Lorens Darel: „Aleksandrijski kvartet“ (prvi odlomak) Objavljeno 14. avgusta 2015.
https://anaarpartblog.wordpress.com/2015/08/14/lorens-darel-aleks https://anaarpartblog.w ordpress.com/2015/08/14/lorens-darel-aleksandrijski-kvartet-odlomak-3/ andrijski-kvartet-odlomak-3/
U samoj osnovi, šta je taj naš grad? Šta obuhvata ta reč Aleksandrija? U magnovenju, okom duha svog vidim hiljade ulica koje kinji prašina. U njoj danas gospo dare muve i prosjaci, i svi oni koji nekako životare na sredini između prvih i drugih. Pet rasa, pet jezika, tuce veroispovesti: pet flota koje se vrzmaju kroz svoje masne odbleske u vodi
iza njenih lukobrana. Ali ima tu i više od pet polova koje samo narodski grčki jezik može razlikovati. Izbor polnih zadovoljstava koja vam se u ovom gradu pružaju zapanjuju raznolikošću i obiljem. Nikada se ne biste prevarili da ga nazovete srećnim mestom. Simbolične ljubavnike slobodnog helenskog sveta ovde je zamenilo ne što sasvim drukčije, nešto dvopolno, posuvraćeno u sebe. Istok nije kadar da ućiva u sladostrasnoj anarhiji tela, jer je prevazišao telo. Sećam se da je Nesim jednom
rekao – mislim da je to negde pročitao – kako je Aleksandrija velika muljača ljubavi; oni koji kroz
nju prođu bolesnici su, samotnici i proroci – hoću reći: svi oni koji su, u svojoj polnosti, bili duboko ranjeni.
Citat: Lorens Darel, „Aleksandrijski kvartet“, preveo Ivan Ž. Popović, Prosveta, Beograd, 1965. Fotografija: Mark Daniel
Lorens Darel: „Aleksandrijski kvartet“ (drugi odlomak) Objavljeno 14. avgusta 2015. https://anaarpartblog.wordpress.com/2015/08/14/lorens-darel-aleksandrijski-kvartet-odlomak-2/
Beleške o bojama pejzaža… Dugi niz tempera. Svetlost propuštena kroz esenciju limuna. Vazduh zasićen crvenkastom prašinom – prašinom slatkog mirisa – i vonj vrelog pločnika polivenog vodom. Vlažni oblačići, prionuli uz zemlju, a ipak, retko kad daždonosni. Preko svega isceđena prljavo crvena, prljavo-zelena, kredasta kao slez i tamnoljubičasta. Leti, vlaga s mora ovlaš gleđoše vazduh. Sve počiva pod lepljivim plaštom. A onda, s jeseni, vazduh suv i treperav, oštar od statičkog elektriciteta, pali telo pod l aganom odećom. Probuđena put nasrće na rešetke tamnice u koju je sputana. Pijana kurva ide mračnom ulicom utonulom u noć sejući za sobom delove pesme kao ružine latice. Da li je tu Antonije čuo omamne zvuke muzike koja ga je naterala da se zauvek prepusti voljenom gradu?
Učmala tela mladih polaze u traganje za bliskom nagotom, a u onim kafanicama, u koje je Baltazar tako često zalazio sa starim pesnikom* ovoga grada, mladići se nelagodno kreću bacajući kockice pri svetlu petrolejki: uznemireni ovim suvim pustinjskim vetrom – tako neromantični, tako prevrtljivi – okreću se i odmeravaju svakog stranca. Jedva dolaze do daha i u svakom letnjem poljupcu mogu da osete ukus negašenog kreča… Napomena: * Pesnik grada Konstantin Kavafi Izvor Lorens Darel, „Aleksandrijski kvartet“, preveo Ivan Ž. Popović, Prosveta, Beograd, 1965. Akvareli: Alexander Pieri
citata:
Lorens Darel: „Aleksandrijski kvartet“ (treći odlomak) Objavljeno 14. avgusta 2015. https://anaarpartblog.wordpress.com/2015/08/14/lorens-darel-aleksandrijski-kvartet-odlomak/
Morao sam da dođem ovamo kako bih u svojoj pameti ponovo, u celosti, izgradio ovaj grad – tužne krajeve koji su se starcu* ukazivali puni „crnih ruševina“ njegova života. Tutnjavu tramvaja što podrhtavaju svaki svojim metalnim damarom dok se probijaju meidanom Mazarita, kao obojen jodom. Zlato, fosfor, magnezijum- papir. Tu smo se često nalazili. Tu je leti stajala mala šarena tezga
sa šatrom, u kojoj su se prodavale kriške lubenica i voćni sladoledi jarkih boja, koje je ona volela. Naravno, uvek je pomalo kasnila, dolazeći možda pravo sa kakvog sastanka u zamračenoj odaji, o čemu nisam želeo da razmišljam; ali tako sveža, tako mlađana, otvorenih krunica usta, koje su se spuštale na moje usne kao da će utolitisvu žeđ presahlog leta. Čovek koga je tek napustila možda je još uvek prebirao uspomene na nju; telo joj je još uvek, možda, prekrivao polenov prah njegovih poljubaca. Ali, dok je čovek osećao mili teret njenog tela oslonjenog na mišicu i posmatrao nesebični smešak onih koji su se manuli tajni na njenom licu, sve je to bilo nekako vrlo malo važno. Bilo je prijatno stajati onde, smušeno i pomalo sramežljivo, ubrzanog daha zbog jasnih uzajamnih želja. Poruke su, mimo svesti, lagano strujale kroz putene usne, oči, voćne sladolede i malu šatru šarenih boja. Oslobođeni misli, držeći se malim prstima, ispijajući u dugim gutljajima popodne ogrezlo u miris kamfora, bili smo srasli s gradom… Napomena: *Starac Konstantin Kavafi
