1
T P
H E
E N
Y T
A
A
G
N R
N A
M
ASTRALNI
SVET NJEGOV IZGLED, STANOVNICI I POJAVA
2
Poglavlje 1
SEDAM NIVOA UNIVERZUMA lizacijskih pogodnosti. Kako bismo nekome iz prošlosti (pa i mnogima iz sadašnjosti) objasnili da su ti talasi nešto stvarno, ali neopipljivo, neuhvatljivo, čak neshvatljivo? A šta tek da kažem o „izmišljotinama“ kvantne mehanike, koja se svojim teorijama već približila mistici? Naučnici širom sveta pišu na hiljade knjiga iz popularne nauke, nastojeći da uvere široke mase u postojanje nekakvih podatomskih čestica ― za primer: kvarkova, kojima su, u nedostatku bližih asocijacija, nadenuli bizarna imena poput „gorki“, „slatki“ i tako dalje. Na osnovu čega verujemo naučnicima kada nas ubeđuju u viruse, elektromagnetne talase i kvarkove, mada ništa od toga ne možemo da vidimo? Verujemo na osnovu uticaja koje ove stvari proizvode u vidljivom svetu. O postojanju virusa svedoči groznica koja nas drži prikovane za krevet. O elektromagnetnim talasima svedoči televizijski ekran na kojem uživo pratimo ponovno krunisanje američkog predsednika hiljadama kilometara daleko,
ada bismo nekako mogli da se vratimo u prošlost i kažemo Hipokratu i Galenu, slavnim antičkim lekarima i utemeljivačima medicine, da bolesti u ljudskom organizmu izazivaju sićušna živa bića ne vidljiva ljudskom oku, verovatno bi pomislili da smo ludi ili opsednuti zlim Duhovima. I, ne samo Hipokrat i Galen: najveći deo svetske populacije, sa izuzetkom onih koji su živeli u poslednjih par vekova naučne revolucije, imao bi prilično teškoća u prihvatanju činjenice da bolest, u stvari, predstavlja napad nekakvih nevidljivih „životinjica“ na čoveka. Zašto? Iz prostog razloga što te „životinjice“ ne možemo da vidimo golim okom. A koliko samo važnu ulogu one igraju u našem bitisanju na ovoj planeti govori i često ponavljana naučna teza da su najveća pretnja čovekovom postojanju danas upravo ― virusi. Ili, uzmimo primer elektromagnetnih talasa, na kojima počiva celokupni sistem svetskih telekomunikacija, kao i mnoštvo drugih savremenih civi-
K
3
Treba da se pođe, kaže Čarls, od činjenice da materijalni svet nije sve u svemu. Kao što je gustina materije manja u tečnom nego u čvrstom agregatnom stanju, a za tim manja u gasovitom nego u tečnom stanju, tako postoji i materija tananija i ređa od vazduha. Šta više, od svakog sledećeg vida materije postoji još finiji i suptilniji vid, poput babuške u babuški, i tako sve do tačke u kojoj materija prelazi u Duh. Ove nivoe materije, razvrstane po suptilnosti, možemo grubo da zamislimo kao neku višespratnicu, u kojoj bi prizemlje predstavljalo onaj najniži i najgrublji nivo, a za njim bi, idući po spratovima, sledili sve viši i suptilniji nivoi, svaki sa svojim ambijentom i stanovnicima. U toj analogiji, postizanje Astralne Projekcije značilo bi odkrivanje načina da se sa prizemlja popnemo do prvog sprata i da tamo ostanemo neko kratko vreme. Svake noći mi to činimo prirodnim putem, ali nesvesno. Na javi, među tim, stepenice za taj uzpon nije ni malo lako da se postignu. Postoji još jedna dosta česta, ali takođe krajnje pojednostavljena analogija, a to je poređenje sa glavicom luka. Ako si ikada ljuštio crni luka, onda svakako znaš kakva mu je građa: ljuska za ljuskom, ljuska za ljuskom, a nikako da se dođe do srži! Tako, odprilike, iz-
dok su nas u postojanje podatomskih čestica potpuno rečito uverili Hirošima i Černobil. Sve ove stvari, dakle, prihvatamo na isti način na koji prihvatamo i postojanje vazduha, koji je nevidljiv, ali nas kao vetar udara u lice, prenosi nam mirise i zviždi pod prozorom. Kada slušamo ili čitamo o Astralnom Nivou, možemo da upadnemo u istu zamku u koju bi upao naš siroti Hipokrat sa početka ovog poglavlja i da spremno poreknemo postojanje tog nivoa. A koliko je samo pokazatelja svuda oko nas da cela ta priča nije bezrazložna! Snove ću tek da pominjem. Arsenal pojava Astralnog Sveta je mnogo širi. On obuhvata čitav niz psihičkih pojava, iskustva onih koji su boravili na granici smrti, mnoge naučne i parapsihološke eksperimente. Pa opet, neko će da pita: »Dobro, ali gde je taj Astralni Nivo?« To pitanje je sasvim na mestu. Sa obzirom na to, od svih „propovednika“ Astralng Sveta treba sa pravom da očekujemo nekakvo objašnjenje prirode i položaja tog sveta u odnosu na ovaj naš. Pogledaj šta o tome kaže Čarls Vebster Lidbiter, teozof i veliki zagovornik ideje da tragalac za duhovnim prosvetljenjem treba da živi na oba „koloseka“: kako na ovom zemaljskom, tako i na onom Astralnom. 4
raci takvim nazivom hteli slikovito da izraze sposobnost Astralnih Putnika da „plove među zvezdama“. Astralni Plan je, dakle, sledeći veliki nivo Prirode posle fizičkog nivoa. Često ga nazivaju i „Carstvom Iluzija“ zbog velike nepouzdanosti utisaka koje neuvežbani posmatrač prenosi iz njega u ovaj svet. Astral, kaže Čarls, nije nigde određeno, ali je i svuda. Ne treba da se zamišlja kao neko određeno mesto, već kao sferu koja prožima celu našu planetu. On prožima sve nas, prostor u kome živimo, svaku tačku na planeti, baš kao što Zemljina atmosfera prožima svaki delić njene površine. Za razliku od vazduha, od kojeg je suptilniji, Astral zalazi i u samu planetu, tako reći do njenog središta. To, drugim rečima, znači da, odlazeći na Astral, ne moraš da ideš samo gore, nego i dole, mada su ovi orijentacioni pojmovi veoma uslovni i metaforični. Zanimljivo je Čarlsovo tvrđenje da svaka planeta ima svoju sopstvenu Astralnu Sferu, a da te sfere međusobno nisu povezane, ili su povezane teško dostupnim, skrivenim kanalima... To znači da su putovanja do, za primer, Jupitera ili Merkura, kakva je opisao Emanuel Svedenborg, neizvodljiva na Astralnom Nivou. Možda na nekom od viših nivoa jesu, ali o tome Čarls ništa ne kaže. Zato on iznosi jednu
gleda svet, ako je verovati starim filozofskim učenjima i učanjacima. Univerzum nije ništa drugo do jedan nepregledan niz različitih nivoa postojanja, od kojih svaki sledeći obuhvata onaj predhodni, kao kod glavice luka. Sličnu težnju opažamo i u nauci: ako želiš da vidiš od čega si sastavljen, ići ćeš u sve sitnije i finije detalje. Tako anatomija postaje molekularna biologija, ova postaje atomska fizika, koja dalje ustupa mesto podatomskoj fizici, tako u nedogled. Na kraju, kao što sam rekao, dolazimo do kvarkova, u koje je još teže verovati nego u Boga i bezsmrtnost. Priroda te na svakom koraku uči da je bezkrajna i nedokučiva. U skladu sa teozofskim doktrinama koje zastupa, Čarls deli Univerzum na sedam nivoa, od kojih imenuje samo prvih pet. To su, idući od grubljih ka finijima: fizički, Astralni, mentalni, budički i nirvanički. Nas interesuju samo prva dva ― onaj fizički, na kojem se odvija naš „ovozemaljski“ život, i Astralni, koji je nivo postojanja naših snova, ali i oblast nastanjena posebnim živim bićima i često posećivana od strane mistika, Okultista i raznoraznih Šamana. Napomenuću da sâm naziv dolazi od grčke reči astron, što znači »zvezda«. Sa obzirom na gotovo neograničene mogućnosti kretanja na Astralnom Planu, možda su drevni mud5
drugu interesantnu informaciju: »Dimenzije našeg Astralnog Sveta su znatne«, kaže on, »i možemo da ih odredimo sa približnom tačnošću iz činjenice da naš Astralni Svet dodiruje Astrani Svet Meseca u perigeju1, a ne dodiruje ga u apogeju2«. Ovo bi, sa jedne strane, značilo da se Astralni Nivo naše planete prostire nekih par stotina hiljada kilometara u visinu, a, sa druge strane, da su mogući prelazci u Astralni Domen Meseca. Naravno, dodaje Čarls, nešto takvo mogu da ostvare samo osobe izuzetnih Okultnih sposobnosti. Ovo je najopštiji mogući opis položaja Astralnog Nivoa. Kao što vidiš, on više skriva nego što odkriva. Čarls na dalje detaljno analizira građu i sastav tog sveta, deleći ga na više potnivoa, i izlaže osnove nečega što bismo, paradoksalno, mogli da nazovemo fizikom Astrala. Napomenuću da Čarlsova teorijska izlaganja daleko zaostaju za opisima zasnovanim na njegovom bogatom primenljivom iskustvu. Tako je uvek sa pitanja iz sfere Okultnog: jedna stvar je videti, a potpuno druga protumačiti viđeno. Pomenuću opet atome. Koliko su samo hipoteza i fizičkih teorija tokom vekova naučnici „izpucali“ ne bi li došli do one koja će najviše da odgovara 1 2
istini, a veliko je pitanje i koliko su njihove današnje teorije blizu istini? Obzirom na to je dovoljno jednostavno da se zaključi (ili makar poveruje) da Astralni Svet postoji i da se pređe na sledeću temu, a to je: šta se dešava čoveku kome pođe od ruke da svesno dopre do te sfere? Kakvo je njegovo opažanje u tom svetu iz bajki? Šta vidi? Šta čuje? Šta doživljava? Može li da mu se desi nešto neprijatno, ili čak opasno? Kakva je priroda tih doživljaja ― da li ih se posle seća kao snova i halucinacija, ili kao stvarnih događaja? Konačno, kojim je to povlašćenim pojedincima omogućen pristup Astralu? Možemo li to da budemo mi? O svemu tome biće više reči u nastavku ove knjige. Za kraj ovog poglavlja, seti se mudrog Šekspira i one duboke misli koje izgovara na Hamletova usta: »Ima mnogo stvari na Nebu i na Zemlji o kojima vaša mudrost i ne sanja!« ❦
Perigej je tačka orbite Meseca kada je on najbliži Zemlji. Perigej je tačka orbite Meseca kada je on najdalji Zemlji.
6
Poglavlje 2
BORBA MAGOVA NIKADA NE PRESTAJE akon što sam u predhodnom poglavlju objasnio, koliko je to bilo moguće, prirodu Astralnog Sveta, prelazim na sledeću važnu temu, a to je „spisak stanovnika“ tog sveta. Uveri ćeš se da su dotični „stanari“ daleko najzanimljivija od svih tema iz ove knjige. Pa nije ni čudo što im Čarls posvećuje gotovo dve trećine svoje već spomenute knjige. Čovek ne bi poverovao šta sve nastanjuje prostor za koji misli da je prazan! Nastojeći da nekako klasifikuju sva ta bića i pojave, različiti autori su nudili različite podele i kategorije, već prema ličnom iskustvu. Kao što ćeš to da vidiš, naravno, Čarlsova klasifikacija je ubedljivo najdetaljnija i najizcrpnija. Za Primer: dvoje poznatih istraživača ove oblasti, Gavin i Ivona Frost (na slici gore desno), navode u svojoj čuvenoj knjizi »Vodič u Astralni Svet« (objavljenoj kod nas 1991. godine u izdavačkoj kući »Arion«) četiri vrste bića koja možeš da sretneš na Astralu. To su:
N
1. Duše živih ljudi koje su se, svesno ili nesvesno, privremeno našle na Astralu i čeka ih povratak u fizičko telo. 2. Duše umrlih ljudi, koja više nemaju tela u koja bi se vratile i zato često bezciljno lutaju po Astralu. 3. Misaoni, kristalizovani oblici ljudske svesti i podsvesti. 4. Duhovi Sila Prirode, u koje Gavin i Ivona ubrajaju: • Salamanderi (Duhovi Vatre), • Gnomi (Duhovi Zemlje), • Silfe (Duhovi Vazduha), • Ondine (Duhovi Vode). 7
svojim snom), što predstavlja prvi korak ka ovladavanju sopstvenim Astralnim telom. II. Tu smo već kod druge grupe u ovoj kategoriji, a to su psihički razvijene osobe koje nisu pod vođstvom učitelja, to jeste oni redki srećnici koji su se rodili sa prirodnim darom da po svojoj volji i nahođenju odlaze na Astral. Oni, dakle, nisu prošli ni kakvu Magijsku obuku, nego su, da tako kažem, samoučeni, poput dece koja su se rodila prirodno obdarena savršenim sluhom ili talentom za matematiku. Problem sa takvim posetiocima Astralnog Sveta, dodaje i naglašava Čarls, leži u tome što često nisu moralno dorasli svome prirodnom daru, pa su skloni tome da ga zloupotrebljavaju. To, kao i težnja da budu tako lako zavedeni onime što vide, posledice su nedostatka ozbiljnog vežbanja. Treću kategoriju predstavljaju upravo iskusni učitelj i njegovi učenici, koji posećuju Astral kao vid Okultne vežbe ili iz primenljivih razloga. Takav način Astralne Projekcije je uvek najbezbedniji i najpreporučljiviji. Učenik je pod stalnim nadzorom i vođstvom učitelja, koji ga priprema za sve što može da ga nađe na Astralu. Uz primenjenu obuku, ako je reč o školama desne staze, uvek ide i od-
Ova podela je dosta štura, ne obuhvata niz drugih Astralnih pojava i ne objašnjava ništa detaljnije o nabrojanim kategorijama. Vratiću se, obzirom na to, Čarlsu, koji se gotovo opsesivno trudio da zađe u sve detalje opisa živog sveta na Astralu. Pre svega, on sve Astralne stanovnike deli na tri velike grupe: ljudske, ne ljudske i veštačke. Držeći se ove njegove podele, proći ću kroz svaku grupu posebno i videti šta sve ona sadrži: Ljudska bića Astralnog Nivoa se dele prirodno na dve podgrupe ― na žive i na mrtve. »Ili, tačnije rečeno«, precizira Čarls, »na one koji još imaju fizičko telo i na one koji ga više nemaju«. Pogledajmo sada koga sve on smešta u kategoriju živih stanovnika, a koga u grupu mrtvih stanovnika Astrala. I. U kategoriju živih, Čarls ubraja četiri grupe: tu su obični ljudi, koji plove na okolo u svom Astralnom telu tokom sna, u manje ili više ne svesno stanju. Drugim rečima, to smo svi mi. Nošeni različitim Astralnim Strujama, doživljavamo različita iskustva, kojih se posle buđenja sećamo kao snova. Ljudi koji su po prirodi osetljiviji u stanju su da postignu visok stepen svesti u snu, pojava poznata kao »Buđenje u Snu« (kada znate da sanjate i, sa obzirom na to, preuzimate kontrolu nad 8
govarajuća moralna priprema. Ovaj vid Astralnog Putovanja omogućava i uzpostavljanje šire saradnje među ezoteričarima i sporovođenje ozbiljnih istraživanja. Primer za to je tako zvani Kanterberijski Institut, u čiji su rad bili uključeni i gore pomenuti Frostovi. Nije reč ni o kakvoj zvaničnoj instituciji, već o višegodišnjem projektu u koji je bilo uključeno više od hiljadu ljudi iz više zemalja. Svi ti ljudi, veoma različitih zanimanja i profila, često bez znanja svoje neposredne okoline, godinama su priklupljali svoja iskustva boravka na Astralu, pisali o njima detaljne izveštaje, koordinisali rad među sobom, i tako je nastala jedna od najobimnijih studija na tu temu, sažeta u gore spomenutoj knjizi bračnog para Frost. No, da se vratim i na četvrtu, poslednju grupu kategorije živih posetilaca Astrala, a to su Crni Magovi i njihovi učenici. Logično, ova grupa je slična predhodnoj, jedino što svoj psihički razvoj i stečene moći koristi u zle i sebične u mesto dobre svrhe. Čarls ih izdvaja obzirom na to što njihovo prisustvo u životu Astrala, očigledno veoma burnom, izaziva podpuno drugačije uticaje i efekte nego prisustvo Magova Desne Staze. Dobar deo Crne Magije se odvija upravim tim putem ― umešavanjima Crnih
Magova u Astralnoj Sferi. Kao izrazite primere ovoga, Čarls navodi mnogo brojne Škole Vudua i tibetanske crnomagijske sekte kao što su »Nin-MâPa« ili Geludpa. Sve spomenute grupe „Astralnih turista“ vezuje to što na Astralu borave privremeno i brzo se vraćaju u svoja fizička tela, koja ih tokom njihovih lutanja čekaju u mračnim sobama u nekoj vrsti sna ili transa. Za razliku od njih, ostale kategorije bića su trajno vezane za Astral, pa mogu da kažem da je to njihov jedini dom. 2. Kategorija mrtvih stanovnika Astrala sadrži IZUZETNO NAJZANIMLJIVIJE grupe, njih čak devet na broju. Ali, čuj šta Čarls kaže na samom početku tog odeljka: »Pre svega, da počnemo sa ovom rečju „mrtav“, jer je to smešno pogrešan naziv, jer su većina tako označenih bića potpuno živa baš kao što smo i mi sami ― najčešće čak i više od nas. Sa obzirom na to, ovu reč možemo da prihvatimo kao oznaku za ona bića koja nisu u datom trenutku povezana sa svojim fizičkim telom«. Dve grupe ću samo da pomenem, jer se svode na one predhodne: to su Magovi Desne Staze posle smrti, odnosno Crni Magovi posle smrti. Dok Magovi Desne Staze odlučuju da se neko vreme posle fizičke smrti zadrže na Astralu za dobrobit 9
drugih, kako bi im pomagali i štitili ih, Crni Magovi čekaju na sledeću reinkarnaciju radeći ono isto što su radili i dok su bili živi, to jeste nanoseći zlo drugima. Magovi Desne Staze tako ulaze u kategoriju Nirmanakaya (na sanskritu: »onaj ko se odrekao nirvane za dobrobit čovečanstva«), a ovi drugi postaju strašni beztelesni demoni. Za nas je najzanimljivija grupa običnih ljudi posle smrti. Šta se dešava sa čovekom posle smrti, jeste velika tema i prevazilazi okvire ove knjige. U opšte, mogu da kažem da se ljudi čistijeg srca kratko zadržavaju na Astralnom Nivou i da brzo nastavljaju dalje svojim sudbinskim putem, u nove inkarnacije. Prosečan čovek, koji tokom života nije uspeo da se očisti od nižih želja, provešće na Astralu nešto duže vreme kako bi omogućio potisnutim silama svojih želja da se oslobode. Najduže se ― kadkada trajno ― na Astralu zadržavaju ljudi koji su tokom života spali na najniže grane: ubice, bludnici, pijanice. U svakom slučaju, Astral može da se shvati kao prelazna stanica za bezbrojna bića koja se kreću iz predhodnih postojanja u sledeća. Čarls napominje da Astralne okolnosti u kojima čovek može da se zatekne posle smrti kadkada može da bude toliko nalik onim zemaljskim da je čoveku teško da poveruje u sopstve-
nu smrt. Ko je gledao kultni film »Ostali«, španskog reditelja Alehandra Amenadabra, imaće jasnu sliku onoga što je Čarls hteo da kaže.
Četvrtu grupu mrtvih stanovnika Astrala Čarls je slikovito nazvao Čovek u Sivom Svetu. Pod tim nazivom on podrazumeva posebnu vrstu ljudi koji su tokom života bili utonuli u najgrublji materijalizam, bez i kakve predstave o bilo kakvom obliku duhovnog postojanja izvan fizičkog tela. Kada običan čovek umre, i zatekne se na Astralu, odvojen od tela, on pretrpi veliki strah shvatajući da je otrgnuto od svog osnovnog elementa ― materije. Neko vreme pokušava da se vrati u okrilje svog fizičkog okruženja, ali mu to, naravno, ne uspeva i on produžava svojim putem. Pojedini, među tim, zahvaljujući svojoj neodoljivoj želji da se vrate u fizički život, uspevaju nekako da „uspore“ prirodni proces odvajanja suptilnog tela od fizičkog tela. Oni se toliko uplaše misleći da će sa smrću zauvek da nestanu 10
ralna zbivanja, već oboje nazire kao kroz gustu maglu, po kojoj pluta izgubljen i bezpomoćan. Taj motiv je izkoristio Edgar Alan Po za svoju priču »Slučaj Gospodina Valdemana«, gde samrtnik pomoću metode poznate kao »Mesmerizam« pokušava da se uvede u stanje „između“ da bi izbegao pravu smrt. Šta se dešava sa čovekom u Sivom Svetu? Ništa posebno, jer se Priroda na kraju sama postara za to: posle nekog vremena razpada se eteričko telo kojim je bio vezan za fizičko telo i on odlazi. Ali, nema razloga, kaže Čarls, da bilo ko trpi takve ne ugodnosti. Po nekada možemo da zateknemo takvog čoveka kako sav nesrećan tumara po Astralu. Tada treba da mu se pritekne u pomoć. Najteži zadatak za pomagače biće da ga ubede da se opusti, da zaboravi svoj strah i da se prepusti toku Prirode, koji će da mu donese preko potrebni mir i spokoj. ❦
da od tog silnog straha zaustavljaju Točak Vremena. Nalikuju, kaže Čarls, brodolomcu kome su negde na sredini pučine zapovedili da pusti iz ruku gredu uz koju pluta i da se prepusti burnom moru, a on je toliko prestrašen da ne može ni prst da pomeri. Nastaje paradoksalna situacija: čovekovo fizičko telo je praktično mrtvo, ali još nije došlo do razkidanja veze između fizičkog i Astralnog tela. Čovek tako stupa u Sivu Zonu, u neku vrstu sna i katalepsije (obamrlosti). Više nije živ, a još nije „potpuno“ mrtav. Kao čardak ni na Nebu ni na Zemlji, on nije ni na jednom nivou, već negde između. Njegova telesna čula već su se praktično ugasila i one gotovo u opšte ne primećuje fizičke pojave oko sebe, a još ne može valjano da upotrebi Astralna Čula jer je upleten u klupko koje je sam sebi napravio. Tako jedno vreme živi u mutnom, sivom svetu ne mira i ne lagodnosti, ne vidi jasno ni fizička nili Ast-
11
Poglavlje 3
ZABLUDE O DUŠAMA UMRLIH astavljam sa nabrajanjem različitih vrsta Astralnih Stanovnika, onako kako ih je video Čarls Vebster Lidbiter. U predhodnom poglavlju zastao sam kod grupe tako zvanih „mrtvih“ stanovnika Astrala. Ovo poglavlje ću u potpunosti da posvetim trima preostalim kategorijama „mrtvih“, kategorijama koliko zanimljivim ― toliko i strašnim. U tom opisu će da se pojave stvorenja svima nama dobro znana, ali su ovoga puta objašnjena iz jednog novog ugla. Ali, da bi u opšte mogao da shvatiš taj ugao gledanje, trebam po nešto i da kažem o sastavu ljudskog bića, predstavljanju Teozofije i samog Čarlsa. Kao mikrokosmos u kome se ogleda građa celog makrokosmosa, čovek je takođe sastavljen od više „nivoa“ postojanja, od kojih je fizički najniži (setimo se primera sa babuškama). Suptilnije od fizičkog tela je eteričko telo, koje služi kao veza sa još suptilnijim Astralnim telom. Iznad Ast-
N
ralnog tela nižu se još tananiji slojevi, sve do Duše, ali to, trenutno, nije naša tema. U današnjoj eri kompjutera, vezu između fizičkog i Astralnog tela lako možemo da prikažemo odnosom između hardvera i softvera. Hardver je ono što vidimo (fizičko telo), ali ne vidljivi softver (Astralno telo) je taj koji „operiše“ i obavlja posao. Prisustvo softvera opažamo jedino preko slike na ekranu monitora, koja bi u ovoj analogiji predstavljalo eteričko telo. Kada čovek umre, svi ostali nivoi postojanja napuštaju fizičko telo, koje počinje da se razpada. Među tim, tada se i Astralno telo odvaja od eteričkog tela i nosi Dušu do novog odredišta, dok eteričko telo ostaje u neposrednoj blizini fizičkog tela i takođe počinje da se razpada, mada sporijom brzinom. Utvare koje se po nekada viđaju na grobljima, kaže Čarls, nisu ni kakvi „Duhovi“ nego eterička tela koja lebde u neposrednoj blizini sahranjenih fizičkih tela i polako propadaju.
12
Pošto su ta tela grublja od Astralnih tela, mogu lakše da se i vide. Svaka iole osetljivija osoba to može, samo ako bi se odlučila na tako sumoran eksperiment da provede noć na groblju. Treba dobro da se zapazi i još jedna pojedinost: kao što babuške izvlačimo jednu iz druge sve dok ne stignemo do poslednje, tako i Duša sa svojim suptilnim omotačima posle nekog vremena napušta staro Astralno telo i priprema se za novo. Tako da na Astralu ostaju ne samo izpražnjena eterička tela, nego i napuštena Astralna tela, koja tamo plutaju kao groblje starih automobila i prosto žude da budu zloupotrebljena. Na ovim tezama Čarls gradi svoju sliku Astralnih zbivanja, koja ― kao što ćeš da vidiš ― po nekada ume da bude veoma mračna. A sada pogledaj koga još možeš da sretneš u snovima. Peta kategorija „mrtvih“ stanovnika Astrala su tako zvane ljuske, ili omotači. Ima ih dve vrste: eteričke i Astralne ljuske, što se oslanja na gore dato objašnjenje. Znači, kada čovek umre, sva suptilna tela povuku se iz fizičkog tela, a za tim napuste i eteričko telo. Eterička ljuska ostaje da pluta na nekoliko metara udaljenosti od razpadajućeg fizičkog tela, i sama izložena razpadanju, jasno je zašto prizor
eteričke ljuske na groblju nije ni malo prijatan. U skladu sa kompjuterskom analogijom, to je kao da na ekranu posmatraš razpadanje nečijeg hardvera. To je, inače, motiv koji su horor filmovi oduševljeno prigrlili, stvorivši zabludu da se radi od Dušama umrlih. Na sličan način i Astralno telo biva napušteno, ali ne odmah posle smrti i ne u neposrednoj blizini tela. Ono je mnogo manje vezano za fizičko telo pa tako, za razliku od eteričke ljuske, slobodno pluta Astralom i ne može lako da se primeti.
Obe ove ljuske, dakle, podsećaju na zmijsku kožicu napuštenu posle prolećnog „presvlačenja“, ili na izpražnjenu čauru leptira. Sa obzirom na to, ne bi ni predstavljale veću pretnju od zmijske kožice na koju naiđemo u šetnji kroz šumu kada ne bi postojao način da se zloupotrebe. Različitim vidovima „odvratnih obreda“, kako kaže Čarls, moguće je da se pri vremeno ožive ove ljuske, da im se ulije neka vrsta lažnog života, onako kako se po13
stupa sa zombijima. »Radi se«, dodaje Čarls, »o jednom od najgorih oblika Crne Magije, o kojem je bolje i da se ne govori.« Ono što se tim putem dobija jesu avetinjske, bezdušne sluge koje mogu da se koriste u najrazličitije svrhe. Takvo biće, koje zadržava Astralno obličje preminulog čoveka, nema ni kakvu svest, osećanja ili inteligenciju, ni u jednom pogledu nije ljudsko i ne može dug da traje. Pre ili kasnije, u zavisnosti od moći medijuma, ono se prirodno razpada, ali pre toga može da se izkoristi za zle ciljeve, kao što su, za primer, zastraživanje ili razni vidovi psihičke manipulacije. Sledeća kategorija su samoubice. Samoubistvo je, kao što znaš, složeno i teško pitanje. Njime su se od Drevnih Vremena bavili skoro svi religijski i filozofski sistemi, ali Čarls osvetljava taj problem iz čisto ezoterijskog ugla, ne ulazeći u moralno vrednovanje samoubilačkog čina. On iztiče činjenicu da samoubistvo prekida život odjednom, ne dajući vremena osobi da se „pripremi“ za razdvajanje različitih komponenti svog postojanja. Posledično, poslesmrtna sudbina samoubica je veoma posebna. Takvu smrt Čarls poredi sa odkidanjem nezrelog voća. Pojednostavljeno rečeno, Astralno telo samoubica je veoma „žilavo“, veoma dugo ostaje vezano za Dušu i
tako remeti prirodan ciklus. Kao posledica toga, osoba se zadržava na Astralnom Planu jako dugo, čak stotinama zemaljskih godina, i odbija da produži svojim sudbinskim putem. Razne religije misle upravo na to kada govore o kazni koju izpašta samoubica: njemu se ne dozvoljava da dobije novo fizičko telo, već je osuđen da „odluži“ svoju kaznu kao Duh i time da se izkupi od greha samouništenja. Drevne Vede spominju cifru od 700 godina, koliko čovek mora da izkajava odluku da oduzme sebi život. Ali, to nije sve. Čarlsa, kao što sam rekao, u opšte ne zanima da li je samoubistvo moralno dozvoljeno ili nije. Njemu je važno kakav je čovek bio tokom života. Ako je živeo iole čistim i plemenitim životom, čak ni samoubistvo neće mnogo da poremeti njegov prirodni odlazak u drugo postojanje. Kao primere za to on navodi antičke filozofe Sokrata i Seneku, koji su sebi oduzeli život iz moralnih i filozofskih ubeđenja. Za razliku od njih, samoubice koje su živele nizkim i prljavim životom lako mogu da se razviju u užasno zla Astralna bića. »Razbuktani sa svim vrstama požude koju ne mogu direktno da zadovolje jer su ostali bez fizičkog tela, oni zadovoljavaju svoje odvratne i ogavne težnje pomoću medijuma ili bilo koje osetlj-
14
ive osobe koju mogu da posednu, i prosto uživaju u svim vrstama zabluda i odmana koje im Astral stavlja na razpolaganje da bi naveli i druge u istu razuzdanost koja je za njih veoma kobna«. Tako nam poručuje Čarls i za tim navodi listu demonskih bića koja su nastala upravo od kategorije samoubica, sa nazivima koji se javljaju u različitim tradicijama, a to su: »Pisaće. Inkube i Sukube — demoni pohlepe i prožderavanja, pohote i požude, obmana, grešnosti, i okrutnosti, koji navode svoje žrtve na užasne zločine, i na pijančenje po njihovoj naredbi«. Vede ih navode kao Rakšase i već spomenute Pisaće, a u religiji starih Rimljana nazivaju se Larve. Rimski pisac Petronije ih opisuje kao ružne i mršave aveti, Duše pokojnika koje noću lete i na razkršćima nanose ljudima zlo. Srednjovekovni hrišćanski pisci nazivaju ih Inkubama i Sukubama. Inkubi su muški demoni koji lutaju Astralom zaslepljeni od požude i noću spopadaju usnule žene. Sukube su ženski demoni koji noću spopadaju usnule muškarce. »Onaj kome se psihički vid otvorio«, kaže Čarls, »često može da vidi gomilu ovih nesrećnih bića kako lebde oko mesara, javnih kuća, ili na drugim, još zloglasnijim mestima — gde god mogu da osete grube uticaje koje ih privlače«. 15
Konačno, kao poslednju kategoriju „mrtvih“ stanovnika Astrala Čarls navodi Vampire i Vukodlake, što je veoma zanimljivo. Svi mi znamo šta predstavljaju ova bića, ali čuveni teozof ih sagledava kao potpuno Astralna po svojoj prirodi, slična spomenutim ljuskama i samoubicama-demonima. Po njemu, to nisu ni kakva fzička bića, čudovišta koja lutaju šumom, već aveti koje na Astralu sisaju energiju drugih živih bića. Ako je čovek tokom života bio do krajnosti zao, svirep i sebičan, moguće je da se, u trenutku smrti, njegov „niži um“ (kako Čarls naziva splet njegovih prljavih želja) „odcepi“ od višeg duhovnog zakona, od same Duše. Takva istinski zla bića mogu, uz malo znanja iz Magije, da zaustave proces umiranja (slično „Čoveku u Sivom Svetu“). Tek sahranjena, a još, u stvari, nije „potpuno“ mrtva, ona u nekoj vrsti katatoničnog sna projektuju svoje Astralno telo, i u vidu čoveka (Vampir) ili životinje (Vukodlak) pohode svoje žrtve. Ponavljam, to se ne dešava na fizičkom planu, već na Astralu, i to najčešće u snu. Zbog toga je u filmovima o Drakuli žrtva uvek prikazana kako trpi vampirske napade tokom sna. Ono što Astralni demon iz nje izsisava nije fizička krv nego suptilna vitalna energija. Na taj način su,
za primer, hrišćanski mislioci objašnjavali pojavu noćne erekcije kod muškaraca. Ovaj problem, kaže Čarls, može najlakše da se rešava spaljivanjem mrtvaca na kojeg se sumnja, mada do Vampirizma danas dolazi toliko redko da zaista možemo da ga smatramo samo jednim od omiljenih motiva horor filmova i literature. Ovime sam izcrpeo spisak „mrtvih“ žitelja Astrala, pa tako ostaju još oni koje Čarls naziva veštačkim. Ove sumorne vizije mogu i ne moraju da budu istinite, ali su, u svakom slučaju, zanimljive. Čak i ako takve stvari odista postoje, razloga za strah nema, jer nas je Priroda zaštitila od tih bića jednako kao što nas urođenim imunitetom štiti od bakterija i virusa. Pa ipak, ne mogu a da se na kraju ovog poglavlja ne setim jedne izreke iz Talmuda (Berakot, 6.): »Kada bi ljudsko oko moglo da vidi sve demone koji nastanjuju Univerzum, opstanak ljudske vrste bi bio nemoguć«. ❦
16
Poglavlje 4
POGLEDAJ SEBE KAO NA DLANU ikada ranije nisam doživela » takvu vedrinu i smirenost«, pisala je gospođa Irma Bah iz Frankfurta. »Pošto sam starija žena (imam 83 godine), bila sam veoma zabrinuta oko toga šta me čeka kada umrem. Sada znam. Više se ne plašim. U stvari, radujem se tom prelazku u Carstvo Svetlosti. Više nisam toliko vezana za svoje unučiće jer znam da ću uvek moći da ih vidim. Svakoga dana se molim za napredak vašeg velikog projekta«. Bilo da ti ove reči zvuče preterano optimistički ili ne zvuče, tek ovako je gospođa Bah, puna zahvalnosti, pisala Ivoni i Gavinu Frostu, bračnom paru o kojem sam već govorio u vezi sa njihovom knjigom »Vodič u Astralni Svet«. Veliki projekat za čiji se napredak starica moli jeste već spominjani Kanterberijski Institut, čije kartoteke sadrže na hiljade ovakvih pisama zahvalnosti i podrške, zajedno sa pis-
N
17
mima u kojima učesnici na projektu opisuju svoja Astralna iskustva. Gavin i Ivona Frost su uključili više od hiljadu ljudi u svoja istraživanja, što neposredno, što putem pisama. Pažljivo sledeći njihova uputstva, saradnici rasuti po mnogim zemljama otiskivali su se na Astral tokom dužeg niza godina i o postignutim rezultatima obaveštavali su svoje učitelje. Gavin i Ivona garantuju dve stvari: 1. Ko god se ozbiljno posveti njihovom uputstvu, uspeh mu je osiguran. 2. Na Astralu niko nije imao negativnih iskustava. Apsolutno svi naglašavaju da im se tokom ovih eksperimenata život promenio iz korena, da su se oslobodili neznanja i straha od smrti, kao i to da su neizmerno proširili svoje duhovne vidike. Mada ne dovodim u pitanje ova postignuća, ipak ostajem za nijansu oprezniji prema Astralu. No, mož-
da je ipak najbolje da pustimo same učesnike u eksperimentu da opišu svoja iskustva. »U bolnom trenutku koji je delovao kao večnost, u trenutku pre nego što me je udario voz, konačno sam shvatio da je ovo ozbiljan eksperiment«, napisao je u svom pismu jedan paraplegičar, od rođenja sam vezan za invalidska kolica. Njegova sudbina ga je povremeno dovodila do takvog očaja da je bivao na samoj ivici samoubistva. Sticajem okolnosti, povezao se sa Frostovima i uključio se u njihov projekat. »Kroz moju svest su se rojila pitanja. Da li su Gavin i Ivona zaista pouzdani? Da li Kantergerijski Institut u opšte zna šta radi? Hoće li voz da me ubije, ili ću da prođem bez i jedne ogrebotine, kao što su mi obećali? Da li sam bio nepromišljen kada sam pristao da verujem ljudima koje nikada nisam video i njihovim prilično neuverljivim izjavama koje sam dobio poštom?« Ovaj čovek je, sledeći uputstva Frostovih, počeo da izlazi na Astral. Jednom prilikom, kao vid vežbe, oni su ga uputili da ode do pruge i da sačeka voz, a za tim da se baci pred njega ― naravno, u svom Astralnom telu. »Posle nekoliko trenutaka shvatio sam da je sve u redu. Da, voz me je udario i moje Astralno telo zavojito u
visinu kroz lokomotivu i prvi vagon. Udarac je bio blag, baš kao što mi je bilo obećano, i osećao sam se lak kao perce. Sada sam lebdeo iznad voza, zbunjeno posmatrajući pokretanje mašina i koloseka ispod sebe. Ovo iskustvo me je nateralo da nastavim sa Astralnom Projekcijom. Vama, članovima Kanterberijskog Instituta, ne mogu dovoljno da zahvalim što ste mi život obogatili novom dimenzijom. Još uvek sam Hrišćanin koji je odan svojoj veri. Mnoge stvari koje sam video i uradio pomogle su mi da shvatim novo značenje Biblije i Isusa. Kada bi ljudi pokušali ovo što sam ja postigao, imali bi mnogo smireniji život i oslobodili bi se straha od smrti«. Dokumentacija Kanterberijskog Instituta beleži mnoge slučajeve ljudi koji su pod pritiskom različitih okolnosti naučili da se Astralno Projektuju. To znači da je ova sposobnost već u nama, samo je potrebno da je nešto podstakne. Evo dva slučaja u kojima je Astralna Projekcija odlučivala o životu i smrti. Prvi je slučaj čoveka koga Frostovi predstavljaju kao Harija Dž. Reč je o farmeru iz američke savezne države Misuri, dakle potpuno običnom, da ne kažem priprostom čoveku, bez interesovanja za Metafiziku i Okultno. Na njegovom imanju, na brdovitom
18
američkom Srednjem Zapadu, nalaze se mnoge krečnjačke pećine. Jednom ga je njegov petnaestogodišnji sin Bak zamolio da odu do jedne od tih pećina. Skoro bez bilo kakvog iskustva iz speleologije, Hari i Bak su se opremili baterijskim lampama i konopcem i za tim su se spustili u jednu vrtaču. Krenuvši pećinskim hodnicima, ubrzo su se izgubili. Kompas nisu imali, a baterije su se skoro iztrošile i ostavile su ih u mrklom mraku.
Ne znajući šta da rade, seli su da sačekaju spasioce: njihovi ukućani su znali kuda su oni otišli i bilo je samo pitanje vremena kada će da se zabrinu za njih. Na njihovu nevolju, napolju je u među vremenu počela oluja i u pećini je naglo porastao vodostaj. Baka je uhvatila panika. Počeo je da beži od vode. Pokušavši da ga zgrabi, Hari se okliznuo i udario je glavu u stenu. Odjednom se našao izvan svog tela. Pećina, koja je do tog časa bila u potpunom mraku, iznenada je postala sablasno osvetljena. Našavši se u ovom
novom stanju, Hari je nekako „znao“ put ka izlazu i bez problema je „odplovio“ do otvora u steni, a za tim se vratio do svog tela. Nekoliko trenutaka kasnije je došao sebi. Pošto se malo pribrao od udarca, mogao je bez problema da provede Baka kroz lavirint tame i uzburkane vode do izlaza iz pećine. Spontana Astralna Projekcija spasla im je obojici život. Trebam li da kažem da se kasnije i Hari našao na spisku saradnika Kanterberijskog Instituta? Drugi slučaj jeste slučaj Helge N. iz Minhena. Ostavši posle teške bolesti nepokretna, ona je spontano razvila sposobnost da Astralno putuje, možda kao naknada za svoj fizički hendikep. O Helgi su se starali otac i majka, koji su živeli sa njom u istom stanu. Jednom ih je ubedila da preko vikenda odu u neko alpsko odmaralište na skijanje, rekavši da će o njoj za to vreme da brine njena najbolja prijateljica Keti. I odista, Helga i Keti su boravile nekoliko dana zajedno i lepo se provodile, kada je iznenada Ketina majka javila da je njen otac doživeo težak srčani udar i da verovatno neće da dočeka jutro. Devojka se našla u nedoumici šta da radi. Velikodušno, Helga je ubedila svoju prijateljicu da ode i poslednji put vidi oca. Reče joj da će i sama da se snađe, samo ako je Keti pre od-
19
lazka smesti u krevet. Keti je to učinila i odjurila kući. No, kako se to već dešava po Marfijevom Zakonu, u toku noći u stanu do Helginog stana je izbio požar. Probudio ju je gust, zagušljiv dim. Ne mogavši da se pokrene, kašljala je i zvala u pomoć, ali je niko nije čuo jer je zgrada, po nemačkom običaju, bila solidno građena. »Shvativši da mi sudbina leži u sopstvenim rukama«, pisala je kasnije Helga, »upotrebila sam svoju sposobnost Astralne Projekcije. Krenula sam u potragu za nekime koga bih mogla da obavestim da sam u opasnosti. Prvo sam otišla do Keti i pokušala sam da utičem na njen um, ali, ona je bila previše obuzeta tragedijom koja joj se kod kuće odigravala. Za tim sam pokušala sa još nekoliko drugih ljudi, ali nisam uspela da doprem do njihovih misli. Onda mi je sinula ideja«. Helga se vratila do Ketine kuće i stupila u vezu sa njenim ocem. Nalazeći se na umoru, u „Sivoj Zoni“ između života i smrti, bio je mnogo prijemčiviji za Astralne uticaje nego ostali ljudi. Saopštila mu je u kakvoj je opasnosti, a on je, gotovo poslednjim dahom, preneo Keti. Ostavivši hrabrog oca, koji je u odsudnom trenutku zanemario sopstvenu patnju i agoniju, Keti je odjurila do Helge i spasla je. Kada mi je bilo šest godina, išao
sam na predškolsku pripremu u jednu veliku zgradu u Volsalu«, pisao je jedan neimenovani saradnik Frostovih. »Jednog dana, dok sam se vraćao iz spavaonice, okliznuo sam se i pao sam niz stepenice koje su povezivale učionice sa gornjim spratovima zgrade. Sećam se da sam sedeo na vrhu stepeništa i posmatrao sam svoje telo kako pada i kako ga za tim unose u kola Hitne Pomoći. Prestravio sam se. Nisam imao pojma šta se dešava sa mnom. Nisam ništa znao o smrti, ali, znao sam da nisam mrtav, jer sam sedeo na vrhu stepeništa i posmatrao. A ipak, ljudi su upravo iznosili moje telo iz zgrade. Bio sam veoma ljut na njih što to rade«. »Nakon što sam neko vreme tamo sedeo«, nastavlja on, »došao je neki stariji čovek i seo je pored mene. Bio je odeven u plavi molerski kombinezon. Reče mi da se zove Al. U stvari, nije mi govorio, ali na neki način i jeste ― kao da sam čuo njegove misli. Rekoh mu da sam se iznervirao jer su mi ukrali telo. Al me je uveravao da ću da ga dobijem nazad. Pri tome, izgledao je tužan, a ja sam ga upitao kako može da bude tako siguran da će telo da mi bude vraćeno. Uvek ću da se sećam njegovog odgovora: ‘Zato što još nisi mrtav. Ja sam mrtav. Malopre sam pao sa merdevina na drugoj stra-
20
ni ulice’. Već sledećeg trenutka, koliko mogu da se setim, ja sam se probudio u svom telu. Mislim da me je na to podstakao iznenadan, snažan strah koji sam osetio od Ala, jer je on morao da bude Duh, a ja sam se u ono vreme veoma plašio Duhova. Kasnije se izpostavilo da je, gotovo u istom trenutku kada sam ja pao niz stepenice, jedan moler sa druge strane ulice takođe je pao niz stepenice i ostao na mestu mrtav«. Ovaj čovek, koji je svoju prvu Astralnu Projekciju doživeo sa samo šest godina, kasnije se mnogo puta spontano projektovao na Astral, i to, u glavnom, u bolnim ili traumatičnim situacijama. Da li je to neka vrsta zaštite, poput stanja šoka koje nas štiti od intezivnog bola, ostaje otvoreno pitanje, ali evo šta je isti izpitanik još doživeo u svojoj mladosti. Jednom, kao već stariji dečak, sankao sam se na pošumljenom proplanku kada je naišao drugi dečak sa sankama. Hteo sam da ga zaobiđem i izgubio sam kontrolu nad sankama. Usledio je snažan udarac u drvo. Preleteo sam dobrih nekoliko metara i završio sam u snegu u stanju ne svesti. Među tim, u samom trenutku udara ja sam se ponovo našao izvan tela i bio sam pošteđen bola dok sam gledao kako mi telo leti i prevrće se po snegu.
Ovoga puta sam bio manje uplašen jer sam znao o čemu se radi, ali i dalje nisam znao kako da se vratim u svoje telo. Ipak, veoma brzo sam se opet našao u njemu, sa strašnim bolom u glavi i sav krvav«. Ne bih želeo da iz ovih primera čitaoci steknu pogrešnu sliku kako se na Astral izlazi sam kada je čovek u nekoj nevolji ili, u najgorem slučaju, trajno nesposoban. To su samo granična stanja u kojima lakše dolazi do izražaja neke prirodne, ali skrivene sposobnosti za koje nismo i znali da ih posedujemo. Najbolji primer za to je majka koja svojim rukama podiže automobil da bi oslobodila dete koje leži ispod. Astralna Projekcija može da se postigne i svojevoljno, u punom zdravlju tela i duha, samo što za mnoge to nije ni malo lak posao. Ipak, dobro je da se zna da negde u nama leže mogućnosti koje jednog dana, u odsudnom času, mogu da budu od velike pomoći. ❦
21
Poglavlje 5
GDE ŽIVE VILE I VILENJACI? oslednju veliku kategoriju Astralnih stanovnika je najteže shvatiti, jer je veoma različita od svega što postoji u domenu našeg svakidašnjeg iskustva. Čarls Vebster Lidbiter, naš dosadašnji vodič kroz Astral, naziva je kategorijom neljudskih stanovnika. Odmah za tim je deli u nekoliko celina, koje sve mogu da se svedu na dve velike grupe: Duhove Prirode i Elementale. U ovom poglavlju baviću se pitanjem Duhova Prirode, njihovih vrsta i načina izpoljavanja. Videćeš da nam je od svega toga ipak nešto poznato, i to, u glavnom, iz bajki i narodnih predanja. Započinjući priču o Duhovima Prirode, Čarls upozorava: »Prvo moramo da imamo na umu da se ovde bavimo bićima koja se temeljno razlikuju od svega što smo do sada posmatrali«. To je jedno veliko carstvo živih bića podpuno nezavisno od svekolikog života na Zemlji, pa i od čoveka.
P
Njihov evolutivni tok je potpuno različit od našeg, a njihove osobine i oblici ponašanja su ne uporedive sa našima. Njihova JEDINA VEZA sa nama je u tome što pri vremeno zauzimamo istu planetu. »Sa obzirom na to«, dodaje Čarls, »kao susedi dugujemo jedni drugima dobrosusedsku ljubaznost kada se slučajno sretnemo, ali naši pravci razvoja se toliko razlikuju da malo šta možemo da učinimo jedni za druge«. Duhovi Prirode, nastavlja on, mogu da budu Nižeg i Višeg Reda. Tradicionalni Ezoterizam u Duhove Nižeg Reda ubraja Duhove Zemlje, Vode, Vatre i Vazduha. Sva od nabrojanih vrsta obitava u dotičnom elementu kao u svom prirodnom domu, ali u Astralnoj Sferi, za koju sam već objasnio da prožima sve prirodne elemente. Ovde možemo da se zapitamo kako i šta može da živi (i preživi) zatvoreno u kamen, ili okruženo vrelin-
22
om plamena? Odgovor sam već dao: ni jedno od pomenutih bića ne živi fizički u kamenu, kao fosil, ili u vatri, kao čestica žara, nego u Astralnoj Sferi date sredine. Za Duhove Zemlje čvrsta materija nije nikakva smetnja pri kretanju ili pogledu, već upravo suprotno, to je sredina u kojoj se osećaju kao kod kuće. Isto je i sa onima koj žive u Astralnoj Sferi vode, vatre ili vazduha. U srednjovekovnoj literaturi, Duhovi Zemlje se često nazivaju patuljcima, Duhovi se nazivaju Vilama, a Duhovi Vatre i Duhovi Vazduha Salamanderima. U bajkama i narodnim predanjima poznati su i pod mnogim drugim imenima: Vile, Vilenjaci, Orijaši, Satiri, Đavolčići, Dobri Ljudi i tako dalje. U ranijim epohama, kada u životnom okruženju nije bilo toliko buke i svetla kao danas, ljudi su mnogo jasnije opažali prisustvo ovih bića i pomen o tome su ostavljali u svojim predanjima. Ali ― pitaćeš se ― kako su u opšte mogli da ih opaze ako se radilo o Astralnim stvorenjima? Njihovi oblici su mnogobrojni, ali su najčešće ljudski, i to umanjenih dimenzija. Kao svi drugi stanovnici Astralnog Sveta, mogu da poprime koji god oblik požele, ali obično zadržavaju oblike koje su im, da tako kažem, osnovne ili koje iz nekog razloga najviše vole. Obično nisu vidljivi gol-
om oku, ali imaju moć da se materijalizuju na fizičkom planu i da učine sebe vidljivim onda kada to žele, to je, u jedno, i objašnjenje za pojavu „patuljaka“ i „Vilenjaka“ u narodnim predanjima. Ovde će da bude zanimljivo da se prisetim jedne poznate priče iz grčke mitologije, a to je svadba Peleja i Tetide, Ahilijevih roditelja. Tetida je bila morska Nimfa, biće božanskog roda, a Pelej običan čovek. Željom olimpijskih bogova, ona je, protiv svoje volje, morala da se uda za smrtnika. Njeni pokušaji da na svaki način izbegne taj brak doveli su do čuvene mitske scene: Pelej joj je postavio zasedu na pustoj, peskovitoj obali i ugrabio je dok se odmarala u senci jednog drveta. Sada nastupa najvažniji deo. Da bi mu pobegla, Tetida počinje da menja oblik: pretvara se čas u pticu, čas u drvo ili u tigricu, a čas u vatru ili u vodu. Pelej je ipak savlađuje, i to po savetu jednog drugog božanskog bića: rečeno mu je da Tetidu ne izpušta iz stiska sve dok se ne vrati u prvobitni oblik. Šta je ovo ako nije mitski opis jednog prirodnog Duha Vode (morska Nimfa) koji se učinio vidljivim jednom smrtniku i pokazao Astralnu sposobnost promene oblika? Čak bi moglo i da se predpostavi da je cela priča samo metafora uzdizanja jednog
23
Šamana ili Maga (Pelej) na Astralni Nivo i njegove borbe sa Duhom Prirode na tom nivou. U tom slučaju, savet Peleju da ne izpušta Nimfu iz ruku bio bi, u stvari, Magijska pouka učitelja da oblici na Astralnom Planu nisu čvrsti i fiksirani kao u fizičkom svetu. Postoji veliki broj ovih podvrsta, saopštava nam Čarls, a pojedine vrste se razlikuju međusobno po inteligenciji i naravi jednako kao i ljudi među sobom. Velika većina njih izbegava čoveka zbog jer im smeta buka koja dolazi iz ljudskog sveta. Pod bukom ne podrazumevam samo nesnosnu larmu koju proizvodi savremena civilizacija, nego i mentalnu „buku“ koju na Astralu podižu naše ne kontrolisane želje, misli i delovanja današnjeg čoveka. Mentalna nehigijena koja odlikuje sve pripadnike potrošačkog društva bezprekidno uzburkava Astralne Struje, koje ometaju i uznemiravaju Duhove Prirode ništa manje nego što fabrike i automobili ugrožavaju divlje životinje. Čak i kada dođu u dodir sa čovekom, Duhovi Prirode, u glavnom, pokazuju ravnodušnost prema njemu. Kadkada umeju da budu ne prijatni, da se zlobno poigraju sa njime, o čemu ću da kažem nešto više kasnije. Odpor koji Duhovi Prirode osećaju prema zapadnom čoveku, ogrezlom u grubi materijalizam, „dokum-
entovan“ je u predanjima mnogih kultura. Kao što sam rekao, stari narodi su doživljavali ova bića kao Duhove šuma, izvora, jezera, Duhove koji nastanjuju pećine, drveće, proplanke, i tako dalje. U Indiji je, za primer, i danas vidljiv običaj seljaka da prinose žrtve i obredne ponude Banjanu ili nekom
drugom drvetu, verujući da ga nastanjuje Duh sa kojim trebaju da se „sprijatelje“. Nekada su takva mesta bila razprostranjena i po Evropi, u grčkoj, rimskoj, keltskoj i drugim civilizacijama, ali je vezu sa Duhovima Prirode prvo osujetilo Hrišćanstvo sa svojom pričom o mnogoboštvu, a za tim i No-
24
vo Doba sa svojom logikom. Prekid te Astralne veze zabeležen je u nekim evropskim mitovima kao priča o povlačenju Goblina, Vilenjaka i drugih bajkovitih bića na daleki Sever. Prisetimo se, i Tolkinov »Gospodar Prstenova« završava se tako što hobit Frodo i predstavnici drugih neljudskih vrsta napuštaju Srednji Svet i prepuštaju ga ljudima i odlaze na mitski Sever (poglavlje »Siva Luka«). Spomenuću i mitske Hiperborejce, blaženi narod sa krajnjeg Severa, u čiju se zemlju „ne stiže ni kopnom nili morem“ (nego upravo Astralom!). Među tim, kadkada ova bića vole da se poigraju sa čovekom, koji, u tom slučaju, obično izvuče deblji kraj. Seoske priče su prepune takvih jezivih dogodovština, a i svako ko se ozbiljnije bavio seansama Prizivanja Duhova mogao je da opazi povremeno prisustvo Duhova Prirode nižeg reda po njihovim vragolastim šalama. »Oni posebno vole«, primećuje Čarls, »zavaravanje lakoumnih ljudi čulnim opsenama, u kojima im pomaže sposobnost da žrtvi nametnu neku vrstu privremenih očnih i slušnih halucinacija i priviđenja«. Čarls naglašava da ta njihova moć nije mnogo jaka i da uspeva samo kod veoma podložnih i slabovoljnih ljudi.
Upravo tom pojavom on objašnjava trikove sa užetom koje izvode indijski Fakiri (koje on naziva varalicama). Pojavu da bačeno uže ostane bez oslonca u vazduhu, a da se, za tim, na očigled publike, uz njega uzvere Fakirov mali pomoćnik, Čarls objašnjava nekom vrstom „ugovora“ sa Duhom Prirode nižeg ranga: Duh pristaje da privremeno začara prisutne posmatrače, koji onda čuju i vide čitav niz nepostojećih događaja, a, za uzvrat, dobija od Fakira Bog zna kakvu nadoknadu. »Naš vid postojanja«, zaključuje Čarls, »toliko je različit od njihovog da je gotovo nemoguće da razumeti mnogo toga o njihovim prilikama, ali se, u celini, čini da je to jedna vesela i veoma neodgovorna vrsta života, nalik deci«. »Ipak«, dodaje odmah on, »i ako su vragolasti i prevrtljivi, redko kada su zlobni, osim ako iz ne izazovete nametanjem ili dosađivanjem. U glavnom, oni su nepoverljivi prema čoveku i ne vole mnogo ljudske posetioce na Astralu. Astralni novajlija se obično upoznaje sa njima na neprijatan, ili čak zastrašujući način, ali, ako uspe da ostane hladan prema njihovim hirovima (kao Pelej sa Tetidom), ubrzo ga prihvataju kao nužno zlo i ne mare više za njega. Neki od njih mogu kasnije da se sprijatelje sa njim i da se
25
raduju svaki put kada ga sretnu«. Možda je ovo krajnja poruka mita o „svadbi“ Ahilovih roditelja, jer je Tetida na kraju digla ruke i pomirila se sa Pelejevim prisustvom. Sa mnogo više uzdržanosti Čarls piše o Duhovima Prirode Višeg Ranga. Na manje od pola strane, on naglašava da se radi o daleko uzvišenijim bićima od predhodno opisanih, kojima NISU svojstvene pomenute vragolije i nestašluci. Stari narodi su poštovali ta bića kao niže bogove, zaštitnike porodica, sela i polja, nešto kao što su starorimske Lare i Mane. Ne ulazeći u detalje (jer, možda, ne zna mnogo o njima), Čarls napominje da se radi o bićima veoma osetljivim na laskanje koje im se ukazuje poštovanjem i prinošenjem žrtava. Oni u tome uživaju i spremni su da uzvrate raznoraznim uslugama. U ovom možda treba da se vidi poreklo mnogih starih i primitivnih kultova, koji su funkcionisali po pravilu »do ut des« (prevod: »dajem tebi da bi ti dao meni«), što su rani hrišćanski propagatori dočekali na nož kao pravilo sebičnosti i koristoljublja. Zaključujući poglavlje o Duhovima Prirode, Čarls dodaje da Mag zna kako da izkoristi njihove usluge, što postiže Prizivanjem i Ritualnom Magijom, ali da to ume da bude veoma
opasno, jer je za traženu uslugu neophodno da obavezati se na poslušnost ili neku vrstu pogodbe. Dovoljno je da se setimo Fausta i da shvatimo koliko je stari Teozof bio u pravu. ❦
26
Poglavlje 6
KO NAS TO TAMO VOLI...? svom članku »Dinamika i Bioenergetika Astralnog Seksa« (1999. godina), Robert Brus kaže: »Starosno doba, fizičko stanje i seksualna orijentacija nemaju NI KAKVOG uticaja na izvantelesni seks. Mnogi ljudi u poznijim godinama, mada misle da su već izgubili svoj polni nagon, sa iznenađenjem shvataju da se na Astralu ponovo osećaju mladim i seksualno aktivnim. U Astralnoj Sferi je svako mlad, vitalan, i, sa obzirom na to, nesmetano izpoljava svoju urođenu seksualnu prirodu. Zato tamo nikada nećete da sretnete Astralne likove koji su stari, neprivlačni, obogaljeni, i tome slično. Svako se na Astralu izpoljava u svojoj snazi i najlepšoj slici koju ima o samom sebi, obično u liku osobe od oko trideset pet godina, bez obzira na to kako izgleda u stvarnom životu. Zbog prirode Astrala, čak ne moraš da se držiš ni svog pola: muškarci mogu da poprime ženski identitet a žene mogu da budu
U
muškarci. U fluidnom Carstvu Astrala ti si ono što zamišljaš i možeš da postaneš ono što tog trenutka osećaš«. Zvuči privlačno, zar ne? Kao u nekoj bajci, gde prestaju sva ograničenja našeg svakodnevnog, sivog života. Ipak, potrudiću se da pokažem da to nije uvek i potpuno tako. Pisati o As-
tralnom Seksu nije ni lako nili bezopasno, jer se radi o veoma osetljivoj temi i nije svejedno kakve će zaključke čitalac da izvuče iz teksta. U ovo naše naopako vreme, seks je jedna od NAJZLOUPOTREBLJENIJIH tema. Od zubne paste pa do au-
27
tomobila ― sve se danas prodaje pomoću seksa. Surovo eksploatišući čovekove prirodne nagone, marketinške kompanije bezprekidno prave haos u nebrojenim srcima i glavama, sve zbog profita. Zato nisam zamislio ovaj tekst kao reklamu za nekakav nekontrolisan, neograničen seks u Sferi u kojoj niko ne može da te nadzire, već kao prikaz jedne produbljene stvarnosti u kojoj SVI mi živimo, ali je nismo svesni. Upravo zbog toga, u ovom tekstu biće reči i o nekim manje privlačnim stranama Astralnog Seksa. Kao prvo, ako je neko privučen Astralu iz strogo duhovnih pobuda, to jeste služi se Astralnom Projekcijom radi dubljeg pronicanja u sebe, njemu će Astralna Erotika samo da smeta u tim naporima ― u ostalom, kao i na fizičkom planu. Evo šta gore pomenuti Robert Brus kaže na tu temu: »Astralni Seks može u jedno da bude i velika smetnja u izvođenju ozbiljnih izvantelesnih operacija, najviše zbog toga što značajno skraćuje vreme boravka na Astralu i time smanjuje obim onoga što tamo može da se postigne. Misli obuzete seksom su, u stvari, kao tempirana bomba koje čekaju da eksplodiraju u umovima Astralnih putnika. U tako osetljivoj sredini kakva je Astral, u kojoj se čovek odista pretvara u ono o čemu razmišlja, misli
nisu tako privatne i bezopasne kao na fizičkom planu. Seksualna požuda se tamo ODMAH primećuje, privlači ceo niz drugih bića, stvara snažan vrtlog i veoma brzo za tim prekida Astralnu Projekciju«. To je, više ili manje, kao kod učenja ili bilo koje druge radnje koja zahteva BEZPREKIDNU USREDSREĐENOST: onog trenutka kada u tvoje misli nagrnu „bezobrazne“ slike, sa usredsređivanjem je gotovo. Ovo, naravno, važi samo u slučaju da si imao na umu nešto ozbiljnije od pukog Astralnog „švrljanja“. No, čak i ako te zanima samo švrljanje, i tu se krije po neka neprijatnost. Za Primer: ne možeš uvek da budeš siguran sa kime to stupaš u seksualnu vezu i kakve su odista namere tvog partnera. Za početak, dobro je da znaš da li je biće sa kojim se sparuješ stvarno, ili je samo Astralna Avet. Robert Brus navodi zanimljiv način da se to proveri: »Stvarna bića imaju potpuno drugačije ponašanje i reakcije od nestvarnih bića«. U nestvarna bića ubrajam tako zvane Eterične i Astralne Ljuske, Prirodne i Veštačke Elementale, i tako dalje, o čemu sam pisao o predhodnim poglavljima. »Nestvarna bića će jednostavno da stoje pred vama i da vam dopuštaju da im radite apsolutno sve što vam padne na pamet, makar ih
28
silovali ili tukli (naravno Astralno, ne fizički). Neće se NI NAJMANJE opirati nili buniti, šta god da im radite. Na suprotno njima, stvarni, živi posetioci Astrala, makar i oni nesvesni, koji su na Astral dospeli tokom sna, zameriće vam, opiraće se, braniće vam, bežaće od vas, ili će čak da vas napadaju ako im BILO ŠTA zasmeta u vašem ponašanju«. U redu, recimo da smo proverili da je naš partner živo biće, a ne tek eterična sablast. Sledeća dilema je: da li je on ljudsko biće ili je neljudsko biće? Svašta može da nam se desi ako padnemo u šake nekom demonu, vanzemaljskom poseticu ili Duhu Prirode! Ali, ovu temu ću da ostavim za sledeće poglavlje, a za sada, ću kao činjenicu da uzmem to da je naš partner, ipak, ljudsko biće. Čak i onda se postavlja pitanje: da li ga mi poznajemo i da li je to osoba sa kojom smo odista želeli da se sjedinimo? Iskusni posetioci Astrala, naravno, neće da imaju takvih dilema, jer su već jako dobro naučili da se snalaze i da prepoznaju stvari, ali početnik, pogotovo ako je opčinjen svojim novim mogućnostima, ne može da bude baš siguran na KOGA će da naleti. U tom slučaju, može da nam se desi isto što i kada željni avanture izađemo noću u grad: možemo da imamo sreće i da sret-
nemo neverovatno dobrog ljubavnika, ili, pak, da naletimo na siledžiju, kriminalca ili ludaka. Šta više, Robert Brus smatra da je većina Astralnih seksualnih veza slučajna, neplanirana, često i neželjena. Sa obzirom na osetljivost sredine, tamo je dovoljno da poželite nešto pa da se stvari dogode same od sebe. Posebno ako se radi o požudnim mislima, koje su najčešće slučajne i ne kontrolisane, može da nam se desi da
bauljamo po Astralu, nesposobni da zauzdamo „film u glavi“, i da tako sami sebe „učitavamo“ u taj film, BEZ OBZIRA da li mi imamo tu nameru ili nemamo. »Dovoljan je«, kaže Robert, »čak i dodir Astralnih Tela u prolazu pa da se pokrene vrtlog želje i uzrokuje spajanje«. Takva vrsta slučajnog seksa MOŽE da se izbegne SAMO ako je čovek dovoljno iskusan i oprezan.
29
Upuštanje u njega, kao što sam rekao, najčešće dovodi do prekida Astralne Projekcije. »Ako je ti za utehu«, dodaje Robert, »čak i neprijatna seksualna iskustva na Astralu veoma redko ostavljaju ozbiljnije posledice. Najčešće ih se sećamo samo kao loših snova, ili ih odmah zaboravljamo«. Kadkada, među tim, nije tako... U svojoj knjizi »Vanzemaljski Identiteti« (»Alien Identities«, San Dijego, 1993.) Ričard Tompson prenosi istinitu priču o devojci Sari P. i njenim Astralnim nevoljama, koja će da posluži kao dobar primer za moju temu. Osamnaestogodišnja Sara je poticala iz dobrostojeće jevrejske porodice i živela je u luksuznom stambenom kvartu u Bruklinu, Nju Jork. Negovano i zaštićeno dete, studirala je violinu na čuvenoj Akademiji Džulijard i živela je prilično bezbrižnim životom. Sarina baka, izbeglica iz Evrope, bila je upućena u Kabalu i Magiju, i usmeravala je unuku tim putem od malih nogu. Tako je Sara još u srednjoškolskim danima uspela da ovlada tehnikom Astralne Projekcije poznatom kao »Pravljenje Sna«. Ova bezopasna tehnika, kojom se Projekcija postiže na najprirodniji mogući način, omogućila joj je po vremeno lutanje predelima snova bez i kakvih ne prijatnosti. A onda je, podpuno nenamerno
i neodoljivo, počela da sanja jedan isti san. Iz noći u noć, san je tekao ovako: Ona stiže pred neku oronulu kuću, fasade su ofarbane u braon boju, stešnjen između dve velike zgrade. Masivna vrata od kovanog gvožđa i mlečnog stakla sama se otvaraju i Sara ulazi. Dospeva u mračnu i memljivu prostoriju, sa podom od mermernih ploča. Zidovi prostorije su izčezavali u ne jasnim oblicima, a svod je bio veoma nizak i sastavljen od natrulih dasaka. Sve je veoma tiho. Za stolom u dnu prostorije, leđima okrenut Sari, sedeo je čovek širokih pleća, odeven u mornarsku odeću. Odmah je primetila detalj koji će kasnije da se pokaže ključnim: vazduh je bio zasićen smradom petroleja i nekog veoma specifičnog i neprijatnog, ali njoj nepoznatog parfema. Promene u scenariju sna gotovo da nije bilo: Sara bi neko vreme stajala iza leđa tog čoveka, ne moćna da se pomeri, a onda bi se probudila. San je već počeo da je uznemirava jer nije mogla da ga se otrese, a u isto vreme ju je kopkalo šta sve to znači? Želela je da se poveri baki, ali se iz nekog čudnog razloga uztručavala. Nije to smela sebi da prizna, ali čeznula je da sazna ko je taj čovek i šta će dalje da se desi. San se za nju pretvorio u još jednu Astralnu avanturu.
30
Sa druge strane stola, suprotno od ne poznatog čoveka, nalazila se jedna pletena stolica sa naslonima za ruke. Iz noći u noć, Sara je sve više žudela da se nekako probije do te stolice i da pogleda čoveka u lice. Jednom, kada joj se učinilo da je ta žudnja postala dovoljno jaka, ona je odista doprela do stolice, sela i okrenula se čoveku. Tek tada je sve, u stvari, i počelo. Bio je to mladić divnog izgleda, odeven u uniformu mornaričkog oficira, pogleda hipnotički prodornog i magnetski privlačnog. Gotovo u trenutku, ona se našla na stolu, u njegovom naručju, i ono što se dalje dešavalo već sam opisao kao pojavu Astralnog Seksa. Sa tim što je to za nju bilo dramatično, eksplozivno iskustvo, posle kojeg ona više nije bila ista kao pre (tim pre što, živeći u konzervativnoj sredini, do tada nije imala ni kakvog stvarnog seksualnog iskustva). Za Saru je nastupio period blaženstva: iz noći u noć, odlazila je u kućicu sa braon fasadom, u prostoriju sa nizkim brodskim plafonom, i tamo do svitanja uživala je u naručju svog ne poznatog mornara. Vremenom je, među tim, počela da popušta u svojim školskim obavezama, da zanemaruje violinu, i počeo je čitav niz problema koje život obično nametne u takvim situacijama. Odnosi sa ukućanima su
se kvarili iz dana u dan. Sve što je donosio osvit zore i svet stvarnosti Sari je postalo bledo, dosadno, izprazno. Više ništa nije moglo za zadrži njenu pažnju, koja je samo čekala dolazak večeri da bi odjurila svom Astralnom ljubavniku. Neosetno, Sara je skliznula u stanje opsednutosti. Kada je baka svojim iskusnim okom uvidela situaciju, odpočela je velika borba. Ta borba se prvo vodila oko Sarine volje. Trebalo je mnogo vremena i napora da bi Sara shvatila i prihvatila da je to što joj se dešava loše i opasno. Jednom kada je rešila da sarađuje, stvari su postale lakše, ali ne mnogo. “Mornar” je bio neumoljivo uporan i nije hteo da ostavi na miru svoj ljubki plen. Pod vlašću njegove gvozdene volje, Sara je svake noći odlazila u svoje Astralno mučilište i trpela izlive ljubavi koji su sada već postali otvoreno iživljavanje i silovanje. U jutro se budila bleda, izcrpljena, sa mučninom i osećanjem gađenja. Sve je teže podnosila pomisao da se neko slobodno koristi njenim telom za svoje prljave porive kad god ona utone u san. Konačno je počela da se plaši spavanja i, pomoću kafe, podsticala je nesanicu, plašeći se onoga što je čeka ako zaspi. U borbi protiv “mornara” našlo se, pored Sarine bake, i nekoliko psihija-
31
tara i rabina, prijatelja njihove porodice. Korak po korak, uljez je kombinovanim metodama iztisnut i Sari je vraćen miran san. Trebam li da naglašavam da je devojci najstrožije zabranjeno svako petljanje sa Kabalom, Magijom i Astralnom Projekcijom? Epilog ove priče je posebno zanimljiv: Neprijatan miris koji je pratio “mornara”, i koji je, u početku, bilo jedino što je Sari smetalo u čarima Astralnog Seksa, na kraju je potpuno slučajno odao uljezov identitet. Nekoliko godina posle svog traumatičnog iskustva, Sara je, lutajući po budžacima Bruklina, osetila identičan smrad, koji je dopirao iz jedne neugledne prodavnice maski, fetiša i Magijske opreme. Prodavnicu je držao jedan bogalj opakog izgleda, pred kojim je Sara osetila trenutnu navalu mučnine i šok prepoznavanjam podstaknuta tom mešavinom petrolejskog smrada i jeftinog parfema. Tiho se povukla sa lica mesta i prenela je baki svoje odkriće. Ubrzo su saznali da je reč o poznatom Crnom Magu. Naravno, ništa nisu mogli da dokažu, što je običajeno u takvim situacijama. Jedino što su mogli bilo je da ga preziru i u širokom luku da zaobilaze njegovu prčvarnicu, ali su makar stavili tačku na celu pri-
ču. Najneobičnije od svega je bilo to što je smrad koji je pratio Maga uspeo da, na neki način, savlada barijeru, između sna i stvarnosti, ali to je već priča za sebe. Sara je dobila svoju lekciju iz Astralnog Seksa, a ja se nadam da je ovom pričom moja tema osvetljena iz još jednog ugla. ❦
32
Poglavlje 7
NOĆ LJUBAVI SA LILIT ko ti je priča o maloj Sari, Jevrejki iz Bruklina, bila po malo jezovita, možda će sledeća da bude još strašnija. Vreme zbivanja ove priče je 13. vek, a mesto Španija. Jedan mladi katolički monah po imenu Manegold, sa dalekog severa Evrope, bio je određen za put na Jug zbog učenja Hebrejskog i Grčkog jezika, dva od tri sveta jezika Hrišćanstva. Tek zaređen u benediktanski red, pun vere u Hrista i u svoju misiju, mladić je – kako nam govori »Enciklopedija Demonologije« Hansa Holcera – krenuo putem daleke Kordobe, smeštene u Južnoj Španiji. Drevni grad, koji su osnovali još feničanski trgovci, zavičaj rimskih careva Trajana i Hadrijana, bio je, u to vreme, najveći centar učenosti Zapadnog Sveta ― Islamskog, Jevrejskog i Hrišćanskog. Tek preoteta od Muslimana, Kordoba je još dugo ostala utočište najvećih tadašnjih mistika, hermetičara i Magova sve tri vere, nudeći u svojoj čuvenoj biblioteci preko pet-
A
sto hiljada knjiga iz SVIH MOGUĆIH oblasti. U taj znameniti grad je stigao i mladi Manegold, pun oduševljenja i želje za podvizivanjem i sticanjem znanja. Smestivši se u jedan benediktanski samostan pored grada, na samoj ivici smrtonosne litice, vredno se bacio na izučavanje jezika i gramatike pod vođstvom svojih novih učitelja. Dnevni red mu je bio veoma strog i oštar, kao i kod svih izposnika i monaha: buđenje nešto posle dva u jutro, bezkrajne molitve i služenja Bogu, poslušanje koje je podrazumevalo fizički rad, veoma oskudna izhrana, i dugi sati učenja u samostanskoj biblioteci, čiji su prozori sa litice gledali pravo na blistave tornjeve grada. Svrha takvog života je bila da se slome sve zemaljske strasti i da se duša usmeri ka meditaciji u božanskim stvarima. Čilog i vedrog karaktera, snažne telesne građe, Manegold je u prvo vreme sa lakoćom izpunjavao sve svoje obaveze. U
33
brzo je, među tim, nastupila kobna promena... Jedne noći desilo se u njegovoj tesnoj ćeliji nešto ne opisivo. Kao da se sam božanski duh spustio na njega, uzneo ga u nebo i tamo uronio u ne verovatno blaženstvo! Samo što je taj „božanski duh“ imao ženski lik, a siroti Manegold se probudio u ranu zoru sav zbunjen i mokar ― i to ne samo od znoja. Posramljen zbog „greha“ koji je počinio, nikome, pa ni svom izpovedniku, nije prijavio svoje prvo iskustvo Astralnog seksa. Kao i maloj Sari, tako je postepeno i Manegoldu iz noći u noć počela da se pojavljuje u snovima prelepa devojka, neodoljiva i razuzdana, koja ga je sve do svitanja vodila stazama slatkog užitka. Kadkada ih je bilo dve ili tri, a kadkada bi mu dolazila cela grupa. Rezultat je bila redovna noćna erekcija i sve veća izcrpljenost sa kojom se mladi kaluđer u jutro budio. Problem nije bio samo u tome što je Manegold naglo popustio u obavljanju svojih dužnosti, pogotovo u savlađivanju teškog gradiva i teške literature. Mnogo je veća nevolja bio strašan teret griže savesti zbog „kršenja“ monaškog zaveta na čednost i zbog veoma negativnih predstava koje je o seksualnosti gajila hrišćanska kultu-
ra. Kada je mladi kaluđer najzad skupio hrabrost da prizna svome ispovedniku šta ga muči, bio je oštro ukoren. Ispovednik nije hteo da prihvati mladićeva bezkrajna uveravanja da mu „vlažni snovi“ dolaze podpuno protiv volje i da nema načina da ih odagna. Protumačio je to kao plod Manegoldovih grešnih misli i želja i nametnuo mu je još strožiju disciplinu. Noćno mučenje nije prestajalo, nikakve molitve, nikakav post nili bdenje nisu mogli da oteraju te razuzdane ženske utvare koje su se obrušavale na mladića čim bi zapao u san. Njihove čari su bile neodoljive, hipnotičke, da bi se uvek pretvarale u Pakao. Monah je posle nekog vremena postao mršav kao avet, fizički i psihički oronuo, potpuno nesposoban da se uključi u svakodnevnu stvarnost ― kao da je njegov um preko dana ostajao zarobljen u demonskim noćnim orgijama. Kada bi se onako izpijen i bled pojavio na ulicama Toleda, prolaznici su ga posmatrali sa željenjem ili bi ga zaobilazili u širokom luku, dok su se trgovci smeškali i dobacivali jedni drugima: »Lilit, Lilit«. On ih je gledao u čudu jer mu to ime nije značilo apsolutno ništa. Ova nepodnošljiva situacija je okončana na tragičan način. Jednog jutra, obuzet ko zna kakvim mračnim
34
mislima, Manegold je skočio sa svog sedišta u biblioteci i zaleteo se u prozor. Staklo je puklo u hiljade delića, a nesrećni Manegold se sunovratio niz liticu nad kojom su bili prozori biblioteke. Stroga disciplina i ne razumevanje ostalih monaha sa jedne strane, a demonski noćni napadi sa druge strane, oterali su ovog čoveka u smrt, mada su za njegov problem postojala i druga rešenja. Ovo je jedna tipična priča iz srednjovekovnih anala, ali u njoj nalazim obilje sličnosti sa temom koju u ovoj knjizi obrađujem. Šta se, u stvari, desilo Manegoldu? Manje-više isto što se desilo i Sari, samo što se to nekada objašnjavalo drugačijom terminologijom. Jednom prosečnom srednjovekovnom čoveku izraz »Astralni seks« ne bi značio baš ništa. Ali, ako biste mu spomenuli Lilit, Inkube ili Sukube, bilo bi mu odmah jasno koliko je sati. U kratko, Manegold je bio seksualno uznemiravan na Astralnom nivou, samo što su njegovi napasnici bili drugačijeg tipa nego u Sarinom slučaju, gde je to, videli smo, bio običan čovek koji je primenjivao Crnu Magiju. Kada govorim o Astralnom seksualnom napadu koji ne potiče od čoveka, već od neljudskih demonskih bića, onda se kao prva asocijacija javljaju dve reči: »Inkubus« i »Sukubus«.
Obe su latinskog porekla i označavaju Demone Požude, koji seksualno zlostavljaju ljude u snovima, to jeste na Astralnom Planu. »Incubus« na latinskom znači bukvalno »onaj koji leže u krevet sa vama« i tim imenom su još ranohrišćanski demonolozi nazvali demona koji spopada žene, najčešće monahinje po manastirima. Uporedi ovu reč sa medicinskim terminom »Inkubacija«, koji označava vreme potrebno da mikroorganizam odleži u vama da bi izazvao bolest. Sa druge strane, »Succubus« znači odprilike isto što i »Incubus«, sa tim što prefiks sub- daje ovoj reči nijansu značenja »ona koja leže ispod vas«, ciljajući očigledno na demona ženskog pola. U skladu sa time, Sukubus je ženski demon koji spopada u snu muškarce, pretežno monahe. U kratko, Inkubusi astralno siluju žene, dok Sukubusi astralno siluju muškarce. Siroti Manegold je, obzirom na ovo, bio žrtva jedne ili više Sukubusa. Srednjovekovna uobrazilja je bila bukvalno opsednuta ovim bićima. Tako veliki hrišćanski autoritet Albert
35
Veliki (13. vek) sumorno izjavljuje: »Postoje mesta na kojima jedan muškarac teško može da prenoći, a da ga ne spopadnu Sukubusi«. Učeni teolozi su na široko razpravljali o tome kako to da demoni, za koje se verovalo da su bezpolni, mogu da stupaju u seksualne odnose, bilo sa muškarcima ili sa ženama. Ljudi za koje se mislili da su žrtve Inkubusa ili Sukubusa su nosili žig javnog srama, jer je njihova nevolja tumačena kao znak njihove prevelike grešnosti. Naivni puk je čak verovao da na taj način može i da se zatrudni, a da se kao plodovi te neprirodne veze rađaju monstruozna čudovišta. Što je čovek bio skloniji razvratnom životu, to je bila veća i opasnost da padne u ruke Demonima Požude. Sa druge strane, više od običnih ljudi toj istoj opasnosti su bili izloženi i monasi, koji su svojim podvižničkim životom bezprekidno provocirali Luciferove snage da ih iskušavaju. Ali, vera u Sukubuse i Inkubuse nije rezultatsamo razpojasane srednjovekovne histerije i ugušenog sistema vrednosti koji je nametalo Hrišćanstvo. Mnoge drevne civilizacije su imale svoje sopstvene verzije pohotnih demona koji napadaju ljude u snu. Tako je Starim Asircima strah u kosti uterivala izvesna Lili, seksualno nezajažljiva demonica koja je noću spopa-
dala muškarce, a iz koje se kasnije razvio lik Lilit. Grci su imali svog Pana, Silene, Satire i Nimfe, a Rimljani Fauna, Lemure, Larve. Rimski pisac Varon, za primer, piše o narodnom verovanju da bog Faun muči ljude lošim snovima. Sva ova imena za većinu savremenih nauka nisu ništa više od svedočanstava o čovekovoj mitotvoračkoj snazi, o „primitivnim“ pokušajima da se objasni složena stvarnost koja ga je okruživala. Ja, sa druge strane, slutim da se iza tih imenu kriju stvarna, raznolika Astralna bića i pojave koje je klasifikovao i opisao Čarls Vebster Lidbiter, a koje su se u različita vremena ljudima javljale u različitim oblicima. Da vidimo, konačno, ko se krije iza imena Lilit. Zašto su se oni jevrejski trgovci onako smejuljili i jedni drugima došaptavali njeno ime? Šta je to što su oni znali, a što nesrećni Manegold nije mogao da shvati? U Srednjem Veku je bilo veoma rašireno uverenje da su Inkubusi i Sukubusi deca drevne jevrejske demonice po imenu Lilit. Ona je jedan od, da tako kažem, arhetipnih demona cele zapadne kulture, otelovljenje čovekove dubinske pohote i žudnje da zameni Boga na Njegovom položaju. Po jednoj jevrejskoj tradiciji, Lilit je noću napadala novorođenu decu.
36
Sve dok ne napuni osam godina, dete Anđela po imenu Sanvi, Sansanvi i je bilo u opasnosti da strada kao žrtva Semangelof, da je pronađu i da je vraove demonice. Običajena zaštita od te mužu. Anđeli su je pronašli na obali ovoga je bila da se oko dečijeg kreveta Crvenog Mora, i to u ni malo čednoj izcrta Magijski Krug, a da se koma- pozi: tu se već danima sparivala sa dom uglja na zidu napiše »Adam i Eva mnoštvom pohotnih demona i upravo teraju Lilit«, dok bi se na ulaznim vra- rađala novi soj demonske dece zvane tima napisale tri reči: »Sanvi, Sansan- »Lilin« ili »Liliot«, stotinu njih dnevvi, Semangelof«. no. Kada su je pozvali da se vrati AdaAli, spopadanje novorođene dece mu, ona glatko odbi, ali je zato obenije bila njena jedina stručnost. Ona ćala Anđelima, koji su joj bili dragi, da je, takođe, napadala muškarce koji su će u buduće vreme da poštedi svakoga spavali sami, zavodila ih je u snovima ko bude pored sebe imao izpisana njii tako im je otimala životnu energiju. hova imena. Od tuda i rabinska izreka da čovek Tako je Lilit prešla u suprotni takoji ne spava sa svojom suprugom bor, a Bog je bio prinuđen da Adamu spava sa Lilit. Upravo ovaj njen aspekt stvori Evu kao zamenu. Od tog vreje postao najpoznatiji i doveo je u ve- mena, kako neki smatraju, funkcionzu sa Inkubusima i Sukubusima. Jed- iše taj temeljni arhetip u psihologiji an od starih jevrejskih mitova nam žene: Eva simboliše dobru i čednu žekažu da Adamova prva žena nije bila nu, uzornu suprugu i majku, a Lilit Eva nego Lilit, koju je Bog stvorio od razpuštenicu i prostitutku koja mušblata i mulja. Dok je ljudska vrsta karcima „pije krv“ kroz seksualno opproiztekla tek kasnije, iz Adamove štenje. Njena deca, Inkubusi i Sukubveze sa Evom, Lilit je Adamu, u tom usi, lete svetom u rojevima i spopa„prvom braku“, izrodila soj demona. daju usnuli ljudski soj, a sama Lilit je Adam i Lilit nisu bili srećni sup- postala nešto kao pandan Đavolu, njeružnici, Lilit je bila previše „slobodo- gova lepša polovina (ako je u opšte umna“: smatrala je sebe u svemu rav- ima), koju Stari Zavet spominje na nenom Adamu, nije želela da mu se koliko mesta: kao »strahotu noćnu« podčini kao poslušna supruga, a pog- (Psalm 91) i »noćnu Vešticu okruženu otovo ju je nerviralo što je u njihovim divljim zverima i sovuljagama« (Knjiljubavnim zagrljajima ona morala da ga Proroka Isaije, 34:14). Među tim, bude ispod Adama. Jednom kada je sve to, kao što sam već rekao, mogu on pokušao da je navede na taj po- da budu samo drevni opisi jedne izložaj, ona se odtrgla i pobegla. Adam vanvremene stvarnosti o kojoj pišem se požali Bogu, a On posla za njom tri u ovoj knjizi, a to je stvarnost Astral37
nog Sveta. Ta stvarnost, kao što vidimo, može da bude jako lepa, ali i izrazito ružna. U ostalom, kao i ova naša zemaljska stvarnost. ❦
38
Poglavlje 8
MOJ DEČKO (NI)JE VANZEMALJAC! o sada sam već razmotrio različite slučajeve Astralnog seksa. Videli smo šta se dešava kada se u Astralne ljubavne avanture upuštate sa sebi blizkim i dragim ljudima, ali i šta se događa kada te spopadne Crni Mag ili neko neljudsko demonsko biće. Među tim, time se ne izcrpljuje spisak mogućih Astralnih Ljubavnika ― baš kao što, video si, nije bilo lako da se izcrpi ni spisak stanovnika Astrala. U nastavku ovog poglavlja, razodkriću vam još jednu mogućnost ― da je tvoj Astralni Ljubavnik vanzemaljac! Time ću, za trenutak, da uđem u jednu podpunu drugu, samu po sebi veoma interesantnu i složenu temu, a to je pojava otmica od strane vanzemaljaca. Tu temu je, zna se, proslavio Kris Karter u svojoj kultnoj seriji »Dosije X«, u kojoj se sve muke i nevolje dueta Foksa Moldera i Dejne Skali vrte oko jednog jedinog pitanja: da li je tih otmica bilo, ili ih nije bilo? Bilo bi
D
zanimljivo da analiziram na koji način je Karter upotrebio, pa i zloupotrebio, ovo veoma osetljivo i delikatno pitanje, ali to sada nije moja tema. Dovoljno je da iztaknem da, potpuno nezavisno od sveta javne politike i šou-biznisa, ovaj problem postoji i opseda mnoge ljude širom planete. Deo tog problema je i pitanje seksualnog napastvovanja, za koje se, kako ćemo da vidimo, izpostavlja da se odigrava upravo na Astralnom Nivou. Kao što je dobro poznato, do sada su zabeležene hiljade i hiljade slučajeva ljudi koji su prijavili da su u jednom trenutku bili žrtve otmice od strane vanzemaljskog uticaja. To nisu uvek bili histerici i psihotične osobe, već i mnogi trezveni, pribrani ljudi, sa obe noge čvrsto na Zemlji. Mnoga od tih svedočanstava moraju da se uzmu krajnje ozbiljno, što brojni autori i čine, tako da se i broj stručnih knjiga na ovu temu do danas popeo na nekoliko hiljada.
39
Veoma često, kao deo scenarija po kojem se odigrava otmica, spominje se i neka vrsta silovanja, seksualnog izkorišćavanja. Kao žrtve se najčešće javljaju žene, ali nisu nepoznati ni slučajevi da su ista iskustva doživeli i muškarci. Zanimljivo je da, na kraju, posle celog haosa sa vanzemaljcima, kod žrtve najčešće nema ni kakvih fizičkih tragova silovanja, kao što su modrice, ogrebotina, povreda od prodiranja penisa i sličnog, što govori u prilog tezi da se ta vrsta silovanja ne odigrava na materijalnom (telesnom) nivou. Sve se dešava kao u nekom magnovenju: kontakt sa tuđinima se odvija u stanju koje nije podpuno budno, ali nije ni bezsvesno, a likovi samih vanzemaljaca mogu da budu veoma različiti, od blagih i „neutralnih“ do ODISTA zastrašujućih! To, naravno, nisu „mali zeleni“ sa jajastim glavama i ogromnim očima, što je kliše koji je lansirala američka naučnofantastična scena prve polovine dvadesetog veka. Mada, prijavljeni su razna bića ljudskog obličja, čak i potpuno ljudski oblici, ali i krajnje neljudski, pa tako kao najbizarniju pojavu iz brojnih svedočanstava izdvajam ― vanzemaljce sa likovima reptila! Zanimljiv primer je pismo mlade žene koja se obratila za savet jed-
nom od mnogobrojnih udruženja posvećenih istraživanju i razmeni iskustava vanzemaljskih otmica (Alien Abduction Experience and ReSearch, A. A. E. R. S.). Interesantno je da ona, za razliku od mnogih drugih, svoja iskustva opisuje kao dobrovoljna. Ovo anonimno pismo, objavljeno na Internet sajtu navedene organizacije, zajedno sa odgovorom koji sledi, odkriva mnoge trenutke važne ne samo za temu kojom se sada bavim, nego i za priču o Astralnom seksu u opšte. Prepoznaćeš u njemu da mnogo toga o čemu je već bilo reči u predhodnim poglavljima. »Mada to još nikome nisam rekla«, počinje ova devojka svoju ispovest, »do sada sam imala brojne seksualne kontakte sa bićima raznih vrsta. Pre svega, kada je sve počelo, ništa nisam mogla da vidim. Samo sam doživljavala različita iznenadna uzbuđenja: ne jasno seksualno uzbuđenje, dodir neč-
40
ijih ruku, pritisak nevidljivog tela na meni, prisustvo nekoga ko sedi na krevetu pored mene i tome slično. Uvek bi počinjalo kada bih zapala u san, a do trenutka kada bih se probudila cela stvar je već u veliko bila u toku. Kasnije bih, sa vremena na vreme, na kratko opazila neko od tih bića. Prvi put mi je to pošlo za rukom, videla sam iza sebe nešto što me je najviše podsetilo na mumiju. Drugi put je to bio veoma lep i zgodan mladić sa plavom kosom. Sa njime sam čak razmenila i nekoliko reči. Pitala sam ga za ime i on mi je rekao, ali ga posle buđenja nisam zapisala i posle sam ga zaboravila. Jednog stvorenja koje sam videla mrzko mi je i da se prisećam, a kamo li da ga opisujem, ali evo ipak i tog slučaja: tokom jedne ljubavne seanse sam se osvrnula i ugledala sam nešto poput džinovskog guštera, reptila! Koliko god to zvučalo neverovatno i ludo, još luđe je bilo što je kontakt sa tim stvorom bio potpuno normalan, kao da je u pitanju ljudsko biće. Nisam osetila ni vlažnu, hrapavu ljušturu nili kandže karakteristične za gmizavce, već samo ugodno i nejasno trenje. Želim da naglasim da su, koliko god čudna, sva ta iskustva bila izpunjena uživanjem. Mada sam u mnogim slučajevima bila u stanju magnovenja,
nikada se nisam osetila prisiljenom na bilo šta. Šta više, kada sam se kasnije uznemirila zbog svega što se dešava, poželela sam da ta iskustva prestanu, i ona su odista prestala (ili ih ja bar više ne sećam). Kontakt sa „reptilom“ me je posebno uznemirio, jer nisam mogla da shvatim odakle dolazi to čudno biće. Među tim, jedan drugi događaj stvarno me je preplašio. Evo šta se dogodilo: Ležala sam u krevetu, kada me iznenada dve snažne, ne vidljive ruke zgrabiše za gležnjeve i žestoko su me cimnule na gore. Ta strašna sila me je toliko prepala da sam skočila iz kreveta i pojurila sam ka vratima u nameri da se domognem ulice. Ali, kada sam stigla do vrata i uhvatila kvaku, osvrnula sam se iza sebe i videla sam da u sobi nema nikoga. Ne znam kako to da objasnim, ali ceo događaj je bio izpunjen snažnim seksualnim nabojem, kao da je neko pokušao da me siluje. Mada, ja se jesam svojevoljno upuštala u Astralni seks sa raznim bićima, ali ovo mi se učinilo kao početak seksa previše grubog za mene. Osim toga, baš u tom vreme sam čula za priču o ženi koja je tvrdila da su je butalno silovali i pretukli vanzemaljci, Duhovi, ili već nekakva bića iz drugih dimenzija, i ta priča mi je u tom trenutku došla u sećanje.
41
Posle tog događaja mi je bilo SVEGA dosta. Učinila sam sve što sam mogla da stavim tim bićima do znanja da više nisu dobro došla u mojoj spavaćoj sobi: slala sam im telepatske poruke, pročišćavala sam sobu Tamjanom i Bosiljkom, i, na kraju, sve je stvarno i prestalo. Možda sam bila preoštra u svojoj nameri da oteram svoje Astralne Ljubavnike od sebe, ali pomenuto iskustvo je bilo stvarno strašno. Sada znam da je to bio pokušaj otmice od strane vanzemaljaca. Velika želja mi je da i od drugih žena čujem o njihovim iskustvima, jer mislim da su mnoge od njih preživele isto ili slično što i ja. Jedino na taj način ćemo moći da utvrdimo koliko su takva iskustva opasna«. Iz ovog neobičnog pisma nije potpuno jasno da li devojka doživljava sebe kao žrtvu ili kao Astralnog avanturistu. Takođe, nije jasno na osnovu čega zaključuje da je u pitanju „pokušaj otmice od strane vanzemaljaca“. Među tim, iz odgovora koji je dobila, zaključujem da je njen slučaj jedan od mnogih sličnih i da se takva iskustva smatraju karakterističnim za pojavu Astralnog seksa prilikom otmice. Evo odgovora koji joj je uputilo uredništvo pomenutog Internet sajta: »Sve do osamdesetih godina prošlog veka iskustva koja opisuješ auto-
matski bi se pripisivala Duhovima i Astralnim bićima. Među tim, do sada je bilo potpuno dovoljno slučajeva takvih kontakata sa otetim licima da se ono što su nekada smatrali dejstvom Duhova sada smatra kontaktom sa bićima iz drugih dimenzija ili sa drugih svetova. Sećamo se kako su se žrtve silovanja od strane Duhova povremeno pojavljivale u TV emisijama kao što su »Ne Rešene Misterije« i pokazivale svoje modrice i ožiljke. Te nesrećne žene su se užasavale i od same pomisli na krevet i san, očigledno prestrašene od svojih nevidljivih siledžija. Tvoje iskustvo po malo podseća na njihova. Seks na Astralnom Planu je istorijski zabeležen u poslednjih bar hiljadu godina. Tokom Srednjeg Veka on se pripisivao uticaju bića zvanih Inkubusi, koja su noću seksualno napadala usnule žene, i njihovih parnjaka Sukubusa, koje su napadale muškarce. U novija vremena, ovakva iskustva objašnjavaju se, između ostalog, i pojavom
42
otmice od strane vanzemaljskih bića. Najčešće je reč ne o fizičkoj, već o Astralnoj otmici. Sjajni primeri ove pojave mogu da se nađu u knjizi Tajni Život doktora Davida Jakobsa. Tvoji Astralni seksualni partneri pokazuju međusobno veoma različite odlike. Evo kratkog pregleda noćnih posetilaca tvoje postelje, zasnovanog kako na tvojim, tako i na iskustvima mnogih drugih žrtava otmice. Ono što opisuje kao „mumiju“, u stvari, je kategorija vanzemaljskih bića koju pominju Patrik Hige u svom »Terenskom Vodiču za Vanzemaljce«, na stranama 60-61. To biće je visoko oko jedan i pola metra i toliko je sivo i sparušeno da se svim svedocima učini kao mumija. Noge su mu uvek slepljene kao kod mumije i nikada se ne pokreću. Ima prorez u mesto usta i zašiljene uši i nos. Ponavljamo, nije u pitanju ni kakav Duh nili kakvo drugo Astralno biće, već stvarno vanzemaljsko biće koje se pojavljuje u tom obliku i odvodi žrtve na nepoznato mesto u Univerzumu. Kada ih izpita i vrati na Zemlju, to biće im, po pravilu, izjavljuje da je njegova vrsta miroljubiva i da su bili odvedeni u istraživačke svrhe. Ostaje nejasno čemu onda seksualni čin. Biće koje opisuješ kao normalnog plavokosog muškarca mogao bi da bude primerak iz grupe tako zva-
nih nordijskih vanzemaljaca. Problem je jedino u tome što sve do sada ta „nordijska“ vrsta nije pokazivala interesovanje za fizički kontakt sa ljudima, pogotovo seksualni kontakt. Njihov međusobni uticaj sa ljudima je više intelektualni i duhovne prirode. Reptilski vanzemaljci su druga priča. Većina ljudi se gnuša ovih prezrenih stvorenja zbog njihove ne ugasive žudnje za seksom sa ljudskim bićima. O njima se veoma malo zna, osim da su njihove žrtve najčešće žene, a njihovi porivi su izključivo požudni. Iskustvo seksa sa Astralnim reptilima, po pravilu, jeste veoma ne prijatno, tako da je tvoj slučaj malo neobičan. Činjenica da ti njegova koža nije pričinjavala probleme i da ti se činila „normalnom“ govori u korist tome da to možda u opšte nije bio reptil, već neko drugo biće. Što se tiče tvog traumatičnog iskustva sa rukama koje su te zgrabile za gležnjeve, to je možda stvarno bio pokušaj Astralnog silovanja, ali i pokušaj tuđinaca da te izvuku iz tela. A možda je to bio i trzaj prilikom izlazka na Astral, što se kadkada takođe dešava. Kadkada je odvajanje od fizičkog tela ili vraćanje u njega praćeno takvim ne prijatnim pojavama. Da zaključimo, sada najverovatnije nisi u opasnosti, čim su sve takve pojave nestale. I, na
43
kraju, evo ti malo materijala za razmišljanje. Skoro bez izuzetka, svi oteti imaju sposobnost Astralne Projekcije. Nije poznato gde ili kada su to naučili. Da li su oni to znali od ranije, pa su time privukli svoje otmičare, ili su ih ti otmičari naučili tome, kao vid korisne „razmene“. Ili je i to, možda, pitanje tipa ― da li je starija kokoška ili jaje? Kako god bilo, to je jedno od pitanja po kojima su mišljenja istraživača veoma podeljena«. O ovoj intrigantnoj temi, koju su Foks Molder i Dejna Skali samo načeli i za komercijalne potrebe provukli kroz snopove televizijskih reflektora (setimo se samo Skaline trudnoće), biće još zanimljivosti u sledećem i poslednjem poslednjem. Za kraj ovog poglavlja, razmišljaj o mumijama i reptilima koji nas noću možda pohode dok sanjamo. ❦
44
Poglavlje 9
ODBRANI SE OD OKULTNOG NAPADA! stral može da bude izvor velikog izpunjenja i zadovoljstva, ali i uzrok velike strepnje i užasa. Kao i sa svime drugim u ovom materijalnom, fizičkom svetu, tako je i sa Astralom. Što je jednome lek, drugome je otrov. Tebi je tema Astralnog Sveta, za sigurno, bezkrajno zanimljiva i veoma važna u životu, jer ti predstavlja neku vrstu kapije, izlaza iz čemerne svakodnevnice, makar i ako samo o tome čitaš ili razmišljaš, bez praktičnih pokušaja da postigneš Astralnu Projekciju. U stvari, izuzetno je mali procenat onih koji nešto pokušaju u praksi. To, pre svega, podrazumeva ogromno strpljenje, postojan napor i osrednje uslove. Ako ti je kuća puna male dece ili odraslih ukućana, ako dnevno provedeš sedam ili osam stresnih sati na poslu i dođeš kući umoran kao zombi, teško da ćeš i da budeš u stanju i da misliš na Astral, a kamo li da nešto određeno učiniš na tom polju. Savre-
A
meni život takav kakav je, izpunjen brigama i trzavicama, teško da može da bude pogodan za ozbiljnije primenjivanje bilo kakve Okultne ili ezoterijske umetnosti. Konkretno, za postizanje Astralne Projekcije su NEOPHODNE dugotrajne vežbe zamišljanja, ovladavanje sopstvenim mentalnim prostorom, snovima, uredno vođenje dnevnika i tako dalje. Da bi se sa time u opšte počelo, potrebno je da se savlada veština opuštanja, što je samo po sebi OGROMAN problem. Po ceo dan si napet, prepun brige za sopstveno postojanje, večito u borbi za bezbroj sitnih dnevnih prepreka. Kada u veče legneš (a to je najpreporučenije vreme za Astralne vežbe), jednostavno si paralisan pod teretom svih problema i obaveza koje te spremne čekaju već sledećeg jutra. Um ti je kao divlji konj, misli lete nekontrolisano i nameću se protiv tvoje volje, a telo je u nesvesnom grču, kojeg se oslobađa tek u du-
45
bokom snu. U takvom stanju, potrebna je čelična volja da bi se sa vežbama u opšte i započelo, a kamo li da se one ustale kao svakodnevna praksa. A uztrajnost je Alfa i Omega svake Okultne prakse! Ako vežbaš danas, pa onda napraviš pauzu od četiri-pet dana jer „nisi imao vremena“, ili si „bio jako umoran“, nećeš da postigneš APSOLUTNO NIŠTA. U kratko, sposobnost Astralne Projekcije je privilegija veoma malog broja ljudi koji su joj odlučno posvećeni i koji su u svojim životima uspeli da naprave mesta i za taj aspekt svojih ličnosti. Da se vratim onoj velikoj većini koja o Astralu samo čita i razmišlja. Odmah da naglasim, ni to nije tek puka bezkorisna zabava. Mada ništa ne čini u praksi, čovek postepeno širi svoj mentalni dijapazon i stvara specifičnu „Astralnu atmosferu“ u svom životnom okruženju. Sve počinje od mentalne slike i od meditacije na neku misao, a tek posle se spušta na nivo prakse i fizičkog sveta. I projekti najviših nebodera i najvećih mostova kreću od početne zamisli, koja se prvo stavi na papir i u tom obliku izgleda kao običan crtež. Drugim rečima, to znači da čitanje o Astralu ti, u stvari, „prizivaš“ Astralni element u svoj život, da lagano „odčepljuješ“ svoje zakrčene kanale i
činiš sebe prijemčivim za upliv tananih energija. U tome je prava vrednost čitanja ne samo Astralnih, već ezoterijske literature u opšte, ali, u tome se krije i ― opasnost. Tu odmah trebaš da budeš oprezan i, pri tome, želim da naglasim da je određivanje prave Prirode neke Astralne tegobe veoma teška i osetljiva stvar. Da li te napadaju Sukubusi i Inkubusi, ili samo imaš loše snove? Da li te opsedaju Astralna bića ili patiš od anksiozne neuroze? Odgovori na ova pitanja nikada nisu jednostavni i očigledni. Granice između mentalnih, psihičkih i Okultnih tegoba kadkada su veoma tanke i samo stručnjaci mogu da odgonetnu na kom polju treba da se traži krivac. Setimo se jednog filma »Egzorcista«: više od pola filma prolazi u pokušajima da se dijagnostikuju simptomi male Regan. U ovom slučaju, kao što znaš, pokazalo se da njoj ne trebaju neuropsihijatri nili psiholozi, nego Egzorcisti. U stvarnosti je slika najčešće obrnuta: spas se traži kod Šamana, vračara i Magova, umesto kod dobrog psihologa-savetnika ili psihoterapeuta. Tu često dolazi do izražaja neoprezna naivnost ili praznovernost ljudi. Oni gube iz vida da je prvo potrebno da se odbaci svaka mogućnost „prizemnih“ uzroka njihovih problema nego što se
46
oni potraže u „Okultnoj“ sferi. To je kao kada bi izgubljenu šoljicu za kafu tražio na tavanu umesto u trpezariji. Dakle, neophodno je da utvrdiš pravu prirodu tegobe. Kadkada su anksiozna stanja u koja zapadaš veoma slična stanjima „opsednutosti“, a košmarni snovi mogu da izgledaju kao stvarne Astralne avanture. Konačno, ni noćna erekcija kod muškaraca ne mora obavezno da znači da nas napadaju Sukubusi ili Lilit. Mnogo češće je u pitanju potisnuta seksualnost koja izlazi na videlo u stanju sna, kada je čovekov svesni deo sprečen. Iza svakog simptoma mogu da stoje veoma različiti uzroci i zbog toga ne treba da se žuri sa zaključkom da su naši problemi Okultnog karaktera. Za takav zaključak nikada nije kasno, ali ne treba da se donosi dok se ne izcrpu SVE druge mogućnosti. Ali, uzeću ipak u obzir da su sve druge mogućnosti izcrpene. Recimo da je čovek nedvosmisleno ustanovio (što je, kao što sam rekao, težak zadatak) da njegove tegobe nisu posledica svakodnevne anksioznosti, nili neurološkog ili psihološkog karaktera? Šta onda treba da radi? Naravno, uvek mu ostaje mogućnost da se obrati čitavoj armiji izcelitelja i Šamana koji nude svoje usluge na razgranatom ezoterijskom tržištu. Tu može da se provede
kao bos po trnju ako nema dobru preporuku i ako ne zna gde i kako da traži. Pošto običan čovek često nema takvih preporuka, nili je stekao dovoljno iskustva da bi mogao da razlikuje žito od kukolja, ovaj vid rešavanja problema nije dovoljno pouzdan. Pogotovo u slučajevima kada su tegove stvarno dramatične, ili čak opasne po život, obraćanje ne stručnim osobama ili šarlatanima može da bude kobno. Zato je moja preporuka da se, u ovakvim slučajevima, preduzme mera koja sigurno može da pomogne, a nije ni na koji način štetna. Mada, ta mera ne može uvek da odkloni sve tegobe, ali može da ih veoma ublaži i da ih učini podnošljivim. Recept je krajnje jednostavan: uzdrži se od svake ezoterije. Nemoj da čitaš ništa na tu temu, nemoj da razmišljaš o tome, a pogotovo nemoj da pokušavaš NIŠTA u praksi! Zvuči prosto, čak banalno, ali u tom potezu se kriju drevni elementi mudrosti na kojoj zasnivaju svoj duhovni put svi asketi, mudraci i mistici. Ako svesno i odlučno zatvoriš vrata jednom delu stvarnosti, ona će posle određenog vremena značajno da umanji svoj uticaj na tebe. Ponavljam, taj potez mora da bude svestan, voljan i dosledan. Ako ti ovaj moj savet zvuči čudno, poslušaj šta o tome kaže Dion Fortu-
47
ne, jedna od najvećih Okultnih autoriteta 20. veka: »Svako kod koga se jave psihičke smetnje treba ODMAH da prekine svoj Okultni rad. Treba da se vrati na fizički plan i da se odlučno zadrži na njemu. Ako se žrtva Okultnog napada koncentriše na svetovne stvari, ona predstavlja veoma veliki problem za svakog Maga. Šta Mag može da učini ako se, u vreme dok operiše Crnom Veštinom, njegova žrtva nalazi u obližnjem bioskopu i kida od smeha na račun Čarlsa Čaplina? Postoji stara izreka da se klin klinom izbija. Zato, ako si u strahu od ne vidljivih opasnosti, počni da se baviš nekim sportom.«
na vesele filmove, na šetnju i druženje, na sređivanje kuće, i ostale „materijalističke“ stvari. Ovo ne znači da osobe sa „Okultnim“ problemima ne treba da čitaju ovu knjigu! U njoj ima svega što je potrebno početniku da sazna o Astralu. Dovoljno je samo da na neko vreme odložiš ovu knjigu, sve dok ne osetiš da je tvoj Astralni prostor ponovo čist i bistar. Budi strpljiv u tome, redovno provetravaj svoj mentalni lavirint i ne dozvoli da te bilo koja ideja u potpunosti zaposedne. Astral će da te čeka i možeš da mu se vratiš kad god to poželiš. On je UVEK tu, hteo ti to ili ne.
Ovo je preporuka većine Okultnih autoriteta, a zasniva se na krajnje jednostavnoj logici: gde cev propušta, zakrpi je. To je ona opasnost koju sam pominjao o stvaranju „Astralne atmosfere“ i „odčepljivanju“ Astralnih kanala. Ako ti upliv tananih energija na bilo koji način škodi i smeta – bilo da si previše osetljive prirode, ili da ti neki Crni Mag ili Duh stvarno „muti vodu“ – trebaš taj upliv ODMAH da zaustaviš. To ćeš da postigneš tako što NEĆEŠ da usmeravaš misli i pažnju na sve one teme koje „otvaraju čakre“, već upravo na suprotno ― na sport i sportsku prognozu, dnevnu politiku, 48
❦
SADRŽAJ
1.
Sedam nivoa univerzuma
3
2.
Borba Magova nikada ne prestaje
7
3.
Zablude o dušama umrlih
12
4.
Pogledaj sebe kao na dlanu
17
5.
Gde žive Vile i Vilenjaci?
22
6.
Ko nas to tamo voli...?
27
7.
Noć ljubavi sa Lilit
33
8.
Moj dečko (ni)je vanzemaljac!
39
9.
Odbrani se od Okultnog napada!
45
49
