печењевце

Хранислав А. Ракић

ПЕЧЕЊЕВЦЕ – ОБЕЛЕЖЕНО ВРЕМЕ

Печењевце 2013

1

2

ИЗДАВАЧ ДОМ КУЛТУРЕ „ТИХОМИР РАКИЋ ВЕЉКО“ ПЕЧЕЊЕВЦЕ

УРЕДНИК _________________________________ РЕЦЕНЗЕНТ Проф. др Живан Стојковић

ЦИП- Каталогизација у публикацији Народна библиотека Србије, Београд

3

4

ХРАНИСЛАВ А. РАКИЋ

ПЕЧЕЊЕВЦЕ – ОБЕЛЕЖЕНО ВРЕМЕ

ПЕЧЕЊЕВЦЕ 2013

5

6

ХРАНИСЛАВ А. РАКИЋ ПЕЧЕЊЕВЦЕ – ОБЕЛЕЖЕНО ВРЕМЕ

БОРЦИМА ОСЛОБОДИЛАЧКИХ РАТОВА СРБИЈЕ ИЗ ПЕЧЕЊЕВЦА

7

8

УВОД Археолошки предмети из праисторије и антике нађени у атару села Печењевца указују на чињеницу да је његова околина била насељена још у то време. На овој територији смењивали су се многи народи: Дарданци, Илири, Трачани, Келти, Римљани, Византици и други. Налази са некрополе Тапан у близини села сведоче да су на овом простору живели исти народи као и у источном делу Србије. На основу анализе археолошког материјала, некрополу је могуће датовати у XI, односно XII век. У време када Стефан Немања ступа на историјску позорницу византијски цар Манојло Комнен дао му је Глубочицу (Дубочица), која се тада први пут помиње у писаним документима. После освајања Цариграда 1453. године, Мехмед II је, без обзира на спремност Ђурђа Бранковића да уђе у неку врсту савеза са њим, одлучио да освоји најпре Ново Брдо, а затим и Србију до Крушевца. Тој његовој намери супротставиле су се две српске војске – једна у Дубочици, друга на Ситници. Војском у Дубочици командовао је Никола Скобаљић, који је 24. новембра 1454. у борби код Бање (никада није поуздано утврђено где се она стварно налазила) победио Турке. Сазнавши за пораз код Бање, султан је одлучио да сам поведе војску у коначан обрачун са Скобаљићем и освоји Ново Брдо. Дубочицу је напао долином Јужне Мораве. Скобаљић се повлачио према Вучју, али је на води Трепањи, код места Кислине, поражен и заробљен. Тако су Турци заузели Дубочицу, а Николу Скобаљића, заједно са његовим стрицем, 16. новембра 1454. набили на колац. Следеће године освојили су Ново Брдо, а неколико година касније, 1459, и Деспотовину. Са успостављањем тимарског система турске власти, Лесковац је припао Крушевачком санџаку и започела је његова исламизација насељавањем муслиманског становништва. Првих деценија XVIII века Балкан је био поприште ратних сукоба Аустрије и Турске, а крајем тог века Србија је била захваћена ратом који су 1787. започеле Аустрија и Русија против Турске. Због угрожене безбедности, тајних убистава, отмица и опште несигурности у то време, становништво је повремено напуштало територију на којој се населило тражећи другу, на којој ће живети безбедније. Тако је неколико породица из новобрдске Криве реке, од села Новог Брда, кренуло према масивима Гољака. Ишли су веома опрезно и споро због честих насртаја пљачкаша, а успут су им се придруживале и друге породице које су такође тражиле сигурност. У том тражењу пратиле су их многе недаће, а највише Турски зулум и болештине. Када су дошли до испод Добре главе, сматрали су да ће им ту бити добро да се населе. Али док су полако градили своје нове домове, наишла је болештина која је таманила све, па су одлучили да се преместе у равнији део, поред Јабланице, на место звано Зелени вир. Међутим, и ту су их чекале недаће – потопила их је река, па су поново морали да се селе. Дошли су између Клепала и Беле главе, али им ни то место није одговарало, па су се још спустили и на крају заселили сам доњи ток реке Јабланице. То су били први насељеници Печењевца који су нашли стално место за своје домове у данашњој Горњој мали. Насељавали су се у таласима, градећи куће и помоћне објекте за стоку и храну, развијајући пољопривреду и занате. Изградили су нову цркву и отворили школу манастирског метода, прву у овом крају, у којој су се описмењавали. Печењевце тада постаје црквени и културни центар целе околине. Наравно, положај раје под Турцима био је тежак због пореских намета, кулука и

9

малтретирања, али су Печењевчани увек показивали спремност на отпор и немирење са подјармљивањем. Са губљењем територија на северу и насељавањем муслиманског становништва, положај раје бивао је све гори. Због тога је једна делегација послата Султану и Михаилу Обреновићу да тражи бољи положај за Србе. Међутим, он се није мењао, иако је, између осталог, у том циљу Порта усвојила тзв. Лесковачки закон. У тешким условима људи су схватали да сами морају да изналазе нове послове како би побољшали сопствени положај. Бавили су се рабаџијским пословима и градили ханове у којима су развијали трговину, у почетку веома примитивну, јер се сводила на просту размену различитих добара. У XIX веку стварају се услови за ослобођење и ових области од турске власти. У нишком и лесковачком крају формирана су тајна удружења, тј. одбори, састављени од повереника из различитих места. Из Печењевца у једном од таквих одбора био је Трајко Живковић. Турска крајем XIX века губи свој престиж на Балкану. Србија јој је 1876. године објавила рат којим није постигла неке значајније циљеве. Тек су се уласком Русије у рат са Турском 1877. године створиле веће перспективе за ослобођење јужних крајева Србије. Иако недовољно спремна, она објављује нови рат Турској, децембра 1877. године. Тај рат будио је у целом српском народу велику наду у коначно ослобођење нових крајева, али и стрепњу од одмазди у случају неуспеха. Већ првих дана рата постигнути су велики успеси српске војске на свим секторима српско-турског ратовања, а најважнији су били ослобођење Лесковца, Власотинца, Беле Паланке и Пирота, децембра 1877. године. Рат је завршен Санстефанским миром, којим велике силе нису биле задовољне, јер је Русија њиме стварала велику Бугарску. Одлуке из Санстефана ревидиране су на Берлинском конгресу, на којем је територија Србије проширена за четири нова округа. До ослобођења 1877. године Печењевце се развијало у условима турске феудалне управе углавном као насеље са мешовитом ратарско-сточарском привредом. Као један од развијенијих читлука, оно је у време ослобођења представљало специфичан пример социјално-економске привредне и етничке структуре. У новообразованој српској административној управи 1878. постало је седиште истоимене општине, у чији састав су ушла и насеља: Дупљански Чифлук, Чекмин, Каштавар, Липовица, Брејановце и Разгојнски Чифлук. Печењевце је више пута посећивао краљ Милан Обреновић као гост Трајка Живковића са којим је ловио на Доброј глави. У тексту који следи говоримо о градњи железнице поред села Печењевца, његовом развоју и економским обележјима, као и животу уочи и за време мајског преврата и стању после преврата. Дајемо и неколико података које су нам оставили путописци крајем XIX и почетком XX века, о учешћу Печењевчана у балканским ратовима и Првом светском рату, о жртвама које су дали у тим ратовима, као и терору Бугара над његовим становништвом у Првом светском рату. Током 1916. и 1917. године прилике у окупираном делу под бугарском управом биле су веома тешке. Против становништва ових крајева, па и у Печењевцу, окупаторска власт наставља прави рат, вршећи реквизиције, интернацију, хапшења и ликвидацију цивилног становништва. Такав терор изазвао је огорчење које се претворило у организован отпор, који прераста у Топлички устанак.

10

У Првом светском рату Печењевце је ослобођено 8. октобра 1918. године. Ослобођење је прослављено, али је било и туге, јер су многи борци из села страдали на бојним пољима широм Балкана. Они који су се вратили одмах се прихватају обнављања попаљених кућа и других зграда, граде нове куће, организују свадбе, обнављају школу. Успостављена је привремена власт и припремани су и одржани први парламентарни и општински избори. Извршен је попис ратне штете и организована земљорадничконабављачка задруга. Положај неких породица у време економске кризе био је веома тежак па неки њихови чланови одлазе трбухом за крухом. Политичка ситуација се стално заоштрава, па у политичким борбама падају и прве људске жртве на парламентарним и општинским изборима. Овај период обележило је и формирање културно-просветног друштва, спортског друштва и организовање других облика друштвеног живота и забаве у селу. Омладина постаје свесна свог политичког положаја и већ почиње да размишља о отпору фашизму чија се погубна сенка појављивала са запада. Уместо житарица (пшенице и кукуруза) сејала се конопља и садио кромпир, а за њихов пласман формиране су откупне станице преко којих је вршен извоз и других пољопривредних производа. У Априлском рату 1941. војска Краљевине Југославије капитулирала је за дванаест дана. Немачка окупаторска војска разбија Југославију на интересне сфере њених савезника, успоставља окупаторску власт, али прихвата управни и административни апарат бивше Југославије, који се ставља у њену службу. У Печењевцу настављају рад општинска управа и жандармеријска станица. Чланови СКОЈ-а прикупљају оружје које је у повлачењу одбацила војска Краљевине Југославије. Омладина се припрема за борбу против окупатора и одмах по објављивању одлуке Централног комитета КПЈ о подизању оружаног устанка почиње са првим диверзантским акцијама на рушењу путоказа и ометању саобраћаја. Истовремено, радило се на организационом учвршћивању скојевске организације пријемом нових чланова. У селу је формиран Народноослободилачки фонд који децембра 1941. године прераста у Народноослободилачки одбор. Стварају се илегалне помоћне партизанске десетине. Скојевска организација учествује у паљењу општинске архиве и разоружању жандармеријске станице; писане су пароле и дељен пропагандни материјал којим се народ позивао на оружани устанак. Први партизани одлазе у Бабички НОП одред крајем 1941. године, а почетком 1942. одлази цела партизанска десетина. У борбама код Биљанице заробљен је један део печењевачке десетине и, после малтретирања и мучења, њени борци су стрељани. Други део је такође заробљен и, после тортуре, неки његови чланови су интернирани у концентрационе логоре широм Европе. Од партизанске десетине из Печењевца остала су у животу само двојица. Чланови СКОЈ-а и сарадници се у пролеће 1942. године легализују, да би крајем 1942. и почетком 1943. године почели с новим акцијама. После паљења архиве, Општинска управа своју квислиншку делатност обавља у Лесковцу, а на функцији председника Драгутина Стојановића заменио је Душан Станковић, који је ту дужност обављао до ослобођења. Печењевце су у току рата посећивали четници Косте Миловановића Пећанца, али нису вршили злочине. Славко Здравковић формирао је „Печењевачки четнички одред“ у коме нису били мештани Печењевца нити је тај одред вршио злочине, него је само малтретирао људе, одузимао храну и пијанчио по селу.

11

Касније су присталице Драже Михаиловића покушале да формирају своју организацију у селу, извршивши избор равногорског одбора, али он није био активан. Почетком 1943. године успостављене су везе са Првим јужноморавским НОП одредом, за који је сакупљана храна, као и одећа, оружје и друге потрепштине. Већ 1944. године проширује се активност омладине која врши мобилизацију коња за потребе партизанских јединица и обавља велике припреме за масован одлазак у Народноослободилачку војску Југославије (НОВЈ). Окупатор, са сарадницима, покушава да уништи НОП, али у томе не успева. Такође, покушава да изврши мобилизацију омладинаца, али све је то било безуспешно. У лето и јесен 1944. године воде се борбе ширих размера, али окупатор са сарадницима не успева да уништи НОВЈ. Воде се борбе на ширем простору и ослобађају многа села. Августа је ослобођено Лебане, а Народноослободилачка војска врши опсаду Лесковца. У октобру 1944. године вођене су последње борбе и 11. октобра 1944. године ослобођен је Лесковац, а увече истог дана и Печењевце. За разлику од многих места, Печењевце је имало мали број оних који су учествовали у непријатељским редовима, али у јесен 1944. године и ти малобројни се предају и приступају НОВЈ. Од 2. септембра до новембра 1944. године 264 Печењевчана се налази у НОВЈ и учествује у завршним операцијама за ослобођење земље. У ослобођеном Печењевцу формирају се друштвено-политичке организације (НОО, КПЈ, СКОЈ, ЈНОФ, АФЖ, УСАОС) и пионирска организација. Учвршћује се народна власт и све снаге су мобилисане акцијом „Све за фронт – све за победу“. По завршетку Другог светског рата омладина масовно учествује у обнови и изградњи земље. У посебном поглављу књиге која је пред вама прати се успостављање власти од 1877. године са свим специфичностима, парламентарни и општински избори, као и власт за време окупације. Исто тако, у посебном поглављу обрађени су школство и просвета од манастирске школе за време окупације и модерно школство после ослобођења од Турака, па све до ослобођења села у Другом светском рату 11. октобра 1944. године.

12

Географски положај Лесковачка котлина нема правилан облик, напротив, то је неправилна елипса која у правцу север – југ има око 50 км, а ширину у правцу исток – запад око 40 км. Она се налази, могло би се слободно рећи, на средњем току реке Јужне Мораве. Са севера је једино отворена и спаја се са Топличким и Нишким пољем, а са свих осталих страна заграђена је многобројним планинама, брдима и брдашцима. Са источне стране су видније: Гарина, Бабичка гора и Селичевица поред којих су испреплетени дуги редови таласастих брдашца са пространством у правцу север-југ; на крају је огромна, здепаста планина Кукавица која са Грделичком клисуром одваја лесковачки басен од врањанског; а на западу су уочљиве планине: Гољак, Брајина, Радан и Пасјача, која својим дугим и испреплетеним неправилно распоређеним планинским венцима силази све до Јужне Мораве. Баш због тог неправилног и укрштеног распореда планинских венаца, на овом простору, могло би се рећи од последњих огранака Кукавице па до задњих огранака Јастрепца према северозападу, остају, између свих тих спуштених планинских ланаца, мања поља плодне долине и богате усеке. Да није такво спуштање ових плaнина, Лесковачка котлина би, свакако, имала далеко шире пространство и не би се због њих сужавала потолина. Карактеристични венци Јабланичког масива, који силазе до саме Јужне Мораве су: Добра глава, Шумата падина, Бела глава, Клепалa, Ванос и други. Већ је напред речено да ове планинске венце не треба схватити као правилне планинске ланце који у једном параленом поретку силазе до Јужне Мораве, напротив, Јабланички масив свим венцима гради троугао који се завршава Ваносом, испред кога се и налази данашње село Печењевце. Не баш средином Лесковачке котлине протиче Јужна Морава. Са десне стране прима брзу планинску реку Власину, а са леве су нешто мирније, али зато за време јесењих и пролећних дана ћудљиве реке: Ветерница, Јабланица, Пуста река и, на самој граници улаза у Нишко поље – Топлица. Од свих ових река најдужа је Јабланица. Она долази са највиших падина Гољака, а затим, усецајући клисурасту долину, силази до Лебана, одакле нешто широм и равнијом површином долази на један километар од западне периферије Лесковца, до Доњег Стопања, одакле скреће на североисток и наставља пут поред саме ивице спуштеног нишког масива и тако долази до последње стрмине Ваноса да би се, прошавши кроз Печењевце, на два километра од овог масива улила у Јужну Мораву. Од Ваноса, у доста дубоком кориту, Јабланица кривуда непрекидно у дужини нешто више од једног километра, то је уједно и дужина села Печењевца. Не би се могло рећи да је река било како поделила село. Са обе стране реке налазе се дуги редови кућа, али има насељених улица, густих и правилно постављених и вертикално у односу на реку, и косо у односу на њен кривудави ток и друкчије. Западно од реке, већи део насеља, нови део села, простире се до брда Клепала, које се потковичастим брежуљком спаја најпре са Белом главом, а затим и са Ваносом (не више у целој дужини брежуљка од два километра). Источно од реке је мања група кућа, са једном лепом улицом и неколико мањих сокака. На левој обали реке – западно – налази се Основна школа, на Ваносу црква, а на десној обали – источно – зграда је Задруге, Задружног дома, бившег Народног одбора општине и друге лепе, једноспратне куће. Старо село налази се

13

скоро километар удаљено од Јабланице, тај део, дужине од 1 км, сада је главна улица, густо насељена. Оно је збијеног типа, поред реке Шаранице, са непланским уличицама, сокацима, мањим улазима, кривим пролазима и свакојаким могло би се рећи неједнаким и неправилно постављеним двориштима. То је данашњи географски положај Печењевца, који би, сем ових карактеристика, тешко могао било како да се целовито опише.

ПЕЧЕЊЕВЦЕ Село Печењевце се налази у Лесковачкој котлини на 12. километру од Лесковца на северу, а од Ниша на 32. километру на југу. Горње Печењевце, виши део насеља, у долини је речице Шаранице, а доњи на обалама Јабланице. Неки од нижих делова локализовани су теменом распљоштене плавине Шаранице. Претежни део пољског насеља је на левој страни Јабланице, између њеног тока и наткрилних висова Ваноса (300 м) и Беле главе (264 м). Налазећи се умногоме на котлинској граници, насеље искоришћава две различите морфолошке и привредне целине: раван за ратарство и побрђе за гајење винове лозе, испашу стоке и искоришћавање шума. Саобраћајни положај Печењевца је повољан. Налази се на магистралној трансбалканској железничкој саобраћајници, са станицом која омогућује селу путничку и робну везу са земљом и ван земље. Сем тога, источно од железничке магистрале, и паралелне са њом, пролази аутопут Ниш – Скопље, али без петље, тако да се Печењевчани не могу директно укључивати у ову најважнију лонгитудиналну трансферзалу Балкана. Кроз Печењевце пролази стари Мидхат-пашин друм. Из Печењевца иде пут за суседно село Чекмин на северу и уз Шараницу за села у њеној долиници: Каштавар, Подримце, па преко Партизанске – Пашине чесме за Лесковац и

14

Бојник. Постоји још један пут који иде за Добру главу, а изграђен за време краља Милана. Пут ка Брејановцу повезује Печењевце са Бабичком гором. Воде. – Кроз село Печењевце теку речица Шараница и Јабланица. Извориште ове прве је изнад села Подримца на потесу села Душанова. По легенди, Шараница је добила име по томе што кроз своју долиницу прави многе меандре, вијуга, „шара“. Међутим, познато је да у ову речицу, с пролећа, из Јужне Мораве улази ради бацања икре риба шаран, па је по томе и речица добила име. Шараница је сада, испод села, спроведена у Јабланицу, па нема везе са Моравом као њена лева мала притока у овој зони њеног тока. Јабланица, пошто се одвоји јужно од села од камените литице брда Ванос, тече кроз садашње село. Недалеко од села, на северу, ова река протиче испод железничког насипа и аутопута и улива се у Јужну Мораву испод Грданице. У атару села Печењевца постоје ови кладенци: „Дреновац“; налази се испод локалитета ,,Лаз“. Са овог изворишта један део печењевачких домаћинстава увео је водоводом воду у своје куће и дворишта. Други кладенац је „Ничкино кориче“. И са овог изворишта је вода спроведена у део Печењевца – Црквена улица. Бунаре има свака кућа. Дубоки су 5 – 6 метара. Земља. – Атар села Печењевца се протеже на 1377 хектара, а чине га њиве и вртови, воћњаци, виногради, ливаде, пашњаци, шума и неплодно земљиште. Земља носи ове називе: ,,Ванос“. Врх овог локалитета је заравњен и зове се ,,Медено гумно“. На овом земљишту је шума, камен и црквена корија. Локалитет ,,Тињавица“ је веома плодна земља. На њој се узгаја кромпир, паприка. ,,Рејчева бара“ – њиве велике плодности; „Зелени вир“. На овом локалитету је био велики и дубок вир. Имао је зелену боју и у њему су се купали и људи, а доводили су ради расхлађивања и биволе. У његовој зеленој дубини су каткад налазили смрт и купачи. У народу се веровало да човека омаја (ванприродно биће –„омаје“), одведе га у ,,3елени вир“ и „удави!“ Сада вира нема, већ плодна земља – њиве. Локалитет „Под рид“ је испод „Беле главе“. Ту су њиве и баште. „Буљинчин дуд“, где је била њива неког Младена Цониног. Налази се уз Јабланицу, која је на том месту била дубока 4–5 метара. Ту се купали људи и „давили“, али се нико није удавио. „Дугачка валога“ је према Чекмину. Овде су њиве. „Средпоље“ – њиве. Некада се овде сејала конопља. „Женски брод“ је локалитет између пруге и старог друма. Овде су њиве. „Честа“ је локалитет који се протеже од аутопута до грданичког атара – њиве. „Тршевина“ – њиве; „Грвилица“ – њиве; „Тапан“ – њиве. Некада је овде било језеро у коме је, према легенди, живео водени бик. Неко из рода Шуманчани оковао је рогове свога бика гвожђем и пустио да се потуче са воденим биком. Водени бик је био снажна животиња и увек је пробадао утробе сељачким биковима и они су од убода цркавали. Шумански бик са гвожђем окованим роговима сукобио се крај језера са воденим биком и успео да му своје шиљате рогове забије у утробу. Убодени водени бик је заронио у воду и више се никада није појавио. „Змијарничко језеро“ – њиве. Некада је и овде било воде и, по причању сељака, пастири су ту појили говеда до 1915. године. По легенди, водени бик из „Доброглавског језера“ појављивао се и у „Змијарничком језеру“, и то подземним ходником који је водио из „Доброглавског језера“ у „Змијарничко језеро“. „Банково језеро“ – њиве. Местимично има траве „зуке“ и шевара. „Остриковица“ – шума; „Вучја рупа“ – шума; „Средње било“ – шума.

15

„Црешње“ је локалитет на коме су расле дивље трешње са којих се брао плод ради садница за калемљење. Тај плод се зове „магриве“. „Шевариште“ – шума. На локалитету има извора који су Чекминчани искористили за сеоски водовод. „Шумата падина“ до „Шеваришта“, али ниже селу. „Црвена бара“ – њиве и виногради; „Вучљак“ – њиве и багрем. Овде је земља „шодерљива“. Локалитет „Лаз“ – њиве и виногради („Било шума па искрчено“). „Умиште“ – виногради и њиве. Овде је вађена ума, којом су жене прале косу. „Дреновац“ – виногради и њиве. На овом локалитету је истоимени кладенац. „Пашина корија“ – виногради и њиве; „Орнице“ је локалитет близу „Лаза“. На њему су њиве. До пред српскотурски рат 1912. године овде је била утрина – „пашал'к“, „Цер“ – паша: „Бела глава“ под разном културом; „Големи луг“; „Кованлук“; „Пашина воденица“ на Шараници; „Пашино бостаниште“ (обрађивано кулуком); „Бели камен“ – раније паша, сада њиве; „Џеварка“ – шума; „Клепало“ – пашњаци. Легенде о имену села Печењевца О имену села Печењевца постоје неколико легенди. Једну је записао Милан Ђ. Милићевић, а она гласи: „Печењевце или новије Печењевце, село на Јабланици, испод Лесковца. Прича се да је некакав Бан био бој на Бојнику. Пре битке наредио је био да му се пече печење код манастира Свете Марије (а тај манастир био је баш у средини данашњег села Печењевца) на брегу који се зове Белова глава. Тек што је бан, по разбоју, стигао да руча печење, сустигне га из Бојника непријатељ и настави напад. Бан остави печење, повуче се у долину по сахата на север од Печењевца, где начини шанчеве, и наново се стаде бранити.“ Феликс Каниц је забележио: „Кажу да име овог имућног села потиче од неког српског војводе који је био наредио да му се у оближњем манастиру припреми ручак, али тек што је појео печење, напали су га Турци, он се не само борио већ их је и у бегство нагнао“. Једна од легенди је и следећа: „Село Печењевце је паљено од Турака и то заједно са становницима. Преживели становници опечени – спржени, па је по томе ново село добило име по испеченим становницима – Печењевце“. У Чекмину је Јован Јовановић чуо легенду: „Да је село Печењевце добило име по томе што су Турци - ловци пекли печење у Печењевцу, а дивљач чекали код Чекмина. Тако је постало име села Печењевца и Чекмина“. Постоји још једна легенда о имену Печењевца. По њој, село је добило име по Печенезима, турско-татарском племену, настањеном на обали Црног мора које је у XI веку продрло преко Бугарске на Балкан, и допрло до Солуна, потучено од Византинаца и насељено око Ниша, Овчег Поља и Сердике (данашње Софије). Ако би се прихватила ова претпоставка, то би значило да је Печењевце средњовековно насеље и да је имало важну регионалну улогу. Ако се некропола у Тапан датира у период од XI до XII века, онда се може говорити и о насељу у том периоду. Међутим, становништво са овог терена нестаје.

16

Најстарији период Околина Печењевца била је насељена у праисторијском и античком периоду. На то указују археолошки предмети. У близини села Печењевца пронађена је камена секира са започетим бушењем, а у Каштавару посуда из бронзаног доба. У печењевачком атару познати су: градић Добра Глава, старо црквиште и манастириште, а то сведочи да је то насеље било значајније и заштићено истоименим утврђењем на Доброј глави (482 м). Пронађени остаци средњовековног насеља (велике четвртасте опеке, новац и друго) указују на то да је оно било основано на месту старије античке насеобине. На овој територији смењивали су се многи народи (Илири, Трачани, Келти, Дарданци, Римљани, Византинци) и други. Област око данашњег Лесковца била је захваћена колонизацијом Словена током VII века, а постоје мишљења да је становништво аутохтоно. За доба владавине Манојла I Комнена и време када Стефан Немања ступа на историјску позорницу везан је први помен области око Лесковца – Глубочице (Дубочица). Она улази за време Стефана Немање у средњовековну српску државу у XII веку. Дубочица у средњем веку била је многољудна земља, па се могла назвати и богатом. У близини села Печењевца, на локалитету Тапан, извршена су археолошка истраживања 2005. године. Откривена су 32 скелета, од којих је седам добро очувано, шест средње и седам делимично. Покојници су полагани на леђа, у опруженом ставу, само им је положај руку различит. У гробовима су пронађени: фрагмент обода и трбуха лонца, наруквице од стаклене пасте, два бронзана прстена, једанаест перли од стаклене пасте, пет бронзаних наушница, наушнице, прстење и друго. Судећи по археолошким налазима, који су типолошки истоветни са материјалом у источном делу Србије, па и шире, на овом простору су живели исти народи. На основу анализе материјала могуће је датовати некрополу у период од XI до XII века. Засигурно се може тврдити на основу бројних остатака старина и трагова претходних насеља да је на простору садашњег Печењевца постојало средњовековно насеље које је, вероватно, запустело крајем XV века, те се није одржао континуитет. Постоји и друга претпоставка, коју заступа Јован Јовановић, адвокат из Лесковца, који каже: „...сеоско насеље под данашњим називом Печењевце мора да је настало најкасније у XI веку, а можда и пре тога времена, када су се Моравани стално настањивали у овом крају.“ Турски период После освајања Цариграда 1453, Мехмед II је, без обзира на то што му је деспот Ђурађ Бранковић помогао у овој борби, одлучио да коначно покори Деспотовину. Борбе су вођене 1454. и 1455. године. Султан је намеравао да најпре освоји Ново Брдо, а затим целу јужну Србију до Крушевца. За одбрану, у Србији су формиране две војске, једна у Дубочици, а друга на Ситници. Иако је деспот саветовао да се војске евентуално предају, па ће их он касније ослободити, кад Угарска буде у стању да му помогне, то није прихваћено. Војском у Дубочици командовао је Никола Скобаљић, који је 24. септембра 1454. у бици код Бање (није тачно лоцирана) победио турску војску. Повлачећи

17

се из Србије, после неуспеле опсаде Смедерева, Султан је оставио део војске код Крушевца, али је њу победио Јанко Хуњади војском деспота Ђурђа и грофа Урлиха Цељског и наставио да пустоши околину Ниша и Пирота, а затим се вратио у Београд. Сазнавши за пораз турске војске код Бање, султан је одлучио да поведе војску за обрачун са Скобаљићем и да освоји Ново Брдо. Из Софије, преко Радомира, Ћустендила и долином Јужне Мораве, напао је Дубочицу и почео да је пљачка. Војвода Скобаљић се повлачио према својој тврђави код Вучја. Ту је пружио отпор, али је на води Трепањи, код места Кислине, поражен и заробљен. Заједно са стрицем, 16. новембра 1454. Турци су га набили на колац. После овога, заузели су Дубочицу, настављајући са пљачкањем, а следеће године и Ново Брдо. Неколико година касније, 1459, освојили су Деспотовину. Дубочица ће остати у саставу Турске све до ослободилачких ратова Србије 1876 – 1878. године. Од успостављања турске власти Лесковац је припадао Крушевачком санџаку. Спадао је у градове, имао посаду и био утврђен у првим деценијама окупације. По успостављању тимарског система, у њега је насељавано муслиманско становништво, чиме је вршена исламизација. Нахија Дубочица захватала је сливове моравских притока: Јабланице, Ветернице и Власине, односно простор од планине Радан, на западу, до данашње српско-бугарске границе, источно од Калне, на истоку, и од Видојевице, Пасјаче, Бабичке горе, на северу. Многи ратови између Аустрије и Турске вођени у овом делу Балкана десетковали су српско становништво које се повлачило на север. Балкан је био поприште ратних сукоба између Аустрије и Турске и првих деценија XVIII века. Крајем XVIII века Србија је била поново захваћена ратом који су 1787. започеле Аустрија и Русија против Турске. Одсуство безбедности личности и имовине, тајна убиства и отмице и општа несигурност проузроковали су појаву бежање са једне на другу територију. Због тога је неколико породица из новобрдске Криве реке, од села Новог Брда, кренуло према масивима Гољака. На пут су кренуле три породице. Једну је предводио плави и космати Рака, другу високи и у изразиту црну браду зарастао јуначки Коца, а трећу, по висини уочљиво највиши Стамен. Ове три задруге, породице са великим бројем људи, везивало је кумство и стародревно побратимство. Још за време ранијих војевања противу појединих скитачких племена или било којих нападача, а и за време организоване припреме за одлазак са Косова, ове породице су створиле чврста братства, поред поменутих и везе путем женидбе и удадбе, које су вршене у кругу познатих породичних заједница. Прво су населили масив планине Гољака. Како је ово место још увек у непосредној близини Јањева, то није прекинута веза са оним породицама које су остале у старим насељима. Са новим насељем су сви били задовољни. Крчили су планински предео и највише сточарили. За ову грану било је много услова на непрегледним травнатим површинама Гољака. Имали су доста невешто направљених планинских колиба које су биле груписане по породицама, али које нису биле у толикој мери разбацане по странама планинског масива. Међутим, ни ово насеље није било заштићено од турских насртаја. Једног дана, тек што је одмакао од насеља и распоредио стоку на првој косини, Рака је чуо бат коњских копита. Окренуо се и на удаљености од само неколико стотина корака спазио три Турчина на коњима. Хтео је да се склони, јер је помислио да су они претходница неке веће групе турских војника, али није имао времена за

18

то. Није чак стигао да чељади, која је била у неколико група на разним странама распоређена, каже да се склони од непријатељских и по злу познатих војника. Само је чврсто стегао мочугу и остао на истом месту. Двојица коњаника ошинули су коње и јурнули ка највећој гомили оваца, трећи је лагано ишао за њима. Чим су стигли до стада, сјахали су, захалакали своје ратничке повике и јурнули у гомилу већ заплашених оваца. Један је зграбио овна, подигао га изнад главе и викнуо чудним гласом неку неразумљиву псовку. Рака је осетио како му од беса крв удара у слепоочнице и само је јаче стегао батину. Када је војник изнео овна, Ракиног миљеника, извадио је нож и зарио му га у грло. Рака је промрмљао неке чудне речи, а затим, не размишљајући, јурнуо на Турчина. Гневан, подигао је мочугу и са неколико удараца размрскао му главу, а у исти трен је попустио крај па је и другог првим ударцем оборио на земљу, а онда му пришао па му другим, трећим и четвртим ударцем разбио лобању. Трећи војник, видевши смрт својих другова, није ни сјахао, већ је окренуо коња и галопом јурнуо планинским путем. Рака је одмах вратио овце, сакупио мушке главе из свих задруга и испричао им шта се десило. Мишљење свих је било да су ова три војника само претходница веће турске ордије која полази у нова харања и убијања. Нико није кривио Раку. Још су истицали његову снагу и ратничку вештину, јер би их, да се ово није десило, изненадили и на лицу места поубијали и посрамили. Задруга Ракина је нарочито била поносна на свога вођу. Да би заварали траг, кренули су преко најгушћих предела. Пут је био дуг и напоран, али су после вишенедељних пробијања сишли у богатије долине јабланичких планина. Ту су се и населили. У новим условима саградили су насеље збијеног типа. Осећали су потребу да увек буду један другоме при руци, да се обавештавају о било којим несрећама, а и да се посећују, пошто су у новим условима све више јачале родбинске везе, по женској или другој линији. Већ у овом насељу биле су три фамилије: Ракини, Коцини и Стаменови. Након коначног заузећа Новог Брда и после вишегодишњих тешких зулума, крећу за овима још две породице, односно веће породичне задруге, које предводе Живко и Момир. Њихов пут је био скоро једнак путу ових претходника. Видевши остављене колибе, наставили су пут све до насеља у горњем току Јабланице, где су их пронашли и одмах им се придружили. Тако је насеље увећано. У новом насељу доживљавају се нове трагедије. Једне године наишла је опака и непозната болест. Људи су остајали згрчени, уморени овом болешћу, и поред стада оваца, и на њиви, у дворишту, кући. Те године умро је и Ракин син Иван, који је у то време већ био у годинама. Село је остало десетковано. Старо и младо, мушко и женско, како каже легенда, отишло је за неколико дана у гроб. Ракићеву породицу прихватио је Ранђел, Иванов син. Да би побегли од пошасти, кренули су на последње путовање под руководством Ранђела. По сећању, то путовање завршило се испод Добре главе. Ту су, негде крајем XVIII века, донели одлуку да се населе на најлепшем месту, са погледом на долину Мораве и заталасане брежуљке Добре главе. Тако је крајем XVIII века у „Селишту“ засновано прво насеље Печењевчана. ТРАЖЕЊЕ СТАЛНОГ МЕСТА СТАНОВАЊА

19

За кратко време ново насеље почело је да се шири. Крчени су равница и падине, а земља је била плодна и давала је богат род, много већи него што је био на ранијем месту живљења. Али већ после неколико година стигла је нова пошаст – чума. Ударила је на људе и децу и смртност се толико повећала да су помислили како су заселили проклетињу на којој среће не може бити. Морали су да траже друго место, али нису хтели ни много далеко од ових крајева. Донели су одлуку да се спусте само три километра ниже и да населе „Зелени вир“. То су и учинили. Преселили су се и скоро за једно лето пренели све колибе у ново насеље. Зима је прошла срећније. Учинило им се и да је број смртних случајева опао. Али, после једне срећне зиме, дошло је пролеће са новим неприликама. Река Јабланица, у свом налету, потопила је цело насеље и свима загорчала срећно проведене зимске дане. Људи су огорчено показивали на ток мутне реке која је утопила један број мештана, однела читаве торове оваца, здробила колибе и нагомилану кућевну имовину Мишљења су била подељена, али је ипак донета одлука да се бира ново место насеља.. Најпре су се преселили на брег Клепало, али су се само за кратко време спустили до подножја, где протиче река Шараница. Тако су, осигуравши воду за стоку, а и нашавши најлепше место које је погодно и за евентуалну одбрану од непријатеља, почели да граде трајно насеље. Ток реке Шаранице од извора до села дугачак је око шест километара и она се у то време није уливала у Јужну Мораву већ у баруштине, које су отицале према Брестовцу. Тек касније је регулисан њен ток. Са доласком нових фамилија, већ крајем XVIII века имамо потпуно изграђено груписано насеље. У то време чинило га је 13 породица којима су нове прилике диктирале да се раздвајају и бројчано смањују. У сваком случају, оне су биле далеко бројније од данашњих. Село су чинила следећа домаћинства: Ракићи, Стаменковићи, Момировићи, Настићи, Станимировићи са Живковићима, Коцићи са Вељковићима, Савићеви, Илинци, Ристићи, Спасићи, Станковићи-Чајини, Стевановићи-Каливацини и Спасићи-Толозанови. Према законима горштачког живота, најјужнији део населили су најхрабрији из те заједнице, па је то место припало Ракићима, који су подигли куће на најистуренијем делу села, тј. на левој обали реке Шаранице – на улазу у насеље. НАДИМЦИ И ИМЕНА ПОЈЕДИНИХ ПЕЧЕЊЕВАЧКИХ ПОРОДИЦА Већи део фамилија добио је име по најстаријем претку, или по имену места из којег су дошле у Печењевце. Али има и других разлога за надимке и имена која су и до данас остала. По имену предака добиле су име следеће фамилије: Ракићи по Раки или Ранђелу, Коцини по Коци, Стаменови по Стамену, Момирови по Момиру, Живкови по Живку, Јањини по Јањи, Пирчини по имену Здравковог сина (о коме ће касније бити речи) Пирчи, Виткови по Витку, Илијини по претку који је био покретни сточар, а доселио се у Печењевце, Филипови по претку Филипу, Тончини по претку Тончи, Велковићи по претку Велку, Прдинци по имену претка који је био комита, а звао се (свакако, то му је био надимак) Прдибука, итд. Како је већ раније назначено, види се које су фамилије добиле име по претку.

20

Неке фамилије су добиле име по месту из којег су се доселиле, на пример: Пертаћани по селу Пертату, Барбешлици по селу Барбешу, Бучунци по селу Бучинци, Шуманчани по селу Шуману, они су се најкасније доселили. Један број фамилија је добио име по занатима које су у то време обављали. Ковачеви по ковачком занату, Кованџинци по кованџинском занату. Калапови по прављењу калупа (право име је Клпови), итд. Остала имена: Ћукавци, по томе што им је за време верског обреда, на Божић, улетео у кућу ћукавац. Он им је донео срећу јер се истог дана родило мушко дете, Палаџарци су добили име по томе што су тако замерљиви да су приликом деоба браће сав иметак мерили кантаром – паланџом, а не од ока како је био обичај. Прдинци по претку кога су звали Прдибука, легенда о њему говори и да је био комита. Ценећи баш по овом имену можемо дознати да је у то време Добра глава била под густом буковом шумом, као и то да је, судећи по шупљини дрвета, била веома стара. Право име овог претка не зна се тачно. Овај надимак добио је још као дечак, чобанин кад се играо поред бука и изводио разне шале. Једна од тих игара је била и говор у шупљој буки, а и друге умесне и неумесне шале и игре. Овај предак је прдео у шупљој буки, а одјек је био толико јак да се чуо на све стране и одмах су долазили пастири са свих страна. Дугењци су тако названи због великог раста – дугоње. Мечини су добили име по томе што се један њихов предак борио са мечком. И овај надимак документује да је у буковој шуми било и дивљих звери. Бијачови су добили име по томе што је један члан њихове породице био турски извршитељ казни. Он је ишао са агом, тако се говори у народу, и извршавао разне казне, тукао је, био – значи они који бију. Остала имена су углавном новијег датума, свакако из XX века. Она су давана или по неком надимку који су имали или по оцу, или стараоцу куће. Уобичајено је у Печењевцу да се за жену каже: Ландина (Александрова) жена, а за дете: Ландин син, па, наравно, временом и долази до имена: Ландини. На тај начин једна фамилија која има старо име, у овом случају Ракићи, добија и савремено име Ландини. Она се мешају, јер на то нико не обраћа пажњу, а и сами представници фамилија не желе да исправљају имена. У последње време, после мањих деоба, има више надимака, али сви су они везани за фамилије које су споменуте у овом раду. ПОРЕКЛО СТАНОВНИШТВА ПЕЧЕЊЕВЦА Судећи по пореклу и старини данашњег становништва, чији се најстарији слој населио испод Добре главе, а потом у Зеленом виру и поновном повратку испод Селишта у последњој четвртини осамнаестог века, Печењевце је насеље новијег датума. Целокупно становништво је досељеничко. Према времену досељавања, у саставу издвајају се четири старосна слоја: најстарији, старији, новији и најновији. Најстарији слој чинили су: Ракићи, Стаменковићи, Коцићи, Момировићи и Живковићи. Старији слој чинили су: Филиповићи, Савићови, Толозанци, Николићи – Мерџини, Китановићи, Николићи – Чајини, Јовановићи – Ђокићи, Ћукавци, Каливацини, новији досељенички родови населили су се у времену од 1830. до 1877. године. Цигани, Калапови, Величковићи, Шесталови, Илијинци, Мазникови, Роњкини, Паланџарци, Јањини, Ковачкини, Карајтини, Маџини, Поповићи и други. Новији досељенички родови: Барбешлици, Шуманчани,

21

Пертаћани, Бучинци, Виткови итд. Најновији досељенички слој чинили су: Коцкини, Костадинови, Пркини, Вучковићи, Величкови, Соколовићи, Цветковићи и други. Динамику миграционих кретања становништва Печењевца у најновије време карактеришу и појединачна исељавања. Њих приказују и евиндентирани статистички подаци из којих се види да се у међуратно доба до 1940. године доселило – 207 становника, а од 1941 – 1945. године 52. Утицајем градске привреде и живота исељавање становника преовлађује над досељавањем. Ова тенденција емиграционог струјања последњих година се видно изражава. Истражујући „Лесковачку Мораву и Бабички гору“, Јован Јовановић је 1969. године пописао породице Печењевца које су чинили следећи родови: „Ракићеви из Криве Реке крајем XVIII века, са презименима: Ракићи, Цекићи и Видановићи, 11 кућа, Момирови, досељени из Криве реке крајем XVIII века, 16 кућа, Филипови, из Криве Реке, са презименима: Филиповићи, Станковићи, Цветановићи, Здравковићи, Ивковићи, 21 кућа, Савићови, са презименима: Петровићи, Трајковићи, Тошићи и Здравковићи, досељени из Криве Реке, 8 кућа, Толозанци, са презименима: Стефановићи и Спасићи, досељени из Криве Реке крајем XVIII века, 8 кућа, Живковци, из Криве Реке, са презименом Живковићи, 7 кућа, Мечини, из Криве Реке, са презименом Стаменковићи, 13 кућа, Ћукавци, досељени из Криве Реке, са презименима: Станимировићи, Михајловићи и Станковићи, 9 кућа, Каливанци, из Криве Реке, са презименима: Цветковићи и Стефановићи, 12 кућа, Дугејинци (Живковићи, Станковићи, Здравковићи), или по истраживањима Миленка Филиповића (23) Дугејински сој, који је 1948. године имао 52 куће и био највећи род у Печењевцу, непознатог порекла, 21 кућа, Барбешлици, из Барбеша, 33 куће, Цакићи, непознатог порекла, 12 кућа, Вачини (Поповићи), из Липовице. Оснивач рода Наћа као сиромах дошао је у Печењевце да се ,,цени“ и ту остао. Има их 3 куће, Ничкини, непознатог порекла, 4 куће, Шуманци, пореклом из Шумана, 10 кућа, Ристини, досељени из Јајне, 4 куће, Ш'ћкалови, из Горњег Стопања, 6 кућа, Свиткини, непознатог порекла 6 кућа, Чилини (Смиљковићи), непознатог порекла, 11 кућа, Кезини (Јовановићи), непознатог порекла, 4 куће, Комаричини (Миленковићи и Јовићи), непознатог порекла. Из овог рода је Младен „Комар'ц“, 5 кућа, Перцунци или Перцунови (Китановићи), непознатог порекла, 2 куће, Чајини, непознатог порекла, 5 кућа, Пертаћани, из Пертата 5 кућа, Глишини, дошли од некуд, „од прекопут Радана“, Џемалови (Петковићи), из Малошишта, 2 куће, Коралејци, из Брестовца, 2 куће, Шопкини (Савићи), непознатог порекла, 4 куће, Брдарци или Брдаркини (Станковићи), непознатог порекла 2 куће, Масковци, непознатог порекла 8 кућа, Џемкини, из Липовице 3 куће, Цветанови, из Чекмина, 2 куће, Варгечови (Јовановићи); оснивач рода Душан Варгеч, дошао је из Накривња, и усињен од неког Мичета Јоцкиног, 2 куће, Жикинци – Стопањци, из Стопања 3 куће, Јоцкини, непознатог порекла 4 куће, Чекминци, из Чекмина 5 кућа. У Печењевцу је живео и род Кованџици. Презивали су се Павловић и били добри виноградари. Имали су највећи виноград у селу, засађен 1893. године. Изумрли су по мушкој лози. Роми (Цигани). – У Печењевцу има 30 ромских домаћинстава. То су: Зекићи, давно настањени у Печењевцу, били су бургијаши, Агушевићи, ерлије, Алићи, Исмаиловићи. Из овог рода је Исмаил-Маче, конопљар, дошли су из Врањске Бање, Речковић Новица, непозиатог порекла, Рамић Шанко, непознатог порекла, Османовић Крста, непознатог порекла, Укић Новица, непознатог

22

порекла, Денићи, непознатог порекла, Асоровић Миле, непознатог порекла, Дурковић Драган, непознатог порекла, Маличевић Смаил, непознатог порекла, Демировић Томислав, непознатог порекла, Ибраимовић Божа, непознатог порекла. Роми се баве разним занимањима. Неки су индустријски радници, неки пољопривредни радници. Неке породице саде дуван на мањим парцелама. Има их који се баве трговином. Они настављају традицију старих Цигана ерлија. Неки од њих су музиканти. Старији свирају у трубу, а млађи гитару. Роми су у Печењевцу сконцентрисани на источној периферији Горње махале, то јест првобитног села Печењевца. Неки имају савремено грађене куће. У већини, домови су им мале приземљуше, збијене једна уз другу, без ограда. Како испод њиховог насеља пролази пут за Каштавар и Подримце, деца и жене су им увек, лети, на путу и у разграђеним двориштима, из којих се на пут сливају отпадне воде у правцу Шаранице која ниже пута тече. ГРАДЊА ЦРКВЕ У ПЕЧЕЊЕВЦУ Градња цркве Св. Илије у Печењевцу пада у време када је Србији дата извесна аутономија и осетила се потреба да оживи сакрално градитељство. Средином деветнаестог века тајфа Дамјановљева остварила је бројна дела широм Србије. Андреја Дамјанов (око 1813-1878) са четворицом браће, а као вођа радионице – тајфе, био је централна личност најранијег периода развоја националног српског градитељског стила. Потиче из мајсторскозографске породице Рензовски, а са својом тајфом изградио је више десетина цркава у току деветнаестог века, које су сами пројектовали, изводили грађење, живописали и радили дуборез и клесачке послове. Типично за Дамјанове јесте то да су поштовали традицију, подизали грађевине у духу поднебља на коме су радили. Дамјанови су половином деветнаестог века дошли у село Печењевце да на месту старије грађевине подигну мештанима нову цркву. Печењевчани 1842. године „... измоле ферман од цара турскога да могу стару дрвену капелу растурити и нову цркву начинити, али ферман је гласио да цркву не проширују, већ да на старом темељу отпочну нову.“ Ипак, не рекавши паши, сељани отпочеше и већу цркву која је била довршена 1844. године, на Дан св. Илије, коме је и посвећена, а тог дана ју је нишки митрополит Јоаникије и осветио. Црква је смештена у близини села на падинама брда Ваноса, и то на северној страни, својим положајем надвисује село и лако се примећује из даљине. Црква има једноставну базиликалну основу, а њену унутрашњост шест масивних стубова дели на дванаест приближно једнаких травеја. Црква је изграђена од камена, а накнадно је премалтерисана и окречена. Дебљина спољашњих зидова је 1,20 метара. Споља гледано, црква је врло масивна, северни и јужни зид цркве су једноставног изгледа. Прозори су у односу на целокупну зидну масу врло мали и потпуно утонули у волумен зида. Унутрашњост цркве је веома мрачна, јер не постоји извор природног светла. Унутрашњост цркве је осликана живописом који је радио мајстор Марко Минојевлевић из Галичника у периоду 1873-76. године. Исти мајстор је радио и фреске у трему. Оно што је веома карактеристично и што се не може наћи у црквама лесковачког краја јесте то што је Марко у живопису дао целу генеалогију Немањића.

23

У непосредној близини цркве налази се троспратни звоник који је подигнут накнадно. Његово грађење је датирано у 1898. години. Министарство просвете је 1911. године одобрило подизање новог конака у близини цркве. Тим поводом архитекта Јован П. Зринић приложио је 1912. године пројекат који је и одобрен и Министарство је одредило за извођење Тихомира В. Маџаревића. У време одобравање елобората, северно од цркве налазио се стари конак. Међутим, нови конак није изграђен, а разлози за то нису познати. Од времена освећења па до 1890. црква је била парохијског типа, а у њој се обављала служба за сељане више села. Треба истаћи да црква Св. Илије, заједно са оближњим црквама Св. Апостола у Турековцу и Св. Тројице у Власотинцу, спада у ред првих радова насталих одмах након доласка тајфе Дамјанов у Србију. ГРАЂЕЊЕ ЦРКВЕ /по причању мештана/ Обредни култ првих досељеника није познат. Легенда не зна где су вршени верски обреди, нити зна ко их је вршио. Остало је само једно усмено предање. Западно од Печењевца, на по сата хода према данашњем селу Каштавару, налазила се мала црквица о чијем изгледу не може ниједан мештанин ништа да каже. Ко је подигао ту црквицу не зна се, али је веома живо предање да је она пропала у земљу. Неки крвожедни турски војсковођа, враћајући се са севера, ишао је брдовитим пропланком западно од Печењевца. Како је имао огорчену борбу са неком хајдучком четом око Дољевца, која је и порушила мост на Јужној Морави, па је доста турских војника погинуло, то је овај кроволок уништавао све на шта је наилазио. Када је пролазио поред ове црквице, одмах је ушао у њу и „опоганио“ је. Његови војници, по предању, нису ни стигли да је поруше, јер је одмах „штукла“ у земљу. Предање даље говори да је на садашњем брду Ваносу изашла та иста црква и да су је сељаци касније подигли. Претпоставља се да су још први досељеници на том месту подигли неку капелу, па је вероватно она била порушена од турских војника. Већ 1842. године Печењевчани су имали нову капелу на брду Ваносу. Службу је вршио поп Станко. Печењевчани су дуго истицали жељу да подигну већу цркву, која би у исто време била и прва школа. Поп је зато, по договору са сељацима, написао ферман којим је од порте затражена дозвола да се сагради нова црква. После неколико година стигао је одговор, али подизање нове цркве није дозвољено већ само подизање боље зграде на истим темељима. Таква одлука није обрадовала сељаке, који су почели да смишљају како да се „довију“. Паша је строго мотрио да Срби не искористе овај ферман. Није успело никакво наговарање. У селу је било и турских улизица, па је паша знао све одговоре и све припреме Печењевчана. Поред капеле почели су сељаци да гомилају материјал за градњу. Сејмени су стално мотрили и распитивали се код сељака зашто довлаче камен и грађу. Тек 1842. Печењевчани су искористили једну повољну прилику. Паша је отишао у Цариград на договор, а на његово место привремено је дошао субаша Јусуфи, који је схватио да је дошло ново време. Осећао је да ће нешто неминовно морати

24

да мења, па је одмах прихватио мито, али је дао кратак рок. Печењевчани су на то пристали и пронашли мајстора Андреју из Велеса, који је у то време био чувени зидар цркава. Страхујући да ће паша, када се врати, не само срушити цркву већ да касније неће дозволити ни да капелу подигну, Печењевчани су оставили стару капелу, а зидање нове зграде почели око ње. Црква је за рекордно време завршена. Тако је 2. августа 1844. године срушена стара капела, са чиме је коначно довршена нова црква. Из тог разлога цркви је дато име Свети Илија. Унутрашњост храма је бело обојена, а споља, да не би падала Турцима у очи – црно. Исте године је дошао да је освети и митрополит нишки Јоаникије, јер је црква држала сва околна села до Брестовца и према Лесковцу до Винарца. У то време су била два попа: поп Станко, за Чифлук, и поп Петар, за Печењевце (по летопису црквеном). ПЕЧЕЊЕВАЧКИ ЦРКВЕНИ ЦЕНТАР Све до 1890. године печењевачка црква је обухватала четири општине: печењевачку, брестовачку, бријањску и пуковачку. Био је то један од важних црквених центара и нишка митрополија поклањала му је посебну пажњу. Свештеници су бодрили народ у његовом настојању да очува своју веру и идентитет, преносећи вести о борби нашег народа у Шумадији и другим крајевима и предсказујући скоро ослобођење. Зато су Турцима верски предводници били трн у оку. Било је улизица који су речи свештеника преносили Турцима који су покушавали, на сваки начин и свим средствима, да их заплаше. Емин-паша им је слао неколико претећих порука, пуцали су на њих, а неки сељаци су их малтретирали увек кад би их срели усамљене ван села. Велика је била част за печењевачки црквени центар што је 1844. године дошао да га обиђе митрополит нишки Јоаникије. Сви сељаци су изашли да га дочекају, а у црквеном дворишту био је велики сабор. Прича се да је богослужење трајало од јутра до поднева. Сви виђенији људи дошли су са целим породицама, софрама (спремљеним јелом) и најбољим коњима. Јоаникије је говорио народу о ослобођењу од Турака и о успесима борбе у Шумадији. Иако су строго пазили да турски сејмени не дођу на скуп, они су ипак дошли, али тек поподне, тако да су само узели нешто хране и отишли. Славље је трајало цео дан. Емин-паша није предузимао никакве кораке, јер су сељаци Печењевца раније добили дозволу за један такав збор поводом освећења нових црквених просторија. Колико је нишка митрополија полагања на печењевачки црквени центар види се по томе што 1868. године два пута долази митрополит Калиник. Легенда је исплела многе приче о сусрету са митрополитом, о разговору са њим и саборима у црквеном дворишту за време његовог бављења у цркви. С друге стране, нишка митрополија имала је за циљ да у овом крају ствара кадар. У то време већ је било доста попових потомака који су били оријентисани само на свештенички позив. Године 1867. рукоположен је за свештеника Михајло Богдановић, отац свештеника Јефтимија Поповића. У црквеном летопису овако је забележено: „Сви свештеници учили су се под Турцима приватно читати, писати и певати. Са малим знањем они су много користили своме народу, јер су били једина утеха ојађеној раји. Чинодејства су

25

вршена већином код куће ноћу, но и поред тога, ипак су свештеници често нападали Турке.“ Један од видова ширења књига током читавог деветнаестог века био је сакупљање претплатника на књигу која је имала бити штампана. Ти спискови претплатник штампани су у тим књигама на њиховом крају. На списку пренумераната за „Осмогласник“, који је штампан црквенословенским језиком у Цариграду 1843. године, налазе се и имена три претплатника из Печењевца. Из њега се види да је још један примерак купио поп Илија Станковић за себе. ПРИЛИКЕ ПОЛОВИНОМ XIX ВЕКА У ПЕЧЕЊЕВЦУ Иако Турци већ половином XIX века увиђају своју пропаст и мање залазе у село, ипак притајено, скривено и потајно врше одмазде. Све ове акције углавном су изводили ноћу. Стање је било веома узнемирујуће. Поред Печењевца пролазе каравани Турака и обично се задржавају у њиховим хановима и кафанама. Неки Турци причали су о приликама у Србији, други тражили погодна земљишта, неки да купе, други да се бесправно населе. Било је више случајева бесправног заузимања земљишта. Турцима је више погодовало земљиште у чифлуку, па су углавном тамо одлазили и на силу заузимали њиве, ливаде и куће. У Печењевцу је било мање таквих примера. Сељаци су углавном у току дана били слободнији, радили су пољске послове, трговали или се бавили рабаџилуком. Нарочито је живо трговао са севером и југом Трајко, који је у селу уживао велико поштовање, а и Турци су га се много плашили. Трајко је са неким трговцима из Шумадије склопио погодбу да им прода свиње. Зато је узео из свог обора 25 свиња и потерао их са неколико слуга према Алексинцу. Пут је био прилично напоран и ризичан. Турске чете крстариле су на све стране, пљачкале, убијале и сумњичиле сваког намерника. Нарочито је било ризично терати свиње, које су Турцима причињавале посебну неугодност. Ноћу су путовали, а дан су проводили сакривени у шумарцима. Тако су, након неколико дана, дошли до Ниша. Требало је изнад самог Ниша прећи преко Јужне Мораве. То је уједно био и најтежи део пута. На свим ћупријама било је турских сејмена. Такође, било је тешко наћи и сплавове, или чамце, јер су били исувише видни и уочљиви. Трајко је преноћио у једном шумарку изнад Ниша. Рано изјутра сишао је до Јужне Мораве да испита прелаз. Док је шетао поред обале, спазила га је група турских коњаника. Он се лагано увукао у врбак, па је попречном путањом заварао траг коњаницима и једва утекао у шумовити брежуљак. Спазивши Трајка како бежи, и слуге су се повукле ка врху брежуљка. Турци су их опазили па су јурнули другом страном да би их похватали. Али су свиње, уплашивши се топота коња, јурнуле у реку и саме препливале Јужну Мораву. Турски војници их нису ни приметили, а Трајко је покупио слуге и пребацио се преко реке. Коњаници су сјахали и остали да стражаре поред брежуљка. Не зна се шта је било са њима, докле су стражарили, али је Трајко срећно отишао у Алексинац и тамо продао свиње. У селу је запажено Трајково одсуство. Поред тога и неки виђенији Печењевчани отишли су у Лесковац на дан-два. То су турске улизице одмах доставиле Емин-паши, па су његови синови, да би застрашили рају, починили низ зулума.

26

Зауставили су један одред турских војника, који је долазио из Ниша, и испричали своје тешкоће са рајом, износећи бројне лажне оптужбе. У току ноћи одред је поставио заседе дуж Јабланице и доњег тока реке Шаранице и до зоре убио једног калуђера из печењевачког манастира и неколико сељака. Изјутра завлада општа жалост у селу. Преносиле су се различите гласине, а панику су нарочито ширили они који су преживели пушкарање. Турске улизице су пронеле вести да долазе специјални одреди турских војника који кажњавају рају што се у неким крајевима осилила и подигла противу турског царства. Није било ниједног виђенијег човека који би умирио село и протествовао код Емин-паше за оваква недела. Породица чији су чланови доставили Турцима извештаје и вршили нечасну дужност и данас носи презиме које подсећа на турски надимак. Сахрана је обављена веома тихо и достојанствено, а Турци су били посебно љути што се окупио велики број људи. Да би сећање на ово страдање остало што дуже у народу, Печењевчани су решили да све жртве сахране у заједничку раку изнад саме цркве, што је било реткост. Одмах су купили и велики надгробни камен, висине два, а ширине преко једног метра. О такозваној „Костилници“ Драгутин Ђорђевић је записао следеће: „У печењевачком гробљу, јужно од цркве у њеној близини, постоји један необичан споменик, величине човечјег раста, који народ назива Костилница. Камен је у великом поштовању, људи ту пале свеће. Изгледа да је то костурницакостилница за више настрадалих људи. Према тексту који је на камену са западне стране, изгледа да се ради о погибији седам лица, јереја (свештеника), монаха и других људи. Можда се ради о некој побуни и да су та лица похватана и стрељана. Текст на Костилници гласи: „1847 маија ден 13. Младен ијереј Јахов монах Митар Станко Анђелко Марко Антанас“. ГРАЂЕЊЕ НАСИПА Први савремени пут у овом делу Србије изграђен је по налогу турског гувернера из Ниша, по чијем је имену добила име ова саобраћајница. „Мидхатпашин пут“ је пуштен у саобраћај 1865. године. На десетак година пре ослобођења преузета је акција да се пут насипе, лепо опреми и оспособи за саобраћај, који је у то време све живљи. Насипање пута вршили су сељаци околних села који су из корита Јужне Мораве вадили песак и камен. На кулук су их одређивали Турци сејмени, који су надгледали послове и приморавали рају на тежак рад. Предање каже да је кулук обилазио и Паш-ага, који је само тако упамћен и не зна се ништа више о њему. Додуше, ово име се у Печењевцу може везати за Емин-пашу или његовог сина. Различите су претпоставке ко је био Паш-ага. У неким околним селима кажу да то није Емин-паша, док се код једног броја старијих људи, како Печењевчана

27

тако и оних из околних села, не може добити тачан одговор – и сами кажу да се у томе колебају. Рад на путу је скоро сваке године обнављан. Тек би покоја прошла а да се није кулучило. Печењевчани кажу да су Турци намерно „у бик работу“, значи у летњем периоду када је било највише послова на њивама, тражили да се кулучи и пут оправља. Оволика брига око пута, без сумње, има везе са свим догађајима на северу, али и са све развијенијом трговином. У Лесковцу је већ било панађура па су трговци, и турски и каурски, желели под нормалним условима да стигну на тржиште. Али, без сумње, овај пут је имао и стратегијски значај, па су сељаци дуж целог пута приморавани да воде много рачуна о његовом одржавању. ПЕЧЕЊЕВЦЕ ПРЕД ОСЛОБОЂЕЊЕ ОД ТУРАКА Са ширењем насеља повећавало се интересовање Турака за Печењевце. Чињеница је да у Печењевцу, у оном делу на горњем току реке Шаранице, није било посебних зграда за становање турских господара. Додуше, и сам положај села није одговарао Турцима. С једне стране је огранак Добре главе, свакако у то време пошумљен, а самим тим и неприступачан, а с друге насеље горштака, дошљака из Новог Брда, у које се никако није имало поверења. Ни саме харачлије у ово место нису залазили редовно. Покоји паша, или ратник, долазио је са већом оружаном пратњом, узимао што је могао одмах понети и ретко се кад други пут враћао. Постоји једна реченица, по предању, за све оне који су долазили и узимали што је производ зноја руку мештана. Печењевчани би, кад би наишла турска војска, изашли из кућа, поређали се поред дворишних зграда и пратили погледом пуним мржње сваки корак окупатора. Ако би им што затражио, они су одговарали: „Узми сам!“ Из ове реченице избијала је мржња која је нагањала непријатеља на бекство из села. Како су паше тражиле питомије крајеве, погоднија места за живот, то су турске куће углавном и биле у Грданици и Чифлуку. Пашини сејмени пролазили су селом само по изузетној потреби. Тек са доласком Емин-паше у Грданицу предузима се градња једне куле, и то не у селу већ испод, на путу за Лесковац, на месту где се сада налази школа. Емин-паша је као стари стратег и ратник на северним бојиштима имао план да у тим истуреним кулама постави предстраже које би га о свему обавештавале. Тако је зидање тих кула дошло, с једне стране, као лично осигурање, а с друге, као начин да се каури науче реду и дисциплини и да се навикну на редован харач. Печењевачка кула подигнута је, свакако, око 1840. године, нешто пре зидања цркве. Зграда је озидана у типично турском стилу. Имала је приземне просторије и „горњи бој“. Спрат је имао доксат, четири собе и конак. Све те просторије служиле су аги за лични смештај. У приземним просторијама седели су сејмени. ОДНОС ТУРСКИХ ГОСПОДАРА ДО ПОЛОВИНЕ XIX ВЕКА У првој половини XIX века имали су Печењевчани посебних тешкоћа. То је доба националних борби, буна и устанака. Турци су били узнемирени и све насртљивији. Поред тога, врло често су долазиле војске с југа или севера и покаткад остајале и по неколико дана у пределима око села Печењевца. Како није било строге дисциплине, то су многе групе војника или цели одреди

28

упадали у село и пљачкали га. Неколико таквих зулума запамтило је село. То су биле ноћне рације: малтретирање људи, везивање за стабла дрвећа по двориштима, узимање девојачке спреме и свега што им је запало за око. Једне године су толико опљачкали село да није било хране ни за децу. Тако је, и поред плодног земљишта и мукотрпног рада вредних сељака, становништво остало без хране. То је прва година у историји овог села када је претила глад. Због тога је одлучено да из сваке куће по једна мушка глава пође у потрагу за храном. Цело село је остало у жалости. Неке куће су послале једине мушке главе, хранитеље породице, а многе су дале дуго чуване златне новце или дугогодишњу уштеду да би се прехранила деца и остало у животу. Било је пролеће, не може се рећи тачно које године, али је било, како се сећају најстарији, свакако по причању својих старијих, оне године кад је „већ и Милош војевао.“ Ова шаролика група стараца, средовечних људи и младића у потрази за храном обишла је најпре Лесковац. Прави разлог нису смели да кажу. Причали су како је земља неродна, подводна, како имају велике породице и како тешко могу да осигурају храну за целу годину. Бојали су се да кажу прави разлог, јер је могла нека турска улизица да их изда и „тако опањка“, па да им и главе поскидају. Из Лесковца кренули су ка Грделици, али ни ту нису нашли хране. А онда су преко Грделичке клисуре отишли у Владичин Хан, а затим и у Врање. Ту су дошли до једне велике и лепе турске куће. Наишли су групно, неки су и капе поскидали, тражећи агу да му испричају своју невољу. Ага их је саслушао, а затим је позвао сејмене и наредио да се сви вежу једним конопцем. - Еј, вала, ви сте, алаха ми, неваљала и нерадна раја! - Нисмо, честити ага! Невоља је... – завапили су сви у један глас. А затим их је натерао да трче око његове куће и да вичу: „Киша, суша, ор, гиди, ор!“ (Без обзира на то да ли је киша или суша да се увек оре.) Кад их је измалтретирао до крајњих граница, наредио им је да се врате назад. Тако је група Печењевчана скупо платила покушај да набаве храну. Вратили су се решени да убудуће не дозволе Турцима да отимају оно што је њихово па макар и по цену живота. У Печењевцу сајбија Чифлука био је познати лесковачки паша Агић, који је многе сељачке баштине силом отимао. Зато жалбе на турске поступке нису престајале, а упућиване су и кнезу Михаилу. Једна од њих, против Осман паше и других силника упућена је 10. марта 1861. године кнезу Михаилу Обреновићу, да их препоручи султану за „заштиту и гаранцију“. Потврђена је печатима, са осамдесет потписа. Поред Срба из Лесковца и емиграције, потписници су били: Печењевчани – поп Илија Попов, Стојан Станков, Живко Николић, Ђорђе Поповић, Петар Ристић и Димитрије Нешић; Брестовчани – Цветко Ђорђевић, Петко Рајков, Цветко Јовановић, Јован Николић, Стојан Петровић, Ђорђе Крстиловић; Чекминчани – Таса Митровић и Никола Петков; Липовчанин – Никола Стојановић; Брејановчанин – Иван Петровић. Међутим, жалбе ни молбе нису помогле. ДОЛАЗАК ЦИГАНА Половином XIX века у Печењевце долазе две циганске породице, а шта је навело да се баш овде населе није познато. Претпоставља се да је од утицаја била прилика да добро зараде, јер у селу није било ковача, а земљорадничко село увек је могло да издржава ковачку радионицу која им је неопходна. Нове

29

групе Цигана нису долазиле, али се број чланова ове две породица повећавао веома брзо. Прву циганску породицу довео је у Печењевце Асан, који се бавио и ковањем оружја. Многи Печењевчани су изградили у његовој радионици бодеже, оштра шила или кратке ножеве које су носили без канија о појасевима. Из страха, а и због добре зараде, није био одан Турцима, али никоме није хтео да каже коме је све ковао оружје. Турски војници су навраћали у његову радњу и дуго ту седели пушећи уз луле. Прича се да је неки турски војник хтео да се ожени једном Циганком, која је била особито лепа. Печењевчани су се уплашили те везе, јер су посумњали да би овај војник могао да добије село као свој чифлук, па су у току ноћи, преобучени у хајдуке, одвели на Клепало Асана и саопштили му да уда кћер како зна, али никако за Турчина. Циганин је то схватио веома озбиљно, па је већ сутрадан рекао Турцима да му је кћер болесна и да не сме да излази. А кад је војник, и поред забране, ушао и видео да девојка седи и нешто шије, вратио се у радњу и пред свима ишибао Циганина. Но, то је и био крај. У току ноћи Цигани су се толико поплашили да су алат и точак сакрили у шибљацима Клепала, а девојку одвели у Чекмин, где су је оставили код једне циганске породице. Она се већ сутрадан удала за неког млађег Циганина из исте куће, а печењевачки Цигани су, по наредби Печењевчана, изнели алат и наставили посао. Поред зараде, дозволили су им да недељом и празницима долазе Циганке са торбама и испросе понешто хране. Цигани су се клонили јавних иступа, него су радили своје занате, надничили и на сељачким њивама, просили. Увек су били задовољни селом и тако ширили своје куће, примитивне и сасвим једноставно, саграђене испод огранка Беле главе, на најужем делу села Печењевца. Њихове куће, груписане и сада, деле село на два дела: старо Печењевце, првобитно насеље најранијих предака и на ново Печењевце, које је већ крајем XIX века почело да се спушта ка садашњој железничкој станици ПОЈАВА ХАЈДУКА Нови зулуми, вести да је Србија већ ослобођена, последњи трзаји турских господара у тежњи да заплаше рају и да је натерају на послушност, и многи нечовечни поступци довели су до појаве хајдука у многим крајевима. То су били озлојеђени људи који нису могли да подносе неправду, или пак они који су хтели већ једном да виде српске крајеве без „турских глава“. У Печењевцу се у периоду прве половине XIX века јавља хајдук Јован Дилиндара. Предање не зна из које је фамилије. Ни по надимку се ништа не може утврдити, јер постоји претпоставка да је име Дилиндара узео сам, или му је пак то псеудоним из детињства. Дилиндара значи скитач, па ако је још из детињства волео лутање, лакши посао итд., свакако је то име уско везано са том његовом особином. Међутим, још и данас неки људи могу живописно да прикажу лик Дилиндаре. Носио је чудну капу са кићанком до самих колена. На грудима је имао беле и жуте новце, који су звекетали при чврстом и снажном ходу, преко рамена је обично огртао гуњ са ивицама извезеним дебелим гајтаном, на ногама је имао црне клашњене чакшире, а опанке је сваки час мењао. Дружина му није била велика: њих неколико, који су, по његовим речима, вредели колико и цела ордија турских војника. Он би „упадао у највеће одреде турских војника и све их поубијао“. У село је улазио ређе. Обично је слао момке по храну, а он сам долазио само кад је стварно требало или кад је то било у интересу дружине. Не зна се колико је био стар, али је имао дебеле бркове на младом лицу са великим

30

светлим очима. Дилиндара је волео да долази у село само за време вечерњих седељки. Обично би наишао, назвао бога и стао крај ватре. Никада није хтео да седне. Мало је и говорио. Девојке је „терао да певају“, па се до миле воље нагледао једрих и свежих девојачких лица. Док је био поред ватре није ником дозвољавао да оде с места, а када би наилазиле групе младића за тили час је, „као сотона“, нестајао. Никада га нису чули да говори о женама, али се жалио да га „по сву ноћ муче младе жене и девојке“, па је много пута био мамуран и по цео дан због тога нерасположен. Ако је морао да уђе у село „усред бела дана“, облачио је турско или арнаутско одело. Тако би прошетао, завршио посао, а онда је пред скупом људи и радозналих младића рекао: – Поздравите агу од Дилиндаре. И отишао би. Глас да је Дилиндара у селу увек је на време одлазио до турских сејмена, али га никад нису смели гонити. Особито је ценио Ракиће. Прича се да је једном у њиховој кући „скинуо дуги нож и одложио пушку до ћошка“. О томе се годинама причало. Ракићи су били у непрекидној вези са њим и као најоданији јатаци обавештавали га о кретању аге и турских војника кроз село. Кад је долазио групно са дружином, обично је дошао до куће и рекао кратко што је желео. Кад би жене изнеле доста јела, рекао би својим момцима: – Ако је све ово за нас, повадите торбе. Село је научило на те његове кратке разговоре, па људи не само што нису хтели већ нису ни смели да га запиткују. Девојке су особито о њему много говориле. Ниједна га се није одрицала. Многе су и прижељкивале да их што запита, али је Днлиндара био тајанствен, сав узнемирен, није никада умео ни једно питање да постави. Прича се да је једна девојка у шали, док је стајао на прелу изнад њене главе, рекла шапутавим гласом: – А што ме, Дилиндара, не поведеш са собом у хајдуке? – Умеш ли да пуцаш? – насмешио се тешко Дилиндара. – Умем и да гађам. – Јеси ли убила неког Турчина? – Нисам, али ако ми ти кажеш убићу ... и још нешто, ако ми ти кажеш . . . – Шта? – Никада се од тебе нећу одвајати... Док је она сагнуте главе очекивала одговор, Дилиндара је нестао. Девојка је касније по једном хајдуку послала и једну тајну поруку, али јој Дилиндара није одговорио. Дилиндара је много полагао на чистоћу својих хаљина. Никада га у селу нису видели са крвавим оделом, нити необријаног, ненакићаног, необученог у најлепше хаљине. Уживао је да се некад на једном крају села појави са једним оделом, да би се после неколико часова појавио у другој ношњи на другом крају села. У село је обично улазио за време сакупљања харача. Сељацима је дозвољавао да кажу аги да је у селу, али да никада не кажу место где се налази. У таквим приликама обично су сељаци остављали посао и трчали аги говорећи му: – Господару, Дилиндара је у селу... и оде према кули... Међу Турцима би завладао страх и одмах су остављали посао и трчали према кули да је не би заузео. Често је ага већ у путу добијао другу вест, да је Дилиндара на врху Ваноса, изнад цркве, па је морао одложити дан сакупљања

31

харача или би наредио да се снесе до куле. Тако су сељаци давали само оно што је њима можда био вишак, а ага није ни могао да их у томе контролише. Улизице су мотриле и кад би се умирило, знали су да је Дилиндара „залутао негде далеко“. Али, било је и доста случајева кад су се сељаци, изненађени доласком аге, спасавали овим речима: – Честити ага, Дилиндара је синоћ био овде и поздравио вас да му не дирате у село и његов харач. Е, тешко нама, ето и њему... а и ви тражите... Шта да му кажемо, ага? Ага би се љутио, викао, говорио да је село његово, а не хајдучко, али никада није смео да однесе оно по шта је дошао. – Пусто да му је! – викао је ага и одлазио, изговарајући се да не може сада да понесе, али да ће по своје ипак доћи. Дилиндара је хајдуковао неколико деценија. Навикли су се на њега као на „кућњег човека“. Пастири су тражили и пушку од њега да би се учили да гађају, али је он увек у шали говорио само „неколико речи“. Није дозвољавао ни својој дружини да се шали и шегачи било где. А тај број људи и никада није био исти. Један хајдук би се видео на врху једног брега, други на другом, он са неколицином у селу, други у групи по неколико на другом месту и тек „док тренеш оком“ нигде никог. Једном је Дилиндара дошао сам. Био је мрк, крвав, исцепан, сав поцрнео. Долазио је из боја. Мисли се да је до борбе дошло у Грделичкој клисури. Пастири су га видели, одмах му пришли и дуго запиткивали, а онда су јавили јатацима да је Дилиндара сам, без дружине и киван као никад дотада. Одбио је храну, а највернијем јатаку је поверио све и онда опет побегао у шуму изнад цркве. Тих дана у кулу су дошли неки нови сејмени. Ага их је довео из неког другог места да му чувају кулу док он не заврши неке послове са својима. Чувши да већ дуго није било хајдука у овом крају, а и не распитавши се довољно да ли у месту постоји неки хајдук, ови војници су се по цео дан скитали. Један момчић је тих дана видео пастирицу изнад цркве и најпре јој се звиждуцима јављао, а кад је видео да не бежи, скочио је кроз шуму и стао пред њу. Збуњена оваквим поступком, она је ћутала. Дотада, знало је то цело село, ни један војник није смео да налети на девојку. Знали су да Дилиндара води и о томе рачуна. Сејмен је зграбио девојку и покушао да јој отвори прслук, а она је писнула: – Днлиндара, Дидиндара, Турчин ме обори! Дилиндара! Дилиндара! Дилиндара је случајно био у суседној шуми. Сјурио се у правцу одакле је долазио глас и кад је видео Турчина, смркло му се пред очима. Најпре га је изгазио ногама, а онда га везао за дрво и мучио док овај није издахнуо. Депримиран због исхода битке о којој историја не зна скоро ништа, још теже је преживео смрт овог момчића. Турчин је умро тресући језиком и изговарајући чудне молећиве речи. После овог случаја, Дилиндара је завршио своје четовање и није се више виђо по селу. Повукао се у дубину Добре главе, заузео неку пећину и ту остао до краја живота. То његово место знали су само највернији јатаци. Неки мисле да је свој живот завршио у пећини изнад црквеног конака. НОВИ ТУРСКИ ЗУЛУМИ Долазак новог господара у Грданицу имао је посебан значај за цео овај крај. Емин-паша, стари ратник, стратег и човек заслужан за Османлијско царство, дошавши из северних крајева, хтео је да се што више обогати, да

32

искористи кратко задржавање у каурским крајевима и да са огромним богатством побегне у Цариград. Он је и сам говорио да је ове крајеве добио на поклон за једно кратко време. Имао је синове, нарочито по злу чувене. Њих су запамтила сва села око Грданице. Била су то два брата, веома слична, готово истих година, скоро су изгледали као близанци. Нису се стидели ни најнеморалнијих поступака. Ако би приметили лепу девојку, или усамљену жену у пољу, одлазили су њој и разрачунавали се на свој начин. Нису марили ни за лепоту, ни за године. По томе су их за кратко време упознали. Женско дете се ретко могло видети на улици или на њиви ако се знало да су пашини синови у околини. Емин-паша је водио дволичну политику. Синове је јавно корио, али им никада није забранио да чине што намисле. Једном су дошли у Печењевце. Сјахали су испод куле и тек што су изашли на пут, наишло је неколико девојака. Они су, као што су то увек чинили, јурнули ка њима и препречили им пут. Девојке су зајаукале, а сељаци који су покушали да их заштите још јаче су почели да запомажу када су пашини синови скочили на њих и кренули да их ударају ногама. Сељаци су покушали да се бране, па је настала туча. У то су притрчали и сејмени па су похватали сељаке и везали их. Онако љутити, пашини синови су их одвели до куле и ту тукли по табанима. Неке су толико испребијали да су касније и поумирали. Ово насиље није остало без трага. Печењевчани су послали поруку аги да не долази у село док и цар не дозна за ова недела. Живко Дугеја, који се био обогатио од свог и братовљевог мираза, покупио је податке о зулумима у свим селима, а о томе се толико причало да тајне није могло бити, нити је било потребно посебно тражити, па је на основу свега решио да оде лично цару и тужи агу. На пут је кренуо са Стаменком и Илијом Коцићем. Старост му није сметала да пође на тако далек и тежак пут. Не зна се колико је путовао, али је ипак дошао до Цариграда. Потражио је царска врата и свима говорио зашто је дошао из Србије. На крају је нашао врата, али никако није могао доћи до цара. Пссле многих молби, подмићивања, обећања да ће из Србије послати велике новце ако му омогуће да га цар прими, Живко је примљен код неке веће турске личности. Испричао је све што је имао, а онда је почашћен и испраћен из двора обећањима да ће се све то испитати и решити како је најбоље. Живко је био и овим задовољан, а онда је пошао назад. Вести да је цар чуо о неделима Емин-пашиних синова дошла је пре Живка у Печењевце. Свакојако се препричавало о томе како га је цар примио, па је легенда исплела своје приче које су врло често сличне бајкама. Печењевчани су дочекали Живка са великим почастима. Међутим, паша је одмах исказао свој бес. Сутрадан је већ дошао са великом пратњом у село и преваром одвео Живка до куле. Ту га је јавно ишибао и одмах отишао са својим војницима у Грданицу. Емин-пашина реч је извршена, можда се задовољила и његова жеља, али је и примио поруку Печењевчана да у село више не долази. И отада заиста се Емин-паша веома ретко виђао. Ако би и дошао, вршио би своје послове не удаљавајући се много од куле, а војници би будно мотрили на све стране. За долазак у Печењевце увек је узимао већу пратњу, а некада је и позивао сејмене из других кула. Емин-паша је саградио два салаша: један у Печењевцу, а други у Грданици. За убирање десетка, у Печењевце је слао своје синове. То убирање су звали ангарија. Негде пре њиховог одласка из ових крајева, 70-их година, с јесени, пашини синови су сакупљали кукуруз. У печењевачки салаш дотеривали су и кукуруз из Чифлука и Чекмина. Иако су сада водили рачуна о својим поступцима, ипак су били на мање видним местима и даље дрски и безобзирни

33

према женама и девојкама. Те године наредили су пашини синови да само жене и девојке могу доћи на комишање (љуштење кукуруза). Многи су, бојећи се репресалија, слали своје кћери, а многи су их сакрили, као што су радили све време и изговарали се да су отишле родбини у друго село. Овакав позив је забринуо све Печењевчане. Угледни човек тога времена – газда Трајко – решио је да коначно стане на пут пашиним синовима и њиховим неделима. Позвао је Пирчу, чувара поља, и још неке сељаке. Пирча је носио ћускију, а пољак је имао шиљато гвожђе. Отишли су на оно место где је требало да дођу њихове жене. Кад су наишли, пашини синови су скочили бесни што се не поступа по њиховој наредби. – Јесте ли ви чули да из сваке куће дође сва женска чељад на комишање? – Јесмо – одговорио је Трајко. – Па, што нису дошле? – Место њих, ево ми долазимо. – Одмах кући и да се поступи како сам рекао! – дерњао се један пашин син. – Теби је, ага, потребна радна снага, а не женска чељад – одговорио му је Трајко. – Ти се, српски крмак, и не разумеш у оно што сам ја рекао... – цикнуо је старији син и ударио га ногом неколико пута. Трајко се није двоумио. Зграбио га је за ноге, завитлао око себе, принео до обале Јабланице и бацио у плитку реку. Други пашин син, изненађен овим, расвестио се тек када је видео како му брат запомаже копрцајући се по песковитом дну и с тешком муком покушавајући да устане, јер је приликом пада изместио зглоб на нози. Викнуо је на свог сејмена: – Амет! Куршум, Амет! Куршум, бре, Амет! Али сејмен није смео ни да подигне пушку. Видео је намрштена лица Трајка, Пирче, пољака и других Срба. Трајко је махнуо руком па је и оно што се било окупило отишло својим кућама. Турци су остали посрамљени, а Печењевчани се разишли задовољни што су се осветили Турцима. Пашиног сина су однели у Грданицу, а Трајко је са групом Печењевчана целе ноћи већао шта даље да се ради. Донета је одлука. Ако паша нападне Трајка, пружити отпор, побити све Турке а затим побећи у Србију. (Мислило се натериторију северно од Ниша.) Цело село је било узнемирено. Те ноћи на окупу су били сви виђени Печењевчани и сви они који су представљали „мушку главу“ у домаћинству. После дугог већања, одређена су деветорица, међу њима и Пирча, крупан, космат и већ и по изгледу строг човек, набавили су за сваког коња, оседлали их и тако спремне везали крај првих кућа, код Цигана. Са обе стране реке Јабланице постављене су страже. Сматрали су да ће паша покушати да их изненади. Прва стража која је била у кафани јавила је да је Емин-паша кренуо са малом пратњом из Грданице. То је збунило и самог Трајка. Паша је и раније долазио са већом пратњом, а сада свега са неколико коњаника. Знали су сви сељаци да је за време сваког доласка све било у стању приправиости, да је паша као осигурање постављао по неколико војника са свих страна кула. И још нешто. Пошао је без претходнице. Ни једног коња није послао пре пратње да бар најави да долази. Или је нека превара, или је посреди нешто што тренутно не могу да објасне. Проверили су све страже, послали коњанике на све стране, али војске

34

ни са које стране није било. Трајко се обукао у своје најлепше одело, завио око паса појас, о њега заденуо велики нож и једну малу пушку и тако, шеткајући, коментарисао о намерама паше који је ишао ка Печењевцу. Кад је Емин-паша ушао у село, наоружали су се и остали сељаци. Све је било спремно за бој. Сви су били узнемирени. Шта ће сада радити Емин-паша? Није прошло ни неколико минута, а дошао је пандур, поклонио се Трајку и скрушеним гласом рекао: – Газда Трајко, дошао господар... Трајко га је строго испитао о свим пашиним порукама, а онда га је одмерио погледом који је значио: „Бежи што даље од мене“. Око кафане, салаша и других зграда Трајко је распоредио своје наоружане људе, а он је, сам, корак по корак, лагано пошао ка кули. Мотрио је на сејмене који су били мирни, распоређени на својим свакидашњим местима. Паша је седео на малој троношки (столици) испред куле. Чим је видео Трајка како опрезно прилази, махнуо руком па је и оно неколико стражара отишло у кулу. Остао је сам. Трајко је застао и помислио да се врати. Неко достојанство говорило је у њему да мора продужити пут без обзира на то шта се догодило. Свест о томе да ће сељаци помислити како се уплашио, није дозвољавала да се са половине пута врати. Кад је паша видео како се Трајко нећка, устао је и махнуо му руком. Трајко је пришао и, онако срдит, намргођен, стао пред њега. Кратко му је назвао бога, и оборио поглед ка земљи. Емин-паша је отпоздравио: – Седи, газда Трајко, да мало поразговарамо – рекао му је затим. Трајко је сео, извадио дуван и напунио чибук. Емин-паша је пушио, али је сав киптао од срџбе што каурин и не пита да ли сме да запали. То га је пољуљало, те је нагло изменио тон. Помислио је и на своју лукавост и побојао се своје срџбе која би могла да поквари цео план. – А ти са оним мојим? – поче паша. – Шта? Хоћеш да кажеш они са мном ... – Па јест, рече паша и би му још више криво што га Трајко исправља. Реч по реч, Трајко исприча све како се десило. – Народ се жалио, а ви, ага ћутите! – заврши Трајко своје излагање – Да си га убио, не би ти ни реч рекао – рекао је ага уверљиво Трајку и обећао му да их неће пуштати да долазе сами у Печењевце. Ага и Трајко устали су и пошли ка салашу. Трајкова пратња је са нестрпљењем очекивала исход овог разговора. Није ни очекивала да се Еминпаша може понизити да јавно срамоти своје синове. Убрзо се око њих окупило много сељака. Емин је био разговоран и хтео је да по сваку цену сељаци стекну утисак да је весео и расположан, а не срдит због свега онога што се десило у Печењевцу. – Па, ти, газда Трајко, не кажеш како ти се допада овај мој салаш? – каже веселим тоном Емин и гледа у Трајка који пуши и ћути. – Добар је – рече газда Трајко и намигну сељацима – али је за нас много боље да га ниси градио. – Царско је од бога – рече мрштећи се Турчин и, да би поправио расположење, обрати му се: – А сад, газда Трајко, ољупи један клас и баци га у салаш. Мило ми је да ми ти бациш први клас. Раја ће за тобом кошевима. – Ја не, ага! – рече одсечно Трајко. – Ама само један – као да завапи Емин-паша и осети колико је немоћан пред њим.

35

– Ја јок, паша, а ти одржи реч и не шаљи синове у наше село. Паша узјаха коња и оде, а окупљени сељаци остадоше око Трајка. Дуже време после тога нису се видели пашини синови у Печењевцу. Међутим, свакодневно су одјекивале турске пушке по печењевачком атару. Турски сејмени, по наређењу пашиних синова, пуцали су на сваког човека кога су видели касно увече и рано изјутра. У ствари, сами пашини синови привлачили су се до печењевачких њива, увлачили у густе стогове и чекали људе у заседи. Неколико сељака је рањено. Пашини синови су мислили да ће се Печењевчанима нарочито осветити ако им убију попа. Свештеници су били националне вође у то време, људи који су свуда и на сваком месту говорили о потреби јединства и борбе противу „погане вере“, тако да су уживали велики ауторитет. Поред тога, Печењевце је било црквени центар, па је јасно што су Турци хтели да смање на овај начин број свештеника. Најпре су били свештеници Станко и Петар. После њих долази Станков син Илија, а затим и Миленко, чије порекло није познато. Како је парохија била велика, то се за неколико деценија мења и неколико попова: Ђорђе Ћућулија, Здравко Станојевић, а касније долази Михајло Богдановић, родом из села Грданице. После Михајла долази Ђорђе Поповић из Лескоаца. С обзиром на то да је Михајло био родом из Грданице, пашини синови су желели да баш њега убију. Једне вечери, по провидној помрчини, враћао се кући поп Михајло. Негде на самом улазу у печењевачки атар, код последњих њива Чифлука, пашини синови су нанишанили и опалили. Михајло је пао на земљу, а убице су почеле да беже, али је у тај мах Михајло потегао на њих пиштољ. Једном пашином сину је поцепао дугу хаљину. Неко је пуцао и на Ђорђа Поповића, али је пашиним синовима поп Михајло утерао страх да су касније у поље одлазили само са сејменима. У лето, тек након друге године, дошли су опет пашини синови у Печењевце. По наредби оца, нису смели да се удаљавају са гумна на коме је било много снопова жита. Мушкарци, младићи, преносили су снопове и ређали их на сунцу, да би се просушили за вршу. Младен, из фамилије Ракића, кад је видео пашине синове, стао је на средини гумна и гледао негде далеко. – Ти, каурине, што не радиш? – викну један пашин син. – Нећу! Ето, кад ми ти кажеш, нећу! – викну му и Младен и стави руке на кукове. Пашини синови пођоше на њега, али остали младићи побацаше снопове. – Пусти крмка! – рече један пашин син и повуче свог брата за рукав. – Онда се склони да раде други – рече опет осорно пашин син. – Нећу ни то! Дођи па ме помакни! Пашини синови се погледаше. Остали младићи осетише да већ може и до туче доћи, па стадоше иза Младена. У очима пашиних синова киптела је мржња. – Зар ћемо оставити жито? – виче старији пашин син. – Остављамо га ми, а ваши сејмани и овако се дембеле по цео дан. Нека га разместе ако мислите да једете, а ако... Младен помисли да им каже све што мисли, али се уздржа. Затим намигну осталима и пође са гумна. За њим одоше сви младићи. Пашини синови одјахаше према Грданици наредивши сејманима да разместе жито и заврше сав остали посао око врше.

36

ХАНОВИ И КАФАНЕ Караванска станица је од посебне важности за развој Печењевца. Иако се дотад десна обала Јужне Мораве сматрала важнијом, сада је, коначно, лева обала ове реке добила свој практичнији значај. Изградња караванске станице, око тока реке Јабланице, један километер од насеља Цигана, у непосредној је вези и са Лесковцем, који у то време стално јача као важно трговачко средиште читавог овог краја. Караванска станица лагано усмерава даље насељавање Печењевчана. Дотле је био идеал западни део, према садашњем селу Каштавару, а на истоку, према кули, насељавали су се само они који су морали или били сиромашнији, као што су Цигани. А сада се нова домаћинства спуштају ниже, остављајући ток реке Шаранице, који одатле скреће и иде према Јужној Морави. Породица Стаменка, оног који је са Живком био у Цариграду, силази ниже и насељава се паралелно са Циганима, циганским насељем, а касније и још ниже, према караванском насељу. Печењевчани су се занимали земљорадњом и сточарством. Нови услови диктирали су оријентацију на трговину. То је био још један разлог да се нове породице селе према Јабланици. Тако су никла најпре мања прихватилишта, која су примала пролазнике и караване на одмор за једну ноћ или за „неки дан“. Ови ханови су се из дана у дан све више развијали и постали су центри за развитак трговине. Та места су била уједно и места на којима су се сакупљали виђенији људи Печењевца и у слободним данима дискутовали о политичким питањима. Најстарији хан налазио се у садашњем дворишту Благоја Цакића – „Пертацки хан“, који се налазио између реке Јабланице и „царског друма“. Са западне стране постојао је још један хан, то је „Бијачов хан“. У хановина су вођени трговачки, политички и други разговори. Поред тога, ту се обично пила кафа, хранила стока, понекад и замењивала запрега, уз живу трговачку погодбу. За село су ханови имали још један значај. Путници су доносили колонијалне, артикле: со, гас, шећер, дуван, пиринач и друго. Ово место је било познато и као хан у коме је могла да се набави кудеља, а и да се прода памук, ланено платно и неке друге индустријске прерађевине. Корист су осетили Печењевчани још првих дана; од ханова се богате многи, јер бављење шпекулативном трговином доноси велике приходе. Стога и други богатији сељаци одлучују да подигну кафане на самој обали Јабланице. У њима се првенствено служила кафа, а после тога продавана су и алкохолна пића, али су продавани и дуван, со и друго. Две најстарије кафане су „Бијачова“ и „Цакићева“. Касније су на десној обали Јабланице саграђене још две: кафана Трајка Денића из Грданице, која је касније, по свештеничкој дужности Трајковог сина – попа Михајла, оца Јефте Поповића, позната као „Попова кафана“. Преко пута ње, на месту где је сада зграда „Радана“, била је саграђена !Дугењска кафана“. (Прве две које су споменуте биле су на левој обали Јабланице). Све ове кафане биле су саграђене у време када су у Србији већ вођене борбе за ослобођење, или кад је Печењевце већ ослобођено од Турака. Код трговаца и пролазника била је најпознатија „Бијачова кафана“, па је она и препоручивана за одмор. Када је поред ње саграђена нова, „Цакићева кафана“, која је имала умешније руководство и окупљала богатије и по богатству виђеније људе, настала је конкуренција, јер је Цакићева кафана“ полако освајала све више муштерија. „Бијачову кафану“ су мештани још звали и „Парамањкина кафана“.

37

У то време руководилац „Бијачове кафане“ био је Васиљко Коцић Кадаљ, за кога се мислило да је пореклом Циганин. Његова мајка, по причању људи из Печењевца, није имала мушку децу. Због тога је требало да је отерају од куће. На порођајује, опет, имала је девојчицу. Да не би била отерана од куће, она је заменила дете са неком Циганком која је истог дана родила мушко дете. Тако је Васиљко, као дете мајке Циганке, прихваћен у породици као највољенији члан, као прво мушко дете. Он је касније, због великог богатства, био и председник општине. Једног дана, док је Васиљко био председник, довели су пред њега једну младу Циганку, која је нешто украла у пољу. Како је била много лепа, то му је запала за око, па је наредио да је оставе у току ноћи ту у општини. Кроз мрак, он је исте ноћи дошао у општину, силовао девојку и преспавао целу ноћ са њом. Наравно, за ово ју је богато наградио, али тајне није могло бити. Први је дознао Никола Цакић, сопственик кафане. Да би уништио конкурента, Никола је наговорио Циганку те је тужила Васиљка. После суђења, Васиљко је осуђен за нанете увреде, као и за то што је девојци одузео невиност, да плати 5.000 гроша одштету. Због овог дуга продата је кафана Васиљка Коцића, коју је купила општина, па се у исту зграду преселила општинска управа. Одмах после ослобођења од Турака општина је била смештена у згради Куле, а сада је општина први пут добила своју сопствену зграду. (Кула је била у садашњем дворишту основне школе). Тако је овим маневром Никола Цакић решио конкурентску борбу са Васиљком Коцићем, а Цакићева кафана остаје као једна од најцењенијих. Негде 1890. године све остале кафане, да би се одржале у конкуренцији, издвајају се по политичким партијама: за напредњаке је била „Дугењска кафана“, за либерале „Цакићева кафана“, а „Попова кафана“ имала је верске приврженике за муштерије. Тако је, може се рећи, вредност свих кафана остала једнака. Дугејинци су били и познати као одгајивачи стоке. Живков син Трајко је још од малена био добар сточар, па је цела фамилија имала „добар домазлук“ из Прибоја и Богојевца. Трајко је као сточар много пута са врха Клепала стрчао да види караванска говеда. Одрастао у здравој и богатој породици, решио се, по договору са оцем, да и сам опроба срећу са караванским послом. У то време, најпре у близини куле, подижу велику шталу, а затим и кафанче. (О тој кафани је већ било речи). Поред рада у кафани, Трајко се бавио и рабаџилуком. Имао је седам пари волова. Са њима је рабаџисао од Печењевца до Солуна и Видина. Нови посао доносио је велике приходе, па је и сва фамилија нагло напредовала. Негде од 1894. до 1899. године у Печењевцу су отворене и шпекулативне трговине за продају дувана, шећера, соли, ексера и др. Познате продавнице биле су: „Живкова“, Живка Шустера и „Кованџинска“. Такође, 1899. године саграђена је модерна воденица на реци Јабланици сопственика Јованче Ћокића Калапова. Она је касније названа „Швабина воденица“, јер ју је негде 1906. године купио неки Чех Јосиф назван Шваба. Ову воденицу Јосиф је држао све до 1918. године, када је, због сарадње са Немцима за време окупације, побегао испред Солунског фронта. Тада је воденицу продао Лазару Илићу из Брејановца. Лазар је имао и ортаке. ОСЛОБОДИЛАЧКИ РАТОВИ СРБИЈЕ 1876-1878.

38

Србија је Турској објавила рат 18, односно 30. јуна 1876. године. Он се и поред победе на Шуматовцу, после борбе на Ђунису завршио српским поразом. Уласком Русије у рат са Турском 12/24. априла 1877. године, отварају се нове могућности за ослобођење нових српских крајева. Зато, иако недовољно спремна, на позив Русије Србија објављује рат Турској 1/13. децембра 1877. године. Објава рата примљена је у целом српском народу са великим надама, али и великим стрепњама у случају неуспеха. Али, већ првих дана постигнути су велики резултати на свим секторима српско-турског ратовања. На јужном фронту ослобођено је Прокупље и приступило се опкољавању Ниша, пошто је, поседањем моста код Чечине, била прекинута његова веза са Лесковцем. Најважнији успеси српске војске била су ослобођење Лесковца и Власотинца, Беле Паланке и Пирота у децембру 1877. године. Агић паша, који је имао много земље, воденицу и „дворе“ у Печењевцу, пошто је почео рат, наредио је сељацима Печењевца и околних села да спреме две стотине волова и две стотине кола помоћу којих је пребацивао своју покретну имовину у турску бежанију у правцу Врања. Сељацима није вратио стоку и они су устали без своје марве на крају рата, неколицина је чак и живот изгубило далеко од својих кућа. Други српско-турски рат 1877/1878. године, који се завршио ослобођењем територије нишког санџака и других суседних крајева довео је до многих промена у дотадашњим српско-турским односима. Многи Турци су се повлачили са турском војском, а неки су сами организовали свој бег, као што је то било у Печењевцу. Међутим, иако се мислило да су Берлинским конгресом решени имовинско-правни односи, још дуго су они представљали велики проблем у односима односа између исељених Турака и српских грађана. Стање за време ослободилачких ратова најбоље је описао Јосиф Х. Костић, учитељ, у књизи „Педесетогодишњица ослобођења Лесковца“: „Први српско-турски рат дочекан је са радошћу и већ је била синула нада да ће доћи крај турском господарству. Српски топ, који је у недељу 20. јуна 1876. године одјекнуо, и чије се одјек чуо како у Лесковцу тако и у целој околини, измамио је сузу сваком Србину и већ се на видику града Лесковца појавила нада за ослобођење и уједињење с мајком Србијом. Но, турска власт, знајући давнашњу мисао и жељу Лесковчана и Власотинчана, држала их је онако ненаоружане у шкрипцу са јабланичким оружаним Арнаутима, који су претили пљачкањем, паљевинама итд. Руља турских башибозука летела је свакога дана на Србију и задавала страх овдашњем српском становништву, које је с тугом у срцу помишљало да ће бесна турадија прегазити Србију, ту једину наду српске слободе и будућности. Ови башибозуци чинили су успут грдне несреће српском народу под Турцима, само да га застраше, да се не би бунио. Неуспех српског оружја према надмоћној војсци и према башибозуцима из три дела света ондашње турске царевине јако је потресао Лесковчане и остале Србе под Турцима, а глас о паду Књажевца и Зајечара беше гром из ведра неба за овдашње српско становништво. Не прође много времена па пуче револвер из телеграфске станице и наједанпут поче пуцати по целој вароши. Телеграфиста лесковачки добио је депешу да су и жељени Алексинац после крвавог Шуматовца Турци освојили, те је од радости кроз прозор из револвера пуцао. Турској радости не беше краја и већ се Турци спремаху да пођу добровољно на Србију, јер ће кроз који дан бити по целој Шумадији, па и у

39

Београду да се српског блага награбе. Али кад пуче руско-турски рат, који је био велики удар за Турке, народу овог краја сину нада за ослобођење. Турске новине „Косово“, које су излазиле у Приштини, донесоше прокламацију народу муслиманском у вилајету косовском позивајући га да се одупре Србији која је опет устала противу цара. Тежиште прокламације било је у томе да се народ бори против Србије како може и зна, а цар им мало може помоћи, јер има кавгу с великим непријатељем – Москвом. Истог месеца српска војска удари на Прокупље. Кајмакам прокупачки побегао је одмах из Прокупља и дошао у Лесковац. То је било 7. децембра 1877. године. Турско становништво Лесковца било је већ спремно да бежи па кад дознаде још и од кајмакама стање ствари и кад виде да и кајмакам и кадија беже, наједанпут, 9. децембра увече, појури да из Лесковца бежи. Ко је гледао ово турско бегање по јасној месечини и снегу није знао шта би пре: или да жали жене и децу чији лелек проламаше ваздух или да се свети петвековном непријатељу, који је тако српску децу и жене у робље терао, немилостиво гонио и мучио. Многи Турци пођу наоружани по кућама и где су наишли на слаб отпор узимали су кола, волове и осталу потребу за селидбу. Истина, да су многи Турци још за рана кренули из села своје рајетине, сељаке с воловима и колима за ову селидбу, но опет су узимали и од Лесковчана коње и волове. Ове, по Турке, црне ноћи, српско лесковачко становништво наоружано уколико је оружје имало, скупљало се из авлије у авлију у поједина места спремало се за отпор у случају неког напада, почну се поједине четице састављати и договарати о одбрани. Али је све рађено по авлијама, на улицама још се није јавно излазило. Кад турске фамилије одселише, 9. децембра рано ујутру, крену се и они Турци који су стајали као заштита исељеницима, а затим и разбијена прокупачка војска, којом приликом поразбијају српске дућане у чаршији и опљачкају их. Српска војска по заузећу Прокупља одмах је послала једну предстражу у село Кочане, око 4 сахата северно од Лесковца и ова је предстража шиљала своје извиднице до Печењевца па чак о до села Залужња, близу Лесковца. Ове су извиднице дошле у додир са изасланицима из Лесковца и споразумевале се са њима о свему. Па чак и командант предстраже Илија Ћирић писао је карте многим виђенијим Лесковчанима и питао о стању у Лесковцу. Неки од изасланика лесковачких, који су били у Печењевцу нађу се с Колом Рашићем. Они испричају Рашићу о стању у Лесковцу и замоле га ако може да са нешто војске дође у Лесковац. Рашић из неке осмотрености напише неколико речи на једној карти са којом пита лесковачке прваке за стање ствари у Лесковцу. Кад је ова карта циркулирла по Лесковцу, дође и до мојих руку. Онда се скупимо ноћу између 10. и 11. децембра опет у кућу Нешка Митровића и прочитамо понова Колину карту. Тада питасмо изасланике, има ли штогод војске у Печењевцу? На то ће један, који је научен тако рећи: „У Печењевцу српска војска земљу притиснула, само чека наредбу да се крене.“ Лагао није, јер иако је било десетак војника у извидници, опет су и они земљу притиснули. Овако је он научен да рекне само да окуражимо неке који су непрестано зебли. Тад се договорисмо те напишем ја Коли Рашићу писмо ове садржине отприлике: Коле, Турци су из Лесковац утекли, ми смо сами остали, опасности нема. Дођи одмах и поведи нешто војске, јер у околини нема Турака.

40

Пошто се потпише неколико виђенијих Србина по Колином захтеву, онда се потпишем доле и ја овако: Српски те уверавам да нема овде никаве опасности.“ Из овога се јасно види да је међу Турцима завладала паника. Емин –паша је последњих дана пљачкао по свим околним селима. Његов син, иако је имао Печењевце, није смео ни једну кућу да опљачка. Узимао је мање ствари, девојачку опрему и друго, али стоку није смео да одузима. Прича се да је у околним селима запленио сву запрежну стоку, десетак кола и више пари коња. Тако је једне ноћи, свакако од 7. до 8. децембра 1877. године отишао Емин-паша са синовима. Занимљиво је да се говори у многим списама, како ћемо то касније видети, о бекству Паше Агића, свакако је да тај податак почиње из Печењевца, јер су сељаци сада говорили о старијем пашином сину, који је силне зулуме починио као господар Печењевца. Испред Печењевца први се зауставио командант артиљерије Топал – Ђока. Он је чуо за кулу Паше Агића, па је хтео да је бомбардује. Међутим, у исто време је сазнао да је Турчин побегао, па је одустао од те намере. Печењевце је ослобођено 9. децембра 1977. године. Одмах по уласку у село питали су за српске куће које су у току петстогодишњег ропства вршиле срамну улогу издајица и улизица турских. Требало је целу једну фамилију да стрељају у Печењевцу. Већ је све било спремно, али је уто наишао Трајко, укорио је јавно све те издајице и затражио милост у име села. Кад су се представници ових фамилија заклели, обећали да ће скинути срам и да ће се поправити, живот им је опроштен и враћени су својим кућама. Одмах је дошао и Коле Рашић. У Печењевцу је приређена велика свечаност. Весеље је трајало неколико дана. Сељаци су истерали на улице буриће вина и ракије. На свим раскрсницама пекли су се прасићи и овце. Жене су непрекидно пекле „банице“, спремале ђувече, пекле пилиће, правиле „беле погаче“. Попови су обилазили скупове, благосиљали и певали молитве, а народ је певао, играо и веселио се у слободи. Коле Рашић је са скупом других виђенијих људи одсео у Печењевцу. Ту су се сакупили Таско и Ђорђе Узуновић, Ђоша Војиновић, Трајко Живковић, Влајко Раденковић и други прваци из Ниша и других места. Дискутовало се непрекидно о догађајима у Лесковцу и другим местима, као и о кретању српске војске. Једног дана, свакако је то био 10. децембар 1877. године, стражари су спазили како поред Јужне Мораве беже два Арнаутина. Не зна се ко су били, али се претпостављало да су шпијуни, неки турски извештачи, а то је касније и потврђено, јер је добар број Арнаута напао Лесковац после његовог коначног ослобођења. Неколико коњаника је пресрело ове Арнауте и довели су их у Печењевце. Успут су их испитивали, али су Арнаути дрско поступали према командиру српске патроле. Неколико пута су покушавали да беже, ударали су српске војнике, драли се и претили говорећи да Сулејман паша иде са 6.000 војника, да ће непослушне кауре посећи и главе им на колац наређати. Испред самог села стали су и нису хтели да уђу у Печењевце. То је све толико нервирало српске војнике и Печењевчане који су већ ту били да су одлучили да их стрељају, а да их и не изведу Колету Рашићу и другим виђеним људима. Тако су и учинили. Стрељали су их код данашњих кућа фамилије Виткових. После доласка неких Лесковчана у Печењевце и коначног договора, кренула је група ка Лесковцу. Поред већ споменутих са групом су пошли и

41

Трајко Живковић и многи Печењевчани. Сељаци нису имали оружје, махом су носили ножеве у појасевима, а и мочуге и друге мотке као једино оружје. Скоро сва села у долинама Топлице, Мораве, Власине, Јабланице и других учествовала су у локалним устанцима 1977/78. године, а међу њима учествовали су и сељаци из Печењевца, Винарца и други. Лесковац су 11. децембра 1877. године запосели добровољци из чете Колета Рашића, ојачани са неколико војника редовне војске и мноштва сељака из Печењевца, Винарца и околине. По сведочењу савременика и очевидаца догађаја, Јосифа Костића, старог лесковачког учитеља, редак беше сељанин који имађаше оружје, но сваки беше упртио покоју мотку и она му је све оружје било. Ова група је победоносно ушла у Лесковац 11. децембра 1877. године. Сретен Л. Поповић је такође описао ове догађаје у књизи „Путовање по новој Србији“. Ево шта каже: „Код Печењевца прођемо преко ћуприје на реци Јабланици, која од југа вијуга и одавде на по сахата утиче у Мораву. Кад бих села у лесковачком пределу или округу само нека побројао, читаоци из прека нашли би своја села; као: Лалнице, Шатринце, Ђалу, Кулу итд., а по предању од оца на сина и праунука можда и то да су се баш из ових села у оном општем пресељењу и иселили и тамо преко населили места и села истог имена. У Печењевцу су двори паше Агића са воденицом, иначе нема да се види како село ушорено, него механа и једна пространа штала. Пре него што наступимо на ћуприју, видесмо у једној авлији топове и каре топџијске. Ту је на посади једна топџијска батерија. Пред механџиницом, која је откако су наши у овоме крају, нешто очешљана и умивена, видесмо више официре који су поседали око астала напоље изнесених. Ту нас дочека окружни лесковачки начелник г. Лацковић. Сиђосмо с кола да се одморе коњи, а и ми да се поздравимо са нашом браћом официрима. Ја одмах одем устрану, да погледам и видим изближе овај предео. Одмах за она два брега пред Печењевцем вијуга казана речица Јабланица. Преко ње под брегом виде се неколико кућа. У правцу на југозапад простор је дугачак и широк. Тако је исто пространство и на источној страни к југу. За горе казаног пашу Агића дочух, кад је оданде побегао са осталим Турцима, да је узео од овдашњих околних села до 200 волова за превоз и бекство у Турску, па су и стока и кола тамо задржани, а људи су се преко планина једва вратили својим кућама, а понеки је тамо заглавио и не вратио се, па зато можда и не видесмо волове да по стрњикама пасу. Сад су противу њега, и кад се вратио, многе парнице подигнуте због тога, као и зато што је многима и земље поотимао. Разгледајући околину, која је врло пријатна и романтична са свијих брежуљака и текућом водом, чух неке војничке сигнале. Загледам тамо откуд то свирање долази, а оно једно чобанче дува у песнице и производи те сигнале.“ Да би се спасила даљих пораза, турска Влада је јануара 1878. године Русији понудила примирје које је закључено у Једрену. Крај рата затекао је српску војску у наступању према Косову и Метохији. После утврђивања демаркационе линије која је потврдила постојеће стање, односно положај турске и српске војске, фебруара 1878. године у Сан Стефану, близу Цариграда, закључен је уговор о миру између Русије и Турске. Како је овим уговором предвиђено стварање Велике Бугарске, која би била под Турском контролом, европске силе су приморале Русију да прихвати поништење Сан Стефанског уговора и на тај начин извршена је ревизија тога уговора и на Берлинском

42

конгресу Србији је признато прикључење ослобођених округа (нишког, пиротског, топличког и врањског) као и потпуна независност. Потписивањем Берлинског уговора завршен је овај рат.

ПЕЧЕЊЕВЦЕ ПОСЛЕ ОСЛОБОЂЕЊА ОД ТУРАКА Најбољи преглед друштвених, политичких и економских односа после ослобођења од Турака дала је др Видосава Стојанчевић у раду објављеном у Лесковачком зборнику бр. 15, од 1975. године, под насловом „Печењевце у првим годинама после ослобођења (1878 – 1885) - Етнодемографске, социјалне и културне карактеристике“. Цитираћемо неке делове тога рада. „До ослобођења од Турака насеље Печењевце је имало дугу историју свог постанка и развитка. Према имену, као и по важном комуникационом положају, повољним природним и економским условима места на коме је настало, Печењевце је једно од најстаријих насеља у северном делу Лесковачке котлине, чији би се постанак могао везати за период српског средњовековног државног живота и рани период турске владавине. Међутим, по свом популационом и етничком развоју, данашње насеље Печењевце спада у новија насеља Лесковачке котлине, чије се оснивање везује за последњу четвртину 18. века. Претпоставља се да би ово насеље могло да буде једно од запустелих села у 15. веку, које није одржало насеобински континуитет. До ослобођења 1878. године Печењевце се развијало у условим турске феудалне управе углавном као насеље са мешовитом ратарско-сточарском привредом. У време ослобођења Печењевце је затечено као један од шест лесковчких читлука, који је био у поседу имућних лесковачких Турака Пашагића. У време спровођења аграрне реформе у ослобођеним крајевима после 1878. године, печењевачке чифчије откупљивале су земљу, а против бивших турских господара Пашагића сељаци су повели бројне парнице. Као и остали лесковачки читлуци, и Печењевце је првих година по ослобођењу било насељено новим досељеницима на откупљена бивша турска имања. Преко новооснованих српских окружних и среских управа, избеглице из разних крајева под турском, углавном из околине Сјенице и Нове Вароши, насељавани су на турска имања у околини Лесковца, па делом и на подручје бившег печењевачког читлука. У новообразованој српској административној управи 1878. године, насеље Печењевце је постало седиште истоимене општине, у чији су састав ушла још и насеља Дупљански Чифлук, Каштавар, Липовац, Брејановце и Разгојнски Чифлук. Печењевачка општина је тада бројала укупно „300 кућа“, које су у општини заступали један председник општинског суда, два члана општинског суда и седам општинских одборника. Печењевачка општина је 1878. године захватала међе „од леве обале Мораве око утока реке Јабланице и с обе стране исте, до вододелнице између Јабланице и Пусте Реке“, додирујући међе општина: винарачке, брестовачке, бојничке и турековачке „са источне стране Мораве.“ Као један од привредно развијених лесковачких читлука, Печењевце је у време ослобођења затечено као један од специфичних примера социјалноекономске, привредне и етничке структуре турских феудалних поседа на

43

јужноморавском подручју непосредно пред одлазак турских господара из ових крајева. Етничка кретања у насељу Печењевце непосредно пред крај турске управе одржавала су се делом у емиграционим покретима, изазваним историјско-политичким догађајима у лесковачком крају. Тако је, судећи по оскудним подацима које пружа литература, негде шездесетих година прошлога века Печењевце пред ослобођење популационо знатно ослабило, због општих политичких и економских прилика у лесковачком пашалуку и турској царевини. Тада је у Србију пребегло – међу избеглицама из „старе Србије“ – доста Печењевчана, од којих су записани „Поп Илија, Стојан Станков, Живко Николић, Борђе Поповић, Петар Ристић и Димитрије Нешић“, који су били представници „емиграције из Старе Србије“. Ове печењевачке избеглице придружиле су се избеглицама из Лесковца, Власотинца, Чекмина, Радињинца, Паликуће, Брестовца, Богојевца, Навалина, из прокупачких, трнских и пољаничких села. Уочи ослобођења, Печењевце је бројало 80 кућа, распоређених у три мале, а општина печењевачка тада је бројала 435 домова са 3380 душа. Прве године по ослобођењу (1879) насеље Печењевце је бројало 88 домова са 746 душа и 154 пореске главе, од којих је било 148 ожењених. Социјално-економски односи, затечени на печењевачком читлуку у време ослобођења, били су слични онима у суседним областима: затечене чивчије, „исполичари“, радили су господару земљу „на трећи део“, а они који су се „откупили“ узимали су земљу „под аренду“. Чивчије су плаћале „господарлук“, „деветак“ од свих производа, осим царског десетка. Првих година по ослобођењу (1878 –1885), према „Књигама распореда порезе на земљишта“, атар насеља Печењевца захватао је зиратно земљиште -друге категорије (по квалитету), на простору од укупно 587,05 ха, а под шумом (такође друге класе по квалитету) укупно 178,34 ха. Утрине сеоске биле су разврстане у земљиште најбољег квалитета – прву класу, на простору од 871,80 ха. Село Печењевце је исте године бројало 159 пореских обвезника, који су плаћали укупно 4626,82 динара порезе, урачунавајући и порезу коју је на земљиште плаћала црква печењевачка, и заједничко „селско“ земљиште (испашу, испусте) са селом Грданицом. Од укупне суме, годишње порезе село Печењевце је исте године плаћало за зиратно земљиште 2348,20 динара, за шуму 535,02 динара, а 1743,60 за испашу. Упоређено са осталим насељима која су чинила тада једну општину – печењевачку, види се да су насеља Печењевце и Чекмин била два економски најразвијенија насеља у општини. Овај однос најбоље приказује следећа табела: Т. 1 Економска структура општине печењевачке 1884-1885. У

Насеље

знратна земља II класе

Печењевце Липовица Чив. Разгојнски Дупљане

637.02

Чекмин

452.55

587.05 430.83 214.09

хектарима Земља под шумом II класе 178.34 140.72 23.52 22.80 582.16

Утрин е I-II класе 871.80 257.00 12.00

269.20 101.20

Укупно ха 1637.19 828.55

249.61 929.02 1135.91

динара пор. 4626.82 2659.48 950.92

3154.88 3759.08

44

Брејановце С в е га

216.65 2538.19

9.20 956.74

27.80 1539.00

253,65 5033.93

949.80 16100.98

Како се види из наведених података, првих година по ослобођењу Печењевце се, у односу на остала насеља печењевачке општине, развијало углавном као сточарско-ратарско насеље; док је испаша (шуме и утрине) у Печењевцу била, према броју хектара, основа пољопривреде, дотле је зиратна земља у друтим насељима исте општине представљала основу ратарске производње. И по одласку турских господара, како приказују наведени подаци, сеоске утрине су у Печењевцу остале неразоране прве десетине година по ослобођењу, као откупљено земљиште исељених Турака, или као подељена заједничка сеоска својина земљишта, према броју чланова (ожењених глава) у сеоским породицама, на једнаке подеоке. У другим селима печењевачке општине утрине су се одржале после 1878. још и у Чекмину и Липовици, док их у Брејановцу готово и није било. Највише сеоске шуме затечено је по ослобођењу у селу Чекмину, док је шумски фонд села Печењевца тада био знатно умањен. Изражено у бројном односу, тада је у Печењевцу целокупан сеоски атар износио око 37% зиратних површина (оранице), око 53% захватале су утрине, док је под шумом било само око 10% земљишта. У општини печењевачкој, у чији су састав улазила наведена села, зиратно земљиште захватала је нешто мање од половине (око 47%) свих пет сеоских атара, док је било знатно мање утрина (око 30%) и шуме (око 23%). Године 1885. у Печењевцу је земљиште било распоређено на укупно 159 домаћинстава која су плаћала порезу на земљишта. Према висини порезе домаћинства печењевачка била су подељена углавном на пет категорија: најбројнија су била домаћинства која су плаћала порезу на земљишта у износу од 10 до 20 динара (њих укупно 62), затим она која су плаћала од 20 до 50 динара (њих 49), а приближно исто толико и оних сиромашнијих, која су плаћала порез од 1 до 10 динара (укупно 44). Само је једно домаћинство било уписано као најимућније, са годишњом порезом преко сто динара. То је било домаћинство Трајка Живковића, за кога се и у литератури наводи да је био међу првима у селу, који је аграрним дугом откупио и исплатио бивше турске земље у селу. II

Из података које пружа наведена књига распореда порезе уједно се уочава и бројно стање и распоред породица у селу: запажа се земљиште у 1884/5. години за село Печењевце, као и да се међу пореским обвезницима налазе и домаћинства оних становника Печењевца који су придошли из суседних села и из вароши. За 112 домаћинстава било је записано да су у поседу имали земљишта у самом селу, док је за домаћинства од броја 112 до 159 било у напомени забележено да живе ван Печењевца, у селима Заплања, а највише у оближњим насељима, Граданици (35), у Бабичком, Разгојни и Смрдану, а само три домаћинства била су настањена у вароши Лесковцу. У селима општине печењевачке исте године било је записано у Липовици осам исељеничких (колонистичких) домаћинстава исељених у Добрич, у село Пуковац, на имања исељених турских поданика. То су од броја 79 до 86 била домаћинства: Стоилка Стојановића, Петка Коцића, Милоша Стаменковића, Николе Спасића, Косте Јокића, Димитрија Цветановића, Јована Јанковића и Станка Стоиљковића, чија је пореза на земљишта припадала најнижим категоријама, од 1 динара, и мање (0.28, до 0.44 д.). Чифлук Разгојна, као некадашње турско добро, било је

45

насељено становницима из села Разгојне и суседног Винарца. У Брејановцу је било неколико сопственика Залужана (домаћинство Тасе Цветковића), из Бабичког) домаћинство Мите Станковића и Стојка Стевановића (из Црковнице) Станоја Лазаревића). У Дупљану је било 119 домаћинстава, која су откупила турске земље, највише из села Локошнице (94), из Богојевца (16), Прибоја у винарачкој општини (8), и из вароши Лесковца (6). Како се из наведених података може закључити, првих година по ослобођењу насеље Печењевце, као и суседна села, у погледу етничке и демографске структуре, знатно су се изменила. Поред затеченог становништва стално настањеног у селу, Печењевце је – у условима аграрне реформе – почело да прима и становнике, породице или индивидуалне сопственике имања, из суседних села са подручја печењевачке општине. Како се на примеру наваденог насеља Липовице у печењевачкој општини може закључити, један део сиромашних породица из лесковачких насеља учествовао је у колонизацији напуштених топличких (добричких) имања одбеглих турских поданика, заједно са сиромашним сељацима и беземљашима са јужноморавског подручја. Ова локална кретања и премештања, уз природни прираштај становништва, допринели су да се у популационом погледу Печењевце у првих пет година по ослобођењу (1878–1885) знатно развије: од укупно 746 становника у 1878. години, Печењевце је за непуних пет година порасло на 906, а са 88 домова прерасло је на 906 домова. Просечно, тих првих година по ослобођењу, Печењевце је годишње било пријављено са нешто више од пет домова и 30 становника, а са око 7,5 чланова по једном домаћинству. Међутим, ако се упореди број чланова по домаћинству у Печењевцу у првој години по ослобођењу (око 8,4), види се да је овај број у следећих пет година био већ опао (на око 7,5), што, свакако, указује на опадање и раслојавање већих породичних (задружних) заједница и на појаву индивидуалних домаћинстава као уобичајене друштвено-економске заједнице у Печењевцу и околним селима. Које су све породице биле, иако су све били становници Печењевца у првим годинама по ослобођењу, најбоље приказује преглед распореда пореза на земљишта по домаћинствима у 1885. години. Т. II Распоред пореза на земљишта села Печењевце, округа нишког, среза лесковачког 1885. Р. Име и презиме старешине Порез бр. домаћинства динара 1. Трајко Живковић 102.40 2. Младен Маринковић 4.00 3. Станко Стојановић 16.16 4. Алекса Петровић 4.80 5. Борђе Поповић 1.28 6. Петар Станојевић 23.92 7. Јован Ростић 26.08 8. Трајко Стевановић 15.36 9. Петар Стојковић 30.72 10. Стојан Ивановић 23.84 11. Сава Петровић 16.48 12. Стеван Живковић 22.04 13. Станко Јовановић 40.16 14. Цветан Николић 22.80 46

15. 16. 17. 18. 19. 20. 21. 22. 23. 24. 25. 26. 27. 28. 29. 30. 31. 32. 33. 34. 35. 36. 37. 38. 39. 40. 41. 42. 43. 44. 45. 46. 47. 48. 49. 50. 51. 52. 53. 54. 55. 56. 57. 58. 59. 60. 61. 62. 63. 64.

Смиљко Вељковић 7.52 Димитрије Цветановић 24.48 Глигорије Павловић 17.92 Јован Поповић 9.72 Илија Станојевић 12.16 Крста Поповић 15.52 Станко Ђокић 15.04 Сава Митровић 25.52 Тодор Митић 19.68 Ђорђе Вучић 21.12 Миљко Стевановић 24.80 Павле Ивановић 23.28 Ђорђе Петровић 18.96 Димитрије Николић 31.20 Танасије Петровић 17.20 Младен Пешић 20.24 Стојан Петковић 13.68 Марко Ђорђевић 13.88 Риста Ивковић 27.84 Никола Ђорђевић 14.48 Јања Цветковић 17.52 Стаменко Станисављевић 7.36 Јован Здравковић 13.84 Спира Петровић 14.56 Ранђел Цветковић 9.44 Ранђел Станковић 24.64 Цветко Ракић 23.04 Лазар Стојановић 28.16 Димитрије Живковић 13.60 Никола Здравковић 24.80 Риста Станковић 21.92 Димитрије Николић 19.20 Недељко Николић 18.88 Коста Савић 33.44 Смиљко Илијић 16.80 Антоније Тошић 45.76 Живко Илијић 18.68 Пејча Илијић 27.68 Јанко Стевановић 13.36 Митар Смиљковић 16.00 Милош Јанковић 16.80 Ђорђе Цветковић 18.24 Стеван Пешић 41.60 Цветан Јанковић 26.08 Здравко Вељковић 26.88 Стојан Станковић 33.60 Никола Станковић 26.24 Недељко Настић 9.12 Младен Настић 11.36 Агуш Мутић 0.16

47

65. 66. 67. 68. 69. 70. 71. 72. 73. 74. 75. 76. 77. 78. 79. 80. 81. 82. 83. 84. 85. 86. 87. 88. 89. 90. 91. 92. 93. 94. 95. 96. 97. 98. 99. 100. 101. 102. 103. 104. 105. 106. 107. 108. 109. 110. 111. 112. 113. 114.

Кара Алијић 0.16 Салко Алијић 0.16 Миленко Јовић 35.60 Марко Николић 19.20 Милош Стаменковић 14.08 Стојан Стаменковић 13.36 Станко Спасић 9.60 Смиљко Вељковић 10.24 Живко Вељковић 29.04 Илија Тошић 27.12 Станко Момировић 35.36 Јован Ђорђевић 27.52 Марјан Николић 27.52 Мита Николић 20.80 Јован Стаменковић 38.88 Никола Здравковић 71.52 Станко Стојановић 33.44 Стеван Спасић 17.63 Никола Цветковић 19.28 Спира Здравковић 11.84 Јован Станимировић 27.36 Стоиљко Филиповић 91.84 Јанко Ракић 28.32 Митар Стевановић 21.52 Стојан Петковић 14.08 Димитрије Станковић 31.68 Стојан Китановић 22.64 Стојко Коцић 38.88 Сава Цветановић 40.32 Ката, жена Спире Николића, трговца, живи у Лесковцу 8.96 Митар Јанковић 8.80 Стојан Ђорђевић 61.60 Живко Младеновић 31.97 Живко Стојановић 20.96 Станко Живковић 11.28 Танасије Станковић 46.56 Маса Ђорђа Стаменковића 10.72 Јован Здравковић 11.52 Спаса Ђорђевић 11.52 Анђелко Станковић 16.16 Мијаило Богдановић свешт. 15.20 Таса Поповић 12.08 Гмитрије Поповић 9.04 Јосиф Марковић 9.04 Црква Печењевачка 60.82 Село Печењевце 17.36 Милош Митровић 16.40 Цака Илијић 10.40 Мијаило Стевановић, живи у Грданици, срез заплањски Анђелко Митровић 10.20

2.00

48

115. Стојан Миленковић 5.20 116. Живко Недељковић 7.00 117. Мита Миленковић 3.80 118. Јованча Петровић 2.60 119. Марјан Миленковић 7.40 120. Живко Миленковић 5.60 121. Мита Јовић 15.60 122. Стојан Цекић 9.40 123. Недељко Митровић 5.80 124. Глигорије Грујић 23.60 125. Цака Цветановић 28.80 126. Цека Стојановић 9.40 127. Стаменко Тасић 6.20 128. Златан Ђорђевић 6.60 129. Стеван Јанковић 4.20 130. Димитрије Коцић 6.00 131. Цака Стојановић 5.80 132. Стеван Денић 2.20 133. Миленко Пешић 7.40 134. Цака Спасић 7.80 135. Јованча Живковић 12.40 136. Цака Стојановић 7.80 137. Мита Цветковић 14.60 138. Никола Матић 2.60 139. Божил Јанковић 3.20 140. Ђока Јанковић 2.60 141. Павле Јовић 5.20 142. Цака Цекић 12.20 143. Трајко Денић 12.80 144. Лазар Стојановић 9.40 145. Гаврило Јовић 11.40 146. Сава Живковић 25.40 147. Милош Ничић 15.40 148. Трајко Стевановић 21.00 149. Село Грданица, у срезу заплањском 7.60 150. Јован Стевановић, живи у Смрдану 4.40 151. Маринко Здравковић, живи у селу Смрдану 152. Крста Здравковић, живи у селу Смрдану 153. Сокол Миленковић, живи у селу Смрдану 154. Петар Здравковић, живи у селу Смрдану 155. Мијаило Стојановић, живи у Смрдану 156. Мита Илијић, живи у Грданици 8.40 157. Јован Борђевић, терзија, живи у Лесковцу 158. Петар Живковић, трговац, живи у Лесковцу 159. Стеван Стојковић, живи у Грделици Свега порезе 46.26.82

2.60 5.00 1.80 3.20 14.80 4.20 5.60 8.60

Међу овде пописаним домаћинствима налазе се најстарије породице, које су настањене крајем XVIII века, и које су углавном засновале данашње насеље). (Нпр. овде су записана домаћннства породица Момировић, Ракић, Савић, 49

Филиповић, Живковић и других, које су пореклом из новобрдске Криве Реке и Новог Брда). Од родова који воде порекло из суседних села, осим оних који се помињу у литератури, овде су записани као поседници земљишта домаћинства настањена у суседним насељима – Грданици, Бабичком и Разгојни. За неке од породица се може претпоставити да су повратници, насељеници из лесковачких села у прокупљанским насељима на бившим турским имањима, углавном придошлих из топличких села Бучинца и Пуковца. У попису пореза на земљишта и у попису становништва за 1884. годину записано је у Печењевцу више породица „туђе народности“, углавном оних циганских породица које су придошле са турским становништвом. Континуитет ових старијих породица сачуван је у данашњој структури становништва села Печењевца. У Печењевцу су првих година по ослобођењу остали видљиви трагови некадашњег двојног етничког и привредног развитка насеља: подела атара на „село“ са махалама и кућама, насељени део, и „чивлук“, пољопривредни, аграрни део насеља, са остацима турских кућа (кула, салаши). Ово су били и преостаци некадашње поделе насеља ка хришћански, тј. чивчијски, и муслимански део села, где су живели турски господари, аге. Са откупљивањем бивших турских имања и насељавањем на њима придошлог становништва са стране, отпочео је нов процес ширења насеља у правцу бившег читлука, сеоских утрина и шумских површина. Првих година по ослобођењу Печењевце се укључило и у привредни и културни живот лесковачког краја. Са изградњом железнице оно се укључило и у трговину стоком (нарочито товљених свиња), као и аграрним производима на пијацама у Србији и ван граница земље, преко Београда и Скопља. Исто тако, село се већ првих година слободног живота непосредно укључило у културни и просветни развој тадашње Србије. Прве контакте са српском управом успоставили су Печењевчани још првих дана по ослобођењу Лесковца, преко посебне депутације. С обзиром на то да је у Печењевцу до краја турске владавине постојала и црква (до 1844), а такође и стара манастирска школа, то је отварање прве српске основне школе у селу било остварено прве године по ослобођењу, 1879. године, а исте године је било записано и укупно 15 писмених Печењевчана. III По типу насеља и историјским условима развоја у време ослобођења, 1877/1878, Печењевце представља специфичан пример преображаја старих читлучких насеља у развијена, мешовита пољопривредно-сточарска села на подручју лесковачког региона. С друге стране, општи историјски и економски услови развоја Печењевца до ослобођења знатно су утицали на формирање етничке структуре насеља, у којој су миграциони процеси, као последице историјских догађаја и економских и локалних помештања, утицали на формирање типа насеља (подела на крајеве и мале). Ова старија фаза развоја насеља одредила је основе развитка и савременог насеља, које је у условима социјалистичког преображаја привреде постало један од напредних пољопривредно-сточарских центара лесковачог краја. ПЕЧЕЊЕВЦЕ 80-ИХ ГОДИНА XX ВЕКА После ослобођења од Турака, 80-их година у Печењевце се досељава Скендер. У почетку се није знало тачно порекло овог човека, али се претпостављало да је пре доласка живео у Војводини. Име Скендер дали су му

50

сељаци зато што је носио дугу браду, па је личио на неког Турчина, Скендера, кога су Печењевчани упамтили баш по таквој бради. Касније, када су сазнали да је пореклом Чех, прозвали су га и Шваба, тако да је упамћен као човек са два имена – Скендер и Шваба – а његово право име било је Јосиф Марек, што скоро нико у селу није знао. Говорило се да је као војник био у Албанији, и да је тамо видео људе са брадом која му се допала, па је и сам пустио такву браду. Иначе, носио је банатско одело и био благе нарави, никада се ни на кога није љутио, па су га сељаци волели и много ценили. Био је богат и покуповао је много земље у околини. Први је имао дрљачу и друге савременије алатке за земљорадњу и сељаци су код њега по први пут могли да виде како се новим алаткама обрађује земља. Поред тога, себи је одредио строго радно време, па су мештани најпре терали шегу са њим што се рано враћа са њиве у село, а на посао одлази кад већ сунце изађе; како кажу: „кад је већ на неколико остана“ (остан је штап којим су се гонили биволи). Кад изађе на њиву да ради, говорио би суседу: Србине, ово треба купити, и показивао на дрљачу или неку другу савремену алатку. Али никада није своје пољопривредне алатке давао било коме на послугу. Живео је само са женом, а деце нису имали. Са сељацима се мало дружио и ретко је навраћао у кафане јер није хтео да беспосличи и да поваздан седи поред кафанског стола. Касније је подигао и воденицу, коју је народ знао „Швабина воденица“ (то име је и данас сачувала). Била је потпуно модернизована, па су у њу са свих страна дотеривали жито на мељаву. Говорило се да та воденица „даје“ тако квалитетно брашно да га треба употребљавати само за славе и свечаности. Воденицу је преуредио у заједници са својим сународницима, који су у то време били у електричној централи у Вучју. Кум Скендеров имао је и први аутомобил којим је долазио у Печењевце, што је за Печењевчане била велика атракција. Половином XIX века неколико родова из Печењевца (Цветковићи, Властићи, Ђорђевићи, Јовановићи и Маринковићи) напустило је Печењевце и населило се у селима: Уриговце – Селовиц – Раља. Били су то први исељеници из Печењевца. Сам географски положај диктирао је да се трговина у Печењевцу 80-их година нагло развија, јер оно је постало средишње место за сва околна села. Док је под турском владавином центар био Грданица, где је седео паша, сада је положај према магистралном путу, железници итд. диктирао да се Печењевце нађе у жаришту привредног развоја тог дела Лесковачке котлине. Сељаци из околних села долазили су у Печењевце и ту куповали или продавали своју робу. Значају Печењевца допринео је долазак у њега многих виђенијих људи из Србије. Тако га у том периоду обилази сам краљ Милан, као и нишке црквене старешине. Ови доласци били су увек свечани, па је у Печењевце долазио и већи број свештеника из околних манастира и Лесковца да присуствују овим свечаностима. Доласци епископа нишког Виктора, касније и епископа Нестора, били су веома значајни за цео крај, па и за лесковачко свештенство које је тих дана увек било у Печењевцу. Печењевце је 1885. године посетио нови епископ нишки Димитрије. Свечаност је била крајем јула, а завршила се 2. августа, на велики црквени празник печењевачке цркве.

51

ПРВИ ДОЛАЗАК КРАЉА МИЛАНА У ПЕЧЕЊЕВЦЕ Краљ Милан Обреновић знао је за оданост Трајка Живковића монархији и њему. Због тога се интересовао за овог Печењевчанина, који је у то време био и народни посланик. Он је 1882. године изненада навратио у село и посетио породицу Живковић, којој је ова посета донела велику радост. Пре уласка краља у село, дошла је група коњаника која се распитивала о томе где се налази кућа Трајка Живковића и мештани су им показали. Потом је на белом коњу у село ујаха краљ Милан. Први је ушао у Трајково двориште, и викнуо: – О, газда Трајко! Трајко се одазвао. Био је усплахирен, али се ипак снашао. Поклонио се краљу и понудио му да остане и буде његов гост. Придржао је коња да краљ сјаше, а онда су се срдачно поздравили. Када се краљ поздравио и са члановима Трјакове породице, упитао га је: – Где ти је Султан? Знао је да Трајко има лепог коња – Султана. – Кажу да је бољи од овог мога – рекао је Милан и показао на свога коња. Краљ и Трајко су обишли шталу и видели најбољег коња не само Печењевца, већ и целог краја. Селом се брзо пронео глас да је у Трајковој кући „главом краљ“ и сокаци су се за кратко време напуниле радозналим људима. Краљ Милан је рекао да жели да лови на Доброј глави, па су са Трајком на коњима пошли кроз село док су их мештани поздрављали. На једном раскршћу сусрео их је деда Цака. Кратковид, ставио је руку на очи, затуривши шубару на потиљак, па је онда припростим гласом запитао: – Трајко, ко је ту краљ? Краљ се лично одазвао, сишао је с коња и поздравио се са деда Цаком. Кратко су поричали, а деда Цака се подизао и завиривао у лице краљу. На крају, разговора краљ је извадио из џепа један златник, наполеон ,и частио деда Цаку. Кад су се попели на врх Добре главе, најпре су уредили да се ту спреми ручак, а затим су пошли ка пошумљеном делу. Успут су наишли на једно чобанче. Видевши да је поред њега само једна коза, краљ је застао и питао га: – Колико коза чуваш? – Две, друга ми је побегла од ваших коња... ако је не нађем, нећу смети да се вратим... – А зашто немаш више коза? – Немамо, догодине ћемо имати три... Краљ се замисли, па се окрену својим пратиоцима и рече им: – Да му се купе још четири. Почео је лов. Пратиоци су опколили све ћувике, а керови су јурнули. Са краљем је ловио и Трајко. Имао је дугу пушку која је са више десетина сачми могла и најкрупнију звер да убије. Пуцало се на све стране. Трајко је из заседе убио неколико зечева и једну лисицу. Затим је кренуо за краљем, који није уловио ниједног зеца. Тек што су зашли за један шумарак, зец је сам налетео на краљеве ноге, али је овај оклевао да пуца. – Што не пуцате, ваше величанство!?

52

Краљ је спустио пушку: – Грехота је убити животињу, Трајко, кад иде право на тебе. А и други су већ доста убили. Обуставили су лов и све до ручка шетали по пошумљеним пропланцима и разговарали о политичкој ситуацији. Кад је постављен ручак, по предлогу самога Трајка, краљ је поверио њему да контролише сва јела. Трајко је ишао посуде до посуде, прегледао храну, пробао и говорио кувару шта још треба додати. После ручка, Трајко је наредио својим људима да осигурају све прилазе до цркве, а затим је са краљем посетио печењевачку цркву. То је била прва посета једног владара овој цркви. На улазу у црквено двориште краља и Трајка дочекали су свештеници, а затим је одржано кратко благодејење за част и дуги живот краља Милана, који је особито био задовољан овим чином и даровао цркву. ДРУГИ ДОЛАЗАК КРАЉА МИЛАНА Краљ Милан је поново дошао у Печењевце прве године по пуштању железнице. За тај дочек знало се десетак дана раније и вршене су велике припреме. На један дан пре доласка дошао је краљев кочијаш, кога су Печењевчани прозвали Џвиска. Мештани су се нарочито загледали у руду кочија, која је била од сребра, а кочијаш је имао посебно да говори, можда и лаже о краљевим другим кочијама које је оставио у Београду. Тако су скоро сви мештани ишли иза кочија којима је кочијаш неколико пута прошао селом. То је, вероватно, чинио да би добро упознао пут од станице до Трајкове куће. Трајко је припремио величанствени дочек за краља. Покупиио је вунене поњаве од свих жена и њима покрио целу дужину пута од железничке станице до своје куће. И станица је била свечано окићена. Ђаци су били постројени испред саме зграде, а попови, учитељи и други виђенији људи били су одмах иза Трајка. Доведена је и музика и постројена на левом крилу. Требало је да свира све време док воз пристаје и док се краљ поздравља са Печењевчанима. Када је воз стао, Трајко је потрчао и први пришао вагону из кога је изашао краљ. Загрлили су се и пољубили, а народ је од „радости плакао“ док је музика свирала и деца певала. Затим су пришли групи виђенијих Печењевчана које је Трајко представио краљу. И превише задовољан оваквим дочеком, краљ је на крају рекао: – Возите у Трајкову кућу! Тамо ћемо се мало одморити. Кочије су кренуле. Краљ и Трајко седели су на задњем седишту. Ни сами сељаци не могу да објасне како, али са свих страна се појавила краљева војска, која је опколила село. Група коњаника, у свечаним оделима, придружила се кочијама већ на дрвеном мосту код Јабланице. Краљ је махао народу. Био је одушевљен што је пут био застрт најбољим поњавама. Код кафана су их дочекали сељаци и клицали краљу и Трајку. – Понекад помислим да сељаци више воле тебе – рекао је краљ чувши поклике: – Живео Трајко!

53

– Једно „живео!“ за вас вреди више од десет за мене – рекао је Трајко ни сам не знајући зашто сељаци више кличу њему. Кочије су се зауставиле у његовој авлији, такође застртој поњавама. На средини, испод великог дуда, био је постављен сто. Сели су, све време причајући о коњу Султану, који се краљу много допадао. На крају, у шали, а о томе се после живо препричавало у народу, Трајко се обратио краљу: – Вама је лако, величанство, имате војску. А шта бих ја урадио ако, не дај боже, опет ударе Турци. У Султана бих се једино могао поуздати да ме донесе Вама... Краљ је био задовољан што Трајко увек наглашава како му је једини ослонац баш он. Поподне су отишли у лов. Трајко је ловио страсно, а краљ је уживао у томе како се Трајко узбуђује. Тек увече су се вратили, пошто су под лампама вечерали на врху Добре главе. ТРЕЋИ ДОЛАЗАК КРАЉА МИЛАНА Велика политичка превирања у Србији тог времена нису се много осећала у Печењевцу. Сељаци су билио задовољни слободом, а и Трајком који је, као владин посланик, био омиљен у народу. Идеје радикала најпре доносе у село учитељи и странци. Било је либерала, као што су били Барбешлици, поп итд. али није било заоштрене политичке борбе. Идеје Светозара Марковића, које су мобилисале масе у Србији, мисли се на део Србије северно од Ниша, нису се ни осетиле у Печењевцу. Једне године је дошао неки млади учитељ који је био ватрени радикал. (Име му је заборављено јер је врло кратко службовао у селу). Можда је то био Тодор Алексић. Он је први у Печењевцу почео да говори противу монархије Обреновићеваца, који су у овом крају, као ослободиоци, уживали велико поштовање. То је најпре дирнуло Трајка, који је неколико пута поручивао учитељу да се одрекне радикалштине. Али је учитељ узвратио Трајку да се он окане напредњаштине која није никакво напредњаштво. Једног дана дође Трајко до кафане. На једној столици седео је нови учитељ и нешто размишљао. Није ни поздравио Трајка, нити је хтео да устане, како су то други радили. Мало увређен, Трајко је стао испред њега. – Ама, учо, шта радиш овде сам? – питао је Трајко. Трајко је мислио на његову агитацију. – Учим децу – одговорио је хладнокрвно учитељ. – И још? – питао је даље Трајко наводећи учитеља да сам каже о својим политичким назорима. – И помало радикалишем – насмејао се уча и погледао смело Трајка у очи, спреман да започне дискусију о политичким странкама. Трајко се само окренуо и отишао, а за неколико недеља учитељ је био отеран из села. Трајко је био обавештен, преко личног краљевог гласника, да је краљ Милан стигао у Брестовац, те је одмах узјахао свога Султана и са малом пратњом од неколико најоданијих сељака пошао му у сусрет. У Брестовцу му је краљ рекао да жели да лови на Доброј глави, а да би упознао и друге крајеве, кренули су према Косанчићу. Тако су дошли до села Међе, где их је дочекао највећи богаташ тог краја, родом из Међе.

54

Трајко је објаснио краљу да се од Међе може добро ловити и да ће до вечери бити на старом месту, па су скренули с пута, пославши групу војника да уреди вејнике на месту где ће краљ јести (то се место и данас зове „Краљев вејник“). Затим су се упутили у посету богаташу из Међе. На улазу у двориште краљ застаде и упита богаташа: - Је ли ово све твоје? - Све – показа богаташ и на део поља који је чинио целину са двориштем. Сви су видели да заиста има велики комплекс земље. - Да ли ти ко штогод дугује? – настави краљ да пита даље. - Не, Ваше величанство, нико ми не дугује. - А да ли ти коме дугујеш? - Ни то, Ваше величанство. Краљ се мало размисли, па окрену коња. - Ако је тако, онда ручај сам. Никоме не дугујеш, нико ти не дугује, не дајеш на зајам... краљ се окрену и оде. Ловили су цео дан. На месту „Краљев вејник“ направљена је закуска, а затим су са целом пратњом пошли у село. Од Добре главе нису ишли право, већ су кренули планинским венцем и тако сишли у Чекмин. Изненадни наилазак краља окупио је сељаке. Он је сишао и почео разговор са њима, у намери да дозна шта би сељаци хтели да добију од владе. Свакако, краљ је хтео да што више сазна о ономе шта народ овог краја мисли, јер је у Београду било прилично мутно стање. Милан је био огорчен на многе иступе радикала. – Краљ Милане, пусти да се слободно пуши дуван... да се Кардаци слатко напуше. (Кардаци је име једне фамилије) У то време много се шверцовало дуваном, а држава је појачала контролу и строго кажњавала шпекуланте. Краљ се замислио. – То је државна ствар. То је приход државе – рекао је краљ, не желећи да разочара сељаке и да им тако не удовољи јединој молби. С вечери дошли су у Печењевце. Трајко је на балкону своје куће приредио за краља закуску. (Трајко је имао кућу моравског типа са великим типичним балконом, какви су се могли видети на многим кућама). На крају, краљ се опростио од Трајка и његове породице и отишао за Београд. То је био последњи долазак краља Милана у Печењевце. Мисли се да је био 1888. године. У овом временском раздобљу, да би се компромитовао Трајко као обреновићевац, један деловођа, по имену Маринковић (био је родом из Војводине и није позната његова политичка оријентација, али се мисли да је био притајени радикал) подметнуо му је на потпис једно уверење са којим се потврђује да је један Печењевчанин, покојник, још увек жив. Овим уверењем, како је то деловођа Маринковић удесио, добијена је нека наследна непокретна имовина. То се већ после кратког времена дознало. Маринковић је за уверење примио мито и одмах побегао из Печењевца, а Трајка су оптужили за фалсификат. На суду Трајко је тврдио да је полуписмен и да једино зна да потпише своје име и презиме. Но то није било оправдање, па је осуђен на робију, а

55

уверење је поништено. Трајко се обратио краљу Милану, који га је спасао робије, али је виши суд донео одлуку да плати високу глобу. Трајко је и даље био председник, све до пада династије Обреновић. ПОКУШАЈ УБИСТВА КРАЉА МИЛАНА У ПЕЧЕЊЕВЦУ По причању потомака Прокопа Николића Љутакова, у селу су вршене и припреме за убиство краља Милана. Сам Прокоп Николић Љутаков, био је први припадник војске из Печењевца. Он је у војску отишао за време српско-турског рата и вероватно се истакао у борбама, а поред тога припадао је некој завереничкој групи коју је финансирала млада буржоазија, па је дошао до официрског чина. За време својих бављења у Печењевцу окупљао је представнике своје фамилије и говорио им о новим идејама, нарочито о идејама Карађорђеваца. Тако је у селу живела тајна група, која је радила само кад је Прокоп био у Печењевцу. Први сарадници који су прихватили његове идеје били су Горча Николић Љутаков, Димитрије Станимировић Миче, Сава Чорбин, Сава Кованџински, Сава Мечин и др. Свакако је Прокоп Николић био веома способан војник кад је најпре као наредник а касније и као официр био на краљевом двору. Био је одважан, смео, неустрашив и непоколебљив у својим намерама. Сељаци су имали поверења у њега, јер је долазио у блиставим униформама, украшеним многобројним сјајним дугмадима. Ипак, он није никада говорио са Трајком, јер је знао да је Трајко толико одан краљу да би га одмах доставио двору. О програму рада ове групе не зна се ништа поуздано, али је он био усмерен на обарање режима Обреновића и на довођење Карађорђевића. Једног дана, баш када је Прокоп Николић тајно боравио у Печењевцу, дошао је глас да је краљ Милан дошао са пратњом до Брестовца и после лова са Трајком посетио је његову породицу. Тај долазак Николић је покушао да искористи да изврши атентат на краља Милана и, наводно, дошло је до пуцњаве, али покушај није успео. ИЗГРАДЊА ЖЕЛЕЗНИЦЕ Живот у слободи после ослобођења од Турака 1877. године осећао се на сваком кораку. Народ је са задовољством радио даноноћно на обради земље, градњи нових кућа, јер је схватио да само радом може да побољша свој економски положај. Стварају се нова домаћинства, село се повећава доласком нових житеља који се углавном насељавају не уз речицу Шараницу, већ на обалама Јабланице, то јест у такозваном Чифлуку, који је постајао саставни део Печењевца као Доња мала. Тако се село делило на две мале – доњу и горњу. У горњој су становали староседеоци, а у доњој углавном досељеници после ослобођења од Турака, а те две мале је делило циганско насеље. После Берлинског конгреса, на коме је одлучено да се Србија прошири новим територијама, било је неопходно да се почне и са изградњом железнице од Ниша ка Ристовцу. Градња је почела крајем деветнаестог века, а пруга је пролазила између Печењевца и Брејановца. Прве вести о грађењу железнице

56

донео је кирајџија из Дугењске фамилије. О изгледу воза се много причало и препричавало и свако је имао своју верзију. Кирајџија који је први „извештавао“ о градњи имао је једну интересантну причу, различиту од осталих. „Идемо ми путем, ја терам волове, а Пера одапео ногама од канате до канате па дрема. Подвикујем на волове и псујем оног левака, а то ти је проклето живинче, стално уступа и јарам пада на дешњака, а мени криво... Идем ја тако и вичем, а на Перу сам и заборавио, њега водим само да се дере ако нас неко нападне. Гледам у точак, а он скрчи, а ја сам љут... и криво ми је било на Перу што га ујутру није подмазао... а тек ти, одонуд... као брег... нешто црно, као да су надули десет биволских кожа... и то само иде, котрља се, има точкове као на Трајкова кола и право на мене... станем, а волови одоше. Кад видим да ће на мене, а ја викнем колико ме грло носи: Промини ме, нисам ја одавде! А Пера скочи, па кад виде да се дерем, он испред волова... а да то није урадио одоше кола под воз. Воз прође, а уши ми зврје, нешто свира као кад дувамо у прсте. – Што си нам се, бре, раздрао? – виче ми Пера. – Па зар не видиш да ћемо погинути без суђеног дана!? – Оно ли, бре? Па то је воз! Има ћунак и дими као оџак. Кад сам био... – и поче да прича како је раније био са неким на истом путу и видео воз. Застали смо, а оно гомила гвожђа, високо као кула... – Е, баш лажеш – викали су сељаци... а и кирајџије баш много лажу, лажу као, као... Како да не може бити? – каже други младић, Печењевчанин, прилично припрост и дечак који није ишао даље од села. – Мени је – наставља даље – причао један човек да су то Турци направили... и да могу да направе куп гвожђа као што је Ванос... Настане свађа и расправа, сваки доказује, неки лажу, други говоре на основу онога што су чули од других и тако се гомила забавља. – Има точак, један велики, па мањи, прича даље овај, па онда пара, иде пара као да је неко дува, па удара у точак и точак иде... – Ајде, бре, каква пара?!– говорио је деда из Момирове фамилије – још мој покојни деда ми је причао да су Турци хватали ђавола па га нису ухватили, онда су Швабе... скупиле се ноћу око ђаволске куће па се скинули голи, гајдаш свирао... они се ухвате и воде коло. И тек ти ето ђавола. И они сви голи, али на главама имају шубаре. Швабе и Турци су знали да је сва ђаволска вештина у шубарама. Ко је има може и сам да чини чуда као и што то чини ђаво. И ђаволи залазе. Игра се и њима. Гајдаш свира, ови играју све живље, а у ђаволе не гледају. Е, тек ће најстарији ђаво да покуша да се ухвати у коло. Шваба му покаже да скине шубару. Ђаволи залазе, не скида им се капа, а ови заврше коло, обуку се и оду. Тако су три ноћи играли док се ђаволи нису решили да се ухвате у коло. Тако су водили коло до саме зоре. Одједном сви ђаволи побацају капе на гомилу и ухвате се у коло и, на договорни знак, све Швабе потрче капама, али ђаволи су увек бржи. Но, један ђаво се саплете и уграби му Шваба шубару. Тако га одведу у своју кућу и кажу да ће му вратити шубару ако им направе воз. Ђаво није имао излаза, већ уђе у гвожђе и направи воз... – То тако и јесте – каже деда Здравко Мечин, који је пажљиво слушао цео ток причања. – Ви сте били пијани, па нисте ни видели како Ђаво пушта пару – каже опет један момчић, а остали се смеју или потврђују да то може и бити тако.

57

– Ма није – брани се кирајџија који је започео разговор. – Ајде, Пера је био бунован и да кажете нешто, али ја ... као што сада вас гледам... а друго, у чутурици није било ни воде, а камоли ракије... – већ се љутио што му не верују. Било је и других прича, али су воз сваки на свој начин видели. Једног пролећа, крајем XIX века, наишла је група странаца са мањим бројем наших људи. Знало се да су то људи који ће мерити њиве за пролаз железнице. Мало се причало о месту где ће се градити, а људи некако у прво време нису ни схватили да ће им ићи преко њива и ливада, већ су више говорили о возу и о његовим рђавнм странама. Сви су га се потајно плашили, ниједан сељак није волео воз. После многих прича и препричавања, схватили су да ће највећа опасност доћи од станице ако се сагради у селу. – Зашто се ту скиђу? – говорили су старији Печењевчани. – Нек се скидају у Лесковцу, а ако хоће да се возе, нека се врате пешице. – Децу ће нам згазити – љутио се Мика Пертаћанин. – Стане ти воз ту, па док се одмори, Швабе и Талијани ће ти брчкају по кући. А они... кад виде наше девојке и младеж, то су као животиње... они мисле да је овде као тамо... чуо сам ја... Турци су причли, а они су били тамо као војници... ишли су Турци чак до Беча... Ако направе станицу, још горе ће доћи. Пре смо од Турака ишли у Стамбол, а сада ћемо у Београд. – Трајка да пошаљемо код краља. Једино нас он може спасити. Нећемо дозволити да нам Швабе гледају у ћерке... а кад се младеж зарази, па ће на станици да висе дан и ноћ... а воз иде и у пола ноћ... Има он лампу напред, па се види као у дан. Паника се из дана у дан повећавала. Сељаци су попреко гледали на све који су ишли да размеравају поље, па су толико ишли далеко да са многима нису хтели ни да говоре. Преко тумача су дознали да је место за станицу одређено код куће данашње фамилије Виткови. После дугих дискусија, одређена је једна комисија, делегација, која је отишла у специјално подигнуте колибе, које су биле на улазу у село, где је становао Италијан, главни инжењер. Преко тумача, доставили су своју коначну одлуку да не желе никако да се станица подигне у селу. Италијан их је убеђивао, говорио је да су у другим местима молили да се станица приближи селу, тумач је и сам објашњавао какве ће користи имати од воза, али су они на крају запретили и рекли да ће се лоше провести сви они који даље размеравају око села. Инжењер им је, на крају, обећао да ће писати Београду и да ће, свакако, објаснити тај њихов захтев. Инжењер је послао писмо, али је и Трајко интервенисао. Не зна се ко је допринео да се прихвати молба Печењевчана, али је већ после месец дана јављено да се прихвата молба сељака и да се станица помера по њиховој жељи. Како је Трајко интервенисао, не зна се. Мисли се да је послао писмо самом краљу. По жељи сељака, који су консултовани, станица је саграђена на месту, где се и данас налази, на 1 км од села – од најјужнијих зграда Печењевца. Касније је ишло друкчије, најпре теже, а касније су се сељаци прихватили посла и почели да сарађују. То је и време када се село ослобађа натуралне привреде и када увиђа све већу предност новчане привреде. Стога је порасла жеља за новцем и зарадом. – Италијани нису ни налик Турцима – говорили су сељаци. Имали су своје посебне обичаје. Целог дана су радили, а целе ноћи, будући да су сељаци

58

са првим мраком већ спавали, тешко је рећи како су они ценили овај ноћни живот, певали, играли и веселили се. Као и увек, једном Печењевчанину су се подсмевали да му са женом живе Италијан (његово име се не може споменути). Испредале су се читаве приче о томе. Он је био љут и љубоморан, али није могао жену да ухвати на делу. А и сам је увиђао да паре притичу у кућу. Опијао се у кафани, тукао жену, али посао није напуштао. Оживео је кафански живот. Тако је зарада била богатија, јер су странци расипно трошили свој новац. Једна група Италијана је сама кувала у бараци. Куповали су намирнице у селу, али су се и, поред тога, шириле разне гласине о њиховим јелима. – Навирим, а оно жабе. Гомила жаба на средини бараке. Прекрстим се... Тек загледам, а један их дере, а други их пеку на жару и одмах једу... а тамо опет ђувеч... – причао је Пирча и ставио би прст у уста, а остали су се смејали. – А где је прдинска мачка? Ако је нису појели као лебац... – Једу ти они и змије – каже трећи – али џабе да вам причам, кад ми нећете веровати. – А што да ти не верујемо? Ја сам гледао како се врте око Мерџине куће и гледају у његовог шарова. Кад ме видеше, побегоше. Сигуран сам да би га... И показао је руком на грло. – А што су плашљивци... гори су од зечева... Посебно се говорило о главном инжењеру. Он није долазио у село, а још мање је ишао горе-доле. Седео је у својој соби, цртао, планирао. Додуше, мало се и знало шта ради. Преко радника куповао је јаја, сир, кајмак и пилиће. Жене су знале да се не погађа, па су му доносиле и продавале чим би га виделе да је око колибе. Иначе, није никоме дозвољевао да му улази у стан и да га разгледа. У собу главног инжењера могли су да уђу само надзорници рада. Раднике је исплаћивао један Италијан, и то сваке суботе. Сељаци су се нарочито чудили што је Италијан тражио да ударају палац, касније су то схватили као услов за добијање пара. Било је доста десетки у вези са тим што су Италијани то тражили: – Удари палац, па паре – после чега би се сви смејали, Једног дана се пронео страшан глас: главни инжењер се обесио. Посао је одмах обустављен. Установљено је да је неко украо новац. У току те ноћи један сељак из суседног села упао је у колибу инжењера и покрао сав новац. Истрага је одмах установила ко је крадљивац и сељак је, схвативши да су га открили, побегао од куће и више се није вратио. Тих дана се само о томе говорило. Инжењера су ставили у ковчег и однели ван села. Не зна се где су га Италијани сахранили, или су га, можда, пренели у Италију. Кућа крадљивца се за кратко време потпуно распала. Имовина му је заплењена, а жена му се преудала. Остало је неколико деце која су се скитала, а нека су се разболела и рано поумирала. Иако је реч о нехигијенском начину живота, у народу је било мишљење да је то нека казна за учињено дело. У току градње много се причало и препричавало о свему, али је већ и представа о возу била одређенија и јаснија. Положили су шине, уредили станицу, и сада се чекала прва композиција воза. Тај дан је веома значајан. Према причању, требало је први воз да прође у подне, али су неки сељаци већ у току ноћи побегли на оближња брда, одакле ће посматрати то „чудо“.

59

Неки су проносили вест да машина привлачи, да може да увуче човека унутра и да га нестане, то је, како су неки мислили, ђаво који тражи себи друштво. Најмање су мислили да постоји стварна могућност погибије од стварних узрока, на пример од притиска ваздуха итд. Око ручка наишао је воз, тако су запамтили Печењевчани. Био је накићен, а са свих страна било је навешаних радника. Позади је био само један отворен вагон са путницима. Кад је стао, чула се песма оних са локомотиве и оних из вагона. Трајко је пришао, ни он се није пријатно осећао око воза, представио се и поздравио са свима. Момци који су држали печење и пиће побегли су двадесетак метара, тако да се касније Трајко увек жалио на њих и говорио да је то дан када су га сасвим осрамотили. Сељаци су били више збуњени, а мање радосни. Нико није ни речи проговорио. Деца су се ускомешала тек кад је локомотива кренула и кад су видели шта је то воз. Тога дана нико није отишао у поље. Гозбе су настављене у кафанама. Причало се о сваком детаљу, о возу, о томе што су срећни што је станица ван села. А многи су се са брегова вратили тек касно у ноћ, плашећи се да се воз не врати из Лесковца. Време грађења железнице је било осамдесетих година деветнаестог века, а воз пролази кроз Печењевце 1886. године. ПЕЧЕЊЕВЦЕ УОЧИ МАЈСКОГ ПРЕВРАТА 1903. И после абдикације Милана Обреновића остао је исти проблем. Његов наследник Александар наставио је са истом политиком, али су се све те смене, све те трзавице мало осећале у селу. Трајко је био водећа личност, његов ауторитет и даље је био велики, па нису могле дуго политичке странке да израсту у њему равног ривала. Читав овај временски период карактерише даља градња села. Преуређује се дрвена ћуприја на Јабланици, која је већ била дотрајала. Отварају се шпекулативне радње: „Шустерова“ и „Кованџијска“, као и нове воденице на Јабланици. У овом периоду, дуго година од одласка Турака, већ се сређују имовинске прилике. Земља је раскрчена, њиве су већ јасно обележене, имања су концентрисана по фамилијама. Многе куће већ пишу и тапије код среског суда у Лесковцу. Трајко Живковић међу првима вади тапију која је оверена у суду 29. априла 1893. године, а од стране среског начелника 4. маја исте године. Као граничари се спомињу: Ђорђе Живковић, Јован Здравковић, Гаврило Филиповић, Пејча Стаменковић, Милош Станковић, Јован Станимировић, Ђорђе Перић, Вељко Јанковић, Стеван Пешић, Митар Стевановић, Милош Јанковић, Наћа Марковић, Димитрије Пешић, Живко Илић, Марјан Јанковић, Спиридон Здравковић, Стеван Здравковић, Стеван Живковић, Павле Ивановић, Милош Станковић и Петар Момировић. У то време је кмет села био Коста Митровић. (Ова имена могу послужити као увид у то како је текло раслојавање појединих породица и како су се већ гломазне фамилије делиле и стварала се мања домаћинства, што је карактеристика овог периода у Печењевцу). На крају тапије пише: „Да је ово имање у тапији овој и уложено права својина Трајка Живковића, тежака из Печењевца, који он сам без икакве друге задруге ужива и на које се жели убаштинити по својине и старине од више година.

60

Премер овај извршен је у присуству подписаног члана овог суда Мите Цветковића и кмета села Печењевца Косте Митровића и у присуству граничара. Премером овим не заузима се ни приватно, ни општинско, ни државно добро. Ово имање не стоји у односу на чифлук сајбије и није с неким у парници.“ Из овог текста може се јасно видети да је дуго време после одласка Турака остао нерашчишћен однос према заосталој турској имовини. Како се то овде види, срез Лесковац је то имање продавао сељацима. Овде је јасно да је Трајко био један од првих купаца имања. У овом временском периоду Печењевце је имало Александра Поповића, свог првог учитеља и наредника, припадника краљеве гарде. МАЈСКИ ПРЕВРАТ 1903. ГОДИНЕ Печењевце је, преко Трајка Живковића, било Обреновићима најверније подручје јужне Србије, а, с друге стране, дало је и човека који је директно учествовао у власти Александра Обреновића. То је био наредник Прокопије Николић. Прокопије Николић Љутаков (тај надимак су знали само Печењевчани) наставио је са службом у краљевој гарди 1903. године. Прокопије Николић је, према казивању потомака, учествовао у мајском преврату 1903. године. Вест о погибији краља Александра потресла је многе Печењевчане, а Трајко је са групом својих пријатеља и оданих присталица истакао црне заставе, ишао од куће до куће и саопштавао жалосну вест. Цела његова породица је углас плакала. С друге стране, група радикала, са учитељем на челу, саставила је писмо које је носила на потпис многима да би га послала у Београд. Поп Јефтимије Поповић је одбио да потпише то писмо па је због разилажења мишљења настала туча. Не зна се ко је кога тукао, али је било много повређених, а учитељ је побегао са писмом и послао га као доказ да се народ Печењевца слаже са променом династије. У Печењевцу је тога дана било много ожалошћених, па су припадници политичких странака морали већ пре но што би пао мрак да беже кући. Очекивале су се нове промене, враћање династије Обреновића, па су се и разне освете ковале које су добиле своју драстичну кулминацију између два светска рата. ЖИВОТ ПОСЛЕ МАЈСКОГ ПРЕВРАТА Доласком нове династије, Трајко Живковић губи свој утицај. Остао је у редовима Напредњачке странке, али никада није могао да поврати свој ранији углед, нити пак место председника општине и посланика скупштине. Изабрано је ново руководство општине, са Николом Цакићем на челу, а за деловођу је дошао Глиша Поповић. На наредним изборима Никола Цакић, као најугледнија личност, одана монархији Карађорђевић, изабран је за посланика. Уместо њега, за председника општине постављен је његов најоданији пријатељ Јања Цекић, који је на власти остао све до 1910. године, када се мења општинска

61

управа. За новог председника биран је Крста Петровић, који је бољом агитацијом освојио бираче, а за деловођу Крста Димитријевић. Печењевце је и даље било општински центар који је обухватао седам околних села. Учитељ је са завршетком школе и умро. У Печењевцу је и сахрањен, уз велике почасти. После смрти Илијине остаје његова жена Јелена, а за другог учитеља, на место његовог мужа, долази Јанићије Ложичковић. Година 1905. је посебно важна, јер се у то време, под утицајем нових струјања и нових метода, укида старословенски језик. То је био значајан корак ка усавршавању наставног метода. Прва кредитна задруга основана је 1902. године. Оснивач и стални њен председник све до 1941. године био је свештеник Јефта Поповић. Кредитна задруга је окупила многе сељаке, а имала је и политички циљ. Године 1906. браћа Тасићи из Чекмина подижу нову воденицу у Печењевцу. Та воденица је подигнута северно од села и тако је конкурисала Швабиној воденици, која је у то време још више модернизована и имала је три витла. Година 1907. даје још једног виђеног интелектуалца – Димитрија Миту Поповића, полицијског писара. Писар је било највише звање, а Димитрије је први Печењевчанин који је то звање добио. Живео је у Београду, где је и умро. У то време се већ осећају потреси који су наговештавали бурне историјске догађаје, па је Шваба продао целокупну имовину 1907. године Ставри Милошевићу. Међутим, и даље је остао у Печењевцу, где ће за време рата вршити нечасну дужност и пред крај Првог светског рата утећи из села са непријатељским војницима. /цитат/ РАЗВОЈ И ЕКОНОМСКА ОБЕЛЕЖЈА „Крајем XVIII и у првој четвртини XIX века становништво Печењевца бавило се претежно сточарством. Оно је давало основне новчане дохотке. Извозили су се традиционални сточарски трговачки производи Јужног поморавља: вуна, говеђе и бивоље коже и восак, а врло вероватно и коже од дивљачи (дивљих свиња, зечева, лисица, јазаваца н других) јер су и у другој половини XIX века у непосредиој близини Печењевца постојала богата ловишта у пространим шумама Добре главе. Стока се чувала по пропланцима („гољацима“) сеоског атара, где је свако домаћинство имало своју појату. Највише сточарских станова било је на местима Цер, Бели камен и Црвена бара. На печењевачка пасишта догонила су стоку и околна села (Брејановце, Разгојнски Чифлук, Дупљане и друга). Због тога су се ове утрине сматрале заједничком својином Печењевца, Брејановца и Разгојнског Чефлука. У првој половини XIX века већина печењевачкнх домаћинстава гајила је око 200 грла ситне и десетак крупне стоке. Биволи су се чували углавном до Првог светског рата. Пчеларством се бавио поглавито читлук сахибија Мехмед паша Агић. О његовом пчелињаку старао се род Кованџијски који је по томе добио име. Развој ратарства стоји у вези и са читлучким аграрним режимом. Наиме, печењевачки читлук-сахибија, да би могао убирати веће натуралне дажбине, захтевао је од својих чифчија да крче земљу и обрађују је на већим површинама. Ратарство је углавном чинила производња пшенице, кукуруза и бостана. Последњих година читлучког режима готово сав равничарски део атара био је

62

озираћен. Већи значај добило је гајење конопље као нндустријске културе. Виноградарство је имало мањи значај и било је засновано на гајењу домаће („питоме“) лозе. И у периоду капиталистичких односа балканске Србије, између 1878. и 1912. године, сточарство је било једно од основних видова привредног живота. У овој развојној фази, поред ситне и крупне стоке, већи значај и у Печењевцу имао је узгој свиња. По једном домаћинству за тржиште товљено је обично 10– 15 брава. Свиње су се жириле на Радан планини. Неколико домаћинстава удруживала су се и скупљала своје свиње у буљуке за жирење у планини. Са жирењем се престало 1906. године. До царинског рата Аустро-Угарске против Србије из Печењевца железницом извозило се годишње 200 дебелих свиња од 100–130 кг и 500 мршавих. За извоз на тржиште гајиле су се и овце и товљени овнови. Ову ситну стоку откупљивали су у селу сточарски трговци и транспортовали је за Солун. Као у осталим селима Лесковачког Поморавља, и у Печењевцу се у овом периоду изразила привредна оријентација у производњи конопље као индустријске културе. Под њом су биле знатне површине пољског дела атара, а поглавито потеси Женски брод, Рејчева бара и Средпоље. У њима конопља се гајила као монокултура. На плодном алувијалном земљишту уведена је на месту ранијих ораница под пшеницом и кукурузом. Колико је била значајна производња конопље види се и по томе, што се и сам квалитет земљишта, односно његова вредност одређивала по приносима ове културе. Конопља се гајила за израду кудеље. Њу су у селу израђивали Цигани из Винарца и Врањске Бање. Кудеља се продавала на лесковачкој пијаци. Измену аграрне производње у овом развојном периоду чинио је и престанак гајења бостана. За њу је, одласком Турака, престала тржишна потражња. На бостаништима створене су житне оранице. Увођење савременог оруђа утицало је на даљи развој земљорадње. Прву дрљачу и неке друге алатке у Печењевцу је применио досељеник Јосиф Марек. Широј употреби бољег пољопривредног оруђа видно је допринела печењевачка земљорадничка Кредитна задруга. Основана је 1902. године. Ова задруга, коју је основало 12 чланова и која је доцније имала око 250 чланова, давала је кредите од 100 до 4000 динара и омогућавала куповину пољопривредног алата по нижим ценама него у лесковачким трговинама. Она је набављала и снабдевала задругаре плуговима, косама, мотикама, срповима, маказама за резање винограда и стрижење оваца и другим. Омогућавала је својим члановима да добијеним кредитом набављају животне намирнице, стоку, па и земљу. Знатна продукција жита изазвала је потребу прераде у самом месту. Крајем XIX века проширена је воденица Јосифа Марека Скендера („Швабина воденица“). У њој је млело жито и више околних села. Капацитет мељаве јој је увећан 1906. године, када је имала три витла. Исте године у селу је подигнута још једна воденица. На развој чаршије утицали су трговина и занатство. По X. Ракићу, у печењевачким друмским механама обављали су се и трговачки послови. „Путници су доносили колонијалне артикле: со, гас, шећер, дуван, пиринач и друго“. Печењевце је било познато и као место „у коме је могла да се набави кудеља, а и да се прода памук, ланено влакно и неке друге индустријске прерађевине“. Положај на друму и трговинска функција чаршијског краја изазвали су и кириџилук. Тиме се бавио Трајко Дугеински који је имао, поред своје механе, стају са 7 пари волова. Он је као кириџија одлазио у Солун и

63

Видин. Крајем XIX века отворене су две „шпекулативне радње“ („Шустерова“ и „Кованџијска“), а затим и једна пекара. Иако се у периоду балканске Србије привреда у Печењевцу знатно развила и постала разноврснијом, ипак новчани дохоци нарочито сиромашннјих домаћинстава нису били довољни да обезбеде куповину савременијег оруђа и да омогуће отплаћивање аграрног дуга. Уз то, и развој популације захтевао је изналажење нових извора за живот. Тога ради је и становништво овог села морало да одлази у печалбу. До балканских ратова одлазило се на печалбу у „Влашку“ (Румунију) где су Печењевчани радили као занатлије (циглари), а само неки као пољопривредни радници на „буерским“ (велепоседничким) имањима. Цигларе из Печењевца су одводили у печалбу мајстори из Пусте Реке. Интересантно је напоменути да су у замочвареном земљишту атара Печењевца поред Јужне Мораве хватане пијавице. Тиме се из овог села бавио Живко, од рода Дугеински, који је био један од најпознатијих хватача пијавица. Пијавице су продаване у Лесковцу о пазарном дану по доста доброј цени. Сем за новац, даване су и у трампу за различиту робу. С обзиром на то да је ово занимање било распрострто и у Алексиначкој котлини, где је постојало велико хватање пијавица у „Прћиловичкој бари“, може се рећи да је пијавичарство у XIX веку било заступљено у целом северном подручју Јужног Поморавља. У развијеном капитализму важније карактеристике привредног живота насеља представљало је: увођење културе кромпира за тржиште, оснивање земљорадничке Набавне задруге, пауперизација становништва и укључивање у градску привреду. И у овој фази сточарство се одржало као значајно привређивање, али је ратарство било далеко важније. За извоз на тржиште гајила се и крупна и ситна стока. По једном домаћинству чувало се и до 100 оваца и 30 коза, 15 свиња, неколико говеда и пар коња. Овнови су као и раније товљени за извоз у Грчку. Откуп оваца вршили су сточарски трговци из Печењевца и Разгојне. Козе су углавном продаване на лесковачкој пијаци. Козарство је од тридесетих година почело опадати ради заштите шума. У ратарској производњи гајење конопље је изгубило ранији значај са увођењем кромпира. Кромпир је уведен на алувијалном песковитом земљишту на коме се гајила и конопља. Како је производња конопље и кромпира представљала рентабилно привређивање, то су се ове културе гајиле у тропољном плодореду. У томе је конопља била у првој, кромпир у другој а јечам у трећој смени. Са опадањем тржишне потражње конопље, те и мањом рентабилношћу њене производње на ранијим конопљиштима, на све већим површинама почео се гајити кромпир као специјализовани повртарски производ. Њега је као тржишну културу 1912. године први почео дa гаји Јованча Бучинац. То је био домаћи кромпир „месечар“ који се до тада производио само за домаће потребе. Остали произвођачи увели су кромпир на већим површинама тек од 1920. године. Отада применом бољег семенског материјала и већом потражњом на тржишту, производња кромпира се увећавала. Печењевачки кромпир извозили су овдашњи трговци. Становништво се у овој фази развоја почело бавити и баштованством, поглавито производњом паприке и купуса. По М. Савићу, Печењевце је било једно од четири села Лесковачке котлине које је тридесетих година производило за тржиште паприку и купус. Остала баштованска села била су: Винарце, Крајинце и Богојевцe. Иако се производња кромпира и баштованских култура знатно развила, Печењевце је имало и већу продукцију жита. Проширен капацитет месних млинова није могао да задовољи потребе за прерадом жита те су Печењевчани одлазили тридесетих година на

64

мељаву у воденице на Слатинској реци. Иако су стари виногради, које је уништила филоксера око 1910. године, били обновљени, виноградарство, као и воћарство није имало изразитији економски значај и углавном је подмиривало домаће потребе. Године 1925. основана је земљорадничка Набавна задруга која је, као и прва, доста допринела унапређењу пољопривреде. Светска криза довела је до осиромашења већег дела становништва које је било приморано да се задужује и код зеленаша. Неки од тих зајмодаваца били су из Печењевца. По X. Ракићу, у насељу је тада од 270 домова само 50 било без дугова. Ове појаве изазвале су и одлазак сељака у фабричке раднике и на допунски рад. Први радници из Печењевца запослили су се у Железничкој радионици у Нишу. Они су свакодневно одлазили на рад и враћали се локалним возом. Сезонски допунски рад чинило је обављање пољопривредних послова. Печалба се такође одржала, али се одлазило поглавито у Србију. Овдашње становништво у печалби радило је цигларски и дунђерски посао. Административна и саобраћајна функција утицале су да се, и у овој фази развија чаршијско – друмски крај. У њему је било више занатских радњи (по једна јорганџијска, поткивачка, каларска, две две ковачке и три угоститељске) и трговина (једна продавница памука и текстил и три бакалнице)“. ЗАПИСИ ПУТОПИСАЦА КРАЈЕМ XIX И ПОЧЕТКОМ XX ВЕКА КАО ИЗВОР ПРОУЧАВАЊА ИСТОРИЈСКЕ ПРОШЛОСТИ СЕЛА ПЕЧЕЊЕВЦА По свршетку српско-турских ратова 1878. године више наших књижевних и јавних радника путовало је по ослобођеним крајевима (нишки, пиротски, врањски и топлички округ), по „Новој Србији“, да је опишу и представе своја сазнања о њој научној јавности. Међу првима били су Мита Ракић и Сретен Л. Поповић, а потом Милан Ђ. Милићевић и Феликс Каниц у склопу шире турнеје по Србији. Они су дали обиље података о друштвено-политичким и просветно-културним приликама у новоослобођеним крајевима. Приликом ослобађања нових крајева уочено је да на тим територијама постоје интересантни културно-историјски споменици религијског, културног и историјског значаја за српску историју. Зато је начелник Врховног штаба Српске војске поверио Мити Ракићу једну малу научну мисију, коју је он са успехом завршио, обишавши све новоослобођене крајеве које је држала српска војска до Берлинског конгреса 1878. године. Подаци које је прикупио били су драгоцени за даље проучавање географије, хидрографије, топономастике, комуникационих праваца и историјске прошлости ових крајева. Мита Ракић није посетио Печењевце, јер је приликом обиласка новоослобођених крајева ишао здесна на лево, као што се пшеница сеје, и то преко Прокупља, да би било више среће, али је посетио лесковачки крај и оставио много података о Лесковцу, Пустој Реци, Јабланици, Поречју, Власотинцу итд. Он је о Печењевцу записао да је припадало лесковачком срезу и нишком округу и дао податке из пописа из 1879. године, да је имало 88 кућа, 410 мушких и 336 женских глава, да је било 14 писмених и 159 пореских глава. У поговору књиге „Из нове Србије“, коју је објавио Народни музеј у Лесковцу 1987. године академик Владимир Стојанчевић каже „...Ракићев путопис задужио је и српску науку, пре свега изношењем многих историјских, етнографских статистичких и демографских података и обавештења, дотле мало

65

знаних или потпуно непознатих чак и стручњацима који су се бавили културно – историјском проблематиком српског народа под турском влашћу... Пусту Реку и Јабланицу, затим Ветерничку Клисуру и Пољаницу, Ракић је практично увео у област проучавања, саопштивши доста података о тамошњим насељима и становништву, и о карактеру турске управе последњих деценија пред ослобођење.“ Сретен Л. Поповић у својој књизи „Путовање по новој Србији“ (1878 и 1880), Београд 1950. године, дао је обиље података о старим временима у Србији, у Београду, у „новим крајевима“ (Ниш, Врање, Лесковац). Са обиласка новоослобођених крајева оставио је значајне историјске, политичке, војничке, културне, етнографске и друге податке за боље упознавање становништва и територије која је прикључена матици Србији после Берлинског конгреса. Одмах по ослобођењу од Турака Сретен Л. Поповић, идући из Ниша за Лесковац, прошао је кроз село Печењевце и после кратког задржавања о њему је записао: „Код Печењевца пређемо преко ћуприје на реци Јабланици, која од југа вијуга и одавде на по сахата утиче у Мораву. Кад бих села у лесковачком пределу или округу само нека побројао, читаоци из прека нашли би своја села; као Лалинце, Шантринце, Ђалу Кулу итд., а по рођењу од оца на сина и праунука можда и то да су се баш из ових села у оном општем пресељењу и иселили и тамо преко населили места и села истог имена.“ „У Печењевцу су и двори паше Агића са воденицом, иначе нема да се види како село ушорено, него механа и једна пространа штала. Пре него што наступимо на, видесмо у једној авлији топове и каре тобџиско. Ту је на посади једна тобџијска батерија. Пред механџиницом, која је од како су наши у овоме крају нешто очешљана и умивена, видесмо више официра који су поседали око астала напоље изнесених. „Ту нас сачека окружни лесковачки начелник г. Лацковић. Сиђемо с кола да се одморе коњи, а и ми да се поздравимо са нашом браћом официрима, ја одмах одем у страну, да погледам и видим изближе овај предео. „Одмах за она два брега пред Печењевцем вијуга казана речица Јабланица. Преко ње под брегом види се неколико кућа. У правцу на југозапад простор је дугачак и широк. Тако је исто пространство и на источној страни к југу. „За горе казаног пашу Агића дочух, кад је оданде побегао са осталим Турцима, да је узео од овдашњих околних села до 200 волова за подвоз и превоз за Турску, па су и стока и кола тамо задржани, а људи су се преко планина једва вратили својим кућама, а понеки се тамо заглавио и не вратио се, па зато можда и не видимо волове да по стрњикама пасу. Сад су противу њега, и кад се вратио, многе су подигнуте због тога, као и зато што је многима земље поотимао. „Разгледајући околину, која је врло пријатна и романтична својих брежуљака и текућом водом, чух неке војничке сигнале. Загледам тамо откуд то свирање долази, а оно једно чобанче дува у песнице и производи те сигнале.“ Чим су ови крајеви ослобођени од Турака, почела је да се гради траса за „гвоздени пут“ из Београда за Скопље долином Јужне Мораве и то уз саму трасу Мидхат-пашиног друма. Сретен Л. Поповић који је посетио овај крај после ослобођења приметио је српске инжењере у јесен 1878. године како размеравају земљу за будућу железницу. Радови су брзо ишли, и већ 1886. године прошао је први воз долином Јужне Мораве.“ Сретен Л. Поповић у свом путопису о Печењевцу оставио нам је неколико нових података, а неколико је потврдио. Ново је да је видео српске војнике у Печењевцу, опис природне лепоте краја, да печењевачки доњи део

66

села није насељен, да је окружни начелник у Лесковцу био Лацковић и да је видео српске инжењере како размеравају земљу за будућу железницу. Потврдио је да је постојала Пашагићева кула са воденицом, да је одузео око 200 волова за подвоз и превоз за Турску приликом бежања испред српске војске, и да се њих неколико који су пратили кола са воловима нису вратили. Сигурно је да су ова запажања драгоцена за тај период историје села Печењевца, а иначе његови записи су добар извор за историју и географију новоослобођених крајева. Други путописац који је посетио Печењевце после ослобођења од Турака био је Милан Ђ. Милићевић. Био је у науци сваштар, писао је много и објавио сто књига. Његови историјско-географски списи представљају грађу, често неуко сабрану, како истиче академик Сима Ћирковић у „Енциклопедији српске историографије“. Најважније дело му је Кнежевина Србија (1876) и додатак Краљевина Србија (1884). То је опис целе ондашње Србије са топографским подацима, са описом старина и локалних предања. Ту је сабрано обиље материјала данас драгоценог за историју, историјску географију и етнологију. Милан Ђ. Милићевић, обилазећи српске крајеве, посетио је и Печењевце и записао неколико значајних података из историјске прошлости овог села. Посматрајући Добру главу, уочио је да „У хатару села Печењевца, на месту Доброј Глави, има стари порушени градић, који се зове Добра Глава. У хатару тога истог села има још једно старо црквиште и једно старо манастириште, ни о једном се засад није могло ништа сазнати.“ Поред записа о археолошким налазиштима, он је бележио и догађаје из времена под Турцима. Остало је записано једно његово сећање на положај раје у овим крајевима као и белешка о једној делегацији која је посетила Цариград, после чега је положај сељака у Печењевцу донекле побољшан. Он о томе каже: „Кад су лесковачки Турци, у претесњивању Срба, прешли сваку меру, онда се нашао неки Живко Јовановић из Печењевца, који се изложио свим опасностима да би народу муке смањио. Живко је, као човек врло разборит, видео да она зла која Турци чине Србима, не може одобравати турски цар. Срце му његово, да снаге, и он, узевши са собом некога Коцу Тимића, из Липовице, и неког Илију из Печењевца, оде чак у Цариград да тражи заштите од силе. Ти људи нађу пута и изађу пред самога цара, и замоле се за браћу своју. Турске силе није нестало, али ипак било је мање после тога. Другом приликом одлазили су ти исти у Крагујевац кнезу Милошу; казивали му шта народ трпи, и од њега примили упуте: како да се владају и шта да чине, да би судбину народа олакшали. Хвала им и по смрти.“ Поред ових значајних података, Милићевић је забележио и легенду о постанку имена села, а она гласи: „Печењевце или новије Печењевце, село на Јабланици, испод Лесковца. Прича се да је некакав Бан био бој на Бојнику. Пре битке наредио је био да му се пече печење код Манастира Свете Марије (а тај манастир је био баш у средини данашњег села Печењевца) на брегу који се зове Белова Глава. Тек што је бан, по разбоју стигао да руча печење, сустигне га из Бојника непријатељ и настави нападе. Бан остави печење, повуче се у долину по сахата на север од Печењевца, где начини шанчеве, и на ново се стане бранити.“ О имену села Печењевца постоји неколико легенди, али историјским поузданијим изворима ниједна није потврђена. Један од најзначајнијих путописаца који је прокрстарио Србијом крајем XIX и почетком XX века несумњиво је Каниц Феликс Филип, аустријски

67

археолог и путописац. Проучавао је територију Србије и Бугарске и издао читав низ књига (које је илустровао) у којима је приказивао ове земље и њихове народе, а нарочито римске и средњовековне старине. Каниц је важио за најбољег познаваоца Србије, јер је Србију упознао из више углова и запазио у њој често задивљујући полет, који је био најупадљивији у војсци, просвети, развоју науке, пољопривреде и шумарства, као и у повећаној општој удобности живота. Он истиче да је народ у својој сржи остао здрав, а земља крије још нетакнута природна блага сваке врсте, која уз стално ширење железничке мреже отвара повољне привредне перспективе. Обилазећи лесковачки крај, Феликс Каниц оставио је доста веродостојних података. Ми ћемо се овом приликом осврнути само на оне који се односе на село Печењевце. Феликс Каниц, боравећи у Печењевцу, записао је више података о животу и положају становништва. Записао је и легенду о имену села која се прилично разликује од оне коју је записао Милан Ђ. Милићевић, а она гласи: „Кажу да име овог имућног села потиче од неког српског војводе који је био наредио да му се у оближњем манастиру припреми ручак, али тек што је појео печење, напали су га Турци, он се не само храбро борио већ их је и у бекство нагнао.“ Каниц је први описао цркву Св. Илије у Печењевцу и констатовао да је подељена у три брода на шест стубова од пешчаника, скромна је репродукција старије лесковачке цркве Св. Богородице и, као и ова, са веома потамнелим иконама, које озбиљно делују. Њу је 1844. године, под митрополитом Јанићијем, саградио неимар Андрија из Велеса. Десни брод, у малом отвореном предворју које је замењивало нартекс превучен је одмах по доласку Срба плавом бојом. На питање зашто је то учињено, добио сам необичан одговор: тамо је по наређењу печењевачког муслиманског спахије био насликано „Величање Мухамедово“, јер он без тога није хтео да дозволи освећење цркве. Било би занимљиво да се премаз одстрани да се види како је хришћански уметник решио овај задатак. Сада са дрвене звонаре три бронзана звона позивају некадашњу рају на молитву. Ово неколико запажања је добро дошло за нова истраживања цркве Св. Илије. Веома корисне податке Феликс Каниц нам је оставио о положају раје под Турцима и њиховим односима према становницима села Печењевца. Он о томе пише: „Од 680 пореских глава у девет места, која са 3.380 душа и 435 кућа сачињавају општину Печењевце, већина је била обавезна на плаћање дажбина Крезу Пашагићу. Биле су две врсте раје. У повољнијем положају била је она што је са муслиманским поседником имала уговорни однос који јој је обезбеђивао извесна права; од њега је добијала само земљиште за обраду, а кућу и стоку имала као својину и сама се морала бринути за себе. Такви сељаци су морали од земље која је од раније била обрадива да дају државну десетину, а спахији трећину летине; ако су. пак земљиште сами искрчили и учинили обрадивим, били су обавезни да поред султанске десетине спахији дају само деветину доприноса. У много горем положају били су чивчије (сељаци беземљаши), који су све добијали од спахије; били су то бесправни и неслободни колони, који су са женом и децом и целим приносом од рада зависили од добре воље и од веома хваљене хуманости земљопоседника“. Исто тако, оставио нам је добре податке о пољопривреди, богатству земље и сточарској производњи, као и о робно-новчаним односима. О свему томе Каниц је записао: „У Печењевцу и око њега одлично успевају конопља и жито. Како сам сазнао од Младена М. Маринковића, трговца из Сремске Руме, који је овде већ дуго насељен, од 1889. појављују се у Нишу и Лесковцу страни

68

агенти који више извозе преко Солуна него преко Угарске. Добра пшеница је те године постигла цену од 12, јечам 10, кукуруз 8-9 динара за 100 килограма. При рационалној обради и организацији пословања ова изврсна земља би могла да даје знатно веће приносе. Али засад се још ради веома примитивним оруђем, које је, осим гвозденог раоника, цело од дрвета. Раније је винова лоза гајена само у Поморављу, а после српске колонизације уведена је и у Пусту Реку; тамо је, међутим, знатно назадовало воћарство, коме су Албанци поклањали много пажње. Дуж Мораве, низводно све до Грделице, веома је уносно свињогојство. Само Печењевце извози годишње по 200 товљеника од 100 до 130 кг по цени од 65 до 80 динара за сто килограма, и 500 мршавих свиња по 60 динара пар код најближе железничке станице. Говедарство је слабо развијено. Говече је мало, кратких рогова, чупаво, шарено и неподесно за добијање меса, али се пасмина постепено побољшава увозом угарске расе са дугим роговима; и биволи су слабији од оних у Македонији, али је млеко ипак добро. Коњићи су веома издржљиви и снажни, а овце у баровитој околини Лесковца много страдају од метиља; њихова добра вуна извози се по цени од 1,30 динара по килограму.“ После ослобођења од Турака, откупљивана су земљишносвојинска права од одбеглих Турака. Феликс Каниц нам је оставио конкретне податке како се то право остваривало у Печењевцу и суседним селима, а о томе је забележио следеће: „Српска Влада је од Пашагића откупила земљишносвојинска права у Печењевцу за 7.000, у севернијем Чекмину за 3.200 и у јужнијем Каштавару (са 11 кућа) за 400 дуката и од општине обезбедила повраћај исплаћених износа са каматама у двадесетгодишњих рата. Две рате су плаћане уредно, онда се са отплаћивањем застало „лоших година“, па је држава уместо готовог новца узимала „у рачун“ пољопривредне производе, по утврђеним ценама, за снабдевање војске.“ Поред значајних чињеница које нам је оставио Феликс Каниц о пољопривреди, сточарству, откупу турских имања, робноновчаним односима и друго, веома интересантну информацију нам је дао о изградњи пута који иде од Печењевца до Добре Главе. Овај пут се и данас користи приликом обраде земљишта са обе стране пута, довоз дрва за огрев, а тај пут користио је и краљ Милан Обреновић, који је више пута посећивао Печењевце и учествовао у лову на дивљач. О томе, Каниц је забележио: „Саобраћај овог веома богатог краја добио је много са путем који је краљ Милан дао да се изгради 1885. кроз винограде преко Белог камена, Шиљегарника, Џаверова луга и висова Добре Главе (богати разном дивљачи) у западну долину Пусте Реке“. Из напред изложеног треба закључити да путописац на свом пропутовању записује своја запажања и доживљаје. Ти записи могу имати завидну сазнајну вредност, јер омогућавају ближе упознавање са земљом и њеном прошлошћу, културом, обичајима и друго. Путописи могу имати књижевну, научну и уметничку вредност, јер дочаравају амбијент, природу и живот људи са одређене територије. Међутим, како у путописима има доста усмене традиције, историчар треба крајње критички и опрезно да их узима као историјски извор у својим расправама. Прихватајући начело критичког преузимања усмених казивања из путописа, неки историчари су успели да многа казивања из историје преместе у царство легенди. БАЛКАНСКИ РАТОВИ

69

ПРВИ БАЛКАНСКИ РАТ Србија, Црна Гора и Бугарска повеле су међусобне преговоре како би искористиле слабост Турске и заједничким снагама ослободиле од турске власти делове својих националних територија. Иако је било неспоразума о подели Македоније између Србије, Бугарске и Грчке, као и других тешкоћа у Србији и Црној Гори због династичких сукоба, први пут у историји створен је Савез балканских држава за рат против Турске, с циљем да се она потисне са Балкана. Србија је почетком двадесетог века извршила династички преврат и уместо Обреновића на власт су дошли Карађорђевићи, чиме су створени услови да се рат са Турском убрза. Навикнута на посредовање о спровођењу реформи, Турска није веровала да су Србија и Бугарска могле да се споразумеју и наредила је мобилизицију десет својих европских дивизија. Идеја о коначном ослобођењу делова под турском окупацијом одушевила је Печењевчане. Знајући и сами како је под турском окупацијом, били су спремни за рат који ће почети наредних дана. Усаглашавајући се са чланицама Балканског савеза, краљ Петар I наредио је мобилизацију 30. септембра 1912. године и за јавност дао следеће саопштење: „Његово величанство краљ Петар I наредио је мобилизацију I, II, и III позива народне војске и последње одбране, први дан мобилизације је 3. октобар“. Мобилизација је објављена са торњева цркава; у школама су ударала звона, по селима пуцале прангије, кметови су лупали у звечке-клепке. Комплетна мобилизација требало је да се изврши за шест дана, али је она извршена већ првог дана са преко 90%. Као што смо напред рекли, Печењевчани су са одушевљењем прихватили мобилизацију. Одмах се за II пук I позива пријавило 65; за II позив артиљерије 13; за коњицу три; за II пук II позива 37, а међу њима и капетан Стеван Станковић и поручници Димитрије Живковић, Горча Стојановић и Трајко Смиљковић; за II пук III позива 13; за последњу одбрану 7 људи. Краљевина Србија огласила је рат 19. октобра 1912. године и истог дана саопштена је краљева прокламација и наредба врховног команданта. У Првом балканском рату Печењевчани су дали запажени допринос, један број је одликован, а о њиховом јунаштву се доста причало, међу грађанима села Печењевца, које је дало велике жртве у Првом балканском рату. У II пуку I позива од 65 мобилисаних храбро су погинула 32. Од артиљерица је погинуо један, из II пука III позива погинуо је један, а из II пука II позива погинуло је 10 људи, а међу њима и поручник Трајко Смиљковић. У борбама код села Челика на Кара Дагу и код села Ваксинца на Куманову рањени су Јосиф Стефановић и Драгутин Цветковић. О Драгану Цветковићу записано је следеће: „Поднаредник 3, ч.2.б. Драгутин Цветковић у борбама код с. Сливице при јуришу на непријатељске ровове испред којих је била жичана препрека, и поред паклене ватре, предходећи примером успео је да се пробије са својом десетином, ускочи у непријатељски ров, део непријатељских снага принуди на предају, а за остатком наставио гоњење. То је подстакло чету да зароби већи број непријатељских војника и једног официра. Наредбом команданта пука и команданта Моравске дивизије је похваљен као припадник пешадијског пука „Књаз Михаило“, наредбом 215“.

70

Први балкански рат је завршен Лондонским миром којим је потврђена победа Балканског савеза против Турске. ДРУГИ БАЛКАНСКИ РАТ 1913. После Првог балканског рата учеснице Балканског савеза нису биле задовољне поделом територија Лондонским миром, већ су се спремале за међусобни рат. Сви покушаји сила Тројног споразума, посебно Русије, да спрече међусавезнички рат били су узалудни, јер је на другој страни аустро-немачка дипломатија свим расположивим средствима јавно и тајно гурала балканске земље у међусобни рат да би на тај начин уклонила моћну баријеру – Балкански савез – који је стајао на путу њихове империјалистичке експанзије. Настало је обострано груписање снага, тако је Бугарска ужурбано пребацивала своје трупе од Чагалџа и Буларија према Србији и Грчкој. Према том плану, до 30. јуна 1913. године на српској граници извршила је концентрацију четири армије од ушћа реке Тимока до Ђевђелије. Према овим бугарским снагама стајале су раније концентрисане три српске армије (1. и 3. армија у Македонији 2. армија код Пирота и Тимочка војска код Зајечара). По наређењу генерала Михаила Савова, 30. јуна 1913. године јединице бугарске четврте армије отпочеле су рат против Србије. Иако је рат отпочео без објаве рата, српска војска је успела да задржи бугарску војску и пређе у противнапад, и то са великим успехом, али и великим људским губицима на обе стране. Највећи неуспех је претрпела бугарска војска на Брегалници. У Печењевцу је 1913. године регрутовано 14 обвезника. Овако мали број регрута се објашњава тиме што су већ 1912. године отишле и млађе генерације опијене родољубљем и жељом за ослобођењем од Турака. Међутим, за III позив, прекобројни, 1913. године мобилисан је 21 човек. Печењевце је у Другом балканском рату имало три погинула и неколико рањених. Одлуком Лондонске конференције, Србима је припала територија тзв. јужне Србије, Косова и Метохије и Рашка (Санџак). ПРВИ СВЕТСКИ РАТ И ОКУПАЦИЈА Атентат у Сарајеву, на Видовдан, 28. јуна 1914, када је Гаврило Принцип убио аустроугарског престолонаследника Франца Фердинанда, био је повод за почетак Првог светског рата. Аустро-Угарска је за овај догађај окривила Србију и упутила јој ноту и ултиматум од десет тачака. Пошто Србија није прихватила ултиматум, Аустро-Угарска јој је 28. јула 1914. објавила рат. Истог дана српска влада са председником Николом Пашићем је прешла у Ниш. Тако је почео Први светски рат. То је био сукоб блока Антанте (чиниле су га 32 земље, међу којима су биле Енглеска, Француска, Русија, Јапан, Италија, Сједињене Америчке Државе и друге) и Централних сила (Немачка, Аустро-Угарска, Турска и Бугарска). За команданта Балканског фронта био је постављен гувернер Босне и Херцеговине генерал Оскар Поћорек, који је почео да концентрише трупе према Дрини, рачунајући да ће једном казненом експедицијом сломити Србију. Српска врховна команда, на чијем је челу био престолонаследник Александар

71

Карађорђевић, са војводом Радомиром Путником као начелником Штаба и његовим помоћником генералом Живојином Мишићем прозрела је намеру Аустро-Угарске и такође концентрисала војску према Дрини. У бици на Церу, августа 1914. српска војска је однела велику победу, која је истовремено била и прва савезничка победа у Првом светском рату. Иако је и сама имала велике губитке, српска војска је прешла у Срем, а црногорска продрла дубоко у Босну. Због нове офанзиве аустроугарске војске, септембра 1914, Београд је био евакуисан. У противофанзиви српска војска је у Колубарској бици однела највећу победу у Првом светском рату. Крајем године Београд је био поново ослобођен. У првој години рата борбе су вођене на западном фронту у Француској и на источном против Русије. Успеси Србије били су од великог значаја. Иако је лесковачки крај у овој години рата био ван домашаја операција, ратна психоза се увелико осећала. Није било довољно хране ни лекова, појавиле су се заразне болести. Један број избеглица из северне Србије дошао је и у Лесковац. Непрекидни коментари о рату, несигурност у вечерњим часовима и повремени изгреди били су уобичајена појава. За Србију је 1915. била у ствари четврта година ратовања, рачунајући балканске ратове. Потпуно исцрпљена, погођена и великом епидемијом пегавог тифуса, са великим бројем збегова изгладнелог становништва, без хране и муниције, Србија је чекала наставак рата. Централне силе су одлучиле да септембра 1915. године униште српску и црногорску војску. Зато најпре склапају споразум са Бугарском о њеном учешћу у рату против Србије и савезника, уз обећање да поред територијалних уступака од Турске добије и целу Македонију и делове Србије до Мораве. Немачка Врховна команда је за команданта офанзиве против Србије именовала фелдмаршала Фон Мекензена. Офанзива је кренула почетком октобра 1915. Аустроугарска и немачка војска су напале са севера, а бугарска војска са истока. Немачки план је био да ангажују српску војску борбама на Дрини, Сави и Дунаву, а да их Бугари нападну с леђа и тиме одсеку одступницу према Солуну, Моравско-вардарском долином. Под притиском јачих непријатељских снага са севера, српска војска се повлачила. Средином октобра 1915, без објаве рата, Бугари су напали српску војску на источној граници и продрли у Србију. После пада Београда, продора Немачке и аустроугарске војске и напада Бугарске, српска војска се повукла на Косово. Одбивши капитулацију, Врховна команда је одлучила да се војска повуче преко Албаније, између планина Шаре и Проклетија. Један део се повлачио преко Црне Горе. Бугарска војска је снажним продором пресекла правац Ниш-Скопље и освојила Врање средином октобра. Тако је Лесковцу запретила опасност од Бугара. Тек након двадесет дана борбе, фронт се приближио Лесковцу. Бугари су заузели Кукавицу и сишли у Вучје и Стројковце, а са истока су нападали из правца Власотинца. Ту је отпор пружила Тимочка дивизија првог позива. Почетком новембра 1915. борци Тимочке дивизије бранили су мост на Јужној Морави, али су Бугари успели да им дођу с леђа, доспевши до пута ЛесковацГрделица, тако да мост нису могли да одбране. Уплашени приближавањем непријатеља, особље железничке станице у Лесковцу напустило је своја места, па су опљачкани вагони са санитетским материјалом и храном. Српска војска је за одбрану Лесковца била распоређена иза железничког насипа и код железничке станице, као и на Хисару. Сем батерија на Хисару, једна батерија је била смештена код села Шишинца. Из складишта артиљеријске муниције на железничкој станици лесковачки младићи су доносили гранате борцима. На

72

прилазу Лесковцу из правца Власотинца и Грделице погинуло је седам српских војника, а затим су се борбе пренеле на градске улице. Бугари су сломили последњи отпор на Хисару и овладали градом 8. новембра. Тимочка дивизија првог позива, која је бранила Лесковац, повукла се према Пустој Реци где се спојила са разбијеном Шумадијском дивизијом другог позива. Три дана касније, у долини Пусте Реке, остаци Тимочке дивизије првог позива, Шумадијска дивизија другог позива, Моравска дивизија другог позива и Коњичка дивизија однеле су значајну победу над бугарском војском, повративши Бојник и приближивши се поново Лесковцу. Међутим, по замисли Врховне команде, то је требало да омогући повлачење према Косову и даље према Албанији. Наступио је период окупације Лесковца и околине у Првом светском рату. Бугари су у почетку покушавали да увере народ да су дошли као ослободиоци. ОКУПАЦИЈА ЛЕСКОВАЧКОГ КРАЈА И ОКОЛИНЕ Топлички устанак 1917. Бугарска је на освојеном подручју одмах завела окупациону власт. Створен је Војни генерални гувернман „Морава“ са седиштем у Нишу. Овај гувернман је обухватао целу источну и југоисточну Србију. Бугарске власти су одмах почеле немилосрдно да газе све одредбе међународног права. Те одредбе су одмах биле анулиране и сви закони Србије су суспендовани, смењено је целокупно српско чиновништво (од најнижих до највиших органа). У градовима је извршена конфискација имовине свих грађана који су напустили домове н заведен кулук над становништвом за најразноврсннје облике. Цео окупациони систем бао је тако постављен да је омогућавао насиље и давао одрешене руке окупационим властима да несметано тероришу народ. Носиоци великобугарског шовинизма ни једног тренутка нису сматрали да је окупација Србије привремена ствар. Напротив, то је био за њих крупан корак ка реализацији старе идеје о стварању велике санстефанске Бугарске. Одмах су приступили остваривању јасно дефинисаног програма денационализације Срба. Суштину тог програма можемо сагледати из једне наредбе бугарских власти: „...реч Србин треба потпуно да се изгуби и нико не сме да је изусти, сви треба да је потнуно забораве“. Значи, поред уништавања људи, Бугари су уништавали културна и материјална добра: спаљивали су књиге на српском језику, мењали и грубо фалсификовали српску историју, рушили српске споменике и брисали традицију. Затворили су српске школе и протерали наставнике, јер су им били велика препрека у њиховом плану денационализације. Међу првима је интерниран нишки владика Доситеј. Уништили су црквене архиве и завели богослужење на бугарском језику. У мржњи према српској цркви Бугари су ишли до бестијалности, о чему је доста речено у извештају Међусавезничке комисије која је испитивала злочине Бугара. Уместо забрањених књига, новина и часописа на српском језику, уместо затворених школа и распуштених друштвених организација и удружања, бугарски окупатори су у спровођењу ове политике оснивали своје институције. Бугарски злочини извршени пре избијања устанка нису дела неодговорне солдатеске већ корумпираног и грамзивог чиновништва и уклапали су се у смишљени део стратегије насилне бугаризације овдашњег станоништва. Сам председник бугарске владе Радославов је отворено изјавио: „Може се Србија

73

обновити, може Србија после рата и да се повећа али у Србији више неће бити Срба“. Зато се у овим областима смишљено спроводила политика истребљења српског народа. Почело се са интелигенцијом, са угледнијим и богатијим људима и политичким првацима. Бугарске трупе окупирале су југоисточну Србију почетком новембра 1915. године, а већ средином тог месеца почеле су депортације угледних грађана у унутрашњост Бугарске. По Арчибалду Рајсу, само у врањском округу за шест месеци, од новембра 1915. до априла 1916. године, побијено је око 500 интелектуалаца и око 3.000 осталих житеља Врања и околине. Све то рађено је на основу „права“ стеченог голом декларацијом о томе да српска држава самим уласком бугарских, аустроугарских и немачких трупа на њену територију – више не постоји“. Насилно присвајање свега што је на тој територији достигло је врхунац и превршило меру када је бугарска влада наредила регрутацију Срба у бугарску војску. Позив је изазвао гнев српског народа. Тај позив је био један од повода за широк и масован народни устанак у југоисточној Србији. Подигнут је спонтано, чак и против воље српске владе и њеног изасланика Косте Пећанца, који је говорио: „Треба се спремати за борбу“; „Још није време“; „Ја ћу дати знак за почетак борбе“ итд. Док су вође расправљале у Обилићу 21. и 22. фебруара 1917. да ли да дигну устанак или не и делиле подручна војводства, народ није могао да чека њихову одлуку већ се сам подигао без „одобрења“ Пећанца или било ког другог војводе. Када су се војводе и четовође разишле из Обилића, буквално су улетеле у устанак који је почео. Сасвим је сигурно да су прве веће борбе почеле 21. фебруара, а када је Коста Војиновић и званично „прогласио“ устанак у ослобођеној Куршумлији, он је већ увелико био стварност. Већ 24. фебруара капетан Милинко Влаховић води велику борбу са Бугарима у близини Лебана и односи прву значајну победу. Истог дана код Бојника је нападнута бугарска чета која је из Житног Потока кренула према Лебану. Борбе води и војвода Јован Радовић У пробијању ка Пироту, а Тошко Влаховић код Новог Момчилова. У силном налету народ је ослободио Куршумлију, а потом и Прокупље. Првих дана марта устанак доживљава кулминацију. Милинко Влаховић и поп Димитрије Димитријевић са овојим одредом ослобађају Лебане и Медвеђу. Воде се борбе око Житног Потока и у целој Пустој Реци. Заузета је и Рибарска Бања. Устаници гоне из Блаца Аустријанце, заузимају Разбојну и заустављају се на реци Расини. Ослобођена је пространа слободна територија у југоисточној Србији. Окупаторске власти су се нашле у хаосу у којем нико није имао јасну представу о томе да је реч о великом народном устанку. Први који је озбиљније оценио догађаје у устанку 1917. године био је командант немачке 11. етапне инспекције у Нишу. Он је 24. фебруара известио вишу команду да се у простору Прокупља, Куршумлије и Лебана налазе јаке наоружане српске чете и да ситуација постаје озбиљна. Отрежњење окупатора дошло је врло брзо. Бугари су одмах почели да предузимају мере. По хитном поступку је смењен генерал Кутинчев, а на његово место постављен Протогеров. Он је проценио ситуацију и затражио хитну помоћ. Бугари су концентрисали 15 и по батаљона са 22 митраљеза и 20 топова. Аустријанци су прикупили све што су могли у том тренутку. Концентрација окупаторских снага намењених за угушење устанка завршена је 7. марта.

74

Укупно jе прикупљено око 30.000 добро наоружаних и опремљених војника три државе: Бугарске, Немачке и Аустро-угарске. Насупрот окупаторској сили стајала је устаничка војска, са 12.800 пешака и 364 коњаника, која је требало да брани фронт дуг 240 километара. Бугари су кренули у првом таласу са 12 батаљона и неколико албанских одреда, подржаваних артиљеријом и авијацијом. Наступили су у три правца, од Ниша, Лесковца н Приштине. Аустријанци су напад почели 12. марта из рејона села Дубци – Златара са основним правцима надирања према Јанковој клисури и низ Топлицу према Куршумлији. Четничке снаге су се храбро бориле Коста Пећанац је побегао са фронта. Устаничке вође Радисав Тошић, Новица Вељковић, браћа Влаховићи, поп Димитрије Димитријевић и др. водили су упорне борбе. Иако су бранили сваку стопу, морали су да се повуку у планине и наставе герилску борбу. Војвода Коста Војиновић, врло храбро и војнички мудро, задавао је Аустријанцима велике ударце са својим снагама, али то није било довољно да задржи спободну територију. У пролеће 1917. године било је стравично У Добричу, Топлици, Косаници, Пустој Реци, Јабланци, Поморављу, на Радану и Кукавици. Гинуло се на све стране. По већ окопнелом пролећном снегу црнела су се згаришта, димиле се угљенисане греде, последњи остаци злехудог дома. Око згаришта лешеви жена, деце, стараца, одраслих људи... Лешеви обешених, убијених метком, закланих... Лешеви унакажених до непрепознавања, одсечених удова, без глава, распорених трбуха... Угљенисани лешеви оних који су живи спаљивани по кућама. Бестијално иживљавање над народом, спровођено са монструозном доследношћу, било је достојно некадашњих азијатских хорди Џингис-кана. Народ овога краја је тврдокоран. Он је „умирао свесно“ и то је доводило до беса окупатора. У најтежим условима сачувао је достојанство. Чак и стари људи су се држали чврсто. Бранили су свој кућни праг и кад није било изгледа да се одбрани. Вероватно да нема народа који би после таквих страхота наставио да се бори. Најхрабрије четовође – браћа Влаховићи, Цветко Оташевић, поп Димитријевић, Тодор Митић – Слишанче, Милан Дечански, Мика Моравац, Димитрије Беговић и други, настављају борбу. Најјачу чету имао је Коста Војиновић. Она непрекидно крстари на широком простору од Копаоника до Радана, бије се, пробија обруч за обручем и не посустаје. Већ крајем марта, непосредно пошто су званично прогласили да је устанак ликвидиран, окупатори су се суочили са чињеннцом да ни једног значајнијег вођу устанка нису успели да ухвате. Због тога Бугари мењају тактику. Формирају посебне, нерегуларне ,,контрачете“. Слично су урадили и Аустријанци. Поред тога, Бугари и Аустријанци расписују уцене за неке истакнутије вође. Знала се и награда за сваку главу. Даване су награде и за обавештења о кретању устаничких чета. Настао је пакао. Бугарске контрачете добиле су одрешене руке у поступку према становништву. Могли су да пале, убијају и пљачкају и да никоме не одговарају за своје поступке. Знали су да ниједна герилска чета не може да се одржи без подршке народа. Сасећи подршку народа, значило је сасећи устаничке чете. Због тога су људи мучени на најгрознији, бестијалан начин. Најнижи инстинкти, недостојни људске врсте, дошли су до изражаја тих дана. Силовања, бестијална иживљавања, мучења, мрцварења, убијања на најгрознији начин као да нису имали краја. Мајке су биле приморане да гледају како им муче и убијају

75

децу, скврнаве кћери; теране су да играју коло над свеже затрпаним гробовима најрођенијих. Умирало се храбро, стојички и без речи. Умирало се пркосно, са жељом да се бар пред смрт наруга непријатељу. Бугари, и поред свих предузетих мера, нису могли да униште устанике. Међутим, на крају повлаче један потез који им то омогућава. Нуде амнестију свакоме ко се добровољно преда. Гарантују им живот у интернацији. Ономе ко жели да ступи у редове контрачета и помогне у гоњењу устаника, нуди се новчана награда. Већ крајем лета 1917. почиње предаја устаника. Неки од оних који су се предали одмах су ступили у контрачете и ревносно почели да гоне своје преостале другове. Уз њихову помоћ, почела је убрзана ликвидација последњих устаника. Најбоље четовође у претходним борбама су гинуле, а малодушни и слабији су се предавали. Најгори су постали издајници. На попришту је једино остао Војиновић. Гониле су га и аустријске и бугарске контрачете. Његов усамљен одред је у непрекидном окружењу. Гину му борци и најближи сарадници. Тешко рањен, скрива се код својих веза. Усамљен пуних месец дана, измиче свим замкама. Коначно, децембра 1917, Војиновић је ухваћен у смртоносну замку. Борио се до последњег метка. Последњим метком извршио је самоубиство и тако испунио обећање да се жив неће предати непријатељу. Права истина о овом устанку је да га нису подигли ни Пећанац, ни Војиновић, ни војводе, ни четовође. Подигао га је народ Топлице, Пусте Реке, Јабланице и Мораве, јер се „морало мрети, овако или онако“. Окупатор је кроз перо Немца Ерхерта тај народ овако оценио: „Окупаторске трупе имале су посла са опасним противником који је имао велике ратне способности. Врло искусне у свим облицима герилског ратовања неумољиве и обузете страшном мржњом према освајачу, а заштићене љубављу и дивљењем највећег дела становништва, српске чете су биле још дуго стално узнемиравале окупаторску управу. Уз њих је био ратоборан народ који их је поштовао као јунаке“. У устанку је са оружјем учествовало 15.000 људи. Дизањем устанка спречена је мобилизација српских младића у бугарску војску, везани су значајни ефекти војних снага Централних сила, поремећен окупаторски систем власти и, што је најважније, овим устанком народ је целој Европи саопштио свој одговор на великобугарске тезе да у Поморављу живи бугарско становништво. На крају треба истаћи да је Међународна анкетна комисија после рата, поред осталог, констатовала: „Све страхоте најстрашнијнх раздобља људске историје за које се веровало да су престале за навек, поново су ускрсле у делу Србије којим су прокрстарили Бугари. Овде нису само убијани сви људи и жене већ су вршени сви видови мучења и спроведени су и облици садизма, као што је: набијање на колац (што су измислили Турци – убијање на тенане), спаљивање на људождерски начин, силовање мајки у присуству кћери или кћери у присуству мајки, предаја жена на блуд псима, сакаћење полних органа...“ Жртве су биле велике. Југоисточна Србија изгубила је око 20.000 људи, а највећн број је страдао у Сурдулици, тзв. Српској касапници. ОКУПАЦИЈА ПЕЧЕЊЕВЦА ЗА ВРЕМЕ ПРВОГ СВЕТСКОГ РАТА После окупације, Бугари су одмах предузели мере на успостављању окупацијске власти. У то време председник општине је био Крста Петровић

76

Призетко, који је припадао партији самосталаца. Деловођа је био Крста Димитријевић Прдински, а сеоски кмет Сава Стаменковић Мечин. Бугари су војни магацин сместили у кући Александра Цакића. Често су одлазили до Пусте Реке где су се сукобљавали са нашим комитским четама. Једног дана претрпели су велики губитак на Пустој реци и из те борбе донели су једног мртвог официра и сахранили га испод јеле у школском дворишту. Печењевчани су ковали план како да се ослободе окупатора. Створене су дружине које су имале задатак да се повежу са комитским јединицама (јединицама Косте Војиновића) и да заједнички ударају на Бугаре. Једна таква група, да би се осветила Бугарима за многа малтретирања, ушла је ноћу у школско двориште, ископала леш погинулог официра и бацила га у Јабланицу. То је већ био довољан разлог да Бугари предузму велике акције противу села. Почели су да ислеђују ко је то учинио. Под изговором да се у Печењевцу шире пропагандне вести о четничком покрету, као и да се активно сарађује са тим покретом, Бугари су извршили прво стрељање родољуба из Печењевца. Извели су Крсту Петровића, председника, Крсту Димитријевића, деловођу, Саву Стаменковића, кмета, и сељаке: Костадина Ђорђевића, Димитрија Станимировића, Јордана Станимировића, Алексу Митровића Албатина. Маре Станојевића, чувара поља, и стрељали их. Најпре су их изболи ножевима. Председника Крсту Петровића уболи су 17 пута. Тако избоден, пао је у Јабланицу. Кад се мало освежио, дошао је к себи. У то време имао је на себи дебелу антерију, па је од убода задобио само мање ране. Тако је успео неопажено да се извуче и да побегне. Бугари су мислили да је погинуо. Крио се све до краја 1917. године. Кад се залечио, не зна се из којих разлога, одлази Бугарима и предаје им се. Они су баш у то време открили неку групу активиста Организација активиста - те су у циљу застрашивања стрељали Крсту Петровића и његовог сина Славка у Араповој долини код Лесковца. Године 1916. Бугари су интернирали велики број Печењевчана. Интернирање је извршено одмах после стрељања родољуба. Отерано је укупно 38 људи, међу њима су били: Јефта Поповић, свештеник, Горча Стојановић, поручник, и други виђенији људи. После првог стрељања поставили су нову општинску управу са председником Прокопом Здравковићем на челу, кметом Стојаном Илићем и поткметом Јосифом Ђорђевићем. Припреме за устанак су настављене. Печењевчани су успоставили везу са чувеним четником Копчетом Стубљанским (Копчо Стубљански - свакако да је био родом из Стубле). Општинска управа је радила само што је морала, а ишла је за тим да изигра сваку наредбу Бугара. То су Бугари осећали, па су их чешће позивали у своје канцеларије и претили им. Једног дана, кад су већ извршене све припреме за устанак, дошао је Михајло Арсић, четник из села Рујковца, у Чекмин. Тамо је био заказан састанак са свим виђенијим Печењевчанима и Чекминчанима који треба да организују устанак на Бугаре. Састанак је одржан, извршена је припрема, али их је неко одао. Ову организацију, по казивању, издао је Михајло Кадаљ, који је баш у то време постављен од стране Бугара за деловођу. Прокопије Здравковић, председник, имао је веома лепу кћер Добрунку у коју се заљубио Бугарин Јордан Калифарски. Јордан је одмах, још исте вечери, дошао код Прокопија Здравковића и саопштио му да је завера откривена.

77

– Башта, ће бидеш стрељан... твоји те издали... него да спасимо попа (Светислав Здравковић). Међутим, још исте ноћи извршена су хапшења. Јордан је предузео мере, али није могао много да учини. У Лесковац су отерени Светислав Здравковић, поп, Вукосава Поповић, жена, и њен син. Јордан је преузео на себе одговорност, па су отерани у Бугарску, где су били у Сливену. После рата сви су се вратили из Сливена. У самом селу није могао ни једног да спаси. Бугари су издали задатак да обезглаве организацију активиста па су решили да све прваке Печењевца и околине стрељају. Код чекминске воденице 21. марта 1917. године стрељани су Никола Цакић, посланик, Прокоп Здравковић, председник, Стојан Илић, кмет, Јосиф Ђорђевић, поткмет, Мицко Живковић из села Бабичког и Тодор Живковић, такође из Бабичког, који је стрељан у Бабичком. Поред наведених лица, која су одведена из лесковачког затвора, 21. марта 1917. године интернирано је у Бугарску још 11 Печењевчана, међу њима је био наредник Милорад Николић. Бугари су касније дозволили да се обави сахрана стрељаних. Село је у највећој тишини, поред саме цркве, сахранило родољубе Печењевца. Команда Бугара била је у школи. Јединице тог корпуса биле су и у Брестовцу. Командант је био Стојев, крвник и нечовек који је и према својим војницима био свиреп и до крајњих граница строг. Толико је био омражен у народу да су жене њиме децу плашиле. Немаца није било. Ретко је кад понека група неколико дана боравила у селу, али је било патрола и контролних стража које су обилазиле Бугаре. Да би још више застрашили село, Бугари су предузели паљење кућа највиђенијих људи. Тако су запалили једну зграду која је била пуна хране и пољопривредних алатки. У кући су били Станкови синови Александар, зв. Ланда, Влајко, синовац Сава Ракић, као и један сусед Дина Станковић. Бугари су их приметили и забранили им да изађу из зграде, него да живи изгоре, како би се село још више заплашило. Међутим, сналажљивошћу Ланде, који је успео да завара бугарске стражаре, сви су утекли из зграде и спасили се сигурне смрти. После овога, запаљене су и штала, као и стамбене зграде Жике Стојановића. Влајка Станковића, Илије Тошића, Михајла Марковића и Горче Николића. Бугари су после свих ових недела поставили бугарску општину, прву те врсте у Печењевцу.То је дошло и као резултат жеље Бугара да се читав овај крај прогласи бугарском територијом. Ипак, сеоског кмета су, по сили закона, поставили Бугари. Кмет је био Антанас Здравковић, а имао је више помоћника који су имали звање поткмет. То су били: Крста Милошевић, Владимир Живковић и Илија Тошић. Иако су сва ова лица била у служби бугарске општине, ипак нису никакво зло нанели селу нити су вршили било какву позитивну улогу за непријатеља. Маја 1917. године Бугари су хтели поново да заплаше село, а и да извесне напреднија људе у које су сумњали удаље из њега. Тако су строго пазили да се покрет отпора поново не организује, а и заплаше сељаци. Обезглављени, без многих првака, нису ни могли да се поново организују и створе организацију отпора која је већ била спремила све за одлучан напад на Бугаре. Сумњало се на Александра Ракића, Косту Цветковића, Саву Ракића и Мирка Момировића. Они су 15. маја ухапшени и истог дана спроведени до

78

бугарске команде. Ту су, не зна се из којих разлога, хтели да ослободе Александра Ракића, али је он, из родољубивог поноса, то одбио, па су Сава и Мирко враћени кућама, а он је интерниран. После завршетка рата, сви интернирани вратили су се својим кућама. Песледњих дана окупације Бугари предузимају нова паљења зграда. Тада су упалили и дрвену ћуприју на Јабланици. Једне ноћи, изненада, Бугари су утекли из села. Међутим, то још увек није био крај, јер су Немци у Лесковцу и даље давали отпор. Сутрадан по ослобођењу Лесковца, 8. октобра 1918. године, ослобођено је и Печењевце. Ослобођење Лесковца и околине После дужег затишја, 15. септембра 1918. Друга српска армија и француска пешадија извршиле су пробој Солунског фронта. Бугарска је капитулирала крајем септембра 1918. године. Иако је била свесна да губи рат, немачка војна команда је овластила виђеније људе из Лесковца да образују своју власт у граду. Једини услов је био да не ометају немачку војску. Тако је образована привремена општинска управа. Већ почетком октобра српске трупе су ослободиле Врање, а затим су долином Јужне Мораве почеле наступање према Лесковцу. Наступале су Дринска дивизија и француска коњичка бригада Гамбета, Дунавска дивизија са српском Коњичком дивизијом, а иза њих Моравска дивизија као армијска резерва. Пред овим снагама одступала је Девета аустријска дивизија. На осталим деловима фронта кретале су се друге српске и француске јединице. Слабији отпор пружила је аустро-угарска војска у Грделичкој клисури, а затим је ослобођена Грделица (6. октобра). Немци су се већ повлачили из Лесковца. На изласку из Грделичке клисуре Дунавска дивизија је пропустила Коњичку дивизију, која је гонећи аустроугарске војнике ушла у Лесковац 7. октобра 1918. године. Три дана након ослобођења, у Лесковцу је био смештен Штаб Прве армије, која је, водећи борбе на овом делу фронта, направила велики продор у дубину непријатељских снага. Немци су одлучили да пруже отпор на ивици Лесковачке котлине и запосели су гребен планине Пасјаче, леву обалу реке Топлице, теснац испод Курвинграда и гребен планине Селичевице. Њихове снаге, које су за ову прилику доведене из Софије, Украјине и Француске, биле су далеко јаче од Прве српске армије. У вишедневним борбама Немци су поражени код Курвинграда и потиснути, а 12. октобра био је ослобођен Ниш. У току октобра ослобођена је Србија, а 3. новембра и Београд. Тако је био сломљен аустро-немачки фронт у Србији. До половине новембра биле су ослобођене скоро све југословенске земље. После Бугарске, капитулирала је Турска, а затим, 3. новембра и Аустро-Угарска. Немачка је потписала капитулацију 11. новембра 1918, чиме је окончан Први светски рат. Првог децембра 1918. створена је Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца, која је призната на Версајској мировној конференцији 1919. године. Анкетни одбор Народне скупштине Србије након завршетка Првог светског рата сачинио је спискове погинулих, убијених у рату и умрлих у интернацији који је октобра 1920. године усвојила Скупштина. Овом приликом наводимо део оригиналног списка који се односи на печењевачку општину и страдања њених грађана. Општина печењевачка Алекса Петровић из Печењевца

79

Костадин Ђорђевић из Печењевца Младен Н. Стошић из Печењевца Димитрије Стоимировић из Печењевца Јордан Д. Стоимировић из Печењевца Крста Димитријевић из Печењевца Костадин Павловић из Печењевца Сава Стаменковић из Печењевца Стојан Илић из Печењевца Јосиф Цветановић из Печењевца Ранђел Величковић из Разгојнског Чифлука Ранђел Веселиновић из Разгојнског Чифлука Цакић из Разгојнског Чифлука Никола Цакић из Печењевца Крста Петровић из Печењевца Трајко Ранђеловић из Дупљана Славко Кр. Петровић из Печењевца Живко Стаменковић из Печењевца Младен С. Петковић из Печењевца Алекса Митровић из Печењевца Крста Стевановић из Печењевца Мидораг Г. Николић из Печењевца Микаило Стевановић из Печењевца Добросав К. Милошевић из Печењевца Јован Ж. Стојановић из Печењевца Никола Спасић из Печењевца Стојадин Станковић из Печењевца Тана Вељковић из Печењевца Пера Ивановић из Печењевца Димитрије Пешић из Печењевца Микаило Николић из Печењевца Ново Стевановић из Печењевца Димитрије Ристић из Печењевца Велимир Маринковић из Печењевца Крста Здравковић из Печењевца Трајко Смиљковић из Печењевца Величко Цекић из Печењевца Васиљко Цветановић из Печењевца Добривоје Живковић из Печењевца Божидар Поповић из Печењевца Стеван Р. Илић из Брејановца Сава Б. Митровић из Печењевца Тодор Г. Стевановић из Печењевца Тодор М. Живковић из Печењевца Михаило Ј. Ж. Младеновић из Печењевца Станоје Петровић из Чекмина Димитрије Ђ. Поповић из Печењевца Спаљено 9 кућа и 45 зграда ОСЛОБОЂЕЊЕ ПЕЧЕЊЕВЦА 1918. године

80

Последњи дани бугарске окупације пролазили су у паљењу сеоских зграда и ћуприје (моста) преко реке Јабланице. Увиђајући да су силе Антанте већ у завршним операцијама, они су једне ноћи напустили село, јер су се плашили освете за све оно што су учинили грађанима села Печењевца. Ослобођење је радосно прослављено, али је било и туге, јер се многи борци нису вратили породицама. После извесног времена, војници су се враћали кућама, како они из војних ратних јединица тако и они из заробљеништва. Печењевчани се одмах прихватају обнављања попаљених зграда. Село се за кратко време обнавља и почиње живот као и пре окупације. Велики број младића због учешћа у ратовима није био ожењен. Организују се свадбе, а младенци после одређеног времена добијају пород, па се слободно може рећи да су многе породице биле обновљене и да су до 1928. године многи брачни парови имали по троје, па чак и деветоро деце. Обнавља се школа, одржавају се општински и парламентарни избори, отварају се бакалнице, прву продавницу је отворио 1919. године Крста Живковић Ђиза. У потрази за бољим животом неке породице напуштају село. Тако Јефтимије Живковић одлази већ 1920. године и том приликом продаје своје покретно и непокретно имање. Купио је читаву једну падину изнад Предејана, али је због неплодности, а и његовог слабог рада, отишао у Маћедонију – Стару Србију, у Маџарима, и добио имање, али је и тамо пропао, био је велики алкохоличар. Његова породица долази у Лесковац 1941. године. У периоду између два светска рата у многим агитацијама за време општинских и парламентарних избора коришћена је Добра глава, која није била пошумљена, али је била богата испашом, па су се око ње све до 1941. године гложили Печењевчани, Чекминчани, Душановчани. Више пута око тога је долазило и до пушкарања између мештана ових села. Било је случајева да су се неки представници општине обогатили за време њиховог председниковања. Трајко Живковић ср обогатио после ослобођења од Турака, а у периоду 1920. до 1941. године Ставра Милошевић и Драгутин Стојановић Бучинац. РАТНА ОДШТЕТА И ОРГАНИЗОВАЊЕ ЗЕМЉОРАДНИЧКО-НАБАВЉАЧКЕ ЗАДРУГЕ (ЗНЗ) У послератном периоду је радила комисија за ратну одштету. Било је случајева да су многи пописивали и оно што нису изгубили у рату. Тако су на пример за неке сви знали да је имао овцу или две, а он је бележио да је изгубио десет оваца, истих случајева било је и са ситном и крупном стоком. Председник комисије био је Јован Илић, учитељ. Он је сваког посебно позивао, пажљиво испитивао и на крају питао да ли сме да се закуне. Ко би се заклео добио је целокупан износ који је пријавио, а ко се није смео заклети – половину. На име ратне одштете сељаци су добили бонове. Рок за њихову исплату био је десет година и то је унело извесну пометњу. Оно који су били сиромашнији били су принуђени да их пре истека рока продају и давали су их и за јефтине новце. Горча Цакић је куповао бонове, па је због тога био и на суду. Такође, и Драгутин Стојановић трговао је боновима. Народ није био оштећен, дата је пуна ратна одштета и углавном су сви Печењевчани били задовољни.

81

У 1926. годиние основана је Земљорадничко-набављачка задруга у Печењевцу. То је друга задруга, пошто је задруга кредитна непрекидно радила. Први председник и оснивач био је Јован Илић, учитељ. Он је, уједно, обављао и дужност књиговође. Набављач је био Александар Ракић Ланда. Задруга је имала и свој управни одбор: Петар Ђорђевић из Чекмина, Никола Миљковић, Трајко Ивковић, Миладин Перић и Александар Ракић, из Печењевца. Продавница је била код општинске зграде, а 1927. године купљена је зграда од Влајка Митровића за 20.000 динара (плац је имао осам ара, а поред ове купљена је још једна зграда која је служила као помоћни магацин). Надзорни одбор сачињавали су: Трајко З. Јовановић, Трајко Ристић и Драгић Здравковић. Ова задруга је окупљала радикале и радила је све до 1945. године. Дужност књиговође преузео је од 1930. године Душан Стаменковић, а од 1933. до 1945. године Алесандар Ракић Ланда. Председници су се мењали сваке године. Дуго је председник био Јован Илић, учитељ, а касније долазе Трајко Ивковић, Костадин Стојиљковић из Брејановца, Трајко Ристић, Крста Николић и други. Ова задруга радила је и за време окупације. Председник је формално био Јован Илић; иначе сав посао: и књиговодство и благајну и председничку дужност, обављао је Александар Ракић. Тридесетих година Александар Ракић је био на задружном курсу у Београду на коме је слушао предавања из књиговодства и то му је омогућило да буде дугогодишњи књиговођа и ЗНЗ. ЕКОНОМСКА КРИЗА 1927/1928. ГОДИНЕ Ово је најтежа година у историји села Печењевца. Толико је та година била неродна да је, на пример, Александар Ракић од своје најбоље њиве од два дулума убрао свега два коша кукуруза. Горча Цакић је, такође, од најбоље њиве површине четири дулума убрао четири сепетке кукуруза. На слабијим њивама није било ни толико рода, а на многима није се баш ништа ни родило. Овакво стање искористили су зеленаши села Печењевца, који дају новац и друго сељацима уз велики интерес. У селу је у то време било 270 домова, од тога само 50 без дугова. То је, уједно, и најтежи период, тако да се сељаци тек после једне деценије спасавају дугова које су направили те године. У то време нагло су се обогатили: Драгутин Милошевић и Горча Цакић из Печењевца, Мита Вајдица из Чифлука, Ставра Величковић из Чифлука, Драгутин Стојановић и други. Зеленаши су тражили грош на банку недељно, што значи свака хиљадарка је добијала 20 килограма жита на недељу дана. Џондина фамилија је била у нарочито тешкој ситуацији. Ова фамилија је давала седам радника дневно који су радом отплаћивали само интерес. У ово време нарочито економски пропадају следеће фамилије: сви Џондини, Драгутин Станковић, Стеван Живковић итд. Породица Ђорђа Станојевића (он је био умро, мисли се на наследника) Џондини била је дужна те године 50.000 динара. Ови сељачки дугови скинути су тек 1935. године. Скоро све породице су остале без стоке, све се продавало за храну, многи су продали кола и запрежну стоку, а њива у величини од четири дулума давала се у реим за 150 динара и кад се није могла отплатити, пропадала је.

82

Многе куће је од сигурне пропасти спасила задруга попа Јефте Поповића која је давала кредит уз камату од један до један и по посто за годину дана. У тим тешким данима нарочито тешко је живео Драгутин Ђорђевић, који је имао једанаесторо деце. Он је био кмет и читао је стално новине, јер се интересовао за политику, па је био редован претплатник новина. Наишао је на један чланак у коме је писало да је италијански краљ наградио неку породицу која је имала седморо деце. „Кад је могао италијански краљ да награди породицу са седморо деце, зашто ја не бих добио награду за једанаесторо“, помислио је Драгутин и написао писмо краљу. То писмо је преуредио поп Јефта Поповић па га је тек после тога Драгутин Ћорђевић преписао и послао. Изашли су му у сусрет и одмах је добио помоћ у висини од 2.000 динара, а Министарство социјалне политике дало му је још 500 динара. Тако је Драгутин Ђорђевић купио око петнаест џакова сејаног брашна - белу тројку - у Лесковцу и прехрањивао се за време ове неродне године. ОДЛАЗАК СЕЉАКА РАДНИКА Тешко економско стање натерало је људе да се опредељују за одлазак из села на рад у фабрикама. Први радници из Печењевца били су: Милутин Станимировић Ћуковац и Драгутин Филиповић. Радили су у Нишу, у железничкој радионици. Наредна година била је родна, али људи се нису могли извући из кризе у коју су запали. Тако многе породице увиђају користи од рада у Нишу, па се јавља и друга група радника, коју чине: Станко Перић и Вукашин Спасић. Дневница радника у то време била је осам динара, а хлеб се куповао за 1,5 дин. килограм, шећер је био 14 динара килограм итд. ДИКТАТУРА ПЕТРА ЖИВКОВИЋА Требало је да ова година буде изборна, за председнике, али је удар Петра Живковића то спречио, те је Ставра Милошевић остао председник све до 1933. године, без избора. У печењевачкој општини се нису осетили потреси диктатуре, јер је у то време сматрана једном од најбољих сеоских општина. Имала је и одличног деловођу Живојина Стојковића, родом из Бадњевца, срез добрички – прокупачки. Народ се био уплашио, а једино је противу диктатуре отворено говорио Лука Цакић Рођа – вечити опозиционар. Он је у знак протеста узео слике краља Петра I, Александра и Петра Живковића па их је обесио на три зида у свом кафанском клозету. Одмах је био достављен жандармима, јер је у Печењевцу од првих дана после Првог светског рата, била и жандармеријска станица. Они су Луку Цакића одвели на саслушање, а он се бранио да је то учинио из велике љубави према овим личностима. Рекао је да жели и у клозету да буде са њима. Тако се некако спасио, иако су сви знали зашто су те слике биле у клозету. Наређено му је да их скине и однесе у кафану, што је одмах и учинио. После овог инцидента, у Печењевцу је повећан број жандарма. Појединци су у току ноћи саслушавани, а жандармеријска станица је контролисала сваки скуп по кафанама или у приватним кућама. Чим су спазили групу од неколико сељака, жандарми су се окупљали и растеривали их јер су

83

знали да је то село било обреновићевско, па су пажљиво пратили политички живот. Није било неких већих инцидената. НОВИ БРОЈ РАДНИКА Повећање броја радника јасно говори да се домаћинства цепају, постају мања, а као таква и сиромашнија, па се један број опредељује за рад у предузећима. Као и раније, и овај број радника одлази на рад у Ниш, у железничку радионицу, што је за њих било повољно јер су сваке вечери могли да се врате кући и да у летњим данима обаве и мање земљорадничке послове. Године 1933. одлазе следећа лица у Ниш: Мирко Стаменковић, Божидар Живковић, Пера Николић, Радивоје Цветковић, Александар Здравковић, Илија Здравковић и Љуба Здравковић Пирчин. ПЕЧЕЊЕВЦЕ ДО 1938. ГОДИНЕ Веома је занимљиво да су се тек 1936. године Печењевчани определили за озбиљније гајење кромпира. Дотад су махом гајили све врсте житарица, чиме плодност земљишта није искоришћена у потпуности, земљишни састав ораница поред села био је посебно погодан за гајење кромпира, тако да ове године почиње масовно гајење кромпира. Сељаци возе свој производ у град преко железничке станице где кромпир товаре у кошеве. Произвођачи кромпира постизали су запажене резултате. Тако је Александар Ракић од 16 ари добио 4.000 кг кромпира. Већ је 1930. године у селу формирана откупна станица. У то време и надаље као трговци кромпиром јављају се Драгутин Стојановић Бучинац, са сином Бранком, Љуба Станимировић Ћукавац и Крста Живковић Ђиза. Већ 1936. године о печењевачком кромпиру се зна и ван наше земље, па је извожен и у Будимпешту. У том временском периоду, све до 1938. године, из Печењевца се извозило преко 200 вагона кромпира. „Најбољи тржишни кромпир у Србији, и са највећим успехом, гаји се у околини Лесковца. Извозна је станица Печењевце, са које се извезе годишње око 400 – 600 вагона. Приноси који се постижу у овоме крају крећу се око једног до 1,5 вагона, са 1 ха, па и до 2 – 2,5 на врло плодним њивама и у повољним годинама. Сматра се довољним просечан принос око 1 ваг. са 1 ха, јер се кромпир плаћа врло добро на самој њиви, због свог доброг и познатог квалитета. У 1939. год., која је била повољна за кромпир, газдинства која су садила 1 ха кромпира добијала су од тога 20 – 30 хиљада и више динара. У истој години на имању Пољопривредне школе у Лесковцу на површини од 73 ара добијено је 16.703 кг, односно 22.442 кг на 1 ха, на слабијој земљи него што је у Печењевцу, на дубоком јесењем орању од 30 цм, без ђубрења. Густина сађења није била повољна, семени материјал није био добар. Може се сматрати да је вишак приноса са 1 ха од 5000 кг добивен само захваљујући дубоком јесењем орању. Међутим, нису то приноси који се могу постићи према ономе што би те плодне и дубоке земље могле да даду, када би се применили бољи начини гајења. Испитивањем гајења кромпира у томе крају нађени су ови недостаци:

84

1) Често узастопно сађење кромпира на истој њиви, 4-5 година без довољно ђубрења, искоришћавање само њене природне плодности. 2) Употреба истог семена дуже година, чија је последица изрођавање и опадање приноса, јер је у Лесковачком Поморављу велика топлота у времену цветања кромпира и стварања кртола. 3) Неправилна и недовољно дубока обрада, оре се два пута, увек на дубини 10-15 см. Не оре се у јесен дубоко. Релативно довољни приноси у повољним годинама добијају се само захваљујући растреситим и плодним земљама. 4) Недовољно и непотпуно ђубрење. Често се ђубри само у оџак. Стајско ђубре слабог квалитета. 5) Материјал за сађење није добро изабран, често се сади сечен кромпир. 6) Није добро погођена густина сађења. Обично је ређа него што треба. Тиме се добија мањи број оџака и према томе и мањи принос. Углавном то су недостаци који утичу на смањење приноса кромпира, али могу бити недостаци и у нези усева. Нарочито неблаговремена и нередовна обрада између редова и огртање. И у околини Лесковца врше покаткад промену семена, али ређе. У 1939. години донето је нешто кромпира преко Београда из Словеније. Тај су кромпир сељаци у Печењевцу називали „птујски“. У истој години овај кромпир је дао на истим њивама вишак приноса од 1.000 кг по дулуму, односно 6.000 кг по хектару. Међутим, испитивање на Власини, где се кромпир гаји на 1000 – 1300 м надморске висине, показало је да је тамо кромпир здрав и да се не изрођава. У овом планинском пределу који захвата делове власотиначког, масуричког, босиљградског и пчињског среза, у непосредној близини Поморавља, може се производити здрав, неизрођен кромпир за семе. Одавно се у тим местима гаји бели и ружичасти месечар, увек доброг квалитета. Гаје се и неке неиспитане домаће сорте „свињац“ и „гољац“ или „црногорски“. У Струмичкој равници, где је знатна прозводња раног кромпира, произвођачи редовно набављају кромпир за семе из оближњег планинског предела, из Берова.“ Јака пољопривреда јача село па се осећа потреба да оно има и свога лекара. Већ 1930. године у Печењевце долази за лекара Јованка (презиме се заборавило), чији је муж био лекар у Лесковцу. Имали су аутомобил којим је супруг сваког дана долазио у Печењевце. После њеног одласка, око 1936. године, долази лекар др Ђорђе Гичевић (после је прешао у Македонију и променио пшрезиме у Гичевски, живео је у Скопљу). Овај лекар је остао у Печењевцу све до 1942. године. Становао је у кући Јована Илића, учитеља, а имао је амбуланту у згради општине. У овом периоду многа домаћинства јачају, па се подижу и нове куће. Нове стамбене зграде подигли су: Драгутин Стојановић, Ставра Милошевић, Горча Цакић и други. Око 1930. године у Печењевце се досељује Јован Кемпел. О његовом пореклу мало се знало, а сам је говорио је да је рођен на Кавказу, да је затим живео у Зајечару и да је потом дошао у Печењевце. Са женом, Немицом, имао је три сина: Теодора, Алексанра и Виљема. Најпре је становао приватно, а затим је направио кућу, која је касније, после ослобођења, конфискована као кућа народног непријатеља и на том месту је данас ветеринарска станица. Који је прави разлог његовог доласка у Печењевце – не зна се. Није добро знао српски језик и мало је говорио о политици. Купио је две гарнитуре вршаћих

85

машина и са њима радио и од тога живео. Преко лета би вршалицама зарадио око 10.000 кг жита. Није имао вагу, већ је мерио шинком (дрвени суд који има око 10 кг) и узимао сваки десети шинк. Касније, а то је било тек око 1937. године, купио је и вагу. Поред Кемпела, вршаћу гарнитуру купује и Александар Ракић Ланда – 1936. године – са Александром Кемпелом, па се говорило вршећу машину су купили Ланда, Санда и Роксанда. Прву вршећу гарнитуру са мотором (све ове раније биле су парне) купио је Миле Ђокић, са ортацима Тодором Николићем и Трифуном Ђокићем. Први радио-апарат у селу купила је 1934. године Земљорадничконабављачка задруга. Како није било електричне енергије, напајан је батеријама. На пуу Ниш–Лесковац у Печењевцу је 1871. године био изграђен дрвени мост на реци Јабланици дуг 40 корака, 2 степена, са оградом и врло солидан. Мост је више пута обнављан, али су га Бугари 1918. године запалили. Касније је био поново обновљен и служио за прелаз преко Јабланице све до 1934. године. Пошто је саобраћај кроз село био све живљи, стари дрвени мост није могао више да издржи тежину возила, па је 1934. године почела градња железног моста, који је саграђен у току једног лета. Радове је изводио архитекта из Лесковца Влада Ђорђевић. Радници су добијали дневницу од 10 динара, али се радило и кулуком. Мост има гвоздену конструкцију и подигнут је поред старог моста који је затим срушен. Печењевце је у ово време било једно од најнапреднијих села у срезу. Имало је следеће продавнице: Кредитну задругу под руководством попа Јефте Поповића, Земљорадничко-набављачку задругу, бакалнице сопственика: Крсте Живковића Ђизеа, Драгутина Станковића, Димитрија Живковића, Мирка и Милана Ракића; мануфактурну радњу Сретена Стефановића, као и млин Јање Јовановића и Јоце Живковића. Воденице су имали: Миленковићи и Тасићи на Јабланици, Цветковићи такође на Јабланици, Цветковићи и Јовићи из Брејановца. Није било печењевачких воденица на Јужној Морави. НЕУСПЕЛА ИДЕЈА ЗА ПОДИЗАЊЕ СПОМЕНИКА У ПЕЧЕЊЕВЦУ У Печењевцу је 1936. године формиран Одбор за подизање споменика погинулима у балканским и Првом светском рату из општине печењевачке. Председник одбора био је Ставра Милошевић, учесник у ослободилачких ратова, и дугогодишњи председник општине печењевачке од 1920. до 1933. године. Из извештаја о потрошеним средствима који је поднео Одбору за подизање споменика види се да је постојао неки проблем са решењем које је издао начелник среза лесковачког. Вероватно је решење било негативно, па су се жалили Вардарској бановини 17. јуна 1936. године. Из извештаја се види да су средства депонована код Земљорадничке-кредитне задруге, а да је за подизање средства био овлашћен председник Одбора Ставра Милошевић. Нисмо могли да утврдимо зашто споменик није подигнут по замисли Одбора, па сматрамо да је било административних тешкоћа. ОКУПЉАЊЕ НАПРЕДНЕ ОМЛАДИНЕ

86

Већ 1938. године било је доста ученика гимназије, као и младих учитеља из Печењевца који су или службовали у околним селима или су повремено долазили и окупљали омладинце села. Најпогоднија форма за рад са омладином било је окупљање око спортског друштва, јер фудбал је привлачио све. У Печењевцу је још ранијих година било спортског друштва, али оно није имало управу, нити је било под руководством једне групе омладинаца која је хтела да ради и да у њему окупља оне који ће се бавити и политичким радом. У току лета 1938. године запажа се рад Тихомира Ракића. Он је донео из Лесковца пропагандни материјал и давао га оним омладинцима у које је имао поверења и које је припремао за будући рад. Тако је Властимиру Стојановићу дао једну брошуру у издању „Белог медведа“. Са Тихомиром Ракићем долазио је у село и Жика Илић Жути, који је од првог дана био омиљен у Печењевцу. Волео је да се шали са омладинцима, да им прича забавне приче и да их тако привикне на себе као да је годинама био са њима у селу. Група омладинаца са Ракићем и Жутим одлазила на Јужну Мораву на купање, а после тога ишла на игралиште код цркве. Најпре се о политичким питањима разговарало појединачно и ненаметљиво. Тако су разговарали са Властом Стојановићем који се интересовао за поједина објашњења, па је са свима њима постао интиман и близак. С јесени 1938. године одржан је један састанак у кући Тихомира Ракића, о присуствовали су: Жика Илић Жути, Тихомир Ракић, Власта Стојановић, Новица Димитријевић, Драги Ристић, Тихомир Николић и Тихомир Станковић. То је уједно и прва печењевачка група напредних омладинаца која је у то време увек била заједно. На састанку Жика Илић Жути је говорио о експлоатацији бакала, о њиховој капиталистичкој трговини и о предности задруга над приватним трговинама. Истакао је да се борба противу бакала, који су увек били експлоататори сељака, може спровести ако се оснује задружна омладина. Том приликом је детаљно говорио о задацима такве организације. О истом питању говорио је и Тихомир Ракић, који је кроз неке конкретне примере печењевачких бакала потврдио оно о чему је Жути теоретски говорио. И поред тога што је прво питање била експлоатације бакала, организација о којој су говорили ипак није основана. То је било више упозорење, и, свакако, припрема за оснивање једне такве организације. После тога, на истом састанку, покренуто је питање формирања библиотеке. Донета је одлука да се сакупљају добровољни прилози и да се новац достави Тихомиру Ракићу, који ће купити потребне књиге и у својој кући сместити библиотеку. На овом састанку је на крају основан СКП (Спорт клуб Печењевце). Ова група је већ целог лета играла утакмице, увежбавала се, али је сада то и формално организовано друштво. Тихомир Ракић је преузео обавезу да друштво организује и да обави све потребне регистрације. Након једног месеца, те јесени, скоро иста група, такође са Тихомиром Ракићем и Жиком Илићем Жутим на челу, оснива у Печењевцу и драмску секцију. Тако да је истовремено радила драмска секција и припремала се фудбалска екипа. Тихомир Ракић је уговорио једну утакмицу са неким клубом из Лесковца. Кад је дошао у село, објаснио је да је то махом буржоаска омладина и додао:

87

– Они нека дају голове, а наша је дужност да им се оштро супротставимо. Они су били бољи и вештији фудбалери, али су Печењевчани играли оштро, скачући им право у ноге. Кад су се противници побунили, Печењевчани су одговарали да се овде игра оштар, мушки фудбал. Приликом спремања позоришних комада тешкоћу су имали што нису имали другарице које би играле женске улоге. Зато су морали мушкарци да играју женске улоге. Али управа је поставила један строги захтев, а то је да се тако маскирају да гледалац не може приметити ко игра женску улогу. Први комад је био „Подвала“ од Милована Глишића. У овом комаду играли су: Тихомир Ракић, Власта Стојановић, Добривоје Динић, Тихомир Станковић, Драги Поповић, Новица Димитријевић. Представу су режирали учитељи. Било је у то време и напредних учитеља у Печењевцу, који нису били Печењевчани, а који су помагали рад ове напредне омладинске групе. Неке комаде је режирао и Драги Димитријевић Франц, учитељ у то време у Разгојни. За време припремања комада долазио је и Бора Димитријевић Пиксла, који је увек исправљао режију, указивао на грешке, радио и сам са екипом и залагао се да рад групе тече нормално и правилно. Кад је комад спремљен, Тихомир Ракић је са учитељима начинио бину у школском ходнику (та зграда је после срушена). Приредба је објављена плакатама. Поред сељака, овој приредби су присуствовали скоро сви жандарми из печењевачке жандармеријске станице, затим сви учитељи, као и многи цењенији људи из општине и околине. Из Лесковца је са Жиком Илићем Жутим дошао и Станимир Вељковић Зеле. Толико је било посетилаца да је ходник био пун и није било места за све заинтересоване. Успех је био велики. Људи су били и превише задовољни и одушевљени. Неки су по први пут гледали позоришни комад. О комаду се у целом селу дискутовало. Жандарми су тек сутрадан разумели о чему је било говора на позорници, па је о садржају комада био обавештен и председник општине. Тихомир Ракић је, одушевљен и сам успехом комада, отишао у Локошницу и уговорио гостовање. Група је имала план гостовања који се поклапао са планом политичког деловања. Локошница је била село у коме није било такве групе омладинаца, па су баш стога и прво гостовање тамо заказали. Међутим, председник је спречио даља гостовања. Позвао је Тихомира Ракића, рекао му да је боље да учи школу а не да се „замлаћује“ којекаквим стварима, али без обзира на упозорење, рад је настављен. Ракића није поколебао овакав став председника општине. На крају, он је и знао шта може рећи председник за рад ове групе, јер био је представник ЈРЗ-а. У зимском периоду 1939. године наставља се рад драмске групе. Припрема се други комад. Узели су „Јазавца пред судом“ од Петра Кочића. За све време рада, по директиви Тихомира Ракића, омладинци се нису смели ни са ким расправљати како не би били сумњиви, друго како не би председник и други добили аргументе да забране извођење и овог комада. С друге стране, председник је наставио агитацију противу ове групе омладинаца. Свуда је говорио о њима. Нарочито је био љут на Тихомира Ракића, покушавајући да га селу прикаже као ученика са много слабих оцена, о коме и професори најгоре говоре итд. Међутим, Ракић је био најпримеренији омладинац у селу, тако да су сви знали да је посреди само нека жеља председника да се онемогући рад ове групе. Неколико пута је позивао

88

Александра Ракића Ланду, баш у ово време, али је Ланда увек говорио да та група добро ради, да су то деца која желе да се забављају и тако је правдао рад. Интересантно је да је пред премијеру новог комада „Јазавац пред судом“ председник забранио својим службеницима да гледају представу, а преко свих својих службеника водио је и пропаганду да сељаци не оду на приредбу. Исту такву наредбу добила је и жандармеријска станица. На овој приредби заиста није било ниједног жандарма, као ни службеника општине, али је сељака било и превише. Ходник је опет био крцат, а присуствовало је и неколико другова из Лесковца, а међу њима и Жика Илић Жути. На завршетку приредбе сви су похвално говорили о комаду и хвалили чланове екипе. Са овим комадом гостовала је екипа у многим околним селима, али се о томе гостовању није говорило, тако да председник није ни знао да је екипа била ван села Печењевца. Рад групе био је нешто ослабљен у пролећним данима, јер су Ракић и други били везани за школу. Нису хтели да дозволе да им се пребаци како су слаби ученици. На слабљење рада утицали су и други разлози. Како је у то време „Сељачка слога“ служила као погодан облик за продирање идеја Партије на селу, био је припреман и штрајк сељака. Полиција је на време сазнала за то, а председник је био обавештен преко својих ЈРЗ-оваца. Јасно је што се тако много плашио рада ове групе и што је улагао све напоре да некако прекине рад групе у Печењевцу, али у томе није успео. ФОРМИРАЊЕ ЗАДРУЖНЕ ОМЛАДИНЕ ЈУГОСЛАВИЈЕ (ЗОЈ) У ПЕЧЕЊЕВЦУ У Лесковцу је било оформљено Удружење студената које је било најпре у вези са средњошколском омладином, као и са свим осталим напредним групама у срезу. Оно је имало у задатак да се на селу оснивају удружења задружне омладине Југославије преко којих би се спроводиле директиве Комунистичке партије Југославије (КПЈ). Нема сумње да је ова група имала свој план рада, а и детаљна задужења и активно је радила у оним селима где није било организованих омладинаца и где није било фискултурних актива. Међутим, у Печењевцу је било већ таквих организација па је формирање организације препуштено Тихомиру Ракићу. У току лета скоро сваког дана боравио је у селу Жика Илић Жути. Са омладинцима је разговарао о радничком покрету у Лесковцу, о штрајку радника, о потреби да се повежу радници и сељаци. После утакмице, група је обично одлазила у шуму изнад цркве и тамо се најпре добро одморила у хладовини, а онда се разговарало. Тихомир Ракић је често говорио: - Једног дана ћемо видети нове руске тракторе на нашим њивама. И тада се неће десети да једни једу чист хлеб, а други кукурузан, да једни бацају, а да други немају чиме да се исхране... У кући Александра Ракића Ланде тога лета виђали су се многи лесковачки средњошколци. Зато су представницима општине неколико пута питали Ланду зашто се омладинци окупљају и шта раде у његовој кући, а овај им је одговарао да се одмарају, уче за наредни разред, играју лопте и, као и сваки

89

ђаци, проводе лето безбрижно да би преко године ефективно радили. Александар Ракић се једног дана, да би дознао о чему говоре, тобоже успавао на кревету у соби у којој је требало да се одржи састанак. Жика Илић Жути је захтевао да Тихомир пробуди оца, али је Александар толико хркао да су сви помислили како „тврдо“ спава и да се неће пробудити док они тихо говоре. На том састанку прорађиван је материјал који је донет из Лесковца. Читао је Тихомир Ракић. После читања, поновили су садржину, а онда су тумачили текст. Први је обично говорио Жика Илић Жути, а много пута је то чинио и сам Тихомир Ракић. Њих двојица су објашњавали садржину текста и значења појединих ставова из „Народне читанке“ и друге литературе. Кад се завршио састанак и омладинци отишли, Александар Ракић је устао. Увече је са сином разговарао о ономе што је чуо и рекао да овакав посао наставе у већој илегали. Одлучено је да се ЗОЈ формира августа 1939. године. Ракић је већ окупио око 60 активних омладинаца, иако их је могло бити и око 100 који су се са њима окупљали, али у које се још није имало довољно поверења. Тог дана стигли су у Печењевце Жика Илић Жути и Станимир Вељковић Зеле. Омладинцима је речено да ће се у поподневним часовима одиграти утакмица. Кад је утакмица завршена, они који нису били заинтересовани отишли су, а са осталима је одржан састанак. Речено је да је састанак јаван, да се не морају плашити ничега, али да је ипак боље да се пази да неки жандарм не „њушка“ у околини, па су поједини дежурали. Жика Илић Жути је говорио први, а после њега Станимир Вељковић Зеле. Омладина треба да се забавља, да се спортски развија, да прави себи игралишта, да чита, да се упознаје са политичком ситуацијом у свету итд. О томе је говорено. Тихомир Ракић је показао већ неке купљене брошуре, које је по одлуци и по сакупљеној чланарини набавио, па је и конкретно препричао неке чланке. На овом састанку изабран је секретаријат ЗОЈ-а. у који су ушли најбољи и најповерљивији омладинци. Секретаријат ЗОЈ-а сачињавали су: Тихомир Ракић, Власта Стојановић, Новица Димитријевић, Добра Динић, Тихомир Станковић и Борко Коцић. Рад печењевачког ЗОЈ-а није се ограничио само на Печењевце. Цела група је још у току лета, после купања у Ј. Морави, обишла село Локошницу, али није нашла погодне омладинце да формира ЗОЈ. Такође, посећена су још нека села где је углавном говорено о овој организацији, јер су на крају и решили да само пропагандно делују, да најпре упознају омладинце са програмом рада ЗОЈ-а, а тек касније, када сазру услови, да формирају и самосталне организације. С јесени се на годишњој скупштини бирала нова управа друштва. Драмска група је имала плодну годину рада, али је у новим условима било нужно да се изабере нова управа. Тако је за председника дошао учитељ Света Станковић, а за чланове управног одбора изабрани су: Тихомир Ракић, Драги Димитријевић, Власта Стојановић, Вукашин Милошевић и Благоје Цакић. Међутим, Света Станковић је само започео рад и својим ауторитетом, иако је био познат као левичар, створио темеље за нормалан рад. Он је после кратког времена отишао у ново место службовања - село Самариновце - а руководство је опет преузео Тихомир Ракић.

90

Група је спремала комаде: Два цванцика, Ђидо, Мува и друго. Сада је драмска група била проширена новим личностима: Живко Илић, Благоје Цакић, Влада Цекић и други. Носиоци главних улога били су стари чланови: Тихомир Ракић, Власта Стојановић, Миле Цветковић, Новица Димитријевић и други. Као сталног редара, имали су Тихомира Станковића. Почетком 1939. године дали су име друштву, па су га тако и приказивали. Звало се „Вук Караџић“. Овакво име је дато да се не сумња у групу и да се именом покрије делатност групе напредних омладинаца. За време припремања ових представа по десетак дана у Печењевцу су боравили Бора Димитријевић Пиксла и Душко Михајловић Ћира. Они су имали, с једне стране, задатак да сваке вечери буду на пробама и да на тај начин скину сумњу са себе, а с друге стране, имали за циљ да преко ЗОЈ-а делују на омладину и да прораде неке нове брошуре. Бора Димитријевић је донео материјал умножен на гештетнеру па су га неки омладинци преписивали и читали у слободно време. На овим приредбама често је и рецитовано. Бирани су текстови са новом садржином, али су хтели и преко неких већ познатих рецитација, које нису биле напредне по садржини, да сакрију праву садржину комада Тако су, с једне стране, пре приредбе већ стварали расположење код једног дела публике, која је дошла да види шта ради та група, а одмах затим са комадом су могли да делују како су и замислили. У ово време су гостовали у Брестовцу и другим мањим селима где је постигнут велики успех. За рад ове групе знала је сва напредна средњошколска омладина града Лесковца. Тихомир Ракић је на састанцима СКОЈ-а у Лесковцу једном и говорио о искуствима са сеоским драмским групама. Већ почетком 1940. године за Печењевце се све више интересује и студентска омладина. Печењевце је примио као своје задужење Благоје Ђурић, студент. Зимски период је био обогаћен још неким представама. Поред обнављања ранијих комада, спремљени су и нови комади: „Светски рат“, „Кирија“, „Наша работа“ и други мањи скечеви. На тај начин група је имала и мање комаде са којима је испуњавала забавне вечери. После обновљеног комада „Подвала“, командир жандармеријске станице у Печењевцу Жика Павловић позвао је у станицу Свету Станковића. Питао га је о раду, о програму, о томе ко им диктира такав рад, па и о комаду „Подвала“. Станковић је говорио о садржини овог комада и објашњавао да то није никаква критика жандарма, а напоменуо му је да је у Београду неколико пута приказиван и да на свим приредбама присуствује и сам министар. Жика Павловић се сложио с тим да му то није било познато, али је рекао да неки који комад не разумеју покушавају друкчије да га представе. После тог разговора, дато је неколико забавних програма. Према једном причању, Бучинац је позвао неке из Лесковца да тајно присуствују приредбама и да му дају оцену садржине позоришних комада. Политички рад ЗОЈ-а сви су осећали. Већ је и у другим местима стављен акценат на рад ових група, па су и овде власт и жандармеријска станица почели да говоре противу ове организације. Драгутин Стојановић Бучинац је позвао Тихомира Ракића и скренуо му пажњу на то да се у оквиру те групе „свашта говори“ и да не дозвољава даљи рад на територији општине печењевачке.

91

Међутим, нико се није освртао на његову забрану. ЗОЈ је већ био нарастао и имао је 50 активних чланова (овде се не убрајају они који су радили, али који нису били стални). На ужим скуповима прорађиван је материјал у издању „Белог медведа“. Из Лесковца су доношене и народне читанке, брошуре умножене на гештетнеру, као и други пропагандни материјал. У кући Тихомира Ракића већ је била мала библиотека. Улог је стално повећаван и књиге су узимали омладинци, али су знали да се дају илегално, па их добар број и није могао користити. Са овом групом су почели да сарађују и напредни учитељи села Печењевца. Тако је почео све више са њима да се виђа Вукашин Радичевић, као и Расим - Светислав Стојановић. Нарочито је револуционаран био Светислав Стојановић Расим, кога је Бучинац позивао неколико пута, али он није хтео да оде. Због тога му је председник општине слао тајне поруке, претње, на које је Расим јавно одговарао. Да би га компромитовао, а и да би показао да се не боји јерезоваца, како је он говорио, у Цакићевој кафани је јавно говорио шта му је председник поручио. Светислав Стојановић Расим је дошао из Македоније. Говорио је да је био и комунистички кандидат у Битољу. Његова биографија се не зна тачно. У кафани је изјављивао: - Не плашим се никога, јер је свуда српска банка десет динара. То је била његова узречица, његова свакодневна парола. Вукашин Радичевић је био ожењен. Био је мирнији и сталоженији и није јавно агитовао, али је на мање видним местима волео да заустави Тихомира Ракића и са њиме сатима ћаска. Јасно је испољавао симпатије према напредном радничком покрету само на таквим скуповима. Он је касније, и у току 1940. године, пружао велику помоћ драмској групи која је углавном у школским просторијама давала све приредбе. С друге стране, код Радичевића су долазили жандарми и распитивали се за програм, али је он увек одбијао да има садржина програма било какве везе са политичком ситуацијом и истицао да су то ремекдела наших познатих књижевника која се обавезно уче у школи. Тако је индиректно помагао рад групе. С пролећа и у току лета активно се укључују у рад и студенти из Лесковца. Тако су, ваљда у оквиру рада Удружења студената, а тако и изјављује Лале Наумовић, имали задатак да што више раде на терену. У ово време долазе Благоје Ђурић, Игњат Благојевић, Станимир Вељковић Зеле, Жика Илић Жути (он је највише долазио и могао је по неколико пута недељно да се види у кући Александра Ракића Ланде), Лале Наумовић и други. Обично су играли ногометну утакмицу на игралишту поред цркве. После тога, повлачили су се у шумарак, као што су то и раније чинили, и прорађивали материјал. Лале Наумовић је доносио материјал са комунистичком садржином. Са свима њима увек су били Тихомир Ракић и Власта Стојановић, као и остали из села који су били чланови секретаријата ЗОЈ-а. После састанка одлазили су сви у село, где су у кући Тихомира Ракића били до неко доба ноћи, кад су се возовима враћали у град. Печењевачка власт је запазила да се у кући Александра Ракића Ланде скоро сваке недеље окупља велика група лесковачких студената и средњошколоца. Нарочито су запазили да су ти студенти и средњошколци из Лесковца желели да се друже са сиромашнијим омладинцима из Печењевца. Тако су општинске власти позвале званично на одговорност Александра Ракића Ланду. Један службеник општине, револтиран одговорима Ланде, рекао је:

92

– Са твојом кућом ће се нешто десити... десиће се нешто! Али се Ланда није уплашио. Он је на крају рекао да не може затворити врата школским друговима свога сина Тихомира, без обзира на то шта су они мислили. Жандарми су преузели на себе да растурају те групе. Тако су једне вечери, док су омладинци шетали сеоским улицама и разговарали са сиромашнијим омладинцима из Печењевца, послали неке студенте да пођу са њима. Они су то одбили и тражили су да жандарми кажу зашто им ускраћују право кретања и слободу, на шта ови нису умели да одговоре, али су им гласно запретили да се убудуће не виђају у селу. Како је жандарма било и на железничкој станици, био је договор да неки омладинци силазе са задње стране воза и да најпре пођу према Брејановцу, а тек после једног часа да се код Швабине воденице пребаце ка цркви где је чекала цела група. Неки су силазили и у Дупљану. Долазе и нове групе студената. Међу њима су били Бора Цекић, Јован Цекић, који се посебно интересовао за рад ове печењевачке групе, Благоје Николић, напредни интелектуалац из Винарца, који се интересовао за ЗОЈ, као и неки средњошколци из Македоније који су због рада и комунистичке пропагандне били истерани из гимназије (Један је и више дана спавао у кући Александра Ракића Ланде). Метод рада је увек био исти: фудбалска утакмица, после утакмице теоретски рад. У току целог лета се тако активно радило. Неке недеље рад се одвијао и на обалама Јужне Мораве, где се радило после купања. Међу овим омладинцима било је и таквих који су долазили на све састанке, али преносили све што се говорило и тако шпијунирали рад омладинске групе. Када су једном од таквих омладинци сазнали име, касније су га избегавали. Он је одавао омладинце жандармеријској станици, па се и јављао на суочења са неким од њих, тврдећи како су говорили о друштвеном уређењу у Русији. Али тај његов шпијунски рад није имао никаквог успеха. ЧЕТНИЧКИ ЗБОР У БАБИЧКОМ Политички потреси у свету тридесетих година били су све бурнији и наговештавали су велике историјске догађаје на глобалном плану. Четничка организација је у светлу тих потреса желела да провери своју сопствену снагу и приступила је пребројавању својих симпатизера. Зато је на територији општине Печењевац, већ с јесени 1940. године заказан велики збор у Бабичком, у дворишту бабичке цркве. Из Печењевца су позвани: Горча Цакић, Драги Димитријевић Франц, Љуба Стојанојевић и Миле Димитријевић. У дворишту цркве окупила се велика маса људи. Не може се установити ко је говорио, али је после приређена велика гозба и учесницима су подељене мртвачке главе. Тако су ова четворица из Печењевца још у то време примили четничке значке, као и неке специјалне задатке. ФОРМИРАЊЕ СКОЈЕВСКЕ ОРГАНИЗАЦИЈЕ Печењевце је у то време било културно средиште. Све културне акције одвијале су се преко овог села. Утицај печењевачке групе осећао се до Кочана и

93

на југу до Дупљана. Културно-уметничка група је гостовала у: Брестовцу, Кочану, Разгојни, Локошници, Дупљану и другим мањим селима. У свим овим местима постојале су групе омладинаца које су их прихватале и са којима су после представе радили и прорађивали материјал или им остављали брошуре. Једино, иако је баш у ово време покушавано, у Локошници нису успели да оформе такву групу. Новембра 1940. године дошли су у Печењевце Станимир Вељковић Зеле, Жика Илић Жути и још неки студенти и средњошколци из Лесковца и организовали састанак у кући Стане Гаврилове. Пре почетка састанка Станимир Вељковић Зеле је разговарао са члановима о чувању тајне, дискрецији и особинама напредног омладинца. Потом су, поред Зелета, говорили Жика Илић Жути и Тихомир Ракић, а тема је била СКОЈ. То је први састанак на коме се дискутовало о овој организацији и о њеном раду у илегали. Зеле је говорио и о раду Комунистичке партије, као и о њеној борби противу фашизма. Жика Илић Жути је истакао да је нужно да се неки појмови боље објасне, као и да се знају сва друштвена уређења у свету. Тако је одмах, завршивши говор, поставио питање Властимиру Стојановићу: – Де, Власто, реци ми ко је председник владе СССР-а? Власта је без размишљања одговорио: – Краљ Стаљин! Кад су се мало исмејали, наставили су, објашњавајући разлику између краља и председника владе једне социјалистичке земље. Тако је формиран СКОЈ. Скојевци су били: Власта Стојановић, Добра Динић, Новица Димитријевић, Тихомир Станковић и Бранко Коцић, а секретар актива СКОЈ-а био је Тихомир Ракић, члан гимназијског руководства СКОЈ-а. Интересантно је да окупљеним омладинцима није речено да су овог дана постали скојевци. Тек касније, о томе ће бити речи, кад су примали нове чланове, речено је да је СКОЈ формиран новембра 1940. године. На крају састанка Зеле је поклонио овој организацији књигу „Како се калио челик“ и о њој говорио скоро пола сата. Рекао је да је после прораде дају некој другој омладинској организацији. У зимском периоду 1940/41. године одвијао се веома богат политички рад. Састанци су одржавани у кући Горче Цакића. У то време ту је била плевња у којој је спавао и слуга Добра Динић, члан СКОЈ-а. На састанцима је прорађиван материјал. Једно време читали су роман „Мати“ Максима Горког, „Како се калио челик“ Островског и литературу о фашизму. Поред Зелета и Жутог, који су долазили у Печењевце у ово време се виђају и Драги Стојановић Дрводељац, Игњат Благојевић, Борко Цекић, Владимир Наумовић и други. Тихомир Ракић је ужурбано радио на проради материјала о фашизму. На састанцима је покушавао да што једноставније објасни идеологију фашизма. Није се никада љутио ако неки нису најбоље разумевали неке теме, већ би после читања материјала разговарао са свима посебно, улазио у садржину сваке реченице, давао низ примера, продубљивао сазнања о капитализму. Истицао је да је веома важно разјаснити све карактеристике фашизма, јер се без тога не може проучавати марксизам.

94

Није било ни једне недеље а да није одржан бар један састанак. Поред тога, на посебним састанцима СКОЈ-а дискутовано је о проширењу рада и о стварању нових актива СКОЈ-а у околним селима. ЗОЈ је активно радио иако је био забрањен. Омладинци су одлазили ван села или код црквеног конака или на утрину испод Црквене баре, и тамо држали састанак. У овом истом периоду, ваљда због тога што се већ осећала опасност од фашизма, одржано је само неколико приредби. Обновљени су неки комади и коришћене рецитације из Задружног календара. Колико је Печењевце било важно у то време као пункт види се по томе што га у зимском периоду 1941. године обилази секретар ОК СКОЈ-а Станимир Вељковић Зеле. У његовом присуству разрађени су планови рада за ово подручје, али се нису остварили, јер је дошла априлска катастрофа. МАРТОВСКЕ ДЕМОНСТРАЦИЈЕ После потписивања тројног пакта, актив СКОЈ-а Печењевца је одржао састанак коме је присуствовао и Света Станковић, учитељ, члан Комунистичке партије (КПЈ) и резервни официр. Дискутовало се о склапању тројног пакта и о срамној издаји владе Југославије од које се није ништа боље ни могло очекивати, а затим су изналажени методи како да се народ супротстави овом пакту. У селу је опште расположење било противу пакта. И сами жандарми, па и власт која је увек бранила уредбе и наредбе, као и рад владе Краљевине, сада су сви заћутали. Скојевци су хтели да објасне народу срамни поступак владе, па су се припремали да јавно изађу и да демонстрирају противу пакта. Тихомир Ракић је објашњавао шта је то пакт и каквих последица може имати по наш народ. У току ноћи на великим табацима папира исписане су следеће пароле: Доле тројни пакт! Боље рат него пакт! Боље гроб него роб! И Савез са Русијом! Борко Коцић је добио задужење да избацује пароле, а поред њега и остали су имали задатак да то исто раде. Света Станковић је добио задатак да организује старије људе, а Тихомир Ракић да окупи млађе, тј. омладинце. Сутрадан, 27. марта, док се група припремала, одјекнула је вест: Оборен је тројни пакт! Тихомир Ракић је јутарњим возом отпутовао у Лесковац, а вратио се у село после демонстрација у Лесковцу. Одмах је почело окупљање омладине у школском дворишту, подржали су их и просветни радници, а затим су почели да долазе и грађани. За те дане је била заказана приредба са обновљеним комадом „Јазавац пред судом“, па су многи навраћали интересујући се кад ће почети представа. Омладинци су пошло према општини. И тамо се већ сазнало да је пакт оборен. Први је изашао из зграде Влајко Лазаревић, а кад је видео групу, вратио се и изнео општинску заставу. Он је стао на чело колоне и пошао кроз село. Омладинци су певали, викали, претили фашистима и Немцима. Нарочито је било жустро пред кућом Јована Кемпела. Ускоро је наишла и блех-музика. Врло је интересантно да се групи придружио неки човек који се представљао да је Нишлија. Имао је градско одело, а био је без капе. Он је нарочито избацивао пароле о Русији. Група је убрзано нарасла. Било је око 200 људи.

95

Како се из Кемпелове куће нико није јавио, пошли су према железничкој станици. Ту је маса играла око станице, певала и сачекивала возове. Кад би наишао неки воз, избацивали би пароле, а омладинци су кредом писали пароле на вагонима и на локомотиви. Дошло је и до туче када је едан жандарм покушао да умири неке омладинце који су раздрагани одлуком о обарању тројног пакта скакали, бучно се веселили и звиждали. Тада је скочио онај непознати Нишлија и тако истукао жандарма да је овај одмах побегао претећи, али није смео да се врати. Увече је одржан састанак скојеваца на коме је казано да треба вршити припреме за сваку могућност. Понеки су мислили да је у оваквим условима било могуће преузети власт и оборити монархију. МОБИЛИЗАЦИЈА После мартовских демонстрација 1941. године, почело је припремно и мобилно стање. Некима је стизао војни позив, други су се љутили што их не позивају. У селу је било и весело и тужно. Људи су са песмом одлазили на места која су била одређена од стране војног одсека. На путевима су се запажала кретања војних јединица, а возови су били препуни. Сви они који су били ван села било којим послом хитно су се враћали својим домовима. У Печењевце већ крајем марта долази једна моторизована јединица са топовима тешког калибра. Виши официри сместили су се по кућама имућнијих сељака, у којима су, као и у свим оним кућама са добрим подрумима, смештени војни магацини. По селу су се шириле разне вести. Многи солунци и стари ратници питали су официре и више официре зашто не иду на фронт. Они су одговарали да је наша артиљерија толико далекометна да може из Печењевца гађати Софију, па и даље градове. Међу војницима није било строге дисциплине: многи су пили, куповали храну, говорили да ће можда још неколико дана овако, а онда се не зна... и тако се час ширила нека паника, а час храбрило јачином артиљерије. Сви они који нису добили позиве распитивали су се код официра ове јединице да ли могу у случају рата да ступе у њихове редове. АПРИЛСКИ РАТ Немци у Првом светском рату нису могли да остваре своје апетите и изврше продор на Исток. Сматрајући да су после двадесетак година постигли врхунску ратну технику и да могу да остваре своје снове, они 1. септембра 1938. године изазивају Други светски рат. У тој замисли, после Пољске, Француске и других земаља, сметала им је Краљевина Југославија. Уговор о Тројном савезу који је потписан 25. марта 1941. године поништен је великим демонстрацијама 27. марта 1941. године. Адолф Хитлер је зато 6. априла 1941. наредио изненадни напад на Југославију. Бомбардован је Београд, иако је град био отворен, без војне одбране. Војска Краљевине Југославије капитулирала је за дванаест дана, а по безусловној капитулацији краљ и влада напуштају земљу и остављају народ на милост и немилост окупатору.

96

За време Априлског рата Дринска дивизија војске Краљевине Југославије налазила се на простору Лесковац – Власотинце – Свође – Бабушница. После краћих борби са Немцима, повукла се према централној Србији. Немци су 6. априла 1941. године бомбардовали аеродром код Шарлинца на коме је било девет авиона, од којих је осам уништено. Први знаци рата осетили су се у Печењевцу на железничкој станици. Ваљда су железничари први дознали за бомбардовање Београда па су већ у раним јутарњим часовима напустили железничку станицу. Прича се да им је неко преко телефона рекао да беже, јер наилазе немачки авиони и бомбардују све железничке станице. Возови затечени у путу оглашавали су се дуго сиренама, али није било службеника да им отворе сигнале да уђу у станицу. Тако су се тог дана на печењевачкој станици нашле три дуге композиције, као и мањи број запечаћених вагона, који су стигли раније. Возовође, спроводници возова, железничари – сви су остављали композиције и бежали. У селу је настала велика паника. Виши официри су се окупили у селу говорећи како су Немци већ пробили границу и како се налазе у Нишу, а сељаци су све то слушали. Наишла је једна колона аутомобила наше војске и зауставила се пред тим скупом. Официри су сишли и рекли да су у Нишу чули како је Лесковац пун Немаца. Кад су сазнали да то није тачно, одмах су отишли. После њих дошла је једна самостална група војника са неколико официра и рекла да је Скопље преплављено Немцима, као и да се наша војска предаје на свим фронтовима. Тако су се преносиле разне вести. Печењевчани који нису мобилисани окупљали су се код жандармеријске станице, где је био и највећи магацин. Протествовали су што их не мобилишу и тражили одела. На њихово упорно инсистирање примљени су у моторизовану артиљерију која је већ боравила у селу. Одела су им делили махом поднаредници и наредници, али без икаквог реда Неки су добили војничке ципеле и шињел, али не и одело, други су имали одело, али без ципела, трећи су били без капа, па су им се мештани смејали и шегачили се на њихов рачун. Војници су им говорили да је боље да беже из села а не да се облаче, а ови су се љутили, јуначећи се спремношћу да се боре са Немцима итд. Бомбардовање Лесковца 8. априла 1941. унело је још већу пометњу. Одјеци немачких бомби чули су се у Печењевцу. Дотле се сумњало да ће Немци бомбардовати остала места, али сада се јавило уверење да ће рушити све по реду. Наредног јутра нестали су из села сви виши официри. Нико није видео кад су нестали и куда су отишли, па је настало још веће расуло. Резервни официри су говорили да су активни официри отишли да приме распоред, али се ови нису враћали, па је јединица била потпуно дезоријентисана. Прва жртва из села Печењевца био је војник Драгомир С. Здравковић који је погинуо у селу Комрену код Ниша од бомбардовања. То је уједно и прва жртва у целом овом крају. Кажу да га је прва бомба убила. Распад војске је текао невидљиво. Нико никога није поштовао, неки су одлазили својим кућама, други су пили и певали, трећи су одлазили до околних места па се нису ни враћали. Путем су пролазила свакојака возила. Час пође колона према Нишу, неко их сусретне и каже им неку вест, па се окрећу и враћају ка Лесковцу итд.

97

Људи су се стално окупљали на гвозденом мосту и разговарали о ономе шта се дешава о шта ће бити. Запазили су да се међу њима налази и једна непозната жена: лепа, црнпураста. Рекла је да је Циганка из Дебра и да скита у потези за хлебом јер су јој родитељи изгинули кад су их Немци сустигли код Ниша. Међутим, њен говор је био веома чудан и изазвао је сумњу, па су је жандарми ухапсили и спровели до станице. Кад су јој наредили да се раскомоти и седне да је саслушају, особа је нагло устала и збацила са себе женску одећу испод које се појавило ново немачко официрско одело. Жандарми су били запрепашћени и уплашени, а соба је почела да говори немачки, а затим је опет исквареним дијалектом рекла да су Немци на прагу и да се не шале главом већ да се припремају за предају. Жандарми су се консултовали са председником и донели су одлуку да се извине због хапшења и да приведеног пусте на слободу. Тако је овај шпијун отишао из села. Убрзо се пронео глас да је она Циганка била у ствари немачки шпијун, и то официр. Међу војницима је настало још веће нерасположење. Неки официри су плакали. Командант јединице, мајор Туцаковић, није побегао, али се није нигде ни појављивао. Настојао је свим силама да успостави везу са командом, а 8. априла појавио се у селу и једну групу сељака питао: – Људи, јесте ли Срби? Шта је ово? Три дана немам везу са командом...! – и заплакао као дете. По наговору сељака послао је једног поручника аутомобилом да извиди каква је ситуација према Нишу. Поручник је спремио аутомобил. Уто се пронео глас да је у село стигло неколико Печењевчана који су били по војним јединицама. То су били први дезертери. Мајор и група сељака отишли су њиховим кућама и једва наговорили њихове породице да их изведу. Неки су мислили да их позивају на одговорност па су хтели да буду скривени за неки дан док се ситуација не разбистри. У разговору са њима дознало се да су Немци заиста већ око Ниша. Поручник је отишао аутомобилом и већ у Дољевцу дознао да је немачка власт успостављена у Нишу, па се брзо вратио. Командант Туцаковић је потом кренуо са једним делом осталих војника и официра и отишао према селу Шилову где је распустио војску. Топови, камиони, као и огроман ратни материјал који је био у подрумима Ставре Милошевића, Станка Петровића, Драгутина Стојановића Бучинца, Мирка Ристића као и у жандармеријској станици, дељен је сељацима, а топове су предали Немцима. Са војском су отишли преко Добре главе и сви жандарми, тако је село остало без икаквих представника власти. Жандарми су се после једног дана, вратили у село – додуше само њих четворица. ПЉАЧКА НА ЖЕЛЕЗНИЧКОЈ СТАНИЦИ На железничкој станици биле су три дуге композиције вагона. Тренутно су се ту затекла и кола са целокупном архивом врањског војног округа, једна композиција са санитетским материјалом и једна композиција са војничком опремом. Било је и неколико вагона са шиваћим машинама и другим справама за војну радионицу. Ко је први разбио вагон не зна се, али је већ 7. априла почела пљачка која је достигла кулминацију 8. априла, кад је село остало и без војске и без жандарма и без икакве контроле.

98

На железничкој станици била је велика гужва. Најпре су ношени мањи сандучићи од по 25 килограма масти, затим и веће ствари. Неко је преносио ствари до јарка и ту их остављао, а одатле је опет некако преносио до куће. Људи су 8. априла дотерали и кола и на станици направили прави метеж. Композиције су са свих страна биле опседнуте. Људи, жене, деца товарили су разну робу у запрежна кола и натоварена огромним теретом извозили их на пут. Било је случајева да један накупи по двадесетак пари ципела и кад дође до краја композиције види шиваћу машину, тада све ово баца у јарак и трчи, товари се шиваћом машином и носи је. Нарочито су жене галамиле. Док је било мањих ствари, некако су сви равноправно разносили, али је настала свађа кад су остали само крупнији предмети, па је у неколико махова дошло и до туче. Неко би гурнуо буре масти од 200 кг на шине и кад би се разбио оквир, онда би настала свађа око њега. Жене су рукама грабиле маст, трпале га у кецеље и трчећим корком одлазиле до својих кућа и опет се враћале. Мушкарци су носили балоне са препеченицом. То је била ракија припремљена као санитетски материјал. Толико је била да су неки Печењевчани, који су однели и по неколико балона, од ње поумирали. Било је и текстила, као и другог разноврсног материјала. Пљачка је трајала до 9. априла 1941. кад су се Немци већ приближили селу. Архива Врањског војног округа послужила је као хартија за завијање масти и другог материјала, па је разних аката било од зграде железничке станице па све до гвозденог моста, у дужини од једног километра. Тако је са пљачком у потпуности уништена скоро сва архива војног округа. УЛАЗАК НЕМАЦА У СЕЛО Вест да су Немци ушли у Брестовац и убили председника општине стигла је 9. априла. Она је нарочито погодила председника печењевачке општине Драгутина Стојановића Бучинца, који је почео одмах да се припрема да преда село Немцима. Најпре је дошла једна група на дресини до железничке станице разгледала терен и одмах се вратила назад. Председник општине је сакупио жандарме, њих четворицу, као и још неке сељаке и чекао испред општине да се преда Немцима. После је наишао један мотоцикл са приколицом који су сви дочекали са високо подигнутим рукама. Немац је сишао са мотоцикла и узео оружје од жандарма. Кад му је један жандарм принео сабљу, Немац ју је узео и бацио у Јабланицу. Од осталих жандарма је узео бомбе, пиштоље и пушке. Мотоцикл је потом продужио према Лесковцу, из ког правца се касније чула се пуцњава и мотоцикл се вратио. Сутрадан, 10. априла 1941. године, наишла су у село три тенка, у исто време када и на станици блиндирани воз, али се нису задржавали. Жандармима је још претходног дана речено да остану на дужности, да воде ред и мир и да се људи не супротстављају Немцима, па су сада одмах продужили за Лесковац. У ово време на путу су могле да се виде колоне избеглица, највећи број из Македоније. На кратком задржавању у Печењевцу причали су о зверствима Бугара и још неких мештана у својим ранијим местима становања.

99

Било је избеглица и из других крајева. Тако у Печењевце долазе избеглице из Босне и усељавају се у црквени конак. Из Босне су дошле три фамилије. Том приликом је дошао и Стојадин Станојевић који је живео у Босни са породицом. У село је дошао са старијим сином Момчилом, а жена и млађи син остали су у Босни. ОКУПАЦИОНИ СИСТЕМ У ЈУЖНОЈ СРБИЈИ Немачки окуиациони систем. - Привременим смерницама за поделу Југославије између Немачке, Бугарске, Италије, Мађарске и Албаније, новоомеђена Србија са Банатом постаје једина окупирана територија Југославије којом у име Трећег Рајха, непосредно управљају немачки војнопозадински органи са војноуправном територијалном командом и војним заповедником Србије на челу, као представником Вермахта, који је до друге половине 1943. године био потчињен команданту оружаних снага Југоистока. Територија јужне Србије била је подељена између немачког и бугарског окупатора, па се и окупациони систем разликовао. У склопу увођења окупационог система у поробљеној Србији војни заповедник од априла 1941. генерал Хелмут Ферстер ради, према тадашњој административној подели, на организовању фелдкомандантура, највиших оружаних команди власти. Био је то гломазан бирократски апарат у коме је било запошљено 726 официра и војних службеника. Војноуправни командант Србије био је врховни носилац власти немачког Рајха у Србији. Сложени војни и цивилни задаци изискивали су поделу послова, па је установљен Командни и Управни штаб команданта Србије. Командни штаб био је дужан да се стара о осигурању и безбедности рада, а Управни штаб је управљао окупираним подручјем и организовао команду цивилне квислиншке владе. Главни ослонац команданта Србије биле су фелдкомандантуре и крајскомандантуре. Фелдкомандантуре су до административне поделе имале седишта у местима где су биле и управе бановина. Крајскомандантуре су биле у значајним центрима, а ортскомандантуре у мањим местима. У Србији су се налазиле и различите обавештајне и полицијске јединице. Окосницу немачког окупационог система у јужној Србији 1941-1944. чиниле су Фелдкомандантура 809 са Командним штабом и Управном групом, немачка обавештајна служба, полиција и Државна тајна полиција (Гестапо). У Нишу је лоцирана Фелдкомандантура 809 која је била потчињена војноуправном команданту Србије, а њен командант је био барон Карл Фрајхер фон Ботмер. Фелдкомандантура 809 била је тесно повезана са Државном тајном полицијом и другим немачким окупационим установама и војним формацијама на својој територији, којима су посредно или непосредно били подређени сви квислиншки органи и војне формације, а наређења и директиве је добијала од војног заповедника Србије. Она је у почетку обухватала већу територију са окрузима: нишким, зајечарским, лесковачким, крушевачким и косовскомитровачким. Реорганизацијом, децембра 1941, подручје Крушевца (Крајскомандантура 833) и Косовске Митровице (Крајскомандантура 861) припале су Фелдкомандантури 610 у Краљеву са седиштем у Врњачкој Бањи. Од децембра 1941. Фелдкомандантура 809 управљала је непосредно преко: Крајскомандантуре 867 у Лесковцу за подручје Лесковца, Власотинца, Лебана, Куршумлије, Прокупља и Добрича и Крајскомандантуре 857 у Зајечару

100

за подручје Зајечара и околине, Андријевца, Књажевца, Бољевца, Салаша, Јабуковца и Доњег Милановца. Поред крајскомандантура, биле су формиране, у мањим местима, ортскомандантуре. Било их је 12 и имале су известан број трупа и жандарма. У Нишу је постојала ортскомандантура која је била у рангу крајскомандантуре. Фелдкомандантура 809 имала је две организационе јединице Командни штаб и Управну групу, које су имале по неколико одсека са шефовима на челу. Командни штаб је руководио војним пословима, обезбеђивао је ред и мир. Према обавештајним подацима, који су се стицали у Командни штаб, под његовим руководством су планиране и усмераване, преко официра за везу са квислиншким штабовима, све војне акције на терену. Управна група је остваривала своје функције преко Градског поглаварства Ниша и окружних начелстава (Ниш, Лесковац, Зајечар). Био је то највиши немачки орган цивилне управе, који је контролисао квислиншку управну власт и усмеравао привредну делатност према својим потребама. Фелдкомандантури је непосредно потчињено делимочно моторизовано 859. одељење фелджандармерије. Фелджандармерија је обављала службу војне и привредне полиције, чинила личну пратњу и обезбеђење на путовањима фелдкоманданта и његових сарадника, официра Абвера и Гестапоа, патролирала и дању и ноћу, хапсила и приводила грађане по налогу Фелдкомандантуре. У градовима нишког округа фелджандармерија је била потчињена фелдкоманданту и крајскомандантима у Лесковцу и Зајечару. Обавештајна и полицијска служба имале су веома сложену и разгранату структуру, а једини циљ им је био да међусобном сарадњом угуше отпор српског народа. Немачке оружане снаге имале су у оперативним и територијалним штабовима обавештајна одељења. Абверова територијална контраобавештајна установа Београд формирала је своје обавештајне огранке на територији Фелдкомандантуре 809 за обављање локалних задатака као обавештајни пункт и упориште. Тајна војна полиција имала је испоставу у Нишу која је хапсила и саслушавала сараднике НОП-а, прикупљала податке, вршила претресе, водила истраге и била егзекутивни сарадник Абвера. Окосницу репресивног и егзекутивног окупационог система чиниле су установе СС и полиције, подређене Главној управи безбедности Рајха. Одмах по окупацији, у Београду се формира Оперативна група полиције безбедности и служба безбедности за Југославију. Касније је више пута вршена реорганизација служби. До формирања испостава тих служби послове безбедности у Лесковцу, Зајечару, Неготину, Алексинцу и Прокупљу водила је Фелдкомандантура преко крајскомандантура и ортскомандантура. Од маја 1942. у Лесковцу делује Окружна полицијска управа Београд. Полицијске немачке јединице у југоисточној Србији деловале су као казнена експедиција, ангажујући и квислиншке формације. У Нишу је Обласна полицијска командантура организовала честе акције чишћења терена у сврљишком, лесковачком и прокупачком крају, тероришући становништво. Ниш је био седиште немачких посадних (територијалних) јединица, које су обезбеђивале ред у позадини фронта. Друга армија, после окупације Србије, упућена је на Источни фронт, а на њихово место дошле су три посадне дивизије (704, 714. и 717). Седиште Штаба 717. дивизије било је у Нишкој Бањи. Њени делови интервенисали су против НОП одреда у јужној Србији. Немачку 717. дивизију смењује фолксдојчерска

101

дивизија СС „Принц Еуген“, а маја 1943. у Ниш долази немачка моторизована јединица и један транспорт од 300 авијатичара. У Нишу је било седиште Штаба батаљона 920. земаљске одбране, који је имао шест чета распоређених по Србији, а по једна чета била је у Нишу, Зајечару и Књажевцу. Поред ових немачких јединица, долазиле су и специјалне које су са својим сарадницима вршиле терор над мирним становништвом. Организација квислиншке власти и војне формације. Априла 1941. формирана је „влада комесара“ са Миланом Аћимовићем, изразитим профашистом, на челу. Савет комесара је донео свој програм, а непосредно по ступању на дужност и меморандум владе комесара Аћимовића о обнови Србије и њене привреде на територији под немачким војним заповедништвом и врховном заштитом. Одмах после конституисања, квислиншка управа у Србији предузела је мере да се стари управни апарат обнови и да се цео његов механизам стави у службу окупатора. Немци су задржали административно-политичку поделу и административно-управни апарат. У Нишу је и даље било седиште Моравске бановине. Преко банске управе са среским начелствима, општинским управама и комитетима и квислиншким формацијама прослеђивана су наређења Фелдкомандантуре 809 и сва та наређења су беспрекорно извршавана. Административна подела Србије извршена је за време Савета комесара, децембра 1941. Недић је у договору са немачком окупационом управом поделио Србију на округе и укинуо бановине. На територији Фелдкомандантуре 809 образована су три округа: нишки, зајечарски и лесковачки. Осим обавезе да омогуће нормалан привредни развој, окружна начелства су била посебно обавезна да предузимају све политичке и полицијске мере у борби против комунизма. Најпоузданији сарадници окупатора у гушењу НОП-а, пуњењу затвора и логора, били су Специјална полиција са градским предстојништвима полиције и народни покрет „Збор“ Димитрија Љотића. После реорганизације државне управе. Недић је реорганизовао жандармеријске одреде, који, по Уредби о устројству српских државних стража, прерастају у СДС са обласним, окружним и среским командама, а деле се на Српску државну стражу, Пољску државну стражу и Граничну државну стражу, са посебним задацима, али под јединственом командом. Ниш је од марта 1942, после те реорганизације, био седиште Обласне команде СДС (Српске државне страже) која је обједињавала рад окружних команди у Нишу, Лесковцу и Зајечару. Јединице ових команди водиле су борбу против партизанских НОП одреда, хапсиле и одводиле људе у затворе. Окружне команде СДС имале су среске одреде СДС и станице Српске државне пољске страже (СДПС), односно мање посадне јединице размештене по среским местима. Оне су биле у сталној патролној служби ради реквизиције, „прочешљавања терена“ и проналажења партизана. Срески одреди СДС имали су од 35 до 60 војника. Поред ових оружаних формација, у борбама са партизанским одредима на југу Србије учествовао је и један број љотићевских добровољачких одреда: 12. одред „Синђелић“, Банатски српски добровољачки одред, Први српски добровољачки одред и др. По споразуму „Клодијус“, склопљеном између Немачке и Бугарске, Бугарској је омогућено да уђе на окупирану територију Југославије и запоседне део Вардарске Македоније. Осим Македоније, овим споразумом фашистичкој

102

Бугарској припојен је део југоисточне Србије (врањски, пиротски, део лесковачког и мањи део зајечарског округа). На окупираном делу установљен је окупациони систем фашистичке Бугарске, који је административно и територијално потпуно усаглашен са системом у Бугарској. Поред регуларне бугарске војске, на анектирани део Србије стигли су и јаки одреди униформисане полиције. ДОЛАЗАК БУГАРА Бугари су били прва страна војска која је запосела Печењевце, сместивши се на неколико пунктова у селу. Имали су коњушницу у млину, а основни задатак им је био да чувају железничку пругу. Нису показивали непријатељски однос према мештанима и углавном су боравили у зградама у које су се уселили. Са сељцима су мало разговарали, а међу њима је било доста русофила, људи у годинама, који су желели да успоставе везу са присталицама Совјетског Савеза (СССР). Народ Печењевца је запамтио многа недела бугарских војника из Првог светског рата, па их се и клонио. СКЛАЊАЊЕ ПРОГРЕСИВНОГ МАТЕРИЈАЛА У кући Тихомира Ракића налазила се омладинска библиотека, али и пропагандни материјал који су користили скојевци. Тихомир није имао никаквих упутстава о томе шта да ради са тим материјалом у условима окупације. Обично се састајао са Светом Станковићем, учитељем, који се после слома југословенске војске вратио у село, и са њиме разговарао о томе. Договорили су се да Тихомир негде склони материјал чија је садржина усмерена против фашизма и који би угрозио безбедност његове породице ако би га Бугари нашли. Он је већ раније један део библиотеке закопао у винограду, а сада је направио неколико лимених кутија у које је саместио папире и једног раног априлског јутра са сестром Милунком отишао на њиву доста одаљену од села, на место звано „Цер“, да их тамо закопа. Удаљена места била су погоднија за закопавање јер је материјал тамо могао да се откопа, чита и опет врати. Успут, десило се да је Тихомир изгубио један свежањ папира који је после једног часа, пошавши и сам на њиву запрегом, нашао омладинац Живадин Илић. Он је начуо да се такав материјал налази у кући Тихомира Ракића и претпоставио да је свежањ њему испао. Попевши се назад у кола, почео је да чита једну брошуру о Русији, а када је стигао до своје њиве, спазио је Тихомира Ракића са сестром и одмах му пришао. Показао му је шта је нашао и рекао му да је то сигурно његово. Не знајући намере овог омладинца, а и плашећи се да касније не каже да је нашао пропагандни материјал који је њему дао, Ракић је опрезно порекао да је свежањ његов. Живадин се мало збунио, па је папире завио у капут и касније их вратио у село. Увече је отишао у кућу Свете Станковића, учитеља, који је пажљиво прегледао материјал, узео га и рекао Живадину да о овоме никоме не сме ни речи да каже, јер се за то данас иде у затвор. Тек тада је омладинац схватио какав је материјал имао у рукама.

103

У СЛУЖБИ ОКУПАТОРА Активирањем општинске управе и жандармеријске станице у Печењевцу је успостављена квислиншка власт, а њен први задатак, који јој је окупатор поставио, био је да сакупља оружје од грађана. После капитулације војске скоро свака кућа имала је покоји комад наоружања, па су се окупатори плашили могућег оружаног напада или пушкарења, а можда и организованог устанка. У наредби је стајало: – Сваки ко не преда оружје, биће стрељан! Председник је још пре наредбе наредио да се оружје прикупи и баци у општински бунар, а сада је тражио да се оружје сакупља од куће до куће. У исто време док је он служио окупатору и извршавао први задатак Немаца, напредна група омладинаца је добила директиву да се оружје прикрива и да се не предаје непријатељу. Њихова активност је била строго илегална, јер им је у новим условима претила директна опасност. У овој акцији, и поред велике агитације, сакупљено је свега 12 пушака, доста мина, бомби и реденика муниције. Народ је радо предавао нарочито бомбе, јер није ни умео да рукује њима, а плашио се да не доживи неку несрећу са њима. Оружје је потоварено у кола и отерано до жандармеријске станице, а одатле у Лесковац. ФОРМИРАЊЕ КВИСЛИНШКЕ ЖАНДАРМЕРИЈСКЕ СТАНИЦЕ Група жандарма је остала у селу све док није и званично у селу Печењевцу формирана жандармеријска станица са предратним командиром, а придошло је још неколико жандарма. Станица је за потребе жандарма добила француске или белгијске пушке са ограниченим бројем метака. Тако су се опет наоружали жандарми и ставили у активну службу окупатора. Како није било никаквих изгреда нити иступа у то време, рад ове станице у прво време свео се на дежурства и обилажење терена. ПРВИ САСТАНАК СКОЈ-а Тек крајем априла 1941. у строгој илегали одржан је први састанак скојевске организације, а присуствовао му је и Света Станковић, учитељ. Дискутовало се о слому старе Југославије, а Станковић је износио неке конкретне примере у вези са капитулацијом југословенска војска. Говорио је како је он, као официр, вадио из сандука бомбоне уместо муниције, као и други непотребни материјал. Један добар део муниције купљен је у Немачкој, па је било барута само у сваком десетом метку. Речи многих официра деловале су дефетистички јер ико није имао чврст и одлучан став. Војницима су говорили: „Радите како хоћете, ако хоћете идите куд хоћете“. Тихомир Ракић је говорио о потреби прикупљања оружја за каснији отпор окупатуру. Указао је на то да ће општина наставити са акцијом одузимања, али да сељаке треба наговарити да га не дају, а по могућству да га омладинци узимају од својих очева.

104

ДОЛАЗАК ВОЈВОДЕ МИЛАНА МИЛОВАНОВИЋА ПЕЋАНЦА У ПЕЧЕЊЕВЦЕ Председник Драгутин Стојановић Бучинац је, с једне стране, активно сарађивао са Немцима, али је, исто тако, желео да успостави и везу са четницима, који су се ставили у службу окупатора. Из тог разлога обавештава војводу Драгутина Живковића из Пуковца да је приликом сакупљања оружја за Немце бацио у клозет око 20 пушака, чиме је, свакако, хтео да му понуди будућу сарадњу. Живковић је о томе обавестио Косту Пећанца и он је наложио да његов син Милан посети Печењевце. Коста Пећанац је са сином Миланом после капитулације на Копаонику формирао Горски штаб и одмах је преузео акцију да се на свим теренима формирају четнички одреди. Заправо, још уочи рата Коста је из Куршумлије, наредбом министра војске и морнарице, постављен за војводу четничког са задатком да у случају пропасти остане са својим четницима и води герилски рат, али је овај то изиграо (Наредба строго пов. К. број 36 од 5. IV 1941. г.). Одазвавши се позиву, Коста Миловановић Пећанац маја 1941. шаље сина Милана са једном десетином четника (његова лична пратња) у Печењевце. Председник је позвао Цигане и наредио им да изваде пушке из клозета, што су ови одмах и учинили. Пушке су опране у Јабланици и предате четницима. Овај долазак је имао још један циљ. На овом терену није било активног организатора четничког одреда па је требало охрабрити људе и улити им веру у победу. На крају, народ овог краја, посебно Печењевца, увек је у ранијим ратовима, о чему је нешто мало и речено, сарађивао са четницима, чија борба је била ослободилачког карактера. У то време се није ни могла наслутити издајничка политика четника. У другој половини јуна 1941. Немци су у великој мери рачунали на ангажовање жандармеријских станица за одржавање реда и мира, а касније по потреби у борбама против партизана. ПОЈАВА ЧЕТНИКА КОСТЕ ПЕЋАНЦА Гласови о четничком покрету већ су се толико раширили да је печењевачка скојевска организација схватила како њен први задатак треба да буде омасовљавање организације и идеолошка припрема за озбиљније активности. У селу су већ била декларисана двојица четника, али они нису ступали у акције и никада нису учинили било какво зло. С друге стране, из Печењевца је отишао Славко Здравковић Манга, који је, чувши за четнички покрет, прешао у Јабланицу и тамо се задржао извесно време, а када се вратио формирао је тзв. Печењевачки четнички одред. У селу су се јавно са кукастим крстовима виђали и синови Јована Кампела, који су се према сељацима Печењевца коректно понашали, али су у околним местима сасвим друкчији. Додуше, у почетку су траке са кукастим крстовима носили само у околним местима, а у Печењевцу су их увек скидали. Али касније јавно носе оружје и јурцају мотоциклима по околини. Таква јавна појава фашиста забрињавала је напредне људе Печењевца, у првом реду Тихомира Ракића. НАРОДНООСЛОБОДИЛАЧКИ РАТ

105

1941 – 1945 У лесковачком крају већ од друге половине јула и у августу 1941. убрзане су припреме за борбу против окупатора и њихових сарадника. Од Прешева до Брестовца почеле су диверзантске акције на прузи Београд – Скопље. Групе омладинаца секле су телефонске стубове, демолирале објекте које су користили окупатори, палиле квислиншке општинске архиве итд. Крајем јула 1941. године ОК КПЈ Лесковац је одлучио да отпочне са формирањем народноослободилачког партизанског одерда. На Кукавици, најпогоднијем терену за угрожавање непријатеља и његових објеката, 10. августа 1941. године формиран је Кукавички народноослободилачки партизански одред, а после тога још два – Бабички и Јабланички. Партизански одреди и помоћне партизанске јединице извели су већи број акција, од диверзантских до оружаних. Омладина Печењевца, под руководством скојевске организације, донела је одлуку да најпре грађанство упозна са нападом Немачке на СССР. Будући да је скојевска организација покривала прилично велико подручје од Дупљана до Кочана, начињен је план обиласка целог терена. У току неколико ноћи на великим табацима црвеним словима исписали су пароле: Доле фашизам! Ми и Руси 200 милиона! Живео СССР! и друге. После напада фашистичке Немачке на СССР, 22. јуна 1941. године, створени су нови услови за рад скојеваца у селу. Жика Илић Жути одржао је са њима састанак на коме се дискутовало о политичкој ситуацији. Закључено је да рад Скоја треба усмерити ка придобијању нових присталица, као и ка подстицању спремности омладине за борбу против окупатора и њихових сарадника. Жика Илић Жути је изјавио да су сви присутни учлањени у СКОЈ још новембра 1940. године. Тихомир Ракић је истакао да постоји могућност проширења актива и навео имена младих људи на које се може рачунати. После свестране дискусије, одлучено је да се у СКОЈ приме Борко Коцић и Миодраг Ристић Ганча. Већ јула 1941. године почиње појачана активност актива Скоја у Печењевцу. Скојевци су обилазили села и обавештавали народ о нападу Немачке на СССР и о припремама за борбу против окупатора и њихових сарадника. У акцију су кренули: Тихомир Ракић, Миодраг Ристић Ганча, Власта Стојановић, Добра Динић и Тихомир Станковић. Најпре су отишли у Брејановце, а затим у Чифлук Разгојнски, Разгојну, Грданицу, Топоницу, Брестовац и Липовицу. За једну ноћ обишли су цео овај терен и излепили плакате на плотовима, зидовима кућа, раскрсницама и јавним зградама. У селима су већ сутрадан настале живе дискусије. Жандарми су у Печењевцу избројали све прилепљене плакате, а кад су добили извештај да су сличне плакате излепљене и у околним селима, закључили су да је у акцији учествовало око 200 људи. Знало се да су плакате излепили левичари – комунисте, али се није ни претпоставило да је то дело печењевачке групе. Да би отклонили било какву сумњу, сви учесници акције су још рано изјутра изашли са својим укућанима на њиве и радили скоро до подне. Тек кад се стишало прво узбуђење и кад су сељаци већ престали да запиткују, они су отишли кућама да се одморе од напорне ноћне активности по селима. Следећи састанак СКОЈ-а одржан је у плевњи Горче Цакића, која је била погодна за то јер је у њој спавао Добра Динић, слуга Горче Цакића, члан СКОЈ-а, и била је удаљена од куће у којој се становало. Скојевци су донели одлуку да наставе са акцијама сличне врсте.

106

Исписано је још око 50 мањих парола, а извршење задатка примила је на себе иста група. Један број омладинаца је остајао на стражи, на прилазним путевима за враћање, како не би наишли на жандарме или бугарску патролу. На овим паролама било је исписано: Смрт фашизму – слобода народу! и све оне пароле које су биле и на првим плакатима. Ове пароле разнели су у свим селима од Прибоја до Брестовца. Акција је протекла без икаквих проблема јер је група већ извежбала прилазак и до највиђенијих зграда. Неке пароле биле су залепљене и на кућама кметова, који се нису одрекли тога звања, као и на једном зиду у који је гледао прозор жандармеријске станице. То је била друга акција печењевачке десетине која је у потпуности успела. Овакав рад већ је забринуо квислиншку власт и још неке па су поставили ноћне страже пандура и да пазе на кретање кроз сеоске улице и сокаке. НОВА АКЦИЈА Средином јула одржан је заједнички састанак ЗОЈ-а Печењевца и Дупљана (Живково). Први заједнички састанак омладинаца ова два села одржан је на Белој глави, у присуству Жике Илића Жутог. Он је говорио о акцији комуниста и напредних људи широм Југославије, као и о томе да непријатељу треба онемогућити миран боравак у нашој земљи. Један од задатака у том смислу било је и уништавање путоказа. Група ЗОЈ-а из Живкова примила је задужење да скине све путоказе од Прибоја до Печењевца, а скојеваци из Печењевца (секретаријат ЗОЈ-а) од Брестовца до Печењевца. Одлучено је да се сви путокази донесу на њиву Душана Спасића, код Јабланице, између цркве и села. Печењевачка група је ишла од путоказа до путоказа и извршавала задатак у потпуности. Најтеже је било скидање путоказа кроз село. Посебно је у Печењевцу био проблематичан један знак кривине закуцан на тополу насупрот бугарској штали (у млину). Тај задатак је требало да изврши Добра Динић и он је лагано пришао и снажним рукама зграбио путоказ. Бугарски војник је то видео и изашао је из коњушнице. Био је на стражарском месту, али је стајао на прагу штале. Добра се није уплашио, већ је наставио да климата путоказ закуцан великим ексером. – Шо, правиш, бре, братко? – питао је Бугарин кренувши ка њему. – Кола ми се код моста поломише па не могу да их оправим без ексера... вадим ексер... – послужи се Добра лукавством. - Ако, братко, ако...! Добра је скинуо путоказ, а Бугарин се вратио и стао на праг штале. Такође, било је посебно тешко извадити путоказ испред куће Јована Кемпела који је био у служби Немаца и знао је од каквог су значаја путокази за њихове моторизоване јединице. За овај путоказ, који је имао два стуба па га је било веома тешко извући, био је задужен Драги Ристић. Чврстина стуба отежавала му је посао, па се, после неколико неуспелих покушаја, Драги вратио групи која га је чекала у једном мрачном кутку. Предложио је да овај путоказ оставе јер се Кемпел може пробудити ако се врате, па ће цела акција да пропадне. Тихомир Ракић је рекао да се без једног стуба не могу састати са живковачком групом и да тај један стуб чини да акција није у

107

потпуности успела. Хтео је да лично оде и обави то, али се јавио Тихомир Ј. Станковић, који је био најснажнији у групи. Лагано се привукао, подметнуо раме и једним потезом ишчупао путоказ. Са дупљанском групом сусрели су се на њиви Душана Спасића. И ова група је у потпуности извршила задатак. Затим су сав материјал – дрвене стубове и путоказе – поређали, поврх свега ставили шаржер са муницијом, потпалили и брзо удаљили. Кад се ватра разбуктала и кад је захватила и горње путоказе, шаржер се загрејао и меци су почели да експлодирају, што је изазвало немир најпре у редовима Бугара. Будући да је и ранијих ноћи било група комуниста које су лепиле плакате, схватили су да је ово почетак напада на њих, па су се у борбеном поретку распоредили на периферији села и отворили ватру према њиви Душана Спасића. Целе ноћи су пуцали, викали, јуришали, али су тек изјутра видели да су ишчупани сви путокази и да је то била ватра од запаљених стубова. Жандарми су такође били целе ноћи будни у станици. Свим овим задацима успешно је руководио Ској, који је своје Окружно саветовање одржао у Чифлук Мири са следећим дневним редом: Спољнополитичка ситуација и припрема омладине за устанак. Било је то једно од најважнијих саветовања, а присуствовало му је око 20 скојеваца, међу којима: Жика Илић Жути, Тихомир Ракић, Мија Стефановић, Никола Ђурић Павка, Драги Дрводељац, Јован Живковић Шућуран, Аца Јовановић Белка и други. Састанку је у име ПК СКОЈ-а присуствовао Драги Стаменковић, а у име ОК КПЈ Бошко Крстић. Највише се дискутовало о припремама за оружани устанак. ФОРМИРАЊЕ ПЕЧЕЊЕВАЧКОГ ЧЕТНИЧКОГ ОДРЕДА Када се четовођа Славко Здравковић Манга после Априлског рата вратио у Печењевце, повезао се са четницима Косте Пећанца у намери да формира четнички одред. Будући да у селу није било реалних могућности за то (Бугари, жандарми, општинска управа у служби окупатора), сматрао је да је Чекмин много повољнији. То је село кроз које не пролазе важни путеви и није уочљиво Немцима, а лежи на самој ивици једног огранка Добре главе, северно од Клепала. Из њега се брзо и лако могло утећи у случају било какве опасности, али за то није било потребе, с обзиром на споразум Косте Пећанца са Немцима. Тако је у формиран Печењевачки четнички одред, који је, у ствари, само носио ово име а није имао никакве везе са селом Печењевцем, јер у њему, сем Славка, није било Печењевчана. Тек је касније њих неколико пришло четницима Драже Михаиловића. Славко Здравковић Манга је био велики алкохоличар. Није познато да је учинио било какав злочин, али је ишао од куће до куће и тражио да се једе и пије. ДАЉА АКТИВНОСТ СКОЈ-а Изведене су још две веома успешне акције лепљења плаката у свим околним селима, као и у самом Печењевцу. Њима је ширена прича о партизанима, којих још није било, али за које је народ мислио да постоје.

108

На састанцима СКОЈ-а којима су присуствовали Игњат Благојевић и Драги Стојановић Дрводељац, члан ОК СКОЈ-а (долазили су заједно или посебно), прорађиван је материјал и детаљно разрађивана активност за омасовљавање покрета, као и оружаних акција против окупатора и њихових сарадника. ФОРМИРАЊЕ НАРОДНООСЛОБОДИЛАЧКОГ ФОНДА У условима окупације, 2. августа одржан је традиционални сабор код печењевачке цркве. Скуп великог броја људи искористили су скојевци Печењевца за договарање о будућим диверзантским акцијама, као и да формирају НО фонд. На састанку СКОЈ-а одржаном тог дана дошло је до неспоразума између Свете Станковића, учитеља, и Тихомира Ракића, ученика гимназије. Станковић је мислио да се треба ослањати на старије људе, који су ауторитети у селу и у које ће сви имати поверења, а Ракић је заступао тезу да се ослоне првенствено на омладину. Међутим, дискусија је допринела да се неспоразум превазиђе. Станковић је предлагао следеће људе који би водили покрет: Станка Ђорђевића, Драгутина Ђорђевића, Александра Живковића и Влајка Стаменковића. Он је са њима у то време и водио неке разговоре. Тако је разговарао и са Милетом Димитријевићем, али га није узимао у неку озбиљну комбинацију. Жика Илић Жути и остали подржали су Тихомира Ракића и усвојено је да се у будућем раду махом ослањају на омладину, али да се и сви они који су одани и који желе да сарађују не одбију. После ових дискусија оформљен је фонд са задатком да ради на моралном јачању покрета, пропагира НОП, ради на ширењу и јачању ове организације, као и да прикупља одело и храну за борце. У народноослободилачки фонд су ушли: Тихомир Ракић, Власта Стојановић, Воја Митровић, Бранко Цветковић, Бора Коцић и Миле Митић. Истог дана одржан је још један састанак на коме је разматрано стање у осталим селима и испитивана могућност да се и тамо формирају скојевске организације. После темељног разматрања ситуације у свим селима од Дупљана до Брестовца, закључено је да су сазрели услови за формирање СКОЈ-а у Дупљану. Ово је требало реализовати у току августа, а по сагласности ОК СКОЈа. ШИРЕЊЕ ВЕСТИ РАДИО МОСКВЕ Једини радио-апарат који је свакодневно окупљао сељаке био је у Земљорадничко-набављачкој задрузи. Сељаци су тражили да чују вести Лондона, Париза, мање Београда, јер му нису веровали, па и Москве, кад је мање људи. Слушање ових емисија ометали су Кемпелови синови. Они се никада нису јавно противили што сељаци траже да чују и друге станице, али су баш у оном моменту кад почну вести излазили из задруге и скидали антену. Сељаци су псовали радио-апарат, мислећи да је квар у њему. Нико још није ни знао да све то може зависити од антене. Кад се заврше вести,

109

опет би намештали антену и радио би наставио да свира. Тако су много пута ометали јавне емисије. Али Тихомир Ракић и Власта Стојановић нису хтели ниједног дана да остану без вести радио Москве. Остајали су и дуже па су писали све што каже Москва и тако стварали материјал за летке. Скојевска организација је сваке вечери, макар и на улици у неколико речи, одржавала везе са члановима, али је држала и дуже састанке и на њима разматрала све важније догађаје. Нарочито се дискутовало о вестима радио Москве као и о сваком кораку немачких јединица. Како су у то време Немци славили своје велике победе, то је јасно што су Кемпелови синови показивали своју приврженост фашистима до краја. Но ипак, ко зна из којих разлога, никада се нису јавно препирали, нити су почињали дискусију о немачким успесима или било чему. Вести су се умножавале и шириле најпре међу скојевцима, а касније су долазиле из Лесковца извучене на гештетнеру па су дељене и симпатизерима. ФОРМИРАЊЕ СКОЈ-а У ЖИВКОВУ По одлуци печењевачке скојевске организације, као и сагласности ОК СКОЈ-а, заказан је састанак у Дупљану. Присуствовали су: Тихомир Ракић, секретар СКОЈ-а у Печењевцу, а испред ОК СКОЈ-а Драги Стојановић Дрводељац. Из Дупљана присуствују следећи омладинци: Стојан Ђокић, Благоје Трајковић, Добривоје Аранђеловић. После говора свих присутних, оформљен је СКОЈ а за секретара је изабран Стојан Ђокић. ИСХИТРЕНА РЕВОЛУЦИОНАРНА ОДЛУКА СКОЈ-а Док је једна група омладинаца радила и извршавала све задатке преко СКОЈ-а, или преко ЗОЈ-а, који никада није престао да ради, дотле је неколико омладинаца изводило разне шале и десетке на рачун ових активиста. Таквих је било у сваком селу по неколико. Нарочито је у Печењевцу био видан рад Јездимира Костића. То је богат омладинац, занатлија, опанчар, добро обучен и материјално обезбеђен, иначе интелигентан, са добрим речником, спреман на досетке нарочито противу напредних омладинаца, посебно оних најсиромашнијих. Прилично је утицао на неке, друге дезоријентисао наговарајући их на нешто сасвим супротно. Можда је то била и жеља младића да се што више запази, али је његов рад оцењен веома неповољно, па је СКОЈ неколико пута разматрао његово питање. Колико је то било актуелно, може се видети и по томе што је печењевачки СКОЈ доставио ОК СКОЈ-у имена свих таквих омладинаца и тражио упутство за поступање према њима. На основу извештаја печењевачке скојевске организације, Јездимир Костић, Петар Стојановић и Илија – четник из Живкова – осуђени су на смрт. На састанку скојевске организације, на коме је присуствовао и Живојин Илић Жути, разматрана је ова одлука, па је у потпуности прихваћена. Из тог 

Јездимир Костић учесник НОР-а од септембра 1944. године пензионисан је као пуковник народне милиције у Београду. 110

разлога одређена је група која треба да спроведе одлуку организације. Групу су сачињавали: Тихомир Ракић, Власта Стојановић, Стојан Ђокић, Бора Цекић, Славко Ђокић, Добри Ранђеловић и Блашко Трајковић. На крају састанка Жика Илић Жути се поздравио са свима и рекао им: – Можда се, другови, за дуже нећемо видети. Одлазим у одред. Жеља свих је била да што пре оду у одред, па су Жутоме зажелели све најбоље. Одређен је састанак у току ноћи. Требало је најпре ликвидирати Јездимира Костића па тек онда остале. На заказано место дошли су сви одређени другови изузев Славка Ђокића. Чекали су га читав сат, али он није долазио. Кад је група видела да неће доћи, пошла је његовој кући. Побојали су се да није издао, или да није одао план ликвидације. У њега се посумњало из тог разлога што је лугар, што често одлази из села и што се не може знати с ким све разговара и одржава везу. Кад су га пробудили, Славко Ђокић је изашао и рекао да није дошао на заказани састанак јер му је жена узела пушку и сакрила је испод јастука. Ако узме пушку, мораће да каже жени куда иде, а он не мисли да ода тајну, па због тога ове ноћи неће моћи са њима, то је био његов изговор. После тога донета је одлука СКОЈ-а да се одложи извршење казне. ОК СКОЈ не само да се сложио са одлагањем извршења одлуке већ је упозорио да се то не чини, јер је то исувише револуционарна одлука на почетку оружане борбе. ПРЕТЊА ДОМАЋИМ ИЗДАЈНИЦИМА Будући да је у Земљорадничко-набављачкој задрузи постало немогуће сваке вечери слушати радио, група је одлазила у село Дупљане да прати вести у кући Живка Цекића, а ноћу се, преко Ваноса, враћала у село. Скоро сваке вечери то су чинили Тихомир Ракић и Власта Стојановић, који су били задужени за преношење информација осталим члановима СКОЈ-а. У то време добили су Билтен број три у коме је изнет случај једног партизанског курира из околине Ужица кога су жандарми ухапсили и после саслушања убили. У коментару овог случаја на крају се каже: „За један партизански зуб, узимамо целу жандармеријску њушку!“ Билтен су скојевци убацили кроз прозор жандармеријске станице па су жандарми причали свуда у селу како је једна комунистичка група дошла неопажено до станице и убацила им пропагандни комунистички материјал. У току једне ноћи активисти НОП-а написали су неколико парола, а највећа је стављена на врата кафане Горче Цакића. На њој је црвеним словима писало: „За један партизански зуб, узимамо целу жандармску њушку! Не цепај, не играј се главом! Главни штаб П.О.Ј.“ Сутрадан, рано изјутра, дошао је Горча Цакић да отвори кафану. Кад је видео паролу, а нарочито оно: „Не цепај, не играј се главом! Главни штаб П.О.Ј.“, није смео да је исцепа и да отвори кафанска врата. Отишао је и позвао кмета села. Док је кмет Воја Стефановић дошао, пред кафаном се окупило неколико сељака. Кад је видео да је реч о неком главном штабу, није смео да скине паролу, па је отишао у жандармеријску станицу. За кратко време дошао је командир Живадин Павловић и, будући кратковид, пришао је до саме пароле, прочитао је и почео да псује, али ни он није смео да је исцепа.

111

Људи су живо коментарисали овај догађај. Лука – Рођа Цакић – вечити опозиционар, чија је кућа прекопута кафане, причао је: – Раде као осице, било их је преко стотину... вредни, организовани да ти је мило да гледаш како то раде... Други су говорили да су видели педесет партизана, трећи су тврдили нешто друго итд. У маси су били и актери ове акције, па су и они нагађали колико их је могло бити. У то је наишла жандармеријска патрола коју је предводио каплар Марко, који је, опсовавши комунистима мајку, пришао и поцепао плакату. У то је пристигло још неколико жандарма. До Власте Стојановића стао је жандарм Филимон и у једном моменту му се обратио: – Пођи са мном! – и повео га према жандармеријској станици. Власта је размишљао како да слаже жандарме ако га испитују зашто су му нокти пуни црвене фарбе. Решио је да не ода ниједног, па макар шта радили са њим. Жандарм је ишао дуго ћутећи, а затим му је рекао: – Зашто ниси добро опрао руке? Власта је ћутао, није знао намеру жандарма. Кад су дошли до његове капије (и његова кућа је била према жандармеријској станици), Филимон је рекао: – Иди кући и други пут, пази се...! Власта је ушао у кућу, добро опрао нокте, а затим је отишао Ракићу и испричао му случај. На састанку СКОЈ о овоме се веома живо дискутовало. Да је хтео, могао је да га одмах одведе до станице и да га принуди да призна или да га под сумњом спроведе у затвор. Закључак састанка је био да жандарм жели да се повеже са напредном групом омладинаца. Са њиме се за кратко време повезао Тихомир Ракић. То је, уједно, и прва веза са једним жандармом. Нису имали много поверења у њега, али је Ракић у име организације затражио од њега неколико података. Филимон је сваког дана достављао план жандармских парола, а скојевци су данима контролисали да ли су обавештења тачна. Закључили су да су подаци сасвим тачни и да је Филимон њихов симпатизер. Ракић је касније пренео везу на Власту Стојановића, па је сва обавештења Филимон давао преко овог скојевца. НЕПРИЈАТЕЉСКИ РАД ДО АВГУСТА 1941. ГОДИНЕ Немачки војни командант у Србији 12. августа 1941. године изнео је став Немачке да сви војни и управни органи морају сматрати својом дужношћу да се у најкраћем року савлада устанак партизана. На саветовању код команданта оружаних снага на Југоистоку 16. септембра 1941. године констатовано је да партизански покрет стално јача и да заштиту врло важне железничке пруге Београд – Ниш – Солун треба спровести уз ангажовање српских квислиншких снага које су бројале 13.000 људи. Срески начелници су били дужни да од општинских управа прибаве податке о бројном стању мушкараца од 16 до 65 година, спискове оних који се налазе у партизанским одредима или су у илегали, као и за она лица која су се вратила из партизана и околности под којима је то чињено. За организацију обавештајне службе по општинама и селима узимани су за поверенике

112

председници општина, општинске деловође и друга лица која прихватају да достављају обавештења среским начелницима. Мањи мостови и већи пропусти били су обезбеђивани сеоским стражама из најближих места. Са појавом првих диверзија непријатељ појачава своје патроле, а онда укључује и становништво које гравитира прузи. Од дежурних сељака – мештана тражило се да строго буду на одређеном стражарском месту и да обавештавају о свим променама. Обавештавање се спроводило лупањем у канте, што се ланчано преносило од колибе и кућица, све до карауле где је постојала телефонска веза. Воз се на знак узбуне не би пуштао из станице или заустављао на прузи. Дуж пруге, са обе стране, озидане су мале кућице од камена и тугли –стражаре. Дуж пруге било је више постаја. Мостови су посебно штићени бункерима од цигала, бетона и челика. Бункер са пушкарницама код железничког моста испод Печењевца користили су припадници бугарске фашистичке војске. Од дупљанске карауле до липовачке било је више кућица. Стражари су се смењивали, и то ноћу од првог мрака до сванућа. Сеоски кметови су водили бригу о томе, правили спискове и извршавали сва наређења. Испод карауле ка Печењевцу стражу су давали Бугари, а после укључују у мештане, преко, са леве стране железнице. Бугари су били према стражарима строги и када би се ови успавали, примењивали су на њима страшне физиче казне. Председник општине у Печењевцу је верно извршавао све задатке које су му окупатори постављали. Као председник, принуђивао је сељаке да дају окупатору све што затражи. Тако је у летњим месецима дошло неколико Немаца тражећи сено и детелину. Реквизиција је вршена запрегом, од куће до куће, по списку који је дао председник општине. За запрегом је ишао немачки војник из Лесковца и по списку узимао детелину и сено. Нико није смео да ставља приговор на тај разрез. Било је неколико таквих реквизиција које су народу теже падале него било каква друга тегоба рата. Нарочито је са гнушањем пратила овакав рад општинске управе скојевска организација. Немаца није било у селу, али су повремено долазили, и то само онда кад су имали неки специјални задатак. Иначе, немачке јединице су кроз Печењевце пролазиле сваког дана јер је ту водио главни пут, али се нису задржавале. Бугари су углавном били мало активни. Иако се народ највише њих плашио, они су своје активности углавном усмерили на чување железничке пруге. ЧЕТНИЧКИ ЗБОР Печењевачки четнички одред формиран је у Чекмину, али у њему није било никог из Печењевца. Стога је четник Божидар Стојановић Жути из Чекмина преузео низ акција да придобије Печењевчане за добровољно ступање у редове овог одреда. Збор је заказан код Цигана на раскршћу (испред Мирковог дворишта – у то време ту је била и његова бакалница). Окупио се већи број мештана, јер је власт наредила да се на овај важан скуп мора доћи. Као прво питање Божидар Стојановић Жути је истакао недостатак оружја. Будући да није умео лепо да говори (а изгледа да је био и припит), свака његова реченица изазивала је смех код присутних. И сама његова појава давала је збору неозбиљан карактер, јер га нико није уважавао. – Какав Жути, такав и четнички покрет! – говорили су сељаци.

113

Покушавајући да уозбиљи збор, реч је узео поп Слободан Станојевић, немачки доушник. Он је држао крст у руци и тражио да се сељаци закуну да ће давати оружје четницима и да ће их у свему помагати. Тек су читање и заклетва овог попа били права комедија. Људи су се смејали док је поп читао, а за време изрицања заклетве била је општа галама и препирка. Збор не само што није успео већ је коначно одвратио и оне који су можда мислили да ступе у четнички покрет. ФОРМИРАЊЕ ИЛЕГАЛНИХ ДЕСЕТИНА И НАРОДНООСЛОБОДИЛАЧКОГ ОДРЕДА Народноослободилачки фонд, формиран у Печењевцу 2. августа 1941. године, у децембру прераста у Народноослободилачки одбор. У неким крајевима среза већ су функционисали народноослободилачки одбори (Поречје, Пуста Река), па је, свакако по угледу на њих, и овде формиран илегални народноослободилачки одбор. Његов задатак није се разликовао од задатка фонда, али је имао сасвим ново значење – били су то први органи нове власти. У новембру стварају се и илегалне партизанске десетине. У Печењевцу су формиране две. Прва је имала тринаест чланова а њен командир био је Воја Митровић. Чланови су: Власта Стојановић, Драги Коцић, Борко Коцић, Миле Митић, Живадин Павловић, Живадин Илић, Драгољуб Станковић, Драгутин Живковић, Тихомир Коцић, Добросав Динић, Новица Димитријевић, Босанац (Н.Н.) досељеник Командир друге био је Тихомир Ракић, а она је имала нешто мањи број чланова: Тихомир Ј. Станковић Тихомир Д. Станковић Тихомир Николић Бранко Цветковић Славко Ђокић Миодраг Ристић Љуба Видановић Бора Николић Борко Петровић Драгољуб Ракић Свака десетина имала је своје оружје, па се под руководством командира вршила и смотра оружја. То је чињено ноћу. РАД НАРОДНООСЛОБОДИЛАЧКОГ ОДБОРА Са Бабичким НОП одредом одржавана је свакодневна курирска веза. Тихомир Ракић је сваких сваке недеље слао одреду прикупљене намирнице, одећу, обућу. У то време Немци су вршили велике реквизиције намирница, што је Народноослободилачки одбор Печењевца искористио за своје потребе. Наиме, кад је завршена реквизиција, Тихомир Ракић је отишао до кмета Воје Стефановића који је био одређен да реквирирану храну отера Немцима у Лесковац и у својој кући је имао три канте масти, пшеницу, јаја и друго. Он је

114

кмету веома озбиљно скренуо пажњу на његово активно служење немачком окупатору и тражио је да храну никако не предаје Немцима. Наредне ноћи Стефановић је натоварио у запрегу све што је у току тих дана реквирирано па је отерао до Разгојне, где су храну прихватила друга кола, а кмет се вратио у село. Одмах је отишао председнику општине и испричао му како га је на путу сусрела велика група бораца, партизана, па су му наредили да намирнице отера до Разгојне. Председник је водио дугу истрагу о овом случају, али кмет није смео да каже прави разлог, нити ко му је наредио да реквириране намирнице отера партизанима. Да би Немце задовољио, Драгутин Стојановић, председник општине, отерао им је своју маст и друге прехрамбене намирнице.

САКУПЉАЊЕ ОРУЖЈА За потребе печењевачких десетина, као и за Бабички партизански одред, због прилива нових бораца, сваког дана било је потребно све више оружја. Зато је на састанку Народноослободилачког одбора донета одлука да се сакупи оружје од свих који га још нису предали. Једне ноћи добро маскирани чланови печењевачких десетина пошли су у горњу махалу и ушли у кућу Мирка Стаменковића Мечиног. Представили су се као партизани, а под маскама их нико није могао препознати. После кратког разговора, Мирко је предао једну пушку. Затим су отишли у кућу Душана Стаменковића, рекли му да има три пушке и да их мора предати. Било је доста натезања око тога, али је одлучан став посетилаца навео Душана да извади из скривнице оружје и преда им га. Најзад, како је било по плану, отишли су у кућу Ђорђа Стојановића Мечиног и од њега затражили пушкомитраљез. Он је порицао да га има чак и после одлучних претњи неких партизана. Извели су га напоље и поставили поред церовог дрвета у дворишту да га тобоже стрељају, а један партизан из II десетине је рекао: – Ми смо донели одлуку да те за такво кукавичко држање стрељамо. Партизански народни суд осудио те је на смрт стрељањем! После ових речи Ђорђе Стојановић се од страха срушио, а кад се мало повратио, испричао је да се пушкомитраљез налази код Ратка Митровића. Тако је у току исте ноћи десетина дошла и до пушкомитраљеза, који је био коришћен за многе акције, а предат је Бабичком НОП одреду. ПРВИ ПЕЧЕЊЕВАЧКИ ПАРТИЗАН Бабички партизански одред је сваког дана био све бројнији и постизао све значајније успехе. Жеља многих била је да што пре оду из села и прикључе се одреду. Међутим, тако нагли прилив бораца није био пожељан, па је одред, по плану, позивао појединце или се обраћао организацијама да пошаљу одређене људе. Печењевачка организација није требало да шаље борце јер је била главни снабдевач одреда оружјем и другим потрепштинама. Она није била компромитована код окупатора па је снабдевање обављала веома успешно. Једног новембарског дана Борко Коцић је по одлуци СКОЈ-а отишао у одред. То је била његова давнашња жеља. Био је плаховит и увек истрајан у

115

својим захтевима, па је одлука била правилна. То је први партизан из Печењевца. У одреду је провео неколико дана, а затим се вратио. У селу су сви знали да је Борко Коцић партизан и да се прикључио Бабичком партизанском одреду, па се за тили час пронела вест да је у селу. Једна жандармска патрола одмах је кренула ка његовој кући и нашла га у дворишту. – Ти ли, Борко, дође...? – рече један жандарм и застаде на капији. – Дођо, па ћу отићи... и шта је то... нешто сте хтели...? Други жандарм опсова, али му и Борко узврати. – Уђите ако сте пошли код мене, само... – и заврте главом. – Ми ћемо са комунистима... – заусти жандарм, али не дорече. – А ми ћемо са жандармима... доврши ти па да ти и ја кажем шта ћемо ми... вратите се и немојте да ме узнемиравате! Жандарми су се вратили у станицу, али је и Борко одмах отишао из села. Неколико пута се касније виђао по селу, али жандарми нису смели да му долазе пред кућу него су му слали „поздраве“, па је и он њима на исти начин узвраћао.

РАЗОРУЖАВАЊЕ ПЕЧЕЊЕВАЧКОГ ЧЕТНИЧКОГ ОДРЕДА Један од главних задатака омладинаца био је да се онемогући рад Печењевачког четничког одреда који је био у Чекмину. Одред није деловао, нити је имао више од двадесетак људи који су махом пијанчили. Ипак био је трн у оку Бабичком партизанском одреду. За ликвидацију овог одреда одређена су седморица: Тихомир Ракић, Власта Стојановић, Борко Коцић (дошао из одреда), Бранко Цветковић, Тихомир Ј. Станковић, Миодраг Ристић и Новица Димитријевић. На обезбеђењу су биле десетине из Живкова и Прибоја и оне су заузеле периферију села, а акцију је требало да изврши десетина из Печењевца. На основу детаљних обавештења о местима боравка четника, као и о њиховим активностиима, израђен је детаљан план напада. Требало их је похватати по кућама у којима су углавном у групама седели, јели и пили и разоружати их. Тако је гласила наредба за извршење ове акције. Кроз село су пошли неприметно, по мраку. У првој кући видели су на слабој светлости лампе двојицу четника за столом, док су их укућани стојећи послуживали. Нису били пијани, али се видело да су се ту дуже гостили. Преко дворишта дошли су до улазних врата и један их је нагло гурнуо уз повик: – Руке увис! У просторију су улетели чланови десетине, а четници су се, уплашени, одмах предали. Разоружани су, а на испитивању су одмах открили план план „гостовања“ по кућама. Знало се код којих домаћина су најчешће одлазили и где се највише пило. Акција је завршена без жртава и на другим местима. Сем неколицине, који су били ван села, сви четници су се предали. Заробљен је цео одред и заплењено целокупно наоружање. Људи су пуштени кућама са опоменом да ће страдати ако их другом приликом нађу у четницима, а оружје је однето Бабичком партизанском одреду.

116

Тог дана заплењено је: 9 пушака, много муниције, доста кама и ножева и један пушкомитраљез „Брно“. Тако је ликвидиран Печењевачки четнички одред са седиштем у Чекмину. ХАПШЕЊЕ ЦИГАНА После погибије Добривоја Ћеранића и Крсте Вукићевића у Лесковцу и неколико немачких војника у борби код Коњина испред Лебана, Немци су решили да стрељају сто мештана за једног њиховог војника. Ћеранић и Вукићевић, борци Бабичког партизанског одреда, дошли су у Лесковац са циљем да ликвидирају попа Слободана Станојевића (распопа). Препознао их је њихов земљак и одмах обавестио Немце. Када су увидели да се око њих групишу Немци са домаћим издајницима, партизани су ушли у берберницу „Елита“, која је одмах блокирана. Тражено је да се борци предају, али они су то одбили и прихватили неравноправну борбу у којој су обојица погинули. Страдало је и неколико Љотићевих добровољаца, а међу мртвима био је и злогласни немачки тумач Јохан Јегер Жути. После ових догађаја Немци су почели да хапсе, најпре родољубе, симпатизере НОП-а, а затим и Цигане. После хапшења у Лесковцу извршена су хапшења Цигана и у Печењевцу, а то је поверено жандармеријској станици. Жандарми су наредбу Немаца спровели веома прецизно: у раним јутарњим часовима једног хладног, децембарског дана блокирали су циганске куће. Не знајући шта их чека, старији Цигани су прилазили жандармима распитујући се зашто су поређани око њихових кућа. Тада је почело хапшење. За кратко време разлегао се лелек, дозивање, јаукање, кукање и запомагање из свег грла, али ниједан Циганин није покушао да бежи. Кад су их окупили, у кукњави, неки жандарми су Циганима са којима су се боље познавали саветовали да се удаље и да беже из села. Захваљујући томе, спасено је неколико Цигана, али је било и таквих који су трчали за ухапшенима, па су их жандарми хватали и гурали у групу. У Лесковац је отерано 12 Цигана и сви су 11. децембра 1941. године, са великим бројем лесковачких Цигана и других родољуба, стрељани. Стрељани су следећи Цигани из Печењевца: Мемет Асоровић, Цане Асоровић, Бошко Селић, Влајко Денић, Осман Денић, Рајим Салић, Трајко Мутић, Реџа Агушевић, Драги Агушевић, Рустем Агушевић, Смаја Акић и Милан Зекић. После хапшења Цигана, у селу је завладала општа паника. Многи старији људи су са синовима побегли у винограде и тамо у колибама данима остали. Нарочито се није имало поверења у жандарме. Сваки њихов пролазак, сваки правац патроле будно је праћен. Ова паника трајала скоро месец дана, а нарочито су село узбуђивале Циганке које су по цео дан нарицале изнад својих кућа, а одатле се чула кукњава у оба дела села. ДОЛАЗАК ЧЕТНИЧКОГ ОДРЕДА У ПЕЧЕЊЕВЦЕ Средином децембра 1941. године у село долази четнички одред, којим је командовао војвода Чедомир Величковић, капетан I класе, и сместио се у

117

поповој кафани и у црквеном конаку. Имао је до 100 четника (у једном извештају се каже да их је било 60, а у немачком да их је до 100). Нису водили ниједну борбу већ су поваздан седели у кафани, пили, свађали се са сељацима и причали о својим јуначким врлинама. Овај одред основао је у Печењевцу месни четнички одбор и за председника поставио Горчу Цакића. У одбор, чије постојање је држано у тајности, ушло је неколико Печењевчана, а задатак му је био да шири и јача четнички покрет. Четнички одред био је у селу месец дана, а у њега се поново вратио тек априла 1942. године. РАЗОРУЖАЊЕ ДВОЈИЦЕ ЧЕТНИКА Међу четницима се нарочито истицао један коме мештани нису знали име, али су га сви звали Пилот. Имао је највећу кокарду, направљену од алуминијума, која је са стране имала и мала крилца, због којих су га у селу и прозвали пилот. Он је врло радо прихватио овај надимак, па је и сам, у кафани Горче Цакића, кад се добро напије, говорио да је прави пилот. Једног дана он је са још једним четником, који је пре рата служио као пољак у том крају, отишао из Печењевца према Каштавару. Омладинци су то приметили и одлучили су да их заплаше, а и по могућству и да им отму оружје, само ако се за то укаже прилика. Отишли су у Селиште и сакрили се иза жбуна крај мостића на потоку који се улива у Шараницу. Чекали су повратак четника до мрака. У неко доба ноћи зачули су вику и песму. Пилот и његов друг ишли су загрљени, пијано кривудајући с краја на крај тесног пољског пута. Узвикивали су и неке четничке пароле. – Брацо, Брацо, ја и ти... ми ћемо! ... и настављали нешто неразумљиво. Кад су дошли до моста, група је извршила препад и позвала их на предају. Четници су занемели, дигли руке увис и, као да нису ни пили, стали непомично. Док су их разоружавали, Пилот је почео да се буни и супротставља се, па му је Тихомир Ј. Станковић викнуо: – Скидај кокарду! Пилот је скинуо. – Ломи и једи... ако је не поједеш...! Четник је задрхтао и изгледа тек тада схватио пред каквом се опасношћу налази. Лагано је почео да ломи кокарду и да гута алуминијумске делове, док су остали то пажљиво пратили. Том приликом су им одузели два реденика, каме, две пушке и један пиштољ. Сутрадан су учесници ове акције отишли у кафану и тамо затекли оба четника. Пилот је био разочаран, дуго није ни с ким говорио. Седео је сам и пио, док су га други задиркивали. – Пилот, а где ти је, брацо, кокарда? Онај други је говорио четницима. – Група, браћо, око 50 партизана, колона велика, а сваки други држи машинску пушку... Ми, онако... држ за оружје, али... где ћеш... – Педесет па и више – устаје Пилот и наставља причу. – Оружје... е да сте само видели како су наоружани, то је чудо... – А кокарда? – запиткује неко.

118

– Командир ми је рекао да ће још одмах дати пушку – каже Пилот – али како ћу без кокарде? Е, мој Пилоте – ударао би се у груди – где ти је кокарда? Она златна кокарда... па крилца...! Неколико дана су збијали шалу са њим, а он је по цео дан јадиковао за кокардом са крилцима, али није никако смео да прича како ју је прогутао. РАЗНОШЕЊЕ ПРОГЛАСА ОК КПЈ Једне ноћи, између 26. и 27. децембра 1941. године на врата Тихомира Ракића закуцао је Милутин Смиљковић из Прибоја. Ракић је изашао и брзо се споразумео са њим. Овај му је предао део пропагандног материјала, а то је био проглас ОК КПЈ. Ракићу је стављено у задатак да те прогласе разнесе до Брестовца, Шарлинца и Кутлеша. Овај проглас је издао ОК КПЈ поводом шест месеци борбе са Немцима позивајући родољубе да ступају у редове ослободилачке војске као и да појачају борбу противу окупатора. Разношење материјала на том терену није било лако, јер су свуда биле постављене четничке заседе и ноћне групе, па је претила опасност на сваком кораку. Овај задатак је исте ноћи извршен. ОДЛАЗАК ДРУГОГ ПАРТИЗАНА Проглас ОК КПЈ имали су сви скојевци па су га убацивали у разне куће, баште, лепили га на јавним мостовима, па и на згради општине. Једног дана у опанчарску радњу Јездимира Костића отишао је Новица Димитријевић. Док је седео, из џепа му је испао један такав проглас. Тек кад се вратио кући, видео је да му нема прогласа и још неких билтена. Како на другом месту није био, претпоставио је да му је материјал једино могао испасти у радњи Јездимира Костића. Одмах је отишао Тихомиру Ракићу и испричао му шта се десило, а овај је заказао састанак скојевске организације на којем је рекао: – Нека иде у одред. И ми ћемо за кратко време тамо. Тако је донета одлука па је сутрадан, 28. децембра, Новица Димитријевић са Борком Коцићем (који је боравио у селу, па му је ово други званични одлазак у одред) отишао у Бабички партизански одред. Тако је Новица Димитријевић други партизан из Печењевца, који је отишао у одред, с једне стране, по одлуци СКОЈ-а из наведеног разлога а, с друге стране, он је већ намеравао да рашчисти стање у својој породици, јер је имао доста неприлика са оцем, који му није дозвољавао да одлази на састанке и да се виђа са групом напредних омладинаца. По мишљењу неких савременика, породични односи су главни разлог што је Новица тражио да иде из села. Отац Миле Димитријевић неколико пута га је тукао, а много пута малтретирао, злостављао и понижавао, што је, без сумње, имало много утицаја на психу деветнаестогодишњег младића. Немци су 1941. ангажовали бугарску војску да чува пругу и неке друге објекте. Уговором Немачке и Бугарске, а у споразуму са Миланом Недићем, Бугарима је дозвољено да пошаљу један корпус за борбу против НОП-а у јужној Србији. Бугарски корпус је дошао почетком јануара 1942. године. Штаб се

119

сместио у Нишкој Бањи, а јединице су биле распоређене на територији јужне Србије (Ниш, Лесковац, Прокупље). Рејон дејства Првог бугарског корпуса није био сталан. Корпус је на крају рата имао пет, па и седам дивизија. Све је то зависило од снаге НОП-а у Србији. Бугарски корпус бројао је око 25.000 војника. ЈЕДАН ИЗВЕШТАЈ ПЕЧЕЊЕВАЧКЕ ЖАНДАРМЕРИЈСКЕ СТАНИЦЕ Стање у селу у том периоду може се видети и из извештаја печењевачке жандармеријске станице од 2. јануара 1942. године командиру лесковачке жандармеријске чете. Ево шта се у њему каже: „Према наређењу командира лесковачке жандармеријске чете бр. 21 од данас наређено је овој станици да се постави стража на месту преко реке Мораве код села Разгојнског Чифлука, како дању тако и ноћу све дотле док се мост не оправи и саобраћај успостави па и после овога. Како је овој станици немогуће осигурати овај мост из следећих разлога: на станици списачно је бројно стање 27 жандарма, од тога броја налази се: у потерном одељењу у Лесковцу 7 жандарма, у државној болници у Нишу 2 жандарма, под поштедом који не врше службу и чекају решење о пензији налази се 5 жандарма и 1 жандарм, налази се у штабу чете Лесковац као писар, што значи да за службу остаје свега 12 жандарма. Да би се могао овај мост обезбедити како за време оправке тако и после успостављеног саобраћаја од напада комунистичких бандита потребно је најмање дању и ноћу 30 наоружаних лица са најмање 4 до 6 пушкомитраљеза, па им у том случају није загарантовано да комунисти неће напасти и бити одбијени, јер како сам сазнао са поуздане стране да се комунисти крећу на десној обали реке Мораве у групама од најмање 50-60 наоружаних лица и то већином наоружаних са митраљезима и пушкомитраљезима, а место куда се они крећу удаљено је свега 3 километара од моста о коме је реч. Према напред изложеном, а моје је мишљење, да се упуте што јаче формације добровољчких и четничких одреда ради чишћења терена на десној обали реке Мораве од комунистичких банди, или ако то није могуће онда молим да се овој станици пошаље појачање из реда добровољачког и четничког одреда најмање 30 наоружаних лица по могућству са што више аутоматским оружјем, само у том случају може се обезбедити опоравка моста и успостава на истом мосту. Молим да се ово сматра и узме у обзир као врло хитна ствар.“ ФОРМИРАЊЕ ТРЕЋЕ ДЕСЕТИНЕ Временом, све већи број омладинаца приступао је двема десетинама, а оне су биле ефикасније управо када је број њихових чланова био мањи. Нови омладинци који су им се активно придружили били су: Миле Цветковић, Цветко Ракић, Добривоје Цекић и Момчило Јовановић. У село 6. јануара 1942. год. долази Славко Златановић, члан ОК СКОЈ-а. После исцрпне анализе са младим активистима, решено је да се формира још једна десетина, уз реорганизацију постојећих. Одређени су и командири: командир I био је Воја Митровић, II Тихомир Ракић и III десетине Славко Ђокић.

120

ПРИПРЕМЕ ЗА НОВЕ АКЦИЈЕ У то време председник општине је на захтев Немаца вршио реквизицију жита. По разрезу, ишло се од куће до куће. Тако је накупљено доста жита које је смештено у магацин близу кафане Горче Цакића. Скојевци су одлучили да у току ноћи 8/9. јануара нападну магацин и извезу или запале жито. Три десетине окупиле су се испред села и свака је добила посебан задатак. Одређена је патрола која је имала задатак да још једном испита све прилазе магацину. Она је прошла преко дворишта и уочила појачане страже испред магацина. Неколико четника будно је стражарило, а на главном прилазу био је постављен грудобран са пушкомитраљезом. Било је очигледно да би акција имала висок степен ризика и од ње се одустало, али су Митровић и Ракић намислили да сами опробају срећу. Примакли су се ближе магацину и уочили четника који се кретао испред улаза у магацин осматрајући. Други је седео на прагу и пушио. Један се налазио код пушкомитраљеза, а видео се обрис још једног који је стајао у полумраку. Ракић је хтео да пређе преко сеоског пута и приближи се Горчиној кафани са задње стране. Тек што је пошао према плоту, четник је викнуо: – Стој! Омладинци су јурнули кроз ноћ, а четник је опалио. Бегунци су застали: – По два метка...! – рекао је Митровић. Одјекнула су четири пуцња. Ракић је опалио и пети, а затим су се, трчећи, придружили друговима. Одједном, почела су да штекћу два митраљеза: четнички и бугарски. Десетине су се разбежале, а четници и Бугари су целе јануарске ноћи пуцали насумце. Акција није могла да се изведе ни наредних дана јер су страже појачане. СКОЈ је наставио да разрађује материјал, умножава радио-вести и дели их сељацима и поверљивим људима. Једне ноћи излепљене су плакате којима се позивало на отпор окупатору и то је била последња акција те врсте. ПАЉЕЊЕ ОПШТИНСКЕ АРХИВЕ И РАЗОРУЖАЊЕ ЖАНДАРМА Бабички НОП одред планирао је акцију паљења опшптинске архиве у Печењевцу. Њу је требало извести заједно са помоћним десетинама и за то је био задужен Славко Златановић који је, из тога разлога, неколико пута боравио у селу. Требало је разоружати жандарме, упалити архиву, демолирати пошту и онеспособити је за даљи рад, што би подигло морал сељака и симпатизера НОПа. У Печењевце 11. јануара 1942. године долази Игњат Благојевић и саопштава да ће партизанске десетине између 11. и 12. јануара 1942. извршити напад како је предвиђено. Збор десетина био је заказан на Белој глави. Окупило се око 70 људи. Дошле су и помоћне десетине из Дупљана, Прибоја, Залужња, Винарца, Подримца и Душанова. Командири десетина добили су задужења тек на Белој глави. Један број десетина је држао обезбеђење према железничкој станици, други су имали задатак да упадну у жандармеријску станицу, трећи да пале општинску архиву,

121

четврти да онеспособе пошту, пети да приведу неке људе до поште итд. Требало је да све акције почну у исто време. Најпре је доведен општински пандур Светозар Филиповић да отвори општину. Затим деловођа Влајко Лазаревић који је отворио касу и све просторије. Архива је паљена на патосу, неке књиге су изношене и у двориште, неки су носили материјал и бацали га у воду Јабланице. Дебље књиге су тешко гореле па је паљење текло до неко доба после пола ноћи. Једна група је покидала све телефонске жице, демонтирала уређаје, а телефонске апарате понела. На крају, запаљена је зграда, али није изгорела јер је била од тврдог материјала. Изгорела су врата и неколико прозора. Око жандармеријске зграде није било жандарма већ само дежурни у соби. Постављена су два пушкомитраљеза ка прозорима, а Борко Коцић је прескочио ограду и једним залетом разбио врата. На први позив жандарми су се предали без борбе. Од дежурног жандарма дознали су да се остали налазе по кућама, где су им и породице, па су патроле одмах послате да их разоружају. Није пронађен Живадин Павловић, командир станице, и још три жандарма. Неки су били у Лесковцу, а неки су се сакрили. Оружје жандарма је покупљено и преко десетине из Душанова послато Јабланичком партизанском одреду. Акција је завршена без борбе и без иједне жртве. Њен значај био је велики јер су по први пут окупљене све помоћне десетине на једном задатку. Истог дана жандармеријска станица је доставила извештај о акцији: „Дана 12. јануара 1942. године око 1.30 часова око 200 норужаних партизана блокирали су село Печењевце на свим прилазним путевима, где су поставили тешке митраљезе на мосту Јабланице реке на државном друму Ниш – Лесковац, око 50 до 60 наоружаних машинским пушкама опколили су жандармеријску станицу Печењевац где су напали на стражаре и то: капларе Јанковић А. Ђуру и Јовановић М. Николу који су били одређени на стражу за време од 0-3 часа. Каплар Јанковић из своје службене пушке испуцао је на партизне 4, а каплар Јовановић М. Никола 3 бојева метка из своје службене пушке. Партизани тада су наредили поменутим жандармима да не пуцају јер ће их побити, да они партизани раде за српство и за слободу, а пошто су били надмоћнији то су жандарми престали пуцати и на тај начин партизани су ушли у спаваћу собу жандарма где су пронашли следеће жандарме: нареднике: Шпирића С. Луку и Раденковић М. Илију, капларе: Перовановића Ђ. Мирка, Стојиљковић С. Милана, Вучковић З. Мирка и Батинић С. Ђуру. Приликом овог напада људских жртава није било. 1) Партизани када су ушли у спаваћу собу наоружани су аутоматским оружјем од којих је један од њих и наперен револвер и том приликом од наредника Шпирића С. Луке одузео један карабин, 55 бојевих метака, 1 фишеклију, 1 ременик, 1 купчу за ременик, 1 опасач, 1 шињел, 1 пар новић цокула, ручне и спољне ланце са катанцима и 1 завој за ране. 2) нареднику Раденковићу М. Илији 1 карабин, 1 нож, 1 фишеклију, 55 бојевих метака, 1 ремник, 1 копчу за ремник, један висак, 1 опасач, 1 шињел, 1 зимску блузу, 1 поклопац за пушку, спојне и ручне ланце са катанцима и 1 завој за ране. 3) Каплару Перовановић Ћ. Мирку одузет је 1 карабин, 25 бојевих метака, 1 ремник, 1 опсач, и шињел, 1 зимску блузу и 1 капу. 4) Каплару Стојиљковић С. Милану одузет је један карабин, 50 метака, 1 фишеклија, 1 ремник, 1 опасач, 1 висак, 1 нож, 1 шињел и 1 војничка торба.

122

5) Каплару Батинић С. Ђури одузето је 1 карабин, 1 опасач, 55 бојевих метака, 1 шињел и 1 цокуле. 6) Каплару Јанковић А. Ђури одузет је 1 карабин, 41 бојеви метак и 1 блуза. 7) Каплару Јовановић М. Николи одузет је 1 карабин, 42 бојева метка, 1 опасач, 1 цокуле и 1 шињел. 8) Каплару Вучковић Ж. Мирку одузета је 1 фишеклија, 55 бојевих метака, 1 опасач, 1 шињел, 1 чакшире и 1 блуза, а у станичном магацину налазио се је 1 карабин, једна фишеклија, 55 бојевих метака, 1 опасач, 1 ремник и једна копча каплара Васиљевића Димитрија који није био на лицу места већ у Нишу у болници. У означено време група партизана упала је у споредно одељење зграде где су узели и то: 23 ћебета, 4 бунде, 11 пелерина, а у станичној канцеларији само су отворили станичну службену књигу и од исте исцепали последња четири листа који су били исписани то јест употребљена почев од 24. децембра 1941. године до 11 јануара 1942. године где су са собом однели. За време бављења у станичном кругу група наоружаних партизана једновремено су опколили зграду општине Печењевце која је удаљена од жандармеријске станице око 300 метара, која је била закључана, затим су партизани пронашли деловођу Лазаревића Влајка и благајника Марковића Р. Саву где је поменути благајник доведен и општину из свог стана, а деловођа отворио општинску зграду који су наредили да се каса отвори. Том приликом су партизани узели из касе у готовом 2.500 динара, обвезнице ратне штете у вредности 52.000 динара, после овог спалили су архиву, 3 астала и један орман. По изјави општинског деловође и благајника вредност упропашћеног општинског добра износи око 100 000 динара. По завршеном чину партизани су у знак њиховог сакупљања испалили 7 до 8 метака. Приликом провере партизани су дошли из среза добричког, а по завршеном чину вратили су се у истом правцу. Њихов вођ, јесте неки активни капетан Стојановић или Петровић. Њихова јачина јесте и сама појава 200 па и више наоружаних лица где је установљено да су примећена између осталог аутоматског оружја и 3 тешка митраљеза, за време њиховог бављења појединачно су питали жандарме о бројном стању Бугара који су сада на железничкој станици Печењевце тј. железничкој прузи у реону станице као и о доласку нових бугарских трупа, рекавши жандармима: „Боље је да вам ми сада ово оружје одузмемо но сутра да то учине Бугари. Ми радимо за српство и за скоро особођење.“ Јавним преговарањем у месту преко овдашњих грађана установљено је а и по самом трагу да су бандити тј. партизани били преко 200 па и више наоружаних, који су примећени у колонама враћајући се према месту Косанчићу, среза добричког. По одласку из круга касарне упитали су жандарме где се налази наредник Јовановић Светозар, бивши командир ове станице, и каплари Калаузовић Ј. Саво и Тодоровић Ж. Миладин, а кад су им жандарми одговорили да су у служби, упитали где им је садашњи командир станице, нашто им је одговорено да је командир станице у служби, продужили су пут према осталим партизанима који су опколили станицу и отишли у напред назначеном правцу.“ ПЕЧЕЊЕВЦЕ У ПЕРИОДУ ДО 16. ЈАНУАРА

123

Жандарми су већ сутрадан добили ново оружје. Четнички војвода капетан Богојевић водио је истрагу о паљењу општине. Будност је појачана. У току ноћи биле су многобројне патроле. Председник општине бежи у Лесковац. Не долази сваког дана, али све време које проводи у селу Печењевцу углавном посвећује истраживању учесника у паљењу општинске архиве и преко својих људи шаље поруке онима за које је сумњао да су учествовали у акцији, па је, како је пренео деловођа Влајко Лазаревић, припремао и хапшење. За ову поруку дознали су скојевци, па је завладала неизвесност, но нико се није уплашио. Напротив, овај успех толико је охрабрио неке учеснике да су се жандармима отворено представљали као партизани. Тако је Борко Коцић поручио жандарму Марку да му преда пиштољ, а долазило је и до жучне расправе између ове двојице. Жандарм је претио, али није смео да преузме иницијативу за хапшење Борка Коцића. ОДЛУКА СКОЈ-а Следећи састанак СКОЈ-а у Печењевцу одржан је 16. јануара 1942. године. Разматрано је питање одласка у Бабички партизански одред, а нарочито је истакнут рад председника и бојазан да их једног дана не похапсе. Такође, истакнуто је да некомпромитовани скојевци треба да остану у селу, јер ће бити потребни да раде на сакупљању хране и одеће, као и да обавештавају одред о политичкој ситуацији у Печењевцу. Међутим, прво је то одбио Тихомир Ракић. Воја Митровић је такође требало да остане, али је и он одбио, као и Бранко Цветковић. Овај састанак је одржан по подне, око 14 часова. Истог дана увече у згради основне школе одржан је састанак партијског актива КПЈ, чији је секретар био Тихомир Ракић. Присуствовали су: Вукашин Радичевић, Влајко Лазаревић, Воја Митровић и Тихомир Ракић. Радичевић, учитељ, поздравио је одлуку скојевске организације о одласку у партизане и са осталим је разрадио план одласка у одред. Ту је коначно решено време поласка, којом путањом ићи и како успоставити везу са Бабичким одредом. Одлучено је да се сакупе увече 17. јануара 1942. код цркве, у 21 час. ОДЛАЗАК ПЕЧЕЊЕВЧАНА У ПАРТИЗАНЕ Зборно место било је код цркве. Време је строго одређено, а појединци су били задужени да посебно обавештавају борце и са њима дођу на зборно место. Дошли су: Тихомир Ракић, Вукашин Радичевић, учитељ, Влајко Лазаревић, деловођа, Тихомир Ј. Станковић, Живадин Павловић, Воја Митровић, Драги Коцић, Тихомир Николић, Бранко Цветковић и Борко Коцић, коме је ово трећи званични одлазак у партизане. Те ноћи неки нису дошли, јер је, наводно, било неспоразума. Један део омладинаца није отишао у одред јер је Жика Илић Мазников рекао Јовану Илићу, учитељу, да се група припрема да оде у партизане. Илић је све то пренео председнику који је преко њихових родитеља предузео строге мере па им је те вечери био онемогућен излазак из кућа. Љуба Видановић је био на скупу код цркве, али није пошао са њима јер је хтео да се иде у Јабланички партизански одред. Он се није придружио групи, већ

124

се вратио у село, а Миодраг Ристић и Власта Стојановић су закаснили за одлазак. ДОГАЂАЈИ ДО КРАЈА ЈАНУАРА 1942. ГОДИНЕ Жандармеријска станица је преузела низ мера да се пронађе гнездо рада напредне групе омладинаца. Тако су у вези са паљењем архиве саслушавани Власта Стојановић и Миодраг Ристић. Они су изјавили да су те ноћи били у Дупљану, јер су чули да је дошла група Немаца са камионима. Јавили су Благоју Јовановићу да се саслуша као што су и они изјавили, а да не каже да су код њега оставили оружје. У току ноћи 23. јануара изненада је дошао Новица Димитријевић. Он је имао задатак да испита бројно стање Бугара и да види да ли им је дошло појачање. Навратио је и код оца, коме није рекао прави разлог, па се после једног часа разговора са њим вратио у одред. Игњат Благојевић је већ крајем јануара дошао у Печењевце. Његов задатак је био да реорганизује СКОЈ и да организује даљи рад на прикупљању хране и одеће, као и оружје за партизане. Успостављена је директна веза са Јабланичким партизанским одредом, али та веза није деловала као скојевска група већ као група сарадника. СТРАДАЊЕ ЗАРОБЉЕНИХ БОРАЦА БАБИЧКОГ НОП ОДРЕДА Почетком 1942. године устанак на југу Србије добија широке размере и висок степен организованости и активности. На пространој слободној територији партизанске јединице дејствују на виталне комуникације које воде долином Јужне Мораве. Чим би се непријатељ осмелио и кренуо ка слободној територији, партизани би га сачекали и наносили му осетне губитке. Стога је немачки окупатор, пошто није уз помоћ издајника српског народа успео да онемогући распламсавање устанка, позвао у помоћ бугарске фашисте. Тако на југ Србије долази бугарски Први окупациони корпус са седиштем Штаба у Нишу. Долазак бугарске војске наговестио је нове злочине, јер се народ добро сећао зверства и злодела која су извршена за време Првог светског рата и Топличког устанка. Да би учинили што више злодела и мучење бораца и становништва, бугарске фашистичке јединице су на анектираној и територији Недићеве Србије добили упутство како да поступају са заробљеницима и грађанима који помажу народноослободилачки покрет. У Упутству се налаже да затвореника туку песницама и предметима од дрвета, гвожђа, гумом, боксером итд; ударање затвореника у пределу бубрега; скакање са поткованом обућом по голим телима затвореника; наношење удараца пиштољем по грудном кошу да би се изазвао процес туберкулозе, а мучење се састојало у следећем: „После батињања натерати затвореника да трчи са отеченим ногама; натерати затвореника да у току дана и ноћи непрекидно стоји непомично; вешање затвореника за ноге с главом наниже; чачкање и боцкање жена у полни орган; ломљење кости на појединим деловима тела; натерати затвореника да се скину голи и да голи леже на хладном бетону; пећи га цигаретом по лицу и угурати му опушке у уста; натерати затвореника да бос скаче по жару; ставити затворенику дрвени шљем на главу и затезати док лобања

125

не почне да пуца по шавовима итд, мучење треба извести на следећи начин: затворенику сећи делове тела; закопати живе затворенике у земљу до врата да би тако умрли; кастрирање пре убиства; силовање жене пре убиства у присуству мужа и деце; убијање деце пред очима оца и мајке; убијање мајке пред децом и мужем; убијање сечењем вена; итд. Бабички народноослободилачки партизански одред, који је формиран 20. септембра 1941. године, почетком 1942. године створио је слободну територију на Бабичкој гори, Заплању, у Лесковачкој Морави, Лужници итд. На тим територијама формиране се помоћне партизанске јединице, народноослободилачки фондови прерастају у народноослободилачке одборе. Јак политички утицај који је Бабички НОП одред извршио, одржавши многобројне зборове и конференције са народом од почетка октобра 1941. па све до почетка 1942. године, у великој мери је привукао народ овог краја за НОП. Акције паљења општинских архива и уништавања органа квислиншке власти, разоружавање четника, борба са Немцима, културне приредбе, однос партизана према становништву итд., све је то у очима народа подизало углед партизана као истинских бораца за слободу. То је имало основни и пресудан утицај да Бабички НОП одред привуче велики број бораца у своје редове, тако да је почетком 1942. године имао је 377 активних бораца, а у помоћним партизанским десетинама и НОО 272 припадника. Био је састављен искључиво од млађих људи, који нису имали војничко искуство нити неопходну војничку опрему. Одржавани су курсеви, али они нису могли да надоместе све што је потрбно да би се постигли бољи резултати у борбама против окупатора и њихових сарадника. После повлачења партизанских снага из западне Србије, окупатор је са сарадницима имао задатак да уништи народноослободилачки покрет на југу Србије и заштити комуникације Моравском и Нишавском долином, којима су снабдеване његове снаге на Блиском истоку. Зато довлачи многобројне квислиншке једнице (недићевце, љотићевце и четнике), као и делове бугарског Окупационог корпуса и креће у борбу против партизанских једница. Већ првих дана фебруара 1942. године те снаге нападају слободну територију Бабичког НОП одреда. Одред је од 2. до 5. фебруара 1942. године водио велику борбу код Биљанице против Бугара, четника Косте Пећанца, љотићеваца и других снага које је окупатор ангажовао. Штаб одреда је планирао напад на непријатеља са све четири стране и све предвиђене једнице, сем једног вода, заузеле су своје положаје. Међутим, Штаб није имао сазнања са коликим снагама непријатељ располаже, а то је покушао да сазна шаљући једну патролу 2/3. фебруара 1942. да извиди терен. Из те патроле четници су једног борца ранили и заробили, па је постојала могућност да сазнају шта партизани припремају. Партизани су 4. фебруара 1942. око два сата по поноћи пошли са свог положаја на знак за почетак борбе. У првом налету имали су успеха, али је непријатељ стално добијао помоћ из Лесковца, тако да су, и поред рушења моста на Јужној Морави, морали да се повуку. Они који су се повлачили косом били су изложени великој непријатељској ватри и имали су неколико рањених и погинулих. Печењевачка десетина, која је наступала са јашуњским водом, није на време чула знак за повлачење, јер се обрачунавала са љотићевцима и Бугарима. Борећи се прса и прса, у жару борбе била је блокирана и покушај

126

извлачења није био могућ. Давали су отпор док су имали муницију. На крају, били су савладани и заробљени, али се један део десетине повукао. Бабички партизански НОП одред је у тој борби изгубио 26 бораца. Заробљени партизани најпре су уведени у једну сеоску плевњу и претучени, а затим су, везани конопцима, одведени у Манојловце. Успут су их малтретирали, гурали, псовали, викали на њих и ударали их немилосрдно. Све су ово чинили пред групом мештана како би их понизили, али партизани су се држали достојанствено. У Манојловцу је Тихомир Ракић, покушао да помогне Тихомиру Станковићу, знајући да је једино мушко дете у оца и мајке. Везаних руку, успео је да одвеже Станковића, како би искористио моменат да изађе из групе и покуша бекство. Међутим, овај није имао стрпљења већ је одмах почео да бежи ка једној сеоској огради. Непријатељ је то приметио и једним рафалом приковао га за сеоски плот. Везали су га за саонице и тако вукли, а његово тело касније није пронађено. После тога, заробљене партизане 4. фебруара 1942. године одвели су у Лесковац. Малтретирали су их и понижавали путем до града, али су они све то достојанствено подносили. Бугари су их затворили у подрум Гимназије, који је имао доста влаге. Саслушавали су их целе ноћи и применили многе методе мучења. Нарочито су се окомили на Тихомира Ракића, гимназијалца, вероватно проказаног од Новице Димитријевића, који је био заврбован. Ракић је имао могућност да се ослободи, јер му је један љотићевац, који га је познавао из гимназије, предложио да обуче љотићевску униформу и тако се спасе. Међутим, његов карактер, понос, идеолошка свест, нису му дозвољавали да остави своје другове, иако је знао да иде на стрељање. Сутрадан су их вратили у Манојловце и опет их тукли. Ракићу је цело тело искрвављено, али све док је био при свести ругао се непријатељу. Повели су их у две групе. Прву, од девет људи, оставили су у дворишту манојловачке основне школе, а другу, од четири омладинца, одвели на десну обалу Јужне Мораве. По неким сведочењима, групу у школском дворишту стрељали су четници, а групу преко Јужне Мораве Бугари. После стрељања непријатељски војници су пришли лешевима и кундацима им разбијали главе, а приликом сахране су им секли делове тела. Савка Костић, супруга Томе Костића, када је тражила леш свога супруга, поред осталог, изјавила је: „Неки лешеви се нису могли распознати. Леш Тихомира Ракића, из Печењевца био је највише унакажен. Он се једва могао распознати. Лобања му је била сва размрскана.“ Љотићевци су обавестили владу Недићеве Србије у извештају од 17. фебруара 1942. године, у коме су истакли следеће: „Ухваћен је жив и стрељан политички комесар одреда Ракић Витомир, ученик VIII разреда гимназије, рођен у Печењевцу срез лесковачки“. Овим извештајем љотићевци су хтели да увеличају свој допринос у борби на Биљаници и дали су погрешно име и функцију коју Ракић није имао, јер је у то време био делегат печењевачке десетине. Неуспех и велики људски губици у борбама на Биљаници настали су због много пропуста Штаба одреда. Он је ушао у борбу а није знао колике снаге ће му се супротставити, борба је вођена до сванућа, па је непријатељ своје снаге усредсредио и тукао партизанске положаје скоро по дану, код одступања није организована заштитница, веза између десетина и водова била је веома слаба,

127

(трубни знак за почетак борбе и повлачење није био адекватан). Неуспеху је допринело и то што група помоћних партизанских десетина која је требало да дејствује на левој обали Ј. Мораве то није учинила. Ово је била прва значајна борба Бабичког партизанског одреда, позната као Битка на Биљаници. У њој се Штаб одреда и командири чета нису снашли. Партизани су заробили два бугарска војника и, уместо да траже размену, пустили су их, што је била последица великог неискуства. У наредном периоду штабови Нишавског и Бабичког одреда доносе опет погрешну одлуку да се партизани пробију из окружења у правцу Суве планине и долином Нишаве, што је резултирало великим губицима. Требало је да се пробијају преко демаркационе линије на црнотравском подручју, чиме би избегли велике губитке. Тако је учинила четврта чета Бабичког НОП одреда, која ће одржати континуитет борбе и својом реорганизацијом успети да покрије шири простор дејства. Тиме је створила и могућност за формирање Другог јужноморавског НОП одреда који ће дејствовати од Заплања до Козјака и шире у 1943. години. У периоду од Биљаничке борбе па све до формирања Првог јужноморавског одреда партизани са десне стране Јужне Мораве имали су велике губитке. Бугарске фашистичке снаге су заробиле више десетина бораца Бабичког одреда и над њима примењивали сурове методе мучења. Један број заробљених су сами ликвидирали, а други предали Немцима који су их преко логора на Црвеном крсту у Нишу слали у логор на Сајмишту у Београду, а одатле у логоре широм Европе. Највећи број послат је у немачке логоре у Норвешкој. То исто чинили су и са припадницима помоћних партизанских десетина и члановима НОО. После бестијалних мучења, многе су стрељали на Бубњу, Сајмишту и другим стратиштима. Од 377 бораца Бабичког НОП одреда преживело је 155, у немачким логорима оставило је животе 167, у борбама је погинуло 47 бораца, пет је извршило самоубиство или погинуло у бекству. Укупно су била заробљена 222 борца. Слична ситуација је била и са месним партизанским десетинама и члановима народноослободилачких одбора. Од 272 преживела су 144. Сви заробљени стављани су на људском уму незамислива мучења и злостављања. Многи су умирали у немачким логорима у Норвешкој, јер нису могли да поднесу тежак физички рад и лошу исхрану. Фашисти су, кад виде да неко није био у могућности да извршава радне обавезе, стрељали на лицу места. Највећи број заробљеника је умирао од дизентерије, а многи нису могли да поднесу ни климатске услове. Најкарактеристичнији логор у Норвешкој био је Ботн, у коме су масовно умирали интерници, многи су у њему и стрељани, а таква ситуација била је скоро у свим нацистичким логорима. У Норвешкој су погинули Борко и Драги Коцић из Печењевца. На крају, треба истаћи да су највећи број бораца и позадинаца заробиле бугарске фашистичке јединице, потом четници и љотићевци, а у томе су им помагали мештани који су их проказивали. Било је и случајева да су родитељи предлагали синовима да се предају, а чим би то учинили Бугари су их одмах стрељали. Треба истаћи да, и поред великих губитака, народноослободилачки покрет није угушен, јер многи борци који су успели да се привремено прикрију поново су одлазили у Бабички НОП одред и давали велики допринос ослобођењу земље.

128

БАТАЉОН САСТАВЉЕН ОД ПОМОЋНИХ ПАРТИЗАНСКИХ ЈЕДИНИЦА По замисли штаба Бабичког народноослободилачког партизанског одреда састављен је батаљон од помоћних партизанских јединица из села Прибоја, Винарца, Доњег Стопања, Залужња, Богојевца и Дупљана. Он је требало да дејствује на левој страни Јужне Мораве уколико дође до борбе за одбрану слободне територије. Да непријатеља нападне са леђа и тако му онемогући да врши дотур из Лесковца. Према наредби Штаба одреда, зборно место помоћних десетина била је општинска зграда у Богојевцу. Помоћне десетине из Прибоја, Залужња и Дупљана дошле су на одређено место и од њих су формиране две чете. Било је предвиђено да у састав батаљона уђу и помоћне партизанске јединице из Винарца и Чифлук Мире, али оне нису дошле. Батаљон је кренуо и када се нашао на простору између Кумарева и Манојловца, започео је напад Бабичког НОП одреда на упоришта непријатеља. Меци су засипали и јединице батаљона, па су борци били принуђени да легну у дубоки снег. Тада је, из непознатих разлога, Игњат Благојевић одлучио да се батаљон повуче. Због неразумне одлуке да месне десетине не учествују у нападу на непријатеља, исказана је несналажљивост њихових припадника, и то углавном изазвана страхом који је завладао. Игњат је због ове одлуке имао непријатности. Омладинске десетине вратиле су се у своја села, а Бабички НОП одред, и поред херојске одбране, није могао да одбије велике непријатељске снаге и имао је запажене губитке. Аутор хронике „Лесковачки Прибој“ пише на 78 страни следеће: „У бици код Биљанице заробљена је и читава помоћна десетина из Печењевца, која је у Бабички НОП одред ступила 17. јануара 1942. године. Сви су стрељани, осим Јована Димитријевића, који је пуштен из непознатих разлога“. У овом пасусу изречене су многе нетачности, јер печењевачка десетина није била помоћна десетина, већ је била у саставу прве чете као прва десетина; друго, она није заробљена у целини већ само њен један део; треће, аутору би, да је мало више прочитао, било јасно зашто је Новица (а не Јован) Димитријевић пуштен од непријатеља. Пуштен је јер је био заврбован од стране бугарске обавештајне службе и издавао је своје саборце. У истој хроници, на страни 77, пише да је помоћне десетине за паљење општинске архиве у ноћи 12. фебруара 1942. године сачекао Хранислав Ракић, што није тачно. Помоћне партизанске јединице је сачекао Тихомир Ракић. Није, такође, истинита тврдња аутора хронике да је у редовима партизанских десетина дошло до издаје и зато се председник општине склонио. Овде није реч ни о каквој издаји, већ се председник склонио на време. САХРАНА ПЕЧЕЊЕВАЧКИХ ПАРТИЗАНА У подруму Гимназије где је притворена група заробљених партизана било је воде до колена. У таквим условима, партизани су у току ноћи саслушавани и малтретирани на начин како то умеју само Бугари. Највише је малтретиран Тихомир Ракић, политички делегат десетине, јер је било откривено да је он био организатор устанка у Печењевцу и околини и да је он одвео Печењевчане у

129

Бабички НОП одред. Сутрадан су их спровели до Манајловца и у ту је извршено стрељање у сеоској школи. Одлука да се стрељају уследила је због тога што су заробљени са пушком, у борбама прса у прса, давали отпор окупатору. То је био први случај да се стреља група због тога што је заробљена са пушком у отпору. Стрељане партизане су сахранили на другој обали Јужне Мораве, у заједничкој раци. О погибији партизана у Печењевцу се сазнало тек после десетак дана, иако су неки мештани који су сарађивали са окупатором знали и пре тога. Јован Илић, учитељ, и Драгољуб Димитријевић су знали истог дана шта се десило са борцима из Печењевца. Иако је Јован Илић био велики пријатељ са Александром Ракићем, није нашао за потребно да га обавести. Они су, зато, допринели спасавању Новице Димитријевића, који је већ био заврбован од стране бугарске обавештајне службе. Чим су родитељи сазнали о погибији синова, одмах су организовали преношење њихових посмртних остатака. Тело Тихомира Ј. Станковића није пронађено, а отац Живадина Павловића посмртне остатке свог сина је пребацио 16. фебруара 1942. године и истог дана их сахранио на печењевачком гробљу. Преношење посмртних остатака осталих партизана извршили су Душан Станковић, Борко Николић и Александар Ракић. Ишли су од села до села и мењали кола која су била прекривена кукурузном шашом. Тако су дошли до Разгојне где су организовали пребацивање чамцем преко Јужне Мораве, јер је мост био разрушен. Прихватили су их људи из Разгојнског Чифлука и воловским колима их пребацили до њихових кућа. Било је то 17. фебруара 1942. године, када су Бугари вршили злочине у Бојнику. Посмртни остаци Тихомира Ракића, Војислава Митровића и Тихомира Николића су истог дана сахрањени на печењевачком гробљу и док су родитељи и рођаци оплакивали своје погинуле, дотле су се Бугари веселили код железничке станице, где су били стационирани. Сахрани Тихомира Ракића присуствовала је Нада Николић, супруга Благоја Николића, учесника Октобарске револуције и Народноослободилачког рата и један партизан чије име нисмо могли да сазнамо. Сутрадан, бугарска солдатеска извршила је злочин у Печењевцу палећи домаћинства припадника НОП покрета. ДОЛАЗАК БУГАРСКЕ КАЗНЕНЕ ЕКСПЕДИЦИЈЕ У Печењевцу су 18. фебруара 1942. године освануле бугарске фашистичке јединице. Како је дан раније извршена сахрана палих бораца Бабичког партизанског одреда, у многим кућама још је било столова на којима су у ритуалу сахране била тела погинулих. На пример, тога је било у кући Александра Ракића Ланде. Кад су Бугари дошли и видели ове столове, почели су да туку укућане и да вичу да је ноћас била приређена гозба партизанима. Ове јединице починиле су крвава недела. Ево како је печењевачка жандармеријска станица доставила извештај о делатности бугарске казнене експедиције: „Данас у 5,30 часова стигло је у Печењевце 9 бугарских камиона пуних војника, а поред овога и један митраљески вод. Чим су стигли, бугарски војници блокирали су село Печењевце и из појединих кућа извлачили сељаке, жене и децу и приводили их зборном месту у близини општинске зграде.

130

Кад се сакупила гомила сељака, жена и деце од око 100 на броју командант казнене експедиције бугарски мајор непознатог имена наредио је појединим одељењима војника да иду у село Печењевце и спале куће оних домаћинстава из којих се домаћинстава налазе појединци одбегли у шуму код комуниста. Овом приликом спалили су куће следећих сељака: Николића Крсте, Николића Драгутина, Ракића Александра, Станковића. К. Јордана, Коцића Драгутина, Димитријевић Миливоја и Митровића Воје, сви из Печењевца. Материјална штета није још процењена. Спаљивање напред наведених кућа извршено је као одмазда за ниже наведена лица која су се без икаквог разлога удаљила из села и отишла у шуму прикључивши се комунистима и то: Димитријевић М. Новица, зв. „Прдински“, Динић Д. Добросав, Лазаревић Влајко, деловођа општине Печењевце, Радичевић Вукашин, учитељ у Печењевцу, Коцић С. Борко, Коцић Ђ. Драги, Митровић В. Војислав, Ракић А. Тихомир, Николић К. Бранко, Николић Ј. Тихомир, Николић Д. Тихомир и Павловић Ј. Живко, сви из Печењевца. У борбама на левој обали Мораве код села В. Бељанице коју су борбу водили Бугари са добровољцима с једне стране и комунисти са друге стране заробљени су од стране Бугара и добровољаца Митровић В. Војислав, Ракић А. Тихомир и Павловић Ј. Живко, који су доцније стрељани у дворишту школе села Манојловца, доцније су комунисти сазнали за ово па су лешеве напред наведених комуниста пренели са леве на десну обалу реке Мораве у намери да их партизани - комунисти сахране. Родитељи убијених комуниста сазнавши за ово пренели су њихове лешеве у село Печењевце и то: Павловића Ј. Живка 16. ов. месеца док осталих 17. ов. месеца и сахранили их на Печењевачком гробљу без икаквих церемонија. Приликом претреса и спаљивања кућа у селу Печењевцу код куће Николић Крсте пронађен је од стране Бугара његов син Бранко који је у току ноћи између 17. и 18. ов, месеца дошао из шуме, вероватно у намери да се преда властима јер његов отац лично је долазио код потписатог и тражио мишљење шта да ради са сином, те сам му саветовао да сина по веде и да му неће ништа бити. Бугарски војници ухапсили су Николића Крсту и његовог сина Бранка који се био одметнуо у шуму и за судбину истих до данас се ништа не зна. Највероватније је да ће Николић Бранко бити стрељан док његов отац Крста бити ослобођен.“1 У подбелешци овог документа стоји: „Бранко Николић - Цветковић, партизан бабичког НОП одреда. Ових дана фебруара 1942. год. одред је био разбијен после тешке борбе на Биљаници. Један део бораца покушао је да се пребаци на Кукавицу. Том приликом Бранко је навратио код оца да се снабде храном и обућом, а не да се преда. На саслушању је имао одлично држање. Стрељан је на мосту у Печењевцу од Бугара, затим бачен у Јабланицу.“ Бугарска казнена експедиција поступала је зверски са сељацима, а имала је задатак да неке родитеље партизана стреља поред попаљених кућа и зграда, због тога што је из тих зграда експлодирала муниција. Тако су ухватили Александра Ракића Ланду и тек што су се припремили да га стрељају, долази лекар др Ћорђе Гичевић,2 његов велики пријатељ, и на бугарском језику каже 1

Архив Народног музеја у Лесковцу, нерегистрована грађа, фотокопија. После тога др Ћорђе Гичевић мења презиме у Гичевски и одлази у бугарску фашистичку војску, да би 1944. године прешао у НОБ и пензионисао се у чину 2

131

официру ове казнене експедиције да је то добар човек и да он лично за њега гарантује. Тако је овај лекар спасио још неке сељаке, а учинио је и то да паљења не буду још драстичнија како су то хтели да раде Бугари. Међутим, приликом паљења куће и помоћних зграда Бугари су натерали Роксанду Ракић да их она пали и покушали да је угурају са ћерком Радмилом у плевњу да изгоре, али су се оне свом снагом отргле и спасиле. Приликом претреса, Бугари су нашли партизана Бранка Николића Цветковића; испод јастука и сламарице имао је оружје, па су га одмах повели са собом. Ухапшен је и Крста Николић, његов отац. Истрагу над партизаном Бранком у току целе ноћи је непрекидно лично водио мајор, командант казнене експедиције Никола Евстратијевски, познат као један од најкрволочнијих официра, као човек који није бирао средства и начина да оствари своје замисли. Сам је тукао Бранка, ногама и рукама, а после пола ноћи тукли су га војници. Бранко је јуначки подносио батине. На постављена питања или је одговарао, или је ћутао. - Јеси ли партизан? - питао је Мајор. - Јесам. - И не стидиш се да то кажеш? - Стидео бих се да сам Бугарин у Србији... Батине до бесвести, док га не облије крв по табанима и бутинама. Евстратијевски опет прилази. - Опростићемо ти живот ако признаш где су партизани. - Не тражим опраштање. Мене можете стрељати, али народ остаје, наш народ не можете стрељати. (Ову реченицу је више пута понављао) - Реци само где су партизани... у твом је интересу да кажеш где су... - У шуми су... сада су на снегу... партизани немају бункере... Потражите их, па ћете видети где су... Бранко се супротстављао свакој њиховој реченици. Испитивали су га ко је главни покретач, с ким сарађује. На то питање Бранко је одговорио: - Једини с ким могу да сарађујем... то је народ. Наш народ је уз нас... Изјутра су га извели из собе у којој је мучен и саслушаван. Био је сав у крви и модрицама. Бранко је већ схватио да се не може спасити. Око 9 часова, 19. фебруара 1942. године довели су га на мост. Ту су обављана последња саслушања. Бугари су знали да је у њејговој глави много тајни и много чега што њих интересује. Поставили су га поред ограде гвозденог моста, не над реком већ на малој бетонској огради, поред гвоздене конструкције, уз пут, на левој обали Јабланице. Официр прилази и пита га гласно. - Знаш ли да ћемо те стрељати ако не признаш шта тражимо...? Признај, све ћемо ти опростити. Народ се био окупио око кафане Горче Цакића. Официр понавља питање и покушава да ублажи тон. Бранко је сав сломљен од батина, али на крају каже: - Мене ћете стрељати, али народ ће бити слободан... Официр, разљућен, наређује једном војнику да га стреља. Војник прилази. Бранко га гледа у очи смело. Војник подиже пушку и нагло је спусти. - Не могу да стрељам везаног човека... и коначно одбија да га стреља. Међу групом бугарских војника комешање. Официр наређује другом војнику. И он приђе, али се колеба и на крају и он одбија да га стреља. потпуковника. 132

Официр је бесан, али се у то јавља Циганин, Тракијанац. Он прилази и са три метка убија Бранка Николића. Бранко је мирно стајао и после првог метка окренуо се официру и пљунуо у његовом правцу. Официр је још више разгневљен, притрчао и са још једним војником бацио му тело у набујалу Јабланицу. Тако је храбро завршио живот Бранко Николић.

ПЕЧЕЊЕВАЧКА ДЕСЕТИНА ПОСЛЕ БИЉАНИЧКЕ БОРБЕ Добар део бораца печењевачке десетине је страдао у борбама на Биљаници 4. фебруара 1942. године, а они који су остали у селу били су дезоријентисани, јер им извесно време нико није прилазио, нити су они могли да се уклопе после страдања оних који су њима руководили. Овај остатак, који је јединствено деловао као целина, сада је био поколебан и, наравно, деморалисан, али не за дуго. Један део активних бораца Бабичког НОП одреда који је остао у животу се пребацује у Пусту Реку, а други лута Бабичком гором, па су их припадници Српске државне страже похватала и предала окупатору. Тако је 25. фебруара 1942. године ухваћен Добросав Динић. Његово заробљавање жандармеријска станица у Печењевцу је пропратила следећим речима: „Мене су 17. фебруара 1942. године наговорили учитељ из Печењевца Радичевић Вукашин и деловођа Лазаревић Влајко са речима: „Докле ћеш да слугујеш код Горче Цакића, кафеџије из Печењевца, па тако рећи на силу су ме одвели и рекли како је са њима боље него да слугује, 17. јануара 1942. године са осталим младићима из Печењевца, деловођом и учитељем, око 22 часа састали смо се изнад печењевачке цркве те смо сви скупа преко Прибоја и Богојевца прешли Мораву и отишли у манастир Св. Богородице. Ја сам одмах увидео да сам био заведен и да ми ту није место па сам изјавио да сам болестан у грудима и да морам ићи да се лечим. Они су ми ово одобрили и ја сам 23. I 1942. године напустио партизане и отишао код свога ујака Стојановић Благоја из села Разгојне где сам стално био код њега. Партизани су у неколико махова долазили да ме поведу са собом али сам ја увек одговарао да сам болестан и ако могу да ме носе могу да ме одведу, а ја сам не могу ићи. Ја сам стално вребао прилику да побегнем, али ипак сам се бојао освете. Ја сам код партизана био свега четири дана и за то време нисам учествовао ни у једној борби нити су ми давали пушку да рукујем њом.“ Из саслушања се може закључити да он није помињао стрељане – погинуле борце, већ само живе које вероватно несмотрено именовао. У ово исто време хватају и Вукашина Радичевића, учитеља. Њега су ухватили Бугари. Не зна се под којим околностима је ухваћен, али је народ села Чифлука Разгојнског запамтио како се зверски поступа према партизанима. У кући Балета из Чифлука Разгојнског тукли су учитеља Вукашина. Десетак Бугара се ређало и наизменично га тукло. Тако је крволочно тучен, да су људи говорили да је немогуће да човек може поднети толико и таквих батина. Вукашин Радићевић је доведен у село, па је после хапшења и даљег малтретирања, послат на рад у борски рудник.

133

НЕПРИЈАТЕЉСКА ДЕЛАТНОСТ У другој половини фебруара 1942. године акције Бабичког партизанског одреда сведене су на најмању меру. Извршена је реорганизација одреда, а један број бораца отишао је у Кукавички партизански одред. То је охрабрило неке непријатељски настројене људе да отпочнуи своје активности. У то време активира се Бора Поповић који се повезује са Милетом Димитријевићем и још неким Печењевчанима. Поповић је био активни капетан и имао је овлашћење да организује равногорски одбор, а и одред на челу са Милетом Димитријевићем. Миле Димитријевић је прихватио сарадњу. После неколико дана, 26. фебруара 1942. године Миле Димитријевић прима објаву. Његова објава је имала број 88, а изнад тога римско II. Такође је примио објаву и Драги Димитријевић – Франц. Његова објава је имала број 89, а изнад тога римско II, но, како су имали четничке објаве нису испољавали активност. Бора Поповић је припремао неке људе за одлазак у четнике. Развио је веома велику пропагандну активност. Имао је велика овлашћења. С ким се даље повезивао не зна се. Сарадња са Димитријевић Милетом је настављена. (Занимљиво је да Миле Димитријевић прихвата сарадњу иако му је син Новица био партизан, а у то време се на необјашњен начин спасио стрељања, једино он је остао жив од свих заробљених на Биљаници, а у то време се негде скривао. О боравку и скривању Миле Димитријевић је знао. Па је баш занимљиво зашто прихвата сарадњу, а касније, како ћемо видети, врши се и издаја неких партизана) Бора Поповић није могао да дела у Печењевцу, јер сем Милета и Драгија Димитријевића нико није прихватио такву сарадњу. Бора Поповић је био у цивилу. Не зна се да ли је делао у суседним селима. ДВА ИЗВЕШТАЈА ЖАНДАРМЕРИЈСКЕ СТАНИЦЕ Радом општине у и непријатељ није био задовољан. Драгутин Стојановић – Бучинац схватио је да му прети опасност од партизана сваког тренутка, јер је било јасно трење у Печењевцу и на чијој су страни симпатије сељака. Због те несигурности он је побегао за Лесковац и тамо становао. Жандармеријска станица је под бројем 337 од 17. марта обавестила начелство округа лесковачког о раду општине. Ево како су они окарактерисали тај рад: „Општинска управа у Печењевцу од поновног успостављања не врши своју дужност како треба са разлога што председник општине и деловођа не долазе редовно на своју дужност. Председник општине и деловођа станују у Лесковцу и јутарњим возом долазе у Печењевце на дужност, а после подне око 15 часова напуштају Печењевце и бугарским возом враћају се у Лесковац. Често пута на дужност долазе само председник, односно деловођа сам, док по један од њих остаје у Лесковац, тако да сутра дан дође други, то јест наизменично. Верујем да је потребно да је општина отворена и приступачна сељацима преко целог дана како би свршавали у свако доба своје хитне послове па је

134

неопходно потребно поставити за председника једног од месних сељака, а за деловођу исто тако или бар лице које ће становати стално у Печењевцу.“ Средином марта 1942. године начелство среза лесковачког издало је наредбу да се јача и у току ноћи обезбеђују пругу и пут Лесковац – Ниш. Одмах је долазило до непријатних догађаја. Бугарске страже су осветљивале стражаре и на њих отварале ватру. Неколико ноћи је било таквих пушкарања. С друге стране пут Лесковац – Ниш на неколико места приближује се прузи па Бугари сумњају у ове стражаре и отварају ватру. ПРИМОПРЕДАЈА ПРЕДСЕДНИЧКЕ ДУЖНОСТИ После паљења општине и разоружање припадника жандармеријске станице схватио је опасност која му прети као председнику општине због тога Драгутин се формално повлачи са функције председника општине и замењује га Душан Станковић – Коцкин, али обадвојица су стално у Лесковцу, а у село су навраћали само дању. Печењевачка општина је била у Милутиновој кафани у Лесковцу. Пошто се тада није било дозвољено да се креће без објаве или „АУСВАЈСА“, људи су одлазили у Лесковац, а Душан Станковић је користио да се информише о политичкој ситуацији у селима која су сачињавала општину. Он и Драгутин имали су верне сараднике који су их обавештавали о свему шта се дешава у селима као што су били Славко Марковић, Никола Стојановић „Коле Црни“, из Дупљана, Трајко Стаменковић из Печењевца и други. За време мартовских борби врло су активне биле жандармеријске станице које су настојале да на свом терену одрже ред и мир и да истовремено помогну борбу против партизана. Посебно је била активна жандармеријска станица у Печењевц. Обилазећи терен, патрола ове станице је прешла Јужну Мораву и у једној кући ухватила двојицу партизана. Обојица су после саслушања предата Начелству среза лесковачког. У жандармеријској станици у Печењевцу је било 42 жандарма и један официр. Крајем марта Влајко Лазаревић долази у Каштавар, а одатле је колима са шашом од кукуруза кроз село Печењевце отишао у непознатом правцу. Уствари отишао је у село Тешицу где је био чувар стоке код неког богаташа тога села. Жандармеријска станица је дознала за овај догађај па је похапсила неке грађане Печењевца и Каштавара. Ево садржине спроведеног акта: „Дана 24. марта 1942. године око 8,30 часова дознао сам за случај следећи: 22. марта 1942. године око 20 часова дошао је у село Каштавар, општине печењевачке Лазаревић Влајко, бивши деловођа општине печењевачке, који се налази у партизанима од 17. јануара 1942. године, који је дошао у кућу Јовића Ђорђа, исто месног сељака из Каштавара које је наредио да он, Ђорђе, дође у село Печењевце код његовог таста Павловића К. Михајла и од истог донесе 3.000 (три хиљаде) динара. Дана 23. овог месеца око 9 часова Јовић Д. Ђорђе дошао је у село Печењевце код Павловића К. Михајла и саопштио му да он, Михајло, спреми поменуту суму, коју одбегли Лазаревић потражује. Павловић К. Михајло, таст одбеглог Лазаревића, одговорио је Јовићу, да он ову суму новца нема, већ су они заједно, Јовић и Павловић, отишли код куће Стане, жене одбеглог Лазаревића, која одвојено живи од свога оца Павловића К. Михајла, те су јој наредили да она горњу суму новца спреми, те је ово Стана учинила и истог дана тј. 23. овог

135

месеца, са својим једногодишњим дететом отишла у село Каштавар у кућу Јовића Ђорђа где је после кратког времена дођао и муж јој, Лазаревић Влајко, одбегли комуниста где су се састали и она, Стана, дала је своме мужу (3 000) три хиљаде динара у готовом новцу, хлеба, сувог меса и јаја, чим је ово Лазаревић од своје жене добио, одмах је напустио Ђорђеву кућу и отишао у непознатом правцу, а Стана је преноћила са својим малим одојчетом. О догађају чим сам сазнао, одмах сам са свима жандармима ове станице отишао у село Каштавар и извршио претрес околних шума, плевњи, и свих скривалишта у циљу проналаска одбеглог Лазаревића, после овога блокирао сам село и извршио сам претрес кућа и свих притежања мештана поменутог села. Приликом претреса ништа није могло бити пронађено. Јовић Ђорђе, признаје да је заиста код њега долазио одбегли Лазаревић, и да је он долазио у Печењевац код Павловић К. Михајла и жене одбеглог деловођа за новац и храну. Павловић К. Михајло признаје да је он заједно са Ђорђем ишао код његове кћери Стане, а жене Лазаревиће за новац, тако исто признаје и Стана да је она заиста однела своме мужу Лазаревићу новац, храну, и преобуку. Павловић Влајко син Михајла, такође признаје да је долазио у његов стан Јовић Ђорђе, а за коју сврху је долазио код његовог оца Михајла, није му познато. Старешина села Каштавар, Јовић Душан, није организовао ваљану сеоску стражу, која би све сумњиве појаве известила њега као старешину, већ је само поставио стражаре Анђелковића К. Александра и Михајловића С. Илију који су испитани о догађају, али нису критичне ноћи ништа приметили. Цветковић Александар, дрводељац из Разгојнског Чифлука био је на раду код браће Јовића, Ђорђа и Душана, где им је оправљао воденицу, и да је критичне ноћи био у кући Јовића Ђорђа и видео и он одбеглог Лазаревића комунисту. Старешина села Душан Јовић иако је његова кућа суседна до његовог брата Ђорђа ништа није о догађају дознао, нити је пак као старешина села што предузео да предњи случај пријави овој станици већ је ово ћутке прешао што се може закључити да је и он баш јатак и прикривао одбеглог Лазаревића јер су добри пријатељи из ранијих година. Сва напред ова лица пошто нису станици пријавили кретање одбеглих партизана већ су им на руку ишли да их станица не пронађе, то се исти спроводе Начелнику среза са овом пријавом.“ ДОЛАЗАК ЧЕТНИЧКОГ ОДРЕДА Средином априла 1942. године долази четнички одред. То је онај исти одред који је био децембра 1941. године под командом капетана I класе Чедомира Величковића. Овај четнички одред пирује и весели се у Печењевцу. Четници су ишли од куће до куће, пили, јели, тражили пилиће и чинили разне неморалне поступке. Овај исти четнички одред се тек септембра 1942. године придружио четницима Драже Михаиловића. Колико их је хватао страх од партизана, види се по томе што су поломили све слике стрељаних партизана, које су биле на надгробним споменицима. У то време разбили су и слике свих оних које су сумњали да су значајније личности.

136

ПРЕДАЈА НОВИЦЕ ДИМИТРИЈЕВИЋА Већ је речено да се на необјашњен начин спасио стрељања Новица Димитријевић. Новица је после одласка из Плавца, где је боравио илегално, дошао на Добру главу. Ту се је састао са својим оцем Милетом Димитријевићем, који му је, свакако, саветовао да се преда. О томе постоји и писмени документ жандармеријске станице у Печењевцу. Ево шта се каже у том извештају, који је достављен под бројем 468 од 18. априла 1942. године. „Дана 2. априла 1942. године око 18 часова пријавио се је овој станици напред именовани Новица, син Милоја Димитријевића зв. ПРДИНСКИ, из Печењевца, који је био у партизанима у Бабичком одреду од 1. јануара 1942. године, стар 19 година, неожењен, земљоделац, писмен са четири разреда основне школе, који је изјавио: да је по наговору пок. Ракић А. Тихомира из Печењевца, ученика VIII разреда гимназије и Коцић А. Боривоја из истог села заведен, и да је стално био у Бабичком одреду, где му је командир одреда био уч. Калуђера Тома из Косанчића зв. Срђа, а командант одреда неки Милутин, чије име право не зна, а нити пак знаде њихова садања боравишта. Задржат је на овој станици у циљу истраге, јер је показао боравак опасног комунисте Манић М. Велимира, секретара Бабичког комунистичког одреда и организатора који је „Брка“ донео пресуду да се убије пок. мајор Г. Ђорђевић Душан из села Дрћевачки Чифлук и Стаменковић Душан, бакалин из истог села, звани БРКА био је опасан крвождер у Бабичком одреду који је од стране ове патроле ухваћен у селу Плавцима, среза јабланичког и уз пријаву бр. 425 од 10. IV т.г. предат начелнику среза лесковачког. Према наређењу команданта српске државне страже округа лесковачког напред именовани Димитријевић Новица са списком података предат команданту српске државне страже округа лесковачког.“ Кад је Новица стигао на прилазу села Печењевца, повезао се са оцем Милетом. На састанку је свакако решено да се почне преговарати са командиром жандармеријске станице Павловићем као и са жандр. Капетаном Богојевићем који је у то време боравио у Печењевцу. Издаја другова је била услов да се Новица ослободи. Тако је Новица испричао ко се крије у Плавцу па је 8. или 9. априла са групом жандарма у жандармеријској униформи отишао у Плавце где је показао куће партизана. Тако је ухваћен БРКА, Манић М. Велимир са још једним другом. У Плавцу је било још илегалних партизана, али Новица није знао куће где се они скривају па су тако остали неоткривени. Тачно је да је после хапшења и ове издаје Новица спроведен од стране жандарма у Лесковац, али то је био договор како не би навукао мржњу и револт Печењевчана. Новица је после тога добровољно отишао на рад у Немачку да би се априла 1944. године вратио као болестан. ПРИЛИКЕ У СЕЛУ Сваки рад је онемогућен. Скојевска организација је престала са радом, а није ни имала могућности да успостави било какву везу са Лесковцем. Није одржан ни један састанак напредне омладинске групе која је већ десеткована. Било је само појединачних разговора, причања о ситуацији у свету и Југославији, али није се ни помишљало на организовани рад.

137

У печењевцу се број жандарма, тј. Српске државне страже, повећава на 26, а четници такође седе код цркве и малтретирају сељаке. Из лесковца није нико долазио.

ЧЕТНИЧКИ ЗБОР Непријатељу је био задатак да што више мобилише баш из села Печењевца јер би то утицало и на остала села – утицало би на ширење четничке идеје о борби противу комунизма. Нарочито се у ово време виђао распоп Слободан Стојановић, који је са мотоциклом обилазио ове крајеве. Тако је Духове дошао у село Печењевце. Навратио је код Драгољуба Димитријевића – Франца, јер су се познавали још пре рата, и замолио га да пође с њим. Организован је збор, а у то време боравила је културно друштво „Банички“ на челу са Николајевић Вељом, па је Драги Димитријевић већ био ангажован да селу представи чланове ове културне групе, као и попа Слободана Стојановића. Тај збор је одржан на Духовима на раскршћу код Цигана. Уводну реч је дао Драги имитријевић – Франц. Затим је говорио поп Слободан о борби противу комунизма. Он је био у то време немачки обавештајац – радио је директно за крајскомандатуру. Поп Слободан је имао и задатак да прикупља податке обавештајног карактера и да их доставља Немцима. Збор није успео. То је једино у Поморављу село у коме ни један четнички идеолог није имао успеха. ДОГАЂАЈИ ДО КРАЈА 1942. ГОДИНЕ У Печењевцу је било пуно непријатељских војника па је било немогуће покренути било какву акцију, а с друге стране није ни било револуционарног језгра које би организовало те акције. Четвртог августа десио се један догађај, који је у жандармеријској станици забележен и као саботажа, јер је исклизнуо воз из шина па су Марковић Ђорђе, шеф станице и скретничар Тачић Владимир спроведени за Ниш. У околини се дешавају велики потреси. Крајем августа 1942. године Бабички НОП одред пали архиве у Разгојни, Бабичком и Црковници, а у Печењевце долази као појачање бугарски коњички ескадром. Стално се повећава број жандарма, док с друге стране имамо добар број жандарма који беже, одлазе на боловање па су многобројна акта (у књизи: Разни непријатељски материјали домаћих издајника) у којима траже појачања и повећање броја људства. Партизани се јављају и у Чекмину и другим селима, али је било и немогуће да дођу у Печењевце или да се било каква акција веже за ово село. Све до краја ове године четнички одреди одлазе и долазе тако да је немогуће установити да ли је било временског периода без четника, али се и зна да нису стално боравили. Обично су логоровали по неколико месеци у конаку код цркве, а затим су за кратко време одлазили да би се одмах затим вратили.

138

Борбе у околини нису водили, нити се зна да су учинили неко крволочно дело (сем малтретирања). Формирање Српске државне страже била је уствари немачка идеја. После формирања била је под непосредном командом Милана Недића као Председника владе и министар унутрашњих послова. Међутим, неколико дана после формирања она је стављена под непосредну команду Аугуста Мајснера, на чији је захтев установљена Служба српске безбедности са Драгијем Јовановићем на челу. После ове реорганизације Ниш је постао седиште Обласне команде Српске државне страже, која је обухватала окружне команде у Нишу, Зајечару, Лесковцу и Крушевцу и окружне команде граничне страже. Српска државн стража у Лесковцу била је директно потчињена немачкој полицији Крајштеле. У другој половини 1942. године на територији Лесковца и околине бројно стање СДС било је: Окружна команда 18, Резервна чета 96, посаде у Лесковцу 81, Јашуњи 20, Печењевцу 20, Вучју 32, Власотинцу 43 итд. Августа месеца 1942. године у Лесковцу је Одред српске државне страже имала 115 људи. Највећи број њих био је на терену са задатком да се боре против партизана, а мањи број се налазио у касарни. Одреди Српске државне страже постојали су у Мирошевцу и Печењевцу у коме је био и један четнички одред. Средином децембра 1942. године, због учесталих акција партизана, Немци су наредили појачање састава Српске државне страже. За лесковачки округ предвиђено је појачање са 180 стражара. У многим селима у лесковачком срезу постојале су оружане станице СДС, а у Печењевцу је постојала станица СДС са 30 људи за Печењевце. Љут због тога што жандарми нису пружили отпор у Кочану, Печењевцу и другим местима, командант жандармерије Србије генерал Стеван Радовановић, наредио је да жандарме отпусте из службе, ухапсе и ставе под преки суд, али је ипак од тога одустао. ЖАНДАРМЕРИЈСКА СТАНИЦА У ПЕЧЕЊЕВЦУ И ЊЕНА АКТИВНОСТ У 1942. ГОДИНИ Немци су одмах после априлског рата и окупације 1941. године тражили да жандармерија и општинске управе продуже рад. Због тога се стара власт са жандармеријским станицама ставља у њихову службу. Са постављањем комесарске владе Милана Аћимовића, 1. маја 1941. године, учвршћује се српска управа у Србији, а цео апарат је под немачком управом. Цивилна власт покушава да заведе ред, мир и служење окупатору, али народ, не мирећи се с тим, организује отпор. Одмах по окупацији појављују се четници Косте Пећанца, који се организују као војна организација, наводно за борбу против окупатора. Међутим, Коста Миловановић Пећанац већ у лето склапа договор са Немцима, долази у градове и ставља се под њихову команду. Успостављањем нове владе Милана Недића, 29. августа 1941. године, почеле су да се организују и војне формације од четника Косте Пећанца и присталица Димитрија Љотића идр. Већ 1. марта 1942. године стварају се: Српска државна стража, Српска државна гранична стража а потом и Српска државна пољска стража.

139

Своју активност продужила је и жандармеријска станица у Печењевцу. Њена активност нарочито је изражена у 1942. години, када су се активније појављивале партизанске групе које су вршиле диверзије и оружане нападе. У лето 1941. године на територији лесковачког округа дејствовала су три партизанска одреда: Кукавички, Бабички и Јабланички. Са успостављањем окупаторског система, заједно са среским властима, Немци су очекивали да ће брже елиминиоати опасност од партизанске активности. Међутим, догодило се управо супротно. И поред свих предузетих мера, па и ангажовањем српских оружаних формација Немци нису успели да униште партизане, како су иначе планирали. Њихове акције су постале још интензивније почетком 1942. године. Да би уништили НО покрет, Немци доводе и Бугаре који почетком 1942. године учествују у гушењу оружаног отпора српског народа. После рушења моста на Јужној Морави код Чифлука Разгојнског од стране припадника Бабичког НОП одреда, командир жандармеријске чете у Лесковцу наредио је командиру жандармеријске станице у Печењевцу да постави стражу и почне са оправком моста. Међутим, станица у Печењевцу није имала довољно људи, па је тражено појачање са најмање 4-5 пушкомитраљеза, због тога што се у непосредној близини налазила група од преко 60 партизана. Истовремено требало је да се упуте што јаче формацији добровољачких и четничких одреда ради чишћења терена од партизана на десној страни Јужне Мораве. Након тога, командир жандармеријске станице у Печењевцу организовао је стражу. Ангажовао је сељаке из околних места. Када су радови отпочели, група партизана Бабичког НОП одреда (око 45 људи) наредила је старешини села Чифлука Разгојнског Милораду Стојиљковићу да обустави рад. После овог упозорења, рад на мосту је престао, а командир станице у Печењевцу о томе је известио команду жандармеријске чете у Лесковцу, немачку Крајскомандантуру, начелника среза лесковачког и технички одсек среза. Партизани су наставили са нападима. Разоружали су осам жандарма у жандармеријској станици у Печењевцу и спалили ошптинску архиву. Одузели су више фишеклија, ременика, бојевих метака, шињела, зимсккх блуза, опасача, војничке торбе, цокуле и другу војну опрему. Из споредног одељења однели су: 23 ћебета, 4 бунде, 11 пелерина, а потом су блокирали општинску архиву и из касе узели 52.000 динара. Љут због тога што жандарми нису пружили отпор, командант жандармерије Србије, генерал Стеван Радовановић, наредио је да жандарме отпусте из службе, ухапсе их и ставе под преки суд, али се ипак, од тога касније одустало. Информацију о овом нападу командир жандармеријске станице у Печењевцу послао је: командиру жандармерије Београд, командиру моравског жандармеријског уреда у Нишу, начелнику среза Лесковац, окружном начелнику у Лесковцу, воднику лесковачког жандармеријског вода и Крајскомандантури Лесковац. Активност жандармеријске станице састојала се и у праћењу свих догађаја и појава који су се дешавали на територији њихове станице. Тако су обавестили окупаторске и немачке власти да су у Печењевцу дошли Бугари са девет камиона, окупили око стотину људи као гаранцију, а затим спалили више кућа стрељаних партизана. Приликом стрељања и спаљивања куће Крсте Николића, пронађен је његов син Бранко, који је дошао из партизана. Заробљен је и сутрадан стрељан код моста на Јабланици у Печењевцу. Требало је да жандармеријска станица спречи партизане којих је било на обе стране Јужне Мораве. Зато је у Печењевцу, по налогу Бугара, упутила патролу у село Разгојнски Чифлук да забрани превоз чамцима.

140

Да би обезбедили сигурност саобраћаја, начелник среза лесковачког издао је наређење општинским управама да поред државног пута Лесковац – Ниш постављају страже од сељака из оближњих села. Међутим, како овде иде пут паралелно са железничком пругом, бугарски војници који су чували пругу, често су отварали ватру на сељаке стражаре. Жандармеријска станица у Печењевцу молила је начелника среза да регулише односе са бугарском командом јер су сељаци одбијали да иду на обезбеђење. Жандармеријске станице у лесковачком округу биле су веома активне у спровођењу не само мера окупаторских власти на одржавању реда и мира, већ и у хватању партизана. Тако, нпр. после доласка партизана Влајка Лазаревића у село Каштавар, покушали су да га ухапсе, а пошто им то није пошло за руком, у селу су ухапсили неколико људи и жена партизана и спровели их у начелство среза. У току мартовске офанзиве, као и после ње, активност жандармеријске станице је била видна јер је настојала да на свом терену одржи ред и мир и да истовремено помогне борбу против партизана. Обилазећи терен, патрола ове станице успела је да ухвати више партизана које је после саслушања упућивала начелству среза лесковачког, као и вишој команди. Тако је успела да у ову станицу приведе Добросава Динића, Владимира Ђорђевића, Душана Ничића, Душана Јонића и др. Једна патрола са Немцима је на основу информације да поседује оружје извршила претрес куће Благоја Трајковића из Дупљана. Иако ништа нису пронашли, привели су га и предали Крајскомандантури. Патроли ове станице Стојадин Николић из Лапотинца је пријавио да су партизани код њега оставили две пушке и муницију, па им је то предао. Патрола је, такође, приликом хапшења партизана Живорада Петровића из Петровца одузела један пиштољ. У жандармеријској станици у Печењевцу у то време је било четрдесет и два жандарма и један официр. Командир жандармеријске станице у Печњевцу упозорио је Начелство округа лсковачког да после спаљивања ошптнска управа у Печењвцу још не ради и да председник општине и деловођа не долазе редовно па посао. Из страха да не буду ликвидирани од партизана, не станују код својих кућа већ ноће у Лесковцу, одакле долазе возом и после подне напуштају Печењевце. Због тога предлаже да се на те дужности поставе нови људи који ће становати у Печењевцу и организовати нормалнији рад општинске управе. Жандарми су и даље трагали за партизанима. Успостављали су контакте са лабилним личностима, које су биле спремне да прокажу своје дојучерашње саборце. Тако су приликом саслушања Новице Димитријевића, партизана Бабичког НОП одреда, сазнали да се у Плавцу налази група партизана са Манић Велимиром Брком, политичким комесаром. Новица Димитријевић, обучен у жандармску униформу, са групом жандарма отишао је у Плавце. Том приликом су ухватили Велимира Манића, а потом и Бојковић Борислава Србу. После хватања, жандармеријска станица их је спровела начелнику среза лесковачког, а касније су предати Немцима. Командир одреда државне пољске страже, капетан Сава Богојевић наредио је командиру станице Српске државне пољске страже у Печењевцу да му до 25. априла 1942. године достави извештај о свему важном што се тог месеца догоди априла месеца. Командир станице у Печењевцу Жив. Павловић, на основу наређења командира одреда Српске пољске државне страже, доставио је извештај у коме обавештава о хватању партизана Петровић Живорада, студента медицине, и Манић Велимира, о предаји партизана Михаиловић Чедомира из села Бабичко и Новице М. Димитријевића из Печењевца и о

141

пљачки пар кућа које је извршио Живковић Благоје из Д. Стопања. Жандармеријска станица је доста будно пратила шта се све дешава на терену. У то време су се појављивали појединци и групе које су пљачкале поједина домаћинства. Неки од њих су били бивши партизани, који су дезертирали. Таквих случајева је било у Прибоју, Липовици и другим местима. О једном таквом случају крађе хране и новца извештава и командир станице у Печењевцу 2. априла 1942. године командира одреда Српске пољске државне страже. У Чекмин је дошао један човек који се издавао за партизана и Милану Марковићу наредио да му донесе храну и новац, и то у први мрак под трле (просторија у којој су ноћиле овце). Обавештен о овом догађају, командир станице, са још четрнаесторицом, пошао је да га ухвати, али старешина села их није сачекао па је акција пропала. Командир је спровео Спасић Трајка, старешину села, Марковић Петра и Ђорђевић Милутина начелнику среза лесковачког на надлежност, због тога што су однели храну и новац непознатом, а у ствари то је био Милутин зв. Абисинац из Липовице, одметник. Командир одреда Српске државне пољске страже је констатовао да је командир станице у овом случају био неактиван, што убудуће не би требало да му се деси, јер уколико се тако нешто понови, биће строго кажњен. Командир станице био је веома педантан и ревностан у информисању виших органа. Тако је тих дана обавестио да је код Печењевца прекинут железнички саобраћај 4. августа 1942. године. У том обавештењу истиче да је теретни воз из Лесковца исклизнуо из шине и ударио у воз који је чекао укрштавање. Том приликом преврнута су осам вагона и повређено је пет лица. До исклизнућа је дошло због тога што није била осигурана улазна скретница. Међу повређеним лицима био је и један Бугарин са сином. Бугарске војне власти су ухапсиле дежурног чиновника и скретничара и спровела их у Ниш. Треба иапоменути да је о овом догађају командир станице обавестио Команданта СДС Београд, Команданта Ниш, окружног и среског начелника, Команданта СДС округа Лесковац, Командира СДС Лесковац и Крајскоманданта Лесковац. У другој половини 1942. године партизани су испољавали активност и на терену станице Српске пољске државне страже у Печењевцу. Они су 20. августа упалили општинску архиву у Разгојни и црковничку ошптину у Бабичком. О томе је командир станице истог дана обавестио своје претпостављене. Начелнику среза лесковачког достављен је извештај о рањавању ватреним оружјем Павловић Ј. Живка из Брестовца. Наиме, док је Павловић чувао виноград у ноћи између 8/9 септембра 1942. бугарски војници који су хтели да неовлашћено беру грожђе ранили су га пушчаним метком из непосредне близине. Да би оправдао насиље, бугарски командант је наводно извршио истрагу и рекао командиру станице да он сумња да су то извршили његови војници, већ су то, како он наводи, извршили партизани који су се преобукли у бугарске униформе, јер су партизани у Добричком срезу свукли бугарске војнике и узели им одело. У ноћи између 3. и 4. октобра извршено је разбојништво над Стевановић Младеном из Бабичког. По извршеном увиђају од стране командира станице из Печењевца утврђено је да су разбојници прво дошли на место зв. Милово код сељака Јовић Михајла и од њега тражили и добили хлеб. После тога су отишли до салаша Стевановић Младена, узели његовог слугу, који их је одвео до куће свога газде од кога су узели 1000 динара, 4 кг свињске масти, црно сукно 23 аршина, 4 кг опране вуне, 6 кг сира, 5 литара вина, 3 литра ракије и 6 кг ораха и отишли у непознатом правцу. После овога се у Бабичком стално патролира да би

142

се у овом разбојништву ушло у траг, али се у томе није успело. О овоме су обавештени државни тужилац у Лесковцу, начелник среза и командир СДС у Лесковцу. Разбојништва, пљачке и несигурност биле су сталне појаве на које окупацијска и српска власт нису могле да утичу и да их зауставе. Међутим, на територијама које су биле под партизанском управом оваквих појава није било, јер уколико би се и појавиле, у корену су прекидане. Тако је становништво бар са те стране било ослобођено страха. Извиђајући терен, два непозната лица, за које се претпоставља да су били партизани, дошла су у село Бабичко. Председник општине са упереним револвером покушао је да их легитимише. Међутим, један од њих је уместо легитимације извадио и бацио бомбу. Том приликом смртно су рањени председник општине и лице које је бацило бомбу, а рањени су Стаменковић Арсеније, Стевановић Велимир и Светозар и Илић Јосиф, а један од непознатих је успео да се извуче. Командир Српске пољске државне сграже из Печењевца крајем 1942. године због све већих и непредвиђених догађаја који су се дешавали на територији његове надлежности, а у немогућности да их разреши, тражио је појачање у људству. У захтеву се истиче да је терен ове станице сувише велики, да има седам општина са 40 села и да је јавна безбедност угрожена (појава партизана и разбојника), а да станица располаже само са 14 стражара. Командир одреда Српске државне пољске страже Остоја М. Милићевић одговорио је да је предвиђено појачање ове станице и да она треба да има 15 активних стражара и 15 милиционара, а чим се врати људство са реквизиције, успоставиће се станица у Јашуњи. Сви ови захтеви биће остварени у наредном периоду, али, и поред тога, неће моћи да остваре задатке које ће јој постављати њени виши органи. Кратким приказом рада ове станице, а на основу њених извештаја, хтели смо да укажемо на који се начин уклопила у окупацијски систем и какав је допринос пружала том систему стављајући се у служби окупатора од 1941. године. ОЖИВЉАВАЊЕ ИЛЕГАЛНОГ РАДА У ПЕЧЕЊЕВЦУ 1943. ГОДИНЕ Прву везу са симпатизерима НОП-а у Печењевцу је успоставио Никола Ђокић из Прибоја. Он је одржао два састанка: један код цркве, а други у кући Љубе Видановића. На овим састанцима су приуствовали: Власта Стојановић, Миодраг Ристић – Ганча, Љуба Видановић, Миодраг Митић и Момчило Јовановић. На тим састанцима анализирало се стање у селу и друго. Одлучено је да се настави прикупљање помоћи за НОП. Овај састанак је одржан почетком марта 1943. године. Акцијом свих чланова сакупљена је маст, чарапе, доста хлеба, кошуља, па је једне ноћи колима све то отерано до куће Душана Јовића у Каштавар. Одатле је помоћ ишла за Подримце где је директно слата партизанима. У ово време одржан је још један важан илегалан састанак. Код Власте Стојановића је дошао Ђока Михајловић. Одмах су отишли и нашли Љубу Видановића и Александра Ракића, и да се не би затварали, њих четворица су одржали састанак на раскршћу код Цигана. Тако су водили као улични разговор. Стајали су један према другоме и сваки је мотрио на супротну страну.

143

Ђока Михајловић им је поставио конкретне задатке: да се побележе станови свих жандарма, да се испита могућност за паљење коша (кош је био у дворишту општине, а служио је да се смешта реквиран кукуруз и друго), затим да се испита бројно стање четника и Бугара као и њихов распоред, као и да се оформи једно тело које би радило на ширењу идеја НОП-а и друго. Задаци Ђоке Михајловића су делимично остварени. Није, на пример, могао да се запали кош јер је било доста четника који су га осигуравали у току ноћи, али је добар део задатака остварен. ХАПШЕЊЕ АЛЕКСАНДРА С. РАКИЋА После одласка Печењевчана у Бабички народноослободилачки одред на челу са Тихомиром Ракићем, његов отац Александар више пута је одлазио преко Јужне Мораве и носио борцима Одреда, прехрамбене намирнице као и одећу и обућу коју је прикупљао од симпатизера партизана. После сахране погинулих бораца – партизана Бабичког НОП одреда, сутра дан је Бугарска фашистичка војска блокирала село и палила је домаћинства бораца Одреда. Том приликом су ухватили Александра Ракића и повели да га стрељају. Међутим, за његову срећу ту је наишао др Ђорђе Гичевић, лекар, његов велики пријатељ, и на бугарском језику официру ове казнене експедиције рекао да је то добар човек и да он лично за њега гарантује и то је допринело да га ослободе. Др Ђорђе Гичевић је спасао још неке сељаке, али није могао да спаси партизана Бранка Николића. Овај лекар је после тога приступио бугарској фашистичкој војсци, променио презиме у Гичевски остао све до капитулације Бугарске, а потом приступио партизанима и демобилисан је као подпуковник Народноослободилачке војске. После кратке пасивности Александар Ракић успоставио је везу са Ђокић Ђоком и Михајловић Ђоком. Та веза је успостављена крајем 1942. године и трајала све до хапшеа Ракића априла 1943. године. Сигурно да је непријатељ информисан од својих сарадника да сарађује са НОПОМ једног дана спролећа 1943. године немачки Гестапо да га ухапси. Међутим, тог тренутка Александар Ракић није био код куће, гестаповци су ухапсили Драгољуба Ракића и Радмилу Ракић (сина и кћер) и повели за Лесковац. Истог дана посетили су стан његовог сина Хранислава који је становао код Тодора Цакића, у улици Поп Илијина 10 у Лесковцу, претресли су кућу, вероватно су сматрали да се у кући налази Александар. У међувремену је дошао Александар, њега с ухапсили а децу пустили. Потом је спроведен у концентрациони логор на Црвеном крсту у Нишу и у њему остао око три месеца. Тамо је саслушаван, малтретиран како би изнудили да ода сараднике НОП-а. Он се је добро држао говорио да нема никакву везу са сарадницима НОП-а. Без обзира на његово држање сигурно да није било Душана Станковића, председника општине печењевачке, са ким је био пријатељ, јер је Александрова ћерка Милунка удата за сина Душановог Божидара и он се је заложио својски да пријатеља спаси. Успео је подмићивањем Немцаца и полиције да ослободи Александра, јер је његова породица давала маст, јаја, јагњеће месо и друге намирнице које је Душан њима предавао и то је допринело, а и његов ауторитет код њих допринео је до ослобођења, јер да није дошло до тога ко зна како би Александар завршио.

144

И после овога Александар народноослободилачким покретом.

је

наставио

сарадњу

са

ДОГАЂАЈИ ДО ЈУНА 1943. ГОДИНЕ Маја месеца припрема се акција за обарање воза у селу Дупљану. Како је у Печењевцу било и неколико сумњивих љуи, у које се није имало поверења, то се печењевачка десетина није позвала за ову акцију. Једног дана Немци су блокирали цело село. На свим раскрсницама постављени су пушкомитраљези. Људи су се окупљали око школе. Жене су трчале ка школи где су била деца. Настала је паника. Многи су већ и јаукали и запомагали. Мушкарци су се склонили ван села. Многи су мислили да је у питању одмазда. Немци су се после кратког времена потоварили у камионе и вратили у Лесковац. И Бугари су покушавали да компромитују сељаке. Једном су поставили бомбу на углу школске зграде. То је био трик. Сумњало се и на учитеље из села, а и на школу као место где су се окупљали напредни људи. Бугари су претпоставили да ће доћи неки партизан да извади бомбу па су даноноћно мотрили, али кад се нико није појавио, извадили су бомбу. Притиснути новим тешкоћама представници општине су бежали из села. Тако је већ крајем 1942. године Драгутин Стојановић – Бучинац дао оставку и побегао за Лесковац, а за председника је дошао Душан Станковић који је на овој дужности био све до ослобођења 1944. године. Уствари општином је руководио бивши председник који је повремено долазио, и то само онда кад је било непријатељских војника у селу, кратко се задржавао и поново враћао у град. Општина је неколико пута сељена у Лесковац у кафану Милутина Здравковића, или су председник и деловођа путовали тако да се може рећи да она никада није нормално ни радила. Са њеним радом ниси були задовољни ни представници Српске државне страже као и други представници немачких сарадника. ПРИКУПЉАЊЕ ПУШАКА Сјесени није било никаквих акција. Неколико пута су лепили плакате, разнели неке летке, које су добили од Првог јужноморавског НОП одреда, али су имали главни задатак да и даље наставе са прикупљањем оружја. Новембра 1943. године група, која је већ илегално радила: Власта Стојановић, Миодраг Ристић, Момчило Јовановић, Миле Митић ваде пушке из једног клозета, око 6 пушака па их перу у току ноћи у Јабланици и сакривају код цркев. Пушке су већ наредних дана достављене Првом јужноморавском НОП одреду. Било је у истом месецу неколико драстичних туча од стране Бугара. Све оне који задремају или их некако изненаде на стражарском месту поред железничке пруге (у то време сваке ноћи су чували пругу), Бугари су тукли и малтретирали на најбестидније начине. Неколико Печењевчана је месецима боловало од тих батина, завијали се јагњећим кожама.

145

Оружаних акција није било.

ФОРМИРАЊЕ МИЛИЦИЈЕ Српска државна стража (СДС) је формирала помоћне десетине, милицију С.Д.С, која је имала задатак да у току дана ради своје текуће послове, а у току ноћи да стражари и да буду са припадницима СДС у заседама, као и да учествује у свим акцијама. У ову милицију ушли су: Љуба Видановић, Ђока Ивковић, Ђока Станковић и други. Иако је љуба Видановић био члан ове милиције и даље је сарађивао са НОП-ом. Он је одавао план стража, распоред заседа и све друго што би користило НОП-у. Да су немачке окупаторске војне власти имале не само увид већ и удела у организовању српских војних формација, види се и по наређењу заповедника полиције у Лесковцу, почетком јуна 1943. године, променио формацијско стање јединица Српске Државне страже у Лесковачком округу. Укинуте су среске резерве и установљен је нови састав Српске пољске страже. Постојале су следеће станице у лесковачком срезу: Лесковац 50, Печењевце 20, Вучје 30, Јашуња 30. Јула 1943. године у време жетве, Немци су преко среских начелства у Лесковцу, Власотинцу и Лебану организовали прикупљање жита. С обзиром да су партизани спречавали, растеривали контролоре, уништавали документацију и онеспособљавали вршалице, начелник округа организовао је конференцију која је трајала четири дана. На њој су присуствовали сви председници општина, у округу, окружни референти, шефови појединих надлештава, као и знатан број привредних и јавних и културних радника. Најпре је говорио финансијски референт Јован Максимовић, заложивши се за бољи и моралнији свет. Затим је наступило мешовито певачко друштво „Бранко“ и после неколико рецитације одржано је предавање „Национални значај рада и радиности у животу српског народа“. После свега договорено је какве мере треба предузети у откупу животних намирница за потребу немачке војске и грађана. Крајем 1943. године без обзира на све предузете акције са љотићевцима, Српском државном стражом, четницима и Бугарима, Немци нису успели да зауставе јачање партизанског покрета. ДРУГИ ПЕЧЕЊЕВАЧКИ ЧЕТНИК Почетком 1944. године одлази у четнике Љуба Здравковић, а потом и Тихомир Спасић, који су остали до септембра 1944. године, а потом и предали НОБЈ. ПРОВОКАТОРСКИ РАД ТРАЈКА СТАМЕНКОВИЋА

146

Са напредном групом људи повезује се Трајко Стаменковић, кмет села Печењевца. Он се представио као пријатељ НОП-а и као човек који жели активно да сарађује са представницима НОБ-а. Трајко је имао за циљ да види које су везе с партизанима и да те везе ода непријатељима НОП-а. Тако је већ на првим састанцима видео да се рад одвија преко Каштавара и то преко куће Душана Јовића. Са Душаном Јовићем радио је Љуба Видановић који је био члан милиције С.Д.С., али који је само служио НОП-у. Тако имамо члана милиције који ради за НОП и кмета који преноси све партизанске везе четницима и жандармима. Трајко Стаменковић је сазнао преко милиције СДС који су све симпатизери НОП-а, а затим је отишао код председника општине Душана Станковића и саопштио му имена ових људи. Трајко после свега овога одлази лично Михајлу Зотовићу, злогласном крволоку, који је извршио злочине у многим селима. Зотовић почетком 1944. године полази са око 200 припадника СДС и изводи акције у селима Подримце, Дупљане, Прибој и другим. За план акције знали су Драгутин Стојановић, Душан Станковић, а и Трајко Стаменковић, Зотовић и Стикић најпре у Подримцу стрељају 5 учесника НОП-а и интернирају више лица, а затим долазе у Дупљане где стрељају 6 учесника у НОП-у и 13 интернирају. Ову акцију у Дупљану извели су 24. фебруара. Све ове акције дошле су као последице извештаја Трајка Стаменковића и Славка Марковића из Дупљана о откривању веза сарадника НОП-а. После ових акција у Дупљану и другим селима Зотовић свраћа у Печењевце и на раскршћу, код Цигана, држи збор. Зотовић је затражио да се очува „српство“ и да се сви боре противу комунизма. Посебно је затражио да ступају у његове редове како би се што пре завршила борба противу комуниста. ОДЛАЗАК У ПАРТИЗАНЕ И САРАДЊА СА НОП-ом Почетком јануара 1944. године одлази у партизане Драгутин Јовановић. Он је раније сарађивао са НОП-ом па је у то време схватио да је њему као сиромашном човеку једино место у НОП-у. Као чувар поља обилазио је терен па је на терену Добре главе наишао на борце народноослободилачке војске и са њима се повезао. Његов одлазак улио је нове снаге онима који су остали па је рад оживео. У то време добијају материјал, прогласе и летке. У том материјалу казивани су успеси партизана, број заробљених непријатељских војника као и количина заплењеног оружја. Овај материјал је кружио у селу од руке до руке, тако се није ни знало ко га је први дао, а сељаци су са посебним задовољством читали успехе на Источном фронту као и на другим секторима борбе у Југославији. Почетком априла 1944. године долази из Немачке Новица Димитријевић. За његово издајство нико није знао у селу па га одмах прихватају. Новица се још од првих дана повезује са сарадницима НОП-а и са њима активно сарађује. Шестог маја 1944. године одлази још један Печењевчанин у партизане. То је Владимир Николић, сеоски позивар. Владимир је и раније сарађивао са партизанима и одавао им све тајне, акције које је припремао кмет Трајко Стаменковић. Кмет Трајко Стаменковић је сакупљао јаја за Немце. Међутим, Владимир Николић је отишао на литије у Чифлук Разгојански. Кмет се је

147

наљутио на њега па је отишао у Чифлук Разгојански, позвао га да пође са њим и тукао га све до села Печењевца. То је само један разлог. Владимир Николић је схватио да не може дозволити да га кмет малтретира и понижава, а како је и раније сарађивао са НОП-ом, то се одмах одлучио да оде партизанима. 6. маја 1944. године одлази као други партизан у 1944. години Владимир Николић. Већ крајем маја одлази у партизане и Вера Николић. То је уједно прва партизнка из овог села. Владимир Николић је био њен стриц па је у току једне ноћи дошао и одвео је са собом. У исто време четници пију, веселе се и траже да им се као борцима за српство припремају гозбе. Четник Ратко вршио је велика насиља над људима па је група илегалаца решила да га заплаши и разоружа. Крајем маја једна таква група га је сачекала код Цигана и онако пијаног пресрела и претукла. У исто време му је запретила да не врши зулуме над Печењевцима, па се касније и заиста умирио овај народни непријатељ. ДОГАЂАЈИ ОД ЈУНА ДО СЕПТЕМБРА 1944. ГОДИНЕ Јуна месеца у Печењевцу је било доста припадника Српског добровољачког корпуса (СДК). Та група војника је била испред кафане Горче Цакића. Она није имала стално место боравка у Печењевцу, већ је то била нека војна једница у покрету. Не зна се о којој се јединици ради. Малтретирали су сељаке, ругали им се, говорили им да су кукавице, да треба да ступају у љотићевске одреде и да се боре противу комунизма, а група Печењевчана је само ћутала. То их је још више нервирало па су после првих речи ухватили Звонка Станојевића и тукли га, а после тога су и друге шутирали ногама и тукли песницама. Ту је био и Лука Цакић, вечити опозиционер. Он је посматрао шта раде војници са сељацима па је као што је и радио у свим приликама пришао и викнуо им револтирано: - Јесте ли ви Срби? Љотићевци су почели да му псују мајку српску, а неки војник је подигао пушку и опалио у ноге Луки Цакићу – Рођи. Тако је рањен Лука Цакић. Војници су одмах отишли из села, јер су се побојали да сељаци не пруже отпор. У току месеца јула Немци врше реквизицију. У село је долазио Немац Јанез. То је био неки гестаповац из Војводине који је одлично говорио српскохрватски. Док је група сакупљала што је тражио, он је ишао од куће до куће и заглеђивао се у девојке. Једне недеље је опет дошао. На раскршћу код Цигана било је коло. Сви младићи и девојке села били су ту и играли. Немац Јанез се угледао у најлепшу девојку села Наду Димитријевић. Она је имала градске хаљине, а и својом спољашношћу одскакала је од осталих. Немац јој је пришао, али је она одбила да било шта разговара са њим па је отишла на други крај кола. Немац је ишао за њом. Сељаци су већ запазили да је Немац насртљив. Нада је пошла кући, али је и Јанез пошао за њом. Тако је она побегла, а и Немац је отрчао у њену кућу где су је заштитили родитељи. То је најдрастичнији поступак једног окупаторског војника према девојци села Печењевца. ЗОТИЋЕВ ПОКУШАЈ МОБИЛИЗАЦИЈЕ ПЕЧЕЊЕВАЧКИХ ОМЛАДИНАЦА

148

Средином јула месеца 1944. године у Печењевце долази Зотовић. Село је блокирано, а на свим прилазним путевима постављени су пушкомитраљези. Стикић, Зотовић, Драгутин Стојановић – Бучинац и Душан Станковић долазе са Зотовићем из Лесковца, и у кући Трајка Стаменковића приређена је велика гозба. Зотовић је био задовољан дочеком. Наређено је те су дошли сви околни кметови у Печењевце. Кметови су имали задатак да доведу све омладинце у Печењевце. Кад је гозба завршена изашли су сви скупа на збор. На раскршћу код Цигана окупило се цело село. Први се јавио Зотовићу кмет села Каштавара. Он је рекао да није могао да окупи омладинце. То је толико наљутило Зотовића да је узео мотку, мочугу са задебљањем на врху, сигурно су их већ припремили раније, и њоме немилосрдно тукао кмета пред свим сељацима села Печењевца. Његови војници су били дрски према сељацима, гурали их, малтретирали и псовали. На једном крају је био дугачак ред омладинаца. Зотовић је одржао говор, а затим је почело одузимање легитимација омладинцима. То је био његов начин да их приволи да сутрадан дођу у Лесковац по личне карте и да их одмах задржи у редове својих војника. Међутим, настало је комешање. Неко је прошао поред групе, а није дао личну карту, други су се вештим заокретом умешали у оне који су већ предали карте. Тако је од огромне групе омладинаца свега њих 13 предало личне карте. Ако се ужме у обзир да су два родитеља заменила своје синове, то је отишло свега 11 омладинаца. И у осталим селима је вршио мобилизацију. Може се рећи да на територији печењевачке општине Зотовић није нашао себи војника, а мобилисани су директно из његових редова бежали у партизане. Тако је скоро цела печењевачка група, после кратког боравка код својих кућа, са оружјем које је од њега добијала, отишла у партизане. ЈУЛСКА ОФАНЗИВА 1944. ГОДИНЕ Народноослободилачки покрет у лесковачком крају у 1944. години ослободио је велики део територије и водио оштре борбе против окупатора и њихових сарадника. Велико изненађење представљао је напад НОВЈ на аеродром у Лесковцу почетком Јуна 1944. године, када су успели да запале већу количину бензина, униште три виона, два хангара и магацин са већом количином муниције. У једночасовној борби погинуло је седам немачких војника, двојица су рањена, а четворица нестала. Ефекат је био снажан. Застрашено становништво је схватило да квислиншке власти не могу заштитити град. То је потврђено и десетак дана касније кад су партизани поново упали у Лесковац 15. јуна 1944. године и запалили железничку станицу, зграду електричне централе и зграде неких државних надлештва. Због учесталих напада на Лесковац, и околину, Немци су организовали акцију широких размера са циљем да коначно униште партизане на целом подручју. Ангажовали су Бугаре, Српску државну стражу, четнике Драже Михаиловића, Српски добровољачки корпус (Љотићевце), и друге оружане снаге окупатора. Борбе су се водиле у Јабланици, Пустој реци, Косаници, Поречју и трајале су скоро два месеца. Током тих борби уништена је партизанска болница на Вељој глави и поубијани су рањеници. Међутим и ова акција није дала жељене резултате, али се од даљих покушаја није одустајало. После свега што је предузимано немачка команда за Југоисток почетком јула

149

1944. године организује операцију ширих размера за уништавање партизана на југоистоку Србије под називом „Трумф“-„Халили“-„Кераус“ или познату Топличко-јабланичку операцију. За ову акцију Немци су ангажовали око 40.000 хиљада војника (Немаца, Бугара, Српску државну стражу, Српски добровољачки корпус (Љотићеваца), четнике Драже Михаиловића са Калабићем на челу, Руски заштитни корпус, шиптаре, и друге). У проласку кроз Печењевце припадници СДК су мобилисали све оне омладинце на које су наишли са задатком да им буду при руци и опслужују за време борбе. Тако су мобилисали, Божидара Станковића, Љубомира Костића, и друге. У тој акцији због неблаговременог опслуживања припадници Српског добровољачког корпуса (СДК) ранили су Љубомира Костића који је имао велике последице. Сви ови омладинци који су били мобилисани успели су да искористе пометњу и побегну и врате се кући за време акције. Њихов повратак је био веома позитиван за НОП јер су они говорили да су партизани добро наоружани и да дају велики отпор непријатељским јединицама. Непријатељ је успео да поврати један део територије, том приликом вршили зверства над народом, а у томе су се нарочито истицали четници Драже Михаиловића са масакрирањем становништва поједних села као што је то било у Бучумету, Коњувцу, Магашу и другим селима. Окупатор са квинслишким бугарским једницама ни овом приликом није остварио свој циљ, јер су у то време требало спречити продор партизанских снага из источне Босне и Црне Горе и морали су да део оружане снаге повуку, остале снаге партизани су успели да разбију и ослободе велики део територије, који им је омогућавао нападе на Лебане и његово ослобођење, као опсаду више месечну Лесковца. Ближио се крај рата, што је нарочито било видно кад је на терен Пусте Реке између 11/12. јула 1944. године авионом, на аеродром у Косанчићу, слетео Главни Штаб НОВ И ПОЈ Србије, под командом Коче Поповића. Том приликом пристигао је и део ПК КПЈ за Србију, део ЦК СКОЈА и други. Вест о томе брзо се ширила на терену Пусте Реке, Јабланице, Топлице и других делова и дошло до велике мобилизације људства за борбу против окупатора и њихових сарадника. Да би заварали траг у депеши која је упућена Петру Стамболићу речено је да ће главни штаб са осталима да се супсти у Печењевце, а авион се спустио у Косанчић, ово је урађено из предострожности. РАЗОРУЖАЊЕ ЧЕТНИКА „МАНГЕ“ Славко Здравковић – Манга четник од првих дана у ово време је био у Печењевцу, али без војске. По цео дан је ишао од куће до куће и тражио да једе и пије. Кад се напио, претио је сељацима, говорио им погрдне речи и псовао најгрубљим изразима. Кад би му донели вино, нешто би пио, а онда би сипао вино на нож, стављао је нож на пушку, и говори: - Овако ћу вам крв лити...видите ли...ви сте комунисти...тако ће тећи ваша крв...и сипао је вино на нож. Опет је тражио други бокал. Једна група омладинаца: Власта Стојановић, Драги Величковић и Новица Димитријевић затекла га је испред куће Милана Јовановића. Ту је Манга пио и говорио укућанима да ће им тако лити крв. Деца су се била поплашила, а он је

150

још више претио. Револтирани тим његовим речима, скочили су и разоружали, а кад је пружио отпор истукли су га. Како се још окупила велика група сељака, то су са отетим оружјем пошли ка жандармеријској станици, али је Манга скинуо бомбу и бацио је за њима. На срећу бомба није експлодирала, јер је није био одшрафио. Оружје су предали жандармима. Једног летњег дана дошао је испред капије Милана Ракића пијан Манга да пије, и почео је да мокри. Када је видела баба Јулка узела је мотку и јурнула Мангу, почео је да бежи котрљајући се напуштајући простор са кога се недолично понашао. ПИСАЊЕ ЦРВЕНИХ ПАРОЛА По директиви штаба 11. бригаде окупила се група која је имала у задатак да широм села испише пароле. За ову акцију одређена су и два партизана, али како они нису дошли у заказано време, а акција није одложена, то су печењевачки младићи доследно спровели у дело ову замисао. Акција је изведена августа 1944. године. Једног дана је купљена црвена фарба, а у току дана исечене су на картонима петокраке као и пароле: Живео СССР! Живела народноослободилачка војска! Живео АВНОЈ! Живео СКОЈ! Живела КПЈ! Сви на фронт – све за фронт! Живео АФЖ! Смрт издајницима! За акцију су одређени: Хранислав Ракић, Момчило Јовановић, Цветко Ракић, Миодраг Ристић, Драгољуб Ракић, Драгомир Ђорђевић зв. Гоџе и Тихомир Станковић. Сви учесници су се маркирали, преобукли у старе хаљине, а посебно су морали да се пазе јер су могли да наиђу у село Немци, Бугари, четници и други. Састанак је одржан у дворишту Александра Ракића – Ланде, где је црвена фарба размућена у једном великом гвозденом суду. Како нису имали стрпљења за почетак акције од пола ноћи, то су почели са писањем још око 10 часова – 22 часа. Једни су стражари, а Хранислав Ракић и Момчило Јовановић, као средњошколци, писали су пароле. Ноћ је била светла, јер је месечина осветљава као да је дан. Група се је лагано привлачила од зграде до зграде. Поред Цигана, где су многи спавали напољу, група је прошла бучно и подигла неколико циганских сламарица, а затим им запретили да не дижу главе и да се не удаљавају. Код општине је група лагано пришла и на свим зидовима исписала пароле и црвене петокраке. Нарочито је тешко изведена акција на мосту. За тај део имао је задужење Миодраг Ристић. Постављена су неколико осигурања, а он се привукао коритом Јабланице и на свим странама исписао пароле. Кад је завршен посао, вратили су се неопажено кућама, а пре тога су просипали сву боју у Јабланици. Село је освануло са црвеним паролама и петокракама. То је био велики удар и за Немце и њихове сараднике и за све остале непријатељске јединице којих је било у селу. Цигани су говорили да су прошли партизани са топовима, митраљезима, а и клели су се да им је командант наредио да не дижу галаму, па су целу ноћ држали главе испод черге. Карактеристично је да те пароле није нико брисао, нити је квислиншка власт преузела било шта да се оне уклоне па су тако дочекале и ослобођење.

151

МОБИЛИЗАЦИЈА КОЊА Крајем августа изведена је још једна значајна акција. Ову акцију је припремио Никола Ђокић, а довео је и преко 100 партизана. Сарадници НОП-а из печењевца били су на време упознати са овом акцијом па је у току ноћи мобилисала и још десетак омладинаца који су ишли од куће до куће и говорили сељацима да дотерају коње на зборно место. Акција је почела пушкарањем. Тренутно је село било са мањим бројем непријатељских војника. Група партизана је извршила снажан напад на бугарске јединице које су се повукле у ровове и прихвативши борбу почели са снажном пуцњавом. После тога остављено је неколико партизана који су повремено опалили по неки метак, и то само онда кад би престао бугарски митраљез. Бугари су очекивали напад, а партизани су вршили мобилизацију коња. Ова акција је потпуно успела. Мобилисано је око 16 коња. Они су у току исте ноћи отерани у Каштавар. НАПАД НА ЖЕЛЕЗНИЧКУ СТАНИЦУ У току ноћи 25/26 августа XI бригада са другим и трећим батаљоном врши напад на железничку станицу. Ово је први директни напад на бугарске јединице које су имале добра утврђења и одличне бункере. Батаљон XI бригаде дошао је са Беле главе, па је прешавши Јабланицу код цркве ударио директно на станицу. Група Печењевчана је батаљону пре напада пружила тачне податке о Бугарима, а са њима и учествовала у нападу. Партизанска јединица је успела да истера бугарске војнике из карауле. Бугари су се у највећем нереду повукли према Јужној Морави, без команде. После онеспособљења станичних уређаја, партизани су запалили станицу, а затим су се повукли. Јединице су ставиле у задатак омладинцима Печењевца да говоре о величини и снази партизанских једница. Тако су већ сутрадан многи отишли лично Бугарима и говорили им како су партизани имали топове, тенкове, тешке митраљезе, минобацаче, али нису хтели да употребе та оруђа. Ово је унело велики немир и код Бугара и код осталих непријатељских војника. Као последица овога напада је бежање из општине, остављање општине без иједног службеника и општа дезоријентација. ПРИВРЕДА Привреду Србије, а посебно њена рудна богатства и пољопривреду, Немци су планирали да користе за све време рата, првенствено за снабдевање своје војске, па и за потребе своје индустрије. Зато су већ на почетку посветили велику пажњу функционисању привреде на окупираним територијама. За привредно богатство Србије био је заинтересован врх Немачке, па су у њу упућивани изасланици са специјалним задацима да испитају могућност привредног рада у условима рата. Пољопривреда Србије им је била значајна јер је морала да обезбеди житарице и друге производе за потребу немачке војске. Зато је већ одмах донет већи број прописа немачких окупационих власти за регулисање рада предузећа и обраду пољопривредног земљишта. За подручје

152

Балкана, као што је већ речено, у Београду је формиран априла 1941. године Генерално пуномоћство за привреду којим је руководио инжењер Франц Нојхаузен. Он је имао задатак да у окупираној Србији максимално развије економску експлоатацију и да однесе све што је од користи за Немачку. За време окупације реквизиција је била стална мера којом је од сељака често одузимано и оно што им је потребно за минималну егзистенцију, пшеница, кукуруз, раж, јечам, кромпир, стока и друго. Покушај сељака да нешто прикрију није могло, јер су у спровођењу реквизиције учествовале у сарадњи са окупатором и квислиншке власти, а због личних интереса оних који су сакупљали реквизицију било је још теже испуњавати обавезе. Поводом тога су често спровођене и репресалије. Безобзирно се поступало према свима онима који су пружали отпор или нису могли да испуне обавезе. Нису ретки случајеви да су сељаци хапшени, извођени пред суд, упућивани на присилни рад у Борски рудник, или Немачку. Затварани су и у концентрационе логоре на Бањици и Црвеном крсту, затворе Крајскоманде и затворе Српске државне страже и начелства Лесковца. Савет комесара, по наређењу Немаца, организовао је откуп житарица из рода 1940/1941. поводом тога, донео је наредбу да се сељацима остави по 30 кг пшенице, и 60 кг кукуруза, а све остало да се преда у немачке магацине. Пољопривредни радови су, и поред Априлског рата и отсутности једног броја људи, обављени на време, тако да је само мали део површине остао необрађен. Међутим кишни период у пролеће 1941. неповољно је утицао на стање озимих и јарих усева. И поред тога, индустријске културе (конопље, лан, уљане репице и сунцокрет), као и повртарске биле су у добром стању. Значајна пажња је посвећивана одржавању путева, али то су углавном обављали сељаци кулуком. Ново време лист квислиншке Владе од 19. маја 1941. године записала да је Командатура преко Окружног суда и среских начелстава одређивала површине и пољопривредне усеве који могу да се засеју, водећи рачуна о индустријским потребама. Среска начелства су задуживала општине, а оне села. Пошто је лесковачки крај од давнина био познат по производњи конопље, чија се кудеља извозила у Немачку и друге земље, ради обезбеђења ове сировине за Кудељару у Лесковцу присилно је окупљивана конопља. Због повећане ратне потребе, Немци и српске власти су принуђивали сељаке да све количине предају откупним фирмама. Један од тежих задатака Владе Милана Недића био је сакупљање разних житарица и других производа. Разрез је вршио Штаб генералног опуномоћеника за привреду Србије, а реализовала га Валда. Разрез је одређиван за целу Србију, а затим је разбијен на округе, срезове, општине, па и на свако домаћинство. За сваку вршалицу био је одређиван по један повереник који је евидентирао количину овршеног жита за свако домаћинство. Немачке војне власти су имале право контроле, а обезбеђење су вршила Српска државна пољска стража и органи Предстојништва полиције. Са подручја лесковачког округа у току 1941. принудним путем је откупљено 1.600 вагона разних житарица. Принудни откуп стоке је вршен скоро стално уз присуство органа квислиншке власти. Експозитура у Лесковцу је, само у првој половини августа 1941. откупила 37 грла крупне стоке и 2030 ситне. Немци и Влада Милана Недића били су суочени са јаким акцијама партизана у другој половини 1941. у лесковачком крају деловање партизанских

153

одреда који су држали знатну територију на Кукавици, Радану и Бабичкој гори у много је ометао планирано одвијање привредног живота, а посебно сакупљање производа путем реквизиције. Јануара 1942. године Влада Милана Недића прописала је Уредбу о откупу житарица из предходне године. Сељаци су морали да испоруче одређену количину намирница које су им биле разрезане, што су контролисали срески начелници и председници општина. Уколико је неко избегавао обавезу, кажњен је по Уредби о телесној казни и одузимањем свих производа без накнаде. Да би се обезбедила довољна количина меса, априла је донета Уредба по којој су сељаци били обавезни да тове свиње, без обзира на то коликом количином кукуруза располажу. Да би се предвиђени планови откупа остварили формирали су привредну жандармерију. Због неиспуњавања обавеза откупа лесковачки срез је био кажњен са 2.500.000 динара. У току 1942. године са подручја југа Србије принудно је откупљено 65.000 вагона житарица. На територији лесковачког среза у 1942. години откупљено је 40.480 кг. меса. Почетком 1943. године са откупом ишло је доста тешко. На овакво неиспуњавање обавеза утицала је ситуација на источном фронту као и оружане акције партизанских снага на овој територији. Српске квинслишке власти су примењивале принудне мере не само у откупу већ и обезбеђивању радне снаге за већу експлоатацију рудног богатства потребе за немачке војске (Борски рудник, Леце, Мачкатица идр.). Немачка је све више повећавала захтеве за намирницама и радној снази. Међутим, захтеви Немаца нису могли да се испуне јер то нису дозвољавале партизанске једницие које су биле у порасту у 1943. години, а тај раст се наставља и у 1944. години и све мање је постојало услова за принудни откуп животних намирница. Немци су прибегавали у циљу откупа животних намирница да шаљу оружане једнице састављене од Немаца и квислинга и заједно обилазили села и принуђивали сељаке са несигурних територија да одузетим намирницама спроведу до сигурних пунктова, ту свршили складиштење и одатле је дистрибуирали даље. Један од таквих пунктова у 1943/44. години био је у Печењевцу, а намирнице су долазиле из Пусте реке, Добрича и других места. Да би обезбедили нормалан откуп у Печењевце су долазили немачки војници, али и поред тога откуп није могао да се изврши како су они планирали. АКЦИЈЕ XXIV ДИВИЗИЈЕ 11 БРИГАДЕ Штаб XXIV дивизије имао је тачне податке о стању непријатељских војника, а као и о наоружању истих. Акције су почеле на свим деоницама пруге где су јединице ове дивизије имале задатак да онеспособе пругу и да онемогуће Немцима да се повлаче са југа. Минерске групе, које су специјално формиране, а било их је при свим јединицама, уништавале су железничке мостове, телефонске стубове и друго. Тако је штаб XXIV дивизије известио штаб XIII корпуса НОВЈ о стању на целом терену лесковачког среза. Тако је дата анализа и стања у Печењевцу „На станици Печењевце налази се 1 батаљон недићеваца непознате јачине. У Дољевцу се налази око 300 недићеваца, а на осталим станицама на прузи Лесковац – Дољевац нема непријатеља“

154

У истом извештају се говори да је: „XI бригада извршила је акцију на пругу Лесковац – Дољевац, између Прибоја и Печењевца. Пруга је разрушена на 6 места, срушен је камени мост на колском путу северно од Дупљана. При извођењу акције непријатељ се налазио у селу Печењевцу, био је нападнут и протеран ка Дољевцу. Ова Бригада врши сваке ноћи минирање пута Лесковац – Дољевац.“ Представници XXIV дивизије Никола Ђокић, Драгутин Љубисављевић и други, као и неки борци 11 бригаде одржали су састанак са свим сарадницима НОП-а села Печењевца. Овај састанак је анализирао стање у селу, као и расположење народа. Представници бригаде и дивизије су говорили о политичкој ситуацији, а сви младићи и други који су били на овом састанку изразили су жељу да што пре приступе партизанима. Тако је на крају састанка донета коначна одлука да се одржи збор у селу и да после тог збора масовно приступе Народноослободилачкој војсци. Оружане акције народноослободилачке војске Југославије су биле свакодневне. Извршен је напад на Бугаре стациониране код цркве у Печењевцу. За напад је одређена 11 бригада XXIV дивизије. Пре напада вођени су преговори са Бугарима. Испред бригаде дошао је учитељ Давидовић Радивоје. Споразум није постигнут па је бригада извршила напад. Бугари су били изненађени, један део се је предао, а други део је у нереду бежао преко Јабланице ка Бабичкој гори, а један мали део ка Дољевцу. У овој борби која је кратко трајала 11 бригада је заробила: 3 официра, 45 војника, 5 тешких митраљеза, 3 пушкомитраљеза, 20 пушака, 45 коња, 17 сандука топовске муниције, 6000 пушчаних метака и другог материјала. О овом нападу Миливоје Цветковић је записао: „Другог септембра 1944. године Трећи батаљон Једанаесте бригаде добио је наређење да нападне Бугаре у Печењевцу и присили на предају. Батаљоном је командовао Милисав Ђурашковић. Кренули смо ноћу у правцу Печењевца. Око 23 h стигли смо код Печењевачког брда, близу цркве. Заузели смо положај и осматрали брдо. Изненада је на наш положај наишао један бугарски војник без оружја а са шлемом у руци пуним грожђа. Заробили смо га. Том приликом међу нама је настао мали жагор. Бугари који су били близу нас у рововима, чули су наш жагор и осетили да се нешто догађа. Чуо сам затим глас на бугарском језлку: Ко је тамо? Командант Ђурашковић је одговорио: Овде су партизани! Бугари још једном питају: Шта тражите ту? Ђурашковић одговара: Дошли смо по вас да се предате и пођете са нама! Код нас се налази један ваш војник! Један ваш батаљон из Лебана се одавно предао и сада је ред на вас. Немачка губи рат и нема потребе да без потребе гинете. Бугари су одговорили – да се не могу сада предати јер им старешине нису ту, да ми идемо одатле и дођемо други пут када су им старешине присутне. Разговор са Бугарима је потрајао 10–15 минута. Настајао је мали тајац. Глува тишина! И Ђурашковићев громки глас је поцепао ноћну тишину: Прва чета по задатку! Друга чета по задатку! Трећа чета по задатку! И кренуо је стрељачки строј у правцу бугарских ровова. За свега неколико минута, без борбе и једног испаљеног метка, стигли смо до бугарских положаја. Изненађени и уплашени бугарски војници устали су из ровова, почели са нама разговарати и нудити цигарете говорећи том приликом: Узми, братко! Те речи су више пута понављали. Овако помешани у рововима и око ровова није нам било стало до разговора са Бугарима и њихових цигарета. Од њих смо одмах захтевали да

155

покупе наоружање и опрему и пођу са нама. Реч ,,братко“ нам је добродошла али сада смо је ми изговарали: Пожури, братко, покупи оружје, опрему! Пожури, немамо много времена! Бугари нису смели дати никакав отпор већ су покупили наоружање и сву опрему и напустили ровове. Када смо се мало удаљили из ровова и кренули ка Бојнику, застали смо за тренутак, одвојили Бугаре у посебну колону, и тако у строју, сада под стражом и великом опрезношћу, наставили даље кретање. Тих тренутака, после сређивања бугарске колоне, чули смо пуцњаву са Печењевачког брда, лево од цркве. Бугари су били изненађени и почели су нас запиткивати: Ко то пуца и зашто? Одговорили смо им да се то наши веселе што су се они предали без борбе. У ствари то је била борба коју су водили 1. и 2. батаљон XI СНОУ бригаде, такође против Бугара. Разговор нашег команданта друга Ђурашковића са Бугарима имао је одлучујући тренутак да нам се Бугари не супротставе и да их ми без иједног испаљеног метка толико заробимо са целокупним наоружањем. То је још један доказ колико је наша партизанска борба застрашујуће деловала на окупаторе.“ После ове борбе одржан је збор, који је био масовно посећен. На овом збору говорио је учитељ Павловић који је био комесар једног батаљона 11 бригаде, а говорили су и неки омладинци. Истакнута су зверства непријатељских војника, а и рад представника општине који су затварали мирне грађане да би им касније давали маст, жито, кошуље и друго да би их ослободили затвира. Ту је такође истакнуто од представника 11 бригаде да се у ранцима бугарских војника нашло много опљачканих ствари: девојачке опреме и друго, па је народ села Печењевца био упознат са многим неделима Бугара и других. После збора позвали су све Печењевчане да се добровољно јаве за одлазак у редове партизана. Тада се је јавило 47 омладинаца. То је прва велика група која одлази у редове НОП-а. II батаљон 11 бригаде био је око 80% састављен од Печењевчана. О њиховим јуначким подвизима причало се свуда и на сваком месту. Већ после неколико дана борци овог батаљона, Печењевчани, уништили су два непријатељска тенка скочивши храбро на тенкове. Петог септембра изводи се друга велика акција у Печењевцу. И ова акција је изведена са представницима 11 бригаде и омладинцима села Печењевца који нису отишли 4. септембра. Тек што је на станици успостављен нормални рад, у току те ноћи груп бораца је упала на станицу. Група службеника се разбежала, а они су нашавши два вагона са намирницама узели намирнице, а вагоне запалили. У Печењевцу је још дискутовано о припреми нових бораца за НОБ. Општинска управа се је коначно распала. Нико није контролисао никакав рад, а жандарми нису смели да излазе из станичне зграде. Многи су се кајали што нису отишли 4.септембра, а други су се ефективно припремали за одлазак у 11 бригаду. Шестог септембра извршена је још једна велика акција. Комбиноване једнице XXIV дивизије извршиле су још један напад на железничку станицу. Требало је по сваку цену онеспособити станичне уређаје. Опет је запаљена станична зграда, а мост на Јабланици је бачен у ваздух. Тако је непријатељима омогућено да се повлаче и сувоземним путем. У то време текле су реке немачких колона. На целом сектору од Грделице до Брестовца вођене су борбе. Вести о успесима бораца народноослободилачке војске пристизале су па је народ био весео и славио сваку победу. Поготову што су долазиле вести о успесима оног печењевачког батољона у саставу 11 бригаде.

156

Велики успех постигнут је већ 7. септембра 1944. године кад је 11 бригада заробила 70 припадника Драже Михаиловића, за овај успех главну заслугу носе Печењевчани. Осмог септембра 1944. године извршен је напад на немачке тенкове па је у самом селу миниран један тенк и потпуно онеспособљен. На свим путевима било је доста мина, а сељаци су на време обавештени да се на путевима виђали само немачки камиони који су на разним деоницама Печењевца летели у ваздух. За цело то време воде се огорчене борбе на целом подручју Добре главе. Тамо је борбе водила 11 бригада. Овај фронт је био на сектору од Миланова до Печењевца. На овом делу фронта вођене су борбе са четницима и Немцима. Тако је у то време исечено 66 бандера. Шириле су се легенде о снази и моћи партизанских јединица. У Печењевцу се предају два војника и један официр. Пруга је ових дана била искидана на десет места, а са Немцима је вођена борба на релацији Дупљане – Печењевца. Јужно од Печењевца срушен је и канални мост. Велика борба вођена је 12. септембра 1944. године у близини села Дупљана и Прибоја са немачким јединицама српског добровољачког корпуса. У овој борби било је 4 мртвих Немаца. За време свих ових борби није било губитака на страни партизана. Једино је рањен Драгољуб Ракић и Печењевца. У овим данима из Печењевца одлазе мање и веће групе у партизане. Одлазили су у већим и мањим, тако да је до 20. септембра 1944. године отишло још око 200 Печењевчана (приложиће се списак на крају хронике). На свим путевима виђају се колоне немачких камиона. Тако је једна колона од око 40 камиона већ 18. септембра 1944. године била у Печењевцу. Дан касније је било још око 300 Немаца у селу, који су имали задатак да оправљају мостове и друге објекте, који су били срушени од стране партизана. Са овим јединицама воде се борбе. 11 бригада извршила је неколико напада, али је непријатељ имао топове и оружје са којим је могао да се брани. Било је и лакших губитака на нашој страни, а како се каже у извештају XXIV дивизије, по причању мештана, било је губитака и на страни Немаца. Ове немачке једницие имале су и 7 тенкова па је јасно што су имали ефективнију одбрану. Село Печењевце било је подељено на два дела (иако се не може рећи да је било неке одређене границе). У доњем делу села било је непријатељских војника, а у горњем делу је било само партизана и слободних сељака. ФОРМИРАЊЕ НАРОДНООСЛОБОДИЛАЧКОГ ОДБОРА У овим бучним септембарским данима формира се и народноослободилачки одбор. На збору 2. септембра се месни или сеоски народноослободилачки одбор на челу са Властом Стојановићем и Љубом Видановићем. Задатак овог одбора је био велики јер је за кратко време захваљујући баш ефективном раду овог одбора отишло преко 200 људи из села Печењевца. Они су издавали објаве за одлазак на слободну територију, прикупљали су помоћ, слали одела и храну и сваког дана били на вези са борцима 11 бригаде која је у тим данима делала на том терену. У Подримцу је формиран и општински народноослободилачки одбор на челу са Стојаном Ђокићем.

157

Задатак овог одбора је био обрачун са сарадницима окупатора, који су му верно служили у откривању сарадника Народноослободилачког покрета итд. ОДЛАЗАК НЕПРИЈАТЕЉСКИХ ЈЕДИНИЦА ИЗ ПЕЧЕЊЕВЦА Иако је Печењевце важна стратегијска тачка ипак су све непријатељске снаге схватиле да им је немогуће да се одрже у овом устаничком селу. Већ 3. октобра одлазе све непријатељске снаге с тим што су остала поједина одељења која су крстарила друмом и тако обезбеђивала транспорт немачких јединица. Партизанске јединице, 11 бригада, већ је учврстила положаје на Доброј глави, важном стратегијском месту, па су акције и успешније вршене. Немци схватају да су погрешили што су дозволили да гро јединица оде из овог села па већ 6. октобра долази једна немачка једница са 20 војника и два тенка. Они су заузели школу и обезбедили мост на Јабланици, који је привремено оспособљен за саобраћај. Борбе су свакодневне. На друму је комешање јединица. Није било ни једног дана да се са Ваноса не јави нека партизанска јединица и да Немци не прекину кретње и по неколико часова пуцају у правцу брега. Сутрадан, 13. октобра, по наређењу 47. српске дивизије, 8. бригада се пребацила на десну обалу Јужне Мораве и поново ушла у састав 22. српске дивизије. По том наређењу, 1. батаљон 8. бригаде кретао се правцем села Чечина – Ајдучки кладенац – Тумба (к. 872) – полигон – к. 902 – село Барбатово, а 4. батаљон правцем села Чечина – село Клисура – село Малошиште – село Кнежица. Пошто су Немци били у том рејону, борци 8. бригаде одмах су прихватили борбу, која се водила до 16 часова. Непријатељ је био разбијен и протеран, а 4. батаљон заробио је једну „Зорку”, једну „Збројовку“, већу количину немачке муниције и неколико шаторских крила и више ћебади. Осма бригада је у овим борбама имала једног погинулог и два рањена војника. Непријатељ је имао осетне губитке: 20 мртвих и више рањених. После ове борбе, 3. батаљон 8. бригаде разместио се у селу Клисура, 4. батаљон у селу Малошиште и 1. батаљон у селу Власе. У завршним борбама за ослоуођење Ниша, 14. октобра, вођене су значајне борбе између Дупљана и Печењевца. Остале јединице 47. српске дивизије, после ослобођења Лесковца, кренуле су на нове положаје. Петнаеста бригада кренула је, 13. октобра, поред села Винарца, Печењевца, Брестовца и Кочана и заноћила у селима Добрича. У завршним борбама за ослобођење Печењевца и Дупљана даље се каже: После ослобођења Лесковца, 11. октобра, 28. српска бригада 47. српске дивизије водила је борбе са Немцима и квислиншким јединицама, које су се повлачиле ка Нишу, на косама изнад Печењевца. О тим борбама постоји неколико извештаја команданата батаљона и штаба 28. српске бригаде штабу 47. српске дивизије. Командант батаљона у извештају 28. бригади каже: „Извештавамо штаб ове бригаде да смо у 13 часова посели косе изнад села Печењевца, али услед неочекиване ситуације повукли смо се под ватром немачке артиљерије на околне косе. У Дупљанима (сада Живково) је била немачка заседа од 70 непријатељских војника имали су 4 укопана топа, два испред и два иза карауле и 4 мања тенка. Иначе су у селу непрекидне колоне Немаца и добровољаца. Наше десно крило сукобило се са Немцима на 200 метара удаљености.

158

О борбама у Печењевцу, у извештају који је послао штабу 28. српске бригаде, Лагатор Шпиро, поред осталог, истиче да је 3. батаљон водио трочасовну борбу и ослободио Печењевце до железничке станице, одакле је дејствовао један брдски топ, штитећи пешадију. Процењује се да је ту било око 100 Немаца са три „шарца“, једним тенком на коме је био митраљез и један топ, а патролирао је и један тенк, очекујући колону из Лесковца. Са њом је 3. батаљон, који се налазио на косама изнад села Дупљана и Печењевца водио вишечасовну борбу. Веза са 4. батаљоном није успостављена. Немци су дигли у ваздух мост на Јабланици код Печењеваца. У тим борбама имали су 6 мртвих, а 3. батаљон једног теже рањеног борца. У извештају штабу 47. дивизије, штаб 28. српске бригаде истиче: „...наше наоружане јединице напале су непријатеља који се налазио у Печењевцу и на косама изнад Печењевца. Наше јединице у првом налету успеле су да ликвидирају непријатеља који се налазио на горе наведеном положају и да га потисну према Нишу, али пошто је непријатељ имао северно од Печењевца два тенка и четири топа и жестоки давао отпор, а од Лесковца је надирала једна моторизована колона од које су наше јединице мислиле да је немачка колона, отвориле су ватру на њу. Када су се нашли између две ватре, били су принуђени да се повуку на косе изнад Печењевца и Чекмина. Пошто је ова бугарска моторизована јединица стигла у Печењевац, успоставили смо везу са њом ... у овим борбама непријатељ је имао 7 мртвих и незнатан број рањених, а губици бригаде су један теже рањен и један контузован.“ Распоред јединица 28. бригаде био је следећи: 3. батаљон у селу Винарце, 4. батаљон у Печењевцу, 2. батаљон у Подримцу. Штаб бригаде, бригадни комитет и 1. батаљон били су у Душанову, а интендантура и чета пратећих оруђа у Петровцу. У оперативном дневнику 47. дивизије о заузимању нових положаја, поред осталог, каже се: „11. X око 14 сати кренули смо са батаљоном кроз Лесковац у правцу села Печењевац где смо стигли око 19 часова. I чета сместила се у село Чекмин. 12. X око 12 сати, један вод II чете кренуо је у Пуковац као заштитница Дивизије. У 13h после подне, батаљон је кренуо из Печењевца правцем Пуковац – Дољевац до моста на Морави, где смо стигли око 18 h. Пошто је био мост порушен није се могло прећи преко реке. Чекали смо док бугарски конструктори направе мост да прођемо, али пошто је непријатељ приметио светло бугарских камиона, тукао је са артиљеријом ради чега смо се повукли до Дољевца са једним делом батаљона и са другим у Орљане.“ У борбама које су водиле јединице 28. српске бригаде код Печењевца, утрошиле су 3.750 маузер муниције, 1.800 руске машингеверске муниције, а заробиле су 7 ручних бомби 2 немачке маске, 120 метака и 4 шаржера од немачких машингевера. Једна бригада XLVII дивизије ослобађа Лесковац 11. октобра 1944., а увече истог дана коначно се ослобађа и село Печењевце.

ФОРМИРАЊЕ ОПШТИНСКИХ ТЕЛА ДРУШТВЕНО-ПОЛИТИЧКИХ ОРГАНИЗАЦИЈА Формира се општински народноослободилачки фронт. За председника је изабран Јефта Поповић, а секретар је био Стојан Ђокић.

159

Формирано је и општинско руководство СКОЈ-а са секретаром Храниславом Ракићем и члановима: Здравковић Светоликом, Вељковић Братиславом, Н. Драгољубом и Станковић Крстом. Пријемом у чланство КПЈ Здравковић Светолика марта 1945. године извршена је реорганизација општинског руководства СКОЈ-а па је место Хранислава Ракића дошао Светолик Здравковић. По директиви Среског комитета КПЈ у Печењевце долази Ђорђе Јовић са задатком да формира општински комитет, а у исто време и да буде секретар тога тела. Новембра месеца 1944. године формиран је општински комитет у Печењевцу са члановима: Ђокић Стојаном, Лазаревић Станом, Видановић Љубомиром, Ђорђевић Петром и Ракић Храниславом. Овај општински комитет имао је исту територију као и општински одбор и то села_ Печењевце, Чекмин, Каштавар, Живково (Дупљане), Брејановце, Чифлук разгојнски и Липовицу. Рад свих организација сводио се на чишћење терена од заосталих четника. Тада се предаје и злогласни четник Миодраг Андрејевић, као и многи други. Одбор прикупља храну и одећу за борце и стално помаже у храни фронт. До краја 1944. године ни један борац из Печењевца није погинуо иако су били на кључним борбама са свим непријатељским јединицама. Осмог јануара 1945. године одржава се велики збор у селу Печењевцу. На овом збору говорили су: Стојан Ђокић, Ђорђе Јовић, Јефта Поповић и Хранислав Ракић, омладински руководилац. Збор је одржан поводом акције да се што више пријаве за сечу дрва на Црном врху. Овом збору присуствовало је око 500 сељака. За акцију се јавио један број омладинаца. У ово време врши се и реорганизација општинског народноослободилачког одбора па за председника долази Влајко Стаменковић. ЖИВОТ У СЛОБОДИ Са ослобођењем Печењевца народноослободилачки одбор почео је да ради у општинској згради, формирају се друштвено политичке организације. Долази Витко Аранђеловић код Хранислава Ракића па се формира УСАОС. На челу УСАОС био је Хранислав Ракић. Формиран је у тим данима и актив СКОЈ-а. Секретар СКОЈ-а је био Хранислав Ракић, а чланови су били: Светолик Здравковић, Госпава Павловић, Петар Ивковић и други. Формиран је одбор АФЖ-еа на челу са Станом Лазаревић. Чланови одбора су били: Роксандра Ракић, Драга Коцић, Таска Јовановић, Војислава Цветковић, Кева Митровић и Рада Станковић. У исто време формирана је партијска организација. Секретар је био Стојан Ђокић, а чланови су били: Љубомир Видановић, Новица Димитријевић, Власта Стојановић и Хранислав Ракић. За страдања и интерирања сарадника партизанског покрета из Подримца, Дупљана, Чекмина и мобилизације омладине за квинслишке организације, оптужени су Драгутин Стојановић – Бучинац, деловођа Сава Марковић, Душан Станковић, председник квислиншке општине и кмет Трајко Стаменковић. Пре ослобођења 12. октобра 1944. године по нашем сазнању Драгутина Стојановића проказао је слуга Стојадин Јовановић где се скривао и овога пута није могао да се склони, па је ухапшен и спроведен у Славнику где се налазила

160

„ОЗНА“ (Одељење за заштиту народа), а после тога је ухваћен и деловођа Сава Марковић и после саслушања обадвојица су осуђени на смртну казну која је и извршена. Председник квислиншке општине у Печењевцу Душан Станковић, се је скривао једно време код својих рођака у Кутлешу и захваљујући његовој супрузи која је хтела да му саопшти да су долазили органи за попис њихове имовине, али она као стара жена није схватила да су је органи милиције пратили и тако су сазнали где се Душан прикрива и после неколико дана су отишли блокирали кућу у којој се је налазио, ухапсили га и спровели у Лесковац. Пре хапшења Чедомир Стоиљковић, као командант града Лесковца са групом војника вршио је претрес код Душановог пријатеља и тежни да га открије. Једне новембарске ноћи упали су у двориште Александра Ракића, чија је кћер удата за сина Душановог извршили претрес свих објеката и када нису могли да га пронађу, позвали су сина Александра Ракића, Хранислава, који је био члан Комунистичке партије Југославије, а спавао у то време, пробудили су га и Чеда Стојиљковић га питао да ли се у неком кутку случајно не налази Душан Станковић. Он му је одговорио да се Душан код нас не налази и да није после ослобођења долазио код Александра Ракића. Они су били уверени и тако су напустили кућу и двориште Александрово. Душан је у Лесковцу саслушаван, али и поред добијених података о његовом непријатељском раду суд није био убеђен да над њим треба извршити смртну казну, али када је то сазнао Влајко Лазаревић, упутио је писмо Среском комитету са новим подацима који су доста теретили ухапшеног Станковић Душана и то је допринело да буде осуђен на смртну казну, због тога цитираћемо неколко пасуса из писма, а они гласе: „1. Душан је за време окупације био претседник општине Печењвачке, али то није толико важно, већ је јавно сарађивао са Немцима, четницима и Зотовићем, и на основу његових упустава као председника општине стрељани су: Никола Станковић, Владимир Петковић, Војислав Цветковић, Никодије Цекић, сви из дупљана, пошто је он тада општину пренео у Лесковцу. 2. Стрељани су Милан Цекић и његова жена из села Подримца због сарадње са партизанима, а око 20 људи су отерани и не зна се где су. 3. Стрељан је наш добар радник Душан Јовић из села Каштавара. Код Душана су долазили не само обични немачки војници-зликовци, већ је долазио из Ниша и Нишке бање неки немачки Командант „Шомбер“ и неки „ВОРОЊН“ гостили се код Душана, и толико јаког утицаја код немаца је имао да је био у то време свемогући. Душан је био члан регрутне комисије са злогласним ЗОТОВИЋЕМ и принудно упућиво у Зотовићевој војсци војнике, а затим за добар новац исте пустао кући. Он је 1944. године упутио Зотовића у селу Чекмину, те је Зотовић премлатио Боривоја Јовановића, Петра Петковића, Борисава Настића, Добросава Ђорђевића из села Чекмина, он је јавно говорио да ће Немци победити и томе слично. Природно је да Душан није све ово радио да би га други видели или слушали да би данас ти људи могли да се појаве као сведоци, али ипак их има а то су: Петар Петковић, Добросав Ђорђевић, Борисав Настић, Боривоје Јанковић сви из Чекмина. Прошле године ухапшен је Лука Илић из Чекмина и Петар Петковић из истог села. Душан је наредио прво да се ухапсе, а после тога појавио се као

161

адвокат и од Луку изнудио 50.000 динара а од Петра око 40.000 динара. Новац је Душан примио од Живојина Вучковића из села Пчењевца као посредника између Петра и Луке сједне у Душана. Да је пак Душан народни непријатељ види се и по томе што је после ослобођења био у бегству са пушком и као такав крио се све до дана хватања пошто није дошао у вези са кољашима. Према свему напред изложеном а да би се народ тога краја задовољио треба га очистити без обзира на доказе, јер ако се и он пусти читаво јавно мњење биће противу тога, а особито народ општине Печењевачке. Није чудо ако се појави неко уверење којим се тврди да је Душан добар био, јер има међу нашим људима који би свакоме праштали не увиђајући опасност тог праштања.“ Са овим подацима достављени овим писмом и прикупљених нових доказа одређено је почетком јуна 1945. године јавно суђење Душану Станковићу. Суђење је одржано у кафани преко пута данашње пијаце, а на суђењу су присуствовале жене погинулих и интернираних из Подримца, Дупљана и други заинтересовани. Приликом суђења присутни су у више наврата тражили смртну казну. За реч се јавио и Александар Ракић, кога је Станковић извукао из затвора са Црвеног крста 1943. године. Чим је почео да говори и брани оптуженог да је био добар и да је помагао људима, одмах је прекинут и спроведен у просторијама ОЗНЕ, где је требало да га саслушавају и казне. Међутим, у то време у ОЗНИ је радио Борко Цекић, који је пре рата долазио код сина Александра Ракића, са којим је сарађивао у револуционарном омладинском покрету, зачуђено је погледао Александра и питао га због чега се налази у ОЗНИ. Он му је објаснио да је био на суђењу Душану Станковићу и покушао да га брани јер га је спасао и извукао из затвора са Црвеног крста, али је одмах лишен слободе и дотеран где се налази. Борко га је погледао и рекао му чика Ландо, мораћеш да будеш кажњен и то новчано са 5.000 нових динара и после тога захваљујући Борку Цекићу је ослобођен, али је морао да уплати новчану казну и имао доста непријатности код активиста у будућем периоду. Војни суд XIII корпуса после судског претреса осудио је Душана Станковића, на смртну казну, губитак грађанске слободе и кофискацију једног дела имовине, и смртна казна је извршена после неколико дана. Трајко Стаменковић је био сналажљивији, пришао је Народноослободилачком покрету и искористио амнестију, али пре тога Владимир Николић, са братом, хтео је пошто пото да му се освети због оне туче почетком маја 1944. године. Једне вечери упали су у Трајково двориште и почели да лупају на вратима. Трајкова мајка је покушала да отвори врата, али је Владимир пуцао и ранио је. После неколико сати жена је подлегла рањавању. Било је бораца који су користили свој положај и покушавали да се обрачунају са људима са којима су се раније замерили. Претпостављам да је свој положај искористио Владимир Николић Ладе и убио свог комшију Добрија Тошића, под изговором да је сарађивао са четницима, што није било тачно. Поред мањих или већих зборова одржаваним месечно, од ослобођења до јануара, један од највећих био је 16. јануара 1944. године. Тада се цело село дигло са паролама: Доле краљ Петар! Живео АВНОЈ! Живела ДФЈ! Овај збор је био организован као протестни митинг противу изјаве краља Петра о непризнавању споразума Тито – Шубашић.

162

На збору је говорио Влајко Лазаревић, а међу главним организаторима омладине били су Хранислав Ракић и Светолик Здравковић. То је временски период када се оживљава рад са омладином. Хранислав Ракић и Светолик Здравковић припремају комаде, кратке једночинке из борбе, са новом садржином борбе четника и партизана, па су створили драмску екипу која је имала веома богат програм и плодан рад. Гостовало се у многим околним селима. У то време долази прва непријатна вест – да је у борби противу балиста погинуо командир чете 11. бригаде Славко Ђокић и заменик командира чете Драгољуб Цветановић Пертатски. Њихови лешеви су дотерани у село и уз највеће почасти сахрањени. Наредних месеци стиже и вест да су погинули Драгољуб Лазаревић и Добривоје Живковић. У Печењевцу је 15. априла 1945. године одржан велики збор на коме су говорили: Стојан Миленковић, секретар среског одбора ЈНОФ-а, Влада Митић, председник среског одбора УСАОС-а, Загорка Коцић, Стојан Ђокић и Љубомир Видановић. Збору је присуствовало око 600 људи из Печењевца и околних села. Пре овога извршена је реорганизација АФЖ-а општине Печењевце, а Загорка Коцић изабрана је за председницу. Првој прослави Првог маја присуствовао је велики број сељака из Печењевца и то је прво учешће сељака на једној прослави овакве врсте. У селу је већ после ових дана долазило до спонтаних манифестација. Тако је заузимање Берлина поздрављено великим митингом, као и ослобођења неких наших градова. Посебно је у селу прослављен 8. мај, када су, на великом митингу, паролама поздрављене армије свих савезника. Радости није било краја јер су људи схватили да је дошао крај рата. Али са овим рат на територији Југославије није био завршен. Немачке јединице нису хтеле да се предају, па је на многим местима настављена борба. УСАОС је 14. маја заказао такмичење свих својих организација у округу. Печењевачки омладинци, које је водио Хранислав Ракић, показали су на свим овим такмичењима видне резултате, па је Ракић не само јавно похваљен већ је и изабран у срески одбор УСАОС-а. Последња непријатна вест која је стигла у село била је да је на Сремском фронту погинуо Петар Ристић. Од задобијених повреда и других последица рата умрли су: Тихомир К. Станковић и Тихомир Ристић. Новица Димитријевић, због ранијег издајства, ухапшен је и ислеђиван од органа ОЗНЕ. Будући да је био болестан од ТБЦ, вероватно га нису хтели стрељати па је отпуштен и после кратког времена је умро, од болести. После завршетка рата, старија годишта се враћају. Живот се нормализује. Враћају се и заробљеници. Неки од ових бораца служе као активни официри ЈНА.

ово би требало напред одавде 30. октобра УСПОСТАВЉАЊЕ ОПШТИНСКЕ УПРАВЕ У ПЕЧЕЊЕВЦУ ПОСЛЕ ОСЛОБОЂЕЊА ОД ТУРАКА 1877. ГОДИНЕ. 163

Питање власти на ослобођеној територији постављало се истовремено са њеним ослобађањем. За успостављање цивилне српске власти у новоослобођеним подручјима било је најважније обезбедити довољан број чиновника. Врховна команда је зато упућивала на дужност у ове крајеве писмене људе из својих редова, како би успоставили општинске, среске и окружне управе. У погледу увођења општинске власти, владиним изасланицима, којима је у део пала част да први врше српску управу у подручјима српским која су сада, овим ратом, ослобођена, правила налажу следеће: „...да одмах чим на ново ваше опредеље стигнете, позовите све важније грађане повереног вам краја, па у договору са њима изаберите за сваку општину непосредну општинску власт, та општинска власт састојаће се из кмета и једног или два помоћника. Према величини општине изабраће се од пет до 15 одборника и потребан број служитеља и сви ће ти, осим одборника, имати плату.“ ПРВА ОПШТИНСКА УПРАВА Најугледнији човек читаве околине био је Трајко Живковић. Имао је огромно имање, по неколико хектара на једном потесу, и то на најплоднијим местима у пољу. Његова авлија била је препуна свакојаке стоке. Десетак парова волова, неколико парова коња, већи број музних крава, на стотине оваца, чопор свиња итд. Како се већ обогатио, престао је да се бави трговином и да одлази из Печењевца. Био је одан краљу Милану, па је брзо, преко пријатеља, успостављена веза са њим. Висок, крупног раста, отменог лица, са дугим брковима – самом појавом деловао је ауторитативно. Увек је носио танку алаџи антерију од најлепшег платна, напуњену танким слојем најфинијег памука, опшивену редовима златног гајтана. Одбио је да постане председник општине, јер је очекивао да добије звање народног посланика. Општинску управу препустио је Станоју из Чифлука, који, недовољно способан да сам одлучује и спроводи одлуке, није могао да се снађе у Печењевцу. Мештани су стављали примедбе на сваки посао који је започињао, па је сам дао оставку и повукао се са председничког положаја. За новог председника долази први Печењевчанин – Сава Мазников. Био је веома уредан, увек обријан, дотеран, а таква му је била и цела породица па су их баш у то време и називали Мазникови. И ова породица је дошла из старог насеља – Новог Брда и Јањева – са претком који се звао Илија – Ица. Они су били у групи оних који су лутали за оним породицама које су се најпре одселиле. Мисли се да је њихова породица сама кренула, као трећа група. Они су много касније, крајем XVIII века, кад су Печењевчани већ населили садашње место становања, стигли до Богојевца и ту се мало задржали. Не зна се зашто, али Турци су их одатле прогнали, па су дошли у Селиште и ту се населили. Била је то малобројна породица која и сада има само три куће. Потомци старога Ице су Сава и Петар. Сава је, пре свега, хтео да се ослободи многих турцизама, да народ избаци све оно што је остало од Турака и што је раја прихватила као своје. Имао је добре и вредне пандуре и са њима обилазио село. Хтео је да завири у сваку кућу, да поучи, да нареди и да на лицу места реши све што је требало.

164

Једног дана, мисли се да је то било на Дан св. Илије, на велики сабор у печењевачкој цркви дошао је Сава са својим пандурима и прекинуо весеље. Окупио је народ и оштро прекорио оне који су носили чалме и пешкире везане око главе. Пандури су после његовог говора зашли и поскидали свима чалме са глава. Сава је тада рекао да је српска капа, а не чалма. Поред тога, Сава је учинио све да цркву снабде звоном. Лично је био у Вршцу где је звоно изливено, па се и данас на том звону налази његово име. Већ 1882. године председник је био Васиљко Коцић Кадаљ. О његовом раду нема много података, али се зна за трагичан крај његовог председниковања, а да ли је и раније чинио сличне преступе или не, то легенда није сачувала. После њега власт преузима Трајко Живковић, који за председника остаје све до свргавања Обреновића са власти. Тадашњу печењевачку општину сачињавала су следећа села: Печењевце, Чекмин, Каштавар, Подримце, Живково (онда се звало Дупљане), Брејановце и Чифлук Разгојански. ОПШТИНСКА УПРАВА У ПЕЧЕЊЕВЦУ ПОСЛЕ ПРЕВРАТА 1903. Са доласком нове династије Трајко Живковић губи свој утицај у народу. Остао је у редовима Напредњачке странке, али није могао да поврати свој ранији углед. Изабрана је нова општинска управа са Николом Цакићем на челу, а за деловођу је дошао Глиша Поповић. После неколико година Никола Цакић, као најугледнија личност, одана монархији Карађорђевића, бира се за народног посланика, па је место председника општине уступио Николи Јањи Цекићу, који је био на власти до 1910. године. Те године се мења општинска управа и за новог председника изабран је Крста Петровић, који је бољом агитацијом освојио бираче, а за деловођу је постављен Крста Димитријевић. ПАРЛАМЕНТАРНИ ИЗБОРИ 1903 – 1914. Промена династије у Србији утицала је и на потребу за новим парламентарним изборима, који су, указом од 21. јуна 1903, расписани за 8. септембар те године. По Уставу од 5. јуна 1903, најпре је извршена измена Закона о изборима народних посланика од 25. марта 1890, чиме је он доведен у сагласност са новим Уставом. Њиме је било предвиђено да се на сваких 4.500 пореских глава бира по један посланик. Бирачко право имали су грађани који су навршили 21 годину и који су плаћали најмање 15 динара непосредног пореза и стални државни порез. Наиме, за народног посланика могао је да се бира грађанин који је напунио 30 година и који плаћа најмање 30 динара годишње порезе. Парламентарни избори заказани за 8. септембар 1903. били су права прилика за одмеравање снага политичких партија. На политичкој сцени Србије, поред радикала и либерала, појавила се и нова – Социјалдемократска партија. Кандидат Радикалне партије у Лесковцу био је Трајко Младеновић, либерала Таса Петковић и социјалдемократа Владислав Савић, инжењер.

165

Као на свим вишепартијским изборима, владајућа партија ангажовала је полицију, а бирачи су поткупљивани, тако да је само за једну ноћ купљено за либерале 150 гласова. Они који су примали новац заклињали су се у Бога, у децу и срећу. Гласови су придобијани и пићем, а агитатори су плаћали и по 40 динара. Но, без обзира на то, избори су били поновљени 14. септембра 1903. и победио је кандидат либерала Таса Петковић у Лесковцу. ПАРЛАМЕНТАРНИ ИЗБОРИ 10. јула 1905. Политичке промене, општински и парламентарни избори требало је да обезбеде Србији стабилнији развој. Међутим, већ након године дана почело се говорити о новим изборима. Скупштинску већину чинили су радикали и самостални радикали, али су се они убрзо сукобили и почели међусобно да се оптужују. Самосталци нису били задовољни председником Владе. Никола Пашић је искористио тренутак и домогао се председничког положаја. Убрзо је дошло до нове промене, па су због тога расписани парламентарни избори за 10. јул 1910. године. На овим изборима све постојеће партије истакле су кандидате, а у изборној кампањи најгласнији су били радикали, на чијој је листи био Миче Бабамилкић. Користећи свој положај председника општине, у агатацији је употребљавао сва могућа средства, дозвољена и недозвољена. Но, и поред прљаве изборне кампање, резултат избора изненадио је не само радикале већ и остале грађанске партије. Кандидат радикала добио је 278, социјалисти 226 гласова, самостални радикали 25, независни кандидати 11, а либерали 216. Пошто ниједан од кандидата није добио апсолутну већину, поновљени избори су заказани за 17. јул 1905. Уследила је нова изборна агитација. Бабамилкић је ангажовао цео општински апарат за агитацију, претионеким гласачима, друге куповао. На регуларност избора Драгиша Лапчевић је поднео жалбу, али скупштина је није усвојила. На овим изборима у Лесковцу је победио Михаило Бабамилкић. ПАРЛАМЕНТАРНИ ИЗБОРИ 11. јуна 1906. На политичкој сцени Краљевине Србије криза је настављена, пре свега због нестабилности владе. Падом самосталске, образована је радикална влада, али је и она била нестабилна, па су, због тога, заказани нови избори, за 11. јун 1906. После предлога кандидата, настављена је прљава изборна борба. Поводом ових избора „Радничке новине“ су у опширном чланку под насловом „Бели терор у Лесковцу“, јуна 1906, изабраног посланика Михаила Бабамилкића назвале дахијом и кабадахијом који није бирао средства да би онемогућио било какву делатност социјалиста. Будући да у девет градова Србије ниједан кандидат није добио апсолутну већину, избори су били поновљени 17. јуна 1906. године. На овим изборима победио је у Лесковцу либерал Прока Нешић.

ПАРЛАМЕНТАРНИ ИЗБОРИ 18. маја 1908.

166

Почетком 1908. Србију је поново захватила парламентарна криза. Самостални радикали су организовали опструкцију у Народној скупштини са основном тезом да се у земљи спроводи безакоње. Криза није могла да се реши и избори су заказани за 18. мај 1908. године. Поново су наступили радикали, самостални радикали, народњаци, уједињени народњаци и напредњаци, сељачка слога и социјалдемократи. И ове изборе пратило је подмићивање, куповина гласова, нелојална агитација, застрашивање, али ниједан од кандидата није добио већину, па су „ужи“ избори одржани 25. маја 1908. На њима су либерале помагали самостални радикали и напредњци. Победили су радикали који су добили 84 посланика, следе самостални радикали са 48, народњаци са 20, самостални напредњаци са 7, а социјалисти су имали једног посланика. На овим парламентарним изборима Никола Цакић, председник општине печењевчке, постао је народни посланик. ПАРЛАМЕНТАРНИ ИЗБОРИ 28. новембар 1910. После смрти неколико народних посланика, поновљени су избори за народне посланике 28. новембра 1910. године. Изборна пропаганда била је отворенија и оштрија. Фузионаши су користили све могућности за притисак на гласаче (отпуштање службеника и довођење нових). Обилазили су домаћинства и агитовалим, а посебно произвођаче дувана којима су претили да ће смањити откупне цене. Социјалисти су се обраћали лесковачкој сиротињи, посебно ужарима који су остали без посла. За време изборне кампање дошло је и до међусобних оптуживања странака. На изборима од 28. новембра 1910. радикали су уз помоћ самосталаца добили 779 гласова, напредњаци и националци 506, а социјалисти 321 глас. И на овим изборима за посланика је изабран и Никола Цакић из Печењевца. ПАРЛАМЕНТАРНИ ИЗБОРИ 1. априла 1912. године Почетком 1912. године поновила се криза у Народној скупштини која је довела до њеног распуштања и расписивања избора за 1. април 1912. У вези са тим, све политичке странке су фебруара и марта организовале предизборну активност. Поред међусобних оптуживања, коришћене су све прљаве активности у пропаганди како би се привукао што већи број гласача. У току марта 1912. одржани су зборови у Власотинцу, Црној Трави, Лебану, Грделици, Богојевцу, Стројковцу, Брестовцу, Печењевцу и другим местима. У Лесковцу ниједан кандидат није добио потребну већину, па су избори поновљени 8. априла 1912. године. За време изборне кампање Печењевце је посетио кандидат социјалиста Милан Станојевић и на том збору, који је био доста посећен (300 - 400 људи) говорио о злоупотребама избора од стране грађанских партија. Нови парламентарни избори заказани су за 1. август 1914. године, али они нису одржани, јер је ускоро Србија нападнута од Аустроугарске и Немачке, чиме је започео Први светски рат.

167

НАРОДНИ ПОСЛАНИЦИ ИЗ ПЕЧЕЊЕВЦА Печењевце је у својој прошлости имало два народна посланика, који су били веома енергични у погледу решавања проблема становника који су их бирали, али и много шире. Без обзира на то што су нису имали велико образовање, били су виспренији од многих њихових колега и веома запажени у иступима о многим питањима која су разматрана у Народној скупштини, дајући тако свој допринос њиховом правилном сагледавању. Први посланик Народне скупштине Србије после ослобођења од Турака за срез лесковачки у периоду 1880-1883. године био је Трајко Живковић. Тадашњи народни посланици водили су рачуна о својим грађанима и стално тражили решења за њихове проблеме. Живковић је тако ишао код министра просвете Стојана Новаковића и тражио да се реши учионички простор у Печењевцу. Са групом посланика из лесковачког краја захтевао је да гимназија у Лесковцу уведе трећи и четврти разред, у чему су и успели. О том догађају записано је следеће: „Осмог фебруара 1881. лесковачки народни посланици Аранђел Маринковић из Грделице, Трајко Живковић из Печењевца, Коста Стојановић из Власотинца и Васиљко Цветановић из Лесковца поднели су у Народној скупштини петицију за отварање III и IV разреда у Лесковачкој Гимназији. У својој петицији народни посланици су истакли: 'Варош Лесковац броји 2.600 пореских глава, а сада има реалку од два разреда иако долази у ред већих вароши у Србији. У самом Лесковцу има преко 700 ученика основних школа, а реалка сама 64 ученика.' Они су истакли да лесковачку реалку посећују ученици ширег подручја, па је самим тим неопходно да се реалка прошири на четврти и трећи разред. Финансијски одбор Народне скупштине, под председништвом Николе Пашића који је Лесковац добро познавао, јер је у њему служио у инжењерском пионирском ескадрону, а у току рата 1877/78. градио мост на Морави према Власотинцу, прихватио је предлог лесковачких посланика и вратио га скупштини. Министар просвете је 4. августа 1881. одобрио старешини гимназије у Лесковцу да уписује ученике и у III и IV разред“. Други посланик из Печењевца био је Никола Цакић, који је у једном периоду био и председник општине у Печењевцу. Он је са политичким противницима, као председник општине, имао доста проблема и више пута је кажњаван, али је био веома активан у Народној скупштини, што ће се видети из неколико фрагмената у наредном тексту. Народна скупштина је расправљала и о злоупотреби владајућих партија за време избора и о свему томе записано је: „О незаконитом насртању на представнике општина за време избора народних посланика на састанку 10. јула 1905. године Митар Митић је рекао 'Господо, после оволико изнетих са актима у рукама од стране пријатеља, и после исцрпног говора мога пријатеља г. Давидовића, који је изнео све злоупотребе вршене над бирачима у округу врањском, ја хоћу само да напоменем да су избори 11. јуна извршени насиљем полицијске власти, а не вољом народном. Сигурно да г. Љуба Давидовић није могао да изнесе све неправилности ја узимам слободу да изнесем како су избори вршени у лесковачком срезу.

168

Он је нагласио да је одмах после 19. априла постављен за начелника среза неки Станко Милошевић, и чим је примио дужност ударио је на посао. Прво је ударио на самосталне општинске председнике: на брестовачког председника Стојана Јовића и на печењевачког Николу Цакића. Он је изнуђивао оставке, и кад их није могао добити, он је те председнике казнио. На састанку 31. јануара 1908. године расправљало се о избору часништва и том приликом је речено да су избори у брестовачкој општини изведени под притиском среског начелника и жандарма. Том приликом начелник је педесеторицу виђених самосталаца брестовачке општине отерао у Лесковац, а у неправилностима приликом избора умешан је и председник општине печењевачке, као и да су из оближње куће пуцали на судницу. Ова тројица су били самостални радикали и на овај начин су хтели да их компромитују код бирачког тела. Том приликом је речено да је председник Цакић пре ових избора био председник печењевачке општине и 13. јануара је требало да поново прими председничку дужност. Он је већ седам пута стављан у притвор и суд га је увек ослобађао 'као исправног и честитог човека'. На састанку од 30. јануара 1909. прочитано је питање посланика Николе Цакића, упућено министру просвете у коме захтева да директор Гимназије у Лесковцу се исели из школске зграде, а оно гласи: 'Директор лесковачке гимназије станује у згради гимназиској већ две године, иако је то противно наређењима министарским. То је ваљда једини директор гимназије у Србији за којег не вреди министарско наређење да директори не смеју да станују у згради гимназијској. Он је заузео видне и сунцу окренуте собе, а за женску гимназију уступио је учионице до нужника, а канцеларију за наставнике ове школе уза саме нужнике, те се већ сада осећа смрад, а шта ће бити доцније кад топлота завлада, то ће знати саме ученице и њихови наставници, и то у дворишту гимназије је велика нечистоћа и просипају се где хоће помије и од судова кухињских. С тога сам слободан овим путем умолити г. министра да ми одговори: 1) да ли је познато г. министру да директор у лесковачкој гимназији станује у згради гимназије; и 2) Да ли хоће г. министар да изволи наредити да се директор одмах исели из зграде гимназијске, те да се те видне и здраве учионице даду за децу женске гимназије, да се не трују рђавим ваздухом у самим учионицама.'“ Министар се сећа, али ће извидети случај и за 2-3 дана одговорити. Укључујући се у дискусију о неиспуњавању пореских обавезника према држави, на састанку од 20. фебруара 1909, тражио је да се обустави до идуће јесени принудна продаја непокретних имања у општини печењевачкој, пошто су људи, услед суше у 1908. остали без људске и сточне хране. А на састанку од 16. априла 1909. године г. Цакић је рекао: „Познато је г. министру да је прошла година била суша и поплава, и због тога је требало стати на пут тим продајама имања бар у неким окрузима. А кад то није на време учињено... онда о томе не треба говорити“. О бесправном заузимању шума и утрина у Јужном Поморављу, у некадашњим окрузима – врањском, топличком, нишком, и о ратовању староседалаца и ранијих насељеника са новим придошлицама због тих заузимања, као и о злоупотребама чувара шума, председника општина и других у вези с тим, говоре разна посланичка питања упућена министрима унутрашњих дела, народне привреде и финансије, почев од 1905, па све до 1912 године. Поводом тих злоупотреба огласио се и народни посланик Никола Цакић о чијем се писму, упућеном министру народне привреде, расправљало 17.

169

фебруара 1910. године. Оно гласи: „Председник општине брестовачке у срезу лесковачком изделио је сеоску утрину сељанима села Шарлинца и сам председник Смиљко Станојевић заузео је утрину преко пет хектара и све раскрчио без ичијег решења и надлежног одобрења општинског одбора и министра народне привреде, али на жалост, за Смиљка не вреди казна, јер је сад заузео и осталу утрину. Поред тога, Смиљко наговара и остала села да заузму утрину, те зато има и попова тужба код министра привреде од стране сељана села Шарлинца.“ Цакић пита министра: да ли зна да је она казна према Смиљку остала без дејства и да њега ни полицијска власт не спречава у заузимању сеоске утрине и да ли је вољан да од појединаца одузме заузету утрину и врати је селу, да између сељана не би дошло до крвопролића. Посланик Михаило Јовановић из Разгојне дао је неколико примедби на неправилности приликом агитације за време избора, истакавши да су ти људи који су их чинили награђивани, као што је случај са наставником у занатлијскозанатској школи у Лесковцу. Такође, критиковао је постављење сакатог човека за чувара шума итд. Одмах за њим устао је посланик Никола Цакић и казао: „Г. Михаило Јовановић напомиње како су шумари утицали на избор, али он не каже како је полиција утицала и како је пореско одељене утицало. Ја верујем да су њему и мртви криви, зато што је код нас било 124 гласа више него код њих. Што се тиче шумара, ја могу да кажем да ниједан шумар није ни прстом мрднуо приликом избора нити је појма имао о томе“. Иако је донет Закон о заштити обала река и и потока и да су угрожени становници села Чифлука Разгојанског о чему су дискутовали посланици М. Мићић и Михаило Јовановић и том приликом је изнео да је тражио од председника печењевачке општине од Николе Цакића да да уверење да је село угрожено и да је неопходно да се подигне ћуприја, а он је издао уверење да нема потребе за подизање ћуприје на том месту, нити пак општини прети опасност од поплава. За Николу Цакића није важила обавеза као за министра народне привреде што неће да учини оно што му је дужност па макар цео народ пропао, само зато што су бирачи били сви листом за радикале, па се због тога, наводно, није заузимао да реши овај проблем. На састанку од 4. новембра 1910. године у питању упућеном министру унутрашњих дела, Никола Цакић је навео да власотиначки срез већ неколико месеци нема лекара. „Грађани овог среза плаћају све порезе и прирезе, па стога држим да није право што им се никако не поставља лекар. Зато бих молио г. министра да ми изволи одговорити зашто не поставља лекара том срезу...“ Министар је одговорио да нема довољно лекара, а кад добије кандидате, поставиће их. За време избора, било општинских часника или посланика, скоро увек је било неправилности јер они који су имали власт хтели су поново да је освоје не бирајући средства. Због тога је Михаило Јовановић, народни посланик, 3. фебруара 1911, поводом тих неправилности, упутио питање министру грађевина, у коме, поред осталог, стоји: „Суд општине печењевачке, у лицу свога председника Крсте Петровића и деловође Крсте Димитријевића, постао је страшило за сваког оног који не мисле као они, и који не припада њиховој странци“. За овим се наводи да су посекли винограде Проки Н. Здравковићу и другима из Печењевца на основу некаве пресуде из 1905.; испребијали жену учитеља Јанићија Ложичковића у његовом стану; лажно оптужили бившег шефа

170

железничке станице у Печењевцу те је овај премештен. Сам деловођа лажно је оптужио бившег чувара пруге Милана Анђелковића „те је овај био отпуштен, па када је дао изјаву да прелази у њихову странку, опет је враћен“; лажно је оптужио и скретничара Михаила Костића да се свађа са сељацима околних села, те да се услед тога може десити несрећан случај „из освете према Михаилу“. Међутим, једна несрећа се десила рљаније, децембра 1909, али кривицом машиновође. Почетком XX века народ се много коцкао, па је уведена такса на коцку. У вези са тим 16. марта 1911. Никола Цакић реагује: „Ова такса је врло мала. На све стране коцкају се и има много породица које су остале без хлеба због те коцке. Већ су почели на све стране и ђаци да се коцкају. Зато би требало да се повећа ова такса од пет динара на десет. Молим довољан број посланика да ме помогне и добио је довољну подршку“. На истом састанку Скупштине министар грађевина дао је одговор на питање Михаила Јовановића. Наиме, општина печењевачка оптужила је скретничара Михаила Костића да је непоуздан, „да се због тога боји да се не деси каква несрећа“. Међутим, министар је од шефа железничке станице добио повољно мишљење о њему. Јовановић, који се бојао да именовани не буде отпуштен из службе, рекао је, потом, како је Костић „оптужен само зато што није њихов политички човек, јер је по начелу радикал“. Печењевачка општина је поднела захтев да се у Печењевцу одржава панађур, за шта је требало изменити Закон о панађурима. Пошто није дошло до измене Закона, тај предлог је требало поново поднети, као и оне у вези са осталим несвршеним владиним предлозима. Због тога је Никола Цакић 22. марта 1911. подсетио да је печењевачка општина поднела молбу да јој се дозволи да може држати вашар (панађур), и тражио да се у законски предлог који је претресан унесе и Печењевце. Међутим, министар народне привреде је на ово, између осталог, одговорио: „Овај закон односи се искључиво на Краљево и ни на шта друго... Ако г. Цакић мисли да има права, нека поднесе нов законски предлог“. Пошто је Цакића подржало десет посланика, председник је изјавио да ће се о Цакићевом предлогу решавати. На састанку од 16. априла 1911. године министар је дао одговор Николи Цакићу због чега није ништа урађено по кривици Станимира Цакића, председника општине великограбовничке, за обешчашћење Николе Миљковића. Одговорено му је да су окончане истраге завршили сведоци из среза власотиначког и да је најзад истрага прекинута пошто нема дела и да су по жалби приватног тужиоца акта послата суду. Никола Цакић је изјавио: „Добро сте ми одговорили, по извешћу начелника среза лесковачког, али мислим да сте се и ви добро уверили како иста полиција врши своју дужност, и како чува тужбе и акта по фијокама, по две три године неислеђене, само да би могли сачувати своје пријатеље од судских истрага. Ако је оптужено неко лице које њој не годи, одма му други дан заказује рочиште. Као што се види за председника општине стројковачке, њему су створили кривицу без икаквог разлога, и због тога је седео два дана у тој општини. За овакав поступак и за овакву немарљивост начелника среза лесковачког, кад је остао без казне, онда би начелник требао да буде Вама вечито благодаран, а види се јасно да је потпуно утврђено да су заиста акта чувана по фијокама две три године док их је лесковачки првостепени суд спровео на ислеђење код полиције. Али кад се на другим местима овако ради, онда може и код њега“.

171

Посланик Никола Цакић износио је конкретне примере штете коју су наносили политички противници једни другима. Док су према некима предузимане оштре мере, према другима се благо поступало или никако. На састанку од 19. маја 1911. саслушао је одговор на његово питање од стране Стојана Протића поводом неправилности у раду Милана Ћатића, управника пореског одељења у Лесковцу. За њега је изнето да у канцеларијско време врши послове које немају везе са службом, као и послове који не доликују једном чиновнику, јер је 15. јануара играо карте у хотелу „Круна“ до четири сата, иако је маса сељака чекала пред његовим вратима, а 20. јануара напустио је канцеларију у 10 сати пре подне и отишао на партијски избор, где је створена највећа свађа и туча, па је „Ћатић скочио кроз прозор“. Министар је у свом одговору околности у вези са овим чиновником изнео другојачије и закључио: „Колико је мени познато, овај је порезник добар службеник и добро свој посао ради“, итд., додавши да ће, ако посланик Цакић то жели, наредити формалну истрагу. Цакић је рекао: „Одговор г. министра није тачан зато што сте рђаво извештен од стране лесковачког пореског одељења, јер се види да је Ћатић нарочито удешавао да тако министар буде извештен, а види се по томе што нема ниједан сведок од оних који су били присутни кад је Ћатић играо карте 15. јануара у хотелу „Круна“ до четири сата по подне. Да је тако треба да посведочи Манасије Стојановић, учитељ и Прока Тасић и други.“ Цакић је сматрао да се Ћатић понаша како не би смео човек који рукује касом, а да његов случај изнесе натерао га је сличан случај ранијег порезника лесковачког, неког Душана, који је прокоцкао 40.000 динара из среске касе па се онда направио луд и нешто новца у банкама изгорео, да би само прикрио трагове. Иначе, Ћатић је 20. јануара „направио велику свађу са сељацима села Богојевца и због тога излетео кроз прозор. То све могу да посведоче Младен Живковић, бив. народни посланик, и сва она лица која су била присутна на том збору.“ Цакић моли да се ти сведоци сасушају пред судом, а помиње да „против истог Ћатића постоји и једна петиција коју су грађани поднели.“ Посланик Михаило Јовановић из Разгојне поставио је питање министру народне привреде 12. јануара 1912. године о фалсификовању лесковачке паприке. Министар је рекао како му је већ обраћена пажња на то да се у Лесковцу то врши на индустријски начин, и да је послао тамо једног изасланика, инспектора, који је обишао Лесковац, Печењевце, Локошницу и он је констатовао да се паприка стварно фалсификује, и то највише кукурузним брашном, фарба се аналинским бојама, затим се меша са обичном паприком, додаје се још и машинско уље, да би добила сјај; дакле, изашло се на прави индустријски пут. Где год да је г. инспектор нашао такав фалсификат, он је сакупио и послао у среску канцеларију захтевајући да се фалсификатори најстроже казне. Михаило Јовановић је захтевао да се изврши хемијска анализа и паприке која се увози из Турске, јер се десило да лиферанти уместо праве паприке продају војсци јефтинију паприку и да је неопходно да се при свакој набавци изврши анализа како би се избегло да се уместо праве паприке купује сурогат. Министар је обећао да ће поступити по предлогу и да ће се на тај начин сузбити недопуштене радње и да ће се локошничкој паприци повратити стари глас који је она уживала. ОПШТИНСКИ И ПАРЛАМЕНТАРНИ ИЗБОРИ 1920-1927

172

Одмах по ослобођењу власт је била постављена декретом. Тако је 1918. године постављен за председника Јефтимије Живковић Мујетиш, радикал, Пошто је он убрзо напустио село, за председника је декретом постављен Костадин Спасић, демократа, који је ту дужност обављао све до избора августа 1920. године, када је за председника изабран Ставра Милошевић. ОПШТИНСКИ ИЗБОРИ 1920. Прво одмеравање снага и политичког утицаја појединих странака у новоствореној држави Срба, Хрвата и Словенаца, учињено је на изборима 22. августа 1920. године. Општину у Печењевцу чинила су села: Печењевце, Чекмин, Дупљане, Подримце, Каштавар, Чифлук Разгојански. На територији општине било је једно гласачко место. За избор председника пријављена су два кандидата: Станко Ракић и Ставра Милошевић. На изборе излазе следеће странке: демократска - ову странку су подржавале следеће фамилије: Дугењци, Барбашлици и друге мање; радикали са Јефтимијем Живковићем на челу – са њим је био и мајор (резервни) Стеван Стојковић, као и други Печењевчани; социјалисти са Драгутином Ђорђевићем на челу – ова странка је била у мањини, као и друге мање странке. Комуниста није било. Демократи су кандидовали Станка Ракића. До ове кандидатуре је дошло изненада. Једног дана дошао је у Печењевце демократски посланик Крста Марковић из Губеревца. У редовима демократа било је само 17 кандидата, а сви они који су имали неки чин у војсци, или који су се било како истакли у рату сада су хтели да буду председници. Крста Марковић је увидео да слоге не може бити па им је предложио да нађу трећег, неког који није био кандидат, а и кога би сви једногласно прихватили. Тако је избор пао на Станка Ракића. Станко Ракић је тога дана био у пољу, обилазећи њиве са конопљем како би утврдио да ли је конопља зрела за бербу. Пандур га је пронашао и обавестио да га позивају да дође у попову кафану. Спремио се и отишао, а када је Крста Марковић предложио да он буде кандидат за председника општине, Станко је рекао да би се прихватио кандидатуре ако се сви други повуку и он буде једини кандидат демократа. Остали су прихватили тај предлог. Станко Ракић је предложио за деловођу Јована Здравковића који је био довољно писмен. Под утицајем Трајка Живковића, демократска странка предложила је Ставру Милошевића, као другог кандидата у демократској странци. Станко Ракић се онда наљутио, иако је после избора за кандидата одржана велика свечаност у кафани где су му сви одали верност, па је и он частио – платио је око 500 динара (у то време то је био велики новац. Будући да се је појавио и други кандидат, Станко није хтео да агатује, нити је изашао на изборе, па је његова кутија више формално била постављена. Ставра Милошевић је био солунац, а имао је и велику фамилију, па је агитовао и на изборима победио. Тако је после ослобођења први изабрани председник печењевачке општине био Ставра Нилошевић. Због овога сви самосталци који су се прикључили демократама иступају из странке и прикључују се радикалима.

173

Поред Ставре, за деловођу су изабрали Јована Здравковића који је касније сам иступио, јер се није слагао са председником, па је за новог деловођу дошао Жика Стојковић. Кметови су били: Драгутин Ђорђевић за Печењевце, Јосиф Јовић за Чекмин, Илија Станојевић за Подримце, Ђорђе Јовић за Каштавар, Никола Пешић за Дупљане, Стојан Цветковић за Брејановце и Александар Цветковић за Чифлук Разгојнски. Ставра Милошевић је четири пута био биран за председника општине, све до 1933. године, када је изабран други председник. Први левичари у то време били су Јован Илић, учитељ, који је носио црвену машну (касније прелази у демократе, а одмах затим у радикале и ЈРЗ), левичари су такође били Драгутин Ђорђевић, Прокоп Ј. Живковић и још неки. ПАРЛАМЕНТАРНИ ИЗБОРИ 1920. Најважнији задатак Привременог представништва био је доношење закона на основу којих би се спровели избори за уставотворну скупштину. Привремено представништво донело је Закон о ибору народних посланика 3. септембра 1920. године, чију основу чине модификовани србијански Закон о избору народних посланика. Овим Законом прокломовано је опште право гласа у начелу, али није уведено, укинут је имовински цензус, граница пунолетности померна је на 21. годину. О парламентарним изборима Драгутин Ђорђевић каже: „Одржан је збор у Лесковцу, а организатори збора били су Јован Дискић и Милан Станојевић. Збор је био заказан у једном дућану, али је толико делегата било да су морали да се преселе у хотел „Париз“. Тада су говорили организатори збора Дискић и Станојевић. Из Печењевца је било око 15 делегата, вођа делегације био је Драгутин Ђорђевић. Ту се углавном расправљало о делању радничке странке у новим условима и о предстојећим посланичким изборима.“ Чувар кутије кандидата Филипа Филиповића био је Драгутин Ђорђевић. Иако је организација око избора за кандидата радничке странке КПЈ извршена на неколико дана пре избора, ипак је Драгутин веровао у добар број гласача. Председник гласачког места био је неки судија из касационог суда из Београда. За време гласања говорили су Драгутину Ђорђевићу да ће бити само његова куглица у кутији. Кад је завршено гласање у кутији Филипа Филиповића нађена је 71 куглица. То је био велики број гласача.

ПАРЛАМЕНТАРНИ ИЗБОРИ 1923. Скупштина изабрана 28. новембра 1920. године распуштена је 21. децембра, а општи избори расписани су за 18. март 1923. године. Прво заседање скупштине заказано је за 16. април 1923. године. На овим изборима Печењевце је имало два гласачка места; прво је имало 406 гласача, који су гласали на следећи начин: Радикална странка је добила 18, Независна рад. партија 4, Демократска 380, Земљорадничка 2, Радикална дисидентска 0, Републичка 1, Земљорадничка-дисиденти 1, а на другом гласачком месту избори изгледају овако: гласача 310; Радикална странка је

174

добила 83, Независна радничка 2, Демократска 217, Земљорадничка 1, Радикална-дисиденти 3, Републиканска 2, Земљорадници дисиденти 2. На овим изборима за срез лесковачки изабран је Прока Станковић Ћулавка из Мирошевца. ОПШТИНСКИ ИЗБОРИ 1923. На другим општинским изборима, одржаним 19. августа 1923. године, кандидати су били: Ставра Милошевић и Лука Цакић из Печењевца и Цветко Јовић, лугар, из Чекмина. Предизборне агитације одржане су у свим селима. Лука Цакић је говорио: – Гласајте ме, браћо, ја немам Добру главу као што има Ставра, али ћу водити правду за све... (Добра глава је место, непошумљено у то време, око којег су се све до 1941. године гложили Печењевчани, Чекминчани и Душановчани. Сви су полагали право на то земљиште, јер је било погодно и за пашу и за обраду. Више пута, до 1941. године, било је и пушкарања око права на то место) Ставра Милошевић у то време није био богат, али је имао многобројну фамилију. Као солунац, човек тихе нарави, није се ни са ким замерао. Сав посао је препуштао деловођама и својим службеницима. ПАРЛАМЕНТАРНИ ИЗБОРИ 8. ФЕБРУАРА 1925. ГОДИНЕ Парламентарни избори од 8. фебруара 1925. године одржани су по Закону од 22. јуна 1922. године. Државни одбор за председнике бирачких одбора у срезу лесковачком одредио је за сва бирачка места. За бирачко место I у Печењевцу одређен је Ђорђе Гичић, судски писар из Лесковца, а за I I бирачки одбор Властимира Спирића, судског писара из Лесковца. После вишедневне предизборне кампање, гласачи су се опредељивали према оним страначким кандидатима којима су највише веровали. Грађани печењевачке општине на овим парламентарним изборима су се опредељивали: Гласачко место I, број бирача 510, број гласача 420, за Демократску странку 371, Земљорадничка 3, Републиканска 1, Рад. Драговић 17, Сам. Демокр. 9, Рад. Коцића 19; I I гласачко место, број бирача 455, број гласача 349, гласали су: Демократска странка 252, Земљорадничка 0, Републичка 2, Радикална – Драговић 38, Самостална Демократска 7, Радикална Коцића 50. На основу добијених гласова за посланике у врањском округу су изабрани: Влајко Коцић, Димитрије Он. Поповић, Милутин Драговић, Ђура Крџжалић, Живојин Рафајловић, Никола С. Миљковић и Васа Поповић. ИЗБОРИ ЗА ПОСЛАНИКЕ НИШКЕ ОБЛАСТИ 23. јануара 1927. године. У Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца избори за обласне скупштине одржани су 27. јануара 1927. године по Закону о обласној и среској самоуправи донет 26. априла 1922. године. Како је лесковачки крај по административној

175

подели од 1923. године припао нишкој области, са седиштем у Нишу. Град Лесковац давао једног посланика, а срез два. Посланици изабрани на овим изборима су: Васа Дискић, Лесковац, Никола Динић и Младен Илић за срез Лесковачки. ОПШТИНСКИ ИЗБОРИ 15. август 1926. Општински избори трећи по реду одржани су 15. августа 1926. године. За председнике општине предложена су три кандидата: Ставра Милошевић, Цветко Јовић, лугар и Славко Здравковић. Изборне борбе су омогућавале доста гужве, туче и појединачне агитације. Долазили су и посланици који су се интересовали за поједине кандидате и пружали су испомоћ у агитацији. Посланици су у граду од богаташа и индустријалаца сакупљали новац долазили су у села и са председничким кандидатима и другим члановима странке разматрали су стање бирача. Ако је неко пропадао и био му потребан новац, позивали га и давали му џак брашна или и до педесет динара. Друге су везивали са другим чинидбама. Они који су били на суду посланик се је обавезивао да им заврши судски спор, а они су били дужни да гласају за кандидата за кога им он каже. Било је цепања међу појединим породицама, само зато што из њихове фамилије није ниједна мушка глава узета за одборника или неку другу дужност. Тако су веће фамилије предобијане на тај начин што су се њихови људи узимали за кметове или одборнике, иако су то радили волонтерски, али су били у могућности да штите своју фамилију, приликом одређивања неких дажбина. На овим изборима победио је Ставра Милошевић. У изборним борбама Демократска странка освојила је 25 од 57 општина у лесковачком крају, а и обе варошке општине Лесковац и Власотинце ПАРЛАМЕНТАРНИ ИЗБОРИ 11. септембра 1927. године На овим изборима Радикална странка је изашла разбијена на три фракције. Поделе у врху странке биле су посебно изражене на терену. Носилац пашићевске листе био је кандидат Милутин Драговић за врањски округ, а кандидат за посланика за срез Лесковац био је Михајло Јовановић, деловођа из Разгојне, а заменик Милан К. Савић, председник општине из Д. Трњана. На владиној окружној радикалској листи био је кандидат Влајко Коцић, а за изборни срез Лесковац Тодор Р. Тонић, а заменик Таса Миленковић, председник општине из Доње локошнице. Демократска странка на овим изборима у врањском округу појавила се са три листе. Носилац прве листе био је Живоин Рафајловић, министар у пензији из Лесковца, а за лесковачки срез кандидат Крста Марковић, земљорадник из Губеревца, а његов заменик Никола Миљковић из Биљанице. Носилац друге окружне листе Демократске странке, тзв. Прави демократи „кандидат Стојан Анђелковић, грађевинар из Косанчића, кандидат за срез лесковачки је био Михајло П. Благојевић, економ из Турековца, а заменик Живомир Р. Марковић, земљоделац из Накривња.

176

Републиканска странка се појавила на изборима 1927. године са једном листом у избору округа врањског, а носилац је био Влада Поповић, инжењер из Лесковца, а његов кандидат за лесковачки срез је био Илија Конић, бакалин из Лесковца, а његов заменик Младен Савић, земљоделац из Великог Трњана. Носилац листе Земљорадничке странке за врањски округ био је Урош Стајић, агроном из Београда, а кандидат за изборни срез лесковачки је био Цветко Јанковић, земљорадник из Богојевца, а заменик Јован Марјановић из Турековца. Тада почиње већа политичка активност чланова земљорадничке странке, а свој допринос у тој политичкој борби дали су Драгољуб Трајковић, Јован Јовановић, Богољуб Горуновић и Станиша Костић. Те политичке борбе најбоље илуструју плакати који су објављивани поводом тих избора. Изборни резултати на овим изборима на оба гласачка места у Печењевцу су следећи: број бирача на I 503, број гласача 402, Републиканска странка је добила 4, Радикална (Драговића) 23, Демократска Рафајловић 236, Земљорадничка странка 12, Демократска Анђелковић 69, Самостална демократска 4 и Радикална Коцић 54, а на другом гласачком месту резултати су следећи: број бирача 434, број гласача 302, Републиканска странка 9, Радикал. Драговић 37, Демок. Рафајловић 95, Земљорадничка 6, Демок. Анђелковић 81, Самостална демок. 4 и Радикална Коцић 70. Према резултатима избора за посланике у врањском округу изабрани су Живојин Рафајловић, Душан Максимовић, Крста Марковић, Влајко Коцић, Димитрије Он. Поповић, Бора Јовчић и Милутин Драговић. Процес опадања ауторитета и распадање појединачних странака одразио се и на изборне резултате. Са овим изборима се завршава изборна борба пре диктатуре 1929. године, а следећи избори ће започети после Октроисаног устава 1931. године. ПАРЛАМЕНТАРНИ И ОПШТИНСКИ ИЗБОРИ У ПЕЧЕЊЕВЦУ 1931-1938. ГОДИНЕ Увођење Шестојануарске диктатуре 1929. године изненадило је мештане села Печењевца, али нико на њу није посебно реаговао, сем Луке Цакића Рође, кафеџије и опозиционара. Он је у знак протеста узео слике краља Петра I, краља Александра Карађорђевића и председника владе Петра Живковића, па их је обесио на три зида у свом кафанском клозету. После неколико дана проказан је у жандармеријској станици и жандарми су одмах дошли и одвели Луку Цакића на саслушање. Цакић је изјавио да је то учинио из велике љубави према овим личностима и рекао да жели да ниједан простор не буде без њих. Његову изјаву жандарми нису схватили и после саслушања су му наредили да слике обсси где су и раније биле. После овога, у жандармеријској станици је повећан број жандарма који су мотрили да не дође до још неког инцидента. Знали су да је ово село било обреновићевско, па су пажљиво пратили политички живот у Печењевцу. Са доношељем устава 1931. године и укидањем шестојануарске диктатуре створени су услови за одржавање парламентарних и општинских избора и после тога донети су сви потребни закони за обављање избора. Прописани су формулари, а општине су добиле задатак да израде бирачке спискове према новим упутствима. Закон за избор народних посланика донет је

177

12. септембра 1931. године, а у вези са овим законом 20. септембра исте године објављен је Ззакон о удружењима, збора и договора, као и Указ о изборима народних посланика, за четворогодишњи мандат. Први парламентарни избори после увођења диктатуре одржани су новембра 1931. године. У лесковачком срезу за носиоце среских листа одређени су: Тодор Р. Тонић, адвокат из Лесковца (заменик Илија Јовановић, деловођа из Орашца), Никола А. Динић, пензионер из Лесковца (заменик Милан Савић, председник општине из Мрштана) и Михаило Јовановић, економ из Разгојне (заменик Стеван Павловић из Горње Локошнице). Печењевце је имало два гласачка места а резултати избора су следећи: гласачко место I – бирача 579, гласало 464, за Тодора Т. Тонића 114, Николу А. Динића 344 и Михаила Јовановића 6; гласачко место II – уписано 491, гласало 364, за Тодора Т. Тонића 72, Николу А. Динића 264 и Михаила Јовановића 28. Највећи број гласова је добио Никола А. Динић на оба гласачка места, али је за посланика изабран Тодор Тонић. ОПШТИНСКИ ИЗБОРИ 1933. После септембарског Устава 1931. године, први општински избори одржани су 15. октобра 1933. године на основу Закона о општинама од 14. марта 1933. и Закона о изменама и допунама Закона о избору народних посланика за Народну скупштину од 10. септембра 1931. са изменама и допунама од 26. септембра 1931. усвојеним 24. марта 1933. године. Општински избори нису одржани истог дана већ у размаку од три месеца, а у Вардарској бановини одржани су 15. октобра 1933. године. На овим изборима за председника општине Печењевце пријављена су два кандидата, и то: Стојановић Драгутин из Печењевца и Миладин Н. из Разгојнског Чифлука. У редовима присталица Ставре Милошевића настао је расцеп, а он је био председник општине од 1920. године. Као дугогодишњи председник, он није дозвољавао младима да се у изборним борбама афирмишу, јер је био конзервативан, а као председник се веома обогатио, па је политику ставио у други план. Његове присталице су критиковале његов став, али је он успео да их неутралише. Друга група, окупљена око Јована Илића, учитеља, и Драгутина Стојановића, била је доста агресивна, јер је схватала да је то време кад се може дочепати власти, па је ангажовала све своје присталице за агитацију. Имали су подршку и жандармерије. Прихватили су све методе подмићивања, а служили су се и претњама. У ове изборе укључио се и Тодор Р. Тонић, народни посланик, својим писмом Јефти Поповићу, покушавајући да неутралише његову активност. У писму истиче: „Поштовани и уважени Оче Прото, Опростите што вам морам писати о овако непријатној једној ствари, али верујте ми приморан сам од људи из Ваше парохије, који ми престављају следеће: Прота Јевта толико агитује и одвраћа људе да гласају за Бучинца, да иде толико далеко да и свој положај Проте и Пароха ставља тим агитацијама у службу, и са крстом заклиње и одвраћа народ од Бучинца, куне, и вели, да му Бог

178

не помогне, и проклиње, кућа му се упалила, не родило му ништа ни у кући ни од стоке ни на њиви, него му све помрло и све изгорело, и не дочекао, да целива зелене венце ни сину ни ћерки, нити икоме своме. Ја не могу да верујем, али Оче прото, и да је било нешто, молио бих Вас најлепше, јер ја према Вама имам најлепше мишљење, пошту и уважење, да се више не понови, јер ја морам народ ме гони, да пишем тужбе Владици, кривичне тужбе и да депутације водим, што би ми било непријатно, што мислим, да и Ви верујете, јер ме знате, да сам један од Ваших најбољих пријатеља и поштоватеља.“ На овим изоорима истакле су се две личности, једну смо већ поменули -Јована Илића, учитеља, а друга је Јефта Поповић, свештеник. И један и други су учествовали у раскринкавању противника. На свим зборовима било је туча, свађа, расправа и гложења најширих размера. Група око кандидата за председника Драгутина Стојановића Бучинца куповала је гласове, и то преварама. На вратима гласачког места стајали су повереници и пазарили са појединцима за гласање. Бирачима су плаћали по сто динара. Гласач је одмах добијао фишек дводинарки. Речено му је да је у том фишеку 100 динара. Гласач улази на бирачко место и гласа, а гласање је било јавно, а кад изађе и одвије фишек види да се на крајевима налазе дводинарке, а у средини је био графит за чишћење шпорета. Значи гласао је за четири динара. Поред тога, полиција је јавно и тајно застрашивала представнике појединих фамилија, тако да су многи гласали за Драгутина Стојановића. Поред куповине гласова, Драгутин Стојановић Бучинац мобилисао је неколико воловских кола која су превозила старце, болесне и непокретне који су му били одани гласачи. Према званичним подацима, за председника општине у Печењевцу изабран је Драгутин Стојановић Бучинац, за кога је гласало 550 бирача, а за Миладина Величковића 382. Треба на крају истаћи да су све кандидатске листе припадале Југословенској националној странци. Са доласком новог председника мења се и цео општински апарат. За деловођу долази најпре Никола из Ћеновца, касније се он мења, а за кметове су постављени изабрани: Миле Ђокић из Печењевца, за Печењевце Бошко Спасић из Чекмина, за Чекмин Јоргаћ Здравковић из Каштавара, за Каштавар Никола Стојановић из Дупљана, за Дупљане (Живково) Владимир Стојиљковић из Чифлука, за Чифлук. Писара је било три. Један од њих је био Влајко Лазаревић, а двојица су били из Мирошевца. Овакав општински апарат остаје све до 1941. године, јер је радикална странка и на наредним изборима победила. ПАРЛАМЕНТАРНИ (ПОСЛАНИЧКИ ИЗБОРИ) 1935. После убиства краља Александра у Марсеју, створени су услови за скупштинске изборе. Влада Богољуба Јевтића 7. фебруара 1935. године објавила је указ Намесништва о распуштању Народне скупштине и заказала изборе за нову скупштину за 5. мај 1935. године, познате као петомајски избори. За Народну скупштину избори су спроведени на основу Закона о избору народних

179

посланика који је донет 10. септембра 1931. године и више пута допуњаван и мењан, и на основу закона о бирачким списковима од 6. септембра 1931. године, који је допуњен Законом о изменама Закона о бирачким списковима од 20. јула 1934. године, али, без обзира на измене, и даље је остало да се гласање обавља јавно. После 6. јануара 1929. године и убиства краља Александра Карађорђевића ово су били први избори на којима су владајући врхови дозволили опозиционим странкама да истакну своје кандидационе листе. После расписивања избора, настала је активност у којој се нису бирала средства у компромитовању противника. У лесковачком срезу за скупштинске изборе 5. маја 1935. године истакнуте су следеће листе: На земаљској листи Богољуба Јевтића су се кандидовали Тодор Р. Тонић и Живојин Рајфаловић, на земаљској листи Влатка Мачека, на тзв. Удруженој опозицији, био је кандидат Јован Јовановић, адвокатски приправник, а заменик Младен Савић, земљорадник, на земаљској листи Димитрија Љотића био је Мирко Ђорђевић, капар, а његов заменик Војислав X. Михајловић, трговац из Лесковца. Ма земаљској листи Божидара Максимовића кандидат јс био Тодор Поповић, кафеџија, а заменик Радисав Михајловић, земљорадник из Доње Јајине. За време предизборне кампање органи државне власти вршили су законске припреме, одређивали гласачка места и бирачке одборе. Печењевце је имало два гласачка места. На првом гласачком одбору председник одбора био је Јован Илић, учитељ у Печењевцу, на другом гласачком месту председник одбора био је Срећко Радовановић, учитељ у Лесковцу. Предизборна активност за време ових председничких избора била је веома жива на целој територији среза. Она се испољавала кроз одржавање зборова, објављивање разних плаката којима су позивани бирачи да гласају за одређене листе или су њима противници раскринкавани изношењем њихових негативности. Да би придобили што већи број гласача, кандидати су разним корупционим мерама припремали терен. Из тог разлога долазило је до жучних расправа, свађа, туча, па и убистава. На Ускрс 1935. године дошао је у Печењевце Жика Рафајловић, посланички кандидат. Предизборни збор је заказан у дворишту Луке Цакића. Жика је дошао аутомобилом, што је у то време изазвало још веће интересовање у селу. На збор су дошле све његове присталице и двориште Луке Цакића било је препуно. Присталице Тодора Тонића дошле су на збор са задатком да ометају излагање Жике Рафајловића, иако су били на истој земаљској листи, али из различитих партија. Присталице Тодора Тонића биле су на насипу, испред ограде дворишта Луке Цакића. Док је Жика Рафајловић говорио, присталице Тодора Тонића су добацивале, изводиле разне вицеве на рачун присталица Жике Рафајловића, прилично ометајући говорника уз громогласну вику: Уа! Доле! Уа! Све је то допринело да дође до крвопролића. Присталице Тодора Тонића је водио учитељ Јован Илић из Печењевца. Кад је Рафајловић завршио збор, сељаци су почели да излазе из авлије, али их је у тај мах засула гомила сировим јајима. Присталице Тодора Тонића бирали су мућкове и многа јаја су погодила и Жику Рафајловића, па је одмах настало комешање. Присталице Жике Рафајловића хтеле су да пређу мост и оду у кафану Јефтимија Поповића, свештеника. Међутим, присталице Тодора

180

Тонића су хтеле силом да им не дозволе прелазак преко моста, па је настала гужва. Јован Илић, учитељ, присталица Тодора Тонића, викнуо је: Напред! Том приликом је Драгомир Станимировић Ћукавац потрчао до моста ка месту где се налазио Светислав Здравковић и ударио га касапским ножем испод кључне кости. После неколико минута Светислав је издахнуо на мосту. Жандарми су били ту, али су дотле само посматрали шта се збива, тек онда су почели да пуцају увис, како би разбили супарничке стране, Славко Ћокић скаче и жандарму скида нож са пушке. Остали жандарми, заплашени масом, побегли су, али су касније ухапсили Драгољуба Станимировића, Јову Илића и Петра Филиповића. Њима је суђено и Драгомир Станимировић је осуђен на четири године робије, на три године губитка часних права и на плаћање покојниковој малолетној ћерци 20.000 динара. Саучесник Петар Филиповић је такође осуђен, док су присталице Тодора Тонића ослобођене тужбе, односно кривице. Интесресантно је напоменути да су Драгомир Станимировић и Светислав били најбољи другови и пријатељи, али партијска припадност је била јача, на шта указује и овај несрећни случај. У предизборној активности запажено место у Печењевцу имао је Тодор Тонић, који је залазио у село и делио школској деци бомбоне, гумице, просте држаљице са пером за писање. Том приликом наговарао је децу да убеђују своје укућане да гласају за њега. Маса је била расположена за кандидата Живојина Рафајловића, али је његов кандидат многобројним подвалама успео да буде изабран већином гласова. На овим изборима гласачи су се изјашњавали на следећи начин: као што је напред наведено, Печењевце је имало два гласачка места. На гласачком месту Печењевце I била су уписана 663 бирача, а од 527 изашлих за Живојина Рафајловића је гласало 249, за Тодора Тонића 217, за Јову Јовановића 1, док остали кандидати нису добили ниједан глас. У овим изборима изабрани су посланици са земаљске листе Богољуб Јевтић, Тодор Тонић и Живојин Рфајловић. О убиству за време ових избора Лесковачки гласник је објавио три чланка: Убиство у Печењевцу У Печењевцу је на веома свиреп начин извршено једно убиство другог дана Ускрса. После одржаног збора, по подне око три сата, једна група пијаних сељака, заметнула је свађу, око појединих лесковачких кандидата за срез лесковачки. У тој свађи, један из групе пијаних сељака, касапским ножем задао је смртан удар Светиславу Здравковићу, тежаку из Печењевца, који је на неколико тренутака након тога издахнуо. Власти су одмах на лицу места извршиле увиђај и повеле истрагу да би утврдиле, како је дошло до овог убиства, и ко су његови иницијатори. За убиство у Печењевцу ухапшен је и учитељ Јован Илић као главни подстрекач

181

Као што смо објавили у прошлом броју нашег листа на други дан Ускрса у Печењевцу на веома свиреп начии убијен је Светислав Здравковић, земљорадник из Печењевца. Поменутог дана одржан је поподне агитациони збор за изборе народних посланика у Печењевцу. Збор је одржан у потпуном реду. После збора, народ је почео да се разилази. Међутим, једна група сељака заметнула је, како изгледа под утицајем неких људи из Печењевца и околине, свађу око појединих посланичких кандидата. У тој свађи Петар Филиповић, са Драгомиром Станимировићем, пробију кардон жандарма, који је одржавао ред за време збора и скаче на Светислава Здравковића по наговору Јована Илића, учитеља из Печењевца. Док је Филиповић држао Здравковића, Драгомир Станимировић га ударио неколико пута великим касапским ножем, тако да је Здравковић смртно погођен пао на земљу и после кратког времена издахнуо. Власти су одмах о овом злочину биле обавештене. Истражни судија г. Стојимировић је на лицу места извришо увиђај и повео истрагу. Поведеном истрагом је утврђено ди је главни подстрекач убиства Јован Илић, учитељ из Печењевца, па је стога Илић, на предлог Државног тужиоца г. Момира Парађанина, а по решењу истражног судије г. Стојимировића стављен у притвор. Ухапшени су и главни злочиици: Петар Филиповић и Драгомир Станимировић. Власти и даље воде истрагу, да би откриле и остале иницијаторе убиства. Суђење за убиство у Печењевцу Као што је унеколико познато, другог дана Ускрса у Печењевцу је држао предизборни збор г. Живојин Рафајловић, бивши министар и садашњи народни посланик. Пошто је збор био завршен, свет је почео да се разилази, али је на једном месту више гвоздене ћуприје на реци Јабланици дошло до свађе између неколико присталица Тонићевих и Рафајловићевих људи. У овој свађи је Петар Филиповић дохватио Светислава Здравковића, ударао га штапом по глави, док је Драгомир Станимировић, убо једним великим касапским ножем Светислава Здравковића. Тешко рањени Светислав је ускоро од задобијених повреда подлегао. За ово кривично дело државни тужилац г. Драг. Поповић оптужује и Драг. Станимировића и Петра Филиповића. Уз то, он је оптужио још и Јована Илића, учитеља из Печењевца, за подстрекивање у извршењу овог злочина. Још тројица оптужених одговарали су јер су се тога дана када је збор одржан противили властима, не хтевши да се разиђу. На претресу који је одржан у уторак, приватну тужбу заступао је г. Јов. Јовановић, овдашњи адвокат. Пошто је саслушан један велики број сведока, који су често пута чак и контрадикторно сведочили, суд је увече донео пресуду: којом се окривљени Драгољуб осуђује на четири године робије, на три године губитка часних права и на плаћање покојниковој малолетној ћерци 20.000 динара. Саучесник Петар Филиповић је такође осуђен, због овог дела, као и дела крађе учињене из магацина печењевачке железничке станице на четири месеца строгог затвора. Остали оптужени су ослобођени.

182

Према казивању савременика аутора овог рада (1961. године), да би спасао подстрекаче овог убиства у Печењевцу, Тодор Тонић је успео да премести јавног тужиоца Момира Парађанина који је припадао другачијој политичкој опцији и доведе Г. Драгог Поповића за јавног тужиоца који је оптужио само извршиоце злочина. Због тога је суђење било непримерено, јер је Тодор Тонић, као народни посланик, успео да главни подстрекачи не буду осуђени, већ само конкретни извршиоци, па и они на веома кратке казне. ОПШТИНСКИ ИЗБОРИ 1936. Избори за општинске одборе у селима и местима која нису имала статус града одржани су у лесковачком срезу 6. децембра 1936. године. Они су били веома важни за новостворену партију – Југословенску радикалну заједницу (ЈРЗ) – и са њима је Милан Стојадиновић хтео да види какав ауторитет има ова партија. За општинске изборе у срезу лесковачком потврђено је 48 кандидатских листа. На изборима је било више кандидата на листи једне странке. На пример у Печењевцусу оба кандидата била на листи Југословенске радикалне заједнице. На изборној листи ЈРЗ у Печењевцу потврђена су два кандидата за председника општине на листи ЈРЗ, и то: Александар Цакић Лека и Драгутин Стојановић Бучинац. Предизборна активност била је жива. Кандидати су обилазили села (Чекмин, Дупљане, Брејановце, Разгојнски Чифлук, Подримце и Каштавар) која су сачињавала општину Печењевце. У говорима кандидати су немилосрдно нападали противнике, иако су били на истој листи. Драгутин Стојановић, председник, био је познат бирачима, али је и даље настојао да путем застрашивања дође до циља. Александар Цакић је имао једну компромитујућу паролу противкандидата, јер су у то време Јован Илић, управитељ школе, и Драгутин Стојановић, као председник општине проневерили школски буџет од 17.000 динара. Ова парола је била: Доле школски буџет 17.000! Поред ове, било је и других парола. Драгутин Стојановић је имао Тонићеве пароле: Доле конкордат! Дервиши! и друге. Оба кандидата имала су телесну заштиту, а њу су чинили најјачи људи, који су носили мочуге и који су први улазили у сваку тучу и штитили своје кандидате. Присталице Драгутина Стојановића су једног дана одржали збор у Дупљану (данас Живково). Кад су се враћали, постројили су се у колону. На челу је била блех-музика, а затим је ишао Драгутин Стојановић са групом од око седамдесет лица. У тој групи био је и Јован Илић, учитељ. Група је певала, узвикивала пароле: Живео Бучинац! Доле конкордат! итд. Ишли су главним друмом. На прилазу селу Печењевцу, негде испод данашњих јужних кућа, група присталица Александра Цакића из Дупљана, наоружана пушкама, почела је да пуца у правцу групе која се враћала са збора у Дупљану. Настала је паника. Људи су почели да беже. Када су присталице Александра Цакића успеле да разбију групу присталица Драгутина Стојановића, почели су да се повлаче. После разбијања групе која се консолидовала, хтели су да као целина уђу у село и тада је засвирала музика, па су почеле пароле да се избацују и испољава спремност на обрачун. На улазу у село, на самој десној страни Јабланице, испред попове кафане, присталице Александра Цакића дочекали су присталице Драгутина Стојановића.

183

Испред кафане било је доста Цакићевих присталица, ту су били и кандидат Александар Цакић и његов заменик Никола Стаменковић. Приликом пролаза поред кафане, присталице Александра Цакића напале су присталице Драгутина Стојановића. Како је на насипу било доста камења за оправку пута, Цакићеве присталице су то искористиле и напале Драгутинове људе каменицама. Настала је жестока борба у којој је било доста рањених. У току борбе пробио се Драгутин Стојановић, а потом и Јован Илић, учитељ, и обавестили су о догађају жандармеријску станицу. Ускоро су дошла тројица жандарма. Са ножевима на пушкама хтели су да умире групе, а нарочито су се окомили па Цакићеве присталице. Почели су да вичу, али је Цакићева група одбила да уђе у кафану. Престала је туча, али су присталице Драгутина Стојановића биле изубијане каменицама, па је постојала опасност да се пробију у село. Да би до краја смирили ситуацију и натерали Цакићеве присталице да уђу у кафану, што им није успело, жандарми су се поређали поред кафане на источној страни. У поступку против Цакићевих присталица нарочито се истицао жандарм Бавтић. Са њим је почео да се расправља Никола Стаменковић. Бавтић је у једном тренутку, озлојеђен и припремљен да према преступницима буде такав, покушао да бајонетом убоде Николу Стаменковића. Нашавши се у опасности, Никола је голим рукама ухватио бајонет (нож на пушци) и избегао убод. Бавтић је нагло повукао бајонет и тако је сасвим посекао дланове Николи. Док је гледао исечене руке и крв која је из посекотина јурнула, Бавтић га је поновним захватом пушке са бајонетом убо у стомак. Никола Стаменковић је на месту остао мртав, а жандарми су се повукли и остали у жандармеријској станици. На овај начин радикали, тј. присталице Драгутина Стојановића, уз помоћ жандарма, хтели су да заплаше демократе, тј. присталице Александра Цакића. Бучинац је преко својих људи претио присталицама Александра Цакића да ће сви они проћи као Никола. Никола Стаменковић је био из Барбешлиске фамилије, која је била међу бројнијим фамилијама у селу. Чувши за Николину смрт, фамилија се одмах окупила наоружана моткама и ватреним оружјем и кренула кроз село како би се актерима убиства осветила. Тог дана село је замрло, сви су се склонили са улице, јер се није знало ко на ког може пуцати. Барбешлици су најпре дошли до куће Драгутина Стојановића, која је била пуна његових присталица, пуцали су, али се из куће нико није појавио. Да је неко опалио, или да се јавио, свакако би било још мртвих. После тога, кад се нико није јавио, Барбашлици су кренули на жандармеријску станицу, са жељом да се обрачунају са жандармима. Засели су око ограде, почели да вичу, али се нико није јавио. Опалили су неколико метака на зграду жандармеријске станице, али жандарми нису смели да одговоре на ватру. Тако су се Барбашлици прошетали селом, пуцали, изазивали, али се нико није супротстављао. Избори су обављени под још јачом стражом жандарма. Драгутин Стојановић Бучинац куповао је гласове, довозио људе који желе да гласају, давао жито из свог амбара, а увече су се пребројавали гласови. Како за Николу Стаменковића нико није одговарао, присталице Драгутина Стојановића припремале су се за убиство, јер су били несигурни у исход избора. Донели су одлуку да убију Александра Цакића уколико би имао већи број гласова. У канцеларији у којој су се пребројавали гласови наместили

184

су столицу на којој је требало да седи Александар Цакић, а испод столице из подрума направљена је рупа. У подруму се сакрио Дина Здравковић Пирчин који је требало да пуца и убије Цакића, уколико би добио већи број гласова. И поред тога што су избори били недемократски, због фалсификовања бирачких спискова, на њима је победио Драгутин Стојановић са више од 40 гласова, а Александар Цакић је избегао смрт. У печењевачкој општини победио је Драгутин Стојановић, добивши 565 гласова на листи ЈРЗ, док је Александар Цакић, са исте листе, добио 525 гласова. Гласање је завршено, али су Бучинцу претили најближи рођаци Николе Стаменковића. Да би средио ову ситуацију, Бучинац их је позивао, једног по једног, на разговор и обећавао им да ће имовина Николе Стаменковића, који није имао деце, припасти њима, ближој родбини, а не Николиној жени. По договору са Бучинцем, братанци су почели да малтретирају Николину жену, да је прогоне и измишљају разне сплетке, па је морала сама да оде од куће. Да би спровео договор, Драгутин Стојановић је условио Николине рођаке да пређу у странку ЈРЗ, што су ови и прихватили. Бучинац је решио питање наслеђа. Николиној жени дат је један мали део имовине, и то најгори, а братанци су поделили његову имовину. Поред тога, старијег Николиног братанца поставио је за кмета села Печењевца и тако себе заштитио. ПАРЛАМЕНТАРНИ ИЗБОРИ 1938. ГОДИНЕ Парламентарни избори одржани су у години када је почео Други светски рат. Година 1938. била је релативно мирна у Југославији, и то је омогућило свим политичким партијама да се усредсреде на предстојеће изборе. За ове изборе Срески суд у Лесковцу потврдио је девет листа посланичких кандидата. Прве две листе су ЈРЗ Милана Стојадиновића са среским кандидатима: прва Тодора Тонића, адвоката из Лесковца, а друга Милорада Миленковића, директора банке из Лесковца. Носилац друге земаљске изборне листе удружене опозиције био је Влатко Мачек. На овој изборној листи за срез лесковачки били су Душан Ћорђевић, трговац, Крста Стојановић, земљорадник из Чифлук Мире, Јован Јовановић, адвокат из Лесковца; Милутин Драговић, бивши сенатор из Лебана; Коста Стаменковић, салер из Лесковца (Листа Живка Топаловића). Носилац листе Југословенски национални покрет „Збор“ био је Димитрије Љотић, а на среској кандидационој листи био је Хранислав Митровић. У изборним борбама сукобљавали су се кандидати на истој земаљској листи, као Тодор Тонић и Милорад Миленковић. Кампања је била безобзирна и вођена је не само вербалним оптуживањима већ, нарочито, путем плаката, а било је и туча, вређања итд. Почетком новембра Државни одбор је одредио председнике бирачких одбора. За Печењевце су одређени: Печењевце I Антанасије Гогић, судија окружног суда у Лесковцу; гласачко место II Вукашин Радичевић, учитељ из Печењевца, а одређени су и представници за поједина гласачка места. На пример, представници листе Јована Јовановића па гласачком месту I били су Светозар М. Здравковић, земљорадник из Печењевца, а заменик Боривоје С. Јовановић, земљорадник из Чекмина, а за гласачко место II Влајко 3.

185

Стаменковић, земљорадник из Печењевца, и заменик Божидар С. Цветковић из Дупљана. На овим изборима у Печењевцу у предизборној кампањи највеће утиске оставили су Тодор Тонић, Душан Ћорђевић и други. У агитацији у Печењевцу највише се истицао Тодор Тонић који је три пута посетио село. Џепова пуних бомбона, сусретао је децу и делио им бомбоне говорећи да кажу очевима да га гласају. За време изборне кампање супротстављене снаге су ометале зборове, а нарочито је долазило до гађања поквареним јајима. Тодор Тонић је знао да се прилагоди сваком слоју становништва. Познат је и по томе што се пре избора јављао свима скидањем шешира и распитивао се и за фамилију. Женама је делио сапуне, старцима цигарете, а деци бомбоне. Користио је и пијачне дане и разговарао са сељацима, не ретко уз овације организоване да обрате пажњу на његово присуство. Тодор Тонић је говорио староштокавсим дијалектом. Обично би у сусрету са групом људи почео: – Где си, бре, Баја Стојане?– за име појединца се информисао преко својих пратилаца. – Како си ми, бре, нема те одавио да дођеш код мене? Тако отпочне раговор, а кад га уведу у неку кућу, разговара о свим сељачким проблемима. Обећава да ће све посвршити (поготову ако домаћин има неку парницу на суду), па кад Тошка изађе, сељани кажу: – Ово је човек... све нас зна... наш човек... а и хоће да ним учини... На зборовима је много обећавао. Говорио је да ће подићи школу. Ако би неко узвикнуо: – Имамо школу – он би одговорио: – Како, бре, имате, другу ћу ви подигнем, још бољу, још по убаву као огледало да је убава, сас мерак да шаљете децу у њој... школу какву ни Лесковац нема...такву школу оћу да ви подигнем... Тако се исто десило и са мостом. Печењевце има леп гвоздени мост. А кад је почео да говори да ће „још по убав мост, још поголем мост“ да подигне, сељаци су се смејали, а Тоша је онда, видевши да се преварио, рекао: – На Мораву ћу ви подигнем мост... – Не треба нам – узвикнули би сељаци. – Како ви, бре, не треба, за мерак ћу да га подигнем, па ако вам не треба, ћу га подигнем за мерак, да се шетате по њега само у недељу. Тако је Тоша освајао своје бираче и бираче других партија. Још неки посланички кандидати долазили су у село, али њихови зборови нису били тако бучни, нити нарочито интересантни. Као и сваке године у време изорне кампање, и у овој кампањи било је превара, потплаћивања, претњи и др. Гласање је било јавно. Гласање Ратка Митровића било је интересантно. Тражио је да представник листе лично присуствује његовом гласању, а гласао је за Косту Стаменковића. За време ових избора у Печењевцу није било већих потреса, као раније. Резултати избора узети су из рукописа сећања Јована Јовановића, а они за гласачко место Печењевце изгледају овако: За Тонића је гласало 594, за М. Миленковића 25, Д. Ћорђевића 285, за Косту Стаменковића 4, за Јову Јовановића 34, за К. Стаменковића 1, за М. Драговића 8 и X. Митровића 1. Ово су последњи избори уочи капитулације Краљевине Југославије 1941. године.

186

ШКОЛСТВО И ПРОСВЕТА У ПЕЧЕЊЕВЦУ ОД ПРВЕ ПОЛОВИНЕ ДЕВЕТНАЕСТОГ ВЕКА ДО ОСЛОБОЂЕЊА У ДРУГОМ СВЕТСКОМ РАТУ Школа манастирског метода О просветннм приликама у нашем крају писали су Јован Хаџи Васиљевић, Драгољуб Трајковић, др Сергије Димитријевић, Добривоје Ранчић, академик Владимир Стојанчевић и други. Али ниједан од њих није подробније писао о школи манастирског метода у Печењевцу. Ова школа се у литератури само помиње, и посредно и непосредно. На пример, др Сергије Димитријевић је забележио да је у „лесковачкој котлини било... села са великим бројем писмених становника“ и у списку даље наводи да је у Печењевцу било 14 писмених. До овог податка Димитријевић је дошао на основу пописа из 1879. године, дакле пописа који је извршен непосредно по ослобођењу ових крајева од Турака. У истом чланку Димитријевић помиње да је и у Печењевцу постојала школа манастирског метода. Владимир Стојанчевић у раду „Прилог познавању школских прилика у лесковачком крају пред ослобођење 1878. године“ даје врло интересантне податке о школским приликама у нашем крају. Он помиње и печењевачку школу и утврђује, на основу архивске грађе, да је школа у Печењевцу затечена приликом ослобођења, да је примала ђаке из Липовице, Чекмина, Брејановца и Пукавца, да је имала 37 ученика (од тога двојицу из Пуковца) и да је учитељева годишња плата износила 1700 гроша. Развој школе у Печењевцу повезан је, по свој прилици, са развојем црквеног центра у овом месту који је обухватао села са леве обале Јужне Мораве, од Прибоја до Пуковца. Може се рећи да је почетак рада школе манастирског метода у Печењевцу повезан са подизањем цркве у овом селу, али када је она тачно почела да ради нисмо могли да утврдимо. Међутим, сасвим је сигурно да је била једна од старијих школа у лесковачком крају. Настава је одржавана у кругу црквеног дворишта, тј. у црквеној порти, без обзира на проблеме које су стварали Турци, а похађали су је одраслији и богатији младићи. У прво време и сами учитељи су били неписмени и зато се о правој настави не може говорити. Први полазници школе су послуживали свештенике и свршавали многе црквене послове и за време јутрења налазили су се у певницама. Наставу су слушали када би се ослободили тих послова. Касније, са развојем црквене организације, настава је постајала све више садржај рада ове школе. Полазници су сада мање радили у цркви а више су се бавили изучавањем предмета предвиђених програмом школе. Ти предмети били су: читање, писање, рачун, црквено појање, учење малих прича о Богу и молитава итд. У школи се најпре учио буквар, затим часловац, псалтир и друго. Када би се завршио буквар и часловац, приређивале би се мале свечаности. Узиман је обично верски празник, а породице ових ученика, као и они сами, носили су дарове цркви, и то пешкире, чарапе, платно, покаткад кошуље итд. После богослужења и пријема дарова, приређивано је весеље. Ову школу завршили су Миче Николић звани Љутак, Трајко Станковић Кападинац из Дупљана, Трајко Живковнћ и други. Миче Николић је касније био учитељ у тој школи, као и у сличној школи у Бабичком. Сви свршени ученици школе, по традицији, били су црквени појци. Ученици су примани у школу по жељи, али су били обавезни да испоручју животне намирнице учитељу и цркви. Колико ће који ученик морати

187

да да цркви и учитељу зависило је од погодбе, а она је била заснована на имовном стању ученика и зависила је од позива који је ученик изабрао. Нешто касније, учитељ се са појединцима није погађао о висини надокнаде, већ је то радио са старешином села. Међутим, пошто је доношење намирница учитељу било неписано правило, овај обичај се и даље задржавао. Наравно, учитељ је за свој рад награђиван и у новцу. Дакле, сви ученици учили су школу приватно. То се потврђује и једним изводом из црквеног летописа у коме се каже: „Сви свештеници учили су под Турцима приватно читати, писати и певати. Са малим знањем они су много користили своме народу јер су били једина утеха ојађеној раји.“ Као што смо рекли, школа у Печењевцу је радила у црквеном конаку. Од намештаја, имала је троношце за седење, а од школских учила сандук са песком који је служио за писање. Први учитељи у школи били су свештеници. Однос ученика и учитеља је био присан. Учитеља су ученици ословљавали са „бато“, „учо“, а свештена лица са ,,дедо“. Школа се учила три године. Знање које се у њој добијало било је минимално јер се много напамет учило и без разумевања „бубало.“ Школска година је обично почињала о Петровдану или касније, а завршавала се о Видовдану. У току школске године ученици су имали три пута распуст: о Божићу, Ускрсу и од Видовдана до Петровдана, али су били обавезни да и за време распуста певају о празницима. Ученици који нису били задовољни стеченим знањем у школи одлазили би код владике да би употпунили своје образовање и боље се припремили за свој будући позив. Сви Печењевчани из ове школе у пописне листе уписани су као писмени људи, међутим, треба рећи да су само они који су и даље радили на свом образовању били заиста писмени, јер су само они могли да читају књиге које су тих година издаване у слободној Србији. У печењевачкој школи примењиване су и казне над непослушним ученицима. Поред мањих (стајање ван клупе, клечање на каменчићима и поду; батинање по рукама, вучење за косу, двадесет пет удараца по туру) најтежа казна биле су „фалоге“. То је било врло сурово кажњавање ученика, често са тешким последицама за онога који би је издржао. „Фалоге“ су изрицане само у случајевима најтежих прекршаја – када би ученик постао убојица или када би постизао изузетно слаб успех у школи. Данас причају да би при самом помену „фалога“ многима који су их осетили на својој кожи или присуствовали њиховом извршењу пошле сузе на очи. Ова казна је често била узрок одустајања од школе, већ на самом почетку учења. После ослобођења од Турака, школа је наставила рад. Она је до 1882. године радила у црквеном конаку, а после се преселила у Кулу коју су Турци подигли око 1840. године у дворишту данашње основне школе. Ова зграда је подигнута у типичном турском стилу. Имала је приземне просторије и „горњи бој“, са доксатом, четири собе и конаком. Горње просторије служиле су за смештај учитеља, а у приземљу се изводила настава. Поуздано се зна да је осамдесетих година у Печењевцу био учитељ Милан Радовановић а да су после њега били Сретен Којић и Тодор Алексић, који су изводили модерну наставу. Ученик Сретена Којића био је Јефта Поповић, свештеник из Печењевца. У Кули је извођена настава све до 1902. године када је подигнута нова зграда. За време ратова 1876/78. године поремећен је рад српских школа у Турској, а посебно у данашњој јужној Србији. Многи учитељи су настрадали или су напустили ову територију а многа учила и школски прибор, и онако

188

примитивни, пропали су. Школске зграде служиле су Турцима као касарне. После ослобођења ових крајева организован је просветно-школски рад на савременијим педагошким принципима. Он је постао систематскији и солиднији и у потпуности је усаглашен са школством ондашње Србије. То је био случај и са манастирском школом у Печењевцу. До 1877. године предавали су свештеници: поп Станко, поп Петар, попови: Илија и Миленко, Станкови синови, поп Стеван, Ђорђе Ћућулија, Здравко Станојевић и Михајло Богдановић, после ослобођења од Турака, од 1877. до 1882. предавали су: учитељ Тане из Лесковца (презиме се не зна), учитељ Тодор Куска (презиме се не зна – Куска је надимак) и Јосиф Костић. ПРОСВЕТА И ШКОЛСТВО ПОСЛЕ ОСЛОБОЂЕЊА ОД ТУРАКА ДО 1918. Први писани трагови о школи у Печењевцу датирају из 1873. године, када је она радила у малој соби печењевачке цркве и издржавала се из црквених прихода. Имала је шест ђака, који су учили катихизис и црквену историју. Међутим, печењевачка школа 1878. године имала је 35 ђака коју су посећивали ђаци из шест суседних села. Постоје и други подаци да је основна школа постојала и пре ослобођења од Турака. По подацима из различитих извора у лесковачком крају кази (нахији) постојале су следеће школе „новог типа“: у Лесковцу, Власотинцу, Копашници, Рупљу, Црваној Јабуци, Боњинцу и Крушевици, поред школа са манастирским „методом“ у Јашуњи, Грданици, Печењевцу, Бунушком Чифлуку и Турековцу. У школама манастирског метода били су заступљени следећи предмети: буквар, часловац, псалтир, катихизис, црквена историја и црквено певање. После ослобођења од Турака, уписом више ђака, учионички простор постао је недовољан, па је Трајко Живковић, народни посланик, посетио министарство и изнео стање. Он је изјавио да печењевачка општина има 110 ђака, „а школа садања тако им је мала, да оволики број ђака једва може да се смести у школу“. Зато је Печењевце молило, пре свега због дечјег здравља, да печењевачка општина макар привремено сагради школу од слабог материјала, док не буде у стању да подигне зграду по прописима, по плану. Непосредно затим, пошто је саслушан Трајко Живковић, ондашњи ревносни министар просвете Стојан Новаковић, посредством Начелства округа нишког, тражио је податке о Печењевцу и могућностима општине да подигне нову школску зграду, пошто је стара врло тескобна, трошна и шкодљива по здравље ученика. У извештају који је министарство просвете примило налазила се јасна слика услова. Наиме, у печењевачку школу долазила су и деца из Дупљана, Липовице, Чекмина, Брејановца и Чифлука Разгојанског, где се налазило 350 домаћинстава, односно домова и 539 пореских глава. Онда је за печењевачку сеоску општину речено да је доброг материјалног стања, а у школи би се могло уписати 150 ученика. Но, како извештава среско начелство у Лесковцу 31. марта 1881. године на постављено питање од стране Министарства просвете, договорено је да печењевачка општина за сада није у стању нову школу да прави. Пошто је министар просвете Стојан Новаковић запретио да ће можда печењевачку школу затворити због тога што не испуњава услове елементарне

189

хигијенске и остале, послата му је молба да то не учини, и да ће печењевачка општина сазидати нову школску зграду када неке раније обавезе буде испунила. Министар просвете Стојан Новаковић уважио је захтев, али је препоручио Начелству округа нишког, априла 1881. године, да нареди општини да садашњу школску зграду за време школског распуста поправи онако као што окружни инжењер у свом извештају предлаже, јер само тако се може допустити да још годину дана остане школа у садашњој згради. Касније, нова варијанта решења састојала се у томе што је Министарство просвете одобрило, 26. августа 1881. године, да се у Печењевцу подигне нова зграда од слабог материјала, и то на месту које је изабрано. Решавање питања школске зграде у Печењевцу ушло је и у 1882. годину. Крајем маја 1882. године Министарство просвете обавестило је Начелство округа нишког да је одобрило скицу плана за нову школу у Печењевцу, с тим да зидање отпочне одмах. У том маневрисању су успели да се школа не затвори, али је општина оклевала са подизањем нове зграде. Учитељ Сретен Којић 23. септембра 1882. године јавља министру просвете да је школска зграда „батаљена“, да није оправљена и тражи да се зграда оправи, а да је без пећи и дрва. Најзад је печењевачка општина подигла 1883. године непланску школску зграду на црквеном плацу. У извештају Михаила Ђуровића, изасланика Министарства просвете, налази се више података о стању, односно распрострањености основних школа у лесковачком пределу, када је после свршене наставе присуствовао испитима током јуна 1884. године. Он је забележио да су у лесковачкој области тада радиле школе у Лесковцу, Власотинцу, Богојевцу, Винарцу, Печењевцу, Турековцу, Грделици и друге. Приликом обиласка школа, као изасланик Министарства просвете, Михаило Ђуровић у свом извештају навео је да је у основној школи у Печењевцу био учитељ Јосиф Марковић, који је свршио четири разреда гимназије у Загребу, а учитељује преко 30 година. Радио је са три постојећа разреда, где је било свега 45 ученика, од којих је у I разреду 23, у II 12 а, у III разреду 10 ученика. Успех у настави је оцењен са врло добар, такође ред и чистоћа. Иначе, врло мучан утисак оставља запис надзорника Михаила Ђуровића о томе учитељу, односно његовој породици. За њу он каже: „Жена и кћи овог учитеља праве су пијанице – два потпуно деморалисана створа, који куже околину које се додирују. Одузети му учитељство њих ради значило би упропастити га са свим, с тога држим, да га треба куд год уклонити са овог места, којим сваким даном пролази и наш и страни свет, или му дати какву другу службу. Поред варошких основних школа у лесковачкој области, од сеоских школа већи број ђака имала је печењевачка основна школа. Наиме, она је на почетку 1881. године бројала 110 ђака, што је мање-више приватно изнето Министарству просвете. Та школа борила се са многим тешкоћама због недовољног школског простора, тј. нездраве и непогодне школске зграде. Тачно бројно стање ученика печењевачке школе показано је 10. новембра 1882. године, када је Министарство просвете званично извештено да школа има у I разреду 18 ученика, у II 7 и у III разреду 8, свега 33 ученика, међу којима се налази известан број и неуредних. У 1887. години у срезу лесковачком радило је осам сеоских школа према седам у 1886. години, што је, свакако, мали број у односу на број сеоских

190

насеља, што се може видети бар из неколико примера. Тако је винарачка општина у свом рејону имала шест сеоских насеља, од пет преко 14 до 89 кућа у појединим селима, турековачка општина имала је 10 села, од којих су нека имала осам, преко 15 до 77 кућа (у Турековцу), печењевачка општина имала је у свом саставу седам села, од којих су нека имала 11, преко 23 до 82 куће (у Печењевцу). Треба напоменути да је после ослобођења од Турака извршена квалитативна промена у позитивном смислу, када је реч о усмерености образовања и васпитања. Разуме се, у односу на стање образовања под турском влашћу обухватањем деце, а још више савременошћу, тј. научношћу наставних садржаја, учињен је велики корак напред. Иако је законом од 1882. године прокламовано обавезно основно школовање, ипак је мали број деце био обухваћен школским образовањем. Томе је доприносило и то што је број просветних радника био мали, учионички простор недовољан, а није било ни погодних зграда за извођење наставе итд. Због неповољних околности у којима су се нашли, просветни радници, учитељи, нису се много задржавали на једном месту, а промене су вршене премештањем, по молби или потреби. Као што је раније речено, основна школа у Печењевцу је све до 1882. године радила у згради у црквеном дворишту, а те године се премешта у кулу, јер је општина добила погодније просторије. Први учитељ Милош Радовановић становао је на спрату куле, а у приземљу је била учионица. Деца су, поред учења у школи, сваког празника посећивала цркву и о празницима, заједно са учитељем, певала за певницама. Ових година нова општинска управа купила је праве ђачке клупе у Лесковцу и тако је решено једно од највећих питања даљег нормалног школовања. Дотле су ђаци доносили од куће троношке и писали на коленима, а у летњим данима лежали су на земљи и писали потрбушке. По попису после ослобођења од Турака 1879. године, у лесковачкој околини било је села са високим бројем писмених становника. Тако је, на пример, Шишава имала 58, Турековац 18, Крушевица 16, Печењевце 14 и Црна Трава 11 писмених. Све веће интересовање грађана да децу уписују школу изискивало је потребу да се зида нова школа. Будући да је у Лесковцу већ било модерних зграда, Печењевчани су одлучили да и они, идући укорак са новим временом, изграде такву школу. Доласком Илије Стошића, управитеља, и његове супруге Јелене у Печењевце, створени су услови за почетак градње нове школе. На састанку са њим грађани су једногласно прихватили идеју и одлучили да нову зграду подигну на месту старе куле, јер је она представљала скоро центар села. Кулуком је обезбеђен материјал – камен и грађа – а и печење цигле преузели су сами сељаци. Градња је почела 1902. године. Ево шта је забележено у повељи, која је стављена у флашу уља и узидана у темељ нове зграде. „У име бога, част и славу Његовог Величанства Краља Александра I Обреновића V и Њеног Величанства Краљице Драге, рођене Луњевице, а у времену владавине Њихове, и њихове владе: Председника Министарства, Министра иностраних дела г. Михаила Вујића, Министра грађевине г. Пере Велимировића, Министра народне привреде г. Др Ђоке Николића, Министра финансија г. Др Михаила Поповића, Министра унутрашњих дела г. Николе

191

Стевановића, Министра правде г. Арона Ничића, Министра просвете и црквених послова г. Драгутина Стаменковића, Министра војног, почасног ађутанта Његовог Величанства Краља Ђенерала штабског потпуковника г. Василија Антонића. Архиепископа београдског и Митрополита Србије Г. Иноконтија. Просвећеног Епископа Нишког Г. Никанара. Парохијског свештеника: Михаила Богдановића и Јефтимија Поповића. Начелника окр. Врањског г. Михаила Бончића начелника ср. Лесковачког г. Ђоке Павловића. Надзорника школског /окр. врањског/ г. Живојина Хаџића, управитеља школе печењевачке г. Илије Стошића, наставнице г. Јелене Стошићке, председника општинског и школског одбора г. Трајка Живковића, чланове кол. одбора г. Крсте Димитријевића, Илије Стаменковића, Стојана Цветковића, Јована Димитријевића и Стојана Митића – предузимача Стојана Ђикића – грађани општине печењевачке подижу ову своју грађевину намењену за народну школу и данас полажу камен темељац. Дана двадесет петог августа хиљаду девет стотина друге године у Печењевцу.“ Повељу је написао парох печењевачки Јефимије Поповић, који у њој даје доста података о томе за чије име је везана градња школе. Школска зграда је завршена већ наредне године. У том временском периоду, не може се тачно да одреди датум, десио се још један интересантан догађај. У Нишу је учио учитељску школу син црквеног појца Мичета Љутака. И поред тога што је био добар ученик и увек имао позитивне оцене, због веома плаховите нарави, непрекидно је био у завади са професорима. Увек му се чинило да је жртва неправде, или он или његови другови. Зато што је, по ђачком, био увек принципијелан, волели су га сви другови и преко њега су тражили разне повластице. Када је свим тим испадима досадио професорима, они су га пријавили директору, који је примио на себе да са њим посебно разговара и позвао га. У канцеларију је ушао намрштен и нерасположен, јер је, због ондашњег начина кажњавања ђака, очекивао батине. Зато је унапред одабрао неколико најбољих другова и распоредио их у близини да би, чим чују његову дреку, улетели у канцеларију. Тако је и било. Још с прага директор је почео да виче, па и псује, а онда га је повећом мотком коју је држао у руци снажно опалио једаред. Ученик се није дао, него је директора ухватио за руке и ногама почео да га шутира што је јаче могао. Сада је почео да јауче директор. Ученици су утрчали, а за њима су наишли и професори па је настала права туча. Мичетов син, онако разјарен, дохватио је директора за ноге и бацио га кроз прозор. Будући да је канцеларија била у приземним просторијама, директор је остао у животу, а ученик је искључен из свих школа у Србији. * Просветни радници који су службовали у Печењевцу од ослобођења од Турака па до Првог светског рата били су: Милош Радовановић (1880), Тодор 

Повеља је преписана без икаквих измена – правописних и других и налази се у Народном музеју у Лесковцу

192

Алексић (1982), Сретен Којић (1883-1884), Јосиф Марковић (1885), Илија Илић (1886-1887), Аврам Марковић (1888-1890), Трандафил Костић (1892), Јосиф Костић (1893), Коста Јовановић (1895), Зорка Јовановић (1895), Вуко и Косара Ивановић (1896), Теохар Теохаревић (1897), Катарина Миловановић (1897), Љубомир и Љубица Вилотијевић (1898-1899), Илија и Јелена Стошић 819011905), Јанићије Ложичковић (1905-1911), Јулијана Кнежевић (1906-1914), Христина Коцић (1907), Видосава Красовевић (1908), Василија Поповић (19111914), и Миладин Мићић (1912-1914). ШКОЛСТВО И ПРОСВЕТА ИЗМЕЂУ ДВА РАТА У ПЕЧЕЊЕВЦУ 1918 – 1941 После ослобођења у Првом светском рату, основна школа у Печењевцу наставља рад 1919. године, а похађају је ученици из Печењевца, Чекмина, Дупљана, Чифлука Разгојанског, Брејановца и Подримца. У почетку је имала три одељења и три учитеља, а касније се број ученика и одељења повећава, тако да 1934. године има шест одељења, а убрзо затим отвара и седмо одељење. Први учитељи после ослобођења били су: Јован Ст. Илић, Јулијана Кнежевић и Василије Поповић, а потом Драгутин Поповић, син Јефте Поповића, пароха печењевачке цркве, као управитељ школе, Нада Поповић учитељица, супруга Драгутина Поповића, Јован Ст. Илић, касније управитељ школе. Као четврти учитељи мењали се једно време Меланија Максимовић и Јелена Бабамилкић (удата Ристић), а од 1934. године па надаље долазе Василије Ковачевић, Вукосава Ковачевић (девојачко Ристић), Каја Јовановић, Вукашин Радичевић, са супругом Даницом, Боса Цветковић, Светислав Стојановић, Драгослава Литрић, Борисава Божанић, која касније одлази у Дупљане. Да би се растеретила печењевачка основна школа, 1934. године отвара се одељење у Подримцу, где су први учитељи били: Ђорђе Васић и Петар Пекић. Нарастањем броја ученика створили су се услови за отварање школе и у Чекмину, па је 27. јануара 1935. године, на Светог Саву, и тамо, у новој школској згради на Рогљевцу, започео рад школе, са 61 учеником и учитељом Милорадом М. Тасићем из Београда. Свечани чин освећења школе извршио је Јефта Поповић, парох печењевачке цркве, а прославу је организовао учитељ Милорад Тасић уз помоћ Вукашина Радичевића, управитеља школског центра основних школа у Печењевцу. Свакодневно путовање ђака из Дупљана у Печењевце било је велико оптерећење за њих, а број им се стално повећавао. Тако су створени услови за отварање школе и у Дупљану и она је отворена школске 1936/37. године. Прва учитељица била је Бориславка Божовић. Тако основна школа у Печењевцу постаје централна школа, запажена у целом крају по добром организовању и васпитању својих ученика. У њој су се школовали Тихомир Здравковић, адвокат, Благоје Цветановић, учитељ, Светислав Здравковић, учитељ, Тихомир Стаменковић, гимназијалац, Светислав Станковић, учитељ, Тихомир А, Ракић, гимназијалац, Мирослав Митић, инжењер, Хранислав Ракић, професор, Светолик Здравковић, наставник, Петар Ивковић, лекар, Живојин Ђорђевић, аграном, Србољуб Станојевић, економиста, Живадин Перић, учитељ, и други. У школи је било доста одличних ученика, али нису сви могли да продуже школовање, већином из материјалних разлога, па су само поједини продужавали

193

школовање. Школске 1939/40. гимназију уписује њих четворо, који су са успехом положили пријемни испит. За успешно полагање ове четворице заслужан је Вукашин Радичевић, учитељ, управитељ школе, који је успео да их научи, што се није дешавало у другим школама, јер велики број пријављених није положио. Просветни радници печењевачке школе су били веома стручни и залагали су се да што више науче дечаке за живот који им предстоји. Учили су их да буду добри и вредни људи и својим примером су указивали на то како се обрађује земља, како се саде поједине врсте воћа и поврћа. Учили су их како се гаје малине, јагоде и друго воће, које су обрађивали ђаци уз њихову помоћ, како се сади жива ограда итд. Васпитању ученика доприносио је и Јефта Поповић, парох печењевачке цркве, који је предавао веронауку у четвртом разреду. Он је говорио да деца од малена треба да уче како да се понашају у животу и указивао на то да се неваљалци васпитавају тако што почну са крађом јаја и куповином бомбона које по селима доносе продавци, ситничари; затим, украду кокошку, потом теле и тако даље. Такви примери су позитивно деловали на ученике. Учитељи су били пример по својој лепоти и педантном облачењу и многи ученици су желели да постану учитељи. Највећа свечаност у школи је била поводом Светог Саве, када су зидови учионице украшаване вредним преметима кућне израде. Прављене су бине са којих су ученици рецитовали песме и изводили неке једночинке. Прославама су присуствовали родитељи који су пажљиво слушали припремљени програм, а после програма настало би весеље уз ручак који су доносили родитељи. На Дан Светога Саве сваки ученик је добио по једну бомбону, а потом су се прикључили и учесници програма на заједничкој софри. Учитељи су сарађивали у припремању позоришних комада у којима су глумили омладинци села, а користили су просторије школе за извођење позоришних комада. РАД ОСНОВНЕ ШКОЛЕ „ВУК КАРАЏИЋ“ У ПЕЧЕЊЕВЦУ ЗА ВРЕМЕ ОКУПАЦИЈЕ 1941-1945. ГОДИНЕ За време окупације у Другом светском рату школа је радила, али у веома тешким условима. Наставни кадар се често смењивао, а учитељ Вукашин Радичевић, одлази у Бабички НОП одред са групом омладинаца из села. Пошто се није враћао, и његова породица напустила је село, тј. школу у Печењевцу. Са почетком окупације па све до свршетка рата учитељи у Печењевцу су били: Вукашин Радичевић, Даница Радичевић, Богољуб Н. Митић, Живко Моравчевић, Косара Пешић, Љубиша Марић, Миливоје Ђорђевић, Милеса Б. Митић, Танасије Богдановић и Светислав Здравковић. Учитељи су спроводили програм Министарства просвете и вере Недићеве квислиншке владе који је тако конципиран да окупацију покаже у позитивном светлу, а просветни радници су држали разна предавања становништву са задатком да убеде грађане да подржавају окупацију земље, што није имало никаквог ефекта. Школу „Вук Караџић“ у Печењевцу су похађали ученици из села: Печењевца, Брејановца, Чифлука Разгојанског и Каштавара. С обзиром на то да је школа радила пре и после подне, ученици из суседних села носили су храну у својим торбама. Био је то углавном кукурузни хлеб са нешто сира, а у зимском периоду и мало меса. Као што се види, исхрана ученика је била веома слаба и једнолична.

194

БИОГРАФИЈЕ Трајко ЖИВКОВИЋ 1844 – 1923. Син Живка Јовановића, из рода Дугејци, земљоделца, непоколебљивог борца за народна права, рођен је у Печењевцу 1844. године. Основну школу завршио је у родном селу, а после тога бавио се земљорадњом, трговином (караванско-рабаџијски) и кафанским послом. Трговао је ситном и крупном стоком од Печењевца до Видина и Солуна, али и на север, са до тада ослобођеном Србијом, тако да је често прелази границу. Био је познат по родољубљу успешно се супростављајући турским господарима села, Еминпашиним синовима. Будући да је често путовао и прелазио границу, био је поверник тајног Одбора, основаног у Нишу 1874. године у циљу ослобођења српског народа у Турској. Са осталим завереницима положио је заклетву фебруара 1874. године. Активни је учесник ослобађења лесковачког краја од Турака 1877/1878, а успоставио је и блиску везу са краљем Миланом Обреновићем који је 1882. боравио у његовој кући због лова на Доброј глави близу Печењевца. Аграрни дуг на велики комплекс најквалитетније земље отплатио је већ 1893. године. За посланика среза лесковачког Округа нишког испред Напредне странке изабран је на изборима 30.11.1880., а био је и учесник Првог збора Напредне странке. Био је кандидат Напредне странке на изборима за велику Народну Уставотворну скупштину одржаним 21.новембра 1888. У Народној скупштини активан је поводом питања аграрног дуга, а нарочито се ангажовао на развоју школства у Лесковцу и околини. Председник печењевачке општине био је више година, као и председник школског одбора основне школе у Печењевцу. Када је изграђена нова школа 1902, после пада династије Обреновић, изгубио је ауторитет и утицај и више није био политички активан, мада је подржавао поједине кандидате на изборима. Преминуо је у Печењевцу 1. јуна 1923. године. Одликован је два пута. Јефта Поповић, свештеник печењевчки 1871Рођен је у селу Грданици 24. септембра 1871. године од оца Михајла Богдановића, свештеника, и мајке Смиље, рођене Јањић, из Јашуње. Прве дечачке дане провео је у родитељској кући. По ослобођењу од Турака похађа манастирску школу у бабичком манастиру где је учио бекавицу и рачунање. Учитељ му је био Трајко Богдановић. Године 1880. долази у Печењевце код учитеља Милана Радовановића, после тога су га учили Сретен Којић, а у 1882. и 1883. години Тодор Алексић, који му је и издао сведочанство. У то време школовање у Печењевцу трајало три године. Јефта после одлази у Лесковац где учи гимназију. Школовање завршава 1887. године. Наставници су му били: Милош Милојевић, директор, предавао је и историју,

195

Милутин Татић, српски језик и земљопис, Свирчевић је предавао рачун, Цветко Петковић ботанику, немачки језик Јосиф Подградски, а краснопис, геометрију и цртање Ђура Бранковић. Како је богословија у то време престала да прима нове ученике, он после четвртог разреда уписује учитељску школу. Тако одлази у Ниш. 1889. године одлази у богословију, која је те године почела да прима ученике, 1893. године завршава богословију у Београду. Школовање је завршио са одличним успехом којом приликом је примио као награду седам књига. После свршетка богословије затражио га је епископ тимочки Милентије Вујић. Тако је отишао у тимочки духовни суд где је био све до краја 1893. године кад је указом министарства просвете преведен за писара III класе. У Зајечару је службовао све до 1896. године, а затим га преузима митрополит српски Михаило па је премештен у Београд. Тако је био као ђакон у духовном суду. 1896. године добија указом унапређење за писара II класе, а касније и место вероучитеља у вишој женској школи (институт за учитељице). У Београду службује све до 1898. године. По својој молб добија место писара II класе у духовном суду у Нишу. У Нишу је био и ђакон саборне цркве, а био је члан редакционог одбора „Гласа“ лист за поуку, књижевност и гајење патриотизма. Те године за епископа нишког долази Ник. Ружичић. Како је био ђакон код Михаила са ким је овај био у рђавим односима то га је крстио „Михаиловац“. Хтео је да га отпусти из службе али је то остварио тек 1900. године. 1901. године му нуде место проте у Пироту, а касније и за проту у Врању. Како је то одбио, то му је понудио место судије у духовном суду. Знајући да је Никанор напрасит човек и то је одбио, јер није желео да буде у његовој непосредној близини. 1902. године јавно га и поред свега тога одликује ЦРВЕНИМ ПОЈАСОМ јер је Јефта имао значајнијих радова из своје области. После смрти оца Михаила Богдановића 1903. године постављен је за пароха печењевачке цркве са СИНЂЕЛИЈОМ, коју ретко који свештеник добија. Јефта је био веома активан у селу Печењевцу. Схватио је тежак положај сељака па је основао ПЕЧЕЊЕВАЧКУ КРЕДИТНУ ЗАДРУГУ. Задруга је основана 27. априла 1902. године, али је активно радила тек од 1903. године. Јефта Поповић је изабран за првог председника и на тој дужности је остао све до 1945. године. Јефта Поповић активно помаже и изградњу школе па је својим одличним рукописом и написао повељу која се данас чува у Народном музеју – Лесковац. Задруга је узимала новац из лесковачке штедионице и давали га сељацима уз минималне интересе. Тако је задруга помогла многима да купе плугове, стоку, тако је пружена директна помоћ: Крсти Поповићу и Илији Ивковићу – Ристићу. Кад су сељаци видели корисност ове задруге, у коју је Јефта Поповић улагао и свој новац и давао га без интереса, за кратко време је било 374 члана. Задруга није радила за време окупације првог светског рата, а за време између два рата имала је доста потешкоћа јер је рад био ометан од стране Драгутина Стојановића – Бучинца и учитеља Јована Илића. Ометање је било нарочито видно после доласка радикала на власт од 1933. године. Они су растурали зборове и на разне друге начине отежавали рад задруге.

196

Јефта Поповић је био наредни човек. Залазио је у све домове. Ценио је подједнако све сељаке села Печењевца. Многи сиромашни сељаци узимали су новац за краће време без камате и било каквих уцена. Подигао је неколико црквених зграда. Био је омиљена личност у Печењевцу и данас ужива глас поштеног човека. БИОГРАФИЈА Светислава Станковића, учитеља 1915 – 1944 Светислав Станковић рођен је у Печењевцу 16. јануара 1915. године. Отац му се звао драгутин, а мајка Милева, али га је посинио Тодор Станковић, његов стриц, који га је и школовао. Основну школу је завршио у Печењевцу, а гимназију, четири разреда, у Лесковцу. После овога уписује се у учитељску школу у Скопљу. Још у учитељској школи истакао се као вредан и напредан ученик. Био је у редовима оне омладине која се окупљала око напредног професора Милутина Тодоровића. Овај професор је због својих напредних идеја већ од 1934. године под надзором полиције па је и више пута био хапшен. Идеје о раду Коунистичке партије као и прве брошуре о програму рада Комунистичке партије и социјалистичком друштву у СССР-у читао је на скуповима напредних омладинаца у Скопљу, који су се одржавали у строгој илегалности. У школи је био увек добар ученик. Како је на часовима био увек дисциплинован, то га многи професори, десничарски настројени нису могли малтретирати. Истицао се својом марљивошћу и вредношћу. Био је увек спреман да свакога услужи (мисли се на васпитаче и професоре). То је био велики разлог што га професори нису прогањали иако су знали да је васпитаник професора, левичара, Милутина Тодоровића. Као учитељ дипломирао је 26. јуна 1935. године. Прво постављење му је било село Мекиш. Ту је службовао у току 1936. године када је отишао на одслужење војне обавезе. Већ као млади учитељ указује на нове идеје и у разговору са сељацима говори о новој пољопривреди у СССР-у. Са одслужења кадровског рока вратио се као резервни официр. У Печењевцу је провео једно кратко време. Успоставио је везу са својим старијим пријатељима и сарадницима. Доводио је код куће свога оца (Тодора, стрица је смтрао оцом, па ће се убудуће кад год се спомене отац мислити на Тодора) многе пријатеље. Отац је знао да му је син комуниста, али са њиме није ништа говорио о томе. У то време а и касније долазе у његову кућу Ратко Павловић – Ћићко и Баја) претпоставља се да је то био Риста Антуновић), као и још неки којима се имена не знају. Обично су се звали по надимку па су зато и заборављени. Полиција је већ знала да је Светислав напредни учитељ комуниста, па је хтела и да га удаљи из ових крајева. Тако је после јављања и тражења учитељског места добио Македонију село Пехчево. Али Света није ни отишао у то место. Његов отац је уложио све напоре па је придобио неке људе у Лесковцу,

197

објаснио им да је то његов син и тако су га на очеву молбу поставили у Самариновце – село у добричком срезу, прокупачки срез, сада нишки. Светислав Станковић је отиша у ново место службовања 1939. године. Из ове школе није даље померан. Ту је развио веома живу политичку активност, тако да је постао и члан највиших политичких тела Комунистичке партије, која су се стварала у илегалности на овој територији. Ту је постао и члан повереништва Комунистичке партије Југославије за топлички крај. Да би га одвојили од свога села и од политичког рада мобилишу га већ 1940. године. Као официр служио је у Врању. За време једног дежурања довели су једног официра који је откривен као комуниста, сигурно је то резервни официр. Њему су као дежурном официру поверили овог официра, који је био лишен слободе, да га спроведе до затвора. Светислав је то прихватио, али је одмах наредио да се војници стражари удаље. Кад је остао сам са њима, без речи га је одвео до другог излаза и рекао му да бежи. Овај официр је мислио да није у питању нека превара, али је убрзо схватио да је и Светислав Станковић комуниста. Тако га је спасио осуде која је могла бити и катастрофална по њега. После овог догађаја Станковић је позват на одговорност. Више пута је саслушаван, али је увек изјављивао да је хтео као официра да га сам спроведе до затвора, јер је сматрао да је срамота да официра спроводе обични војници, али га је овај у једном моменту напао и онесвестио. Шта се даље десило није ни сам знао. Тако је Станковић лепим изговором спасио једног комунисту. Слом старе Југославије га је затекао као војника II пука. Одмах је кренуо са својим пуком да сачека Немце у Грделичкој клисури. Цео овај пук заузео је положаје око Криве Феје. Наишла је прва немачка патрола. И том приликом је убијен један Немац. Војска је схватила да је дошао час када земља пропада па су многи почели да дезертирају. Нарочито су бежали Македонци и то они који су били из тих крајева. Једне ноћи са остатком од 1.500 бораца (то је остало од целог једног ратног пука) дошли су до села Шумана. У селу Шуману коначно се распао његов пук па се Светислав Станковић враћа у село. У печењевцу се није задржавао. Одмах је отишао у село Самариновце. Он је још пре рата подигао школу у том селу, а што је још важније имао је себи одане пријатеље и симпатизере па је хтео да се са њима у овим судбоносним данима види и састане. У његовом селу је и раније одржано много састанака са виђенијим људима који су већ овде споменути. (Ратко Павловић – Ћићко је стално навраћао у Самариновце) Светислав је још првих дана почео активно да спроводи задатке Комунистичке партије. На терену добричком организовао је илегалне диверзантске десетине. Радио је са омладином и имао групе које су спроводиле одређене задатке. Другог августа 1941. године одржан је један састанак у Печењевцу. Том састанку присуствовали су Света Станковић, Тихомир Ракић, Миле Горски (не зна се ко је то) као и још једна група непознатих људи. Овом састанку присуствовао је и Жика Илић – Жути. Састанак је требало да донесе закључке за организовање помоћних десетина као и за организовање фонда. Света Станковић је и пре тога разговарао са многим Печењевчанима, али је постојала разлика у гледиштима. Света Станковић је мање боравио у

198

Печењевцу па и није добро познавао прилике. Он је мислио да је боље да се оријентишу на стазије па је и предлагао старије за одборе. Међутим Тихомир Ракић је имао оријентацију на млађе јер је са њима већ неколико година радио, па су они и били повољнији за рад. Поред овога ова група је имала задатак и да састави план формирања скојевских организација. Света Станковић се после тога вратио у своје место службовања где је у редовима илегалних десетина имао и старије и млађе људе. Није отишао у шуму, јер је добио задатак да се повеже са многим људима и да преко њих разноси пропагандни материјал. С друге стране на село се није обраћала велика пажња баш у том великом периоду да је могао слободно да дела и да врши велики посао који је био у складу са одлукама добричким партијских организација. Његов рад се углавном одвијао на том терену. Једног дана је пошао са једним пропагандним материјалом код свог друга у село у Пуковац. Не зна се тачна намера овог путовања. Ту је и заноћио. Ово бављење је свакако било илегално, али га је открио војвода пуковачки Драгутин Живковић. Тог јутра у 5 часова опкољен је стан учитеља Петра Манојловића и обојица су ухапшени. Ево како је Министарство унутрашњих послова, Команда жандармерије, Одељење јавне безбедности 21. фебруара 1942. године о томе обавештено: „5. фебруара о.г. жандарми станице Кочане и четници ухапсили су и предали Главном штабу свих четничких одреда у Нишу Манојловић Петра учитеља из Доњег Нерадовца и Станковића Светислава, учитеља из села Самариновца, иначе родом из Печењевца. Њихово хапшење извршено је због тога што је код њих пронађено: комунистичко правило месног комунистичког савеза, Санџачка револуција, један примерак најновије комунистичке радио обавештајне службе од 19. I 1942. године, један примерак окружнице бр. 1 среске комунистичке партије, скица здравственог дом у Пуковцу у коме станује пуковачки четнички штаб и комунистичка брошура, која је умножена на шапилографу. Поред платне књижице и личне легитимације, код Станковића је нађено и готовог новца 3.220 динара. Овај комунистички материјал означује их да они стоје у вези са комунистима и као такви раде на растурању комунистичке литературе.“ Овај извештај је потписао командант – дивизијски генерал Стев. М. Радовановић. Четници су предали Светислава Станковића шефу специјалне полиције Мирку Живковићу, а овај га је након излеђења предао Немцима. ( Петар Манојловић је после месец дана пуштен кући – умро је 1944. године) Светислав Станковић је мучен у логору најгрознијим мукама. На свим саслушањима је пркосио непријатељу. Увидео је да се не може спасити па је хтео што више непријатности да нанесе Немцима и њиховим слугама. Није никога одао, тако да и даље остаје у тајности цео рад у Самариновцу, нити је после његовог хапшења ухапшен или пронађен. Према неким причањима, очевицима, имао је табане претворене у слој крви, а цело тело је било у модрицама. Једном је на хапшењу рекао: - Ви мене можете убити... можете ме стрељати... то једино можете, али не можете убити оно што је у мени.

199

Његов отац је непрекидно боравио у Нишу и покушавао на све могуће начине не жалећи новац и било какав материјални иметак да га спаси. Узео је адвоката, који је имао могућности да уђе у специјалну полицију. Свакако је да је такво спасавање вршено за велике новце. Једног дана овај адвокат је рекао оцу Тодору да се не може спасити, јер је велики комуниста. Овај адвокат је и рекао ове речи које јерекао Света Станковић на саслушању. Отац Тодор је отишао и код Пећанца, али је он говорио да је то велики комуниста и безбожник и да се такво лице не може ослободити. У специјалној полицији је боравио од 5. II до 7. марта 1942. године. Седмог марта 1942. године извели су га из специјалне полиције. Био је везан са још двојицом. Руке су биле оковане лисицама, а лице је било у ранама. Отац је пришао и замолио да се поздрави са својим сином, али га је војник ударио кондаком у груди. Затим је други војник притрчао и шутнуо га. Одведен је у Црвени крст (Ниш) 10. марта је стрељан на Бубњу, или је одведен у логор, али се губи сваки траг. Основна школа у Самариновцу данас носи његово име. БИОГРАФИЈА ТИХОМИРА А. РАКИЋА Породица Ракића једна је од најстаријих породица села Печењевца. Чувена је по многим именима која су позната не само у селу већ и у многим околним местима. Александар Ракић, напредан оштроуман сељак, обављао је многе административне дужности у задрузи. Године 1922. добија, као друго дете, сина Тихомира. Тихомир Ракић одрастао је на селу, у друштву своје сестре Милунке и Радмиле и браћом Драгољубом и Храниславом. Увек је показивао особиту љубав не само према својој браћи већ и према друговима из села. После завршетка основне школе одлази у Лесковац где учи Реалну гимназију. Већ у V разреду гимназије повезује се са напредним омладинцима гимназије и за кратко време постаје члан СКОЈ-а. Године 1940/41. налази се у руководству скојевске организације чији су чланови били: Борко Коцић, Славко Златановић, Бранислава Стефановић и Благоје Лакићевић. На челу ове организације био је Жика Илић Жути. Тихомир је био веома цењен међу друговима, јер је био поверљив, дискретан и одан до крајњих граница. На састанцима је био плаховит и ватрен говориник. Трудио се да докаже оно што мисли да је тако и да је на линији СКОЈ-а. Задатке је спроводио на време и педантно. Добио је посебан задатак да делује преко организације „Трезвене младежи“. У овој организацији уживао је особито поштовање млађих колега који су у њему гледали омладинца и друга без икаквих недостатака. Желећи да развије и рад међу сеоском омладином у Печењевцу, оснива организацију ЗОЈ. За кратко време учланио је преко шездесет омладинаца. Он је био секретар те организације. По броју одржаних састанака и по раду то је била најактивнија организација на територији среза лесковачког. Ова организација, иако је имала друго име, у ствари је имала исти циљ као и скојевска организација. Њен програм рада је био углавном спремање позоришних комада, рецитација, једночинки итд., дакле, програм забавног карактера, који је уствари имао за циљ да жигоше капиталистичко друштво. Занимљиво је да је ова

200

организација радила све до рата. Уочи рата ЗОЈ је постао масовна организација која је имала велики број омладинаца. Приредбе ове организације биле су веома популарне у селу. Поред других комада приказиван је и комад „Подвала“ од Милована Глишаића. Како је у Печењевцу постојала жандармеријска станица, то је овакав активан рад запажен и оштро осуђен. Тихомира Ракића су саслушавали жандарми, а његовом оцу свакодневно саветовали да му забрани рад и да га оријентише само на рад у школи, а не и да окупља сеоску омладину да је „погрешно васпитава“. Отац Александар је увек говорио да су то деца и да ту нема никаквог греха, да је његов син добар и искрен ученик, да је у кући веома дисциплинован и поштен. (Жандарми су хтели да прикажу Тихомира да је напустио школу само из тог разлога што је по неколико пута недељно долазио у село, аскоро сваку недељу проводио са целим скупом својих омладинаца) Овакав активан рад ЗОЈ-а особито су похваљивали Жика Илић Жути и други напредни омладинци лесковачке гимназије. Они долазе у Печењевце и присуствују састанцима ове организације. У кући Тихомира Ракића виђали су се шесто Борко Цекић, Станимир Вељковић Зеле, Благоје Ђурић, Жика Илић Жути и други. Година 1941. затекла је Тихомира као ученика VII разреда гимназије. Као активан члан, који је био на многим скојевским излетима и активно учествовао у раду гимназијске организације, један је од првих који је 27. марта викнуо против немачког фашизма. Он је учествовао у поворци кроз град и избацивао пароле. (истог дана је био и у Печењевцу, организовао демонстрације и вратио се натраг). У Лесковцу је био до слома Југославије кад одлази у село, окупља чланове ЗОЈ-а и поставља им задатак да прикупљају оружје, одело, муницију и друго. Он је већ знао за ту директиву партије и на овај начин је доследно спроводио у живот. Од најбољих омладинаца ове организације створио је СКОЈ. Још новембра 1940. године. Секретар те организације био је он. Јула месеца 1941., Ракић са својим омладинцима врши прве диверзантске акције: ломи путоказе, сече бандере, скида знакове на железничкој прузи итд. Септембра месеца, иако је био обавештен да се може уписати у VIIIразред, није ни помислио на школовање. Јавно је говорио да није време да се завршава школа кад непријатељ крстари земљом. Борба противу непријатеља била је за њега најсветлији задатак, па је са својом десетином вршио активне припреме за отворену борбу са непријатељем. Те јесени са члановима СКОЈ-а напада једну групу шетника и разоружава је. Међу својим друговима највише је ценио Тихомира Станковића, који је био из његовог села. Четника су разоружали у Селишту изнад Печењевца. Новембра месеца 1941. формира се у Печењевцу помоћна десетина Бабичког одреда. Тихомир Ракић постаје политички делегат десетине. Још истог месеца, кратко време после формирања, у заједници са десетинама из Прибоја и Винарца, разоружала је једну групу четника из Чекмина и на тај начин онемогућила даљи четнички утицај у том крају. Приликом те акције заробљен је и један пушкомитраљез „Брно“и одмах је послат у Бабички одред. Ова акција и друге многобројне акције завршене су потпуним успехом, јер их је Тихомир пажљиво припремао и одлично организовао. То је било од посебног значаја за ширење устанка, јер не само што није ни један погинуо, већ нико није ни рањен. Рад омладине је оживео. Омладинци су масовно сакупљали храну, одећу, обућу и друго за борце Бабичког партизанског одреда.

201

Скојевска организација била је од посебног значаја за агитацију и пропаганду, као и за одржавање веза са другим крајевима лесковачког среза. Тихомир Ракић је сав пропагандни материјал лично примао, делио га по директиви и разносио у сва места. На тај начин скојевска организација села Печењевца одиграла је веома значајну пропагандну улогу. По директиви, ова десетина у сарадњи са борцима јабланичког партизанског одреда и помоћних десетина Бабичког партизанског одреда извршила је паљење општинске архиве у Печењевцу и разоружала жандарме. Акција је била тако вешто изведена и тактички постављена да се жандармеријска група у Печењевцу одмах предала и у страху видела стотине и стотине партизана. Партизани су дошли до добрих ћебади, одела, оружја и муниције. Том приликом заплењено је седам пушака. За овај успех посебно је одато признање Тихомиру Ракићу од стране руководилаца одреда. Није било ни једног дана у 1941. години а да није изведена која акција или да се није на организованим састанцима дискутовало о наредним задацима и акцијама. У селу Печењевцу, а може се рећи и целој околини, омладинска десетина Печењевца била је уочена и сваком човеку позната. И непријатељ увиђа да мора ојачати свој гарнизон у Печењевцу, те појачава жандармеријску станицу, а један четнички одред логорује у црквеном конаку, на самој периферији села. Претила је опасност да непријатељ изврши препад и да похапси све ове истакнуте борце и агитаторе. Поред Тихомира Ракића, био је веома активан и командир десетине Војислав Митровић. Из тог разлога 17. јануара 1942. године 11 људи на челу са Тихомиром Ракићем, одлази у Бабички партизански одред. Ова десетина је наставила активан рад и у одреду. На свим састанцима активно је дискутовала, а припремала је и план агитације. По дозволи штаба одреда 2. фебруара 1942. године одржава велике зборове у Разгојском Чифлуку и Брејановцу. На овим зборовима Тихомир Ракић је говорио о стању у нашој земљи о успесима партизанских акција као и о наредним задацима. Многим људима је „отворио очи“ на тај начин што је доказао на конкретним примерима издајство четника који су такође веома живо агитовали у тим крајевима. На крају збора Ракић је позвао присутне на борбу противу непријатеља и домаћих издајника. Како је постигао велики успех на овим зборовима, један број људи је одмах пришао, други се пријавио, али није одмах прихваћен, то је акција одржавања зборова настављена и даље. Скоро у свим околним селима одржани су слични зборови. Бабички одред је у то време имао задатак да онемогући долазак четничких, бугарских, љотићевих и недићевих снага на ослобођену територију, па је са свим борцима кренуо ка Биљаници. Задатак је био да се гвоздени мост на Јужној Морави дигне у ваздух. Тај задатак примио је на себе Тома Костић, заменик команданта одреда, који је задатак и извршио, али је херојски погинуо на средини моста. Печењевачка десетина у саставу одреда храбро се борила, али је због наглог продирања непријатељских јединица преко залеђене Јужне Мораве била заробљена у Биљаници. Бабички одред, који је у тим борбама имао знатне губитке, повукао се и то дезорганизовано оставивши заробљену десетину и неколико мртвих бораца. Заробљене партизане најпре су увели у неколико сеоских плевњи и претукли их, а затим их везали конопцима и довели у Манојловце. Успут су их

202

малтретирали, гурали, псовали, дерали се на њих и ударали их немилосрдно. Све ово чинили су пред групом сељака. У манојловцу се одиграо интересантан случај. Омладинац Ракић, знајући да је Тихомир Станковић мушко дете у мјке и оца, као мушкарац, желео је да по сваку цену помогне. Везаних руку успео је да одвеже Станковића и овај одмах почео да бежи према соској огради. Непријатељски стражар је то приметио и уперио је цев машинске пушке и једним рафалом приковао га за сеоски плот. План Тихомира Ракића није остварен, јер Станковић није сачекао згодан моменат. Потом су их везали још чвршће и одвели у Лесковац. На овом путу четници су изводили драстичне шале са омладинцима ове десетине. Скидали су им опанке и ципеле и гонили их да трче по сметовима снега да бих затим шутирали цокулама да устану. У Лесковцу су их саслушали, али је било издајника међу њима, који су оптуживали заробљене борце, откривали њихове функције, па су Ракића највише мучили и малтретирали. Везани у колони по један вратили су их за Манојловце. На путу, у повратку за Манојловце, Тихомиру Ракићу прилази поручник Верослав Динић, бивши гимназијалац, љотићевац, и нуди му предају и прилазак љотићевским редовима. Тихомир одговара: - Нисмо дошли у одред да се предајемо, нити да се непријатељима покоравамо. Међу нама никада не може бити сарадње. Ми смо скојевци,а ви сте издајници своје домовине и схватите да међу нама нема мира нити сарадње. И командир Воја, који је чуо ову понуду, одлучно је викнуо квислиншком поручнику, али је у том моменту зафијукао корбач, уплеле су многе цокуле у њихова поцепана одела, кундаци су се свалили на иноако претучена леђа. Квислиншки поручник, који је знао од каквог би значаја било да се ова десетина преда, рекао је да ће за неколико часова бити стрељани ако не прихвате понуђене услове. Ракић је у том тренутку, сав изубијан, окренуо лице и свом снагом пљунуо у лице овом од раније познатом љотићевцу. - Смрт за народ и слободу никада није смрт, живот са издајницима није живот! Викнуо је Ракић. У Манојловцу су их опет тукли. Ракићу је цело тело искрвављено. Све док је знао за себе, ругао се војницима издајничких редова, говорио им о неминовности победе идеја комунизма и о њиховој скорој пропасти. Повели су их у две групе. Једну групу од девет људи оставили су у школском дворишту манојловачке основне школе, а другу групу од четири омладинца, одвели су на другу страну Јужне Мораве. Пред само стрељање, Ракићу је пошао у сусрет његов познаник и поручник книслиншки, али га је он сусрео речима: - Хуљо! Зар си мислио да сам толико кукавица за живот! Ја умирем, али је остала Партија. Она ће однеговати још ракића, још много и много презима ових које сте стрељали. Куда ћете кад се са њима сретнете?! Издајници, пуцајте, шта чекате, пуцајте! Његове речи о Партији и СКОЈ-у пресекао је рафал митраљеза. После стрељања пришли су и кондацима су му размрскали главу. Команда љотићевог штаба о овоме је обавестила лично владу тадашње Србије. У извештају од 17. фебруара 1942. године каже се следеће:

203

„Ухваћен је жив и стрељан политички комесар одреда Ракић Витомир, ученик VIII разреда гимназије, рођен у Печењевцу, срез Лесковачки.“ Вероватно да је љотићевски штаб имао разлога што је о овоме обавестио и владу Срвије. Квислиншки поручник је знао ко је Тихомир Ракић (Овде је Витомир – можда је и дактилогрфска грешка). Мислио је да је Тихомир комесар Бабичког одреда. Илегално је његово тело пренето у Печењевце где је 17. фебруара 1942. године без икаквих церемонија, свештеника и других религиозних обреда, сахрањено на печењевачком гробљу, али у присуству великог броја грађана, јер су на овај начин показали колики је био ауторитет за људе и ако је окупатор био ту, људи су тренутно заборавили на страх и последице желећи да достојно одају пошту заслужном борцу овога краја. Сахрани је присуствовала и Неда Николић, супруга Благоја Николића, борца Октобарске револуције и Народноослободилачког покрет

ПРИЛОЗИ УЧЕСНИЦИ У БАЛКАНСКОМ РАТУ 1912. ГОДИНЕ 1. Славко Николић 2. Јосиф Спасић 3. Бошко Васиљковић 4. Бошко Спасић 5. Јован Спасић 6. Бошко Момировић 7. Славко Стојановић 8. Јпван Стојановић 9. Душан Стојановић 10. Драгутин Цветковић 11. Прокоп Живковић 12. Ницко Живковић 13. Тодор Живковић 14. Пера Живковић 15. Матеја Живковић 16. Трајко Марковић 17. Крста Спасић 18. Бошко Марковић 19. Ђоне Спасић 20. Пејча Станковић 21. Коста Станковић 22. Тодор Момировић 23. Милија Николић 24. Душан Станковић 25. Вељко Станковић 26. Антанас Стефановић 27. Антоније Цекић 28. Александар Цекић

- погинуо - погинуо - погинуо - погинуо

- погинуо - погинуо - погинуо - погинуо - погинуо - погинуо - погинуо - погинуо - погинуо - погинуо - погинуо

204

29. Драгутин Цветановић 30. Крста Цветковић 31. Горча Станковић - погинуо 32. Милан Живковић - погинуо 33. Ђорђе Здравковић 34. Крста Стаменковић - погинуо 35. Никола Стаменковћ 36. Александар Вучић 37. Милан Трајковић - погинуо 38. Васиљко Потровић - погинуо 39. Љубомир Николић - погинуо 40. Светозар Настић 41. Светозар Живковић - погинуо 42. Љубомир Перић 43. Миладин Перић 44. Драгутин Станковић - погинуо 45. Стојан Перић - погинуо 46. Светозар Вељковић 47. Ђорђе Коцич 48. Прокоп Цветановић 49. Горча Здравковић - погинуо 50. Душан Здравковић 51. Драгутин Станковић 52. Јордан Здравковић 53. Милан Ристић 54. Драгутин Димитријевић - погинуо 55. Светозар Димитријевић - погинуо 56. Драгутин Петковић - погинуо 57. Горча Станимировић- погинуо 58. Никола Цакић 59. Петар Цакић - погинуо 60. Галибарда /Н.Н./ - погинуо 61. Јосиф Здравковић 62. Јосиф Цветановић - погинуо 63. Владимир Смиљковић 64. Љубомир Смиљковић 65. Јордан Петровић II позив АРТИЉЕРИЈА 1. 2. 3. 4. 5. 6. 7. 8. 9.

Светозар Стаменковић Милан Ракић Таса Ракић – Антанасије Тодор Цветковић Трајко Ивковић Јеврем Стаменковић Живко Стаменковић Драгутин Настић Бошко Поповић

- поднаредник - поднаредник - погинуо - поднаредник - наредник

205

10. Мирко Здравковић 11. Драгиша Здравковић 12. Светизар Станимировић 13. Јован Живковић КОЊИЦА 1. Петар Цветановић 2. Милан Живковић 3. Трајко Цекић

УЧЕСНИЦИ У I БАЛКАНСКОМ РАТУ II пук II позив 1. Ђорђе Вељковић 2. Тома Смиљковић 3. Милија Златановић 4. Крста Момировић 5. Пејча Станковић 6. Михајло Ракић 7. Јанићије Стефановић 8. Ђорђе Ристић 9. Трајко Живковић 10. Мика Живковић 11. Станко Николић 12. Павле Цветковић 13. Трајко Смиљковић 14. Благоје Смиљковић 15. Мика Здравковић 16. Мемет Салковић 17. Милан Лазаревић 18. Петар Живковић 19. Милан Аврамовић 20. Горча Станковић 21. Јован Станковић 22. Александар Живковић 23. Јованча Цветковић 24. Матеја Здравковић 25. Љуба Живковић 26. Павле Живковић 27. Стеван Станковић 28. Димитрије Живковић

- погинуо - погинуо - погинуо - погинуо - погинуо

- погинуо - погинуо као пручник - погинуо - погинуо - погинуо

- вратио се као наредник - погинуо - вратио се као капетан - вратио се као поручник

206

29. Маре Станојевић 30. Милан Димитријевић 31. Станко Петровић 32. Горча Стојановић 33. Јефтимије Митић 34. Милан Митић 35. Горча коцић 36. Стојан Здравковић 37. Петар Миљковић

- вратио се као поручник

II пук III позив 1. Младен Николић 2. Цветан Станимировић 3. Јоргаћ Станковић 4. Станко Ракић - био у војсци комесар / свакако да је био интендант 5. Јован Цекић 6. Тодор Николић 7. Сава Здравковић 8. Тодор Живковић 9. Ранђел Стаменковић 10. Горча Живковић 11. Благоје Живковић 12. Трајко Ристић 13. Милан лазаревић - погинуо

ПОСЛЕДЊА ОДБРАНА ИЗ МОБИЛИСАНИХ 1912. ГОДИНЕ 1. 2. 3. 4. 5. 6. 7.

Трајко Николић Ђорђе Стевановић Диле Спасић Никола Спасић Величко Цакић Димитрије Здравковић Василко Цветковић

- наредник

УЧЕСНИЦИ У II БАЛКАНСКОМ РАТУ 1913. ГОДИНЕ РЕГРУТИ: 1. 2. 3. 4.

Александар Миленковић Душан Живковић Трајко Агушевић Стојадин Лазаревић – погинуо

207

5. Михајло Здравковић 6. Јован Цветановић 7. Јован Станковић 8. Милутин Здравковић 9. Драгутин Стојановић 10. Бранко Николић 11. Станоје Илић 12. Алекса Здравковић 13. Благоје Цекић 14. Душан Цветановић НАПОМЕНА: Сви раније наведени су учесници и у II балканском рату

III ПОЗИВ ПРЕКОБРОЈНИ 1913. ГОДИНЕ 1. Горча Николић 2. Васиљко Станимировић – погинуо 3. Димитрије Ристић 4. Спасић Петко 5. Ранђел Здравковић – погинуо 6. Васиљко Цветковић 7. Петар Живковић 8. Бајица Живковић 9. Нанац Живковић 10. Лазар Живковић 11. Димитрије Ристић 12. Ђорђе Здравковић 13. Димитрије Здравковић 14. Ставра Милошевић 15. Пејча Стојановић 16. Трајко Петковић 17. Јовача Здравковић 18. Тимча Живковић 19. Стојан Здравковић 20. Михајло Димитријевић 21. Душан Момировић – пантоњер (сада: инжењерија)

РЕГРУТИ 1914. ГОДИНЕ ЗА ВРЕМЕ I СВЕТСКОГ РАТА 1. 2. 3. 4.

Коста Живковић Влајко Станковић Живадин Ђокић Ђорђе Ракић

208

5. Вукашин Спасић 6. Јован Илић – учитељ 7. Тихомир Поповић – свештеник 8. Драгутин Цветковић 9. Михајло Здравковић 10. Драгутин Стаменковић – погинуо 11. Миле Тошић – погинуо 12. Војислав Тошић – погинуо 13. Јеврем Смиљковић 14. Младен Здравковић и 15. Младен Живковић – погинуо ИНТЕРНИРАНИ У БУГАРСКУ ЗА ВРЕМЕ I СВЕТСКОГ РАТА 1. Милан Ракић 2. Александар Миленковић 3. Бошко Вељковић 4. Светозар Станковић 5. Јосиф Спасић 6. Светозар Николић 7. Петар Цветковић 8. Душан Момировић 9. Ђорђе Ракић 10. Павле Цекић 11. Ђорђе Ристић 12. Драгутин Ђорђевић 13. Крста Николић 14. Драгутин Стаменковић – умро у заробљеништву 15. Славко Стаменковић - умро у заробљеништву 16. Станко Здравковић 17. Јордан Петровић 18. Јордан Спасић 19. Драгутин Николић 20. Бранко Николић 21. Јефта Поповић – свештеник 22. Цане Савић – Александар 23. Михајло Здравковић 24. Младен Цветковић 25. Светозар Настић 26. Станко Перић 27. Љубомир Смиљковић 28. Горча Стојановић – поручник 29. Љубомир Перић 30. Јованча Цветковић 31. Влајко Здравковић 32. Благоје Здравковић 33. Мирко Ристић 34. Трајко Ристић 35. Алекса Здравковић

209

36. Славко Здравковић 37. Благоје Цекић 38. Младен Здравковић (НАПОМЕНА: наведена лица интернирана су 1915. године) ИНТЕРНИРАНИ 1917. године 1. Светислав Здравковић, свештеник 2. Вукосава Поповић 3. Миле Поповић, син Вукосаве Поповић – умро или стрељан 4. Стојадин Спасић – умро или стрељан 5. Славко Петровић – умро или стрељан 6. Младен Тошић - умро или стрељан 7. Младен Цветковић - умро или стрељан 8. Живко Стаменковић - умро или стрељан 9. Милорад Николић, наредник - умро или стрељан 10. Добра Костић - умро или стрељан 11. Миле Живковић 12. Бошко Цветковић 13. Алекса Цакић 14. Александар Ракић и 15. Коста Цветковић (Ови интерници отерани су у неколико махова) За неке се мисли да су стрељани у Лесковцу СТРЕЉАНИ ЗА ВРЕМЕ ПРВОГ СВЕТСКОГ РАТА У ПЕЧЕЊЕВЦУ 1. Крста Петровић, председник 2. Крста Димитријевић, деловођа 3. Сава Стаменковић, кмет 4. Костадин Ђорђевић, сељак 5. Димитрије Станимировић 6. Јордан Станимировић 7. Алекса Митровић – Албатин 8. Маре Стојановић, чувар поља 9. Никола Цакић, посланик 10. Прокопије Здравковић, председник 11. Стојан Илић, кмет 12. Јосиф Ђорђевић, подкмет 13. Мићко Живковић, подкмет из Бабичког 14. Тодор Живковић из Бабичког НАПОМЕНА: за један број Печењевчана, како је већ речено, не зна се да ли су умрли у заробљеништву или су стрељани у араповој долини у

210

Лесковцу. Таква лица налазе се на списку ИНТЕРНИРАНИХ са напоменом да се не зна да ли су умрли или стрељани. ПАЉЕНИ У ТОКУ ПРВОГ СВЕТСКОГ РАТА 1. 2. 3. 4. 5. 6. 7.

Станко Ракић Жика Стојановић Влајко Станковић Илија Тошић Михајло Марковић Горча Николић Ђорђе Станојевић – Џонда

ВРАТИЛИ СЕ СА АЛБАНСКОМ СПОМЕНИЦОМ 1. 2. 3. 4. 5.

Крста Ј. Живковић – Ђиза Сима Митровић Драгутин Цветковић Коста Живковић Славко Стојановић СПИСАК мобилисаних сељака из Печењевца 1941. године

1. Света Здравковић, официр 2. Драги Димитријевић, официр 3. Светислав Станковић, официр 4. Благоје Марковић 5. Александар Станисављевић 6. Благоје Живковић 7. Стојан Станимировић 8. Влајко Ракић, поднаредник 9. Александар Ракић 10. Драгутин Ракић, поднаредник 11. Јордан Станојевић 12. Ранђел Здравковић 13. Љуба Видановић 14. Божидар Здравковић 15. Тихомир Здравковић 16. Петко Милошевић 17. Слободан Милошевић 18. Вукашин Милошевић 19. Милорад Миленковић

211

20. Светозар Миленковић 21. Тихомир Станковић 22. Десимир Здравковић 23. Тихомир Д. Здравковић 24. Добривоје Здравковић 25. Глигорије Цакић 26. Младен Митић 27. Александар Цакић 28. Драгољуб Јовановић 29. Коцић Петар 30. Тихомир Митић 31. Тихомир Стојановић 32. Костадин Павловић 33. Драгиша Младеновић 34. Александар Цветановић 35. Душан Станимировић 36. Душан Поповић 37. Ратислав Смиљковић 38. Владимир Цветковић 39. Славко Цветковић 40. Славко Петровић 41. Војислав Перић 42. Љубомир Станојевић 43. Драгољуб Здравковић (погинуо 6. IV 1941.) 44. Страхиња Цекић 45. Петар цекић 46. Љубомир Здравковић 47. Војислав Стефановић 48. Слободан Цветановић 49. Бранко Настић 50. Бранко Ристић 51. Светозар Ристић 52. Славко Ђокић 53. Бранко Ђокић 54. Трифун Ђокић 55. Павле Цекић 56. Славко Ђорђевић 57. Владимир Ђорђевић 58. Драгутин Смиљковић 59. Ђорђе Ивковић 60. Ђорђе Станковић 61. Петар Филиповић 62. Драгољуб Лазаревић 63. Љубомир Станковић 64. Владимир Николић 65. Петар Миленковић (побегао из заробљеништва) 66. Јован Миленковић 67. Тихомир Цакић 68. Љубомир Цакић 69. Светозар Стаменковић

212

Напомена: Тешко је установити ко је све био мобилисан, јер су се неки добровољно јављали најближим јединицама па су их ови враћали, други су одлазили на место мобилизације па су се враћали не нашавши тамо официре који би их прихватили. У том метежу је дошао 6. IV 1941. године. СПИСАК палих бораца народноослободилачког рата из Печењевца 1942. година 1. 2. 3. 4. 5. 6. 7.

Ракић Тихомир Станковић Светислав Станковић Ј. Тихомир Николић Тихомир Митровић Војислав Павловић Живко Цветковић Бранко

1943. године (настрадали у немачком логору) 1. Коцић Борисав 2. Коцић Драгољуб 1944. године 1. 2. 3. 4. 5.

Ђокић Славко Лзаревић Драгољуб Ристић Петар Живковић Добривоје Цветановић Драгољуб

1945. године умрли од последица рата 1. Станковић Тихомир 2. Ристић Тихомир

СПИСАК ратних заробљеника 1941. године из Печењевца 1. 2. 3. 4. 5. 6.

Бранко Ристић Јован Миленковић Владимир Ристић Војислав Стефановић Славко Момировић Велимир Марковић

213

7. Бранко Настић 8. Јован Цветановић 9. Александар Павловић 10. Тоне Здравковић 11. Тихомир Здравковић 12. Бранко Цветковић (тамо умро) 13. Костадин Здравковић – Дина Пирчин – остао у Немачкој Интернирани 1942. године после реорганизације бабичког одреда 1. Коцић Борко 2. Коцић Драгољуб Обојица су настрадали у Норвешкој.

СПИСАК жртава фашистичког терора из Печењевца 1941. година 1. Асоровић Момет 2. Асоровић Цане 3. Салић Бошко 4. Денић Влајко 5. Денић Осман 6. Мутић Трајко 7. Салић Рајим 8. Агушевић Реџа 9. Агушевић Драги 10. Агушевић Рустем 11. Акић Смаја 12. Зекић Милан 1944. година 1. Николић Бранко

СПИСАК оних који су добровољно отишли на рад у Немачку 1942. и 1943. године 1. Димитријевић Новица 2. Велимир Филиповић

214

3. 4. 5. 6.

Светислав Здравковић Властимир Цветковић Тихомир Јовановић Драги Трајковић СПИСАК учесника у непријатељским редовима

1. Славко Здравковић – Манга – четник 2. Љуба Здравковић – четник 3. Александар Петровић 4. Миле Тасић 5. Стефановић Ратислав 6. Тихомир Живковић 7. Ђорђе Ракић 8. Будимир Момировић 9. Слободан Марковић 10. Драгољуб Поповић 11. Звонимир Станојевић 12. Драгољуб Величковић 13. Милча Здравковић 14. Тихомир Спасић 15. Јездимир Костић Напомена: Из списка под 1, 2, 8, 9 и 14 отишли су добровољно у непријатељске редове, а остали силом су мобилисани од стране Зотовића јула 1944. године и у његовим редовима остали само кратко време. Ђорђе Ракић, сељак око педесетих година, заменио је сина Ракић Цветка, а Алекса Петровић, стар истих година, заменио је сина Драгутина Петровића. Ова двојица су стално били у Печењевцу симулирајући неку болест. СПИСАК УЧЕСНИКА У НОБ од 2. септембра до 20. новембра 1944. године 1. Светислав Живковић 2. Славко Петровић 3. Војислав Ђорђевић 4. Борисав Стаменковић 5. Ристић Ратко 6. Стојановић Драгомир 7. Стојановић Божидар 8. Перић Војислав 9. Митровић Властимир 10. Митровић Добривоје 11. Станојевић Љуба 12. Стефанович Ратко

215

13. Стефановић Драги 14. Станојевић Драгомир 15. Станојевић Звонко 16. Станојевић Бранко 17. Здравковић Душан 18. Здравковћ Тихомир 19. Цветановић Војислав 20. Цекић Ђорђе 21. Цекић Владимир 22. Цекић Страхиња 23. Цекић Добривоје 24. Цекић Петар 25. Здравковић Љубомир 26. Тасић Миодраг 27. Тасић Божидар 28. Тасић Властимир 29. Здравковић Драги 30. Здравковић Драгомир – Доцка 31. Цекић Благоје 32. Костић Јездимир 33. Цветковић Слободан 34. Митровић Војислав 35. Митровић Власта 36. Стефановић Србислав 37. Јовановић Светолик 38. Здравковић Новица 39. Величковић Драги 40. Величковић Божидар 41. Коцић Ратко 42. Коцић Живадин 43. Коцић Иван 44. Коцић Бора 45. Коцић Тихомир 46. Коцић Благоје 47. Цакић Миле 48. Цакић Тика 49. Цакић Глигорије 50. Цакић Бранко 51. Миљковић Ратко 52. Смиљковић Ратко 53. Ристић Миодраг 54. Поповић Драгутин 55. Поповић Душан 56. Станимировић Бошко 57. Станимировић Душан 58. Петковић Миле 59. Цветановић Драги 60. Цветановић Благоје 61. Цветановић Тихомир 62. Цветановић Боривоје

216

63. Станковић Александар 64. Петковић Владимир 65. Петковић Тихомир 66. Ђорђевић Драгомир 67. Ђорђевиђ Борко 68. Стојановић Тихомир 69. Митић Миодраг 70. Митћ Тихомир 71. Николић Петар 72. Цветановић Ј. Славко 73. Цветановић Борко 74. ЦветановиЋ Божидар 75. Цветановић М. Славко 76. Цветановић Владимир 77. Ристић Сава 78. Ристић Војислав 79. Ристић Тихомир 80. Станимировић Милутин 81. Ђорђевић Милан 82. Перић Бранко 83. Перић Драги 84. Перић Павле 85. Перић Борко 86. Стојановић Милутин 87. Павловић Миле 88. Поповић Света 89. Глигоријевић Раде 90. Јовановић Света 91. Петровић Ђорђе 92. Здравковић Ђорђе 93. Милошевић Милан 94. Костић Влада 95. Цветковић Светислав 96. Филиповић Ратко 97. Цветковић Света 98. Здравковић Драгољуб – Шумански 99. Здравковић Десимир 100. Здравковић Д. Светомир 101. Здравковић Славко 102. Ничић Младен 103. Живковић Властимир 104. Живковић Добривоје 105. Цакић Александар 106. Цакић Светислав 107. Станковић Љубомир 108. Здравковић Александар /14 година/ 109. Живковић Живадин 110. Живковић Миле 111. Илић Живадин 112. Ристић Влада

217

113. 114. 115. 116. 117. 118. 119. 120. 121. 122. 123. 124. 125. 126. 127. 128. 129. 130. 131. 132. 133. 134. 135. 136. 137. 138. 139. 140. 141. 142. 143. 144. 145. 146. 147. 148. 149. 150. 151. 152. 153. 154. 155. 156. 157. 158. 159. 160. 161. 162.

Живковић Драгутин Живковић Петар Николић Радомир Николић Миле Николић Александар Николић Борко Стојановић Бранко Ристић Тихомир Станковић Тихомир Станковић Влада Станковић Звонимир Ракић Влајко Ракић В. Света Живковић Јован Трајковић Слободан Вучић Миле Вућић Славко Вучић Божидар Милошевић Петко Милошевић Слободан Милошевић Станко Петковић Благоје Стошић Влада Цветковић Живадин Стаменковић Душан Момировић Тихомир Стаменковић Драги Стаменковић Светозар Стаменковић Тоне Миленковић Славко миленковић Стојан МиленковиЋ Ратислав Здравкоић Новица Здравковић Тихомир Здравковић Ранђел Здравковић Д. Љубомир Цветковић Божидар Цветковић Добривоје Станковић Бранислав Цветковић Драги Цветковић Милан Цветковић Тихомир Цекић Сава Цветковић Добривоје Смиљковић Радивоје Смиљковић Миле Николић Борко Ђокић Славко Асоровић Миле Еминивић Душан

218

163. 164. 165. 166. 167. 168. 169. 170. 171. 172. 173. 174. 175. 176. 177. 178. 179. 180. 181. 182. 183. 184. 185. 186. 187. 188. 189. 190. 191. 192. 193. 194. 195. 196. 197. 198. 199. 200. 201. 202. 203. 204. 205. 206. 207. 208. 209. 210. 211. 212.

Агушевић Симе Агушевић Шевко Зекић Лата Зекић Влајко Зекић Тика Здравковић Драгољуб ЗдравковиЋ Божидар Здравковић Миле Лазаревић Драгољуб Здравковић Душан Здравковић Александар Здравковић Илија Милошевић Живко Цветановић Миле Цветановић Живадин Смиљковић Драгутин Спасић Љуба Ђорђевић драгомир Ђорђевић Миле Спасић Милутин Марковић Бранко МарковиЋ Славко Марковић Александар Марковић Добривоје Марковић Ратко Марковић Чедомир Живковић Добривоје Живковић Тихомир Живковић Душан Михајловић Михајло Здравковић Тихомир Здравковић Милоје Стаменковић Борко Павловић Јован Цветановић војислав Ивковић Ђорђе Ивковић Милоје Филиповић Душан Филиповић Петар Станковић Тихомир Станковић Божидар Станковић Ђорђе Цветковић Миле Цветковић Лике Цветковић Добривоје Цветковић К. Добривоје Ранђеловић Борко Ракић Светислав Цекић Добривоје Цекић Радивоје

219

213. 214. 215. 216. 217. 218. 219. 220. 221. 222. 223. 224. 225. 226. 227. 228. 229. 230. 231. 232. 233. 234. 235. 236. 237. 238. 239. 240. 241. 242. 243. 244. 245. 246. 247. 248. 249. 250. 251. 252. 253. 254. 255. 256. 257. 258. 259. 260. 261. 262.

Цекић Светислав Цекић Миодраг Цветановић Славко Цветановић Владимир Цветановић Тихомир Ракић Цветко Ристић Светозар Николић Слободан Николић Радомир Николић Властимир Николић Душан Ристић Петар Ђокић Тихомир Ђокић Драгутин Ђокић Бранко Стефановић Братислав Стефановић А. Тихомир Станковић Миодраг Ракић Драгољуб Станковић Д. Тихомир Станковић Љубомир Станковић Р. Тихомир Станковић Милутин Ђокић Света Ђокић Милан цветановић Душан Цветановић Тихомир Момировић Борко Момировић Миле Стојановић Света Момировић Живадин Златановић Владимир Златановић Војислав Николић Драгомир Николић Цветко Николић Влајко Николић Добривоје Стефановић Властимир Стефановић Тихомир Спасић Тихомир Јовић Живадин Јовић Никола Тешић Добривоје Тешић Света Вељковић Петар Вељковић Славко Стефановић Дацко – Добривоје Стаменковић Славко Стаменковић Добра Стаменковић Младен

220

263. 264. 265. 266. 267.

Стојановић Живадин Стаменковић Војислав Стаменковић Славко Стаменковић Младен Стаменковић Драгомир

221

ИЗВОРИ И ЛИТЕРАТУРА 1. АРХИВСКА ГРАЂА 1) Архив Војноисторијског института, Београд 2) Архив Историјског архива, Лесковац 3) Архив Историјског архива, Ниш 4) Архив Историјског архива, Врање 5) Архива Народног музеја, Лесковац 6) Архива Народног музеја, Ниш 7) Архива Народног музеја, Врање 8) Архива Народног музеја, Прокупље 9) Архива Окружног суда Лесковац 2. ЛИТЕРАТУРА . 1) Динић, Сретен, Бугарска зверства у вранском округу, књига друга, Београд, 1921. 2) Костић, Глиша, Ча-Митина школа, Лесковац, 1988. 3) Костић, Драгиша, 130 година ослобођења Лесковца и 200 година борбе код Дедобарског хана, Лесковац, 2007. 4) Костић, Јосиф, Ослобођење града Лесковца, Власотинца и околине, Лесковац, 1988. 5) Костић, Радоје, Топлички устанак, Ниш, 1987. 6) Лесковац и околина, Књижевне новине, Београд, 1961. 7) Миладиновић М. Милан, Од времена бржи – Тихомир Ракић Вељко, Лесковац, 1984. 8) Милићевић, Ђ. Милан, краљевина Србије, Београд, 1884. 9) Насеља и порекло становништв, књ. 28, Београд, 1935. (Српски географски зборник Српске академије наука) 10) Павићевић, др Миодраг, Ракић, Хранислав, Лесковачки и врански крај – историјско-географски преглед, Лесковац, 1986. 11) Перовић, Миливоје, Устанак на југу Србије 1917., Београд, 1954. 12) Поповић, Л. Сретен, Путовање по новој Србији, Београд 1950. СКЗ. 13) Ракић, Хранислав, Здравковић, Миодраг, Печењевце, 1975. 14) Ракић, Хранислав, Револуционарни омладински покрет лесковачког краја 1941-1945, Лесковац, 1979. 15) Ракић, Хранислав, Комунистичка партија Југославије у лесковачком крају 1941-1945, Лесковац, 1982. 16) Ракић, Хранислав, Злочини окупатора и издајника у лесковачком и врањском крају 1941-1945, Лесковац, 1986. 17) Ракић, Хранислав, 47 српска дивизија НОВЈ, Београд, 1992. 18) Ракић, Хранислав, Стојковић, Живан, Изборне борбе у лесковачком крају 193-1938, Лесковац 19... 19) Ракић, Хранислав, Стојковић, др Живан, Три ослобођења Лесковца, Лесковац, 1995. 20) Ракић, Хранислав, Илић, Никола, Народна власт у лесковачком крају 1941-1945, Лесковац, 1998. 21) Ракић, Хранислав, Борба за историјску истину, Лесковац, 2013. 22) Стојанчевић, Владимир, Србија и српски народ за време рата и окупације 1914- 1918, Лесковац, 1978.

23) Сто година лесковачке гимназије, Лесковац, 1979. 24) Споменица на прославу педесетогодишњице ослобођења Лесковца, 18771927, Лесковац, 1928. 25) Стојковић, др Живан, Ракић, Хранислав, Лесковачки крај у Првом светском рату, Лесковац, 1996. 26) Феликс, Канић, Србија, земља и становништво од римског доба до краја XIX века (друга књига), Београд, 1985. ЗБОРНИЦИ 1. Лесковачки зборник, 1-52 (1961-2012.) 2. Нишки зборник, 1984-1990. 3. Зборник докумената и података о Народноослободилачком рату југословенских народа, Војни историјски институт, ЈНА, Београд, 1956, том I, II, III. ШТАМПА 1. 2. 3.

Наша реч 1944-1995. Млади борац Трибина Младих 1968/69.

РУКОПИС Хранислав Ракић, Станко Ђорђевић, Хроника Печењевца, Лесковац, 1962. (необјављени рукопис), Народни музеј, Лесковац, инв. број 1302. КАЗИВАЊА Консултовани за период од најранијих дана до 1918. године: 1. Јефта Поповић, стар 93. године, свештеник 2. Ставра Милошевић, стар 90 год. (умро крајем 1961.) 3. Александар Ракић – Ланда, пензионер 4. Алекса Живковић 5. Добривоје Живковић – Лала 6. Јордан Станојевић – Џондин 7. Драги Димитријевић, учитељ 8. Јован Илић, учитељ, пензионер 9. Драгутин Ђорђевић, стар 75 година 10. Антанасије Ракић, стар 86 година 11. Тихомир Поповић, стар 70 година 12. Власта Стојановић по сећању Луке Цакића 13. Михајло Ракић, стар око 90 година (умро у 1961.) 14. Света Здравковић, учитељ Консултовани за период између два светска рата: 1. 2. 3. 4. 5.

Цакић Александар Јордан Станојевић – Џордин Љуба Станојевић Света Здравковић Александра Ракић – Ланда

6. Власта Стојановић 7. Владимир Наумовић 8. Благоје Ђурић 9. Јован Илић 10. Драги Димитријевић 11. Тодор Станковић 12. Јефта Поповић 13. Влајко Лазаревић 14. Атанасије Богдановић, учитељ 15. Миодраг Ристић – Ганча 16. Драгољуб Ракић 17. Настић Светозар 18. Горча Цакић 19. Петар Николић Консултовани за период Народноослободилачког рата 1941-1944.: 1. Власта Стојановић, члан СКОЈ-а од 1940. год. 2. Миодраг Ристић – Ганча 3. Влајко Лазаревић 4. Добросав Динић (умро 1961. године) 5. Александра Ракић – Ланда 6. Драгољуб Ракић 7. Миле Димитријевић 8. Драги Димитријевић 9. Тодор Станковић 10. Света Здравковић 11. Антанасије Богдановић 12. Крста Николић 13. Цветановић Војислава 14. Хранислав Ракић 15. Влајко Стаменковић

ПОГОВОР Шесдесетих година прошлог века покренута је велика иницијатива на писању хроника насељених места, чија садржина треба да буде обрада учешћа људи из тих насеља у ослободилачким ратовима Србије са посебним освртом на период Другог светског рата. Циљ писање хронике села да се многи значајни догађаји који су се дешавали у ослободилачким ратовима не забораве као и да ти догађаји утичу на млађе генерације у подизању свести на чување отаџбине. Нема села у којима није било млађих људи, који су својим учешћем и пожртвовањем дали велики допринос за слободу, социјалну правду у ослободилачким ратовима Србије, и били спремни да положе свој живот, што су многи и учинили. Хроника Печењевца писана је шесдесетих година прошлог века у коауторству са наставником Ђорђевић Станком, али није објављена, а обрађивана је углавном на казивања старијих људи. Међутим, прошло је педесет година од како је написана прва верзија. У том периоду истражена је нова изворна грађа, објављен је велики број чланака и расправа, а објављена је и монографија „Од времена бржи Тихомир Ракић – Вељко“, аутора др Милана Миладиновића, па су настали услови да се садржина рукописа потпуније обради. Међутим, проф. Станко Ђорђевић, је изјавио да није заинтересован, јер се тренутно бави књижевним стваралаштвом, па сам одлучио да то сам урадим, захваљујући му на уложени допринос у првој верзији. Садржина рукописа о Печењевцу не обрађује детаљно привреду, већ даје карактеристику разноврсне производње, не говори посебно о сточарству, земљорадњи, повртарству, виноградарству и другим гранама производње, народним обичајима, фолклору, забави, не даје генеалогију породица и друго, остављајући млађим истраживачима да то ураде. Приказ Печењевца, заснован је на новим релевантним изворима и обухватио је и остварио циљ да се село прикаже историјски са најважнијим догађајима од његовог насељавањабдо ослобођења у Другом светском рату. За послератни период, који је веома интересантан, јер се село модернизује, стварају се привредна предузећа, пољопривреда у првом реду земљорадња обрађује се на савременији начин, основна школа прераста у осмогодишњу, школује се већи број људи, омладина учествује у обнови и изградњи земље, културно – просветни и спортски живот у порасту, добија се електрично осветљење итд, па би било неопходно да се тај период обради како би се створила једна целина о развоју села. Као што сам напред истакао у Лесковачком зборнику објављено је више чланака и расправа о Печењевцу који су овом прилико коришћени делимично или у целини, као што су радови др Михајла Костића и Томислава Трајковића, др Видосаве Стојановић, академика Владимира Стојанчевића, Јове Јовановића, Хранислава Ракића и других, па је то условило да се неки догађаји понављају али то не ремети целину. 6. мај 2013.

АУТОР

Белешка о аутору Хранислав Ракић, рођен је 7. мрта 1928 године у Печењевцу, од мајке Роксанде и оца Александра. Осно-вну школу завршио је у месту рођења, Вишу мешовиту гимназију у Лесковцу, Виши финансијски течај Министарства финансија ФНРЈ у Београду, Школу за резервне официре финансијске службе и Филозофски факултет, групу за историју, школске 1954/1955. године у Скопљу. Био је професор у Сијаринској Бањи, Вишој мешовитој гимназији у Лесковцу, а од јануара 1960. године до пензионисања 31. децембра 1993. године директор Народног музеја у Лесковцу. Добио је сва звања од професора и кустоса до музејског и педагошког саветника. Поред педагошког и научног рада, истакао се као организатор научних скупова. Дао је допринос у изградњи и унутрашњем уређењу нове зграде Народног музеја у Лесковцу. Оснивач је Лесковачког зборника и његов уредник од 1961. до 1994. године, као и посебних библиотека у Народном музеју чији је био и уредник, као и уредник ванмузејских издања. При Градском одбору СУБ НОР-а основао је Библиотеку за саврему историју и био уредник њених издања. Учествовао је у многим научним скуповима у Београду, Скопљу, Загребу, Прилепу, Гостивару, Куманову, Нишу, Ужицу, Пожеги, Бихаћу и другим. Сва саопштења су објављена у посебним публикацијама, а сарађивао је у Нишком зборнику, Нашем стварању, Зборнику Народног музеја у Нишу, Врањком гласнику, Мосту (на бугарском), Нашој речи, Власотиначком зборнику, Трибини младих, Комунисту, Новој Нашој речи, Зборницима народних хероја Југославије, Енциклопедији српске историографије, Београд 1997. итд. Ракић је највише дао на истраживању новије историје југа Србије, углавном проучавајући деветнаести и двадесети век. Његов главни истраживачки рад био је усмерен на проучавању устанака и ратова против Турске, Првог светског рата, историје радничког покрета и Народноослободилачког рата и окупације 1941-1945., чему је посветио највећи део својих радова. Писао је прилоге о прошлости Лесковца, приручнике за основну школу и туристичке водиче. Објавио је више десетина књига самостално и коауторству. Најважнији радови су му: Револуционарни омладински покрет лесковачког краја 1941-1945, Лесковац, 1979; Комунистичка партија Југославије у лесковачком крају 1941-1945, Лесковац, 1982; Терор и злочини окупатора и домаћих издајника у лесковачком и врањском крају 1941-1945, Лесковац, 1986; Четрдесет седма српска дивизија НОВЈ, Београд, 1992; у коауторству: Сто година лесковачке гимназије, Лесковац, 1979, Историја Лексовца, Београд, 1992, Бомбардовање Лесковца 1944, Лекосвац, 1994; Три ослобођења Лексовца, Лесковац 1995; Лесковачки крај у Првом сетском рату, Лексовац 1996; Народна власт у лесковачком крају 1941-1945, лесковац 1998, НАТО агресија у лесковачком крају 1999, Лексовац, 2000. Члан СКОЈ-а и КПЈ од 1944. године и ученик НОР-а. За допринос у издавачкој и музичкој делатности добио је више признања: Орден заслуге за народ са сребрном петокраком звездом, Медаљу за изванредне заслуге у развитку Лесковца, Орден рада са сребрним и златним венцем, Златну значку културно – просветне заједнице Србије, Плакету савезног одбора СУБ НОРа, Захвалницу удружења ратника ослободилачких ратова Србије од 1912-1920. године и потомака и друге.

САДРЖАЈ

ХРАНИСЛАВ А. РАКИЋ ПЕЧЕЊЕВЦЕ ОБЕЛЕЖЕНО ВРЕМЕ

ИЗДАВАЧ ДОМ КУЛТУРЕ „ТИХОМИР РАКИЋ – ВЕЉКО“ ПЕЧЕЊЕВЦЕ

УРЕДНИК ___________________________

ЛЕКТОР ЖИВОЈИН ТАСИЋ

ЛИКОВНО РЕШЕЊЕ КОРИЦА

Компјутерски унос текста Милена Момчиловић Компјутерски прелом __________________ Тираж ШТАМПА __________________