Džordž Gordon lord BAJRON: Č.Harold, 1. pevanje, putovanja po Španiji i Portugaliji; problem junaka ČH. Utelotvorio osnovna romantičarska raspoloženja: neukrotivi individualizam, pesimizam, slobodoljubivost, obuzetost „svetskim bolom“; Bajron je bio prototip romantičnog pesnika. Od njega nastao pridev bajronski, što znači nalik Bajronu i njegovoj poeziji, ali i njegovom značaju, tj. mentalitetu. Ponašati se bajronski znači prezirati konvencionalni moral koji je licemeran, boriti se protiv licemerja svake vrste, izazivati sudbinu osećajući se obeleženim i predodređenim za tragične zgode, obeležiti to načinom odevanja, bledim tenom i prezirno odsutnim pogledom, snalaziti se bolje u društvu egzotičnih divljaka nego u prozaičnoj civilizovanoj sredini. Pozirati pred svetom, ali i pred sobom samim. Bajronovi junaci svi su varijacije jednog tipa kakvim je pesnik sebe zamišljao, tajanstveni su i hrabri, zlovoljni i mušičavi, cinični i nepoverljivi, neizmerno oholi, ali u duši jadni. Bajronski je prezirati bližnjeg, ali se, kada je prilika, za njega žrtvovati, biti neumoljivi osvetnik, ali sposoban da oseti duboku i snažnu odanost. Uz to je Bajron, veliki preziratelj, intimno patio od krivice, jer se ogrešio o moral, pa je svoje nedostatke, telesne (lep, ali hrom) i duševne pokušao da nadomesti upornom pozom fatalnog grešnika, ponosnog usamljenika i zagonetnog poete koja ga je stajala i lične sreće, pa i samog života (umro od groznice u revolucionarnoj Grčkoj). Bilo je mnogo bajronista, Ljermontov, pa i Puškin. Čajld je feudalna titula, kandidat za viteza. Hodočašće: ČH putuje u krajeve koji su egzotični, iz engleske perspektive i sasvim u stilu romantizma. Težnju za egzotikom dopunjuje interes za svet koji je sačuvao lokalni kolorit, svet primitivaca koje savremena civilizacija nije pokvarila (rusoizam), pa umeju da vole i mrze, zarobljavaju i ubijaju, primitvaca koje će Harold-Bajron zaista sretati. Putovanje ČH je simbolično hodočašće tadašnje evropske elite u potrazi za novom, autentičnom istinom. Bajron projektuje na tu egzotičnu, pa i varvarsku pozadinu, koja je veoma dekorativna, svoje osećaje i svoje misli, ukratko, sebe kakvim se smatrao, želeći o tome da uveri druge, a i sebe samog. PUTOVANJE VITEZA HAROLDA je roman u stihu, sentimentalno-istorijski vodič kroz Zapadnu Evropu i Bliski istok. Počeo da ga piše dok je boravio u Albaniji 1809. Veliku slavu Bajron duguje najviše svojoj pozi, bajronovskoj legendi, tj. svojoj ličnosti. Harold je njegov dvojnik. ČH je pisan u tzv. Spenserovim stancama, formi velikog renesansnog pesnika, koje imaju 9 stihova u strofi. Prvo pevanje počinje pesničkom evokacijom, prizivanjem stare Helade, prve postojbine muza, koju tako često vređa savremena lira ne usuđujući se da evocira nekadašnju slavu i veličinu, posvećeni brežuljak i svetilište u Delfima, odavno napušteno, i da probudi devet zamorenih muza, što se ne usuđuje ni pesnik. Jer, iako je bio zaljubljen u klasičnu starinu više nego ijedan drugi romantičar, Bajron je ipak romantik, a njegova projekcija stare Helade u novu Grčku romantična je zabluda koja nije bez tragikomike: „Helade Muzo, u nebu rođena, stvorena si formom po volji Minestrela! Od mnogih lira jer si uvređena, s brda te svetih moja zvat ne smela. Ipak sam dugo luto ti uz vrela, već davno puste Delfe suzom prelih...“. LAKU NOĆ: Najpopularniji sihovi ČH, nisu pisani u spenserovim stancama, nego su strofe u kojima se izmenjuju jambski osmerci i sedmerci. To je oproštaj Čajlda Harolda od rodne grude, ironični Laku noć, što ga mladić, otisnuvši se prvi put u daleki, egzotični svet, dobacuje svojoj domovini: „Rodna zemljo, laku noć!“ Ima 10 strofa, a prva i najpoznatija počinje sa „Zbogom, zbogom rodni žali!“ TEMA: mladi pesimista i bundžija koji se zasitio banalnih uživanja i koječega drugog, traži razonode u stranim zemljama koje ne liče na njegovu domovinu. Takav lik je bio veoma popularan u prvoj fazi romantizma, a za Bajrona je stalan, jer su sve njegove pesme i tragedije varijacije na ovu osnovnu temu, obogaćenu nekom fatalnom tajnom, nekim fatalnim prestupom koji ne može da se okaje, a nadoknađen je postupcima bajronskih junaka koji, ma kako bili u suštini plemeniti, krše društvene okvire i diciplinu. U romantizmu su popularni i neki krajevi kojima prolazi CH, Grčka, Levant, Portugalija, a naročito Španija, najromantičnija zemlja. Albaniju je Bajron uveo u svetksu književnost. Drugo pevanje završava tužaljkom nad porobljenom Grčkom pod Turcima. Filhelenstvo je evropska moda, a Bajron najveći filhelen koji će idealu, tj. iluziji vaskrsle Grčke žrtvovati imetak i komoditet. Prva dva pevanja CH izveštavaju o haroldovom boravku u Portugalu i Španiji, na Jonskim ostrvima i u Albaniji. Treće pevanje opisuje putešestvija kroz Bbelgiju, obalama Rajne, Alpima.
Bajronov pejzaž je više od prirodnih opisa, svako mesto služi kao povod za istorijske reminiscencije. U Španiji je reč o otporu protiv Napoleona i engleskoj intervenciji u korist Španaca. Četvrto pevanje je potpuno posvećeno Italiji. Stil: pesnik je vešt stihotvorac, ali baš ta lakoća izražavanja u stihovima može da se pretvori u manu koja se zove jeftina retorika, površnost i banalnost, tj. nemar, aljkavost. PRVO PEVANJE: Obraća se muzama stare Helade, a onda priča o sebi. U Albionu, tj. Engleskoj živeo mladić koji se oglušio o svaku vrlinu, traćio dane u divljim bančenjima, bludnom društvu, pijančenju. ČH je iz stare loze koju je neko zaprljao, što se odnosi na bajronovog strica Vilijama koji je bio psihopat, i učinio više zločina kao što je ubistvo rođaka u dvoboju bez svedoka, ali je kaznu izbegao jer je lord. Zatim peva o ženama, želeo mnoge, ali jednu voleo, a baš ta nije mogla da bude njegova. To je 16-godišnja bila Marija Čavort, koju je sreo u 14. godini, i jednom čuo da se pita: da li bih ja ikada mogla išta da osećam za ovog šepavog dečaka? To je za čitav život povredilo osetljivog Bajrona. Potom peva o očevom dvoru, kojeg je dobio još od Henrika Sedmog. Peva o razlozima odlaska ČH, tj. sebe: niko ga ne voli, zbog gozbe mu šuplje laskaju paraziti, žene su razvratne, Lak Eros lako tu druga dobije, ko moljac ženka svetlo obigrava. O majci Katarini, drugoj ženi oca Džona, koja je iz najvišeg škotskog plemstva, silovita i neuravnotežena žena, među njima vladali nesnosni odnosi, ali ga ona ipak na svoj način volela, i polusestri Avgusti koju je iskreno voleo ceo život, ali je zbog veza sa njom izbio skandal, kojim se javno mnjenje okrenulo protiv Bajrona. Mnoga B. dela nose pečat ove „nedozvoljene“ ljubavi. Zaključak: ČH oseća usamljenost iako je okružen majkom, sestrom i prijateljima, odlazi na put bez pozdrava, ostavlja svaku raskoš i izobilje da bi otišao na obale divlje, romantičarski kontrast. Ipak, plače jer mu je teško što odlazi. Ali, na zalasku sunca svira harfu na brodu, uvod u umetnutu pesmu Laku noć: oprašta se od rodne grude, nikad se neće vratiti. Sa njim je hrabri pratilac, tj sluga Vilijam Flečer koji ga je služio 20 godina, do smrti. ČH misli da će za njim jedino pas žaliti. Lisabon: i bogati i siroti u prljavštini, ali zdravi. ČH razmišlja: prezire mladost jer je data za hirove, a istina je tamna i bolna; strašna želja za putovanjem, da bi došao do mira ili iskusnog znanja. Španija: u ratu sa Francuzima, bitke sa Englezima protiv Napoleona; Sevilja, veselje, bez brige za narod, razvrat i blud u gradovima, seljaci u strahu od razarajućeg rata; Na Parnasu je, srećan što je tu došao, nekada to dom Muza, a sada njihov grob; Opis borbe sa bikovima: slikovit i uverljiv, borba bika koji se ne da do kraja, i čoveka koji gine. Pesnik se čudi kakav okrutan sport gledaju mladi Špnaci i Špankinje; O mržnji, osveti i okrutnosti, o ljubavima ČH, ljubav je otrov i gorčina. Umetnuta pesma ispovest, beži od dotadašnjeg života. U potrazi je za spoznajom, o Špnacima da su rodoljubi, ali i okrutni osvetnici. Peva o konačnoj slobodi Španije od Francuza. Obraća se prijatelju Džonu Vinfildu koji je umro u Kolumbiji, sanja ga, hoće da umre sa njim. Na kraju se obraća kritičarima, najava daljih putovanja.
