Nensi Melon
PUTOKAZ ZA SREĆU
Marta
M
endi Blejk je oduvek znala da će se njena majka kad-tad vratiti u Pembruk. Govorila je to često, svima koje je poznavala, sa dubokim uverenjem i iznoseći tu pretpostavku kao nepobitnu činjenicu. Niko se nikada nije usudio da joj se usprotivi. Međutim, ono što je ona uzimala zasigurno, ljudi iz njene okoline smatrali su tek uzaludnim nadama napuštenog deteta, kriomice je sažaljivo posmatrajući dok je odrastala. U tim ružičastim snovima podržavao je i njen otac, Edvard, koji ju je podigao sasvim sam, zamenjujući joj oba roditelja. Njihova domaćica, crnkinja Sara, bila je Mendi jedini blizak ženski lik tokom čitavog detinjstva i mladosti provedenog u tom malom gradu na jugu Džordžije. Odrastajući, devojka je bila prilično muškobanjasta, nemirnog duha i tela, i često zapadala u nevolje. Družila se pretežno sa dečacima iz kraja, neretko upadajući u tuče i odgovarajući na razne izazove koji su njenom ocu, iznad slepoočnica, prerano utisnule pramenove sedih vlasi. Ipak, obožavao ju je, zanemarujući sopstveni život sve dok Mendi nije pronašla sebe. Bar je tako izgledalo, kada je odlučila da napusti privatni koledž za umetnost i dizajn koji je pohađala u Savani. Otvorila je galeriju u Pembruku i pomalo se bavila skulpturom i fotografijom. Začudo, galerija je lepo poslovala - jedina u gradiću, obezbeđivala je Mendi sasvim solidnu zaradu i udoban život. Nekoliko puta Mendi-ne postavke lokalnih umetnika privukle su pažnju novinara i javnosti iz pedeset i pet kilometara udaljene Savane; međutim, devojka nije želela publicitet. Ni uspeh, bar ne onaj koji bi joj omogućio da ode iz provincije i živi drugačije. Jedino je njen otac pretpostavio zašto je to tako, gledajući kako menja škole i širi krug svojih interesovanja, ne odlučujući se ni za šta posebno. Mendi nije želela da se veže za bilo šta, još uvek, uporno i tvrdoglavo, čekajući majčin povratak... Nameravajući da tada odluči šta će sa sobom. Nije znao kako da je sada, u njenoj dvadeset i četvrtoj godini, izleči te detinjaste iluzije. Napokon, prepustio je Mendi da se sa tim izbori, okrenuvši se sopstvenom životu.
~2~
Marta
Devojka nije zamerila ocu kada se preselio u njihov stan u Savani, gde je radio u jednoj multinacionalnoj kompaniji, oženivši se Barbarom, svojom koleginicom sa posla. Poželela im je sreću, a zatim renovirala malu, udobnu kuću u predgrađu Pembruka, koja je sada bila samo njena. Čekala je i dalje sa onom strpljivošću, svojstvenom ljudima koji čitav svoj baziživotraju na jednoj želji ili idealu, bez koga bi bili izgubljeni poput čamca u oluji. Nije imala prijatelja, ne onih bliskih. Vedra, energična i optimistična, privlačila je ljude magnetizmom kome je bilo teško odoleti. No, Mendi Blejk ostala je sa svima na srdačnoj, no ipak, vidljivoj distanci, i stavom koji kao da je govorio: ja sam ovde samo u prolazu, volite me taman toliko da me sutra, bez tuge, možete pustiti da odem... Kada je jednog vrelog, avgustovskog dana stiglo pismo iz Vašingtona, Mendi je sedela u maloj kancelariji iza galerije i sređivala neke papire. Primetivši belu omotnicu bez oznake pošiljaoca nasmešila se, istog trenutka znajući da je njenom čekanju došao kraj. Rukopis joj bio poznat sa redovnih, rođendanskih čestitki koje je, sa raznih krajeva sveta ali većinom iz Vašingtona, dobijala svake godine. Sada ih je u Mendinoj fioci bilo tačno dvadeset; Nora Blejk napustila je Pembruk kada je njenoj kćeri bilo četiri godine. Iz tog vremena, devojci je ostala urezana u srcu priča njenog oca. Da je mama otišla da od svog života napravi nešto važno i zaista veliko, i da će se vratiti kada to postigne... Odrastajući, Mendi je shvatila da druge majke, obično, ne rade takve stvari. Da ostaju uz svoju decu, navijaju za njih na fudbalskim utakmicama, prisustvuju svakoj školskoj predstavi i prave sendviče i limunadu za nedeljne piknike. Međutim, to nije uticalo da zamrzi Noru naprotiv. Mendi, kao prvo, nije umela da mrzi, i oduvek je nalazila razumevanje za sve oko sebe. Kao drugo, verovala je da upravo ta različitost čini njenu majku posebnom i drugačijom, i volela ju je još više, čekajući dan kada će joj to i lično reći. Kasnije, tražeći svoje mesto pod nebom, devojka je shvatila koliko je život stvar ličnog izbora, i koliki neograničeni broj mogućnosti stoji pred svakim od nas. Za one talentovane ali neodlučne, kakva je bila i sama, otvaralo se tako mnogo puteva da je postojala opasnost da se izgube u međuprostoru. Mendi je želela da bude svuda, i proba sve što želi. To je, do svoje dvadeset i četvrte, uglavnom, i uradila.
~3~
Marta
Pretpostavljala je da je tu osobinu nasledila od majke, koja joj je, u stvari, i omogućila takvu raskalašnost: svakoga meseca, na račun Edvarda Blejka stizale su pozamašne svote novca. Od tog novca plaćalo se Mendino školovanje, putovanja širom zemlje svake zime i leta, kao i jedno u Evropu, kada je napunila dvadeset i jednu. Tim novcem otvorila je i galeriju, kupila sebi crveni, sportski dvosed, i nemilice ga trošila na to da pomogne svima koji bi joj se obratili. Za svoje lične potrebe nije trošila previše - Mendi Blejk i dalje je bila ona ista, „divlja“ devojčica, obučena sportski i neupadljivo, nikada previše našminkana niti luda za nakitom ili modnim detaljima. Ono što je najviše volela bila su putovanja, a zabave i izlasci bile su aktivnosti na koje je trošila najmanje vremena. Njene veze sa mladićima bile su zato površne i kratkotrajne. Nije previše brinula zbog toga. Znala je da će ljubav doći jednoga dana, ali nije želela unapred da razmišlja o tome. Želela je da uradi toliko toga pre nego što zasnuje porodicu i dobije decu; nije nameravala da ponovi grešku svoje majke, pokušavajući tako nešto prerano i, kasnije, donoseći teške odluke. Da, ipak je smatrala da je Nora pogrešila ostavljajući je; iako je nije krivila, odlučila je da njen sopstveni izbor bude malo drugačiji. Osim toga, znala je da će Nora kad-tad biti prinuđena da tu svoju grešku ispravi, i sa njom provede bar deo vremena koje je propustila u potrazi za svojim snovima. Dokaz za to svoje verovanje držala je pred sobom, u vidu kratkog pisma koje je oduvek čekala. „Mislim da je vreme da se vidimo, Mendi“, pisala je njena majka. „Ako to želiš sačekaj let iz Vašingtona na Nacionalnom aerodromu u Savani, desetog avgusta u 16 h. Nora“ Mendi se glasno nasmeja. Majka joj je pisala opušteno i bez ikakve pompe - kao da su bile razdvojene tek nekoliko kratkih meseci, a ne punih dvadeset godina. Znala je da Nora veruje da će je ona razumeti, sada kada je odrasla, ne shvatajući da Mendi nikada i nije gajila nikakvu odbojnost niti ogorčenost u srcu. Imala je srećno detinjstvo, uprkos njenom odsustvu, pomirivši se sa sudbinom. A sada... Sada nije želela da upozna majku, već ženu. Onu od koje potiču njeni geni, njena nesvakidašnja lepota koje je bila i te kako svesna, nemirni duh i nezavisna, vedra priroda. Možda i ona nota neosetljivosti prema tuđem manipuli-sanju, i nesposobnost da se veže... U svakom slučaju, bilo je vreme da dobije neke odgovore. One, koji će joj, možda, pomoći da usmeri svoj život u nekom određenom pravcu. Do ~4~
Marta
sada sve učeći na teži način, iskustvom, Mendi je bila čvrsto rešena da od majke sazna sve što se može saznati. I da zatim krene dalje.
Nacionalni aerodrom u Savani, te srede, nije bio pretrpan kao obično. Mendi je stigla jedan sat ranije, neko vreme neodlučno tumarajući okolo. Zatim je potražila toalet, kako bi se umila i osvežila. Vrućina jeste bila nesnosna; međutim, u aerodromskoj zgradi, zahvaljujući mnogobrojnim klima uređajima, temperatura je bila vrlo prihvatljiva. Devojka se znojila od uzbuđenja, koje je osećala mada to nije sebi htela da prizna. Pred ogledalom, podigla je pogled na svoje mokro, tek umiveno lice. Njene krupne oči, malo razmaknute i plave poput različka, bile su širom otvorene. Plašila se; to joj je sada bilo sasvim jasno. Ona vlažnim rukama zagladi nekoliko pramenova guste, prirodno crne i uvijene duge kose, koju je tog jutra nemarno vezala na temenu. Pokušala je da se nasmeši svom odrazu u ogledalu, ali njene izrazito pune, senzualne usne samo blago zadrhtaše. Namrštila se, a tanke, uglasto izvijene obrve skupiše se, praveći nekoliko malih bora na čelu. Prešla je nadlanicom preko njega, uzdahnuvši. Bila je zaista ljuta na sebe, ali je znala da joj to neće pomoći. Mora se pribrati, odmah, pre nego što je Nora Blejk vidi i pomisli da je njena kćer odrasla u nekakvo nesigurno, plašljivo biće. Mendi shvati da ne zna ni kako se njena majka sada preziva; rođendanske čestitke koje je dobijala, kao i jučerašnje pismo, bile su potpisivane samo imenom, i bez povratne adrese. Novac koji je i dalje stizao na račun njenog oca, bio je poslat od strane nekakvih korporacija, ne uvek istih, mada su oni znali ko ga šalje. Da li se njena majka ponovo udala? Možda ima i još dece?... Pri toj pomisli Mendi se sanjalački nasmeši. Izraz lica joj se potpuno izmeni, i ono zablista vođeno unutrašnjom radošću. Imala je pravilne zube i očaravajući osmeh, onaj koji obasjava i menja čitavo lice. Njene plave oči, oivičene nezamislivo dugim trepavicama, smešile su se od tog trenutka nadalje, dok je uspravne glave koračala ka izlazu za putnike - bilo je već vreme da njena majka stigne. Kako bi bilo zabavno imati brata ili sestru, mislila je. Neobičnog, i pomalo teškog karaktera, Mendi nije uspela da održi nijedno prijateljstvo. ~5~
Marta
Niko od ljudi koje je poznavala nije je još dovoljno zainteresovao da mu pokloni punu pažnju. Malo ko je mogao da prati njen ritam, čas ubrzan i energičan do krajnjih granica, čas opušten i gotovo lenj. Sve vreme bila je zaokupljena raznim stvarima, ne uspevši da upozna nijednu osobu sa kojom bi o svemu tome mogla makar da razgovara, a da ne bude dočekana čuđenjem. Bilo je tu i zrnce „ludila“, kako je Mendi nazivala nepredvidivost u ponašanju i karakteru, ćudljiva raspoloženja i zanesena, gotovo dečija opčinjenost životom. Možda bi neko moje krvi mogao bolje da me razume, ponada se ona u tom trenutku, nestrpljivo izvirujući preko glava putnika prispelih iz Vašingtona. Jedan visoki, smeđokosi muškarac u svetlom odelu strogog kroja i sa akt-tašnom u ruci gotovo je obori dok je prolazio kraj nje. - Hej, gledaj kuda ideš! - odreza Mendi, primetivši kako se, upadljivo i prilično nepristojno, zagledao u njeno lice. - Mendi Blejk? - upita on umesto odgovora. Devojka se trže. Do tada ispratila je pogledom sve putnike; nije bilo žena srednjih godina koje bi se poklapale sa njenom predstavom o Norinom izgledu. Već je nameravala da priđe jednoj punačkoj gospođi sa onduliranom kosom i isflekanom bluzom, jedinom koja je, bar po godinama, odgovarala ženi koju je čekala, kada se dogodio ovaj incident. - Zavisi... - reče ona neodređeno, podigavši jednu obrvu dok je odmeravala neznanca. - Od čega? - upitao je, dok su je njegove zelene oči, takođe, zainteresovano posmatrale. - Od toga ko želi da zna! Mendi zaključi da na tom uštogljenom, isuviše „savršenom“ muškarcu hladnog, glatko izbrijanog lica nema ničega interesantnog. Kako je znao njeno ime, bilo je sve što ju je zanimalo. - Da, ti mora da si Mendi - nasmejao se odjednom, kao da zna neku šalu koju drugi ne shvataju. - A ti mora da si izuzetno nepristojan, nekulturan i nevaspitan - procedila je. Nije znala zašto je njegov smeh toliko nervira. - Zašto? - sada je stajao tik do nje, gledajući je pravo u oči. Mendi ne uzmače. - Ako to moram da ti objašnjavam, onda je sasvim jasno da sam u pravu! - prezrivo je iskrivila usne. - Ja sam Hari Preston - pružio je ruku umesto odgovora. ~6~
Marta
Mendi je ne prihvati, a on produži, nimalo se ne zbunivši: - Imam trideset i dve godine, po zanimanju sam pravnik, iz Vašingtona... - Ne udajem se - prekide ga devojka, sada sa izrazom dosade na licu. Dakle, tvoje „generalije“ me ne zanimaju... Kako znaš moje ime? Lice mu se ponovo razvuče u osmeh. Mendi požele da ga udari. - Samo kćer Nore Blejk-Doson može da ima tako lepe oči, i tako prgav karakter - namignuo joj je, što devojku još više iznervira. - Šta ti imaš sa mojom majkom? - Da si dozvolila da završim, znala bi... - Prestone! Da li ijedan pravnik na svetu razume jezik običnih smrtnika? - Samo kada to njemu odgovara - usledio je brz odgovor. - Imaš tri sekunde... - počela je već sasvim crvena od besa. Nije znala da li je više ljuta na ovog iscerenog, nevaspitanog, samouverenog i nalickanog tipa, ili na svoju majku zbog toga što nije došla. - Vreme je isteklo - suzila je pogled, odlučivši da ponovi pitanje jer su je zelene Prestonove oči radoznalo posmatrale. - Kakve li veze imaš sa mojom majkom, dakle? - Radim za nju - stiže odgovor koji je i očekivala. - Pa, radi i dalje - sleže Mendi ramenima, okrenuvši mu leđa. Ja odoh! - Stani... Uhvatio ju je za nadlakticu, ali ledenohladni pogled koji mu je dobacila preko ramena natera Harija Prestona da je odmah pusti. - Sačekaj da uzmem torbu, a onda ćemo otići na neko mimo mesto i porazgovarati - reče on mnogo pomirljivijim tonom. - Slušaj, druškane - Mendi se okrete i podboči, sevajući očima. Nećemo ti i ja ni o čemu razgovarati... Ja sada idem kući, a ti slobodno možeš da se vratiš odakle si i došao! Što se Nore tiče, poruči joj da ću razgovarati samo sa njom, i ni sa kim više! - Mendi, saslušaj me - zamolio je. - Tvoja majka je žena sa puno obaveza! Trenutno je sprečena, i... - Onda neka dođe kada ne bude sprečena - saseče ga devojka. -Na kraju, bolje i da ne dođe, nego da mi šalje svoje klovnove u skupim odelima i bez imalo osećaja za pristojnost! ~7~
Marta
- Nisi ni ti baš nekakva „cvećka“, Mendi Blejk - ljutnuo se, sevnuši pogledom svojih smaragdnozelenih očiju. - Molim?! Ovo nije očekivala, tako da zastade u pola pokreta. - Čula si me... Optužuješ me za nedostatak opšte kulture, a sve vreme sikćeš na mene poput zmije otrovnice! U svakoj drugoj prilici, Mendi bi njegove oči proglasila zanimljivim, lepim i vrednim pažnje - kao i muškarca pred sobom. No, sada to nije bio slučaj. Očekivala je svoju majku, ženu koju je jedva pamtila, i njena trema i uzbuđenje zbog tog dugo očekivanog susreta upravo su dostigli vrhunac. Činjenica da Nora nije došla činila je nepoznatog, nalickanog advokata izuzetno neprivlačnim i odbojnim devojci. - Ne pada mi na pamet da stojim ovde i slušam kako me vređaš! prosiktala je ispod glasa. - Zašto? Ja radim to isto - podsmehnuo joj se. - Da, sa tom razlikom što je to tvoj posao - nasmeja se Mendi trijumfalno. Sad sam mu doskočila, pomisli. - Pa, onda me pusti da ga radim kako treba! - Ne pada mi na pamet! - frknula je. - Ne želim da razgovaram sa tobom ni o čemu, ponajmanje o svojoj majci. Razumeš? - Ali... - Ne čujem te! - prekinula ga je, pokrivši uši dlanovima. - Moraćeš - zapretio je, ali ona se samo nasmeja. - Evo šta će sada biti - reče oštro. - Ja ću otići kući, a ti idi... gde god znaš. Ako samo pokušaš da me slediš, vrištaću koliko me grlo nosi. Ovde u Savani ne vole muškarce - napasnike... Sumnjam da će te tvoje pravne veštine brzo izvući iz zatvora, nakon što ja ispričam svoj deo priče! - Lagala bi? - pogledao ju je ispod oka. - O, ne možeš ni da zamisliš, mister - iskezila se. - Podlo od tebe! - Samo sam iskrena - slegnula je ramenima. - Znači, dogovorili smo se?
~8~
Marta
Polako je uzmicala, ne okrećući mu leđa i preteći ga posmatrajući. Njemu ne preostade ništa drugo nego da je gleda kako odlazi, dok je zbunjeno vrteo glavom. Ovo će biti mnogo teže nego što je Nora pretpostavljala, pomislio je kada se devojka izgubi u gužvi na izlazu. Dobio je mnogo vremena da ovo obavi za Noru, i očekivao je prijatno provedeno vreme u provinciji i mali predah od svog svakodnevnog, zamornog posla u sedištu Norine kompanije u Vašingtonu. Nije mogao pretpostaviti da je kćer njegove šefice toliko lepa, i uz to toliko prgava devojka... Znao je da je Mendi odrasla bez majke, no nije joj to uzeo kao olakšavajuću okolnost. Njoj je potrebna dobra lekcija, pomisli. Iako je bio ljut, na licu mu se pojavi zagonetni smešak. Hari Preston oduvek je voleo izazove, a ovaj koji je pred njim mogao se pokazati kao izuzetno zabavan.
- Izvinite, možete li mi dodati... Mendi se ljubazno nasmeši mladiću u prolazu, koji se saže i pokupi nekoliko narandži sa pločnika. Vratila ih je zatim u jednu od dve velike papirnate kese koje je nosila u rukama, gunđajući nešto za sebe. Tog jutra je zaista nespretna! Bila je očigledno neispavana, mada je odavno prošlo njeno uobičajeno vreme za buđenje. Snežnobela trenerka koju je obukla još više je naglašavala tamnu boju njenih podočnjaka. Tanke obrve bile su joj sve vreme ljutito skupljene, a usne stisnute zbog jučerašnjeg razočarenja na aerodromu. No, nije bilo svrhe razmišljati o tome. Pogledala je na svoj mali ručni sat optočen sićušnim safirima. Nekoliko narandži ponovo se razleteše po trotoaru, ali Mendi na to ne obrati pažnju. Oči joj se raširiše u neverici: već je prošlo deset, vreme kada je, obično, otvarala galeriju. Da li je Lili uzela ključ, zapita se, neodlučno zastavši na ivici trotoara. Mala, simpatična osamnaestogodišnjakinja koja joj je pomagala u galeriji bila je draga osoba, ali uvek zaljubljena i veći deo vremena prilično zaboravna i nespretna... Pa, kao ja sada, pomisli devojka sa uzdahom. - Da li su ove nestašne narandže pobegle iz vaših ruku? - začu se mek muški glas tik iza Mendinih leđa. ~9~
Marta
- Da - rekla je, lenjo se okrećući. - „Nestašne“ su jedina vrsta koju kupujem... I pre nego što je pogledala ko je iza nje, znala je čije će lice videti. Nekako, nije bila iznenađena: osećala je da advokat njene majke ne pripada soju ljudi koji tako lako odustaju. - Da li za to postoji neki poseban razlog? - upitao je, kada ga je pogledala u lice. Bilo je nasmejano i vedro, sveže i glatko izbrijano, kao i juče. On se, očigledno, dobro naspavao, za razliku od nje. Bio je u odelu, sa kravatom, što je delovalo pomalo smešno na ulici u tom delu gradića, i još u to doba dana. No, nije ništa drugo ni očekivala. Dosledan, uštogljen i uporan, tako ga je definisala već ranije. Doduše, bilo je tu još nečega u vezi sa Harijem Prestonom, nečega što se nije dalo definisati a što ju je pomalo plašilo. I nikako nije bila sigurna da li je to toliko negativno, koliko je htela da veruje. Jer, njegov izraziti seksepil nije bilo lako poreći uprkos strogom načinu odevanja. Jaka brada i vilica odavale su odlučnost, a iskrice u zelenim očima nekakav nestašluk, naizgled, neprimeren advokatovom izgledu i godinama... Bila je to opasna kombinacija, zaključi Mendi. Od onih koje slamaju ženska srca kao drvca šibice... - Naravno da postoji razlog - i ona se slatko nasmeši, odlučivši da mu ne da povoda da je zadirkuje. - Uvek puštam svoje narandže da malo skakuću po trotoaru od supermarketa do moje kuće, a ja iz toga izvlačim dvostruku korist! - Pretpostavljam da sada treba da pitam kakvu - učtivo je izjavio, preuzimajući kese iz Mendinih ruku. Dopustila mu je to, posmatrajući ga ispod oka. - Ionako ću ti reći - iscerila se, odlučivši da mu ne persira. Nije vide-la ništa u nastupu tog muškarca što bi zasluživalo njenu distancu ili poštovanje; ili je bar želela da on tako misli. - Čekam - ako je i primetio podsmeh u njenom glasu, nije na njega reagovao. Pošli su niz ulicu, rame uz rame. Mendi je morala da podigne glavu kako bi ga pogledala; bio je prilično visok. - Pa, iz narandži koje su malo skakutale pločnikom kasnije lakše iscedim sok - trepnula je, značajnim pogledom naglasivši dvosmislenost svoje izjave. - A usput se i dobro zabavim...
~10~
Marta
- Muška tehnika - saučesnički se iskezio, što nimalo ne umanji blistavu lepotu njegovog osmeha - Zaboravila si treći razlog, Mendi... Trgla se kada ju je oslovio imenom. Melodičan, za nju neobičnog akcenta, glas mu je zazvučao poput muzike. - Da? - ni sama ne znajući zašto, skrenula je pogled. - Tako možeš da upoznaš neke zanimljive ljude... Mislim, nijedan pravi džentlmen neće sebi dozvoliti da prođe pored lepotice čije namirnice imaju nezgodnu naviku da beže po trotoaru! - Ti to sebe nazivaš džentlmenom, Prestone? - ovoga puta od srca se nasmejala. - Pa, moram nekako da se iskupim za ono od juče - slegnuo je ramenima. - Čini mi se da smo pogrešno započeli naše poznanstvo, Mendi Blejk... - Šteta što mu je suđeno da se završi pre nego što je počelo - patetično je uzdahnula, zastavši. - Ja ovde živim. I, ovde... - Rastajemo se? - vratio joj je kese sa namirnicama. - Pronicljiv si - narugala mu se. - Da, ovde se rastajemo... - Nećeš me pozvati na doručak? Napadno je virnuo u jednu od dve papirne kese, onu iz koje se širio miris toplih kroasana - uz med i maslac, Mendin omiljeni doručak. - Ne doručkujem sa neznancima - lakonski je uzvratila, okrećući mu leđa i otvarajući kapiju na drvenoj, belo ofarbanoj ogradi. Iza te kapije bila je kuća u kojoj je odrasla, tamo ju je čekala Sara, nekada dadilja a sada domaćica, i tu niko nije imao pristupa. Bilo je to njeno malo carstvo i utočište od ostatka sveta. Verovatno se to naslutilo i u tonu kojim je govorila, jer glas Harija Prestona zvučao je mnogo mekše kada joj se ponovo obratio. - Da li i prvi susedi spadaju u neznanca? - Molim?!... Okrenula se na peti i pogledala ga, usta otvorenih od iznenađenja. - Zatvori usta, Mendi, uleteće ti ptičica unutra! Nasmešio se, pružajući ruku i nežno joj milujući obraz. Usput, palcem je prešao preko devojčinih usana. Vidno se trgla, malo odmahnuvši glavom; nije mogla da uradi ništa drugo, jer iza nje je bila kapija, a ruke su joj bile pune namirnica.
~11~
Marta
- Kakve... Kakve su to gluposti, Prestone? - namrštila i ustremila na njega, setivši se da je napad najbolja odbrana. Nadala se da mi tako neće primetiti koliko ju je zbunio njegov dodir. - Nisu gluposti - slegnuo je ramenima, a izraz lica nije mu odavao da je bilo šta primetio. Ipak, njegove zelene oči svetlele su nekako... bezobrazno, pomisli Mendi. Kao da se igra sa mnom, i sve mu je jasno. - Od danas živim ovde - objavio je svečano, pokazujući na malu, svetložuto obojenu kuću nešto niže niz ulicu. - Ta kuća se prodaje! Bilo je to više pitanje, nego konstatacija. Mendi je napeto posmatra-la svog sagovornika. Nije valjda?... - Ubedio sam vlasnika da mi je iznajmi na neko vreme - reče on ozbiljno. - Dokle? - Mislim da na to pitanje i sama znaš odgovor, lepa moja komšinice - iscerio se, okrenuvši se ka njoj. - Na sat, dan, mesec.. Koliko god vremena da bude potrebno da te ubedim da pođeš sa mnom u Vašington! - Onda možeš da se iseliš odmah - izjavila je, gledajući ga pravo u oči. - Ili da potpišeš ugovor o doživotnom zakupu... - Zašto? - Zar nije jasno? Onda mi čitaj sa usana: ja sa tobom ne idem nikuda!!! - I to je nešto, za početak. Mendi ga zbunjeno pogleda, odmahnuvši glavom u neverici. - Kako to misliš? - Pa, recimo da mi je dosta devojaka koje bi sa mnom pošle i na kraj sveta - namignuo joj je. - Više voliš da biješ izgubljene bitke? - izazivala ga je. - O, ne... Iz mog ličnog, i, moram da dodam, veoma bogatog iskustva, kada žena kaže: ne, to znači „možda“. A to je već pola uspeha... - Samouveren si! - Ne bez osnova! Stajali su na trotoaru licem u lice, gledajući se u oči poput dva boksera u ringu. Oboje kao da su smetnuli s uma da se tu ne radi o igri
~12~
Marta
udvaranja i zavođenja, već o činjenici da je on advokat njene majke koji ima zadatak da je odvede do nje... -Pa, videćemo šta će biti - suzila je pogled. - Moj ti je savet da pozoveš Noru u Vašington, ili, još bolje, da se vratiš tamo, i kažeš joj da ja iz Pembruka ne mrdam izuzev ako ona sama dođe po mene! - Ne prihvatam savete osoba mlađih od sebe - nije ni trepnuo. - Evo tebi jednog saveta, Mendi Blejk: počni odmah da se pakuješ, tako ćeš i meni i sebi uštedeti dosta vremena i nerava! Mendi razbesne njegova aluzija na njene godine. Koliko je, ono, on rekao da ima? Napregla je mozak. Trideset i dve, setila se. Samo osam više od nje, a smatra da je sa nekim magičnim napitkom popio svu pamet ovog sveta! - Vremena imam na pretek, Prestone - procedila je. - A što se nerava tiče... Pa, nama „mlađima“ oni su u još netaknutom stanju! Znači, nemam potrebe da štedim ni na jednom, ni na drugom. A ti? Trepnula je, skupivši snage da se slatko osmehne. Odmah zatim lice joj se smrači kao nebo pred oluju, a plave oči prostreliše ga pogledom: - A sada me izvini, molim te... Znaš, za razliku od nekih ljudi kojima je profesija da proganjaju druge, ja imam život koji treba živeti! - Da li to znači da, ipak, neću biti pozvan na doručak? - dobacio je, smejući se, dok je Mendi ljutito marširala stazom ka kući. Unutra, crnkinja Sara zaprepašćeno je posmatrala svoju mezimicu kako, poput furije, uleće u kuhinju i sa treskom spušta namirnice na radni sto. Usput, mogla se zakleti da iz devojčinih usta čuje, promrmljane, neke izraze kojima je ona nikako nije naučila... niti, ikada, očekivala da će ih čuti od Mendi. Stavila je ruke na svoje široke bokove i zavrtela glavom, otvarajući usta i mršteći se u znak prekora i neodobravanja. Onda ih, ipak, ponovo zatvori, zaključivši da se dešava nešto nesvakidašnje i da je pametnije da ćuti; Mendi će joj i sama, kasnije, verovatno ispričati šta ju je toliko naljutilo. Devojka sve to i ne primeti, besna do krajnjih granica, dok joj se sve vreme činilo da joj u ušima odzvanja Prestonov podrugljivi smeh.
Ugledavši je namrštenu navratima galerije, Lili je ništa nije pitala. Za divno čudo bila je tu, u lakoj, narandžastoj haljinici od krepa i sa ~13~
Marta
crvenom kosom povezanom u konjski rep. Skakutala je tamo-amo po galeriji, brišući prašinu i razmeštajući eksponate, dobacivši svojoj šefici samo jedno stidljivo „zdravo“. Za razliku od nje, Mendi je bila „pod punom ratnom opremom" lako je napolju temperatura prelazila trideseti podeok, na nogama je nosila grube čizme sa po dvanaest kopči sa strane; uz to kratku, kožnu suknju, takođe crnu, a gore sivu majicu bez rukava sa crnim, geometrijskim aplikacijama oštrih linija. Kosu je vezala na vrh glave, a zatim je uplela u čvrstu pletenicu koja joj se spuštala niz leđa. Lice joj je bilo bez šminke, a jedini ukras su bile srebrne minđuše u obliku munja sa granitima, koje su dopirale sve do Mendinog nežnog, belog vrata. Lili je znala da kod njene šefice autfit, obično, ide uz raspoloženje, i pretpostavljajući da nešto nije u redu, bila je tiha i trudila se da joj se sklanja s puta. Mendi na nju i ne obrati pažnju - pojurila je pravo u svoju kancelariju, podigla noge u čizmama na ovalni sto od abonosa i dohvatila telefonsku slušalicu. Pre toga, iz svog kožnog ranca je izvadila papir sa brojem telefona vlasnika kuće u njenom susedstvu, kuće u koju se uselio nametljivi advokat njene majke. Prepisala ga je u prolazu, jer tabla sa natpisom „prodaje se“ još nije bila skinuta sa ograde. Pa, ako se Hari Preston dvoumi da li da požuri sa povratkom za Vašington, treba mu u tome malo pomoći, pomisli ona sa zloćkastim smeškom na licu. Okrenula je broj, zatraživši vlasnika kuće. Predstavivši se kao „dobronamerna susetka“ iznela je svoje sumnje u vezi useljenja novog stanara, kao i po pitanju njegovog integriteta i namera. Kada ju je zaprepašćeni čovek upitao na šta to tačno aludira, Mendi, izmenjenim i prigušenim glasom, poče da sugeriše Prestonovu povezanost sa mafijom u Vašingtonu, i iznese sumnju da je u Pembruk došao radi širenja njihovog ogranka tu, na njihovoj teritoriji. - Zašto baš Pembruk? Ovo je mali grad... Nije nikome zanimljiv! čuo se neodlučni glas sa druge strane žice. Mendi shvati da joj baš i ne uspeva da ga uveri. - Ovde je sigurnije za mafiju nego u Savani - uveravala ga je. Daleko od javnosti i policijskih istraga, odavde se može upravljati svakakvim kriminalnim aktivnostima! Verujte, iz pouzdanih izvora znam da je gospodin Preston... pa... jedan od njih! - I? Šta očekujete da uradim, gospođice?... ~14~
Marta
Ovo je čekala! - Gospođa - nakašlja se Mendi, trudeći se da joj glas zvuči što promuklije. - Mislim da bi najbolje bilo da odmah oterate tog čoveka iz vaše kuće, a i da se pobrinete da ne odsedne nigde drugde... Znala je da je gospodin Feris, njen doskorašnji sused, veoma uticajan u gradu. - Sve dok je taj Preston u našem susedstvu, i našem gradu, mi nećemo moći mimo da spavamo... I ne govorim samo u svoje ime, verujte! Pomislite samo na gomilu nedužne dece, i... - E, sada je dosta! Jedna muška ruka prekri telefonski aparat prekidajući vezu. Mendi podiže glavu i poskoči, sklanjajući noge sa stola. - Do sada je ovaj razgovor, donekle, i bio zabavan... Sada već postaješ ješ patetična! - A ko je tebi dao to pravo da prisluškuješ moje telefonske razgovore? - krenula je u napad, nemajući drugog izbora; izgleda da je Hari Preston sve čuo. Ona oseti kako crveni, ali skoči na noge i visoko podiže glavu - Mislim da sam ja, ovde taj, koji ima više prava da negoduje -odrezao je, unevši joj se u lice. - Ipak, reći ću ti šta se dogodilo: galerija je bila prazna kada sam ušao, tako da sam se našao na vratima tvoje kancelarije sasvim slučajno. Sa druge strane, ti si ta koja se služi niskim sredstvima da bi me preselila na drugi kraj sveta, a možda i do obližnjeg zatvora... Hm... Kada malo bolje razmislim, pretiš mi rešetkama od kako smo se upoznali! - Možda si zaslužio da se nađeš iza njih? - trepnu Mendi, nakrivivši glavu na jednu stranu. - Lili! Dođi na trenutak, molim te! - Odmah! - začu se iz udaljenog ugla galerije, nekako odozgo. I shvati zašto devojka nije primetila Harijev ulazak - bila je u gornjem delu, verovatno, po običaju, zaneta u misli o svojoj najnovijoj ljubavi dok je brisala prašinu. - Uzalud se trudiš da me diskredituješ, Mendi Blejk - reče Preston mimo. Pokazao sam gospodinu Ferisu sva svoja dokumenta... On zna ko sam, kao i zašto sam ovde - što znači da će, najverovatnije, pretpostaviti i ko je ta misteriozna ženska osoba koja me ne želi u gradu!
~15~
Marta
- Zašto ja ne bih želela da vidim izaslanika moje majke, one iste koju sam godinama čekala da se javi, ili vrati u Pembruk? - iscerila Nedostaje mi motiv... - To se i ja pitam - uzvratio je zamišljeno. - Mendi, reci mi...Želiš li ti, uopšte, da se vidiš sa Norom? Mislim, razumeću ako... Lih uđe u tom trenutku, popravljajući nabore svoje kratke haljinice Odmerila je nepoznatog muškarca jednim dugim, ljubopitljivim pogledom, i sada se zadovoljno smeškala, očigledno zaključivši da je vredan njenog zanimanja. Tek tada, Mendi shvati da je Hari Preston obučen sasvim drugačije nego juče, ili tog jutra; bila je previše zatečena, tako uhvaćena"na delu", a da bi to ranije primetila. Sledeći Lilin pogeld, i koristeči činjenicu da se Hari okrenuo da pogleda devojku kada je ušla,.....ona odmeri njegovu visoku priliku. Crne, zategnute farmerke preko uzanih kukova i sportske cipele na nogama... Nije mogla da dođe sebi od zaprepaštenja - delovao je toliko drugačije nego u svom uobičajenom, strogo krojenom odelu. Gore, siva košulja kratkih rukava sa srebrno veženom kragnom, raskopčana do polovine grudi. Mendi trepnu, primetivši njegova jaka, maljava prsa i snažne ruke. Bio je građen poput sportiste, sav u žilama i mišićima, i, začudo, prilično preplanuo. Još nešto joj upade u oči: boje za koje se opre-delio - siva i crna. Baš kao i ona. Slučajnost?... Mora da me je video kada sam prolazila ulicom, pomisli, ali to ne uspe da odagna iznenadni osećaj nelagodnosti koji je osetila. Da li zbog Prestonove privlačnosti, sada još i ovako naglašene, ili zbog te neobične slučajnosti ako je to, uopšte, i bila? Nije znala ni to, a, priznade sebi, ni mnogo toga drugog. Ovaj njegov iznenadno ljubazni nastup, i pitanje želi li ona, uopšte, da se sretne sa svojom majkom, ostaviše je bez teksta. - Lili, isprati, molim te, gospodina do izlaza iz galerije. Ton joj je bio hladan, dok se trudila da sakrije pravu prirodu svojih misli. - Naravno! Devojka je shvati bukvalno, zatresavši glavom od čega joj poskočiše crvenkaste lokne na temenu. Ona uhvati Harija pod ruku, zavodljivo ga posmatrajući kroz poluspuštene trepavice. - Gospodin nikuda ne odlazi - muškarac se nasmeja krajičkom usana, dobacivši Mendi jedan brz, ljutiti pogled.
~16~
Marta
Zatim nežnim pokretom, koji nije promakao Mendi, skloni Lilinu ruku sa svoje mišice. - Molim te, lepotice, ostavi nas same na kratko... Obećavam, uskoro ću ti se pridružiti u galeriji. Želim da kupim poklon svojoj sestri... sliku ili skulpturu, ti odaberi. U redu? - Dogovoreno, mister! - zacvrkuta Lili i udalji se, praćena Mendinim zaprepašćenim pogledom. Za koga ona radi, za mene ili za Prestona, upita se devojka zapanjeno. Tada ga zamišljeno pogleda. Nije bilo sumnje da žene pred njim „padaju na kolena“, gde god se pojavi. Mala Lili bila je za to očigledan dokaz. - Slatko devojče imaš ovde - isceri se on, kao da je pretpostavio o čemu razmišlja. - Kladim se da vam prodaja ide fantastično! - Nisam znala da voliš maloletnice - izlete joj. - Maloletna je? - u glasu mu se čitalo naglašeno razočarenje. - Šteta, zaista! - Prestani! - Sa čim? - naivno ju je posmatrao. - Znaš ti dobro... - Ne znam - on priđe i uhvati je za mišice. - A ni ti ne znaš mnogo toga o meni... u stvari, gotovo ništa. I neka na tome i ostane, u redu? - Niko neće biti srećniji od mene! - spremno je uzvratila. - Hoćeš li sada otići? Zamišljeno ju je pogledao, kao da svojim zelenim očima pokušava da joj prodre u dušu. Mendi je osećala toplinu njegovih šaka na svojim nadlakticama, kao i neko čudno treperenje u dnu stomaka. Ipak, nije uzmicala; sada je nosila potpetice, i oči su im bile u, bar približno, istoj visini. Pogled joj, međutim, i nehotice pade na njegove usne. Kakvog li su ukusa njegovi poljupci, pomisli i protiv svoje volje. Prošlo je mnogo vremena od kako ju je neki muškarac tako zbunio ali i zainteresovao, bilo na pozitivan, bilo na negativan način. Sa Harijem Prestonom nije bila sigurna šta je u pitanju. - Ja o tebi moram da saznam još nekoliko stvari pre nego što odem - reče on napokon. Pustio je, činilo se, sa teškom mukom. Devojci se, čak, učinilo da je uzdahnuo; nije mogla pretpostaviti šta misli, jer mu je izraz lica bio sasvim neodređen.
~17~
Marta
- Zašto? - upitala je ozbiljno, odjednom izgubivši svaku želju da se svađa sa njim. - Ako ne želiš da pođeš sa mnom u Vašington, ja tu ne mogu ništa, Mendi - i on je, začudo, odjednom bio veoma ozbiljan. - Ah, nadam se da u tebi ima bar toliko razumevanja za zadatak koji mi je poverila tvoja majka, da... -I dalje ne razumem zašto ona nije došla... - promrmlja Mendi, prekinuvši ga. Ona spusti pogled, skrivajući razočarenje koje je osetila pri pominjanju Nore Blejk-Doson. Želela je da zna toliko stvari o njoj... Da li je srećna u braku sa tim Dosonom, da li ima još dece... Napokon, želela je da zna, bar, kako joj majka sada izgleda... Ali, nije želela da o tome pita potpunog stranca, pa makar on bio i tako vraški privlačan, i uporan poput Harija Prestona! - Kao što sam ti rekao juče na aerodromu, tvoja majka je veoma zaposlena žena - objasni on strpljivo, i, činilo se, sa primesom nežnosti u glasu. - Živi sama, ali vodi kompanije koja joj je ostala od pokojnog supruga, kao i nekoliko velikih, dobrotvornih društava od kojih je neka sama i osnovala. Stalno putuje i uvek je prezauzeta. Poslala je mene jer su iskrsli nekakvi problemi sa stizanjem pomoći deci Južne Afrike, u poslednjem trenutku. Nije videla ništa loše u tome da ti dođeš i pridružiš joj se u Vašingtonu... - Pa, sada znaš da neću - ponovi devojka tvrdoglavo. Sve što je ispričao njoj je delovalo kao loše režiran film. No, prihvatila je da je Nora sada udovica, da nema više dece ali da zato ima gomilu obaveza. Zašto ih ne bi zanemarila na kratko, zbog svog jedinog deteta? To joj nije išlo u glavu. - U redu, preneću joj tvoje želje - oglasi se Hari. - Ali ću te zamoliti za jednu uslugu... - Da? - nepoverljivo ga je pogledala. Ovo je bio prvi put da moli, umesto da naređuje. - Dođi sutra kod mene na večeru - reče, a zatim podiže ruku primećujući da Mendi namerava da se pobuni. - Znam da petkom galerija radi kraće, i nadam se da ćeš odvojiti malo vremena za mene, Mendi. Molim te... - Zašto bih? - namrštila se. Pitala se šta li se krije iza tog napadno ljubaznog predloga. ~18~
Marta
- Tako ćeš mi dozvoliti da ti pripremim jedan od svojih specijaliteta, i na taj način se izvinim za sve neprijatnosti koje si u ova dva dana doživela zbog mene. Istovremeno... - Aha! Znala sam da ima neka ,,kvačica“! - ubacila je trijumfalno, namerno razbijajući ovu novu, gotovo sentimentalnu atmosferu među njima. Pogledao ju je pomalo začuđeno, ali produži: - Kao što rekoh, Nora je veoma zaposlena žena. Znam da insistiraš da ona dođe po tebe, ali to se može dogoditi tek kroz nekoliko nedelja, ili više... U međuvremenu, prirodno, pitaće me o tebi, i... Zastao je na trenutak, kao da mu je ponestalo reči. - Hteo bi malo informacija „za poneti" - odluči Mendi da mu skrati muke. Znala je da bi bilo jednostavnije da od njega zatraži telefon ili adresu svoje majke, no već je više puta tvrdoglavo izjavila da želi da Nora dođe po nju, i sada je bilo glupo odstupati od te svoje odluke. Osim toga, htela to ili ne, morala je priznati da sve više uživa u čarkama sa ovim neobičnim, ali zanimljivim muškarcem, i da će joj biti pomalo žao kada on nestane iz njenog života. Zato odluči da pristane na njegovu igru. - To, i još... - Ima još? - osmehnula se. Sada, kada su bili blizu nekakvog dogovora, napetosti je nestajalo. Naravno, ukoliko ne računa onu čudnu napetost u dnu stomaka, koja nije popuštala sve vreme dok joj je Hari bio toliko blizu, kao u tom trenutku. - Ako bi mi dozvolila da te fotografišem? - molećivo je upitao. -Da ponesem... - Nori, znam - osmehnu se devojka. Pogledala ga je ispod oka, pitajući se da li je to sasvim tačno. Tek tada pade joj na pamet da i ona, možda, njega privlači koliko i on nju. Ta pomisao je zabavi. - Ako si upola toliko dobar fotograf koliko si dobar advokat, poziraću ti dok ne padnem u nesvest - iskreno se nasmejala. - Fotografija mi je jedan od hobija, ali, retko imam priliku da se sama nađem ispred objektiva... To može biti zanimljivo! - Kako znaš da sam dobar advokat? - Pa, postigao si dogovor, zar ne? Ipak će biti po tvom... ~19~
Marta
- Ne osećam se kao pobednik - požalio se sa tužnim smeškom. Ipak, oči su mu svetlucale opasnim sjajem. - Vuk u jagnjećoj koži - Mendin osmeh postade još širi. - Ne traži previše, Prestone, da ne bi, na kraju, ostao bez ičega! - Zapamtiću to - obećao je. Zatim se okrenu i izađe iz kancelarije, ostavljajući devojku da zamišljeno gleda za njim. Trenutak kasnije, iz galerije se začu Lilin smeh, povremeno prekidan njegovim dubokim, senzualnim glasom. Mendi se jedva uzdrža da ne izađe i pridruži im se, osećajući neke čudne probode u grudima. Da li je ona, to, ljubomorna???
Pozvonila je na vrata kuće u kojoj je Hari Preston odseo tačno u dogovoreno vreme. No, pre toga, odvojila je nekoliko sekundi za brz, kritički pogled u ogledalo koje izvadi iz tašnice. Pustila je kosu da joj slobodno pada niz leđa, i sada joj je uokvirivala lice u mekim, crnim uvojcima. Oči, naglašene plavom olovkom, blistale su safirnim sjajem. Ona malo popravi ruž nežnoružičaste boje, u nijansi identičnoj sa bojom haljine koju je odabrala za to veče; uska u gornjem delu, otvorenih leđa, a dole široka i lepršava, fantastično joj je pristajala. Uz nju je obula bele sandale sa mnoštvom kaišića i visokih potpetica dopadalo joj se da Harija Prestona gleda direktno u oči, a to, zbog njegove visine, nije mogla u ravnoj obući. Dok je vraćala ogledalce u belu tašnicu optočenu silnim biserima, Mendi dobi utisak da je neko posmatra. Ona brzo podiže ka maloj, svetložuto okrečenoj kući, čiji je gornji deo zauzimala ogromna, drvena terasa. Nije videla nikoga; tek igru senki velikog oraha u dvorištu, koji je na fasadi kuće pravio najneobičnije šare. Vrata terase, koja su vodila u kuću, bila su otvorena. No, ni tu nije bilo nikoga. Možda joj se samo učinilo? Pogledom je ponovo obuhvatila čitavu okolinu. Iznad krošnje oraha ugledala je tamni somot neba prekriven zvezdama; kao zakačen o nekakav nevidljivi stub, nad krovom kuće sijao je pun mesec. Iako je ulično svetio bilo tik ispred tog dvorišta, orah je većinu kuće i okoline ostavio u polutami. Nasmešila se, osećajući se romantično i nestvarno. Dok je išla ka ulaznim vratima, meka, lepršava tkanina haljine milovala joj je butine. Osećala je lelujanje slapova kose na golim leđima, i ~20~
Marta
senzualan miris svog omiljenog parfema koji je maločas dodatno nanela na vrat. Mendi se upita da li je preterala sa doterivanjem - napokon, radilo se o običnoj večeri, i to sa nekim koga ne poznaje sasvim dobro. A ona se obukla, i sve više osećala poput Pepeljuge koja je pošla na bal... Da li je to bilo samo zbog činjenice da će je on fotografisati, kako bi slike odneo njenoj majci? Napokon, Nori će, verovatno, biti svejedno kako je ona obučena na tim fotografijama. Mendi je znala da je lepa, i da to ne može sakriti pa makar na sebe navukla i crnu vreću. Otkud večeras želja da izgleda zaista posebno? Zatresla je glavom, sada već pomalo ljuta na sebe. Ponašam se kao tipična provincijalka, pomisli dok je zvonila na vrata. Novo lice pojavilo se u gradu, i ja sva treperim u želji da mu se dopadnem... Ta pomisao je nasmeja. Ko bi želeo da se dopadne tom nadobudnom, vašingtonskom advokatu? Onaj o kome je tako, nimalo pohvalno razmišljala, otvori vrata u tom trenutku. Pogled mu se susrete sa njenim nasmejanim ozarenim licem, a usne razvukoše u osmeh. Ono što Mendi najviše privuče pažnju, bile su njegove oči: u polutami, sijale su čarobnim sjajem... i posmatrale je sa neskrivenim divljenjem i iznenađenjem. Tako, da su svi njeni večerašnji napori da dobro izgleda, odjednom, postali vredni truda. - Uđi, lepotice - pozvao je, pomerivši se u stranu. Bilo je nečeg samozadovoljnog u njegovom izrazu lica, nečeg što devojku natera da zajedljivo primeti: - Ne deluješ mi baš previše iznenađeno što me vidiš ovako doteranu... Da li ti je maca pojela jezik, ili bi jednostavan kompliment u znak dobrodošlice bio previše za tvoj pravni, suvoparni jezik kojim se obično služiš? - Nazvao sam te „lepoticom“, zar ne? - nije ni trepnuo, samo mu je osmeh postao nešto širi. - Pa, pretpostavljam da ću i time morati da se zadovoljim - iskrevelji se Mendi prolazeći kraj njega. Nije video njenu grimasu, no, ni ona nije primetila kada je Hari Preston, na trenutak, zažmurio dok mu je njena kosa, u prolazu, dotakla obraz. Zatvorio je vrata, duboko udišući vazduh. - Da sam ti rekao da mislim da večeras izgledaš jako zavodljivo, ili da me uzbuđuje miris tvog parfema, optužila bi me da ti se udvaram! ~21~
Marta
promrmljao je kada su krenuli ka malom, ukusno uređenom i jarko osvetljenom salonu. - Pa, hoćeš li? Okrenula se na peti i pogledala ga pravo u oči. Lice joj je bilo blago nasmešeno i vedro, ali plave oči malo su suzile svoj pogled u očekivanju odgovora. Provokacija, pomisli Hari. Sa ovom devojkom treba biti jako oprezan... - Ne, neću - rekao je mimo, trudeći se da mu pogled ne pobegne naniže, duž meke linije njenog vrata i prilično otvorenog dekoltea. - Ovo je čisto poslovna večera... Zadovoljno je trepnula, vidno se opustivši. - A ovo jako osvetljenje je, pretpostavljam, tu zbog fotografisanja? - Smeta ti? - Hari se nasmeši sa olakšanjem; izgledalo je da je „prošao test“. - Pa... Da budem iskrena, pomalo... - To ćemo odmah srediti! Požurio je do zavese koja je odvajala salon od trpezarije, i smesta se vratio sa fotoaparatom u rukama. Mendi iza njega ugleda sto postavljen za dvoje, dekorisan sa prilično ukusa i ukrašen buketom belih ruža. - Fotografisaću te odmah, a onda možemo da smanjimo osvetljenje - objasnio je. - Jesi li za neko osveženje pre toga? - Ne. Gde ćeš me slikati? Zavrtela se oko sebe, na šta se ružičasta tkanina haljine omota oko njenih vitkih nogu. Fotoaparat škljocnu. - Tu, svuda... Samo se ti kreći - uputi je Hari, koji se brzo i nečujno pokretao iz jednog dela prostorije u drugi, fotografišući je iz svih uglova. - Tako... sada sedi u fotelju... Mendi je sledila njegova uputstva, shvativši da je sve ovo mnogo zabavnije nego što je očekivala da će biti. Usput, kako bi je nasmejao, Hari joj je ispričao nekoliko anegdota sa studija. Stalno ju je premeštao ovamo ili onamo, ali to joj nije smetalo. Kretala se lako i gotovo i ne osećajući silu gravitacije i sopstvenu težinu; kao da ju je njegovo društvo i zvuk njegovog glasa učinio spremnom da poleti. Kada je čitav film bio ispucan, što je bio znak da su završili, Mendini obrazi bili su rumeni a pogled sjajan. Hari Preston odloži fotoaparat i pogleda je sa ushićenjem, koje devojci nije promaklo. ~22~
Marta
- Želiš nešto da mi kažeš? - podigla je jednu obrvu. - Samo to, da si ti nešto najlepše što sam ikada fotografisao... Skrenuo je pogled u stranu, vadeći film iz aparata. - A u svom životu napravio si, ukupno, stotinak fotografija? - nasmejala se. - Ne baš - uzvratio je, ne podižući glavu, kao da se plaši da je pogleda. - Vidiš, i meni je fotografija nešto kao hobi... Mendi je bila zainteresovana da čuje sve o tome. Nije krila svoje iznenađenje, i zasula ga je masom pitanja. U međuvremenu, Hari je ugasio veliki luster i neke od svetiljki na zidu, i upalio sveće na trpezarijskom stolu. Sada je bilo mnogo prijatnije; ne previše romantično, ali mnogo toplije i intimnije... Za večerom su, nakon razmene iskustava sa fotografijom, pričali o svemu i svačemu. Mendi se jako iznenadila promenom u Harijevom načinu izražavanja, kao i time koliko zabavan i drag on može da bude ako to želi. Tu i tamo postavila bi mu poneko pitanje o svojoj majci, i na većinu dobijala zadovoljavajuće odgovore. Nisu ni primetili kada se razgovor usmerio isključivo na njih dvoje, i priču o ljubavi. - Kako to misliš: siguran si da još nikoga nisam volela? - Mendi napući usne i pogleda ga ispod oka. - Nemoj me pogrešno shvatiti - toplo se nasmešio. - Hteo sam samo da kažem da u tebi primećujem toliko nevinosti i životne radosti, da sam gotovo siguran da ti još niko, nikada, nije slomio srce! - Pa, i nije - slegla je ramenima. - Nadam se da i neće... - Pepeljuga čeka svog princa? - osmehnuo se. - Zašto da ne? - Pa, recimo... možda zato, što on ne postoji! - Upravo gledam u njegov prototip! - izletelo joj je. - Dopadam ti se, Mendi? Da li to hoćeš da kažeš? - Ne... U stvari, ne znam... Zbunila se. Mora da je popila previše vina! Bilo je crno i slatko, a Hari joj je čitave večeri neštedimice punio čašu. On ustade i obiđe oko stola, pruživši joj ruku. - Kako bi bilo da malo prošetamo baštom?
~23~
Marta
Složila se bez reči, zahvalna što on nije nastavio taj razgovor koji je počeo da joj biva pomalo neprijatan. Seti se ko je on, grdila je sebe. Jedan samouvereni, bezobrazni i bezdušni advokat iz kompanije njene majke, koji je spreman na sve kako bi došao do svog cilja i obavio povere-ni mu zadatak. A verovatno se ne bi bunio ni da se, usput, malo zabavi... Ipak, nakon prijatno provedenih par sati u društvu Harija Prestona, Mendi je bilo zaista teško da ga posmatra na taj način. Dok je išao ispred nje ka velikom vrtu iza kuće, zamišljeno je gledala u njegova široka ramena ispod sive, svilene košulje. Ko je on u stvari, zapitala se. Činilo joj se da je večeras upoznala sasvim drugačiju osobu od one na aerodromu. Neko vreme šetali su ćuteći, jedno uz drugo. Devojku iznenadi veličina vrta; nikada, pogledom sa ulice, čovek ne bi pogodio da ta mala kuća ima toliko prostora iza, niti da je on ispunjen sa toliko ruža, ukrasnog grmlja i najrazličitijeg cveća koje je ispunjavalo vazduh svojim mirisom. Svuda okolo, na neki način ograđujući taj zadnji deo ogromnog dvorišta, u polutami svetlucala su bela, vitka stabla breza. Njihovo lišće šaputalo je na blagom povetarcu koji je dolazio sa mora. Mendi se ponovo oseti nestvarno... Hodala je kraj Harija, kada joj noga zape za nekakav kamen i ona posrnu. Ispustila je tašnicu, i brzo čučnu da je dohvati - istovremeno kada i on. Lica im se nađoše savim blizu jedno drugog. Polako su ustali, netremice se gledajući. Napetost koja je zatreperila u vazduhu mogla se gotovo opipati u tom bezvremenom trenutku spajanja njihovih pogleda... Sve što je Mendi znala bilo je da su se od tog trenutka stvari odvijale nezamislivom brzinom. Ona se našla u Harijevom naručju, sa njegovim rukama čvrsto ovijenim oko svog vitkog struka. Ljubio ju je vrelim i požudnim, uzbudljivim poljupcima kao niko do sada; i ona mu je spremno uzvraćala. U glavi joj se vrtelo, ali njoj je to bilo svejedno. Sve što je želela bilo je da ne prestane da je ljubi, i da ti trenuci potraju zauvek... U njenom srcu Hari Preston je te večeri ili, možda, još ranije, zapalio plamen koji je sada bilo nemoguće ugasiti poljupcima. Ipak, njoj je to bilo sasvim dovoljno. Lebdela je negde u svetu nežnosti i romantike, sasvim ponesena magijom i iluzijom te čarobne noći. Ni o čemu nije razmišljala, ništa drugo nije želela do da sve ostane tako kako jeste, i da se ti dragoceni ~24~
Marta
trenuci produže što je više moguće. I u svakom od njih maksimalno je uživala... U ukusu Harijevih poljubaca, u oporom, uzbudljivom mirisu njegovog losiona; u njegovom nežnom, ali snažnom zagrljaju i toplom povetarcu koji im je milovao zajapurena lica dok ih je međusobna blizina nosila do neslućenih visina... Mendi se činilo da je u sebi akumulirala toliko te magične, pozitivne energije da će se prosto rasprsnuti od sreće. Osvestila se tek kada je shvatila da je njegove ruke sve čvršće stežu uz svoje mišićavo i napeto, uzbuđeno telo. Ljubio ju je po vratu i nežnoj koži dekoltea, vlažnim, strasnim poljupcima. Usne su mu bile vrele a dah ubrzan, i mogla je da oseti snažne otkucaje njegovog srca ispod tanke, svilene tkanine košulje. Šta mi to radimo, zapita se Mendi i pokuša da ga odgurne. Mi se i ne poznajemo... Ovo je sasvim pogrešno! No, ma koliko da se otimala, Hari Preston nije je pustio. Umesto toga, podigao je u naručje i poneo ka kući, promrmljavši: - Tiho, lepotice... Ne možeš se sada povući... Obećavam ti da će ovo biti noć koju ćeš pamtiti! Ove reči sasvim je osvestiše. Mendi se nekako izvuče iz njegovog naručja, jedva se održavši na nogama. Podigla je ruku i sa treskom ga ošamarila, a zatim, pre nego što se Hari snašao, odjurila ka kapiji. Čula je kako on nešto viče za njom, ali nije se zaustavila sve do kuće. Tačnije, do svoje spavaće sobe, u kojoj se bacila na krevet ubrzano dišući, dok joj se činilo da će joj srce iskočiti iz grudi. Šta se to, zaboga, upravo dogodilo?!!!
Ujutro, Mendina prva misao bila je da je opet zakasnila u galeriju. Zatim se seti da je subota, i baci nazad na jastuke. Trenutak kasnije, postala je svesna činjenice da je obučena, i da na sebi još uvek ima ružičastu haljinu koju je nosila prošle noći. Malo-pomalo, vrati joj se i sećanje na sve što se dogodilo, zajedno sa jakom, nepodnošljivom glavoboljom. Jedva je smogla snage da se odvuče pod tuš, sipajući kletve na račun „tog umišljenog, nepodnošljivog tipa koji zamišlja da je nekakav Kazanova“. Glavobolja je svedočila o mamurluku; napio ju je a da to nije ni ~25~
Marta
primetila, uljuljkao u sigurnost zabavnom i opuštenom konverzacijom pokušavajući zatim da to iskoristi i odvuče je u krevet! Kako je samo ispala naivna... Sa peškirom čvrsto omotanim oko glave i u belom, frotirskom bademantilu, pojavila se u kuhinji. Sara joj ponudi aspirin, shvatajući da je bolje da je ponovo ništa ne pita. - Ne gledaj me tako... sve je u redu! - odbrusi Mendi svojoj domaćici, primetivši da zabrinuto stoji kraj nje sa čašom vode u ruci. - Ako i nije sada, biće... - uzvrati stara crnkinja zagonetno, odbijajući da pruži dalja objašnjenja. - Sve ti znaš - progunđa devojka preskačući doručak, i odlazeći da se obuče. - Prednost koju nam daju godine - nasmeja se domaćica za njom. Mendi zastade na vrhu stepeništa, zamislivši se. Zar je moguće da je Sara nešto naslutila? Njena dadilja od malih nogu, poznavala ju je bolje nego iko drugi. Devojka je, na časak, bila na ivici odluke da se vrati i baci joj se u naručje, kao kada je bila mala. I dobro isplače, pove-ravajući joj šta se dogodilo... . Odbila je od sebe taj iznenadni poriv i odlučno krenula ka svojoj sobi. Ne sme to uraditi! Mora dokazati Sari, a i sebi, da je dovoljno odrasla da se nosi sa svim nevoljama koje joj život postavi na put. U protivnom, izgubiće i ono malo samopoštovanja što joj je ostalo nakon prethodne večeri. Nakon što je za dlaku izbegla da postane još jedna pobeda, beznačajna recka u dnevniku tog nadobudnog vašingtonskog advokata... Ostatak toga dana provela je u svom studiju kraj garaže, u dnu dvorišta, uzaludno pokušavajući da od jednog povelikog komada gline napravi nešto što je ličilo na skulpturu. Napokon, kasno predveče pobacala je sve to u smeće. Odlučila je da pokuša nešto da pojede, a zatim da rano legne u nadi da će glavobolja tako brže proći, zajedno sa sećanjem na prethodnu noć. Hari Preston nije se javio.
~26~
Marta
Nedeljni dan osvanuo je prelep i sunčan, i Mendi se probudi osećaju-ći se mnogo bolje. Toga jutra uspela je da doručkuje, a sva mučnina i glavobolja netragom su nestale. Kamo sreće da je tako bilo i sa sećanjem! Još uvek je bila ljuta na Harija; sada je znala da je on namerno nije zvao prethodnog dana, dajući joj vremena da sredi utiske i nadajući se, možda, da će tako njena reakcija biti manje burna. Pa, dokazaće mu da se prevario! Samo da mu čuje glas... Dan je prolazio, i Mendi shvati da ne radi ništa osim što se beskorisno mota po kući, povremeno gledajući u pravcu telefona. Ona, koja je uvek imala pune ruke posla, masu stvari koje je volela da radi i ljudi sa kojima je želela da se vidi, sada se vukla okolo poput krpene lutke ne znajući šta joj se dešava! A šta ako je on otišao nazad u Vašington?... Ta pretpostavka, bliska realnom stanju stvari, paralisala ju je na mestu. Zaista, nije bilo razloga da Hari Preston i dalje ostane u Pembruku. Imao je njene fotografije, i gomilu informacija o njenom detinjstvu i mladosti, koje je mogao da prenese Nori Blejk-Doson. Operacija „usputnog zavođenja Mendi“ nije mu uspela, i... Već pomalo u panici, devojka pojuri ka telefonu. A, ne! Neće se valjda sudbina tako okrutno poigrati sa njom, i dozvoliti Prestonu da se, nakon svega, tako lako izvuče? Ona je želela šansu da se osveti, da mu pokaže da nije takva naivna, provincijska glupača za kakvu ju je, izgleda, smatrao! Tek što se mašila telefona on zazvoni. Mendi se trže, a zatim duboko udahnu vazduh. Grudima joj se, i protiv njene volje, razli uzdah olakšanja - nekako, osećala je da je to on. - Zdravo, lepotice... kako si danas? - veselo se oglasio čim se javila, a zatim nastavio, ne dajući joj vremena da odgovori: - Danas je nedelja, i znam da ne radiš. Kako bi bilo da mi pokažeš grad? Umesto da ga smesta napadne, Mendi ču svoj glas kako mu, gotovo prebacujućim tonom, govori da je to i juče mogao da je pita. Brzo je ućutala, pitajući se šta se to dešava sa njom. - Juče? - nasmejan Harijev glas odjeknu iz slušalice. - A ne, nikako! Popili smo toliko vina, da me je čitav dan bolela glava... Sa tobom u društvu, lepotice, muškarac može da zaboravi na meru, znaš!? - I na lepe manire - procedi Mendi sebi u bradu. Ali, on ju je čuo. ~27~
Marta
- Lepi maniri su nešto što nikada nisam ni imao, sećaš se? - vedrina u njegovom glasu ostala je nepomućena. - Za to si me optužila još na aerodromu... - Kako lak način da zaobiđeš izvinjenje zbog svog nepristojnog ponašanja! - konačno se razbesnela. - Zoveš me tu, praveći se kao da se ništa nije dogodilo, a ovamo... - Ovamo - šta? Šta pokušavaš da mi kažeš, Mendi? - i on se, napokon, uozbiljio. - Želiš li da mi saopštiš da ti nije bilo lepo u mom društvu? - Znaš ti dobro šta ja hoću da kažem, Prestone! - prosiktala je. -Došao si ovamo da te podsetim, kao zastupnik moje majke... Nora te je poslala da me dovedeš u Vašington, a ne da me napiješ i zavedeš, tretirajući me kao komad mesa u izlogu koji samo čeka tebe da ga pokupiš!!! - Za sve što se dogodilo bilo je potrebno dvoje, lepotice - glas mu postade opasno tih. - I ja bih isto tako tebe mogao da optužim da si me zavela... Da si me zavodila čitavo veče, mamila i izazivala, a zatim jednostavno otišla udarivši me posred lica kao da sam samo ja kriv zato što je došlo do nekoliko poljubaca... - Nekoliko poljubaca?! - Mendi se histerično nasmeja. - Praktično si pokušao da me siluješ, ti... Ti, napasniče! - Smiri hormone, malecka - usledi grub odgovor. - Nisam uradio ništa što nisi želela. Verujem da si se na kraju sebe uplašila, ne mene! No, ako ne želiš da se trenuci naše, hm... bliskosti ponove, dovoljno je da mi to lepo kažeš! -I ti ćeš me poslušati? - podrugljivo je upitala. - Dokle?... Dok ponovo ne dobiješ šansu da me obrlatiš, kako bi do kraja ostvario svoju nameru... Sa druge strane žice začu se glasan smeh. Mendi je ućutala, uzbuđeno dišući, pitajući se da li da sačeka odgovor ih, jednostavno, spusti slušalicu. Tada se ponovo začu Harijev glas, odjednom dalek i hladan: - Ma šta ti mislila o sebi, Mendi Blejk, nisi baš toliko neodoljiva da bih ja zbog tebe pribegavao tako komplikovanim igrama! Ne znam oko čega si se toliko uzbudila, ali jedno neka ti bude jasno: devojka više ih manje, meni ništa ne znači! Pogotovo kada se radi o provincijalki koja zamišlja da se oko nje vrti čitav svet, i da je toliko zanosna da svaki muškarac koji je sretne mora da poludi za njom, i da je ima po svaku cenu! Spusti se na zemlju, mala... Daješ sebi previše slobode ovde... - Ah, tako? - procedila je, osećajući kako se zajapurila od besa. ~28~
Marta
- Upravo tako - hladno je uzvratio. - A sada, kada smo to raščistili, ponoviću svoje pitanje: ostajem još danas u Pembruku... Želiš li da mi pokažeš ima li se šta vredno videti u ovoj zabiti, ih da potražim prijatnije društvo? Usledio je trenutak ćutanja. Mendi izbroja do pet kako bi povratila moć govora, a zatim odbrusi, otrovnim glasom: - Pokazaću ti ja put u pakao, Hari Prestone! Kada malo bolje razmislim, čini mi se da bi tamo bio u najprijatnijem društvu!!!
Tiha, nedeljna noć obavijala je čitav grad. Bila je davno prošla ponoć; na ulicama predgrađa u kome je Mendi živela nije bilo ni žive duše. Na većini kuća prozori su bili u tami, označavajući da su njihovi vlasnici u dubokom snu, prikupljajući snage za sutrašnji početak još jedne radne sedmice... Priliku u crnom, koja se pojavila tiho koračajući trotoarom, zanimali su samo prozori svetložuto okrečene kuće na kraju ulice, kao i oni u njihovom neposrednom komšiluku. Kretala se među njima poput senke, pažljivo osmotrivši taj deo ulice. Sve je bilo mirno i tiho, baš kao što je Mendi i očekivala. Ona prebaci ranac na drugo rame, i spretno preskoči ogradu oko kuće u kojoj je Hari Preston, nadala se, još uvek bio. Prikrala se zidu, a zatim spustila ranac kraj sebe. On će meni reći da sam se nepotrebno uzbudila... Da se spustim na zemlju... Da se svet ne vrti oko mene... On, jedan običan napasnik i siledžija! On, koji ne ume, čak, ni jedno „izvini“ da kaže nakon što je jedno čarobno veče pretvorio u kompletni fijasko svojom nasrtljivošću!... Takve i slične misli prolazile su joj kroz glavu, dok je pažljivo otvarala ranac pazeći da ne proizvede nikakav zvuk. Izvadila je jedan od mase pripremljenih sprejeva u boji, pakosno se nasmejavši. Nije mogla da u njemu izazove nimalo ljudskosti i pristojnosti, izgleda... Ali će zato, definitivno, uspeti da ga naljuti. Bar onoliko, koliko je i sama bila ljuta... Pokušavala je da zamisli Harijev izraz lica kada bude video njeno „remek-delo“. I, još gore, kada bude gospodinu Ferisu morao da objasni kako to da je njegova kuća dobila novu fasadu za vreme Harijevog boravka. Na stranu to, što će morati da plati ponovno krečenje... ~29~
Marta
Mendi duboko udahnu, odmeravajući zid pred sobom, osvetljen tek delimično svetlošću ulične svetiljke. Za njene namere, sasvim dovoljno. Ponovo se nasmejala, bez glasa; zubi joj blesnuše u tami. Svuda oko nje, grane oraha bacale su lelujave senke, ali Mendi Blejk, ovoga puta, nije zurila u njih kao nekakva zanesena, romantična luda; one su joj sada bile saveznici, i zaklanjale je od neželjenih, eventualnih pogleda nekog slučajnog prolaznika sa ulice. Navukla je crnu kapu dublje na čelo, a zatim podigla prvu bočicu spreja... i pustila mašti na volju.
Mendi se činilo da nijedan ponedeljak ujutro za nju nije bio lepši od tog, petnaestog dana avgusta. Pošla je do galerije pevušeći, onom stranom ulice kojom, obično, nije prolazila; razlog za to bio je veoma jednostavan - nije odolela a da, izbliza i na dnevnom svetlu, ne pogleda svoje „remekdelo“ još jednom. U dvorištu male, nekada jednolično mada vedro, svetložuto okrečene kuće u njenoj ulici, sve je bilo tiho i bez pokreta. To je moglo značiti da se Hari Preston još uvek nije probudio... Ih da je već otišao da pronađe gospodina Ferisa, vlasnika kuće, i izvini mu se za njen novi izgled pre nego što za njega čuje od zaprepašćenih suseda. A takvih je bilo, čak i sada, iako je već bilo pola deset, i većina ljudi iz komšiluka je otišla na posao. Desetak domaćica na prolasku za pijacu ili supermarket, nešto dečurlije i prolaznika... Neki od njih su se pravili da ne gledaju u tom pravcu; usporenog hoda, tek, bacali su kradomične poglede na „veselo“ obojeni zid, dovoljno vidljiv iza starih, orahovih grana. Drugi su otvoreno zurili u splet linija, cvetova, leptira duginih boja i raznih apstraktnih slika za koje se nije moglo reći sa sigurnošću šta predstavljaju... Neki od tih „nerazumljivih“ grafita bih su, ipak, dovoljni da razigrana mašta po koje smerne domaćice natera crvenilo u njene obraze, i prisili je da postiđeno spusti pogled. Mendi se smejuljila, primetivši to. Deca, kako je i želela, osim duge, reka i cvetnog polja ništa nisu razumela, tek tu i tamo se gurkajući laktovima i veseleći šarenolikom prizoru, dok je nekoliko retkih, muških posmatrača vrtelo glavama i suzdržavalo smešak, trudeći se da pokaže neodobravanje zbog ovakvog načina „umetničkog izražavanja“.
~30~
Marta
Da li je iko od njih pomislio da je novi stanar Ferisove kuće to lično uradio, Mendi i nije bilo toliko važno. Prošla je užurbanim korakom, na trenutak, tek, zastavši da sa izrazom čuđenja na licu napadno pogleda u fasadu kuće. - Nečuveno! - glasno je prokomentarisala, kako bi sa sebe otklonila eventualne sumnje. Zadovoljno se nasmešila, začuvši par odobravajućih uzvika, i produžila svojim putem. Nije bilo opasnosti da nju bilo ko poveže sa novim izgledom te kuće, sve da su ljudi i saznali zbog koga je Preston tu došao. Iako ne baš na glasu kao smerna i tiha osoba, nije bila poznata po bilo kakvim činovima bliskim vandalizmu; ljudi su je poštovali, zbog njenog oca ako ne zbog nje same, i voleli, na neki način. Pomagala je svima, i sa svima živela u miru... A Preston je bio stranac. Doduše, Mendi se ne bi libila ni da javno prizna ovo svoje „nedelo“ - svaka cena koju bi morala da plati bila bi mala u odnosu na zadovoljstvo koje je osetila kada je, na kraju ulice, videla mercedes gospodina Ferisa, sa namrštenim vlasnikom za volanom. Da li ga je pozvao lično Preston, ili neko od suseda? U ovom drugom slučaju, „dragi Hari“ imaće ne baš prijatno buđenje... Dodatnu satisfakciju pružala joj je činjenica da će on, sasvim sigurno, znati ko je jedini krivac za sve. Hoće li to reći Ferisu? Zabavljalo ju je, čak, i da nagađa u vezi toga. Da li će Preston, poput svakog dosadnog i „ispravnog“ građanina reći da je došlo do nesuglasica među njima dvoma, i da smatra da je ovo njen način da mu se osveti? Hoće li tako svaliti krivicu na nju - uzgred budi rečeno, krivicu koju nikako neće uspeti da dokaže, jer su prazne bočice sa bojama već bile bezbedno smeštene na dnu kontejnera na drugom kraju grada. Uz to, Mendi je bila sigurna da je niko nije video. Gotovo da je bila sigurna i u to, da će Hari Preston sve prećutati i podneti izvinjenja i objašnjenja koja će morati da da, i troškove krečenja... No, u tom slučaju, morala je biti spremna na nekakvu osvetu sa njegove strane. Želela je, od sveg srca, da on ispadne pravi džentlmen. Da sve to podnese i plati, a zatim da je potraži i izvini joj se zbog svog grubog ponašanja prethodnog dana, i onih užasnih reči koje joj je rekao preko telefona. Samo, nekako... Osećala je da je malo verovatno da će se baš to i dogoditi. I zato je odlučila da bude spremna na sve.
~31~
Marta
No, iako je Mendi, zbog svega, vreme provodila kao na iglama, dan joj je, začudo, protekao mirno i bez ikakvih uzbuđenja. Nije imala strpljenja da radi bilo šta konkretno; muvala se neko vreme po galeriji, a zatim vreme posvetila sređivanju nekih zaostalih računa - nešto, za šta već nedeljama nije imala strpljenja niti vremena. Ručala je u malom restoranu kraj reke sa jednom poznanicom. Napola slušajući njene beskrajne monologe, a napola razmišljajući o strancu zelenih očiju i iskričavog pogleda, bila je, veći deo tog vremena, zagledana kroz prozor u talase. Nije znala mrzi li ga nakon svega. Dobila je svoju osvetu, i sada je osećala da se nešto mora dogoditi, kako bi se sve rešilo. Na kraju, Mendi priznade sebi da, u stvari, želi da on nekako reaguje. Sve bi bilo bolje od toga da njen mali „nestašluk“ prođe mirno, zataškan, i da se Norin advokat prosto vrati u Vašington. U dnu srca znala je da je čitav ovaj mali rat sa njim zabavlja, i da je svet mnogo vedriji i svetliji sa Harijem Prestonom na slici... Makar je samo nervirao ili vređao. Zato, što je osećala da on zaista tako ne misli, i da i ona u njemu budi ista ona pomešana osećanja kao on u njoj. U vezi tog poslednjeg, svim srcem je priželjkivala da je osećaj ne vara, i da je u pravu. Uprkos njegovim grubim rečima nije mogla da zaboravi onaj čarobni, nestvarni i treperavi osećaj magičnog u njegovom zagrljaju, i nije želela da veruje da je to bilo samo jednostrano. Hari je u jednom bio u pravu: nešto u njoj odbijalo je da prihvati da je on jedini muškarac koga je do sada srela, a koji je bio imun na njene draži. Pogotovo zato, što se zaista potrudila da mu se dopadne one večeri... Kao i on njoj, i to nije mogao da porekne. Tek sada bila je gotovo spremna da mu sve oprosti i poveruje da on, možda, nije ni želeo da je zavede, kako je prvo pomislila... Već da je zaista, kao i ona, bio ponesen čarolijom trenutka... U tom slučaju, znala je, njegova reakcija na ovo danas biće sasvim adekvatna. Još deo popodneva provela je u galeriji, sa glavom punom takvih sanjarenja. Na trenutke proglašavala je sebe romantičnom ludom, a zatim bi se ponovo nasmešila, zamišljajući zelene oči tog dojučerašnjeg neznaca kako ljutito iskre, dok on smišlja kako da „uzvrati udarac“... Ili se opravda i izvini. Nije znala šta će dalje biti, a nije se time ni zamarala. Ono što ju je već pomalo ljutilo, bila je činjenica da se dan bližio kraju, a ništa se nije dogodilo. Od Harija Prestona ni traga, ni glasa. A tada je došla kući. ~32~
Marta
Izdaleka primetivši grupicu ljudi na ulici, pomislila je da su okupljeni iz istog razloga kao i jutros; tada je, približivši se, shvatila da oni stoje pred njenom kućom. Ubrzala je korak, odjednom ljuta što na posao nije otišla svojim sportskim kolima, tako da bi sada mogla da nagazi papučicu za gas i skrati sebi ovu muku iščekivanja. Ipak, sve je saznala dovoljno brzo... I ukočila se u mestu, na pedesetak koraka od svoje kapije. Odatle dobro se videla fasada njene kuće, još tog jutra idilično bela među cvećem i zelenilom koji su je okruživali. Sada se tu šarenilo čitavo bogatstvo boja, no slika koju su te boje dočarale bila je ona, koja na Mendino lice natera rumenilo stida i besa: radilo se o paru u ljubavnom zagrljaju, ne baš bezazleno naslikanom... Devojka, čije se lice nije jasno videlo - za razliku od torzoa i dela oblih bokova i vitkog struka - imala je dugu, crnu i prirodno uvijenu kosu, poput njene... Ona zapanjenim pogledom, mahinalno, prelete preko lica prisutnih posmatrača, koji su se smejuljili, primetivši je. Pocrvenela je, ali nije spustila pogled. Tamo, u njenom dvorištu, bilo je nekoliko ljudi u bojama umazanim kombinezonima, koji su upravo uklanjali skelu sa svog „završenog rada“. I njihovo komešanje otkri devojci i poslednji, ali ne manje užasavajući detalj: na dnu slike, koja je pokrivala gotovo čitavu fasadu njene kuće, pisalo je crvenim, tamno uokvirenim slovima: Mendi, volim i ja tebe... Ostala je sasvim bez daha, i mogućnosti da hoda ili se pokrene. E, ovo, stvarno... Nije znala šta da misli, niti kako sada da reaguje. Bilo je kasno da se povuče, već primećena od strane nasmejanih suseda, i radnika u dvorištu. Šta da im kaže? Verovatno su bili dobro plaćeni za svoj „posao“... Da pita ko im je dao nalog, a zatim prijavi Prestona policiji?... Kako, kada je do sada svima bilo jasno da je „majstorstvo“ na kući u kojoj je on odseo - delo njenih ruku?!!! A da je ovo sada njegova osveta... Iako nije bilo dokaza za to, nakon ovoga ništa ih ne bi moglo uveriti u suprotno! Da, zaista je to majstorski izveo... U sebi, Mendi „skide kapu“ Hariju Prestonu, no to ne umanji ni njen bes, niti njenu zbunjenost. Kao u mag~33~
Marta
novenju, setila se da mu je one večeri, koju su proveli zajedno, rekla da Sara ponedeljkom ima slobodan dan. Sama mu je ostavila slobodno polje delovanja, ni ne sanjajući da bi se ovako nešto moglo dogoditi. Šta sada, za ime sveta?... Udahnula je duboko, pokušavajući da se smiri. Tada, među radnicima koji su izlazili iz dvorišta, primeti iscereno lice Harija Prestona. Bio je tu!!! Šta više, sasvim mimo je stajao kraj njene kuće, odmeravajući učinak svog „truda“, sa zadovoljnim izrazom lica. Još je nije primetio. U trenutku, Mendi kao da dobi krila, i projuri ulicom do kuće. Sudarila se sa par radnika koji su nosili merdevine, ne potrudivši se da im se izvini, niti da kaže bilo šta drugo. Krivac za sve bio je pred njom, i, kako se činilo, nije ni nameravao da pobegne sa „mesta zločina“...! - Ti! Kako se usuđuješ?... - prosiktala je ispod glasa, kada se, napokon, našla pred njim. Poslednjim delićem razuma bila je svesna ljudi koji ih posmatraju, tako da se obuzdala da ne zavrišti ove reči koliko je grlo nosi. - O, zdravo, Mendi - raširio je rake, kao da očekuje da će mu ona pasti u zagrljaj. - Stigla si upravo na vreme... Šta kažeš? Širokim pokretom ruke pokazao je na sliku iza sebe, smejući joj se u lice, izigravajući srećnog, zaljubljenog mladića koji je za svoju draganu učinio nešto zaista divno. Mendi oseti kako se, tek sada, i bukvalno trese od ljutine. Još i ovo! - U kuću. Za mnom. Smesta! Procedila je to između stisnutih zuba, koji samo što nisu zacvokotali od navale besa. Bila je na ivici da izgubi kontrolu nad sobom, i osetila je to; okrenula se na peti i umarširala u kuću. Za divno čudo, Hari ju je poslušno sledio. I dalje sa osmehom na licu, zaustavio se u predsoblju, gde ga je Mendi čekala sa rukama na bokovima i pogledom koji je mogao da ubije... Da su samo njene želje bile stvarnost. - Hajde, lepotice, smiri se... - prekrstio je ruke na grudima, zainteresovano, i pomalo začuđeno je posmatrajući. Kao da je ona nekakav simpatičan, ali ne baš detaljno ispitan primerak živog sveta sa neke druge planete. - Da se smirim?! Nakon svega, ti mi predlažeš DA SE SMIRIM??? ~34~
Marta
Povisila je ton, a zatim naglo ućutala, shvativši da je to najpametnije što u ovom trenutku i može da uradi. Ali, kako?... Okrenula se i pošla ka kuhinji, gde natoči sebi čašu vode i sruči je u grlo. Hari Preston ju je u stopu pratio. - Vidiš, ja sam se ovog jutra slatko nasmejao kada mi je gospodin Feris pozvonio na vrata i prekinuo me u pakovanju... Kada sam shvatio da sam propustio let za Vašington... Kada sam uvideo da ću osim zakašnjenja u kompaniju gde sam najavio svoj dolazak i propale avionske rezervacije imati i dodatnih troškova ovde... I posla sa molerima! - Ja, zaista, ne znam o čemu govoriš, Prestone! Ta laž joj je izletela, i pre nego što je stigla da razmisli. - O? - nasmejao se, kao da je, upravo, čuo neki dobar vic. - Znači, nisi ti bila ta, koja je onako divno oslikala fasadu kuće gospodina Ferisa, i izmamila mi poslednji, i najslađi osmeh?... Šteta... - Kako to misliš: šteta?! Sada je bila zaista zapanjena njegovom reakcijom. Polako se vraćala iz stanja potpunog šoka u normalu, ili nešto što je, bar približno, tome nalikovalo. Sve što je osećala bilo je iznenađenje i doza sumnjičavosti: da li se on poigrava sa njom? Naravno... Nije moglo biti u pitanju ništa drugo! Zaboga, samo što joj ne kaže „hvala“, za sve što mu je priredila! Doduše, kako i ne bi, pomisli Mendi sa uzdahom. Upravo je dobio svoju osvetu... Mora malo i da likuje, zar ne? Ponovo je usmerila svu svoju pažnju na Harija, dok je on objašnjavao: - Vidiš, lepotice... Bio sam toliko oduševljen onim za šta sam mislio da je tvoje remek-delo, da sam smesta odlučio da ti vratim uslugu! I da još malo proširim svoje troškove, time što ću pomenute majstore zaposliti na još jednoj fasadi, osim Ferisove... Nju su, nažalost, morali da prekreče u staru, jednoličnu boju, na insistiranje vlasnika kuće, ali su ovu, zato, sasvim lepo oslikali... Zar ne misliš? - Ja, zaista... Nije nalazila reči za ono što želi da kaže. Preston to iskoristi, i brzo produži: - Da, i ja mislim da su odlično uradili svoj posao. To je bilo upravo ono što sam želeo! Samo ja, za razliku od tebe, ne bežim od onoga što sam uradio! Kao svaka odrasla osoba, prihvatam odgovornost za svoje postupke, i želju da nekome ulepšam dan... ~35~
Marta
Mendi odmahnu glavom u neverici. - Ti... Ti si sasvim lud! On se nasmeši, ovoga puta pomalo preteći, i priđe joj. - Ne luđi od tebe, moja provincijska divlja ružo... Reci mi, zar ti se nova fasada ne dopada? - Da, oduševljena sam... Suzila je pogled, pitajući se šta li sada smera. Već joj je bio opasno blizu; njeno srce, tek malo umireno, sada je ponovo počelo svoj divlji ples. Ovoga puta ne zbog besa... - Natpis na dnu posebno mi je zanimljiv - smogla je snage za provokaciju, ne uzmičući, i netremice ga posmatrajući. Jedno je morala da mu prizna: nije se predavao tako lako! Bilo je to nešto što nikada ne bi glasno izgovorila, ali... Uprkos svem poniženju kome ju je upravo izložio, divila se njegovoj smelosti. - Izjava ljubavi? - osmehnuo se, pružajući ruku i sklanjajući joj jedan nestašni pramen kose sa čela. - I ja mislim da je to dalo posebnu draž svemu! - Ja bih samo primetila da ne odgovara istini... Kao ni čitava slika, uostalom! - huknula je. - A umetnička sloboda? - smešak mu postade naivan, i gotovo dobroćudan. - Uostalom, ti ne znaš koliko je moja izjava ljubavi istinita, lepotice... Samo nagađaš! - Ljubav! Kao da ti znaš šta je to! - frknu Mendi, uzmičući. Zavrtela je glavom, odjednom se pitajući o čemu oni to, zaboga, razgovaraju. I to u ovakvoj jednoj... tragikomičnoj situaciji!!! Ne znaš ni ti, to je sigurno - slegnuo je ramenima. - Tako da istinitost moje izjave na zidu tvoje kuće uopšte nije diskutabilna, među umna... Kao ni tvoji... Oprosti: „oni“ crteži sprejom za koje sam verovao da su tvoje autorsko delo, na fasadi Ferisove kuće... Znaš li kakvu poruku šalju, ili ćeš mi sada reći da ih nisi ni videla? Lice mu ponovo poprimi miran izraz, kao da priča o vremenu. Devojka trepnu u neverici. Pa, ovaj muškarac je stvarno... Ni u mislima nije uspela da nađe prave reči! Okrenula mu je leđa, skupljajući sve svoje snage da okonča ovu, odjednom mučnu situaciju. Kakve svrhe sad ima raspravljati o svemu? I, uopšte, kakva je ovo iznenadna priča o ljubavi?... Zašto je TO postala tema njihovog razgovora? ~36~
Marta
- Šta ti, u stvari, hoćeš, Prestone? - Pogrešno pitanje - prošaputa glas tik kraj njenog obraza, koji dotače vrelina Harijevog daha, dok je nastavljao da šapuće: - Ti si prva počela, Mendi... Šta si želela? Da me naljutiš? Uvrediš? Kazniš za grubost preko telefona? Jesi li očekivala izvinjenje?... Ravnodušnost?... Bes?... Kakvu si reakciju želela da izazoveš... I kakva je to bila poruka koju si mi poslala? Ja sam odgovorio na nju onako, kako sam je shvatio... Između svakog pitanja po jedan vreli poljubac dotakao je devojčin obraz, a zatim i vrat. Osećala je kako se njegov glas gubi negde u daljini, dok su je dve snažne, tople šake obuhvatale čvrsto oko struka, tako da joj je ponestajalo daha. Umesto odgovora iz grla joj se začu muklo jecanje. Njeno telo, pomalo bez kontrole u trenucima besa koji su je obuzeli pre toga, sada je spremno i bez rezerve reagovalo na Harijeve poljupce... Milovanja... Osetila je kako gubi tlo pod nogama. Polako ju je okrenuo ka sebi. Učinilo joj se da vidi zadovoljni smešak na njegovom licu, pre nego što su joj se oči u magnovenju sklopile, a čitavo biće se predalo vanvremenski nežnom poljupcu koji je usledio. Taj nemogući, užasni a, ipak, tako privlačni muškarac milovao ju je tako, da ju je usred ovakve nemoguće situacije, usred bela dana, nate-rao da se oseća poput marionete u njegovim rukama. Da mu svojevoljno ovije ruke oko vrata i privije se uz njega, ne želeći ništa drugo sem njegove blizine i dodira, koji su činili da zaboravi na sve ostalo... i poželi da mu se sasvim preda. A sada nije bilo magije noći, vina, niti opravdanja za Mendine želje... - Želiš me više od svega, zar ne? - prošaputao je glasom promuklim od strasti. Potvrdila je nemim klimanjem glave, ne otvarajući oči. - I ja tebe želim, toliko jako da to boli... - Pa?... - protisnula je pomalo nestrpljivo. Nije znala šta on želi da kaže ili dokaže. Usne su joj plamtele od čežnje za njegovim poljupcima... A čitavo telo gorelo od žudnje za njim. Nije želela da prestane... - Ko je onda od nas dvoje merodavan da govori o ljubavi? - upitao je, nešto pribranije, dok je polako sklanjao njene ruke sa svojih ramena, i odmicao je od sebe. - Možda ovakvu ekstazu samo ljubav i može da ponudi... Ljubav na prvi pogled, sa isto toliko smisla i besmisla koliko i ~37~
Marta
sve ostale ljubavi na svetu! Govor tela, koji je samo prethodnica i opravdanje govoru srca i duše... Nemaš iskustva da na to pitanje odgovoriš, osećam. Ali, ja imam... Prisiljena da otvori oči, Mendi se polako „spustila na zemlju“. I nije joj se previše dopalo ono što je videla: još uvek držeći njene ruke u svojima, Hari Preston netremice ju je posmatrao. No, na njegovom licu nije bilo ni traga ekstazi o kojoj je govorio. A njegov pogled... Bio je nekako dalek i nedokučiv... Trgnuvši se, uzmakla je za korak. Zatim dva, tri... Nije pokušao da je sledi. Tek kada se našla kraj vrata koja su vodila dalje od njega, na slobodu, Mendi zastade, ponovo vladajući sobom. - Želim da mi ti tvoji „umetnici“ ponovo okreče fasadu kuće u belo - rekla je tvrdo, kada je malo umirila misli i telo. - Naravno, draga moja Mendi - spremno je uzvratio. - Ali, pod jednim uslovom... - Da ja platim za krečenje kuće u kojoj si stanovao? - Ne - nasmejao se. - Zašto bi? To ti nisi uradila, bar si mi tako rekla... Sećaš se? Porumenela je, ali ga je i dalje posmatrala, ne trepnuvši. - Onda... Šta želiš? - Da pođeš sa mnom u Vašington, i upoznaš svoju majku. To je sve što želim... To je, verovatno, sve što si ikada i želeo, pomisli devojka, i ta misao probode joj grudi poput dobro naoštrene strele. Sve ostalo samo je parada izmanipulisanih igara, flerta u dokolici i usputne zabave... Ona savlada kratak, oštar bol u grudima jednim osmehom, koji mu uputi uz molećivi pogled, koga ni sama nije bila svesna: - U redu, Prestane. Ali bez daljih trabunjanja o ljubavi... Ili bilo čemu sličnom. I bez drugačijeg kontakta osim neophodnog među nama... - Obećavam! Rekao je to prebrzo, a da bi zvučalo istinito. Mendi ga preteći pogleda. - Časna skautska! - nasmejao se sa nestašnim iskricama u zelenim očima. Ponovo se šegačio, shvatila je. - Onda, ništa od našeg dogovora... ~38~
Marta
Napola mu je okrenula leđa, kada se on pokrenu, i u dva koraka nađe kraj nje. - U redu je, Mendi. Slažem se - glas mu je ovoga puta bio sasvim ozbiljan. Devojka ga pogleda ispod oka. Stajao je sasvim blizu, ali nije ni pokušao da je dotakne. Da li joj je drago ili žao zbog toga?... Da li je samo odlučio da ispoštuje njenu odluku, ili se sve vreme samo igrao sa njom?... Nije znala. I bilo joj je potrebno vreme da o tome razmisli. Mnogo vremena. A njegove sledeće reči nisu razjasnile ništa od nedoumica u Mendinoj glavi... - Govorićemo o ljubavi samo onda, kada ti to budeš poželela. Tačnije: ako to, ikada, poželiš! - uveravao ju je. - Sada te ostavljam da se spakuješ. Ne brini, fasada će, pre nego što krenemo, biti ponovo bela kao sneg... Kao i tvoja reputacija. Otišao je, ostavljajući je sasvim zbunjenom - kao nikada ranije. A Mendi Blejk nije navikla da bude zbunjena! Već par sati kasnije, dok se pakovala i obavljala neophodne telefonske razgovore pred put, bila je opet ona ista, odlučna i energična devojka koja zna ko je i šta želi. Sve misli bile su joj usmerene ka skorom susretu sa majkom... A svi događaji u vezi sa Harijem Prestonom zaboravljeni ili, bar, sasvim potisnuti u drugi plan. U vreme kada je, sledećeg dana, Hari Preston došao po nju, snagom volje i poštujući sopstvenu odluku, bila je sasvim mirna i hladnokrvna. Ponovo je u njemu videla samo pravnika iz kompanije Nore BlejkDoson, i ništa više od toga. Ih je, bar, ona tako želela da veruje...
Vožnja do Savane, iznajmljenim kolima Harija Prestona, protekla je u ćutanju, brzo i gotovo „bezbolno“ i za Mendi i za Harija. To se nije moglo reći za nastavak puta, bar, po sceni koja se, nakon što je iznajmljeni auto vraćen a oni nastavili dalje, odigrala na aerodromu. Sve do samog ulaska u aerodromsku zgradu, devojka je bila sasvim mirna. Odsutna u mislima, gledala je nekud kroz prozor... Sve dok se taksi nije zaustavio na aerodromu, a Hari mimo uneo njihove torbe u zgradu. Tada je podivljala poput furije, pojurivši za njim. ~39~
Marta
- Zašto mi nisi rekao da ćemo ići avionom? Kako si se samo usudio da tako nešto odlučiš bez mene!!! - besnela je Mendi, ljutito gledajući u svog sagovornika. Osim mlakog pozdrava koje su razmenili tog jutra, bile su ovo prve reči koje mu je uputila. Hari Preston je zbunjeno pogleda. - Rezervisao sam karte za ovaj let još juče... U čemu je problem, Mendi? -Juče... Još gore! - huknula je. - U redu, dozvoli mi da preformulišem pitanje: zašto si, za ime sveta, rezervisao avionske karte a da mene ne pitaš? - A zašto ne bih? - iznenađeno ju je pogledao. - Možda ja nisam želela da do Vašingtona dođem avionom?... - Ne, mislila si da ćemo se tih „tričavih“ hiljadu kilometara voziti taksijem! - podsmehnuo joj se, gubeći strpljenje. - Otkud ja znam... - slegla je ramenima. - Što se mene ticalo, mogli smo i mojim kolima... da si me samo lepo zamolio! - Ne radi se o tome! Zašto bih se vozio, ako mogu da letim? - Da letiš?... Ha! Pusti snovi - nasmejala se gotovo histerično, sada ga sasvim iznenadivši. - Ne možeš ti da letiš, Prestone, zar ti to niko nije rekao? - produžila je glasom prepunim ironije. - Ono što leti je ona... Ona mala, limena konzerva, u koju želiš da me smestiš bez mog pristanka! Tek tada, Hari shvati o čemu se radi. On zabaci glavu i grleno se nasmeja. - Mendi Blejk! Pa ti se plašiš letenja!!! - Nije tačno! - zajapurila se od ljutine. - Jesi li ikada letela avionom? - pogledao ju je ispod oka, i dalje se smejući. - Ili, bolje da pitam... Jesi li se ikada makla dalje od Savane? - Ti... Ti si preterano drzak, Prestone! - nije nalazila reči za ono što želi da mu kaže. Bar, ne reči koje bi pristajale jednoj dami... - Je li to bilo da ih ne? - Naravno da sam... koristila avion kao prevozno sredstvo - progutala je knedlu, koja joj zastade u grlu prilikom podsećanja na prethodne letove. - Inače, za tvoju ličnu evidenciju, obaveštavam te da sam proputovala svaki kutak Severne, i deo Južne Amerike... A bila sam i u Evropi! To sve ne može se samo vozom ili kolima, zar ne? - Na tvoju žalost - isceri se Hari. - Kako si putovala, drogirana? ~40~
Marta
- Ne koristim opojna sredstva! Mendi spusti pogled. Ovo, baš, nije bila čista istina - pre svakog putovanja avionom, uzimala je, uz saglasnost svog lekara, povelike doze valijuma... Ali, to ne bi, ni u snu, priznala Hariju Prestonu! Strah od letenja bio je, po Mendinom ličnom mišljenju, jedina „greška“ u njenom, inače sasvim uravnoteženom karakteru. Nije znala odakle potiče, ni kako ga se osloboditi. - U redu, Mendi, verujem ti - Hari joj priđe, i spusti ruke na njene mišice. - Ali?... - prkosno ga je pogledala, trgnuvši ramenima i uzmakavši korak. Toplina njegovih šaka na njenim golim mišicama neobično joj je prijala, no nije želela da je on tu teši... Kao nekakvo uplašeno dete! - Zašto onda sad paničiš? - nije reagovao na njeno uzmicanje, praveći se da ništa nije primetio. - Idemo...! On se saže i podiže njihove torbe, tako da Mendi nije imala drugog izbora do da krene za njim. Svaka čast, glupačo, grdila je sebe u mislima. Uverila si ga da se ne plašiš, i sad se snalazi kako znaš... Neko vreme kopala je po svojoj torbici, proveravajući da, slučajno, nije ponela neku tabletu valijuma sa sobom. No, unapred je znala da je to malo verovatno. Prilikom pakovanja bila je previše obuzeta planovima za susret sa majkom, i nastojanjima da zaboravi i potisne u drugi plan sve što joj se dogodilo sa Harijem Prestonom... Zaboga, nije, čak, ni razmišljala o tome kako će stići do Vašingtona! Doduše, nije znala da su Harijeva kola iznajmljena u Savani... Šta ću sada, pomislila je panično. Gotovo da je krenula da ga povuče za rukav, i zamoli da pronađu neki drugi način putovanja. Tada kraj njih prođe par, koji se žestoko svađao. - Znaš koliko se plašim letenja, Frenk - cvilela je plavokosa devojka njenih godina. Bila je doslovno okačena o ruku nešto starijeg mladića, koji je nestrpljivo kolutao očima. - Popij nešto za smirenje - reče on, mirnije nego što se moglo očekivati, s obzirom na njegov izgled. - Popila sam, i ne pomaže! - zaskiča devojka histerično. - Avion će se srušiti, sigurna sam! Poginućemo, Frenk! Zaplakala je, i niz njeno lice cedili su se crni tragovi maskare. Njen pratilac pruži joj maramicu. - Ako ne stignemo danas u Vašington, izgubiću posao, Lola! Ti si insistirala da ostanemo duže ovde... ~41~
Marta
- Za sve sam ja kriva, kao i uvek! - devojčin glas sada je bio sasvim histeričan. - Neću da uđem u taj prokleti avion! Ne-ću! Eto ti! Šta ćeš sad? - Zatražiću od stjuardese još neko umirujuće sredstvo za tebe, obećavam... Frenk se izvinjavao ostalim putnicima u redu, koji su jedva obilazili da se ne sapletu o ispruženo telo njegove devojke ili žene. Ona je već bila na kolenima, preklinjući ga da je ostavi tu, na aerodromu, i preteći da će ga ostaviti zauvek. - Ma, ostavi je tu - promrmlja neko sa strane. - Ostavi je na pustom ostrvu! - dobaci jedan momak sa slušalicama na ušima - i on je sve čuo. Nekoliko prisutnih se nasmeja. Dođoše i ljudi iz obezbeđenja, jer plavokosa Lola je već vrištala, čupajući kosu i udarajući naslepo rukama sve oko sebe. - Mislim da bi psihijatrijska klinika bila pravo rešenje za to jadno biće... - promrmlja jedna bakica, tik iza Mendinih leđa. - Izvinite, ljudi... - Lolin pratilac nije više znao kuda da pogleda. Onaje, inače, divna osoba, i uopšte nije sklona ovakvim ispadima!... Ah, plaši se letenja, i tada obično popije malo više tableta, i poneko žestoko piće... Zato je ovakva... Mendi je sve vreme osećala kako se rumenilo na njenom licu pojačava do tačke usijanja. O, da, mogla je da razume histerični napad nepoznate devojke... I sama bi u tom trenutku najradije zavrištala na sav glas. Ali, ovako nešto... Visoko je podigla glavu. Pa, neće ona praviti nikakvu predstavu ovde! Neće Hariju Prestonu pružiti tu satisfakciju, ako ništa drugo... Preživeće i ovo, kao i mnoge druge stvari u životu! - Da li je i tebe trebalo drogirati? - začu Harijev tihi glas kraj njenog obraza koji je goreo. Osetila je miris njegovog after-šejva, i prijatnu, glatku hladnoću obraza koji je na časak dodirnuo njen. - O, ja sam sasvim u redu - rekla je, iznenadivši se i sama hladnokrvnim tonom svog glasa. Kontrolisala se savršeno. - Nije mi prijalo to što me nisi na vreme obavestio kako ćemo putovati, kako bih mogla da se psihički pripremim... Iznenadio si me, to je sve. - Sigurno? - u čitavoj gužvi, Hari nije uspeo,da je pogleda u lice.
~42~
Marta
Mendi zabaci kosu, i namerno okrenu glavu još više, na suprotnu stranu od mesta gde je stajao. - Sasvim sigurno - mimo je potvrdila. Nažalost, sve njene hrabrosti nestalo je kada se, napokon, našla na jednom od sedišta prve klase sa Harijem kraj sebe. Srce joj je lupalo kao ludo, i osećala je brzo-nadolazeći napad panike u grlu. „Mole se putnici da vežu sigurnosne pojaseve...“, monotono je odjekivao glas sa zvučnika iznad njihovih glava. Mendi oseti kako je obliva hladan znoj, a ruke i noge postaju olovno teške. Pogled joj se zamuti. Međutim, ona visoko podiže bradu i steže zube. Izdržaće... Mora izdržati! - Želiš li da od stjuardese zatražim neko sredstvo za smirenje? -naže se Hari prema njoj, zabrinuto je pogledavši. O, Bože, primetio je da sam u panici, pomisli Mendi, dok je odlučno odmahivala glavom nemajući snage da progovori. Mora smesta da povrati kontrolu nad svojim telom! Osećala je kako bezmalo počinje da se trese od straha. - Lično, predlažem neko žestoko piće kad poletimo - smeškao se on i dalje. - Samo ne u kombinaciji sa onim što sam ti ponudio maločas... Da ne završiš kao devojka koju smo sreli... - O, Hari, ućuti već jednom! - protisnula je. - Vidi, vidi, pa ti, ipak, znaš da govoriš - nasmejao se. Mendi se učini, sa olakšanjem. - A ti pričaš previše! - odbrusi mu ona. - Možda... Imam i ja svojih mana, znaš? - Nadam se da loš sluh nije jedna od njih - ljutito ga je pogledala. - Zamolila sam te da me ne uznemiravaš više... - Molim? - stavio je ruku iza uva, u jednom tako komičnom pokretu da je devojka, htela ne htela, morala da se nasmeje. - Oh, samo ućuti... Zavalila se na sedište i sklopila oči. Čudna pomisao prolete joj kroz glavu: da je Hari i te kako svestan toga koliko joj je loše, i da je namerno zagovara kako bi joj skrenuo pažnju sapoletanja aviona - najgoreg dela leta za sve one, koji se plaše letenja. Ona shvati da je poznata mučnina u dnu stomaka, i panika koju je osećala u grudima, malo popustila. Tada, na svoje veliko iznenađenje, oseti dodir nečije šake na svojoj. ~43~
Marta
Bila je to Harijeva ruka, topla i umirujuće nežna. Njegovi prsti obuhvatiše njene, drhtave i ledene, u blagom, ohrabrujućem stisku. Nije povukla ruku, niti otvorila oči. Uglovi usana poviše joj se na gore, u jedva vidljivom smešku zahvalnosti. Odjednom, Mendi se više nije plašila; nije osećala da joj je, kao maločas, očajnički potrebno neko žestoko piće, ih bilo šta što će ublažiti paniku koju je osećala. Nekako, bila je sasvim dovoljna ta čvrsta, muška ruka koja je držala njenu... I nije je puštala. Tih sat vremena leta Mendi je provela u blagom polusnu, opušteno naslonjena na udobno sedište. Da je to sebi htela da prizna, rekla bi da je ovo bilo najprijatnije putovanje koje je ikada doživela.
- Kako to misliš: nema je??? Mendine lepe oči, raširene od iznenađenja i već svetlucave u najavi talasa suza, govorile su više od reči. Čekala je na trenutak kada će upoznati majku suviše dugo, da bi sada, nadomak cilja, mogla da se pomiri sa tim da je neće videti. Ogromna zgrada u centru poslovnog dela Vašingtona, sedište korporacije sastavljene od mnogobrojnih trgovinskih i proizvodnih kompanija, kao i dobrotvornih organizacija, bila je sve što je Mendi videla izbliza, a što je, bar izdaleka, imalo veze sa Norom Blejk-Doson. Ona i Hari dovezli su se tu pravo sa aerodroma, jer Mendi više nije imala strpljenja da čeka... Čim je Preston objavio da je njena majka, u to doba dana, obično na nekom od mnogobrojnih, svakodnevnih sastanaka u sedištu kompanije, smesta je naredila da pođu tamo. - Juče je otputovala... Hari Preston pognu glavu. Znao je da on sam snosi veliki deo krivice zbog toga što su se majka i kći mimoišle. Ono što nije znao, bilo je kako da se nosi sa Mendinim razočarenjem, i suzama koje će, osećao je, uskoro doći. Međutim, prevario se. - Dođi ovamo! - Mendi ga je otrovno pogledala. Hari je posluša, računajući na to da je sve bolje od plača... I tu se prevario.
~44~
Marta
Devojka ga povuče za rever sakoa, i zavuče ruku u njegov unutrašnji džep - tamo, gde je videla da on obično ostavlja mobilni telefon. Izvadila je minijaturnu, skupu spravicu metalnosive boje, mahnuvši mu njome pred nosom. - Nagradno pitanje za tebe, Prestone! - uzviknula je, ne obraćajući pažnju na ljude u poslovnim odelima koji su užurbano prolazili kraj njih, okrznuvši ih sa ponekim začuđenim pogledom. - Šta je ovo? - Mobilni telefon - odgovori on mirno. Pogledom je pratio svaki Mendin pokret, odlučivši da joj ga, u pogodnom trenutku, otme kako ne bi napravila nekakvu glupost. Nije mu bilo žao telefona, mada je u tom trenutku shvatio da su unutra memori-sani mnogi njemu važni brojevi. No, nalazili su se u poslovnim prostorijama koje su bile i njegovo radno mesto, i gde ga je mnogo ljudi poznavalo. Niko nije znao ko je Mendi, i sve ovo počinjalo je da liči na ljubomornu scenu među zaljubljenima. Hari Preston dugo je gradio svoju reputaciju poslednjih godina tu, u Norinoj kompaniji, i ovo mu se nije dopalo. - Sasvim si u pravu, Prestone - Mendine oči svetlucale su čudnim sjajem. - Ovo je telefon... Samo, ne bilo koji telefon! Ovo je tvoj telefon, zar ne? - Jeste. Mendi, molim te... Ona oseti njegovu nameru, i odmače se nekoliko koraka. Hari se previše trudio da bude hladnokrvan, a da bi naglo krenuo za njom. Stigli su do prostranog hola, korak po korak, mada Mendi nije primetila kada je prošla kroz velika, dvostruka vrata; tek zveckanje njenih potpetica na mermemom podu natera je da se osvrne iza sebe. Zatim se ponovo ustremi na Harija: - Imam još jedno pitanje za tebe, dragi moj, uvaženi pravni zastupnice - mrko je procedila, ne odvajajući pogled od njegovog. - Ako je ovo tvoj telefon, zašto ga onda ne koristiš??? - Mendi, ja... - Tvrdio si da Nora želi da me vidi, i da te je poslala da me dovedeš! Mogao si da je pozoveš kad god si hteo... Ne, morao si da je pozoveš, zar ne? - prekinula ga je, podižući glas. - Ili njenu sekretaricu, ili nekog drugog zastupnika, asistenta, šta ja znam... Toliko si vremena proveo ubeđujući me da dođem ovamo, da bi mi sada rekao da mi majka - nije tu?! Kako se usuđuješ da me pogledaš u oči nakon svega???
~45~
Marta
- Već sam ti rekao da je bilo problema sa dostavom pomoći deci Južne Afrike - pokušao je da objasni. - Juče je naglo otputovala, da se za to pobrine lično... To nije bilo planirano... - Ali, nije bilo planirano ni da TI kreneš sa mnom na put, a ne obavestiš je o tome! - Mendine oči su plamtele, kao i njeni obrazi. - Znao si još juče da ću poći sa tobom... - Znao sam. Nema opravdanja - on odluči da joj povlađuje, shvativši da nema svrhe raspravljati se. Uostalom, bila je u pravu... Što nije, smatrao je on, opravdavalo ovu furioznu reakciju. - Znači, priznaješ da si zaboravio čemu služi ova spravica, koju tako ponosno nosiš okolo? - Mendi ponovo malinu njegovim mobilnim telefonom. - Priznajem šta god poželiš... Kriv sam! - Odlično! Možda ćemo se ti i ja na kraju i razumeti, Prestone... Sa slatkim osmehom na licu, devojka krenu ka njemu. Primetila je Harijev smešak olakšanja, a zatim iznenađenje koje mu se razlilo licem poput iznenadnog nevremena, kada je podigla ruku i bacila njegov mobilni telefon preko ramena. Nasmešila se; tačno je naciljala... Čuo se tresak kada se on razbio u uglu hola, a delovi razleteli mermernim podom Kao da se ništa nije dogodilo, Mendi zabaci kosu i uhvati pravnog zastupnika svoje majke pod ruku. - Vodi me odavde, Prestone... Smesta! - rezak ton u njenom glasu nije ostavljao mesta protivljenju. - Platićeš mi za ovo, ti... provincijska divljakušo! - procedio je ispod glasa, tako da samo ona čuje. Sve vreme, ljubazno je klimao glavom ljudima u prolazu, dok ju je vodio ka liftu. - Videćemo ko će se smejati na kraju, ti umišljeni bedniče! -uzvratila mu je istom merom, no ne trudivši se da snizi ton. - Pitam se šta li će gospođa Blejk-Doson, tvoja šefica, reći kada čuje da su ti hormoni toliko udarili u glavu, da si zaboravio da joj javiš kako ćeš u Vašington, ipak, dovesti njeno jedino dete - i to danas! Kod poslednje reči unela mu se u lice, otvoreno ga izazivajući. Hari požele da budu sami u liftu, kako bi mogao da je nauči pameti - bez svedoka. Umalo da to glasno i kaže, kada shvati da je Mendi u pravu: u svađi sa njom, jedino je on imao šta da izgubi...
~46~
Marta
- Razumem te, Mendi - rekao je tiho, kada se lift pokrenuo. Na Harijevu veliku žalost, bio je pun. - Razočarana si, i... - Pusti te prazne priče, Prestone - prekide ga Mendi, začudo prilično mirno. - Želim da stupiš u kontakt sa mojom majkom, što pre! Jesi li saznao broj hotela u kome je odsela? U kom je gradu, uopšte? Hari je morao da se nasmeje. - Ona se vraća najverovatnije prekosutra, Mendi... Dotle možeš da čekaš, zar ne? Naredio sam da joj pošalju faks... Tvojoj majci ne može se tek tako telefonirati, pogotovo ne kada je na putu, znaš? - O? A zašto? - Ona je veoma, veoma bogata i uticajna žena, vreme je da to shvatiš, malecka - zakolutao je očima, kao da detetu, po stoti put, objašnjava zašto je nebo plavo. - Ima previše obaveza, a sve kontakte obavlja preko ličnih zastupnika. Mnogi joj prete, i... - To me ne interesuje - odseče devojka. - Kada si mogao da je kontaktiraš, dok je bila u Vašingtonu, ti to nisi uradio... - Zato što si se ti predugo molila da kreneš! - prasnu napokon i Hari. - Zato što si bila tako svojeglava i nepredvidiva, da nisam bio siguran ni da ćeš to učiniti na kraju... Nisam mogao sebi da dozvolim da Nori dajem lažna obećanja! Izašli su iz zgrade i našli se na vrelom, gradskom asfaltu. Hari je besneo i dalje: - I zato, molim te, prestani da kukaš kako JA nisam obavio svoj posao, jer TI si bila ta koja me je sprečila u tome!!! - Izvini, molim te... - Mendi nakrivi glavu na jednu stranu, i pogleda ga ispod oka. - A koji je ono, beše, bio tvoj posao? - Da te dovedem majci! - prasnuo je. - Odnosno, da jednu odraslu osobu dopratim do druge... Zaboga, nisam znao da će to ispasti komplikovanije nego proneti sladoled Saharom... - Je li to još uvek tvoj zadatak? - ona odluči da ne obrati pažnju na poslednje reči. - Šta? - Da me dovedeš Nori - strpljivo je ponovila. - Naravno da jeste! - U tom slučaju... vodi me! - Kako?!... - zastao je u pola pokreta, iznenađeno je pogledavši. ~47~
Marta
- Dobro si čuo! Uradi ono za šta si plaćen, i dovedi me do Nore BlejkDoson! Smesta!!! - Ni manje ni više, nego u Južnu Afriku?!! - nasmejao se. - Nisam ja kriva što je ona tamo... i što nije znala da dolazim! - Ti si potpuno poludela, Mendi Blejk! - Možda... - slegla je ramenima, a zatim se ponovo ustremila na njega: - Dakle...? Hoćeš ili nećeš? Mogu ja i da se vratim u ovu zgradu iz koje smo upravo izašli, znaš! I da nađem nekoga ko je voljan da... - Ne! - u pogledu mu se nazre tračak panike. - Ne smeš to da uradiš, Mendi! Niko ne zna da Nora ima ćerku, to je strogo poverljivo! Vest bi smesta procurela, nahrupili bi novinari, a ti bi bila u opasnosti.... Ne, nikako! To se mora izvesti planski... - Pa, onda me „planski“ vodiš u Afriku, i gotovo! - zapljeska Mendi, koja se nije potrudila da sasluša ni polovinu od svega što je rekao. - A tvoj strah od letenja? - zaigrao je na poslednju kartu. Zapanjio se kada ga Mendi, nimalo diskretno, uhvati za ruku i čvrsto steže. - Nekud se izgubio, Prestone... - stala je tik uz njega i pogledala ga pravo u oči. - I mislim da se neće vratiti... Sve dok sam kraj tebe! Popela se na prste, i zvučno ga cmoknula u vrh brade. - Tebi ništa nije sveto, zar ne, Mendi Blejk? - zastenjao je od muke i očajanja zbog onoga što ga čeka... i nekog neobjašnjivog razočarenja. Tamo, u avionu, pomislio je da su podelili jedan zaista poseban trenutak... Časak razumevanja i bliskosti... A ona je, sada, „žonglirala“ time kao šarenom, dečijom loptom... Više nimalo nije bio siguran da je sve ovo bila igra u kojoj je on držao sve konce... I ta pomisao ga je zaprepastila. - Ne, Prestone, nije! - trže ga iz razmišljanja devojčin glas, sada ponovo hladan i osoran. - Jedino mi je sveta moja želja da vidim majku... I to još danas!!!
- Ko bi rekao da je dolazak na drugi kraj sveta upravo ono, što je bilo potrebno da ti i ja zakopamo ratnu sekiru? - Harijev glas bio je tih i pun sete. - Sve vreme si znala koliko mi se dopadaš, zar ne?... ~48~
Marta
- Mnogo pričaš, Prestone... - Mendine usne razvukoše se u osmejak, a plave oči nestašno zaiskriše kada ga je pogledala. - Želiš nešto? Samo reci - on je pogleda toplo i sa obožavanjem, sve vreme čvrsto držeći njenu ruku u svojoj, kao da se plaši da mu ne pobegne. U njegovoj smeđoj kosi presijavah su se zlatni, gotovo nestvarni zraci zalazećeg sunca, a zelene oči delovale sasvim tamno i nedokučivo. Ipak, čitavo njegovo biće odavalo je žudnju za njom... - Samo još jedan poljubac - Mendi mu ovi ruke oko vrata, na trenutak nežno dodirnuvši usnama njegove. - I još jedan... - Tvoja želja je za mene zapovest - nasmejao se, trenutak pre nego što su im se usne spojile. Ljubio je nakon toga sasvim nežno i polako, senzualno prelazeći vrhovima usana preko njenog čela, obraza, brade... U trenutku kada su im se usne još jednom pronašle, Mendi zaječa od slasti. U njegovom zagrljaju, dok ju je ljubio, osećala je da sve drugo prestaje, i da joj se otvaraju neki sasvim novi vidici i iskustva. Niko, nikada, nije imao takvu moć nad njom. Niko nije umeo, za nju, da zavrti svet poput šarenog karusela, kao taj muškarac sa kojim je toliko ratovala, a koga, sada, ne bi dala ni za sve blago ovog sveta. Tonula je, vođena njegovim poljupcima, u neke sasvim nepoznate i neistražene dubine... Tu su razumevanje, nežnost, bliskost, ljubav, strast i ekstaza putovali, pomešani, istim putevima, a svi dodiri i razmenjene nežnosti dobijali neku sasvim novu dimenziju. Bio je to spoj duša, koliko i tela, i znala je da je samo pitanje trenutka kada će postati sasvim njegova... U jednom beskrajno lepom i očaravajućem trenutku, čija će magija trajati zauvek... Dok ih bude... - Mendi, pazi!!! Dva muškarca u tamnim odelima, naoružana mašinkama i sa maskama na licu, kao da su se pojavila niotkuda. U jednom nepojmljivo dugom trenutku odigralo se sve, i nije se dogodilo ništa; bar Mendi ništa nije razumela... Sevnulo je oružje, čuli su se pucnji kao u nekom starom, loše režiranom filmu... Bila je odgurnuta na pesak, osećajući kako joj vrela zrnca paraju kolena i dlanove. Kada je podigla glavu, pokušavajući da pogledom prodre kroz zavesu od sopstvene kose, rasute po licu - već je bilo kasno... Zavrištala je bez glasa, dopuzavši do Harijevog nepomičnog tela. Ležalo je tu, pred njom, beživotno i u lokvi krvi. Drhtavim rukama ~49~
Marta
dotakla je žilu na njegovom vratu, u uzaludnom pokušaju da pronađe puls... Zatim je spustila glavu na njegove grudi, sa očajničkom željom da čuje srce - koje više nije kucalo... - Neeee!!!... Ovaj drugi vrisak bio je i te kako čujan. Kao da je parao nebesa svojim ledenim užasom i odbijanjem jedne duše da se pomiri sa sudbinom - duše zaljubljene žene, koja je upravo izgubila sve najdraže na ovom svetu... Kao odgovor na njen bol, na prazninu i tamu koje joj prekriše srce, munja zapara nebo i devojku obli jaka svetlost. - ...Mendi? Šta se događa? Naglo je otvorila oči, poput heroine starih horor filmova. U prvom trenutku nije znala šta se događa, niti gde se nalazi. Bila je svesna jedino Harijevog mekog, baršunastog glasa, koji joj se sve više približavao, mrmljajući reči umirenja: - Mora da si loše sanjala, malecka... U redu je, sad... Seo je na veliki krevet kraj nje, spustivši ruku na Mendino čelo hladno i orošeno znojem. - Ti... Ti si?... Mucala je, želeći da kaže „živ si“, ali te reči nikako joj nisu prelazile preko usana. Trenutak kasnije, toplina Harijevog dlana na njenom čelu sasvim je osvesti, i ona duboko uzdahnu. - A koga si ti očekivala? Breda Pita? Hari Preston je, kao što se i moglo očekivati, pogrešno protumačio njeno zamuckivanje. Kao i sve u vezi sa njom, od prvog trenutka... - Molim te, donesi mi čašu vode - prošaputala je. Bilo joj je potrebno malo vremena da ostane sama i pribere se; da se oslobodi onog, još uvek tako živog u njenim grudima, osećanja očaja i beznadežnosti, užasnog bola i praznine izazvane Harijevom „odsanjanom“ nesrećom. Zaboga, zar mi je toliko stalo do njega, upita se Mendi zapanjeno, uspravljajući se u krevetu. Njegovom krevetu... Ko zna kako, uspeo je da je ubedi da noć provedu u njegovom stanu, i sutra krenu u potragu za Norom... Ako ona, pre toga, ne krene za Vašington.
~50~
Marta
Mendi ponovo sklopi oči. San je još uvek bio sasvim živ i stvaran u njenim mislima; Harijevi dodiri, poljupci... Kako je, samo, bila srećna u njegovom zagrljaju! Doduše... TAJ deo nije se mnogo razlikovao od stvarnosti... S tim što ona i Hari nisu bili nikakav ljubavni par, i što među njima nije postojalo ništa osim trenutne privlačnosti. A i to je već ostalo iza njih... Prethodnog dana svi njihovi razgovori svodili su se na Mendinu ljutnju, pretnje, i želju da ga se što pre otarasi, i njegovo umirivanje i izvinje-nja. Napokon, odveo ju je na večeru u jedan poznati restoran, i sklopili su, zbog Nore, kakvo-takvo primirje. Otkud sada ovakvi snovi?... Mendi popi vodu koju joj je Hari doneo, a zatim pokuša da spusti čašu na noćni stočić. Ruka joj je drhtala, i on to primeti. - Zaboga, pa ti se sva treseš! - uzviknuo je. - Kao i polovina tvojih suseda u ovom trenutku - pokuša Mendi da se našali, nespretno sklanjajući pramen guste, crne kose sa lica. – Jesam li glasno vrisnula? Mora da jesam, čim si ti dojurio ovamo... - Sama pita, sama odgovara - nasmeja se Hari. - Sve je u redu, ne brini... Ponovo je seo na ivicu njenog kreveta, razbarušene kose i sanjivog pogleda. Mendi ga pogleda. Nosio je tamnoplavu, svilenu pižamu, i činilo joj se da miriše nekako neobično... na toplinu i snove... Uzbuđujuće, ali i smirujuće istovremeno. - Da U ti je hladno? - pitao je zabrinuto, jer Mendi nije prestajala da drhti. - Da podesim klima uređaj? Skuvam ti čaj?... Sledeći trenutni impuls, pružila je ruke ka njemu. - Samo me zagrli, molim te... Na trenutak, zamišljeno ju je pogledao. Činilo se kao da se dvoumi da li da je posluša. No, odmah zatim nasmešio se, i raširio ruke. - Dođi... Ovio je ruke oko njenih ramena sasvim nežno, jedva je dodirujući, ali Mendi je to bilo dovoljno. Zagnjurila je lice u nabore meke, svilenkaste tkanine na njegovom ramenu, sklopivši oči... Začas, osetila se ponovo mirnom i sigurnom... No, već sekund kasnije, u grudima joj se pojavi tračak onog blistavog osećanja sreće iz sna, one male, ljubavne čarolije koju je osetila pre nego što se san ružno završio, a radost se pretvorila u očajanje bez kraja. ~51~
Marta
Čvršće je ovila Ruke oko Harijevog vrata, želeći, bar još malo, da zadrži to divno osećanje u sebi. Međutim, on se polako odmače, oslobađajući se njenog zagrljaja. Mendi shvati da je snovima došao kraj... I onim pravim, i ovima koje je počela da sanja najavi. - Nećeš ostati... bar malo? - glas joj zadrhta. - Sada si sasvim budna - uzvratio je tvrdo. - Nema razloga za to... Ne budi patetična! Prateći njegov pogled, Mendi shvati da se on trudi da ne gleda u njenom pravcu. Tada se seti da na sebi ima tek laku, čipkastu i prilično providnu spavaćicu. I shvati: njemu je neprijatno!!! - Ali, ja se još uvek plašim - zatreptala je, zabacujući kosu i tako, poput magneta, privlačeći njegov pogled. - Tvoj glas govori drugačije - ne suzdržavajući se, Hari je sada odmeri prilično upadljivo. - A govor tela kaže da si malo prešla svoje granice... - Gde su mi granice, to ti ne znaš - nasmejala se. - Ali znam gde su moje - procedio je, ustajući. - Kao i što znam šta mi je posao... U toku jučerašnjeg dana, mnogo puta si se potrudila da me na to podsetiš! - Ne apelujem na tvoju dužnost - napućila je usne. - Već na ljudskost... - I taj deo sam obavio - Hari Preston je bio neumoljiv, a njegov glas, odjednom, dalek i hladan. - Hoćeš da kažeš da mi nisi više potreban? Da se sada pretvaram? - Sada... se igraš sa mnom, Mendi Blejk - okrenuo joj je leđa, i krenuo ka vratima. - A oboje znamo šta će se dogoditi ako ostanem... - Znamo? - zaustavila je dah u očekivanju... ni sama nije znala čega. - Ponovo ćeš me optužiti da sam pokušao da te napastvujem! Ovo nije bio odgovor koji je želela da čuje, iznenađeno izvivši obrve i gledajući ga, uprkos svemu, pomalo tužno i razočarano. - Znaš da neću! - To kažeš sada - nasmejao se. - A ko zna šta bi rekla sutra... Zaboravila si da sam već naseo na tvoje provokacije, devojčice! - Sada sam devojčica? - ljutnula se. - Pa, ne gledaš me tako... - Ipak si samo to - odmahnuo je glavom. - Devojčica u telu odrasle žene, razmaženo dete kome nikada nije dosta igre i zabave... Pa, imam novosti za tebe, Mendi Blejk: ja nisam tvoja igračka! Uskoro ću te dovesti do majke, pa neka se ona nosi sa tvojim hirovima... Što se muškaraca tiče, bojim se da ćeš morati da pronađeš neku novu žrtvu; meni je bilo dosta!!! ~52~
Marta
Otišao je pre nego što je jedan od jastuka sa Mendinog kreveta poleteo za njim, i jedno zvučno „mrzim te, Prestone!“ prešlo preko njenih lepih, senzualnih usana. Odmah zatim, Mendi se bacila nazad na krevet. Ni sama ne znajući zbog čega, briznula je u gorak plač. - Ti si za sve kriv, Hari Prestone... - mrmljala je kroz suze. - Ti si me naveo da te poželim, igrajući se sa mnom... I da te sada ovako glupavo sanjam... Ti si me i uplašio opasnostima koje prete Nori, pa su počeh da mi se priviđaju teroristi i ubistva! Ti... ti me sad mrziš, kao i ja tebe... a tek što si mi postao tako drag... Poslednje reči bile su jedva čujni šapat. Mendi je zaspala tek pred zoru, pomešanih osećanja i duboko nesrećna. Sanjiva i sa teškom glavoboljom, probudila se u mračnoj sobi. Tračak svetla koji je prodirao kroz draperije govorio joj je da je dan... ali, koje doba dana? Teturajući i pipajući u mraku, Mendi ne uspe da pronađe prekidač za svetio. Došla je zato do prozora; jedan pogled kroz njega učinio je da sazna dve stvari. Prvo, da se Harijev stan nalazi u mirnoj, prijatnoj uličici duž koje su bila posađena stabla divljih kestenova - nešto, što sinoć nije opazila prilikom dolaska. I drugo, da je sunce već na zalasku. Ovo poslednje sasvim je obeshrabri. - Ma, koga ja to zavaravam... - promrmlja ona sebi u bradu. - Kao da bi me Hari Preston, zaista, odveo čak do Južne Afrike! Ko zna da li je, uopšte, i Nora tamo... Razmakla je draperije, pitajući se da li ih je Hari namerno navukao kako se ona ne bi probudila ranije. Kako bi smislio još nekakvu ,,prevaru“. Bilo je to čisto zamajavanje, kao i juče, razvlačenje vremena dok Nora Blejk-Doson ne dođe... odande, gde je bila, ma gde da je to. A ako ga bude pitala o tome, on će se, naravno, pravdati njenim noćašnjim košmarima, i svojom željom da joj omogući miran san... Mendi je osećala kako, nakon svih onih prolivenih suza - ili, možda, upravo zbog njih - postaje skeptična u vezi svega sa Harijem Prestonom. Ko zna kakvu on igru igra... Zašto ju je doveo ovamo, u svoj stan? Nekako, njegovo jučerašnje objašnjenje da je „Norina vila pod jakim obezbeđe-njem, i da se tamo ne može bez nje“, nije joj delovalo baš uverljivo.
~53~
Marta
Ledena misao preseče joj dah: a šta ako on, uopšte, nije onaj za koga se izdaje?!!! Sve do sada, to joj uopšte nije palo na pamet! A ona, čak, ni ocu nije javila gde se nalazi... Da je bar rekla Lili, devojci koja joj je pomagala u galeriji! Jedina osoba na svetu koja je znala sa kim je ona otišla bila je Mendina domaćica, Sara, no ona, najverovatnije, nije znala ni Harijevo lačno ime. On je, doduše, tvrdio da je gospodinu Ferisu, kod koga je stanovao, pokazao sva dokumenta, ali... Imala je samo njegovu reč, a dokumenta su mogla biti i lažna! Šta ako je on bio samo neko, ko je slučajno saznao da Nora Blejk ima ćerku, i... Napregnula je mozak, pokušavajući da se seti da li je juče, U svim onim kancelarijama kroz koje su prošli, neko zaista prepoznao Prestona. Ne... bila je previše uzbuđena u odlasku tamo, a ljuta u povratku, da bi to zapazila... A kada je razgovarao sa Norinim saradnicima, ostavio ju je da čeka u drugom delu velike, prijemne kancelarije... Mendine sumnje počeše da prerastaju u paniku. Sada se setila kako se Hari uspaničio kada je rekla da će se vratiti, i zahtevati da je povežu sa Norom, na ma koji način. Možda zato, što se on samo pretvarao da je traži?... Vrata, koja se otvoriše nakon kratkog kucanja, trgoše Mendi iz razmišljanja. Ona shvati da još uvek stoji na sredini prostorije, u svojoj kratkoj, providnoj spavaćici. - Kako se usuđuješ... - obrušila se na Harija, a zatim neodlučno zastala. Bolje da bude malo ljubaznija, ako su njene sumnje istinite... Bar, dok ne izađe iz ovog stana i nekako mu umakne. No, Hari Preston kao da nije bio zainteresovan za ono što ona govori, niti za njeno polunago telo u spavaćici. Videvši je tako raščupanu i zbunjenu, smesta je okrenuo leđa i nasmejao se. Bio je u svom uobičajenom odelu strogog kroja, savršeno ispeglan i nalickan - onakav, kakvog ga je i upoznala. - Dobro jutro i tebi, lepotice - veselo je promrmljao. - Izvini, nisam znao da si ustala... Utoliko bolje! - Zašto? - oprezno je upitala. - Ako požuriš i obučeš se, brzo ćeš saznati - uzvratio je. - Ovde je neko ko želi da te vidi, to je sve što ću reći! - Moja... moja majka? - izlete devojci ono, što je priželjkivala. U trenutku zaboravila je na sve svoje sumnje. ~54~
Marta
Ali, Hari je već izlazio. - Saznaćeš... - dobaci on misteriozno, zatvarajući vrata za sobom. Mendi je reagovala brzinom svetlosti. Nije dozvolila sumnjama i nedoumicama da se ponovo odomaće u njenim mislima; sada nije bilo vremena za to. Nemajući strpljenja ni da se istušira, na brzinu je oprala zube, umila se i osvežila. Zatim obuče lake, lanene pantalone i žutu majicu širokih rukava, zaveza kosu gumicom na temenu i bukvalno izjuri iz sobe. Na pragu salona odjednom zastade, pomalo uplašena, i nesigurno proviri unutra. U jednoj od fotelja u velikom, udobnom salonu sedeo je Hari Preston, nasmešenog lica i, očigledno, zadubljen u razgovor sa nekim. Ta druga osoba bila je Mendi okrenuta leđima, zaklonjena visokim naslonom fotelje; da je u pitanju žena, svedočio je jedino veliki, tamnoljubičasti šešir ekstravagantnog oblika i sa belim cvetom na obodu. - ...Zabava je došla tek kasnije, kada sam joj vratio istom merom govorio je Hari, ali Mendi jedva da ga je čula. - Znači da si i ti, takođe, kupio gomilu spreja u svim bojama duge, i čitave noći slikao leptire i cveće? Ne... Izvini, Prestone, ali uz sve ono što znam o tebi, iz kancelarije... to nikako ne mogu da zamislim! - uzvrati mu melodičan, ženski glas. - Pa, nije baš tako bilo... Ja sam to izveo malo originalnije - nasmeja se Hari, i devojka, tek tada, shvati da govore o njoj. Zaboga, on priča o događajima iz Pembruka... O njenoj „maloj osveti“, čiji je uzrok, verovatno, propustio da prepriča... Kako se samo usuđuje??? - A evo i naše uspavane lepotice - reče on ustajući. - Biće bolje da ti ona sve ispriča... Stegnuvši zube, Mendi samo stiže da mu dobaci jedan otrovan pogled. Više nije sumnjala da je žena u Harijevom salonu, koja je upravo ustajala iz fotelje, baš njena majka - Nora Blejk-Doson. Ono što ju je začudilo bila je činjenica da su sve njene misli okrenute Hariju, ne njoj. I želji da ga ošamari posred tog lepog, glatko izbrijanog i nasmeja-nog lica, koje govori da je među njima dvoma, navodno, sve u redu, da su postali nešto kao „najbolji prijatelji“... A dobro je znao da nije tako! Da bi sačuvao svoj bedni posao, ih da ne bi uznemiravao Mendinu majku? Pa, nije se mnogo dvoumila oko toga, šta je,njegov pravi motiv. ~55~
Marta
Devojka oseti kako ga, u tom trenutku, mrzi iz dna duše. Međutim, to njeno osećanje potrajalo je samo časak; od tog trenutka pa nadalje, Mendi se činilo da sanja... Neznanka se okrenula, gledajući je radoznalo, i pomalo bojažljivo. Njena crna, gusta kosa koja se videla ispod šešira, i neverovatno lepe, plave, gotovo ljubičaste oči, nisu ostavljali mesta sumnji; Mendi shvati da je, iako znatno starija, mnogo lepša nego na starim slikama... I da je ona sama slika i prilika svoje majke. Stajale su, neme, neko vreme jedna pred drugom. Napokon, Hari prekide tišinu izvinivši se, i izjavljujući kako misli da je pametnije da ih ostavi same. Nora to prihvati blagim klimanjem glave, i on ode... Dok je prolazio kraj Mendi, gotovo je okrznuvši ramenom, ona oseti čudnu potrebu da ga uhvati za ruku i ode zajedno sa njim, uprkos nesmanjenom osećaju odbojnosti prema njemu. Jer, sve ono što je osetila u tom času, videvši majku nakon dvadeset punih godina, bilo je zaista previše za nju... No, bio je ovo trenutak, bio je ovo susret koji je sa pouzdanjem čekala svih tih godina, i sada nije imala izbora nego da ga proživi. Sa uzdahom, spustila se na sofu, ne skidajući pogled sa lica te žene... svoje majke, koja je uradila isto. Mendi je u tom času želela toliko toga; da joj se obisne oko vrata, zaplače, izvređa je i izljubi istovremeno... No, nije uradila ništa od toga. - Pa, Nora... Napokon se srećemo - rekla je mimo. - Oduvek sam znala da će se to dogoditi jednoga dana...
Bilo je potrebno gotovo mesec dana da Mendi sasvim prihvati Noru Blejk-Doson kao svoju majku. Nakon prvog, uzdržanog razgovora, otišle su na ručak i tamo, obe se pretvarajući da je sve u najboljem redu, popunile proteklih dvadeset godina gomilom šturih informacija o životu u međuvremenu. Kasnije, sve je išlo mnogo lakše... Ma koliko je Hari Preston uveravao Mendi kako je Nora jedna veoma zauzeta, prezaposlena žena, devojka se tokom tih mesec dana nije mogla požaliti na njeno odsustvo. Njena majka svela je sve svoje obaveze na minimum, a odlaske u kompaniju na dva do tri nedeljno, po nekoliko sati. Sve ostalo vreme posvetila je svojoj kćeri i upoznavanju sa njom. ~56~
Marta
Vremenom, Mendi je shvatila da se radi o jednoj nezavisnoj osobi jake volje i slobodnog duha, ženi koja je, zaista, bila upravo onakva kakvom ju je Mendi i zamišljala. Uz to, imala je veliko i dobro srce; kako se pokazalo, njen jedini, i najveći, „zločin“ u životu bilo je napuštanje svog prvog muža, Edvarda Blejka, i tada četvorogodišnje Mendi... Dugo, dugo, devojka nije shvatila zašto Nora nikada nije došla da je vidi. Saznala je, doduše, nešto što ju je pomalo šokiralo, ali joj dalo do znanja da je majka sve to vreme nije sasvim zaboravila: svih tih godina njena dadilja a sada domaćica, stara crnkinja Sara, slala Nori, na jedan poštanski fah u Vašingtonu, duga pisma o Mendi, kao i poneku fotografiju... Za to nije znao čak ni Mendin otac. Devojka je prolila mnogo suza čuvši to, i napokon saznala zašto Sara nikada nije rekla nijednu ružnu reč o njenoj majci: razumela ju je. To je bilo mnogo više nego što je Nora očekivala od svoje kćeri; priznala je da planira susret sa njom još od kako je Mendi napunila osamnaest. No, plašila se da će je devojka prezreti nakon svih tih godina, i odlagala ga sve do sada... Kao devojčicu nije smela da je vidi: na to se zaklela njenom ocu, naterao ju je na to onoga dana kada ih je napustila. Bila je svesna koliko je to bilo pogrešno, ah prošlost se nije mogla izmeniti... Kao što je Mendi i pretpostavila, bila je to najteža odluka u njenom životu, i zbog nje je sasvim dovoljno ispaštala. Malo-pomalo, shvatila je Norine motive, i, posle mnogo sati provedenih u smehu i suzama, optuživanju i praštanju, njih dve uspele su da se razumeju... Za sve to vreme, Mendi nijednom nije videla Harija Prestona. U početku je vrlo malo razmišljala o njemu, i to, uglavnom, sa prezirom i gnušanjem, sećajući se njihovog poslednjeg nesporazuma. Kasnije, kako se produbljivala njena bliskost sa majkom, ružna sećanja na Harija su bledela, sve više ustupajući mesto onim lepim. Zajedno sa tim, sve veća je postajala i njena želja da ga ponovo vidi.
- Nešto si zamišljena danas, mila... Nora je od samog početka pokazala nepogrešivi instinkt za sva Mendina raspoloženja i osećanja. Sličnost između njih dve bila je zaista velika, i to je sada omogućavalo da postanu zaista bliske, uprkos svim
~57~
Marta
tim godinama razdvojenosti. Nora je svečano obećala svojoj kćeri da će joj ih sve nadoknaditi, i do sada - održala obećanje. Bila je već polovina septembra, i Mendi je počela da oseća nostalgiju za Pembrukom i svojim domom. Shvatila je da ne želi da promeni način života, niti da se, uprkos svim Norinim nagovaranjima, preseli u Vašington, kod nje. Sa druge strane, nije želela ni da se vrati kući... Jer, više od svega toga, više od doma i onoga na šta je navikla, nedostajala su joj dva zelena oka i nečiji samouvereni osmeh... Sve veća bila je njena želja da se ponovo nađe u zagrljaju muškarca, kraj koga je njena duša, makar u snovima, pronašla svoj sanjani, nebeski dom... važniji, topliji i sigurniji od svih „ovozemaljskih“. Muškarca za koga je, tako glupo, poverovala da ga mrzi i prezire. Nakon vremena koje je prošlo, znala je da uopšte nije tako. Kao i to, da su njena osećanja prema Hariju Prestonu mnogo dublja nego što je očekivala. Sve to prošlo je Mendi kroz glavu, dok se trudila da majci odgovori na postavljeno pitanje. - Zašto se nisi udala i treći put? - upitala ona nju, umesto toga. - Ti si još uvek mlada, Nora... Može li jedna žena da pronađe potpuno ispunjenje u pomaganju drugima, i sasvim zanemari sopstvenu sreću?... - Polako, polako... jedno po jedno pitanje, molim! - nasmeja se Nora, otpivši malo voćnog soka. Zatim se zagleda nekud u daljinu. Sedele su na velikoj terasi njene luksuzne vile; odatle se pružao pogled na divan, cvetni vrt, stotinama metara dug, koji je opasivao kuću sa svih strana. Njegovu idiličnu sliku narušavao je tek povremeni prolazak ljudi iz obezbeđenja, no na njih se Mendi već navikla. Sa nestrpljenjem je očekivala majčin odgovor. - Kao prvo - progovori Nora napokon - može se naći sreća u pomaganju drugima. Da, ako čovek prvo sebe pronađe u tome, i ako ga to sasvim ispunjava... Ako zna, da je to put koji je odabrao u životu, i da njegov rad čini bitnu razliku. U mom slučaju, nadam se da je tako... - Da, ali... Ako je taj „čovek“ - žena? - izlete Mendi. - Žena koja je puna ljubavi, ne samo za čitav svet već i za... Znaš... Ona porumene, a Nora se nasmeja. - Vidiš, mila, nemam ni ja sve odgovore... Ljudi sa godinama ne postaju pametniji - samo iskusniji. Radoznali duh i temperament kakav je moj... i tvoj, moraju se pametno kanalisati kako bi se kontrolisali, to je sve što mogu da ti kažem! ~58~
Marta
- A to znači?... - Kao što sam i rekla, to znači da treba upoznati prvo sebe, a zatim pronaći svoju ulogu u životu i mesto pod suncem. Mora se zadovoljiti svaka strana čovekove ličnosti, zadovoljiti radoznalost, naučiti sve što se želi... I, naravno, voleti! - Je li to tvoj odgovor? - zavrte Mendi sumnjičavo glavom. - Da te podsetim, pitala sam te zašto... - Zašto se nisam ponovo udala, da - klimnu njena majka. - Zato što sam volela, Mendi... Volela sam i tvog oca, naravno, ali to je bila ona prva, mladalačka zanesenost koja se, nažalost, brzo ugasila. Ali, svog drugog muža, Majkla Dosona... Zastala je, kao da traži prave reči. Mendi utihnu, nestrpljiva da čuje odgovor na svoje pitanje. Van svih njenih očekivanja, on je bio sa-svim jednostavan. - Volela sam ga više od svog života, Mendi - reče Nora tiho, i veoma ozbiljno. - Kada je nastradao, imala sam samo dva puta, kojima se moglo dalje: da umrem sa njim ili da živim bez njega, i posvetim se nekim drugim stvarima u životu... Odlučila sam da ću živeti, i to je sve. To nije bilo „sve“, shvati Mendi; bio je to čitav jedan život, čitava jedna sreća i nesreća spojena u celinu, u sve ono što je obeležilo njenu majku i učinilo je takvom kakva je. Ogromna sreća i isto toliko jak bol, posle nje... I nezamisliva snaga da se krene dalje, sa uspomenama kao jedinim oružjem, uz volju i želju za životom i ispunjenjem na nekim drugim poljima - jer, ljubav je bila nešto što je Nora Blejk-Doson doživela, i proživela, ne tražeći više. Savršena, prava ljubav, kakvu svi mi tražimo, a većina ne nađe čitavog života... Mendi je to videla u njenim očima, i sada, nakon toliko vremena, zamagljenim od tuge pri pominjanju voljenog čoveka. U glasu koji je drhtao, jedva primetno, u stezanju ruku u krilu... Ruku punih sećanja, koja joj niko ne može uzeti. No, bilo je to sve što je sada imala. Je li to bilo dovoljno, upita se Mendi, zamišljeno tražeći odgovor na majčinom licu. Izgleda da je bilo... da je moralo da bude. To je bio mukotrpan put, put bola i odricanja... Hod po ivici žileta, balansiranje sa punim srcem i praznim rukama, jer onoga što su grlile više nema na ovom svetu... - Znači, nikada više nećeš nikoga tako voleti...
~59~
Marta
Tek kada je izgovorila ove reči, devojka se naježi od konačnog, neumoljivog prizvuka kojim su one odzvanjale. Još više ju je iznenadila činjenica da ona sama sve to razume tako dobro. Iznenada, setila se svog sna. Sna u kome je, zajedno jako kratko vreme, i imala i izgubila Harija Prestona i njegovu ljubav. I osećanja koja su joj sve od tada gorela u srcu. Oštar bol probode joj grudi. Znala je da je načela jednu, za Noru bolnu temu, ali morala je da joj postavi još jedno, poslednje pitanje. - Reci mi, majko... Nora se blago nasmeši, a i Mendi sa njom; ona shvati da ju je, tek sada, prvi put tako nazvala. - Šta te još zanima, dušo? - upita je blago, pažljivo je gledajući u lice. Kao da je naslutila... - Kako da znam koja ljubav je prava? - izgovori brzo devojka, napokon skupivši hrabrost. - Nikako - usledi opet Norin smeh. - Bar ti ja to ne mogu reći... Ne postoji putokaz za ljubav, Mendi. Kada za to dođe vreme, tvoje srce će znati pravi odgovor!
Odlučno je koračala tihom ulicom lakonoga prilika u crvenom, sakrivena senkama divljeg kestena. Tek nadomak poznate zgrade Mendi zastade, kolebajući se u koraku... Nije znala šta će uraditi kada ga bude videla, no znala je da to mora da se dogodi! - Moje srce će znati odgovor... znaće... - šaputala je kao molitvu, dok se pela stepeništem do drugog sprata, gde se nalazio stan Harija Prestona. Kada je tu bila, prvi i poslednji put, nije upamtila adresu. Morala je da pita Noru za nju, mucajući i crveneći od stida. Majka joj je dala, bez mnogo reči i uz jedan ohrabrujući pogled. Srećom, imala ju je u adresaru, zapisanu onoga dana kada je, naprečac, doletela iz Južne Afrike, i saznala da je Mendi kod Harija... „Pitala sam se kada ćeš poželeti da ga opet vidiš“, rekla je samo. „ I on je pitao za tebe...“ Za Mendi to je bilo dovoljno ohrabrenje. Nije se dalje raspitivala; Norine reči mogle su da znače svašta - i ništa. Samo, Mendi nije želela da ~60~
Marta
čuje Normu interpretaciju svega, ma koliko se njena majka pokazala intuitivnom, i prepunom razumevanja za sve. Ona je želela da se lično uveri u neke stvari, makar Nora i znala pravu istinu... To, što joj je majka bez pogovora dala adresu, devojka je shvatila kao njen blagoslov. Ma koliko da su njih dve bile razdvojene, osećala je da je Nora sada „čita“ kao otvorenu knjigu. A znala je i da dobro poznaje ljude - radila je sa njima veoma uspešno. Možda je, i u Harijevim očima, dok se raspitivao za njenu kćer, ona videla sjaj koji ju je pod-setio na neke davno prošle dane? Na jednu ljubav i jedan san... „Kada godine dođu i prođu, čovek se kaje samo zbog stvari koje nije učinio“, rekla joj je jednom prilikom. Doduše, govorila je o tome, kako se kaje što nije našla načina da bude deo Mendinog života, kada već nije bila pored nje. No, Mendi je to sasvim dobro shvatila... Sada nije nameravala da ponovni susret sa Harijem, ma koliko on bio potencijalno neprijatan ih bolan za nju, bude jedna od stvari koje ona nije učinila u životu! Neki snovi suviše su lepi da bi se sanjali zatvorenih očiju... Pred vratima Harijevog stana, odjednom je napusti hrabrost. Neko vreme je samo stajala tu, zureći u vrhove svojih cipelica, sa jako visokim potpeticama, u boji identičnoj jarkocrvenoj, lakoj haljini koju je imala na sebi. Boji ljubavi... Mendi shvati da se odlučila za visoke potpetice samo zato, što je pri željkivala srećan kraj ove priče. Zato, što je želela da svog sagovornika gleda pravo u oči, od prvog trenutka, da uoči svaku promenu na tom dragom licu, dok mu bude govorila zašto je došla... Mada, još nije znala kako će to izvesti. Osim toga, obukla se ženstveno vođena žarkom željom da mu nekako, i izgledom a ne samo ponašanjem, stavi do znanja da je ona „razmažena devojčica“ odrasla, i da ne želi više da se igra sa njim. Osim ako to bude igra „za odrasle“, u kojoj će oboje dobrovoljno učestvovati... Na ovu poslednju pomisao Mendi se nasmeši, nesvesno sklanjajući pramen kose sa lica. Nije bila svesna ni koliko je bila lepa u tom trenutku, sve dok se njen pogled nije podigao do ogledala koje su činila dva nasmejana, zelena oka. - Čekaš nekoga, lepa neznanko?...
~61~
Marta
Okrenula se tako naglo, da je zamalo izgubila ravnotežu. - Ne, ja... U stvari, da... - zamucala je. - Ti... Od kad stojiš tu? - Dovoljno dugo, da mogu da kažem da sam uživao u prizoru koji pruža tvoja tako neodlučna, a ipak tako očaravajuća prilika pred mojim vratima, lepotice - usledio je brz, i ne baš delikatan odgovor. - Gotovo da sam pomislio da sanjam... Zato sam odlučio da malo predahnem ovde, i uverim se da si stvarna! O, nebesa! Video je kako se koleba da li da pozvoni, ili pobegne, i to joj sada jasno stavlja do znanja... Zaboravila je koliko on ume da bude direktan! Krijući zbunjenost, gotovo drsko ga je odmerila od glave do pete. Hari Preston izgledao je upravo onako, kako ga je upamtila... U stvari, mnogo bolje. Bila je nedelja, topao, septembarski dan, i njegov strogi način odevanja zamenio je malo drugačiji, opušteniji izgled. Nosio je samo laki, svetlozeleni pulover, sa rukavima povrnutim do laktova, i svetle farmerice. Stajao je tek na nekoliko koraka od nje, naslonjen na zid, i smešio se. Srećan je što me vidi, prolete Mendi kroz glavu. Znači, i on je zaboravio sve naše nesuglasice! A koliko je tačno bio „srećan“, to je tek trebalo utvrditi... Kako, upita se ona očajno, kada sam se sasvim zbunila pri samom pogledu na njega... Srce joj zaplesa divlji ples uzbuđenja, dok joj se on polako približavao. Da li je to odgovor koji je tražila?... Prišao joj je tako blizu da je osetila poznati miris njegove kolonjske vode. Miris koji je, sve od njihovog prvog poljupca, nije napuštao ni u snovi ma... Kao što je i želela, oči su im bile gotovo u istoj ravni; njegove su sada otkrivale ozbiljnost, radoznalost, i još nešto, što nije mogla sasvim da dokuči. - Zašto si došla, Mendi? - upitao je bez okolišanja. - Da li će moj odgovor biti lozinka, koja će mi otvoriti vrata tvog stana? - pokušala je da se našali. - Mislim... nećemo, valjda, pričati ovde, na hodniku? - To zavisi... od tvog odgovora, da. Napokon se ponovo osmehnuo. Devojci se učini da ju je, usred kišnog dana, sunce prekrilo i obasjalo svojim životvornim zracima... Negde, visoko na nebu, pojavila se duga; Mendi u trenutku shvati da je Nora u pravu, i da njeno srce zna pravi odgovor na pitanje koliko joj Hari znači. ~62~
Marta
Napokon!... Pitanje je sada bilo samo hoće li ona svoju dugu dohvatiti ili se, zauvek nesrećna, vratiti onom kišnom danu iz koga je krenula na to magično putovanje ka svojoj ljubavi... - Došla sam da pričamo o ljubavi - reče jednostavno. Njene oči gledale su ga sa strahom i pitanjima, ali i sa sigurnošću i odlučnošću da ono što je naumila - izvede do kraja. - Mislim da sam ti jednom, na tvoje insistiranje, obećao da se te teme nikada više neću dotaći - reče on sumnjičavo. - Da, ali samo ukoliko ja ne poželim da pričam o tome, sećaš se? - Sećam se ja mnogih stvari, Mendi - glas mu odjednom zazvuča nekako umorno. - Nekih i više nego što bih želeo... Devojka oseti da se on, na neki način, udaljava od nje. No, bio je to samo trenutni utisak; fizički, nije se ni pomakao, a njegove oči su je, već trenutak kasnije, gledale sa istim zanimanjem kao maločas. - Još uvek smo ovde, pred vratima? - nesigurno je upitala. - Moj odgovor nije zadovoljavajući? - Još uvek... ne znam da U se igraš, ili si ozbiljna - suzio je pogled, prodorno je posmatrajući. Kao da želi da, i bez reči, sazna zašto je, u stvari, došla. - Još uvek... - nasmešila se, odlučujući da nastavi tu malu igru recima. - ...Još uvek si ljut na mene! - sinu joj. - Ti ne bi bila? - Ja imam svako pravo da to i budem - ljutnula se. - Nakon svega što si mi rekao... - I ja! - presekao je. - Nakon svega što si mi uradila! Glas mu malo zadrhta kada je to rekao. Sasvim malo, no dovoljno da Mendi odluči da ne postavi pitanje koje joj je lebdelo na vrhovima usana ,,šta sam ti to uradila?“. Umesto toga, pokušala je da ga uhvati za ruku. Hari joj to ne dopusti; umesto da se razbesni zbog njegovog naglog uzmaka, Mendi se samo setno nasmeši. - Mislim da te razumem, Prestone - rekla je meko. - Čitavog svog života bila sam buntovna i... da, ljuta. Na majku koja me je ostavila, iako to nisam priznavala... Na okolinu koja me ne razume, na sebe, koja sam večito bila nezadovoljna i u potrazi za nečim... - I...? - uspela je da ga zainteresuje. - Sada sam prestala da se ljutim - osmehnula se. ~63~
Marta
- Tek tako? - pogledao ju je ispod oka. - Da. Tog trenutka srce joj je igralo od sreće i nekog novog, nadolazećeg uzbuđenja. Napokon, shvatila je o čemu se radi: stalo mu je do nje, no i dalje misli da je ona neozbiljna, i da se poigrava sa njim, sa sobom... sa čitavim svojim životom. Nije ga krivila, to, možda, i jeste bilo ono, što je do tada radila - odlično ju je „pročitao“. No, to se promenilo... Ako joj uspe da ga u to uveri, možda... Možda za njih ima nade... - Šta te je navelo da prestaneš... tako da se osećaš? - tiho je upitao, sa nekom novom napetošću u glasu. Bez previše reci, oboje su dobro znali o čemu se tu radi, i o čemu, zapravo, razgovaraju. - Shvatila sam da postoji jedno osećanje, koje prevazilazi ljutnju svake vrste - glas joj se spusti do šapata, ugušen navalom osećanja. - Osećanje, koje je toliko divno i plemenito da nadjačava sve negativno-sti, i one mnogo jače od mog nekadašnjeg buntovništva i neozbiljnosti... I budi želju za promenama. Na bolje. - Znači, tvoj život se menja, Mendi? Sada je on uzeo njenu ruku u svoju, ali Mendi se ne odmače. Nije ni trepnula, ne odvajajući pogled od njegovog, mada joj čitavim telom proleteše žmarci uzbuđenja. Kasnije, srce moje, kasnije... šaputala je sebi. Umirivala je čitavo svoje biće, svo ustreptalo i uzdrhtalo od jake, gotovo nesavladive čežnje za njim. Kao da je to osetio, Hari se ohrabrujuće nasmeši. Blag drhtaj njegovih usana dade joj na znanje da nije sama u toj igri samokontrole, koja je njenu snagu volje naprezala do krajnjih granica. U svakoj drugoj, drugačijoj prilici i sa nekim drugim muškarcem, ona bi izgubila strpljenje. Sve ovo odavno bi prekinula i poslala ga do đavola... Ona Mendi od pre mesec dana možda bi to i uradila; no, sada je, zaista, bila drugačija. A ljubav je bila ta koja ju je izmenila... Ljubav, i nepogrešivi osećaj u grudima koji ju je, još maločas, uverio da sve ovo vredi truda. - Ja sam ta koja se menja, Hari - rekla je, najzad. - I došla sam da te potražim, da proverim... Glas je izdade. Srećom, u istom trenutku i Harija Prestona izdade strpljenje, i on se srećno nasmeja. Obuhvatio je rukama oko struka, i privukao u zagrljaj. ~64~
Marta
- Došla si da me pitaš hoću li biti deo tih promena... kada sam već bio taj koji ih je prouzrokovao? - prošaputa joj na uvo. - Da... kako znaš? - Pa... - otegao je, odmaknuvši glavu na časak, kako bi je pogledao u lice, sada sasvim zarumenjeno i blistavo. - Znam, jer sam kroz slične „promene“ i ja prošao prethodnih nedelja... Mendi više nije krila osmeh neopisive sreće i zadovoljstva, koji obasja njenu dušu i njeno lice. Nije bilo potrebe više ništa reći; ipak, nije izdržala a ne doda: - I, šta misliš... Šta je glavni uzrok svemu ovome? - Ti to baš moraš da čuješ glasno? - nasmejao se zajedno sa njom. Njegov pogled sada govorio je više od svih reči na svetu. No, bio je u pravu: Mendi, nakon svega, nije bilo dovoljno da zna da je on voli... Želela je to i da čuje. Reči ljubavi, sa njegovih usana... Slatki osećaj trijumfa skrivao se u činjenici, da će ih on prvi izgovoriti. Kada ju je umesto toga Hari naglo pustio, ona samo što se ne sruši od iznenađenja. Međutim, on izvadi ključeve od stana iz džepa, otključa vrata i širom ih otvori. - Volim te, Mendi Blejk - reče nežno, kada se ponovo okrenuo. Volim te više od svog života, više nego što sam, ikada, verovao da ću umeti da volim bilo koga... Je li to dovoljno? Podigao ju je u naručje, i Mendi čvrsto ovi ruke oko njegovog vrata - da ih nikada više ne pusti... - I više nego dovoljno - srećno je zacvrkutala, naslanjajući glavu na njegovo rame. - Ipak, nešto si propustio... - Nikad zadovoljna - našalio se. - Šta sam to propustio, moja provincijska, divlja ružo? - Da pomeneš da je sve to upravo onoliko, koliko volim i ja tebe! A to si znao, zar ne? - Naravno... Istog trenutka kada sam te ugledao kako stojiš tu, pred mojim vratima... Pitao sam se samo, da li i ti to znaš? - Sada znam... Do tvojih vrata dovelo me je ono osećanje, zbog koga vredi živeti: ljubav... Sklopila je oči, tiho, na njegovim grudima, potpuno sigurna u to, da je tek sada njen život dobio onaj pravi smisao. I da će, ma šta da se dogodi, uvek imati ovaj trenutak... Hari je unese u stan, glasno se smejući. ~65~
Marta
- E, sada si rekla pravu lozinku, lepotice! Dozvoljeno ti je da uđeš, ah nisam siguran kako ćeš opet izaći... - Ako to, ikada, poželim... - promrmljala je sasvim tiho. Ali, on ju je čuo. - Ako to, ikada, poželiš - ponovi Hari njene reči. Nežno joj je obuhvatio lice rukama, ljubeći svaki njegov milimetar - baš kao u Mendinom snu. - Zato ti obećavam... - šaputao je između poljubaca - ...da ću se potruditi da ne poželiš da odeš od mene... Nikada više. Sve ovo vreme koje sam proveo bez tebe... i čitav život, sve do sada... To je sasvim dovoljno, zar ne? - Slažem se - prošaputala je, a zatim ga ućutkala poljupcima.
KRAJ
Marta
~66~
