BIVŠA predsednica RS Biljana Plavšić napisala je u švedskom zatvoru drugi deo svoje knjige "Svedočim", u kojoj govori o događajima od početka 1993. do njenog odlaska u Hag. Iz ove knjige, koju uskoro objavljuje banjalučki TRIO PRINT, "Novosti" ekskluzivno prenose najzanimljivije delove.
Krađa i prekrađa golfova 19. septembar 2005. 00:00 | Komentara: 0
Retko je naći nekoga iz rukovodstva sa Pala kojem na čudan način nisu ukradena službena s lužbena kola po dolasku u Beograd . Najčudnovatiji je slučaj pokojnog Ilije Gu zine, direktora RTV Pale. Njemu su u toku dve godine "ukrali" sedam "golfova".
KAO potpredsednik Republike Srpske, zadužena za humanitarna pitanja, 1993. godine nalazim se u Beogradu. Pokušavam da u datim uslovima organizujem posao. Imam rešenje, potpisan o od predsednika Republike Srpske dr Radovana Karadžića, u kojem stoji da ću od 1993. po zadatku Republike Srpske raditi u Beogradu i da mi se isplaćuje lični dohodak u visini plate potpred potpredsednika sednika Srbije. Rešenje je dostavljeno i Birou Republike Srpske u Beogradu na čijem je čelu tada bio Momčilo Mandić. Nijednu platu nisam dobila po tom rešenju. Taj papirić, upravo tako izgleda, bez propisane forme, koji i danas čuvam, najviše govori o njegovom potpisniku. potpisniku. Srbija nije imala potpredsednika, pa je Mandić iskoristio priliku da ne postupi po rešenju, a Karadžiću nije palo na pamet da izvrši ispravku iako sam to od njega tražila. Posle četiri meseca, tadašnji premijer Vlado Lukić, stavio je moje ime na listu ministara Republike Srpske i tako mi je počela isplata ličnog dohotka, prvog otkako sam napustila Predsedništvo BiH, u aprilu 1992. Garantujem da nijedan č lan šireg a ni užeg rukovodstva Republike Srpske nije bio u tako teškoj finansijskoj situaciji situaciji kao ja. Nisam se žalila ni tada, ali ni sada mi nije žao, čak sam bila i zadovoljna jer se ni po tome nisam razlikovala od stotina hiljada izbeglica kojima sam i ja pripadala.
Pošto sam u vezi sa mojim poslom često putovala u Republiku Srpsku, a i u mnoga mesta unutar Srbije, Biro Republike Srpske bio je dužan da me snabdeva gorivom. Međutim, i to je zabranio Mandić, čak i da mi u kabinet dostave dostave kafu. Ponašao se kao da su institucije, kao i osoblje koje je tu zaposleno, njegovo vlasništvo. o RADOVANOV VOZNI PARK
U VILI “Bosanka”, gde mi je bio kabinet, automobili službenika i ljudi koji su se poslom zadržavali, parkirani su unutar dvorišta, osim mojih kola, "golfa", koji sam dobila na upotrebu kao član predsedništva predsedn ištva BiH i koji je j e bio odličan, samo izbušen mecima. To je bilo vreme kada su iz centra kradeni "golfovi". Mandićevi lopovi, između i zmeđu ostalih lopovluka, krali su i Beograda, sa parkirališta, kradeni kola, ali moj odani vozač Dragan Gladanac znao je da sedi satima u kolima dok sam ja obavljala svoj posao. On je, inače, bio velika smetnja svim pokušajima da me liše k ola. Ta krađa ponekad je čudnovato funkcionisala. Retko je naći nekoga od rukovodstva sa Pala kome nisu kola ukradena prilikom nekoliko uzastopnih odlazaka u Beograd. Ipak, najčudnovatiji je slučaj direktora RTV Pale, pokojnog Ilije Guzine, kojem su u toku dve godine ukrali sedam "golfova". On
svakog puta dobije nova kola i nakon odlaska u Beograd “neko” ih “ukrade”. A bio je u prijateljskim
odnosima sa Mandićem Mandićem i Karadžićem. Mislim da je to bio rekord, ali tri-četiri “ukradena” automobila su bila tolerantan i razumljiv broj. Pošto se to meni nije desilo, ja sam bila bela vrana i to se nije praštalo. Jer, ako se to meni ne dešava kako da se pravda neodgovoran odnos u slučaju sedam osam ukradenih kola. Radovan me je dva puta savetovao da promenim kola - moja kola ne mogu da se voze u koloni s
njihovim crnim limuzinama. Pa, ja upravo to i ne želim, ne želim da jurim 120 kilometara na čas i da plašim ljude na drumovima kako to oni rade. A osim toga, ja redovno nekoga vozim, to su stari ljudi, izmučene izbeglice koje su se potucale po drumovima, ali najčešće vojnike koji odlaze na front ili kući na odmor od dva -tri dana. Napričam se sa njima, a često i ne znaju s k im su razgovarali. Nudio mi je Radovan neki "mercedes". Taj čovek nije mogao da shvati da mi je draži izbušeni neugledni "golf", za kojeg znam da je “čist”, kako su tada nazivali neukradena kola. "Mercedes" koji je nudio, proverila sam, bio je ukraden kao i većina kola iz “predsedničkog voznog parka”. Kako je taj posao krađe kola cvetao, sve je više automobila bilo na parkiralištu. Radovan Radovan je imao posebnu grupu ljudi koji su se specijalizovali za ovaj posao.
A moj "golf" primao je sve sve udarce upućene meni. Dva puta je gađan gađan na frontu, upravo kada kada smo vozač i ja bili sa borcima u njihovom zaklonu. zaklonu. Zadnji lim je bio oštećen. Ovo prvo - bio mi je pozdrav od neprijateljske vojske, a drugo, nažalost, od “naših”, pokušaj da me sjure u jarak. Ovo su samo usputna sećanja na jedan "golf" koji je “podnosio” kritike i udarce upućene meni. Mnogi pokušaji da se ja sprečim u mome radu, pa i ovaj s kolima, nisu uspeli. Jednom sam o ovome govorila Radovanu, ništa se nije izmenilo, ali posle toga potvrdile su se moje ranije sumnje da je njemu sve poznato i da Mandić, u tome, ima njegovu punu podršku. NISAM TO REKLA VEĆ u martu 1993. u mom kabinetu u Beogradu bilo je uvek živo, što od poseta, što od telefonskih poziva - ljudi zovu, dolaze, hoće da pomognu i raspituju se šta je najpotrebnije i gde je najnužnije.
Bila sam uspešna u ohrabrivanju ljudi da dođu da se lično uvere u ono o čemu im govorimo, ali i da direktno oni, iz ruke u ruku, uruče pomoć. To je i prilika da se ostvare i trajnije veze i da onaj koji daje zna kuda pomoć odlazi. Često je bilo primedbi, od Radovana, zašto se sve ne centralizuje u magacine Crvenog krsta (njegova supruga bila je predsednica). Međutim, donatori, naročito Grci, otvoreno su mi govorili o svojim lošim iskustvima s raznim magacinima i sličnim aranžmanima. To meni nije bilo nepoznato. Bilo je nesavesnog odnosa, ali i zloupotreba. Pod tim podrazumevam i pune magacine dok su potrebe na terenu ogromne, a da ne govorim o tome da se na pijacama
prodavala roba koja je dolazila kao humanitarna pomoć. Grci su to proveravali i beležili imena ljudi koji su to praktikovali i koji su u podrumima svojih kuća imali privatne magacine. Takođe je Karadžić imao primedbe na to što ljudi koji donose pune kofere lekova, predaju to direktno bolnicama. Objašnjavala sam mu da će u bolnicama poštovati rok trajanja, lekovi dolaze u sigurne ruke, a ne u privatne apoteke članova porodica našeg rukovodstva, npr. u apoteke Dragana Kalinića, u to vreme ministra zdravlja.
Skoro tri godine obilazila sam tri bolnice gde su boravili plegičari. Nekada, osim ovih redovnih obilazaka, odlazila sam i sa "Kolom srpskih sestara" iz Stare Pazove na čestitanje krsne slave nekome od ranjenika. Želeli su od mene da čuju kako funkcionišu institucije Republike Srpske, želeli su da čuju da li vredi država za koju su platili tako visoku cenu u ovom ratu. Tako jednom, u razgovoru te vrste, j edan od njih reče: “Neka pogine i šest miliona Srba, ali neka onih drugih šest
odnosima sa Mandićem Mandićem i Karadžićem. Mislim da je to bio rekord, ali tri-četiri “ukradena” automobila su bila tolerantan i razumljiv broj. Pošto se to meni nije desilo, ja sam bila bela vrana i to se nije praštalo. Jer, ako se to meni ne dešava kako da se pravda neodgovoran odnos u slučaju sedam osam ukradenih kola. Radovan me je dva puta savetovao da promenim kola - moja kola ne mogu da se voze u koloni s
njihovim crnim limuzinama. Pa, ja upravo to i ne želim, ne želim da jurim 120 kilometara na čas i da plašim ljude na drumovima kako to oni rade. A osim toga, ja redovno nekoga vozim, to su stari ljudi, izmučene izbeglice koje su se potucale po drumovima, ali najčešće vojnike koji odlaze na front ili kući na odmor od dva -tri dana. Napričam se sa njima, a često i ne znaju s k im su razgovarali. Nudio mi je Radovan neki "mercedes". Taj čovek nije mogao da shvati da mi je draži izbušeni neugledni "golf", za kojeg znam da je “čist”, kako su tada nazivali neukradena kola. "Mercedes" koji je nudio, proverila sam, bio je ukraden kao i većina kola iz “predsedničkog voznog parka”. Kako je taj posao krađe kola cvetao, sve je više automobila bilo na parkiralištu. Radovan Radovan je imao posebnu grupu ljudi koji su se specijalizovali za ovaj posao.
A moj "golf" primao je sve sve udarce upućene meni. Dva puta je gađan gađan na frontu, upravo kada kada smo vozač i ja bili sa borcima u njihovom zaklonu. zaklonu. Zadnji lim je bio oštećen. Ovo prvo - bio mi je pozdrav od neprijateljske vojske, a drugo, nažalost, od “naših”, pokušaj da me sjure u jarak. Ovo su samo usputna sećanja na jedan "golf" koji je “podnosio” kritike i udarce upućene meni. Mnogi pokušaji da se ja sprečim u mome radu, pa i ovaj s kolima, nisu uspeli. Jednom sam o ovome govorila Radovanu, ništa se nije izmenilo, ali posle toga potvrdile su se moje ranije sumnje da je njemu sve poznato i da Mandić, u tome, ima njegovu punu podršku. NISAM TO REKLA VEĆ u martu 1993. u mom kabinetu u Beogradu bilo je uvek živo, što od poseta, što od telefonskih poziva - ljudi zovu, dolaze, hoće da pomognu i raspituju se šta je najpotrebnije i gde je najnužnije.
Bila sam uspešna u ohrabrivanju ljudi da dođu da se lično uvere u ono o čemu im govorimo, ali i da direktno oni, iz ruke u ruku, uruče pomoć. To je i prilika da se ostvare i trajnije veze i da onaj koji daje zna kuda pomoć odlazi. Često je bilo primedbi, od Radovana, zašto se sve ne centralizuje u magacine Crvenog krsta (njegova supruga bila je predsednica). Međutim, donatori, naročito Grci, otvoreno su mi govorili o svojim lošim iskustvima s raznim magacinima i sličnim aranžmanima. To meni nije bilo nepoznato. Bilo je nesavesnog odnosa, ali i zloupotreba. Pod tim podrazumevam i pune magacine dok su potrebe na terenu ogromne, a da ne govorim o tome da se na pijacama
prodavala roba koja je dolazila kao humanitarna pomoć. Grci su to proveravali i beležili imena ljudi koji su to praktikovali i koji su u podrumima svojih kuća imali privatne magacine. Takođe je Karadžić imao primedbe na to što ljudi koji donose pune kofere lekova, predaju to direktno bolnicama. Objašnjavala sam mu da će u bolnicama poštovati rok trajanja, lekovi dolaze u sigurne ruke, a ne u privatne apoteke članova porodica našeg rukovodstva, npr. u apoteke Dragana Kalinića, u to vreme ministra zdravlja.
Skoro tri godine obilazila sam tri bolnice gde su boravili plegičari. Nekada, osim ovih redovnih obilazaka, odlazila sam i sa "Kolom srpskih sestara" iz Stare Pazove na čestitanje krsne slave nekome od ranjenika. Želeli su od mene da čuju kako funkcionišu institucije Republike Srpske, želeli su da čuju da li vredi država za koju su platili tako visoku cenu u ovom ratu. Tako jednom, u razgovoru te vrste, j edan od njih reče: “Neka pogine i šest miliona Srba, ali neka onih drugih šest
miliona živi srećnije i bolje.” Te reči koje sam citirala u emisiji Radio B 92, odmah po povratku iz Slankamena, Slankamena, kada mi je voditelj postavio pitanje: "Kako razmišlja narod, bo rci, ranjenici Republike Srpske?" i koje su pisani mediji preneli bez celog konteksta i sa utiskom da je to moja originalna izjava, oni zlonamerni su meni
pripisali. Prva je to bila Mira Marković i njeno ulizničko novinarsko novinarsko okruženje. Iako je bilo sasvim jasno rečeno rečeno da je to rekao jedan plegičar, plegičar, što se može razumeti razumeti i opravdati opravdati s obzirom obzirom na njegovo njegovo stanje.
U tu hajku uključio se i Sloboda S lobodan n Milošević, predsednik Srbije. Već od marta 1993, ja sam postala meta za napad ne samo tog moćnog bračnog para nego i mnoštva njihovih ulizica, posebno novinara kojima jedna lažna informacija ili negativan tekst koji se odnosi na mene, otvara vrata za uspešnu režimsku karijeru. karijeru. Ovo sam mogla da shvatim, jer takvih ljudi ima uvek, ali nisam mogla m ogla da prihvatim da predsednik laže. NA UDARU MILOŠEVIĆA KAKO sam bila naivna! Šta oni znaju o odgovornosti prema funkciji koju obavljaju? Predsednik Srbije, pa lažov! To mi je teško išlo u glavu, jer sam uvek vodila računa da moje ponašanje, moje reči ne odudaraju od onoga što sam od roditelja naučila. Učili su me svojim primerom da ima važnijih vrednosti od života, a to su dostojanstvo, čast i srpsko ime. Danas me više ništa ne može začuditi. Ne samo Miloševićeva predsednička laž, nego ni laž, neprincipijelnost drugih koji zauzimaju položaje u svetu. Zaboravili su, ako su ikada i znali, na noblesse oblige.
Vratila sam lažljivom predsedniku vrlo brzo, na svoj način, kada je došao na zasedanje skupštine na Jahorini o Vens-Ovenovom mirovnom sporazumu. Taj sporazum, u nizu drugih koji će u narednim godinama biti u opticaju, izdvajao se po svom
značaju, možda više po svom publicitetu i zbog svojih kreatora koji su uživali određen određenii respekt unutar međunarodne zajednice. U svakom slučaju, sam Sporazum i svi preliminarni dogovori izazivali su posebnu pažnju javnosti. Plan je cirkulisao u formi nekog nacrta u relevantnim međunarodnim krugovima, već pred kraj 1992, a, verovatno, neki njegovi principi su usvojeni i sredinom te godine. Autori su bili Sajrus Vens, bivši državni sekretar SAD, tada u svojstvu predstavnika UN, i lord Dejvid Oven, koji je ispred EU zamenio lorda Karingtona.
Nisam učestvovala ni na jednom sastanku posvećenom nekom mirovnom sporazumu, pa ne mogu o pripremnim dogovorima da govorim. Često se pitam da li je neko od pravnika ili bolje upućenih ljudi, tj. od onih koji su konstantno učestvovali učestvovali u dogovori dogovorima, ma, izvršio komparativnu analizu i označio neke bazične principe zajedničke svim sporazumima. Jedan princip koji k ao kamen-temeljac stoji, kada je BiH u pitanju, jeste etnički princip. On je prisutan i njega je nametnuo život i to moramo da priznamo kao dobru stranu, racionalnu stranu svih sporazuma.
U nekom od sporazuma taj princip je više naglašen, u nekom manje. Taj princip, kako rekoh, nametnuo je život i do danas nije poništen. Naprotiv. A visoki predstavnik Pedi Ešdaun hoće sada, za vreme svog kratkog mandata, da menja ono što je život postavio. U tome mu zdušno pomaže član Predsedništva BiH, Tihić, čije su prave namere svima jasne (pusto tursko!).
Radmila Slobin čovek
20. septembar 2005. 00:00 | Komentara: 0
Radmila Milentijević je špartala tokom rata sa torbama lekova isteklog roka upotrebe, koje je "poklanjala" bolnicama. Žestoko reagovanje zbog Karadžićevog potpisa na Vens -Ovenov plan. Kako je u tamnom "mercedesu" na Miloševićevom kanabetu nestajala legend O VENS-OVENOVOM planu raspravljalo se u Republici Srpskoj od januara 1993. do početka maja, odnosno sredine maja, kada je na referendumu odbijen. Mislim da se ni o jednom planu, osim Kutiljerovom, iz prve polovine 19 92. kojim se rat mogao izbeći, nije toliko raspravljalo kao o Vens -
Ovenovom, kojim se, opet, rat mogao zaustaviti. U januaru, na Jovanjdan, ponuđen je našoj skupštini konstitutivni deo na razmatranje. Znam da je bio neki vremenski tesnac, jer ne bi Krajiš nik zakazivao zasedanje na dan kada mnogi poslanici slave slavu. Dobro sam se pripremila za raspravu. Možda je to bila i najdetaljnija analiza ustavnog rešenja. Naravno da sam se prethodno konsultovala sa nekoliko ljudi koji su stručni za tu materiju, zato je moja analiza u Skupštini imala odjeka. A ono što sam kao laik znala bilo je dovoljno da shvatim da se radi o kantonizovanoj teritoriji sa snažnom centralnom upravom. Takođe, bilo mi je jasno da je bez teritorijalnih rešenja deplasirano govoriti o konstitutivnom uređenju. Imali smo već dosta loših iskustava, pa je postojalo podozrenje u vezi sa teritorijalnom ponudom.
Bila sam za odbijanje konstitutivnog dela, ali da se traže mape. Zaključak Skupštine bio je mudriji i glasi: ne odbacuje se konstitutivno rešenje, a da li će biti prihvaćeno ili odbijeno, zavisi od teritorijalnih rešenja. Prema Vens-Ovenovom planu, BiH je kantonizovana u deset provincija od kojih su neke muslimanske, neke srpske, neke hrvatske, ali ima i mešovitih. Čista srpska provincija obuhvatala je
teritoriju Han Pijesak, Sokolac, Pale i Šekoviće. Zapadni deo Republike Srpske (Krajina) jeste srpsko-muslimanska provincija. Prema tome, za nas teritorijalno rešenje bilo je neprihvatljivo, posebno u to vreme kada smo kontrolisali 72 odsto teritorije BiH. Ali ovaj procenat niko od
rukovodstva, a ni narod, nije smatrao definitivnim. Znali smo da će se smanjiti u nekim diplomatskim pregovorima, ali u to vreme kada smo napadani i od muslimana i od Hrvata i kada je ceo svet bio protiv nas, taj procenat je bio jedina naša prednost.
DAKLE, plan je za nas bio teško prihvatljiv. Možda su mogle da se postignu neke kompenzacije između konstitutivnog i teritorijalnog rešenja, ali, koliko se sećam, za to je ostajao vrlo ograničen prostor. Međutim, pre glavne rasprave na Skupštini, predsednik Republike Srpske Radovan Karadžić parafirao je sporazum u Atini, 2. maja. Tog dana se dobro sećam, ne zbog predsedničkog parafa, nego zbog drugih događaja. Koncem aprila, dobila sam obaveštenje iz Broda da će se tog dana vršiti ekshumacija nekoliko masovnih grobnica. To je bilo približno na godišnjicu zločina u Sijekovcu (27. mart 1992), ali oni time nisu prestali - iza toga je ubijanje Srba prošireno na celu Posavinu. Ja sam u toj početnoj fazi bila svedok i opštinska vlast Srpskog Broda pozvala me je da prisustvujem tom tužnom događaju. Odlučila sam da se odazovem pozivu, a to je bila dobra prilika da povedem i dva britanska parlamentarca, koje je poslala princeza Linda Karađorđević i koji su želeli da idu u Republiku Srpsku. Zvali su se Bob Vering i Džon Rid (danas ministar u Blerovoj vladi). Vraćajući se iz Broda, pukla nam je guma na kolima, a neki od mnoštva vojnika koji cirkulišu Koridorom, ponudiše da oni to srede, a mi ćemo, u međuvremenu, negde popiti kafu. Vod e nas u štab Posavske brigade, prepun oficira i vojnika. Raspoloženi su za priču, a to vole moji gosti Britanci. Oni žele da čuju njihovu procenu situacije, tj. da čuju mišljenje srpskih boraca. Naša situacija - pa tema ne može da bude kompleksnija, ali naši borci svedoše to sve na proste faktore.
Ja sam uživala slušajući ih. Vele, zapalo je njihovu generaciju da obustave genocid nad svojim narodom koji se u 20. veku ponavlja već tri puta. A Srbi se ne daju i suština je u tome. Nisu bili raspoloženi za epsku opširnost. Bili su vrlo konkretni. Britanci ih pitaju šta će biti ako njihov predsednik danas u Atini potpiše sporazum. Spontan odgovor, skoro u jedan glas, bio je: "Nemoguće, ali i ako to učini to nas ne obavezuje. Mi ćemo ih goniti do Drine." Ovo da i m ne pada na pamet da poštuju potpis predsednika, zapanjilo je ljude koji dolaze iz zemlje gde je tako nešto nemoguće. Pitaju me da li sam im dobro prevela, da li su dobro čuli. Gledaju u mene, ja sam potpredsednik, a to je rečeno u mom prisustvu. Očekuju moju intervenciju. BIO je pun sat, čini mi se četrnaest časova i čuje se na tranzistoru da je predsednik Karadžić u Atini parafirao Vens-Ovenov mirovni sporazum. Vest se prenela munjevitom brzinom. Vojnici, a i civili iz
obližnjih kuća, dolaze u dvorište gde se mi nalazimo. Traže od mene da im razjasnim situaciju. Psuju predsednika na najrazličitije načine, nepristojno je da to ponovim ovde, ali, mislim u sebi, psujte ga i on vas psuje. Međutim, ja njima tumačim razliku između parafa i potpisa i šta sve tr eba da se desi, pa da se potpiše taj sporazum. Tumačim i onaj član Ustava koji govori o nadležnosti Skupštine u čijem je mandatu da rešava ovakva pitanja. Očekuje se zakazivanje Skupštine, do konca meseca plan mora da se prihvati ili odbije. Oni koji osluškuju raspoloženje naroda, oni koji su poslani da ispitaju teren, oni su pesimisti kada je sudbina mirovnog plana u pitanju. Ima ih i koji su zaduženi da pripreme teren za konačnu odluku, neki su dolazili i kod mene. Među njima bila je Radmila Milentijević, došla je upravo sa tim zadatkom. O njoj sam tada znala samo onoliko koliko je moglo da se pročita u novinama. Očito je da ju je forsirao Miloševićev režim. Čitala sam njene govore i razmišljanja o Repubici Srpskoj i Republici Srpskoj Krajini. Bez obzira na to da li je spontano ili je to bilo po direktivi, malo šta bi joj se moglo odbiti. A i biografija joj je bila skoro reprezentativna. Usput su me neki upozorili da nije sve tako kako je napisano. Brzo sam saznala o čemu se radi onda kada sam shvatila da ima neke posebne planove prema meni.
Došla je jednog aprilskog dana u moj kabinet. Reče da je malo žena u politici i bilo bi dobro da se upoznamo. Prema njenim rečima, želela bi da češće ide u Republiku Srpsku, a ima mnogo mogućnosti da pomogne sa lekovi ma, pa bismo mogle zajednmo da krstarimo po terenu preko Drine. Vrlo brzo pređe na stvar, tj. na Vens -Ovenov plan. Izrazila je želju da prisustvuje skupštinskoj raspravi koja će se, kako se planira, održati u Novom Gradu. Pitala me u kojem hotelu ja odsed am, sa koliko je zvezdica. Ovo je već ličilo na vic. Rekla sam joj da nemam definitivne informacije, ali definitivno je da tu nema struje, a verovatno ni vode. Gospođo, u ratu smo, dodala sam na kraju, već iznervirana njenim mudrovanjem. I odmah je priupitah o tome ko je njen šef. Pitanje je bilo jasno i dobila sam kratak odgovor: predsednik Milošević. REKLA sam joj da ne podnosim kada se oko mene nalaze ljudi po zadatku. Tako smo se razišle i nije došla u Novi na Skupštinu. Kasnije sam saznala da je ona pripadala jednoj, nažalost, velikoj ekipi bednih Srba koji su imali zadatak, još iz Titovog vremena, da rade na raskolu Srpske pravoslavne crkve. Među njima bilo je i plaćenih ubica koji su imali zadatak da likvidiraju viđenije ljude iz srpske dijaspore, ali i da izazovu raskol u Crkvi. Uspevali su u oba pravca. Jedan šraf u tom pogubnom antisrpskom i amoralnom mehaniznu bila je i Radmila Milentijević. Kada smo se ponovo srele u Karadžićevom kabinetu, na njegovo pitanje da li se nas dve poznajemo, odgovorila sam: - Sada gospođu jako dobro poznajem. Špartala je tokom rata sa torbama lekova isteklog roka upotrebe, koje je “poklanjala” bolnicama. Mislim da je u zadnjoj dekadi aprila 1993. održano zasedanje Skupštine u Novom Gradu povodom Vens-Ovenovog plana. U Novi su stigli i naši dragi prijatelji iz Društva grčko-srpskog prijateljstva, a Skupštini se obratio toplim, prijateljskim rečima, predsednik Društva, Mušionis. Posle smo se često
sretali, jer je i deo humanitarne pomoći išao preko ove organizacije. Njegov govor podrške borbi srpskog naroda dočekan je aplauzom kao i uvek, kasnije, gde god se pojavljivao ovaj srpski zet. Bi li su tu i predstavnici rukovodstva Republike Srpske Krajine i tada sam prvi put srela legendarnog
Martića. Tada je on bio borac, a ne predsednik. U ovoj poziciji on je bio legenda Krajine, što ne mogu reći za njega kasnije, kao predsednika. Onaj crni "mercedes" i sve što uz to ide, kao i dugo sedenje na Slobinom kanabetu, proterali su ga iz legende. Znao je Slobo kako se ljudi troše i ka ko lako sa visina padaju na zemlju.
Sutradan smo nastavili zasedanje Skupštine u Bijeljini. Čudnovato, zašto se selimo, pitaju se poslanici. Još su tada mislili da bi po funkciji trebalo da znam pozadinu ove seobe a ja sam znala onoliko koliko i oni. Nekada i manje. Svako je postavljao i ponavljao to pitanje, osim užeg rukovodstva, ili, možda, samo Radovana i Mome. Međutim, kako je vreme odmicalo, sve se samo od sebe razjašnjavalo. VOJVODA ŠEŠELj ČINI mi se da je tada (u Novom) bio i Šešelj, ali se ja nisam srela sa njim. U pauzi zasedanja otišla sam kod našeg sveštenika i kasnije u crkvu. Kroz prozor oboje gledamo prizor: Vojvoda okružen sa najmanje petnaest telohranitelja, šeta, ne trotoarom nego sredinom ulice. Iznad ošišanih glava njegovih pratilaca izdiže se njegovo poprsje. Šta hoće, koga izigrava, koji je to neukus, pitamo se pijući kafu. Treba mu imidž, znači, on je nesiguran i mora sam sebi neprestano da se dokazuje. A meni je već poznato, iz prve ruke kako voli da laže. Zna se kako je prevario vojvodu Đujića. Kakav je to eksponat prepotencije i zla!
Do kraja je ostao takav. Još mi u sećanju odjekuju njegove reči uz dernjavu u Ševeningenu, kada je čuo za atentat na premijera Zorana Đinđića: "Naručujte prasetinu, sa čim ćemo zaliti ovu dobru vest." Bilo je jezivo čuti da se neko toliko raduje smrti jednog čoveka. Ali, što se čudim, pa on i nije Srbin.
Ruka - malo morgen! 21. septembar 2005. 00:00 | Komentara: 0
Milošević pruža ruku onako teatralno, kao da je baš svako srećan da dohvati tu ruku, a ja s am ukočena, ne pružam mu ruku. Moja namera je bila da načnem Miloševićevu moć i da to bude povod i drugima.
ULAZEĆI u zgradu Doma kulture, tu se održavalo zasedanje, videla sam i pred zgradom, ali i u hodnicima, mnogo nepoznatih ljudi i to nekog posebnog s oja, većinom nakratko ošišanih, a bokserskog držanja. Dvojica, trojica, gde god ja krenem, motaju se ispred mene. Od njih ne mogu da dođem do sale , a ja nemam neku pratnju da mi prokrči put. Ja poznajem pratnju naših funkcionera, ali ovo su neka nepoznata lica. Kasnije mi je jedan poslanik, koji je stajao do zida i to posmatrao,
rekao da su me ovi opkoljavali. Tada je već nešto, po nalogu “faraona” trebalo da urade, nešto slično što su uradili pet godina kasnije. Ipak sam nekako došla do sale. Sednica je trajala, sa čestim prekidima, od dvanaest časova jednog dana do ranih jutarnjih časova sledećeg. Uglavnom se govorilo o mapi sporazuma i ne mogu da se setim nekih afirmativnih diskusija. Poslanici su smatrali da više nema o čemu da se raspravlja i da je vr eme za izjašnjavanje. Takva je situacija bila oko dvadeset časova. A Momo, predsednik Skupštine,
nešto se lukavi, oteže i umara nas pauzama, onako kako samo on to zna kada mu treba. A očito je da mu je tada trebalo. Poslanici negoduju, jer vide da je nek a igra u pitanju. Mrzovoljni su i pitaju se: "Što se ovaj obrvan
lukavi sa nama?", "Šta se čeka, što se ne glasa?" Pauza je trajala duže od četiri časa. Svima je bilo jasno da se sve dešava na daljini većoj od dvesta kilometara od ove sale, u Miloševićevom kabinetu. A ova dvojica naših, Momo i Radovan, kao poslušni kunići sedeu pauzama kod telefona i primaju naredbe. Sve je postalo jasno, pa i ova seoba Skupštine, i oni mladi ošišani ljudi koji su se onako bahato ponašali po hodnicima. Mislila sam: to su neki Slobini specijalci. Verovatno je tu noć Bijeljina bila puna takvih tipova koji su spremni na sve. Tako se “demokratski” odlučuje, tako je to radio Tata, kako su ga zvali Radovan, Momo, Koljević i Buha.
Negde oko dva časa ujutro, sednica je nastavljen a. U prvom redu sedi meni nekoliko nepoznatih ljudi i među njima ministar inostranih poslova Jugoslavije, Vladislav Jovanović. Eto koga smo čekali i zašto smo se preselili u Bijeljinu. JOVANOVIĆ se odmah obratio Skupštini i pročitao pismo sa potpisima (ja ih nisam videla) Ćosića, Miloševića i Momira Bulatovića. Odmah iza Jovanovića izašla sam za govornicu. Meni više nije bio važan sporazum, biće onako kako poslanici odluče. Mene je brinulo kako uopšte funkcionišu institucije Republike Srpske i zašto one služe. Zašto postoje predsednik, Skupština, Vlada, ako se sve rešava u kabinetu Miloševića? I postavila sam pitanje Karadžiću: "Ko mi je, ko nam je predsednik? Ako je onaj u Beogradu, ja odmah dajem ostavku." A onda sam se obratila Jovanoviću: "Ja sam mislila da ste vi ministar vanjskih poslova, a vi ste upotrebljeni kao poštar." (Neki dan avgust 2004. - čitam neki intervju sa njim, gde on kaže, a i takav j e naslov članka: "Ja sam bio samo poštar".) Tražila sam od Skupštine da prihvati moju ostavku. Ova moja reakcija na ova poniženja institucija Republike Srpske bila je spontana, jer za mene je nemoguće prihvatiti taj sistem rada. Ja nisam Momo i Radovan koje njihov Tata ucenjuje njihovim dosijeima. Na jednom sastanku kod Miloševića prisustvovali su i naši generali od kojih mi je jedan svedočio kako su Momo i Radovan pokušali da izvrdaju neku Slobinu naredbu. On je ispred sebe držao dve fascikle i pred svima im rekao: "Sutra ću ovo predati novinarima, ovde se nalazi dokumentacija o onome čime ste se bavili, čime se i sada bavite." "Da ih vidite kako su bili poslušni", reče general. Za tom skupštinskom govornicom skoro sam proplakala što nam je rukovodstvo takvo kakvo je i što su ovisnici o Miloševiću. Poslanici su mi odobravali što sam govorila, ali neće da čuju za ostavku. Bio je tu i vladika Kačavenda koji je pokušavao da me odvrati od moje namere rečima da bi to bio Miloševićev trijumf: "Zar ćete to dozvoliti?" Imao je pravo.
Na tom zasedanju Skupštine, u tim ranim jutarnjim časovima nije ništa odlučeno. Poslanici su bili suviše izmrcvareni, a pismo ih je povredilo. Tada su se uverili da se odluke, sudbonosne za Republiku Srpsku, donose kod Miloševića, a ne u Skupštini Republike Srpske. I sve treba da bude podređeno njegovom interesu. Tada je on uporno radio na svojoj promociji čoveka mira i garanta mira na Balkanu. I mi mu sada smetamo u stvaranju takvog imidža. Da se radilo o skidanju sankcija
Jugoslaviji, da se prihvatanje sporazuma zbog toga tražilo od naše Skupštine, ne verujem da bi bilo poslanika koji bi bio protiv te žrtve i pored toga što nas je on već žrtvovao. RAZIŠLI smo se tog aprilskog dana sa izlaskom sunca, da bi se ponovo našli za nekoliko dana na Jahorini, 5. maja 1993. i u planini dočekali đurđevdanski uranak. Po mnogo čemu, ostalo je ovo skupštinsko zasedanje, koje nazivamo Đurđevdanskom skupštinom, za pamćenje. Prispeli su specijalni gosti: predsednik Jugoslavije Dobrica Ćosić, premijer Grčke Micotakis i, naravno, njihovi saradnici. Niko mi nije rekao da će među gostima biti i predsednik Srbije Milošević i predsednik Crne Gore Bulatović. Za mene, to je bilo iznenađenje, a došao je i on, “faraon”. I ceremonijal je bio odgovarajući, koliko se to moglo obezbediti u planini. Jer, tu su predstavnici dve nama prijateljske zemlje. Bili smo pred zgradom, mislim na rukovodstvo Republike Srpske, hijerarhijski poređani da dočekamo
goste koji su se lagano približavali u koloni crnih limuzina. Tada Radovan reče da dolazi i Milošević. Ja sam odmah izašla iz reda, a on me zadržava. Imala sam vremena, pre nego što su limuzine stigle, da mu objasnim šta je on za mene javno rekao i da on radi sve u korist naše štete. Radovan mi je čvrsto držao ruku. Samo nekoliko ljudi u našoj blizini primetilo je našu prepirku. Ali već je bilo kasno za moje povlačenje. Prva kola su stala i izlazi Milošević. Vidim da je protokolarni redosled prilagođen njemu, njegovoj moći, jer, i tako se pokazuje ko je gospodar situacije, iako je gost najvišeg ranga bio Dobrica Ćosić. To me je još više podstaklo da učinim nešto šo će ga uniziti i da mu se revanširam u granicama mojih skromnih mogućnosti. Nemam vremena da mnogo razmišljam, jer on već, nasmejan, prepotentan, pun svoje moći, prilazi i rukuje se sa Karadžićem, a ja sam sledeća. Iza njega se već približava Ćosić. Milošević pruža ruku onako teatralno, kao da je baš svako srećan da dohvati tu ruku koja je sva salasta kao napuhani somun. Ja sam ukočena, ne pružam mu ruku. Niko, i ništa, no ovom svetu nije me moglo prisiliti da se tada rukujem sa njim. Ja, čak, sa visine gledam, preko njegove glave, u jahorinske visove. Dan je svež i prelep na tim visinama. OSTADE “faraonova” ruka u vazduhu, a kamere zabeležiše taj trenutak. Prilazi Ćosić kojem se obraćam onako kako se obraća ljudima koje poštujem i onako kako protokol zahteva. Kontra st je bio snažan, kao i kada je prišao premijer Micotakis. Nisam mogla da se rukujem sa predsednikom lažovom. To bih ja tolerisala nekom drugom predsedniku, ali ne Slobodanu, koji, još, pretenduje da bude vožd. Treba to zaslužiti, a to ne ide tako lako kod Srba (nažalost, nekada i pogreše u tom pogledu). Međutim, još više mi je bila namera da načnem njegovu moć i da to bude povod i drugima. Većina oko njega ga ne voli, mnogi ga i mrze. Ja ga ne mrzim. Ali neka svi vide da je i on ranjiv i da i oni mogu to da učine, da se može i zadnja oaza komunizma, koja uništava Srbe, da razdrma. A Milošević je taj koji tu oazu održava strahom i policijom. To što se zbilo na dočeku gostiju, bilo je tema o kojoj se pričalo pre, ali i u pauzama zasedanja. A novinari, bilo ih je mnoštvo, i domaćih i stranih, traže odgovore na masu njihovih pitanja. Neki govore da je sve dobro počelo. Nisam davala nikakve izjave i objašnjenja, ali nisam mogla da sakrijem koliko sam bila zadovoljna sobom.
Sedoše gosti, sedoše poslanici. Sala je prepuna nekih ljudi koje ranije nisam viđala. Situacija je identična onoj od pre nekoliko dana u Bijeljini. Oni stoje oko sedišta, jer nema dovoljno stolica. Izmešali su se sa novinarima, ali su prepoznatljivi po ošišanim glavama, po držanju i onom ukočenom pogledu. SLOBINA POLICIJA
NEMAM vremena da razmišljam o ovoj neprijatnoj situaciji, jer, nakon intoniranja himne “Bože
pravde”, predsednik parlamenta Krajišnik već pozdravlja goste. Oni sede u prvom i drugom redu, ali ne mogu da zaboravim na one nep oznate koji stoje. Mislim da je to Miloševićeva policija, a zna se šta oni rade - ako se ne sluša gazda, hapse i ubijaju. Ja sam u prvom redu, sa moje desne strane sedi mitropolit Nikolaj, a sa leve predsednik Vlade Jugoslavije Radoman Božović. Svakako da su gosti imali prednost prilikom obraćanja poslanicima, bili su prvi govornici. Ceo tok skupštine, govori i rasprave, objavljeni su u posebnoj publikaciji koja se pojavila nekoliko meseci posle ove sednice.
Sliku svoju ljubim 22. septembar 2005. 00:00 | Komentara: 0
Na Palama, u prostorijama predsednika Republike Srpske okačene slike Radovana Karaxića, a u Skupštini Momčila Krajišnika. Na ručku, posle odbijanja da pružim ruku Miloševiću, Sloba diže čašu i kaže: Biljana, živeli! Odgovorila sam mu: Ja to vama nikad neć BILO je demagoških uveravanja da je Vens -Ovenov plan najbolje rešenje za Republiku Srpsku. To je sa govornice lansirao Milošević. Ćosić i Micotakis nisu tako nastupili, oni gledaju na ovaj Sporazum kao na jedinu mogućnost da prestane rat, što je, na koncu, zajednička karakteristika svih mirovnih sporazuma. Ali, mi se pitamo šta će biti sa Republikom Srpskom. Vens-Ovenov plan ne govori o Republici Srpskoj. Ona nestaje. Da se ne dogodi, ne daj Bože, ono “imao pa ne imao”. Radovan Karaxić preporučuje poslanicima da prihvate sporazum kao nužno zlo. Moje obraćanje poslanicima bilo je kratko, bez truna sugestije šta bi i kako trebalo da odluče. Podsetila sam ih da su oni predstavnici naroda i da su im izbori dali pravo da govore i odlučuju u ime naroda . Odluka koju moraju doneti sudbinska je i ja mogu samo da se nadam da će im Bog u tome pomoći. Govori gostiju i političkog rukovodstva završeni su do pauze za ručak. Nakon toga su bila dva govornika sa izuzetno stručnim analizama. To su bili: komandant Glavnog štaba Vojske Republike Srpske, general Mladić i naš, u praksi, dokazani ekonomista, Rajko Dukić. Ko bi se od prisutnih ali i van ove sale, mogao u struci i rezultatima, meriti sa njima? Sve je bilo konkretno, a brojke udaraju u glavu i usmeravaju misli i odluke poslanika.
Ipak je prepotentni Milošević, a govorio je i drugi put, pokušao da ubedi poslanike i da im nametne svoje sugestije. Svi znamo da je zbog toga i došao ovde ali nema pravo da potcenjuje ljude, bez obzira na to što bez toga ne može. U drugom obraćanju reče: “Ovaj, neki među vama koji pretenduje na ekonomsku stručnost, sve što je rekao netačno je. Pa ja to mogu da procenim jer sam ja ekonomista.” Sada je odjedanput postao ekonomista, a do tada je bio pravnik!!! Sada mi je jasno odakle
Radovanu umišljenost da on sve najbolje zna i ponovo se setih kako mi je rekao da on piše i zakone. Nije nam ni moglo biti bolje ako nam je psihijatar pisao zakone.
Milošević je tim nastupom i svojim diskvalifikacijama ljudi, odbio i ono malo poslanika ko ji su uvek pokazivali neke simpatije prema njemu. Nije se usudio da komentariše Mladićevo izlaganje ali ga se ipak malo dotakao.
I Ćosić je, takođe, pokušao da Vens -Ovenov plan prikaže kao dobro rešenje i da još jednom deluje na poslanike ali bez demagogije.
Micotakis je u izlaganju bio neutralan. On bi da protumači ono što je možda nejasno i na kraju je rekao: “Bez obzira šta odlučite, prijateljstvo srpskog i grčkog naroda ostaće nepromenjeno.” Melem za srpsku dušu, konačno jedna topla ljudska poruka izmučenom narodu. A, ono što se i dalje dešavalo iza kulisa, bilo je vrlo interesantno. Nisam imala pristupa tamo gde je
bio Milošević. Niko mi nije branio ali nakon jutarnjeg događaja izbegavala sam susret. Međutim, ja sam, kao što je uvek i bilo za vreme pauza, bila sa poslanicima. A, imali smo i o čemu da pričamo. I njima smetaju oni strani ljudi koji su preplavili salu i hodnike. Suviše ih je i svi se neugodno osećamo. Oni su ti koji su onako upadljivo pljeskali Miloševiću kada je govorio i kada se kretao hodnikom. Niko od naših poslanika to nije činio. Da li ih je doveo samo da mu aplaudiraju? Ako je to u pitanju, istrpećemo. Ali, možda hoće da nas hapse. Sve ovo sam komentarisala sa našim mitropolitom Nikolajem, a premijer Božović je sve to slušao. Za goste i rukovodstvo poslužen je ručak u separeu, a moje mesto je između našeg mitropolita i premijera Lukića. Usred jela i razgovora čujem neki glas kojeg ne mogu da prepoznam i koji se obraća meni: “Biljana, živeli!” Nastavljam sa razgovorom a premijer me upozorava i ja čujem: “Ja kažem, živeli!” Svi obraćaju pažnju na ovu neprijatnu situaciju. Pogledam u vrh stola, a Milošević digao čašu i meni nazdravlja, nikome drugom nego baš meni. I ja mu odgovorih: “Ja to vama nikada neću reći.” Micotakis više ne krije znatiželju i traži od prevodioca prevod ove konverzacije koju sam okončala nastavljajući razgovor sa mitropolitom. Vidim da je mnogima od prisutnih bilo milo ali sve to kamere nisu zabeležile. Ipak, još dok je ručak trajao, informacija o ovom događaju pr ostrujala je zgradom. Kada sam izašla iz separea i krenula prema sali, poslanici su se okupili oko mene da čuju nastavak onoga što je započelo jutros. Vratili smo se u salu i u ovom delu zasedanja, sa mnoštvom pauza, nastavljeno je sa poslaničkim raspravama do zore. Ni Milošević ni Ćosić nisu bili zadovoljni kako i u kojem pravcu poslanici usmeravaju raspravu. Tu i tamo pomalo interveniše Krajišnik koji mora da pokaže da je na zvaničnoj liniji, tj. Slobinoj. Ali videvši raspoloženje Skupštine, lukavac se p ostepeno prebacuje na drugi kolosek.
Ušli smo već u noć i tada je Momo, da se ne bi iskompromitovao kod poslanika, prestao sa lukavstvom, objavio pauzu i u razgovoru sa poslanicima kojem sam i ja prisustvovala, saopštio im, indirektno, da imaju njegovu po dršku. Radovan je bio samo kratko i on se nešto opravdavao za svoj paraf u Atini, u smislu kako je vršen pritisak na njega. Skoro da su se poslanici ražalili nad njim (“Jadni naš predsednik, šta li su mu to radili u Atini?”). A, ja se setih sarajevskog aer odroma i mog straha da negde u inostranstvu ne rasproda i prokocka celu Republiku Srpsku. Naravno, nisam to
rekla, ali od slučaja “sarajevski aerodrom” ta me je misao opsedala. Dočekali smo i jutro, Đurđevdanski uranak, a poslanici odbiše Vens -Ovenov plan. Ova odluka je kasnije potvrđena i na referendumu. Sretoh Ćosića na stepenicama. Ozbiljno je zabrinut ali veli da je impresioniran demokratijom koja vlada u našem parlamentu. Saopštenje o rezultatu glasanja je već otišlo u javnost. Ćosić misli da će u sedam časova NATO bombardovati mostove na Drini. Ja mu preporučih da požure, da pre sedam pređu na njihovu teritoriju. On je bio zabrinut, potišten, iscrpljen sednicom koja je trajala duže od petnaest časova. Muslimani su prihvatili sporazum jer su bili sigur ni da će Srbi odbiti. Znali su da su u njemu bila začeta loša rešenja za nas a pokušaji da se nešto poboljša, da bi bilo prihvatljivo, odbijeni su. Čak je od strane Amerike sugerisano Izetbegoviću da tako učine. Nije bilo bombardovanja i rušenja mostova tako da sam i ja nakon dva dana zadržavanja na Palama, prešla most uz manje komplikacije na granici, da dobro provere “ko sam ja”, da provere moje dokumente. Većini od ovih policajaca to je neprijatna dužnost i vidi se da im je to naređeno. Jedan mi reče: “Dobili smo nalog”. Oni me znaju, većina od njih me poštuje, a proveravaju kao da sam neprijatelj. Navikla sam.
NA Palama je bilo interesantnih novina koje su se mogle naslutiti već 1992. Samim tim što je Karaxić
postao Predsednik Republike Srpske, možda je normalno očekivati neke promene, ali ne baš sve ono što se dogodilo. Njegov kabinet sa pratećim službama, ali i kabinet predsednika Skupštine, preselili su se u jednu staru ali dobro očuvanu zgradu koja je, za ono vreme, bila mnogo udobnija i funkcionalnija od “Kikinde”. Tu se smestio i potpredsednik Koljević, a za mene je ostala jedna mala soba gde sam i spavala kada sam boravila na Palama. Ponekad je bilo potrebno da se zadržim nekoliko dana, posebno kada su se održavala zasedanja Skupštine ili sednice Ko misije za pomilovanja čiji sam bila predsednik. Ta komisija je imala zadatak da daje predloge Predsedniku u čijoj su, po Ustavu, isključivoj nadležnosti bila pomilovanja. Takođe sam duže boravila na Palama kada sam obilazila izbeglice i borce u tom delu Republike Srpske.
Žao mi je “Kikinde”. Nekako mi je taj objekt prirastao za srce. Zar smo morali da se selimo? Čini mi se da se nešto ozbiljno poremetilo u odnosima među ljudima, čak i između Mome i Radovana. Radovanove slike su u svim prostorijama koje pripadaju njegovoj službi. Do tada toga nije bilo ali, dobro, on je predsednik. Međutim, u prostorijama Skupštine, u istoj zgradi, nema slika predsednika Republike nego predsednika Skupštine, Momine, iste veličine. Kada sam to videla, neprijatno sam se iznenadila. Sedeći u onom mom sobičku, u kojem se jedva provlačim, a kada je neko prisutan, mora da sedi, na onom mom vojničkom krevetu, razmišljala sam kolike razlike postoje među nama, koliko ljudi ne znaju da prilagode svoje ponašanje vremenu u kojem žive. Sve ovo je pokrenulo još neka razmišljanja i zapažanja za koja ranije nisam imala vremena. JEDINI “PREDSEDNIK” KRAJIŠNIK PRVOG čoveka Republike - predsednika (postavih pitanje: da li je on baš prvi) oslovljavaju “doktore”; Koljevića sa “profesore”, a ja sam “profesorica”. Jedini kome se obraćaju sa “predsednik” jeste Momo. To već dugo traje i smatra se normalnim, a sve je krenulo od Mominog podaničkog okruženja i vremenom se širilo i na poslanike ali i na celu teritoriju Republike Srpske. Što se mene tiče, meni je sasvim odgovaralo da me oslovljavaju sa “profesorice”, jer ja to jesam, tako su mi se obraćali na fakultetu i godila mi je ta vrsta kontinuiteta sa mojom profesijom. Nikada nisam sa Koljevićem o tome razgovarala ali mi se čini da je i on imao isti stav o ovome kao i ja. Dakle, jedini “predsednik” bio je Momčilo Krajišnik, mada nije bio formalno ali suštinski, možda, i jeste! On je to postupno izgrađivao i forsirao, a ono što on preduzima uvek je dobro osmišljeno.
Bal kod Klintona 23. septembar 2005. 00:00 | Komentara: 0
Kada je u Haškom tribunalu podignuta optužnica protiv Karadžića, oko njega su počeli da se okupljaju američki advokati. Ma kakva optužnica, kazao je jednom prilikom, Klinton će me pozvati na bal i onda ćemo plesati, i zaplesao valcer. Kako da poštujem Kar
RADOVAN je voleo da ima mnogo kola i telohranitelja, a i svaki č lannjegove porodice, pa je to kao neko srednje preduzeće. Imao je naviku da se upusti u poređenje sa američkim predsednikom, zapravo tumačio je kako taj aspekt predsedničkog života izgleda. Bile su smešne takve komparacije, a žalosno je bilo što to radi u vremenu kada se održavaju mnogobrojne sahrane dok Srbi izbeglice lutaju drumovima kao nomadi. On bi samo u jednom aspektu da bude kao američki predsednik, ali ne da kao američki predsednik zbog svoje neodgovornosti i nedoličnog ponašanja, može da
odgovara na sudu, ili, npr. zbog afere "Votergejt", da bude zamenjen, kao što se desilo Niksonu. Koliko je kod nas tada bilo afera, sigurno manjih razmera ali kada se sve postav i u odgovarajuće relacije, one su mnogo veće i pogubnije za našu zemlju od velikih američkih za njihovu. Samo afere “golfovi” i “aluminijum”, posmatrane tako, jako su velike, a da druge sada i ne pominjem. Često sam slušala ove Radovanove “predsedničke” priče i mislila da taj čovek nema nikakve samokontrole i kako je to neukusno. Dolazilo mi je da mu kažem: "Spuštaj se, Radovane, sa oblaka na ovu našu zemlju." Međutim, nikada ta njegova osobina nije došla do tako snažnog izražaja kao dva puta pri koncu rata.
Znam da je to bilo vreme kada je već podignuta optužnica u Haškom tribunalu i već su se oko njega okupljali američki advokati. Makar su potvrđivali i oni i oni koji su ih dovodili. Vraćali se sa buntovima zelenih stotki, naravno da su i “provodadžije” bile nagrađene. Sećam se jednog, naše gore list, crveno ofarbane kose. Tvrdi da je plastičar, dr Đorđević, a uvek je bio sa onim ishodišnim piljarom zvanim Amerika. Svi su oni ostavljali more laži i obećanja, a odlazili sa dolarima. Ekipe su se izmenjivale. NISAM bila neprestano na Palama, ali kad god sam dolazila u to vreme, uvek se to ponavljalo i
prepričavalo od onih koji su tu radili. Jednom prilikom, kada se to desilo u mom prisustvu, i ekipa izađe zadovoljna, a i ja sam bila kod vrata da izađem dok me Radovan, kobajagi, ne prime ćuje, kao da i nisam prisutna, reče: "Kakva optužnica? Klinton će me pozvati na bal i onda ćemo plesati", i poče da se okreće po sobi kao da pleše valcer. Izašla sam sa mišlju da je poludeo. Neki od onih koji su bili tu obećali su mu i to, da bi ih ovaj nagradio sa što više buntova. Pitanje je koliko je Republiku Srpsku koštao taj imaginarni bal. A negde u proleće-leto 1995. pročulo se da Radovan ima, da je nabavio, neko specijalno oružje iz Rusije. Ja u to ne verujem, ali padaj u naše teritorije, onaj procenat od više od 70 odsto topi se. I od ratnih dobitnika postajemo gubitnici. Narod je pao u depresiju i samo razmišlja gde će da pobegne. Neprijatelj napada Krajinu i ja tada pitam Radovana da li je tačno što se čuje da imamo ne ko efikasno oružje. A on mi odgovori potvrdno. Ponadala sam se, iako sam znala da je iluzionista. Pitam: "Je li sigurno?" "Videćete." Desilo se ono što se desilo u ratnoj završnici, bez specijalnog oružja. Ali, na Palama su pronašli nekoliko sanduka želatinoznih kapsula koje su, kako se priča, stigle iz Rusije i koštale nas šest miliona dolara. To je Radovan - priča koja nas je preskupo koštala, a bojim se da će nas još više koštati, cele Republike Srpske. Iza ovakvih predsednikovih uzletanja i lebdenja u oblacima, molila sam se Bogu
da se sve što pre završi i privede kraju. Dok je Radovan u oblacima, okuplja u svom kabinetu grupu po grupu ljudi kojima drži predavanje o Srpskom Sarajevu, gde, na maketi koju je postavio u svom kabinetu, pokazuje poslovni centar grada, banke, operu, trgove itd. Pokazuje grad za 150.000 stanovnika, a pošto nema dovoljno vode,
ozbiljno veli kako će dovesti vodu iz Drine na Pale, dok drži mapu gasovoda koji prolazi od istočnog do zapadnog dela Republike Srpske, dok linijarom u pr avoj liniji označava trasu autoputa, takođe pesnički zanesen i ubedljiv, dotle je Momo sa četiri noge na zemlji (upravo sa četiri). On pušta ovoga da se na svoj način, kao neozbiljna, neodgovorna osoba, diskvalifikuje, a onda će on već sve držati u svojim rukama. Taj prelaz iz druge u prvu poziciju on izgrađuje postupno i bez greške. On se sve više pita za sve. To čini i Radovan. Kako i ne bi, pa Momo je “predsednik” a on, Radovan, samo doktor!
SLUŽBENICI koji rade u njihovim kabinetima nisu u najboljim odnosima. Evidentno je da se bore za neki prestiž. Karadžićevim kabinetom upravlja njegova supruga Ljilja i kćerka Sonja. Izvinjava mi se jednom njegova sekretarica i veli da su joj ove dve zabranile da me pozdravlja i da komunicira sa mnom.
Međutim, znala sam da odnosi između Radovana i Mome ne mogu biti, zasada, jače ugroženi, što je dobro. I dalje idu zajedno na brifing kod Miloševića, zajedno putuju u inostranstvo, najčešće u Ženevu, jer se tamo dogovaraju nacrti novog sporazuma. Njihova veza može da pukne samo na poslovnoj bazi. Ne mislim na državne poslove, nego na one crnoberzijanske kojima se oni bave. Ali, da bi oni ostali složna braća, sve su bratski podelili. I robu i tržište i ljude koji rade za njih. Znali su i kelnerice i šoferi čiji je čovek npr. N. N., Momin ili Radovanov. Tako su podelili i ljude u policiji i carini.
Svaki od njih imao je svoje mafioze. Moglo je doći do sukoba samo na tom planu. To sam sa strane posmatrala i samo nekoliko nas nije pripadalo tim ekipama. A među tim sa strane, sa mo sam se ja usudila da o tome govorim javno, tu i tamo, potpomognuta ponekim od ljudi iz rukovodstva, npr.
Koljevićem, ali uvek nedovoljno. Pokušala sam da i druge ljude angažujem da spasavamo obraz rukovodstvu i da zaštitimo Republiku Srpsku od mafije. Ljudi su bili uplašeni za svoje živote i živote svoje dece, jer ova dvojica nisu birala sredstva da uklone one koji ugrožavaju njihove interese. Bila sam sigurna da zadugo neće “pući tikva” između Mome i Radovana. Međutim, mene brine jedna druga veza od koj e zavisi sudbina Republike Srpske. To su odnosi između Karadžića i Ratka Mladića. Naslućivala sam da tu nije nešto u redu još koncem 1992. godine. Tada je to bilo u sferi nerazumevanja, a ne sukoba. Objašnjavala sam to adaptacijom ljudi koji su poslom upućeni na svakodnevnu saradnju. Upozoravala sam Radovana da se od njega očekuje više tolerancije nego od vojnika - generala. Da sam znala da će do rascepa doći, i da Momo intenzivno radi na rascepu, da lukavo konfrontira ove dve važne ličnosti, mislim, neopho dne Republici Srpskoj, ostala bih još na Palama, da pokušam da sprečim njegovo pogubno delovanje. MOMO je vrlo intenzivno radio na tome. To je trajalo jedno vreme, a kasnije nije trebalo ništa da čini, jer se Radovan već napunio negativnim emocijama prema Mladiću. Sada se to u njemu samoprodukovalo. To kod njega nije teško postići jer je emotivan i sujetan preko normalnih granica. Na koncu, mržnja među njima nije se mogla sakriti i obojica su zaboravili zašto su tu gde jesu, na tim pozicijama. Surevnjivost među njima je rasla iz meseca u mesec, rasla je kao kvasac. Ništa više nije trebalo
potpirivati, Momo više nema šta da radi, jer se sve samo od sebe spontano kreće u negativnom pravcu. Momo je životinjski osetio koga se mora bojati, a sa Radovanom, kojeg je odlično poznavao, imao je dobro razrađen metod. U tome mu je nesvesno pomagala Radovanova porodica svojim ponašanjem koje je iritiralo narod. Ali opasnost dolazi od Mladića koji je već imao za sobom nekoliko uspešnih vojnih akcija i već je ušao u pesmu . On je vojnik, on direktno brani narod i teritoriju, on ima čistu prošlost i sadašnjost, a ima i uzornu porodicu. To su njegovi dometi koje ova dvojica nikada ne mogu dostići. Jednom, u razgovoru sa Mladićem, kada sam ga upozoravala da, ipak, vodi računa da je Radovan vrhovni komandant Vojske Republike Srpske, rekao mi je: "Kako da ga poštujem kada znam sve šta radi, čime se bavi?" Nije trebalo to da mi govori, i sama sam često morala da skupim snage, da pokažem privid poštovanja predsednika, upravo iz ist ih razloga. Vojska je na terenu, oni su pratili i dostavljali informacije o šleperima, a znali su i za trgovinu sa neprijateljem. Međutim, to su bila vremena kada nismo imali pravo na neka osećanja i nisam imala pravo da vršim selekciju ljudi prema moralnim kvalitetima. Da sam pošla putem selekcije, nažalost, malo bi ih ostalo ispravnih. Nisu vremena za to, ubeđivala sam samu sebe. Rat je. PROFITERI
ČESTO sam bila na ratištu i svuda se ponavlja isto, bio to Ozren ili bihaćko ratište, vojska traži naftu, a na povratku susrećemo cisterne, preplavile puteve. Sećam se da sam se jedva suzdržala da ne
izađem i da im ne naredim (ko bi mene slušao) da okrenu te cisterne prema ratištu. Odem kod Radovana i kažem mu da je situacija kritična i da sam obećala da će nafta doći. Njegov odgovor je bio: "Vojska je dobila koliko treba, a i nemamo." Ja kažem da treba zapleniti od švercera a on, "legalista", kaže da je to protivzakonito. A nije protivzakonit šverc i trgovina sa neprijateljem?? Bože mili, sada se čudim kako sam sve to mogla da izdržim. Imali su pravo vojnci na frontu kada su mi rekli: "Pa, neće on poslati naftu nama, on je prodaje."
SVAĐA ZBOG VOJSKE IZGLEDA da je to bila obostrana netrpeljivost izmeću Karadžića i vojske. Koliko je puta vođena oštra rasprava između pokojnog generala Đukića i Karadžića? General je tražio da se više novca odvoji za obezbeđenje bolje hrane koja je bila očajna, za obuću, za k upus koji se u jesen mora ukiseliti kao jedini izvor C-vitamina za vojnike. Uvek sam bila na strani tih potr eba, jer sam toliko puta videla šta se nalazi u vojničkim manjerkama. Znala sam da vojnici od kuće nose hranu da bi pojačali ono što dobiju u porciji. Radovan je smatrao da sam ja na strani vojske, a protiv njega. Tako je bilo uprošćeno njegovo rezonovanje .
Pale u mreži mafije 24. septembar 2005. 00:00 | Komentara: 0
Kako prođe koja cisterna sa naftom, Paljani navode imena vlasnika koji dane i noći provode kartajući se sa Karadžićem. Zašto je predsednikov sin Saša pretukao profesora fizičkog? Kako je Radovan smirio vojnu pobunu u Banjaluci NA JAVNOM sastanku sa generalima, kada ni ton razgovora, ali ni ukupna atmosfera nisu bili
prijatni, Karadžić je izgubio kontrolu i nešto im je uvredljivo rekao. Momo ga stišava i reče: “Radovane, pa to su naši generali.” Ovo je za mene, koja poznajem genezu tih odnosa, ali i njihovu suštinu, bio vrhunac Momine demagogije i lukavstva. On je taj koji je sve proizveo, doveo do usijanja i onda onom emotivcu Radovanu čita lekciju. To samo on može i njegov konkurent u lukavstvu Alija Izetbegović. Tada sam to pomislila i setih se Alijinih "bisera". Eto, za relativno kratko vreme, upoznala sam dva prepredena čoveka kojima bi retko ko mogao u toj “disciplini” da bude konkurent. Jednom prilikom, dugo smo čekali Karadžića i Mladića. Bili su u zgradi a nikako da se pojave, mada nije Mladićev običaj da kasni i da dozvoli da ga čekaju. Odlučih da ih tražim, jer je isteklo svako razumno vreme za čekanje. Nije bilo potrebno da pitam gde se nalaze jer su se iz jedne prostorije čuli njihovi glasovi povišenog tona. Na hodniku se mogla razaznati njihova neprijatna konverzacija i odlučih da uđem i da to zaustavim. Obojicu sam naružila i pokušala da ih smirim. Rekla sam im da se neodgovorno ponašaju i da zbog naroda moraju da odustanu od svojih animoziteta, moraju da sarađuju i da budu kao “nokat i meso”. Podsetila sam ih na njihovu zakletvu i povela ih na sastanak. Tada se, prividno, sve stišalo, ali netrpeljivost je tinjala dok nije eksplodirala krajem rata do nemogućih razmera, kada je sav moj trud, ali i drugih dobronamernika, bio uzaludan. Od Paljana slušam ko se od njihovih sugrađana povezao sa centrom mafije. Govore mi ono što ja već znam, što je evidentno i što se ne može da sakrije. Kad prođe koja cisterna, a često prolaze, ili
kamioni natovareni balvanima, odmah kažu ime i prezime vlasnika i, kako vele, ti ljudi noći provode
kartajući se sa Radovanom. Tuže se na ponašanje njegovog sina, koji ima svoju ekipu huligana koja maltretira Paljane i uzima reket. Jedan mi reče: “On nam je udario na ponos, na dostojanstvo. Obračunaćemo se sa njim.” Kada sam rekla Radovanu i upozorila ga, ne govoreći ko preti, njegova supruga mi je rekla: “Što se tu smucaš po Palama i kupiš informacije?” Pri tome je bila gruba i prosta.
Sve je to rušilo autoritet r ukovodstvu. Ali, ne samo da je to bilo poznato na Palama, nego i u celoj Republici Srpskoj. Ja sam se plašila ponosnih Paljana, da će izgubiti kontrolu, naročito kada je Saša Karadžić pretukao profesora fiskulture koji je u sali držao čas i nije udovoljio zahtevu da ustupi salu. Taj profesor je, polomljenih rebara, završio u bolnici. Potpuno sam razumela njihovo ogorčenje. Dok su se njihovi sinovi nalazili na frontu, ovi mladići maltretiraju meštane. NIKADA neću zaboraviti jedno jutro dok sam prolazila pored njihovih kuća, a topovi potmulo udaraju sa dve strane. Jedna žena, sa kojom obično popričam dok prolazim tim putem, stoji naslonjena na tarabu i okreće glavu na jednu, pa na drugu stranu odakle se čuje topovska paljba i veli mi: “Jedan mi je na Treskavici a drugi na Nišićima.” Misli na svoje sinove i ote joj se uzdah iz dubine tela, pomešan s rečima: “Neka mi ih Gospod čuva.” U septembru 1993, zasedala je Skupština na Palama. Iznenada, kroz salu prođe neprijatna vest da se na zapadu Republike Srpske, b olje rečeno u Banjaluci, pobunila vojska. Ja sam to vrlo teško doživela - samo nam je to trebalo. To je bilo prvo što je svakom prisutnom prošlo kroz glavu. Onako neprijatno zatečena ovom lošom vesti, pitam Radovana da li je to moguće, a on, vrlo hladno, reče da mu je sve poznato. I za vreme zasedanja Skupštine, i u pauzama, to je bila jedina tema razgovora. S pravom su ljudi uznemireni i očekuju da se ostave po strani ostale tačke dnevnog reda, a da se vidi šta ćemo sa pobunom. Krajišnik je tražio zvanične informacije. A one su mnogo gore jer se ne radi o pobuni u jednoj kasarni, nego je pobuna na ulicama grada.
Radovan se nije uzbuđivao i veli da će on da ide u Banjaluku, i to sam, niko mu ne treba, i da će to biti sređeno. Mislim: Nije ovo psihijatrijski slučaj koji ti možeš kao profesionalac da središ. Ovo je pobuna, i to vojske. On se ponašao kao da je ono prvo u pitanju. Neko je predložio da ide Koljević s njim, što je imalo smisla jer je on iz tog grada, rođen je u Banjaluci i razume krajiški mentalitet. Ali, Radovan je odlučio da ide sam, naravno sa svojom velikom pratnjom. Zaista, sve se smirilo za dva tri dana, a neki su pohapšeni. Nikada nisam saznala šta se tih dana dešavalo u Banjaluci, niti ko je izazvao nerede. Slaba je reč “neredi”, jer se pucalo na ulicama iz vojnih transportera. SPOMINjALI su neku grupu “Tajfun” koja je, navodno, pomogla Radovanu u sređivanju situacije. U prvom momentu skoro da mu i čestitam na uspehu. Međutim, kada sam sabrala sve što sam saznala, a tu ubrajam i njegovu ve rziju zbivanja, vidim da u tom slaganju mozaika, naročito oko Radovana i “Tajfuna” , nešto ne štima. Ko je “Tajfun”, bilo je moje pitanje Radovanu. Jedva je odgovorio na dva- tri puta ponovljeno pitanje. Kako reče, neki specijalci. A kojoj instituciji pripa daju? Ne pripadaju ni policiji, ni vojsci, ni državnoj bezbednosti. Na kraju, iz njegovog nejasnog objašnjenja, zaključila sam da je to grupa specijalaca koja samo njemu pripada. Oni pripadaju njemu lično, ali ne kao predsedniku. Znači, oni su stišavali ne ku pobunu protiv njega. Sve je izgledalo čudnovato i opasno - tako sam ja to doživela. Ni danas ne znam tačnu genezu događaja koji su poznati pod nazivom “Septembar 93.”
Najverovatnija verzija je ona po kojoj je Radovan zajedno sa “tajfunovcima” izazvao p obunu u Banjaluci, a onda, poznavajući sve mehanizme događaja, sam ih je okončao demonstrirajući svoju sposobnost da njima i upravlja, svoju hrabrost i svoju moć. Dakle, sve ono što, prema opštem mišljenju, njemu nedostaje. Drugo, važno je da se to desi u Banjaluci koja nikada nije bila oduševljena svojim predsednikom, ali ni on Banjalukom. Treće, ova manifestacija sposobnosti, u čemu je deficitaran, treba da oslabi Mladićevu slavu posle vojnih pobeda i da pokaže ko je vrhovni komandant Vojske Republike Srp ske. Radovan nije bio dobro prihvaćen na zapadu Republike Srpske ni kao predsednik SDS-a.
Ovo bi bila jedna ali najprihvatljivija verzija događaja u Banjaluci, te 1993. KAD god sam otišla na Pale, bilo je novosti, uvek nekih promena. Ali jednom, u drugoj polovini 1993, desile su se neke izmene u kojima ja nisam imala nikakvog udela. Već sam pominjala Miću Stanišića, prvog ministra unutrašnjih poslova Republike Srpske, za kojeg sam, zajedno sa Momom Mandićem, ministrom pravosuđa, tražila ostavku zbog kriminalnog i zločinačkog delovanja nekih ljudi na Grbavici, jer oni, po funkciji, snose odgovornost za takvu vrstu devijacija. Od kraja 1992, oni više nisu obavljali te funkcije, ali kasnije je Radovan ponovo aktivirao Stanišića kao ministra za isti posao. On je to potpuno samostalno radio, postavljao je i smenjivao ministre prema nekom svom kriterijumu
i ne pitajući premijera. Takva je bila naša stvarnost. Iako sam van Republike Srpske, iako se bavim samo humanitarnim problemima, nije mi bilo svejedno šta se dešava u Republici Srpskoj. Ja sam stremila onom najvišem, želela sam da ostvarimo uzor -državu, i moja razočaranja bila su ogromna odavno mi je jasno da Radovan autokratski vlada.
Poznavajući odnose Karadžića i Stanišića, uvek su bili prijateljski, a sada, krajem 1993, Stanišić napušta funkciju ministra unutrašnjih poslova. Tih dana, iako u nemilosti, šetao je po Palama s grupom uniformisanih momaka i često zaustavljajući ljude, objašnjavao im zašto je smenjen. A pred zgradom gde su kabineti Mome i Radova na, uzvikivao je: “Ova dvojica su stvorila Momu Mandića” (već je svima bilo poznato da se Mandić bavi nezakonitim poslovima i bio j e paradigma za lopova). Ovakvo Stanišićevo ponašanje bilo je za mene iznenađujuće. Međutim, to što je rekao bilo je donekle tačno. Oni nisu “stvorili Mandića”, jer se on još pre rata bavio sumnjivim poslovima, ali su ga podržavali i koristili njegove “sposobnosti” i, dodeljujući mu državni položaj (ministar pravosuđa), unizili su i Republiku Srpsku. Otišla sam kod Radovana da iz prve ruke čujem objašnjenje za ovakvo Stanišićevo ponašanje. Stanišić je tražio da uhapsi Krajišnikovog brata zbog nezakonitih poslova (to su zajednički “poslovi” predsednika Skupštine i njegovog brata) i tada mi je Radovan dao izveštaj Ministarstva unutrašnjih poslova, koji se odnosi na Krajišnikovu sekretaricu i još neke osobe u zgradi (radi se o dvema sekretaricama) koje su špijuni i traži se da smesta napuste te poslove. KARADžIĆ - MLADIĆ IAKO nikada nisam ni čula ni videla, a ono što se ne čuje i ne vidi nije za svedočenje, ipak moram ovde da spomenem moju snažnu slutnju, nešto što se oseti nekim čulom, da je taj sukob, dve osobe koje bi trebalo da su najodgovornije prema državi u ratu, koristio Milošević za svoje ciljeve. Poznavajući njega i njeg ov omiljeni metod "zavadi, pa vladaj" i sposobnost da zavadi "dva oka u glavi", nije teško doći do ovog zaključka. On nije ovaj konflikt proizveo, ali ga je koristio.
O odnosu Karadžić - Mladić biće govora i kasnije, jer sam pri kraju rata prisustvovala sukobima takvih razmera da ih je bilo teško podneti. Bilo je evidentno da su posledice toga strašne u završnici rata i da ćemo svi zajendo, sa narodom, platiti visoku cenu sukobljavanja neodgovornih i neobuzdano sujetnih ljudi.
Igre oko Bihaća 25. septembar 2005. 00:00 | Komentara: 0
Srpski borci i izbeglo stanovništvo bili su spremni da zauzmu Bihać, ali umesto akcije bili su svedoci dopremanja oružja muslimanskim jedinicama, pod izgovorom da je reč o hrani. Parlament formira komisije samo da bi zamaglile kriminal. KRAJEM 1993. dala sam dva intervjua koja, s razlogom, dobro pamtim. Kriminalne afere su se
umnožavale. Ni stare nisu razjašnjene, niti će se razrešiti i dospeti do suda, a nove su na pomolu. To je tema o kojoj se priča na frontu, ali i u pozadini. I u Beogradu bruji od tih priča. Na pitanje jednog novinara da li je to tačno, a on zna i mnogo detalja, ja sam odgovorila potvrdno. Na pitanje: "Koliko je kriminal proširen i koliko je visoko dosegao?", misleći na rukovodeću piramidu, ja sam odgovoril a: Do samog vrha! Bila sam spremna da se suočim sa posledicama te izjave, ali sam se i nadala da će nešto početi da se rešava. Međutim, oni su već odabrali put bezakonja i kriminala i odredili da nam kriminal i "siva" ekonomija budu sistemi našeg ekonomsko g razvoja. Ipak, ova moja izjava, čini mi se da je objavljena u “Novostima”, bila je predmet rasprave u Skupštini. Dakle, ipak se nešto pokrenulo. Poslanici su tražili da se oformi komisija koja će ispitati sledeće afere: "golfovi", "aluminijum", "nafta 1 ", "nafta 2". Meni je već bilo jasno, čim su oformili komisiju, da na kraju ništa neće biti rešeno, kao što se i desilo sa k omisijom za ispitivanje “slučaja Mandić” i njegovih mahinacija. Komisije u ovakvim slučajevima služe ne da se problemi rešavaju, neg o da se sklone u stranu. Znao je to i Radovan, zato je uvek spreman za formiranje komisija. Ali, ipak na dva-
tri skupštinska zasedanja raspravljalo se o aferama, iako su učesnici i kriminalci želeli da se o tome ne govori. Oni su mislili da je narod okupir an svojim preživljavanjem i zašto da se o ovome priča i talasa. Onima kao što sam ja su proučivali da je bolje da ućute, inače će ih oni ućutkati (i mene).
“ZABORAVITI” se ne mogu stare afere, jer ih sustižu nove. A Krajiš nik , predsednik Skupštine speaker of the parlament - razrađuje nove metode; ulazi u upravne odbore jačih preduzeća, s namerom da kontroliše privredu i da dočeka vreme privatizacije preduzeća čiju će vrednost smanjiti do apsurda. U toj fazi, on bi se pojavio s novcem koji je zaradio na švercu za vreme rata trgujući sa neprijateljem, da ih otkupi. Na ovaj način proširio je svoj uticaj do Zvornika, dosegao do Bijeljine sa namerom da ide na zapad Republike Srpske, što mu je kona čni cilj. Time se bavio ovaj čovek koji je javno govorio da sve što radi - radi za istoriju. Pitala sam se kako mogu to da rade kada u svakom mestu, naselju, gradu, nema dovoljno prostora da se nalepe smrtovnice. Kako se ne boje Boga?
Formirane su, dakle, dve komisije. Jedna je završila rad sa nikakvim rezultatima, o tome sam govorila u prvom delu knjige, a ova druga podnela je izveštaj Skupštini. Karadžić je tražio da on prvi da komentar kako bi usmerio poslanike u njihovoj raspravi. Dao je i završnicu koja, otprilike, ovako glasi: Nema dovoljno dokaza da je država oštećena, osim što postoji osnovana sumnja u slučaju "Nafta 2" i da to treba predati sudu.
Pao je izbor na ovu aferu, jer se tu pominjao Vlado Lukić, premijer, kojega on hoće da se reši jer nije njegov čovek. Dakle, to je jedino što je išlo na sud. Koliko se sećam, nije Lukić uopšte bio krivac, nego Karadžićev prijatelj Branko Ostojić, potpredsednik Vlade, koji je pobegao iz zemlje. Nakon ove rasprave u Skupštini, zvanično saopštenje je bilo o tome kako predsednik Karadžić vodi energičnu borbu protiv kriminala. Ova rečenica, “nema dovoljno dokaza”, kasnije se koristila i kada su likvidacije ljudi bile u pitanju. A to se dešavalo sa onima neposlušnima ili sa onima koji mnogo znaju. Postoji nekoliko nerazrešenih slučajeva ubistava i posle pet, pa i osam godi na. O OVOME mogu prilično kompetentno da govorim jer su i prema meni pokušavali da primene iste metode. Ali, kako sam im rekla, sa ovog sveta se odlazi onda kada to Bog odredi. A tada je Svevišnji odredio da još jedan deo ovozemaljskog puta treba da pređe m i, evo, ja ga prelazim, dok On drugačije ne odredi. Po jednom događaju dobro pamtim jedan jesenji oktobarski dan 1994. Pozvana sam da prisustvujem zasedanju Skupštine Republike Srpske Krajine u Kninu. Bila sam obaveštena o rascepu u rukovodstvu, između Babića i Martića, i svrstavanju ostalih u jedan od ova dva bloka. Nepoznata mi je geneza ovih sukoba, ali ja nisam ni na jednoj strani. Ja sam na strani narodnih
interesa i sve bi trebalo da bude podređeno tome. Naravno da je Milošević taj konflikt ako ne proizveo, ali sigurno dobro koristio. Na poslednjim predsedničkim izborima bilo je očito da je dobio Milan Babić, ali to se nije dopadalo Slobi, jer se sa ovim ne može uvek kako bi on želeo. Čovek je imao svoj stav i borio se za minimum nezavisnosti. Nije išao “po pamet kod Miloševića” kako je to radio Radovan i kao što je onaj zahtevao. Dakle, treba poništiti izbore i dovesti za predsednika nekoga ko po svojim mogućnostima i sposobnostima, mora da prati njegove savete i njegova rešenja. Ponovljeni izbori bili su čista nameštaljka i izabran je - Martić. Umesto da se suprotstavi ovim metodama - šta će njemu predsednička pozicija na koju je došao na takav način!? A Tata, jer ga je i
on tako zvao, bio je izdašan u ponudama kojima se ovaj čovek nije mogao odupreti. Martić je skinuo svoju maskirnu uniformu, koja mu je mnogo bolje pristajala nego tamno odelo i tamni zamračeni "mercedes" i sve što uz to ide. U svemu tome nije se uvek dobro snalazio, a, verujem, ni dobro osećao. Ipak, nije mu uvek bilo lako kada je primao Tatina naređenja. Kada Tata naredi da dolaze, sa planine trče Rašo i Momo, a sa zapada Mile. Kada Tata zapreti prstom i kaže: “No, no”, oni se uplaše. Ali, van toga oni izigravaju one koji odlučuju i traže da budu poštovani kao nezavisne odgovorne ličnosti. Ne samo da su morali da budu poslušni, već su morali i da imaju isto mišljenje kao Tata o pojedinim ljudima.
SRPSKI borci, ali i izbeglo stanovništvo iz Bihaća, bili su jako motivisani da se bore za bihaćku regiju. Ono što je svakodnevno bilo prisutno, jeste kršenje sporazuma o zaštićenoj zoni, koja bi trebalo da bude razoružana. Umesto toga, naši borci svakodnevno gledaju doturanje oružja, a sve pod izgovorom da se meštani snabdevaju hranom. To čini i međunarodna zajednica koja je donela
propise o zaštićenim zonama. To je izazvalo revolt Srba. Inspiracija da se očita lekcija neprijatelju,
ako već ne možemo međunarodnoj zajednici, bila je velika i juriš prema Bihaću bio je samo normalna reakcija na muslimansku ofanzivu. Čeka se komanda, i tako prođoše mesec -dva. Za to vreme obilazila sam borce, razgovarala, hrabrila. Svakog puta ih zatičem na istom mestu, naslonjeni na jelike bez zaklona, izmučeni su od čekanja, a i nada ih napušta. Kažu mi da više od dva meseca nisu izuli čizme, a rukujući se, izvinjavaju se što mesecima nisu prali ruke. Neki su umotani u deke, a jedan, čiji lik nikada neću zaboraviti, u ženski frotir. Mesecima se hrane suvim proizvodima jer je teško i na konjima prići ovom strmom, brdovitom kamenjaru. Vrhovna komanda je izdala naređenje da se Bihać zauzme i da se razbije Peti muslimanski korpus.
Izmučeni od čekanja, pitaju me borci: “Zašto se oteže?” Šta da odgovorim borcima na njihova pitanja? Vratim se u Banjaluku, pa posle dva dana pravo na Pale. Moraju da mi kažu šta se des ilo posle izdate naredbe. Već sam navikla da dešifrujem nejasna objašnjenja. Definitivno je došlo do nekih izmena, to je moje saznanje posle razgovora sa Radovanom.
Kontraofanzivu je vodio general Milovanović, a štab mu je bio u Drvaru. Sa Pala odlazim u Drvar i posle razgovora sa Milovanovićem, koji je vrlo, vrlo dešperatan, što nije slučaj sa njim kada se nalazi pred velikim zadatkom, dolazim do zaključka da iza naredbe da se zauzme Bihać postoji još nešto “tajno oficijelno” što je meni bilo nepoznato. Takva, obrvana sumnjama da se nešto ružno, nepošteno, dešava, odlazim na položaj, među borce. Oni tu čekaju mesecima. Prate doturanje hrane, ali najviše oružja Dudakovićevom korpusu, tj. u zaštićenu zonu, i pored velike želje da se sa njima obračunaju, oni poštuju naređenje da tu ne sme da bude ikakvih borbenih dejstava. KOMANDA - NAZAD!
PRAVILA su prekršili muslimani iz bihaćke regije, napali su iz zaštićene zone i mi imamo pravo na kontraofanzivu. I naredba Vrhovne komande je izdata, ali se ništa ne pokreće i borci tri meseca stoje pred Bihaćem, upravo stoje jer nema mogućnosti da se naprave rovovi ili bilo kakvi zakloni. Obilazim ove borce nekoliko puta, kao da su na mrtvoj straži, naslonjeni uvek na iste jelike i u istom stavu. Za tu hladnoću i vetar slabo su obučeni, pa su svi zaogrnuti ćebadima. Ispod njih su im letnje uniforme. Gledam ih kako su se zagledali u Bihać. Taj pogled je kazivao sve, i šta je bilo i šta će biti. Mislim se, kada oni jurnu, satraće sve ispred sebe. Ja sam im podgrevala nadu da će ipak oni ući u svoj grad. I ušli su jednog dana i došli do bolnice. Tada je američki ministar odbrane rekao da je rat u Bosni završen - Srbi su ovaj rat dobili, ušli su u Bihać.
Glavni front - šverc 26. septembar 2005. 00:00 | Komentara: 0
Ministar unutrašnjih poslova Rakić kontroliše šverc na terenu, prikuplja devize od
neprijatelja, a vrhovni komandant zadovoljan. Predratni piljar, ratni švercer Lazarević zvani Amerika, specijalni savetnik Karadžića. Izetbegović priznao da je Bihać plaćen
BEZ obzira na to da li bi u budućim pregovorima Bihać pripao nama, mi smo morali da završimo kontraofanzivu, pogotovu kada je bilo jasno da bi se sa Bihaćem okrunio rat našom pobedom. I kada se za pregovarački sto sedne kao vojni pobednik, drugačije su pregovaračk e pozicije. Mi smo, ne ulazeći u Bihać, produžili rat za skoro godinu dana. A u toj godini desila se naša
tragedija, tj. doživeli smo “Blesak” i “Oluju”, Srebrenicu, NATO. Desio se i "Dejton". Ali, posle svih tih naših nesreća i mirovni sporazum u Dejtonu delovao je kao melem. Samo je tragedija što taj melem, mi Srbi, nismo znali da pravilno upotrebljavamo. Pa, ni danas. A kada to kažem, onda se nađe neko drugi, pa ga primenjuje bez obzira na to da li boli ili ne (važno je da njega ne boli, mislim na guver nera Ešdauna). Kada mi je general Milovanović rekao da se Bihać može da zauzme na jednostavniji način, ali koji bi zahtevao više vremena a manje žrtava, učinilo mi se to razložno, tj. treba prvo oslabiti, iscrpiti Dudakovićev Peti korpus, a onda ući u grad. Ali, da li mi imamo vremena za to? Mi nemamo, ali neprijatelju je to vreme potrebno. Potpisan je Vašingtonski sporazum o zajedničkom delovanju vojski BiH i Hrvatske. Oni moraju da se spreme i mi ćemo im to vreme za pripremu omogućiti. Hrvatska je već odavno sa svojom vojskom prisutna u BiH. Ali, u ovom slučaju, uz blagoslov Vašingtona, njihove formacije se pripremaju za ratnu završnicu u BiH. Njihova vojska je na padinama Plješevice i u Livanjskom polju. To je zima 1994/1995. Sve upućuje na to da će se ratna završnica dogoditi negde u Krajini. SVI to vide osim vrhovnog komandanta Karadžića, koji i dalje pominje džentlmenski sporazum za
Hrvatima. Izgleda da se radi o nekakvom trgovačkom sporazumu, jer se šverc odvija na obostrano zadovoljstvo, ali sa našim teritorijalnim gubicima. To se već desilo sa Nišićima, gde smo bitku izgubili upravo zbog razvijene trgovine sa Hrvatima. To je jasno rečeno na sanskoj skupštini (april 1995). Strepela sam da će se nešto slično desiti sa Bihaćem. Zaista je tako i bilo. Fu nkcionisala je trgovina visokog intenziteta na nižem i na vrlo visokom nivou. Prvo o ovoj trgovini niskog nivoa, odnosno klasičnoj. U to vreme, ministar unutrašnjih poslova bio je neki Rakić koji je odnekud iz tih krajeva, a odranije mu je poznat ovaj posao, mislim crnoberzijanski. Njega je Radovan i postavio za ministra da bi se “posao” odvijao besprekorno. S velikom pažnjom pratila sam šta se dešava oko Bihaća. Odluka Vrhovne komande se ne izvršava ne zato što to neće general Milovanović ili što borci n isu
spremni. Naprotiv, s te strane motivacija je ogromna, ali to ne sprovodi i ne želi onaj koji je i potpisao naredbu. Zna se da je general Milovanović kidao epolete sa uniforme. Oni su ga ponizili. Zašto nije povučena naredba i posle toga izdata druga. To je jedno od važnih pitanja koje bi trebalo razjasniti znam samo da nisu bila u pitanju čista posla. Bihać je postao izuzetno mesto za trgovinu i to sa svim i svačim. Za cisterne nafte napravljeni su posebni žlebovi, kao u šumi za spuštanje balvana. O svemu tome pričaju mi oni borci koji mesecima čekaju naslonjeni na jelike. Vele da sada ređe iz aviona bacaju pomoć jer su to na sebe preuzeli Srbi. Ministar unutrašnjih poslova kontroliše ovaj posao na terenu, prikuplja devize od neprijatelja, vrhovni komandant zadovoljan, pa on više voli šverc a od fronta i pucnjave beži. Izgleda da su svi zadovoljni osim onih boraca pred čijim se očima sve to dešava. Ja odlazim njima u posetu i putem srećem cisterne, šlepere s raznom robom i - užasavam se. A kada se rat završio, onda je general Atif Dudaković rekao: “Hvala vam četnici, em ste nas hranili, em ste nas snabdevali džebanom.” A šta se dešavalo s onim borcima koji su čekajući napad sve to videli? Tražila sam da ih pošalju nekuda da se odmore. Njima je bio potr eban oporavak. Nisu me poslušali, nakon nekoliko dana poslali su ih u Livanjsko polje. A na relaciji Banjaluka -Bihać, saobraćaj cisterni udesetostručen, odlaze pune, prazne se vraćaju. Karadžić odaje priznanje Rakiću i veli kako je on jedan od njegovih najboljih ministara.
A SADA o trgovini na visokom nivou s kojom se završava priča o Bihaću. Glavni akter ovih događaja je Džimi Karter, bivši predsednik SAD, koji je stigao na Pale 22. decembra. Kako sam već rekla, često sam u toku decembra išla na Pale da do bijem odgovor na pitanja koja postavljaju borci oko Bihaća: “Šta se čeka?” Hoću da tačno znam, jer ja se srećem sa njima, licem u lice, oči u oči. I ako postoji ozbiljan razlog da se ne ulazi u grad, tj. da se menja naredba Vrhovne komande, onda treba da znam. Stigla sam na Pale upravo kada su očekivali uglednog gosta, tako da sam prisustvovala
dočeku i zvaničnim razgovorima. Pomislila sam: evo, odgovora na pitanje šta se čeka. Sve se dešavalo oko zgrade Predsedništva i u hotelu “Panorama”, gde su vođeni r azgovori. Susret je bio srdačan, što je više dolazilo od samog Kartera, ali nije to do kraja izdržao. Verovatno se tako startuje u nadi da će se sve glatko odvijati, po želji, ali pri prvom otporu kod tih ljudi nastupi nervoza i nestane smešak sa lica, jer se ne odvija sve po zamišljenom planu. U godinama koje su sledile, to se pokazalo tačnim. Nekoliko ljudi je u njegovoj pratnji i jedan mi se učini vrlo sličan jednom našem šverceru sa Ozrena, zvanom Amerika, kojeg sam već pominjala. Dok ja razmišljam o toj sličnosti, taj čovek meni prilazi, doteran, namirisan, ozaren i pita, na srpskom: Profesorice, kako je zdravlje? Pa, to je taj Lazarević, zvani Amerika, predratni piljar, ratni švercer i specijalni savetnik našeg predsednika. Gladni ljudi na Ozrenu pr oklinjali su ga jer je prodavao humanitarnu pomoć od koje su oni bili zavisni. Eto ga, stoji do jednog predsednika SAD. Amerika stigao do "Amerike". Dok sam razmišljala o profesionalnoj evoluciji ovog čoveka, stigosmo do sale gde treba da započnu razgovori. Ušao je i on, i seo iza naših leđa. KADA sam upozorila Radovana da ovim razgovorima ne bi trebalo da prisustvuju neki ljudi i
pomenuh njega, odgovor je bio: "Pa, on je doveo Kartera." Bila sam zapanjena. Tumačim sebi: on je specijalni savetnik, tako neš to, takav poduhvat i odgovara toj funkciji. Ali, kakav je to munjeviti uspon, da li je to normalno? Karadžić voli takve. Ali, šta je sa Karterom, tu je i njegova supruga, otmena dama. Karter je osnivač i u svetu poznatog instituta. Zar sve to ne obavezuje da vodi računa u kakvom je okruženju?! Tako bi trebalo da bude. Ali, ako je posao dobro plaćen i ne pita se za poreklo novca.
Radovan je izložio celokupnu situaciju s posebnim naglaskom na Bihać. Po pitanjima koje je Karter postavljao, dobio se utisak da je dobro obavešten i jasno je da je prethodno obavio razgovor sa Izetbegovićem. U jednom momentu, reče da bi želeo u četiri oka da razgovara sa Karadžićem. Taj razgovor je bio u osam očiju, jer su i njihove supruge bile sa njima. O sadržaju poverljivog razgovora, ja nisam nikada ništa saznala iako je bio red da nam Karadžić saopšti nešto u tri -četiri rečenice, budući sa smo bili učesnici tog skupa. Karter je otišao, a ja sam pitala da li se nešto postiglo i da li se došlo do neke nagodbe, jer bilo je očito da drži suprotnu stranu. Bila sam iznenaćena kada mi sutradan, oko 11 časova, rekoše da je Karter ponovo u zgradi. Razgovaralo se u Radovanovom kabinetu, bili smo u istom sastavu, ali sada je bio prisutan i general
Mladić. Sada je Karter bio određen, traži garancije da naša vojska neće ući u Bihać. Zadatak zbog kojeg je došao potpuno je jasan. Prethodnog dana sam ćutala, ali sada je sve jasno i ja sam morala da progovorim.
Izrazila sam svoje čuđenje da bivši predsednik SAD, predsednik snažne države i veli ke nacije, posreduje i koristi svoj autoritet da bi uspostavio prekid vatre na jednom malom lokalitetu kao što je Bihać. Očekivala sam da će posredovati da se na celoj teritoriji uspostavi mir. Sve je to malo duže trajalo, uz divljenje američkoj demokratiji. Pogodilo ga je, bilo mu je neprijatno, zatražio je pauzu. Koliko se sećam, više i nismo seli za sto. Mislim da je sav posao završen pre našeg ulaska u Radovanov kabinet, kao i na onom jučerašnjem dogovoru u osam očiju. CENA BIHAĆA
PRISEĆAJUĆI se ovog susreta (sa Karterom), ne mogu da ga ne povežem s jednom izjavom Izetbegovića posle rata, kada se komandant Petog korpusa general Dudaković, nekom prilikom hvalio kako je odbranio Bihać, a Izetbegović, koji zna suštinu dogovora iz decembra 1994. kada je dolazio Karter, rekao mu je: - Ćuti Dudakoviću, da ja nisam poslao na Pale 42 miliona dolara, što bi ga ti odbranio!
I još jednom, kada su muslimanski invalidi tražili povećanje invalidnine, obraćajući im se, izjavio je: Ako mi dokažete da ste negde u borbi uzeli četničku teritoriju, odmah pristajem na povišicu. Sve smo plaćali. Invalidi su se razišli svesni tačnosti reči svog predsednika. Da li je tačno ili ne, ne mogu da kažem, nisam videla kada su se milioni uručivali, ali Izetbegović je to rekao a događaji upućuju na tu mogućnost. Izetbegović je sigurno teška srca to izjavio jer se zanosio iluzijama da je ovaj rat za njih imao značaj buna i ustanaka i, kako je rekao: “Sada i mi imamo naše Kosovo”. Ovakvim izjavama o trgovini i kupovini teritorija, njegove iluzije su se rušile.
Čelnici bez morala 27. septembar 2005. 00:00 | Komentara: 0
Ozbiljne erozije morala moglo nas je spasti jedino zavođenje ratnog stanja, ali predsednik
nije ni pomišljao na zavođenje reda. Kako sam dobila snažan udarac u leđa od gospođe Ljiljane Karadžić. "Donatori" u dve grupe: Radovanovi i Momini . ISPRED zgrade Predsedništva, pre rastanka, novinari čekaju na izjave dva predsednika, Karadžića i Kartera, i da kamerama ovekoveče ovaj susret. Nikako da se slikamo, čekamo Radovanovu s uprugu Ljilju, jer je ona bila konstantno prisutna. Ja sam sa Mladićem u drugom, trećem redu, a ona treba da stane u prvi red. Malo smo se razmakli da prođe, ali pre toga osetila sam vrlo snažan udarac iza leđa, u kičmu, i da me Mladić nije držao sigurno bih pala. Od snažnog udarca dah mi je stao. Prolazeći, ona me je udarila kožnom tašnom jakih rubova. Ovaj udarac registrovali su fotoreporteri i oni koji su stajali do mene. Posle dva časa, za taj incident rekla sam Karadžiću, a te večeri hrvatska TV je to prikazala, kao i beogradski Studio B. Zvao me je brat iz Beograda, pitajući kako se osećam. Ovaj udarac trebalo je da me opredeli da podnesem ostavku. Usledilo je još nekoliko ružnih izjava ove žene koja prema mojim merilima nije posedovala osobine zbog kojih bih je poštovala, osim što je bila supruga predsednika. Na početku ovih dogaćaja, mi Srbi bili smo prisutni oko Bihaća, kao borci, izbeglice - žrtve muslimanskog terora za vreme njihove ofanzive (oktobar 1994), a na kraju ove storije koja ulazi u 1995, umesto boraca, glavni su akteri mafijaši i šverceri. Naravno da sa njima nema srećnog
završetka. A, kakav je završetak ove bihaćke priče, takva je završnica i kada se radi o celokupnoj Republici Srpskoj. Kada su glavni akteri postali šverceri i kada se rukovodstvo uključilo u tu rabotu, nismo mogli ni da očekujemo dobru završnicu rata. I opet ponavljam: dobro smo prošli ko nas je vodio.
A šta je bilo sa skupštinskom komisijom za ispitivanje afera "golf", "aluminijum", "nafta 1", "nafta 2"? NE ZNAM količinski koliko aluminijuma, koliko nafte, ali znam da se radilo o oko 2.500 automobila marke "golf", koji su bili proizvedeni u Vogošći. Na kraju, zaključak komisije (naravno, o njenom sastavu odlučivao je Radovan) bio je da Republika Srpska nije materijalno oštećena. U vezi sa ovim izveštajem, predsednik je rekao da je on dostupan javnosti i da ovim treba da stanu sve priče koje dolaze iz neprijateljskih krugova. Ko je smeo iza ovoga, tj. “izveštaja” zvanične komisije i
predsednikove završnice, da nešto kaže. A kaže. A skupština je sa malim brojem brojem poslanika poslanika koji su glasali glasali protiv, usvojila izveštaj. Ja sam izrazila i zrazila svoje neslaganje i nezadovoljstvo izveštajem. izveštajem. Kada se raspravljalo o ovim starim aferama, nove nove su već bile u toku i to i veće i po obimu i po broju, u koje k oje su uključene i institucije, a ne samo pojedinci. Zaista, značajno napredujemo!!! Nakon ovakve završnice rada skupštinske skupštinske komisije, čvrsto sam odlučila, zadala sebi reč, da prvi mirovni sporazum koji nam bude ponuđen i koji garantuje naš opstanak, normalan život i postojanje Republike Srpske, ja sama prihvatim i da ubeđujem druge da to učinimo. Jer, ako se nastavi rat, intenzitet šverca i svega što uz to ide, pojačavaće se. Da ne bismo doživeli da se Republika Srpska raspadne od ove užasne bolesti i da je j e kriminalci, u samom rukovodstvu, unište, bolje je prihvatiti i neke teže kompromise. Važno je da narod i Republika Srpska opstanu. Kako su krenuli, uništiće i narod i državu. A kada se rat završi, biće izbori i neka neka narod bira čestite ljude. Pa, narod nika nika da nije ni birao svog predsednika. predsedn ika. Tako sam ja razmišljala kada sam se suočila sa ovom moralnom erozijom. Bila sam užasno, užasno naivna u svojim poodmaklim godinama. A, stidela sam se umesto njih i zbog toga, nekada u prisustvu drugih, ublažavala i sakriv ala tu bolest. Nisu oni ni u miru odustajali od svojih stečenih navika, tj. lopovluka. Ubijali su one koji su im stali na put, jer oni nisu obični šverceri, lopovi, oni su mafija. Za vreme rata samo uvođenje ratnog stanja moglo nas je spasti od ove moralne erozije, ali to stanje
po ustavu proglašava predsednik koji se užasava od pomisli na to, od pomisli da bi se mogao zavesti neki red. Jedina sam ja među političkim rukovodstvom tražila da se uvede ratno stanje i govorila u Skupštini i van nje: kada je rat onda se ratuje, a ne trguje. KADA sam putovala iz istočnog u zapadni deo Republike Srpske, a to je za vreme rata bilo više od stotinu puta, prolazila sam kroz Bijeljinu. I bez zaustavljanja, samo u prolazu, vidi se kako se tu
trguje, švercuje, dogovara biznis. To je bilo tako upečatljivo da se moralo o tome razmišljati. Pa, ako je ta trgovina trgovina niskog intenzite intenziteta, ta, za preživljavanje preživljavanje ljudi ljudi jer tu ima mnogo izbeglica, izbeglica, to se može i razumeti. Ali, nije samo to. Kroz Bijeljinu prolazi mnogo kamiona, pokrivenih ceradom, punih vojnika
koji idu na ratište. Sve to oni vide dok razmišljaju da li će se živi vratiti. Tada je Bijeljina za mene bila mesto takvih kontrasta da ih je bilo teško podneti. Govorila sam o tome u Skupštini, ali uzalud, nisam imala podršku. A oni koji se obogatiše, obogatiše, ekspresno postado postadoše še “donatori”. “donatori”. Jedan od njih doterao doterao je za Božić na sarajevsko ratište janjad za zaoblicu. Impresionirao me svojom “žrtvom” i “dobrotom” dok nisam ubrzo analizirala ovog i slične “patriotske” akcije ove vrste ljudi. On je oslobođen mobilizacije i poreza. O tome je vodio računa Radovan. Takvi su postali “sponzori države” (čitaj: Radovana i Mome). Neki od njih pripadali su gazda-Momi, a neki doktoru, tj. Radovanu. Prema tome, i tu su postojala dva lobija. Ovi ljudi, obično, žele da se zna koji od ove dvojice je njihov zaštitnik i jezik im
često leti pre pameti, pa pričaju koliko daju i šta poklanjaju svojim zaštitnicima. Upravo sada mislim, poštovani čitaoče, da vas upoznam sa mojim vrlo oskudnim iskustvom sa jednim od njih. Dobro sam se od njih čuvala, ali ni oni nisu pokazivali interes za onoga ko ne može da ih spase od mobilizacije i poreza. Međutim, jedan se nakratko pojavio, upravo ovaj koji je poslao zaoblicu na sarajevsko ratište, a zove se Branko Đukić. Na putu Pale-Banjaluka, blizu Banjaluke, seli smo da popijemo kafu i da vozač predahne. Stolu prilazi mlađi čovek, srednjeg rasta, okrugle velike glave, znojav, raskopčane košulje. Sav raspojasan zauzima mnogo prostora prilazeći prilazeći stolu. Očito želi da svi prisutni registruju taj prilazak. Prvo što je prozborio je pitanje upućeno meni, da li je moguće da je onaj izbušeni "golf" pred vratima moj, zar potpredsednik da se vozi takvim kolima. Ne ostavlja vremena da odgovorim i nastavlja o tome kako se on vozi u "mercedesu", nekom posebnom modelu za celu teritoriju bivše Jugoslavije. Samo
petora su takva kola.
I ZAPOČE da nabraja imena vlasnika, od Slovenije pa nadalje. Više sam ga posmatrala nego slušala. Ništa na njemu, tj. njegova spoljašnjost, njegovo ponašanje kao i u njemu, njegova pamet, njegova psiha, ne može da “podnese” teret tog "merecedesa", velikih para, ogromnog bogatstva koje je stekao preko preko noći. noći. Da bi mogao mogao to breme breme ležerno ležerno da nosi, nosi, potrebne potrebne su još najmanje najmanje tri generacije generacije Đukića. To je bilo evidentno evidentno ne sa mo kod njega nego i kod ostalih. Sa "mercedesa" prešao je na opis drugih bogatstava. Veli, izgradio je crkvu. To volim da čujem. Bila sam na osveštenju crkvenog hrama a bogosluženje je obavio njegova svetost patrijarh Pavle. Priča sa mercedesom je završen a kada sam mu na njegovu ponudu da mi ga pokloni ili novog kupi, rekla da "golf" nije moj, nego državni i kakav jeste upravo odgovara vremenu i mojim potreba potrebama. ma. “Ali ako imate mnogo novca...”, on me odmah prekinu, raširi ruke kao da su te pare negde oko nj ega i sav ozaren veli: “One mi same lete...” A onda sam ja njega prekinula: “Vi možete mesto `merecedesa` da kupite invalidska kolica, osam, deset, za naše kvadriplegičare.” “Mogu i više.” Tada sam mislila da mi je sam Bog poslao ovog čoveka, jer su potrebe za kolicima u bolnici Slankamen bile velike. Trebalo je da mu dostavim, odnosno njegovoj sestri koja mu vodi računovodstvo, broj uplatnog računa i prospekt da vidi šta kupuje. U međuvremenu sam bila na osveštenju njegove crkve. Prolazili su meseci i jedna godina, pitala sam i švajcarsku firmu koja je trebalo da isporuči kolica, odgovor je bio negativan. Mogao je da kupi makar jedna. Razmišljala sam umesto njega: neki invalid je nepokretan, ranjen u ratu zamenjujući njega dok se ovaj šepurio "mercedesom" i još koje čim i dok je svoju obavezu iskupljivao parama, pa i poklonima onima koji su ga oslobodili ratovanja. On sigurno o tome nije razmišljao. Drugim rečima, makar da je uradio nešto za svoju dušu, za svoju savest. Doduše, poslao je zaoblicu za Božić na ratište!!! A POLICIJA ĆUTI MNOGIMA sam o ovome (Đukiću) pričala, pa je moglo doći i do njegovih ušiju. Prošlo je dosta vremena, vozeći se za Banjaluku, upravo pored njegovog objekta, ali sa suprotne strane puta pukla je guma i dok dok je vozač vozač menjao točak, točak, ugledam ugledam Đukića. Đukića. Odmah je ušao u zgradu zgradu i izašao izašao sa puškom puškom i počeo pucati u mom pravcu, ali u vazduh. Ovaj događaj je prijavljen policiji, a ja sam lično ispričala ministru unutrašnjih poslova, poslova, mislim da je tada to bio Kijac. Nikada nisam dobila zvanično obaveštenje obaveštenje da li su pokrenuli postupak. postupak. Nekolicina iz policije rekli su mom vozaču da je napravljena nagodba za Đukićem: oni su povukli prijavu, a on njima 40.000 nemačkih maraka. Za moj život, zaista je tarifa niska. Oni koji su bili u tom dilu predstavljaju ološ. Sve je bilo i komično i tužno. Tužno je saznanje da ne samo pojedinci nego i državne institucije tonu u živo blato nemorala.
Ratište ili tržište? 28. septembar 2005. 00:00 | Komentara: 0
Bihać u glavama čelnika Republike Srpske nije bio ratište nego tržište. Karadžić i Krajišnik zahtevaju da se Milovan Žugić, koji je uhvaćen u nezakonitim poslovima sa Hrvatima, pusti iz apsa. Mladić zabavlja poslanike čitajući odu Radovana Karadžića Josip GODINA 1994. završila je sporazumom o četvoromesečnom preki du sukoba, preko zime, bolje rečeno: dok se hrvatsko -muslimanska vojska ne pripremi za završ nicu rata značilo da rata.. Za nas je to značilo se prezimi, pa kad gora olista opet ćemo ratovati. Bila sam na Palama kada se to dogovaralo. Čini
mi se da je bio poslednji dan stare godine. Neki preliminarni dogovori prethodili su ovom finalu.
Inicijativa je došla od međunarodne zajednice, a posrednici u pregovorima bili su Akaši, specijalni izaslanik generalnog sekretara UN, i general Rouz, glavnokomandujući UNPROFOR -a za BiH. Bila je uspostav uspostavljena ljena direktna telefonska telefonska veza sa Predsedništv Predsedništvom om BiH, ali na toj liniji javljali su se samo Akaši i Rouz, koji su bili u zgradi Predsedništva u razgovoru sa Izetbegovićem. Nekoliko časova je trajala ta tehnička priprema, iako je za taj deo posla bio zadužen vrlo stručan čovek iz Rouzovog štaba. Bila je snažna mećava i dolazilo je do čestih prekida. Predveče su došli u Predsedništvo Republike Srpske i Akaši i Rouz, da Karadžić vidi kona čnu verziju sporazuma i da ga potpiše. Tako je u nekoj skromnoj svečarskoj atmosferi potpisan prekid vatre i dočekana Nova godina sa
željom i nadom da ovaj sporazum bude trajan. Mi smo tada bili u takvoj situaciji da bi nam tako nešto odgovaralo. Stanje na frontu nikada lošije. Borci su, gledajući lopovluke d ok se oni smrzavaju u rovovima, bili dešperatni. Ali, nije bilo drugačije ni među civilnim stanovništvom. A ja sam videla i znala još više i bilo mi je sve jasno. Nadala sam se da samo mir i hitna uspostava
zakonitosti može zaustaviti ovaj moralni sunovrat. Međutim, ovaj predah od četiri meseca, i manje, koliko je trajalo primirje, poslužio je našim neprijateljima da se organizuju i da pripreme zajedničku ratnu strategiju, mislim na muslimansku i hrvatsku vojsku, i da dobro opremljeni, obučeni obučeni i sa dobrom američkom koordinacijom između pojedinih ratnih dejstava, uđu u ratnu završnicu. To se desilo 1995. kada smo mi od ratnih dobitnika postali postali ratni gubitnici.
DOBRO se sećam jednog skupštinskog zasedanja na Jahorini, u zimskim mesecima 1995. Još traje petrovački čki Hrizostom, i tražio je iza zasedanja sporazum o primirju, došao je episkop bihaćko -petrova sastanak sa rukovodstvom, poslanicima iz zapadnih opština i nekim generalima koji su prisustvov prisustvovali ali skupštini. Održao je preosvešteni vladika predavanje o našoj borbeno j poziciji, ali i o neprijate neprijateljskim ljskim pokretima. Bolje je poznavao vojnu situaciju na zapadnom frontu nego oni koji su za to zaduženi. Dao je prognozu događaja nakon isteka sporazuma o primirju. Samo što ne reče: “Ovo je neprijatelj uradio i dobro se pripremio za udar po nama, a šta vi radite, da li ste spremni da prihvatite ovaj udar ili ste u stanju zimskog sna?” Ovo se odnosi ne samo na generale nego i na političko rukovodstvo, posebno vrhovnog komandanta Karadžića. Pominjao je Hrizostom i Bihać, a ja gledam Radovana i mislim: preosvešteni vladiko, kome to govoriš? U njegovoj glavi Bihać nije ratište nego tržište. Sa Bihaćem smo mogli da završimo rat i to kao pobednici, kao što je u jesen 1994. već objavio američki ministar odbrane. Znam da bi bilo žrtava i da nam u pregovorima, verovatno, ne bi pripao taj grad, ali srpska strana bi bila u povoljnijoj pregovaračkoj poziciji, rat bi se završio godinu dana ranije. To nije bila obična godina, to je godina koja je u samom početku najavljivala najavljivala smrt Srbima ("Bljesak", "Oluju", bežaniju iz Sarajeva i druge tragedije).
Početkom 1995, a posebno nakon onog užeg sastanka kada je vladika Hrizostom onako upečatljivo govorio o stanju u njegovoj eparhiji na zapadnim granicama naše Republike, poslanici su tražili od komandan ta Glavnog štaba da podnese izveštaj Skupštini iz područja njegove nadležnosti. To se desilo na 50. jubilarnom zasedanju u Sanskom Mostu, 15. i 16. aprila 1995. Centralna tačka dnevnog reda bilo je izlaganje generala Mladića koje je trajalo dva časa, što j e on i najavio. Na ovo zasedanje pozvani pozvani su mnogi gosti. Nije baš bilo mudro podnositi izveštaj o stanju u vojsci pred tolikim gostima. Bilo je više gostiju nego poslanika. Za neke sam bila sigurna da su tu samo zbog Mladićevog izveštaja i da su nedobronam erni, provokatori.
BOJALA sam se da će, preko nekih od prisutnih, informacije otići na neprijateljsku stranu. Ljudi su postali mnogo pohlepni na novac. Kada se podnosi ovakav izveštaj, onda je zasedanje zatvoreno za javnost. Nemoguće da Radovan i Momo nisu svesni toga. Ali, oni hoće da ruše Mladića i to im je pomutilo zdrav razum. Upozorila sam obojicu, čak sam im rekla da će u Hrvatskoj slušati Mladićev izveštaj. Možda su se nadali da će Mladić odustati od izveštaja. Mladić je pre početka upozorio na prisustvo nekih osoba i kod jednog koji nije poslanik, ne znam otkud tu, otkrio da je uključio uređaj za snimanje. Mladić je sve to uradio, ali je podneo izveštaj. Ova apsurdna i unikatna situacija je posledica prkosa, netrpeljivosti, što je bilo prisutno u od nosima između Radovana i Mladića. A, radi se o dvojici ljudi od čijih odnosa dobrim delom zavisi stanje na frontu. Sve to je bilo toliko drastično prisutno, da više nisam mogla da i zdržim, skrivala sam jad i suze koje su same od sebe tekle.
Imala sam osećaj da se tu ruši sve ono što sam smatrala da ima neki opšti značaj, izuzetnu vrednost i za šta vredi podneti žrtvu. Ali, od moje žrtve nema niko koristi. Kada bi se ova dvojica odrekli svojih sujeta, svima bi nam bilo bolje. Zašto su Momo i Radovan doveli ovde neke iz rukovodstva SDS-a koji iritiraju generala? Namerno.
DOK o ovome razmišljam, a suze mi teku, Mladić govori li, govori. Stanje na frontu poznato mi je, ne iznenađuje me. Vojnička slaba hrana - koliko sam puta zavirila u njihove manjerke, a o ode ći i obući mogla bih i ja da koju kažem iz svog iskustva (pred očima mi je vojnik u ženskom frotiru, i onaj u cipelama dva broja manjim, a prevaljuje kilometre). Poznata su mi pitanja boraca: “Zašto da mi ginemo, a lopovi pokradoše zemlju?” Ja sam im odgovarala: “Zato su oni lopovi, a vi borci - branitelji svog naroda.” I kada je Mladić o ovome govorio, a Radovan, koji sedi do mene, veli: “Sve preteruje, a zašto vi plačete?” “Zato što je ovo sve istina.” Spominje Mladić i šverc i trgovinu sa neprijateljem, a mnogi u sali počeše se komešati i to se lepo čuje. Po tome sam zaključila da u sali ima mnogo lopova. Upravo Mladić kaže koliko su, skoro, ovih dana, zaplenili cigareta na granici prema Crnoj Gori i sve podelili vojnicima. Na ovo sa mesta protestuje ugledni član Glavnog odbora SDS -a. Sav je nervozan i diže glas protiv ovakvih aktivnosti.
General mu je odgovorio: “Te švercovane cigarete su vaše, da se niste javili možda vas ne bih ni spomenuo.” Još od detinjstva nije mi se desilo da istovremeno plačem i d a se smejem. Zaista, sve je bilo tragikomično. Ali nije sa ovim završeno. Predastava se nastavlja sa još jednim “važnim” članom Glavnog odbora SDS- a, a završiće se sa predsednikom. Taj drugi je Milovan Žugić, predsednik srpske opštine Olovo, koji je uhvaćen od vojne policije kada je obavljao “trange-frange” poslove sa Hrvatima. Drže ga u zatvoru. Niko ne bi ni znao za to (možda su drugi znali, ali ja ne) da Momo nije zahtevao od Mladića da se Žugić pusti na slobodu. Prihvatio je to i Radovan. Njihovo insistiranje da se odmah pusti, govorilo je da su oni lično zainteresovani. Boje se da Žugić ne progovori o svojim šefovima koji su upetljani u te poslove. Odali su se sami. Radovan protestvuje, nije proglašeno ratno stanje, pa se može trgovati i veli: “Bilo je i ima lopovluka, ali i taj lopovluk je ekonomska kategorija. Onaj koji švercuje naftu omogućiće da i neki traktor obavi svoj posao.” Za njega je poštovanje zakona dril i nastavlja: “A ja ne verujem u dril, ja verujem u blagost... ovaj narod je jedan od najboljih naroda, ratuje tri godine o svom ruhu i kruhu... ako ga budemo
iscrpljivali u drilovanju, pašće, reći će: daj mi Aliju, samo da me puste da normalno živim...” I sve slično tome iz čega proizlazi da su šverc i nepoštovanje zakona normalan život. KOME PEVA RADOVAN
SEĆAM se Tita kada je rekao: “Pa, bogamu, nećemo se držati zakona kao pijan plota.” Ali, ne samo da je to bilo moje podsećanje, nego u jeku najžešće rasprave između Karadžića i Mladića, Tito je spomenut u jednom drugom kontekstu. Nakon Rado vanove aluzije na “crvene generale”, Mladić je u
svom pripovedačkom stilu, pripremao nešto ubojito, iz džepa izvadi neki papir, drži ga u rukama, još ne čita, nego objašnjava: “One koji su kao deca, a većinom iz siromašnih porodica, krenuli u vojne škole i vojne akademije, učili su ih da je Tito Bog, pa i pored toga, mnogi su progledali, i to onda kada su mu se neki koji nisu prošli vojne škole, divili i pesme mu pevali." I tada je pročitao jednu pesmu povodom Titovog rođendana. To je pesma divljenja, obožavanja dotičnog. Čini mi se da je pisana iza 1970. Pitamo se svi ko je autor, a Mladić šuti i gleda pravo u Radovana. Čekao je da se autor sam oglasi, ali on se ućutao i tada je rekao, na insistiranje poslanika: “Autor ove pesme je vaš predsednik Radovan Karadžić.” I rekao mu je da on nije pozvan, tj. da nema pravo, kada je ovakva pesma u pitanju, da kritikuje druge i da generale naziva “crvenim generalima
Beli dvori na Palama 29. septembar 2005. 00:00 | Komentara: 0
Karadžić i Krajišnik su gradili svoje dvore na Palama. Samo fantast može reći: Dovešćemo vodu iz Drine u naše Sarajevo , koje treba da gradimo za 150.000 stanovnika. Nerpomišljena odluka o napuštanju grada u kojem su Srbi do Drugog svetskog rata bili većin KARADžIĆ je za izveštaj generala Mladića rekao da je preopširan i da nije njegovo da spominje političku situaciju u zemlji, naročito deo koji se odnosi na moral u Vojsci. Smatrao je da je to trebalo prepustiti resornom ministarstvu ili predsedniku Republike. Koji nikada ne obilazi front. Ovo jubilarno skupštinsko zasedanje u Sanskom Mostu ličilo je na veliku, kompleksnu predstava,
čija se radnja odvija na više paralelnih scena. Jedna je ona koja predstavlja dešavanja i rasprave meću članovima Glavnog odbora SDS -a, druga je vezana za diskusije između prisutnih pripadnika Vojske, treća scena je poslanička. Oni vode žive rasprave, jer iza pauze treba da prihvate ili odbace izveštaj generala Mladića. Među novinarima takođe se vode rasprave. Za vreme pauze, sve sam to pratila sa interesovanjem, ali i zabrinutošću. Neki članovi GO SDS, po direktivama Radovana i Mome, nagovaraju poslanike da odbiju izveštaj. To sam videla i čula. Pitam se da li je ovo Kominterna ili skupština Republike Srpske? A jedan preti, pa se pitam da li je i on član GO Srpske demokratske stranke ili Staljinove Kompartije?!
PEDESETO zasedanje Skupštine Republike Srpske oslikavalo je pravo stanje u državi, kako u vojnom tako i u civilnom sektoru, i otkrilo užasan sukob između dve ključne ličnosti, odlučujuće u ratu. Zato je moj govor bio usmeren na taj problem. Nastojala sam da sve zagladim, izmirim i upozoravala da se ne sme, kada su naši generali u pitanju, sumnjati u njihov patriotizam. Oni su
imali priliku da biraju između lagodnog života i rata. Izabrali su odbranu naroda i tome su posvećeni. Mi iz politike imali smo samo jedan put i sada smo se našli na zajedničkom zadatku. Uslov, imperativ, da se zadatak ostvari jeste da se odnosi između Karadžića i Mladića poprave. Oni moraju biti povezani “kao nokat i meso”. Birala ih je skupština, neka ih skupština obaveže na zajedničko delovanje. Moraju više vremena provoditi u dogovoru. Inače, sve van toga vodi nas na opasne staze. I ovog puta, kao i ranije, ali i posle zasedanja u Sanskom Mostu, nastojala sam da delujem kao selotejp, tj. da ih povežem, da ih mirim, što je bilo sve teže i teže.
Neposredno pre završetka zasedanja sanske skupštine, jedan poslanik, koji se iza pauze nije vratio u salu, ulazi i veli da je ipak, iako je bio van sale , potpuno u toku jer je slušao prenos na hrvatskom
radiju. Dakle, desilo se ono što smo predviđali i upozoravali. Hrvati su dobili sve i z prve ruke, sigurno da je ono što su čuli imalo uticaj na planiranje strategije njihovih ratnih dejstava. Za pamćenje je sednica Vrhovnog saveta odbrane koja je održana u Banjaluci, neposredno iza skupštine u Sanskom Mostu. Inače je Karadžić uvek zakazivao ove sastanke na Palama. Bio je neki dnevni red kojeg se ne sećam, neosporno iz nadležnosti Saveta. Međutim, nametnuta je sasvim druga tema za koju je bila nadležna neka druga institucija. Sastanak se održao u Banskom dvoru sa početkom u devetnaest časova i trajao je do sutradan ujutro, do šest časova. Nikada niko nije jednu instituciju ponizio sa takvom nametnutom temom kao što je to tada učinio Karadžić, koji predsedava ovim Savetom. Bili su prisutni, pored predsednika Skupštine, ministar odbrane, koliko se sećam, i general Tolimir. Ne sećam se da li je bio prisutan Mladić ili načelnik Generalštaba general Milovanović. ONO po čemu pamtim ovu sednicu, jeste tema i narod koji se celu noć skupljao ispred Banskog dvora da bi nas , mnogi, dočekali ujutro. Narod je s razlogom pretpostavio da se razmatra pitanje odbrane zapadnih delova Republike Srpske, jer je već odavno svima jasno da će tu biti završni udar združenih snaga muslimanske i hrvatske vojske. Međutim, raspravljalo se dvanaest časova o jednom nevrednom čoveku, šverceru za kojeg su se dva predsednika borila dvanaest časova. Ovo su činili ne zbog Žugića, iako je o njemu bila reč, nego da taj od Vojske zarobljen, ne prog ovori ko mu je šef u tim prljavim poslovima. Ovom prilikom general Tolimir je objasnio kako je došlo do hapšenja o čemu ja ranije nisam imala pojma, osim činjenice koja se čula na sanskoj skupštini: trgovina sa neprijateljem. Radovanovi argumenti su da, i ako je rat, nije proglašeno ratno stanje, a “na tom delu fronta Hrvati
nam nisu neprijatelji” i navodi još neke segmente fronta gde se odvija trgovina. A on zna da je na nekim delovima, upravo koje pominje, pukla linija i da su mučki poubijani naši vojnici . Pa, na skupštini smo čuli kako se to desilo na Nišićkoj visoravni. Bila sam zapanjena silinom kojom nameće svoje argumente. Na kraju je tražio da se pojedinačno izjasnimo, da li su nam Hrvati neprijatelji u području gde je Žugić trgovao. Većina prisutnih političara je rekla: “Jesu neprijatelji, ali, ali, ipak...” Osim mene koja sam bila jasna: “Ovo je rat i oni su nam neprijatelji bez obzira na to o kojoj deonici fronta je reč.” Takođe sam rekla Karadžiću da nas prestane da ubeđuje da prihvatimo njegove apsurdne tvrdnje i neka pusti Žugića "niz vodu", jer taj čovek nema vrednosti. Eto, o tome se raspravljalo dvanaest časova, i to u vreme kada su nam borbene pozicije bile najslabije kao i pozicije na pregovaračkom planu, a odnosi sa Jugoslavijom, tj. Miloševićem, najlošiji. Kada sam ujutro izlazila iz zgrade, začudila sam se koliko se ljudi skupilo na suprotnoj strani ulaza, koji su mi prilazili puni nade da smo došli do nekih povoljnih rešenja od opšteg značaja. Neki me pitaju: “Biljo, jesi li ih izmirila?” Narod je bio uplašen i strepeo je od konflikta Mladić - Karadžić, kao uplašena deca kada su im roditelji u zavadi. Tešila sam ih i govorila da će sve biti dobro. Bila sam užasnuta sopstvenom laži, ali i onim što se dešavalo u toku trajanja sednice. Bili smo nedostojni naroda koji se uzda u nas i koji nam poklanja svoje poverenje. Rekla sam to Radovanu,
bila sam puna gorčine. Međutim, on generalno nije podnosio grad, tu se ne može ništa da sakrije, u gradu je sve pristupačnije zapažanjima i kritici. Zato onima k oji sve skrivaju odgovara šuma - Pale. Taj otklon od grada, bolje rečeno: animozitet, bio je konstantno prisutan kada su se vodile rasprave o glavnom gradu Republike Srpske. A ta tema bila je i na skupštinskim zasedanjima u toku 1995. Tema glavnog gr ada iz poslednje ratne godine ostala mi je u najsvežijem sećanju. Ali, i kasnije se to postavljalo kao problem koji je trebalo rešiti. Zašto to toliko dugo traje kao problem i ko od čiste situacije stvara problem? Stvaraju ga oni koji su onako nepromišljen o napustili Sarajevo, umesto da smo se borili za naše pravo na taj grad. Mi Srbi imali smo relativnu većinu pre Drugog svetskog rata, a grad, tj. ono što se zove gradom, stvarale su generacije Srba. Zajedno sa drugima, ali ipak naš je
pečat prepoznatljiv. No, to je druga priča. Samo fantast može da govori o drugom Sarajevu, pored onoga kojeg su stvorile generacije. Samo fantast može da kaže: “Dovešćemo vodu iz Drine u naše Sarajevo koje treba graditi za 150.000 stanovnika.” Krajišnik nije patio od ove boles ti, ali njemu grad ne treba, on je već tada izgrađivao svoje dvorove na Palama, a tamo gde je on treba da bude i centar Republike. Na ovom pitanju oni su tada podelili milion i trista hiljada stanovnika, kao i njihove predstavnike u parlamentu. Pri tome s u zaboravili da 80 odsto populacije živi od Bijeljine prema zapadu. A ko bi
normalan pored Banjaluke, izabrao šumu i ledinu? Na ovom problemu, i još nekim, konfrontirali su poslanike iz zapadnih delova onima koji su iz istočnog dela Republike Srpske, tj. Krajišnike Hercegovcima. Na taj način su manipulisali skupštinom. Osim toga, oni su već na Palama izgradili i još izgrađuju svoja carstva koja narod zove Paljansko Dedinje. I ako se tome dodaju Radovanove negativne emocije prema Banjaluci, eto osnovnih razl oga zašto se stvaraju problemi tamo gde ih ne bi trebalo da bude. Na njihovoj strani bilo je nekoliko funkcionera SDS-a i nekoliko ministara. Svi oni su uglavnom gostovali u Republici Srpskoj, jer su im porodice i stanovi u Beogradu, a na Pale su gledali samo kao na svoje buduće odmaralište gde su im se već gradile kuće kao “zaslužnim”
građanima. NEDOVRŠENI LjUDI JEDNOM mi reče Buha, kada sam tražila da ostane još jedan dan u Banjaluci, zbog nekog sastanka: “Ako ne moram u ovom gradu da ostanem pola sata duže, ja ne bih ostao. Kako možete s njima, pa Krajišnici su nedovršeni ljudi.” Bio je majstor za kvalifikacije ljudi. Kao što je mene kasnije nazvao “odmetnuta predsednica”. On je to za Banjaluku i Krajinu više rekao meni, znajući da će me tim povrediti. Ja ni po poreklu nisam iz Krajine, ali bila sam povređena. A Krajišnici su zaista sasvim drugačiji od njega i zato ih volim. Oni su naivni, dobri, otvoreni, hrabri, ne kalkulišu. Dakle, sve što Buha nije. Samo me čudi kako može sada da predaje na Banjalučkom univerzitetu, da radi među tim, kako je rekao, “nedovršenim ljudima”! Ovo pitanje glavnog grada protezalo se kroz nekoliko skupštinskih zasedanja, nekada jačim, a nekada slabijim intenzitetom.
Tudjman sprema "Oluju" 30. septembar 2005. 00:00 | Komentara: 0
Dok Tuđmanu nudi iseljavanje Srba iz Hrvatske, Karadžić aktuelizuje ujedinjenje RS i RSK. Franjo Tuđman, umesto da prihvati ponudu, počeo pripreme za "Oluju". Mudžahedini seku srpske glave kod Vozuće na Ozrenu NE mogu da ne spomenem kako mi je 1997. kada sam bila predsednik, jednom prilikom rekao
Krajišnik: “Ne možete biti pobednik, nemate svoj lobi.” To su bile njegove predstave o državi. Pobediti svojim lobijem onoga sa kojim treba da sarađuješ na državnim poslovima. A Radovan i Momo su sve podelili (bratski), i robu kojom trguju, i tržište, i poslanike, i ljude. Pokušali su i narod da podele konfrontirajući istočna i zapadna područja Republike Srpske. Malo je onih koji nisu svesno ili nesvesno pripadali jednoj ili drugoj strani. Prihvatili su Miloševićev metod - zavadi, pa vladaj. Milošević je imao šta da zavađa, a ovi milion i trista hiljada stanovnika, kao jedna velika beogradska opština. Kada je takva situacija, onda nastaje rasulo.
Krajiški poslanici su Skupštini uputili pisani, dobro obrazložen zahtev. A šta sam ja radila? Želela sam da na ovom pitanju izmirim Radovana, predsedika Republike Srpske, sa Banjalukom. Nagovarala sam ga , ubeđivala, da on, na toj sednici Skupštine izađe i da navede sve uslove koje jedan grad mora da ima da bi mogao da bude glavni grad. Nisam ja njemu
bila potrebna da tumačim zašto mislim zašto Krajišnici i svako normalan smatra da te uslove ispunjava Banjaluka, a ne ono što su oni tada nazivali Srpskim Sarajevom. Zna on to, nije glup, ali on podsvesno ne podnosi grad, a posebno Banjaluku koja mu nije poslušna. Rekla sam mu da on izađe i da predloži Banjaluku kao glavni grad RS. Za njega je dobro, za Republiku Srpsku dobro. SLUŠAO je vrlo pažljivo, skoro da poverujem da će to učiniti, i tražio je odmah reč, izašao za govornicu i obrazlagao zašto Sarajevo treba da budeglavni grad. Bilo je sadizma u tom izlaganju. Više nije bilo važno pitanje glavnog grada nego to da on preko ove teme poruči Krajini da je on apsolutni gospodar koji odlučuje o svemu, pa i o ovom pitanju, i biće onako kako on kaže. Iz celog njegovog ponašanja i izlaganja upravo je to proizlazilo. Bio je besan, napao je poslanike koji iniciraju ovakve stvari, bez konsultacija sa predsednikom. Vratio se na mesto. Hoće što pre da ide iz Banjaluke, mrmlja, teško ga je razumeti. Ljut je, ali i opasan, on bi da se sveti onima koji ga ne slušaju. Zaključila sam da ovakvo ponašanje nije normalno. Krajišnik nikada ne bi tako javno demonstrirao svoje emocije. U ovom slučaju radilo se o negativnim emocijama, a ne o zdravom razumu.
Tada, a to je bila prva polovina 1995, nije se ništa rešilo, ali ni kasnije. Ostao je samo ružan utisak od predsednikovog nastupa.
Nismo dugo čekali na prvi neprijateljski udar u završnici rata, nakon potpisivanja Vašingtonskog sporazuma. Za dva dana, 1. i 2. maja 1995, u jednom “Blesku” izgubili smo zapadnu Slavoniju. Veliki je broj mrtvih, kako civila tako i vojnika, a hiljade Srba bežalo je preko mosta kod Gradiške, na teritoriju Republike Srpske. Stotine i stotine Srba, nemoćnih i nedoraslih za bežanje, postali su žrtve ustaškog divljanja. Trećeg maja ustaše su šmrkovima sa ulica sapirale srpsku krv. Sve je to poznato, sve se zna. Granatirali su i našu teritoriju. Tog dana sam bila u Gradišci dočekujući ove nevoljnike i tešeći ih da su uspeli da spasu goli život, što je najvažnije. Smeštali smo i po halama, a ja sam sa jednom grupom otišla u zgradu osnovne škole. Dan kasnije, uspeli smo da pripremimo madrace, a i nešto hrane. Gradiška je spremna da ljudima ublaži taj jad. Opet se tu nalaze žene i z Kola srpskih sestara, a i druge humanitarne organizacije.
TAJ prvi dan ljudi su proveli u šoku, nesposobni da progovore. Odjednom, život im je izmenjen i to na najgori način. Ostavila sam ih sa obećanjem da ću sutra doći. Žurila sam da obavim neke telef onske razgovore, da im se pomogne sa cele naše teritorije. To što im se može pružiti, to je samo da se održi goli život, ali niko im ne može ublažiti duševnu bol. Jedva sam sačekala da svane, da što pre odem u Gradišku, da se nađem sa izbeglicama. Jer, kada sam sa njima ne razmišljam o našoj sramoti, da tom našem narodu Republika Srpska nije pružila vojnu pomoć. Ništa, ništa nas ne može opravdati. Pa, Hrvati su nam dali povod, granate su ispaljene na Gradišku. Oni nas smatraju jednim narodom, a mi se podvajamo.
Kada sam došla među izbeglice, upravo se desilo ono što sam predviđala. Bogu hvala. Protestvuju, traže krivca i optužuju. Prvi izliv gneva na celokupno rukovodstvo, kako Republike Srpske Krajine tako i RS, pao je na moja leđa. Tako je bilo i drugog dana, nastavili su i govorili ono što su preko noći smislili. A, imali su vremena za smišljanje, jer i tako nemaju sna. Nakon tri dana, sprijateljili smo se, iako napad ne popušta. Čega sam se naslušala! Tragedija je ogromna. I kletve koje izlaze iz njihovih usta, strašne su. Neki stariji ljudi izvinjavaju se i vele: “Mi to njima, a ne tebi, znamo da ne odlučuješ i da si na našoj strani i da nas razumeš, jer ne bi dolazila. Onih koje proklinjemo, njih nema.” Krivo im je i sveštenstvo, a meni se srce para i, mislim, davno je to bilo kada su delili sudbinu
sa narodom.
Malo se ljudi, koji su izbegli iz zapadne Slavonije, zadržalo na našoj teritoriji. Otišli su u Srbiju, gde su ih usmeravali na Kosovo. Ovo je bila samo uvertira za događaje koji će se desiti u le to iste godine. “Blesak” je najavio “Oluju”. Upravo u maju mesecu, verovatno pod uticajem događaja iz zapadne Slavonije i onih koji su se sami nagoveštavali, a i, konačno, da nešto uradi samostalno i nezavisno od Milioševića, Karadžić zakazuje svečani sastanak rukovdstva Republike Srpske Krajine i Republike Srpske, sa nekolicinom uglednih ličnosti. Sastanak je zakazan u Banjaluci. Tu je prisutan i visokopreosvešteni mitropolit Nikolaj koji je pročitao blagoslov Njegove svetosti patrijarha Pavla, povodom uje dinjenja Republike Srpske i Republike Srpske Krajine. Očitale su se i molitve, svi se krstimo, a najviše Karadžić. OVOM prigodom Radovan govori o ujedinjenju kao da je uvek bio za to, kao da se niko ne seća sastanka u Bijeljini kada je on bio izričito protiv. Ovom svečanom činu je prisutan i dr Gašo Mijanović, profesor ustavnog prava, i Radovan ga pita da li može da završi sve neophodne poslove, kako bi se novi ustav izglasao u Skupštini na Vidovdan, 28. juna. Sumnjala sam u iskrene namere Karadžića, ovo se on naljutio na Miloševića, zbog sankcija, pa mu prkosi, da pokaže svoju samostalnost, a i da ublaži kritike koje stižu sa svih strana zbog toga što nismo pritekli u pomoć našem narodu u zapadnoj Slavoniji. A što je u toj svojoj nameri upotrebio sve što je čisto i sveto za Srbe, a posebno našeg patrijarha - nije mu prvi put, “cilj opravdava sredstvo.” Četiri godine kasnije čitala sam knjigu Hrvoja Šarinića (ratni šef kabineta predsednika Hrvatske, Franje Tuđmana), "Svi moji tajni sastanci sa Miloševićem", koji govori kako je Karadžić nastojao da dođe do sastanka između njega i Tuđmana. Šarinić je tražio da mu saopšti o čemu bi on želeo da razgovara sa njegovim šefom. Na kraju je Karadžić rekao da on “ima mogućnosti da iseli Srbe iz Krajine” i to rešenje će ponuditi Tuđmanu. Tuđman je tu ponudu odbio i rekao da će u toku “domovinskog rata” to sami Hrvati učiniti. Kako je objasnio, to će biti povod za snažan napad na Srbe. Ionako, prema Tuđmanovom shvatanju, hrvatska nacija treba da ojača, a to se najbolje postiže u ratu. To jačanje nacije, hrvatske i muslimanske, kroz njihove “domovinske ratove” osetili smo mi Srbi dobro na svojoj koži. Dakle, dok nudi iseljavanje Srba iz Hrvatske, Karadžić aktuelizuje ujedinjenje RS i RSK. Tuđman, umesto da prihvati ponudu, počeo je pripreme za “Oluju”. I pored blagoslova koji je poslao Njegova svetost patrijarh Pavle, i m olitvi za uspeh, i požurivanja profesora Gaše Mijanovića, dođe Vidovdan, a niko više i ne spomenu šta je trebalo da se desi baš tada. Nakon insistiranja nek oliko ljudi, a ja sam tražila da se objasni taj slučaj, sazvao je Karadžić sastanak u Bijeljini, da bi nam saopštio da “moramo pričekati pravi trenutak koji odgovara Miloševiću”. Ja sam se umesto njega stidela za ovakav postupak. On nikada nije bio svestan da taj položaj koji ima, obavezuje i da se dvadeset puta prekrstio onog dana, prilikom dogovora, u Banjaluci. To je kao da se zakleo dvadeset puta. Sa kakvim ja to ljudima imam posla, postavljam sebi pitanje po stoti put!
MUDžAHEDINI NA OZRENU PROŠAO je i Vidovdan i završena je priča o ujedinjenju. Samo nešto više od mesec dana deli nas od događaja koji će poništiti i poslednju nadu da bi se tako nešto moglo desiti. “Oluja” nas je oduvala sa tih prostora. Srbi se nisu ujedinili, ali zato su se protiv nas ujedinili svi naši neprijatelji: muslimani i Hrvati iz BiH,
vojska Hrvatske, Šiptari, NATO i hiljade, hiljade mudžahedina raznih nacionalnosti, ali iste religije. Koja je to koheziona sila koja može da drži na okupu ovaj opšti galimatijas, ujedinjen oko j edne
jedine ideje - Srbe treba pobiti.
Započeli su mudžahedini sečom srpskih glava kod Vozuće, na Ozrenu, a da bi bili što motivisaniji, došao im je tada u posetu Izetbegović sa svojom svitom među kojom je Ganić, da podupre njihov poduhvat. I da se vidi ko im je komandant u BiH. Sve je to snimljeno i kao propagandni materijal
poslato u druge islamske zemlje, pa je i meni dopao jedan primerak. Film počinje dolaskom Izetbegovića, a završava se kolutanjem srpskih glava.
Gatara kao savetnik 01. oktobar 2005. 00:00 | Komentara: 0
Onda kada je trebalo mnogo mudrosti, savesti i odgovornosti, Radovan je prepustio našu
sudbinu vračarama. Kako su krstovima određivane buduće granice. Karadžić nema hrabrosti da izađe pred Skupštinu i prizna da našu teritoriju sa 72 odst o moramo da svedem MOŽDA u isto vreme ili nešto kasnije, čini mi se da je bio juli mesec, neprijatelj je počeo da napada našu zapadnu granicu. Načelnik Generalštaba Milovanović bio je tada lociran u Drvaru i vodio je odbrambene operacije u području Grahova, Glamoča, Drvara. Otišla sam u Drvar, prva granata u ovom ratu pala je na grad i bila sam začuđena koliko su se stanovnici uplašili. Upoređivala sam to sa situacijom oko Sarajeva, gde granate padaju od samog početka rata i gde je narod organizovao sebi život i u takvim uslovima. Bila je nedelja i otišla sam u crkvu da se pomolim Bogu za taj grad, očekujući da je crkva puna. Međutim, osim mene, u crkvi je pet-šest starijih osoba. Molim se Bogu i čudim se narodu. Setih se da na ulazu u grad piše Titov Drvar. To me povrati u stvarnost i zaključih da je to “neverujući narod”: Bože, oprosti im i spasi ih. Izašla sam posle službe, a na ulici, oko crkve, mnogo naroda - šetaju, raspravljaju i u mene mrko gledaju.
Iz opštine su tražili da se oglasim preko Radio Drvara, što sam i učinila. Između ostalog, rekla sam “da ostanu, da ne beže, da brane svoje kuće i porodice, a to će učiniti i naša vojska. To se od njih očekuje kao od rodoljuba. Jednom su bili spremni da izginu za jednog čoveka - srbomrsca koji je u krajnjoj liniji i kriv za ovaj rat. Izginulo je tada hiljadu mladih ljudi. Sada se od njih očekuje da zajedno sa našom vojskom odbrane svoj Drvar.” Kada sam izlazila iz zgrade okupili su se svi oni iz SUBNOR-a i posmatrali me kao najvećeg neprijatelja. Neće da č uju istinu. GENERAL Milovanović bio je jako zabrinut za stanje na frontu. Po povratku u Banjaluku, odmah sam pozvala Radovana i preporučila da dođe i obiđe zapadni front, da ga vojnici vide, da ih ohrabri i porazgovara sa ovim uplašenim narodom. Nije bilo lako ubediti ga da se to od njega očekuje kao od vrhovnog komandanta. Voleo je da spominje tu svoju funkciju i da ponekad udari i šakom o sto i kaže: “Ja sam vrhovni komandant”. Čak je jednom rekao da je on generalisimus. Sećam se da sam tom prilikom rekla da znam za dvojicu generalisimusa: Staljina i Franka. Za trećeg nisam znala. Radovan nikada nije bio oduševljen obilaskom fronta, a posebno u leto 1995. On je, sigurna sam, već znao da u ovom okršaju u zapadnom delu treba da se naša teritorija svede na pr ocenat od 49 odsto. On i Momo su to znali, ostali nisu. Pretpostavljam da ni Mladić nije znao. Pretpostavljam, ali nisam sigurna. Čudnovato je što se on ne pojavljuje na zapadnom ratištu, nego šalje Milovanovića. Šta hoće tamo, u istočnom delu? Ali, neka to on saopšti narodu kojeg je voleo i koji je njega obožavao. Ipak je Radovan stigao sa svojim mnogobrojnim telohraniteljima, u odelu, s kravatom, onako kako
ne doliči vrhovnom komandantu da se pojavi na frontu. Našli smo mu uniformu i otišao je na zapadnu granicu. Savetovala sam mu da svake večeri traži izveštaj i sastanak sa generalima. Da se sve nekako uozbilji i prilagodi zaista teškoj situaciji. Druge večeri, za vreme raporta, dok smo svi usmerili poglede na mapu (ne sećam se koji je general raportirao, možda Zec), Radovan podiže glavu s one mape i veli, obraćajući se meni: “Ipak ću morati da zovem Ljilju da dođe.” Prisutni zaćutaše, a jedan reče: “Predsedniče, svi mi volimo naše supruge, mesecima smo odvojeni.” Videla sam da ga to muči i, da prekinem neprijatnu atmosferu, rekoh: “Naravno, odmah je zovite.” Tako je došla i Ljilja. POČELE su da kolaju priče o tome da predsednik, obilazeći zapadni deo Republike Srpske, nalazi zakopane krstove. Jedan Radovanov telohranitelj pričao je o tome mom vozaču i šere tski se nasmejao. Ništa tada nisam razumela. Čini mi se da se ta vest pojavila i u novinama. Nisam obratila pažnju na ova predsednikova “čudesa”. Priča je počela, a predsednik je podržava, kao: Svevišnji je odredio naše granice prema neprijatelju. Dakle, bez naredbe o povlačenju, predskazanje je tu. Krstovi su van Glamoča, Grahova, Drvara, prema unutrašnjosti naše teritorije. Tako je Bog odredio i ne ide se protiv njegove volje. Kakva farsa! Za ovakve trikove, i zloupotrebe svetinja, ima smisla i hrabrosti, a nema hrabrosti da stane pred Skupštinu i da kaže na vreme, da se ljudi pripreme: Našu
teritoriju sa 72 odsto moramo da svedemo na 49 odsto. U lošoj smo pregovaračkoj poziciji, davno smo prihvatili taj procenat, a redukcija se može učiniti tamo gde imamo dubinu - to je Krajina. Nikada, nikada nije imao hrabrosti za ružnu istinu i za priznanje poraza. Znao je sa one skupštinske govornice samo da se hvali o tome kako Momo i on uspešno vode pregovore i kako “nas vile nose”. Koliko mi je puta rekao: “Imate li vi šta lepo da mi kažete?” Odgovorala sam da sam sigurna da ima i dobrih stvari, ali na to neću da trošim vreme. Govorim o onome što nije dobro da bismo to popravili. Dve godine kasnije, kada sam bila predsednik Republike Srpske, samoinicijativno mi je pričao general Bogdan Subotić, Radovanov savetnik za vojna pitanja, o tome kako je on naručivao te krstove za tu namenu, negde u Srbiji. Radovan je voleo vradžbine i crnu magiju. Ova sklonost datira odranije, još dok ga ja nisam poznavala. Ali, neka o tome kažu nešto oni koji su ga poznavali iz tog vremena. Subotić se raspričao i vidim da ozbiljnu poziciju u našem životu ima neka vračara koja je Radovanu bila pri ruci, a sve češće i češće, onda kada nam je u toku 1995. krenulo naopako. Onda, kada je trebalo mnogo mudrosti, savesti i odgovornosti, naš predsednik je prepustio našu sudbinu u ruke vračara, a da opravda propuste vođene politike, zloupotrebljava svetinje. U tome mu pomaže njegov savetnik, general savetnik. Jednog julskog dana, upravo kada je Radov an bio u zapadnom delu i obilazio teren, traži ga general
Milovanović. Na moju informaciju, da je predsednik otišao na teren, Milovanović veli: “Ne puštajte ga više po terenu, gde se on pojavi odmah mi linija puca.” I kaže da je pre jednog časa vojska Hrva tske ušla u Grahovo. Pitam ga za Glamoč, a on veli da se tu dobro držimo. Sledila sam se od ovih vesti i odmah krenem za Drvar da pokušam da sprečim narod da napušta grad. Na pola puta do Drvara na radiju čujem da je pao Glamoč, a civili i vojska beže. NIŠTA utešno nisam čula ni u Drvaru. Narod je užasnut, a od generala Milovanovića saznajem da je Grahovo tučeno konstantno nekoliko časova hiljadama granata. Veli: "Oni ne gađaju, samo nasumice granatiraju". Rekoh: “Pa, i vi isto tako radite, oni deset časova a vi dvadeset.” Rekao mi je da nemaju municije.
Tada nisam mogla da shvatim, ali kasnije, naročito sada, kada su sve kockice u mozaiku složene, jasno je zašto nije bilo granata. Već su znali da taj deo Krajine neće nama pripasti. Dozvolili su da vojska gine i da narod pod granatama napušta svoja ognjišta i gubi i imovinu koju je mogao da sačuva. Kada mi je to Milovanović rekao, stao mi je dah. Zar Grahovo Gavrila Principa da pretvore u ruševinu i da ne bude srpsko. Ipak se neke nenormalne stvari dešavaju. Drvaru predviđa istu
sudbinu, ali to je nemoguće - govorim sama sebi. Pa, tu živi više od 90 odsto Srba. Oduvek. Pa, iako je to Titov Drvar, ne može nekom drugom pripasti nego Drvarčanima starosedeocima. Sutradan sam krenula od Drvara prema Glamoču. Obaveštena sam o opštoj bežaniji vojske. Povlače se pešice, ali i svim raspoloživim prevoznim sredstvima i pri tome sukobljavaju sa civilima koji spasavaju svoju stoku. To je bilo opšte rasulo i rušenje svega što im smeta na putu. Jedina kola koja su išla u suprotnom pravcu, prema Glamoču, bila su moja. Na tom putu slika je bila porazna. Kamioni puni vojske ugrožavaju civilna vozila, a posebno - živote civilima pešacima koji nemaju kuda da se sklone. A civili, i muškarci i žene, kao da su uniformisani, svi su obučeni u crno. Žene su u crnim suknjama i suknenim crnim čarapama, u crnim džemperima od domaće vune, zabrađene crnim maramama.
Tu crnu monotoniju koja se valja ovim putem užasa i bola, razbija samo belina hiljada i hiljada ovaca koje živalj goni ispred sebe. Oblaci se spustili, kiša nemilice lije. Ovi nesretni stari ljudi s kojima sam se zadržala u razgovoru, ostali su u Glamoču i okolini da čuvaju imanja i stoku i da mlađima, koji su odavno otišli, šalju novac od onoga što prodajom zarade. U toj bežaniji , dugoj na desetine kilometara, odjednom su shvatili da i postoje samo zato da rade za svoju decu i unučad, bez obzira na to koliko su ta deca stara. Oni su njihova besplatna radna snaga. Tu ulogu su i prihvatili. Pa, i
sada, bežeći od ustaškog noža, više čuvaju stoku nego svoje živote. Ta ista priča se ponavlja celom dužinom puta, a ja tu saznajem, u mojim odmaklim godinama, da postoji i ta vrsta odnosa između roditelja i dece, između unučadi i baka i deka - čisti izrabljivački odnos. Suviše je to okrutno. Stužilo mi se i na one životinje. Prelazeći kilometre i kilometre asfalta, više ne mogu da hodaju nego samo poskakuju od bola. A vojnici ih nemilosrdno guraju ustranu krčeći put svojim vozilima. Ja ih zaustavljam, upozoravam da se uvek prvo povlače civili a onda vojska, a oni se deru na mene, prete da će pucati u mene. Moj vozač pita ih da li znaju da sam ja potpredsednik, ali njima je svejedno, psuju i predsednika i potpredsednika. Mi smo polako vozili, nije se moglo brže, jer idemo u suprotnom pravcu, tako da sam se često zadržavala i razgovarala s ljudima i saznala, iz mnoštva priča, pravu istinu. Govore svi o izdaji, i svi, i civili i vojnici, spominju nekog pukovnika Peulića - taj je izdao. Hoću da ga vidim, hoću da čujem njegovu priču. A njega naći na tom putu, jeste kao naći iglu u plastu sena. PUKOVNIK ZA TRPEZOM
STIGLI smo do Mliništa, poslednje tačke gde se još nalazi naša vojska. Tu je neki planinarski dom, uđosmo da popijemo kafu. Za stolovima najviše vojnika, obraćaju se nekom čoveku, ne vidim mu lik, ali sam vozaču Draganu rekla da ode i da malo pogleda uniformu. Jeste, pukovnik je. Šta ovaj radi, šta bi trebalo da radi pukovnik kojem se civili povlače iz mesta koje je on trebalo da brani i kojem se vojska rasula i u neredu beži? Gde su oficirska čast i dostojanstvo? Ovaj čovek omalenog rasta, primitivne face, čiji se stomak obesio do polovine butina, davi se u hrani i zaliva rakijom. Ja mu prilazim i velim da ga na putu spominju i vojnici i civili i to u najgorem smislu: - Pa, čoveče, i ovce bleje o vama. Imate li vi časti i da li uopšte znate šta je odgovornost?
Džebana ispod ruke 02. oktobar 2005. 00:00 | Komentara: 0
Pitala sam Karadžića da li je tačno da prodaju municiju muslimanima kojom nas ubijaju i dobila - potvrdan odgovor. Na jednom sa stanku predsednik je nekoliko puta naglašavao da je
vrhovni komandant Vojske RS. U jednom trenutku general Mladić mu je sasvim s POVODOM velikog broja izbeglica za zapada, a i onih k oji se očekuju, predsednik je sazvao sastanak da se nešto unapred pripremi, da vidimo kakvi su nam prihvatni kapaciteti. Među prisutnima bio je jedan, robustan, otresit, koji je za sve poteškoće, a njih je stotinu, govorio: “Lako ćemo to rešiti” ili ono standardno: “ Nema problema”. Gledam u njega i ne mogu sebi da dođem, jer sve o čemu govorimo, ogromni su problemi. On odmah predlaže i neka, na prvi pogled, moguća rešenja. Pitam ko je taj, i rekoše mi da je iz Krupe, funkcioner SDS -a, Gojko Kličković. Taj će kasnije biti i premijer i uvek nastaviti da govori kako “nema problema”. Takve Radovan najviše voli. Kad je postao premijer, dobro sam ga upoznala - lukava, neodgovorna osoba. Priča se kako je jedne večeri izašao iz Banskog dvora i kao za sebe veli: “U kojoj još birtiji danas nisam bio?” Rano mu da ide kući. Život je posmatra o ne sa one neozbiljne strane , nego sa one šaljive. I da mu čovek pozavidi na tome. Ali, on je premijer u tragičnim, a ne u šaljivim vremenima. Posle tri-četiri dana, bila sam opet u Mrkonjić Gradu. Kamp je napola prazan. Većina je, vele, otišla u Srbiju. U izbegličkoj situaciji, neizvesnost je strašna. Dok bežiš, nje nema, postoji jedan jedini cilj: da izbegneš goniteljima, da spasavaš glavu, ali na prvom dužem predahu neizvesnost se pojavi i pitaš se šta ti je činiti sa životom, a posebno kada su deca i nemoćni u pitanju, kada o drugima brineš. IMA kuća i stanova u Republici Srpskoj koje su muslimani i Hrvati napuštali u toku ratnih operacija, mogli bismo privremeno smestiti naše izbeglice, ali sve je to opljačkano i razvaljeno, do električnih i vodovodnih instalacija. Nisu to radili oni koji su bežali, niti na jednoj strani. Na našoj strani to su radile naše horde pljačkaša koje su ove objekte dovele u neupotrebljivo stanje. Umesto da smo rigorozno kažnjavali takve, samo u dva-tri slučaja, ne bi se to dešavalo, ali predsednik neće “dril” i kako kaže: “Treba sve voditi blagom rukom.” Ne može se država na Balkanu, a pogotovo u ratu, voditi “blagom rukom”. Pravednom da, ali ne i blagom. Iz Mrkonjić Grada hoću da idem u Drvar, da čujem od generala Milovanovića šta smera, jer od političara se niko ne pojavljuje. Svi su se sklonili na Pale. Radovan je već napustio ratište, čim je izveo onaj šou sa krstovima i kada mu je došla supruga. Međutim, rekoše mi da Milovanović nije više u Drvaru, prebacio je komandno mesto na dva-tri kilometra od Mrkonjić Grada. To mi je bio dovoljan podatak za procenu situacije. Ipak sam otišla do njega, da ga pitam kada će komandno mesto prebaciti u Banjaluku. Na to se on tužno nasmejao. Bili smo puni gorčine. Stigli smo do zadnje dekade jula meseca 1995. kada je predsednik sazvao Vrhovnu komandu. Ne
sećam se mesta sastanka, ali sam sigurna da to nisu bile Pale, a ni Banjaluka. Čudnovato, dobro pamtim prostorije, skoro da bih mogla da ih nacrtam, ali u kojem mestu, gradu, ne mogu da se pr isetim. Međutim, sve ostalo mi je sveže u pamćenju, kao da se juče zbilo. Bio je prisutan general
Mladić kojeg nisam videla još od sanske skupštine. Bio je prisutan i general Mrkšić, predsednik Republike Srpske Krajine Martić, Krajišnik, general Milovanović. Predsedava naš predsednik Karadžić. Čudim se zašto su prisutni i predstavnici Krajine kada se nismo ujedinili. KARADžIĆ objašnjava da, iako nismo ujedinjeni, možemo se ujedinjeno braniti od napada koji se očekuje za nekoliko dana. A, naši neprijatelji već napadaju udruženim snagama. Mladić i Mrkšić, komandant Vojske RSK, pripremili su zajednički plan odbrane. Mladić odmah reče da taj plan zahteva od Republike Srpske toliko municije, toliko oruđa itd. Traži da
se to odmah nabavi i da se uplati šest miliona, da li dolara ili maraka. Ja pitam da li može samo ukratko da kaže šta taj plan predviđa, a on ljutito udari šakom po tašni i reče: “Plan je tu.” Radovan reče: “Nemamo više od tri miliona.” General Mrkšić i Martić rekoše da oni imaju svega dovoljno. “A ko imate viška, dajte nama, ovo je zajednička odbrana”, dodajem ja. Za nekoliko dana ostavili su sve neprijatelju koji nas je tom municijom gonio sve do Bočca pored Banjaluke. Prvi put prisustvujem sastanku gde se govori o nekom vojnom planu. Ono što me za interesovalo jeste pitanje: kome mi to plaćamo, i ja upitah. Znam da sve ima svoju cenu u devizama, ali ovo je odbrana zapadnog srpstva, zapadnog pravoslavlja, zar se to plaća “matici”? Upravo sam tako pitala i dobila od Radovana odgovor da se uvek plaćalo i to duplo više nego u Bugarskoj. Izrazih gnevno moje čuđenje i zaprepašćenje da se “majci plaća” i vrti mi se u glavi: “uvek se plaćalo”. Setih se kada sam ga pitala da li je tačno da prodaju municiju muslimanima kojom nas ubijaju i kad sam dobila, od n jega, potvrdan odgovor. Gledam ga i, nakon svega, ja mu ništa više ne verujem. Davno se naš predsednik upustio u nedozvoljene poslove. Sedam godina kasnije, pitala sam čoveka koji zna: “Da li smo im plaćali?” Reče: “Nikada”. I ovaj put, kao, sigurno, i više puta ranije, odobreni novac (tri miliona) otišao je u nečiji džep. Kada se događaji na tom sastanku povežu sa onima koji slede za deset dana, tj. sa “Olujom” i napuštanjem teritorije od srpske vojske, onda je potpuno jasno da je ceo sastanak farsa, jer je sigurno da su glavni akteri
tog sastanka znali da će, umesto odbrane, biti povlačenje. A, neko je i ovu priliku koristio da iz onog jadnog budžeta za odbranu izvuče što se još može. Niti je to prvi put, a ni zadnji (o tome će još biti govora). RADOVAN nekoliko puta, na tom sastanku, čak suviše često, naglašava kako je on vrhovni
komandant Vojske RS. U jednom momentu, sasvim smireno, odgovori Mladić: “Ti nisi moj vrhovni komandant.” Radovan lupa šakom o sto i veli: “Jesam”, dere se, pobesneo je. Mladić u ze svoju tašnu i napusti sastanak. U hodniku su novinari čekali saopštnje koje bi trebalo da daju Karadžić i Mladić. Mladić, prolazeći pored njih, uzrujan viče: “On nije moj vrhovni komandant.” I još neke reči gorčine koje se nisu smele čuti. Mladić je sigurno znao da neće biti odbrane, da je ceo scenario negde dogovoren a ovaj “vrhovni komandant” još hoće to da naplati. On je to znao tada, a ja mnogo kasnije, iako je bilo osnove, već tada, za velike sumnje. Radovan je znao za predaju Republike Srpske Krajine. Pa, ranije je sam
nudio, preko Šarinića, Tuđmanu da iseli Krajišnike i da mu na taj način oslobodi teritoriju od Srba. Malo je nedostajalo da i ja učinim tada isto što i Mladić, ali ja sam se zarekla još 1992. da ću do kraja rata služiti narodu koliko mi moje mogućnosti, a i drugi, dozvoljavaju. Da to održim trebalo je mnogo napora, jer je izazova bilo mnogo, npr. i na ovom sastanku. Ali, ja sam, nakon sastanka, počela da razmišljam kako njih dvojicu, Mladića i Karadžića, da izmirim i da ubedim Mladića da
shvati da svojim ponašanjem nanaosi štetu Republici Srpskoj, a ne Radovanu. Nakon ovog događaja, dva dana obojica su bili u Banjaluci. Mladić u kasarni, a Radovan u Banskom dvoru. Odvojeno, umesto zajedno, da se dogovore šta bi bilo najbolje za narod. Pa, ako nije bilo saradnje ranije, makar sada, kada smo toliko ugroženi. Stoje kao dva jarca ukrštenih rogova, ukopani na jednom mestu i nijedan da popusti, tako sam i h ja zamišljala. Pokušala sam da ubedim Radovana, da bez izvinjenja od strane Mladića, pristane na sastanak. Išla sam na onu varijantu da “pametniji popušta”. To se i očekivalo od predsednika, da pređe preko svega zbog viših ciljeva. Ja njega nagovaram, a ne znam da li će onaj drugi pristati da dođe. Da li se njemu može uopšte išta dokazati. Bila sam sigurna, iako nisam dobila neke garancije, da, što se tiče predsednika, neće biti otpora. Zatim odlazim u kasarnu, a Mladić neće da čuje da ide na noge Karadžiću. On je nepristupačan za argumente da, u stvari, ne ide Karadžiću nego predsedniku RS prvom čoveku, a poštivanje je neophodno zbog naroda, zbog ukupne situacije. Nije vreme za
pobune. Kada je rekao: “Vi hoćete da se nevrednom čoveku ponizim”, odgovorila sam mu: “Ako je za dobro naroda ja bih mu stope ljubila, kao što bih i vama samo da krenete sa mnom i da se nađete sa Radovanom.” Kao da i ja ne bih volela da nam je predsednik, tj. čovek na čelu države, pozitivan uzor u svemu. Nažalost, nije. OTKAZANA POSLUŠNOST MLADIĆ je ćutao, znao je da govorim, za mene, bolnu istinu, jer sam grcala u suz ama. Skoro da je krenuo, ali na vratima se pojavi general Gvero i tada definitivno odbi da krene. Taj čovek, Gvero, delovao je u suprotnom pravcu. Čula sam da je bio u JUL -u i da je dobar sa Mirom Marković. Iako je on ispod Mladića, general koji nije operativac, zadužen za idejno -politički rad, tj. onaj koji mladim vojnicima “ispire mozak”, davno sam primetila da on ima neki tajni zadatak. Ko mu je dao zadatak, da nije slučajno njegova šefica? U ovom momentu, njegov uticaj na Mladića bio je očit. Posle toga , osamnaest generala je otkazalo poslušnost vrhovnom komandantu. To je bilo užasno. Na kraju rata. Onda kada nas napadaju sa svih strana. Nikada mi nije bilo jasno kako je do toga došlo, šta je i ko je u pozadini toga. Ko je, ne znam, ali slutim. I ponavlj am: ništa ni danas ne znam o tome, ali u ovakvoj situaciji to uraditi, ravno je zločinu.
Oluja sa zapada 03. oktobar 2005. 00:00 | Komentara: 0
Svi smo, zajedno sa narodom, strepeli od sukoba Radovan - Mladić. Strahuje se od ustaša koji se velikom brzinom približavaju Banjaluci. Ako Hrvati nalete "Oluje" nazivaju
domovinskim ratom, nemaju čime da se diče, sve nebranjeno ispred sebe su uništavali. JOŠ od sanske skupštine (15. aprila 1995), a posebno tada, nakon mog dolaska u kasarnu, opseda me sumnja i postavljam sebi pitanje ko je, zapravo, vrhovni komandnat Vojske Republike Srpske u ovoj završnici ratakoja je za nas katastrofalna. Ko to tako zdušno radi protiv Srba sa obe strane
Drine, sa obe strane Une? Ko to uništava celokupno srpstvo? Koje je to strano telo u našem organizmu koje nas izjeda i na taj način ide na ruku neprijatelju? Osetila sam ja to još na đurđevdanskoj skupštini, maja 1993. i zato sam odbila da se rukujem. Povod za tu moju spontanu reakciju je mnogo jači nego što je njegova uvreda upućena meni! (Mišljenje jednog ranjenika plegičara “da ako treba da izgine još šest miliona Srba da bi drugih šest miliona živelo kako treba”. Milošević je tvrdio da je to moj stav i u “Politici” rekao da “takave osobe treba izključiti iz javnog i političkog života”.) Instinktivno sam to osećala i pre rata, kada sam Radovana pitala zašto ide po pamet kod Miloševića. On je režiser ove katastrofalne ratne završnice. Zbog nečega se okomio na svoj narod i uništava ga. Ništa što radi ne može se podvesti pod običnu grešku, to je satanski plan uni štenja. Svi smo, zajedno sa narodom, strepeli od ovih sukoba Radovan - Mladić. Vraćajući se iz kasarne, a to je bilo jedno podne na koncu jula, pred Banskim dvorom u Banjaluci narod, ljudi brižnih l ica pitaju me: “Što ga nisi dovela?” Bila sam začuđena kako su dobro informisani. Govore: “Miri ih Biljo.” Kako da izmirim dva ovna, dve osobe koje su svoju sujetu pretpostavili opštem interesu. A narod, posebno u ovom zapadnom delu, strahuje od ustaša koji se velikom brzinom približa vaju Banjaluci. Na tom putu ubijaju sve što je srpsko. JEDNOM, iza potpisivanja Dejtonskog mirovnog sporazuma, videla sam ih zajedno, Karadžića i Mladića, stoje i slušaju vesti u kojima se spominju njihova imena u vezi sa haškim optužnicama.
Gledam ih i kr oz glavu mi prolaze mnogi događaji i godine njihovih sukobljavanja. Glasno kažem:
Nije ovo ni sve crno kako izgleda, sada će vam Srbi oprostiti sve vaše grehe, a da li će dragi Bog, ne zna se. Što se tiče Srba i oprosta, imala sam pravo. Ali, da će Srbi uz dizati nekoga ko je kukavica, ko nema hrabrosti da stane pred taj sud i da na taj način spreči uništnje Republike Srpske, propadanje deset miliona građana i budućih generacija, to je ludilo. Kako reče pokojni Rašković: “Mi smo lud narod.” Četvrtog ili petog avgusta počela je “Oluja”, dolazila je sa zapada. Sve se moglo predvideti pre godinu dana, u jesen 1994. Ako Hrvati ovo nazivaju domovinskim ratom onda nemaju čim da se diče. Nije bilo borbe, nije bilo otpora. Samo su sve nebranjeno ispred sebe uništavali, a nemoćno ubijali. Kada su se negde malo zadržavali to je radi masakriranja onih koji nisu uspeli da pobegnu. Ne znam čemu su ih učili njihovi instruktori, penzionisani američki generali, valjda su im preneli svoja iskustva iz Vijetnama, a nisu znali da su njihovi đaci te veštine praktikovali još 1941. i da bi mogli nešto i svojim američkim učiteljima da pokažu. Naravno da sam se za vreme “Oluje” često sećala onog sastanka gde su Mladić i Mrkšić trebalo da objasne plan odbrane. Slušajući naveče informac ije, u mraku, jer u Banjaluci nije bilo struje, o tome dokle je došla “Oluja”, analizirala sam detaljno i šta je rečeno i ponašanje glavnih aktera tog sastanka. Pa, kakav je to plan odbrane bio u Mladićevoj tašni kad i nije bilo odbrane. Neprijatelj je napredovao prema Banjaluci kao kroz šupalj sir, nigde otpora, samo povlačenje sve do Bočca. Za ovako nešto imam nekoliko pretpostavki, a mislim, dok sam živa neću saznati istinu. MOŽE se desiti da su oba generala, Mladić i Mrkšić poludeli, ali to je teško prihvatiti. Drugo, može se pretpostaviti da su izdali. Poznavajući Mladića, pre bi se moglo poverovati u prvo nego da on može izdati. Zatim, postoji mogućnost da su sledili Miloševićevu naredbu, a on je uvek dobro sarađivao sa Tuđmanom i bili su bliski na neki način (zvali su jedan drugog Sloba i Franjo). I treće, što je najverovatnije, to je bila zajednička naredba Miloševića i Karadžića. U svakom slučaju nije dostojno srpskih generala. Jedan od njih je u Hagu i ima šansu da spase nešto od svoje generalske ča sti i da narodu, javnosti, saopšti istinu o ratnoj završnici. Drugi se krije i dovodi u pitanje budućnost miliona ljudi. Ovo mi nikako ne ide uz onog Mladića kojeg sam ja poznavala. A za Karadžića - skrivača, nije ni čudo, kukavičko ponašanje uvek mu je bi la slaba strana kao i neodgovornost prema narodu. A o ovoj nepreglednoj avgustovskoj koloni izbeglica iz Krajine izveštavali su svi svetski mediji i to u udarnim emisijama. Osim srbijanskih. Miloševićeva televizija je to emitovala tek drugi dan i to pri kr aju vesti pošto su prethodno raportirali o događajima na Adi ciganliji - bila je sezona kupanja. Tako je bilo, tako su naredili Sloba i Mira.
Neki od izbeglica zadržali su se i u našoj Krajini. Možda bi ih više ostalo, ali vojska Hrvatske već odavno je prešla na teritoriju Republike Srpske i tu nema sigurnosti. Oni koji su prešli u Srbiju odmah su prosleđeni na Kosovo. A šta ih tamo čeka? Odgovor na to pitanje pojaviće se vrlo brzo. Samo koju godinu kasnije, za vreme istog vladara, oni dolaze na zemlju koju su njihovi preci napustili pre tri ili četiri stotine godina, i ponovo tu zemlju napuštaju. Sve se to odigralo u toku tri -četiri godine.
Kakav je to vladar, predsednik, vožd, nazovite ga kako hoćete, koji nas je sviju žrtvovao da bi se on održao na vlasti. I kada sam, u jednom intervjuu, rekla da će konačno, ako tako nastavi, on sam sa svojom Mirom ostati na Adi i umišljati da vlada svetom. Imala sam potpuno pravo. Da je još koju godinu vladao, nisam sigurna da se i to ne bi desilo. “Oluja” je izazvala užasne posledice ne samo tamo gde je protutnjala, nego i gde nije doprla.
Ukupan život Republike Srpske bio je podređen tom izbegličkom pritisku. Banjaluka je to jedva izdržala. Bio je to izbeglički talas ne samo iz Republike Srpske Krajine nego i iz krajiških opština koje su bile zahvaćene “Olujom”. Ali, “Oluja” se ne zaustavlja, ona ide prema našem gradu, ona hoće da njihov predsednik Tuđman popije kafu u hotelu "Bosna" u Banjaluci, baš onog avgustovskog dana
koji je on odredio. U BANjALUCI, ispred svake k uće, spremni su mnogobrojni automobili, da se krene za Srbiju. Ceo
moj komšiluk, ali i grad, interesuju se i gledaju da li ću se ja pokrenuti. Raspituju se za moju majku i da li ću nju voditi. Oni misle da ja imam više informacija, a ne znaju da me niko sa Pala i ne zove, da makar pitaju šta se dešava u Banjaluci. Oni su sigurni da “Oluja” neće doći do Pala kao što je Slobo siguran da neće doći do Beograda. Sve van toga ih ne interesuje. A Banjaluka se potresa od eksplozija koje su sve jače i bliže. Prilikom razgovora sa Holbrukom, kada je bio u Banjaluci 1998, kao specijalni izaslanik predsednika Klintona, pitao me je da li sam
tada bila u gradu, zašto nisam bežala. Rekao je da je on zaustavio “vaše neprijatelje” da uđu u grad. Na taj način dao mi je do znanja da je upravljao svim zbivanjima i da još uvek upravlja. Samo, sada na diplomatskom nivou.
Tih kritičnih nedelja i dana nisam išla na Pale niti sam znala šta se u našoj centrali zbiva. Ali, bilo je jasno da, i ako se nešto dešava, neki pregovori, da niko od njih ne učestvuje u tome. Sve vodi Milošević, a i predstavnici međunarodne zajednice samo se njemu obraćaju. Radovan, Momo i Buha nisu očekivali ovakvo ponašanje, oni su povređeni. Mene to ne brine, to su i zaslužili, ali znam da ćemo loše proći. Upozoravala sam ih na vreme, pre rata, a i kasnije. Da se vodila samostalna politika, da se dalo do znanja svetu da mi Srbi iz BiH ne podržavamo Miloševićev režim kao relikt komunizma u Evropi, da podržavamo opoziciju, sigurno bi imali podršku za tu politiku i Milošević bi ranije otišao sa vlasti, još na izborima 1991. Tada mu je Karadžić dao javnu podršku, sprečio Srpsku pravoslavnu crkvu da ga anatemiše 1994, a sam ne kontaktira sa opozicijom. On mu se divi, šta to Milošević poseduje što je za divljenje: bez obzirnost, sposobnost da falsifikuje izbore, autokratsko ponašanje, obračun sa neistomišljenicima do ubistava, bezosećajnost... Sve se to Radovanu dopada, tome se on divi.
Čula sam kako je Bećković savetovao Radovana da se okane Miloševića, a on je na to rekao: “On je odličan dribler.” Dakle, Srbe je vodio “dribler”. Ružan epitet za državnika i vođu. Pa, makar da je taj posao radio uspešno, možda bi i narod imao neke koristi. Nego su, preko njega, i nas svi “predriblali”. A kako se Milošević ophodio sa Radovanom i Momom, o tome sam nešto čula ali, uskoro će se pružiti prilika da se sama uverim. SMANjENA TERITORIJA
U “OLUJI” i nekim manjim vojnim operacijama, značajno je smanjena teritorija na kojoj su Srbi vekovima živeli. Što se tiče Republike Srpske, ona je već svedena na 49 odsto od ukupne teritorije BiH, ali i više, i to se sve desilo munjevito. Taj posao uglavnom je obavila vojska Hrvatske. U ovom ratu nisu se muslimani pokazali kao dobri borci. Uvek su čekali da neko drugi obavi posao za njih. Oni su, upadali, kao uskoci, na naše teritorije, masakrirali, palili i bežali. Upravo kako je radio Naser Orić u istočnoj Bosni, gde je uništeno više od stotinu sela, i uvek se brzo povlačio u Srebrenicu. Tako je bilo do sredine juna 1995. kada su ga, zajedno s a još 17 oficira, povukli iz Srebrenice što je bio jasan signal da će Izetbegović uraditi ono što mu je još 1993. sugerisao Klinton, tj. da pusti Srbe u Srebrenicu, što bi bio dovoljan povod da se NATO uključi u ratni konflikt na strani muslimana. Ali ni to nije bilo dovoljno, pa su od Izetbegovića tražili još jedan događaj koji bi bio dovoljno snažan da javno mnenje može da prihvati NATO bombardovanje Republike Srpske.
Igra mačke i miša 04. oktobar 2005. 00:00 | Komentara: 0
Sastanak sa Miloševićem u Dobanovcima. Sa naše strane prisustvuju Karadžić, Krajišnik, Koljević, Mladić i ja. Tu je i patrijarh Pavle. "Faraon" naše preparira jednog po jednog, a onda grupno. A onda meni kaže: Vidite li dokle su ovi vaši svojom tvrdoglavo I TO je Alijina vlast obezbedila. Bez griže savesti izazvali su eksploziju na Markalama 28. avgusta u
9 časova, kada je poginulo 37 ljudi, a 85 ranjeno. Neki američki ekspert brzo je "ispitao" događaj i izjavio da je granata došla sa srpske strane. Međutim, ova laž je razotkrivena - našli su deo granate. Ceo događaj, kao i oni slični ili identični iz prethodnog vremena, kompletno je sniman, kamere su bile u pripravnosti. Kada se to desilo, režiser ove tragedije bio je daleko od mesta zločina, bio je u Parizu sa Šaćirbejom, tadašnjim ambasadorom BiH u UN, osluškivao i pratio reakcije najodgovornijih svetskih političara i ukupne svetske javnosti. Taj režiser, Alija Izetbegović, u luksuznom hotelskom apartmanu, čekao je bombardovanje Republike Srpske, mislio je: “Sada ili nikada.” Sve je unapred dogovoreno i odvija se po planu. Baš njega briga za ljude, koji su u njegovom “šou programu” imali uloge žrtve. Mirno je sa Šaćirbejom ispijao jutarnju kahvu i čekao Holbruka koji je, takođe, režiser, ali na širem, međunarodnom planu. Kada je stigao, pitao je Aliju: “Samo recite šta želite.” “Hoću da ih uništite.” Veliki režiser je pokrenuo sve neophodne mehanizme da se to desi - uništenje Srba - a da to satiranje naroda bude što legalnije. To mora biti “humanitarno bombardovanje”. Znaju oni taj posao , nije im prvi put, a ni poslednji. Alija, posle toga , ode na večeru kod Širaka, gde su mu mnoge zvanice izražavale saučešće povodom tragedije na Markalama. Posle ovog prijema, u pola noći pojavio se u američkoj ambasadi, gde je tih nekoliko dana bio Holbrukov štab koji je imao ulogu koordinatora svih aktivnosti između Vašingtona, Njujorka (UN) i Brisela (NATO). Tu se spremao napad najveće oružane sile na malu Republiku Srpsku, na njenih milion i dvesta -trista hiljada duša. Zaista, hrabro, viteški!!! Izetbegović je bio prikladno obučen, kao glavnokomandujući, polacivilno, polavojno, oponašajući Arafata, držeći na glavi beretku s ljiljanima, i tako impresionirao prisutne. Sasvim se uživeo u situaciju i ne pomišljajući na bednu poziciju, van svakog poštovanj a, jer neko drugi treba da obavi
posao umesto njih. Ono što nisu mogli da obave njegovi borci, mnogobrojni mudžahedini i oni mnogobrojni šehidi koji izginuše, sada će to da učini NATO. Baš junački. I to je njegov “domovinski rat”. ALI, on je obavljao i neki drugi važan posao. Tu veče u američkoj ambasadi u Parizu, Holbruk, Alija, Klark i Šaćirbej, punom parom su crtali granicu koja deli dva entiteta unutar BiH. Tu je stavljen i upitnik kod Brčkog. Izetbegović je diktirao, a Holbruk ispunjavao njegove želj e. Pa, pitao ga je: “Recite šta želite”. Ono što se nije moglo prepustiti Alijinim željama, što je bilo fiksno, jeste teritorijalna podela i dogovoreni procenti (podaci iz knjige “Svetlost zapada”). A šta se dešavalo tog dana u Sarajevu, u zgradi Predsedništva, saznala sam iz stenograma sednice Predsedništva BiH (dobila sam ga u Ševeningenu), održane 28. avgusta u podne. Iz tih nekoliko stranica teksta može da se zaključi da je atmosfera bila potpuno ležerna, niko se nije uzbuđivao ili, makar, lažno ožalostio. Svi su događaj na Markalama prihvatili kao nešto unapred planirano. Nestrpljivi su u očekivanju željenih reakcija, samo što ne rekoše, direktno: “Mi smo svoje učinili, a sada su na potezu SAD i NATO.” Razišli su se u dobrom raspoloženju. Šta se dešaval o na Palama, ni ja ne znam. Čula sam da je Karadžić tražio da opet uključi Kartera i da preko njega zauzme vodeću ulogu u pregovorima. Ali, to je Holbruk sprečio kao što je odbio da se nađu njih dvojica uz napomenu da će on sa njim razgovarati u okviru zvanične delegacije
predvođene Beogradom. Holbruk je posle toga bio vrlo često kod Miloševića koji je uspeo, kada je u pitanju Republika Srpska, da se nametne kao vođa svih Srba. Inostrani pregovarači su to prihvatili. Kada je Haški tribunal u pitanju, on to odriče i veli: “Oni su imali svoje rukovodstvo.” Ne prolazi uvek njegovo “driblanje”, sam je kriv za takvu poziciju. Međunarodna zajednica je samo prihvatila da je on taj koji odlučuje. Ovu poziciju drugog u pregovorima, ili, još češće, da ga nema, Radovan je teško prihvatio. Ali, on nije svestan da je tu poziciju prihvatio odavno, od kada je lansiran na političku pozornicu, samo se radilo o vremenu kada će Milošević i njega “predriblati”. Kakve je sve kvalifikacije davao, kako ih je nazivao: “oni sa Pala”, evidentno je iz mnogobrojne memoarske literature učesnika zbivanja u toku rata (Oven, Holbruk, Šarinić). Čim sam stigla, Radovan mi reče da sutra ujutro treba svi da idemo kod Miloševića. Moj spontani odgovor je bio: “Do sada nisam bila neophodna prilikom različitih dogovora koji su nas doveli u ovu poziciju u kojoj se nalazimo, pa nisam neophodna ni sada. Normalno je da vi, koji ste sve započeli, to i završite. Drugo, ne mogu da se sretnem sa čovekom kojem sam 5. maja 1993. okrenula leđa i odbila da se s a njim rukujem, posebno kada Radovan i ne zna zašto treba da se nađemo kod `faraona`. Veli da ne zna šta je u pitanju. Ja sam mu poverovala. Tako su oni trčali njemu, kada on pozove, ne usudivši se ni da pitaju zašto. Osim toga, plašila sam se da će me neg de uhapsiti ili da će još nešto gore da učine. SUTRA ujutro, 29. avgusta, došli su do mene Radovanovi telohranitelji, ja sam još spavala. Radovan uopšte nije shvatio ozbiljno moje odbijanje. Svi me čekaju. Ja sam opet odbila, a onda je došao Radovan da me ubeđuje. Morala sam da krenem, poštovala sam hijerarhiju. Jednom kada se sve završi, više me niko i ništa neće prisiljavati, biću opet slobodna. Posle više od godinu dana ulazim u Srbiju. Idemo u Dobanovce. Kad stigosmo, vidim da su svi naši već “domaći” u Dobanovcima, poznat im je raspored prostorija itd. Tu ih “faraon” preparira, jednog po jednog, a onda grupno. Prođe moj susret sa Miloševićem, ne znam kako, ne sećam se. Videh Njegovu svetost patrijarha Pavla i mislim: sada sam sigurnija. Bio je tu i pre osvešteni vladika Irinej. Pokušavam da se prisetim ko je sve bio prisutan osim sveštenih lica: Zoran Lilić, predsednik Jugoslavije, Momir Bulatović, predsednik Crne Gore, pokojni Bulatović, tada ministar odbrane, kasnije je ubijen, i još jedan general kojem se ne sećam imena. Možda sam neke i zaboravila. S naše strane: Karadžić, Krajišnik, Koljević, čini mi se general Mladić, i ja. Sedeli smo jedni naspram drugih. Na našoj strani patrijarh i vladika. Počasno mesto pored patrijarha dodelio mi je domaćin, a nasuprot njemu. Pošto je bilo vreme ručku, poslužiše ga, a naš patrijarh blagoslovi trpezu. Vidim da je to Miloševiću višak i nisam se prevarila. Jer, kada nas je nakon Dejtona primio bez sveštenih lica, rekao je: “Da odmah sednemo, nema onih u mantiji.” Milošević ukratko objašnjava šta je povod ovom sastanku: radi se o novom mirovnom sporazumu, Amerikanci su uzeli sve u svoje ruke. Obraća se meni: “Znate, njih se treba držati jer su sada, a i ubuduće, oni jedina svetska sila.” Sve vreme dok govori, obraća s e meni. Odmah sam mu odgovorila: “Taj stav sam uvek zastupala, ali vi niste. I dozvolili ste da prođe šest meseci a da ne primite američkog ambasadora Cimermana, što nije bilo uredu, a zbog čega i danas trpimo posledice.” Prešao je na drugu temu i opet se meni obraća, skoro da mi je bilo neprijatno zbog drugih. Ovo namerno radi da dosadašnje svoje saradnike ponizi. Igra neku igru mačke i miša. Mislim se: Slobo, nisam ti ja miš. Nastavlja: “Vidite li vi ove vaše, dokle su doveli Republiku Srpsku svojom tvrdoglavošću, još im samo fali Martić. Govorio sam ja njima, upozoravao, ali neće da slušaju. I šta sad, nema Republike Srpske Krajine, a i Bosanska Krajina je u pitanju - Tuđman hoće Banjaluku. Ako sada ne pristanete na neke moje predloge, sutra će NATO bombardovati Republiku Srpsku.” I
sve tako, otprilike, i još drastičnije. Samo što ne reče da su ludi. NESPOSOBNA sam da opišem tu količinu prezira koju je uputio rukovodstvu Republike Srpske i Republike Srpske Krajine. Ali, tu je prisutna i strašna prepotencija umišljenog čoveka. Zaista, zaista, nikada do tada, ali ni kasnije, nisam srela takvu osobu. Osoba koja mu je jako slična, jeste Holbruk. Ovoga sam više upoznala po onome što sam čitala o njemu, a ne iz kratkog susreta sa njim.
PRST OPTUŽBE DOK je Slobo držao ovaj deo svog predavanja, strpljivo sam čekala kraj i pre prelaska na drugu, glavnu temu, ja sam mu uputila pitanje i ujedno odgovorila: “Vi hoćete da kažete da su ovi ljudi, ovde, Karadžić, Krajiš nik i Martić, krivi za pad Krajine i zapadnih opština Republike Srpske? Ja vam neću reći moje mišljenje, nego ono što narod misli u Republici Srpskoj i šta misli onih 250.000 koji su morali da napuste Hrvatsku. Vi ste krivi. Prst optužbe je okrenut prema vama, a vaš autoritet kod naroda je na nuli.” Patrijarh mi steže ruku, ne znam da li daje podršku mojim rečima ili me upozorava da prestanem (biće da je ovo u pitanju), ali niko me tada nije mogao da zaustavi, nikakva ovozemaljska sila. Tek sam počela, a šta se sve od Đurđevdana 1993. nakupilo. Gledam ga, on se smeši, a njegovi saradnici preneraženi. Ove naše i ne vidim, jer smo na istoj strani stola. Tek mi je sada jasna njihova pozicija, pa oni su njegov otirač. Izgleda mi da su oni ona vrsta ljudi koji znaju da se ponašaju samo na dva načina, sa moćnijim od sebe ponizno, a sa slabijim od sebe despotski. Po mom mišljenju, to je loš ljudski soj. Na sve to što je Milošević rekao oni su ćutali. Ja nastavljam: - Vi ste naredili povlačenje vojske i naroda. Vaš autoritet je na nuli. Naravno, ovi ovde neće da vam kažu - i pokažem na Radovana i Momu. - Ono šta ja osećam jesu žalost i tuga što mi nemamo jednog Tuđmana. On Hrvatima stvori državu, a srpska se razgrađuje.
Crni mag sa Dedinja 05. oktobar 2005. 00:00 | Komentara: 0
U Dobanovcima potpisali smo ovlašćenje da Milošević u Dejtonu zastupa interese Republike Srpske. Tata ulazi u salon gde se pila kafa, iz džepa sakoa vadi papir i čita ga. A zatim se
obraća meni: Dame imaju prednost. MILOŠEVIĆ je na sastanku u Dobanovcima izdržao moj rafal uz smešak i iza toga predložio pauzu. Dobro sam se ose ćala, i zadovoljno, daleko iznad svih ovih Slobinih sluganera. Prilazi mi
Lilić, kojeg prvi put srećem. Moli me, ako mogu, da mu oprostim što me je ponekad uvredio. Ja mu velim: “Pa, mi se prvi put vidimo, a ako mislite na one članke u `Politici`, vaše, Mirka Marjanovića itd., to nikada nisam ni čitala. Prema tome, nema šta da vam oprostim”, a on nastavi: “Pa vi ste drugačiji nego što sam slušao o vama.” “Drugačija sam od one predstave koju su o meni stvarali oni koji su se ovde nalazili sa vama, a da bi se dodvorili Miloševiću, i stvarali od mene čudo. Uvek sam bila ono što sam i sada i nemam nameru, ali i ne mogu, da se menjam.” Prilazi Radovan, mislim, sada će rafal po meni, a on veli: “Tako treba, onako treba sa njim razgovarati.” “E, Radovane, sada su mi mnoge stvari jasne. Pa, svi ste vi napravili ovo čudo od čoveka kojeg nazivate Tatom.” Upravo tada, u salon gde se pila kafa, ulazi “čudo od čoveka” i iz levog unutrašnjeg džepa sakoa vadi neki papir, čita ga. To je ovlaštenje njemu da
u narednom mirovnom sporazumu on zastupa interese Republike Srpske i ide pravo prema
meni i veli: “Dame imaju prednost.” Vidim potpis našeg patrijarha i vladike Irineja, potpisali su kao svedoci. Meni treba predaha, stvarno mi je nedostajal o vazduha, skoro sam se gušila. Zar smo ovo dočekali, da čovek za kojeg odavno znam da sve uništava čega se dohvati odlučuje i zastupa Republiku Srpsku. Treba nam mir, upropasti nas kriminal, to se mora zaustaviti. Da dobijem na vremenu, da predahnem, da mi bol u grudima popusti, rekoh mu:
“Neka prvo potpiše moj predsednik, pa ćemo svi redom, prema hijerarhiji.” Karadžić je bez reči potpisao i onda mi ostali. Ovo je bilo teško, ali je moralo tako da bude. Zarekla sam se već da ću prvi mirovni sporazum koji nam obezbeđuje opstanak u BiH, za šta smo se i borili tri i po godine, ja sama prihvatiti i ubeđivati i druge da to učine. Naša pozicija je sve lošija i lošija, a šverc i kriminal, u samom vrhu, ugrožavaju naš opstanak. Ali, zašto da on, Milošević, odlučuje o našoj sudbini. Ako moraju oni iz međunarodne zajednice, zašto on? Njemu ne verujem, jer samo budalama nije jasno da mu mi služimo za potkusurivanje u borbi da se održi na vlasti i kao “faktor mira na Balkanu”. Zašto, pored živog rukovodstva Republike Srpske, da neko drugi, koji je biran u drugoj državi, odlučuje o nama. Za celu tu situaciju krivi su Radovan i Momo, a i naša Skupština, koja je sve, baš sve, ovoj dvojici odobravala. Samo je Dodik, sa sedam svojih nezavisnih poslanika, davao otpor. Ali, ostalih je 76. A
Radovan i Momo su bezrezervno prihvatali Miloševićeve direktive. Zašto da mu se protive? Pa, omogućio im je da nesmetano švercuju i zarađuju novac za vreme rata, a oni to najviše vole. A osim toga, ne objavljuje njihov predratni kriminalni dosije. U svemu tome mora neko
ostati “krivih leđa”, a ko će drugi nego narod. Sećam se skupštinskog zasedanja u Šamcu i govora episkopa Atanasija o “crnom magu sa Dedinja koji rasturi sve srpske zemlje”. Njemu u ruke dajemo Republiku Srpsku! SVI smo potpisali, a Krajišnik se nećka, mislim da je bilo iskreno. Misli kako to da je Slobo nadmudrio Momu.
A kod Mome i Radovana pune tašne mapa, razne kombinacije. Misle, jedna od njihovih varijanti će proći. A oni i ne slute, ni Milošević, da su u noći između 28. i 29. avgusta, Holbruk, zajedno sa generalom Klarkom, ucrtavali Alijine želje u mapu koja će pretrpeti samo neznatne izmene u Dejtonu.
U ranim jutarnjim časovima 30. avgusta, pale su prve bombe sa osiromašenim uranijumom na Republiku Srpsku. Da li je on, Slobo, prevario nas, jer je rekao ako ne potpišete biće bombardovanje, ili Holbruk njega, da ako mi damo ovlaštenje, neće biti bombardovanja, ja ne znam. NATO je sasuo svoj smrtonosni teret, a zapad je to nazvao “humanitarnom intervencijom.” Posle osam časova kontinuiranog bombardovanja vojnih, ali i civilnih ciljeva u Republici Srpskoj, stigao je Holbruk u Miloševićev kabinet, i ovaj mu se hvali: “Ja sam bio prilično vredan i uspešan” i pokaza mu onu punomoć. Potpisi su impresionirali Holbruka, jer on to nije ni tražio, kao što međunarodna zajednica nije tražila uvođenje sankcija u avgustu 1994. i prekid telefonskih linija. Njemu je u krvi da preuči lekciju. Još će se on na različite načine podastreti i poniziti svojim gospodarima (Holbruku i Klarku), a zau zvrat neće dobiti ništa, osim još koju godinu produžene vlasti, dok ne uzmu Kosovo. Za tako poniženje, zauzvrat treba tražiti i dobiti nešto što je u korist države i naroda, samo u tom slučaju, državnik ima pravo na to.
Milošević sugeriše Holbruku da odmah sazove mirovni sastanak na kojem će on, Milošević, Tuđman i Izetbegović, sve rešiti. Dakle, on unapred određuje da naša delegacija Republike Srpske neće imati nikakvu ulogu, jer ova trojica će sve odlučiti. U našoj delegaciji, kako reče, ne može biti Karadžić, to mu je saopštio Holbruk, jer postoji za njega haška optužnica. Takođe su se dogovorili da tom glavnom sastanku prethodi konferencija na nivou ministara spoljnih poslova, u Ženevi, kojom će predsedavati Holbruk i visoki predstavnik UN Karl Bilt. Tog 8. septembra u Ženevi, učestvovali su, sa naše strane: Koljević, potpredsednik, i ministar inostranih poslova Aleksa Buha. Ali, smešteni su u drugi red. Za stolom, srpsku stranu zastupao je Milutinović, ministar inostranih poslova Jugoslavije. Već na tom sastanku došlo
je do marginalizovanja naših predstavnika. Takav pristup je od međunarodne zajednice zadržan i u Dejtonu. To je Milošević iskoristio i još svojim dodatnim postupcima potpuno ih isključio iz glavnih događaja. Zato i ovom prilikom, kao i ranije, konstantno ponavljam: dobro smo prošli ko nas je vodio. DVE ili tri godine nakon Dejtona, gledala sam Bi-Bi- Sijevu emisiju o tim događajima. Jedna epizoda nosi naziv “Put viskija”, a prikazuje Miloševića u Dejtonu kada je u pijanom raspoloženju rekao: “Eto ti, Alija, celo Sarajevo, zaslužio si ga.” I tim potezom, prevrćući očima, nabreklih kapilara na obrazima (kamera je to registrovala) izazvao je postdejtonsku seobu više od stotinu hiljada Srba iz Sarajeva i okoline. Brčko je ostavio nerešeno. Tako je došlo do jedinstvenog “etničkog čišćenja” u miru, a nema čoveka u toj nepreglednoj koloni koji ga nije proklinjao.
Izgubili smo Ilidžu, Aleju, Vrelo Bosne. A zašto? Zato što je u njegovoj pijanoj glavi bilo svejedno. A i da je bio trezan opet bi isto bilo . Šta taj zna o zaveštanoj zemlji, a Bosna, kada se sa tog stanovišta posmatra, i sa istorijskog aspekta, upravo je to - zaveštana zemlja. Ko je on da poklanja tu zemlju Aliji? Dobro je prorekao episkop Atanasije: “Crni mag sa Dedinja daće i Kosovo!!!” Da li smo smeli da takvom čoveku damo ovlašćenje? Na kome je krivica, na njemu ili na nama? Znala sam da je pohlepan na vlast, ali meni je bila nepoznata njegova
sklonost ka alkoholu. Tu slabu stranu nekih unutar našeg rukovodstva zapad je dobro poznavao. Na moje oči, gledala sam kako ih snabdevaju sanducima viskija, da bi ih, u fazi kada se moždane ćelije kupaju u alkoholu, pozvali na neki dogovor. O svemu je trebalo voditi računa. Ne sećam se tačno ko je sačinjavao našu delegaciju, ali znam da su bili Krajišnik, Koljević, Buha, verovatno Radomir Lukić, Jovan Zametica, možda još neko iz Vlade. Ali nije važno, jer i tako nisu imali uticaja na pregovore. Koliko je meni poznato, tako beznačajan status u Dejtonu dodelio im je Milošević preko Holbruka, a njih dvoji ca su bili kompanjoni u ovim pregovorima. Da se Milošević nije tako ponašao, sigurna sam da bi se pitanje Sarajeva rešilo na, za nas, povoljniji način. KOLIKO god se moglo očekivati mnogo neugodnosti i nefer poteza od Miloševića, ipak, sve je iznenadila završnica. Naime, pri povratku u Beograd, kompletnu našu delegaciju ubacili su u jedan kombi i transportovali su ih pravo za Dobanovce. Oni su tu bili u pritvoru, a telefonske veze bile su isključene. Nikome nisu mogli da se jave dok mi sa Pala nismo došli s utradan, u
poslepodnevnim časovima, kada je Milošević naredio da se dođe. Na taj sastanak Slobo je zakasnio skoro jedan čas. Dao nam je vremena da sa našim “pritvorenicima - pregovaračima” popričamo i da od njih čujemo sve o Dejtonu i o tom finalu od Surči na do Dobanovaca. Kada se pojavio, prvo sam ga pitala zašto ljude drži zatvorene. A on meni kaže: “Čestitam, dobili ste državu.” On je počeo da nabraja koliko smo gradova dobili unutar te države, i sve dalje u stilu, kao da kaže: trebalo bi da mi ljubite ruku, koliko sam se založio za vas. GRUBO PONIŽAVANjE O TE tri nedelje u Dejtonu, o sastancima i dogovorima, razmišljanjima, i opet nekom dogovaranju što bi se moglo nazvati glavnim zbivanjima, dosta je pisano. Iz četiri -pet izvora sklapala sam predstavu , ali interesantni su i detalji koji se mogu napabirčiti i oni najbolje govore o odnosima među učesnicima. Jedan detalj, ali tipičan: Holbruk pita Miloševića nešto u vezi sa mapama i veli da Slobo pita svoje prijatelje (misleći na našu delegaciju koja uopšte nije imala pristupa dogovorima), a Slobo mu odgovara: "Pa, oni nisu moji prijatelji, oni su
govna." Znala sam odranije da ih, nekada, i tako naziva, ali sam mislila da je to za domaću upotrebu, a ne za inostrano tržište.
Pljačka Srba beskućnika 06. oktobar 2005. 00:00 | Komentara: 0
Umesto da za izbeglice iz Sarajeva izgrade više od 3.000 stanova od 60 kvadrata, rukovodstvo sa Pala i njihovi prijatelji podigli su sebi kuće od 200 do 500 kvadrata sa luksuznom opremom. Građevinski materijal namenjen beskućnicima prodavan na teritoriji
KADA su naši poslanici napustili sastanak u Dobanovcima, ali i za vreme sastanka, smišljala sam šta bi se moglo izvući iz ove situacije. Možda može nešto korisno. Obratila sam se Miloševiću i objasnila kako dobro poznajem Srbe iz sarajevskog kraja, jer im i ja pripadam i znam da će masovno napuštati teritoriju Federacije. Da ih zadržimo u tom regionu, ali na našoj strani, treba im omogućiti da izgrade kuće. Sva lavina optužbi pašće na njega, kao i za Krajinu, neka da novac odmah, za kuće. Tu su bili predsednik Vlade Srbije i predsednik Vlade Jugoslavije, Mirko Marjanović i Šainović, koje on zove Miki i Šaja i to takvim tonom kao da doziva kućne pudlice. Odmah je rekao: “Obećavam zasada tri hiljade kuća. Evo Šaju zadužujem za to, i neka radi zajedno sa Krajišnikom.” Skoro da spontano rekoh: ne, jer, znam da on sve pretvara u biznis, a onda pomislih, što da se sekiram, pa i tako ništa neće biti od toga, a ako slučajno i bude, možda, ipak, neće Momo praviti biznis od ovolike ljudske tragedije. Napravio je biznis ogromnih razmera, i greh prema izbeglicama koji Bog ne prašta. Ali, o tome i mafiji koja je u tome učestvovala, biće još govora.
Tri hiljade kuća za izbeglice, obećanih na sastanku, još će se spominjati. Cela akcija je krenula vrlo konkretno, što je evidentno po mnogobrojnim šleperima nakrcanim građevinskim materijalom. Kadgod pitam vozače, vele da voze za Srpsko Sarajevo. Sa tim šleperima započelo je proleće 1996, dovoljan povod za beskućnike, izbeglice, da maštaju i da sanjaju kuć icu i bašticu. Jedno ih je zbunjivalo na Palama, onaj ogromni magacin koji se stvori, da k ažem, preko noći, iza tunela sa leve strane puta na ulazu u Pale . Ja sam bila začuđena i pitam čije je skladište. Vele: Krajišnika Mirka (Mominog brata), a materijal onaj koji treba podeliti izbeglicama. Oko toga i drugih otvorenih magacina, tj. oko lopovskog projekta, okupili su se mnogi iz SDS- a. Jer, moraš da imaš t u
legitimaciju da bi mogao da legalno učestvuješ u lopovlucima. Tokom 1996. i 1997. taj projekt je bio aktuelan i realizovao se po etapama. Umesto više od tri hiljade stambenih jedinica po 60 kvadratnih metara prostora gradilo je rukovodstvo i njihovi pri jatelji kuće od 200 do 500 kvadratnih metara, sa luksuznom opremom. Tako je velikom brzinom nicalo paljansko Dedinje, a i na nekim drugim lokacijama. Ali ne samo to, nego je materijal transportovan i na teritoriju federalnog Sarajeva i prodavali su ga dese t puta skuplje nego što mu je vrednost u Srbiji. A
sve to se dešava na oči izbeglica koji nemaju krov nad glavom. Tu trgovinu sa neprijateljem davno su izveštili, od municije i oružja do građevinskog materijala. U BEOGRADU, pitao me jedan mlad čovek koji radi u DB, da li je moguće “da je Radovan prodavao
oružje na Kosovu Šiptarima”. Jer, veli, to se priča. Rekla sam da ne znam, ali je moguće, jer ako je za vreme rata to radio sa neprijateljskom stranom i oni nas ubijali tim oružjem, moguće je i ovo. Priča sa stambenim prostorom za izbeglice i građeviskim materijalom nije završena, jer se projekt produžava. A, to je samo jedan projekt a šta je sa drugima kojima su izvođači oni “najugledniji” SDS ovci. Oni su pružili svoje ruke prema svim opštim dobrima. Oni su nam šumu sekli i seku je. Kontrolišu carinu, svugde su prisutni, utrpavaju se u upravne odbore. Slede primer onih prvih, Radovana i Mome. Oni su izjeli ekonomsku supstancu Republike Srpske i još je glođu. U takvim poduhvatima učestvuju i članovi njihovi h porodica. Posle decembra 1995, kada je potpisan Dejtonski sporazum, Momčilo Krajišnik, u nadi i u uverenju da vlada situacijom, a nije imao nikakvog osnova da tako misli, jer ga u Dejtonu nisu nizašta pitali, ubeđivao je i zavaravao i sebe i narod da će se nešto izmeniti do marta i da će Sarajevo dobiti neki poseban status. Neverovatna, neosnovana samouverenost zbog koje je više puta u toku rata narod doveden u zabludu.
Krajišnik, koji je određivao da li će u upotrebi biti ekavica ili ijekavica, čija je bila poslednja reč kada se radi o univerzitetskim pitanjima, koji je određivao da li će Banjaluka dobiti struju ili ne, da li će neko nositi glavu na ramenu ili ne, nije mogao da se pomiri sa činjenicom da se o njegovom selu Zabrđu i o Sarajevu, odlučilo negde daleko bez njegovog prisustva. Radovan takođe ne može da shvati da on, koji je odlučivao o životu i smrti, koji je “pisao zakone” i koji se “bolje razume u finansije od profesionalca” doživi da mu neko poremeti njegove krugove, tj. njegove iluzije i fatamorgane, kao što je Srpsko Sarajevo za 150.000 stanovnika i bageri na poljani u
blizini Sokoca, koji verovatno i danas tamo trunu. Ovakva samouverenost lišena svake realnosti, opasna je i skupo nas je koštala . KRAJIŠNIK je uporno odlazio u Ilijaš, Hadžiće, Ilidžu, Vogošću, Grbavicu i zavaravao ljude, a kada se primakao mart već je svakom bilo jasno da je taj mehur od sapunice pukao i da se na veliku brzinu treba pakovati i bežati od Alijinih satrapa. A, Krajišnik i Radovan povukli se u svoje paljansko gnezdo, u svoj komfor i baš ih briga što su tri meseca zavaravali narod “šarenim lažama”. Nije im prvi ni zadnji put. Upravo u martu mesecu pao je veliki sneg. Za transport ljudi, stvari, industrije, vojska je dala sva
moguća prevozna sredstva. Ali sve je bilo nedovoljno. Masa ljudi prelazila je i po 20-30 kilometara gazeći sneg koji je negde bio i iznad pojasa. Ne mogu to da opišem, to se i ne može opisati. Onaj naš egzodus iz Krajine je vrhunac kolektivne tragedije i promašene politike. Ali, ovo što se d esilo na istoku Republike Srpske, čini mi se užasnije zbog onog dubokog snega, zato što se dešava u miru i zbog bezočnog zavaravanja naroda.
Mnogi ljudi, povlačeći se sa prostora koji su pripali Federaciji, na putu u nepoznato, satima su čekali na Palama da ih prime Radovan ili Momo. Neki su tražili savet, neki pomoć, svi su tražili smeštaj, a
neki su optuživali. Takvom jednom sastanku prisustvovala sam i ja u Radovanovom kabinetu. Začudila sam se, nema više mapa, a bilo ih je na sve strane . Više to nije aktuelno, a kada je bilo, prisutnima je pričao da ćemo po sporazumu dobiti najbolji deo BiH i još izlaz na more. Sada su unaokolo makete Srpskog Sarajeva. I dalje se narodu prodaje “šarena laža”. Sada su aktuelna uveravanja da ćemo izgraditi grad za 150.000 stanovnika, objašnjava i već imenuje trgove u budućem zamišljenom gradu. Ušao je Momo, i on objašnjava. Na nečije pitanje: koja je “ova zgrada”, Momo odgovara: “Ovo je opera. Znate, nije potrebno ići u operu, ali taj osjećaj da živite u gradu koji ima operu, je važan.” On to govori ljudima koji su satima, a možda i ceo dan pešačili po
dubokom snegu brinući za celu svoju porodicu. Oči im se sklapaju od umora. Jedan među njima odgovori Momi: “J... ti operu, reci gde ću večeras prenoćiti?” A za drugom maketom jednoj grupi ljudi Radovan priča koliko ćemo imati aerodroma u Republici Srpskoj - pet aerodroma, i nastavlja: “Evo, već se gradi na Sokocu” (to su ona dva bagera koja su
pre tri godine izrovali zemlju). Ono što imamo ne spominje. To je aerodrom u Ban jaluci. Rekao mi je da će dozvoliti upotrebu banjalučkog aerodroma kada bude završen onaj na Sokocu. Omiljena tema za maštanje koja se razrađuje onima sa zapada Republike Srpske jeste šema gasovoda i autoputa. Obe šeme postavio je iza svojih leđa, a okolo makete Sarajeva. Autoput, srpska Strada del sole, potpuno je pravolinijski, povezuje istok i zapad Republike Srpske. A gasovod
se od zvorničke petlje račva prema zapadu i istoku. Da ne bi ostalo samo na priči, na Ravnoj Romaniji postavljene su oznake “Dobro došli u Srpsko Sarajevo”. Voziš se još dva sata, prolaziš preko planinskih prevoja i romanijskih šuma i proplanaka, a gradu ni traga ni glasa. On postoji samo u Radovanovoj glavi i mašti, jer nema tog urbanističkog rešenja za ovakav teren. Stotinu puta sam pomislila, zbog one oznake “Srpsko Sarajevo” na Ravnoj Romaniji, proglasiće nas ludim, ceo narod, zbog jednog čoveka. NISAM bila protiv gradnje. Prvo naselja, a kasnije grada, ako bude mogućnosti. Pa, prva sam tražila novac za izbegličke kuće od Miloševića. To bi kasnije mogla biti neka okosnica za proširenje naselja, naravno, urbanistički uobličenog. Ali, ovo što je naraslo u Radovanovoj glavi, to je nebuloza, a način kako se to ljudima servira, to ubeđivanje da će to biti za nekoliko godina, bilo je opasno zaluđivanje ljudi koji nisu imali krov nad glavom, ali ni šta da jedu. A od kojih para bi sve to vaskrsnulo? Od onih koje su oni opljačkali, on opljačkao, i poslali u banke na nekim ostrvima. Tamo su naše pare, i još
sam Bog zna gde. Ali, o tome, jer ih je on prenosio, pitajte Jovana - Omera Zameticu.
ANTRFILE
"DRŽAVNA TAJNA" RADOVAN je, u vreme kada je UNPROFOR pojačao kontrolu na drumovima, tražeći njega, iznenada se pojavio u Službi društvenog knjigovodstva Banjaluka i izneo 28 miliona DM (post oji pisani dokaz). Obično na papirima takve vrste piše “državna tajna”. Obrazloženje je da će neka banka u Luganu na te oročene pare dati veliki zajam. U to vreme ja sam već bila predsednik Republike Srpske. On se u ambulantnim kolima, umotan u čaršafe, po javio u Banjaluci sa obrazloženjem da održi važan sastanak sa SDS -om Banjaluke. Nisam mu poverovala. Posle nekoliko meseci dobila sam papire i videla šta je bio razlog njegovog dolaska. Pa, on to gangsterski radi. Kada sam mu rekla, a bilo ih je više prisutnih, rekao je da će me tužiti jer ja, predsednik, odajem državnu tajnu. Tako je on pljačkao ono što je ostalo, a pljačku proglasio državnom tajnom .
Jagma oko NATO pilota 07. oktobar 2005. 00:00 | Komentara: 0
Grčki ministar odbrane došao je na Pale da kod Karadžića posreduje da pusti zarobljene NATO pilote, ali ga je pretekao Jovica Stanišić sa svojim "crvenim beretkama".
Oslobađanje pilota Milošević koristi da sebe prikaže kao "čoveka mira". Kako su Grci pokl NIJE mi poznat broj oborenih NATO letilica, a niti broj zarobljenih pilota, za vreme NATO
bombardovanja. Ali, bilo ih je, i među njima je bilo i Francuza. O tome znam onoliko koliko zna i svaki građanin Republike Srpske koji se interesovao koliko je onih zarobljenih koji su nam bombe bacali i koji hoće da nas unište. Narod ih je proklinjao, ali još više one koji su ih poslali. Znam da je predsednik Širak poduzeo sve da se oni oslobode. On je čak rekao da neće biti potpisan Dejtonski sporazum u Parizu, gde je odredila međunarodna zajednica, ukoliko se iz srpskog zarobljeništva ne oslobode francuski piloti. A, koliko je pilota, da li su samo Francuzi ili ima i drugih nacija, gde se
nalaze, nemam pojma. I tako bi ostalo da nisam otišla na Pale (verovatno je bila zakazana skupština, jer samo tada sam boravila na Pal ama, dva-tri dana). Jednog poslepodneva, u zgradi Predsedništva na Palama, čujem grčki jezik u sali za sastanke i, misleći da je neko od mojih prijatelja Grka humanitaraca došao, otvorim vrata i začudim se: sedi grčki ministar odbrane sa još nekoliko sarad nika i prevodilac. Pozdravila sam se, bila sam prilikom boravka u Grčkoj sa njihovim bivšim ministrom. Oni su u toj sali sami, nikoga od naših. Kaže mi
ministar da čekaju Karadžića već pun sat, a nema ni našeg ministra odbrane. Ja sam bila začuđena i stidela sam se umesto drugih. Oni vide da ja nemam pojma šta se dešava, a kamoli da znam razlog njihovog dolaska. Tada mi
grčki ministar objasni da su došli da posreduju u oslobađanju francuskih pilota i da je njihova poseta najavljena, dogovorena. Izvinjavam se i objašnjavam da sam stigla iz Banjaluke i da idem da se raspitam šta je sa Karadžićem. Nađem ga u kabinetu u istoj zgradi i kažem da mu je postupak nepristojan čak i da se radi o neprijatelju. A, radi se o jednom dokazanom prijatelju - Grčkoj. Radovan objašnjava da ni on ne zna gde su zarobljenici, to samo zna Mladić (njihovi loši odnosi imali su uticaj i na ova zbivanja). Tom prilikom reče i da nekoga očekuje. Moli me da pravim društvo Grcima dok on ne dođe. Vratila sam se u salu i molila za malo strpljenja, na neki način pokušala da opravdam postupak našeg predsednika, i odmah prešla na drugu temu: moja saradnja sa grčkim humanitarnim organizacijama i njihovim sindikatima koji pružaju pomoć Republici Srpskoj. U neko doba uđe Radovan, a za njim i Momo. Atmosfera je bila vrlo neprijatna, neka napetost, kao da se očekuje još nešto neprijatnije, gore. Upravo tada ulazi Jovica Stanišić sa dva saradnika. Evo koga smo čekali. Samo jedanput, negde 1994, slučajno sam ušla u prostoriju gde su oni glavni (tu ubrajam i Martića) sedeli. Tada su me upoznali sa šefom Državne bezbednosti Srbije, a ja prilikom upoznavanja samo rekoh: “A vi ste taj Jovica”, jer je moja predstava o ustanovi na čijem čelu je bio ovaj čovek bila loša. Sve neke mračne događaje iz prošlosti, a nekada užasne, vezala sam za tu instituciju. Takvo sam imala mišljenje o ljudima koji tu rade, naročito o onim vodećim - samo dalje od takvih. Međutim, sve ih zemlje imaju, i u kapitalističkim i u komunističkim, socijalističkim zemljama, metode rada su manje-više, iste. Dakle, ušao je Jovica Stanišić i samo što je seo, pred zgradom buka kao da se zaustavlja stotinu kola (tako je izgledalo) - neobično neprijatan zvuk kočenja. Ja sam prišla prozoru i imam šta da vidim. Izlaze vojnici sa crvenim beretkama, naoružani, i ne ulaze u zgradu normalno, nego uleću. Ja sam odmah izašla na hodnik, drugi svi sede, oni znaju, Radovan i Momo, o čemu se radi, ali ja ne znam. U hodniku je već 20 -30 “crvenih beretki”. Uđem u svoj kabinet, a oni su već tamo. Okupirali su celu zgradu. Kažem im da smesta napuste moj kabinet. Oni se ne pomeraju, ćute kao mutavi, sa pogledima da ti se zaledi krv u žilama. Uđem u salu i naglas kažem da smo okupirani. Mislim se, jadni predsedniče, zar si na ovo spao, zar si ovo dozvolio? Jovica kobajagi nešto objašnjava. Ne slušam ga, jer za ovakav postupak nema opravdanja. Ponašaju se kao da su došli kod Alije Izetbegovića, a ne kod Radovana Karadžića. A, čemu su oni brojni autobusi ispred zgrade ? Grčki ministar odbrane daje do znanja Radovanu da je uvređen i ponižen i pita ga šta ovo znači, a ja naglas odgovaram: “Došli lešinari”. Nastao je tajac, a Jovica Stanišić i Frenki Simatović, jer i on je bio prisutan, uputiše mi oštre poglede. Tada objasniše da su došli da odvedu zarobljenike - strance u Beograd, jer je to želja njihovog predsednika Miloševića. Ali, to isto hoće i grčki ministar. A, šta hoće Radovan? Od njega se traži samo da bude poslušan. Zarobljenici trebaju Miloševiću i on i na ovom slučaju izgrađuje imidž “čoveka mira na Balkanu”. On to uporno radi, a sve preko naših leđa. I uporno se dodvorava zapadu.
Dakle, Jovica i Frenki, sa svojim do zuba naoružanim pretorijancima, kojima sam jedva čekala da pogledam u leđa, obaviše svoj posao i nestadoše u mraku te maglovite decembarske noći. Slušala sam kasnije o njihovim zaslugama, prilikom oslobađanja zarobljenika, kako se to isticalo. Pa i Radovan bi ih oslobodio. Njihov tretman bio je više nego human, prijateljski. Pustio bi ih i Mladić. A zašto to njih dvojica nisu uradili? Dok se dvojica svađaju treći se koristi. Tako je bilo i u ovom slučaju. Zašto to ne prepustiše Grčkoj, tu ulogu posrednika. Oni nisu okupirali zgradu, kao što su to ovi učinili. Zašto to prepustiše Miloševiću, koji nas nikakvim dobrim nije zadužio osim ako nije
zadužio lično Radovana i Momu (vadio ih iz zatvora pre rata zbog kriminala), ali Republiku Srpsku nije zadužio dobrim, samo zlom . Lopovi, šverceri, sa svojim političkim mentorima, uplašili su se mira, Dejtonskog sporazuma, kontrole, visokog predstavnika, da im ne omete njihov biznis. Morali su da se reorganizuju, da se
prilagode novoj situaciji. Odjedanput su se pojavila neka preduzeća i firme pod čijim imenom će ubuduće raditi. Požurili su da ih registruju, jer više ne može po starom: ovaj šleper je Momin, ovaj Radovanov, ovaj Cickov, ovaj Tintorov, i da ih više ne nabrajam. Pitala sam Radovana da mi objasni o kavim preduzećima je reč. Objasnio je da su po propisu registrovana i, što sam od njega saznala, da uopšte nije važno ime na koje se registruje, može biti i izmišljeno, a niti adresa itd. Svi odgovori bili su neverovatni. Bojeći se da se iz jednog oblika kriminala, ratnog, sada uvaljujemo u nešto još gore, pokušavala sam da nagovorim Radovana da se obrati narodu preko TV i da kaže da se za vreme rata moralo nekako snalaziti, pa bilo je i neregularnosti, ali sada će biti sve po rigoroznoj regulativi itd. Čak sam mu rekla da u narodu znaju da je i on tu negde bio upetljan (on na to ubaci: “Pogani jezici”) i da je vreme da se živi po zakonu. Eto prilike da se napravi zaokret. Za narod, to bi bio melem za ogromne ljudske patnje, a onima koji su izgubili najmilije bila bi to uteha da su njihovi očevi, braća, poginuli za takvu državu, a ne mafijašku . Nije to učinio, jer nije ni imao nameru da pravi zaokret prema boljem, nego, naprotiv, prema još većem bezakonju. Znala sam da su izgledi minimalni i da je on odavno krenuo lošim stazama sa kojih nema povratka. A njegovi poslovi su već ranije izašli van granica bivše Jugoslavije. Karadžiću su Grci poklonili neki telefon, mislim satelitski, i račune za obavljene razgovore oni su plaćali. Došli su kod mene da mi to saopšte i da mi pokažu račune koje oni ne mogu da plaćaju. Ne samo da su visoki nego su to razgovori sa nekim islamskim zemljama, koliko se sećam najviše sa Saudijskom Arabijom. Jedva, tu i tamo, sa ponekom evropskom zemljom. Pitali su me da li mi
imamo u tim zemljama neki naš lobi ili savetnike, jer, vele, mi smo mislili da to treba da bude namena tog telefona. Još i danas se sećam šoka kada sam to videla. Tako bi mogao da izgleda račun Alije Izetbegovića, a ne Radovana Karadžića. U to vreme pilane su nicale kao pečurke posle kiše, na celoj teritoriji Republike Srpske, osim Hercegovine i Posavine. Vozeći se od Pala do Banjaluke, celom dužinom puta čuje se zvuk pi la. Zvuk koji nameće razmišljanje o šumi kao opštem dobru, ali ne samo Republike Srpske nego celokupnog čovečanstva. Učili su nas u školi kako su Mlečani, naši neprijatelji, ogolili Dalmaciju tako da se i lokalna klima menja, itd. A kod nas, samo što je prestala pucnjava, svi navalili da raskrčme to naše blago. Kao lešinari. Pa, makar da prodaju i izvoze (možda i u Saudijsku Arabiju) polufabrikat ili fabrikat, da se ljudi zaposle. Da država time domaćinski upravlja. Radovan i Momo su i o tome odlučivali preko nekih nazovi stručnjaka za šume. Nastala je opšta seča šume. Pa i svešteno lice uđe u takav posao. Sve je bilo za prodaju, da su mogli ljudima bi i kožu gulili, kada bi bila za prodaju ! GORE OD BONI I KLAJDA
OTKAKO su se pojavile firme sa zvučnim imenima, a bilo ih je mnogo, sve manje novca je bilo u državi. A sve su te firme trgovačke, nema proizvodnje da bi se zaposlili ljudi i stvarala nova vrednost. Ovako je svaka od tih firmi, osim onog glavnog koji je prvi ili drugi u politici, imala operativnog direktora i dva-tri administrativca, obavezno jednu ili dve sekretarice od poverenja - one sve znaju, a ako previše znaju onda nestanu, pobrinu se za to oni koji sa lakoćom ubijaju .
Ovo isterivanje novca iz državnih tokova i usmeravanje prema nelegalnim novčanim tokovima, podsticali su Radovan i Momo. Nekada se to radilo na najdrastičniji način kao kada je Karadžić ušao u SDK (Služba društvenog knjigovodstva) u Banjaluci i jednostavno uzeo 28 miliona DM. Već sam to
spomenula. U dokumentu koji posedujem sve j e napisano, kako da se oroče te pare u nekoj banci u
Luganu sa povoljnim kamatama. Bilo je takvih Radovanovih akcija kao u filmu “Boni i Klajd”, i u drugim opštinskim institucijama, naročito u onim opštinama koje su ostale van linije krstova na koje je on “božjom promisli” nailazio.
Radovan ne da vlast 08. oktobar 2005. 00:00 | Komentara: 0
Kada je shvatio da će, posle Dejtonskog sporazuma, morati da podnese ostavku i da se povuče iz javnog života, kod Karadžića su ispoljene opasne strasti - mržnja, osvetoljubivost i rušilački nagon. Počeo je da funkcioniše po principu: kad ja propadam, neka TADA (posle potpisivanja Dejtonskog sporazuma) Radovan je bio opasan i za pojedince i za
Republiku Srpsku. Video je kakav mu se kraj sprema, isključen je iz svih pregovora, a Milošević ga priprema za zavr š nicu , kada će morati da preda drugom predsedničku funkciju. Kao čovek kod kojeg su emocije i razum u ravnoteži samo u slučaju da mu sve ide po njegovom, kako on želi, on teško podnosi poziciju nekoga koji se ne pita. Sada su kod njega na površinu isplivale opasne strasti: mržnja, osvetoljubivost i neki rušilački nagon. Već se prime ćuje u određenim situacijama da će za nekoliko meseci funkcionisati samo na principu: “Kada ja propadam, neka sve propadne.” On se još nada, zato što je nerealni optimista i iluzionista, da će se neko čudo desiti i da će se izbeći ružno finale. Dolaze mu različiti ljudi i obećavaju neka čuda, šapću mu na uho neke lažne poruke, daju mu nadu, a on to sve novčano nagrađuje, pa se takvi multipliciraju iz jednog meseca u drugi. Pri svemu tome je sve manje razuma kod njega, a sve više emocija. Zašto je bila potrebna ta parada, to gubljenje vremena i ta neozbiljnost sa formiranjem Komiteta za odnose sa MZ. Zašto Buha ne reče, pa i da njemu na taj način pomogne: neću da budem na čelu jedne nezvanične institucije. Od tog vremena, pa do izbora, nastaje jedan period pretežak za Republiku Srpsku - pritisak MZ, ali još ne ucene. Pritisak da se ispoštuju rokovi koje postavlja Sporazum. I ovo podešavanje našeg ponašanja prema Karadžiću, da ga ne povredimo, jer je strašno ranjiv zbog svoje pozicije . I sve to treba ukalkulisati i ne učiniti ništa što bi Republiku Srpsku dovelo u lošu poziciju. Nije to bilo lako ljudima u Radovanovoj okolini. Ja sam najviše boravila u Banjaluci, ali za mog kratkog boravka na Palama dobro sam to ose ćala. Za to kratko vreme saznala sam da Radovan intenzivno održava sastanke. Skoro sam naterala Radovana da u jednom svom govoru, čini mi se da je to bila Skupština SDS -a, posveti dosta pažnje izbeglicama. Mislila sam, tako će ući u neku obavezu prema toj mučeničkoj populaciji. Ima uticaja, pa neka se tome posveti. I tada, kao i danas, mislim isto. Onaj koji uspe u
rešavanju izbegličke životne egzistencije, učinio je najveće delo za svoj narod. Govorila sam mu da angažuje dijasporu za to i da se tome posveti. On je apostrofirao to pitanje u svom obraćanju Skupštini SDS-a, ali bez naznake plana delovanja. Svi znamo da je to centralni problem, ali mislim se: “Daj, čoveče, reci nešto konkretno, uđi u neku obavezu pred ovim auditorijumom, neka mediji to prenesu, neka dođe do ušiju onih jadnika, ali bez lažnih obećanja.” Ali, on nikada i nije sebe obavezao na nešto, niti osećao obavezu prema nekome. Njegov interes je bio usmeren samo prema njegovim ličnim problemima, da li će uspeti da izađe iz postojeće situacije, tj. da ne ispust i vlast. Svi sastanci kojih je, izgleda, bilo mnogo, i to na različitim nivoima, a održavali su se na Palama, bili su posvećeni tome. U tome nisam učestvovala .
Ali, neko je vrlo intenzivno delovao, ispunjavao zadatke koji su u okviru njegovog mandata, a to je
Karl Bilt. Ono na čemu je radio jeste isključivanje Karadžića iz političkog, a i uopšte javnog života Republike Srpske. To ja tada nisam znala, oni na Palama su znali, a ja sam kasnije saznala, kada
sam silom prilika bila uvučena u taj proces. Međutim, sve detalje oko tih njegovih aktivnosti saznala sam iz njegove knjige “Put mira”. Za Bilta, to je bio problem, za Karadžića, to je bio životni problem, za celo rukovodstvo na Palama, jedina tema razgovora. Za mene, i kada sam čula, nije predstavljalo ništa u poređenju sa posledicama rata. Za mene su to bili životni problemi, a ne hoće li Radovan imati vlast, da li će izgubiti funkciju. Pa, u drugim, srećnim, zemljama izbori su svake četvrte godine, i vlast se na izborima dobiva i gubi, a Radovan, koji nikada nije biran na normalan način, i svi oko njega, pravi problem što gubi funkciju. Valjda je zamislio da će biti doživotni predsednik, kao Tito, ili kao što je to za sebe tada spremao Milošević. Meni je to bilo u sferi ludila. Organizuju se mitinzi podrške Karadžiću, u komunističkom maniru, prebrojava se koliko je ljudi prisustvovalo i ko je od viđenijih bio odsutan. Kada sam još čula koje se parole uzvikuju i stavljaju Radovanove maske, bilo mi je jasno da je SDS potpuno izgubila kompas, kao i njen prvi čovek koji ne ume da se dostojanstveno povuče i da prepusti kormilo nekom drugom, a taj drugi će to isto učiniti na izborima i nakon dva-tri ciklusa izbora i mi ćemo polako, ali sigurno, koračati putem demokratije.
Ja nisam otišla ni na jedan takav miting, kao što to nisam činila ni u bivšem režimu. Radovan je uveren da sa njegovim odlaskom nastaje smak sveta, u najmanju ruku: nestaje Republika Srpska. I drugima je nametnuo to mišljenje .
Ali, da se vratimo tim događajima u aprilu, maju i junu 1996. o kojima se malo zna. Pa i ja koja sam bila u Banjaluci, mnogo šta, što se dešavalo u to vreme na Palama, a i na relaciji Pale -Beograd, saznala sam kasnije ili čak mnogo kasnije, čitajući Biltovu knjigu. A on je sve znao - bio je u centru ondašnjih zbivanja. Tako iz knjige saznajem kako je Karadžić Biltu slao neke svoje emisare koji su se predstavili kao prijatelji i saradnici bivšeg predsednika SAD, Kartera. Opet ofarbani plastičar Đorđević i Lazarević, zvani Amerika - lopov, predratni piljar. Bilt i ne zna kakvo je društvo propustio da primi. Oni se nisu sreli sa Biltom, ali su slali poruke u smislu: “Radovan će dati ostavku, ali pod određenim uslovima.” Ovih meseci se čita po štampi da je Radovan za ostavku dobio, između ostalog, i garancije da neće ići u Hag. Navodno, to je potpisao Holbruk, što je ovaj upravo ovih dana demantovao. Ništa o tome na znam, ali imam svoje mišljenje, ako je to tačno. Znajući Radovana, to je sasvim moguće, jer su ucene i pretnje deo njegove ličnosti, kao i uslovljavanje koje se odnosi samo na njegovu personu. A kakve garancije mogu da obavežu osobu kao što je Holbruk? On ih daje da bi postigao svoj cilj i pri tome ne pada mu na pamet da gar ancija nešto znači. Možda je to njegov omiljeni metod kojim lako dolazi do cilja, možda je u tome suština njegove efikasnosti. A ja sam gajila potpuno neosnovanu nadu da predsednik u takvim kriznim situacijama želi nešto pozitivno da učini. Da ga se ljudi sećaju po dobrom. Rekla sam već da sam pokuš ala da ga zainteresujem za naš najveći problem - smeštaj izbeglica, a kasnije sam pokušavala da on krene putem raskrinkavanja kriminala i u kontekstu tih mojih neuspešnih pokušaja sećam se da sam jednog dana ušla kod njega sa samo nekoliko odabranih pisama od stotina i stotina koje sam dobijala od ljudi koji su me obaveštavali o nezakonitim poslovima. Izabrala sam ona koja su aktuelna i potpisana, sa adresom. Ljudi upozoravaju na novootvorene pijace na Lapišnici, na putu Pale- Sarajevo, i na pijacu "Arizona", kod Brčkog. Trgovina je tu toliko
intenzivna između ljudi iz Federacije i Republike Srpske, a tek smo izašli iz rata. Razumem ljudske brige i strahove. Pitam Radovana da li on zna za to, ako je tačno, da li tamo postoji neka naša
kontrola, da li je to legalno ili nije. Jer, kada se sa Biltom govori (Kličković i Buha) o slobodi kretanja i preduslovima za to onda se sve odbija, ova dvojica patriota brane suverenost naše teritorije, itd. A na ove dve pijace cveta nelegalna trgovina, lopovluk, ništa nije regularno, nema nikakve kontrole sa naše strane. Ljudi koji upravljaju ovim događajima su oni “jaki, pravi Srbi”, “islamski fundamentalisti” i “žestoki Hrvati”. Sve patriota do patriote. Navode se u pismima i imena. Karadžićev komentar je bio da je to sve jako dobro jer “treba da se živi”. Naravno da mu nisam dozvolila da vidi potpise na pismima.
Kada je sa pijacama završeno, ostalo je jedno pismo gde je opisan šverc ljudi. Opisano je kojim kanalima su izlazili Srbi iz Sarajeva i koliko je trebalo platiti jednom čoveku po glavi (5.000 DM). Često je taj čovek uzimao novac, a nije ništa učinio, možda nije mogao, ali nije vraćao novac. Nekoliko pritužbi bilo je u vezi sa istom osobom. Ovog puta je trebalo da vrati 5.00 0 DM. Ljudi su mu u očaju tražili uslugu, a on se tim poslom bavio, i imao veliku podršku od Karadžića, tako u pismu piše. Od svega toga ja sam pitala Radovana, za početak, da li poznaje nekog po menu Braco Lazarević (to je taj trgovac) sa Pala je. Pitam, jer ne poznajem mnogo ljudi na Palama, a on je tu stalno, pa
pretpostavljam da ga zna. Radovan je odgovorio da nikada nije čuo za njega. Kada sam izašla iz njegovog kabineta, uverena u istinitost njegove izjave, pitam na hodniku nekoliko telohranitelja, da li
oni znaju. Jedan od njih reče: “Kako ne poznajemo, on je Karadžićev kum.” Kasnije sam saznala da od svih poslova ovakave vrste kao i od pijaca, i svega sličnog, od te vrste pazara predsedniku Karadžiću ide 20 odsto.
RADIO SVE SUPROTNO NESPREMNOST Ka radžića da podnese ostavku još više je provocirala Bilta da poduzme energične
poteze. Tražili su da podnese ostavku, da se povuče iz javnog života (nema intervjua i pojavljivanja na TV) i da napusti zemlju. Koliko mi je poznato, ovo zadnje, makar u početku, nije postavljeno kao neki imperativ. Ovo je kod Radovana izazvalo suprotnu reakciju. Nikada više sastanaka nije održavao nego u to vreme. Davao je intervjue svakome ko god je tražio, sve je radio suprotno, i nije tačno, kako neki tvrde, da se povukao 1996. Njegov angažman, ilegalan doduše, trajao je sve do izbora 1998. Iza te godine ne mogu da svedočim da je to i dalje nastavio .
Muke sa ostavkom 09. oktobar 2005. 00:00 | Komentara: 0
Posle raznih trikova i laži, Karadžić je bio primoran da podnese ostavku. Učinio je to kao da se rastaje od duše. Milošević je bio za to da Nikola Koljević zameni Karadžića, a ne ja. U NAŠEM ustavu Karl Bilt je našao osnov kako da se Karadžić ukloni sa funkcije predsednika RS. Postoje dva člana Ustava: jedan član govori o povremenom ustupanju, samo nekih funkcija, potpredsedniku. Drugi član kaže: ako predsednik iz određenih razloga ne može da obavlja predsedničke obaveze (navodi se neka sprečenost, može biti i bolest itd.), potpredsednik preuzima funkciju predsednika do narednih izbora.
Bilt traži da Radovan postupi po ovoj drugoj varijanti. Ne znam koji je to č lan u Ustavu Republike Srpske. Radovan zapliće i Bilta i Miloševića, nekoliko dana, sa prvom varijantom, tvrdeći da je to
slično. On ne pravi razliku između sličnog i identičnog. Mislim da se tu uključivao i Krajišnik, kao posrednik između Radovana i Miloševića, kada na tim vezama nešto zaškripi . Sve to je meni bilo nepoznato do jednog dana, pri kraju juna 1996, kada su me pozvali na Pale. Mislim da su me sa svim tim problemima upoznali Kraji š nik i Zametica. Odmah sam pomislila kako će sve to teško da ide. Pitam Zameticu: - Kako to podnosi Radovan? On prevrće očima, a ja nastavljam: - Kao da se sa dušom rastaje. Ovaj se nasmeja i reče: - Upravo tako. Pomislila sam : Jadni Koljević, kako će on izdržati Karadžićev izliv mržnje koji sleduje svakome ko se nađe u toj situaciji. Upitah i h: - Šta je sa Nikolom? Na to mi odgovoriše da je izbor pao na mene.
Nikola je u Beogradu i vrlo je uvređen. Ja im objašnjavam da Nikola ima više iskustva u pregovorima, kojeg ja nemam, da nisam ni funkcionisala kao potpredsednik Republike Srpske, nego kao humanitarac. Ali, vele, da je tako odlučeno.
I znali su i oni i ja zašto izbor nije pao na iskusnijeg čoveka. Bojali su se da je Nikola potpuno pod uticajem “tate”, a osim toga, suviše konzumir a alkohol . Ovo poslednje je tačno i može da bude smetnja. A za prvo sam im rekla: - Kakav je to sada problem što u poslednje vreme Nikola sarađuje sa Miloševićem. Pa, vi ste to radili godinama. Čak ste me gurnuli u stranu, zato što sam mu se sve ove godine suprotstavljala. Ne razumem, objasnite mi kakva je to Nikolin a greška? To što su oni godinama puštali da ih on, “tata”, vodi i što su nas doveli na najnižu egzistencijalnu tačku, to nije ništa. Kao da sam zaboravna, pa ne pamtim. Kakva je to demagodija! REKLI su mi tada da je Milošević slao svoje emisare, Šainovića i Stanišića, da ih nagovore da daju podršku Nikoli. Čak je “faraon” slao i svog kupljenog, plaćenog opozicionara Šešelja da ih ubeđuje da promene odluku. Izgleda da su proizveli kontraefekat. A trećeg rešenja nije bilo po Ustavu. Predsedničke nadležnosti m ogu da se prenesu samo na potpredsednika. Ja sam pristala da, prema Ustavu Republike Srpske, do izbora (a oni su negde u septembru) budem v. d. predsednika - to bi bilo nepuna tri meseca. I nadala sam se, i otvoreno rekla, da za to vreme
očekujem pomoć od ljudi koji su oko mene, od onih koji su u toku započetih poslova, da slučajno nešto neobaveštena ne pogrešim. Očekivala sam pomoć. Neki su te moje reči pogrešno shvatili i mislili su da moram da radim po diktatu, a ja to ne mogu. Zakazan je sastanak kod Mi loševića i tamo ću prvi put sresti Bilta. Biće i Koljević, jer je on i tako u
Beogradu. Volela bih da sam mogla s njim ranije da porazgovaram, jer sam čula da je uvređen postupkom paljanskog rukovodstva.
Kada sam stigla u Miloševićev kabinet, sekretarica Mira mi reče da malo pričekam jer predsednik razgovara sa Biltom i engleskim ambasadorom. Objašnjavam joj da sam ja pozvana upravo na taj sastanak. Ona je ljubazna, ali i nervozna, svakog časa je na telefonu, nešto se dešava. Posle dvadeset minuta izlazi ministar spoljnih poslova Milutinović, izvinjava se i kaže mi: “Biće sve dobro”, i vraća se u kabinet. Sve je tu nešto smušeno, a ja ne znam o čemu se radi i šta će sve biti dobro. Izašao je i Koljević, isto onako smušen, kao i Milutinović, i govori u nekim šiframa, bolje rečeno šapuće. Manir i atmosfera daleko od onoga što bi trebalo da bude na tom mestu. Kao da se kuje neka zavera, nešto se skriva. ČVRSTO sam odlučila da u ovome ne učestvujem. Sekretarici sam rekla da imam zakazan drugi sastanak i krenula sam. Utom, izleće opet Milutinović, hvata se za glavu i ubeđuje me da je jako važno za Republiku Srpsku da ja sada uđem u onaj kabinet. Nisam takvo ponašanje očekivala od ministra spoljnih poslova. Nije on bio nepristojan prema meni, daleko od toga, ali to trčkaranje, ulaženje, izlaženje, blago rečeno, čudnovato je. Valjda svi, kada dođu na to mesto, u te prostorije, zaborave na svoj položaj, čak na položaj običnog građanina sa dostojanstvom, svi se pretvaraju u neka “faraonova” trčkarala. Zato sam ja ušla u taj kabinet kao da mene svi čekaju, a ne ja njih.
Milošević mi je objasnio da se radi o prenošenju ovlaštenja predsednika Republike Srpske na potpredsednika, i reče: “Evo ovog papira”. Pročitala sam i videla da to nije to. Sadržaj “ostavke” odnosi se više na prvu varijantu u Ustavu, o kojoj sam već govorila. Iz celog zakukuljenog i zamumuljenog teksta proizlazi da Karadžić prenosi ovlaštenja na m ene, ali samo ona koja se odnose na međunarodnu zajednicu. Bila sam zapanjena Karadžićevom drskošću: Ima li taj čovek truna dostojanstva? To je prolazilo kroz moju glavu, dok me je Milošević ubeđivao da je to to. Znala bih ja šta bih mu odgovorila, ali ne mogu pred ovim stranim ljudima. Ali sam mu na našem jeziku rekla da prestane da me ubeđuje u nešto što nije tačno. I šta je bilo? Uzela sam im onaj papir, stavila ga u tašnu, izvinila se ambasadoru i Biltu i rekla da ću se prihvatiti vršioca dužnosti pre dsednika samo pod uslovom da sve bude jasno i prema Ustavu. Skoro da sam krenula, a oni mi rekoše da Koljević i ja treba da obavestimo Narodnu skupštinu o sankcijama koje će odmah zavesti Republici Srpskoj ukoliko se ne ispune oni uslovi međunarodne zajednice u vezi sa Karadžićem. Dobro se nisam onde srušila - pa, ja o tome pojma nemam. Opet sam sela. Kaže Milošević da oni na Palama već nekoliko dana znaju za to, čak je dat i rok. Priupitah da li zna Krajišnik. Odgovor je bio potvrdan: svi, svi... Koljević i ja moramo da obavestimo poslanike o tome. Dakle, i ovo je jedan od dokaza (a do današnjeg dana, kada ovo pišem, ima ih hiljadu) da Karadžić deluje po principu koji je lud i opasan: “Kada ja propadam, neka propadne i Republika Srpska”. Uskoro ću imati pr iliku da to čujem iz njegovih usta . Posle dva dana, opet sam pozvana u Beograd. Interesovalo me je o čemu se radi, ako me zove Milošević mora da kaže zašto. Nisam mu ja Radovan i Momo da trčim na svaki njegov poziv i ne pitajući za razlog. Rekoše da se radi o sastanku na kojem će biti i Kličković, premijer, a i Buha. Nabrajali su i još neke, zaboravila sam. Bila sam tamo tačno u trinaest časova jednog junskog dana 1996. Još niko nije bio stigao, a sekretarica Miloševića mi reče da sam samo ja pozvana i uvodi me u kabinet. Milošević se slomio od ljubaznosti, kao da među nama nikada nije bilo oštrih reči, i još više od toga. Na moje pitanje gde su ostali, on mi odgovara: “A šta će nam oni?” Bio je vrlo raspoložen, a ja na velikom oprezu jer znam da iz svega izvlači korist za sebe koju ja još ne mogu da sagledam. Uz kafu, u opuštenom razgovoru, upita me: - Kako vi izdržavate sa onim vašim saradnicima?” I odmah nastavi: - Znate li vi čime se oni bave? Ja odgovorim: - Ako mislite na Radovana i Momu, oni su više vaši saradnici nego moji. On je nastavio da mi objašnjava sve oko njihovih švercerskih poslova i to da Momin brat Mirko kontroliše prelaz robe kod Zvronika. Veli: - Brat onog drugog ima potpunu kontrolu na granici prema Crnoj Gori. Odgovorila sam mu: - Pa, vi ste im sve to omogućili. Mislim se: Miloševiću, davno sam prozrela šta smeraš - zavadi, pa vladaj, a ti mi ne govori o kriminalu, ti, čija celokupna ekonomija počiva na kriminalu. Dalje sam ćutala što mu je trebalo da bude znak da ne želim da mu budem s agovornik u ovoj temi. SADA dolazi ono glavno. Smatra da bi javnost trebalo upoznati o našoj saradnji i da će pozvati TV, pa da damo saopštenje, i nastavi: “Znate, recite šta hoćete, ali ne zaboravite da kažete da ste došli kao v. d. predsednika Republike Srpske.” A, sada znam, ovo mu treba, samo ovo poslednje mu treba, jer to treba predstaviti kao njegov uspeh. Ono što je slao delegacije i savetnike da odvrate one sa Pala, da ja budem taj v. d., to je on već zaboravio. Vrlo pribrano, sagledavši ceo njegov plan, rekla sam da ja nisam v. d. predsednika. On pritiska: to mora da se kaže. Ali, u tom momentu novinari i snimatelji već ulaze u kabinet. Mi sedimo, pijemo kafu, ćaskamo. To je snimak koji je sutra bio na prvoj strani “Politike”. Nešto je Slobo rekao u istom tonu i ja sam, naravno, bez onoga: “Ja, v. d. predsednika”. On zadržava celu TV svitu, da ja još jednom ponovim
jer sam zaboravila nešto da kažem. Ja njima velim da nema potrebe za ponavljanjem jer je sve rečeno. On se uhvatio za glavu i kaže: “Zab oravili ste ono - v. d. predsednika”, a ja njemu: “Nisam zaboravna nego neću da kažem, ja nisam v. d. predsednika.” Izašla je TV ekipa. Tada sam mu rekla da nikada ne lažem, da me politika nije izmenila, i da to što hoće, ne bih rekla po cenu života. Poseta je završena.
KRAJIŠNIK POŽURUJE USTAV sam dobro proučila, naročito onaj deo koji se odnosi na ostavku predsednika i bilo mi je jasno šta je neophodno da stoji u papiru kojim Karadžić predaje dužnost potpredsedniku. Videla sam za dva dana da tu materi ju i Bilt odlično poznaje. Njegov stručni tim zna naš ustav napamet. Očekivala sam da cela situacija treba da ide na skupštinsko zasedanje. Da se poslanici upoznaju i da se Narodna skupština izjasni. Međutim, Krajišnik ne zakazuje sednicu, a mene zovu kod Miloševića. Meni se ne ide zato što se tamo rešavaju stvari važne za Republiku Srpsku, a ne u našem parlamentu. Krajišnik ne vidi u tome ništa čudno, požuruje me.
Ostavka generala Mladića 10. oktobar 2005. 00:00 | Komentara: 0
Mladić je morao da podnese ostavku zbog haške optužnice. O tome smo razgovarali u Crnoj Rijeci, u četiri oka. Rekla sam da svi imamo dužnost da se žrtvujemo za svoj narod. Mladić se dugo opirao, a onda je uzeo papir sa tekstom ostavke. Ne sećam se da li j U TEŠKOJ situaciji morala sam da započnem reformu Vojske. Ona je za mene bila prioritet u ratu, a evo i u posleratnom periodu. Vojnici su za mene prvi, ne samo zbog implementacije vojnog dela
Dejtonskog sporazuma, nego što sam se i ja osetila povređenom nekim rešenjima u Sporazumu, a tiču se Vojske. Sve to proizlazi iz moje naklonosti i poštovanja prema toj instituciji, bolje rečeno instituciji vojnika koji svojim životom brani narod i otadžbinu. Nisam indiferentna i boli me što se nekim propisima Vojska Republike Srpske dovodi u inferioran polo žaj. Plaši me što ću i ja morati kao predsednik svojim delovanjem da doprinesem, a što me mnogo boli. Objašnjavam sama sebi da me čekaju mnoge neizbežne situacije protiv kojih će se buniti celokupno moje biće. Ali, in teresi naroda i Republike Srpske jesu na prvom mestu, pa neka nešto i boli, moram da otrpim . Negde u novembru 1996. sazvala sam Vrhovni savet odbrane (VSO) i to na Palama. Ali, loše je krenulo jer prvi sastanak VSO nije održan. Javili su iz GŠ, iz Crne Rij eke, da ne mogu da dođu i naveli su neki razlog. Posle dva-tri dana, dok sam još bila na Palama, ponovila sam poziv za sastanak, ali ovaj put je iz Crne Rijeke javljeno da mi svi dođemo u GŠ jer imaju vest da SFOR hoće da hapsi Mladića. Bilo je dosta neubedljivo, jer je sve ukazivalo da je SFOR više zainteresovan za Karadžića. To se moglo da zaključi iz pokreta njihovih transportera. Dok sam na Palama čekala i tražila rešenje za ovu situaciju, imala sam i ozbiljan razgovor sa Radovanom, razgovor pun neprijatnosti.
Karadžić mi je saopštio da sam postala č lan GO SDS, a niko me nije pitao da li ja to hoću. U normalnim situacijama i u demokratskim državama, čemu težimo, neko ko je prethodno imao
partijsku funkciju, ako je izabran na državnu funkciju, napušta s ve funkcije u partiji. U ovom slučaju je obrnuto - sa predsedničkim položajem biraju me u GO stranke. Šta hoće da postignu na ovaj način? Da GO SDS upravlja Republikom Srpskom? Kakva je to stranačka kontrola predsednika? Oni znaju da ja ne mogu tako da fun kcionišem. Oni i neće da ja funkcionišem, nego da samo slušam. Oni nisu normalni! Hoće da zakažu sastanak GO, ali ja odbijam, odgađam, moram što pre u Banjaluku da se distanciram od svega, tj. od ovih paradržavnih institucija i paradržavnog delovanja . Drugo neprijatno iznenađenje upravo Radovan objašnjava: - Mora predsednik da se preseli na Pale, ne može da stanuje u stanu, mora da ima vilu! On je već odredio, pola kuće je za moj kabinet, a pola za stanovanje. On zove svoju sekretaricu koja donosi neke klju čeve i veli: - Sada idemo da vam pokažem tu kuću, a vašeg šofera morate da promenite. Imaćete pratnju. On nastavlja: - Biće formiran senat kao savetodavno telo. On je već napravio neki spisak imena gde je stavio imena nekih pesnika - svojih drugova po stihu i po neobaveznosti. Dodala sam na taj spisak
još nekoliko imena ljudi od kojih se mogla da očekuje neka pomoć. Jedino ova priča o senatu dobro je došla, jer smo Koljević i ja to i ranije zagovarali, ali Radovanu i Momi nije bilo potrebno. U toku ovih r azgovora, reče Radovan da će se on posvetiti ekonomiji i veli da već piše neke zakone i propise iz te oblasti. Znači, on piše zakone koji će njemu i njegovoj marionetskoj družini omogućiti legalnu krađu. To se sve dešava u njegovom kabinetu, a sedeli smo z a dugim stolom - on na čelu, a ja na drugoj strani. Kada je sekretarica donela ključeve, ja sam ih gurnula od sebe dužinom stola, digla se i rekla Radovanu da meni kuća ne treba i da nemam nameru da se selim iz Banjaluke, a o ostalim stvarima ćemo razgovarati drugom prilikom. Imala sam u glavi plan da obavim jedan važan i nužan posao, upravo tada. Odmah posle ovog “ugodnog i prijateljskog razgovora”, otišla sam u Crnu Rijeku kod Mladića. Niko nije znao kuda idem, osim moga vozača Dragana, kojeg hoće Radova n da promeni. Dobro smo pazili da nas niko ne prati, jer su imali taj običaj. Pratili su me oni koji su dojavljivali Radovanu kuda se ja krećem i sa kim se nalazim. Prošli smo dva-tri kontrolna punkta pred ulazak u GŠ, što je za mene bila novina. Sa posled njeg punkta razgovarala sam sa Mladićem i tek kada je on dao saglasnost, imali smo prolaz. Mislim da je bio početak novembra, kratak dan, i već je uveliko bio mrak kada sam se srela sa Mladićem. Nismo se videli nekoliko meseci, a u međuvremenu bilo je toliko mnogo događaja i promena. Iz Crne Rijeke izašli smo posle ponoći . Razgovor se mogao podeliti u tri dela: prvo sa Mladićem, zatim sa članovima GŠ u njegovom prisustvu, a posle ponovo sa Mladićem. Objašnjavala sam da je potrebno da podnese ostavku na položaj komandanta GŠ VRS i odmah da , do postavljenja novog lica, imenuje nekoga ko će ga zamenjivati. To je i trebalo, između ostalog, da bude tema sastanka VSO. On je bio nepristupačan za argumente, nesvestan ogromnih promena koje nam nameće mirovni sporazum. Ništa manje ga ne muči pomisao da sam došla po nalogu “onih sa Pala”. To je kao lavina izašlo iz njega. Tada sam spomenula da je ostavku pre nekoliko meseci morao da da i Karadžić, iz istih razloga, zbog haške optužnice. Nije mi verovao kada sam mu rekla da Radovan nema nikakve veze s mojim dolaskom u GŠ, da me verovatno već i traže po Palama, i da o njemu, Mladiću, kojeg poštujem, ne bih razgovarala s nekim ko to ne zaslužuje. Bio je pun gneva “na one sa Pala”, u čemu smo se složili, ali i oko ogromne nepravde koja je učinjena prema našem narodu u ovom ratu, u čemu smo takođe bili saglasni. Ali, ono u čemu se nismo složili, gde smo imali različita mišljenja, jeste, po mome shvatanju, nužnost žrtve za taj narod, a on, koji je uvek smatrao da se to podrazumeva, sada nije bio spreman za tu žrtvu. Razgovarali smo da li je ta žrtva nužna, i da li se nešto njome postiže. U sebi sam govorila: Beži od
te teme, ti moraš da obaviš posao, nemaš pravo na sentimentalnost, nije te narod za to birao, radi svoj posao. Sve je to on prepoznao u meni, ta sukobljavanja, i zaigrao je general na tu kartu, ali i da
me zaplaši. Razgovarali smo u prizemnoj baraci, i kroz prozor su dopirala i pravo uperena u mene, svetla kola koja su dolazila i odlazila. Mislim da je to sve bilo inscenirano. Tražila sam da ovo saopštim i prisutnim članovima GŠ. Nekoliko njih j e ušlo i posle mog saopštenja, Mladić je ćutao, a oni su govorili i iznosili su iste argumente kojima se pobija nužnost ostavke. Jedan general je, govoreći, zaplakao, a ja se sve vreme borim da se to ne desi meni. Isto nas boli - nepravda, i mene koja tražim ostavku, i njih, koji je smatraju nepotrebnom. Mladić je na tren izašao i čujem kako nekome objašnjava: - Došli su sami, provereno je. Čula sam ja to. Kada je ušao reče da na Palama traže predsednicu i da niko ne zna gde sam. Bio je začuđen i zadivljen, a ja sam mu samo dodala: - Pa, generale, to sam vam ja i rekla.
Posle toga prestali su reflektori i zastrašivanja, a nas dvoje smo nastavili razgovor, bez prisustva drugih, do posle pola noći . Uzeo je papir koji sam donela - tekst ostavke. Ne sećam se da je išta menjao, potpisao ga i rekao: Da je u pitanju jedan od njih dvojice (misli na Radovana i Momu), ovo nikada ne bih potpisao, ali
pošto ste vi u pitanju, ja ću to da učinim. Potpisao je.
Pozdravili smo se i, koliko se sećam, to je bio naš poslednji susret. Često mislim šta bismo danas, kada bi se sreli, rekli jedno drugom?
Sve što je kasnije došlo, manje je bilo bolno. Ovo je bilo moje predsedničko vatreno krštenje. Vratila sam se na Pale, te noći nisam mogla da zaspim. Previše za jedan dan i previše za početak . Sutradan je održana sednica VSO, ona koja je zakazivana već dva puta. Došao je načelnik GŠ, ovlašten da zamenjuje komandanta do postavljenja novog. Pročitana je i ostavka generala Mladića. Radovan i Momo bili su iznenađeni i povređeni. Iznenađeni da je lako išlo sa ostavkom, povređeni što ja nešto preduzimam i to uspešno, bez prethodnih konsultacija sa njima. Ovo je bio samo početak moga angažovanja oko Vojske. Sledeće, ništa manje teško, ali ne bolno, jeste imenovanje novog komandanta GŠ. Nadala sam se da će neko od generala iz GŠ doći u obzir ili neki general koji mi je poznat. Međutim, ništa od toga. Niko od njih nije želeo da sedne na Mladićevo mesto. To mi je stvaralo nove probleme. Ali i danas, sećajući se tih događaja iz z ime 1996/1997, osećam isto zadovoljstvo što niko od njegovih saradnika nije želeo da tada, neposredno posle njegove ostavke, bude njegov naslednik. I sa imenovanjem novog komandanta GŠ Mladić je ostao unikatan, neponovljiv, nezamenljiv, i tako treba i da ostane.
Uvek sam se divila Greti Garbo, čuvenoj švedskoj glumici, koja se povukla sa filma kada je bila na vrhuncu svoje slave, željena i voljena od publike, i kojoj, posle decenija njenog povlačenja, nema supstitucije. Tako će i naš general Mladić ostati k ao takav upamćen. Drago mi je što sam ja imala neku ulogu u svemu tome, što sam mu pomogla da se dostojanstveno povuče. Da to nije tada učinio, sigurno bi ubrzo stigao zahtev od UN - sa pritiscima i ponižavanjima. Kogod dođe na njegovo mesto, ne može da ga zameni, ali ni vojska više nema tu ulogu koju je imala u ratu. Bilo bi mnogo zahteva od UN koji bi morali da se ispune. To ne bi odgovaralo Mladiću. Posle pozicije ratnog komandanta, svaka druga bi ga unizila. DVA KANDIDATA OD dva kandidata za prvog ge nerala VRS, a to su bili pukovnici Josipović i Čolić, Vrhovni savet
odbrane odlučio se za pukovnika Čolića. Radovan je predsedavao toj sednici. Zahtevao je da vodi sve sednice VSO. Ipak nije prošao Josipović, njegov kandidat. Karadžić je imao ambicije ne s amo da se bavi ekonomijom, kako je više puta ponavljao, nego i da ovlada Vojskom. On bi zajedno sa
Josipovićem, brzo od Vojske napravio hajdučiju. Do mene su došle i neke preporuke za Peru Čolića iz Krajine, a bilo je i komentara da sam njegovim izborom un izila VRS. Posle svega što se tada dešavalo, a i kasnije, mogu da kažem: moralo je tako da bude. Nismo imali ni mnogo vremena, bile su najavljene vojne vežbe, ali i 12. maja je proslava dana naše vojske. U međuvremenu, morala sam da smirujem neke uspaničene, preplašene, ali i neke zlonamerne među oficirima i da objasnim da vojska nije ničije privatno vlasništvo, to je državna institucija, a ne stranačka vojska. To sam sve morala dobro da utvrdim sa njima u narednih mesec-dva.
Harač za "gazdaricu" 11. oktobar 2005. 00:00 | Komentara: 0
Od prodaje građevinskog materijala namenjenog srpskim izbeglicama iz Sarajeva lavovski deo odlazio je Ljiljani Karadžić. Novac joj je dono šen u kesama u kojima je ponekad bilo i po 400.000 nemačkih maraka. Grabeći od Srba beskućnika, porodica Momčila Kraj DAN posle sednice Skupštine RS, našla sam se sa predsednikom Ustavnog suda. Zamislite to, on ne sme da dođe kod predsednika, nego je predložio da se kao slučajno sretnemo na putu kojim se ja vraćam u motel , gde sam odsedala na Palama. U prolazu on ulazi u kola. Htedoh da ga pitam šta to znači? Ko je okupirao Pale? Ko provodi teror nad ljudima? Slobodno sam mogla da pitam, ko ljude bije i ubi ja na Palama? Nisam stigla da ga pitam jer je predsednik Ustavnog suda, ulazeći u kola, jednom rečenicom odgovorio: “Neka vas ništa ne čudi, ovo je vreme Kominterne.” Ovo je bio tačan odgovor na sva moja pitanja. Naslućivala sam ko je Staljin, ali njegova sledeća rečenica potvrdi moju pretpostavku: "Obrvan sigurno već zna da sam ušao u vaša kola." Predsednik Ustavnog suda, profesor univerziteta, dr Gašo Mijanović, plaši se Obrvana, tj. Momčila Krajišnika, i to ne bez razloga, nego sa mnogo opravdanja. Pale, ali i šira okolina, živi u strahu od te Kominterne kojoj pripada i Radovan. Momo i Radovan, drugovi sa kriminalnom prošlošću, ali i sadašnjošću, politički i finansijski moćni, “najbolji Srbi”, evo žare i pale, odlučuju o životima, o sudbinama ljudi, kao nekad Kominterna Informbiro, kao što to reče profesor. Iz razgovora sa njim saznala sam da n e biraju metode, sve su im na raspolaganju, da se postigne cilj, tj. da narod zna ko je gazda u Republici Srpskoj. Mislim da je i zato ušao u kola da mi to saopšti, ko veli: “Za pametnog dosta.” Hvala mu . Kada sam stigla u motel zatekla sam poruku iz OHR-a (Biltova kancelarija) da njihov helikopter leti
za Banjaluku i nude da me povedu. Prihvatila sam ponudu. Bila sam umorna, a vožnja od pet i više časova do Banjaluke je iscrpljujuća. Nekoliko meseci kasnije sam saznala, ali i pročitala iz Biltove knjige “Put mira ”, da je OHR imao informaciju o mojoj likvidaciji od starne Kominterne, na putu do Banjaluke. Bio je to početak marta 1997. Odmah iza izbora, u jesen 1996, tražila sam od ministra finansija da me sedmično obaveštava o stanju budžeta. Još krajem 1996, nešto novca, ali nedovoljno, moglo se naći u državnoj kasi. Međutim, prva dva meseca 1997. kasa je prazna. Šta da radim? Mora se taj fenomen ispitati, jer ima mnogo pokazatelja da trgovina cveta. Često sam na tom našem jedinom putu koji povezuje zapadni i istočni deo, i ponekada je taj put zakrčen šleperima. Moju pažnju privlači samo kabasta roba, oblovina, građevinski materijal i cisterne sa naftom. Isto tako mi je jasno da se roba ne prebacuje sa istoka na zapad i obratno, roba prelazi granicu, pa da j e samo od carine, budžet bi morao da se puni.
Negde potkraj meseca, čula sam da je tražena dozvola za sletanje helikoptera sa humanitarnom
pomoći na aerodrom u Mahovljanima, koji još nije otvoren. Bile su urgencije i SFOR je dao odobrenje za sletanje. Kada su otvorili vrata, ispali su kartoni cigareta, a ne humanitarna pomoć neophodna za preživljavanje. Ispitan je ovaj slučaj kao još neki koji su otkriveni - zna se koje i čije preduzeće pod firmom humanitarne pomoći trguje cigaretama . Već početkom 1997. bilo mi je poznato šta se dešava sa građevinskim materijalom koji Srbija daje za izgradnju izbegličkih kuća. Ta pomoć je dogovorena još na onom sastanku kod Miloševića, odmah posle potpisivanja mirovnog sporazuma. Od toga nije ni deset odsto dospelo onima kojima je namenjeno - izbeglicama. Umesto stambenih jedinica od 60 kvadratnih metara, pravljene su kuće od 200-400 kvadrata. Samo za porodicu Krajišnik napravljeno je oko deset, a možda i više kuća.
Materijal je prodavan i u Federaciji po deset puta višoj ceni. Biznis je cvetao, a državna kasa beznadežno prazna. Nestala je i izbeglička nada da će ikada dobiti krov nad glavom. Iskorišćena je tj. zloupotrebljena je njihova tragedija, da rukovodstvo, čitaj: ratni profiteri, izgrade sebi kuće i još pri tome zarade. Samo su se punili džepovi i skladišta porodice Krajišnik. To je bilo zlatno doba Mominog materijalnog i političkog uzleta. Iz tog vremena potiče priča o istinitom događaju: Krajišnik je imao intervju na TV u Banjaluci, bio je otvoren ekran i neko od gl edalaca upita za njegovu imovinu, posebno za kuće. A on pred velikim TV auditorijumom prekrsti se i reče: “Ovoga mi časnog krsta, nekada nemam ni pet dinara da dam deci.” Sutradan na glavnim mestima u gradu postavili su kartonske kutije i natpise: “Udeli p et dinara za Momu.” Ali nije samo Momo uključen u taj biznis sa Federacijom. Ima ih još. Ja sam se veoma zainteresovala za sve to, a izbegavala sam da se raspitujem okolo, nemam svoj lobi, nisam imala svoje doušnike, a morala sam da saznam istinu. Ja, koj a imam pravo na informaciju, kao
predsednik, ja ih ne dobijam, jer je ministar unutrašnjih poslova jedan od članova kriminalne ekipe. Ja moram naći načina da dođem do istine, odgovornost mi to nalaže, a i stanje u državnoj kasi je nula. Pričali su da je Karadžić u vreći držao novac, a delio ga mesečno po ministarstvima, ne prema potrebama, nego kako mu se koji ministar dopada. Kada sam to čula, a vele da nije šala, zamišljala sam Radovana kako sedi, sa jedne strane je vreća sa parama, a sa druge gusle, a on malo gusla, malo daje pare, prema svom ćeifu. Nije daleko od realnosti . Kako rekoh, morala sam da saznam istinu. Da dođem do toga upotrebila sam jedan način koji sam od detinjstva koristila, a verovatno i odgovara mojoj prirodi. Pitam one koji su uključen i u takve situacije, o kojima hoću više da saznam. Tako i u ovom slučaju, sve o mafijaškim, švercerskim poslovima, saznala sam od najkompetentnijih operativaca, premijera Kličkovića, ministra unutrašnjih poslova Kijca i Dragiše Mihića, šefa državne bezbednosti (DB). Ovde ću ukratko da ispričam moje razgovore sa njima i šta sam od njih saznala . Da počnem od premijera, jer on i po hijerarhiji zaslužuje i u ovom slučaju prvo mesto. Kada sam mu samo naznačila temu razgovora, odmah je pristao, ali pod uslovom da on odabere mesto i vreme. Bio je ekspeditivan. Jedan čovek je došao u moj kabinet i rekao da će me on odvesti na mesto gde ću se naći sa Kličkovićem. To je u Banskom dvoru, gde je i moj kabinet. Čovek otključava vrata galerije na prvom spratu. Centralna prostorija galerije je mesto sastanka i na sredini te velike prostorije za ovu priliku uneli su jedan mali, najjednostavniji sto i takve dve stolice (ne znam gde nađoše ovu “garnituru” u onoj zgradi). Čekajući Kličkovića dva -tri minuta, posmatram garnituru koja
mi liči na one isledničke iz 19. veka. Pretpostavila sam da će premijer govoriti bez zadrške. Sve je na to ukazivalo.
Ja sam za njega imala samo jedno pitanje, a tiče se završnog dela “projekta građevinskog materijala”. Došla sam na ovaj sastanak sa određenim predznanjem iz ove materije. Već sam imala fotografije koje prikazuju kako se menjaju tablice na kamionima pre ulaska na teritoriju Federacije,
što je Kličković potvrdio. Postoji torba u kojoj se iznose devize za prodati građevinski materijal. A ko prenosi na našu teritoriju torbu, pitam premijera. "Čovek iz IPTF -a (međunarodna policija) koji je uključen u ovu rabotu i dobro plaćen. Na našoj teritoriji čekaju kola koja odvoze pare." “Gde, Kličkoviću?” “Kod gazdarice!” Ja sam bila zapanjena, znala sam da imamo dvojicu gazda, ali nisam znala da imamo “gazdaricu”. “Gojko, ko je gazdarica?” “Pa, Ljilja Karadžić.” Kada sam čula reč “gazdarica” nisam se iznenadila jer ta se osoba odavno bavi sumnjivim poslovima. Premijer je očito bio iziritiran i povređen nekim njenim postupkom i nije je štedeo, opisujući jedan skorašnji događaj. On ga je tako zorno opisao da sam mogla sebi i da predstavim za mene na neki način i komičnu situaciju. Kličković nastavlja: “Ona je opasna, ljuta, ako nije po njenom, u stanju je svašta da učini”, i opisuje scenu kada su joj doneli torbu sa parama: ona sedi, puši i broji nema čke marke koje su istrešene iz torbe na “gazdaričin” sto. Treba da bude četiri stotine hiljada. Ona konstatuje manjak od dvadeset hiljada. Broji još jednom, nedostaje dvadeset hiljada. Neko je od granice do “gazdarice” uzeo te pare. Ona se nervira, traži pare, i veli Kličković: “Traži novac da se vrati, ljuta je kao da ih je ona zaradila, vrišti, ljudi su mislili da će se strop srušiti.” Neko je iz dvorišta javio Radovanu i on spasava situaciju, javlja Ljilji da je on uzeo te pare, kada su prethodno ljudi svratili kod njega. Znači, kod “gazdarice” Ljilje Karadžić završavaju pare od prodatog građevinskog materijala koji je namenjen izbeglicama. Kličković objašnjava da on nije u to uključen nego “njih dvojica upravljaju tim poslom.” Bila sam mu zahvalna za ovu informaciju kao i još jednu, ništa manje važnu, a radi se o Telekomu Republike Srpske . KANDIDAT ZA SVECA
KADA bi me pitali šta bih izdvojila kao najveći, najjači argument protiv Mome i Radovana, šta je, po mom mišljenju, najveći njihov greh, rekla bih upravo to što su naređivali tužiocima i sudijama i uvlačili mlade ljude u kriminal. To je preuzeto iz bivšeg režima, ali tu ima i nečega podsvesnog što ih je gonilo da tako postupaju. Oni su ti koji su se pre rata sukobili sa zakonom zbog kriminalnog
delovanja. Sada kada su moćni, nastavljaju isti posao u ogromnim razmerama, a profesije tužioca i sudije dovode u zavisan položaj u odnosu na kriminalce . Pišući o ovome, ali ne samo sada, nego i u mnogim prilikama, razmišljam o razgovoru sa jednim mladim čovekom, ostao je delimično bez jedne noge za vreme rata. Došao je u Beograd iz Krajine, da se vidimo za vreme mog privremenog boravka na slobodi. Bilo je leto 2002 . Pita me: “Da li je moguće da takav čovek kao što je Radovan Karadžić, bude proglašen svecem?” To se može zaključiti prema izjavama nekih crkvenih velikodostojnika. I on nastavlja: “Znate kada bi se tako nešto desilo, doveo bih u pitanje sve naše svece i mučenike kojima se klanjamo i u svojim molitvama prizivamo.” Delim njegovo mišljenje, ali sam ipak rekla da je to nemoguće i pomislih kakvo bi to žitije Radovanovo bilo. Ali kada čujem, tu i tamo, neke izjave, prekrstim se i pomislim neka Bog čuva našu crk vu, a nekima i pamet.
"Telekom" za Hag 12. oktobar 2005. 00:00 | Komentara: 0
Krčmeći državnu imovinu, Karadžić je sa nekim crncima iz Afrike sklopio ugovor o prodaji "Telekoma RS". Kad sam odbila da na taj ugovor stavim svoj potpis, jer je bio poguban ponas , Radovan mi je rekao: Nije važno to što vi pričate. Važno je da su kupci
KLIČKOVIĆ mi reče da je situacija sa "Telekomom Republike Srpske" ozbiljna i već je sve pri kraju,
samo još treba da se potpiše ugovor i čudi se da me Radovan o tome nije obavestio. Jedna firma pregovara sa Radovanom da se proda "Telekom" i spomenu da su predstavnici firme
dolazili više puta i da su crnci i da tu posreduje i Radovanov brat Luka. Setih se da sam već videla tu grupu zainteresovanih sa Karadžićevim bratom, ali nisam imala nikakav interes da se raspitujem ko su oni.
Dakle, o tome se radi. Tražil a sam od premijera da mi odmah dostavi ugovor, dobila sam ga istog dana i uveče čitala to “čudo od ugovora”. Još mi je Gojko rekao da se taj ugovor mora brzo potpisati. Crnci su sa Lukom duže na Palama, a izgleda da je Karadžić već ušao u neku obavezu prem a njima. Oni hoće dva potpisa, predsednika Republike Srpske i premijera . Za sve ovo što sam saznala od Kličkovića, kao i za neke druge stvari koje nisu za priču, i nuđenje video-dokaza (mislim da za Republiku Srpsku nije važno, ali za kompromitaciju nekoliko ljudi iz vrha jeste) za koje ja nisam imala interes, pored toliko drugih važnih podataka koji se tiču imovine Republike Srpske, ja bih premijeru oprostila sve njegove grehe. Uvek sam za njega govorila
da je simpatično spadalo i nije on kriv što ga postaviše za premijera, kao ni onaj konj kojeg je, čini mi se, Kaligula, proglasio senatorom.
Pročitala sam ugovor kojim smo mogli potpuno da izgubimo "Telekom" i ako se to ne desi u dogovorenom roku, moramo njima plaćati grdne pare. Nije bilo potrebno biti stručnjak pa zaključiti da je ugovor poguban za našu stranu. Slala sam ga jednom pravniku, a on se sa još dvojicom konsultovao. Kada sam dobila njihovo pisano mišljenje poslala sam u Vladu sa propratnim upozorenjem da niko ne sme da potpiše takav ugovor . Tražila sam da se proveri kredibilitet firme, ali ta firma nigde u svetu nije registrovana. Mislila sam: sve naše lopovske firme makar su registrovane. Kakav napredak u odnosu na Crni kontinent!!! Bolje bi bilo da su imenovali Radovana i Momu kao konsultante koji bi ih uputili kako se mogu i sa registrovanim firmama obavljati lopovski poslovi.
Nije prošlo nekoliko dana, javio se Radovan, besan, objašnjava da moram da potpišem ugovor i pita me: “Znate li vi ko su oni ljudi, crnci, koji ovde dolaze sa mojim bratom?” Odgovorila sam da me oni nisu interesovali, nego ugovor koji je poguban za nas, a firma koju predstavljaju uopšte nigde na svetu nije registrovana. “To su stvari koje me interesuju u ovom slučaju.” Odgovorio je: “To što vi pričate nije važno, ono što je važno jeste da su oni crnci iz i stog plemena iz kojeg je Kofi Anan.” Zapanjena pitam kakave veze ima generalni sekretar UN Kofi Anan sa "Telekomom Srpske", a odgovor je bio: “On može da me oslobodi od haške optužnic e.”
Ovo je samo jedan od mnogih primera koji oslikava ličnost Radovana Karadžića. Dakle, ne samo da kao gangster upada u SDK i diže desetine miliona maraka ili dolara, koji nestaju u nepoznatom pravcu, nego sada rasprodaje državnu imovinu. Šta je sve taj čovek radio i šta će još da uradi? Jedino ga može opravdati poremećenost uma - to je bolest. Ali, u tom slučaju, šta nas može opravdati uzdižući tog čoveka? Ništa, baš ništa . Spasla sam "Telekom", ali u Radovanovim razmišljanjima postala sam meta za odstrel. Sve što je tada radio, kao i kasnije, ali i sada, svodi se na onu sumanutu ideju: “Kada ja propadam, neka propadne i Republika Srpska, ali i Srbija. ” U jednom kratkom razgovoru, koji je on nametnuo, rekao je da samo želi da mi ponovi ono što je već kazao, da se njegovom ostavkom i mojim izborom ništa nije promenilo i da će on i dalje sve da vodi. Dakle, ne samo da će se “baviti ekonomijom” nego će i dalje da drži vlast. Rekla sam mu da ja to neću dozvoliti, jer je odgovornost moja i neću dozvoliti da bud em odgovorna za tuđa nedela. Rekla sam mu: “Radovane, ni majka koja rodi dete nema pravo na njegov život. Vi niste stvorili Republiku Srpsku, jeste učestvovali u njenom nastajanju. Stvarali su je oni koji leže
ispod onih krstova i oni mučenici ranjenici - mladi ljudi u kolicima koje kao predsednik niste obilazili.” Udario je šakom o sto i rekao: “Ja sam je stvarao, ja polažem pravo na Republiku Srpsku.” Čisto sumanut odgovor kao i ponašanje, a preteći pogled malo koga ne bi uplašio. Mene nije . Prvi put sam se srela sa čovekom koji je bio na čelu DB, Dragišom Mihićem. Bilo je to u novembru 1996. Razgovor je dugo trajao i za mene je bio od velike koristi. Već sam spomenula kako su lopovi sa prestankom rata promenili način svog poslovanja, modernizovali se, vid i se da prate i primenjuju savremene tokove u oblasti kriminalne delatnosti. Više nema kao što je bilo u ratu: “Ovo je Momim šleper, ovo je Radovanov, ovo je Cickov, Tintorov, Kojićev” itd., nego tu su sada imena firmi "Selektimeks", "Centreks"... ima ih m nogo i svakim danom se umnožavaju. Nešto slično onoj firmi gde nam za dlaku ode naš "Telekom". Iz dugog razgovora sa Mihićem saznajem suštinu poslovanja ovih firmi k oje trebaju da predstavljaju našu ekonomsku perspektivu - našu budućnost koju su nam odredili Radovan i Momo. Ova šema podrazumeva da je narod skroman, kako jednom reče Radovan: “Najbolji narod, ne buni se”, njemu će oni iskazati milost bacajući mu mrvice. Ako protestuje i ima neke želje, onda neka ide u p. m. (to su Radovanove reči). Devedeset odsto zarade od trgovine (jer lopovi nemaju smisla za razvoj) ići će u preduzeća firme i onima na vrhu koji celu rabotu politički pokrivaju - njima najviše. Kada je sve ispričano, sećam se da sam postavila sledeće pitanje: "Mihiću, ja sam po mojim kvalifikacijama daleko od toga, ali vi ste svakako kvalifikovani da date definiciju te vrste
privređivanja. Kako bi vi to formulisali?" "Državni kriminal", bio je njegov odgovor. Zar da ja budem predsednik republike u kojoj vlada državni kriminal, zar za to padoše onolike žrtve? Dobro me je ovo potreslo i znala sam šta me čeka - rat sa institucijom koja, umesto da suzbija kriminal, do guše je utonula u njega, a to je Ministarstvo unutrašnjih poslova . Mihiću sam bila zahvalna na njegovoj iskrenosti. Jasno je da i on u tome učestvuje, jer ne bi mogao drugačije da bude na tom mestu, ali videla sam da još ima stida i neke savesti u tom mladom čoveku koji verovatno nikada ne bi krenuo tim putem da ga Radovan nije zloupotrebio. Tako je bilo sa mnogima, koji se za tren opuste i oni ih uprljaju, iskompromituju, a onda oni upravljaju njihovim sudbinama.
Prošla su dva meseca od ovih saznanja i pružila mi se prilika da isto ili nešto slično, dopunjeno, čujem od ministra unutrašnjih poslova Kijca. Dopunjeno podacima kako roba prolazi preko granice, a nekada se i odmah vraća. Shvatila sam glavne stvari, ali one značajne detalje ne. Od njega sam čula o distribuciji zarade, ostaje nešto i njegovom ministarstvu. On se sa svim ovim hvali, pun je siline i smatra da su to genijalna re šenja Mome i Radovana kojima se divi. Ministar unutrašnjih poslova - kriminalac prve klase! Iz celokupnih mojih saznanja o "Selektimeksu" i "Centreksu" i dokumentacije sa kojom sam raspolagala, napravila sam rezime i sve to uputila na Vladu da stručna komi sija oceni validnost podataka. Formulisala sam više od dvadeset pitanja na koja očekujem odgovor .
U isto vreme dala sam javno saopštenje o mom delovanju u ovoj oblasti, o angažovanju Vlade, i da će sve slične firme proći kroz rigorozna ispitivanja od držav e. Moja namera je bila da se na ovaj način angažuju državne institucije u realizaciji programa koji se odnosi na suzbijanje kriminala i da o tome redovno obaveštavamo javnost. Naveče, iza emisije vesti, bilo je emitovano predsedničko saopštenje koje je redigovano tako da je bilo konfuzno i niko nije mogao da shvati šta sam htela da kažem, pa ni sama ja kao predsednik. Tekst je iskazan nekim drugim rečima, nekim tuđim rečima. To nije bio moj tekst. Zvala sam direktora TV Pale, tada je to bio pokojni Ilija G uzina. Na moje pitanje: “Ko je menjao moj
tekst” i kako tako nešto može da se desi, objašnjenje je bilo sledeće: pošto se u tekstu spominju “državne firme” on je tražio konsultacije sa “najvišim instancama Republike Srpske”.
Sa te najviše instance dobio je izmenjen tekst koji je pročitan. Pitala sam ga: ko je za njega ta “najviša instanca”. Rekao je: “Predsednik Karadžić.” Iza ovoga bilo mi je jasno da ja ni kao predsednik ne mogu da komuniciram sa javnošću sve dok je TV vlasništvo Radovana i Mome i dok je direktor Ilija Guzina. Prema tome, i tu treba brzo nešto menjati. Međutim, sve što je trebalo učiniti sa sredstvima informisanja, da bi javnost tačno bila obaveštena, učinjeno je mimo mene, nekim čudnim tokom događaja koji su išli u pozitivnom pravcu. Skoro bez ikakvog mog učešća. Kao da je neka početna izmena lančano proizvela niz drugih manjih promena koje su dale pozitivan rezultat. Tako ja tumačim promene koje su nastale u tom važnom sektoru informisanja - u području elektronskih medija. Umro je Ilija Guzina, bio je bolestan i onda kada mi je objašnjavao koja je to “najviša instanca u Republici Srpskoj”. Iza toga došlo je do spontanih izmena nabolje, bez mog učešća. Posle dva -tri
meseca sretnem na stepeništu u Banskom dvoru, gde je u jednom krilu zgrade bila smeštena televizija (banjalučki deo), snimatelja Čabrila, kuma i odanog prijatelja Krajišnikovog. Prisećam se da je nekom malom kamerom beležio rad SDS-a pre rata. Bio je u toj sferi neko tehničko lice. Na stepenicama kratak susret s njim, u prolazu me pita: “Kako ste profesorice?” A ja pitam: “Šta vi, Čabrilo radite u Banjaluci?” “Evo, jutros sam stigao sa rešenjem o postavljenju za direktora TV Banjaluka.” “Pa, Čabirlo, ko vam je potpisao postavljenje?” “Krajišnik.”
PREMA SVECU TROPAR SNIMATELj Čabrilo se upravo vraćao sa sastanka gde su mu zaposleni TV Banjaluka rekli da ga ne
mogu prihvatiti za direktora. Sve je bilo komično i u svemu nije kriv siroma’ Čabrilo. Ono što je opasno jeste da Krajišnik demonstrira svoju silu i moć. On je član Predsedništva BiH i ne poseduje takve ingerencije da može da vrši ikakva postavljenja i smene. On samo na nivou države BiH ima ovlašćenja koja deli sa još dvojicom sebi jednakih. Međutim, i ranije, kao predsednik Skupštine, sa te pozicije, imao je formalno ograničen uticaj, ali on je sebi sam dao ogromna prava i moć. On to jednostavno sam sebi prigrabi.
Brzo je Čabrilo napustio Banjaluku, bolje rečeno, oteran je. On je bio Krajišnikov izbor. Kako se kod nas kaže: prema svecu i tropar. Kasniji Krajišnikovi pokušaji da zauzme predajnike i da on kontroliše oblast elektronskih medija nije uspeo. Nije uspeo ni da uništi one predajnike koje nije mogao da obezbeđuje. Sve je on to neuspešno pokušavao. Ovakvim postupcima izazvao je intervenciju SFOR-a, jer u mirovnom sporazumu postoje precizni propisi koji se odnose na medije.
Pljačka naroda u bedi 13. oktobar 2005. 00:00 | Komentara: 0
U martu 1997. na Pale je stigao patrijarh Pavle sa episkopma RS. Karadžiću i Krajišniku je bez ikakvog uvoda rekao: Narod je u bedi, a vas dvojica sa vašom bra ćom bavite se nezakonitim poslovima. Došli smo da vam kažemo da prestanete sa tim. U FEBRUARU 199 7. otišla sam da se vidim sa Njegovom svetošću patrijarhom Pavlom. To je bio
naš prvi susret iza jesenjih izbora. Trebalo je i ranije da to učinim, kao predsednik Republike Srpske. Međutim, ja sam i sada kao i ranije došla kod njega iz neke moje unutrašnje potrebe. I za mene je neophodan mir, spokoj, nada i kada se sve to istroši u meni, u razgovoru sa njim, u njegovom
prisustvu, to mi se vraća. Kao kada se pune baterije za neko određeno vreme. Tako on deluje na mene. Svakog puta mi ispriča neki događaj sa Kosova, neko njegovo iskustvo iz ranijih vremena kada je tamo boravio, neku malu priču koja sve kaže o mukama moga naroda - trpećeg naroda. U poređenju sa tim, što bolno dugo traje, sve moje muke i dileme su beznačajne. Prepoznala sam, shvatila sam da je to ono što u meni umanji moju muku. Tako je bilo i pri našem poslednjem susretu, kada je došao kod mene da me pozdravi, da me blagoslovi u mojoj nameri da priznam svoju k rivicu i kažem istinu kako nisam ni izdavala naredbe niti ih izvršavala. Za mene je bila samo jedna dilema: pred kim ću to reći, da li su dostojni oni u sali te iskrenosti. Tada je to bila jedina moja muka, a on mi reče: “Pa, Bog je svugde, i u toj sudnici, govorićete njemu.” Ali o toj temi, o sudnici gde se pravda teško posti že, biće govora u trećoj knjizi, ako mi dragi Bog da zdravlja i života . Tada, tog februarskog dana, u razgovoru smo došli do Dejtonskog sporazuma, naročito smo dosta govorili o povratku izbeglica i našem oskudnom stambenom fondu. Tom prilikom sam mu spomen ula da me brine jedan naš veliki porok, jedna naša velika boljka, što zavisi samo o dnas, a ne od stranog faktora, a to je kriminal velikih razmera koji osiromašuje zemlju i narod. Za dve-tri nedelje iza ovog susreta, naš ministar za verska pitanja Dragan Davidović mi javlja da će patrijarh sa episkopima Republike Srpske doći na Pale i da želi da razgovara sa Karadžićem, Krajišnikom i sa mnom. Tema nije najavljena, ali ovo ukazuje na njen značaj . Kao da je to juče bilo, dobro se sećam tog martovskog dana od pre osam godina. Čim su seli, naš patrijarh izvadi neku malu cedulju, podsetnik, što je govorilo o njegovoj nameri da duže zbori i bez ikakvog uvoda saopšti sledeće: “Ono što ugrožava Republiku Srpsku su kriminal i korupcija. Narod je u bedi, a vas dvojica sa vašom braćom bavite se tim nezakonitim poslovima. Sada je sva odgovornost na plećima predsednice, a to je veliki greh prema Bogu, narodu i prema njoj. Došli smo da vam kažemo da prestanete sa tim. Mi dobijamo informacije od naroda koji je, u crkvi, u d irektnom kontaktu sa sveštenikom.” Svaki od episkopa nešto je rekao, neko svoje saznanje koje potkrepljuje patrijarhove reči. Oštar i otvren je bio episkop Atanasije. Samo je vladika Jefrem uporno ćutao . Sa druge strane stola prvo je odgovorio Karadžić i r ekao da pogani jezici stvaraju takvu predstavu. Ako ima lopovluka, onda je to neka periferna, prateća pojava, ali glavna linija, osnovni naš privredni razvoj je čist i sve se radi po zakonu. I dodao je: “A moj brat Luka, kojeg spominjete, on je siromašan čovek, koji je kao pekar za celo vreme rata pravio hleb za izbeglice i badava ga delio narodu.” Da je to slučajno čuo njegov brat Luka, bunio bi se, jer on nije pekar, nego biznismen koji je nekoliko meseci kasnije izjavio novinarima “Reportera”, koji su detaljno opisali njegovu ogromnu kuću građenu za vreme rata, da on ima razgranatu svoju biznis mrežu ne samo u Jugoslaviji i Republici Srpskoj nego i u Bugarskoj, ali i još dalje. Tako je Luka demantovao svoga brata Radovana koji je na tom sastanku rekao da je njegov brat siromašan čovek . Patrijarh i episkopi su žurili. Ja sam im zahvalila što su došli, i to samo zbog toga, i dodala sam da nije tačno kako kaže Karadžić da je kriminal ne što sporadično. On je prisutan u svim našim privrednim tokovima. Prisutan je u samom vrhu, i tu sebe izuzimam, a ja ne verujem da ću moći dugo da se sama borim protiv tog zla. Otišli su, a ova dvojica pitaju jedan drugog: “Zašto dođoše ovi u mantijama?” Oni su toliko ogrezli u kriminalu da ga prihvataju kao nešto normalno, kao i njihove laži: “Moj brat je siromašni pekar.” Jedino tako mogu protumačiti njihovo čuđenje. Kako će onda da shvate kakva je poruka upućena njima . Na moj zahtev Vladi da ispita poslovanje "Selekta" i "Centreksa", formirana je komisija i nakon dva meseca dobila sam njihov izveštaj. Zaista su dobro uradili posao i odgovorili mi na postavljena
pitanja. Proširila sam svoja saznanja i obogatila novim podacima. Po istoj kriminalnoj šemi posluju i ostale firme. Postoji jednoobrazna šema kriminala, tipična za prostore bivše Jugoslavije. U izveštaju
se usput spominju i druge firme, zaboravila sam im nazive, ali pamtim imena glavnih vlasnika, što ne znači da su te firme registrovane na njih. Obično i nisu. Kako reče Radovan: “Važno je da je firma registrovana, a može i na izmišljeno ime.” To je njegova zakonska inovacija, kao što i "Centreks" nije registrovan na ime Karadžića nego na drugu osobu . Pozvala sam tužioca Puvačića i direktno njemu predala kompletan materijal za jedno od ova dva preduzeća koje je registrovano u Banjaluci, a tužiocu u Srpskom Sarajevu poslala sam materijal za drugu firmu.
Dakle, tužilac Puvačić ima kompletan materijal, kao i onaj za falsifikovanje mog predsedničkog potpisa o čemu je već bilo govora. Nikada nije postupio po zakonu i savesti čest itog profesionalca. Nije on bio jedini koji je navikao da radi po preciznim naređenjima Karadžića i Krajišnika: ovoga treba goniti, ovoga ne, pocepaj optužnicu, a za ovog drži optužnicu na ledu. Sa takvim se može manipulisati, oni nemaju profesionalne etik e, nemaju časti . Sastanci Glavnog odbora SDS, u koji me je Karadžić kooptirao bez moje saglasnosti, održavani su na Palama, jer naš “crni mag” sa paljanskog Dedinja tamo stoluje. On predsedava grupom od deset ljudi nad kojima ovaj psihijatar prakticira svoja znanja iz grupne psihoterapije. On je odabrao ovo telo
(Kominternu) da upravlja Republikom Srpskom i da disciplinuje “neposlušnu”, ili, kako mi je rekao Buha: “odmetnutu predsednicu”. Sa nekima od njih deset prvi put sam se srela. Među njima ima ih i koji su potpuno pod dejstvom Radovanove psihodresure, a neki, kao Buha, i bivši ministar šumarstva i vodoprivrede Borivoj Sendić i Miroslav Vještica, tačno znaju šta se sa svim tim hoće postići, ali su i interesno vezani za tu grupu. A šef te Kominterne, ak o primeti da njegove metode iz struke nisu efikasne, primenjuje metode mafije, tj. pretnje i ucene. Jedina osoba kod koje
nijedna od njegovih metoda ne funkcioniše sam ja, predsednik Republike Srpske, zbog koje je i organizovan ovaj cirkus koji se naziva Glavni odbor Srpske demokratske stranke. Koliko je meni
poznato, GO ima više članova, ali valjda je Radovan izabrao one njemu najodanije, najposlušnije, a među njima neki, zbog haške optužnice i nemaju drugi izbor. On naruči TV snimatelja koji mora da pazi da ne snimi njega i one koji su pod optužnicama i, verovatno, on daje saopštenje koje sigurno nema veze sa onim što je raspravljano na sastanku. Kako će saopštiti, npr. da je GO stranke u zasedanju do četiri časa za vreme noći - gluho doba noći - vršio pritisak na predsednika Republike Srpske da prihvati kriminal, šverc kao normalnu pojavu i da se sa tim, prećutno, saglasi. I da se saglasi da je budžet prazan i da moli Radovana da odreši onu vreću sa parama koje je oduzeo narodu i da mu udeli neku milost! Posle određenog vremena, kada sam sve to uživo videla i doživela, prestala sam da dolazim na te sastanke. Zapretio je i morala sam mu potpisati da ću redovno prisustvovati GO SDS -a na Palama, kao da ja nemam nikakve druge obaveze. Potpisala sam. Morao je da potpiše i Dragoljub Mirjanić,
potpredsednik Republike Srpske. Ne sećam se koliko sam takvih sastanaka istrpela, potpuno nepotrebnih, ali znam šta sam im konstantno ponavljala. Ne odustajem od mog programa ni u jednom segmentu, jer ga je Skupština usvojila i poslanici propratili dizanjem sa mesta i aplauzom. Pitala sam tu Kominternu zašto tada ne pokazaše svoje neslaganje. Oni su znali da nisam govorila zbog neke parade, nego da ću provoditi ono na šta sam se rečima obavezala. Nema te sile zbog koje ću pogaziti ijednu reč tada izrečenu. Rekla sam da ne mogu biti predsednik kriminalne države i zato im nudim ostavku. To sam ponavljala kroz nekoliko sastanaka. Ali, oni neće to, zapravo, Radovan neće, hoće da radim onako kako on naređuje. Samo Boro Sendić reče: “Pa, žena nudi ostavku, otvoreno kaže da ne prihvata naše zahteve... Hajde da biramo Buhu.” Znao je on da ovome može “sve pod kožu stati” - taj i ne može da deluje bez komande. Karadžić je brzo prekinuo Sendića i doslovce rekao: “Ne! Ona mora da radi kak o ovo telo zahteva, do narednih izbora, tako ćemo gurati.” A Buha sadistički uživa, i posle sastanka iz džepa vadi neki
podugačak papir, spisak firmi koje nezakonito posluju i meni veli: “Vi spominjete samo `Selekt` i `Centreks`, a pogledajte koliko ih ja imam na svom spisku. Svima znam poslovanje.” Zapanjena rekoh: “Buha, kakav ste vi to čovek?” Ima više informacija nego ja, priča o tome, kao jednom u prisustvu vladike Atanasija Jeftića i tada se zgraža, a na sastanku GO, tj. Kominterne, drži stranu onih koji bi da legalizuju kriminal. I još, očito, uživa kada me svi napadaju. Meni zaista nije bila potrebna njegova podrška, mislim, jednog nevrednog čoveka. Krajišnik je jasno pokazao da se ne slaže sa mojim programom i nagovestio da ću imati u njemu velikog protivnika, a Karadžić je rekao da nisam sama smela, bez konsultacija sa njima, da pišem program koji, kako je rekao, “ništa ne valja.” BEZOČNA LAŽ I KRAJIŠNIK pred patrijarhom reče nekoliko reči u svoju odbranu. Apostrofirao je izbeglički status cele svoje porodice i isto onako je bezočno lagao kao i njegov kolega Radovan, da je i njegov brat Mirko siromah čovek. Bilo je teško slušati to obilje laži, kao da je Republika Srpska velika kao Amerika pa se nešto može lako sakriti. Tada ja priupitah Krajišnika: čije je ono skladište građevinskog materijala pored kojeg su prošli naš patrijarh i episkopi i zapazili su taj ogroman prostor. Spustio je pogled: “Moga brata”. Skladište njegovog brata, krcato građevinskim materijalom koji je nekada bio namenjen izbeglicama.
Hteli su da me ubiju 14. oktobar 2005. 00:00 | Komentara: 0
Kad mi je Karadžić u zgradi Predsedništva na Palama zapretio da će me ubiti, rekla sam da o tome odlučuje Bog. Ali, kad je kazao da će ubiti i sina moga brata, osetila sam gađenje prema tom monstrumu. Sasvim spontano udarila sam ga desnom rukom u stomak, JEDAN papir, potpisan od zamenika predsednika SDS-a Buhe, najavio je da se poduzimaju ozbiljne mere protiv predsednice Republike Srpske, a dobila sam ga dan pre mog odlaska u Englesku, na proslavu Vidovdana. U tom papiru, koji nosi zaglavlje Glavnog odbora SDS- a, stoji: "U slučaju nemogućnosti da predsednik Republike Srpske, zbog bolesti ili drugih razloga, bude sprečen da obavlja svoju dužnost, zamenjuje ga potpredsednik." U potpisu je Buhino ime .
Papir je interesantan iz više razloga. On govori do kojeg je moralnog i umnog propadanja dospeo potpisnik. O njegovom moralanom posrtanju bilo je i ranije dokaza i to me više ne čudi, ali da je izgubio zdrav razum i da od sebe pravi partijsku dvorsku ludu, to me je iznenadilo. Buha je potpisao
partijsku odluku koja citira tekst jednog člana našeg Ustava. Zar je to posao partije? Tako je mogla da postupi samo Narodna skupština Republike Srpske, ali i to je nepotrebno, jer je taj slučaj definisan Ustavom. Glavni odbor SDS-a preuzima kompetencije Narodne skupštine Republike Srpske. To najbolje govori koliko su se zaneli u iluziji: SDS = RS = Karadžić. Zvala sam Buhu, ne komentarišući odluku tražila da sednicu GO SDS -a, ali u punom sastavu, zakaže za 4. jul. Naglasila sam da ne želim da govorim pred GO od deset ljudi od kojih su neki pod haškom optužnicom, a neki od njih uplašeni od Radovana koji je spreman na sve ako se njegovo mišljenje ne uvaži.
Odluka o kojoj je reč imala je samo jednu logičnu poruku: sve ćemo učiniti da se što pre u tvom slučaju primeni č lan Ustava koji govori o “nemogućnosti predsednika da obavlja svoje predsedničke dužnosti”. Ovo je bilo poslednje upozorenje, a ono pretposlednje, početkom juna, bilo je drastično, bez ikakvog uvijanja, nekih aluzija, što bi rekli Hrvati: bez natuknica, onako seljački, prostački, ali iskreno i zato moram ovom prilikom da zahvalim Karadžiću, ovako javno . Bilo je ovako - rekao je: “Ubićemo vas.” Odgovorila sam da o tome odlučuje Bog. On odlučuje kada se dolazi na ovaj svet, a i kada se odlazi. “Osim toga , Radovane, moj nabolji deo života je iza mene”, rekla sam i nasmejala se. Nisam uopšte bila začuđena, on je samo rekao ono što meseci ma nastoji da učini, od vremena njegove ostavke. Pa, preda mnom je čovek koji za vreme rata prodaje neprijatelju municiju i oružje, on je izgubio i dušu i pamet. Čovek koji zloupotrebljava krst u opravdavanju svoje neuspešne politike, koji trguje teritorijom, pa šta je njemu ubiti čoveka? Ništa. Videvši da sam sasvim ravnodušna, reče: “Znao sam da će vaša reakcija biti takva, da je vama svejedno, ali neće vam biti svejedno kada ubijemo sina vašeg brata, znamo gde je on.” Kako da mi bude svejedno! Ljuta sam , a i osetih prvi put gađenje prema ovom monstrumu koji izgovori ove reči. On je stajao ispred vrata kroz koja sam morala što pre da izađem. Sasvim sponatno udarila sam ga desnim laktom u stomak i on se savi i uzmaknu. Tako sam oslobodila sebi prolaz i izjurila na hodnik i
iz zgrade Predsedništva na Palama. Odmah smo vozač i ja otputovali za Banjaluku. Ćutala sam pet časova i negde pred Banjalukom rekla mom odanom vozaču Tepi šta sam doživela, šta mi je rečeno i objasnila iznenadno napuštanje Pala . Umesto tri dana, ostala sam u Engleskoj samo 24 časa, jer sam obaveštena da su zakazali Glavni odbor SOS-a za 1. jul a ne za 4. kako mi je Buha obećao . Bilo je oko 19 časova 29. juna, kada smo sleteli na beogradski aerodrom. Čekali smo pasošku kontrolu nas četvoro: šef kabineta Miloš Prica, dva vozača, Tepavčević i Gladanac (Tepa i Dragan) i ja. Žurilo nam se da dalje nastavimo put za Republiku Srpsku i Tepa je pre nas prošao pasošku kontrolu da se pobrine za bagaž i kola. Kada smo nas troje došli na red, a bila sa m prva ja, kontrolor pasoša pita me ko je u mojoj pratnji i ja pokažem. Oduze nam on sve troma pasoše. Nije hteo da odgovori na moje pitanje zašto to radi. Odmah su dva policajca stala pored mene. Putnici koji su stajali u redu zgražavali su se, mnogi me p oznaju. To je bila sramota za vlast u Srbiji, ali i za ceo srpski narod. U međuvremenu, Tepa je sa bagažom čekao i sve mu je bilo sumnjivo te je pozvao moga brata koji je odmah javio Studiju B tako da se vest o hapšenju predsednika Republike Srpske brzo pr oširila. Kasnije mi je rečeno da su i neki putnici, videvši šta se dešava, javili novinarima. A, nas su nakon izvesnog vremena odveli u salon da ne plaše svet sa “Miloševićevom demokratijom”. Dok smo mi čekali u salonu da “neko” odluči o našoj sudbini, svet je već bio upoznat šta se desilo. Bilo je očito da je u sve ovo umešan ministar unutrašnjih poslova Srbije Stoiljković, jer su nas uhapsili i sproveli uniformisani policajci. Neka mu Bog dušu prosti, ali radio je prljave poslove za svog šefa Miloševića. Ono što me je čudilo jeste to kako je moj brat odmah znao ko stoji iza ovog nedela. Odmah pošto je obavestio Studio B, zvao je Radovana Karadžića, instinktivno je osetio da je on upetljan u ovo, odnosno da je glavni akter kojem je vlast u Srbiji samo pru žala usluge. Rekao mu je: “Da si mi odmah pustio sestru”. Tada moja porodica nije ništa znala o Radovanovim pretnjama da će me ubiti kao i sina moga brata. Kako da im to saopštim, da ga time usmrtim. Kako da mu kažem da Radovan nije ništa drugo nego kriminalac koji hoće i da ubija. Da je normalna država, da nije toliko složena situacija, nakon njegove pretnje trebalo je odmah da podnesem tužbu protiv njega. Već jednog bivšeg potpredsednika RS nema. Kažu: ubio se. To su rekli Radovan i Momo, ali meni su na VMA kazali da dva hica čovek ne može sebi upucati u glavu. I nije im dovoljan jedan nego hoće da ubiju i drugog od naroda izabranog potpredsednika RS .
U salonu aerodroma čuvaju nas četiri policajca, dvojica su ispred vrata, a dvojica nama više glava. Nakon skoro dva časa izvode nas na zadnja aerodromska vrata i voze u nepoznatom pravcu. Nakon pola časa jasno nam je da nas vode na granicu, na Sremsku Raču. Izašli smo iz kola, vratili su nam pasoše, digli rampu bez ikakvog objašnjenja. Ja ih pitam kako ćemo dalje, ne odgovoriše. Mrkli je mrak, nema žive duše a mi se nalazimo u onom međuprostoru između Srbije i Republike Srpske. Ja, predsednik, čekam kada će zapucati ili sa jedne ili sa druge strane. Ne ubiše me muslimani, a ovde treba da ginem od Srba. Ubiće i ovu dvojicu sa mnom jer tu ne sme biti svedoka. Razmišljajući o onome šta me čeka, konačno neko od nas troje progovori. Iste nas misli pritisle. Predviđanja su da će naići suspendovani ministar Kijac ili neko od Radovanovih ubica i pobacati nas u Savu. I bilo je još mnogo maštovitih kombinacija, jedna gora od druge. Od mosta približavaju se lagano jedna kola sa oborenim svetlima, mi smo već pretpostavili ovakav slučaj, sigurno nije niko dobronameran. Grdno smo se prevarili, to je bio naš Tepa koji se već duže ovde polagano vozika, nadajući se da se može nešto slično desiti što se upravo i desilo. Ukrcali smo se u kola srećni što smo još uvek živi, ali velika je neizvesnost pred nama. Pred nama je most, a tu se može svašta desiti, za ubice zgodno mesto, to bi moglo biti mesto likvidacije, ali mi nemamo drugo rešenje, moramo na most.
Tada im pričam u detalje moj razgovor sa Karadžićem, a odjekuje mi u ušima: “Ubićemo vas... ubićemo sina vašeg brata”. Hoće da ubije mladog čoveka koji ga je voleo, jer pojma ni je imao da je on kriminalac, ubica. Unesrećio bi jednu porodicu. On je monstrum! Šta mi sve nije prolazilo kroz glavu prelazeći most i očekujući napad. Kasnije, nakon nekoliko godina, kada sam videla onu raku sa kosturom pokojnog Stambolića, koji je likvidiran od iste zločinačke grupe (radili su oni s obe strane Drine), podsetila sam se pretnji. Samo, neko je bio više zainteresovan za jednu likvidaciju, a u mom slučaju Karadžić za moju. A “faraon” je uvek tu da pruža neophodne usluge. To je bila samo jedna asocijacija na mesto i vreme kada se i gde se to isto moglo meni desiti. Ali, dragi Bog ih je
skretao sa njihovih zločinačkih planova. Živi i zdravi pređosmo most i približavamo se našoj pasoškoj i carinskoj kontroli. Policajac, ne pozdravljajući predsednika, traži moj pasoš i zapanjen je što me vidi, doslovce reče: “Na Pale, na lečenje”. Suspendovani ministar je za to veče naredio da se samo njegovi odani ljudi nalaze na prelazima. Ja sam policajcu odgovorila: “Onako kako se lečio pokojni Koljević?” Iza ovako sjajnog dočeka predsednika na granici uputili smo se prema Banjaluci. Bili smo preumorni od svih događanja u tom danu, a već je prošla ponoć. Pitanje je šta nam spremaju i odlučismo da prespavamo u Dvorovima pred Bijeljinom.
Rano ujutro došlo je nekoliko generala da me posete i predložili su da me vojnim helikopterom prebace u Banjaluku. To sam i prihvatila. Tako se završilo moje putešestvije u Englesku, a propao jedan zločinački poduhvat - moja likvidacija. U narednih nekoliko dana dobila sam nova saz nanja u vezi sa ovim događajem. Organizatori su se zbunili kada se u javnosti pojavila informacija o hapšenju predsednice Republike Srpske na surčinskom aerodromu i napravili su nekoliko grešaka. Glavna ideja je bila da me odvedu na Sokolac u ludnicu, a di jagnozu su već potpisala dva psihijatra, dr Karadžić i, pretpostavljam, njegova supruga koja je, takođe, psihijatar. Nedostajao je još jedan potpis. Snašli bi se oni ili bi falsifikovali ne bi im bilo prvi put.
Kasnije sam čitala opširan članak u novinama o sastanku GO SDS-a koji je održan tih dana, a informacije za novine dao je jedan član GO koji je tražio anonimnost. Ono što mi je ostalo u sećanju jeste prepirka između Krajišnika i Karadžića. Krajišnik je vikao na Radovana, ali ne zato što je to uradio nego ga je prekorevao za propuste u organizaciji poduhvata koji je propao. Potpuno se
slažem sa njim u tome, jer da je Momo to organizovao, to bi bilo stručno urađeno i uspelo bi, tj. ja ne bih bila živa. Ali, ludnica je Radovanova ideja.
Smrt Nikole Koljevića 15. oktobar 2005. 00:00 | Komentara: 0
Karadžić i Krajiš nik su rekli da se Nikola Koljević ubio - pucao sebi u glavu. Posetila sam Nikolu na VMA, kuda je u besvesnom stanju bio prenet iz bolnice na Sokocu. Bio je u šok sobi. Glava mu je bila sva u zavojima. Lekar mi je kazao: Da znate, gospođo POSLE vanrednih izbora 1997. srela sam se sa Kalinićem. Čovek pripada paljanskom lobiju, ali sam
od njega često saznavala šta rade i šta mi novo pripremaju. Reče Kalinić: “Znaš da dobro izgledaš, iako ti Rašo (Radovan) proriče skoru smrt.” I dodao je da je svake večeri kod nje ga u kabinetu skup poselo. Ko je na Palama, ode na to selo, Rašo uključi TV, a na ekranu ja. On im, kao psihijatar, tumači da je evidentno moje propadanje i upozorava ih da obrate pažnju na moje oči - na zenice - on po tome zna koliku dozu droge dnevno p rimam. Zato sam i angažovala za šefa kabineta lekara - dr Miloša Pricu, da me drogira. Prema mišljenju psihijatra za od sedam do deset dana vide će se značajno propadanje. Tako je on to nastavljao kroz tri, četiri meseca i već sam, po njegovim prognozama, trebalo da budem jednom nogom u grobu, kako to skoro reče njegova supruga. Usudio se Kalinić da Radovanu kaže: - Rašo, ona je u dobroj kondiciji, danas je bila u Brčkom, pa helikopterom odletela u Trebinje i naveče je bio miting u Dubici i ja ne vidim ni najmanje promene, pa i ja sam lekar. Ali, Rašo se ne predaje i veli da postoji neki novi način uzimanja droge, prilikom toga se organizam
ponaša upravo tako i onda odjedanput nastupi smrt. Nije znao Kalinić da njegov Rašo ima i dodatna znanja iz Indije, iz onog vremena kada je pripadao sekti i okupljao sebi slične na neke seanse u prirodi. Da o tome više ne govorim, ali ima ljudi koji ga poznaju i iz tog vremena, kada je učestvovao u nekim posebnim ritualima. Ta noćna sela kod Raše, gde su se svi okupljali, svi oni k oji se plaše Groma. Tako su me zvali, podsećaju me, prema opisu, na ona koja je upražnjavao kao pripadnik sekte. Nekada su prilikom takvih psihoanaliza prisustvovali neki od senatora i to oni pesnici i pisci,
umetničke duše u čijem je krvotoku pola krvi a pola alkohola, pa u naletu inspiracije, Momo Kapor pojačava stvar: “Njoj su Amerikanci ugradili čip u mozak”. A Smilja Avramov priča o “jadnoj predsednici koja se drogira.” To je ona drugarica koja je srpskog seljaka posle 1945. terala u zadruge, a ako neće, onda u zatvor. To je ona drugarica u kožnom kaputu. Još mi je Kalinić rekao da su se plašili da ću ih ja sve pohapsiti. Dolaze do takvih zaključaka polazeći od sebe, jer oni bi to učinili, oni bi i ubili. Pokušali su, ali Bog ne dade. Krajišnik se nije mirio sa činjenicom da više nije gazda broj jedan u Republici Srpskoj, a bio je to za vreme rata. On je zaista bio najmoćniji politički, ali i materijalno. Čovek njegovog kova kada gubi na tom planu, postaje opasan. Ja sam to dobro osetila jer je smatrao da mu ja stojim na putu ostvarenja
njegovih planova. Ali, on je opasan i zbog nečeg drugog. Imao je ambicije da, pored bavljenja nezakonitim poslovima, pored velikog bogatstva do kojeg je došao za vreme rata, pored trgovine sa neprijateljem, pored prisvajanja i trgovine građevinskim materijalom namenjenog izbeglicama, i moglo bi se nabrajati u nedogled, da se predstavi i da ljudi imaju m išljenje o njemu kao o duboko religioznoj osobi, pravom pravoslavcu i Srbinu.
On se u tome ne zadovoljava prosečnim statusom, nego izuzetnim. Pa, kako da se spoji pravoslavlje
i svetosavlje sa svim njegovim rabotama. Ali, on to hoće, to mora biti. Ako na toj relaciji postoji neka primedba, kao ono u Banjaluci: “Udelite pet dinara za Momu”, on bi hapsio, svetio se, ubijao. E, u tome je on jedinstven, što hoće i jedno i drugo, a očito da se to ni na svu silu, ne može postići i zato je on opasan. Tom čoveku sam se ja našla na putu. Mislim da ga ni pokojni Koljević nije mogao drugačije da opiše na onih 400 -500 stranica, koje je Krajišnik tako besomučno tražio posle njegove smrti. Međutim, on ga je još bolje poznavao. Pa, bili su zajedno u mnogim situacijama gde mene nije bilo. Koljević je mnogo znao, i to ga je koštalo života, a ja mnogo manje. Samo što sam stajala na putu ostvarenja nekih Mominih planova i bila predmet Radovanove mržnje, zato je trebalo da nestanem.
Često su, naročito Krajišnik, pitali onako usput, da li neko piše nešto o tek prohujalom vremenu, neke memoare, da li zapisujemo događaje... Takva pitanja su bila dosta česta s obzirom na to da ja nisam bila stalno na Palama. Moj spontani odgovor je bio: Ne, ne pada mi na pamet da pišem o događajima koje teško preživljavam, jedva čekam da sve zaboravim. Nikola je već uveliko pisao i sećam se da reče jednom da već ima oko tristo stranica, a drugi put spomenu više od četiri stotine, što pokazuje da se angažovao oko toga. Ovaj drugi put vidim da je Momo zabrinut. A zašto? Već duže vreme moglo se primetiti da Momo govori o istorijskom značaju događaja kroz koje prolazimo i oni koji u tome učestvuju biće deo istorije. Onakav kakav je temeljit u svojim poduhvatima, takav je bio i u izgrađivanju svoga lika kao istorijske ličnosti. Izreče se da već tada ima osam hiljada fotografija. I vidi se da na tome, na svom liku, ozbiljno radi. Angažovao je jednog čoveka koji je fotografisao aparatom i snimao kamerom sva kretanja i događaje u kojima učestvuje ova buduća istorijska ličnost. Na pitanje: “Kako ste?”, uporno odgovara: “Kao Miloš Obrenović”. Već je jasno kakav imidž izgrađuje. Po svom lukavstvu, primakao mu se, a možda i po nečem drugom. Međutim, u istoriji ima pozitivnih i negativnih ličnosti. Naravno, on že li ono pozitivno mesto. Zna da Nikola puno zna. Bio je među njima na Palama, i njega su gurali na periferiju dogaćaja, ali on se ne da. Oni idu na pregovore, i ne obaveste ga, ali Nikola u Beogradu, na Surčinu, još pre njih, čeka kod aviona. Za to treba imati svoje obaveštajce, ali treba se i izložiti takvim poniženjima. Skupljao je Nikola sve to u sebi, i kakav je dobar u pisanju, mislim da bi bilo interesantno čitati šta je on zapisao. Ne verujem da je u tim zapisima Momo među pozitivnima. A on, koji je tada odlučivao o životu i smrti, to ne može podneti. Koliko je on bio opsednut svojom veličinom! Da je verovatna moja pretpostavka govori i to kako je i posle Nikolinog “misterioznog samoubistva” tražio Nikoline zapise. Bilo je tu i smešnih situacija, pa da ih i ovde zabeležim. Poslaće ti Momo jednu ženu, svog doušnika, da ga izveštava šta ljudi o njemu misle. Između ostalog, interesovalo ga je kakav utisak na ljude ostavlja njegova spoljašnost. A ona mu kaže: “Mnogi smatraju da vam treba depilator za tu obrvu.” Momo se dobro zamislio nad ovim problemom.
U slučaju Koljević, plan im je u potpunosti uspeo, ali u mom slučaju ne. Ostala sam, verovatno, zato da mogu da svedočim o događajima i ljudima u njima. Šta mogu da kažem o životnoj završnici Nikole Koljevića? U januaru 1997. objavljena je tužna vest da je preminuo Nikola Koljević, profesor Filozofskog fakulteta u Sarajevu, član Predsedništva BiH, član Predsedništva i potpredsednik Republike Srpske. Ova reč, “preminuo”, u slučaju Nikolinom, krije neku veli ku tajnu koju je on sa sobom poneo na onaj svet i još mnogo pretpostavki nas koji smo posle njega ostali, koji smo sarađivali sa njim i zajedno prošli kroz jedan pretežak put naše istorije. Zato često, kada govorimo o ovom slučaju, o ovom gubitku, o smrti ovog čoveka, često se kaže: tragično preminuo, misteriozna smrt... Ima ih koji su mnogo određeniji u tim kvalifikacijama, oni vele: "radi se o samoubistvu" ili: "radi se o ubistvu". Četiri godine posle ovog događaja, rekla mi je Nikolina supruga da nikada nisu dobili sl užbeni izveštaj
