NEPOSREDNA POBUNA Tu pada u oči povratak antinarodnoj frazeologiji iz 19. veka. Oni koji se bune su članovi bandi, huligani, lopovi, razbojnici, sve u svemu opasne klase, a nasuprot njima stoji – kao u vreme kraljice Viktorije – morbidni kult svojine, odbrane imovine i poštenih gradjana (koji se nikada ne bune protiv bilo čega). Sve je to začinjeno najavom nemilosrdne, kontinuirane represije, koja je slepa u načelu. Tu možemo verovati Kameronu: budući da pokušava da ide u korak sa Sjedinjenim Državama kada je reč o upotrebi zatvora kao gotovo koncentracionih logora, i da je u vreme „socijaliste“ Blera tome prilagodilo surov set zakona, Ujedinjeno Kraljevstvo ima mnogo više zatvorenika u odnosu na broj stanovnika nego Francuska, koja ni sama nema laku ruku kad je reč o trpanju mladih u zatvor. Da bi dovršila sejanje užasa, televizija preduseljivo emituje snimke policijskih komandosa, do zuba naoružanih zdepastih grubijana pod punom opremom, koji sladostrasno razvaljuju vrata ovnovima za razbijanje (oseća se da ih je baš briga za imovinu siromašnih) i uleću u stanove kako bi iz njih sa spektakularnom grubošću izvukli nekog mladića koga je, bez sumnje, potkazao ko zna ko ili ga je snimila neka od bezbrojnijih kamera kojima je vlada Njenog veličanstva ispunila javni prostor, pretvorivši ga u ogromnu pozornicu koju policija neprestano nazire. U isto vreme, sudovi zbrda-zdola izriču skandalozne presude bacačima flaša, kradljivcima imalina, udaračima snaga reda i mira, potpaljivačima kontejnera, bukačima, onima koji su imali perorez u džepu, onima koji su vredjali vlast, onima koji su trčali, onima koji su, oponašajući komšije, razbijali izloge, onima koji su koristili ružne reči, onima koji su ostali na licu mesta s rukama u džepovima, onima koji nisu radili ništa, što je krajnje sumnjivo, pa čak i onima koji nisu bili tamo i koje pravosudje mora da priupita gde su bili. Kao što je Kameron plemenito rekao, nadmećući se sa sopstvenom policijom: Tu se nije radilo o održavanju javnog reda i mira, tu se radilo o kriminalitetu. Po Kameronu, koji razmatra izvodjenje 3.000 ljudi pred sud, po njegovoj policiji, koja je izjavila da traga za 30.000 osumnjičenih, desetine hiljada zločinaca su vidjene kako najednom, nekim čudom, preplavljuju ulice. Kao i uvek, kao i u Francuskoj, u svemu tome se zaboravlja na pravi zločin, istovremeno sa neospornom i autentičnom žrtvom: onim (i često onima) koga (koje) je policija ubila. Pobune omladine iz prigradskih naselja (izraz kojim se, kao nekada rečju predgradje, označava ogromni radnički i siromašni deo naših kićenih gradova, crni kontinent naših megalopolisa) posve jednoobrazno su izazvane dejstvovanjem policije. Varnica što potpaljuje celu poljanu uvek je ubistvo koje je počinila država. Isto tako jednoobrazno, vlada
i njena policija ne samo da kategorički odbijaju da preuzmu i najmanju odgovornost u svemu tome, već pobunu uzimaju kao izgovor za dodatno jačanje pravosudnog i policijskog arsenala. Zahvaljujući takvom vidjenju stvari, prigradska naselja su prostori u kojima se sa prezrenom nezainteresovanošću vlasti za te zone očaja kombinuju teški i represivni upadi. I sve to po uzoru na domorodačke četvrti u kolonijalnim gradovima, crnačka geta iz američkog zlatnog doba, ili rezervate za Palestince na Zapadnoj obali. Servilni intelektualci hrle u pomoć represiji tako što u svim mladićima manje ili više tamne kože vide islamistički ološ koji se opire našim vrednostima. Šta su te famozne vrednosti? Svi to znaju, one se zovu: Nasledje, Zapad i Sekularnost. To je taj užasni P.O.L,1 vladajuća ideologija svih zemalja koje se predstavljaju kao civilizovane. U ime POL-a, javno mnjenje će zahtevati nultu toleranciju prema našim sugradjanima iz takozvanih prigradskih naselja. Primetićete u prolazu da, dok vlada nulta tolerancija prema mladom crncu koji krade šrafciger, postoji i neograničena tolerancija prema nedelima bankara i korumpiranih vladinih službenika, iako oni utiču na živote miliona ljudi. Osetljivi intelektualci, koji plaču pri pogledu na direktora MMF-a, inače milijardera, s lisicama na rukama, nalaze da je u prigradskim naseljima vlast popustljiva, i da nikada nećemo videti dovoljno Arapa i crnaca u lancima. A kad je reč o onim slabašnim afričkim zemljama u kojima imamo interese, isto to javno mnjenje će, u ime istog tog POL-a, zahtevati sprovodjenje prava na intervenciju. Naši vladari, vrli pobornici vrednosti koji zaista vrede, bombama će sa lica zemlje izbrisati nekog sitnog despota kog su ranije obožavali, ali je u medjuvremenu postao jogunast ili beskoristan. Naravno, ne dolazi u obzir da se dirne u one, moćnije i oštroumnije, koji raspolažu ključnim resursima, koji su naoružani do zuba i koji su, osetivši da počinje da duva drugačiji vetar, na vreme sproveli prikladne reforme. Što će reći: mahnuli su pred nosem blaženog zapadnjačkog javnog mnjenja nekim izjavama u prilog POL-a. Pod našim vrednostima, pod POL-om, Čitajte uvek: policija. U tim se procesima, u kojima država pokazuje svoje najgnusnije lice, kuje ništa manje oduran konsenzus oko jednog naročito reaktivnog poimanja, koje se može ukratko izložiti na 1 P.O.L. je skraćenica načinjena od reči Patrimoine (Nasledje), Occident (Zapad), Laicite (Sekularnost).
sledeći način: uništenje ili kradja imovine u besu pobune beskonačno je kažnjivije od ubistva nekog mladića koje je počinila policija, iako je to ubistvo uzrok te pobune. Vlada i štampa veoma brzo procene štetu. A ovo je ljigava ideja koja sve to propagira: smrt mladića – nekog crnog huligana, bez sumnje, ili nekog Arapina od ranije poznatog policiji – ipak nije ništa u poredjenju sa tim dodatnim troškovima. Oplakujemo ne smrt jednog čoveka, već osiguravajuće kompanije. Pred bandama i lopovima, stanimo, rame uz rame sa žandarmerijom, u odbranu svog nasledja za kojim žudi ološ kom su strane naše vrednosti, koji se opire POL-u, pošto je siromašan (nema Nasledja), došao je iz Afrike (nema Zapada) i islamistički je (nema Sekularnosti). Ovde ćemo, a contrario, izneti tvrdnju da život jednog mladića nema cenu, i to utoliko više što je onaj jedan od onih koje je naše društvo napustilo. Smatrati da je paljenje nekoliko automobila i pljačkanje prodavnica nedopustiv zločin, dok je ubistvo mladog čoveka trivijalno, tipično je u skladu sa onim što je Marks smatrao središnjom otudjenošću kapitalizma: prvenstvom stvari nad postojanjem, robe nad životom i mašina pred radnicima koje je on ukratko sažeo obrascem: Le mort saisit le vif.2 Revnosni panduri te mrtvačke dimenzije kapitalizma su razni kameroni i sarkoziji. Jasno mi je, naravno, da je pobuna izazvana ubistvom koje je počinila država, na primer iz 2005. godine u Parizu, ili 2011. u Londonu nasiljna, anarhička i konačno, neodrživa na dug staze. Jasno mi je, naravno, da ona uništava i pljačka bez pojma, kao što se lepo, po Kantu, dopada bez pojma. Vratiću se na ovo pitanje još upornije baš zato što je upravo to moj problem: ako pobune moraju da ukažu na budjenje istorije, svakako će biti potrebno da se usklade sa nekom Idejom. Za sada ćete, medjutim, dozvoliti filozofu da čuje signal radije nego da pohita u policiju. Danas ima pobuna u celom svetu, od radničkih i seljačkih pobuna u Kini, do pobuna omladine u Engleskoj, od zapanjujuće izdržljivosti gomile pod mitraljeskom vatrom u Siriji do masovnih prostesta u Iranu, od Palestinaca koji zahtevaju ujedinjenje Fataha i Hamasa do Čikanosa bez papira u Sjedinjenim Državama. Ima ih svih vrsta, često su veoma nasilne, ponekad tek nagoveštene, mobilišu bilo odredjene društvene grupe, bilo čitavo stanovništvo; 2 Zastareli obrazac iz francuskog običajnog prava koji bi se mogao prevesti sa mrtvo drži živo u šaci, i koji je značio da se sva imovina pokojnika prenosi na njegovog naslednika bez ikakve pravne procedure.
mogu biti izazvane odlukama vlade i-ili poslodavaca, izbornim okolnostima, dejstvovanjem policije ili okupacione vojske, to jest, jednostavnim epizodama iz narodnog života; mogu odmah da poprime aktivistički oblik ili da se razviju u senci nekog službenijeg protesta; mogu da budu slepo napredne ili slepo nazadne (nije svaka pobuna dobra). Svima im je zajedničko to što podižu mase ljudi na noge na osnovu toga što stvari, onakve kakve jesu, ne mogu biti smatrane prihvatljivim. Mogu se razlučiti tri tipa pobuna, kojima ću dati sledeće nazive: neposredna pobuna, latentna pobuna i istorijska pobuna. U ovom poglavlju ću govoriti o prvom tipu. Ostala dva će biti predmet narednih dvaju poglavlja. Neposredna pobuna je buna jednog dela stanovništva, gotovo uvek nakon neke nasilne epizode državne prinude. Čak je i čuvena tuniska pobuna, koja je početkom 2011. godine pokrenula proces nazvan arapsko proleće, u prvi mah bila neposredna pobuna (reakcija na samoubistvo jednog uličnog prodavca, koga je policajka ošamarila i zabranila mu da prodaje svoju robu). Neke od glavnih odlika takve pobune imaju opštu vrednost, i zbog toga je neposredna pobuna često početak istorijske pobune. Pre svega, bazu neposredne pobune, naročito neizbežnih sukoba sa snagama reda i mira, čini omladina. Neki komentatori su na ulogu mladih u pobunama u arapskom svetu gledali kao na sociološku novinu, i povezali su je sa korišćenjem Fejsbuka i drugih tričarija navodne tehnološke inovacije u postmodernom dobu. Ali ko je ikada video pobunu u čijim se prvim redovima nalaze starci? Kao što je vidjeno u Kini 1966 – 1967, u Francuskoj 1968, ali i 1848, u vreme Fronde, tokom Tajpinškog ustanka – uopšte, uvek i svuda – omladina čini tvrdo jezgro pobuna. Njena sposobnost okupljanja, pokretljivost, jezička i taktička domišljatost, kao i manjak discipline, strateška izdržljivost i umerenost – kad je potrebna – konstante su masovnog delovanja. Ustalom, vekovima su doboši, baklje, zapaljivi leci, trčanje po uličicama, reči što se prenose od usta do usta, zvona, služili svrsi kad je trebalo negde okupiti ljude u kratkom roku, baš kao što danas čini glupa elektronika. Pobuna je uvek pre svega burno okupljanje omladine koja, gotovo uvek, reaguje na neko, istinsko ili navodno, nedelo despotske države (ali pobune nam pokazuju da je, u izvesnom smislu, svaka država despotska; upravo zbog toga što komunizam organizuje njeno odumiranje). Dalje, neposredna pobuna se odvija na teritoriji onih koji u njoj učestvuju. Pitanje mesta odvijanja pobune je, kao što ćemo videti, od posve suštinskog značaja. Kad je pobuna ograničena na mesta na kojima žive učesnici (najčešće su to ruševine gradske četvrti), ona ostaje u svom neposrednom obliku. Tek kada uspostavi, najčešće u centru grada, novo mesto na kom traje i širi se, preobražava se u istorijsku pobunu. Kada neposredna pobuna stagnira u
sopstvenom društvenom prostoru, nije moćan subjektivni domet. Besna na samu sebe, uništava ono na šta je naviknuta. Obrušava se na oskudne simbole bogataškog života sa kojima se susreće svakog dana, naročito na automobile, prodavnice ili banke. Razara, ako može, retke simbole države, uništavajući na taj način njeno ionako veoma slabo prisustvo: gotovo napuštene policijske stanice, škole bez ikakvog ugleda, centre za socijalni rad koji se doživljavaju kao paternalistički zavoj na živim ranama zanemarivanja. Sve to pothranjuje neprijateljstvo javnog mnjenja tipa POL prema pobunjenicima: Pogledajte! Uništavaju i ono malo što imaju! To javno mnjenje ne želi da vidi da, kad nešto pripada retkim blagodetima koje su vam dopustili, to postaje simbol ne svoje naročite funkcije, već sveopšte retkosti, i da ga pobuna prezire upravo u tom svojstvu. Otuda slepo uništavanje i pljačkanje samih onih mesta na kojima žive pobunjenici, što je univerzalno svojstvo neposrednih pobuna. A mi ćemo reći da se svim tim ostvaruje slaba lokalizacija, nesposobnost pobune da se izmesti. To ne znači da se neposredna pobuna zaustavlja na jednom jedinom naročitom mestu. Naprotiv, uočavamo fenomen koji nazivamo zaraznim: neposredna pobuna se širi ne izmeštanjem, već oponašanjem. I to se oponašanje odvija na mestima koja su slična, to jest u mnogo čemu istovetna, početnom žarištu. Mladi iz nekog naselja u Sent-Uanu učiniće isto što i mladi iz nekog naselja u One-su-Oboau. Sve narodske četvrti Londona biće zahvaćene kolektivnom groznicom. Svako ostaje kod kuće, ali tu radi ono što je čuo da radi onaj drugi. Taj proces svakako jeste širenje pobune, ali reći ćemo i da je tu reč o ograničenom širenju, svojstvenom neposrednoj pobuni, ili neposrednom stadijumu pobune. Tek kad pronadje sredstva za širenje koje neće dopustiti da bude svedeno na oponašanje, pobuna poprima istorijsku dimenziju. U osnovi, tek kad se neposredna pobuna proširi na delove stanovništva koji su po svome statusu, društvenom sastavu, polu ili životnom dobu udaljeni od osnovnog jezgra, na dnevni red dolazi prava istorijska dimenzija. Ulazak na scenu žena iz naroda najčeće je prvi znak takvog uopštenog širenja. Ako se neposredna pobuna zaustavi na svojoj početnoj dinamici, može samo da povezuje slabe lokalizacije (na mesta na kojem žive pobunjenici) sa ograničenim širenjima (oponašanjem). I konačno, neposredna pobuna je uvek nerazgovetna kad je reč o tipu subjektiviteta koji saziva i podstiče. Zbog toga što je taj subjektivitet sačinjen samo od pobune, što njime dominira negacija i destrukcija, on ne omogućuje da se jasno razluči šta pripada nameri koja delimično može postati univerzalna, a šta to ostaje ograničeno na bes koji nema drugu svrhu osim zadovoljstva što je mogao da dobije oblik i pronadje omražene predmete da ih uništi ili upropasti. Otuda su, kao što znamo, sa masom mladih ljudi razljućenih smrću svoga brata na
nejasan način povezani bezbrojni stupnjevi dosluha sa kriminalnim podzemljem koje postoji svuda gde siromaštvo, društvena odbačenost, odsustvo bilo kakvog državnog staranja i, naročito, nepostojanje ukorenjene političke organizacije koja bi bila nosilac snažnih parola, sa sobom povlače rastakanje narodnog jedinstva i iskušenje da se koriste sumnjiva sredstva kako bi se novac ubacio u opticaj tamo gde ga nema. Kriminalno podzemlje, sitno ili krupno, važan je oblik kvarenja narodnog subjektiviteta vladajućom ideologijom profita. Prisustvo kriminalnog podzemlja, u neposrednoj pobuni, u manjim ili većim dozama – zavisno od okolnosti – neizbežno je. Pobunjenici bi svakako morali da ga prepoznaju kao jedan od oblika saučesništva sa vladajućim poretkom: napokon, kapitalizam je društvena vlast jednog uvaženog kriminalnog podzemlja. Ali budući da je neposredna, pobuna zaista ne može sama da se pročisti. Otuda to što, izmedju uništavanja prezrenih simbola, unosnih pljački, čistog uživanja u razbijanju svega što postoji, veselog mirisa baruta i gerilskih napada na pandure, čovek zaista ne može jasno da vidi. Subjekt neposrednih pobuna je uvek nejasan. Zbog toga nije politički, pa čak ni pretpolitički. U najboljem slučaju, a i to je već mnogo, zadovoljava se time što krči put iskorijskoj pobuni; u najgorem, time što prosto pokazuje da postojeće društvo, koje je uvek državna organizacija Kapitala, nema načina da apsolutno zabrani pojavu istorijskog znaka pobune u tužnim prostorima pobune za koje je odgovorno.
