ДЕОБЕ, ДОБРИЦА ЋОСИЋ КЊИЖЕВНИ РОД – епика / епска поезија (јасно је да се трагично и драматично не везује само за драмску поезију / драму као књижевни род) КЊИЖЕВНА ВРСТА – роман (највећа епска врста, приказана радња, месна и временска локализација, бројни ликови) ТЕМА ТЕМА одло одлом мка је стр страдањ адањее сељ сељана ана у врем времее Дру Другог гог свет светск ско ог рат рата на најнеочекиванијем месту – у сеоској црквици у чијем је темељу експлозив. ИДЕЈА је пишчева жеља да остави писани траг о страдањима невиног српског живља у време Другог светског рата. ПОРУКЕ одломка су: • • •
•
•
•
И у највећим искушењима треба остати човек. Свака је мука лакша кад се подели са другима. Противим се насиљу, јер кад изгледа да постиже добро, добро је само привремено; зло које чини је стално. (Махатма Ганди) Не смет сметее да изгу изгуби бите те веру веру у људс људско кост ст.. Људс Људско кост ст је океа океан; н; ако ако је неколи неколико ко капи капи океана океана прљаво прљаво,, океан океан неће неће постат постати и прљав. прљав. (Махат (Махатма ма Ганди) Какв Какву у разл разлик ику у пред предст став авља ља за мртв мртве, е, сиро сироча чад д и беску бескућн ћник икее да ли је лудачко уништавање изведено под именом режима или светим именом слободе и демократије? (Махатма Ганди) Нема пута до мира. Мир је пут. (Махатма Ганди)
МЕСНА ЛОКАЛИЗАЦИЈА – сеоска црква моравског села Трнаве ВРЕМЕНСКА ЛОКАЛИЗАЦИЈА – Други светски рат, 1941. година ИМЕ УВОДНОГ ПОГЛАВЉА „ОТКРИЋЕ” – У приказаном великом искушењу откривају се нека сасвим нова лица дојучерашњих комшија и познаника. ГЛАВНИ ГЛАВНИ ЛИК је НАРОД НАРОД (колект (колективн ивни и лик). лик). Приказ Приказани ани су старци старци,, стариц старице, е, мушкарци који нису у рату, жене и деца. Појединачно се истиче старица са црном црном марамом. марамом. Сви говоре говоре углас, али остају остају безимени, безимени, јер представљају представљају масу обје обједи диње њену ну исто истом м муко муком. м. Ни на једн једном ом мест месту у се не види види ко гово говори ри.. О говорницима се не зна ништа, мада се праћењем изговореног може установити понешто о њиховим карактеристикама. Најдраматичније је што се заробљени сељани налазе на светом месту, у цркви, где су до јуче налазили утеху, а сада ће у њој бити убијени. Јасан је КОНТРАСТ између дешавања у цркви и намера Немаца. Овако оштро супротстављање има за циљ да истакне да нико, али баш нико не очекује да би се зверства могла дешавати и на светим местима. Људска и унутрашња драма у овом одломку није приказана кроз епско, широко приказ приказива ивање, ње, већ кроз кроз дијало дијалогг и акцију акцију.. Нема Нема радње, радње, догађај догађаја, а, покрет покрета, а, али
кретања има у осећањима, у мислима, у језику. Реплике су кратке, долазе од разних људи, из више праваца, што осликава набој и велика унутрашња дешавања. МОТИВ СВЕТЛОСТИ је најдоминантнији. Приказан је у више наврата: • •
•
•
•
•
• • •
•
„Црква се стално пуни народом из светлости, из смрти и пуцњаве”. „Сунце наваљује на врата, захвата и део припрате, само похватани се спасавају, беже из светлости, тискају у таму, свечани, а избезумљени, и што су живи и што улазе у плач”. „… и млаз светлости кроз висок и узан прозор проби се у цркву, кос, блистав, густ…” „Сноп светлости пренерази људе, наду и сузе; главе се искрећу увис, према греди светлости што постаје претња, велика опомена ту пред олтаром”. „Гледају у светлост, у огњиште у полијелеју; кратка су и свирепа сећања на венчања, славе и крштења”. „Врата се отварају, улази светлост, снажна, чиста, па Немац стаје у њу и гледа дуго”. „Зар не видите колика је светлост земљу обасјала?” „Кад је дан био овако блистав и светао као овај”. „Немац устукну, светлост уђе дубље у цркву, обасја још неколико глава…” „Већ су две иконе сагореле, у сенци су, светлост пали трећу, светац подигао крст”.
Овај мотив метафорично представља слободан простор, са сунцем и даном, са животом. Заробљени сељани издвајају НАЈЛЕПШЕ РЕЧИ у нашем језику – зора, шума, нећу, ливада, хлеб, очи, ноћ, нож, смрт, видело. Те речи изговарају „најпре певушећи, а потом брундаво, претеће” јер у почетку желе да умилостиве Немца, али како време одмиче, ређају речи које су у вези са смрћу, те оне звуче претећи, мада расте и нада да би се могли спасити. Упечатљив је тренутак када се заробљеници интересују за име Немца који говори српски. Јасно је да све оно што плаши, лакше се психолошки савлада ако се упозна. Тако се и овај народ нада да ће лакше разумети муку која их је снашла ако би њеном гласнику дали неке личне карактеристике. На крају одломка Немац је устукнуо и опалио метак увис, јер је и он осетио моћ заробљеног народа, што је истакнуто и дубљим уласком светлости у цркву. Опалио је метак увис, јер је знао да је сила на његовој страни. Последња реч у одломку је „занемелост”. Метак је пробудио заробљенике из тренутног сна. Тог тренутка и они схватају да је сила ипак на страни Немаца. Једино им преостаје да занеме. Занимљиве су речи старице са црном марамом. Њен говор је пример клетве (путеви да им се вежу као чвор, да им се вежу очи и мисли, да све забораве, да
не знају куда ће и како побећи из Трнаве, да оду и да се никад не врате). Она осликава архаичну, прастару, свест човека о присуству зла и страх пред њим. Беспомоћно биће тражи спас у клетви и остварење онога што највише прижељкује. Посебно је значајна симболика у неким реченицама. Свака мука се лакше подноси са другима, па се уплашеним људима чини да их је милион. У овој реченици се крије и инат и отпор према бројању. Немци траже пребројавање људи, а тада почиње неизвесност и повећава се страх заробљених. Једино су у Србији Немци у току Другог светског рата примењивали драстичну одмазду због отпора који им је пружан. Убијали су сто Срба за једног убијеног немачког војника и педесет за рањеног. Заробљени сељаци се посебно буне против бројања деце, јер су деца нада и будућност једног народа. Бројање деце представља слутњу и призивање зла. Страх, слутња, бунт и инаџијство мешају се са снагом од присуства и других људи, познатих, спојених истом неизвесношћу. Мало село постало је цела земља јер га је дотакла судбина целе земље. НАЧИНИ ИЗРАЖАВАЊА Највише има дијалога, а тек нешто мало описивања на почетку одломка. •
•
•
•
ДИЈАЛОГ – разговор два или више лика; мисли су упућене неком другом; користи се ради развијања радње и представљају шта се збива у неком лику што је исказано речима и поступцима; помоћу њих читалац разуме карактер књижевног јунака МОНОЛОГ – књижевни лик се обраћа себи или читаоцу; делује као да се обраћа самом себи; настао је пре дијалога; користи се да би читаоци сазнали шта се десило када нису били присутни и да би се представила јунакова осећања, мисли и унутрашња борба УНУТРАШЊИ МОНОЛОГ – књижевни јунак разговара са самим собом; мисли нису логички повезане; баш онако како се мисли, без јасног логичног реда; мисли се о једном, а онда се асоцијацијама мисли везују за ствари које можда и немају директну везу са првобитном мисли; дешавања у нечијој души; приказује ток свести књижевних ликова, па постоје и РОМАНИ ТОКА СВЕСТИ. ПОЛИЛОГ (многогласје) – много реплика, коментара, попут хорског певања, а овде је искоришћено као средство за сликање масе. Посредно се открива социјални статус људи, људске нарави, карактер појединаца, њихови ставови, што је својеврсна слика душе колектива. Из овог многогласја извиру бројна осећања:
искреност и наивност, узајамно оптуживање и страх за себе, себичност, издајство, прибраност и човечност, свирепост, инаџијство, храброст и мудрост
