Доц. др Ема Миљковић Филозофски факултет, Ниш
ПРИЛОГ ПРОУЧАВАЊУ МИГРАЦИЈА ВЛАШКОГ СТАНОВНИШТВА НА СРПСКОМ ЕТНИЧКОМ ПРОСТОРУ У ДРУГОЈ ПОЛОВИНИ XV ВЕКА: пример влаха нахије Кукањ
Нахија Кукањ, са центром у Пљевљима, основана је непосредно по паду тог дела старе Херцеговине под османску власт. У османским изворима први пут се помиње у сумарном попису босанског санџака, завршеном 1469. године.1 По војно-политичкој подели, ова нахија припадала је сераскерлуку (војној команди) сераскера Сенкура, коју су још чиниле нахије Сокол, Милешево, Самобор, Дубштица, Бохорић и Кава, а у судско-административном погледу кадилуку Дрина.2 Седамдесетих година XV века, нахија Кукањ припојена је Херцеговачком санџаку. Име је добила по српском средњовековном утврђеном граду Кукњу, који је био познат као летња резиденција Косача.3 Становништво нахије Кукањ се делило у две основне друштвене групе влахе-сточаре и земљорадничку рају. Поред ових, у нахији Кукањ било је војнука и занатлија, који су имали специјалан статус, због важности службе коју су обављали.
Сумарни дефтер Босанског вилајета из 1468/69. године, Istanbul, Belediye Kutuphanesi, Cevdet Yazmalari, No. 076 (= Сумарни дефтер, 1469). Захваљујући љубазности академика Симе Ћирковића, аутор је био у прилици да консултује рукопис превода овог извора који је сачинио Ахмед С. Аличић. 2 H. Šabanović, Bosanski pašaluk, postanak i upravna podjela, Sarajevo 1982, 137. (=Šabanović, Bosanski pašaluk). 3 Опширније о Кукуњу: М. Динић, Српске земље у средњем веку, Београд 1978, 200, 244, 250. 1
1
Власи су представљали друштвену групу која је у османском систему управе у српским земљама уживала знатне пореске олакшице, у замену за вршење војне службе. Они су такође били веома значајан колонизаторски елемент, те стога и веома важни за Османско царство. 4 И поред прецизних дефтерских података за Херцеговачки санџак из 1477. године, тешко је утврдити тачан број становника са влашким статусом у нахији Кукањ, јер не располажемо подацима о просечној величини влашког домаћинства. Ако би се и на влашку породицу применио индекс од 5 чланова домаћинства, што представља просек за рајинску породицу у овом периоду, одна би се број влаха нахије Кукањ могао проценити на 916 људи. Као што се види из доле приложене табеле, сточарско становништво нахије Кукањ није уписано по селима, као што је то у истом периоду био случај у Смедеревском санџаку на пример, већ по џематима, јер су у пљеваљском крају, сточари живели на зимским и летњим стаништима. Власисточари нахије Кукањ били су подељени у 6 џемата, у којима је било 178 домаћинстава. Највећи је био џемат Прибисава, Владисавовог сина, који је бројао 40 домова и 14 самаца, а најмањи џемат Витомира Ивковог сина, са 19 домаћинстава и 2 самца.5 Просечна величина џемата била је 29,6 домаћинстава, а убележена је и 26 самачких домаћинстав, што је за сточарска домаћинства изузетно велики број. Као самац у пописима убележен је одрасли син, који се одвојио од оца или браће, а који није засновао своју породицу, али остаје недоумица око Појам влах у овом раду користи се искључиво као оредница за социјалну категорију становништва – Срба сточара, који су због вршења војне службе уживали одређене повластице. Доступни извори влахе третирају искључиво као друштвену категорију, а не као посебан етникон. 5 Poimenični popis sandžaka vilajeta Hercegovina, Priredio Ahmed S. Aličić, Sarajevo 1985, 31-35. (= Aličić, Poimenični popis). У овом периоду, власи из Херцеговачког санџака плански су расељени у друге области Царства, првенствено у Смедеревски санџак, који је у том периоду био истурено, крајишко подручје према Угарској. Након насељавања у Смедеревском санџаку, влашко становништво започело је процес седентаризације, када почињу да се успостављају стриктна правила кнежинске самоуправе. 4
2
разлога таквог одвајања, јер такво издвајање, услед одредби већ описаног османског пореског система, нема своје економско оправдање. Најлогичнија би била претпоставка да се то дешавало у случајевима када одрасли мушкарац нема живог оца, нити браћу, мада за то конкретних доказа у расположивој грађи нема. Анализом личних имена пописаних сточара нахије Кукањ седамдесетих година XV века, што представља једини расположиви путоказ за таква размишљања, ову претпоставку није могуће апсолутно доказати, али ни оповргнути. Наиме, ретки су случајеви када се може претпоставити да је са убележеним самцем у истом џемату живео његов отац или брат, али се мора нагласити да је на пример у џемату Цветка, Новаковог сина убележен као старешина домаћинства Вукоје син Вукмира, а као самац Вукмио син Вукмира, или да је у џемати Иваниша, Цветковог сина, уписан самац Владко, Цветков син. С обзиром да се све ради о врло честим личним именима, нарочито онима на основу Вук, не може се са сигурношћу тврдити да је поменути самац Вукмио, брат Вукоја или Владко брат Иваниша. 6 Можда се овај велики број самаца (пунолетних, неожењених мушкараца)
може
објаснити
таласом
сеоба
који
је
шездесетих
и
седамдесетих година XV века из читавог Херцеговачког ишао у правцу Смедеревског санџака. Наиме, могло би се претпоставити да је било случајева када нису одлазиле читаве задруге, тј. проширене породице, већ да су неки чланови остајали на старим стаништима. Џемати Цветка, Брајка, Гојака и Витомира зимовали су у местима: Гомијона, Каменско, Варине и Вранац, а летовали у местима: Љубишна, Коњска, Поља, Обзир, Љешница, Хранац и Засаде. Џемат Драгића, Бранисављевог сина зимовао је у местима: Брезина, Љутић, Скокуће и Лука, а летовао у местима: Опарде, Пољет и Рељи, док је џемат Прибисава,
6
Aličić, Poimenični popis; 31-35. 3
Владисављевог сина зимовао у местима: Црквица и Мијоковина, а летовао у месту Варине.7
Џемат
Број
Број
домаћинс.
самаца
Цветко, Новаков син
27
3
Брајко, Милићев син
28
Гојак, Радохнин син
33
3
Иваниш, Цветков син
31
4
Витомир, Ивков син
19
2
Прибисав, Владисављев син
40
14
Укупно домаћинстава:
178
26
Табела 2: Џемати влаха нахије Кукањ
Анализом пописа влаха-сточара нахије Кукањ уочава се да, за разлику од истовременог пописа влаха других српских области, нема убележеног ниједног табије8, тј. придодатог члана домаћинства, што је био чест случај код пописа влаха Смедеревског санџака, на пример. Tако је кнежину Радована Бакића у нахији Брвеник (западна Србија), 1476. године чинило 811 влашких кућа са 482 придодата члана, док је тај број у кнежини његовог наследника Херака Бакића тридесетих година XVI века износио чак 1557 Aličić, Poimenični popis, 34-35. По објашњењу Милана Васића израз «tabi» стоји непосредно иза имена старешине и под тим изразом уписани су поименично остали мушки чланови који припадају том домаћинству. То су најближи сродници, синови и браћа старешине куће, што је очигледно из ознаке њихове сродничке везе. Дакле, под тим изразом подразумевају се одрасли мушки чланови домаћинства, који поред старешине куће, живе у истој кући, а који су исто тако могли имати и своју ужу породицу. Детаљније видети: M. Vasić, O knežinama Bakića pod turskom vlašću, Godišnjak Istoriskog društva Bosne i Hercegovine, god. IX, 1957, Sarajevo 1958, 233. (=Vasić, O knežinama Bakića). 7 8
4
лица, док је број домаћинстава смањен на 730.
9
Свакако се мора истаћи и
чињеница да се у поменутом попису сточара пљеваљског краја из седамдесетих година XV века релативно често као старешине засебних домаћинстава бележе два сина истог оца, по правилу један за другим. Све то упућује на закључак да је тада још увек био у формирању процес екстензивне породице задружног типа. Чињеница да су повремено домаћинства двојице браће пописана одвојено, ипак, не мора да значи да су они водили потпуно засебан живот, већ да је османски пописивач тако бележио из економских разлога, да би се наплатио виши износ филурије. Власи организовани у дружине, живели су по селима на тзв. влашкој земљи, коју су добијали за насељавање и одбрану. Влашка села нису припадала тимару. Њихови становници живели су на оним земљиштима која су улазила у састав царског хаса. Власи су испуњавали уговорене војне обавезе, а заузврат су били ослобођени свих дажбина везаних за земљорадњу и рајински статус. Код влаха, породична хијерархија се строго поштовала. Породица је била основна друштвена јединица, која се заснивала на подређености чланова домаћинства старешини, на узајамној солидарности и свести о заједничким интересима. Синови, пасторци, млађа браћа, а некад и престарели очеви били су у том смислу подређени старешинама породице, који је одговарао не само за своје, већ и за поступке чланова свог домаћинства. Старешине породица биле су наследне, оца је наслеђивао најстарији син, уколико је био способан да обавља старешинство. Млађи синови могли су да се издвоје из заједнице и да заснују посебне породице. Свака одрасла мушка глава била је дужна и спремна да штити породицу и њену имовину.10 Vasić, O knežinama Bakića, 229-232. D. Bojanić, Turski zakoni i zakonski propisi iz XV XVI veka za smederevsku, kruševačku i vidinsku oblast, Beograd 1974, 15, 27, 33 (=Bojanić, Turski zakoni); Kanuni i kanun-name za bosanski, hercegovački, zvornički, kliški, crnogorski i skadarski sandžak, priredili B. Djurdjev, N. Filipović, H. Hadžibegić, M. Mujić i H. Šabanović, Sarajevo 1957, 12. (=Kanuni i kanun-name); Д. Бојанић, Јадар у XVI и XVII веку, /У:/ Јадар у 9
10
5
У двадесет година колико је трајало потпуно успостављање османске власти у Херцеговини, из овог дела Балкана, су се у правцу Смедеревског санџака иселиле велике групе влаха-сточара. На челу влашких група које су се кретале ка новим стаништима, у потрази за одређеним повластицама које су им омогућавале боље услове живота, стајали су влашки кнезови, који су са представницима османске власти уговарали услове пресељења. Још увек је отворено питање да ли су те сеобе биле самоиницијативне, у потрази за бољим условима живота, или део брижљиво планиране популационе политике коју је Порта водила. Највероватније је да су оба узрока имала свој утицај, али с обзиром на чињеницу да готово ниједна сеоба није могла да буде обављена без дозволе санџак-бега, вероватнија је претпоставка да је централна власт, у циљу остваривања својих интереса, усмеравала кретање тих великих и веома значајних група становништва. Наиме, уз попис кнежине кнеза Радосава, сина Батићевог, која се налазила у Смедеревском санџаку, у области Груже, у попису из 1476/77. године, уписано је: “По наредби Иса-бега дошли су од Требиња. Станују заједно са онима што су дошли из Никшића”.11 Седамдесетих година XV века велике влашке групе су се селиле и унутар граница Смедеревског санџака, из области Лепенице, која је била изложена угарским упадима са севера у област Браничева, која је иако гранична, ипак била изван главних путева којима су се кретале угарска и турска војска. Уз попис влаха области Браничева 1476. године, убележено је: „Већина влаха ове нахије дигли су се са својих места и настанили се у Браничеву, по равници, зато што су били изложени
гажењу од
непријатеља.“12 прошлости, Лозница 1985, 80-81. (=Бојанић, Јадар) 11 Турски катастарски пописи неких подручја западне Србије XV и XVI век I, приредио Ахмед С. Аличић, Чачак 1985, 184. 12 Istanbul, Türkiye Cumhuriyeti Başbakanlık Devlet Arşivleri Genel Müdürlüğü, Osmanlı Arşivi (= ВВА). Tapu tahrir defterleri (= TTD), 16 (1476). 6
Посебан попис запустелих села и мезри у области Херцеговине, указује на велике размере тог таласа сеобе. Наиме, у нахији Мостар убележено је 19, у нахији Гацко 11, у нахији Невесиње 4, у нахији Дубрава 16, у нахији Оногошт 13, а у нахији Почитељ 12 напуштених села и мезри. Поједине мезре које се остале пусте Иса-бег давао је као баштински посед појединим хришћанима, да их обрађују и да са њих плаћају десетак. 13 С обзиром да су се херцеговачки власи, највећим делом, селили у правцу Смедеревског санџака, на први поглед би се могло очекивати да су на новим стаништима били дужни да плаћају мање дажбине него што су биле прописане у Херцеговини. Међутим, извори су недвосмислени: ситуација је била управо обрнута. Наиме, влашка породица, по одредбама херцеговачке канун-наме из 1477. године, била је дужна да од сваке куће, једном годишње, на Ђурђевдан, даје 1 златник, 1 овцу са јагњетом (или њену противвредност у новцу, која је износила 12 акчи) и 1 овна (или 15 акчи). Сваких 50 кућа је било у обавези да даје 2 овна (или 60 акчи) и 1 шатор (или 100 акчи). У време војног похода, сваких 10 кућа морало је да опреми и пошаље 1 коњаника под оружјем и на коњу, да учествује у том походу. Заузврат, били су ослобођени свих других намета које је плаћала раја.14 Дакле, новчане обавезе које је плаћала једна породица износиле су око 75 акчи.15 С друге стране, обавезе влаха у Смедеревском санџаку биле су следеће: о Божићу су плаћали филурију, а на Ђурђевдан давали овцу са јагњетом, чија је противвредност у новцу у овом санџаку износила 20 акчи 16, као и једног овна (противвредност 15 акчи). Поред тога, катун 17 је имао обавезу да даје једну чергу, два овна, два круга сира, два конопца и три улара, Aličić, Poimenični popis, 601-606. Канун о власима херцеговачког санџака из 1477. године, /У:/Kanuni i kanun-name, 12. 15 Закон џемата скупине влаха вилајета Херцеговине, /У:/ Aličić, Poimenični popis, 26. 16 Вероватно је да је ова разлика у цени овце са јагњетом између Смедеревског и Херцеговачког санџака, била у томе да је у Херцеговачком санџаку број оваца био већи, а могуће и потражња мања, те је то диктирало нижу цену. 17 Као и у Херцеговачком, и у Смедеревском санџаку га чини 50 кућа. 13 14
7
што је прерачунато у новцу, за сваку кућу значило обавезу од 3 акче. На име ситнијих новчаних глоба, свака кућа имала је обавезу плаћања од 5 акчи. Из сваког катуна, санџак-бегу је служио један човек (ова обавеза се називала коморница), док је из сваких пет кућа један човек одлазио у војну службу (тзв. петница), такође под командом санџак-бега.18 Укупно, те обавезе су по кући износиле око 90 акчи. Очигледно је, дакле, да су обавезе смедеревских влаха биле и у материјалном и у војничком погледу веће од обавеза влаха Херцеговине у истом периоду. Међутим, сасвим је извесно да су услови живота у Смедеревском санџаку били много повољнији. У Смедеревском санџаку нису постојала зимска и летња станишта, већ су власи живели у селима као и земљорадници, а разлика између њих је била у начину привређивања и плаћању дажбина. Ипак, та промена у начину живота влаха условљена различитим типовима насеља у којима су живели у Херцеговачком санџаку и оних у којима су насељени у Смедеревском санџаку суштински није била тако велика, јер су и зимовишта која су насељавали на простору старе Херцеговине, како је утврдио С. Мишић, била стална насеља, смештена у жупским пределима, са тачно утрврђеним положајима и сталним границама. Према истраживању овог аутора, и летња испасишта катуна била су прецизно одређена, а може се претпоставити и да је власима била одређена и путања којом су се кретали од зимских ка летњим испашама. Прихвативши ове аргументоване закључке, мора се напустити раније устаљено мишљење о полуномадском сточарењу влаха.19 Власи су у Смедеревском санџаку добијали одређене површине обрадиве земље (пуста села и мезре), са којих су плаћали већином половину дажбина коју би плаћала земљорадничка раја или су, пак, у неким случајевима те дажбине плаћали и одсеком. На тај начин се мењао и њихов 18 19
Zakon za smederevske vlahe, /U:/ Bojanić, Turski zakoni, 15-16. С. Мишић, Хумска земља у средњем веку, Београд 1996, 185. 8
начин живота, тј. долазило је до седентаризације влаха, па је тако у попису Смедеревског санџака из 1476/77. године убележено чак 106 мезри, док у попису из 1560. године нема ни једне. 20 Такође је извесно да је за централну власт било много важније да, све до друге половине XVI века, буду добро насељене области Смедеревског санџака, нарочито они делови уз Дунав, који су представљали базу за изузетно значајна освајања Београда (1521), Будима и Темишвара. Добра насељеност обезбеђивала је довољно хране за војску, а с обзиром на укључивање хришћанских група у османски војни систем, и довољан број војника за нове ратничке успехе.21 Могуће је да је и један од разлога исељавања влаха из Херцеговачког у Смедеревски санџак исламизација ове друштвене групе, која је, по мишљењу Недима Филиповића, током XV и XVI века имала значајне размере, а која у Смедеревском санџаку готово да и није било.22 У измењеним условима живота и привређивања, власи-сточари након пресељења из Херцеговачки у Смедеревски санџак, прелазили су на седелачки начин живота и на бављење земљорадњом. Номадство, као начин живота, искључује територијализацију влашке кнежине 23, док је прелазак на седелачки начин живота чини неминовном. Процес територијализације кнежине започиње преласком влаха на седелачки начин живота, и праћен је социјалним и економским променама у српском друштву. Влашка, социјална аутономија временом прераста у ограничену територијалну самоуправу, на челу са кнезовима и примићурима, којом је било обухваћено целокупно становништво, без обзира на социјални статус.
TTD, BBA 16 (1476); TTD BBA 316 (1560). Поред влаха, овде се мисли и на војнуке, мартолозе, акинџије, соколаре. 22 Nedim Filipović, Islamizacija vlaha u Bosni i Hercegovini u XV i XVI vijeku, /U:/ Vlasi u XV i XVI vijeku, Zbornik radova, Sarajevo 1983, 139149. 23 Детаљније о влашкој кнежини, видети: Е. Миљковић-Бојанић, Смедеревски санџак 1476-1560. Земља. Насеља. Становништво, Београд 2004, 233-239. 20 21
9
Doc. Ema Miljkovic, Ph.D.
Contribution to the studies of migrations of the Valaque population in the Serbian lands at the second half of the XV century (examples of the Valaques of the Kukanj region) Summary This paper is dedicated to the migrations of the Valaque-cattlemen population from sandjak (district) of Herzegovina to the sanjak of Smederevo and therefore changes in their fiscal status and lifestyle. By settling in the region of Braničevo, the Valaque population of the Kukanj region kept their special status within the frame of the Ottoman state organization, but, along with warfare and cattle breeding, they also started to occupy themselves with the agricultural production, since they new settlements were situated on the fertile land, ideal for cultivation. The new way of living caused the changes in their internal organization, thus the territorialization and sedentarization of the Valaque population were unavoidable.
10
