PPRROOGGRRAAMM PPLLAANNEETTAARRNNEE UUTTOOPPIIJJEE
V
eći deo poslova i inicijativa kojima se Dimitrije Mitrinović bavio tokom svoga dugog boravka u Engleskoj, proizašao je neposredno iz njegovog užarenog mladalačkog programa preuređenja sveta i budućnosti, za koji je još početkom 1914. godine u Minhenu pridobio ruskog slikara Vasilija Kandinskog i nemačkog pesnika Eriha Gutkinda. Na prvom mestu, ispoljio se snažan Mitrinovićev zaokret u odnosu na raniju nacionalnu akciju i jugoslovenski politički rad, rad, kao kao i na njegov njegov bujni zavereni zaverenički čki zamah u Bosni Bosni i razgra razgranat natu u borbu borbu za narodn narodno o ujedinjenje. Tu je zatim mogla da se vidi razrađena ideja svečovečanske prosvećenosti, duhovnog spoznanja i moralnog preobraženja; potom, napor za upoznavanjem skrivenih i zapr zapret etan anih ih moći moći u čove čovek ku, oslo osloba bađa đanj nje e i podi podiza zanj nje e psih psihič ičk ke ener energi gije je,, udru udruži živa vanj nje e i prosvetljenje u malim krugovima posvećenika, ezoterično, pomalo mistično okupljanje u grup grupam ama a za izuč izučav avan anje je “dru “drugi gih h znan znanja ja”, ”, okul okultn tnih ih učen učenja ja i onost onostran ranih ih isk iskusta ustava va.. U Mitrin Mitrinovi ovićev ćeve e akcij akcije e tokom tokom boravk boravka a u Engles Englesko kojj spada spada i organi organizov zovani ani zajedn zajedničk ičkii rad za zajedničku stvar, izlazak u javnost preko društava i škola za socijalne i psihološke studije, raznih predavanja i grupnih eksperimenata, duhovnih vežbi, društvenih inicijativa, javnih izjava i stručnih publikacija. Posebno, bili su zapaženi politički pokušaji da se međuratno britansko društvo prilagodi novom vremenu i novom poretku, koji se tih godina rađao u Evropi. Nacionalni odnosi na Balkanu, Mlada Bosna, avangardna pobuna, srpsko pitanje, sporazum sa Hrvatima, jugoslovenska misao i narodno ujedinjenje, iz te nove britanske perspektive postali su za Mitrinovića suviše sporedni, mali i lokalni u poređenju sa velikim planetarnim zamislima, koje su posle Prvog svetskog rata zaokupljale njegovu proročku maštu. U Mitrinovićevoj glavi tada su, kako je o njemu iz prve ruke ruke posved posvedoči očio o engles engleski ki pesnik pesnik Edvin Edvin Mjur, Mjur, “posto “postojal jalii samo samo veliki veliki vremen vremenski ski tokovi tokovi”” i apokaliptičke apokaliptičke vizije budućih b udućih milenijuma, i to tako upeč atljive i “toliko približene da su izgledale kao sutrašnjica”.
Prvi i odlučujući korak na novom Mitrinovićevom putu od nacionalne dogme do planetarne utop utopij ije e bila bila je njeg njegov ova a sarad saradnj nja a u list listu u “No “Novo vo doba doba”” (The (The Ne New w Age), Age), ostv ostvar aren ena a kroz kroz prijat prijatelj eljstv stvo o sa ugled uglednim novina pomalo lo čudn čudnim im i simb simbol olič ični nim m novinarom rom A. R. Oražom. Pod poma pseudonimom M.M. Cosmoi , u redovnoj rubrici “Svetska zbivanja” (The World Affairs), koju je nešto duže od godinu dana, kroz 54 nastavka, vodio od 19. avgusta 1920. do 13. oktobra 1921, Mitrinović je izložio gotovo sve svoje glavne ideje i veće zamisli kojima se u toku narednih trideset godina bavio u Engleskoj. Iz tih zapažanja o stanju sveta i mnoštva predloga o budućem čovečnijem organizovanju ljudskog roda, potekla je Mitrinovićeva ideja o Evropskoj Federaciji i Savetu Evrope. Punih osamdeset godina o toj ideji se sasvim malo znalo i još manje govorilo, sve dok se na početku novog XXI veka nije postavilo pitanje uključenja Srbije i Jugoslavije u Evropsku uniju. Zaniml Zanimljiv jiva a kao kao deo Mitrin Mitrinovi ovićev ćevog og širok širokog og utopij utopijsk skog og progra programa ma i njegov njegovog og radik radikaln alnog og avangardnog nezadovoljstva, ideja o evropskoj zajednici privlačila je dugi niz godina samo njegove najbliže saradnike i prijatelje, među kojima je odlučujuću ulogu imao A. R. Oraž, čovek koji je ostavio jak pečat i vidljiv trag u javnom životu britanske edvardijanske epohe. Vezu sa urednikom londonskog lista “Novo doba” A. R. Oražom, Mitrinović je uspostavio tokom Prvog svetskog rata, preko Pola Selvera, publicist publiciste e i prevodioca prevodioca srpskih narodnih pesama, kome je kao emigrant ponekad pomagao u radu. Oraž je tih godina bio istaknut engleski novinar u najelitnijem krugu liberalno i levo orijentisanih intelektualaca sa razvijenim smislom za socijalne odnose. Blizak levim fabijanistima, neposredno suočen sa plamenom boljševičke revolucije, Oraž se bio ponešto udaljio od krajnje levice, zaplašen pretnjom da bi jedna nasilnička ideologija, makar u osnovi bila pravedna, mogla zavladati svetom. Smatrao je da Zapad treba da uđe u dijalog sa Istokom i da pripremi svoj odgovor na izazov Ruske revolucije, odgovor koji neće biti nikakvo borbeno prestrojavanje buržoazije u sukobu sa proleterskom klasom, nego jedan novi alternativni napor prosvećenih duhova, napor koji bi možda mogao dovesti do novog poretka u svetu. Svojom uzbudljivom vizijom svečovečanske budućnosti, koju je rečito izlagao kao duhovnu protivtežu totalitarizmu, Mitrinović je, u tim danima kada se tek rađao komunistički svet, smelim idejama i proročkim mišljenjem o celini sveta sasvim očarao i pridobio Oraža.
Obuzet takvim hrabrim vizionarstvom,
Oraž je predložio da njih dvojica, pod zajedničkim pseudonimom M. M. Cosmoi, u njegovom listu otvore i vode novu rubriku “Svetska zbivanja” i da preko stranica uglednog i tiražnog londonskog nedeljnika ponude drukčiju sliku budućnosti ljudskog roda. Mitrinović je štedro rasipao futurološke ideje i smelo razbacivao neočekivana, nadahnuta, paradoksalna i neizvodljiva rešenja, služeći se usijanim, teškim, orakulskim stilom “monstruozne lepote”, drukčijim od svega što se dotad moglo čitati. Oraž je smirivao razbarušeni proročki stil uspaljenog srpskog avangardnog pesnika sa Balkana, koji je za sobom već imao jedan uzbudljiv futuristički projekat u “Estetičkim kontemplacijama” iz 1913. godine i neostvarenu gromadnu zamisao pokreta “Osnove budućnosti”, za ko ji je imao podršku Kandinskog, njegovih saradnika iz minhenskog kruga “Plavi jahač” i kontakte o saradnji sa desetinom vodećih evropskih intelektualaca. Prva četiri meseca Oraž je prerađivao Mitrinovićeve članke, deleći s njim ne samo pseudonim M. M. Cosmoi već i mnoge ideje o stanju i preobražaju sveta. Na kraju Prvog svetskog rata taj svet se našao u korenito izmenjenim prilikama, bez dotadašnjih velikih imperijalnih sila - Nemačke, Austrougarske, Rusije i Otomanskog carstva - koje su pre toga upravljale Evropom. Uzdrmana komunističkom pobedom u Rusiji, suočena sa rastućom plimom stalnih političkih promena, privrednih kriza i socijalnih nemira, a pogotovu sa sve jasnijim levim i desnim totalitarizmom koji je iznikao, bujao upravo na njenom tlu, Evropa je bila bez pravog moralnog oslonca, kakav je ranije imala u svojoj hrišćanskoj veri i svome materijalnom bogatstvu. Sumrak Zapada video se na čitavom horizontu. Podjednako izgubljenim, otuđenim i izneverenim osećali su se i pobeđeni i pobednici. Prvi zapis o stanju sveta, sudeći po idejama, bio je nesumnjivo Mitrinovićev, sa jasnim odblescima njegovih već ranije izraženih stavova: “Zašto bi svet, mislimo svi mi, trebalo da teži miru? Odgovor je: svetski mir je apsolutni uslov za individualnu sreću, i to će se sve više potvrđivati što se svet više bude pokazivao kao jedan. Tvrdnju da je čovečanstvo jedna vrsta, treba dopuniti tvrdnjom da je čovečanstvo Jedan Čovek; a ovo opet treba dopuniti tvrdnjom da je svaki čovek - taj Čovek. Svaki čovek je istovremeno individualan i univerzalan, i Čovek i Čovečanstvo. Ispod individualne svesti i iza naših individualnih organa i funkcija leži kolektivna, rasna, a možda čak i dublja svest, u kojoj se svako od nas kreće, živi i ima svoje biće. Istina je da taj naš mali mehurić svesti o sebi, koji pluta po okeanu svesti o svetu, nije svestan najvećeg dela zajedničkog života kojem pripada; on i ne poima samosvesno da se cela vasiona muči, da stenje i da se porađa u sebi. Ali, nedavna istraživanja su pokazala da nema rase, nacije, niti pojedinca na svetu koji nije doprineo ili neće doprineti samoj materiji od koje je sazdan ljudski um. Pošto je jedinstvo svesti zajedničko za vasceli život, pojedinac je potpun samo kada samostalno sudeluje u svemu: ‘Svi su odgovorni svima za sve’, kaže Dostojevski.” Drugi fragmenat, koji postavlja zahtev za adekvatnim odgovorom Zapada na izazov komunizma, odgovarao je više Oražu: “Liga naroda je tipičan delić sklopljene buržoaske mašinerije kome je glavni cilj da svet zadrži onakvim kakav jeste. To je negacija progresa, harmonija bez pokreta. Mi nismo pozvani da dižemo revoluciju protiv ruske revolucije zbog nje same, već zbog suštine - naša duhovna revolucija mora biti revolucija razumevanja, zasnovana na svetskoj politici u kojoj svaka rasa i svaka nacija ima svoje mesto, jer je svet jedan i jedinstven. Ruski doprinos svetu je otkrovenje o pogrešnosti sveta, učinjeno po cenu ogromnih sopstvenih žrtava. Nema potrebe da ijedan narod ponovo isto dokazuje, iako će se to svakako ponoviti ako svetu bude potrebno. Pružen je najjasniji mogući dokaz da je stari svetski poredak zastareo, da je, ako hoćete, i Bog njime nezadovoljan; izazov ne zahteva ponavljanje dokaza, već nov svetski poredak koji će svako ponavljanje učiniti nepotrebnim i nemogućim.” Već u trećem zapisu iz “Svetskih zbivanja”, obe ruke se dopunjuju: “Jedina alternativa je: primena funkcionalnog principa na poimanje sveta kao jedinstvenog organizma u razvoju koji se najpre ostvaruje na psihološkom planu.” Prema svedočenju Oražovog biogr afa Filipa Merea, sviranje u četiri ruke prekinuo je Dimitrije Mitrinović, kada je Oraž u svojoj sopstvenoj rubrici “Čitaoci i pisci”, do koje je silno držao, objavio ironičan komentar o uzavrenom proročkom stilu M. M. Cosmoi-ja. Mitrinović se nije dao pokolebati, ostao je veran sebi i otad bio je isključivi autor “Svetskih zbivanja”. Rubrika se održala sve dok tiraž lista nije počeo ozbiljno da pada, što je išlo uporedo sa otporima koji
su se čuli sa svih strana, čak i iz britanskog Parlamenta. Našavši se na nizbrdici, “Novo doba” se više nije moglo zaustaviti. Godinu dana posle razlaza sa Mitrinovićem i gašenja rubrike “Svetska zbivanja”, Oraž je napustio “Novo doba” da bi na sličnim osnovama deset godina kasnije pokrenuo drugi list “ Novi engleski nedeljnik” (New English Weekly). Ričard Oraž (1873-1934), smatran je čudnom i pomalo tajanstvenom pojavom britanskog javnog života s kraja XIX i početka XX veka. Sirotinjsko dete bez višeg obrazovanja, u mladosti bio je učitelj, raspet između protivrečnih krajnosti - laburizma i teozofije. Otvorenog uma, pun nepresušne duhovne gladi i intelektualne radoznalosti, uključio se u grupu lokalnih filozofa, otkrio bezmerni svet ideja i nepresušnu snagu ljudskog duha koju je tek trebalo spoznati i shvatiti. Kada je iz Lidsa prešao u London, pristupio je fabijanistima, čiji mu je vođa, proslavljeni dramski pisac Dž. B. Šo , zamašnom sumom novca pomogao da kupi klonuli list “Novo doba” i da novinama udahne romantične liberalne ideje prosvećenog socijali zma. U društvu istaknutih britanskih intelektualaca, koji se smatraju važnim tvorcima mišljenja onoga vremena kao što su Dž. B. Šo, H. Dž. Vels, G. K. Česterton, Arnold Benet, Hilari Belok - Oraž je smelo otvorio vrata novoj generaciji pisaca, među kojim a su bili Ezra Paund, Edvin Mjur, Edit Sitvel, Herbert Rid, Ketrin Mensfild . Pomagao je širenju avangardnih pokreta i škola koje su dolazile iz Evrope: kubizmu, futurizmu, bergsonizmu, frojdizmu. Pod njegovim uredništvom, časopis je u početku
napredovao i ubrzo postao prestižna londonska tribina građanske intelektualne elite, lišene aristokratskog sjaja i ekskluzivnosti Blumsberija. Iako nije plaćao honorare saradnicima, časopis je okupio značajna imena onoga vremena i za kratko vreme postigao tiraž od nekoliko hiljada primeraka, što je u ono vreme bilo više nego dovoljno za takav elitni časopis, otvoren prema svim novim umetničkim tendencijama. Urednici su po ceo dan bili u redakciji, družili se sa saradnicima kao da su jedna velika porodica. Preuzeli su iz Evrope boemsku naviku okupljanja po kafanama, žučno su razmatrali književne pojave i tokove, mudrovali i vodili beskrajno duge razgovore u obližnjem restoranu “Ej-Bi-Si” na Čenseri Lejnu, gde je Oraž znao da provodi sate i sate, gde je primao stranke i ponekad čak držao sastanke redakcije. “Svetska zbivanja” dosad nisu ozbiljnije razmatrana u srpskoj književnosti. Iako su bila važan deo celokupnog Mitrinovićevog književnog i javnog rada, temelj njegovih inicijativa za vreme boravka u Engleskoj, čak možda i najdalji duhovni domet jednog srpskog mislioca na modernoj evropskoj sceni, za “Svetska zbivanja” se u jugoslovenskoj i srpskoj javnosti nije ni znalo sve dok o Mitrinoviću nije napisana prva veća studija. Čak i oni koji su o njemu pre toga davali opšte enciklopedijske podatke, koji su se suprotstavljali njegovom jugoslovenstvu, podsmevali njegovom misticizmu ili ga smatrali fantastom, opsenarom, guruom, mistagogom, belim magom ili prevarantom, čak ni oni nikada nigde nisu pomenuli njegovu saradnju u listu “Novo doba” - jer za to naprosto nisu znali, niti su ih zanimali takvi proročki predlozi. Videli su ga tamo gde su ga sami smestili, u ulozi koju su mu sami odredili; sudili su o njemu onako kako su ga, iz svoga kosog i memljivog ugla, uskogrudo i pristrasno sami videli. “Svetska zbivanja”, doduše, ni u Engleskoj nisu bila objavljena u zasebnoj knjizi, iako tamo duže od pedeset godina postoji zadužbina koja se stara o njegovom nasleđu. Kompletirani su jedino u
okviru njegovih odabranih spisa, ali i tu nepotpuno, sa skraćenjima. U njegovim Sabranim djelima, koja su izašla početkom 1991. godine u izdanju sarajevske “Svjetlosti ”, “Svetska zbivanja” su, posle punih dvadeset godina mučnog natezanja s izdavačima, mogla biti doneta samo u škrtom izboru, tek kao naznaka za ono šta u sebi sadrži ta velika košara ideja (Mitrinovićev zibaldone), puna raznovrsnih zapažanja, pogleda, komentara, ocena i predloga o tome kako bi globalnu situaciju sveta posle velikog svetskog rata konačno trebalo sagledati i srediti iz jedne opšte čovečanske perspektive. Iako duboko i tragično podeljen politikom, verama, rasama i interesima, svet je, po mišljenju Mitrinovića, bio i ostao jedinstven planetarni organizam u vlasti ljudske vrste. Ljudska vrsta upravlja zemaljskom kuglom, kontroliše oko 80 odsto ukupne površine sveta i svih zemaljskih dobara, ali stalno svekoliki ljudski rod izlaže krvavim istorijskim promenama, velikim društvenim pokretima, plimama i osekama civilizacijskih uspona i padova. Time se neposredno ugrožava sudbin a čovečanstva, pa i
sam život na Zemlji. Čovekov duh je, smatra Mitrinović u “Svetskim zbivanjima”, osnovni pokretač svesnoga života, alternativna treća velika sila koja, pored dve druge sile - prirodnog
nagona za održanjem i navikavanja na drugog - određuje globalnu sudbinu sveta, utvrđuje opšta merila ponašanja i delovanje volje svakog pojedinca. Čovek je početak i kraj svega što je ljudsko, jedini svesni i odlučujući činilac svetskih zbivanja. Kada bi svaki čovek shvatio da je on čovečanstvo i da je svečovečanstvo u njemu, da je svako ljudsko biće deo istog jedinstvenog organizma i da svakom čoveku pripada jednako pravo na ono što je zajedničko, već samo to duhovno saznanje učinilo bi ga Svečovekom i ispunilo snagom savesti, u kojoj su sjedinjena glavna čovečanska i božanska načela - Misao i Mudrost, Logos i Sofija.
Bez obzira na to što se u Mitrinovićevoj korpi pomešalo mnoštvo opštih, često protivrečnih filozofskih, religijskih, eshatoloških i pragmatičkih doktrina, koje od pamtiveka kruže po svetu sa Dalekog istoka i iz Sredozemlja, iz stepa i pustinja, evropskih katedrala i američkih banaka, lako pada u oči da je on u “Svetskim zbivanjima” dobro naslutio neke istorijske tokove. Predvideo je binarnu opoziciju suprotnosti i korenito preustrojstvo sveta posle Drugog svetskog rata, pomeranje težišta svetske politike ka Istoku, hladni rat Istoka i Zapada, uspon atlantske kulture, poraz levog i desnog totalitarizma oličenog u fašizmu i boljševizmu, okupljanje tzv. trećeg sveta, islamsku ekspanziju i zaoštra vanje jevrejskog pitanja, pobunu i uspon crnog stanovništva, ekološku opasnost, feminizam i borbu za ravnopravnost polova.
S naročitim žarom zalagao se za ujedinjenje Evrope i predlagao jedinstvenu pravnu, ekonomsku, privrednu i političku zajednicu evropskih država sa jedinstvenim monetarnim i administrativnim sistemom uprave, zajedničku parlamentarnu uniju na čelu sa Evropskim savetom (Senatom). Mitrinović je 1921. godine predložio čak i naziv buduće evropske zajednice: Sjedinjene Države Evrope - kao opoziciju i ravnotežu Sjedinjenim Američkim Državama, jer one predstavljaju novu moćnu civilizaciju u usponu, a potom i kao evropski odgovor na moguću atlantsku globalizaciju. Mitrinovićeva pompezna mesijanska i profetska retorika, nalik na daleku tutnjavu eona, njegov nejasan i mutan metaforički stil, koji je podsećao na sibilske knjige i indijske vede, njegove odsečne tvrdnje, preteći ton i britki zaključci bez pogovora, sve to, kao magijsko proročanstvo čudnog balkanskog varvarina, svakako nije moglo biti dobro primljeno niti imati većeg odjeka u hladnom, sređenom i proračunatom anglosaksonskom svetu, gde se za lopatu kaže lopata, gde se u javnosti koristi jasan upravni govor, tačni pojmovi i logički red reči u rečenici, dok se retoričke metafore, pompa, zveket i ukrasi ostavljaju zanesenjacima, pesnicima, glumcima i propovednicima.
Širila se i priča da je Mitrinović svojim stilom i idejama neposredno doprineo padu ugleda “Novog doba”, čiji je tiraž u njegovo vreme pao na najniže grane. Bilo je onih koji su, kao Vila Mjur , supruga pesnika Edvina Mjura, verovatno preterivali kada su tvrdili da je Mitrinović teškim opterećenjem svojih reči u rubrici “Svetska zbivanja” najviše uzrokovao potapanje “Novog doba”. Osetan pad tiraža zabeležen je još u ratu, pre nego što se Mitrinović tamo pojavio, i to, reklo bi se najviše zbog napadnog i nedvosmislenog zauzimanja A. R. Oraža za levičarske ideje zadružnog socijalizma, monetarne reforme i društvenih zajmova. Ipak, ni najumereniji i Mitrinoviću naklonjeniji hroničari toga doba, nisu sasvim potcenili uticaj čudnog stila kojim se on služio u izlaganju svojih još čudnijih ideja. Mitrinović je i ranije, dok je pisao na srpskom jeziku, rado kombinovao podignuti proročki način obraćanja, krcat nejasnim simbolima i eliptičko-metaforičkim uopštavanjima, sa preciznim i jasnim logičkim definicijama, do kojih su se čitaoci katkad s mukom probijali, prolazeći kroz pravu prašumu reči i šumne vodopade penušave retorike. Čak je i njegovim najbližim prijateljima i sledbenicima bilo strano to neobično dvojstvo Mitrinovićevog načina izražavanja, s jedne strane u običnom usmenom razgovoru i sa druge u pisanim tekstovima, pogotovu kada je govorio o svetskim zbivanjima. “U ovoj tematici on se izražavao neboderskim metaforama, metafizičkim aluzijama i izvanrednim neologizmima - stilom koji bi, u najboljem slučaju, mogao predstavljati neku vrstu čudovišne lepote, slične krilatom slonu, ili nešto sasvim drukčije od svega što se dotad čitalo”. Oraž je, takođe, smatrao da su Mitrinovićeve ideje “same po sebi bile dovoljno neobične i složene i da je ih uvijanje u tako egzotičan stil učinilo još više nejasnim”. Zato mu je u početku kao urednik i pomagao da ih organizuje i da članke sredi na način prihvatljiv za širu publiku. Engleski istoričar Endru Rigbi, koji je nedavno napisao dobru i iscrpnu knjigu o Mitrinovićevom životu i radu, objašnjava taj
težak jezik i stil Mitrinovićevih zapažanja njegovim odnosom prema samim izvorima ljudskog delovanja. U svakodnevnom životu, obične racionalne ideje priznaju se samo ako su prihvaćene kao paradigme ustaljenog mišljenja, dok se “nepraktične” ideje, vizionarski ili utopijski poduhvati, koji po pravilu odudaraju od vladajućeg mišljenja, mogu nametnuti jedino ako do svesti ljudi dopru nekom vrstom emotivnog udara ili psihološkim šokom, preko emocija koje kod običnog sveta najpre treba dobro razdrmati. “Poreklo takvih ideja leži u nadahnuću više nego u ovozemaljskim racionalnim procenama. Zato u svojim ‘Svetskim zbivanjima’ on i nije toliko računao na razum, koliko na one nivoe svesti ispod ili iznad racionalnosti. Štaviše, nerazumljivost njegovog jezika je odražavala njegov odnos prema prirodnim kompleksnostima i protivrečnostima ljudskog života i društva. Da se izražavao jednostavno i prosto (kao što je znao kada su prilike to zahtevale), da je jasno izlagao misli koje se lako mogu razumeti kod prvog čitanja, značilo bi priznati da je život sam po sebi otvoren i jasan i da su temeljna načela, po kojima se upravljamo, svima sasvim lako dostupna, pa ih se svako može dočepati bez ikakvog napora ili borbe.” Trudeći se da shvati Mitrinovićevu utopijsku misao i da prevratnički karakter njegovog programa za opšte preuređenje sveta poveže sa zahtevima avangardne duhovne elite sa kapije budućnosti, Rigbi je izvorište Mitrinovićevih ideja našao u futurističkom eseju “Estetičke kontemplacije” iz “Bosanske vile” 1913. godine, koji je neposredno prethodio utopijskom projektu “Osnove budućnosti ”, izloženom Kandinskom i Gutkindu u Minhenu početkom 1914. godine. U “Estetičkim kontemplacijama” nađena je pokretačka energija uporedne apstraktne i konkretne akcije, koreni maštovitih futurističkih očekivanja i praktičnog revolucionarnog programa za ustrojstvo jednog istinski novog, prosvećenog svečovečanskog svetskog poretka. Rigbi je tu osetio i profetsku samouverenost avangarde, prkos izabrane manjine, miropomazane i prosvećene elite, pozvanih i samozvanih izabranika i spasilaca sveta, uznesenih proroka i gordih aristokrata duha, koji svima nameću svoja merila i sve kriterijume istine određuju prema svojoj volji i potrebi. Citirao je mladog Mitrinovića: “Istinitost ili neistinitost stvari i događaja zavisi od naše volje: volja verovati, kriterij je saznanja”. Rigbi je dao detaljnu i opsežnu analizu “Svetskih zbivanja” i dobro ušao u razuđeni eklektički sistem Mitrinovićevog načina mišljenja. Povezao je njegov avangardni futuristički program nove umetnosti sa eshatološkim projektom budućeg preuređenja sveta. Ukazao je na mnoge važne izvore Mitrinovićeve futurološke antropofilozofije, kako u oblasti apstraktnog mišljenja tako i na polju društvenih reformi, socijalne prakse i međunarodnih odnosa. Rigbi zaključuje: “Ako je svet jedinstven živi organizam u kojem su različite rase njegovi prirodni organi, onda sve ćelije u tome organizmu, kao i organizam sam po sebi, određuju da svaki pojedini delić pripada nekoj drugoj vrsti. Sam organizam se ne može menjati bez promena u ćelijama toga organizma, a ćelije se ne mogu menjati dok su zajedno delovi jednog tela sa kojim dele istu nedeljivu sudbinu i budućnost. Najveći deo Mitrinovićeve energije tokom dvadesetih i tridesetih godina bio je posvećen radu sa drugima na zajedničkom putu da se razvije takva “superčovečanska” svest. U “Novom dobu” dao je skicu velike sheme svetskog konteksta i otad krenuo smerom Duhovnost-SocijalizamSvečovečanstvo, kako bi sa pojedinim prijateljima i saradnicima sve do izbij anja Drugog svetskog rata bio u matici javnih inicijativa”.
MMIITT OO DDOOBBRROOMM EEVVRROOPPLLJJAANNIINNUU aP osle Nenada V. Petrovića, koji je na te Mitrinovićeve spise prvi skrenuo pažnju, od srpskih utora zapaženu raspravu o “Svetskim zbivanjima” i Mitrinovićevom programu budućnosti, napisao je Dušan Pajin. Razmatrajući u grubim potezima Mitrinovićev javni rad u Engleskoj, u razdoblju između dva rata - od “Svetskih zbivanja” i saradnje u “Novom dobu”, preko “Adlerovog društva za individualnu psihologiju” koje je osnovao 1926, godine, zatim na socijalnom projektu “Nove Britanije” u vreme ekonomske krize i dolaska nacista na vlast u Nemačkoj, pa sve do ratne i poratne vizije Nove Evrope kao korektiva novog totalitarizma,
koji bi se kao svojevrsni globalizam mogao razviti u rastućoj Atlantskoj civilizaciji - Pajin je zapazio da je u “Svetskim zbivanjima”, izloženim 1920/21. na stupcima “Novog doba”, “Mitrinovićmistik dobio protivtežu (iz samog Mitrinovića) u Mitrinoviću-racionalisti, a nacionalista je dobio protivtežu u dobrom Evropljaninu”. U drugom svome ogledu o Mitrinoviću, saopštenom na Međunarodnoj konferenciji “Ideje o Evropi”, koja je, u organizaciji Centra za evropske studije Univerziteta u Navari, održana u Španiji povodom 50-godišnjice osnivanja Evropske zajednice, Pajin je čak naveo neke ključne Mitrinovićeve stavove o ujedinjenju Evrope iz nekadašnjeg “Novog doba” i uporedio ih sa današnjim zvaničnim načelima i programom Saveta Evrope i Evropske unije. Istraživanje Dušana Pajina dalo je naknadni, potpuno novi kvalitet svim dosadašnjim tumačenjima Mitrinovićevog rada i delovanja. To je ujedno bio i vidan zaokret u proučavanju i poznavanju Mitrinovićeve antropofilozofske misli, pokušaj da se u primenjenoj utopiji potraži učinak njegovih ideja, kao što je bilo učinjeno kod izučavanja Mitrinovićevih doprinosa srpskoj književnoj avangardi. Kako je njegov književni rad već bio poznat i procenjen, javila su se nastojanja da se njegovo proročko vizionarstvo i rad na psihološkom upoznavanju čoveka smeste u dotad malo znane tokove novije kulturne antropologije i revolucionarnog milenarizma današnjih preporoditelja sveta. Naročito upečatljivo delovali su uporedni navodi iz Mitrinovićevih proročkih vizija i kasnijih zvaničnih dokumenata Evropske unije, Parlamentarne skupštine i Saveta Evrope, gde se danas odmerava da li i kako Srbija i Jugoslavija treba da budu uključene u evropsku zajednicu. Znatan deo svojih razmatranja u listu “Novo doba”, Mitrinović je, sasvim prirodno, posvetio Velikoj Britaniji i njenome mestu u projektovanoj viziji Evrope i sveta. Srbija, Bosna i Jugoslavija bile su 1920. godine njegov ispunjeni san. Jugoslovenstvo je bilo ostvarena ideja čiji se budući raspad nije ni naslućivao, dok je, na drugoj strani, pravi evropski mesijanski pokret tek trebalo razgoreti. To je, verovatno, i bio jedan od razloga zašto je Mitrinović, kao ideolog jugoslovenstva i vatreni nacionalni radnik Mlade Bosne, posle stvaranja jugoslovenske države odlučio da ostane u Engleskoj. Usijana avangardna mesijanska energija, pokrenuta u predratnom oslobodilačkom pokretu na Balkanu, nije se tek tako mogla zaustaviti i zajaziti, nego je kao nadošla voda tražila nove tokove. Velika Britanija, koja mu je u ratu pružila prijatno utočište, bila je u to vreme, jedino preživelo veliko carstvo stare Evrope. Engleska je bila jedina zapadna kultura koja se održala i koja je svojim socijalnim reformama mogla izgraditi jasnu alternativu pred boljševičkim internacionalizmom. Mada je bio dosta kritičan prema zvaničnoj engleskoj politici, podjednako na međunarodnom i na domaćem planu, pogotovu iz ugla levih fabijanista i umerenih socijalista iz krugova prolaburističke inteligencije, Mitrinović je insistirao na tome da upravo Velika Britanija, kao pobednička zapadna imperija i nosilac anglosaksonske civilizacije, mora da prihvati svoju obavezu prema Evropi i modernom čovečanstvu. Posebnu važnost pridavao je snazi engleskog jezika, jer ga je naslutio kao nosioca buduće planetarne kulture i objediniteljsku silu sutrašnjega sveta. Engleski jezik video je kao epigenezu prosvećenog svečovečanstva, klicu budućeg svetskog jezika, kao glavni tehnološki oblik velike duhovne sinteze civilizovanog sveta i jezik opšte komunikacije “koji bi mogao postati jezik budućeg čovečanstva”. “Britanija je”, smatrao je Mitrinović, “ona kolevka iz koje je izrasla moćna atlantska civilizacija Zapada, glavna centrifugalna i centripetalna sila koja je zapadnjačku misao i kulturu putem svoga jezika posejala i proširila po svetu i koja zato u budućem svetu ima misiju moćnoga džina, čije bi greške i promašaji mogli biti kobni za ceo svet. Ono što svet zahteva nije ni haos nereda niti opšti parohijalizam, ali ni internacionalističko bratstvo; nego mu treba funkcionalna organizacija. Ljudska tragedija Engleske i kosmička kob njenog tela leže u onom istom izazovu koji je nemački narod doveo do zločina i kazne - u potrebi da se svet organizuje. Belo čovečanstvo mora voditi svet tako da mu pruži red i organizaciju. Britansko carstvo je neostvareni zahtev svetskog uma da taj posao obavi britanski narod.”
“Ako Engleska bude uspela da svetu donese duhovnu revoluciju, da ostvari razlog i
samodisciplinu, ona će biti najmoćniji pripadnik svečovečanstva i ostvariće svoju sopstvenu svečovečansku funkciju. Već smo rekli da je opšti problem sveta jedan i jedinstven i zato što je jedinstven, rešenje svakog pojedinačnog problema izaziva posledice u svakoj drugoj oblasti, kao i samoj celini.” Razmatranja o Velikoj Britaniji - kao i njegov nekadašnji srps ki i jugoslovenski nacionalni program u pokretu Mlade Bosne - bili su usputna stanica na Mitrinovićevom vizionarskom putu ka ujedinjenoj Evropi. “Temeljni duh Evrope je socijalizam, u tome smislu da taj pojam pokriva i izražava sve ono najbolje i večno u snagama kao što su: demokratija, liberalizam, individualizam.” Sa očigledno jakom ličnom socijalnom svešću i živim osećanjem za društvene i ekonomske odnose u modernom svetu, Mitrinović je pripadao generaciji koja je prošla kroz školu socijalne utopije. U srpskoj tradiciji bio je dosta blizak socijalističkim shvatanjima Svetozara Markovića i Jovana Skerlića. To se najbolje pokazalo kada je na kraju Prvog svetskog rata prišao Srpskoj socijaldemokratskoj stranci i stupio u neposrednu saradnju sa njenim sekretarom Dušanom Popovićem. U londonskom klubu izbeglih srpskih socijaldemokrata, Mitrinović je 1918. godin e održao jedno zapaženo predavanje o Karlu Marksu i povodom Marksove stogodišnjice pripremao izdavanje posebne brošure sa radovima o Marksovom odnosu prema Srbima i Srbiji, gde je on sam nameravao da piše o Marksovom internacionalizmu. Kada je, krajem te g odine,
Dušan Popović iznenadno umro u Londonu, Mitrinović se lično pobrinuo o njegovoj sahrani na Hajgetskom groblju u severnom Londonu, nedaleko od groba samog Marksa. Kao saradnik lista “Novo doba”, iza kojeg su stajali liberalni levičari, fabijanisti, laburisti i sindikalisti, Mitrinović je imao dobre veze i sa britanskim tredjunionima, naročito sa onima koji su se zanimali za monetarnu reformu, društvene kredite i radničku kontrolu u industriji. Ti socijalisti mahom nisu odobravali nasilne metode boljševičke revolucuje, ali su odlučno zahtevali korenite društvene reforme u Britaniji i za svoje ideje lako dobijali podršku intelektualaca i obrazovanih sr ednjih
građanskih krugova. U svojim socijalnim i reformističkim poduhvatima, projektujući čak utopijsku socijalističku Britaniju kao nosioca evropske integracije, Mitrinović je u svoj krug doveo priznate radničke vođe Toma Mana i Bena Titeta. Njegova glavna deviza: “Treba promeniti sebe da bi se promenio svet”, podrazumevala je istovremenu promenu individualne i socijalne svesti. Obe te akcije on je vodio uporedo, ne prekidajući ni za časak zamah svojih velikih mesijanskih poduhvata. Nekoliko godina posle prekinute saradnje u listu “Novo doba” Mitrinović je u Londonu 1926. osnovao “Grupu Nova Evropa”, a potom englesku sekciju Adlerovog Međunarodnog udruženja za individualnu psihologiju. Odatle se najpre izdvojila mala sociološko-politička “Čendos Grupa”, na koju se potom nadovezao široki socijalni i politički “ Pokret Nova Britanija”. U programu toga pokr eta lako se mogu prepoznati Mitrinovićeve misli, mada su ih potpisali njegovi saradnici. Među njima i pukovnik Dž . V. Delahej , koji je tih dana napisao: “Ono što je nama potrebno, to je sveopšta revolucionarna promena. Mi smo bolesni, i kulturno, i politički, i ekonomski. Naše vođe se bave simptomima, dok treba napasti samu bolest. Mora se izgraditi novi put života i rada. Svaki pojedinac mora nastojati da promeni sopstvene poglede, umesto da nagovara druge da oni načine prvi korak. I pošto je ujedinjenje sveta naša konačna vizija, naš neposredni cilj je Nova Britanija, a Nova Evropa je stvarnost koja će se morati prihvatiti.” Za vođu “Grupe Nova Evropa” Mitrinović je pridobio uglednog engleskog hemičara, člana Kraljevskog društva, profesora Frederika Sodija, dobitnika Nobelove nagrade za hemiju 1921. godine, sa kojim je u nepomućenom prijateljstvu ostao do kraja svog života. Na čelu “Pokreta Nova Britanija”, po Mitrinovićevom pozivu, bio je proslavljeni naučnik Patrik Gedis, socijalni antropolog i istoričar kulture, jedan od prvih istraživača urbane kulture i gradske civilizacije. Jedan za drugim, pod Mitrinovićevim staranjem pokretani su kratkovečni časopisi i raskošne publikacije: “Nova Britanija” (1932-1933, druga serija 1934), “Nova Atlantida” (1933-1934), “Novi Albion” (1934), “Nova Evropa” (1934), “Poslednji čas” (1934), kao i neobjavljeni almanah “ Novi poredak čoveka” (1936) koji je sačuvan u slogu i na probnim tabacima. Mitrinović se u tim listovima retko sam oglašavao, ali su sadržaj i oblik publikacija imali njegov izrazit i jak pečat. Format časopisa bio je neuobičajeno veliki folio, nepraktičan, izazovno avangardan i drsko nametljiv; grafika
napadna, slova velika, izmešana, u maniru dadaista i zenitista; slog razbarušen, ilustracije često neprikladne: usred praktičnih i krepkih socijalnih britanskih i atlantskih tema mamutske Meštrovićeve mitske figure, rađene po motivima srpskog nacionalnog epa. U jednom od tih časopisa, koji je imao naziv “ Nova Atlantida. Revija za obnovu Zapada i svetski socijalizam”, Mitrinović je oktobra 1933. godine istupio sa svojim znamenitim “Hitnim obraćanjem” Adolfu Hitleru, koji je upravo te godine došao na vlast u Nemačkoj i krenuo u opasno ostvarivanje nacističkog Novog poretka. Shvativši da se obe strane služe istim pojmovima i sloganima - Novi poredak, Arijska Evropa, kultura rase itd. - Mitrinović je svojim hermetičnim, teškim, podignutim i dvosmislenim proročkim stilom rekao stvari koje su se kasnije pokazale tačnim: da se Hitler ponaša kao “zli natčovek”, da je bez “logičkog i etičkog integriteta” i bez, za novu Evropu nužnog, civilizacijskog oslonca u “atlantskom savezu”; da nacistički “krvavi put nasilja”, ako se ne zaustavi ili ne promeni, Evropu sigurno vodi do njenoga “samouništenja”. Dejvid Dejvis, jedan od bliskih Mitrinovićevih saradnika toga doba, u svojoj autobiografiji napisao je da je otvoreno pismo Hitleru iz 1933. godine bilo tipičan primer Mitrinovićeve “fatalne i temeljne slabosti: zadrte upornosti i bujne fantazije”, ali istovremeno i dokaz njegovog “istinskog smisla za političke analize”. U nedeljniku “Nova Britanija” Mitrinović je u leto te iste godine obnovio i rubriku “Svetska zbivanja”, koju je ranije vodio u listu “Novo doba”. Mada je ovoga puta bio ozračen i politički neposredno motivisan jednim nacionalnim pokretom, koji je trebalo da doprinese vodećoj britanskoj inicijativi na čelu nove evropske kulture i atlantske civilizacije, on je ipak parcijalnim zahtevima za preporod klonulog Albiona pretpostavio globalnu viziju planetarne celine. Pristup mu je doduše bio nešto drukčiji nego nekada u listu “Novo doba”, blaži, manje kritičan i uglavnom načelne prirode. Možda i zato što Mitrinović, makar i pod svojim prepoznatljivim pseudonimom M. M. Cosmoi, ovoga puta nije istupao u lično ime nego kao prorok iz senke, povučeni ideolog razvijenog političkog i socijalnog pokreta za društvene reforme u Velikoj Britaniji. “NADZOR NAD BOGATSTVOM LJUDSKOG RODA” - pisao je on u novim “Svetskim zbivanjima” “poveren je oholosti nekolicine, a sinteza znanja, staranje o istini, povereni su mnoštvu neukih, onima koji ne poznaju suštinu, sistem, načelo. Čak i u našoj modernoj eri, koja raspolaže divovskim znanjima o pojedinačnim i nebitnim stvarima, neophodni su seme saznanja, sposobnost sintetičkog sagledavanja, i duhovnost. Nacije su od ovoga sveta. Crkve su od ovoga sveta. Masonerija je od ovoga sveta. Kremaljska Internacionala i svetski komunizam pripadaju samo tom instrumentalnom svetu delova i funkcija celine. Istinska celovitost nalazi se jedino u ličnosti. Nacije i internacije, klase, institucije, nemaju svoje središte. Božje središte, i vrednost suština, pripadaju jedino individualnosti. Prema tome, ne treba obožavati narode, ni klase, ni polove, niti ijedno doba ljudskog živ ota. Nijedna zajednica, ni mase ni blokovi, ne treba da budu
zakonodavci niti su vredni obožavanja i prave ljubavi. Pojedinci su bitni. U velikoj meri bitna je sloboda. Bitni su sloboda i samoostvarenje pojedinaca. Naš svet je postao istorijski jedan svet. Mi otkrivamo da je ovaj svet naš zajednički dom i da je zaista jednorodan. Naše
carstvo postaju zajednica i porodica; republika i zajednička stvar. Za našu duhovnu vrednost i naš materijalni opstanak neophodna je časna i poštena organizacija. Zbog toga pa triotizam mora da odumre. Zbog toga moramo prestati da
obožavamo ono što je prolazno i instrumentalno: vrhovnu vlast plemenskih duhova. Zar onda prijateljstvo sovjetske Rusije prema Novoj Evropi nije neophodno? Zar Konfederacija Evrope nije imperativna potreba ljudsk e organizacije? Federacija Evrope je mogućna. Dostojanstvo zapadnog čoveka jeste ugroženo; međutim, Atlantski savez iz i oko jedinstvene Evrope je neophodan i moguć. Glavni problem svetske krize je rađanje Duha celine u našim pojedinačnim dušama. Od Novog rođenja u pojedincima zavisi doba koje je pred nama - vreme svetskog planiranja i planetarne izgradnje, bogato obilje materijalnih dobara i doba zrelosti, uzvišeno vreme pripremanja sveta da iz istorije pređe u Evoluciju.”
Mitrinovićem u senci, stajala živa levičarska “Nova Britanija”, osnovan je 1933. To je, kaže njegov biograf Endru Rigbi , “bila treća godina velike depresije, a takođe i godina Hitlerovog dolaska na vlast. Pored pretnje novim ratom u Evropi, postojala je Pokret, iza kojeg je, sa takvim
mogućnost da se narodi okrenu građanskom razdoru između levih i desnih snaga, fašizma i komunizma. Obe te struje, prema Mitrinoviću, sadržavale su neke elemente istine. Komunizam je propovedao socijalizam i ravnoravnost i bio je sasvim na mestu ako bi se primenio u ekonomskoj sferi. Fašistička opsednutost hijerarhijom moći i superiornošću jednih nad drugima delovala je ispravno samo u sferi kulture, jer nisu svi jednako obdareni kada je reč o kreativnosti ili u odnosu prema kreativnosti. Ali, i fašizam i komunizam bili su opasno pogrešni kad se primene na celinu opštega života”.
“Nova Britanija” se zalagala za socijalnu državu, javne kredite, zadružni sistem, radničku kontrolu u industriji, administrativnu reformu, izmenu poreskog sistema, demokratizaciju uprave, osnivanje javnih službi, glavnog senata, političke, ekonomske i kulturne komore, itd. Čarls Prudom, koji je kasnije postao jedan od glavnih aktivista Pokreta, bio je od početka zadivljen opsegom Mitrinovićevih ideja i praktičnih predloga. “Uvek prisutan, davao je odmah brze i konačne odgovore na sva pitanja koja sam postavljao i prema tim stavovima mogao sam raditi.” Novcem jedne imućne donatorke iz kruga saradnika, pokrenut je nedeljnik “Nova Britanija” u kojem Mitrinović piše drugu seriju svojih “Svetskih zbivanja”, pokušavajući da političkom radu britanskog nacionalnog pokreta obnove naznači gornju projekciju svečovečanske sinteze i izvuče najviši opšti smisao u jedinstvu sveta. Vredi pomenuti da se “Pokret Nova Britanija” razvijao brže nego što je iko očekivao. Za kratko vreme prerastao je u političku snagu koja je imala solidnu podršku među studentima na najuglednijim univerzitetima, kao što su Oksford i Birmingem, dok su se predavanja, debatni skupovi i javne rasprave redovno držali po mnogim gradovima. Za kratko vreme je u Engleskoj bilo osnovano preko 60 ogranaka i grupa “Nove Britanije”, od čega 13 u samom Londonu. Pored omladine, pokretu su najviše prilazile žene, obrazovaniji srednji građanski slojevi, tehnička inteligencija i levi intelektualci, simpatizeri ili članovi Nezavisne laburističke stranke - mahom onakav svet od kakvog se, tih istih tridesetih godina, pred rastućom opasnošću od fašizma u Evropi obrazovao Narodni front. Tiraž listova, kojima je Mitrinović često menjao ime i izgled, početnih 2.000 primeraka mesečno popeo se na 32 000 primeraka nedeljno. Od prve londonske konvecije, kojoj je u jesen 1933. godine prisustvovalo 50 delegata, već u proleće 1934. druga konferencija je okupila više od 300 delegata. Oni su podržali zahteve za radničkom kontrolom i upravljanjem u industriji i tražili da “Pokret Nova Britanija” izgradi novu državu - Socijalističku Britaniju. PRERASTAJUĆI U POLITIČKU STRANKU, POKRET se Mitrinoviću izmakao iz ruku i on se, potisnut užurbanim radom i ambicijama novih aktivista, mirno povukao u stranu. Držao se početnog načela da to bude “duhovni pokret” za novog čoveka i njegovo svečovečansko prosvetljenje, a ne politička partija koja ima svoju hijerarhiju i strogu unutrašnju organizaciju, i koja se uobičajenim parlamentarnim putem bori za vlast. Njegovi biografi smatraju da je to povlačenje iz političkog pokreta “Nova Britanija” bilo posledica Mitrinovićevog većeg utopističkog afiniteta za Bakunjinov konspirativni, nevidljivi, pojedinačni rad u malim grupama posvećenih, nego za Marksov zatalasani masovni i organizovani revolucionarni pokret. S druge strane, na to povlačenje mogla je uticati i činjenica da je u vreme širenja pokreta “Nova Britanija” Mitrinović u Engleskoj bio jugoslovenski državljanin - što je i ostao do kraja života - pa mu nije bilo ni mesto ni priličito da u stranoj zemlji vodi opozicionu političku akciju. Pogotovu što ga nijedna parcijalna i uža nacionalna problematika, jednako ni britanska ni jugoslovenska, u osnovi nije odviše zanimala i privlačila. Bio je obuzet velikim utopijskim programom svečovečanskog preobražaja i ujedinjenja, koje je trebalo da započne u Evropi, a u tome je Velika Britanija, po njegovom sudu, trebalo da odigra presudnu ulogu. E EV V R RO OP P A A J JE E E EG GOO SSV VE E T T A A “Objavljujemo da je Evropa sinteza i svest čitavoga sveta. Evropa je norma i entelehija sveta, vodeća snaga čovečanstva. Problem modernoga sveta, njegov primordijalni problem, sadržan je u tome kako da Evropa povrati svest i kako da je u potpunosti odmah unapredi” Mitrinovićeva misao o Evropskoj Federaciji, koja je najpre bila naznačena u “Svetskim zbivanjima” 1920/21. godine, dobila je jače ubrzanje upravo u godinama uoči izbijanja rata,
koji je 1939. i počeo u Evropi. Da bi se očekivani rat izbegao, Britanija je, po njegovom mišljenju, bila dužna da preduzme odlučnu međunarodnu inicijativu i da predloži stvaranje Sjedinjenih Država Evrope, kako bi se budući agresor suočio ne sa mlakim Društvom naroda i rascepkanim, nesložnim kontinentom, nego sa jedinstvenim i čvrstim blokom razumne i napredne evropske civilizacije. U tome bloku on je video mesto i za ogromne i moćne atlantske i slovenske ljudske zajednice Amerike, Engleske, Rusije i Balkana, tvrdeći da je “iskasapljeno telo Evrope jedna duša i jedan organizam”. Mitrinovićev vizionarski radikalizam, koji je utopiju doživljavao kao dogmu, a dogmu prilagođavao utopiji, pred početak Drugog svetskog rata, kroz delovanje “Grupe Nova Evropa”, vratio se starim predlozima za jednu istinski novu evropsku integraciju. Polazeći od uverenja da je Evropa, kao najsvesniji i najprosvećeniji deo čovečanstva, od pamtiveka težila “široj i obuhvatnoj sintezi” i “spajanju rasa u njenom umu” i da je glavna zasluga Evrope u njenoj duhovnosti i otkriću “sklada i celovitosti, ravnoteže i mere”, odnosno da je “Evropa ego sveta” čije je “mesijanstvo od kosmičkog i planetarnog značaja”, uvereno je propovedao da je upravo “Federacija Evrope, sinteza Evrope, prvi uslov za Savez čovečanstva i svetsku sintezu. Evropa je žiža i svest čovekovog kraljevstva: Evropa je svesnost.” “Objavljujemo da je Evropa sinteza i svest čitavoga sveta.” “Evropa je norma i entelehija sveta, vodeća snaga čovečanstva. Problem modernoga sveta, njegov primordijalni problem, sadržan je u tome kako da Evropa povrati svest i kako da je u potpunosti odmah unapredi. Naša kriza je napor da čovečanstvo dosegne svoj fokus, koji je Evropa, i da u potrazi za Evropom nađe načelo svečovečanskog reda.” “Razlikujući se od ostalih rasa, čovečanstvo Evrope je uvek rađalo svoje suprotnosti i uvek sa izgledom za njihovo rešavanje u višoj sintezi. Evropski um je negovao, instinktivno i od pamtiveka, razlike koje dostižu vrhunac u suprotnostima i protivrečnostima, tako da, posmatrajući bilo koje razdoblje evropske istorije i bilo koju oblast misli, uvek otkrivamo, slojevito jedne naspram drugih, velike ljude i velike pokrete antitetičkog karaktera, mentaliteta i pravca. Misticizam i Racionalizam, Religija i Nauka, Naturalizam i Umetnost, Imperija i Komonvelt - to su samo neke protivrečnosti stalno prisutne u Evropi; i upravo osećaj da se nešto pogrešno radi izaziva napregnutost evropskog uma. To se može smatrati evropskom vrlinom par excellence, dokazom da Evropa jeste ovaploćenje i centar ravnoteže u svetsko j duši. Ali, ove se napetosti moraju održavati u relativnoj ravnoteži i neprestanoj sintezi da se njihov sukob ne bi završio razorno; i, uporedo sa razvitkom tih parova suprotnosti u evropskom duhu, istorija nam otkriva stalne napore ka evropskoj sintezi, i svaki od njih nagonski je usmeren da se sve više i više uključi u opšti evropski um.
Rimsko carstvo, carstvo Karla Velikog, Sveto rimsko carstvo, sve do Napoleonovog pokušaja da načini Evropu jednom državnom zajednicom sa jednim jezikom, nisu ništa drugo do neprestani napori zajedničkog evropskog uma da sebe ostvari kao jedinstvenu organsku celinu. Posmatrana psihološki, istorija Evrope i nije ‘ništa više’ do naizmenično smenjivanje perioda analize sa periodima sinteze; perioda u kojima su se negovale suprotnosti i perioda u kojima su vršeni pokušaji njihovog izmirenja u jednoj višoj sintezi.” Mitrinovićev proročki evropocentrizam postavljao je pred Evropu velike zahteve. “Ako hoće, Evropa jedina može isprobati funkcionisanje svetske organizacije”. “Evropa zastupa harmoniju, kompetentnost i funkcionalizam”. “Bez obzira na šoviniste i imperijaliste, ostaje činjenica da se Evropa antropološki, istorijski, kulturno, po regijama i geografiji, pokazuje sudbinski predodređenom da odigra vodeću ulogu u funkcionalnom organizovanju sveta. Moglo bi se reći da je Evropa otkrila svet i da je to otkriće skoro ravno stvaranju. U stvari, koncepciju sveta kao jedinstva mi dugujemo evropskoj misli;... čak bi se moglo reći da ljudska istorija počinje u Evropi: hrišćanstvo je izraslo u Evropi kao sublimacija semitskoga kulta. ... Svetu je potrebna duhovnost Evrope, Evrope savesne i samosvesne, Evrope čiji delovi slobodno uživaju u harmoniji hrišćanstva, Evrope dostojne potvrđenih svetskih vrednosti. Na tome se gradi ideja nove Evrope. Evropa ima duhovni zadatak da ispuni svoje poslanje, da, pre nego što postane kasno, na prvom mestu stvori jednu sveobuhvatnu evropsku kulturu, ne da bi je suprotstavila svetu nego da je uklopi u opšta svetska merila. Prirodno je da će na tome zadatku svaka nacija imati svoju ulogu, ne isključujući ni vanevropske narode, čiji je interes takođe u tome da se u svetu održe sva najviša merila
vrednosti.” “Evropa je odgovorna i za ravnotežu između Dalekog Istoka i Dalekog Zapada, između, može se reći, pod-svesti i nad-svesti sveta.” U Mitrinovićevim starim vizijama iz “Novog doba” bile su, gotovo doslovno, sadržane pokretačke ideje “Grupe Nova Evropa”. Grupa je svojim proglasom još 1931. godine ponovila i pojačala njihovu proročku vidovitost. Tu su jezgrovito parafrazirane mnoge Mitrinovićeve misli iz “Novog doba” i, odevene u novo ruho, skrojeno uz njegovo neposredno učešće, ponovo puštene u javnost. Nepotpisani proglas “Grupe Nova Evropa” izlaže programske osnove koje se malo razlikuju od načela današnje Evropske unije: “Evropa je krajnje kompleksan entitet. Njena kompleksnost - zapravo veliko bogatstvo ljudskih vrednosti koje je sačinjavaju - ujedno je njena najveća vrednost. Oni koji danas otvaraju pitanje njene integracije ne bi smeli da budu shematični utopisti, misleći da se prostim ujedinjenjem mogu izbrisati sve postojeće razlike kada se dovedu u okvire nekog gotovog ustava. Nova koncepcija Evrope donosi novi nacionalizam. Federacija ne zahteva ni od jedne nacije da se odrekne svoje legitimne autonomije, a još manje svoje teritorije, kulture, jezika ili običaja. Ali će svakako značiti odricanje od međusobne agresije, bilo vojne ili ekonomske, pogotovu kod onih nacija koje i dalje drže do svojih klonulih snaga da izdvoje svoj suverenitet i sada ugrožavaju jedna drugu obostranim zaverama. Svaka nacija mora se najpre osposobiti da osmisli svoj doprinos Federaciji, u skladu sa najvišom slavom svoga regiona. Istinske snage regionalnog ponosa i patriotizma
moraju zato biti drukčije od imperijalističkog iskorišćavanja zajedničkog razvitka. Moraju postojati ljudi koji punim srcem žele tu zajednicu i koji svesno ne idu ispod te mere. U svakoj državi mora se naći jedan broj građana koji osećaju potrebu za novim svetskim poretkom; koji su, idući ispred svoga vremena, rešeni da se Evropa ujedini u zasebnu celinu.” Nesumnjiva je sličnost između ovih Mitrinovićevih postavki o ujedinjenoj Evropi i evropskoj federaciji, sa zvaničnim stavovima čelnika današnje Evropske Unije. Govoreći na turneji po Americi 1997. godine o karakteru ujedinjene Evrope, o atlantskoj inicijativi i perspektivi evropskog poretka, Klaus Henš, član i predsednik Evropskog parlamenta, kao da je modernim rečnikom i u novom kontekstu ponavljao proročke reči Mitrinovićeve: “Ovo je prilika da se obnovi i na ceo kontinent proširi načelo solidarnosti, na kojem se izvorno zasniva Evropska zajednica. Stvaranje zone mira i stabilnosti na čitavom kontinentu biće divovski doprinos za svakog od nas. To će biti naša prilika da Evropu sačuvamo za demokratiju. Zatvorena tvrđava Evrope nije u našem interesu. Izolacija i nacionalizmi nisu odgovor na globalizaciju. Ne možemo se boriti protiv terorizma ratnom avijacijom, niti protiv rasizma bojnim brodovima. Najbolji štit je izgraditi demokratiju i civilno društvo, obezbediti socijalni napredak i stabilnost, poštovati ljudska prava. To je ono što moramo učiniti na svome sopstvenom tlu i za naše susede. To je ono što Evropa mora učiniti za sebe kako bi obezbedila svoj zasebni doprinos opštem zajedništvu. Evropa ne teži da bude i nikada neće biti velika sila koja sanja o moći, slavi i vladanju. Ali zbog mnogih istorijskih veza sa državama članicama i sa drugim delovima sveta, zbog svojih različitih kultura i svoga relativnog bogatstva, Evropa može dati dragocen doprinos redu, miru i prosperitetu na svome kontinentu i u čitavom svetu. U evropskim poslovima Evropa mora imati vodeću ulogu.” Evropska federacija bila je za Mitrinovića odlučujući korak ka ujedinjenju sveta. Po mišljenju njegovog britanskog biografa, značaj Evrope bio je u tome što je upravo na tom kontinentu bila najviše razvijena individualna samosvest. “Preob ražaj evropskog stanja” - kaže Endru Rigbi “zahtevao je
svojevrsnu ‘revoluciju poretka’, planiranu dobrovoljnu revoluciju vođenu po srodnim načelima odricanja i federacije. Reč je o jedinstvu dva suprotna načela-blizanca na kojima počiva svako ljudsko organizovanje - o snazi kohezije koja drži na okupu sve pojedinačne razlike i slobodu. Prenos nadležnosti i odricanje, kao primena načela različnosti, podrazumeva da svaka odluka mora biti prihvaćena u svakoj, čak i najmanjoj jedinici onih koje je primenjuju, kao i onih na koje ona utiče. Takvo odstupanje, ako nije posledica haosa, mora biti u skladu sa federacijom gde svi zajednički interesi, ostvareni radom, mestom stanovanja ili kulturnim delovanjem, pomažu svima da zajedno postignu dogovor o stvarima koje su zajedničke. Ideal odricanja podrazumeva potpunu slobodu svakog pojedinca. Ideal federacije podrazumeva puni sklad između svih ljudi i svih grupa, sve do samog vrha svetske
federacije gde će volja veće celine ili grupe uvek nastojati da pretegne nad manjim.” Iako pesnik i vizionar, Mitrinović se nije ustručavao od predloga za praktičnu organizaciju uprave budućeg nadnacionalnog i svečovečanskog saveza, koji je nazivao Društvenom Državom. Na čelu zajednice on je zamišljao jedno izvršno telo koje je nazvao Senat i koje, u nekim nadležnostima, ima dosta sličnosti sa današnjim Savetom Evrope. Senat je bio zamišljen kao arbitrarni centar novog pore tka sa zadatkom da prvenstveno vodi računa o celini i da svaki pojedini entitet odmerava prema njegovom funkcionalnom učešću u zajednici. Članovi Senata se u svom radu rukovode snagom i načelom “treće sile”, koja je u direktnom odnosu sa delovanjem dve druge sile, zasnovane na načelima odricanja i federacije. Prva sila ima zadatak da održi jedinstvo i stabilnost društvenog organizma. Druga sila treba da potvrdi i sačuva autonomiju svih delova u celini. Treća sila, na koju se najviše oslanja senat Društvene Države, nije nikakav vrhovni sud, koji nesporazume rešava po principu “ili-ili”, nego je upravno telo koje traži kompromis, sporazum, dogovor, nagodbu, ono što je izvorno čovečansko i što je “iznad, između i iza krajnosti i suprotnosti”. Objašnjavajući važnost toga prospekta budućnosti, Mitrinović je svojim saradnicima u više navrata izlagao filozofiju “treće sile”, ali začudo ta načelna i sintetička razmatranja nije ni dovršio ni autorizovao. U beleškama, sačuvanim i rekonstruisanim po njegovim predavanjima i raspravama, ostalo je zabeleženo da “treća sila” predstavlja dijalektički “međusobni odnos delova i funkcija u dejstvu. To je sila koja u praksi prevazilazi naizgled nepomirljive sile kontinuiteta i promene. Samo ljudsko telo deluje u skadu sa Trećom silom. Ono niti odbacuje niti zapostavlja, nego samo podnosi uznemiravanje koje ga potresa. Treća sila je sila same ličnosti. To je ona unutrašnja sila koja je u stanju da, pomoću svoje slobodne volje, odredi pravu vrednost suprotnih sila izvan same sebe. To je potreba za celovitošću. Kada se ljudi ne udružuju pod pritiskom vlasti pojedinca ili neke zajednice, već zato što ih sam život upućuje na to da zajednički zadovoljavaju svoje potrebe, onda su oni u stanju da slobodno sarađuju tamo gde inače ne bi bili upućeni jedni na drugog.” Sve tri sile koje su u dejstvu, ispunjavaju glavne potrebe za potpun i slobodan društveni život, smatrao je Mitrinović. Prva potreba je egzistencija, koja znači borbu za opstanak u prirodi; druga je potreba sama ljudska civilizacija, koja zavisi od uvažavanja volje drugih; treća potreba je kultura i duhovno zdravlje, zajednička svest koja zavisi od toga da li se i koliko prihvataju moralne norme i standardi koji moraju biti iznad samovolje pojedinaca. Svaka sila u senatu Društvene Države, proriče Mitrinović, delovaće preko svojih predstavnika. “Treća sila je aktivna nepristrasnost. Akcija koja će stvoriti nov poredak nije ni partijskog tipa ni jednostrana, već je sveobuhvatna i celovita. Postići takvo prirodno nepristrasno stanje, obezbediti delovanje Treće sile, do sada nikada nije bilo mogućno.” Tek kada Senat buduće svetske ili evropske federacije počne da deluje po načelima prosvećenosti i “stvaralačke kritike” (koja je “jedino sredstvo samospoznanja u budućnosti”, tj. “prevođenje vrednosti iz jedne dimenzije u drugu”), tek tada će se uspostaviti puni harmonični odnos delova i funkcija u dejstvu, organsko jedinstvo gledišta “volje, osećanja i same svesti”, što znači potpuno ostvarenje ljudske ličnosti. Videvši da se u jeku “hladnog rata” između velikih sila i blokova dešava nešto sudbinski krupno i dalekosežno, Mitrinović je krajem 1948. godine nagovorio svoje saradnike da otputuju u Rim na osnivačke razgovore o stvaranju Evropske Zajednice. Na čelu posmatračke grupe bio je njegov stari prijatelj, nobelovac Frederik Sodi, dugogodišnji nominalni predsednik “Grupe Nova Evropa”. Po povratku iz Rima, Sodi je izvestio Mitrinovića o političkoj rešenosti Evrope da pristupi svome ujedinjenju. Ohrabren tim značajnim podsticajem, Mitrinović je, iako već ozbiljno načet bolešću, pripremio svoje poslednje obraćanje javnosti, kako bi dugo očekivani zametak ujedinjene Evrope povezao sa svojim projektom budućnosti. Pod naslovom “Predlozi o svetskom sistemu spoljne politike”, predavanje je na konferenciji za štampu održao 17. februara 1950. u Simpsonovom restoranu na Strandu u Londonu, u organizaciji “Grupe Nova Evropa”, pod predsedništvom prof. Frederika Sodija. “Govorim kao Jugosloven po rođenju i pripadnik srpskog naroda” - rekao je Mitrinović - “Budite sigurni da moji stavovi izražavaju onaj kulturni
i duhovni pogled na svet koji je svojstven ‘međumorskim’ narodima Istočne Evrope, raspoređenim između Rusije i centralne Srednje Evrope, narodima na prostoru između Finske i Turske, od Severnog i Baltičkog sve do Crnog, Egejskog i Jadranskog mora.” Mitrinovićeva vizija sveta podeljenog na nove velike blokove - istočni savez na Pacifiku, zapadni savez na Atlantiku i ujedinjenu Evropu kao sponu između tih delova, gde Rusija i slovenski narodi istočne i jugoistočne Evrope i Balkana imaju funkciju posrednika i katalizatora - nije u potpunosti odgovarala kasnijem rasporedu snaga, ali je već tada indirektno predvidela buđenje “trećeg sveta”, detant i politiku popuštanja među suprotstavljenim blokovima. Polazeći od ocene da ni osetljivo balkansko jedinstvo u Evropi ne bi smelo biti narušeno, predložio je stvaranje federacije Istočne Evrope, naglašavajući da on takvim predlogom u tome času te zemlje ne prepušta komunističkoj dominaciji, nego da se zalaže za nedeljivi humanistički duh i ujedinjeni razum Evrope, koja svojom trezvenošću može smiriti antagonizme, kao što jedina može sprečiti preteće hidrogensko samouništenje planete. “Moćnici i velike nacije drže do svoje snage i traže garancije i zaštitnike, ali i mi obični ljudi ništa manje ne zaslužujemo opstanak ljudskog roda.” Kratak, gust i jezgrovit, mada odveć apstraktan i retoričan, Mitrinovićev poslednji govor iz 1950. nije imao onaj zamah kakav su nekad imale njegove “Estetičke kontemplacije”, program neostvarenog pokreta “Osnove Budućnosti”, prva i druga “Svetska zbivanja” iz 1920. i 1933. i mnoge druge rasute inicijative koje je stavljao u pogon tokom svoga boravka u Engleskoj. Bio je to, doduše, jedan pronicljiv utopijski pogled u budućnost, ali bez nekadašnjeg plamena velike proročke vatre i bez one silne tektonske energije kojom je ranije s lakoćom pomerao kontinente i razmeštao istorijske epohe, strasno verujući u konačno samospoznanje i samoostvarenje čoveka. Umoran od govora i potrošenih reči, na samom pragu ujedinjene Evrope, koja je pred njegovim očima rasla u kolevci kao da se diže iz njegovoga sna, Mitrinović je, jedva izlazeći iz senke, dao samo opšte naznake svoje proročke sinteze, znajući dobro da veličina proroka nije u slavi nego u ostvarenim predviđanjima. Nepoverljiva prema stavovima koji nemaju pragmatičku kartezijansku određenost, a mogu da poremete njeno gordo samouverenje, zapadna Evropa, po pravilu, najmanje drži do ideja koje dolaze iz nekadašnjeg vizantijskog sveta. Nepriznatog proroka sa Balkana u Evropi
nisu zato mogli zaboraviti, jer ga nisu valjano ni saslušali, dok na drugom kraju sveta vladaju drukčiji običaji. Kada je pisao o “dobrom Evropljaninu”, Dušan Pajin je, kao stručnjak za azijske kulture Dalekog istoka, utvrdio da postoje velike sličnosti između Mitrinovićevog duhovnog svečovečanstva i kulturnog univerzalizma indijskog mistika i vizionara Šri Aurobinda Goze (1872-1950), koji je svoje ideje širio u Indiji u isto vreme kada je, u vremenu između dva svetska rata, Mitrinović svoj utopijski program ujedinjenja nudio Evropi i Velikoj Britaniji. Sličnost se ogleda u mističkom voluntarizmu čovekovog samopoznanja, duhovnog preobražaja i prosvećene budućnosti, koja se ujedinjuje na jedinstvenim i opštim načelima. Razlika je, smatra Pajin, bila jedino u inspiraciji: “Onaj prvi svoj plan svetske istorije gradi na idejama hinduističke tradicije, a ovaj drugi na hrišćanskoj metafizici. Ali, retorika im je gdekad veoma slična - na primer, kad govore o jedinstvu konačnog i beskonačnog kroz duhovni uspon čoveka, koji počinje da živi božanski život.” Prema učenju Šri Aurobinda, kosmički poredak se može postići bramanskim sjedinjenjem dve suprotne sile - jedne koja kao božansko prosvetljenje stiže odozgo, i druge koja se odozdo kroz čovečansku antitezu uzdiže u duhu. Na sličnom putu čovekovog planetarnog spasenja, Mitrinović je video i “treću silu” prosvećene ljudske nepristrasnosti u harmoničnoj zajednici. Postoji, takođe, čudna dvojakost i u sudbinama ideja dvojice vizionara. Kao što je u južnoj Indiji, pored Pondičerija u okolini Madrasa, u slavu Aurobinda izgrađen međunarodni duhovni centar Aurovil, “koji je zamišljen kao kolevka i zametak novog sveta, što je simbolično predstavljeno urnom u koju su doneti uzorci zemlje iz sto dvadeset država”, tako je i u Ričmondu pored Londona godinama bilo sedište “Fondacije Nova Atlantida”. Tu se čuvalo i izučavalo ono što je Mitrinović pisao i radio u Engleskoj. Fondacija se posle preselila u Dičling u Saseksu, dok je u Evropi, nezavisno od Mitrinovića, izrasla i sazrela ideja Evropske unije. U Savetu Evrope, gde se danas razmatra dalja sudbina njegovog naroda, verovatno se jedva i zna za utopiju Dimitrija Mitrinovića, srpskog književnika koji je sa velikim žarom proricao
budućnost Evropske zajednice. ideolog Mlade Bosne, Mitrinović je u početku bio vatreni zastupnik jugoslovenskog jedinstva; u “Bosanskoj vili” 1913. godine objavio je zapaženi manifest srpskog futurizma. Posle Prvog svetskog rata nije se vratio iz Engleske, gde je proveo blizu četrdeset godina i pokrenuo više javnih inicijativa, među kojima i malo poznati mesijanski projekat za stvaranje nadnacionalne evropske federacije - Sjedinjenih Država Evrope. Osvrt na taj deo Mitrinovićevog rada, NIN donosi iz proširenog izdanja knjige Predraga Palavestre “Dogma i utopija Dimitrija Mitrinovića”, koja izlazi u izdanju Zavoda za udžbenike i nastavna sredstva.
