TEOFRAST
Karakteri
Prevod, komentar i predgovor PETAR PEJČINOVIĆ
Naslov originala ΘEOΦPAΦTOY HΘIKOI XAPAKTHPEΣ
www.bosnaunited.net www.crowarez.org
2
Teofrastovi Karakteri su jedinstveni u istoriji književnosti. Njih su mnogi imitirali, ali ih niko nikad nije nadmašio. To su mimička predstavljanja raznovrsnih karakternih mana ili moralnih slabosti koje u sebi kriju i elemente komičnoga, zbog čega se ubrajaju u vrstu komične literature, kakva se negovala u makedonskom periodu grčke književnosti. Aluzije na savremene događaje koji se spominju u br. VIII i XXIII ukazuju na treću godinu 115. Olimpijade (316. g. pre. n. e.) i delo je napisano u to vreme ili neposredno posle njega. U isto vreme pada i procvat nove atičke komedije, čiji su najistaknutiji predstavnici Menandar, Filemon, Difil i Poseidon. Ona se u prvom redu bavila slikanjem karaktera kakve nalazimo u njezinim rimskim kopijama kod Plauta i Terencija.
3
PREDGOVOR
TEOFRAST Teško se može naći u svetskoj književnosti pisac s čijom se književnom zaostavštinom sudbina tako nemilosrdno i maćehinski poigrala kao što je učinila sa ogromnim opusom peripatetičara Teofrasta. Iako je u antici bio jedan od najcitiranijih pisaca i mada su nam antički pisci ostavili iscrpan spisak njegovih dela iz gotovo svih oblasti kojima su se grčki i rimski pisci bavili, od njegove ogromne književne zaostavštine u celosti do nas su došla samo tri dela i mnoštvo sitnih fragmenata iz nekoliko njegovih dela, kao i nekoliko direktnih citata uzetih iz njegovih dela i mnoštvo navoda u obliku prepričavanja razasutih po svim vrstama antičkih dela. Iako su ovi dokumenti fragmentarni, nisu bez vrednosti. Oni pokazuju da je Teofrast u kasnijim stolećima smatran priznatim autoritetom i oni potvrđuju da su njegova glavna nastojanja bila posvećena daljem razvoju i sistematizaciji učenja njegova učitelja Aristotela, ali donose ne male detalje njegovih originalnih teorija. Uzroke nestanka njegovih dela, mislim, nije teško naći. Pošto se uglavnom zanimao istim temama kojima i njegov učitelj Aristotel, njegova su dela ostala u senci Aristotelovih i tokom prohujalih vekova su propala tako da su za nas zauvek izgubljena. O Teofrastu najviše podataka ostavio nam je Diogen Laertije u svom delu Životi i mišljenja istaknutih filozofa. Teofrast, čije je pravo ime bilo Tirtam1 (Tyrtamos), rođen je kao i pesnikinja Sapfa na ostrvu Lezbosu u gradu Eresu oko god. 370. pre. n. e. - Otac mu je bio valjač sukna. Prva osnovna znanja dobio je u svom rodnom mestu od nekog Alkipa. Dva puta je sudelovao u izgonu tirana iz svog rodnog mesta, i demokratija, koja je bila srušena oko 357. g. pre. n. e., ponovo je vraćena pre 334. g. Prema tome, možda je zbog političkih prilika otišao u Atinu. Najpre je bio učenik Platonov, ali ga je još pre njegove smrti napustio i prešao u Aristotelovu školu. Moguće je da se Teofrast posle Platonove smrti 347. g. pre. n. e. zajedno sa Aristotelom povukao najpre u As, zatim u Mitilenu, a kasnije u Stagiru, gde je Aristotel bio učitelj mladom Aleksandru. U to vreme je Teofrast boravio na Lezbosu, zatim je zajedno sa svojim učiteljem otišao u Halkidu, odakle se zajedno sa Aristotelom 335. god., kada je Aleksandar krunisan za kralja, vratio u Atinu. Kada se Aristotel posle Aleksandrove smrti 323. g. pred progonom sveštenika povukao iz javnog života i preselio u Halkidu, imenovao je Teofrasta za vođu i naslednika svoje peripatetičke škole. 2 On ga je postavio i za staratelja svome sinu i za naslednika svoje biblioteke, što je sve dokaz kako je učenik bio prirastao srcu svoga učitelja. Pričaju da je vise od 2.000 učenika u toku 34 godine njegove uprave pohađalo njegova predavanja. Jedan od njih bio je i komediograf Menandar, koji se sa svojom prvom komedijom pojavio posle godinu dana nakon konačnog trijumfa Makedonaca kod Kranona 321. g. pre. n. e. God. 307. Teofrasta je zajedno sa ostalim filozofima iz Atine proterao neki Sofokle, ali su zahvaljujući Teofrastovu ugledu posle godinu dana izgnanstva bili Prema jednoj anegdoti, koja je verovatno kasnije nastala, njegov ga je učitelj Aristotel najpre nazvao Eufrast (onaj koji dobro govori), a kasnije Teofrast (koji kao bog govori). Prema Diogenu Laertiju ime Teofrast dao mu je čovek imenom Aristofan zbog njegovog božanstvenog govorničkog dara. 2 Anegdota kod Aula Gelija (XIII, 5) o njegovom izboru za Aristotelova naslednika govori da ga je Aristotel na samrti posle dugog kolebanja između njega i Eudema preporučio za naslednika u prisustvu ovog poslednjeg zato što je od vrsta vina, koja su mu za jačanje davali, proglasio rodsko jakim a lezbijsko slatkim. 1
4
vraćeni u Atinu.3 Teofrast je ponovo zauzeo svoju nastavničku katedru i držao je s velikim ugledom sve do svoje smrti, a Sofokle je zbog toga bio kažnjen globom od pet talenata. Kada je umro, otprilike između 288. i 286. g. pre. n. e., ispratili su ga gotovo svi Atinjani do groba u vrtu gde se nalazila peripatetička škola u kojoj je on predavao. Njegov testament koji donosi Diogen Laertije je vrlo važan istorijski dokumenat. Iz njega doznajemo pored bezbroj drugih detalja i pravo stanje u peripatetičkoj školi.4 Teofrast je vodio školu sve do svoje smrti negde oko 287. g. Škola je uživala veliki ugled ne samo kod atinskih građana nego i kod inostranih vladara Kasandra i Ptolemeja. Mada je bio metik (doseljenik), uspeo je da stiče veliko imanje posredstvom Demetrija iz Falerona. U nauci je Teofrast sledio svoga učitelja i ugledavši se na njega držao je predavanja iz najraznovrsnijih grana filozofije, zatim prirodnih nauka, retorike, etike, psihologije, poetike i dr. Isto tako i njegovo ogromno književno delo pokazuje istu univerzalnost kao i dela njegovog učitelja a srodnost predmeta koje su oni obrađivali uočljiva je iz čestih ponavljanja sličnih naziva njihovih dela, kao što su analitika, topika, politika, i tema, kao što su: logika, metafizika, fizika, psihologija, patologija, meteorologija, mineralogija, vetrovi, petrografija, metali, religija, politika, ekonomija, retorika, poetika, muzika, istorija, medicina i dr. Iz ovog bogatog opusa u celosti je do nas došlo devet knjiga Istorije biljaka i šest knjiga Uzroka biljaka i satirično komična zbirka Karakteri. Delo Metafizičke aporije (sumnje) sačuvano je okrnjeno i iskvareno, dok je Istorija fizike, koja je napisana u šesnaest knjiga, većim svojim delom sačuvana. Njegovo delo O stilu, koje je izuzev nekoliko citiranih odlomaka potpuno izgubljeno, obrađivalo je pitanja književne teorije i stila. Ono je izvršilo znatan uticaj na kasnije teoretičare retorike i književne teorije: Demetrija iz Falerona, Cicerona, Dionisija Halikarnašanina i Kvintilijana. Njegove rasprave o logici u stvari su dopune i ispravke Aristotelova dela Organon. U fizici je Teofrast poučavao da postoji onoliko vrsta kretanja koliko i kategorija. U prirodnim naukama on ne spominje samo pojave nego ih i objašnjava. U objašnjavanju mnogih prirodnih pojava ne oslanja se na tuđa mišljenja, nego ih samostalno rasuđuje i objašnjava. Teofrast je ipak najsamostalniji u opisivanju biljnih vrsta i smatra se začetnikom tog dela nauke, kao što se Aristotel smatra začetnikom zoologije. U toj grani nauke on se najviše udaljio od svog učitelja Aristotela. On je opisao ako 500 biljnih vrsta. Kao i Aristotel, biljke smatra živim bićima i uči da biljke treba objašnjavati prema njihovim delovima, osobinama, rađanju i životu. Njegovo je učenje o biljkama u 16. stoleću nastavio Andrija Cisalpin. U svojim radovima o etici Teofrast poučava da se ljudska sreća zasniva ne samo na vrlini nego da na nju utiču i telesna i spoljna dobra. U tom pogledu on se poprilično udaljio od svog učitelja Aristotela. Ni u jednoj drugoj disciplini Teofrast nije tako zavisio od svog učitelja kao u retorici i teoriji književnosti te nauci o stilu. Iako iz ove oblasti u celini nije ostalo sačuvano nijedno Teofrastovo delo, iz doduše sporadičnih navoda njegovih dela iz ovog područja kod drugih pisaca i oskudnih direktnih citata, mogu se bar donekle rekonstruisati njegovi pogledi o ovim pitanjima. Teofirastovi pogledi, gde smo u njih sigurni, uglavnom se uvek podudaraju sa Aristotelovim. Oba raspravljaju o istim opštim temama kojima se govornik mora baviti i o svakidašnjim izrazima u kojima se on mora vežbati. Nijedan nije voleo parataktičnu rečeničnu 3
U Atini je Teofrast bio toliko popularan da je neki Atinjanin imenom Agonid, koji ga je kao preziratelja vere bio optužio, sam zbog bezboštva bio optužen. I dva moćna vladara onoga vremena Kasandar Makedonski i Ptolemej Egipatski ukazivali su mu posebno poštovanje. 4 Iako bi se iz predgovora Karakterima, o kojima ćemo kasnije govoriti, moglo zaključiti da je Teofrast imao muških potomaka, iz njegovog se testamenta jasno vidi da uopšte nije potomstvo ostavio, jer ga nigde ne spominje.
5
strukturu, vise su bili skloni rečeničnom periodu. Obojica su preporučivali izbegavanje suvišnih metafora. I jedan i drugi su bili svesni velikog uticaja muzike za formiranje govornika. Teofrast je dalje proširio Aristotelovo učenje o lepoti red govoreći da njihova lepota zavisi od zvuka, značenja i mentalnoj slici koju one izazivaju. Prema njegovoj koncepciji reč nije samo gramatička i logička jedinica nego i estetska kategorija jezičkog izraza.5 Ipak to ne znači da su Teofrastova dela iz ovog područja bila samo odjek Aristotelovih misli. On često do najmanjih sitnica razrađuje i objašnjava pojedine postavke svoga učitelja. On je, na primer, prema tvrdnji Kvintilijana i Cicerona, do najsitnijih detalja obradio onaj deo retorike koji se odnosi na izlaganje činjenica, predmet koji je Aristotel ostavio neobrađen u svojoj retorici. On je prvi uočio i na jasan način izložio promene u istorijskom stilu koje se zapažaju kod Herodota i Tukidida. On je delio Aristotelovo mišljenje o panegiričkom govorništvu pošto je smatrao da ono nema nikakva dodira i veze sa političkim životom, pa mu je dodelio samo zabavnu ulogu. Zauzimanjem ovakvog stava on priznaje tri vrste govorništva, teoriju čiji je začetnik Aristotel. Posve je verovatno da je Teofrast raspravljao i o četiri dela govora: uvod, izlaganje, dokazivanje, odnosno pobijanje i završetak, jer Kvintilijan navodi njegovo učenje da se sadržaj za uvod mora tražiti u govoru protivnika. Ciceron govori da je Teofrast detaljnije nego Aristotel raspravljao o proznom ritmu, a Kvintilijan opet citira Teofrastovu izjavu da je čitanje pesnika za govornika vrlo korisno i da su to njegovo mišljenje mnogi u praksi sledili i drugima preporučivali. Ovo je očit dokaz da je on pridavao veće značenje poeziji u obrazovanju govornika nego Aristotel. Nigde nije tako jasno uočljivo njegovo psihološko zapažanje kao u njegovom zahtevu u pogledu umetnikovog ograničavanja i imaginativne kooperacije od strane slušaoca, odnosno čitaoca. ,,Ne smete sve reći tačno i potpuno, ostavite neke stvari vašem slušaocu da on zaključuje i dalje razvija. Kada on shvati šta ste vi propustili, on će postati nešto vise od običnog slušaoca, on će svedočiti u vašu korist i biće prema vama prijateljski raspoložen svedok, jer će se smatrati dovoljno pametnim zato što ste mu dali priliku da oproba svoju oštroumnost. Reći sve znači proglasiti vašeg slušaoca glupim, kao da govorite nekoj budali.“6 Ovde je Teofrast izrekao jedan od suptilnih principa umetnosti, princip od fundamentalne važnosti, koji je u najtešnjoj vezi sa svakom vrstom dobrog pisanja. Demetrije takođe citira Teofrastovu definiciju neukusnog (to psyhron) u stilu kao nešto „što premašuje izraz prikladan misli“, tj. preterano izveštačen jezik. U ovome Teofrast ide potpuno stopama Aristotelovim, koji je neukusnost stila ubrajao u pogreške „protiv prikladnosti“ (decorum - to prepon). Pored ovoga Demetrije spominje njegovo odbacivanje ritmičkih stopa na početku i završetku zavisne rečenice i njegovo zalaganje za upotrebu peonskog ritma u prozi7 da bi se postigla uzvišenost. I ovde se Teofrast poveo za Aristotelom nasuprot Isokratu, koji je bio pobornik jampskog i trohejskog ritma. U izgubljenoj raspravi O stilu (Peri lekseos) on je najjasnije odredio svoj položaj u ovoj naučnoj grani. Po ugledu na svog učitelja Aristotela shvatio je stil kao nedeljivu jedinicu, bolje rečeno, ono o čemu je raspravljao bili su opšti principi stila, a ne karakterne crte odvojenih i individualnih vrsta stilova: uzvišenog, srednjeg i prostog. Ne sme se preći preko činjenice da je kasnija nauka od tri stila bila povezivana s njegovim imenom. Dionisije Halikarnašanin spominje da je on Trasimaha, pisca iz g. 430-400, smatrao predstavnikom srednjeg stila i da taj podatak pretpostavlja da su u njegovoj koncepciji postojala i druga dva stila: uzvišeni i prosti. Međutim, ovako se ne bi smelo tumačiti Teofrastovo mišljenje o ovom predmetu. On je Jedna od njegovih konstatacija o lepoti reči koja je očuvana kod Dionisija Halikarnašanina i Demetrija glasi ovako: „Reči daju uživanje uhu i oku ili imaju uzvišene asocijacije ove vrste.“ 6 Demetrije, Peri ermenias. 7 Peon je stopa od četiri sloga, tri kratka i jednog dugog, bez obzira na mesto dugog, npr.: – UUU ili U– UU ili UU–U ili U U U – 5
6
smatrao da je Trasimah vrlo dobro objasnio karakterne crte srednjeg stila s tim što je izbegavao da se upušta u tumačenje drugih dvaju stilova. Ovo bi se podudaralo sa Aristotelovim učenjem da tajna svake stilske vrline leži u držanju zlatne sredine (to meson). Sa pouzdanošću se može utvrditi da je učenje o tri stila nastalo u kasnijim vremenima kada se raspravljalo o stilovima raznih atičkih govornika sa ciljem da se oni imitiraju. Neke takve kategorije, kao što su uzvišeni, srednji i prosti stil, bile su zgodna sredstva za razlikovanje kvaliteta takvih govornika, kao što su Demosten, Isokrat i Lisija. Pisci prvog stoleća literarne teorije i kritike u Rimu, npr. pisac rasprave Ad Herennium, Ciceron, Dionisije Halikarnašanin uveliko se služe formulama koje su se do njihova vremena dobro učvrstile. One očigledno vuku svoje poreklo iz ranijih grčkih izvora. Nekim od njih može se naći trag kod Aristotela, a kad je reč o četiri stilske vrline (aretai - virtutes), iskušenje je toliko da im se trag potraži u navedenom Teofrastovom delu Peri lekseos. Aristotel je priznavao samo jednu vrlinu (arete) stila, jasnoću, i samo jedan stil prikladan da obrađuje neki određen predmet pred naročitom publikom. Teofrast je svakako morao raspravljati o jezičkoj čistoći, jasnoći, prikladnosti i ukrasnim elementima, jer je o njima raspravljao i Aristotel. Sporno je pitanje da li je on imao isključivu listu od četiri stilske odlike i da li ih je nazivao tim imenom (aretai) služeći se tako terminom u nearistotelovskom značenju. Oseća se, međutim, da je Teofrast, kao i Aristotel, izabrao četiri bitne vrline, a ne vise, i verovatno je da je on upotrebio reč rete u ovom nearistotelovskom značenju. Dokaz da se njemu pripiše ova formula je odlomak iz Cicerona, koji, kad raspravlja o prostom stilu, tvrdi da on može imati latinski karakter (latinitas), jasnoću, prikladnost, ali ne onu koju je Teofrast stavio kao četvrtu dobru odliku, naime stilske ukrase. Da li ovo podrazumeva ekskluzivnu listu od četiri odlike? Poslednja odlika je vrlo sumnjiva, dok su prve tri moguće. Kad se zna da je Ciceron vrlo aljkav u upotrebi tehničkih termina, bilo bi vrlo interesantno doznati gde je izvor ovoj teoriji, jer se sa sigurnošću ne može pripisati Teofrastu.
KARAKTERI Teofrastovi Karakteri su jedinstveni u istoriji književnosti. Njih su mnogi imitirali, ali ih niko nikad nije nadmašio. To su mimička predstavljanja raznovrsnih karakternih mana ili moralnih slabosti koje u sebi kriju i elemente komičnoga, zbog čega se ubrajaju u vrstu komične literature, kakva se negovala u makedonskom periodu grčke književnosti. Aluzije na savremene događaje koji se spominju u br. VIII i XXIII ukazuju na treću godinu 115. Olimpijade (316. g. pre. n. e.) i delo je napisano u to vreme ili neposredno posle njega. U isto vreme pada i procvat nove atičke komedije, čiji su najistaknutiji predstavnici Menandar, Filemon, Difil i Poseidon. Ona se u prvom redu bavila slikanjem karaktera kakve nalazimo u njezinim rimskim kopijama kod Plauta i Terencija. Da je Teofrast autor Karaktera, dokazuju svedočanstva mnogih starih pisaca (Diogen Laertije, V, 47, Suda, Eustatije Bizantinac) i sam sadržaj sačuvanih Karaktera, jer je jezgro opisa karaktera i pored svih unakažavanja, koja su zahvaljujući zubu vremena pretrpeli, toliko originalno da se oni mogu pripisati samo prvorazrednom spisateljskom talentu i u isto vreme najsuptilnijem posmatraču i poznavaocu ljudskih naravi iz vremena njihova nastanka. I noviji istraživači, koji su mnogobrojni, sa malim se izuzetkom (P. Victorius i H. Stephanus) svi slažu da ovo delo treba pripisati Teofrastu. Učeni švajcarski naučnik Isaak Kazaubon (Casaubonus), koji je posedovao tako ogromno i široko poznavanje grčke literature da je u svojim opširnim komentarima grčkih pisaca sva navedena mesta po pamćenju citirao, pripisuje ovo delo Teofrastu i izjavljuje da je to „knjižica koja se zlatom ne može platiti".
7
Međutim, kad dođe u pitanje integritet, tendencija i samostalnost dela, tu se noviji autori mnogo razilaze u mišljenjima. Tome je puno doprineo predgovor,8 koji prethodi delu, čijim ćemo se sadržajem najpre pozabaviti. Prema ovome predgovoru pisac ovih Karaktera je imao nameru da naslika pored negativnih karaktera i pozitivne. Međutim, nema ni traga o ovim drugim ni u rukopisima ni u podacima starih pisaca i celi nacrt dela, kao i njegov ton, izbor reči i izraza, logički sklop i sadržaj u svim detaljima odlučno isključuju svaku paralelu dobrih i loših karaktera, tako da se iz navedenih reči iz mesta u predgovoru ne može ni naslutiti da je Teofrast nameravao dati dve galerije tipova.9 Ton koji iz svakog retka ovih karaktera izbija je očigledno satiričan, podrugljiv, šaljiv i smešan,10 tako da se o nekom njihovom povezivanju sa ozbiljnim moralnim predstavljanjima, kakvi bi trebalo biti pozitivni karakteri, ne može ni govoriti. Pored toga, kako je već Hotinger (Hottinger) primetio, teško se može poverovati da bi jedan pisac Teofrastova tipa unapred napisao predgovor za buduće delo, u kojem bi odmah u početku jasno i glasno otkrio sadržaj i namenu svoga dela. Pisac ovoga predgovora štaviše ne zna za predmet sadržaja ove knjige i pokazuje potpun nedostatak logike kad kaže na samom početku: „Već sam se ranije često čudio kada sam o tome razmišljao - a možda se nikada neću ni prestati čuditi - kako to da mi, i pored toga što Grčka ima istu klimu i što se svi Grci jednako odgajaju, nemamo istu vrstu običaja.“ Pri tom on nije mislio na razliku klimatskih prilika između Atike i Beotije,11 na odgoj atinski i spartanski. I kad bismo pretpostavili da on stavlja Grčku kao celinu nasuprot ostalim zemljama (u tom bi se smislu njegova tvrdnja mogla prihvatiti), ovo ipak ne može izbrisati njegov nedostatak moći rasuđivanja. On uopšte ne shvata čemu služe ove slike karaktera. Očito je da pisac predgovora govori samo o razlikama nacionalnih karaktera kad on za uzrok njihove razlike uzima klimu i odgoj; on se čudi da se uprkos jednakosti i odgoja i klime u Grčkoj ipak susreću različiti karakteri i ne uviđa da je zahvaljujući krivo postavljenim premisama došao do takvog zaključka do kojega ga je mogla zavesti potpuna zaslepljenost i neznanje, pošto se u Karakterima nigde ne govori o nacionalnim nego o individualnim karakterima, koje je Teofrast uzimao iz svoje najbliže okoline. Nijedan čovek, kako kaže jedan od komentatora Karaktera12, izuzev pisca predgovora, neće poverovati da su moralni pokvarenjaci u Grčkoj u Teofrastovo vreme bili drugačiji nego što se susreću na svim meridijanima i u svim vremenima. Isto tako pisac predgovora obećava da će naslikati kako dobre tako i loše karaktere, međutim nijedan stariji pisac ni jednom rečju ne ukazuje da su postojali pored loših karaktera i slike dobrih karaktera niti da je Teofrast imao nameru da ih opiše. Iz opisa ovih karaktera može se zaključiti da je piscu loših karaktera bila tendencija komično-satirična i trebalo je da oni izazovu smeh, a to se ne bi moglo spojiti sa opisivanjem dobrih karaktera.
Od Sontagove disertacije (1789) predgovor se smatra običnim falsifikatom. Edmonds (1941), međutim, smatra da on možda sadrži Teofrastovo jezgro. Pri pomnijem posmatranju izbora reči i izraza i stvarnog sadržaja, može se sa sigurnošću zaključiti da gotovo ništa ne proizlazi iz Teofrastovog pera. 9 Edmonds smatra da je Teofrast napisao knjigu i o dobrim karakteristikama. Neki autori misle da je delo u kome su predstavljeni dobri karakteri izgubljeno, međutim obim sačuvane knjižice koja je do nas došla odgovara obimu antičke knjige. Edmonds smatra da su postojale dve knjige karaktera, jedna koja je sadržavala dobre a druga lose karaktere. Ovo se mišljenje naslanja na podatak koji se nalazi u spisku Teofrastovih dela koji navodi Diogen Laertije, gde se citiraju dve knjige (V, 47 i 48) Ethikoi harakteres i Harakteres ethikoi. Međutim, ovi naslovi ne daju nikakva povoda za knjige različita sadržaja. 10 Pisac predgovora podvlači moralnu tendenciju, omladina treba da postane bolja. 11 Edmondsovo rezonovanje da je Teofrast nasuprot klimi Grčke kao celine suprotstavljao klimu Babilona i Egipta je neprihvatljivo. 12 W. Binder, Theophrasts Charactere. 8
8
Dalje, on je učinio Teofrasta mnogo starijim, jer tvrdi da je prilikom pisanja dela imao 99 godina. Teofrast je, međutim, kako znamo, živeo samo 85 godina (Diogen Leartije V, 40, Regenbogen, 1355 i dalje). Broj 99 je obično retorsko preterivanje i ne sme se uzeti kao izopačenost teksta. Teofrast je, kako smo videli, rođen 1. god. 97. Olimpijade. Ako su Karakteri, kao što smo malo pre spomenuli, bili napisani 3. g. 115. Olimpijade (ili u ovo vreme), onda je pisac uvrh glave mogao imati 74 godine. Prema Diogenu Laertiju Teofrast nije preživeo 85. godinu, a prema predgovoru on je Karaktere pisao u 99. godini. Mada pisac govori o ,,našim“ sinovima, nisu poznati nikakvi Teofrastovi ni muški ni ženski potomci, kako se vidi iz pomenutog testamenta kod Diogena Laertija. Izraz hymon (naši) treba uzeti u kolektivnom smislu, kako ga je shvatio Kazaubon, ili kao potomstvo uopšte. Upućivanje ovog predgovora određenom čoveku imenom Poliklu ne pridaje ništa njegovu autoritetu. Pisac predgovora je mogao znati da je u Teofrastovo vreme živeo makedonski vojskovođa s tim imenom. Teofrasta su makedonski prestolonaslednici Kasandar i Antipater, kako smo videli, vise puta odlikovali. O nekom posebnom prijateljstvu između Teofrasta i ovoga Polikla nema nikakvih podataka i njegovo je ime mogao samovoljno uzeti pisac predgovora. Među stvarne razloge koji pobijaju autentičnost predgovora treba dodati i odstupanja u njemu od stila i izraza Teofrastovih dela. Ovaj predgovor ne može nam ništa određenije red o potpunosti i nepotpunosti dela, ni o prvobitnoj njegovoj nameni. Neki noviji literarni istoričari, Rostanji (Rostagni), Atkins, Grube, Sentberi (Santsbury), smatraju da je trebalo da Karakteri posluže govornicima i piscima kao psihološka pomoć, kako bi im što bolje bilo omogućeno da zasnivaju svoje tvrdnje na čvrstim psihološkim temeljima. Prema tome, delo ima, oni smatraju, mnogo zajedničkog sa analizom strasti koja se nalazi u Aristotelovoj Retorici. Ono je možda, oni tvrde, činilo deo veće rasprave o retorici i trebalo je da popuni prazninu u Aristotelovom korpusu ljudskog znanja. Karakteri su nov književni rod, koji svoje početke ima zahvaliti peripatetičkoj filozofskoj školi. Neki istraživači smatraju da Teofrast, inače učitelj i prijatelj Menandrov, u svojim finim opisima karaktera nije bio okrenut životu nego pozornici i novijoj komediji, tako da su Karakteri, kako je već Kazaubon pokazao, za razumevanje nove atičke komedije, kao i Plauta i Terencija, od posebne važnosti. Uprkos mnogih unakazivanja, neujednačenosti stila, ispreturanih rečenica, mnogobrojnih tekstova navedenih na pogrešnom mestu i potpunog nedostatka principa reda pojedinih opisa i stavljanja definicija ispred svakog karaktera, od kojih su mnoge tako manjkave i neodređene da bi se jedva mogle pripisati početniku a ne jednom oštroumnom čoveku, kakav je bio Teofrast, uprkos svih ovih nepravilnosti, kakve se u tako velikom broju ne nalaze ni kod jednog antičkog pisca, ipak se ne može prihvatiti mišljenje da ove slike naravi u svom jezgru nisu proizašle iz Teofrastova pera. Isto tako neprihvatljiva je hipoteza koju su lansirali Saupe (Sauppe), Hanou (Hanow) i H. E. Fos (Foss) da su u ovoj knjižici karaktera sadržani odlomci i izvodi iz jednog većeg Teofrastovog dela sličnog sadržaja iz područja etike. Svoju tvrdnju oni temelje na činjenici da peripatetičari nisu ostavili nikakvih opisa karaktera, međutim, pojedine konture moralnih karaktera nalaze se u delima Aristotelovim, ali se oni bitno razlikuju od Teofrastovih karaktera po tome što oni sadrže samo definicije i što služe za objašnjenje naučnih postavki, dok se Teofrastovi Karakteri, kako je već Kazaubon nagovestio, na prvi pogled pokazuju kao mimička predstavljanja u kojima naslikan karakter govori i radi i koji se od dramskog oblika razlikuju samo tim što im nedostaje dijalog.
9
Iz ovog proizlazi da i cilj ovih mimičkih predstavljanja nije didaktični nego estetski. Sve i kad bi se na ove skice primenila Horacijeva izreka da „pesnici žele koristiti i razveseljavati“, iz njih bi se morala isključiti moralizatorska tendencija, jer je njihov cilj samo zabava. Ovaj cilj postiže Teofrast tim što pojedine crte moralnog zastranjenja obuhvata u zajedničkoj slici, čime karakter osobite vrste ostaje živ i kao takav pred čitaocem stoji. Mada je Teofrast pojedine crte uzimao neposredno iz atinskog života, ipak njegovi karakteri nisu Atinjani, nego čovek uopšte, koji je naslikan bez obzira na nacionalnost, starost, pol, zvanje i druge slučajne razlike, i svaki tako naslikani individuum predstavlja opšti karakter. Samo u jednoj tački ove slike karaktera imaju u sebi nešto specifično nacionalno, koje još vise ukazuje na njihovo poreklo. To su pravi Atinjani, i to po pravilu imućni ili u najmanju ruku ljudi iz boljih kuća, iako neki od njih, u ovde opisanim karakterima, izgleda da su tek prešli iz nižih društvenih slojeva u vise, ukratko, to su ljudi iz višeg društva. Ličnosti nižih društvenih slojeva, slobodnjaka ili robove, Teofrast nije uzimao kao predmet svojih slikanja. Glavnu poteškoću za razumevanje i objašnjavanje ovih malih nedostataka Teofrastove umetnosti stvara nedostatak jednog principa u poretku opisa, kao i klasifikovanja samih karaktera. Njihov red je potpuno proizvoljan i srodni karakteri su potpuno jedan od drugog odvojeni, umesto da su svrstani jednim logičkim redom, da imaju jednu zajedničku tačku koja ih povezuje, pa je poredak takav da su zajedno stavljeni jedan do drugog karakteri koji nemaju međusobno ništa zajedničkog. Teofrast je izvršio ogroman uticaj na kasnije grčke i rimske pisce, naročito sledbenike peripatetičke škole Stratona, Erasistrata i druge, a njegov je uticaj prisutan i kod sledbenika drugih filozofskih pravaca, npr. Zenona, Epikura i Poseidona (u logici i etici). Od rimskih pisaca najviše su se njegovim delima koristili Plaut, Terencije, Varon, Ciceron, Horacije, Plinije Stariji, Kvintilijan, Marcijal, Petronije i Seneka, a on je osobito uočljiv kod Grka Plutarha i Lukijana. Njegov se uticaj oseća i kod vizantijskih pisaca retorike i poetike. Među novijim piscima koji su se na njega ugledali u prvom redu treba spomenuti Francuza Labrijera (La Bruere), koji je pokušao naslikati običaje svoga naroda i svoga doba prema Teofrastu. U Engleskoj je njegovo delo podstaklo u XVII stoleću literaturu karaktera, čiji su glavni predstavnici Overberi (Overbury) i Erl (Earle), Hoi (Halle) i Bader (Buder). Od vremena renesanse pa sve do danas njegovi su Karakteri predmet izučavanja najeminentnijih klasičnih filologa, od kojih ću spomenuti samo neke. Uz već vise puta citiranog Kazaubona, njima su se bavili D. F. Ast, Bloh (Bloch), H. Dilz (Diels), J. M. Edmonds, M. E. Fos, Hanou, Krol (Kroll), O. Navar (Navarre), G. Paskvali (Pasquali), O. Regenbogen, A. Rostanji, G. Sontag (Sonntag), V. Vilamovic (Wilamovitz) i dr. Ogroman je broj prevoda na svim evropskim jezicima, a kod nas postoje tri prevoda Karaktera. Prvi ih je preveo Dimitrije Aleksijević (Beograd, 1879). Kod Hrvata prvi je Karaketre preveo J. Širola (Bakar, 1880), a Matica hrvatska god. 1947. izdala je Karaktere u prevodu dr Nikole Majnarića. Ovaj je prevod rađen prema J. M. Edmondsovu izdanju Theofrastu: Ethikoi harakteres, 1941 (Loeb Classical Library). Na više mesta, pošto sam smatrao tekst P. Stajnmeca (Steinmetz) uverljivijim i tačnijim, odstupio sam od Edmondsova izdanja. Prilikom prevođenja, pored dva pomenuta izdanja, služio sam se prevodima prof. dr Vilhelma Bindera (Wilhelm Binder), u izdanju Langenštajta, i dr Pr. Snicera (Schnitzer), u izdanju Meclera (Metzlera). Obilato sam se služio komentarima iz prva dva navedena dela. Petar Pejčinović
10
UVODNO RAZMATRANJE
1
2
3
4
5
Već sam se ranije često čudio kada sam o tome razmišljao - a možda se nikad neću ni prestati čuditi - kako to da mi, i pored toga što Grčka ima istu klimu i što se svi Grci jednako odgajaju, nemamo istu vrstu običaja. Pošto već dugo vremena, Polikle, posmatram ljudsku prirodu, a sada mi je devedeset i devet godina, dalje, pošto sam dolazio u dodir s mnogim ljudima različitih naravi i brižljivo međusobno upoređivao dobre i zle ljude, rešio sam da opišem čime se pojedine grupe među njima u životu bave. Ja ću ti tačno izložiti koliko se vrsta karaktera među njima nalazi i šta oni u svakodnevnom životu rade. Pretpostavljam, Polikle, da će naši sinovi biti bolji ako im ostanu pisani dokumenti ove vrste. Budu li njih uzeli za primere, svi će se stalno kretati samo u društvu najobrazovanijih da ne bi iza njih zaostali. Sada, međutim, prelazim na samu stvar. Tvoj će zadatak biti da pažljivo pratiš i dobro paziš da li pravo govorim. Najpre ću predstaviti one koji teže za licemerstvom, ali bez prethodnih napomena i bez mnogo reči o predmetu. Počeću najpre sa licemerstvom i daću njegovu definiciju, zatim ću ocrtati licemera, njegovu prirodu i stanje do kojeg se on spušta. Posle toga ću, kao što sam i odredio, pokušati osvetliti ostale duševne sklonosti.
11
LICEMJERSTVO
1 2
3 4 5
6
7
Izgleda da je licemerstvo, da ga opišemo u opštim crtama, pretvaranje dela i reči nȁgore, a da je licemer čovek ovakvih osobina: On pristupa svojim protivnicima i bez ikakvog znaka mržnje u licu običava s njima govoriti; on u lice obasipa hvalama ljude kojima je potajno postavio zamke; izražava im svoje saosećanje kada su protiv njega izgubili parnicu; prema svojim napadačima milostivo postupa, i to u svemu što oni protiv njega govore. Ljudima koji trpe nepravdu i zbog toga se ljute on govori mirno i hladnokrvno; onome koji traži s njim hitan sastanak naređuje da ponovno dođe. Nikad ne priznaje da radi ono čime je upravo zauzet, nego tvrdi da o tome još razmišlja i izgovara se da je upravo došao, da je kasno i da se oseća bolestan. Obrate li mu se ljudi za zajam ili pomoć, on izjavljuje da nije bogat; - prodaje li nešto, izjavljuje da ne prodaje; - a ako ne prodaje, tvrdi da prodaje; - ako je nešto čuo, navodi da nije čuo ništa; - je li šta video, iznosi da nije ništa video; - ako je nešto priznao, on se toga ne seća; - jednom tvrdi da će razmisliti, drugi put da ne zna ništa, trećom prilikom ostaje u čudu i, na kraju, da je o tome nekad iste misli gajio. Uopšte, zna se razmetati izrazima ove vrste: „Ne mogu to verovati“, „To je nepojmljivo“, „Zaprepašćen sam“, i „Kako ti kažeš, postao je drugi čovek“, „Meni nije tako govorio“, „Stvar mi izgleda besmislena“, „Reci to drugome“, „Ja sam stvarno u neprilici da li da tebi ne poverujem ili da onome ne dam za pravo“, „Pazi ipak da ne budeš lakomislen“. (Ovakve izreke, izmišljotine i ponavljanja mogu se naći kod licemera. Moramo se od ovih ne bezazlenih, nego podmuklih karaktera čuvati vise nego samih zmija.)
Reč eironeia (ironija) nema uvek ono značenje koje se danas njoj pridaje. U tom značenju ironičar svoja vlastita preimućstva umanjuje, a preimućstva drugih uveličava i daje im i takva svojstva koja oni nemaju. Ona se danas često veže i za ljude koji jedno govore, drugo misle, i to ne iz šaljivih, nego iz sebičnih pobuda. Oni kojima je ovo poslednje ponašanje prešlo u naviku predmet su Teofrastova slikanja. U pitanju je vrsta lažljivaca koji se nikada ne pokazuju onakvi kakvi su, nego se i u dobru i u zlu uvek pretvaraju i svojom lukavošću varaju, jednom rečju, to su pokvareni prepredenjaci i licemeri. Ove su definicije verovatno u nekim elementima kopija definicija Aristotelovih. Aristotel, međutim, tumači ovako definiciju (IV, 13): „Ironičar koji umanjuje istinu očituje se kao čovek profinjenih navika; on se ne izražava tako iz koristoljublja nego da bi izbegao naduveno samohvalisanje. Najradije on poriče, kao što je i Sokrat činio, sve što bi mu moglo pribaviti čast i poštovanje. Onoga koji se u sitnicama javno tako ponaša možemo nazvati prepredenim varalicom i on lako na se navlači prezir i mržnju. Naprotiv onaj koji ironiju umereno primenjuje, i to u stvarima koje nisu potpuno očevidne i opipljive pokazuje se duhovitim.“ Teofrast je pokušao predstaviti ironiju kako u njezinom užem smislu, „potcenjivanja samog sebe“ tako i u njezinom širem smislu „pretvaranja i lažljivosti“. To mu polazi za rukom zato što „potcenjivanje
12
samog sebe“ slika kao „lažljivost" i kao bojazan pred iskrenošću kojoj nije ni najmanje stalo ako se u rđavom ruhu predstavi.
Odlomci u zagradama su po mišljenju većine komentatora kasnija dodavanja i ne mogu se smatrati autentičnim Teofrastovim tekstom. To važi za sva mesta koja su obeležena zagradama. (Nap. prev.)
13
II. ULAGIVANJE
Ulagivanje se može shvatiti kao neki sramni način ophođenja, koje onome koji se ulaguje donosi korist, a ulagivač je čovek ovih osobina: 2 Kad vrši dužnost pratioca, on govori: „Zar ne primećuješ s kakvim udivljenjem ljudi na te gledaju? To se u celom gradu samo tebi dešava. Juče su te u tremu13 u zvezde kovali. Tu je zajedno sedelo vise od trideset ljudi i kad se poveo razgovor ko je najbolji čovek, tvoje je ime bilo prvo i poslednje svima na jeziku.“ 3 I dok ovako govori, skida mu dlačicu sa ogrtača, a ako mu je vetar u kosu doneo slamčicu, on je brižljivo vadi napolje i smeškajući se dodaje: „Gle? Pošto te dva dana nisam video brada ti je dobro osedela, no uza sve to, kao malo ko, za svoje godine imaš crnu kosu.“ 4 A ako ,,On“14 nešto govori, naređuje drugima da ćute, a hvali ga kada ,,On“ druge sluša i dovikuje „bravo" kad ,,On“ prestane govoriti; ako ,,On“ napravi kakvu otrcanu šalu, on se grohotom smeje, začepi ogrtačem usta, kao da se od smeha ne može uzdržati. 5 Ljudima koji im dolaze u susret nareduje da zastanu da ,,On“ prođe. 6 „Njegovoj" deci kupuje jabuke i kruške, sam ih donosi i daje ih u „Njegovu" prisustvu i, ljubeći ih, tepa im ove reči: „Potomci najčestitijeg tatice!" 7 Ide li s ,,Njim“ u kupovinu cipela, govori da ,,Mu“ je noga lepše građena od cipele. 8 Ako je ,,On“ na putu da poseti kog od svojih prijatelja - napred žuri i viče: „Približuje ti se ‘On’15“, zatim se vraća i obaveštava ,,Ga“: „Najavio sam ‘Te.“ 9 Naravno, on je takođe u stanju da sav zadihan donese sa ženske pijace16 životne namirnice. 10 Među gostima je prvi koji hvali vino i neprestano ponavlja iste reči: „Kako se dobro kod tebe jede“, a ako uzme nešto sa stola, propraća to s primedbom: „Ovo je zaista ukusno“ i pita ,,Ga“ nije li ,,Mu“ možda hladno, neće li se nečim prigrnuti ili možda želi da „Ga“ u nešto umota; dok ovako govori, naginje se i šapće ,,Mu“ tiho u uho; ne skida oka s ,,Njega“ i onda kada s drugim čavrlja. 11 U pozorištu od roba uzima jastučić i sam ga stavlja ispod ,,Njega“. 12 Govori ,,Mu“ da „Mu“ je kuća ukusno sagrađena, da „Mu“ je imanje divno obrađeno, da je na slici17 odlično pogođen. 1
13 Trem (prema Vitruviju V, 11) je podug prekriven prostor sa stubovima na jednoj strani, u kome je bila izložena na prodaju svakovrsna roba, u prvom redu životne namirnice. Tim nazivom se nazivala i galerija slika u Atini, tzv. šarena dvorana ili stoa poikilȇ u kojoj su kasnije filozof Zenon i njegovi naslednici držali predavanja i otuda potiče ime stoičari. 14 Ulagivač poput roba naziva svog gospodara „On“, a ne njegovim pravim imenom. Zato je u prevodu ta reč pisana velikim slovom. 15 I ovde ulagivač preuzima ulogu roba, jer je vladao običaj da rob najavljuje dolazak svog gospodara. 16 Deo pijace na kojem su se prodavale životne namirnice i kućne potrepštine svih vrsta, naročito ženskih. 17 Prema Lukijanu (pro imag. 6) portreti su bili u običaju u 4. st. pre. n. e.
14
13
(Ukratko, može se videti da ulagivač govori i čini ono zbog čega misli da će se dopasti.)
Etimologija reči kolaks (ulagivač) je dosta nejasna. Moguće je da ona u početku nije imala nikakvo prezrivo i pogrdno značenje. Na to ukazuje u najmanju ruku činjenica da su neki dvorani na Kipru nazivani kolakes (ulagivač). Od 5. st. pre. n. e. u antičkoj literaturi prema Ateneju reč počinje dobijati pejorativno značenje, pa čak prelazi i u pogrdnu reč, jer označuje najnižu vrstu parazita, ulagivača i ulizice i počinje se pridavati ličnostima koje se odaju najnižim vrstama ulagivanja iz najnižih ličnih pobuda. U tome značenju je dao i Teofrast u definiciji karakterne crte ove vrste tipova, koje, doduše, u samim opisima nisu vidljive i jasno izražene, jer je, čini se, Teofrastu vise bilo stalo do komičnih scena, a prepustio je čitaocima da sami zaključuju pobude koje njegovog ulagivača navode na takve postupke. Neke osobine ovog karaktera ima udvarač pod br. V. Oba nastoje da se na svoj način ulaguju, ali se u mnogim crtama razlikuju. U prvom redu, u pogledu cilja, jer ulagivač ima za cilj gramzivost, udvarač, naprotiv, svoje zadovoljenje nalazi u dopadanju; zatim u pogledu osoba kojima se oni klanjaju i odaju poštu, jer se prvi obično drži kakvog mecene, dok drugi nastoji da se dopada svima; najzad u svojim postupcima ulagivač pristaje na sve, ponižava se i nastoji da se radi dobiti dopadne, udvarač, naprotiv, čini samo ono što drugima mora biti ugodno. Karakter prvoga zaslužuje prezir, dok kod drugoga odaje samo sujetu.
15
III. DOSAĐIVANJE
1 2
3
Dosađivanje je upuštanje u dug i nepromišljen govor, a dosadljivac je čovek ovih osobina: Iako ne pozna čoveka, prilepi se uz njega i održi najpre pred njim slavopojku u čast svoje žene, a zatim priča kakva mu se slika prošle noći u snu javljala, najzad mu do u najmanje sitnice priča šta je sve bilo izneseno za ručak na sto. Kad se zanese u pričanju, počne pričati kako je sadašnja generacija mnogo gora od generacije ranijih vremena, kako je žito na pijaci jeftino,18 kako se mnogi stranci zadržavaju u gradu, da je more posle svetkovine Velikih Dionisija19 ponovo plovno, i, ako Zevs podari više kiše, poljski će usevi nabolje krenuti, šta namerava na svom imanju sledeće godine zasejati, kako je teško kraj s krajem svezati, kako je Damip20 na svetkovinu Misterija21 istakao džinovsku baklju, koliko Odeon22 ima stubova. „Juče sam uzeo sredstvo za povraćanje“, i „koji je danas dan“.
18 Prema aticistima grčka reč aksios znači ,,jeftin“. Mnogi izdavači, međutim, suprotno atičkom značenju reči, prevode, navodeći pri tome razne razloge, ovaj izraz našom rečju ,,skup“. Komentatori koji grčku reč aksios prevode našom rečju ,,skup“ polaze od pravilnog opažanja. Celi ovaj paragraf su optužbe i gunđanja: ljudi su postali gori, kritikuju se vremenske nepogode, govori se da je život težak. Međutim reč aksios dosadljivac - upotrebljava u značenju gunđaroša, jer u odnosu sa drugim podacima može se zaključiti da Teofrast ovde ima na pameti seljake. Njemu su svakako kao seljaku povoljnije i draže visoke cene žita; zato on gunđa o jeftinoj prodaji žita na pijaci. 19 Setkovina ovde spomenutih Velikih (gradskih) Dionisija padala je u proleće, i to u mesecu martu (Elaphebolion), međutim Male (seoske) Dionisije, koje se spominju u § 4. slavile su se u jesen. U najstarije doba Atinjani su započinjali novu godinu zimskom sunčevom prekretnicom, međutim mnogo pre Teofrastovog vremena počeli su računati sa prvim mesecom posle letnje sunčeve prekretnice. Atički meseci koji se još nekoliko puta u delu pominju idu sledećim redom: 1. Hekatombaion - juli 2. Metageitnion - avgust 3. Boedromion - septembar 4. Pyanepsion - oktobar 5. Maemakterion - novembar 6. Poseideon - decembar 7. Gamelion i (Leneon) - januar 8. Anthesterion - februar 9. Elaphebolion - mart 10. Munychion - april 11. Thargelion - maj 12. Scirropholion - juni 20 Proizvoljno izmišljeno ime neke ličnosti kojoj se na eleuzinskim svečanostima pripisuje nošenje baklje. 21 Svetkovina Velikih Dionisija, koja se slavila meseca Boedromiona (septembar) trajala je devet dana. Da bi se simbolički predstavilo izronjavanje Demetrove kćerke Persefone, koju je bio oteo Had, petog se dana svetkovanja obavljala noćna procesija na kojoj su nošene baklje. Onaj koji je nosio najveću baklju za našeg dosadljivca je značajna ličnost. 22 Odeon, koji je služio za muzička i atletska takmičenja, napravio je Perikle. Spadao je među najlepša zdanja Atine. Kserksov šator poslužio je kao model. Prilikom Sulinog opsedanja Atine postao je žrtva plamena. Plutarh ga zbog njegovih prekrasnih stubova naziva polystylon.
16
4
5
Ako ga podnosiš, neće nikad prestati: „Svetkovina Misterija pada meseca Bedromiona (septembra), a praznik Apaturija23 meseca Pijanopsiona (oktobra), a seoske Dionisije meseca Poseidona (decembra). (Od ljudi ove vrste mora se mlatarajući rukama i grabeći nogama bežati, ako nećeš da te spopadne groznica. Nije lako podnositi ljude koji ne znaju razlikovati šta je dokolica a šta je posao.)
Teofrastov dosadljivac je neškodljiv i rasejan čovek, koji neprestano govori samo da se nešto kaže i pri tom izjavljuje mnoge glupave i neukusne stvari. Ukratko, on je poput papagaja jedno obično blebetalo i torokalo. Njemu su srodni karakteri i brbljivca pod brojem VII i izmišljača novosti pod brojem VIII. Na prvi pogled oni su toliko slični da je gotovo nemoguće razgraničiti njihove osobine, ali ta činjenica upravo pokazuje kako je Teofrast bio oštar posmatrač i dobar poznavalac ljudi da je našao dovoljan broj karakternih crta koje ih razdvajaju. Njihova zajednička crta je prekomerna upotreba govora, no oni imaju sasvim različite ciljeve i prema tome su i predmeti kojima se oni bave i način na koji oni to ispoljavaju različiti. Dosađivač drži duge govore o svemu što oseća, misli i zna, samo da bi prekratio vreme i da bi zadovoljio svoju neodoljivu žeđ za govorom. Njegovi govori nisu smišljeni; brbljivac, međutim, nastoji da se pravi važan i sveznalica i zato hoće da vodi glavnu reč, ne može se savladati, ne može druge slušati da govore, uvek otima reč; izmišljač novosti, naprotiv, nastoji da kod sebe i drugih izazove i stvori iznenađenje i uzbuđenje. Zato je dosađivaču potpuno svejedno šta govori, on iz usta izbacuje sve što mu na um padne, on uistinu nema jedne stvarne teme; brbljivac opet govori o onome u šta se razume, on sebi zamišlja da sve zna i pravi samog sebe, svoje znanje i svoju mudrost predmetima svoga razgovora; izmišljač, naprotiv, juri za novostima, a pošto se ovo zanimanje posebno uklapa u politička zbivanja, njemu su najmilije teme iz ovog područja. Njemu nije stalo do istine, naprotiv, njegovo je načelo: što lažnije, to novije i bolje. Shodno različitim predmetima i ciljevima je ponašanje ova tri karaktera. Prvi je bezazlen, on ne zna ni za kakvo prepiranje i nije sujetan, njemu je dovoljno da nekoga ima ko ga želi slušati; drugi, međutim, hoće da je uvek u pravu i da ga uvek slušaju, zato stalno upada u reč; treći hita da obavesti što je moguće pre celi svet o svojim pričama, koje je on sam sebi uobrazio da su istinite. Sva tri karaktera su neprijatna: dosadljivac je dosadan zbog svog neukusnog držanja, brbljivac nas ljuti svojim preterivanjem, a izmišljač vesti zaslužuje prezir zbog obmanjivanja. Veći broj komentatora sa Teofrastovim dosadljivcem dovode u vezu dosadljivca iz Horacijeve satire (Serm. I, 9).
23 Apaturije su bile svetkovina slavljena u čast Dionisa (Bakha) i trajale su tri dana. Slavila su ih zajednički sva grčka plemena jonskog porekla.
17
IV. NEOTESANOST (Prostakluk)
1
Neotesanost (prostakluk) je po svemu sudeći nedostatak pravog smisla za uglađenost24, a prostak je čovek sledećih osobina: 2 Posle uzimanja sredstava za čišćenje25, on se upućuje u narodnu skupštinu, 3 i tvrdi da miomirisna pomast ne miriše ništa ugodnije od majčine dušice (timije), 4 on nosi cipele koje su veće od njegove noge, 5 običava glasno govoriti.26 6 Nema poverenja27 u prijatelje i rođake, ali zato svojoj služinčadi poverava najvažnije stvari, svojim nadničarima na imanju priča sve iz narodne skupštine, 7 Seda sa haljinom zavraćenom do iznad kolena tako da mu golotinja viri. 8 Na putu se ne zaustavlja ni kod čega i ni jedna stvar ne izaziva njegovo čuđenje; ali ako ugleda vola ili magarca ili jarca, zastane zabezeknut i dugo u njega bulji. 9 Zna iz ostave izvući stvari i sirove ih gutati i uz to čisto vino piti.28 10 Krišom se prišunja kuharici i zajedno s njom melje brašno29 za sebe i za svu ostalu služinčad. 11 U isto vreme dok doručkuje baca hranu stoki.
Grčki termin amathia bukvalno ne znači neznanje, niti nedovoljno ovladavanje nekom teorijom, nego nedostatak pravog smisla za uglađenost, odnosno uljudnost, učtivost i pristojnost. 25 Kykeon je bio, kako se jasno vidi iz Aristofana, napitak pomešan sa timijom (majčinom dušicom), koji je prosti svet u Atini upotrebljavao kao sredstvo za čišćenje. Ono što neotesanac ovde u pohvalu timije govori nije ništa drugo nego izvinjavanja otmenom svetu, koji se prilikom gozbi običavao mazati mirišljavim pomastima, a blizina onoga koji je pre kratkog vremena uzeo kykeon (napitak je puštao vrlo neugodan miris) morala je za okolinu biti vrlo neugodna. 26 Jedna od karakteristika neotesanosti je podizanje glasa pri govoru. 27 Posle opisa nekih spoljašnjih karakternih osobina Teofrast prelazi na prikazivanje izvesnih psihičkih pojava koje su svojstvene ovome tipu. U svome držanju i ophođenju sa ljudima on pokazuje više nedostataka: on je nepoverljiv u stvarima u kojima se traži poverenje, a poverljiv onde gde bi mu bila bolja uzdržljivost i smotrenost. Pored toga njegovo držanje odaje čitav niz postupaka koji izgledaju strani obrazovanom građaninu, npr. § 6: nepoverenje prema prijateljima, slepo poverenje prema služančadi i potčinjenim; § 7: on ne zna sedeti na pristojan način; § 8: paradoksalno držanje u gradu. Ono čemu se drugi dive, njega ne zanima, a kad ugleda nešto blisko okolini u kojoj živi, on izbulji oči i sa čudom gleda; § 9: on ne čeka vreme obroka, nego kad oseti glad, uzima sam iz ostave hranu; § 10: on je u prisnim odnosima sa kuvaricom i nju iskorišćava; § 11: on postupa sa domaćim životinjama kao sa svojim drugovima i za vreme jela baca im hranu; § 12: on obavlja ulogu vratara; § 13: u strahu da ga dužnik ne prevari, on zahteva novokovani novac; § 14: nema poverenja u ljude kojima je nešto pozajmio; u poslednjem poglavlju, § 15: Teofrast je neotesanca, koji je svakako čovek sa sela, prikazao sa najviše rustičkih crta i ovo je jedna od najuspelijih Teofrastovih ličnosti. 28 Uzimanje vina bez vode za Grke je značilo preteranost, zato se i danas kod Grka vino naziva krasi (mešavina - bevanda). 29 Grci su imali ručne mlinove; vodenice su bile retka stvar. Kuvarica je bila u isto vreme i domaćica, zato se on njoj krišom prikrada i pomaže joj u spravljanju hrane. 24
18
12 13 14 15 16 17
Lično otvara vrata, doziva psa, hvata ga za njušku i govori mu: „On je čuvar mog dvorišta i moje kuće.“ Ako je od nekog primio natrag novac, ne prima ga izlizana, nego ga odmah pokušava zameniti drugim. Je li pozajmio plug, korpu, srp ili vreću, natrag ih traži usred noći, ako mu to padne na pamet za vreme nesanice. Ako silazi dole u grad, pita prvog čoveka na koga se nameri koliko košta sirova koža i na dimu sušena riba30, da li svetkuje današnji mladi mesec31 i odmah nastavlja da će se odmah po dolasku u grad ošišati, u kupatilu iza toga pevati i dati cipele klincima potkovati i na prolazu istim putem od Arhije32 ribu kući poneti.
Agroikos - znači, kako sastavni delovi reči pokazuju, nekoga ili nešto što se nalazi na selu i pripada njemu. Pre svega, to se odnosi na čoveka. Kao imenica označava seljaka zemljoradnika. Sve do peloponeskog rata reč je upotrebljavana bez ikakvog pejorativnog prizvuka u ovom značenju. I Aristofanovi agroikoi (seljaci) su potpuno pozitivni likovi. Njegovi su gledaoci, kako on sam ističe, još uvek obični seljaci. I kasnije je reč pokatkad upotrebljena bez uzgrednog pogrdnog značenja. Od imenice agroikos napravljeni pridev dobio je novo značenje. Počeo je označavati svojstva koja se pripisuju seljacima: seljački, geački, prostački. Shodno tome i oblik imenice počeo je označavati čoveka sa prostačkim osobinama. Stari su gramatičari upotrebom različitog akcenta pravili razlike u značenjima: agroikos... je označavao prostaka, geaka, neotesanca. a agroikos seljaka, zemljoradnika. Međutim i pored ove distinkcije gramatičara, kod mnogih pisaca teško je odrediti da li je oblik agroikos upotrebljen u pozitivnom ili negativnom smislu. Ovaj pejorativni smisao „seljački, prostački“, o kojem se može samo govoriti iz ugla jednog varošanina, reč je dobila usled socijalnih promena nastalih za vreme persijskog rata i pod uticajem sofista. Smatra se da je Antifan ocrtao prostaka u liku Butaliona. Kasnije je agroikos postao tip komedije, tako da komedije mnogih komičara nose takve naslove. Pri podrobnijem ispitivanju postupaka i ponašanja lako se uočavaju glavne karakterne crte ovoga tipa: nametljivost, samohvalisanje, škrtost, neučtivost, bezosećajnost udružena sa grubošću i nabusitošću, nesposobnost da uvidi i spozna ono što je samo od sebe razumljivo, način izražavanja, naročito upotreba reči i govornih obrta koji su tuđi urbanom govoru, neuvijena otvorenost i, na kraju, potpuna neukost.
Krzno, naročito ovčja i kozja koža, bilo je uobičajena odeća, a isto tako osoljene i osušene ribe glavna hrana običnog čoveka. 31 Svetkovanje mladog meseca pre svega bila je kućna i porodična svetkovina. Toga su se dana običavale obavljati molitve na Akropolju za grad i za vlastito dobro. Toga dana održavala se pijaca u Atini i to je bio razlog što su seljaci toga dana odlazili u grad, a i zbog toga što su se toga dana davale javne igre, uglavnom u čast Apolona. Još jedan razlog odlaska u grad, koji je sigurno Teofrast hteo istaći, jeste uobičajeno mesečno telesno pranje tela. 32 Arhija je verovatno u to vreme bio na glasu zbog svojih prerađevina usoljene i osušene ribe. 30
19
V. UDVARANJE
1 2
3
4 5
6 7 8
Udvaranje je prema definiciji neka vrsta ophođenja koje donosi uživanje, ali bez najboljih namera, a udvorica je svakako čovek sledećih osobina: Već iz daljine pozdravlja čoveka, titulira ga „najbolji čoveče"33 i na najupadljiviji način izražava mu svoje divljenje, čvrsto ga stišće obema rukama i više ga ne pušta, prati ga komadić puta, pita ga kada će ga ponovno videti i obasipajući ga komplimentima udaljuje se od njega. Ako ga pozovu za arbitra u nekom spornom pitanju34, on nastoji da se pokaže ljubazan ne samo prema svojoj stranci nego i prema protivničkoj da bi izgledalo da je nepristrasan. Strancima običava govoriti da ispravnije presuđuju nego njegovi sugrađani. Ako ga pozovu na gozbu, zahteva od domaćina da pozove svoju decu i čim se ona pomole, tvrdi da su na svog oca vise nalik nego smokva na smokvu, vuče ih sebi, ljubi ih i postavlja ih uza se; s jednim se igra poput deteta vičući: ,,Lako“ 35, ,,teško“, drugim opet pušta da mu na trbuhu spavaju, mada mu to nije lako. Često se šiša, zubi mu se uvek bele, ogrtač menja, iako je još upotrebljiv, maže se pomadama.36 Na trgu posećuje stolove menjača37, samo se u onim učilištima zadržava u kojima efebi vežbaju;38 u pozorištu za vreme predstave sedi u blizini vojskovođa.39 Za sebe ne kupuje ništa, ali za strane goste kupuje i šalje masline u Vizant, spartanske pse u Kizik40, himetski med41 na Rod i, dok to obavlja, na sva usta o tome priča po gradu.
Grčki superlativ kratistos služio je kao titula za službena lica i ljude iz viših društvenih slojeva aristokrate i odgovara latinskom pridevu „egregius.“ U svakidašnjem ophođenju ovaj se pridev upotrebljavao u ophođenju sa osobito dragim osobama. 34 Arbitražni sud sastojao se najviše od tri sudije koji su morali imati više od 60 godina. Svaka je stranka birala jednoga. 35 Grčki izrazi askos, pelekys najverovatnije su se upotrebljavali u nekoj dečjoj igri. Oni se inače nigde drugde u grčkoj literaturi ne upotrebljavaju. Za njihova značenja davali su komentatori vrlo različita tumačenja. Izgleda da je najprihvatljivije rešenje koje je dao Koujeas (Herm. 41,1904,478). On je uočio da se još i danas u Lakoniji reči aski (meh) i tsekuri (sekira) upotrebljavaju poslovično za ,,lako“ i ,,teško“ (u značenju fizičke težine). Npr., dete pliva kao mešina ili tone kao sekira. Udvorica u našem slučaju diže dete s rečju pelekys (teško), a spušta ga govoreći aski (lako). 36 Mazanje pomastima bio je ustaljen običaj kod antičkih naroda. Obično se pri tom upotrebljavalo bezmirisno ulje. Naš udvorica upotrebljava mirišljavo ulje, zato njegova preterana pažnja spoljnom izgledu odaje ga kao mekoputna čoveka. 37 Na tezgama menjača obično su se zaustavljali bogataši. 38 On posećuje jednu od tri velike škole - akademiju, licej i Kynosarges. 39 Teofrast je ovom karakternom crtom hteo da pokaže kako je udvorici mnogo stalo da igra vidnu ulogu u društvu. 40 Lakonski psi posebno su bili podesni za lov. To su bili mešanac lisice i psa, crvene boje i dobro razvijenog sluha i bili su vrlo brzi. 41 Atički med je bio posebno cenjen. 33
20
Prirodno, on zna i majmuna42 držati i nabaviti kakvu čudnovatu pticu i sicilijanske golubove43, kocke od gazelinih koščica44 i okrugle flašice za pomast iz Turije45, uševelj savijene štapove iz Sparte46, ćilim sa utkanim Persijancima47, on ima svoje malo peščano rvalište i igralište za loptanje.48 10 Obilazeći tamo-amo, on ovo mesto iznajmljuje filozofima, sofistima, učiteljima mačevanja i muzičarima za izvođenje njihovih priredbi, na te priredbe on dolazi sa zakašnjenjem kad su ljudi već posedali da bi neko od gledalaca mogao reći: „Eno vlasnika palestre!“ 9
Grčka reč areskos označava onoga koji se drugim dopada, jer im on čini usluge. To je malo učtivija reč za pomalo ozloglašenijeg laskavca. U ovome značenju je i Aristotel najpre upotrebio ovu reč. Kod njega su areskoi koji sve hvale da bi se svideli drugima i koji se ni u čemu ne protive nego smatraju da moraju biti vesela lica prema onim na koje se namere, drugi se nazivaju namrgođeni i svadljivci. Pošto se razvilo prijateljstvo, udvaranje se razdvojilo na areskeia u užem smislu i kolakeia (laskanje). Njihovo zajedničko obeležje je težnja za dobiti. Teofrastova interpretacija udvorice spada medu odlomke koji se najviše osporavaju u celom Teofrastovom delu. Dok situacije opisane u §§ 2-5 potpuno odgovaraju pojmu i definiciji udvorice, dotle §§ 6-10 ne ocrtavaju njegov karakter, nego su štaviše u opreci sa definicijom i malo pre datim opisom. Najstariji izdavač i komentator Teofrasta Casaubonus smatra da se ovde radilo o dva karaktera, udvorici i banausos (prostaku) ili apeirokalos (nezgrapnom) i da je list na kojem se nalazio kraj o udvorici i početak o prostaku ispao i potpuno se izgubio, te da se ostatak opisa drugog karaktera vezao uz opise udvorice. Uz ovo su mišljenje pristali i mnogi drugi komentatori, dok većina mladih komentatora brane jedinstvo poglavlja bazirajući svoju tvrdnju na pronađenom papirusu iz 200. godine pre. n. e. koji sadrži svih trinaest odlomaka koji se nalaze u sačuvanim rukopisima Teofrastovog dela. Osim toga iz celog se opisa može jasno uočiti da je udvorici stalo da uvek bude prijatan i da svoje ponašanje podešava tako, jer oseća potrebu da pokaže svoju vrednost.
Majmun je pokatkad bio držan kao domaća životinja. (Isp. Atenej, XIV, 613.) Sicilijanski golubovi bili su posvećeni Afroditi i zbog svog izvanrednog izgleda bili su na velikoj ceni. (Isp. Atenej, IX, 395.) 44 Kocke od kostiju ili rogova libijske gazele bile su vrlo skupocene. (Isp. Atenej, V, 194.) 45 Turijske flašice za pomast, zbog naročite izrade ili zbog skupocenog materijala, bile su na velikoj ceni. 46 Spartanski štapovi bili su cik-cak savijeni. 47 Ćilimi su u antici služili umesto današnjih vrata, a i kao ukrasi na zidu. 48 Takva mesta, koja su u prvom redu bila određena za sportske igre, upotrebljavana su i u druge svrhe. (Isp. Cic.. De or. II, 5, 20 i Vitr. De arch. V, 11, 2.) 42 43
21
VI. POKVARENOST
1 2 3 4 5
6 7
8
Pokvarenost je uporno i okorelo branjenje sramnih reči i dela, a pokvarenjak je čovek sledećih osobina: On je svakog časa spreman na zakletvu, uživa zao glas, ogovara moćne49, bestidnik je i besposličar, sposoban za svaku vrstu sramnih dela. Naravno, on je sposoban i da trezan igra kerdaks50, i to bez maske u raspojasanom i bučnom društvu. Na priredbama51 trčkarajući od gledaoca do gledaoca skuplja medene novčiće52 i svađa se s onima koji pokazuju ulaznice53 i hoće badava da gleda. On je spreman i da drži mehanu ili javnu kuću, ili da bude carinik54, ne postoji nijedno sramno zanimanje koje će on odbiti, pa je voljan da se prihvati posla telala, aščije i vlasnika kockarnice. On dozvoljava da mu majka gladuje55, hvataju ga u krađi, i više vremena provodi u zatvoru nego u svojoj kući. Izgleda takođe da je on jedan od demagoga koji oko sebe okupljaju gomile ljudi, sebi ih prizivaju, dranjem i klicanjem pokušavaju im održati pogrdne govore svađajući se pri tom sa okupljenom gomilom, dok jedni dolaze a drugi odlaze, a da ga zapravo nisu ni čuli; on, međutim, pokušava da jednima saopšti početak, drugima bar jedan mali odlomak, trećima opet deo sadržaja, smatrajući da ni jedna druga prilika nije pogodna u te svrhe kao prazničko okupljanje naroda. On je okretan i u sudskom procesu i kao optuženi i kao tužitelj, a kao svedok u nekim slučajevima odbija svedočenje zakletvom56, dok se drugi put pojavljuje sa kutijom57 isprava u džepu i sa svežnjem spisa58 u obema rukama.
Bilo da se radi o ljudima politički uticajnim, bilo bogatašima. Kordaks je opscena igra stare komedije. Aristofan se u Oblacima hvali da u njegovim komedijama za ovu igru nema mesta. Iz komedije je prodrla na simpozijume. Tako, npr., Demosten prekoreva Filipa da igra kordaks kada je pijan. I Hiperid ukazuje na kordaks kao na jednu vrstu neumesne zabave. - Smisao ovoga teksta je sledeći: on igra kordaks na javnim mestima, a ne na intimnim simpozijumima gde se, uostalom, ne nose maske, trezan i potpuno svestan. 51 U pitanju su mađioničarske priredbe, vrste igara s lutkama, artistička izvođenja, opsenarske veštine, borbe životinja o kojima govore mnogi antički pisci. - Mađioničari su se upotrebljavali za uveseljavanje gostiju na simpozijumima, međutim, uobičajeno mesto za ovakve priredbe bilo je agora (trg) na koji podseća i ovo mesto. 52 Halkus (halkous) je bio najmanja novčana jedinica od medi, šesti, a po nekim autorima osmi deo obola. 53 Gledaoci su za plaćeni novac dobijali tzv. symbolon, neku vrstu ulaznica, koje su, kako se može pretpostaviti, gledaoci jedni drugima dodavali i tako stvarali svađu. 54 Gostioničari, carinici, telali, aščije i iznajmljivači pevačica, vlasnici javnih kuća i kockarnica i kod Grka i kod Rimljana i u kasnijim vremenima smatrani su osobama koje se bave zanimanjima dostojnim prezira, o čemu svedoče mnogobrojna mesta kod antičkih pisaca. 55 Ne hraniti majku i oca po Solonovom zakonu bio je težak pravni prestup. Takvi su ljudi bili uvrštavani među zločince i nisu imali prava da govore u skupštini. 56 Osoba koja je na sudu trebalo da pristupi kao svedok, bila je obavezna da o stvari govori, i, ako je htela uskratiti svedočenje, morala se zakleti da o stvari ne zna ništa. 57 Kutija je bila od drveta ili od gline. U njoj su čuvani iskazi svedoka prethodnih istraga za usmeni pretres. Prema ovim službenim kutijama pravili su i privatnici svoje. 58 Papirusni svici zajedno povezani. 49 50
22
Njemu nije ispod časti da se stavi na čelo pijačnim dangubama i da im bez ikakva ustezanja pozajmljuje novac i traži za pozajmljenu drahmu svaki dan obol i po kao kamatu59, da prođe kroz aščinice, riblju ili salamurinu pijacu i da trpa u kesu60 zaradu od primljenih kamata. 10 (Odvratna je zaista ova vrsta ljudi čiji je jezik uvek spreman za pogrde i koji uvek dižu tako veliku galamu da od nje odzvanjaju trg i zanatlijske radionice.61) 9
I ovaj se karakter, kao što je slučaj kod tri opisana pod br. III, VII i VIII, mora upoređivati i vezati sa dva druga ocrtana pod br. IX i br. XI, pošto oba, iako se u izvesnim crtama međusobno razlikuju, u drugim se međutim bitno podudaraju. Teofrast slika uglavnom u ova tri slučaja u stvari jednu te istu negativnu karakternu crtu i dovodi je u vezu sa različitim izvorima i pobudama iz kojih proizlazi i posmatra je sa trostrukog stanovišta. Najveći stepen je pokvarenost aponoia, koja je ocrtana u ovom poglavlju. Ona označava onu moralnu bolest u kojoj se čovek u nepoštenju i podlosti gotovo popeo do izvesnog stepena virtuoznosti, pa čak u sramotnim postupcima traži neku vrstu poštovanja i časti. Nešto neznatniji stepeni istog moralnog poroka ocrtani su kod bestidnika (br. IX), nepristojnog (br. XI), koji proizlaze iz nedostatka moralnog osećanja. Grčki naslov aponoia u vezi je sa glagolom aponoemai - izgubiti prisebnost duha. Reč upotrebljena u moralnom značenju označava očajanje, a očajnik je u svom očajanju spreman na sve. Ova se njegova crta u datim opisima može potpuno zapaziti. On je spreman na očajnička dela hrabrosti i samoodbrane, a onaj koji je na sve spreman po grčkom shvatanju spreman je i na krajnju pokvarenost. Tako aponoia označava najgori način ponašanja.
Atička drahma je imala šest obola. Pokvarenjak zahteva dnevno 25 % kamate. Uobičajene godišnje kamate bile su između 12-18%. 60 Kod siromašnih ljudi kao mesto za čuvanje sitnog novca služila su usta, jer su komadi novca bili vrlo mali. 61 Sadržaj i način izražavanja jasno pokazuju da ovaj epilog nije pisao Teofrast nego neka druga osoba iz kasnijeg vizantijskog doba. 59
23
VII. BRBLJIVOST62
1 2
3 4 5 6
7
8
Ako bismo hteli dati definiciju brbljivosti, onda bi to, čini se, bio nedostatak samosavlađivanja u govoru, a brbljivčeve osobine bile bi sledeće: On će odmah čim se s nekim sastane, samo ako ovaj otvori usta, izjaviti da je ono što ovaj govori glupost, da je on već potpuno obavešten o stvari, i, ako ga samo hoće saslušati, on će ga o svemu upoznati. Odgovori li mu nešto u međuvremenu drugi, on ga odmah prekida i upada u govor na sledeći način: „Vrlo dobro, ne zaboravi šta si hteo reći! “ i „Lepo je od tebe što si me na to podsetio“ i „Kako je ipak razgovor s drugim od koristi!“ i „To sam zaboravio reći!“ i „Nije ti trebalo mnogo da stvar potpuno shvatiš“ i „Dugo sam s nestrpljenjem očekivao nećete li doći na istu misao kao i ja“. Ovakve i slične upadice on izmišlja, tako da niko ko njega presretne ne može odahnuti. Kad tako razoruža jednog pa drugog, on zna otići onamo gde se skupila velika gomila ljudi i njih usred njihovih poslovnih dogovaranja u beg nagnati. On pravi posete školama i rvalištima63, ometa decu u učenju i puno brblja pred učiteljima i trenerima.64 U stanju je da ljude koji najave svoj dolazak prati i dovodi sve do kućnog praga. Pronjuška li novosti iz narodne skupštine, odmah ih dalje širi, nadovezujući uz to i opis govorničkog dvoboja vođenog za vreme arhonta Aristofonta65 i govore koje je on lično uz aplauz naroda održavao;66 u svoja izlaganja ubacuje optužbe protiv demokratije, tako da njegovi slušaoci ne znaju o čemu je govor ili kunjaju ili se - dok on trabunja - iskradaju i izvlače. Kao presuditelj ne dopušta da dođe do presude, kao gledalac u pozorištu ometa izvođenje, kao gost ne da jesti i priznaje da ćutanje brbljivcu teško pada na srce. Njegov je jezik stalno u pokretu i kad bi nadbrbljao lastavicu, ipak ne bi ućutao67. On voli da je meta izrugivanja svoje vlastite dece kada mu ona odlazeći na spavanje iz kreveta dovikuju: „Tatice, pričaj nam nešto što će nas uspavati.“68
Grčka reč lalia je onomatopeja čiji je koren slog la, koji se nalazi i u drugim jezicima za pojmove sličnog značenja, npr.: stind. lalalla - glas onoga koji tepa; lat. lallo - pevušiti; lit. lahnoti - tepati; nem. lallen - tepati itd. V. H. Frisk. Et. Wb. II, 76 i dalje.
62
Vidi komentar br. III. Posećivanje škola i palestra i ometanje nastave bilo je Solonovim zakonom zabranjeno (Eshin, I, 2). 64 Grčki izraz paidotribes znači zapravo „učitelj fizičkog odgoja“, međutim u prevodu, da bi se izbegao dva puta isti izraz ,,učitelj“, upotrebljena je reč ,,trener“. 65 Za vreme arhontata Aristofonta održano je takmičenje O vencu između Demostena i Eshina god. 330. g. pre. n. e., prilikom kojega je građanski venac pripao prvom. Upadljiva je crta brbljivca što on nastoji sebe uporediti sa najistaknutijim grčkim govornicima. 66 U gotovo svim tekstovima u takmičenju između Demostena i Eshina interpoliran je sukob između Lakedemonaca. Pošto se tu radi o očevidnoj kasnijoj interpolaciji, držeći se izdanja J. M. Edmonda, prevodilac nije taj tekst uzeo u prevodu u obzir. 67 Kod antičkih naroda, naročito kod pisaca komedije, vrlo se često nalazi poređenje brbljivca sa lastavicama. (V. Aristofan, Žabe 91 i 691.) 68 Deci nije namera da se rugaju ocu; ismejavanje se sastoji u tome što je brbljivac spreman da naivnim zahtevima dece uvek udovolji kako bi ih uspavao. 63
24
Prvobitno značenje reči je izgovaranje glasova koji još nisu potpuni govor, dečiji i životinjski se glasovi u starini uglavnom označavaju ovom rečju. Kada reč izgovara odrastao čovek, onda ona postaje deo njegova govora koji odgovara tepanju deteta ili puštanju glasa neke životinje, ali to još nije govor u potpunom smislu reči. Na taj način lalia je dobila značenje ,,brbljanja“. I u ovome značenju ona se upotrebljava u grčkoj prozi i poeziji. Brbljivost lalia je prema Heraklidu (I, 4) jedna od karakteristika Atičana. Neki komentatori stavljaju reči lalein, lalos lalia u dečiji govor, što bi se moglo zaključiti i iz poslednjeg paragrafa, kada deca koja su već odrasla tepaju svom ocu da bi lakše uspeli u svojoj molbi. Glagol lalein je tokom istorije sve vise gubio svoje prvobitno onomatopejsko značenje i počeo se upotrebljavati u značenju „brbljati, blebetati, čavrljati, ćaskati“, pa tako i kod Teofrasta, kako smo pod br. II videli, njegov ulagivač ćaska s drugim, držeći uvek jedno oko na meceni, dok se naprotiv drznik (br. XXIV) neće da zabavlja s ljudima koji ga na ulici presreću. Kod Aristotela se glagol lalein gotovo izjednačio u značenju s glagolom legein, a kasnije se primenjivao za one koji kroz nos govore. Kod Teofrasta reč lalia označava brbljanje, čavrljanje i sl. Katon Stariji, kako kaže Gelije (N. A. 1.15,9). naziva brbljanje morbus loquendi - bolest govorenja, a to se tokom ocrtavanja ovog karaktera iz svakog prizora jasno očituje.
25
VIII. IZMIŠLJANJE NOVOSTI169
1 2
3 4
5 6
7
8
9
Izmišljanje novosti znači proturanje neistinitih glasina i događaja u kojima izmišljač želi osigurati verodostojnost, a izmišljača karakterišu sledeće osobine: Sretne li kakvog prijatelja, napravi veselo lice i započinje ga sa smeškom pitati: „Odakle dolaziš?" i „Da li ima kakvih novosti?" i „Kako stvari stoje?" i „Možeš li što novoga reći o najnovijem događaju?" I kao da bi ga hteo prekinuti, pita dalje: „Zar se ništa novo ne priča? Doduše i sadašnje su vesti dobre." I ne puštajući drugome da dođe do reči, on dalje nastavlja: „Šta ti na to veliš! Zar nisi ništa čuo? Mislim da ću te moći novostima nakljukati." On zna, navodno, nekog vojnika ili roba Asteja frulaša70, ili Likona preduzimača71, koji je upravo sa bojišta došao i njemu vest doneo. Jamci njegovih novosti su, naravno, takvi ljudi da ne može niko u njih imati poverenja. Ipak na temelju njihovih izjava on priča da su Poliperhon i kralj dobili bitku, a da je Kasandar72 dospeo u ropstvo. Upitaš li ga: „Zar ti to zbilja veruješ?“ on odmah odvraća da je stvar rastrubljena po celom gradu i da se vest sve dalje širi i da se svi slažu u tome, da svi pričaju o bitki isto - da je to bila prava kasapnica.73 Dokaz su za to i ljudi u upravi; na njima se primećuje velika promena. Pored toga njemu je tajno i u poverenju rečeno da ovi u većnici drže zatvorena čoveka koji je pre pet dana iz Makedonije74 došao i sve svojim očima video. I dok on čitavu priču u pojedinostima od početka do kraja prepričava, jadikujući pri tom, kao potpuno uveren dovikuje: „Ubogi Kasandre!75 Nesrećni čoveče! Zar ne vidiš nestalnost ljudske sudbine? - Uzalud je velik postao!" i „Uostalom, ovo neka ostane samo među nama!“ Međutim, on je sve po gradu obleteo i svakom celu stvar ispričao.
O izmišljaču novosti v. Uvod br. 3, str. 19. Antička frula (aule), latinski (tibia) upotrebljavala se kao instrumenat u ratu, bila je sličnija današnjem klarinetu i oboi nego flauti. Jamci, rob svirača Asteja i preduzimač Likon, nisu izmišljeni, nego ljudi koji su zaista postojali, ali su tako opskurni da ih niko ne poznaje. U atičkoj vojsci se frulaš upotrebljavao prilikom ceremonije žrtava koje su se obavljale pre bitke i prilikom žrtava zahvalnica posle pobede. 71 Preduzimači su bili vojni pratioci i liferanti koji su popravljali ratne sprave, opsadne mašine i drugu vrstu oruđa i oružja i snabdevali vojsku hranom i drugim potrepštinama. 72 Obračun između Kasandra i Poliperhona mogao se dogoditi između 319-309. g. pre. n. e. U ovo vreme mogao je biti kralj (basileus): 1. Filip Arhidej, 2. Aleksandar IV, 3. Heraklo. Protiv Aleksandra deteta, koji je već 316. g. dospeo u ropstvo, govore reči „dobili bitku“. Isto tako je neverovatno da je u Atini Demetrija Falernskog moglo biti govora o pretenziji na kraljevsku čast čoveka protivničke političke strane kojoj je u to vreme stajao na čelu Heraklo. Kao kralja (basileus) u to vreme treba uzimati Filipa Arhideja. 73 Iz ovog izlaganja proizlazi da se jedino bitka između Filipa i Kasandra mogla dogoditi u drugoj polovini 319. god. 74 Bitka se morala dogoditi u Makedoniji. 75 Jadikovke izmišljača novosti, koji se mora shvatiti kao protivnik vladajućeg režima i s njim povezanog Kasandra treba uzeti kao ironične izjave. 69 70
26
10
11
12 13 14
(Kakav cilj ljudi ove vrste ovakvim svojim izmišljotinama žele postići, za mene ostaje zagonetka, jer oni ne šire samo laži nego izmišljaju priče koje im ne donose nikakvu korist. Događalo se već često nekim od njih koji su u kupalištima oko sebe okupljali svetinu da im je bio ukraden ogrtač76, drugi su opet, koji su u tremu77 dobivali kopnene i pomorske bitke, propuštali parničke rokove i bili osuđivani. Bilo je slučajeva da su neki, dok su poput heroja jezikom gradove osvajali, ostajali bez ručka. Zaista je bedan njihov zanat! Zar ima negde neka dvorana, neka radionica, neki kutak na trgu gde ove dangube ne švrljaju i slušaoce do iznemoglosti zamaraju. Ipak se oni u svojim lažima zamaraju.)
Primarno značenje imenice logopoios znači sastavljač govora. Reč označava takođe i sastavljača nekog proznog teksta. Herodot npr. naziva najvećeg svog prethodnika Hekateja logopoios. I Isokrat istoričarima pre Herodota daje ime logopoioi, a Arijan naziva Herodota takvim imenom. To je zapravo sinonim reči logografos kojom Tukidid naziva svoje prethodnike. Kad su u političkom i duhovnom životu retori došli do većeg značenja i ugleda, reč je počela dobijati šira značenja i logopoios se počeo nazivati i onaj koji za druge sastavlja govore. Tokom vremena reč je počela dobijati pejorativno značenje i logopoioi, pošto su bili zavisni o materijalu kojim su ih snabdevali njihovi naredbodavci, postali su žrtve lažnih i izmišljenih priča. Pored toga su zbog raznih spletaka i izmišljotina bili prisiljeni da sakrivaju istinu. Na taj je način logopoios postao izmišljač i širitelj novosti. U Atini je u 4. st. postojao veliki broj takvih izmišljača vesti. Na njih ukazuju mnoga mesta u delima pisaca toga doba. Jedan od te vrste izmišljača vesti je i Teofrastov logopoios. Imenica logopoiia - izmišljanje nije zabeležena pre Teofrasta u grčkoj književnosti. U opisivanju karaktera izmišljača novosti ni jedan detalj ne ukazuje da je on svoja pričanja sam izmišljao, on jedino nastoji da ljudima što je moguće vernije dostavi svoje vesti. Više nego i kod jednog drugog karaktera nameće se ovde misao da su Teofrastu sasvim određene ličnosti i prilike poslužile kao model.
Krađa ogrtača bila je uobičajena u Atini, i to naročito zbog mnoštva svetine u kupalištima i vežbalištima gde su se po običaju ostavljali, mada je to bilo, kako svedoči Demosten, vrlo kažnjivo. 77 Vidi br. II. beleška 1. 76
27
IX. BESTIDNOST78
1 2 3
4
5 6 7 8
Bestidnost je prema definiciji potcenjivanje dobrog glasa radi sramne zarade, a bestidnika karakterišu sledeće osobine: U prvom redu on je u stanju da čoveku koga je upravo prevario ponovo priđe i ponovo od njega zatraži zajam, zatim79... Ako je bogovima prineo žrtvu80, tada kod drugoga jede - svoje žrtveno meso usoli - zove svog roba, uzima sa stola hleb i meso i daje mu ih dovikujući glasno pred svima prisutnima: „Neka ti je prijatno, Tibije!“81 Kupuje li meso, opominje kasapina na usluge koje mu je ranije učinio, postavlja se tik uz vagu i nabacuje na nju najradije komad mesa, a kad mu to ne pođe za rukom, koščicu za čorbu. Uspe li mu, dobro je, a ako ne, on zgrabi parče droba sa stola i sa smeškom se udaljuje. Je li kupio za goste mesto u pozorištu82, on besplatno gleda predstavu, a sutradan vodi i sinove sa njihovim pedagozima. On zahteva i deo po povoljnoj ceni kupljene robe koju neko nosi kući. Zna otići u tuđu kuću i danas pozajmiti ječam, sutra slamu, pa čak zajmodavce prisiljavati da mu pozajmljeno lično u kuću donesu. U stanju je otići i do kotla u javnom kupatilu i, ne obazirući se na viku čuvara kupatila, sam kantom vodu grabiti, sam se polivati i reći: „Završio sam!“ I na odlasku se proderati: ,,Ti me grdiš! zato nećeš dobiti nikakva bakšiša!“83
Prvobitno imenica anaishyntia upotrebljavala se u značenju bestidnosti u seksualnim odnosima, a anaishyntos je čovek kome nedostaje stid. Kasnije se reč počela upotrebljavati u širem značenju i označavala je bezobzirnost i neobaziranje na dobar glas i pri tom se nisu uzimali u obzir seksualni prestupi i poremećaji. Sokrat u Platonovoj
78
Vidi br. VI. Iza reči „zatim“ postoji praznina koju je vrlo teško popuniti. 80 Prilikom prinošenja žrtve vladao je običaj da se pozivaju prijatelji na žrtvenu gozbu. Međutim, bestidnik soli žrtveno meso i ide na gozbu drugom. I ne zadovoljava se samo tim. Robu pratiocu, koji je iza leđa gospodarevih po običaju stajao i njega posluživao, pruža dobar zalogaj uz dovikivanje da se časti, iako je vladao običaj da se ostaci dele posluzi. 81 Vrlo je često ime Tibije, posebno u grčkoj komediji. Robovi su nazivani prema zavičaju iz kojeg su dolazili, pa je tako i ovaj Tibije dobio ime po istoimenom brdu između Frigije i Paflagonije. 82 Pošto su na Dionisijeve svečanosti, koje su u Atini obično trajale po nekoliko dana, dolazili mnogi stranci, ponavljalo se izvođenje istog komada po nekoliko puta. Na prvoj predstavi bi se pojavljivala bogata i otmena klasa ljudi koja je plaćala skuplje ulaznice. Druga i ostale predstave priređivane su za siromašniji svet i koštale su samo trećinu drahme, tj. dva obola. Sirotinji se davao novac za igre iz državne blagajne. -Po nalogu svojih gostiju bestidnik je iznajmio jednu klupu od otprilike 12 mesta. Prvog dana, naravno, išao je on sa gostima sam bez učestvovanja u plaćanju. On je uvideo, kad se malo više stisne, da može stati više od 12 osoba, zato on sledećeg dana vodi svoje sinove sa njihovim pedagozima. 83 Kotlovi sa vrućom vodom u kupatilu bili su stalno zagrejavani. Iz njih je čuvar kupatila crpio kantama vodu i polivao kupače. Nadzomik kupatila za to je dobivao dva obola. Naš bestidnik ulazi bez plaćanja u kupatilo i sam zahvata vodu, umesto plaćanja dva obola za vodu, on se na isti način kao i kod mesara i izruguje i umesto zahvale, upućuje mu pogrdne reči. 79
28
Apologiji izjavljuje da on nije osuđen zato što nije u stanju da iznese prave dokaze, nego zbog sudijske bezobzirnosti. On se nije hteo žaliti i moljakati i jadikovati kao što drugi imaju običaj. Značenje bestidnosti postepeno je počelo poprimati značenje bezobraštine, bezočnosti i drskosti. Treba se podsetiti da Sokrat na početku Apologije naziva drskošću i bezočnošću tvrđenje svojih tužilaca da je on žestok i neobuzdan u svojim govorima. I drskost, i bezobraština, i bestidnost, i nedostatak obaziranja na dobar glas uglavnom se ispoljavaju kad je u pitanju želja za dobiti. Tako bestidnost postaje porok koji prouzrokuje želju za dobiti ili je u najmanju ruku njena pratilja. Razvoj i obim značenja reči mogu se predstaviti ovako: bestidnost prelazi u nepažnju prema dobrom glasu, ona opet prelazi u bezobraštinu i bezočnost; vrlo se često povezuje stid i pojam pohlepe. Na taj je način reč u običnom govoru dobila značenje pohlepe. I Teofrast uzima ovu reč u značenju govornog jezika kao neku vrstu gramzivosti. Bestidnik potcjenjuje javno mišljenje. Ovo potcenjivanje povezuje on sa sramnom dobiti. U tome se Teofrastova definicija približuje pseudoplatonskoj definiciji.
29
X. TVRDIČLUK
Tvrdičluk je preterana štednja kad je u pitanju celokupna84 imovina, a tvrdicu karakterišu sledeće osobine: 2 On već polovinom meseca ide u kuću da naplati pola obola. 3 Na zajednički finansiranim veseljima broji koliko je ko čaša ispio, a između svih uzvanica prilaže za žrtvu najmanji deo Artemidi.85 4 Ako je ko po njegovom nalogu nešto jeftino kupio i njemu jeftino obračunao, izjavljuje da je to preskupo. 5 Razbije li neko od njegove služinčadi stari lonac ili kakav drugi sud, on mu odbija na hranarini. 6 Ako mu žena izgubi troparac, on je u stanju da čitavo pokućstvo ispretura, a krevete, sanduke i pod86 da nekoliko puta pretrese. 7 Ima li nešto za prodaju, daje to uz tako veliku cenu da kupac od toga nema nikakva ćara. 8 U svojoj bašti ne dozvoljava nikome da okusi smokvu ili da preko njegove njive ko prođe, čak ni da sa zemlje podigne opalu maslinu ili urmu.87 9 Svaki dan pregleda dužničke tablice88 da se uveri da li još nepromenjene stoje na starom mestu. 10 On je u stanju da kamate koje nisu na vreme isplaćene udvostručuje.89 11 Kad priredi gozbu drugovima svoga demosa90, pred njih stavlja na sitno izrezane komadiće mesa. 1
Tvrdica nije sitničav samo kad je u pitanju novac nego uopšteno u svim stvarima koje sačinjavaju njegovu imovinu. 85 U antici je vladao običaj da se prilikom zajedničkih gozbi bogovima, kao darovaocima svih dobara, prinose žrtve koje su se sastojale od jela koja su se u njihovu čast odvajala ili libacija (tj. prolivanja vina u slavu bogova); što se ovde spominje baš Artemida (Dijana), kao boginja u čiju se čast žrtve prinose, neki komentatori misle (doduše, dosta naivno) da je ovde u pitanju neka lovačka družina čija je zaštitnica ona bila. Verovatnije je mišljenje onih komentatora koji smatraju da Teofrast misli na Artemidu, zaštitnicu podzemnog sveta, kojoj su bogataši u vreme mladog meseca prinosili kao žrtve različite vrste jela i stavljali ih na raskršćima da bi ih mogla sirotinja uzimati. 86 Ženske su se sobe nalazile na spratu i bile su potpođene drvenim podnicama; prizemlje je bilo popločano kamenim pločama. 87 Urme, kako se može videti iz Teofrastova dela „O biljkama“, ne mogu dozreti u Atici. Ovim podatkom hteo je Teofrast upravo da istakne tvrdičluk cicije, jer ne dozvoljava da se čak ni nedozrela urma, koja služi samo kao hrana svinjama, sa zemlje digne. 88 Mnogi interpretatori misle da je ovde reč o kamenima međašima, koji su razdvajali posede pojedinih vlasnika. 89 Iako je bilo zakonom dopušteno uzimati dvostruke kamate onima koji nisu dugove na vreme otplatili, ipak su oni koji su to činili smatrani lihvarima. 90 Cela je Atika bila podeljena na 174 demosa (opštine), a oni su se dalje delili na fratrije, slično rimskim tribusima i kurijama. Pojedine opštine (demosi) su održavale gozbe povodom izvesnih svečanosti, npr., kada bi efebi (mladići) sticali građansko pravo i postajali punopravni građani. Te su gozbe većinom priređivane na trošak demosa, a ponekad o trošku opštinskog starešine. Na takvu gozbu ovde misli Teofrast. 84
30
Iz kupovine delikatesnih stvari91 vraća se kući praznih ruku. Svojoj ženi zabranjuje da drugima pozajmljuje so, kim, mažuran, žrtvenu krupicu, vrpce ili žrtveno testo, nego obično govori: „Ove sitnice za godinu dana narastu do velike sume.“ 14 (Uopšte, kod tvrdica se može videti da im se kase raspadaju, da su im ključevi zarđali i što se njih samih tiče, oni nose ogrtače koji im ne sežu ni do butine, mažu se iz vrlo malih posuda za pomasti, šišaju se do kože, sandale oblače tek oko podne, naređuju valjarima da stave na njihove ogrtače puno zemlje kako se ne bi brzo uprljali.92) 12 13
Prema sklopu reči mikrologos označava čoveka koji vodi brigu i govori o malim i beznačajnim stvarima. U tome značenju nalazimo je kod nekoliko grčkih pisaca. Reč je kasnije dobila šire značenje i počela je označavati čoveka pedanta, koji obraća pažnju na najbeznačajnije stvari. U ovom se značenju reč vrlo često susreće. Pošto se pedanterija često ogleda kad je u pitanju novac, termin mikrologos počeo se primenjivati na tvrdice. Ovaj se prelaz već vidi kod Demostena, jer on Megarane naziva tvrdicama, a to isto čini i Isokrat kada tvrdi da je jedna od karakteristika starosti tvrdičluk. Reč sitničavost u pitanjima novca i imovine često se susreće u kasnijim vremenima. Iz ovoga se može zaključiti da je u Teofrastovo doba u govornom jeziku ova reč imala to značenje i da ju je u tom značenju Teofrast iz svakidašnjeg govora preuzeo u svoje delo.
Misli se na sardele, rakove, tunje itd. Sama činjenica što tvrdica ide lično u kupovinu delikatesnih stvari, umesto da pošalje roba, pokazuje njegov tvrdičluk. 92 Paragraf u zagradama po mišljenju većine komentatora je i po sadržaju i po obliku dodatak nekog bizantijskog pisca kao što je slučaj i kod br. I, II, III, VI, VIII, XXVIII, XXIX. 91
31
XI. NEPRISTOJNOST
1 2 3
4
5 6 7 8
Nije teško definisati nepristojnost. To je napadno i prekora vredno šegačenje, a nepristojan čovek ima ove osobine: Kad sretne pristojne žene, - dobro zadigne haljinu i pokaže im svoje udove.93 U pozorištu94 aplaudira kad su drugi prestali aplaudirati, a glumcima koje ostali gledaoci vole on zviždi; kad u teatru zavlada mukla tišina, on visoko digne glavu i podriguje, samo da bi naterao one koji pred njim sede da se okrenu. Naći ćete ga na trgu kada je najpuniji95, i to tamo gde se prodaje koštano voće96, mirtine97 bobice i drugi voćni plodovi98 kako stoji i ponešto od svakoga gricka dok s prodavcem o nečem čavrlja99. Od prisutnih nekog s kojim se uopće ne poznaje običava po imenu zvati.100 Vidi li neke da žure, zove ih da ga pričekaju. Čoveku koji je izgubio važnu parnicu, on pristupa u času kad izlazi iz sudnice i čestita mu. Sam sebi kupuje jelo i naručuje sviračice101, pri susretu pokazuje ljudima kupljenu robu i pokušava ih navesti da i oni isto učine. Svrati se u kakvu berbernicu ili prodavnicu miomirisa102 i govori svetu kako ima nameru da se pošteno nakreše.
Grčka reč bdelyros označava u prvom redu onoga koji se nepristojno vlada i koji izaziva odvratnost i gnušanje. Aristofan je uvrštava među pogrdne reči i takvo je značenje zadržala i u kasnijim vremenima. Bdelyros se često upotrebljava kao sinonim reči pornos, ali sa neznatnom nijansom u značenju, jer bdelyros svojim ponašanjem i životom izaziva smeh.
Kod ovog je karaktera posebno prvi prizor karakterističan, jer on treba da posluži kao obrazac za daljnja predstavljanja. Svojim postupkom podizanja haljine da bi pokazao na najživljoj ulici pristojnim ženama svoju golotinju, on njih šokira, s jedne strane, da bi se zbog njihova zgražanja mogao smejati, a, s druge strane, da bi kod prolaznika izazvao smeh. 94 Pozorište je novo mesto gde može mnoštvo sveta zapaziti neumesne sale bestidnika. I ovde je njegovo držanje upadljivo i kod ljudi izaziva smeh. Postupci koje on tu čini zaslužuju svaki prekor i nije im potreban komentar. 95 Trg je svakako bio najpuniji između 9 i 12 sati, zato on odabira to vreme da bi svojim nedoličnim postupcima na se privukao pažnju što većeg broja ljudi. 96 Grčki izraz ta karya u atičkom dijalektu označavao je sve vrste koštunjavog voća: bademe, kestenje, marone, orahe itd. 97 Mirta je bila specijalna poslastica posle glavnog obroka. 98 Rečju akrodrya Teofrast označava svaku vrstu jestivog voća (bilo ljuskavog, npr., lešnike, žir, ili voće s tvrdom korom) sa stabala ili sa grmova koje raste u šumi kao divlje. 99 Gledaoci koji su obično spadali u niži sloj ljudi mogli su uživati u njegovoj drskosti prilikom potkradanja voća i ljutnje prodavaca. 100 Dozivanjem nepoznate osobe želi nepristojni da svrati pažnju okolo prisutnog sveta da bi i na taj način izazvao smeh. 101 Sudeći po nekim podacima antičkih pisaca, potražnja sviračica bila je mnogo veća od ponude. 102 I ovaj prizor svraćanja u berbernicu i parfimeriju, kao i izjava da će se opiti, imaju za cilj zasmejavanje prisutnih. 93
32
Ovo izazivanje podsmeha i poruge toliko se ustalilo da se nepristojnim - bdelyros - počeo nazivati i u govornom jeziku onaj koji na najgnusniji i najodvratniji način zbija šale bilo u seksualnom bilo u nekom drugom obliku koji zaslužuje preziranje. U tom značenju i Teofrast upotrebljava ovu reč.
33
XII. NETAKTIČNOST
1 2 3 4 5 6 7 8 9 10 11 12 13 14
Netaktičnost je odabiranje za zatečene nezgodnog trenutka, a netaktična čoveka karakterišu sledeće osobine: On se obraća za savet prijatelju koji ima posla preko glave. Svojoj dragani priređuje podoknice kada je trese groznica. On zna otići do čoveka koji je zbog jamčenja103 osuđen i moliće ga da i njemu bude jamac. Pojavljuje se na sudu kao svedok posle izrečene presude.104 Kao zvanica na svadbi pospe pogrdama ženski pol.105 Čoveka koji se upravo vratio sa daleka puta poziva na šetnju. Posle zaključene prodaje zna dovesti kupca koji više nudi.106 Digne se i počne iznova govoriti o predmetu koji su već svi čuli i razumeli. Spreman je da vam ponudi svoje usluge gde ih vi ne želite, ali ih ne možete potpuno odbiti. Kad neko prinosi žrtvu, eto ti njega upravo tada, kada sednu za žrtvenu gozbu, da uteruje svoje kamate.107 Bude li prisutan šibanju roba, priča kako se jedan njegov rob posle ovakvog šibanja obesio. Učestvuje li u presudi neke parnice, posle presude ponovo huška stranke jednu protiv druge kada one žele pomirenje. Kad mu se igra, hvata za ruku najbližeg do sebe koji je još potpuno trezan.108
Pridev akairos se upotrebljava kad je reč o stvarima i radnjama koje ne odgovaraju pravom trenutku i situaciji. Znači, dakle, neblagovremenost, nevreme, pogrešan trenutak. Akairos se često stavlja kao oznaka nevremena u meteorološkom značenju, pa akairia može značiti ružno vreme, odnosno nevreme. Kada se akairos prenese na psihičko područje, označava radnje i stanja koja su prouzrokovana nelogičnim i neshvatljivim pokretima duše ili nekom vrstom patetičnog stanja. U Atini je bilo potrebno jamstvo za vrlo velik broj poslova. Netaktičnom je potreban jamac za bilo kakav posao. Jamac je međutim za jamčenje morao polagati izvesne sume novca. 104 U prethodnoj istrazi je netaktični morao dati pismeno svoj iskaz. Ovo se pismeno svedočenje čitalo na glavnoj raspravi. Tada je bilo potrebno prisustvo svedoka i tačnost iskaza potvrditi. Ako bi se svedok pojavio, tada bi se tek presuda donosila. 105 Takav jedan govor stavio je Lukijan u Gozbu Lapita. (Conv. 40.) 106 U Atini je prilikom kupovine bilo posrednika, koje Aristofan, Platon i govornici nazivaju propoles ili proprotor, koji su vodili brigu o prodaji ili su u pojedinim slučajevima pribavljali kupce. To su tzv. posrednici, komisionari, agenti itd. Oni su bili podložni zakonima kao i sami prodavci. Netaktični hoće da se u ovu vrstu ljudi ugura kad nije vreme. 107 Nesklad se sastoji u tome što netaktični obavlja novčane poslove za vreme verskih obreda. 108 Po grčkom običaju gosti su obično posle uklanjanja trpeza i trošenja vina igrali. Odatle dolazi objašnjenje neumesnog ponašanja netaktičnog, koji od potpuno treznih gostiju traži da igraju. I Rimljani su smatrali igranje u svako vreme neumesnim. Zato Ciceron u govoru Za Murenu izjavljuje: Nemo fere saltat sobrius nisi forte insanit. (Gotovo niko trezan ne igra, ukoliko nije poludeo.) 103
34
Pridev akairos u značenju imenice prvi je, čini se, upotrebio Teofrast i ostavio joj prvobitno značenje netaktična čoveka. Netaktičnost pretpostavlja poznavanje situacije onoga čiji se postupci žele povrediti. U većem delu ovde opisanih situacija moramo pretpostaviti da je netaktičnom situacija poznata, ali je on nije svestan. Iza njegovih postupaka stoji neumesnost i neiskustvo. Vrlo često način njegova postupka nije uvredljiv i neprijatan, štaviše zaslužuje i pohvalu. Ono što najviše kod njega bode u oči je stalno upadanje u nezgodno vreme. On je uglavnom, kako bi običan narod rekao, baksuz. Njegovim postupcima nedostaje uspeh, bolje rečeno, njemu je sreća okrenula leđa.
35
XIII. PREUSLUŽNOST
Preuslužnost je svakako dobronamerno preterivanje u govoru i postupcima, a preuslužna čoveka karakterišu sledeće osobine: 2 On skače109 i hvalisavo izjavljuje da će iz sopstvenih pobuda učiniti nešto što nadilazi njegove moći. 3 O stvari čiju opravdanost svi priznaju on ima suprotno mišljenje i, naravno, biva opovrgnut.110 4 Nateruje vinotoču da meša više vina nego što prisutni mogu popiti.111 5 Zavađene rastavlja iako ih ne poznaje. 6 Spreman je da pokaže prečicu, a sam kasnije ne zna kuda ide. 7 Ide vojskovođi i pita ga kada misli zametnuti bitku i kakve će lozinke prekosutra izdati.112 8 Odlazi do oca i upozorava ga da majka u spavaćoj sobi već spava.113 9 Kad lekar zabrani bolesniku davanje vina, on govori da će ipak napraviti eksperiment i daje jadnom bolesniku poprilično vina da pije.114 10 Je li nekom umrla žena, on se brine da se na nadgrobni spomenik ureže ime njezina muža, oca i majke i njezino vlastito ime, zatim ime njezina rodnog mesta i da se na kraju doda da su zaista svi bili pošteni ljudi.115 11 Treba li da se na sudu zakune kao svedok, prisutnim dobacuje: „Već sam se ranije zaklinjao“.116 1
Prefiks peri u imenici periergia (preterivanje) označava da se radnja vrši preterano i preko mere. Već je u početku reči dobila prekorno značenje, pa je i pridev periergos upotrebljavan u značenju
Teofrast ima na pameti narodnu skupštinu. Raniji su komentatori ovo mesto tumačili na sledeći način: spornu stvar koju preuslužni zastupa svi smatraju opravdanom. Međutim, da bi zadovoljio svoje protivnike, preuslužni iznosi nove dokaze koji govore protiv njegova traženja i on biva opovrgnut. Drugo novije tumačenje je prihvatljivije, naime, njegove protivargumente u sopstvenoj stvari drugi opovrgavaju, tj. drugi postaju njegovi branioci. Ovakvo tumačenje ove rečenice je prihvatljivije i kao dosetka lepše i većina novijih komentatora ga prihvata. 111 Grci su imali običaj da na svojim gozbama na dušak ispražnjuju prilično velike čaše (odatle izraz Graeco more bibere - piti na grčki način). To često spominje Plaut i drugi rimski pisci. Zato je bila, svakako, preterana uslužnost ugađati gostima u onom na što su oni već bili navikli. 112 Nametljivac želi da dozna više nego što dnevna zapovest vojskovođe za sledeći dan objavljuje. Na takvo jedno pitanje, kada će se zametnuti bitka, kralj je Antioh odgovorio svom sopstvenom sinu: „Bojiš li se da ti jedini nećeš čuti zvuk trube?“ Metel je na svom španskom pohodu na pitanje da li će sutra uslediti napad odgovorio: „Kad bi moja tunika znala šta ja nameravam sutra učiniti, ja bih je odmah skinuo i spalio.“ 113 Casaubonus ovako tumači ovo mesto: „Dečak upozorava oca da je vreme da ide na spavanje da majci, koja je već počela spavati, dugo čekanje ne bude teško.“ 114 Preuslužni nametljivac ostaje dosledan svojim postupcima kada bolesniku, čiju bolest možda on smatra samo iznemoglošću i iznurenošću, uprkos lekarevoj zabrani, daje vino misleći ga na taj način ojačati. On tu, međutim, ispada ograničen kada bolesniku s jakom groznicom daje vino i tako uliva ulje u vatru. 115 Nadgrobni spomenici Atinjana bili su jednostavni i bez raskoši. Platon predlaže u svojim Zakonima da natpisi nadgrobnih spomenika ne budu duži od 4 heksametra. 116 Nametljivcu nije namera da oslabi uverljivost svoje zakletve, nego da dokaže svoju preuslužnost. 109 110
36
preteran, tj. onaj koji nema mere u govoru i postupcima bilo zbog razmetljivosti, bilo zbog nepoznavanja svojih vlastitih snaga, i on je antiteza pridevu anagkaios (neophodan, potreban). Izvršiti nešto preterano može dobiti značenje ,,izvršiti nešto brižno“. Međutim ponekad ta reč dobija negativan prizvuk „izvršiti nešto izveštačeno“. Tako se, npr. govorilo za uglađen i izveštačen stil da je periergos. Kad se govori o ljudima, reč u prvom redu ima značenje „preteran, nametljiv". Često se preteranosti dodaje i nijansa prevelike revnosti i nametljivosti. Imenicu periergia u značenju svojevrsnog načina ponašanja prvi je upotrebio Teofrast. On definiše i slika preuslužna čoveka kao osobu koja se suviše i prekomerno trsi u svakom svom poslu. Preuslužnost se ogleda u radnjama koje nadilaze njegove lične sposobnosti. One nisu prikladne ni podesne ni za taktičnog, pa se preuslužni u svojim postupcima vrlo često približuje netaktičnom. Radnje preuslužnog po pravilu imaju negativan rezultat. On postiže upravo suprotno od onoga što je želeo postići. Ovaj neuspeh je Teofrast manje-više jasno pokazao rečima, a ponekad njegova preuslužnost izaziva smeh. On je kao i netaktični baksuz, ali njegov baksuzluk proizlazi iz činjenice da on želi stvar dobro uraditi, ali postiže sasvim suprotan cilj. On ga uvek sebi postavi, ali postignuti rezultat je uvek u suprotnosti sa namerom. Ovome karakteru blizak je udvarač pod br. V. a nešto manje ulagivač pod br. II.
37
XIV. TUPAVOST
1 2 3 4 5 6 7 8 9 10 11 12 13
Tupavost bi se mogla definisati kao duševna sporost u govoru i radnjama, a tupavka karakterišu sledeće osobine: Kad nešto na kamenčiće sračuna i dođe do rezultata, pita onog do sebe: „Koliko ovo iznosi?"117 Ako je pozvan na sud, u času ulaska u sudnicu on to potpuno smeće s uma i odlazi na svoje seosko imanje. U teatru posle gledanja predstave zna sam ostati i zaneti se u dubok san. Ako posle obilne večere po noći mora ustati radi sebe, u polusnu tumara okolo i susedovo ga štene ujede.118 Dobije li nešto na dar i skloni na čuvanje svojom sopstvenom rukom, kad ga ponovno traži ne može ga naći. Ako ga obaveste o smrti prijatelja, kako bi mogao prisustvovati sahrani, on obori oči i suznih očiju uzvikne: „Bilo mu srećno!“ Kad prima pozajmljeni novac, ima običaj dovoditi svedoke.119 Zimi se svađa sa svojim robom zato što nije kupio krastavaca.120 Svoju decu do iznemoglosti tera da se rvu i trče. Kada na selu sam kuva sočivo služinčadi, dva puta u lonac stavlja so da je učini otužnom i neukusnom. Kad Zevs dade kišu, on to popraća ovakvom primedbom: „Na vremenske prilike treba gledati kao na nešto ugodno, što drugi nazivaju crnjim od smole.“121 Kad ga neko upita: „Koliko je po tvom mišljenju leševa izneseno kroz svetu kapiju“122, on mu odgovara „Toliko koliko smo sebi ja i ti želeli“.
Reč anaisthesia u fizičkom smislu znači bezosećajnost, što se da zaključiti iz tekstova grčkih pisaca (Npr. Tukid. II, 43. 6; Plat. Ax. 365 d itd.). Za Aristotela je anaisthesia (bezosećajnost) u istoj meri suprotna aisthesis (osećajnost) kao što je sposobnost vida suprotna slepoći. Prenesena na psihičko područje reč znači tupavost, tupoglavost. Prelaz na ovo značenje primetljiv je u Platonovu delu Timej. Ovde je jasno uočljiva granica između bezosećajnosti i tupavosti.
Čini se da njegov um ne ide uporedo sa radom njegovih ruku i izgleda da on još nije shvatio da je iznos već dobio. 118 U rastresenosti na putu da obavi nuždu on ulazi u tuđi posed. Pošto se nužda noću vršila napolju ili iza kuće „publica latrina“, on je morao u zabuni proći kroz tuđi posed i zato ga ujeda susedovo pašče. 119 On ne shvata potpuno situaciju i dovodi svedoke a ne primećuje da se vraćanjem novca njegova potražnja gasi. 120 Tupavac možda još nije svestan da je zima, a zna se da zimi nema svežeg povrća, zato se svađa sa svojom poslugom. 121 Ovo je jedno od najspornijih mesta u celom Teofrastovom delu i postoji mnogo tumačenja. U prevodu se prevodilac odlučio za mišljenje P. Steinmetza (Štajnmec). 122 I Plutarh spominje „Svetu kapiju“ (Sula, 14, 5). Neki komentatori smatraju da se u vreme pisanja Karaktera mrtvaci nisu iznosili iz grada kroz „Sveta vrata“. 117
38
Teofrast upotrebljava reč u užem značenju, koje je imala u govornom jeziku.
39
XV. NADMENOST
1 2 3 4 5 6 7 8 9 10 11
Nadmenost je bahato ophođenje u govoru, a nadmenoga karakterišu sledeće osobine: Upitate li ga: „Gde je ovaj ili onaj“, on ovako odgovara: „Pusti me na miru!“ Nema običaja da se na pozdravu zahvali. Ima li šta prodati, ne kaže mušterijama cenu, nego pita: „Šta ću za to dobiti?“ Ako mu ko o porodičnoj slavi ukaže čast i uruči poklon123, obično kaže da to nisu pokloni nego dužne obaveze. Neće oprostiti ni onome koji ga je namerno uprljao, ni onome koji ga je odgurnuo, ni onome koji mu je stao na nogu. Zatraži li mu prijatelj da mu pritekne u pomoć u zajmu, govori da mu ništa neće dati, a posle toga dolazi i donosi prilog sa primedbom: „Žalibože ovih novaca!“124 Spotakne li se na putu, u stanju je da kamen prokune. Ne podnosi da ma koga dugo čeka. Neće ni da peva, ni da recituje125, ni da igra; štaviše, neće ni da se bogovima moli.
Etimološko značenje grčke reči authades odgovara našem pridevu sujetan, samozadovoljan. S tim je nerazdvojno povezano potcenjivanje drugih. Samozadovoljan je prema tome onaj koji samo na sebe misli i ne obazire se na druge. Ko samo na sebe misli a druge prezire i potcenjuje izgleda nadmen, umišljen i bahat. Čovek takve prirode u ophođenju izgleda nabusit, u se zatvoren i podmukao.
Ovde se ne misli na verske praznike, nego na porodične svečanosti, na kojima je bio običaj donositi darove prijateljima i rođacima. Taj se običaj zadržavao do današnjeg dana gotovo u svim krajevima Evrope. 124 Pomaganje siromašnih ili u nevolju dospelih prijatelja bilo je u Grčkoj opšte, a naročito u Atini u okviru heterija (saveza) uobičajeno, tako da su mesečni prihodi išli u zajedničku kasu. Pored toga nisu bili isključeni za pojedince i izvanredni prilozi. To se jasno vidi iz Platonove Države i iz Zakona. Onaj koji je ovakvu pomoć primio bio je obavezan, kad bi se materijalno sredio, da pomoć uzvrati. Isp. br. XVII Gunđanje. 125 Iz dela nekog pesnika ili svoj vlastiti proizvod. Najradije su se po redu pevale tzv. sholije, koje je jedan počinjao a drugi po redu nastavljali. 123
40
XVI. SUJEVERJE
1 2
3 4 5 6
Sujeverje je, čini se, neka vrsta straha pred natprirodnim, a sujevernoga karakterišu sledeće osobine: Namerili se na pogrebnu povorku126, pere ruke i škropi se posvuda svetom vodicom iz hrama127, u usta meće komadić lovorova lista128 i trčkara tamo-amo po celi dan. Pretrči li mu lasica preko puta129, neće se s mesta maknuti sve dok neko drugi ne pređe preko njezina traga ili dok ne baci tri kamena preko puta kuda je ona prošla.130 Kad ugleda u svojoj kući zmiju131, ako je slučajno crvene boje, poziva Sabazija132, a ako je od „svete“ vrste, odmah joj na mestu podiže oltarić.133 Prolazi li na raskršćima pored svetog kamenja, na njih iz uljanice izliva ulje i ne miče se dalje sve dok ne padne na kolena i ne obavi svoje molitve.134 Ako mu miš progrize vreću s brašnom, odlazi vraču i pita ga šta treba da čini. Odgovori li mu da je da torbaru na krpljenje, on se na to ne obazire, nego prkosno odlazi i prinosi žrtve pokajnice.135
126
Pogrebne su povorke u Atini sigurno bile svakodnevna pojava i obavljale su se u ranu zoru pre izlaska sunca, jer je tako propisivao Solonov zakon. 127 Pri ulazu u hram, na trgu i drugim javnim mestima i u privatnim kućama, ako se tu nalazio mrtvac ili porodilja, stavljani su kotlovi s vodom. U njih bi se zaronila glavnja s oltara da bi se voda posvetila. Za škropljenje upotrebljavale su se maslinove grančice. 128 Lovor je bio posvećen Apolonu, bogu proročanstva i njemu su se pripisivale razne moći. Vrači su zato nosili štapove od lovorova drveta i uobičajili su žvakati lovorovo lišće. Zbog magične moći lovorova lista, kao zaštitnog sredstva protiv nesretnih slučajeva, uobičajili su žvakati ili saditi njegovo stablo pred kućama i u dvorištima većih zgrada. (Vidi Vergilije. En., II, 512-514.) 129 Vladalo je opšte sujeverje i među Grcima i među Rimljanima da izvesne životinje, kada neočekivano pretrče preko puta ili prelete, donose nesreću. U ovu vrstu životinja uglavnom su se ubrajale one koje pripadaju vrsti mačaka, zatim vukovi, zmije i sove. (Vidi Hor., Carm., XI, 27, 1-7.) 130 Da bi, naime, zao predznak zadesio drugog koji pređe put. Ako se takav nesretnik ne bi tu našao, sujeverni bi za životinjom kojoj se pripisivala nesreća bacio tri kamenčića da bi od svoje glave otklonio zlo znamenje. Broj tri, kao i drugi neparni brojevi, važili su kao sveti. (Vidi Verg., Buk., VIII, 75.) 131 U Atini je bilo mnogo zmija pa su smatrane za domaće životinje i bile su stalno glasnici dobrih ili zlih predznaka; često su bile povezivane sa božanstvima. Pareias je vrsta neškodljive zmije mrke boje koja se prilikom Bakhovih misterija upotrebljavala u sakralne svrhe. 132 Sabazije je po poreklu tračko-frigijsko božanstvo čiji su se orgijastički obredi, slično Bakhovim obredima, obavljali u misterijama. To je Bakhovo ime, a i Jupiter se nekad nazivao Sabazije. U Atini je u Aristofanovo vreme to bio nov kult. (Vidi Val., Maks., 1,3,2.) Obred Sabazijevih svečanosti sastojao se u tom što bi sveštenik, koji je bio obučen u srndaćevu kožu, u rukama nosio zmije. Njima je iz svetog vrča prinošen dar u vidu nekog sakramentalnog pica, i one su tada ilovačom i mekinjama bile čišćene. 133 Prema Aristotelovom opisu sveta zmija nije bila velika, njezino je telo bilo obraslo dlakom, a ujed joj je bio neobično otrovan. Potpuno je neverovatno da je ona držana u kućama. Podizanje oltara ili kapelice kao mere predostrožnosti protiv štetnih i opakih životinja spominje Platon u Zakonima knj. X. 134 Posvećeno kamenje Hekati (v. Tibul. I,2,54). kao i tzv. Hermi, od drveta ili kamena, neumetnički izrađeni kipovi poljskih božanstava Bakha, Pana, Prijapa i drugih bili su postavljeni na raskršćima i poljima i u izvesnim prilikama kićeni vencima i vrpcama i zalivani vinom i uljem i mašću zaklane životinje, pred kojom su obavljane molitve, kao i pred slikama bogova. (Diog., Laert., VI, 37.) 135 Ovo je najupečatljiviji primer snage sujeverja koje svakodnevne i najprirodnije stvari ubraja među zlokobne događaje. Uprkos savetu vračevu da vreću odnese torbaru na popravak (vreće su obično bile od kože),
41
Često čisti svoj dom tvrdeći da ga je zadesilo prokletstvo Hekate.136 Ako sove prestrašene njegovim dolaskom polete, on uzvikne: „Atena je moćnija!“ - i tek tada ide dalje.137 9 Ne može se odlučiti da poseti ili da se približi mrtvacu ili porodilji, nego govori da je za njega prikladno da ostane neokaljan.138 10 Četvrtog i sedmog dana svakog meseca naređuje da se za kućnu čeljad kuva vino, sam hita iz kuće da kupi mirtinih grančica, tamjana i žrtvenih kolačića, žuri se natrag kući da ovenča Hermesove kipove i van sebe je celi božji dan.139 11 Kad god u snu ima priviđenje, odmah otrči do tumača snova, vrača i posmatrača ptica da ih pita za savet kakav bog ili boginja postoji kojima se usrdno mora moliti.140 11a Kad se hoće svečanim obredima očistiti od greha, svakog meseca sa svojom ženom posećuje Orfejeve sveštenike, a kada mu žena nema vremena, ide sa dojkinjom i decom.141 12 Čini se da bi želeo biti jedan od onih koji se redovno škrope morskom vodom.142 13 Vidi li nekoga na raskršćima ovenčanog vencem od belog luka, odmah ide kući, poliva glavu vodom, poziva sveštenice da dođu i zapoveda da ga morskim lukom ili mladim štenetom temeljito očiste od greha.143 14 Ako ugleda umno poremećenog ili padavičara, spopadne ga drhtavica pa pljune u nabor svog ogrtača.144 7 8
on se ne pokorava, jer štetu pripisuje natprirodnim silama. Teofrast je ovde hteo pokazati kako je teško, gotovo nemoguće, razuveriti sujevernog razumnim dokazima u njegova ukorenjena uverenja. 136 Verovalo se da su opaki ljudi onima kojima su hteli napakostiti raznim čarobnim formulama mogli u kuću uzidati zla božanstva. Takvo je božanstvo Hekata, čarobnica podzemnog sveta koja se na gornjem svetu pojavljuje da bi čarobnjacima dala veću snagu. (V. Verg., En., VI, 247; Diog. Laert., VI, 74.) 137 Krik se sove, koja je bila posvećena boginji Ateni, smatrao rđavim znakom. 138 Mrtvac pre sahrane i porodilja pre žrtve čišćenja okaljali su, po verovanju starih, onoga ko bi s njima došao u dodir i taj bi se žrtvama čišćenja (lustracijama) morao očistiti. 139 Ovde Teofrast ima na umu kućne bogove, zaštitnike rodova. Četvrti je dan bio Hermesov, sedmi Apolonov. Izgleda ipak da nije u pitanju Apolon. Zna se da su u Atini gotovo pred svakom kućom visile na granama slike Hermesa ili stajali oltari Hekate. - Kuvanje vina je jedno od mnogih sredstava okajavanja. 140 Mišljenje o izvanrednoj moći snova bilo je među svim narodima u starom veku, a posebno među Grcima, posvuda rašireno. Za otklanjanje njihovih zlih delovanja služile su lustracije, molitve i druge vrste žrtava. Smatrano je da snovi potiču neposredno od bogova koje sam Zevs, bez obzira da li se radi o zlim ili dobrim ljudima, šalje. (V. Horn., II., 1,63; II, VI, i dalje.) Zbog toga je već u najstarije vreme bilo tumača snova. (II., I, 62.) Ovde spomenuti posmatrači ptica nisu imali nikakve veze sa snovima. 141 Kako je poznato, Grci su pridavali misterijama vrlo veliko poštovanje, a među njima su opet one koje je osnovao Orfej i koje su bile proširene po celoj Grčkoj kao najstarije i važile za najsvetije. Ne zato da bi se uveo (posvetio) u ove misterije, nego više da obavi putem sveštenika akt čišćenja i oproštenje od greha, sujeverni putuje mesečno tamo (jer dojilja i deca u društvu žene nisu bili podesni da se posvete u misterije) i svoju porodicu uzima sa sobom sa pobožnom namerom da se i oni okoriste svetim činima. 142 U antici se morskoj vodi pripisivala moć čišćenja. Zato se svetoj vodi dodavala katkada so da bi pojačala svoju moć. 143 Bogataši su imali običaj statuama i žrtvenom kamenju Hekate, koji su se često nalazili na raskršćima, o mladom mesecu slati jela kao žrtve. Deo ovih jela pojeli bi prosjaci, a deo bi se pokvario. Pokvareni delovi bili bi spaljeni. Ljudi koji bi obavljali ovaj prljavi posao štitili bi se vencima od belog luka. Ovo je video sujeverni i zbog toga se osećao okaljan. Odmah prekida put i ide kući, pere glavu, zove žene upućene u čišćenje. One ga moraju svojim poznatim sredstvima: morskim lukom, ili nošenjem mladog šteneta, očistiti. Pošto je pas bio posvećen Hekati, ovaj detalj govori o značenju situacije. 144 Duševno oboljenje u antici se dovodilo u vezu sa delovanjem božanstva. Izvesni simptomi pripisivani su raznim bogovima: Posejdonu, Apolonu, Aresu i Hekati. Sujeverni je bogobojažljiv, pa se boji da bolest ne prede na njega. Protiv takve opasnosti on primenjuje oprobano sredstvo: pljuje u ogrtač. Prema ovoj radnji Plaut je epilepsiju nazvao „qui sputatur morbus“ (bolest od koje se pljuje).
42
Etimologija reči je potpuno jasna. Deisidaimon je onaj koji se boji demona (daimonas dedie). Sastavni delovi reči ukazuju na pozitivan smisao, tj. bogobojažljiv, jer pojam daimon, kako je Bolkeštajn dokazao, u najmanju ruku u IV stoleću, znači isto što i theos. Tako su se Afrodita i Dionisije nazivali daimones. Kao i u mnogim drugim jezicima, tako i u grčkom, reči koje označavaju strah imaju dvostruko značenje, jedanput „preplašiti se nečega“, drugi put „imati pred nečim strahopoštovanje, bojazan". Iz etimologije se takođe da naslućivati da kod mnogih pisaca deisidaimon ima značenje bogobojažljiv, pobožan, odan bogovima u potpuno pozitivnom smislu. Međutim, još pre Teofrastova vremena reč je počela dobijati negativno značenje i u takvom se značenju u Teofrastovo vreme ustalila. Kod kiničara i sofista, iako njihova dela nisu sačuvana, da se naslutiti da je reč imala značenje „sujeveran". Isto tako kod Teofrastova savremenika Diodora (XIII, 12, 6). Nikija, koji predskazanjima oseća strašnu teskobu, naziva se deisidaimon (sujeveran). Diodor se ovde povodi za Eforom, koji reč upotrebljava u smislu ,,bogobojažljiv“. Menandar je napisao komediju s naslovom Deisidaimon sa očito negativnim značenjem. Ipak sva mesta kod ocrtavanja ovog karaktera ne ukazuju na značenje sujeverja, nego neka imaju smisao bogobojažljivosti. Većina autora shvataju reč deisidaimonia kao praznoverje (superstitio), zato je u ovom prevodu reč zadržala to značenje.
Sujeveran se čovek stalno oseća ugroženim od nekog neshvatljivog delovanja božanstva. Posledice su ovog delovanja mrlje koje njemu nanose štetu. Uzroci ovih mrlja nisu neka moralna krivica, niti gresi. On pred božanstvom oseća neku teskobu i, kako kaže Plutarh u De superst. on smatra bogove neprijatnim, škodljivim, nerazboritim, nepouzdanim, nepostojanim, osvetoljubivim, okrutnim, zlim besmrtnicima. Zbog te svoje teskobe on nastoji da se što je moguće bolje zaštiti od delovanja božanstva obavljajući obrede čišćenja i pokajanja. Ovi obredi vuku uvek poreklo iz priznatog javnog i privatnog kulta. Međutim, on preteruje, jer prilikom svakog stvarnog ili umišljenog zgrešenja i pretnje ne reaguje samo jednim otklanjajućim sredstvom, nego u isto vreme, pošto nema pouzdanja u pojedina sredstva, obavlja više obreda ili ih neprestano ponavlja. Ako bi se htelo sujeverje uporediti s nekim približno adekvatnim pojmom, onda bi mu najbliži pojam bio skrupuloznost.
43
XVII. GUNĐANJE
1 2
3 4 5 6 7 8
9
Gunđanje je neumesno jadikovanje na svoju sudbinu, a gunđala karakterišu sledeće osobine: Ako mu prijatelj pošalje komad nečega sa žrtvene gozbe, on donosiocu kaže: „Nisi mi ni ovo malo supe, ni ovaj gutljaj bućkuriša rado poslao i zato me nisi ni pozvao na gozbu.145 Kad ga dragana obasipa poljupcima, običava joj reći: „Želeo bih da znam da li me takođe od srca voliš.“ On je ljut na Zevsa, ne zato Što kiša pada, nego zato što pada prekasno.146 Nađe li na putu kesu s novcem, zna reći: „Ipak se još nikad ne namerih na pravo blago.“ Ako posle dugog cenkanja sa prodavcem za jeftine pare kupi robu, ima običaj reći: „Čudim se da sam bar nešto pametno za tako male pare kupio“! Onome koji mu je doneo radosnu vest „sin ti se rodio“147 ovako odvraća: „Ako dometneš još: izgubio si polovinu svog imetka, reći ćeš golu istinu.“ Ako je jednoglasnom presudom dobio parnicu na sudu, prigovara svom pravnom savetniku, koji mu je govor sastavio, što je izostavio mnoštvo pravnih dokaza.148 Skupe li mu prijatelji između sebe zajam i ako se jedan od njih njemu obrati rečima: „Sada budi veseo“, on odvraća: „Zar zato što moram posebno svakom njegov deo vratiti, a uz to mu i zahvalan biti kao da mi je neko dobročinstvo učinjeno.“149
Mempsimoiros (gunđalo) je, kako i sastavni delovi složenice pokazuju, osoba koja svoju sudbinu (moira) kudi i njom nije zadovoljna. Takvi se postupci obično pripisuju pre svega starcima, staricama i ženama. Isokrat, npr., naziva starost nezadovoljstvom, tvrdičlukom i gunđanjem (12, 8). Aristotel pak nalazi razliku između muškog i ženskog pola u tome što je ženski pol bolećiviji i odaniji suzama nego muški, dalje, ljubomorniji, mrzovoljni, svadljiviji i brbljiviji. Značajno je i to da je Antidot jednoj svojoj komediji dao naziv e mempsimoiros. Naziv komedije pokazuje da je u atičkom društvu bilo mnogo osoba odanih gunđanju. Takvu ženu slika Teofrast u ovom karakteru. Teofrast shvata gunđanje kao cepidlačenje i kao nedolično kuđenje darova kojim je priroda obdarila čoveka. On određuje definiciju po njezinim sastavnim delovima i njih opisuje sličnim rečima mempsi-epitimesis (prekor): molraton dedotnendn (darova). U antici je bio ustaljen običaj ne samo kod Grka i Rimljana nego i kod orijentalnih naroda da se prijateljima i poznanicima koji nisu mogli bilo zbog kakvih razloga biti pozvani na gozbu pošalje nešto od serviranih jela. Reči upućene robu koji je doneo ponude odnose se na njegova gospodara, jer gunđalo ima na pameti odsutnog gospodara. 146 Seljaci su u Grčkoj, u kojoj ima vrlo malo padavina, kišu smatrali posebnim darom neba. Na ovaj se dar gunđalo ljuti zato što je kasno došao. 147 Rođenje muškog deteta smatralo se posebnim darom bogova. 148 U Atini je svaka tužba morala biti pismeno podnesena, zato je imala i naziv grafe. Tužbe je pisao advokat koji je u ime optuženog prikupljao, sastavljao i sudu podnosio dokazni materijal. 149 Ovde se ne radi o malom poklonu, nego o zajmu koji je gunđalu potreban za dovršenje nekog započetog posla. 145
44
U opisivanju prikazuje Teofrast gunđalo u osam situacija, koje jedna s drugom ne stoje ni u kakvoj vezi. Gunđalu je dodeljen dar bilo od ljudi, bilo od slučaja, bilo od bogova. U ovim situacijama on izražava nezadovoljstvo u oštrom tonu koji uvek pokazuje nove znakove prekora. Njegovo reagovanje postiže suprotno dejstvo i ono uvek izaziva smeh.
45
XVIII. NEPOVERLJIVOST
1 2 3 4
5 6 7
8 9
Nepoverljivost je, prirodno, nedokazana sumnja u poštenje svih ljudi, a nepoverljivac je čovek ovih osobina: Pošalje li roba na pijacu da kupi hrane, odmah za njim šalje drugog da dozna koliko je prvi platio. Sa sobom obično uvek nositi novac i svakih stotinak metara seda i broji koliko još ima.150 Kad je već u postelji, pita ženu da li je škrinju sa novcem zaključala, ormar za skupoceno posuđe zapečatila i na kapiju prebacila zaporanj i151, uprkos svih njezinih uveravanja, on ipak ustaje go i bos iz kreveta i sa svetiljkom u ruci trčkara okolo da sve pregleda, pa i tada jedva zaspi. Od svojih dužnika uzima kamate samo u prisustvu svedoka kako ih ne bi mogli zatajiti.152 Svoje odelo daje najboljem valjaru na čišćenje samo onda kada mu neko za valjara sigurno jamči.153 Kad mu neko dođe da pozajmi posudu za piće154, neće mu je dati ako ikako može, a ako je u pitanju rođak ili komšija, pozajmi je, ali pre je temeljito pregleda, izmeri na vagi i samo što u tu svrhu ne uzme jamca. Robu koji ga prati ne dozvoljava da ide iza njega, nego ispred da mu uz put ne pobegne. Onome koji od njega nešto kupi kaže: „Sračunaj to! Uknjiži na moje ime! Sada nemam vremena." Odmah zatim nastavlja: „Nemoj se mučiti oko slanja novca. Ja ću te kad imadneš vremena otpratiti do kuce.“
Nepoverljivac apistos i nepoverljivost apistia negiraju pojam vezan uz pridev pistos (pouzdan). Apistos u pregnantnom znamenju u prvom redu označava čoveka koji krši zadanu reč, dakle čoveka neverna i verolomna. U atičkom dijalektu se kod mnogih pisaca ovaj pridev vrlo često susreće u ovom značenju. Preraa tome apistia znači neveru, verolomstvo. Ovo se značenje dalje proširivalo, jer se verolomniku i nevernom ne može verovati, pošto su oni nepouzdani i nesigurni. Preneseno značenje na stvari i događaje dobija novu nijansu. Reč sada označava događaj ili stvar u koju se ne može verovati, koja je neverodostojna i neverovatna.
Bogati Atinjani su običavali voditi sa sobom robove koji su im nosili novac. (Usp. XXIII, 8.) Nepoverljivac ne veruje nikakvom robu, zato uvek sam nosi svoj novac, ali ni tada ne veruje sam sebi, nego se svakih sto koraka zaustavlja da ga izbroji. 151 Škrinja i kutije za čuvanje vrednih stvari obično su se pečatile, jer su današnje brave antičkim narodima bile nepoznate. Preko kućnih vrata, kapije i vrtnih vrata stavljao bi se mandal od gvožđa ili drveta. 152 Ponašanje nepoverljivca je ovde vrlo dobro okarakterisano. On traži kamate, u neverici on ne očekuje da će išta dobiti, zato on uzima svedoke da ne bi dužnik kasnije mogao osporiti i opomenu. 153 Ovo mesto sigurno ne potiče iz Teofrastova pera, kao i niz drugih, nego je njegov autor sastavljač epiloga. 154 Zbog materijala od kojeg su bile izrađene i načina izrade, posude za piće bile su na velikoj ceni, zato ih on pre pozajmljivanja temeljito ispituje i pregleda. 150
46
U ovom značenju može se i osoba koja govori neverovatne stvari nazivati apistos (neverodostojan). Tako u Platonovoj Apologiji Sokrat naziva Meleta neverodostojnim - apistos. Prema tome i apstraktna imenica apistia znači neverodostojnost. Još od Homerovih vremena veže se uz reč aktivno značenje, pa apistos znači onoga koji drugom ne pokazuje nikakvu veru, dakle onoga koji je nepoverljiv, podozriv. U ovome značenju reč se često susreće u atičkom dijalektu. Apstraktna imenica prema tome znači sumnju, nepoverljivost. Teofrast shodno govornoj praksi pojmom apistos označava nepoverljiva čoveka. Teofrast je nepoverljivca predstavio u osam prizora slikajući sad neočekivane reakcije na neku određenu situaciju, sad njegove navike. Način ponašanja nepoverljivca je sam po sebi smešan. Smešno još vise podvlači Teofrast ističući ponekad paradoksne reakcije, drugi put upravljajući pogled na smešne pojedinosti, ponekad spominjući neugodne posledice.
47
XIX. PRLJAVOST
Prljavost je zanemarivanje tela i izaziva odvratnost, a prljavca karakterišu sledeće osobine: 2 On boluje od gube i lišaja155 i ima neobrezane nokte te šetajući izjavljuje da su to kod njega urođene bolesti, jer su pre njega od njih bolovali i njegov otac i njegov ded, te da zbog toga nije lako nikoga prokrijumčariti u njihov rod. 3 Naravno, on obično ima čireve na cevanicama i ozlede na nožnim prstima i protiv njih ne upotrebljava nikakve lekove, nego pušta da zadivljaju; pazuha156 su mu kao u životinje, i obrastao je gustom dlakom sve do bokova157; zubi su mu crni i truli, pa je mučno s njim se družiti, jer neugodno deluje. 4 Dalje, on se za vreme jela useče158 i prilikom prinošenja žrtve se češe159, a čim počne s nekim govoriti, prska iz usta pljuvačku; odmah posle pica podriguje.160 5 Pod prljavim pokrivačima spava sa ženom. 6 U kupatilu upotrebljava užegnuto ulje i trljanjem pospešuje krvotok.161 7 Na trg izlazi u debeloj donjoj haljini i tankom zamazanom ogrtaču.162 8 Kad mu majka ode od kuće da potraži vračara koji gata po letu ptica, on je proklinje. 9 Kad se moli i prinosi žrtvu, pusti da mu čaša ispadne, pa se smeje kao da je neko čudo učinio. 10 Slušajući frulašicu, on se jedini diže i zvižduka i aplaudiranjem joj odobrava i kori je što je tako naglo prestala. 11 Kad hoće pljunuti, to čini preko stola i vinotoči u lice.163 1
Dysheres (prljavac) označava osobu koja izaziva odvratnost, gađenje i gnušanje. Ono što izaziva odvratnost najviše deluje na osećaj mirisa i ukusa. I Teofrast u prvom redu povezuje prljavost sa gadnim i odvratnim mirisom i ukusom. No, i neke vrste bolesti, naročito gnojne i otvorene rane, izazivaju gnušanje i bliži dodir s njima prouzrokuje grozu i ježenje, pošto je pri tom i organ mirisa povređen. Kad 155 Reč je o oboljenju koje pisci nazivaju lepra Graecorum. a u današnjoj medicinskoj nauci ono nosi naziv elefantijaza. To je bolest oboljenja kože i potkožnog tkiva, naročito na nogama, rukama i glavi. 156 Pazuha su usled kroja grčke odeće bila vidljiva, zato su kicoši običavali čupati ispod njih dlake. Prosečan je čovek prema tome bio ravnodušan. 157 Pošto je dlakavost teško propuštala transpiraciju, to je naročito neugodno delovala na čulo mirisa. 158 Maramice kao sredstvo za čišćenje nosa u antici su bile nepoznate, to se obavljalo prstima. U višim i otmenim krugovima čišćenje nosa na javnim mestima bilo je zabranjeno. 159 Češanje je naročito bilo upadljivo za vreme prinošenja žrtve, i prljavac tim odaje da ima gamadi ili šugu. 160 Na prljavca je morala neugodno delovati zabrana podrigivanja u otmenom društvu. 161 Prljavac se maže užegnutim uljem koje širi neugodan miris, a uz to ga povećava trljanjem da bi pojačao krvotok. Neki prevodioci povodeći se za Lateom (Glotta 34,1955) prevode ovo mesto „Tim pokretom štrca ulje po drugim ljudima“ (quo motu ceter s aspergit oleum). 162 I ovde je njegova ravnodušnost prema prljavštini u sporednom planu, kao glavnu radnju treba shvatiti njegovo neobaziranje i nepažnju prema drugima. 163 Već je rečeno da se maramice u antici nisu upotrebljavale, zato je pljuvanje na zemlju prilikom stajanja i hodanja, pa čak i u kući po podu bilo uobičajeno. U otmenom društvu ovo se smatralo prostotom.
48
se govori o ljudima, onda se ova reč upotrebljava u aktivnom i pasivnom značenju. Ona može značiti da u čoveku neka stvar izaziva odvratnost i gađenje i, više od toga, da neko svojim ponašanjem izaziva gnušanje i gadljivost. Takav je Teofrastov prljavac. On deluje svojim ponašanjem, naročito svojom zapuštenošću, neugodno na čulo vida i mirisa i izaziva odvratnost, a bilo kakav dodir s njim izaziva gnušanje. Većina naučnika koji su se bavili proučavanjem teksta Teofrastovih Karaktera izostavljaju §§ 810, neki opet §§ 7-10, a ima ih koji misle da ovome karakteru ne odgovaraju §§ 4-10. Te paragrafe oni uvršćuju pod br. XI, XIV ili XX.
49
XX NEODGOJENOST
Ako bismo hteli definisati neodgojenost, bila bi to ona vrsta ophođenja koja, doduše, izaziva neugodna osećanja, ali ne pričinjava izravno štetu, a neodgojena čoveka karakterišu sledeće osobine: 2 On čoveku koji je tek zaspao prilazi, budi ga da s njim razgovara. 3 Zadržava one koji se spremaju da odjedre. 4 Posetioce moli da pričekaju dok obavi nuždu. 5 Oduzima dojkinji iz naručja dete, sažvaće hranu164, pa mu je onda sam daje, tepa mu ljupkim glasom nazivajući ga „posrtajem starog tatice“.165 6 Za stolom priča kako je jednom uzeo čemerike166, koja ga je temeljito pročistila i gore i dole i kako mu je na stolici izašla žuč crnja od čorbe ovde na stolu. 7 U stanju je u prisustvu služinčadi svojoj majci postaviti ovakvo pitanje: „Kaži mi, mamice, koji je dan bio kada si imala porođajne bolove sa mnom.“167 8 O samom sebi govori da je prijatan i neprijatan čovek i da se teško može naći čovek 9 koji ne poseduje oba ova svojstva; da u njegovoj cisterni ima hladne vode168; da iz vrta dobiva mnogo divnog povrća; da njegov kuvar spravlja ukusna jela; da mu je kuća pravo svratište169; da je uvek puna sveta; da su mu prijatelji kao probušena bačva, možeš ih kljukati koliko hoćeš, oni se, uza sve to, nikad neće najesti. 10 Kao domaćin pokazuje gostima vragolije svoga parazita170; kad goste tera na piće, govori im da je sve pripremljeno radi njihova uživanja; ako narede, rob će odmah otići u javnu kuću po devojku „da nam svira, i mi ćemo uživati u njezinom sviranju".171 1
Prema sastavnim delovima pridev aedes (neugodan, neodgojen) je antiteza pridevu edys (ugodan), a isto tako imenica aedia (neodgojenost, neugodnost) u suprotnosti je s imenicom edone. Radnje, a naročito izjave koje su za slušaoce neugodne, najradije se izražavaju ovom rečju. Kada se ova reč odnosi na čoveka, u prvom redu ne označava unutarnje stanje, nego samo čoveka čije se spoljno ponašanje naročito ogleda u govoru. 164
Maloj su deci dojkinje same sažvakavale hranu pre nego bi im je davale da bi je lakše mogla u se
primati. Pošto je u antici vrlo često očinstvo dovođeno u sumnju, neodgojeni, da bi se napravio duhovitim, naziva bebu „posrtajem staroga tatice“, ostavljajući pri tome čitaocu da sam prosudi da li je otac deteta otac ili ded, koji se mogao mešati u bračne odnose svoga sina. 166 Seme čemerike se mešalo sa vinom i služilo je kao purgativno sredstvo. 167 Pitanje upućeno majci je koliko neuputno, toliko za majku bolno zbog drskosti sina što u prisustvu gostiju pita za tako intimne stvari. 168 Cisterna je bila jama za hvatanje kišnice. Služila je i kao neka vrsta hladnjaka za ulje, vino, žito, lako pokvarljive druge stvari. Posedovati cisternu smatralo se znakom bogatstva a imalac cisterne poslovično je važio kao bogat čovek. 169 Gostionice su služile kao svratišta običnog sveta. 170 Paraziti nisu bili ono što se kod nas naziva „gotovan“, ,,čankoliz“ nego neka vrsta dvorske lude, tj. ljudi kojima su grčki bogataši dozvoljavali pristup i, možda, druga uživanja na gozbama, da bi uživali u njihovim duhovitim šalama i da bi s njima terali šegu, pri čemu su obe strane imale svoje račune. 171 Vidi XVI, br. 7. 165
50
Iz takvih govornih obrta reč je postepeno počela dobijati značenje i ostalih čovekovih svojstava. Aedia (neodgojenost) pokazuje svojstva i osobine takvog čoveka. Aedes (neodgojen) je čovek koji svojim ponašanjem, naročito svojim izjavama, izaziva neugodna osećanja. U tome smislu je Teofrast zamislio svog neotesanca, jer on upravo svojim izjavama izaziva neugodnost. Osećanja i definiciju toga karaktera opisao je rečima koje su se upotrebljavale u govornom jeziku. Prema toj formuli, neugodnost je suprotstavljena udvaranju (areskeia). Predstavljanje počinje sa slikanjem običaja. Prvi je primer najkarakterističniji. Posle njega dolaze tri scene, zatim dve srazmerno duge koje prikazuju nevaspitanca kao gosta ili domaćina. Slično udvaranju Teofrast je podelio scene u dve grupe. Neodgojenost u svakodnevnom načinu ophođenja i neodgojenost u rečima. Teofrastovo slikanje ovog karaktera uticalo je toliko na kasnije predstavljanje ovog tipa da su se mnogi pisci na njega ugledali. Slične karaktere nalazimo kod Gelija, Cicerona, Plutarha i Polibija. 25
51
XXI. SUJETA
Sujeta je, čini mi se, želja za isticanjem, nedostojna slobodnog čoveka, a sujetnog karakterišu sledeće osobine: 2 Ako ga pozovu na gozbu, on po svaku cenu nastoji da za stolom sedi do domaćina.172 3 Kad hoće sinu da ošiša kosu, šalje ga u 4 Delfe, i to samo u pratnji roba crnca.173 5 Kada isplaćuje svotu od jedne mine, trudi se da to bude novokovani novac.174 6 Ako drži u kući čavku, zna joj kupiti merdevine i napraviti bakreni štitić da se s njim po merdevinama gore-dole vere.175 7 Ako je žrtvovao vola, pribije iznad ulaza svoje kuće njegovu sa čela odranu kožu zajedno s rogovima, uokvirenu ogromnim vencima, kako bi posetioci odmah opazili da je on za žrtvu prineo vola.176 8 Je li sa drugim vitezovima177 učestvovao u kakvoj svečanoj povorci, poručuje robu da nosi kući svu ostalu opremu, a on sa prebačenim ogrtačem i mamuzama na nogama ponosno seta po trgu. 9 Ugine li mu meledski psić, podiže mu spomenik i malu spomen-ploču sa natpisom: „Mladunče sa Melede“.178 10 Ako je u Asklepijevom hramu posvetio kopiju bakreni prstića, glača ga, kiti cvećem i uljem premazuje svaki dan.179 1
Mesto za domaćina je kod Grka važilo kao počasno mesto. U Atini je vladao verski običaj da se kosa dece posvećuje bogovima, i to kosa dečaka Apolonu ili Heraklu, a kosa devojčice Artemidi. Dečacima je ona bila rezana prilikom stupanja u efebsku dob, tj. u 18. godini, čime je odmah postajao punopravni član fratrije. U početku se ova ceremonija obavljala u Apolonovom hramu u Delfima, trećega dana Apaturija, kasnije u Atini, gde su Apolon i Heraklo imali hramove. Sujetni se ne zadovoljava ovim poslednjim, nego, da bi obavio obred što svečanije i kosu dečaka odložio i posvetio u čuvenom Apolonovom hramu, on se drži starog običaja i putuje sa efebom direktno u Delfi. On iz snobizma uzima za pratnju roba crnca, jer su oni posle Aleksandrovih ratova ušli u modu koju su i Rimljani zadržali. 174 Ovde se on ponaša slično neotesancu (IV, 13), jer smatra da njegov ugled zavisi od novokovanog novca. 175 Ptice kao domaće životinje često su predstavljane na umetničkim delima. Merdevine su spadale u kupoprodajnu robu. 176 Ovde ulaze pored kože sa čela još i rogovi i lobanja. Vešanje čeone kosti žrtvene životinje na sleme hrama bilo je uobičajeno, na privatnim kućama u Atici u 5. st. bilo je retko, a zaključujući iz crteža na vagama u 4. i 3. st. i ovde je počelo ulaziti u običaj, zato sujetni hoće taj retki običaj u Atici da sprovede na svojoj kući. 177 Sujetni pripada klasi vitezova ippeis. Pošto mu je viteška oprema posle obavljene svečanosti preteška, jer se sastojala iz koplja, mača, šlema i oklopa, on je skida i daje robu da je nosi natrag kući, a on ponosno s mamuzama na nogama, ogrnut viteškim plaštem, ponosno stupa po trgu. 178 Ovde Teofrast misli na Meledu, malo ostrvo u Jadranskom moru, koje se nalazi tik uz albansku obalu. Psi sa toga ostrva bili su vrlo mali, sa prćastom njuškom, nežni, lepo razvijenih udova, duge dlake, verni i kući privrženi. Bili su vrlo omiljeni, naročito kao kućna kučad. Kučetu je ime Klados. U antici je vladao običaj podizanja nadgrobnih spomenika psima. Neki naučnici na temelju Strabonove tvrdnje misle da se ovde radi o ostrvu Malti i psima sa toga ostrva. 179 Nalazili su se kao zavetni darovi Eskulapiju bakreni prsteni, ali je bilo mnogo običnije stavljati kopije ranije obolelih udova. Oni su bili kićeni cvećem i negovani u znak zahvalnosti za ozdravljenje. 172 173
52
11
Naravno, uspeva mu da od svojih kolega pritana180 izdejstvuje da pred narodnom skupštinom objavi žrtve; tada stupa na govornicu s vencem na glavi, obučen u blistavu odoru181 i ovako govori: „Ljudi Atinjani, mi pritani smo prineli mlečne žrtve u čast majke bogova.182“ Žrtve su povoljne, da li primate ovo srećno znamenje." Posle toga odlazi kući i priča ženi kako je danas doživeo ogroman uspeh.
Grčke reči za sujetu mikrofilotimia i sujetnog mikrofilotimos su apaks eiremena, tj. takve reči koje su upotrebljene samo na jednom mestu. Sigurno je da ih je skovao i prvi upotrebio Teofrast da bi označio poseban oblik negativnog značenja časti i poštenja (filotimia). Iz opisa može se videti kako sujetni u sitničavim stvarima, nedostojnim slobodna čoveka, teži za čašću. On se nastoji dočepati beznačajnih časti i položaja, vrši neobične običaje koji su ili izumrli ili se tek uvode, ukratko, sve što podseća na modu i ugodnost; on je spreman na sve i uživa da je uvek u prvim redovima u javnosti.
Pritanima se u Atini nazivao kolegijum sastavljen od pedeset predsednika u Velikom veću, koje je imalo 500 članova. Oni su sačinjavali upravni odbor i bili su podeljeni u deset dekurija. Iz dekurija koja je držala prvo mesto biran je predsednik senata. Pritani su se u ime države morali brinuti za žrtve, ukoliko one nisu pripadale svešteničkim kolegijumima. 181 Prilikom prinošenja žrtve oblačila se bela haljina i na glavi se nosio venac. 182 Reč je o Kibeli, koja se nazivala i Rea. 180
53
XXII. CICIJAŠTVO
Cicijaštvo je nedostatak ličnog dostojanstva kad su u pitanju izdaci, a cicija je čovek koga karakterišu sledeće osobine: 2 Posle osvojenog prvog mesta, u svojstvu vođe hora posvećuje Dionisu drvenu dijademu na koju stavlja samo njegovo ime.183 3 Ako se u skupštini traže dobrovoljni prilozi, on se diže i nečujno iskrada sa skupa.184 4 Kad udaje ćerku, od životinje određene za žrtvu proda sve meso, osim komada koji je određen za sveštenika, a kao poslugu za svadbenu svečanost iznajmljuje ljude koji će jesti kod svoje kuće.185 5 Kao zapovednik državne lađe stavlja na palubu krmarevu ćebad poda se, a svoju drži po strani.186 6 Svoju decu ne šalje nikada u školu na praznik muza, nego se izgovara tvrdeći da su bolesna da ne bi morala davati priloge.187 7 Ako je na prehrambenom trgu bio u kupovini, lično nosi u naborima svoje odeće meso, voće i povrće.188 8 Ostaje kod kuće kad je dao na čišćenje svoj ogrtač. 9 Skuplja li neki od njegovih prijatelja s kojima je ranije dogovarao dobrovoljne priloge189, čim ga u daljini spazi da mu se približava, skrene s puta i zaobilaznim putem odlazi kući. 10 Supruzi koja mu je donela veliki miraz ne dozvoljava da plaća sluškinju, nego joj prilikom izlazaka iznajmljuje na ženskom trgu mlado devojče za pratnju.190 1
Uobičajeni posvetni dar pobednika korega bio je tronog ili kutija (rinax) sa natpisom. Pošto je za posvetne darove korega vladala prilična sloboda, drvena dijadema, bez obzira da li je bila jeftina, nije označavao nikakav znak cicijaštva i potpuno dobro uz ovaj karakter pristaje. Dijadema je bila ukrasni predmet za Dionisijevu kosu. Bila je pobednički znak pesnika tragedije i svaki pobednički znak je u originalu ili kopiji kao posvetni dar prikladan. Cicijaštvo škrtice Teofrast je istakao na taj način što je stavio da je dijademu od drveta i što je samo na nju stavio ime boga Dionisa. Dijademe kao pobednički znakovi obično su izrađivane od najskupocenijih materijala i pored imena božanstva, stavljano je ime pesnika i korega, naslov drame i godina izvođenja. 184 Dobrovoljni prilozi građana traženi su u kritičnim situacijama, i to obično u narodnim skupštinama. 185 U predvečerje same svadbene svečanosti za žrtvu Heri bi se zaklala neka životinja, čije su meso pozvani gosti jeli, a deo je bio darivan sveštenicima koji su obavljali žrtveni obred. 186 Oprema ratne lađe spadala je u deo državnih poslova (liturgije), na šta su bogati atinski građani bili obavezni. Po pravilu je onaj koji je snosio troškove oko opreme lađe njom lično komandovao. U Teofrastovo vreme obično su oficiri i posada spavali na palubi. Kasnije se katkada susreće kabina na zadnjem delu lađe. 187 Kao što je Hermes držao patronat nad palestrama, tako su zaštitnice škola bile muze. Na svetkovini zvanoj museia, koja se u njihovu čast kao školska svečanost svake godine održavala, učenici su dokazivali uspehe svoga rada. 188 Za ciciju je skupo držanje momka za nošenje hrane s pijace ili iznajmljivanje nosača, koji su se na pijaci nalazili. On radije nosi sam kupljeno meso i povrće umotane u nabore ogrtača ne mareći što će se ogrtač uprljati. 189 Njegov prijatelj lično za sebe skuplja priloge, a ne za druge, kako misle neki komentatori. 190 Grčke su žene mogle izlaziti napolje samo u pratnji služavke, a bogatije su išle u pratnji više njih. 183
54
Na cipelama koje nosi nalazi se zakrpa do zakrpe, ali on tvrdi: „Jake su i izdržljive kao da su od rožine.“ 12 Izjutra se nadigne da pomete kuću i očisti posteljinu. 13 Kad seda, povuče u stranu ogrtač, iako je on jedini odevni predmet na njemu.191 11
Prvobitno se pridev aneleutheros upotrebljavao u značenju neslobodan, neoslobođen. To se najbolje vidi kod Platona u Zakonima XI, 914 c. On izjavljuje da slobodnjak, kad utaji nađenu stvar, kasnije postaje aneleutheros (rob) i gubi pravo na zakonske zaštite i mora vlasniku izgubljene stvari nadoknaditi desetorostruku štetu. Dakle, kad su u pitanju stvari, ropski akt ove vrste smatrao se nedostojan slobodna čoveka. Kad se, međutim, reč odnosi na karakter čoveka, onda dobija značenje ropskog ili niskog mišljenja i shvatanja materijalnih stvari.
191 Cicija je toliko škrt da nosi samo jedan komad odela, pa i kad seda, nastoji da ga poštedi, bez obzira što će golim telom na javnom mjestu sedeti.
55
XXIII. RAZMETLJIVOST
1 2
3
4
5 6
Razmetljivost se može definisati kao preterano isticanje umišljenih odlika, a razmetljivca karakterišu sledeće osobine: On običava stajati na molu192 i strancima nadugo i naširoko pričati kako je na pomorsku trgovinu rizikovao velike novce193, zatim razviti priču o lihvarskom trgovanju na moru, o svojim zaradama i gubicima koje je u tome imao, i, dok on ovako preteruje, šalje slugu u banku u kojoj na svom imenu ima samo jednu drahmu. Na putu ume da zabavlja na najbolji naan svoje saputnike, priča im kako je s Aleksandrom išao u ratne pohode194, kako mu je često bio na usluzi i kako je mnogo pehara optočenih dragim kamenjem kući doneo195; tvrdi da su azijski majstori iznad evropskih; on to bučno tvrdi, mada se iz svog rodnog mesta nije nikada makao. Priča dalje da mu je Antipater196 najmanje tri pisma pisao u kojima ga poziva da dođe u Makedoniju, i, mada mu je odatle bez carine ponuđen izvoz drveta197, on je to odbio da ne bi ni od koga mogao biti osumnjičen: „Trebalo je da Makedonci nešto drugo izmudruju.“ Prilikom poslednje gladi198 potrošio je više od pet talenata da bi pomogao siromašnim građanima, jer ne može ništa odbiti. Kada oko njega sede nepoznata lica, naređuje jednom od njih da stavi kamenčiće za računanje199 i, dok hiljade i jedinice tačno zbraja i dodaje svakoj sumi verodostojna imena, na kraju mu ispadne suma od 10 talenata. Toliko je, kaže, priložio kao
192 Teofrast ima na pameti veliki prostor dug 130 m a širok 50 m u Pirejskoj luci gde je bila izložena, prodavana i zamenjivana roba svake vrste i gde su poslovni ljudi Atine između sebe i sa kupcima iz drugih mesta i zemalja sklapali trgovinske aranžmane. 193 Onaj koji je pozajmio novac u trgovinske svrhe, a naročito za prekomorsku robu, mogao je računati na visoke kamate i dobru zaradu, a takođe računati i na gubitke. 194 Razmetljivac se prodaje za veterana Aleksandrovih vojnih pohoda. 195 Poznati su bili pehari persijskog kraljevskog blaga, optočeni dragim kamenjem, doneseni kao ratni plen sa Istoka. 196 Posle Aleksandrove smrti u Atini je promenjeno nekoliko vlada. Poliaperhon, koji je tražio tutorstvo nad Aleksandrovim naslednicima, potpomagao je demokratsku partiju u Atini, dok se Kasandar, sin Antipatera, namesnika Makedonije posle Aleksandrove smrti (323-319. pr. n. n.), koji je takođe tražio prava tutorstva, borio za oligarhiju, i to je kasnije dalo povoda ratu. 197 Nametljivac priča o svojim dobrim odnosima sa makedonskim dvorom da bi istakao svoj politički i ekonomski uticaj koji uživa kod makedonskog naroda. Pri tom naglašava, pošto sumnja da bi mu pratilac mogao biti protivnik Makedonaca, da su sva nastojanja Makedonaca da ga pridobiju ostala bezuspešna. Makedonija je bila glavni snabdevač Atine drvnom gradom, u prvom redu za brodogradnju. Makedonski su kraljevi imali običaj od ovog drveta uzimati izvoznu carinu. 198 Aluzija na glad iz god. 329. pr. n. e. 199 On zahteva da se stave kamenčići ili na pravoj tablici ili improvizovanoj na zemlji, na kojoj se ureže nekoliko crta. Na uobičajenim tablicama bilo je već napravljeno više pregrada, npr., jedna drahma deset drahmi, 100 drahmi. Prilikom računanja stavljali bi se kamenčići na pojedine iznose u odgovarajuće pregrade. Ako je bilo u jednoj pregradi toliko kamenčića koliko jedinica u idućoj pregradi, oni su uklanjani i umesto toga, kamenčić je stavljan u susednu veću pregradu. PRIMER: prvi je iznos 5 drahmi. Pet kamenčića je stavljano u pregradu jedinica. Od sledećih sedam drahmi, jedan kamenčić pribrajan bi bio deseticama i stavljan u njihovu pregradu, a sedam je stavljano u pregradu za jedinice. U njoj bi sad bilo 12 kamenčića. On njih bi bilo 10 oduzeto i jedan kamenčić stavljan je u pregradu za desetice.
56
7 8 9
dobrovoljni prilog ovim siromasima, ne računajući opremanje ratnih lađa200 i druge državne poslove. Odlazi na konjsku pijacu201, i to na mesto gde se prodaju konji plemenite pasmine202 i pravi se pred trgovcima da je mušterija. Posećuje i tezge na odevnoj pijaci, traži odelo od otprilike dva talenta i grdi slugu što nije poneo komade novca u zlatu.203 Iako živi u iznajmljenoj kući, ipak uverava svakoga ko to ne zna da ju je nasledio od oca, ali da je namerava prodati jer je za čašćenje gostiju premalena.
Etimologija grčke reči alazon ne pruža nam mnogo elemenata za razvoj njezina značenja. Alazones je prema Frisku (Et. rj. I, 62) i J. W. Hofmannu ime jednog tračkog plemena. Ono je kasnije postalo apelativna imenica. Kasnije su tu imenicu pisci komedije preneli u literaturu i na mestima gde se ona spominje obično označava čoveka koji preuveličava podvige koje je izveo ili sebi zamišlja kao da ih je izveo, a nije u stanju da ih izvrši. Znači, reč je dobila značenje hvalisavca ili, bolje rečeno, razmetljivca. U tom značenju upotrebljava komediograf Aristofan u više svojih komedija ovu reč. Prebacivanje razmetljivosti vlastitim poduhvatima u antici se vezalo uz vrlo mnoga zvanja. Kicoši, ljubavnici, vrači, lekari, učenjaci svih vrsta, sofisti, filozofi, pesnici su u literarnim istorijskim i filozofskim delima slikani i predstavljani kao takvi. Teofrastova se definicija razmetljivca potpuno podudara sa osobinama koje su mu dali raniji pisci.
Ratne lađe su takođe ulazile u državne poslove; ovde se pod liturgijama (državnim poslovima) očigledno razume samo enkykloi (izabranici), npr. koregi i gimnasiarhi. 201 Atinska je pijaca bila podeljena u odeljenja prema vrstama robe. Pojedina odeljenja delila su se opet na manja odeljenja. 202 Cena jahaćeg konja iznosila je 12 mina, za Bukefala je Filip platio 13 talenata. 203 Na odevnoj pijaci mogle su se pored odevnih predmeta kupiti i skupocene tkanine. Atinski je novac kovan od srebra, ali razmetljivac nastoji da izgleda bogat čovek i da nosi zlatan novac, kakav je Aleksandar Veliki kovao. 200
57
XXIV. BAHATOST
1 2 3 4 5 6 7 8 9 10 11 12 13
Bahatost je potcenjivanje ljudi, izuzev svoje vlastite ličnosti, a bahatog čoveka karakterišu sledeće osobine: Čoveku kojemu se žuri kaže: „Dođi posle ručka i potraži me na šetnji."204 Je li kome učinio dobročinstvo, daje mu do znanja da na to uvek misli. Hodajući amo-tamo po ulici205, donosi presude ljudima koji to od njega ne traže. Je li dizanjem ruku izabran za kakvu službu, odbija je sa obrazloženjem da za to nema vremena. Nikoga neće prvi posetiti. Ima običaj da poziva ljude koji imaju nešto na prodaju ili nadničare da mu odmah u cik zore dođu. Kad ide ulicom, nikad ne govori s onima koji ga susreću, nego ide oborene glave i diže je samo onda kada mu se svidi. Ako pozove prijatelje u goste, ne jede s njima, nego brigu oko njihova čašćenja prepušta nekom od svojih potčinjenih.206 Putuje li kuda, šalje glasnika napred da objavi njegov dolazak. Dok se maze, kupa ili jede, ne pušta nikoga preda se.207 Ako ima s kim da se obračuna, naređuje robu da premesti kamenčiće za računanje i da dobivenu sumu upiše u knjigu na njegovo ime. U svojim pismima nikad ne stavlja: „Učinićeš mi uslugu“, nego ,,Ja tako zahtevam“ i „Poslao sam ti čoveka da donese“, i „Pazi da se ne dogodi drugačije“ i „Bez i najmanjeg odlaganja“.
U današnjoj lingvistici etimologija prideva yperefanos (bahat) je sporna. Grci su je izvodili od glagola fainesthai i predloga yper, prema tome yperefanon bi značilo ono što se iznad drugih pojavljuje. Izgleda da se ta reč tako i shvatala. Inače u prvom redu reč u prenesenom značenju označava ,,istaknut“, ,,veličanstven“. Dosta rano reč se upotrebljavala kad su u pitanju bili ljudi. Tada zadržava potpuno svoje pozitivno značenje. Oznaka ponosa naginje sad pozitivnom sad negativnom značenju. Ponos se ponekad stavlja uporedo sa obešću (ybris). I bez povezivanja sa ybris ona poprima ovo značenje. Zahvaljujući čestoj upotrebi reč je postepeno gubila značenje obesti, i počela da označava samo preuzdizanje, bahatost. U Teofrastovoj definicji ujedinjeno je pod pojmom bahatosti potcenjivanje drugih sa jako naglašenim samoisticanjem. U slikanju načina ponašanja jedanput stoji uporedo i preziranje i samoisticanje, drugi put - preziranju drugih daje se više prostora, a ponekad opet samo poštovanju.
Posle ručka, zato što je bilo hladnije, Grci su obično išli u šetnju. Presude su se obično donosile pred hramom gde se vodio celi sudski proces. 206 Ovaj prizor kazuje visoki stepen nezavisnosti. Obično se susreće kad je reč o persijskim vladarima. 207 O postupku računanja v. XXIII - br. 8. 204 205
58
XXV. KUKAVIČLUK
1 2
3 4
5
6
Kukavičluk je, čini mi se, ustuk duše pred strahom, a kukavicu karakterišu sledeće osobine: Na putovanju morem tvrdi da su grebeni gusarske lađe208, a kada se more malo ustalasa, on pita da li slučajno među putnicima ima nekog koji nije posvećen u misterije.209 Gleda na krmara i želi znati da li je prevalio pola puta i kakvo je vreme210 u izgledu. Svome susedu priča da ga je jedan san jako uznemirio, skida donje odelo i daje ga robu i na kraju moli da ga na kopno iskrcaju. Kada u ratu pešadija kreće u pomoć, poziva svoje drugove, naređuje im da najpre stanu i unaokolo razgledaju, jer je teško reći ko su neprijatelji. Kada čuje viku i vidi kako ljudi padaju, govori onima oko sebe da je u žurbi zaboravio uzeti mač, trči u šator, šalje napolje svoga roba i zapoveda mu da izvidi gde se nalazi neprijatelj. On u međuvremenu sakriva mač pod jastuk, troši puno vremena kao da ga tobože traži. Dok sedi u šatoru, ugleda kako nose nekog njegovog prijatelja ranjena. On mu pritrčava, hrabri ga, prihvata ga ispod leđa i unutra unosi. Posle ga neguje, čisti mu ranu, sedi uz njega i tera mu muve s rana. Ukratko, sve radije čini samo da se ne bori s neprijateljem. Kad truba daje znak za napad, on se i ne diže iz šatora, nego mirno sedi i viče: „Neka ide do đavola!211 Ne da čoveku zaspati njezino glasno trubljenje." Zatim sav okrvavljen krvlju iz tuđe rane trči u susret onim koji se vraćaju iz boja i govori im kao da se izložio opasnosti: ,,Ja sam spasao život našeg prijatelja". Tada ih uvodi unutra da pogledaju, i svakom pojedinom iz svog demosa i file priča kako ga je na svojim vlastitim rukama u šator uneo.
Prema etimološkom rečniku Friska, koren grčkom pridevu deilos (kukavica) treba tražiti u reči duei. Taj je pridev u atičkom dijalektu označavao plašljivca, kukavicu. Način na koji je reč u govornom jeziku bila primjenjivana Aristotel u Nikomedovoj etici objašnjava reči andreia (junaštvo) i njoj suprotne pojmove deilia i thrasytes (drskost). Deilia (kukavičluk) se uvek upotrebljavala kao suprotni pojam andreia (junaštvu), jednoj od četiri kardinalne vrline. Deilos (kukavica) je dakle onaj koji se plaši svega, čak i svoje vlastite senke. Teofrast shvata kukavičluk u opšte prihvaćenom značenju govornog jezika. To se u prvom redu vidi u slikanju
Herodot (VIII, 107) opisuje slučaj kada su se Persijanci našli pred jednom izbočinom kopna posle bitke kod Salamine. Oni su mislili da je neprijateljska ratna flota i dali se u beg. 209 U antici je i kod Grka i kod Rimljana vladalo mišljenje da je za one koji su bili posvećeni u samotračke misterije kulta Kabira bila velika opasnost voziti se u lađi zajedno sa neposvećenim ili bivšim članovima koji su napustili misterije. Morske oluje i brodolomi često su pripisivani ovakvim putnicima. Pošto su roditelji Aleksandra Velikog u Samotraki primili posvetu, a posle njih to su isto učinili i ostali makedonski i helenski vladari, postale su ove misterije u Teofrastovo doba moda. O tome peva i Horacije (Carm. 2. 26 i dalje.). 210 U grčkom originalu theos (bog), tj. Jupiter, koji šalje različite oluje. (V. Horacije. Carm. II, 10,15 i Carm. 1,22.19.) 211 U grčkom originalu stoji „Idi gavranovima!“ tj. „Idi do đavola!“ 208
59
kukavičluka u raznim situacijama. Kukavica nije naslikan samo na bojnom polju nego je prikazan i za vreme putovanja na moru.
60
XXVI. OLIGARHIJA
1 2
3
4
5
Čini mi se da bi se oligarhija mogla najbolje definisati kao vlastoljubivost kojoj je cilj vlast i lična korist, a vlastoljubac je čovek koga karakterišu sledeće osobine: Kada skupština212 razmatra dodeljivanje arhontu pomoćnika kod svečanog ophoda213, on istupa na govorničku tribinu i izjavljuje da se tim ljudima mora dati neograničena vlast; ako drugi predlagači predlažu deset, on viče: „Jedan je dosta!“ Međutim, on mora biti zaista čovek Homerovih stihova214; on je zapamtio samo ovaj: „Nije mnogovlade dobro - neka jedan bude gospodar.“ Inače ni jedan drugi stih ne zna. Prirodno, on ume upotrebljavati i sledeće oligarhijske parole: „Mi se moramo sami sastajati i o stvarima se posavetovati215, a od svetine i trga se daleko držati i takmičiti se za državne službe te ne dozvoliti da nas ološ obesno i s podsmehom časti“ i govori, „ili oni ili mi smemo u gradu stanovati“.216 Tek u podne se pojavljuje na ulici, ali i tada u ogrtaču sa elegantnim naborima217, sa kosom osrednje ošišanom, noktiju brižljivo obrezanih, šepureći se po ulici u pravcu Odeona218 i pri tome ovako govoreći: „Zbog sikofanata219 ne može se više u Atini živeti“, i „Na sudovima podnosimo strahote zbog podmitljivih sudija“220, i „Hteo bih znati šta žele ljudi koji se danas guraju u politički život“221, i „Nezahvalan je zadatak onoga koji nešto deli i daje“, i „On se stidi što pored njega u skupštini sedi kakav suvonjav i nepočešljan bednik u
Aluzija na oligarhijske klubove. Ovi su klubovi u političkom životu u Teofrastovo vreme odigrali važnu ulogu. 213 Svečani ophod u čast boga Dionisa. Arhonti za vođenje svečanih ophoda počeli su se birati u narodnim skupštinama u IV stoleću. Kasnije su se kockom birali. 214 Homerove su pesme u celoj Grčkoj bile poštovane kao neka vrsta božanskih izreka pa smatralo se neophodnim da svaki obrazovan čovek zna njihov sadržaj. Ovde navedeni stih je iz Ilijade II, 204 (prevod T. Maretić). 215 Zahtev da se u političkom životu demokratije ne učestvuje, nego da se treba povući u klub i odatle pripremati preuzimanje vlasti. 216 Aluzija na trostruko ispitivanje kojemu se morao svaki kandidat podvrći: 1. da li ima građansko pravo: 2. da li ispunjava sve pretpostavke, npr. da porodica kandidata ne gaji nikakve simpatije prema oligarhiji; 3. polaganje računa nakon obavljene službe. Za oligarha svi ovi uslovi su nepodnošljivi i ponižavajući. Ovo karakteriše političku situaciju na kraju IV st. pre. n. e. 217 Oligarsi su posebnu pažnju posvećivali svom spoljnom držanju i oblačenju, kako se vidi iz ovih redaka. Ogrtači su morali biti čisti i njihovi nabori morali su biti lepo sređeni, brada i kosa srednje ošišani. Brigu oko toga vodili su berberi. Uporedi s ovim XIX, 7. i XXI, 8. 218 U Atini nije bilo naziva za ulice, zato Teofrast ne govori Odeonska ulica, nego ulica u pravcu Odeona. 219 Poznate žalbe protiv sikofanata (ulizica) kojima su se često prebacivale lažne optužbe. 220 Prema Aristotelu demokratizacija sudskih procesa dovela je do podmićivanja. (Ath. Pol. 27. 4. i dalje) 221 Uobičajena sumnja u političke ciljeve mlade generacije. 212
61
6
pohabanom ogrtaču.“ I on izjavljuje: „Kada ćemo već jednom biti oslobođeni državnih obaveza i opremanja ratnih lađa."222 „Kako je odurna ova žgadija demagoga.223 Još sa Tezejem224 su započele, tvrdi on, nesreće u državi; on je iz 12 gradova posle propasti kraljevstva doveo mnoštvo naroda u jedan grad; sudilo mu se po pravdi, jer je on prvi uništio njihovu moć. Takve i slične stvari priča on pred strancima, ili pred svojim istomišljenicima, ili pred svojim političkim partnerima.
Oligarhija u nekim slučajevima znači ličnu težnju za vladavinom koja se ispoljava u nastojanju dokopavanja vlasti u sopstvenu korist, pa bi se mogla prevesti i rečju vlastoljublje. Teofrast je predstavio oligarha u dvema situacijama: 1. njegovo nastupanje u narodnoj skupštini; i 2. njegovo ponašanje u javnom životu. Prizori u kojima on ispoljava oligarhijske težnje pokazuju u isto vreme njegova nastojanja da se dočepa vlasti, a svrha toga je njegova sopstvena korist. Moglo bi se još dodati da je Teofrast, slikajući lik oligarha, daleko od političkih zbivanja svoga vremena i da ne cilja ni na jednog svog savremenika, nego je hteo samo da naslika političko mišljenje i raspoloženje prosečnog čoveka kao posledicu urođene dispozicije.
222
O liturgijama i troveslarkama v. XXII, 4. Hvalisanje o potpomaganju liturgija i opreme troveslarki spada u obične fraze. 223 Prema ovom Teofrastovom opisu sastav atinske skupštine bio je vrlo mešovit. 224 Osnivač demokratskog ustava smatra se da je bio u IV stoleću Tezej ili u najmanju ruku da je on dao podsticaj za to. Na jednom stubu u Stoi nalazila se slika sa odgovarajućim natpisom koja je predstavljala Tezeja kako daje demosu demokratiju. Tezej se utoliko može smatrati osnivačem demokratskog ustava Atine, „nesreće“, kako kaže naš oligarh, što je stanovništvo ranijih razdvojenih opština proglasio stanovnicima jednog grada i uveo jednaka prava za sve.
62
XXVII. POZNOUKOST
Poznoukost je, rekao bih, prilježno prilaženje poslovima koji ne odgovaraju godinama, a poznoukog karakterišu sledeće osobine: 2 On u svojoj 60-oj uči napamet stihove225, međutim kad na pijanki ustane da ih recituje, izda ga pamćenje. 3 Sin ga uči ,,na desno!“ i ,,na levo!“, i „natrag čelom!“226 4 Na svetkovini heroja227 sa omladincima stiče pravo učestvovanja za nagradu u trci s bakljama.228 5 Pozovu li ga gde na Heraklovu229 svečanost, odbacuje naravno ogrtač, pokušava visoko dignuti bika da mu zakrene vrat230. 6 U rvačkim školama se često takmiči u rvanju. 7 Na mađioničarskim šatorima zna presedeti tri do četiri predstave da bi naučio napamet melodije.231 8 Kad ga uvode u sveti red Sabazija, on se trudi da se pokaže najlepši pred sveštenikom. 9 Ako ga suparnik premlati kad koketira sa devojkom i silom pokušava provaliti njezina vrata232, on se obraća sudu. 10 Na iznajmljenom konju u galopu juri na selo i dok putem izvodi konjičke veštine, padne s konja i razbije glavu. 11 U klubu dekadista233 priređuje svečanosti onima koji se s njim hoće ujediniti. 12 Sa svojim robom odmerava snagu ,,jakog čoveka“.234 1
Teofrast ima na pameti stihove dramskih pesnika, posebno tragičara. „Na desno“!, „na levo!“. - U originalu stoji „prema koplju“, jer se koplje nosilo u desnoj ruci i „prema štitu“, zato što se štit nosio u levoj ruci. 227 Svetkovine heroja slavile su se u čast Tezeja, Herakla i Ajanta. 228 Trke s bakljama priređivale su se u čast Tezeju i Ajantu. Poznouki doprinosi u kasu efeba prilog da bi smeo kao trkač s bakljom nastupiti. 229 U Atini se slavio velik broj Heraklovih svetkovina. Na takvu jednu i poznouki je pozvan, sigurno kao parazit, odnosno kao gost heroja. U ovome se pozivu vide očigledni primeri poznoukosti; parazit je mogao biti samo čovek nižih slojeva. 230 Prilikom nekih žrtava životinju određenu za žrtvovanje dizala je na poziv sveštenika veća grupa efeba i nosila do oltara za klanje. 231 Vreme između pojedinih tačaka predstave ispunjavalo se pevanjem i sviranjem pesama koje je masa lako prihvatala. Poznoukom treba dugo vremena da ovlada melodijom. 232 U mimu i komediji takođe se spominju obijanje vrata i nasilno provaljivanje u kuću; mladi ljudi se u ovakvim situacijama obično fizički obračunavaju, ali Teofrast, da bi poznoukog učinio u ovoj situaciji smešnim, rešenje njihova spora stavlja pred sud. 233 Klub dekadista svakog desetog u mesecu priređivao je drugarske sastanke. Odatle im i potiče ime. 234 Inače nepoznata igra. S obzirom na ostala slikanja karaktera poznoukog izgleda da se radilo o nekoj igri u kojoj se isprobavala snaga, pa je uvek sama igra bila za partnere teška i bolna. Zbog toga je i bilo teško naći partnera, a poznouki, opet, da bi ispao smešan, prisiljava roba na igru. Neki komentatori smatraju da se radi o dečijoj igri u kojoj su deca jedni drugima stajala na ramenima. 225 226
63
Takmiči se uz opkladu sa pedagogom svoje dece u odapinjanju strele i bacanju koplja, nateruje pedagoga da od njega nešto nauči kao da se ovaj ne razume u svoj zanat. 14 Priređuje u kupatilu takmičenja u rvanju235 i neprestano tamo-amo uvrće stražnjicom da bi izgledalo da je dobro uvežban. 15 Ako su u blizini žene, vežba umetničke plesove i pri tom pevuši kakvu melodiju. 13
Grčki pridev opsimathes po etimologiji označava čoveka koji u dubokoj starosti nešto uči. U tome, naravno, nema nikakva ni prekora ni ponižavanja. U ranija vremena smatralo se ponosom i u starosti nešto učiti. U tome značenju Platon i Sokrat i Ksenofont upotrebljavaju ovu reč. U Atini se obično sticalo obrazovanje i usavršavanje u mladim godinama. Ovde je paidomathes (ranouki) bila pohvalna oznaka za onoga koji razume svoj zanat. Saglasno s tim morala je opsimathia (poznoukost) dobiti prekorno i pokudno značenje. Uz pojam opsimathes počela se vezati predstava apaideutos (neobrazovan), jer onaj koji mora kasno učiti je apaideutos - neobrazovan. U Fidipidu u Oblacima i Filokleonu Aristofan je predstavio takve poznouke. Reč poznouki ima prizvuk značenja skorojevića (parvenija), koji je obično u literaturi predstavljen kao smešna figura. Teofrast ne sužava sliku poznoukog na naprezanja svojstvena mladalačkoj dobi, nego ga prikazuje kako se on podvrgava naporima ili naprezanjima koja priliče mladiću, ali koja za njegovo doba nisu više prikladna i zbog toga kod drugih, a posebno kod mlađe generacije, izgleda smešan.
235 lako nije bio običaj da se rve u kupatilu, za poznoukog je karakteristično da on i na neodgovarajućim mestima hoće da izvodi svoje veštine.
64
XXVIII. OGOVARANJE
1 2
3
4
5
Ogovaranje je sklonost duše da iskrivljuje nagore što drugi govore, a ogovarač je čovek koga karakterišu sledeće osobine: Na pitanje ko je ovaj ili onaj čovek, odmah poput rodoslovca raščlanjuje svoje izlaganje: „Najpre ću započeti od njegova porekla: njegov otac se u početku zvao Sosija236, a vojnici su ga prozvali Sosistrat237, a kasnije, kad je ubeležen u opštinske knjige, Sosidem.238 Njegova je majka Tračanka239, plemenitog porekla. Po svoj prilici ta se osoba nazivala Krinokoraka.240 Kažu, doduše, da žene te vrste u njihovoj domovini pripadaju plemenitom rodu. Sam je čovek, iako potiče od takvih roditelja, običan nitkov i nevaljalac.“ Kako gaji u srcu zle misli, on će nekom reći: ,Ja znam dobro šta su žene koje ti toliko uzimaš preda mnom u zaštitu!" I odmah prelazi na pojedinosti: ,,Te su žene koje sa ulice odvode prolaznike" i „To ti je prava pravcata javna kuća. To nije, kako se obično kaže, nikakva šala, one se pare kao štenadija po ulicama", i „Ukratko, one su faćkalice muškaraca" i „Same obavljaju službu vratara na uličnim kapijama". I kad drugi počnu o trećem rđavo govoriti, odmah on nadovezuje poneku tračariju. „To je čovek koga ja više nego ostale mrzim“, „Njegovo lice krije u sebi nešto odbojno. Njegov se prostakluk ne može ničim porediti“. Za dokaz navodi ovo: „Svoju ženu, koja mu je u miraz donela više talenata241 i kojoj, otkako mu je rodila sina, daje dnevno za kuhinju tri bakrena novčića, prisiljava da se na praznik Poseidona242 okupa u hladnoj vodi.“ Ako je u društvu drugih ljudi, u stanju je da o čoveku koji se upravo digao počne govoriti na sva usta. Pruži li mu se prilika, on se ne uzdržava da opanjka i svoje najbliže.
Ime Sosija se susreće i kao ime slobodnih ljudi. U komediji se, međutim, uvek pod tim imenom podrazumeva rob. Ovim imenom ogovarač hoće u najmanju ruku da ukaže na nisko poreklo. 237 Neki komentatori smatraju da je ovaj Sosija služio u plaćeničkom odredu koji je osnovao Konon, kasnije Ifikrat i Kabrije. Prema Demostenu u ovome je odredu bila samo trećina slobodnih građana. Sosikrat zvuči potpuno atinski. 238 Atinski su građani konačno bili upisivani u listu fratrija sticanjem efepske dobi, a posle godinu dana nakon obavljenih ispita, primani su u demos. Sosija, po svemu sudeći, nije ušao redovnim putem, a još manje podmićivanjem ili intrigom, u listu građana, nego zbog ratnih zasluga. - U Grčkoj se srazmerno lako moglo promeniti ime, jer nije bilo stalnog porodičnog imena, niti je nadevanje imena bilo vezano uz neki sakralni obred. Promenu imena susrećemo kod mnogih grčkih pisaca. 239 Majka mu je Tračanka plemenitog roda. Spajanje ovih dveju reči zvuči smešno, jer se zna da su Tračanke u Atini služile kao služavke, dojilje, prostitutke i piljarice. Samo ime Tračanka označavalo je ime ropkinje. 240 Značenje imena je sporno, pošto nisu zabeležena imena sastavljena od životinja i biljaka, ovde, npr.. krino - ljiljan, koraks - gavran. Razni su izdavači pokušavali na razne načine ovo ime menjati. Drugi su ga zadržali smatrajući ovu složenicu varvarskom kovanicom, dok su treći zauzeli pravilno stanovište, smatrajući da je u pitanju tračko ime. - Imena davana prema životinjama i biljkama bila su znak nižeg porekla. 241 Talenat, atički novac, koji je imao 60 mina, ili 6.000 drahmi. 242 Da se radi o svetkovini Poseidona, može se zaključiti iz imena meseca Poseidon, koji odgovara našem decembru. (Up. Ill, 2.) Svetkovina se slavila 8. decembra. Oskudne su vesti o načinu svetkovanja. Kupanje je imalo značenje čišćenja. 236
65
6
7
Često govori o svojim najbližim prijateljima i ukućanima najgore stvari, a isto tako i o mrtvim, pri tom ogovaranje naziva „otvorenost u govoru“, „demokratsko ophođenje“ i ,,slobodoumnost“, i to mu je najdraže zaniman je na svetu. (Na taj način želja za opadanjem čini ljude mahnitim i sumanitim u njihovim postupcima.)
Kakologos je prema sastavnim delovima složenice čovek koji zlo govori, koji iza leđa drugih priča rđave stvari, jednom rečju, ogovarač ili opadač. Shodno tome je kakologia - ogovaranje, opadanje. Kolebanja u značenju reči nema. U ovom značenju reč se susreće kod mnogih grčkih pisaca, npr. Pindara, Herodota, Ksenofonta, Aristotela i dr. Reč se ne susreće često kao termin filozofskog izražavanja. Međutim, ona se susreće u atičkom pravu u vezi sa ogovaranjem. Teofrast upotrebljava reč kakologia kao kvalitet da bi ocrtao unutarnja raspoloženja ogovarača.
66
XXIX. ZAŠTIĆIVANJE NEVALJALSTVA
Zaštićivanje nevaljalstva je naročita naklonost prema poroku, a branioca nevaljalstva karakterišu sledeće osobine: 2 On traži društvo osuđenih ili onih kojima je kao okrivljenim izrečena presuda u državnim procesima, jer pretpostavlja da će ga drugovanje s njima učiniti iskusnijim i strasnijim.243 3 Kad se povede razgovor o poštenim ljudima, on tvrdi da od prirode nema nikoga koji je pošten, da su svi jednaki i okrivljuje nekog zato što je pošten. 4 Pokvarenjaka naziva slobodoljubivim čovekom ako mu ko želi predbaciti njegovo nevaljalstvo; mada priznaje da je ono što se o njemu govori istina, dodaje da ipak ima stvari koje nisu istinite; tvrdi da je on darovit čovek, dobar drug, uz to vrlo duhovit; on je njim oduševljen i tvrdi da se nikad nije namerio na sposobnijeg čoveka. 4a On će sigurno biti na strani okrivljenog kad u narodnoj skupštini govori244 ili na sudu odgovara, i u stanju je da u takvim prilikama rekne sucima da se mora suditi delo a ne čovek i dodati da je on pas čuvar narodnih interesa, jer pazi na one koji nepravdu čine; on izjavljuje: „Nećemo imati nikoga ko će podmetnuti svoja leđa za opšte dobro ako ostavimo na cedilu ovakve kao što je on.“ 5 Naravno on je u stanju da zastupa interese i društvenog ološa i da na sudu uzme u odbranu ozloglašene slučajeve; kao presuditelj zna svakoj stvari koju protivnik iznese daće najgore tumačenje. 6 (Uopšte uzevši, zaštićivanje nevaljalstva je sestra pokvarenosti. Istinita je prema tome izreka da sličan sličnog traži.)245 1
Filoponeros - branilac nevaljalstva se ne susreće u grčkom jeziku pre IV stoleća pre. n. e. U ovo vreme moglo se vrlo često naći ljudi koji su štitili i zauzimali se za pokvarene i nevaljale ljude. Kod nekih govornika koji su se bavili pravobranilaštvom ima takvih slučajeva koji potpuno podsećaju na Teofrastova nevaljalca. Grčki pridev poneros (zao, pokvaren) ima politički prizvuk, jer ga i aristokratski i oligarhijski krugovi upotrebljavaju da bi oborili demokratski režim. Tako je filoponeros kopija oligarhikos (pristalica plemstva) sa suprotnim značenjem. Termin filoponeros po svemu sudeći, čini se, prvi je u književnost uneo Teofrast. Kod Teofrasta poneros nema značenje samo zla i nevaljala čoveka, tj. moralno palog u užem smislu, njega Teofrast slika kao čoveka koji ponekad svojom krivicom, a nekada slučajno nisko pada. On bi se mogao radije nazvati jadnik ili kukavac, čiji se način gledanja i shvatanja i mišljenja srozao sa višeg društvenog stepena na vrlo niski i prostački nivo.
U ovome prizoru su naslikane tri vrlo značajne crte nevaljalca: 1. on traži društvo pokvarenjaka; 2. za njega su oni pošteni ljudi; 3. on sam teži da postane nevaljalac. 244 Meteci su trebali u odbrani svojih prava pomoć nekog građanina. Prijatelj nevaljalaca preuzima zastupstvo onih lica za koja se ni jedan pristojan advokat nije hteo založiti. 245 S obzirom na formu izražavanja i sam sadržaj ovo je kasniji dodatak. 243
67
XXX. LAKOMOST
1 2 3 4 5 6 7
8 9 10 11 12 13
Lakomost je pohlepa za prljavom zaradom, a lakomca karakterišu sledeće osobine: Kada ugošćava goste, ne stavlja dosta hleba na sto. Takođe pozajmljuje novac od gosta koji je kod njega odseo.246 Kada prilikom žrtve deli mesne obroke, izjavljuje da je pravedno da onome koji deli pripadne dvostruki deo247, pa tako odmah i deli. Kad prodaje vino, zna i prijatelju podvaliti bevandu.248 Sa sinovima ide u pozorište samo onda kada vratari besplatno puštaju na predstave. Putuje li kao državni izaslanik, od države dobiveni novac249 ostavlja kod kuće i pozajmljuje drugi od kolega izaslanika. Svog pratioca opterećuje više nego što on može poneti i hrani ga gore nego što čine ostali sa svojima. Od poklona250 traži svoj deo da bi ga mogao prodati. Kada se u kupatilu maže uljem, dere se na slugu: „Kupio si užegnuto ulje“, i nastavlja se mazati uljem svog suseda. Nađu li mu sluge na ulici par bakrenih novčića, zna za sebe tražiti svoj deo ovakvim rečima: „Hermesovi darovi su zajednička svojina!“251 Kada dade ogrtač na čišćenje, pozajmljuje od svog poznanika drugi i nosi ga sve dotle dok ga ovaj natrag ne zatraži. U stanju je učiniti i druge slične stvari. Fidonskom vagom252 sa ulegnutim dnom lično meri posluzi brašno i prilikom poravnavanja ih zakida.253 Od svoga prijatelja kupuje stvari ispod ruke jer veruje da će ih preprodati mnogo skuplje. Mora li otplatiti dug od 30 mina, sigurno će zakinuti 4 drahme manje.254
246
Iz ove se scene vidi kako lakomac u svakoj prilici želi da napravi posao i da iz svake situacije izvuče
korist. Rezanje i deljenje mesa lakomac smatra poslom vrednim nagrađivanja i predlaže sebi, kao deliocu, dvostruku porciju. 248 Poenta cele ove scene leži u činjenici da on i prijatelju prodaje razvodnjeno vino. 249 Dnevnica je iznosila 1/2 drahme. 250 Reč je o darovima koji su se sastojali uglavnom od jela i pića. - U helensko doba ova je reč označavala počasne darove koji su davani kralju i državnim poslanstvima prilikom posete nekom polisu. 251 Ako su dva čoveka bila zajedno, pa jedan od njih bio srećni nalaznik, po običaju drugi je imao pravo na deo nalaza. Ovaj se zahtev zasniva na poslovici: Koinos Hermes (zajednički Hermes). Hermes, bog imovine, ovde stoji umesto same imovine. 252 Zapremina vage kralja Fidona iz Arga (oko 750. pre. n. e.), koja se zvala i eginska vaga, bila je manja od zapremine Solonove vage. 253 Obično je ekonom delio posluzi obroke. Ovde to čini lakomac jer želi da i tu nešto ućari. Za merenje on ne upotrebljava uobičajenu vagu, nego malu staru fidonsku, čije je dno ulegnuto i prostor za stavljanje hrane i suviše malen. Pored toga drvetom poravnava vrh tezge, kako bi što manje hrane posluzi ostalo. 254 Prilikom vraćanja duga, ne isplaćuje celu sumu nego samo krupan novac, verujući da će mu verovnik sitni novac progledati kroz prste. 247
68
14
15 16
17 18 19 20
Ako mu sinovi zbog bolesti ne idu mesec dana u školu, srazmerno izostanku odbija od školarine. Ne šalje ih celi februar u školu na nastavu da ne bi platio školarinu, jer toga meseca pada puno praznika.255 Kada dobije od roba novac za zakupninu, traži procenat za razmenjivanje bakrenog novčića, a isto to traži i prilikom obračunavanja sa svojim upraviteljem.256 Kada ugošćava članove svoje fratrije257, iz zajedničke kase traži hranu za svoje robove, i tačno beleži koliko je ostalo na pola zagriženih rotkvica da ih posluga ne bi sa sobom uzela. Kada putuje poznanicima, koristi se uslugama njihove posluge, a svog sopstvenog slugu iznajmljuje drugom, ali najamninu ne stavlja u zajedničku blagajnu. Priređuje li drugarsku gozbu u svojoj kući, zna se da će u zajednički trošak staviti i drva i sočivo i sirće i so, pa čak i ulje za svetiljku. Ženi li mu se prijatelj, ili ako priređuje svadbu za svoju kćer258, verovatno će nešto pre otputovati da ne bi morao davati svadbeni dar. Od svoga poznanika pozajmljuje samo stvari koje taj čovek niti ište natrag, niti ih rado prima kad mu se natrag daju.
Reč aishrokerdes (lakom) i aishrokerdeia (lakomost) sačuvale su značenje koje je uočljivo iz njihovih sastavnih delova. Lakomac je čovek koji gramzi za prljavom zaradom. Reč se susreće već kod Herodota. Atički pisci, naročito Platon i Aristotel, vrlo često upotrebljavaju reč u njenom primarnom značenju. Na kraju da spomenemo jednu primedbu o razlici između četiri karaktera koje je Aristotel obuhvatio pod pojmom aneleutheria - cicijašenje. Teofrast shvata lakomost kao i Aristotel u njezinom osnovnom značenju kao pohlepnost za dobiti i gramzivost.
Meseca Antesteriona (februara) slavile su se sledeće svetkovine: 23. Diasia, zatim na dva nedatirana dana Male misterije. Pored toga u ovom mesecu su se slavile svetkovine polaska poslanstva na otok Del (Delia). 256 Robovi koji su izučili neki zanat običavali su se davati u najam drugim osobama. Novi poslodavac je morao za izdržavanje iznajmljenog roba jamčiti i zakupninu platiti. Zakupnina je iznosila dva obola po danu. Ova mala suma isplaćivana je u bakrenom novcu. Kada je lakomac od takvog roba dobijao zakupninu, tražio je da mu se isplati u srebrnom novcu. 257 O gozbama fratrija vidi X, 3. U ovom slučaju lakomac traži da se isplati iz zajedničke kase i hranarina njegove posluge. 258 Prilikom svadbenih svečanosti bio je običaj da prijatelji donose darove. 255
69
Teofrast je izvršio ogroman uticaj na kasnije grčke i rimske pisce, naročito sledbenike peripatetičke škole Stratona, Erasistrata i druge, a njegov je uticaj prisutan i kod sledbenika drugih filozofskih pravaca, npr. Zenona, Epikura i Poseidona (u logici i etici). Od rimskih pisaca najviše su se njegovim delima koristili Plaut, Terencije, Varon, Ciceron, Horacije, Plinije Stariji, Kvintilijan, Marcijal, Petronije i Seneka, a on je osobito uočljiv kod Grka Plutarha i Lukijana. Njegov se uticaj oseća i kod vizantijskih pisaca retorike i poetike. Među novijim piscima koji su se na njega ugledali u prvom redu treba spomenuti Francuza Labrijera (La Bruere), koji je pokušao naslikati običaje svoga naroda i svoga doba prema Teofrastu. U Engleskoj je njegovo delo podstaklo u XVII stoleću literaturu karaktera, čiji su glavni predstavnici Overberi (Overbury) i Erl (Earle), Hoi (Halle) i Batler (Butler). Petar Pejčinović
70
