi od toga kako gledaš na stvar."
,,Postoji samo jedan način. Zajeb'o si stvar." Opsccnost prcrasta u tišinu, poput one posle praska slomljenog stakla. Nik sc naprasno smcjc. U pravu jc, razmišlja on, zajeb'o sam stvar. ,,Pa, ne mogu da kažem da mi je žao. Volim je. Još uvek je volim." ,,Koliko dugo to traje?" ,,Duže od dve godine." Trbušna plesačica silazi s bine. Pijani Turčm u uglu joj odušev-Ijeno aplaudira. ,,Sta ćeš da radiš?" ,,Ne znam. Komplikovano jc. Vidiš, ona takode radi za našu stvar." ,,Pa joj ti malo pomažcš da prcbrodi strahotc rata, a?" nonšałan-tno pita Džordon. ,,Otprilike", odgovara Nik, ,,to je moj skromni doprinos borbi pro-tiv Hitlera". ,,Pa, siguran sam da će te spomenuti u depešama." Džordon prihvata šalu i Nik se smcje. ,,Ali budi oprczan." Ncobičan savct, zaključujc Nik, za čovcka koji ćc uskoro dobrovoljno da odc iza neprijateljske linije i koji je savršeno svestan toga da ga čcka mučenje i srnrt ukoliko ga uhvate. Završavaju flašu rakije i yraćaju se u konzulat negde pred zoru. Nik zvoni noćnom portiru i zahteva da ih razvezu kućama. 50. k.od kuće, Nik se bezvoljno spušta u fotelju i razmišlja o Dže-nifer i dečacima, o tome kada ih jc poslednji put video. Odlučuje da poseti Englcsku. Ambasador mu pronalazi rnesto na brodu kraljevske mornarice. Dženifer ga čeka na pristaništu u Portsmutu, u društvu dva mladića. Trcba mu nekoliko sekundi da shvati da su to njegovi sinovi. Izgledaju skoro kao odrasli Ijudi. On i Dženifer sc grlc kao obični stranci. Sa Džejmsom i Ri-čardom se rukuje. Kuća u Glifordu deluje nekako umanjeno, kao da se promenila na neki neobjašnjiv način. Ona pripada nekom drugom životu. Nasred bašte sada je sklonište od bombardovanja, a obližnjc kuće, koje Nik pamti još iz detinjstva; sada su pretvorene u ruševine. Posledica vaz-dušnih dejstava Luftvafea. Te noći, on i Dženifer vode ljubav, prvi put otkad je ona otišla iz Bukurešta. Za Nika je to veoma ncprijatno iskustvo. U stanju je da zamisli samo Danijelu. Dženifer se verovatno oseća kao da je sama sa sobom. Ali kasnije, dok mu miluje kosu, Dženifer šapatom primećuje: ,,Naučio si neke novc trikovc."
Mislio jc da neće biti toliko očigledno. Lcži u mraku i osluškujc sopstveno srce. Grane jabukovog drveta protežu se čak do prozora spayaće sobe. Nik smišlja šta da joj odgovori, ali umesto toga nastavlja da ćuti, zadržavajući dah i čekajući da mu Dženifer postavi sledeće, neminovno pitanje. ,,Druga žena?" šapatom pita ona. Nik želi da porekne, da dokuči može li još uvek da sačiwa ovaj brak. A možda Dženifer samo ispipava. Ukoliko porekne, Dženifer će 175 vcrovatno prihvatiti igru i njihovi živOti će nastaviti kao i pre. Navikla je na njegove tajnc, ionako će ovo bitii sarno još jedna od njih. Nik p0. kušava da smisli neku laž, ali u tom.e nc uspcva, i umcsto toga čuje sebe kako izgovara: ,,Da." Dženifer ustaje iz kreveta, odlazii u kupatilo i pušta vodu u lavabo kako je nc bi čuo da plače. Nik nevoBjno ustaje i ulazi u kupatilo, želi da je zagrli, ali nešto ga u tome sprcč :ava. ,,Izvini", uspeva da izusti. Dženifer se pljuskn hladnorn vodom po licu. ,,Misliš cla nisam znala?" Ne, to mu nije palo na pamct. D ve godine jc dovoljno dug period da popusti i najjači brak. Ruku na src:c, njihov i nije bio toliko jak. ,,Prebrodićemo mi to", naposletk-u kaže ona. Nik joj ne odgovara. ,,Mnogima se dešava", nastavlja oona. Istina je. Dcšava sc. Muškarci pravc izlcte van braka i źcne im opraštaju. Ali u pitanju su mužcvi koji žele da nekako sačuyaju svoje brakove, uprkos tome što postanu nenskreni i obezvredeni. ,,Izvini, Džen"; ponavlja Nik. ,,]S*Jisam znao da će ovako da ispadne." ,,Ne želim detalje." ,,Mislim da bi trcbalo bar da porsazgovaramo o tomc." ,,Zaista ne bih." Dženifer se vraća u krevet. On juoj se pridružuje i ostaju da leže svako na svojoj strani kreveta, budni. Postclja je hladna. Napolju, mla-di mesec se promalja iza mračnih obolaka i Nik se pita da li Damjela sada glcda isti taj mesec iznad mosta Galata. Posle tako dugog odsustva popri'-Hčno sc otudio od srojih smova. Svestan je da će morati iznova da ih uupozna iako za to nema doyol vremena. Kada ga budu ponovo prihwatili kao svog oca, moraće po novo da se vrati u rat. ,.i Naravno, višc ih ne zanimaju styfari kojc su im prc rata bile t važnc. Dcčjc igrc su prerasli, a opct, . prcmladi su da s njima izadc ^ pivnicu i razgovara kao sa odraslim Ijuudima. Promenili su se ne sa ^ fizički, nego i po karakteru. Prilagodllljiva mladost je očvrsnula, s; vši prebrzo u nesrećnim okolnostima koje su ih zadesile.
Ričard, sada petnaest godina, pc^stao je pravi knjiški moljac, ^ Nika razočarava ma koliko to oduševvljavalo Dženifer, koja Planirak -j ga uputi na medicinu i od njega naporavi doktora; Džejms je /a centimetar viši od svog oca i Nikov pookuśaj da sa njim odigra pai 176 „ JbaU nailazi na neku v vrstu prezira budući da je Džejmi daleko veštiji om od svog oca. Izvudi ihtu grad na kolače, ali teško uspeva da povede neki konstruktivniji razgovor sa s^yojim sinovima. Džejms je pričljiviji, raspituje o njegovom životu u I .Istanbulu, o džamijama i običajima tamošnjeg .roda, ali ponajviše želili da zna da li je njegov otac bio u borbi i razo-ran je kada mu ovaj sa«aopšti da je Turska neutralna zemlja i da je od rata vidcla samo ratne awione koji im povremeno preleću iznad glava. Nik ne možc da ispn.riča svojim sinovima čak ni istinu o sebi. Džejms ga pita čime : se bavi, na šta mu Nik odgovara da radi u brita-:kom konzulatu. RazoČEj aranje njegovog sina je više nego očigledno. San •akog sina je da njegov ootac bude heroj, a heroj se ne postaje za kance-larijskim stolom. Možda će jednog dana moći da im kaže istinu. ,,Kada se vraćaš?" izsznenada pita Ričard, koji ne prestaje da gurka ivoj kolač po tanjiru, presetvorivši ga u gnjecavu gomilu mrva. ,,Ne znam. Kada se ; završi rat." Ričard pilji u stolnjaiak. ,,Mama je stalno plakala kada se vratila iz Bukurešta." ,,Trajalo je mesecimfi.a", dodaje Džejms. ,,Pretpostavljam da s sam joj nedostajao." ,,A ona tebi?" pita Riličard. Po njegovom izrazu lica, Nik zaključuje .a ne može više da ga tr«-etira kao dete. ,,Naravno." ,,Mama je sada boljes", zaključuje Džejms, ,,više izlazi." Dečaci razmcnjuju s skrivene poglede. Svetlost se odbija o Ričar-ove naočari. Za stolom dugo vlada neprijatna tišina. ,,Sta je s vama dvojioCom?" pita Nik. ,,Mama ima novog p:0rijatelja"; kažc Džejms i Ričard ga ispod stola ara u cevanicu. ,,Prestani, Ričarde", strogo kaže Nik i odmah žali što ga ukoreva. onako je to sin koji je naa njegovoj strani. Nik gleda u Džejmsa. ,,Ko je :aj novi prijatelj?" ,,Major avijacije", od^lgOvara Džejms. ,,Prevarant", komenttariše Ričard. ,,Izvodi mamu u bio5,skop." ,,Nijc tačno. Ne sluš;~aj ga." ,,Siguran sam da je t«;o u redu", kaže Nik. ,,Vaša majka je verovatno samljena. Ne smeta mi a." Nik pokušava osmehom da ih uveri da joj 8 toga ne zamera, ali ne može da obmane svoje sinove. Najednom eca gorak ubod Ijubomtnore. Nikada nije želeo da Džen bude nesre-s ' ^., ao se ^a će pronnaći nekog ko će je zavołeti. Ali jednim delom g
bica nadao se da će ; mu zauvek ostati verna. Iznenaden je ovom posesivnošć-;:U. 177 Dvoumi se da li da pita Dženifer za tog majora avijacije, ili će bolje da, poput nje, ne zna ništa o tome. Engleska se drastično promenila od onog leta, pre četiri godine kada je Nik otišao. Sumornija je i verovatno manje optimistična; pre-više je udcwica i majki koje su izgubile svoje sinove. Ovo je Engleska: hrana na tačkice, jaja u prahu, gasmaske koje se u kartonskim kutijarna nose na ramenu i kobasice koje se u mesarama kupuju ispod tezge. Jednom prilikom odlaze u London, na čaj u kafeteriju Lavovi. Nik se konačno uverava u to koliko su nemačke bombe unakazile prestonicu i oseća krivicu što nije ostao da pati zajedno sa svojim sunaro-dnicima. Dok su oni drhtali pod bombama, on je započinjao strasnu vezu u Bukureštu. Obuzima ga čudan osećaj dezorijentisanosti. Telom jc u Engle-skoj, ali je duhom i mislima i dalje u Istanbulu. Iz glave mu ne izbija slika elegantne mlade žene sa zelenim šalom preko tamne kose, koja korača kaldrmisanom ulicom izmedu drevnih otomanskih kuća ispod Sulejmanove džamije. U njegovoj viziji; ona zastaje ispred kuće sa ze-lenim vratima i diže glavu prema terasi. Na licu joj je izraz koji bi neko ko je ne poznaje mogao da protumači kao čežnju. Vi.še ne spominju Istanbul. Prve noći kada je tek stigao kući čuo ju je kako plače u kupatilu i pokušao da je zagrli, ali odgurnula ga je od sebe i zaključala vrata. Nedelju dana kasnije, Dženifer se oscća dovoljno jakom da prcis-pita tu bolnu temu. Sede u ležaljkama u bašti i čitaju nedeljne novine, navika u kojoj su nekada oboje uživali. Sada ga ta pokornost razdraž-uje. ,,U čemu je problem?" ,,iMoramo da razgovaramo, Džen." Džcnifer skuplja novinc i gleda ga. ,,Slušam." Nastayljaju da ćute. Nik ne želi da je povredi, medutim, može da bira izmedu dve stvari: da je ostavi, ili da živi u ovoj monstruoznoj laži. Dženifer razbija mučnu tišinu. ,,Znam da si spavao s drugorn ženom. Počelo je još u Bukureštu, zar ne?" ,,Da, počelo je. Ali tada nisam spavao s njom." ,,Ne laži me." ,,Ne lažem." 178 ,,Zar misliš da nisam znala?" ,,Ne znarn šta ti jc u glavi." Suv, gorak osmch. ,,Očiglcdnost je tvoja najveća vrlina, Nik. Čitam te kao knjigu."
,,Ne tako dobru knjigu." ,,Molim te. Poštedi me tih pokajničkih fazona. Traje li to još uvek?" ,,Dečaci su mi rekli da i ti vidaš nekog", uzvraća Nik. Dženifer pilji u njega s neskrivenom mržnjom. ,,Onda smo kvit, to hoćeš da kažeš? Baš bi to voleo, je l' da? Da olakšaš svoju savest, a?" ,,Džen, uopšte se ne radi o tome." ,,Samo mi je prijatelj. Ne bih ti to uradila, Nik." Ali ti meni jesi, zapravo je htela da kaže. Nik duboko uzdiše. ,,Ko je on?" ,,Kako te nije sramota", sikće Dženifer i uvredeno ustaje, nesta-jući u kući. Nik izvodi dečake u bioskop, zatim odlaze na poljanu da odigraju partiju fudbala. Ričard jc nezaintercsovan, ali zato se Džejms slatko smeje Nikovim pokušajima da dribla loptu. Ubrzo sedaju na travu, boreći se za dah. Ričard uzima knjigu, dok Džejms nastavlja da se razmeće pimplanjem lopte. ,,Sinoć sam čuo mamu kako plače", najednom kaže Džejms. Ričard diže glavu sa svog udžbenika iz istorije. ,,Hoćete li da se razvedete?" ,,Ne znam." ,,Hoćete"; ubeden je Džejms. ,,Mama kaže da imaš ljubavnicu", optužujućim glasom će Ričard. Nik zuri u njega. Ne može da veruje da Dženifer takve stvari pri-ča njihovim sinovima. ,,Zašto nam jednostavno ne kažeš?" ,,Zato što ne biste razumeli." ,,Pa nas zato lažeš!" ,,Ne lažem vas." „1 sad nas lažeš." Džejms je u pravu. Laže ih jer im ne govori sve. Ali i dalje smatra da su previše mladi da bi razumeli. ,,Razgovaraćemo o tome kasnije", odgovara Nik. Dečaci se glcdaju. Ričard zavlači prst ispod svojih naoćara i briše suzu, praveći se da ga svrbi koren nosa. 179 Džejmi nastavlja da pimpluje. Najednom spušta loptu na travu i šutira je najjače što možc. Lopta leti yisoko u vazduh i pada na poljanu s druge strane druma, prinudivši vozača kamiona da skrene sa svoje putanje ne bi li je izbegao. ,,Veoma je glupo to što si uradio", kori ga Nik. ,,Idi i donesi je." ,,Neću", breca sc Džejms. Ovo je prvi put da mu se Džejmi suprotstavłja. Borbena linija je zacrtana. Njegovi sinovi su još uvek deca, ali njihov svet ima samo dve boje, crnn i belu, bez sivih nijansi.
Nik se oseća poraženo zbog onoga što čini njima i Džen. Ustaje sa trave i odlazi sam po loptu. Ubrzo zajedno odlaze kući. I dok pešače preko poljane, dečaci idu ispred njega i niko više nema šta da kaže. Poslednjeg dana, Dženifer mu sprema svečani doručak. Nekako je uspela da nabavi šcst svinjskih kobasica. Nik stoji u kuhinji i posmatra kako ih prži u tiganju, ne usudujući se da ga pogleda u oči. ,,Kobasice", primećuje on. ,,Kakva gozba." ,,Kupila sam ih ispod tezge." ,,Šta si morala da učiniš da bi ih dobila?" ,,Bojim se da ti nisi čovek koji srne tako nešto da me pita." ,,Jesi li kupila i jaja?" ,,Samo se ti nadaj. Hoće li te ta tvoja čekati na pristaništu?" ,,Ni u Turskoj nema jaja." ,,Mora da zbog toga patiš. Hoćeš razvod?" Mast iz tiganja pršti na njenu kecelju. Nik i Dženifer zurc jedno u drugo. ,,Nedostajalc su mi kobasice. U Istanbulu ih nema. Dosadila mi je jagnjetina uz sve." ,,Kakva je?" ,,Pričaj mi o svom majoru avijacije?" ,,Nema tu šta da se priča." ,,Nema?" ,,Kada smo se venčali, bilo je za večnost", podseća ga ona. ,,A ja mislio da je sveštenik držao propoved." Loša šala. Dže-nifer prebacuje kobasice na tanjir. Opet se gledaju u oči. ,,Znam šta smo tada jedno drugom obećali. Ali bili smo mladi i mislio sam da se nikada neću promeniti, baš kao ni ti. Nisam znao ništa o životu a još manje o ljubavi. Ne znam gde smo pogrešili, Džen", priznaje on. ,,Prevario si me s drugom ženom." ,,Stvari nisu tako jednostavne." 180 ,,Ma ncmoj?" ,,Bila si podjednako nesrećna." ,,Misliiruda nisi u pravu. Činjenica jc da si sebično, prevarantsko kopile. Oduvek si to bio." ,,Zašto si onda još uvek udata za mene?" ,,Ne znam ni sama. U tom slučaju, mogla bih da budem udata i za... ovaj tiganj." ,,Zar jc toliko teško odvojiti se od tiganja, Džen? Šta te toliko ve-zuje za njega?" ,,Biii smo u savršeno.srećnom braku sve dok nisi pokupio tu ku-rvu." ,,Ti si bila u savršeno srećnom braku." ,,Više te uopšte ne poznajem."
,,Nikada me nisi poznavala. Ali ja sam za to kriv. Nikada ti nisam rekao ni reč." I to je istina. Oženio ju je iz svih pogrešnih razloga, zato što ga je ona smatrala zgodnim i genijalnim, zato što je bila savršcna supruga, zato što je bila lepa. Ostao je u braku iz svih pogrešnih razloga i zato joj nikada ništa nije rekao. Kako bi sada mogla da ga razume? ,,Gadiš mi se." ,,Slušaj. Ne možemo više ovako." ,,Nisam ni počela", sikće ona i baca kobasice psu. Dva sata kasnije, odlaze u Portsmut. Na pristaništu, Dženifer se lepi za njega s nesvakidašnjom stra-šću i čini nešto što nije verovao da će ikada učiniti pred njihovim sinovima: plače. ,,Molim te, vrati sc", šapućc ona. Nik ne može da se natera da bilo šta izusti. ,,Molim te, Nikl" Pokušava da je zagrli, ali ona ga odgurujc od sebe. ,,Obećaj mi da ćeš se vratiti!" Ričard grli svoju majku. ,,Naravno da će sc yratiti. Yratićeš se, tata, zar ne?"Nik gleda u Džejmsa i na njegovom malom licu vidi ncopisivu mržnju. Dženifcr diže glavu i glcda ga očłma punim mržnje. ,,Nikada te neću pustiti, Nik", poručuje mu ona. Njen blagoo'^y i njena kletva odjekuju u njegovim ušima dugo nakon što brod isplovi iz luke dok naslonjen na ogradu posmatra horizont. Severnoatlantski vetar ga šiba po licu i potajno priželjkuje da nacistička podmornica odnekud ispali torpedo i odnese sve njegove dileme, oslobadajući ga kriyice koja mu izjeda dušu. Bez obzira na to da li ga Danijela još uvek čeka u Istanbulu ili ne, Nik zna da više ne može da se vrati. 181 51. 'oručkuje gusti, žuti jogurt, zelene smokve i jaku crnu kafu, potom izlazi na verandu da nahrani ptice. Svakog jutra vrapci dolaze da pokljucaju mrve od hleba i peteljke od smokvi. Ptičice su nervozne i brze, mećtutim, ima jedna koja jc odvažnija od ostalih. Uvek prvo kruži nekoliko minuta iznad žbunja, skupljajući hrabrost, a onda se obruši na njegov ispruženi dlan, kljucne mrvicu i istom brzinom odleti. Podseća ga na Danijelu. Ponckad mu se žali kako ne postoji muškarac koji bi je razumeo. Pri tom se toliko zatvara u sebe tako da nijcdan muškarac ne može da joj sc približi, ma koliko on t.o želeo. Niku se čini da je usamljenost koju je sama sebi nametnula zapravo njen način da se odbrani od sveta. Baš kao i taj vrabac, Danijela pojuri da gladno kljucne mrvice ponu-dene ljubavi a onda se iznova povlači.
Tog jutra, Nik čeka na verandi duže nego obično, ali vrabac ne doleće. Kroz glavu rnu proleće da mu se nešto dogodilo. Iznad baštenskih zidina vlada opasan svct, grad je pun mačaka koje nikada ne propuštaju brz i lak ulov. A možda je jednostavno odleteo u nepozna-tom pravcu. Njegov hrabri vrabac se nikada više nijc vratio i Niku je ostalo samo da nagada kakva sudbina ga je zadcsila. Vozač ambasade dolazi po njega crnim ,,hamberom" i Nik seda na zadnje sedište, udubljen u sopstyene misli. Drumovi su zakrcei gustim saobraćajem. Ispred njih je srebrnosivi ,,rols-rojs" nekog o gatog trgovca začinima koji čeka da mu se zaprežna kola sklone s puta. Seljak hladnokrvno scdi iza svog upregnutog magarca, ignorišuci si rene automobila oko sebe. Sirota životinja unezvereno riče i propir se dok je njen gazda tankim prutom mlati po ledima. Kroz sav taj haos, hamali vredno guraju svoja kolica natovarena džakovima začin-skog bilja u pravcu bazara. Nik se miri sa situacijom u kojoj se nalazi, prepuśtajući vozaču da se sam probija kroz istanbulski metež. Pogled mu luta prema kupolama i minaretima iznad začinskog bazara. Utom sa stepenica ispred džamije poleće jato golubova, upla-šeni parom koji tuda prolazi: žena i visoki sedokosi muškarac koji se drže za ruke. Kosu joj skriva šal boje zelenog žada. Taj hod i to držanje uvek bi prepoznao. Nik se okreće na sedištu, gledajući ih kako žurno prolaze pored slepih i ubogih, ne želeći da od njih kupe ponudene žilete i cigarete. Ubrzo nestaju u uskoj uličici iza hana. Nik dovikuje vozaču da zaustavi kola i iskače napolje. Yazduh je zasićen mirisom začina iz Misir Karsiza. Pogled mu hvata još jedan odblesak zelcnog šala i počinje da trči, probijajući se kroz jutarnju gužvu, mameći kletve prosjaka i hamala. Turci zastajkuju i zaprepašćeno zure u Engleza koji trči preko pi-jace, uzvikujući žensko ime. Zar ne zna da je pred njima dug i naporan pijačni dan? Nik zastaje u gužvi, boreći se za dah i zureći u hiljade glava u potrazi za zelenim šalom. Cuje se zavijanje mujezina koji poziva verni-ke na jutarnju molitvu. Prosjaci ga vuku za rukav. Više je ne vidi. Umakla mu je. 183 52. Grad jedva diše pod jarkim avgustovskim suncem. Podne je. Na putu do Taksima, gde živi Maks, Nik se drži hladovine, priljubljen uza zidove kuća poput čoveka koji izbegava snajperistu. Žega isisava svu encrgiju iz grada i pojačava razdražljivost i nctrpcljivost mcdu Iju-dima.
Maks pije više nego što može da podnese. Sedi u potkošulji na svojoj terasi i naliva se rakijom. Na obilatom letnjem svetlu Nik nc može a da ne primeti mrežu ispucalih kapilara na njegovom nosu i obrazima. Pričaju o ratu. Nakon nemačkog poraza u Staljingradu, nešto posle Božića, ratna tenzija neumitno raste. Savezničke trupe su se proteklih nedelja iskrcale na Siciliji i zauzele Palermo. Kumharajet više ne spekuliše o nemačkim namcrama prema Turskoj. ,,Kako se živi s tvoje strane plota, stari druže?" ,,Dobro sam." ,,Ne izgledaš mi tako. Propao si." ,,U nekim sam problemima." ,,Poslovnim ili ljubavnim?" Nik razblažuje svoju rakiju vodom. ,,Ne mogu s tobom da razgovaram o poslu, Makse." ,,Onda mi pričaj o onom drugom. Javlja li se Dženifer?" Nik klima glavom. ,,Dobro je." ,,Oprostila ti je?" ,,Nisam to ni tražio od nje. Gotovo je; Makse." ,,Ne prenagljuj, ortak. Samo si se malo zabavio, to je sve. Ako čovek ne može malo da se provede u ratu, šta mu drugo preostaje?" ,,Ko kaže da je neverstvo zabavno?" ,,Ne sećam se, verovatno neki muškarac", nagada Maks, cereći se. Opšte je poznato da je vcć šcst mcscci u strasnoj vezi sa Adrijanom Varga, madarskom zabavljačicom koja svake večcri peva u noćnom klubu. IS-I ,,Trudim se da celu stvar sakrijem, Makse." ,,Naravno. Potpuno te razumem. Ali da nije rnalo kasno za to? Vredi Ji zatvoriti vrata od štale nakon što unutra ude tuce konjanika i svi konji lipšu od starosti?" Maks iskapljuje svoju rakiju i doliva još. ,,Ona špijunira za tebe, zar ne?" ,,Sta ti misliš?" ,,Nego šta nego špijunira. Zadržaću to za sebe. Kunem ti se. Ne brini. Neću da osujetim ratne napore. Apsolutno." Nik ćuti. ,,Hitlcr jc gotov, očigledno." ,,Nije još." uPiše na zidu, velikim krvavim slovima. Staljingrad je presudio. Rusi su zabiberili Napoleonu, zabiberiće i njemu." ,,Ovaj će se boriti do kraja, Makse." ,,A hoćc li i njegovi generali?" Dobro pitanje, zaključuje Nik. Ukoliko se ne budu borili, šta će se desiti? Upravo to će Danijela saznati umesto njega. ,,Kako ljubav?" pita Nik.
,,Kada su žene u pitanju, druže, najvažnije je da se ne zaljubiš. U tome je trik. Slušaj šta ću da ti kažem, ortak. Zaljubi se u ženu i napravićeš od sebe budalu koja više nikomc neće yaljati. Prvi zakon ljubavi po Maksu Kingu." ,,Hvala", odgovara Nik. ,,Saveti su ovde besplatni. Uzgred, kako je Ijupka Danijela?" ,,Volim je, ali ne znam da li mogu da joj verujem." ,,E pa, druže, upravo si sažeo istoriju muškaraca i žena u jednoj rečenici. Svaka čast. Hoćemo li još po jedno?" Mačke beže pred njegovim korakom dok se penje uskim stepenicama. Nozdrve su mu zasićene vonjom otpadaka i trulog voća. Padina se s brda spušta direktno na dokove načičkane ribarskim kućicama od potamnelog kamena i memljivog drveta koje se pijano nadvijaju nad ulicu. Nik korača po odbačenoj odeći i korama od lubenice. Na prlja-voj ulici prepoznaje jednu otkinutu konjsku nogu. Brzo pronalazi mračan dovratak i ulazi unutra, udišući duboko ne bi li izbegao vonj višednevnog smeća koje se raspada pod stepenicama. Nekoliko sekundi čeka da mu se oči priviknu na tamu a zatim se penje na sprat. Kuca na uska drvena vrata. Ncstrpljivo čeka da mu Konstantin otvori, ali ovaj se ne pojavljujc. Nik ponovo kuca. 185 ,,Konstantine! Ja sam! Otvoril" Konstantin napokon otvara vrata. Nika zapahnjuje zadah alko-hola. Stari ribar se danima nije brijao niti kupao. ,,Bolje da udeš", poziva ga Konstantin, propuštajući ga unutra. Prljav stan sastoji se iz jedne prostorije i kuhinjc. Nikova cipela naleće na praznu flašu rakije koja leži na podu. Ova se kotrlja i zaust-avlja tek ispod stola. ,,Kada?" pita Konstantin. ,,U petak." ,,Za Dobruju?" ,,Za Dobruju." ,,Onda za Dobruju." Konstantin je roden u Dobruji, tamo je ribario čitavog svog života. Pobegao je 1941. godine, čim je počeo rat. Bio je na moru kada su Ne-mci okupili sve Jcvreje u njegovom sclu i streljali ih na obližnjoj polj-ani. Ribarskim brodićem Natalija prebegao je u Tursku i tamo se sklo-nio kod svog rodaka koji živi u Galati. Dva meseca kasnije, Konstantin je otkrio da su njegova žena i sinovi preživeli i da se kriju u šumi nedaleko od sela. Konstantin se spremao da svojim brodićem otplovi nazad u Dobruju i doveze ih kada ga je njegov najbolji prijatelj iz sela pronašao na pristaništu u Galati. Zagrlili su se i zaplakali nasred dokova. Prijatelj je zaprayo došao da mu prenese lošu vest, najtužniju vest. Njegova porodica je uhapšena i prebačena u koncentracioni logor u Poljskoj.
Od tada Konstantin ne prestaje sebe da kažnjava. Bio je jedan od Nikovih prvih i najlakših regruta. Sve što je želeo, sve za šta je živeo; bilo je u službi borbe protiv nacista. Nik daje Konstantinu nešto novca, tek da pokrije svoje skromne životne troškove, iako zna da će sve potrošiti na rakiju. Konstantinu je potrebno nešto da otupi bol. ,,Vidimo se u petak", kaže Nik. ,,U petak", ponavlja Konstantin i zatvara za njim vrata. Nik žurno odlazi. Ne svida mu se Konstantinovo društvo. Krivica je kao zarazna bolest, razmišlja on, i ostavlja fleke kao krv. Konstantin je prebrzo pobegao od svog spasenja da bi se našao u još većem paklu. Sve što sada želi jeste nešto od čega je ranijc najvišc zazirao: sopstv-enu smrt. Omar Kalmaz liči na tipičnog zavisnika od opijuma. Svaki put kada ga Nik vidi, čini mu sc da svc dubljc tone u sopstveno grotlo 186 greha. Obrazi su mu upali dok mu vodnjikave oči okružuju bolesno tamni podočnjaci. Nijc rrwiogo stariji od Nika, ali gusta kosa mu je odavno posedela a brkovi neobično tužno vise s donje polovine lica. Koža mu je izbrazdana dubokim borama, ali stiče se utisak da bi još uvek mogao da pr-odc kao zgodan i lep rnuškarac, samo kada bi sc klonio lule. Ima nečeg sumornog i neprijatnog u vezi s narkomanijom. Zavisnost od opijuma je stegla Omara za gušu. Narkoman možda i nije baš najbolji izbor za agenta. Nik ga nije regrutovao, već ga je nasledio od svog prcthodnika u Istanbulu. U početku jc Omar delovao drago-ceno, mcdutim, u poslednjc vreme sve tcže uspeva da se odbrani od demona sopstvene zavisnosti. Njegovi kontakti u turskom Minista-rstvu odbrane, Emnijetu i turskoj tajnoj policiji, bili su besprekorni. Abrams je čak sumnjao u to da ga je Emnijet snabdevao informacijama kojc nisu mogli da dobiju redovnim diplomatskim kanalima. Naravno, Omar je padao u ruke svojim nalogodavcima. Poslovni interesi su ga često vodili u Bukurešt gde je izvozio tepihe, bakar i kožu. U jednoj od redovnih poseta upoznaje se s rumunskim trgovinskim zvaničnikom koji je igrom slučaja bratanac Jona Popeskua, vode opozicije u Rumuniji i još uvek uticajnog u vladi. Kao jedan od Antoncskuovih viših ministara, Popesku prima redovne izveštaje od rumunskog ambasadora u Francuskoj, zajedno sa izve-štajima o kretanju trupa i proizvodnji oružja u lokalnirn fabrikama. Poslednjih godinu dana, Popesku je proslećtivao Niku kopije tih do-kumenata preko Omara koji ih je donosio u Istanbul u duplom dnu svoje aktovke. Ovi izveštaji su pronašli svoj put, zajedno s Danijc-linim, do vrhovnog maršala Harisa i britanske ratne komande.
Omar daje Niku smedi koverat i ovaj ga menja za drugi koji sadrži pozamašnu svotu novca u britanskim funtama. ,,Imam poruku za tebe", kaže mu. ,,Popesku me zamolio da ovo predam tebi, i samo tebi." ,,Nastavi." ,,Hoće da započne dijalog. O mogućem primirju." Tako dakle. Poruka je zaista ispisana na zidu, krvavim velikim slovima, baš kao što je Maks rekao. Teško je verovati da su samo dva leta ranije nacisti bili toliko neodoljivi. „1 još nešto. Popesku je nezadovoljan. Kaže da podržavate komuniste. Tog Romaneskua." ,,U pitanju je jedan od malobrojnih pokreta otpora u zemlji. Nji-hova politika nas više ne zanima." ,,Kaže da komunisti žcle da prcuzmu vlast u zcmlji." ,,Pomažu nam da pobcdimo Nemce. To nam je prioritet." 187 stra,,Mislim da je yoljan da saraduje s vama. Ali ovi boljševici ga st šno ncrviraju." ,,Kada se vraćaš u Bukurešt?" ,,Za manje od mesec dana." ,,Potrudiću se da dotad dobijem odgovor." ,,Putuj s bogom, efendim." „1 ti takode, Omare." Dok se vraća u konzulat, sklapa oči, tnideći se da ne primećuje tegljačc i taksiste na mostu Galata, i sve vrcme se pita da li ćc oni po-mpezni gadovi u Yajtholu konačno poslušati razum i sačuvati ne sarno sebe već i Rumune, i Nemce takode, od Hitlera i Staljina i ostatka ove krvave ludnice. Možda je Abrams u pravu. Staljin je taj koji bi trebalo sada da ih brine. 188 53. Ooko leti na nebu, nošen vazdušnom strujom, podsećajući na list papira. S visine gleda na sićušne tačke na zemlji koje žive svoje kratke živote. Svojim zlatnim okom on vidi Nika koji skrcće u aleju i ulazi u kafeteriju. Dok kruži iznad grada, zapaža i ženu sa zelenim šalom koja ga prati niz sokak. Zlatno oko trepće i uz suptilan zamah krila odleće dalje, fokusirajući se na živote drugih malih priča u velikom gradu. Zavijanje turske narodne muzike sa zvučnika danas iritira Nika više nego obično. Opet je loše raspoložen. Ustaje dajoj pridrži stolicu. Danijela seda, vadi cigaretu i čeka da joj Nik ponudi vatru.
Konobar im donosi dve šoljice turske kafe koja i po boji i po tekstu-ri podseća na kuvano blato. ,,Sta je bilo?" konačno pita ona. Nik joj ne odgovara. ,,Mogao bi da mi se obratiš. Znam da nešto nije u redu. Vidim ti na licu." Nik uzdiše. ,,Video sam te juče. Kod pijace začina." Danijela ću-tke puši i Nik nastavlja. ,,S drugim muškarcem." ,,Sta si ti radio tamo?" pita ona kao da je on taj koji duguje objašnjenje. ,,Išao sam na posao." ,,Obično ne ideš tuda." ,,Ni ti obično ne ideš ulicom držeći muškarca podruku. Zar ne?" Danijela ga gleda užarenim pogledom. ,,Kako se usuduješ?" šapatom će ona. ,,Zar nisi ti taj koji još uvek ima ženu i decu? Zar nisi s njom vodio ljubav tokom posetc Englcskoj? Zar je nisi zagrlio, poIjubio? Jesam li ti ičim pokazala da smeš da me poseduješ?" Nik se naginje bliže. ,,Samo mi kaži ko je on." 189 Danijela dugo ćuti. ,,Zove se Grigorijev." ,,Ko jc on?" ,,Radi za Narodni komesarijat unutrašnjih poslova. Za Ruse " Nik oseća kako mu se krv cedi iz lica. ,,Ne gledaj me tako. Nemaš pojma kako mi je, Nik. Ne živiš u mom svetu." ,,Spavala si s njim?" ,,Ne. Nisam spavala s njim." ,,Nego šta si radila s njim?" ,,Zigi me zamolio da budem fina prema njemu." ,,Kao što si fina prema meni?" Danijela ćuti. ,,Jesi li spayala s njim?" ponovo pita Nik. Najradije bi se izyikala na njega. Kako može da bude tako slep? ,,Nc." lako zna da joj ne vcruje, ona sc naginje bližc i šapatom dodajc. ,,Nikada tc nisam lagala. Uvek sam ti govorila samo istinu. Uvek." Da li da joj veruje? Danijela Simoniči u sebi krije mnogo žena. Zato je sayršena špijunka, zaključuje Nik. U stanju je da menja likove, oživljavajući ih i razdvajajući ih veštinom vrhunske glumice. ,,Ako mi ne veruješ, onda ne mogu da ti pomogncm." Nik sleže ramenirna, iskreno zaprepašćen. Danijela gasi cigaretu i izlazi iz kafea bez pozdrava. Kada je zašla za ugao, zaustavlja se i naslanja na prvi zid. Tuga nagomilana u dubini duše pritiska je sve jače. Počinje da drhti. Kao da je neko drži za rame i neprekidno drmusa. Nik je nikada neće
razumeti, niko je nikada neće razumeti. Sama je na ovom svetu i uvek će biti sama. Nik je pronalazi naslonjenu na zid i uplakanu. Pokušava da je za-grli, ali ona ga udara pesnicama u grudi. Pušta je da to izbaci iz sebe. ,,Izvini", kaže joj. ,,Molim te, izvini." Tramvaj tutnji pored njih, potresajući kaldrmu koja yibrira poc njihoyim nogama, i odlazi uzbrdo. Kroz prozor, lica putnika radoznalo zure u^ par koji se svada nasred ulice. ,,Šta se dešava s tobom?" pita Danijela. ,,Ne znam. Nisam hteo da te povredim." 190 Okani me se, čoveče!" uzvikuje ona, ali urnesto da pobegne, pada mu na grudi. Sitna kiša počinje da prska s mutnog neba. Uanijela konacno prestaie da se duri. I dok stoji tu i drži je u svom zagrljaju, Nik hvata sebe kako gleda u izbledeli ornament na zidu obližnje džamije, niz arapskih brojeva u krasnopisu. Podsećaju na šifru koja bi mu dala odgoyor na mnoga pitanja, samo kada bi znao da je dešifruje. Danijela diže lice i Ijubi mu usnc. Obrazi su joj ylažni od suza. Radi za Narodni komesańjat unutrašnjih posloua. Za Ruse. Zigi me zamolio da budem fina prema njemu. Soba puna ogledała. Svaki put kada se okrene, vidi drugi odraz; istina nikada nije ista. 191 54. v_ybala je tanka mračna linija i pre može da se oseti nego da se vidi. More je mirno, poput čelika. Konstantin gasi motor i pušta da plima odnese Nataliju do obale. Ovu uvalu poznaje kao svoj džep i, poput svakog dobrog pomorca, njene božanske dubine i udaljenost oseća bez karte ilł sonde. Nik čuje klopot sidra, oseća morsku struju dok plima bešumno nosi Nataliju daljc. ,,Tamo", pokazuje Konstantin rukom. Baterijska lampa se triput pali i gasi na obali. Signal. Ubacuju radio i eksplozive u gumeni čamac dovučen iz Istanbula. Dvojica Konstantinovih pomoćnika silaze u čamac. Prati ih Džordon, zatim Dikin, radio-operater, i na kraju Nik. Počinju da veslaju ka obali. ,,Nešto ne valja", šapuće Džordon. Jedini zvuk koji dopire sa obale jeste ritmično povlačenje talasa s peskovite plaže, svetlucave linije u tami. ,,Šta?" ,,Ne znam", šapatom odgovara Džordon. ,,Ali osećam u kostima. Iskaču u plićak i osećaju oštrc kamenčiće pod nogama. Nik se saplićc i pada; ali brzo ustaje i pomaže Džordonu da odvučc čamac na obalu.
Dikin i jedan od pomoraca nose dragoceni radio na obalu, strogo vodeći računa da se ne skvasi. Drugi pomorac mu pridržava čamac. Na obali je mračno i tiho. Osvrću sc u potrazi za lampom. Nerna je. Gde je Romanesku? Džordon nosi mitraljez prcko ramcna. Skida ga i ubacuje šaržer. ,,Šta to radiš?" ,,Spremam se za veselje"; odgovara ovaj i tog trenutka ih zasie pljuje jak svetlosni snop. Džordon reaguje prvi, ispaljujući rafal iz mitraljcza koji gasi izv° svetlosti - Nik pretpostavlja da je postavljen na kamion parkiran n daleko od obalskog druma, - i kao po komandi svi se bacaju na zernlj^ \Jik cujc pesak. C Čuje stižc u vidu nekoliko hitaca iz pištolja s drugog kraja plaže. kako mu meci zviždc porcd glavc i zariva lice u vlažan . Džordon ispušta bolan krik. Nik pruža ruku i u mraku napipava •žordonoyu šaku, ili ono što je od nje ostalo, vlažnu i lepljivu od krvi. Čuje Dikina kako urla, ali u tami ne može da ga vidi, baš kao ni ostale. Pred očima mu još uvek seva od jakog reflektora. Puzeći se vraća u vodu. Ne možc da pronade gumcni čamac, ali je Natalija jedva vidljiva ilueta na modrom nebu. Počinje da pliva, probijajući se kroz talase, očajnički zamahujući rukama. Svestan je samo łiladne vode i zvuka sopstvenog daha. Panika mu ne dozvoljava da posustane. ,,Daj mi rukul" dovikuje mu Konstantin. Stari ribar ga hvata za ručni zglob i pomaže mu da se popne uz merdevine od užadi. Nik uska-če na palubu, kašljući i boreći se za dah. Opet čuje puškaranje iz pravca plaže, praćeno fijukanjem metaka iznad njihovih glava i pucanjem drveta kada jedno zrno pogodi kormilo. ,,Gde su ostali?" unczvereno pita Konstantin. ,,Ne znam", uspeva da prodahće Nik. ,,Džordon jc mrtav." Nik diže glavu i vidi treptavo sevanje metaka u tami. Prozor ka-bine se razbija u paramparčad. Konstantin ispušta bolan krik. ,,Konstantine?" ,,Dobro saml" Motor počinje da štekće, brod se polako okrcće i odmičc ka pučini. Zasipa ih još jedan rafal koji pogada kontrolnu tablu koja sc pali poput šibice. Kabina ubrzo cksplodira. Nik sc trza pod nalctom drvenih opiljaka koji mu se zarivaju u oči i obrazc.
lako na izmaku snage, on uspcva da otpuzi do kabine. Konstantin je nadvijen nad kormilom, ali Nik ne može da dokuči koliko ozbiljno je ranjen. I sam oseća kako mu topao mlaz krvi curi niz bradu. ,,Jcsi li dobro?" pita Nik, ali Konstantin mu ne odgovara. Oblaci crni poput mastila nadolaze sa severa i zaklanjaju zvezde. Konstantin beživotno leži u uglu kabine. Sat vremena ranije, iskrvario Je na smrt. Nik stoji za kormilom, okrećući brodić ka obali Crnog mora, Svestan da ncćc moći da izbcgne minsko poljc na ulazu u Bosfor. Ukotviće se u nekom ribarskom selu, ili će se, u najgorem slučaiu ukati i otplivati do najbližc obale. Konstantin sc konačno smirio je sa svojom porodicom, baš kao što je i priželjkivao. Nik je vcć sat emena potpuno sam, i pre nego śto se dočepa nepoznate obale, n'e ^' estaje da razmišlja o tome ko stoji iza ove izdaje. 55. „ I esi li se oporavio?" pita Abrams. Nik oprezno dodiruje posekotine iznad obrve, tamo gde su se za-rili oštri parčići drvcta. ,,Skoro", odgovara on. Opet je za dlaku izbegao smrt. Konstantin, Džordon, Dikin i dva pomorca, koji su s njima krenuli u akciju i čija imena nikada nije saznao, sada leže na obali Dobruje. Njega je iz Crnog mora izvukao turski patrolni brod, pronašavši ga nadomak malog ribarskog sela gde je nasukao Natalijn. ,,Nemci su unapred obavešteni", zaključuje Donaldson. ,,Ne preostaje nam ništa drugo nego da zakłjučimo da je kompletna Romaneskuova ćelija ili pobijena ili uhapšena." U prostoriji dugo vlada neprijatna tišina. Abrams smrknuto zuri u novootkrivenu fleku na tepihu svoje kancelarije. On je šahista a ne gladijator, uživa u umnim nadmetanjima i intełektuałnim izazovima zbog čega ga krvav prizor uvek duboko potrese. ,,Da nije Konstantin?" Nik odmahuje glavom. ,,Za ime boga, Nemci su mu ubili celu porodicu." Zvuči iznervirano, ali nimalo ncpokorno. Donaldson se meškolji u svojoj stolici. Abramsovi obrazi se oblivaju bronzom. ,,Izvinite, gospodine, ali po mojim informacijama, Konstantin je van svake sumnje." ,,A njegovi pomoćnici?" ,,Nijedan od njih nije znao kuda idemo sve dok nismo isplovili." Donaldson uzdiše. ,,Dakle, jedini koji su znali za ovu operaciju jesu oni koji sede u ovoj sobi." ,,Problem mora da je lokalne prirode", zaključuje Abrams.
,,Upravo to sam rekao De Kastalanu", odgovara Donaldson, ,,jednom od Romaneskuovih Ijudi. Ali više nema načina da to saznamo." Nik najednom oseća čudnu nelagodu. Ponekad je dokumenta nosio kući da ih noću čita, uprkos striktnim protokolima bezbednosti, 194 i sada se seća da su mape i papiri yezani za operaciju Ciceron bijj n njegovom stolu one noći kada je zaspao. Danijela je ostala budna k zna koliko dugo, ali doyoljno da pronjuška po kući i pročita sve što je zanima. Abramsoy poglcd deluje optužiyački. Kao da mu čita misli. Nik se bori sa sobom. Da li bi ga ona izdala? Zar je Danijela Simoniči vrcdna života Džordona, Konstantina i ostalih? Je li sprernna da ga pošalje u sigurnu smrt? Jedan deo njegovog bića u tako ncšto ne može da poverujc. l\fe još. Kako da budc siguran? Scća se porodične fotografije koju mu je Džordon pokazao na Taksimu, njegoyog osmeha, nezapaljene lule ukleštene medu zubima i iskrenog stava po pitanju izdaje. Ukoliko Abramsu otkrije svojc sumnjc, njegova karijcra će biti završena. Uostalom, kakva jc korist od toga ako Abrams s pravom tvrdi da jc operaciju osujetio jcdan od Romaneskuovih Ijudi? Nik ne može da yeruje da bi mu DanijeJa priredila nešto tako. ,,Dobro znate da je Džordon ovde najyeći gubitak", podseća ih Abrams. ,,Onc Romancskuove goriie bi nam samo srnetalc posle rata. Vcrovatno će nam biti bolje bcz njih. lonako ćemo pobediti u ovom ratu. Ono za šta se zaprayo borimo jcste mir." Nika zanima kakva će biti Abramsova procena ratnih napora u Vajtholu. I šta će na sve to reći Džordonova žena. Poglcd mu luta kroz prozor, u istanbulske krovove, jer ga naje-dnom neizdrživo peče savest. Pita se da li Donaldson i Abrams osećaju isto.
tj., niici u kojima uživa; kada sc ugnezdi u njenom naručju, kada ona svo"..- no.i'c nemarno prebaci preko njcgovih butina a dlanoye posedni-Čki spusti na rtjegovc grudi. Nik je pos/natra kako spava, njeno nago telo u mraku, na podlozi od belih čaršava. Usne su joj blago razdvojene, u obliku srca. Jedna ruka joj je podignuta iznad glavc a kosa rasuta po jastuku. Mrmlja nc-što u snu.
Nik se smeška, srećan što jc tu, pokraj njcga. S nci/rnernom pažnjom osluškuje njeno ravnomcrno disanje. Najednom, Danijela otvara oči. ,,Budan si", pita šapatom. Oblizuje usne i gleda po sobi, priscćajući se gdc je i s kim je. Zatim proteže celo telo, lenjo i mazno poput rnačke. Pušta ga da je miluje dłanom po boku i grudima. Poklanja mu osmeh koji mu opet budi želju u preponama. ,,Nisam hteo da tc probudim." ,,Lažljivčc." Kotrlja se prcko krcvcta prema njcmu i Ijubi ga u rame. Nik se seća noći kada se probudio i nije je zatekao u krevetu pored sebe, noći kada je bio toliko nepažljiv da je ostayio dokumenta-ciju operacije Ciceron na svom radnom stolu. ,,Sta je bilo, dragi?" pita ona. Nik odmahuje glavom. ,,Ništa" odgovara on i miluje joj rame. Danijela oslanja glavu na lakat. ,,U tvom naručju se osećam tako sigurno." Nik nastavlja da ćuti i ona mu se unosi u lice. ,,Nešto se de-silo, zar ne?" ,,Naravno da nije." ,,Pričaj sa mnom; Nik." ,,Rekoh, nije ništa. Samo posao." Okreće se od nje i leže na leda, zagledan u tavanicu. U sobi je neobično vruće i on sa sebe skida pokrivač. Nikako da se odmori, nikako da zaspi. Mora da sazna istinu. Ali kako? Nik ustaje iz kreveta, navlači kućni mantil i silazi u prizemlje. Vrata od njegove radne sobe nisu zaključana, kao i uvek, i po stolu su rašireni papiri. Nijedan od njih nije važan. Kući više ne donosi strogo poverljive papire. Pogrešio je što je ikada doneo operaciju Ciceron. Nik prilazi bifeu i sipa sebi džin. Ne pije mu se, ali mora nečim da uposli ruke. Kada ste zaljubljeni u glumicu, kako možete biti sigurni u to da varn je ljubav uzvraćena? pita se on. Svaki uzdah, svaki poljubac, svaki °srneh, syako 'yolim te' može da bude samo još jedan oblik glume. Možda je Danijelina ljubav samo priyid. Njegoya želja za njom jc Wožda samo čežnja za ncčim što nc postoji izvan tc savršene ljubavnc maske. Nik gleda kroz prozor. Kiša je prestala i spirale pare se dižu kaldrme. Yazduh je zasićen vlagom i bcz vetra. Nik razmišlja o budu -~~~<-; k- • °-" o tonie šta će raditi kada se rat završi ćnosti bcz Danijele Simoniči prelepoj mladoj ženi koja leži u njegovom krevetu na spratu i preyrtl" voj ljubavnoj vezi u koju nikada nijc smeo da sc upusti.
56.
Josije o Trojanu je svakog meseca sve deblji. Povremeno se po-javi neka rolna filma, ponekad dve. Kvalitct fotografija varira, često su van fokusa i rezultat je nedokučiy. Dogada se da su slikc mutnc, svaki put kada zaboravi da skloni prst prilikom fotografisanja. Nik joj daje dokumenta da prepisuje, trudeći se da to uvek čini na brzinu. Prava je umetnost znati kakav kvalitet informacija prosleduje Majeru. Neke od njih rnoraju da budu istinite i verodostojne kako bi laži delovale autentično. Odustali su od dvostrukih agenata koji su ih izdali. Podmetnuli su šifroyane poruke iz SOE u Kairu o nagoyešta-jima grčke inyazije umesto prave invazije koja je planirana negde drugde; pojayili su se lažni izveštaji o turskoj yernosti britanskim interesima koji bi, ukoliko ih prihyate zdravo za gotovo, mogli da olakšaju pritisak Nemačke na Ankaru. Ponekad se sastaju u kafani Sultanameta gde stranci nikada ne zalaze. Smeštena je blizu starih zidina palate u kaldrmisanoj ulici iza Aja Sofije. Mermerne poyršine stoloya uvek su neobjašnjiyo masne, dok zidove krasc izbledela fotografija Kemala Ataturka i reprodukcija Belinijcvog portrcta Muhamcda Osvajača. Turska je puna ovih slika domaćih junaka koji su uobličili najyeći deo turske nacije u poslednjih pet stotina godina. Nik seda za sto u uglu i sluša tursku narodnu muziku koja cvili sa zvučnika radio-aparata i otupljuje mu čula. Skida svoj sako i oseća da mu je košulja na lcdima natopljena znojem. Ostali gosti uglavnom su pripadnici radničke klase, Ljudi u smc-dim odelima, izmučenih lica i pokyarenih zuba, kojima dani prolaze u dokolici: pušenju, slušanju monotone arapske muzike i igranju beskrajnih društyenih igara. Skoro svi su neobrijani jer radnčka klasa u uarskoj ne može sebi da priušti svakodnevno brijanje. Kafana bi možda i mogla da dcluje romantično kada čovek ne bi irnao čulo mirisa. Ali leto je u zenitu i grad se topi pod jakim mediteranskim suncem. Kiseli zadah ulica odbija da se digne u yisine i vru198 ćina liči na maglu koja se poput otrovne pare uvlači u pluča i isisaya svu vlagu iz Ijudskog tela. Roj muva časti sc ostacima trulih kora od lube-nice. Cistač cipela sedi zguren na vratima, udarajući svojom četkom o poklopac limene kutije i bacajući optuživačke poglede na Nikove blatnjave cipele. Nik kratko klima glavom i dečak spremno pritrčava bacajući se na posao. Pod noge mu podmeće svoju drvenu stoličicu i počinje da maže cipele imalinorn. Dok mu dcčak glanca cipclc, Nik posmatra dvojicu mladića koji pućkaju svoje nargile, ne trudeći se da sakriju potamnelc zubc i težak kašalj, dokaz da su cco svoj život protraćili u ovom okruženju. Golu-bovi se neometano šepure oko njihovih nogu.
Taksi se zaustavlja tik ispred ulaza i iz njega izlazi Danijela. Ze-lenim šalom krije svoju dugu kosu od pogleda turskih muškaraca. Ali u muslimanskoj zemlji žcna jc žena, i kada ude u kafanu, Turci je proždiru svojim gladnim pogledima. Seda za njegov sto i konobar u isflekanoj beloj košulji im donosi dve čaše jabukovog čaja. Neobavezno ćaskaju i Danijela odmah zna da nešto nije u redu. ,,Šta je?" šapatom ga pita. Nik mrzovoljno gleda na ulicu. ,,Šta misliš?" Tišina koja sledi je neizdrživa. ,,Hoćeš li da mi kažeš o čemu se radi, ili ćemo da nastavimo da sedimo ovako celo popodne?" Nik joj i dalje ne odgovara. ,,Zašto ćutiš?" ,,Nije ništa." ,,Je li u pitanju tvoja žena?" Nik odmahuje glavom. Te oči. Citaju mu dušu i govorc milion istina i milion laži. Danijela zavlači ruku u svoj džep i na sto spušta rolnu filma. ,,Neću da ostanem ako mi ne kažeš šta je." Nik želi da vrisne: Jesi li me izdala? Ali mu reči zastaju u grlu. Danijela ustaje i bez rcči izlazi napolje. Nik ne pokušava da je prati. Umesto toga, on ostaje da sedi, stežući film u svojoj ruci, ne zna-jući više da li da veruje sopstvenim instinktima. Kako će ikada saznati pravu istinu? Kako će ikada biti siguran? 200 57. LJ osvit zore, Istanbul se polako budi. Saobraćajna buka je prigušena u Donałdsonovoj kancelariji. Napolju u dvorištu, turski poslužitelj mete verandu. ,,Hteo sam da popričam s tobom o Trojanu", počinje Donaldson. Nik ga ćutke gleda, pitajući se da li i Donaldson sumnja na nju? ,,O poslednjem filmu koji nam je dostavila", nastavlja Donaldson. ,,Gospodine?" • ,,U pitanju je zlatan rudnik." ,,Drago mi je." ,,Na fotografijama je dokumentacija Majerovog poslednjeg puto-vanja u Nemačku. Otkrivaju lokacijc dve fabrike i tri oklopne jedinice koje su nedavno premeštene na napuštene plantaže petnaestak milja od Beča. Prosledili smo informacije vojnoj komandi u Yajtholu. Odlično obavljen zadatak, Dejvise." ,,Hvala, gospodine."
,,Trojan je verovatno naš najvažniji agent u Istanbulu, možda čak i na celom Bliskom istoku. Cuvaj ga, Dejvise." ,,Razumem." Donaldson se naginje bliže. ,,Moramo da je zaštitimo po svaku cenu. Ne zanima me kako." Nik ustaje, spremajući se da napusti kancelariju. Tlo mu se Ijulja pod nogama. Voli ga. Nije ga slagala. Ovo je dokaz, zar ne? Zar nc? Dvorište džamije je osenčeno drvećem. Golubovi uplašeno lete pred koracima prolaznika, premeštajući se na stepenice oko fontane na kojoj muškarci peru noge pre molitve. Bogalj pogureno stoji u senci kamenog svoda i prodaje kesice s hranom za ptice, uglavnom nemusli-manskim turistima koji žele da ih hrane. Nik je posmatra kako mu prilazi po usijanom kamenu, sa zelenim šalom na glavi i zlatnom narukvicom na ruci. Ne možc da dokuči njen pogled. Ne dodiruju se. Danijela diže ruku i sklanja pramen kose sa svog čela, skrivajući ga pod šaiom kako ničim ne bi izazivala žudnju muslimana predanih molitvi. Primećuje fine zlatne dlačice na njenoj nadlanici. Bela koža za trenutak seva i Nik se seća koliko voli tu da jc Ijubi, nežno klizeći usna-rna naviše, sve do intimnog prevoja njenog pazuha* ,,Ncdostajala si mi", jednostavno kažc on. ,,Hoćeš li da mi kažeš šta se dešava?" Nik odmahuje glavom. ,,Ne mogu." Zena o kojoj je oduvek sanjao. Dodite na molitvu, bog je veliki. Bog jeste veliki, ali koju igru ovde igra? Doveo mu je ovu predivnu ženu, spojio im je sudbine i nckim čudom ga je podstakao na to da je zavoli. Bog je veliki, ali doveo ju jc u pogrcšno vreme kada je cco svet u ratu i kada je u braku s drugom ženom. Izuvaju cipele ispred zasvodene porte i ulaze u džamiju. Stotine uljanih lampi visi s tavanice, osvetljavajući svojim zlatnim sjajem orna-mentc i unutrašnjost velikc centralne kupole. ,,Voiim te", šapuće ona. ,,Znam da mi ne vcrujcš, ali istina jc tu, u mojim očima." Nik je gleda. Često krade ove trenutke od nje, posmatrajući je kada ona to ne primećuje. Nikada nije razumela zašto to radi. Po-nekad ga hvata kako zuri u nju dok se svlači ili dok se češlja iako zna da joj je neprijatno od tog pogleda. Naravno da nije najlepša žena na svetu, ali za njega jeste. ,,Istina je tu, u mojim očima", ponavlja Danijela, ali kada uroni u njen pogled, Nik tamo ne vidi istinu, već samo sopstvenu zbunjenost. Alah akbar. Bog je veliki. Dodite na molitvu. 58. Istanbul, novembar 1943. godine
yačuvši glas s druge strane telefonske veze, Nik oseća drhtaj neizvesnosti. ,,Ovde Majcr", kaže glas. Bez uvoda i bez šegačenja u stilu 'moj engleski prijatelju'. ,,Her Majer. Kako mogu da vam pomognem?" ,,Moramo da razgovaramo", odgovara Majer i Nik je siguran u to da se radi o Danijeli. Sta uopšte ima da mi kaže? razmišlja Nik. Ima li to ikakve veze s Danijelom? Da ovo nije neka zamka? ,,Gde hoćete da se nademo, her Majer?" mirno pita Nik. Hamam ili javno kupatilo u Turskoj je uobičajeno okupljalište, mesto gde se muškarci opuštaju i neobavezno ćaskaju. Medutim, toje poslednje mesto gde očekujete da vas prate kada udesite sastanak sa oficirom neprijateljske obaveštajne službe. Majer je odabrao kupatilo ncdaleko od hipodroma. Nik se skida u jednoj od svlačionica i omotava pcškir oko pojasa. Poslužitelj ga vodi u saunu. Maljav; sredovečni muškarac šljapka nag kroz paru, brišući znoj s lica. Prostorijom dominira oštar muški vonj. Nik seda na klupu i oseća kako mu znoj rosi kožu. Sklapa oci i dopušta sebi da se opusti. Zanima ga zašto Majer želi da poprica njim. Da nije u pitanju neka igra? Hamam ga podseća na viziju pakla nekog klasičnog italijanskog slikara: mutne figure poput aveti prornicu kroz paru, muškarci sa opuštenim stomacima, dlakavi, zajapureni i sjajni od znoja. Muška prilika mu prilazi i seda pored njega, nc primećujući gaNik poznajc Majcrovo telo bolje od svih drugih. Na primer, zn< da ovaj ima beleg na levom boku i ožiljak na grudima, tik ispod kljucn' kosti. Ove pojedinosti saznao je od Danijele i sada mu pogled na taK intimne detalje kod drugog muškarca uliva neprijatnost. 204 Šta još zna o svom intimnom neprijatelju? Zna da pred spavanje da popije čašicu votkc, da spava na ledima s rukama skupljenim na stomaku i da obožava crne maslinke. Ali Majer koji sada sedi pored niega ponaša se kao potpuni stranac. Izgleda zapanjujuće dobro za svoje godine, tclo mu je čvrsto i mišićavo. Nik je zamišljao, ili se samo tome nadao, da će se abverovac tokom rata ugojiti. Dlačice na grudima su mu sede, medutim, njegova kompletna pojava deluje iznenadujuće vitalno i snažno. ,,Moj engleski prijatelju." ,,Her Majer." Majer se nekako promenio, njegova arogancija kao da se istopila, baš kao i onaj prezrivi kez koji je Nik zamrzeo još u holu hotela/łtina Palas. Zamenio ga je neki mučenički, skoro očajnički smešak. Majer prelazi rukom preko svojih grudi, sklanjajući nakupljeni znoj ncverovatno gracioznim pokretom.
Nik se pita da li je Majer ikada u životu pogrešio, kao što je učinio zaljubivši se u devojku koja ga koristi za svrgavanje okupatora s vlasti u svojoj rodnoj zemlji. Iz obližnje kabine dopire zvuk pljeskanja maserskih dlanova o nauljenu kožu. ,,Videni smo na javnom mestu i ranije, her Majer. Zašto ovde?" ,,ZD me prati." ZD, Ziherhatdinst, jestc prekomorski ogranak Gestapoa. Poznati su po tome da mrze Abver više od svih savezničkih obavcštajnih sluzbi zajedno. Majer ćuti. Ceka. ,,Jeste li čuli onaj vic o Geringu? On i njegova žena prireduju zabavu. Posle večere, svi sc povlačc u dnevnu sobu i tek tada frau Gering shvata da njenog muža nema. Utom sc čuje ncka lomljava iz trpezarije. Ona utrčava unutra i vidi Geringa kako skida venecijanski luster s pla-fona. 'Hermancl' uzvikujc ona. 'Sta to radiš? Rekla sam ti da ne pipaš luster, doyoljno si nakinduren i bez njegal'" Majer se smeje sopstvenom vicu i Nik mu se pridružuje. Postoje trcnuci kada shvata da mu je teško da ga mrzi onoliko koliko bi to za-ista želeo. ,,Višc ne volite nacistc, je li, her Majer?" ,,Nikada ih nisam ni voleo", odgovara on i smešak mu umire na usnama. ,,Danas sam samo kurir, glasnik, her Dejvis. Imam vrlo utica-jne prijatelje ovde i u Berlinu. Ali vi to već znate, zar ne?" Nik mu ne odgovara. ,,Ono što ću vam reći od velike je važnosti. Yerujem da ste čovek °d poverenja i da ćete pronaći nekoga u svom konzulatu kome možete da poverite ovu informaciju. Moj život i životi mnogih zavisc od toga." ,,Naravno." ,,U pitanju su milioni života." Milioni? Nika zanima kuda sve ovo vodi. Pretpostavlja da će nastaviti da igraju svoju malu igru: Majer će se praviti da ne zna da Nik radi za SIS; Nik će se praviti da nc zna da Majer radi za Abver. ,,Ne brinitc, sve što mi budete rekli biće strogo čuvana tajna, her Majer." Majer briše znoj oko očiju. ,,Znate i sami koliko se naš firer diči svojom dobrotorn. To je razlog zbog kojeg je Nemačka uzela Rumuniju, Bugarsku i Madarsku pod svoju zaštitu. Vaš Čerčil to jednostavno ne razume." ,,Malo mi je teško da napravim razliku izmedu zaštite i invazije." Umesto da se baci u odbranu nacističke policije, Majer mu priča još jedan vic. ,,Hitler, Cerčil i Ruzvelt sede na mirovnoj konferenciji. Pregoyori traju vcčno i sva trojica ogladne. Na kaminu je akyarijum sa zlatnom ribicom i oni prebacuju razgovor na to kako bi mogli da je uhva-te i pojedu. I tako Cerčil od kaiša svog ručnog sata pravi
omču i po-kušava da ulovi ribicu, ali to mu ne polazi za rukom. Ruzvelt hvata muvu, vezuje je za konac i spušta je u akvarijum kao mamac, ali zlatna ribica je ignoriše. Dolazi red na Hitlera. On strpljivo vadi kašičicom svu vodu iz akvarijuma sve dok riba ne ostane da se praćaka na suvom dnu. ,,Hajde, požuri Adolfe, kaže mu Cerčil, sada je isprži! O, odgo-vara Hitler, neću to da učinim dok me ovaj ne zamoli." ,,Hoćeš da pričamo o Hitleru?" nagada Nik. ,,Hoću da pričamo o mirovnoj konferenciji." ,,Her Majer?" ,,Sta znate o admiralu Kanarisu?" ,,Znam da je voda Abvera. Da ima dobre veze i dobre manire." „1 da je patriota kao i ja. Naše porodice se odvajkada druže. Vo-limo svoju zemłju, ali to ne znači da volimo naciste. To nije isto." ,,Zašto mi ovo govorite?" Jzgubićemo rat, her Dejvis. Ne danas, ne sutra, ali izgubićemo ga i to je više nego očigledno. A kada se to dogodi, Rusi će poslati svoje tenkoye i svoje komesare i šta će onda biti s Nemačkom? U Berlinu sam nedavno razgovarao s mnogim nemačkim patriotama koji žele da započnu dijalog sa saveznicima. Admiral Kanaris me je lično zamolio da poradim na tome." Nik se seća papira koje je Danijela ukrala iz Majercwog sefa. lpa*c su bili verodostojni. Svojski se trudi da sakrije uzbudenje u svom glasu. ,,U vczi stc sa admiralom Kanarisom?" ,,Da, bio sam." ,,Ko još?" ..Zamolio me je da vas ne upućujem u detalje dok mu ne pružite dokaz da jc neico u britanskoj i američkoj vladi voljan da pregovara s njim." Teško je sedeti u sauni dok vam znoj kaplje s nosa i pri tom za-držati hladnoću i prisebnost oficira obaveštajne službe kao što se od njega očekuje. ,,Nema mnogo svrhe pregovarati sa admiralom Kanarisom uko-liko on nema moć da promeni tok rata." ,,Hitler ne može večno da se oslanja na svoju moć u Nemačkoj, her Dejyis." Nik izvija obrve. ,,Ne mogu da vam kažem više od ovoga." ,,Možete da pokušate, zar ne?" ,,Imamo planove. Da bismo regrutovali nove Ijude, moramo da budemo sigurni u to da ćc odricanje od Hitlera imati brzu i opipljivu korist." ,,U redu. Preneću vašu poruku, her Majer."
,,Hvala vam." Majer okleva, birajući reči. ,,Znate da nisam izda-jnik, her Dejvis. Volim svoju zemlju. Źato ovo i radim." Nik kao da gle-da sebe, čovcka koji se bori sa svojom savešću, dužnošću i svojim srcem. Za trenutak, Majer mu nije rival nego brat po grchu. Ali na njegovo olakšanje, trenutak prolazi brzo. Majer ustaje. ,,Čekaću da mi se javite." Kada se okrenu, Nik mu kaže: ,,Kako je vaša rumunska Ijubay-nica?" Prilično zlobna opaska. Nik prepoznaje Ijubomoru i gnev u svom glasu. Majer se koči. Očigledno je da sabira misli, rekonstruišući priču kako se ne bi odao. Po pravilima igre, Nik ne bi trebalo da zna da jc njegova ljubavnica ušla u njegov krevet po Majerovom nalogu; po istim prayilima, Majer ne bi trebalo da zna da Nik s njom spava. ,,Sećate je se?" voza. ,,Ah da, iz voza", ponavlja Majer bezizražajnog lica, setivši se da je laž teža od sećanja na istinu. Etiketiranje obmane može da bude zahte-vno. ,,Sad se sećam. Bila je neka gungula. Rečeno mi je da ste iznenada napustili voz." ,,Izašao sam u Istanbulu, kao što sam planirao." ,,Onda sam pogrešno informisan." ,,Očigledno." Od yrućine mu se vrti u glavi. Uskoro će morati da izade na svcž yazduh. ,,Još uvek ste s njom?" ,,Skim?" ,,S Rumunkom. Kako se beše zove?" ,,Danijela. Da, uselila se u moju kuću na Taksimu. Iscrpljujc n Na svakih par meseci odlazim svojoj žcni u Berlin da se odmorirn " Majer se smeška, izazivajući ga. Nik oseća bolno peckanje u st maku, kao da je primio udarac pesnice. ,,Kada sc rat završi", nastavlja Majer, ,,ncće me izncnaditi ako vi i ja postanemo prijatelji". ,,Nikad se ne zna", odgovara Nik lica skamenjenog poput maske Prijatelji. Radijc bi sam sebi izvadio džigericu baštenskom lo-patom. Nikada u životu nije toliko mrzeo Ijudsko biće kao što u ovom trenu.mrzi Majera. Majer čvršće steže peškir oko svojih bedara. ,,Voleo bih da se ovaj rat konačno završi", iskreno kaže on. ,,Ni-kada nisam bio optimista." ,,U Rumuniji ste delovali vrlo optimistično." ,,Pa, tada smo pobedivali. Srećno. Nadarn se da ćcte uskoro imati dobre vesti od admirala." Kaže to i nestaje u magli. 59. Feneral-pukovnik Leonid Fjodorov izlazi iz taksija i pored do-mara ulazi u predvorje hotela. Naravno, sve vreme ga prate Emnijet, SlS.i
njegov rodni GRU. Ipak, ovo premašuje sva njegova očekivanja. Na predlog žene, uzima sobu na Askatlijanu. Primećuje Turčina u tamnosmedem odelu koji sedi u holu; pušeći i praveći se da čita Kamharajet; zatim vidi visokog, plavokosog muška-rca koji ga prati svuda po gradu a zatim ulazi u hotelsku trpezariju iako još uvek nije dvanaest. Pita se koji od njih je pravi, verovatno obojica. Potpisuje se u knjigu gostiju i škripavim liftom vozi na sprat. Soba je pohabana i vonja na prašinu i duvan. Seda u fotelju pored prozora i čeka. Vadi cigaretu i pali je. Kasni. Cuje tiho kucanje na yratima i brzo ustaje da ih otvori. Na vra-tima je žena, tamnokosa i prelepa. ,,Danijela Simoniči?" Ona klima glavom i ćutke ulazi u sobu. U ruci nosi crnu kožnu aktovku. ,,Je li to svc?" pita on. Nc odgovara mu. Umesto toga, skida svoj kaput i otvara aktovku. ,,Da počnemo?" predlaže ona. 108 Dragi Nik, Jauljam ti se iz tetka Sarine kuće u Njukveju. Pozvala nas je da s njom provedemo božićne praznike. Zivot je ovde mnogo mirniji nego u Sariju. Sirene za vazdušnu opasnost se nikada ne oglašavaju i skoro da nema nijedne ruševine. Sledovanja hrane sn minimalna, ali ovde se nekako lakše živi. U Londonu je dozuoljeno samo jedno jaje nedeljno, ali tetka Sara ima kokoške u zadnjem dvorištu i sada jedemo koliko god želimo. Pravo je uživanje... 209 Nik okreće stranicu. Dečaci su dobro i pozdravljaju ie. Džejms se sada brije i od toe suakog jutra pruui predstami - kada se poseče, nosi tu posekotinu n bradi kao da je orden časti a Ričard ga redouno zadirkuje. Brinem št zbog rata propuštaju naslauu. Srećom, još iwek nisu douoljno odrasli da bi učestovali u njemu. Molim se bogn da se sve ovo zaurši pre nego śto stasaju za vojsku. Propuštaš mnogo toga u njihouim žwoiima. Pokušavam da im objasnim čime se baviš, ali ne mogu da im kažem ceiu istinu, narauno Yeruju da posao u diplomatskoj službi nije glamurozan kao što je pi-lotski. Rat je mnogim porodicama rasturio žiuote. U tetka Sarinoj ulici žive dve źene koje su izgubile suoje sinoue u ratu, jedcm u mornańci a drugi u auijaciji. Osećam neku urstu kriuice što su moji sinoui živi i zdraiń. Znam da je besmisleno, ali jače je od mene.
Svakodnevno tražim u novinama uesti o torne šta se dogada u Turskoj i na Balkanu. Ali većinom su to izueštaji o borbama upustinji i na drugim frontovima. Ima li u htanbulu dovoljno hrane? Dragi, znam da smo imali svoje uspone i padove, i znam da sam ti ponekad naporna, ali još uvek te volim. Spremna sam da ti oprostim. Mislim da to dugujemo jedno drugom, i narcwno, Džejmiju i Ričardu. Brak nikada nije bio lak. Spremna sam da zaboravim prošlost, ako si i ti spreman na to. Čiwaj se. Voli te, Dženifer Nik spušta pismo i odlazi u šetnju. Zima je na izmaku, nebo je tmurno i rominja kiša. Ideja da bi Engleska jednog dana mogla da ga pozove da joj sc vrati deluje skoro nemoguće. Pod azijskim kupolama rodena zemlja mu više liči na nešto što obitaya samo u njegovoj masti. Želi da zauvek ostane u Istanbulu, kao da svet van tog čarobnog grada uopšte ne postoji. Sulejmanova džamija dominira prizorom; njena velika siva kupola okružcna je mnoštvom manjih, poput majke koja natkriljujc svoja čeda. Voćna pijaca u podnožju džamije proteže se ulicom koja spaja bazar u starom gradu i skladište kod Zlatnog Roga. Za klimavim stolovima pod arkadama sede profesionalni pisan koji pišu pisma za svoje mušterije. Mladi to čine na glomaznim P1" saćim mašinama marke ,,remington", dok stariji ncguju starornodn pera i pišu tradicionalnim arapskim pismom. Lica su im napregnuta iscrpljena od svakodnevnih izliva emocija, poput svešteničkih ili lekar-skih. 'l'u jc devojka koja šalje pismo svom dečku u vojsku; zatim starac koji piśe svom si/iu u neku zabit. Nik zamišlja kako Dženifcr sedi za jednim od ovih stolova i diktira pismo svom nevernom mužu u nekoj dalckoj drevnoj zemlji. Zamišlja izraz na licu pisara; za njega to ne bi bilo ništa novo; baš kao ni za isto-riju čovečanstva. Nik ne zna kako će se ova priča završiti, ni po njega ni po nju. Inšalah, što bi rekao svaki dobar musliman. Neka bude božja volja. ,,Jutros sam primio šifrovanu depešu iz Londona", kaže Abrams. ,,O Majeru?" Abrams klima glavom i Nik odmah zna da vcsti nisu dobre. ,,Obustavljamo svako daljc savetovanje s predstavnicima admirala Kanarisa u Istanbulu." ,,Zašto?" ,,Po svemu sudeći, ne želimo da nasekiramo Ruse." Abrams mu gura fasciklu preko stola. U pitanju je dosije o Zigfri-du Majeru i debeo jc kao enciklopedija. Nik ga otvara i počinje da čita. Šifrovana, strogo poverljiva depeša iz Ministarstva inostranih poslova u Londonu potvrduje ono što mu je Abrams upravo rekao. ,,Naravno, Rusi će da nas izdaju", dodaje Abrams.
,,Ne razumem." ,,Nema tu šta da se razume. Pre će poverovati Staljinu. U tome jc štos. Ne mogu da vide dalje od kraja rata." Abramsove usne su bele od besa. Očigledno je kako se oseća. ,,Prikloni se većoj mudrosti, Dejvise." Nik zatvara dosije. Sledećeg trenutka ustaje u nameri da izade, ali Abrams ga zadrža-va rečima: ,,Poruči mu da hoću da ga vidim." ,,Gospodine?" ,,Majeru. Hoću da se sastanem s njim. Lično. Udesi to." ,,S obzirom na ovu depešu, gospodine, smem li da pitam zašto?" ,,Na dobrovoljnoj osnovi, Dejvise. I trenutno ne moraš da znaš zašto." Nik okleva. Abramsov pogled je nepoljuljan. ,,Razumem, gospodine", pomirljivo odgovara Nik i izlazi napolje. 60. rozača poziva rukom i čeka ga pored glomaznog ,,forda". Voze se bulevarom Istiklal u osvit zore. U polumraku se već čuje klepet trolejbusa i uzvici prodavaca alve i novina. Skreću s glavnog bulevara i Nik sc osvrće kako bi proverio da li ih prate. Majcr ga čeka na uglu, kao što su sc dogovorili. Vozač usporava i Majcr uskačc u kola. Nervozan je i teško diše. Nema sumnje u to da mu prismotra ZDovaca igra po živcima. ,,Na licu vam vidim da ne nosite dobre vesti", kaže mu umesto pozdrava. Nik sleže ramenima i odmahuje glavom. ,,Zašto?" ,,Ne mogu više ništa da učinim. Rukc su mi vczanc." Majer trlja čelo prstima. ,,Zar vi nećetc da se ovaj rat okonča?" ,,Neki od nas hoćc." ,,Da pogodim, her Dejvis. Čerčil ne želi da nasekira Ruse." ,,Nc znam prave razloge. Nedostupni su mi." Uprkos svemu, obo-jica se drže svojih priča. Majcr sklapa oči i uzdiše. Nik ga najednom duboko žali, osećaj koji je mislio da nikada neće proizvcsti prema svom neprijatelju. ,,Kod kuće piju mleveni žir i zovu to kafom. Moja porodica je izgubila kucu u Frankfurtu. Srušile su je britanske bombe. Moj najstariji rodak je umro od ruske zime." Kada je upoznao Majera u Bukureštu, Nik se seća kako ga nimalo nije brinula sudbina britanskog naroda koji je stradao pod nemačkim bombama. Ali takva je Ijudska priroda. Ljudi istinski razumeju patnju tek kada je osete na sopstvenoj koži. ,,Hitier je ludak. Uništiće moju otadžbinu." ,,Slažem sc."
Pogledi im se sreću. Obojica znaju šta onaj drugi misli i da nema nikakve veze s ratom. Majer je poslao Danijelu Simoniči u naru-čje drugom čoveku ne bi li svojoj yoljenoj zemlji pomogao da pobedi ratu. Sada jc rat uzaludan i žrtva mu sc čini prevclikom. ,,Neko u konzulatu želi lično da vas vidi." ivlajcr ga iznenadeno gleda. ,,Ko?" ,,Šef pasoške kontrole, Abrams." ,JNaravno. Vaš pretpostavljeni, zar ne, her Dejvis? Zašto hoće da ,,Na dobrovoljnoj osnovi. Ne morate da znate." Majer se smeje i odmahuje glavom. ,,O čemu on to hoće da razgovara što mi već nismo spomenuli?" ,,Ne znam." ',A, shvatam. Vi stc takodc tu na dobrovoljnoj osnovi." Opct se smeje. ,,U redu. Hoćete li da ugovorite susret?" ,,Hoću." Nik kaže vozaču da okrene kola i ubrzo se voze duž Kamharijet Kadezija ka Taksimu. Majer nevoljno komentariše yremenske prilike. Nik mu kažc da će ostati u kontaktu i da mu jc žao što nijc bio od većc koristi njcmu i njegovim prijateljima u Berlinu. Majer izlazi iz kola u tihoj ulici nedaleko od kazina i rat se nas-tavlja. !1: 61. N, lik se vozi sporo kroz kaldrmisani sokak, Damskom ulicom. Majer iskrsava iz senke dovratka, ulazi u kola i seda na zadnje sedište pored Abramsa. ,,Vozi", nareduje Abrams. Nik stiže u podnožje ulice a zatim skreće desno ka Taksimu. U ovo doba noći saobraćaj je slab. Ipak, u retrovizoru proverava da li ih neko prati. Vozi preko mosta Galata i dalje ka rtu Seraljo. ,,Uživaj u šetnji", kaže mu Abrams. Nik izlazi iz kola i kreće uzbrdo, prateći zidine sve do kapije koja vodi u staru palatu. Noć je hladna, ali mu prija. Mlad mesec je visoko na modrom nebu, okružen crnirn oblacima. U ,,hamberu" vidi sjaj dve cigarete, dva ozbiljna sagovornika. Zanima ga o čemu pričaju. Lično, Nik voli da uživa u svojim tajnama; medutim, nimalo ne uživa u tajnama drugih. Diže pogled ka zupčastom vrhu zidina stare palate koje su sultani ukrašavali glavama svojih izdajnika, pocrnele od truleži i zuba vremena. Tada se dobro znalo koja je kazna za neposlušnost. Nik pali drugu cigaretu i gleda na sat. Dvadeset minuta. Utom čuje kratak odjek automobilske sirene. Signal da je razgovor završen. Vraća se kod kola i seda za volan. Zatim gleda u retrovizor, namešten tako da može da vidi Majerovo lice, ali Nemac je nedokučiv. l.
tišini sc vozc nazad prcko mosta. Nik zaustavlja kola u Damskoj ulici i Majer bez reči izlazi napolje. Nastavljaju ka konzulatu. ,,Je li sve u reciu?" pita on Abramsa. ,,Sve je prošlo glatko", odgovara Abrams. Kada su došli u kon-zulat, umesto da ode kući, Abrams odlazi u svoju kancelariju. Isuse. Prošla je ponoć. Nik parkira koła i taksijem se vraća kući. 214 Donaldson nema nimalo kondicije. Nizak je i debeo, stomak mu se preliva preko pojasa, i kada ude u teren za skvoš, napravljen u suter-enu zgrade konzulata, Nik obuzdava smch. Medutim, kada počnu da igraju, Nik brzo konstatuje da ga je potcenio. Petnaest minuta kasnije, rezultat je na strani Donaldsona. Nik teško diše, dok se njegov suparnik nije ni pošteno oznojio. Zauzeo je odbrambeni stav i nemilosrdno prošetao Nika s jedne na drugu stranu terena. I dok se Nik bori za dah, Donaldson se nadmeno poigrava s lo-ptom za skvoš. ,,Kako stoje stvari, Dejvise?" ,,Solidno, gospodine." ,,Zadovoljan si svojim poslom?" ,,Da, gospodine." ,,Slažeš se sa Abramsom?" ,,Apsolutno." Niku se isprva čini da je ovo samo još jedno bezazleno ispitivanje sve dok ne vidi izraz na Donaldsonovom licu. ,,Malo je čudan, zar ne?" navaljuje Donaldson. Nik ne zna šta da mu odgovori. ,,Jevrejin", komentariše ovaj. ,,Religiozna pripadnost je njegova lična stvar, gospodine." ,,Koješta. Cuvaj ga se; Dejvise." ,,Ne razumem." ,,Samo budi na oprezu. Neki od njegovih prijatelja su prilično nezgodni likovi." ,,Kako to mislite, gospodine?" Donaldson mu dodaje lopticu. ,,Mislim da ti serviraš. Imao sam sreće u prve dve partije. Sada si me dobro procenio." Ali Donaldson ga opet pobeduje, rezultatom 15:3, zatim odma-huje rukom i odlazi s terena. Bez ijedne reči. 62. Deset inilia istočno od Moskve Feneral-pukovnik Leonid Fjodorov stoji na prozoru svoje radne sobe i zuri u breze, izgubljen u sećanjima. U kući jc hładno i dah mu se lcdi. Sa spoljne strane prozora uhvatio se tanak sloj leda. Otkad se vratio s fronta, još nijednom nije zapalio vatru u kaminu.
Ali više mu nijc stalo do ličnog komfora. Navikao je na studen. U Staljingradu su zime mnogo Ijuće; hladnoća, glad i iscrpljenost su posta-le deo njegovog života koji mu sada neobično nedostaje. Sve bi bilo drugačije da mu je žena još uvek živa. Uživao bi u svakom trenutku ovog odmora. Medutim, posle Natašine smrti primetio je da se vojničkom životu vraća čak i onda kada više nije na bojnom polju. Zaista jc teško mariti za bilo šta drugo. Porodična kuća je već mesecima prazna i sve je pokriveno de-belim slojem prašine. Poslugu je otpustio odmah nakon ženine sa-hrane. U dnevnoj sobi, zavesc su navučene. Neko vreme korača po gluvoj prostoriji, tragajući za sopstvenim duhovima. Podiže poklopac na kla-viru i pritiska nekoliko dirki. Ne može više da svira. Nataša je to činila savršeno. Obožavao je da jc sluša. Čak i sada, kada sklopi oči, može da čuje melodiju Za Elizu, kao da ga progoni; vidi njene usne, napucene dok se koncentriše na partiture; njene duge, nežnc prste koji s \&-koćom prebiraju po žutim dirkama od slonovače. U drugom uglu prostorije nalazi se gramofon na navijanje. rjo-dorov dodiruje iglu uzdignutu iznad ploče, Bahove ctide. Dok razgleda ruševinc svog prethodnog života, u glavi kuje kako da ubije Josifa Staljina. Njegova kožna aktovka okrzanih ćoškova lcži na radnom stolt Još jedna, identična, leži pored nje. U njoj je tempirana bomba. Na sl dećem sastanku vojnog vrha u Kremlju ostaviće aktovku pored svoj stolice. Verovatno će i sam poginuti usled eksplozije, ali neće mu o žao jer će s njim umreti i drug Staljin. Kada NKVD - Staljinov Gcstapo - budc prctražio njcgovu kucu, u radnom stolu ćc izmcdu ostalog pronaći i telefonski broj britansK 216 ata u Istanbulu i ime restorana u kojem se okupljaju članovi britanskc tajne obaveštajne službc. Ujedno ćc otkriti da je prošle nedelje bio u Turskoj gde se susreo s kapetanom turske tlote koja je ubrzo zatim isplovila iz Istanbula. Kada budu potražili kapetana, shvatiće da radi za britansku obavcštajnu službu stacioniranu u Istanbulu. Zaključak će biti samo jedan. I neminovan. Fjodorov se trza od bola i hvata za svoj bok. Lekar je dijagnostikovao rak koji ga svakoga dana izjeda sve više. Ubrzo će bol postati toliko jak da ćc biti prinuden na to da nade utchu u lckovima. Srcćom, umreće pre ncgo što padne u bolcsničku postclju. Neće dozvoliti da ga opaka bolest uništi kao što je to učinila Nataši. On je vojnik a ne političar. Dužnost mu je da se bori protiv Nemačke, ali druga Staljina je oduvek prezirao. Taj čovek je koljač. Fjodorov nema drugog izbora nego da učini ono što je naumio. Pri tom ne možc da porekne da će u svcmu tomc pomalo uživati.
Niku nije rečeno ime posetioca, niti njegov diplomatski čin. Pretpostavlja da dolazi iz Ministarstva inostranih poslova u Yajtholu. ,,Hoću da upoznaš nekog, Dejvise", kaže mu Donaldson nakon što ga sekretarica uvede u njegovu kancelariju. Drugi čovek drhtavo ustaje na noge. ,,Ovo je Nikolas Dejvis. Trojan je njegov štićenik. Veoma je ponosan na svoje delo." ,,Veliko mi je zadovoljstvo." Mlitav i pomalo vlažan stisak ruke. Covek je visok, ali sklon gojaznosti, s proredenom svetlom kosom za-lizanom unazad i bankarsko-rumenim obrazima. Yeseljak je, naravno, i smeška se kao sam davo. Abrams im se pridružuje i ubrzo sva četvorica scde u Donaldso-novoj kancelariji i pijuckaju čaj od pomorandžc koji jc unela njegova sekretarica. Čovek iz Yajthola sc ne odvaja od pcći, priznajući kako je očekivao da je u Turskoj toplije. Po Nikovom mišljenju, pokazuje ne-znanje iz oblasti geografije koje je, po svemu sudeći, samo dobra rnaska. Hladne sive oči podsećaju Nika na dva krcmena. ,,Dakle, momci", njihov gost konačno prelazi na stvar, ,,hteo sam da malo popričamo o Trojanu". Nešto u njegoyom glasu budi čudnu neprijatnost u Niku. ,,Koliko znamo o tom agentu?" Nik duboko uzdiše, pitajući se čemu ovo vodi. ,,Trojan je rcgrutovan u Bukureštu", počinjc Abrams. ,,Koliko dugo radi za nas?" 217 Donaldson gleda u Abramsa i klima glavom. Pravo ime svako agenta zaštićeno je šifrovanim nazivom i njegov pravi identitet mož da se otkrije samo vrhovnom štabu obaveštajne službe. ,,U pitanju je žena", nastavlja Abrams. ,,Ljubavnica abverovskos vode stacioniranog ovde u Istanbulu." ,,Vrlo impresivno." ,,Izuzetno je talentovana." ,,U to ne sumnjam. Skoro neverovatno da bi bilo istinito, zaista." Tišina. ,,Je li skupa?" pita on. ,,Ne radi za novac", pojašnjava Nik. ,,Zašto onda radi za nas?" ,,Rumunka je. Fašisti su joj opljačkali oca i verujemo da joj je brata ubila Gvozdena garda. Mrzi Nemce." ,,Zanimljiva priča. Zvuči dovoljno istinito. Ali ja sam prelistao do-sije koji imamo u Londonu. Yećina informacija koje nam je prosledila bile su nejasne, nedovršene i u nekoliko slučajeva netačne, u velikoj meri. Mesecima srno verovałi da se nemački ambasador u Ankari zbli-žio s Turcima i na osnovu te informacije smo ubrzali akciju koja
se, nažalost, završila katastrofalno. U stvari, sada se pitamo da li je vaš entuzijazam po pitanju ovog izvora zaista opravdan ili ne." Nik se seća fijaska kod Dobruje. Sve vreme razmišlja o Dobruji. Čovek iz Yajthola stavlja ruke na leda, gledajući ih kao oficir koji vrši smotru svoje jedinice. ,,RAF i američki bombarderi svakodnev.no nadleću Nemačku. Vrhovna komanda traži najpogodnije mete. Svapske fabrike guma, nafte, gasa, aviona i municije jesu prioriteti. Zato smo se oslonili na informacije koje nam daje Trojan u vezi s Meseršmitovim fabrikama nadomak Beča. Amerikanci jedva čekaju da krcnu u napad. Ali šta ako su informacije pogrešne? Onda bi to mogla da bude zamka i mnogi naši mladi piloti platiće tu grešku svojim životima. Shvatate li na šta ciljam?" ,,Razbili smo veliki špijunski krug u Iraku zahvaljujući Trojanovim informacijama", podseća ga Abrams. ,,Da, ali mi još uvek ne znamo koliko su ti Iračani bili uspesni-Opšte je poznato da se istina začinjava lažima. Odričete se malog da biste dobili mnogo. Svi dobro poznajemo takve igre." ,,Na šta aludirate, gospodine? Mislite da Nik greši što se oslanja na svog agenta?" Suog agenta. Abrams se već distancira. ? ,,Zašto bi Majer posedovao tako osetljive informacije van Balkana-To je pravo pitanje." Donaldsonova sekretarica kuca na vrata. Konzul je konačno spre man da primi posetioca. ,,Nastavićemo razgovor", kaže čovek iz Vaj 218 hoi. .\lomci, možda biste mogli da porazmislite o ovome što sarn vam i'pravo rekao." Yeselo klima glavom i izlazi napolje. Nakon njegovog odlaska, dugo vlada neprijatan rnuk. Abrams i Donaldson razmenjuju poglede. ,,Nadam se da se ovo neće pretvoriti u fijasko", iskreno kaže Donaldson. ,,Ja joj verujem", priznaje Nik. ,,Da, a da li joj veruje vojna komanda?" skeptičan je Abrams. Nik zna da ovaj misli na bombaške jedinice. U pitanju je njegova karijera. ,,Šta je s dokumentom koji je ukrala iz Majerovog sefa? Sada znamo da je pravi." Abrams sleže ramenima. Donaldson skreće pogled. Te noći stoji na prozoru svojc radnc sobe i gleda u mali vrt sa usamljenim Judinim drvetom, tajrio dvorište kroz koje se Danijela često uvlačila u kuću. Słaba kiša prerasta u jak pljusak, slivajući se u slapoyima sa nadstrešnice. Nik je zamišlja kako se u mračnom vrtu šunja poput senke oblaka na pučini i kao duh penje uz stepenice. Ne veruje da ga je izdala; s druge strane, nc može to sebi da priušti, ne sada. I probłem je upravo u tomc, zaključuje Nik. Previše je uložio u sopstvenu verziju istine da bi ikada poverovao u ideju da je pogrešio.
63. Dosct rnilja zapadno orl Moskvc JT jodorov kroz prozor limuzine gleda u visoke breze čijc grane su bcle od ulične prašinc. Zemlja je tvrda poput dijamanta, pokrivena tankim slojem svetlucavog leda. Ruku ne miče s kožne aktovke koja leži na scdištu do njega. Utrnulost koja ga jc zahvatila posle Natašinc smrti konačno je zamenio strah. lonako je i sam jednom nogom u grobu. Jutros je sebe osokolio ovom odlukom iako se nije nadao da će mu biti ovako teško. Limuzina juriša kroz naselje Kucotovski, sumoran prizor za-padnog predgrada ruske prestonice. Prelaze prcko mosta Borodinski i hitaju ka Kremlju. Fjodorov pretpostavlja da će njegovo imc sutradan biti objavljeno na svim svetskim radio-stanicama. Nikada nije žcleo slavu, verovatno zato što mu nikada nije ni bila ponudena, samo neka vrsta ozloglaše-nosti koja prati sve ubice poznatih Ijudi nakon njihove smrti. Njegov šofer prolazi kroz kapiju na drugom kraju Cryenog^trga, vozi preko kaldrme do omanjeg dvorišta sa sporednim ulazom. Cuvar mu sprcmno otvara vrata. Fjodorcw za trenutak oklcva, hvatajući dah. Pita sc da li bi Nataša danas bila ponosna na njega. Uobičajenom trasom ulazi u svoju kancelariju s pogledom na ruske oklopne jedinice. Sastanak vrhovne komande je na programu tek za četrdeset pet minuta. Fjodorov planira da popije veliku čašu votke u svojoj kancelariji pre nego što odc u kabinct. Ulazi u lift i zatvara šipkasta vrata. Uz zvuk čangrljanja sajlc pcnje se na treći sprat. Izlazi u hodnik i korača po podu obloženom tepihonn ka svojoj kancelariji. Zastaje. Ispred vrata ga čeka pola tuceta oficira NKDV-a sa automatskim naoružanjcm. Okreće se u namcri da bcži. Iza njega je Berija lično, okružen trojicom uniformisanih stražara. Neko ga je izdao. Zna šta mu jc činiti. Zavlad ruku u džep, slušajući prctnjc stra-žara da stane i preda se. Neka ih, neka pucaju. 220 Pištplj jtetkočen. Vadi ga napolje i uvlači ccv u svoja usta, sve dok ne dodirnc gornje nepcc. Sve vrcmc je bio svestan ove mogućnosti. Povlači obaraĕ. Danijelasa svog prozora posmatra hamale koji vuku svoj teret na kiši. Magarci,natovareni pletenim korpama prepunim pomorandži i grožda, bezvoljno koraćaju kroz maglu. Crni oblaci se nadvijaju nad Mramornimmorcm. U rukama drži uramljcnu fotografiju svoje majkc, jedinu uspo-menu koju joś ima. Prst joj prati konture majčinog lica, neizmerno nežno kao daje još uvek živa.
,,Šta li misliš o meni", mrmlja Danijela. Napolju, kiša dobujc po krovu poput ncrvoznih prstiju. ,,Šta daradim, mama? Sigurno md se stidiš. Ali, imam li drugog izbora? Uveksam te razočaravala, zar ne? Samo pokušavam da iskoristim svoje instinkte u ova zla vremena." Suza joj klizi niz obraz. Da-nijela je gncvno briše. Nema nameru da sažaljeva sebe. Ustaje ipočinje da šetka po sobi. ,,Šta daradim sa Englezom? Volim ga. Srodne smo duše, ali on jc oženjen, mama. Zašto jc moralo cla budc ovako? Zašto nikada nije lako? Zašto kodmene ništa nije kako treba?" Danijelazastaje kod prozora i gleda u svetla Taksima, pitajući se kuda će je život sada odvcsti. Noć je crna i tiha. Gradske kapije su zat-vorene. Pogledom traži svetlost na nebu, ali tamo je ne nałazi. 64. J\.oračanje izmedu masivnih tezgi na pijaci začina slično je šetnji kroz šumu. Bazar je atak na sva čula: aromatični mirisi, buka trgovaca koji mame svoje mušterije, obilje boja prijatnih za oko. Nik se probija kroz masu i izvlači iz gužve na jednoj od gradskih kapija. Kamene stepenice vode do drvenih vrata. Nik kuca i ubrzo mu ih otvara turski sluga u narodnoj nošnji koji ga vodi do Majerove kance-larije. Unutra ga zapahnjuje topao vazduh zagrejan dvema pećima na ugalj. Kancelarija deluje bogato: debeli zeleni i kafeni anadolijski tepisi na podu, izmirskoplave pločice na jednom zidu, ukrašeni prozor s pog-ledom na bazar. Impresivno. ,,Moj engleski prijatelju", pozdravlja ga Majer, ustajući s tapaciranc stolice iza jednog od orahovih radnih stolova. Na njegovom licu nema osmeha. Deluje umorno. ,,Her Majer." Majer mu pokazuje na stolicu s druge strane radnog stola i iz fioke vadi flašu rakije i dve čaše. ,,Rano je", snebiva se Nik. ,,Prijaće mi jedna." ,,U redu", pristaje Nik. „1 meni." Majer naliva rakiju i dodaje mu čašicu. Nik u svoju doliva malo vode, pretvarajući bistru tečnost u mlečnu. Ima ukus anisovog se-mena. ,,Hteli ste da me viditc." Majer pali cigarctu i zavaljuje se u svoju stolicu. Deiujc opuštenije iako mu ruka u kojoj drži cigaretu podrhtava. ,,Znate ko sam ja, zar ne?" Konačno, zaključuje Nik. Više nema pretvaranja. ,,Kažite mi." ,,Ja sam pukovnik Abvera. Siguran sam da to znate." ,,Pozvali ste mc da biste mi to rekli?" ,,Dobro znate da nisam." ,,Sta hoćete?" 222
,,Hoću da se izvučem iz ovog rata." ,,Dadezertirate?" Majcr pnelazi rukom preko lica. ,,Nemam drugog izbora." Dezerterstvo abeverovskog pukovnika bio bi degradirajući potez. Nik s naporom uspeva da sakrije uzbudenje. ,,Kada?" ,,Još nisam odlučio." Nik se pita da li je ovo još jedna igra. Uzima gutljaj rakije i neko-liko trenutaka razmišlja. ,,Naravno, od vas će se očekivati da nam ispričate sve što znate." ,,Sada to više nijc bitno. Rat je izgubljen." Majcr zapravo izgleda poraženo. Ili je sve to samo dobra gluma? ,,Trcbaće mi yremena da izYučem SYOJU porodicu iz Nemačke." ,,Je li to moguće?" ,,Sve je moguće." ,,A ljubavnicu?" Pogled mu najcdnom postaje iskričav i grub. ,,Šta s njom?" ,,Očekujete li da i nju zbrinemo?" Majer se smeška, konačno spreman da prekine sa igrom. ,,To će umnogome zavisiti od vas, her Dejvis?" U grudima ga nešto steže i sve teže diše. ,,Od mene?" ,,Naravno. Obojica znamo pravi razlog." Nik netremice gleda u Majerove ledenoplave oči, ne uspevajući da u njima pročita baš ništa. ,,Iznenadili ste me", priznaje Nik. ,,Ne volim kada sam predvidljiv." ,,Moraću da porazgovaram sa svojim pretpostavljenima." ,,Apsolutno. A onda će vaši pretpostavljeni da potrče da mi pomognu." U pravu je, zaključuje Nik. Posedovanje dezertiranog šefa Abvera u Istanbulu biće moćan udarac Nemcima. Nik iskapljuje svoju rakiju i ustaje. ,,Bićerno u kontaktu." Majer mu pruža ruku. Nik kratko okleva a zatim je prihvata. Dodiruju se po prvi put. ,,Ima još nešto što bi trebalo da znate, her Dejvis. Neko iz vašeg konzulata radi za Ruse." Nik s nevericom zuri u njega. ,,Kako znate?" ,,Nedavno smo uhvatili jednog sledbenika NKVD-a za Balkan. Video sam transkripte ispitivanja." Majer dodaje Niku smedi koverat. ,,Ovo su kopije. Ali dobro pazite kome ćete da ih pokažete. Odnesite ih direktno her Abramsu." ,,Kako da znam da su pravi?" ,,Vi ne možete. Ali Abrams će znati." 223 ,,Do videnja, hcr Majer." ,,Viderzen."
Majerov sluga ga vodi do vrata i Nik se ubrzo utapa u pijačnu vrevu. Ne ide odmah do svojih kola već besciljno luta po bazaru, skoro sat vremena. Ignoriše dobacivanja trgovaca i prosjaka, sastavlja komadiće mozaika u svojoj glavi i planira svoju budućnost s ljubavnicom Zigfrida Majera. Abrams je van konzulata potpuno drugi čovek. Na poslu je uvek ozbiljan, strog i skoro beživotan. Daleko od svoje kancelarije deluje iznenadujuće ležerno. Zivi u starom delu Istanbula, u prostranoj i dobro održavanoj kući s nameštajem od tamnog mahagonija, zidovirna prepunih polica s knji-gama i prozorima koji gledaju na more. U kući vlada besprekoran rcd; parketni podovi se sijaju poput stakla, u dnevnoj sobi pored prozora stoji veliki koncertni klavir. Nik se pita da li ga iko svira. Poziv na ručak nasamo s njim prilično je iznenadio Nika, ali ipak ga nije odbio. Razgovor uz obed je formalan i hladan; drže se neobaveznih tema o poslu, ratu i politici. Tek kada se povuku u dnevnu sobu i kada im posluga servira kafu, Abrams konačno počinje razgovor o Majerovoj nedavnoj sugestiji da u britanskoj ambasadi postoji ruski špijun. ,,Verujete li mu?" pita Nik. ,,Sve je moguće." ,,Jeste li pročitali dokumenta koja mi je dao?" ,,Ncmoguće je potvrditi ih. Naravno, sadržaj me uzncmiruje. U poslcdnjc vreme mc mnogo više brinc naš ruski prijatelj ncgo naš nc-mački neprijatelj." ,,Vajthol ne želi to da čuje." ,,Zato su menc poslali u Istanbul." Lice mu se menja i izrnedu obrva se najednom urezuju dve duboke bore najavljujući još jedan od Abramsovih izliva besa. ,,Jcdnom mi je tvoj gospodin Arazi iz Hagana citirao arapsku poslovicu: 'Neprijatclj mog ncprijatelja je moj prijatelj'. Ali pogrešio je, Dejvise. Uvidećeš to tek kada se ovaj rat završi. Sada nas niko ne primećuje, ali znaj da je Staljin veća pretnja nego što je to Hitler ikada bio. Niko u Yajtholu i Yašingtonu neće to da čuje." Abrams je previše besan da bi mirno sedeo. Skače na noge i pri-lazi svom pisaćem stolu, otvara tabakeru i iz nje vadi jednu od svojih omiljenih turskih cigareta. ,,Naš neprijatelj nije Nemačka, nego Hitler. Ukoliko pomognemo Nemcima da ga svrgnu, sve ćc brzo biti gotovo. Treba nam jaka Nemačka ako želimo Rusc da ostavimo van Evrope." Nik je ovaj govor čuo i pre. Na pamet mu ne pada ništa što bi mogao da kažc. I dok Abrams trućka o ratu, Nik razgleda prostoriju, trudeći tse da ne deluje previše rasejano. Primećuje da su knjigc u kožnom povezu na policama poredane po abecednom redu na osnovu imena pisaca, i tome se smeška. Tipično za Abramsa. Portret kralja Džordža V u zlatnom ramu nalazi se na zidu iznad fotografije muš-
karca i žene strogih lica, verovatno Abramsovih roditelja. Nik zapaža i nešto neočekivano: požutclu fotografiju mlade žene. Zbog starosti snimka, crte lica su joj pomalo mutnc. Uslikana je u foto-studiju sa idiličnom slikom u pozadini. Abrams se udubljuje u svoje misli. Nik odlučuje da mu skrene pažnju sa ozbiljnih tema i pita ga za ženu s fotografije. ,,Vaša sestra?" Abrams uvlači dim od cigarete. ,,Moja verenica." ,,Verenica?" ,,Raskinula je vcridbu dva dana pre venćanja. Nikada jc više nisam video." Nik ne uspeva da sakrije iznenadenje. Cesto se pitao kakav je Abramsov život van ambasade. Ponekad se pita da li ga uopšte ima. ,,Kada se to dogodilo?" ,,Mnogo davno, Dejvise", odgovara Abrams s neskrivenom ncrvozom, želeći da prekine razgovor na tu tcmu. A onda neočekivano dodaje: ,,Znao sam da posle toga više nikada neću zavoleti ženu. Sta čovek da radi?" Zaista, šta čovek da radi? Strast zvuči tako strano kada se pretoči u formalan diplomatski jezik. Daklc, kameni čovek je ipak imao srce. Zanimljivo je da još uvek žali zbog izgubljene ljubavi. Abrams seda na stolicu i nastavlja da filozofira o zlu komunizma, zaboravljajući na ženu s fotografije. Nik više ne započinje tu temu. Sta čovek da radil Nikada nije saznao njeno ime. 65. N, i ekoliko dana kasnije, Nik sa Donaldsonom i američkim vojnim atašeom ruča u restoranu u ulici Robovski sin. Odlučuju da se pešice vrate u konzulat. Dok koračaju bulevarom Istiklal, Nik podiže kragnu svog kaputa ne bi li se bar malo zaštitio od vetra koji ceo dan ne jenjava. Zastajc da zapali cigaretu, propuštajući Donaldsona i atašea ispred sebe. Kada podigne glavu, vidi elegantnog Turčina koji im ide u susret, noseći u ruci aktovku. Nešto u njegovoj pojavi ga uznemiruje, nešto što ne uspeva da definišc. Seća sc Džordonovog upozorenja da uvek sluša svoje šesto čulo. Utom čuje kako ga neko doziva, okreće glavu i vidi Danijelu koja mu očajnički maše s druge stranc širokog bulevara. Nik dovikuje Donaldsonu i yojnom atašeu da sačekaju, ali oni su previše odmakli da bi ga čuli. Nema veze, stići će ih. Covek sa aktovkom takode zastajc. ^Nikl" vrišti Danijela. ,,Nik, molim te!" Žurno prelazi ulicu, probijajući se izmedu tramvaja i automobila na Istiklalu. ,,Danijcla?" Izjaz na njenom licu ledi mu krv u žiłama.
,,Šta se desilo?" Zaglušujuća eksplozija izmiče mu tlo pod nogama i svet pada u crnilo. Nik dolazi k sebi i sa zaprepašćenjem otkriva da leži na pločniku. U ušima mu zuji. Pridiže se i panično gleda u svoje telo, opipava svoje ruke i noge. Izgleda da je prošao bez povrede. Na kaldrmi vidi krv, an ne oseća bol. ,,Danijela?" Ona leži porcd njega s licem okrenutim nadole. Bože, ne! Molin1 te, bože, ne! Okreće je na lcda, slutcći da je krv njena i očajnički traz ranu. Moli se božanstvu u koje ne veruje i u sebi mu obećava sve samo .!a ona bude dobro. Oči joj se otvaraju. ,,Jesi li dobro?" Glas mu zvuči kao da dopire iz daljine. Spušta dlanove na svoje lice i napipava mlaz krvi koji mu curi iz uveta. Danijela mu se veša oko vrata i celim telom priljubljuje uz nje-govo. ,,Nisi povredena?" Ona odmahuje glavom. Čovek sa aktovkom jc nestao. Na mestu gde je stajao ostala jc samo fleka. Ljudska ruka leži nasred ulice, na tranwajskoj šini. Donaldson i vojni ataše su samo dve krvave gomile na pločniku. Nik konačno slwata da mu je Danijela spasla život. Da nije bilo nje, verovatno bi bio mrtav. Licc joj je zagnjureno u njegovo rame i glas prigušen, jedva jc čuje, jedva bilo šta da čuje. ,,Mislila sam da sam zakasnila." ,,Znala si?" pita on. ,,Ne smem da te izgubim", nastavlja ona. Nik je odmiče od sebe, tragajući opet za ranom. ,,Povredena si?" Danijela opet odmahuje glavom. Nik teturavo ustaje na noge i pomaže joj da se pridigne. Oseća mučninu i poremećaj ravnoteže. Dok mu se u glavi bistri, počinje opet da razmišlja kao profesionalac. ,,Moraš da odeš odavde, što pre", kaže joj. Kasnije će postaviti pitanja. Danijela sada mora da se izgubi pre nego što stigne policija. ,,Trči", nareduje on i odguruje je od sebe. Danijela se sapliće, zatim beži u pravcu ulice Robovskog sina. Jednom se osvrće a onda mu se gubi iz vida. U daljini čuje sirenu policijskih kola koja jure niz bulevar Isti-klal. 227 66. IjL brams sipa tri prsta yiskija u čašu i spušta je na svoj radni sto ispred Nika. ,,Izgledaš kao da će ti prijati", kaže mu. ,,Majer", cedi Nik kroz zubc.
,,Sta s njim?" ,,Majer je podmetnuo bombu. On je ubio Donaldsona." Nikovo desno uho ne prestaje da zvoni. Prema lekarskom nalazu, eksplozija mu je probila bubnu opnu. Otud krv na njegovoj košulji. Abrams seda na stolicu i zamišljeno skršta ruke na svom stomaku. ,,Ubistvo je prejaka reč kada hiljade svakodnevno ginu u Italiji i Se-yernoj Africi." ,,Da nije bilo Trojana, bio bih mrtav." ,,Trojana?" ,,Video sam je trenutak pre nego što je bomba eksplodirala. Spa-sila mi je život." ,,A trebalo je da vam se pridružim na ručku. Da nije bilo hitnog poziva od australijskog ambasadora, i ja bih bio mrtav. Sećaš se da sam te pitao da mi se pridružiš? Ništa drugo nego sudbina, momče." ,,Za ovo jc mogla da sazna samo od Majcra." Abrams uzdiše. Zatim sc naginje napred i prcko stola mu dodaje smedi koverat koji mu je uručio Majer. ,,Transkripti ispitivanja agenta NKVD-a kojeg je Abver uhvatio u Sofiji. Nije samo odao to da u ovom konzulatu postoji ruski špijun. Imenovao ga je." „1?" ,,Donaldson." ,,Donaldson?" ,,Evo ti još malo materijała za razmišljanje. Pre četiri dana dogodio se pokuśaj atentata na Staljina." ,,Ruski general-poručnik po imcnu Fjodorov pokušao jc da prošyercuje u Krcmlj aktovku napunjenu eksplozivom. NKVD je obayešten o tome, i kada su pokušali da ga uhapse, pucao je sam sebi u 228 glavu. U ovoj fazi mislimo da je Fjodorov bio deo aberovske zavere. Da je pokušaj ubistva Staljina uspeo i Rusija se izvukla iz alijanse, Kanaris bi imao vcće šanse da putem pregovora postigne mir." ,,Ko je bio taj Fjodorov?" ,,Jcdan od članova vrhovnog štaba u Staljingradu. Triput je odlikovan i Staljin ga je lično proglasio herojem Sovjetskog Saveza. Možda su mu Nemci uhvatili sina i iskoristili ga kao mamac. Ko zna? A možda je samo umislio da je veliki patriota." ,,ADonaldson?" ,,Ukoliko je radio za Ruse, onda je Abvcr morao da ga se rcši. Ko zna šta je sve zamrsio dok je bio ovde." ,,Ovi u Yajtholu će poludeti." ,,Samo u slučaju da saznaju." Razmenjuju poglede. ,,Našc karijcrc bi bile zayršcne, Dejyise. Bili bismo obeleženi do kraja života." ,,Saznaće pre ili kasnije."
,,Zašto bi?" Nik za trenutak razmišlja o ovome: Abrams je u pravu. Zašto bi? ,,Vajthol će hteti da zna zašto je Donaldson ubijen." ,,Možda jc ncko želeo da ubije amcričkog vojnog atašea. Možda je to bila samo greška. Ljudi će im dobacivati sugestije sa svih strana, Dejvise." Nik jedno vreme ćuti i razmatra sve opcije. ,,Je li Donaldson mogao da obavesti Ruse o pokušaju atentata?" ,,Moguće. Ukoliko je imao nekoga u Abveru ko radi za njcga. Pi-tanje je koga?" ,,Možda bi Majer mogao to cla nam kaže." ,,Ako pristane da dode." ,,Pristaće." Jskreno, Donaldson mi neće ncdostajati. Sve one koje plaća NKDV treba izbaciti iz diplomatske službe Njenog veličanstva." ,,Je li poznat identitet bombaša?" ,,Emnijet radi na tome. Yerujcm da im neće biti nimalo lako. Pronašli su deo lica na terasi kuće dvadeset metara udaljene od eksplozijc. Izgleda da je imao neki beleg na čelu, iznad dcsnc obrvc. Ali to neće biti dovoljno." ,,Abomba?" ,,Pretpostavljamo da je aktivirana daljinskim uprayljačem. Nema sumnje u to da bombašu nije dojayljeno kada treba da beži. Slagali su ga. Gnušam sc laži." Nik iskapljuje svoj yiski. ,,Šta ćc se sada dogoditi?" ,,Rat će se nastaviti. Posao kao po običaju. Eto, Dejvise, to će se dogoditi. Uzrni slobodan dan. Idi kući. Odmori se. Izgledaš užasno." Nik ne odlazi kući. Seta sc mostom Galata, pokušavajući da se sabere. Mislio je da Danijeli ne može da veruje, ali danas mu je poka-zala najyeći dokaz svoje vernosti. Majer mu nije neprijatelj, ali on želi da mu postane prijatelj. Donaldson mu je bio šef, ali radio je za Ruse. Više ni sam ne zna u šta da veruje. Ne zna čak ni da li vredi verovati. Danijela ga te noći posećuje. Zove ga u ambasadu da se uveri da je dobro i kaže mu da mora da ga vidi. Sporo vode Ijubay pod sjajem jedne sveće s noćnog stočića. Oboje su ugruvani i uzdrrnani što samo pojačaya osećaj čulne naslade. Kasnije, iscrpljeni leže jedno drugom u naručju, čuvajući drago-cenu toplinu svojim nagim telima. ,,Kako si znala?" šapatom pita Nik. v ,,Čula sam Majera kada je pričao preko telefona." ,,S kim je pričao?" ,,Ne znam." ,,Šta je još rekao?" ,,Samo to da će biti podmetnuta bomba. ZnaJa sam da radiš za Donaldsona. Morala sam da se uverim u to da nećeš biti s njim." ,,Kada se to dogodilo?"
,,Jutros. Oko sat vrcmena pre eksplozije. Mislila sam da ću zakasniti. Izmislila sam neki izgovor i izjurila iz kuće." Ne lažu kada kažu da je sm'rt afrodizijak, razmišlja Nik. Ubrzo opet s njom vodi ljubav, pronalazeći u ljubavi potvrdu života. Uzima je u svoje naručjc i ona mu sc iznova predajc, zabacujući glavu unazad, puštajući da mu usnc klize po nežnoj liniji njenog vrata i ramena. Peć pucketa u uglu sobe i kiša dobujc po prozorima. Slatke uzdahe prekida daleka grmljavina koja potresa staklo u prozorskom oknu. Danijela ječi i izvija leda dok se munja prolama nad gradom, ledena kiša poput kamenčića udara o prozore, stara kuća stenjc na vetru. Ona spava sklupčana u njegovom naručju. Nik osluškuje njeno duboko disanje, ritam svakog njenog daha. Posle nekog vremena, pos-pano se okreće na drugu stranu i on se pridiže da je posmatra, njenu crnu kosu rasutu po jastuku, njene blago razdvojene usne u obliku srca. 230 Danijela spava još sat vremena, s rukom nemarno bačenom iznad glave. Nemirno spava i košmari su joj u poslednje vreme sve češći. Jcdnom }e u snu zgrabila jastuk ispod svoje glavc i fijuknula ga preko sobe. Medutim, večeras spava spokojno poput deteta i grudi joj se mirno dižu i spuštaju u dubokom snu. Kada se okrene na stranu, očisu joj otvorene. Prelepa je kada se probudi, ali ono što može da bude podsticajno u braku postaje bolno u ljubavnoj vezi. Nckoliko sati kasnije, mora da krcne kući i Nik može da misli samo o danima i nedeljama kada će spavati negde drugde. ,,Udaj se za mene", šapuće on. Preko lica joj prelazi senka. ,,Već si oženjen, Nik." ,,Hoću da ga ostayiš", kaže on, siguran da je njegova logika dovoIjno uverljiva. ,,Ne možeš više da seizlažeš opasnosti. Nemci gube ovaj rat. Dozvoli mi da te sada zaštitirn." Na licu joj titra osmeh dok mu dlanom miluje lice. ,,Kada se sve ovo završi, moguda dobijem nameštenje u Rimu ili Parizu. Obezbediću ti britanski pasoš. Već sam razgovarao sa Abramsom." ,,Imaš porodicu, Nik." ,,Ali volim tebe." „1 tvoja žena voli tebe. Baš kao i tvoji sinovi. Posle rata moraš da im se vratiš." Danijela mu nudi svoje usne, stapajući ih u očajnički poljubac koji Nik ne želi nikada da prekine. Alisadaon uzmiče, koristeći trenutak da je pridobije. ,,Ne vraćam se." ,,Neću da je napustiš."
,,Već sam odlučio." ,,Ne mogu da te odyojim od tvoje porodice." Pokušaya da se odmakne od njega, ali on je grabi za ramena i priylači k sebi. Kiša sve jače dobuje po krovu. ,,Šta ćeš kada Majer više ne tude bio tu? Šta ćeš onda?" ,,Zaista misliš da će me Zigi ostaviti?" iznenadeno pita ona. ,,Samo pitam." ,,Ne znam." ,,Moraš da misliš o tome." Danijela sleže ramenima. ,,Zašto nećeš da ostaneš ovde?" ,,Hajde, nećemo sada o tome",prel
s, )to se nacista tiče, Abver ima daleko odgovornije Ijude od Francuskog pokreta otpora. Himler, šcf vojnih operacija, smatra da Abver predstavlja mnogo veću pretnju sigurnosti nego SOE-u. Abrams je ubeden u to da će Majer napraviti sledeći potez. Želi da Nik ponovo udesi njihoy susret ne bi li gapodstakao na konačan mada neminovan potez. Na njegovo insistiranje, Nik telefonira Majeru i ureduje sastanak u kafani u starom gradu. Obavezan portret Muhameda Osvajača gleda ih sa zida svojim malicioznim očima. Konobar mu donosi kafuu fildžanu iz kojeg se diže para u obliku spirale. Kao i uvek, podsećaga na prokuvano blato, ali ga oživljava. Turska kafa mu potresa srce poput električnog šoka, tamna, gorka i neizmerno jaka. Raynomerno otkivanje kovača u susednom lokalu utapa se u zayijanje muzike sa radija. Ispred kafane promiču radnici na biciklima koji vijugaju na klizavoj kaldrmi. Tipičan anibijent običnih Turaka. Nekoliko staraca u pohabanim smedim odelirapuši vodene lule i pijucka čaj iz malih čaša, igrajući društvcne igrc i bacajući podozrivc poglede prema strancu koji sedi u njihovoj kafani. Nik gleda u svoj ručni sat. Majer kasni, štone liči na njega. Neprijatnost u njemu raste. A onda se ovaj pojavljuje sa šeširom navučenim na oči i kragnom od kaputa podignutom do brade. Seda pored Nika, bez suvišnih formalnosti. ,,Kako ide posao sa začinima?" pita Nik. ,,Ne znam ništa o poslu sa začinima. Niti me zanima." Nik naručuje još kafe. Majer vadi cigaretu. Uspeva da je zapali tek iz trećeg pokušaja. ,,Znate li da jc Kaltenbruner pisao Hitlcru?" počinje Majer. Kaltenbruncr jc Himleroy zamenik u SD-u. ,,Video sam kopiju tog pisma. Iz Rajhštaga ju je prokrijumčario jedan od naših Ijudi. Kaltenbruner kaže 233 da je operacija Abvera ovde u Istanbulu gnezdo zmija otrovnica. Bajna pohvala posle tolike vernosti otadžbini, šta vi mislite?" ,,Zašto mi ovo pričate?" Majer izbacuje veliki dim od cigarete. ,,Ne bih volco da nacisti unište Nemačku." ,,Odlučili ste da dezertirate?" ,,Dezertiranje je tako ružan termin. Ali da, u pravu ste. Ne svida mi se što ću u očima svojih prijatelja i kolega biti izdajnik, ali ne mogu više da služim nacistima. O tomc sc radi." ,,Sta želitc, her Majer?"
,,Ako mi pomognete, ispričaću vam sve što znam o našoj operaciji u Istanbulu." ,,Hoćete li nam ispričati i ono što znate o Donaldsonu?" Neobična iskra u Majerovim očima. Ali samo za trenutak i brzo nestaje. ,,Naravno. Moram da zbrinem i svoju porodicu." ,,Gde su oni sada?" ,,Još uvek su u Berlinu. Neki prijatelji su im obezbedili vize za Tursku." ,,Ne čekajte previše dugo." Majer se smeška, ali napetost mu se vidi u očima. Dezertiranjc nije jcdina stvar koju je naumio. ,,Sta ćete sa svojom ljubavnicom?" ,,Sta s njom?" ,,Hoćete li i njoj obezbediti vizu?" ,,Bojim se da to neće biti moguće. Frau Majer se to ne bi mnogo svideio." Naginje se bliže i Nik oseća miris duvana pomešan sa skupom kolonjskom vodom. ,,Niste vi tako loš momak, moj engleski prijatelju. Naravno, bilo je trenutaka kada sam želeo da vam prerežem grkljan. Ali tu smo gde smo." I ja bih voleo da prerežem vaš; kaže Nik u sebi. Ali vi ste je poslali meni. Sami ste krivi. Ipak, na neki način mu imponuje to što je Majera izjedala Ijubomora, jednako kao i njega. ,,Dakle; dogovorili smo se?" ,,Kada budete bili spremni, telefonirajte mi u konzulat. Ili kući. Evo vam moj broj." Nik mu gura komadić papira preko stola. Majer ga brzo spušta u džep i završava svoju kafu. Zatim ustaje, spreman da krene. ,,Sad rnoram da kupim još cimeta." ,,Srećno. Mislim da je ovih dana najtraženiji na pijaci." Majer okleva. Nemoguće je dokučiti da li je Ijut ili tužan. ,,Ona je neverovatna žena. Ali vi to već znate." ,,Da, znam", odgovara Nik. ,,Uzgred, nikada jc nećete imati." I poslc tih reči izlazi napolje. 234
,*-. ,,Bog je stavio tvoju kitu spolja a tvoje srceunutra, i to je učinio s razlogom, stari druže. Jedini pravi način da se vežeš za ženu jeste putem genitalija, slušaj šta ti pričam. Srce słuźi samo za održavanje životnih funkcija i ostaje unutra, bez ikakve potrebe da se vezuje za bilo šta. Razumeš?" Sedc u mračnom baru nadomak Taksim?.. Maksova ljubavnica, Adrijana Varga, peva tužnu madarsku baladu na minijaturnoj bini, u pratnji turskog svirača baglama.
Maksovo čelo je orošeno znojem i sija pod leflektorima uperenim u binu, što doprinosi njegovom izbezumljenomizgledu. ,,Pogledaj mene i Yargu. Fina devojka. Akrobatkinja, ako znaš na šta mislim. Prijatna za oko. Tajna nije u pretcranom vezivanju. Ona je samo žena. Polovinu svetske populacije čine iene. Moraš to da zapamtiš, ortak." ,,Potrudiću se." Yarga poseduju pravu slovensku lepotu: svetlu kosu, svetle oči, zmijsko telo i andeoski glas koji svakog muškarca u baru tera da je guta očima. ,,Nisarn smeo da ti kažern", priznaje Nik. ,,Znao sam da ncćeš razumeti." ,,Razumem ja savršeno dobro. Naumiov si da se sjebeš do kraja života zbog jedne žene. Već sam to iskusio. Zelim ti mnogo sreće." ,,Volim je, Makse." ,,Muškarci se ne zaljubljuju, druže, samc im se dogadaju ere-kcije." ,,Ciničan si." ,,Naravno da jesam, po profcsiji sam novinir." Yarga završava svoju baladu i odmah prelazi na još jednu sporu ljubavnu pesmu, ignorišući buran aplauz grupe Turaka koji sede za stolom odmah ispod bine. ,,Spreman sam da je oženim", nastavlja NiL „1 upropastiš solidan brak? Stvarno tc ne rszumem, čoveče. Jcsi li ikada upoznao srećno oženjcnog čovcka?" Glas mu prcrasta u tcatralni šapat. ,,Ovo neka ostane medu nama: i Varga hoće da je ženim." ,,Ti nećeš?" ,,Nema šanse. Jednom je dovoljno. Rekao sam joj to." Maks iskapljuje svoj viski i naručuje novi. Previše pije i više mu nema pomoći. Nik gleda u Yargu i pita se da lije ijedna žena u stanju da ga preobrati. Teško. 235 68 kJtoje jedno pored drugog na mostu Galata, zagledani u hladne, crne vode, i odolevaju jakom vetru. Danas nijedan ribar nije isplovio jer talasi nemilosrdno zapljuskuju Rog i mali brodići se kao natovareni konji vuku kroz nemirnu vodu. Kao i uvek, Danijela pita da li se čuo sa Dženifer. Nik stiče utisak da stalno pokušava da ih ponovo zbliži. I govori istinu: da mu je Dženifer pre tri mcseca pisala, da sc vratila u London, da je dobro i da su sc dečaci vratili u školu. Džejmi je na završnoj godini. ,,Sigurno jedva čekaju da te ponovo vide." ,,To se neće dogoditi tako brzo."
,,Kada sc ovaj rat završi, moraš da se vratiš svojoj porodici." ,,Nikada se neću yratiti Dženifer. Sada ne." ,,Onda ćeš naći neku drugu." ,,Hoću tebe." ,,Nisam ja za tebe. Moraš da nadeš ženu koja će te usrećiti." ,,Već sam je našao. Ti si žena koju želim pored sebe." ,,Bićc još žena koje ćc tc usrcćiti." Nema većeg mučenja, zaklju-čuje Nik, nego kada vam žcna koju volite žcli sreću s nekom drugom i gura vas u tude naručje. Ima li ičeg okrutnijeg i bolnijeg od toga? Na-ravno, Nik je svestan toga da mu Danijcla to govori iz najbolje namere, jer veruje da mu želi svu sreću ovog sveta. lako bi mu više prijalo da deli Ijubomoru i posesivnost koju on oseća prema njoj. Danijcla ga hvata za ruku. ,,Volela bih da smo to ti i ja." „1 bićemo ako to zaista žcliš." Gncv i frustracija ga teraju da učini nešto što je mislio da nikada neće: da izda vojnu tajnu. ,,Majer dovodi svoju ženu i sina u Istanbul. Jesi li to znala? Prelazi na našu stranu, Danijela. Sta će biti s tobom?" Preko njcnog łica prelazi senka nepogrešive tugc. Nik tek tada słwata šta jc uradio. ,,Mogu da se brinem o tebi", dodaje on. ,,Ako nam je sudeno, onda će se i dogoditi", uspeva da izusti ona. 236 ,,Na Ijudima je da odluče da li želc da im se nešto dogodi ili nc." ,,Nc možeš protiv sudbine, Nik." Nikjiko ne uspcva da razumc ovaj fatalizam kojem Danijela uporno pribegava. Kao da je sebe uverila u to da se rodila pod mračnom zvezdom i da niko ništa ne može da učini za nju, niti da je sama u stanju da kontroliše sopstveni život. Nłk nikada nije verovao u sudbinu. Ljudi se oslanjaju na nju kada ne žele da preuzmu odgovornost za sopstvene odluke. U trenucima kao što jc ovaj dode mu da poludi, da je zgrabi za ramena i žestoko protresc, ali zna da time ništa nc bi postigao. Qanijcla kao da je odlučila da bude nesrećna, baš kao što neki Ijudi odlu-čuju da budu uvek gladni novca, seksa ili moći, slepo se pridržavajući svojih stremljenja. ,,Volim te", priznaje on. ,,Zašto me uporno odbijaš od sebe?" ,,Nc možeš to višc sebi da radiš", odgovara ona, krajnje poslovnim tonom. ,,Dala sam ti sve što sam mogla, ali ti uporno žcliš još. Sta je s tobom? Možda bismo mogli da prekinemo da se vidamo." Bio je siguran da će jednog dana dopreti do nje, čistom snagom volje. Ali sada shvata da je na ivici da je izgubi. ,,Ne mogu više ovako", nastavlja Danijela. ,,Ne mogu na ovaj način da tc povredujcm. Izvini, Nik." ,,Ali šta ćeš sada?" Poklanja mu tužan osmeh, umoran osmeh. ,,Preživeću. Kao i uvek do sada."
Njihova veza trajala je tri godine uprkos odvojenosti, opasnosti i sumnji, medutim, Danijela više ne mora da živi s Majerom pa je odlučila da raskine i s njim. Jedini odgovor koji mu pada na pamet jeste da ga ne voli. Da ga nikada nije ni volela. Nik je umoran do iznemoglosti i višc ncma snage da se bori. Pušta je da ode. Gleda je kako korača preko mosta prema Bejoglu. Svet najednom postaje siv i hladan. Brodska sirena žalosno cvili u da-Ijini. Drvene kućice nadvijene nad ulicu njišu se na vctru. Iznad kro-vova nazire se parče Mramornog mora i luka u kojoj su ukotvljeni ratni brodovi. Mujezin poziva vernike na podnevnu molitvu i njegovom glasu se pridružuje još jedan. Njihov vapaj odjekuje iznad grada u dis-harmoničnoj tužbalici. Nika ncšto nagoni da digne poglcd. Za trcnutak vidi žensko lice koje se pojavljuje na prozoru i kroz žaluzine pilji u njega. Oni razumcju 237 žclju jer su Muhamedova deca, medutim, izolacijom žena daju prednost upravo muškoj prirodi u odnosu na žensku. Jedan Muhamedov bratanac jcdnom je primetio da od deset delova želje, žena poseduje devet, ali to su želje duše, zaključuje Nik, a ne samo telesne potrebe. Dušom se voli i to iskreno, razmišlja Nik. Covek voli očima a žena srcem. Zastaje na kraju ulice i osvrćc se kako bi se uverio u to da ga nc prate. Sve što vidi jeste jedan pokret iza žaluzine u kući na polovini ulice. Žena ga i dalje gleda, još jedna srodna duśa, zatočena u zlatnom kavezu. Omarova kuća datira iz sedamnaestog veka, joś iz perioda Otomanskog carstva. Nekada je to bila vclika kuća, ali sada je njena slava izbledela; drveni kapci i loda su posivcli od starosti, mesta gde sc na ulaznim yratima oljuštila boja podsećaju na ugljenisanu kožu. Nik otvara kapiju i ulazi u neuredno dvorište. Kuca na ulazna vrata i čeka. Sprema se da pokuca ponovo kada se u bravi čuje okre-tanje ključa i vrata se bojažljivo otvaraju samo nekoliko centimetara. Iznutra ga zapahnjujc miris memlc i još nečeg, mešavine slatkog i bolesnog. Ornarova žena ga gleda iz tame, glave umotane u vunenu maramu. Njenim umornim i bledim licem dominiraju krupne, crne oči, pune straha. Stranac koji joj ovako kasno dołazi na kućni prag njenom mužu može da donese samo nevolju. Nik izuva cipele i ulazi unutra. U kući je mračno i hladno. Ćutke razgleda oko sebe. Kuća je nekada bila opremljena nameštajem od mahagonija i debelim persijskim tepisima. Sada je skoro sasvim prazna. Na zidovima visi samo nekoliko ćilima; ostalo je rasprodato kako bi Omar utolio svoju glad. Žena ga vodi u spavaću sobu u zadnjem delu kuće.
Omar leži u uglu prostorije, na levom boku. Soba je mračna i zasićena slatkastim dimom. Nik seda na pod pored njega i čeka. Posmatra kako Omar vrhom igle uzima kuglicu crnog, lepljivog opijuma i spušta ga u svoju lulu. Zatim je pali i udiše gusti dim. Oči su mu sanjive i rnutne. Nik nije siguran u to da li je njegov domaćin uopšte svestan njegovog prisustva. Slatki, opijajući miris širi se prosto-rijom. U trenutku kada Nik pomisli da je ovaj potpuno ophrvan nir-vanom, Omar podiže ruku i poziva ga da mu se približi. ,,Efendim", mrmlja on. ,,Dugo sc nismo videli." ,,Ginejdin, Omare. Neka ti dan bude radostan." 238 ,,Sta ima kod tebe?" ,,Dobro sam, Omare. Bogu łwala." ,,Cujem da imaš probleme sa ženorn", primećuje Omar. ,,Ljudi vole da pričaju." ,,Razumem, efendim. Jedini muškarci koji nemaju problcmc sa ženama jesu oni pokojni." Omar se ceri i udiše još slatkog dima. ,,Popesku želi da ugovori sastanak. Ovde u Istanbulu. Salje svog ličnog predstavnika, iz ministarstva. U pitanju je njegov zct, vojni oficir, sin jcdnog od Popeskuovih najbližih prijatelja. Zove se... zovc se..." Omar ponovo pada u otupljujući, opijumski trans. Nik ustaje, zgrožen ovim prizorom, i žurno izlazi iz kuće. Napolju zastaje da se nadiše čistog vazduha kako ne bi povratio. Od opijumskog dima oseća muku i vrtoglavicu. Jedno vrcmc stoji na kapiji, držeći se za ogradu i dišući duboko. Zatim se vraća preko mosta Galata, prolazeći pored mesta gde je tog jutra poslednji put video Danijelu. Razmišlja da li da zaustavi taksi i odveze se u konzulat, ali ipak odlučuje da se spusti na ponton u scnci velikog mosta. Oseća kako grede pucketaju i Ijuljaju se pod njegovim nogama, dok mu trolejbus tutnji iznad glave. Iznad luke leti jato kreštavih galebova koji gladno kruže iznad ribarskih brodića. Turci iz zovu izgubljenim dušama Bosfora, duhovima onih koji su skončali u crnoj vodi, harem odbačenih devojaka i zadav-łjcnih dvoranki, Toliko je izgubljenih duša na ovom svetu, razmišlja Nik; ponekad mu se čini da bi sam mogao da bude jedna od njih. Dan-ijela takode. Zar sam toliko drugačiji od Omara? pita se on. Podjednako sarn navučen na slatku, crnu smolu sopstvenih želja. Kažu da kada jcdnom postanete rob opijuma, jedini način da ga se oslobodite jeste da skočite s mosta Galata. Nik zuri u mutnu vodu i zamišlja
kako ga iz njega po-smatra sopstveno lice, potamnelo, ispijeno, progonjeno. ,,Nije to želja", kaže mu lice. ,,Znaš da je nešto višc. Znaš da je voliš." ,,Nc mogu da je volim", odgovara Nik, ,,zaboga, trebalo bi da volim nekog drugog." Ali sada je kasno. Čovek kakav je oduvek bio, sada više ne postoji. Odraz u dubokoj, mutnoj vodi drugačiji je od lica koje je pozmwao. Taj uzdržani, tajnoviti Nik se iskrao i njegov identitet je uzurpirao potpuni stranac. Ukrao mu je pasoš i ključevc od kuće i potpuno zavladao njc-govim životom. ponjeSta god da se dogodilo s Danijelom, Nik zna da više nerna yratka na staro. Hoće li iko ovo razumeti? Njegovi prijatelji, njegova porodica, 11JC. govi sinovi? Nik skreće poglcd s mosta i na dokovima vidi hamala koji vredno istovara robu s jcdnog od brodova. U trenutku kada spusti težak džak sa svojih leda, Nik primećuje olakšanje na njegcwom licu •'"konsko zadovoljstvo zbog osloboctenja od velikog tereta. Cini rnu se da poznaje taj osećaj. is 69. Jedne noći kiša i sneg nestaju. Danijela se budi i vidi da je nebo vcdro i kristalno čisto. Otvara prozor i čuje povike nosača na ulici, glasno i isprekidano njakanje magaraca. Opet je loše spavala. Košmari je uznemiruju i plaše. Budi se s mislima o njemu. Sta joj je činiti? Nik joj se uselio u srce. Vreme provedeno s njim predstavlja najlepše trenutke u njenom životu, ali on stalno želi nešto više i nikada se ne zadovoljava onim što dobija. Postoji toliko stvari koje ne razume a koje stalno potencira. Zar misli da ona uopšte nije imala sopstveni život pre nego śto se on pojavio? Zar se nikada ne zapita kako je preživela, jer nije prošla kao ostatak njene porodice? Zar mu nikada ne padne na pamet kolika je njena patnja zbog krivice preživljavanja? Nik želi da je pretnjom ili ubedivanjem natera na to da učini ono što mu je po volji, kao da ima neko pravo na nju, iako je još uvek oženjen drugom ženom, s kojom ima dva sina. Zar uopšte ne razume njeno srce? Dala mu je sve što je u tom trenutku mogla da da. Zašto stalno traži još? Naravno, sada joj nedostaje. Danijela zna da će morati da ga vidi, samo još jednom.
Dragi Nik, Ovo je najteže pismo koje sam ikada morala da napišem. Zaista ne znam odakle da počnem. Oduuek sam se trudila da ti budem dobra žena. Ono što nam se nedcwno dogodilo nisam ni inicirala ni izvela. Bila sam spremna da ti oprostim i da nastauimo kao da se ništa nije desilo, samo da si to iskreno poželeo. Ali tokom tvoje poslednje posete Engleskoj postalo mi je jasno da ti nemaš nikakuu źelju da mi u tome pomogneš. U tvojim poslednjim pi-smima primećujem da su ti srce i um negde drugde. 241 Kao što znaš, već dve godine se vidam s majorom iz lokaine uazduhoplovne baze. hgubio je ženu u bombardovanju i s uremenom smo se sprijateljili. Mislirn da sam ga ntešila, baš kao i on rnene. Nikada nisam prelazila granice pristojnosti. Znaš da ti to nikada ne bih uči-nila, Nik, iwek sam ti bila dobra i verna žena. Medutim, sWari sn se u poslednjih nekoliko nedelja promenile Nisam na to ponosna. Ali žena sam, Nik, i ne mogu večno da čekam da ti doneseš pravu odluku. Pitao me je da s njim započnem novi život i to ;'e ono što sada nameravam da učinim. Zao mi je. Ali ti si taj koji je uueo drugu ženn u naš brak i mislim da sam douoljno dugo čekala. Nadam se da ćeš shvatiti da je ovako najbolje. Angažovala sam aduokata da sredi sve papire. Pretpostavljam da nemaš ništa protw razvoda. Dźenifer Nik se nervozno šetka po sobi, stežući pismo u desnoj šaci. Ne žali zbog onoga što je učinio, ali sada, za yeliko čudo, oseća akutni osećaj gubitka iako zna da je to samo žaljenje za nečim što je odavno izgubio. Za samo nekoliko nedelja, izgubio je ženu koju je voleo skoro dvadesct godina i ženu koju je voleo više od ikoga na ovom svetu. Ipak, svestan je da je to ono što je sve vreme očekivao da će se dogoditi. V. • 70. JTark je jeftino dekorisan hotel smešten u širokoj aveniji koja seče bulevar Aja Paša, preko puta nemačkog konzulata na kojem se yijori velika crno-crvena nacistička zastava. Ispred njega se nalazi kružni prilaz, večito zakrčen nemačkim i francuskim limuzinama, na čijem centru se nalazi zeleno ostrvo s nekoliko cvctnih žbunova. Hotel Park predstavlja nezvaničan fašistički štab u Istanbulu. Okupljaju se u barovima i restoranima: Nemci, Madari, Austrijanci,
pa čak i Arapi i Japanci. U levom uglu hola, Nik vidi iračkog diplomatu u žučnoj raspravi s nemačkim novinarem i momentalno ih eliminiše iz glave. Redovno je obavešten o svim nacističkim i fašističkim simpati-zerima koji ulaze i izlaze iz Istanbula; svaki od njih se pre ili kasnije pojavi u hotelu Park. Medutim, večeras ima lične obavcze i najbolje mesto da nadoknadi izgubljeno upravo je abverovcima pred nosom. Liftom se penje na peti sprat i nakon izlaska proverava da li je hodnik prazan. Brzo prilazi sobi broj 505 i kuca na vrata. Otvara ih gorila u loše skrojenom odelu i propušta ga unutra. I baš kada se ovaj sprema da Nika potapše po lećtima, Popesku mu pokazuje rukom da se udalji. Popesku i Nik se rukuju i zajedno odlaze do prozora gde se nalaze dve crvene kožne fotelje. Popesku mu nudi rakiju. Gorila ih pokorno poslužuje pićem. Popesku je urban lik, obučen u odelo s kravatom u stilu konjičkog oficira. Poseduje harizmu dobroćudnog i obrazovanog čoveka plemenitog rumunskog porekla. Bio je voda liberalne opozicije i njegova porodica je već sedamdeset godina umešana u politiku Rumunije. Borila se za prava naroda ugnjetavanog od strane ucenjivača, industri-jalaca i šefova policije. Čak i sada je u dosluhu sa Antoneskuom. ,,Konačno se upoznajemo. Nadam se da sam vam koliko-toliko bio od pomoći." ,,Apsolutno." ,,Cinim sve što mogu. Ne mirišem mnogo Nemce, mesje Dejvis. Ali na to me je naterala politička celishodnost." ,,Kako stoje stvari u Bukureštu?" ,,Nimalo dobro. Znate li da sc naši momci bore u Staljingradu? Dosad imamo sto pedeset hiljada žrtava. Drugim rcčima, Rurnuniia više nema svoju vojsku." ,,To jc ogroman gubitak." ,,Verujem da je to politička odluka nernačke vrhovne komande Hteli su da unište našu vojsku za słučaj da odlučimo da se dignemo protiv njih. Na taj način su nas razoružali." „1 to vrlo efikasno." ,,Sto pedeset hiljada Ijudi je palo a izgubljene provincijc nam još uvek nisu vraćene. Onda ste nas upozoravali na Hitlcra." ,,Pod onim okolnostima niste imali mnogo izbora." ,,Drago mi je što to sada uvidate. Ali mom sinu to neće pomoći. Bio je oficir u artiljeriji. Obe noge je izgubio kod Kijeva." Popesku iskapljuje svoju rakiju i više se nc smcška. ,,Zašto ste hteli da me vidite?" pita Nik. ,,U Rumuniji postoje Ijudi koji su oduvek simpatisali savezničke namere. Ja sam jedan od njih. Razumete li to?"
,,Razumem." ,,Verujem da je važno da se nastavi dijalog izmedu naše i vaše vladc. Nc smete da dozvolitc da Rusi umarširaju u Bukurcšt. Nije u vašem intcrcsu i svakako nije u našem." ,,Oni su naši saveznici." ,,Saveznici? Cerčil i Ruzvelt su dozvolili da Staljin radi kako mu je drago." ,,Učiniću sve što mogu, verujte mi." ,,Nadam se da hoćete." ,,Poručite svojoj vladi da u Bukureštu još uvek imaju prijatelje." ,,Preko mene ćcte uvek biti u kontaktu s Londonom", obećava Nik. ,,Drago mi je što to čujem. Hajdc sada da se pozabavimo našom zajedničkom temom: kako da Rumuniju spasemo od propasti. Nikad se ne zna kada ćemo jedni drugima zatrebati." Nik se Ijubazno smeška. Svestan je da bi Popesku jednog dana mogao da zatraži njegovu pomoć, ali nikako mu nije jasno kako bi moglo da bude obrnuto. 71 lVluzika dopire iz hotela rasporedenih oko trga Taksim. Nik korača kroz gužvu, držeći Danijelu podruku.. Iz kafea na bulevaru Istiklal prosipa se smeh i dobro raspoloženje suubotnje večeri. Yečeraju u kazinu Taksim gde goste zabawlja Madarica koja pcva sporc, ciganske balade. Izbeglica je, poput već':ine ratom unesrcćenih Ijudi u ovom gradu, ali ima tu sreću da je visolka, zgodna i plavokosa, zbog čega privlači veliku masu obožavalaca, u§glavnom Amerikanaca. Ni ambasador ne propušta njen performans i p«osećuje kazino kad god sc zadesi u gradu. Priča se da je s njom u tajnoj j łjubavnoj vezi. Nik naručuje šampanjac i sedaju za jedarn od stolova bliže bini. Muškoj publici nikada nije dosta ove zanosne pllavu.se, ali Nik ne rnožc da skine pogled s Danijele. Oči su joj prikova:ne za binu, ali u njima nema ni trunke zabavljenosti. Nemirne su i daaleke, kao da je upravo prisustvovala nekom stravičnom prizoru. Zglot)ovi su joj beli od jakog stiska oko stola. Stopala joj nervozno cupkaju, bržc od ritma muzikc koja svira. Nik se uvek plašio njenih raspoloženja. Wečeras bezuspešno pokušava da zapodcne neobavezan razgovor. Ob«ožava ovu tajanstvenu, enigmatičnu ženu, ali izmedu njih kao da stojjji ogroman bedem koji sam više ne može da sruši. Napustila ga je na mostu Galata. Yečeras gga je pozvala i zahtevala da se vide. Medutim, cele noći nije progovori.la ni reč, obuzeta sopstvenim mislima. ,,Večeras nisam naročito zabavno društvo"", priznaje ona. ,,Možda će biti boljc da krenemo kući."
,,Zašto si me ^nda zvala?" ,,Molim te", preklinje ona. ,,Ne mogu sada .." Nik sleže ramenima, poziva konobara da cdonese račun i odlazi u garderobu po njihove kapute. Umoran je od svega i sada jedino želi da je se oslobodi, da prihvati sopstvcnu glupost iii ostavi je iza sebe. Da završi s njom jednom za svagda. Ali nije u steanju to da izvede. Ova žena mu jc u krvi. Danijela ga ne čeka, izlazi pravo na ulicu. Dok nosi njihove kapute kroz hol, Nik napolju čuje neko kome-šanje. Uspeva da prepozna crni ,,mercedes" koji se nakratko zaustavlja ispred kazina i ženske noge koje mahnito mlataraju kroz otvorena zadnja vrata. Portir trči niz stepenice da joj pomogne, ali ga rmpalija u crnom odelu udara pesnicom u bradu, obarajući ga na pločnik s nonša-lantnom lakoćom profesionalca. Portir više ne ustaje. v Gorostas u crnom odelu uskače na zadnje sedištc. Cuje se stenjanje yozača ,,mcrcedesa" dok pritiska gas i ubacuje u brzinu, šknpeći gumarna o kaldrmu. Sledećeg trenutka, odlazi niz ulicu sa otvorenirn zadnjirn vratima. ,,Danijela]" Na zadnjem sedištu se vodi žestoka borba i Nik vidi da se svetla za kočnicu nekoliko puta pale i gase sve dok se ,,mercedes" ne izgubi u gustom saobraćaju. ,,Opel" koji je te večeri zadužio parkiran je pedesetak metara uz ulicu. Isteruje vozača koji spava na svom sedištu uz glasno hrkanje, glave zabačene unazad - i seda za volan. Pali motor i ubacuje u brzinu. Kola uz drmusanje jurišaju bulevarom, ostavljajući vozača da stoji na parkingu, zaprepašćenog i dremljivog. Nik se vešto provlači kroz saobraćaj iako mu se ruke nekontro-lisano tresu dok steže volan. Celo telo mu je preplayljeno užasom i panikom. Trg Taksim je zakrčen, svud unaokolo su neonska svetla i buka, i Nik frustrirano pritiska sirenu, zaobilazeći pcšake, tramvaje i aut-obuse. Skreće u Kumharijeh Kadezi i prati ,,mercedcs" kroz kaldrmi-sane uličice prepune banaka, poslovnih zgrada i skladišta, zatim kroz predgradc pored zamandaljenih radnji i garaža, u ovo doba noći osvet-Ijenih samo kerozinskim lampama. Ubrzo iza njega ostaju svetla Bejoglua. Drumovi postaju uži i džombaviji. Nik se naginje napred i u kaseti automobila pronalazi ,,vebli" koji je tu ostavio za svaki slučaj. Umiruje ga dodir hladnog rcvolvera. Spušta ga na sedištc pored sebe. Nik ne rnože da se obuzda i počinje da psuje. Urla iz sveg glasa, proklinjući sebe zbog tolike nemarnosti. Ubrzo ga put vodi van Istan-bula, kroz brdovitu Trakiju. Vozi prebrzo i u jednom trenutku malo nedostaje da obori seljaka i njegovog magarca koji iznenada iskrsavaju iz mraka, osvetljeni jarkim farovima. Put je loš, prava
seoska džada koja mu svaki pršljen kičme pomera iz ležišta. Ko stoji iza ovoga? Kuda je odvodc? I zašto? 246 Nik nediže stopalo s gasa. Motor konstantno pišti, igla na komandnoj tabliopasno podrhtava. Farcwiposkakuju kroz uzak beli tunel koji ga vod. kroz prokopano brdo Mercedes" mu se za trenutak gubi iz vida, zaklonjen obl prašine, aliMk zna daje blizu i na sekunde uspeva da uhvati odblesak njegovih zadnjih crvenih svetala. Zašto Danijela? Oštraokuka na putu i crm mrak iza nje. Najednom ga zasleplj iaki farovi. Nik mstmktivno skreće, motajući volan naglo udesno,-gazeci svoi snagom kočmcu. Automobil se okrećc, točkcwi sleću s druma. ; gubi kontrobnad vozilom. ,,Opel" se survava u jarugu i baca mu na yetrobran.A. onda nastaje mrak. Kada jeNik povratio svest, zatiče kola već okrenuta nagore s farovima uperenim ka nebu. Prva stvar koja mu pada na pamet jesl pištolj. Oqnički ga traži po sedištu i podu automobila, ali uzali Nestao je. 247 72 v G muške glasove koji trče ka kolima i otvaraju vrata. Zamka. Nik shvata s bolesnom sigurnošću da je meta bio on a ne Danijela. Pokušava da se izvuče iz kola. Utom oseća jak udarac u glavu i ruke koje ga grabc s leda. Pokušava da se oslobodi, ali time zaraduje samo još jcdan udarac u glavu. Snaga mu ističe iz udova i telo malaksava. Svestan je oštrog bola oko ručnih zglobova gde je čvrsto vezan užadima. Vuku ga ka kolima. Uprkos polusvesnom stanju, delićem mozga uspeva da kalkuliše. Danijelu su jskoristili kao mamac. Ali zbog čega? Kako im se zamerio? Ko su oni? Čak i da je sve to znao, opet bi pojurio za njom. Do sada će njegov vozač već prijaviti ceo dogadaj Abramsu i ovaj će pozvati Emnijet. Ali ,,opelovu" olupinu ne mogu da otkriju pre jutra. Do tada će možda već biti kasno. Ubacuju ga na zadnje sedište ,,mercedesa". Nik diže glavu i pogledom traži Danijelu. Sta li su joj ove protuve uradilc? Ali u tome ga sprečava udarac čizme u vrat koja mu priljubljuje licc uz pod. Yrata se zatvaraju i kola nastavljaju da truckaju po neravnom drumu. Nije u stanju da vidi lica svojih otmičara jer u kolima vlada mrkli mrak. Niko ne progovara ni reč.
Danijela! Isuse. Ostavio ju je na cedilu. ,,Mercedes" se zaustavlja, vrata se otvaraju i^Nik čuje zvuk morskih talasa. Izviače ga iz kola i bacaju na zemlju. Čuje Danijelin vrisak 1 doziva joj ime, nesvestan njenog olakšanja koje izaziva činjenica da je još uvek živ. Ncčija čizma ga šutira u rebra i ućutkuje ga. Iznenadan bol ga razjaruje. Prevrće se na leda i zamahuje nogorn/ zarivajući vrh cipclc u najbolnije mcsto, mcdu prcponc. Covck ispusta 248 l^n1; i presamićuje se. Ali Nik nema vremena da se nasladuje svojom malo. i pobedom. Dočekuje uciarac u glavu, ali ne oseća bol jcr je izvecten profesionalno i bez suvišne larmc. To jc poslednja stvar koja mu narednih nekoliko sati ostaje u sećanju. Budi se sa smradom nafte u nozdrvama. Povraća. Mislio je da jc to zbog udarca u glavu, ali ubrzo shvata da jc zbog broda koji se Ijulja navelikim talasima. Ruke i noge su mu vezane i nalazi se u mračnom, memljivom trupu broda. Svc što vidi oko scbe jesu kanisteri za naftu, užad i rezervno sidro. Težak vonj ribe opet ga tera na povraćanje. Okreće se na drugu stranu, kašljući. Kroz ptvoren poklopac iznad glave vidi sivo, hladno nebo prcd osvit zorc. Cujc prigušcne glasove na krmi koji razgovaraju na nemačkom. Nik pokušava da se pomeri, ali uspeva da izazove samo još jedan napad povraćanja. Doziva Danijelu. Bez odgovora. Pretpostavlja da je negde na Crnom moru i da plovi na sever. Ribarski brodići stalno plove duž obale, uprkos ratu, vešto izbegavajući patrolne čamcc. I sam je u takvim brodićima krijumčario agente iz Grčke i Rumunije. Žestoko Ijuljanje broda donosi mu novi talas mučnine. Nik sklapa oči i pokušava da obuzda prevrtanje utrobe. Pita se koliko dugo će trajati ovo mrcvarenje i kada ćc nastupiti ono pravo mučenjc. Kažu da je čekanje najgore. 249 73. N« iema predstavu o tome koliko dugo je na moru. Pretpostavlja da tek u rano poslepodne motor menja zvuk. Brodić se zaustavlja i ulaze u mirnije vode. Cuje povike i zvuk veslanja. Ubrzo pristaju uz krševitu obalu. Tri muškarca silaze niz merdevine, podižu ga i vuku ka palubi. Napolju je hladno i dan se smrkava. Dok ga vuku preko drvenog prista-ništa, za trenutak uspeva da osmotri ribarski brodić kojim je doplovio, kabinu s koje se farba odavno oljuštila i rdave tragove od vode na trupu. Okreće glavu i vidi nekoliko ribarskih koliba i ispred
njih gru-picu vojnika u sivim uniformama koji u strahu posmatraju ovaj prizor. Grubo ga ubacuju u zadnji deo kombija. Nik nagada da se nalazi negde u Rumuniji. Dok leži na hladnom metalnom podu kombija, ruke više ne oseća jer su utrnule od prejako uvezanih užadi. Čeka da se vrata ponovo otvore i da pored njega ubace Danijelu. Ali umesto toga, motor se pali i kombi počinje da trucka po makadamu. Gde je ona? Šta su joj uradili? Mora da bude živa. Ipak, delićem svog bića ne želi da ona preživi, više ne, jer ne bi podneo da deli istu sudbinu kao on. ,, .•.mnija bola toliko jaka već zato što ne uspeva da pronade način da je śte oslobodi čak ni za jedan trenutak. Kosnbi se zaustavlja i vrata se otvaraju. Nik vidi četvorougaoni brisan prostor okružen dvospratnim barakama od cigle. Na njemu je parkirano nekoliko sivih vojnih kamiona. Pokušava da okrene glavu, pogledom tražeći Danijelu. Nema je. Tri čuvara u uniformama rumunske vojske stoje na yratima i posmatraju scenu. S njima je još jedan muškarac u crnom kožnom kaputu sa oznakama oficira SD. Nik oseća da su mu usta suva i da sve teže diše. Pokušava da ostane na nogama, ali kolena ga izdaju. Zna šta sledi. Nik leži na boku, sa obrazom priljubljenim uz hladan metalni pod kombija. Ruke mu gore od bola. Pre samo dvanaest sati sedeo je u kazinu Taksim u društvu šampanjca i prelepe žene. Njegovo najbolje crno odelo nije bilo umrljano nedefinisanom prljavštinom sa dna ribarskog brodića i na njegovorn licu nije bilo osušene krvi. Nije mogao ni da zamisli koliko bole ruke vezanc na ledima punih dvanaest sati i koliko trnu ramena i laktovi od ležanja na tvrdoj podlozi. Dolazi mu da vrisne od bola, ali ne zato sto 250 74.
Nik brzo spoznaje da je na izmaku snaga. Creva ga bole i ima osećaj da su se pretvorila u vodu. Razmišlja o Dženifer i svojim si-novima, kako neizmerno želi da budu ponosni na svog oca. Narayno, razmišlja i o Danijeli i načinu kako da je vrati sebi, pokuśavajući sebc da ubedi u to da je još uvek živa. U mislima traži način da se izvuče iz svega ovoga. U meduvremenu su mu odvezali ruke, ali njegove šake beživotno ležc na krilu i svaki pokušaj da ih podigne ravan je agoniji. Kao da su od olova. Oba zgloba su mu otečena i krvava na mestima gdc su se užad urezala u kožu. ,,Pretpostavljam da znate zašto ste ovde", počinje Overat. ,,Ja sam pomoćnik vojnog atašea britanskog konzulata u Istanbulu a vi ste prekršili svaki diplomatski zakon." ,,Vi ste major britanskc obaveštajne službe i vi kontrolišctc mnoge agcntc koji špijuniraju Abver i prijatcljc i savcznike Rajha." Nika u ovom trenutku zanima da li znaju da je Danijela jedan od tih agenata. Planiraju li i nju da ispitaju i saznaju sve što mu je ispričala o Majeru. Naravno, SD se ne bi toliko mučio da nije toliko siguran u njegov identitet. Nik zna šta mu jc činiti: ograničiće informacije kojc bi pr£ ili kasnije morao da im kaže, izyrnuće ih, otegnuće ovu igru naj'duže što može. ,,Šta se dogodilo s mojom prijateljicom?" Overat se osmehuje, ali mu ne odgovara. Umcsto toga, gura mu paiče papira preko stola. ,,Napišite imena svojih agcnata u Istanbulu, moliću.' ,,Ne mogu." ,,Odbijate da saradujete?" ,,Ne, nego ne mogu da držim olovku. Vaši pomoćnid su previše optimistični", odgovara Nik, pokazujući mu svojc ruke. ,,Onda mi izdiktirajte irnena", predlaže Overat, ,,i ja ću ih za-pisati." Stavlja olovku i parčc papira prcd scbc. Sve je to deo igre u kojoj Nik nastavlja da učestvuje. Izmišlja imena i adrese, dobijajući tako na vremenu. Dodaje i ime poznatog abverovskog dvostrukog agenta kako bi ih bar donekle zbunio. Kad je završio s diktiranjem, podiže pogled prema Overatu. Majorove oči su crne i gladne, nema ni traga njegovom džentlmenskom osmchu. Njegov novi dom je mala, vlažna ćelija sa gvozdenim krevetom i rupom u betonskom podu umesto toaleta. Tokom noći mu kroz mali prorez u dnu sivih čeličnih vrata doturaju krišku bezukusnog crnog hlcba i lonče smrdljive vodc. Yečera. Hladno mu je pod tankim, pocepanim ćebetom. U mrklom mraku čuje pacove koji vršljaju po ćeliji. Pretpostavlja da su ušli kroz onu
istu stravičnu rupu na podu u kojoj bi trebalo da obavlja svoje fiziološke potrcbe. Niku se čini da čuje yrisak u noći i odmah scda u krevetu, obliven hladnim znojem. Mučc jc. Srce mu lupa u grudima dok sedi u mraku i čeka. Samo tišina. Učinilo mu sc. Ponovo se spušta na tvrd ležaj i pokušava da nade ncki odgovor na ovo što mu se dogada. Šta ako iza svega stoji Majer? Odmah odbacuje tu mogućnost. Ovo nije SD opcracija i Majer ne bi iskoristio Danijclu kao mamac. Naravno, postoji i druga, mnogo svirepija mogućnost, ali Nik odbija da je razmotri. Konačno, od iscrpljenosti uspeva da zaspi crnim, besanim snom. Budi ga odjek teških čizama u hodniku ispred ćelijc. Metalna vrata se otvaraju, praćena povicima na nemačkom jeziku. Lice mu 152 osvetljava zaslepljujući snop baterijske lampe. Dva čuvara ga dižu na noge i izvlače iz ćelije i dalje niz hodnik. Ne pomaže mu što zna šta rade, niti što zna da će sc ispitivanje nastaviti usred noći kada je umom i duhom najslabiji. Njegovo telo je spremno da ga izda, vapeći samo za odmorom, za snom. Octvlače ga u sobu gde je prvi put«tog popodneva ispitivan i grubo spuštaju na stolicu. ,,Poigravaš se s nama?" optuživački pita Overat. ,,Rckao sarn vam ono što ste hteli da znatc." Overat sa stola podiže paklicu cigareta i maše mu njom ispred nosa. Nudi mu jcdnu cigaretu, ali Nik odmahuje glavom. Overat stavlja cigaretu u usta i uzima zlatni upaljač koji leži pored paklice. Pali je i uvlači veliki dim u pluća. Kezi mu se kroz oblak dima, tipičnim kezom strpljivog čoveka koji ima yremena na pretek. ,,Znamo da si koristio Rumunku po imenu Danijela Simoniči za špijuniranjc abverovskog pukovnika po imenu Zigfrid Majer." Nik se trza na pomen njenog imena. ,,Gde je ona?" ,,Ne tiče te se." Previše znaju, zaključuje Nik, i njegovo poricanje joj neće pomoći. ,,Danijela nije špijun. Koristili smo je za dezinformisanje, to je svc. Slušajte, davali smo joj na uvid razna dokumenta i znamo da ih je kop-irala i odnosila nazad Majeru. Nije bila naš agent. Nije čak ni znala šta radi." Overat ga gleda neizmerno strpljivo. ,,Izvući ćemo istinu iz nje, ima vremena." Spazivši paniku na Nikovom licu, Overat dodaje: ,,Osim ako ne želiš da je poštedimo toga." Sta bi mogao da učini da je spase? U ovom trenutku, ne postoji način ni da spase samog sebe. ,,Rekao sam vam. Davali smo joj
odre-dene informacije koje srno želeli da dopru do Majera a ona se pret-varala da ih je ukrala." ,,Ne govoriš nam ništa što već ne znamo." ,,Onda nema potrebe da je ispitujete, zar ne?" ,,Možda njeno ispitivanje čuvamo za tebe." Nik ne može da diše. Pripremio se za najgore vidove mučenja, ali ukoliko dovedu Danijelu i počnu da je zlostavljaju pred njim, onda ce morati sve da irn kaže. Overatu nc promiče izraz na Nikovom licu. ,,Želimo da znamo imena tvojih agenata u Istanbulu", ponavlja ovaj. ,,Rekao sam vam njihova imena." „1 proverićemo ih. Vidiš, sve vreme se praviš da nas se plašiš iako je to samo gluma, tačno? Dao si nam mnogo imcna, tobože saradujuc s nama, dao si nam činjenicc kojc jc tcško potvrditi. Rcčcno ti je da 154 dobiješ na yremenu dok tvoje kolege ne saznaju šta znaš i šta bi mogao da nam kažcś kako bi reagovali pre nego što te dokrajčimo. Je li tako?" , ,,Nisam hrabar čovek, majore Overat, znam kolike su mi sposobnosti. Ovo je sve samo jedna velika greška. Nisam yisoki oficir obaveštajne službe kao što očigledno misłite." ,,Da pogodim. Abver je izdao firera i nemački narod ovde na Balkanu. Dozvoljen im je kompromis. Sada mi hoćemo da uspostavimo ravnotežu." Nema šanse da se izvučem iz ovoga, razmišlja Nik. Umreću u ovoj prljavoj rupi. ,,Kaži nam šta znaš o admiralu Kanarisu." ,,Verujemo da odredeni Ijudi od uticaja kuju zavcru protiv fłrera i Nemačke. Dobro to znaš." Nik razmišlja o papirima koje je Danijela pre dve godine ukrala iz Majerovog scfa. Jesu li ga zato zarobili? ,,Zaista ne znam." Još jedan kez, ovog puta gorak i suv. Overatove oči za trenutak gledaju u stražare, dajući im prećutnu zapovest klimanjem glave. Stražari podižu Nika za laktove i skidaju sa stolicc. Unatraške ga vuku niz hodnik, neprirodno mu izvrćući ruke. U praznoj prostoriji nalazi se samo jedna drvena stolica. S debelih, gvozdenih šipki ubetoniranih tik ispod tavanice u zid vise dva jaka ko-nopca. Svaki se završava omčom. Podižu ga sa stolice i šake mu pro-vlače kroz omče. Drugi stražar ulazi u sobu noseći u rukama gumenu batinu. Nje-gova pojava je zastrašujuća, baš kao što je i očekivao da će biti: kromanjonac četvrtaste glave i krvavocrvenih usana. Obara stolicu pod nje-govim nogama i pušta ga da se bespomoćno Ijulja kroz vazduh. Njegov mučitelj stenje pri svakom pokretu, noseći s naporom svoju poza-mašnu težinu.
Overat ulazi u sobu. ,,Počni", nareduje mu. Stražar s batinom prilazi bliže, zamahuje i udara Nika preko bubrega. Rezultat je užasavajući. Nik se koči od iznenadnog bola. Podseća na elcktrični šok. Za trenutak gubi dah. Celo telo mu je u grču. Oseća da mu se ruke trzaju i uvrću na krajevima užadi, poput krpene lutke. 255 Overat staje ispred njega i obraća mu se razgovorljivim glasom. Ruke su mu u džepovima i kompletno držanje mu je krajnje opuśtcno. ,,Daklc. Vidiš li u kakvom se položaju nalaziš? Jc l' ti sada jasno?" U sobi je hladno, ali Nikovo telo obliva znoj. Sk-fapa oči i pokušava da diše uprkos jakom bolu u ledima. Overat uzdiše i svojim zlatnim upaljačem pali još jednu cigaretu. ,,Daj da više završimo sa ovim? Hoćeš li da pevaš ili nećeš?" ,,Rekao sam vam... sve što znam." ,,Ako nastaviś ovako da se natežcš sa mnom, bojim se da ncću imati drugog izbora", kažc on, dajući znak da počnc pravo prebijanje. Nikgubipojamovremenu. Svakisekundjckao vcčnost; medutim, celo mučenje verovatno ne traje više od nekoliko minuta. Seća se da pred kraj toliko glasno urla da ga boli grlo. Naposletku gubi svest. Kada ponovo dode sebi, leži na hladnom betonskom podu. Overat sc nadvija nad njim. ,,Ovaj hcroizam ti ništa nc vrcdi. Imamo svc vreme ovog sveta." Nik pokušava da sedne, ali mu i najmanji pokret predstaylja ago-niju bolnih šokova duž celog tela. Ne može čak ni da govori. A tek su počeli. Da su mu samo zapretili da će isto ovo učiniti Danijeli, zna da bi im rekao sve što žcle. Njegov svet se pretvorio u pakao iz kojcg nema izlaza. V. 75. lika odnose u njegovu ćeliju i bacaju na gvozdeni krevet. Mokri krv, ali nema snage da se dovuče do rupe na podu. Nije mu više ni važno. Leži u mraku i drhti od šoka, ne uvspevajući da se pomeri niti da spava od bola. Užasno mu je hladno. Razmišlja o Dženifer. Razmišlja o svojim sinovima. Ali najviše razmišlja o Danijeli. Ukoliko je ne dovedu pred njega na ispitivanje, to može da znači samo jedno. Da je mrtva. Ukoliko je dovedu, izdaće svoju zemlju i
svoje prijatcljc. U gluvoj tami smrdljive ćelije nema više mesta za utchu. U neko doba čuje korake koji odjekuju hodnikom i zastaju pred yratima njegove ćelije. Zadržava dah. Strah od onoga što će se tek do-goditi skoro ga parališe. Yrata se otvaraju i dva rumunska vojnika ga podižu na noge. Nik jauče od bola. Drže ga uspravno izmedu sebe dok ga vuku niz hodnik. Nik pokušava da se pripremi za pokolj, ne odustajući od ideje da odugovlači koliko god može. Tako je obučen. U istoj sobi sedi isti SD major. Ali ovoga puta Overat nije sam. Tu su još dva muškarca u tamnim odelima koji se s njim prepiru na nemačkom. Jednog od njih prcpoznajc: Popesku. Kada je ugledao Nika, Popeskuovo lice se iskrivi od šoka i gadenja. Mora da izgledam ogavno, zaključuje Nik. Pokriven je prljavštinom iz ćelije i odeća mu je umrljana krvlju. Nik pretpostavlja da ne izgleda ni približno zanosno kao onda kada ga jc poslednji put sreo u hotelu Park. Prepirka se nastavlja. Sada još žešća. Na kraju mu Popesku prilazi i šapuće: ,,Ideš s nama." 257 ,,Sta se dogada?" ,,Ti si gost rumunske vlade a ne njen zatočenik. Način na koji te ovde tretiraju potpuno je nedopustiv." Popesku izdaje zapovesti i isti rumunski stražari koji su Nika odvukli u sobu za mučenje sada ga sa uvažavanjem prate niz hodnik, mrmljajući reči ohrabrenja, saosećajno kao da im je rod rodeni. Popesku i njegove kolege predvode kolonu. Kada su izašli napołje, Nik oseti kišu na svom licu. Pita se da li je ovo samo deo strategije. Za koji čas će ga baciti u neku drugu ćeliju gde će otpočeti još brutalnijc mučenje. Ipak, ne do'pušta scbi ni tračak nade sve dok se ccla neprijatnost ne završi. Pomažu mu da ude u crna kola i Popesku se smešta na zadnje sedište pored njega. Njegov kolega seda napred a uniformisani rumunski oficir za volan. Odvoze se kroz blatnjavo dvorište i dalje kroz kapiju na drum. Svakog časa Nik očekuje da se okrenu i vrate u barake za mučenje. Overat će ih dočekati s kezom, ponovo će ga baciti u ćeliju i sve će početi ispočetka. ,,Treba ti doktor", primećuje Popesku. ,,Šta se dogada?" ,,Izbavljamo te odavde." ,,Zašto?" Popesku kao da je iznenaden ovim Nikovim pitanjem. ,,Nemci će izgubiti ovaj rat. Izgleda da im to još uvek nije jasno."
Kola prelaze preko džombe. Nik glasno stenje od iznenadnog bola u bubrezima. Popesku Ijutito dovikuje vozaču da pazi kako vozi. Ovaj usporava. ,,Hoću da porazgovaraš sa svojom vladom", najavljuje Popesku. ,,Zelimo da pregovaramo o primirju." ,,Dok to budete činili, imajte na umu da smo vas mi spasli", dodaje njegoy kolega na engleskom jeziku s tvrdim balkanskim akcentom. ,,Poručite svom narodu da želimo da isteramo Nemce iz svoje zemłje. Nećemo da nam ovde umarširaju Rusi." Nik se s naporom koncentriše. Glava mu uporno pada i brada ga bode u grudi. Dakle, nije u pitanju nikakav trik. Vozač neće okrenuti kola i nece ga yratiti u tamnicu i neće ga više mučiti. ,,Jesi li teško povreden?" saosećajno pita Popesku. ,,Nije strašno", odgovara Nik iako mu svaki trzaj automobila odvaIjuje bubrege. ,,Gde je Danijela?" 258 ,,Žena koja je oteta sa mnom. Zove se Danijela Simoniči. Za nju yeruju da je engleski agcnt. Moramo da se yratimo po nju." ,,Nema drugih zatvorenika." ,,Ali drže je u barakama." ,,Ne, ti si jcdini." Dakle, mrtva je. Ubili su je i bacili iz broda u Crno more. Tokom cele vožnje do granice, Popesku mu predočava načine mogućeg dogovora izmedu frakcije i saveznika, mogućnost slanja pred-stavnika u Istanbul i početka pregovora. Nik vidi kako mu se pomeraju usne i čuje da iz njih izlaze reči, ali ga bol i teskoba otupljuju i kasnijc se jedva seća svega što rnu je Popesku ispričao. Bez problema prolaze kroz nemačku barikadu, zaobilazeći kolonu otyorenih kamiona prepunih nemačkih mladića tek pristiglih na front, uglaynom dečaka. Izrazi na njihoyim bezbradim licima slična su onom na njegovom licu: ne mogu da yeruju da im je budućnost tako ne-izvesna iako je ne tako davno izgledala tako sigurno. 76. JLosteljina je hladna, natopljena znojem i lepi mu se za telo. Nik uporno pokušava da je strgne sa sebe. Utom čuje ženski glas i naglo otvara oči. Medicinska sestra mu proverava puls. Prsti su joj priljubljeni uz artcriju na njegovom vratu dok broji otkucaje i istovremeno gleda u sat pričvršćen za njenu uniformu. Niku su oba ručna zgloba previjena debelim zavojima. Nik pokušava da dokuči gde se nalazi, ali u glavi mu je svc mutno. Seća se da ga je Popesku dopratio do graničnog prelaza gde su ga dva turska policajca bukyalno unela u vojni džip.
,,Gde sam?" promuklo pita. Grlo mu je suvo i najjači glas koji rnože da proizyedc liči na hrapavi šapat. ,,U američkoj bolnici", odgovara sestra na engleskom s teškim francuskim akcentom. ,,U Istanbulu sam?" Delom svog bića još uvek strepi da je ovo neki trik. ,,Naravno." Sklapaju se još ncki dclići mozaika: seća se mučne vožnje seoskim drumom do turske granice, užasavajućeg bola, zaustavljanja da mokri krv. Možda se i onesvestio budući da se ne seća dolaska u Istanbul. ,,Hoćete... malo vode?" pita sestra. Izbokala pored kreveta puni čašu. Pridiže mu glavu i čašu prinosi usnama. Nikada u životu nije bio žedniji i ukus vode mu je sada ukusniji od bilo kog koktela u amcričkom baru. ,,Koliko jc sati?" ,,Pet." ,,Popodne? Koliko dugo... sam već ovde?" ,,Sinoć ste primljeni. Bili ste u yelikim bolovima. Lekar vam je dao nešto za spavanje." Nik ima oscćaj da lcbdi. Možda mu jc dao morfijum. Njegovi neobrijani obrazi stružu po prostirci. Yraćaju mu se još neki detalji: prazan granični prclaz, rolne bodljikave žice i stražari s mašinkama 260 preko ramena. Ili je to prizor koji jc možda video pre nekoliko godina. Yrata'sc otvaraju i u sobu ulazi doktor u belom mantilu. Za njim idc Abrams. « ,,Gospodine Dcjvis. Izgledate bolje", primećuje doktor. ,,Jesam li bolje?" Jmali ste povrede bubrega i unutrašnje krvarenje. Isprva sam sc plašio da su u pitanju ozbiljna oštećenja, ali srećom nisu. Moram da vas upozorim da će bolovi potrajati još neko vreme. Ali vaš boravak ovde ncće trajati predugo." Doktor provcrava njcgov karton u dnu kreveta i zadovoljno klima glavom. ,,Ostaviću vas nasarno s vašim kolegom." I u pratnji sestre izlazi napolje. Abramsovo lice mu dolazi u yidokrug. ,,Kako se oscćaš?" pita ovaj, sedajući na stolicu pored kreveta. ,,Dobro de. Malo pecka." Pecka? Nik pokušava da se nasmeje, ali lice mu se krivi od bola. Ili od peckanja? ,,One noći kada si nestao zavladao je haos. Tvoja kola smo našli tek kad je svanulo. Ali tada je već bilo prekasno da bilo šta preduzmemo. Pratili smo tragove guma do napuštene luke. Nagadam šta se dalje dogodilo." ,,A Danijela?"
Abrams se mršti. ,,Trojan"; pojašnjava Nik. ,,Bila je sa mnom te noći u kazinu." U njemu tinja poslednji tračak nade da su je poštedeli, da su je ostavili negde na obali. Abrams odmahuje glavom. ,,Gubi joj se svaki trag." Pred očima mu sc mrači i želi ponovo da oseti topao želatinski zagrljaj morfijuma, prijatnu nirvanu iz koje se više nikada neće yratiti u ovaj surovi život. ,,Kaži mi šta se dogodilo", zahteva Abrams. Monotonim glasom Nik mu prepričava sve što se dogodilo od trenutka kada je napustio kazino. Prenosi mu šta je rekao Overatu tokom ispitivanja. Skoro sve informacije koje mu je servirao bile su lažne. Za to nije morao da bude nešto naročito hrabar. lonako nisu imaii dovoljno yremena da se pozabave njim. Znao je da bi im na kraju sve priznao. Abrams deluje zadovoljno. ,,Imao si davolsku sreću", zaključuje on. ,,Mogao si da prodeš mnogo gore." ,,Misliš da iv-,am?" ,,Ziv si. Izyukli smo te", odgovara Abrams kao da je lično zaslužan za njegovo oslobadanje. Sestra ulazi u sobu. ,,Vremc je da krenctc, mesje. Pacijent treba da se odmara." Abrams zastaje na yratima. ,,Moramo da izvučemo Majera", kaže i izlazi napolje. 77. T J_u .uga i krivica su njegovi neizostavni pratioci. Sumorno sede na njegovom krevetu kad god se probudi. Otvori oči i prvih nekoliko slatkih trenutaka mu podgrcju nadu za životom, a onda se svcga seti i sklopi oči želeći da iznova utckne u milosrde sna. Kada bi samo mogao da žali zbog svog propalog braka, ali ne, on žali za njom. Ništa više u životu ne može da ga uteši, niti da mu pruži razlog da nastavi dalje; ni njegovi sinovi, ni njegova služba. Ljudska bića preživljavaju zahvaljujući kiseoniku i nadi. Ukoliko nije prisutno zadovoljstvo, onda mora da postoji nagoveštaj da će ga biti. Medutim, sve Nikove nade pale su u vodu. Mogla je na bezbroj načina stradati na tom brodu. Svc ih je prevrteo u svojoj glavi. Ali posrnuo je; ostavio ju je na cedilu. Potajno se nadao smrti koju bi za njega kreirao Overat. Nik bi mu odao sve svoje tajne i onda bi ga streljali i tako mu prekratili sve ove muke. Da li bi išta od toga na kraju imalo nekog smisla? Nekoliko imena više u Overatovoj beležnici ne bi promenilo ishod rata. Njegov heroizam ili nedostatak istog bio bi potpuno besmislen.
Nekoliko nedelja kasnije, vidi Majera u baru hotela Pera Palas. Kosa mu je seda i obrazi upali. SD ga danonoćno prati. Njegova žena i sin su još uvek u Berlinu što mu povećava stres do neizdrživosti. Ubrzo se čuju telefonom. Nik odustaje od te perfidne igre s Majerom i pita ga šta je s Danijelom. ,,Nc znam", odgovara Majer ravnim glasom. ,,One noći je izašla u grad i više se nikada nije vratila. Da ne znaš ti?" Nik nema šta da mu odgovori. Budi ga reska zvonjava telcfona. U snu je trčao preko polja, progonjen Ijudima bez lica. Krevet mu je natopljen znojem. U mraku napipava slušalicu pored uzglavlja i javlja se. 262 ,,Dejvise?" ,,Ko jc to?" ,,Abrams." ,,Sta je bilo?" ,,SD hapsi abverovske oficire po celom gradu." Nik pali lampu i gleda na svoj ručni sat. Petnaest do tri. ,,Moramo da izbavimo Majera. Šaljem ti vozilo. Učini sve što možeš." I prekida vezu. Nik spušta noge s krcveta i okrcće Majerov broj. Ovaj se javlja posle prvog zvona. ,,Gde se nalazite?" pita Majer. ,,Kod kuće sam. Upravo sam čuo. SD je počeo sa hapšenjima." ,,Da, dva njihova čoveka upravo stoje u mojoj dnevnoj sobi." ,,Zadržavajte ih", nareduje Nik. ,,Stižem." Oblači košulju i pantalone. Dok trči niz stepenice, čuje kako se kola parkiraju ispred kuće. Upada unutra, navlači sako i zakopčava dugmiće na košulji. ,,Požuri!" dovikuje vozaču. Vozc se preko mosta i dalje uzbrdo mračnom kaldrmom svc do Pere. Po njegovom satu, do Majerovog stana na Taksimu treba im sedamnaest minuta. Dok se zaustavljaju, Nik vidi osvetljen prozor na drugom spratu. Ispred, nedaleko od Majerovog ,,mercedesa", parkirana je limuzina na čijoj haubi se sa obe strane vijore dve male nacističke zastave. Nikov vozač pritiska sirenu. Majer ih sigurno posmatra kroz prozor. Kasnije Niku priča da su Ijudi iz SD-a bili prilično uljudni, da su mu rekli kako će ga vratiti u Berlin i dali mu dovoljno vremena da se spakuje. Spazivši vozilo britanskog konzulata, Majer ispušta kofer iz ruke i istrčava iz kuće. Nik vidi da Majer beži iz svog stana. Otvara zadnja vrata, puš-tajući ga unutra. Dok odmiču, Nik u retrovizoru vidi dvojicu SD agenata koji uspaničeno ulaze u svoja kola. Ali tada su već uveliko u bulevaru Istiklal i jurišaju sa svojim plenom u pravci_t britanskog konzulata. 263
78. JLjLladna plava zora u Istanbulu. Majer sedi u Abramsovoj kancelariji i jcdc kajganu sa slaninom. Apetit mu je nesmanjeno dobar jcr ovde ima bolji tretman nego što bi mu priredio Himler. Majcr završava svoj doručak i gura tanjir od sebe. ,,Izrodi", sikće on, paleći cigaretu. Abrams sedi u fotelji pored prozora i mirno pijucka svoj čaj. ,,Nemačka ambasada je rekla turskoj policiji da ste kidnapovani i zat-ražila je njihovu pomoć u potrazi za vama." „1 hoće li je dobiti?" pita Majer. ,,Prevrnuće svaki papirić na vašem stolu. Ne sumnjam u to da ćc vas naći." Abrams se naginje bliže i poverljivim glasom nastavlja. ,,Dakle, pukovniče Majer, šta imate da nam kažete?" Abramsova sekretarica neprimetno sedi u uglu kancelarije sa spremnom beležnicom na krilu. Podiže svoju olovku i koncentriše se. Majer se zavaljuje u stolici i briše usta salvetom. Posle kraćeg razmišljanja, on odmahuje glavom. ,,Proglasiće me domaćim izdajnikom." ,,Dogovorili smo se. Sada je kasno za pregovore." ,,Hitler je ludak. Uvek sam to govorio." ,,Zao mi je, pukovniče, ali nismo došli da diskutujemo o filozofiji nego o činjenicama." Majerovo raspoloženje se naglo srozava. Bezbedan je, to stoji, ali neko ćc se u Ncmačkoj potruditi da njegova žcna i sin budu kažnjeni zbog njcgove izdaje. SD sada verovatno već provaljuje u njihovu porodičnu kuću u Berlinu. Ali nema drugog izbora. Čekao je ovo izbayljenje do poslednjeg časa i više ne postoji ništa što bi za njih mogao da učini. Majer sklapa oči i počinje da priča. 264 Njegovo izlaganje traje punih pet sati. Diktira im imena na-cistički'h simpatizera i abverovskih kurira i agcnata u Palestini, Siriji, Iraku i Egiptu. Priča im svc što zna o savezničkim opcracijama u Bugarskoj, Madarskoj i Rumuniji, zatirn sve što je Abver saznao o britanskoj i američkoj obaveštajnoj službi na području Turske, i s nes-krivenim zadovoljstvom otkriva sve što zna o aktivnostima SD-a na Balkanu. Kada je konačno završio, Abramsova sekretarica konstatuje da je sve stalo u jcdnu i po belcžnicu. Yeliki uspeh. Abramsova karijera je zagarantovana. Pepeljara ispred Majera je prepuna pikavaca i od zagušljive atmosferc u kancelariji Niku jc muka. Majerove ruke vidno drhte, možda od previše šoljica turske kafe. ,,Šta jc s Donaldsonom?" pita Nik. Majcr gleda u Abramsa i za trenutak okleva. ,,Ne znam ništa o tome."
,,Danijela jc znala. Ona me je upozorila." Majer odmahuje glavom. ,,Lagala je." ,,Rekla je da vas je čula kako s nekim preko telefona razgovarate o postayljenoj bombi." ,,Uvck je bila dobra lažljivica", pojašnjava Majer i gleda u Abramsa, tražeći podršku. ,,U pravu je, Dejvise. Bojim se da Trojan nijc ono što se prikazivala da jeste." Nik se zavaljuje u stolici, osećajući mučninu u stomaku. Zna šta sledi. ,,Danijela Simoniči?" pita Abrams. Otkad jc počco da govori; Majerov glas nijc promcnio tonalitet, ali sada Nik u njemu čuje još nešto, tračak trijumfa možda. ,,Ah da, Danijela Simoniči?" ponavlja on i upućuje Niku pogled koji ovaj ne uspeva da protumači. ,,Tražili ste od nje da zavede čoveka po imenu Grigorijev", podseća ga Nik, krajnje poslovan pred Abramsom. ,,Radio je za NKVD." ,,Tražio sam od nje mnoge stvari. Ali da, izmedu ostalog i da zavede njega. Namamila ga je u hotel na Taksimu gde sam rasporedio neke svoje agente. U najvećoj tajnosti je prebačen u Bugarsku radi temeljnog ispitivanja." Abrams se naginje napred, oslonivši se laktovima na kolena. ,,Zar to nije isti plan koji ste iskoristili da izvučete Dejvisa iz Istanbula?" Nik oseća kako srce prestaje da mu kuca. ,,Odavno sam je zamolio da špijunira majora Dejyisa." ,,Znam to", javlja se Nik, želeći da što pre zbriše ciničan osmeh s Majerovog lica. ,,Rekla mi je to kada smo se prvi put sastali u Istanbulu." ,,Kao što sam joj naložio." U prostoriji dugo vlada tišina dok dva Engłeza razmatraju ovu Majerovu opasku. ,,Kako to mislite?" naposletku pita Abrams. Nik ne oseća ruke i noge. ,,Da nas je izigrala?" ,,Procenio sam da će biti vrednije ako vas snabdeva dezinformacijama nego zvaničnim dokumentima. Pretpostavio sam, s pravom, da će-te kući donositi papire samo u retkim prilikama i da ćc gospodici Simoniči biti nemoguće da ude u konzulat bez obzira na dubinu vaših osećanja prema njenim čarima." ,,Sve što nam je dala je lažno?" s nevericom pita Abrarns. ,,Potrudio sam se da izglcda kao da jc sama fotografisala dokumcntaciju, trudeći se da ispadnu što amaterskije. I uvek sam obogaći-vao nagradu s nekoliko poverljivih primeraka." Nik nemoćno sklapa oči. Isuse. ,,Druga korist od gospodice Simoniči bila je to što sam znao da je meni donosila isključivo dezinformacije. Mada nisu bile sasvim be-
skorisne; omogućavale su nam da protumačimo druge informacijc koje srno skupljali." Abrams teško uzdiše. ,,A tu je i hapšenje majora Dejvisa. Nisam se slagao s tako nedžentlmentskim tretmanom, ali SD je insistirao. U to vreme sam pokušavao da im se dodvorim u nadi da ću dobiti još malo na yremenu i sprovesti u delo svoj plan dezertiranja. Očigledno, nije uspelo." Niku se za trenutak učini da neće izdržati mučninu u svom stomaku. ,,Znala je?" ,,Da ćete biti uhvaćeni i mučeni? Da, znala je." Nik ima osećaj kao da ga je neko celog potopio u led. ,,Majore, i sam sam dugo bio pod utiskom da me voli. Kao i vi, otkrio sam da s naporom odvajam profe-sionalne aktivnosti od svojih osećanja prema toj devojci. Medutim, na kraju sam słwatio da je krajnje nemilosrdna i beskrupulozna. Steta što to i vi niste uočili na vreme." ,,Šta se dogodilo s njom?" pita Abrams. Majer sleže ramenima. ,,Mislim da se vratila u Bukurešt. S majo-rom Ziherhajtdinsta. Overat, tako mu je ime." Nik prilazi prozoru, otvara ga i puni pluća hladnim yazduhom. Ručni zglobovi su mu beli od stiska. Gleda u vrt ispred zgrade i pn-mećuje prve pupoijke na granama Judinog drveta. 266 ,,Lagala me je." Izgovara ove rcči naglas kao da bi tako moglc da dobiju neki smisao. Lagala me je. Pričala mu je da ga voli iako ga je tri godine obmanjivala. A onda ga je namamila u sigurnu zamku. Mučen je i verovatno bi ga ubili da Popesku nije urgirao na vreme. A svojevremeno mu se učinilo da vidi njen lik pod mesecom. Dušo, dušo. Nadljudskirn naporom pokušava da se sabere, da ubedi scbe u to da je možda nevina. Ali zna da je ispaco budala. Proklinje trenutak kada ju je prvi put uglcdao. Pušta da ga preplavi svežina prolećnog dana, da mu hladan vetar ohladi obraze ikioji gore od stida i gneva. Lepo prolećno jutro naglo se mraći. Sivi oblaci naviru sa severa i prekrivaju nebo nad gradom. Počinje kiša. Nik sklapa oči. Irna osećaj da mu je utroba izvadcna tupom kašikom. Maks King mu je stalno govorio da se nikada previše ne vezuje za ženu. Kod kućc ima zakonitu ženu, dok mu Adrijana Varga greje postelju u Istanbulu. Za njega je to samo jr>rolazna veza, bar tako tvrdi. Maks se kune da rnu Madarica ne znači boaš ništa.
U noći kada Nik izbavlja Majera o«d SD-a, Adrijana Varga sa-opštava Maksu da je zaljubljena u dru-.gog čoveka, italijanskog di-plomatu, i da ga napušta. Te noći, na skretanju za trg Taksim, iturski prodavac cigareta vidi kako Maks skače s mosta Galata u nemi:rne vode ispod Roga. Covek kasnije tvrdi da je Maks bio pijan i da je slučajno pao s mosta, ali Nik zna da niko nikada neće saznati pravu isti nu. Pretpostavlja da bi Maks sve to začinio svojim humorom. Uprkos ;životu tipičnog alkoholičara, ubilo ga je previše vodc. Da je Maks živ; Nik bi s njim popričřao o izdaji i možda bi nešto od toga imalo nekog smisla. Nikada se ne vezuj za ženu, govorio mu je Maks iako na kraju ni sam nije mogao da iispoštujc to zlatno pravilo. A možda nikada u njega nije ni verovao. Kao što je bezbroj puta rekao, bio je samo novinar i svako normalan je "wcrovao samo polovini onoga što je pričao, odnosno, ničemu od onoga sšto je pisao. 79. Jvoj ,,vebli" 38 drži u fioci radnog stola. Sluźba mu je odmah posle otmice izdala novi pištolj. Vadi ga iz skrovišta da ga očisti i privikne se na njegov mehanizam. Iznutra se oseća slomljcno. Eto zašto se plašimo da previše vo-limo, zaključuje on. Ostajemo razoružani, skrhani, čuje Maksove reči. Uvek treba sačuvati neku rezervu, u torne je trik. Bežimo od iskonske istine da ljubav ima tu moć da nas obnaži do gole kože dok nas istovremeno isceljuje. Zato biramo udobnost iznad strasti, sigurnost iznad strašnog sunovrata srca. U fioci jc kutijica s municijom. Nik vadi jedan po jedan metak i njima puni burence, vrti ga nekoliko puta ukrug i zatvara. Puno jc onih koji zagovaraju odbranu: njegovi sinovi, naravno, jer ovo nijc lekcija koju bi neki otac želeo da ispredaje svojoj dcci; Dženi-fer, takode, koja je nekada u njemu raspirivala plamen, koja ćc i dałje žaliti za njim iako joj je dao dobar razlog da ga zamrzi; iznad svega tu je Danijela Simoniči, avet, jcdna od izgubljenih bosforskih duša, koja mu govori da je Majer lagao, da ga nikada nijc izdala, nijednom. Nik jc religiozan čovek, ali sveprisutni bog nečujno ncgodujc jcr bi ovim činom, ako jc vcrovati njegovoj školskoj Bibliji, skončao u večnom paklu. A tu jc i onaj užasan Juda, nada koja mu śapuće da će sutra biti bolje, samo treba da pregura današnji dan. Nada je samo odlaganjc očajanja, neko je jednom rekao. Zasad će ostaviti da slučajnost odluči. Nijc naročito hrabar čovek i trcba mu mnogo smelosti da prisloni pištolj uz glavu i povuče oroz. Medutim, nikada sc nijc oscćao ovako prazno, bez ijedne Ijudske emocije, kao što se oseća sada.
Igla okida i burence se okreće. Jedna šansa od mogućih šest, do-bri izgledi za božju milost ako tako nešto uopšte postoji, ili za sudbinu, ako je to sve što nam preostaje. Prvi put u poslednjih nekoliko meseci možda i godina, Nik se oseća euforično zato što je njegova sudbina konačno odlučena i zato što se konačno oslobodio svake odgovornosti prema njoj. 80. Bukurošt, avgust 1944. godine i slučajnost je pobedila. Tri meseca kasnije, slučajnost mu daruje još jedan vreli dan u avgustu kada Abrams i on avionom RAF-a lete iz Istanbula za Bukurešt. Dok avion sleće na aerodromsku pistu, Nik vidi stubovc dima iznad grada. Rumunija je opet izdana. Sovjetska ofanziva je počela 20. avgusta i drastično ugrozila nemačke i rumunske položaje. Karoljev sin, kralj Mihailo, uzvratio je protivnapadom uz pomoć vojske verne monarhiji, uhapsio Antoneskua i njegovu vladu zamenio Popeskuovim nacionalnim demokratskim blokom. Kralj je brže-bolje objavio da se njegova vojska priključuje sa-veznicima u borbi protiv sila Osovine. Te noći, nemački komandant je primljen u palatu, i nakon kratkog razgovora s kraljem, Nemci su napustili Bukurešt. Održao je reč, ali ubrzo nakon njihovog odlaska, Luftvafe je bombardovao grad. Nemilosrdni vazdušni napadi trajali su tri dana. Nikov avion sleće na aerodrom Baneaza i vozi se pored olupina nemačkih ,,henkela" koje su Rusi oborili nekoliko nedelja ranije. Nastavlja da trucka po travi prema hangarima na rubu aerodroma. Ponovo je u Bukureštu. Negde u njemu je i ona. Nik gleda u Abramsa koji sedi pored njega, pitajući se o čemu razrnišlja. Samo dve nedelje ranije, feldmaršal i četiri generala su stre-Ijani zbog učešća u zaveri protiv Hitlera. Kanaris se ubio, obesivši se o klavirsku žicu. Abrams je na pobedničkoj strani iako je na mnogo nači-na izgubio ovaj rat. Lice mu je bezlična maska. Moraćc iz svega ovoga da izvuče maksimum. Rusi samo što nisu stigli i njegov zadatak je da sc poveže s njihovim novim saveznicima. Abrams dolazi da se sretne sa samim davolom. Crni ,,opel" ih čeka ispred aerodromske zgrade. Dok Nik izlazi iz aviona, Popesku trči preko trave da ga pozdravi. 270 ,,Dobro došli u Rumuniju!" dovikuje, nadjačavajući buku motora. ,,Nadam se da će vam ovaj boravak biti prijatniji od prethodnog." Neslana |ala na koju Nik ne reaguje. Popesku ga Ijubi triput u obraze, na rumunski način. Abrams mu pruža ruku, pozdravljajući ga na nešto formalniji način. Popesku ih vodł prema kolima.
Da su Rumuni slušali Popeskua i ranije započeli ove pregovore, razmišlja Nik, možda njihovi izgledi ne bi bili tako surnorni kao što su sada. Ali njihova sudbina je zapečaćena tri meseca ranije kada su se Cerčil i Ruzvelt odlučili za vojnu operaciju u zonama jugoistočne Evrope. Prema tačkama tog sporazuma, Grčka je pripala saveznicima a Rumunija Rusima. Sada je kasno za bilo kakav preokret. Crvena armija samo što nije zaposela prestonicu. Dok se voze sa aerodroma, Nik čuje puškaranje u daljini. Rusi su na samo nekoliko milja odatle i guše poslednje ostatke nemačkog otpora. Drumoyi liče na halucinaciju. U razorenim predgradima smenjuju se drvene straćare, zalutali konji, koze, ruševine od betonskih blokova okružene napuštenim njivama i pašnjacima. Konačno ulaze u sam grad, još uvek razrušen od zemljotresa i gradanskog rata koji je bio pre više od tri godine. Mnoge zgrade koje su tada preživele sada su dokrajčene nemačkim bombardovanjem. Nik se seća Bukurešta 1939. godine, kada je prvi put u njcga stigao. Kažu da je tada bio otmeniji i jeftiniji od Pariza. Crnomorski kavijar prodavao se za jednu funtu i gradski metež nije jenjavao do pct popodne; pariski parfemi i moda bili su dostupni u buticima na Soseu; gradski vrtovi vrveli su od raznobojnog cveća a ulice su svakodnevno prale vojske seljanki koristeći metle od pruća. Ali to je bilo nekada. Sada su ulice puste. Nekoliko prolaznika na koje nailaze dcluju sirotinjski i utučeno. Veći deo grada leži u ruševinama i bulevari su izroyani od nemačkih bombi. Radnje duž Šosea odavno su zatvorcne i skoro sve limunovo drveće je nestalo. Postoji jedna ruševina koju sa zadovoljstvom vidi: Nemački biro. Spalila ga je rulja. Zahvalno je videti ga sravnjenog sa zemljom. Sirene počinju da zavijaju po cclom gradu. Oni koji su se zatckli na otvorenom daju se u trk. Nik čuje užasavajući zvuk 'štuka' koje nadleću nebo. Popesku dovikuje vozaču da skrene sa ulice. Naglo se zaustavljaju ispred nacionalne banke. Popesku otvara vrata i požuruje ih prema zgradi. ,,Ovamo, ovamol" Sklanjaju se pod jedan od svodova i silaze u sklonište. Nik oseća kako zemlja podrhtava iznad njihovih glava dok nemački bombarderi ponovo kažnjavaju svoje bivšc savcznike. Zbogom i hvala za svu naftu. 271 81. U zatvoru vonja na strah i smrt. Stražari im pokazuju put do upravnikove kancelarije. Sivi zidovi od cigle i ključevi o stražarevom
pojasu podsećaju Nika na njegovo kratko zatočeništvo u mestu koje neodoljivo podseća na ovo. Nečuvene stvari su se dogodile ovde, i uprkos pratnji jcdnog od Popcskuovih Ijudi, cvikeraša po imenu Emil, Nik ne uspeva da suzbije drhtaj kada iza sebc čuje tresak čeličnih vrata. Na spomen Popeskuovog imena, upravnik im disciplinovano salutira. U pitanju je samoživi čovečuljak u smedoj uniformi. Nik baca pogled po njegoyoj kancelariji: sumorna prostorija s metalnim radnim stolom, sivim plakarima i šipkama na prozoru s pogledom na betonsko dvorište. Emil odbija odmahivanjem ruke upravnikovu ulagivačku ponudu da popiju po čašicu tsuike. ,,Tražimo dvojicu zatvorenika koji su ovde dovedeni još početkom rata", prelazi Emil na stvar. ,,Ovaj gospodin je pomoćnik vojnog atašea britanskog konzulata u Istanbulu i zanima ga konkretno njihova sudbina." ,,Naravno", uzvraća upravnik. ,,Kako se zovu?" ,,Simoniči", odgovara Emil. ,,Jcdan se zovc Simon. Uhapšen jc u junu 1940. godine. Drugi je njegov brat, Amos. On je na slobodi od decembra 1941. godine. To je sve što znam." ,,Samo časak, moliću", kaže upravnik i žurno izlazi napolje da lično donese dosijee iz arhive. U njegovom odsustvu, Nik se ponovo pita zašto ovo radi. Danijela ga je izdala, nc dugujc joj više ništa. Medutim, dclićcm svog bića još uvek želi da veruje u to da ga je Majer slagao. Uostalom, ukoliko pronade jednog od njene braće, mogao bi da dobije odgovore na neka pitanja. Prošlo je šest mescci od incidenta u kazinu, ali ne prode ni dan da ne pomisli na nju. Braća bi mogla da je dovedu do nje. Upravnik se vraća nekoliko minuta kasnije s prašnjavom kartonskom fasciklom. Spušta je na radni sto ispred Nika. ,,Pronašao sam podatke. Amos Simoniči je uhapšen 28. marta, 1942. godine. Star dvadeset dve godinc. Bankar. Jevrejin", dodaje upravnik sa zlobnim kezom. ,,Poginuo je u pokušaju bekstva. Skočio je s trcćeg sprata." Emil sřokreće prema Niku i prevodi mu upravnikove reči. Nik sleže ramenima. Strepeo je od toga da će ovo biti uzaludan posao, zapravo nije očekivao da će ijedan od braće uopšte biti živ. ,,On je Simoniči samo u dosijeu. Nema dodatnih objašnjenja. Izgleda da postoji još jedan član porodice, ali prcziva se Kranski, Simon Kranski. U novembru 1940. godine, abvcrovci su ga odavde prebacili u drugi zatvor. Dobro ga se sećam. Nedavno je ponovo vraćen, u martu." ,,Ovde je?" pita Emil. ,,Jeste. Želite li da ga vidite?" Emil^gleda u Nika. ,,Onaj po imenu Simon joś uvek je u ovom zatvoru. Zelite li da ga viditc?"
Nik ovo nije očekivao. ,,Da. Da, naravno", odgovara on i najednom se oseća prazno. Izmoždile su ga četiri godine u nacističkom zatvoru. Na rukama yezanim lancima Nik može da mu izbroji sve koščice. Oči su mu upale, žute od žutice, a glava je obrijana zbog vašiju. Domali prst na levoj ruci mu nedostaje. Zatvorenik scda na stolicu s druge stranc stola - Emil je udesio razgovor u upravnikovoj kancelariji - i gleda ih s mešavinom straha i zbunjenosti. Pošto ne govori francuski, Emil je prinuden na to da bude Nikov prevodilac. ,,Recite mu, molim vas, ko sam ja", kaže Nik Emilu, ,,i da sam iz britanskog konzulata u Istanbulu. Kažitc mu da žclim da mu pomognem." Sledi brza razmena na rumunskom koja mladog zatvorenika nimalo nc impresionira. Odgovara s nekoliko šturih reči i skreće pogled. ,,Hoće da zna kako to možctc da mu pomognetc." ,,Zna li on da su Nemci napustili Bukurcšt?" ,,Zna. Izgleda da to njemu ništa ne znači." ,,Kažite mu ko ste vi. I da ste u mogućnosti da ga izbavite odavde." Opet razmenjuju nekoliko reči. Prvi put Nik vidi u mladićevim očima iskru nade koju brzo potiskuju neverica i strah. ,,Pitajte ga da li poznajc žcnu po imenu Danijcla Simoniči." Emil prevodi, vidno iznenaden reakcijom zatvorenika. ,,Je li on njen brat?" Kratko mrmljanje na rumunskom. Emil odmahuje glavom. ,,Kaže da nije njen brat nego njen muž." Popesku mu obezbeduje kola i vozaća. Nik šoferu nalaže da ga vozi u staru Jevrejsku četvrt. Seća se one hladne noći kada je Danijelu pratio kroz iste drevne kaldrmisane ulice. Sve što je sada od nje ostalo jesu ruševine i garež. Nik se pita šta se dogodilo s hiljadama Ijudi koji su nekada tu živeli. Možda su neki otplovili na Strumi. Vozač parkira na trgu. Nik odatle zna put. Stan u kojem je živela više ne postoji. Cela zgrada je srušena, ostalo je samo nekoliko okrnjenih zidova koji se opasno nadvijaju nad ulicom. Sta on ovde traži? Budala je što još uvek voli ženu koja ga je tako surovo izdala. Ipak, šta god da mu je učinila više mu nije važno. Voli je i u tome je suština svega. Mogao bi tu ljubav da pretvori u mržnju, samo kada bi jc na taj način lakše podneo. Na njemu je da odluči. Ali Danijela je dotakla nešto u njemu i zavoleo ju je istinski i duboko, možda prvi put u životu. Bila je njegov kamen mudrosti. Vreme će pokazati da li će se ta alhemija ikada pokazati korisnom.
Nik zna da je više nikada neće sresti. Čuči medu ruševinama od cigala i ugljenisanog drveta i izgovara molitvu za nju, ma gde bila. 274 82. Ji sreće je opet. Pronalazi je na jedinom mestu gde je to moguće. U hotelu Atina Palas. Vrt je uništen savezničkim bombardovanjem i sada liči na izrovanu njivu. Izbrisani su svi dokazi o bivšim gostima i gazdama. Ogromna crveno-crna svastika je skinuta, što sad otkriva pulkotinu na fasadi, posledicu zemljotresa iz 1940. godine. Slabo osvetljen hotelski hol sa srojim stubovima od žutog mermera podseća na grobnicu. Prošlo je vreme princeza s krznenim okovrat nicima, mlitavih južnoameričkih diplomata i nacističkih funkcionera . Bivši vladari su napustili grad i meke tamnocrvene sofe i stolice u sti lu Luja XV čeka-ju dolazak novih komesara. A možda će članovi Radničkog Sovjeta prezreti luksuz velikog, starog hotela. Nik sumnja u to da hoće. Seća se one noći kada je sedela u mračnom hol u. Malo je nedostajalo da se saplete o nju. Dobra sam glumica. Oduvek sam bila. Kajanje i tuga su previše bolni. Guše ga. Umes~to da se popne u sobu koju mu je Popesku rezervisao, Nik seda na msesto gde je sedeo one noći i pušta da ga progutaju sećanja. A onda je vidi kako ulazi kroz pokretna vrata u pratnji muškarca u uniformi višeg rumunskog oficira. Njegova lepa s;pasiteljka korača ruku podruku sa svojim novim zaštitnikom. Ugledavši ga, ona zastaje. Dobra je glumica - oduvek je bila - ali u ovom tr enutku je talenat izdaje. ,,Danijela!" Ona se okreće i brzo izlazi napolje. Oficir zaprepašćeno gleda za njom. Nik ustaje i trči prema izlazu, okrznuvši rumunskog oficira u mimohodu. Napolju je nesnošljivo vruće i jarko sunce ga skoro zaslepljuje. Danijela se osvrće preko ramena, i kada ga ugleda, počinje da trči. Zastaje da skine visoke potpetice, baš kao što je učinila onog dana kada je bežala od gardista. Nik oseća vrelinu usijane kaldrme čak kroz donove svojih cipela. Stopala će joj izgoreti kroz tanke čarape, zak-Ijučuje on. Prati jc prcko trga. Brzo je sustiže jer u uskoj suknji ne možc daleko da odmakne. Danijela utrčava u crkvu Kretulesku. Ńik ulazi za njom. Stroga, zabradena lica gledaju ih sa zidova prekrivenih drevnim freskama. U mračnoj crkvi blista samo zlato sa oltara.
Neobično da jedna Jevrejka traži utočište na ovakvom mestu. Nik čeka da mu se oči priviknu na tamu. Ubrzo je vidi kako kleči ispred ikone svetog Antonija. Grudi joj se brzo podižu, jer se još uvek bori za dah. Lice joj je uplakano. ,,Šta radiš ovde?" šapatom pita ona. ,,Mislio sam da si mrtva." ,,Sta hoćeš?" Trenutak deluje nestvarno. Mesecima je mozgao o informaciji koju mu je servirao Majer, poput detektiva koji traži moguća rešenja ili poput advokata koji u gomili dokaza koji joj idu u prilog traga za onim koji ćc je optužiti. Deo njega se pomirio s tim da je mrtva i tako ju je najlakše prežalio. Medutim, sada kada je njegova lepa Danijeła opet tu, sećanja oživljavaju. Više ni sam ne zna da li želi da je ubije ili da je poljubi. Telo joj drhti, kao da preživljava male elcktričnc šokove. ,,Mislio sam da si mrtva", ponavlja Nik. „1 ja sam misliła da si ti", odgovara ona i diže glavu. Od njenog pogleda srce mu se topi. Uz težak uzdah pada mu u zagrljaj, jecajući kao ma!o dete. Trcbalo bi da je mrzim, razmišlja Nik. Zašto nc mogu da jc mrzim? ,,Dušo", šapuće on. ,,Znam šta su ti radili. O, bože, Nik. O bože, hoćeš li mi ikada oprostiti?" Prstima pokušava da obriše maskaru, ali samo je još više razmazuje po obrazima. ,,Sta se dogodilo? Danijela, za ime boga, šta se dogodilo one noći?" Reči provaljuju poput bujice. ,,Ne znam, prišla su mi dva muškarca i poklopila mi nos i usta nckom krpom koja jc bila natopljena hc76 mikalijom. Nisam mogla da dišem. Verovatno sam se onesvestila. Kada sam se probudila, bila sam na brodu, čula sam kako pričaju o tebi, gde će»da te odvedu i šta će da ti rade. O, bože, mislila sam da su te ubili." DrKtavim prstima mu prati liniju usana. ,,Kako si se izvukao?" ,,Ostavili su me vezanog na brodu, satima. Onda su me strpali u kombi i odvezli u zatvor. Bio sam ubeden u to da ću tamo skončati. Nedeljama su me držali a onda je došao dan kada su me jednostavno pustili. Ne znam zašto." Kroz glavu mu proleću Majerove reči. Možda ga je slagao: imao je za to dobar razlog. Možda mu je sve to rekao iz čiste zlobe, iz osvete, ili je samo želeo da ne bude moja zato što ne može da bude njegova. Možeji iko ikada da dokaže pravu istinu? ,,Šta su ti tamo radili?" tiho pita Danijela. Nik gleda u te divne zlatne oči; tražeći u njima razlog da joj veruje. ,,Svc je u redu", odgovara on i s tim rečima odbija da pristupi paklu u koji gavuvlači. ,,Jesi li ti dobro?" ,,Ziva sam."
Nik udiše njen parfem i spušta pogled na svilene čarape na tim prelepim, vitkim nogama. Ne sumnja u to da je nemački oficir napustio Rumuniju s lepim sećanjima na Bukurešt. Major Overat? Ne; sigurno ne. Nik se pita da li će i Rusi biti tako velikodušni. ,,Ne pitaš me za Majera", podseća je on. Utom se čuju koraci i Ńik vidi sveštenika koji izlazi iz crkvene riznice. Danijela ga odguruje od sebe. ,,Sigurna sam da je dobro." ,,Prešao je na našu stranu." ,,Rekao si da hoće", odgovara ona; gledajući ga u oči. Zatim spušta poglcd. ,,Rekaotije?" ,,Naravno. I to s velikim zadovoljstvom." ,,Mora da me mrziš." ,,Trebalo bi, ali ne mogu." Očekivao je od sebe da će je mrzeti. Šest meseci je proveo pokušavajući da proizvede dovoljno otrova koji će da mu je ogadi. Ali to mu nije pošlo za rukom. ,,Gde sada živiš?" ,,Odvešću te", odgovara ona. Ustaju i izlaze napolje. Posle prijatne svežine u crkvi na ulici je vruće kao u furuni. Danijela stoji pored njega na vrhu stepenica, diže ruke i spušta mu dlanove na lice kao što je to učinila bezbroj puta ranije. ,,Nikada nisam prestala da te volim", kaže mu. 277 Danijela živi šest ulica od hotela, u zgradi koja je nekim čudom ostala čitava. Vodi ga uz betonsko stubište čija odmorišta su prcpuna otpadaka. Unutrašnjost zgrade vonja na nešto što je nemogućc opisati. Danijcla otvara vrata na trećem spratu. Nik ulazi u stan i gleda je kako pali sveću, koja osvetljava pohabanu dnevnu sobu s prastarim stolom i dve stolice. Spayaću sobu čini samo jedan uzak krevet, a sudopera u memljivoj kuhinji uflekana je rdom iz cesme. Nik u vazduhu oseća miris kuvanog kupusa koji dopire iz nekog od stanova sa sprata nižc. Danijela ga gleda s neskrivenorn žudnjom koju je naučio da prepoznaje tokom njihove duge veze. ,,Ne mogu da yerujem da si to ti", naposletku kaže ona. ,,Zašto si danas pobegla?" ,,Uplašila sam se." ,,Od čcga?" ,,Od tebe. Yidela sam ti na licu da znaš šta sam učinila. Mislila sam da mi nikada nećeš oprostiti." ,,Majer mi je rekao da si znala da SD planira moju otmicu. Rekao mi je da si u njoj učestvovala." Iz lica joj nestaje sva boja dok sc rukama łwata za najbližu stolicu, tražeći oslonac. ,,Nisi valjda poverovao u to." ,,Šta je prava istina?"
,,Nikada ti to ne bih učinila. Uvek sarn te volela. Nikada te ne bih lagala." ,,Slagala si me za mnoge druge stvari." ,,Morala sam." ,,Zašto?" ,,Zar je to sada važno?" ,,Jeste." ,,Brinuo jc o meni. Bio jc dobar. A ti si bio oženjen, Nik." ,,I on je." ,,Ali on nije želeo ništa drugo." Danijela odmahuje glavorn. ,,Znam da mi ne vcruješ, ali hoću samo da me voliš." Nik vadi ruku iz džepa. ,,Treba li ti novac?" pita on, otvarajući svoj novčanik i gurajući joj u šake svcžanj leja. Danijela zuri u novčanice s nedokučivirn izrazom na licu. ,,Dženifer i ja se razvodimo." ,,Ona to nikada ne bi učinila. Previše te voli." Nik sleže ramenima. ,,Ljudi se s yremenom umore od čekanja. Na kraju shvate da je sve to čckanje bilo uzalud." ,,Ostaješ li večeras?" 278 ,,0vde?" ,,Bilo gde." ,,Ne/ Danijela deluje razočarano, ali ne i iznenadeno. ,,Razumem. ,,Ne, ne razumeš", odgovara Nik i izlazi napoljc. Dok silazi niz mračne śtepenice, oseća kamen u grlu. Jednom ju je prežalio, sada će morati to da učini iznova. 83. S, Hmon je obrijan i okupan, po Popeskuovoj zapovesti. Nik dolazi ,,opelom" po njega u Prefekturu. Simon ukočeno stoji u odelu koje mu je Popesku poslao. Dva broja mu je veće i visi kao vreća s njegovog mršavog tela. Kada su skrenuli u ulicu Lipskani, lice mu se koči od straha i zaprepašćenja. Zaustavljaju se u ulici prepunoj ruševina. Nik izlazi napolje i pokazuje Simonu da ga prati. Mladić deluje prestravijeno. Možda misli da je doveden ovde na smaknuće, razmišlja Nik. Vodi ga uz betonske stepenice. Nik teško dišc kada se popne na trcći sprat, ali to nema nikakve veze s kondicijom. U grlu oseća bolnu knedlu. Evo ga, izgubio je sve. Ali možda je to i zaslužio. Kuca na vrata i čeka. Jutros je poslao kurira na njenu adresu da je obavesti o ovom sastanku. Danijela otvara vrata i Nik se pita da li je vidi poslednji put u životu. Lice joj se smekšava u osmeh. Te zlatne oči. Predivna je. Srce mu se steže.
,,Doveo sam nekog ko želi da te vidi", kaže on i pomera se u stranu. Danijela gleda preko njegovog ramena i za trenutak joj na licu vidi samo zbunjenost. A onda ga prepoznajc. Nik čuje radosni jecaj. Simon prilazi bližc i prima je u zagrljaj. Danijcla dugo stoji priljubljena uz njegovo mršavo telo i plače. Pogledi im se sreću iznad Simonovog ramena i, kao što mu je jednom davno rekla u Istanbulu, istina je u njenim očima. Nik ulazi u stan i spušta dokumenta na sto. ,,Ovo su propusnice", pojašnjava on. ,,Potegao sam neke veze. Tu je i malo novca, dovoljno da se sklonite bar do Istanbula. Tamo ću moći da vam sredim britanske pasose. Danijela se odvaja od Simona i prilazi Niku. ,,Zašto ovo radiš?' 280 Simon polako pada na kolena, samo bogzna kakve brutalnosti i poniženja je doživeo u protekle četiri godine. Ali rat ih odnosi na sva ona mesta koja nikada nisu ni pomislili da će videti. Mladić počinje da plače, grčevito stežući njenu suknju. Bez pozdrava, Nik žurno izlazi na ulicu. Vozač ga čcka u ,,opelu". I dok ulazi unutra, čuje povik, okreće se i vidi je kako trči prema njemu. ,,Čekaj]" Danijela pokušava da ga zagrli, ali on je u tome sprcčava. Sada mu je potrebna maksimalna sarnokontrola. Ako ništa drugo, završiće s nj-om dostojanstveno. ,,Ne moraš da objašnjavaš", kaže joj. ,,Dugujem ti bar toliko." Nik odmahuje giavom. ,,Ne. Yolela si me. To je dovoljno. Žao mi je, žao mi je što sam ikada u to sumnjao." I ulazi u kola. ,,Gubimo se više odavde", kaže on Popeskuu. Tako je mršav, razmišlja Danijcla. Sta li su mu radili? Sprema im skroman ručak. Njen rumunski oficir joj je doneo nešto mesa a odranije je imala malo proje i hleba. Oči mu se šire kada oseti miris prženog mesa, i kada mu servira hranu, Simon je guta bez žvakanja i disanja, poput pregladnele životinje. Posle ručka, Danijela im sipa po čašicu tsuike. Dugo sede za stolom i gledaju se. ,,Ko je on?" pita je Simon. ,,Englez? On je... upoznala sam ga u Istanbulu. Pomogao mi je." ,,Bili ste ljubavnici?" ,,Ne", laže ona. ,,Video sam mu u očima. Voli te." Simon odmahuje glavom. ,,Ne-ma veze. Ne želim da znam."
Ako ne želi da zna, kako će mu ikada reći? Kako će ikada saznati šta mu je učinila? I ako ne bude znao šta mu je učinila, nikada je istinski neće upoznati. Ako neće da zna, kako će ikada uspeti da joj oprosti? Tokom tri godine njihovog braka, pre nego što je počeo rat, Danije-la nikada nije osetila prema njemu ono što je osetiia prema Niku. Ko zna, možda je i Nik iskusio sličnu dilemu sa svojom ženom, razmišlja ona. Možda je nije lagao, možda ipak nc namcrava da sc vrati Džcnifer. 281 *r ,,Pisao sam ti svakog meseca", kaže Simon. ,,Jesi li dobila rnoja pisrna?" Naravno, dobila je sva njegova pisma. U njima je našao spas i sve ih je pročitala i sačuvala u iskrzanom smedem koferu zajedno s fotograiijom svojc majke i njenom najboljom odećom, svilenim čarapama i svim yrednostima koje su ioj ostale na ovom svetu. Njegovo prvo pismo bila je molba da mu pomogne, pisano pod nadzorom njegovih nacističkih tamničara; pismo u kojem je opisao strahote zatvorskog života. Oko godinu dana kasnije, pisma su postala daleka i nepovczana, zadirala su u prošlost, u njihqve zajedničke škol-ske dane i u njima više nije spominjao ništa lično. Nikada joj nije bilo dozvoljeno da na njih uzvrati. Pisma je uvezala trakom i taj veliki zamotuljak još uvek čuva na dnu svog kofera. Njena jedina veza s njim i sa životom koji je nekada voicla, s njenim brakom i njenim roditeljima. Ali prošlost jc odavno zaboravljena. Ovaj čovek je duh. ,,Hoćeš da mi ispričaš kako ti je bilo u zatvoru. Sta se zaista dogodilo?" ,,Neću da pričam o tome." ,,Jcsu li tc tukli?" ,,Gardisti su me svakodnevno tukli. Onda su došli Nemci, odveli me odatle i uradili mi ovo." Simon dižc svoju osakaćenu levu ruku i pokazuje joj patrljak domalog prsta. ,,Al.i bar sam imao bolji tretman. Tukli su me samo kada bi im palo na pamet. Bar sam redovno dobijao hranu." Pogled mu luta po sobi. Danijeła vidi u njegovim očima na-kupljenu patnju i zna da mu u glavi još uvek odzvanjaju zvuci otvaranja ćelijskih vrata i krici ostalih zatvorenika. ^A ti? Kako si ti preživela rat?" Šta da rnu kaže? Za njega je sve završeno, ali koliko sada da mu kaže? Danijela ga miluje po kosi i pušta da mu ruka padne na njenu dojku. Da nije bilo rata, bili bi dovoljni jedno drugom, pretpostavlja ona, ali sada kada je pronašla čoveka čije srce kuca kao njeno, to saznanje će je zauvek progoniti.
Danijela voli svog muža na svoj način. Simon je bio dobar prema njoj, volco ju je onda kada niko drugi nije hteo i zbog toga ćc mu uvek biti zahvalna. ,,Sada ću se ja brinuti o tebi", šapuće ona, primajući ga u naručje kao da je dete. Cetiri godine ga je nosila kao teret, održavajući ga u životu jer je njen. Medutim, u sebi čuje glasić koji joj šapuće: O, kako bih volela da je umro i dao mi slobodu. ,,Dodi", šapatom ga zove. l J/.ima ga za ruku i vodi ga u spavaću sobu. Pomaže nm da skine odeću, poražena njegovom mršavošću. Simon gladno posežc za njom, gnječeći joj grudi i svlačeći joj odeću. Pušta ga da je položi ria krevet, zadigne joj suknju i prebrzo udc u nju; svršava uz krik. Kasnłje ga drži u naručju i miluje po ledima. Simon nemirno spava, jauče i cvili u snu. Danijela ga grli i teši. Celu noć bdi, razmišljajući o Niku. Pita se gde je večeras i hoće li ga ikada više videti. 183 84. Oledećeg dana Niku stiže pošta, smedi koverat ostayljen tog jutra na recepciji, adresiran na njega: ,,Nikolas Dejvis, C/- hotel Atina Palas, soba 412. Uručiti lično." Seda na krevet i dugo zuri u pismo. Naposletku skuplja snagu i otvara ga. Dok to čini; ponovo se seća leta 1940. godine kada ju je prvi put sreo. Bukurešt je tada bio drugačiji. On je bio drugačiji čovek. Nik cepa koverat i pušta ga da padne na pod. Prvi put pismo čita letimično, drugi put sporije, reč po reč, i tek posle nekoliko čitanja, spušta ga u stranu: Ljubavi moja, moraš da znaš da te volim, ovde, danas, sada. Konačno znaš moju malu tajnu, ali ne znaš sve. Stoga ću ti ispričati. Dugujem ti bar toliko. Mogu da zamislim s kakuim zadovoljstvom ti je Zigi ispričao ono što sam radila za njega. Pitam se da li ti je rekao i zašto. Kada sam imala šesnaest godina, zabauljala sam se s dečakom po imenu Ilija, Rumunom pravoslavne vere. Radila sam to nprkos protivljenju moje porodice, i nastavila sam da se vidam s njim i kada su mi to izričito zabranili samo zato što sam mislila da me voli. Zatrudnela sam, i kada je saznao, napustio me je. Bila sam osramoćena. Moja majka je stala uz mene. Da nije bilo nje, moj otac bi me vero-vatno izbacio na ulicu. Bebu, dečaka, izgubila sam na porodaju. A onda je n moj život ušao Simon. Poznavali smo se još od školskih dana i rekao mi je da me oduuek voli i da će me bez obzira na sue oženiti. Znaš šta se dogodilo s Jevrejima kada je počeo rat. Moja majka je umrla pred sam rat, hvala bogu na tome, jer mislim da one strahote
ne bi prežwela. Mog oca su uhapsili fašisti i našu banku je prenzeo ne-mački finansijer. Izgubili smo stan, poslugu, sve. Simon i ja smo žiueli u Ulici Lipskani. Znaš šta sam radila da bih nas održala u žwotu. 284 Medu nama je počelo onog popodneva kada je Simona uhapsila policija. Zašto ti onda nisam rekla da mi je mitž? Zato što sam znala du će mi tnaida trebati tuoja pomoć i uerovala sam da mi je ne bi pružio u slučaju da si znao istinn. Muškarci obično žete nešto za uzvrat. lako sada znam da sam u tuom slučaju pogrešila. Simon je bio jedan od nekolicine koji su prežweli Antoneskuov teror u Prefekturi. Zamolila sam Zigija da mi pomogne da ga izbauim. Umesto toga, iskoristw je Simona da od mene naprcwi jednog od svojih agenata. Prvi zadatak na koji me je SD posldo bio je da donesem Simonov domali prst, s bnrmom na njemu kako ne bi bilo sumnje. SD je to učinio, ne Zigi. On nije pobornik brutalnih metoda mučenja iako nika-da nije zamerao onima koji su ih upražnjavali. Rekao mi je da Simona više neće povredivati ako budem radila za njega. Izgledalo je kao daje moj zaštitnik a ne moj mučitelj. Šta sam mogla da učinim? Nemci su yladali suetom a Britanci su napuštali zemlju. Eto ińdiš da to nisam činila zbog novca. Nisam htela njegov nouac, baš kao ni Woj. Simonu je bilo dozvoljeno da mi piše svakog prvog u mesecu. Medutim, Zigi mi je obećao da će Simonu biti dobro dok god budem saradwaia. Zauolela sam te u Bukureštu, Nik, iako sam znala da ne smem. Nisam morala sebe da teram na tu Ijubau. Taj deo nisam odglumila. Zigijeva ideja je bila da li pridem u vozu, sue je bilo isplanirano nekoliko dana ranije. Farsa s bugarskom graničnom policijom osmišljena je kako bi zadobio moje poverenje. Istouremeno sam se prauila da špijuniram za tebe, ali Zigi je poulačio sve konce. U krajnjem slučajn, zar je išla od ovoga važno? Jeste li izgubili rat zato što sam pokušala da održim svog muža u životu? Niste. Uradila sam mnoge sWari na koje nisam ponosna. Ali za otmicu nisam znala. Kunem ti se da nisam znala ništa o tome. Da, jedan od oficira SD-a mi se obratio s naredenjem da te namamim u zamku kako bi mogli da te uhvate. Rekli su: ukoliko odbijem saradnju, ubiće Simona. Ali nisam htela, nisam mogia. Svejedno, iskoristili su me. Pret-postauljam da im u suštini nisam ni bila toliko potrebna. Izueli su to bez mog znanja. Moraš da mi ueruješ. Kada sam saznala šta su ti uradili, htela sam da umrem.
Zar misliš da bi Zigi dopustio SD-n da te uhvati? Znao si da je želeo da dezenira, sam si mi to rekao. Šta bi bilo da sam im rekla ono što si mi ispričao za njega? Momentalno bi mu presudili smrću. Kasnije je izmišljao laži o meni, kada je bio na bezbednom, i činio je to iz čiste zlobe. 285 Znam da mi ne ueruješ, ali zaljubila sam se u tebe. Yolela sam te i još uvek te uolim. Da nisi bio oženjen, uerouatno bih zauvek ostala s tobom. Ali imao si suojn porodicu, Nik, i svoju ženu. Šta sam mogla da učinim? 1 ja još uvek imam muža. On sada ima najveće pravo na moje bračne usluge, ali ne i na moje srce. Mislim svaku reč koju ti pišem. Volim te, Nik, volim te mše nego što mogu rečima da opišem. Yolela bih da se ovo medu nama zauršilo na neki drugačiji način; uolela bih da smo imali neko drugo vreme. Nikada te neću zaboraviti. Uvek ćeš źiueti u meni, iwek. Nadam se da ću ti ostati u lepom sećanju. Jednom si mi rekao: ako ljubav nije ludilo, onda to nije ljubav. Pa onda si bio lud za mnom. Što se mene tiče, činila sam sve što su tražili u pokušaju da svog muža održim u źivotu. Dala sam ti suoju Ijubau, verujući da će ti to biti dovoljno. Kasno je i uskoro će biti previše mračno za pisanje. Vrati se kući, dragi moj Nik, zaboraiń me i zaboravi sve što se ovde dogodilo. Zbogom. Volim te. D Tog popodneva, Nik stoji na terasi svoje hotelske sobe i posmatra ruske tenkove koji mile bukureštanskim bulevarima, baš kao i nemački tenkovi pre njih. Trebalo bi da slavi, narayno. Rusi su njihovi saveznici. Ali nije mu do slavlja. Abrams se okreće prema njemu. ,,Kada pozoveš vuka u svoj dom, nemoj[da se iznenadiš ako ne bude hteo da ode." ,,Šta je to, posloyica?" ,,Ne znam, ali tako zvuči." ,,Moja majka je često govoriła: Ma koliko stvari izgledale crno, ujutru će opet zasijati sunce." ,,Hoće li? Samo ako ga Staljin odobri. Nego, hajde da sičtemo i pozdrayimo naše nove prijatelje." Simon sedi na prozoru i gleda na ulicu. Vreme je sivo i tmurno. Ceo dan je ćutljiv, udubljen u svoje misli. Danijela sl.uti da je duhom još uvek u zatvoru. ,,Zar nećeš da mi ispričaš šta se dogodilo?" pita ona. ,,Nc želim." 286 ...Morarno da razgovaramo." ,,Ałł ne o zatvoru. Praviću se da se to nikada nije dogodilo."
Ona teško uzdiše. ,,E pa, ja imam neke stvari da ti kažem." ,,Najbolje da se ostavimo prošlosti, samo ćemo još više patiti." I odvraća glavu od nje, nastavljajući da zuri kroz prozor. Danijela vidi odraz u njegovim naočarima, njegovo sumorno i bledo lice. Ali prošlost će nas uvek boleti, kaže ona u sebi. Seća se s kolikim strahom je svakog meseca čitala njegova pisma i kako je zamišljala njihov ponovni susret. Mislila je da će prema njemu osećati isto što i pre. Razmišljala jc o tome kako su nekada živeli: ručkovi u Kapsi, vcčernje zabave u stanu na bulevaru Bratijanu, za-jedničke šetnje gradskim parkovima. Zašto više ne može tako da se oseća? Nik joj je pružio neku drugu vrstu ljubavi. Sada zna kako izgleda kada joj muškarac pokaže pravu strast. Zar joj nije dovoljno to što je Simon dobar i što je još uvek voli, i što će jc zauvek voleti bez obzira na sve? Te noći je privlači k sebi u uskom krevetu i vodi ljubav s njom nežnije nego ikada, ali kada sklopi oči, Danijela ne zamišlja Simona nego Nika. Srce je ne sluša iako tako žarko želi da ponovo bude žena svog mnža. 287 85. iNaši novi prijatelji. Isprva Molotov, ruski ministar inostranih poslova, zahteva da isključivo sovjetska vrhovna komanda nadgleda mircwne pregovore s Rumunima. Samo uz Cerčilov i Ruzveltov pritisak odobrava savezničku komisiju za kontrolu koja uključujc američkc i britanskc prcdstavnike. Medutim, Staljin insistira na tome da soyjetska vrhovna komanda samostałno donosi sve važne odluke. Staviše, saveznicima neće biti dozvoljeno direktno uplitanje u rumunsku vladu već samo preko posrednika kojcg čine sovjetske vlasti. Dakle, razmišlja Nik, nema više intimnih razgovora s mojim prijateljem Popeskuom. U Bukureštu sc situacija rapidno mcnja. Njemu i Abramsu jc naredeno da u potpunosti saraduju s novim saveznicima iako se stiče utisak da Rusi ne žele punu saradnju s njima. Yojska sovjetskih birokrata i revolucionara zauzela je Ministarstvo unutrašnjih poslova. I dok oni čekaju da se ovi smiluju, Abrams besni u svojoj hotelskoj sobi, nervozno se šetkajući tamo-amo. ,,A lepo sam im rekao šta ćc sc dogodili", sikćc on. ,,Svc vrcme sam ih upozoravao, ali nisu hteli da slušaju. Sada ćcmo da vidimo koliko rnožemo da verujemo ovim drugovima radnicimal" Nik i Abrams već tri dana čame u hotelu Atina Palas, čekajući da se nove gazde u Rumuniji smiluju i prime ih. U pet sati popodnc, trcćeg dana, dobijaju poziv iz Ministarstva unutrašnjih poslova. Dočekuie ih čovek u maslinastoj uniformi sa crvenim
epoletama,xkoji im se na lošcm engleskom predstavlja kao general Demišenko. Ćclav je i ima brkove i bradu koji Nika donekle podsećaju na stare fotografije Lava Trockog. Nik primećuje nemir u njegovim očima koji skriva iza jefti-nih naočara. Tretiraju ih više kao ratne zatvorenike nego kao svoje saveznike. Dva ruska yojnika ih prate u Demišenkovu kancelariju, pretresajući im aktovke pre nego što im pokažu da sednu. Iza Nikove stolicc staje zdcpasti vojnik kratkc plave kosc, pljosnatog lica i zloslutnc pojave. 288 Sastanak je ugovoren kako bi mogli da razmene informacije o agentima i vezama u Bukureštu. Medutim, kako sastanak odmiče Nik, stiče, sve jači utisak da Demišenku otkrivaju više nego što on otkriva njima. Primećuje da Abrams više ne uspeva da sakrije svoje nezadovoljstvo. Bled je kao krpa i sve teže sriče rečenice. Veći deo priče ostavlja Niku. Tek na kraju sastanka, negde pred njihov odlazak; Demišenko im preko stola dodaje fasciklu, zamolivši ih da prouče njen sadržaj. ,,Sta je ovo?" robusno pita Abrams. ,,Dosije o ženskom agcntu..." Demišenko čita iz svojih beleški, piljeći u njih preko svojih naočara. „... Danijeli Simoniči. Da li je poznajete? Bila je ljubavnica abverovskog pukovnika u Istanbulu." ,,Poznajemo je" odgovara Abrams. ,,Namamila je jednog našeg agenta u klopku. Dozvolio jc sebi da ga zavede." ,,Da. Zovc se Grigorijcv." ,,Znači to vam je poznato? A znate li da ga je, zahvaljujući njoj, uhvatio nemački Ziherhajtdinst? Namamila ga je u kuću na Galati gde je otet i prokrijumčaren iz Turske u Bugarsku. Bio je jedan od naših najboljih agenata i mnogo je znao. Natcrali su ga da govori. Zbog nje smo izgubili jednog od naših najvernijih kadrova u Rumuniji, zakletog boljševika i druga, čoveka po imenu Jan Romanesku." Pa šta, misli se Nik. Mene nije izdala. Nisam ja kriv što su Džordon i ostali poginuli. „Jeste li znali da je bila u ljubavnoj vezi s nekim iz vašeg konzulata i da mu je prenosila lažne informacije? Bila je dvostruki agent." Ova mala predstava nema za cilj Ijubaznu razmenu podataka, već ponižavanje nas; zaključuje Nik. ,,Ponovo živi ovde u Bukureštu", nastavlja Demišenko. ,,Otkrio sam da je imala vezu s pešadijskim kapetanom." ,,Šta će biti s njom?" pita Nik. Demišenkoy izraz lica je odlučan i strog. ,,Ona je neprijatelj svog naroda. Nema sumnje u to da će biti uhapšena i privedena pravdi." Zastaje da skine naočari. ,,Možda." ,,Možda?"
,,Grigorijev je imao brata po imenu Aleksej i on radi za NKVD. Ovaj što stoji iza mene. Možda će želeti lično da reši taj slučaj." Kada konačno izadu u sumrak, Abrams nervoznim pokretima stresa nevidljivu prljavštinu sa odeće. „1 to su nam saveznici", breca sc. go ,,Blagi bože. Ne bi me čudilo da nas iz Bukurešta najure brže ne Nemce." Trava u parku je uvela, dok je lišće preostalo na limunovom drveću tamno i uvijeno poput papira koji gori u ognju. Abrams popušta ćvor na svojoj kravati, zatim sa zemlje podiže flašu i gnevno je baca u jezero. Nik ga nikada nije video u stanju ovoli-kog gubitka samokontrole. ,,Bagra komunistička." Obala jezera je prcpuna nagomilanih otpadaka: flaša, kora od pornorandži, papirnih kesa. Prodavci susama i lokuma besciljno lutaju praznim šetalištem oko jezera. Obližnji kafe je prazan, stolice su mu polomljene, dok posivele grede odaju tužnu sliku grada iscrpljenog ratom i previše umornog da bi se brinuo sam o sebi. ,,Ionako su pogrešili za Grigorijeva"; nastavlja Adams. ,,Gospodine.;)" ,,Majcr mi je rekao da im Grigorijev nijc ni spomenuo Romane-skua i njegovu grupu." ,,Ko nas je onda izdao Nemcima?" ,,Ja, Dejyise. Ja." Nik je previše zatečen da bi progovorio. ,,Za Ruse sam bio u pravu, zar ne? I sam si se uverio u to kolika su stoka. Iz svakog od njih će jcdnog dana izrasti Hitler." ,,Ali Romanesku - bio je na našoj strani." ,,Borili su se protiv Nemaca, ali nisu bili na našoj strani ništa više od ovih prokletih RusavDa su Nemci otišli ranije, verovatno bi se digli protiy nas. Pustio sam Svabe da završe posao umesto nas. Bio je to sa-mo mali doprinos i zato se nadam da će to umeti da cene." Nik oseća kako mu krupna graška znoja curi niz leda pod košuIjom. ,,Ali niste izdali samo Romaneskua. Izdali ste i Džordona. Izdali ste mene." ,,Izvini; viša sila i sve to. Stidim se zbog Džordona, naravno, yerujem da je bio dobar čovek. Ali žrtve su neophodne za ostvarenje velikih ciljeva. Čak bi se i Romanesku ovde složio sa mnom." Jsuse Hriste." ,,Ma daj, Dejvisc; to nam je posao. Sapleteš drugog i nastaviš dalje." Abrams spušta ruke u džepove, zagledan u jezcro. ,,Nisam sam; Dejyise. Ima nas nekoliko, zajedno smo pohadali Oksford i yerujemo u iste stvari. Zovu nas Klub Alzburi. Zvuči yickasto, priznajem, budući da se nikada ne sastajemo, bar ne kao grupa, već svi radimo u oba-
yeštajnoj službi i svi yerujemo u iste ideale." ,,U izdaju svojih prijatelja?" ,,Zaboraviću ovo što si sada rekao. Džordon nije bio moj prijatelj, baš kao što nisi ni ti. Mi smo kolcge. Razlika je ogromna." 290 ,,Onda u izdaju svojih zemljaka?" ,,Naprotiv. Izdale su nas one budale koje sede u Yajtholu. Odložili su kraj ovqg rata što nas je koštalo stotine hiljada sayezničkih života samo zato što nisu hteli da naljute Staljina. Da su pomogli Kanarisu i našli zajednički jezik s Nemcima, zar bi to zaista bilo tako loše? U svakom slučaju bolje nego obojiti Evropu u crveno." ,,Šta ste rekli Majeru one noći ispred Aja Sofije?" ,,Izneo mi je plan atentata na Staljina. Imao je čoveka na vrlo visokom položaju po irnenu Fjodoroy. Naložio je tvojoj prijateljici Danijeli da mu dostayi specijalno dizajniranu aktovku u kojoj je ovaj trcbało da prokrijumčari bombu. Pomogao sam oko dodatne organizacije." ,,Kakve dodatne organizacije?" ..PokušajatentatanaStaljinabiojeabyeroyskaoperacija. Medutim, ne bi imala nikakvu svrhu da nije izgledalo kako je zapravo potekla od nas. Malo sam mu pomogao oko toga." ,,Pomogao?" ,,Saradnja izmedu sayeznika i Sovjetskog Sayeza propala bi da su iole posumnjali u umešanost Britanije u pokušaj Staljinovog ubistva. Pobrinuo sam se da ta veza deluje autentično." ,,Ali Donaldson je saznao?" ,,Mada još uvek ne znam kako. Spijunirao me je. Možeš li to da zamisliš, Dejyise. Neverovatna hrabrost." ,,Dakle, njega je ubio Abver. A vi ste za to znali?" ,,Naravno." ,,Mogao sam i ja da poginem." ,,Pokušao sam da te odyučem na ručak sa mnom, sećaś sc? Svojski sam se trudio. Nisarn mogao tek tako da te odyratim od ručka s Donaldsonom. Odao bih celu stvar." Nik ne može da zaključi ništa drugo osim da cela priča ima savršen smisao. Znao je da mu Abrams konačno govori istinu. Neverovatno, ali Abrams je svoj fanatizam sakrio velom prefinjenosti koji je bio prilično proziran. ,,Sve je počelo još u Bukureštu, zar ne? Vi ste izdali Bendiksa i to podrnetnuli Klajyu Alenu." ,,Bez nafte, Hitler možda nikada ne bi izyršio inyaziju na Rusiju. Hteli smo da se dočepa nafte. Mislili smo da će uništiti jedni druge. Na kraju je posustao Hitler a ne Staljin. Previše je ruskih gadova koje treba ubiti." ,,Vi ste ludi."
,,Više yolim sebe da smatram yizionarom", mirno odgovara Abrams. ,,Svoje mišljenje zadrži za sebe, Nik. Nikada nećeš uspeti da dokažeš ništa od ovoga, i posle fijaska s Trojanom imao si davolsku sreću što si zadržao svoje radno mesto. Nikad ne znaš da li ću ti zatrebati u životu." ,,Džordon je irnao porodicu. Imao je kćerkc." ,,Niko ne odlazi dobrovoljno iza neprijateljske linije ako ne želi da umre." Abrams lansira još jednu praznu flašu u jezero. ,,A Konstantin? Bendiks? Ja?" ,,Sve za opšte dobro, Dejvise." Dan se smrkava. Nebo poprima tamne nijanse Ijubičaste i prve zvezdc stidljivo žmirkaju na ncbu. Nik više nc može da podnesc Abramsa pored sebe. Okreće se da ode. Ima još jedna plemenita stvar koju mora da obavi. ,,Kuda ćeš, Dejyise?" ,,Mogu da spasem bar jedan Ijudski život. Gadite mi se, Abramse." ,,Srcc mi sc ccpa, dragi." Nik pljuje na zemlju. Abrams se samo smeje.
86. LJ nekim drugim okolnostima zazirao bi od ove pustolovine kr-oz bukureštanske ruine posle sumraka. Sest ulica od hotela, grad jc svet mraka i monstruoznih senki, osvetljen samo plavičastim plamenovima plinskih peći izmedu ruševina, oko kojih stoje grupice izbeglica. Nik brzo gubi orijentaciju. Ljutito psuje ispod glasa. Isuse. Nervozan je uprkos teškom revolveru koji steže u džepu sakoa. Grad je pun lešinara i dezertera. Skreće za ugao i žestoko naleće na drugog prolaznika. Uplašen, on uzmiče, spreman da napadne. Ignorišući ga, čovek nastavlja dalje. Nik se sprema da nastavi, ali instinkti mu govore da se okrene i prati ga. Za trenutak izlazi iz senke da osmotri siluetu na mesečini: široko i četvrtasto lice, spljošteno i grubo poput lopate, kosa ošišana skoro do glave. Nik prepoznaje vojnika kojeg je tog popodneva video u DemišenkoYOJ kancelariji. Bezizražajnog lica stajao je iza svog šefa. Rus prilazi zgradi na kraju ulice i ulazi unutra. Ovo je to mesto, ovde je njen stan. Vadi pištolj. Yežbao je gadanje u metu, ali nikada još nije pucao iz besa ili u tami ili u zatvorenom prostoru. Koraci Rusa odjekuju na ste-penicama iznad njega i on počinje da trči za njim.
U tami se sapliće o nešto i pada naglavačke. Cevanica mu udara o beton, mameći još jednu tihu psovku. Rus već kuca na vrata. Dovikuje mu upozorenje, nadajući se da će ga omcsti, i naslepo trči uz stepenicc. Vrata od stana su otvorena, izbijena iz šarki. Jedna sveća gori na stolu postavljenom nasred sobe. Nik doziva Danijelino ime, ali ostaje bez odgovora. >93 Voz izlazi iz stanice, osvetljavajući nekoliko beskućnih duša šćućurenih oko plinske peći. Neobrijani muškarac s pletenom kapom na glavi sedi pored šina, zagledan u njih. Izraz na njegovom licu mami joj drhtaj. Danijela oseća olakšanje što konačno napušta ovaj užasan grad. Ovo nije Bukurešt koji poznaje. Simon je hvata za ruku i steže jc, umirujući je. Teško je nc voleti čoveka koji je dobar. Šešir mu je navučen do očiju i ne vidi mu lice, ali ga grli oko ramena i oseća na svom obrazu grubu vunu njegovog sakoa. Ispod njega je još uvek kost i koža. Danijela obećava sebi da će uskoro pronaći novi život i da će ponovo biti srećna. Nada se da hoće. Na pamet mu pada nekoliko skrcwišta, ali nema mnogo vremena za razmišljanje. Mora brzo da odluči. Ne može vcčno da stoji na vratima. Podiže pištolj s dve ruke i utrčava u kuhinju. Prazna. ,,Danijelal" Trebalo je prvo da dode po mene. Neću dozvoliti da je povredi. Iza sebe čuje buku koja dolazi iz pravca spavaće sobe. Munjevito se okreće i vidi grubu mušku siluetu na vratima obasjanim svećom. U rukama drži pištolj i podiže ga ka njemu, ali Nik zadržava pribranost. Najednom ga preplavljuje osećaj neobičnog spokoja. Gotovo je. Zna šta sledi. Koristi ovu kratku pauzu cla nacilja, svestan da čini uslugu, koliko njoj toliko i sebi. Prasak je gromoglasan, poput topovske paljbe u zatvorenom prostoru. Dva pištolja pucaju istovremcno. Ne oseća metak. Ne oseća ni da je pogoden. Usredsreden je na metu, kao da je ponovo na stre-lištu; poteže okidač još dvaput a zatim se spotiče i pada. Bezbolno je.
87. N, J a pristaništu pronalaze stari pansion u kojem će sačekati brod za Englesku. Te prvc noći spavaju na poljskom krevetu, premalom čak i za jednu osobu. Soba vonja na ustajali znoj i kuvani zeleniš.
Danijela posmatra Simona dok se skida. Toliko je mršav da može rebra da mu izbroji. Leda su mu prošarana izbledclim ožiljcima od šibanja. Uzima dah, birajući reči i čekajući pravi trenutak. Hoće li ga ika-da dočekati? ,,Moram nešto da ti kažem." Simon rezignirano uzdise. ,,Nećemo sada o torne." ,,Moram da ti ispričam za Engleza." ,,Nije važno. lonako je sve to sada prošlost." ,,Važno je. Yolela sam ga, Simone. Još uvek ga yolim." Muk. ,,Bili smo ljubavnici pune tri godine." Danijela čeka njegovu reakciju, nadajući se da će je ošamariti. Zaslužila je. Ali Simon to ne čini jer bi joj tada dao slobodu da ode. Umesto toga, pravi samilosnu grimasu od koje joj se cepa srce. ,,Rekoh, nije važno." Posle tih nckoliko reči, poslednje četiri godine kao da nisu ni postojale. Ukoliko žele da to prevazidu, onda bi trebalo da zaborave prošlost. U protivnom, neće moći da nastave dalje. ,,Opraštam ti, Danijela." Nije tražila njegov oproštaj, ali ga prihvata. Mrzi sebe zbog slabo-sti koju oseća prema njemu, slabosti koju svih ovih godina nije osećala prema scbi samoj. Njegova je žcna i zna da je nikada neće pustiti da ode. Yrućina je nesnošljiya. Danijela i Simon sede u čajdžinici iznad dokova i posmatraju masu očajnih beskućnika koji gmižu po keju u potrazi za drugim domom i drugom šansom. 295 Putnički brod je upravo pristao u luku Zlatni rog i putnici se iskrcavaju na trg Tofan, hrleći ka carini: tamnoputi muškarci s turbanima na glavama, natovareni pilićima i džakowma, dobrostojeći Turci čije glomazne kofere tegle nosači. Danijela proučava Simonovo lice, pokušavajući da pronade nešto što će joj zagrejati srce, ali ne nalazi ništa, ništa osim zahvalnosti što je dobar prema njoj i što ju je sačuvao za sebe. Kada bi samo mogla da ga voli malo više. Tako bi joj bilo mnogo lakše. Karte su kupili od novca koji im je Nik ostavio zajedno s pasošima, kao što je obećao. .Sav njihov imetak stao je u dva kartonska kofera koji leže pored njihovih nogu. Napustili^su stan i ułwatili prvi voz za Konstancu a zatim brod do Istanbula. Čekala je da se poslednji put oprosti s Nikom, ali koliko puta je moguće reči zbogom? Simon je proteklih nedelja bio pažljiv prerna njoj i pokazivao joj je više nežnosti i razumevanja nego što zaslužuje. Nadala se da će se ljubav vratiti, baš kao i on. Nadaia se da će ga zavoleti kao što je volela Nika. Medutim, kako se dan odlaska bližio, Danijela je osećala
samo rastuću frustraciju, ne znajući da li je to zbog njegovih ili njenih mana. Simonovu povučenost u sebe pripisala je teškom životu u zatvoru, što je opravdano. A onda se setila da je oduvek bio takav; čak i u dobra stara vremena. Jednostavno je takav. Danijela zna da medu njima više nikada neće biti kao pre. Nikada. Cini joj se da ovo breme nosi čitavog svog; života. Sećanje na Iliji-nu izdaju i dalje joj je sveže u pamćenju, kao da je bilo juče. Kada je njen otac saznao za njihovu vezu, zabranio joj je da se vida s njim, ali nastavila je krišom to da čini. Pustila je Iliju da spava s njom, jednom. Zclcla je da mu udovolji. Posle joj je rekao kako će to biti samo njihova tajna i tu tajnu je čuvala sve dok nije otkrila da je trudna, kada je bilo riemoguće sačuvati je. Verovala je da je voli, ali ubrzo je shvatila da ju je samo iskoristio, i nikada nije zaboravila njegovu izdaju zato što je rizikovala sve za njega. Posle porodaja, morala je da se suoči sa sramotom i samoćom. U očima njihovih rumunskih prijatelja, Ilija jc ispao hcroj a ona jevrejska kurva. Tada se zarekla da više nikada neće verovati muškarcu. Ali Simon se zainteresovao za nju i od njenog oca zatražio dozvolu da je oženi, uprkos sramoti koja ju je pratila. Bila mu je załwalna do groba. Nije od nje tražio ništa drugo osim da mu bude žena. Danijela nije znala da je sve vreme žudeo za njom. Uostalom, bila je njegova dužnica nakon što ju je izbavio onda kada niko drugi nije hteo. Kako da ga sada ostavi na cedilu? 296 I opet. Glcda ga dok posmatra metež u luci, odsutno dodirujući liniju ožiljka najTJegovoj vilici, tamo gde su gardisti ostavili svoj žig. Seća ga se kakav je nekada bio, lepo izvajan i zgodan mladić koji je mogao da ima svaku ženu koju poželi. Zašto je izabrao nju? Uskoro će opet biti lep. Još uvek je mlad i preživeo je iako su mnogi pali. Danijela duboko uzdiše. ,,Ne idem s tobom", kaže mu. ,,Rekoh, ne idem s tobom." ,,Šta to govoriš?" ,,Ne mogu. Simon se smeje, potom se mršti, ne znajući šta da joj kaže. ,,Ne razumem." ,,Jednostavno ne mogu." ,,Nećcš u Englesku? Dobro, gde hoćeš da ideš?" ,,Neću sa tobom", odgovara ona, ne verujući ni sama da izgovara ove reči. ,,Šališ se
,,Ne šalim se. Nikada me nisi pitao kako sam živela svih onih godina dok si bio u zatvoru. Ne zanima te?" ,,Neću da znam. Tako smo se dogovorili." Ovo su reči kojima je svaki put porazi. Ovako je bilo i kada su se yenčali. Bez svade; bez prepirke, samo bi otišao ostavljajući je sa osećajem da je negde pogrešila, da je ona ta koja se uvek žali a on taj koji to trpi. Ali to vreme je daleka prošlost. Jedinu moć koju ima na ovom svetu jeste istina; istina je njena sloboda. ,,Zivela sam s nemačkim poručnikom Abvera kao njegova ljubavnica i činila sam sve što je od mene tražio samo da bih te održala u životu, Simone. Spavala sam s njim i špijunirala za njega. I zaljubila se u Engleza. Spavala sam i s njim i zavolela ga." Izraz iskonskog bola na njegovom licu seče je kao mač. ,,Tražiš da ti oprostim? Već jesam. Ne moramo više o tome da pričamo. Sve je to sada prošlost." ,,Nije prošlost. Još uvek ga volim." ,,Nema svrhe pričati o tome. Ti si moja žena. Sve što je bilo sada je prošlo i najbolje da tako ostane." ,,Ovo nije prošlost, Simone. Ovo je sadašnjost. Tako se sada osećam." Simon se trza. Bože; svaki pogled, svaka senka u njegovim očima. Više ni sama ne zna hoće li moći ovo da prcgura. ,,Ne možeš sada da me ostaviš. Ne posle svega." 297 ,,Simone, žao mi je." ,,Moraš sve to da zaboraviš. Otići ćerno u Englesku, zaboravićeš sve što se dogodilo u Istanbulu i moći ćemo da nastavimo zajednički život." ,,Volim ga", priznaje ona. U svakom životu postoji trenutak preokreta. Danijela zna da je ovo taj trenutak kada može da zgrabi svoju slobodu, samo ako bude dovoljno jaka, ako bude dovoljno hrabra. Ali u njoj još uvek živi uplaše-na devojčica koja je zatrudncla i koju niko neće. lonako je zaslužila da budc kažnjena što je Nika odvojila od njegove žene i porodice. Danijda čuje sebe kako ga preklinje: ,,Molim te, pusti mc." Ako prepozna njen očaj, njenu želju da opet bude slobodna, možda će po-pustiti. ^Ne mogu da živim bez tebe", odgovara Simon. ,,Ne posle svega što sam preživco." „1 ja sam mnogo toga prežiyela." Na licu mu vidi neizmernu tugu i očaj. I jedino što želi to je da pobegne.
,,Znaš li kako je kada te prebijaju sve dok ne izgubiš svest?" ,,Znaš li kako je biti kurva drugog čoveka?" ,,Nisam preživeo tri godine u nacističkom zatvoru da bi me sada tek tako ostavila." ,,Bez mene ne bi preživeo ni tri danal" ,,Kako možeš ovo da mi radiš?" Lice mu je iskrivljeno od straha. Podseća je na uplašenog dečaka i sve što želi to je da ga zagrli i kaže mu da ćc sve biti u redu. ,,Ne možeš ovo da mi učiniš. Ne sada", mrmlja on. ,,Još uvek ga volim", ponavlja Danijela, znajući da će je još samo istina sprečiti da se ukrca na brod i odabere budućnost koju više ne želi. ,,Ne mogu da živim bez tebe." Danijela zna da je Simon u pravu. Tri godine zatočeništva su ga iznurile. Ali koliko mu zaista duguje? Koliko dugo će morati da mu isplaćuje taj dug? Oseća kako joj se odlučnost topi. Jednom je sebi obećala da nika-da neće živeti za drugog muškarca, ali sada otkriva da mu još uvek duguje zbog onoga što joj je jednom davno dao. Hoće li ih taj dug zau-vek vezivati? ,,Kako možeš ovo da mi radiš. Oženio sam te kada te niko drugi nije hteo? Zaboravila si to?" I cto, izrečeno je. Hoće li ostaviti svog muža sada kada je moli da ostane? 298 Sve što je činila poslednje tri godine bilo je za njega. Kako može sada da ga ostavi? Previše je uložila da bi preživeo. Simon počinje da plače. Njegove suzc odnose poslednje ostatkc Danijeline odlučnosti. ,,Ne plači", kaže ona i spušta mu glavu na svoje grudi, milujući ga po kosi. ,,Biće sve dobro. Ne plači." ,,Slušaj, oboje smo mnogo propatili", šapuće on. ,,Pričaćemo o tome na putu za Englesku. U redu?" 299 88. I ik Dejvis prvi put vidi Danijelu Simoniči u američkom baru hotelaAtina Palas u Bukureštu, juna 1940. godine. I ne može da odle-pi pogled od nje. Grad je pun lepotica, siromašnih kontesa i pro-davačica ljubavi iz polusveta s krznenim okovratnicima, žena koje čeka-ju izbavljenjc i kojima je do tada poklanjao samo zadivljene poglede, kao što se i očekuje od muškarca. Medutim, Danijela Simoniči drži svoj pogled prikovan za njegov. Cetiri godine kasnije, septembra 1944. godine, Nik sedi na terasi američke bolnice u Istanbulu, zagledan u mirnu bosforsku vodu, pitajući se kakvom nesrećom je još uvek u životu. Yeruje se da
profe-sionalni ubica uvek pogodi svoju metu, čak i pod svetlošću sveće u mračnom, skučcnom stanu. Probušeno plućno krilo i gubitak skoro dve litre krvi nekog drugog bi verovatno dokrajčili, rekli su mu lekari pre nego što su ga prebacili na oporavak u Istanbul. Ispostavilo se da je njegova želja za životom ogromna. Otkud to? pita se Nik. Pogled mu prati brodić koji isplovljava iz luke i odmiče prema rtu Seraljo. Zna da je na njemu Danijela Simoniči. Vidi Maksa kako koraća preko travnjaka ka njemu. Još jedan duh, još jedna utvara iz prošlosti. Imate li pravo da prekinete veze koje ste izgradili u prošlosti kako biste pronašli sreću u sadašnjosti? Danijela ne misli tako i Nik priłwata njen sud. Do tada je verovao da ima pravo na takvu sreću. Sada kad je otišla, više ga ni ne zanima odgovor na to pitanje. Nik zna da su te tri godine u Istanbulu bile ludilo, ali ako postoji ludilo, onda mora da postoji i ljubav. Maks seda na stolicu i gleda brod koji isplovljava iz luke. ,,Je li na brodu?" pita ga. Nik mu ne odgovara, glas ga je izdao. ,,Vratiće se", teši ga Maks. ,,Silna je to žena. Yratiće se." A šta će da radi ako se ne vrati? pita se Nik. Predugo je bila u njcgovom životu i sada je nemoguće zamisliti ga bez nje. Horizonti 300 njegove budućnosti šire se pred njim, bez milosti. Kada ste zaljubljeni, toliko da upoznatc pravo ludilo, onda se zauvek menjate. Pcwratak je nemogua. 101 ZBUERfl NEJN PROCITAJTE IZNASE PONUDE... ZAYERA MEJN Mario Eskobar Golderos 1898. godina. Severnoamerički oklopni brod Mejn eksplodirao je u Havani. Dok u Yašingtonu i Madridu odzvanjaju ratne trube, dva specijalna tajna agenta, jedan pripadnik španske Armade, a drugi iz predsednićke službe Bele kuće, započinju nezvaničnu istragu kako bi saznali ko stoji iza sabotaže, pokušayajući da spreče rat. Uz pomoć mlade američke noyinarke i zagonetnog kubanskog erudite, dva špijuna će morati da rizikuju svoje živote i karijere da bi, u trci s yremenorn, otkriłi istinu koja seže mnogo dalje od Mejna i koju različiti moćnici žele da sakriju. Uzbudljiy istorijski triler u stilu "Da Vinčijevog koda" koji povezuje Kubu, Yašington i Madrid, i u kojem učestyuju poznate ličnosti kao što su novinar Yinston Cerčil, držayni podsekretar Ruzvelt, medijski magnat Yilijem Herst, osnivač PSOE
Pablo Iglesijas i fliozof Unamuno. Yiše od stotinu godina neko je uspevao da sakrije tajnu... do sada. ORUENTALISTA Tom Rajs "Kao jedinstyena mešavina uspomena i želja, ova sjajna i originalna knjiga još jednom nas podseća kako mašta može poslužiti kao pribežište pred nepodnošljiyom okrutnošću žiyota." - Azar Nafizi, autor knjige Citajući Lolitit u Teheranu "Užiyao sam čitajući Orijentalistu Toma Rajsa - sklop yisoke učenosti i yešte naracije, eleganto rešenje misterije jednog od najzagonetnijih pisaca dvadesetog veka." - Pol Teru "Jevrejin je najsrećniji kada je Jevrejin", navodi Ajnštajn u ovoj fascinantnoj knjizi o čoyeku koji se ekstravagantno opire dejstyu tog principa. Lev Nusimbaum ne samo da je primio novu religiju, već je istu izmislio. Istražiyanje Toma Rajsa otkriya nam kako je to učinio. Delo se čita kao vešto napisan detektivski roman koji razotkriya misterije Ijudskog karaktera, roman prepun nezaboraynih likova koji su samo igračke u rukama mračnih sila dvadestog veka." - Džonatan Rozen, autor knjige Zadovoljstvostiže ujutru "Ep koji se ne ispušta iz ruku." - Booklisł www.alnari.co.yu PROCITAJTE IZ NASE PONUDE... KALJFOYA KUCA Tahir Sah Prateći stope svojih predaka, Tahir Sah nas vodi na egzotično putovanje kroz Maroko, zemlju čudesnih planinskih klanaca i dolina, zemlju pustinja i ružičastih oaza, utvrdenih imperijalnih gradova i netaknutih društvenih zajednica zasnovanih na plemenskim kodeksima časti i poštovanja. Dok prolazimo kroz tajanstveni svet dragulja francuske imperijalne krune - svet Tangera, Fesa, Marakeša, Sahare i Atlasa, čini nam se kao da smo se našli u nekoj od priča iz Hiljadu i jedne noći, a čula nam opijaju mirisi, prizori i zvukovi koje ćemo pamtiti čitayog života. Očarayaju nas lavirinti rustičnih detalja i draži starog sveta, lepota narandžinih stabala i mirisi cvetova lavande... Zavirujemo u kuću jednog kalifa, sa svodovima i kolonadama, yisokim impozantnim yratima naprayljenim od mirisnog kedrovog drveta, prostranim dvorištima i skrivenim unutrašnjim yrtoyima, stajama i fontanama, raskošnim yoćnjacima i beskrajnim nizoyima soba. I uprayo tu, u tom blaženom utoćištu koje poseduje sopstyenu dušu, upoznaćemo moćne i neodoljive rituale koji će u nama zauyek probuditi onaj primitiyni, praiskonski deo našeg bića. OTKROYENJE SIONA Lin Piknet i Kiajv Prins
U bestselerima Torinski pokrov i Otkrcn>enje templara koji su, po rečima Dena Brauna, uticali na nastanak Da Vinčijevog koda, Lin Piknet i Klajy Prins otkriyaju drevne zayere koncentrisane oko znanja o Isusu, Mariji Magdaleni i Jovanu Krstitelju. One većinom počivaju na aktivnostima indiyidua i grupa nayodno poyezanih sa Sionskim prioratom. U Otkrovenju Siona, Piknetoya i Prins se podrobnije bave organizacijom osnoyanom u Francuskoj, predmetom brojnih kontroverzi, koju neki smatraju dreynim društvom, čuvarem yelikih religijskih i istorijskih tajni. Otkrovenje Siona ukazuje na styarni značaj Sionskog priorata - i razloge zbog kojih bismo svi morali da se zabrinemo... "Piknet i Prins su pryoklasni pripovedači, njihova magićna misteriozna potraga očaraya čitaoce..." Dejli mejl "Zapanjujuće, zastrašujuće, šokantno i senzacionalno..." Yašingtonpost www.alnari.co.yu ejvis pr
by Miš
