DEPRESIJA Svi smo mi tužni s vremena na vreme. Tuga je važan deo naših života. Ona nam pomaže da shvatimo naš unutrašnji svet, da razumemo druge ljude, obogaćuje nas i daje smisao našim životima. 'Normalna' tuga dolazi sa neizbežnim gubicima i frustracijama svakodnevnog života. Nasuprot njoj, oni faktori koji karakterišu depresiju kao bolest su: težina, trajanje i stepen onesposobljenosti koji ta depresija može da prouzrokuje. Depresija varira od blage do one koja je pretnja životu. Neke blage epizode depresije mogu da se razreše vremenom, menjanjem stila života ili traženjem podrške od bliskih ljudi. Ipak, depresija je ozbiljna bolest koja parališe i snažno utiče na to kako se osećate, kako mislite i na kraju kako se ponašate. Depresija bez odgovarajućeg tretmana može da traje godinama i može da prouzrokuje permanentan invaliditet. To je bolan i stresan poremecaj i teško se može prevazići bez pomoći spolja. Nikakvo 'prisabiranje', odlučnost, pozitivni razgovori sa sobom, ljubav ili podrška ne mogu tada podići taman veo depresije. Takva depresija je bolest i ona zahteva lečenje. Svaka osoba depresiju doživljava na sopstveni način. Bez obzira na to, na ovde navedene znake ili simptome se ljudi obično žale, pa se zbog toga oni koriste u dijagnosticiranju depresije. UOBIČAJENI ZNACI I SIMPTOMI Fizičke smetnje
Promena apetita - koja rezultira gubitkom ili povećanjem telesne težine.
Smetnje pri spavanju - otežano padanje u san, isprekidan san ili predugo spavanje.
San, kad ga ima, ne okrepljuje. Lošije se osećate ujutru nego uveče.
Smanjena energija sa osećanjem slabosti i fizičkog umora.
Neki ljudi osećaju agitiranost, uznemirenost i osećaju potrebu da se stalno kreću.
Fantomski bolovi, glavobolje, bolovi u mišićima, bez jasnog fizičkog uzroka.
Smetnje u varenju - zatvor.
Promene u mišljenju
Misli su usporene, razmišljanje, koncentracija i pamćenje su otežani.
Donošenje odluka je teško i često se izbegava.
Opsesivne ruminacije, osećaj nadolazeće i neizbežne katastrofe.
Preobuzetost sopstvenim greškama ili manama.
Gruba samokritičnost sa preteranim i bezrazložnim samoosuđivanjem.
U nekim ekstremnim slučajevima može se izgubiti dodir sa realnošću, čuju se glasovi (halucinacije) ili se mogu imati čudne fikcije ili sumanute ideje.
Stalne misli o smrti, samoubistvu ili namerama o samopovređivanju.
Promene u osećanjima
Gubitak interesa za aktivnosti koje su ranije bile izvor zadovoljstva.
Smanjeni interes i uživanje u seksu.
Osećanja bezvrednosti, beznađa i jake krivice.
Otupljivanje ili odsustvo osećanja.
Osećaj nadolazeće velike katastrofe.
Gubitak samopoštovanja.
Osećanje tuge, osećanje kao "biti na dnu.
Neobjašnjivo plakanje bez ikakavog vidljivog razloga.
Razdražljivost, nestrpljivost, bes i agresivna osećanja.
Promene u ponašanju
Povlačenje iz društevnih, radnih i zabavnih aktivnosti.
Izbegavanje donošenja odluka.
Zanemarivanje obaveza kao što su kućni poslovi, oko kuće, plaćanje računa.
Smanjenje fizičkih aktivnosti i vežbi.
Smanjena briga o sebi što se odražava na jelo i ličnu higijenu.
Povećana upotreba alokohola, lekova prepisanih od strane lekara ili samoinicijativno uzimanih, kao i uličnih droga.
Ako vi ili neko koga volite oseća simptome depresije svakodnevno i tako duže od dve nedelje odmah kontaktirajte lekara. Važno je ne pokušavati da se dijagnoza uspostavi samostalno ili čekati da depresija prođe sama od sebe. Pažljiv medicinski pregled je izuzetno važan da bi se isključili drugi potencijalni razlozi za to kako se osećate, da bi se postavila tačna dijagnoza i počelo sa programom lečenja koji će vam pomoći da se bolje osećate. Dobra vest ja da većina ljudi koji se leče od depresije iskuse potpuni oporavak. Što se ranije počne sa lečenjem - to će oporavak biti brži i kompletniji. Bez lečenja simptomi mogu da potraju mesecima ili čak godinama, a rizik od ponovnih epizoda je veći. Nema načina da se predvidi koliko će epizoda trajati. Ono što se zna je da 15 % ljudi koji pate od depresije oduzmu sebi život. Ta činjenica govori da je smrtnost kod depresije veća nego kod raka ili bolesti srca. Depresija je bolest koja bi trebalo da se tretira sa istim stepenom ozbiljnosti i hitnosti sa kojim se tretiraju ostale bolesti opasne po ljudski život. ŠTA PROUZROKUJE DEPRESIJU? Još uvek zasigurno ne znamo šta uzrokuje depresiju. Ipak, istraživanja pokazuju da najverovatnije postoji više od jednog uzročnika bolesti i da je kombinacija raznih faktora ta koja neke osobe čini podložnijima razvoju depresivnog poremećaja. Jedna od teorija kaže da što se više faktora iskombinuje, to rizik od razvijanja depresivnog poremećaja postaje veći. Neki od poznatih faktora koji doprinose razvoju depresije uključuju:
Genetski faktor - u nekim porodicama se depresija češće javlja.
Medicinska istraživanja dokazuju da kod ljudi sa depresijom dolazi do hemijskog disbalansa neurotransmitera, važnog 'prenosioca poruka' u mozgu.
Teško detinjstvo sa preživljenjim fizičkim ili emocionalnim zlostavljanjem, traumama ili gubitkom roditelja vezano je za veću stopu depresije.
Žene su duplo osetljivije i podložnije depresiji od muškaraca, što se moze povezati sa menstrualnim ciklusom, porođajem ili menopauzom, ukazujući na to da hormoni mogu imati ulogu u razvitku bolesti.
Ima perioda u životu u kojima su pritisci porodice ili na poslu veći i tokom kojih ljudi bivaju podložniji depresiji.
Depresija može da sledi velike gubitke kao što su gubici voljenih osoba, iznenadni gubici posla ili odlazak u penziju.
Depresija ja takođe vezana za somatske bolesti ili hronični invaliditet.
Osobine ličnosti takođe imaju važnu ulogu kod javljanja depresije. Oni koji su pesimistični i negativni u interpretaciji životnih događaja, manje prilagodljivi na promene, perfekcionisti i kojima nedostaje podrška okoline su pod većim rizikom od razvoja depresije.
Neki lekovi i ulične droge su takođe poznati kao uzročnici depresije time što remete ravnotežu važnih moždanih neurotransmitera (supstanci koje služe kao 'nosioci poruka' u mozgu).
Depresija je češća kod onih sa malim prihodima, kod nezaposlenih, neudatih/neoženjenih ili razvedenih.
Alkohol je poznat kao depresor centralnog nervnog sistema i duža zloupotreba alkohola je vezana za veći rizik od depresije.
KO OBOLJEVA OD DEPRESIJE? Depresija je bolest od koje se može razboleti svako. Ljudi svih uzrasta, svih socijalnih, ekonomskih, profesionalnih, kulturnih ili religioznih grupa mogu razviti depresiju. Osobenost depresije je ogromno osećanje izolovanosti koje ona prouzrokuje. Osećanje 'usamljenosti' može da vodi osećanju sramote ili osećanju da ste nekako 'drugačiji' od ostalih. Učestalost depresije u populaciji
3 % muškaraca i 6 % žena jedne zapadne populacije pate od poremećaja raspoloženja svake godine.
Tokom svog života oko 5-12 % muškaraca i 10-25 % žena će doživeti bar jednu epizodu depresivnog poremećaja.
Kod žena se dva puta češće javlja ozbiljni depresivni poremećaj nego kod muškaraca.
20 % pacijenata u primarnoj zdravstvenoj zaštiti imaju depresivne simptome. Stanje više od polovine ovih pacijenata prođe nezapaženo.
Anksioznost i depresija čine 79 % svih psihijatrijskih dijagnoza.
Svetska zdravstvena organizacija predviđa da će do 2020. godine depresija biti druga bolest posle srčanih oboljenja koja prouzrokuje invaliditet.
Poremećaji raspoloženja i samoubistvo
Osobe koje pate od depresije počine 80 % svih samoubistava.
15 % osoba koje imaju izražen depresivni poremećaj počine samoubistvo.
Misli o samoubistvu su toliko česte kod ljudi sa poremećajem raspoloženja da se smatraju jednim od simptoma bolesti.
Prema statistikama žene 3-4 puta češće pokušavaju samoubistvo od muškaraca, ali muškarci ga češće izvrše, verovatno zbog toga što biraju smrtonosnije metode pri tim pokušajima.
Prema statistikama, muškarci pokušavaju samoubistvo ranije tokom depresivne epizode, dok žene to čine u kasnijem toku depresivne epizode.
Pokazalo se da je 50-80 % starijih pacijenata koji počine samoubistvo imalo ozbiljan depresivni poremećaj.
Depresija i ponavljanje epizoda
Ponovljenja epizoda je uobičajena karakteristika depresije.
Bez odgovarajućeg tretmana 50-60 % osoba koje su imale jednu epizodu depresije mogu da očekuju da se javi i druga epizoda u toku prve godine posle pojave prve epizode.
Za mnoge prvo ponavljanje epizode ukazuje na početak iscrpljujućeg ciklusa epizoda koji dovodi do hendikepa, koji u 25 % slučajeva vodi u hroničnu depresiju.
Genetika depresije
Depresija se unekoliko prenosi nasleđem - 1,5-3 puta je češća kod osoba u direktnom krvnom srodstvu sa osobama koje pate od poremećaja raspoloženja nego kod opšte populacije.
Kod dece osoba sa depresijom, osećanje nedostatka pažnje ili pojava hiperaktivnog poremećaja su češći nego kod opšte populacije.
Poremećaji raspoloženja se veoma uspešno leče, ali često ne bivaju dijagnosticirani.
80-90 % slučajeva depresije se mogu uspešno lečiti. Ipak, zbog sramote vezane za priznavanje emocionalnih teškoća samo jedna trećina ljudi sa ovim poremećajem potraži stručnu pomoć.
29 % pacijenata sa poremećajem raspoloženja je izjavilo da im je trebalo preko 10 godina da dobiju korektnu dijagnozu. 60 % pacijenata je dobilo sasvim pogrešnu dijagnozu pre nego što im je ustanovljena tačna.
Postoji potreba za boljim prepoznavanjem poremećaja raspoloženja čak i kod medicinskog osoblja (lekara). Prema nekim studijama prođe više od sedam godina od kada se pacijenti prvi put obrate lekaru do trenutka kada im se postavi korektna dijagnoza.
KAKO SE POSTAVLJA DIJAGNOZA DEPRESIJE Trenutno ne postoje laboratorijski testovi ili rentgenski snimci koji bi mogli da pomognu pri dijagnostikovanju depresije. Umesto toga, doktor će postavljati pitanja i posmatrati vaše ponašanje kako bi mogao da postavi dijagnozu bolesti. Mnogo ljudi odlazi kod lekara opšte prakse, koji ih kasnije upućuju na specijaliste psihijatre. Oni će pitati za simptome: kako se osećate, da li ima promena u spavanju, promena što se tiče interesovanja za seks, promena u težini i tome kako funkcionišete kod kuće i na poslu. Doktor će vas pitati od kada osećate simptome bolesti i da li je u skoroj prošlosti bilo događaja koji su mogli doprineti osećaju tuge - kao što su skoriji gubitak bližnjih, stres ili kriza. Doktor će vas takođe propitati o ranijim epizodama bolesti ili će ispitati vašu porodičnu 'istoriju', pitaće o eventualnim traumama, mentalnim bolestima u porodici ili zloupotrebi alkohola ili droga. Depresija se može pojaviti kao posledica nekih drugih fizičkih (somatskih) bolesti. Ove okolnosti treba ispitati kroz medicinske preglede. U ovakvim slučajevima ukoliko se primarna bolest izleči, depresija koja je prati se obično razreši. Depresija može biti i posledica uzimanja određenih lekova koji leče neke druge simptome i bolesti. Zbog toga je važno da vaš doktor zna za sve lekove koje uzimate. Poznato je da ulične droge (kokain, marihuana) ili steroidi mogu dovesti do poremećaja raspoloženja i da sa prestankom uzimanja ovih supstanci može doći do poboljšanja raspoloženja.
Vaš zadatak je da svom doktoru date sve informacije koje su mu potrebne da bi postavio tačnu dijagnozu bolesti. Razgovor o nedostatku interesovanja za seks može biti neprijatan, ali je važan da bi se utvrdila tačna dijagnoza. Kroz pažljivo praćenje istorije bolesti mogu se identifikovati neki važni faktori rizika, ili se mogu uočiti pravilnosti po kojima se bolest dešava, što onda može pomoći da se odredi šta se dešava i šta treba raditi. Velika (major) depresija, depresivni poremećaj, unipolarna depresija, afektivni poremećaj su različita imena koja opisuju isti poremećaj. Ona su neki od načina na koji su lekari klasifikovali depresiju, što se vremenom menjalo. KAKO SE DEPRESIJA LEČI? Zbog mnogo raznih faktora koji utiču na depresiju bolest se može lečiti mnogim različitim metodama. Istraživanja pokazuju da je kombinovana terapija ona koja bi mogla da da najbolje rezultate. U terapiji depresije najzastupljenije su sledeće terapijske metode. Lekovi Postoje mnoge različite vrste antidepresiva i stabilizatora raspoloženja za koje je utvrđeno da efikasno utiču na tretman bolesti. Doktor će zajedno sa vama raditi na odabiranju leka za koji je najverovatnije da će odstraniti vaše simptome. Ponekad je potrebno više pokušaja da bi se pronašla terapija lekovima koja je najefkasnija za vaš slučaj. Obično su potrebne dve do šest nedelja da bi se osetile pozitivne promene, kada lek dostigne svoj terapijski nivo. Istraživanja pokazuju da neprestano uzimanje lekova 4-9 meseci pošto se depresija potpuno povukla smanjuje rizik od ponovne pojave bolesti u budućnosti. Za osobe kod kojih je bilo više epizoda depresije može se preporučiti neprestano uzimanje lekova da bi se preventivno zaštitile od ponovnog izbijanja bolesti. Terapija podrške Terapija podrške je važan deo procesa lečenja. Razumevanje i prihvatanje vaše bolesti, osvrtanje na faktore koji su možda doprineli nastajanju bolesti, i razvijanje strategije za borbu sa životnim izazovima mogu da razviju vašu otpornost i pomognu vam da ozdravite. Kognitivno-bihejvioralna terapija Kognitivno-bihejvioralna terapija je specifična terapija kroz razgovor, koja vam pomaže da razumete kako vaše misli utiču na vaša osećanja i kako vaša osećanja utiču na vaše ponašanje. Istraživanja pokazuju da ovakva vrsta terapije može da pomogne u prevenciji ponovne depresivne epizode.
Podrška ljudi sa sličnim problemima Potrvđeno je da učenje o vašem poremećaju i dobijanje informacija o tome kako se ostali ljudi bore sa svojom bolešću može da ima pozitivan efekat na izlečenje kao i na prevenciju ponovne epizode. Bolničko lečenje Ponekad je potrebno otići na lečenje u bolnicu, naročito kad osećanja ili misli o samoubistvu prete da pređu u akciju, kada postoje komplikovani medicinski preduslovi za lečenje ili kad nedostaje podrška kod kuće. KAKO MOGU DA POMOGNEM SEBI DA SE BOLJE OSEĆAM? Ima važnih stvari koje možete da učinite da pospešite svoje ozdravljenje. PODRŽITE SVOJU TERAPIJU
Budite strpljivi sa samim sobom. Treba vremena da bi vam bilo bolje. Ne možete terati sebe da vam bude bolje!
Budite partner sa svojim doktorom. Poverljiv i iskren odnos prema vašem doktoru je veoma važan za dobar oporavak.
Uzimajte svoje lekove onako kako su vam prepisani. Antidepresivima je potrebno nekoliko nedelja da bi potpuno postigli svoj efekat. Ljudi oko vas će videti pozitivne promene u vašem raspoloženju pre nego što ih vi sami osetite.
Stalno obaveštavajte vašeg doktora o tome kako se osećate, o tome da li ima promena u navikama - spavanju, apetitu, raspoloženju... kako bi doktor mogao da proceni kakav efekat ima terapija koju je prepisao i da li je treba menjati.
Uvek prijavite doktoru ukoliko imate problema sa propratnim efektima leka i nikada ne menjajte svoj lek bez prethodnog savetovanja sa lekarom. Mnogi propratni efekti leka s vremenom nestanu, a drugi mogu biti smanjeni dodatnom terapijom. U svakom slučaju, propratni efekti leka iziskuju promenu terapije i zbog toga je neophodno da razgovarate o njima sa svojim lekarom.
Ako se prevremeno prekine lečenje simptomi depresije se neće odmah vratiti. Ako su misli o samoubistvu jedan od vaših simptoma depresije, onda budite vrlo oprezni ako menjate terapiju bez detaljne konsultacije sa vašim doktorom.
PAZITE NA SEBE "Nikad nemojte da ste suviše sami, suviše gladni, suviše umorni ili suviše ljuti".
Podsećajte sebe svakodnevno: "Ovo nije moja krivica... depresija je bolest... Nisam sam/sama... Biće mi bolje!".
Okružite se ljudima kojima je stalo do vas. Oni će pojačati vaše osećanje sopstvene vrednosti i dobrote. Izbegavajte ljude koji su kritički nastrojeni prema vama, koji vas procenjuju ili koji previše traže. Kada ste u depresiji nedostaje vam 'zaštitni omotač' koji vam pomaže da lako prihvatate kritiku.
Pridružite se nekoj od grupa za samopomoć gde možete dobiti podršku od ljudi koji razumeju kroz šta prolazite; naučite više o svojoj bolesti i strategijama koje drugi primenjuju da bi se bolje osećali. Istraživanja pokazuju da su grupe za samopomoć korisne kao dodatak medicinskoj terapiji.
Pripremite se tako što ćete naučiti što više možete o poremećajima raspoloženja i načinima lečenja. Ohrabrite svoju porodicu da isto to učini. To će vam pomoći da shvatite šta se dešava, da donosite odluke o svom lečenju potkrepljene informacijama, da 'normalizujete' svoje iskustvo, da naučite da prepoznate depresiju u najranijem stadijumu.
Jedite dobro! Kada ste u depresiji ne možete da se oslonite na svoje osećanje gladi. Trudite se da jedete redovne obroke, zdrave, tokom celog dana, čak i kada niste gladni! Učenje o tome kako da se brinete o sebi je značajno i za to da ostanete dobro kad postanete dobro.
Pijte vodu! Voda će vam pomoći da izbegnete sušenje usta, jednu od najčešćih negativnih propratnih posledica leka, a voda ne goji kao što to čine svi zaslađeni napici. Neočekivana i neželjena gojaznost je jedan od najčešćih razloga zašto ljudi prestanu sa uzimanjem antidepresiva.
Vežbajte svakodnevno. Istraživanja ukazuju na vrednost umerene fizičke aktivnosti u procesu ozdravljenja i ostajanja u dobrom stanju posle oporavka. Počnite sa kratkim šetnjama, naročito ujutru kad je depresija obično najizraženija i kasnije nastavite sa dužim šetanjama i intenzivnijim vežbama. Vežba povećava nivo nekih važnih neurotransmitera u mozgu (endorfina), čiji je nivo snižen u depresiji. Odaberite za vežbu prijatnu stazu i obratite pažnju na vizuelne i čulne uticaje lepote oko vas. Pomeranje fokusa sa teških misli na nešto drugačije pomoćiće vam da odmorite svoj um. Povedite sa sobom priatelja ili rođaka. Vežbanje u društvu doprinosi većoj posvećenosti zadatku.
Prestanite ili izbegavajte uzimanje alkohola, uličnih droga i neprepisanih lekova. Alkohol i ulične droge se ponašaju kao depresori za centralni nervni sistem što može uticati na pogoršanje simptoma depresije. Smanjite unošenje kafeina (kafa, čaj, koka-kola, čokolada, itd.) zato što može da izazove nervozu i poremeti spavanje.
Uspostavite red u spavanju. Izbegavajte spavanje preko dana. Uspostavite dobre navike pre spavanja kao što su na primer relaksirajuće kupanje u toploj vodi, slušanje muzike itd. Izbegavajte intenzivno vežbanje pre spavanja. Ostavite svoju spavaću sobu za spavanje i odmaranje. Vesti bolje saslušajte tokom dana nego pred spavanje ako vas njihov sadržaj uznemirava. Trudite se da izbegavate stimulativne aktivnosti ili uznemiravajuće filmove pre odlaska u krevet.
Trudite se da ne donosite važne životne odluke pre nego što izađete iz krize. Depresija utiče na vaš način prosuđivanja i kasnije možete zažaliti zbog donetih odluka. Ako morate da donesete neku važnu odluku pitajte poverljivog prijatelja, rođaka ili kolegu da vam pomogne.
Ne očekujte previše od sebe na poslu ili kod kuće. Dopustite sebi i nemarnost. Težnja perfekciji ili pokušaj da se dostignu i postignu nemogući ciljevi slabi poverenje u samog sebe. Velike zadatke razbijte u manje koji mogu lakše da se kontrolišu. Napravite listu stvari koje treba da uradite i na kraju dana proverite šta ste postigli. Ako je lista predugačka osećaćete se unapred poraženi. Prema tome, podesite listu prema onome što zaista možete da postignete.
Vodite dnevnik. Mnogo ljudi je našlo da im pisanje pomaže da organizuju svoje misli, 'olabave' neke od svojih negativnih osećanja, i da pisanje predstavnja vredan dokument koji im pomaže da povezu misli, osećanja i akcije.
Pokušajte da ispunjavate dnevne životne obaveze. Nagomilani računi, zapostavljena lična higijena i zapostavljen dom, doprinose osećanju manje vrednosti. Ako svakoga dana uradite po malo, rezultati će biti vidljivi posle nekoliko dana.
NEKI DRUGI OBLICI DEPRESIJE SEZONSKI AFEKTIVNI POREMEĆAJ - SAP Sezonski afektivni poremećaj je tip depresije koja se javlja u određeno doba godine i prati promenu godišnjih doba. Procenjeno je da 2-4 % stanovništva pati od SAP! Ciklus zimske depresije koja se ponavlja nekoliko godina i tokom najmanje dve uzastopne godine može da pomogne pri dijagnozi SAP.
Važno je da vaš doktor odstrani sumnju u depresiju ili maničnu depresiju, koje takođe mogu da imaju predvidljive cikluse tokom godine. Mnogo ljudi sa SAP imaju unipolarnu depresiju, ali 20 % njih mogu da imaju ili da nastave da razvijaju bipoloarni ili manično depresivni poremećaj. Manične ili hipomanične epizode se takođe mogu javiti u proleće ili leto. Važno je razlikovati dobro raspoloženje koje je posledica oporavka od zimske depresije i maničnu epizodu, zbog toga što postoje bitne razlike u lečnju. Samodijagnosticiranje se treba izbegavati. Istraživanja pokazuju da su žene osam puta podložnije SAP od muškaraca. SAP se prvi put obično pojavljuje u 20-tim ili 30-tim godinama života. Procenat bolesnih od SAP raste do 50-tih godina kad počinje da opada, tako da je procenat bolesnih od SAP kod ljudi starijih od 65 godina znatno niži. Simptomi SAP se razlikuju od simptoma depresije i uključuju:
Loše raspoloženje, smanjen interes za aktivnosti koje inače donose prijatnost, smanjena koncentracija;
Predugo spavanje (obično produženo za 4 sata ili više svakog dana);
Smanjena energija i osećanje umora;
Izrazita želja za ugljenim hidratima;
Povećanje telestne težine i žudnja za slatkišima;
Povlačenje iz socijalnih kontakata;
Depresija.
Šta je uzrok SAP? Niko nije sasvim siguran šta prouzrokuje SAP ali istraživanja pokazuju da može da ima veze sa sledećim faktorima:
Skraćen dan može da prouzrokuje smanjenje važnih supstanci u mozgu koje utiču na raspoloženje;
Hormonalni poremećaj (cortizol, tiroksin);
Smanjena osetljivost mreznjače na svetlo;
Niske zimske temperature mogu da pobude organizam da se odmara i naruši cirkadijalni ritam;
Vazdušni pritisak i promene pritiska;
Psihološki mehanizmi i personalne karakteristike mogu da budu faktori koji doprinose ravoju SAP;
SAP koji se ne leči može da predstavlja jak udarac za socijalne, školske i radne aktivnosti. Njegova pojava često koincidira sa periodom kada su očekivanja od pojedinca veća.
POSTPARTALNA (POSTPOROĐAJNA) DEPRESIJA - PPD Za rođenje deteta se uvek očekuje da bude blagosloven trenutak koji donosi nadu i radost majci i porodici. U stvarnosti, oko 20-40 % žena oseti 'postporođajnu tugu' nekoliko dana neposredno po porođaju, sa nekontrolisanim plačom i tugom. Takvo raspoloženje obično prođe samo od sebe uz podršku bližnjih i uz nekoliko noći dobrog sna. Ipak, između 15-20 % žena oseti duži i iscrpljujući period depresije ili 'postporođajne depresije' (PPD), koja im uskraćuje zadovljstvo, ispunjava ih sumnjom u samu sebe i sposobnost da se brinu o svom detetu, izaziva čest plač i provocira kod njih osećanja beznađa i krivice. San i apetit takođe bivaju poremećeni ali se to često meša sa očekivanom promenom života sa prinovom. PPD se često javlja podmuklo i postepeno, posle inicijalnog perioda ushićenja i javlja se u prve četri nedelje posle porođaja. Žene često ne žele da priznaju da se loše osećaju zbog toga što je to van očekivanja od onog 'kako bi trebalo da bude'. Ovo može da prouzrokuje da se ignorišu ozbiljni simptomi, da se preko njih prelazi dok se depresije dublje ne učvrsti i postane teža za lečenje. Posleporođajna manija uključuje pojačan i neadekvatan osećaj ushićenosti, uzbuđenja, nervoze ili veličine. Takve majke manje spavaju bez žalbe na umor. Tada majka može da zaboravi na svoje dete i da ima sumanute ideje o njegovoj važnosti ili identitetu (npr. smatra da je beba Božiji sin). Nedostatak svesti da nešto nije u redu može da sprečava da se na vreme potraži pomoć. Ipak, lečenje je neophodno ne samo zbog zdravlja majke, već i zbog zdravlja samog deteta. Iako retko, kod nekih žena može da se razvije psihotična depresija (sa sumanutim idejama) sa halucinacijama koje mogu da dovedu do toga da majka pokuša da sebi oduzme život ili da odzume život svom detetu, da ima fikcije, sumanuta uverenja/ideje o tome da je dete mrtvo ili defektno, da pokazuje preteranu brigu za dečje zdravlje ili da ima impulse da povredi bebu. Prethodna istorija depresije ili manične depresije može da poveća rizik od razvijanja posleporođajne depresije. Ako sami patite od, ili u porodici postoji
istorija poremećaja raspoloženja, onda je dobra preporođajna priprema da bi se smanjio ovaj rizik i razvio dobar plan za tretman, od vitalnog značaja za zdravlje majke i deteta. Klinička slika PPD je slična kliničkoj slici teške depresije ili manične depresije. Šta prouzrokuje PPD? Niko nije sasvim siguran šta je uzrok da neke majke razviju PPD. Istraživanja su usmerena na ulogu horomona koji oni igraju u poremećajima raspoloženja tokom i posle porođaja, kao i anksioznih poremećaja. Veruje se da nagle promene u nivou hormona koji prate trudnoću i porođaj, kao što su estrogen, progesteron i tiroksin snažno utiču na raspoloženje žene. Uobičajeni simptomi PPD
Loše raspoloženje ili promene raspoločenja iz dobrog u loše i obrnuto, ali iz krajnosti u krajnost.
Nekontrolisan plač i nervoza.
Gubljenje interesa za aktivnosti u kojima se obično uživalo.
Nedostatak interesa za seks.
Teškoće u pamćenju, koncentraciji i donošenju odluka.
Psihomotorna agitacija ili retardacija.
Umor, osećaj iscrpljenosti, lenjost.
Promene u apetitu ili spavanju. Nesanica.
Stalne misli o smrti ili samoubistvu.
Teške nametljive misli.
Osećanje krivice materinstvu.
Nedostatak interesovanja za bebu.
Preterana briga oko zdravlja deteta.
i
bezvrednosti,
naročito
po
pitanju
nesupeha
u
Tretman za PPD se pokazao kao jako uspešan, ali može biti komplikovan zato što:
Dojenje može da smanji broj opcija za terapiju naročito u smislu uzimanja lekova.
Majka treba da se brine o detetu u momentu kad je sva njena snaga potrebna da bi pomogla samoj sebi. Zbog toga je dodatna potpora porodice i medicinskog osoblja od vitalnog značaja za majčin oporavak i za povećanje mogućnosti da se između majke i deteta ostvari potpuna i dobra veza.
Uobičajeni načini terapije Tretman za PPD može da varira kao što variraju i simptomi, standardan način uključuje:
Lekove da bismo stabilizovali raspoloženje i uticali na depresiju;
Psihoterapiju i psihosocijalnu potporu da bismo pomogli majci da se prilagodi novim dužnostima i brizi oko deteta;
Lečenje u bolnici može biti nephodno da obezbedi sigurnu i potpomažuću okolinu za majku i dete.
Obezbedite dodatnu podršku
Kreiranje okoline koja može da pruži podršku, koja 'hrani' i majku i dete, ohrabruje majku da brine i o sebi . Tražite pomoć od porodice i prijatelja (oko nege deteta i obavljanja dnevnih zadataka kao što su kuvanje, kupovina itd.) Izgradite mrežu ljudi koji mogu da pomognu.
Održavajte kontakte sa prijateljima. Možete osećati potrebu da se povučete i sakrijete od prijatelja što se dešava. Prijatelji mogu da pruže podršku i pruže vam odmor od uvek zahtevnog posla brige oko deteta.
Tražite potporu i ohrabrenje od drugih novih majki; ako postoje grupe za samopomoć pridružite im se.
Tražite pomoć i od drugih iskusnijih majki. To može pomoći da normalizujete svoje iskustvo. Novoj majci ništa ne pomaže tako kao mudar i iskusan savet.
Naučite što više možete od PPD tako da možete da razumete šta vam se dešava i da planirate svoje lečenje i donosite informacijama potkrepljene odluke u vezi s njim.
Šta očevi mogu da urade da pomognu? Za mnoge majke period posle porođaja je izuzetno zahtevan. Takvo stanje je još i više pojačano kad je PPD deo iskustva. Vi možete da odigrate važnu ulogu u pomoći svojoj supruzi i detetu.
Ohrabrite je da podeli sa vama svoje misli i osećanja i pokažite joj da je razumete. Pokažite joj da je voljena i poštovana.
Ako je moguće uzmite odsustvo sa posla u prvim danima posle rođenja deteta da bi ste pomogli oko deteta i dozvolili svojoj partnerki da se odmori i brine o sebi.
Pitajte porodicu i prijatelju da vam pomognu sa dužnostima.
Pokušajte da ne umanjujete značaj ili odbacujete iskustvo kroz koje ona prolazi. Ako ste zabrinuti oko toga kako vaš partner izlazi na kraj s bolešću - idite sa njom kod doktora i podelite sa njim svoja razmišljanja i brige.
Pazite na svoje potrebe. Pronađite nekoga sa kim možete o tome da pričate. Biti otac je zahtevno, naročito ako ste otac po prvi put. Pričajte sa ostalim ljudima koji su imali slično iskustvo i koji vas mogu ohrabriti i dati vam podršku.
Nastavite da učestvujete i uživate u vašim ličnim interesovanjima i aktivnostima.
DISTIMIJA Distimija je blaga forma hronične depresije koja čini da osoba živi život u kome prilično dobro funkcioniše, ali joj manjka osećanje lične sposobnosti i vrednosti. Distimija bukvalno znači 'loše raspoloženje' i dobro objašanjava subjektivne i objektivne znake bolesti. Životu nedostaje boja i definisanost. Osoba koja pati od distimije ima izraženu nesposobnost da oseća zadovoljstvo zbog događaja ili podsticaja zbog kojih je ranije osećala zadovoljstvo. Životu manjka radost, boja, uzbuđenje i zadovoljstvo. Ljudi sa distimijom su obično nervozni, samokritični, preokupirani događajima iz prošlosti, razočaranjima ili ličnim neuspesima. Tokom vremena se ljudi sa distimijom povuku iz društvenog života i izoluju. To je najverovatnije zbog
njihove nesposobnosti da uživaju ili pružaju zadovoljstva prilikom socijalnih kontakata. Mnogo ljudi sa distimijom nije svesno da pate od poremećaja koji se leči i traže izlaz u alkoholu i drogama koji samo podstiču njihov problem. Ovaj poremećaj oduzima od ljudi zadovoljstva života, a može im oduzeti i život. Ispitivanja pokazuju da između 3 i 12 % ljudi sa distimijom izlaz iz svojih muka traže u samoubistvu. Procenjeno je da oko 3-5 % opšte populacije pati od distimije i da je nešto češća kod žena nego kod muškaraca. Deca, tinejdžeri i stariji mogu da razviju distimiju ali će njihovo raspoloženje pre biti nervozno nego depresivno. Za neke distimija traje čitav život, drugi iskuse jednu ili nekoliko epizoda tokom života. Neki ljudi posle distimije razviju depresiju, a neki razviju distimiju posle depresije. Ovu činjenicu je bitno zabeležiti jer može značiti da se prethodna terapija nije okončala sasvim uspešno. Distimiju su u prošlosti zvali mnogim imenima kao: neurotska depreseija, laka depresija, srednja depresija i depresivna ličnost. Takođe se smatralo da je ovaj poremećaj deo karaktera i temperamenta, ali su istraživanja pokazala da na njega može da se utiče terapijom i tretmanom. Dobijanje ove dijagnoze sada može značiti otvaranje vrata za izlazak iz patnje. Kako se distimija dijagnostikuje Za postavljanje ove dijagnoze neophodno je da depresivno raspoloženje traje više od dve godine, da se dešava skoro svakodnevno i sa najmanje dva sledeća simptoma:
Loš ili prejak apetit;
Nesanica ili preterano dugo spavanje;
Umor ili manjak energije;
Loše mišljenje o sebi, nisko samopoštovanje)
Loša koncentracija;
Problemi u donošenju odluka;
Beznađe.
Šta prouzrokuje distimiju
Tačan uzrok distimije je nepoznat. Kao i ostala depresivna stanja može biti prouzrokovana kombinacijom nekoliko faktora.
Ispitivanja ukazuju na to da pojedinci mogu naslediti predispoziciju za razvoj depresivnih stanja. Oni koji imaju članove porodice koji su patili od depresije pod većim su rizikom da sami razviju takav poremećaj.
Disbalans ili poremećaj u hemiji mozga je vezan za promene raspoloženja i promene kod neurotransmitera u mozgu mogu da imaju uticaj na misli, osećanja i ponašanje.
Okolina takođe može da utiče na buđenje depresivnih stanja. Razočaranje, stres, i/ili trauma koji proističu iz stvari kao što su nezaposlenost, lični neuspesi ili tragedije, raspad porodice, mogu da utiču na razvoj depresije.
Psihološki faktori takođe mogu da utiču na razvoj depresije. Na primer, neke studije ponašanja govore da depresija može da bude prozivod 'naučene bespomoćnosti' koja proističe iz ponavljanog gubitka pozitivne potpore i koja je možda uticala na uvećanu stopu negativnih dešavanja u životu.
Pogled na svet može da pojača depresiju održavanjem negativnih i/ili nerealnih verovanja i stavova o sebi, ljudima oko sebe ili budućnosti.
Zbog uspeha lečenja distimije lekovima pretpostavlja se da njeni uzroci mogu biti i biološki. Istraživanja pokazuju da su moguće imunološke, hormonalne i neurotransmiterske veze sa distimijom.
O ANKSIOZNIM POREMEĆAJIMA Reč "anksiozan" vodi poreklo od latinskog "anxious". Kod nas je preuzeta iz engleskog jezika, a doslovni prevod sa engleskog znači: biti zabrinut, biti uznemiren, uplašen. ŠTA SU TO ANKSIOZNI POREMEĆAJI? Osobe sa anksioznim poremećajima doživljavaju prekomernu zabrinutost i napetost koja dovodi do toga da oni ili izbegavaju situacije koje mogu dovesti do pojave simptoma, ili razvijaju prinudne rituale koji smanjuju anksioznost. Svako od nas oseća zabrinutost u pojedinim situacijama, ali osobe sa anksioznim poremećajima imaju preterana i nerealna osećanja koja utiču na njihove živote, odnose sa ljudima, postignuća u školi ili na poslu, društvene aktivnosti i rekreaciju.
Mnoge osobe, iz različitih razloga, ne leče svoju anksioznost; one mogu smatrati da su simptomi blagi, ili čak normalni, ili pak simptomi sami po sebi mogu uticati na to da se traži pomoć. Anksiozni poremećaji se efikasno leče. Simptomi anksioznih poremećaja:
intenzivna i dugotrajna osećanja straha i nelagodnosti koja se pojavljuju nevezano za neku stvarnu pretnju ili opasnost osećanja straha i nelagodnosti koja utiču na normalno svakodnevno funkcionisanje
KOLIKO SU ČESTI ANKSIOZNI POREMEĆAJI? Podaci iz jedne zapadne zemlje sa 25 miliona stanovnika govore da kombinovani anksiozni poremećaji zahvataju 12% građana: 9% muškaraca i 16% žena tokom jedne godine. Kao grupa, anksiozni poremećaji su najčešći od svih mentalnih poremaćaja. UZROCI ANKSIOZNIH POREMEĆAJA Po svemu sudeći, nastanak anksioznih poremaćaja je rezultat kompleksne interakcije genetskih, bioloških, razvojnih i drugih faktora kao što su npr. socioekonomski faktori i stres na radnom mestu. Predloženo je mnoštvo različitih teorija koje objašnjavaju kako navedeni faktori doprinose razvoju ovog poremaćaja. Prva teorija je iskustvena: ljudi mogu naučiti svoj strah nakon početnog neprijatnog iskustva kao što je ponižavajuća situacija, fizičko ili seksualno zlostavljanje, ili samo prisustvovanje nekom nasilnom činu. Slična iskustva koja slede služe da dodatno pojačaju strah. Po drugoj teoriji, koja se odnosi na kogniciju ili mišljenje, ljudi veruju ili predviđaju da će ishod određene situacije biti po njih ponižavajući ili štetan. Ovo se može dogoditi, na primer, ako su roditelji preterano zaštitnički nastrojeni i ako neprestano upozoravaju na potencijalne probleme. Treća teorija se usredsređuje na biološke osnove. Istraživanja sugerišu da amigdala, struktura koja se nalazi duboko unutar mozga, služi kao komunikacijska centrala koja signalizira prisustvo pretnje i okida odgovor u vidu straha ili zabrinutosti. Amigdala, takođe, skladišti emocionalna sećanja i može igrati ulogu u nastanku anksioznih poremaćaja. Deca osoba sa anksioznim poremćajima su pod znatno većim rizikom da razviju isti poremećaj nego opšta populacija, što može ukazati na genetski faktor, roditeljske uticaje ili i jedno i drugo. VRSTE ANKSIOZNIH POREMEĆAJA
Generalizovani anksiozni poremećaj Preterana zabrinutost zbog raličitih događaja ili aktivnosti, koja se javlja tokom više dana, ali ne duže od 6 meseci, uz pridružene simptome (zamor, oslabljena koncentracija). Specifična fobija Naznačen i uporan strah od jasno prepoznatljivih objekata ili situacija (npr. letenje, visina, životinje). Posttraumatski stresni poremćaj Uporno ponavljanje sećanja na proživljenu traumu (flešbekovi), uporne zastrašujuće misli, košmarni snovi, bes ili razdražljivost kao odgovor na zastrašujuće iskustvo tokom koga je postojala pretnja fizičkim povređivanjem ili je do njega i došlo (npr. silovanje, zlostavljanje dece, rat, elementarna nepogoda). Socijalna fobija, poznata i kao socijalni anksiozni poremećaj Izlaganje socijalnim situacijama ili situacijama javnog nastupa gotovo neizostavno izaziva trenutni anksiozni odgovor koji može uključivati lupanje srca, drhtanje, znojenje, gastrointestinalnu nelagodnost, proliv, napetost mišića, crvenjenje ili zbunjenost i koje kod ozbiljnih slučajeva može ispuniti kriterijume za panični napad. Opsesivno-kompulzivni poremećaj Opsesije (prisilne misli): uporne misli, ideje, porivi ili slike koje se nameću protiv volje. Neprikladne su i uzrokuju primetnu napetost ili nelagodnost. Osobe sa prisilnim mislima obično pokušavaju da takve misli ili prvo ignorišu ili potisnu, ili da im se suprotstave drugim mislima ili akcijama (kompulzije). Kompulzije (prisilne radnje): ponavljajuća ponašanja (pranje ruku, sređivanje ili proveravanje) ili mentalne radnje (molitve, brojanje ili ponavljanje reči) koje se javljaju kao odgovor na prisilne misli ili se javljaju na ritualan način. Panični poremećaj Prisustvo ponavljajućih, neočekivanih napada panike koji su praćeni (u trajanju od najmanje mesec dana) stalno prisutnom zabrinutošću oko mogućnosti dobijanja dodatnih napada, brigom zbog uticaja napada ili njegovih posledica, ili značajnom promenom ponašanja u vezi sa napadima. Panični poremećaji su ponekad udruženi sa agorafobijom – zabrinutost zbog, ili izbegavanje, mesta i situacija sa kojih bi beg mogao da bude otežan ili
ponižavajući, ili na kojima pomoć ne bi bila dostupna u slučaju paničnog napada ili simptoma sličnih panici. Ključna odlika paničnog napada je jasno ograničen period intenzivnog straha ili nelagodnosti koji je praćen sa najmanje 4 od 13 fizičkih simptoma kao što su:
palpitacije, ubrzan srčani rad ili lupanje srca znojenje drhtanje ili tremor osećaj otežanog disanja ili gušenja bol ili nelagodnost u grudima mučnina ili nelagodnost u stomaku vrtoglavica, nestabilnost, zbunjenost, nesvestica doživljaj da su objekti nestvarni (derealizacija) doživljaj da je sopstveno Ja udaljeno ili da (depersonalizacija) strah od gubitka kontrole; strah da će se "poludeti" strah od smrti parestezije (osećaj obamrlosti ili peckanja) topli ili hladni talasi po telu
“nije
stvarno
tu”
UTICAJ I POSLEDICE ANKSIOZNIH POREMEĆAJA Kako anksiozni poremećaji utiču na ljude? Simptomi anksioznih poremećaja često se razvijaju tokom ranog odraslog perioda. Uprkos tome što većina ljudi ima blage smetnje ili ih nema uopšte, anksiozni poremećaji mogu ozbiljno ograničiti obrazovanje, posao, zabavu i društvene aktivnosti jedne osobe jer on/ona izbegava situacije koje mogu dovesti do pojave simptoma. Osobe koje su ozbiljno ugrožene anksioznim poremećajima češće imaju i neki drugi tip poremećaja: depresiju, distimiju, zloupotrebljavaju alkohol ili psihoaktivne supstance ili imaju poremećaj ličnosti. STIGMA POVEZANA SA ANKSIOZNIM POREMEĆAJIMA Upravo zato što su anksiozni poremećaji bliski onome što većina ljudi doživljava kao normalnu zabrinutost, oni koji od njih boluju mogu strahovati da će drugi ljudi okarakterisati njihovu prekomernu brigu i strah kao puku slabost. Kao posledica, oni mogu da ignorišu ozbiljnost sopstvenog stanja i nastojati da ga reše sami. Često izbegavaju da potraže pomoć i pate u tišini. LEČENJE ANKSIOZNIH POREMEĆAJA
Rano prepoznavanje i adekvatan tretman su imperativi u cilju povećavanja kvaliteta života osoba sa anksioznim poremećajima. Adekvatno prepoznavanje i tretman takođe pomažu da se spreče česti sekundarni poremećaji kao što su depresija i zloupotreba alkohola i psihoaktivnih supstanci. Odlaganje traženja i dobijanja dijagnoze i terapije može se pripisati mnoštvu faktora kao što su: stigma (sramota, ljaga), nedostatak ljudskih resursa, znanja ili finansijski razlozi. Uz sve to, može se dogoditi da lekari ne prepoznaju uvek obrazac u simptomima jedne osobe koji bi ih doveo do prave dijagnoze. Često se simptomi ne shvataju ozbiljno i osoba sa anksioznim poremećajem se etiketira kao "emocionalno nestabilna". Edukacija lekara opšte prakse bi mogla da pomogne da se reši ovaj problem. Skorašnji pregled anksioznih poremaćaja ukazuje da bi efikasno lečenje uključivalo terapiju lekovima (antidepresivima, anksioliticima) i kognitivnobihejvioralnu terapiju koja pomaže ljudima da svoje misli o svemu onome što ih prekomerno brine preobraze u racionalnije ideje. Grupe podrške za pojedince i porodice, takođe mogu pomoći da se stvori oruđe za smanjivanje simptoma i izlaženje na kraj sa njima. Anksiozni poremećaji mogu biti adekvatno lečeni u okviru primarne zdravstvene zaštite uz mogućnost upućivanja stručnjacima koji se bave kognitivno – bihejvioralnom terapijom.
