Bezbednost_3-2015.pdf

БЕЗБЕДНОСТ Часопис Министарства унутрашњих послова Републике Србије УРЕДНИШТВО Проф. др Бобан Милојковић, редовни професор Криминалистичко-полицијске академије, Проф. др Миливој Допсај, ванредни професор Факултета спорта и физичког васпитања Универзитета у Београду, Проф. др Драгана Коларић, ванредни професор Криминалистичко-полицијске академије, Проф. др Тијана Шурлан, ванредни професор Криминалистичко-полицијске академије, Проф. др Бојан Милисављевић, ванредни професор Правног факултета Универзитета у Београду, Доц. др Миле Шикман, начелник Управе за полицијско образовање, Министарства унутрашњих послова Републике Српске, Доц. др Младен Милошевић, доцент Факултета безбедности Универзитета у Београду, Дијана Хркаловић, секретар Управе криминалистичке полиције, Министарства унутрашњих послова Републике Србије, Доц. др Александар Ђорђевић, начелник Одељења за стручно образовање и обуку, Министарства унутрашњих послова Републике Србије, Др Божидар Оташевић, начелник Одељења за развој људи и организације, Министарства унутрашњих послова Републике Србије, Доц. др Синиша Достић, шеф Одсека за истраживачки рад и издавачку делатност, Одељења за стручно образовање и обуку, Министарства унутрашњих послова Републике Србије, Др Жељко Нинчић, заменик начелника Одељења за посебне акције, интервентне јединице полиције, одбрамбене припреме и састав помоћне полиције, Управа полиције, Министарства унутрашњих послова Републике Србије, Др Владимир Урошевић, послови сузбијања електронског криминала у Служби за борбу против организованог криминала, Управа криминалистичке полиције, Министарства унутрашњих послова Републике Србије, Др Наташа Радосављевић-Стевановић, Национални криминалистичко-технички центар, Министарства унутрашњих послова Републике Србије, Др Владимир Шебек, Служба за криминалистичко-обавештајне послове и прикривене иследнике, Одељење за криминалистичко - обавештајне послове, Управа криминалистичке полиције, Министарства унутрашњих послова Републике Србије. ГЛАВНИ И ОДГОВОРНИ УРЕДНИК Др Божидар Оташевић УРЕДНИК Јасмина Владисављевић ЛЕКТУРА И КОРЕКТУРА Милена Јовановић ЛЕКТОР ЗА ЕНГЛЕСКИ ЈЕЗИК Весна Анђелић-Николенџић АДРЕСА УРЕДНИШТВА: Булевар Зорана Ђинђића бр. 104 телефон: 011/3148-734, 3148-739 телефакс: 011/3148-749 e-mail: [email protected] ЧАСОПИС ИЗЛАЗИ ТРИ ПУТА ГОДИШЊЕ ТИРАЖ: 1000 примерака ШТАМПА: Занатска задруга „Универзал“ Чачак Ул. Браће Глишића бр. 7 PDF верзија часописа доступна је на адресама: http://www.mup.gov.rs/ http://prezentacije.mup.gov.rs/upravazaobrazovanje/bezbednost.html

САДРЖАЈ ОРИГИНАЛНИ НАУЧНИ РАДОВИ Проф. др Бобан МИЛОЈКОВИЋ

5

Оптимизација модела малих беспилотних летелица за потребе полиције

Проф. др Миливој ДОПСАЈ Марко ВУКОВИЋ

28

Др Владимир ШЕБЕК

49

Преваленца индекса телесне масе (БМИ) код припадника МУП-а Републике Србије: пилот истраживање Извори информација у криминалистичкообавештајној делатности

Проф. др Бојан МИЛИСАВЉЕВИЋ

71

Заштита животне средине у оружаним сукобима

ПРЕГЛЕДНИ НАУЧНИ РАДОВИ Béla PUSKAS, PhD candidate Zoltan RAJNAI, PhD

88

Захтеви за инсталирање критичке информационе инфраструктуре и њено одржавање

Prof. dr Irma DELJKIĆ

102

Razumijevanje policijskog aspekta prevencije kriminaliteta kroz prizmu teorije društvene dezorganizacije

Ma Бојан ЂОКИЋ

122

Злочини ОВК: масовна гробница „Малишево“

Др Дејан ЛАБОВИЋ

142

Приватне војне компаније као фактор безбедности − предности и недостаци

Ивана БОДРОЖИЋ

158

Проблемска питања дефинисања тероризма

Мр Саша МАРКОВИЋ

179

Мере које предузима полиција приликом заштите жртава насиља у породици

СТРУЧНИ РАДОВИ Мр Драган МИЛИДРАГОВИЋ

199

Угрожавање безбедности припадника полиције у извршавању полицијских послова

Мр Радослав ПЛАЧКОВ Веско ВУКАДИНОВИЋ

214

Контрола рада полиције у функцији супротстављања корупцији у полицији

240

Радови објављени у часопису “Безбедност” у 2015. години

CONTENTS ORIGINAL SCIENTIFIC PAPERS Prof. Boban Milojković, PhD

5

Optimizing the Model of Small Unmanned Aerial Vehicles for Police Purposes

Prof. Milivoj Dopsaj, PhD Marko Vuković

28

Prevalence of the body mass index (BMI) among the members of the Ministry of Interior of the Republic of Serbia - pilot study

Vladimir Šebek, PhD

49

Sources of Information in Criminal Intelligence

Bojan Milisavljević, LLD

71

Protection of Environment in Armed Conflicts

REVIEW PAPERS Bela Puskas, PhD Zoltan Rajnai, PhD

88

The Requirements of the Installation of the Critical Informatonal Infrastructure and its management

Prof. Irma Deljkić, PhD

102

Understanding Police Crime Prevention through the Prism of Social Disorganization Theory

Bojan Djokić, MA

122

KLA Crimes: Mass Grave "Mališevo"

Dejan Labović, PhD

142

Private Military Companies as a Security Factor Advantages and Disadvantages

Ivana Bodrožić

158

Problematic Issues in Defining Terrorism

Sasa Markovic, MA

179

Measures the Police Take in Protecting the Victims of Domestic Violence

PROFESSIONAL REPORTS Dragan Milidragovic, MA

199

Endangering the Safety of Police Officers in the Execution of Their Duty

Plačkov Radoslav, МА Vesko Vukadinović

214

Control of Police Work in Opposing Corruption in Police

240

PAPERS PUBLISHED IN MAGAZINE SECURITY IN YEAR 2015

ORIGINALNI NAU^NI RADOVI

Проф. др Бобан МИЛОЈКОВИЋ* Криминалистичко-полицијска академија, Београд UDK – 355.404.4 : 351.74 Примљено: 25.12.2015.

Оптимизација модела малих беспилотних летелица за потребе полиције1 Апстракт: Полицијско поступање у високо ризичним задацима као што су хапшење опасних криминалаца, решавање талачких ситуација, неутралисање терористичких група, екстрадиција, обезбеђење штићених личности и објеката од посебног значаја, успостављање нарушеног јавног реда, заштита и спасавање људи и материјалних добара од природних и техничких опасности и други посебни безбедносни задаци, захтевају хитно доношење ефективних и ефикасних одлука које, између осталог, зависе од брзих и тачних података о геопростору у реалном времену. Једна од сврсисходних могућности обезбеђења наведених података су управо мале беспилотне летелице. С тим у вези, у раду је поред појмовног разграничења, области примене, концептуалних решења, упоредне анализе тактичко-техничких карактеристика и тенденција даљег развоја малих беспилотних летелица, дата њихова оптимизација за потребе полиције, и то летелица које су доступне у оквиру националног капацитета – државног и приватног сектора. У раду је посебно апострофирана потреба за већим интересовањем полиције за презентовану технологију будућности, која укључује сва модерна достигнућа аеронаутике, роботике и еле*

E-mail: [email protected]

1

Рад је резултат истраживања на пројекту Управљање полицијском организацијом у спречавању и сузбијању претњи безбедности у Републици Србији, који финансира и реализује Криминалистичко-полицијска академија у Београду, циклус научних истраживања 2015-2019. године, и пројекта Истраживање климатских промена на животну средину: праћење утицаја, адаптација и ублажавање (43007), који финансира Министарство за просвету и науку Републике Србије у оквиру програма Интегрисаних и интердисциплинарних истраживања за период 2011-2015. године. BEZBEDNOST 3/2015

5


ктронике, али и перманентно и све веће интересовање припадника организованог криминала и терористичких организација за њене велике могућности. Кључне речи: дрон, беспилотни аеровидео и аерофотограметријски системи, подршка одлучивању, високо ризичне полицијске акције, интервенције и операције, метод аналитичких хијерархијских процеса. Увод Данас се за најразличитије потребе савременог човека користе беспилотне летелице. Већи број тих летелица намењен је за потребе система одбране и безбедности, а нешто мањи број за потребе привреде, науке, спорта, забаве и др. На настанак беспилотних летелица утицале су нарасле војне потребе с почетка 20. века и све донедавно биле су резервисане искључиво за војне примене у „непријатељском“ окружењу, у реонима високог ризика за летелице са пилотском посадом због присуства снажних артиљеријско-ракетних јединица, али и за коректуру артиљеријске ватре, ласерско озрачивање циљева ради напада вођеним пројектилом и као оружје избора у борби против терориста. При томе, те летелице морају задовољити строге захтеве као што су аутономија лета, минимална електромагнетска емисија током мисије, отпорност на ометање и неповољне метео услове и др., што све утиче на њихову високу цену израде. У протеклих десетак година се за ванвојне потребе све више користе мале беспилотне летелице (у даљем тексту МБЛ) опремљене најсавременијим аеровидео, термовизијским и аерофотограметријским камерама са променљивом оптиком и стабилизацијом, ГПС навигацијом и контролом летења израђеним у варијанти мултикоптера, летећег крила или минијатурних авиона и хеликоптера. Те летелице могу летети према унапред задатим координатама – аутономни лет (програмирана путања) и командовани лет (аутопилотом), до самосталног повратка на место полетања. И поред завидне технологије, МБЛ у цивилној примени немају веома строге захтеве за разлику од војних, тако да је њихова цена приступачнија. Експлоатација МБЛ је значајно исплативија од упо-

6

BEZBEDNOST 3/2015


требе стандардних летелица са пилотом (Тирнанић, 2001). Најчешће области њихове примене су видео надзор у реалном времену, снимање одређених објеката, појава и процеса у геопростору, и пренос ТВ слике – интерактивних панорама, или за једноставно фотографисање из ваздуха и са земље. Све то довело је до појаве већег броја фирми које се баве продајом, склапањем, сервисирањем, изнајмљивањем или пружањем услуга коришћења МБЛ за потребе појединих привредних делатности као што су транспорт, надзор инфраструктурних објеката, геодетска снимања, научна истраживања елемената садржаја геопростора, затим за потребе филмске индустрије, маркетиншких агенција, музичких спотова, спортских и музичких манифестација, промоцију туризма, развоја недовољно развијених подручја и др.(Драгићевић et al., 2010; Милојковић et al., 2010). То значи да су створене неслућене могућности за унапређење стваралачких активности човека, али и деструктивних, противзаконитих активности, што је постало нови безбедносни изазов за полицијску организацију. Поред тога, дошло је до постепеног интересовања полиције за коришћење МБЛ (слика 1), посебно у ризичним ситуацијама које захтевају правовремено доношење одлука заснованих на сврсисходним подацима о безбедносно интересантним објектима и појавама у геоспростору (Милојковић, 2007; Милојковић, Маринковић, 2007; Вулетић et al., 2009; Милојковић, Млађан, 2010; Милојковић, 2014).

Слика 1 – Мале беспилотне летелице коришћене за потребе полиције2

2

Извор: http://www.uavglobal.com; http://www.avinc.com; http://www.futurecrimes.com, доступно 24. 9. 2015. BEZBEDNOST 3/2015

7


Прецизније речено, МБЛ је могуће за потребе полиције користити током припреме, организације и извођења полицијских интервенција, акција и операција у сложеним безбедносним, временским и геопросторним условима, односно, за потребе израде планова обезбеђења, процене броја окупљених грађана (масе) и праћења правца њиховог кретања код мирних и противзаконитих – рушилачких демонстрација и спортских манифестација високог ризика, у руковођењу интервенцијом ради успостављања нарушеног јавног реда на градским трговима, спортским, културним, туристичким, политичким и другим манифестацијама, за процену угроженог геопростора природним и техничким опасностима, праћење простирања пожара, хемијске контаминације или плавног таласа, праћење тока интервенције специјализованих јединица цивилне заштите и ватрогасно-спасилачких јединица, процену штете и анализу учинка спроведених мера заштите и спасавања људи, материјалних и културних добара и животне средине, при изради материјалних доказа у криминалистичкој обради (нпр. код већих саобраћајних незгода, пожара и експлозија), затим при лишењу слободе опасних криминалаца, решавању талачких ситуација и отмици ваздухоплова на „отвореном“ и „полуотвореном геопростору“, контроли прелажења и дубинског обезбеђења државне границе у условима кријумчарења, трговине људима и ирегуларних миграција (нпр. мигрантске кризе каква је тренутно у јужноевропском геопростору), контроли и регулисању саобраћаја, ради информисања јавности итд. Међутим, МУП Републике Србије не располаже МБЛ за наведене намене. Стога је циљ рада да се, након неопходних теоријских елаборација третиране проблематике, методом вишекритеријумске оптимизације до сада коришћених модела МБЛ у националном оквиру дође до избора најоптималнијег модела који би могао да у одређеној мери задовољи наведене потребе полиције. Појмовна разграничења, концепти и тенденције даљег развоја МБЛ Национални позитивно-правни прописи не препознају беспилотну летелицу, већ беспилотни ваздухоплов као ваздухоплов чији лет контролише рачунар који се налази у ваздухоплову или

8

BEZBEDNOST 3/2015


чијим летом даљински управља оператер на земљи.3 У научностручној литератури беспилотна летелица се дефинише као „даљински командовани летећи робот са аутоматским управљањем, који се користи као платформа за ношење специфичног корисног терета као што су камере, сензори, комуникациона или нека друга опрема и наоружање“ (Велимировић еt аl., 2013: 285). При томе, користе се сводни термини беспилотна возила (UAV), даљински управљане летелице (RPA) или летелице без пилота са роботским системом управљања (UAS), који се разврставају на већи број подмодалитета.4 За третирану тематику МБЛ се може дефинисати као беспилотни ваздухоплов одређених перформанси и са сврсисходном опремом мисије, даљински управљив од стране оператера или електронског подсистема који обезбеђује да он лети самостално по унапред програмираној путањи. Такође, потребно је разликовати МБЛ и „dron“, који подразумева самоуправљиву наоружану беспилотну летелицу (UCAV). Начелно, ванвојни концепт МБЛ односи се на самосталну беспилотну летелицу која се лансира ради снимања одређеног геопростора и контролише помоћу рачунара интегрисаног у летелици, даљинском контролом или мануелном контролом (слика 2.1), и на систем заснован на беспилотној летелици, контролној станици, радио вези за комуникацију са летелицом, софтверу за терен и биро и остали прибор (слика 2.2) (Аџемовић, Миленовић, 2014: 103).5 3

Члан 3, став 4 Закона о изменама и допунама Закона о ваздушном саобраћају, Службени гласник РС, бр. 45/2015. 4 Тако се, на пример, користи подела МБЛ на војне, мини, тактичке беспилотне летелице малог, средњег и великог домета, затим према роду војске, према перформансама, према водећим светским произвођачима (САД и Израел као највећи светски произвођачи МБЛ), летелице за аерофотограметријски премер, интелигентне мале беспилотне летелице за картирање и инспекцију и др. 5 Начелно, концепт система МБЛ за војне потребе чине две до три летелице и једна земаљска станица са следећим елементима: летне платформе (модуларна структура од карбонских композита, управљачко-навигациона електроника са ГНСС и инерцијалним позиционирањем, управљачки видео командни систем, дневни и ноћи систем електро-оптике) и земаљске станице (управљачконавигациона станица лета, систем визуелног мониторинга лета, комуникациони систем преноса команди и слике, систем за планирање и пост процесирања извршене мисије). BEZBEDNOST 3/2015

9


Слика 2.1-2.2 – Концепт мале беспилотне летелице

Да се ради о релативно софистицираној технологији, говори и чињеница да су пројектанти предвидели могућност лансирања МБЛ са земље, односно уређене или неуређене полетно-слетне стазе (тврда подлога, бетонска или травната) вертикалним полетањем, бацањем из руке, са лансера и катапулта на земљи, из контејнера на приколици или колима, са подвеза ловца бомбардера и са носача авиона), као и могућност слетања стајним трапом, на труп, једноставним хватањем рукама, слетање уз помоћ падобрана и ваздушног јастука, уз помоћ зауставне мреже и др. (слика 3).

Слика 3 – Техничка решења лансирања мале беспилотне летелице6

Такође, професионалне МБЛ имају могућност планирања мисије снимања, пренос команди и слике и могућност накнадне обраде снимљеног материјала уз помоћ наменског хардверско-софтверског окружења (слика 4).

6

http://www.uavglobal.com; http:// www.livona.com; http://onedrone.com, доступно 13. 11. 2015.

10

BEZBEDNOST 3/2015


Слика 4 – Кориснички интерфејс софтверских решења за планирање лета, управљање малом беспилотном летелицом и обраду снимака7

У развоју и производњи МБЛ предњаче САД (према неким подацима око пет милијарди долара улагања за 2014. годину), затим Израел, Русија, Француска, Велика Британија и Немачка. Начелно, поједине компаније које их производе раде двонаменску варијанту − цивилну и војну, тако да егзистира велики број модела од којих су неки доступни у слободној продаји, па их лако могу набавити терористи и припадници организовног криминала (Синковски, Петровић, 2006). Тенденције даљег развоја МБЛ иду у следећем правцу: смањење димензија (ка нано димензијама), производња вишенаменске (универзалније) летелице са интегрисаним камерама и радарима, за коришћење у лошим метео условима (екстремно ниске или високе температуре, магла, мећава, облачност), уз повећање робусности и отпорности на пад, слетање, пресретање и ометање, повећање тежине опреме мисије, истрајности лета и оперативне крстареће брзине и аутономије лета, за рад у условима густо пошумљеног и испресецаног земљишта, брже изменљивости режима летења и др. Неки од најновијих вишенаменских модела МБЛ приказани су на слици 5.

Слика 5 – Модели неких од најсавременијих малих беспилотних летелица8 7

http:// www.livona.com; http://www.vti.mod.gov.rs, приступљено, доступно 23. 10. 2015.

BEZBEDNOST 3/2015

11


Злоупотреба, заштита и ограничења у примени МБЛ Доступност МБЛ са квалитетним летним карактеристикама, моторима који могу подићи повећи терет, у који се укључују и камере, бројни сензори или чак убојито оружје, даје реалну могућност припадницима организованог криминала и терористичких организација да употребе та средства за своје противправне намере. Наиме, у светским али и домаћим продавницама, односно приватним фирмама за фото и видео технику, појавиле су се аматерске беспилотне летелице развијене у пројектним бироима појединих компанија или на факултетима за аеро-космонаутику, електронику, телекомуникационе, информационе, фото и видео технологије. Те летелице се продају у киту или у унапред залемљеним сетовима, а склапају се на принципу „уради сам“. Софтвер је израђен на основу програма отвореног кода, што значи да је доступан свакоме ко се разуме у програмирање. На тело летелице може да се причврсти мањи терет, као што је минијатурна видеокамера, и обезбеди линк на мониторске уређаје. Најраспрострањенији модел наведене летелице производи се у варијанти квадрикоптер-играчке, односно као летелице са четири елисе и са вертикалним полетањем и слетањем (може се користити за уличне трке и ваздушне борбе са виртуелном муницијом и ракетама). Њоме се управља преко ајфон (iPhone) или ајпод (iPad) компјутера, у који је инсталиран одговарајући програм (компјутер у ајподу претвара снимак у позадину виртуелне игре, тако да корисник може да виртуелно напада на било који циљ који је камера евидентирала). Летелица је модуларног типа и може се саставити у више облика. Модуларни систем такође омогућава лаку замену делова уколико се летелица поквари или оштети приликом играња.9 Поред забаве, врло сврсисходна област примене МБЛ је надзор и снимање неприступачног геопростора до кога је тешко доћи пешке, или мочварног земљишта, бара, густе шуме, стене, или када је потребан ортофото снимак за пројектовање или картирање. 8

http://www.uavglobal.com; http:// www.vitalykuzmin.net; http:// www.onedrone.com, доступно 13. 11. 2015. 9 Више о томе: http://www.ardrone.parrot.com/parrot-ar-drone/usa

12

BEZBEDNOST 3/2015


То говори да данас сваки мало имућнији грађанин може да купи МБЛ и користи је за забаву, али и за друге намене у зависности од тога коју опрему угради у летелицу. Тако, на пример, МБЛ типа мултикоптер, поред фото и видео опреме зa снимањe безбедносно забрањених зона од значаја за одбрану и безбедност земље и повреду приватности, може да има гимбал (наменски носач опреме за снимање) способан да носи експлозив од неколико килограма, па је самим тим потенцијално средство терористичке претње.10 Све то поставља и питање одбране од таквих напада, где тренутно не помажу у довољној мери радари или други сензори у војсци и полицији. Самим тим, оправдани су захтеви да се у оквиру противтерористичких дејстава размишља и о таквим противмерама (које би, између осталог, подразумевале конструкцију ласерског противоружја или ометача радио фреквенција). Ти захтеви су хитни, јер постоје отворене и скорашње претње припадника исламског тероризма по велике европске градове, и не би требало чекати да дође до таквих напада. Затим, постоји проблем заштите сопствених летелица у војсци и полицији јер су сигнали између њих и земаљских команди и даље „отворени“. За њихово незаконито пресретање могу се користити програми купљени у компјутерским радњама или преко интернета (нпр. софтвери намењени „скидању“ музичких и видеосадржаја из интернет саобраћаја или за снимање сателитских ТВ и радио програма). На тај начин могуће је пресретање сателитске комуникације, односно пријем сателитског ТВ сигнала помоћу кога могу да се гледају снимци који су слати у оперативни центар, што све спада у домен „сајбер-ратовања“.

10

МБЛ се, осим у специјализованим продавницама, могу купити преко овлашћених дистрибутера, уз претходну најаву, или се могу изнајмити. Цене су у паду, па се сад већ могу купити за 600 долара и мање, у зависности од конструкције и квалитета. Више о томе: http://www.onedrone.com/store/topbrands/dji-innovations/copters-and-frames Гимбал најновије верзије може да носи 8 kg, има три осе и батерију за два часа рада. Доступан је по цени од 2.000 еура. Више о томе: http://www.rcavioni.com/multirotor/286/octocopter-dji-spreadingwings-s1000-detail BEZBEDNOST 3/2015

13


Такође, развијају се и системи за електронско ометање помоћу микроталаса који не дозвољавају компјутеру летелице да прати команде из центра за управљање летом, као и пријем ГПС сигнала. Довољно дуго ометање везе и блокирање ГПС сигнала доводи до тога да летелица насумично лети, односно да, када је програм пред завршетком, а програмирана путања остаје без ГПС података и инерционо самонавођење по објектима буде блокирано, летелица почне да кружи бесциљно док не остане без горива и пада. Заштита МБЛ је могућа у одређеној мери, али није једноставна и јефтина. Она би у случају МБЛ захтевала њихово приземљење и уништење ватреним дејством или самоуништење путем програма уграђеног у компјутер летелице, измену појединих делова на уређајима земаљских станица, шифровање сигнала и др. На крају, требало би навести и проблеме техничке несавршености концептуалног нивоа МБЛ у домену безбедности снимања из ваздуха. Наиме, тренутни системи безбедног управљања МБЛ нису у стању да се интегришу са осталим корисницима ваздушног геопростора, и то због немогућности да се повинују правилима у критичним ситуацијама и недостатка стандарда и препоручене праксе специфичне за беспосадне ваздухоплове и њихове системе. Стога је развијање система за управљање беспосадним ваздухопловима основ за решавање проблема пловидбености, кадровског лиценцирања, стандарда за раздвајање и др. (Васиљевић, Васиљевић, 2015: 213). Стога је, због наведених проблема, употребу беспилотних летелица у националном оквиру држава недавно нормативно регулисала Законом о изменама и допунама Закона о ваздушном саобраћају.11 Тиме се по први пут регулише употреба све популарнијих MБЛ. Предвиђају се стриктније контроле за летелице које се користе за снимање изнад насеља. Тако ће власници убудуће морати да региструју летелице на основу геометријских и летних способности, како би се утврдила њихова намена. Директорат за цивилно ваздухопловство ће правилником прописати које то услове мора да испуни одређена летелица тог типа да би била регис11

Сл. гласник РС, бр. 45/2015.

14

BEZBEDNOST 3/2015


трована, односно до ког нивоа и за које потребе ће моћи да се користе летелице које се неће регистровати.12 За војску и полицију не важе наведене одреднице, али и они ће морати да пријављују Директорату сваку употребу МБЛ, како је то и до сада чињено. Такође, потребно је законски уредити процедуру када органи безбедности користе МБЛ ради прикупљања доказа и других информација за потребе истраге. Према неким законодавствима, изузеци се могу направити у пограничном подручју у борби против ирегуларних миграција и кријумчарења, у случају непосредне животне угрожености, као и против конкретних особа или организација о чијој умешаности у терористичке претње органи безбедност прибаве поуздане доказе који се могу употребити на суду. Основне карактеристике МБЛ коришћених у Србији Беспилотне летелице су по први пут употребљене у геопростору претходне Југославије, током деведесетих година прошлог века. Тада су НАТО снаге употребиле извиђачке (шпијунске) летелице изнад Босне и Херцеговине, Српске Крајине и Србије (АП Косово), као и приликом бомбардовања 1999. године када је један број тих летелица оборен. Последњих десетак година у Србији је приметан релативан пораст употребе МБЛ. Типове до сада коришћених МБЛ можемо сврстати у три групе: мултикоптери, беспилотни аерофотограметријски системи и војне тактичке беспилотне летелице малог домета. У оквиру групације мултикоптери, од којих неки имају и до дванаест мотора и елиса, данас постоји одређен број модела који су у оперативној употреби појединих приватних фирми у Србији. Оно што није у довољној мери познато јесте да ли се, како и колико та технологија користи са „друге стране закона“. То показује квалификациона утакмица за првенство Европе у фудбалу између Србије и Албаније (14. 10. 2014), која је прекинута после „улетања“ квадрикоптера марке Фантом (тип Phantom 2 Vision+) (слика 6.1), популарног кинеског произвођача DJI 12

Правилник о беспилотним ваздухопловима, Сл. гласник РС, бр. 108/2015, ступио на снагу 1. 1. 2016.

BEZBEDNOST 3/2015

15


Innovations, којом су управљали шиптарски екстремисти. Летелица је носила заставу Велике Албаније, а могла је и експлозивну направу, у ком случају би последице на стадиону са државним званичницима и преко 30.000 гледалаца биле катастрофалне. Након тога, забележена је употреба сличних летелица ради изазивања немира и пометње на фудбалским утакмицама у неким европским градовима. Mултикоптер Phantom 2 Vision+ поседује камеру којом може да снима из ваздуха око сат времена, а контролише се преко iPhona или наменског контролера. Захваљујући конструкцији снима у три осе, са камером унапређене оптике, која снима са широким углом и у запису високе резолуције са 30 слика у секунди. Брзина којом лети је око два километра на сат, а све што снима може директно бити приказано на телефону. Снимљен видео може да се гледа на кациги за пројекцију виртуелне реалности, која се купује посебно. Према интернет понудама, може се купити у Београду, Загребу, Љубљани, Софији, Букурешту и другим градовима (цена је око 1.200 долара), а у Србији се нуде и услуге изнајмљивања. Крајем 2015. године у Србији се по први пут појавила МБЛ „eXom“ у категорији квадрикоптера, која уствари представља интегрисани систем за картирање и надзор, швајцарске производње (слика 6.2). Летелица је опремљена интегрисаном камером која може да снима фотографије резолуције од 1 mm/piksel на дистанци од 6 m од објекта или 1 cm на дистанци од 60 m од објекта, видео снимак резолуције 1280х720 piksela и термовизијски приказ резолуције 80х60 piksela. До сада је коришћена за пробна снимања. Сексакоптер приказан на слици 6.3 доступан је на нашем тржишту услуга снимања из ваздуха неколико година. У оквиру опреме мисије има аеро видео камеру која прави видео и фотографске снимке високе резолуције из ваздуха и са тла, а уз помоћ wireless видео линка омогућује директан пренос снимка и управљање летом и снимањем. Носач камере је професионални гимбал са жироскопом, стабилизован апсорберима (наменским амортизерима) и напредним системом за управљање у све три осе. Управљање летелицом врше минимум две стручне особе, прва пилотира, а друга снима. Преузимање снимљеног материјала може бити

16

BEZBEDNOST 3/2015


непосредно по обављеном послу ако је поверљивог садржаја, или након обрађеног снимка у студију.13 Презентовани модел сексакоптера, као и одређени број других модела мултикоптера, интензивно се користе у Србији за потребе видео снимања.

Слика 6.1, 6.2, 6.3 – Модели мултикоптера коришћени за снимање у геопростору Србије

Другу групу летелица представљају беспилотни аерофотограметријски системи (БАС) којима располаже неколико приватних фирму у Србији, у области геоматике.14 Области примене БАС-а су: инспекција дивље градње, градилишта, депоније, рудници са површинском експлоатацијом, затим осматрање саобраћајница, шумских и пољопривредних комплекса и геопростора захваћених елементарним непогодама, као и извођење геодетских снимања и других услуга (Аџемовић, Миленовић, 2014: 105). У последњих пет година у Србији је коришћено неколико модела БАС-а, а најчешће швајцарска летелица „eBee“. Ради се о БАС-у базираном на летећем крилу у које је уграђена моћна камера за аерофотограметријско снимање, односно за добијање ортофото снимака који могу да буду у видљивом делу спектра (RGB) или близу инфрацрвеном делу спектра (NIR). Летелица полеће једноставним бацањем у ваздух из руке, а слеће сама на исто место где је полетела, при чему је могуће слободно приземљење на труп 13

Више о томе: http://www.aerovideo.org Геоматика је млада научна дисциплина настала крајем 70-их година прошлог века, а изучава алате и технике које се користе у геодезији, даљинској детекцији, географским информационим системима (ГИС), глобалним навигационим сателитским системима (ГНСС) и сродним облицима за картирање Земљине површи. 14

BEZBEDNOST 3/2015

17


или једноставно хватање летелице рукама, и то на врло малом геопростору. Контрола руте снимања заснива се на ГНСС систему смештеном, заједно са контролама комплетног система, у посебном коферу. Снимљени материјал бежично се преноси у командни систем тако да је омогућено праћење у реалном времену. Са камером високе резолуције 16 МP, „eBee“ може да снима слике терена резолуцијом од 3 до 30 cm/piksel, односно максималне хоризонталне тачности 5 cm. Области од 1,5 km2 до 10 km2 могу бити картиране у једном лету, у зависности од резолуције слике и висине лета. Софтверски пакет „eBee“ укључује 3D модел терена (потпуно аутоматизована обрада 3D модела терена софтвером Postflight Terra). Након иницијалне провере података на терену (контрола преклапања делова терена и ортомозаик) мале резолуције, 3D модел терена аутоматски добија прецизно геореференциран ортомозаик и дигитални модел висина (DMT). За специјалне потребе корисника врши се даља оптимизација модела.15 Наведени модел МБЛ коришћен је у акцијама заштите и спасавања од катастрофалних поплава у Србији у мају 2014. (за праћење плавног таласа, процену дела геопростора који је захваћен тим последицама које имају потенцијал да наставе даље угрожавање људи и материјалних добара, процену настале штете, израду пројектне документације за санацију порушених објеката итд.).16 Trimble UX5 je врухунски БАС (слика 7.2), снажнији и бржи у односу на друге моделе, што му омогућава да сними већу површину у истом временском периоду (50 минута), при брзини од 80 km/h. Тело летелице израђено је од графитних влакана, што јој даје високу отпорност и стабилност, односно поуздан лет при великим брзинама ветра (до 18 m/s), или чак јачој киши, када други системи морају да се приземље. Има сопствене софтвере за терен и накнадну обраду фотографија високог квалитета у варијанти RGB и NIR. До сада је коришћен за пробна снимања.

15

Више о томе: http://www.sensefly.com/drones[/signoff] Поред донаторског снимања фирме „Ливона“ из Београда, и стручњаци ЈКП „Воде Војводине“ су користили сопствену летелицу „еВее“. 16

18

BEZBEDNOST 3/2015


„Маја“ je је тип БАС-а који су конструисали стручњаци београдске фирме за геоматику „GeoInfostrategies“ (слика 7.3) и знатно је јефтинији у односу на стране моделе. Може да лети брзином до 65 km/h, истрајност лета јој је 60 минута, а оперативна даљина снимања 12 km. Поуздана је при јаком ветру и киши. Коришћена је за аерофотограметријско снимање одређеног броја насеља у Србији.

Слика 7.1, 7.2, 7.3 – Модели БАС-а коришћени за снимање у геопростору Србије

Војска Србије (ВС) развија сопствене тактичке МБЛ малог и великог домета, али је набавила и стране моделе. Мини тактичка беспилотна летелица кратког долета „Врабац“ (слика 8.1), модел који је конструисао тим од десет стручњака ВТИ током две године, извршио је пробни лет октобра 2009. године, у трајању од 22 минута. Летелица је намењена за прикупљање података на тактичком нивоу извиђањем на даљинама до 10 km за потребе обавештајно-извиђачких јединица ВС. Летелица је способна да носи до 1,3 kg укупне масе корисног терета (дневна или ноћна камера на стабилисаној платформи). Предвиђено је да се „Врабац“ може користи у војне сврхе, а велику примену би нашао и у цивилном сектору – за извиђање терена приликом поплава и пожара, надгледање далековода или контролу саобраћаја, и то у лошим метео условима. Летелица би требало да буде део јединственог војног командно-информационог система на тактичком нивоу, и као сензор требало би да шаље слику тамо где се командује. „Врабац“, који је произведен у ваздухопловном заводу „Мома Станојловић“, јефтинији је од сличних производа из света, али је још увек у развоју,

BEZBEDNOST 3/2015

19


односно, према неким подацима, у току је његова доградња у варијанти „Врабац 2“.17 „Орбитер“ је израелска МБЛ коју је ВС набавила крајем 2008. године (слика 8.2). Тешка је свега девет килограма и полеће са лансера, односно катапултира се помоћу затезне гуме. Може да носи користан терет тежине 1,5 kg, да лети брзином до 120 km/h, истрајност лета јој је 90 минута, а оперативна даљина снимања 15 km. На земљу се враћа падобраном, а има и ваздушни јастук који амортизује удар. На летелицу се, по потреби, може монтирати дневна или ноћна камера, која се користи и за извиђање кроз облак или маглу. Камере се могу усмеравати у свим правцима, није неопходно да летелица надлеће циљ. „Орбитер“ је најефикаснији са висина до 700 m, али може да лети и на висинама од 5.000 m, као и у врло неповољним метео условима. Систем подразумева комплет од 2+1 летелице и једне контролне станице. Код нас је коришћена и за ванвојне потребе.

Слика 8.1 и 8.2 – Модели војних МБЛ коришћени за снимање у геопростору Србије

Методолошки оквир оптимизације модела МБЛ за потребе полиције У поступку долажења до оптималног модела МБЛ за потребе полиције у националном оквиру коришћена је метода аналитичких хијерархијских процеса, као врста егзактне научне методе (Tuba et al., 2013). У примени те методе разликујемо четири фазе: 1) структурирање проблема; 2) прикупљање података; 3) оце17

Више о томе: http://www.vti.mod.gov.rs/index.php?view=actuality&type=projects&category=1&id =71#sthash.YDcregNH.dpuf

20

BEZBEDNOST 3/2015


њивање релативних тежина, и 4) одређивање решења проблема (Милојевић, 2010). Да би се извршила оптимизација модела МБЛ и дошло до „редоследа погодности“ МБЛ за потребе полиције, утврђени су и рангирани по степену тежине следећи критеријуми на основу којих ће се тај редослед формирати: 1) Универзалност опреме за снимање (боље су рангиране МБЛ које могу да врши снимање којим се добијају фото и видео снимци, ортофото снимци, термални снимци и дигитални модел површина, као носиоци геопросторних података од значаја за подршку одлучивању у полицији); 2) Економичност (боље су рангиране МБЛ које имају нижу цену коштања и мањи број послужиоца, што је у складу са рестриктивним финансијским средствима којима се располаже); 3) Климоробусност опреме мисије (боље су рангиране МБЛ које могу да лете при ниским и високим температурама, при јаком ветру и јакој киши, што одговара реалним условима обављања полицијских послова); 4) Летне могућности (боље су рангиране МБЛ које имају боље летне карактеристике које се односе на дуже време, већу брзину и висину лета, као и на већу дужину оперативног домета, што је потребно да би се добили геопросторни подаци метрички тачни или у реалном времену); 5) Мобилност техничког решења (боље су рангиране МБЛ које могу да носе тежу опрему мисије, које су лакше и мањих димензија, што их чини једноставнијим за транспорт и монтирање), и 6) Организациони проблеми (боље су рангиране МБЛ за које је могућа обука и техничка подршка овлашћеног дистрибутера). За део процена релативних тежина критеријума оптимизације, као и за одређивање релативних тежина појединих алтернатива по конкретном критеријуму, коришћен је метод искуствене генерализације (Милојевић, 2010: 27). Подаци и прорачуни урађени су уз помоћ одговарајућег софтвера . 18

18

Реч је о програмском пакету Expert Choice 2004 (Expert Choice 2004 Enterprise 11.1 Build 903.05), програмске куће Expert Choice, Inc. BEZBEDNOST 3/2015

21


Резултати и дискусија У складу са изабраним методом, најпре је израђен модел (урађено је структурирање проблема – постављање критеријума у хијерархијски однос и одређивање алтернатива, где су алтернативе модели МБЛ), прикупљање података и одређивање релативних тежина по којима је извршена оптимизација, при чему су релативне тежине за наведене критеријуме одређене на основу емпиријских података и искуствено. Добијени редослед преведен је помоћу скале „девет тачака“ у релативне тежине за сваки критеријум. Те релативне тежине приказане су шематски, у виду „хијерархијског дрвета“ (слика 9.1) Након развијања модела, извршена је анализа оптимизације по сваком критеријуму појединачно, да би се на крају, изналажењем композитног нормализованог вектора добијених решења по сваком критеријуму оптимизације, дошло до коначног решења оптимизације модела МБЛ. Коначно рангирање МБЛ добијено је синтезом резултата по појединим критеријумима, уз поштовање раније одређених релативних тежина које су додељене сваком критеријуму, и приказанo је у виду графика на слици 9.2.

Слика 9.1 и 9.2 – „Хијерархијско дрво“ оптимизације и редослед МБЛ рангираних по свим критеријумима

На основу добијених и визуализованих резултата оптимизације добијен је ранг МБЛ по коме је летелица „Маја“ на првом месту, што се може правдати пре свега ниском ценом, високом

22

BEZBEDNOST 3/2015


универзалношћу опреме мисије и климоробусним показатељима. Међутим, тај модел се не производи серијски код нас, већ је могућа само услуга снимања. Друго место деле квадрикоптери „Fantom“ и „eXom“, али модел „Fantom“ не може да лети у неповољним метео условима и не може да снима термовизијске и метрички тачне снимке. Стога модел избора МБЛ за потребе полиције постаје летелица „eXom“. Њене одлике су највећа универзалност опреме мисије, добра робусност и безбедност летења у свим метео условима, али и нешто већа цена. Закључак Развој савремених технолошких достигнућа у аеро индустрији допринео је наглом повећању масовности примене МБЛ. Томе је допринела и њихова економичност јер су израђене од нано и композитних материјала, троше неупоредиво мању енергију за лет и рентабилне су јер не изискују трошкове одржавања и плате летачком и пратећем особљу. Поред наведеног, отпорност при паду и заштита пилота, занемарива чујност и радарски одраз, употреба у отежаним метео условима, све ниже цене и многе друге квалитативне предности, учинили су да МБЛ буду све приступачнији за компаније и грађане. Имајући у виду чињенице да Војска Србије располаже страним МБЛ, да ради на развоју сопствених модела, као и да развијене светске полицијске организације користе МБЛ ради повећања ефективности и ефикасности у раду, нужно се намеће потреба већег интересовања наше полиције за презентовану технологију будућности. Иако употреба МБЛ у полицији Србије није још увек заживела, надамо се да ће званичници МУП-а Републике Србије временом препознати погодности које пружа њихова употреба. Допринос томе могу у одређеној мери дати и резултати добијени овим истраживањем. С тим у вези, намећу се следећи закључци:

BEZBEDNOST 3/2015

23


1. Потребно је набавити барем један модел МБЛ типa „eXom“ (у основној верзији), који је модел избора у добијеној оптимизацији. 2. Покренути иницијативу да се преко стручњака Војнотехничког института развије летелица за потребе полиције по моделу МБЛ „Маја“ коју су пројектовали и саставили домаћи стручњаци. 3. На основу искуства појединих страних полицијских организација набавити одређен број МБЛ и пробно их тестирати у различитим линијама рада. 4. Наставити са истраживањем развоја метода оптимизације који, иако није идеалан, може значајно помоћи у процесу унапређења система набавке неопходних и скупих техничких средстава за потребе полиције. Литература 1. Аџемовић, Љ., Миленовић, В., (2014). Беспилотни аерофотограметријски системи, Геодетска служба, 43 (117), стр. 102-108. 2. Драгићевић, С., Милевски, И., Новковић, И., Милојковић, Б., (2010). Природни услови као ограничавајући фактор развоја пограничног простора Србије и Македоније, Гласник Српског географског друштва, 90 (4), стр. 29-44. 3. http://www.aerovideo.org, доступно 15.9.2015. 4. http://www.avinc.com, доступно 24. 9. 2015. 5. http://www.futurecrimes.com, доступно 24. 9. 2015. 6. http:// www.livona.com, доступно 23. 10. 2015. 7. http://www.vti.mod.gov.rs, доступно 23. 10. 2015. 8. http:// www.onedrone.com, доступно 13. 11. 2015. 9. http://www.rcavioni.com, доступно 24.11.2015. 10. http://www.sensefly.com, доступно 5.9.2015. 11. http://www.uavglobal.com, доступно 13. 11. 2015.

24

BEZBEDNOST 3/2015


12. http://www.vitalykuzmin.net, доступно 13. 11. 2015. 13. Милојковић, Б., (2007). Савремени геотопографски материјали за потребе полиције – карактеристике и начин коришћења, Безбедност, 49(4), стр. 108-139. 14. Милојковић, Б., Маринковић, Д., (2007). Системи за глобално позиционирање и њихов значај у откривању и доказивању кривичних дела, Наука − Безбедност − Полиција, 12 (2), стр. 41-59. 15. Милојковић, Б., Млађан, Д., (2010). Адаптивно управљање заштитом и спасавањем од поплава и бујица – прилагођавање поплавном ризику, Безбедност, 52 (1), стр. 172-237. 16. Милојевић, С., (2010). Оптимизација посебних облика наставе на Криминалистичко-полицијској академији, Безбедност, (52/3), стр. 172-237. 17. Velimirović, K., Krstajić-Gajić, Lj., Velimirović, N., (2013). Propulzija električne bespilotne letilice – poređenje Li-jon kobalt i Li-jon čelik fosfat akumulatora, Zaštita materijala, 54 (3), стр. 285-289. 18. Вулетић, Ж., Илић, А., Милојковић, Б., (2009). Модел геотопографског обезбеђења употребе јединица полиције при интервенцији на успостављању нарушеног јавног реда и мира у већем обиму, Безбедност, 50 (1-2), стр. 329-354. 19. Милојковић, Б., Алексић, В., Кицошев, С., (2011). Туристичко-картографска визуелизација Европског пешачког пута – деонице Е7 на планини Тари, ТЕМЕ, 35 (1), стр. 101-117. 20. Милојковић, Б., (2014). Геотопографско обезбеђењe употребе јединица полиције у акцијама заштите и спасавања од поплава у мају 2014. године, Безбедност, 56 (3), стр. 6-31. 21. Синковски С., Петровић, Л., (2007). Беспилотне летелице као оружје терориста, Безбедност, 49 (2). стр. 266-280.

BEZBEDNOST 3/2015

25


22. Тирнанић, С., (2001). Беспилотне летелице, Војноиздавачки завод, Београд. 23. Tuba, Z., Vidnyánszky, Z., Bottyán, Z., Wantuch, F., Hadobács, K., (2013). Application of Analytic Hierarchy Process in fuzzy logic–based meteorological support system of unmanned aerial vehicles, Academic and Applied Research in Public Management Science, 12 (2), стр. 221-228. 24. Vasiljević, D., Vasiljević, J., (2015). Optimization of the elements of unmanned aircraft systems, In Procesiding, International scientific conference of IT and Business Related Research – Synthesis 2015, Singidunum University in Belgrade, стр. 213-217. Optimizing the Model of Small Unmanned Aerial Vehicles for Police Purposes Abstract: Police activities related to performing highrisk tasks such as arresting dangerous criminals, resolving hostage situations, neutralization of terrorist groups, extradition, VIP protection and protection of facilities of great importance, restoring public order, protection and rescuing persons and assets in natural and technical disasters, and other special security assignments all call for effective and efficient decision-making, which depends on prompt and accurate geospatial data in real time. Small unmanned aerial vehicles are one of the means of securing the required data. The paper therefore offers theoretic delineation, areas of implementation, conceptual solutions, comparative analyses of tactical-technical characteristics and tendencies of further development of small unmanned aerial vehicles, followed by a proposal as to how to optimize them for police purposes. This implies the use of vehicles which are available within the national capacities both within the public and the private sectors. The paper emphasises the need for the police to show greater interest in the presented technology of the future which

26

BEZBEDNOST 3/2015


encompasses all state-of-the-art achievements of aeronautics, robotics and electronics, but it also stresses that members of organised crime gangs and terrorist groups have been taking a keen interest in the unthought-of possibilities brought about by this technology. Keywords: drone, unmanned aerial video and photogrammetry systems, support to decision-making, high-risk police actions, interventions and operations, method of analyticial hierarchical processes.

BEZBEDNOST 3/2015

27

Prevalenca indeksa telesne mase (BMI) kod pripadnika MUP-a...

Проф. др Миливој ДОПСАЈ∗ Факултет спорта и физичког васпитања Универзитета у Београду Марко ВУКОВИЋ Факултет спорта и физичког васпитања Универзитета у Београду UDK – 351.74 : 796.012.1(047.31) Примљено: 24.07.2015.

Преваленца индекса телесне масе (БМИ) код припадника МУП-а Републике Србије: пилот истраживање1 Апстракт: Примарни циљ овог истраживања је дијагностика актуелног нивоа преваленце телесне ухрањености, односно гојазности код припадника МУП-а Републике Србије мушког пола у односу на критеријум индекса телесне масе (БМИ). Ефектив узорка се састојао од 511 полицајаца различитих надлежности узраста од 35.7 ± 6.8 година. Сва мерења су реализована методом мултиканалне биоелектричне импеданце (Bioelectrical Impedance Analysis − BIA) уз помоћ технологије и апарата најновије генерације − In Body 720. Резултати су показали да је општа преваленца прекомерне ухрањености и гојазности код испитиваног узорка полицајаца (БМИ ≥ 25.00 кг•м-2) на нивоу од 81.60%. Преваленца предгојазности (БМИ = 25.00 до 29.99 кг•м-2) је била 61.84%, а преваленца гојазности (БМИ ≤ 30.00 кг•м-2) била је на нивоу од 19.77%. Резултати су показали да постоји научно-стручна потреба за дефинисањем специфично сензитивних Cut off вредности БМИ за потребе процене и праћења преваленце гојазности дефинисаних за потребе популације полиције Републике Србије.

∗

[email protected] Рад је део пројекта Ефекти примењене физичке активности на локомоторни, метаболички, психо-социјални и васпитни статус популације Републике Србије, под бројем III47015, а као део потпројекта Ефекти примењене физичке активности на локомоторни, метаболички, психо-социјални и васпитни статус популације полиције Републике Србије, који финансира Министарство просвете и науке Републике Србије – Циклус научних пројеката 2011-2014. 1

28

BEZBEDNOST 3/2015


Кључне речи: индекс телесне масе, преваленца, полиција, биоимпеданца, тренд промене. Увод Састав човековог тела у смислу морфолошке структуре је једна од најистраживанијих области у медицини, антрополошким наукама, али и у већини друштвено-хуманистичких наука, као и наука у спорту (Heyward, Stolarczyk, 1996; Sorensen et al., 2000; Допсај и сар., 2005, 2006; Romero-Corral et al., 2008; Dopsaj et al., 2010; Šimenko et al., 2014). Технолошка модернизација и урбанизација је код човека модерног доба, поред свих погодности по квалитет живота, довела до појаве повећања преваленце незаразних болести, међу које спада и повећање телесне масе, дефинисано као − гојазност. Светска здравствена организација (WHO) је гојазност прогласила глобалним фактором ризика по здравље људи (WHO, 2000), док је хипокинезија, односно непримерено седентаран начин живота који као доминантну карактеристику има значајно смањење или чак и потпуно одсуство физичке активности, проглашена за највећи практични проблем јавног здравља у 21. веку (Blair, 2009). Синергијско деловање два поменута феномена, гојазности и физичке неактивности, директан су узрок драстичног повећања преваленце и инциденце озбиљних здравствених проблема данашњице, као што су патолошка кардиоваскуларна стања, метаболички синдром, дијабетес, остеопороза, смањење радне и физичке способности итд. (Caban et al., 2005; Glaner et al., 2010; Stommel, Schoenborn, 2010). Припадници полиције су део система друштва који је професионално одговоран за сектор свих облика цивилне безбедности (Bonneau, Brown, 1995; Бојчић, 2013). Поред тога, полицијски посао физички је веома захтеван и исцрпљујући, без обзира да ли се ради о теренском, канцеларијско-административном или комбинованом облику посла, и веома често се реализује у стресогеном и социјално напорном радном окружењу, које у неким случајевима, услед дугогодишњег континуираног излагања, може бити и узрочник здравствених проблема без обзира на радни профил BEZBEDNOST 3/2015

29

Преваленца индекса телесне масе (БМИ) код припадника МУП-а...

(Nagaya et al., 2006; Kales et al., 2009; Jamnik et al., 2010). Веома често професионални притисци могу кумулативно утицати на значајно смањење статуса физичких способности или довести до значајне негативне промене телесне структуре (Bonneau, Brown, 1995; Sorensen et al., 2000; Sorensen et al., 2005; Kales et al., 2009). Чак и у економски најразвијенијим земљама Европе, са високим животним стандардом, као што је Финска, утврђен је негативан ефекат утицаја професије, животних навика, начина живота на антрополошке карактеристике полицајаца. У лонгитудиналном 15-годишњем праћењу телесног статуса и физичких способности код 103 полицијска службеника (од 1981. до 1996) утврђено је да је ниво аеробних способности у датом периоду остао исти, али да се ниво снаге смањио. Истовремено, телесна маса праћених службеника се повећавала константом од 0,5 кг/год., односно за 15 година полицијски службеници су се у просеку угојили за 7,5 килограма (Sorensen et al., 2000). И други аутори су утврдили приближно сличне тенденције код популације полиције и сличних јавних служби, али са аспекта основног здравственог стања. Утврђено је да око 75% радника јавних служби које су одговорне за реаговање у ургентним ситуацијама (полиција, прва помоћ и ватрогасци) има повећан ниво крвног притиска и стање предхипертензије или хипертензију. Код ватрогасаца, просечне старости од 39±7 година, преваленца предхипертензије је била на нивоу од 58%, а преваленца хипертензије 2023%, док је код старости од 28 до 55 година, преваленца хипертензије била чак и већа, тј. од 21% до 27% (Kales et al., 2009). У нашој земљи су публикована истраживања која су изучавала проблематику телесног статуса студената и студенткиња високих полицијских школа (Mudrić, Jovanović, 2000; Dopsaj i sar., 2005, 2006; Dopsaj i sar., 2009; Димитријевић и сар., 2012; Допсај, Димитријевић, 2013), али практично нема валидних научних података о преваленци гојазности код полицијских службеника различитих специјалности. У економски најразвијенијим земаљама Европе и света оваква истраживања припадају категорији перманентних истраживачких пројеката (Sorensen et al., 2000; Nagaya et al., 2006; Boyce et al., 2008; Kales et al., 2009).

30

BEZBEDNOST 3/2015


Предмет овог истраживања је анализа статуса ухрaњености код припадника МУП-а Републике Србије мушког пола. Примарни циљ рада је дијагностика актуелног нивоа преваленце телесне ухрањености, односно гојазности код припадника МУП-а Републике Србије мушког пола у односу на критеријум индекса телесне масе (БМИ). Секундарни циљ је дефинисање свих дескриптивних показатеља поменутог критеријума ради успостављања валидне научне информације иницијалних вредности датог стања у МУП-у Републике Србије. На тај начин створиће се основа за започињање процеса успостављања перманентне контроле показатеља статуса нивоа ухрањености у односу на специфичности карактеристика испитиване популације.

Метод истраживања Истраживање је имало неекспериментални карактер. У односу на организацију, реализовано је као трансверзално, док је у односу на мерење примењен лабораторијски метод рада. Према типу, припадало је аналитичкој студији пресека стања, а према нивоу, примењеним истраживањима (Ristanović, Dačić, 1999). Испитаници Ефектив узорка са састојао од 511 полицајаца (Ватрогасци − 19.18%, Жандармерија − 20.16%, Бригада − 24.66%, Специјалне јединице − 21.72%, Управа − 8.41% и 92 − 5.87%). Основне дескриптивне карактеристике испитаника су биле: узраст − 35.7±6.8 година (мин. – макс. = 21.0 − 59.0 године); телесна висина, ТВ − 181.1±6.4 цм (мин. – макс. = 162.87 − 206.2 цм); телесна маса, ТМ − 91.4±13.5 кг (мин. – макс. = 62.6 − 155.6 кг); индекс телесне масе, БМИ − 27.80±3.51 кг•м-2 (мин. – макс. = 17.43 − 47.76 кг•м-2) и проценат масти у телу, %МТ − 21.02±6.43% (мин. – макс. = 2.96 − 44.3 %). Сви испитаници су били упознати са циљем истраживања, а мерења су реализована уз одобрење надлежних служби МУП-а Републике Србије.

BEZBEDNOST 3/2015

31


Истраживање је реализовано у Моторичко-истраживачкој лабораторији Факултета спорта и физичког васпитања Универзитета у Београду, у периоду март 2013 − мај 2014. године. Мерења су реализована у јутарњим терминима од 8:00 до 10:00 часова, а у складу са препорукама произвођача, испитаници пре мерења нису доручковали. Такође, испитаници су мерени боси, у доњем вешу, и без икакавих металних предмета на себи (без сатова, ланчића и прстења). Према процедури, испитаници су пре мерења стајали најмање пет минута, ради редистрибуције течности у телу. Сва мерења су реализована методом мултиканалне биоелектричне импеданце (Bioelectrical Impedance Analysis – BIA), уз помоћ технологије и апарата најновије генерације − In Body 720 Tetrapolar 8-Point Tactile Electrode System (Biospace, Co., Ltd), који користи DSM-BIA начин мерења (Direct Segmental Multi-frequency Bioelectrical Impedance Analysis) (InBody720, 2005). Варијабле За потребе овог истраживања дефинисано је шест (6) категорија вредности индекса телесне масе − БМИ, у складу са додатним критеријумима Светске здравствене организације (WHO, 2015). Дате категорије су биле: нормално ухрањене особе − БМИ ≤ 24.99 кг•м-2; предгојазни тип I − БМИ од 25.00 до 27.49 кг•м-2; предгојазни тип II − БМИ од 27.50 до 29.99 кг•м-2; гојазни тип I − БМИ од 30.00 до 34.99 кг•м-2; гојазни тип II − БМИ од 35.00 до 39.99 кг•м-2; екстремно (морбидно) гојазни − БМИ ≥ 40.00 кг•м-2. У односу на узрасне групе, целокупни узорак је анализиран са аспекта следеће четири: 20.0 до 29.9 година; 30.0 до 39.9 година, 40.0 до 49.9 година и 50.0 до 59.9 година. Статистичке анализе Све варијабле су анализиране прво методом основне дескриптивне статистике, где су израчунате: средња вредност, као основна мера централне тенденције (MEAN); апсолутна и релативна мера дисперзије, стандардна девијација − SD, и коефицијент варијације − cV%, респективно. Такође, израчунати су и распони варијације и то

32

BEZBEDNOST 3/2015


минимална вредност – Min., максимална вредност − Max. Преваленца је израчуната као однос укупног броја испитаника и броја испитаника са критеријским вредностима БМИ. Трендови промена преваленце БМИ у функцији година су дефинисани применом линеарне регресионе анализе (Hair et al., 1998). Све статистичке анализе реализоване су уз помоћ софтверских пакета SPSS 19.0 и Microsoft Office Exel 2003. Резултати Графикон 1 приказује резултате преваленце класа ухрањености БМИ у односу на укупни узорак испитаника, док су на графикону 2 приказани резултати преваленце узорка испитаника у односу на подкласе БМИ у функцији испитиваних узрасних група. У табели 1 су приказани нумерички резултати преваленце подкласа БМИ у односу на испитиване узрасне групе. У табели 2 су приказани нумерички резултати регресионих трендова промена преваленце подкласа БМИ у функцији испитиваних узрасних група, док графикон 3 приказује регресионе трендове истих резултата. Гојазни Предгојазни / Предгојазни + Гојазни Нормално ухрањени

Преваленца - Цео узорак 100% 90%

19.77

80% Преваленца

70% 60% 50%

81.60 61.84

40% 30% 20% 10%

18.40

18.40

0% Класе БМИ

Графикон 1 − Резултати преваленце укупног узорка испитаника у односу на класе БМИ BEZBEDNOST 3/2015

33


40.0 35.0

29.35

30.0 Преваленца (%)

Преваленца - БМИ (%)

32.49

25.0 20.0

18.40 16.44

15.0 10.0 5.0

2.35

0.98

0.0 ≤ 24.99

25.0-27.49

27.50-29.99

30.0-34.99

35.0-39.99

≥ 40.0

класе БМИ

Графикон 2 − Резултати преваленце укупног узорка испитаника у односу на подкласе БМИ Табела 1 − Преваленце подкласа БМИ у односу на испитиване узрасне групе Узрасне групе Класе БМИ

20.0-29.9 год.

30.0-39.9 год.

40.0-49.9 год.

50.0-59.9 год.

≤ 24.99 кг•м-2

25.26

17.65

16.36

5.88

25.00 до 27.49 кг•м-2

32.63

35.29

24.55

35.29

27.50 до 29.99 кг•м-2

31.58

28.03

31.82

23.53

30.00 до 34.99 кг•м-2

10.53

16.61

20.00

23.53

35.00 до 39.99 кг•м-2

0.0

1.38

6.36

5.88

≥ 40.00 кг•м-2

0.0

1.04

0.91

5.88

34

BEZBEDNOST 3/2015


Табела 2 − Регресиони статистички трендови промена преваленце подкласа БМИ у односу на испитиване узрасне групе

Тренд промене преваленце у функцији узрасних група – регресиони статистички Класе БМИ Регресиона једначина

R2

F однос

p вредност

≤ 24.99 кг•м-2

y = -5.9426x + 31.1455

0.9260

25.024

0.004

25.00 до 27.49 кг•м-2

y = -0.2761x + 32.6316

0.0049

0.0098

0.991

27.50 до 29.99 кг•м-2

y = -2.0358x + 33.8281

0.4585

1.693

0.314

30.00 до 34.99 кг•м-2

y = 4.2400x + 7.0661

0.9779

88.549

0.000

35.00 до 39.99 кг•м-2

y = 2.2627x – 2.2491

0.8374

10.299

0.020

≥ 40.00 кг•м-2

y = 1.7518x – 2.4221

0.7244

5.258

0.067

BEZBEDNOST 3/2015

35


Трендови промене преваленце БМИ 40.0 35.0

Преваленца БМИ

30.0 25.0

≤ 24.99 25.0-27.49 27.50-29.99 30.0-34.99 35.0-39.99 ≥ 40.0

20.0 15.0 10.0 5.0 0.0 -5.0

20.0-29.9

30.0-39.9

40.0-49.9

50.0-59.9

Узрасне групе (године)

Графикон 3 − Резултати преваленце укупног узорка испитаника у односу на подкласе БМИ Дискусија Истраживања реализована у иностранству (Финска, Јапан, Шведска, САД) су утврдила да постоји висока корелација између карактеристика полицијског посла, као што су: изложеност стресним ситуацијама, натпросечан ниво физичког и менталног радног оптерећења, варијабилно и клизно радно време, сменски и теренски рад уз изложеност свим климатским условима, нередован образац узимања хране или често неадекватна исхрана, висок степен радне одговорности уз често ризичне професионалне ситуације итд., и кумулативних, а негативних утицаја поменутих фактора на здравствени статус, статус физичких способности или статус телесне структуре (Williams et al., 1987; Sorensen et al., 2000; Nagaya et al., 2006; Glaner et al., 2010; Jamnik et al., 2010; Kales et al., 2009). У лонгитудиналном истраживању реализованом у Јапану, 5.130 запослених мушкараца је континуирано било под здравстве-

36

BEZBEDNOST 3/2015


ним надзором 8,4 године. Узорак је био састављен од 3.111 радника у администрацији, 1.122 радника у индустрији и 897 полицајаца и ватрогасаца. Током датог периода код полицајаца је утврђена највећа и статистички значајна разлика преваленца појаве дијабетеса тип-2 у односу на остале групе. Преваленца је била на нивоу од 5.9 и 5.7 случајева на 1.000 испитаника по години код административних и индустријских радника, а 9.6 случајева код полицајаца и ватрогасаца. Међутим, када су дати резултати инциденце дијабетеса тип-2 парцијализовани у односу на вредности БМИ, није утврђена статистички значајна разлика појаве дијабетеса између испитиваних група. Аутори су закључили да је управо гојазност, која је била већа код полицајаца и ватрогасаца, снажан кофактор утицаја појаве статистички значајно веће инциденце испитиваног метаболичког поремећаја код полицајаца и ватрогасаца у односу на административне и индустријске раднике у Јапану (Nagaya et al., 2006). Генерално посматрано, резултати овог истраживања су показали да је, у односу на критеријуме Светске здравствене организације (WHO, 2015) општа преваленца прекомерне ухрањености и гојазности код испитиваног узорка полицајаца на нивоу од 81,60% (графикон 1). То значи да од 10 полицајаца, осам има вредност БМИ преко 25.00 кг•м-2. У односу на структуру поменуте опште преваленце, резултати су показали да је у односу на стање прекомерне ухрањености преваленца на нивоу од 61,84%, док је преваленца гојазности на нивоу од 19,77% (графикон 1). Другим речима, у односу на структуру преваленце, од 10 полицајаца, два су била нормално ухрањена (БМИ > 25.00 кг•м-2), шест је имало прекомерну ухрањеност, односно статус предгојазне особе (БМИ = 25.00 до 29.99 кг•м-2), док су два полицајца била гојазна (БМИ < 30.00 кг•м-2). Највише испитаника је било у категорији БМИ од 25.00 до 27.49 кг•м-2 − 32,49%, затим у категорији БМИ од 27.50 до 29.99 кг•м-2 – 29,35%, док је најмање било у категоријама екстремно (морбидно) гојазни и гојазни типа II, и то 0,98 и 2,35%, респективно (графикон 2). У табели 1 су приказани резултати преваленце подкласа БМИ у функцији испитиваних узрасних група, што је омогућило

BEZBEDNOST 3/2015

37


прецизно дефинисање структуре различитих нивоа ухрањености, па и гојазности у функцији узраста. За најмлађу узрасну групу, тј. полицијске службенике узраста од 20.0 до 29.9 година се може тврдити да је највећа преваленца код вредности БМИ од 25.00 до 27.49 кг•м-2, односно код предгојазности по типу I, и то на нивоу од 32,63%. Преваленца гојазности за дати узраст износи 10,53%. Веома је важно напоменути и да у датом узрасту није утврђено да има испитаника са вредношћу БМИ преко 35.00 кг•м-2, односно није било гојазних по типу II и екстремно (морбидно) гојазних особа. У односу на узрасну групу од 30.0 до 39.9 година може се, такође, тврдити да је највећа преваленца код вредности БМИ од 25.00 до 27.49 кг•м-2, односно код предгојазности по типу I, и то на нивоу од 35,29%. Мора се напоменути да се од тог узраста уочава појава преваленце испитаника са вредношћу БМИ од 35.00 до 39.99 кг•м-2, односно преко 40.00 кг•м-2, што значи да има полицијских службеника гојазних по типу II – 1,38% и екстремно (морбидно) гојазних – 1,04%. Преваленца гојазности за дати узраст износи 19,03%, што значи да је ниво повећања преваленце гојазности у односу на узраст од 20.0 до 29.9 година апсолутно већи за 8,50%, односно инциденца гојазности између датих узраста износи 80,72% (повећање гојазности од узраста 20.0-29.9 до узраста 30.0-39.9 код испитиваних полицајаца је 80,72%). Преваленца вредности БМИ од 27.50 до 29.99 кг•м-2 је на нивоу од 31,82%, односно највећа је код испитиваних полицијских службеника узраста од 40.0-49.9 година. Мора се, такође, поменути да се и у том узрасту уочава појава повећања преваленце испитаника са вредношћу БМИ од 30.00 до 34.99 кг•м-2 и 35.00 до 39.99 кг•м-2, што значи да има све више полицијских службеника гојазних по типу I и II, и то на нивоу преваленце од 20.0 и 6,36%, док је оних екстремно (морбидно) гојазних на истом нивоу, тј. око 1% у односу на претходно млађу узрасну групу (тачније 0,91%, табела 1). Генерално посматрано, укупна преваленца гојазности за дати узраст износи 27,27%, што значи да је ниво повећања преваленце гојазности у односу на узраст од 30.0 до 39.9 година апсолутно већи за 8,24%, односно инциденца гојазности између датих узрста износи 43,30% (повећање гојазности од

38

BEZBEDNOST 3/2015


узраста 30.0-39.9 до узраста 40.0-49.9 код испитиваних полицајаца је 43,30%). У односу на најстарију испитивану узрасну групу од 50.0 до 59.9 година може се тврдити да је највећа преваленца код вредности БМИ од 25.00 до 27.49 кг•м-2, односно код предгојазности по типу I, и то на нивоу од 35,29%, исто као и у случају два најмлађа узраста испитаника. Међутим, изузетно је важно нагласити да је у овој узрасној групи и највећа укупна преваленца гојазности (БМИ < 30.00 кг•м-2), и то на нивоу од чак 35,29%, као и највећа преваленца екстремне (морбидне) гојазности од чак 5,88% (табела 1). Ниво повећања преваленце гојазности у односу на узраст од 40.0 до 49.9 година апсолутно је већи за 8,02%, односно инциденца гојазности између датих узрста износи 29,41% (повећање гојазности од узраста 40.0-49.9 до узраста 50.0-59.9 код испитиваних полицајаца је 29,41%). Резултати регресионих анализа су показали статистички значајну разлику промене тренда преваленце код три групе класа БМИ и код једне потенцијално граничну статистички значајну разлику у функцији узраста испитаника (графикон 3, табела 2). На основу добијених резултата може се тврдити да се преваленца испитаника са БМИ мањим од 24.99 кг•м-2, односно са статусом нормално ухрањених особа, статистички значајно смањује, на нивоу вероватноће од 92,60% и p вредности 0.004, и то константом од 5,94% по декади у распону узраста од 20.0-29.9 до 50.0-59.9 година живота (графикон 3, табела 2). Дато смањење се дешава од преваленце 25,26% до 5,88%, респективно (табела 1). То значи да у свакој декади има у просеку за око 5,88% мање полицајаца који имају нормални ниво ухрањености. С друге стране, преваленца испитаника са вредностима БМИ од 30.00 до 34.99 кг•м-2 и 35.00 до 39.99 кг•м-2, односно гојазних особа по типу I и II, се статистички значајно повећава, на нивоу вероватноће од 97,60%, p вредност = 0.000 и 83,74%, p вредност = 0.020, са константом повећања од 4,24% и 2,26%, респективно по декади живота у односу на испитиван распон узраста (графикон 3, табела 2). Дато повећање се дешава од преваленце 10,53% до 23,53%, и 0,0% до 5,88%, респективно (табела 1). То

BEZBEDNOST 3/2015

39


значи да у свакој декади има у просеку за око 4,24% више полицајаца који су гојазни на нивоу I степена, односно за око 2,26% више полицајаца који су гојазни на нивоу II степена. Иако није утврђена формална статистички значајна разлика тренда промене преваленце екстремно (морбидно) гојазних полицијских службеника, јер је утврђена p вредност на нивоу од 0.067, ипак се мора нагласити да постоји потенцијално статистички значајна тенденција повећања преваленце датог степена гојазности код испитаника на нивоу од 1,75% по декади (табела 2). Важно је напоменути да у категоријама ухрањености где је БМИ од 25.00 до 27.49 кг•м-2 (предгојазни тип I) и 27.50 до 29.99 кг•м-2 (предгојазни тип II) није утврђена статистички значајна промена преваленце у функцији узрасних група (графикон 3, табела 2). То значи да се може тврдити да је, без обзира на узраст распона од 20.0 до 59.9 година, међу припадницима полиције увек заступљена иста преваленца полицајаца са поменутим степеном ухрањености, односно вредностима БМИ, и то у укупном сумарном распону од 56,37% до 64,21%, односно са укупним сумарним просеком од 60.68±3,72% (табела 2). У ранијим истраживањима је утврђено да са порастом индекса телесне масе (БМИ), а нарочито на основу масне компоненте, статистички значајно расте и ризик у односу на незаразне болести и то: хипертензију, хроничне болести бубрега, дијабетес, артритис и астму. Преваленца одређених болести код нормално ухрањених особа (БМИ > 25.00) за артритис и хипертензију је 7,7% и 18,5%, а код гојазних особа (БМИ < 30.00) је 11,7% и 30,7%, респективно (Stommel, Schoenborn, 2010). Такође, вредност индекса телесне масе изнад границе гојазности, а нарочито на рачун масне компоненте, има негативан манифестни утицај на опште и специфичне физичке способности, чак и код припадника специјалних полицијских формација (Šimenko et al., 2014; Митровић и сар., 2015). У односу на доступне податке о статусу телесне ухрањености код полицајаца у страној литератури, утврђено је да је просечна вредност БМИ код припадника америчког S.W.A.T. тима 28.65 ± 3.79 кг•м-2, док је код полицајаца из специјалне јединице

40

BEZBEDNOST 3/2015


Словеније 24.78±1.53 кг•м-2 (Šimenko et al., 2014). У истом истраживању је утврђено да су, иако су скоро исте телесне висине (специјалнa полицијa из Словеније 179,46 цм, амерички S.W.A.T. тим 179,86 цм), припадници америчког тима имали скоро 11 кг телесне масе више (79,84 кг vs 90,41 кг, респективно), што је резултирало и за 21,66% мањом максималном потрошњом кисеоника код америчких специјалаца (57.90 mml/kg/О2 vs 45.36 mml/kg/О2, респективно) (Šimenko et al., 2014). Истраживање рeализовано са случајно селектована 63 официра полиције из Бафала (Buffalo, NY, Police Department), узраста од 39.8±8.4 година и са 14.9±9.8 година радног стажа у полицији, је утврдило да је просечна вредност БМИ код испитиваних субјеката чак 29.2±3.9 кг•м-2, али и да повишена вредност БМИ статистички значајно корелира са депресионим скором (CES-D) код испитаника (Charles et al., 2007). Након лонгитудиналног праћења 15 година рада у служби утврђено је да се вредност статуса ухрањености код полицајаца из Финске, са нивоа БМИ од 25.2±2.7 кг•м-2 у узрасту од 33.6 година, до узраста од 48.7 година статистички значајно повећала на 27.3±3.7 кг•м-2, односно ухрањеност се повећала за 2.1 кг•м-2 или за 8,33% (Sorensen et al., 2000). На узорку од 171 полицајца из САД, тестираних осамдесетих година 20. века, утврђено је да се њихов БМИ повећава од узраста од 20 година до 50 година са просечних 25.23 кг•м-2 на 27.87 кг•м-2, а да је просечна вредност БМИ 26.80 кг•м-2. Такође, утврђено је да 76% испитаника има повећан ниво холестерола, да 26% има повећан ниво триглицерида, 16% повећану вредност крвног притиска и да 60% има повећану вредност проценaта масти у телу, односно да су гојазни (Williams et al., 1987). Исто истраживање је доказало да се сви истраживани ризици по здравље статистички значајно смањују повећањем нивоа физичке припремљености. Према најновијим подацима Светске здравствене организације из 2008. године, преваленца прекомерне ухрањености (предгојазности) и гојазности код мушкараца у Републици Србији износила је 66,5%, док је гојазност била на нивоу од 26,3% (WHO, 2013). Како преваленца предгојазности на испитиваном узорку по-

BEZBEDNOST 3/2015

41


лицајаца овог истраживања износи 61,84%, а преваленца гојазности 19,77% (графикон 1), може се тврдити да су вредности обе преваленце утврђене код полицајаца мање од просека националне популације Републике Србије. Треба нагласити и да су резултати показали да је највећа преваленца код класа БМИ предгојазни тип I и II, чак 61,84%. Иако се по важећим стандардима WHO у односу на класе БМИ од 25.00 до 29.99 кг•м-2, може сматрати да су то особе са повећаним нивоом масног ткива у организму, најновији резултати истраживања структуре телесног састава су показали да је тек вредност БМИ од преко 30.00 кг•м-2 статистички значајно сензитивна у односу на реалнији критеријум гојазности, тј. проценат масне компоненте у телу (Romero-Corral et al., 2008). Како полиција представља популацију која је селекционирана у односу и на физичке способности, односно популацију која има професионалну обавезу редовног физичког вежбања и са аспекта примене метода за развој силе и снаге, може се хипотетички закључити да је могуће да одређени број испитаника из категорија предгојазни тип I и II у односу на критеријум вредност БМИ (БМИ = 25.00 до 27.49 и 27.50 до 29.99 кг•м-2) не би био класификован у дату категорију ухрањености да је за критеријумску варијаблу узета нпр. вредност процента масти у телу. То упућује на закључак да постоји стручно-научна потреба за дефинисањем специфично сензитивних Cut off вредности БМИ за потребе процене и праћења преваленце гојазности код популације полиције Републике Србије. То потврђује и чињеница да критеријум процента масти у телу већ користе и многе друге земље света у односу на полицију (Williams et al., 1987; Australian Federal Police, 2004; Caban et al., 2004; Charles et al., 2007; Jamnik et al., 2010). Закључак Полицијски посао припада категорији веома стресних, одговорних и напорних занимања код којих постоји могућност да услед вишегодишњег кумулативног дејства одређених фактора ризика дође и до негативних последица по опште здравствене и радно-професионалне способности (Williams et al., 1987; Sorensen et al., 2000; Nagaya et al., 2006). Управо је телесна структура са ста-

42

BEZBEDNOST 3/2015


тусом ухрањености први и најлакши дијагностички индикатор негативног тренда утицаја радне средине на професионално-радне способности. Примарни циљ овог истраживања је дијагностика актуелног нивоа преваленце телесне ухрањености, односно гојазности код припадника МУП-а Републике Србије мушког пола у односу на критеријум индекса телесне масе (БМИ). Резултати овог пилот истраживања су показали следеће: 1.

просечна вредност индекса телесне масе БМИ код испитиваног узорка полицајаца је била 27.80±3.51 кг•м-2 (Мин − Маx = 17.43 кг•м-2 − 47.76 кг•м-2);

2.

општа преваленца прекомерне ухрањености и гојазности код испитиваног узорка полицајаца (БМИ ≥ 25.00 кг•м-2) је била 81,60%; само преваленца предгојазности (БМИ = 25.00 кг•м-2 до 29.99 кг•м-2) је била 61,84%, а само преваленца гојазности (БМИ ≤ 30.00 кг•м-2) била је на нивоу од 19,77%;

3.

резултати регресионих анализа су показали статистички значајну разлику промене тренда преваленце код три групе класа БМИ, и то: • преваленца нормално ухрањених полицајаца са БМИ мањим од 24.99 кг•м-2 се статистички значајно смањује константом од 5,94% по декади за распон узраста од 20.0-29.9 до 50.0-59.9 година живота, што значи да у свакој декади има у просеку за око 5,94% мање полицајаца који имају нормални ниво ухрањености; • преваленца полицијских службеника ухрањених на нивоу гојазни типa I, односно са БМИ од 30.00 кг•м-2 до 34.99 кг•м-2, се статистички значајно повећава константом од 4,24% по декади у односу на испитиван распон узраста, што значи да у свакој декади има у просеку за 4,24% више полицајаца који су гојазни на нивоу типа I; • преваленца полицијских службеника ухрањених на нивоу гојазни типа II, односно са БМИ од 35.00 кг•м-2 до 39.99 кг•м-2, се статистички значајно повећава константом од 2,26% по декади у односу на испитиван распон

BEZBEDNOST 3/2015

43


узраста, што значи да у свакој декади има у просеку за 2,26% више полицајаца који су гојазни на нивоу типа II; 4.

у категоријама ухрањености где је БМИ од 25.00 кг•м-2 до 27.49 кг•м-2 (предгојазни тип I) и 27.50 кг•м-2 до 29.99 кг•м-2 (предгојазни тип II) није утврђена статистички значајна промена преваленце у функцији узрасних група, што значи да је међу припадницима полиције, без обзира на узраст, увек заступљена иста преваленца полицајаца са поменутим степеном ухрањености, и она у просеку износи 60.68±3,72%;

5.

резултати су показали да постоји научно-стручна потреба за дефинисањем специфично сензитивних Cut off вредности БМИ за потребе процене и праћења преваленце гојазности код популације полиције Републике Србије. Литература

1. Australian Federal Police, (2004). Minimum Standards of Physical Fitness Competency Assessment, http://www.afp.gov.au/afp/page/ (доступно 23. 11. 2004). 2. Blair, S. N., (2009). Physical inactivity: the biggest public health problem of the 21st Century. British Journal of Sports Medicine, 43(1): 1-2. 3. Boyce, R., Ciulla, S., Jones, G., Boone, E., Elliot, S., Combs, C., (2008). Muscular strength and body composition comparison between the Charlotte-Mecklenburg fire and police departments. International Journal of Exercise Science, 1(3): 125-135. 4. Bonneau, J., Brown, J., (1995). Physical ability fitness and Police work. Journal of Clinical Forensic Medicine, 2: 157-164. 5. Бојчић, Н., (2013). Развој система заштите и спасавања у оквиру МУП-а Републике Србије, Безбедност, 55(1): 160-183. 6. Caban, A., Lee, D., Fleming, L., Gomez-Marin, O., Le Blanc, W., Pitman, T., (2005). Obesity in US workers: The National health interview survey, 1986 to 2002. American Journal of Public Health, 95(9): 1614-1622. 7. Dopsaj, M., Milošević, M., Vučković, G., Blagojević, M., Mudrić, R., (2005). Dijagnostika stanja Indeksa telesne mase studenata Policijske akademije, Sportska medicina, 5(4): 180-191.

44

BEZBEDNOST 3/2015


8. Dopsaj, M., Milošević, M., Vučković, G., Blagojević, M., Mudrić, R., (2006). Klasifikacioni kriterijumi za procenu Indeksa mase tela kod studentkinja Kriminalističko-policijske akademije, Sportska мedicina, 6(4): 100-110. 9. Dopsaj, M., Nešić, G., Koropanovski, N., Sikimić, M., (2009). Antropomorfološki profil studentkinja KPA i različito treniranih sportistkinja – multicentroidni model, Nauka − bezbednost − policija, 14(1): 145-160. 10. Glaner, M., Lima, W., Borysiuk, Z., (2010). Body fat deposition and risk factors of cardiovascular diseases in men. Human Movement, 11(1): 45-50. 11. Heyward, V., Stolarczyk, L., (1996). Applied Body Composition Assessment, Champaign, IL: Human Kinetics. 12. Jamnik, V., Thomas, S., Shaw, J., Gledhill, N., (2010). Identification and characterization of the critical physically demanding tasks encountered by correctional officers. Applied Physiology Nutrition and Metabolism, 35: 45-58. 13. InBody 720 (2005). The precision body composition analyzer: User’s Manual, 1996-2005 Biospace Co., Ltd., Korea: Gangam-gu, Seoul. 14. Hair, J., Anderson, R., Tatham, R., Black, W., (1998). Multivariate data analysis (5th ed.). New Jersey, USA: Prentice-Hall. Inc. 15. Kales, S. N., Tsismenakis, A. J., Zhang, C., Soteriades, E. S., (2009). Blood pressure in firefighters, police officers, and other emergency responders. American Journal of Hypertension, 22(1): 11-20. 16. Mudrić, R., Jovanović, S., (2000). Model morfoloških karakteristika studenata VŠUP, Bezbednost, 42(2): 219-225. 17. Ristanović, D., Dačić, M., (1999). Osnovi metodologija naučnoistraživačkog rada u medicini, Biblioteka „Udžbenici“, кnjiga 7, Velarta, Beograd. 18. Stommel, M., Schoenborn, C., (2010). Variations in BMI and prevalence of health risk in diverse racial and ethnic population. Obesity, 18: 1821-1826. 19. Допсај, М., Благојевић, М., Маринковић, Б., Миљуш, Д., Вучковић, Г., Коропановски, Н., Ивановић, Ј., Атанасов, Д., Јанковић, Р., (2010). Моделне карактеристике основних антропометријских показатеља и базично-моторичких способноBEZBEDNOST 3/2015

45


сти (БМС) здравих и утренираних младих особа оба пола – популациони показатељи Републике Србије, Криминалистичкополицијска академија, Београд. 20. Димитријевић, Р., Вуковић, М., Ћопић, Н., Допсај, М., (2012). Структурни показатељи компоненти масног ткива код студенткиња Криминалистичко-полицијске академије, Безбедност, 54(3): 62-85. 21. Допсај, М., Димитријевић, Р., (2013). Модели морфолошког статуса студенткиња Криминалистичко-полицијске академије дефинисани методом мултиканалне биоелектричне импеданце, Наука – Безбедност − Полиција, 18(1): 39-56. 22. Sorensen, L., (2005). Correlates of physical activity among middle – aged Finnish male police Officers. Occupational Medicine, 55(2): 136-138. 23. Sorensen, L., Smolander, J., Louhevaara, V., Korhonen, O., Oja, P., (2000). Physical activity, fitness and body composition of Finnish police officers: 15-year follow-up study. Occupational Medicine, 50(1): 3-10. 24. Nagaya, T., Yoshida, H., Takahashi, H., Kawai, M., (2006). Policemen and firefighters have increased risk for type-2 diabetes mellitus probably due to their large body mass index: A follow-up study in Japanese men. American Journal of Industrial Medicine, 49(1): 30–35. 25. Šimenko, J., Čoh, M., Škof, B., Zorec, B., Milić, R., (2014). Primerjava nektarih morfoloških in fizioloških značilnosti specialne enote slovenske policije in ameriške specialne enote S.W.A.T., Varstoslovje, 16(3): 312-320. 26. Митровић, Б., Ђорђевић, А., Допсај, М., (2015). Утицај телесне масе и тежинско-висинског односа на кардиореспираторну издржљивост припадника специјалних јединица, важну способност у борби против тероризма. У: Коларић, Д. (ур.), Зборник радова научно-стручног скупа са међународним учешћем „Тара 2015“: Супротстављање савременим облицима криминалитета−анализа стања, европски стандарди и мере за унапређење, Криминалистичко-полицијска академија, Београд. 27. Charles, L., Fekeduleng, D., McCall, T., Burchfield, C., Andrew, M., Violanti, J., (2007). Obesity, white blood cell counts, and platelet counts among police officers. Obesity, 15(11): 2846-2854.

46

BEZBEDNOST 3/2015


28. Williams, M. A., Petratis, M. M., Baechle, T. R., Ryschon, K. L., Campain, J. J., Sketch, M. H., (1987). Frequency of physical activity, exercise capacity, and atherosclerotic heart disease risk factors in male police officers. Journal of Occupational Medicine, 29(7): 596-600. 29. World Health Organization (2015), http://apps.who.int/bmi/index.jsp?introPage=intro_3.html (доступно 1. 7. 2015). 30. World Health Organization − Regional office for Europa. (2013). Nutrition, Physical Activity and Obesity in Serbia (http://www.euro.who.int/__data/assets/pdf_file/0017/243323/Serb ia-WHO-Country-Profile.pdf?ua=1) (доступно 19. 7. 2015). 31. World Health Organization (2000). Obesity: Preventing and managing the global epidemic. Geneva: WHO Technical Report Series 894. 32. Romero-Corral, A., Somers, V., Sierra-Johnson, J., Thomas, R., Collazo-Clavell, M., Korinek, J., Allison, T., Batsis, J., SertKuniyoshi, F., Lopez-Jimenez, F., (2008). Accuracy of body assesment index in diagnosing obesity in the adult general population. International Journal of Obesity, 32: 959-966.

Prevalence of the body mass index (BMI) among the members of the Ministry of Interior of the Republic of Serbia - pilot study Abstract: The aim of this study was a diagnosis of the current level of prevalence of overweight and obesity in male population in MIA of Serbia (Ministry of Internal Affairs) in relation to the criterion of body mass index (BMI). Effective sample consisted of 511 officers from different positions at average age - 35.7 ± 6.8 years. All measurements were carried out by multichannel bioelectric impedance method (Bioelectrical Impedance Analysis - BIA) using the latest generation measurement equipment - In Body 720. The results showed that the overall prevalence of overweight and obesity in the test sample of police officers (BMI ≥ 25.00 kg • m-2) was at a level of 81.60%. The prevalence of overweight subjects (BMI = 25.00 to 29.99 kg • m-2) was 61.84%, and the prevalence of obesity (BMI ≤ 30.00 kg • m-2) was at a level of 19.77%. The results showed that there is a professional BEZBEDNOST 3/2015

47


need for defining specific sensitive Cut off values of BMI for the purposes of assessing and monitoring the prevalence of obesity defined for the needs of the Police of Serbia. Keywords: Body mass index, prevalence, police, bio impedance, the trend changes

48

BEZBEDNOST 3/2015


др Владимир ШЕБЕК∗ МУП РС, Управа криминалистичке полиције UDK – 351.746.2 : 343.98 Примљено: 08.07.2015.

Извори информација у криминалистичкообавештајној делатности Апстракт: Прикупљање информација представља основну фазу у процесу криминалистичко-обавештајне делатности, чији се успех ослања на способност да се информације прикупе и искористе. Сходно томе, сва дозвољена расположива средства и методе треба да буду употребљене са тим циљем. Међутим, анализирајући практичну делатност увиђамо да је недовољна искоришћеност свих расположивих извора информација, да се поједини извори фаворизују док се други неоправдано потцењују, али и да се у коришћењу извора информација не поштују стандарди у погледу оправданости, пропорционалности и неопходности коришћења извора у прикупљању информација. У циљу анализе извора информација у криминалистичко-обавештајној делатности спровели смо истраживање којим се тежило утврђивању ставова полицијских службеника у погледу значаја појединачних извора информација, њиховог коришћења у свакодневном раду и обучености за коришћење извора информација. Ради добијања ставова и мишљења испитаника, креирани су анкетни упитници. Истраживање је спроведено на узорку од 250 испитаника, а за обраду резултата примењене су статистичке методе и метода компарације. Анализом ставова испитаника потврђено је широко распрострањено схватање да је intelligence једнак информацијама добијеним из прикривених извора информација, те да су отворени извори информација запостављени. Ово се делом може довести у везу и са недовољном обуком за коришћење појединих извора информација. На основу анализе добијених резултата евидентна је како образовна потреба за обуком у коришћењу свих извора информација, тако и креирање плана за прикупљање информација како би се на адекватан начин искористили сви извори информација. ∗

[email protected]

BEZBEDNOST 3/2015

49

Извори информација у криминалистичко-обавештајној делатности

Кључне речи: извори информација, отворени извори информација, затворени извори информација, поверљиви (класификовани) извори информација, заједница као извор информација, план прикупљања информација. Увод У претходних неколико година полиција у Србији је прошла, и још увек пролази, кроз интензиван процес успостављања модела полицијског рада вођеног криминалистичко-обавештајним информацијама. Нарочито битан, ако не и кључни сегмент овог процеса представља криминалистичко-обавештајна делатност. С тим у вези, извори информација који се користе у циљу прикупљања информација за производњу стратешких и тактичких продуката криминалистичко-обавештајне делатности имају кључну улогу. Међутим, остаје непознаница да ли и у коликој мери полицијски службеници у Србији прихватају и користе све расположиве изворе информација у криминалистичко-обавештајној делатности. Одговор на ово питање смо потражили анализирајући резултате истраживања спроведног на популацији полицијских службеника МУП-а РС. Али пре него што се позабавимо овим, за криминалистичку науку и праксу занимљивим питањем, у уводном делу рада приказаћемо неке од најзначајнијих сегмената извора информација. То се, пре свега, односи на појам, поделу, улогу, терминологију, али и питање етике у коришћењу свих расположивих извора у прикупљању информација. Појам и врсте извора информација Информације − основни градивни елемент криминалистичко-обавештајне информације − прикупљају се преко извора информација. Овај термин се у криминалистичко-обавештајној делатности употребљава да означи све путеве који воде до информација. То значи да се криминалистичко-обавештајни процес ослања на способност да се прикупе и искористе све расположиве информације у циљу безбедности заједнице, али и тзв. „критичне

50

BEZBEDNOST 3/2015


инфраструктуре“ (Гачић et al., 2012: 161), односно „референтне вредности“ (Мијалковић, 2009: 120). Прикупљање информација је основна фаза у целокупном криминалистичко-обавештајном процесу. Тако, Готлиб и остали наводе да је информација „средство за живот криминалистичкообавештајне анализе“ (Gottlieb et al., 1998: 101). У том циљу користиће се сва расположива средства, извори и методи. Ово заправо значи да службеници који прикупљају информације треба да буду обучени за коришћење свих метода у прикупљању информација и отворени за њихово прикупљање из свих извора, односно не смеју да постану „жртве“ традиционалног концепта који карактерише прикупљање информација само из затворених и прикривених извора. Неадекватна методологија у прикупљању информација и ослањање на поједине изворе информација најчешће доводи до информационог дефицита о криминалном окружењу. Такво лимитирано сазнање о криминалним активностима може бити узрок неефикасноси спроведених мера у пракси и водити ка дезинформисању о стварној ситуацији (Радовић et al., 2009: 134). Плански процес прикупљања информација обезбедиће да сви извори информација буду правилно идентификовани и максимално искоришћени. Дужина и свеобухватност прикупљања зависи и од конкретног задатка. Без планског прикупљања информација постоји опасност од тзв. диспропорционалности или несразмерности обима и извора. Тако прешироки криминалистичко-обавештајни захтеви могу довести до својеврсног уништавања информација, али исто тако и преуски (мањи) обим захтева може редуковати или умањити квалитет крајњег криминалистичко-обавештајног производа. Због свега тога је неопходно сачинити конкретан план прикупљања информација у коме ће се навести могући извори информација, истражити сви путеви прикупљања информација и сл.1 У процесу прикупљања информација полицијске организације треба да користе максимум расположивих ресурса. У том циљу прикупљање информација за криминалистичко-обавештајни процес не треба да буде искључиви мандат криминалистичко-обавештајних службеника, јер у супротном то може да представља 1

Упореди са: Бошковић, М., Матијевић, М., (2007). Криминалистика

оператива, Бања Лука, стр. 164-165. BEZBEDNOST 3/2015

51


проблем и доведе до тога да информације које би прикупили други службеници (међу којима ће сигурно бити и оних које имају кључну улогу у антикриминалном деловању) остану недокументоване, односно неискоришћене.2 Због тога је потребно, слично наведеном војном слогану, промовисати полицијски слоган: „сваки полицијски службеник је сензор“, односно лице које ће опазити, регистровати, сачинити извештај и проследити га (унети) у специјализовану базу података. То значи да је за успешан рад неопходно да су информације забележене у одговарајућој форми, што у криминалистичкој пракси често изостаје с обзиром да полицајци радије задржавају информације за себе (у роковницима, бележницама, у глави), него што их забележе у одговарајући извештај и проследе. У криминалистичко-обавештајном раду се сусрећемо са различитим изворима информација. За потребе овог рада, првенствено ради лакшег разумевања и дефинисања извора информација, као и успостављања правилне линије за прикупљање информација у криминалистичко-обавештајном процесу, користићемо поделу извора информација на: 1. отворене изворе информација,3 2. затворене изворе информација4 и 2

Ради поређења интересантно је навести и филозофију америчке војске која промовише слоган: „сваки војник је сензор“, те у прикупљање информација о противнику укључују све људе који су обучени да прикупљају информације. Занимљив је и акроним који дефинише и усмерава прикупљање информација о непријатељу, а који представља војнички поздрав SALUTE са којим су сви војници упознати. Овај акроним означава следеће: - S: size – Колико људства има у јединици? - A: activity – Шта они раде? - L: location − Где су? Лоцирати локацију на мапи (уколико је доступна, а ако није описати локацију). - U: unit – Ко су они? Униформе? Описи? - T: time – Када су виђени? - E: equipment – Које оружје имају? Возила? Радио? Још нешто карактеристично? 3 Најраспрострањенија и најједноставнија дефиниција отворених извора јесте она која под овим изворима подразумева све изворе информација који су јавно доступни. 4 Затворени извори информација су у суштини сви они извори који нису доступни јавности, односно, укључују информације које су у информационим системима означенe неком од ознака поверљивости.

52

BEZBEDNOST 3/2015


3. прикривене (класификоване) изворе информација.5 Поред наведених извора информација, значајан део информација у процесу криминалистичко-обавештајне делатности, пре свега у полицијским системима са имплементираним моделом полицијског рада вођеним криминалистичко-обавештајним информацијама, може се добити од заједнице као значајног ресурса. Наиме, овакав начин прикупљања информација је омогућен контактима са заједницом и приватним партнерима. У том смислу, нови појам који је од скора у терминологији криминалистичкообавештајне делатности је управо Community Intelligence, којим можемо означити посебну категорију извора информација. Сам термин теоретичари су прогласили новом идејом и реалношћу, која се не може уврстити у шири концепт идеје о подели извора информација. У тој структури извора Community Intelligence се може означити као посебна врста извора, односно sui generis.6 Адекватан одабир извора информација омогућава правилно процењивање и предузимање одговарајућих активности на основу прикупљених информација. Неуспех у том делу може да ослаби или онемогући оперативни одговор на претњу, да утиче на немогућност правилне расподеле ресурса, а збирно – да доведе до неуспеха у остваривању циља. Правилно процењивање и анализа информација је поуздан поступак за решавање дилема пред којима се налази менаџмент полицијских организација у процесу доношења одлука, посебно приликом израде стратешких и планских докумената (Стојковић, 2013: 37).

5

Прикривени (класификовани) извори информација обједињују више извора и метода прикупљања информација у један сложен полицијски приступ у раду, чији је заједнички именитељ тајност (конспиративност) предузимања. 6 Заједница као извор информација представља извор за информације локалног нивоа, које, када се анализирају, могу дати слику о проблемима који се тичу заједнице и њене безбедности. Информације могу да обухвате теме од општег квалитета живота у заједници, па све до озбиљног (тешког) криминала и тероризма. Према: Association of Chief Police Officers – ACPO, (2005). Guidance on the National Intelligence Model, (National Centre for Policing Excellence – NCPE), UK, p. 47. BEZBEDNOST 3/2015

53


Информациона хијерархија и вредност информација Иако се основна активност у криминалистичко-обавештајној делатности − прикупљање информација, чини једноставном, у стручној али и академској јавности наилазимо на „клизав терен“, пре свега због терминолошке збрке, тј. различитог, недоследног, махом неправилног коришћења термина у криминалистичкообавештајној делатности. За разграничење термина који се користе у процесу прикупљања информација, слично информационој хијерархији (DIKW: податак (Data); информација (Information); знање (Knowledge); мудрост (Wisdom)), креирали смо структуру: податак – информација – криминалистичко-обавештајна информација, у једну информацијску хијерархију где сваки ниво додаје одређена својства изнад и испод оне претходне. Податак је најосновнији ниво, информација додаје контекст, а криминалистичко-обавештајна информација додаје како, када и зашто је употребити. Податак је прва станица у информационој хијерархији. Подаци су основни градивни елемент информације. То су, на пример, бројеви телефона прикупљени из листинга телефонских позива, цитати текста из дневних новина, са интернета, сва возила која опажамо у вожњи, односно разговор који чујемо док седимо у аутобусу, ресторану. Подаци су, као што можемо закључити, свуда и стално око нас. Због такве неорганизоване природе података, у циљу даљег коришћења, они морају бити повезани и обрађени. Управо такав процес доводи до информација. Подаци у контексту и комбиновани унутар структуре чине информацију. Информација је резултат анализе и организације података на начин да даје ново знање примаоцу. Информација је разноликост порука од пошиљаоца (извора информација) до примаоца (службеника – колектора информација). Она постаје знање кад је интерпретирана, односно стављена у контекст, или кад јој је додато значење. Информацију чине подаци којима је дато значење путем релацијских веза, односно организовани подаци који су уређени за боље схватање и разумевање. Информације које су предмет криминалистичко-обавештајне делатности се називају и сирове информације (Raw information), односно информације које је криминалистичко-обавештајна служба само прихватила, али их

54

BEZBEDNOST 3/2015


још није обрадила (није извршена процена информација, њихово сређивање и анализа), односно које су изворно преузете од извора информација. Криминалистичко-обавештајна информација представља финални производ криминалистичко-обавештајног процеса. Оваква информација пружа додатна знања о криминалном окружењу кроз унапређење сирових информација. Додавањем нових вредности информацијама кроз активности у процесу анализе, криминалистичко-обавештајна информација садржи нова знања која претходно нису била позната полицији. Као таква, има за циљ да побољша рад полиције. Због тога се криминалистичко-обавештајна информација често назива и „информација која је дизајнирана да ради“. Термин криминалистичко-обавештајна информација се у страној научној и стручној литератури (најчешће са енглеског говорног подручја) означава општим термином – Intelligence, односно Criminal Intelligence. Етика и коришћење извора информација Што се тиче етичке димензије коришћења извора у прикупљању информација, као први изазов се јавља очување приватности лица и њихових Уставом и законима загарантованих права и слобода. Заиста, у многим земљама (не изузимајући ни оне најразвијеније) многе полицијске организације су критиковане због својих криминалистичко-обавештајних функција, не само због уочених злоупотреба, већ и због „потенцијала за злоупотребу“ (Carter, 2009: 132).7 Због наведеног, у овом делу рада ћемо, поред приказа међусобно испреплетаног односа на релацији полицијски рад – индивидуална права, предложити редослед и начин коришћења извора у процесу прикупљања информација за криминалистичко-обавештајну делатност. Методологију у избору извора за прикупљање информација можемо на најједноставнији начин представити линијом којом се на правилан, пре свега етички начин, користе извори информација искључиво када то разлози истраге оправдавају, на начин пропорционалан тежини и сложености опе7

„Потенцијал за злоупотребу“ не значи да се злоупотреба законских овлашћења догодила, већ да постоје значајне прилике за злоупотребу уколико не постоје контролни фактори у наведеном систему који ће спречити могуће злоупотребе.

BEZBEDNOST 3/2015

55


рације, и када је таква делатност неопходна, тј. кад се другим изворима или мерама не могу постићи законити циљеви рада криминалистичко-обавештајне јединице (Шебек, 2015: 202). Тако се као кључни фактори у одабиру извора информација идентификују: 1) оправданост; 2) пропорционалност, и 3) неопходност. У шематском приказу линије за прикупљање информација за криминалистичко-обавештајни процес, поред приказане линије и смера прикупљања информација, на ислустрован начин је приказан и спектар који означава ниво задирања у приватност лица, односно њихова Уставом и законима загарантована права и слободе.

Слика 1− Линија прикупљања информација у криминалистичкообавештајном процесу

Оно што је битно истаћи у овом делу јесте неопходност да приступ у прикупљању информација красе три најважније особине: проактивност, офанзивност и тајност (конспиративност), а све у складу са општим стандардима заштите слобода и права грађана. Проактивност у прикупљању информација означава делатност службеника која се одвија у криминалном претпољу, са настојањем да се буде присутан на терену и добро обавештен о свим претњама безбедности у датој средини да би се предупредиле

56

BEZBEDNOST 3/2015


криминалне активности (Маринковић, 2010: 268).8 Офанзивност у прикупљању информација значи да се не сме бити пасиван у таквој делатности, тј. не сме се дозволити да се информације о криминалним активностима прикупљају спорадично или чекати да оне дођу саме. Чињеница је да се најтеже врсте криминала предузимају прикривено, те велику одговорност у њиховом спречавању има и криминалистичко-обавештајна јединица, одређујући динамичне, агресивне и константне делатности службеника у прикупљању информација како би се информациони дефицит смањио. Тајност (конспиративност) предузимања подразумева делатности у прикупљању информација из свих извора које карактерише тајност предузимања. Методи истраживања Основни предмет овог истраживања су ставови полицијских службеника МУП-а РС о најзначајнијим питањима која се тичу извора информација у криминалистичко-обавештајној делатности, пре свих – питања о значају појединих извора информација, коришћењу извора информација у свакодневној делатности, али и обучености полицијских службеника у коришћењу извора информација. Осим поменутих, истраживање је обухватило и компарацију ставова и мишљења испитаника – службеника укључених у Национални криминалистичко-обавештајни модел у Великој Британији. Основни циљ истраживања је да се на научно релевантан начин утврде ставови полицијских службеника о областима које су од највећег значаја за предмет овог истраживања, пре свега: која је вредност појединачних извора информација за полицијску делатност, затим учесталост коришћења појединачних извора информација у свакодневној полицијској делатности, као и питања која су у вези са обуком полицијских службеника за коришћење извора информација. Такође, један од циљева у вези са основном тематиком истраживања јесте и упоредни преглед резултата 8

Присутношћу у криминалној средини и уочавањем и регистровањем одређених догађаја и стања у њој пре него што се кривично дело реализује, постиже се двоструки ефекат: прво, делује се превентивно, а са друге стране, у случају да се кривично дело ипак изврши, располаже се солидном полазном информационом основом за његову успешну репресију.

BEZBEDNOST 3/2015

57


истраживања са резултатима истраживања спроведеног у Великој Британији са идентичним предметом – ставовима службеника о изворима информација. Емпиријско истраживање је спроведено техником анкете. Анкета, као примењена техника истраживања, спроведенa је израдом инструмената истраживања који су посебно креирани за ту сврху. Ради се, пре свега, о израђеним анкетним упитницима који су реализовани према испитаницима како усменим, тако и писаним путем. Истраживање је спроведено на узорку од 250 испитаника који су изабрани методом диспропорционалног стратификованог узорка из следећих класификованих подгрупа популације, базиране на одређеним професионалним и искуственим карактеристикама таквих подгрупа: • подгрупа (стратум) полицијских службеника МУП-а РС, превасходно менаџмента – руководилаца Службе за криминалистичко-обавештајне послове и прикривене иследнике. У табеларним и графичким приказима, као и у дескриптивном тексту, ова група је означена као руководиоци СКОППИ; • подгрупа (стратум) обавештајних службеника Службе за криминалистичко-обавештајне послове и прикривене иследнике МУП-а РС. У табеларним и графичким приказима, као и у дескриптивном тексту, ова група је означена као обавештајни службеници СКОППИ; • подгрупа (стратум) полицијских службеника МУП-а РС, превасходно менаџмента – руководилаца осталих организационих јединица (Службе за борбу против организованог криминала – СБПОК; полицијских управа – ПУ; полицијских станица – ПС). За ову категорију је креиран анкетни упитник означен ознаком „Ц“, док је у табеларним и графичким приказима, као и у дескриптивном тексту, ова група означена као руководиоци осталих организационих јединица; • подгрупа (стратум) осталих полицијских службеника МУП-а РС (Службе за борбу против организованог криминала − СБПОК; криминалистичких полицајаца и полицајаца у полицијским управама – ПУ; полицијским станицама – ПС). У табеларним и графичким приказима, као и у дескриптивном тексту, ова група је означена као остали полицијски службеници;

58

BEZBEDNOST 3/2015


• подгрупа (стратум) аналитичара ангажованих у свим наведеним организационим јединицама МУП-а РС. У табеларним и графичким приказима, као и у дескриптивном тексту, ова група је означена као аналитичари. Прикупљени подаци су прошли кроз фазе сређивања и сумирања. Сумирање података извршили смо помоћу мера централне тенденције, мера варијабилности и процентуалног учешћа појединих категорија одговора. У оквиру ова два начина користили смо аритметичку средину као меру централне тенденције, као и опсег и стандардну девијацију као меру варијабилности. На основу што прецизније (логички и технички) сређених и сумираних података извршили смо поуздану анализу са приказивањем и тумачењем резултата истраживања. За добијање статистичких закључака у раду је примењено више статистичких метода. Такође, ради упоређивања добијених резултата са резултатима страних студија спроведених на истом предмету истраживања, користили смо упоредни (компаративни) метод. Резултати истраживања У већини полицијских организација влада мишљење да је intelligence једнак информацији из тајних извора (најчешће људских извора информација – информатора, информацијама добијених употребом техничких уређаја или информацијама добијених од прикривених агената). Ово подразумева да полицијски службеници информације добијене из других извора, као што су информације из заједнице, из отворених извора, партнерских оргaнизација и сл. не сматрају intelligence (Hebenton et al., 1995: 170). Такав коментар остаје и у савременим истраживањима, која показују да се мало тога променило у последњих скоро двадесет година, с обзиром да се на intelligence у полицији и даље гледа као на информацију добијену из тајних извора о криминалцима и криминалним активностима. Али, пре упоређивања са оваквим страним студијама о изворима информација, пружићемо преглед резултата добијених у нашем истраживању. У прилог коментару да се мало тога променило у погледу ставова и мишљења полицајаца на тему важности извора информација, говоре и подаци које смо представили у графикону 1. BEZBEDNOST 3/2015

59


Наиме, испитаницима је путем ординалне (ранкинг) скале дат избор у оцењивању важности извора информација за њихову криминалистичку делатност. У нашем случају ни мало изненађујући подаци изражавају ставове испитаника да су затворени и поверљиви извори најважнији извори информација и то у преко 70% случајева, те да су од њих најважнији сарадници и информатори као извори информација. Традиционално потцењени су отворени извори информација, који су важни у 31,8% случајева.

Графикон 1 − Важност извора информација за криминалистичку делатност

Као и у претходном, испитаници су на следећем питању које се односи на меру коришћења извора информација у полицијском раду имали задатак да на ординалној (ранкинг) скали такав податак и означе. Подаци о коришћењу наведених извора информација у полицијском раду испитаника су приказани на графикону 2. У полицијском раду највише се користе затворене базе података МУП-а − у више од 80% случајева, затим нерегистроване оперативне везе у 72,3% случајева, следе сведоци са око 60%, информатори − 57,1%, специјалне истражне методе − 53,7%, отворени извори информација − 40,3% и на крају сарадници са 35%.

60

BEZBEDNOST 3/2015


Графикон 2 − Коришћење извора информација у полицијском раду

Како је обученост за коришћење извора информација важна за правилно коришћење самог извора, а самим тим и за вредност прикупљених информација, занимало нас је у којој су мери полицијски службеници обучени у коришћењу појединачних извора иннформација. Анализу одговора испитаника смо представили на графикону 3.

Графикон 3 − Обученост у коришћењу извора информација

Ако погледамо графикон 3, којим смо представили обученост испитаника за коришћење наведених извора информација, видећемо да су испитаници у највећој мери и обучени за коришћење база података МУП-а и нерегистрованих оперативних веза, а најмање су обучени за коришћење отворених извора информација и сарадника. То може бити и разлог за оцењени ниво коришћења ових извора информација у претходном питању, с обзиром да су управо отворени извори информација и употреба сарадника означени као најмање коришћени извор информација у полицијском BEZBEDNOST 3/2015

61


раду. Ако упоредимо важност информација које се могу добити коришћењем ових извора и њихов значај за криминалистичку делатност, можемо с правом закључити да постоји празнина у обуци службеника за ове категорије извора, те да је евидентна образовна потреба. Такође, овом приликом морамо указати и на опасност од ослањања на само један извор информација (као што је у овом случају коришћење затворених извора иноформација), с обзиром да ће тако изостати реална слика претње. Употреба затворених извора информација може ометати полицију у идентификовању нових криминалних претњи. Да би се ово избегло, важно је да службеници буду „отвореног ума“ и потрагу за информацијама усмере изван полиције, те да сарађују са неполицијским агенцијама како би се проширио обим и опсег информација.

Оцените важност наведених извора информација за Вашу криминалистичку делатност

Укупан просек

Руководиоци СКОППИ

Обавештајни службеници

Руководиоци осталих орг. јединица

Полицијски службеници

Аналитичари

Табела 1 − Важност извора информација – појединачни ставови испитаника

Сарадници

4,25

4,50

4,68

4,18

3,99

4,40

Информатори

4,21

4,40

4,56

4,13

3,96

4,49

Нерегистроване оперативне везе

4,00

3,70

4,34

3,91

3,88

4,06

Отворени извори информација

2,98

3,20

3,02

2,91

2,90

3,20

Базе података МУП-а

4,01

3,70

4,04

4,05

4,06

3,83

Кривично дело/ жртва /сведоци

3,86

3,40

3,86

3,88

3,97

3,66

Специјалне истражне методе

4,19

3,90

4,18

4,07

4,26

4,31

У претходној табели дате су просечне оцене важности извора информација укупно и по категоријама испитаника. Након дубље

62

BEZBEDNOST 3/2015


Оцените у којој мери у полицијском раду користите наведене изворе информација







анализе, утврђено је да не постоји значајна разлика у оценама различитих категорија испитаника када су у питању отворени извори информација, базе података МУП-а и специјалне истражне методе. Такође, дошло се до закључка да разлика у оценама различитих категорија испитаника постоји за следеће изворе информација: сарадници, информатори и нерегистроване оперативне везе. Наиме, за обавештајне службенике СКОППИ сарадници су значајно важнији него руководиоцима осталих организационих јединица и полицијским службеницима. Информатори су важнији обавештајним службеницима и аналитичарима у односу на полицијске службенике. Када је реч о нерегистрованим оперативним везама, може се закључити да су оне важније обавештајним службеницима у односу на полицијске службенике. Овакви резултати су одраз криминалистичко-обавештајних активности које у свакодневном раду предузимају обавештајни службеници СКОППИ, као и аналитичари који су у прилици да тако прикупљене информације и анализирају. Подаци о коришћењу извора информација у полицијском раду испитаника су показатељ недовољног коришћења свих расположивих извора информација, па се упућен предлог о неопходности да службеници постану прикупљачи из свих извора (All-source collection) мора озбиљно размотрити. Табела 2 − Мера коришћења извора информација – појединачни ставови испитаника

Сарадници

2,74

3,30

2,98

2,93

2,75

1,89


3,36

4,60

4,16

3,58

3,10

2,20

3,82

4,10

4,42

3,85

3,78

2,91

2,97

2,30

2,94

2,82

3,03

3,26

Базе података МУП-а

4,10

3,50

3,84

4,30

4,20

4,06

Кривично дело/ жртва /сведоци

3,50

2,20

2,90

4,05

3,90

2,77

Специјалне истражне методе

3,40

2,40

3,14

3,66

3,45

3,54

Нерегистроване оперативне везе Отворени извори информација

BEZBEDNOST 3/2015

63


У претходној табели дате су просечне оцене коришћења различитих извора информација у полицијском послу. Такође, приказане су просечне оцене појединачних категорија испитаника.

Оцене нивоа обучености за коришћење одређених извора информација, како укупно, тако и по категоријама испитаника, дате су у наредној табели. Исто као и у претходним случајевима, користили смо анализу варијансе за тестирање једнакости између просечних вредности различитих категорија испитаника. Претпоставке примене овог теста су испуњене само у случају следећих извора информација: сарадници, отворени извори информација и кривично дело /жртва /сведоци. На нивоу значајности од 0,05 може се рећи да не постоји статистички значајна разлика између просечних оцена нивоа обучености различитих категорија испитаника. Када је реч о нивоу обучености за коришћење сарадника као извора информација, може се закључити да постоји статистичка разлика у нивоу обучености различитих категорија испитаника. Наиме, са поузданошћу од 95% може се рећи да су руководиоци СКОППИ у просеку више обучени за коришћење сарадника у односу на аналитичаре. Такође, може се закључити да су обавештајни службеници у просеку више обучени у односу на остале руководиоце, полицијске службенике и аналитичаре, као и то да су остали руководиоци у просеку више обучени у односу на аналитичаре, а мање од обавештајних службеника. Са поузданошћу од 90% може се рећи да су полицијски службеници у просеку више обучени за коришћење жртава и сведока као извора информација у односу на аналитичаре.

64

BEZBEDNOST 3/2015


Оцените Ваш ниво обучености за коришћење наведених извора информација







Табела 3 − Ниво обучености у коришћењу извора информација – појединачни ставови испитаника

Сарадници

2,91

3,50

3,64

2,89

2,77

2,14


3,14

4,20

3,76

3,21

3,00

2,20

3,57

4,20

3,74

3,80

3,54

2,89

2,92

3,10

2,82

2,80

3,06

2,83

3,87

3,60

3,96

3,77

3,92

3,82

3,60

3,50

3,50

3,71

3,75

3,15

3,30

2,90

3,14

3,34

3,31

3,59

Нерегистроване оперативне везе Отворени извори информација Базе података МУП-а Кривично дело/ жртва /сведоци Специјалне истражне методе

Дискусија Након представљених резултата истраживања неизоставно се намећу одређена питања која би била предмет за конструктивну дискусију. Међу њима су најзначајнија: Који су разлози за неутемељено фаворизовање прикривених извора информација? Због чега је запостављена одговарајућа обука полицијских службеника у коришћењу ширег спектра извора информација? Такође, не можемо избећи ни дискусију која би за тему имала искуства светских полицијских организација у коришћењу, вредновању и обучености у коришћењу извора информација. Наравно, детаљна разматрања и покушаји одговора на сва питања превазишли би планирани обим рада и циљ који се жели BEZBEDNOST 3/2015

65


постићи, те ћемо у овој дискусији извршити компаративни приказ нашег истраживања са истраживањем које је спроведено у Великој Британији, а тиче се коришћења извора информација за потребе Националног криминалистичко-обавештајног модела (NIM). Резултати су приказани у докторској дисертацији Марен Клејвин (Kleiven, 2005). Запањујућа је сличност добијених резулатата. Наиме, у делу студије о важности извора информација, испитаници су у преко 70% случајева означили информаторе (Informants) и полицијске базе података (Data/computers/records), док су, као и у резултатима нашег истраживања, отворени извори информација (Open sources) означени као најмање важни. На слици 1 приказан је графикон наведеног истраживања.

Слика 2 − Важност извора информација (Kleiven, 2005: 44)

Такође, компарацијом нивоа коришћења извора информација у делатностима прикупљања информација из наведене студије закључујемо да је 82% криминалистичко-обавештајних информација изведено из информација прикупљених из полицијских база података (коришћено у 44% случајева) и информатора који су пружили информације у више од једне трећине случајева (38%). Ово подржава и наше закључке да су базе података и информатори били најчешће коришћени извори у процесу прикупљања ин-

66

BEZBEDNOST 3/2015


формација. На слици 2 приказан је графикон наведеног истраживања који се односи на питање коришћења извора информација.

Слика 3 − Учесталост коришћења извора информација (Kleiven, 2005: 47)9

Закључак Недоумице и заблуде око појма и коришћења извора информација су велике и значајне. У готово свим полицијским организацијама, убрајајући ту и нашу, доминира мишљење да се информација вредна за криминалистичко-обавештајни процес може добити искључиво коришћењем прикривених (класификованих) извора информација. На тај начин се запостављају други извори, нарочито отворени извори информација. Не улазећи у природу разлога за овакво мишљење, што смо у резултатима овог рада навели, проблем ограниченог коришћења извора информација резултира и оскудним, непоузданим информацијама о криминалном окружењу. Докле год су квантитативни и квалитативни подаци о криминалу оскудни, непоуздани и неупоредиви, биће тешко развити ефикасне и ефективне противмере и стратегије, не 9

Напомињемо да се у истраживању ставова испитаника у овом случају захтевало да означе учесталост коришћења извора информација у последњих пет полицијских операција.

BEZBEDNOST 3/2015

67


само на националном, већ и на регионалном и међународном нивоу. Без коришћења свих извора информација није могуће одредити обим и стварну природу проблема које са собом носи криминал. У том смислу, свака земља, па и наша, би требало да усмери активности ка прикупљању информација из широког спектра извора. У противном, неадекватна методологија у прикупљању информација и ослањање на поједине изворе информација довешће до информационог дефицита и лимитираног сазнања о криминалним активностима. Све наведено може проузроковати неефикасност спроведених мера у пракси и водити ка дезинформисању о стварној ситуацији. Како би полицијска делатност била ефикасна, сви службеници који прикупљају информације треба да буду обучени за коришћење свих метода у прикупљању информација и отворени за прикупљање информација из свих извора. То значи да полицијски службеници треба да буду прикупљачи из свих извора (термин настао у америчкој обавештајној заједници – е. All-Source),10 односно, да при избору и коришћењу извора избегну да постану „жртва“ традиционалног концепта да су само затворени и поверљиви (класификовани) извори информација неопходни у раду криминалистичко-обавештајне јединице и да само они могу дати корисне и релевантне информације. С обзиром да се Република Србија налази у процесу развоја модела полицијског рада вођеног криминалистичко-обавештајним информацијама, као и придруживања ЕУ, развој криминалистичко-обавештајне делатности у оквиру које се користе сви расположиви извори за добијање потребних информација представља снажан, али и неопходан механизам за достизање потребних стандарда организовања и функционисања, који су компатибилни развијеним земљама чланицама ЕУ. 10

All-Source Intelligence представља дисциплину одговорну за производњу обавештајних производа из информација добијених из свих извора, као и процеса који се користе за њихов настанак. Такође, All-Source Intelligence се односи и на организовање активности које укључују све изворе, најчешће људске изворе информација, imageru intelligence, measurement and sigrature intelligence, signals intelligence open source intelligence у производњи готових обавештајних производа. Према: Department of the Army, (2010). Intelligence (FM 2.0), Washington, D.C., Chapter 5.

68

BEZBEDNOST 3/2015


Литература 1. Association of Chief Police Officers – ACPO., (2005). Guidance on the National Intelligence Model, (National Centre for Policing Excellence – NCPE), UK. 2. Carter, L. D., (2009). Low Enforcement Intelligence: A Guide for State, Local and Tribal Law Enforcement Agencies – second edition, US Department of Justice, Office of Community Oriented Policing Services (COPS). 3. Department of the Army., (2010). Intelligence (FM 2.0), Washington, D.C. 4. Gottlieb, S., Arenberg, S., Singh, R., (1998). Crime analysis: From first report to final arrest (2nd edition), California: Alpha Publishing. 5. Гачић, Ј., Шећеров, П., (2012). Ресурси Републике Србије у заштити критичне инфраструктуре од терористичких претњи, Безбедност, бр. 54 (3), стр. 160-178. 6. Hebenton, B., Thomas, T., (1995). Policing Europe –Cooperation, Conflict and Control, London: Macmillan Press LTD. 7. Kleiven, E. M., (2005). Where`s the „intelligence“ in The National Intelligence Model, Disertation submitted to the Institute of Criminal Justice Studies, University of Portsmouth. 8. Бошковић, М., Матијевић, М., (2007). Криминалистика оператива, Висока школа унутрашњих послова, Бања Лука. 9. Маринковић, Д., (2010). Сузбијање организованог криминала – специјалне истражне методе, Прометеј, Нови Сад. 10. Мијалковић, С., (2009). Организовани криминал као претња националној безбедности, Безбедност, 51 (1-2), стр. 119-132. 11. Радовић, Н., Лалић, В., (2009). Осврт на прикупљање података о трговини људима, Безбедност, бр. 51 (3), стр. 133-144. 12. Стојковић, Б., (2013). Методологија процењивања изазова, ризика и претњи за потребе стратегијског менаџмента у области безбедности, Безбедност, бр. 55 (3), стр. 36-52.

BEZBEDNOST 3/2015

69


13. Шебек, В., (2015). Криминалистичко-обавештајни модели организације полиције у контроли криминалитета, Докторска дисертација, Правни факултет Универзитета у Крагујевцу.

Sources of Information in Criminal Intelligence Abstract: Information gathering represents a primary phase in criminal intelligence activities and its success relies on the ability to collect and use the information. In accordance with that, all legitimate and available tools and methods should be applied for that purpose. However, by analyzing practical activity, it is observed that available sources of information are not sufficiently used as well as that some sources are favored while other ones are unreasonably underestimated and, furthermore, that standards are not followed in terms of justification, proportionality and necessity of using resources in the process of information gathering. The conducted research aimed to determine what the attitudes of police officers are in terms of the importance of individual sources of information, their usage in everyday work and level of training for the use of information sources. In order to obtain attitudes and opinions of respondents, questionnaires were created. The survey was conducted with a sample of 250 respondents, using statistical methods and a comparison method. By analyzing the respondents’ attitudes, a widespread belief that intelligence is equal to information obtained from closed sources of information is confirmed and, consequently, that open sources of information are neglected. This may partly be associated with the lack of appropriate level of training for the use of certain sources of information. On the basis of the results obtained, the need for training, in education, on the use of all sources of information and the creation of plans for information gathering are evident, in order to use all sources of information in an appropriate way. Keywords: Sources of Information; Open Sources of Information; Closed Sources of Information; Classified Sources of Information; Community Intelligence; Information Management Plan.

70

BEZBEDNOST 3/2015


Проф. др Бојан МИЛИСАВЉЕВИЋ, Правни факултет Универзитета у Београду∗ UDK – 349.6 : 341.29 Примљено: 25.09.2015.

Заштита животне средине у оружаним сукобима1 Апстракт: Рад анализира веома актуелно питање заштите животне средине у оружаним сукобима које је, поред тога, од општег интереса за безбедност читаве међународне заједнице. Међународни суд правде је у неколико наврата нагласио потребу формирања посебних правила у овој области, а рад на прикупљању правила започела је Комисија за међународно право. Специфичност овог питања је у томе што је реч о комбинацији норми међународног хуманитарног права, права животне средине, а делимично и људских права. Поред тога, у модерној међународној заједници дошло је до великог развоја средстава за ратовање, па је утолико потреба регулисања питања заштите животне средине у оружаним сукобима од примарног интереса. У раду је анализирана позитивноправна регулатива из ове области, пракса судова и арбитража, као и рад Комисије за међународно право. Изложено је тренутно стање норми и представљен је de lege ferenda правац развоја правила. Кључне речи: животна средина, међународно хуманитарно право, Комисија за међународно право. Увод Модерна међународна заједница налази се пред многобројним проблемима, а један од њих је свакако опасност по животну средину услед употребе бројних и разноврсних средстава која се развијају и користе за потребе вођења оружаних сукоба. Иако је ∗

[email protected]; Рад је настао у оквиру пројекта Правног факултета Универзитета у Београду под називом Демократски и национални капацитети политичких интеграција у Србији у процесу међународних интеграција.

1

BEZBEDNOST 3/2015

71


оружје за масовно уништење током Хладног рата имало позитивну улогу у смислу одвраћања од општег рата, друга последица је била та што су се развијале различите врсте оружја које, поред тога што имају велику разорну моћ, могу и да допринесу настанку велике штете по животну околину. Правила међународног права која су се развијала у вези са оружаним сукобима у већој мери су била усмерена на заштиту лица у оружаним сукобима или на ограничење средстава ратовања која су супротна неким основним принципима међународног хуманитарног права, него у правцу очувања човекове околине током и после оружаних сукоба. У новије време намеће се потреба да се развијају управо правила која ће бити усмерена на ограничење производње и употребе таквих средстава која могу да нанесу трајну штету по човекову околину. Као основни правци у којима се могу развијати правила у овој области свакако ће се користити правила међународног еколошког права, али и правила међународног хуманитарног права, па и људских права.2 Иако се на основу наведеног може закључити да се ради о новој потреби за формулисањем правних правила, заправо је потреба заштите животне средине одувек била важна када се ради о употреби силе на некој територији. Још од старог века сматрало се да су извори пијаће воде изузети од војних операција јер су неопходни за живот људи (Hulme, 2004). Протеком времена развијала су се средства ратовања, тако да је потенцијални ризик по животну средину постајао све већи.3

2

Видети: Donald, А. K., Shelton, D. L., Environmental Protection and Human Rights, Cambridge: Cambridge University Press; Gasser, H., (1995), For better protection of the natural environment in armed conflict: a proposal for action, American Journal of International Law, vol. 89, No. 3; Reiter, A., (2013), Faculty of Economics, University of Verona (Vicenza) Resolving the Humanitarian Equation: How to Reconcile the Tensions Between International Criminal Law, Human Rights and International Humanitarian Law, Journal of Criminalistic and Law, бр. 2, стр. 27-43. 3 Посебно је то важно у погледу терористичких аката, у том смислу видети: Коларић, Д., (2011), Criminal Offence of Terrorism – Comparative Law Aspects, NBP Žurnal za kriminalistiku i pravo, бр. 2, стр. 57-77.

72

BEZBEDNOST 3/2015


Развој правила о заштити животне средине у оружаним сукобима Традиционална правила међународног хуманитарног права нису довољна да заштите животну средину јер су креирана у потпуно другачијем амбијенту и била су усмерена да заштите суверена права држава или њихове имовинске захтеве. Велики број правила односи се на заштиту лица у оружаним сукобима и углавном се ради о правилима која су примењива на међународне оружане сукобе. Када се ради о потреби заштите животне средине у оружаним сукобима уопште није од значаја о којој врсти сукоба је реч. Тако тек Протокол I уз Женевске конвенције из 1977. године у својим члановима 35 и 55 предвиђа обавезу заштите животне средине.4 Пошто се зна да су овај протокол ратификовале 174 државе, може се рећи да он ужива општу прихваћеност у међународној заједници, а за потребе овог рада посебно је значајан члан 55 који мора бити полазна основа за развој даљих правила у вези са заштитом животне средине у оружаним сукобима. Значајан број држава је приликом ратификације Протокола на члан 55 уложио интерпретативну декларацију. Садржина декларација је готово истоветна и односи се на ограничавање примене члана 55 само на конвенционално оружје. Даље то значи да ове државе не прихватају примену овог члана на употребу оружја за масовно уништење, што је лоше ако се има у 4

Члан 35 Основна правила. 1. У сваком оружаном сукобу право страна у сукобу да бира методе и средства ратовања није неограничено. 2. Забрањено је употребљавати оружје, пројектиле и материјал и методе ратовања који проузрокују сувишне повреде или непотребне патње. 3. Забрањено је примењивати методе или средства ратовања која су намењена или од којих се може очекивати да ће проузроковати опсежна, дуготрајна и озбиљна оштећења природне околине. Члан 55 Заштита природне околине 1. У ратовању се мора обратити пажња да се природна околина заштити од обимног, дуготрајног и озбиљног оштећења. Ова заштита обухвата и забрану коришћења метода или средстава ратовања чији је циљ, или од којих се може очекивати, да проузрокују такво оштећење природне околине и да тиме штете здрављу или опстанку становништва. 2. Напади на природну околину репресалијама забрањени су. BEZBEDNOST 3/2015

73


виду да највећа потенцијална штета по животну средину управо прети од овог оружја. Други део проблема у вези са уложеним декларацијама односи се на њихову суштину. По правилу, декларације се улажу када државе желе да дају одређени смисао неким одредбама из уговора, а не када желе да отклоне дејство неке одредбе или дела одредбе из уговора. У том случају се ради о резервама, а не о декларацијама. Овај пример једностраних изјава на члан 55 Протокола је управо такав случај. Сврха улагања ових једностраних изјава јесте заправо могућа употреба нуклеарног оружја, а с обзиром да се ради о веома многољудним и утицајним државама5, јасно је да је овим актом члан 55 у великој мери изгубио на снази. У истом члану под тачком два предвиђена је апсолутна забрана коришћења репресалија у погледу напада на животну средину.6 Оваква одредба потпуно има смисла ако се зна да би репресалија морала да уследи после већ нанете штете по животну средину једне државе па би прихватање репресалија против животне средине било контрапродуктивно. Други универзални инструмент који садржи одредбу о заштити животне средине у оружаном сукобу јесте Статут Међународног кривичног суда (Римски статут) који предвиђа: „Намерно започињање напада, знајући да ће такав напад проузроковати наношење пропратних страдања или наношење повреда цивилима или наношење штете цивилним објектима, или да ће узроковати велика, дуготрајна и озбиљна оштећења животне средине, што би било очигледно несразмерно у односу на очекивани, конкретан и непосредни војни учинак.“7 У овом акту је наношење штете по животну средину карактерисано као ратни 5

Ради се о следећим државама: Белгија, Канада, Француска, Немачка, Италија, Шпанија, Холандија, Велика Британија, Ирска (Jacobsson, G. М., (2015). Second report on the protection of the environment in relation to armed conflicts, Special Rapporteur, International Law Commission, Sixty-seventh session, стр. 39). 6 Репресалије су противправно деловање које може бити допуштено само ако је уследило као одговор на претходни противправни напад друге државе, а има за циљ увођење правног стања. Услови су да нису предузете према цивилима, да су пропорционалне претходном акту, да су предузете у време оружаних сукоба. Комисија је разматрала репресалије поводом рада на усвајању нацрта правила о одговорности државе за противправне акте. Видети: Yearbook of the International Law Commission, (2001). vol. II (part тwo), p. 128, at parа. 3. 7 Римски статут, члан 8, одељак 2, тачка 4.

74

BEZBEDNOST 3/2015


злочин. Овде је наношење штете по животну средину стављено у везу са начелом војне потребе, па би ратни злочин постојао уколико постоји очигледна несразмера између војног учинка који се остварује и штете која је нанета животној средини. Дакле, овде животна средина није у потпуности заштићена, већ је њена заштита ограничена и условљена војном потребом. Ова заштита због тога није задовољавајућа. Међународни суд правде је приметио потребу развоја посебних правила у овом смислу када је закључио: „Иако према позитивном међународном праву о заштити и очувању животне средине нема изричите забране нуклеарног оружја, његова употреба може да има велике последице по животну средину, па то мора бити узето у обзир у погледу примене правила која се односе на оружане сукобе.“8 У последњој реченици Суд је подвукао потребу рада на развијању посебних правила која би била инкорпорирана у опште међународно хуманитарно право, и која би превазилазила коришћење само нуклераног оружја, већ би се могла односити и на свако друго средство које се користи у оружаним сукобима. Сличан закључак Међународни суд правде је изнео у поступку између Француске и Новог Зеланда, када је подвукао обавезу свих држава да штите животну средину у свакој ситуацији.9 Што се специфичних правних правила из ове области тиче, она су почела да се развијају још током седамдесетих година прошлог века и могу се пронаћи у Конвенцији о забрани коришћења у војне или друге непријатељске сврхе техника за модификацију животне средине10 из 1976. године. Још један акт који као предмет заштите наводи заштиту животне средине јесте Конвенција о конвенционалном наоружању, која још у преамбули наводи да је „забрањено коришћење таквих метода или средстава која наносе или која могу нанети широко, дуготрајно и озбиљно оштећење 8

Legality of the Threat or Use of Nuclear Weapons, Advisory Opinion, I.C.J. Reports 1996, p. 226, para. 33; 9 Request for an Examination of the Situation in Accordance with Paragraph 63 of the Court’s Judgment of 20 December 1974 in the Nuclear Tests (New Zealand v. France) Case, I.C.J. Reports 1995, p. 288, para. 64. 10 Convention on the Prohibition of Military or Any Other Hostile Use of Environmental Modification Techniques, 10 December 1976 United Nations, Treaty Series, vol. 1108, No. 17119. BEZBEDNOST 3/2015

75


животне средине.“11 У протоколима који су уследили такође постоје одредбе које се односе на заштиту животне средине у оружаним сукобима. Сличну одредбу садржи и Конвенција о забрани коришћења касетних бомби из 2008. године.12 Међународно хуманитарно право садржи велики број конвенција, али обесхрабрује чињеница да и поред тога: „постоји посебно дугачак списак уговора и резолуција које не садрже било какву референцу на заштиту животне средине.“13 Рад Комисије за међународно право Комисија за међународно право је на свом шездесет и трећем заседању донела одлуку да уврсти у рад тему „Заштита животне средине у оружаним сукобима“ због великог значаја које ово питање има.14 За специјалног известиоца одређена је Мери Јакобсон.15 До сада су поднета два извештаја у вези са питањем „Заштита животне средине у оружаним сукобима.“ На основу расправа пред Комисијом за међународно право, али и пред Шестим правним комитетом Генералне скупштине, може се закључити да постоји веома велико интересовање како стручњака, тако и држава да се ради на уобличавању правних правила из ове области.16 Поред тога, значајан је и број писаних поднесака које су државе упутиле специјалном известиоцу у вези са овим питањем. Због природе питања јасно је да се мора деловати како на унутрашњем, тако и на међународном плану. Војне снаге су устројене унутрашњим актима, њихово поступање се спроводи у унутрашњем правном систему, па је због тога неопходно да се на националном плану предузимају акције којима ће се правно 11

Усвојена 1980, а ступила на снагу 1983. године. Уз њу је усвојено још пет допунских протокола. 12 Convention on Cluster Munitions, United Nations, Treaty Series, vol. 2688, No. 47713, p. 39. 13 Second Report, op. cit, стр. 46. 14 Yearbook of the International Law Commission, A/66/10, paras. 365-367. 15 Видети: А/68/10. 16 Видети: Ajibola, B., (1995). Protection of the environment in times of armed conflict. In International Legal Issues Arising under the United Nations Decade of International Law, Najeeb Al-Nauimi and Richard Meese, eds. The Hague: Martinus Nijhoff.

76

BEZBEDNOST 3/2015


уредити питање заштите животне средине у оружаним сукобима. Истовремено је потребно деловати и на међународном плану јер треба предвидети општи оквир у коме ће се државе кретати.17 Поред тога, потребу за заштитом животне средине истичу и поводом мировних мисија Уједињених нација18, па је тим поводом 2012. године усвојен Зелени извештај плавих шлемова: животна средина, природни извори и УН мировне операције. Овим актом у потпуности се заштита животне средине ставља у центар пажње приликом спровођења сваке мисије Уједињених нација (Дапчевић-Марковић, 1996). Слично је усмерен и НАТО савез јер је усвојио акт Војни принципи и политика заштите животне средине.19 Пошто је Комисија за међународно право започела рад на прикупљању и формулисању правних правила у вези са заштитом животне средине у оружаним сукобима, било је потребно да се дефинишу полазни појмови. Тако је за ову прилику узета следећа дефиниција оружаног сукоба: „Оружани сукоб значи ситуацију у којој се прибегава употреби силе између држава или употреби силе између владиних снага и организованих наоружаних група.“20 Ad hoc Трибунал за бившу Југославију је проширио појам оружаног сукоба када је укључио и употребу силе између наоружаних војних група међусобно.21 На исти начин Римски статут прихвата ову ширу дефиницију оружаног сукоба22, што је потпуно оправдано јер је у новије време много чешћа ситуација у којој 17

На сличан начин је Комисија за међународно право започела свој рад. Preliminary report on the protection of the environment in relation to armed conflicts, Submitted by Marie G. Jacobsson, Special Rapporteur, International Law Commission, Sixty-sixth session Geneva, 2014, стр. 8. 18 Видети: Jensen, D., (2013). Evaluating the impact of UNEP’s post-conflict environmental assessments. In: Assessing and Restoring Natural Resources in Post Conflict Peacebuilding, David Jensen and Steve Lonergan, eds. Abingdon, Oxon: Earthscan. 19 NATO Military Principles and Policies for Environmental Protection (MC 0469/1), 2011. 20 Preliminary report, op. cit., стр. 20. 21 International Tribunal for the Former Yugoslavia, Case No. IT-94-1-A72, Prosecutor v. Duško Tadić, Appeals Chamber, Decision on the Defence Motion for Interlocutory Appeal on Jurisdiction, 2 October 1995, para. 70. 22 Rome Statute of the International Criminal Court, 17 July 1998 (United Nations, Treaty Series, vol. 2187, No. 38544), art. 8, para. 2 (f). BEZBEDNOST 3/2015

77


постоје унутрашњи оружани сукоби, па чак и између наоружаних војних група без учешћа легалне владе и регуларних војних снага.23 За потребе ове кодификације много је боље користити ову ширу дефиницију јер је заштитни објект животна средина, те је онда неопходно обухватити све могуће врсте оружаних сукоба. Једини проблем јесте реализација потенцијалне одговорности уколико дође до повреда одредаба о заштити животне средине. Овакав став о прихватању шире дефиниције оружаних сукоба је већ прихваћен у пракси међународних кривичних судова и у њиховим формалним изворима, па је то још један аргумент у прилог прихватања шире дефиниције. Из тих разлога је у првом извештају специјалног известиоца оправдано заузет став о прихватању шире дефиниције.24 Што се појма животне средине тиче, овде се пошло од следеће дефиниције: „Животна средина обухвата природне ресурсе, као што су ваздух, вода, тло, флора и фауна и интеракција између истих чинилаца, као и карактеристичне аспекте пејзажа“.25 Због значаја који има ова тема у Комисији је одлучено да буде прихваћена шира дефиниција која не обухвата само природне ресурсе, већ и природу уопште.26 До сада су неке конвенције и акти који се односе на оружане сукобе предвиђали делимичну заштиту животне средине. Даље, Конвенција о праву непловидбеног коришћења међународних пловних токова из 1997. године предвиђа потребу да се ови токови заштите у време сукоба од сваког загађења: „Међународни водени токови и пратећа опрема, и други радови који су повезани с тим треба да уживају заштиту у складу са принципима и правилима међународног права који су примењиви на међународне и немеђународне оружане сукобе и не треба да буду коришћени у сврху повреде ових при23

Видети: Шурлан, T., (2012). Реконципирање појма унутрашњег оружаног сукоба – утицај јуриспруденције међународних кривичних судова, Култура полиса, год. IX, посебно издање 1, Kултура безбедности у 21. веку, стр. 475502. 24 Preliminary report on the protection of the environment in relation to armed conflicts, Submitted by Marie G. Jacobsson, Special Rapporteur, International Law Commission, Sixty-sixth session Geneva, 2014, стр. 22. 25 A/61/10, para. 66. 26 Видети: Благојевић, М., (2007). Управљање еколошким ресурсима, Безбедност, бр. 2, стр. 250-265.

78

BEZBEDNOST 3/2015


нципа и правила.“27 Поред ове конвенције, постоји и читав низ конвенција које предвиђају заштиту животне средине у одређеним областима.28 Пошто је међународно хуманитарно право имало дугу еволуцију, оно је изнедрило и разна правила која су примењива на заштиту животне средине у оружаним сукобима. Основ за примену је припадништво истој правној грани, а свуда где постоји сумња да нема правила међународног права која би била примењива на заштиту човекове околине у оружаним сукобима, могла би се применити Де Мартенсова клаузула29 која је неспорно већ дуго део обичајног међународног права.30 Предност ове клаузуле налази се у њеној ширини, у томе што може бити примењена како на међународне, тако и на немеђународне оружане сукобе. Предмет овог рада јесте специфичан утолико што долази до спајања две разнородне групе правила у једну функционалну целину. С једне стране се ради о правилима хуманитарног права која дуго егзистирају и имају заокружену правну форму, а са друге стране су правила из области заштите животне средине која се углавном састоје од стандарда и елемената која чине soft law. То се може видети и у следећем наводу из рада Комисије за међународно право: „Питање да ли се правила међународног права заштите животне средине могу сматрати посебним огранком међународног права у оквиру кога се примењују општи принципи и правила општег међународног права, или је оно самостално у смислу 27

Члан 29, Конвенција о праву непловидбеног коришћења међународних пловних токова из 1997. 28 Articles on prevention of transboundary harm from hazardous activities (2001); Principles on the allocation of loss in the case of transboundary harm arising out of hazardous activities (2006); Articles on the law of transboundary aquifers (2008). 29 Де Мартенсова клаузула налази се у уводу IV хашке конвенције о сувоземном рату из 1899. године. Добила је име по свом предлагачу, руском правнику Фредерику Фромхолду де Мартенсу. Клаузула гласи: „Високе стране уговорнице налазе за потребно да констатују да у свим случајевима који нису регулисани прихваћеним одредбама, становништво и зараћене стране остају под влашћу и заштитом начела међународног права, која проистичу из обичаја устаљених између просвећених народа, закона човечности и захтева јавне савести.“ 30 За модерно обичајно право погледати: Милисављевић, Б., Чучковић, Б., (2014). Identification of custom in international law, Annals of the Faculty of Law in Belgrade, вол. 62, бр. 3, стр. 31-52. BEZBEDNOST 3/2015

79


посебних правила обичајне и уговорне природе. Уобичајена ознака права оружаних сукоба, на пример, јесте lex specialis и има самопримењиви режим, или чак се може рећи одступа од опште физиономије међународног јавног права остављајући отворено питање примене општих правила међународног права, као и уговора који се могу применити у конкретном случају.“31 Неки основни принципи из области еколошког права морали би бити узети у обзир и при формулисању правила у вези са заштитом животне средине у време оружаних сукоба. Један од њих је принцип одрживог развоја. Овај принцип је помињан и коришћен у неким случајевима пред Међународним судом правде32, али се тешко може рећи да он представља опште правило међународног права због своје непрецизности и ванправне форме. Поред принципа одрживог развоја, мора такође бити узет у обзир и принцип превенције и предострожности који се развијао у оквиру права заштите животне средине. Принцип превенције је настао као правило у погледу решавања пограничних спорова и често се примењивао у погледу решавања последица загађења између држава.33 Ова два принципа нису случајно повезана као јединствено правило, али су и мало другачије садржине. Принцип превенције подразумева предузимање свих мера које су неопходне да не дође до неке штете, у овом случају до загађења животне средине. Правило предострожности је ужи појам и обухвата подизање дужне пажње на виши ниво јер је реч о употреби потенцијално опасних материја или средстава које могу трајно да нанесу штету животној

31

Report of the Study Group of the International Law Commission on the fragmentation of international law: difficulties arising from the diversification and expansion of international law (A/CN.4/L.682), para. 133. 32 Gabčíkovo-Nagymaros Project (Hungary/Slovakia), Judgment, I. C. J. Reports 1997, Pulp Mills on the River Uruguay (Argentina v. Uruguay), Judgment, I.C.J. Reports 2010. 33 Award in the arbitration regarding the Iron Rhine (“Ijzeren Rijn”) Railway (Belgium v. Netherlands), 24 May 2005, Reports of International Arbitral Awards, vol. XXVII, Trail smelter case (United States, Canada), 16 April 1938 and 11 March 1941, Reports of International Arbitral Awards, vol. III (United Nations publication, Sales No. 1949.V.2).

80

BEZBEDNOST 3/2015


средини. Постоје озбиљне резерве о томе да је правило предострожности постало део општег обичајног права.34 За рад на уобличавању правила из области заштите животне средине у оружаним сукобима веома је значајна активност Међународног комитета Црвеног крста у погледу прикупљања правила обичајног међународног хуманитарног права. Један део тих правила односи се на заштиту животне средине у оружаним сукобима. У збирци Комитета постоје правила од 43 до 45 која се односе на заштиту животне средине у оружаним сукобима, али је мали број држава у своје унутрашње прописе или упутства за оружане снаге унео одговарајуће измене. Тако је, према наводима у другом извештају поводом правила 43 које се односи на вођење војних операција и потенцијалну штету која се може нанети животној средини, десет држава унело упутства у своје војне приручнике35, а прописе у законодавство њих двадесет и три.36 Ситуација је слична и поводом осталих правила 44 и 45, па се може закључити да број држава који је прихватио обичајна правила у погледу заштите животне средине у оружаним сукобима још увек није задовољавајући. Ова правила садржи Конвенција о забрани употребе у војне или друге непријатељске сврхе технике за промену животне средине из 1977. године, која је ступила на снагу 1978. године.37 У колоквијалној употреби користи се назив ЕНМОД конвенција. Проблем који је очигледан јесте да иако је значајан број држава ратификовао Конвенцију, државе чланице нису у довољној мери у своје унутрашње прописе унеле неопходне промене. Одређени

34

International Tribunal for the Law of the Sea, Case No. 10, The MOX Plant Case (Ireland v. United Kingdom), Provisional Measures, Order of 3 December 2001, Separate Opinion of Judge Wolfrum. 35 Australia, Belgium, Burundi , Chad, Côte d ’ Ivoire, Italy, Mexico, Netherlands, United Kingdom and United States, Second report on the protection of the environment in relation to armed conflicts,Marie G. Jacobsson, Special Rapporteur, International Law Commission, Sixty-seventh session, 2015, стр. 19; 36 Australia, Belgium, Burundi , Canada, Congo, Czech Republic, Democratic Republic of the Congo, Denmark, Finland, France, Georgia, Germany, Iraq, Ireland, Netherlands, New Zealand, Nicaragua, Norway, Senegal, Slovakia, South Africa, Spain and United Kingdom, ibidem; 37 Данас ова конвенција има 77 држава чланица; BEZBEDNOST 3/2015

81


број држава унео је у своја законодавства прописе у вези са забраном репресалија према животној средини.38 Колику пажњу привлачи заштита човекове околине може се видети и на основу чињенице да је Савет безбедности усвојио велики број резолуција које се односе на заштиту човекове околине.39 То је од значаја за ову тему када се зна да је примарна надлежност Савета безбедности очување мира и безбедности и деловање у ситуацијама када се примењују непријатељства између држава или у државама. Такви су случајеви били у погледу окупације Кувајта од стране Ирака 1991. године, у случају Авганистана више пута почев од 2007. године, Конга 2013. године, Централноафричке Републике 2013. године, затим у вези са Либијом, Сомалијом, Сијера Леонеом.40 Међународни суд правде је разматрао питање допуштености претње или употребе нуклеарног оружја и тим поводом дотакао и питање животне средине. Тако је закључио: „Државе морају узети у обзир захтеве у погледу очувања човекове околине када процењују о неопходности и пропорционалности приликом избора војних циљева.“41 Даље, Међународни суд правде у истом саветодавном мишљењу проналази да: „према позитивним правилима међународног права, произлази обавеза на заштиту животне средине од раширене, дуготрајне и озбиљне штете по природну околину, забрана метода и начина спровођења војних операција или који могу бити очекивани, који проузрокују такву штету, и забрана напада на објекте животне средине као мера репресалије.“42 Суд је јасно нагласио да би свака употреба нуклеарног оружја довела до несагледиве штете за животну 38

Australia, Canada, Chad, Côte d’Ivoire, Croatia, Ger many, Hungary, Italy, the Netherlands, New Zealand, Peru, Spain, Ukraine and the United Kingdom; 39 Од 2195 резолуција које су усвојене закључно са 31. децембром 2014. године њих 242 су се односиле директно или индиректно на заштиту човекове околине. Према подацима из Shraga, D. “The Secretary -General ’s Bulletin on the Observance by the Uni ted Nations Forces of International Humani tarian Law: A Decade Later”, Israel Yearbook on Human Rights , vol . 39 (2009), стр. 375; 40 Second Report, op. cit., str. 22-24; 41 Legality of the Threat or Use of Nuclear Weapons, Advisory Opinion, I.C.J. Reports 1996, para. 30; 42 Ibidem, para. 31.

82

BEZBEDNOST 3/2015


средину. С друге стране, став Суда да би употреба нуклеарног оружја евентуално била прихватљива у случају предузимања мера самоодбране43 је доста споран из барем два разлога. Прво, мере самоодбране се предузимају као одговор на оружани напад и по правилу су дефанзивне. Употреба нуклеарног оружја би тако довела до контраефекта јер би се нанела несагледива штета и за становништво и животну средину на сопственој територији. Друго, како је Суд већ констатовао, употреба нуклеарног оружја би довела до трајног загађења животне средине, па би се као таква могла сматрати несагласном са општим обичајима који важе у области међународног хуманитарног права.44 Закључак На основу истраживања у оквиру ове специфичне области могу се извући неки закључци о томе у ком правцу ће се кретати правна правила заштите животне средине у оружаним сукобима. С једне стране постоји јасна и објективна потреба за њиховим усвајањем, што се може видети на основу рада Међународног суда правде, тежњи и извештаја које усваја Комисија за међународно право, резолуција Савета безбедности о потреби да се животна средина посебно штити и чува у време оружаних сукоба. Сви ови показатељи заједно представљају позитивне помаке у прилог формулисања јасних норми које се односе на ову област. С друге стране постоји правни проблем јер није могуће лако и механичко спајање правила из прилично другачијих грана међународног права, као што су право заштите животне средине и међународно хуманитарно право, о чему је у раду било говора. На крају, веома обесхрабрује чињеница да је један број држава које су прилично утицајне у међународној заједници (неке од њих су и сталне чланице Савета безбедности Уједињених нација) у више наврата изразило вољу и ограничило се од примене неких кључних одредаба позитивног права које се односи на заштиту животне средине у оружаним сукобима. Такви поступци, јасно је, не иду у прилог једној јасној и целовитој кодификацији у овој области.

43

Ibidem, para. 105. За критички осврт видети: Dinstein, Y., ( 2011). War, Aggression and Selfdefense, 5th edition, Cambridge, Cambridge University Press. 44

BEZBEDNOST 3/2015

83


Литература 1. Ajibola, B., (1995). Protection of the environment in times of armed conflict. In International Legal Issues Arising under the United Nations Decade of International Law, Najeeb Al-Nauimi and Richard Meese, eds. The Hague: Martinus Nijhoff. 2. Articles on prevention of transboundary harm from hazardous activities (2001), Principles on the allocation of loss in the case of transboundary harm arising out of hazardous activities (2006), Articles on the law of transboundary aquifers (2008). 3. Award in the arbitration regarding the Iron Rhine (“Ijzeren Rijn”) Railway ( Belgium v. Netherlands), 24 May 2005, Reports of International Arbitral Awards, vol. XXVII, Trail smelter case (United States, Canada), 16 April 1938 and 11 March 1941, Reports of International Arbitral Awards, vol. III (United Nations publication, Sales No. 1949. V. 2). 4. Благојевић, М., (2007). Управљање еколошким ресурсима, Безбедност, бр. 2. 5. Bothe, M., (1991). The protection of the environment in times of armed conflict: legal rules, uncertainty, deficiencies and possible developments. German Yearbook of International Law, vol. 34. 6. Convention on the Prohibition of Military or Any Other Hostile Use of Environmental Modification Techniques, 10 December 1976 United Nations, Treaty Series, vol. 1108, No. 17119. 7. Convention on Cluster Munitions, United Nations, Treaty Series, vol. 2688, No. 47713. 8. Дапчевић-Марковић, Љ., (1996). Мировне снаге и међународне организације, Безбедност, бр. 2. 9. Dinstein, Yoram (2011). War, Aggression and Self-defense, 5th edition, Cambridge, Cambridge University Press. 10. Donald, K., Dinah, A., Shelton, L., (2011). Environmental Protection and Human Rights, Cambridge: Cambridge University Press. 11. Gabčíkovo-Nagymaros Project (Hungary/Slovakia), (1997). Judgment, I. C. J. Reports, Pulp Mills on the River Uruguay (Argentina v. Uruguay), (2010). Judgment, I. C. J. Reports.

84

BEZBEDNOST 3/2015


12. Gasser, H. P., (1995). For better protection of the natural environment in armed conflict: a proposal for action. American Journal of International Law, vol. 89, No. 3. 13. Hulme, K., (2004). War Torn Environment: Interpreting the Legal Threshold, Leiden, Martinus Nijhoff Publishers. 14. International Tribunal for the Law of the Sea, Case No. 10, The MOX Plant Case (Ireland v. United Kingdom), Provisional Measures, Order of 3 December 2001, Separate Opinion of Judge Wolfrum. 15. International Tribunal for the Former Yugoslavia, Case No. IT94-1-A72, Prosecutor v. Duško Tadić, Appeals Chamber, Decision on the Defence Motion for Interlocutory Appeal on Jurisdiction, 2 October 1995. 16. Jensen, D., (2013). Evaluating the impact of UNEP’s postconflict environmental assessments. In: Assessing and Restoring Natural Resources in Post -Conflict Peacebuilding, David Jensen and Steve Lonergan, eds. Abingdon, Oxon: Earthscan. 17. Коларић, Д., (2011). Criminal Offence of Terrorism – Comparative Law Aspects, NBP − Žurnal za kriminalistiku i pravo, бр. 2, стр. 57-77. 18. Legality of the Threat or Use of Nuclear Weapons, Advisory Opinion, (1996). I. C. J. Reports. 19. NATO Military Principles and Policies for Environmental Protection (MC 0469/1), (2011). 20. Милисављевић, Б., Чучковић, Б., (2014). Identification of custom in international law, Annals of the Faculty of Law in Belgrade, вол. 62, бр. 3. 21. Preliminary report on the protection of the environment in relation to armed conflicts, (2014). Submitted by Marie G. Jacobsson, Special Rapporteur, International Law Commission, Sixty-sixth session Geneva. 22. Report of the Study Group of the International Law Commission on the fragmentation of international law: difficulties arising from the diversification and expansion of international law (A/CN.4/L.682). 23. Reiter, A., (2013). Resolving the Humanitarian Equation: How to Reconcile the Tensions Between International Criminal Law, Human Rights and International Humanitarian Law?, Journal of Criminalistic and Law, бр. 2. BEZBEDNOST 3/2015

85


24. Request for an Examination of the Situation in Accordance with Paragraph 63 of the Court’s Judgment of 20 December 1974 in the Nuclear Tests (New Zealand v. France) Case, (1995). I. C. J. Reports. 25. Rome Statute of the International Criminal Court, 17 July 1998 (United Nations, Treaty Series, vol. 2187, No. 38544). 26. Second report on the protection of the environment in relation to armed conflicts, (2015). Marie G. Jacobsson, Special Rapporteur, International Law Commission, Sixty-seventh session. 27. Shraga, D., (2009). “The Secretary -General ’s Bulletin on the Observance by the Uni ted Nations Forces of International Humani tarian Law: A Decade Later”, Israel Yearbook on Human Rights, vol. 39. 28. Шурлан, T., (2012). Реконципирање појма унутрашњег оружаног сукоба – утицај јуриспруденције међународних кривичних судова, Култура полиса, година IX, посебно издање 1, Kултура безбедности у 21. веку. 29. Yearbook of the International Law Commission, 2001, vol. II (part Two). 30. Yearbook of the International Law Commission, A/66/10.

Protection of Environment in Armed Conflicts Abstract: The paper analyzes the highly topical issue of environmental protection in armed conflicts which constitutes the general interest of the security of the entire international community. The International Court of Justice has on several occasions stressed the need of forming special rules in this area, and the collection of rules has been initiated by the International Law Commission. The specificity of this issue is that it is a combination of the norms of international humanitarian law, environmental law, and, in part, the issues of human rights. In addition to this, the modern international community has seen a great development of means of warfare which implies that the need to regulate the issue of environmental protection in armed conflict is of primary interest. The paper analyzes the legal regulations in this field, the practice of courts and arbitration, as well as the work of the International Law Commission. The survey features current national standards and newly introduced development policies. The conclusion is that the current state standards that are directly

86

BEZBEDNOST 3/2015


related to the protection of the environment are unsatisfactory and that it is necessary to do much more to improve environmental protection in armed conflicts. It is particularly harmful that a number of very influential countries have repeatedly insisted on restricting the scope of some of the essential provisions of the Conventions relating to the protection of the environment in armed conflict. The reason was that they wanted to ensure that nuclear weapons can be applied in exceptional circumstances. Such an attitude of the leading countries within the international community undermines the establishment of legal provisions on environmental protection in armed conflicts. Keywords: protection of environment, humanitarian law, International law Commission.

BEZBEDNOST 3/2015

international

87

The Requirements of the Installation of the Critical…

Béla PUSKAS, PhD candidate Obuda University, Budapest, Hungary Zoltan RAJNAI, PhD Doctoral School on Safety and Security Sciences – Obuda University, Budapest UDK-004.7 (439)=111 Primljeno: 31.08.2015.

The Requirements of the Installation of the Critical Informational Infrastructure and its management Abstract: The segments of the network can be paralysed by a series of chance events or a well-organized, targeted attack. If we know our system and lead a safety-conscious life we can avoid unpleasant events and system shutdowns. The Critical Information Infrastructures has become a complex network. Consequently the items of the system, their mutual effects and links and the map of the network have to be known properly. We have to realize that everything is linked with each other and the physical and logistical networks have mutual effects on each other as well. It is obvious that the problem of mapping the complexity is very important. One of the most important parts of the cognition is the obtainment and sorting of information. Keywords: network, structure of networks, Infrastructures, Critical Information Infrastructures

Critical

“The whole is more than the sum of its parts” Albert Szent-Györgyi

Introduction The main goal of my essay is to highlight the importance of system thinking and the complexity of the critical informational infrastructure. In the followings I am going to introduce the complex structure of a datacentre, its aspects, and the highly combined system of its elements. Among the system elements the essay is introducing the sophisticated structure of a datacentre in details, while outlining the

88

BEZBEDNOST 3/2015

PREGLEDNI NAU^NI RADOVI

informatics hardware, software and other technologies. Relating regulations, financial and human resources factors, as important substances, are also mentioned. According to the basic principle of the system thinking the certain system cannot be examined as an independent unit. Each individual system consists of different networks, while the systems are creating other networks with each other as well. The elements of the networks are permanently influencing each other and continuously altering themselves. The critical informational infrastructure can be considered such a system as well, which is continuously changing from its development till its shutdown. The IT systems are not developed exclusively for their own sole purposes, but they are based on the strategy of the organisation created in line with the main goals of the business venture/organisation. The informatics strategy is usually created simultaneously with the other strategies of the organisation and it supports the critical informational infrastructure. Any other course of development can result in unexpected and serious errors. The hierarchical structure and system thinking are inevitable factors of the critical informational infrastructure management. The IT systems can be influenced by different stochastic impacts. If the management is not concentrated in one hand only “symptomatic treatment” can be applied, which similarly to the medical disciplines can’t solve the problem. Moreover the intervention to unknown system elements can cause damages as well. The IT system is composed by the relating processes and the network structure of different stages and their modifications monitored in various time spans of its running. [1]

The critical informational infrastructure The critical informational infrastructure can be described by the following five criterions: − main management procedures (central management and coordination); − information security; − domino theory1; 1

Chain reaction like damage.

BEZBEDNOST 3/2015

89


− the principles of the weakest chain-link and the particlewhole; − interdependency2 [2] Democracy approaching anarchy, the network of Internet, the connection of cells is all scale free networks, which can withstand the random attacks. Nevertheless they do not satisfy the demands of the critical informational infrastructures, because they are quite unprotected against targeted attacks. The structure of armies has also not evolved accidentally in a way as we know it today. Nowadays all armies based on hierarchical, centralised authoritarian systems, which include not only the human resources but the technical regulations and their relations composing the structure as a whole. Business ventures often outsource their management, which can be motivated by economic reasons emerging during financial crisis situations. However certain outsourced functions or the concentration of same working phases in one country can pose serious threats on a long term. They can be advantageous from financial aspects but in case of social or national security viewpoints they can be very harmful. Is it satisfactory if all client databases of a business venture active in different countries are stored in one state, or our bank saves certain data or business procedures in cloud applications? The answer is obviously: no. An integrated IT system developed in line with the principles of system thinking is essential in the life of a country or an organisation.

The requirements of an IT system The requirements regarding the availability, level of data management, archives and savings etc. have to be determined by the management of the organisation. Following this phase the conditions of development and running have to be set up. These conditions are as follows: − financial resources (during the whole life cycle); − human resources (skilled experts, logically organized hierarchical structure of personnel); − legislation and the determination of working procedures; 2

Dependency on each other.

90

BEZBEDNOST 3/2015


− timing (technological sequence and time factors). The efficiency of the system will be defined by the weakest of the aforementioned factors. The conditions, environment and impacts are altering dynamically. The failing of certain elements can be balanced moderately by the enhancement of the others but the safety of the system can be ensured by the homogeneity. According to this statement and the COBIT3 our system can be ranked into four evolvement level. The highlighted characteristics of the primary and service continuity model are as follows (the list is not exhaustive): 0 - Non-existing – There are no recognizable processes at all. By the general consideration, the management does not have to deal with the continuity of service. 1 - Initial/Ad Hoc – There are signs of the recognition of an activity, which has to be coped with. However there are no standardized processes but ad hoc actions are applied in case of individual incidents. The procedures of general management are irregular, the responsibilities for the continuous service are informal and the authorizations for the tasks to be carried out are restricted. The management gradually recognizes the risks threatening the continuous services and the need of it. The IT responses to significant shutdowns are slow and unprepared. 2 - Periodic, but instinctive – The processes reach the level of similar actions carried out by different employees involved in similar processes. The responsibility for the continuous service is determined. The inventory of critical systems and elements exists but it can be unreliable. The evolvement of the procedure of continuous service in progress but its success depends on the individuals. 3 - Regulated process – The basic processes are standardized and documented and they are introduced in trainings. The programme of the training is formulated but the implementation of it is initiated by individually. The responsibilities for planning and testing of the continuous service are determined and assigned to certain persons. Based on individual initiations the regulations are followed and trainings are implemented in order to manage serious extraordinary situations or catastrophes. In case of highly available components and 3

Control Objectives for Information and Related Technology

BEZBEDNOST 3/2015

91


systems redundancy measures are applied. The inventory of critical systems and components is updated. 4 - Controlled and measurable – The management monitors and measures the appropriateness to procedures and intervenes in case of improper running. The leader informational and decision making support systems utilize the provided information. The regulations and responsibilities regarding the continuous service are forced to be carried out. The extraordinary events disrupting the continuous service are classified and all relating chains of reporting are known by all concerned persons. 5 - Optimized – The informatics system is used for the automatization of working processes on an integrated way and other tools are provided in order to improve the quality and efficiency. The informatics and continuous operation plans are integrated into the business activity plans and they are regularly updated. The procedures of availability and the planning of continuous service are completely in harmony. The management excludes any sources of catastrophes or serious emergency situations. The goals achieved by the continuous service are regularly measured and its metrics are calibrated. [3][4] Nowadays that facility or service, which despite its importance in case of its malfunction, disturbance, failing or destruction do not cause direct, serious damages to the economic, social, healthcare, public or national security situation of the population or the working of public administration, is also called critical infrastructure.[5] Actually the really grave problem is not the false declaration of a non-essential system as an essential one, but the neglect of the real primary systems to other less important resources. The development of the IT system suitable for the goals of the business venture or the critical infrastructure can be initiated if the four basic principles and the commitment of the management are provided. The main element of the system is the central database, which can be handled as an integrated system virtually, but according to the principles of geo-redundancy must be established in at least two or more locations. If the whole infrastructure is considered as one system, the database is one of the system elements and the part of the complex network. In the following part only this element is going to be examined by its connections and non-exclusive nature in the system.

92

BEZBEDNOST 3/2015


The geographical location of the system elements must not be neglected. The climate, structure of the soil, geographical location also can influence the operation of our system. Besides of them the economic, political and security aspects have to be objectively determined as well. Prior to the establishment of the facility the distance of its location from any settlement, the density of population, the standard of living and the traffic conditions have to be well considered. The typical statistical information such as the probability of earthquakes, floods, fires, storms (tornados, hurricanes), temperature, number of sunny hours, snow, height above the sea or ground level etc. regarding the particular area are also very important. The geographical environment has also its impact on the organization of the physical, electronic and human protection of the facility. The stability and reliability of the means of communication, the capability and the possibility of separated operation of other public services (water, electricity, gas and other services) have to be examined as well. The conditions of the lines of communication (logistic), their loadbearing capacities and the risks of extreme weather conditions are also very important. At last but not least the relating environmental protection aspects have to be considered too.

Categorization and characteristics of data-centres Following the obtainment of the aforementioned information the main characteristics of the datacentre have to be determined. According to the TIER recommendations of the Uptime Institute the datacentres can be ranked into four groups in which the weakest chainlink has to be examined:

BEZBEDNOST 3/2015

93


TIER I

TIER II

TIER III TIER IV Active support elements N N+1 N+1 2(N+1) Supply route only 1 only 1 1 active, 1 2 active reserve Maintained without service no no yes yes Fault-tolerant no no no yes Independent supply routes no no no yes Permanent cooling Depending Depending Depending Provided on on on workload workload workload Nominal capacity (watt/m2) 210-320 430-540 1070-1610 1610+ Duration of construction (month) 3 6 10-20 15-20 Annual shutdown 28,8 hrs 22 hrs 1,6 hr 0,4 hr Availability of machine room 99,671% 99,749% 99,982% 99,995%

Chart 1 - TIER recommendation of UPtime TIER I: Basic infrastructure, one way energy supply without redundancy TIER II: Certain elements of the infrastructure have reserves TIER III: The infrastructure can be maintained without shutdown TIER IV: Fault-tolerant infrastructure [6] The data centre’s main parts are the informatics and communication infrastructures, which include the server and machine halls (server rooms), encrypting rooms, incoming communication room (receiver), info-communication halls, technical (they can be separated, e.g. UPS4, air conditioning, firefighter, etc.) rooms, stores, workshops, control rooms, aisles and other premises. During the construction the materials and thickness of the walls, the weightcarrying capacities of the roofing and flooring, the waterproofing, sizes and security characteristics of the doors and windows, the EMC5 characteristics of electromagnetic protection, the foundations of the houses have to be planned properly. The ground-plan of the premises, 4 5

Uninterruptible Power Supplies EMC: Electro Magnetic Compatibility

94

BEZBEDNOST 3/2015


structure of the soil, the underground water sources, the orientation of the building, its distance from other constructions, the condition of roads, the possible environmental effects, the names of rooms surrounding the main functional halls, the overall condition of the building have to be documented. During the construction the regarding standards, legislation, security regulations of operation and utilization, work and healthcare rules have to be followed strictly, besides the suitability of construction jobs and utilization as a computer centre. The different execution plans should not contradict each other, which can be achieved by the means of continuous communication and cooperation. The cooperation of different professions is very important in the planning phase as well, because only this kind of joint activity can guarantee the high quality outputs in the fields of the construction of premises, cooling, mechanical engineering and informatics systems. Similarly to any other fields, the documentation of every phase of the construction is very important. According to this principle, apart from the basic documentation of the datacentre, the other descriptions of the water, sewer, air conditioning, fire protection and security systems have to be prepared. In order to satisfy the regulations and for the better guidance and crisis management the elements of the system have to have clear inscriptions on them. In case of the installed hardware and software elements the compatibility must be fully proper. During the installation period the subcontractors have to certify that the selected equipment fulfils the relating demands and standards. Beneath the antistatic (10-9-10-12 Ohm surface conductivity) flooring, the separated strong- and light-current, cooling and fire protection cables have to be placed and the floor covering has to satisfy the electric shock protection regulations (10-610-9 Ohm surface conductivity). The static capacity of the foundation has to bear the weight of all the installations. The flooring must not slope at all, except the logistic supply routes in which case a maximum 10% slope angle is allowed by the correction of ramps. The loadbearing capacity of the logistic supply routes have to be adjusted to the heaviest installation to be carried on them. The technological area, which is above the suspended ceiling, has to accommodate the cables of the sensors, fire protection and air conditioning devices. The floor, ceiling and walls have to be covered BEZBEDNOST 3/2015

95


with dustproof, non-mouldering and fire resistant materials. The distance between the floor and ceiling must be minimum 2.5 metre. The walls, floor and roof of the server hall must be equal to the loadbearing capacity of a 30 cm thick, solid brick wall. Because of security and heat protection reasons the installation of windows is not recommended. The size of the main doors must fit to the specified dimensions of the logistical supply routes and they have to withstand to any breakthrough attempts for minimum 15 minutes. The building structure has to satisfy the demands of waterproofing properly. The datacentre, including the structures of the public services, has to be protected against the dampness of the soil. In the different rooms only the essential public service networks can be installed. In the walls, floor and ceiling of the datacentre no cables can be installed. If the aforementioned cables are installed above the protected rooms they must be divided and equipped with pressure sensors and automatic closing valves. The protected rooms must be equipped with dampness sensors and they must be protected against external water floods (e.g. fire extinguishing). The rooms must be heated with water-free devices, for example with hot air. The air conditioning must be provided by industrial precision equipment, which is capable to run 7x24 hours. Due to the high demands the air conditioning equipment must be calibrated by 2N cooling availability. In case of the failing of an element the system has to cool down the heat produced by the critical overload without the assistance of the air conditioning control system. For the operation of the equipment 22±1°C temperature has to be provided by uninterrupted and filtered air and draught-free airflow, which also makes the room suitable for permanent working. The best way to achieve the goal and most effective work is to build a closed, cold corridor between the rack boots. The cold and warm conveying pipes of the corridors can’t hinder the operation of the systems and they can’t produce condensing water. In the cold corridor the temperature must be 22±1°C, the level of relative humidity must be 50±10% during peak hours as well. Based on the gathered statistical information the environmental and climate effects of the last 100 years can be determined by which, together with the characteristic data of the planned equipment and the given cubic metre of air, the cooling parameters can be planned. The unexpected breakdown of air conditioning has to be detected in real time and an

96

BEZBEDNOST 3/2015


alert message should be sent simultaneously. The noise pollution must not exceed the standards. The deleterious effects of the mechanical equipment (e. g. diesel generator, air conditioning etc.) placed in the server room has to be reduced by isolations absorbing or reflecting the electronic radiation, while the vibration has to be handled by damping solutions. Due to the high level availability, similarly to the other redundant supply systems, the electrical systems need to have two separated supply tracks in cases of the external service provider and the datacentre as well. Both supply tracks must be controlled by an automatic switch and the power supply cannot be interrupted by and unexpected malfunction or planned maintenance. To ensure the permanent and independent power supply, diesel-electronic equipment must be installed, which automatically starts and provides electricity in case of unexpected interruption. During the bridging period a high availability 2N UPS has to be used. The power supply systems have to satisfy all power demands of all equipment responsible for the continuous service of the datacentre. The independent power supply of the critical equipment placed in the server room has to be provided through separated tracks and circuit breakers, while the power is received by the redundant power supply units of the certain equipment. The whole electrical power network has to comply with the regarding standards and legislation. The entrance and the exit of the building must be secured by automatic security system using electronic card, PIN code or biometric identification. All entry and exit must be unavoidably documented, which is provided by such technical solutions like one-man barriers, gates supervised by security guards. If the datacentre is unmanned the alert system has to go live automatically. All moving have to be monitored by CCTV systems. The electronic security systems can be substituted by human guard personnel, who register all movements at the entry points. The job of the security guard is supported by the CCTV system by which the guard can check the alert messages and monitor and control the security zones, fences, corridors and service rooms and other external areas. With the CCTV system, security lighting must be used as well, which can serve as the lighting of the emergency routes and exits too. The electronic signal system, monitoring the security areas, service rooms, doors and windows, wall, floors and roofs, is also an BEZBEDNOST 3/2015

97


important part of the security measures. The protection must include the elements of the supporting infrastructure as well and the local alerts must directly notify the security guard. The alert systems must react to the intrusion attempts, smoke, fire, water and the alteration of the humidity level. [7] Since the server rooms and the other service rooms must be handled as separated fire protection zones. They must be equipped by separated alert and automatic fire extinguisher systems. The fire alert system must be a VESDA6 or equal aspirant equipment. In case of fire the security system must alert the employees locally, notify the reaction force, provide ventilation and close the fire clack-valves of the air condition system, however the automatic fire extinguishing has to be controlled by humans. In case of a fire nearby the server room the structure of the walls has to prevent the increase of heat – during the cooling period as well –which must stay below 50K in the server room. The fire extinguisher cannot damage the informatics systems. Prior to the fire extinguishing the servers have to save automatically and shut down. The cables of the electric power supply system must be fire resistant. For the management of the datacentre all documents needed for the safe and continuous operation must be prepared. The documentation must include all preventive, detecting, improving measures, which should be taken in order to ensure the long term and safe operation. The regarding, updated and detailed technical documentation of the whole system including the instructions concerning the operation and crisis management must be available by every concerned specialists. By the means of different trainings the quality level of the management can be increased. The equipment and its technical characteristics of the informatics system are very important part of the datacentre. Since the infrastructural network is built from these elements and they continuously influence each other, they have to be operated in a complex homogeneous system. This equipment include the support devices, client stations, data storages, saving systems, the network active devices, the rack boots, data storage medias, uninterruptible power supplies, generators, air conditioning and ventilation, public service networks, the noise and vibration characteristics of the devices, thunder protection, controlling, security and fire alert systems and their characteristics. Indirectly this 6

Very Early Smoke Detection Apparatus.

98

BEZBEDNOST 3/2015


category includes the tools of maintenance, spare parts and the documentation (instructions of operation and safety measures, guaranties, licenses, contracts etc.), which can be hard-copy versions or stored digitally. Besides the hardware, the software needed for the operation of the system and business procedures also has to be mentioned. This category includes operation systems, saving, communication (mail clients), antivirus software, firewall systems, endpoint protection, supervising, log gathering and analysing, cyphering and office applications or other business support products such as web applications, databases, teamwork and process support, administrator software. In order to follow the modification of these applications the number of versions and the updates must be documented properly. In case of unique software development, the project has to be documented from its initiation to its end. The completed software has to be audited as well. The developed software can’t be tested on the live system because it violates the aforementioned demands. [8]

Summary Is it worth constructing and operating a server room? The question is at least as complex as the construction of it. Considering the aforementioned four factors the answer of a leader would be definitely no. But if we ask whether to entrust the precious business information to the care of somebody else guided only by our trust, and to even have to pay for it, then a responsible leader would most probably decide in the favour of the construction of an own datacentre. But as it has been introduced in the present essay the construction of a modern critical information infrastructure must be carried out on a very careful and well planned way. According to the results of the network theory the construction and management of the infrastructure must be handled as a complex system. If this principle is not followed the weakest chain-link will ruin the effort in spite of the vast amount of money spent on the project. In the best-case scenario only its effectiveness will decrease but if it turns worse the interdependency will activate the domino theory, which will cause continuous malfunctions, decrease its effectiveness considerably [9]. Consequently the maintenance of homogeneity is very important, but besides the developed infrastructure, the human resources, financing, training all have to be operated in a well-structured, centralized operational environment as well.

BEZBEDNOST 3/2015

99


References 1. Országos Katasztrófavédelemi Főigazgatóság, „A kritikus infrastruktúra” Available: http://www.katasztrofavedelem.hu/index2.php?pageid=lrl_index [20.11.2014.] 2. IT Governance Institute, „COBIT” 2007. Available: http://www.mtaita.hu/hu/Publikaciok/ISACA_HU_COBIT_41_HUN _v13.pdf [12.11.2014.] 3. Pokorádi László, „Repüléstudományi közlemények” Available: http://www.repulestudomany.hu/kulonszamok/2014_cikkek/2014-219-0114_Pokoradi_Laszlo.pdf [20.11.214.] 4. Dr. Beinschróth József, „Informatikai krízishelyzetek kezelése” 2013. Available: http://uniobuda.hu/users/beinschrothj/Kriziskezeles/Kriziskezeles_c.pdf [02.11.2014.] 5. Korm. határozathoz tartozó Zöld könyv a kritikus infrastruktúrák védelmére vonatkozó nemzeti programról, 2008 6. Persecutor Kft., „Adatközpont megoldások” Available:http://www.persecutor.hu/megoldasok/adatkozpont_megol dasok/general_kivitelezes [10.11.2014.] 7. Korm. rendelet a Nemzeti Biztonsági Felügyelet működésének, valamint a minősített adat kezelésének rendjéről, 2010. 8. ISO/IEC 27005 Information security risk management. 9. Fregan Beatrix - Fábián Éva: The special relationship for European integration. In: Fekete Károly: Kommunikáció 2010. 10. Gyula Mester, "Modeling of the Control Strategies of Wheeled Mobile Robots", Proceedings of The Kandó Conference 2006, pp. 13, ISBN 963-7154-42-6, Budapest, Hungary, 2006.

100

BEZBEDNOST 3/2015


Захтеви за инсталирање критичке информационе инфраструктуре и њено одржавање Апстракт: Сегменти мреже могу бити паралисани услед низа случајности или добро организованог и циљаног напада. Уколико познајемо свој систем и водимо рачуна о његовој безбедности, можемо избећи разне непријатности и испаде у његовом функционисању. Критичка информациона инфраструктура постала је сложена мрежа. Стога је потребно добро познавати елементе система, њихова узајамна дејства и повезаност, као и мапу мреже. Мора се схватити да је све међусобно повезано и да физички и логистички увезане мреже, такође, делују узајамно једна на другу. Питање мапирања очито је веома важно. Стога је једна од најважнијих активности прикупљање и разврставање информација. Кључне речи: мрежа, структура мреже, критична инфраструктура, критичка информациона инфраструктура

BEZBEDNOST 3/2015

101

Razumijevanje policijskog aspekta prevencije kriminaliteta...

Prof. dr Irma DELJKIĆ* Fakultet za kriminalistiku, kriminologiju i sigurnosne studije Univerzitet u Sarajevu, Bosna i Hercegovina UDK- 303. 1 (049.32) : 351.74 :: 343. 85 (497.6) Primljeno: 23.12.2014.

Razumijevanje policijskog aspekta prevencije kriminaliteta kroz prizmu teorije društvene dezorganizacije Apstrakt: Intencija ovog rada je da se kroz razmatranje temeljnih postavki i perspektiva teorije društvene dezorganizacije ukaže na mogućnosti njene praktične primjene u usmjeravanju policijskog preventivnog djelovanja. U radu su analizirani određeni aspekti preventivnog policijskog postupanja, elaborirane postavke teorije društvene dezorganizacije, te dat pregled izvjesnog broja studija koje su za cilj imale njeno empirijsko testiranje. Nadalje, u radu se polazi od pretpostavke da teorija društvene dezorganizacije ima svoju pragmatičnu društvenu vrijednost u kontekstu preventivnog policijskog postupanja. Apliciran je metodološki instrumentarij prigodan potrebama teorijskog istraživanja naslovne teme, koji je obuhvatio komparativnu metodu, induktivno-deduktivnu i metodu analize sadržaja. Značajan je istraživački nalaz prema kojem je poznavanje i apliciranje spoznaja teorije društvene dezorganizacije relevantno za policijsko preveniranje kriminaliteta, a posebno za rad policije u zajednici. Ključne riječi: policija, prevencija, kriminalitet, teorija društvene dezorganizacije. Uvod Iako se kontekst prevencije kriminaliteta može promatrati kroz djelovanje većeg broja subjekata formalne i neformalne društvene kontrole, treba istaći da prevencija kriminaliteta predstavlja jednu od temeljnih zadaća policijskog djelovanja. Drugim riječima, radi se o izuzetno važnoj aktivnosti organa unutrašnjih poslova, što potvrđuju i sta*

E-mail: [email protected]

102

BEZBEDNOST 3/2015


vovi pojedinih autora, koji navode da se radi o najboljoj i najkorisnijoj aktivnosti koju mogu da koriste agencije za sprovedbu zakona u obavljanju povjerene im društvene funkcije (Schwabe et al., 2001: 13). U tom smislu, policija kao primarna agencija formalne društvene kontrole poduzima mjere prevencije, koje su, u okviru kriminalne politike, usmjerene na sprječavanje kriminalnog, prekršajnog, socijalno-patološkog, te sličnog ponašanja koje bi moglo da prouzrokuje kriminalnu posljedicu (Krivokapić, 2006: 53). Međutim, ovdje treba napomenuti da uzroke velikom dijelu problema kojima se policija bavi ne treba isključivo tražiti u devijantnim ili opasnim osobama, već i u društvenim uslovima koji su direktna posljedica loše javne politike (Kappeler, Gaines, 2009: 214). Stoga, u konstelaciji odnosa gdje ekonomske, političke i društvene prilike za posljedicu imaju uslove koji uzrokuju kriminalitet, a policija kao organizacija treba da rješava zločine kao individualne slučajeve, nametnula se potreba za novim policijskim pristupima prevenciji kriminaliteta (Kappeler, Gaines, 2009: 215). Novi pristupi preventivnom djelovanju od policije zahtijevaju da u obzir uzme fakt da u društvu egzistiraju brojni uslovi koji doprinose kriminalitetu, te da oni moraju biti pažljivo analizirani kako bi se na specifične probleme odgovorilo upravo specifičnim preventivnim aktivnostima. Pri tome, sve preventivne aktivnosti moraju biti vođene etičkim principima i nastojanjima da se ne poduzimaju mjere koje bi ohrabrile socijalno isključivanje marginaliziranih dijelova društva (Vuković, 2009: 189). S druge strane, poznavanje specifičnosti kriminogenih faktora, uslova i uzroka koji pospješuju kriminalitet, neminovno nameće potrebu za konsulitiranjem naučnoistraživačkih spoznaja koje pružaju važnu teorijsku podlogu za efikasno policijsko preventivno djelovanje. Iako danas postoji širok dijapazon etabliranih naučnih teorija, poglavito sociologijskih i kriminologijskih, koje svojim spoznajama o kriminalitetu pružaju osnovu za izradu preventivnih strategija, u ovom radu ukazat će se na osnovne značajke teorije socijalne dezorganizacije i njenu ulogu u usmjeravanju policijskog preventivnog djelovanja. Policijska prevencija kriminaliteta i teorijski doprinosi njenom razvoju Historijski gledano, modeli policijskog preventivnog djelovanja temeljili su se najvećim dijelom na tradicionalnim metodama brze inteBEZBEDNOST 3/2015

103


rvencije, a posebice policijskom patroliranju, kao svojevrsnoj „matrici odvraćanja“ potencijalnih zločinaca od činjenja kriminalnih aktivnosti (Kappeler, Gaines, 2009; Krivokapić, 2006; Gilling, 1997: 77). Međutim, vremenom je postalo sasvim jasno da se ovakav nefokusirani i zatvoreni model policijskog preventivnog djelovanja ne može suprotstaviti rastućim trendovima kriminaliteta, te da je nužan novi koncept policijskog djelovanja koji će podrazumijevati uključivanje i drugih subjekata u prevenciju, kao i novi način razmišljanja o kriminalnim pojavama. Provođenje policijskih preventivnih programa s ciljem suzbijanja kriminaliteta otpočelo je 80-ih i 90-ih godina prošlog veka, a intenzivirani interes za prevenciju kriminaliteta bio je potaknut, prije svega, usmjerenim rješavanjem problema i straha od kriminaliteta (Kappeler, Gaines, 2009: 249). U kontekstu navedenog, strategija problemski usmjerenog rada označila je najprije distanciranje od kataleptičkih načina razmišljanja, a potom i od tradicionalnih i rutinskih modusa policijskog djelovanja. Kretanja ka novom konceptu policijskog rada sada su podrazumijevala identificiranje problema, naročito koncentiranost kriminalnih žarišta, te primjenu posebnih taktičkih modusa postupanja koji bi ublažili uzroke kriminalnih pojava (Kappeler, Gaines, 2009: 249). S tim u vezi, postalo je sasvim jasno da je razumijevanje prilika i uslova u zajednici itekako važno za policijsko djelovanje, a pogotovo za prevenciju kriminaliteta. Štaviše, prepoznata je i važnost inkluzije građana u prevenciju kriminaliteta, odnosno stvaranja partnerskih odnosa između policije i građana. Kao rezultat toga uspostavljena je ne samo nova filozofija policijskog djelovanja poznata kao rad policije u zajednici, već i novi instruktivni model preventivnog rada policije na međunarodnom nivou (Krivokapić, 2006: 371). Prema ovome modelu, policija i građani su pozvani da ostvaruju saradnju na kreativan način s ciljem rješavanja svih važnijih problema građana u lokalnoj zajednici. Temelj ove saradnje neizostavno čini skupina određenih principa, gdje oni primarni referiraju na šire definiranje policijskog djelovanja, preuređenje policijskih prioriteta, obraćanje pažnje na pitanja kvalitete života i socijalne dezorganizacije određenih gradskih područja, te postojanje otvorene komunikacije između građana i policije (Champion, Rush, 2003; Krivokapić, 2006: 367; Vuković, 2005). Međutim, kako bi se ovaj, ali i drugi preventivni modeli policijskog postupanja mogli koncipirati i implementirati, poznavanje

104

BEZBEDNOST 3/2015


teorija koje u svom fokusu imaju kriminalitet javlja se kao nužna polazna tačka (Krivokapić, 2006: 71). Ipak, ovdje treba istaći da nisu sve teorije o kriminalitetu ujedno i teorije o njegovoj prevenciji (Gilling, 1997: 18). Naime, kako navodi Knepper (2007: 19), iako svaka teorija o kriminalitetu ima inkorporiran argument o tome šta treba biti učinjeno glede kriminaliteta, postoje i takve teorije (npr. teorije o etiologiji kriminaliteta) koje uvijek ne nude konkretne prijedloge, već samo signaliziraju preferirano rješenje. Izloženom diskursu pridružujemo i mišljenje Krivokapića (2006: 71), koji razmatrajući teorije o kriminalitetu pravi distinkciju između onih koje ispunjavaju sve neophodne logičke i epistemološke uslove da se kvalificiraju kao teorije u strogom značenju te riječi, i one koje posjeduju relativno mali broj teorijskih postavki. Ove potonje Krivokapić naziva teorijskim koncepcijama koje su fundirane na saznanjima određenih nauka, a usmjerene na „spoznaju konkretnih fenomena u konkretnim uslovima“ (2006: 71). Drugim riječima, radi se o teorijama sa jasnom pragmatičnom funkcijom koja implicira uvođenje eksplanatornih varijabli kao što su vrijeme i prostor, a koje su itekako bitne za razumijevanje stvarne društvene zbilje u kontekstu prevencije kriminaliteta (Gilling, 1997: 47). Iako smo već pomenuli da postoji znatan broj teorijskih doprinosa razvoju policijskog preventivnog djelovanja, u literaturi se dominantno izdvajaju tri, i to: 1) teorija društvene dezorganizacije; 2) teorija racionalnog izbora, i 3) teorija rutinskih aktivnosti. Imajući u vidu navedeno, kao i odrednice današnjih policijskih preventivnih programa koji su uveliko usmjereni na saradnju policije i građana u zajednici, za potrebe ovog rada ukazat će se na osnovne značajke teorije društvene dezorganizacije. Teorija društvene dezorganizacije: temeljne postavke i metodološki okvir za njeno razmatranje Sociološki orijentirana, teorija društvene dezorganizacije1 ulazi u područje teorija o devijantnosti i kriminalitetu koje su ostavile signifikantan trag na razvoj kriminološke misli. Pri tome, ova teorijska pa1

Teorija društvene dezorganizacije ukazuje na postojanje društveno organiziranih i dezorganiziranih sistema, gdje se „društvena organizacija i društvena dezorganizacija posmatraju kao različiti krajevi istog kontinuuma, uz poštovanje sistemskih mreža društvene kontrole u zajednici“ (Sampson, Groves, 1989: 777). BEZBEDNOST 3/2015

105


radigma implicira da se za uzrocima kriminaliteta traga u društvu, odnosno u specifičnim društvenim sistemima. Kao takva, teorija društvene dezorganizacije se javlja u raznim varijantama, što je i logično ako se uzmu u obzir diferentna shvatanja pojma same društvene dezorganizacije (Milutinović, 1979; Sykes, 1978). Međutim, imajući u vidu pomenutu heterogenost u poimanju društvene dezorganizacije, treba naglasiti da je većina teoretičara ipak jedinstvena u stavu da društvena dezorganizacija predstavlja stanje u kome dolazi do prekida društvenih spona, neusklađenosti u društvu, slabljenja društvene kontrole. Drugim riječima, društvena dezorganizacija nastupa onda kada je narušen sklad između vrijednosti i normi, što dalje vodi ka slabljenju društvenog nadzora i pojavi brojnih devijacijskih oblika ponašanja (Masters, Roberson, 1990). Tako, predstavnici ove teorijske orijentacije polaze sa stanovišta da su neoštećena porodica, zdravo susjedstvo, krug prijatelja sličnih nadzora, manje radne grupe i volonterska udruženja na strani poštivanja društvenih normi. Ako ne postoje ovakve grupe, javljaju se posljedice u formi oslobađanja impulsa pojedinca za učestvovanje u kriminalnom ponašanju i izlaganja pojedinca modelima kriminalnog ponašanja, te mogućnosti za činjenje krivičnih djela u zajednici (Sykes, 1978). S ciljem predstavljanja teorije društvene dezorganizacije i razmatranja pretpostavke o njenom pragmatičnom značaju za preventivno policijsko djelovanje, u radu su korištene: komparativna metoda, induktivno-deduktivna metoda i metoda analize sadržaja. Ova posljednja posebno je značajna za evaluaciju objavljenih rezultata empirijskih studija o teoriji društvene dezorganizacije, s ciljem da se omogući njeno sveobuhvatno i bolje razumijevanje. U radu je, s tim ciljem, izvršena analiza šest studija koje su se bavile testiranjem teorije društvene dezorganizacije. Društvena dezorganizacija: teorijske perspektive proučavanja Čikaška škola Tokom dvadesetih i tridesetih godina 20. stoljeća grupa sociologa sa Univerziteta u Čikagu i Instituta za istraživanje maloljetničke delinkvencije u Čikagu razvila je teoriju društvene dezorganizacije u studijama o urbanom kriminalitetu i delinkvenciji. Ova grupa sociologa, kasnije poznata pod nazivom Čikaška škola, proučavala je ljude u njihovim životnim sredinama, zastupajući stanovište da je „(...) čovje-

106

BEZBEDNOST 3/2015


kovo ponašanje posljedica socijalnih faktora i ekoloških faktora, a ne genetske strukture“ (Petrović, Meško, 2004: 93). Industrijalizacija, urbanizacija, te druge društvene promjene dovode do društvene dezorganizacije, slabeći tako društvenu kontrolu koja se vrši kroz tradicionalni društveni poredak i vrijednosti (Akers, Sellers, 2004). Teoretičare Čikaške škole interesirala su društveno dezorganizirana susjedstva u kojima su kriminalne vrijednosti zamijenile konvencionalne, te su stoga istraživali susjedstva i ljude koji u njima žive. U djelu pod naslovom Poljski seljak u Evropi i Americi (e. The Polish Peasant in Europe nad America), W. I. Thomas i Florian Znaniecki opisuju teškoće sa kojima su se susreli poljski seljaci kada su napustili svoj „stari seoski život“, kako bi se naselili u industrijske gradove u „novom svijetu“. Ovi naučnici su komparirali uslove koje su imigranti ostavili u Poljskoj sa onim koje su zatekli u Čikagu, te istraživali adaptaciju imigranata u novoj sredini. Utvrdili su da ovo kretanje nije znatno utjecalo na starije imigrante, jer su oni nastavili živjeti istim životom kao i ranije, čak i u urbanim zloglasnim četvrtima. Međutim, situacija je bila nešto drugačija sa drugom generacijom koja nije odrasla na poljskim farmama, već u gradu. Naime, ovu drugu generaciju sada su činili Amerikanci koji su zadržali samo mali dio tradicije „starog života“, a novom se nisu potpuno prilagodili. Autori su nadalje stava da norme jedne stabilne i homogene zajednice nisu prenosive u anonimna, materijalno orijentirana područja, te stoga i rastu stope kriminaliteta i delinkvencije. Ovakvo stanje pripisali su društvenoj dezorganizaciji, to jest, absensu jakih društvenih veza, društvenoj kontroli u susjedstvima i zajednicama, te porodičnim i susjedskim udruženjima. Opisana studija uveliko je utjecala na druge teoretičare Čikaške škole, a ponajprije na Robert Parka i Ernest Burgessa koji su pospješili studiju o društvenoj dezorganizaciji, predstavljajući ekološku analizu ljudskog društva (Adler et al., 1991). Tako Park i Burgess u vlastitoj studiji društvene dezorganizacije polaze od karakteristika određenih područja da bi objasnili visoke stope kriminaliteta, te razvijaju poznatu „teoriju koncentričnih krugova“. Naime, autori predstavljaju model prema kome je grad podijeljen na tri područja koja se šire od centra prema vani: „centralno poslovno“, „područje tranzicije (prijelaza)“ i „područje radničke klase“, gdje svako područje ima posebnu strukturu, organizaciju, stanovnike i vlastite

BEZBEDNOST 3/2015

107


kulturološke karakteristike.2 Analizirajući svako područje dolaze do zaključka da se obim kriminaliteta smanjivao od centra prema vanjskom dijelu grada, te da je zbog nedostatka društvene organizacije društveni nadzor najlošiji u centru grada. Visoke stope kriminaliteta u centralnom poslovnom području i području tranzicije posljedica su slabih primarnih društvenih veza (Masters, Roberson, 1990). Polazeći od modela koncentričnih krugova, kog je predstavio Burgess, sociolozi sa Univerziteta u Čikagu – Cliford R. Shaw i Henry D. McKay poduzimaju prvo sistematsko istraživanje distribucije kriminaliteta unutar velikih metropolskih područja (Conklin, 1981). Da bi empirijski istražili odnos između stopa kriminaliteta i različitih zona u gradu Čikagu,3 koriste statistiku sudova za maloljetnike za period 1900-1933, a grad dijele u pet zona (širokih po dvije milje), koje se šire u koncentričnim krugovima od centra grada. Rezultati istraživanja su pokazali da su stope kriminaliteta različito distribuirane u gradu, a najveće su u područjima oko poslovnog centra grada, sa tendencijom opadanja ako se ide dalje od centra. Prema službenoj statistici, stope kriminaliteta su veće u područjima gdje živi niži društveni sloj, nego u područjima srednjeg društvenog sloja. Za područja sa visokim stopama delinkvencije karakterističan je visok procenat imigranata, ne-bijelih osoba, porodica sa malim prihodima, nizak nivo vlasništva nad domovima, i opće prihvatanje nekonvencionalnih normi (Adler et al., 1991). Visoke stope kriminaliteta u dezorganiziranim područjima pripisali su neuspjehu institucija i organizacija, kao što su porodica, škola, crkva, u pružanju odgovarajuće društvene kontrole (Linden, 1987). Važno je istaći da su Shaw i McKay, pored istraživanja uzroka kriminaliteta, bili zainteresirani i za prevenciju kriminaliteta.4 2

Studije ovih područja ili zona poduzeli su još u drugoj polovici 19. stoljeća u Londonu Henry Mayhew (1812-1887) i Charles Booth (1840-1916) (Bonn, 1984). 3 Ignjatović navodi da je ovaj grad početkom 20.vijeka, za sve istraživače društveno usmjerene kriminologije predstavljao svojevrsnu veliku društvenu laboratoriju (2007: 111). 4 Teorija društvene dezorganizacije prenesena je u praksu 1934. godine uspostavljanjem Projekta u čikaškim područjima (Chicago Area Project, CAP), koji je za cilj imao reorganizaciju susjedstava. Program je inicirao Institut za istraživanje maloljetničke delinkvencije, na kojem su radili Shaw i McKay. Projektom je koordiniran rad postojećih grupa za podršku zajednici. Posebni napori su uloženi u kontrolu delinkvencije, između ostalog i korištenjem boljeg policijskog rada. Slični programi su poslije inicirani i u drugim američkim gradovima (Adler et al., 1991).

108

BEZBEDNOST 3/2015


Nadalje, Frederic Thrasher pažnju je također usmjerio na ekološke studije grada, te postao poznat po svojoj klasičnoj studiji „Banda“ (e. The Gang, 1963), koja predstavlja veoma ekstenzivnu studiju maloljetničkih bandi. Thrasher je locirao bande kako geografski, tako i društveno, u područjima gdje postoje rascjepi u strukturi društvene organizacije. Došao je do zaključka da bande nastaju spontano u područjima gdje je slaba društvena kontrola, i mogu postati više integrirane kroz konflikte sa punoljetnim osobama i drugim grupama maloljetnika (Linden, 1987). Sutherland, Cresseyu, Elliot, Cohen Iako literaturni ekskurs o teoriji društvene dezorganizacije najviše referira na predstavnike Čikaške škole, treba naglasiti da se u njenom razmatranju neizostavno javlja i korpus drugih teoretičara, orijentiranih ka razumijevanju i interpretiranju fenomena društvene dezorganizacije. S tim u vezi, ovdje se ukratko izlažu shvatanja pojedinih autora koji su također nastupili s teorijskim prilozima o društvenoj dezorganizaciji. Prema Sutherlandu5 i Cresseyu, u nerazvijenim društvima vlada homogenost, individualna sigurnost, skladnost tradicionalnih normi, a pojedinci u ovakvom društvu slijede iste uzore ponašanja. Za razliku od nerazvijenih društava, u uslovima civilizacije razbija se homogenost, narušava se ekonomska ravnoteža, javljaju se mnoge grupe i kulture sa suprotnim utjecajima, ličnost je razbijena, vlada podvojenost običaja i normi ponašanja, a prisutne su i razne forme vaspitanja. Ovakvo stanje onemogućava društvenu kontrolu i podstiče pojedince da vlastite interese stavljaju iznad općih. Stoga autori pomenuto stanje kvalificiraju kao stanje društvene dezorganizacije, i ono je uzročni faktor kriminalne djelatnosti u savremenim uslovima civilizacije (Milutinović, 1979). Društvena dezorganizacija dalje interesira i M. Elliota, koji je definira kao stanje društva u kojem dolazi do prekida ravnoteže sila, raspadanja u društvenoj strukturi, tako da stare navike i forme socijalne 5

U razvijanju teorije diferencijalne asocijacije Sutherland je posudio različite ideje Čikaške škole, i prema njemu „(...) sistemski kriminalitet je rezultat diferencijalne asocijacije u atmosferi kulturnog konflikta i društvene dezorganizacije“ (Linden, 1987: 179). BEZBEDNOST 3/2015

109


kontrole ne fungiraju uspješno. U takvom stanju društvene disharmonije, odnosno poremećene ravnoteže interesa, javlja se kriminalna aktivnost „(...) koja, zapravo, znači kršenje zakona, važećih društvenih normi, pravila ponašanja, čime se dalje produbljuje stanje društvene dezorganizacije“ (Mlađenović, 2001: 155). U eksplanaciji društvene dezorganizacije učestvuje i A. Cohen, koji polazi sa stajališta da se društvo sastoji od različitih aktivnosti, odnosno sistema interakcija, te da uslijed narušenosti ovog sistema nastupa društvena dezorganizacija „(...) koja se ne zasniva samo na akcijama pojedinaca, već obuhvata i događaje koji se odnose na situaciju samih akcija“ (Milutinović, 1979: 124). Testiranje teorije društvene dezorganizacije Može se konstatirati da je teoriji društvene dezorganizacije posvećena znatna pažnja kroz veliki broj istraživanja u kojima se teorija iznova analizira, veže za novije teorije, ali i kritikuje. Međutim, treba istaći da korpus novijih istraživanja ne karakterizira direktno mjerenje društvene dezorganizacije (kao što su to uradili Sampson i Groves), već indirektno mjerenje društvenih uslova u različitim područjima grada (Akers, Sellers, 2004). Imajući u vidu navedeno, u ovom dijelu rada će se prezentirati neke od studija čiji je istraživački opus usmjeren ka testiranju naslovne teorije. Struktura zajednice i kriminalitet: Testiranje teorije društvene dezorganizacije Kako bi testirali teoriju društvene dezorganizacije u zajednici koju su predstavili Shaw i McKay, Sampson i Groves su pribjegli formuliranju i testiranju vlastitog empirijskog modela društvene dezorganizacije. U primarnoj hipotezi svog istraživanja autori su istakli da „(...) nizak ekonomski status, etnička različitost, stambena mobilnost i razorena porodica predstavljaju uzrok društvene dezorganizacije u zajednici, što dalje vodi do povećanja stopa kriminaliteta i delinkvencije“ (Sampson, Groves, 1989: 774). S ciljem da utvrde nivo društvene dezorganizacije u zajednici mjerili su lokalne mreže prijateljstava, kontrolu nad grupama tinejdžerskih bandi i utjecaj učešća u organizacijama. Za potrebe istraživanja koristili su se podacima velike nacionalne

110

BEZBEDNOST 3/2015


studije u Velikoj Britaniji, kako bi konstruirali mjere na nivou zajednice za egzogene strukturalne faktore i indirektne dimenzije društvene dezorganizacije. Svoj model su prvi put testirali analizirajući podatke o 238 područja u Velikoj Britaniji, koja su sastavljena prema nacionalnom istraživanju 10.905 stanovnika iz 1982. godine. Dvije godine kasnije isti model ponovo je testiran na nezavisnom nacionalnom uzorku od 11.030 stanovnika iz 300 britanskih područja. Rezultati oba istraživanja podržali su ovu teoriju, pokazujući da zajednice za koje su karakteristične oskudne mreže prijatelja, nenadgledanih tinejdžerskih grupa, te nizak nivo učešća u organizacijama, imaju disproporcionalno visoke stope kriminaliteta i delinkvencije. Štaviše, dokazali su da varijacije u ovim dimenzijama društvene dezorganizacije u zajednici velikim dijelom imaju utjecaj na strukturalne karakteristike zajednice. Time su autori na temelju direktnog testa teorije društvene dezorganizacije konkludirali da ona ima svoju snagu i obnovljenu relevantnost za objašnjenje varijacija u stopama kriminaliteta na makro nivou. Tačnije, činjenica da model koji su predstavili Shaw i McKay objašnjava stope kriminaliteta i delinkvencije u kulturi koja nije američka, dokaz je generalizacije i snage njihove teorije. Nestruktuirana socijalizacija i stope delinkvencije Osgood i Anderson (2004) ispitali su da li korištenje slobodnog vremena utječe na razlike među vršnjacima u stopama delinkvencije. Autori su primarno pretpostavili da vrijeme provedeno u nestruktuiranoj socijalizaciji sa drugarima ima i individualne i kontekstualne efekte, koji objašnjavaju veliki udio varijacija u stopama delinkvencije među grupama adolescenata koji pohađaju različite škole. Teorijski pristup istraživanja polazi od eksplanacije individualnog devijantnog ponašanja u kontekstu svakodnevnih rutinskih aktivnosti.6 Analiza je provedena u 36 škola iz deset 6

Posebno se testira da li se teorija rutinskih aktivnosti koja se odnosi na individualno devijantno ponašanje može proširiti i na pojašnjenje nagomilanog stanja varijacija. Na osnovu ove teorije, autori predviđaju da korištenje slobodnog vremena od strane studenata ima i individualne i kontekstualne utjecaje na stopu delinkvencije, te razvijaju okvir za integraciju teorije rutinskih aktivnosti sa elementima teorije društvene dezorganizacije. Dodatno, autori smatraju da je ovakva integracija korisna

BEZBEDNOST 3/2015

111


američkih gradova, na uzorku od 4.358 studenata osmih razreda. Izvršena je multivarijantna analiza na tri nivoa. Na prvom nivou autori su procjenjivali da li skupine iz njihovih podataka značajno variraju u svojim stopama delinkvencije i nestruktuirane socijalizacije. Potom su pokušali utvrditi da li na individualnom i skupnom nivou postoje utjecaji nestruktuirane socijalizacije na delinkvenciju. Finalno, testirali su da li teme iz teorije društvene dezorganizacije mogu objasniti varijacije među skupinama u stopama nestruktuirane socijalizacije. Rezultati istraživanja pružili su jake dokaze za postojanje individualnih i kontekstualnih efekata nestruktuirane socijalizacije na delinkvenciju, te pokazatelje da je među svim varijablama koje su aplicirane u ovom istraživanju nestruktuirana socijalizacija najodgovornija za nagomilane stope delinkvencije. Pored toga, utvrđeno je da roditeljski nadzor ima veoma snažan kontekstualni utjecaj na nestruktuiranu socijalizaciju. Prinudna mobilnost i kriminalitet: Preliminarno ispitivanje koncentriranog zatvaranja i društvene dezorganizacije Naslovna studija provedena je u gradu Tallahassee (studija svih susjedstava na nivou grada), a ispitivala je kako zatvaranje utječe na stope kriminaliteta na nivou susjedstva. Autori su pretpostavili da visoke stope zatvaranja (odnosi se na osobe u zatvorskim ustanovama) utječu na stope kriminaliteta na nivou susjedstva, te da zatvaranje kao forma društvene kontrole može nakon određenog nivoa postati izvor društvene dezorganizacije (Clear et al., 2003). Zatvaranje se analizira kao forma stambene mobilnosti, koja može narušiti strukture lokalnih mreža i oslabiti neformalnu kontrolu. Prinudna i dobrovoljna mobilnost treba da imaju jednake utjecaje na stabilnost zajednice, s obzirom da obje predstavljaju kretanja populacije. U isto vrijeme, prinudna mobilnost je različita od dobrovoljne zato što zatvaranje udaljava osobe koje su počinile krivično djelo iz zajednice. Istraživanje je koristilo dva mjerenja zatvaranja (stope ulaza i puštanja), uz kontrolu tradicionalnih varijabli društvene dezorganizacije. Cilj je bio utvrditi da li zatvaranje, konceptualizirano kao „prinudna mobilnost“, vodi do visokih stopa kriminaliteta, te razjasniti načine putem kojih prinudna mobilnost utječe na stabilnost zajednice. Nezavisne varijable za prikazivanje relevantnosti primjene teorije rutinskih aktivnosti na šire područje istraživanja zajednica i kriminaliteta.

112

BEZBEDNOST 3/2015


su obuhvatile pristup zatvoru i puštanje iz zatvora u toku 1996. godine, a kao zavisna varijabla uzet je registrirani kriminalitet u svakom susjedstvu za 1997. godinu. Istražujući utjecaj stopa zatvaranja u susjedstvu u jednoj godini na stope kriminaliteta naredne godine, autori su došli do spoznaje da postoji odnos između stopa otpuštanja iz zatvora u jednoj godini i kriminaliteta u zajednici naredne godine. Također, analiza je pokazala da niske stope pristupa zatvorima imaju kolebljiv utjecaj na stope kriminaliteta. Umjerene stope reduciraju kriminalitet, a visoke povećavaju. Stoga autori zaključuju da otpuštanje osoba iz zatvora i njihovo vraćanje u zajednicu predstavlja izazov za samoregulacione kapacitete zajednice. Drugim riječima, združeni utjecaji prinudne mobilnosti koncentrirani na visokim nivoima unutar susjedstava predstavljaju potencijalni izazov za javnu sigurnost. Izvori neformalne društvene kontrole u čikaškim susjedstvima Studija koju su proveli Silver i Miller zasniva se na ranije prikupljenim podacima iz Projekta o ljudskom razvoju u čikaškim susjedstvima (e. Project on Human Development in Chicago neighborhoods) kako bi se ispitao utjecaj društvenih i organizacijskih veza, zakonskog cinizma, privrženosti susjedstvu i zadovoljstva radom policije, na nivoe neformalne društvene kontrole u susjedstvima. Preciznije, studija je za cilj imala „razjasniti jedinstven doprinos svakog od ovih faktora na nivoe neformalne društvene kontrole u susjedstvima, te ispitati stepen do kojeg oni utječu na odnos između strukturalne nepogodnosti (npr. siromaštvo, mobilnost stanovnika i koncentracija imigranata)7 i neformalne društvene kontrole“ (Silver, Miller, 2004: 552). Analiza je pokazala da su privrženost susjedstvu i zadovoljstvo radom policije značajno i očigledno povezani sa nivoima neformalne društvene kontrole u susjedstvu, te da također imaju važan udio u vezi između neformalne društvene kontrole i nivoa koncentriranih nepogodnosti i imigranata. Ovakvi rezultati su podržali hipotezu da stanovnici koji su zadovoljni sa svojim susjedstvima posjeduju veći 7

U ovom radu autori neformalnu društvenu kontrolu određuju kao volju stanovnika u susjedstvu da aktivno učestvuju u ponašanjima koja za cilj imaju prevenciju kriminaliteta i devijantnog ponašanja u lokalnim područjima, sa posebnim naglaskom na devijantno ponašanje mladih. BEZBEDNOST 3/2015

113


stepen odgovornosti i voljni su participirati u neformalnoj društvenoj kontroli. Također, istraživanje je pokazalo da zadovoljstvo radom policije predstavlja važan „kognitivni pejzaž“, unutar kojeg stanovnici donose odluke o vlastitom voljnom djelovanju u ime neformalne društvene kontrole. Drugim riječima, dva najvažnija razloga zbog kojih su stukturalno nepodobna susjedstva izložena nižim nivoima neformalne društvene kontrole su: nepovjerenje stanovnika u mogućnosti lokalne policije da odgovori na lokalne potrebe i mala posvećenost stanovnika svojim susjedstvima. Suprotno očekivanjima autora, zakonski cinizam i društvene i organizacione veze nisu uspjele da objasne odnos između strukturalne nepodobnosti i neformalne društvene kontrole na nivou susjedstva. Imajući u vidu navedeno, Silver i Miller (2004) sugeriraju da nastojanja za povećanjem neformalne društvene kontrole u urbanim susjedstvima, trebaju biti usmjerena na poboljšanje policijskih odnosa u zajednici, i lokalnih uslova koji bi doveli do razvijanja jake privrženosti za susjedstva. Teorija društvene dezorganizacije i kontekstualna priroda kriminaliteta u nemetropolskim okruzima U studiji koja je ispitivala stope nasilničkog i imovinskog kriminaliteta u nemetropolskim okruzima, Barnett i Mencken (2002: 372) krenuli su od pretpostavke da"(...) pokazatelji kriminaliteta iz teorije društvene dezorganizacije vrše različite utjecaje na nasilnički i imovinski kriminalitet na različitim nivoima promjena populacije u nemetropolskim okruzima". Istraživanje se fokusiralo na tri mjere iz teorije društvene dezorganizacije: promjena populacije u periodu 1980-1990. kao mjera stabilnosti stanovnika; procenat ne-bijelih osoba u 1990. godini kao mjera rasne heterogenosti; i indeks nejednakog pristupa sredstvima-kao mjera socio-ekonomskog statusa u okrugu. Također, korištene su i kontrolne varijable, kao što su: mjerenje starosne strukture, procenat populacije u urbanim područjima, gustina populacije, veličina populacije, te binarna varijabla. Rezultati istraživanja su pokazali da faktorska analiza indeksa nejednakog pristupa sredstvima (stopa siromaštva, nejednakost prihoda, nezaposlenost, procenat domaćinstava koje vode žene) ima različite utjecaje na nasilnički i imovinski kriminalitet, i to na različitim nivoima promjena populacije u nemetropolskim okruzima. Suprotno očekivanjima, autori su došli do saznanja da nejednak pristup sredstvima vrši veći utjecaj na nasilnički i imovinski

114

BEZBEDNOST 3/2015


kriminalitet u nemetropolskim okruzima koji su izgubili populaciju u periodu 1980-1990. Drugim riječima, nejednak pristup sredstvima ima znatno veći utjecaj na nasilnički i imovinski kriminalitet u nemetropolskim okruzima koji gube populaciju jer što je veći gubitak populacije, utjecaj je snažniji. Uloga oslabljene kulture u teoriji društvene dezorganizacije Naslovna studija је svoj fokus usmjerila na snagu kulture, te podržala hipotezu koja navodi da je izvjesno da će se neformalna društvena kontrola pojaviti onda kada postoji jaka kultura.8 Autor studije polazi od teorijske uloge kulturološke dezorganizacije u savremenom modelu društvene dezorganizacije, integrirajući aspekte sistematskog modela i modela kulturološke slabosti (Warner, 2003). Osnovna teorijska postavka ovog modela navodi da se konvencionalne vrijednosti prožimaju kroz zajednicu. Štaviše, strukturalni uslovi u zajednici, posebno oni koji su povezani sa visokim stopama nepogodnosti, smanjuju nivo do kojeg stanovnici smatraju da su konvencionalne vrijednosti prisutne u sujedstvima. Stoga se istraživanjem nastojalo utvrditi do kojeg je nivoa integrirani kulturološki i strukturalni model društvene dezorganizacije podržan prikupljenim podacima. Nalazi studije sugeriraju da društvene veze imaju važnu ulogu u jačanju neformalne društvene kontrole djelomice zato što pružaju mehanizme kroz koje se mogu prepoznati zajedničke konvencionalne vrijednosti. Pa tako, susjedstva koja su u mogućnosti da podstaknu jače društvene veze, bez obzira na nivo nepogodnosti, također imaju bolje mogućnosti za jačanje kulture. Drugim riječima, ustanovljeno je da društvene veze imaju direktan utjecaj na neformalnu društvenu kontrolu. S obzirom na to da se ova studija fokusirala na eksplanaciju varijacija u neformalnoj društvenoj kontroli, te pri tome nije obuhvatila stope kriminaliteta, Warner ističe da bi istraživanja pro futuro trebala analizirati utjecaje kulture i na neformalnu društvenu kontrolu i na kriminalitet.

8

Snaga kulture je mjerena nivoom do kojeg stanovnici smatraju da su konvencionalne vrijednosti prisutne u susjedstvima.

BEZBEDNOST 3/2015

115


Diskusija Imajući u vidu izloženu elaboraciju teorije društvene dezorganizacije, proizlazi da navedena teorija naglašavajući važnost društvene kontrole kriminaliteta ipak primat daje njenom neformalnom obliku. Međutim, bilo bi sasvim neopravdano umanjivati značaj teorije društvene dezorganizacije u kontekstu formalne društvene reakcije, što se u našem slučaju odnosi na policiju i njenu ulogu u poduzimanju preventivnih aktivnosti. Naime, polazeći od toga da policija ima itekako važnu ulogu u preveniranju kriminaliteta u zajednici, te da je u tu svrhu krucijalna saradnja građana i policije u promoviranju organizacije i uključenosti zajednice, onda postaje sasvim jasno da je uloga teorije društvene dezorganizacije i u implementaciji mjera formalne društvene kontrole nesporna. Naime, promatrajući iz rakursa teorije društvene dezorganizacije, formalna društvena kontrola može biti važna na dva načina. Tako se prvi ogleda u izravnom utjecaju na kriminalitet i nerede, s obzirom na to da kvantitet i kvalitet policijskih aktivnosti u zajednici može značajno utjecati na stope kriminaliteta. Naime, kako navode Kubrin i Waitzer (2003: 382), dezorganizirane zajednice obično su najmanje u mogućnosti osigurati potrebnu policijsku zaštitu i preventivno djelovanje, jer policija obično ima pogrešne percepcije o ovakvim zajednicama, što onda direktno utječe i na njeno djelovanje. U vezi s tim, Velez (2001; cit. u Kubrin, Waitzer, 2003: 382) smatra da povećanje policijskih aktivnosti u zajednici smanjuje rizik od viktimizacije. Nadalje, drugi način polazi od toga da limitirana policijska kontrola kriminaliteta može utjecati na volju građana da participiraju u neformalnoj društvenoj kontroli, odnosno da interveniraju na probleme u zajednici (Kubrin, Waitzer, 2003). U kontekstu navedenog, interesantan je nalaz studije koju su proveli Silver i Miler, a prema kojem privrženost sujedstvima, te zadovoljstvo sa radom policije više utječu na neformalnu društvenu kontrolu nego što je to slučaj sa lokalnim društvenim mrežama i jakim konvencionalnim vrijednostima. Stoga smatramo da je ovakav nalaz izuzetno bitan za preventivno djelovanje policije, jer potvrđuje važnost rada policije u zajednicama sa jasnom porukom da policija treba kontinuirano da radi na poboljšanju odnosa sa građanima. Heterogenost studija koje su predstavljene u ovom radu omogućava da se sagledaju mnoge pojave kroz prizmu društvene dezorgani-

116

BEZBEDNOST 3/2015


zacije, gdje je za većinu navedenih istraživanja karakteristično da polaze sa stajališta teoretskih i metodoloških postavki pionira teorije društvene dezorganizacije − Shawa i McKaya. No, pojedini autori razvijaju i vlastite teorijske modele, integrirajući teoriju društvene dezorganizacije sa elementima nekih drugih teorija. Ipak, navedene studije su, svaka na svoj način, saglasne sa postavkama teorije društvene dezorganizacije, a autori ukazuju kako na prednosti, tako i nedostatke vlastitih istraživanja, te daju smjernice za buduća testiranja pomenute teorije. Iz svega navedenog proizlazi da je poznavanje i apliciranje spoznaja teorije društvene dezorganizacije itekako relevantno za preventivno policijsko djelovanje, a posebno za implementiranje rada policije u zajednici kao danas uveliko zastupljenog policijskog preventivnog modela, koji se u rješavanju problema u zajednici u velikoj mjeri oslanja na inkluziju građana (Lab, 2014). Zaključak Dosad izloženo vodi do zaključka da je doprinos teorije društvene dezorganizacije u prevenciji kriminaliteta itekako značajan, s obzirom na to da se spoznaje o postojanju društveno organiziranih i dezorganiziranih zajednica, i o njihovom utjecaju na pojavljivanje kriminaliteta, mogu koristiti za izradu i implementaciju policijskih strategija preventivnog djelovanja. Ova teorijska koncepcija na svoj ekspedicijski brod ukrcala je brojne istraživače kako bi tragali za odgovorima na pitanja zašto su društva dezorganizirana i da li postoji veza između dezorganiziranog društva i kriminaliteta? Većina istraživača, naravno uz postojeće izuzetke, akceptira model društvene dezorganizacije prema kojem ekološki faktori utječu na dezorganiziranost društva, a potom ta ista dezorganizacija utječe na kriminalitet. Nadalje, empirijska testiranja teorije društvene dezorganizacije su pokazala da zadovoljstvo radom policije predstavlja važan kognitivni pejzaž, unutar kojeg stanovnici odlučuju o svom voljnom djelovanju u ime neformalne društvene kontrole. U tom pravcu, teorija ima izuzetan značaj za implementaciju rada policije u zajednici kao važnog preventivnog modela postupanja. Naime, kako rad policije u zajednici implicira ponajprije identificiranje uzroka kriminaliteta u zajednici, a onda i komponentu usmjerenog policijskog

BEZBEDNOST 3/2015

117


djelovanja, time teorija društvene dezorganizacije omogućava spoznaje o uzrocima dezorganiziranosti zajednica i njihovom doprinosu kriminalitetu i drugim društveno nepoželjnim ponašanjima. Finalno, treba istaći da teorija društvene dezorganizacije ima određene nedostatke koje svakako ne treba zanemariti. Naime, oslanjanje na službenu statistiku jedna je od osnovnih kritičkih primjedbi upućenih teoriji društvene dezorganizacije. Stoga, imajući ovo na umu, može se opravdano pitati do kojeg stepena istraživanja mogu stvarno mjeriti društvenu dezorganizaciju i sa kojim stepenom pouzdanosti? Nadalje, ako se osvrnemo na postavke teorije društvene dezorganizacije, posebice Čikašku školu, nismo saglasni sa mišljenjem da je kriminalitet fenomen karakterističan samo za niži društveni sloj, jer je općepoznato da krivična djela vrše pripadnici svih društvenih slojeva, te se stoga ne radi o ekskluzivitetu nižeg društvenog sloja. Također, ova teorija pažnju isključivo posvećuje osobama koje vrše krivična djela u dezorganiziranim područjima, dok ne postoji eksplanacija za one koji u takvim područjima ne čine krivična djela. Time se onda neizostavno nameće pitanje: zašto su neka dezorganizirana područja izolirana od kriminaliteta? Stoga, iako je doprinos pomenute teorije prevenciji kriminaliteta značajan, s obzirom da se pravilno uočava postojanje društveno organiziranih i dezorganiziranih područja, ostaje još upitno do koje mjere ova teorija može dublje da prodre u kriminalitet kao složenu društvenu pojavu. Navedena ograničenja svakako trebaju biti konsultirana prilikom planiranja preventivnih aktivnosti. Literatura 1. Adler, F., Mueller, G. O., Laufer, W. S., (1991). Criminology. New York: Mc Graw Hill. 2. Akers, R. L., Sellers, C. S., (2004). Criminological Theories: Introduction, Evaluation, and Application. Los Angeles: Roxbury. 3. Barnett, C., Mencken, F. C., (2002). Social Disorganization Theory and the Contextual Nature of Crime in Nonmetropolitan Counties. Rural Sociology, 67(3), str. 372-393. Preuzeto u septembru 2014. iz EBSCO Academic Search Premier baze podataka. 4. Bonn, R. L., (1984). Criminology. U.S.: McGraw-Hill.

118

BEZBEDNOST 3/2015


5. Champion, D. J., Rush, G. E., (2003). Rad policije u zajednici, Office of Public Affairs, US Embassy, Sarajevo. 6. Clear, T. R., Rose, D. R., Waring, E., Scully, K., (2003). Coercive Mobility and Crime: A Preliminary examination of Concentrated Incarceration and Social Disorganization. Justice Quarterly, 20 (1), str. 33-64; http://www.uakron.edu/centers/conflict/docs/Clear.pdf, dostupno 03. 09. 2014. 7. Conklin, J. E., (1981). Criminology. New York: Macmillan Publishing. 8. Gilling, D., (1997). Crime Prevention: Theory, Policy and Politics. London/New York: Routledge. 9. Ignjatović, Đ., (2007). Kriminologija, Dosije, Beograd. 10. Kappeler, V. E., Gaines, L. K., (2009). Community Policing: A Contemporary Perspective-Fifth Edition. US: Matthew Bender & Company, Inc. 11. Knepper, P., (2007). Criminology and Social Policy. London: Sage Publications Ltd. 12. Krivokapić, V., (2006). Prevencija kriminaliteta: Teorijskokriminalistički pristup, Fakultet kriminalističkih nauka, Sarajevo. 13. Kubrin, C. E., Weitzer, R., (2003). New Directions in Social Disorganization Theory. Journal of Research in Crime and Delinquency, 40 (4), str. 374-402, DOI: 10.1177/0022427803256238. 14. Lab, S. P., (2014). Crime Prevention: Approaches, Practices, and Evaluations. USA: Elsevier. Inc. 15. Linden, R., (1987). Criminology: A Canadian Perspective. Toronto: Holt, Rinehart and Winston of Canada. 16. Masters, R., Roberson, C., (1990). Inside Criminology. Englewood Cliffs: Prentice-Hall. 17. Milutinović, M., (1979). Kriminologija (treće izmjenjeno i dopunjeno izdanje), Savremena administracija, Beograd. 18. Mlađenović-Kupčević, R., (2001). Kriminologija, Fakultet kriminalističkih nauka, Sarajevo. 19. Osgood, D., Wayne, A., Amy, L., (2004). Unstructured Socializing and Rates of Delinquency. Criminology, 42 (3), str. 519-549. BEZBEDNOST 3/2015

119


20. Petrović, B., Meško, G., (2004). Kriminologija, Pravni fakultet, Sarajevo. 21. Sampson, R. J., Groves, W. B., (1989). Community Structure and Crime: Testing Social Disorganization Theory. AJS, 94(4), str. 774-802. 22. Schwabe, W., Davis, L. M., Jackson, B. A., (2001). Challenges and Choices for Crime-Fighting Technology: Federal Support of State and Local Law Enforcement. USA: RAND. 23. Silver, E., Miller, L. L., (2004). Sources of Informal Social Control in Chicago Neighborhoods. Criminology 42(3), str. 551-583. Preuzeto u septembru 2014. iz EBSCO Academic Search Premier baze podataka. 24. Sykes, G. M., (1978). Criminology. New York: Harcourt Brace Jovanovich. 25. Vuković, S., (2005). Načelo javnosti rada policije u sprečavanju i suzbijanju kriminaliteta, Bezbednost, br. 6, str. 950-966. 26. Vuković, S., (2009). Principi zakonitosti i legitimnosti u postupanju policije u prevenciji kriminaliteta, Bezbednost, br. 1-2, str. 179-192. 27. Warner, B. D., (2003). The Role of Attenuated Culture in Social Disorganization Theory. Criminology 41(1), str. 73-97. Preuzeto u septembru 2014. iz EBSCO Academic Search Premier baze podataka. Understanding Police Crime Prevention through the Prism of Social Disorganization Theory Abstract: The intention of this article is to analyze the underlying assumptions and perspectives of social disorganization theory, in order to highlight the possibility of its practical application in guiding police preventive actions. Some aspects of preventive police proceedings are presented, as well as insights into perspectives and empirical testing of social disorganization theory. The author hypothesized that social disorganization theory has its pragmatic social value within the context of preventive police work. Applied methodology refers to the use of comparative and inductive-

120

BEZBEDNOST 3/2015


deductive method, as well as content analysis. Findings indicate that an understanding of theory of social disorganization is relevant for police crime prevention, especially within community policing model. Specifically, as community policing implies identifying the causes of crime in the community, as well as the component of oriented policing, social disorganization theory thus allows insights into the causes of disorganization of communities and their contribution to crime and other socially undesirable behaviors. Additionally, the author concludes that there are certain limitations of social disorganization theory that certainly should be consulted when planning police prevention activities. This primarily concerns reliance on official statistics as one of the main critical remarks addressed to the theory of social disorganization, as well as the view that the crime is a phenomenon unique to a lower social class. Keywords: police, disorganization theory

BEZBEDNOST 3/2015

prevention,

crime,

social

121


Ma Бојан ЂОКИЋ* Историчар – стручни сарадник Музеј жртава геноцида, Београд UDK – 341.485 : 355.089 (497.115) Примљено: 08.10.2015.

Злочини ОВК: масовна гробница „Малишево“* Упознавши боље смрт, човек се више неће упињати да од ње побегне или да је замагли; можда ће више ценити свој, и поштовати туђ живот. (Luj Vensan, 1980: 30) Апстракт: На основу извора различите провенијенције, аутор се у раду бави масовном гробницом пронађеном на Косову и Метохији. Масовна гробница „Малишево“ је оличење страдања српског народа на Косову и Метохији од припадника албанских паравојних формација. У масовној гробници код Малишева представници УНМИК-ове канцеларије за нестале и отете особе и форензичари пронашли су посмртне остатке 13 лица која су нестала 1998. године. Већина је имала руке везане на леђима, а обдукција је утврдила да је смрт свих била насилна. У раду се наводе имена, презимена и остали подаци за 13 жртава које су пронађене у масовној гробници у Малишеву. Из њихових података смо урадили нумеричку анализу. Истраживање је показало да је за отмицу и убиство ових лица одговорна тзв. Ослободилачка војска Косова. Кључне речи: масовна гробница, Малишево, ОВК, отмица, убиство.

*

[email protected]. Овај рад настао је као резултат истраживања на пројекту Злочини на простору бивше Југославије у ХХ и ХХI веку, који је финансирало Министарство културе и информисања Републике Србије (годишњим Уговором за финансирање Музеја жртава геноцида за 2015. годину).

1

122

BEZBEDNOST 3/2015


Увод Етнички сукоби на Косову и Метохији трају вековима. Политички сукоби кулминирали су 90-их година 20. века када је дошло до разградње и разбијања Југославије. Јула месеца 1990. године Скупштина тадашње Аутономне покрајине Косова, коју су углавном чинили Албанци, усвојила је Декларацију о стварању Републике Косово, у којој је истакнут захтев за њеним признањем као државе у оквиру Југославије. Неколико месеци касније, у септембру 1990, на тајном заседању у Качанику, донет је и Устав тзв. Републике Косово. Албанци су 1991. године на Косову и Метохији одржали незванични и илегални референдум за независност, а 1992. године и изборе за представнике у скупштини „Републике Косова“. Албанци су успоставили систем паралелних институција у свим областима друштвеног живота. Тако је 1993. године формирана милитантна организација Ushtria Çririmtare e Kosovës (UÇK) – Ослободилачка војска Косова, која је одговорна за потоње злочине над српским становништвом на Косову и Метохији. Илегална влада тзв. Републике Косово је 1997. године формирала наоружане паравојне формације косовских Албанаца под називом Formacionet ushtarake te Republikës Kosovës – FARK (Оружане формације Републике Косово). Ове две милитантне формације, заједно са групама наоружаних цивила, тзв. „милицијом“, одговорне су за терор, насиље и злочине над српским становништвом на Косову и Метохији. Жртве албанских милитантних формација били су, пре свега, припадници српске националности и осталих мањинских заједница на Косову и Метохији, али и особе албанске националности, лојални грађани Републике Србије. Криза на Косову и Метохији започела је 22. марта 1998. године када је дошло до унутрашњег оружаног сукоба између оружаних снага Савезне Републике Југославије (СРЈ) и паравојне формације тзв. Ослободилачке војске Косова (ОВК).1 Криза је проузроковала НАТО бомбардовање СРЈ, које је трајало од 24. ма2

Архив Музеја жртава геноцида (АМЖГ), Фонд грађе о ратним сукобима од 1991. године, Косово и Метохија, Пресуда К. В. 2/07, од 20. децембра 2007. Године, у кривичном предмету против окривљеног Синана Морине.

BEZBEDNOST 3/2015

123


рта до 10. јуна 1999. године. Бомбардовање је завршено споразумом у Куманову између Војске Југославије (ВЈ) и НАТО-а, и Резолуцијом 1244 Савета безбедности Уједињених нација. По завршетку бомбардовања, паралелно са повлачењем државних снага безбедности са Косова и Метохије (ВЈ и Министарства унутрашњих послова), текао је процес доласка међународних војних мировних снага (КФОР = Кosovo Force) и Привремене административне мисије УН (УНМИК), али и припадника ОВК у Покрајину. Између тих процеса настао је вакуум безакоња који је искоришћен за насиље и терор над српском заједницом. Насиље и терор, који су се најчешће огледали у отмицама и убиствима припадника српске и других мањинских заједница на Косову и Метохији, спроводили су припадници ОВК. Терор ОВК је током 1999. године довео до принудног напуштања Косова и Метохије око 200.000 грађана српске националности и око 50.000 припадника других мањинских заједница. Албанци на Косову и Метохији су, под изговором да се боре против српске репресије, подигли 1998. године оружану побуну. Саша Милојевић наводи да је оружана побуна нелегалан начин остваривања политичких циљева неке друштвене групе, и то применом оружаног насиља (Милојевић. 2008, 16). Милојевић наводи да се оружана побуна често користи као инструмент при покушају сецесије неке друштвене групе (Милојевић, 2008: 5). Разлог за побуну није била наводна српска репресија над албанским становништвом, него сецесија покрајине од Републике Србије. Према Милојевићу, оружана побуна представља посебно опасан облик угрожавања безбедности сваког друштва, којим се подривају његове основе (Милојевић, 2008: 5). Милојевић наводи да оружана побуна представља тешко кривично дело у свим државама света, јер садржи елементе масовног, ескалирајућег и врло суровог насиља (Милојевић, 2008: 5). Оружана побуна Албанаца на Косову и Метохији довела је до насиља и терора према српском становништву и проузроковала је велики број цивилних жртава.

124

BEZBEDNOST 3/2015


Насиље и терор Албанаца огледао се, пре свега, у отмицама и убиствима грађана српске националности.2 Отмице су вршене на путевима (превозним средствима), њивама, породичним кућама, угоститељским објектима, на радним местима итд. Отимани су мушкарци и жене, деца, стари људи, инвалиди, тешки болесници и други. Отети су незаконито затварани у шталама, подрумима, помоћним зградама, приватним кућама итд. Били су испитивани, мучени, сексуално злостављани, погубљени на монструозне начине. Затвори и логори за отета лица налазили су се на територији Косова и Метохије, али и у Албанији.3 Насиље и терор су кулминирали током 1999. године, а посебно након завршетка НАТО агресије на СРЈ, када су на Косово и Метохију дошле снаге КФОР-а и УНМИК-а. Подаци Министарства унутрашњих послова Републике Србије говоре да су 1.303 лица регистрована као отета и нестала на Косову и Метохији у периоду од 1. јануара 1998. до 27. Септембра 2001. године (наведено према: Антонијевић, 2009: 216). Према подацима Душана Врућинића, укупан број отетих и несталих жртава албанског тероризма на Косову и Метохији у периоду од 1. јануара 1998. до 1. новембра 2001. године је 1.441 (Врућинић, 2007: 113). На жалост, не постоји званичан јединствени списак отетих и несталих на Косову и Метохији у предратном, ратном и поратном периоду. Ипак, без обзира на непотпуне и апроксимативне податке о броју отетих, није спорно да су за већину отмица на Косову и Метохији одговорни припадници тзв. ОВК, што и Фонд за хуманитарно право добро примећује (Fond za humanitarno pravo, 2005). Први велики и озбиљнији напад ОВК на цивилно становништво извршен је у општини Обилић јуна 1998. године, када су отети рудари са угљенокопа Белаћевац. Њихова судбина је и даље непозната. Међутим, значајнији и мање познат српској историјској науци и историографији је догађај из јула 1998. када је у Метохији дошло до великог сукоба оружаних снага СРЈ и паравојне 2

Више о отмицама мањинског становништва на Косову и Метохији видети у: Ђокић, 2015. 3 Више о затворима и логорима видети у: Антонијевић, 2009; Недељковић, Новаковић, 1999; Мијатовић, 2004. BEZBEDNOST 3/2015

125


формације ОВК. Догађај је проузроковао велики број цивилних жртава српске националности за које су одговорни припадници ОВК. Јула месеца 1998. године припадници ОВК напали су метохијску општину Ораховац и околна села. Ораховац и ораховачка села су у тој офанзиви ОВК била опкољена и под непрекидном ватром. Иза офанзиве крила се намера ОВК да успостави потпуну контролу над Косовом и Метохијом и протера српско становништво са тог подручја.4 У том нападу су отели око 100 грађана српске и ромске националности (Видаковић, 2010: 7; Знају се имена злочинаца, 2011: 29; www.kurir-info.rs). Око 60 отетих грађана је убрзо ослобођено, док се судбина око 40 грађана није знала. Рад управо говори о једном броју ових отетих лица која су касније пронађена у масовној гробници у малишевским утринама. Настрадали су припадали групи од око 40 отетих у ораховачком крају, које је ОВК отела углавном у периоду од 17. до 19. јула 1998, када је контролисала Ораховац. Лица која су отета и нестала за време офанзиве ОВК на Ораховац пронађена су у две масовне гробнице – Малишево и Волујак. Офанзиву на Ораховац ОВК је покренула 17. јула 1998. године. Циљ је био заузимање града и стварање „слободне територије“ на Косову и Метохији. Био је то први већи организовани напад ОВК и прва борба ОВК и оружаних снага СРЈ у градској средини. У овој офанзиви ОВК је овладала већим делом града, осим дела у коме је била велика концентрација српског становништва. У офанзиви су заузели Дом здравља, пошту и друге јавне зграде у општини. За време офанзиве припадници ОВК су спроводили организовано насиље и терор над припадницима српске националности. Овај образац насиља и терора над припадницима српске заједнице у Ораховцу пресликао се на целој територији Косова и Метохије након завршетка НАТО агресије на СРЈ и повлачења оружаних снага СРЈ из Покрајине. За време ове офанзиве ОВК је спроводила терор у ораховачким селима над припадницима српске националности. Прво је 4

АМЖГ, Фонд грађе о ратним сукобима од 1991. године, Косово и Метохија, Тужилаштво за ратне злочине, Окружни суд у Београду, Веће за ратне злочине, Optužnica protiv Sinana Morine, od 13. jula 2007. godine.

126

BEZBEDNOST 3/2015


11. јула 1998. године ОВК отела Југослава Костића из села Ретимље на његовом радном месту. За време док су вођене борбе, 18. јула, ОВК је напала ораховачка села Ретимље и Оптеруша и отела све мушке становнике српске националности, којима се након тога изгубио сваки траг. После напада, ова села су етнички очишћена, односно српско становништво је протерано. Оружаних снага СРЈ није било у овим селима, па је становништво само покушало да се одбрани од напада ОВК, али безуспешно. ОВК је за напад изабрала Ораховац јер се налази у близини албанске границе, а у граду су биле стациониране само полицијске снаге. Гарнизон ВЈ није постојао у Ораховцу, а припадници ВЈ ангажовани су тек у контраофанзиви. О циљевима офанзиве ОВК на Ораховац новинар Живојин Ракочевић наводи: „ОВК је од Ораховца пробала да направи ратну престоницу и да дефинитивно уништи елементарне форме суживота. Основна порука тог и осталих злочина је била: после овога нећете више живети заједно! За такав злочин били су потребни невини цивили, деца, старци и жене, била је потребна свирепост која се не памти и помера границе злочина после којих више ништа није исто“ (www.vestionline.com). За време дешавања у Ораховцу све телефонске линије биле су прекинуте, град је остао без струје, припадници ОВК су се утврдили у граду, ископали ровове и путеве, поставили барикаде и мине на путевима. Све то указује на добро и унапред испланирану акцију ОВК. Припадници ОВК потиснути су из Ораховца и околних места после контраофанзиве оружаних снага СРЈ. Контраофанзива је покренута 18. јула пре подне, а напад на Ораховац 19. јула пре подне. После тешких уличних борби, град је 19. јула ослобођен. Припадници ОВК су разбијени и натерани на повлачење, а са њима је избегао велики број лица албанске националности који су се убрзо вратили својим домовима. Повлачење је ишло ка Малишеву, где се налазио главни штаб ОВК, и Дреници. И следећег дана, 20. јула, вођене су борбе у околини Ораховца са остацима припадника ОВК. После ове контраофанзиве, борбе са терористичком групом ОВК настављене су широм Косова и Метохије. За отмицу и убиство лица пронађених у масовној гробници у Малишеву одговорна је ОВК: „Ослободилачка војска Косова, у

BEZBEDNOST 3/2015

127


коју се регрутовало албанско становништво, имала је војну организацију, материјална средства и одговорну команду, што је овој формацији омогућавало да изводи континуиране и усклађене војне акције и да осваја и контролише делове територије Косова и Метохије, а један од циљева им је био и протеривање неалбанског становништва са подручја Косова и Метохије. Деловање формације ОВК је било организовано у оперативне зоне, на одређеним географским подручјима, које су представљале зоне одговорности са војном и другом структуром, а општина Ораховац је припадала Оперативној зони Паштрик“.5 Главни командант овог подручја био је Рамуш Харадинај.6

5

АМЖГ, Фонд грађе о ратним сукобима од 1991. године, Косово и Метохија, Пресуда К. В. 2/07, од 20. децембра 2007. године, у кривичном предмету против окривљеног Синана Морине. 6 Рамуш (Хиљмија) Харадинај рођен је 1968. године у селу Глођане, општина Дечани. У Швајцарску је емигрирао 1989, а након тога се пријавио у Легију странаца. Завршио је диверзантско-терористичку обуку 1996, а у Албанији је учествовао у стварању логистичких база у Куксу и Тропоји, одакле је с групом сарадника континуирано убацивао оружје на Косово и Метохију. Незаконито је ушао у земљу 1997. године и заједно са својом браћом, Даутом и Шкељзеном, организовао терористичке нападе на полицијско одељење у селу Рзнић, општина Дечани, и селу Поношевац, општина Ђаковица, као и на избегличка насеља у Јунику и Бабалоћу. У Глођанима је 1998. године формирао диверзантско-терористичку групу и штаб ОВК за Метохију. Његова специјална јединица, под називом „Црни орлови“, отела је и убила више десетина српских цивила (један број лешева је пронађен у Радоњичком језеру и сеоским бунарима у општини Дечани). После формирања Косовског заштитног корпуса именован је за заменика команданта. Против Рамуша Харадинаја Тужилаштво Републике Србије је поднело 108 кривичних пријава. Тужилаштво га сумњичи да је извршио кривична дела тероризма, удруживања ради непријатељске делатности, као и због убиства цивила (наведено према: Влада Републике Србије, (2003). Албански тероризам и организовани криминал на Косову и Метохији, Београд, стр. 165-168; Антонијевић, 2009: 180-184). Рамуш Харадинај је био оптужен пред Међународним кривичним судом у Хагу за злочине почињене на Косову и Метохији. Међународни кривични суд у Хагу за бившу Југославију, услед недостатка доказа, ослободио је Рамуша Харадинаја одговорности за злочине почињене на Косову и Метохији. Сви кључни сведоци који су били предвиђени да сведоче против Рамуша Харадинаја су убијени пре или током суђења. Прим. аутора.

128

BEZBEDNOST 3/2015


Колективна хумка Малишево се налази у Метохији, око пет километара северно од Ораховца, и пре и током оружаног сукоба било је једно од најјачих упоришта ОВК (Три хиљаде несталих, 2005: 7). У Малишеву је 2005. године откривена масовна гробница, која носи ознаку ТБЕ 05. Масовна гробница је откривена у близини тамошњег Дома здравља. Реч је о особама, углавном српске националности, које су 1998. године отели припадници ОВК. Месец дана пре откривања ове масовне гробнице откривена је масовна гробница у селу Волујак, код Клине. Откривање ових масовних гробница председник Комисије за нестала лица Републике Србије, Вељко Одаловић, довео је у везу са одласком Рамуша Харадинаја у Хаг, јер су масовне гробнице пронађене у његовој зони одговорности (www.pregled.com). По проналаску гробнице, Гвозден Гагић, експерт Комисије за нестала лица Републике Србије, описао је новинарима место где је пронађена: „Налази се у некој врсти каменолома, односно каменитог тла на обронку једног брдашцета. Сама локација је пречника око 100 метара и на тој локацији је пронађено четири тела за сада. Та тела се још увек налазе на месту где су пронађена. Биће од стране стручних тимова УНМИК-а извађена и наставиће се даље истраживање тог локалитета. Очекује се да 10-15 тела буде нађено на тој локацији“ (www.pregled.com). Албански медији у Приштини су опширније извештавали о овој масовној гробници, за разлику од масовне гробнице која је пронађена месец дана раније у селу Волујак (Гајер, 2005: 8). Откривање масовне гробнице обзнањено је у мају 2005. године. Међутим, вероватно се за њу знало и раније. Гвозден Гагић на једном месту наводи: „Мислим да су те локације могле бити откривене много раније...“7 (Топаловић, 2005: 9). Такође, на једном сајту пронашли смо изјаву проф. др Славише Добричанина, руководиоца судско-медицинског тима за ексхумацију и идентификацију Републике Србије, који је казао да је наведену гробницу спомињао и Љуан Мазреку 1998. године, када је признао злочине 7

Мисли се на масовне гробнице у Малишеву и Волујку. Прим. аутора.

BEZBEDNOST 3/2015

129


над српским milosevic.org).

становништвом

у

Клечки8

(www.slobodan-

У масовној гробници код Малишева представници УНМИК-ове канцеларије за нестале и отете особе и форензичари пронашли су посмртне остатке 13 лица која су нестала 1998. године. (У гробници 13 тела, 2005: 8; Гајер, 2005: 8; FHP, 2-4; Otašević, Dobričanin, 2006: 111, 112). Нека тела су остала сачувана. Посмртни остаци жртава пронађени су „изукрштани, у нереду и један преко другог“ (Otašević, Dobričanin, 2006: 111, 112). Већина тела је имала једну карактеристику – везане руке. Већи број извора наводи да су неким особама руке биле везане на леђима (У гробници 13 тела, 2005: 8; www.b92.net). На више места се спомиње да су им руке биле везане жицом (Последњи поздрав Костићима, Божанићима, Николићима..., 2006: 11; Гајер, 2005: 8; FHP, 2005: 2, 4; www.yugofile.org.uk/pdfs/PANORAMA%2020081218.pdf). Оташевић и Добричанин тврде да је већина на рукама и ногама имала завезане дебље конопце (Otašević, Dobričanin, 2006: 111. 112). На почетку се није знало да ли су „пре него што су затрпани, мучени, мецима убијени или измрцварени и полуживи закопани?“ (Гајер, 2005: 8). Касније је судско-медицинском експертизом утврђено да су све жртве убијене из ватреног оружја и механичким предметима (FHP, 2005: 2, 4; Otašević, Dobričanin, 2006: 111, 112). Према одећи, претпостављало се да су сви мушкарци (Гајер, 2005: 8). Поред посмртних остатака, у масовној гробници је пронађена и једна лична карта, делови одеће и лични предмети жртава (FHP, 2005: 2, 4). Посмртне остатке жртава ексхумирао је УНМИК-ов тим форензичара у периоду од 10. до 18. маја 2005. године. Ексхумације су урађене уз присуство представника Комисије Савета министара Србије и Црне Горе за нестала лица. Обдукција жртава је обављена у Међународном патолошком центру у Ораховцу, а ДНК анализе радила је лабораторија Међународне комисије 8

У близини Малишева налази се Клечка, јама у којој су 1998. године пронађени посмртни остаци грађана српске и албанске националности које су ликвидирали припадници ОВК. Прим. аутора.

130

BEZBEDNOST 3/2015


за нестала лица у Тузли (Кости на анализи, 2005: 25; Гробница у ОВК упоришту, 2005: 7; Гајер, 2005: 8; FHP, 2005: 2, 4). Након идентификације већина посмртних остатака је породицама предата на административном прелазу Мердаре (Судбине разрешене на најтрагичнији начин, 2006: 7). Списак жртава9 У масовној гробници ТБЕ 05 пронађени су посмртни остаци следећих особа: 1. Баљошевић (Илија) Ђорђе, Србин, рођен 26. априла 1941, из Ораховца, ватрогасац, четворо деце, отет 17. јула 1998. у Ораховцу.10

9

Списак жртава је направљен на основу ДНК идентификације посмртних остатака који су пронађени на локацији ТБЕ 05. Приликом прављења списка користили смо више извора: Office on Missing Persons and Forensics, Remains identified and handed over to the affected families between 2003-2007, FHP – 15297; податке пронађене у Комисији за нестала лица Републике Србије, часопису Отета истина и на интернет сајту www.familylinks.icrc.org/Kosovo/sr. Лични подаци узети су из списка Удружења породица киднапованих и убијених на Косову и Метохији и књиге Косовска књига памћења: 1998-2000: да људи памте људе, књ. 1, (2011). Београд. Види сајтове www.kosmetskezrtve.org.rs и www.hlc-rde.org. Треба нагласити да су дан, месец и година рођења за поједина лица често били различити у изворима, па остављамо могућност за грешку (прим. аут). 10 Припадници ОВК под вођством Гезима Хамзе (Gezim Hamza) напали су Ораховац 17. јула 1998. године. У послеподневним часовима заузели су Дом здравља. У јутарњим часовима 17. јула 1998. године Ђорђе Баљошевић и Душко Долашевић кренули су аутомобилом у село Брњача да поправе ауспух на ватрогасним колима. Били су радници ватрогасне службе. После подне су кренули натраг, када су их припадници ОВК зауставили и одвели на место Појило, а одатле, заједно са осталим отетим грађанима, одвели у затвор ОВК у освојену зграду полиције у Малишеву. Одатле су их, заједно са још неким отетим грађанима, 18. јула одвели у шуму у близини Малишева, од када им се губи сваки траг (Kosovska knjiga pamćenja..., 2011: 233). Посмртни остаци Душка Долашевића сахрањени су у Јагодини, а Ђорђа Баљошевића у Краљеву (Сахрањени посмртни остаци отетих, 2006: 8). BEZBEDNOST 3/2015

131


2. Баљошевић (Томислав) Саша, Србин, рођен 27. августа 1967, из Ораховца, радник, једно дете, отет 17. јула 1998. у Ораховцу.11 3. Баљошевић (Трајко) Томислав, Србин, рођен 1. октобра 1937, из Ораховца, пензионер, једно дете, отет 17. јула 1998. у Ораховцу.12 4. Витошевић (Арсеније) Срђан, Србин, рођен 29. новембра 1972, из Ораховца, службеник, једно дете, отет 17. јула 1998. у Ораховцу.13 5. Витошевић (Живојин) Срећко, Србин, рођен 18. фебруара 1968, из Ораховца, радник, отет 17. јула 1998. у Ораховцу.14

11

У послеподневним часовима 17. јула 1998. године породица Баљошевић враћала се са одмора из Врњачке Бање. У аутомобилу су били Томислав и његова супруга Крунислава, син Саша и његова супруга Снежана и њихова беба. На улазу у Ораховац зауставили су их припадници ОВК и одвели у затвор ОВК у Малишеву. Томислава и Сашу Баљошевића је преживели заточеник Јован Лукић видео 18. јула, када су их припадници ОВК одвели из затвора. Имали су везане руке (Kosovska knjiga pamćenja..., 2011: 234; Две ране непреболне, 2005: 21). Посмртни остаци Томислава и Саше Баљошевића предати су породици 6. јуна 2007. године. Сахрањени су у Београду (Они су жртве терора, 2012: 29). 12 Види претходну фусноту. 13 У послеподневним часовима 17. јула 1998. године Срђан Витошевић је кренуо у апотеку да купи пелене за бебу. Припадници ОВК су га зауставили и одвели у место Појило, а затим у затвор ОВК у Малишеву. Био је затворен са братом од стрица, Срећком Витошевићем, Душком Патрногићем, Александром Станојевићем и Јованом Лукићем. У вечерњим часовима 18. јула сви су изведени из затвора (Косовска књига памћења..., 2011: 235). Породица Срђана Витошевића је одбила да преузме његове посмртне остатке јер верује да је он жив (Вукановић-Јанковић, 2012: 31). 14 Срећко Витошевић и његов рођак Јован Лукић су у послеподневним часовима 17. јула 1998. године кренули аутомобилом у Ђаковицу. Припадници ОВК су их зауставили на изласку из Ораховца, одвели их у место Појило, а потом у затвор ОВК у Малишеву, где су били мучени и малтретирани. Изведени су из затвора 18. јула увече, заједно са групом људи међу којима су били Срђан Витошевић, Александар Станојевић и Душко Патрногић. Одвели су их у шуму изнад Малишева. На 50 метара од асфалтног пута биле су ископане јаме. Рекли су им да су ту завршили „ваши Срби“ и да и њих чека иста судбина. Јован Лукић се спасао под неразјашњеним околностима. Посмртни остаци Срећка Витошевића сахрањени су у Смедеревској Паланци (Kosovska knjiga pamćenja..., 2011: 234).

132

BEZBEDNOST 3/2015


6. Генов (Тасе) Стамен, Бугарин, рођен 3. септембра 1974, медицински техничар, припадник ВЈ, отет 29. јуна 1998. у Црнољеву.15

15

Стамен Генов радио је у војној амбуланти у Ђаковици као медицински техничар. Дана 29. јуна 1998. године кренуо је аутобусом у Београд да полаже пријемни испит за упис на Медицински факултет. У месту Црнољева припадници ОВК су зауставили аутобус, из кога су извели Стамена Генова и још неколико људи. Одвели су их у неку сеоску школу, а потом у затвор ОВК у Лапушнику. Све време је био тучен и малтретиран. Постоје очевици који су видели да је изведен из подрума 3. јула 1998. године и да су се убрзо чули пуцњи. Обдукција је утврдила да је убијен хицима у главу и груди (Kosovska knjiga pamćenja..., 2011: 113-114). Стамен Генов је био из Босилеграда, а био је на одслужењу војног рока у Ђаковици. У затвору је свакодневно мучен и пребијан. Пошто није могао да издржи батине и мучења, молио је једног затвореника да га задави (Молио да га удаве, 2005: 33). У пресуди Међународног суда за бившу Југославију у Хагу наводи се да је више затвореника преклињао да га задаве (АМЖГ, Фонд грађе о ратним сукобима од 1991. године, Косово и Метохија, Međunarodni krivični sud za bivšu Jugoslaviju u Hagu, Presuda od 30. novembra 2005. godine u postupku protiv Fatmira Limaja, Haradina Bale i Isaka Musliua, 104, 128). Часопис Отета истина наводи да се директна ликвидација Стамена Генова повезује са Фатмиром Љимајем (Fatmir Limaj), да су сведоци видели како Стамена Генова одводе из затвора и да су се после тога чула два пуцња. Затим су видели да из пушке коју је држао Фатмир Љимај, марке „Хеклер“, излази дим. Обдукција је утврдила да су у телу Стамена Генова били пројектили из те пушке (Молио да га удаве, 2005: 33; Они су жртве терора, 2012: 17. Фонд за хуманитарно право је забележио да је обдукцијом утврђено да је смрт Стамена Генова наступила услед повреда из ватреног оружја у главу и груди. Посмртни остаци Стамена Генова сахрањени су у Босилеграду (FHP, 2005: 24). Фатмир Љимај, звани Челику, рођен је 1971. године у Бањи, тада у општини Сува Река. Фатмир Љимај је био један од команданата ОВК. Био је одговоран за функционисање заробљеничког логора ОВК у Лапушнику, у општини Глоговац (Антонијевић, 2009: 180, 181). Прикључио се ОВК крајем 1995. године. У Лапушнику су од 22. јуна до 25. јула 1998. године била заточена 22 лица која су убијена. Међу њима се налази и Стамен Генов. Фатмир Љимај је један од организатора и учесник напада на Ораховац 17. јула 1998. године. Пред Међународним судом за бившу Југославију у Хагу судило му се за злочине против човечности и кршење закона и обичаја рата (због убиства цивила у затвору у селу Лапушник). За његову одбрану Влада Косова је издвојила милионе евра (наведено према: Влада Републике Србије, (2003). Албански тероризам и организовани криминал на Косову и Метохији, Београд, 114, 115). Фатмир Љимај је пред Међународним судом у Хагу за злочине у бившој Југославији ослобођен оптужби за ратни злочин над цивилним становништвом на Косову и Метохији. Прим. аут. BEZBEDNOST 3/2015

133


7. Долашевић (Милорад) Душко, Србин, рођен 30. новембра 1954, из Велике Хоче, ватрогасац, четворо деце, отет 17. јула 1998. у Ораховцу.16 8. Ђиновић (Божидар) Душко, Србин, рођен 1. маја 1959, из Ораховца, радник, отет 17. јула 1998. у Ораховцу.17 9. Патрногић (Вељко) Душко, Србин, рођен 17. фебруара 1959, из Велике Хоче, медицински техничар, троје деце, отет 17. јула 1998. у Ораховцу.18 10. Сталетић (Петар) Радован, Србин, рођен 3. јануара 1928, земљорадник, из Млечана, петоро деце, отет крајем маја 1998.19 16

Види фусноту 10. Душан Ђиновић и Чедо Чабаркапа су у вечерњим часовима 17. јула 1998. године кренули аутомобилом из Чедине кафане у правцу Ораховца. На путу су их зауставили припадници ОВК и одвели у место Појило, а затим у затвор ОВК у Малишеву. У вечерњим часовима 18. јула су, заједно са групом затвореника, изведени из затвора. Одатле им се губи сваки траг (Kosovska knjiga pamćenja..., 2011: 234, 235). Утврђено је да је Душан Ђиновић убијен ватреним оружјем (Предата тела шесторо Срба, 2006: 7). Посмртни остаци Чеде Чабаркапе сахрањени су у Пљевљима, а Душана Ђиновића у Подгорици (Сахрањени посмртни остаци отетих, 2006: 8). 18 Припадници ОВК под вођством Гезима Хамзе напали су Ораховац 17. јула 1998. године. У послеподневним часовима заузели су Дом здравља, а Абдулах Бугари (Abdulah Bugari) је предводио припаднике ОВК. У Дому здравља су отели доктора Александра Станојевића и медицинског техничара Душка Патрногића. Обојица су одведени у место Појило, а затим у затвор ОВК, у освојену зграду полицијске станице у Малишеву. У затвору су били малтретирани и злостављани. У касним вечерњим часовима 18. јула изведени су из затвора са групом затвореника и одведени у правцу шуме у Малишеву. На око 50 метара од пута биле су ископане раке. Јован Лукић је био у тој групи и он је успео да се спаси, под неразјашњеним околностима (Kosovska knjiga pamćenja..., 2011: 236). Обдукција је показала да је Александар Станојевић убијен из ватреног оружја. Посмртни остаци Душка Патрногића сахрањени су у Београду, а посмртни остаци Александра Станојевића кремирани су на Новом гробљу у Београду. 19 Напад ОВК на село Млечане 24. маја 1998. године приморао је српско становништво овог села да се исели. Радован Сталетић је остао у селу. Његов син Бранислав је 27. маја кренуо у село да види шта је са његовим оцем. Од тада је њихова судбина била непозната, све до откривања масовне гробнице у Малишеву (Kosovska knjiga pamćenja..., 2011: 196). У часопису Отета истина наводи се да је Радован Сталетић нестао 18. јуна 1998. године и да је устрељен хицем у главу (Нестала је нада, 2005: 5). Фонд за хуманитарно право је забележио да су Радован и Бранислав Сталетић нестали 26. маја 1998. године (FHP, 2005: 23). Радован Сталетић је био земљорадник, а његов син Бранислав 17

134

BEZBEDNOST 3/2015


11. Сталетић (Радован) Бранислав, Србин, рођен 25. новембра 1960, радник, из Млечана, отет крајем маја 1998. 20 12. Станојевић (Станоје) Александар, Србин, рођен 13. марта 1956, из Београда, лекар, двоје деце, отет 17. јула 1998. у Ораховцу.21 13. Чабаркапа (Алекса) Чедо, Србин, рођен 8. маја 1950, из Ораховца, угоститељ, троје деце, отет 17. јула 1998. у Ораховцу.22 Нумеричка анализа Подаци из списка омогућили су нам да урадимо нумеричку анализу полне, националне, професионалне и старосне структуре настрадалих, а потпунију слику добили смо укрштањем података. Анализа полне структуре настрадалих показала је да су сва лица која су пронађена у масовној гробници мушког пола. Анализа националне структуре настрадалих показала је да је у масовној гробници пронађено 12 особа српске националности, или 92,31%, и једна особа бугарске националности, или 7,69%. Фонд за радник фабрике „Фероникл“ у Глоговцу. Да ли су заједно отети или је Радован отет раније, није познато. Посмртни остаци Радована и Бранислава Сталетића сахрањени су у селу Драгобраћа код Крагујевца (Бецић, 2012: 37). О околностима нестанка Радована Сталетића сведочанство је оставила његова кћи: „Мој отац и брат су живели у Млечане, а ја сам се удала у Драгобраће. Отац се бавио пољопривредом, брат је био радник. Никад се нису ни са ким замерали. Ја сам чула преко радија и телевизије, на свим програмима, 30. јула 1998. године да су убијени отац и син Сталетић. Доживели смо сви шок и стрес, ја сам тад скоро полудела. У извјештају УНМИК-а пише да су нестали 26. маја 1998. године, али ја стварно не знам одакле то њима. Мога оца сестра, моја тетка Наталија Вучковић, је живела у Кијеву, три километра од Млечана. Тог дана када су отац и брат отети, мој брат Бранислав био је код ње, и кад су сели за сто, тетка је почела плакати како Радован, мој отац, гладује јер је он био остао у Млечане. Бранислав је са комшијама прешао у Кијево јер је у Млечане било опасно због 'учки'. Кад је брат Бранислав то чуо, он је кренуо у Млечане по оца. По свој прилици они су се мимоишли, јер је у међувремену отац кренуо за Кијево. Обојица су вероватно зграбљени на путу Млечане – Кијево. Оца су нашли, а брат ни до дан данас није пронађен. Бол и тугу нико не може да плати и нико нема да ми помогне“ (Радовић, 2011: 147). 20 Види претходну фусноту. 21 Види фусноту 18. 22 Види фусноту 17. BEZBEDNOST 3/2015

135


хуманитарно право наводи да је у масовној гробници у Малишеву пронађена и једна особа албанске националности (FHP, 2005: 2-4). Међутим, према подацима до којих смо дошли истраживањем и према подацима добијеним у Комисији за нестала лица Републике Србије, у масовној гробници ТБЕ 05 нису пронађене особе албанске националности. Професионална структура настрадалих нам омогућава да делимично сагледамо социјално-економску структуру жртава. Професионална структура нам је позната у 100% случајева. Анализа професионалне структуре настрадалих показала је да су 11 особа били запослени, једна особа се бавила земљорадњом и једна особа је била пензионер. Међу жртвама су четири радника, два ватрогасца, два медицинска техничара и по један пензионер, земљорадник, лекар, службеник и угоститељ. Укрштањем националне и професионалне структуре настрадалих добили смо детаљнију слику. Табела 1 − Национална и професионална структура настрадалих Националност/професија

Радник Ватрогасац Медицински техничар Лекар Службеник Угоститељ Пензионер Земљорадник Укупно

СРБИ 4 2 1 1 1 1 1 1 12

БУГАРИ

УКУПНО

1

4 2 2

1

1 1 1 1 1 13

Анализа старосне структуре настрадалих показала је да у масовној гробници ТБЕ 05 нису пронађене малолетне особе. Од 13 пронађених жртава, 12 особа припадало је категорији радно способног становништва (18-65 година), а једна особа категорији старих лица (+65). У питању су били углавном млађи људи: 24, 26,

136

BEZBEDNOST 3/2015


30, 31, 38, 39, 39, 42, 44, 48, 57, 61 и 70 година. Најстарија жртва је имала 70 година, а најмлађа 24. Сва наведена лица у списку отета су 17. јула 1998. године, осим Стамена Генова и Радована и Бранислава Сталетића. Сви су били цивили, осим Стамена Генова. Сви су били из Метохије, сем Александра Станојевића и Стамена Генова. Највероватније су сви убијени 18. јула увече, сем Стамена Генова и Радована и Бранислава Сталетића.23

Уместо закључка Мишљења смо да је локација где је пронађена масовна гробница била стратиште. Према свим подацима, највероватније су сви који су изведени из затвора ОВК у Малишеву 18. јула 1998. године одведени до већ ископаних рака и ту убијени. Стамен Генов је вероватно убијен у затвору у Лапушнику 3. јула 1998. године, па је његово тело ту закопано. За Радована и Бранислава Сталетића није познато када су и где убијени. Вероватно су Стамен Генов, Радован и Бранислав Сталетић ту закопани пре 18. јула 1998. године, јер један сведок наводи да му је за масовну гробницу 18. јула речено да су ту завршили „ваши Срби“ и да ће и они ту завршити (Kosovska knjiga pamćenja..., 2011: 234). Податке о масовној гробници „Малишево“ имају све релевантне институције: УНМИК, КФОР, државни органи Републике Србије, правни систем на Косову и Метохији, Међународни суд у Хагу за бившу Југославију и ЕУЛЕКС.24 Плански организовано насиље и терор ОВК, у коме је постојала систематичност у раду, било је уперено против српског и другог мањинског становништва на Косову и Метохији. Циљ је био овладавање простором Косова и Метохије и етничко чишћење свих који нису албанске националности. Масовна гробница у Малишеву очевидно и јасно показује да је у питању ратни злочин ОВК. Међутим, до данас нико није кажњен за отмице, злостављање и убиство грађана

23

Сва лица су изведена 18. јула 1998. године из затвора и одведена у правцу шуме, где су биле ископане раке. Према подацима, Стамен Генов је убијен 3. јула 1998. године, а за Радована и Бранислава Сталетића је непознато када су убијени. 24 EULEX − мисија владавине права Европске уније на Косову и Метохији; Мисија полиције и цивилне администрације Европске уније на Косову и Метохији, прим. аут. BEZBEDNOST 3/2015

137


чији су посмртни остаци пронађени у масовној гробници ТБЕ 05.25 Kао да је некоме било потребно да се брзо забораве злочини и крваве руке припадника ОВК. Или је проблем што су у масовној гробници пронађене жртве српске националности с једне, и култ „ослободилачке војске“, с друге стране? Непроцесуирање и некажњавање злочина имало је за циљ да се углед ОВК не укаља.

Литература 1. Антонијевић, Н., (2009). Страдање Срба и других неалбанаца на Косову и Метохији (1998-2006), У: Зборник радова: „Прилози истраживању злочина геноцида и ратних злочина“. Музеј жртава геноцида, Београд, стр. 157-247. 2. Архив Музеја жртава геноцида, Фонд грађе о ратним сукобима од 1991. године, Косово и Метохија. 3. Бецић, В., (2012). Отети и последњи Срби, Отета истина, VII, (29), стр. 37. 4. Ђокић, Б., (2014). Прилог изучавању геноцида над Србима на Косову и Метохији: студија случаја. У: „Годишњак Музеја жртава геноцида“. Музеј жртава геноцида, Београд, стр. 191-210. 5. Ђокић, Б., (2015). Нумеричка анализа списка отетих и несталих Срба и припадника других мањинских заједница на Косову и Метохији, Токови историје, 1: 123-144. 6. Ђокић, Б., (2015). Кршење људских права жртава и породица жртава албанског терора на Косову и Метохији (1999-2014), студија случаја, Зборник радова Правног факултета у Новом Саду, 1: 299-318. 7. Danas parastos žrtvama otmica albanskih terorista, www.kurir-info.rs. доступно 15. 10. 2014. 8. Две ране непреболне, (2005). Отета истина, I, (1), стр. 21. 9. Fond za humanitarno pravo, (2011). Kosovska knjiga pamćenja: 1998-2000: da ljudi pamte ljude, knj. 1, Beograd. 10. Fond za humanitarno pravo: Istraživanje, dokumentacija i pamćenje, (2005). Sudbina Srba, Crnogoraca, Roma, Bošnjaka i Aškalija nestalih na Kosovu FHP – 14277. 25

Више о повреди и ускраћивању људских права жртвама и породицама жртава албанског терора на Косову и Метохији видети у: Ђокић, 2015.

138

BEZBEDNOST 3/2015


11. Fond za humanitarno pravo: Office on Missing Persons and Forensics, Remains identified and handed over to the affected families between 2003-2007, FHP – 15297. 12. Гајер, Ј., (2005). Убијени или живи закопани? Отета истина, I, (4), стр. 8. 13. Jedanaest tela u grobnici kod Mališeva, www.b92.net, доступно 26. 11. 2014. 14. Još jedna masovna grobnica na Kosovu, www.pregled.com, доступно 27. 11. 2014. 15. Кости на анализи, (2005). Отета истина, I, (4), стр. 25. 16. Luj-Vensan, T., (1980). Antropologija smrti, knj. 1, Prosveta, Beograd. 17. Мијатовић, З., (2004). Опело за државну тајну, сведочење из врха Државне безбедности, Пхарос, Београд. 18. Милојевић, С., (2008). Оружана побуна и побуњеничка дејства као облик угрожавања безбедности државе, Безбедност, L, (4), стр. 5, 16. 19. Молио да га удаве, (2005). Отета истина, I, (6), стр. 33. 20. Недељковић, М., Новаковић, М., (1999). Тероризам албанских сепаратиста на Косову и Метохији и метод њиховог деловања, Безбедност, 41, (6), стр. 693-728. 21. Нестала је нада, (2005). Отета истина, I, (5), стр. 5. 22. Они су жртве терора, (2012). Отета истина, VIII, (30), стр. 17, 29. 23. Otašević, V., Dobričanin, S., (2006). Kosovo − glas žrtava. Medicinski fakultet, Niš. 24. Последњи поздрав Костићима, Божанићима, Николићима... (2006). Отета истина III, (9), стр. 11. 25. Предата тела шесторо Срба, (2006). Отета истина, II, (8), стр. 7. 26. Procesuiranje ratnih zločina na Kosovu (4): Užas u jami Volujak, www.vesti-online.com, доступно 5. 10. 2015. 27. Радовић, A., (2011). Љетопис новог косовског распећа: дневнички и други записи септембар 1999 – децембар 2000, књ. 2, Светигора, Београд – Цетиње. 28. Сахрањени посмртни остаци отетих, (2006). Отета истина, II, (8), стр. 8.

BEZBEDNOST 3/2015

139


29. Топаловић, В., (2005). Откривање гробница на Космету – политичке припреме за стандарде, Отета истина I, (4), стр. 9. 30. Три хиљаде несталих, (2010). Отета истина I, (4), стр. 7. 31. У гробници 13 тела, (2005). Отета истина I, (4), стр. 8. 32. UN experts claim central Kosovo site contains bodies of 12 Serbs – official, www.slobodan-milosevic.org. доступно 2. 12. 2014. 33. Врућинић, Д., (2007). Демографски губици Србије проузроковани у ратовима у ХХ веку, Музеј жртава геноцида, Београд. 34. Вукановић-Јанковић, В., (2012). Надамо се да је Срђан жив, Отета истина, VII, (28), стр. 31. 35. Видаковић, В., (2010). Ни после 12 година нема криваца, Отета истина, VI, (23), стр. 7. 36. Влада Републике Србије, (2003). Албански тероризам и организовани криминал на Косову и Метохији, Београд. 37. www.familylinks.icrc.org/Kosovo/sr, доступно 3. 12. 2014. 38. www.kosmetskezrtve.org.rs, доступно 4. 12. 2014. 39. www.yugofile.org.uk/pdfs/PANORAMA%2020081218.pdf, доступно 28. 11. 2014. 40. www.hlc-rde.org, доступно 5. 12. 2014. 41. Знају се имена злочинаца, (2011). Отета истина, VII, (26), стр. 29.

KLA Crimes: Mass Grave "Mališevo" Abstract: KLA launched an offensive on Orahovac on 17 July 1998, aiming to capture the town of Orahovac and make it "free territory" from which to proceed further action in Kosovo and Metohija. The KLA took Orahovac, except for the part of the city where the Serb population lived as the majority. Orahovac was elected target because there was no garrison of the Yugoslav Army in the town, but only a small number of police officers, and because of the proximity of the Albanian border. After the offensive of the armed forces of the FRY, KLA members were pushed out of Orahovac, and the town was liberated on 19 July 1998. KLA retreated towards Mališevo and Drenica, and a large number of ethnic Albanian civilians fled with them. The municipality of Orahovac belonged to

140

BEZBEDNOST 3/2015


the operational zone of 'Pastrik' and the KLA Commander in Chief of the area was Ramush Haradinaj. KLA controlled Orahovac from 17 to 19 July 1998 and in that time it pursued organized violence and terror against members of minority communities. During this offensive, about 40 persons of Serbian nationality were abducted in the Orahovac region and they disappeared without a trace. In 2005 the media revealed that a mass grave, which bears the designation TBE 05, was discovered in Mališevo. The remains of a number of people that the KLA kidnapped while they controlled Orahovac were found in the grave. For many cultures around the world number 13 is considered to be unlucky. This was the exact number of body remains that were found in the mass-grave ´Mališevo´, in the municipal area of the same name. All 13 victims were males, 12 out of whom were of Serbian nationality and one Bulgarian. The professional structure analysis of the victims shows that 4 victims were laborers, 2 firefighters, 2 nursing technicians, one retired person, an agriculturist, a medical doctor, a clerk and a caterer. The age analysis indicates that 12 persons came from labor force (18 – 65 yr) whereas one person belonged to the elders (65+). Ten of the victims were abducted on 17 July 1998, while three had been abducted earlier. Probably all of the ten victims who were abducted on 17 July 1998, were murdered the next day. Twelve of the victims were civilians, while one was a military man. The location where the mass grave was found was a scaffold. Nobody has been punished for the kidnapping and murder of citizens whose remains were found in the tomb. Keywords: mass-grave, Mališevo, KLA, kidnapping, murder.

BEZBEDNOST 3/2015

141

Приватне војне компаније као фактор безбедности − предности…

Др Дејан ЛАБОВИЋ∗ Војнобезбедносна агенција, Министарство одбране Републике Србије UDK – 355.216 (100 / 497.11) Примљено: 21.05.2015.

Приватне војне компаније као фактор безбедности − предности и недостаци Апстракт: У историји оружаних сукоба ангажовање најамника и најамничке војске било је уобичајена пракса, а у модерно доба, због мноштва асиметричних претњи, потребе националних држава налажу постизање и одржавање спољашње и унутрашње стабилности. Наиме, природа савремених друштвених односа и либерализација државе над инструментима силе условили су комерцијализацију и приватизацију безбедносних услуга које је раније искључиво пружала држава, односно појаву професионално организованих и регистрованих приватних актера безбедности. Тако је у појединим развијеним земљама света дошло до формирања приватних војних компанија са јасном организационом и корпоративном структуром за пружање различитих безбедносних услуга. Те услуге варирају од стратешких, тактичких и технолошких савета, обуке и логистичке подршке, до пружања искључиво војних (борбених), обавештајних и безбедносних услуга владама разних држава, мултинационалним корпорацијама, међународним организацијама, невладиним агенцијама и осталим недржавним субјектима. У таквој ситуацији, развијене земље и земље у развоју за остваривање и одржавање своје укупне стабилности прибегавају ефикасном коришћењу различитих безбедносних услуга приватних актера безбедности, са различитим образложењем њиховог ангажмана у јавности. То отвара поље новог односа према безбедности у којој приватни актери играју све значајнију улогу. Приватне војне компаније нису пролазни феномен или појава, напротив, оне ће представљати веома важног снабдевача приватним војним и безбедносно-обавештајним услу∗

[email protected]

142

BEZBEDNOST 3/2015


гама у будућности. У вези с тим, у раду се на генерални и систематски начин сагледава улога приватних војних компанија у свету, карактер њиховог деловања, организациона структура, оперативне предности и оперативни недостаци, са посебним освртом на њихов положај на националном и међународном нивоу. Кључне речи: приватне војне компаније, плаћеници, пословни провајдери, безбедносне услуге, приватизација безбедности. Увод Савремене конфликте и оружане сукобе карактерише интензивна употреба приватних војних компанија, с обзиром да све више земаља прибегава употреби комерцијалних војних снага које карактерише дискретност, професионалност, опремљеност и посебна мотивисаност за реализовање задатака. После скоро четири стотине година од формирања првих држава, државне институције нису више једини субјекат који се стара о државној унутрашњој и спољашној безбедности, при чему савремене државе, пословне корпорације, међународне и невладине организације, појединци и заједнице све веће поверење указују приватним војним и безбедносним компанијама ради обављања послова безбедности. Ради се о процесу тзв. „приватизације послова безбедности“, односно преношењу ових послова са јавних актера безбедности на приватне актере безбедности (Кесић, 2009: 193). Последњу деценију 20. века обележио је нагли пораст броја и ширења активности приватних војних компанија које, поред осталог, пружају услуге војно-обавештајног карактера и обављају различите послове безбедносне заштите појединаца и пословних организација. Приватне војне компаније су, према структури, функцији и деловању, комерцијалне организације које нуде специјализоване услуге у вези са борбеним дејствима или операцијама, али и са прикупљањем информација, стратешким планирањем, логистиком

BEZBEDNOST 3/2015

143


и пружањем саветодавних услуга.1 Данас, приватне војне компаније имају видно место и значајну улогу у Ираку, Авганистану и у неким афричким државама. Термин „приватне војне компаније“ користи се за оне компаније које активно учествују у борбеним операцијама и поседују опрему, обуку, људство и хијерархију сличну регуларној војсци (Ромић, Павловић, 2011: 319-332), при чему их многи аутори разликују од плаћеника, добровољаца2 и оружаних група.3 Плаћенике одређујемо као „војнике које унајмљују стране државе или побуњенички покрети да би допринели вођењу оружаног конфликта, директним ангажовањем у сукобу или индиректно, путем тренинга, логистике, консалтинга или прикупљања података, при чему они то раде изван надлежности регуларних оружаних снага и државе којој припадају“ (Laurie, 1997: 12). Евидентне су разлике између плаћеника и приватних војних компанија. Наиме, у приватним војним компанијама је организациона структура корпоративног карактера; оне су легално регистроване и хијерархијски устројене; маркетиншки су оријентисане и финансирају се као и остали привредни субјекти; располажу широким спектром услуга и имају уговорни однос са државама, међународним организацијама и недржавним актерима. За разлику од њих, плаћеници су привремене и ad hoc групе индивидуалних војника. Они нису легални и у већини случајева су законом забрањени, делују у тајности и прикривају своје постојање. Њихово финансирање није регулисано, углавно се врши лично и у готовини, имају мали број клијената и услуга које се своде на 1

Шире: Report by the Swiss Federal Council on Private Security and Military Companies, (2005). Swiss Federal Council, Geneva, pp. 9, http://www.dcaf.ch/index.cfm, доступнo 15. 4. 2015. 2 Добровољци су исто што и плаћеници, али су њихови мотиви идеолошке а не материјалне природе; њихово учешће се најчешће остварује директним или индиректним ангажовањем у оружаном конфликту, односно сукобу, пружањем различитих безбедносних услуга (Литавнски, 2012: 3). 3 Оружане групе представљају виши ниво организације од плаћеника и могу да укључе већи број плаћеника, онe се једноставно боре за контролу над одређеним регионом или ресурсима, а могу бити националне − везане за један конфликт, или транснационалне − везане за одређену земљу која може да их плати (Schreier, Caparini, 2005: 20).

144

BEZBEDNOST 3/2015


борбена дејства, унајмљују их најчешће побуњеничке и терористичке организације, ангажују се само за обављање једног посла. Дисциплина плаћеника је неодговарајућа, а њихова ефикасност је под знаком питања (Nyamuya, Benedict, 2006: 1-23). Историјат настанка приватних војних компанија Историјски гледано, унајмљивање лица за остваривање туђих војних циљева присутно је још од античког доба и касније (Brnardić, 2009: 67-68). Међутим, потреба за плаћеницима смањила се када су многе државе у 19. веку увеле регуларне војне снаге на принципу обавезне војне службе за грађане, мада је у одређеној мери задржан обичај да се регуларне војске замењују унајмљеном подршком (Scheimer, 2009: 615). Прве обрисе феномена приватне војне фирме налазимо још у најамничкој војсци у Италији и другим европским земљама, познатој под именом „Compagniediventura“, а зна се и за швајцарске и немачке најамнике зване „Landsknecht“ (Мала политичка енциклопедија, 1996). Иако се експанзија плаћеника или најамника нарочито везује за период антиколонијалних и национал ослободилачких ратова након Другог светског рата, када су их посебно користиле Велика Британија и Француска, они су одувек сврставани у категорију нелегалних учесника. Наиме, плаћеништво је имало легитимитет само у једном кратком периоду након Другог светског рата, када је обимно коришћено у Африци, након чега су резолуцијама УН и Организације афричког јединства (ОАЈ) унајмљени учесници борби означени као криминалци према међународном кривичном праву.4

4

Да би појединци били сматрани законитим борцима, њима мора да командује особа одговорна за своје потчињене, да јавно носе оружје, да им није доминантан мотив ангажовања новац или материјална корист и да своје операције изводе у складу са ратним законима и обичајима. Разлог за овакав став је то што само легитимне и признате владе имају право да објаве и воде рат, као и то што су приватне војне компаније регистроване и делују на темељу закона матичне државе и државе у којој делују (Gaultier et al., 2001: 16). BEZBEDNOST 3/2015

145


Термин приватна војна компанија до 2006. године није постојао ни у једном међународном документу или конвенцији. Међутим, прва приватна војна фирма основана је у Великој Британији 1967. године под називом Watsh Guard International, а основао је пуковник Дејвид Стирлинг (David Stirling). Watsh Guard International су чинили бивши чланови британског САС-а (Special Air Sercice) и она је, као таква, касније била узор за друге приватне војне компаније у свету. Прва модерна приватна војна агенција, претеча данашњих приватних војних компанија, је Control Risks Group, основана 1975. године у Енглеској, која данас представља једну од водећих у домену пружања услуга физичко-техничке заштите, обезбеђења високо рангираних дипломата, заштите војних конвоја и пружања друге логистичке и војне подршке (O´Brien, 2000: 59-64). За приватне војне компаније постоји више дефиниција. По једнима, приватна војна компанија је „регистрована цивилна компанија која се специјализовала у пружању војних тренинга, војним операцијама подршке (логистичка подршка), оперативним борбеним способностима (ангажовање специјалних снага, командовање и контрола, комуникације и обавештајни рад) и пружању војне опреме легитимним домаћим и страним ентитетима“ (Goddard, 2001: 8). Према другим дефиницијама, то су „пословне организације које нуде специјализоване услуге везане за рат и конфликт, а којима је основни циљ да остваре профит пружајући војне услуге на пољу саветовања, логистике и борбених активности“.5 Приватне војне компаније одређујемо и као „пословне провајдере професионалних услуга директно повезаних са вођењем рата“ (Singer, 2004: 4). Даље, приватне војне компаније могу се дефинисати као „компаније које пружају, за профит, услуге које су претходно спадале у домен државних војних снага, а обухватају војну обуку и тренинг, обавештајни рад, логистику и офанзивно вођење оружане борбе, као и пружање безбедности у конфликтним зонама“ (Schreier, Caparini, 2005: 26). Такође, „приватне војне компаније су компаније које су се специјализовале у војним 5

Swiss Federal Council, 2005.

146

BEZBEDNOST 3/2015


вештинама, укључујући и борбене операције, стратешко планирање, прикупљање обавештајних података, оперативну подршку, логистику, тренинг, снабдевање опремом и одржавање оружја и друге опреме“ (Shulz, Yeung , 2005: 1-3). На основу изнетог може се закључити да су „приватне војне компаније профитно оријентисане организације са пословном структуром, које нуде професионалне услуге из домена вођења оружаних конфликата, консалтинга и логистичке подршке“. Њихова основна сврха јесте да повећају и унапреде ефикасност и ефективност оружаних снага у вођењу рата или да воде оружани конфликт у правцу у коме клијент то жели (Литвански, 2012: 6). Особености и фактори настанка приватних војних компанија Основне карактеристике приватних војних компанија, по којима се оне могу разликовати од приватних безбедносних компанија, су пре свега: организациона структура – приватне војне компаније су регистроване пословне организације са корпоративним структурама и хијерархијски организованим безбедносним менаџментом (Бакерски, 2010: 27-38); мотивација – приватне војне компаније пружају услуге првенствено због зараде, а не из политичких или неких других разлога; запослени – у приватним војним компанијама су најчешће бивши професионални војници, који уједно чине и руководећи кадар у тим компанијама, и величина – приватне војне компаније се могу кретати од малих консултантских фирми до транснационалних корпорација (Павловић, 2011: 30). Оно што је посебно карактеристично за приватне војне компаније јесте да оне функционишу на бази комерцијалних уговора и да делују на стратегијском нивоу дајући предност ономе ко их ангажује, водећи рачуна о безбедности и политичком окружењу (Дураковић, 2011: 29-55). Иначе, први велики талас настанка и развоја приватних војних компанија уследио је након завршетка Хладног рата, а разлози су били следећи: редукција војске и распродаја војне опреме и оружја у постхладноратовским условима, с једне стране, и неолиберална приватизација државе, с друге стране. Наиме, светске

BEZBEDNOST 3/2015

147


силе су у значајној мери смањиле своје ангажовање у решавању конфликата, док државе појединачно кроз иницијативе за приватизацију одређених државних сектора желе да смање војне издатке и део њих пренесу на приватну индустрију. У тој ситуацији, приватне војне компаније су виделе своју шансу, апсорбујући вишак војне опреме и особља и нудећи обиман спектар војних и безбедносних услуга. Други талас настанка приватних војних компанија и прави бум тог сектора везује се за период после војних интервенција у Авганистану и Ираку6 након 2001. године (O´Brien, 2000: 23). Директни фактори настанка и развоја приватних војних компанија на савременој политичко-безбедносној сцени су: повећање сукоба ниског интензитета, присутно смањивање величине оружаних снага, потреба за професионализацијом ратовања, осетљивост на притисак јавности због учесталог страдања редовних војника, ризик од грађанског рата и унутрашњих сукоба и широк спектар понуде безбедносних услуга на тржишту. У највећем броју случајева владе преферирају приватне војне компаније као извршиоце послова, јер оне пружају неке врсте услуга јефтиније и ефикасније него што би то могле њихове оружане снаге у истим условима за одређене врсте послова. Услуге које пружају приватне војне компаније су бројне: офанзивне борбене операције, обавештајне услуге, тренинг, обезбеђење у конфликтним зонама, безбедносни консалтинг (саветовање) и планирање, техничка помоћ, оперативна и логистичка подршка (снабдевање оружјем, одржавање опреме и др.), хуманитарна заштита, војно-обавештајне активности, деминирање, те постконфликтна реконструкција (Shulz, Yeung, 2005: 2). С обзиром да пружају широк спектар услуга, организација приватних војних компанија зависи од опсега и нивоа услуга које она може да пружи (Gaultier, Hovsepian, 2001: 18-20). Осим војних интервенција у разним облицима у политичким и етничким жариштима, приватне војне компаније могу бити ангажоване и из потреба за ограниченим интервенцијама, из чисто 6

У Ираку је деловало између 25.000 и 50.000 запослених из различитих приватних војних компанија (O´Brien, 2000: 23).

148

BEZBEDNOST 3/2015


економских разлога, где се као клијенти могу појавити међународне организације (UNHCR, UNICEF, UNDP и друге), као и различите невладине организације (Avant, 2007: 7). У свету данас егзистира више од 100 приватних војних компанија, које нуде своје услуте у преко 50 земаља. Ове компаније најчешће долазе из САД, Велике Британије, Северне Ирске, Француске и Израела, а њихови корисници су државе, међународне корпорације, невладине организације и појединци.7 Најпознатије приватне војне компаније које још увек делују на тржишту у међународним оквирима су: Dyun Corp International LLC (САД, основан 1946),8 Blackwater (САД),9 Military profesional Resources INC, МРRI (Military Profesional Resources Incorporated) (САД),10 Vinnell Corporation (САД), Armor Group (Вел. Британија), Erinys International Ltd (Вел. Британија – Јужна Африка), Control Risks Group (Вел. Британија) и друге. Руска Федерација је једна од ретких политички и економски моћнијих земаља које не прибегавају услугама приватних војних компанија у иностранству. Изузетак су руски пословни кругови, који крајње ограничено користе услуге приватних војних компанија када за то постоји интерес у нестабилним земљама.

7

Више о томе: DCAF Backgrounder, (2006). Private Military Companies, The Geneva Centre for the Democratic Control of Armed Froces, Geneva, рp. 1. 8 Dyncorp je основана 1946. године као део тајног споразума названог Treaty of Fort Hunt између ЦИА и тадашњег ОСС (касније NSA) (Живковић, 2010: 2438). 9 То је престижна америчка приватна војна компанија основана 1997. године, а током 2009, након реструктуирања, „Blackwater“ мења назив у „XeServices LLC“, а од децембра 2011. године у „Academi“ (Abrisketa, 2007: 4-26). 10 МРRI је америчка компанија коју су 1987. године основали пензионисани војни официри америчке војске, са око 3.000 запослених и седиштем у близини Вашингтона. Компанија је пример деловања приватних војних компанија на просторима бивше СФРЈ, где 1994. године склапа уговор са Владом Републике Хрватске да дизајнира програм који ће побољшати способности хрватских војних снага. МРRI је за овај уговор добила лиценцу директно од Стејт Департмента, а програм је започет у јануару 1995. године (Mathieu, Dearden, 2002: 12). BEZBEDNOST 3/2015

149


Врсте, предности, недостаци и статус приватних војних компанија Сходно врстама услуга које пружају, приватне војне компаније деле се на: а) компаније које учествују у директним борбама и б) компаније које пружају остале војне услуге (саветовање и планирање, техничку помоћ, оперативну и логистичку подршку, тренинг и др.) (Singer, 2008: 2-3). С тим у вези, постоје и поделе на: • фирме за војну подршку (Military Provider Firms) које спроводе активности на линији бојишта. Оваке фирме најчешће су биле ангажоване као „мултипликатори војне силе“ са војним снагама клијента и суочавају се са високо опасним ситуацијама; • војне саветодавне фирме (Military Consulting Firms) које обезбеђују обуку и саветодавне активности. Овакве фирме најчешће су биле ангажоване за услуге надгледања и тренинга, као и за израду стратешких и организационих анализа војних снага које су у процесу реструктуирања, и • фирме за логистичку подршку (Military Support Firms), специјализоване за логистику, одржавање, транспорт, конструкције. Овакве фирме најчешће се ангажују за пружање позадинске и техничке подршке, као и за снадбевање оружаних снага потребним средствима (Singer, 2008: 25-30). У теорији постоје извесна мишљења да приватне војне компаније имају одређене оперативне предности (Singer, 2004: 2) у односу на регуларне војне снаге, и то: омогућују прерасподелу средстава и смањење издатака за регуларну војску; могућност брзог распоређивања (оне су флексибилне, ефикасне и ефективне у деловању); ангажују се и у међународним мировним операцијама и решавању конфликата под окриљем УН-а; мања зaбринутост јавности у вези са применом силе; располажу људским и технолошким ресурсима који обезбеђују коришћење напредне технике и функционисање као противтежа локалној војсци у државама са слабим политичким институцијама. Међутим, већина аналитичара наводи да се у пракси показало да приватне војне компаније имају и бројне оперативне недостатке (Singer, 2004: 3) и то: мотивисаност зарадом а не дужношћу, што њихову посвећеност задатку чини мањом од оне коју има

150

BEZBEDNOST 3/2015


регуларно војно особље; њихови запослени се налазе ван војног ланца команде; њихови уговори не могу унапред да покрију сваку непредвиђену ситуацију, тржиште није регулисано на међународном нивоу, што смањује борбену флексибилност и компромитује способност компаније да се носи с неочекиваним; њихово особље које не учествује у борбама није обучено да појача војни капацитет уколико је то потребно; немају одговорност, односно постоји могућност опструкције и продаје поверљивих информација клијенту који понуди више финансијских средстава;11 веома изражен недостатак безбедносне културе (Љуштина, 2013: 98-109) и одговорности према повредама људских права, од повреда насталих током пружања услуга, до тежих видова повреда које имају облике ратних злочина (тортура, напади на цивиле) (Ortiz, 2010: 68). У пракси већина приватних војних компанија је заинтересована да сачува своју репутацију препознатљивим ланцем командовања, дисциплином и уређеним процедурама, како би обезбедила дугорочне добитке на тржишту понуде и потражње, при чему су у САД приватне војне компаније формирале и свој синдикат под називом International Stability Оperations Association, а неке су прихватиле и Правила понашања Међународног Црвеног крста (International Federation of Red Crossandred Crescent Societes). С друге стране, опасност од све већег ангажмана приватних војних компанија је и њихова самовољна и растућа употреба силе, која је свој пуни врхунац доживела у Ираку, где се те компаније користе од транспорта до испитивања затвореника (Maogoto, Sheehy, 2006: 5). Положај приватних војних компанија разликује се од земље до земље, где њихов положај није потпуно дефинисан националним законодавством и међународним правом. Ту је и осетљивост поверавања послова, између осталог, послова обавештајне природе, с обзиром да поменути субјекти могу упоредо да раде и за супротну страну (Палачков, 2009: 75-93). Неке државе су им делегирале разне функције у безбедносном и обавештајном домену (САД, Русија, Канада). Друге користе њихове услуге, уз монопол државних структура над повереним пословима безбедности 11

На пример, према проценама, у 2003. години приватне војне компаније оствариле су приход од преко 100 милијарди долара (Singer, P. W., 2003б: 34-35). BEZBEDNOST 3/2015

151


(Израел, Француска, Кина), док треће задржавају монопол државних институција, али толеришу и постојање приватних безбедносних компанија (Немачка, Италија, Шпанија). Данас државе различито третирају активности приватних војних компанија у иностранству. Тако САД њихове активности третирају као извоз добара (компаније морају да имају лиценцу и формално су под контролом америчког војног аташеа у датој земљи, али практично имају готово пуну слободу у раду), док је у свету једино Јужна Африка широко дефинисала подручје активности приватних војних компанија, по чему се активност тих субјеката може сматрати легалном само ако постоји претходно одобрење владе за такав ангажман (Scheimer, 2009: 618-620). Што се тиче међународног оквира деловања приватних војних компанија, од посебног значаја су одредбе међународног хуманитарног и ратног права, а пре свега Женевска конвенција из 1949. године и Допунски протоколи из 1977. године, Хашке конвенције из 1899. и 1907. године, Међународна конвенција против регрутовања, употребе и финансирања и обуке плаћеника из 1989. године (International Convention on the Recruitment, Use, Financing and Training of Mercenaries), те Конвенција о елиминисању плаћеништва у Африци (Convention for the Elimination of Mercenaries in Africa). Према члану 47 Допунског протокола Женевске конвенције из 1977. године, плаћеници немају статус бораца, него им свака држава може судити као обичним криминалцима, при чему сви предвиђени услови12 морају бити кумулативно испуњени, док су приватне војне компаније са другачијим статусом узимајући у обзир специфичан однос који имају са државом у којој су регистроване (Nyamuya, Benedict, 2006: 3).

12

Плаћеник је свака особа која је посебно ангажована, локално или у иностранству, да се бори у оружаном сукобу, који има мотивацију са жељом за личним добитком, којој је обећана материјална надокнада већа од оне која се предвиђа за лица у оружаним снагама, да није држављанин страна у сукобу, да није припадник оружаних снага у сукобу и да га није послала држава која није страна у сукобу по службеној дужности као припадника њених оружаних снага (чл. 47 Допунског протокола Женевске конвенције из 1977. године).

152

BEZBEDNOST 3/2015


Закључак Очигледно је да је у савременим друштвеним односима приватизација безбедности постала профитан посао и тренд, где све више земаља за одржавање унутрашње и спољашње стабилности прибегава ангажовању професионално организованих компанија корпоративно-безбедносног карактера, чији резултат је смањење сопствених губитака и одсуство или умањење одговорности код сопствене јавности. Приватне војне компаније успеле су да се представе као нови феномен фактора безбедности на међународној сцени, које на комерцијално-уговорној основи остварују профит нудећи различите војне и безбедносне услуге, које су донедавно биле искључиво у надлежности државе, односно њених војних, полицијских и обавештајних структура. Евидентно је да у условима различитих савремених конфликата постоје одређене предности приватних војних компанија као професионалних борбених снага у односу на националне оружане снаге, али оне са собом носе бројне правне, политичке, социјалне и хуманитарне дилеме. Генерално, у пракси утицај приватних војних компанија на савремене међународне конфликте је имао одређени значај на превенцију и решавање сукоба, али и на њихово изазивање и одржавање. Наиме, својим ангажовањем приватне војне компаније су показале одређене предности које се превасходно огледају у способности брзог реаговања у случају кризе, наменској употреби националних контигената и смањењу политичког ризика од губитка регуларних војника. Међутим, употреба приватних војних комапанија носи са собом и стални ризик, због присутне могућности да интерес компаније у одређеној ситуацији превагне у односу на интерес матичне земље (одсуство контроле и нормативно недефинисан однос приватних војних компанија у систему безбедности), што може довести до нарушавања угледа међународне заједнице у решавању одређних конфликата или до озбиљних кршења људских права појединаца или група.

BEZBEDNOST 3/2015

153


С друге стране, изненађује чињеница да употреба приватних војних компанија у различитим мисијама у свету не јењава, па се поставља питање да ли приватне војне компаније у свом ангажману представљају проблем или решење, с обзиром да оне временом и сопственим развојем могу преузети и контролу над државом. Ова дилема ће остати и даље присутна, све док се у оквиру међународног права потпуно нормативно не уреди њихово ангажовање и не успостави потпуна контрола њиховог рада. Литература 1. Abrisketa, J., (2007). Blackwater − Mercenaries and International Law, FRIDE − Fundación para las Relaciones Internacionales y el Diálogo Exterior, Madrid. 2. Avant, D., (2007). The Market for Force: The Consequences of Privatizing Security, Cambridge University Press, New York. 3. Бакрески, О., (2010). Специфичне карактеристике одлучивања у безбедносном менаџемнту, НБП: Журнал за криминалистику и право, бр. 3, стр. 27-38. 4. Brnardić, V., (2009). Naoružanje šibenske vojne posade sredinom 15. stoljeća. U: Zbornik Odsjeka za povijesne znanosti Zavoda za povijesne i društvene znanosti Hrvatske аkademije znanosti i umjetnosti, Vol. 26, HAZU, Zagreb. 5. Gaultier, L., (2001). Hovsepian Garine, Ramachandran Ayesha, Wadley Ian, Zerhdoud Badr, The Mercenary Issue at the UN Commission onHuman Rights: The Need for a New Approach. International Alert, London. 6. Goddard, C. S., (2001). The Private Military Company: A Legitimate International Entity Within ModernConflict, (A thesis presented to the Faculty of the U. S. Army Command and General Staff College), Fort Leavenworth СА. 7. Durаković, A., (2011). Plаćenici, privаtne vojne kompаnije i njihov tretmаn u međunаrodnom prаvu, Polemos, Vol. XIV, No. 28, Hrvatskosociološko društvo & Naklada Jesenski i Turk, Zagreb. 8. Живковић, И., (2010). DYNCORP – Приватна компанија за државне ратове, за државне тајне и тајне државне ударе. 9. Кесић, З., (2009). Специфични облици приватне безбедности у свету, Безбедност, бр. 1-2, стр. 193-208. 10. Литавски, Ј., (2012). Изазови приватног сектора безбедности у новом веку, Центар за евроатлантске студије – CEAS, Београд.

154

BEZBEDNOST 3/2015


11. Љуштина, А., (2013). Невербална комуникација и безбедносна култура у систему обезбеђења лица и имовине, Безбедност, бр. 1. стр. 98-109. 12. Мала политичка енциклопедија, 1996, Београд, стр. 57. 13. Maogoto, N. J., Sheehy, B., (2006). Contemporary Private Military Firms Under International Law: An Unregulated «Gold Rush», Adelaide Law Review, Vol. 26, No. 2, Adelaide AU. 14. Mathieu, F., Dearden, N., (2002). Corporate Mercenaries: The threat of private militry and security companies, War on Want, Development House, London. 15. Carlos, O., (2010). Private Armed Forces and Global Security, Contemporary Military, Strategic, and Security Issues, AN IMPRINT OF ABC-CLIO LLC, Santa Barbara, Calinfornia, Denver-Colorado, OxfordEngland. 16. O´Brien, A. K., (2000). PMCs Myths and Mercenaries: The Debate on Private Military Companies, The RUSI Journal, Vol. 145, Issue 1, Taylor & Francis, London. 17. Павловић, Г., (2011). Право приватне безбједности – упоредна студија, Дефендологија, Центар за безбједносна, социолошка и криминолошка истраживања, Бања Лука. 18. Палачков, Р., (2009). Полиција и приватни сектор безбедности са посебним освртом на детективску делатност, Безбедност, бр. 3, стр. 75-93. 19. DCAF Backgrounder, (2006). Private Military Companies, The Geneva Centre for the Democratic Control of Armed Froces, Geneva. 20. Ромић, М., Павловић, Г., (2011). Неки аспекти одговорности држава за акције приватних војних компанија, Политеиа, год. I, бр. 2, Факултет политичких наука, Бања Лука, стр. 319-332. 21. Report by the Swiss Federal Council on Private Security and Military Companies, (2005). Swiss Federal Council, Geneva, http://www.dcaf.ch/index.cfm, доступнo 15. 4. 2015. 22. Савић, М., (2007). Експанзија приватних војски, Време, бр. 876, www.vreme.com, доступан 15.4.2015. 23. Schreier, F., Caparini, M., (2005). Privatising Security: Law, Practice And Governance of Private Military And Security Companies (Occasional Paper № 6), DCAF, Geneva. 24. Singer, W. P., (2003б). Peacekeepers, Inc. Policy Review, 59, pp. 34-35. 25. Singer, W. P., (2004). The Private Military Industry and Iraq: What Have We Learned and Where To Next?, Policy Paper, DCAF, Geneva. 26. Singer, W. P., (2008). Corporate Warriors: The Rise of the Privatized Military Industry, Cornell University Press, Ithaca NY.

BEZBEDNOST 3/2015

155


27. Shulz, S., Yeung, C., (2005). Private Military and Security Companies and Gender, in: Bastick Megan, Valasek Kristin (eds.), Gender and Security Sector Reform Toolkit, DCAF & OSCE/ODIHR & UNINSTRAW, Geneva. 28. Scheimer, M., (2009). Separating Private Military Companies From IllegalMercenaries in International Law: Proposing an International Convention forLegitimate Military and Security Support that Reflects Customary International Law, American University International Law Review, Vol. 24, Issue 3, Washington DC.

Private Military Companies as a Security Factor Advantages and Disadvantages Abstract: It is undisputed that the spirit of private security is growing and that today more and more countries rely on different security services of private military security contractors, mainly in multinational operations. This situation is the result of the following: firstly, the facts of the current situation of global and regional security, whose threats can be described, at best, as a constant, and at worst as growing; secondly, the state of financial and staffing constraints of the armed forces; and the third, the very existence of such companies implies the existence of military force which "is not controlled" by parliamentarians and the society in general, and which may be entrusted to solve specific tasks abroad while avoiding heavy and long debates and procedures inevitable when the regular army is used. The emergence and spreading of private security at the international level is characterized by a number of effects on the global security, both positive (ending conflicts, protection of humanitarian aid operations, providing international business investment, etc.) and negative (the spread of small arms and light weapons aggravating conflicts and undermining public security), and, as such, they constitute a factor of safety, being ready to quickly react to different stimuli in the security market. Based on these findings we can conclude that private military security actors of today, given the range of services offered and the different scope of its operations, present in large numbers in the public arena and represent a kind of constant, while their legality and normative status remain unchanged. On the other hand, private military

156

BEZBEDNOST 3/2015


companies have managed to present themselves as a new phenomenon on the international scene, acting as legally established private companies, organized as most commercial companies operating in the conventional business environment. Keywords: private military companies, mercenaries, business service providers, security services, privatization of security.

BEZBEDNOST 3/2015

157


Ивана БОДРОЖИЋ∗ Криминалистичко-полицијска академија, Београд UDK - 323.28 :: 343.1 Примљено: 16.10.2015.

Проблемска питања дефинисања тероризма1 Апстракт: Тероризам, као социопатолошки појам у друштву, производи висок степен друштвене опасности која чини материјалну легитимацију законодавчевог предвиђања истог као категорије кривичног права. Процес инкриминисања терористичких активности у директној је зависности од степена развоја решења на плану дефинисања ове појаве у области политичких наука, јер се осим објективног карактера ове појаве, оличене у уништењу и оштећењу живота, тела, разарању имовине велике вредности, она карактерише и субјективним елементом, који подразумева политичку усмереност набројаних понашања. Политички циљ који поседује и који чини differentia specifica овог понашања успоставља однос зависности између политиколошких дефиниција тероризма, које ће одредити шта се и у којим условима сматра политичким циљем, и кривичноправних дефиниција, које одређују елементе бића кривичног дела у националним правним системима. У раду се даје приказ и анализа политиколошких и кривичноправних дефиниција, уз апострофирање врсте и карактера њиховог односа, који је оличен у акцесорности кривичноправних у односу на политиколошка одређења тероризма, уз истовремено изношење разлога који стоје у основи оваквог односа и издвајање неких проблемских питања у вези са дефинисањем тероризма као категорије кривичног права.

Кључне речи: тероризам, политиколошке дефиниције тероризма, кривичноправне дефиниције тероризма, кривично право, акцесорни карактер кривичног права.

∗

Асистент на Криминалистичко-полицијској академији, докторанд Правног факултета Универзитета у Београду 1 Рад је настао као резултат рада на пројекту Криминалитет у Србији и инструменти државне реакције, који се реализује на Криминалистичко-полицијској академији. Руководилац пројекта је проф. др Драгана Коларић.

158

BEZBEDNOST 3/2015


Увод Висок степен друштвене опасности од понашања која се могу означити као терористичка, а која су учестала у 20. и 21. веку, постао је питање број један за демократско друштво засновано на постулатима правне државе и владавини права. Обезбеђивање услова за несметано остваривање основних људских права подразумева развој механизама за превенцију и репресију свих видова недозвољених понашања која могу да их угрозе или повреде. У том смислу, тероризам, као облик политичког насиља и облик насилничког криминалитета праћен великим људским жртвама и разарањима приватне и државне имовине, спада у тешке облике криминалитета, којима се друштво мора супротстављати кроз садејство више различитих облика реакције.2 Тероризам, као приоритетно политички појам и феномен, мора бити спречаван и сузбијан утицањем превасходно на узроке који доводе до њега. У том смислу, као значајни облици друштвене реакције јављају се бројне мере опште и посебне друштвене превенције криминалитета.3 Општа и посебна социјална превенција обухватају систем разноврсних мера и активности које се плански спроводе у различитим подручјима друштвеног живота, а које имају утицај на настајање криминалитета у одређеној средини (Радуловић, 1999: 228-252). Економска, социјална, образовна, здравствена политика, као и природа правног и политичког окружења у друштву, директно утичу како на развој, тако и на сузбијање криминалитета. Предузимање адекватне реакције може утицати 2

Више о значају истраживања у области тероризма, као и о методолошком оквиру научних истраживања у овој области, као предуслову за развој стандарда и процедура за супротстављање и сузбијање овом тешком облику криминалитета видети у: Мијалковић, 2012: 96-112. 3 Мере за спречавање и сузбијање тероризма, уз инсистирање на превенцији, према В. Кривокапићу су, између осталог, одбацивање етикетирања и типизације тероризма, уз истицање његовог универзалног кривичноправног значаја; пребацивање тежишта решавања политичких размирица у вези са тероризмом са политичког на кривичноправни ниво; јачање свих видова међународне кривичноправне помоћи, инкриминисање обучавања за вршење терористичких аката и бројне друге (Кривокапић, 2002: 681-682). BEZBEDNOST 3/2015

159


на смањење стопе криминалитета у друштву уопште или у конкретној области. Када је тероризам у питању, као мере које друштву стоје на располагању јављају се као prima ratio „мере социјалне превенције, социјалне, економске политике, културе, информисања, образовања и слично“ (Кривокапић, 2006: 2). Под појмом социјалне политике подразумева се широка и разнолика област јавне политике чији је основни циљ да обезбеди економски одржив, а истовремено социјално прихватљив ниво заштите од разних видова друштвених и индивидуалних штетних ефеката на све чланове друштва, те да тако промовише једнакост, друштвену кохезију и укључивање појединаца у политички и друштвени живот. Друштво је позвано да кроз процес образовања чини доступним информације о основним људским правима, потреби њиховог остваривања, условима да их једнако користе све друштвене групе, изграђујући тако капацитете појединаца за толеранцију, заједништво, одговорност. Кроз мере економске политике друштво утиче на подизање животног стандарда становништва, смањујући сиромаштво и незапосленост као факторе незадовољства одређених друштвених група, које касније, руковођене осећајем дискриминације, потенцијално постају ближе идеји о потреби решавања социјалних проблема путем политичког насиља. Кроз унапређење културе и области информисања друштво настоји да промовише вредности савремене демократске државе, као што су принцип једнакости пред законом, принцип недискриминације, принцип толеранције, принцип узајамног уважавања, принципи мирног решавања сукоба и слично. Облици друштвене реакције на тероризам као облик недозвољеног понашања деле се на превентивне и репресивне. Од превентивних мера, осим поменутих, држави на располагању стоје и бројне организационе мере и мере технопревенције. Оне имају за циљ да унапреде систем мера за одвраћање од терористичких активности у фази њиховог припремања, смањујући на тај начин проценат извршења терористичких дела. Организационим мерама мењају се услови који отежавају или онемогућавају вршење терористичких понашања. Оне

160

BEZBEDNOST 3/2015


подразумевају усвајање одређених правних прописа и комбинују се са неким од поменутих мера социјалне политике (Стојановић, 1985: 942-945). Технопревентивне мере подразумевају развој и имплементацију техничких решења која могу утицати на смањење проблематичних ситуација. Ове мере подразумевају употребу техничких достигнућа у процесу мењања околине, са циљем смањивања могућности за извршење одређених недозвољених активности. Поменуте мере социјалне политике, схваћене у најширем смислу, организационе и технопревентивне мере требало би да представљају систем мера друштвене реакције на тероризам, који треба да резултира спречавањем, превенирањем тероризма као друштвено опасног понашања. Ради се, дакле, о превентивним мерама, које би требало да делују на узроке тероризма, смањујући основ за његов настанак и развој. Међутим, све већи број терористичких аката, њихове разноврсне форме испољавања и облици, захтевају реакцију друштва и репресивним средствима, каквим се превасходно сматра кривично право. Кривичноправно реаговање на тероризам може се оправдати тежином деликта, јер оно представља механизам друштвене реакције који треба да обезбеди основна права појединца и друштва, дакле оне вредности које чине претпоставку за његово несметано функционисање (Ashworth, 1991: 19-27).4 Политиколошке дефиниције тероризма Специфичност одређивања појма тероризма у вези је са његовом комплексном природом. Покушај одређења неког појма своди се на издвајање кључних карактеристика које улазе у његов садржај и чине његову специфичну особеност (differentia specifica) у односу на друге појмове. Оно што одређивање појма 4

Правни приступ дефинисању тероризма подразумева одређивање овог појма као правне категорије, уз истовремено одређивање њему припадајуће санкције, али га не треба раздвајати од научно-теоријског пруступа који подразумева употребу научних метода које се користе у друштвеним наукама (Димитријевић, 2005: 967-968).

BEZBEDNOST 3/2015

161


тероризам чини сложеним јесте чињеница да у садржај овог појма улази неколико карактеристика које су му нужно својствене. Дакле, више је особености у заједничком садејству потребно да карактерише једну појаву како би се она могла означити појмом тероризам. Овај процес одређења појма тероризма и његових саставних компоненти додатно компликује и чињеница да се његов садржај мењао кроз време, дакле у питању је динамична појава, која мења своје појавне облике и форме у зависности од временских и просторних детерминанти, и која је при том изразито политичке природе. Основни проблем у покушају стварања једне универзално прихваћене дефиниције тероризма лежи у чињеници да је тероризам као друштвена појава приоритетно политички феномен, а да његово дефинисање управо бива отежано различитим и супротстављеним политичким интересима. Како Симеуновић констатује, изостанак универзално прихваћене дефиниције тероризма отежава са једне стране потреба наметања једне политички употребљиве дефиниције, а са друге стране потреба да се таква дефиниција нужно избегне (Симеуновић, 2009: 18). Као разлози због којих је тероризам тешко дефинисати наводе се сложеност појаве, многострукост форми испољавања, динамизам, као и постојање бројних, уврежених и нејасних представа о тероризму као појави (Симеуновић, 2009: 18). Поред тога, истиче се да се овим термином неоправдано обухватају акти обичног криминала, да је дефинисање појма у директној вези са емоцијама и интересима, да је праћено наглашеном субјективношћу, као и да се због сложене природе овај појам различито дефинише у зависности од врсте научног приступа (војног, политиколошког, социолошког, правног) (Јаковљевић, 1997: 25). Како Јаковљевић наводи, „тероризам и његов појам је једно од оних питања које свако може да схвати на први поглед, али које, ако се темељно испита, открива сазнање да није тако лако, како се веровало приликом првог прилажења проблeму“ (Јаковљевић, 1997: 25).

162

BEZBEDNOST 3/2015


Разноврсни и бројни покушаји многих научних институција, организација и индивидуалне научне мисли5 да дефинишу тероризам имали су различит значај и употребљивост у процесу идентификације, класификације и дескрипције појма тероризма. У зависности од места настанка, степена научности и циљева поменуте дефиниције могу се, према општеприхваћеном ставу науке, поделити на академске и административне.6 Академске дефиниције представљају скуп мишљења и ставова које су страна и домаћа наука забележиле у процесу истраживања тероризма. Те се дефиниције међусобно разликују у зависности од вредносног, концептуалног и идеолошког приступа тероризму и могу се класификовати као негативне, консенсуалне и апстрактне. За потребе овог рада биће извршен избор дефиниција светске науке, које су, аналитички посматрано, корисне приликом издвајања основних елемената појма тероризам. У делу Политички тероризам Алекс Шмид је 1983. извршио анализу сто девет академских дефиниција тероризма и издвојио елементе који су заступљени у тим дефиницијама, што је касније потврдио у заједничком делу са Албертом Јонгманом (Schmid еt.al, 2005). Елементи који се најчешће понављају су: насиље, сила (83,5%), политичко насиље (65%), страх (51%), претње (47%), психолошки ефекти и претпостављене реакције (41,5%), диференцијација жртава–циљ (37,5%), смишљена, планирана, систематска и организована акција (32%), метод борбе, стратегија, тактика (30,5%), аномалије у кршењу прихваћених правила без хуманитарних ограничења (30%), присила, изнуђивање пристанка (28%), жеља за публицитетом (21,5%), самовољни, безлични, насумични карактер; недискриминативност (21%), цивили, неутралци, аутсајдери као жртве (17,5%), застрашивање (17%), наглашена невиност жртава (15,5%), група, покрет, организација као извршилац (14%), симболична природа 5

К. Марк је тероризам описао као „скуп некорисних свирепости, који чине људи који су сами заплашени, покушавајући да прекину несигурност“ (Гаћиновић, 2005: 45). 6 О подели дефиниција у наведеном контексту видети више: Симеуновић, 2009: 33-66; Мијалковић et. аl., 2012: 299-336; Гаћиновић, 2010: 181-188; Гаћиновић, 2008: 48. BEZBEDNOST 3/2015

163


акција (13%), неурачунљивост, непредвидљивост, неочекиваност дешавања насиља (9%), тајна прикривена природа (9%), поновљивост, серијски или капмањски карактер насиља (7%), криминал–злочин (6%), захтеви усмерени ка трећим лицима (4%) (Мијалковић et.al, 2012: 310-311). Сличну консенсуалну дефиницију касније су анализом седамдесет три дефиниције дали Л. Вајнберг, А. Педазур и С. Хирш–Хефлер, и она гласи: „тероризам је (1) политички мотивисана (2) тактика која укључује (3) претњу или употребу силе или (4) насиља, у којој тежња за (5) публицитетом игра значајну улогу“ (Симеуновић, 2009: 35). Негaтивну дефиницију тероризма даје Џон Такра, који каже да се ради о „апстрактном феномену који не поседује реалну суштину која се може открити и описати“ (Thackrah, 2004). Под појмом тероризма Kатарина Томашевски подразумева „различите акте насиља и угрожавања људских права и људских живота, као и јавних, односно заједничких и индивидуалних добара (Томашевски, 1983: 13-22). Синтагму политички тероризам користи Пол Вилкинсон, који наводи и појам криминални тероризам који одређује као „системско прибегавање терору у циљу стицања приватне материјалне добити“ (Гаћиновић, 2008: 50). Према Филипу Керберу, тероризам је симболичан акт и „може бити анализиран као и други начини комуникације, анализом његова четири саставна дела: трансмитер (терориста), независни прималац (мета), порука (бомба, заседа или нека друга терористичка акција) и повратна спрега (реакција одређеног круга слушалаца)“ (Гаћиновић, 2008: 50). „Сваки акт тероризма политички мотивисаних извршилаца одређен је односом према власти и према томе је политички“, сматра В. Димитријевић (Димитријевић, 1982: 37). Тероризам се, према Драгану Симеуновићу, дефинише као „вишедимензионални политички феномен који се теоријски најопштије може одредити као сложени облик организованог, групног, и ређе индивидуалног или институционализованог политичког насиља обележен брахијално-физичким и психолошким методама политичке борбе, којима се обично у време политичких и економских криза, а ретко и у условима

164

BEZBEDNOST 3/2015


остварене економске и политичке стабилности једног друштва, систематски покушавају остварити „велики циљеви“ на начин непримерен датим условима, пре свега друштвеној ситуацији и историјским могућностима оних који га као политичку стратегију упражњавају“ (Симеуновић, 2009: 78). Под појом тероризма Радослав Гаћиновић подразумева „организовану примену насиља (или претњу насиљем) од стране политички мотивисаних извршилаца, који су одлучни да изазивањем страха, зебње, дефетизма и панике намећу своју вољу органима власти и грађанима“ (Гаћиновић, 2011: 72-72). Наведене академске дефиниције домаћих и страних аутора, дате превасходно са политиколошког аспекта, могу да послуже као основ за издвајање општих полазних претпоставки које свако понашање које се има означити као терористичко треба да поседује. Кривичноправне дефиниције тероризма и проблеми дефинисања Правна наука је у својим покушајима да одреди тероризам полазила од научних достигнућа политичких наука, као приоритетних у истраживању тероризма. Ова негативна друштвена појава, која због високог степена друштвене штетности коју садржи, као и због сложености последица које проузрокује, нужно интересује правну науку која се бави истраживањем друштвених односа, у контексту права и обавеза појединаца и друштва и њиховим међусобним односима, која настоји да је дефинише и одреди као недозвољено понашање, како са аспекта међународног права, тако и са аспекта националних кривичних законодавства појединих држава. Појмовно одређење тероризма као правне појаве у смислу кривичног дела и неког другог деликта само се делимично може ослањати на етиолошко значење појма тероризма, а у основи је директно акцесорно политиколошким одређењима овог појма, јер она представљају основ за адекватно предвиђање одређених штетних делатности као недозвољених и правом забрањених. Питања криминализације терористичких активности зависе од дефиниционих елемената које су током развоја паралелно BEZBEDNOST 3/2015

165


развијале политикологија и право. У том смислу биће изложени основни проблеми у процесу дефинисања тероризма као политичке појаве, из које се непосредно изводи његов правни појам. Дакле, у даљем излагању биће анализиране политичке и правне дефиниције тероризма, као и проблеми који отежавају стварање општеприхваћене дефиниције. Потреба реаговања на тероризам кроз механизме кривичног права директно је повезана са последицама које он проузрокује. Угрожавање и повреда живота и тела, имовине, слобода и права употребом или претњом употребе насиља зарад решавања политичких неслагања и проблема оправдава и подразумева кривичноправну реакцију. У питању је тешки облик криминалитета, политичког и делимично насилничког карактера. Друштвена опасност од терористичких понашања оправдава криминализацију истих нормама кривичног материјалног права националних законодавстава, као и реакцију држава на наднационалном нивоу.7 Кривично право од првих покушаја конкретизоване реакције на тероризам тридесетих година 20. века, до данашњих дана, континуирано развија механизме за супротстављање овом облику криминалитета. У оквиру тих покушаја развијани су различити модели предвиђања кривичних дела тероризма, којима су биле својствене различите законодавне технике прописивања бића кривичних дела тероризма. У том смислу, кривичноправно реаговање на тероризам приоритетно је било оријентисано на дефинисање појма кривичног дела тероризма и сродних кривичних дела, чије је инкриминисање као засебне категорије предвиђено да служи заштити друштва од овог типа криминалитета, у садејству са осталим механизмима друштвене реакције. Будући сложена категорија, и у науци кривичног права развијала се кроз различите покушаје дефинисања, како појединих теоретичара, тако и у законодавствима појединих држава. Потреба кривичноправног дефинисања тероризма јавља се истовремено са првим институционализованим и појединачним 7

Кривичноправна репресија заснива се, према мишљењу З. Стојановића, на начелу праведности и сразмерности, као и на сатисфакцији жртава, уз истицање опасности коју садржи претерано ширење кривичноправне репресије у овој области (Стојановић, 2010: 12).

166

BEZBEDNOST 3/2015


покушајима политичке мисли у дефинисању и објашњењу тероризма као девијантне друштвене појаве. Дефинисање тероризма као кривичноправне категорије коинцидира са покушајима дефинисања тероризма од стране теоретичара политиколошке оријентације и користи издвојене дефиниционе елементе тероризма као основу за изградњу појма, односно бића кривичног дела тероризма као категорије материјалног и међународног кривичног права, уз постојање неколико проблема који су отежавали његов настанак. Као основни проблем одређивања тероризма као кривичног дела јављала се тенденција да се појам тероризма дефинише сродним појмовима попут терора и терорисања, што представаља начин дефинисања који је споран са становишта научног истраживања. Наиме, дефинисање једног појма подразумева његово објашњење помоћу различитих речи и мисли, а не понављање појмова истих или сличних по садржају. Кривичноправно одређење неког појма подразумева издвајање чињеничног описа, дакле обавезних обележја одређеног понашања. Ради се о селекцији и одређивању конститутивних обележја одређеног кривичног дела, дакле о типизирању недозвољеног понашања као конкретног кривичног неправа. Овај процес подразумева тачно, јасно и логички исправно одређивање обележја одређеног кривичноправног појма, које се не сме вршити речима истог или сличног значења. Дакле, таутологија, која је присутна у политиколошким одређењима тероризма, преносила се и на област кривичног права, што је трпело критику на рачун таутолошког одређења тероризма као кривичноправне категорије. Као други проблем приликом одређивања кривичноправног појма тероризма јављала се многострукост форми испољавања и облика терористичког деловања. Преглед терористичких активности, хронолошки посматрано, представља полазни основ за уочавање бројности и разноврсности терористичких понашања.8 Сва она требало би да испуњавају 8

Тероризам се може класификовати на основу мноштва критеријума. Према циљевима који се њиме настоје остварити, он се дели на идеолошки мотивисан тероризам, етно-сепаратистички тероризам и верски фундиран тероризам; према средствима класификује се као класични (конвенционални), биохемијски

BEZBEDNOST 3/2015

167


одређене карактеристике које би их могле означити као кривично дело тероризма, па је потребно извршити неопходну генерализацију која подразумева анализу појединачних понашања и изналажење заједничког именитеља разнородним људским активностима, које саме по себи већ представљају инкриминисана понашања у смислу одредаба националних кривичних законодавстава9. Издвајање обележја бића кривичног дела, у складу са начелом законитости, и то његовим сегментом lex certa, подразумева што прецизније одређење обележја бића кривичног дела, а не само казуистичко навођење већ инкриминисаних понашања, са додатним посебним обележјима. Као трећи и најзначајнији проблем одређења дефиниције тероризма у кривичноправном смислу јављао се карактер овог понашања, који је доминантно политичке природе. Ови политички проблеми стајали су на путу стварања политиколошке дефиниције, али и кривичноправне, јер она варира од законодавства до законодавства, док на међународном нивоу није могао бити усвојен опште прихватљив појам тероризма као категорије кривичног права, управо због различитих политичких интереса и приступа, које поједине државе имају приликом његовог одређења. Иако су поменути проблеми дефинисања тероризма као кривичног дела били присутни ипак је значајно издвојити одређени број дефиниција индивидуалне научне мисли, које могу да послуже као основ за разумевање и решавање проблема дефинисања тероризма као кривичног дела у савременим условима. У том смислу као значајније дефиниције издвајамо следеће (Јаковљевић, 1997:42). Према Т. Живановићу, „тероризам, политичког карактера или не, означава акте који по природи изазивају код неког осећај страха од ма којег зла, акте који су застрашујући”. и нуклеарни, док се према методама може поделити на класични, самоубилачки, „сајбер“ тероризам и нарко-тероризам. Више о класификацији тероризма видети у: Симеуновић, 2009: 82-85. 9 Ради се о кривичним делима против живота и тела, против слобода и права човека и грађанина, против имовине, против опште сигурноси људи и имовине, против безбедности јавног сaобраћаја и слично.

168

BEZBEDNOST 3/2015


Под појмом тероризма Р. Лемкин подразумева застрашивање људи извршењем насиља. Тероризам се према А. Сотилеу дефинише као „криминални метод који се карактерише терором, насиљем, у погледу одређеног циља“. J. Вациорски под тероризмом подразумева „метод криминалне активности којом починилац намерава да путем терора наметне своју превласт у друштву или држави да би сачувао, изменио или порушио друштвене везе јавног поретка“. Као карактеристике тероризма Х. Де Вабрес истиче: 1) да је дело банди; 2) да су поступци којима се изазива терор: експлозије, разарања железничких возова или зграда, рушење брана, тровање воде за пиће, ширење заразних болести; 3) да се њиме ствара општа опасност. Наведене дефиниције потичу из тридесетих година прошлог века и одраз су схватања прилагођених тадашњим појавним облицима и формама испољавања терористичких понашања. Како се тероризам као друштвена појава развијао и усложњавао јављали су се и новији приступи у његовом дефинисању, који суштински мењају садржај и смисао, а потичу из последњих деценија прошлог века.10 Да је „терор – не и тероризам − један симболичан акт управљен на политичко понашање путем ваннормалних средстава, која уплићу у себе употребу и претњу насиљем“ сматра Т. П. Торнтон. Под појмом тероризма П. Јуилард подразумева „акт насиља који рађа страх или застрашивање код становништва неке државе и који прети животу, телесном интегритету, физичком и

10

Без обзира који се приступ о историјату тероризма као појаве прихвати, да ли онај који под овим појмом подразумева многобројне облике политичког насиља, који су му били претеча или се као његов почетак наводи грађанска револуција у Француској, савремени тероризам се јавља почетком шездесетих година прошог века, када добија карактер међународног, чему су допринели савремени услови који су га трансформисали у међународни феномен, понајвише техничко-технолошки напредак, који је довео до доступности савременог оружја и развоја медијских средстава, која служе као трансмитер порука, политичке садржине, које се сваким терористичким актм настоје да пошаљу и доставе широком аудиторијуму. BEZBEDNOST 3/2015

169


душевном здрављу или слободи евентуалних жртава посматраних колективно“. Према мишљењу Тран Тама тероризам означава акте међународног кривичног дела извршене посредством насиља и застрашивања ради постизања одређеног циља. Појам тероризам Е. Давид дефинише као „сваки акт оружаног насиља који, извршен у политичком циљу, социјалфилозофском, идеолошком или религијском, крши правила хуманитарног права која забрањују употребу варварских средстава, нападом на невине циљеве или циљеве који немају војни интерес“. Х. Хајмс тероризам одређује као употребу терора од стране милитантне политике у циљу обарања владе или принуђавања владе да промени политику, при чему разликује директни и индиректни тероризам (Јаковљевић, 1997: 45). Упоредо са покушајима дефинисања тероризма као кривичног дела од стране појединих теоретичара, овај процес одвијао се и на наднационалном нивоу, под окриљем међународних организација, са циљем да се пронађе потребни минимум сагласности држава о обележјима кривичних дела тероризма, углавном у вези са конкретним догађајима, што је резултирало усвајањем већег броја резолуција, конвенција и одлука. Иако не свеобухватне и систематичне, оне су предвиђале поједина недозвољена понашања као кривична дела која национални кривичноправни системи, ратификацијом поменутих докумената, морају да имплементирају, и постепено су вршиле унификацију терористичких кривичних дела, секторски посматрано. Историјат и развој решења правног дефинисања терористичких понашања представља основ за разумевање и подстицање процеса унификације инкриминација националних законодавстава, који карактерише данашњу кривичноправну реакцију. Преглед кривичноправних дефиниција, односно обележја бића кривичних дела тероризма у националним законодавствима, без подробније упоредноправне анализе биће изложен у наставку, јер оне представљају врсту административних дефиниција које су настале као резултат утицаја секторских конвенција и

170

BEZBEDNOST 3/2015


релевантних међународних докумената. Иако законски оквири варијају између држава, приметан је процес усклађивања одредаба националних кривичноправних система са релевантним прописима на нивоу Европске уније, тако да је упоредноправни приказ и анализа одредаба националних кривичноправних прописа у вези са тероризмом значајно измењена након усвајања најважнијих докумената на европском нивоу, који су успоставили кривичноправни појам тероризма и најважнијих појмова од значаја за материјално кривично право, тако да земље чланице, али и земље кандидати за пуноправно чланство, могу у својим националним кривичноправним системима поћи од заједничког кривичноправног појма тероризма.11 У законодавству Велике Британије тероризам је дефинисан у неколико закона: у Закону о спречавању тероризма (Temporary Provision Act) тероризам је дефинисан као употреба насиља у политичке сврхе и свака друга примена насиља ради изазивања страха у јавности или делу јавности12; у Закону о антитероризму (Britain's Antiterrorism Crime and Security Act) тероризам је одређен као претња или коришћење претње било где у свету или утицај било кога на имовину било које владе у свету; у Закону о тероризму (Terrorism Act) тероризам означава озбиљну употребу силе или претњу насиљем из политичких, верских и идеолошких разлога, усмерену против живота цивила и јавне имовине, која тежи да коришћењем ватреног оружја или експлозивних материја изазове стах у јавности, материјална разарања, наруши здравље и општу безбедност. У Руској федерацији тероризам је одређен у Федералном закону о борби против тероризма као идеологија насиља и пракса којом се настоји утицати на одлуке органа државних власти, локалне самоуправе или међународних организација, повезана са застрашивањем цивила и/или другим облицима 11

О упоредноправним аспектима тероризма као кривичног дела пре и након усвајања најважнијих европских докумената о тероризму: Конвенција Савета Европе о спречавању тероризма (Council of Europe Convention on the Prevention of Terrorism, CETS No. 196) и Оквирна одлука Савета ЕУ о борби против тероризма (Council Framework Decision on Combatinf terrorism, 2002/475/JHA)); упоредити: Коларић, 2011: 57-76; Стојановић, Коларић, 2015: 7-32. 12 Britain's Prevention of Terrorism- Temporary Provisоn Act. BEZBEDNOST 3/2015

171


незаконитих насилних радњи, док се под терористичким активностима подразумева организовање, планирање, припрема, спровођење и финансирање терористичких аката; подстицање аката тероризма; успостављање незаконите оружане формације, криминалног удруживања (злочиначка оганизација) или организоване групе за спровођење аката тероризма, као и учешће тих ентитета у терористичким актима; регрутовање, наоружавање, обучавање и коришћење терориста; информативну или другу помоћ за планирање, припрему или спровођење терористичких аката; популаризацију терористичких идеја, ширење материјала или информација о терористима. Терористички акт, у смислу овог закона, означава експлозију, подметање пожара или друге радње усмерене на застрашивање становништва и представља ризик од губитка живота, изазива знатну штету на имовини или еколошку катастрофу и друге тешке последице, с циљем незаконитог утицаја на одлуке које доносе државни органи, органи локалне управе или међународне организације, као и претње од извршења акција са истом сврхом. У Кривичном законику Руске федерације кривично дело тероризма је дефинисано као вршење експлозија, паљевина или других чињења која изазивају опасност од погибије људи, проузроковања знатне материјалне штете или настајања других друштвено штетних последица, ако су те делатности извршене с циљем нарушавања друштвене безбедности, застрашивања становништва или ради утицања на органе власти у процесу доношења одлука (Мијалковић et. al., 2012: 301, 304). Кривични закон Грчке под појмом тероризма обухвата акте којима се може озбиљно оштетити држава или међународна организација, који имају за циљ изазивање страха код становништва или присиљавање државе или међународне организације да чини одређене акте или се уздржи од одређеног поступања, или да оштети или уништи фундаменталне уставне, политичке или економске структуре државе или међународне организације. Ти акти подразумевају убиство, тешке телесне повреде, отмице, кривична дела у вези са поседовањем експлозива и хемијских супстанци, угрожавање хране, загађење водених потенцијала, као и дела којима се крше основна грађанска, политичка или било која друга права предвиђена Уставом или другим позитивним

172

BEZBEDNOST 3/2015


међународним прописима (http://www.cot.nl/, доступно 14. 11.2014). Кривични закон Норвешке одређује тероризам као кривично дело учињено с намером да се озбиљно омету функције од виталног значаја за друштво, као што је функционисање законодавне, извршене или судске власти, сигурно снабдевање храном или водом, функционисање банкарског или монетарног система, медицинских установа, да се озбиљно застраши становништво и слично (http://www.cot.nl/, доступно 14. 11. 2014). У Шведској је тероризам дефинисан као кривично дело у Новом закону о кривичној одговорности за терористичка кривична дела (New Act on Criminal Responsibility for Terrorist Crimes). Под тероризмом се подразумевају акти којима се озбиљно нарушава безбедност државе и међународне организације с намером да се: озбиљно уплаши становништво или поједине друштвене групе; неправедно присиле јавне власти или међународне организације да делују у жељеном правцу или да се уздрже од одређених акција; озбиљно дестабилизују или наруше фундаменталне политичке, уставне, економске или друштвене структуре државе или међународне организације. Под терористичким актима се подразумевају следећа кривична дела: убиство, разне окрутности, киднаповање, тешке повреде лица, подметање пожара који изазива губитак живота или злонамерну штету, отмица авиона, насилни акти, саботаже на аеродромима, ширење отрова или инфекција и незаконита употреба хемијског оружја и другог оружја за масовно уништавање (www.coe.int/gmt, доступно 3. 12. 2014). Дански кривични законик под актима тероризма подразумева сва насилна дела чија је намера да се заплаши становништво Данске, њени органи власти или међународна организација, да се они приморају да делују или се уздрже од одређених активности, или да се дестабилизују или оштете виталне политичке, уставне, економске или друштвене институције. Та дела су: тешко насиље, отмице, поремећеју у безбедности собраћаја на путевима, отмице превозних средстава, кршење закона о оружју, подметање пожара, експлозија, ширење штетних гасова, изазивање поплава, оштећење пруга или других превозних средстава, контаминација воде или контаминација BEZBEDNOST 3/2015

173


предмета намењених заједничкој употреби. Поседовање или коришћење радиоактивних супстанци. Као терористичка кривична дела, у поменутом закону, предвиђена су и дела којима се директно или индиректно даје финансијска и друга логистичка подршка тероризму (www.legislationonline.org, доступно 15. 12. 2014). Кривични закон Киргистана кривично дело тероризма дефинише као експлозију, акте подметања пожара или друге радње које представљају опасност за људе и могу имати смртне последице, које проузрокују знатну штету или друге последице, с циљем подривања јавне безбедности, терорисања људи или вршења притиска на власти (Мијалковић et .al., 2012:303). Наведене дефиниције кривичног дела тероризма у националним законодавствима појединих држава, заједно са дефиницијама одређених државних институција и правних докумената међународних организација, представљају административне дефиниције тероризма, које су се јавиле углавном као реакција на поједначне терористичке догађаје, без успеха на плану универзалног дефинисања кривичног дела тероризма које би било схваћено као јединствено кривично дело против међународне безбедности и универзалних вредности човечанства. Уместо закључка – акцесорност кривичног права као претпоставка поштовања основних постулата демократске државе Правне, политичке и идеолошке разлике између твораца појединих административних дефиниција представљале су проблем у изналажењу јединственог става међународне заједнице о конститутивним обележјима општег кривичног дела тероризма, чије би постојање онемогућило избегавање кривичног гоњења учинилаца ових кривичних дела одласком у земљу у којој оно није или је на други, ужи, начин инкриминисано. Међународни карактер терористичких активности оправдава тежњу, која је у савременим условима остварена у неким регионалним документима, да се на тероризам гледа као на јединствену кривичноправну категорију, без обзира на то према коме је

174

BEZBEDNOST 3/2015


управљен и ко је држава извршења, а ко држава у којој се учиниоцу суди. Препозната потреба за хармонизованим дефинисањем тероризма као категорије кривичног права последица је све већег броја терористичких напада широм света и представља претпоставку ефикаснијег сузбијања и супротстављања тероризму. Међутим, оно што је извесно и што се може закључити из прегледа политиколошких и кривичноправних дефиниција тероризма, јесте да се прве налазе у односу акцесорности у односу на друге. У том смислу, ширина дефинисања у политиколошким дефиницијама тероризма одређивала је број и карактер недозвољених активности које чине објективна обележја кривичног дела тероризма, док је са друге стране одређивала и појам специфичне намере и њену усмереност ка остварењу одређеног посебног циља. Акцесорност у односу поменутих одређења тероризма може се сагледати са два аспекта. Први подрaзумева усклађеност кривичноправне репресије са основним начелима кривичног права, као резултанте вишедеценијског развоја кривичноправне науке на глобалном нивоу. Ова начела, међу којима је приоритетно начело легитимности, које поставља основ и границе кривичноправној репресији, подразумевају да кривично право мора бити ultima ratio у борби друштва против криминалитета, па и тероризма као једног од његових тешких облика. Дакле, у складу са поменутим начелом, правнодржавно, либерално оријентисано кривично право има акцесорни карактер у односу на све друге механизме друштвене реакције, па се превентивна, политиколошка, социолошка, техничко-технолошка решења и методе јављају као приоритетни у сузбијању тероризма, чему свакако претходи његово дефинисање са спекта друштвеног механизма који је покренут. С друге стране, однос акцесорности између кривичноправних и политиколошких дефиниција одређен је природом тероризма у чијој се основи налази политички циљ, идеја, и подразумева одређење истог приоритетно са аспекта политичких наука, које у зависности од конкретног случаја одређеном циљу дају или одузимају карактер легитимног политичког циља. BEZBEDNOST 3/2015

175


Постојање бројних дефиниција, како индивидуалне научне мисли, тако и бројних међународних тела и организација, представља задовољавајући основ за успостављање релативно хармонизованог кривичноправног одређења тероризма, које ће представљати основ за ефикаснију примену кривичног права на наднационалном нивоу, који једино и представља ниво на којем се свеобухватно може сузбијати ова друштвено штетна појава која угрожава међународну безбедности и фундаментална људска права. Литература 1. Ashworth, A., (1991). Principles of Criminal Law, Clarendon Press, Oxford. 2. Гаћиновић, Р., (2005). Дефинисање савременог тероризма, НБП, Vol. XI, No. 2, стр. 41-54. 3. Гаћиновић, Р., (2008). Феноменологија савременог тероризма, Војно дело, бр. 3, стр. 46-59. 4. Гаћиновић, Р., (2010). Тероризам у политичкој теорији, Српска политичка мисао, бр. 2, стр. 177-195. 5. Гаћиновић, Р., (2011). Тероризам у политичкој и правној теорији, Медија центар Одбрана, Београд. 6. Димитријевић, В., (1982). Тероризам, Радничка штампа, Београд. 7. Димитријевић, И., (2005). Проблематика научнотеоријског дефинисања тероризма, Безбедност, бр. 6, стр. 967-979. 8. http://www.cot.nl/, доступно 14. 11. 2014. 9. Јаковљевић, Д., (1997). Тероризам са гледишта кривичног права, Београд. 10. Коларић, Д., (2011). Кривично дело тероризма − упоредноправни аспекти, НБП, бр. 2, стр. 57-77. 11. Кривокапић, В., (2002). Тероризам као облик организованог криминалитета и мере супротстављања, Безбедност, бр. 5, стр. 665-684. 12. Кривокапић, В., (2006). Специјалистичка едукација као мера супротстављања организованом криминалу, У:

176

BEZBEDNOST 3/2015


Спречавање и сузбијање савремених облика криминалитета, Београд. 13. Мијалковић, С., (2012). Meтодолошки оквир једног научног истраживања организованог криминала и тероризма, Безбедност, бр. 2, стр. 96-112. 14. Мијалковић, С., Бајагић, М., (2012). Организовани криминал и тероризам, Криминалистичко-полицијска академија, Београд. 15. Радуловић, Љ., (1999). Криминална политика, Београд. 16. Симеуновић, Д., (2009). Тероризам, Едиција Crimen, Правни факултет Универзитета у Београду, Београд. 17. Стојановић, З., (1985). Кривично право и други облици реакције на друштвено опасна понашања, Наша законитост, бр. 8, стр. 931-948. 18. Стојановић, З., (2010). Кривична дела тероризма, Ревија за криминологију и кривично право, бр. 3, стр. 11-32. 19. Стојановић, З., Коларић, Д., (2012). Нова решења у Кривичном законику Републике Србије, Безбедност, бр. 54, стр. 7-32. 20. Schmid, A. P., (1983). Political Terrorism, Amsterdam, North Holand. 21. Schmid, A. P., Jongman, A. J., (2005). Political Terrorism, Piscataway, New York: Transaction Publishers. 22. Томашевски, К., (1983). Изазов тероризма − проблеми сузбијања тероризма у међународној заједници, Младост, Београд. 23. Thackarah, J. R., (2004). Dictionary of Terrorism, Routledge, London. 24. www.legislationonline.org, доступно 15. 12. 2014. 25. www.coe.int/gmt, доступно 3. 12. 2014. Problematic Issues in Defining Terrorism Abstract: Terrorism, as a socio-pathological notion in society, generates a high degree of social danger, which makes the material legitimacy of predictions the same notion as a category of criminal law. The process of criminalization of terrorist activity depends directly on the degree of development of solutions in the definition of this phenomenon in the field of political science, since in addition to the objective character of this BEZBEDNOST 3/2015

177


phenomenon, embodied in the destruction of and damage to life, body and the destruction of property of high value, it is also characterized by a subjective element, which implies political orientation of the listed behaviors. The political goal, which it in itself possesses, makes the differentia specifica of such conduct, establishes a relationship of dependency between politicology definitions of terrorism, which determine what and in what circumstances is considered a political purpose, and criminal definitions that define the elements of the offense in the national legal systems. This paper provides an overview and analysis of some political and criminal definitions, focusing on the type and character of their relationship, which is embodied in the accessorines of criminal law definitions of terrorism in relation to the ones offered by political science. The paper also analyzes the reasons that underlie this relationship and the implementation of some issues related to the definition of terrorism as a category of criminal law. Keywords: terrorism, political science definition of terrorism, criminal definition of terrorism, criminal law, an accessory character of criminal law

178

BEZBEDNOST 3/2015


Mр Саша МАРКОВИЋ∗ Полицијска управа Ваљево, Министарство унутрашњих послова Републике Србије UDK – 364.63 /.64 : 351.74 Примљено: 29.12.2015.

Мере које предузима полиција приликом заштите жртава насиља у породици1 Апстракт: Насиље у породици је тема која је заокупљала велику пажњу и којом су се првенствено бавиле многе невладине организације за заштиту женских права у развијеним државама Европе и света у другој половини прошлог века, а код нас је бављење овим друштвеним проблемом достигло врхунац крајем прошлог и почетком 21. века. Међународне организације (УН, ЕУ), као и већина развијених држава у свету, под притиском невладиног сектора, насиље у породици је препознало као једну од највећих савремених друштвених опасности, а предузете су и одређене мере на њеном спречавању и сузбијању, кроз законско одређивање ове појаве као друштвено неприхватљиве и друштвено опасне. Насиље у породици се јавља у свим друштвеним заједницама, државама и деловима света. По нашем мишљењу, чак ни најстабилније западне демократије и економски најразвијеније државе, које највише ресурса усмеравају на сузбијање насиља у породици нису успеле да се изборе са његовом тамном бројком. Зашто? Највећи проблем данашњице је велики број непријављених случајева насиља у породици, као и велики број пријављених дела у којима не долази до покретања кривичног поступка. Између осталог, зато смо одлучили да се бавимо пре свега местом и улогом полиције у супротстављању овом облику криминалитета, а посебно заштити жртава насиља у породици. ∗

Истраживач-сарадник, Институт за криминолошко-социолошка истраживања, [email protected] 1 Рад је резултат истраживања на пројекту Криминалитет у Србији и инструменти државне реакције, који финансира и реализује Криминалистичко-полицијска академија у Београду, циклус научних истраживања 2015-2019. година. BEZBEDNOST 3/2015

179

Мере које предузима полиција приликом заштите жртава насиља…

Кључне речи: насиље у породици, жртва, полиција, хапшење. Увод Насиље (води порекло од речи сила) означава неовлашћену употребу силе којом се повређују људи или којом се наноси штета имовини. Овако схваћено насиље представља делатност, док сила представља средство којим се наноси одређена повреда или штета (Станаревић, Ејдус, 2009: 77). Насиље означава однос између две стране у коме једна страна употребом или самом претњом употребе силе утиче на другу страну. У филозофској терминологији постоје следеће врсте насиља: физичко насиље − намерно наношење телесних повреда; емоционално или психичко насиље − најчешће вербални (може бити и невербални) облик наношења повреда нечијој психи; сексуално насиље − специфичан облик физичког насиља, чине га нежељени сексуални контакти; структурално насиље − неодговарајућа или непостојећа акција друштва (државе)(Марковић, 2015: 212). У литератури се израз „насиље“ најчешће везује за агресивност и у том смислу се схвата као испољавање нападачког понашања (лат. aggressio − напад, насртај) (Игњатовић, 2011: 181). Појмовно, дакле, нећемо погрешити ако под агресивним понашањем увек подразумевамо насиље над неким или некима, било да је оно изазвано или неизазвано, оправдано или неоправдано (Николић, 2010: 23). Насиље у породици у феноменолошком и етиолошком смислу представља изузетно комплексно девијантно понашање због чега привлачи пажњу стручњака из области социологије, криминологије, права, психологије и других научних дисциплина. Иако још увек не постоји универзално прихваћена дефиниција насиља у породици, у савременој литератури обично се наводи да је насиље у породици сваки вид физичког, сексуалног, психичког или економског злостављања, које врши један члан породице према другом члану породице, без обзира на то да ли такво понашање правни прописи инкриминишу и да ли је извршилац насиља пријављен органима гоњења. У сагледавању феномена насиља у породици у први план се истичу два његова битна обележја: да насиље у поро-

180

BEZBEDNOST 3/2015


дици угрожава домен сигурности и однос поверења међу члановима породице и да је насиље облик контроле и манифестација моћи над члановима породице (Петрушић, 2010: 7). Насиље у породици се у међународним документима карактерише као озбиљно кршење основних људских права, као што су право на слободу, право на неповредивост физичког интегритета и право на живот (Николић-Ристановић, 2006: 82). Правна заштита жтава насиља у породици Први међународни документи који су се бавили питањима жртава криминалитета, односно њиховим правним положајем у кривичном поступку и неопходним видовима помоћи, подршке и заштите, почели су да се доносе средином осамдесетих година 20. века. Најзначајнији документ из тог периода је Декларација Уједињених нација о основним принципима правде за жртве криминалитета и злоупотребе власти.2 Значајан документ је и Директива ЕУ 2012/29/ЕУ о успостављању минималних стандарда о правима, подршци и заштити жртава кривичних дела.3 Комитет министара Савета Европе донео је низ препорука које се односе на жртву кривичног дела: Препорука о положају жртава у оквиру кривичног права и кривичног поступка Р(85)11, 2

Према овој декларацији УН, жртве криминалитета су: „особе које појединачно или колективно трпе повреде, укључујући телесну или менталну повреду, емоционалну патњу, материјатну штету или суштинску повреду својих основних права, услед чињења или пропуштања које представљају кршење кривичних закона држава чланица, што се односи и на законе који забрањују злоупотребу власти. Жртвом се може сматрати свако ко испуњава опште услове, независно од тога да ли је учинилац дела откривен или није, да ли је ухапшен, да ли се против њега води судски поступак и да ли је проглашен кривим, и без обзира на то да ли постоје породични односи између учиниоца и жртве. Термин „жртва“ обухвата по потреби и блиску породицу и лица која директна жртва издржава, као и лица која су претрпела штету помажући жртвама које су се нашле у невољи, односно спречавајући виктимизацију (чл. А, ст. 1 и 2)“. 3 Главни циљ директива је да се према жртвиним потребама односи на индивидуалан начин, на основу индивидуалне процене уз њено учешће у постављању циљева и омогућавању права на информације, подршку, заштиту и процедурална права. Посебна пажња је посвећена жртвама кривичног дела насиља у породици, прецизније насиља над женама. Велика важност је посвећена учешћу жртве у кривичном процесу. BEZBEDNOST 3/2015

181


Препорука о помоћи жртвама и превенцији виктимизације Р(87)21, Препорука о застрашивању сведока и праву одбране Р(97)13 и Препорука о помоћи жртвама злочина R(2006)8. Република Србија је потписница Европске конвенције за накнаду штете жртвама кривичних дела са елементима насиља4 (октобар 2010), али процес ратификације још увек није започет. Истовремено, једна од две резерве коју је држава Србија ставила на Конвенцију Савета Европе о борби и спречавању насиља над женама и насиља у породици односи се на члан 30, став 2 и успостављање државног механизма за накнаду штете жртвама ових дела. Заштита жртава кривичних дела и других лица је овлашћење полиције које прописује Закон о полицији. Наиме, ако и док за то постоје оправдани разлози, полиција ће предузимањем одговарајућих мера заштитити жртву и друго лице које је дало или може дати податке важне за кривични поступак или лице које је са наведеним лицима у вези, ако им прети опасност од учиниоца кривичног дела или од других лица (ЗП, члан 73). Видимо да, иако Кривични законик (КЗ) и Законик о кривичном поступку (ЗКП) не познају појам жртва кривичног дела, већ користе термин оштећени, под којим се подразумева лице чије је лично или имовинско право кривичним делом повређено или угрожено (чл. 2., ст. 1, т. 11), Закон о полицији уводи овај термин, по нашем мишљењу с правом, у наш правни систем као синоним за термин оштећени. Наиме, термин жртва је првенствено виктимолошки и криминолошки појам, за разлику од појма оштећени који је кривичнопроцесни појам и под којим се подразумева свако физичко или правно лице чије је лично или имовинско право повређено или угрожено извршеним кривичним делом. И поред извесних мањих разлика теоријске природе, ова два термина имају исто значење, па због тога не треба да збуњује неуједначена терминологија у законима и бројним међународним документима. Значај који полиција има за жртве криминалитета препознат је у Препоруци Савета Европе Р(85)11 из 1985. године. Ова препорука наглашава улогу полиције у заштити жртве криминалитета, па према томе и жртве насиља у породици. Према Пре4

Усвојена у Стразбуру 24. 11. 1983.

182

BEZBEDNOST 3/2015


поруци, полиција треба да буде обучена за хуман, флексибилан и оснажујући однос са жртвама, треба да обезбеди тужилаштву све информације о губицима и штети по жртву, имајући у виду накнаду штете жртви. Жртва има права и треба да буде информисана о оптужбама против учиниоца, као и у случају ако је оптужни акт одбачен или је упућен на парнични поступак. Разговор са жртвом треба да се води у присуству особе која жртви може да пружи подршку. Жртви током саслушања треба омогућити заштиту од публицитета, од узнемиравања и освете. Стандарди поступања полиције су предвиђени бројним обавезујућим документима Савета Европе (конвенцијама) (Council of Europe, Police, Treaty Standards) и препорукама Савета Европе (Council of Europe, Police, Non-Treaty Standards). Досадашња истраживања разлога обраћања полицији показују да грађани очекују да припадници полиције поступају законито, непристрасно, ефективно, хумано и јавно. Од способности полицијске организације да препозна специфична очекивања грађана у значајној мери зависи легитимитет полицијске делатности у демократском друштву и побољшање њене ефективности у контроли криминалитета уз подршку грађана (Вуковић, 2009: 190). Међународна асоцијација шефова полиција − IACP тежи да ојача улогу полиције у раду локалних служби чији је циљ оснаживање и помоћ жртвама. Сматра се да су писане информације у раду са жртвама и случајевима насиља у породици кључне у даљој процедури и да знатно олакшавају рад полиције и грађана на пружању подршке жртвама. У 2006. години IACP је усвојио Модел политике успостављања међународних смерница за полицију у случају позива због насиља у породици. У овом моделу од полицијског службеника се очекује да: спроведе хапшење и кривично гоњење као начин полицијског одговора на насиље у породици; предузме потребне мере заштите; пружи заштиту и помоћ за одрасле и децу − жртве насиља у породици; побољша безбедност особља које спроводи законом установљено реаговање на инциденте насиља у породици; да обезбеди жртви или сведоцима насиља у породици подршку и помоћ; да сарађује са актерима заједнице у циљу спречавања даљег злостављања и малтретирања; да изврши те-

BEZBEDNOST 3/2015

183


мељне истраге и ефикасна хапшења (Domsetic Violence: Model Policy, 2006: 1). Поступање полиције у циљу заштита жртава насиља у породици Жртве насиља у породици су у највећем броју случајева жене и деца, као посебно рањиве групе за ову врсту кривичних дела. Многа истраживања у Европи и свету су показала да су жене и деца највише изложена насиљу, и то у кругу породице од познате особе (Статистика Стокхолма 1975-1995, У: Lindgren, НиколићРистановић, 2011: 61). Своје корене насиље над женама има у патријархалном поретку друштва, а одржавање патријархата и начина социјализације мушких родних улога даје легитимност доминацији мушкараца над другима (Спасић, Радовановић, 2012: 148). Задатак полиције која, по правилу, прва ступа у контакт са жртвом неког кривичног дела јесте да се ублаже последице дела и да се избегне секундарна виктимизација током спровођења полицијских истражних мера, са циљем да се жртва заштити и да јој се помогне. Жртвама кривичних дела потребно је саветовање, при првом сусрету треба им пружити разумевање и помоћи им. Тиме би се жртви пружила примерена заштита и позитиван осећај безбедности. Може се уочити да се, поред уобичајеног начина рада полиције и правосуђа усмереног ка учиниоцу, све више значаја придаје и појачавању активности у интересу жртве – пружањем помоћи, заштите и саветовањем. У оквиру свакодневног рада полицијски службеници својим разумевањем и способношћу уживљавања у положај жртве доприносе превладавању индивидуалних кризних ситуација. Они уочавају неопходност да се жртвама помогне, пружи подршка и нуде помоћ усмерену ка решавању проблема (Rainer, 2011: 189). Кривична дела, а нарочито насиље у породици, чак и када не доведу до неке здравствене повреде жртве, често остављају за собом различите „ране“, на пример осећај страха, несигурност, повлачење у себе и несаницу. Неретко жртва након претрпљеног дела остаје сама са својим страховима и патњама. Оне видљиве ране могу и да зарасту, материјална штета се може надокнадити, али

184

BEZBEDNOST 3/2015


често су баш оне невидљиве, нематеријалне последице неког дела оно што жртву изузетно дуго оптерећује. Стога, она често цитирана реченица: „Ниједан учинилац није тако тешко кажњен као што је кажњена жртва!“ погађа у саму срж ствари (Rainer, 2011: 194). Према једном истраживању у САД, у којем је укупан узорак чинило 8.000 жена са територије Сједињених Држава које су претрпеле силовање, физичко насиље и прогањање од стране интимног партнера, најчешћи разлози жртве да не пријави физичко насиље полицији су: уверење да полиција не може да уради ништа (99,7%), да јој полиција не би поверовала (61,3%), страх од насилника (11,7%), жртва не жели укључивање других институција (32%) и жртва жели да заштити насилника, партнерску везу, децу (34,8%) (Tjaden, Thoennes, 2000: 49). Жртве незадовољство полицијом описују кроз неефикасност полиције у проналажењу и хапшењу учинилаца, али и кроз однос како се са њима опходе. У спроведеним истраживањима у Србији током 2009. године5 дошло се до резултата да су жртве насиље у породици пријављивале полицији у 23,2% случајева, а од њих је 56,8% било незадовољно радом полиције (најчешће су викали на жртве, непријатно се понашали, исмевали их или окривљавали). Сматрале су да полиција треба ефикасније да реагује, а не тек после неколико месеци од пријаве, затим да им одмах да информације о томе како да се заштите. Жртве нису биле задовољне начином поступања полицијских службеника, нарочито јер су полицајци мушког пола. Истраживање спроведено у Централној Србији 2010. године показало је да је 46% жртава било незадовољно радом полиције, док је само 22% рекло да им је полиција пуно помогла. Показало се да жртве желе да добију две врсте информација од полиције: информације о самом конкретном случају и информације о видовима подршке и помоћи (Lindgren, НиколићРистановић, 2011: 107-109). На слици 1 Хојл (Hoyle) илуструје своје виђење стварања полицијске културе и фактора који утичу на њу. Феминистичке теорије и перспективе о породичном насиљу су директно утицале 5

Студија Виктимолошког друштва Србије, истраживање спроведено 2009. године на узорку пунолетних жена са територије АП Војводине. BEZBEDNOST 3/2015

185


на стварање и промену социјалних услова и ставове према насиљу у породици. Такви ставови су утицали и на полицију и њихову организацију. Неизбежно полицијска перспектива породичног насиља је стереотипизована. Domestic violence Units су јединице које су специјализоване за пружање адекватног одговора на насиље над женама. То је водило ка још саосећајнијем реаговању на жене жртве. Полицијске сумње су стереотипизоване и пуне предрасуда. Полиција ретко прихвата насиље жена над мушкарцима јер тиме нарушава свој патријархални социјални поглед на свет. Њихове предрасуде и усвајање феминистичких ставова о насиљу над женама је очигледно у њиховом поступању (Hoyle, Young, 2002: 83, 84).

Слика 1 − Формирање полицијске културе, стварање и утицаји

Полицијски службеници имају посебну одговорност у опхођењу са жртвама, јер је полиција прва званична инстанца којој се нека жртва обрати након криминалног дела. Важан циљ полиције јесте да на основу полицијског поступања, утемељеног на потребама грађана, задобије и задржи поверење становништва. Коначно, органи безбедности су упућени на сарадњу са грађанима. У вези с тим треба тежити све интензивнијој оријентацији ка правима и потребама жртве, специјално у погледу полицијске заштите. Оквирни концепт упућује да та врста заштите мора садржавати разумевање и сензибилност за ситуацију у којој се жртва налази и за њене интересе, као и одговарајуће опхођење, објективно признавање статуса жртве, и компетентно саветовање. У оквиру саветовања полиција жртви пружа информације о току истражног поступка, о полицијском поступању, поучава је у погледу њених права током кривичног поступка и обавештава о осталим расположивим правима и могућностима да јој се помогне. У вези

186

BEZBEDNOST 3/2015


с тим полиција треба да активно сарађује са институцијама за пружање помоћи и да жртвама криминала и незгода брзо и циљано помогне да стигну до тих институција (Hoyle, Young, 2002: 192). Када полиција дође до сазнања да је дошло до насиља у оквиру породице, мора предузети одређене, на закону засноване, мере усмерене ка даљем спречавању вршења насиља и заштити оштећене (жртве насиља). Препоруке како треба поступати се заснивају на поштовању следећих принципа: • Планирање и управљање поступањем у случају насиља мора се заснивати на активном промовисању следећих принципа: насиље је неприхватљиво; за насиље је одговоран учинилац; безбедност жртве, деце и других угрожених лица је полазна тачка у планирању поступања. • Планирање и управљање поступањем у случају насиља увек ће за свој примарни циљ имати повећање безбедности деце и одраслих жртава, других чланова породице, полицијских службеника и других лица укључених у доказивање насиља или пружање помоћи жртвама насиља. • Пажљива процена природе и нивоа ризика за децу, жене, кроз преглед историје насиља; комуникацијa са члановима породице и консултације са другим службама које раде са породицом претходиће доношењу одлука, нарочито поступања према насилнику. Ова процена ризика мора да узме у обзир ставове одраслих и деце жртава о безбедности и ризику. • Процена ризика је неопходна у сваком контакту са породицом или појединим члановима породице. • Планирање и управљање мерама и радњама треба ускладити са локалним службама у чијој је надлежности супротстављање насиљу (сигурне куће, центри за социјални рад), укључујући и спровођење иницијатива, по потреби, да се подржи и промовише безбедност жртава и деце. • У планирању и управљању поступањем код сваког конкретног случаја треба уважити његове специфичности (на пример: културне разлике, језичке баријере) (Healey et al., 2009: 4). BEZBEDNOST 3/2015

187


Различити профили насилника и жртaвa и специфичност ситуација у којима се насиље врши довели су до формирања уверења да је потребно имати више посебних, специјализованих приступа у реакцији на насиље: 1) интервенција у односу на одређени тип насилника (на основу психолошких фактора, процене ризика или историје злоупотреба различитих супстанци); 2) интервенција дизајнирана да повећа ефикасност програма са специфичним популацијама (на основу друштвено-културних разлика као што су сиромаштво, писменост, раса, етничка припадност, националност, пол или сексуална оријентација) (Healey et al., 2009: 4). Без ефикасне процене ризика немогуће је донети одлуку о начинима заштите жртве и евентуалном измештању из породичне куће или стана у сигурну кућу. Удружење шефова полиције Енглеске је 2005. године указало на претпоставке које је неопходно имати у виду при идентификацији ризика (Више у: Association of Chief Police Officers, 2005: 2-4). Полиција прву информацију о насиљу у породици најчешће добија на основу пријаве жртве насиља. Пријаву насиља често подносе и очевици − сведоци насиља, али насиље у породици пријављују и други чланови породице или пријатељи жртве којима се жртва поверила да трпи насиље. Није редак случај да сумњу на насиље у породици пријаве полицији и здравствене, образовне установе, органи старатељства или друге владине или невладине институције које у свом раду дођу до таквих сазнања, односно сумњи. Пријаве насиља у породици могу бити анонимне, или директне пријаве жртве телефонским путем или личним доласком у дежурну службу полиције. Када се насиље у породици пријављује путем телефона, иницијални разговор полицијског службеника са лицем које пријављује насиље (обавештење од грађана) треба да омогући да се формира што потпунија и квалитетнија прелиминарна слика о насиљу које се пријављује. Ради осигурања безбедности грађана, полиција је дужна да предузме неодложну интервенцију у свим случајевима, а посебно када се процени да живот и здравље лица могу бити угрожени. Полицијски службеник коме је пријављено насиље треба да прибави одговоре на следећа питања: 1) Где се дешава насиље (адреса, број стана)? 2) Са ким разговара

188

BEZBEDNOST 3/2015


(са жртвом, сведоком, чланом породице)? 3) Шта се догодило (да ли се насиље дешава у тренутку позива)? 4) Да ли је неко повређен (ако јесте, да ли је потребна хитна медицинска помоћ)? 5) Ко је пријављено лице, да ли је присутан, ако није, где се налази? 6) Ко је жртва (да ли је у непосредној опасности)? 7) Да ли је коришћено оружје, да ли је прећено оружјем, којим, где је сада оружје? 8) Да ли је пријављено лице под утицајем алкохола или опијата? 9) Да ли су присутна деца (колико деце, којих година, да ли су безбедна)? 10) Да ли се насиље дешавало и раније (да ли је полиција интервенисала и раније)? 11) Да ли је на снази нека од судских мера заштите од насиља? (Посебан протокол..., 2013) На пријаве насиља у породици прво поступа униформисана полиција − полиција опште надлежности, а ако се дође до основа сумње да је дошло до извршења кривичног дела насиља у породици, где је дошло до наношења тешке телесне повреде или до смрти лица, поступање по конкретном догађају преузима криминалистичка полиција (Упутство..., 2002). Прва мера коју полиција треба да предузме је прекид вршења насиља, ако оно траје, и заштита жртве насиља. По доласку на место догађаја полицијски службеници су дужни да: 1) изврше идентификацију учиниоца насиља (једног или више), жртве и сведока догађаја; 2) раздвоје жртву и учиниоца насиља, а жртви обезбеде физичку заштиту и омогуће јој да да изјаву о догађају без присуства учиниоца насиља и ван његовог видокруга; 3) прикупе све податке неопходне за расветљавање и доказивање кривичног или прекршајног дела које се односи на насиље над женом у породици и у партнерским односима. При томе треба посебно узимати у обзир све информације које се тичу околности у вези са конкретним догађајем насиља, прецизније одређивање врсте насиља и начина на који је почињено, трајања, континуитета, евентуалног ранијег насиља, и да ли су надлежне институције већ поступале и у ком обиму; 4) да посебно узму у обзир изложеност деце насиљу; 5) обавесте жртву насиља да ће о наведеном случају бити обавештен надлежан центар за социјални рад; 6) упознају учиниоца насиља о конкретним мерама које ће против њега предузети (Посебан протокол..., 2013).

BEZBEDNOST 3/2015

189


Приликом обављања разговора са жртвом насиља неопходно је обратити пажњу на: узнемиреност, избегавање теме, минимизирање радње и последице; испољавање страха од понашања насилника и страха за сопствену безбедност, страха од одузимања деце, страха да насилник не угрози децу; на став да су деци „потребна оба родитеља“; на страх за друге укућане или чланове породице; показивање стида и кривице, преузимање одговорности за насиље, испољавање ставова да је насиље „заслужено“; указивање на економску зависност, изолацију и недостатак подршке шире породице; на страх од полиције и других ауторитета (Association of Chief Police Officers, 2004: 38). Полиција има на располагању низ законских овлашћења које може предузети да заштити жртву насиља. Уколико је потребно, да би се заштитила жртва насиља или одбио противправни напад од себе или другог, полицијски службеник према насилнику може употребити и средства принуде у складу са Законом о полицији. При томе се мора водити рачуна да се употребљава оно средство принуде које је адекватно датој ситуацији, уз поштовање начела сразмерности, полазећи од најблажег ка најтежем. Једно од најрепресивнијих овлашћења које је на располагању полицији је полицијско хапшење. Полиција може неко лице ухапсити ако постоји разлог за одређивање притвора (чл. 211 ЗКП), али је дужна да такво лице без одлагања спроведе надлежном јавном тужиоцу (чл. 194 ЗКП). Приликом довођења полиција ће јавном тужиоцу предати извештај о разлозима и о времену хапшења. Полицијско хапшење насилника се најчешће врши ако особите околности указују да ће ометати поступак утицањем на сведоке (жртву насиља и друге чланове породице) или да ће у кратком временском периоду поновити кривично дело насиља у породици или довршити покушано кривично дело, или учинити кривично дело којим прети. Поставља се питање које су то особите околности? За одговор на ово питање може нам послужити судска пракса која кроз низ случајева и одлука судова за кривична дела извршена применом насиља утврђује које су особите околности које указују да ће осумњичени ометати поступак утицањем на сведоке, односно да ће у кратком временском периоду поновити кри-

190

BEZBEDNOST 3/2015


вично дело насиља у породици или довршити покушано кривично дело, или учинити кривично дело којим прети: • Окривљеном који лично познаје сведока значајног за утврђивање кривице окривљених потребно је продужити притвор, јер та чињеница представља особиту околност која указује да ће окривљени уколико се нађе на слободи вршити притисак на тог сведока (решење Апелационог суда у Београду, Кр. 69/2012(2) од 4. 5. 2012); • Околност која указује да ће окривљени поновити кривично дело је и чињеница да је у периоду од 2004. до 21. 6. 2005. полиција шест пута интервенисала због сукоба између окривљеног и његове супруге, по пријави супруге да је муж туче (решење Окружног суда у Београду, Кж. 1824/2005 од 11. 7. 2005); • Иако је отац окривљеног ослобођен дужности сведочења, суд, пре него што он буде позван да сведочи и изјасни се о томе да ли жели да сведочи или не, против окривљеног може одредити притвор због постојања особитих околности које указују да ће ометати кривични поступак утицањем на сведоке, с обзиром да отац окривљеног може слободно изабрати да ли жели да сведочи, па и да прихвати да сведочи (решење Вишег суда у Нишу, К. 698/2013 од 4. 10. 2013); • Ранија осуђиваност окривљеног може имати значај особите околности која указује да ће поновити или довршити покушано дело само под условом да се ради о истоврсним кривичним делима (решење Врховног суда Србије, Кж. II 96/2009 од 15. 1. 2009); • Постојање опасности од понављања кривичног дела као разлог за притвор, односно меру забране напуштања стана, може се односити само на истоветно или слично кривично дело (решење Апелационог суда у Београду, Кж2. По1 241/2013 од 18. 6. 2013); • Чињенице да се окривљеном на терет ставља постојање основане сумње да је у кратком временском периоду предузео више радњи извршења истог кривичног дела и да је, према извештају из казнене евиденције, више пута осуђиван и то, између осталог, и због истородног кривичног дела у односу на дела која му се стављају на терет, представљају BEZBEDNOST 3/2015

191


особите околности које указују да би окривљени, уколико би био пуштен на слободу, могао поновити кривично дело (решење Окружног суда у Београду, Кж. 3464/2009 од 5. 10. 2009). Полиција када се одлучи да предузме меру хапшења насилника, мора водити рачуна да буду испуњени законски услови за одређивање притвора, без обзира на то да ли ће јавни тужилац даље у поступку предложити одређивање притвора или не. На овај начин полиција може ефикасно тренутно да заштити жртву насиља и омогући другим државним органима (јавном тужилаштву, суду) да предузму законом предвиђене мере (нпр. одређивање мере притвора или мере забрана прилажења, састајања или комуницирања са одређеним лицем) ради даље заштите жртве насиља. Уколико је пријављено насиље и оно траје по доласку полиције на интервенцију, а није таквог интензитета да постоји основана сумња да је извршено кривично дело, полиција може насилника и уз захтев за покретање прекршајног поступка због учињеног прекршаја (чл. 6 или 12 ЗОЈРМ), ако су испуњени законски услови за довођење, привести у Прекршајни суд (чл. 190, ст. 1 и 2 ЗОП), или евентуално задржати до 24 часа (чл. 190, ст. 3 ЗОП) и након тога привести у Прекршајни суд. На писмени предлог подносиоца захтева за покретање прекршајног поступка (полиције) или на усмени захтев оштећеног истакнут при саслушању у прекршајном поступку суд може изрећи заштитну меру „Забрана приступа оштећеном, објектима или месту извршења прекршаја“. Полиција мора заштити жртву насиља и на друге начине предвиђене позитивноправним прописима, ако нису испуњени законски услови за хапшење насилника или задржавање у прекршајном поступку. Уколико је жртви потребно пружање лекарске помоћи, полиција ће позвати хитну помоћ да приступи месту догађаја ради пружања медицинске помоћи, или ће жртву упутити у најближу

192

BEZBEDNOST 3/2015


здравствену установу, а по потреби и превести жртву до здравствене установе да јој се укаже медицинска помоћ. Приликом доласка на лице места, а након успостављања стабилне ситуације, полиција мора утврдити и то да ли насилник поседује ватрено оружје, у легалном или илегалном поседу. То ће утврдити провером кроз евиденције МУП-а, у обављеном разговору са жртвом насиља и осталим укућанима − члановима породице. Ако је потребно, извршиће се и претрес стана и других просторија ради проналска ватреног оружја. Уколико насилник поседује оружје, оно ће бити привремено одузето. Наиме, Закон о полицији прописује да ће овлашћено службено лице полиције привремено одузети предмет ако околности случаја указују да је одређени предмет намењен за извршење кривичног дела или прекршаја или ако је одузимање предмета неопходно за заштиту опште безбедности (ЗП, чл. 60). Након привременог одузимања полиција ће покренути одговарајући поступак за евентуално доношење одлуке трајног одузимања оружја у кривичном или управном поступку. Такође, уколико неко од укућана поседује ватрено оружје, полиција ће поступити на исти начин и привремено оружје одузети ради заштите опште безбедности. На крају овог дела навешћемо и то да се све већи број развијених демократских држава Европе (Аустрија, Немачка, Швајцарска, Финска, Луксембург, Холандија и Чешка Република) одлучује на прописивање законских норми којима се полицији дају већа овлашћења у заштити жртава насиља у породици. Наиме, полицији се дају овлашћења да доноси мере заштите (исељење из стана, забрана приласка и сл.) према учиниоцу насиља у породици, које су кратког временског трајања (7, 10, 14, па све до 30 дана) и које имају пре свега превентивни карактер. Полиција је тај државни орган којој се жртве насиља прво обраћају за помоћ, тако да је логично да се полицији пропише оваква могућност заштите, а све у циљу давања простора жртви да преко других институција затражи изрицање судских мера заштите. Мишљења смо да се на овај начин не крше људска права учиниоца насиља, па чак и у оним ситуацијама када је дошло до лажног пријављивања, зато што је ова мера привремена, и превентивно се доноси да не би дошло до насиља у породици. Сматрамо да је мања штета да дође и

BEZBEDNOST 3/2015

193


до пропуста приликом доношења полицијске мере заштите жртава насиља у појединим случајевима (где је дошло до лажног пријављивања), од могућности наступања трагичних последица у оним случајевима где је дошло до лишења живота жртве или наношења тешких телесних повреда зато што није постојао законски механизам да се после пријаве насиља у породици жртва заштити од насилника. Мишљења смо да је потребно што хитније овај начин полицијске заштите жртава насиља у породици увести у наш правни систем, највише из разлога што сва истраживања показују да је наш правни систем неефикасан у сузбијању насиља у породици и заштити жртава, односно да не даје добре резултате. При том, последња истраживања говоре да је од свих државних органа и институција које учествују у сузбијању насиља у породици, полиција та која постиже све боље резултате и на чији рад је све мање притужби оштећених кривичним делом насиља у породици. Закључак Политика хапшења осумњичених за насиље у породици треба да буде обавезујућа за све полицијске службенике и јасно прокламована од руководства МУП-а. Наравно, хапшење би се вршило у свим оним случајевима у којима су испуњени законски услови за одређивање мере за обезбеђење окривљеног у кривичном поступку − притвора. Ово решење одговора полиције на насиље у породици прокламовано је у многим државама Европе (нпр. Велика Британија) и САД, и ова мера је имала доста позитивних ефеката у сузбијању кривичних дела насиља у породичним односима. Наравно, оваква политика полиције нема ефекта ако је не прати идентична политика органа поступка (јавног тужилаштва и суда) да се за ухапшеног осумњиченог за насиље у породици предложи и одреди мера обезбеђења окривљеног у кривичном поступку (притвор), односно да се спроведе брз, ефикасан и правичан кривични поступак, при чему би се одредили кратки рокови за доношење правноснажне пресуде (не дужи од шест месеци). Уз то, казнена политика суда се мора пооштрити, јер се са тренутном казненом политиком (чак 2/3 условних осуда), по нашем мишљењу, ниједно кривично дело, па ни

194

BEZBEDNOST 3/2015


насиље у породици не може свести на оптималан (подношљив) минимум. Полиција треба да уведе и посебне протоколе и обрасце који би се примењивали у поступању код извршеног насиља у породици. Прикупљање обавештења и пријем кривичних пријава на записник од оштећених насиљем у породици треба да врше посебно обучени полицијски службеници, по могућству женског пола, при чему им је потребно обезбедити и посебне техничке и материјалне услове за рад (посебну канцеларију, константну едукацију у овој области, посебан информатички програм за процену ризика од даљег (поновљеног) насиља у породици и сл.). У бази података за сваку општину и ужу територију (месну заједницу) морају се евидентирати сви осумњичени за насиље у породици, где би се унели сви пријављени догађаји насилног понашања тог лица, са проценом будућег понашања, како би полицијски службеници лакше вршили криминалистичку контролу тих лица, односно како би приликом интервенције на пријављено насиље у породици успешније и са мањим ризиком поступали по пријављеном безбедносном догађају и ефикасније заштитили жртву. Такође, мишљења смо да могућност подношења тужбе за одређивање мера заштите од насиља у породици, које прописује ПЗ, мора да постане обавезујућа за јавно тужилашто уколико се са тим сагласи (оштећени) жртва, и то најкасније у тренутку одређивања притвора, односно подношења оптужног предлога, односно оптужнице. На тај начин би се жртва насиља у породици најбоље заштитила од учиниоца кривичног дела док траје кривични поступак, односно све док постоји опасност од угрожавања насиљем. Наш предлог, de lege ferenda, био би да се Породичним законом пропишу овлашћења полицији за одређивање мере заштите од насиља у породици, која би имала превентивни карактер и трајала би најдуже 10 дана, и која би по аутоматизму престајала ако жртва насиља у породици, њен пуномоћник (адвокат) или други овлашћен орган (јавно тужилаштво, орган старатељства) не поднесе тужбу за одређивање мера заштита од насиља у породици. Полиција би била у обавези да одмах по доношењу овакве мере обавести јавно тужилаштво и ЦСР ради евентуалног подношења тужбе у парничном поступку. На овај начин би полиција, којој се најчешће прво пријављује насиље у породици (то видимо из многобројних

BEZBEDNOST 3/2015

195


истраживања), тренутно онемогућила даље вршење насиља у породици, а полицијска мера би имала кратак период трајања и могла би бити продужена само уколико овлашћено лице поднесе тужбу за одређивање мере заштите од насиља у породици.

Литература 1. Association of Chief Police Officers, (2004). Guidance on investigating domestic violenceon, National Centre for Policing Excellence, Bramshill. 2. Association of Chief Police Officers, (2005). Identifying, Assessing and Managing Risk In the context of Policing Domestic Violence, National Centre for Policing Excellence, Bramshill. 3. Council of Europe, (1985). Recommendation No. R (85) 11 on the Position of the Victim in the Framework of Criminal Law and Procedure. 4. Council of Europe, Police, Treaty Standards. http://www.legislationline.org/topics/organisation/4/topic/ 15.6.2015. 5. Council of Europe, Police, Non-Treaty Standards. http://www.legislationline.org/topics/organisation/4/topic/ 15.6.2015. 6. Вуковић, С., (2009) Принципи законитости и легитимности у поступању полиције у превенцији криминалитета, Безбедност, бр. 1-2, стр. 179-193. 7. Domsetic Violence: Model Policy, (2006). IACP − National Law Enforcement Policy Center. 8. Игњатовић, Ђ., (2011). Појам и етиологија насилничког криминалитета, Crimen, бр. 2, стр. 179-211. 9. Lindgren, M., Николић-Ристановић, В., (2011). Жртве криминалитета: међународни контекст и ситуација у Србији, ОЕБС, Мисија у Србији, Одељење за спровођење закона, Београд. 10. Марковић, С., (2015). Улога полиције у сузбијању насиља у породици у прекршајном поступку, НБП − Журнал за криминалистику и право, бр. 2, стр. 211-231. 11. Николић, З., (2010). Агресивна понашања: узроци, последице и могућност сузбијања, У зборнику: „Насилнички криминал: етиологија, феноменологија, превенција“ (ур. Л. Крон), Институт за криминолошка и социолошка истраживања, Београд, стр. 21-35.

196

BEZBEDNOST 3/2015


12. Николић-Ристановић, В., (2006). Међународни стандарди о насиљу о породици и њихова примена на Западном Балкану, Прометеј, Београд. 13. Петрушић, Н., Констатиновић-Вилић, Н., (2010). Породичноправна заштита од насиља у породици у правосудној пракси Србије, Женски аутономни центар, Београд. 14. Посебан протокол о поступању полицијских службеника у случајевима насиља над женама у породици и у партнерским односима, МУП РС, бр. 01-13050/12-6, 11. 2. 2013. 15. Rainer, H., (2011). Помоћ жртвама као тема у образовању полиције – идејно надметање: алтернативни пут у репетиторијум, Безбедност, бр.1, стр. 189-195. 16. Станаревић, С., Ејдус, Ф., (2009). Појмовник безбедносне културе, Центар за цивилно-војне односе, Београд. 17. Спасић, Д., Радовановић, И., (2012). Насиље као криминолошки феномен − теоријски оквир, Наука – безбедност – полиција, бр. 2, стр. 137-149. 18. Tjaden, P., Thoennes, N., (2000). Extent, Nature and Consequences of Intimate Partner Violence, Findings From the National Violence Against Women Survey, U. S. Department of Justice, Office of Justice Programs, National Institute of Justice (NCJ). 19. Упутство о начину рада организационих јединица на сузбијању криминалитета, СТ 01 стр. пов. број 1426/02, од 8. 3. 2002. 20. Healey, K., Smith, C., O'Sullivan, C. S., (2009). Batterer Intervention: Program Approaches and Criminal Justice Strategies, Nova Science Publishers Inc, New York. 21. Hoyle, C., Young, R., (2002). New Visions of Crime Victims, Centre for Criminological Researh, University of Oxford, Hart Publishing, Oxford. 22. Закон о полицији, Сл. гласник РС, бр. 101/2005, 63/2009 - одлука УС, 92/2011 и 64/2015. 23. Законик о кривичном поступку, Сл. гласник РС, бр. 72/2011, 101/2011, 121/2012, 32/2013, 45/2013 и 55/2014.

BEZBEDNOST 3/2015

197


Measures the Police Take in Protecting the Victims of Domestic Violence Abstract: Domestic violence is a topic that has drawn great attention and that has mainly been the subject of many non-governmental organizations for the protection of women’s rights in the developed countries of Europe and the world in the second half of the last century, while in Serbia, dealing with this social problem peaked at the turn of 21st century. International organizations (UN, EU), as well as the majority of developed countries in the world, under the pressure of the nongovernmental sector have recognized domestic violence as one of the greatest contemporary social threats. Certain measures to prevent and fight against domestic violence have been undertaken, through the legal defining of these phenomena as socially unacceptable and socially dangerous. Domestic violence occurs in all social communities, states and regions of the world. In our opinion, even the most stable western democratic societies and the most economically developed countries which use the most resources for fighting domestic violence failed to deal with its high prevalence rate. What can be the explanation for it? The biggest problem today is the large number of unreported cases of domestic violence, as well as the large number of reported cases in which there is no criminal proceeding. Considering all this we have decided to make it our priority to analyze the place and the role of the police in fighting this form of crime and, particularly, in protecting the victims of domestic violence. Keywords: domestic violence, victim, police, arrest.

198

BEZBEDNOST 3/2015

STRU^NI RADOVI

мр Драган МИЛИДРАГОВИЋ Специјална антитерористичка јединица МУП РС UDK 351.74 : 343.222.1 Примљен: 18.7.2015.

Угрожавање безбедности припадника полиције у извршавању полицијских послова Апстракт: Током извршавања свакодневних послова, пре свега послова сузбијања криминалитета, одржавања јавног реда и мира, контроле и регулисања саобраћаја, полицијски службеници су често изложени различитим облицима угрожавања. Полицијска професија се по много чему разликује од других професија, али оно по чему се посебно издваја јесте могућност повређивања и губитка живота полицијских службеника. Статистички подаци о броју напада на полицијске службенике указују на негативне тенденције које се односе на безбедност полицијских службеника приликом вршења службене дужности. Већи број извршених кривичних дела на штету полицијских службеника последица је законито и професионално предузетих мера и радњи од стране полицијских службеника у извршавању редовних послова и задатака. Међутим, у једном броју извршених кривичних дела која су имала за последицу угрожавање безбедности полицијских службеника, допринос сопственој виктимизацији дали су сами полицијски службеници својим нестручним, нетактичним и незаконитим поступањем и одсуством стандарда у примени полицијских овлашћења. Аутор анализира поједине догађаје из полицијске праксе, указује на допринос полицијских службеника сопственој виктимизацији услед наведених фактора. Ради неутралисања фактора који доводе до виктимизације полицијских службеника, у закључним разматрањима предложени су могући начини унапређења актуелног стања. Кључне речи: полицијски службеник, полицијска овлашћења, насиље, виктимизација, обука.

BEZBEDNOST 3/2015

199

Угрожавање безбедности припадника полиције у извршавању…

Уводне напомене Полицијски службеници су, током извршавања свакодневних послова, пре свега послова сузбијања криминалитета, одржавања јавног реда и мира, контроле и регулисања саобраћаја на путевима, контроле преласка државне границе и кретања у граничном појасу, често изложени различитим облицима угрожавања безбедности1. Полицијски послови обављају се на различите начине, један број њих обавља се без било каквих интервенција према грађанима, док други захтевају полицијску интервенцију, односно примену полицијских овлашћења2. У највећем броју случајева полицијске интервенције окончавају се без угрожавања личне безбедности припадника полиције и без употребе средстава принуде3. Међутим, један број полицијских интервенција окончава се чињењем кривичних дела на штету полицијских службеника, односно угрожавањем њихове личне безбедности.

1

Наведени послови најоперативнији су полицијски послови и у надлежности су полиције опште надлежности, саобраћајне полиције, криминалистичке полиције, граничне полиције и жандармерије. Припадници ових организационих јединица највише су, у односу на друге полицијске службенике, изложени разним облицима угрожавања личне безбедности. Ову чињеницу потврђују статистички подаци о броју повређених полицијских службеника у извршавању полицијских послова. У 2012. (2011) години повређено је највише припадника полиције опште надлежности 227 (300), затим припадника саобраћајне полиције 37 (48), криминалистичке полиције 20 (12), граничне полиције 4 (3) и жандаремерије 4 (19). Полиција данас, часопис МУП-а, стр. 14, http://www.mup.gov.rs/cms_cir/policija-danas.nsf/Policija-danas-broj38.pdf, доступно 24. 4. 2014. 2 Полицијску интервенцију можемо дефинисати као јединство тактичких поступака, предузетих полицијских овлашћења и оперативно-тактичких мера и радњи према грађанима ради извршења неког полицијског посла. 3 Реализована истраживања показују да се средстава принуде употребљавају у свега 5% случајева од укупног броја полицијских интервенција, а да у укупном обиму полицијског посла тек око 20% до 30% обухватају послови везани за сузбијање криминалитета и принудно спровођење закона. Полицајци 70%-80% радног времена троше на тзв. „социјално услужни рад“ полиције, а не на активности у вези са криминалитетом (Banton, 1964: 6,7).

200

BEZBEDNOST 3/2015

STRU^NI RADOVI

Полицијски службеници су у највећем броју случајева у којима су учињена кривична дела на њихову штету поступали законито и тактички правилно. За разлику од овог поступања, један број учињених кривичних дела на штету полицијских службеника узрокован је неправилним избором начина примене полицијских овлашћења. Полицијски службеници на тај начин доприносе сопственој виктимизацији, коју узрокује више фактора, од којих су најзначајнији: •

•

ниво обучености полицијских службеника у избору начина примене полицијских овлашћења;

непрепознавање испуњености законских услова за примену одређеног овлашћења, па и овлашћења у виду употребе средстава принуде; • непостојање стандардних оперативних процедура у примени полицијских овлашћења. Статистички подаци МУП-а Републике Србије указују на велики број догађаја у којима је угрожена безбедност полицијских службеника, чињењем кривичних дела на њихову штету. У 2014. (2013)4 евидентирано је 1.500 (1.670) кривичних дела, док је 2010. евидентирано 1.879 кривичних дела учињених на штету полицијских службеника, што је највише од 2000. године до данас5.

Облици угрожавања безбедности припадника полиције Безбедност припадника полиције може бити угрожена за време извршавања свих полицијских послова6. Законом су 4

У заградама се у тексту наводе подаци који се односе на годину означену у загради. 5 Полиција данас, часопис МУП-а, стр. 14, http://www.mup.gov.rs/cms_cir/policija-danas.nsf/Policija-danas-broj38.pdf, доступно 24. 4. 2014. Полиција је за сва учињена кривична дела на штету полицијских службеника поднела кривичне пријаве надлежном тужилаштву. 6 Одељење за здравствене услуге у Калифорнији реaлизовало је истраживање о опасности полицијског посла. Подаци су добијени анализом стопе смртности у 56 занимања за мушкарце старосне доби између 16 и 64 године и упоређени су са нормалном стопом смртности свих запослених људи. Од 56 занимања, морнари и радници на танкерима имали су највишу стопу смртности од 3,93 (стопа смртности морнара је 3,93 пута већа од нормалне стопе смртности свих запоBEZBEDNOST 3/2015

201


инкримисане радње којима се угрожава безбедност припадника полиције. Да би радња одређеног лица садржала обележја кривичног дела којим се угрожава лична безбедност припадника полиције, неопходна је примена било ког полицијског овлашћење од стране полицијског службеника према лицу које се сумњичи за чињење кривичног дела. Ову чињеницу илуструје следећи пример из праксе: Дана 1.5.2011. године патрола Полицијске управе Нови Сад је поводом прославе 1. маја обилазила излетиште у насељеном месту Бегеч. У току обиласка излетишта лице П. Р. показао је средњи прст полицијским службеницима и гласно рекао: „Јебаћу вам маму пандурску“, потом се смејао и поново рекао: „Да, да, вама маму пандурску“. Ово лице је доведено у полицијску испоставу у којој је обављено алкотестирање. Алкотестирањем је утврђено присуство 1,22 промила алкохола у организму. О овом догађају је обавештен дежурни заменик Основног јавног тужиоца у Новом Саду, који је радње П. Р. квалификовао као прекршај из члана 6, става 3 Закона о јавном реду и миру. Због постојања вероватноће да ће наставити са чињењем прекршаја, као и да ће избећи одговорност за учињени прекршај, П. Р. је одређено задржавање. По истеку задржавања П. Р је доведен код судије за прекршаје, који га је након саслушања казнио новчаном казном у износу од 10.000 динара. У овом догађају, у тренутку вређања полицијских службеника, они према П. Р. нису применили ни једно полицијско овлашћење, због чега је догађај квалификован као прекршај из Закона о јавном реду и миру.

Најтеже кривично дело извршено на штету полицијских службеника јесте кривично дело тешког убиства7 из члана 114 Кривичног законика8. Радња извршења овог кривичног дела састоји се у лишењу живота полицијског службеника у вези са вршењем службене дужности. За чињење овог кривичног дела запреће-

слених људи). Следећу највишу стопу смртности имали су: 2. радници у металној индустрији (3,17), 3. покривачи кровова (2,29), 4. индустријски помагачи (2,22), 5. шумари (2,19), 6. рудари и бушиоци (2,17), 7. оперативни инжењери (2,15), 8. грађевински радници (2,13). Полицајци и ватрогасци били су на 31. месту са стопом смртности од 1,07 (McLeod, 1990: 68). 7 О појму и елементима кривичног дела убиства и тешког убиства, као и квалификаторним околностима ових кривичних дела видети више у: Стојановић, Делић, 2014, стр. 6-17. 8 Службени гласник РС, бр. 85/2005, 88/05-испр., 107/05-испр. и 72/09, 111/09, 121/2012, 104/2013 и 108/2014.

202

BEZBEDNOST 3/2015

STRU^NI RADOVI

на је казна затвора од најмање десет година или казна затвора од тридесет до четрдесет година9. Радња извршења кривичног дела спречавање службеног лица у вршењу службене радње (члан 322 КЗ) састоји се у примени силе или претње да ће се непосредно применити сила у спречавању службеног лица у вршењу службене радње коју предузима у оквиру својих овлашћења, или га на исти начин принуди на вршење службене радње. Предвиђена казна за извршење основног облика овог кривичног дела је од три месеца до три године затвора. За постојање обележја овог кривичног дела потребно је да учинилац прети непосредном применом силе или да је одмах започео са физичким нападом на полицијског службеника. Извршење овог кривичног дела карактеристично је за догађаје у којима је нарушен јавни ред и мир, и то најчешће од лица која су под дејством алкохола. У пракси је, такође, често и кривично дело из члана 323 КЗ. Радња извршења овог кривичног дела састоји се у нападу или претњи да ће се напасти службено лице10. Учинилац овог кривичног дела за основни облик овог дела казниће се затвором од три месеца до три године11. Најчешћи догађаји у пракси у којима долази до извршења овог кривичног дела односе се на успостављање нарушеног јавног реда и мира. Кривично дело ометање овлашћеног службеног лица у обављању послова безбедности или одржавању јавног реда и мира предвиђено је чланом 23 Закона о јавном реду и миру12. Кривично дело из члана 23 Закона о јавном реду и миру може се извршити увредом, злостављањем, претњом да ће напасти, покушајем напа9

У периоду 2009-2014. лишено је живота 11 полицијских службеника, и то: 2009−2 полицијска службеника; 2010−2 полицијска службеника; 2011−4 полицијска службеника; 2012−1 полицијски службеник, 2013−1 полицијски службеник и 2014. године −1 полицијски службеник. 10 У 2013. (2012) години на штету полицијских службеника евидентирано је 326 (414) кривичних дела из члана 323 КЗ. 11 Остале облике извршења кривичног дела видети у члану 323 Кривичног законика. 12 Службени гласник РС, бр. 51/92, 53/93, 67/93, 48/94, 101/2005 - др. закон и 85/2005 - др. закон. BEZBEDNOST 3/2015

203


да или нападом, или на други начин ометањем овлашћеног службеног лица у обављању послова безбедности или одржавања јавног реда и мира13. За основни облик овог кривичног дела запрећена је казна затвора од шест месеци до три године14. Кривично дело из члана 23 Закона о јавном реду и миру најчешће се извршава приликом провере идентитета, обезбеђења јавних скупова, довођења лица и успостављања нарушеног јавног реда и мира. Ово кривично дело у пракси се најчешће извршава вређањем и физичким нападом на полицијског службеника, као што је то учињено у наведеном примеру. У временском периоду 2011-2014. година на територији Републике Србије евидентирано је пет кривичних дела учествовања у групи која спречава службено лице у вршењу службене дужности из члана 324 Кривичног законика. Радња извршења овог кривичног дела састоји се у учествовању у групи која заједничким деловањем спречи службено лице у вршењу службене радње, или га на исти начин принуди на вршење службене радње. У већини случајева узроке угрожавања безбедности припадника полиције треба тражити у негативним друштвеним факторима који имају за последицу друштвено неприхватљиво понашање. Међутим, један број узрока који за последицу има извршење кривичних дела на штету припадника полиције треба тражити у самој оранизацији полиције и начину њеног рада. С тим у вези, у делу рада који следи указаћемо на факторе који су присутни у полицијској пракси, а услед чијег постојања полицијски службеници доприносе сопственој виктимизацији.

Узроци виктмизације полицијских службеника Обављајући полицијске послове полицијски службеници поступају у различитим догађајима, неке од њих решавају упозорењем или пружањем информација и савета грађанима како да ос13

У 2013. (2012) години на штету полицијских службеника евидентирана су 904 (950) кривична дела из члана 23 Закона о јавном реду и миру. 14 Остале облике извршења овог кривичног дела видети у члану 23 Закона о јавном реду и миру.

204

BEZBEDNOST 3/2015

STRU^NI RADOVI

тваре своја права. Насупрот оваквим полицијским интервенцијама, које представљају један део превентивног и „социјално услужног рада“ полиције, припадници полиције поступају у догађајима који се окончавају чињењем кривичног дела на њихову штету и употребом средстава принуде. Свака полицијска интервенција је индивидуална и њен исход зависи од мноштва фактора, као што су: специфичност самог догађаја; број и стање учесника у догађају; састав полицијске патроле у погледу стручности, физичке оспособљености и вештина комуникације; време и место дешавања; процена ситуације (од запримања пријаве која захтева полицијску интервенцију до процена на месту догађаја); избор и тактика примене полицијских овлашћења током полицијске интервенције и слично. Полицијској интервенцији, па и оној наизглед једноставној, мора се приступити крајње опрезно, уз мере предострожности, како би се спречило било какво угрожавање личне безбедности припадника полиције. Један мањи број аутора на нашим просторима истраживао је узроке виктимизације полицијских службеника. У раду о компетенцијама полицијских службеника аутори Драган Арлов и Радовоје Јанковић указују на низак ниво специфичних компетенција полицијских службеника, које се односе на препознавање законских овлашћења за употребу средстава принуде и избора начина (овлашћења) у решавању проблемске ситуације15. Недостатак специфичних компетенција за примену полицијских овлашћења, међу којима су и средства принуде, представља један од узрока виктимизације полицијских службеника. Поред малог броја истраживања о узроцима виктимизације полицијских службеника, треба да нас забрине и чињеница да се у нашој стручној литератури (али и пракси) недовољно посвећује пажња проблему угрожавања безбедности полицијских службеника, или се проблем често занемарује. У ситуацији када скоро свакодневно неки полицајац буде повређен током обављања послова и задатака из своје надлежности, када у просеку један до два полицајца годишње изгубе живот обављајући своју службену дужност, неприхватљиво је реаговање на проблем угрожавања безбедности 15

О специфичним компетенцијама полицијских службеника видети више у: Арлов, Јанковић, 2011, стр. 77-88.

BEZBEDNOST 3/2015

205


припадника полиције само изношењем статистичких података о броју повређених и погинулих полицијских службеника и тражење оправдања у „ризицима полицијских послова“. Аутори Славиша Вуковић и Саша Мијалковић у једном од малобројних стручних радова који се баве проблемом виктимизације полицијских службеника наводе да су у пракси забележене полицијске интервенције у којима су полицијски службеници својим поступцима и неадекватним проценама и изборима тактике у примени полицијских овлашћења16 допринели сопственој виктимизацији. До тога је долазило због неуважавања фактора као што су: 1) ниво безбедносне културе припадника полиције (као фактора од општег утицаја на исход предузетих овлашћења); 2) процена доношења одлука за примену овлашћења (укључујући првенствено безбедносну процену); 3) избор тактике (начина) поступања приликом примене овлашћења, и 4. однос полиције и грађана, што је утицало да припадници полиције допринесу сопственој виктимизацији (Вуковић, Мијалковић, 2003: 291). За разлику од наведених аутора, сматрамо да узрок доприноса полицијских службеника сопственој виктимизацији треба тражити у нивоу стручне оспособљености полицијских службеника у решавању тактичких ситуација и у непостојању стандарда (процедура) за примену полицијских овлашћења17. Фактори који доприносе виктимизацији полицијских службеника које наводе аутори Славиша Вуковић и Саша Мијалковић могу се неутралисати или смањити организацијом и реализацијом обуке и едукације и прописивањем полицијских процедура за примену полицијских овлашћења. Анализом догађаја из полицијске праксе указаћемо на неке од најчешћих узрока који су утицали да полицијски службеници својим поступцима допринесу сопственој виктимизацији. 16

Под избором тактике у примени полицијских овлашћења можемо сматрати избор најпогоднијег начина за примену полицијског овлашћења, који зависи од више фактора као што су знање, искуство и обученост полицијскг службеника. 17 Стручна оспособљеност и обученост полицијских службеника утичу да они приликом полицијских интервенција и употребе средстава принуде одлуке доносе на основу легалних критеријума. О врсти критеријума и начинима на који они утичу на полицијску интeрвенцију видети више у: Alpert, Noble, 2009, стр. 245.

206

BEZBEDNOST 3/2015

STRU^NI RADOVI

У новембру 2010. године у угоститељском објекту у Ветернику (Нови Сад) А. С. је под дејством алкохола (2.17%) нарушио јавни ред и мир вређањем и изазивањем присутних гостију на тучу. Ово лице познато је полицијским службеницима по склоности за нарушавање јавног реда и мира. Против А. С. су већ биле поднете кривичне пријаве због постојање основане сумње да је учинио кривично дело убиства и кривично дело ометање овлашћеног службеног лица у обављању послова безбедности или одржавању јавног реда и мира. Полицијски службеници су у угоститељском објекту успоставили нарушени јавни ред и мир без употребе средстава принуде и А. С. сместили у службено возило ради довођења у полицијску испоставу18. Приликом довођења над А. С. нису употребљена средства за везивање и он је седео на задњем седишту службеног возила, иза сувозача, док је поред њега седео један полицијски службеник19. У току довођења А. С. је задао један ударац затвореном шаком полицајцу који је управљао службеним возилом и покидао му део униформе, а потом задао ударац лактом у главу полицијском службенику који је седео поред њега. Употребом средстава принуде савладан је даљи отпор А. С. и против њега је поднета кривична пријава због постојања основане сумње да је извршио кривично дело из члана 23 Закона о јавном реду и миру. Полицијски службеници који су интервенисали познавали су А. С. по склоности за нарушавање јавног реда и мира тучом и вршењем насиља над другима, и били су информисани да су против њега поднете кривичне пријаве за наведена кривична дела. У овом догађају полицијски службеници нису препознали законске основе за употребу средстава за везивање, или нису употребили

18

Полицијски службеници могу без писаног налога довести лице у полицијску испоставу само у три случаја: када треба утврдити његов идентитет, када је за њим расписана потерница и када су испуњени услови за задржавање лица у службеним просторијама (чл. 50 Закона о полицији). 19 Довођењем се сматра свако довођење лица од стране овлашћеног службеног лица до просторија или превозног средства, другог органа или неког другог места. Транспортовање лица приликом довођења (најчешће везаног средствима за везивање) врши се, по правилу, службеним возилом, под надзором најмање два полицијска службеника (Марковић, 2014: 146). BEZBEDNOST 3/2015

207


средства за везивање због веома ниског нивоа безбедносне културе20. Из наведеног примера можемо закључити да су у полицијској пракси евидентирани догађаји у којима су полицијски службеници због (1) ниског нивоа безбедносне културе, (2) неправилног избора начина у примени полицијских овлашћења и (3) непознавања законских услова за примену полицијских овлашћења, допринели сопственој виктимизацији. Такође, у пракси се може уочити да полицијски службеници често не располажу довољним стручним знањем које је неопходно за сачињавање квалитетних извештаја, међу којима је и извештај о употреби средстава принуде. Извештавање о употребљеним средствима принуде често захтева и значајно време, што делује одвраћајуће на употребу средстава принуде када су за то испуњени законски услови или, пак, на неизвештавање о њиховој употреби21. Драган Арлов и Радивоје Јанковић истраживали су обим употребе средстава принуде на простору Републике Србије и Републике Словеније. Резултати истраживања показали су да се на простору Републике Србије у значајно мањој мери примењују средства принуде него што је то случај у Републици Словенији (у апсолутним износима) и поред низа аргумената који би били довољни да се претпостави супротно (број становника, величина територије, стопа незапослености, стандард становника, број извршених кривичних дела, прекршаја и др.). У периоду 2005-2007. година овлашћена службена лица полиције Републике Словеније употребила су 25.041 средство принуде према 14.179 лица прили20

У неким случајевима и када полицијски службеници употребе средства принуде законито и правилно, у судским поступцима који могу да уследе поставља се питање одговорности за ту употребу. Некада су та оспоравања оправдана, али често и неоправдана (Млађовић, 2015: 223). 21 О свакој употреби средства принуде полицијски службеник одмах усмено извештава дежурну службу, односно непосредног старешину. Извештај о употреби средстава принуде полицијски службеник подноси непосредном старешини, најкасније 24 сата од употребе средстава принуде (тачка 7 Обавезне инструкције о начину извештавања и оцењивања оправданости и правилности употребе средстава принуде).

208

BEZBEDNOST 3/2015

STRU^NI RADOVI

ком поступања у 11.244 догађаја. У истом периоду на простору Републике Србије евидентиране су 6.752 употребе средстава принуде према 6.752 лица, приликом поступања у 6.752 догађаја (Арлов, Јанковић, 2011: 79). Један од узрока ове нелогичности односи се и на неизвештавање полицијских службеника о употребљеним средствима принуде. Последице угрожавања безбедности полицијских службеника су вишеструке. Полицијски службеници задобијају телесне повреде или су у најгорем случају лишени живота. Полицијска организација привремено или трајно остаје без полицијског службеника, док Република Србија има обавезу надокнадe личног дохотка за време привремене спречености за рад полицијског службеника. Закључак Запажање аутора Арлов-Јанковић и Мијалковић-Вуковић, као закључци из анализирних догађаја, указују нам на недостатак безбедносне културе код полицијских службеника и недовољан ниво стручне оспособљености. Да би се неутралисали поједини фактори који доприносе виктимизацији и предупредиле штетне последице по полицијске службенике, сматрамо да би у наредном периоду тежиште активности требало да буде усмерено на: Прво − другачију организацију стручног усавршавања полицијских службеника у организационим јединицама полиције. У организационим јединицама полиције, према Правилнику о стручном усавршавању полицијских службеника МУП-а Републике Србије, руководиоци организационих јединица полиције обавезни су да једном месечно организују стручну наставу према планираним темама, а по потреби и проблемску наставу по уочавању одређених проблема у раду (нпр. непознавање законских услова о употреби средстава принуде, непоседовање вештина писане комуникације и сл.). Полицијски службеници који изводе наставу распоређени су најчешће на оперативна радна места и због извршавања својих редовних радних задатака и постизања задовољавајућих месечних резултата рада најчешће немају времена за квалитетну припрему и реализацију наставе, као и за свеобухватно сагледава-

BEZBEDNOST 3/2015

209


ње образовне потребе. С друге стране, несразмеран број полицијских службеника у организационим јединицама и обим редовних и ванредних задатака за последицу има да се настава реализује с малим бројем полицијских службеника или се уопште не реализује. Резултат тога је да овакав вид едукације не даје очекиване резултате и често се своди на задовољавање форме. Друго − унапређење знања и вештина полицијских службеника о начинима примене полицијских овлашћења у решавању тактичких ситуација и вештина потребних за сачињавање писмених извештаја. Сматрамо да би се подизањем нивоа стручне оспособљености полицијских службеника смањио број догађаја у којима они због непознавања законских услова и неправилног начина примене полицијских овлашћења доприносе сопственој виктимизацији. Такође, унапређењем вештина писане комуникације у одређеној мери би се елиминисао један од фактора који доприноси виктимизацији полицијских службеника. У САД су реализована броја истраживања ради сагледавања узрока који доприносе страдању и повређивању полицајаца. Константин Д. Н. је у једном истраживању открио да приближно 76% догађаја који су за последицу имали смртно страдање полицајаца, изазивају сами полицајци. Већина полицајаца смртно страда у ситуацијама за које они знају да су најопасније, као што су лишења слободе, заустављање возила, напади на полицајце и слично (Кonstatin, 1984: 33). У једном истраживању о узроцима смртног страдања полицајаца у Калифорнији анализиран је 31 догађај у коме су лишени живота полицајци у периоду од 1990. до 1994. године. Представљени резултати истраживања указали су да се око 80% смртних случајева могло спречити и да су они пре свега били резултат „лоше тактике, лоше процене, претераног самопоуздања и журбе без плана“ (Roberg et al., 2000: 581). Федерални истражни биро (ФБИ) је у свом детаљном истраживању случајева полицајаца убијених на дужности 1992. године и полицајаца који су били тешко повређени 1997. године изнео велики број препорука. Истраживачи су открили да су у великом броју случајева полицајци направили тактичке грешке, као што је неисправно прилажење возилу или осумњиченом или невршење детаљног претреса осумњиченог. ФБИ је препоручио додатну обуку полицајаца у

210

BEZBEDNOST 3/2015

STRU^NI RADOVI

овим и другим тактичким ситуацијама ради елиминисања фактора који доприносе да полицајци постану жртве (Roberg et al., 2000: 583). Једно истраживање убистава полицајаца у случајевима извршених рација ради заплене наркотика сугерише да увежбавање сваке рације чији је циљ пленидба наркотика може знатно смањити опасност за полицију (Sherman et al., 1989: 354). Закључци из ових истраживања препоручују додатну обуку полицајаца ради унапређења њихове стручне оспособљености и елиминисања фактора који доприносе страдању и повређивању полицајаца. Tреће − дефинисање стандардних оперативних процедура у примени полицијских овлашћења. Један од разлога нетактичног поступања, неправилне и незаконите примене полицијских овлашћења током полицијских интервенција јесте непостојање стандардних оперативних процедура путем којих би се стандардизовали поступци примене полицијских овлашћења у решавању проблемске ситуације. Непостојање стандарда у примени полицијских овлашћења оставља могућност полицијским службеницима да у истим или сличним ситуацијама поступају различито, тј. у истим ситуацијама примењују различита овлашћења (Милидраговић, Милић, 2011: 215). У сагледавању овог проблема треба користити искуства других држава, нпр. САД, Енглеске, Немачке и др. У тим државама постоје посебне организационе јединице за дефинисање најбољих примера праксе на основу којих се изграђује унутрашњи систем квалитета и стандарди поступања (Симоновић, 2011: 17, 18). Додатна обука и едукација полицијских службеника са јасно дефинисаним стандардима у полицијским поступањима несумњиво би допринели бољој обучености и оспособљености полиције у законитој, правилној и тактички исправној примени полицијских овлашћења. Литература 1. Alpert, G., Noble, J., (2009). Lies, True Lies, and Conscious Deception: Police Officers and the Truth, Police Quarterly, 12 (2), стр. 237-254.

BEZBEDNOST 3/2015

211


2. Арлов, Д., (2011). Компетенције овлашћених службених лица полиције као позитиван исход квалитетне едукације, У: Зборник радова „Дани Арчибалда Рајса“, Београд, стр. 77-88. 3. Banton, M., (1964). The Policeman in the Community, Basic Books, Inc., Publishers, New York. 4. Вуковић, С., Мијалковић, С., (2003). Допринос припадника полиције сопственој виктимизацији У: Зборник радова „Угрожавање безбедности припадника полиције, узроци, облици и мере заштите“, међународно научно-стручно саветовање, Полицијска академија, Београд. 5. Konstantin, D. N., (1984). Homicides of American Law Enforcement Officers, 1978-1980. Justice Quarterly 1. 6. Марковић, С., (2014). Практични аспекти примене неких полицијских овлашћења и обављања послова, Безбедност, год. 56, бр. 1, стр. 136-156. 7. McLeod, R. G., (1990). Who Has California’s Deadliest Jobs? San Franncisco Chronicle. 8. Млађовић, И., (2015). Обављање службене (полицијске) дужности као основ искључења противправности, Безбедност, год. 57, бр. 1, стр. 216-230. 8. Милидраговић, Д., Милић, Н., (2011). Непосредна опасност по живот као посебан услов за употребу ватреног оружја, Безбедност, год. 53, бр. 2, стр. 197-219. 9. Roberg, R., Crank, J., Кuykendall, J., (2000). Police and society. Los Angeles: Roxbury Publishing. 10. Симоновић, Б., (2011). Истраживање ставова припадника криминалистичке полиције МУП-а Републике Србије о стратешком приступу сузбијању криминала, Безбедност, год. 53, бр. 1, стр. 528. 12. Стојановић, З., Делић, Н., (2014). Кривично право, посебни део. Правни факултет, Београд.

212

BEZBEDNOST 3/2015

STRU^NI RADOVI

13. Sherman, L. W., De Riso, D., Gaines, D., Rogan, D., Cohn, E., (1989). Police Murdered in Drug-related Situations, 1972-1988. Washington, D.C.: Crime Control Institute.

Endangering the Safety of Police Officers in the Execution of Their Duty Abstract: In order to do their everyday job, which includes reducing the rate of crime, maintaining public order and ensuring peace, controlling and regulating traffic, police officers are often exposed to danger. Their profession is much more different from others. The most distinguishing features of this profession are possible injuries and death of police officers. The statistics of attacks on police also show negative tendencies related to the safety of police officers while doing their job. The majority of these crimes are the result of the measures legally and professionally undertaken by police while doing their job. However, some of these crimes that threaten the safety of police officers have one distinct feature - contribution of police officers to their own victimization. This happens due to their unprofessional, not tactical and illegal acts as well as due to the lack of established standards in exerting police powers. By analyzing police practice the author of this paper points out to police officers’ contribution to their own victimization because of the already mentioned factors. In conclusion, the author proposes certain solutions to neutralize the factors that lead to police victimization. Keywords: attack, police officer, violence, victimization, competence, official solutions

BEZBEDNOST 3/2015

213


Мр Радослав ПЛАЧКОВ∗ Полицијска управа у Шапцу, Министарство унутрашњих послова Републике Србије Веско ВУКАДИНОВИЋ∗ Министарство унутрашњих послова Републике Црне Горе UDK – 343.352 : 351.741 Примљен: 26.11.2015.

Контрола рада полиције у функцији супротстављања корупцији у полицији Апстракт: Корупција је феномен који је све више у фокусу научне и стручне јавности, али и феномен који побуђује посебно интересовање грађана. Последице по друштво које може изазвати коруптивно понашање могу бити забрињавајуће − неповерење грађана у државне институције, неповерење потенцијалних инвеститора у стабилност и предвидивост економског амбијента, што може довести до слабљења економске моћи државе, али и до кршења људских права и урушавање других демократских вредности. Различито дефинисање појма корупције може представљати тешкоћу у сагледавању комплексности проблема, и тиме отежати предузимање адекватних мера супротстављања. Полазећи од тога, проучавање корупције у полицији је посебно значајно, јер се ради о служби која би требало да има једну од лидерских улога у борби против овог друштвеног зла. Висока перцепција грађана о корупцији у српској полицији намеће потребу успостављања ефикаснијег система интерне и екстерне контроле. У том смислу, унапређивање заједничких активности субјеката спољашње и унутрашње контоле може допринети подизању угледа српске полиције и смањењу корупције у полицији. Кључне речи: корупција, полиција, екстерна контрола, интерна контрола, скупштина, служба унутрашње контроле. ∗ ∗

E-mail: [email protected] E-mail: [email protected]

214

BEZBEDNOST 3/2015

STRU^NI RADOVI

Увод До сада је објављено много научних радова у вези са дефинисањем проблема корупције, њеним класификовањем, садржином и штетним последицама које продукује по друштво. Настојања међународних и националних организација, као и невладиних организација које се баве стратегијама супротстављања корупцији, нису до сада дала јасну и задовољавајућу дефиницију корупције која би покривала све облике и аспекте овог феномена. Корупција није нова појава, „...постоји од почетка људске цивилизације и опстала је до данас“ (Јончић, 2010: 43). Посебна пажња корупцији је посвећена последњих деценија, када је порасла друштвена свест о њеној штетности по друштвену заједницу. Етимолошки, реч корупција долази од латинског corrupcio и значи подмићивање и поткупљивање, поквареност, кварност, али и фигуративно „да заведе или подмити“, односно кварење, труљење и распадање као процес. Корупција је сложеница у којој први део cor указује на споразум, договор, а други (од глагола rompere) на сламање и изневеравање датог споразума (Skeat, 1927: 113). Праве размере корупције на међународном плану, у циљу поређења, није могуће у потпуности утврдити. Разлога је више, а неки од њих се односе на непостојање злочина, односно кривичног дела под називом „корупција“, али и да постоји, њено дефинисање би зависило од правног поретка конкретне државе, односно од њених историјских, социолошких, демографских, културолошких и других карактеристика. Ипак, у већини држава под корупцијом се подразумевају кривична дела која су повезана са подмићивањем, изнудом, преваром или утајом пореза (Kutnjak-Ivkovic, 2003: 595). Као најприхватљивијe дефиницијe корупције у стручној литератури и јавности издваја се она италијанског правника Вита Танција, према којој корупција постоји „...уколико дође до намерног нарушавања принципа непристрасности при доношењу одлука у циљу присвајања неке погодности“ (Tanzi, 1998: 559), као и она која корупцију дефинише као„...свако неморално, противзаконито и неприкладно понашање које укључује коришћење

BEZBEDNOST 3/2015

215


професионалног статуса и овлашћења у корист неког лица, групе или организације“ (Syed, Bruce, 1998b: 3). У домаћој литератури прихваћен је став да кривична дела корупције „...представљају различите облике и видове злоупотребе службеног положаја и јавних овлашћења у вршењу службене дужности од стране службених или одговорних лица као носилаца тих овлашћења“ (Симић, Јовашевић, 2008: 50). Полиција је један од органа државне управе, тако да се корупција у полицији дефинише на сличан начин као корупција уопште. Раније дефиниције корупције у полицији су на врло широк начин посматралe овај феномен, дефинишући га као „...девијантно, несавесно, непрофесионално, неморално или свако противзаконито понашање полицијских службеника“ (Roebuck, Barker, 1974: 423). Временом је дошло до прецизнијег, ужег дефинисања, тако да се данас термин корупција у полицији користи да опише неморално или противзаконито понашање полицијских службеника ради остваривања профита или неког другог облика личне користи у замену за повољнији третман појединца који корист даје (Rostow, Davis, 2004: 285), или схватање да корупција у полицији представља противзаконите активности које укључују злоупотребу службеног положаја ради личне, групне или организационе користи (Sayed, David, 1998a: 8). Kорупција у полицији је ендемска појава због атрактивних могућности полицијских службеника приликом одлучивања када и како да спроведу закон (Skogan, Meares, 2004: 74). Корумпирани акти полицијских службеника садрже следеће елементе: 1) ради се о актима који су правно или морално забрањени; 2) учињени су злоупотребом службеног положаја од стране полицијског службеника, и 3) полицијски службеници очекују или им се ставља у изглед материјална награда или нека друга врста добити (Barker, Carter, 1994: 47). У стручној и научној јавности у Републици Србији не постоји јединствен став у дефинисању корупције уопште, па ни корупције у полицији. Врло мало је научних истраживања овог феномена у полицији „...већ је у оквиру шире постављеног предмета истраживања делимично скренута пажња и на корупцију у овом сектору“ (Кесић, 2012: 136). Прецизно дефинисање појма корупције у полицији представља полазну тачку у објективном

216

BEZBEDNOST 3/2015

STRU^NI RADOVI

научном објашњењу овог феномена. У Националној стратегији за борбу против корупције дефинисано је да корупција „...представља однос који се заснива злоупотребом овлашћења у јавном или приватном сектору у циљу стицања личне користи или користи за другога.“1 Агенција за борбу против корупције корупцију одређује као „...однос који се заснива злоупотребом службеног, односно друштвеног положаја или утицаја, у јавном или приватном сектору, у циљу стицања личне користи или користи за другога.“2 Фактори корупције у полицији Многи од општих фактора корупције, као што су „...гломазан државни апарат, велики број државних службеника и велике могућности злоупотреба од стране тих службеника...“ (Нинчић, 2011: 129) утичу и на корупцију у полицији. Узимајући у обзир специфичност полиције у односу на друге органе државне управе, али и друге професије, узроци појаве корупције у полицији могу се поделити на индивидуалне, организационе и спољне (KutnjakIvković, 2005: 64-95). Приликом запошљавања кандидата за рад у полицији од великог је значаја извршити квалитетне теренске провере о његовим склоностима и навикама. Склоност појединца ка корупцији није статична, она се мења прилагођавајући се конкретним околностима и процени да ли се и колико коруптивним актом добија, а колико се ризикује. Због тога је од значаја ауторитативно поступање старешина у полицији које истичу да се кршење радне и професионалне дисциплине не толерише, али и ефикасно функционисање институција ван полиције, пре свих тужилаштва и судова. Један број аутора наводи да су поједине професија, са својим специфичностима и константним присуством фактора који утичу на могућност настанка корупције, подложније коруптивним искушењима у односу на друге (Malinowski, 2004: 23). Поменути 1

Национална стратегија за борбу против корупције, Службени гласник Републике Србије, бр. 109/2005. 2 Службени гласник Републике Србије, бр. 97/2008, бр. 53/2010 и бр. 166/2011Одлука УС. BEZBEDNOST 3/2015

217


фактори, односно њихово константно присуство када је реч о полицији (Newburn, 1999), односе се на: •

•

•

•

•

дискрециона овлашћења полиције, јер велики број дискреционих овлашћења које полиција користи при одлучивању у прекршајним или управним стварима грађана олакшава присуство корупције. Ако су дискрециона овлашћења полицијских службеника ослобођена законских ограничења или одступају од утврђене политике, или ако дискреција подразумева недостатак контроле, онда је њихова примена противречна. С друге стране, примена дискреционих овлашћења је сврсисходна и позитивна, све док се правилно користи и не злоупотребљава (Gottfedson, Gottfedson, 1988: 276); недовољну транспарентност у раду полиције, где се, природно, један део полицијских активности реализује уз поштовање начела тајности и хитности, због чега се јавност накнадно обавештава о предузетим мерама. Понекад неоправдано, или са непотребним одлагањем, јавност се обавештава о предузетим активностима, што даје простора сумњи о правим разлозима спроведених мера; командну (менаџерску) затвореност, која проистиче из околности да је један број полицијских старешина у каријери обављао извршилачке послове, тако да је добро упознат са могућностима злоупотребе дискреционих овлашћења, и према томе има толерантан став настојећи да се о њима не излази у јавност и на тај начин одржи „мир у кући“; статусне проблеме, где се за полицијске службенике понекад каже да обављају одговорне и безбедносно сложене задатке за које нису адекватно плаћени. Због тога јавност има толерантан став на „ситну“ корупцију у полицији, односно такво понашање полицијских службеника који злоупотребљавају службени положај прихвата као уобичајено, и контакте са лицима из криминогене средине, што доводи до веће изложености коруптивним притисцима, тако да један број полицијских службеника подлегне искушењу.

Као могући извор корупције у полицији наводи се и децентрализована полицијска структура, у одсуству ефикасне интерне

218

BEZBEDNOST 3/2015

STRU^NI RADOVI

и екстерне контроле (Edelbacher, Perucci, 2004: 365). Сматрамо да децентрализована полицијска структура, уз перманентно унапређење заједничких активности субјеката интерне и екстерне контроле, може елиминисати или значајно умањити узроке корупције у полицији. Данас у развијеним демократским државама степен децентрализације државних органа, па према томе и полицијских, је већи него у привредно неразвијеним земљама и земљама са неизграђеним демократским институцијама. Децентралиција овлашћења доприноси већој иницијативи и креативности полицијских службеника при решавању локалних безбедносних проблема и већем сензибилитету за локалне потребе. Шира децентрализација треба да омогући веће одлучивање на локалном нивоу у вези са проблемима са криминалитетом који погађају локалну заједницу и већу одговорност полиције на локалном подручју. Локална полиција, у договору са локалном самоуправом, прилагођава стратегију према сопственим потребама и специфичностима, чиме се одлучивање доводи до места где се предузимају одређене активности, не само код виших, већ и нижих полицијских нивоа. Децентрализацији треба дати предност у обављању оних послова полиције где је то могуће и у елементима који доприносе развоју полиције у локалној заједници, посебно када су у питању иницијативе, стандарди, одговорност, људска права и сл. Битан предуслов имплементирања нових концепата рада и сарадње полиције са локалном заједницом, као што су рад полиције у заједници (Community policing), проблемски оријентисана делатност (Problem Oriented Policing), полицијско деловање у суседству (Neighbourhood Policing), позорничко-патролна делатност пешице (Foot Patrol), сервисно оријентисан полицијски рад (Service Based Policing), полицијско деловање уз договор (Policing by Consent) (McLaughlin, Muncie, 2001: 42), намеће потребу децентрализације полицијске организације. Досадашња практична искуства указују да потребе локалних заједница, бар у делу који се односи на супротстављање криминалитету, нису баш увек у директној вези са интересима и потребама шире друштвене заједнице. Понекад организације које су успостављене на савезном нивоу у циљу решавања глобалних безбедносних проблема могу успорити, па чак и зауставити развој проактивних активности полиције на нивоу локалне заједнице. BEZBEDNOST 3/2015

219


Хијерархијска структура је једна од карактеристика полицијске организације. Хијерархија у полицији може да буде извор многих проблема, па чак и опасна, уколико не постоје јасна и предвидљива правила поступања (Edelbacher, Perucci, 2004: 364). Истраживање о корупцији реализовано у Француској указује да су полицијски службеници вишег ранга, који имају већа дискрециона овлашћења, изложени већем степену ризика од корупције у односу на полицијске службенике који у хијерархији заузимају нижа места (Maguer, 2004: 289). Слично овоме, резултати истраживања у Републици Србији указују да 33% анкетираних грађана сматра да су руководиоци у полицији највише корумпирани, док 27% сматра да је корумпирана и „обична“ полиција (Ђорђевић, 2014а: 18). Нејасне или контрадикторне смернице хијерархијски виших органа према нижим могу довести до одступања од установљених процедура, што може олакшати корупцију полицијских службеника и подстаћи неповерење и презир у нижим слојевима. Унутрашње факторе који могу поспешити корупцију у полицији и отежати рад на њеном супротстављању (Ђурђевић, 2014) можемо поделити на оне који се односе на: •

•

•

220

професионалне ставове, указују на неадекватан приступ корупцији у својим редовима − нпр. изостанак мера или предузимање неадекватних мера према полицијским службеницима са историјом пријава за корупцију, непоштовање или изостанак процедура рада са управљањем кадровима, изостанак мотивације за рад запослених или њихов низак степен задовољства условима рада или радном атмосфером; могућности корупције, као што су лак приступ безбедносним информацијама, непоштовање процедура рада са сарадницима или са учиниоцима кривичних дела и лицима која се оперативно обрађују, што може довести до одливања информација, неадекватан надзор над повереном опремом и сл., и организациону културу, што подразумева лошу безбедносну свест, солидарисање и заштиту корумпираног колеге, злоупотребу поверених средстава и опреме и др.

BEZBEDNOST 3/2015

STRU^NI RADOVI

Реализовано је више истраживања на тему корупције у полицији. Према истраживању ставова грађана о корупцији полиције балканских земаља из 2013. године (графикон 1), најнижа стопа корумпираности забележена је у Хрватској (51%), док је највећа забележена у Србији (69%), уз навођење става грађана да је просечна корумпираност полиција на Балкану 59%, док је светски просек 60% (Ђорђевић, 2013b: 3).

Графикон 1 − Ставови грађана о корумпираности полиције по државама

Истраживање ставова грађана у Републици Србији (графикон 2) указује да чак 90% грађана сматра да је полиција у неком обиму корумпирана, док свега 3% грађана сматра да у полицији нема корупције (Petrović et al., 2013: 11).

BEZBEDNOST 3/2015

221


Графикон 2 − Ставови грађана о корупцији у српској полицији

Један број грађана је управо корупцију (27%) и утицај политичара и моћника (26%) означио као главне разлоге немогућности полиције да се бори против различитих безбедносних изазова.3 Истраживање које је реализовала Канцеларија Уједињених нација за дрогу и криминал из Беча (United Nations Office on Drugs and Crime − UNODC) о корупцији у Србији, спроведено је током јуна и јула 2010. године на репрезентативном узорку од 3.000 грађана старости између 18 и 64 године живота, из 25 округа Републике Србије, где су заступљени становници и урбаних и руралних делова земље; ради се о стратификованом двостепеном узорку, са пристиглим одговорима од 70,1 процената.4 Анализом прикупљених података по регионима уочава се да је највиши степен корумпираности полиције у Београду (61,1%), где једино 3

TNS Medium Gallup, (2014). Став грађана према раду полиције, МУП Републике Србије. 4 United Nations Office on Drugs and Crime, (2011). Coruption in Serbia: bribery as experienced by the population. Vienna. https://www.unodc.org/documents/data-andanalysis/statistics/corruption/Serbia_corruption_report_web.pdf, доступно 23. 11. 2015.

222

BEZBEDNOST 3/2015

STRU^NI RADOVI

политичке партије, у односу на остале државне институције, невладине организације и медије, бележе већи степен корупије (65,6%). После Београда, највиши проценат корупције на територији Војводине забележен је у политичким партијама (61,6%) и полиција (58,9%). На територији Шумадије и западне Србији највиши проценат корупције бележе политичке партије (61,0%), здравство (56,4%), локална власт (55,6%), судови (54,0%) и полиција (52,0%), док је у јужној и источној Србији, према спроведеном истраживању, евидентирана корупција политичких партија (58,8%), локалних власти (58,7%), здравства (53,8%), судова (52,4%) и полиције (49,8%). Уочљив је већи степен корупције полиције у урбанијим деловима Србије у односу на руралне. Сматрамо да висок проценат ставова грађана о корупцији у полицији не може успешно испунити очекивања грађана да полиција преузме водећу улогу у борби против корупције. У извештају Европске комисије о напретку Србије ка Европској унији за 2012. Годину оцењено је да је проблем корупције у полицији веома забрињавајући (Ђорђевић, 2013a: 3). Контрола законитости рада полиције Контрола законитости рада полиције у Републици Србији, сходно Закону о полицији5, може бити спољашња (екстерна) и унутрашња (интерна). Све је присутнија ванинституционална улога у контроли рада државне управе, па тако и у контроли законитости поступања полицијских службеника, која се остварује путем медија, невладиних организација, удружења грађана и на друге начине (Nikach, 2012: 5). Значај наведених институција у супротстављању корупцији у полицији препознат је у Националној стратегији за борбу против корупције, где је истакнута неопходност развијања система унутрашње контроле полиције, континуиране сарадње са медијима и јавношћу, као и успостављање међуна-

5

Закон о полицији, Службени гласник Републике Србије, бр. 101/2005, бр. 63/2009 - Одлука УС и бр. 92/2011, 64/2015. BEZBEDNOST 3/2015

223


родних стандарда поступања полиције.6 Успешно супротстављање коруцији у полицији, али и корупцији уопште, мора бити предмет ширег друштвеног договора (Милошевић, 2013: 166). Екстерна контрола Све значајнију улогу у борби против корупције имају међународне и регионалне организације. Свакако да је једна од најзначајнијих у региону Група држава за борбу против корупције − GREKO7 која се, између осталог, бави ревизијом буџета и пословањем јавних предузећа, али и транспарентношћу рада тужилаштва и судства, мониторингом и евалуацијом националних стратегија и акционих планова борбе против корупције (Стојиљковић, 2012: 13). Након што је GREKO сагледао стање у Републици Србији и донео препоруке да се при јавном тужилаштву образује посебно одељење које би се бавило кривичним делима корупције, укључујући и кривична дела привредног криминалитета која су повезана са корупцијом,8 у Републичком јавном тужилаштву је 2008. године основано Посебно одељење које се бави кривичним делима корупције и кривичним делима привредног криминалитета која су повезана са корупцијом. Специјализована одељења формирана су у четири виша тужилаштва − у Београду, Новом Саду, Нишу и Крагујевцу, која поступају у тешким случајевима корупције, односно у случајевима „високе корупције“. Оснивањем Одељења за борбу против корупције испуњена је препорука Савета Европе 6

Национална стратегија за борбу против корупције у Републици Србији за период од 2013. до 2018. године, Службени гласник Републике Србије, бр. 57/2013. 7 Савет Европе је 1999. године основао GREСО (Group of States against corruption, Група држава против корупције) како би радио мониторинг усаглашавања држава чланица са антикорупцијским стандардима организације. Чине га све чланице Савета Европе, 47 држава, као и Сједињене Америчке Државе. Заједнички први и други круг евалуације, Извештај о усклађености за Републику Србију, препорука V, 38. пленарно заседање ГРЕКО, јун 2008. 8 Евалуциони извештај о Републици Србији усвојен на 29. пленарном састанку ГРЕКО (Стразбур, 19-23. јун 2006), Греко Евал I-II Реп (2005) 1Е, Евалуациони извештај I-II (2005) 1Е, препорука V, стр. 39, http://www.media.srbija.gov.rs/medsrp/dokumenti/evaluacioni_izvestaj_cyr.pdf, доступно 28. 10. 2014.

224

BEZBEDNOST 3/2015

STRU^NI RADOVI

која је истовремено и неопходан услов Србији за улазак у Европску унију. Посебно одељење за борбу против корупције поступа у тешким случајевима корупције, нпр. када учинилац има јавну функцију на коју је изабран, постављен или именован, у случајевима који изазивају забринутост шире јавности и сл. Остале случајеве корупције решавају основна и виша јавна тужилаштва, а Посебно одељење прати примену одредаба у вези са корупцијом на локалном нивоу како би обезбедило јединствену примену правних прописа и, по потреби, пружило стручну помоћ и експертизу у борби против корупције. Екстерна контрола полиције у Републици Србији је предвиђена чланом 9 Закона о полицији (у даљем тексту: Закон), у коме је наведена обавеза министра полиције да једном годишње, а по указаној потреби и чешће, Народној скупштини подноси извештај о раду Министарства и стању безбедности у Републици Србији. У истом члану наводи се обавеза министра да надлежном сталном радном телу Народне скупштине, ради се о Одбору за одбрану и унутрашње послове, на његов захтев, доставља и извештаје о питањима из његовог делокруга. Поред овога, члан 170 Закона дефинише да спољашњу контролу рада полиције врши и Влада, надлежни правосудни органи, органи државне управе надлежни за одређене послове надзора и други законом овлашћени органи и тела. Начин рада и овлашћења других државних органа регулисани су посебним законима, као што су, на пример, Закон о државној управи, Закон о заштитнику грађана, Закон о слободном приступу информацијама од јавног значаја, Закон о јавним набавкама, Закон о заштити података о личности, Закон о спречавању сукоба интереса при вршењу јавних функција и Закон о државној ревизорској институцији. Морамо приметити да органи локалне самоуправе немају ингеренције у контроли рада полиције, и поред тога што могу располагати са потпунијим информацијама о полицијским активностима на локалном подручју и што су упућени на заједничку сарадњу. У Републици Србији једни од најзначајнијих чинилаца екстерне контроле су, пре свега, Народна скупштина, Заштитник права грађана (омбудсман) и надлежни правосудни органи, о којима ће бити више речи.

BEZBEDNOST 3/2015

225


Народна скупштина, као уставотворно и законодавно тело Републике Србије, чије су надлежности и овлашћења регулисани Законом о Народној скупштини,9 има политичку контролу над радом државне управе, па тако и полиције. Она посебним законом оснива и укида министарства, утврђујући њихову надлежност и делокруг, именује и разрешава председника Владе и министре и утврђује њихову одговорност. Значајно овлашћење Народне скупштине у контроли рада полиције је одобравање средстава за њен рад, буџета, и контрола трошења буџетских средстава, преко Државне ревизорске институције.10 Поред овога, уобичајени начини контроле државне управе од стране посланика Народне скупштине, између осталог, на основу члана 40 Закона, били би и право посланика да подноси предлог за образовање комисије или анкетног одбора, право да подноси предлог за спровођење јавног слушања о питањима од јавног интереса, право да поставља посланичка питања и право да учествује у подношењу интерпелације и предлога за гласање о неповерењу Влади или члану Владе. Потпунију контролу рада полиције обавља стално радно тело Народне скупштине, Одбор за одбрану и унутрашње послове, на основу Пословника Народне скупшштине.11 Пословник члановима 44 и 49 одређује делокруг рада Одбора, те анализом ових чланова можемо уочити одређене недостатке. Народна скупштина, односно надлежни скупштински одбор, нема утицаја нити даје мишљење на избор директора полиције. Према члану 21 Закона о полицији, директора поставља Влада Републике Србије на пет година, на предлог министра унутрашњих послова. Поред овога, надлежни скупштински одбор није овлашћен да разматра кандидатуре на место директора полиције, да обавља разговоре са кандидатима или да даје мишљења о њима. С друге стране, може се поставити питање стручности чланова скупштинског одбора надлежног за одбрану и унутрашње послове, односно њихове компетентности да мериторно расправљају о безбедносним проблемима и 9

Закон о Народној скупштини, Службени гласник Републике Србије, бр. 9/10 Закон о државној ревизорској институцији, Службени гласник Републике Србије, бр. 101/2005, 54/2007 и 36/2010. 11 Пословник Народне скупштине, Службени гласник Републике Србије, бр. 52/10. 10

226

BEZBEDNOST 3/2015

STRU^NI RADOVI

предузетим мерама полиције, а не да само разматрају поднете извештаје. Поред сталних радних тела − одбора, Народна скупштина ради сагледавања стања у одређеној области и утврђивању чињеница о појединим појавама и догађајима, може формирати привремена тела, анкетне одборе и комисије на основу члана 68 Пословника. Исти члан прописује да анкетни одбори, односно комисије, не могу вршити истражне и друге судске радње, али им је дато овлашћење да могу тражити од државних органа и организација податке, исправе и обавештења, као и да могу узимати изјаве од појединаца које су им потребне. У Србији се врло ретко формирају анкетни одбори и комисије ради испитивања конкретних информација у вези са радом полиције, а могло би се, евентуално, поставити питања њиховог рада који се односи на политичку објективност и релевантност добијених података у могућем судком поступку.12 Уопште, постоје мишљења која сматрају да Народна скупштина Републике Србије није „...довољно снажан коректив извршне власти и да је не држи под реалном контролом“ (Орловић et al., 2012: 52). Институција заштитника права грађана (омбудсмана) уведена је у Републици Србији 2005. године Законом о заштитнику грађана13. Према Закону, омбудсман је независан државни орган кога бира Народна скупштина на пет година, овлашћен да штити права грађана и контролише рад органа државне управе, као и других органа и организација којима су поверена јавна овлашћења. Заштитник грађана није овлашћен да контролише рад Народне скупштине, председника Републике, Владе, Уставног суда, судова и јавних тужилаштава. Заштитник грађана поступак може покре12

Да подсетимо, анкетни одбори или комисије нису формирани након убиства генерала полиције, заменика министра унутрашњих послова, Радована Стојчића Баџе, 11. априла 1997. године у Београду, или генерала полиције, помоћника начелника РЈБ, Бошка Бухе, 10. јуна 2002. године у Београду. Oви догађаји су до данас остали нерасветљени иако су изазвали велику заинтересованост јавности. 13 Закон о заштитнику грађана, Службени гласник Републике Србије, бр. 79/2005 и 54/2007. BEZBEDNOST 3/2015

227


нути по сопственој иницијативи или по захтеву грађана који сматрају да су им актом, радњом или нечињењем органа управе повређена права. Ако се проверама утврде елементи кривичног или другог кажњивог дела, закон даје овлашћење омбудсману да надлежном органу поднесе одговарајућу пријаву. Надлежност омбудсмана у Републици Србији односи се на све органе који у раду имају јавна овлашћења, изузев набројаних институција, тако да не можемо говорити о његовој надлежности да контролише само законитост рада полиције и да поступа по пријавама грађана које се односе на противзаконите поступке полицијских службеника, као што је то случај у неким европским државама. На пример, у Белгији, Француској, Ирској, Великој Британији или Северној Ирској постоји тело које се бави искључиво притужбама грађана на рад полиције, њиховог законитог и професионалног поступања (Boer, Femhout, 2008: 11), што може допринети бољој едукацији службеника чији је задатак супротстављање коруптивним радњама у полицији. Рад надлежног правосудног органа, тужилаштва, у циљу супротстављања криминалитету уопште, а тиме и корупцији у полицији, дефинисан је Законом о јавном тужилаштву14 и Закоником о кривичном поступку15. Чланом 2 Закона о јавном тужилаштву (у даљем тексту: Закон) дефинисано је да је јавно тужилаштво „...самостални државни орган који гони учиниоце кривичних дела и других кажњивих дела и предузима мере за заштиту уставности и законитости.“ У члану 13 Закона, који говори о врстама јавних тужилаштава, одређено је да Јавно тужилаштво Републике Србије чине Републичко јавно тужилаштво, апелациона јавна тужилаштва, виша јавна тужилаштва, основна јавна тужилаштва и јавна тужилаштва посебне надлежности, у која спадају Тужилаштво за организовани криминал и Тужилаштво за ратне злочине, чија се надлежност простире на целој територији Републике Србије. У члану 16 Закона, који говори о надређености непосредно вишег јавног тужиоца нижем ја14

Закон о јавном тужилаштву, Службени гласник Републике Србије, бр. 116/2008 и 104/2009 15 Законик о кривичном поступку15, Службени гласник Републике Србије, бр. 72/2011, 101/2011, 121/2011, 121/2012, 32/2013, 45/2013 и 55/2014.

228

BEZBEDNOST 3/2015

STRU^NI RADOVI

вном тужиоцу, утврђено је да је „...основно јавно тужилаштво ниже у односу на више јавно тужилаштво, да је више јавно тужилаштво ниже у односу на апелационо јавно тужилаштво а апелационо ниже у односу на Републичко јавно тужилаштво.“ У исто време сваки јавни тужилац је подређен Републичком јавном тужиоцу и свако јавно тужилаштво Републичком јавном тужилаштву. Законик о кривичном поступку (у даљем тексту: Законик) у члану 43 прописује да је основно право и дужност јавног тужиоца гоњење учинилаца кривичних дела, набрајајући, у ставу 2 истог члана, његове надлежности. Када говори о дужности поступања по захтеву јавног тужиоца, у члану 44 се утврђује да су сви органи који учествују у предистражном поступку дужни да о свакој предузетој радњи на расветљавању догађаја обавесте јавног тужиоца, наглашавајући да су полиција и други државни органи надлежни за откривање кривичних дела дужни да поступе по сваком захтеву јавног тужиоца. У ставу 2, уколико полиција или други државни орган не поступи по захтеву, предвиђена је могућност јавног тужиоца да обавести старешину који руководи органом а, по потреби, и министра, Владу или надлежно радно тело Народне скупштине. Као крајњу меру став 3 предвиђа могућност покретања дисциплинског поступка против лица за која тужилац сматра да су одговорна за непоступање по његовом захтеву. Члан 280 Закона, који говори о подношењу кривичне пријаве, прописује да „државни и други органи, правна и физичка лица пријављују кривична дела за која се гони по службеној дужности, о којима су обавештени или за њих знају на други начин...“ Изнете одредбе Закона јасно говоре да сви полицијски службеници морају да се понашају професионално, законито, да је искључена могућност прикривања чињеница које указују на корумпираност колега и да сва сазнања о томе, уз могућу консултацију са непосредним старешинама, доставе надлежном јавном тужиоцу или другом државном органу. У том смислу, ако се пријава достави Агенцији за борбу против корупције, подносиоцу пријаве се пружа заштита да не може због поднете пријаве сносити штетне последице, односно да онај „...који у доброј намери Агенцији поднесе пријаву ако

BEZBEDNOST 3/2015

229


оправдано верује да постоји корупција у органу у коме ради, не може због тога да трпи штетне последице.“16 Полицијски службеници немају имунитет од кривичног гоњења и предузимања било којих истражних радњи, тако да јавни тужилац, у складу са законским овлашћењима, може предузимати активности на расветљавању умешаности полицијских службеника у коруптивне радње. Законом о организацији и надлежности државних органа у сузбијању организованог криминала, корупције и других посебно тешких кривичних дела17 уређена је организација и надлежност Тужилаштва за организовани криминал, формирана је Служба за сузбијање организованог криминала у оквиру Министарства унутрашњих послова, која поступа по захтевима Тужиоца за организовани криминал. Организовани криминал је, према одредбама овог закона, дефинисан као вршење кривичних дела од стране организоване криминалне групе или њених припадника. Под организованом криминалном групом подразумева се група од три или више лица, која постоји одређено време и делује споразумно у циљу вршења једног или више кривичних дела за које је прописана казна затвора од четири године или тежа казна, ради стицања, посредно или непосредно, финансијске или друге користи. За поступање у овим предметима надлежан је Виши суд у Београду, као првостепени за територију целе Републике, док је за одлучивање у другом степену надлежан Апелациони суд у Београду. У Вишем суду у Београду образовано је Посебно одељење за поступање у предметима кривичних дела поменутог закона, док је у Окружном затвору у Београду образована посебна притворска јединица за издржавање притвора одређеног у кривичним поступцима за кривична дела из овог закона. Интерна контрола 16

Закон о Агенцији за борбу против корупције, Службени гласник Републике Србије, бр. 97/08, 53/10, 66/11-УС и 67/13-УС. 17 Законом о организацији и надлежности државних органа у сузбијању организованог криминала, корупције и других посебно тешких кривичних дела, (Службени гласник Републике Србије, бр. 42/2002,27/2003,39/2003, 67/2003, 29/2004, 58/2004-др. закон, 42/2005,61/2005 и 72/2009)

230

BEZBEDNOST 3/2015

STRU^NI RADOVI

Интерна, унутрашња контрола подразумева контролу виших организационих јединица полиције над нижим, што омогућава хијерархијска организација, са начелом субординације у функционисању. Хијерархијска контрола, која претходи данашњој административној или управној контроли, нарочито се развила у тзв. полицијској држави, која је претходила правној држави, у којој се још нису развили правни облици контроле државне управе (Миленковић et al., 2011: 21). Значај унутрашње контроле полиције истакнут је у Стратегији развоја МУП-а, полазећи од чињенице да се унутар полиције располаже најнепосреднијим сазнањима о активностима полицијских службеника, што је основ за ефикасну борбу против корупције у полицији.18 У суштини, интерна контрола може бити предузета са циљем да се расветли конкретан догађај, односно да се утврде све релевантне чињенице неопходне за доношење исправне одлуке и предузимање других мера; њен циљ може бити корективни, што подразумева давање инструкција и пружање друге помоћи хијерархијски виших органа полиције ради исправљања грешака или уочених пропуста у раду, али може бити предузета превентивно, и тиме се ставити нагласак да се перманентно прати законитост рада полицијских службеника. Да би се остварили поменути циљеви, потребно је да лица која обављају контролну делатност имају неопходне стручне и професионалне квалификације, али и да поседују углед и лични интегритет. Наведене особине учесника контроле, односно истрага о корупцији у полицији, су значајне с обзиром да наведене активности могу довести до деморализације једног броја радника, лошег публицитета или до непријатељског става према службеницима који воде истрагу. Интерну контролу у полицији дефинише актуелни Закон о полицији, у члановима 171 до 181, где је дефинисано да унутрашњу контролу полиције обавља Сектор унутрашње контроле полиције (у даљем тексту: Сектор). Примарни задатак Сектора је контрола законитости рада полиције, поштовање и заштита људских права при извршавању полицијских послова и примени полици18

Стратегија развоја Министарства унутрашњих послова 2011-2016, (2010). МУП, Београд, стр. 21. BEZBEDNOST 3/2015

231


јских овлашћења. Поступање Сектора може иницирати свако физичко или правно лице, писмено или усмено, запослени у полицији. Такође, Сектор унутрашње контроле може поступати самостално на основу прикупљених обавештења и других сазнања.19 Сектор унутрашње контроле полиције поступа по смерницама и упутствима министра, коме одговара за свој рад. На захтев Владе и радног тела Народне скупштине министар подноси извештај о раду Сектора. Припадник полиције који се обрати Сектору не може бити позван на одговорност. Рад Сектора по поднетим притужбама грађана у потпуности регулише Правилник о поступку решавања притужби20, који је донео министар. Контрола законитости рада полицијских службеника обавља се и по линијама рада, мада овај вид контроле није правно потпуно дефинисан. Оквир контролне делатности налази се у Упутству о вођењу евиденција у станицама и другим јединицама милиције,21 подзаконском правном акту који је донео министар и који се, према нашем мишљењу, више бави формалним питањима. Садржина контролне делатности, односно акценат на област контроле, као и оцена квалитета вођења евиденција и прилога у њима, не би требало да буду условљени потребама тренутка, нити да зависи од моралних и стручних квалитета лица која спроводе контролу. Контролама се мора јасно ставити до знања да се штити углед професије, а не корумпирани службеници. Посебан проблем интерних контрола може да представља одливање информација о истрази или постојање ризика од компромиса, чиме се избегава евентуална кривична одговорност радника полиције и поступак се оконча другом врстом одговорности, нпр. дисциплинском. 19

У 2014. години Сектор унутрашње контроле полиције је поднео 148 кривичних пријава и осам извештаја као допуна кривичних пријава, против 155 полицијских службеника и 28 грађана. Пријавама је обухваћено 187 кривичних дела, и то: злоупотреба службеног положаја − 72 дела; примање мита − 29 дела; фалсификовање службене исправе − 20 дела; превара − 11 дела; фалсификовање исправе − седам дела, док је број осталих кривичних дела знатно мањи. http://prezentacije.mup.gov.rs/sukp/rezultati/2014.html, доступно 15. 1. 2016. 20 Правилник о поступку решавања притужби, Службени гласник Републике Србије, бр. 54/2006, 21 Упутство донео министар унутрашњих послова на основу члана 7 Закона о унутрашњим пословима, Сл. гласник РС, бр. 44/91 и 79/91, дана 31. 7. 1995. године.

232

BEZBEDNOST 3/2015

STRU^NI RADOVI

У седишту Министарства, у Управи полиције, формирано је Одељење за контролу законитости у раду, у чијем саставу се налази Одсек за праћење и контролу законитости у раду. Поред осталог, надлежност овог Одсека је да прати правилност примене овлашћења, дисциплине и понашања полицијских службеника по линији полиције опште надлежности, који представљају најбројнију службу у Министарству. У Полицијској управи за град Београд постоји систематизован одсек са сличним задацима, док се у осталим подручним организационим јединицама полиције, у одељењима полиције, налази официр који, између осталог, прати област законитости поступања полицијских службеника. Такође, у седишту Министарства, у Управи собраћајне полиције, Одељењу за контролу и регулисање саобраћаја, формиран је Одсек за развој, законитост и опремање, који обавља део послова који се односе на законитост поступања полицијских службеника по линији рада саобраћајне полиције. Рад поменутих унутрашњих организационих јединица Министарства, када је у питању законитост поступања полицијских службеника и супротстављање корупцији у полицији, одређује Правилник о поступку решавања притужби, о коме је било речи, и Упутство о вођењу евиденција у станицама и другим јединицама милиције. У тачки 1 Упутства дефинисано је да се у станицама милиције опште надлежности, станицама саобраћајне милиције, станицама милиције за контролу прелажења државне границе и другим јединицама милиције воде радна и оперативна евиденција, као и евиденција о примени овлашћења. Предмет контроле линијских управа из седишта Министарства је најчешће ажурност вођења станичних евиденција, а кроз њихову детаљну и стручну контролу могу се препознати коруптивне радње полицијских службеника и касније иницирати друге мере. У Команди жандармерије, у Одељењу за безбедност и законитост, постоји посебна служба чији је задатак праћење законитости рада њених припадника и обезбеђивања реда и унутрашње дисциплине Жандармерије. Полиција је велики државни апарат, и по броју запослених и по материјално-техничким средствима којима располаже, тако да би било погрешно посматрати корупцију у полицији само са становишта злоупотребе у примени полицијских овлашћења у односу са грађанима. Одговорне послове у полицији обављају BEZBEDNOST 3/2015

233


запослени који немају овлашћења, а тичу се изградње или адаптације објеката које полиција користи, набавке савремене техничке опреме и средстава за несметано функционисање полиције, као и друге административне послове. Поступак набавке опреме и средстава за опремање и рад полиције, као једног од директних корисника буџетских средстава, уређује Закон о јавним набавкама22, који у члану 21 наглашава да је наручилац јавних набавки „...обавезан да предузме све потребне мере како не би дошло до корупције у планирању јавних набавки, у поступку јавне набавке или током извршења уговора о јавној набаваци...“, уз истицање обавезе доношења интерног плана за спречавање корупције у јавним набавкама ако њена вредност на годишњем нивоу прелази милијарду динара. Од почетка 2009. године формирана је Служба интерне ревизије МУП-а са циљем да анализира ризике и рад и врши контролу финансијског управљања Министарства. Посебно су значајни послови пријема у радни однос, распоређивањa и премештајa запослених у полицији, где у условима широких дискреционих овлашћења постоји могућност њихове злоупотребе и настанка корупције. Законом о полицији, у члану 4, наведено је да полицијске послове обављају полицијски службеници, који су униформисани или неуниформисани запослени који примењују полицијска овлашћења, као и запослени на посебним или одређеним дужностима чији су послови у непосредној вези са полицијским пословима. Пријем у радни однос ове две категорије запослених обавља се на предлог руководиоца организационе јединице, након чега се спроводи поступак провере здравствене способности за рад у полицији, као и безбедоносна провера. Ако поступак буде позитиван, предложени кандидат се прима у радни однос. Одсуство јавног конкурса за попуну упражњених радних места, чиме изостаје могућност жалбе заинтересованих кандидата, али и неприступачност информацијама о упражњеним радним местима, даје могућност корупцији у овом делу. Такође, самоиницијативна потрага заинтересованих кандидата за информацијама о упражњеним радним местима унутар организационе јединице или о упражњеним радним местима у другој организационој јединици, не могу на прави начин решити проблем. Остали запослени у по22

Закон о јавним набавкама, Службени гласник Републике Србије, бр.124/2012

234

BEZBEDNOST 3/2015

STRU^NI RADOVI

лицији, који немају овлашћења ни посебан статус, примају се у радни однос након јавног конкурса. Закључак Корупција у полицији је озбиљан проблем који захтева одговоран приступ и одабир оних метода супротстављања који би дали најбоље резултате у елиминисању фактора који доводе до корупције, или њеном свођењу на прихватљиву меру. Као могући методи супротстављања корупцији у полицији истичу се неопходност промена у селекцији и социјализацији нових радника, промена у организационој структури полиције, уз јасно дефинисање надлежности и процедура рада, али и шире уважавање локалних специфичности и њиховог прихватања у редовним активностима полиције, као и у јачању лидерства, односно јачању улоге командног састава полиције (Williams, 1986: 86). Ефикасније супротстављање корупцији у полицији захтева интеграцију рада свих интерних контролних служби у полицији, као и усаглашавање критеријума поступања. Увођењем јединственог регистра притужби обезбедила би се економичност у раду, јер се дешава у пракси да по истом предмету поступају различите службе интерне контроле. У исто време би било омогућено лакше праћење тока и исхода рада по представци и праћење историја коруптивних пријава. Сарадња органа спољашње и унутрашње контроле би требало да буде интензивнија и потпунија, нарочито у размени информација о коруптивним активностима полицијских службеника, али и других запослених у полицији који немају статус полицијских службеника. Овде подразумевамо и синхронизовану активност на доказивању кривице корумпираних радника полиције, нарочито ако се има у виду неопходност предузимања конспиративних мера које могу бити од изузетне важности у доказивању кривице, а које се односе на тајни надзор комуникација, тајно праћење и снимање, рачунарско претраживање података, употребу прикривеног иследника, контролисану испоруку или финансијску истрагу.

BEZBEDNOST 3/2015

235


На прикладан начин, нпр. кроз форму радних састанака, трибина или предавања указивати запосленима на штетност корупције, али и о предузетим репресивним мерама према запосленима који су учинили акт корупције, и тиме ставити до знања да се такво понашање не толерише. Проблем неспремности полицијских службеника да пријаве коруптивне акте својих колега могао би се решити позитивним маркетингом у оквиру саме организације, како би се указало на позитивне циљеве и дугорочну штетност толерисања таквог понашања. Литература 1. Barker, T., Carter, D., (1994). Police Deviance. 3rd edition. Cincinnati, OH: Anderson. 2. Boer, den M., Fernhout, R., (2008). Policing the Police − Police Oversight Mechanisms in Europe: Towards a Comparative Overview of Ombudsmen and Their Competencies. http://www.asef.org/images/docs/1270Police_Oversight_Mechanisms_in_Europe.pdf, доступно 28. 11. 2014. 3. Ђорђевић, С., (2014a). Процена корупције у полицији у Србији, Београдски центар за безбедносну политику, Београд. 4. Ђорђевић, С., (2013а). Ка обнови интегритета полиције: планирањем против корупције, Београдски центар за безбедносну политику, Београд. 5. Ђорђевић, С., (2013б). Ставови грађана о корумпираности балканских полиција, Београдски центар за безбедносну политику, Београд. 6. Ђурђевић, З., (2014). Ефикасно спречавање и сузбијање корупције, Предавање одржано на семинару за раднике МУП-а у Београду, Криминалистичко-полицијска академија, 8-9. 5. 2014. 7. Edelbacher, M., Perucci, E., (2004). Corruption, Policing, Security, and Democracy: An Austrian Perspective. In: Amir, M., Einstein, S., eds (2004). Police Corruption: Challenges for Developed Countries. Comparative Issues and Commissions of

236

BEZBEDNOST 3/2015

STRU^NI RADOVI

Inquiry. London: The Office of International Criminal Justice, Inc. 8. Gottfedson, M. R., Gottfedson, D. M., (1988). Desicion making in criminal justice. New York: Plenum Press. 9. Јончић, В., (2010). Легитимација корупције као чинилац повреде људских права, НБП − Журнал за криминалистику и право, год. 15, бр. 1, стр. 43-62. 10. Kесић, З., (2012). Теоријско дефинисање корупције у полицији, Безбедност, год. 54, бр. 2, стр. 134-151. 11. Kutnjak-Ivković, S., (2005). Fallen Blue Knights: Controlling Police Corruption. Oxford: Oxford University Press. 12. Kutnjak-Ivković, S., (2003). To Serve and Collect: measuring police corruption. The Journal of Criminal Law and Criminology. Vol. 93, Iss 2, pp. 593-649. 13. McLaughlin, Е., Muncie, Ј., (2001). Controling Crime. London: SAGE Publications Ltd. 14. Maguer, A., (2004). French Police Corruption: Actors‘,Actions and Issues‘. In: Amir, M., Einstein, S., eds, (2004). Police Corruption: Challenges for Developed Countries. Comparative Issues and Commissions of Inquiry. London: The Office of International Criminal Justice, Inc, pp. 283-305. 15. Malinowski, S., (2004). The Conceptualization of Police Misconduct. In Amir M., Einstein S., eds., Police Corruption:Challenges for Developed Countries. Comparative Issues and Commisions of Inguiry, London: The Office of International Criminal Justice, Inc. 16. Миленковић, Д., Копривица, С., Тодорић, В., (2011). Контрола служби безбедности, Центар за нову политику, Београд. 17. Милошевић, С., (2013). Сузбијање корупције у Црној Гори, Безбедност, год. 55, бр. 3, стр. 148-171. 18. Нинчић, Ж., (2011). Корупција и реаговање државе, Безбедност, год. 53, бр. 3, стр. 125-148. 19. Nikach, Z., (2012). Police: functions, powers and legal rule. Justinianus Primus Law Review, Vol. 3: 2, pр. 1-15. lawreview.mk/pdf/05/Zheljko Nikach.pdf 20. Newburn, T., (1999). Understanding and Preventing Police Corruption: Lessons from the Literature. Police Research BEZBEDNOST 3/2015

237


Series Paper No. 110. London: Home Office, http://webarchive.nationalarchives.gov.uk/20110218135832/htt p://rds.homeoffice.gov.uk/rds/prgpdfs/fprs110.pdf, доступно 31. 7. 2014. 21. Орловић, С., Лончар, Ј., Спасојвић, Д., Радојевић, Ђ. Д., (2012). Побољшање демократских перфоманси Народне скупштине Републике Србије – Препоруке, Универзитет у Београду, Факултет политичких наука − Центар за демократију. 22. Petrovic, P., Djordjevic, S., Savkovic, M., (2013). Citizen of Serbia on police corruption. Draft Report. Belgrade: Belgrade Centre for Security Policy. 23. Roebuck, J. B., Barker, T., (1974). A typology of police corruption. Social Problems Vol. 21, No. 3, pp. 423-427. 24. Rostow, C. D., Davis, R. D., (2004). A Handbook for Psychological Fitness-for-Duty Evaluations in Law Enforcement. Neww York: The Haworth Clinical Practice Press. 25. Sayed, T., David, B., (1998a). Inside and Outside the Boundaries of Police Corruption. African Security Review 7(3). 26. Sаyed, T., Bruce, D., (1998b). Police Corrupttion: Towards a Working Definition. In African Security Review. Vol. 7, No. 1, pp. 3-14. 27. Симић, И., Јовашевић, Д., (2008). Кривична дела корупције и казнена политика судова у Републици Србији, Безбедност, год. 50, бр. 4, стр. 50-66. 28. Стојиљковић, З., (2012). Корупција и антикоруптивне стратегије. Примена прописа у области борбе против корупције, Правосудна академија, Београд, стр. 1-22. 29. Skeat, W., (1927). A Concise Dictionary of the English Languange. Oxford, Clarendon Press. 30. Skogan, G. W., Meares, L. T., (2004). Lawful Policing. Annals of the American Academy of Political and Social Science, 01/2004: 593 (1). 31. Tanzi, V., (1998). Corruption Around the World: Causes, Consequences, Scope, and Cures. IMF Staff Papers, Vol. 45, No. 4, pp. 559-594.

238

BEZBEDNOST 3/2015

STRU^NI RADOVI

32. Williams, H., (2002). Core factors of police corruption across the world. Forum on Crime and Society, Vol. 2, No. 1, p. 8599. htp://www.unodc.org/pdf/crime/publications/core_factors.pdf, доступно 15. 1. 2016. Control of Police Work in Opposing Corruption in Police Abstract. Corruption is a phenomenon which is increasingly in focus of scientific and expert public, but also a phenomenon which inspires special interest of citizens. Consequences on society which can be caused by corruptive behavior can be alarming and may include, for instance, a lack of trust in state institutions, lack of trust of potential investors in the stability and predictability of economic ambience, which, in turn, can lead to devastation of other democratic values. Different definitions of corruption can impose difficulty in fathoming the complexity of this problem, and thus obstruct taking adequate measures of opposing it. Having that in mind, studying of corruption in police is especially important, because, as a public service, they should have one of the leading roles in combating this social evil. High perception about corruption in Serbian police imposes the need of establishing more efficient systems of internal and external control. To that end, improving the common activities of external and internal control subjects can contribute to improving the reputation of the Serbian police force as well as to reducing police corruption. Keywords: corruption, police, external control, internal control, parliament, internal control service.

BEZBEDNOST 3/2015

239

RADOVI OBJAVQENI U ^ASOPISU “BEZBEDNOST” U 2015. GODINE

РАДОВИ ОБЈАВЉЕНИ У ЧАСОПИСУ „БЕЗБЕДНОСТ“ У 2015. ГОДИНИ ОРИГИНАЛНИ НАУЧНИ РАДОВИ 1. 2.

3.

4.

5.

6.

7.

8. 9.

Проф. др Саша Мијалковић, (2015). Тrash Intelligence као метод обавештајно-безбедносног рада, Безбедност, год. 57, бр. 1. Владимир М. Цветковић, (2015). Фактори утицаја на знање и перцепцију ученика средњих школа у Београду о природним катастрофама изазваним клизиштима, Безбедност, год. 57, бр 1. Prof. Elizabeta Ristanović, MS, Phd, (2015). Infectious agents as a security challenge: experience of typhus, variola and tularemia outbreaks in Serbia, Безбедност, год. 57, бр. 2. Doc. Dr Mladen Milošević, (2015). Criminal Policy on Corporate Criminal Liability – Different Theoretical Approaches, Безбедност, год. 57, бр. 2. Мр Тања Шуица, доц. др Ненад Коропановски, (2015). Разлике базично-моторичког статуса пратилаца у Управи за обезбеђење одређених личности и објеката у односу на врсту претходног професионалног ангажовања, Безбедност, год. 57, бр. 2. Проф. др Бобан Милојковић, (2015). Оптимизација модела малих беспилотних летелица за потребе полиције, Безбедност, 57, бр. 3. Проф. др Миливој Допсај, Марко Вуковић, (2015). Преваленца индекса телесне масе (БМИ) код припадника МУП-а Републике Србије: пилот истраживање, год 57, бр. 3. Др Владимир Шебек, (2015). Извори информација у криминалистичко-обавештајној делатности, год 57, бр. 3. Проф. др Бојан Милисављевић, (2015). Заштита животне средине у оружаним сукобима, год. 57, бр. 3.. ПРЕГЛЕДНИ НАУЧНИ РАДОВИ

1. Prof. Zoltan Imre Nagy, PHD, (2015). Тhe fight against income tax

evasion in Hungary, Безбедност, год. 57, бр. 1.

240

BEZBEDNOST 3/2015

STRU^NI RADOVI

2. Проф. др Младен Бајагић, (2015). Обавештајно-безбедносни

3. 4.

5.

6.

7.

8. 9. 10. 11.

12.

13.

14. 15.

системи Краљевине Норвешке и Швајцарске Конфедерације, Безбедност, год. 57, бр. 1. Проф. др Зорица Мршевић, (2015). Породично насиље и одбацивање ЛГБТ деце у Србији, Безбедност, год. 57, бр. 1. Доц. др Ивана Крстић-Мистриџеловић, (2015). Анализа прописа о раду београдске олиције из 1831. године, Безбедност, год. 57, бр. 1. Др Татјана Н. Максин, мр Александар Б. Николић, (2015). Биохемијско инжењерство као начин добијања токсина који се могу употребити као оружја за масовно уништавање, Безбедност, год. 57, бр. 1. Доц. др Далибор Петровић, доц. др Синиша Достић, (2015). Верске заједнице – прилог проучавању међуверске толеранције, Безбедност, год. 57, бр. 1. Teodora Dobre, Karin Meghean, (2015). Serious gaming – instrument for addressing global threats, Безбедност, год. 57, бр. 2. Др Александар Јазић, (2015). Цивилна заштита у Пољској, Безбедност, год. 57, бр. 2. Доц. др Кристијан Кук, (2015). Рањивост оперативних система на злонамерне програме, Безбедност, год. 57, бр. 2, стр.76-91. Др Миша Стојадиновић, (2015). Политичко насиље и глобализација – изазови развоја демократије, Безбедност, год. 57, бр. 2. Проф. др Александар Бошковић, (2015). Анализа кривичноправних и других законских одредби од значаја за детективску делатност, Безбедност, год. 57, бр. 2. Béla Puskas, PhD candidate, Zoltan Rajnai, PhD, (2015). Захтеви за инсталирање критичке информационе инфраструктуре и њено одржавање, год. 57, бр. 3. Prof. dr Irma Deljkić, (2015). Razumijevanje policijskog aspekta prevencije kriminaliteta kroz prizmu teorije društvene dezorganizacije Ma Бојан Ђокић, (2015). Злочини ОВК: масовна гробница „Малишево“, год. 57, бр. 3. Др Дејан Лабовић, (2015). Приватне војне компаније као фактор безбедности − предности и недостаци, год. 57, бр. 3.

BEZBEDNOST 3/2015

241


16. Ивана Бодрожић, (2015). Проблемска питања дефинисања те-

роризма, год. 57, бр. 3. 17. Мр Саша Марковић, (2015). Мере које предузима полиција

приликом заштите жртавам насиља у породици, год. 57, бр. 3. СТРУЧНИ РАДОВИ 1.

2.

3. 4.

5. 6.

7.

8.

9.

Проф. др Драган Ранђеловић, Милош Ранђеловић, (2015). Специфичност и безбедност софтверског алата као дела сервиса за одговор на хитан позив у полицији, Безбедност, год. 57, бр. 1. Проф. др Жељко Никач, Љиљана Вучић, (2015). Преваре у осигурању у Републици Србији од 2010. до 2013. године, Безбедност, год. 57, бр. 1. Radoje Jevtić, Phd, (2015). Selection of the fire detectors and their arrangement in facilities, Безбедност, год. 57, бр. 1. Ивица Млађовић, МА, (2015). Обављање службене (полицијске) дужности као основ искључења противправности, Безбедност, год. 57, бр. 1. Дарко Бикаревић, (2015). Утилитарност учешћа грађана у притужбеном поступку, Безбедност, год. 57, бр. 2. Мр Војкан Николић, др Предраг Ђикановић, (2015). Систем видео надзора за аутоматско препознавање регистарских таблица моторних возила, Безбедност, год. 57, бр. 2. Гордана Николић, (2015), Кривичноправна заштита од злоупотребе опојних дрога у Републици Србији, Безбедност, год. 57, бр. 2. Мр Драган Милидраговић, (2015). Угрожавање безбедности припадника полиције у извршавању полицијских послова, год. 57, бр. 3. Мр Радослав Плачков, Веско Вукадиновић, (2015). Контрола рада полиције у функцији супростављања корупцији у полицији, год. 57, бр. 3. ПРИКАЗИ

1.

242

Ивана Бодрожић, (2015). Приказ књиге Кривичноправно сузбијање организованог криминалитета, тероризма и корупције,

BEZBEDNOST 3/2015

STRU^NI RADOVI

аутора проф. др Зорана Стојановића и проф. др Драгане Коларић, Безбедност, год. 57, бр. 1. РЕЦЕНЗЕНТИ РАДОВА У 2015. ГОДИНИ 1. 2. 3. 4. 5. 6. 7. 8.

9. 10. 11. 12. 13. 14. 15. 16.

Проф. др Дарко Маринковић, Криминалистичко-полицијска академија; Проф. др Милан Милошевић, пензионисани радник Криминалистичко-полицијска академијe; Проф. др Бобан Милојковић, Криминалистичко-полицијска академија; Проф. др Славољуб Драгићевић, Географски факултет Универзитета у Београду; Проф. др Александар Чудан, Криминалистичко-полицијска академија; Проф. др Горан Бошковић, Криминалистичко-полицијска академија; Проф. др Саша Мијалковић, Криминалистичко-полицијска академија; Др Жељко Нинчић, МУП Републике Србије. Научни сарадник Института за криминолошка и социолошка истраживања; Др Данијела Спасић, Криминалистичко-полицијска академија; Др Божидар Оташевић, МУП Републике Србије; Проф. др Радомир Зекавица, Криминалистичко-полицијска академија; Проф. др Дарко Симовић, Криминалистичко-полицијска академија; Владимир М. Цветковић, Криминалистичко-полицијска академија; Др Александра Настасовић, Научна установа Институт за хемију, технологију и металургију Центар за хемију, Београд; Проф. др Ђорђе Ђорђевић, Криминалистичко-полицијска академија; Проф. др Радосав Рисимовић, Криминалистичко-полицијска академија;

BEZBEDNOST 3/2015

243


17. 18. 19. 20. 21. 22. 23. 24. 25. 26. 27. 28. 29. 30. 31. 32. 33. 34. 35.

244

Проф. др Предраг Илић, пензионисани радник МУП-а Републике Србије; Проф. др Дарко Ђого, Православни богословски факултет Св. Василија Острошког Фоча, БиХ; Доц. др Ивана Крстић-Мистриџеловић, Криминалистичкополицијска академија; Проф. др Петар Спалевић, Електротехнички факултет Универзитета у Косовској Митровици; Доц. др Оливер Лајић, Криминалистичко-полицијска академија; Проф. др Жарко Јанковић, Факултет заштите на раду Универзитета у Нишу; Проф. др Милан Ђ. Благојевић, Факултет заштите на раду Универзитета у Нишу; Проф. др Сретен Југовић, Криминалистичко-полицијска академија; Проф. др Радосав Рисимовић, Криминалистичко-полицијска академија; Доц. др Зоран Јефтић, Факултет безбедности Универзитета у Београду; Доц. др Вељко Тодоровић, Академија медицинских наука српског лекарског друштва, пензионер; Проф. др Божидар Бановић, Универзитет у Београду, Факултет безбедности; Проф. др Драгана Коларић, Криминалистичко-полицијска академија; Проф. др Миливој Допсај, Факултет спорта и физичког васпитања Универзитета у Београду; Проф. др Горан Вучковић, Криминалистичко-полицијска академија; Проф. др Тијана Шурлан, Криминалистичко-полицијска академија; Проф. др Бранкица Поповић, Криминалистичко-полицијска академија; Проф. др Драган Млађан, Криминалистичко-полицијска академија; Мр Дејан Гајић, Институт за међународну политику и привреду, Београд;

BEZBEDNOST 3/2015

STRU^NI RADOVI

36. 37. 38. 39. 40. 41. 42. 43. 44. 45. 46. 47. 48. 49. 50. 51. 52. 53. 54. 55.

Проф. др Душан Јокановић, Републичка агенција за телекомуникације РАТЕЛ, Рачунарски факултет у Београду; Др Сања Шуљагић, научни сарадник у Институту за политичке студије у Београду; Проф. др Радослав Гаћиновић, научни саветник у Институту за политичке студије у Београду; Проф. др Зоран Павловић, Правни факултет за привреду и правосуђе; Др Тања Кесић, Криминалистичко-полицијска академија; Мр Саша Марковић, МУП Републике Србије; Проф. др Дане Субошић, Криминалистичко-полицијска академија; Проф. др Саша Кнежевић, Правни факултет Универзитета у Нишу; Марина Ђорђевић Никић, Универзитет у Београду, Факултет спорта и физичког васпитања; Драган Миљуш, Институт за јавно здравље Србије „др Милан Јовановић Батут“; Проф. др Бранислав Симоновић, Правни факултет Универзитета у Крагујевцу; Доц. др Звонимир Ивановић, Криминалистичко-полицијска академија; Милан Палевић, Правни факултет Универзитета у Крагујевцу; Проф. др Тијана Шурлан, Криминалистичко-полицијска академија; Доц. др Кристијан Кук, Криминалистичко-полицијска академија; Доц. др Петар Чисар, Криминалистичко-полицијска академија; Проф. др Саша Милојевић, Криминалистичко-полицијска академија; Доц. др Младен Милошевић, Универзитет у Београду – Факултет безбедности; Проф. др Вељко Ђурић Мишина, Музеј жртава геноцида; Проф. др Небојша Бојанић, Факултет за криминалистику, криминологију и сигурносне студије, Универзитета у Сарајеву, БиХ;

BEZBEDNOST 3/2015

245


56. 57. 58. 59.

Славиша Вуковић, Криминалистичко-полицијска академија; Проф. др Зоран Ђурђевић, Криминалистичко-полицијска академија; Проф. др Биљана Симеуновић Патић, Криминалистичко-полицијска академија; Др Златко Николић, Институт за криминолошка и социолошка истраживања, пензионер;

Уредништво се захваљује ауторима и рецензентима који су својим радом допринели његовом квалитету, уз жељу да сарадњу наставимо и у наредној години.

246

BEZBEDNOST 3/2015


УПУТСТВО САРАДНИЦИМА ЗА ПРИПРЕМУ РУКОПИСА Часопис Министарства унутрашњих послова Републике Србије „Безбедност“ објављује научне и стручне радове из подручја наука о безбедности, на српском и енглеском језику, који претходно нису објављивани. Часопис излази три пута годишње. Текст рукописа би требало да буде урађен на рачунару (фонт Times New Roman, ћирилично писмо, величина слова 14 pt за наслов − bold, 12 pt за основни текст, 65 словних знакова у једном реду, од 26 до 30 редова на једној страници, стандардне маргине). Научни и стручни радови могу да буду обима до 16 страна (30.000 знакова укључујући размаке). Прикази нових књига из области наука о безбедности могу бити обима до три стране. Рукописи се достављају Уредништву у електронском облику, у формату Word-a. Имена аутора, назив и седиште институција у којима раде, наводе се пре наслова рада, а контакт подаци, адреса или е-адреса даје се у напомени при дну прве странице чланка. Рад треба да садржи: апстракт, кључне речи, текст чланка, закључак, литературу и резиме на енглеском језику. Код оригиналних научних радова апстракт садржи циљ истраживања, методе, резултате и закључак (од 100 до 250 речи које читаоцу омогућавају да брзо и тачно оцени релевантност чланка кроз кратак информативни приказ). Апстракт на српском језику би требало да стоји између заглавља (име аутора и наслов рада) и кључних речи. После апстракта налазе се кључне речи (до пет) на српском и енглеском језику. Након апстракта следи текст чланка чију структуру за оригиналне научне радове чини: увод, материјал и методи, резултати, дискусија и закључак. Код прегледних и стручних радова структуру текста чини увод, поднаслови, закључак и литература. Називи поднаслова у раду пишу се фонтом величине 12 pt, bold, центрирано на средини и без коришћења редних бројева.

BEZBEDNOST 3/2015

247

UPUSTVO SARADNICIMA ZA PRIPREMU RUKOPISA

Резиме на енглеском језику иде на крају текста, после одељка Литература, са називом рада (величина фонта 14 pt − bold, текст 12 pt − italik). Резиме на енглеском језику даје се у проширеном облику (300-400 речи) са детаљнијим презентовањем резултата истраживања. Назив и број пројекта, односно назив програма у оквиру којег је чланак настао, као и назив институције која је финансирала пројекта или програм наводи се у посебној назнаци при дну прве стране чланка. У случају да рад садржи илустрације, табеле, графиконе, фотографије и сл., неопходно је Уредништву доставити квалитетно припремљене прилоге у електронском облику одвојено од рада (препоручује се да се прилози прво експортују у посебан фолдер, а потом импортују у текст и шаљу уз рад одвојено како би сачували графички квалитет). Табеларни и графички прикази требало би да буду дати на једнообразан начин, с тим што се називи табела пишу изнад, а називи графичких приказа испод. Прикази се могу дати и у виду посебног прилога на крају чланка, с тим што је потребно у тексту нагласити позивање на њихов садржај (Прилог 1, Прилог 2, ...). Пожељно је да наслови свих приказа буду дати двојезично, на српском и на енглеском језику (величина фонта 11 pt, italik), у формату JPEG или EPS, и да њихова резолуција износи минимум 300 dpi. За графичке прилоге урађене у Excel-u и другим апликативним софтверима треба користити различите растерске тонове црне боје. Фусноте (напомене) користити само за суштинска запажања, нужне пропратне коментаре, упућивање на корисну литературу (Више о томе ...) и назнаке о коришћеним помоћним изворима (на пример, о научној грађи, законској регулативи, приручницима, документима, извештајима итд.), али не могу бити замена за цитирану литературу. Цитате (навођење) у тексту не обележавати фуснотама, већ на крају цитата или при позивању на нечије дело (Мијалковић, 2006). Обавеза је аутора да се приликом позивања на изворе у оквиру чланка, тј. цитирања других аутора, њихова имена пишу у оригиналу, са годином објављеног рада и бројем странице у загра-

248

BEZBEDNOST 3/2015


ди, која је одвојена једним табулатором након знака интерпункције − две тачке (Мијалковић, 2009: 147), а уколико се цитира више од два аутора, тада се у тексту помиње само први уз скраћеницу: et al. (Урошевић et al., 2009: 92). Зарезом се одваја аутор од године издања, а тачка-зарезом (;) различити аутори различитих дела (Симоновић, 2012; Ђорђевић, 2013), при чему се низ референци даје абецедним редом у оквиру једног пара заграда. Број стране се од године издања одваја двотачком (:). Ако се наводи исти аутор са више радова у једној години, тада се уз наредне радове додају абецедна слова поред године, као на пример: (Милојковић, 2013а), (Милојковић, 2013b) итд. Страна имена у тексту би требало транскрибовати на српски језик, с тим што се у загради наведе име у оригиналу. Референце у заградама би требало писати у оригиналу. Ако је аутор институција или се ради о колективном носиоцу ауторских права, наводи се минимум података неопходан за идентификацију (Републички завод за статистику, 2009). Приликом цитирања извора са Интернета наводи се Интернет адреса (http:/www...) и, због сталне измене www окружења, датум када је текст скинут са мреже. За референце у електронском облику потребно је нагласити да се ради о електронском извору − Електронска верзија и/или Интернет адреса. Од суштинске је важности да се цитати у тексту и листа библиографских јединица на крају текста у потпуности слажу. Сваки цитат из текста мора да се нађе на листи библиографских јединица и обрнуто. Такође, само цитати из текста је потребно да буду на листи библиографских јединица. У списку литературе радови се наводе у оригиналу (референце се не преводе на језик рада), са нумерацијом, абецедним редом по презименима аутора и то на следећи начин:

BEZBEDNOST 3/2015

249

UPUSTVO SARADNICIMA ZA PRIPREMU RUKOPISA

Врста рада

Референце

Симоновић, Б. (2009). Стандардизација и акредитација као један од начина професионализације полиције и криминалистичке службе. Безбедност, 51(1-2): 236-253. Мијалковић, С. (2009). Национална Монографија безбедност. Криминалистичко-полицијска академија, Београд. Зборник Бановић, Б., Маринковић, Д., (2005). радова Специјалне истражне радње и нове тенденције у савременој науци кривичног права, У Зборник радова „Нове тенденције у савременој науци кривичног права и наше кривично законодавство“, XLII Саветовање Удружења за кривично право и криминологију СЦГ, Златибор-Београд, стр. 509-543. Часопис

Законски прописи

Е-извор

Закон о полицији, Службени гласник Републике Србије, бр. 101/2005, 63/2009 Одлука УС 92/2011 и 64/2015. Witkowski, J., (2002). Can Juries Really Believe What They See? New Foundational Requirements for the Authentication of Digital Images, Journal of Law & Policy, 10: 267, http://law.wustl.edu/Journal/10/p267_Witkowski_b ook_pages.pdf. доступан 10. 1. 2010.

Наслови цитираних домаћих часописа, монографија, уџбеника и зборника радова дају се у оригиналном, пуном облику, али никако у преведеном облику. Рукописи подлежу анонимној рецензији два рецензента. Уредништво задржава уређивачко право да на основу рецензије, актуелности рада, увида у рад и вођене евиденције одлучи да ли

250

BEZBEDNOST 3/2015


ће, када и у ком обиму рад бити објављен. Објављени радови се хонораришу, а необјављени се не враћају ауторима. Могуће примедбе и сугестије рецензента и/или уредника достављају се ауторима ради исправке. Аутори би уз рад требало Уредништву да доставе: пуно име и презиме, звање, адресу, e-mail, број фиксног и мобилног телефона, фотокопију личне карте и чековне картице. Рукописе слати на адресу: Уредништво часописа „Безбедност“, Булевар Зорана Ђинђића 104, 11070 Београд, телефон: 011/3148-734, телефакс: 011/3148-749, e-mail: [email protected] Позивамо све досадашње и нове ауторе да својим стручним, научним прилозима обогате садржај нашег, у научној и стручној јавности већ афирмисаног часописа са дугогодишњом традицијом, а у заједничком циљу да се унапреди полицијска пракса, подигне ниво безбедносне културе, и обезбеди праћење савремених научних и стручних достигнућа у безбедносној проблематици. Такође, напомињемо да је могућ заједнички – коауторски наступ страних и домаћих аутора, односно, да се у часопису „Безбедност“ коауторски могу објављивати само оригинални научни радови.

ГЛАВНИ И ОДГОВОРНИ УРЕДНИК др Божидар Оташевић

BEZBEDNOST 3/2015

251

Bezbednost_3-2015.pdf

Recommend Documents