Curzio Malaparte - Kaputt.pdf

Kurcio Malaparte

KAPUTT Prevela s italijanskog Jugana Stojanović

Naslov srcinala Curzio Malaparte KAPUTT

OD ISTOG AUTORA KOŽA

Sadržaj Rat koji su dobile muve (Svetislav Basara).................................................................................................

ISTORIJA JEDNOG RUKOPISA

5

................................................................................................................... 11

Prvi deo: KONJI ............................................................................. 14

I Le côté de Guermantes ................................................................................................................................................. 15 II Postojbina konja............................................................................................................................................................35 III Ledeni konji...................................................................................................................................................................49 Drugi deo: PACOVI ....................................................................... 59

IV „God shave the King!“ ................................................................................................................................................60 V Zabranjeni gradovi ....................................................................................................................................................... 80 VI Pacovi iz Jašija .............................................................................................................................................................. 95 VII Kriket u Poljskoj ...................................................................................................................................................... 129

Treći deo: PSI .............................................................................. 160 VIII Zimska noć ............................................................................................................................................................... 161 IX Crveni psi ..................................................................................................................................................................... 186 X Letnja noć ...................................................................................................................................................................... 199 XI Poludela puška .......................................................................................................................................................... 211

Četvrti deo: PTICE ...................................................................... 222 XII Stakleno oko.............................................................................................................................................................. 223 XIII Kotarica ostriga ...................................................................................................................................................... 238 XIV Of their sweet deaths ........................................................................................................................................... 247 XV Devojke iz Soroke.................................................................................................................................................... 266 Peti deo: SOBOVI ........................................................................ 277

XVI Nagi ljudi ................................................................................................................................................................... 278 XVII Sigfrid i losos .......................................................................................................................................................... 299

Šesti deo: MUVE

......................................................................... 315

XVIII Golf handicašs ...................................................................................................................................................... 316 XIX Krv................................................................................................................................................................................ 351

Beleška o piscu (Jugana Stojanović)

....................................................................................................... 368

Rat koji su dobile muve Ja sam slobodan čovek. Samo sluge imaju potrebu da budu oslobođeni narod. Princ od Kandije Potražimo li na internetu ime Kurcio Malaparte, naići ćemo na dosta šture (i zato verovatno tačne) podatke iz kojih doznajemo da je Malaparte, rođen u Toskani, u Pratu, 1898, u matične knjige zapravo bio upisan kao Kurt Erih Zukert, da mu je otac bio Nemac, protestantske veroispovesti, a majka Italijanka, katolikinja, da je odrastao kao posvojče u jednoj seoskoj porodici, da je godine 1916, još nepunoletan, pobegao iz klasične gimnazije i da se – budući da je Italija vreme bila neutralna prijavio francusku–vojsku dobrovoljac, da bi –u to kada je Italija ušla u rat–na strani uFrancuske dobiokao čin narednika. Čitamo, nadalje, da je posle rata Malaparte izvesno vreme radio u diplomatskoj službi, a potom kao novinar, da je u međuvremenu objavio nekoliko knjiga (ne više kao Kurt Zukert nego pod pseudonimom Kurcio Malaparte1) i esej Kameleon kojim se zamerio Musoliniju, koji ga je pak zbog toga prognao u Torino – na sreću i po literaturu i po Malapartea – jer je u tom progonstvu, na bezbednoj udaljenosti od dokolice i praznoslovlja rimskih salona, napisao Tehniku državnog udara, studiju o načinima nasilnog svrgavanja režima koja mu je donela svetsku slavu, iako je ostalo nepoznato da li je ijedan puč izveden po uputstvima iz te knjige, vredne čitanja iz sasvim drugih razloga. Nije progonstvo u Torinu bilo najgore što je Malapartea zadesilo u godinama fašističke tiranije. Zbog svog otrovnog jezika i još otrovnijeg pera u više navrata je završavao u rimskom zatvoru Ređina Ćeli iz koga je, posle kraćih ili dužih tamnovanja, izlazio još prkosniji, vedriji, ciničniji, slavniji, bogatiji i omiljeniji u rimskom i evropskom visokom društvu kome je pripadao, koje je, kao i Prust, voleo, ali čiju je površnost, ravnodušnost i dekadenciju – kao što je to činio i Prust – nemilosrdno slikao najsumornijim bojama. 1

Na pitanje zašto je odabrao zloslutni pseudonim Malaparte (loša strana), Malaparte je šeretski

odgovorio da je to učino zato što je ono bolje (Bonaparte) već bilo zauzeto.

6

SVETISLAV BASARA

Biografija Malaparteova – koju bi, ukoliko je napisana, svakako trebalo objaviti na srpskom – podseća na građu za avanturistički roman čiji pustolovni glavni junak kao da je iz XIX stoleća – iz burnih i romantičnih vremena Bajrona, Šatobrijana i Stendala – svratio u prolazu u XX vek da bi, uz dobar provod, lepe žene, u otmenim društvima i sa mnogo crnog humora – sve to obilno zaliveno probranim vinima – potanko opisao njegovu bedu i gnusobu. Uprkos gejzirima ironije i cinizma koji šikljaju iz svih njegovih spisa, Malaparte neguje jedno u suštini romantično osećanje života, što će reći – fasciniranost životom, istorijom, brzinom, novotarijama, masama, masovnim pokretima i željom da – ako baš i nije u prilici da na događaje utiče, a uticao je više nego što je pretpostavljao – tim događajima prisustvuje kao svedok. Takav kakav je bio, bio je tipičan uspešan čovek svog posrnulog i neuspešnog vremena – danas bi se reklo džetseter – neodoljivi kozer, Kaljostro žurnalizma, politički kameleon, šarmer kome ni komunisti, koje je posle rata podržavao, nisu zamerili predratno članstvo u Fašističkoj partiji (iako su imali dovoljno takta da ga odgovore od namere da se učlani u KPI), kao što mu otvoreni ateizam i simpatije prema komunizmu nisu zamerili Katolička crkva i papa Pije XII (koga je uvredio u jednoj škakljivoj sceni romana Koža), kao što mu, najverovatnije, ništa od svega toga nije zamerio ni gospod Bog kada se Malaparte na samrtničkoj postelji – posle kopernikanskog duhovnog obrta dostojnog nekog lika iz romana Dostojevskog – odrekao ateizma, pokajao se, ispovedio, prihvatio katoličku veru i svet napustio miropomazan i pričešćen. O tom obrtu, o fantastičnom rasponu krajnosti između kojih se Malaparte sa lakoćom kretao, o svojevrsnom putu u Emaus, na koji je zakoračio pravo sa višemesečnog putovanja u Treći Rim komunizma, Rusiju, i dužeg boravka u njegovoj poslednjoj fascinaciji – komunističkoj Kini – svedočanstvo vredno podužeg citata ostavio je poljski pisac i diplomata Tadeuš Breza u svom delu Bronzana vrata: „Malaparte je od pape dobio poruku da ga ovaj poziva u audijenciju pošto ozdravi. Jednoga dana došao mu je biskup Prata, najmlađi italijanski biskup, kasnije tako čuveni monsinjore Fjordeli. Porazgovarali su sat -dva o gradiću u kome su obojica živeli. Fjordeli je u Pratu nekada bio školski kapelan, iako ne u gimnaziji i ne u godinama kada je Malaparte išao u školu. Ali čak da su se škola i godine poklapali, ništa ne bi vredelo, jer Malaparte ne bi prisustvovao časovima budućeg biskupa, pošto su Zukertovi bili luteranske veroispovesti. Pa ipak je razgovor bio pun uspomena i emocija. Pred polazak je biskup primetio da pored Malapartea ima mnogo cveća, a da pored Madonine ikone

Rat koji su dobile muve

7

cveća nema. Luteranac Malaparte se zbog toga izvinio biskupu. Zazvonio je da dođe bolničarka, sestra Karmelita, jedna mala Španjolka, čija je delikatnost Malapartea uvek tako dirala, što nikad nije s njim govorila o verskim temama i čak mu nije ona postavila Majku božju u sobu. Sada ju je bolesnik zamolio da stavi cveće pored ikone. Od tada je vodio računa da pored Madone uvek bude cveća. Ali ništa sem toga. Monasi i sveštenici su navraćali k njemu i dalje. Nisu mu učinili nikakvo zlo. Nije pred njima zatvarao vrata. Dok ga jednoga dana brat Encio Zukert nije zatekao uplakanog. Kad je Encio ulazio, mimoišao se na vratima sa dominikanskim ocem Feličeom Morlionom. Baš on je obavestio Malapartea da je bolest od koje boluje – rak. On mu je rekao celu istinu, završavajući rečima: 'Pomisli sada na skrušenost i pokoru. Imaš za to dovoljno vremena.' Plačući, Malaparte je vikao da mu od tada nikakvu popovsku i kaluđersku mantiju ne puštaju preko praga. Encio ih nije puštao. Ali nije se moglo odagnati ono što se desilo. Ona senka koja je prekoračila prag izdvojene bolesničke sobe posle reči oca Morliona nije htela da se pomeri.“ Mogućnost pogibije u ratu – po svedočenju očevidaca, vrlo izglednu, jer se Malaparte (iako to kao ratni izveštač nije morao) često izlagao vatri u prvim borbenim linijama – Malaparte je doživljavao kao adrenalinsko uzbuđenje, kao uračunati rizik učestvovanja u ruskom ruletu ratnog vihora, ali ga je blizina smrti koja se pojavljuje diskretno, iznutra, u njemu samom, privremeno porazila. Rekoh „privremeno“ jer je i u njegovom umiranju, kao i u životu, sve bilo privremeno i sve podređeno karnevalizaciji i zbijanju šale sa svim i svačim. Tako je, na primer, doktoru Frugoneu, upravniku klinike Santriks u kojoj je bio smešten i koji je nad bolesnim Malaparteom postavio neku vrstu šatora pod koji je, radi lakšeg disanja, upumpavan kiseonik, vragolasto rekao: „Zašto se toliko trudite, profesore, samo da bih umro na kampovanju?“ Ako apstrahujemo emocije, rat je u vizuelnom smislu spektakl, neiscrpno vrelo inspiracije (otuda i masovna popularnost ratnih filova) i Malaparte ga – iako to eksplicitno nikada neće reći – tako i doživljava i u romanu Kaputt ga takvim i opisuje – kao produženje života nasilnim sredstvima, kao pobunu životinjskih instinkata, kao koloplet besmislenih događaja koji sa lica čovečanstvu skidaju obrazine kulture, morala (maska religioznosti već odavno beše strgnuta). Kaputt je sasvim netipičan veliki roman, kao što je i Malaparte sasvim netipičan veliki pisac koji nema poetičke pretke niti ima književne potomke, nastavljače i epigone, a nije da nije bilo pokušaja da se krene teško prohodnim

8

SVETISLAV BASARA

putem kojim je jedino Malaparte mogao proći, koji je, u suštini, samo za sebe bio i prokopao u bespuću evropske civilizacije i koji je – kao u Kafkinoj paraboli o čuvaru zakona – tačkom na kraju poslednje rečenice romana – za sva vremena zatvorio za saobraćaj. Već sam naslov (kaputt = svršeno, gotovo, propalo itd.) nagoveštava da je Kaputt knjiga o užasu propadanja ljudi, stvari i pojava koji – Malaparte to, takođe, neće otvoreno reći, ali će dati da se nasluti – ne stradaju zato što su se ni krivi ni dužni našli u vihoru ratnih okolnosti, nego zato što su isti ti ljudi – i napadači i napadnuti i zločinci i žrtve, neko više, neko manje, svako u skladu sa svojim mogućnostima – zajednički doprineli izbijanju rata, tog „grdnog sudilišta“, tog spleta apokaliptičnih okolnosti koje – po rečima Tome Kempijskog, koga je Malaparte začelo čitao – ne čine čoveka slabim i okrutnim, nego ga pokazuju onakvim kakav jeste. Strogo žanrovski posmatrano, Kaputtbi – po logici koja je svojevremeno u knjižarama Pavićev Hazarski rečnik svrstala u odeljak „rečnici“ – pre zauzimao mesto na policama namenjenim memoarskoj prozi, ratnim hronikama ili ratnim dnevnicima, nego fikcionalnoj beletristici u klasičnom smislu reči, ali to je, kao i u slučaju Hazarskog rečnika (samo naoko bezazlena klasifikaciona greška koja proističe iz jalovih nastojanja da se u ovosvetski haos unese red po meri i u skladu sa potrebama čoveka), neizbežna posledica delirijuma sistematizacije i razvrstavanja ljudi i stvari u psihološke pretince u kojima se – zbog neizbežnih manjkavosti sistema – na istom mestu prečesto nadu stvari koje bi trebalo da stoje odvojeno, a na različitim mestima stvari koje treba da stoje zajedno, što je postupak koji ezoterija opisuje kao savršen recept za uvećanje haosa. To što je Malaparte – čovek koji je do pred smrt obema nogama čvrsto stajao na zemlji – bio nesklon metafizici i ezoteriji i što ih u Kaputtu i ostalim svojim delima – osim (možda) sporadično – gotovo i ne pominje, ne znači da ih nije čitao i da nije poznavao ezoterične spise i da oni nisu izvršili određeni uticaj na njega. Malaparte svakako nije bio – što mu služi na čast – od one vrste pisaca koji se razmeću načitanošću i koji čitalačku prostotu – neizbežnu čak i kod vrlo iskusnih čitalaca – zasenjuju erudicijom, obiljem podataka i učenim fusnotama, ali već u epigrafu na početku romana, preuzetom iz Majerovog Konverzacionog leksikona (objavljenog 1860), Malaparte čitaocu nenametljivo stavlja do znanja da reč kaputt potiče od hebrejskog kopparoth – žrtva. Rat, dakle, Malaparte vidi kao masovno prinošenje žrtava (prisetimo se da holokaust znači žrtva paljenica) – i to prinošenje žrtava neuporedivo masovnije, svirepije i krvavije od majanskih žrtvenih rituala na koje je „civilizovana“ Evropa gledala (i još uvek gleda) sa podsmehom – a te se bezbrojne žrtve, po Malaparteu – saznajemo to tek u poslednjoj rečenici

Rat koji su dobile muve

9

romana – prinose nikom drugo nego – muvama, za koje je – neuništive kakve su – rat samo obilje visokokaloričnih obroka i idealna prilika za polaganje jaja u leševe ljudi i životinja. Nepravedno bi (i netačno) bilo reći da je Malaparte nezainteresovani, bezosećajni, objektivni zapisničar ratnih monstruoznosti i bestijalnosti – iako povremeno zaista ostavlja takav utisak, i te kako je on saosećao sa patnicima i pomagao im kad god je bio u prilici – ali je neporecivo da on sve vreme ostaje hladnokrvan pred makabričnim prizorima od kojih se – čitaocu, kamoli svedoku – podiže kosa na glavi. Isto je tako neporecivo da bi upliv jakih emocija bitno umanjio umetničku upečatljivost i snagu bošovskih prizora – poput, recimo, prizora glava i poprsja konja zamrznutih u jezeru Ladoga – u kojima je faktografija neraskidivo povezana i pomešana sa imaginacijom i fikcijom. Ratne okolnosti u jednom su trenutku dovele Malapartea – zar je drugačije uopšte bilo moguće – i u našu zemlju, najpre u Srbiju (u Beogradu se zatekao na dan šestoaprilskog bombardovanja kao gost italijanskog Poslanstva), potom i u novostvorenu marionetsku nacističku NDH, gde ga je – ni on nije odoleo Malaparteovom šarmu – primio poglavnik Ante Pavelić. „Dok je poglavnik govorio“, opisuje Malaparte taj susret, „primetio sam na pisaćem stolu kotaricu od vrbovog pruća. Poklopac je bio podignut i videlo se da je dupke puna plodova mora, tako mi se bar činilo, nekakvih ostriga izvađenih iz ljuštura, onakvih kakve se mogu videti u velikim sudovima u izlozima Fortnum and Mason, na Pikadiliju, u Londonu. Kazertano me pogleda i namignu mi. 'Prijala bi ti jedna čorba od ostriga, zar ne?' 'To su ostrige iz Dalmacije?', upitao sam poglavnika. Ante Pavelić diže poklopac i pokazujući mi te plodove mora, tu ljigavu i pihtijastu masu ostriga, reče smešeći se na onaj njemu svojstven način: 'To je poklon mojih vernih ustaša: ovde ima dvadeset kilograma ljudskih očiju.'“ Bilo da se ovo zaista dogodilo – a imajući u vidu prirodu ustaškog režima lako se moglo dogoditi – bilo da je plod Malaparteove fikcije, svako propratno moralističko, humanističko itd. zgražavanje opisanu bi scenu učinilo odvratnom i tom odvratnošću zasenilo njenu monstruoznost pred kojom su reči nemoćne i koja treba da govori sama za sebe – ako ima još nekog ko je u stanju da je čuje, dodao bi Malaparte. Iako je samog sebe autoironično opisivao kao „najveću kurvu među piscima i najvećeg pisca među kurvama“, Malaparte je svoj uzbudljivi život proveo na beskonačnoj udaljenosti od društvene i političke prostitucije, te moderne forme makijavelizma, kako ju je opisao jedan drugi, Malaparteu duhovno srodan pisac.

10

SVETISLAV BASARA

Nema ličnosti koja je „kršila moralna načela i tradicionalna shvatanja, što je prethodnica velikih revolucija“, i koja je stvarala – ili upropašćavala, kako sa čije tačke gledišta – predratnu, ratnu i poratnu istoriju Evrope, sa kojom se Malaparte nije poznavao i drugovao. Sve su te ličnosti i za života i posle smrti imale uspone i padove i sve su – žive ili mrtve – s vremenom završavale po novonastalim pretincima krajnje relativnog istorijskog dobra i zla, samo je Malaparte ostao prihvatljiv za sve i samo je on iz svih zastranjivanja i poraza izlazio nepobeđen zato što je govorio istinu ili u najmanju ruku ono što je mislio da je istina. Iako sveprisutan, rat je, kako sam Malaparte kaže, sporedna ličnost njegovih romana, njihova „glavna ličnost“ zapravo su ljudi u ratnim okolnostima koje – kako je Toma Kempijski napisao o okolnostima uopšte – ne čine čoveka slabim, nego ga samo pokazuju onakvim kakav jeste. Svetislav Basara

Istorija jednog rukopisa KAPUTT (von hebräischen Koppäroth, Opfer, oder französisch Capot, matsch) zugrunde gerichtet, entzwei.

Meyer, Conversationslexicon, I8602 Rukopis Kaputta ima svoju istoriju: smatram da nema predgovora koji bi bolje odgovarao ovoj knjizi od tajne istorije njenog rukopisa. Kaputt sam počeo da pišem u leto 1941, kad su Nemci napali Rusiju, u selu Peščanki, u Ukrajini, u domu seljaka Romana Sušena. Svakog jutra seo bih u baštu pod bagrem i pregnuo na posao, dok bi seljak, sedeći na zemlji pored svinjca, oštrio kosu ili sekao šećernu repu i kelj za svinje. Kuća sa slamnim krovom, sa zidovima od zemlje, pomešane sa seckanom slamom i kravljom balegom, bila je mala i čista, a radio-aparat, gramofon i mala biblioteka sa celokupnim Puškinovim i Gogoljevim delima predstavljali su jedine stvari od vrednosti u njoj. To je bio dom nekadašnjeg muzika, koji se kroz tri petogodišnja plana i kolektivizaciju oslobodio ropstva, bede, zaostalosti i prljavštine. Sin Romana Sušena, komunista, radio je kao mehaničar u jednom kolhozu u Peščanki, kolhozu Vorošilov, i sa svojim traktorom pridružio se sovjetskoj vojsci. U tom istom kolhozu radila je i njegova žena, ćutljiva i umiljata mlada koja bi pred veče, posle završenog rada na okućnici i u bašti, sela pod drvo i čitala Puškinovog Evgenija Onjegina, u državnom izdanju, u Harkovu stogodišnjice smrti velikog pesnika. (Onaobjavljenom me je podsećala na dve povodom starije kćeri Benedeta Kročea, Elenu i Aldu, koje su u vrtu, pred svojim letnjikovcem u Meani, u Pijemontu, čitale Herodota na grčkom, pod jabukom punom ploda.) Za vreme svog boravka u Poljskoj i na smolenskom frontu 1942. godine produžio sam s pisanjem Kaputta. Knjigu sam (sem poslednjeg poglavlja) napisao u dve godine koje sam proveo u Finskoj. Pre povratka u Italiju, rukopis sam podelio u tri dela: jedan deo sam poverio španskom opunomoćenom ministru u Helsinkiju, grofu Augustinu de Foksi, koji je 2

Kaputt (od hebrejskog Koppäroth, žrtva, ili francuskog capot, poražen) do nogu potučen, razbijen.

– Majer, Konverzacioni leksikon 1860. (Prim. prev.)

12

KURCIO MALAPARTE

napuštao dotadanje mesto, jer je bio pozvan u Madrid u Ministarstvo spoljnih poslova; drugi deo sam dao sekretaru Rumunskog poslanstva u Helsinkiju, princu Dinuu Kantemiru, koji je odlazio na novu dužnost u Rumunsko poslanstvo u Lisabonu, a treći deo sam predao atašeu za štampu Rumunskog poslanstva u finskoj prestonici Tituu Mihailesku, koji se vraćao u Bukurešt. Posle duge odiseje, sva tri dela rukopisa najzad su stigla u Italiju. Jula 1943. godine boravio sam u Finskoj: čim sam čuo da je Musolini zbačen s vlasti, avionom sam se vratio u Italiju, otišao na Kapri, sačekao iskrcavanje saveznika i septembra 1943. godine završio poslednje poglavlje Kaputta. Kaputt je svirepa knjiga. Svirepost koja je opisana u ovoj knjizi bila je svakako nešto najneobičnije što sam doživeo kad sam tih ratnih godina posmatrao Evropu. Pa ipak, među glavnim licima ovog dela rat igra ulogu sporedne ličnosti. On bi se, takoreći, smatrao samo povodom kad neizbežni povodi ne bi bili sastavni deo zakonitosti zle sudbine. U Kaputtu se, dakle, rat smatra zlom

sudbinom. Isključivo zlom lice, sudbinom. Mogao bih čakureći da sesmislu on u ovoj knjizi ne pojavljuje kao glavno već kao posmatrač, onom u kom bi posmatrač bio jedan predeo. Rat je objektivni predeo ove knjige. Glavno lice je Kaputt, to čilo i svirepo čudovište. Nema reči koja bi bolje od ove mučne i bezmalo tajnovite nemačke reči Kaputt, što bukvalno znači poražen, uništen, razbijen, izgubljen, mogla da objasni ono što smo mi sada, što je sada čitava Evropa: gomila olupina. Ali, razume se, ja više volim ovu Evropu koja je „Kaputt“, nego onu jučerašnju, nego onu od pre dvadeset, trideset godina. Draže mi je što treba sve ponovo izgraditi, nego da se mora prihvatiti sve kao neumitno nasleđe. Nadajmo se da će novo doba biti u pravom smislu reči novo i ne ustežimo se piscepotrebno poštujemodai da im dajemo kao slobodu: jer damo italijanskoj književnosti je istodatoliko je poštujemo i da joj slobodu. Rekao sam „nadajmo se“, ne stoga što ne verujem u slobodu i njene blagodeti (neka mi bude dozvoljeno da podsetim kako sam i ja jedan od onih koji su zatvorom i progonstvom na ostrvo Lipari otkupili slobodu duha i dali doprinos stvari slobode), već stoga što sam svestan i što su toga svesni svi, da se u Italiji i u velikom delu Evrope čovek nalazi u teškom položaju, a pisac u opasnosti. Neka, dakle, novo doba bude doba slobode i poštovanja svakog čoveka, pa čak i pisca. Jer samo sloboda i poštovanje kulture mogu da spasu Italiju i Evropu u ovo surovo doba o kome Monteskje govori u knjizi Esprit des Lois (Knjiga XXIII, poglavlje XXIII): „Ainsi, dans le temps des fables, après les

Kaputt

13

inondations et les déluges, il sortit de la terre des hommes armés, qui s'exterminèrent.“3

3

Franc: „I tako, u davna vremena, posle potopa i poplava izađoše iz zemlje naoružani ljudi i počeše

da se međusobno istrebljuju.“ (Prim. prev.)

Prvi deo KONJI

I

LE CÔTÉ DE GEURMANTES Švedski princ Eugen stade nasred sobe. „Slušajte!“, reče. Kroz hrastove Oakhila i čemprese u parku Valdemarsidena, s one strane morskog tesnaca koji ulazi u kopno sve do Nibruplana u srcu Stokholma, vetar je do nas donosio nekakvu žalostivu, potresnu jadikovku. To nije bio setni zov sirena sa brodova, koji su pučinom plovili prema luci, niti prigušeni krik galebova: bio je to skoro ženski glas, tužan i bolan. „Tu su konji iz Tivolija, luna-parka koji se nalazi pred Skansenom“, prošaputa princ Eugen. Prišli smo širokim prozorima koji su gledali u park, prislonili čela uz okna, blago zamagljena plavetnim dimom što se dizao sa mora. Stazom, po padini pokaskivala hramajući, tri belca, a izai sišli njihna je malo išlo jedno devojčebrežuljka u žutoj haljini. Oni su su, izašli kroz rešetkasta vrata, igalo prepuno jedrenjaka, čamaca, crvenih i žutih ribarskih brodića. Bio je svetao septembarski dan, umilno mlak kao u proleće. Jesen je već posula rumen po starodrevnom drveću Oakhila. Moreuzom, uz koji se protezao rt na kome je bio podignut letnjikovac Valdemarsiden, rezidencija princa Eugena, brata švedskog kralja Gustava V, plovili su veliki sivi parobrodi, na čijem boku su bile naslikane ogromne švedske zastave sa žutim krstom na plavom polju. Jata galebova promuklo su kreštala, i to kreštanje podsećalo je na dečji vrisak. Tamo dole, duž nasipa Nibruplana i Strandvegena, ljuljuškali su se beli parobrodi sa milozvučnim imenima varošica i ostrva, koji su saobraćali Stokholma i ostrvlja. Iza brodogradilišta se dizao plavičast oblakizmeđu dima, koga bi, s vremena na vreme, kao kakva snežno-bela munja, presekao poneki galeb u letu. Vetar je donosio zvuke malih orkestara sa Belmansrua i Haselbakena, žagor mornara, vojnika, devojaka, dece koja su se okupila oko akrobata, žonglera i putujućih muzikanata što su po ceo bogovetni dan stajali pred ulazom u Skansen. Princ Eugen je pažljivo i s ljubavlju posmatrao konje, a pritom je pomalo žmurio, spustivši kapke prošarane finim zelenim venama i obrasle svetlim trepavicama. Dok sam tako, prema jenjaloj svetlosti sunčevog smiraja posmatrao iz profila njegovo rumeno lice (sa malo podnadulim usnama, usnama požudnim, koje su, pored belih brčića, izgledale skoro detinjasto

16

KURCIO MALAPARTE

nežne, sa orlovskim nosem, visokim čelom, uokvirenim snežnobelim uvojcima, razbarušenim kao u deteta koje se tek probudilo), pred očima mi je iskrsnuo bareljef Bernadotovog lica sa nekih medalja. Od svih članova švedske kraljevske porodice najviše je princ Eugen ličio na Napoleonovog maršala, utemeljivača njihove dinastije: ovaj profil, čist, oštar, skoro tvrd, odudarao je od prinčevog blagog pogleda, od prefinjenog i otmenog načina na koji se izražavao, smeškao, pokretao svoje lepe, bele ruke kao u Bernadota, ruke s bledim, tankim prstima. (Pre nekoliko dana video sam u jednoj radnji u Stokholmu vezove koje je kralj Gustav V, u dugim zimskim večerima, u kraljevskom dvorcu izrađenom po Tesinovom nacrtu, i u belim letnjim noćima u dvorcu u Drotningholmu, okružen svojim ukućanima i najintimnijim dvorjanima, vezao po tako ljupkom, utančanom nacrtu i tako finim bodom da su te rukotvorine podsećale na starodrevnu venecijansku, flamansku, francusku umetnost.) Princ Eugen ne veze: on slika. I u samom njegovom načinu odevanja bilo je one monmartrovske neusiljenosti i slobode od pre pedeset godina, kad su i princ Eugen i Monmartr još bili mladi. Na sebi je imao težak kaput od tvida, boje duvana, staromodno sašiven, zakopčan do gore. Na svetloplavoj košulji s belim, malo izbledelim prugama isticala se zagasito plava pletena kravata, uvrnuta kao kakva kika. „Svakog dana u ovo doba silaze na more“, prošaputa princ Eugen. Pri rumenoj i plavetnoj svetlosti sunca koje se klonilo zapadu, ona tri beka, iza kojih je išla devojčica u žutoj haljini, bila su nekako nevesela i izvanredno lepa. Kad su do kolena ušla u vodu, zavrištala su i stresla glavom, tako da im se po dugom luku vrata rasula griva. Bilo je vreme sunčevog smiraja. Mesecima nisam imao prilike da vidim zalazak sunca. Posle dugotrajnog, severnjačkog leta, posle beskonačnog letnjeg dana bez svitanja i bez sunčevog zahoda, svetlost na nebeskom svodu najzad je počela da trne iznad gore, mora, gradskih krovova i nešto nalik na senku (možda je to bio samo odraz senke, senka senke) zgušnjavalo se na istoku. Malo-pomalo se smrkavalo, padala je noć blaga, meka, i nebo na zapadu plamtelo je nad šumama i jezerima, uvijajući se na ognju smiraja kao hrastov list na utuljenom plamu jeseni. Među drvećem u parku, prema pozadini koju je predstavljao bledi i meki severnjački predeo, kopija Rodenovog Mislioca i kopija Pobede sa Samotrake, isklesane u snežno-belom mermeru, iznenada su neumitno podsetile na pariški ukus dekadentnog i parnasovskog fin de sièclea, koji je u Valdemarsidenu delovao nekako nakalemljeno i neprirodno. A i u prostranoj sobi u kojoj smo sada boravili i naslanjali čela na okna širokih prozora – u toj sobi je princ Eugen učio i radio – takođe se osećao skoro neprimetan a

Kaputt

17

neprikladan uticaj pariškog estetizma iz 1888, kad je princ Eugen imao svoj atelje u Parizu (stanovao je u Ulici Monso, pod imenom Mesje Oskarson) i bio đak Pivija de Savana i Bonaa. Po zidovima su visila neka njegova platna iz mladosti, predeli II de Fransa, Sene, Val de Ševreza, Normandije, portreti žena sa kosom rasutom po obnaženim ramenima, slike Corna i Jozefsona. Hrastove grančice, sa purpurnocrvenim lišćem, prošaranim zlatom, štrcale su iz porcelanskih amfora iz Marienberga, iz vaza iz Rerstranda, koje je Isak Grinevald ukrasio slikarijama po uzoru na Matisa. Velika peć od bele majolike, koja je na prednjoj strani bila ukrašena reljefom što je predstavljao dve ukrštene strele iznad kojih se nalazila plemićka kruna, zauzimala je jedan ugao sobe. U kristalnoj vazi iz Orfora cvetala je prekrasna mimoza koju je princ Eugen doneo iz neke bašte na jugu Francuske. Na trenutak sam zažmurio: miris koji sam ovde osetio zaista je bio miris Provanse, miris Avinjona, Nima, Arla, miris Sredozemlja, Italije, Kaprija. „I ja bih voleo da živim na Kapriju kao Aksel Munte“, reče princ Eugen. „Il parait qu'il vit entouré de fleurs et d'oiseaux, je me demande, parfois“, dodade smešeći se, „s'il aime vraiment les fleurs et les oiseaux?“ „Les fleurs l'aiment beaucoup“, rekoh. „Et les oiseaux l'aiment aussi?“4 „Misle da je staro stablo“, rekoh, „staro, suvo stablo.“ Princ Eugen se smeškao, i malo zažmurio. Kao i svake godine, Aksel Munte je letovao u dvorcu Drotningholm kao kraljev gost i tek se pre nekoliko dana vratio u Italiju. Bilo mi je žao što se nisam našao s njim u Stokholmu. Pre pet-šest meseci na Kapriju, uoči mog odlaska u Finsku, popeo sam se na kulu Tore de Materita da pozdravim Muntea, koji je trebalo da mi uruči pisma za Svena Hedina, Ernsta Mankera i neke druge svoje prijatelje u Stokholmu. Aksel Munte me je čekao pod borovima i čempresima Tore de Materite: stajao je, prav, krut, mrk, preko ramena je prebacio nekakav zelen ogrtač, naherena šešira ispod kojeg su mu štrcale razbarušene vlasi, oči su mu bile žive, pakosne, skrivene iza crnih naočara, zbog kojih je izgledao nekako tajanstveno i zastrašujuće, kao slepac. Munte je na uzici držao vučjaka, pa iako je pas izgledao miran, čim me ugledao u daljini među drvećem, počeo je da mi dovikuje da ne prilazim preblizu. Marš! Marš!, vikao je, uzmahujući rukama i opominjao psa da ne skoči na mene, da me ne rastrgne, praveći se da ga jedva zadržava, da teško odoleva besnim trzajima zveri – a ta zver me gledala kako 4 Franc:

„Izgleda da živi okružen cvećem i pticama. Pitam se ponekad. .. da li zaista toliko voli cveće i ptice?“ „Cveće njega mnogo voli.“ „A da li ga i ptice vole?“ (Prim. prev.)

18

KURCIO MALAPARTE

prilazim, mašući repom, mirna i vesela, dok sam se ja polako približavao, praveći se da strahujem, jer sam dragovoljno pristao da učestvujem u ovoj bezazlenoj komediji. Kad je Aksel Munte dobre volje, voli da pravi zlobne šale na račun svojih prijatelja. A to je možda bio prvi dan kad se malo razvedrio, posle nekoliko meseci gnevne samotnosti. Proveo je turobnu jesen, mučen mračnim ćudima, durljiv, tužan, danima zatvoren u svojoj kuli, koju su kao kakvu staru kost ogoleli i oglodali oštri zubi jugozapadnjaka, vetra koji duva sa Iskije, i severca koji do Kaprija sa Vezuva donosi opori miris sumpora, zaključan u lažnom zatvoru, vlažnom od soli među lažnim starinskim platnima, lažnim helenskim mermernim kipovima, madonama iz XV veka rezanim u drvetu nekog dela nameštaja Luja XV. Tog dana Munte je izgledao smiren i posle izvesnog vremena počeo da mi priča o pticama sa Kaprija. Svake večeri, u vreme kad se sunce kloni zapadu, on izađe iz svoje kule, zađe polako i oprezno među drveće u parku, ogrnut ovim svojim zelenim ogrtačem, sa šeširom naherenim na raščupanoj kosi, očiju sakrivenih iza crnih naočara, dođe do jednog mesta gde je šuma proređena i čistina liči na ogledalo neba bačeno u travu. Tu stane i onako prav, spečen, čvornovat, sličan starom ogolelom panju, koga su osušili sunce, led, oluja, sa blaženim osmehom sakrivenim u bradici kao u starog fauna, čeka, a ptice u jatima lete prema njemu, umilno cvrkućući, sleću mu na ramena, na ruke, na šešir, kljucaju ga po nosu, ustima, ušima. Munte stoji prav, nepomičan, i razgovara sa svojim malim prijateljima na milozvučnom narečju s Kaprija, dok sunce zapada uranja u plavozeleno more, a jata ptica se vraćaju u svoja gnezda, opraštajući se od njega glasnim ćurlikom. „Ah, ta hulja, Munte“, reče princ Eugen srdačno, a glas mu je malo podrhtavao. Šetali smo se jedno vreme parkom pod borovima čije je krošnje nadimao vetar, a onda me Aksel Munte odveo u sobu koja se nalazila na samom vrhu kule. U davna vremena to je svakako bio ambar; on ga je sada pretvorio u spavaću sobu u kojoj je provodio mračne i samotne dane. U nju bi se zaključavao kao u ćeliju, a uši zapušavao vatom da ne čuje ljudski glas. On sede na jednu klupicu, debeli štap stavi među kolena i uzicu na kojoj je držao psa obavi oko ruke. Pas mu je ležao pored nogu i netremice gledao u mene, a pogled mu je bio svetao i žalostiv. Aksel Munte diže glavu i odjednom mu se čelo natmuri, kao da je preko njega prešla mračna senka. Reče mi kako pati od nesanice, jer mu se razbio san otkako se zaratilo. Čitave noći probdi u nekoj groznici, osluškujući hujanje vetra među drvećem i udaljeni šum mora. „Nadam se“, reče, „da niste došli s namerom da mi pričate o ratu?“

Kaputt

19

„Neću vam pričati o ratu“, odvratih. „Hvala vam“, reče Munte. I odjednom me upita je li tačno da su Nemci tako strašno svirepi. „Svirepi su, jer se plaše“, odgovorih, „bolesni su od straha. To je bolestan narod, krankes Volk.“ „Da, to je krankes Volk“, reče Munte, lupkajući vrhom štapa po podu i posle dugog ćutanja upita me je li tačno da su Nemci krvožedni i da u njima živi rušilački duh. „Plaše se“, odgovorih, „plaše se svega i svačeg, ubijaju i ruše od straha. Ali ne zato što bi prezali od smrti. Nijedan Nemac, čovek, žena, starac, dete, ne preza od smrti. Oni ne prezaju ni od patnje. Rekao bih da u neku ruku čak i vole da pate. Ali boje se svega živog, svega onog što živi izvan njih i što se od njih razlikuje. Njihova bolest je tajanstvene prirode. Plaše se naročito slabih stvorova, nenaoružanih, bolesnih, plaše se žena, dece. Plaše se staraca. Njihov strah je u meni uvek izazivao duboko sažaljenje. Da je Evropa prema Nemcima imala sažaljenja, možda bi oni savladali tu svoju opaku boljku.“ „Znači, svirepi su, znači tačno je da nemilosrdno ubijaju ljude?“, prekide me Munte, nestrpljivo lupkajući štapom po podu. „Da, to je tačno“, odvratih, „ubijaju nenaoružane ljude, vešaju Jevreje po drveću na trgovima, žive ih spaljuju po njihovim domovima kao pacove, streljaju seljake i radnike u dvorištima kolhoza i fabrika. Video sam kako se smeju, jedu, spavaju pod leševima obešenih koji su se njihali na granju.“ „To je krankes Volk“, reče Munte i skide naočare pa ih brižljivo obrisa maramicom. Spustio je kapke. Nisam mogao da mu vidim oči. Zatim me upita je li tačno da Nemci ubijaju ptice. „Ne, to nije tačno“, odgovorih. „Nemaju vremena da se bave pticama, jedva ako imaju vremena za ljude. Ubijaju jevreje, radnike, seljake, pale gradove i sela pomamno, mahnito, ali ptice ne ubijaju. Kakvih divnih ptica ima u Rusiji! Možda još lepših nego na Kapriju!“ „Lepših nego na Kapriju?“, upita Aksel Munte razdražljivo. „Lepših, srećnijih!“, odgovorih. „U Ukrajini ima bezbroj vrsta divnih ptica. Na hiljade ih leti i cvrkuće među bagremovim lišćem, lakokrilo sleće na srebrnaste grane breza, na klasje, na zlatne trepavice suncokreta i kljuje semenke u njihovim krupnim crnim očima. One neprestano pevaju sred rike topova, rešetanja mitraljeza, zaglušnih zvukova aviona nad ogromnom ukrajinskom ravnicom. Sleću vojnicima na ramena, sleću na sedla, na konjske grive, na lafete, na puščane cevi, na kupole oklopnih kola, na cokule poginulih. To su ptice male, živahne, vesele, neke su golubaste, neke zelene, crvene, a neke žute. Nekima su crvene ili tamnomodre samo grudi, drugima vrat,

20

KURCIO MALAPARTE

trećima rep. Ima ih belih s plavim vratom, a video sam i neke sićušne i gizdave, potpuno bele, bez ijedne mrlje. U zoru počnu ispod glasa da pevaju u žitu i Nemci se bude iz nemirnog sna da slušaju njihov srećni poj. Na hiljade ih leti po razbojištima Dnjestra, Dnjepra, Dona i cvrkuće slobodno i veselo, one se ne boje rata, ne boje se Hitlera, SS-trupa, Gestapoa, ne zadržavaju se po granju da posmatraju pokolj, već se vinu u plavetnilo nebeskog svoda, pevajući, pa odozgo prate vojsku koja se kreće po beskrajnoj ravnici. Zaista su lepe te ptice u Ukrajini.“ Aksel Munte diže glavu, skide crne naočare, pogleda me onim svojim živim i pakosnim očima i nasmeši se: „Utoliko bolje što Nemci ne ubijaju ptice“, reče, „baš sam srećan što ne ubijaju ptice.“ „Il a vraiment un coeur tendre, une âme vraiment noble, ce cher Munthe“5, reče princ Eugen. Odjednom s mora do nas dopre otegnut i kratak njisak i princ Eugen zadrhta, uvi se u širok ogrtač od sivog vunenog štofa, koga je bio prebacio preko naslona jedne fotelje. „Dođite vidite drveće“, reče,se„divno je u ovosrebrom vreme.“. Izašli smo u park. Zasvežilo je, da nebo na istoku prelilo potamnelim Lagano umiranje svetlosti, vraćanje noći posle beskonačnog letnjeg dana, smirivali su me, uspokojavali. Činilo mi se da je rat završen, da je Evropa još živa, the glory that was, itd. the grandeur that was, itd. Leto sam proveo u Laponiji na frontu Petsamo i Liza, u ogromnim šumama oko Inarija, u mrtvoj, mesečarskoj, severnjačkoj tundri, obasjanoj jarkim suncem koje se nikad nije smirivalo; i sada su mi ove prve jesenje senke ispunile dušu toplinom, osetio sam neko olakšanje, osetio sam blagodet spokojnog života, života koji nije zatrovan stalnim prisustvom smrti. Ogrnuo sam se senkom koju sam najzad našao, kao kakvim vunenim pokrivačem. Vazduh je bio mlak i mirišljav kao žena.Tek pre nekoliko dana stigao sam u Stokholm, posle dugog boravka na jednoj klinici u Helsinkiju, i u Švedskoj sam ponovo osetio draž spokojnog života, koji je nekad bio blagodet Evrope. Posle toliko meseci divlje usamljenosti na krajnjem severu, među Laponcima, koji love medvede, losose, čuvaju irvase, prizori mirnodopskog i radnog života, koje sam bio zaboravio i koje sam sada zadivljen posmatrao na ulicama Stokholma, opili su me, tako da me hvatala vrtoglavica. Opet sam počeo da se zbunjujem, naročito kad bih ugledao žene, kad bih video onu atletsku i otmenu draž plavih i prozračnih švedskih žena, modrookih, zlatokosih žena, čistog osmeha, visokih malih dojki, 5 Franc:

„Zaista je mekog srca, blagorodan je taj dragi Munte.“ (Prim. prev.)

Kaputt

21

što su se isticale čak negde pri vrhu grudnog koša, kao dva odlikovanja za sportske zasluge, kao dve medalje u spomen osamdeset petog rođendana kralja Gustava V. Senke prvog sunčevog smiraja unosile su u otmenost ovih žena nešto tajanstveno. Po ulicama koje su utonule u plavetnu svetlost, pod svodom od blede svile, kroz vazduh obasjan belim odblescima fasada kuća, prolazile su žene nalik na komete od plavkastog zlata. Smešak im je bio topao, pogled zanesen i nedužan. Zagrljeni ljubavni parovi po klupama Humle Gardena, pod drvećem po kome je već popala rosa noći, ličili su mi na savršenu kopiju zagrljenih ljubavnika iz Jozefsonovih Festling scen. Nebo iznad krovova, kuće na obali mora, jedrenjaci, parobrodi usidreni u Stremu i duž Strandvegena bili su modri kao porcelan iz Marienberga i Rerstranda, onako modri kao što je sinje more među ostrvima, ili kao Melaren pored Drotningena, ili šume oko Saltsjebadena, modri kao oblaci iznad poslednjih krovova u Valhalavegenu. To je bilo ono plavetnilo koga na severu ima u svemu što je belo, koga ima u snegu, u rekama, jezerima, šumama, to je bila modrina koje ima u gipsanim ukrasima švedske neoklasične arhitekture, u grubom nameštaju u stilu Luja XV, koga možemo naći po seljačkim kućama u Norveškoj i Laponiji i o kome mi je svojim toplim glasom pričao Anders Esterling, šetajući se između kolona od belog drveta s pozlaćenim dorskim žlebovima, u dvorani za sastanke švedske Akademije, u Gamle Stade, to je bilo plavetnilo mlečnobelog stokholmskog neba pred svanuće, kad se aveti, što su čitave noći bludele ulicama grada (sever je zemlja aveti: drveće, kuće, životinje su aveti drveća, kuća, životinja), vraćaju kući pločnicima, nalik na modrikaste senke, a ja ih uhodim sa svog prozora u Grand hotelu, ili sa prozora Strindbergove kuće, kuće od crvenih crepova u Ulici Karlaplan broj 10, gde je stanovao Majoli, sekretar Italijanskog poslanstva, a na spratu iznad njega pevačica Rozita Serano. (Deset jazavičara Rozite Serano veralo se gore-dole po stepenicama i lajalo, čuo se Rozitin glas, prigušen i milozvučan, praćen zvucima gitare, a ja sam gledao kako dole po trgu blude plavetne aveti koje je Strindberg sretao na stepeništu kad se u zoru vraćao kući, ili koje je zaticao kako sede u predsoblju, leže na postelji, ili gledaju kroz prozor, blede prema bledom nebeskom svodu i daju znake nevidljivim prolaznicima. Kroz žubor vodoskoka nasred Karlaplana, čulo se šuštanje lišća koje je treperelo na lakom povetarcu što ujutru piri s površine mora.) Seli smo u mali hram sagrađen u neoklasičnom stilu koji se nalazio usred parka, gde se strmenita hrid naglo spuštala u more, i ja sam posmatrao bele dorske stubove što su se blago ocrtavali na plavoj pozadini jesenjeg predela. Malo-pomalo, dušu mi je počela da ispunjava nekakva gorčina, nalik na

22

KURCIO MALAPARTE

čemerni gnev: na usta su mi navirale okrutne reči i uzalud sam nastojao da ih zagušim. Tako sam, gotovo nesvesno, počeo da pričam o ruskim zarobljenicima koji, kad im padne mrak na oči od gladi i kad podivljaju, jedu leševe svojih drugova u logoru u Smolensku dok ih nemački oficiri i vojnici mirno posmatraju. Užasavao sam se i stideo onog što sam pričao, želeo sam da se izvinim princu Eugenu što sam tako svirep, a princ Eugen je ćutao, uvijen u sivi ogrtač, glave oborene na grudi. Jednog trenutka digao je glavu, počeo da miče usnama kao da je hteo da progovori, ali je ćutao, a ja sam u njegovom pogledu pročitao bolan prekor. U njegovim očima, na njegovom čelu, hteo sam da pročitam istu onu hladnu okrutnost koju sam video na licu obergrupenfirera Ditriha kad sam mu pričao o sovjetskim zarobljenicima koji su jeli leševe svojih drugova u logoru u Smolensku. Ditrih je prsnuo u smeh. Obergrupenfirera Ditriha, krvavog Ditriha, komandanta lične Hitlerove garde, sreo sam u vili Italijanskog poslanstva na obalama jezera Van, kraj Berlina, i pažnju mi je naročito privuklo njegovo bledo lice, neverovatno hladne oči, ogromne uši, mala usta kao u ribe. Ditrih je prsnuo u smeh. „Haben sie ihnen geschmekt? – Je li im prijalo?“ I smejao se, razjapivši svoja mala, riblja usta tako da mu se videlo ružičasto nepce i riblji zubi, savijeni i oštri. Želeo sam da i lice princa Eugena dobije onakav isti svirepi izraz kakav je imalo Ditrihovo lice i da me i on upita onim svojim mekim, umornim i pomalo dalekim glasom: „Est-ce qu'ils les mangeaient avec plaisir?“ Ali princ Eugen je podigao oči i upro u mene pogled pun bolnog prekora. Maska patnje prekrila mu je lice. Osetio je da mi je teško i zato me ćutke posmatrao s ljubavlju i sažaljenjem. Osećao sam kako bih, kad bi progovorio, kad bi mi se obratio jednom jedinom reči, kad bi mi dotakao ruku, možda briznuo u plač. Ali princ Eugen me je gledao i ćutao, dok su meni navirale na usta okrutne reči, i tada sam odjednom primetio da mu pričam o onom danu kad sam pošao na lenjingradski front. Kolima sam prolazio kroz gustu šumu pored Oranijenbauma, sa jednim nemačkim oficirom, poručnikom Šulcom iz Štutgarta, to jest iz Nekarske doline, „Doline pesnika“ kako ju je nazvao sam Šulc, i on mi je govorio o Helderlinu, o Helderlinovom trgu. „Helderlin nije bio lud, bio je anđeo od čoveka“, govorio je Šulc, i rukom je nacrtao neku neodređenu šaru po hladnom vazduhu, kao da crta nevidljiva krila, zatim je digao pogled prema nebu kao da prati let anđela. Gora je bila neprohodna i gusta, zaslepljujući blesak snega odsevao je sa panjeva plavkastim sjajem, kola su klizila po zaleđenom putu koji je pod nama lako krčkao, a Šulc je govorio:

Kaputt

23

„Helderlin je u Crnoj šumi leteo između drveća kao velika ptica“, a ja sam ćutao i posmatrao duboku i strahotnu šumu kojom smo bili okruženi i slušao šum kola po zaleđenom putu. Šulc je recitovao Helderlinove stihove: Na livadama Nekara, na Rajni smatrajuboravište da se nalazi najlepše na svetu. Ali mene na Kavkaz želja vuče.

„Helderlin je nemački anđeo“, rekoh smeškajući se. „Bio je to nemački anđeo“, odvrati Šulc. I opet poče da recituje:

Ali mene na Kavkaz želja vuče. „I Helderlin je želeo“, primetih, „da ode na Kavkaz, nicht wahr?“ „Ach so!“, odvrati Šulc. Tog trenutka, odjednom, na mestu gde je šuma bila gušća i dublja i gde se jedna staza ukrštala s našim putem, kroz maglu nazreh priliku nekog vojnika, zakopanog u sneg do pojasa. Stajao je nepomičan i ispruženom desnom rukom pokazivao put. Kad smo prošli pored njega, Šulc mu je salutirao u znak zahvalnosti i rekao: „Evo još jednog koga je vukla želja na Kavkaz“, prsnuo je u smeh i zavalio se na naslon sedišta. Kad smo prevalili još jedan deo puta, na drugoj raskrsnici, opet smo izdaleka primetili vojnika onako isto ukopanog u sneg, sa ispruženom desnom rukom kojom je pokazivao put. „Ovi jadnici će se živi posmrzavati“, rekoh. Šulc se okrenu, pogleda me: „Nema opasnosti“, reče i nasmeja se. Upitah ga zašto smatra i misli da nema opasnosti za ove jadnike da se posmrzavaju. „jer su se svikli na hladnoću“, odgovori Šulc. I grohotom se nasmeja, pljeskajući me po ramenu. Zatim zaustavi kola i okrenu se prema meni sa osmehom na licu: „Hoćete li da ga vidite izbliza? Onda ga možete i upitati da li mu je hladno.“ Izašli smo iz kola i prišli vojniku: on je stajao nepomičan, ispružene desne ruke kojom nam je pokazivao put. Bio je mrtav. Imao je razrogačene oči, poluotvorena usta. Bio je to mrtav ruski vojnik. „To je naša saobraćajna policija“, reče Šulc. „Zovemo je nema policija.“ „Baš ste uvereni da vam ovaj vojnik ništa ne govori?“

24

KURCIO MALAPARTE

„Da ne govori? Ach so! Pa pokušajte nešto da ga upitate.“ „Bolje da ne pokušam: uveren sam da bi mi odgovorio“, rekoh. „Ovo je zgodno!“, viknu Šulc, cerekajući se. „Da, vrlo zgodno, nicht wahr?“ Zatim dodadoh ravnodušno: „A kad ste ih ovamo doneli, jesu li bili živi ili mrtvi?“ „Razume se da su bili živi!“, odgovori Šulc. „Znači da su se ovde posmrzavali“, rekoh. „Nein, nein, nisu se posmrzavali. Pogledajte ovo.“ I Šulc mi pokaza grumenčić krvi, grumenčić rumenog leda na slepoočnici mrtvaca. „Ach, so! Vrlo zgodno.“ „Vrlo zgodno, nicht wahr?“, reče Šulc. Zatim dodade, smejući se: „Moramo nekako iskoristiti te ruske zarobljenike.“ „Ćutite“, šapnu princ Eugen. Rekao je samo „ćutite“, a ja sam želeo da mi i on, onim svojim mekim, umornim, pomalo dalekim glasom kaže: „Razume se, moraju da nekako iskoriste te ruske zarobljenike.“ Ali on je ćutao i ja sam se užasnuo i postideo svojih reči. Možda sam očekivao da princ Eugen pruži ruku i položi je na moju. Bio sam ponižen, ojađen i gnevan. Iz hrastovog cestara u šumi Oakhil dopirao je ubrzan topot kopita po vlažnoj zemlji i prigušeno rzanje konja. Princ Eugen diže glavu, jedan trenutak oslušnu, zatim ustade i ćutke krenu prema letnjikovcu. Bez reči se uputih za njim. Ušli smo u njegovu radnu sobu, seli za stočić na kome je bio poslužen čaj u šoljama od lepog ruskog porcelana iz doba Katarine, prozračnog, malo plavičastog: čajnik i kutija za šećer bili su od starog švedskog srebra, ne onako sjajnog kao što je rusko srebro od Faberžea, već s nekakvim tamnim sjajem, s onim istim tamnim sjajem koji ima stari „ten“ u baltičkim zemljama. Izdaleka je dopiralo prigušeno rzanje konja i mešalo se sa šumom lišća na vetru. Jučerašnji dan proveo sam Upsali, posetio starih švedskih kraljeva, te uvelike humke od čuveni zemlje park koje Linea liče nai grobnice grobove 6 Horacija i Kurijacija u Via Apia. Upitao sam princa Eugena je li tačno da su stari Šveđani prinosili na žrtvu konje na grobovima svojih kraljeva. „Katkad su prinosili na žrtvu kraljeve na grobovima svojih konja“, odgovori princ Eugen. I obešenjački se smeškao, kao da mu je bilo milo što me vidi smirenog, što mi glas više ne podrhtava od svireposti, što mi pogled sada nije okrutan. Vetar je duvao među krošnjama u parku, a ja sam mislio na konjske glave, obešene po 6 Tri Horacija su bila tri brata Rimljanina koja su se za vreme vlade Tulija

protiv tri brata Kurijacija. (Prim. prev.)

Hostilija borila za Rim

Kaputt

25

granama hrastova u Upsali nad grobovima kraljeva, mislio sam na krupne oči tih konja, vlažne i sjajne kao oči žena kad zablistaju od uživanja ili od milosrđa. „Nikad vam se nije učinilo“, rekoh „da švedski predeo, ima u sebi nečeg konjskog?“ Princ Eugen se smeškao: „Jeste li videli crteže konja Karla Hila, hastar Karla Hila? Karl Hil je“, dodao je on, „bio mahnit: pričinjavalo mu se da su stabla zeleni konji.“ „Karl Hil je slikao konje kao da su predeli“, rekoh. Zaista ima nečeg čudnog u švedskoj prirodi; u njoj ima one pomame kojom se odlikuje narav konja. U njoj ima konjske otmenosti, meke osećajnosti, slobodne i apstraktne mašte. A ta konjska priroda, to konjsko bezumlje švedskog predela, ne dolazi samo do izraza u šumskom drveću, drveću visokom, svečanom, jako zelenom, već i u svilenom prelivanju vode, planine, ostrva, oblaka – u onim vazdušnim perspektivama, lakim i dubokim, u kojima se prozračno belo, mlako-rumeno, hladno-modro, vlažno-zeleno, sjajno-plavo – lako i neuhvatljivo usklađuje, kao da se boje nikad dugo ne zadržavaju u šumi, na livadama, na vodi, već odmah odleću kao leptiri. (Ako švedski predeo dodirneš, njegove boje ti ostaju na prstima, kao da si dodirnuo krila leptira.) Taj je predeo, kad ga dodirneš, gladak kao konjska koža, nestalne boje, vazdušasto lak i sjajan, pun preliva kao koža hata koji trči po travi i lišću u metežu lova prema zelenoj pozadini drveća i pašnjaka, pod pepeljastim i rumenkastim svodom. „Pogledajte sunce“, rekoh, „kad grane iznad šume modrih borova, iznad lugova svetlih breza, nad površinom vode što liči na staro srebro, iznad zelenoplavih livada, pogledajte to sunce“, rekoh, „kad se rađa na obzorju i predeo ozari vlažnim sjajem kojim blista krupno, zaneseno oko konja. Nečeg nestvarnog ima u švedskoj prirodi, punoj mašte i ćudi, punoj onog zanesenog lirskog bezumlja koje blista u oku konja. Švedski predeo je konj u galopu. Čujete li rzanje vetra u lišću i travi?“ „To su konji iz Tivolija što se vraćaju s mora“, reče princ Eugen, osluškujući. „Nedavno sam“, rekoh, „otišao na trkalište koje se nalazi pored kasarne kraljevskih husara, pošao sam u stokholmski Fatritklub – bio je poslednji dan trka s preponama u kojima su učestvovali najbolji konji najotmenijih kraljevskih pukova. Drveće, konji, trava na trkalištu, zagasitosivi zidovi pokrivenog teniskog igrališta, svetle haljine žena, plave uniforme husarskih oficira, obavijeni srebrnastim vazduhom, ličili su na neku Degaovu sliku, meku i nežnu, osenčenu veoma finim sivkastoružičastim i zelenim tonovima. (Tog poslednjeg dana trka konj Firer, na kome je jahao poručnik Erikson, iz norveške kraljevske artiljerije, kad je počela trka laktaren, pojurio je tako da je srušio sve brane, ograde, prepreke, a publika je ćutala da Firerovoj Nemačkoj,

26

KURCIO MALAPARTE

koja se nalazi na drugoj obali mora, ne bi dala povoda da upadne u Švedsku. I tog istog dana, u duhu fine neutralnosti, konj Molotov, na kome je jahao jedan oficir s engleskim imenom – veoma nepodobnim za tu priliku – kapetan Hamilton iz kraljevske artiljerije iz Geta, u poslednjem trenutku odustao je od trke, ili zbog loših odnosa između Švedske i Sovjetskog Saveza, koji su tih dana bili naročito zategnuti pošto je Sovjetski Savez potopio neke švedske brodove u Baltičkom moru ili zato da se Firer i Molotov ne bi javno sukobili.) Dvesta trista prisutnih gledalaca, koji su sedeli na klupama što su zamenjivale tribine, predstavljalo je uobičajenu, otmenu stokholmsku publiku, koja se okupila oko prestolonaslednika koji je sedeo nasred neke dugačke klupe bez naslona, dok je strani diplomatski kor ličio na sivu mrlju među zelenim, crvenim, žutim, plavim haljinama i modrim uniformama. Odjednom, na glasno, bolećivo i umilno njištanje Rokveja, koga je jahalo njegovo kraljevsko visočanstvo princ Gustav Adolf, odgovoriše rzanjem svi konji na trkalištu. Ta vriska konja ličila je na ljubavno izazivanje. I Bekahesten, konj Ankarkrona, ritmastera kraljevskih husara i kobila Mis Kidi poručnika Niholma iz norveške kraljevske konjice i Babijan poručnika Nilena iz švedske kraljevske artiljerije počeli su da poigravaju na livadi pod strogim pogledom prestolonaslednika, dok je iza cestara, s najudaljenijeg kraja polja, i konjušnica kraljevskih husara, dopirao vrisak nevidljivih pastuva. I konji koje su uprezali u svečane kraljevske kočije počeli su da ržu, tako da se nekoliko trenutaka čulo samo to rzanje konja, dok malo-pomalo hujanje vetra, zavijanje brodskih sirena, muklo kreštanje galebova, šum lišća, šapat nevidljive mlake kiše nisu toliko ojačali da su ga zagušili. Ali ono kratko vreme dok se to rzanje razlegalo okolinom činilo mi se da čujem glas švedske prirode u svoj njenoj čistoti: ona se oglasila njištanjem konja, ljubavnim vriskom, duboko ženskim glasom. Princ Eugen položi ruku na moju i, smeškajući se, reče: „Je suis heureux que vous…“ Zatim dodade ljubazno: „Ne partez pas pour l'Italie, restez encore quelque temps en Suède: vous guérirez de tout se que vous avez souffert.“7 Svetlost dana polako je počela da trne: boja noćnih ljubičica postepeno je plavila sobu. Malo-pomalo mene je obuzimalo nekakvo neobjašnjivo osećanje zazora. Osećao sam da se stidim i užasavam svega onog što sam pretrpeo u ovim ratnim godinama. I sada, kao i uvek kad sam putovao u Finsku i vraćao se iz nje, kratko vreme sam se zadržao u Švedskoj i na ovom srećnom ostrvu, usred ponižene Evrope, izmučene glađu, mržnjom i očajanjem, osetio sam čar 7 Franc:

„Srećan sam što vi… Nemojte da otputujete u Italiju, ostanite još u Švedskoj: izlečićete se od

svega što ste propatili.“ (Prim. prev.)

Kaputt

27

mirnodopskog života i lepotu ljudskog dostojanstva. Opet sam se osećao slobodnim: ali u tom osećanju bilo je i nečeg bolnog i svirepog. Za nekoliko dana morao sam da krenem u Italiju. I sada, kad god pomislim da moram napustiti Švedsku, proputovati kroz Nemačku i ponovo sresti ona nemila nemačka lica, izobličena mržnjom i strahom, lica bolesno oznojena, uvek osećam odvratnost i poniženje. Pomišljao sam kako ću se kroz koji dan sresti s italijanskim licima, svojim italijanskim licima, zastrašenim, ubledelim od gladi, video sam sebe među tim licima, među tim očima u tramvaju, autobusu, kafani, na pločniku, na ulicama gde su po zidovima i izlozima nalepljene Musolinijeve slike, video sam sebe pod tim slikama jedne naduvene bledunjave glave, podlih očiju, lažljivih usta, i osećao sam da u meni postepeno raste otpor i osećanje sažaljenja. Princ Eugen me gledao i ćutao; osetio je šta se zbiva u mojoj duši, kakva je mora ispunjava, i počeo je da mi ljubazno govori o Italiji, o Rimu, o Firenci, o svojim italijanskim prijateljima sa kojima se nije video već mnogo godina, i tako me upita šta radi princ od Pijemonta. „Ćelavi“, hteo sam da mu odgovorim. Ali sam se nasmešio i samo rekao: „U Ananjiju je, pored Rima. Nalazi se na čelu trupa koje brane Siciliju.“ I on se nasmešio, ali, izgleda, ne zbog moje bezazleno podrugljive primedbe. Zatim me upita da li sam ga skoro video. „Video sam ga u Rimu pre nego što sam otputovao iz Italije“, odgovorili. I hteo sam da mu kažem kako sam se posle poslednjeg susreta s princom Umbertom nekako sažalio, rastužio. Ovaj mladi princ, nasmejan i gord, u nekoliko godina postao je čovek jadan, žalostan, ponižen. U njegovom licu, u njegovom pogledu bilo je nečeg zaplašenog i uznemirenog. Pa čak je odjednom nestalo i one njegove srdačnosti, nekad tako plemenite i iskrene: sada se smeškao snishodljivo i nesigurno. Nekako pred sam rat, kad smo jedne večeri na Kapriju večerali kod Zum Kater Hiddigeigei na uzanoj zastakljenoj terasi koja je gledala na ulicu, već sam primetio da je utučen. U susednoj prostoriji razdragana družina mladih, na čelu s groficom Edom Ćano, bučno je igrala u nedeljnoj gužvi znojavih i usplamtelih Napulj aca. Princ od Pijemonta gledao je ugaslim pogledom sto za kojim je sedela omladina koja je pratila groficu Ćano kao i grupicu koja se pred barom okupila oko Mone Vilijams, Noela Kauarda, Edi Bizmark. S vremena na vreme bi ustao, lako se poklonio i pozivao na igru Elizabetu Moreli, ili Maritu Guljermi, ili Siprijanu Šarlru, ili Elenu Branku, ili Đoju Kaltani, pa bi se posle igre vraćao i sedao za naš sto, brišući maramicom znoj sa čela. Smeškao se, ali osmeh mu je bio nespokojan, gotovo prestrašen. Na sebi je imao bele platnene pantalone, kratke i tesne, i modru vunenu majicu, što je te godine lansirala Gabrijela Robilant. Skinuo je kaput i prebacio ga preko stolice. Nikad ga nisam

28

KURCIO MALAPARTE

video tako nemarno odevenog. Neugodno sam se iznenadio kad sam mu na temenu ugledao belu mrlju, nalik na veliku tonzuru. Izgledao je mnogo stariji, čak mu se i glas nekako promenio, potamneo, promukao, postao grlen. U njegovim pokretima, osmehu, koji je ponekad bio detinjast, pogledu krupnih, crnih očiju bilo je neke opuštenosti, predavanja, čame, i ja sam se sažalio na ovog mladog princa uvelog i ispijenog lica, koji je stario tako krotko, blago se prepuštajući sudbini. Pomišljao sam kako mi svi u Italiji pre vremena starimo, kako se rano opuštamo, zanemarujemo, kako nama ovladava čama, pa su nam kretnje mlitave. Ta čama truje naše osmehe, naše poglede. U Italiji nije bilo više ničeg čistog, ničeg zaista mladog. Kao da su bore, prerana ćelavost, uvela koža ovog mladog princa govorile o udesu koji nas je sve zadesio. Osećao sam da ga saleću crne, ponižavajuće misli, da sram ropstva i njega peče, da je i on rob. To više nije bio onaj princ iz bajke koji je prolazio ulicama Torina sa srdačnim osmehom na gordim rumenim usnama, onaj prince charmant, koji je zalazio u domove svojih prijatelja s princezom od Pijemonta, viđao se po ručkovima i balovima što ih je torinsko plemstvo priređivalo u čast mladog para. A to je zaista bio simpatičan par; bilo je pravo zadovoljstvo videti ih zajedno: on se osećao malo nelagodno zbog preterane bračne stege, dok je ona, podozriva i nadurena, blistavim pogledom punim ljubomorne sumnjičavosti, koju nije mogla da prikrije ljupkom ćutljivošću, pratila ostale mlade žene. I princeza od Pijemonta učinila mi se tužna i ponižena prilikom našeg poslednjeg susreta. Koliko se samo promenila od našeg prvog susreta najednom balu u Torinu, kada je, sva u belom, sijala od sreće i ljupkosti. To je bio jedan od prvih njenih balova u Italiji posle svadbe. Ušla je i nama se učinilo da u nama hoda, da se kreće sasvim polako, kao neka naša tajna predstava. Koliko se promenila od onog vremena kad sam je sretao u Firenci ili u Forte dei Marmi, kad sam je zaticao na Kapriju, na sprudovima i u pećinama Pikola Marine prema Faraljaniju. I u njoj je sada bilo nečeg poniženog. To sam osetio još pre nekoliko godina na Ažurnoj obali. Jedne večeri sedeo sam s nekim prijateljima na terasi Monte Karlo Biča, pored vodoskoka. Na letnjoj pozornici, u ritmu su se dizale i spuštale gole noge gerli jedne čuvene njujorške trupe igračica. Veče je bilo toplo, a more je spavalo, opruženo oko sprudova. Oko ponoći na terasu je došla i princeza od Pijemonta, u pratnji grofa Gregorija Kalvija di Bergola. Posle izvesnog vremena poslala je Kalvija da nas pozove da sednemo za njen sto. Princeza je ćutala, gledala je predstavu, a pogled joj je bio nekako čudno zamišljen. Orkestar je svirao Stormy Weather i Singing in the Rain. Princeza mi se

Kaputt

29

odjednom obratila i upitala me kad se vraćam u Torino. Odgovorio sam joj da se uopšte neću vratiti u Italiju ako u njoj ne dođe do izvesnih promena. Gledala me je ćutke, dugo, tužno. „Sećate li se večeri u Vansu?“, upitala me odjednom. (Pre nekoliko večeri popeo sam se u Vans da izručim pozdrav Rožea Korka, prevodioca H. Dž. Lorensa na francuski, dvema mladim Amerikankama koje su u to vreme bile čuvene na čitavoj Ažurnoj obali po svojim „svetim igrama“. Te dve američke device živele su zajedno, same, u jednoj staroj kućici: bile su veoma siromašne, ali izgledalo je da su srećne. Mlađa je ličila na Rene Vivijen. Rekle su mi da te večeri čekaju princezu od Pijemonta. Dok se mlada, skrivena iza prašnjave zavese, spremala za igru (njena prijateljica je birala ploče i okretala ručicu gramofona), ušla je princeza od Pijemonta s Gregorijem Kalvijem i drugima. U prvi mah nisam na njoj primetio nikakvu promenu, a onda sam postepeno počeo da osećam kako i u njoj ima nečeg poniženog, uvelog. U slabo osvetljenoj sobi sa niskom tavanicom, koja je ličila na pećinu, na nekakvoj maloj drvenoj pozornici zastrtoj platnom i kartonom, mlada Amerikanka, ona što je ličila na Rene Vivijen, počela je da igra. Bila je to nekakva jadna igra, pomalo zastarela, nadahnuta, po rečima njene prijateljice, jednim odlomkom pesme od Safo. U početku je izgledalo da se u igračici razbuktao plam pravog oduševljenja; plavičaste varnice sijale su joj u svetlim očima. Ali, posle nekoliko trenutaka, učinila nam se umorna kao da joj je svega bilo dosta. Prijateljica ju je pratila zaljubljenim a istovremeno i zapovedničkim pogledom, dok je princezi od Pijemonta tiho govorila o svetim igrama, o Platonu, o Afroditinim kipovima. Igračica se polako kretala po maloj bini, pri ružičastoj svetlosti dve svetiljke koje su bile pokrivene ljubičastom svilom, dizala je i spuštala sad jednu, sad drugu nogu u ritmu promukle muzike s gramofona, katkad dizala ruke i sklapala ih iznad glave, zatim ih spuštala niz bokove kao da se potpuno predaje, dok najzad nije stala, poklonila se i rekla detinjasto, iskreno suis fatiguée,8 i sela na jedno jastuče. Njena prijateljica ju je zagrlila, nazvala je petite chérie i obrativši se princezi od Pijemonta, rekla: „N'est-ce pas qu'elle est merveilleuse, isn't she?“9) „Znate li šta sam pomislila te večeri dok sam gledala igru one mlade Amerikanke?“, rekla mi je princeza. „Pomislila sam kako njeni pokreti nisu čisti. Ne kažem da su bili raskalašni ili da nisu bili čedni, nego su bili osioni. Nisu bili čisti. Često se pitam zašto je danas tako teško biti čist. Ne čini li vam se da bi trebalo da budemo smerniji?“ 8 Franc:

„Umorna sam.“ (Prim. prev.)

9 Franc,

i engl.: „Nije li divna, zar ne?“ (Prim. prev.)

30

KURCIO MALAPARTE

„Čini mi se“, odgovorih, „da ste igru ove mlade Amerikanke uzeli samo kao povod. Verovatno dok ovo govorite smerate na nešto drugo.“ „Da, možda smeram na nešto drugo“, reče ona. Zatim je poćutala jedan trenutak, pa je opet dodala: „Ne čini li vam se da bi trebalo da budemo smerniji?“ „Trebalo bi da imamo više dostojanstva“, odgovorih, „da više sebe poštujemo. Ali možda ste u pravu: samo se smernošću možemo uzdići iznad poniženja koja doživljavamo.“ Princeza od Pijemonta pognula je glavu i rekla: „Možda sam htela reći da smo bolesni od oholosti, a oholost nije dovoljna da bi se čovek uzdigao iznad poniženja. Naši postupci i naše misli nisu čiste.“ I dodade da se pre nekoliko meseci, kad je u dvoru u Torinu za uski krug prijatelja i ljubitelja muzike priredila veče na kome je trebalo da bude izveden Monteverdijev Orfej, u poslednjem trenutku osetila postiđenom. Učinilo joj se da joj pobude nisu bile čiste. Učinilo joj se da u njihovoj osnovi leži oholost. Ja sam joj rekao: „I ja sam se te večeri našao u dvoru i nisam se prijatno osećao, iako nisam bio svestan šta je tome uzrok. Možda danas u Italiji i Monteverdi deluje neprikladno. Ali šteta je što se stidite nečeg što može samo da služi na čast vašoj inteligenciji i vašem ukusu: danas ima toliko drugih stvari koje svima nama, pa i vama, mogu da nateraju rumenilo u obraze.“ Izgledalo je da su princezu od Pijemonta ove moje reči veoma uzbudile, jer sam primetio da je malo pocrvenela. Pokajao sam se što sam joj to rekao. Uplašio sam se da je nisam uvredio. Ali posle nekoliko trenutaka ona mi ljubazno reče da bi jednog dana, možda koliko sutra, želela da se popne na Vans na Lorensov grob. (Njegova knjiga Ljubavnik ledi Četerli u to vreme mnogo se čitala i o njoj se mnogo raspravljalo.) Ja joj tada ispričah o svojoj poslednjoj poseti Lorensu. Kad sam stigao na Vans, već se bilo smrklo i groblje je bilo zatvoreno. Čuvar je spavao, nije hteo da ustane i rekao je da „noću groblje spava“. Tada sam naslonio čelo na rešetkastu ogradu i pokušao da kroz tminu, koju je posrebrila mesečina, nazrem skroman, prost grob i grub mozaik šarenih kamičaka što je predstavljao Feniksa, besmrtnu pticu, koju je Lorens želeo da mu naslikaju na grobu. „Šta mislite, da li je Lorens bio čovek čist?“, upita me princeza od Pijemonta. „On je bio slobodan čovek“, odgovorih. Docnije, kad se princeza sa mnom opraštala, šapnula mi je, s tužnim prizvukom u glasu koji me začudio: „Zašto se ne vratite u Italiju? Nemojte da ove moje reči shvatite kao prekor. Ovo je samo prijateljski savet.“

Kaputt

31

Posle dve godine vratio sam se u Italiju, bio sam uhapšen, zatvoren u jednu ćeliju u Ređina Čeli i bez sudskog pretresa osuđen na pet godina. U zatvoru sam mislio kako je onda i princeza od Pijemonta bila već obuzeta dubokom patnjom italijanskog naroda, kako je i ona osećala poniženje što smo svi robovi i bio sam joj zahvalan što sam u njenom glasu osetio tada tužan, gotovo usrdan prizvuk. Poslednji put sam je sreo u Napulju, nedavno, u predvorju železničke stanice, malo posle bombardovanja. Ranjenici su ležali na nosilima, poredanim ispod nastrešnice na peronu, očekujući da po njih dođu ambulantna kola. Lice princeze od Pijemonta bilo je bledo kao smrt od strave, i ne samo od strave, već i od nečeg dubokog, tajnog. Omršavela je, imala je tamne podočnjake, slepoočnice su joj bile premrežene neprimetnim borama. U njoj se ugasio onaj čisti sjaj kojim je zračila njena ličnost kad se prvi put pojavila u Torinu, nekoliko dana posle venčanja sa princom Umbertom. Omlitavela i otromila, izgledala je mnogo starija. Prepoznala me je, stala je da me pozdravi i upitala me je s koga se fronta vraćam. „Iz Finske“, odgovorih. Ona me pogleda, pa mi reče: „Sve će biti dobro, videćete, divan je naš narod.“ Nasmejao sam se i došlo mi je da joj odgovorim: „Već smo izgubili rat, svi smo izgubili rat, čak i vi.“ Ali sam se savladao. Rekao sam samo: „Naš narod je veoma nesrećan.“ I ona se izgubila u masi, sporo, gotovo nesigurna koraka. Eto, sve ovo sam nameravao da kažem princu Eugenu, ali ćutao sam i smeškao se, sećajući se mladog prinčevskog para. „Le peuple italien les aime beaucoup, n'est -ce pas?“,10 upitao me princ Eugen. I pre no što sam mu odgovorio: „Oui, le peuple les aime beaucoup“ 11 (a hteo sam da mu odgovorim drukčije, ali nisam se usuđivao) dodade kako čuva mnoga Umbertova pisma (rekao je baš tako: „Umbertova“), kako ih upravo sređuje, jer namerava da ih skupi i objavi u jednoj knjizi; a ja nisam shvatio je li govorio o kralju Umbertu ili o princu od Pijemonta. Zatim me pitao da li se Umberto italijanski piše s početnim slovom H. „Bez H“, odgovorih. I nasmejah se kad sam pomislio kako je i princ od Pijemonta rob kao i svi mi, bedni, krunisani rob, sa grudima punim krstova i medalja. Pomislio sam kako je i on bedan rob i smejao sam se. Stideo sam se svog smeha i smejao sam se. 10

Franc: „Italijanski narod ih mnogo voli, zar ne?“ (Prim. prev.)

11

Franc: „Da, narod ih mnogo voli.“ (Prim. prev.)

32

KURCIO MALAPARTE

Odjednom sam primetio da je princ Eugen polako svratio pogled na jedno platno koje je visilo na zidu. To je bila ona čuvena slika Pa balkongen, koju je on oko 1888. godine, u doba svoje mladosti, radio u Parizu. Mlada žena, Friherina. Čelsing nagnula se preko ograde balkona nad jednom od ulica koje se ukrštaju na raskršću Etoal. Kestenjastosmeđa boja njene suknje, sa zelenim i modrim odblescima, plave vlasi uvučene pod šešir kakav su nosile Maneove i Renoarove žene, odudarale su na platnu od prozračno belih i sivkastoružičastih pročelja kuća i vlažnog zelenila drvoreda. Ispod balkona su prolazila kola. To su bile nekakve crne kočije, a ždrebe koje ih je vuklo odozgo je ličilo na drvenog konjića: bilo je tako kruto i mršavo, unosilo je draž dečje igre u tu milu i nežnu parišku ulicu. A konji, upregnuti u omnibus što je silazio sa raskršća Etoal, izgledali su sveže lakovani onim istim sjajnim lakom kojim je bilo premazano lišće kestenova. Ličili su na konje sa vrteške na provincijskom vašaru (pored one meke provincijske boje drveća, kuća, neba nad krovovima. Nebo je još uvek bilo Verlenovo, a već je počinjalo da biva Prustovo). „Pariz je tada bio veoma mlad“, rekao je princ Eugen i prišao platnu. Gledao je Friherinu Čelsing koja se nagnula preko balkona i šaputao mi je, bezmalo stidljivo, o tom svom mladom Parizu, o Piviju de Savanu, o svojim prijateljima slikarima Bornu, Valdergu, Cederstremu, Arsenijusu, Venerbergu, o tim srećnim godinama njegovog života. Pariz je tada bio tako mlad. To je bio Pariz gospođe De Morijenval, gospođe De Sent-Evert, vojvotkinje od Luksemburga (i gospođe De Kambremer i mlade markize De Boseržan), tih Prustovih déesses čiji pogled bi upalio „la profondeur du parterre de feux inhumains, horizontaux et splendides“, tih „blanches déites“, odevenih u „fleurs blanches, duvetées comme une aile, à la fois plume et corolle, ainsi que certaines floraisons marines“, koje su se obraćale s „délicieux raffinement d'une sécheresse voulue, à la Mérimée ou à la Meilhac, aux demi-dieux du Jockey Club“12 u rasinovskoj klimi Fedre. To je bio Pariz markize Di Palansi koja je prolazila kroz prozračnu senku lože „comme un poisson derrière la cloison vitrés d'un aquarium“.13 (A to je bio i Pariz Plas di Tertra, prvih kafana na Monparnasu, Klozeri de Lila, Tuluz-Lotreka, La Guli i Valantena le Desose.) Hteo sam da prekinem princa Eugena da bih ga upitao da li je ikad video vojvodu De Germanta kako ulazi u ložu „et d'un geste commander de se 12 Franc:

„Dubinu vatrom svirepom, horizontalnom, velelepnom, tih belih božanstava odevenih u belo cveće, paperjasto kao krilo koje je istovremeno bilo i pero i krunica, kako je to slučaj kod izvesnog morskog rastinja i koje su se obraćale umilnom prefinjenošću, namerno suvo u stilu Merimea ili Mejaka polubogovima Džokej-kluba.“ (Prim. prev.) 13 Franc:

„Kao riba iza staklenih zidova akvarijuma.“ (Prim. prev.)

Kaputt

33

rasseoir aux montres marins et sacrés flottant au fond de l'antre“,14 da bih ga zatim zamolio da mi priča o ženama „belles et légères comme Diane“,15 o otmenim ljudima koji su vodili dvosmislene razgovore kao Svan i gospodin De Šarli, i upravo sam hteo da mu postavim pitanje koje mi je maločas bilo navrh jezika, hteo sam da ga upitam drhćućim glasom: „Vous avez sans doute connu Madame de Guermantes“,16 kad se princ Eugen okrenu, lice mu obasja umorna svetlost sunčevog zalaska, udalji se od platna, tako da mi se učinilo da je izašao iz mlake i zlaćane senke tog „côté de Guermantes“ (u koju se, izgledalo je, i on sam bio sklonio) da je izronio s onu stranu staklenog akvarijuma, i on sam nalik na neko „monstre marin et sacré“.17 I pošto je seo u jednu naslonjaču u dnu dvorane, što je dalje mogao od Friherine Celsing, počeo je da govori o Parizu, kao da je Pariz u njegovim očima, očima jednog slikara, bio samo boja, uspomena, čežnja i tuga sa jednom bojom (onom ružičastom, onom zelenom, onom plavom, koje su izbledele). Možda je Pariz za njega bio jedna nema boja, boja bez zvuka: njegove vizuelne uspomene, slike njegovih mladih dana u Parizu, lišene svih zvučnih obeležja živele su mu u sećanju životom čistim, kretale se, osvetljavale se, letele „comme les monstres ailés de la préhistoire“.18 Neme slike tog njegovog mladog i sada već dalekog Pariza, bešumno su mu se rušile pred očima, a da rušenje tog srećnog sveta nije „terni de la vulgarité d'aucun bruit, la chasteté du silence“. 19 Da bih se odupro setnoj čaroliji glasa princa Eugena i slika koje je taj glas budio u sećanju, digao sam pogled i zagledao se kroz krošnje u parku, u stokholmske kuće pepeljastosive boje, obasjane prigušenom svetlošću sunca na zapadu, video sam u daljini, nad kraljevim dvorom, nad crkvama Hamle Stada kako se širi šator neba plave boje, koja je polako tamnela, jer je padalo veče, video sam nebo slično pariškom nebu: prustovsko nebo od papier gros bleu, koje sam s prozora svoje kuće u Parizu, na trgu Plas Dofen, viđao iznad krovova Rive gauche, iznad tornja Sent Šapel, iznad mostova na Seni, iznad Luvra: i ti pogašeni rubini, ta rumen koja plamti, ta sura plavet oblaka što se blago slagala s nejasnim crnilom krovova posutih škriljcem, nežnošću su mi ispunjavali dušu. Tog trenutka sam pomislio da je možda i princ Eugen jedna ličnost „du côté de Guermantes, qui sait? peutêtre un de ces personnages qu'évoque le nom 14 Franc:

„I jednom kretnjom naređuje morskim i kletim čudovištimakoja su lebdela u dnu skrovišta.“ (Prim. prev.) 15 Franc: „Lepim i okretnim kao Dijana.“ (Prim. prev.) 16 Franc: „Bez sumnje ste poznavali gospođu de Germant?“ (Prim. prev.) 17 Franc: „Morsko, ukleto čudovište.“ (Prim. prev.) 18 Franc: „Kao preistorijska krilata čudovišta.“ (Prim. prev.) 19 Franc:

„Okaljalo prostotom zvuka, čistotu tišine.“ (Prim. prev.)

34

KURCIO MALAPARTE

d'Elstir“.20 I već sam nameravao da mu postavim pitanje koje mi je bilo na vrh jezika, već sam nameravao da ga drhćućim glasom zamolim da mi priča o njoj, da mi priča o gospođi De Germant, kad princ Eugen ućuta i upita me (posle duge pauze za vreme koje je, izgleda, pribirao, iza ekrana spuštenih kapaka, slike svoje mladosti kako bi ih sačuvao) da li sam ikad bio u Parizu za vreme rata. Nisam hteo da mu odgovorim, osećao sam se bolno posramljen, nisam hteo da mu pričam o Parizu, o svom mladom Parizu, i pognuo sam glavu, polako sam je oborio na grudi, gledao ga pravo u oči i rekao mu: „Ne, za vreme rata nisam bio u Parizu i ne želim da odem u Pariz sve dok traje rat.“ Slike davnog Pariza, Pariza gospođe De Germant i princa Eugena, pred mojim očima počele su malo-pomalo da zamenjuju bolne i drage slike jednog mlađeg Pariza nemirnijeg i možda neveselijeg. Video sam kako, slično licima prolaznika što izrone iz magle iza kafanskih stakala, iz moga sećanja izronjavaju lica Albertine, Odete, Robera de Sent-Lua, senke mladića koje su se nazirale iza leđa Svana i g. De Šarlija, čela izbrazdanih od alkohola, nesanice, raskalašnog života, ličnosti Apolinera, Matisa, Pikasa, Hemingveja, modrikave i sure aveti Pola Elijara. „Video sam nemačke vojnike u svim gradovima Evrope“, rekoh, „ali u Parizu ne želim da ih vidim.“ Princ Eugen pognu glavu i reče dalekim glasom: „Pariš, helas!“ U neko doba diže glavu, polako pređe preko sobe i priđe portretu Friherine Čelsing. Sa svog balkona mlada žena gledala je pločnik, mokar od jesenje kiše, gledala je ždrepca upregnutog u kočije, konje koji su vukli omnibus i klimali glavama pod krošnjama drveća, čije je zelenilo već bio dohvatio prvi oganj jeseni. Princ Eugen pruži ruku prema tom platnu, dodirnu dugačkim, bledim prstima pročeljatokuća, nebo nad krovovima i lišće,topomilova vazduh tu boju Pariza, rumenilo, to sivilo, to zelenilo, modrilo taj koje je biloPariza, malo izbledelo, pomilova tu svetlost Pariza, prozračnu i čistu. Zatim se okrenu i pogleda me, smešeći se. A ja tada primetih da su mu se oči orosile i da mu jedna suza polako klizi niz obraz. Princ Eugen obrisa tu suzu nestrpljivo i reče smešeći se: „N'en dites rien à Axel Munthe, je vous en prie. C'est un vieux malin. Il raconterait { tout le monde qu'il m'a vu pleurer.“21 20 Franc:

„Iz kraja Germantovih, ko zna, možda jedna od onih ličnostikoja doziva u sećanje ime Elstir.“ (Prim. prev.) 21 Franc: „Ne govorite ništa Akselu Munteu, molim vas. To je stari pakosnik. Svima bi ispričao da me je video kako plačem.“ (Prim. prev.)

II

POSTOJBINA KONJA Posle avetinjske prozračnosti beskrajnog letnjeg dana bez svitanja i sunčevih smiraja, svetlost je počela da stari, lice dana da se bora, od sivih boja sutona postepeno su otežale prve, lake, još uvek sjajne senke. Drveće, kamenje, kuće, oblaci počeli su da se polako rasplinjuju u blagom jesenjem predelu, koji je ličio na predele Elijasa Martina slikane istovremeno sa zanosom i sa smirenošću koju donosi slutnja predstojeće noći. Odjednom začuh vrisak konja iz Tivolija. Tada rekoh princu Eugenu: „To je vrisak uginule kobile iz Aleksandrovke u Ukrajini, to je njisak one mrtve kobile.“ Već se spuštao suton i partizanske puške rešetale su ogromnu rujnu zavesu sunca na zapadu što se lepršala na obzorju, na vetru punom prašine. Stigao sam nekoliko milja od Nemirovskoja, pored Balte u Ukrajini. Bila je jesen 1941. Nameravao sam da se probijem do Nemirovskoja, da bih u njemu našao bezbedno prenoćište. Ali već se bilo smrklo i rešio sam da se zaustavim u jednom napuštenom selu, u dnu neke od onih dubodolina koje od severa do juga presecaju ogromnu niziju između Dnjestra i Dnjepra. Selo se zvalo Aleksandrovka. U Rusiji, sva sela liče jedno na drugo, pa čak su im i imena slična. U oblasti Balte mnoga sela se zovu Aleksandrovka. Jedno se nalazi na zapadu od Gederimove na putu za Odesu, gde prolazi električna železnica; drugo, otprilike devet milja severno od Gederimove. Ovo, u kome sam se zadržao da prenoćim, nalazilo se pored Nemirovskoja, na obali reke Kodime. Ostavio sam kola, nekakav stari ford, na jednoj strani druma, pored plota bašte neke kuće gradskog izgleda. Pored drvenih baštenskih vrata ležala je uginula kobila. Jedan trenutak sam zastao i pogledao je: bila je to divna bedevija, alatasta, duge svetle grive. Izvrnula se na bok. Stražnje noge su joj ležale u glibu. Gurnuo sam rešetkasta vrata, prošao kroz vrt, pritisnuo kvaku od kućnih vrata koja su se, uz škripu, otvorila. Kuća je bila napuštena, po patosu u sobama ležala je razbacana hartija, slama, novine, odeća. Fioke su

36

KURCIO MALAPARTE

bile otvorene, kreveti nenamešteni, ormani su zjapili prazni. To sigurno nije bila seljačka kuća, već verovatno jevrejska. U sobi u kojoj sam rešio da otpočinem na krevetu sam ugledao pocepan dušek. Prozori su ostali čitavi. Bila je zapara. „Oluja će“, pomislio sam i zatvorio prozor. Na prigušenoj svetlosti sumraka, u bašti su se žarile krupne crne oči suncokreta, s dugim zlatnim trepavicama. Suncokreti su me zapanjeno gledali, klimajući glavama na vetru, koji se ovlažio od kiše što je padala negde daleko. Drumom su prolazili rumunski konjanici koji su vraćali konje sa pojila. Oni su držali za uzde svoje lepe pastuve snažnih sapi, svetlih griva. Vojničke uniforme boje peska u polumraku su ličile na žute mrlje, na krupne bube, ulepljene vazduhom što se zgusnuo pred nepogodu i pljusak koji samo što se nije provalio. Ati su pokaskivali za vojnicima, dižući oblak prašine. U rancu sam imao parče hleba i zastrug sira i uzeo sam da malo prezalogajim. Šetkao sam se gore-dole po sobi. Izuo sam čizme i bos hodao po patosu od nabijene zemlje, ispresecanom kolonama krupnih crnih mrava. Osetio sam da mi mravi mile po nogama, da mi se zavlače među prste, da mile uz članke i istražuju ih. Bio sam sasvim posustao. Nisam imao snage ni da sažvaćem hranu, jer su mi vilice bile otežale i zubi me boleli od zamora. Bacio sam se najzad na krevet, sklopio oči, ali nisam mogao da zaspim. S vremena na vreme poneki hitac, blizu ili daleko, probio bi zavesu noći: to su pucali partizani, sakriveni po njivama sa žitom i u moru suncokreta kojima je bila preplavljena cela ogromna Ukrajinska nizija, prema Kijevu, prema Odesi. A zatim, postepeno, kako se pomrčina zgušnjavala, zadah uginule kobile počeo je da se meša s mirisom trave i suncokreta. Nisam mogao da spavam. Ležao sam na krevetu i žmurio, ali umor mi je t oliko lomio kosti da nisam mogao zaspati. Odjednom se zadah uginule kobile ušunja u sobu i stade na prag. Učinilo mi se da me gleda. „To je ona mrtva kobila“, pomislih onako bunovan. Vazduh pred oluju bio je težak kao vuneni pokrivač, pritiskao je seoske slamne krovove svom težinom, polegao po drveću, klasju, prašini na drumu. S vremena na vreme začuo bi se prigušen žubor reke, koji je podsećao na zvuk što izaziva hod bosih nogu po travi. Noć je bila tamna, gusta, lepljiva kao crni med. „To je ona mrtva kobila“, pomislih. Čulo se kako kroz polja prolaze kola, škripeći: to su bile rumunske i ukrajinske karuce na četiri točka, koje su vukli mršavi konjići duge dlake, što su kasali za vojskama natovareni municijom, prtljagom, oružjem, po beskrajnim ukrajinskim stazama. Sa polja se čula škripa kola. Pomislio sam da se uginula kobila dovukla do praga i da me sada gleda. Ne znam, ne bih umeo da kažem kako mi je palo na pamet da se uginula kobila dovukla do praga

Kaputt

37

sobe. Bio sam malaksao od umora, san me obrvao, nisam mogao da sredim misli, činilo mi se da su tmina, zapara, zadah mrcine ispunile prostoriju crnim i lepljivim glibom u koji sam malo-pomalo tonuo, sve slabije se braneći. I ne znam kako mi je palo na pamet da možda ta kobila i nije uginula. Možda je samo ranjena, i onaj deo njenog tela koji je ranjen već truli, raspada se, a ona je još živa, kao i oni zarobljenici koje Tatari žive vežu za leševe, trbuhom uz trbuh, licem uz lice, ustima uz usta, dok mrtvac ne rastoči onog živog. Zadah mrcine stajao je na vratima i posmatrao me. Odjednom sam osetio da se primakla, da je polako prišla mom krevetu: „Marš, marš!“, vikao sam rumunski. „Odlazi, odlazi!“ Zatim sam pomislio da ta kobila možda nije rum unska, već ruska kobila i viknuo sam: „Pašol, pašol!“ Zadah se izgubio. Ali posle nekoliko trenutaka opet je počeo da se prikrada mom krevetu. Tada sam se uplašio, zgrabio revolver koji sam bio gurnuo pod dušek, seo na krevet i pritisnuo dugme na svojoj električnoj lampi. Soba je bila prazna. Na pragu nisam nikog video. Ustao sam iz kreveta, bos sam otišao do vrata i stao na prag. Noć je bila pusta. Izašao sam u baštu. Suncokreti su blago šumorili na vetru, sa neba je pretilo nevreme i ono je ličilo na crna pluća koja su veoma teško disala – ličilo je na raširena, prazna, ogromna pluća. Video sam kako se nebo širi, skuplja, video sam kako nebo diše. Munje sumporove boje parale su ova ogromna pluća i načas osvetljavale razgranate vene i bronhije. Gurnuo sam drvena rešetkasta vrata i izašao na drum. Mrcina je ležala prevrnuta u bari, glava joj je doticala prašnjavu ivicu druma. Trbuh joj je otekao i ispucao. Jedno joj je oko bilo razrogačeno, sijalo se, vlažno i okruglo. Svetla prašnjava griva, ulepljena sasušenom krvlju i blatom, stršila joj je na vratu, kao konjske grive na šlemovima antičkih ratnika. Seo sam kraj druma i leđima se naslonio na ogradu. Jedna ptica se vinu u visinu, sporo i tiho. Uskoro će pljusnuti kiša. Nebo su parali nevidljivi rafali, oblaci prašine kovitlali su se drumom, tiho i otegnuto hujeći, zrnca prašine bockala su me po licu, kapcima, zavlačila se u kosu kao mravi. Uskoro će pljusnuti kiša: ušao sam u kuću i bacio se na krevet. Bolele su me i ruke i noge, bio sam sav oznojen. I odjednom me obrvao san. Tada se ponovo prišunja onaj zadah strvine i zastade na pragu. Nisam se bio još sasvim rasanio, kapci su mi bili spušteni, osećao sam da me onaj zadah gleda. Bio je to mek i otužan smrad, vonj mek, lepljiv i dubok, zadah žut i posut zelenim mrljama. Otvorio sam oči, svitalo je. Preko sobe je bila razapeta beličasta paučina prigušene svetlosti, stvari su malo-pomalo izranjale iz tame i to tako polako da je izgledalo kao da se zbog toga izobličuju, izdužuju kao predmeti koje izvlačimo iz boce. Između vrata i prozora uza zid se nalazio orman. U njemu su se njihale prazne vešalice za odela, zavese su se lelujale na

38

KURCIO MALAPARTE

vetru, po patosu od utabane zemlje bili su razbacani pikavci, odeća, i hartija koja je šuštala. Odjednom onaj zadah uđe u sobu i na pragu se pojavi jedno ždrebence. Bilo je mršavo i dlakavo. S njega se širio zadah truleži, konjske strvine. Gledalo me netremice i drhtalo. Zatim priđe krevetu, izduži vrat i poče da me njuši. Strašno je zaudaralo. Kad sam pokrenuo noge u nameri da ustanem iz kreveta, ono se odjednom okrenulo, sapima udarilo u orman i pobeglo, preplašeno njišteći. Navukao sam čizme i izašao na drum. Ždrebence je ležalo pored uginule kobile. Gledalo me netremice. „Slušaj!“, viknuo sam jednom rumunskom vojniku koji je prolazio i nosio kantu s vodom. Rekao sam mu da se poštara za ždrebe. „To je mladunče ove uginule kobile“, reče vojnik. „Da“, rekoh, „to je mladunče ove uginule kobile.“ Ždrebe me je gledalo netremice i trljalo leđa o sapi strvine. Vojnik priđe ždrebetu i poče da ga miluje po vratu. „Treba ga odvojiti od majke, i ono će početi da truli ako ostane pored nje. Uzmi ga, donosiće sreću tvom odredu.“ „Da“, reče vojnik, „da, jadna životinja. Donosiće sreću odredu.“ I kad je to rekao, otpasa kožni opasač, zaveza ga oko vrata ždrebetu koje najpre nije htelo da se digne, potom skoči na noge, poče da se opire, pružajući vrat prema uginuloj majci i zanjišta. Vojnik krenu prema logoru u šumi, vukući za sobom ždrebe. Jedan trenutak sam stajao i pratio ih pogledom, zatim sam otvorio vrata na kolima i upalio motor. Bio sam zaboravio ranac. Vratio sam se u kuću, uzeo ga, nogom gurnuo vrata, ušao u kola i krenuo drumom za Nemirovskoje. Reka se neobično prešijavala na beličastoj svetlosti praskozorja. Nebo je bilo tmurno, ličilo je na zimsko nebo. Nad rekom je duvao vetar, oblaci prašine nisko lebdeli vidiku,ptice gusti i rumenkasti kao oblaci tršćakusuduž obale,nabarske promuklo su kreštale. Divljeiznad patkevatrišta. su leteleUi polako plivale po površini vode sred ševarja koje je treperelo na reskom, jutarnjem vazduhu. I svuda se osećao onaj težak zadah truleži, onaj zadah materije koja se raspada. S vremena na vreme naišao bih na dugačke kolone rumunskih vojnih kola. Vojnici su išli ispred konja, glasno ćaskali jedan s drugim i smejali se, ili su spavali oslonjeni na rance, na sanduke s municijom, na gomile budaka i lopata. Sa svih strana je dopirao zadah truleži. Kad bi se približili ljudi, na obalama, na sprudovima koji su virili iz reke, ustalasale bi se trske i ševarje kao da je u njima našla pribežište kakva zver. Tada bi vojnici viknuli: „Pacovi,

Kaputt

39

pacovi!“, otkačili puške sa rukunica kola o koje su ih obesili kad su ih skinuli s ramena i pucali u trske, iz kojih bi, tu i tamo, iskočila poneka žena, devojka raspletene kose, čovek uvijen u dugu crnu kabanicu. I nagnuli bi da beže, spotičući se, padajući i ustajući. To su bili Jevreji iz obližnjih zaselaka, koji su izbegli i pritajili se u trskama i ševarju. Odjednom, na močvarnom tlu između druma i reke, ugledah prevrnuta sovjetska oklopna kola. Mali top je izvirivao iz tornjića, prozorče na tornjiću bilo je otvoreno, sve iskrivljeno od eksplozije. U kolima je, iz blata koje je u njih ušlo, štrcala jedna ruka. Ova olupina je bila strvina bornih kola. Ona su zaudarala na zejtin i benzin, na užežen lak, nagoreo bakar, spaljeno gvožđe. To je bio čudan zadah. Nov zadah. Nov zadah novog rata. Sažalio sam se nad ovom strvinom bornih kola, ali to sažaljenje je bilo drukčije od onog koje me obuzelo kad sam video mrtvu kobilu. Jer ovo je bila mrtva mašina. Mašina koja se raspadala. Već je počinjala da zaudara. Ovo je bila strvina od gvožđa, prevrnuta u glibu. Stao sam, sišao do bare, prišao bornim kolima. Uhvatio sam za ruku vojnika koji je nekad njima upravljao i pokušao da ga izvučem napolje. Bio je oblepljen blatom i zato sam se grdno naprezao da ga izvučem, kad odjednom osetih kako se telo pokrenulo i kako iz gliba izlazi jedna glava. Obrisao sam mu glavu rukom, noktima s nje sljuštio masku od blata i pod mojim dlanom se pojavilo sitno, sivo lice s crnim trepavicama i očima. Bio je to neki Tatarin, Tatarin tenkista. Opet sam ga povukao ne bi li ceo izašao iz kola, ali uskoro sam posustao, blato je bilo jače od mene. Tada sam se udaljio, uskočio u kola i produžio put, vozeći prema oblaku dima koji se dizao u dnu nizije pred velikom plavom šumom. Na zelenom horizontu, međutim, izgrejalo je sunce, ptice su kreštale sve prodornije, sve jače. Sunčevi zraci pljuštali su kao udarci čekića po čeličnoj ploči laguna. Nekakav drhtaj prede vodom, po njoj se razleže otegnut zvuk. Površina baruštine poče da titra kao metalna ploča, poče da treperi kao zvuk violine koji se penje površinom kože, kao jeza po ruci violiniste. Sa obe strane druma, i po njivama zasejanim žitom, nazirala su se ispreturana kola, napušteni kamioni, izvitopereni od eksplozija. Ali nigde nije bilo čoveka, nigde žive duše, pa ni leša, ni konjske strvine. Na prostoru od nekoliko kilometara unaokolo ležalo je samo mrtvo gvožđe. Strvine vozila, stotine i stotine jadnih strvina od gvožđa. Zadah trulog gvožđa dizao se s polja i laguna. Sred neke baruštine, iz gliba je izvirivao trup jednog aviona. Jasno se video nemački kukasti krst: bio je to avion marke meseršmit. Zadah trulog čelika nadvladao je zadah čoveka, konja (zadah starinskog rata), pa čak i miris žita; i jaki i opojni miris suncokreta gubio se pred tim oporim zadahom spaljenog gvožđa,

40

KURCIO MALAPARTE

trulog čelika, mrtvih vozila. Oblaci prašine, koje je vetar dizao s najudaljenijih krajeva ogromne nizije, nisu sa sobom donosili zadah organskih materija, već zadah strugotina od gvožđa, i postepeno, kako sam zalazio u ravnicu i približavao se selu Nemirovskoje, zadah gvožđa i benzina sve jače se osećao u prašnjavom vazduhu, izgledalo je da čak i trava odiše neodređeno, jako, opojno na benzin, kao da je taj miris benzina i nagorelog gvožđa zagušio miris čoveka, miris životinja, miris bilja, trave i blata. Nekoliko kilometara ispred sela morao sam da stanem. Jedan nemački feldžandarm sa sjajnom bakarnom pločicom obešenom na lančiću oko vrata, koja je ličila na one pločice što su nosili vitezovi, zapovedi mi da stanem. Verboten. Ne može se dalje. Nein, nein, nein. Krenuh prečicom, nekakvim seoskim putem, jer sam želeo da se što više približim selu Nemirovskoje kako bih video ruski „džep“ na koji su Nemci naišli i koga su sada napadali sa svih strana. Polja, jaruge, sela, zadružna dobra i kolhozi bili su puni nemačkih trupa. Svuda je bilo verboten. Svuda zurück). Pred sunčev smiraj odlučio sam da se vratim. Nije mi vredelo gubiti vreme i nastojati da se probijem. Bilo mi je bolje da se vratim prema Balti i pokušam da krenem ka severu, prema Kijevu. Krenuo sam i pošto sam prevalio dobar deo puta, zaustavio sam kola u nekom napuštenom selu u nameri da prezalogajim parče suva hleba i malo sira. Većinu kuća je uništio požar. Iza mojih leđa, u pravcu jugozapada, gruvao je top. Upravo iza mojih leđa. Na pročelju jedne kuće neko je nacrtao veliki srp i čekić. Ušao sam. Bila je to službena prostorija sovjetske vlasti. Na jednom zidu visio je ogroman Staljinov portret. Neki rumunski vojnik napisao je ispod portreta olovkom: „Aiurea!“, što znači: „Ma nemoj!“ Staljin je stajao na jednoj uzvišici, iza njega u pozadini videla su se borna kola i fabrički dimnjaci, dok su nebom krstarile eskadrile aviona. Desno od njega obavijen crvenim oblakom dizao se ogroman metalurški kombinat sa masom dizalica, čeličnih mostova, visokih peći, velikih zupčanika. U dnu slike nalazio se krupan natpis: „Teška industrija SSSR-a sprema oružje za Crvenu armiju.“ Ispod ovog natpisa neko je olovkom našarao na rumunskom jeziku „Aiurea“, što znači: „Ma nemoj!“ Seo sam za pisaći sto pretrpan hartijama, a i po patosu su svuda bile razbacane hartije, odeća, knjige, propagandne brošure. Setio sam se mrtve kobile – riđuše, što je ležala pred kućom u kojoj sam prenoćio u selu Aleksandrovka, pomislio sam na tu jadnu, usamljenu strvinu, izvaljenu ukraj druma među hrpom mrtvih mašina, među hrpom čeličnih strvina. Pomislio sam kako je jadni, usamljeni zadah mrtve kobile, prigušen vonjom spaljenog gvožđa, benzina, čelika što truli – novim vonjom ovog novog rata, rata mašina. Pomislio sam na vojnike iz Rata i mira, na ruske drumove posejane leševima ruskih i francuskih ratnika i konjskim strvinama. Mislio sam na zadah mrtvih

Kaputt

41

ljudi i životinja, mislio sam na vojnike iz knjige Rat i mir, koji su još živi bili ostavljeni ukraj druma, kao plen grabljivom kljunu gavranova. Mislio sam na tatarske konjanike, konjanike s Amura, naoružane lukom i strelom, koje su Napoleonovi vojnici zvali Amorima, na te neumorne, hitre, strašne tatarske konjanike, koji bi iskrsnuli iz šume i pustošili zalede neprijatelja, mislio sam na taj stari, otmeni soj koji se rađao na konjima i s njima živeo, koji se hranio konjskim mesom i kobiljim mlekom, odevao u konjsku kožu, spavao pod šatorima od konjske kože i koga su sahranjivali u duboke rake u sedlima njihovih sopstvenih konja. Mislio sam na Tatare crvenoarmejce, koji su najbolji mehaničari Sovjetskog Saveza, najbolji trudbenici, najbolji udarnici i stahanovci, stub „udarničkih brigada“ teške sovjetske industrije. Mislio sam na Tatare crvenoarmejce, koji su najbolji vozači oklopnih kola, najbolji mehaničari oklopnih divizija i avijacije. Mislio sam na mlade Tatare koje su tri petogodišnja plana preobrazila od konjanika u mehaničare, od čuvara konja u udarnike metalurških industrijskih preduzeća u Staljingradu, Harkovu, Magnitogorsku. „Aiurea!“ što znači: „Ma nemoj“ – bilo je našarano olovkom na rumunskom jeziku, ispod Staljinovog portreta. Sigurno je to napisao neki rumunski seljak, neki ubogi rumunski seljak koji nikad nije izbliza video mašinu, koji nikad nije ni pipnuo zavrtanj, koji nije odvrnuo zavrtanj, niti rasklopio motor. To je ispisao neki ubogi rumunski seljak koga je maršal Antonesko, „crveni pas“ kako su ga nazivali njegovi oficiri, silom nagnao u rat, u ovaj rat seljaka protiv ogromne mase radnika i mehaničara Sovjetskog Saveza. Prišao sam Staljinovom portretu i počeo da cepam ivicu na kojoj je bilo napisano „aiurea!“ Tog trenutka sam čuo korake u dvorištu. Pojavio sam se na vratima: bili su neki rumunski vojnici koji su me upitali koliko je sat i. „Šest“, odgovorih. „Mulzumiesco“, odvratiše oni, što znači hvala, i pozvaše me da s njima popijem šolju čaja. „Mulzumiesco“, rekoh i pođoh s njima kroz selo. Ubrzo smo stigli do jedne polusrušene kuće, u kojoj su me drugih pet-šest vojnika ljubazno dočekali, pozvali da sednem i ponudili mi tanjirić ciorba de pui, to jest kokošje čorbe i šolju čaja. „Mulzumiesco“, rekoh. Počeli smo da razgovaramo i vojnici su mi ispričali da u ovom selu borave kao sastavni deo odreda za vezu; glavnina njihove divizije nalazi se napred, desno, na desetak kilometara od njih. U selu nije bilo žive duše. Pre Rumuna kroz njega su prošli Nemci. „Pre nas ovuda su prošli Nemci“, ponovi jedan drugi vojnik, kao da je time hteo da se opravda. Tiho su se nasmejali, srčući ciorba de pui. „Aiurea!“, rekoh ja, a to znači: „ma nemoj!“

42

KURCIO MALAPARTE

„To je tačno“, reče jedan koji je bio kaplar, „pre nas ovuda su prošli Nemci. To je tačno.“ „Aiurea!“, rekoh ja. „Dòmnule capitan“, reče kaplar, „ako meni ne veruješ, pitaj zarobljenika. Mi ne rušimo sela, ne uznemiravamo seljake. Progonimo samo Jevreje. To je tačno. Ej, čuj ti tamo!“, viknu, okrenuvši se prema jednom ćošku sobe. „Je li da su pre nas ovuda prošli Nemci?“ Okrenuo sam se i ugledao čoveka koji je sedeo na podu, leđima naslonjen na zid. Bio je uvijen u žućkasto-mrko šatorsko krilo, na obrijanoj glavi imao je žut turban, bio je bos. Tatarin. Lice je imao sitno, ispijeno, kožu zategnutu na istaknutim jagodicama, put sivu i sjajnu, oči crne, pogled ukočen, zamagljen, možda od umora i gladi. Gledao me netremice, ravnodušno, onim svojim zamagljenim očima. Na kaplarovo pitanje nije odgovorio, već me i dalje netremice merio od glave do pete. „Gde ste ga zarobili?“, upitah. „Bio je u bornim kolima na trgu. Motor se pokvario i kola nisu mogla da se kreću: ali nije prestajao da puca. Nemci su se žurili i ostavili ga nama zajedno s kolima. Unutra su bila dvojica. Pucali su do poslednjeg metka, jedan od njih je poginuo. Morali smo gvozdenom šipkom da provalimo vratašca. Nije hteo da se preda. Nije više imao municije, ćutao je zatvoren u kolima, nije hteo da otvori. Onaj drugi, mitraljezac, bio je mrtav. Ovaj je upravljao kolima. Moramo ga odvesti u rumunsku komandu u Balti. Ali sada niko više ovuda ne prolazi, kolone kamiona prolaze glavnim drumom. Ovuda već tri dana niko ne prolazi.“ „Zašto ste mu ukrali čizme?“, upitah. Vojnici počeše da se bezočno cerekaju. „Lepe čizme“, reče kaplar, „gle, Dòmnule capitan, kakve samo čizme imaju te ruske svinje.“ On ustade, zavuče ruku u torbu pa izvadi tatarske čizme od meke kože, bez potpetica. „Bolje su odeveni od nas“, reče kaplar i pokaza mi svoje iskrivljene cokule, poderane pantalone. „Znači da je njihova otadžbina bolja od vaše“, rekoh. „Ove svinje nemaju otadžbinu“, odvrati mi kaplar, „oni su kao životinje.“ „Pa i životinje imaju otadžbinu“, rekoh ja, „otadžbinu bolju od naše. Mnogo bolju od otadžbine rumunske, od otadžbine nemačke, od otadžbine italijanske.“ Vojnici su me netremice gledali, nisu razumevali, gledali su me ćutke, žvaćući komadiće pui koji su plivali u ciorba. Kaplar reče zbunjeno: „Ovakve čizme staju najmanje dve hiljade leja.“ Vojnici su klimali glavama i stezali zube. „Pa da“, govorili su, „par ovakvih čizama vredi brat bratu dve hiljade leja.“ I klimali su glavama, stežući zube. To

Kaputt

43

su bili rumunski seljaci, a rumunski seljaci ne poznaju dovoljno životinje, ne znaju da i životinje imaju otadžbinu, oni ne poznaju mašine, ne znaju da i mašine imaju otadžbinu, da i čizme imaju otadžbinu mnogo bolju od naše. To su seljaci, a ne znaju čak ni šta znači biti seljak. Po zakonu Braćanu, rumunskim seljacima dodeljena je zemlja, dodeljena im je zemlja onako kako bi se dala konju, kravi, ovci. Znali su samo da su Rumuni pravoslavci. Vikali su: „Živeo kralj!“, vikali su: „Živeo maršal Antonesko!“, vikali su: „Smrt SSSR-u!“ A nisu znali šta je kralj, šta je maršal Antonesko, šta je SSSR. Znali su da par ovakvih čizama staje najmanje dve hiljade leja. To su bili ubogi seljaci, koji nisu znali da je SSSR mašina, da oni ratuju s mašinom, sa hiljadu mašina, sa milion mašina. Ali ovakve čizme staju najmanje dve hiljade leja. „Maršal Antonesko“, rekoh, „ima sto pari čizama lepših od ovih.“ Vojnici su me netremice gledali i stezali zube. „Sto pari?“, reče kaplar. „Sto pari, hiljadu pari“, rekoh, „i to još mnogo lepših od ovih. Nikad niste videli čizme maršala Antoneska? Vanredno su lepe. On ima čizama od žute kože, od crne kože, od crvene kože, od bele kože, čizama engleskog modela sa zlatnom ružicom ispod kolena. Ima upravo prekrasnih čizama. Čizme maršala Antoneska mnogo su lepše od Hitlerovih ili Musolinijevih čizama. Hitlerove čizme su prilično lepe. Video sam ih izbliza. Nikad nisam razgovarao s Hitlerom, ali video sam njegove čizme izbliza. Bez ostruga su. Hitler nikad ne nosi ostruge, plaši se konja: ali i bez ostruga njegove čizme su prilično lepe. I Musolinijeve čizme su lepe, ali ničem ne služe. Nisu ni za pešačenje, ni za jahanje. Dobre su samo za stajanje na počasnoj tribini za vreme parada kad prolaze vojnici s pocepanim cipelama i zarđalim puškama.“ Vojnici su me netremice gledali, stezali zube. „Posle rata“, rekoh, „otići ćemo do maršala Antoneska i skinućemo mu čizme.“ „Skinućemo ih i Hitleru“, reče jedan vojnik. „I Musoliniju“, reče drugi. „Razume se, i Musoliniju i Hitleru“, rekoh ja. Svi su prsnuli u smeh, a ja sam upitao kaplara: „Koliko li vrede Hitlerove čizme?“ Svi su se grohotom nasmejali, a onda su se odjednom, ni sam ne znam zašto, okrenuli i pogledali zarobljenika. On je i dalje čučao u uglu i netremice me gledao svojim kosim zamagljenim očima. „Jesi li mu dao da jede?“, upitah kaplara. „Jesam, Dòmnule capitan.“ „Lažeš. Nisi mu dao da jede“, rekoh ja.

44

KURCIO MALAPARTE

Tad kaplar uze sa stola jedan tanjirić, napuni ga kokošjom čorbom i pruži zarobljeniku. „Daj mu kašiku“, rekoh, „ne može prstima jesti čorbu.“ Vojnici su pogledom pratili kaplara dok je ovaj sa stola uzeo kašiku, obrisao je rukama i najzad je pružio zarobljeniku. „Očinj spasibo, veliko hvala“, reče zarobljenik. „La dracu“, viknu kaplar, što znači – dođavola. „Šta ćete s njim?“, upitah. „Treba da ga pošaljemo u Baltu“, odgovori kaplar, „ali ovuda ne prolaze vozila, udaljeni smo od druma, moraćemo ga pešice odvesti. Ako danas ne prođe neki kamion, sutra ćemo ga pešice odvesti u Baltu.“ „Na taj način ćete ubrzati njegovu smrt, zar ne?“, upitah kaplara i pogledah ga pravo u oči. Svi prsnuše u smeh i pogledaše kaplara. „Ne, Dòmnule capitan“, odgovori kaplar i malo porumene, „ja to ne smem da učinim. Moramo ga odvesti u Baltu. Izdata je naredba da, kad zarobimo neprijateljske vojnike, bar jednog privedemo u komandu. Ne, Dòmnule capitan.“ „Ako ga budeš pešice vodio, moraćeš mu vratiti čizme. Ne može bos da ode do Balte.“ „O, može on da ode bos i do Bukurešta“, reče kaplar, smejući se. „Ako hoćeš, mogu ja svojim kolima da ga odvedem u Baltu. Daj mi jednog vojnika da me prati i ja ću ga povesti sobom.“ Kaplar je, izgleda, bio zadovoljan ovim rešenjem, a i vojnici takođe. „Hajde, Grigoresko, pođi ti“, reče kaplar. Vojnik Grigoresko opasa fišeklije, uze pušku koja mu je bila prislonjena uza zid (to su bile francuske fišeklije, široke i pljosnate, puška je bila francuska, „lebel“, sa dugačkim bajonetom trouglastog oblika), otkači telećak sa eksera na zidu, prebaci ga preko ramena, pijunu na pod i reče: „Hajdemo.“ Zarobljenik je i dalje sedeo u svom uglu i pratio naše pokrete zamagljenim pogledom. „Pajdjom, hajdemo“, rekoh mu ja. Tatarin polako ustade, bio je dugajlija, moje visine, ponešto uskih ramena i tankog vrata: krenuo je za mnom malo povijen, a vojnik Grigoresko ga je pratio s puškom nago to vs. Dunuo je jak vetar, nebo se zamračilo, otežalo kao gvozdena ploča. Klasje je šumilo čas jače čas slabije, kako bi ga zahvatili naleti vetra, i taj šum je ličio na huk reke. S vremena na vreme se čulo kako pucketaju stabljike u šumi suncokreta dok je fijukao vihor i dizao oblake prašine. „La revedere, doviđenja“, rekao sam kaplaru i stegao mu ruku. Vojnici su mi prilazili jedan po jedan i rukovali se sa mnom. „La revedere, la revedere,

Kaputt

45

Dòmnule capitan, la revedere.“ Upalio sam motor, izašao iz sela i krenuo putem koji je bio pun rupčaga i dubokih brazdi (gusenice bornih kola ostavile su dubok trag u prašini). Vojnik Grigoresko i zarobljenik sedeli su iza mene, a ja sam osećao kako mi Tatarinov nepomični pogled prodire kroz leđa. Sa najudaljenijeg kraja ogromne nizije približavala se nepogoda i malopomalo prekrila čitavo nebo kao kakva ogromna žaba. Ona je dolazila sa zelenim oblakom, koji je mestimično bio poprskan belim pegama: trbuh te žabe-oblaka pokretao se dok je ona teško disala. S ruba horizonta s vremena na vreme dopiralo je promuklo kreketanje. Po polju i s obe strane druma ležale su stotine izgorelih kola, kostura kamiona, čeličnih strvina izvrnutih na bok, raskrečenih nogu, jadnih i jezivih. I odjednom mi se učinilo da mi je ovaj put odnekud poznat. Sigurno sam ovuda prolazio pre neki dan, a možda i koliko jutros, jer evo reke čije su obale obrasle u trsku i ševar. U modrom ogledalu vode lebdeo je odsjaj beličastog trbuha ogromne žabe koja je jezdila nebom i promuklo kreketala. Pokoja kap, troma, topla, teška probila bi prašinu na drumu i tle bi zapištalo kao usijano gvožđe kad ga staviš u vodu. Najzad, u tmini, pred mojim očima iskrsnuše obrisi nekih kuća i ja u njima prepoznah domove Aleksandrovke, napuštenog sela u kome sam prenoćio. „Bolje da se ovde zaustavimo“, rekoh vojniku Grigoresku, „dockan je da produžimo put, Balta je još daleko.“ Zaustavio sam kola pred kućom u kojoj sam onomad spavao. Počela je da pada kiša, pljuštala je kao iz kabla i podigla gust oblak žute prašine. Krepana kobila još je ležala ukraj puta pored plota. Jedno oko joj je bilo razrogačeno, belo, puno ugaslog sjaja. Ušli smo u kuću. Sve je bilo po starom, kao jutros, u ovom nepomičnom sablasnom neredu. Seo sam na krevet i posmatrao vojnika Grigoreska koji je skinuo fišeklije i okačio torbu o kvaku ormana. Zarobljenik se naslonio na zid, ruke su mu mlitavo visile niz bokove, netremice me gledao sitnim, kosim očima. Izašao sam na prag, noć je bila tmurna, crna kao crni kamen. Izašao sam u baštu, gurnuo rešetkasta vrata i seo ukraj druma pored one strvine. Kapi kiše kvasile su mi lice i curile niz leđa. Željno sam udisao miris ovlažene trave, a taj svež i opojan miris nadvladao je sladunjavo-otužni zadah mrcine, smrad spaljenog čelika, gvožđa koje se raspada, metala koji truli. Učinilo mi se da onaj starodrevni zakon ljudi i životinja opet dobija prvenstvo nad novim zakonom rata mašina. Zadah mrtve kobile kao da me ponovo preneo u stari svet, u ponovo nađen svet čoveka i životinja. Uskoro sam se vratio u kuću i bacio na krevet. Bio sam pao s nogu, kostoloman, spavalo mi se, slepoočnice su mi bubnjale kao da se u njima nalazi debela arterija.

46

KURCIO MALAPARTE

„Zarobljenika ćemo čuvati na smenu“, rekoh vojniku Grigoresku, „i ti si sigurno već posustao. Probudi me kroz tri sata.“ „Nu, nu, Dòmnule capitan“, reče vojnik. „Meni se ne spava.“ Zarobljenik, kome je vojnik Grigoresko vezao noge i ruke uzetom punim čvorova, sedeo je u jednom uglu sobe pored zida između prozora i ormana. Teški i otužni vonj mrcine uvlačio se u sobu. Žuta svetlost karbituše njihala se po zidovima, u bašti su suncokreti šuštali na kiši. Vojnik je sedeo na patosu prekrštenih nogu, okrenut prema zarobljeniku. Među kolenima je držao pušku s nataknutim bajonetom. „Noapte buna“, rekoh i zažmurih. „Noapte buna, Dòmnule capitan“, reče vojnik. Nisam mogao da zaspim. Oluja je strahovito besnela. Nebesa su se prolamala uz urnebesnu tutnjavu, bujice svetlosti iznenada bi šiknule iz oblaka i rušile se u niziju, pljuštalo je i kapi kiše bile su tako tvrde i teške kao da pljušti kiša kamenica. Od te kiše vonj uginule kobile počeo je sve više da se oseća, onako otužan i gotovo lepljiv uvlačio se u kuću pod nisku tavanicu. Zarobljenik je sedeo nepomično: glavu je naslonio na zid, netremice me gledao. Ruke i noge su mu bile vezane: sitne, blede ruke, pepeljaste boje, čvornovitim uzetom vezane oko zglavaka, nepomično su mu visile između kolena. „Zašto ga ne odvežeš?“, rekoh vojniku Grigoresku. „Strahuješ da će pobeći? Mogao si da mu odvežeš bar noge.“ Vojnik se polako nagnuo ka zarobljeniku i odvezao mu noge. Tatarin je upro u mene onaj svoj hladnokrvni pogled. Probudio sam se posle nekoliko sati spavanja. Vojnik je sedeo na patosu sučelice zarobljeniku i držao pušku među kolenima. Tatarin je sedeo, glavu naslonio na zid i netremice me gledao. „Sada ti odspavaj“, rekoh vojniku skočivši iz kreveta, „na mene je red da stražarim.“ „Nu, nu, Dòmnule capitan, ne spava mi se.“ „Odspavaj, kad ti kažem.“ Vojnik Grigoresko ustade, pređe preko sobe, vukući pušku po podu, baci se na krevet, okrenuo se prema zidu i pušku steže uza se. Ležao je kao mrtav. Kosa mu je pobelela od prašine, uniforma mu je bila pocepana, cokule poderane. Lice mu je zaraslo u crnu, tvrdu i čekinjastu bradu. Seo sam na patos prema zarobljeniku, ukrstio noge, stavio pištolj na kolena. Tatarin me netremice gledao onim svojim zamagljenim očima, uzanim i kosim kao u mačke. Te oči su izgledale staklene, njihov pogled je ličio na pogled mrtvaca, a kapci ispod luka obrva stvorili su dva jedva primetna

Kaputt

47

nabora, crnosmeđe boje. Nagnuh se prema njemu u nameri da mu odvežem ruke. Dok sam raspetljavao čvorove na užetu, posmatrao sam mu šake. Bile su male, glatke, pepeljastosive boje, sa gotovo belim noktima. Iako su se po njima razgranale kratke i duboke brazde (koža mu je bila toliko puna pora da mi se činilo da je posmatram kroz lupu), iako je Tatarin na dlanu imao mali žulj, ipak su njegove ruke bile nežne, pri dodiru meke: visile su nepomično, prepuštale se mojim rukama kao da su mrtve, mada sam osećao da su snažne, hitre, jake, a istovremeno spretne i veoma osetljive, kao ruke hirurga, časovničara, preciznog mehaničara. To su bile ruke mladog regruta pjatiljetke, udarnika trećeg petogodišnjeg plana, mladog Tatarina koji je postao mehaničar, koji je upravljao bornim kolima: to su bile ruke koje su postale osetljive zato što su u drevna vremena, pre hiljadu godina, dodirivale svilastu kožu konja, grive, tetive, kolena, mišiće konja, uzde, meku kožu sedala i amova, a sada ostavile konje i doticale mašinu, ostavile kožu i doticale čelik, ostavile tetive od mesa i doticale tetive od metala, ostavile uzde i doticale poluge za upravljanje mašinama. Samo za nekoliko godina mladi Tatari sa Dona, Volge, kirgiskih stepa, obala Kaspijskog mora i Urala od čuvara konja pretvorili su se u kvalifikovane radnike teške industrije SSSR-a, od konjanika u stahanovce udarnih radnih brigada, od stepskih nomada u udarnike i specijaliste pjatiljetke. Razmrsio sam poslednji čvor na užetu i ponudio mu cigaretu. Zarobljeniku su ruke bile utrnule, prsti obamrli, nije mogao da izvuče cigaretu iz kutije. Ja sam mu je stavio u usta, zapalio, a on mi se nasmešio. „Blagodarju, hvala“, rekao je Tatarin i nasmešio mi se. I ja sam se njemu nasmešio, a potom smo dugo ćutali, stajali tako i pušili. Otužan, mek, sladunjav zadah strvine širio se sobom. Osećao sam neko čudno zadovoljstvo dok sam udisao vonj mrtve kobile. Činilo mi se da je i zarobljenik osećao neko fino, setno zadovoljstvo dok je udisao taj vonj. Nozdrve su mu podrhtavale, čudno se micale. Tada sam primetio da se na tom njegovom bledom licu pepeljastosive boje sa kosim hladnim očima, čiji je pogled bio staklast i ukočen kao u mrtvaca, čitav život stekao u nosnicama. Njegova drevna domovina, domovina koju je opet našao, bila je puna zadaha strvine. Stari miris njegove domovine bio je miris mrtve kobile. Gledali smo se u oči i ćutali, s nežnim, setnim zadovoljstvom udišući ovaj otužni i sladunjavi zadah. Taj zadah strvine uvodio je Tatarina u njegov svet, svet starodrevni i živi i više nas ništa nije moglo da razdvoji, bili smo obojica živi, zbratimljeni, dok se oko nas širio starodrevni vonj mrtve kobile.

48

KURCIO MALAPARTE

Princ Eugen diže glavu i pogleda u vrata: nozdrve su mu podrhtavale kao da se zadah mrtve kobile zadržao na pragu sobe i kao da nas je gledao. To je bio miris trave i lišća, miris mora i šume. Noć se već bila spustila, ali neka neodređena svetlost još je lebdela po svodu. U toj mrtvoj svetlosti, udaljene kuće Nibruplana, parobroda i jedrenjaka koji su bili ukotvljeni uz obale Strandvegena, drveće u parku, sablasne senke Rodenovog Mislioca i Pobede sa Samotrake odražavali su se, izobličeni, u noćnom predelu, kao na crtežima Ernsta Jozefsona i Karla Hila, kojima se u njihovoj bolećivoj poremećenosti činilo da se životinje, drveće, kuće, brodovi odražavaju u predelu kao u krivom ogledalu. „Ruke su mu bile slične vašim rukama“, rekoh. Princ Eugen pogleda svoje ruke. Kao da se malo zbunio. To su bile lepe, bele ruke kao u Bernadota, sa bledim i tankim prstima. A ja mu rekoh: „Ruke jednog mehaničara, čoveka koji upravlja bornim kolima, ruke jednog udarnika treće pjatiljetke nisu ništa manje lepe od vaših. To su iste onakve ruke kakve su imali Mocart, Stradivarijus, Pikaso, Sauerbruh.“ Princ Eugen se nasmeši, lako porumene i reče: „Utoliko sam ponosniji na svoje ruke.“ Vetar je sve jače, sve snažnije hujao, fijuk mu je ličio na otegnut i žalostan vrisak konja. Bio je to severac, i kad sam ga čuo kako zavija – zadrhtao sam. Sećanje na strahotnu zimu koju sam proveo na frontu u Kareliji, između predgrađa Lenjingrada i obale jezera Ladoge, oživelo je u meni tako da su mi pred oči iskrsle slike snežnobelih, nemih i ogromnih karelijskih šuma, i uzdrhtao sam kao da je vetar, pod čijim su naletima zveketala okna velikih prozora, bio onaj svirepi ledeni vetar iz Karelije. „Ovo je severac“, reče princ Eugen. „Da, to je vetar iz Karelije“, rekoh. „Poznajem njegov fijuk.“ I počeh da pričam o rajkolskoj šumi i konjima sa Ladoge.

III

LEDENI KONJI Tog jutra sam pošao sa Svarstremom da vidim kako oslobađaju konje iz njihovog ledenog zatvora. Zelenkasto sunce, na bledoplavetnom svodu, sijalo je kao nedozrela, zelena jabuka. Otkako je sneg počeo da se kravi, sleđena površina jezera Ladoge pucketala je, ječala, s vremena na vreme oštro i bolno cvilela. Noću smo iz korse – barake zatrpane snegom u dubini šume – čuli kako Ladoga pred svanuće satima cvili. Već se osećalo proleće, sa jezera nas je zapahnjivao pokvaren zadah, težak vonj trulog drveta, nakvašene strugotine, tako svojstven dobu otapanja snega. Suprotna obala Ladoge ličila je na tanku crtu povučenu olovkom po upijaču. Nebo sada više nije bilo zastrto oblacima, ono je bilo bledoplave boje i ličilo na svod od svilene hartije. Tamo dole u dnu, prema Lenjingradu (oblak sivog dima nadvio se nad opsednutim gradom), nebo je bilo malo uprljano, malo zgužvano. Jedna zelena vena presecala je vidik, povremeno je izgledalo da kuca kao da je puna vrele krvi. Tog jutra smo pošli da vidimo kako oslobađaju konje koje je zarobio led. Sinoć je pukovnik Merikaljo rekao, mirišući vazduh: „Treba zakopati konje, dolazi proleće.“ Sišli smo na jezero kroz gustu brezovu šumu, po kojoj su bili razbacani ogromni blokovi crvenog granita. I odjednom se pred našim očima ukazalo ogromno ogledalo bez sjaja, jezero Ladoga. Na vidiku srebrnastoj magli, prošaranoj plavom rumenom bojom, sovjetska obala unije se jasno razaznavala. S vremena na ivreme, iz ogromne šume Rajkola čuli smo jednoliki zov kukavice, svete ptice oblasti Karelije. Među drvećem zavijale su zveri, tajanstveni glasovi su nekog dozivali, nekom se odzivali, uporno, plačući, i to je ličilo na umilan i svirep vapaj. Pre nego što sam napustio korsu finske komande i sišao na jezero, potražio sam poručnika Svartstrema. Uzalud sam kucao na vrata njegove sobice, u korsu iza konjušnice. U šumi oko komande nikog nije bilo. Svuda naokolo neprestano se širio onaj teški vonj, onaj vonj mlak na prohladnom vazduhu.

50

KURCIO MALAPARTE

Približio sam se korsu konja. Jedna devojka u uniformi lotta spremala je u kofi kašu od celuloze za pukovnikovog konja. „Ivapaiva, dobar dan“, rekoh. „Ivapaiva.“ To je bila kći pukovnika Merikalja, visoka plava Finkinja iz Ulua u južnoj Botniji. Pratila je oca na frontu, kao lotta, već za vreme prvog finskog rata, u zimu 1939. Kuvala je u komandi i postavljala sto naočigled oca samo nekoliko stotina metara dalje od ruskih pušaka. Sa rukama pomodrelim od zime, širokom satarom u kofi s toplom vodom drobila je celulozu za konja. Konj je bio vezan za drvo i istezao je vrat prema kofi, njušeći kašu. Zima je bila strahovita, studen jeziva, od gladi, nemaštine i umora lice finskog naroda bilo je ispijeno. Oštre crte i istaknute kosti junaka Kalevale, koje je slikao Galen Kalela, opet su se pojavile na bledim i ispijenim licima Finaca. Vojnici, deca, žene, starci, životinje – svi su bili gladni. Nigde vlati sena, slamke, zrna ovsa da se nahrane konji. Psi su bili istrebljeni, vojničke rukavice su se pravile od pseće kože. Svet se hranio hlebom od celuloze, a konji su voleli sladunjavi ukus kaše od celuloze koja je imala ukus kuvane hartije. Devojka je odvezala konja, uhvatila ga za uzde i, noseći kofu u levoj ruci, uputila se prema drvenom čabru koji je stajao na klupi, u njega sručila hranu, a konj je počeo polako da jede, osvrćući se s vremena na vreme oko sebe. Gledao je prema jezeru, koje se prigušeno svetlucalo među drvećem. Iz čabra se dizao oblak pare, ždrebac je zaronio gubicu u ovaj oblak, potom je opet digao glavu, pogledao prema jezeru i zarzao. „Šta mu je?“, upitao sam devojku. „Nešto je uznemiren.“ Kći pukovnika Merikalja okrenula se prema jezeru: „Oseća zadah konja“, rekla je. I ja sam osećao zadah konja: bio je to zadah otužan, mlak, ublažen mirisom smole koji se isparavao iz borova i blagim mirisom breza. U dnu šume kukala je kukavica, neka veverica, upravljena repa, pela se uz stablo. Devojka uze kofu i uđe u konjsku korsu. Čuo sam kako razgovara s konjima otegnutim i milozvučnim finskim jezikom, čuo sam mukli udar kopita, zveket gvozdenih alki, odsečno, nestrpljivo rzanje konja. Uputio sam se prema jezeru. Svartstrem me čekao na jednoj okuci, naslonjen na stablo, sa visokom šubarom od ovčijeg krzna, zabačenom na potiljak. Laponske čizme od irvasove kože, sa posuvraćenim vrhovima, kao na persijskim papučama, dosezale su mu do kolena. Bio je malo pognut, gledao je u tle i lupkao ugašenom lulom po dlanu. Kad sam mu prišao, digao je glavu, pogledao me smešeći se i rekao: „Ivapaiva.“ „Ivapaiva, Svartstreme.“

Kaputt

51

Bio je bled, na čelu su mu izbile graške znoja od zamora i nespavanja. Rekao mi je, kao da se izvinjava, da je celu bogovetnu noć krstario šumom s jednom patrolom sissita. „Gde je pukovnik Merikaljo?“, upitah. „Otišao je do borbenih linija“, odgovori on. Merio me od glave do pete, lupkajući ugašenom lulom po dlanu i s vremena na vreme se okretao prema jezeru. Video sam kako mu podrhtavaju nozdrve. Disao je kroz nos kako obično dišu ljudi iz šume, kako obično dišu sissiti. To disanje je bilo uzdržano, smotreno, jedva je u sebe uvlačio tanak mlaz vazduha. „Zaista želiš poći na jezero da ih vidiš?“, reče Svartstrem. „Bolje bi bilo da si otišao, da si s pukovnikom otišao do borbenih linija. On je namerno sišao u rovove da ih ne bi video kad ih budu prenosili.“ Vetar je donosio vonj konja, vonj otužan i blag. „Hteo sam da ih vidim poslednji put pre no što ih odnesu, Svartstreme.“ Krenuli smo prema jezeru. Sneg je bio mek, prolećni sneg, ne baš beo, već boje slonovače sa zelenim i žutim mrljama, kojima je prošarana stara slonova kost. Mestimično, onamo gde se okrznuo o blokove rumenog granita, bio je boje vina. A tamo gde drveće nije bilo često, izgledalo je kao da je zastrt prozračnom, ledenom koprenom i ličio je na blistavu kristalnu ploču iz Orfora, kroz koju su se providele borove iglice, lišće, šareni kamičci, vlati trave, parčad one kore kojom su, kao kožom, obrasla debla breza. Iz kristalne ploče štrcalo je sklupčano korenje nalik na splet ledenih zmija i izgledalo je da se drveće napaja životom iz leda, da novi svetlozeleni listići usisavaju mezgru iz ove mrtve staklaste materije. Kroz vazduh se razlegao nekakav čudan zvuk: to nije bilo pištanje gvozda na nakovnju, ni otegnut milozvučan glas zvona što ga donosi vetar, ni razvučen i prigušen zveket stakla koje kucnemo prstom. To nije bilo ni zujanje rojeva divljih pčela koji su kružili u dnu šume, već jadikovka, krik ranjene zveri, predsmrtni ropac nekog usamljenog i očajnog stvora, krik koji je zaparao nebo kao let nevidljivih ojađenih ptica. Zima, ta strašna zima 1941, koja je bila pravi bič božji, great plague za finski narod, taj beli pomor od koga su se napunile bolnice i groblja širom Finske, ta zima ležala je sada kao ogroman nag leš preko jezera i šuma. Ovo krupno telo koje se raspadalo, kužilo je vazduh teškim zadahom trulog drveta i već je prvi razvigorac bio pun njegovih mlakih isparenja, mlakih mirisa psećeg daha, prisnog i životinjskog, tako da je izgledalo da se i sam sneg od njega smlačio. Već nekoliko dana vojnici nisu bili pokunjeni, nekako su živnuli, postali glasniji, a s vremena na vreme čudesan nemir prostrujao bi borbenim linijama, osetio se u korsu, u lottama, u rovovima i skloništima iskopanim

52

KURCIO MALAPARTE

usred divlje šume Rajkola. U čast proleća, koje je za severnjake svetlo godišnje doba, ljudi ovoga kraja palili su velike vatre po visovima, pevali, pili i igrali celu bogovetnu noć. Ali proleće je i podmukla boleština severa. Ono truje i rastače život koji je zima čuvala i ljubomorno držala u svom ledenom zatvoru, ono donosi mračne darove: ljubav, životnu radost, prepuštanje površnim mislima i ugodnim osećanjima, zadovoljstvo dokolice, prepirke, san, groznicu čula, želju za varljivim pirovanjem s prirodom. To je doba kad se u oku severnjaka pali nemiran plan: na njegovo čelo, koje je zimi bilo čisto od samotnosti, sada se spušta ohola senka smrti. „Zalutali smo, Svartstreme.“ Nisam prepoznao stazu kojom sam zimus toliko puta silazio do jezera da posmatram konje. Kao da se suzila, postala krivudava, a šuma oko nje gušća: kad je sneg počeo da kopni i menja boju i kad je iz čahure od blistavog leda prhnula svilena buba proleća, ostavivši iza sebe praznu, mrtvu košuljicu zime, šuma je nadvladala sneg i led, opet se raskrošnjala, ispreplela granje, postala tajanstvena, obrazovala jedan poseban, zelen, mističan i zabranjen svet. Svartstrem je koračao polako i smotreno, s vremena na vreme je zastajkivao, osluškivao, razabirajući sred višestrukog ćutanja šume, u onoj muzikalnoj tišini prirode, puckaranje granja, pentranje veverica po stablima borova, munjeviti sušanj zeca, podozrivo šuškanje lisice, krik ptice, sušanj lista, a negde u daljini unakažen, ojađen ljudski glas. Tišina oko nas nije više bila mrtva tišina zime, leđna i prozračna kao komad kristala, već tišina živa, kroz koju su proticale mlake struje boja, zvukova, mirisa. Ta tišina je ličila na reku, i ja sam osećao da teče oko nas, činilo mi se da unirem u brzicu ove nevidljive reke između dve obale koje su ličile na usne, vlažne i mlake. Šumom se širila toplina sunca koje je izgrevalo. Što se sunce više pelo, dižući sa srebrnastog ogledala jezera rumenkastu maglu, vetar je sve jasnije donosio udaljeno štektanje mitraljeza, usamljeni pucanj puške, zalutali zov kukavice. A u dnu ovog predela punog zvukova, boja, mirisa, kroz jednu pukotinu šume, naziralo se nešto ugasito svetlo, nešto sjajno, nalik na blistavo treperenje nekakvog nestvarnog mora: to je bilo jezero Ladoga, ogromno sleđeno prostranstvo jezera Ladoge. Najzad izađosmo iz šume na obalu jezera i ugledasmo konje. *** To se desilo prošle godine u decembru. Pošto su se probile kroz šumu Vuoksi, finske prethodnice su se našle pred divljom, beskrajnom šumom Rajkola.

Kaputt

53

Šuma je bila puna ruskih trupa. Gotovo čitava sovjetska artiljerija sa severnog sektora zemljouza Karelije, da bi izbegla pritisak finskih trupa, sručila se prema Ladogi, nadajući se da će na jezeru moći da ukrca stvari i konje i da ih prebaci na sigurno mesto preko jezera. Ali sovjetski splavovi i remorkeri su zadocnili, a svaki sat zakašnjenja mogao je da bude sudbonosan, jer studen je bila oštra, ljuta, jezero je moglo svakog časa da se zaledi, a već su finske trupe, u čijem sastavu su bile izviđačke jedinice sissita, zašle u šumske bare i sa svih strana vršile pritisak na Ruse, napadajući ih s boka i s leđa. Trećeg dana u šumi Rajkola buknu strašan požar. U ognjenom obruču ljudi, konji, drveće, stravično su cvileli. Izviđači su opkolili vatru, pucali u zid od ognja i dima, ne dozvoljavajući nikom da izađe. Konji sovjetske artiljerije – bilo ih je gotovo hiljadu – onako prestravljeni, stuštiše se u oganj i prekinuše pucnjavu i rešetanje mitraljeza. Mnoge od njih proguta plamen, ali veliki deo stiže do obale jezera i poskaka u vodu. Na tom mestu jezero nije mnogo duboko, najviše dva metra, ali na stotinu metara od obale dno se naglo spušta. Na tom uskom prostoru (obala je na ovom delu Ladoge ugnuta i obrazuje mali zaliv) između dubine i plamenog zida, konji se pribiše jedan uz drugog, drhteći od hladnoće i straha, držeći glave iznad površine vode. Oni koji su bili najbliže obali i kojima su ognjeni jezici lizali leđa, propinjali su se, skakali jedni na druge, pokušavajući da prokrče put, ujedajući, ritajući se. I pomrznuše se u takvom besomučnom komešanju. Preko noći dunu severac. (Severac sleće s Murmanskog zaliva kao kakav anđeo, fijučući, a zemlja onda naprasno zamre.) Strahovito zastudi. Odjednom, uz onaj naročiti zvuk koji liči na zvonak zveket stakla, voda se zaledi. More, jezera, reke – sve se odjednom zamrzne. Čak se i morski talasi ukrute, pretvore se u ledene valove, uzdignute i propete. Sutradan, kad su prve patrole sissita, opaljene kose i lica garavih od dima, oprezno krenule po još vrelom pepelu kroz ugljenisanu šumu i stigle na obalu jezera, pred njima se ukazao stravičan i neobičan prizor. Jezero je ličilo na ogromnu ploču od belog mermera, po kojoj su bile poredane stotine i stotine konjskih glava. Činilo se kao da su sekirom odsečene. Iz ledene kore virile su samo glave. Sve su bile okrenute prema obali. U razrogačenim očima još im je goreo beli plam straha. Pored obale, čitava jedna gomila konja koji su se besno propeli pokušala je da se oslobodi ledenog zatvora. Potom zazimi, severac poče da briše sneg, fijučući; površina jezera bila je čista i glatka kao da je pripremljena za utakmicu hokeja na ledu. U tmurne dane beskrajne zime, oko podne, kad bi ono malo blede svetlosti sipilo s neba, vojnici pukovnika Merikalja silazili bi na jezero i posedali na glave konja. One

54

KURCIO MALAPARTE

su ličile na glave drvenih konja na vrtešci. Tournez, tournez bons chevaux de bois!22 Taj prizor je ličio na prizore s Bošovih platna. U crnim kosturima drveća vetar je svirao milozvučnu i žalostivnu dečju popevku, ledene ploče počele bi da se okreću, a konji ove mrtvačke vrteške da se vrte po tužnom ritmu umilne i detinjski naivne melodije, tresući grivom. „Hop, hopla!“, vikali su vojnici. Nedeljom ujutru izviđači sissiti sastajali su se u lottama u Rajkoli i, pošto bi popili šolju čaja, krenuli bi na jezero. (Sissiti su finski izviđači, pravi ratni šumski vukovi. To su mahom mladi, veoma mladi ljudi, neki su prava deca. Oni pripadaju usamljenom soju heroja sa Silampe. Ceo život provedu u šumi, žive kao drveće, kamen, zverka.) Silazili bi na jezero, sedali na konjske glave. Harmonikaš bi počeo da svira laulu, pesmu izviđača. Uvijeni u bunde od ovčijeg krzna, sa visokim šubarama na glavi, sissiti su u horu pevali tužnu laulu. Zatim bi harmonikaš, sedeći na smrznutoj grivi, prebirao prstima po dirkama svog instrumenta i sissiti bi zapevali Reppurin laulu,23 karelijansku pesmu kukavice, svete ptice Karelije: siell mie pàimelauluin lauluin min muamo mièroon sùori Kàrjalan maill kulakäköset guk-kuup.24 Guk-kuup – kukanje kukavice, tužno je odjekivalo kroz tišinu šume. Na drugoj obali Ladoge gruvao je top. Zvuk eksplozija se širio od stabla do stabla kao lepet krila, kao šuštanje lišća. U ovoj živoj tišini, koja je od usamljenog pucnja neke puške bivala još dublja i tajanstveni)a, visoko, uporno, jednoliko i jasno izvijao se poj kukavice, kukanje koje se malo-pomalo pretvaralo u ljudsko kukanje: guk-kuup, guk-kuup. Katkad smo i mi, Svartstrem i ja, silazili na jezero i sedali na glave konja. Nalakćen na tvrdu, ledenu grivu, Svartstrem je lupkao ugašenom lulom po dlanu i gledao pravo preda se u srebrno prostranstvo zaleđenog jezera. Bio je iz Vipurija, taj Svartstrem, iz grada u Kareliji, na obali Finskog zaliva pred Lenjingradom, koga Šveđani zovu Viborg. Oženio se jednom mladom Ruskinjom iz Lenjingrada, francuskog porekla, i u njemu je bilo nečeg finog i nežnog, što severnjaci obično nemaju, nečeg francuskog možda, što je primio 22 Franc:

Okrečite se, okrečite, dobri drveni konji! (Prim. prev.) Fin.: Torbareva pesma. (Prim. prev.) 24 Fin.: Tamo sam pesmu čobanovu pevao, pevao tako me majka na putspremila, u Kareliji kukavice 23

kukaju, kukaju. (Prim. prev.)

Kaputt

55

od svoje žene, od svoje Baby kulta (kulta na finskom znači zlatna). Znao je nekoliko francuskih reči, govorio je oui, govorio je charmant, govorio jepauvre petite. Govorio je i naturlement, umesto naturellement. Govorio je amour, često je govorio amour. Govorio je takođe très beaucoup. Svartstrem je slikao plakate i satima crtao crveno i plavo cveće crvenom i plavom olovkom, urezivao ime Baby kulta u belu koru breza, pisao po snegu reč amour vrhom okovanog štapa. Svartstrem nikad nije imao ni trunke duvana, već mesec dana lupkao je ugašenom lulom po dlanu a ja sam mu rekao: „Priznaj, Svartstreme, da bi pušio i ljudsko meso.“ On je prebledeo i odgovorio mi: „Ako ovaj rat potraje…“ Ja sam mu kazao: „Ako ovaj rat potraje, svi ćemo poživotinjiti pa i ti, zar ne?“ A on mi je odgovorio: „I ja, naturlement.“ Voleo sam ga, zavoleo sam Svartstrema onog dana kad sam video kako je prebledeo (bili smo u Kanasu, pred predgrađima Lenjingrada) zbog parčeta ljudskog mesa koje su sissiti pronašli u rancu nekog ruskog padobranca, koji se dva meseca krio u jednoj rupi usred šume pored leša svog druga. Uveče, u daščari Svartstrem je počeo da povraća, plakao je i govorio: „Streljali su ga, ali šta je on tu kriv? Svi ćemo poživotinjiti, počećemo da proždiremo jedni druge.“ Nije bio pijan, gotovo nikad nije pio. Nije povraćao od alkohola, već zbog onog parčeta ljudskog mesa. Tog dana sam ga zavoleo, ali s vremena na vreme, kad bih ga video kako lupka ugašenom lulom po dlanu, govorio sam mu: „Zar ne, Svartstreme, ti bi bio kadar da napuniš lulu ljudskim mesom?“ Jednom za vreme večere u Španskom poslanstvu u Helsinkiju opunomoćeni ministar Španije grof Augustin de Foksa počeo je da priča o parčetu ljudskog mesa koje su finski izviđači našli u rancu onog ruskog padobranca. Večera je bila izvrsna, stara španska vina dala su lososu iz Oulue i sušenom jeziku soba topao, prijatan ukus sunca. Svi su počeli da se bune i izjavili su da je taj ruski padobranac raščovek, da je zver, ali niko od njih nije povraćao, ni grofica Manerhajm, ni Demetra Slern, ni princ Kantemir, ni pukovnik Slern, ađutant predsednika republike, ni baron Bengt fon Terne, pa ni Titu Mihailesko, niko nije povraćao. „Pravi bi hrišćanin“, rekla je Anita Bengenstrem, „pre skapao od gladi nego što bi okusio ljudsko meso.“ Grof De Foksa se smejao: „Ha, ha, ha, to ne važi za katolike, to ne važi za katolike: katolici vole ljudsko meso.“ A kako su svi počeli da se bune – zaslepljujuće beli odsjaj snega u spokojnoj noći lomio je okna na prozorima: ličio je na odsjaj ogromnog srebrnog ogledala koji se ugaslim sjajem odbijao od tamnog i masivnog nameštaja, od sjajnog laka na uljanim portretima španskih plemića, od zlatnog

56

KURCIO MALAPARTE

raspeća koje je visilo na zidu zastrtom teškim crvenim brokatom – grof De Foksa je izjavio da „svi katolici jedu ljudsko meso, meso Isusa Hrista, presveto meso Isusovo, hostiju, najčovečnije i najuzvišenije meso na svetu“. I počeo je ozbiljno da recituje onu poemu Federika Garsije Lorke, španskog pesnika koga su 1936. godine streljale Frankove pristalice, onu čuvenu Oda al Santisimo Sacramento de Altar, koja počinje kao kakva ljubavna pesma: „Cantaban las mujeres.“ Kad je došao do stihova „rana“, De Foksa je malo podigao glas. Vivo estabas, Dios mio, dentro del ostensorio punzado por tu Padre con agujas de lumbre. Latiendo come el pobre corazon de la rana que los medicos ponen en el frasco de vidrio.25

„Pa to je strašno!“, reče grofica Manerhajm. „Božansko Isusovo telo koje kuca u ostenzoriju kao srce žabe! O, vi katolici ste prava čudovišta!“ „Na svetu nema boljeg mesa od toga“, reče grof De Foksa ozbiljno. „Priznaj, Svartstreme“, rekoh mu, „da bi ti bio kadar da pušiš ljudsko meso?“ Svartstrem se smeškao, smešak mu je bio umoran i neveseo. Gledao je konjske glave koje su štrcale iz ledene ploče, te mrtve glave sa smrznutom grivom, tvrdom kao da je od drveta, te blistave, razrogačene oči u kojima se nastanila strava. Blago je rukom milovao ispružene gubice, beskrvne nozdrve, usta u grču koja su nemo i očajnički vriskala (taj vrisak je bio pokopan u ustima punim sleđene pene). Zatim smo ćutke krenuli natrag i u prolazu milovali grive, pobelele od mraza. Vetar je polako fijukao po ogromnoj mramornoj ploči. Tog jutra smo pošli da vidimo kako oslobađaju konje njihovog ledenog zatvora. Otužan i sladunjav zadah širio se mlakim vazduhom. Bio je kraj aprila, sunčevi zraci već su bili topli. Otkad je sneg počeo da kopni, konjske glave, uhvaćene u ledenu koru, počele su da zaudaraju. U neko doba dana taj zadah strvine bio je nepodnošljiv, i pukovnik Merikaljo je izdao naređenje da se konji izvade iz jezera i da se zakopaju

25

Špan.: Ti si živ, bože moj, u ostenzoriju i tvoj otac te probo bodežima svetlosti. Ti treperiš kao

jadno srce žabe, koju lekari stavljaju u staklenu bocu. (Prim. prev.)

Kaputt

57

duboko u šumi. Odredi vojnika, naoružani testerama, sekirama, gvozdenim motkama, pijucima i konopcima, sišli su na jezero Ladogu sa stotinu saonica. Kad smo stigli na obalu, vojnici su se već bili uveliko dali na posao. Pedesetak mrcina već su natovarili na saonice: one više nisu bile onako krute, već mlitave, naduvene, sa dugih, svetlih griva cedio im se otopljeni sneg. Kapci su im se mlitavo spustili preko vlažnih i vodenih očiju. Vojnici su lomili ledenu koru pijucima i sekirama, a konji su se prevrtali i plivali po prljavoj, beličastoj vodi, punoj mehurića i sunđerastih komada snega. Vojnici su vezivali mrcine konopcima i izvlačili ih na obalu. Sa svake strane kola ljuljale su se konjske glave. Baterijski konji, raštrkani po šumi, rzali su osećajući otužni i sladunjavi zadah, a konji koji su bili upregnuti u saonice odgovarali su im otegnutim i žalosnim rzanjem. „Pois! Pois! Đi-ha! Đi-ha!“, vikali su vojnici i vitlali bičevima. Saonice su klizile po zablaćenom snegu, tiho šušteći. A razdragani zvuk praporaca u mlakom vazduhu ličio je na neku veselu tužbalicu. Soba je sadaOakhila, utonulaa jau drhtim mrak. Vetar tužno i jako fijučeseverca. među starodrevnim hrastovima slušajući bolno zavijanje „Vous êtes cruel“, reče princ Eugen, „j'ai pitié de vous.“ „Je vous en suis très reconnaissant“, rekoh i prsnuh u smeh, ali odmah se postideh što sam prsnuo u smeh i pocrveneh. „j'ai moimême pitié de moi. J'ai honte d'avoir pitié de moi.“ „Oh, vous êtes cruel“, reče princ Eugen, „je voudrais pouvoir vous aider.“26 „Dozvolite“, rekoh, „da vam ispričam jedan čudan san. Taj san me često noću uznemirava. Ulazim na trg pun sveta, svi gledaju gore, i ja se za njima povodim i vidim kako se iznad trga diže visoka, strma planina. Na vrhu te planine poboden je krst. Na njemu je raspet konj. Dželati koji su se popeli na stepenice zakucavaju poslednje eksere. udarcii tiho čekića ekserima. Raspeti konj klima glavom na jednu i na Čuju drugusestranu rže.poMasa ćutke plače. Želeo bih da mi objasnite šta znači ovaj san, ova žrtva Hrista-konja, tragedija ove životinjske Golgote. Zar smrt Hrista-konja ne predstavlja smrt svega onog što je u čoveku čisto i plemenito? Ne čini li vam se da se ovaj san odnosi na rat?“ „La guerre même n'est qu'un rêve“,27 reče princ Eugen i pređe rukom preko očiju i čela. 26 Franc:

„Vi ste svirepi… ja vas žalim.“ „Veoma sam vam zahvalan… Ja sam sebe žalim. I stidim se toga.“ „O, vi ste svirepi… tako bih želeo da vam pomognem.“ (Prim. prev.)

58

KURCIO MALAPARTE

„Umire sve ono što je u Evropi plemenito, fino, čisto. Naš svet je svet konja. Razumete šta hoću da kažem. Naš svet umire, naš stari svet. Ne čini li vam se da su sve te slike koje nas opsedaju, ta stalna opsesija rzanja, strašnog, tužnog zadaha mrtvih konja, što leže po putevima rata, u stvari samo slike rata, opsesije našeg glasa, našeg mirisa, zadaha mrtve Evrope? Ne čini li vam se da i ovaj san ima neko slično značenje? Ali možda je bolje ne tumačiti snove.“ „Taisez-vous!“,28 reče princ Eugen. Zatim se naže prema meni i šapnu: „Ah! Si je pouvais souffrir comme vous!“29

27 Franc: 28 Franc:

„Pa i rat je samo jedan san.“ (Prim. prev.) „Ćutite!“ (Prim. prev.)

29 Franc:

„Ah, kad bih mogao da patim kao vi!“ (Prim. prev.)

Drugi deo PACOVI

IV

„GOD SHAVE THE KING!“ „Ja sam kralj: der König“, reče rajhsministar Frank, generalni guverner Poljske, šireći ruke i pogledavši s oholim zadovoljstvom zvanice na svojoj gozbi. „Nemački kralj Poljske, der deutsche König von Polen“, ponovi Frank. Gledao sam ga i smeškao se. „Zašto se smeškate? Nikad niste videli kralja?“, upita me Frank. „Razgovarao sam s mnogim kraljevima, ručao sam s mnogim kraljevima u njihovim palatama i zamkovima“, odgovorih, „ali nijedan od njih mi nikad nije kazao: 'Ja sam kralj'.“ „Sie sind ein enfant gäte“,30 ljupko mi reče frau Brigite Frank, die deutsche Königin von Polen.31 „U pravu ste“, reče Frank, „pravi kralj nikad ne kaže: 'Ja sam kralj.' Ali ja nisam pravi kralj, iako moji prijatelji iz Berlina zovu Poljsku Frankreich. U mojim rukama je život poljskog naroda, ali ja nisam poljski kralj. Prema Poljacima sam velikodušan i blagonaklon kao kralj, ali nisam pravi kralj. Poljaci ne zaslužuju da imaju kralja kakav sam ja. To je nezahvalan narod.“ „Nisu oni nezahvalan narod“, rekoh. „Bio bih najsrećniji čovek na svetu, osećao bih se zaista kao Gott in Frankreich kad bi mi Poljaci bili zahvalni za sve ono dobro što za njih činim. Ali što se ja više trudim da ublažim nesreću koja ih je zadesila i što se pravičnije prema njima ophodim, dobročinstva. To je nezahvalan narod.“ oni sve više nipodaštavaju moja Šapat odobravanja pređe preko usana zvanica. „To je veoma gord i dostojanstven narod“, rekoh, smešeći se ljubazno, „a vi ste njegov gospodar. Strani gospodar.“ „Nemački gospodar. Taj narod ne zaslužuje čast da ima nemačkog gospodara.“ „U pravu ste, zaista to ne zaslužuje. Kakva šteta što niste Poljak.“

30

Nem. i franc:„Vi ste razmaženo dete.“ (Prim. prev.)

31

Nem.: Nemačka kraljica Poljske. (Prim. prev.)

Kaputt

61

„Ja, schade!“,32 uzviknu Frank i razdragano prsnu u smeh, a to učiniše i sve prisutne zvanice. Odjednom Frank prestade da se smeje i pritisnu obema rukama grudi: „Poljak!“, reče. „Pa pogledajte me: kako ja mogu da budem Poljak? Ličim li ja na Poljaka?“ „Vi ste katolik, zar ne?“ „Da“, odgovori Frank malo začuđen, „ja sam Nemac iz Frankonije.“ „Dakle, katolik“, rekoh. „Da, ali nemački katolik“, odgovori Frank. „Znači da imate nešto zajedničko s Poljacima. Svi katolici su među sobom jednaki. Ako ste dobar katolik, trebalo bi da se osećate jednakopravnim s Poljacima.“ „Ja sam katolik“, reče Frank, „dobar katolik, ali smat rate li da je to dovoljno? I moji saradnici su katolici, svi su poreklom iz stare Austrije. Ali mislite li da je dovoljno biti katolik da bi se moglo upravljati Poljacima? Vi i sami znate kako je teško upravljati jednim katoličkim narodom!“ „Nikad nisam tako nešto pokušao“, rekoh, smejući se. „I nemojte, nemojte ni za živu glavu! Utoliko pre“, dodade Frank, nagnuvši se preko stola i tajanstveno šapnuvši, „utoliko pre što u Poljskoj na svakom koraku morate da vodite računa o Vatikanu. Znate li ko se krije iza leđa svakog pojedinog Poljaka?“ „Po jedan poljski sveštenik“, odgovorih. „Ne“, reče Frank, „krije se papa. Sveti otac glavom.“ „To je sigurno prilično neprijatno“, primetih. „Ono, istina, iza mojih leđa krije se Hitler, ali to nije isto.“ „Pa da, to nije isto“, rekoh. „A da li se sveti otac krije iza leđa svakog Italijana?“, upita me Frank. „Italijani“, odgovorih, „ne žele da im iko stoji iza leđa.“ „Ach so!“, viknu Frank, smejući se. „Ach so!“ „Sie sind ein enfant terrible“, reče dražesno nemačka kraljica Poljske. „Pitam se“, opet će Frank, „kako Musolini uspeva da se složi s papom.“ „Musolini i papa“, rekoh, „nisu se u početku slagali. Obojica žive u istom gradu i obojica žele da budu nepogrešivi: neizbežno je bilo da dođu u sukob. Posle su se složili i sada se stvari razvijaju na opšte zadovoljstvo. Kad se rodi neki Italijan, Musolini ga uzima pod svoje: najpre ga dade u jasle, zatim ga pošalje u školu, docnije ga obuči nekom zanatu, potom ga upiše u Fašističku stranku i uposli ga dok ne napuni dvadeset godina. Kad napuni dvadeset godina, pozove ga u vojsku, drži ga dve godine u kasarni, zatim ga otpusti, 32

Nem.: „Da, šteta.“ (Prim. prev.)

62

KURCIO MALAPARTE

ponovo zaposli i čim postane punoletan oženi ga: ako izrodi decu, na njih primeni isti postupak koji je primenio na oca. Kad otac ostari, postane nesposoban za rad, neupotrebljiv, pošalje ga kući, penzioniše ga i čeka da umre. Najzad, kad umre, Musolini ga prepusti papi neka s njim radi što god hoće.“ Nemački kralj Poljske diže ruke, pocrvene, sav se zajapuri i zaceni od smeha. Gosti takođe digoše ruke i povikaše: „Ach wunderbar! Wunderbar!“33 Najzad Frank popi veliki gutljaj vina i reče, dok mu je glas podrhtavao od uzbuđenja: „Ah, ovi Italijani! Kakav politički duh! Kakvo juridičko osećanje! Šteta“, dodade on, brišući znoj s čela, „što svi Nemci nisu katolici. Versko pitanje u Nemačkoj bilo bi mnogo jednostavnije: čim umre katolik, prepustimo ga papi. Ali kome da prepustimo protestante?“ „Taj problem je“, rekoh, „Hitler morao već odavno da reši.“ „Poznajete li Hitlera lično?“, upita me Frank. „Ne, nikad nisam imao čast da ga lično upoznam“, odgovorili, „video sam ga samo jednom u Berlinu na pogrebu Tota. Stajao sam na pločniku među masom.“ „Kakav utisak je na vas ostavio?“, upita me Frank, očekujući odgovor s neskrivenom radoznalošću. „Učinilo mi se da nije bio načisto s tim kome treba prepustiti Totove posmrtne ostatke.“ Moje reči opet zasmejaše zvanice. „Možete biti uvereni“, reče Frank, „da je Hitler taj problem već odavno rešio, nicht wahr?“, i obrati se nasmejan gostima. „Ja, ja, natürlich!“ „Hitler je natčovek. Slažete li se i vi da je natčovek?“ A pošto sam se ja kolebao, pogleda me pravo u oči i dodade, ljubazno se smeškajući: „Voleo bih da znam kakvo je vaše mišljenje o Hitleru.“ „On je skoro čovek“, odgovorih. „Šta?“ „Skoro da je čovek, hoću da kažem da nije čovek u pravom smislu reči.“ „Ach so!“, reče Frank. „Hoćete da kažete da je on Übermensch'? Da, Hitler nije čovek u pravom smislu reči. On je Übermensch.“ „Herr Malaparte“, reče tada jedan gost koji je sedeo u dnu stola, „Herr Malaparte je napisao u jednoj svojoj knjizi da je Hitler žena.“ To je bio šef Gestapoa, Generalgouvernement Poljske, Himlerov čovek. Glas mu je bio hladan, milozvučan, turoban, dalek. Digoh oči, ali nisam se usudio da ga 33

Nem.: „Ah, odlično, odlično!“ (Prim. prev.)

Kaputt

63

pogledam. Od tog njegovog hladnog milozvučnog glasa, glasa dalekog, srce mi je jače zakucalo. „Žena?“, uzviknu Frank i pogleda me uznemireno i zaprepašćeno. Svi su ćutali i gledali u mene. „Ako nije čovek u pravom smislu reči“, rekoh, „zašto ne bi mogao da bude žena? Šta ima u tome rđavog? Žene zaslužuju naše poštovanje, našu ljubav, naše divljenje. Vi kažete da je Hitler otac nemačkog naroda, nicht wahr? Zašto ne bi mogao da mu bude majka?“ „Majka“, viknu Frank, „die Mutter?“ „Majka“, rekoh. „Majke nose dete u utrobi, u mukama ga donose na svet, hrane ga sopstvenom krvlju i mlekom. Hitler je majka ovog novog nemačkog naroda, nosio ga je u utrobi, u mukama ga doneo na svet, hranio ga sopstvenom krvlju i sopstvenim…“ „Hitler nije majka nemačkog naroda, on mu je otac“, reče Frank ozbiljno. „Bilo kako bilo“, rekoh ja, „nemački narod je njegovo dete. To je van svake sumnje.“ „Da“, reče Frank, „to je nepobitna činjenica. Svi narodi nove Evrope, a u prvom redu Poljaci, trebalo bi da budu ponosni što u Hitleru imaju pravičnog i strogog oca. A znate šta Poljaci misle o nama? Misle da smo varvari.“ „A vas to vređa?“, upitah ga smešeći se. „Mi smo narod gospodara, a ne varvara. Mi smo Herren-volk.“ „Ne govorite tako!“ „Zašto?“, upita me Frank zaprepašćeno. „Zato što su gospodari i varvari jedno te isto“, odgovorih. „Ne delim vaše mišljenje“, reče Frank. „Mi smo Herren-volk, nismo varvarski narod. Zar vam se večeras činilo da se nalazite među varvarima?“ „To ne, ali mi se činilo da se nalazim među gospodarima“, odgovorih. I dodadoh, smešeći se: „Moram priznati da sam večeras, kad sam ušao u stari kraljevski dvorac Vavel, mislio da ulazim u neki italijanski renesansni dvor.“ Pobedonosan osmeh ozari lice nemačkog kralja Poljske. On se obazre oko sebe i pogleda svaku zvanicu ponaosob s gordim zadovoljstvom. Bio je srećan. Znao sam da su ga moje reči usrećile. Pre nego što sam otputovao u Poljsku, u Berlinu, u svojoj kancelariji na Vilhelm-placu, Šefer mi je preporučio, smejući se: „Nastojte da ne budete ironični s Frankom. On je dobar čovek, ali nema smisla za zajedljive šale. Ali ako baš ne možete da se uzdržite, ne zaboravite da mu kažete kako liči na nekog italijanskog vlastelina iz renesanse. Oprostiće vam sve vaše šeretluke.“ U pravi čas sam se setio Šeferovog saveta. Sedeo sam za trpezom Franka, nemačkog kralja Poljske, u starom poljskom kraljevskom dvoru Vavelu, u Krakovu:

64

KURCIO MALAPARTE

Frank je sedeo na stolici s visokim krutim naslonom kao da je sedeo na prestolu jagelovića i Sobjeskih i izgledalo je da je duboko ubeđen kako predstavlja oličenje kraljevske i viteške tradicije Poljske. Njegovo lice sa bledim i podbulim obrazima, koga je orlovski nos činio taštim, ozarila je naivna oholost. Crna i sjajna kosa, začešljana nagore, otkrivala mu je visoko čelo, boje slonovače. U njemu je bilo nečeg detinjastog i nečeg staračkog i to se ogledalo u mesnatim usnama, napućenim kao u nadurenog deteta, u pomalo iskolačenim očima sa otežalim kapcima, možda prevelikim za njegove oči, u načinu na koji bi žmurio tako da su mu se isticale dve duboke prave bore što su mu presecale slepoočnice. Lice mu je bilo blago orošeno znojem, koje se pri svetlosti velikih holandskih lustera i srebrnih svećnjaka, poredanih po stolu, pri svetlosti što se odbijala od češkog kristala i saksonskog porcelana, tako sijalo da je izgledalo da su Frankovi obrazi prekriveni celofanskom maskom. „Jedina mi je želja“, reče Frank, oduprevši se obema rukama o ivicu stola i zavalivši se na naslon stolice, „jedina mi je želja da poljski narod podignem na stepen evropske civilizacije i da od tog nekulturnog naroda stvorim…“, ali se preseče u pola reči kao da se odjednom u njemu javila neka sumnja i, gledajući me netremice, dodade nemački: „Aber… Sie sind ein Freund der Polen, nicht wahr?“ „Oh, nein“,34 odgovorih. „Kako“, ponovi Frank italijanski, „niste prijatelj Poljaka? „Nikad nisam krio“, odgovorih, „da sam iskreni prijatelj poljskog naroda.“ Frank me zapanjeno pogleda. Posle kraćeg ćutanja, tiho me upita: „A zašto ste mi maločas odgovorili da im niste prijatelj?“ „Da vam odgovorim kako im nisam prijatelj“, rekoh gorko se osmehnuvši, „naveo me gotovo isti razlog koji je naveo jednog ruskog radnika u Ukrajini da odgovori nemačkom oficiru kako nije Jevrejin. Našao sam se u selu Peščanki u Ukrajini, u leto 1941, i jednog jutra sam pošao da posetim veliki kolhoz pored sela, kolhoz Vorošilov. Rusi su bili napustili Peščanku tek pre dva dana. To je bio najveći i najbogatiji kolhoz koji sam dotad video. Sve je ostavljeno u najboljem redu, ali štale su zjapile prazne, a konjušnica bila pusta. U ambarima nisi mogao da nađeš za lek zrno žita, u senjacima slamku sena. Jedan konj pokaskivao je u dvorištu, bila je to nekakva omatorela, slepa i bangava raga. U dnu dvorišta, pod dugačkom nastrešnicom, u pravilnom redu – bilo je poredano stotine poljoprivrednih mašina, većinom sovjetske proizvodnje. Mnoge su bile i mađarske, italijanske, nemačke, švedske, američke proizvodnje. Kad su se Rusi povukli, nisu spalili kolhoz, nisu podmetnuli vatru 34

Nem.: „O, ne.“ (Prim. prev.)

Kaputt

65

pod zrelo žito i u šume suncokreta, nisu uništili poljoprivredne mašine: odvukli su sa sobom traktore, konje, stoku, stočnu hranu, džakove pšenice i semena od suncokreta. Poljoprivredne mašine nisu dirali, kao ni vršalice: ostavili su ih neoštećene. Dovoljno im je bilo što su odvukli traktore. Neki radnik u plavom radničkom kombinezonu podmazivao je jednu veliku vršalicu, nagnut nad točkove i zupčanike. Ja sam stao nasred dvorišta i gledao sam izdaleka kako posluje. Podmazivao je mašine, i dalje se bavio svojim zanatom kao da je rat bio negde daleko, kao da rat nije ni okrznuo selo Peščanku. Posle nekoliko kišnih dana sinulo je sunce, vazduh je bio mlak, u barama punim gliba ogledalo se bledo, plavo nebo, prošarano lepršavim belim oblacima. Odjednom u kolhoz uđe neki nemački oficir SS-ovac sa nekoliko vojnika. Oficir se ukopa raširenih nogu nasred dvorišta i najpre se obazre oko sebe. Povremeno se okretao i nešto govorio svojim ljudima: nekoliko zlatnih zuba sijalo mu je u ružičastim ustima. Odjednom spazi radnika koji se bio sagnuo da podmaže mašinu i pozva ga. 'Du, komm hier!' Radnik priđe, šantajući. I on je bio ćopav, ostavili su ga ovde zato što je hramao. U desnoj ruci je stezao veliki engleski ključ, u levoj je držao mesinganu kanticu sa zejtinom. Kad je prošao pored konja, nešto mu je šapnuo, slepi konj mu je protrljao gubicu o rame i bangajući krenuo za njim. Radnik stade ispred oficira, skide kapu. Bio je crnokos i kudrav, lica suva, spečena, očiju bez sjaja, sigurno Jevrejin. 'Du bist Jude, nicht wahr?', upita ga oficir. 'Nein, ich bin kein Jude',35 odgovori radnik, odričući glavom. 'Čto? Ti ne Evrej? Ti Evrej! Ti si Jevrejin!', ponovi mu oficir ruski. 'Jesam, Jevrejin sam', odgovori mu ruski radnik. Oficir ga je dugo gledao i ćutao. Zatim ga polako upita: 'A zašto si mi maločas odgovorio da nisi Jevrejin?' 'Zato što ste me pitali nemački', odgovori radnik. 'Streljajte ga!', reče oficir.“ Frank razjapi usta i zagrohota se. Sve zvanice počeše da se kidaju od smeha i zavališe se na naslone stolica. „Taj oficir“, reče Frank kad je veselost njegovih zvanica splasla, „taj oficir je odgovorio veoma pošteno, a mogao je i gore da mu odgovori. Ali on ipak nije bio čovek od duha, možda bi stvar shvatio kao šalu. J'aime les hommes 35

Nem.: „Ti si Jevrejin, zar ne?“

„Ne, nisam Jevrejin.“ (Prim. prev.)

66

KURCIO MALAPARTE

spirituels“, dodade prijazno se naklonivši, „et vous avez beaucoup d'esprit.36 Duh, inteligencija, umetnost, kultura zauzimaju počasno mesto na nemačkom dvoru u Krakovu. Želja mi je da Vavel pretvorim u italijanski renesansni dvor, hoću da od njega stvorim ostrvo civilizacije i uglađenosti usred slavenskog varvarstva. Znate li da sam čak uspeo da u Krakovu osnujem Poljsku filharmoniju? Svi članovi orkestra su, razume se, Poljaci. Furtvengler i Karajan dolaze na proleće u Krakov da diriguju na čitavom nizu koncerata. Ah, Šopen!“, uzviknu odjednom, diže oči prema nebu i pređe prstima preko klavijature. „Ah, Šopen, taj belokrili anđeo! Šta mari što je taj anđeo Poljak? Na nebu muzike ima mesta i za poljske anđele. A ipak, Poljaci ne vole Šopena.“ „Ne vole Šopena?“, upitah neugodno iznenađen. „Neki dan“, produži Frank snuždeno, „na jednom koncertu posvećenom Šopenu, krakovska publika nije aplaudirala. Niko nije zapljeskao, niko proslovio reč divljenja prema ovom belom anđelu muzike. Posmatrao sam ogromnu masu slušalaca, koja je ćutala i nije se ni pomerila, i pokušavao sam da shvatim zašto je zavladala ova grobna tišina, gledao sam te hiljade sjajnih očiju, bledih čela, još toplih od kratkotrajnog milovanja Šopenovog krila, gledao sam te usne koje su još bile blede od svetlog, preslatkog poljupca belog anđela i pokušavao sam da u sebi nađem opravdanje za ovu nemu, mermernoledenu avetinjsku nepomičnost ogromne mase slušalaca. Ali osvojiću ja ovaj narod umetnošću, poezijom, muzikom! Biću poljski Orfej. Ha, ha, ha – poljski Orfej!“ I poče da se nekako čudno cereka, zažmurivši i zavalivši glavu na naslon stolice. Prebledeo je, teško je disao, čelo mu se orosilo znojem. Frau Brigite Frank, die deutsche Königin von Polen, diže pogled i okrenu glavu prema vratima: kad je to učinila, vrata se otvoriše i na ogromnom srebrnom poslužavniku unesoše nakostrešenog divljeg vepra, koji je stojao u zasedi na mirisnoj naslazi od borovice. To je bio vepar koga je Kajt, šef protokola generalguvernmana Poljske, lično ustrelio u Lublinskoj šumi. Gnevna glava zverke ležala je na naslagama od borovice kao na naslagama lišća od kupine divljake sred cestara, spremna da nasrne na nesmotrene lovce i njihove krvožedne hajkačke pse. Iz veprove njuške izbijale su dve bele i savijene kljove; na sjajnim, masnim leđima, na rskavoj kožurici, ispucanoj od jake vatre, stršile su tvrde crne čekinje. A ja sam osetio da se u mom srcu rađa nekakva mračna privrženost prema ovom plemenitom poljskom vepru, prema ovom divljem „partizanu“ iz Lublinske šume. U dnu njegovih tamnih očnih duplji blistalo je nešto srebrnasto i krvavo: 36

Franc: „Volim duhovite ljude, a vi ste veoma duhoviti.“ (Prim. prev.)

Kaputt

67

taj sjaj je bio hladan i purpurnocrven. U njemu je gorelo nešto živo i potajno, kao u pogledu ozarenom žestokim unutrašnjim plamom. To je bio onaj isti srebrnasti i purpurni sjaj koji sam primetio u očima poljskih seljaka, šumara, radnika, po selima na obali Visle, po šumama na visovima Tatre i Zakopana, u fabrikama Radoma i Čenstohove, u solanama Bjelicke. „Achtung“, reče Frank i podigavši ruku zari širok nož u veprova leđa. Možda je tome bila uzrok jaka vatra koja je gorela u kaminu, možda obilna hrana, ili skupa francuska i mađarska vina, ali ja sam osetio da mi se odjednom rumen penje u obraze. Sedeo sam za trpezom nemačkog kralja Poljske, u velikoj dvorani Vavela, u starodrevnom, otmenom, bogatom, učenom kraljevskom gradu Krakovu, među malobrojnim dvorjanima ovog naivnog, svirepog, taštog nemačkog oličenja italijanskog renesansnog viteza i od nekakvog čemernog srama počeli su da mi gore obrazi. Još na početku večere Frank je poveo razgovor o Platonu, o Marsiliju Fičinu 37 i vrtovima Orti Oričelari (Frank je studirao na Univerzitetu u Rimu, perfektno je govorio italijanski s blagim romantičnim naglaskom koji je primio od Getea i Gregorovijusa, danima se zadržavao u muzejima u Firenci, Veneciji, Sijeni, bio je u Peruđi, Luki, Ferari, Mantovi, obožavao je Šumana, Šopena, Bramsa i božanstveno svirao klavir), govorio je o Donatelu, Policijanu, 38 Sandru Botičeliju, i dok je o njima govorio, malo bi zažmurio, ponesen muzikom sopstvenih reči. Smeškao se frau Brigiti Frank isto onako ljupko kako se Čelso, u delu Anjola Firencuole, smeškao lepoj Amororiski. Dok je pričao, milovao je frau Vehter i frau Gasner istim onim zaljubljenim pogledom kojim je u palati Skifanoja Borso d'Este milovao obnažena ramena i ružičasta čela lepotica iz Ferare. Obraćao se guverneru Krakova, mladom i otmenom Vehteru, Bečliji Vehteru, jednom od Dolfusovih ubica, isto onako prijatno i ozbiljno kao što se Lorenco il Manjifiko obraćao mladom Policijanu u veselom društvu koje je okupljao u svom letnjikovcu u Ambri. Kajt, Volseger, Emil Gasner, Štal odgovarali su na njegove odabrane reči, dostojanstveno i uljudno kao što je odgovarao Baldasar Kastiljone savršenim dvorjanima na savršenim dvorovima. Samo je Himlerov čovek, koji je sedeo na začelju, ćutao i osluškivao. Možda je osluškivao onaj mukli bat koraka u susednim sobama gde velikog viteza nisu čekali sokolari sa sokolom povezanih očiju na ruci u kožnoj rukavici, već stroga pratnja SS-ovaca, naoružanih puškomitraljezima.

37

Italijanski humanista iz renesanse, rođen u Firenci (1433-1499).(Prim. prev.)

38

Italijanski istoričar, učitelj sinova Lorenca Medičija (1454-1494).(Prim. prev.)

68

KURCIO MALAPARTE

Lice mi je prelilo ono isto rumenilo koje mi je bilo jurnulo u obraze kad sam (pošto sam kolima proputovao kroz puste snežne ravnice između Krakova i Varšave, između Lođa i Radoma, između Leopoli i Lublina, kroz nevesele gradove i turobna sela, nastanjena bledim, ispijenim svetom, kome je na licu bio utisnut pečat gladi, jada, ropstva, očajanja, i čije su me svetle oči ugaslog sjaja gledale onako nedužno kako to gleda poljski narod kad ga zadesi nesreća), kad sam, prošavši tim putem, uveče stigao u Deutsches Haus nekog maglovitog grada u nameri da tu prenoćim i kad su me dočekali promukli glasovi, raskalašan smeh, i zapahnuo topao miris hrane i pića. Učinilo mi se da sam nekom čarolijom ušao u nekakav nemački ekspresionistički dvor sa Grosovih slika. Pored stolova, punih jela i pića, video sam potiljke, usta, uši kakve je crtao Gros i one ledene i ukočene nemačke oči, riblje oči. I sada, dok sam posmatrao goste koji su sedeli za trpezom nemačkog kralja Poljske u velikoj dvorani Vavela, od stida su mi se zažarili obrazi, opet su mi pred oči izašla bleda i ispijena lica sa ulica Varšave, Krakova, Čenstohove, Lođa, masa čije je lice bilo oznojeno od gladi i muke, masa koja je lutala pločnicima punim blatnjavog snega, izašle su mi pred oči turobne kuće, gorde palate iz kojih su, svakog dana, krišom iznošeni ćilimi, srebrnarija, kristal, porcelan, sva ta nekadašnja obeležja bogatstva, taštine, slave. „Šta ste danas tražili u Ulici Batorego?“, upita me Frank i šeretski se osmehnu. „U Ulici Batorego?“, rekoh. „Da, mislim da se ta ulica zove Batorego, zar ne?“, ponovi Frank, obrativši se Emilu Gasneru. „Ja, Batoregostrasse“, odgovori Gasner. „Šta ste tražili kod onih gospođica… kako se ono zovu?“ „Fräulein Urbanski“, odgovori Gasner. „Fräulein Urbanski. To su, ako se ne varam, dve stare gospođice, dve usedelice! Šta ste tražili kod gospođica Urbanski?“ „Sve znate“, odgovorih, „a ne znate šta sam tražio u ulici Batorego? Odneo sam hleba gospođicama Urbanski.“ „Hleba?“ „Da, italijanskog hleba.“ „Italijanskog hleba? Doneli ste ga ovamo iz Italije?“ „Doneo sam ga iz Italije. Nameravao sam da gospođicama Urbanski iz Firence donesem kitu ruža. Ali put od Firence do Krakova je dug, a ruže brzo venu. Zato sam im doneo hleba.“ „Hleba“, viknu Frank, „mislite da Poljska oskudeva u hlebu?“, i uhvati srebrnu kotaricu, punu belih kriški buhavog poljskog hleba s tankom

Kaputt

69

hrskavom koricom, glatkom kao svila. Bezazleni i začuđeni osmeh ozario je njegovo bledo i podnadulo lice. „Gorak je taj poljski hieb“, rekoh. „Da, u pravu ste, ruže iz Italije su slađe. Trebalo je da gospođicama Urbanski donesete kitu ruža iz Firence. To bi bila lepa pažnja i draga uspomena iz Italije. Tim pre što u toj kući niste sreli samo te dve stare gospođice, nicht wahr?“ „Oh! Vous êtes méchant“,39 reče frau Vehter ljupko pripretivši Franku prstom. Frau Vehter je bila Bečlijka i volela je da govori francuski. „Tamo ste sreli kneginju Ljubomirsku, zar ne?“, produži Frank, smejući se. „Lili Ljubomirsku. Lili, ach so, Lili!“ Svi su prsnuli u smeh, a ja sam ćutao. „Da li i Lili voli italijanski hleb?“, reče Frank, a njegove reči proprati smeh zvanica. Tada seja sa osmehom obratih frau Vehter i rekoh: „Je ne suis pas un homme d'esprit, je ne sais pas répondre. Voulez-vous répondre pour moi?“ „Oh, je sais que vous n'êtes pas un homme d'esprit“,40 reče ljubazno frau Vehter, „ali odgovor nije težak: poljski i italijanski narod žive u prijateljstvu, a najbolji hleb je hleb prijateljstva, n'est ce pas?“ „Hvala vam“, rekoh. „Ach so!“, uzviknu Frank. I posle kraćeg ćutanja dodade: „Zaboravio sam da ste veliki prijatelj poljskog naroda, to jest poljskog plemstva.“ „Svi Poljaci su blagorodni i plemići u duši“, rekoh. „A ja“, reče Frank, „ne osećam nikakvu razliku između kneza Radzivila i jednog kočijaša.“ „Tu mnogo grešite“, rekoh. Svi su me zapanjeno pogledali, a Frank mi se nasmešio. Ali tog trenutka vrata su se polako otvorila i posluga je unela na srebrnom poslužavniku pečenu plovku, koja je ležala na leđima, okružena vencem krompirića, isprženih na njenoj masti. Bila je to okrugla i debela poljska plovka, bujnih grudi, punih bataka, mišićavog vrata. Ne znam ni sam zašto mi se nametnula misao da je nisu zaklali nožem, po dobrom starom običaju, već da ju je vod SS-ovaca stavio uza zid i streljao. Učinilo mi se da čujem odsečnu zapovest: „Feuer!“, i brzo štektanje mašinki. Plovka je sigurno pala podignuta čela, gledajući pravo u oči svirepe ugnjetače Poljske. „Feuer!“, Franc: „O, vi ste nevaljali.“ (Prim. prev.) Franc: „Ja nisam duhovit čovek, ne umem da odgovorim. Hoćete li vi umesto mene da odgovorite?“ 39 40

„O, znam da niste duhoviti.“ (Prim. prev.)

70

KURCIO MALAPARTE

viknuo sam glasno kao da sam hteo da shvatim šta znači ovaj krik, ovaj promukli uzvik, ova odsečna zapovest, i kao da sam očekivao da ću odjednom u velikoj dvorani Vavela začuti odjek puščanog plotuna. Svi su prsnuli u smeh, kikotali su se zabacivši glave, a frau Brigite Frank me netremice gledala dok su joj na zajapurenom licu, ovlaš orošenom znojem, sladostrasno sijale oči. „Feuer!“, viknu sad i Frank i svi se još glasnije zacerekaše. Gledali su plovku, zažmurivši na jedno oko, kao da su je zaista uzeli na nišan. Tada sam se i ja nasmejao, ali malo-pomalo počeo sam da se stidim, osetio sam se postiđenim i uvređenim, osetio sam da sam „na plovkinoj strani“. O, da, osetio sam da sam na plovkinoj strani a ne na strani onih koji su uperili puške, ne onih koji su vikali: „Feuer!“, ni onih koji su govorili: „Ganz kaputt! Plovka je mrtva!“ Osećao sam da sam „na plovkinoj strani“ i, gledajući tu plovku, mislio sam na staru kneginju Radzivil, na staru i dragu Bišet Radzivil, koja je stajala na kiši među ruševinama varšavske železničke stanice, očekujući voz kojim je trebalo da otputuje u Italiju i tamo se skloni. Padala je kiša, a Bišet je već dva sata stajala pod nagorelim gredama perona koji su razorile granate artiljerije i bombe iz „štuka“. „Ne vous préoccupez pas pour moi, mon cher, je suis une vieille poule“,41 govorila je Soru, mladom sekretaru Italijanskog poslanstva, i s vremena na vreme glavom stresala kapi kiše koje su se skupljale na obodu njenog filcanog šešira. „Kad bih samo znao gde da nađem kišobran!“, kazao je Soro. „Un parapluie, voyons, ce serait ridicule, { mon }ge“,42 odgovorila je ona i smejala se, pričajući onim njenim glasom, onim njenim naglaskom, podižući obrve kako je to samo ona umela, maloj grupi rođaka i prijatelja, kojima je bilo pošlo za rukom da od Gestapoa dobiju dozvolu da je otprate na stanicu, sve one smešne i zabavne zgode i nezgode njene odiseje kroz zemlje koje su okupirali Rusi i Nemci, kao da joj njena samilost, njeno milosrđe, kao da joj gordost ne dozvoljava da se osvrne na neposrednu tragediju Poljske. Kapi kiše curile su joj niz lice i rastvarale šminku na obrazima. Seda kosai prošarana žutim vlasima, štrcala joj je ispod filcanog šešira u masnim i prljavim čupercima sa kojih je kapala voda. Stajala je već puna dva sata na kiši, noge su joj bile upale u blato pomešano s ugljenom prašinom kojim je peron bio pokriven, ali ona je bila vesela, živahna, duhovita, raspitivala se za ovog, onog, za rođake, prijatelje, mrtve, izbegle, internirane. A kad bi joj neko odgovorio „o njemu se ništa ne zna“, Bišet bi uzviknula: „Ma.nemojte!“, kao da su joj uskratili uživanje u nekoj zanimljivoj priči, zabavnom ogovaranju. „Zanimljivo!“, uzviknula bi kad bi joj odgovorili „taj i taj je živ“. A ako bi se 41 Franc:

„Ne brinite za mene, dragi, ja sam vam žilava starka.“ (Prim.prev.)

42 Franc:

„Kišobran, čujte, pa to bi bilo smešno u mojim godinama.“(Prim. prev.)

Kaputt

71

desilo da joj neko odgovori „taj i taj je mrtav, taj i taj interniran“, Bišet bi se naljutila i viknula: „Est-ce possible?“,43 kao da je htela da kaže: „Šegačite se sa mnom“, gotovo kao da su joj ispričali nešto što joj se činilo neverovatnim. Tražila je da joj Soro ispriča najnovije varšavske spletke i govorila je gledajući nemačke oficire i vojnike koji su prolazili peronom: „Ces pauvres gens.“ 44 Glas joj je imao nekakav neobjašnjiv prizvuk, starinski je naglašavala reči i izgledalo je da joj je neprijatno što te tuđinske vojnike postiđuje svojim prisustvom, pa ih je sažaljevala, kao da je ovo razaranje Poljske strašna nesreća, koja je snašla upravo te jadnike Nemce. Odjednom nam priđe neki nemački oficir koji je nosio stolicu, nakloni se Bišet i ćutke joj ponudi da sedne. Bišet se tada ispravi, dražesno se nasmeši i ljubazno, bez trunke prezira, reče: „Merci, je n'accepte de politesses que de mes amis.“45 Oficir se zbuni, najpre nije hteo da pokaže da je razumeo, zatim pocrvene, ostavi stolicu na peronu, pokloni se i ćutke se udalji. „Voyons“, reče Bišet, „une chaise, quelle idée!“46 Gledala je usamljenu stolicu na kiši i rekla: „C'est incroyable comme ils se sentent chez eux, ces pauvres gens.“47 Mislio sam na tu staru poljsku damu koja je stajala na kiši, na tu usamljenu, praznu stolicu na kiši i osetio sam da sam na plovkinoj strani, na strani kneginje Bišet Radzivil i usamljene stolice na kiši. „Feuer!“, ponovi Frank i plovka pade nauznak, pod puščanim plotunom, pored zida, među ruševinama varšavske železničke stanice, podsmehujući se plotunu. „Jadnici!“ Osetio sam da sam na plovkinoj strani, da sam na strani Bišet i usamljene stolice na kiši, koja je stajala na blatnjavom peronu među ruševinama varšavske železničke stanice. Svi su se smejali, samo se kraljica nije smejala i sedela je kruto i svečano kao da sedi na prestolu. Na sebi je imala široku haljinu od zelenog baršuna, bez pojasa, koja je pri dnu bila oivičena širokom purpurnom trakom. Široki i dugački rukavi, starinskog nemačkog kroja, koji su na ramenima bili nabrani ukrug i stoga naduveni, u otmenom luku dizali su se iznad ramena i padali prema mišicama sve više se šireći. Preko ove haljine kraljica je prebacila širok čipkani ogrtač u boji onog pervaza. Očešljala se jednostavno: kosu je skupila u punđu na vrhu glave. Dvostruki niz bisera obavijao joj je čelo i ličio na dijademu. Bila je dežmekasta, truntava; na rukama su joj se sijale zlatne narukvice, a prstenje joj je bilo pretesno pa joj meso na prstima izgledalo

Franc: „Je li moguće?“ (Prim. prev.) Franc: „Jadnici!“ (Prim. prev.) 45 Franc: „Hvala, usluge primam samo od prijatelja.“ (Prim. prev.) 46 Franc: „Zamislite… šta mu pada na pamet, nudi mi stolicu.“ (Prim. prev.) 43 44

47 Franc:

„Neverovatno, ti jadnici se osećaju ovde kao da su kod svojekuće.“ (Prim. prev.)

72

KURCIO MALAPARTE

natečeno; sedela je u nekakvom gotskom stavu i osećala se u baršunastoj haljini i čipkanom ogrtaču stešnjena kao u teškom oklopu. Bezočna maska čulnosti pokrivala joj je zajapureno lice koje se sijalo. Pa ipak je nešto čisto, svetlo, nestvarno blistalo u njenom pogledu. Svu pažnju je usmerila na jelo kojim su bili pretrpani skupoceni tanjiri iz Majsena, na mirišljavo vino koje je blistalo u čašama od češkog kristala, a od nekakve nezajažljive pohlepe, gotovo pomamne oblapornosti, drhtale su joj nozdrve i mesnate usne. Od tog drhtanja, na licu joj se pojavila čitava mreža borića, koja se, dok je teško disala, skupljala i širila negde oko nosa i usta. Prema toj ženi sam osećao odvratnost pomešanu sa žaljenjem. Možda je bila gladna. Zaželeo sam da joj pomognem: da ustanem, nagnem se preko stola i prstima joj gurnem veliko parče plovke u usta, da je dobro nakljukam krompirima. Strahovao sam da ću svakog časa videti kako je izgladnela, malaksala, u svojoj zelenoj haljini, zagnjurila glavu u tanjir pun masne hrane i zato sam netremice gledao njeno zajapureno lice, nabrekle, pune grudi, stešnjene teškim oklopom od baršuna; ali da joj na taj način pomognem, neprestano me sprečavao njen nestvarni i čist pogled, nekakav devičanski sjaj, svetao i prozračan, koji joj je blistao u vlažnom oku. I drugi gosti, halapljivo jedući i pijući, netremice su gledali kraljicu: i oni su u nju upirali blistav pogled, kao da su se plašili da se onako jesna ne sagne i zagnjuri lice u tanjir, pun masnih komada plovčijeg mesa i prženog krompira. S vremena na vreme bi zinuli i gledali je zaneseni i uplašeni, s viljuškom u ustima, ili dignutom čašom u ruci. I sam kralj je pažljivo pratio svaki kraljičin pokret, spreman da predoseti svaku njenu želju, da nasluti svaku njenu najprisniju kretnju, da zapazi najmanju promenu izraza na njenom licu. Ali kraljica je sedela nepomično i spokojno i s vremena na vreme njen čist i nestvaran pogled zadržavao bi se na zvanicama. Najčešće bi pogledala guvernera Krakova, mladog, suvonjavog Vehtera, otmena, nevina čela, belih ruku, koje ni Dolfusova krv nije uspela da okalja. A gledala je i opata Emila Gasnera, pošto je i on bio Bečlija, podrugljiva, pretvorna osmeha, zabludela pogleda koji je sramežljivo i gotovo prestrašeno obarao oči kad bi se devičanski kraljičin pogled zadržao na njemu. Ali još češće je bacala pogled na šefa nemačke Nacionalsocijalističke stranke generalguvernmana Poljske, kršnog Štala, hladnog i koštunjavog gotskog lica, čela ovenčanog nevidljivim hrastovim lišćem, Štala koji je svu pažnju usredsredio na kraljicu, koja je, ličeći na kip od mesa, utegnuta u oklop od zelenog baršuna, u debeloj ruci stezala lomnu kristalnu čašu i koja ga je slušala na pola uha, jer je sva bila zaokupljena jednom svojom potajnom, uzvišenom i čistom mišlju.

Kaputt

73

Pa i meni bi s vremena na vreme s kraljice pogled odlutao prema zvanicama, zadržao se na razdraganom licu frau Vehter, na belim rukama frau Gasner, na ružičastom i oznojenom čelu šefa protokola generalguvernmana Kajta, koji je pričao o lovu na divlje veprove u Lublinskoj šumi, o hajkama čopora divljih pasa u Voliniji, o velikom lovu u šumama Radzivilovih. Ili bih uzeo da posmatram državne sekretare Beplea i Bilera, ukrućene u uniformama od sive čoje, sa crvenom trakom oko nadlaktice na kojoj je bio utisnut crni kukasti krst. Oni su znojavih slepoočnica, zajapureni, blistavih očiju, odgovarali, gotovo vikali „jaja!“ kad bi ih kralj povremeno upitao „nicht wahr?“ Ili sam piljio u barona Volsegera, starog gospodina iz Tirola sa snežnobelim vlasima, s belom bradicom kao u kakvog musketara, sa svetlim očima na zajapurenom licu, i pokušavao da se setim gde sam već video ovo oholo i prijatno lice. Kad sam počeo da preturam po uspomenama, kad su pred očima počele da mi se nižu godina za godinom, zemlja za zemljom, zaustavio sam se na Donaušingenu, u Virtembergu, u parku dvorca knezova od Fistenberga, gde u jednom mermernom bazenu, okruženom belim statuama Dijane i Nimfe, izvire Dunav. Nadneo sam se nad kolevku mlade reke i dugo posmatrao kako u njoj šiklja i treperi t anak mlaz vode, zatim sam pokucao na vrata zamka, prošao kroz veliko predvorje, popeo se širokim mermernim stepeništem, ušao u ogromnu dvoranu po čijim zidovima su visila platna Holbajnovog SivogHristovogstradanja, a pored jednog svetlog zida ugledao portret vojskovođe Valenštajna. Nasmešio sam se toj davnoj uspomeni, nasmešio sam se baronu Volsegeru. I odjednom svratih pogled na Himlerovog čoveka. Učinilo mi se da sam ga tog trenutka prvi put video i sav sam se stresao. I on je mene posmatrao, pogledi su nam se sreli. Ovaj čovek s tajnim imenom, s imenom koje nije smelo da se izgovori, bio je sredovečan, nije imao više od četrdeset godina. Imao je crnu kosu, na slepoočnicama već prosedu, tanak nos, fine i blede usne, oči neobičnog sjaja. Te oči su bile sure, ili možda plave, ili možda bele, nalik na riblje oči. Levi obraz presecao mu je dugačak ožujak. Ali jedna pojedinost na njemu odjednom me uzbudi. To su bile uši, neobično male, gotovo voštane, s prozirnim školjkama, s školjkama tako prozirnim da je izgledalo da su načinjene od voska i mleka. Setih se onog Ambroza iz Apulejeve48 priče, onog Ambroza kome su, dok je bdeo nad mrtvacem, uši izgrizle duše preminulih, pa ih slepile voskom. Lice mu je bilo nekako opušteno, gotovo nago. Iako mu je lobanja bila grubo i snažno izvajana, i čeone kosti čvrste, dobro povezane i veoma jake, ipak mi se činilo da bi teme moglo 48 Latinski pisac iz II veka. (Prim. prev.)

74

KURCIO MALAPARTE

da mu se ulegne kad bi ga dodirnuli prstom kao teme novorođenčeta; lobanja mu je ličila na lobanju jagnjeta. Njegove uske jagodice, izduženo lice, kose oči takođe su podsećale na jagnje, u njima je bilo i nečeg životinjskog i nečeg detinjastog. Čelo mu je bilo belo i vlažno, kao u bolesnika, pa čak i taj znoj, koji je izbijao iz meke i voštano blede puti, podsećao je na znoj od grozničave nesanice, na znoj koji vlazi čela grudobolnih kad ležeći nauznak očekuju da zarudi zora. Himlerov čovek je ćutao: gledao me ćutke, a ja sam primetio kako mu je nekakav čudan, bojažljiv i blag osmeh zatitrao na finim, beskrvnim usnama. Gledao, me smešeći se i ja sam u prvi mah pomislio da se smeška meni: ali odjednom sam primetio da mu je pogled prazan, da ne sluša razgovor zvanica, ne čuje ni glasove ni smeh, ni zveckanje pribora i čaša, uznesen na uzvišeno i čisto nebo svireposti (one „bolne svireposti“, prave nemačke svireposti), straha, usamljenosti. Na njegovom licu nije bilo ni traga grubosti: s njega je zračila bojazan, zanesenost, čudna i uzbudljiva usamljenost. Leva obrva mu je bila svirepo i oholo podignuta u znak hladnog prezira. Ali osnovni ton svim crtama i pokretima njegovog lica davala je bolna svirepost, čudnovata i tužna usamljenost. I odjednom mi se učinilo kako se nešto u njemu pokrenulo, kako se u dnu njegovih praznih ženica rodilo nešto živo, ljudsko, nekakva svetlost, boja, možda pogled, jedan dečji pogled. Učinilo mi se da je, kao kakav anđeo, polako počeo da silazi sa svog uzvišenog, visokog, neokaljanog neba, da je počeo da silazi kao pauk, kao anđeo-pauk, polako niz visoki beli zid. Kao kakav zatvorenik koji se spušta niz visok zid svoje tamnice. Na njegovom bledom licu počela je malo-pomalo da se odražava duboka poniznost. Izlazio je iz svoje usamljenosti, kao riba iz rupe. Plivao je prema meni, gledajući me pravo u oči. Groza koju sam osetio kad sam posmatrao njegovo ogoljeno lice, bezbojni pogled, sad se mešala s nesvesnim osećanjem naklonosti sve dok nisam uhvatio sebe kako ga gledam nekako sažaljivo, bolesno uživajući u ovim pomešanim osećanjima: grozi i naklonosti koje je ovo jadno čudovište izazivalo u meni. Odjednom se Himlerov čovek nagnu preko stola, bojažljivo se nasmeši i šapnu mi: „I ja sam prijatelj Poljaka, je les aime beaucoup.“49 Zbunjen ovim rečima i neobično ljubaznim ali i neveselim glasom Himlerovog čoveka, nisam ni primetio kako su se kralj, kraljica i sve zvanice digle i kako me posmatraju. Tada i ja ustadoh od stola i svi pođosmo za kraljicom. Kad je ustala, učinilo mi se da je još deblja, ličila je na debelu 49 Franc:

„Veoma ih volim.“ (Prim. prev.)

Kaputt

75

nemačku građanku, čak je izgledalo da je i zelena boja njene haljine bila izbledela. Hodala je polako s dobroćudnom dostojanstvenošću i na pragu svake dvorane zadržala bi se jedan trenutak, kao da je htela da napoji oči hladnom, obesnom i glupavom raskoši nameštaja u stilu drittes Reich, koji je rađen po uzoru na nameštaj iz kancelarije Rajha u Berlinu. Zatim bi prekoračila preko praga, pošla nekoliko koraka, pa opet stala, digla ruku i, pokazujući na nameštaj, platna, tapete, svećnjake, Brekerove kipove junaka, Firerova poprsja, tapiserije ukrašene gotskim orlovima i kukastim krstovima, rekla, dražesno se osmehnuvši: „Schön, nicht wahr?“50 Čitav ogromni Vavel, koji sam pre dvadeset godina imao prilike da vidim tako kraljevski golog, sada je, od prizemlja do vrha najviše kule bio pretrpan nameštajem, opljačkanim iz dvorova poljskih plemića, ili predmetima koje su po Francuskoj, Belgiji, Holandiji znalački nagrabili antikvari i stručnjaci iz Minhena, Berlina, Beča, kojima je bilo stavljeno u dužnost da prate nemačke trupe kroz Evropu. Veliki svećnjaci, obešeni o tavanicu, prosipali su jaku svetlost koja se odražavala na zidovima prevučenim sjajnom kožom, na portretima Hitlera, Geringa, Gebelsa, Himlera i drugih Hitlerovih vođa, na mermernim i bronzanim poprsjima (koja su bila postavljena skoro svuda po hodnicima, odmaralištima, stepeništu, uglovima soba, nameštaju, mermernim stubovima ili u udubljenjima u zidu), poprsjima nemačkog kralja Poljske u različitim stavovima, nadahnutim dekadentnom estetikom Burkharda, Ničea, Stefana Georga, herojskom estetikom Betovenove Treće simfonije i HorstWessel-Lieda i dekorativnom estetikom humanističkih antikvara iz Firence i Minhena. Miris svežeg laka, nove kože, skoro politiranog drveta zadržao se u neprovetrenim prostorijama. Najzad smo stigli u jednu veliku dvoranu, prepunu nameštaja u stilu drittes Reich, francuskih ćilimova, kožnih tapeta. To je bila Frankova soba za rad. Prostor između dvaju velikih staklenih vrata, koja su vodila na spoljnu lođu Vavela (unutrašnja lođa je gledala na prekrasni park uređen prema nacrtu italijanskih arhitekata iz renesanse), zauzimao je veliki sto od mahagonija, na čijoj se glatkoj ploči odražavao plamen sveća, uglavljenih u teške kandelabre od pozlaćene bronze. Taj veliki sto bio je prazan. „Ovde razmišljam o budućnosti Poljske“, reče mi Frank, a ja se osmehnuh i pomislih na budućnost Nemačke. Frank dade znak, dvoja staklena vrata se otvoriše, i mi izađosmo u lođu. „Ovo je nemački Burg“, reče Frank, pokazujući mi rukom dostojanstvenu građevinu Vavela, čiji su se obrisi oštro ocrtavali prema zaslepljujućoj belini 50

Nem.: „Lepo, zar ne?“ (Prim. prev.)

76

KURCIO MALAPARTE

snega. Oko starodrevnog dvorca poljskih kraljeva ležao je grad, umotan u snežni pokrivač, pod svetlim nebom koga je vitki mesečev srp bojažljivo osvetljavao nejakim zrakom. Nad Vislom se bila digla plavičasta magla. Desno na horizontu nazirali su se tanani, prozračni vrhovi Tatra. Lavež pasa SS-ovaca koji su stražarili na grobu Pilsudskog narušavao je s vremena na vreme duboku tišinu noći. Toliko je zastudelo da su oči počele da suze. Jedan trenutak sam zažmurio. „Čini vam se da sanjate, zar ne?“, reče mi Frank. Kad smo se vratili u radnu sobu, frau Brigite Frank mi priđe, prisno mi položi ruku na mišicu i šapnu: „Dođite sa mnom, odaću vam jednu tajnu.“ Kroz neka vratašca u zidu radne sobe ušli smo u sobicu potpuno golih, belo okrečenih zidova. U njoj uopšte nije bilo nameštaja, ni ćilimova, ni slika, ni knjiga, ni cveća, baš ničeg: sem jednog divnog „plejela“ i drvene stolice što je stajala pred njim. Frau Brigite Frank diže poklopac klavira i, oslonivši se kolenom o stolicu, pređe debelim prstima preko klavijature. „Kad treba da donese nekakvu tešku odluku, ili kad je premoren ili snužden, katkad i usred nekog važnog sastanka“, reče frau Brigite Frank, „dolazi u ovu ćeliju, u nju se zatvara, seda za klavir i traži duševni odmor i nadahnuće u Šumanu, Bramsu, Šopenu, Betovenu. Znate kako ja zovem ovu ćeliju? Zovem je 'orlovo gnezdo'.“ Ja se ćutke poklonih. „On je redak čovek“, dodade ona, pogledavši me, a ja u njenim očima pročitah da je ponosna na Franka i da mu je privržena. „On je umetnik, veliki umetnik, čista i osećajna duša. Samo takav umetnik kakav je on može da vlada Poljskom.“ „Da, to može samo velik umetnik“, rekoh, „a on pomoću ovog klavira vlada poljskim narodom.“ „O kako vi umete da razumete čoveka!“, reče frau Brigite Frank ganuto. Ćutke smo izašli iz „orlovog gnezda“, a ja sam, ni sam ne znam zašto, dugo posle te posete bio nemiran i tužan. Skupili smo se u Frankovom privatnom apartmanu i, uvaljeni u duboke bečke divane i naslonjače, presvučene mekom jelenskom kožom, počeli smo da pušimo i razgovaramo. Dva sobara u plavoj livreji, kratko podšišane kose na pruski način, služila su katu, likere, slatkiše: njihove korake prigušivao je mek francuski ćilim koji se prostirao preko čitavog poda. Po venecijanskim stočićima, premazanim zelenom bojom i pozlatom, bile su poredane boce starog francuskog konjaka čuvene marke, kutije havane, srebrne činije pune ušećerenog voća i onih nadaleko poznatih poljskih čokoladnih bombona vedel. Da li je na to uticala prisna atmosfera ove sredine ili prijatno pucketanje vatre u kaminu, ali razgovor postepeno postade srdačan, gotovo prisan. I kako

Kaputt

77

se to uvek dešavalo kad bi se u Poljskoj Nemci našli na okupu, poveo se razgovor o Poljacima. Kao i uvek, Nemci su o njima govorili zlobno i s nipodaštavanjem, koje je bilo pomešano s gotovo bolesnim ženskim jedom, gorčinom, razočaranjem, surevnjivošću i nesvesnom ljubomorom. Ponovo mi je iskrsla pred oči stara draga Bišet Radzivil koja je stajala na kiši među ruševinama varšavske železničke stanice i onim svojim starinskim naglaskom govorila: „Ces pauvres gens.“ „Poljski radnici“, govorio je Frank, „nisu najbolji u Evropi, ali nisu ni najgori. Kad samo hoće, rade vrlo dobro. Mislim da možemo računati na njih, a naročito na njihovu disciplinu.“ „Pa ipak imaju jednu strašnu manu“, reče Vehter, „mešaju rodoljublje s tehničkim problemima rada i proizvodnje.“ „Nisu to samo tehnički problemi, to su i moralni problemi“, reče baron Volseger. „Moderna tehnika“, dodade Vehter, „ne trpi unošenje stranih elemenata u probleme rada i proizvodnje. A rodoljublje radnika je, od svih stranih elemenata koji se unose u proizvodnju, najopasnije.“ „Razume se da je tako“, reče Frank, „ali radničko rodoljublje se prilično razlikuje od rodoljublja plemića i građana.“ „Otadžbina radnika je mašina, fabrika“, šapnu Himlerov čovek. „To je komunistička ideja“, odgovori Frank, „mislim da je to Lenjinova postavka. Ali to je u suštini tačno. Poljski radnik je dobar rodoljub, voli svoju zemlju, ali pritom je svestan da se Poljska može jedino spasti ako on bude za nas radio. Svestan je da ako ne bi hteo za nas da radi“, dodade gledajući Himlerovog čoveka, „ako bi se tome odupro…“ „Mi mnoge stvari znamo“, reče Himlerov čovek, „ali poljski radnik ih ne zna, ili ne želi da ih zna. I ja bih više voleo da ih ne znam“, dodade, bojažljivo se osmehnuvši. „Ako hoćete da iz ovog rata izađete kao pobednici“, rekoh, „ne smete da razorite otadžbinu radnika. Ne smete da uništite mašine, radionice, industrijska preduzeća. To nije samo poljski problem, to je evropski problem. I u svim drugim evropskim zemljama koje ste okupirali možete da uništite otadžbinu plemića, otadžbinu građana, ali ne i otadžbinu radnika. Čini mi se da je smisao ovog rata baš u tome ili uglavnom u tome.“ „A šta ćemo sa seljacima?“, reče Himlerov čovek. „Ako bude trebalo“, reče Frank, „smrvićemo radnike teretom seljaka.“ „Izgubićete rat“, rekoh. „Herr Malaparte je u pravu“, reče Himlerov čovek, „izgubićemo rat. Trebalo bi da se potrudimo da nas poljski radnici zavole. Trebalo bi da tako

78

KURCIO MALAPARTE

udesimo naše ponašanje da nas zavoli poljski narod.“ Dok je govorio, gledao je u mene, smešio se, zatim je zaćutao i okrenuo se prema ognjištu. „Poljaci će nas na kraju zaista i zavoleti“, reče Frank. „To je romantičan narod. Novi oblik budućeg poljskog romantizma biće ljubav prema Nemcima.“ „Poljski romantizam za sada…“, reče baron Volseger. „Jedna bečka izreka vrlo dobro može da objasni u kakvom se položaju nalazimo u odnosu na poljski narod: 'Ich liebe dich, und du schläfst', ja te volim, a ti spavaš.“ „Oh, oui“, reče frau Vehter, „je t'aime et tu dors. Tres amüsant, n'est-cepas?“ „Ja, so amüsant!“, reče frau Brigite Frank. „Poljski narod će nas sigurno jednom zavoleti“, reče Vehter, „ali zasad još spava.“ „Meni se čini da se pravi da spava“, reče Frank. „U stvari, jedina mu je želja da bude voljen. Jedan narod možeš oceniti po ženama.“ „Poljske su žene“, reče frau Brigite Frank, „čuvene po svojoj lepoti i eleganciji. Est-ce que vous les trouvez tenement jolies?“51 „Smatram da su divne“, odgovorih, „i to ne samo zato što su lepe i elegantne.“ „Ne čini mi se da su toliko lepe koliko se priča,“ reče frau Brigite Frank. „Lepota nemačke žene je stroža, autentičnija, klasičnija.“ „Il y en a pourtant qui sont tres jolies et tres elegantes“,52 reče frau Vehter. „U Beču, u dobra stara vremena“, reče baron Volseger, „smatrali su ih elegantnijim i od samih Parižanki.“ „Ah! Les Parisiennes!“,viknu Frank. „Est-ce qu'il y a encore des Parisiennes?“,53 upita frau Vehter, dražesno nagnuvši glavu. „Smatram da se Poljkinje oblače strašno palanački i démodée“, reče frau Brigite Frank, „a zato nije kriv samo rat. I Nemačka ratuje već dve i po godine, pa ipak su danas Nemice najelegantnije žene u Evropi.“ „Il paraît“, reče frau Gasner, „que les femmes polonaises ne se lavent pas souvent.“54 „Oh! oui, elles sont terriblement sales“,55 reče frau Brigite Frank i strese baršunastu suknju koja zeleno zašušta kroz sobu. Franc: „Smatrate li da su toliko lepe?“ (Prim. prev.) Franc: „Pa ipak, ima ih veoma lepih i elegantnih.“ (Prim. prev.) 53 Franc: „Postoje li još Parižanke?“ (Prim. prev.) 54 Franc: „Izgleda da se Poljakinje ne peru često.“ (Prim. prev.) 51 52

55 Franc:

„O, da, one su užasno prljave.“ (Prim. prev.)

Kaputt

79

„Nisu one za to krive“, reče baron Volseger, „nemaju dovoljno sapuna.“ „Uskoro“, reče Frank, „neće moći da se na to izgovaraju. U Nemačkoj je pronađen način pravljenja sapuna od materije koja ništa ne staje i koje ima u izobilju. Poručio sam veliku količinu tog sapuna, pa ću ga podeliti poljskim gospođama kako bi mogle da se peru. Taj sapun se pravi od izmeta.“ „Od izmeta?“, uzviknuh. „Da, od izmeta, od ljudskog izmeta“, odgovori Frank. „A je li dobar taj sapun?“ „Odličan“, reče Frank. „Pokušao sam da se njim nasapunam kad sam se brijao i bio sam očaran.“ „Dobro se peni?“ „Odlično. Odlično se njim možete obrijati. To je sapun dostojan jednog kralja.“ „God shave the King!“, uzviknuh. „Samo…“, dodade nemački kralj Poljske. „Samo…“, rekoh, zadržavši dah. „Samo ima jedan nedostatak: zadržao je miris i boju materijala od kojeg je načinjen.“ Posle ovih njegovih reći, zvanice prsnuše u grohotan smeh. „Ach so! Ach so! Wunderbar!“, povikaše svi uglas. A ja sam video kako se od zadovoljstva skotrljala jedna suza niz obraz frau Brigite Frank, nemačke kraljice Poljske.

V

ZABRANJENI GRADOVI Stigao sam u Varšavu iz Radoma kolima preko beskrajne poljske ravnice, zavejane snegom. Kad sam ušao u grad, turobna predgrađa porušena bombama, Maršalkovska sa skeletima zgrada, pocrnelim od požara, razvaline železničke stanice, razorene mračne kuće, koje su pod bledom večernjom svetlošću izgledale još strahovitije, bile su gotovo prijatno utočište, odmor za moje oči, zaslepljene belinom snega. Ulice su bile puste, retki prolaznici brzo su promicali pored samih zidova, nemačke patrole stajale su na raskršćima i s puškomitraljezima u rukama. Trg Saks mi se učinio ogroman, sablastan. Podigao sam pogled prema prvom spratu hotela Evropejski i potražio prozor sobe u kojoj sam stanovao dve godine, 1919. i 1920, kao mladi diplomatski ataše Italijanskog poslanstva. Prozor je bio osvetljen. Zastao sam u dvorištu palate Brul, prošao kroz predvorje, počeo da se penjem svečanim stepeništem. Guverner Varšave Fišer pozvao me je tog dana na večeru, koju je priređivao u čast generalnog guvernera Franka, frau Brigite Frank i nekih glavnih saradnika generalnog guvernera. Palatu Brul, u kojoj se ranije nalazilo sedište Ministarstva inostranih poslova Republike Poljske, a sada sedište guvernera Varšave, bombe uopšte nisu oštetile, iako je bila samo nekoliko koraka udaljena od ruševina Otel d'Angleter, starog svratišta u kome je odseo Napoleontako kad je boravio u Varšavi. Na palatu Brulstepeništa pala je samoi jedna bomba, dajednom se srušila tavanica iznad počasnog iznad unutrašnje lođe kroz koju se ulazi u velelepni privatni apartman nekadašnjeg ministra inostranih poslova Republike Poljske pukovnika Beka, a koji je sada pripadao Fišeru. Zakoračio sam na prvu stepenicu i, dok sam se peo, podigao pogled. Na vrhu stepeništa, koje je sa obe strane bilo ograđeno redom vitkih, glatkih i belih stubova, bez postolja i bez kapitela, u stilu savremenog praznog i dosadnog klasicizma, spazio sam dva čvrsta kipa od krvi i mesa, jako obasjana, kao na pozornici, svetiljkama postavljenim između stubova na stepeništu; ta dva kipa su se preteći nadvila iznad mene dok sam se sasvim polako peo stepenicama od ružičastog mermera. U haljini od zlatnog lamea,

Kaputt

81

koja je padala u krutim i dubokim naborima, frau Fišer je stajala na vrhu stepeništa uspravno i sa svečanim izrazom na licu. Na glavi je imala čitavu građevinu od plavih uvojaka s bakarnim prelivom, tako neobično očešljanim da su ličili na bogat korintski kapitel, začudo postavljen na dorski stub. Ispod haljine izvirivala su joj velika stopala i oble noge s mesnatim listovima koje su, u čarapama od sive svile, imale čelični odsjaj. Ruke joj nisu bile opuštene niz bokove već kruto istegnute kao da nosi neki težak teret. Pored nje je stajao guverner Fišer, visok, dostojanstven, gojazan, herkulske građe, utegnut u crno večernje odelo berlinskog kroja sa prekratkim rukavima. Imao je malu okruglu glavu, ružičasto i podnadulo lice, buljave oči, ružičaste usne. Povremeno je polako i oprezno lizao usne, a možda je time hteo da prikrije koliko je zbunjen. Noge je malo raskrečio, ruke su mu kruto visile niz bokove dalje od tela, a velike šake je stegao tako da je ličio na kip boksera. A igrom svetla i perspektive, ove dve snažne prilike, meni, koji sam se polako peo stepeništem, izgledale su nagnute unazad, kao dva kipa snimljena odozdo i baš kao na fotografiji iz takvog ugla, ruke, stopala, noge činile su mi se ogromne, nesrazmerne prema ostalom telu, čudno naduvene i izobličene. Sa svakom sledećom stepenicom na koju sam se peo, u meni je rasla ona neodređena bojazan koja me obuzimala uvek kad bih sedeo u pozorištu u prvom redu partera i video kako se pevač približava rampi, nadvija nada mnom, diže ruke i razjapljuje čeljust. Baš tog trenutka ona dva čvrsta kipa od krvi i mesa podigla su u isti mah desnu ruku i jednoglasno i snažno viknula: „Heil Hitler!“ (Tog trenutka mi se učinilo da su se guverner Fišer i frau Fišer izgubili u hladnoj plavičastoj svetlosti koju su prosipale svetiljke i ustupili mesto dvema visokim, tankovijastim senkama, senkama madam Bek i pukovnika Beka. Madam Bek se smeškala i pružala mi je ruku, nagnuvši se malo napred, gotpvo kao da je htela da mi pomogne da se lakše popnem poslednjim stepenicama, a pukovnik Bek, visok, koščat, sitne ptičje glave, naklonio mi se sa uzdržanom engleskom elegancijom, neprimetno pokleknuvši levom nogom. To su bile dve blede prikaze iz daleke prošlosti, dve uspomene, koje, iako sam ih davno viđao, kao da tu stoje. Te seni su se kretale ozbiljno, kao aveti, prema pozadini koju su sačinjavale varšavske ruševine među kojima je prolazila povorka ispijenog naroda, ubledelog od groze i gneva, naroda koji je dizao pesnice i vikao. Madam Bek izgleda nije primećivala tu masu koja je prolazila iza njenih leđa, pa se smeškala, pružajući mi ruku. Ali pukovnik Bek, ubledeo i prestravljen, povremeno se osvrtao oko sebe i okretao sitnu, ptičju glavu na kratkom vratu – plavetna svetlost koju su rasipale lampe odražavala mu se na glatkoj lobanji i istaknutom nosu. Odupirao se leđima kao da je hteo da potisne prema varšavskim ruševinama ulice prepune bledog naroda, uvijenog

82

KURCIO MALAPARTE

u olinjala krzna, u otrcane, dronjave kišne kabanice, naroda gologlavog ili sa starim šeširima na glavi sa kojih su kiše i mrazevi sprali boju. Snežilo je i među hiljadama ugašenih pogleda mase koja se polako vukla pločnicima, povremeno bi poneki pogled blesnuo plamenom mržnje i očaja i pratio nemačkog vojnika u potkovanim čizmama dok ne bi prešao preko ulice. Pred Bristolom i Evropejskim, pred bioskopom u Ulici Novi svjat i Crkvom Svetog Andreje, gde se u jednoj urni čuva Šopenovo srce, pred razvalinama Maršalkovske i Krakovskije predmješća, pred razbijenim izlozima Vedela i Fuksa, okretale su se žene i umorno pogledavale jedna drugu očajno vrteći glavom, a čopori dece koji su pravili klizaljke na poledici, stali bi i posmatrali kako u dvorište palate Potocki, sedište Komandanture, ulaze nemački vojnici i oficiri. Oko velikih mangala koje su gorele nasred trgova, na snegu je čučala ćutljiva masa ljudi i žena i pružala ruke prema vatri. Svi su se okrenuli i uprli oči u dve blede senke koje su se ljupko kretale na vrhu mermernog stepeništa u palati Brul, a poneko bi s vremena na vreme digao ruku i nešto viknuo. Prolazile su grupe ljudi s lisicama na rukama, koje su sprovodili SS-ovci, i svi su se okretali prema madam Bek, koja mi je, smešeći se, pružala ruku, okretali su se prema pukovniku Beku, koji je uznemireno okretao sitnu, ptičju glavu na tankom vratiću i leđima se oslanjao na turobni dekor varšavskih ruševina, kao da je nameravao da potisne ovaj sivi i kaljavi predeo, što je ličio na zid, mestimično poprskan krvlju, oguljen i izrešetan plotunima.) Za trpezom guvernera Fišera, u apartmanu pukovnika Beka, sreo sam, sem generalnog guvernera Franka i frau Brigite Frank, još i čitav dvor Vavel iz Krakova. Tu su bili: frau Vehter, Kajt, Emil Gasner, baron Volseger i onaj Himlerov čovek. Među njima su se jedva primećivala tri-četiri Fišerova saradnika, sivi ljudi, potpuno odsutni. „Opet smo svi na okupu“, reče ich, mi Frank i srdačno se nasmeši. I navede 56 čuvenu Luterovu izreku: „Hier stehe kann nicht anders…“ „Aber ich kann stets anders, Gott helfe mir!“,57 odgovorio sam. Svi se nasmejaše mom odgovoru, a frau Fišer, zbunjena ovom, za nju neobičnom, „svečanom uvertirom u konverzaciju“ (kako se to nazdravičarski kitnjasto izrazio Frank, kao uvek na početku svečanih ručkova i večera), nasmeši mi se, zinu, zausti nešto da kaže, porumene, pogleda zvanice, pa reče: „Guten Appetit!“

56

Nem.: „Ovde stojim, ne mogu drugo.“ (Prim. prev.)

57

Nem.: „Alija mogu, božjom pomoću.“ (Prim. prev.)

Kaputt

83

Frau Fišer je bila mlada i bujna žena, glupavog i krotkog lica. Sudeći po tome kako su je muškarci gledali, verovatno im se činila lepom, a ako se zanemari njena trapavost i neotesanost koju može da primeti samo stranac, a ne i Nemac, sigurno je bila veoma otmena. Njena kosa, zlatna i sjajna s bakarnim prelivima koji su ostali od vrućeg gvozda, bila je uvijena u dugačke kovrdže, rasute u neredu po čelu, kao pramenje u Meduze. Te savitljive, meke, zmijaste uvojke frizerka je, da bi se držali, napunila ljudskim vlasima tamnijim od kose frau Fišer. Smeškala se zbunjeno, kao dete nalakćena punim i belim rukama na ivicu stola, i sve vreme je cútala, a kad bi joj se neko obratio, odgovorila bi samo jednim krotkim „ja“. Frau Brigite Frank i frau Vehter, koje na početku večere nisu prestajale da je podrugljivo i surevnjivo mere, najzad su pogledale na drugu stranu i svu pažnju usredsredile na jelo i razgovor koji je poveo generalni guverner Frank, služeći se svojom uobičajenom, razmetljivom rečitošću. Frau Fišer ga je slušala, cútala i od njega odvratila zadivljeni pogled lutke tek kad su na sto izneli pečenu srnu. Guverner Fišer je izjavio da je tu srnu ustrelio on lično, pogodivši je pravo između očiju, a frau Fišer je uzdahnula i rekla: „So ist das Leben, takav je život.“ Ova večera je bila, po Frankovim rečima, posvećena Dijani, boginji lova. Kad je generalni guverner to izjavio, nasmešio se na frau Fišer i galantno joj se poklonio. Na sto su najpre izneseni fazani, pa zečevi i, na kraju, srna, a razgovor se isprva okretao oko Dijane i njene ljubavi za divljinom, oko lovova koje su opevali Homer i Vergilije, oko lovova koje su slikali srednjovekovni nemački slikari i veličali italijanski renesansni pesnici, pa je skrenuo na lovove u Poljskoj, rezerve divljači poljskih plemića, čopore hajkačkih pasa iz Volinije, dok se nije prešlo na raspravu koji su psi bolji, nemački, poljski ili mađarski. Zatim, kao i uvek, neprimetno poče priča o Poljskoj i Poljacima, a posle toga, kao i uvek, napad na Jevreje. Ni u jednom delu Evrope nisam do srži upoznao Nemce, nisam ih toliko razotkrio kao u Poljskoj. Na osnovu dugog iskustva koje sam stekao tokom ratnih godina, došao sam do zaključka da se Nemac uopšte ne plaši čoveka jakog, čoveka naoružanog koji mu se hrabro suprotstavlja i koji mu prkosi. Nemac se boji nenaoružanih, nejakih, onemoćalih. Tema „straha“, tema nemačke svireposti kao posledice straha, postala je glavna tema svih mojih istraživanja. Čovek koji taj strah pažljivo posmatra, a pritom je obdaren inteligencijom savremenog i hrišćanskog tipa, odjednom se sažali i zgrozi. Nigde se nad tim nemačkim strahom nisam toliko sažalio i zgrozio kao u Poljskoj, kad sam ga sagledao u svoj njegovoj složenosti i došao do zaključka da u njemu ima nečeg bolesnog, ženskog. Nemac je svirep od straha; od straha je sklon da učini hladne metodično-naučne svireposti. Čini ih jer se boji

84

KURCIO MALAPARTE

ugnjetenih, nenaoružanih, nejakih, onemoćalih, jer se boji staraca, žena, dece, jer se boji Tevreja. Pa iako se trudi da sakrije taj svoj tajanstveni strah, nešto ga neodoljivo tera da o njemu govori i to uvek u nevreme, naročito za stolom kad se zagreje od jela i pića, ili kad mu se vrati samopouzdanje stoga što se ne oseća usamljen ili zato što nesvesno oseća potrebu da sam sebi dokaže kako se ne boji. Tada Nemac pokaže svoje pravo lice, počinje da priča o izgladnjavanju, o streljanjima, pokoljima i to s nekakvim bolesnim uživanjem u kome ima gorčine, zavisti, razočaranja, mržnje, ali i jednog čudnog besa i prezrenosti. Nemac primećuje, oseća tajanstvenu otmenost ugnjetavanih, bolesnih, slabih, nenaoružanih, staraca, žena, dece, zavidi im na njoj i plaši se nje, možda više nego bilo koji drugi narod u Evropi. I zato im se sveti. U nadmenosti i surovosti Nemca ima nekog namernog samoponižavanja; u njegovoj nemilosrdnoj svireposti – duboke potrebe za samoprezrenjem: u njegovom tajanstvenom strahu – ojađenosti što je prezren. Slušao sam razgovor zvanica sažaljivo i užasnuto i to sam uzalud pokušavao da prikrijem, kad mi se Frank okrenuo, jer je primetio da sam uznemiren, a možda i zato što je hteo da sa mnom podeli bolesno osećanje samoponižavanja, pa me s podrugljivim osmehom upita: „Jeste li bili u getu, mein lieber Malaparte?“ Pre nekoliko dana bio sam u varšavskom getu. Prekoračio sam prag „zabranjenog grada“, opasanog visokim zidom od crvenih cigala, koji su Nemci sagradili da bi u getu, kao u kakvom kavezu, zatvorili ove jadne i nenaoružane zveri. Na vratima, na kojima su stražarili SS-ovci s mitraljezima, bio je istaknut proglas guvernera Fišera u kome se pretilo smrtnom kaznom svakom onom Jevrejinu koji bi pokušao da izađe iz geta. Čim sam kročio u ovaj geto, zapanjila me je, kao i u „zabranjenim gradovima“ u Krakovu, Lublinu, Čenstohovi, grobna tišina koja je vladala na ulicama, prepunim pogruženog, zaplašenog sveta u ritama. Pokušao sam da prođem kroz „grad“ sam, bez gestapovca koji me svuda pratio kao senka, ali naredbe guvernera Fišera bile su st roge, pa sam i ovog puta morao da se pomirim s činjenicom da me prati crni stražar, momak visok, plav, izmučena lica, svetla i hladna pogleda. Lice mu je bilo veoma lepo, čelo visoko i čisto i na njega je čelični šlem bacao tajanstvenu senku. Prolazio je pored Jevreja kao anđeo boga Izraela. Tišina je bila laka i prozračna, činilo se da lebdi u vazduhu, a u toj tišini čulo se kako hiljadu koraka škripi po snegu. To škripanje je podsećalo na škrgut zuba. Moja uniforma italijanskog oficira pobuđivala je pažnju i ljudi su dizali svoja bradata lica, upirali u mene žmirkave oči, pocrvenele od studi, groznice, gladi. Među trepavicama su im blistale suze i tekle u prljave brade. Ako bi mi se desilo da sam u prolazu nekog gurnuo, zamolio bih ga da mi

Kaputt

85

oprosti, rekao bih: „Prosze Pana“, a dotični bi digao glavu, zapanjeno me gledao i ne bi verovao svojim ušima. Smeškao sam se i jednako izvinjavao, „prosze Pana“, jer sam bio svestan šta ovom narodu znače te ljubazne reči, bio sam svestan da, posle dve i po godine straha i životinjskog ropstva, prvi put sada jedan oficir neprijateljske vojske (nisam bio nemački oficir, ne, ali možda to nije bilo dovoljno) ljubazno kaže „prosze Pana“ ubogom Jevrejinu u varšavskom getu. S vremena na vreme morao sam da prekoračim nekog mrtvaca: probijao sam se kroz masu i nisam video gde gazim, pa bih se povremeno spotakao o leš koji bi ležao na pločniku, po jevrejskom obredu, između dva svećnjaka. Mrtvaci su ležali napušteni na snegu, očekujući da dođu mrtvačka kola i da ih odnesu. Jevreji su masovno umirali, a osećala se nestašica kola i nije bilo vremena da ih sve odnesu, pa su danima ležali na ulici, na snegu, između pogašenih svećnjaka. Mnogo ih je ležalo na tlu u kapijama, po hodnicima, na odmorištima stepeništa ili po krevetima u sobama prepunim bledog i ćutljivog sveta. Brade su im bile prljave i ulepljene snegom. Neki su razrogačili oči pa su nas dugo pratili ugaslim pogledom i gledali masu kako prolazi. Bili su ukrućeni i ukočeni, ličili su na drvene kipove. Ličili su na Šagalove mrtve Jevreje. Brade su im izgledale plave na ispijenim licima, pomodrelim od mraza i smrti. Ta plava boja bila je tako jasna da je podsećala na more, na onu tajanstvenu modrinu mora u neke tajanstvene sate. Tišina na ulicama zabranjenog grada, ona leđna tišina koju je narušavalo jezivo tiho škrgutanje, toliko je na mene teško delovala da sam odjednom počeo glasno da razgovaram sam sa sobom. Svi su se za mnom okretali, zapanjeni, prestravljeni. Tada sam počeo da zagledam taj narod u oči. Gotovo svi su bili bradati, a ono nekoliko obrijanih lica izgledalo je upravo stravično, toliko su se glad i očaj ukazivali na njima u svoj svojoj strahoti. Lica dečaka obrasla su u kovrdžaste crne ili riđe malje. Izgledalo je da su im lica od voska, a lica žena i dece od hartije. Na svim licima već je lebdela modrikasta senka smrti. Na tim licima boje sive hartije, na licima belim kao kreč, oči su ličile na neke čudne insekte koji se spremaju da maljavim nogama čeprkaju po očnim dupljama kako bi isisali i ono malo svetla što je u njima ostalo. Kad bih se približio, ovi grozni insekti bi se uznemirili, začas bi napustili plen, izašli iz duplji kao iz jazbina i prestravljeno me posmatrali. Te čudnovato žive oči grozničavo su gorele ili bile vlažne i setne. U nekima je opet tinjao z elenkasti plamen kao na leđima jelenka. Bilo ih je crvenih, crnih, belih, ugaslog sjaja, zastrtih tananom koprenom mrene. Ženama sam u očima čitao kako su odvažne i jake, jer su umele drsko i prezrivo da izdrže moj pogled, a kad bi uprle oči u crnog stražara koji me pratio, video bih kako su im ženice

86

KURCIO MALAPARTE

odjednom potamnele, jer je preko njih prešla senka straha i jeze. Ali oči dece bile su stravične, nisam imao hrabrosti da se s njima sretnem. Nad tom mračnom gomilom u dugačkim crnim kaftanima, sa crnim kapicama natučenim na oči, nadvio se svod od prljave vate, nebo od pamuka koji upija vodu. Na raskršćima su stajali jevrejski žandarmi sa crvenom Davidovom zvezdom na žutoj traci oko rukava. Stajali su nepomično i hladnokrvno, dok su oko njih neprestano prolazile saonice koje su vukle trojke dece, dečja kolica, ručna kolica natovarena nameštajem, hrpama platna, gvožđurijom, svakovrsnim jadnim stvarčicama. Ljudi su se povremeno okupljali na uglu ulice, tapkali po smrznutom snegu i pljeskali se po ramenima raširenih šaka. Po deset, dvadeset, trideset njih zbili bi se jedno uz drugo i zagrlili da se malo zagreju. Turobne kafanice u Ulici Nalevki, u Ulici Przirinek, u Ulici Zakrozumska bile su krcate bradatim starcima koji su se ćutke pribili jedni uz druge, možda da se zagreju, možda da se ohrabre, kako to obično čine životinje. Kad smo se pojavili na pragu, oni koji su stajali pored vrata prestravljeno su ustuknuli, neko je kriknuo, zajecao, pa je opet zavladao tajac, isprekidan dahtanjem, onaj tajac koji nastane među životinjama kad se pomire s tim da moraju umreti. Svi su netremice gledali u crnog stražara koji me pratio. Netremice su ga gledali u lice, nalik na lice anđela, koje je svima bilo znano jer su ga već sto puta videli kako zrači svetlošću među maslinama na ulazu u Jerihon, Sodomu, Jerusalim. To je bilo lice anđela, glasnika srdžbe božje. Tada bih se nasmešio, kazao „prosze Pana“ i video kako se svuda oko mene na tim licima boje prljave hartije rađa bedni smešak zaprepašćenja, radosti, zahvalnosti. A ja bih kazao „prosze Pana“ i nasmešio se. Odredi mladića krstarili su ulicama i skupljali mrtvace, ulazili u kuće, peli se stepeništem u sobe. To su bili mladi monati, mahom studenti. Većina ih je došla iz Berlina, Minhena, Beča, neki su deportovani iz Belgije, Francuske, Holandije, Rumunije. Mnogi od njih nekad su bili bogati i srećni, stanovali u lepim zgradama, odrasli među skupocenim nameštajem, starim platnima, knjigama, muzičkim instrumentima, skupocenom srebrnarijom i lomljivim poredanom, a sada su se tegobno vukli po snegu, pokriveni ritama, nogu uvijenih u dronjke. Govorili su francuski, češki, rumunski ili nemački s milozvučnim bečkim naglaskom. Ti mladi intelektualci studirali su na najboljim evropskim univerzitetima, a sada su bili pocepani, izgladneli, izujedale su ih vaši, pretukli su ih, izvređali, napatili su se po koncentracionim logorima i za vreme strašne odiseje od Beča, Berlina, Minhena, Pariza, Praga, Bukurešta do varšavskog geta, ali sa lica im je zračilo nešto uzvišeno, u očima

Kaputt

87

im je gorela mladalačka rešenost da se međusobno pomažu, da ublaže ogromnu patnju svog naroda, u njihovim kretnjama i u njihovom pogledu bilo je otmenog i odlučnog prkosa. Stao sam i posmatrao ih kako obavljaju svoju samarićansku dužnost i šapnuo sam im na francuskom: „Un jour vous serez libres; vous serez heureux, un jour, et libres“,58 a mladi monati su dizali glave i gledali me, smešeći se. A potom bi pogledali crnog stražara koji me sledio kao senka, upirali oči u anđela svirepog i lepog lica, anđela iz Biblije, glasnika smrti, i naginjali se nad telima koja su ležala po pločnicima, naginjali se nad njima i sa srećnim osmehom približavali lice pomodrelom licu mrtvaca. Nežno su dizali leševe kao da dižu kipove od drveta, polagali ih na kola u koja su bili upregnuti odredi ispijenih i pocepanih mladića, a u snegu je iza mrtvih tela ostajao otisak i one žućkaste, grozne i tajanstvene mrlje koje mrtvaci ostavljaju na svemu čega se dotaknu. Čopori mršavih pasa išli su iza pogrebne povorke, njuškajući vazduh, a gomila dronjave dece izgladnelih, neispavanih, zastrašenih lica skupljala je po snegu prnje, hartije, prazne lonce, kore od krompira, sve one dragocene stvarčice koje beda, glad i smrt uvek za sobom ostavljaju. Povremeno bi se iz neke kuće začula tih zapevka, jednolična jadikovka koja bi utihnula čim bih se ja pojavio na pragu. Nekakav zadah prljavštine, nakvašene odeće i mrtvog mesa širio se turobnim sobama u kojima su starci, žene i deca živeli stešnjeni kao u kakvom zatvoru: jedni su sedeli na podu, drugi su stajali i leđima se naslanjali na zid, neki su ležali na slami ili na hrpama hartije. Bolesnici, samrtnici i mrtvaci ležali su na krevetima. Svi bi odjednom zaćutali kad bi ugledali anđela koji me pratio. Neki bi ćutke produžili da žvaću kakav bedan zalogaj. Drugi, mladići ispijena lica, praznih očiju, uvećanih staklima naočara, stajali bi pored prozora i čitali. I to je bio jedan od načina da se omalovaži ponižavajuće iščekivanje smrti. S vremena na vreme, kad bismo se mi pojavili, poneko bi ustao sa poda, odvojio se od zida, ili od grupe drugova, pa bi nam polako pošao u susret, šapnuvši na nemačkom: „Hajdemo!“ (I u getu Čenstohovi, kad sam se pre neki dan pojavio na pragu jedne kuće, neki mladić, koji je sedeo na tlu pored prozora, prišao mi je srećna lica, jer je dotada živeo u grozničavom iščekivanju, pa je sada, kad je poverovao da je najzad kucnuo čas, taj trenutak od koga je dotad strahovao, za njega značio oslobođenje. Svi su ga netremice gledali i ćutali, reč nisu proslovili, nisu jadikovali, nisu zakukali, pa ni onda kad sam ga blago odgurnuo rukom, smešeći se, i kad sam mu rekao da nisam zato došao, da ja nisam gestapovac, 58 Franc:

„Jednog dana bićete slobodni, bićete srećni, jednog dana, i slobodni.“ (Prim. prev.)

88

KURCIO MALAPARTE

da nisam čak ni Nemac. Smešio sam mu se, blago ga odgurnuvši, i video sam kako mu se na licu javlja razočaranje, kako opet počinje da živi u onoj groznici koje ga je moj iznenadni dolazak bio načas oslobodio. I kad sam onomad u Krakovu ušao u geto i pojavio se na pragu jedne kuće, neki izmršaveli mladić, znojavog lica, sav ututkan prljavim šalom, koji je čitao u jednom uglu sobe, kad me ugledao – ustao je. Upitao sam ga koju to knjigu čita, a on mi je pokazao korice: bio je to jedan tom Engelsovih pisama. Spremao se da pođe sa mnom. Zakopčao je cipele, doveo u red krpe koje su mu zamenjivale čarape i pipkao iskrzani okovratnik košulje ispod posuvrataka na kaputu. Kašljao je i usta zaklanjao rukom. Okrenuo se da pozdravi one koji su se nalazili u sobi i koji su ga netremice gledali i ćutali. Bio je već na vratima, kad se odjednom osvrnu, skide šal sa ramena, nežno ga prebaci preko leđa neke starice koja je sedela na ležaju, pa me potom sustiže na stepeništu. Nije mu išlo u glavu da treba da se vrati kući kad sam mu smešeći se kazao kako nemam nameru da ga vodim sa sobom. Kad se setim kako je skinuo šal pre nego što je izašao, odmah pomislim na dva Jevrejina, potpuno naga, koja sam jednog jutra sreo u getu, dok su ih sprovodila dva SS-ovca. Jedan od tih Jevreja bio je bradat starac, a drugi još dečko, moglo mu je biti najviše šesnaest godina. Kad sam o tom susretu pričao guverneru Krakova Vehteru, ljubazno mi je objasnio kako se mnogi Jevreji, kad Gestapo dođe da ih uhapsi, svuku goli kao od majke rođeni i razdaju odeću rodbini i prijateljima, jer njima više nije potrebna. Ona dvojica su išla gola po snegu, u hladno zimsko jutro kad se živa spustila na trideset i pet stepeni ispod nule.) Okrenuo sam se prema crnom stražaru i rekao mu: „Hajdemo!“ Išao sam pločnikom ćutke, a pored mene je koračao lep crni stražar, svetlog i svirepog pogleda, čela stegnutog gvozdenim šlemom, a meni se činilo da hodam pored anđela Izraelovog. Svakog časa sam očekivao da će stati i da će mi reći: „Stigli smo.“ Mislio sam na Jakova i na njegovu borbu s anđelom. Duvao je ledeni vetar boje lica mrtvog deteta. Već je padalo veče, dan je umirao pored zidina kao bolestan pas. Dok smo silazili Ulicom Nalevki da bismo izašli iz zabranjenog grada, najednom uglu smo nabasali na ćutljivu skupinu ljudi. Sred te skupine, dve devojke ćutke su se tukle, čupale jedna drugoj kosu, grebale se po licu. Čim smo se pojavili, skupina se rasturi, devojke razdvojiše, jedna od njih diže nešto sa zemlje (bio je to pečeni krompir) i ode, brišući rukom krv koja joj je oblila lice. Druga je stala i gledala nas, popravljajući kosu, nameštajući kako je najbolje znala i umela svoju pocepanu haljinu: bila je to neka uboga, bleda i ispijena devojka, upalih grudi, očiju iz kojih je izbijala glad, strah i stid. Odjednom mi se nasmešila.

Kaputt

89

Ja sam pocrveneo. Ništa nisam imao da joj poklonim. Želeo sam da joj pomognem, da joj nešto poklonim. U džepu sam imao samo nešto sitnine, ali čim sam pomislio da joj dam novac, postideo sam se. Nisam znao šta da radim, stajao sam, stajao sam pred njenim osmehom, i nisam znao šta da radim, šta da kažem. Odjednom sam se savladao i pružio joj novčanicu od deset zlota, ali devojka je prebledela, sklonila mi ruku i rekla, smešeći se: „Dzenkuie barzo, veliko hvala.“ Pogledala me u oči, nasmešila se, pa se okrenula i pošla svojim putem, popravljajući kosu. Tad sam se setio da u džepu imam jednu cigaru, finu havanu koju mi je dao viceguverner Radoma, doktor Egen, pa potrčah za njom, stigoh je, ponudih joj cigaru. Devojka me pogleda u nedoumici, pocrvene, uze cigaru, a ja shvatih da ju je uzela meni za ljubav. Ništa ne reče, čak se i ne zahvali, već se polako udalji s cigarom u ruci. S vremena na vreme prinosila je licu i udisala njen miris, kao da sam joj poklonio cvet. „Posetili ste geto, mein lieber Malaparte?“, upita me Frank i podrugljivo se osmehnu. „Da“, odgovorih mu hladno. „Veoma zanimljivo, nicht wahr?“ „O da, veoma je zanimljivo“, odgovorih. „Ne volim da idem u geto“, reče frau Vehter, „tamo čoveka uhvati nekakva tuga.“ „Tuga? A zašto?“, upita guverner Fišer. „So schmutzig, tako je prljavo“, reče frau Brigite Frank. „Ja, so schmutzig“, reče frau Fišer. „Varšavski geto je nesumnjivo najbolji od svih geta u Poljskoj, najbolje je organizovan“, reče Frank, „to je pravi primer kako jedan geto treba da izgleda. Guverner FišerVaršave ima punopocrvene smisla zaod ovakve stvari.“ „Šteta“, reče skromno, „što Guverner zadovoljstva. nisam imao dovoljno prostora na raspolaganju. Da sam imao malo više prostora, možda bih ga i bolje uredio.“ „Da, to je šteta!“, rekoh ja. „Zamislite samo“, produži Fišer, „na onom istom prostoru na kome je pre rata živelo trista hiljada ljudi, sada živi više od milion i po Jevreja. Nije moja krivica ako su malo stešnjeni.“ „Jevreji takav život vole“, reče Emil Gasner i nasmeja se. „A opet“, reče Frank, „ne možemo da ih prisilimo da promené način života.“

90

KURCIO MALAPARTE

„To bi se kosilo sa ljudskim pravima“, primetih ja. Frank me podrugljivo pogleda: „A Jevreji se ipak žale“, reče on. „Optužuju nas da ne poštujemo njihovu slobodnu volju.“ „Nadam se da ne primate mnogo k srcu te njihove optužbe“, rekoh. „Varate se“, reče Frank, „iz petnih žila se trudimo da nam ne bi našli neku zamerku.“ „Ja, natürlich“, reče Fišer. „A što se tiče prljavštine“, produži Frank, „neosporno je da oni žive u strašnim uslovima. Jedan Nemac ne bi pristao da vodi takav život ni za živu glavu!“ „Bilo bi veselo da pristane“, primetih ja. „Jedan Nemac ne bi mogao da živi u takvim uslovima“, reče Vehter. „Nemački narod je civilizovan narod“, rekoh. „Ja, natürlich“, reče Fišer. „Pa ipak treba priznati da zato nisu krivi samo Jevreji“, reče Frank. „Prostor na kome su zatvoreni suviše je skučen, a njih ima mnogo. Mada u stvari Jevreji uživaju u prljavštini. – Prljavština je prirodan način njihovog života. Možda zato što su svi bolesni – a bolesnici, kad nemaju boljeg leka, traže spas u prljavštini. Žalosno je videti ih kako crkavaju kao pacovi.“ „Čini mi se.da se ne smatraju naročito počašćenim time što žive“, rekoh ja, „to jest da se ne smatraju naročito počašćenim što žive kao pacovi.“ „Nisam nameravao da ih prekorevam, kad sam kazao da žive kao pacovi“, odgovori Frank, „samo sam izneo tu činjenicu.“ „Treba imati na umu i to da je veoma teško Jevreje sprečavati da umiru kad žive u onakvim uslovima“, reče Emil Gasner. „Preduzete su ozbiljne mere“, primeti baron Volseger obazrivo, „da se u svakom getu smanji procenat smrtnosti, ali…“ „U krakovskom getu“, reče Vehter, „izdao sam naredbu da porodica umrlog plati troškove pogreba. I postigao sam dobre rezultate.“ „Ubeđen sam“, rekoh podrugljivo, „da se posle te naredbe procenat smrtnosti iz dana u dan smanjivao.“ „Pogodili ste: smanjivao se“, reče Vehter, smejući se. Svi se zacerekaše i pogledaše me. „Njih bi trebalo potrovati kao pacove“, rekoh, „trebalo bi im dati mišomora. Stvar bi se brže rešila.“ „Nije njima potreban mišomor“, reče Fišer, „masovno umiru i bez njega. Prošlog meseca ih je, samo u varšavskom getu, pomrlo četrdeset i dve hiljade.“ „To je bogami zadovoljavajući broj“, rekoh ja, „ako tako produže, kroz nekoliko godina geto će opusteti.“

Kaputt

91

„Kad su u pitanju Jevreji, nikad ne možete da se oslonite na matematičke procene“, reče Frank. „Sve ono što su naši stručnjaci predvideli, u praksi se pokazalo pogrešno. Što više umiru, sve su brojniji.“ „Jevreji uporno rađaju decu“, rekoh ja, „sva je krivica u tome što rađaju decu.“ „Ach die Kinder“, reče frau Brigite Frank. „Ja, so schmutzig!“, reče frau Fišer. „Znači, videli ste decu u getu?“, upita me Frank. „Strašno izgledaju, nicht wahr? So schmutzig! I sva su bolesna, krastava, vašljiva. Kad ih čovek ne bi sažaljevao, prosto bi mu se zgadila. Liče na aveti. U svakom getu procenat smrtnosti dece je veliki. Koliki je u varšavskom getu?“, dodade, obrativši se guverneru Fišeru. „Pedeset i četiri odsto“, odgovori Fišer. „Jevreji su bolesna rasa, rastočena“, reče Frank. „Oni su degenerici. Ne umeju da podižu i neguju decu kao mi u Nemačkoj.“ „Nemačka je zemlja visoke kulture“, rekoh ja. „Ja, natürlich, u dečjoj higijeni Nemačka je prva zemlja na svetu“, reče Frank. „Jeste li primetili ogromnu razliku između nemačke i jevrejske dece?“ „Deca iz geta i nisu deca“, odgovorih. (Jevrejska deca nisu deca, mislio sam dok sam prolazio ulicama geta u Varšavi, Krakovu, Čenstohovi. Nemačka deca su čista. Jevrejska deca su schmutzig. Nemačka deca su dobro uhranjena, dobro obuvena, dobro odevena. Jevrejska deca su izgladnela, polugola, idu bosa po snegu. Nemačka deca imaju zube. Jevrejska deca su krezuba. Nemačka deca žive u čistim kućama, u zagrejanim sobama, spavaju u belim krevetićima. Jevrejska deca žive u prljavim kućama, hladnim, prenaseljenim sobama, spavaju na hrpama prnja i hartije pored kreveta na kojima leže mrtvaci i samrtnici. Nemačka deca se igraju: imaju lutke, gumene lopte, drvene konjiće, olovne vojnike, puške s komprimiranim vazduhom, trube, kutije s mehanizmom, zvrčke, imaju sve ono što treba jednom detetu da se igra. Jevrejska deca se ne igraju: nemaju čime da se igraju, nemaju igračaka. Pa i ne umeju da se igraju! Ne, jevrejska deca iz geta ne umeju da se igraju. To su zaista degenerisana deca. Grozno! Jedina im je razonoda da idu za mrtvačkim kolima punim leševa, a ne umeju ni da plaču. Jedina im je razonoda da gledaju kako im iza tvrđave streljaju roditelje i braću. I kako im streljaju mamu. Tako se zabavljaju jevrejska deca.) „Razume se, našoj tehničkoj službi nije lako da izađe na kraj sa tako velikim brojem mrtvaca“, reče Frank. „Trebalo bi nam bar dvesta kamiona, a mi raspolažemo samo s nekoliko desetina ručnih kolica. Ne znamo ni gde da ih sahranimo. To je ozbiljan problem!“

92

KURCIO MALAPARTE

„Nadam se da ih ipak sahranjujete“, rekoh ja. „Razume se, a šta ste mislili, da ih dajemo rođacima da ih pojedu?“, reče Frank i nasmeja se. Svi su prsnuli u smeh. „Ach so, ach so, ach so, ja, ja, ja, ach so, wunderbar!“ I ja sam, razume se, prsnuo u smeh. Smešno je bilo što mi je palo na pamet da ih možda ne sahranjuju. Suze su mi od smeha navrle na oči, kad sam se setio kako mi je tako nešto moglo da padne na pamet. Frau Brigite Frank je pritisla grudi obema rukama, zabacila glavu, razjapila usta: „Ach so, ach so, wunderbar!“ „Ja, so amüsant“, reče frau Fišer. Bližio se kraj večeri: stigli smo do ceremonije koju nemački lovci zovu „počast noža“. „Orfejeva povorka“, kako se to izrazio Frank, navodeći Apolinera, završavala se mladim srndaćem iz šuma grofova Radzivil, koga su dvojica slugu u plavim livrejama iznela na sto, nataknutog na ražanj, prema nekom starom običaju poljskih lovaca. Kad se pojavio srndać na ražnju, kojemu je u leđa bila zabijena crvena hitlerovska zastavica, s crnim kukastim krstom, zvanice su prestale da razgovaraju o getu i o Jevrejima. Svi su svečano ustali i počeli da odobravaju gospođi Fišer, a ona je porumenela od uzbuđenja, nasmešila se, sramežljivo se poklonila i predala „čast noža“ Brigiti Frank. Frau Brigite Frank se ljupko poklonila, primila iz ruku frau Fišer lovački nož s drškom od jelenskog roga sa dugačkom oštricom u srebrnim koricama, okrenula se najpre na jednu pa na drugu stranu, posvetivši tako žrtvu gostima i zvanicama, pa je objavila početak ceremonije na taj način što je isukala nož iz korica i zarila oštricu srndaću u leđa. Polako, strpljivo, otmeno i tako vesto da su zvanice uzvikivale od divljenja i pljeskale, frau Brigite Frank je sekla s leđa, pa prema zadnjem cereku i grudima široke tanke kriške nežnog ružičastog mesa, do kostiju opaljenog jakom vatrom, pa ih je ona lično, uz pomoć Kajta, delila gostima, a svaki put kad bi nekome od njih pružila njegov deo, zavrtela bi glavom, prevrnula očima, napućila usne i na razne druge načine ljupko se pravila da se predomišlja i ne može da reši hoće li takav dobar komad ustupiti dotičnoj osobi. Prvo je poslužila mene zbog jedne moje osobine ili kako se to izrazio Frank „vrline“: bio sam stranac. Posle mene, na moje veliko čuđenje, došao je na red Frank lično, a poslednji, što me je još više začudilo, nije poslužen Fišer, već Emil Gasner. Na kraju ove ceremonije svi su još jednom zapljeskali, a frau Brigite Frank se zahvalila dubokim poklonom, koji, na moje zadovoljstvo, nije bio lišen izvesne draži. Nož je ostao zaboden u srndaćevim leđima, pored crvene zastave s crnim kukastim krstom. Priznajem da sam se zgrozio kad sam video taj nož i tu zastavicu zabodene u leđa ove plemenite životinje. Sem

Kaputt

93

toga, bio mi je odvratan razgovor o getu i Jevrejima na koji su se zvanice postepeno vraćale. Prelivajući parčad srnećeg mesa zlatnožutim sosom, guverner Fišer je pričao kako sahranjuju Jevreje u getu. „Red leševa, red kreča“, rekao je kao da je kazao: parče mesa, sloj sosa, parče mesa, sloj sosa. „To je najhigijenskiji način“, reče Vehter. „Kad je reč o higijeni“, reče Emil Gasner, „Jevreji su mnogo više kužni kad su živi nego kad su mrtvi.“ „Ich glaube so!“,59 viknu Fišer. „Ne brinem se ja za mrtvace“, reče Frank, „za decu se brinem. Nažalost, ne možemo mnogo da učinimo kako bismo smanjili procenat smrtnosti dece u getu, ali želeo bih da bar na neki način ublažimo muke ovih malih jadnika. Želeo bih da ih naučimo da vole život, želeo bih da ih naučimo da nasmejani prolaze ulicama geta.“ „Nasmejani?“, rekoh ja. „Želite da ih naučite da se smeju? Da prolaze nasmejani ulicama geta? Jevrejska deca nikad neće naučiti da se smeju, pa makar ih dresirali bičem. Oni nikad neće naučiti ni da hodaju. Ne znate da jevrejska deca ne hodaju? Jevrejska deca imaju krila.“ „Krila?“, uzviknu Frank. Lica zvanica bila su duboko zaprepašćena. Svi su ćutali, zadržavali dah i netremice me gledali. „Krila?“, viknu Frank, pa zinu i zaceni se od smeha. Diže obe ruke i njima poče da maše kao da su krila. „Ćiu, ćiu, ćiu“, cvrkutao je gušeći se od smeha, a potom su se i sve zvanice povele za njegovim primerom, digle ruke i, mašući njima iznad glave, vikale: „Ach so, ach so! Ćiu, ćiu, ćiu!“ Najzad se večera završila i frau Fišer ustade i povede nas u svoj privatan salon gde je nekad biladodirivala radna soba Beka. Naslonjačakipa, u kojoj sam atlete, sedeo gornjim delom je pukovnika koleno belog mermernog grčkog izvajanog u takozvanom minhenskom stilu. Svetlo je bilo prigušeno, ćilimovi duboki, vatra od hrastovog drveta pucketala je u kaminu. Prostorija se lepo zagrejala, u vazduhu se osećao miris konjaka i duvana. Glasovi gostiju bili su promukli, razgovor isprekidan onim nemačkim smehom koga sam se uvek gnušao. Kajt je u kristalnim čašama mešao crveno burgonjsko vino, „volni“, mlak i gust, s bledim šampanjcem iz Muma. To je „turska krv“, tradicionalni napitak nemačkih lovaca posle lova. 59

Nem.: „Verujem da je tako!“ (Prim. prev.)

94

KURCIO MALAPARTE

„Znači“, reče Frank odjednom, okrenuvši prema meni iskreno ucveljeno lice, „znači, jevrejska deca imaju krila, je l' da? Ako to budete ispričali u Italiji, svi Italijani će pomisliti da je to istina. Eto, tako se stvaraju legende o Jevrejima. Sudeći po onome šta pišu engleske i američke novine, izgleda da Nemci u Poljskoj nemaju druga posla nego po ceo bogovetni dan ubijaju Jevreje. A eto, vi ste u Poljskoj više od mesec dana i, kažite po duši, jeste li videli da neki Nemac zlostavlja Jevreje. Pogromi su izmišljotina, kao i krila jevrejske dece. Možete mirne duše ovo da popijete“, dodade, dižući čašu od češkog kristala punu „turske krvi“, „ne bojte se, mein lieber Malaparte, to nije jevrejska krv. Živeli!“ „Živeli!“, odvratih, dižući čašu i počeh da pričam o događajima koji su se desili u dičnom gradu Jašiju u Moldaviji, na granici između Rusije i Rumunije.

VI

PACOVI IZ JAŠIJA Gurnuh vrata i uđoh. Kuća je bila prazna, videlo se da je iznenada napuštena. Zavese su zderane s prozora, parčad razbacana po sobama. Spavaća soba je bila prostrana: u sredini se nalazio velik okrugao sto ispod bakarnog svećnjaka, sa nekoliko stolica poredanih oko njega. Iz pocepanog dušeka ispalo je guščje perje, i čim sam prekoračio prag, sa poda se digao beli oblak, počeo da se kovitla po sobi i lepi za moje oznojeno lice. Fioke su zjapile širom otvorene, odeća i hartije razbacane svuda unaokolo. Odvrnuo sam prekidač. Srećom, električno osvetljenje je ostalo neoštećeno. Kuhinja je bila puna slame i razbijenog posuđa. Tanjiri i lonci ležali su ispreturani i u neredu po štednjaku. U jednom uglu klijala je čitava hrpa krompira. Osećao se zadah đubreta i pokvarenih namirnica. Razume se, ovo nije neki dvorac, ali u Jašiju, u Moldaviji, tih dana krajem juna 1941. (to su bili prvi dani nemačkog rata protiv Sovjetske Rusije) nisam mogao naći ništa bolje od ovog kućerka, okruženog prostranom napuštenom baštom, na samom početku Ulice Lapusneanu, pored Džokej-kluba i kaferestorana Korzo: a kako sam se docnije uverio, onaj zasađeni prostor oko kuće nije bila napuštena bašta, već staro pravoslavno groblje. Širom sam otvorio prozore i počeo da spremam kuću. Strašno sam bio umoran i za to veče bilo mi je dovoljno da samo malo sredim i koliko-toliko počistim dracu ostalo! Prostro La dracusam rat!na La krevet dracu Moldavija! La dracu spavaću Jaši! La sobu. dracuLasve kućesve u Jašiju! svoja dva ćebeta, obesio na zid karabinku vinčester, kontaks, poljsku električnu svetiljku i fotografiju svog psa, svog jadnog Feba. Kako se međutim već bilo smračilo, morao sam da upalim svetlo. Kroz noć odjeknuše dva puščana hica. Meci su probili okna i zabili se u tavanicu. Ugasio sam svetlo, pojavio se na prozoru. Nasred groblja, baš pred samom kućom, zaustavila se patrola. Nisam mogao da razaznam jesu li Nemci ili Rumuni. „Lumina! Lumina“,60 vikali su vojnici. Znači, patrola je bila rumunska. „La dracu! Dođavola!“, odvratih ja. Na taj moj uzvik vojnici 60

Rum.: „Svetlo! Svetlo!“ (Prim. prev.)

96

KURCIO MALAPARTE

odgovoriše paljbom i jedan metak mi zazvižda pored uha. I u Bukureštu, pre nekoliko dana, neko je s trga pucao u moj prozor na Atenepalasu. Policija i vojnici dobili su naređenje da pucaju u svaki prozor iz koga dopire i najmanji zračak svetlosti. „Noapte buna“,61 viknuh. „Noapte buna“, odgovoriše vojnici i udaljiše se. Tumarajući po mraku, potražio sam gramofon koga sam primetio na nekom stočiću, onako nasumce uzeo jednu ploču iz gomile ploča koje su u neredu bile razbacane u jednoj fioci, opipao iglu prstom, okrenuo ručicu, položio iglu na ivicu ploče. Bila je to neka rumunska narodna pesma koju je pevala Kiva Picigoj. Kivin glas se razlegao kroz mrak, promukao i milozvučan: Ce-ai in gusa, Marioara, Ce-ai in gusa, Marioara.

Bacio sam se na krevet, zažmurio, ali sam ubrzo ustao, otišao u kuhinju, napunio jednu kofu vodom i u nju stavio bocu zuice, koju sam doneo iz Bukurešta, da se ohladi. Stavio sam kofu pored kreveta, ponovo se opružio na iscepani dušek i zažmurio. Ploča je bila odsvirana, igla se okretala na praznoj ivici i prigušeno škripala. Ustao sam, opet okrenuo ručicu i vratio iglu na početak ploče. Kroz mrak je ponovo odjeknuo promukli i milozvučni glas Kive Picigoj: Ce-ai in gusa, Marioara.

Da sam smeo upaliti svetlo, čitao bih. Sa sobom sam poneo jednu knjigu Herolda Nikolsona The Hellen's Tower, koju sam našao u Bukureštu kod Jevrejina Azafera, svog prijatelja knjižara čija se radnja nalazi pred Curentulom. To je bila stara knjiga iz 1937. u kojoj je izneta povest lorda Duferina, ujaka Herolda Nikolsona. La dracu Herold Nikolson i njegov ujak lord Duferin, la dracu svi odreda! Bilo je sparno zagušljivo leto, već tri dana iznad gradskih krovova zgušnjavala se oluja kao gnoj u zrelom čiru. Kiva Picigoj je pevala promuklim, strasnim i milozvučnim glasom i odjednom je umukla: čelična igla počela je tiho da škripi. Nije mi se dalo da ustanem iz kreveta „la dracu la gusa di Marioara, noapte buna, domniscioara Chiva“. I tako sam malo-pomalo zadremao i počeo da sanjam. 61

Rum.: „Laku noć.“ (Prim. prev.)

Kaputt

97

Najpre nisam ni primetio da sanjam. A zatim sam, odjednom, došao do saznanja da je to zaista san. A možda sam bio zaspao, počeo da sanjam i kad sam se probudio, produžio budan da snevam kao obično kad je čovek premoren. Jednog trenutka vrata su se otvorila i u sobu je ušao Herold Nikolson. Na sebi je imao sivo odelo, košulju od oksfordskog platna bledoplave boje na kojoj se isticala modra kravata. Ušao je, bacio na sto šešir, „lok“ od sivog filca, seo na stolicu malo podalje od mog kreveta i počeo netremice da me gleda i da mi se smeši. Soba je postepeno menjala izgled, dok se nije pretvorila u ulicu, u trg s drvećem. Iznad krovova, prepoznao sam nebo Pariza. Ugledao sam Plas Dofen, prozore svog doma na Plas Dofenu. Šunjao sam se pored samih zidova da me ne bi primetio trafikant sa Pon Nefa, skrenuo sam u Ke d'Orlož, stao pred kućom broj 39, pred svojim vratima. To su upravo bila vrata moje kuće, vrata kuće Danijela Alevija. I zapitao sam gospođu Martig, nastojnicu: „Je li gospodin Malaparte kod kuće?“ Gospođa Martig me dugo gledala i ćutala: nije me poznala, a ja sam joj bio zahvalan što me nije poznala, bilo me stid što sam se vratio u Pariz u uniformi italijanskog oficira, bilo me stid što sam po pariškim ulicama viđao Nemce. A kako i da me pozna posle toliko godina? „Non, Monsieur Malaparte n'est pas { Paris“, odgovori mi gospođa Martig. „Je suis un de ses amis“, rekoh. „Nous n'avons pas de nouvelles de lui“, odgovori mi gospođa Martig, „peut-être Monsieur Malaparte est-il encore en prison en Italie, peut-être à la guerre, quelque part en Russie, en Afrique, en Finlande, peut-être mort, peut-être prisonnier, qui sait?“62 I ja je upitah da li su madam i mesje Alevi kod kuće. „Non, ils ne sont pas la, ils viennent de partir“, 63 šapnu mi ona. Tada se popeh stepeništem i okrenuh se, smeškajući se gospođi Martig. Možda me tog trenutka prepoznala, nasmešila se pomalo u nedoumici, možda je osetila miris koji sam sobom doneo, miris mrtve kobile, miris trave sastarog napuštenog groblja u Jašiju. Stao sam pred vratima Danijela Alevija, pružio ruku prema kvaki i nisam se usudio da je pritisnem: kao i onog dana kad sam došao da se s njim oprostim pre svog povratka u Italiju, pre odlaska u zatvor i progonstva na Liparska ostrva. Danijel Alevi me čekao u svojoj radnoj sobi sa slikarom Žak-Emilom Blanšom i pukovnikom De Golom, a meni je dušu ispunilo nekakvo mračno predosećanje. „Monsieur Halew n'est pas chez lui“,64 62 Franc:

„Ne, gospodin Malaparte nije u Parizu.“ „Ja sam njegov prijatelj.“ „Nemamo od njega nikakvih vesti… možda je gospodin Malaparte još u zatvoru u Italiji, možda ratuje negde u Rusiji, Africi, Finskoj, možda je poginuo, možda je zarobljen, ko zna?“ (Prim. prev.) 63 Franc: „Ne, nisu tu, otputovali su.“ (Prim. prev.) 64

Franc: „Gospodin Alevi nije kod kuće.“ (Prim. prev.)

98

KURCIO MALAPARTE

doviknu mi gospođa Martig odozdo sa stepeništa. Tada sam počeo da se penjem drvenim lestvicama koje su vodile u potkrovlje gde sam nekad stanovao, pokucao na vrata i, posle nekoliko trenutaka, začuo kako neko unutra korača. Prepoznao sam taj hod i Malaparte mi je otvorio vrata: mlad je, dosta mlađi od mene, lice mu je sveže, crnokos je, oči su mu malo mutne. Gleda me i ćuti, a ja mu se smešim: ali on je ozbiljan, podozrivo me gleda, kao kakvog neznanca. Ušao sam u svoj stan, počeo da se osvrćem oko sebe. U biblioteci su bili na okupu svi moji prijatelji, Žan Žirodu, Luiđi Pirandelo, Andre Malro, Besan Masne, Žan Geeno, Herold Nikolson, Glenvej Veskot, Sesil Sprig i Barbara Harison. Svi moji prijatelji su se nalazili tu na okupu, sedeli su i ćutali, a neki od njih su bili mrtvi, bleda lica, ugasla pogleda. Možda su sve ove godine proveli tu, čekali me, a sad me ne poznaju. Možda su već izgubili nadu da ću se vratiti u Pariz posle toliko godina provedenih u zatvoru, progonstvu, ratu. Čuo sam mukli i žalostivi zvuk sirena sa remorkera koji su plovili Senom, vukući za sobom čitavu povorku šlepova, pogledao sam kroz prozor i ugledao mostove Pariza od Pon Sen Mišela do Trokadera, zeleno lišće duž kejova, pročelje Luvra, drveće na Plas de la Konkordu. Prijatelji su me gledali i ćutali, a ja sam seo među njih. Želeo sam da im opet čujem glas, želeo sam da progovore, ali oni se nisu pomerali, bili su zakopčani, netremice su me gledali i ćutali, i ja sam osetio kako me sažaljevaju, hteo sam da im kažem kako nisam ja kriv što sam postao tako svirep, svi smo postali svirepi, pa i ti Besane Masne, pa i ti Geeno i ti Žane Žirodu i ti Barbara, zar ne? A Barbara se smeškala, klimnula mi glavom, kao da je htela da mi kaže da zna, da je shvatila. Pa i ostali su se smeškali, klimali mi glavom kao da su hteli i oni da kažu kako nismo mi krivi što smo postali svirepi. Tada sam ustao, pošao prema vratima i, kad sam bio na pragu, okrenuo se, pogledao ih i nasmešio se. Polako sam sišao stepenicama, a gospođa Martig mi je šapnula: „IL ne nous { jamais écrit.“65 Hteo sam da joj se izvinim što im nikad nisam pisao iz zatvora Ređina Čeli, sa Liparskih ostrva: „Ce n'était pas par orgueil, vous savez, c'était par pudeur. J'avais cette pudeur du prisonnier, cette triste pudeur de l'homme traqué, enfermé dans un cachot, rongé par la vermine, par l'insomnie, par la fièvre, rongé, par la solitude, par la cruauté. Oui, Madame Martig, par sa propre cruauté.“ „Peut-être nous a-t-il oubliés“, reče gospođa Martig tiho, pa dodade: „Peut-etre vous a-t-il oublié, vous aussi.“

65 Franc:

„Nikad nam nije pisao.“ (Prim. prev.)

Kaputt

99

„Oh non! Il ne nous a pas oubliés. Il a honte de ce qu'il souffre, il a honte de ce que nous sommes tous devenus dans cette guerre. Vous le savez n'est-ce pas que vous le savez, Madame Martig?“ „Oui“, reče gospođa Martig tiho, „nous le connaissons bien, Monsieur Malaparte.“66 „Dobar dan, Čajlde Herolde“, rekao sam, pa sam se pridigao u krevetu i seo. Herold Nikolson je polako skinuo rukavice, pa je kratkom belom rukom, obraslom sjajnim riđim maljama, pogladio brkove, dugo zadržavajući prste na usnama. Brkovi Herolda Nikolsona nisu ličili na brkove jednog diplomate iz mlade ekipe Forin ofisa, već su podsećali na kasarne Čelsija: izgledali su mi „a typical product of the English Public Shool System, Sandhurst and the Army“.67 Herold Nikolson me gledao i smeškao se kao i onog dana u Parizu kad je došao po mene da pođemo na ručak u restoran Lari, u Ulici Roajal, gde nas je čekao Mosli. Ne sećam se više gde sam se upoznao s Nikolsonom. Jednog jutra, za vreme doručka u kući naših prijatelja u predgrađu Fobur Sent Onore, o njemu mi je pričala gospođa Strong. Posle nekoliko dana gospođa Strong mi je telefonirala da će Nikolson doći po mene i da ćemo se naći s Moslijem. Nikolson je sedeo u mojoj biblioteci i gladio brkove kratkom i belom rukom, obraslom sjajnim riđim maljama. Sa Sene je dopiralo zavijanje sirena remorkera. Čini mi se da se to desilo u jedno oktobarsko jutro, mlako i oblačno. Sastanak s Moslijem bio je zakazan u dva sata. Pešice smo se uputili obalom Sene prema Ulici Roajal, a kad smo ušli kod Larija, bilo je pet minuta do dva. Seli smo za jedan sto, poručili martini, ali Mosli se nije pojavio ni posle pola sata. Herold Nikolson je povremeno ustajao, odlazio do telefona da pozove Moslija, koji je, rekao je, stanovao u hotelu Napokon pored Trijumfalne kapije. Taj hotel je bio kao poručen za rezidenciju budućeg engleskog Musolinija. Bilo je tri sata, a Mosli još nije dolazio. Počeo sam da sumnjam kako se bez ustručavanja izležava u krevetu i još spava, ali nisam se usudio da kažem Nikolsonu šta mi je palo na pamet. Posle izvesnog vremena (sada je Franc: „Nisam vam pisao od stida, a ne znam što bih držao do sebe. Stideo sam se što sam zatočenik, što sam osuđenik, zatvoren u ćeliji, što me jedu vaške, mori nesanica, trese groznica, što sam ojađen od samoće, izmučen svirepošću. Da, gospođo Martig, izmučen svojom sopstvenom svirepošću.“ „Možda nas je zaboravio… Možda je i vas zaboravio.“ „One! Nije nas zaboravio. Samo se stidi boljke od koje boluje, stidi se nas ovakvih kakve nas je ovaj rat učinio. Znate to, zar ne, gospođo Martig?“ „Da… dobro poznajemo gospodina Malapartea.“ (Prim. prev.) 66

67

Engl.: „Tipičan proizvod engleskog sistema školstva i Vojne akademije.“ (Prim. prev.)

100

KURCIO MALAPARTE

bilo tri i po časa), kad je Nikolson deseti put izašao iz telefonske kabine, pobedonosno mi je javio da ser Osvald Mosli dolazi. I dodao je, smešeći se, u znak izvinjenja, kako Mosli pati od toga da se po čitavo jutro izležava, dockan ustaje, nikad pre dvanaest, pa od podne do dva sata malo vežba mačevanje u svojoj sobi, a potom izlazi i pešice se uputi na sastanke, na koje stiže kad svi već odu, jer im dojadi da ga čekaju. Upitao sam ga da li zna onu Taleranovu izreku. „U životu“, govorio je Taleran, „lako je stići, teško je otići.“ „Za Moslija je opasno“, reče Nikolson, „što on stigne pre nego što ode.“ Kad je najzad Mosli ušao kod Larija, bilo je gotovo četiri sata. Nikolson i ja već smo popili pet-šest martinija i počeli da jedemo; ne sećam se više šta smo jeli, ni o čemu smo razgovarali, pamtim samo da je Mosli imao veoma sitnu glavu, milozvučan glas, da je bio visok, pravi dugajlija, suvonjav, nemaran, malo gurav i da je kazao nimalo zbunjen, štaviše zadovoljan što je zadocnio: „On n'est jamais pressé, quand il s'agit d'arriver en retard“,68 ne u znak izvinjenja, već da nam stavi do znanja kako nije toliko glup da ne bi bio svestan da je zakasnio. Nikolson i ja pogledali smo se saučesnički, a Mosliju ni na kraj pameti nije bilo kako smo se nas dvojica sporazumeli da se s njim sprdamo. Činilo mi se da u njemu ima mnogo sense of humour, ali kao i svi diktatori (Mosli je priželjkivao da bude diktator i bez sumnje je bio naročito obdaren za tu ulogu, a zna se kakve osobine ima čovek koji poseduje takvu vrstu obdarenosti), nije ni trenutka posumnjao da bismo ga mogli ismejavati. Sobom je doneo jedan primerak engleskog izdanja moje knjige Technique du coup d'Etat69 i zamolio me je da mu na prvom listu napišem posvetu. Možda je očekivao posvetu u obliku ditiramba: da bih ga razočarao, na prvoj strani sam ponosno napisao samo ove dve rečenice iz svoje knjige: „Hitler je kao i svi diktatori – žena“ i „Diktatura je najsavršeniji oblik surevnjivosti“. Kad je Mosli pročitao ove reči, zbunio se i pogledao me je, zažmurivši. „Smatrate li onda da je i Cezar bio žena?“, upitao me je, a glas mu je neprimetno zadrhtao od ljutine. Nikolson se jedva savlađivao da ne prsne u smeh i namigivao mi je. „On je bio gori od žene“, odgovorih. „Cezar nije bio džentlmen.“ „Cezar nije bio džentlmen?“, upita Mosli zapanjeno. „Stranac koji uzima slobodu da pokori Englesku“, odgovorih, „razume se da nije džentlmen.“ Vina su bila odlična, upravnik restorana sujetan, tačan i ćudljiv kao žena – ili kao diktator – neprestano je onako naduven, mrzovoljan i samoljubiv, gostio beskonačnom povorkom izuzetnih jela tri čudna stranca, koji su sedeli 68 Franc:

„Nikad ti se ne žuri kad treba da zadocniš.“ (Prim. prev.)

69 Franc:

Tehnika državnog udara. (Prim. prev.)

Kaputt

101

sami u praznoj dvorani i ručali u tako neuobičajeno vreme, kad se već čaj pušio u srebrnim čajnicima u Ricu. A Mosli je, izgleda, bio istog raspoloženja kao i upravnik restorana, godili su mu mirisi vina, pa se razvedrio, postao zajedljiv. U Ulici Roajal, jedna za drugim počela su da se pale plinska svetla, cvećari su s Madlene silazili na Plas de la Konkord, gurajući kolica puna sparušenog cveća – a mi smo još neprestano živo raspravljali o vrlinama sira iz Brija i o tome kako se u Engleskoj najlakše može doći na vlast. Nikolson je tvrdio da kod Engleza ne uspevaju ni nasilje ni ubedivanje već „lepo ponašanje“, a da diktatori nemaju good manners. Mosli je odgovorio da je „lepo ponašanje“ stvar preživela, i da su Englezi, a naročito Upper fen Thousand, zreli za diktaturu. „A kojim putem ćete se domoći vlasti?“, upitao ga je Nikolson. „Najdužim, of course“, odgovorio je Mosli. „Hoćete li proći kroz Trafalgar skver ili kroz Sent-Džejms park?“, upitao je Nikolson. „Kroz Sent-Džejms park, razume se“, odgovorio je Mosli. „Moj državni udar biće samo jedna lepa šetnja“, i srdačno se nasmejao. „A, sad mi je jasno: vaša revolucija će krenuti sa Mejfera. Po vašem mišljenju, kada ćete doći na vlast?“, upita Nikolson. „Sad već tačno možemo da predvidimo datum kada će parlamentarni režim u Engleskoj doživeti krah. Danas vam zakazujem sastanak u Dauning stritu“, odgovorio je Mosli. „U redu, a kog dana i u koliko sati će se taj sastanak održati?“, upitao je Nikolson. „E, to je tajna“, rekao je Mosli i nasmejao se. „Ukoliko revoluciju smatrate sastankom, sa zakašnjenjem ćete stići na vlast.“ „Utoliko bolje: stići ću kad me više niko ne bude očekivao“, odgovorio je Mosli. *** Dok smo tako razgovarali i uživali u starom, davnašnjem mirisu jednog armanjaka, restoran je postepeno menjao izgled, pretvarao se u prostranu sobu, neobično sličnu onoj u kojoj sam ležao na pocepanom dušeku. Herold Nikolson me gledao i smeškao se: sedeo je ispod bakarnog čiraka, nalaktio se na sto pored svog „loka“ od sivog filca. Odjednom mi je glavom pokazao jedan ugao sobe; podigao sam pogled i video ser Osvalda Moslija koji je sedeo na

102

KURCIO MALAPARTE

podu i podavio noge kao Turčin. Nikako mi nije išlo u glavu kako su se to Nikolson i Mosli obreli u Jašiju u mojoj spavaćoj sobi. Sa zaprepašćenjem sam primetio da je Moslijevo lice sitno i ružičasto kao u deteta, šake male, ruke veoma kratke, a noge neobično dugačke, tako dugačke da je morao da ih podavije kao Turčin kako bi mogle da stanu u sobu. „Pitam se zašto ste se zadržali u Jašiju“, reče mi Herold Nikolson, „a,niste otišli da se borite.“ „La dracu“, odgovorih, „la dracu rat, la dracu svi odreda!“ Mosli udari dlanovima o pod od čega se podiže oblak guščjeg perja. Čitavo lice mu je bilo pokriveno perjem koje mu se zalepilo za oznojenu kožu, i smejao se, udarajući dlanovima o pod. Nikolson je strogo gledao ser Osvalda Moslija: „Treba da vas je stid što se igrate kao dete. Vi više niste dete, ser Osvalde.“ „Oh sorry, Sir“,70 reče ser Osvald Mosli i obori pogled. „Zašto ne idete na front da ratujete?“, produži Nikolson i okrenu se prema meni. „Dužnost svakog džentlmena je da se bori za odbranu civilizacije protiv varvarstva.“ Kad to reče, prsnu u smeh. „La dracu“, odgovorih, „La dracu i vi, Čajlde Herolde!“ „Dužnost je svakog džendmena“, produži Herold Nikolson, „da se bori protiv Staljinove vojske. Smrt SSSR-u! Ha, ha, ha, ha!“, i prsnu u grohotan smeh, zavalivši se na naslon stolice. „Smrt SSSR-u!“, viknu ser Osvald Mosli, udarajući dlanovima u pod. Nikolson se okrenu prema Mosliju: „Ne budalite, ser Osvalde“, reče strogo. Tog trenutka otvorila su se vrata i na pragu se pojavio neki rumunski oficir, visok i snažan, u pratnji tri vojnika. U mraku sam video njihove pocrvenele oči i lice koje se sijalo od znoja. Mesečina se prosula po pragu, dah povetarca ušao je kroz otvoren prozor. Oficir je kročio u sobu, približio se mom krevetu, pa je stao pored njega i bacio mi u lice snop svetlosti ručnom lampicom. Video sam da ima u ruci revolver. „Vojna policija“, reče oficir, „imate li propusnicu?“ Prsnuo sam u smeh i okrenuo se Nikolsonu. Već sam hteo da kažem la dracu, kad primetih da Nikolson postepeno iščezava iza belog oblaka perja. Nebo mlečnobele boje uvuklo se u sobu i ja sam video kako se nejasni obrisi Nikolsona i Moslija polako kreću prema tom neobičnom svodu, dižući se sasvim polako ka tavanici, kao plivači kad se, okruženi mehurićima, posle ronjenja vraćaju na morsku površinu. 70

Engl.: „O, izvinite, gospodine.“ (Prim. prev.)

Kaputt

103

Pridigao sam se i seo u krevetu. Tad sam primetio da sam se probudio. „Hoćete li nešto da popijete?“, reče oficir. Od hladnog pića najzad sam se potpuno probudio, i glas mi je zazvučao suvo i razdragano kad sam zavukao ruku u džep od mundira koji je bio okačen pored mog uzglavlja i, pružajući oficiru isprave, rekao: „Evo propusnice. Kladim se da je lažna.“ Oficir se nasmešio. „Ne bi bilo čudo“, reče. „Jaši je pun ruskih padobranaca.“ Zatim dodade: „Nije vam pametno što sami spavate u ovoj napuštenoj kući. I juče smo našli jednog čoveka zadavljenog u krevetu u Fabričkoj ulici.“ „Hvala što ste me opomenuli“, odgovorih, „ali pored ovih lažnih isprava mogu mirno da spavam, zar ne?“ „Razume se“, reče oficir. Moju propusnicu je potpisao predsednik vlade Mihail Antonesko. „Hoćete li da pregledate je li ovo lažno?“, upitah, pruživši mu drugu propusnicu, koju je potpisao pukovnik Lupu, komandant Jašija. „Hvala“, reče oficir, „isprave su vam sasvim u redu.“ „Smem li da vas ponudim još jednom čašom zuice?“ „Zašto da ne? U čitavom Jašiju ni za lek više ne možete naći kap zuice.“ „Noroc!“ „Noroc!“ Oficir potom ode, a vojnici za njim. Ja ponovo tvrdo zaspah, ležeći na leđima, s parabelumom u znojavoj ruci. Kad sam se razbudio, sunce je bilo već visoko odskočilo na nebu. Ptice su se napevale po granama bagrema i sletale na kamene krstače starog napuštenog groblja. Obukao sam se i krenuo u potragu za hranom. Putevi su bili zakrčeni dugačkim kolonama kamiona i nemačkih oklopnih kola; zaprega s artiljerijom zaustavila se pred zgradicom Džokej-kluba; čete rumunskih vojnika s velikim zabačenim čeličnim šlemovima, u uniformama boje peska pomešanog s blatom, marširale su jako lupajući cokulama po asfaltu. Grupe dokoličara dreždale su pred zgradom Desfacere de vinuri, koja se nalazi pored Kafetarija Fundacija. U vazduhu se osećao težak miris pileće čorbe, veoma masne, začinjene sirćetom, i mešao se s jakim mirisom branze, usoljenog sira iz Braile. Uputio sam se Ulicom Bratianu prema Ulici Svetog Spiridona i ušao u bakalsku radnju Kanea, Jevrejina široke glave na kratkom vratu, s ušima koje su ličile na drške na loncu. „Dobar dan, Dòmnule capitan“, pozdravi me Kane. Obradovao se što me vidi, mislio je da se nalazim s rumunskim trupama na bojištu kod Pruta.

104

KURCIO MALAPARTE

„La dracu, Prut“, rekoh mu. Odjednom mi je pripala muka i zavrtelo mi se u glavi. Seo sam na jedan džak šećera, zavukao prst u okovratnik u nameri da malo olabavim čvor kravate. U dućanu su se mešali otužni mirisi začina, sušene ribe, laka, gasa, sapuna. „Taj glupi rasboiu“, reče Kane, „taj glupi rat.“ Stanovnici Jašija su uznemireni: očekuju da se desi nešto strašno, u vazduhu se oseća da će se desiti nešto strašno. Šaputao je i podozrivo gledao prema vratima. Prolazili su odredi rumunskih vojnika, kolone kamiona i nemačkih pancera. Izgledalo je kao da Kane hoće da kaže: šta misle da će učiniti sa svim tim oružjem, sa svim tim topovima i oklopnim kolima? Ali ćutao je i šetkao se polako, tromo po dućanu. „Dòmnule Kane“, rekoh mu, „u velikoj sam oskudici.“ „Za vas će se uvek nešto naći“, reče Kane. Zatim izvuče iz jednog budžaka tri boce zuice, dva hleba od funte, malo branze, nekoliko kutija sardina, dve tegle marmelade, malo šećera i paketić čaja. „Ovo je ruski čaj“, reče Kane, „pravi ruski čaj. To mi je poslednja kesa. Kad potrošite, više nemam da vam dam.“ Pogleda me, klimajući glavom. „Ako vam za koji dan nešto drugo ustreba, navratite do mene. U mom dućanu uvek će se naći nešto za vas.“ Lice mu je bilo tužno, rekao je: „Navratite do mene“, kao da je znao da se možda više nećemo videti. Ljudima je nad glavom visio mač i zato su bili uznemireni. Povremeno bi neko svratio u bakalnicu, kazao: „Dobar dan, Dòmnule Kane“, a Kane bi zavrteo glavom u znak da nema ničeg, zatim bi me pogledao i uzdahnuo. Taj glupi rasboiu, taj glupi rat. Napunio sam džepove zamotuljcima namirnica, stavio pod mišku paket čaja, odlomio parče hleba i počeo da žvačem. „La revedere, Dòmnule Kane.“ „La revedere, Dòmnule capitan.“ Stegli smo jedan drugom ruku i nasmešili se. Kane se smeškao bojažljivo, nesigurno, ličio je na uznemirenu životinju. Kad sam odlazio, pred bakalnicom su se zaustavile jedne kočije. Kane žurno izađe na prag radnje, pokloni se do zemlje i reče: „Dobar dan, doamna Principessa.“ Bile su to jedne od onih starinskih, gospodskih kočija, crnih i svečanih, koje su još u upotrebi u rumunskoj provinciji, neka vrsta otkrivenog landaua, sa spuštenim krovom, koga je pridržavalo široko kožnato remenje. Paoci na točkovima kočija, iznutra presvučenih sivom tkaninom, bili su obojeni crveno. Landau su vukla dva divna moldavska ždrepca, dva belca duge grive, čije su se sapi sijale od znoja. Na debelim širokim jastucima sedela je neka žena, ne više

Kaputt

105

tako mlada, koja je svoju uvelu put prekrila debelim slojem belog pudera. Sedela je kruto i pravo, u svetloplavoj haljini, a u desnoj ruci je držala suncobran od crvene svile, obrubljen čipkom. Obod širokog slamnog firentinskog šešira bacao je lepršavu senku na njeno izborano čelo. Pogled joj je bio ponosit, blago zamagljen, a koprena, koja obično zastire oči kratkovidih, činila ga je neodređenim, odsutnim. Lice joj je bilo nepomično, gledala je u nebo nalik na šator od plave svile, po kome je polako plovilo nekoliko belih oblaka što su podsećali na senke oblaka u ogledalu jezera. To je bila kneginja Sturca, iz čuvene moldavske kneževske kuće. Pored nje je sedeo, gord i odsutan, knez Sturca, još mlad čovek, visok, mršav, rumena lica, u belom odelu, čije je čelo bilo zasenjeno obodom sivog filcanog šešira. Imao je visok krut okovratnik, sivu kravatu, sive škotske rukavice, crne cipele koje su se zakopčavale sa strane. „Dobar dan, doamna Principessa!“, reče Kane i pokloni se do zemlje. Primetio sam da mu je krv udarila u glavu, navalila u slepoočnice. Kneginja mu nije uzvratila pozdrav, nije okrenula glavu i vrat joj je ostao ukočen u visokom čipkastom okovratniku, koji su pridržavale male riblje kosti. Zapovedila je suvo i odsečno: „Daj moj čaj Grigoriju.“ Kočijaš Grigori je sedeo na svom sedištu, uvijen u težak kaftan od zelene, malo izbledele svile, koji mu je dosezao do peta crvenih kožnih čizama. Na glavi je imao tatarsku kapicu od žute svile, izvezenu crvenim i zelenim koncem. Bio je gojazan, bled i mlitav. Taj kočijaš je pripadao pravo vernoj sekti škopaca, uškopljenika čiji je sveti grad bio Jaši. Škopci se mladi žene, a kad im se rodi prvi sin, onda se uškope. Kane se pokloni evnuhu Grigoriju, nešto promuca, pa ulete u dućan. Kroz nekoliko trenutaka opet se pojavi na pragu, ponovo se pokloni do zemlje i reče drhtavim glasom: „Doamna Principessa, izvinite, ništa mi nije ostalo, ni listić čaja, doamna Principessa…“ „Brzo mi daj moj čaj“, reče kneginja Sturca strogo. „Izvinite, doamna Principessa…“ Kneginja polako okrenu glavu, pogleda ga i ne trepnu, zatim reče umornim glasom: „Ne pričaj koještarije! Grigori!“ Evnuh se okrenu, diže bič, dugački moldavski bič s jasnocrvenom trakom, s ručkom izrezbarenom i islikanom crvenom, plavom i zelenom bojom, pa njime podlo osinu Kanea po leđima, okrznuvši mu vrat. „Izvinite, doamna Principessa…“, reče Kane, pognuvši glavu. „Grigori!“, zapovedi kneginja prigušenim glasom. I tada, dok je evnuh polako dizao bič, ispruživši ruku kao da steže koplje zastave i malo se pridigao kako bi bolje mogao da zamahne, Kane se okrenu prema meni, pruži ruku, pa prstima što su podrhtavali opipa kesu čaja koju

106

KURCIO MALAPARTE

sam ja stegnuo ispod miške. Sav oznojen, bled, tiho me preklinjao: „Izvinite, dòmnule capitan…“ Zatim zgrabi paket koji sam mu ja pružio smešeći se i preda ga Grigoriju, poklonivši se. Evnuh snažno osinu konje po leđima, oni poskočiše, propese se, nagnuše u kas i kočija nestade u oblaku prašine, uz rezak zvek praporaca. Parče pene iz konjskih zvala pade mu na rame i tiho zašušta. „La dracu, doamna Principessa, la dracu!“, viknuh. Ali kočija se već bila udaljila, u dnu ulice je skrenula prema Džokej-klubu i Fundaciji. „Hvala, dòmnule capitan!“, prošaputa Kane i, postiđen, obori pogled. „Nema na čemu, dòmnule Kane ali, la dracu kneginja Sturca, la dracu svi ovi moldavski plemići!“ Moj prijatelj Kane diže pogled, lice mu je bilo pomodrelo, krupne graške znoja blistale su mu na čelu. „Nije to ništa. La revedere, dòmnule Kane.“ „La revedere, dòmnule capitan“, odgovori Kane, brišući čelo dlanom. Vraćajući se prema groblju, prošao sam pored apoteke koja se nalazila na uglu Ulice„Dobar Lapusneanu i Ulice Bratijanu. Ušao sam u apoteku i prišao tezgi. dan, domniscioara Mica.“ „Dobar dan, Dòmnule capitan.“ Mika se smeškala, golim rukama se nalaktila na mermernu ploču tezge. Bila je lepa devojka, ta Mika: crnpurasta, raskošnih oblina. Po čelu su joj se rasule guste crne kovrdže, brada joj je bila šiljata, usta široka i mesnata, lice posuto sitnim maljama koje su se modrikasto presijavale. Pre nego što sam napustio Jaši i pošao na front pored Pruta, pokušao sam da joj se udvaram. Bože moj, dva meseca nisam dirnuo ženu. U Bukureštu nisam dirnuo ženu. Bilo je toliko sparno, a ja sam već zaboravio kako žene izgledaju. „Cum merge a sanatate, domniscioara Mica?“ 71 „Bine, foarte bine, Dòmnule capitan.“ Lepa devojka, ali maljava kao koza. Imala je oči krupne, crne, blistave, nos tanak na bucmastom i crnpurastom licu. U žilama joj je sigurno teklo i malo ciganske krvi. Rekla mi je da bi se rado sa mnom prošetala večeras posle policijskog časa. „Posle policijskog časa, domniscioara Mica?“ „Da, da, Dòmnule capitan.“ Bože moj, kako joj tako nešto pada na pamet! Kako da se s njom prošetam posle policijskog časa kad patrole žandarma i vojnika još izdaleka viču: „Stoj! 71

Rum.: „Kako zdravlje, gospođice Mika?“

„Dobro, vrlo dobro, gospodine kapetane.“ (Prim. prev.)

Kaputt

107

Stoj!“, i pucaju u čoveka pre nego što stigne da se odazove? A i kako joj pada na pamet da se šeta među ruševinama bombardovanih kuća, pocrnelih od požara! Jedna kuća na Trgu Uniri pred kipom kneza Kouca Voda još od juče je u plamenu. Ti sovjetski avijatičari neštedimice gađaju. Juče su čitava tri sata nadletali Jaši: mirno doletali i odletali na visini od jedva tri stotine metara. Neki su krilom okrznuli krovove. Jedan ruski bombarder, pri povratku, kad je poleteo prema Skuleniju, srušio se u polje, u neposrednoj blizini grada, malo dalje od Kopoua. Posadu aviona sačinjavalo je šest žena. Otišao sam da ih vidim. Neki rumunski vojnici pretraživali su pilotsku kabinu, dodirivali te jadne devojke prstima masnim od čorbe, mamaljuge i brance. „Ostavi je na miru, kučkin sine!“, viknuo sam nekom vojniku koji je provlačio prste kroz kosu jedne devojke-pilota, krupne plavuše, pegava lica. Oči su joj bile razrogačene, usta poluotvorena, jedna ruka joj je mlitavo visila niz bok, glavu je naslonila na rame drugarice, a meni se učinilo da u tom pokretu ima izvesne sramežljivosti i odricanja. Bile su to dve srčane devojke, časno su ispunile svoj zadatak i zasluživale su poštovanje. Bile su to dve smele radnice, zar ne gospođo kneginjo Sturca? Na sebi su imale pepeljastosive avijatičarske kombinezone i kožne jakne. Vojnici su ih polako svlačili, otkopčavali, dizali nepomične ruke i preko glave im skidali jakne. Neki vojnik, u nameri da ispravi glavu jednoj devojci, uhvatio ju je ispod brade, ščepao je za gušu kao da će je zadaviti i pritisnuo krupnim palcem s crnim raspuknutim noktom poluotvorena usta, naduvene beskrvne usnice. „Ujedi ga za prst, budalo!“, viknuo sam, kao da je devojka mogla da me čuje. Vojnici su me pogledali i prsnuli u smeh. Druga devojka je bila uklještena između prostora u kome su stajale bombe i velikog mitraljeza: u takvom položaju vojnici nisu mogli da joj svuku bluzu. Jedan vojnik joj otkopča kožnu kapu, zgrabi je za kosu, naglo izvuče napolje, tako da se skotrljala u travu pored olupine aviona. „Dòmnule capitan, hoćete li da me povedete u šetnju, večeras, posle policijskog časa?“, upita me Mika, podbočivši bradu obema rukama. „Zašto ne, domniscioara Mica? Prijatno je šetati se uveče posle policijskog časa. Jeste li nekad bili noću u parku? U to vreme tamo nema žive duše.“ „A neće pucati na nas, Dòmnule capitan?“ „Nadam se da hoće, nadam se da će pucati na nas, domniscioara Mica.“ Mika se nasmeja, naže se preko tezge, priljubi svoje punačko i maljavo lice uz moje i ujede me za usnu. „Dođite večeras po mene u sedam sati, Dòmnule capitan. Čekaću vas napolju, pred apotekom.“ „Dobro, Mika, u sedam. La revedere, domniscioara Mica.“

108

KURCIO MALAPARTE

„La revedere, Dòmnule capitan.“ Opet sam se popeo Ulicom Lapusneanu, prošao kroz groblje, gurnuo vrata svoje kuće. Prezalogajio sam malo brance, a zatim se bacio u krevet. Bilo je sparno, muve su uporno zujale. Zujanje je dopiralo negde sa svoda. Zujanje otužno i teško kao miris karanfila, lenjo se širilo nebom, vlažnim od znoja. Bože moj, kako mi se spavalo! Sir mi je kao kamen ležao u želucu. Probudio sam se oko pet sati posle podne, otišao na groblje, seo na kamenu ploču jednog groba zaraslog u travu. Bašta koja se pružala pred mojom kućom nekad je bila groblje: staro pravoslavno groblje, najstarije groblje u Jašiju. Onde gde se nekada nalazila crkvica, baš nasred groblja, sada je bio ulaz u javni adapost, sklonište, u koje se silazilo lestvicama od tvrdog drveta. Ulaz u sklonište ličio je na ulaz u nekakav podzeman mauzolej. U skloništu se osećao zadah zemlje i truleži, težak zadah groba. Na krovu skloništa, koji je usled zemlje što je na njemu bila zgomilana podsećao na humku, dizala se piramida od nadgrobnih ploča koje su bile nabacane jedna preko druge. Sa mesta na kome sam sedeo mogao sam čitati nadgrobne natpise domnula Grigorija Soineskua, doamne Sofije Zanfiresku, doamne Marije Pojanesku, koji su bili urezani u nadgrobne ploče. Bila je takva omorina da su mi se od žeđi osušile usne, a ja sam udisao mrtvački miris zemlje i gledao zarđale gvozdene rešetke oko nekih neoštećenih grobova u senci bagremova. Hvatala me vrtoglavica, povraćalo mi se. La dracu Mica, la dracu Mica, rutava kao koza! Muve su razdražljivo zujale, s obala Pruta pirnuo je vlažan povetarac. S vremena na vreme, iz donjih četvrti, s one strane gde su se nalazile radionice Sokol i Pakurari, železnička radionica Nikolina, zgrade na obali Bahlui, predgrađe Cikau i Tatarasi, gde se nekada nalazila tatarska četvrt, dopiralo je suvo štektanje mašinki. Rumunski vojnici i žandarmi su nervozni, viču: „Stoj! Stoj!“, pucaju na ljude i ne daju im vremena da dignu ruke. I to još za videla, dok nije otkucao policijski čas. Vetar je mrsio kudrave krošnje, sunce je prostiralo miris meda. Mika će me čekati u sedam pred apotekom. Kroz pola sata treba da pođem po Miku i da je odvedem u šetnju. La dracu, domniscioara Mica! La dracu i koze! Retki prolaznici koji su mahali propusnicom, držeći je u desnoj ruci visoko iznad glave, šunjali su se podozrivo pored samih zidova. Osećalo se da u vazduhu lebdi opasnost. U pravu je bio moj prijatelj Kane. Moralo je nešto da se desi. Osećalo se da će se desiti neka nesreća. Ona je lebdela u vazduhu, osećala se na koži, u vrhovima prstiju. Kad sam stigao pred apoteku, bilo je tačno sedam, a Mika nije došla. Apoteka je bila zatvorena, Mika je rano zatvorila, večeras mnogo ranije nego obično. Pretpostavljao sam da neće doći. U poslednjem trenutku se uplašila. La

Kaputt

109

dracu žene, sve su iste, sve se uvek plaše u poslednjem trenutku. La dracu, domniscioara Mica! La dracu i koze! Polako sam se uputio prema groblju: grupe nemačkih vojnika prolazile su pored mene i vukle cokule po pločnicima. Vlasnik Lustragerije na uglu Ulice Lapusneanu, upravo pred kafe-restoranom Korzo, poslednji put je prešao četkom preko cipele poslednje mušterije, rumunskog vojnika koji je sedeo na visokom mesinganom sedištu. Zrak sunca koje se klonilo zapadu prodro je čak do dna mračnog dućana, i pod njim su zablistale kutije s mašću za obuću. S vremena na vreme prolazile su grupe Jevreja, pognutih glava, koje su sprovodili rumunski vojnici u uniformi boje peska. „Zašto poslednji put ne očistiš cipele ovim nesrećnicima?“, reče vojnik koji je sedeo u visokoj mesinganoj stolici i nasmeja se. „Zar ne vidiš da su bosi?“, odgovori gazda Lustragerije okrećući svoje bledo i oznojeno lice. Malo se bio zaduvao, dok mu je četka lako i hitro letela preko vojnikovih cokula. Kroz prozore Džokej-kluba izvirivao je cvet jašijskog društva, trbušasti moldavski plemići, zarasli u mekušno, pomirljivo salo, glatkih i mlohavih lica na kojima su grozničavo gorele vlažne, tamne i mrke oči; oni su ličili na Pascinove ličnosti. A izgledalo je kao da je Pascin naslikao i kuće, drveće i kola koja su stajala pred palatom Fundacija. Na nebu iznad Skulenija iznad Pruta, koji je lenjo proticao između zelenih blatnjavih obala, obraslih trskom, pojavili su se beli i crveni oblačići. Kad je vlasnik Lustragerije zatvarao kapke na svom dućanu, pogledao je ove oblačiće na dalekom nebu, onako kako se gledaju oblaci kad se približuje nepogoda. Mala palata iz osamnaestog veka, u kojoj se sada nalazio Džokej-klub, a nekada hotel Engleska, na raskrsnici ulica Pakurari i Karolove, građena u neoklasičnom stilu, jedina je moderna zgrada u Jašiju u čijoj arhitekturi, dekorativnim motivima, pa i neupadljivim ornamentima, ima izvesne umetničke dostojanstvenosti. Dorski stubovi boje slonovače, s bareljefima, poredani su duž pročelja. Sa svake strane male palate, u udubljenjima u zidu koja se nalaze nedaleko jedno od drugog, po jedan Kupidon od gipsa boje mesa, mešavine ružičaste boje i boje slonovače, zapeo je luk kao da namerava da odapne strelu. U prizemlju zgrade nalazili su se izlozi poslastičarnice Zamfiresku i veliki prozori kafe-restorana Korzo, najotmenijeg svratišta u gradu. U Džokej-klub se ulazilo sa zadnje strane palate, kroz dvorište s razdvojenom kaldrmom. Skupine rumunskih vojnika u punoj ratnoj spremi, s nemačkim šlemovima, natučenim na oči, spavale su na suncu i ležale tu i tamo po kaldrmi. Dve velike grudate sfinge, pod staklenom nastrešnicom, stražarile su na ulazu. Zidovi u predvorju bili su obloženi tamnim i sjajnim drvenim pločama, oplate unutrašnjih vrata izrezbarene u francuskom stilu Luja Filipa, po

110

KURCIO MALAPARTE

zidovima su visila platna: pariški predeli Notr Dam, l'Ile Sent Lui, Trokadero, portreti žena po ukusu ilustratora francuskih revija ženske elegancije između 1880. i 1900. godine. U dvorani za kartanje, oko stolova prekrivenih zelenom čojom, stara moldavska gospoda igrala su mlake partije bridža i brisala čela velikim džepnim maramicama od organdina, na kojima su engleskim bodom bile izvezene plemićke krune. Duž zida, preko puta prozora koji su gledali na Ulicu Pakurari, nalazila se galerija od izrezbarenog drveta, sa neoklasičnim motivima lira i harfi, koja se u produžetku pretvarala u balustradu. To je bila loža za muzičare koji su tu svirali kad je plemstvo iz Jašija priređivalo svoje otmene zabave. Zastao sam pored jednog stola da pogledam partiju. Igrači su okretali prema meni oznojena lica, klanjali se u znak pozdrava. Stari knez Kantemir, malo poguren, hramajući je izašao na jedna vrata u dnu kockarnice. Rojevi muva uporno su zujali pored prozora i ličili na vence ruža koji se kovitlaju u vazduhu: i odista je iz bašte dopirao mlaki miris ruža, koji se mešao sa vonjem sira i turskog duvana. Pored prozora koji su gledali na ulicu stajali su mladi jašijski lepotani, gojazni moldavski Brumeli, očiju crnih kao ugalj, i ja sam, pre nego što sam izašao, zastao jedan trenutak i posmatrao njihove ogromne okrugle i opuštene zadnjice, oko kojih su, u zadimljenom vazduhu, rojevi muva ocrtavali fine krugove u obliku ruže. „Buna seara, Dòmnule capitan“,72 reče mi Marioara, devojče koje je posluživalo u kafe-restoranu Korzo, kad sam ušao u dvoranu prepunu nemačkih oficira i vojnika, dvoranu prostranu, lepo arhitektonski rešenu, u prizemlju male palate Džokej-kluba. Duž zidova bili su poredani uski divani napunjeni strunom, između kojih se nalazilo nekoliko boksova načinjenih od drvenih pregrada. Marioara je bila još šiparica, žgoljava, nedozrela, tankovijasta, smeškala mi se, nakrenuvši glavu u stranu, obema rukama nalakćena na mermernu ploču stočića. „Daj mi čašu piva, Marioara.“ Marioara poče da se vajka kao da joj nije dobro: „Eh, eh, eh, Dòmnule capitan, eh, eh, eh.“ „Žedan sam, Marioara.“ „Eh, eh, eh, nema piva, Dòmnule capitan.“ „Ti si jedna nevaljalica, Marioara.“ „Nu, nu, Dòmnule capitan, nema piva“, reče Marioara, zavrte glavom i nasmeši se. „Otići ću i više se nikad neću vratiti, Marioara.“ 72

Rum.: „Dobro veče, gospodine kapetane.“ (Prim. prev.)

Kaputt

111

„La revedere, Dòmnule capitan“,73 reče Marioara i šeretski se osmehnu. „La revedere“, odgovorih, uputivši se prema vratima. „Dòmnule capitan!“ „La revedere“, rekoh, ne okrećući se. Sa praga Korza, Marioara me zvala svojim nedozrelim glasom. „Dòmnule capitan! Dòmnule capitan!“ Restoran Korzo nije mnogo udaljen od bivšeg groblja, najviše pedesetak koraka. Dok sam prolazio između grobova, čuo sam Marioaru kako me zove: „Dòmnule capitan!“, ali nisam hteo da se vratim, namerno sam je puštao neka me čeka, neka misli kako sam ljut što mi nije dala čašu piva, iako mi je bilo jasno da to nije od nje zavisilo. U čitavom Jašiju nije bilo kapi piva i već sam otvarao vrata svoje kuće kad sam osetio da mi je neko blago položio ruku na mišicu i rekao: „Buona seara, Dòmnule capitan.“ Bio je to Kaneov glas. „Šta želite, Dòmnule Kane?“ Iza Kaneovih leđa, u sumraku sam nazirao tri bradate prilike u crnini. „Je li slobodno da malo uđemo kod vas, Dòmnule capitan?“ „Izvolite samo“, rekoh. Popeli smo se strmim stepenicama i ušli u kuću i ja sam odvrnuo prekidač. „La dracu!“, uzviknuo sam. „Prekinuli su struju“, reče Kane. Upalio sam sveću, zatvorio prozor da se spolja ne vidi svetlost i pogledao tri Kaneova druga. Bila su to tri stara Jevrejina, lica zaraslih u riđu bradu. Čelo im je bilo tako bledo da se sijalo kao da je od srebra. „Sedite“, rekao sam i pokazao na stolice, rasturene po sobi. Seli smo za sto i ja sam upitno pogledao Kanea. „Dòmnule capitan“, reče Kane „došli smo da vas pitamo možete li…“ „Hoćete li da nam pomognete?“, prekida ga jedan od njegovih drugova. Bio je to starac strašno mršav i bled, s dugačkom riđom bradom protkanom srebrnim vlasima. Njegove oči zaklonjene naočarima sa zlatnim okvirom bile su pune crvenih i treptavih odblesaka. Na sto je položio otvorene šake, koščate i blede kao vosak. „Vi možete da nam pomognete, Dòmnule capitan“, reče Kane. I posle duge stanke dodade: „Možda biste mogli da nas posavetujete šta da radimo. „Kako bismo izbegli strašnu opasnost koja nam kao mač visi nad glavom?“, ponovo upade onaj starac koji ga je i maločas prekinuo. „Kakvu opasnost?“, upitah.

73 Rum.:

„Doviđenja, gospodine kapetane.“ (Prim. prev.)

112

KURCIO MALAPARTE

Posle mog pitanja zavlada dubok tajac i odjednom drugi Kaneov pratilac polako ustade. (Njegovo lice mi je bilo poznato, činilo mi se da sam ga već video, ali se nisam sećao ni gde ni kada.) Bio je to visok i suv starac, riđe brade i kose, prošarane srebrnim vlasima; veđe su mu bile bele, zalepljene za stakliće naočara, pogled bezbojnih ženica ukočen kao u slepca. Dugo me gledao ćutke, zatim je tiho progovorio: „Dòmnule capitan, strašna opasnost nam visi nad glavom. Zar ne osećate kakva nam opasnost preti? Rumunske vlasti pripremaju strašan pogrom. Svakog časa može da dođe do krvoprolića. Zašto nam ne pomognete? Šta da radimo? Zašto nešto ne učinite, zašto nam ne pomognete?“ „Ništa ne mogu da učinim“, odgovorih, „stranac sam, jedini italijanski oficir u čitavoj Moldaviji. Šta ja mogu da učinim? Ko bi mene poslušao?“ „Obavestite generala Fon Šoberta, recite mu šta se sprema. On može, samo ako hoće, da spreči pokolj. Zašto ne odete do generala Šoberta? On će vas saslušati.“ „General Fon Šobert je džentlmen“, rekoh, „stari vojnik, dobar hrišćanin, ali on je Nemac i ne brine se za sudbinu Jevreja.“ „Ako je dobar hrišćanin, saslušaće vas.“ „Odgovoriće mi da se ne mesa u unutrašnja pitanja Rumunije. Mogao bih da odem do pukovnika Lupua, komandanta Jašija.“ „Kod pukovnika Lupua?“, reče Kane. „Pa baš taj pukovnik Lupu i sprema pokolj.“ „Učinite nešto, pokrenite se“, reče starac tiho, s uzdržanom žestinom. „Odvikao sam se od akcije“, odgovorih. „Ja sam Italijan. Mi ne umemo više da budemo aktivni, ne umemo više da uzmemo na sebe odgovornost, posle dvadeset godina ropstva. I ja sam, kao i svi Italijani, beskičmenjak. U ovih dvadeset godina iscrpli smo se, boreći se za goli život. Više nismo nizašta. Znamo jedino da odobravamo i da podilazimo. Hoćete li da odem do generala Fon Šoberta i pukovnika Lupua da im malo podiđem? Ako želite, spreman sam da odem čak u Bukurešt, do maršala Antoneska, do 'crvenog psa', da mu podiđem, ako smatrate da vam to može biti od koristi. Drugo nisam kadar da učinim. Ili biste možda hteli da padnem kao uzaludna žrtva, boreći se za vas? Da dopustim da me ubiju na Trgu Uniri zato što sam branio Jevreje iz Jašija? Da sam sposoban za tako nešto, branio bih Italijane i dopustio da me ubiju na nekom trgu u Italiji. Ne usuđujemo se da stupimo u akciju i nismo više za to sposobni, eto u čemu je stvar“, zaključili i okrenuh glavu pokušavajući da sakrijem čelo, zažareno od stida.

Kaputt

113

„Sve to što ste rekli veoma je žalosno“, prošaputa starac. Zatim se naže preko stola, isturi prema meni lice i upita me neobično snishodljivim i umilnim glasom, glasom davnašnjim: „Niste me prepoznali?“ Pažljivo sam se zagledao u starca. Ta dugačka riđa brada, prošarana srebrnim vlasima, te bezbojne oči ukočena pogleda, to visoko bledo čelo i milozvučan tužan nekada znani glas, podsetili su me na upravnika zatvora Ređina Čeli u Rimu, doktora Alezija. Naročito me taj glas podsetio na njega i njegova prilika mi je iskrsla pred oči pri treptavoj svetlosti sveće. Doktor Alezi je bio upravnik ženskog kaznenog zavoda Mantelate, ali u vreme kad sam ja bio zatočen u Ređini Čeli, privremeno je zamenjivao upravnika muške kaznionice, koji se već nekoliko meseci nalazio na bolovanju. Pošto je toliko dugo opštio sa ženskim zatvorenicama Mantelatea, prešlo mu je u naviku da se i drugima obraća neobično milozvučnim, gotovo ženskim glasom. Umilni i setni glas tog bradatog starca sa svečanim izgledom patrijarha, taj glas pun spokojnih zaliva, slatkih zavoja, zelenih i rumenkastih polusenki, ličio je na prozor rastvoren prema polju u proleće. Tog trenutka pred oči mi je izašao onaj isti vidik s drvećem, vodama, oblacima, koji mi je izlazio pred oči uvek kad sam iz svoje ćelije u Ređini Čeli čuo kako hodnikom odjekuje njegov žalostivi i umilni daleki glas. Taj glas je ličio na neki predeo: pogled su gubio u beskrajnom i slobodnom predelu punom vrhunaca, dolina, šuma, reka i osećanja koja su potresala moju dušu. Mora koja me pritiskala, beznadežnost koja bi me skolila na slamnjaču kad bih pesnicama lupao u zid ćelije, malopomalo me napuštala kao da sam našao naknadu za poniženja i patnje roba, u posmatranju spokojne i slobodne prirode. Kad bi osuđenici čuli Alezijev glas, pred oči bi im izašao onaj čudesni predeo za kojim je svako od njih žudeo, koji se svako trudio da nazre iza rešetaka: taj glas je krišom uvodio jedan nestvarni predeo u usku ćeliju, između četiri zaslepljujuće bela zida, gola, nepristupačna, neprihvatljiva. Kad bi uhapšenici čuli Alezijev glas, prebledeli bi, pred očima bi im pukli ogromni slobodni vidici, ozareni smirenom i ujednačenom svetlošću, neobično blagom svetlošću, koja je prozračnim senkama šarala doline, prodirala u tajnu šuma, otkrivala tajanstvenost srebrnog sjaja reka i jezera u dnu ravnice i tanano podrhtavanje površine mora. Svako bi se začas, samo začas zavarao da je slobodan: kao da su se vrata ćelije tajanstveno, bešumno otvorila i posle jednog trenutka opet sasvim polako zatvorila, dok se Alezijev glas postepeno gubio u ponižavajućoj tišini hodnika Ređine Čeli. „Ne poznajete me?“, upita me stari Tevrejin iz Tašija glasom neobično snishodljivim i milozvučnim, onim žalostivim i dalekim glasom doktora Alezija.

114

KURCIO MALAPARTE

Netremice sam ga posmatrao: drhtao sam, po čelu su mi izbile graške znoja od groze i straha, došlo mi je da se dignem i pobegnem. Ali Alezi pruži ruku preko stola i zadrža me. „Sećate li se kad ste pokušali da se ubijete u vašoj ćeliji? To je bila ćelija broj 461 u četvrtom hodniku, sećate li se? Stigli smo baš na vreme i sprečili vas da ne prerežete vene. Mislili ste da nismo primetili kako je nestalo jedno parče razbijene čaše?“ I prsnu u smeh dok je prstima dobovao po stolu u ritmu svog smeha. „Zašto budite te uspomene? Onda ste prema meni bili veoma dobri. Samo ne znam da li vam za to dugujem zahvalnost. Jer, život ste mi spasli.“ „Šta u tome ima rđavog ako sam vam spasao život?“, reče Alezi i posle dugog ćutanja, tiho me upita: „Zašto ste hteli da umrete?“ „Bilo me strah“, odgovorih. „Sećate li se onog dana kad ste počeli da vičete, da lupate pesnicama u vrata ćelije?“ „Bilo me strah“, odgovorih. Starac prsnu u smeh i malo zažmuri. „I mene je bilo strah“, reče, „i tamničare je bilo strah. Zar ne Piči, zar ne Korda“, dodade okrenuvši se, „zar nije i tamničare bilo strah?“ Podigao sam pogled i video kako iz senke, iza starčevih leđa iskrsavaju lica Pičija i Korde, lica moja dva tamničara iz Ređine Čeli. Smeškali su se snebivajući se i dobroćudno, i ja sam se njima nasmešio, gledao sam ih setno, s ljubavlju. „I nas je bilo strah“, rekli su Piči i Korda. Piči i Korda su bili Sardinjani, kržljavi i suvonjavi sinovi Sardinije, kose crne kao ugalj, malo kosih očiju, maslinaste puti, ispijeni od vekovne gladi i malarije, lica uokvirenog crnim vlasima, kojima su im bile obrasle slepoočnice gotovo do obrva, tako da su ličili na vizantijske svetitelje u srebrnom okviru. „Bilo nas je strah“, ponavljali su Piči i Korda i postepeno nestajali u senci. „Svi smo mi kukavice, eto šta je u stvari“, reče stari Jevrejin. „Svi smo vikali živeo i pljeskali. Ali možda se i oni drugi plaše. Hoće da nas pobiju, jer nas se plaše. Plaše se nas, jer smo nemoćni i nenaoružani. Hoće da nas pobiju, jer znaju da se plašimo njih. Hi, hi, hi!“ Smejao se, zažmurio, glava mu je klonula na grudi i hvatao se koščatim voštanim rukama za ivicu stola. Svi smo ćutali i odjednom nam je srce nekako tajanstveno zazeblo. „Vi možete da nam pomognete“, reče starac i uspravi čelo. „General Šobert i pukovnik Lupu će vas poslušati. Vi niste Jevrejin, vi niste jadni Jevrejin iz Jašija, vi ste italijanski oficir…“

Kaputt

115

U tišini koja je zavladala odjeknuo je moj smeh. Bilo me stid, stideo sam se u tom trenutku što sam Italijan. „…vi ste italijanski oficir, oni t r e b a da vas saslušaju. Možda još možete da sprečite pokolj.“ Govoreći tako, starac je ustao i duboko se poklonio. I druga dva stara Jevrejina i moj prijatelj Kane ustali su i duboko se poklonili. „Nema mnogo nade“, rekoh otprativši ih do vrata. Jedan po jedan ćutke su mi stezali ruku, prekoračili prag i počeli da silaze stepeništem. Video sam kako malo-pomalo propadaju u „bunar“ ispod strmog stepeništa, kako im nestaju najpre noge, pa leđa, pa ramena i najzad glava. Najzad su potpuno iščezli, kao da su ušli u grob. Tek tada sam primetio da sam u krevetu. U polumraku sobe, po kojoj je voštanica, što je sada već počela da gasne, prosipala slabačku svetlost, video sam četiri Jevrejina kako sede oko stola. Bili su pocepani, lica oblivenih krvlju. Sa ranjavih čela krv im je polako kapala u riđe brade. I Kane je bio ranjen, rascopanog čela, očnih duplji punih usirene krvi. Vrisnuo sam prestravljeno. Kad sam se probudio, sedeo sam na krevetu, nisam imao snage ni da se pomerim, ledene graške znoja izbile su mi po čelu i još dugo mi je pred očima lebdela stravična vizija ovih bledih krvavih sablasti koje su sedele oko stola, dok najzad mutna svetlost praskozorja, svetlost, slična mutnoj vodi, nije postepeno preplavila moju sobu i ja, iznuren, uronio u dubok san. Probudio sam se veoma dockan: sigurno je bilo prošlo dva sata posle podne. Radnja za čišćenje cipela na uglu Ulice Lapusneanu bila je zatvorena, kao i prozori Džokej-kluba, zbog lepog starog običaja da se poštuje podnevni počinak. Na groblju je nekoliko radnika, čistača i kočijaša koji su od jutra do mraka dreždali pred Fundacijom, posedalo po humkama i stepenicama skloništa i ćutke jelo. Otužni miris usoljenog sira dopirao je do mojih prozora, a za njim su kružili rojevi muva. „Dobar dan, Dòmnule capitan“, pozdravljali su me kočijaši i čistači, dižući prema meni pogled i klimajući glavom. U Jašiju su me sada svi poznavali. Radnici su me gledali, pokazivali mi hleb i sir i nudili mi da s njima prezalogajim. „Multumesco, hvala!“, dovikivao sam im i pokazivao da i ja imam hleba i sira. Ali u vazduhu je nešto lebdelo, nešto je lebdelo u vazduhu. Nebo, zastrto surim oblacima, tiho je kreketalo kao žaba u baruštini. Žandarmi i rumunski vojnici po zidovima su izlepili velike proglase pukovnika Lupua: „Svi stanari kuća iz kojih se otvori paljba na oružana lica, kao i stanari njima susednih kuća

116

KURCIO MALAPARTE

biće na licu mesta streljani, i to muškarci i žene, afara copii, izuzev dece. Afara copii, izuzev dece.“ Pomislio sam kako je pukovnik Lupu već našao alibi: srećom voli decu. Bio sam veoma zadovoljan što sam utvrdio da bar jedna ugledna ličnost u Jašiju voli decu. Čete žandarma stajale su u zasedi po ulazima u kuće i po baštama. Prolazile su patrole iz sve snage udarajući cokulama po pločniku. „Dobar dan, Dòmnule capitan!“, pozdravljali su me radnici, kočijaši i čistači koji su sedeli na grobovima; lišće na drveću (preliveno fluorescentnozelenom bojom, izgledalo je zelenije nego inače prema sumornom nebu), treperilo je na vlažnom i mlakom povetarcu koji je pirio sa Pruta. Deca su se jurila oko humki i starih kamenih krstača: bio je to živ i veseo prizor, koji je pod tmurnim, teškim, olovnosurim nebom ličio na poslednju igru, očajničku i besmislenu. Čudna mora pritiskala je grad. Ogromna teška čudovišna kob podmazana, sjajna, doterana kao kakva čelična mašina spremala se da zupcima smrvi kuće, drveće, puteve, žitelje Jašija, afara copii. Da se bar moglo nešto učiniti i sprečiti taj pogrom. Ali komanda generala Fon Šoberta nalazila se u Kopou: nisam imao hrabrosti da odem u Kopou. Generala Fon Šoberta nije briga za Jevreje. Jedan stari vojnik, bavarski džentlmen, dobar hrišćanin ne meša se u takve stvari: kakve on veze ima sa svim tim? A kakve ja veze imam s tim? Treba da pođem do generala Fon Šoberta, rekoh, treba bar da pokušam, šta znam, može od toga i da bude neke koristi. Pešice sam se uputio prema Kopouu. Ali kad sam došao do zgrade Univerziteta, stao sam i počeo da razgledam kip pesnika Emineskua. Po granju drvoreda sjatilo se bezbroj ptica. Bilo je sveže u senci drveća. Jedna ptičica je sletela Emineskuu na rame. Tog trenutka mi je palo na pamet da u džepu imam pismo za senatora Sadoveanua. Bio je kulturan čovek taj senator Sadoveanu, srećni ljubimac muza. Možda će me poslužiti čašom piva s leda, sigurno će mi recitovati neku Emineskuovu pesmu. La dracu general Fon Šobert, la dracu i on! Vratio sam se, prošao kroz dvorište Džokej-kluba, počeo da se penjem stepeništem: možda je bilo bolje da sam se obratio pukovniku Lupuu. U brk bi mi se nasmejao! „Dòmnule capitan“, rekao bi mi, „šta da vam kažem o tom vašem pogromu? Nisam prorok.“ Pa ipak, ako se zaista pogrom spremao, pukovnik Lupu je svakako o tome morao da bude obavešten. U Istočnoj Evropi pogromi su uvek pripremani i vršeni uz saradnju zvaničnih vlasti. U zemljama koje se nalaze s one strane Dunava, s one strane Karpata, slučaj nikad ne igra glavnu ulogu u događajima, on ne igra glavnu ulogu čak ni u „nepredviđenim“ događajima. U brk bi mi se nasmejao. Afara copii! La dracu, pukovnik Lupu, la dracu i on!

Kaputt

117

Sišao sam stepeništem, prošao pored kafe-restorana Korzo i nisam se ni okrenuo, ušao u groblje, legao na jednu humku u senci bagremovog zelenog providnog lišća i počeo da posmatram crne oblačine koje su se gomilale baš iznad moje glave. Bilo je sparno, muve su mi se šetale po licu. Jedan mrav mi je lazio po ruci. Najzad, šta se to uopšte mene tiče? Učinio sam sve što je bilo u mojoj moći da sprečim pokolj, nisam kriv što nisam mogao više da učinim. „La dracu, Musolini!“, rekoh glasno, zevnuvši. „La dracu i on i sav njegov narod heroja!“ „Mi smo narod heroja…“, počeh da pevušim. On je od nas stvorio gomilu kučkinih sinova. I ja sam neki vajni heroj, nema šta. Nebo je kreketalo kao žaba u bari. Pred sunčev smiraj probudilo me zavijanje sirena: mrzelo me da ustanem, slušao sam, zevajući, zujanje motora, štektanje protivavionskih mitraljeza, fijuk bombi i muklo, dugo i zaglušno rasprskavanje i rušenje zgrada koje su bile pogođene. Taj glupi rosboiu. One hrabre devojke, utegnute u kožne bluze, sejale su bombe na kuće i bašte u Jašiju. Bolje bi im bilo da su ostale kod kuće i plele čarape, pomislih i nasmejah se. Jeste, baš im je bilo do čarapa, baš su za njih imale vremena. Odjednom začuh besan galop, skočih i sedoh na grob. Neka kola, u koja je bio upregnut besan ždrebac, stuštila su se sa one strane na kojoj se nalazila Fundacija, projurila pored groblja i skrhala se o zid koji se nalazio preko puta moje kuće, pored radnje za čišćenje obuće. Video sam kako je konj smrskao glavu o zid, pao i počeo da se rita. Železnička stanica je bila u plamenu. Gusti oblaci dima dizali su se iz četvrti Nikolina. Rumunski i nemački vojnici pretrčavali su pored mene s puškom nagotovs. Jedna ranjena žena vukla se po pločniku. Ponovo sam legao na grob i zažmurio. Odjednom opet zavlada tišina. Neki šiparac zviždućući prođe pored zida kojim je bilo ograđeno groblje. Kroz vazduh pun prašine odjeknuli su veseli glasovi. Malo docnije opet su se oglasile sirene. Zujanje ruskih aviona, koji su još bili daleko, širilo se kao miris u toplo veče. Protivavionske baterije iz Kopoua žestoko su tukle. Sigurno sam bio grozničav, jer me podilazila jeza i kosti su me bolele, Ko zna gde se sada nalazila Mika. Maljava kao koza. „Stoj! Stoj!“, vikale su patrole u tami koja je već počela da se zgušnjava. Tu i tamo između kuća i bašti odjeknuo bi poneki pucanj. Čuli su se promukli glasovi nemačkih vojnika i tandrkanje kamiona. Iz Džokej-kluba se čuo smeh, francuske reči, zveka posuđa. Bože, kako mi se dopadala Marioara! Odjednom sam primetio da se već smrklo. Baterije iz Kopoua pucale su na mesec. Bio je to mesec žut i lepljiv, ogroman okrugao letnji mesec, koji je postepeno izgrevao na oblačnom nebu. Protivavionska artiljerija lajala je na mesec. Drveće je drhtalo na vlažnom vetru koji je duvao sa reke. Sa brežuljka

118

KURCIO MALAPARTE

su muklo gruvale baterije. Zatim se mesec umrsio u zelene kose drveća, ostao jedan trenutak u njima zapleten visoko na jednoj grani, i njihao se, ličeći na glavu obešenog čoveka, pa je potom propao u ambis tmurnih, olujnih oblaka. Modre i zelene munje parale su nebo, i kroz ove posekotine trenutno bi se, kao u komadima razbijenog ogledala, pokazale duboke perspektive noćnih predela, zaslepljujuće modrozelene boje. Kad sam izašao, počela je da sipi kiša. Bila je to tiha, topla kiša, kapala je kao krv iz presečene vene. Kafe-restoran Korzo bio je zatvoren. Pesnicom sam lupio u vrata i pozvao Marioaru: vrata su se najzad odškrinula i kroz otvor je do mene dopro glas Marioare, koja je počela da jadikuje: „Oh, oh, oh, Dòmnule capitan, ne mogu da otvorim, sad je policijski čas, Dòmnule capitan, oh, oh, oh.“ Provukao sam ruku kroz otvor, ščepao je za rame i stegnuo snažno i nežno, kao da sam hteo da je pomilujem. „Marioara, oh Marioara, otvori mi, Marioara, gladan sam, Marioara.“ „Oh, oh, oh, Dòmnule capitan, ne mogu, Dòmnule capitan, oh, oh, oh.“ Glas joj je bio malaksao i bolan, a ja sam stezao njeno sitno rame sa krtim kostima i osećao da sva drhti, da drhti od glave do pete, možda zato što je moja ruka milovala i surovo i nežno, možda zato što se svuda oko nas širio miris trave poprskane kišom, možda zato što je ovo mlako, letnje veče bilo toliko čeznutljivo, a možda i zato što nas je gledao mesec, taj izdajnički mesec. (Ili se Marioara možda podsetila na ono veče kad je sa mnom pošla na staro napušteno groblje da gleda kako srp mladog meseca nežno seče bagremovo lišće: sedeli smo na jednom grobu, ja sam je zagrlio i opojni miris njene mlade puti, njene crne kovrdžave kose, onaj opojni otmeni miris Vizantije kojim odišu Rumunke, Grkinje, Ruskinje, onaj snažni starodrevni miris Vizantije, onaj miris ruža i bele puti zapahnuo mi je lice i potpuno me opio. Marioara je krotko dahtala i pripila mi se uz grudi, a ja sam joj rekao Marioara, rekao sam joj samo Marioara, tiho, a Marioara me gledala kroz duge crne trepavice, trepavice od crne vune.) „Oh, oh, oh, Dòmnule capitan, ne mogu da otvorim, Dòmnule capitan, oh, oh, oh!“, i gledala me samo jednim okom kroz odškrinuta vrata. Zatim je rekla: „Pričekajte začas, Dòmnule capitan“, i polako je zatvorila vrata. Čuo sam kako se udaljila, čuo sam šum njenih bosih nogu. Posle nekoliko trenutaka se vratila, donela mi parče hleba i nekoliko komada mesa. „Oh, hvala, Marioara!“, rekao sam i gurnuo joj u nedra nekoliko novčanica od stotinu leja. Marioara me gledala samo jednim okom kroz odškrinuta vrata, a ja sam osećao kako mi tople teške kapi kiše padaju na glavu, kako mi cure niz leđa.

Kaputt

119

„Oh, Marioara!“, rekoh milujući joj ramena, a ona sagnu glavu i prisloni obraz uz moju ruku. Pritisnuo sam kolenom vrata, a Marioara se na njih naslonila svom težinom: „Oh, oh, oh, Dòmnule capitan, oh, oh, oh!“, govorila je i smeškala se posmatrajući me kroz duge trepavice od crne vune. „Hvala, Marioara!“, rekao sam i pomilovao je po licu. „La revedere, Dòmnule capitan“, odgovori Marioara tiho i ostade pored odškrinutih vrata, gledajući me samo jednim okom kroz pukotinu, dok sam se ja udaljavao po kiši. Sedeo sam na pragu kuće u kojoj sam stanovao, polako žvakao hleb i meso i slušao kako kapi kiše tiho šušte po nežnom lišću bagremova. Iza ograde jedne bašte u dnu groblja neki pas je usplahireno cvileo. Marioara je još devojčica, tek je šesnaest godina Marioari. Gledao sam turobno nebo i žuti odsjaj meseca kroz mračni veo oblaka. Marioara je još dete. Slušao sam kako patrole udaraju cokulama u asfalt i brekću nemački kamioni koji su se uspinjali prema Kopouu, prema Prutu. Odjednom kroz mlaku mrežu kiše ponovo se žalosno javi sirena. Najpre se čulo udaljeno zujanje, negde visoko na nebu, nalik na zujanje pčela, koje se malo-pomalo približavalo i pretvorilo u tajanstveni glasni govor na mračnom nebu. Bilo je to zujanje pčela visinsko, daleko, tajanstveni glas, glas umilni i tajni, glas što liči na uspomenu, što liči na zujanje pčela u šumi. Tada sam začuo kako me između grobova doziva Marioara. „Dòmnule capitan“, zvala me, „oh, oh, oh, Dòmnule capitan!“ Pobegla je iz Korza, bojala se da ostane sama, htela je da ode kući, stanovala je prema Fabričkoj ulici, prema električnoj centrali. Ali nije se usuđivala da pređe preko ulice, patrole su pucale na prolaznike. „Stoj! Stoj!“, vikale su i odmah pucale, ne dajući čoveku vremena ni da digne ruke. „Oh, oh, oh, otpratite me kući, Dòmnule capitan.“ Video sam kako joj se u tami žare crne oči, kako se čas pale, čas gase u mlakom smiraju kao na granici jedne noći udaljene od mene, kao na granici jedne zabranjene mrkle noći. Između humki i krstača ćutke su pored nas prolazile grupe ljudi, koje su dolazile ovamo u sklonište, iskopano nasred groblja. Sklonište je izgledalo kao stari grob. Krov mu se sastojao od kamenih nadgrobnih ploča, koje su bile naslagane jedna preko druge kao ogromne ćeramide. U vlažnu zemlju silazilo se strmim drvenim lestvicama što su vodile do jedne prostorije u grobnici u kojoj je duž zidova bilo poredano nekoliko klupa. Senke ljudi i žena, golišave dece, ćutke su silazile u podzemlje, ličeći na duše pokojnika koje se vraćaju u pakleni mrak. Svi su mi bili poznati, jer su svake večeri prolazili pored mene i silazili u sklonište: bili su to vlasnik radnje za čišćenje obuće koja se nalazila preko puta, dva starčića koja sam viđao kako sede pod kipom Ujedinjenja

120

KURCIO MALAPARTE

između Džokej-kluba i Fundacije, kočijaš čija se štala nalazila iza grobljanskog zida, prodavačica novina sa ugla ulice Fundacija, nosač iz Desfacere de vinuri sa ženom i petoro dece, prodavač duvana iz trafike pored pošte. „Buna seara, Dòmnule capitan“, pozdravljali su me u prolazu. „Buna seara“, otpozdravljao sam im. Marioara nije htela da siđe u sklonište, htela je da ode kući, plašila se, plašila se, htela je da ode kući. Inače je obično noćivala u restoranu Korzo i spavala na jednom otomanu, ali večeras je htela da pođe kući, sva je drhtala, htela je da pođe kući. „Pucače u nas, Marioara“, rekoh joj. „Nu, nu, vojnici ne mogu da pucaju na oficira.“ „Ko zna? Mrak je, pucače na nas, Marioara.“ „Nu, nu“, reče Marioara, „rumunski vojnici neće pucati na italijanskog oficira, zar ne da neće?“ „Dabome da neće, neće pucati na italijanskog kapetana, plašiće se. I pukovnik Lupu se plaši italijanskog oficira.“ Krenuli smo pripijeni jedno uz drugo, pored samih zidova, dok je po nama sipila mlaka kiša. Marioarina dojka neprimetno je podrhtavala pored moje mišice, bilo je to lako podrhtavanje, podrhtavanje šiparičko. Sišli smo prema Fabričkoj ulici, između skeleta porušenih kuća. Iz drvenih potleušica, kućeraka od slame pomešane s blatom dopirali su glasovi, smeh, plač dece, promuklo i pobedonosno pevanje gramofona. Tamo iza stanice, s vremena na vreme probio bi noć poneki odsečni hitac. Neki stari gramofon koji je bio postavljen na zamračenom prozoru pevao je promuklo, tužno: Voi, voi, voi, mandrelor voi…74

Povremeno bismo se sakrili iza nekog stabla ili baštenskog zida i zadržavali dah, dok ne bi nestali koraci patrole. „Evo, ovde je moja kuća“, reče Marioara. Čvrsto zdanje električne centrale od crvenih cigala u pomrčini je izgledalo kao silos. Na železničkoj stanici tužno su zviždale lokomotive. „Nu, nu, Dòmnule capitan, nu, nu“, rekla je Marioara. Ali ja sam je ipak zagrlio, milovao joj kovrdžavu kosu, guste i krute obrve, mala i tanka usta. „Nu, Dòmnule capitan, nu, nu“, reče Marioara i pokuša da me odgurne, odupirući se rukama o moje grudi. 74 Rum.:

Vi, vi, vi, lepotice vi…(Prim. prev.)

Kaputt

121

Odjednom se na krovove grada stušti oluja i planu kao mina. Crna parčad oblaka, drveća, kuća, ulice, ljudi, konja, letela su u vazduhu, kovitlala se na vetru. Mlaz mlake krvi šiknu iz oblaka, koje su rasporile crvene, zelene i plave munje. Grupe rumunskih vojnika prolazile su i vikale: „Parasciutist! Parasciutist!“ Trčali su s puškama nagotovs i pucali u vazduh. Iz donjeg dela grada začuo se nejasan žamor, dok su negde, veoma visoko na nebu, zujali ruski avioni. Naslonili smo se na plot Marioarine bašte, a tog trenutka dva vojnika, koja su dotrčala s donjeg kraja ulice, pucala su na nas, ne zaustavljajući se. Jasno smo čuli kako su meci udarili u tarabu. Jedan suncokret je iždžikljao iznad oštrih kočeva plota, priklonio je glavu i njegovo okruglo džinovsko oko gledalo nas je rasejano, a duge žute trepavice bile su mu spuštene preko krupne crne ženice. Zagrlio sam Marioaru, a Marioara je zabacila glavu i pogled uprla u nebo. Odjednom je prošaputala: „Oh, frumos, frumos! Oh, ala je lepo, lepo!“ Tad sam i ja pogledao u nebo i viknuo od čuda. Video samišli kako tamo gore ljudi hodaju po krovu oluje. Mali, nezgrapni, trbušasti, su pored olukaneki od oblaka, s ogromnim belim kišobranima u ruci, koji su se ljuljali pod naletima vetra. To su možda bili stari profesori s Jaškog univerziteta sa sivim cilindrom na glavi i u redengotu zelene boje graška, koji su se vraćali kući, silazeći dugim drvoredom prema Fundaciji. Išli su nogu pred nogu, po kiši, pod žmirkavom svetlošću uličnih lampi i razgovarali. Bili su mi smešni što su tamo gore i što koračaju kao da su im noge makaze koje se otvaraju i zatvaraju i seku oblake, probijajući sebi put kroz zavesu kiše što je lebdela nad krovovima grada. „Noapte buna, Dòmnule Professor“, međusobno su se pozdravljali, klanjali se i s dva prsta dizali sivi cilindar, „noapte buna“. Ili su to možda bile lepe i gorde gospe iz Jašija koje su se vraćale sa šetnje u parku i zaklanjale nežno lice suncobranima od starinske plave i ružičaste svile, porubljenim belom čipkom: iza njih su išle njihove crne i svečane kočije, sa kočijašom evnuhom koji je vitlao dugim crvenim bičem iznad sjajnih sapi lepih konja, duge svetle grive. Ili su to možda bili stari plemići iz Džokejkluba, debela moldavska gospoda sa zaliscima podšišanim na pariški način, sa odelima Savil Rou, sa malim kravatama stegnutim u uski otvor visokih uškrobljenih okovratnika, kakve su nosili junaci Pola de Koka: vraćali su se kući pešice, da bi se nadisali svežeg vazduha, posle beskrajno duge partije bridža u zadimljenoj dvorani Džokej-kluba, po kojoj se širio miris ruža i duvana. Njihali su bokovima otvarajući makaze, desna ruka u kojoj su držali dugačku dršku ogromnog kišobrana bila im je ispružena, malo su naherili

122

KURCIO MALAPARTE

visoke sive cilindre, nalik na cilindre onih vieux beaux od Domjea, a ne, varam se, od Karan d'Aša. „To beže plemići iz Jašija. Boje se rata“, rekoh, „idu u Atenepalas u Bukureštu da se sklone.“ „O ne, ne beže, na toj strani se nalaze ciganske čerge, idu da vode ljubav s Cigankama“, reče Marioara, gledajući ljude koji su leteli. Oblaci su ličili na velike zelene krošnje i izgledalo je da se ljudi u sivom cilindru i žene sa svilenim suncobranima, oivičenim čipkom, šetaju između stočića paviljona D'Armenonvila, iza koga raste zeleno, plavo i ružičasto drveće sa Port Dofena, u Maneovoj četvrti. Baš onog Maneovog zelenog, ružičastog, plavog i sivog bilo je u nežnom predelu punom trave i lišća, koji se ukazivao i nestajao u pukotinama oblaka, svaki put kad bi munja ošinula stare purpurnocrvene dvorce nepogode. „Ovo liči na vatromet“, rekoh. „Na vatromet za vreme otmene svečanosti u kakvom parku u proleće.“ Marioara je posmatrala polubogove Džokej-kluba, bela božanstva Jašija (i Jaši je „du côté de Guermantes“, jedan pokrajinski „côté Guermantes“, one idealne pokrajine koja je Prustova prava pariška domovina, a svi Moldavci znaju Prusta napamet), posmatrala je visoke cilindre, monokle, beli karanfil u rupici sivih i smeđih kaputa, svilene suncobrane porubljene čipkom, ruke u čipkanim rukavicama do lakata, šeširiće ukrašene pticama i cvećem, nežne nožice koje stidljivo izviruju ispod nabranih sukanja. „Oh, tako bih volela da odem na ovakvu svečanost, volela bih da odem u lepoj svilenoj haljini!“, reče Marioara i tankim prstima dodirnu svoju skromnu, izbledelu, pamučnu haljinu, umrljanu pilećom čorbom. „Gle, gle kako beže! Gle kako ih kiša prati, Marioara! Svečanost je završena, Marioara.“ „La revedere, dômnule capitan“, reče Marioara gurnuvši rešetkasta vrata koja su vodila u baštu. Marioara je stanovala u jednospratnom drvenom kućerku, s krovom od crvenog crepa. Prozori su bili zatvoreni, ni zračak svetla nije prodirao kroz daščice na kapcima. „Marioara!“, pozva je ženski glas iz kuće. „Oh, oh, oh“, reče Marioara, „la revedere, Dòmnule capitan.“ „La revedere, Marioara“, rekoh, stegnuvši je na grudi. Marioara se opustila u mom zagrljaju i gledala je blistave brazde na nebu koje su meci urezali u crno staklo noći; one su bile nalik na koralne ogrlice oko nevidljivih ženskih vratova, cveće bačeno u crni bezdan baršuna, ribe što svetle i plivaju po noćnom* moru; bili su to kratkovečni obrisi rumenih usnica koji su se gubili u senci svilenih suncobrana, bile su to ruže koje se rascvetaju

Kaputt

123

u tajanstvenom kutku bašte, u noći bez mesečine, malo pre nego što zaradi zora. I vieux beaux iz Džokej-kluba, stari profesori univerziteta vraćali su se kući posle svečanosti i štitili su se od kiše ogromnim belim kišobranima, dok su ih pratili poslednji odsjaji vatrometa. Zatim je nebo postepeno počelo da gasne, kiša je odjednom prestala, a mesec isplovio iz jedne pukotine na oblaku: priroda je sada ličila na neki Šagalov predeo. Šagalovo jevrejsko nebo, puno jevrejskih anđela, jevrejskih oblaka, jevrejskih pasa i konja, koji se njišu i lebde iznad grada. Jevrejski svirači na violini sede na krovovima kuća ili lete po bledom nebu iznad ulica, po kojima leže na pločniku stari mrtvi Jevreji, a sa svake strane im gori po jedna posmrtna voštanica. Jevrejski ljubavni parovi leže između neba i zemlje na rubu oblaka, zelenog kao livada. A pod tim Šagalovim jevrejskim nebom u tom Šagalovom predelu koji je obasjavao okrugli prozračni mesec odjednom se začuo iz četvrti Nikolina, Sokola, Pokurari nejasan žagor, štektanje mitraljeza, prigušen prasak ručnih bombi. „Oh, oh, oh, ubijaju Jevreje!“, reče Marioara i zadrža dah. Žagor je dopirao i iz središta grada, iz četvrti oko Trga Uniri i Crkve Tri jerarha. Kroz taj nejasan žagor naroda koga su pojurili pa se razbežao po ulicama čuli su se strašni promukli nemački uzvici i krici rumunskih žandarma i vojnika: „Stoj! Stoj!“ Odjednom nam jedan puščani metak prosvira pored uha. Iz najudaljenijeg kraja ulice do nas dopre graja u kojoj su se razabirali uzvici na nemačkom, rumunskom, jevrejskom jeziku. Čitava masa naroda protrča pored nas: bile su to žene, ljudi, dečaci koje su gonili žandarmi i u njih pucali. Iza njih je teturao jedan vojnik okrvavljena lica i vikao: „Padobranci, padobranci!“, uperivši pušku u nebo. Na nekoliko koraka od nas pade na kolena, udari glavom o plot, ostade ležeći licem prema zemlji, dok je po nama lila lagana kiša sovjetskih padobranaca koji su silazili s neba, viseći na ogromnim belim kišobranima i polako sletali na krovove. „Oh, oh, oh“, viknu Marioara, i ja je podigoh sa zemlje, prođoh kroz baštu, laktom gurnuh vrata. „La revedere, Marioara!“, rekoh, pustivši da mi sklizne u rukama dok joj noge nisu napipale tle. „Nu, nu, Dòmnule capitan, nu, nu!“, kriknu Marioara i ščepa me za grudi. „Nu, nu, Dòmnule capitan, oh, oh, oh!“, i zari mi zube u ruku, ujede me divlje, pomamno i zareza kao pas. „Oh, Marioara!“, šapnuo sam i dodirnuo joj usnama kosu, a slobodnom rukom je ošamario da bi mi ispustila šaku iz zuba. „Oh, Marioara!“, rekao sam i poljubio je u uho. Nežno sam je ugurao u mračnu kuću, zatvorio za njom vrata,

124

KURCIO MALAPARTE

prošao kroz baštu i udaljio se kroz praznu ulicu. Povremeno sam se okretao, gledao plot, suncokret koji je iždžikljao iznad oštrih drvenih kočeva, kućerak s krovom od crvenih crepova, koje je mesečina prošarala mrljama. Kad sam stigao na vrh uspona, okrenuo sam se. Grad je bio u plamenu. Gusti oblaci dima lebdeli su iznad četvrti duž obala Bahlui. Kuće i drveće oko onih zgrada koje je zahvatio plamen videli su se jasno, jasnije nego obično, kao na uvećanoj fotografiji. Razaznavao sam pukotine u malteru, granje, lišće. U ovom prizoru bilo je nečeg mrtvog, a istovremeno tačno određenog, upravo kao na fotografiji, i meni bi se učinilo kako pred očima imam hladnu i avetinjsku sliku pozorišnog dekora da me nejasni žagor koji je dopirao sa svih strana, stravično zavijanje sirena, otegnuti zvižduk lokomotive, štektanje mitraljeza nisu podsećali da je ova jeziva vizija živa i neposredna stvarnost. Svuda unaokolo, po krivudavim ulicama koje su se pele prema središtu grada, razlegao se očajnički lavež, lupanje vrata, lom stakla i posuda, prigušeni jauci, vapaji: „Mama! Mama!“, i jezivo preklinjanje: „Nu, nu, nu!“, a, s vremena na vreme, iza nekog plota, u dnu bašte, u kući, iza poluzatvorenih kapaka, nešto bi sevnulo, pripucale puške, zafijukao metak, odjeknuli promukli, stravični povici Nemaca. Na Trgu Uniri jedna grupa SS-ovaca klečala je pored spomenika kneza Kuca Voda i kosila mašinkama po malom trgu na kome se opet nalazio kip kneza Gike u moldavskoj nošnji, u širokom postavljenom kaputu, s visokom natučenom šubarom na glavi. Oganj je ozario crnu masu šćućurenu ispod spomenika, koja se mahom sastojala od žena koje su očajnički kršile ruke. S vremena na vreme poneka bi se odvojila od te mase, potrčala na jednu ili drugu stranu, trga i pala izrešetana mecima SS-ovaca. Zaplašene gomile Jevreja jurile su ulicama, a gonili su ih vojnici i ostrvljeni građani, naoružani noževima i gvozdenim motkama. Grupe žandarma kundacima su odvaljivale vrata na kućama, prozori su se rastvarali uz tresak kapaka, na njima bi se pojavljivale žene u spavaćicama, raspletene kose koje su očajnički kršile ruke i zapomagale, a mnoge su se bacale kroz prozor i lice bi im muklo pljesnulo o pločnik i smrskalo se. Kroz prozorčiće podruma, čete vojnika ubacivale su ručne bombe među čeljad koja se u njima sklonila; neki vojnici su se saginjali i četvoronoške ispitivali šta se u podrumu desilo posle eksplozije. Potom su se okretali drugovima i smejali se. Na onim mestima na kojima je poubijano najviše ljudi gazilo se do članaka po krvi: za vreme obesnog i opakog pogroma kroz ulice i kuće razlegali su se pucnji, jadikovke, jezivi krici i svirep smeh. Kad sam najzad stigao u Italijanski konzulat, koji se nalazio u Zelenoj ulici iza zida starog groblja, konzul Sartori je sedeo na jednoj klupici ispred vrata i pušio. Pušio je spokojno, napuljski ravnodušan. Ali ja sam vrlo dobro

Kaputt

125

poznavao Napuljce i zato sam znao da u duši pati. Iz zgrade Konzulata čuo se tihi jecaj. „Samo nam je još ovo trebalo“, reče Sartori. „Desetak tih jadnika sam spasao, a neki su ranjeni. Hoćete li mi pomoći Malaparte? Ja sam vam slab bolničar.“ Ušao sam u prostorije Konzulata. Tamo sam ugledao nekoliko žena, bradatih staraca, pet-šest dečaka, tri mladića, koji su izgleda bili studenti. Ležali su na otomanima, sedeli po podu, po uglovima sobe (jedna devojčica se sakrila ispod Sartorijevog pisaćeg stola). Nekoj ženi je čelo bilo rascopano kundakom, jedan student je ječao, jer je dobio metak u rame. Zagrejao sam malo vode i, uz pomoć Sartorija, počeo da perem rane i da ih previjam parčićima iscepanog čaršava. „Strašno!“, govorio je Sartori. „Samo nam je još ovo trebalo! A baš večeras me je strahovito bolela glava.“ Dok sam previjao onu ženu koja je bila kundakom ranjena u čelo, ona se okrenula prema Sartoriju, na francuskom mu se zahvalila što joj je spasao život, i pritom ga oslovila „Monsieur le Marquis“. Sartori ju je ošinuo pogledom i rekao: „Zašto me oslovljavate markizom? Zovite me: gospodin Sartori.“ Voleo sam ovog hladnokrvnog debeljka koji se te večeri odrekao titule na koju nije imao pravo, iako mu je bilo prijatno kad su ga nazivali markizom. U trenutku opasnosti, Napuljci su spremni na svaku žrtvu. „Dajte mi još jedan zavoj, dragi markiže“, rekoh mu da bih ga nagradio za žrtvu koju je podneo. Seli smo pred Konzulat, Sartori na stolicu, ja na prag same zgrade. Park oko Konzulata bio je pun bagremova i borova. Ptice koje je prenuo iz sna odsjaj požara premeštale su se po granju i u tišini lepršale krilima. „Plaše se. Zato ne cvrkuću?“, reče Sartori i pogleda u krošnje. Zatim dodade, pokazujući mi rukom jednu tamnu mrlju na zidu zgrade: „Pogledajte taj zid, ona mrlja na njemu je od krvi. Jedan od ovih jadnika pobegao je tu unutra, a za njim je dojurilo nekoliko žandarma. Gotovo su ga dotukli kundacima pored ovog zida. Zatim su ga odneli. Vlasnik je ove naše zgrade, duša od čoveka.“ Sartori zapali drugu cigaretu, polako se okrenu prema meni i pogleda me: „Bio sam sam, šta sam mogao da uradim? Bunio sam se, rekao sam da ću pisati Musoliniju. U brk su mi se nasmejali.“ „Musoliniju su se nasmejali u brk, a ne vama.“ „Nemojte da terate sa mnom šegu, Malaparte. Ljut sam, a kad se ja naljutim…“, reče onako hladnokrvno, kako je to on umeo. Zatim produži da puši, pa dodade: „A koliko juče molio sam pukovnika Lupua da mi dodeli odred žandarma koji bi štitio Konzulat. Odgovorio mi je da to nije potrebno.“ „Hvala bogu! Bolje je ne mešati se s ljudima pukovnika Lupua. Pukovnik Lupu je ubica.“

126

KURCIO MALAPARTE

„Da, zaista je ubica. Kakva šteta, tako naočit čovek!“ Nasmejao sam se i okrenuo glavu da Sartori ne bi video kako se smejem. Tog trenutka sa ulice začusmo krike, pucnjeve iz pištolja, a zatim strašne, neizdržljive, tupe i prigušene udarce kundacima po lobanjama. „Sada ih već zaista imam punu kapu“, reče Sartori. Zatim ustade onako napuljski tromo, mirno prođe kroz baštu, otvori rešetkasta vrata i reče: „Uđite ovamo, uđite ovamo.“ Ja sam izašao nasred druma i gurao u park gomilu naroda, zabezeknutog od užasa. Jedan žandarm me ščepao za ruku, a ja sam ga, što sam igda mogao, nogom munuo u trbuh. „Tako, brate“, reče Sartori spokojno, „ovaj divljak ništa bolje i ne zaslužuje.“ Sigurno je razjaren kad je ovako krupnu reč prevalio preko jezika. Divljak je za njega bila krupna reč. Čitavu noć smo sedeli na pragu i pušili. S vremena na vreme izašli bismo na ulicu i ugurali pokoju grupu pocepanih i okrvavljenih ljudi u zgradu Konzulata. Tako smo sklonili oko stotinak Jevreja. „Ovim jadnicima bi trebalo dati nešto da prezalogaje“, rekao sam Sartoriju kad smo opet seli ispred kuće, pošto sam previo još nekoliko ranjenika. Sartori me pogleda tužno kao prebijeno pseto. „Imao sam nešto hrane, ali kad su žandarmi upali u Konzulat, sve su mi oduzeli. Malo strpljenja.“ „'O vero?“,75 upitao sam ga na napuljskom narečju. „'O vero“, odgovori Sartori i uzdahnu. Bilo mi je drago što sam se osećao bezbedan pored ovog spokojnog Napuljca koji je u sebi drhtao od straha, užasa, sažaljenja, a ovamo nije trepnuo. „Sartori“, rekoh mu, „mi se borimo za odbranu civilizacije protiv varvarstva.“ „'O vero?“, reče Sartori. „'O vero“, odgovorih. Nebo se razgalilo i već je rudela zora. Dim se dizao sa zgarišta i lebdeo je iznad drveća i krovova. Zasvežilo je. „Sartori“, rekoh mu, „da nešto Musolini sazna kako su upali u Konzulat u Jašiju, čudo bi napravio.“ „Malaparte, ne terajte sa mnom šegu“, reče Sartori. „Musolini ume samo da priča. Najuriće me zato što sam sklonio ove jadne Jevreje.“ „'O vero?“ „'O vero, Malaparte.“ Malo docnije Sartori ustade i zamoli me da odem na spavanje. 75

Ital: „Istina?“ (Prim. prev.)

Kaputt

127

„Umorni ste, Malaparte. Sada je ionako sve gotovo. Ko je mrtav, mrtav je. Ništa više ne pomaže.“ „Nisam umoran, Sartori. Legnite vi, ja ću ostati ovde na straži.“ „Otpočinite bar jedan sat, meni za ljubav“, reče Sartori i ponovo sede. Dok sam prolazio kroz groblje, kroz prigušenu svetlost praskozorja, nazreo sam dva rumunska vojnika koja su sedela na jednom grobu. Držali su krišku hleba, jeli i ćutali. „Dobar dan, Dòmnule capitan“, pozdravili su me. „Dobar dan“, otpozdravio sam im. Između dva groba ležala je neka mrtva žena. Iza plota je režao pas. Bacio sam se na krevet i zažmurio. Osećao sam se poniženim. Ništa se nije moglo učiniti. „La dracu“, pomislih. Užasno je to što se ništa nije moglo učiniti. Dok sam malo-pomalo tonuo u san, kroz otvoren prozor gledao sam nebo na kome je već rudela zora i koga su mestimično lizali modri jezici ognja. Nasred neba spazio sam čoveka koji je po njemu koračao s ogromnim belim kišobranom u ruci. Gledao je dole na zemlju. „Dobar počinak“, rekao mi je čovekkojije leteo, klimnuo mi je glavom i nasmešio se. „Hvala i prijatna vam šetnja“, odgovorio sam. Probudio sam se posle dva sata spavanja. Jutro je bilo prozračno. Vazduh, koji je umila i osvežila noćna oluja, sijao je na svim stvarima, kao prozračan lak. Približio sam se prozoru, pogledao Ulicu Lapusneanu. Po ulici je ležalo mnoštvo ispreturanih leševa. Pločnici su bili prepuni mrtvaca, nagomilanih jedni na druge. Nekoliko stotina leševa bilo je nagomilano nasred groblja. Čopori pasa lunjali su oko njih i njuškali ih, prestrašeno i snishodljivo, kako to psi čine kad traže gospodara: ispunjeni poštovanjem i sažaljenjem, obazrivo su se provlačili jadnih tela, kao koje da sesu boje da nežandarmi nagaze lica oblivenas krvlju, zgrčene između ruke. Odredi Jevreja, čuvali i vojnici mašinkama, sklanjali su mrtvace sa sredine ulice i slagali ih pored zida da ne bi zakrčivali saobraćaj. Prolazili su nemački i rumunski kamioni natovareni leševima. Jedan mrtav dečak sedeo je na pločniku pored radnje za čišćenje cipela, leđima naslonjen na zid, pognute glave. Povukao sam se u sobu, zatvorio prozor, seo na krevet, počeo polako da se oblačim. Povremeno sam morao da se opružim na leđa kako ne bih povratio. Odjednom mi se učinilo da čujem neke razdragane glasove, smeh, dovikivanje, radosno odzivanje. Pribrao sam snagu i pojavio se na prozoru. Na ulici je bilo puno ljudi. Grupe vojnika i žandarma, ljudi i žene iz naroda, bande

128

KURCIO MALAPARTE

Cigana duge kovrdžave kose, koji su se međusobno svađali i veselo dovikivali, svlačili su leševe, dizali ih, prevrtali, okretali na bok. Skidali sa njih kapute, pantalone, gaće, odupirali im se nogama o trbuh da im lakše skinu cipele: neko je dolazio da pljačka, neko odlazio punih ruku raznovrsne robe. Čilo su odlazili i dolazili, veselo su poslovali kao da su na vašaru ili nekoj svečanosti. Goli mrtvaci ostajali su da leže, napušteni, jezivo ispreturani. Stuštio sam se niz stepenice, projurio kroz groblje, preskačući humke, da ne nagazim na leševe koji su bili rastureni svuda unaokolo, a na ulazu u groblje nabasao sam na grupu žandarma koji su i sami nameravali da pljačkaju mrtvace. Bacio sam se na njih, zaurlao, počeo da ih muvam, bijem. „Hulje jedne!“, vikao sam, „kučkini sinovi!“ Jedan od njih začuđeno me pogleda, zatim uze sa hrpe nešto odeće, dva-tri para cipela, pruži mi ih i reče: „Ne ljut ite se, Dòmnule capitan, za sve nas ima dovoljno.“ Tog trenutka sa Trga Uniri izbi kočija kneginje Sturca i krenu Ulicom Lapusneanu uz veselo zveckanje praporaca. Na kočijaškom sedištu nalazio se evnuh Grigori, koji je, uparađen u zelenoj pelerini, bičevao leda gizdavih moldavskih belaca što su kaskali visoko uzdignute glave, stresajući dugu grivu. Kneginja je, ukočena, ispršena sedela na visokim i debelim jastucima i nosem je parala nebo. U desnoj ruci je držala svilen suncobran, oivičen čipkom. Pored nje je sedeo, gord i odsutan, knez Sturca u belom odelu, a čelo mu je zasenjivao obod sivog filcanog šešira. Levom rukom je na grudi stezao neku knjižicu povezanu u crvenu kožu. „Dobar dan, gospođo kneginjo!“, pozdravljali su je oni koji su pljačkali mrtvace, prekidali svoje veselo poslovanje i duboko se klanjali. Kneginja Sturca, sva u plavom, sa širokim, slamnim, firentinskim malo naherenim šeširom na glavi, okretala se desno-levo i odsečno klimala u znak pozdrava, a knez je skidao sivi filcani šešir, smeškao se i lagano se klanjao. „Dobar dan, gospođo kneginjo!“ Veselo zveckajući praporcima, kočije su prolazile između gomile golih leševa i dva reda ljudi, ponizno pognute glave, koji su u rukama stezali svoj svirepi plen. Prošle su brzim kasom, a vukla su ih dva lepa belca, koja je evnuh Grigori, uparađen i naduven, terao uzmahujući dugačkim crvenim bičem.

VII

KRIKET U POLJSKOJ „Koliko je Jevreja te noći ubijeno u Jašiju?“, upitao me je Frank podrugljivo, ispružio noge prema kaminu i blago se osmehnuo. I drugi su se smeškali i sažaljivo me gledali. U kaminu je pucketala vatra, zaleđen sneg je belim prstima kucao na okna. S vremena na vreme dunuo bi vetar u jakim naletima. Bio je to ledeni severac koji je zavijao oko ruševina obližnjeg Hotel d'Angleterre i kovitlao susnežicu na ogromnom Trgu Saks. Ustao sam, prišao prozoru i kroz potamnela okna bacio pogled na trg obasjan mesečinom. Lake senke vojnika prolazile su pločnicima ispred hotela Evropejski. Tamo gde se pre dvadeset godina nalazio Sabor, varšavska pravoslavna saborna crkva, koju su Poljaci srušili da bi se ispunilo mračno proročanstvo jednog monaha, sada je sneg prostro besprekorno beli pokrivač. Okrenuo sam se, pogledao Franka, pa sam se i ja blago nasmešio. „U zvaničnom izveštaju rumunskog predsednika Ministarskog saveta Mihaila Antoneska“, odgovorio sam, „navodi se da je bilo pet stotina mrtvih. Ali broj pobijenih Jevreja, što je zvanično utvrdio pukovnik Lupu, penje se do sedam stotina.“ „Nema šta, pozamašan broj“, rekao je Frank, „ali to nije način na koji se tako šta izvodi. Ne radi se to tako.“ „Ne, tako se to ne radi“, složio se guverner Varšave Fišer i zavrteo glavom u znak „Tonegodovanja. je necivilizovano“, rekao je s gađenjem guverner Vehter, jedan od Dolfusovih ubica. „Da, Rumuni su necivilizovan narod“, rekao je Frank prezrivo. „Ja, es hat keine Kultur“,76 reče Fišer i klimnu glavom. „Iako nisam preosetljiv kao vi“, rekao mi je Frank, „razumem koliko ste se zgrozili nad događajima u Jašiju i delim vaša osećanja. Osuđujem pogrome kao čovek, kao Nemac i kao generalni guverner Poljske.“ „Very kind of you“,77 rekoh poklonivši se. 76

Nem.: „Da, nema kulture.“ (Prim. prev.)

77

Engl.: „To je vrlo lepo od vas.“ (Prim. prev.)

130

KURCIO MALAPARTE

„Nemačka je zemlja visoke civilizacije i njoj su odvratne varvarske metode“, rekao je Frank i pogledao zvanice, iskreno ljutit. „Natürlich“, potvrdili su ostali. „Nemačkoj predstoji“, rekao je Vehter, „velika misija civilizacije na Istoku.“ „Reč 'pogrom' nije nemačka reč“, odvratio je Frank. „Razume se, to je jevrejska reč“, rekao sam ja i nasmešio se. „Ne znam da li je jevrejska“, na to će Frank, „ali znam da nije ušla i da nikad neće ući u nemački rečnik.“ „Pogrom je slovenski specijalitet“, rekao je Vehter. „Kod nas Nemaca sve se radi razumno i metodički. Mi nismo robovi životinjskih nagona. Svemu pristupamo s naučnim mirom. Kad se mora, samo kad se zaista mora“, ponovio je naglašavajući reči i netremice me gledajući kao da je hteo da mi utuvi u glavu ono što je govorio, „mi postupamo kao hirurzi, a ne kao kasapi. Jeste li ikad videli pokolj Jevreja po ulicama nemačkih gradova? Priznajte da niste. U najgorem slučaju, videli ste poneku studentsku demonstraciju, bezazlenu huku i buku koju su podigla deca. Pa ipak, neće proći dugo, a u Nemačkoj Jevrejima neće biti ni traga.“ „To se zove dobar metod i organizacija“, rekao je Fišer. „Pomlatiti Jevreje“, produžio je Frank, „nije nemački stil. To je glupa rabota, uzaludno trošenje vremena i snage. Mi ih deportujemo u Poljsku i zatvaramo u geta. Tamo mogu da rade što god hoće. U getima po poljskim gradovima, Jevreji žive kao u kakvoj slobodnoj republici.“ „Živela slobodna republika poljskih geta!“, rekao sam i digao čašu „muma“ koju mi je ljupko pružila frau Fišer. Uhvatila me laka vrtoglavica i prijatno raspoloženje. „Vivat!“, nazdravili su svi u horu i digli čaše šampanjca. Pili su i gledali me smešeći se. „Mein lieber Malaparte“, produžio je Frank i stavio mi srdačno i prisno ruku na rame, „nemački narod je žrtva strašne klevete. Mi nismo narod ubica. Kada se budete vratili u Italiju, nadam se da ćete vašim zemljacima ispričati šta ste videli u Poljskoj. Kao poštenom i nepristrasnom čoveku, dužnost vam je da kažete istinu. Pa lepo, možete mirne duše reći da Nemci u Poljskoj žive kao kakva velika, mirna, radna porodica. Osvrnite se malo oko sebe: vi se sada nalazite u jednom čistom, priprostom, čestitom nemačkom domu. Takva je i Poljska: čestiti nemački dom. Evo, pogledajte“, rekao je i rukom pokazao oko sebe. Ja sam se okrenuo i pogledao. Frau Fišer je izvadila iz fioke kartonsku kutiju, iz kutije veliko klupče vune, dve igle, započetu čarapu i nekoliko

Kaputt

131

navijutaka proste vune. Ona se malo naklonila frau Brigiti Frank, kao da od nje traži dopuštenje da radi, natakla na nos naočare sa gvozdenim okvirima i počela mirno da plete. Frau Brigite Frank je raširila jedan navijutakvune, uvukla u njega ruke, razapela ga na razmaknute šake frau Vehter i počela da mota vunu u klupče, pomerajući ruke hitro, ljupko i lako. Frau Vehter je sedela stegnutih kolena, ispršena, ruke su joj bile savijene u visini grudi. Nežno izvijajući ruke ona je olakšavala da se predivo pravilno odvija i ne zamrsi. Tri žene su se smeškale i ličile na portrete slikane u građanskom stilu. Generalni guverner Frank je posmatrao ove tri nasmejane žene, zaokupljene radom, a pogled mu je bio pun ljubavi i ponosa. Kajt i Emil Gasner su međutim isekli ponoćni kolač i sipali kafu u široke porcelanske šolje. Pošto me vino bilo malo uhvatilo, ovaj građanski prizor pun prigušenih tonova sa provincijskih nemačkih enterijera (zveckanje igala, pucketanje vatre u kaminu, lako škljocanje zuba koji su žvakali kolač, zveka porcelanskih šolja) počeo je na mene neugodno da deluje. Ruku koju mi je Frank prebacio preko ramena, iako nije bila teška, osećao sam kao kakav teret na duši. Raščlanjivao sam i razmatrao jedno po jedno osećanje koje je Frank u meni budio i trudio se da proniknem, da odredim razloge, povode, značenje svake njegove reči, svakog njegovog pokreta, svakog njegovog postupka, pokušavajući da od elemenata koje sam tih dana sakupio o njegovoj ličnosti stvorim predstavu o moralnom liku tog čoveka, došavši do uverenja kako on nije osoba o kojoj bi se prebrzo mogao doneti sud. Nelagodno sam se osećao kad god bih se našao u njegovoj blizini, usled krajnje složenosti njegove prirode, tog jedinstvenog prožimanja hladne inteligencije, finoće i prostote, grubog cinizma i prefinjene osećajnosti. U njemu je sigurno postojala jedna mračna i duboka oblast koju nisam uspevao da istražim, jedan taman predeo, nepristupačan pakao iz koga bi povremeno sevnula kratkotrajna magličasta svetlost koja bi odjednom ozarila njegovo nedokučivo lice, ono njegovo zagonetno lice koje me uznemiravalo i opčinjavalo. Moj sud o Franku, koji sam već odavno stekao, svakako je bio nepovoljan. Toliko sam ga dobro poznavao da sam ga morao mrzeti. Ali savest mi nije dozvoljavala da ostanem pri tom sudu. I pored svih elemenata Frankovog karaktera koje sam imao u rukama, a do kojih sam došao delimično na osnovu tuđeg a delimično na osnovu svog sopstvenog iskustva, nešto mi je nedostajalo, ne bih znao da kažem šta. Verovatno je to bio neki element čiju prirodu nisam poznavao, ali sam očekivao da će mi se svakog časa otkriti. Nadao sam se da ću Franka uhvatiti u nekom pokretu, u nekoj reči, u nekoj „nepromišljenosti“ i da će mi to otkriti njegovo pravo lice, njegovo

132

KURCIO MALAPARTE

skriveno lice. A ta reč, taj pokret, ta „nepromišljenost“ trebalo je da izbiju iz one mračne i duboke oblasti njegovog duha, u kojoj sam naslućivao da se hladna inteligencija, prefinjena, muzikalna osećajnost graniči s bolesnom i u neku ruku zločinačkom pozadinom njegove prirode. „Takva je i Poljska: ona je čestiti nemački dom“, ponovi Frank i pogledom obuhvati ovaj prisni građanski porodični prizor. „Zašto i vi ne počnete da se bavite nekim ženskim ručnim radom?“, upitao sam ga. „To ne bi škodilo vašem ugledu. I švedski kralj Gustav V bavi se jednim ženskim poslom. Uveče, u krugu svoje porodice i prisnih prijatelja, veze.“ „Ach so?“, uzviknuše gospođe začuđeno, radoznalo i s nevericom. „Poljski narod bi nesumnjivo bio mnogo srećniji“, odgovorih, „kad bi imao Generalgouverneur koji veze.“ „Ha, ha, ha! Neprestano vam se to vrti po glavi“, reče Frank, smejući se. „Onomad ste hteli da me ubedite kako je Hitler žena, a danas biste me hteli nagovoriti da se bavim ženskim poslovima. Jeste li zaista uvereni kako se Poljskom može vladati iglama za pletenje i vezenje? Vous êtes très malin, mon cher Malaparte.“78 „Pa u neku ruku i vi vezete“, rekoh. „Način na koji vodite politiku liči na vez.“ „Ja nisam švedski kralj što se u dokolici bavi poslom kojim pansionatkinje ubijaju dosadu“, reče Frank gordo. „Ja vezem po platnu nove Evrope.“ I polako, kraljevskim korakom prođe preko sobe, otvori vrata i izađe. Ja sam se uvalio u fotelju pored prozora sa koga sam mogao, čim samo malo okrenem lice, da pogledom obuhvatim čitav ogroman Trg Saks, kuće bez krovova iza hotela Evropejski, srušenu palatu koja se nalazila pored hotela Bristol na uglu uličice što se spuštala prema Visli. Ovaj predeo, sem onih koje sam video u mladosti, najviše mi je bio prirastao za srce. Pošto sam ga sada posmatrao iz ove sobe u palati Brul, u društvu ovakvih ljudi, morao sam se osetiti čudno uznemiren i nekako žalosno ponižen. Ovaj predeo, meni odavno znan i prisan, iskrsnuo mi je pred očima posle više od dvadeset godina i u njemu je bilo nežne neposrednosti stare požutele fotografije. Dani i noći koje sam proveo u Varšavi vratili su mi se u sećanje sa jednog udaljenog vidika iz 1919. i 1920. godine, zajedno sa onim mojim nekadašnjim pogledima i osećanjima. (U tihim sobama kućice što se nalazila u jednoj uličici u dnu Pozorišnog trga, a u kojoj je živela madam Valevska sa unukama, u sobama što su mirisale na tamjan, vosak i votku, čulo se kako u Starom mjastu sa stotinu crkava 78 Franc:

„Vi ste veliki obešenjak, dragi moj Malaparte.“ (Prim. prev.)

Kaputt

133

odjekuju zvona kroz leden i čist vazduh zimske noći: osmeh je titrao na rumenim usnama devojaka, dok su se matore udovice, okupljene oko kamina, obešenjački došaptavale. U dvorani Malinova u Bristolu, mladi konjički oficiri lupali su petama u ritmu mazurke, i išli u susret skupu plavojki, u haljinama svetlih boja, u čijim je očima goreo plamen devičanstva. Stara kneginja Čartorijska, izboranog vrata oko koga je sedam puta obavila ogromnu bisernu ogrlicu što joj je dosezala do kolena, sedela je pored stare markize Bjelopolske i ćutala. One su sedele u maloj palati u aleji Ujazdovskoj, pored prozora u čijim se oknima ogledalo ulično drveće: odraz lipa i njihovih krošnji širio se mlakom sobom prelivajući zelenom bojom nežne persijske ćilime, nameštaj u stilu Luja XV, portrete i predele francuske i italijanske škole, rađene po ukusu koji je preovlađivao u Trijanonu i Šenbrunu, staro švedsko srebro, ruski emajl iz doba Katarine Velike. Grofica Adam Ževuska, gospođa Borona koja je imala lep glas, stajala je pored klavičembala u beloj dvorani Italijanskog poslanstva u palati Potocki Krakovskog predmješća i pevala vesele varšavske pesmice iz doba Avgusta Stanislasa i tužne ukrajinske romanse iz doba atamana Šmelniskog i kozačke bune. Sedeo sam pored Jadvige Ževuske, a Jadviga me gledala ćutke, bleda i zbunjena. Sećam se kako smo jurili saonicama po mesečini do Vilanova. Sećam se večeri u klubu Mislivski, kad se širio opojni miris tokajca, a ja slušao staru poljsku gospodu kako razgovaraju o lovovima, konjima, psima, ženama, putovanjima, dvobojima, ljubavi. Sećam se večeri kad sam slušao „trojku“ iz kluba Mislivski i kad su grof Henrih Potocki, grof Zamojski, grof Tarnovski raspravljali o vinima, krojačima, igračicama i govorili na starinski način o Petrogradu i Beču, o Londonu i Parizu. Takođe su mi ostala u sećanju ona duga letnja popodneva kad sam sedeo u svežoj senci Apostolske nuncijature sa nuncijem monsinjorom Akilom Ratijem, koji je docnije postao papa Pije XI i sa sekretarom Nuncijature monsinjorom Pelegrinetijem, koji je docnije postao kardinal. Bilo je sparno, a kroz prašnjav vazduh sumraka čulo se rešetanje sovjetskih mitraljeza na obalama Visle. Pod prozorima Nuncijature čuo se topot ždrebaca Trećeg ulanskog puka koji je odlazio ka predgrađu Praga da presretne crvene kozake. Masa naroda po pločniku Novog svjata pevala je: Ulani, ulani, malowane dzieci niejedna panienka za wami poleti79

79 Polj.:

Ulani, ulani, šareni dečaci, mnoge devojke potrčaće za vama. (Prim. prev.)

134

KURCIO MALAPARTE

a na čelu puka jahala je krepka kneginja Voronjecka, kuma Trećeg ulanskog puka, sa kitom ruža u ruci. Niejedna panienka i niejedna wdowa za wami ulani poleciev gotowa80

Sećam se svađe s poručnikom Potulickim i pijanke koja je trajala tri dana kad smo proslavljali pomirenje. I metka iz pištolja što ga je Marilski ispalio na Đeržinskog u domu kneginje W., kroz dvoranu prepunu parova što su igrali The broken doli, prvi fokstrot koji je 1919. godine osvojio Poljsku, Đeržinskog kako leži na podu u lokvi krvi prostreljena grla, a kneginja W. govori sviračima: „Jouez done, ce n'est rien.“81 Sećam se Malinskog s revolverom u ruci, bledog i nasmejanog, oko koga su se sjatile mlade žene zažarenih obraza od igre i krvi koju su videle, a posle mesec dana Đeržinskog, još bledog, povezana vrata, kako podruku sa Malinskim ulazi u bar Evropejski. Sećam se balova u Engleskom poslanstvu kada je kneginja Olga Radzivil, plave kovrdžave kose, podšišane kratko kao u dečaka, nasmejana igrala s mladim sekretarom Britanskog poslanstva Kevendišom Bentinkom, koji je ličio na Rapera Bruka i podsećao na „mladog Apolona“ iz čuvenog epigrama Mrs. Kornford „magnificentlv unprepared for the long littleness of life“, 82 i Izabele Radzivil, visoke, mršave, crnpuraste, duge svilaste kose i očiju, koje su ličile na spokojnu noć, kako pored prozora stoji sa jednim mladim engleskim generalom bez oka i ruke, koji je ličio na Nelzona, nešto joj šaputao i milo joj se smeškao kako to već ume zaljubljen čovek. O, sigurno je bio sablast i plemenita sen jedne davne var savske noći, taj engleski general Karton de Vijart, bez oka i ruke, koji se u proleće 1940. godine nalazio na čelu britanskih trupa što su se iskrcale u Norveškoj. I ja sam sigurno bio sablast, bleda sen jednog dalekog i možda srećnog doba, jednog mrtvog doba, ali možda zaista srećnog.) I ja sam bio uznemirena nevesela sen koja je stajala pored ovog prozora, pred predelom iz mojih mladih dana. U sećanju su mi iskrsle seni tog davnog, čistog vremena i ljubazno mi se osmehivale. Zažmurio sam i gledao te blede slike, osluškivao te meni drage glasove, koji su bili malo prigušeni usled vremenske udaljenosti, kad mi prijatni zvuči okrznuše uho. Bili su to prvi zvuči Šopenovog Preludijuma. U susednoj sobi (to sam video kroz odškrinuta 80 Polj.:

Mnoge devojke i mnoge udovice za vama su, ulani, spremne dapotrče. (Prim. prev.) „Svirajte samo, nije to ništa.“ (Prim. prev.)

81 Franc: 82

Engl.: „Divno nepripremljenog za duge malenkosti života.“ (Prim. prev.)

Kaputt

135

vrata) Frank je seo za klavir madam Bek, glava mu je klonula na grudi, čelo mu je bilo bledo, vlažno od znoja. Gorde crte njegova lica ublažio je izraz duboke patnje. Teško je disao i grizao donju usnu. Zažmurio je, video sam kako mu kapci podrhtavaju. „On je bolestan“, pomislih. I odjednom mi bi neugodno što sam to pomislio. Svi su slušali ćutke, zadržavajući dah. Zvuči Preludijuma, tako čisti, tako lepršavi, lebdeli su kroz mlak vazduh kao propagandru leci bačeni iz aviona. Na svakom zvuku bilo je napisano krupnim crvenim slovima „Živela Poljska!“ Kroz prozor sam gledao pahuljice kako polako sleću na ogromni Trg Saks, pust na mesečini, a na svakoj pahuljici je pisalo krupnim crvenim slovima „Živela Poljska!“ To su bile one iste reči, odštampane krupnim crvenim slovima koje sam pre više od dvadeset godina, oktobra 1919. godine, čitao na „Šopenovim zvucima“ što su, čisti i laki, prhnuli iz belih, nežnih, dragocenih ruku predsednika Poljskog saveta Ignaca Paderevskog, koji je sedeo uz klavir u velikoj crvenoj dvorani kraljevskog dvora u Varšavi. Bili su to dani buđenja Poljske: poljsko plemstvo i članovi diplomatskog kora često su se uveče u dvoru okupljali oko klavira predsednika Saveta. Mila Šopenova sen silazila je smešeći se među nas i kroz ruke i obnažena leđa mladih žena prolazili su žmarci. Besmrtni, anđeoski Šopenov glas, što liči na daleki glas prolećne oluje, zagušivao je stravičan krik pobune i pokolja. Neokaljani, laki zvuči lepršali su kroz nečist vazduh, iznad bledih i ispijenih masa, kao propagandni leci bačeni iz aviona, dok poslednji akordi nisu malo-pomalo utihnuli: Paderevski je polako digao krupnu sedu glavu, pognutu nad klavijaturom, i prema nama okrenuo lice sa suzama u očima. A sada, u palati Brul, nekoliko koraka dalje od ruševina kraljevskog dvora u pregrejanom i zadimljenom nemačkom građanskom enterijeru, čisti i buntovni Šopenovi zvuči vinuli su se uvis iz Frankovih belih nežnih ruku, iz nemačkih ruku generalnog guvernera Poljske i meni se od srama i gneva odjednom zažarilo lice. „Božanstveno sviranje!“, prošaputala je frau Brigite Frank. Tog trenutka zvuči se izgubile i na vratima se pojavi generalni guverner. Frau Brigite skoči, obori klupče vune, pođe mu u susret i poljubi mu ruke. Dok je Frank dopuštao da mu ona ponizno i s verničkim žarom celiva prste, lice mu je bilo strogo, svetiteljski dostojanstveno kao da je tog trenutka sišao s oltara, posle prinošenja tajne žrtve, tako da sam se odjednom ponadao da će frau Brigite pasti pred njim ničice u znak obožavanja. Ali frau Brigite uhvati ruke svog muža, diže ih, okrenu se prema nama i reče pobedonosno: „Gledajte, gledajte, kakav oblik imaju te božanstvene ruke!“

136

KURCIO MALAPARTE

Pogledao sam Frankove ruke, male, nežne, veoma bele. Začudio sam se i bio zadovoljan što na njima nisam primetio ni kap krvi. Nekoliko dana nisam imao prilike da se sretnem s generalnim guvernerom Frankom i guvernerom Varšave Fišerom, jer su oni sa Himlerom, koji je iznenada(prvih doputovao Berlina, razmatrali osetljivu do koje jeporaza došlo u Poljskoj dana iz meseca februara 1942. godine)situaciju posle nemačkih Rusiji. Kao što je poznato, odnosi između Himlera i Franka bili su veoma zategnuti. Himler je prezirao Frankovu „teatralnost i intelektualnu utančanost“, a ovaj je optuživao Himlera za „mističnu svirepost“. Govorkalo se kako predstoje velike promené među visokim nacističkim funkcionerima u Poljskoj, kako samom Franku preti opasnost smenjivanja s položaja. Ali kad je Himler napustio Var šavu i vratio se u Berlin, izgledalo je da je Frank dobio partiju: sve te toliko očekivane promene svele su se na to da je, umesto Vehtera, guverner Krakova postao jedan blizak Himlerov rođak, Stadthauptmann Čenstohove, a da je Vehter naimenovan za guvernera Lavova. međutim u Krakov sa Gasnerom Volcegerom. FrauVehter Vehter se je ostala kodvratio frau Brigite Frank da joj pravii baronom društvo nekoliko dana dok generalni guverner bude u Varšavi. A ja sam, čekajući dozvolu da krenem na smolenski front, iskoristio Himlerovo prisustvo (Gestapo je tih dana zanemario svoj uobičajeni posao, pošto je imao odgovornu dužnost da štiti dragoceni Himlerov život) da krišom podelim pisma, pakete s namirnicama i novac koji su me poljske izbeglice u Italiji zamolile da odnesem njihovim rođacima i prijateljima u Varšavi. Tajno prenošenje pisama poljskim građanima iz inostranstva, pa makar i jednog jedinog, kažnjavalo se smrću. Zato sam morao da budem veoma oprezan kako me Gestapo ne bi uhvatio i kako ne bih ni svoj ni tuđ život izložio opasnosti: ali zahvaljujući krajnjoj opreznosti i dragocenoj koju smikojim je ukazao nemačkigodina oficir (mladić veoma kulturan ipomoći blagorodan, sam sejedan pre nekoliko upoznao u Firenci i bio u prisnim prijateljskim odnosima), pošlo mi je za rukom da izvršim opasan zadatak koga sam se dobrovoljno prihvatio. To je bila opasna igra, a ja sam joj se odao sa smislom za nadmetanje, pošteno (uvek, pa čak i prilikom susreta s Nemcima, poštovao sam pravila kriketa), zato što sam bio svestan da je to što činim delo ljudske solidarnosti i hrišćanskog milosrđa, a i zato što sam želeo da se podsmehnem Himleru, Franku i čitavom njihovom policijskom aparatu. Ta igra me ponela i iz nje sam izašao kao pobednik, ali da sam je izgubio, pošteno bih platio ulog. A pobedio

Kaputt

137

sam samo zato što Nemci, koji su uvek nipodaštavali protivnike, nisu mogli ni da zamisle da ću ja poštovati pravila kriketa. Dva dana posle Himlerovog odlaska opet sam se našao s Frankom, na doručku priređenom u čast boksera Maksa Šmelinga u zvaničnoj rezidenciji generalnog guvernera, dvorcu Belvedere, koji je bio rezidencija maršala Pilsudskog sve do njegove smrti. Tog jutra, dok sam nogu pred nogu išao drvoredom koji vodi kroz lep park iz XVIII veka (pun setne draži jesenje samoće, uređen prema nacrtu jednog kasnog učenika Le Notra) i ušao u svečano dvorište Belvedera, činilo mi se da su nemačke zastave, nemačke straže, koraci, glasovi i kretnje unosili nešto hladno, kruto, mrtvo u starodrevna otmena stabla u parku, u muzikalnu finoću ovog graditeljstva, u čijoj je lepoti u dokolici uživao Stanislas Avgust, kao i u zanemele vodoskoke i zaleđene bazene. Kad sam se pre više od dvadeset godina šetao pod lipama alejom Ujazdovska ili alejama Lazijenki, i izdaleka video kako se kroz brsnate krošnje belasaju zidovi Belvedera, činilo mi se da su mermerne stepenice, kipovi Apolona i Dijane i bela fasada sazdani od nekakve oset ljive i žive materije, gotovo da su od ružičastog mesa. A kad sam sada ulazio u Belvedere, sve mi je izgledalo hladno, kruto, mrtvo. Dok sam prolazio kroz velike dvorane obasjane jakom leđnom svetlošću, kroz dvorane u kojima su nekad gospodarile violine i klavičembala Lilija i Ramoa i uzvišena i neokaljana seta Šopena, čuo sam već izdaleka glasove i smeh Nemaca, zastao na pragu i predomišljao se da li da uđem: ali pozva me Frank i pođe mi u susret, šireći ruke sa onom svojom oholom srdačnošću od koje bih se uvek prepao i zbunio. „Nokautiraću ga u prvoj rundi, vi ćete biti sudija, Šmeling“, reče Frank stežući u ruci lovački nož. Togu dana ja biou počasni za trpezom generalnog guvernera Poljske palatinisam Belvedere Varšavi: gost počasni gost je bio čuveni bokser Maks Šmeling. Voleo sam što je i on bio s nama, jer je pažnju zvanica privlačio on, a ne ja, tako da sam mogao da se na miru prepustim slatkoj seti probuđenih uspomena, da mislim na onaj davni prvi januar 1920. kad sam prvi put kročio u ovu dvoranu sa diplomatskim korom koji je odavao počast maršalu Pilsudskom, poglavaru države. Stari maršal je stajao nepomičan i prav nasred dvorane, naslonjen na balčak sablje, starinske savijene sablje, kao ona turska, u kožnim koricama, ukrašenim ornamentima od srebra. Bledo lice mu je bilo prošarano debelim venama koje su ličile na ožiljke, imao je velike opuštene brkove kao Sobjeski, široko čelo i kratko podšišanu, oštru kosu. Prošlo je više

138

KURCIO MALAPARTE

od dvadeset godina, a maršal Pilsudski je još stajao tu, preda mnom, gotovo na onom istom mestu na kome se sada nasred stola pušio pečeni srndać, koga su maločas skinuli s ražnja i u čije je sočno meso Frank zario, smejući se, široku oštricu lovačkog noža.

Maks Šmeling sedeo desno od frau Brigite Frank, povučen u sebe, povijene glave, i meriojeod glave do pete, bojažljivo, a ipak uporno, svakog gosta posebice. Bio je prilično visok, imao je blage oblike tela, okrugla ramena, držanje gotovo otmeno. Niko ne bi verovao da se ispod njegovog dobro skrojenog odela od sivog flanela, verovatno sašivenog u nekom bečkom ili njujorškom salonu, krije tolika snaga. Glas mu je bio dubok, milozvučan, govorio je polako i pritom se smeškao, da li zato što se snebivao ili zato što je, kao i sve atlete, nesvesno bio samouveren. Pogled njegovih crnih očiju bio je dubok i miran. Lice mu je bilo ozbiljno i umiljato. Malo se pognuo napred, rukama naslonio na ivicu stola i netremice gledao ispred sebe, kao da je zauzeo stav odbrane na ringu. Slušao je razgovor pažljivo, ali podozrivo, i s vremena vreme bi pogledao Franka, i smeškao se jednim krajem usana smerno, alinai podrugljivo. Frank je pred njim igrao ulogu u kojoj ranije nisam imao prilike da ga vidim: igrao je ulogu intelektualca koji se pravi važan zato što se slučajno našao pred atletom, pa se bajagi klanja pred slikom Herkula, veličajući njegov razvijeni i mišićavi grudni koš, ogromne i čvrste pesnice, dok u stvari baš na taj način kadi pred oltarom Minerve, dokazujući, preteranom uljudnošću, oholim pohvalama dobro građenom telu i ponekom reči koju bi s vremena na vreme dobacio s visine, kolika je nadmoć inteligencije i kulture nad grubom fizičkom snagom. Maks Šmeling se nije ni vređao ni pokazivao znake dosade, ali nije skrivao kako je začuđen ovakvim ponašanjem i kakopodozrenje ga ono zabavlja, istovremeno kako prema Franku oseća nekakvo nezlobivo kao daase našao pred jednom ljudskom vrstom koja mu je dosad bila nepoznata: to svoje podozrenje izražavao je na taj način što je Franka pažljivo posmatrao, podrugljivo se osmehivao, oprezno odgovarao na pitanja koja mu je postavljao i nastojao da sa mrgodnom upornošću omalovaži sve one svoje zasluge koje nisu bile u neposrednoj vezi sa atletskim odlikama njegova tela. Frank se raspitivao kako mu je bilo na Kritu i kako se desilo da u onom pustolovnom i srčanom poduhvatu, u kome je uzeo učešća kao padobranac, dopadne onako teških rana, zatim je dodao, obrativši se meni, da su na Kritu

Kaputt

139

zarobljenici mahali i vikali: „Helou, Maks!“, kad su Maksa Šmelinga bolničari pronosili pored njih na nosilima. „Ležao sam na nosilima, ali nisam bio ranjen“, reče Šmeling. „Vest da sam teško ranjen u kolena bila je lažna. Proturio ju je Gebels u propagandne svrhe. Govorili su čak da sam poginuo. A u stvari sve je bilo mnogo jednostavnije: dobio sam grčeve u želucu.“ Zatim dodade: „Biću iskren, imao sam proliv.“ „Nije nikakva sramota, pa ni za jednog hrabrog vojnika, kad ima proliv“, primeti Frank. „Daleko od toga da to smatram sramotom“, reče Šmeling i podrugljivo se nasmeši. „Bio mi je nazebao trbuh, nisam dobio proliv od straha. Ali kad se kaže kako je neki vojnik dobio proliv, svi odmah pomisle da ga je dobio od straha.“ „Kad ste vi u pitanju, niko ne može tako nešto da pomisli“, reče Frank. Zatim se obrati meni i reče: „Šmeling se na Kritu borio kao pravi heroj. Nije mu prijatno da se o tome priča, ali pokazao se kao pravi heroj.“ „Daleko sam ja od heroja“, reče Šmeling smešeći se, a ja sam osetio da mu je prekipelo. „Nisam imao vremena da se borim. Skočio sam iz aviona sa pedeset metara visine i ostao sam ležeći u šipražju, jer su me skolili strahoviti bolovi. Kad sam pročitao u novinama da sam ranjen u borbi, odmah sam to demantovao u jednom intervjuu sa nekim neutralnim novinarom: rekao sam mu da su me samo zavijala creva. Gebels mi to nikad nije oprostio. Čak mi je pretio da će me izvesti pred ratni sud zbog defetizma. Ako Nemačka izgubi rat, Gebels će me streljati.“ „Nemačka neće izgubiti rat“, reče Frank strogo. „Natürlich“, reče Šmeling, „nemačka Kultur nikad ne dobija grčeve.“ Svi smo se uzdržljivo osmehnuli, a i Frank se udostojio da pomirljivo razvuče usne. „Nemačka Kulturje i u ovom ratu“, reče generalni guverner strogo, „žrtvovala otadžbini mnoge od svojih najboljih predstavnika.“ „Rat je najblagorodniji od svih sportova“, reče Šmeling. Upitao sam ga je li došao u Varšavu radi nekog meča. „Došao sam“, odgovori Šmeling, „da pripremim niz susreta između šampiona Vermahta i SS-trupa i da njima rukovodim. To će biti prva velika sportska manifestacija u Poljskoj.“ „Ako biram između šampiona Vermahta i šampiona SS-trupa“, rekoh, „opredeljujem se za šampione Vermahta.“ Zatim sam dodao kako će ta priredba imati gotovo politički značaj. „Da, gotovo“, reče Šmeling, smešeći se.

140

KURCIO MALAPARTE

Frank je shvatio na šta smo ciljali i lice mu sinu od zadovoljstva. On je upravo odneo pobedu u meču sa šefom SS-trupa, i nije mogao odoleti da nam ne nagovesti zašto se ne slaže sa Himlerom. „Nisam ubeđeni pristalica nasilja“, reče, „i Himler me nikako ne može ubediti da bi se jedna politika reda i pravde u Poljskoj mogla da ostvari jedino metodičnom primenom nasilja.“ „Himleru nedostaje sense of humour“, primetio sam ja. „Nemačka je jedina zemlja na svetu“, rekao je Frank, „u kojoj državnik ne mora da poseduje sense of humour. U Poljskoj stvari stoje drugačije.“ „Poljski narod“, dodao sam, „treba da vam bude zahvalan za vaš sense of humour.“ „On bi mi, nema sumnje, i bio zahvalan“, reče Frank, „da Himler nasiljem ne podržava moju politiku reda i pravde.“ I poče da mi priča kako se ovih dana po Varšavi svašta šuška o streljanju sto pedeset poljskih intelektualaca koje je Himler, pre nego što je otputovao iz Poljske, naredio da se izvrši protiv Frankove volje. Bilo je očigledno da se Frank trudio kako bi preda mnom zbacio sa sebe odgovornost za ovaj pokolj. Pričao je da ga je Himler o ovom događaju obavestio tek kad je ulazio u avion kojim je odleteo u Berlin. „Razume se“, rekao je Frank, „da sam mu ja povodom toga izrazio svoje negodovanje. Ali stvar je već bila svršena.“ „Himler se podsmehnuo tom vašem negodovanju“, primetio sam ja. „Uostalom, i vi ste se veselo smejali kad ste se na aerodromu opraštali od Himlera. Ta vest vas je razgalila.“ Frank me je pogledao zapanjeno i uznemireno. „Kako znate da sam se smejao?“, upita me. „U pravu ste, smejao sam se i ja.“ „Čitava Varšava zna da ste se smejali“, odgovorio sam, „i svi o tome pričaju.“ „Ach, so!“, uzviknuo je Frank i pogledao u nebo. I ja sam se nasmejao i pogledao u tavanicu. Ali tada nisam mogao da se savladam da ne viknem zaprepašćeno i užasnuto. Sa tavanice, na kojoj je nekada italijanski slikar iz XVIII veka, učenik jednog od venecijanskih majstora, naslikao Venerinu pobedu, sada je visila iznad naših glava bagremova senica puna ružičasto-ljubičastih grozdastih cvetova ostvarena u brižljivo realističkom stilu po uzoru na „liberty“, koji se razvio iz modernog stila iz godine 1900, kroz bečku i minhensku dekorativnu školu, i svoj krajnji i najviši izraz našao u zvaničnom „drittes Reich“ stilu. Ta bagremova senica (strašno mi je da tako nešto prevalim preko jezika) ličila je na pravu senicu. Tanke zmijaste stabljike uspuzale su se po zidovima dvorane, savile i uplele nad našom glavom duge iskrivljene ruke, izvitoperene

Kaputt

141

grančice sa kojih je visilo lišće i cvetovi a oko njih su obletale nekakve sićušne ptice, krupni šareni leptirovi i ogromne maljave muve po besprekorno plavom i glatkom svodu što je ličio na Fortunijevu kupolu. Pogled mi je polako klizio niz stabljike bagrema, silazeći s jedne grane na drugu, da bi se najzad zadržao na velelepnom nameštaju, koji je bio sa hladnom simetrijom raspoređen pored zidova. To je bio taman i težak holandski nameštaj iznad kojeg su visili tanjiri od modrikaste majolike iz Delfta, ukrašeni predelima i marinama, a pored njih skerletni porcelanski tanjiri, trofeji Holandskog društva u Indiji, islikani motivima pagoda i barskih ptica. Iznad jednog visokog i raskošnog ormana u starobavarskom stilu visilo je nekoliko mrtvih priroda flamanske škole. Na tim platnima bile su naslikane velike srebrne činije pune riba i voća, i trpeze natrpane raznovrsnom divljači koju su seteri, poenteri i ptičari požudno, ali oprezno njuškali. Zavese na širokim prozorima, od ružne veštačke svile koja se prelivala, bile su išarane cvećem i pticama po ukusu saksonskih malograđana. Moj pogled se sreo sa Šmelingovim pogledom i on se nasmešio: zapanjio sam se da je ovaj bokser uzanog i tvrdog čela, taj dražesni divljak, osećao svu grotesknost i užas ove bagremove senice, ovog nameštaja, ovih slika, ovih zastora, ove dvorane u kojoj više nije bilo traga od onoga čime se svojevremeno Belvedere mogao s pravom da ponosi, a to su bečke štukature, italijanske freske, francuski nameštaj, ogromni venecijanski svećnjaci. Sada su samo oblik vrata i prozora i srazmera između praznog i ispunjenog prostora svedočili o izvornom skladu i ljupkosti XVIII veka kojom je ova palata nekad odisala. Frau Brigite Frank je već nekoliko trenutaka posmatrala kako moj zapanjeni pogled luta po predmetima kojima smo bili okruženi i kako se na njima zadržava. Svakako je pomislila da sam zapanjen i zadivljen pred tolikim umetničkim delima, pa se nagnula prema meni i, sa gordim osmehom na licu, saopštila mi da je ona lično nadgledala rad nemačkih dekoratera (u stvari nije ih ni nazvala dekoraterima, već umetnicima), čija je zasluga da se onaj stari Belvedere ovako čudesno preobrazio. Senica od bagrema, kojom se frau Frank naročito ponosila, bila je delo jedne poznate berlinske slikarke, ali ona mi je ipak nagovestila kako je sama zamisao da se senica naslika u stvari potekla od nje. Jedno vreme je mislila da iz političkih razloga za ovaj posao najmi nekog poljskog slikara, ali posle se predomislila. „Moramo priznati“, reče ona, „da Poljaci ne poseduju ono religiozno osećanje umetnosti koje je preimućstvo Nemaca.“

142

KURCIO MALAPARTE

Ova napomena o „religioznom osećanju umetnosti“ posluži Franku kao povod da nadugo i naširoko razveze o poljskoj umetnosti, o religioznom duhu ovog naroda i, kako se to on izrazio, o poljskom idolopoklonstvu. „Možda je kod njih i razvijeno idolopoklonstvo“, rekao je Šmeling, „ali ja sam primetio da običan poljski čovek ima nekakvu detinjastu i bezazlenu predstavu o bogu.“ I ispriča kako mu je sinoć, dok je prisustvovao treningu jednog boksera Vermahta, neki stari Poljak, koji je strugotinom posipao ring, kazao: „Da je naš gospod Isus Hristos imao takve pesnice kao vi, ne bi umro na krstu.“ Frank je prsnuo u smeh i primetio kako bi svet bio mnogo bolje uređen da je Hristos imao Šmelingove pesnice, to jest prave, nemačke pesnice. „Uostalom“, rekao sam ja, „taj Hristos koji bi imao prave nemačke pesnice, ne bi se mnogo razlikovao od Himlera.“ „Ach, wunderbar!“, uzviknuo je Frank i svi su prsnuli u smeh. „Ali imao takve pesnice ili nemao“, opet će Frank kad se opšta veselost stišala, „da je nešto Hristos bio Nemac, u svetu bi preovladalo osećanje časti.“ „Ja bih više voleo“, odvratio sam, „da u njemu preovlađuje osećanje milosrđa.“ Frank se od srca nasmejao: „To vam nikako ne izlazi iz glave! Sada još hoćete da nas ubedite kako je i Hristos bio žena!“ „Les femmes en seraient très flattées“,83 rekla je frau Vehter i ljupko se nasmejala. „Poljaci su ubeđeni“, rekao je guverner Fišer, „da je Hristos uvek, pa i kad se rešavaju politička pitanja, na njihovoj strani i da njih voli više od bilo kog drugog naroda, pa i od Nemaca. Njihova vera i njihovo rodoljublje najčešće polaze od ove detinjaste pretpostavke.“ „Na svoju sreću“, rekao je Frank uz grohotan smeh, „Hristos ima suviše dobar njuh da bi se bavio 'polnische Wirtschaft'. Natovario bi samo sebi na vrat bezbroj neprilika.“ „N'avezvous pas honte de blasphémer ainsi?“,84 rekla je frau Vehter milozvučnim bečkim naglaskom, pripretivši Franku prstom. „Zaričem se da neću više“, odgovorio je Frank i iskrivio lice kao dete koje su uhvatili kad greši. Zatim je dodao s osmehom: „Kad bih bio ubeđen da Hristos ima pesnice kao Šmeling, začelo bih pazio šta o njemu govorim.“ „Si Jésus-Christ était un boxeur“, rekla je frau Vehter, „il vous aurait déj{ mis knock out.“85 83

Franc: „To bi bilo veoma laskavo za žene.“ (Prim. prev.) „Kako vas nije stid da tako hulite na boga?“ (Prim. prev.)

84 Franc: 85

Franc: „Da je Isus Hristos bio bokser već bi vas odavno nokautirao.“ (Prim. prev.)

Kaputt

143

Svi su se nasmejali, a Frank se galantno poklonio i upitao frau Vehter gde bi po njenom mišljenju trebalo da ga Hristos udari kako bi ga nokautirao. „Herr Šmeling vam to bolje može reći“, odvratila je frau Vehter. „Na to nije teško odgovoriti“, rekao je Šmeling i pažljivo počeo da razgleda Frankovo lice kao da traži pravo mesto u koje bi trebalo udariti, „ma gde vas udario, nokautirao bi vas. Nemate neku jaku glavu.“ „Nemam jaku glavu?“, uzviknuo je Frank i pocrveneo. On je protrljao rukom lice pokušavajući da se pokaže ravnodušnim, ali bilo je očigledno da ga je Šmeling dirnuo u živac. Svi smo se slatko nasmejali, a frau Vehter je brisala oči, jer su joj od smeha pošle suze. Ali frau Brigite je u pravi čas priskočila Franku u pomoć i, obrativši se meni, rekla: „Generalni guverner je veliki prijatelj poljskog klera: on je pravi zaštitnik katoličke vere u Poljskoj.“ „Zaista?“, uzviknuo sam ja, praveći se da sam prijatno iznenađen. „Poljski kler“, rekao je Frank, kome je ova napomena dobro došla da bi skrenuo razgovor na drugi predmet, „poljski kler me u prvo vreme nije voleo. A i ja sam imao ozbiljnih razloga da budem nezadovoljan sveštenstvom. Ali posle nedavnih događaja u Rusiji, kler mi se približio: znate li zašto? Plaši se da Rusija ne pobedi Nemačku. Ha, ha, ha – sehr amüsant, nicht wahr?“86 „Ja, sehr amüsant“, odgovorih. „Poljski kler i ja sada se odlično slažemo“, produži Frank. „Pa ipak, ja u osnovi nisam promenio, niti ću ikad promeniti pravac verske polit ike u Poljskoj. Da bi vas u jednoj ovakvoj zemlji poštovali, potrebno je da se pokažete dosledni. A ja sam ostao samom sebi dosledan. Poljski viši stalež? Niti ga poznajem, niti ga posećujem. Niti sam ja kročio preko praga poljskih plemića, niti je neko od njih stupio u moj dom. Dopustio sam im da se slobodno kockaju i priređuju igranke u svojim palatama. A oni se kockaju, zadužuju, igraju i ne primećuju kako srljaju u propast. Povremeno progledaju, vide da su sami sebe upropastili i cmizdre nad nesrećom koja je zadesila njihovu domovinu, optužujući mene na francuskom jeziku, da sam svirep, tiranin i neprijatelj Poljske; potom se opet smeju, kockaju, igraju. A buržoazija? Veliki deo bogate buržoazije emigrirao je 1939. sa republikanskom vladom. Njihova imovina je sada podeljena nemačkim funkcionerima. Onaj deo buržoazije koji je ostao u Poljskoj teško je pogođen time što ne može da se bavi slobodnom profesijom pa nastoji da nekako preživi, za sobom pali mostove, zatvara se u opoziciju načela, što se u stvari sastoji od smešnih rekla-kazala i beskorisnih zavera koje ja i kujem i raskivam iza njihovih leda. Svi Poljaci, a naročito intelektualci, rođeni su zaverenici. 86

Nem.: „Ha, ha, ha – vrlo zabavno, zar ne?“ (Prim. prev.)

144

KURCIO MALAPARTE

Njihova glavna strast je kovanje zavere. Kad se sete kako je Poljska propala, teši ih jedino to što im se u takvim okolnostima pružila mogućnost da ižive svoju najveću strast. Ja imam vlast u rukama, ali umem da se njome služim. Himler, koji nije uticajan kao ja, jedino zna da strelja i puni koncentracione logore. Znači da mu je nepoznato kako se Poljaci ne plaše ni smrti, ni zatvora! Srednje škole i univerziteti su žarište rodoljubivih zavera. Ja sam ih pozatvarao. Šta će srednje škole i univerziteti jednoj zemlji bez Kultur? A sada nekoliko reči o proletarijatu. Seljaci se bogate crnom berzom, a ja puštam neka se bogate. Zašto? Zato što crna berza novčano iscrpljuje buržoaziju, izgladnjuje industrijski proletarijat i tako onemogućuje stvaranje jedinstvenog fronta radnika i seljaka. Radnici ćute i rade pod nadzorom tehničara. Kad je pala republikanska vlada, poljski tehničari nisu emigrirali, nisu napustili mašine i svoje kadrove: ostali su na radnom mestu. I tehničari i radnici naši su neprijatelji, ali neprijatelji dostojni poštovanja. Oni ne kuju zavere: oni rade. Možda je taj njihov stav samo jedan od vidova opšteg plana borbe protiv nas. Po rudnicima, fabrikama, brodogradilištima kruže propagandni komunistički leci, štampani u Rusiji, koji su tajno uneseni u Poljsku. Ovi leci opominju tehničare i poljske radnike da ne obaraju nivo proizvodnje, da budu krajnje disciplinovani na radu, kako Gestapou ne bi dali povoda da progoni radničku klasu. Očigledno je, da će poljska radnička klasa, ukoliko joj Himler ne bude došao glave, ukoliko je ne progutaju masovne rake i koncentracioni logori, biti jedina klasa koja će posle rata moći da preuzme vlast. Razume se, u slučaju da Nemačka izgubi rat. A ako Nemačka dobije rat, hteli – ne hteli, mi ćemo morati da se u Poljskoj oslonimo na tu jedinu klasu koja se bude održala, to jest na radničku klasu. A vidite, poljska buržoazija optužuje mene da sam ja te letke napisao. To je kleveta. Ti leci nisu moje delo, ali ja dopuštam da se šire. S obzirom na naše ratne potrebe, ide nam u prilog da održavamo visok nivo poljske industrijske proizvodnje. Pa onda, zašto da ne iskoristimo komunističku propagandu koja je za nas povoljna u trenutku kad opominje radništvo da ne sabotira našu ratnu proizvodnju kako ga ne bismo istrebili? Interesi Rusije i Nemačke ne mogu se pomiriti. Ali postoji tačka na kojoj se oni dodiruju i usklađuju. To je pitanje održavanja radničke klase. I to će tako da bude sve dok Nemačka ne potuče Rusiju, ili Rusija Nemačku. Da vidimo sada kako stoji stvar s Jevrejima. U getu oni uživaju punu slobodu. Ja nikog ne progonim. Puštam plemstvo da se upropašćiije kockom i da se zabavlja na balovima, puštam građane da kuju zavere, seljake da se bogate, tehničare i radnike da rade. A u mnogo slučajeva zažmurim.“ „I kad se nišani i onda se zažmuri“, primetio sam ja.

Kaputt

145

„Možda. Ali molim vas da me ne prekidate“, produžio je Frank posle kraćeg oklevanja. „Prava otadžbina poljskog naroda, njegova prava Rzespospolita Polska u stvari je katolička vera. To je jedina otadžbina koju još ima taj nesrećni narod. Ja je poštujem, ja je štitim. U prvo vreme između klera i mene postojali su razlozi za nesuglasice. Sada se stvar izmenila. Posle nedavnih događaja u Rusiji, poljski kler je promenio stav prema nemačkoj politici u Poljskoj. Niti mi pomaže niti mi odmaže. Nemačka vojska je pretrpela poraz pod bedemima Moskve, Hitler nije uspeo, to jest još nije uspeo da uništi Rusiju. Poljski kler se više plaši Rusa nego Nemaca, više se plaši komunista nego nacista. Možda je u pravu. Kako vidite, ja sam iskren. A iskren sam i kad vam kažem da se klanjam pred poljskim Hristom. Možda ćete kazati da se pred njim klanjam zato što je nenaoružan. Ja bih se klanjao pred poljskim Hristom da ima i mašinku u ruci. Jer to ide Nemačkoj u prilog, jer mi to nalaže savest nemačkog katolika. Poljski kler može samo jednu stvar da mi zameri: zabranio sam hodočašća u svetilište Crne Bogorodice u Čenstohovi. Ali to je moje pravo. Nemačka vlast u Poljskoj bila bi ugrožena kad bih dozvolio da se oko ovog svetilišta povremeno okupe stotine, hiljade fanatika. Svake godine gotovo dva miliona vernika poseti svetilište u Čenstohovi. Zabranio sam hodočašća, zabranio sam da se Crna Bogorodica javno izlaže. Za sve druge optužbe snosim odgovornost samo pred Firerom i pred svojom savešću.“ On odjednom ućuta i pogleda zvanice. Sve ovo je izgovorio u jednom dahu, neveseo i ozlojeđen. Svi smo ćutali i netremice ga gledali. Frau Brigite je tiho suzila i smeškala se. Frau Vehter i frau Fišer bile su tronute i nisu mogle da odvoje pogled od oznojenog lica generalnog guvernera. Frank je obrisao maramicom čelo, pa se obratio meni. Najpre me dugo posmatrao, pa se nasmešio i upitao me: „Bili ste u Čenstohovi, nicht wahr?“ Pre nekoliko dana zaista sam bio u Čenstohovi da posetim čuveno svetilište, kao gost onih redovnika koji pripadaju rimskom redu Svetog Pavla. Otac Mendera me odveo u kriptu gde se čuva slika Crne Bogorodice, prema kojoj čitava Poljska gaji duboku pobožnost. Ta slika je uokvirena srebrom, na vizantijski način, a nazvali su je Crnom Bogorodicom zbog boje lica, koje je pocrnelo od dima kad su, za vreme jedne opsade, Šveđani zapalili svetilište. Stadthauptmann Čenstohove, koga su se ovi redovnici strašno plašili, prezirali ga i slušali ga, stoga što je bio bliski Himlerov rođak, izuzetno je dozvolio da mi pokažu sliku Crne Bogorodice. Ovo je prvi put otkako je Nemačka okupirala Poljsku da je vernicima dozvoljen prilaz svetoj slici i redovnici su se obradovali ovom iznenadnom događaju i našli se zbog njega u čudu. Prošli smo kroz crkvu i sišli u podzemlje, a za nama je pošla i j edna grupa seljaka koji su klečali u crkvi i videli nas kad smo ih mimoišli. Dva nacistička

146

KURCIO MALAPARTE

inspektora Stadtha-uptmanna Čenstohove, Ginter Lakši i Fric Grishamer i dva SS-ovca, koji su me pratili, stala su na prag a Ginter Lakši je dao znak ocu Menderi, koji me uznemireno pogledao i na italijanskom rekao: „Seljaci.“ Ja sam glasno odgovorio na nemačkom jeziku: „Seljaci ostaju!“ Tog trenutka stigao je starešina svetilišta, žgoljav i mršav starčić zbrčkana lica: smejao se i plakao i duvajući brisao nos velikom zelenom maramicom. Zlato, srebro i mermer prigušeno su svetlucali u polumraku kapele. Seljaci su klečali pred oltarom i upirali pogled u srebrnu zavesu koja je skrivala i štitila starodrevnu sliku Bogorodice čenstohovske. S vremena na vreme se čulo kako zveckaju puške one dvojice SS-ovaca koji su stajali na vratima u stavu mirno. Odjednom se zidovi podzemlja zatresoše od dobovanja i, uz zvuke srebrnih truba iz kojih su se začuli pobedonosni Palestrinini zvuči, zavesa se postepeno diže i pred našim očima se ukaza Crna Bogorodica s detetom u naručju, nakićena biserjem i draguljima, koji su se presijavali na rumenoj svetlosti voštanica. Seljaci su zaplakali i pali ničice pred svetom slikom. Čuo sam kako prigušeno jecaju, udaraju čelom o tle popločano mermerom. Tiho su zvali Bogorodicu po imenu: „Marijo“, kao da zovu nekog svog domaćeg, mamu, sestru, kćerku, ženu. Ali ne, ne tako kao da zovu mamu. Jer tada je ne bi zvali „Marijo“, zvali bi je „mama“. Bogorodica je bila Hristova majka, samo Hristova. Ali ona je bila njihova sestra, žena, kćerka i zvali su je poimence, tiho: „Marijo, Marijo“, kao da su se bojali da ih ne čuju ona dva SS-ovca koja su nepomično stajala na pragu. Od dubokog i pretećeg dobovanja i strahovitog zvuka dugih, srebrnih truba, tresli su se temelji svetilišta, izgledalo je da će nas poklopiti mermerna tavanica: seljaci su sada vapili: „Marijo! Marijo!“, kao da su prizivali mrtvaca, kao da su hteli da iz večnog sna probude sestru, ženu, kćerku. Vapili su: „Marijo! Marijo! Marijo!“ Tog trenutka su se starešina svetilišta i otac Mendera polako okrenuli. Seljaci su odjednom zaćutali, sami se okrenuli i pogledali Gintera Laksija, Frica Grishamera i dvojicu SS-ovaca, s puškama u ruci, u čeličnim šlemovima, natučenim na oči, koji su nepomično stajali na pragu, gledali su ih suznim očima, gledali su ih ćutke, suznim očima. Doboši su još jače odjeknuli među kamenim zidovima, trube snažnije zatrubile pod mermernim svodom, dok se zavesa polako spuštala i Crna Bogorodica nestajala u sjaju dragulja i zlata. Seljaci su okrenuli lica vlažna od suza i zagledali se u mene, nasmejani. Njihov osmeh je ličio na osmeh koji bi se odjednom rađao na usnama rudara, u oknu rudnika soli Vjelička, pored Krakova. U mračnim jamama, koje su bile usečene u blokove kamene soli, pri dimljivoj svetlosti baklji, kao masa sablasti, odjednom je preda mnom iskrslo mnoštvo bledih lica, ispijenih od

Kaputt

147

gladi i straha. Stigao sam pred jednu crkvu, ugrađenu u brdo od soli. To je bila barokna crkvica, koju su rudari iz Vjeličke krajem šesnaestog veka usekli pijukom i dletom u brdo. Kipovi Hrista, Bogorodice, raznih svetitelja, bili su napravljeni od soli. A rudari koji su klečali pred oltarom, sagrađenim od blokova soli, ili stajali na pragu crkve s kožnim kačketom u ruci, i sami su ličili na kipove od soli. Gledali su me ćutke, plakali i smeškali se. „U svetilištu u Čenstohovi“, opet će Frank, ne dajući mi vremena da odgovorim, „u tom svetilištu čuli ste dobovanje i zvuk srebrne trube, pa ste poverovali da čujete glas Poljske. Ali prevarili ste se: Poljska je nema. Nepomična i mrtva kao leš. Duboko leđno ćutanje Poljske jače je od našeg glasa, krika, puščanih plotuna. Uzaludno je boriti se s poljskim narodom. To bi bilo isto kao da se borite s lesom. A ipak osećate da je taj leš živ, da mu u žilama teče krv, da mu neka tajna misao kljuvi u mozgu, da mu srce uznemireno kuca od mržnje – to srce koje je jače od vas, jače od vas. A kako da se borite sa živim lesom? Jedino živim lesom. Ha, ha, ha, mein lieber Schmeling, jeste li se nekad borili sa lesom?“ „Ne, nikad“, odgovori Šmeling zapanjen i pogleda Franka pravo u oči. „A vi, lieber Malaparte?“ „Ne, nikad se nisam borio sa lesom“, odgovorih, „ali sam bio prisutan kad se jednom povela borba između živih i mrtvih.“ „Je li mogućno?“, uzviknu Frank. „A gde to?“ Svi su me radoznalo pogledali. „U Podul Iloaiei“, odgovorih. „U Podul Iloaiei? A gde je taj Podul Iloaiei?“ *** Podul Iloaiei se nalazi u Rumuniji, na granici Besarabije. To selo je udaljeno dvadesetak kilometara od Jašija u Moldaviji. Uvek kad bih usred bela dana čuo pisak lokomotive, morao bih da se setim na Podul Iloaiei. To je prašnjavo selo u prašnjavoj dolini, pod plavim nebom zastrtim belim oblacima prašine. Dolina je uska, uklještena među svetle, niske, nepošumljene brežuljke: na njima si mestimično mogao da vidiš poneki bagrem, vinograd ili poneku njivu, zasejanu pšenicom. Duvao je topao vetar, vetar rapav kao mačji jezik. Žito je već bilo požnjeveno, strnjišta su se žutela na lepljivom i gustom suncu. Iz nizije su se dizali oblaci prašine. Bio je kraj jula 1941. godine, nekoliko dana posle velikog pogroma u Jašiju. Putovao sam automobilom u Podul Iloaiei s italijanskim

148

KURCIO MALAPARTE

konzulom iz Jašija, Sartorijem, onim čovekom koga su svi nazivali markizom, i sa Linom Pelegrinijem, odvažnim momkom, zatucanim fašistom koji je iz Italije došao u Jaši sa svojom mladicom da provede medeni mesec i koji je slao Musolinijevim novinama oduševljene članke o maršalu Antonesku, „crvenom psu“, o Mihailu Antonesku i njegovim krvožednim huljama, koji će upropastiti rumunski narod. To je bilo najlepši mladić pod moldavskim nebom između Transilvanskih Alpa i ušća Dunava: žene su za njim ludovale, nalaktile bi se na prozore, izlazile pred vrata dućana da ga vide i uzdisale: „Ah frumos, frumos, kako je lep, kako je lep!“ Ali bio je zatucan fašista a onda, razume se, pomalo sam mu zavideo, više bih voleo da je bio ružniji i ne tako ubeđen fašista i u sebi sam ga prekorevao sve do onog dana kad sam video da se suprotstavio šefu policije u Jašiju i u brk mu kresnuo „ogavni ubico“. Došao je u Jaši s namerom da u njemu provede medeni mesec, pod bombama koje su sejali sovjetski avioni, obnoć bi se sa svojom ženom šćućurio u skloništu, iskopanom negde između grobova starog, napuštenog groblja. Sartori, „markiz“, bio je ravnodušan Napuljac, čovek spokojan i nepokretan, ali u noći velikog pogroma u Jašiju sto puta je stavio život na kocku da bi istrgao stotinak jadnih Jevreja iz ruku žandarma. Sada smo sva trojica pošli u Podul Iloaiei da potražimo vlasnika kuće u kojoj je bio smešten Italijanski konzulat, jednog Jevrejina, advokata, čestitog čoveka, koga su žandarmi teško izmrcvarili kundacima u parku Konzulata, a potom ga, polumrtvog, odneli, verovatno u nameri da ga negde drugde dotuku i ne ostave tu, na zemlji, dokaz da su ubili Jevrejina u Italijanskom konzulatu. Bilo je sparno, automobil se polako probijao drumom, punim dubokih rupčaga. Mene je tresla groznica, bio sam navukao grip i neprestano sam kijao. Za nama su leteli rojevi muva. Sartori je terao muve maramicom, lice mu je bilo sve u znoju, govorio je: „Užas jedan, juriti po ovoj vrućini za jednim lesom pored hiljade leševa koji su rasejani po Moldaviji! To ti je kao da tražiš zrno peska u moru.“ „Sartori, preklinjem vas ne govorite o mom“, rekoh kijajući. „Isuse Hriste“, reče Sartori, „zaboravio sam da imate grip i da se kupate u moru znoja!“ I pogleda sažaljivo moje zažareno lice, tamnoljubičasti nos, crvene i otečene usne. „A vi volite da tražite leševe“, rekoh mu, „priznajte da volite, dragi Sartori. Vi ste Napuljac, a Napuljci vole mrtvace, sahrane, plač, crninu, groblje. Vi volite da sahranjujete mrtvace. Zar ne, Sartori, vi volite leševe?“ „Nemojte se šegačiti sa mnom, Malaparte. Baš mi je mnogo prijatno da po ovoj vrućini tražim taj leš. Ali dao sam reč ženi i kćerki tog nesrećnika ga ću ga

Kaputt

149

naći, a obećanje je dugovanje. Te dve jadnice se nadaju da je živ. Verujete li i vi, Malaparte, da je živ?“ „Kako da bude živ kad ste dopustili da ga na vaše oči dotuku, a niste ni prstom mrdnuli? Sad mi je jasno zašto ste tako zadrigli kao neki kasapin. Bogami, lepe stvari se dešavaju u Italijanskom konzulatu u Tašiju.“ „Malaparte, posle ovoga, ako je Musolini pravičan čovek, trebalo bi da me postavi za ambasadora.“ „Postaviće vas za ministra inostranih poslova. Kladim se da ste taj leš sakrili ispod kreveta. Budite iskreni, Sartori, i pošteno priznajte da volite spavati sa lesom ispod kreveta.“ „Isuse Hriste!“, uzdisao je Sartori i brisao lice maramicom. Već smo tri dana tražili leš onog nesrećnika. Sinoć smo posetili šefa policije lično i pokušali da saznamo jesu li možda ubice u poslednjem trenutku poštedele život tom jadniku i bacile ga u tamnicu. Šef policije nas je ljubazno primio: lice mu je bilo žuto i podnadulo, oči crne, sa zelenim odsjajem, zasenčene gustim trepavicama. Sa zaprepašćenjem sam primetio da mu dlake rastu do unutrašnje ivice kapaka, to više nisu bile trepavice, već guste i fine malje, sive boje. „Jeste li bili u bolnici Svetog Spiridona? Možda se tamo nalazi“, reče odjednom šef policije i malo zažmuri. „Ne, nije u bolnici“, reče Sartori onim svojim spokojnim glasom. „Jeste li sigurni“, reče šef policije, gledajući Sartorija jednim krajičkom oka koje je sijalo crnim i zelenim sjajem sred sivog žbuna trepavica, „jeste li sigurni da se to zbilo u Konzulatu i da su to učinili moji žandarmi?“ „Hoćete li bar da mi pomognete da pronađem leš?“, reče Sartori, smeškajući se. „Izgleda“, reče šef policije, paleći cigaretu, „da je sa prozora Italijanskog konzulata ispaljeno nekoliko hitaca na jednu patrolu koja je prolazila ulicom.“ „Kada biste mi vi pomogli, lako bih našao tog mrtvaca“, reče Sartori, smešeći se. „Nemam vremena da se bavim mrtvima“, reče šef policije i ljubazno se nasmeši, „isuviše sam zauzet živima.“ „Srećom“, reče Sartori, „što se broj živih naglo smanjuje. Tako ćete uskoro moći da malo predahnete.“ „Odmor mi je zaista potreban“, reče šef policije i pogleda u nebo. „Zašto se nas dvojica ne pogodimo i podelimo dužnosti?“, upita Sartori mirno. „Dok vi budete tragali za ubicama koji su bez sumnje živi i nastojali da ih zatvorite, ja ću se potruditi da pronađem leš. Šta kažete na to?“

150

KURCIO MALAPARTE

„Dok ne donesete leš toga gospodina i ne date mi dokaz da je umoren, kako mogu da tragam za njegovim ubicama?“ „Priznajem da ste u pravu“, reče Sartori i nasmeši se. „Doneću vam leš. Doneću ga ovamo, u vašu kancelariju, a s njim i sedam hiljada drugih i vi ćete mi pomoći da ga u toj gomili pronađem. Slažete li se?“ Govorio je polako, smešeći se sasvim ravnodušno. Ali ja znam Napuljce, znam kakvi su Napuljci i bio sam ubeđen da se tog trenutka u njemu sve kuva. „Slažem se“, odgovori šef policije. Tada Pelegrini, onaj zatucani fašista, ustade, steže pesnice i okomi se na šefa policije: „Vi ste običan ubica i kučkin sin!“ Pogledao sam ga zadivljeno, to je bio prvi put da ga gledam bez zavisti. Bio je zaista divan: visok, razvijen, bledog lica, vatrenih očiju, a nozdrve su mu podrhtavale. U ljutini je zatresao glavom, crna kovrdžava kosa rasula mu se po čelu u dugim uvojcima. Gledao sam ga sa dubokim poštovanjem. Bio je zatucani fašista, ali u noći velikog pogroma u Jašiju u nekoliko navrata sopstveni život je izložio opasnosti da spase život ponekog jadnog Jevrejina, a sada je izložio život opasnosti (dovoljan je bio jedan mig šefa policije pa da ga smesta, još večeras smaknu na uglu ulice) radi leša jednog Jevrejina. I šef policije je ustao i upro u njega oči zasenjene gustim trepavicama: najradije bi ga gađao u trbuh, najradije bi pucao u Sartorija, u Pelegrinija i u mene, ali nije se usuđivao, nismo bili Rumuni, nismo bili jadni Jevreji iz Jašija. Bojao se da bi zbog toga Musolini mogao da mu se osveti. Bojao se da nas Musolini ne osveti. Nije znao da Musolini ne bi ni žalbu uložio pa sve da nas je na mestu ubio. Musolini se ne bi uopšte bunio. Pa zar ne zna da se Musolini svakog plaši, čak i njega? Prsnuo sam u smeh kad sam se setio da se šef policije u Jašiju boji Musolinija. „Šta je smešno?“, upitao me je šef policije i odjednom se okrenuo prema meni. „Šta hoće ovaj gospodin?“, rekao sam Pelegriniju. „Hteo bi da zna šta mi je smešno?“ „Da“, odgovori Pelegrini, „hteo bi da zna čemu se smeješ.“ „Njemu se smejem. Da nije možda i to zabranjeno.“ „Sigurno da nije“, reče Pelegrini, „ali čini mi se da mu nije mnogo prijatno što mu se smeješ.“ „Razume se da mu nije mnogo prijatno.“ „Zaista se njemu smejete?“, upita me Sartori mirno. „Izvinite, Malaparte, ali čini mi se da niste u pravu. Ovaj gospodin je blagorodan i duševan i mi smo dužni da se prema njemu ponašamo onako kako to i zaslužuje.“

Kaputt

151

Mirno smo ustali i izašli. Još nismo prekoračili prag, kad nas Sartori zadrža i reče: „Zaboravili smo da se oprostimo. Da se vratimo?“ „A ne“, odgovorih, „bolje je da pođemo do komandanta žandarmerije.“ Komandant žandarmerije nas je ponudio cigaretom, ljubazno nas je saslušao, zatim je rekao: „Biće da je otišao u Podul Iloaiei.“ „U Podul Iloaiei?“, upita Sartori. „A šta će tamo?“ Dva dana posle pokolja, jedan voz pun Jevreja otputovao je za Podul Iloaiei, selo koje se nalazi dvadeset kilometara od Jašija, i u kojemu je šef policije nameravao da podigne koncentracioni logor. Voz je krenuo pre tri dana, već odavno je morao da stigne. „Hajdemo u Podul Iloaiei“, reče Sartori. I tako, sutradan ujutru, krenusmo kolima u Podul Iloaiei. Zaustavili smo se na jednoj maloj stanici i raspitali se o vozu. Neki vojnici koji su sedeli u senci jednog vagona na sporednom koloseku, saopštili su nam da je kompozicija, sastavljena od desetak teretnih vagona, ovuda prošla pre dva dana i da je celu bogovetnu noć stajala na ovoj stanici. Oni nesrećnici, zatvoreni u zapečaćenim vagonima, urlikali su, ječali, molili vojnike koji su ih sprovodili da skinu drvene letvice što su bile pribijene na prozorčiće. U svakom vagonu je bilo nagurano po dve stotine Jevreja: a prozorčići, uski otvori sa metalnim rešetkama kakvi se obično viđaju na stočnim furgonima, bili su zakovani letvicama da ti jadnici ne bi mogli da dišu. Voz je u zoru produžio put prema Podul Iloaiei. „Možda ćete ga sustići pre nego što prispe u Podul Iloaiei“, rekoše vojnici. Železnička pruga je vodila u dno doline i išla uporedo sa drumom. Već smo se nalazili u okolini Podul Iloaiei kad se kroz prašnjavo polje razlegao otegnuti zvižduk. Pogledali smo se i prebledeli, jer smo prepoznali taj zvižduk. „Pasja vrućina“, uzdahnu Sartori i obrisa maramicom lice. A ja primetih da se odmah pokajao i postideo što je rekao „pasja vrućina“, jer se setio na one nesrećnike koji su bili nagurani u furgone: dvesta u svakom vagonu, bez vazduha, bez vode. Ovaj udaljeni zvižduk delovao je nekako avetinjski u pustom prašnjavom polju pod nepomičnim zracima sunca: uskoro smo primetili voz. Stajao je pred zatvorenim signalom i zviždao. Zatim je polako krenuo dalje, a mi smo vozili drumom i pratili ga. Gledali smo furgone, prozorčiće zakovane letvicama. Tri dana je putovao prugom koja nije bila duža od dvadesetak kilometara: morao je da propušta vojničke vozove, a i nije mu se žurilo. Da je stigao u Podul Iloaiei posle tri meseca, još uvek ne bi zakasnio. Stigli smo najzad u Podul Iloaiei: voz je stao najednom napuštenom koloseku, nedaleko od stanice. Gušili smo se od vrućine. Bilo je oko podne,

152

KURCIO MALAPARTE

železničko osoblje pošlo je na ručak. Vozovođa, ložač i vojnici koji su pratili kompoziciju sišli su iz voza i izvalili se na tlo u senci vagona. „Smesta otvorite vagone“, naredio sam vojnicima. „Ne možemo, Dòmnule capitan!“ „Smesta otvorite vagone!“, podviknuo sam im. „Ne možemo, zapečaćeni su“, izjavio je mašinovođa. „Treba obavestiti šefa stanice.“ Šef stanice je upravo seo za sto da ruča, ali kad je čuo da je Sartori italijanski konzul, a da sam ja italijanski Dòmnule capitan, ustao je od stola, krenuo brzim sitnim koracima za nama i poneo sa sobom velika klešta. Vojnici su se odmah dali na posao i pokušali da otvore vrata na prvom vagonu. Drvena vrata, okovana gvožđem, nikako se nisu mogla otvoriti, kao da ih je iznutra pritiskivalo stotine ruku, kao da su zatvorenici na njih nalegli i nisu dozvoljavali da ih otvorimo. Odjednom šef stanice viknu: „Ehej, vi unutra, pogurajte i vi malo!“ Niko se nije odazvao. Tada smo svi koliko god nas je bilo navalili na vrata. Sartori je stajao pred vagonom, digao glavu i maramicom brisao znoj s lica. Odjednom, pod našim pritiskom, vrata popustiše i otvoriše se. Kad su se vrata otvorila, čitava gomila zatvorenika sručila se na Sartorija, oborila ga i zatrpala telima. To su mrtvaci bežali iz vagona. Padali su u grupama, uz mukli jek, svom težinom kao betonski kipovi. Zatrpan leševima, prignječen njihovom leđnom, ogromnom težinom, Sartori se koprcao, migoljio, pokušavajući da se oslobodi ove mrtve gomile, ove hladne hrpe, ali je pod njom nestao kao pod kamenom lavinom. Mrtvaci su gnevni, uporni, okrutni. Mrtvaci su glupi. Ćudljivi i tašti kao deca i žene. Mrtvaci su ludi. Zlo i naopako kad mrtvac omrzne živog čoveka. Zlo i naopako kad ga zavoli. Zlo i naopako kad živi čovek napadne mrtvog, kad uvredi njegovo samoljublje, kad pokuša da mu okalja čast. Mrtvaci su surevnjivi i osvetoljubivi. Ne boje se nikog, ne boje se ničeg, ni udaraca ni rana, ni brojno nadmoćnijeg neprijatelja. Ne boje se čak ni smrti. Nemo se bore noktima i zubima, ni korak se ne povlače, ne popuštaju, nikad ne beže. Bore se do kraja, hrabro, hladno i uporno: smeju se ili se cerekaju, bledi i nemi, razrogačenih, iskolačenih očiju kao u luđaka. Kad ih nadjačaju, kad se pomire s tim da su poraženi i pokoreni, kad osete da su pobeđeni, sa njih počne da se širi sladunjav i težak zadah i polako se raspadaju. Jedni su svom težinom navalili na Sartorija, pokušavajući da ga zgnječe, drugi su, onako hladni, kruti, ukočeni po njemu popadali, neki su ga glavom udarali u grudi, muvali laktovima, kolenima. Sartori ih je čupao za kosu, hvatao za odelo, za ruke, pokušavajući da ih odgurne, stezao ih je za gušu,

Kaputt

153

udarao ih u lice stisnutim pesnicama. To je bila okrutna i nema borba: svi smo mu priskočili u pomoć pokušavajući da ga izvučemo ispod teške gomile mrtvaca. Najzad nam je, s teškom mukom, pošlo za rukom da ga uhvatimo i izvučemo ispod te hrpe. Sartori je ustao, odelo mu je bilo pocepano, oči naduvene, jedan obraz okrvavljen. Strašno je prebledeo, ali je izgledao miran. Rekao je samo: „Dobro pogledajte da među njima nije i neki živ. Ujeo me za obraz.“ Vojnici su se popeli u vagon i počeli da izbacuju jedan po jedan leš: bilo je sto sedamdeset i devet ugušenih. Svima su glave otekle, lice pomodrelo. Stigao je ubrzo vod nemačkih vojnika, neki meštani i seljaci koji su nam pomogli da otvorimo vagone, iznesemo mrtvace napolje i da ih poredamo po nasipu duž železničke pruge. Došla je i jedna grupa Jevreja iz Podul Iloaiei s rabinom na čelu: saznali su da je ovde italijanski konzul i to ih je ohrabrilo. Bili su bledi, ali mirni, nisu jadikovali, glas im je zvučao odlučno. Svi su u Jašiju imali ili rođake ili prijatelje, svako od njih je strepeo da mu nije poginuo neki rođak ili prijatelj. Na sebi su imali crno odelo, i na glavi neobične šešire od krutog filca. Rabin i petorica-šestorica koji su rekli da su članovi administrativnog saveta Zemljoradničke banke u Podul Iloaiei pokloniše se Sartoriju. „Vrućina je“, reče rabin i obrisa dlanom znoj s čela. „Da, vrućina je“, reče Sartori i obrisa maramicom lice. Muve su razdražljivo zujale. Po nasipu duž železničke pruge bilo je poredano skoro dve hiljade mrtvaca. Dve hiljade leševa na suncu – to je mnogo. To je suviše. Pronašli smo bebu od nekoliko meseci, živu, ukleštenu među nogama mrtve majke. Onesvestila se, ali je još disala. Jedna ručica joj je bila slomljena. Majka je uspela da joj tri dana drži glavu pored jednog otvora na vratima na koji je beba pritisnula usta: borila se kao lavica da masa umirućih ne odgurne njeno dete sa tog mesta. I tako je i poginula, jer su je u toj svirepoj borbi zgnječili. Dete je ostalo skriveno pod mrtvom majkom, između njenih nogu, i udisalo tanak mlaz vazduha koji je ulazio kroz onu pukotinu. „Živo je“, reče Sartori čudnim glasom, „živo je, živo!“ Bio sam potresen kad sam video dobrog Sartorija, tog gojaznog i ravnodušnog Napuljca kako se trgao iz mrtvila, uzbudio i to ne zbog ove gomile mrtvaca već zbog jednog jedinog živog deteta, još uvek živog deteta. Posle nekoliko sati istovarivanja, u vreme sunčevog smiraja, iz furgona su vojnici na nasip izbacili jednog mrtvaca, glave previjene okrvavljenom maramicom. Bio je to vlasnik zgrade u kojoj se nalazio Italijanski konzulat u Jašiju. Sartori ga je dugo gledao i ćutao, dodirnuo mu čelo, zatim se okrenuo rabinu i rekao: „Bio je to valjan čovek.“

154

KURCIO MALAPARTE

Odjednom smo začuli živu prepirku. Gomila seljaka i Cigana koji su odasvud dotrčali, počela je da pljačka leševe. Sartori htede da im se suprotstavi, ali mu rabin stavi ruku na rame: „Tu ništa ne možete“, reče, „takav je običaj.“ Zatim dodade tiho i neveselo se osmehnu: „Sutra će nas potražiti i ponuditi nam odela koja su opljačkali mrtvacima, a mi nećemo imati kud, moraćemo da ih kupimo. Šta nam drugo preostaje?“ Sartori je ćutao, gledao je kako pljačkaju one jadnike. Izgledalo je kao da se mrtvaci svom silom odupiru nasilju pljačkaša, koji su se znojili, galamili, psovali i ogorčeno pokušavali da podignu njihove uporne ruke, da im saviju ukočene laktove, krute noge, kako bi im svukli haljine, pantalone, rublje. Žene su bile upornije u toj očajničkoj odbrani. Nisam mogao zamisliti da je tako teško skinuti košulju s mrtve devojke. Možda im je sramežljivost koju su zadržale i posle smrti davala snagu da se brane. Često bi se uspravile i nalaktile, primakle bledo lice gnevnom i oznojenom licu svojih beščastitelja pa ih dugo i netremice gledale razrogačenim očima. Najzad bi se gole svalile na nasip, a trup bi im muklo udario o zemlju. „Treba da pođemo, već je dockan“, rekao je Sartori onim svojim mirnim glasom, pa se obratio rabinu i zamolio ga da mu izda posmrtni list za ovog „valjanog čoveka“. Rabin se poklonio, pa smo se svi pešice uputili prema selu. U kancelariji direktora Zemljoradničke banke od vrućine nije moglo da se diše. Rabin je poslao momka u sinagogu po knjige, napisao posmrtni list za onog jadnika i predao ga Sartoriju, koji ga je brižljivo savio i stavio u buđelar. Neki voz je zviždao u daljini. Krupna muva, modrikastih krila, zujala je oko mastionice. „Mnogo mi je žao što moram da odem“, kazao je Sartori, „ali treba da u Jašiju budem pre mraka.“ „Molim vas, pričekajte jedan trenutak“, rekao mu je na italijanskom jedan od upravitelja Zemljoradničke banke. Bio je to mali, dežmekasti Jevrejin sa bradicom kao u Napoleona III. On je otvorio ormančić, iz njega izvadio bocu vermuta i nasuo u nekoliko čaša. Zatim je dodao da je ovaj vermut baš iz Torina, da je to pravi „čincano“ i počeo da priča na italijanskom jeziku kako je u nekoliko navrata svraćao u Veneciju, Firencu, Rim, kako su mu oba sina studirala medicinu u Italiji, na Univerzitetu u Padovi. „Voleo bih da ih upoznam“, rekao je Sartori ljubazno. „Poginuli su“, odgovorio je Jevrejin, „poginuli su onomad u Jašiju.“ Uzdahnuo je, pa je dodao: „Tako bih voleo da odem u Padovu i da opet vidim univerzitet na kome su studirala moja dva dečaka.“ Dugo smo sedeli i ćutali u sobi prepunoj muva. Zatim je Sartori ustao i svi smo ćutke izašli napolje. Dok smo ulazili u kola, Jevrejin s bradicom kao u

Kaputt

155

Napoleona III položio je ruku na Sartorijevu mišicu i kratko šapnuo: „Ja znam naizust čitavu Božanstvenu komediju“, i počeo da recituje: Nel mezzo del cammin di nostra vita…87

Kola su krenula, a grupa Jevreja u crnini iščezla je u oblaku prašine. „Ja, es ist ein Voik ohne Kultur“,88 reče Fišer i odmahnu. „Niste u pravu“, odvratih. „Rumuni su velikodušan i blagorodan narod. Mnogo volim Rumune, hrabri su, dokazali su kad su lili krv za svog Hrista i za svog kralja da je u njima razvijeno plemenito osećanje dužnosti i da su velikodušni. To je priprost narod, narod prostih, blagodušnih seljaka. Nisu oni krivi što su one klase, one porodice i oni pojedinci koji bi trebalo da im služe za primer pokvareni u duši, što su do srži pokvareni. Rumunski narod nije kriv što je došlo do pomora Jevreja. I u Rumuniji pogrome organizuje i podstiče državna vlast.uNije narod kriv što za su podsmeh tela rasporenih Jevreja danima visila po kasapnicama Bukureštu i služila Gvozdenoj gardi.“ „Razumem vas i delim vaše ogorčenje“, reče Frank. „U Poljskoj, hvala bogu (a pomalo i meni), niste imali, a nećete ni imati prilike da vidite slične strahote. Ne, mein lieber Malaparte, u Poljskoj, u nemačkoj Poljskoj sigurno vam se neće pružiti prilika da tako nešto vidite, pa nećete ni imati razloga za ovako blagorodno osuđivanje i sažaljevanje.“ „O, uveravam vas, nisam nameravao da vam se jadam. To bi bilo nesmotreno. Vi biste me, u najboljem slučaju, nabili u neki koncentracioni logor.“ „A Musolini ne bi uložio protest.“ „Ne, ni to nereče bi učinio, ne „da želi sam da ima „Vi znate“, FrankMusolini svečano, ja neprilika.“ pravdoljubiv i častan i da posedujem sense of humour. Uvek se, bez ustezanja, obratite meni kad imate nešto pravično i čestito da mi saopštite. U Varšavi smo, nismo u Jašiju, a ja nisam šef policije iz Jašija. Da niste slučajno zaboravili na jedan sporazum koji smo vi i ja sklopili? Sećate se šta sam vam kazao kad ste došli u Poljsku?“ „Stavili ste mi do znanja da će me Gestapo pratiti na svakom koraku, ali da ću uživati punu slobodu mišljenja i delanja. Ubeđivali ste me da vam

87 Ital.: 88

Nasred puta našeg života… (Prim. prev.)

Nem.: „Da, to je nekulturan narod.“ (Prim. prev.)

156

KURCIO MALAPARTE

slobodno mogu izložiti svoje mišljenje, da ćete i vi sa mnom biti iskreni i da ćete časno poštovati pravila ovoga 'kriketa'.“ „Taj naš sporazum još je punovažan“, reče Frank. „Nisam li stalno poštovao pravila 'kriketa'? Da bih vam dokazao koliko sam s vama iskren, upozoravam vas da Himler u vas nema poverenja. Ali ja sam vas uzeo u zaštitu. Rekao sam mu da ste časni, a sem toga i zadojeni slobodarskim duhom: da ste u Italiji bili zatočeni i progonjeni zbog vaših knjiga, slobodarskog duha, nepromišljenosti jednog enfant terrible, ali ne zato što biste bili nečasni. Takođe sam mu rekao da bih mu dokazao kako je ovo moje mišljenje o vama tačno, kako ste mogli, samo da ste hteli, a u tome vas niko ne bi mogao sprečiti, kad ste putovali kroz Švedsku, a to se često događalo dok ste odlazili na finski front, da i ostanete u toj neutralnoj zemlji kao politički emigrant, ali to niste učinili zato što ste ratni dopisnik, što nosite uniformu italijanskog oficira i smatrate kako ne bi bilo časno da dezertirate. Dodao sam da su vaše knjige objavljene u Engleskoj, Francuskoj, Americi, da ste, znači, pisac dostojan uvaženja i da moramo da vam dokažemo kako je nemačka Poljska isto tako jedna slobodna zemlja kao Švedska. Biću s vama do kraja iskren i kazaću vam da sam, za svaki slučaj, savetovao Himleru da vas pretresu kad budete napuštali poljsku teritoriju. Možda je trebalo da vam najpre kažem kako imam nameru da to savetujem Himleru, a ne da mu to savetujem pa tek onda da vam kažem. Bilo kako bilo, eto kazao sam vam sad. Uostalom, bolje ikad nego nikad. I to spada u 'kriket', nicht wahr?“ „Skoro da spada“, odgovorih smešeći se, „ali bolje biste učinili da ste savetovali Himleru da me pretrese kad sam ulazio u Poljsku. A da bih sada ja vama dokazao koliko sam iskren, kazaću vam šta sam radio za vreme Himlerovog boravka u Varšavi.“ I tako sam mu ispričao da sam delio pisma, pakete, namirnice, novac koji su mi dale poljske izbeglice u Italiji i zamolile me da sve to uručim njihovim rođacima i prijateljima u Varšavi. „Ach so! Ach so!“, uzviknu Frank i nasmeja se. „I to ste učinili Himleru pred nosem! Ach wunderbar! Baš pred nosem!“ „Wunderbar! Ach wunderbar!“, vikali su uglas i smejali se. „Nadam se“, rekoh, „da i ovo spada u 'kriket'.“ „Da, i ovo spada u pravi pravcati 'kriket'“, viknu Frank. „Bravo, Malaparte!“, pa diže čašu i nazdravi: „Živeli!“ „Živeli!“, odgovorih dižući svoju čašu. „Živeli!“, ponoviše ostali. Ispili smo čaše na nemački način, to jest nadušak. Najzad smo ustali od stola i frau Brigite Frank nas je odvela u susednu odaju, nekadašnju spavaću sobu maršala Pilsudskog. (To je bila okrugla soba u

Kaputt

157

koju je prodirala svetlost kroz dvoja velika zastakljena vrata što su gledala na park.) Sjaj snega (po golom granju skakutale su nekakve sure ptičice, kipovi Apolona i Dijane na raskrsnicama bili su uvijeni u snežne ogrtače, a tu i tamo po parku šetale su nemačke straže s puškama nagotovs) blago se odražavao po zidovima, nameštaju, debelim ćilimovima. „U ovoj sobi“, reče Frank, „baš u ovoj naslonjači u kojoj sada sedi Šmeling, umro je maršal Pilsudski. Ništa nisam dozvolio da se dira, želja mi je bila da sve ostane na svom mestu: naredio sam samo da iznesu krevet.“ I dodade ljubazno: „Uspomena na maršala Pilsudskog dostojna je našeg najvećeg poštovanja.“ Umro je u ovoj naslonjači između dvojih vrata, posmatrajući platane u parku. U velikom udubljenju u zidu, koje se nalazilo pravo prema zastakljenim vratima, bio je smešten divan na kome su sedeli frau Fišer i generalni guverner Frank. Nekada je tu, u tom udubljenju, umesto divana, stajala postelja maršala Pilsudskog. Stari maršal, bledog lica prošaranog plavim venama, sa velikim opuštenim brkovima kao u Sobjeskog, širokog čela i nakostrešne kratko podšišane kose, stajao je pored naslonjače u kojoj je umro i u kojoj je sada sedeo bokser Maks Šmeling i čekao da se Šmeling digne i ustupi mu mesto. Frank je bio u pravu: uspomena na maršala Pilsudskog bila je dostojna našeg najdubljeg poštovanja. Frank je glasno razgovarao s Maksom Šmelingom o sportu i o šampionima. Bilo je sparno, širio se miris duvana i konjaka. Osećao sam da me malopomalo obuzima nekakva tupost; čuo sam glasove Franka i frau Vehter, video sam kako Šmeling i guverner Fišer prinose ustima čašice s konjakom, kako se frau Fišer okreće i smeši frau Brigiti, i učinilo, mi se da sam upao u nekakvu mlaku maglu koja je prigušivala glasove i zastirala lica. Zamorili su me ti glasovi i ta lica, nisam više mogao da izdržim u Poljskoj, za nekoliko dana ću otputovati na front u Smolensk, pa i ovo je bio „kriket“, avaj, i ovo je bio „kriket“. Odjednom mi se učinilo da se Frank okrenuo prema meni. Pozvao me je da provedem s njim nekoliko dana na vrhovima Tatra u Zakopanima, čuvenom poljskom zimovalištu. „I Lenjin je, nekako pred rat, 1914. godine nekoliko meseci proveo u Zakopanima“, rekao je Frank i nasmejao se. Ja sam odgovorio, ili mi se učinilo da odgovaram, kako ne mogu, kako moram da otputujem na smolenski front, a onda sam postao svestan da sam odgovorio upravo ovako: „Zašto da ne? Rado bih proveo pet-šest dana u Zakopanima.“ Odjednom Frank ustade a mi svi za njim: predložio nam je da se prošetamo getom.

158

KURCIO MALAPARTE

Izašli smo iz Belvedera. Ušao sam u prva kola sa frau Fišer, frau Vehter i generalnim guvernerom Frankom. U druga kola su se popeli frau Brigite Frank, guverner Fišer i Maks Šmeling. Ostale zvanice su se popele u druga dvoja kola i krenule za nama. Prošli smo kroz aleju Ujazdovska, skrenuli prema ulicama Svjentociska i Maršalkovska, zaustavili kola i sišli pred ulazom u „zabranjeni grad“, to jest pred prolazom, usečenim u visoki zid od crvenih crepova koji su Nemci izgradili oko geta. „Pogledajte ovaj zid“, reče mi Frank. „Liči li vam on na taj strahotni betonski bedem načičkan mitraljezima, o kome pišu engleske i američke novine?“ I dodade smejući se: „Jevreji su, jadnici, mahom slabi na plućima. Ovaj zid će ih zaštititi od promaje!“ U nadmenom Frankovom glasu treperio je jedan meni poznat prizvuk: u njemu je bilo nemira, uvređene i ojađene svireposti. „Ovaj zid nije samo zato svirep i nemoralan“, odvratio sam mu ja, „što se njime brani Jevrejima da izađu iz geta, već zato što im se njime ne brani da u njega uđu.“ „Pa ipak“, reče Frank i nasmeši se, „iako se izlaženje iz geta kažnjava smrću, Tevreji u njega na svoju ruku ulaze i izlaze kad god hoće.“ „Preskaču zid?“ „O ne“, odgovori Frank, „iskradu se kroz male otvore što liče na rupe koje prokopaju pacovi. Te rupe izbuše noću pri dnu zida, a danju ih pokriju zemljom i lišćem. Kroz njih se provuku i odu u grad da nabave namirnice i odeću. Crna berza u getu većinom se obavlja kroz ove rupe. Ali povremeno neki od tih pacova upadne u mišolovku: to su deca koja nemaju više od osam, deset godina. Život izlažu opasnosti jer im je duh hazarderski. I to je 'kriket', nicht wahr?“ „Život izlažu opasnosti?“, uzviknuh. „U stvari“, odgovori Frank, „drugo i nemaju šta.“ „I to vi zovete 'kriketom'?“ „Razume se: svaka igra ima svoja pravila.“ „U Krakovu“, reče frau Vehter, „moj muž je oko geta podigao zid u istočnjačkom stilu, sa otmenim lukovima i ljupkim puškarnicama. Krakovski Jevreji zaista ne mogu da se na njega požale. Taj zid je tako otmen, sagrađen je u jevrejskom stilu.“ Svi prsnuše u smeh. Tapkali su nogama po smrznutom snegu. „Ruhe! Tišina!“, doviknu nam neki vojnik koji je, sa zapetom puškom u ruci, nekoliko koraka dalje od nas klečao iza nameta snega. Vojnik je uzeo na nišan jednu rupu, koja je bila izbušena u zidu iznad same zemlje. Drugi vojnik, koji je klečao iza njega, preko ramena svog druga

Kaputt

159

budno je pazio šta se dešava. Ovaj prvi odjednom opali. Metak udari u zid, iznad same rupe. „Promašio!“, viknu vojnik besno i ponovo napuni pušku. Frank priđe vojnicima i upita ih na koga pucaju. „Na jednog pacova!“, odgovoriše i prsnuše u glasan smeh. „Na pacove? Ach so!“, reče Frank, pa i on poče da gleda u zid. I mi smo prišli, a gospođe su se smejale i skakutale, podignuvši suknje kako to obično čine žene kad počne da se govori o pacovima. „Gde je pacov?“, upita frau Brigite Frank. „Achtung!“, reče vojnik i opet poče da nišani. Kroz rupu, koja je bila izbušena u podnožju zida, izviri čuperak crne razbarušene kose, pa dve ruke koje se odupreše o snežno tle. Bilo je to neko dete. Odjeknu pucanj, ali i ovoga puta vojnik zamalo promaši cilj. Dečje glave nestade. „Daj mi to“, reče Frank nestrpljivo, „ne umeš čestito ni da držiš pušku u ruci.“ Zatim uze pušku i nanišani. Snežilo je u tišini.

Treći deo PSI

VIII

ZIMSKA NOĆ U izlogu tatarskog krznara, među krznima od vizona, helmelina, veverice, srebrnih, plavih, platinastih lisica, visila je jedna pseća koža, stravična, bedna. Bila je to koža nekog lepog engleskog setera, sa belim i crnim pegama, svilasta, duge dlake: očne duplje su bile prazne, uši spljoštene, njuška smrskana. Na ceduljici, koja je bila okačena na uhu, trgovac je pribeležio cenu: „Koža čistokrvnog engleskog setera – 600 finskih maraka“. Stali smo pred izlogom. Osetio sam kako me polako prožimaju žmarci od užasa. „Nikad nisi video rukavice od pseće kože? Pukovnik Lukander, onaj finski pukovnik koga smo sreli na lenjingradskom frontu, ima jedne rukavice od pseće kože“, reče mi grof Augustin de Foksa, španski opunomoćeni ministar u Helsinkiju. „Kupio bih jedan par i poneo u Madrid. Svima bih rekao da su od pseće kože. Rukavice od prepeličareve kože glatke su i meke, a od kože lovačkog psa su kruće. Za kišovite dane voleo bih da imam jedan par od terijerove kože. Ovde i žene nose torbice od pseće kože i mufove od psećeg krzna.“ De Foksa se smejao i krišom me je pogledao. „Pseće krzno“, dodao je, „ulepšava žene.“ „Psi su blagorodne životinje“, rekao sam. Bio je kraj meseca marta 1942. godine. Išli smo jednom ulicom koja je popreko sekla Esplanade i izbili u park pored Savoje, sišli prema pijaci koja se nalazi predu pristaništem dižu, jedna pored Finske druge, Republike palate Švedskog poslanstva neoklasičnomgde stilusei palata predsednika u stilu Engels. Bilo je tako zastudilo da se čoveku činilo da hoda kroz oštricu brijača. Malo dalje od izloga tatarskog krznara, na uglu, nalazila se radnja s mrtvačkim sanducima, pored koje nas je sada vodio put. Mrtvački sanduci, jedni premazani belim, drugi crnim lakom, sa ogromnim srebrnim ručkama, drugi boje mahagonija, bili su privlačno razmešteni po radnji. U izlogu se sijao usamljen srebrnast dečji sandučić. 89 reče Foksa i stade pred izlogom da posmatra sanduke. „J'adore a“,

89

Franc: „Ovo neobično volim.“ (Prim. prev.)

162

KURCIO MALAPARTE

De Foksa je bio okrutan, s mračnim sklonostima prema mrtvačkom, kao svaki pravi Španac. Cenio je samo dušu: bio je ravnodušan prema telu, krvi, patnjama jadnog ljudskog tela, bolesti, ranama. Voleo je da razgovara o smrti, veselio bi se, kao da je na nekoj svečanosti, kad bi video kako prolazi pratnja, zastajkivao je pred izlogom s mrtvačkim sanducima, voleo da razgovara o ranama, čirevima, nakazama. A plašio se aveti. Bio je pametan, kulturan, dosedjiv, možda čak malo isuviše dosetljiv da bi se moglo reći kako je u pravom smislu reči inteligentan. Odlično je poznavao Italiju, znao se sa mnogim mojim prijateljima iz Firence i Rima, čak sam posumnjao da smo istovremeno bili zaljubljeni u istu ženu, iako to nijedan od nas tada nije znao. Proveo je nekoliko godina u Rimu kao sekretar Španskog poslanstva pri Kvirinalu, ali je bio prognan iz Italije, jer je pravio neslane šale na račun grofice Ede Ćano, prilikom golfa u Akvasanti i u nekim izveštajima koje je poslao Seranu Sunjeru. „Zamisli, živeo sam tri godine u Rimu“, rekao mi je jednog dana, „a nisam znao da je grofica Eda Ćano Musolinijeva kćerka.“ Dok smo prolazili kroz Esplanade, Augustin de Foksa mi je pričao da je jedne večeri s nekoliko svojih prijatelja otišao da vidi kako otvaraju grobove na starom groblju San Sebastijan u Madridu. To se zbilo 1933. godine, a Španija je te godine bila republika. Da bi se udovoljilo zahtevima novog plana uređenja Madrida, republikanska vlada je odobrila da se prekopa ovo staro madridsko groblje. Kada su De Foksa i njegovi prijatelji, među kojima su bili mladi madridski pisci Cezar Gonzales Ruano, Karlos Mirales, Agostin Vinjola i Luis Eskobar, stigli na groblje, već se smračilo i mnogi grobovi su bili otvoreni i ispražnjeni. Mrtvaci su ležali u otvorenim sanducima: toreadori u svečanoj odori, generali u paradnoj uniformi, sveštenici, mladež, bogati građani, devojke, otmene gospe, deca. Jednoj umrloj devojci, koja je bila sahranjena s bočicom mirisa u ruci, pesnik Luis Eskobar posvetio je jednu svoju pesmu: Jednoj divnoj ženi koja se zvala Marija Konsepsion Elola.I Agostin Vinjola je docnije posvetio jednu pesmu nekom jadnom mornaru koji je slučajno umro u Madridu i bio sahranjen daleko od svog mora, na ovom turobnom groblju. De Foksa i njegovi prijatelji, malo pripiti, klekli su pred mrtvačkim sandukom tog mornara i počeli da se mole za pokoj njegove duše. Karlos Mirales je položio na grudi mrtvaca parče hartije na kome je olovkom nacrtao lađu, ribu i nekoliko talasa, zatim su se svi prekrstili i rekli: u ime severa, zapada, istoka i juga. Na grobu nekog studenta, koji se zvao Novilo, stajao je ovaj epitaf koji su godine napola izbrisale: Bog ga je prekinuo u učenju da bi ga sam poučio istini. U jednom sanduku sa bogatim, srebrnim ručkama ležao je mumificirani leš nekog mladog francuskog plemića, grofa De la Martinijera, koji je 1830. godine, posle pada vladavine Karla X, izbegao u Španiju sa jednom grupom

Kaputt

163

francuskih legitimista. Cezar Gonzales Ruano poklonio se pred grofom De la Martinijerom i rekao: „Zdravo da si, o srčani francuski plemiću, odan i veran svom legitimnom kralju, kličem pred tobom ono što ti više ne možeš da usklikneš – živeo kralj!“ Jedan pripadnik civilne republikanske garde koji se našao na groblju zgrabio je Cezara Gonzalesa Ruana za ruku i odveo ga u zatvor. De Foksa je, kao obično, govorio glasno, uzmahujući rukama. „Augustine“, rekoh mu, „tiše malo, sablasti te slušaju.“ „Sablasti?“, promumla De Foksa, prebledevši, i obazre se unaokolo. Izgledalo je kao da kuće, drveće, kipovi i klupe u parku podrhtavaju u ledenoj sablasnoj svetlosti, koja se odbijala od snežnih površina i rasipala kroz severnu noć. Nekoliko pijanih vojnika razgovaralo je s jednom devojkom na uglu Mikonkatu. Jedan žandarm je šetao gore-dole pločnikom pred hotelom Kemp. Iznad Ulice Manerhajm i krovova bilo je razapeto belo nebo, bez ijednog nabora, preko koga nije proćarlijao ni dah povetarca, pa je ličilo na nebo sa starinskih, izbledelih fotografija. Ogromna gvozdena slova, reklame za cigarete „klubi“, na krovu palate Uosisuoma, onako crna, isticala su se na belom nebu i ličila na kostur ogromnog insekta. Izgledalo je da se stakleni toranj palate Stokman i oblakoder hotela Tovni ljuljaju u bledom vazduhu. Odjednom sam pročitao ove reči na jednom velikom kartonu, koji je visio sa nekog balkona: Lingvafonski institut. Ništa me toliko ne podseća na finsku zimu kao ploče Lingvafona. Uvek kad budem u novinama pročitao oglas: „Naučite strane jezike metodom Lingvafona“, uvek kad budem pročitao ove dve tajanstvene reči: „Lingvafon institut“, vratiće mi se u sećanje finska zima, njene avetinjske šume i sleđena jezera. kad čuo prijatelj kako neko ploče Lingvafon, predUvek oči će mibudem izaći moj Jakopominje Lepo, gojazan i zdepast,zažmuriću utegnut ui uniformu finskog kapetana, okruglog, bledog lica, istaknutih jabučica i sitnih podozrivih očiju, onih njegovih kosih očiju punih ledenog sinjeg odsjaja. Videću svog prijatelja Jako Lepa kako s čašom u ruci sedi pored gramofona u biblioteci svog doma u Helsinkiju, okružen Lisi Lepo, gospodom P., ministrom P., grofom Augustinom de Foksa, Titu Mihaileskom i Mariom Orano, koji su i sami držali čaše u ruci i spremali se da čuju promukli glas gramofona: videću kako Jako Lepo s vremena na vreme diže čašu punu konjaka i nazdravlja: „Màlianne, živeli!“, i svi dižu čašu i nazdravljaju: „Màlianne, živeli!“ Uvek kad budem video natpis „Lingvafon institut“, setiću se finske zime i te noći koju

164

KURCIO MALAPARTE

smo probdeli u domu Jako Lepa s čašom u ruci, slušajući promukli glas gramofona i nazdravljajući: Màlianne! Već je bilo dva sata posle ponoći, a mi smo tek tada večerali, jer smo u dva-tri navrata sedali za trpezu. Sedeli smo u biblioteci pred ogromnim prozorom i posmatrali kako Helsinki polako tone u sneg i kako, posle tog belog brodoloma do kog je došlo u potpunoj tišini, na površinu izranjaju kao jarboli potopljenih brodova stubovi skupštine, glatko i srebrnasto pročelje pošte i negde u daljini, ispred platana Esplanade i Brunsparka, stakleni i betonski toranj Stokmana i oblakoder Torni. Na termometru, koji je bio obešen sa spoljne strane prozora, živa se bila spustila na 45 stepeni ispod nule: „Četrdeset pet stepeni ispod nule: eto to ti je ta akropola Finske“, govorio je De Foksa. Jako Lepo je povremeno dizao čašu konjaka i nazdravljao: „Màlianne.“ Tek onomad sam se vratio sa lenjingradskog fronta i već čitavih petnaest dana nisam ništa drugo radio već samo nazdravljao: „Màlianne.“ Svuda, u dnu karelijskih šuma u korsuima koje su bile iskopane u ledu, u rovovima, u lottalama po trkalištima u Kanasu, kad god bi se moje saonice mimoišle sa saonicama drugih takmičara, svuda sam, već čitavih petnaest dana, dizao čašu i nazdravljao: „Màlianne!“ U vozu koji je putovao za Vipuri probdeo sam čitavu noć, nazdravljajući: „Màlianne“ direktoru Železničkog društva za oblast Vipuri, koji je došao u moj kupe da poseti Jako Lepo. Bio je to dežmekast čovek, herkulske građe, bledog i podnadulog lica. Skinuo je tešku jagnjeću bundu i ostao u večernjem odelu. Ispod besprekorno bele kravate, stršio mu je grlić boce, koju je zavukao između uštirkane košulje i snežnobelog prsluka. Bio je na venčanju svog sina, svadba je trajala tri dana i sad se vraćao u Vipuri, svojim lokomotivama, svojim vozovima, u svoju kancelariju iskopanu ispod ruševina železničke stanice, koju su razorile sovjetske mine. „Čudno“, rekao mi je, „i danas sam mnogo pio, a nisam pijan.“ (Ja sam opet smatrao da je malo pio, a da je trešten pijan.) Malo docnije izvukao je bocu iz nedara, izvadio iz džepa dve čaše, napunio ih konjakom i nazdravio: „Màlianne.“ Ja sam odvratio: „Màlianne“, i tako smo čitave noći jedan drugom nazdravljali, gledali se u oči i ćutali. S vremena na vreme obratio bi mi se na latinskom (to je bio jedini jezik kojim smo mogli da se sporazumemo) i pokazujući mi mračnu, neprohodnu, sablasnu, beskrajnu šumu koja se prostirala duž železničke pruge, govorio: „Semper domestica silva“,90 i dodavao: „Màlianne!“ Zatim je budio Jako Lepa, sommo vinoque sepulto,91 tutnuo mu čašu u ruku i “nazdravio: „Màlianne!“ 90

Lat.: „Stalno ta domaća šuma.“ (Prim. prev.)

91

Lat.: „Opijen vinom, spavao kao zaklan.“ (Prim. prev.)

Kaputt

165

Jako Lepo je odvraćao: „Màlianne!“, ispijao čaše nadušak ne otvarajući oči, pa bi ponovo utonuo u san. Kad smo stigli u Vipuri, pozdravili smo se sa: vale!92 među ruševinama železničke stanice. Petnaest dana ništa nisam radio, samo sam nazdravljao: „Màlianne“ u svim korsuima i u svim lottalama Kanasa i istočne Karelije. Nazdravljao sam u Vipuriju poručniku Svartstremu i drugim oficirima koji su se nalazili u njegovom društvu; nazdravljao sam u Terioki, Aleksandrovki, u Raikoli, na obalama Ladoge, oficirima i sissitima pukovnika Merikalja; nazdravljao sam u rovovima pred Lenjingradom artiljerijskim oficirima pukovnika Lukandera; nazdravljao sam: „Màlianne tepidariumu saune“ finskom narodnom kupatilu, pošto bih istrčao iz calidariuma u kome se temperatura pela na 60 stepeni iznad nule i go skočio u sneg, na ivici šume, po ciči kad se živa spuštala na 42 stepena ispod nule. Nazdravljao sam: „Màlianne“ u domu slikara Rjepina, u predgrađu Lenjingrada, gledajući u parku, među drvećem, grob u kome je počivao Rjepin i tamo dole pri kraju druma prve lenjingradske kuće, blede u ogromnom oblaku dima koji se slegao nad gradom. S vremena na vreme Jako Lepo je dizao čašu i nazdravljao: „Màlianne!“ A ministar P., jedan od najviših funkcionera Ministarstva inostranih poslova, odgovarao je: „Màlianne.“ I gospođa P. i Lisi Lepo odgovarale su: „Màlianne.“ I De Foksa je nazdravljao: „Màlianne.“ I Titu Mihailesko i Mario Orano nazdravljali su: „Màlianne.“ Sedeli smo u biblioteci i kroz ogromno okno posmatrali kako grad polako upada u sneg i kako, negcle daleko na vidiku, brodovi, koje je zarobio led pored ostrva Suomenlina, tonu u maglu. Najzad nastupi onaj osetljivi trenutak kad se Finci snevesele: gledaju jedan drugog u oči, grizu donju usnu, ćute i piju, ne nazdravljaju: „Màlianne“, kao da jedva savlađuju nekakav strašan gnev. Hteo sam da se krišom izvučem, i De Foksa je hteo da ode, ali ga ministar P. ščepa za ruku i reče mu: „Mon cher Ministre vous connaissez Monsieur Ivalo, n'est-ce pas?“93 „Ivalo je bio ministar inostranih poslova.“ „To mi je jedan od najdražih prijatelja“, odgovori De Foksa pomirljivo. „Retko inteligentan čovek. A gospođa Ivalo je neobično dražesna žena.“ „Je ne vous ai pas demandé si vous connaissiez Madame Ivalo“, 94 reče ministar P. gledajući De Foksu svojim podozrivim očicama. „Je voulais savoir si vous connaissiez Monsieur Ivalo.“95 Lat.: „Zdravo.“ (Prim. prev.) „Dragi ministre, vi poznajete gospodina Ivala, zar ne?“ (Prim.prev.) 94 Franc: „Nisam vas pitao da li poznajete gospodu Ivalo.“ (Prim. prev.) 92

93 Franc:

95 Franc:

„Hteo sam da znam da li poznajete gospodina Ivala.“ (Prim.prev.)

166

KURCIO MALAPARTE

„Da, odlično ga poznajem“, odgovorio je De Foksa, preklinjući me pogledom da ga ne napuštam. „Savez-vous ce qu'il m'a dit a propos de l'Espagne et de la Finlande? Je l'ai rencontré ce soir au bar du Kâmp. Il était avec le Ministre Hakkarainen. Vous connaissez le Ministre Hakkarainen, n'est-ce pas?“96 „Ministar Hakarainen je veoma mio čovek“, odgovorio je De Foksa i pogledom tražio Titu Mihaileska. „Savez-vous, m'a dit Monsieur Ivalo, quelle est la différence entre l'Espagne et la Finlande?“97 „Nju pokazuje termometar“, oprezno odgovori De Foksa. „Pourquoi sur le thermomètre? Non, elle n'est pas marquée sur le thermomètre“, rekao je ministar P. razdražljivo. „La difference est que l'Espagne est un pays sympathisant mais pas belligérant, et que la Finlande est un pays belligérant mais pas sympathisant.“98 „Ha, ha, ha, vrlo zgodno!“, reče De Foksa i nasmeja se. „Pourquoi riez-vous?“,99 upita ga ministar P. podozrivo. Jako Lepo je nepomično sedeo na stoličici ispred klavira, kao kakav Tatarin u sedlu, i netremice gledao De Foksu svojim uzanim kosim očima, u kojima je gorela potmula zavist. Bio je besan što ministar P. nije i njemu saopštio ono što je kazao španskom opunomoćenom ministru. Potom nastupi onaj opasni trenutak kad Finci sede smrknuti, povijene glave, kad svako pije za svoj račun i više ne nazdravlja: „Màlianne.“ Kao da su sami u sobi ili kao da piju krišom od drugih, s vremena na vreme glasno progovore finski sami sa sobom. Mario Orano se negde izgubio, iskrao se na prstima i niko ga nije video, pa čak ga ni ja nisam primetio, iako ga nisam ispuštao iz vida i pratio sve njegove kretnje. Orano je već dve-tri godine boravio u Finskoj i savršeno je naučio onu tešku veštinu da se tajanstveno izgubi iz neke finske kuće kad kucne taj opasni čas. I ja sam hteo da se išunjam ali svaki put kad bih uspeo da se dokopam vrata, osetio bih kako mi nešto ledeno prodire u leđa i kad bih se okrenuo, pogled bi mi se sreo s mračnim 96 Franc:

„Znate šta mi je rekao o Španiji i Finskoj? Sreo sam ga večerasu baru Kemp. Bio je s ministrom Hakarainenom. Poznajete ministra Hakarainena, zar ne?“ (Prim. prev.) 97 Franc: „Znate li, rekao mi je gospodin Ivalo, u čemu je razlika između Španije i Finske?“ (Prim. prev.) 98 Franc: „Zašto termometar? Ne, nju ne pokazuje termometar.“ „Razlika između te dve zemlje je u tome što Španija prema Nemačkoj osećanaklonost, ali ne ratuje, a što Finska ratuje, a ne oseća tu naklonost.“(Prim. prev.) 99 Franc:

„Zašto se smejete?“ (Prim. prev.)

Kaputt

167

pogledom Jako Lepa, koji je sedeo na stoličici pred klavirom, kao kakav Tatarin na sedlu. „Hajdemo“, rekoh odjednom De Foksi i uhvatih ga za ruku. Ali upravo tog trenutka ministar P. priđe De Foksi i nekakvim čudnim glasom ga upita: „Estce vrai, mon cher Ministre, que vous avez dit a Mrs. Me Clintock qu'elle avait des plumes je ne sais plus en quel endroit?“100 De Foksa se branio, rekao je da to nije tačno, ali ministar P. je prebledeo i upitao ga: „Šta, još i poričete?“ Ja sam šapnuo De Foksi: „Za ime božje, ne poriči, ne poriči.“ A ministar P. je bio uporan i sve bleđi u licu: „Poričete, dakle? Priznajte da nemate hrabrosti da mi ponovite ono što ste rekli gospođi Maklintok.“ Ja sam rekao De Foksi: „Za ime božje, ponovi to što si kazao Eleni Maklintok!“ I De Foksa poče da priča kako je jedne večeri bio kod opunomoćenog ministra Sjedinjenih Američkih Država, gospodina Artura Šenfelda, s Elenom Maklintok i Robertom Milsom Maklintokom, sekretarom poslanstva Sjedinjenih Američkih Država. Docnije su naišli francuski ministar (Francuske iz Višija) gospodin Iber Geren i gospođa Geren. Odjednom je gospođa Geren upitala Elenu Maklintok da nije možda poreklom Špankinja, jer bi se to dalo zaključiti po obliku njenog lica i po naglasku. A Elena Maklintok, koja je bila Špankinja iz Čilea, smetnula je s uma da se tu nalazi španski opunomoćeni ministar i odgovorila: „Na moju veliku žalost, jesam.“ „Ha, ha, vrlo zgodno, zar ne?“, uzviknuo je ministar P. i De Foksu pljesnuo po ramenu. „Čekajte, priča još nije završena“, rekoh ja nestrpljivo. I tad je De Foksa ispričao kako je odgovorio gospođi Maklintok: „Draga Elena, kad je neko iz Južne Amerike, a nije španskog porekla, onda na glavi nosi perje.“ „Ha, ha, ha, vrlo zgodno!“, uzviknuo je ministar P., i obraćajući se gospođi P. rekao: „Jesi li razumela, draga? Španci u Južnoj Americi nose perje na glavi!“ A ja sam šapnuo De Foksi: „Hajdemo, za ime božje!“ Ali tada je upravo bio nastupio onaj trenutak raznežavanja kad Finci postaju bolećivi i počinju da uzdišu nad praznim čašama i gledaju se očima vlažnim od suza. I baš kad smo De Foksa i ja prišli Lisi Lepo, koja je bila klonula u jednu naslonjaču, čeznutljiva i setna lica, u nameri da je tronutim glasom zamolimo za dopuštenje da napustimo njen dom, Jako Lepo ustade i glasno reče: „A sad bih hteo da vam pustim nekoliko lepih ploča.“ I ponosno dodade: „Imam gramofon.“ 100 Franc:

„Je li istina, dragi ministre, da ste kazali gospođi Maklintok da ima perje ne znam ni sam

već na kom mestu?“ (Prim. prev.)

168

KURCIO MALAPARTE

On priđe gramofonu, izvadi jednu ploču iz kožnih korica, okrenu ručicu, prisloni iglu na ivicu ploče i strogo se osvrnu oko sebe. Svi su ćutali i čekali. „To je kineska ploča“, reče. Bila je to jedna Lingvafon-ploča: nosni glas dugo nas je poučavao kineskom izgovoru, a mi smo ga slušali i pobožno ćutali. Zatim Jako Lepo promeni ploču, okrenu ručicu i najavi: „A ovo je hindustanska ploča.“ Lekciju o hindustanskom izgovoru saslušali smo ćuteći kao zaliveni. Zatim je došlo na red nekoliko lekcija iz turske gramatike, pa čitav niz lekcija o arapskom izgovoru i najzad pet lekcija iz japanske gramatike i o književnom izgovoru. Svi smo ćutali i slušali. „A na kraju“, najavi Jako Lepo, okrećući ručicu gramofona, „pustiću vam jednu divnu ploču.“ Bila je to lekcija francuskog izgovora: jedan profesor Lingvafon-instituta kroz nos je recitovao Le lac od Lamartina. Svi su slušali i pobožno ćutali. Kad nosni glas ućuta, Jako Lepo uzbuđeno pogleda sve prisutne i reče: „Ma femme a appris ce disque par coeur. Veux-tu chérie?“101 Lisi Lepo ustade, polako pređe preko sobe, stade pored gramofona, zabaci glavu, diže ruke i, gledajući u tavanicu, poče da recituje Jezero od Lamartina, čitavo Jezero od Lamartina, izgovarajući reči na isti način, isto onako kroz nos kao profesor Lingvafon-instituta. „Divno je, zar ne?“, reče Jako Lepo ganuto. Bilo je već pet sati ujutru. Više se ne sećam kako smo proveli ostali deo vremena dok se De Foksa i ja najzad nismo obreli na ulici. Stegao je mraz. Pucalo je drvo i kamen. Noć je bila svetla, sneg je prigušeno svetlucao, a odsjaj mu je bio blag, srebrnast. Kad smo stigli pred moj hotel, De Foksa mi steže ruku i reče: „Màlianne!“ Ja mu odvratih: „Màlianne!“ Švedski ministar Vestman čekao nas je u biblioteci i sedeo pored prozora. Srebrni odsjaj noćnog snega blago je treperio u polumraku biblioteke, polumraku mlakom, riđastom, koga su povezi knjiga prošarali mrljama. Svetlo se odjednom upali i obasja visoku i izduženu priliku ministra Vestmana, čistih i jasno ograničenih obrisa kao u nekih crteža urezanih u staro švedsko srebro. Izgledalo je da je nečujna bujica svetlosti prelila njegove pokrete tankom staklastom skramom koja se polako rastvarala, rastapala, a sitna glava, ravna i koščata ramena podsetila su me na hladnu ukočenost mermernih poprsja švedskih kraljeva, što su na visokim postoljima od hrastovine bila poredana 101

Franc: „Moja žena je ovu ploču naučila napamet. Hoćeš li da nam recituješ, draga?“ (Prim. prev.)

Kaputt

169

duž zidova biblioteke. Na ministrovom širokom čelu srebrne vlasi upalile su onaj utuljeni plam kojim svetluca mermer; na strogom mu i ljubaznom licu lebdeo je podrugljiv osmeh, koji je ličio na nestašnu senku pravoga smeha. U mlakoj trpezariji neupadljiva i prigušena svetlost, koju su prosipala dva srebrna svećnjaka, postavljena nasred stola, počela je da trne pri beličastom odsjaju sleđenog mora i trga zastrtog snežnim pokrivačem, odsjaju što je britko prodirao kroz zamagljena okna. Iako je rumeni odsjaj sveća prelio bojom mesa besprekorno beo čaršav od flamanskog lanenog platna, zaogrnuo hladnu nagost porcelana iz Marienberga i Rerstranda, zagrejao hladnoću kristala iz Orfora i uglačanu površinu starog srebra iz Kopenhagena, nešto avetinjsko je lebdelo u vazduhu, a istovremeno i nešto podrugljivo, ukoliko aveti znaju da budu podrugljive. I kao da nas je tanana magija severnih noći, koja je prodrla u sobu s bledim odsjajem noćnog snega, opčinila svojom lepotom, nečeg sablasnog je bilo i u bledilu naših lica, u smućenom i zabludelom pogledu, u samim rečima koje smo izustili. Na licu De Fokse, koji je sedeo pored prozora, ogledale su se modrikaste vene kojima se prošarala bela put noćnog snega. Možda je, želeći da se odupre magiji severne noći, počeo da priča o suncu Španije, o bojama, mirisima, zvucima, ukusu Španije, o sunčanim danima i zvezdanim noćima Andaluzije, o oštrim i čistim vetrovima na kastiljanskim visoravnima, o plavetnilu neba koje se kao kamen sruči na pogibiju bika. Vestman ga je slušao i zažmurio, kao da je sa zasenjujućeg bleska snega udisao miris španske zemlje a sa sleđenog mora osluškivao mukle zvuke, čulne glasove koji su odzvanjali po španskim ulicama i domovima, kao da je posmatrao predele, portrete, mrtve prirode, pune toplih, tamnih boja, prizore sa ulica, iz arene, iz porodičnog života, sa igranki, procesije, idile, pogrebe, koje nam je dočaravao De Foksa dok ih je opisivao onim svojim zvonkim glasom. Vestman je nekoliko godina bio švedski opunomoćeni ministar u Madridu i tek je pre nekoliko meseci postavljen za opunomoćenog ministra u Helsinkiju, isključivo zato da povede neke važne diplomatske pregovore: ali čim bude ispunio ovu svoju misiju u Finskoj, on će se vratiti u Madrid na stari položaj švedskog opunomoćenog ministra u Španiji. Vestman je voleo Španiju potajnim žarom, koji je u isto vreme bio i čulan i romantičan, i te večeri, dok je uzdržano slušao grofa De Foksu, bio je ispunjen ljubomorom i gorčinom kao nesrećni ljubavnik koji sluša svog srećnog suparnika dok mu ovaj priča o voljenoj ženi. („Je ne suis pas votre rival, je suis le mari. L'Espagne est ma

170

KURCIO MALAPARTE

femme, et vous étes son amant“,102 govorio mu je De Foksa. „Avaj!“, uzdahnuo je Vestman.) Ali u osećanju koje je gajio prema Španiji čulna strast mésala se s potajnom grozom, kao i u ljubavi svakog severnjaka prema Sredozemlju: to je ona ista čulnost i groza koja se odražava na licu gledalaca starodrevnih Trijumfa smrti, čiji ih mrtvački prizori, sa iskopanim, pozelenelim mrtvacima što goli leže na suncu kao crknuti gušteri, sred sočnog cveća, sa mesnatim mnogobrojnim laticama opojnog mirisa ispunjavaju satanskom stravom ali i nasladom, jer ih te slike istovremeno privlače i prožimaju odvratnošću. „Španija je zemlja čulnosti i mrtvaca“, kazao je De Foksa. „Ali to nije zemlja aveti. Domovina aveti je sever. Po ulicama španskih gradova možete se sresti sa mrtvacima, ali ne i sa avetima.“ Potom je govorio o onom dahu smrti koji prožima špansku umetnost i književnost, izvesne Gojine predele pune mrtvaca, Grekove mrtvace, natrula lica španskih kraljeva i plemića koje je slikao Velaskez pred velelepnim ukrasima od zlata, purpura i baršuna u zelenoj i zlatnoj polusenci kraljevskih dvorova, crkava, manastira. „Pa i u Španiji“, reče Vestman, „čovek češće može da se sretne s avetima. J'aime beaucoup les spectres espagnols. Ils sont tres gentils, et tres bien eleves.“103 „To nisu aveti“, reče De Foksa, „to su mrtvaci. To nisu bestelesne prikaze, već mrtvaci od krvi i mesa. Oni jedu, piju, vole, smeju se, kao da su živi. A u stvari to su mrtva tela. Ne izlaze kad se smrkne, kao aveti, već za videla, usred bela dana. Španija je živopisna zemlja baš zbog tih mrtvaca koje presrećemo na ulici, koji sede u kafanama, koji se mole i kleče po mračnim crkvama, koji se, onako nemi, sa crnim očima što se žare na zelenom licu, sporo probijaju kroz razdraganu gomilu u gradovima i selima o prazniku i za vreme vašara, koji se probijaju kroz živ narod što se smeje, voli, pije, peva. A one prikaze, koje ste malopre nazvali avetima, nisu iz Španije: to su došljaci. Dolaze izdaleka ko zna otkud, i to samo ako ih pozovete po imenu, ili ih domamite kakvom čarobnom reči.“ „Verujete u mađije, u čarobne reči?“, upita ga Vestman i nasmeja se. „Svaki dobar Španac veruje u čarobne reči!“ „Znate li i vi neku?“, upita ga Vestman. „Znam ih sijaset, ali jedna više od svih ostalih ima natprirodnu moć da prizove utvare.“ „Izrecite je, molim vas, pa makar i sasvim tiho.“ Franc: „Ja nisam vaš suparnik, jer ja sam muž. Španija je moja žena, a vi ste njen ljubavnik.“ (Prim. prev.) 102

103

Franc: „Mnogo volim španske aveti. Veoma su ljubazne i veoma dobro vaspitane.“ (Prim. prev.)

Kaputt

171

„Ne usuđujem se. Strepim“, reče De Foksa i malo preblede. „To je najstrahotnija i najopasnija reč u čitavom kastiljanskom jeziku. Nijedan pravi Španac ne usuđuje se da je izusti. To je ukleta reč: kad je utvare čuju, izlaze iz groba i presreću nas. Ta reč je kobna i po onog ko je premetne preko jezika i po onog ko je čuje. Donesite mrtvaca, prostrite ga na ovu trpezu, videćete da neću ni trepnuti. Ali ne prizivajte aveti, nemojte da im otvarate vrata. Umreću od straha.“ „Recite nam bar šta znači ta reč“, reče Vestman. „To je jedno od imena koja se daju zmijama.“ „Zmije imaju lepa imena“, reče Vestman. „U Šekspirovoj tragediji Antonije zove Kleopatru umilnim imenom jedne zmije.“ „Ah!“, viknu De Foksa i preblede. „Šta vam je? Možda je to ta reč koju se ne usuđujete da izgovorite. A na Antonijevim usnama ona je bila slatka kao med. Kleopatru niko nikad lepšim imenom nije nazvao. Čekajte“, dodade Vestman, zlurado, „čini mi se da se tačno sećam te reči koju je Šekspir stavio u usta Antoniju…“ „Ćutite, molim vas!“, viknu De Foksa. „Ako se dobro sećam“, produži Vestman sa svirepim osmehom, „Antonije je zvao Kleopatru…“ „Za ime božje, ćutite!“, viknu De Foksa. „Nemojte tu reč da izgovorite glasno. To je strašna reč koju treba šapnuti evo, ovako.i jedva pomerivši usne, prošaputa, „culebra“. „Ah, culebra, zmija!“, reče Vestman i prsnu u smeh. „I vi se plašite takve tričarije? To je reč kao i svaka druga i ne bih rekao da u njoj ima nečeg strašnog i tajanstvenog. Ali ako se ne varam“, dodade, pogledavši u tavanicu, kao da se nečeg priseća, „Šekspir je upotrebio reč 'snake' koja nema takav prizvuk kao španska reč culebra'.“ O mi culebra del antiguo Nilo.104

„Ne ponavljajte je, molim vas“, reče De Foksa. „Ta reč je kobna. Neko od nas će noćas umreti, ili neko nama blizak.“ Tog trenutka otvoriše se vrata i na sto iznesoše divnog lososa iz jezera Inari, nežne i svetle ružičaste boje, koja se ukazivala kroz iskidanu kožu posutu srebrnastom krljušti finih zelenih i plavih preliva, što je ličila na staru svilu u koju su, prema rečima De Fokse, zaogrtani kipovi bogorodica po 104

Špa.: O, zmijo moja, iz starodrevnog Nila. (Prim. prev.)

172

KURCIO MALAPARTE

seoskim crkvama u Španiji. Lososova glava ležala je na uzglavlju od tankog zeljastog vlaća koje je podsećalo na ženske vlasi. To je bila ona vrsta prozračnih algi što rastu u finskim rekama i jezerima. Glava tog lososa ličila je na glavu usnule ribe sa neke Brakove mrtve prirode. Ukus lososovog mesa u nama je budio daleke uspomene na vode, šume, oblake: mene je posebno podsećao na jezero Inari u letnjoj noći obasjanoj bledim severnim suncem, pod zelenim nežnim naivnim nebom. Rumen koja se nazirala kroz srebrnastu lososovu krljušt bila je ona ista rumen kojom bi se prošarali oblaci kad bi noćno sunce počivalo na horizontu kao pomorandža na prozoru i nežni povetarac zaćarlijao u krošnjama, po bistroj površini vode, po zatravljenim obalama i lakokrilo nadletao reke, jezera, ogromne laponske šume: ta rumen koja je bleštala kroz srebrnastu krljušt bila je ona ista rumen koja se prelila preko ogledala jezera Inari kad je sunce, u gluvo doba noći, bludelo po zelenom svodu, prošaranom tananim plavim venama. De Foksino lice porumene kao lososova koža, koja se nazirala kroz krljušt: „Šteta“, reče mršteći se, „što zastave SSSR-a nisu ružičaste kao lososova koža.“ „Ko zna šta bi snašlo ovu jadnu Evropu“, odgovorih, „kad bi zastave SSSRa bile ružičaste kao lososi i žensko rublje.“ „Srećom“, reče Vestman, „sve u Evropi bledi. Vrlo je mogućno da smo krenuli ka jednom srednjem veku ružičaste boje lososa.“ „Često se pitam“, na to će De Foksa, „kakvu bi ulogu odigrali intelektualci u jednom novom srednjem veku? Kladim se da bi iskoristili priliku i pokušali da još jednom spasu evropsku civilizaciju.“ „Intelektualci su nepopravljivi“, reče Vestman. „I stari opat od Montekasina katkad se to isto pita.“ I ispričah kako grof Gavronski (poljski diplomata koji se oženio Lučanom Frasati, kćerkom senatora Frasatija, koji je nekad bio italijanski ambasador u Berlinu), koji je izbegao u Rim kad je Nemačka okupirala Poljsku, povremeno pođe u šume samostana Montekasino i tamo provede nekoliko nedelja. Stari nadbiskup don Gregorio Diamare, opat ove opatije, kad je jednog dana s Gavronskim poveo razgovor o varvarstvu u koje rat preti da baci Evropu, kazao je da su, u najmračnije doba srednjeg veka, fratri iz Montekasina spasli zapadnu civilizaciju, prepisujući rukom starodrevne, dragocene grčke i latinske rukopise. „Šta danas da učinimo za spas evropske kulture?“, zaključi časni opat. „Neka fratri prekucaju rukopise na pisaćim mašinama“, odgovorio mu je Gavronski.

Kaputt

173

Posle belog vina sa Mozela, koje je mirisalo kao seno na kiši (a nežna i živahna rumen koja se nazirala kroz srebrnastu krljušt lososa imala je ukus predela na jezeru Inari, obasjanom noćnim suncem), u čašama se našlo crveno vino iz Burgonje, krvavog odbleska. Od vepra, ubijenog u karelijskim šumama, koji je ležao na velikom srebrnom tanjim nasred trpeze, širio se topao miris pećnice. Posle prozračnog blistavog vina sa Mozela, posle rumenog lososa koji je u nama budio uspomene na srebrnu maticu Jutuanjoki i na rumene oblake na zelenom laponskom nebu, burgonjsko vino i vepar iz Karelije, tek izvađen iz pećnice i začinjen borovim grančicama, podsetili su nas na zemlju. Nema vina koje bi više bilo zemaljski napitak od crvenog burgonjskog vina što je, pri prigušenoj svetlosti voštanica i belasastom odblesku snega, imalo boju zemlje, onu purpurnu i zlaćanu boju brežuljaka Zlatne obale u vreme sunčevog smiraja. Miris mu je bio opojan i težak kao miris trave i lišća u letnje veče u Burgonji. A nema napitka koji je bio tako prisno vezan za sumrak i koji bi bio toliki prijatelj noći kao vino „noći Svetog Đorđa“: i samo njegovo ime govori da je ono noćno vino, mračno i puno iskri što u njemu varniče kao munje u letnje povečerje u Burgonji. Ono gori krvavim sjajem na pragu noći kao plam sunčevog zahoda na kristalnoj ivici horizonta. Pali rujne i plave ognjeve po zemlji purpurne boje, po rastinju i krošnjama na kojima se još oseća toplota, ukus i miris umirućeg dana. Kad počne da se smrkava, divljač se sklanja duboko u zemlju; vepar se hitro zavlači u brlog, a sa njim pucketaju lisnate grančice; fazan brzo i nečujno prhne sa zemlje i zaroni u senku koja već lebdi nad šumama i livadama; hitronogi zec puzi po prvom zraku mesečine kao po zategnutom srebrnom konopcu. To je doba burgonjskog vina. U ovo doba u ovoj zimskoj noći, u ovoj sobi po kojoj se rasuo bledi odsjaj snega, teški miris vina „noći Svetog Đorđa“ podsetio nas je na letnje večeri u Burgonji, snene noći na zemlji još toploj od sunca. De Foksa i ja gledali smo se i smeškali jedan drugom, dok nam se nekakav topao talas peo u lice, gledali smo se i smeškali kao da nas je ovo iznenadno sećanje na zemlju oslobodilo čarolije severne noći. Zabačeni negde u ovoj snežnoj i ledenoj pustoši, u ovoj zemlji vode sa sto hiljada jezera, u ovoj umiljatoj i strogoj Finskoj gde miris mora prodire do najudaljenijih kutaka karelskih i laponskih šuma, u Finskoj u kojoj sam zapazio blesak vode i u plavim i surim senama ljudi i životinja (i u sporim promišljenim pokretima, plivačkim pokretima prolaznika kada idu ulicama, obasjanim neokaljanobelim plamenom snega ili se u letnjim noćima šetaju drvoredima u parku i upiru pogled u zelenoplavkast blesak voda koji pada na krovove u onim beskrajnim danima bez osvita i bez sumraka za vreme belog severnog leta), odjednom smo se setili zemlje, odjednom smo osetili da smo dušom i telom

174

KURCIO MALAPARTE

vezani za zemlju i gledali smo se smeškajući se, gotovo kao da smo se spasli iz brodoloma. „Skol!“, nazdravi De Foksa tronuto i diže čašu, prekršivši osveštani švedski običaj po kome domaćin zadržava pravo da goste ponudi pićem time što im on održi svečanu zdravicu. „Ja nikad ne kažem skol kad nazdravljam“, reče Vestman pakosno, kao da je hteo da opravda De Foksu što je oskrnavio sveti zakon zdravice. „U komediji Artura Rida People in love, neka ličnost na jednom mestu kaže: 'London is full of people who have just come back from Sweden, drinking skoll and saying snap at each other.'105 I ja pijem 'skol' i kažem 'snap'.“ „Onda, snap!“, reče De Foksa koga je burgonjsko vino malo uhvatilo, pa je bio veseo i detinjasto raspoložen. „Snap!“, reče Vestman smejući se. Ja takođe digoh čašu i nazdravih: „Snap!“ „Qu'il fait bon appartenir { un pays neutre, n'est-ce pas?“, reče De Foksa, obraćajući se Vestmanu. „On peut boire sans être obligé de souhaiter ni victoires, ni défaites. Snap pour la paix de l'Europe.“106 „Skol!“, reče Vestman. „Kako sada nazdravljate skol!“, reče De Foksa. „Katkad volim da pogrešim“, odgovori Vestman i podrugljivo se osmehnu. „Obožavam reč 'snap'“, reče De Foksa i diže čašu. „Snap za Nemačku i snap za Englesku!“ „Snap za Nemačku“, reče Vestman ljubazno i svečano, „a skol za Englesku!“ I ja digoh čašu i rekoh snap za Nemačku i skol za Englesku. „Nije trebalo da kažeš snap za Nemačku, već skol“, reče mi De Foksa. „Nemačka je saveznica Italije.“ „Ja lično nisam saveznikNemačke“, odgovorih. „Rat koji vodi Italija lična je Musolinijeva stvar, a ja nisam Musolinijev jednomišljenik. Nijedan Italijan nije Musolinijev jednomišljenik. Snap za Musolinija i za Hitlera.“ „Snap za Musolinija i za Hitlera!“, ponovi De Foksa. „I snap za Franka“, rekoh. De Foksa se jedan trenutak kolebao, pa reče: „Snap i za Franka!“ Zatim se obrati Vestmanu: „Jeste li čuli priču o partiji kriketa koju je Malaparte u Poljskoj odigrao sa generalnim guvernerom Frankom?“ I ja mu ispričah o Engl.: „U Londonu ima mnogo sveta, koji tek što se vratio iz Švedske, pije 'skol' a kaže 'snap'jedno drugom.“ (Prim. prev.) 106 Franc: „Kako je dobro kad je čovek državljanin neutralne zemlje, zar ne?… Može da pije, a pritom 105

ne mora da poželi ni pobedu ni poraz. Snap za mir u Evropi!“ (Prim. prev.)

Kaputt

175

ugovoru koji sam sklopio s Frankom i kako sam mu mirne duše kazao da sam, za vreme Himlerovog boravka u Varšavi, delio pisma i novac što su me poljske izbeglice u Italiji zamolile da uručim njihovim rođacima i prijateljima u Poljskoj. „A Frank vas nije prokazao?“, upita me Vestman. „Ne“, odgovorih, „nije me prokazao.“ „Vaš doživljaj s Frankom zaista je neobičan“, reče Vestman. „Mogao je da vas preda Gestapou. Treba priznati da se u vašem slučaju veoma čudno poneo.“ „Bio sam ubeđen da me neće prokazati“, rekoh. „Možda vam se čini da sam prema njemu bio nepromišljeno iskren, a u stvari sve je to još i te kako sračunato. Čim sam pokazao da ga smatram džentlmenom, on mi je postao saučesnik. To ga docnije nije sprečilo da mi se osveti za moju iskrenost i natera me da skupo platim što sam ga prinudio da mi bude saučesnik. Potom sam ispričao kako je nekoliko nedelja posle mog odlaska iz Varšave uložio odlučan protest Italijanskoj vladi zbog nekih mojih članaka o Poljskoj, optužujući me da sam se stavio na stranu Poljske. Frank je odmah zahtevao ne samo da demantujem ono što sam napisao, već i da se pismeno izvinim. Ali ja sam tada bio na bezbednom mestu, nalazio sam se u Finskoj i, razume se, odgovorio sam mu 'snap'“ „Si j' avais été { ta place“, reče De Foksa, „je lui aurais répondu merde.“ „C'est un mot bien difficile { prononcer, dans certains cas“, primeti Vestman i nasmeši se. „Vous me croyez donc incapable de répondre à un Allemand ce que Cambronne, { Waterloo a répondu { un Anglais?“, 107 reče De Foksa dostojanstveno. Zatim se obrati meni i dodade: „Hoćeš li mi platiti večeru u Rojalu, ako nekom Nemcu kažem da ne zvoca?“ „Za ime božje, Augustine, imaj na umu da si ti španski opunomoćeni ministar“, odgovorih mu ja i nasmeših se, „i da ćeš sa te dve reći španski narod uvući u rat sa Hitlerovom Nemačkom!“ „Španski narod je ratovao i zbog manjih stvari. Reći ću mu: 'Ne zvocaj!', u ime Španije.“ „Pričekajte bar da Hitler dođe do Vaterloa“, reče Vestman. „Nažalost, još jednako se nalazi kod Austerlica.“ 107 Franc:

„Da sam nešto ja bio na tvom mestu… odgovorio bih mu: ne zvocaj!“ „To je veoma teško reći u izvesnim slučajevima.“ „Smatrate, znači, da nisam kadar da odgovorim jednom Nemcu ono što je Kambron kod Vaterloa odgovorio jednom Englezu?“ (Prim. prev.)

176

KURCIO MALAPARTE

„Ne, ne mogu da čekam“, odgovori De Foksa i, svečano naglašavajući reči, dodade: „Pa lepo, biću Kambron sa Austerlica.“ Srećom, u tom trenutku su izneli na sto činiju punu onih boules od mekog testa, savršenog ukusa, kojima su same časne sestre Presvetog srca dale volterovski naziv „kaluđeričin brabonjak“. „Zar vas ni na šta ne podseća ovaj kolač?“, upitah Vestmana i De Foksu. „Podseća me na Španiju“, odgovori De Foksa ozbiljno. „Španija je puna samostana i brabonjaka časnih sestara. Kao katolik i kao Španac, veoma cenim obzire kojima me podsećate na moju zemlju.“ „Nisam uopšte ciljao ni na Španiju ni na katoličku veru“, reče Vestman i ljubazno se nasmeši. „Ova samostanska hrana podseća me na detinjstvo. Zar i vas ne podseća na vaše detinjstvo? Sva deca mnogo vole ovaj kolač. I kod nas u Švedskoj, gde nema samostana, mese 'kaluđeričin brabonjak'. Ne osećate li da se podmlađujete kad ovo jedete?“ „Na veoma mio način vi podmlađujete vaše goste“, reče De Foksa. „Ovo izvrsno jelo me podsetilo na besmrtnu mladost Španije. Kao čovek, nažalost, više nisam tako mlad, ali kao Španac, mlad sam i besmrtan. Nažalost, čovek može da bude mlad i truo. Latinski narodi su truli narodi.“ On poćuta, oborivši glavu. Ali odjednom uspravi čelo i reče ponosito: „Pa ipak, to je otmena trulost. Znate li šta mi je onomad rekao jedan prijatelj iz Američkog poslanstva. Govorili smo o ratu, o Francuskoj, o Italiji, o Španiji, i ja sam mu rekao da su latinski narodi truli narodi. 'Možda je to trulež', odgovorio mi je, 'ali ona ima prijatan miris.'“ „Volim Španiju“, reče Vestman. „Zahvalan sam vam iz dubine duše za ljubav koju gajite prema španskom narodu“, reče De Foksa nagnuvši se preko stola i nasmeši se Vestmanu preko hladnog bleska kristala. „Ali koju Španiju volite? Španiju božju, ili Španiju ljudsku?“ „Razume se, onu ljudsku“, odgovori Vestman. Grof De Foksa ga razočarano pogleda. „Zar i vi?“, reče. „Severnjaci u Španiji vole samo ono ljudsko. A, međutim, sve ono mlado i besmrtno u Španiji – upravo je božje. Treba biti katolik da bi se mogla shvatiti i voleti Španija, ona prava Španija, božja. Jer bog je katolik i Španac.“ „Ja sam protestant“, reče Vestman, „i veoma sam iznenađen što je bog katolik. Ali nemam ništa protiv toga da je Španac.“ „Ako bog postoji, on je Španac. Ovo nije bogohuljenje, već ispovedanje jedne vere.“ „Kroz nekoliko meseci, kad se budem vratio na položaj švedskog opunomoćenog ministra u Madrid“, reče Vestman sa onom svojom pomalo

Kaputt

177

podrugljivom ljupkošću, „obećavam vam, dragi De Foksa, da ću se malo više pozabaviti božjom Španijom, a malo manje ljudskom.“ „Nadam se“, reče De Foksa, „da vas španski bog više zanima od igrališta za golf kod Puerta de Hijera.“ I ispriča kako je jedan mladi engleski diplomata, kad se Englesko poslanstvo pri Francuskoj vladi preselilo iz Burgosa u Madrid, želeo da u prvom redu sazna je li petu rupu na igralištu za golf kod Puerta de Hijera oštetila fašistička granata. „A da li je zaista oštetila?“, upita Vestman zabrinuto. „Ne, hvala bogu! Peta rupa je neoštećena“, odgovori De Foksa „Te glasine je, srećom, namerno proširila antifašistička propaganda.“ „Srećom je tako!“, uzviknu Vestman i odahnu s olakšanjem. „Priznajem da sam se bio strašno uplašio. U modernoj civilizaciji, dragi De Foksa, jedna rupa za golf, na nesreću, ima istu toliku važnost kao i gotska katedrala.“ „Molimo se bogu da sačuva od ratnog pustošenja bar rupe za golf, reče De Foksa. A u stvari, De Foksi nije bilo mnogo stalo do rupa za golf, ni do gotskih katedrala. On je bio iskren katolik, ali na španski način: verske probleme poistovetio je sa ličnim i zadržao je veoma slobodouman stav u odnosu na crkvu i probleme katoličke savesti (to je bila ona čuvena španska obest), ali to njegovo slobodoumlje nije imalo nikakve veze sa Volterovim slobodoumljem. Svakom problemu, političkom, društvenom, umetničkom, prilazio je na isti način. Bio je falangista, ali na onaj način na koji su Španci komunisti i anarhisti, to jest na katolički način. To je De Foksa zvao: nasloniti se na zid. Svaki Španac je slobodan čovek, ali leđima se naslanja na zid: visok gladak zid koji se ne može preskočiti, katolički, teološki zid stare Španije, onaj isti zid što su ga rešetali plotuni (anarhista, republikanaca, monarhista, fašista), onaj isti zid pred kojim su se spaljivali jeretici i prikazivali živi prizori u dijalozima iz Svetog pisma. Činjenica što je u Finskoj bio predstavnik Frankove Španije (Iber Geren, ministar Petenove Francuske, zvao je De Foksu „ministar Španije iz Višija“) nije ga sprečavala da se prezrivo podsmeva Franku i njegovoj revoluciji. De Foksa je pripadao onom mladom španskom naraštaju koji je pokušao da marksizmu udari feudalni i katolički temelj i, po njegovim sopstvenim rečima, da lenjinizmu da jednu teologiju, da pomiri staru katoličku, tradicionalnu Španiju s mladom, radničkom Evropom. A sada se smejao plemenitim zabludama svog naraštaja i propasti ovog tragičnog i smešnog pokušaja. Kad bi nam ponekad pričao o španskom građanskom ratu, pomislio bih da mu je savest došla u sukob sa razumom, i da priznaje kako su pravični i tačni politički, moralni i intelektualni stavovi Frankovih protivnika, kao one

178

KURCIO MALAPARTE

večeri kad nam je govorio o predsedniku Španske republike Azanji i njegovom „tajnom dnevniku“ u koji Azanja svakog dana, svakog sata beleži najneznatnije i, na prvi pogled, najbanalnije pojedinosti iz revolucije i građanskog rata: koje je boje bilo nebo u određeno vreme, određenog dana, kako je žuborio vodoskok, šumelo lišće na vetru, kako su odjeknuli pucnji u susednoj ulici, jesu li bledi ili naduveni, ucveljeni ili uplašeni, podrugljivi ili pritvorni, podmukli ili samoživi biskupi, generali, političari, dvorani, gospoda, sindikalne vođe, špansko plemstvo, anarhisti koji su dolazili k njemu, savetovali mu, zahtevali od njega, činili mu važne ponude da sklopi pakt, da se proda, da izda. Razume se, Azanjin „tajni dnevnik“, koga se Franko uspeo da dočepa, nije bio objavljen, ali ni uništen, De Foksa ga je pročitao i o njemu je govorio kao o neobičnom dokumentu koji svedoči koliko je Azanja bio odvojen od događaja i ljudi, koliko se usamio i živeo u jednoj čistoj, nestvarnoj klimi. Ali drugi put bi se De Foksa pokazao neobično nesigurnim i to pred najjednostavnijim problemima za koje bi se moglo pomisliti da ih je već odavno zauvek rešio u dubini svoje katoličke savesti, kao što se to desilo jednog dana u Bjelostrovu pred Lenjingradom. Pre nekoliko dana bio je Veliki petak i ja sam se obreo sa De Foksom u jednom rovu u Bjelostrovu, pred lenjingradskim predgrađem. Tamo, dakle, otprilike pet stotina metara daleko od nas iza bodljikave žice, iza dvostruke linije rovova i Sovjetskih utvrđenja, ugledali smo dva ruska vojnika koja su išla po snegu brisanim prostorom, ivicom šume i na leđima nosila stablo jele. Išli su ukorak i pomalo kočoperno klatili rukama. Bila su to dva visoka Sibirca sa surom astraganskom šubarom, natučenom na čelo, u šinjelu boje peska koji ih je pokrivao čak do potpetica, s puškom preko ramena. Sneg je tako zaslepljujuće bleštao da nam se učinilo kako su džinovskog rasta. Pukovnik Lukander se okrenuo prema De Foksi i rekao mu je: „Gospodine ministre, hoćete li da izdam naredbu da ispale dve granate na onu dvojicu?“ De Foksa, koji je sav bio upao u nekakvu nezgrapnu belu skijašku bluzu, pogledao je pukovnika Lukandera ispod ivice kapuljače: „Danas je Veliki petak“, odgovorio je, „zašto da baš danas opteretim savest? Ako zaista želite da mi učinite po volji, onda nemojte da na njih otvorite paljbu.“ Pukovnik Lukandar se zgranuo: „Ovamo smo došli da ratujemo“, reče. „U pravu ste“, odgovori De Foksa, „mais moi je ne suis ici qu'un touriste.“ 108 To je izgovorio tako ljutitim glasom da sam se zapanjio. Prebledeo je kao krpa, a krupne graške znoja izbile su mu po čelu. Nije se užasnuo na pomisao da bi ona dvojica mogla da budu žrtvovana njemu u čast, već što bi se to desilo na Veliki petak. 108 Franc:

„Ali ja sam ovde samo kao turista.“ (Prim. prev.)

Kaputt

179

Ali pukovnik Lukander ipak zapovedi da se granate bace, ili zato što nije dobro razumeo De Foksu koji je nejasno govorio francuski, zato što je bio uzbuđen, ili zato što je zaista smatrao da mu na taj način ukazuje počast, a da je ovu ponudu odbio iz učtivosti. Dva Sibirca su stala i počela pogledom da prate putanje granata što su im zafijukale iznad glava. One su se rasprsle na nekoliko koraka od njih a njima ni vlas nije pala s glave. Kad De Foksa vide dva sovjetska vojnika kako su produžila put, a nisu ni trupac ispustila iz ruku kao da se ništa nije desilo, nasmeja se, porumene i reče razočarano: „Šteta što je danas Veliki petak! Baš bih sa zadovoljstvom gledao kako ova dva srčana momka lete u vazduh.“ Zatim pruži ruku iznad ivice rova, pokaza mi ogromnu kupolu Svelog Isaka, lenjingradske saborne crkve, koja je blistala iznad surih krovova opsednutog grada. „Pogledaj onu kupolu“, dodade, „zar ne liči na kupolu neke katoličke crkve?“ Pored Vestmana, koji se podrugljivo smeškao, De Foksa je izgledao sav sazdan od krvi i mesa. Njegovi puni rumeni obrazi, okrenuti prema mršavom i čistom Vestmanovom licu, ličili su na masku katoličkog đavola koji je za vreme prikazivanja crkvenih drama sedeo na stepeništu crkve, pred anđelom odevenim u srebrno ruho. Njegova duhovita bezbožnost povremeno bi postala ozbiljna i kruta usled izvesne primese čulnosti, a možda i zbog toga što je De Foksa bio gord. Gordost kod Latina, a naročito kod Španaca, sputava i guši prirodne pokrete, duboke porive, slobodnu i proizvoljnu igru intelekta. Primećivao sam kako je De Foksa lukavo podozriv, kako strahuje da se ne otkrije, ne pokaže pred nama neki skriveni deo svoje ličnosti, kako bismo mogli, onako nenaoružanog, da ga iznenada povredimo. Ja sam ćutao i slušao: pri sablasnom odsjaju snega, u kome je gasnuo rumeni plam sveće i pri ledenom blesku kristala, porcelana, srebrnarije naše reči, osmesi, pogledi postajali su nekako neodređeni, nestvarni, činilo nam se da se nalazimo pred stalno zapetom zamkom kojoj neprestano izmičemo. „Radnici nisu hrišćani“, govorio je De Foksa. „Zašto ne? I oni su naturaliter hrišćani“, odgovorio je Vestman. „Tertulijanova definicija se ne može primeniti na marksiste“, kazao je De Foksa, „radnici su naturaliter marksisti. Oni ne veruju u pakao i raj.“ Vestman ga je šeretski pogledao. „A vi verujete?“, upitao ga je. „Ja? Ne“, odgovorio je De Foksa. Na sto su izneli tortu od čokolade, veliku tortu koju su umesile časne sestre, okruglu kao točak, ukrašenu šećernim cvećem i morskim lešnikom, tako zelenim, tako prolećnim na podlozi od čokolade boje fratarske rize. De Foksa je počeo da priča o Don Huanu, Lope de Vegi, Servantesu, Kalderonu de la Barki, o Goji, o Federiku Garsiji Lorki. Vestman je pričao o redovnicima Presvetog srca, o njihovim kolačima, o njihovim vezovima, o njihovim

180

KURCIO MALAPARTE

molitvama na francuskom jeziku, na onom milozvučnom francuskom jeziku zastarelog naglaska što su ga nasledile pre od Princesse de Clèves nego od Paskala. „Pre od Liaisons dangereuses“, dodade De Foksa, „nego od Lamenea.“ De Foksa je pričao o mladom španskom naraštaju, o njegovom shvatanju katoličanstva, o njegovoj odanosti Bogorodici, svecima, sportu, hrišćanskom idealu (koji više nije Sveti Alojzije s krinom, ni Sveti Ignacije sa bičem, već mladi radnik sindikalista i komunista iz predgrađa Madrida ili Barselone u biciklističkoj ili fudbalskoj majici), zatim je ispričao da su za vreme građanskog rata u Španiji fudbaleri bili većinom crveni, a toreadori gotovo svi frankisti. Svet koji je posećivao koride bio je fašistički nastrojen, a onaj što je išao na fudbalske utakmice bio je listom komunistički nastrojen. „Un bon catholique, et un bon Espagnol“, govorio je De Foksa, „je serais prêt a accepter Marx et Lénine si, au lieu de devoir partager leurs théories sociales et politiques, je pouvais les adorer comme des saints.“ „Rien ne vous empêche de les adorer comme des saints“, odvrati mu Vestman. „Vous vous mettriez bien { genoux devant un Roi d'Espagne. Pourquoi ne pourraton pas être communiste par droit divin?“ „C'est bien la l'ideal de l'Espagne de Franco“,109 odgovorio je De Foksa smešeći se. Kad smo ustali od stola, bilo je već gluvo doba noći. Dok smo sedeli u dubokim kožnim naslonjačama u biblioteci, pored velikih prozora koji su gledali na luku, pogledom smo pratili galebove koji su obletali oko parobroda, zazidanih blokovima leda. Odsjaj snega udarao je u okna mraznim i mekim krilom kao u galeba. Posmatrao sam kako se Vestman polako i bešumno kreće u ovoj avetinjskoj svetlosti, sličan prozračnoj senki. Oči su mu bile otvorenoplave, ličile su na oči antičkih kipova od bezbojnog stakla, proseda kosa oivičavala mu je čelo kao srebrni okvir vizantijskih ikona. Nos mu je bio prav i tanak, usne tanke i blede, pomalo umorne, ruke male sa dugačkim mršavim prstima, glatkim zato što su vekovima dodirivali kožu uzda i sedala, kožu konja i pasa plemenite pasmine, porcelan i skupocene tkanine, bokale od starodrevnog baltičkog tena, lule lilhemer i danhil. Koliko se vidokruga sa belim snegom, samotnim vodama, beskonačnim šumama naselilo u te plave severnjačke oči, koliko uzvišene i smirene čame u tom svetlom, gotovo Franc: „Kao dobar katolik i kao dobar Španac… bio bih spreman da prihvatim Marksa i Lenjina kad bih mogao da ih obožavam kao svece, umesto što bih morao da usvojim njihove društvene i političke teorije.“ „Niko vam ne brani da ih obožavate kao svece… Vi klečite pred španskim kraljem. Zašto ne biste bili komunista po božanskom zakonu?“ 109

„Upravo to je ideal Frankove Španije.“ (Prim. prev.)

Kaputt

181

bezbojnom pogledu; koliko otmene, starodrevne čame savremenog sveta, koji je već svestan da će izumreti. I koliko usamljenosti u tom bledom čelu. U njemu je bilo nečeg prozračnog: izgledalo je kao da mu se ruke, kojima je doticao boce s portom i viskijem i čašice od bistrog kristala, rastapaju u vazduhu, jer su od avetinjskog odbleska snega toliko pobledele da su izgledale bestelesne. Ličio je na sen koja se kreće po sobi, ličio je na ljupku utvaru. Njegovi pokreti blago su se prilagođavali uz krivine nameštaja, čaša, boca, naslona kožnih fotelja. Miris porta i viskija mešao se s mlakim mirisom engleskog duvana, s nežnim starinskim mirisom kože i reskim mirisom mora. I odjednom sa trga do nas dopre čudan zov, bolna i tužna jadikovka. Izašli smo na balkon. Na prvi pogled trg je izgledao pust. Pred nama se prostiralo sleđeno prostranstvo mora i kroz prozračnu belinu snega nejasno se naziralo ostrvce švedskog Jaht-kluba, otoci i, još dalje, starodrevna tvrđava Suomenlina, uklješteni u ledenu liniju horizonta. Pogled se odmara kad padne na brežuljak s opservatorijom i na drveće Brunsparkena, čije je golo granje zasuto blistavom krljušti snega. Promukla jadikovka koja je s t rga doprla do nas bila je u stvari prigušen urlik, bolan krik, rika jelena što malo-pomalo prelazi u rzanje konja na izdisaju. „Ah, prokleta culebral“, uzviknu De Foksa u sujevernom strahu. Ali malo-pomalo, kad su nam se oči privikle na zaslepljujući blesak snega, razabrali smo, ili nam se činilo da smo razabrali, neku tamnu mrlju na mestu za pristajanje, neodređenu priliku koja se polako kretala. Sišli smo na trg, približili se ovoj neodređenoj prilici. Kad smo se pojavili, ona strahovito riknu pa ućuta. Bio je to severni jelen. Divan los s ogromnim rogovima koji su mu, kao golo granje zimskog drveća, izbili na širokom i okruglom čelu, obraslom riđom gustom i kratkom dlakom. Oko je imao krupno i tamno, oko vlažno i duboko, u kome se nešto blistalo – to je bio sjaj suza. Negde se ranio, razdrao je bedro. Možda je upao u neku pukotinu ledene kore kojom je bilo popločano more. Možda je došao iz Estonije kroz ledenu pustoš Finskog zaliva, ili sa Olandskih ostrva, ili možda sa Botnijskog zaliva, možda sa obala Karelije. Dovukao se do mosta u pristaništu, jer ga je privukao miris kuća, mlaki miris čoveka. A sad je ležao na snegu, drhtao i gledao nas onim svojim vlažnim i dubokim očima. Kad smo mu se približili, pokušao je da se digne na stražnje noge, ali je pao na kolena i počeo da cvili. Po veličini ličio je na džinovskog konja, a oči su mu bile krotke i mile: njuškajući vazduh, kao da je osećao neki njemu prisni miris, po snegu se odvukao preko trga do palate predsednika republike, ušao kroz otvorena vrata u dvorište i legao u podnožje malog stepeništa, između dva stražara koja su stajala nepomično sa svake strane vrata, sa velikim gvozdenim šlemom na glavi i puškom na ramenu.

182

KURCIO MALAPARTE

Predsednik Finske republike Ristu Riti u to doba sigurno je spavao. Predsednik republike spava mnogo lakšim snom od kralja. Kad je predsednika Ristu Ritija iz sna trglo jecanje ranjenog jelena, on je poslao svog čoveka da izvidi ko to tako neobično, čudnovato cvili. Malo docnije, na vratima palate pojavio se prvi predsednikov ađutant, pukovnik Slern. „Bonsoir, Monsieur le Ministre“,110 reče pukovnik Slern začuđeno kad vide švedskog ministra Vestmana. Zatim prepoznade grofa De Foksu, španskog ministra. „Bonsoir, Monsieur le Ministre“, reče pukovnik Slern zgranut. Zatim spazi mene: „I vi ste tu?“, uzviknu gledajući me začuđeno. I obrativši se Vestmanu, dodade: „Nadam se da nije u pitanju neki zvanični postupak“, i ode da obavesti predsednika republike da ministri Švedske i Španije zajedno, s jednim ranjenim jelenom, stoje pred vratima palate. „Sa ranjenim jelenom? I šta hoće od mene u ovo doba noći?“, upita predsednik Ristu Riti začuđeno. Bio je jedan sat po ponoći. Ali u Finskoj poštovanje životinja nije samo moralni zakon koji svaki pojedinac poštuje zato što je velikodušan, već je i državni zakon: malo docnije predsednik Ristu Riti pojavi se na pragu, uvijen u tešku bundu od vučjeg krzna, sa šubarom na glavi. On nas srdačno pozdravi, zatim priđe ranjenom jelenu, sagnu se i osmotri razdrano stegno, poče nešto da šapuće životinji i miluje je po vrat u rukom u rukavici. „Kladim se“, reče mi De Foksa, „da su predsednikove rukavice od pseće kože.“ „Zašto ga ne upitaš?“ „U pravu si“, odgovori De Foksa pa priđe predsedniku Republike i lako mu se nakloni: „Puis-je vous demander“, reče on, „si vos gants sont en peau de chien?“111 Predsednik Ristu Riti, koji nije znao francuski, pogleda ga začuđeno i zbunjeno, pa očima potraži pomoć od prvog ađutanta koji mu, i sam začuđen i zbunjen, tiho prevede ovo neobično pitanje španskog ministra. Predsednik republike je izgledao veoma začuđen i pravio se da ne shvata, ili mu se činilo nemoguće da je dobro razumeo ono što je španski ministar želeo da sazna, pa je pronalazio pravi smisao ovog čudnog pitanja i kakva se politička aluzija u njemu može da krije. Dok je predsednik Ristu Riti klečao na snegu pored jelena, zbunjeno gledao De Foksu i s vremena na vreme svoje rukavice, trgom prođe jedan 110

Franc: „Dobro veče, gospodine ministre.“ (Prim. prev.)

111

Franc: „Smem li da vas upitam… jesu li vaše rukavice od pseće kože?“ (Prim. prev.)

Kaputt

183

automobil i uputi se prema Brunsparkenu, diplomatskoj četvrti Helsinkija. U kolima su se nalazili ministar Brazila Paulo de Souzas Dantas, sekretar Danskog poslanstva grof Adam de Moltke-Huitfeld i sekretar Francuskog poslanstva Vlade iz Višija Pjer d'Iar. Malo-pomalo, čitav diplomatski kor se okupio oko ranjenog jelena i predsednika Republike. Red kola sve više se produžavao, jer su strani diplomati (privučeni neobičnim prizorom koji su pružali ovi ljudi i automobili što su nosili oznaku diplomatskog kora, a stajali u gluvo doba noći pred palatom predsednika Republike), ti diplomati koji su prolazili preko trga na putu za Brunsparken, počeli da se zaustavljaju, silazili iz kola i prilazili našoj grupi, pozdravljajući nas radoznalo i uznemireno. Međutim, dok je pukovnik Slern otrčao da telefonira veterinarskom pukovniku u konjičkoj kasarni, došao je ministar Rumunije Noti Konstantinide s jednim od sekretara Poslanstva Tituom Mihaileskom, ministrom takozvane N. D. Hrvatske Ferdinandom Bošnjakovićem, sa sekretarom poslanstva Marijanom Andraševićem i ministrom Nemačke Vipertom fon Bliherom. „Ah! Ces Bliicher“, šapnu De Foksa, „ils arrivent t ou-jours a temps.“112 Zatim se okrenu ministru Nemačke i reče: „Bonsoir“, i diže ruku na hitlerovski pozdrav, koji je ujedno i pozdrav španske falange. „Kako, zar i vi sada dižete šapu?“, upita ga tiho sekretar Francuskog poslanstva Vlade iz Višija, Pjer d'Iar. „Ne čini li vam se da je bolje dići jednu, nego obe?“, odgovori mu smešeći se De Foksa. Pjer d'Iar dočeka ovaj protivudar vrlo uglađeno i uljudno odgovori: „To me ne čudi“, reče, „nekada su ljudi radili rukama, a pozdravljali šeširima, sada pozdravljaju rukama a rade šeširima.“ De Foksa se nasmeja i reče: „Bravo d'Iare! Predajem se, duhoviti ste!“ Zatim se okrenu prema meni i tiho me upita: „Kog mu đavola znači 'travailler du chapeau', raditi šeširom?“ „Znači da si udaren mokrom čarapom po glavi“, odgovorili mu. „Čovek nikad potpuno ne može da nauči francuski“, reče De Foksa. Ranjeni jelen je tiho ječao, ležeći na snegu između dva stražara, okružen grupom stranih diplomata kojoj se priključio i poneki vojnik, dve podnapite devojke, grupa mornara koji su dotrčali iz luke i dva žandarma sa puškama o ramenu. On je duvao naginjući ogromnu glavu prema ranjenom stegnu i lizao ga. Mrlja od krvi malo-pomalo se širila po snegu. Jednog trenutka, kad je hteo da okrene glavu, neka grana njegovih ogromnih rogova zakači krzno 112

Franc: „Ah, ti Bliheri… uvek dođu na vreme.“ (Prim. prev.)

184

KURCIO MALAPARTE

predsednika Ristu Ritija. Jelen je tako jako zakačio predsednika Republike da se ovaj zateturao i sigurno bi pao koliko je dug i širok u sneg da ga nemački ministar Fon Bliher nije zadržao uhvativši ga za ruku. „Ha, ha, ha!“, uglas su se smejali strani diplomati kao da je ovaj bezazleni čin nemačkog ministra imao prenosno, političko značenje. „Perkele!“, viknu jedna od devojaka kad vide kako se predsednik Republike zateturao. (Perkele finski znači đavo, ali to je jedna od onih reči koje nikad ne treba izgovoriti: nešto kao engleska reč bloody u vreme kraljice Viktorije.) Kad je devojka uzviknula „perkele“, svi prsnuše u smeh, dok su se oni najbliži užurbali, pomažući predsedniku Ristu Ritiju da otkači krzno s jelenovog roga. Tog trenutka, sav zadihan, stiže ministar Rafael Hakarainen, šef protokola Ministarstva inostranih poslova, baš na vreme da čuje zabranjenu reč „perkele“, koja je upravo izletela iz usta vesele devojke. I ministar Hakarainen sav uzdrhta iako je na sebi imao toplu i skupocenu bundu od kune zlatice. Prizor je bio jedinstven i krasan: trg zastrt snežnim pokrivačem, sablasno blede kuće, parobrodi zarobljeni ledenom korom i ova grupa u skupocenim bundama i šubarama okupljena oko ranjenog jelena koji je ležao na pragu palate između dva vojnika što su pred njom stražarili. Taj prizor bi očarao jednog od onih švedskih ili francuskih slikara kao što su Šijeldebrand ili vikont De Bomon, koji su krajem XVIII i početkom prošlog stoleća stigli do severnih zemalja sa svojim olovkama i crtaćim kartonima. Veterinarski pukovnik i vojni bolničari, koji su međutim stigli s ambulantnim kolima, užurbali su se oko jelena, što je strpljivo pratio njihove kretnje vlažnim i krotkim pogledom. Posle mnogo napora, što su ga uložili svi prisutni: predsednik Republike, strani ministri i one dve vesele devojke, jelen je bio položen u ambulantna kola koja se polako udaljiše i nestadoše u dnu Esplanade u zaslepljujućoj belini snega. Strani diplomati su još nekoliko trenutaka ostali pred vratima palate, međusobno se šalili, palili cigarete i tapkali po snegu. Bila je takva ciča da je pucalo drvo i kamen. „Laku noć, gospodo, i mnogo vam hvala!“, reče predsednik Republike, skinuvši šubaru i poklonivši se. „Laku noć, gospodine predsedniče“, odgovoriše mu diplomati, skinuvši šubare i poklonivši se. Grupica se rasturi, glasno izmenja pozdrave, kola se udaljiše uz tiho brundanje motora prema Bruneparkenu. Vojnici, devojke, mornari i žandarmi raštrkaše se po trgu. Smejali su se i izdaleka su dozivali. Vestman, De Foksa i ja uputili smo se prema Švedskom poslanstvu i s vremena na vreme okretali da

Kaputt

185

vidimo dva stražara koja su stajala pred vratima predsednika Republike, pred onom mrljom od krvi što je postepeno iščezavala pod pršićem koji je kovitlao vetar. *** Ponovo smo seli pored kamina u biblioteci i ćutke pili, pušili. S vremena na vreme začuo bi se tužan lavež ponekog psa, koji je lajao gotovo ljudskim glasom. Taj lavež je unosio nešto toplo, nešto živo u noć onako svetlu, pod vedrim nebom pobelelim od zaslepljujućeg belog plamena snega. To je bio jedini živ, prisan glas u ledenoj tišini ove sablasne noći i od njega mi je srce jače zakucalo. S vremena na vreme, u naletu vetra do ušiju bi nam dopro neki zvuk: prskanje zaleđenog mora. Vatra od brezovine puckarala je u kaminu, rumeni odsjaji plamena trepereli su po zidovima, po pozlaćenim koricama knjiga, po mermernim poprsjima švedskih kraljeva, koja su bila poredana po hrastovim stočićima u biblioteci: a ja sam mislio na one starodrevne ikone iz Karelije, na kojima pakao nije prikazan kao živi i blagotvorni oganj, već kao mesto puno santi leda koje pritiskaju proklete duše. Lavež psa koji je dopirao do naših ušiju bio je slab, možda je dolazio sa kakvog jedrenjaka koji se zaledio u smrznutom moru pored ostrva Suomenlina. Tada sam ispričao priču o psima iz Ukrajine, o „crvenim psima“ sa Dnjepra.

IX

CRVENI PSI Raskišalo se i danima je daždilo. Mračno i duboko more blata u Ukrajini polako je nadolazilo na vidiku. Bila je to plima ukrajinske jeseni. Kiša je danima sipila i zemlja nakisivala, tako da je crno duboko blato bujalo kao testo kad počne da raste. Vetar je donosio nakiseo miris blata, koji je bio još teži od mirisa nepožnjevenog žita što je trulelo u brazdama, i slatkog i opojnog mirisa suncokreta. Iz crne ženice suncokreta krunilo se semenje i padalo na duge žute trepavice kojima je obraslo njegovo krupno okruglo oko, belo i prazno kao oko slepca. Nemački vojnici koji su se vraćali iz prvih borbenih redova, kad bi stigli na male trgove zaselaka, ćutke bi bacali puške na zemlju. Od glave do pete bili su umazani crnim blatom, zarasli u brade, oči su im upale i ličile na oči suncokreta, bele, ugašene. Oficiri su posmatrali vojnike, puške bačene na zemlju, i ćutali. Munjeviti rat, Blitzkrieg, bio je završen, sada je počinjao Dreissigjahrigerblitzkrieg, „tridesetogodišnji munjeviti rat“. Pobednički rat bio je okončan, sada je počinjao izgubljeni rat. I ja sam video kako se u ugaslim očima nemačkih oficira i vojnika rađa bela mrlja straha, video sam kako se ta mrlja širi, razjeda ženicu, pali koren trepavica, a one ispadaju jedna po jedna, kao duge žute trepavice suncokreta. Kad Nemac počne da se boji, kad mu u kosti uđe onaj tajanstveni nemački strah, tada ga se najviše užasavamo i najviše gaćutljiva sažaljevamo. Jer on onda izgleda, njegova žalosna, hrabrost i očajnička. Tadajadno Nemac postaje zao. svirepost Bolelo meje što sam hrišćanin, stideo sam se što sam hrišćanin. Ruski zarobljenici, koji su s fronta pristizali u pozadinu, nisu više ličili na one zarobljenike koje smo viđali prvih meseci rata protiv Rusije. Oni više nisu ličili na one zarobljenike iz juna, jula, avgusta, koje su nemački vojnici sprovodili u pozadinu pešice pod vrelom zvezdom i koji su danima gazili crvenu i crnu prašinu ukrajinske ravnice. Prvih ratnih meseci seljanke bi se pojavljivale na pragu kućeraka, smejale se i plakale od sreće, pojile i hranile zarobljenike. „Oh bjedni, oh bjedni!“, vikale su, a to znači jadnici. One su takođe hranile i pojile Nemce koji su ih sprovodili, koji bi posedali nasred praga, na klupice, poredane oko gipsanog kipa Lenjina i Staljina, oborenog u

Kaputt

187

blato, pušili i veselo ćaskali s mašinkom između kolena. Dok bi se kolona zadržavala u zaseocima, ruski zarobljenici su bili gotovo slobodni, mogli su slobodno da se kreću, da čak ulaze u seoske domove, da se peru na česmama, ali čim bi nemački kaplar zviznuo, svi bi otrčali na svoje mesto i kolona bi krenula, izašla iz sela i, pevajući, zašla u zeleno i žuto more ogromne nizije. Žene, starci, deca dugo su išli za kolonom, smejali se i plakali, a onda bi stali, jedno vreme mahali i rukama slali poljupce zarobljenicima koji su odlazili po pripeci, prašnjavim drumom, s vremena na vreme se okretali i dovikivali: „Dosvidanija, daragaja.“ „Doviđenja, draga.“ Nemački vojnici koji su ih pratili s mašinkama o ramenu, išli su pored živice od suncokreta, ćaskali i smejali se. A suncokreti su se naginjali preko ograde da ih vide kako prolaze i dugo u njih upirali crne, okrugle oči, sve dok kolona ne bi iščezla u oblaku prašine. Sad se bližio kraj pobedonosnom ratu, nastupilo je doba izgubljenog rata, počinjao je Dreissigjährigerblitzkrieg, „tridesetogodišnji munjeviti rat“ i kolone zarobljenika viđale su se sve rede: nemački vojnici nisu ih više pratili s puškomitraljezom na ramenu, ćaskajući i smejući se, već su zbijali redove kolone, promuklo vikali i motrili zarobljenike crnim i blistavim očima mitraljesca. Bledi i ispijeni zarobljenici vukli su noge po blatu, izgledali pospani, a u selima su ih žene, starci, deca gledali suznim očima kako prolaze i šaputali: „Ništa nemamo, ništa.“ Ostali su bez igde ičeg, nisu imali ni parče hleba, ni čašu mleka. „Nemci su sve odneli, sve opljačkali, ništa nemamo, ništa.“ „Ne mari, daragaja, ne mari, draga. Vsjo ravno, vsjo ravno“, odgovarali su zarobljenici. I kolona je prolazila kroz selo, ne zaustavljajući se, a po njoj je pljuštala kiša. Uz onaj očajnički refren: vsjo ravno, vsjo ravno, tonula je u more crnog gliba ogromne ravnice. Potom su počeli da se održavaju prvi „časovi pod vedrim nebom“, prve čitalačke vežbe u dvorištima kolhoza. Jedan jedini put mi se pružila prilika da prisustvujem jednom od ovih časova u kolhozu nekog sela pored Nemirovskoja. Posle toga više nikad nisam hteo da prisustvujem sličnim čitalačkim časovima. „Warum nicht?“, pitali su me nemački oficiri generala Fon Šoberta. „Zašto nećete da prisustvujete časovima pod vedrim nebom? To je veoma zanimljiv opit, veoma zanimljiv.“ Zarobljenici su bili postrojeni u dvorištu kolhoza. Pored zidova, ispod nastrešica u neredu je bilo naslagano stotinak poljoprivrednih mašina: kosačica, mehaničkih plugova, vršalica. Padala je kiša i zarobljenici su do kože

188

KURCIO MALAPARTE

bili pokisli. Stajali su u dvorištu već nekoliko sati, ćutali i naslanjali se jedan na drugog. Bili su to plavi momci, obrijane glave, sjajnih očiju na širokom licu. Ruke su im bile velike, lopataste sa žuljevitim kratkim i savijenim palcem. Gotovo svi su bili seljaci. Radnici, mehaničari i zanatlije iz kolhoza razlikovali su se od njih po stasu i rukama: bili su viši, spečeni, svetlije kože, mršavih ruku s dugim prstima, glatkim stoga što su dodirivali čekiće, strugove, engleske ključeve, odvrtače, poluge. Čovek ih je lako mogao raspoznati po strogom licu, očima bez sjaja. U neko doba, u dvorište kolhoza uđe jedan nemački podoficir, neki Feldwebel sa prevodiocem. Feldwebelt bio niskog rasta, gojazan, jedan od onih koje sam u šali nazivao Fettwebelima: on stane raširenih nogu pred zarobljenike i poče da im se obraća dobroćudnim glasom kakvog oca porodice. Reče kako će sada pokušati da čitaju, kako će svako morati glasno da pročita jedan deo nekog novinskog članka. Onaj ko položi ovaj ispit biće postavljen za pisara u nekom zarobljeničkom logoru: onaj ko ga ne položi, biće poslat da obrađuje zemlju, ili će se zaposliti kao zidarski pomoćnik ili radnik na zemljanim radovima. Tumač je bio neki Sonderführer, sitan i mršav, nije imao više od trideset godina. Bledo lice bilo mu je posuto riđim pegama. Rodio se u Rusiji, kao Volksdeutscher u Melitopolu, i govorio je ruski sa stranim, nemačkim naglaskom. (Prvi put kad sam ga sreo, rekao sam mu u šali da Melitopol znači grad od meda. „Da, ima mnogo meda u oblasti Melitopola“, odgovori mi on nabusito i namršti se, „ali ja se ne bavim pčelarstvom, ja sam učitelj.“) Sonderführer je doslovce preveo kratki i dobroćudni govor Feldwebela i dodao, kao učitelj koji prekoreva đake, da dobro obrate pažnju na izgovor, da čitaju brižljivo i tečno, jer ukoliko ne budu položili ovaj ispit, biće kažnjeni. Zarobljenici su slušali i ćutali a kad je Sonderführer umukao, počeli su da međusobno razgovaraju. Mnogi od njih su izgledali postiđeni, osvrtali su se unaokolo kao prebijeni psi. S vremena na vreme pogledali bi svoje žuljevite seljačke ruke. Ali mnogi su se zadovoljno smejali, bili su ubeđeni da će položiti ispit, da će ih poslati u neku kancelariju. „Hej Pjotr, hej Ivanuška“, zvali su drugove priprosto i veselo, kako to umeju ruski seljaci. Među njima je bilo i radnika: oni su ćutali, okrenuli glavu prema ogradi uprave kolhoza, u kojoj se nalazila nemačka komanda i strogo je gledali. S vremena na vreme bi pogledali Feldwebela, ali na Sonderführera uopšte nisu obraćali pažnju. Oči su im bile prazne i bez sjaja. „Ruhe! Tišina!“, viknu odjednom Feldwebel. I već im je prilazila grupa oficira, na čelu sa nekim starim pukovnikom, visokim i mršavim, malo pogurenim, sa sedim kratko potkresanim brkovima, koji je malo vukao jednu nogu. Pukovnik rasejano pogleda zarobljenike, zatim

Kaputt

189

poče da govori jednolično, brzo, gutajući reči kao da je žurio da dovrši rečenicu, a posle svake rečenice dugo je ćutao i gledao u zemlju. Rekao je da oni koji budu položili ispit itd., itd. Sonderführer je doslovce preveo kratki pukovnikov govor, zatim dodade sa svoje strane da je moskovska vlada potrošila milijarde na sovjetske škole, da to on zna zato što je pre rata bio učitelj Volksdeutscher a u Melitopolu i da će svi oni koji ne budu položili ispit biti poslani na rad na građevine i na zemlju, teško njima ako u školi nisu ništa naučili. Izgledalo je da Sonderführer mnogo polaže na to da svi pročitaju određeno štivo tačno i s pravilnim naglaskom. „Koliko ih je?“, upita pukovnik Feldwebela i počeša se ispod brade rukom u rukavici. „Sto osamnaest“, odgovori Feldwebel. „Pet odjednom i dva minuta svakom“, reče pukovnik. „Treba da ovo svršimo u jedan sat.“ „Jawohl“, reče Feldwebel. Pukovnik dade znak jednom od oficira koji je ispod ruke držao svežanj novina i ispitivanje poče. Pet zarobljenika istupiše korak napred, svaki od njih pruži ruku da uzme novine koje im je oficir pružao (to su bili stari brojevi Izvestije i Pravde koje su Nemci pronašli u kancelarijama kolhoza) i poče glasno da čita. Pukovnik diže levu ruku i stade da prati kazaljke na ručnom satu. Držao je ruku na visini grudi i upro pogled u brojčanik. Padala je kiša i novine su se nakvasile, mlitavo se savile u rukama zarobljenika, koji su crveneli, bledeli, znojili se i spoticali o reči, zapinjali, zamuckivali, pogrešno naglašavali, preskakali redove. Svi su znali da čitaju, ali su čitali teško, sem jednog veoma mladog koji je čitao sigurno, polako i povremeno dizao pogled sa novina. Sonderführer ih je slušao kako čitaju sa podrugljivim osmehom na usnama, u kome mi se činilo da ima i izvesnog jeda: pošto je bio tumač, on je i ocenjivao znanje zatvorenika. Bio je njihov sudija. Netremice je gledao čitače: pogled mu je prelazio s jednog na drugog sporo, promišljeno i zlurado. „Halt!“, zapovedi pukovnik. Pet zarobljenika digoše pogled sa novina i očeknuše. Feldwebel, kome je sudija dao znak, viknu: „Oni koji su pali staće tamo dole, levo, oni koji su položili, desno.“ Kad su prva četiri zarobljenika koja su pala, na znak sudije, kao oparena pošla levo, u redovima njihovih drugova zaori mladalački, vedri, obešenjački smeh, smeh seljački. I pukovnik opusti ruku i prsnu u smeh, i oficiri i Feldwebel prsnuše u smeh i Sonderführer prsnu u smeh. „Oh, bjedni, jadni“, govorili su zarobljenici drugovima koji su pali, „poslaće vas na rad na drumove, o bjedni, vući ćete kamenje na leđima!“ I smejali su im se. Onaj koji je prošao, onako sam na desnoj strani, smejao se slađe od ostalih i zadirkivao

190

KURCIO MALAPARTE

nesrećne drugove. Svi su se smejali sem onih zarobljenika koji su verovatno bili radnici i koji su netremice uporno gledali pukovnika u oči i ćutali. Zatim dođe red na drugu petoricu: i oni su se trudili da dobro čitaju, da se ne spotiču o reći, da ne pogreše naglasak, ali samo dvojica su uspela da glatko pročitaju određeno štivo: ostala trojica, pocrvenela od stida, ili prebledela od straha, čvrsto su držala novine i s vremena na vreme lizala suva usta. „Halt!“, reče pukovnik. Pet zarobljenika diže glavu i obrisa novinama znoj s lica. „Vas trojica levo, a vas dvojica desno“, viknu Feldwebel kad mu Sonderführer dade znak. I drugovi su zadirkivali one koji su pali: „Oh, jadni Ivane, o, jadni Pjotre!“, i dodirivali su im ramena kao da su hteli da kažu: „Moraćete da vučete kamenje!“ I svi su se smejali. Ali jedan od pet zarobljenika iz treće grupe čitao je veoma dobro, tečno, dobro je odvajao slogove i s vremena na vreme dizao oči i gledao pukovnika. Novine koje je upravo čitao bile su stari broj Pravde od 24. juna 1941, a na prvoj strani im se nalazio naslov: Nemci su upali u Rusiju! Drugovi vojnici, sovjetski narod će dobiti rat, isteraće osvajače! Reči su odzvanjale na kiši i pukovnik se smejao, smejali su se Sonderführer, Feldwebel, oficiri, svi su se smejali, čak su se smejali i zarobljenici zadivljeno i zavidljivo gledali druga koji je čitao baš kao učitelj. „Bravo!“, reče mu Sonderführer, a lice mu je sijalo od sreće: izgledalo je da je gotovo ponosan na ovog zarobljenika koji je tako dobro čitao, da je srećan i ponosan kao da je zarobljenik njegov đak. „Ti idi desno“, reče Feldwebel zarobljeniku dobroćudno i srdačno ga gurnu rukom na tu stranu. Pukovnik pogleda Feldwebela, zausti nešto da kaže, ali se savlada: a ja primetih da je malo pocrveneo. Grupa koja se bila okupila na desnoj strani zadovoljno se smejala: oni koji su položili ispit gledali su zlosrećne drugove podrugljivo, pritiskali kažiprst na grudi i govorili „pisari“, zatim pokazivali na one koji su pali, kreveljili im se i govorili „kamenje na leđima!“ Samo oni zarobljenici koji su po svom izgledu ličili na radnike i jedan po jedan odlazili na desnu stranu i uvećavali grupu koja se na toj strani bila okupila ćutali su i netremice gledali pukovnika. Pukovnik odjednom porumene kad se srete s njihovim pogledom i nestrpljivo viknu: „Schnell! Brzo!“ Ispitivanje je trajalo skoro jedan sat. Kad je najzad poslednja grupa zarobljenika (ostalo ih je samo tri) završila čitanje koje je trajalo dva minuta, pukovnik se okrete Feldwebelu i reče: „Prebrojte ih.“ Feldwebel poče da broji zarobljenike izdaleka, upirući u njih kažiprst: „Ein, zwei, drei…“ U grupi levo, koja se sastojala od onih koji su pali na ispitu, bilo je osamdeset i sedam zarobljenika, u grupi desno, koja se sastojala od onih koji su položili, bio je trideset i jedan zarobljenik. Tada pukovnik dade znak Sonderführeru i ovaj poče da govori. Ličio je na učitelja koji nije zadovoljan đacima. Rekao je da je

Kaputt

191

razočaran, da žali što je toliko morao da obori, kako bi bio srećan da je mogao sve da propusti. „Bilo kako bilo“, rekao je, „oni kojima nije pošlo za rukom da polože ispit ne treba da gube hrabrost: s njima će se lepo postupati i neće imati na šta da se požale, ako budu radili i pokazali se marljivijima nego što su bili u školskoj klupi.“ Dok je govorio, oni koji su položili sažaljivo su gledali svoje nesrećne drugove, a mlađi su se podgurkivali i podsmevali im se. A kad je Sonderführer završio govor, pukovnik se okrete Feldwebelu i reče: „Alies in Ordnung. Weg!“,113 i krenu prema kancelarijama komande, ne okrećući se, a za njim pođoše oficiri koji su se s vremena na vreme osvrtali i tiho jedan s drugim razgovarali. „Do sutra ćete ostati ovde, a sutra ćete krenuti na radilište“, reče Feldwebel onoj grupi na levoj strani. Zatim se okrete nadesno i onima koji su položili strogim glasom zapovedi da se postroje. Tek što su se zarobljenici postrojili jedan pored drugog, dodirujući se laktovima (lice im je sijalo od zadovoljstva, smejali su se i podrugljivo gledali svoje nesrećne drugove), on ih opet brzo prebroja, reče „trideset i jedan“ i rukom dade znak odredu SS-ovaca koji je čekao u dnu dvorišta. Zatim zapovedi: „Nadesno krug, napred marš!“ Zarobljenici se okrenuše nadesno i krenuše po blatu snažno udarajući nogama. Kad su stali licem pred okrečen zid dvorišta, Feldwebel zapovedi da stanu, obrati se SS-ovcima, koji su stali iza zarobljenika i već podigli puškomitraljeze, pročisti grlo, otpljunu i viknu: „Feuer!“ Kad su mitraljezi zaštektali, pukovnik koji je sada bio samo nekoliko koračaj a daleko od vrata komande, stade, odjednom se okrete i oficiri stadoše i okrenuše se. Pukovnik pređe rukom preko lica kao da briše s njega znoj i, u pratnji svojih oficira, uđe u komandu. „Ach so!“, reče Sonderführer iz Melitopola i priđe mi. „Rusiju treba očistiti od ove pismene žgadije. Seljaci i radnici koji suviše dobro umeju da čitaju i pišu veoma su opasni. Svi su komunisti.“ „Natiirlich“, odgovorih. „Ali u Nemačkoj svi, kako radnici tako i seljaci umeju odlično da čitaju i pišu.“ „Nemački narod je narod visoke Kultur.“ „Razume se“, odgovorih, „to je narod visoke Kultur.“ „Nicht wahr?“, smejući se reče Sonderführer i krenu prema kancelarijama komande. A ja ostadoh sam nasred dvorišta pred zarobljenicima koji nisu umeli dobro da čitaju i koji su drhtali od straha.

113

Nem.: „Sve u redu! Kreći!“ (Prim. prev.)

192

KURCIO MALAPARTE

Zatim je u Nemcima postepeno rastao onaj tajanstveni strah, u njihovim očima širila se ona tajanstvena bela mrlja, i oni su počeli da ubijaju zarobljenike ranjavih nogu, nepokretne, počeli su da pale sela koja nisu mogla da daju četama što su išle u rekviziciju određene količine žita i brašna, određene količine kukuruza i ječma, određeni broj konja, određeni broj grla stoke. A kad su se Jevreji proredili, počeli su da vešaju seljake. Obesili bi ih za vrat ili noge o drveće koje je raslo po seoskim trgovima, oko praznog postolja na kome je pre nekoliko dana stajao gipsani kip Lenjina i Staljina. Vešali su ih pored tela Jevreja koja je prala kiša i koja su se danima njihala pod sumornim nebom, pored jevrejskih pasa što su visili na istoj grani s gospodarima. „Ah, jevrejski psi, die jüdischen Hunde!“, govorili su nemački vojnici u prolazu. Uveče, kad bismo stali u zaseocima u nameri da u njima zanoćimo (sada smo se nalazili usred starodrevne kozačke zemlje na Dnjepru) i kad bismo zapalili vatru da na sebi osušimo odeću, mokru od kiše, vojnici su tiho, kroz zube psovali i podrugljivo jedan drugog pozdravljali: „Ein Liter!“ Nisu govorili: „Heil Hitler“, govorili su: „Ein Liter, jedan litar.“ I smejali su se pružajući prema vatri otekle noge, posute sitnim belim plikovima. To su bila prva kozačka sela na koja smo naišli tokom našeg sporog, tegobnog, beskonačnog marša prema istoku. Stari bradati kozaci sedeli su na pragovima svojih domova i gledali kako promiču kolone nemačkih kola, a s vremena na vreme pogledali bi gore, posmatrali nebeski svod koji se blago nadvio nad ogromnu niziju: gledali su ono prekrasno nebo, nežno i bledo, koje se na horizontu oslanjalo na visoke dorske stubove od neokaljano-belih oblaka što su se dizali sa purpurnih jesenjih stepa. „Berlin raucht Juno!“,114 govorili su vojnici i smejući se bacali starim kozacima, koji su sedeli na pragovima svojih domova, poslednje prazne kutije cigareta Juno. Počela je da se oseća nestašica duvana i vojnici su psovali. „Berlin raucht Juno“, vikali su podrugljivo. A ja sam pomislio na berlinske autobuse i tramvaje na kojima se nalazio reklamni natpis Berlin raucht Juno, pomislio sam na stepenište podzemne železnice na kome je crvenom bojom bilo ispisano Berlin raucht Juno. Mislio sam na berlinsku srditu masu, neotesanu, neumivenu, sa licima pepeljaste boje, što su sijala masna i znojava, mislio sam na raščupane žene pocrvenelih očiju, naduvenih ruku, u čarapama zavezanim uzetom, na starce i decu okorelog i ljutitog lica. Među ovom srditom i zaplašenom gomilom opet sam viđao vojnike koji su se vraćali s ruskog fronta na odmor, viđao sam one neme, izmršavele, stroge vojnike, koji su gotovo svi, pa i oni najmlađi, bili pomalo ćelavi, gledao sam kako se u 114

Nem.: „Berlin puši juno.“ (Prim. prev.)

Kaputt

193

njihovim očima šire one tajanstvene mrlje i pomišljao sam na Herrenvolk, na nepotreban, svirep, očajnički heroizam Herrenvolka. „Aus dem Kraftquell Milch“, govorili su vojnici podrugljivo, bacajući starim kozacima koji su sedeli na pragovima svojih domova poslednje prazne kutije mleka s jajima milei. Na etiketi na praznim kutijama, bačenim u blato, pisalo je „Aus dem Kraftquell Milch“ – a mene je podilazila jeza kad sam pomislio na Herrenvolk, na tajanstveni strah Herrenvolka. Noću bih se povremeno iskrao iz poljskog logora ili iz kuće u kojoj sam našao skrovište, poneo sa sobom pokrivače i zašao u pšenično polje, pored logora ili pored sela, legao među klasje ovlaženo kišom, očekivao da zarudi zora i u polusnu osluškivao kako tandrču kolone kola odreda rumunske konjice, kolone oklopnih kola, osluškivao promukle, surove nemačke glasove, vesele i žive rumunske glasove: „Inainte, baiezi, inainte!“ Čopori izgladnelih pasa skitnica približavali su mi se, njušili me mašući repom. To su bili oni mali ukrajinski psi žućkaste dlake, pocrvenelih očiju, krivonogi. Često bi neki od njih legao pored mene, lizao mi lice i kad god bi se začuo bat koraka na obližnjoj stazi, ili kad bi žito zašuštalo pod malo jačim naletom vetra, pas bi tiho zarežao a ja bih mu rekao: Lezi, Dimitrije! – činilo mi se da sam to rekao čoveku, ruskom čoveku. Rekao bih mu: „Ćuti, Ivane!“, i činilo mi se da sam to rekao jednom od onih zarobljenika koji su se trudili da glatko čitaju, koji su položili ispit pa sada leže u blatu, lica nagrizenog krečom, tamo pod zidom kojim je bilo ograđeno dvorište kolhoza u nekom selu pored Nemirovskoja. Jedne noći sam legao u polje suncokreta. To je bio pravi cestar suncokreta, prava šuma suncokreta. Suncokreti su spavali povijene glave, pognute nad visokom, maljavom stabljikom, a krupne okrugle crne oči, s dugim žutim trepavicama, bile su im zamagljene koprenom sna. Bila je vedra noć, sa neba punog zvezda padao je na zemlju zeleni i plavi odsjaj kao sa ogromne morske školjke. Spavao sam kao zaklan, a u zoru me probudio prigušeni i tihi šum. Ličio je na šum bosih nogu po travi. Načuljio sam uši, zadržao dah. Iz obližnjeg logora do mene je dopiralo prigušeno brundanje motora i promukli glasovi koji su se dozivali u šipražju, pored potoka. U daljini je lajao neki pas. Na najdaljem vidiku sunce je probilo crnu ljušturu noći i rumeno i toplo izgrejalo nad ravnicom koja je blistala od rose. A onaj šum je svakog trenutka bivao sve jači i sada je ličio na pucketanje žbunja zahvaćenog plamenom, sada je ličio na šuštanje stabljika među koje se zavlači i oprezno hoda čitava jedna beskrajno duga kolona vojske. Ležao sam na zemlji, zadržavao dah i gledao kako suncokreti polako otvaraju oči obrasle žutim trepavicama.

194

KURCIO MALAPARTE

Odjednom sam primetio da su suncokreti digli glave i polako počeli da se okreću na visokim stabljikama, šušteći sve jače, i upirali pogled krupnog crnog oka u sunce koje se rađalo. Taj pokret je bio spor, ujednačen, masovan. Čitava šuma suncokreta okretala se da vidi jutarnje slavlje mladoga sunca, pa sam i ja digao oči prema istoku i gledao kako sunce malo-pomalo izgreva kroz ružičastu maglinu praskozorja i prosipa zrake na plave oblake dima što su se dizali sa udaljenih vatrišta, posejanih po ravnici. Zatim kiša prestade i posle nekoliko vetrovitih dana oštar i jak severac donese suvomrazicu. Ne sneg, već iznenadan i oštar jesenji mraz. Preko noći blato se skori, bare prekri blistavo staklo, tanko kao ljudska koža. Izvedrilo se, nebo, golubijeplavo, bilo je sve isprskano kao razbijeno ogledalo. Nemci su sve brže maršovali prema istoku. Artiljerija je gruvala, puške i mitraljezi štektali suvo i jasno, bez odjeka. Teška borna kola generala Fon Šoberta, koja su se za vreme dugih kišovitih dana jedva kretala, nespretna kao žabe po lepljivom gustom glibu ravnice što se pružala između Buga i Dnjepra, sada su opet počela tutnje iznad po putevima koji sustvarali se stvrdli Od plavičastog dima, koji da je izlazio vrhova drveća, su sei sledili. laki oblaci koji bi se odmah raspršili, iako je za njima u vazduhu ostajalo nešto po čemu se moglo pogoditi da su nekad bili tu. Ovo je bilo najkritičnije doba velike ruske krize, u jesen 1941. Armija maršala Buđonija, sovjetskog Murata, polako se povlačila prema Donu, ostavljajući za sobom kao zaštitnicu odrede kozačke konjice i glavninu malih bornih kola koja su Nemci zvali Panzerpferde, oklopljeni konji. Panzerpferde su bila mala neobično brza kola, kojima su većinom upravljali mladi tatarski radnici, stahanovci i udarnici iz sovjetskih čeličana sa Dona i Volge. Taktika im je bila ista kao i u tatarske konjice: iznenada bi se pojavili i uznemirili bok kolone, iščezli u cestaru i šipražju, sakrili se na nagibu iznenadapase bi opet pojavljivali, krivudajući i opisujući široke spirale zemljišta po poljimai suncokreta i žita. Bila je to taktika „lakih konja“ kojom bi se i sam Murat mogao da ponosi. Kola su se okretala po ravnici kao dresirani konji. Ali i Panzerpferdea je svakim danom bilo sve manje. Pitao sam gde je Buđoni, šta je sa brkatim Buđonijem i njegovom ogromnom vojskom, kozačkom i tatarskom konjicom. U Jampolu, čim smo prešli preko Dnjepra, seljaci su nam rekli: „Eh, Buđoni vas čeka iza Buga.“ Kad smo prešli preko Buga, seljaci su rekli: „Eh, čeka vas iza Dnjepra.“ A sada su govorili, praveći se da su veoma obavešteni: „Eh, Buđoni vas čeka iza Dona.“ I tako su Nemci prodirali sve dublje u ukrajinsku ravnicu, kao nož, i rana je već bolela,

Kaputt

195

zagnojila se, pozledila. Uveče, u selima u kojima bi kolona noćivala, slušao sam promukli glas gramofona (uvek se nade gramofon i koja ploča u prostorijama Sovjeta, u kancelarijama kolhoza i trgovinama Univermaga: to su bile ploče sa uobičajenim fabričkim, kolhoznim pesmama, pesmama radničkog kluba, i među njima uvek bi se našao i Buđonijev marš). Slušao sam Buđonijev marš i mislio: „Kog đavola radi taj Buđoni? Gde se deo brkati Buđoni?“ Jednog dana Nemci su počeli hajku na pse. Najpre sam pomislio da se pojavilo besnilo i da je general Fon Šobert zato naredio da se istrebe psi. Docnije sam osetio da je u pitanju nešto sasvim drugo. Čim bismo kročili u neko selo, čak pre nego što bi Nemci pojurili Jevreje, počeo bi lov na pse. Grupe SS-ovaca i Panzerschutzena rastrčale bi se po ulicama, osule paljbu iz mitraljeza i bacale ručne granate na jadne pse – mešance žućkaste dlake, pocrvenelih blistavih očiju, krivih nogu. Tražili su ih po baštama i pored živice, svirepo su ih ganjali po polju. Jadne životinje bežale su u šumarke ili bi legale u jarke, rupe, iza povrtnjaka. Sklanjale bi se u kuće, legale u neki ugao, na seoske postelje, iza peći, na klupe. Nemački vojnici su upadali u kuće i kad bi našli pse, pretukli bi ih kundacima. Najsvirepiji u ovom lovu bili su Panzerschutzeni, ljudi iz bornih kola. Kao da su imali nešto lično protiv ovih jadnih životinja. Pitao sam ih: „Zašto ih ovako gonite?“ Oni bi se namrštili. „Pitajte pse!“, suvo bi mi odgovorili i okrenuli leđa. Ali stari kozaci, koji su sedeli na pragovima svojih domova, smejali su se ispod brka i pljeskali se po kolenima. „Ah, jadni psi“, govorili su, „ah, bjedni sabaki!“ I smejali su se obešenjački kao da ne žale jadne životinje, već jadne Nemce. Starice koje su nas posmatrale preko baštenskog plota, devojke koje su silazile na reku sa vedrima na obramici, deca koja su u polju pobožno sahranjivala jadne, premlaćene pse, svi su se oni smejali tužno i pakosno. Noću su polja i šume bile pune usamljenog laveža, zavijanja, očajničkog cvilenja i čulo se kako psi šapama grebu oko bašta i kuća u potrazi za hranom, a nemačke straže nekakvim čudnim glasom pitaju: „Ko je?“ Osećalo se da se plaše nečeg užasnog i tajanstvenog, da se plaše pasa. Jednog jutra popeo sam se na osmatračnicu kako bih izbliza mogao da pratim napad jedne nemačke Panzerdivision. Formacije teških bornih kola sklonile su se u šumu i čekale zapovest da pređu u napad. Jutro je bilo divno i maglovito, gledao sam polja koja su se blistala od slane što je po njima popala, posmatrao sam crne i žute šume suncokreta, obasjane suncem koje je izgrevalo, to sunce je ličilo na Ksenofonovo sunce iz treće knjige Anabaza: rađalo se iz rumenkastih maglina tamo pred nama u dnu horizonta i po svemu

196

KURCIO MALAPARTE

me je podsećalo na nekog mladog antičkog boga, nagog i ružičastog u ogromnoj plavoj i zelenoj vodi neba: ono je granulo i obasjalo dorske stubove pjatiljetke (stubove Partenona od betona, stakla i čelika, teške industrije SSSRa) i odjednom videh kako je kolona kola izašla iz šume i raštrkala se po ravnici. Nekoliko trenutaka pre početka napada general Fon Šobert je stigao na osmatračnicu: gledao je bojno polje i smeškao se. Borna kola i jurišni odredi napredovali su po tragu što su ga ostavile gusenice kola, a izgledalo je kao da je taj trag urezan u ogromnu bakarnu ploču ravnice, koja se prostire jugoistočno od Kijeva. U tom prizoru koji se odigravao na širokom planu i na njemu bio nacrtan sa suvom tačnošću, nešto je podsećalo na Direra; nečeg direrovskog je bilo u onim vojnicima, čudovišno uvijenim u mreže za kamufliranje, koji su ličili na starodrevne rimske borce s mrežama, postavljene kao alegorijske figure na ivici ovog bakroreza, u toj otvorenoj i dubokoj perspektivi drveća, kola, topova, vozila, ljudi, konja raspoređenih u prostoru na razne načine, što su stajali u prvom planu obronka koji se s osmatračnice blago spuštao prema Dnjepru; toga je bilo u vidicima što su pred nama pucali, produbljavali se, udaljavali, u ovim ljudima, pognutim iza bornih kola, s puškomitraljezom u ruci, u Panzerima raštrkanim u visokoj travi i među mrljama suncokreta. Bilo je nečeg direrovskog u gotskoj brižljivosti prema pojedinostima, koju je čovek odmah mogao da uoči, i izgledalo je kao da se na razjapljenoj gubici uginulog konja, na ranjeniku koji se vukao među žbunjem, na vojniku naslonjenom na jedno stablo, koji je rukom zaklonio oči od sunca, kao da se na svemu tome dleto bakropisca malo duže zadržalo i odmaralo, pa je jači pritisak ruke u bakru izdubio dublju brazdu. Činilo se da je i promukle glasove, rzanje, retke i prigušene pucnje puške, resko škripanje gusenica na bornim kolima, urezao Direr u prozračan i hladnjikav vazduh tog jesenjeg jutra. General Fon Šobert se smejao. Iznad njega je već lebdela senka smrti, senka laka kao paučina: a on je sigurno osećao težinu te lake senke na čelu, sigurno je već znao da će se kroz nekoliko dana srušiti u predgrađu Kijeva i da će i sama njegova smrt u sebi imati one ćudljive bečke draži koja se ogledala u pomalo lakoumnoj eleganciji njegovog ponašanja. (Sigurno je već znao da će kroz nekoliko dana poginuti kad bude aterirao sa svojim malim aparatom, „rodom“, na aerodromu u Kijevu, koji je tek bio okupiran. Točkovi njegove „rode“, kad su okrznuli travu na poljani, nagazili su minu i Fon Šobert je nestao u rukoveti crvenog cveća koje se odjednom rascvetalo u iznenadnom vatrometu: samo je njegova maramica od plavog platna, sa monogramom izvezenim belim koncem, pala na travu na aerodromu i ostala netaknuta.)

Kaputt

197

General Fon Šobert bio je jedan od one stare bavarske gospode koja su smatrala da je Beč samo nadimak iz milošte za Minhen. Nečeg starinskog i mladalačkog, nečeg démodé bilo je u njegovom oštrom profilu, u njegovom tužnom i ironičnom osmehu: bilo je nečeg sanjalačkog i melanholičnog u njegovom glasu kad mi je u Balciju u Besarabiji rekao: „Nažalost, ratujemo s belom rasom.“ Tužan je bio njegov glas kad mi je u Soroki na Dnjestru rekao: „Wir siegen unsern Tod“, pobeđujemo našu smrt. Hteo je da kaže da će poslednji, najveći lovorov venac nemačkih pobeda biti smrt nemačkog naroda, da će nemački narod svojim pobedama pokoriti sopstvenu smrt. Tog jutra je nasmejana lica gledao kolonu koja se lepezasto razvila po kijevskoj ravnici: na ivici ovog Direrovog bakropisa bilo je napisano starim gotskim slovima: „Wir siegen unsern Tod.“ Borna kola, iza kojih su išli jurišni odredi, već su bila duboko zašla u pustu ravnicu. Posle prvih pucnjeva, na ogromno prostranstvo, po kome su se talasale stabljike suncokreta i trava, osmuđena prvim jesenjim mrazevima, spustila se duboka tišina. Izgledalo je kao da su Rusi napustili bojno polje i pobegli tamo dole, preko reke. Jato krupnih ptica prhnulo je iz lipovog cestara, sitne sure ptičice, koje su ličile na vrapce, poletale su sa livada crvkućući, a krila su im se prigušeno presijavala, ozarena ognjem sunca koje je upravo granulo. Sa nekog udaljenog jezera, dve divlje patke prhnule su polako mašući krilima. Odjednom iz šume, tamo u dnu, izbiše na čistinu nekakve crne tačke, njima se pridružiše druge. Te tačke su jurile, nestajale u žbunju, pojavljivale se još bliže i trčale prema nemačkim pancerima „Die Hunde! Die Hunde! Psi! Psi“, prestravljeno su vikali vojnici oko nas. Naleti vetra donosili su do naših ušiju razdragan i krvoločan lavež čopora pasa koji gone lisicu. Pred ovim iznenadnim jurišem pasa panceri su počeli da krivudaju i besno pucaju. Jurišni odredi koji su išli za kolima zaustavili su se, počeli da se predomišljaju, zatim su se raštrkali, razbežali na sve strane kroz ravnicu u paničnom strahu. Štektanje mitraljeza bilo je čisto i lako kao zveket stakla. Lavež čopora ujedao je besnu tutnjavu motora, a povremeno se čuo poneki promukao glas koji bi vetar zagušio lakim šumom trave. „Die Hunde! Die Hunde!“ Odjednom muklo odjeknu eksplozija, pa posle toga još jedna. Dva, tri, pet pancera odleteše u vazduh, a komadi čelika blesnuše u visokim gejzirima zemlje. „Ah! Psi!“, reče general Fon Šobert i protrlja rukom lice. (Bili su to „protivukolski“ psi, koje su Rusi izdresirali da traže hranu ispod bornih kola. Njih bi dovodili do bojne linije neposredno pred napad, a izgladnjivali su ih dan-dva pre toga, pa tek što bi nemački panceri izašli iz cestara i lepezasto se razvili po ravnici, ruski vojnici bi počeli da viču: „Pašol! Pašol! Marš! Marš!“, i

198

KURCIO MALAPARTE

puštali s uzice izgladneo čopor; psima su na leđa vezivali rance pune jakog eksploziva, i čelične antene za vezu koje su im štrcale sa pleća kao male radio antene. Životinje su željno i hitro jurile prema kolima da pod njima nađu hranu: zavlačile su se pod borna kola, a kola bi letela u vazduh.) „Die Hunde! Die Hunde!“, vikali su vojnici oko nas. Bled kao smrt, sa tužnim osmehom na beskrvnim usnama, general Fon Šobert je rukom prešao preko lica, zatim me pogledao i rekao glasom koji je već bio glas mrtvaca: „Oh! Pourquoi, pourquoi? Les chiens aussi.“115 I tako su nemački vojnici svakog dana bivali sve svirepiji, nemilosrdniji, hajka na pse se nastavljala, a stari kozaci su se smejali i pljeskali se po kolenu. „Ah, bjedni sabaki! Ah, jadni psi!“, govorili su. Noću bi se čulo zavijanje u mračnoj ravnici i neko grozničavo grebanje oko baštenskog plota. Deca bi se budila, skakala iz kreveta, polako, polako otvarala vrata i tiho zvala nekoga u mraku: „Prijdi suda, prijdi suda“, dođi ovamo, dođi ovamo! A ja sam jednoga dana rekao Sonderführeru iz Melitopola: „Kad ih budete sve poubijali, kad u Rusiji više ne bude pasa, ruska deca će se zavlačiti pod vaša kola.“ „Ah! Sve je to jedan soj!“, odgovori mi on. „Svi su oni kučkini sinovi!“ I udalji se, otpljunuvši s dubokim prezirom. „I like Russian dogs“, reče Vestman, „they ought to be fathers of the brave Russian boys.“116

115 Franc: 116

„Ah! Zašto, zašto? I psi.“ (Prim. prev.)

Engl.: „Volim ruske pse… mora biti da su oni očevi hrabrih ruskih momaka.“ (Prim. prev.)

X

LETNJA NOĆ Posle beskrajne zimske noći, posle hladnog i vedrog proleća, najzad je došlo leto. Mlako, nežno, kišovito finsko leto, koje je mirisalo na nedozrelu jabuku i imalo njen ukus. Nastupalo je doba crapuja i već su se prvi slatki rakovi iz finskih reka rumeneli u tanjirima. A sunce uopšte nije zahodilo. „Avaj! Ja, Španac, trebalo je da dođem u Finsku i u njoj nađem sunce Karla V!“, govorio je grof De Foksa i posmatrao kako noćno sunce na prozoru horizonta cveta kao saksija s geranijom. U prozračno veče devojke iz Helsinkija odlazile su u šetnju u zelenim, crvenim, žutim haljinama, napudrana lica, kose nakovrdžane vrućim gvožđem i namirisane kolonjskom vodom. Čelo im je bilo zasenjeno šeširima od hartije, ukrašenim papirnatim cvećem kupljenim kod Stokmana. Prolazile su Esplanadom, dok su škripale njihove papirnate cipele. Oštar miris mora dopirao je s najudaljenijeg kraja Esplanade. Senka drveća lako je sletala na glatke i svetle fasade palata. Bila je to senka veoma blede zelene boje, kao da je drveće od stakla, i mladi vojnici koji su bili na oporavku, zavijena čela, ruke privezane za vrat, noge naduvene od vate, sedeli su na klupama, slušali mali orkestar iz Kaje Roajala i posmatrali nebeski svod od plave hartije, što ga je povetarac s mora gužvao uz same ivice krovova. U izlozima se odražavala ledena, metalna, avetinjska svetlost severne bele noći, u koju da cvrkut pticaali unosi senku. Sadašto je je zima bila od nje je izgledalo ostala samo uspomena, ipakmlaku je nešto zimsko, ličilo nadaleko, odsjaj snega, još jednako lebdelo u vazduhu. Možda je to bilo sećanje na mrtvi sneg, sećanje koje se zadržalo u mlakom letnjem nebu. Bile su počele country parties u Krankuli, u letnjikovcu italijanskog ministra Vinčenca Čikonardija. (Čikonardi je sedeo pored kamina. Njegov stari pas Reks šćućurio mu se pored nogu, a matori ludi sobar razrogačio oči i ukrutio se kao proštac iza naslona stolice. Ministar je razgovarao na napuljskom narečju s primetnim berlinskim naglaskom – tako je on govorio nemački s nemačkim ministrom Fon Bliherom, krivio usta nad koja se nadvio njegov veliki burbonski nos i sklapao ruke kao da namerava da se moli. Voleo sam Čikonardija zbog one oprečnosti između njegove hladnoće, napuljske

200

KURCIO MALAPARTE

ravnodušnosti, ironije – i težnje ka moći i slavi koja se ogledala u baroknom obliku preterano velike lobanje, čela, vilica i nosa. Fon Bliher, visok, mršav, malo pognut, veoma kratko podšišane sede kose, bleda lica, izbrazdana dubokim borama, slušao ga je i neprestano potvrđivao: „Ja, ja, ja.“ Čikonardi je kroz okna s vremena na vreme pogledavao svoje goste koji su po kiši prolazili kroz šumarak, i ljubičasti šeširić gospođe Fon Bliher što je odudarao od zelene boje drveća kao Renoarova ljubičasta boja u Maneovom zelenom predelu.) Bile su počele večere kod Fiskatorpa na obali jezera s rumunskim ministrom Notijem Konstantinideom i gospođom Kolet Konstantinide, grofom De Foksom, Dinuom Kantemirem, Tituom Mihaileskom, i večere u Španskom i Mađarskom poslanstvu. Bila su počela ona prepodneva kad smo dugo sedeli i pili kafu pod vedrim nebom, u najudaljenijem kraju Esplanade ili u baru Kemp s ministrom Rafaelom Hakarainenom i muzičarem Bengtom fon Terneom, kad smo se šetali po pločnicima Esplanade u senci zelenih krošnji u kojima se gnezde ptice, to je bilo doba kad smo provodili sate na verandi švedskog Jahtkluba, na ostrvcu koje je ukotvljeno usred luke, i gledali kako talasi kao beli gušteri puze po zelenoj vodi. To je bilo doba onih divnih vikenda u stugi na obali jezera ili po žalu Baresunda, ili po letnjikovcima koje su Francuzi, uvek gordi, zvali „ch}teaux“, ali koje su Finci, uvek skromni, zvali jednostavnije „ch}teaux“: to su starinske poljske kuće od drveta i gipsa, sagrađene u neoklasičnom stilu, u stilu Engels, s dorskom fasadom obraslom nežnom zelenom mahovinom. Proveli smo srećne dane u letnjikovcu koga je arhitekta Siren, tvorac Skupštine u Helsinkiju, sagradio na ostrvcu Bokholm, sred Baresunda: pred svanuće smo odlazili u šume srebrnastih breza i crvenih borova da tražimo pečurke ili bismo išli na pecanje između ostrva Svarte i Stremse, a noću bismo kroz maglu čuli tužni zvuk sirena sa brodova i galebove koji su promuklo kreštali kao deca. Počeli su oni svetli dani i bele noći finskog leta i u rovovima i zemunicama na lenjingradskom frontu sati su mi se činili beskonačni. Ogroman suri grad, na zelenoj pozadini šume, livade i bareža, imao je čudan metalni odsjaj na noćnom suncu: katkad bi mi se učinilo da je od aluminijuma – tako je svetlucao blago i prigušeno; katkad bi mi se učinilo da je od čelika – tako je svetlucao hladno i oštro, a katkad da je od srebra – tako je svetlucao živo i duboko. Kad sam ga katkad noću posmatrao sa blagih brežuljaka oko Bjelostrova, ili s kraja šume Terioki, zaista mi je ličio na grad od srebra koga je urezao Faberže, poslednji veliki srebrnar na petrogradskom dvoru, u nežni vidik. Sati su mi se činili beskonačni u ovim rovovima i zemunicama uz more, pred kronštatskom tvrđavom koja je izranjala iz Finskog zaliva, sred Totlebena, malih veštačkih ostrvaca od betona i gvožđa, koja su je okružavala.

Kaputt

201

Noću nisam mogao da zaspim i lutao sam sa Svartstremom po rovovima. S vremena na vreme bih se zaustavljao i kroz otvor puškarnice gledao lenjingradski park, drveće Vasilija Ostrova tako drago Evgeniju Onjeginu i junacima Dostojevskog, ili bih posmatrao kupole kronštatske crkve, crvena, zelena, plava svetla radio-antena, sive krovove arsenala i zaslepljujući blesakbrodova sovjetske flote, usidrene u luci, tu pred nama, gotovo nadohvat ruke. I zaista mi se činilo da ću, ako ispružim ruku iznad zidova rova u Bjelostrovu i Terioki, dohvatiti lenjingradske kuće, koje je nadvisila kupola Svetog Isaka i bedemi kronštatske tvrđave, toliko je bio prozračan vazduh u tim belim letnjim noćima. U šumi Rajkola, na obalama jezera Ladoge, satima sam u prvim borbenim linijama slušao finske oficire kako pričaju o smrti pukovnika Merikalja, o smrti mog prijatelja Merikalja koji je pred smrt zamolio kćerku da prenese njegov poslednji pozdrav De Foksi, Mihailesku i meni. Ili bih otišao u neku lottalu usred šume i pio sok od maline sa ćutljivim i bledim sissitima kojima je puukko visio oko pasa, pod pažljivim i dalekim pogledom mladih lotta u haljinama od sivog platna, neveselih lica, blago priklonjenih prema belom okovratniku. A predveče sam sa Svartstremom silazio na Ladogu i dugo sedeo na obali jezera, u malom zalivu u kome su te zime sleđene konjske glave štrcale iz sjajne ledene kore: malo od onog njihovog zadaha, već izvetrelog, još se zadržalo u vlažnom noćnom vazduhu. Kad sam napustio front i vratio se u Helsinki, De Foksa mi je rekao: „Večeras ćemo poći na groblje i tamo popiti koju čašu.“ Noću, kad smo izašli iz kuće Titua Mihaileska, pošli smo na staro švedsko groblje, koje je ostalo netaknuto usred Helsinkija, između Bulevardija i Georgkatua, i seli na klupu pored groba nekog Sijerka. De Foksa je iz džepa izvadio bocu bordsbrenvina i pijuckajući smo raspravljali koje je od različitih finskih žestokih pića najbolje: da li bordsbrenvin ili pomeransbrenvin ili erikoisbrenvin ili rajameribrenvin. Na ovom romantičnom groblju nadgrobne ploče koje su virile iz trave ličile su na naslone fotelja i zaista su izgledale kao stare naslonjače razmeštene po pozornici, a na klupama, pod velikim drvećem, videle su se turobne i nepomične senke vojnika koji su na njih posedali: visoko drveće nežnozelene boje (plavi odsjaj mora trepereo je na lišću) umilno je šumilo. Pred zoru, De Foksa je počeo da se bojažljivo obazire oko sebe i šapuće: „Jesi li čuo za avet u Ulici Kalevala?“ Plašio se aveti i govorio da je u Finskoj leto doba duhova: „Voleo bih da vidim avet, pravu avet“, šaputao mi je i drhtao od straha, plašljivo se osvrćući oko sebe. Kad smo izašli iz groblja i prošli pored spomenika Kalevale, De Foksa je zažmurio i okrenuo glavu na drugu stranu da ne bi gledao avetinjske kipove, junake Kalevale.

202

KURCIO MALAPARTE

Jedne večeri pošli smo da vidimo avet koja se svake noći, u isto doba, pojavljuje na pragu neke kuće u Ulici Kalevala. Moj prijatelj De Foksa nije pošao u ovu turobnu ulicu zato što se kao dete plašio duhova, koliko zato što ga je podsticala bolesna radoznalost da vidi kako se avet pojavljuje za videla na zasenjujućoj svetlosti finskih letnjih noći, a ne, kao obično, u noćnoj tami. Već nekoliko dana sve novine u Helsinkiju pisale su o aveti iz Ulice Kalevala: svake noći oko dvanaest, lift u jednoj kući pri kraju ulice, prema luci, počeo bi sam da se diže do poslednjeg sprata. Tu bi stao, jedan trenutak se zadržao i brzo i tiho sišao. Zatim bi se čulo kako se polako otvaraju vrata lifta, onda bi neko odškrinuo ulazna vrata kuće i jedna žena bi se pojavila na pragu; ćutIjiva i bleda, ona bi dugo gledala malu grupu naroda koji se okupio na pločniku preko puta, polako bi se povukla i ponovo polako zatvorila vrata. Posle kratkog vremena čulo bi se kako se otvaraju vrata lifta, kako lift kreće i penje se brzo i tiho u svom čeličnom kavezu. De Foksa je hodao oprezno i s vremena na vreme bi me uhvatio za ruku. Naše dve prilike avetinjski su se ogledale u izlozima: lica su nam se sijala kao da su od belog voska. Stigli smo pred kuću one aveti nekoliko minuta pre ponoći, po bledom noćnom suncu: bila je to novogradnja, veoma modernih linija koja se sva sijala od svetlo obojenih radova, stakla, hromiranog gvožđa. Krov je bio načičkan radio-antenama. Na dovratniku kapije (to je bila jedna od onih kapija koje se otvaraju iznutra pomoću električnog prekidača) prikucali su pločicu od aluminijuma sa dvostrukim redom dugmadi od crnog metala, pored kojih su se nalazila imena stanara. Ispod aluminijumske pločice u zidu se nalazio otvor glasnogovornika metalnih usana – pomoću koga je svaki stanar mogao da razgovara sa posetiocima pre nego što bi im električnim dugmetom otvorio vrata. Desno od kapije nalazio se izlog jedne robne kuće u kome je bilo izloženo nekoliko kutija ribljih konzervi: dve ribe, jasno zelene boje, naslikane na crvenoj etiketi, dočaravale su nestvarni svet simbola i avetinjskih znamenja; levo je bila berbernica s natpisom Parturi kampaamo na kome su žuta slova odudarala od plave pozadine; u izlogu je svetlucalo jedno voštano žensko poprsje, dve-tri prazne boce, dva češlja od celuloida. Ulica Kalevala je uska i pročelje kuće, kad se gleda odozgo, izgleda kao da nema ravnoteže, kao da visi i preti da se sruši na malu grupu koja se okupila na pločniku preko puta. To je bila veoma moderna kuća, građena s mnogo stakla, hromiranog gvožđa i čitav krov joj je bio načičkan radio-antenama. Njena bela, gola i glatka fasada, na kojoj se u bezbroj okana odražavalo svetlo noćno nebo s ledenim odsjajem aluminijuma, bila je izvanredna pozadina na kojoj se ne bi pojavila jedna od onih turobnih, noćnih aveti, stravičnih i jadnih, bleda, ispijena lica, što uvijene u ledene pokrove šire truli zadah groba po

Kaputt

203

starim ulicama Evrope, već veoma savremena avet, onakva kakvu bi mogle da dočaraju građevine Le Korbizjea, slikarstvo Braka i Salvadora Dalija, muzika Hindemita i Onegera, jedne od onih niklovanih aveti, koje se katkad pojave na pragu Empire State Buildinga ili na podignutom vencu Rockefeller Centera, na palubi prekookeanskog broda ili na ledenoj i plavičastoj svetlosti neke električne centrale. Okupljena šaka ljudi ćutke je stajala pred kućom aveti: tu je bilo prostog sveta i građana, nekoliko mornara, dva vojnika i devojke u uniformi lotasverd. U susednoj ulici povremeno bi prošao tramvaj i tada bi se zatresli zidovi i zazveckala okna. Jedan velosiped se pojavi na uglu ulice, projuri pored nas i šum guma po vlažnom asfaltu nekoliko trenutaka lebdeo je u vazduhu, kao da je nešto nevidljivo prošlo pored naših očiju. De Foksa je bio bled kao smrt, gutao je pogledom kapiju one kuće, stezao mi ruku, a ja sam osećao da drhti od straha i radoznalosti. Odjednom smo čuli kako je lift krenuo, kako dugo i prigušeno zuji, kako se tamo gore, na poslednjem spratu, otvaraju i zatvaraju vrata i kako silazi. Kapija se otvori i na njoj se pojavi jedna žena. Bila je to sredovečna ženica u sivoj haljini, s crnim filcanim šeširićem nakrivljenim na glavi (možda je taj šeširić bio od crne hartije). Plava kosa bila joj je prošarana srebrnim vlasima. Njene oči, veoma svetle, ličile su na dve tačke bez sjaja na bledom i ispijenom licu sa istaknutim jabučicama. Na rukama je imala zelene vunene rukavice. Ruke su joj mlitavo visile niz bokove i njene zelene šake, pored sive suknje, ličile su na dva uvela lista. Ona zastade na pragu, radoznalo pogleda ljude koji su se bili okupili na pločniku preko puta. Veđe su joj bile bele, pogled ugašen. Zatim diže oči prema nebu, polako stavi ruku na čelo da bi ih zaklonila od jakog odbleska svetlosti. Gledala je nekoliko trenutaka u nebo, zatim je pognula glavu, ruka joj je opet klonula. Pogled joj se zadržao na masi, koja je ćutala i netremice je hladno gledala, radoznalo, gotovo pakosno. Žena se potom povuče, zatvori vrata. Opet se začu zujanje lifta. Napregli smo pažnju, zadržali dah, očekujući da čujemo kako su tamo gore, na poslednjem spratu, lupnula vrata. Zujanje se postepeno udaljavalo, pa se utišalo. Kao da je lift usporio, ili probio krov i odleteo u nebo. Ljudi su podigli oči i posmatrali svetli nebeski svod. De Foksa mi je čvrsto stegao ruku, a ja sam osetio da se sav trese. „Hajdemo“, rekoh mu. Na prstima smo se udaljili, provlačeći se kroz masu koja je, kako izgleda, bila hipnotisana jednim veoma visokim belim oblakom koji je okomito visio iznad krovova. Prošli smo kroz čitavu Ulicu Kalevala i seli na staro švedsko groblje pored groba Sijerka. „Nije ovo bila avet“, reče De Foksa posle duge stanke. „Aveti smo mi! Jesi li video kako nas je gledala? Ona se plašila nas.“

204

KURCIO MALAPARTE

„To je savremena avet“, odgovorih, „severnjačka avet.“ „Da“, reče De Foksa i nasmeja se, „savremene aveti silaze i penju se liftom.“ Nervozno se smejao da bi prikrio dečački strah koji ga je bio obuzeo. Potom smo izašli iz groblja, sišli bulevarom i uputili se Ulicom Manerhajm, iza Švedskog pozorišta. Ljudi i žene ležali su u travi pod drvećem Esplanade i izložili lica beloj noćnoj svetlosti. Čudan nemir, nekakva hladna groznica zahvati severnjake za vreme letnjih belih noći. Cele noći šetaju uz more, leže u travi po gradskim parkovima ili posedaju po klupama u luci. Zatim se vraćaju kući, šunjaju se pored zidova i gledaju u nebo. Spavaju samo nekoliko sati, goli u krevetima, dok ih obasjava ledena, zaslepljujuća svetlost koja ulazi kroz širom otvorene prozore. Goli leže pod noćnim suncem kao pod kvarcnom lampom. Kroz otvoren prozor gledaju kako se u staklastom vazduhu kreću aveti kuća, drveća, jedrenjaka što se ljuljaju u luci. Okupili smo se u trpezariji Španskog poslanstva oko masivnog stola od mahagonija koji je imao četiri ogromne šape, kao šape u slona, i bio pretrpan kristalom i starimnameštaj španskim Zidovi zastrti crvenim brokatom, taman i zdepast sasrebrom. duborezom kojisu je bili predstavljao decu koja igraju, vence, sveće, voće, divljač, karijatide nadutih dojki, ovaj španski dekor, čulan i mrtvački – turoban, potpuno je odudarao od bele, zaslepljujuće noćne svetlosti koja je ulazila kroz otvoren prozor. Muškarci u večernjim odelima, žene u dekoltovanim haljinama s nakitom, okupljeni oko ovog masivnog stola sa slonovskim nogama, koje su izvirivale između svilenih sukanja i crnih pantalona, sred tamnog purpurnocrvenog odsjaja brokata i prigušenog sjaja srebrnarije, pod ukočenim i strogim pogledom portreta španskih kraljeva i velmoža, što su bili obešeni o zidove debelim, svilenim, uvijenim konopčićima (zlatno raspeće visilo je iznad trpezarijskog ormana i Hristove noge dodirivale su grlić boce sa šampanjcem, u sud s ledom), mrtvački turobnu sliku, ličeći što na je onebila štostavljena ih je slikao Luka Kranah;pružali meso su je izgledalo bledo i opušteno, oči okružene podočnjacima, slepoočnice blede i oznojene, svako lice bilo je mrtvački zeleno. Zvanice su sedele oko stola, a pogled im je bio ukočen i odsutan. Dah noćnog dana zamaglio je okna. Bližila se ponoć, plamen zalaska već je bacao crven odsjaj na drveće Brunsparkena. Zahladnelo je. Gledao sam gola leđa Anite Bengenstrem, kćerke finskog ministra u Parizu, i mislio kako ću sutra s De Foksom i Mihaileskom otputovati u Laponiju, tu arktičku oblast. Leto je već bilo u punom jeku. Kad budemo stigli u Laponiju, biće dockan za lov na losose. Turski ministar Agah Aksel primetio je, smeškajući se, da je zakašnjenje jedno od uživanja

Kaputt

205

diplomatskog života. I ispričao je kako je, kad je Pol Moran bio postavljen za sekretara Francuskog poslanstva u Londonu, ambasador Kambon, koji je znao koliko je Pol Moran lenj, rekao slavnom piscu prvi put kad se javio na dužnost: „Mon cher, venez au bureau quand vous voudrez, mais pas plus tard.“117 Agah Aksel je sedeo licem okrenut prozoru. Lice mu je bilo bakrene boje, a seda kosa oko čela stvarala mu srebrnast oreol kao u ikone. Bio je niskog rasta, plećat, kretao se oprezno, uvek je izgledalo da se podozrivo osvrće. „C'est un jeune Turc qui odore le cognac“, govorio je o njemu De Foksa. „Ah, vous êtes donc un jeune Turc?“, upitala ga je Anita Bengenstrem. „J' étais beaucoup plus turc, hélas! quand j'étais plus jeune“, odgovorio je Agah Aksel.118 Rumunski ministar Noti Konstantinide, koji je najbolje godine života proveo u Italiji i želeo da umre u Rimu u Ulici Panama, glasom koji je žuborio kao vodoskoci na pustim trgovima, govorio je o rimskom letu, kada u podne upeče zvezda. Dokje pričao, podilazila ga je jeza na hladnoj i zaslepljujućoj svetlosti severne noći, i posmatrao je svoju belu ruku koja je, kao da je od voska, počivala na plavom svilenom čaršavu. Konstantinide se prethodnog dana bio vratio iz Mikelija, iz opšteg logora maršala Manerhajma, gde je bio otišao u nameri da maršalu preda visoko odlikovanje koje mu je dodelio mlađi rumunski kralj Mihailo. „Otkad se nismo videli, vi ste se podmladili za dvadeset godina, leto vas je podmladilo“, rekao mu je Konstantinide. „Leto!“, odgovorio je Manerhajm. „U Finskoj zima traje deset meseci, a dva meseca nema leta.“ Nekoliko trenutaka vodio se razgovor o maršalu Manerhajmu, o razlici između njegovog „dekadentnog“ ukusa i kraljevskog držanja, kraljevske pojave, o velikom ugledu koji uživa u vojsci i u zemlji, o žrtvama koje rat zahteva od finskog naroda i o ovoj prvoj, stravičnoj ratnoj zimi. Grofica Manerhajm primeti da hladnoća u Finskoj ne dolazi sa severa, nego sa istoka. „Iako se Laponija nalazi severno od arktičkog povratnika“, dodala je, „u njoj je mnogo manje hladno nego u predelima oko Volge.“ „Ovo je jedan novi pogled“, reče De Foksa, „na večito istočno pitanje.“ „Smatrate li da za Evropu još postoji istočno pitanje?“, reče turski ministar. „Ja delim mišljenje Filipa Gvedale: za zapadnjake se danas istočno pitanje sastoji iz toga da saznaju šta Turci misle o zapadnom pitanju.“ 117 Franc:

„Dragi moj, dođite u kancelariju kad hoćete, ali ne kasnije.“ (Prim. prev.) „To je mlad Turčin koji obožava konjak.“ „Ah, vi ste mlad Turčin?“ „Nažalost, bio sam mnogo više surov, kad sam bio mlađi.“(Ovde je igra reči, jer „Ture“ na 118 Franc:

francuskom znači Turčin, a „ture“ turski i surov.) (Prim. prev.)

206

KURCIO MALAPARTE

De Foksa je ispričao da je tog jutra sreo ministra Sjedinjenih Američkih Država Artura Šenfelda i da je ovaj bio strašno ljut na Filipa Gvedalu zbog njegove poslednje knjige Men of War, koja se za vreme rata pojavila u Londonu, čiji je jedan primerak našao u knjižari Stokman. U poglavlju posvećenom Turcima, engleski pisac je primetio da su varvarske invazije prošlih stoleća uvek dolazile u Evropu sa istoka. Razlog je bio veoma prost, jer pre otkrića Amerike one u Evropu nisu mogle ni sa koje druge strane doći. „Varvarske invazije na Tursku“, rekao je Agah Aksel, „uvek su dolazile sa zapada, još od Homerovog vremena.“ „A da li je u Homerovo doba bilo Turaka?“, upita Kolet Konstantinide. „Neki turski ćilirni“, odgovori Agah Aksel, „mnogo su stariji od Ilijade.“ (Pre nekoliko dana posetili smo Dinua Kantemira koji je stanovao u Brinsparkenu, preko puta Engleskog poslanstva, u lepoj kući Linder. Tom prilikom divili smo se njegovoj zbirci porcelana i ćilimova sa istoka. Dok mi je Dinu po vazduhu prstom crtao genealoško drvo svojih najlepših primeraka iz Saksonije, a Bengt fon Terne stajao pod portretom jedne Linder, koja je bila čuvena lepotica, govorio slikarstvu Galena Kalela, Mirceu Berindeju i Titu Mihailesku, turski i rumunski ministar klečali su nasred sobe i razgovarali o dva mala čilima iz XVI veka, na kojima su Turci klečali kad su se molili, a koje je Kantemir prostro na pod. Na jednome su bila utkana dva romba i dva pravougaonika jedna drugom suprotstavljena crvene, ljubičaste zelene boje, dok su na drugom bila utkana četiri crvena, plava i zlatna pravougaonika pod jakim uticajem persijskog stila. Turski ministar je oduševljeno govorio o veoma finom skladu boja na prvom ćilimu, najtežem skladu koje je ikad video, a rumunski ministar je veličao gotovo ženstvenu draž tonova stare persijske minijature na drugom ćilimu. „Nije tako, dragi moj!“, govorio je Konstantinide i podigao glas. „Uveravam vas da se varate!“, govorio je Agah Aksel nestrpljivo. Obojica su klečala na podu i, raspravljajući, uzmahivali rukama, pa je izgledalo da se mole na turski način. I dok su se tako raspravljali, seli su na ona dva čilima jedan prema drugom, prekrštenih nogu. A Agah Aksel je rekao: „On a toujours été injuste envers les Turcs.“119) „Od velike turske civilizacije“, rekao je Agah Aksel, „jednog dana će ostati samo nekoliko starih čilima. Mi smo herojski i nesrećan narod. Uzrok svih naših nesreća je ta urođena vekovna trpeljivost. Da smo bili manje trpeljivi, možda bismo pokorili čitav hrišćanski svet.“ Ja sam ga upitao šta turski znači reč „trpeljivost“.

119 Franc:

„Turci su uvek trpeli nepravdu.“ (Prim. prev.)

Kaputt

207

„Mi smo bili uvek trpeljivi prema podvlašćenom narodu“, odgovori Agah Aksel. „Ne razumem“, reče De Foksa, „zašto Turci nisu primili hrišćanstvo. Na taj način bi se stvari pojednostavile.“ „U pravu ste“, reče Agah Aksel, „da smo primili hrišćanstvo, danas bismo još bili u Budimpešti, a možda i u Beču.“ „U Beču su danas nacisti“, primeti Konstantinide. „Da su primili hrišćanstvo, tamo bi i ostali“, odvrati mu Agah Aksel. „Najveći savremeni problem danas je verski problem“, reče Bengt fon Terne. „Bog se ne može ubiti.“ I ispriča jedan događaj koji se pre izvesnog vremena odigrao u Turkuu, finskom gradu u zalivu Botnije. Jedan sovjetski padobranac, koji se spustio u okolinu ovoga grada, bio je uhvaćen i zatvoren. Zatvorenik je bio neki tridesetogodišnjak, mehaničar iz metalurške industrije u Harkovu i ubeđeni komunista. Pošto je bio veoma inteligentan, mnogi problemi, a naročito moralni, nisu ga samo interesovali, već je o njima i dosta znao. Imao je znatno širu kulturu od nekog udarnika, stahanovca, radnika iz udarnih brigada, koje su dobile ime po svom osnivaču i organizatoru Stahanovu. U ćeliji je mnogo čitao, naročito knjige u kojima se raspravljalo o izvesnim verskim problemima, a koje mu je upravnik zatvora, pošto je njegovu radoznalost izazivao ovaj jedinstven i složen primerak ljudske vrste, dozvolio da izabere u njegovoj biblioteci. Razume se, zatvorenik je bio materijalista i bezbožnik. Posle izvesnog vremena poslat je kao mehaničar na rad u zatvorsku radionicu. Jednog dana zamolio je da mu dozvole da porazgovara sa sveštenikom. Neki mladi protestantski pastor, veoma cenjen u Turkuu zato što je bio pobožan i poznavao doktrinu, a čuven kao dobar propovednik, došao je u zatvor i ušao u ćeliju sovjetskog padobranca. Dva čoveka su ostala zatvorena u ćeliji i razgovarala u četiri oka gotovo dva sata. Kada je razgovor bio završen i pastor ustao u nameri da izađe, zatvorenik mu je stavio ruku na rame i, posle kraćeg oklevanja, poljubio ga. Pojedinosti o ovom slučaju prenele su sve novine u Turkuu. Posle nekoliko nedelja, zatvorenik„koga je u poslednje vreme, kako izgleda, mučila jedna tajna i bolna misao, opet je tražio dozvolu da porazgovara s pastorom. Ovaj je došao u kaznionu i zatvorio se, kao i prvi put, sa komunistom u njegovu ćeliju. Posle jednog sata, kad je tamničar prošao hodnikom, čuo je vapaj, čuo je kako neko zove u pomoć. Otvorio je ćeliju, ugledao zatvorenika kako se oslanja na zid, dok je pred njim na podu, u lokvi krvi, ležao pastor. Pre nego što je izdahnuo, pastor je ispričao da ga je zatvorenik, kad su završili razgovor, zagrlio, a istovremeno mu u leđa zabio oštar komad gvožđa. Za vreme istrage, ubica je izjavio da je ubio pastora zato

208

KURCIO MALAPARTE

što je ovaj umeo da pred njega iznese tako jasne dokaze da je njime uznemirio njegovu savest komuniste i bezbožnika. Osuđen je na smrt i streljan. „Pokušao je“, zaključio je Bengt fon Terne, „da u pastoru ubije boga.“ Vest o ovom zločinu, koju su preneli svi finski listovi, duboko je uzbudila javno mnjenje. Poručnik Gumerus, sin nekadašnjeg finskog opunomoćenog ministra u Rimu, pričao mi je da je na komandanta onog streljačkog odreda koji je izvršio smrtnu kaznu nad zatvorenikom, na jednog oficira iz Turkua, njegovog prijatelja, ostavio snažan utisak mir kojim se ubica odlikovao. „Savest mu se opet smirila“, rekao je De Foksa. „To je strašno!“, uzviknu grofica Manerhajm. „Kako čovek može da dođe na misao da ubije boga?“ „Čitav savremeni svet pokušava da ubije boga“, reče Agah Aksel. „Savremena savest smatra boga najvećom opasnošću.“ „A muslimanska savest?“, upita Kantemir. „Nažalost, i muslimanska savest“, odgovori Agah Aksel. „I to ne zato što smo pod uticajem susedne komunističke Rusije, već stoga što se miris ubistva boga oseća u vazduhu, što je to jedan od elemenata moderne civilizacije.“ „Moderna država“, reče Konstantinide, „zavarava se da može zaštititi boga policijskim merama.“ „Država se ne zavarava samo da će zaštititi boga, već i samu sebe“, reče De Foksa. „Uzmite, na primer, Španiju. Jedini način da se zbaci Franko jeste da se ubije bog: a sada, atentati na boga po ulicama Madrida i Barcelone su bezbrojni. Nema dana da ne odjekne revolverski pucanj.“ I ispriča da je juče u knjižari Stokman našao jednu špansku knjigu, koja je izašla nedavno iz štampe: otvorio ju je i na prvoj stranici, u prvom redu, pročitao ove reći: „Bog, taj mahniti duh…“ „Kad se posmatra taj zločin u Turkuu“, reče Bengt fon Terne, „onda ne treba pridavati važnosti što je jedan ruski komunista ubio pastora, već što je Karl Marks pokušao da ubije boga. Taj zločin je tipično marksistički zločin.“ „Treba imati hrabrosti i priznati da savremeni svet lakše prihvata Das Kapital nego Jevanđelje“, reče Konstantinide. „To je slučaj i s Kuranom“, reče Agah Aksel. „Čudno je s kakvom lakoćom mladi muslimani prihvataju komunizam. Islamska omladina u istočnim republikama SSSR-a odlučno odbacuje Muhameda da bi prihvatila Marksa. A šta je islam bez Kurana?“ „Katolička crkva je pokazala“, reče De Foksa, „da se može proći i bez Jevanđelja.“ „Jednog dana imaćemo komunizam bez Marksa, ovo je ideal mnogih Engleza“, reče Kantemir.

Kaputt

209

„Ideal mnogih Engleza je“, reče Konstantinide, „Marksov Kapital u izdanju Blue Booka.“ „Englezi“, reče Agah Aksel, „nemaju razloga da se boje komunizma. Za njih je problem komunizma u tome da se iz borbe klasa izađe kao pobednik na istom onom terenu na kome je dobijena bitka kod Vaterloa: na igralištu Eton.“ Kontesa Manerhajm je ispričala kako je pre nekoliko dana nemački ministar Fon Bliher, u razgovoru s nekim svojim kolegama, izrazio zabrinutost zbog komunističke opasnosti u Engleskoj. „Don't worry“, rekao mu je kont Adam de Moltke-Hinfeld, sekretar Danskog poslanstva, „Britons never will be Slavs.“120 „Englezi imaju jednu veliku vrlinu“, reče De Foksa, „umeju da jedan problem očiste od svega suvišnog, umeju da ogole i najteže i najsloženije probleme. Doživećemo“, dodao je on, „da komunizam ide nag ulicama Engleske, kao ledi Godiva ulicama Koventrija.“ Bilo je možda već dva sata posle ponoći. Zahladilo je, a pri metalnoj svetlosti, koja je prodirala kroz širom otvorene prozore, lica zvanica bila su tako bleda da sam zamolio De Foksu neka naredi da zatvore prozore i upale svetlo. Svi smo ličili na leševe, jer niko toliko ne podseća na mrtvaca kao čovek u večernjem odelu usred bela dana, ili mlada žena napuderisana i obnaženih ramena prekrivenih draguljima koji blešte na suncu. Sedeli smo za bogatom trpezom kao mrtvaci u hadu na posmrtnoj gozbi: metalna svetlost noćnog dana bacala je bled mrtvački odsjaj na naše meso. Posluga je zatvorila prozore i upalila svetlost i nešto mlako, prisno, tajno ušlo je u sobu. Vino se žarilo u kristalnim čašama, naša lica su se opet prelivala bojom krvi, oči su nam veselo sinule i glasovi nam opet postali topli i duboki, kao glasovi živih ljudi. Odjednom odjeknu otegnut zvuk sirene, a protivavionska artiljerija smesta otvori vatru. Sa mora se čula prigušena huka sovjetskih aviona. „Biće vam možda smešno“, reče Konstantinide, „ali mene je strah.“ „I mene je strah“, reče De Foksa, „i to nije smešno.“ Niko se nije ni pomerio. Eksplozije su bile teške i zaglušne, zidovi su se tresli, jedna čaša, pred Koletom Konstantinide, napukla je i veselo zvecnula. Jedan sluga, kome je De Foksa dao znak, opet otvori prozor. Videli smo sovjetske avione, možda stotinu njih, kako nisko lete nad gradskim krovovima. Izgledali su kao krupni insekti prozračnih krila. „U ovim svetlim severnim noćima“, reče Mirče Berindej s umornim rumunskim naglaskom, „svakako je najneobičnije to što nam se pruža prilika da, pri punoj svetlosti, zapažamo sve one noćne pokrete, misli, osećanja; 120

Engl.: „Ne brinite… Britanci nikad neće biti Sloveni.“ (Prim. prev.)

210

KURCIO MALAPARTE

predmete, koji se inače kriju samo u tajanstvenoj pomrčini, koje noć ljubomorno čuva i štiti u svojim mračnim nedrima.“ Zatim se okrenu prema gospođi Slern i dodade: „Pogledajte: evo jednog noćnog lica.“ Bleda, sa usnama koje su lagano podrhtavale, sa belim kapcima što su trepereli, gospođa Slern se smeškala i pognula glavu. Demetra Slern je bila Grkinja i lice joj je bilo prozirno, oči crne, čelo visoko i čisto. Nekakva starodrevna umilnost zračila je iz njenog osmeha i pokreta. Imala je oči sove, oči Atine, sa belim, nežnim i nemirnim kapcima. „J'aime avoir peur“,121 reče gospođa Slern. Povremeno bi duboka tišina smenila gruvanje topova, fijukanje bombi, zujanje motora. U tim iznenadnim trenucima zatišja, čuo bi se i poj ptica. „Stanica gori“, reče Agah Aksel, koji je sedeo pored prozora. I magacine Elanta zahvatio je požar. Zahladilo je. Žene su se uvile u krzna, ledeno noćno sunce prosijavalo je kroz platane u parku. Jedan pas je lajao negde daleko, prema Suomenlinu. Tada sam počeo da pričam šta se zbilo sa Spinom, psom italijanskog ministra Mamelija, za vreme bombardovanja Beograda.

121 Franc:

„Volim da se plašim.“ (Prim. prev.)

XI

POLUDELA PUŠKA Kad je počelo bombardovanje Beograda, italijanski ministar Mameli pozva svog psa Spina, divnog trogodišnjeg engleskog setera: „Spine, brzo!“ Spin je ležao u jednom uglu ministrove radne sobe, baš ispod portreta pape, kralja i Musolinija, kao da je tražio zaštitu. Nije se usuđivao da priđe gospodaru koji ga je zvao s praga. „Spine, hajde, požuri, treba da siđemo u sklonište!“ Pošto je gospodarov glas imao neobičan prizvuk, Spin shvati da sada zaista nema šale. I poče da cvili, da kvasi čilim, da se smeteno obazire unaokolo. Taj Spin je bio lep engleski pas, pas fine rase, kome je lov bio jedina strast. Mameli ga je često vodio u lov po brežuljcima i šumarcima oko Beograda, ili obalom Dunava, ili po adama koje se nalaze nasred reke pred Beogradom, između Pančeva i Zemuna: skinuo bi pušku sa zida, prebacio preko ramena i rekao: „Hajdemo, Spine!“ Pas je skakao od radosti, lajao i, kad bi prolazio hodnikom gde su bile obešene Mamelijeve puške, fišeklije i njegove lepe lovačke torbe od engleske kože, dizao bi pogled i mahao repom. Ali tog jutra, čim je počelo bombardovanje Beograda, Spin se uplašio. Bombe su stravično treštale: zgradu Italijanskog poslanstva, nedaleko od starog kraljevskog dvora, iz temelja su potresale strašne eksplozije, komadi kreča padali su sa tavanica i zidova, koji su pucali. „Hajde, Spine, brzo!“ Spin je silazio u sklonište podvijena repa, cvileći i kvaseći stepenice. Sklonište je podupru bilo običan podrum da pri mu površini zemljišta: imali vremena da ga balvanima, tavanicu učvrstenisu drvenim podupiračima i betonskim stubovima. Iz jedne rupe, koja se nalazila na visini ulice, prodiralo je bledo i prašnjivo svetlo. Duž zidova bile su poredane proste police sa bocama kjantija, viskija, konjaka, džina. Sa tavanice su visile furlanske šunke iz San Danijela i lombardijske salame. To je bio podrum, prava mišolovka. Dosta bi bilo da je pala samo jedna bombica pa da zatrpa sve osoblje Poslanstva zajedno sa psom Spinom. To se desilo u 7.20, u nedelju ujutru, 6. aprila 1941. godine. Spin je silazio stepeništem u sklonište i cvileo od straha. Prošao je kroz hodnik i digao pogled prema zidu: puške su visile na uobičajenom mestu. Prema tome, ova strašna pucnjava nije bila pucnjava pušaka, već nešto neprirodno, nešto izvan

212

KURCIO MALAPARTE

čoveka i prirode. Zemlja se tresla kao da je zemljotres, kuće su udarale jedna o drugu, čuo se strašan tresak zidova koji su se rušili, lom prozora koji su padali na pločnike i razbijali se, prestravljeni krici, jadikovke, zapomaganje, psovke i graja izbezumljenog naroda koji je nagnuo u besan trk. Spori zadah sumpora počeo je da prodire u podrum zajedno s dimom od eksplozija i požara. Bombe su padale po Terazijama, po trgu kod spomenika, na Stari dvor. Ulicama su svom brzinom jurile kolone automobila punih generala, ministara, dvorskih velikodostojnika, visokih funkcionera. Istaknute ličnosti javnog života i vojni rukovodioci uplašili su se i bežali iz prestonice. Oko deset sati grad je bio prepušten sam sebi. Tada poče pljačka. Svetina kojoj su se pridružile bande Cigana, što su došle iz Zemuna i Pančeva, obijala je gvozdene roletne na radnjama i počela da pljačka kuće. Sa Terazija se čulo kako prašte puške. Građani i pljačkaši borili su se po ulicama, po stepeništu, po odmorištu na stepenicama, u stanovima. Pozorište kod spomenika je gorelo. Poslastičarnica koja se nalazila pred pozorištem, s druge strane trga, bila je srušena. To je bila turska poslastičarnica, na čit avom Balkanu čuvena po istočnjačkim slatkišima. Masa je urlala i prekopavala po ruševinama, strašno se svađala oko dragocenih poslastica, raščupane žene zajapurenih lica besramno su se smejale, žvakale istočnjačke kolače, karamele i bombone i mljackale. Strašne eksplozije, rušenje zidova, prestravljene krike, smeh, pucketanje vatre Spin je slušao podvijena repa, oborenih ušiju, cvileći. Šćućurio se među nogama ministra Mamelija i vlažio mu cipele. Kad su oko podne bombe postepeno prestale da trešte i kad su se Mameli i osoblje Poslanstva popeli na prvi sprat, Spin nije hteo da izađe iz skloništa. Morali su da mu odnesu hranu dole, u mračni zadimljeni podrum. Kad bi zavladala tišina, iz ministrove radne sobe moglo se čuti kako Spin cvili. Svet se srušio, mora da se zbilo nešto strašno, neprirodno, što Spin nije mogao da pojmi. „Prestalo je bombardovanje“, govorio mu je Mameli kad god bi sišao kod njega u podrum, „sada možeš da se popneš gore, opasnost je prestala!“ Ali Spin se naplašio, nije hteo da izađe iz podruma. Hranu nije ni okusio, podozrivo je gledao ono što bi mu doneli da jede, nepoverljivim i pokornim očima psa koji se plaši da ga sam gospodar ne prevari. Više nije važio nijedan ljudski ni prirodni zakon. Svet se srušio. Oko četiri sata po podne tog istog dana, dok se ministar Mameli spremao da opet siđe u podrum i pokuša da ubedi Spina kako je sada opasnost prošla i kada je opet sve bilo dovedeno u red, u onaj uobičajeni, tradicionalni red, na nebu prema Zemunu, prema Pančevu ponovo se začu zujanje aviona. Prve bombe su pale u Ulici Miloša Velikog, bombe koje su „štuke“ zabijale u krovove upravo onako kako se zabija ekser, samo jednim munjevito brzim, tačnim i

Kaputt

213

snažnim udarcem. Grad se tresao iz temelja. Masa je vikala i jurila ulicama. S vremena na vreme, između dve eksplozije, zavladala bi tišina: sve bi se umrtvilo, ne bi disalo, ukočilo bi se. Ta tišina je ličila na ćutanje prirode koje će zavladati kad Zemlja umre, na ono beskrajno, najdublje zvezdano ćutanje Zemlje koje će nastati kad se bude ohladila i umrla, kad bude došao smak sveta. Odjednom se vazduh opet prolomi od strašne eksplozije koja čupa drveće, ruši kuće, do temelja. Nebo se sručilo na grad uz gromoglasnu tutnjavu. Ministar Mameli i osoblje poslanstva bili su sišli u sklonište, i sada su sedeli, nešto bledi, na stolicama koje su sluge postavile oko stola usred podruma. U tišini koja bi zavladala između dve eksplozije, čulo se samo kako reži Spin šćućuren pored nogu svoga gospodara. „Ovo je smak sveta“, reče drugi sekretar, princ Rufo. „Pravi pakao“, reče ministar Mameli i upali cigaretu. „Sve prirodne sile su se urotile protiv nas“, reče prvi sekretar Gvidoti. „I priroda je pomahnitala.“ „Tu se ništa ne može učiniti“, reče grof Fabricio Franko. „Možemo da postupimo kao Rumuni“, reče ministar Mameli, „tutun sci rabdare, da pušimo i da čekamo.“ Spin je slušao ovaj razgovor i veoma dobro shvatio da se sada jedino to može učiniti. „Tutun sci rabdare.“ Ali šta da se čeka? Ministar Mameli i osoblje Poslanstva sigurno su vrlo dobro znali šta čekaju, dok su, bledi i uznemireni, sedeli tu i pušili cigaretu jednu za drugom. Da su bar jednu jedinu reč progovorili, reč koja bi Spinu otkrila tajnu ovog mučnog čekanja. Mrak u kome se našao kad je došlo do događaja koji su se zbili ovog strašnog dana, i tajna čekanja pored straha od strašnih eksplozija bombi, doneli su nemir, gori od bilo kakve izvesnosti. Ali to se nije desilo zato što je Spin bio plašljiv pas. Spin je bio valjan, čistokrvni engleski pas, pas arijevac u pravom smislu reči: u venama mu nije tekla nijedna kap obojene krvi, bio je to dobar engleski pas, odgojen u najboljoj štenari u Saseksu. Ničeg se nije plašio, pa čak ni rata. Spin je bio lovački pas, a rat je (to je opšte-poznata stvar) lov u kome se ljudi pojavljuju i kao lovci i kao divljač; to je igra u kojoj ljudi, naoružani puškama, love jedni druge. Spin se nije plašio puščanih hitaca: bio je kadar da glavačke nasrne na čitav odred. Štaviše, pucnjava bi ga obradovala. Pucnji su bili jedan element reda u prirodi, jedan tradicionalan element u svetu, u njegovom svetu. Šta bi bio život bez puščanih hitaca? Šta bi bio život bez onog beskrajnog trčanja po livadama, šumar cima i brežuljcima s one strane Save i Dunava, za mirisom koji je kao kakva nit zategnut preko polja i šuma, za tom niti mirisa što liči na čeličnu žicu po kojoj trči akrobat? Kada hitac lovca

214

KURCIO MALAPARTE

zafijuče kroz svetao i hladan jutarnji vazduh ili se razleže i zatreperi po pepeljastoj, paučinastoj mreži jesenje kiše, ili prigušeno odjekne po snežnoj niziji, to je u potpunom skladu sa redom koji vlada u prirodi. Samo je taj hitac nedostajao skladu prirode, sveta i života. U dugim zimskim večerima, kad je Mameli sedeo u biblioteci pored kamina, s kratkom lulicom među zubima, zadubljen u čitanje neke knjige (vatra je tiho pucketala u kaminu, a napolju je fijukao vetar i padala kiša), Spin je ležao na ćilimu pored nogu svog gospodara i sanjao o reskom hicu koji bi zafijukao po oštrom jutarnjem vazduhu. Povremeno bi dizao pogled prema staroj turskoj pušci, koja je visila na zidu pored vrata, i mahnuo repom. Bila je to stara turska kremenjača, ukrašena sedefom (Mameli ju je kupio za neznatnu sumu novca od jednog samostanskog starinara), iz koje su sigurno pucali na hrišćanske vojnike princa Eugena Savojskog i na mađarske i hrvatske konjanike što su jezdili po poljanama oko Zemuna. To je bila stara, verna, ratna puška, koja je ispunila svoj zadatak, odigrala svoju ulogu, pripomogla da se održi stari, tradicionalni red u prirodi, i ona je, u svojoj dalekoj mladosti, dala poslednji doprinos održavanju sklada u svetu kad je metak iz nje probio staklo jutra i neki mladi ulan pao s konja tamo u Zemunu, Novom Sadu i Vukovaru. Spin nije bio son oj a gun, ali nije mogao da shvati jedan svet bez pušaka. Dok je prirodom vladao glas puške, njen red, sklad i savršenstvo ništa nije moglo da naruši. Ali strašna tutnjava od koje se tog jutra rušio svet nije bila, nije mogla da bude taj dobro znani pucanj puške: to je bila dotad nečuvena tutnjava, neki nov, jeziv glas. Nekakvo strašno čudovište, nekakav okrutan, tuđ bog, zauvek je srušio carstvo puške, carstvo onog prisnog boga u čijem je svetu sve do današnjeg dana vladao red i sklad. Puška je zauvek umuknula jer je njen glas nadjačala ova urnebesna tutnjava. A Mameli se Spinu u ovim svirepim trenucima sred poremećene prirode, u svetu ruševina, činio kao neki ubogi čovečuljak, pogrbljen, prosed, bled, koji je ćopao po pustim poljima i šumama, pretvorenim u prah i pepeo, s praznom lovačkom torbom preko ramena i zanemelom, nepotrebnom, pobeđenom puškom u ruci. Ali odjednom strašna misao prođe kroz Spinovu glavu. Ako je onaj strašni glas… Ako je onaj strašni glas baš glas puške? Ako je puška odjednom pomahnitala i počela da juri ulicama, da juri poljima, šumama, obalama, i ako je ona uznemirila prirodu ovim svojim novim, jezivim luđačkim glasom? Spin oseti da mu se od te pomisli sledila krv u žilama. Pred oči mu izađe Mamelijeva strašna prilika, naoružana ovom užasnom pomahnitalom puškom. Mameli puni pušku, diže oružje, prislanja kundak uz rame, povlači oroz. Puška riknu. Od strašnog pucnja iz temelja se potrese grad, zemlja se provali, kuće

Kaputt

215

udariše jedna o drugu i srušiše se uz grozan tresak, a za njima se diže ogroman oblak prašine. U podrumu su svi čutali. Prebledeli su i probio ih je znoj, a poneko se molio. Spin svede oči i preporuči dušu bogu.

Togdigao danaiznad našaograda sam izdaleka se u Pančevu, Beogradom. Ogroman crnOvo oblak se je ličiopred na krilo džinovske orlušine. krilokoji je lepršalo i, onako ogromno, zastrlo čitavo nebo. Strela sunca, koje je zahodilo, tako ga je probila da su iz njega šiknule krvave iskre. Podsećalo je na krilo smrtno ranjenog orla, koji pokušava da se digne i koprca se tako da najzad zapara kožu neba svojim tvrdim perjem. A tamo dole, iznad grada koji se šćućurio na šumovitom brežuljku u dnu zelene ravni, koju su ižlebile spore žute reke, neumorno su parale vazduh „štuke“ izduženog vrata, jezivo zviždale, kljuvale i kidale kandžama bele kuće, visoke palate blistavih prozora, ulice koje su se iz predgrađa zrakasto širile po niziji. Po obalama Dunava i Save šiktali su visoko uvis vodoskoci zemlje. Iznad moje glave su zujala, neprestano zviždala metalna krila,kao koja su se blistalaneprestano pri poslednjoj vatri dana. Horizont je muklo odjekivao tam-tam divljaka. U daljini, po ravnici, mestimično su buktali požari. Srpski vojnici iz rasturenih jedinica lunjali su po polju, nemačke patrole išle su povijenih leđa uz jarkove, pretraživale šibljake i ševarje na obalama bara duž Tamiša. Bilo je to bledo i umilno veče, nabrekao mesec polako je izgrevao iznad brežuljka u dnu vidika i pod njegovim zracima zablistala je voda Dunava. Dok sam iz sobe jednog porušenog kućerka posmatrao kako se mesec polako penje po nebu (nebo je bilo rumenkasto, rumenkasto i sjajno kao nokti deteta), oko mene su u horu zavijali psi. Ljudska tugovanka uopšte ne može da izrazi opšti bol kao zavijanje pasa. Nijedna muzika, pa čak ni ona najsuptilnija, ne može da izrazi ljudski bol kao psa. prepuklo Ono se izvije, zatreperi i ujednačeno kroz vazduh dazavijanje bi odjednom i pretvorilo se iudugo glasan i prodoran lebdi jauk. To je očajnički zov, usamljeni zov sred močvara, žbunja, šiblja i ševarja kroz koje huji i šumi vetar. Po vodi bara plivali su leševi: jata gavranova, koje je mesečina srebrom posula lagano klepećući krilima tromo su uzletala sa uginulih konja koji su bili ostavljeni ukraj puta. Čopori izgladnelih pasa lunjali su oko sela u kojima se kao ugarak pušila još poneka kuća. Oni su jurili u galopu, u onom tegobnom galopu prestrašenih pasa, zbijeni jedni uz druge, obazirući se levo, desno, razjapljenih čeljusti, zakrvavljenih, užarenih očiju. Povremeno bi se zaustavili i zavijali, glave okrenute prema mesecu. On se, onako žut, mastan i oznojen, polako dizao po vedrom svodu, koji je bio

216

KURCIO MALAPARTE

ružičast kao dečji nokti i prosipao providnu, blagu mesečinu po porušenim i napuštenim selima, po drumovima i poljima punim poginulih i po belom gradu, tamo dole u dnu, pokrivenom krilom crnog dima. Tri dana sam morao da ostanem u Pančevu. Zatim smo krenuli dalje, preplovili Tamiš, prešli preko poluostrva koje pravi Tamiš pri ušću u Dunav i još tri dana se zadržali u Ritu, na obali velike reke, upravo preko puta Beograda, pored gvozdenih konstrukcija srušenog mosta, koji je nosio ime kralja Petra II. Po žutoj i brzoj matici Dunava kovitlali su se nagoreli balvani, dušeci, uginuli konji, ovce, goveda. Pred nama, na drugoj obali, grad je izdisao u samrtnim mukama, dok se svuda unaokolo širio sladunjavi miris proleća. Oblaci dima dizali su se sa stanice i iz Dušanove. Najzad, jedne večeri, pred sunčev smiraj, kapetan Klingberg prebrodi Dunav i u jednom čamcu sa četiri vojnika zauze Beograd. Tada i mi preplovismo Dunav pod svečanom zaštitom feldvebela Grosdojčland Diviziona, koji je upravljao rečnim saobraćajem (usamljen, čist, važan, zamišljen, taj feldvebel koji je stajao na obali Dunava, jedini neograničeni gospodar ogromnog prometa ljudi i vozila na ovoj reci, ličio je na neki dorski stub) i mi uđosmo u grad pored stanice Dunav, pri kraju Ulice kneza Pavla. Među lišćem se poigravao zeleni vetar. Sunce je uskoro trebalo da zađe, poslednja svetlost dana sipila je sa sivog, sinjeg neba kao pogašeni pepeo. Prolazio sam pored zaustavljenih tramvaja i taksija punih leševa. Debele mačke, što su čučale na jastucima pored mrtvih tela, već pomodrelih i nadutih, netremice su me gledale kosim očima fosforescentnog sjaja. Neki žuti mačak dugo je išao za mnom pločnikom i mijaukao. Gazio sam po sloju razbijenog stakla, pod mojim cipelama stravično je krčkala srča. Povremeno bih nabasao na nekog prolaznika koji se šunjao pored samih zidova i podozrivo okretao na sve strane. Moja pitanja ostajala su bez odgovora: svima je pogled bio čudnovato prazan i bežali su glavom bez obzira. Na njihovim prljavim licima nije se ogledao strah, već zaprepašćenje. Bilo je još pola sata do policijskog časa. Na Terazijama je vladala pustoš. Pred hotelom Balkan, pored ogromnog kratera od bombe, stajao je jedan autobus, pun poginulih. Na trgu kod spomenika Narodno pozorište još je gorelo. To veče je ličilo na staklo bez sjaja, u mlečnobeloj svetlosti kupale su se srušene kuće, prazne ulice, napušteni automobili, tramvaji koji su stali na pola puta. Tu i tamo, u mrtvom gradu, odjeknuli bi puščani meci, reski, zlokobni. Kad sam najzad stigao do zgrade Italijanskog poslanstva, već se bilo smrklo. Na prvi pogled je izgledalo da je zdanje neoštećeno, ali kad sam ga bolje zagledao, videla su se naprsla okna, istrgnute roletne, oljušteni zidovi, krov je podigao talas vazduha posle ogromne eksplozije.

Kaputt

217

Ušao sam i popeo se stepeništem: prostorije su osvetljavala kandila koja su bila postavljena po stolovima i gorela kao žišci pred ikonama. Italijanski opunomoćeni ministar Mameli nalazio se u svojoj radnoj sobi, glave zagnjurene u neke hartije. Njegovo bledo i ispijeno lice bilo je ozareno žutom svetlošću voštanica. Netremice me gledao i klimao glavom kao da ne veruje svojom očima. „Odakle dolaziš?“, upita me. „Iz Bukurešta? Iz Temišvara preko Dunava? Kako si uspeo da se probiješ?“ Pričao mi je o strašnom bombardovanju, stravičnom pokolju. „Treba da nas bude stid“, rekao mi je, „što smo saveznici Nemaca. Osoblje Poslanstva preživelo je strašne dane, zabarikadirano u ovoj zgradi, očekujući da nemačke trupe okupiraju grad, koji je prepušten na milost i nemilost pljačkašima. Jedna bomba od hiljadu kilograma pala je upravo iza zida kojim je ograđen park. Ali hvala bogu“, reče ministar, „svi smo ostali živi i zdravi. Niko nije ni povređen.“ Posmatrao sam ga dok mi je ovo pričao: imao je velike podočnjake, lice mu je bilo izmučeno, oči crvene od nesanice. Bio je niskog rasta, spečen, malo poguren. Već godinama se poštapao pri hodu, jer je ranjavan u ratu pa je hramao i sada je još uvek malo vukao nogu. Koliko godina sam ga poznavao? O, već više od dvadeset godina! Mameli je bio čestit i valjan čovek, i ja sam ga voleo. Rat je smatrao uvredom časti, nečim što se protivi njegovim hrišćanskim ubeđenjima. Odjednom je zaćutao, prešao rukom preko lica. „Hajdemo na večeru“, rekao je posle dužeg ćutanja. Za trpezom su se okupili ljudi bledih, oznojenih lica, zaraslih u bradu. Mameli je sa članovima Poslanstva danima živeo u ovoj zgradi, kao u kakvom garnizonu, opsednutoj tvrđavi. Sada je došao kraj opsadi, ali osećala se nestašica vode, svetla i gasa. Livrejisana posluga bila je besprekorna, pa ipak se na bunovnim licima ogledao strah. Svetlost voštanica treperela je na kristalnim čašama, na srebrnom priboru, na snežnobelom stolnjaku. Večerali smo čorbu od zeleni, malo sira i po jednu pomorandžu. Posle večere, Mameli me odveo u svoju radnu sobu i tamo smo malo pričali. Upitao sam ga: „Gde je Spin?“ Mameli me tužno pogleda. Oči su mu bile nekako snishodljive. „Bolestan je“, odgovori mi. „Jadni Spin! A šta mu je?“ Mameli pocrvene, odgovori mi pomalo zbunjeno, gledajući u stranu. „Ne znam šta mu je, bolestan je.“ „Nije valjda nešto ozbiljno?“ „Nije, razume se, ništa ozbiljnije“, brzo mi odvrati Mameli, „nije ništa strašno.“ „Hoćeš da odem da ga vidim?“

218

KURCIO MALAPARTE

„Hvala ti, nije potrebno“, odgovori Mameli i pocrvene, „bolje da ga ostavimo na miru.“ „Spin i ja smo dobri prijatelji, radovaće se kad me bude video.“ „Da, razume se, radovao bi se da te vidi“, reče Mameli i prinese usnama čašu viskija, „ali možda je bolje da ga ostavimo na miru.“ „Voleće da vidi starog prijatelja“, rekoh i ustadoh. „Gde je? Hajdemo da mu poželimo laku noć.“ „Znaš i sam kakav je Spin“, reče Mameli i ne ustade iz naslonjače, „ne voli da ga salećemo kad se ne oseća dobro. Ne voli da ga neguju ni lekari, ni bolničari. Želi sam da ozdravi.“ Dok je to govorio, uzeo je bocu džoni vokera i rekao mi je, smeškajući se: „Po volji još malo viskija?“ „Spin nije bolestan“, rekoh, „besan je na tebe zato što ga više ne vodiš u lov. U poslednje vreme si se olenjio. Voliš spokojan život, zabio si se u kuću. To je rđav znak. Znak starosti. Zar se nisi olenjio?“ „Nisam se olenjio“, reče Mameli pocrvenevši, „to nije tačno. Jednom nedeljno vodim ga u lov. U poslednje vreme bili smo na nekoliko izvanredno lepih izleta, otišli smo čak na Frušku goru i tri dana se nismo vraćali u Beograd, pre mesec dana, pred odlazak moje supruge. Nije na mene besan, kad ti kažem, bolestan je.“ „Hajdemo onda do njega“, rekoh i uputih se prema vratima, „gde je?“ „U podrumu“, odgovori Mameli i obori pogled. „U podrumu?“ „Da, u podrumu, to jest u skloništu.“ „U skloništu?“, rekoh i pogledah Mamelija pravo u oči. „Ne znam šta sve nisam pokušavao, ali neće da izađe“, odgovori Mameli i opet obori pogled, „već skoro deset dana ne izlazi iz skloništa.“ „Neće da se popne gore? Pa lepo, hajdemo mi dole, kod njega.“ I tako smo sišli stepeništem, osvetljavajući put karbitušom, U najmračnijem, najzabačenijem uglu podruma ležao je Spin na jastucima skinutim s nekog divana. Najpre sam primetio kako mu se blago i prestrašeno sijaju oči, zatim sam čuo kako repom udara o jastuke i, zaustavivši se na poslednjoj stepenici, šapnuo sam Mameliju: „Dobro, koji mu je đavo?“ „Bolestan je“, odgovori Mameli. „Dobro, a koji mu je đavo?“ „Boji se“, šapnu Mameli i pocrvene. Spin je zaista izgledao prestravljen, užasno zaplašen. Ali nije se samo plašio, snebivao se, stideo: čim me ugledao i prepoznao po mirisu i glasu, oborio je uši, zavukao njušku među šape i iskosa počeo da me gleda, polako mašući repom, kako to čine psi kad se stide sami sebe. Bio je omršaveo, videla

Kaputt

219

su mu se rebra, slabine su mu upale, oči suzile. „Oh, Spine!“, uzviknuh sažaljivo i prekorno. A Spin me netremice gledao, preklinjući me, pa je potom razočarano pogledao Mamelija i ja sam tada shvatio da u njemu postoji čitav splet različitih osećanja: strah, razočaranje, ojađenost, pa čak i malo sažaljenja, da, nešto malo samilosti. „Nije samo zaplašen“, rekoh, „ima tu i nečeg drugog.“ „Nečeg drugog?“, upita me Mameli živahno, gotovo kao da se obveselio. „Nije samo zaplašen“, rekoh, „u njemu se uvrežilo i jedno mračnije i dublje osećanje. Sumnjam i nadam se da nije samo zaplašen. Jer strah je neplemenito, neotmeno osećanje. Ne“, ponovih, „nije on samo zaplašen.“ Spin me slušao i naćulio uši. „O, ogromni teret si mi skinuo sa srca“, reče Mameli, „u mojoj kući nikad nije bilo kukavica. Ovo bi bio prvi slučaj kukavičluka u mojoj porodici. Mi, Mameli, uvek smo bili srčani. Strašno bih se osećao kad Spin ne bi bio dostojan imena koje nosi, Mamelijevog imena.“ „O, ubeđen sam da je Spin dostojan tradicije tvoje porodice. Zar ne, Spine? You are a brave dog, aren't you?“,122 rekoh mu na njegovom maternjem jeziku i pomilovah ga po glavi. Spin me pogleda i poče da maše repom. Zatim pogleda Mamelija onim njegovim očima u kojima sam čitao razočaranje, sažaljenje, ojađenost, uputi mu pogled pun ljubavi i prekora. „Laku noć, Spine!“, rekoh mu, a onda smo se Mameli i ja vratili u radnu sobu, seli u naslonjače pred pogašenim kaminom. Dugo smo tako sedeli, ćutali, pili i pušili, a Mameli bi me povremeno pogledao i uzdisao. „Videćeš da će Spin sutra ujutru ozdraviti. Ja imam jedan čudotvoran lek.“ Digao sam se, Mameli me otpratio sve do mog kreveta, i snuždeno mi poželeo laku noć. Čuo sam kako se udaljava onim svojim lakim, pomalo nesigurnim korakom, a meni se učinilo da sada još više hramlje nego ranije. Trebalo je da spavam na divanu, u jednom malom salonu koji se nalazio pored trpezarije. Izuo sam čizme i bacio se na jastuke. Nisam mogao da zaspim. Kroz velika staklena vrata koja su odvajala salon od trpezarije, video sam kako u tami svetlucaju kristalne čaše i boce, porcelansko posuđe, srebrne činije. Divan je bio smešten u jednom uglu, pod velikom slikom koja je prikazivala biblijski događaj s Putifarovom ženom. Ogrtač čistog Josifa bio je od crvene, meke i tople vunene tkanine. Ja sam bio pokriven samo kišnom kabanicom, mokrom, kaljavom. Onaj pokret pohotljive Putifarove žene učinio mi se pun izvesnog materinskog sažaljenja, ženskog staranja, kao da ta grešnica nije u nečistoj želji, već u dobroj i poštenoj nameri htela da strgne sa 122 Engl.: Ti si hrabar pas,

zar ne? (Prim. prev.)

220

KURCIO MALAPARTE

Josifovih leđa ogrtač i mene njime pokrije. Koraci nemačkih patrola muklo su odjekivali po pustoj ulici. Oko jedan sat posle ponoći neko je počeo da lupa na vrata Bugarskog poslanstva, koje se nalazilo preko puta Italijanskog poslanstva. „Lakše, ne lupajte toliko“, rekoh u polusnu, „probudićete jadnog Spina.“ Spin je u ovo doba spavao. „You are a brave dog, aren't you?“ Odjednom me savlada umor i zaspah kao zaklan. Sutradan rekoh Mameliju: „Uzmi lovačku pušku!“ Mameli je izašao u hodnik, otkačio pušku sa zida, rasklopio je i dunuo u cev. „A sad hajdemo po Spina“, rekoh. Sišli smo stepeništem, pojavili se na pragu podruma. Čim je Spin ugledao Mamelija s puškom u ruci, oborio je pogled, sakrio njušku među šape i počeo tiho da cvili kao dete. „Hajdemo, Spine!“, rekoh. Spin je razrogačenih očiju gledao pušku i sav drhtao. „Hajde, Spine, idemo!“, ponovio sam, a u mom glasu se osećao blag prekor. Ali Spin se nije ni pomerio s mesta, gledao je pušku razrogačenih očiju i drhtao od straha: tada sam ga uzeo u naručje (drhtao je kao uplašeno dete, žmurio da ne vidi pušku koju je Mameli obesio preko ramena) i polako smo se popeli stepeništem u predvorje. U predvorju su nas čekali apostolski nuncije u Beogradu monsinjor Feliči i opunomoćeni ministar Sjedinjenih Američkih Država mister Blis Lejn. Saznali su da sam stigao, a kako su znali da ću još koliko danas otputovati u Budimpeštu, pohitali su u Poslanstvo da me zamole da ponesem u Budimpeštu neke hartije. Blis Lejn je držao u ruci nekakav veliki žuti omot i molio me da ga predam Poslanstvu Sjedinjenih Američkih Država u Budimpešti. Zatim mi je dao tekst telegrama, koji je trebalo da pošaljem iz mađarske prestonice misiz Blis Lejn, koja je ovih dana bila u Firenci, u gostima kod jedne svoje prijateljice. I monsinjor Feliči me molio da odnesem jedan svežanj hartija Apostolskoj nuncijaturi u Budimpešti. „Prvo moram da se pobrinem za Spina, teško je bolestan“, rekoh, „posle ćemo razgovarati o vašim hartijama.“ „O, razume se“, reče monsinjor Feliči, „najpre treba da se pobrinete za Spina.“ „Ko je Spin?“, upita opunomoćeni ministar Sjedinjenih Američkih Država, prevrćući u rukama veliki žuti omot. „Ko je Spin? Ne poznajete Spina?“, reče monsinjor Feliči. „Spin je bolestan i moramo da ga izlečimo“, rekoh. „Nadam se da nemate nameru da ga ubijete“, reče Blis Lejn, pokazujući pušku koju je Mameli stezao u ruci što se grčila.

Kaputt

221

„Bio bi dovoljan samo jedan metak“, rekoh. „To je strašno“, viknu Blis Lejn ozlojeđeno. Izašao sam u park i položio Spina na peskovitu stazu, držeći ga za uzicu. Spin je najpre hteo da pobegne, da prekine uzicu i tiho cvileo kao dete. Ali kad je video kako Mameli rasklapa pušku i nabija je, šćućurio se dršćući i zažmurio. Monsinjor Feliči je okrenuo leđa, nekoliko koraka se udaljio i pognuo glavu. „Jesi li spreman?“, rekoh Mameliju. Svi su se bili izmakli, Gvidoti, princ Rufo, grof Fabricio Franko, Bavai, Košta, Korado, Sofija, svi su ćutali i netremice gledali u pušku, koju je Mam eli stezao u dršćućim rukama. „Strašno je to što radite“, reče Blis Lejn, gušeći se, „to je strašno!“ „Pucaj!“, naredih Mameliju. Mameli polako diže pušku. Svi su zadržali dah. Spin je tiho cvileo, šćućuren na zemlji. Mameli polako diže pušku, prisloni je uz rame, nanišani, opali. Pucanj odjeknu kratko među zidovima parka (Mameli je ciljao u drvo; jato vrabaca prhnulo je s grana i prestrašeno zacvrkutalo, poneki list je opao i lenjo plovio po sivom vazduhu), a Spin naćuli uši, otvori oči, pogleda okolo. Dobro znani zvuk, prisni glas puške pomilovao je njegovo uho. Sve je, dakle, opet bilo po starom: uspostavljen je opet nekadašnji red i zavladao je sklad. Priroda, koju više nije potresala ona strašna rika, mahnita rika izbezumljene puške, opet se spokojno smeškala. Kad je Mameli punio pušku, Spin je osetio kako mu se krv ledi u žilama, jer je očekivao da će se iz ždrela pomahnitale puške prolomiti onaj urlik, onaj stravični prasak koji je poremetio red u prirodi, od koga se srušio svet, koji je zemlju zasuo ruševinama i zavio je u crno. Zažmurio je i drhtao, grozničavo očekujući da se desi taj užas. Ali, eto, puška se najzad izlečila od čudovišne mahnitosti i opet se oglasila prisno, kao nekad u smirenoj prirodi. Spin ustade, poče da maše repom, obazre se oko sebe zapanjen i još uvek podozriv, pa se strese, poče da trči po parku i radosno laje, dok najzad ne skoči i prisloni obe šape na Mamelijeve grudi, veselo lajući na pušku. Mameli je malo prebledeo. „Hajdemo, Spine!“, reče. I ode da obesi pušku na njeno mesto u hodniku, a pas ga je pratio.

Četvrti deo PTICE

XII

STAKLENO OKO Pruska princeza Lujza, unuka Kajzera Vilhelma II (njen otac, princ Joakim Hoencolern, koji je umro pre nekoliko godina, bio je kronprinčev mlađi brat), izašla je te večeri sa Uzom na potsdamsku stanicu da me sačeka. „Doći ćemo biciklom iz Licenze“, telefonirala mi je Uza. Bilo je proleće, veče vlažno i mlako. Kad sam sišao sa berlinskog voza, sitna kiša rosila je srebrni prah kroz zeleni vazduh. Kuće na trgu izgledale su kao da su od aluminij uma. Skupine oficira i vojnika zadržavale su se na pločnicima pred stanicom. Dok sam stajao i gledao jedan propagandni plakat o Leibestandartu Adolfa Hitlera, koji je bio nalepljen na zidu predvorja železničke stanice (na tom plakatu dva SS-ovca sa mašinskim puškama, gotska lica, golobrada i oštrih crta, čela pritisnutog velikim čeličnim šlemom, sa hladnim i svirepim sjajem u sivim očima, oštro su se isticala prema pozadini u kojoj su se videle kuće u plamenu, skeleti drveća, topovi upali u blato), osetio sam da mi je neko položio ruku na mišicu. „Dobro veče“, pozdravi me Uza. Bila se zajapurila od vožnje biciklom, plave vlasi su joj se razbarušile. „Lujza vas čeka napolju“, reče, „ostala je da pripazi na velosipede.“ Zatim se nasmeši i dodade: „She's very sad, poor child, be nice to her.“123 Lujza je prislonila dva bicikla uz stub fenjera i čekala nas je, držeći 124

upravljač. naročitim jezikom iz „Comment Potsdama, allez-vous?“, kruto i stidljivo.upitala Merila me je onim od glave do petefrancuskim i smeškala se. Glavu je malo nagnula na jednu stranu. Upitala me je da li imam čiodu. Jao, pa zar ni ja nemam čiode? „U čitavoj Nemačkoj ne možete naći jednu čiodu“, reče i nasmeja se. Malo je pocepala suknju i izgledalo je da se mnogo sekira zbog te nezgode. Na glavi je imala tirolski šeširić od zelenog filca, suknju od tvida boje duvana; kožni prsluk muškog kroja stezao joj je grudi i isticao tanak struk, nežnu liniju bokova. Bila je u kratkim čarapama. Radovala se što me opet vidi, 123

Engl.: „Vrlo je tužna, jadno dete, budite prema njoj dobri.“ (Prim. prev.)

124

Franc: „Kako ste?“ (Prim. prev.)

224

KURCIO MALAPARTE

zašto ne bih pošao s njima na Licenze? Našla bi mi negde neki bicikl. Prenoćio bih u dvorcu. Nisam mogao, trebalo je da sutra ujutru otputujem u Rigu i Helsinki. Zar ne mogu da odložim putovanje? Licenze je veoma lep, to i nije dvorac, već stara poljska kuća, okružena prekrasnom šumom. U šumama oko Licenzea žive stada jelena, priroda je veoma lepa, veoma mlada. Uputili smo se prema središtu grada, išao sam pored Lujze, koja se naslanjala na bicikl. Kiša je prestala, veče je bilo mlako i vedro, bez meseca. Činilo mi se da idem pored neke devojke, kroz predgrađe svoje varoši. Činilo mi se da sam se vratio u momačke godine, u ono vreme kad sam u Pratu, uveče, kad radnice izlaze iz fabrika, čekao Bjanku na pločniku pored Fabrikone, s one strane Porta del Seralja i pratio je kući dok se ona naslanjala na bicikl. Pločnik je bio blatnjav, a Lujza je hodala ne obraćajući pažnju na blato: gackala je po barama, baš onako kako su radnice iz moga grada gackale po njima, baš onako kako je to činila Bjanka. Na zamagljenom nebu počele su da se naziru prve zvezde, blede i daleke, ptice su se umilno i veselo natpevale na granama, negde pri kraju ulice žuborila je reka i njen prigušen žubor podsećao je na šuštanje platna što se vijori na vetru. Stali smo na mostu, nagnuli se preko ograde i zagledali se u vodu. Tog trenutka, pod svodovima mosta plovio je neki čamac sa dva vojnika i prepustio se matici da ga nosi. Lujza se naslonila na mermernu ogradu i gledala u vodu, koja je sporo proticala između zatravljenih obala. Naginjala se preko ograde, propinjući se na prste, baš onako kako se Bjanka naginjala preko ograde mosta Ponte del Merkatale, da bi posmatrala Bisencio, čije su vode oplakivale visoke crvene zidove kojima je bio opasan naš grad. Ja bih joj kupio kesicu kikirikija ili semenki, a ona je osećala posebno zadovoljstvo da pljuje ljuske u reku. „Da smo u Italiji“, rekoh, „sad bih vam kupio za dva solda semenki ili kikirikija. Volite li kikiriki, Lujza, i usoljene semenke?“ „Kad sam bila u Firenci, svakog dana sam kupovala kesicu semenki na uglu Ulice Tornabuoni. Ali sve mi to danas izgleda kao neki dalek san.“ „Zašto ne provedete medeni mesec u Italiji, Lujza?“ „Saznali ste već da se udajem. Ko vam je kazao?“ „Neki dan mi je kazala Agata Ratibor. Dođite kod mene na Kapri, Lujza. Ja ću biti daleko, u Finskoj, a vi ćete tamo voditi sami domaćinstvo. Na Kapriju je mesec zaista sladak kao med.“ „Ne mogu. Oduzeli su mi pasoš. Ne smemo napustiti Nemačku. U Licenzeu živimo kao u progonstvu. Život kraljevskih prinčeva nije lak. Mogu samo nekoliko kilometara da se udalje od svoje rezidencije.“ Lujza se smeškala i nagnula glavu. Morala je da traži naročitu dozvolu kad je odlazila u Berlin.

Kaputt

225

Drveće se ogledalo u reci, vazduh je bio blag, obasjan prozirnom koprenom srebrne magle. Već smo se bili udaljili od mosta kad se ispred nas zaustavi jedan mlad oficir i pozdravi nas. Bio je to visok i plav mladić, otvorena, nasmejana lica. „O, Hanse!“, reče Lujza i pocrvene. Bio je to Hans Rajnhold: stajao je pred Lujzom u stavu mirno, ukrućenih ruku, pripijenih uz bokove i gledao je smešeći se, dok postepeno, gotovo nehotice privučen nekom tajanstvenom silom, nije okrenuo glavu prema odredu vojnika koji je marširao prema nama, snažno lupajući cokulama o asfalt. To su bili njegovi vojnici. Smenila se straža i vraćali su se u kasarnu. „Što ne pođeš s nama, Hanse?“, upita ga Lujza tiho. „Još nisam završio egzercir sa vojnicima. Večeras sam dežuran“, odgovori Hans. Sada više nije gledao u Lujzu, već u vojnike koji su se udaljavali, udarajući cokulama o asfalt. „Doviđenja, Hanse!“, reče Lujza. „Doviđenja, Lujza!“, odgovori joj Hans. Zatim diže ruku i salutira Lujzi, na kruti potsdamski način. Potom se okrenu prema Uzi i prema meni i reče: „Doviđenja, Uza!“, a meni se malo pokloni, pa otrča za svojim odredom i izgubi se u dnu drvoreda. Lujza je išla i ćutala, čuo se samo šum točkova njenog bicikla po vlažnom asfaltu, zujanje automobila u nekoj udaljenoj ulici, koraci mase po pločniku. I Uza je ćutala i povremeno klimala plavom glavicom. Povremeno bi ljudski glas razbio tišinu (razbio bi one akorde prigušenih zvukova, odlomke zvukova koji sačinjavaju tišinu ulice provincijskog gradića uveče) i taj ljudski glas se slagao s akordima zvukova, upravo taj ljudski glas, samo taj glas, čist i usamljen. „Hans mora da ode na front idućeg meseca“, reče Lujza, „jedva ako budemo imali vremena da se venčamo.“ Zatim se jedan trenutak kolebala, pa je dodala: „Taj rat…“, i ućutala je. „Plašite se rata?“, upitao sam. „Ne, ne plašim se. Niste me razumeli. U ovom ratu ima nečeg…“ „Čega?“, upitao sam. „Ah, ništa. Htela sam da kažem… ali nema smisla.“ Došli smo do svratišta koje se nalazilo nedaleko od mosta i ušli. Dvorana je bila puna sveta. Seli smo u jedan ugao neke izdvojene sobice u kojoj je za stolom sedelo i ćutalo nekoliko vojnika, a dve devojke, skoro devojčice, večerale u društvu neke starije gospođe, verovatno učiteljice. Devojke su imale dugu plavu kosu, savijenu u pletenice koje su im se spuštale niz ramena. Na njihovim sivim školskim keceljama isticao se uštirkan beo okovratnik. Činilo mi se da je Lujza nešto uznemirena, osvrtala se po restoranu kao da

226

KURCIO MALAPARTE

nekog traži i povremeno bi me pogledala sa setnim osmehom na licu. Odjednom reče: „Je n'en peux plus.“125 U njenoj jednostavnoj draži bilo je nečeg strogog i hladnog, bilo je one iste hladne strogosti kojom se odlikuje Potsdam sa svojom baroknom arhitekturom, sa svojom težnjom ka neoklasicizmu, sa svetlo omalterisanim crkvama, palatama, kasarnama, devojačkim zavodima, kućama koje su istovremeno i dvorske palate i građanski domovi, sagrađeni pored vlažnog i gustog zelenila drveća. Pred Lujzom sam se osećao slobodan i neskučen kao da sam bio sa nekom devojkom iz naroda ili radnicom: sva draž njene ličnosti sastojala se u tome što joj je ponašanje bilo jednostavno kao u kakve priproste devojke, što je bila pomalo stidljiva i nevesela, kao žene u čijem životu nema radosti, koje se iz dana u dan pašte u turobnom sivilu mučnog života. U njoj uopšte nije bilo one ponižene gordosti, tužnog odricanja, lažne skromnosti, razmetljivog uzdržavanja, iznenadnog negodovanja koje svet obično smatra odlikama propale veličine: naprotiv, odlikovala se neveselom jednostavnošću, nekakvim preosetljivim, nesvesnim strpljenjem, starodrevnom i otmenom bezazlenošću, mračnom snagom strpljivosti, one strpljivosti čiji se koreni nalaze u gordosti. S njom sam se osećao slobodno i neusiljeno kao sa nekom od onih malih radnica koje sam uveče presretao u podzemnoj železnici, ili na zamagljenim ulicama berlinskog predgrađa, pored radionica, u vreme kad nemačke radnice u grupama izlaze iz fabrika i snishodljive i ucveljene prolaze gradom, a na izvesnom odstojanju ih prati bezlična i ćutljiva masa bosih, polugolih, raščupanih devojaka, koje su Nemci pohvatali u racijama po Poljskoj, Ukrajini, Zakarpatskoj Rusiji. Lujzine ruke su bile fine i nežne s bledim i prozračnim noktima. Podlaktice je imala tanane sa spletom plavičastih vena koje su se granale prema šaci. Jednom se rukom naslonila na sto i gledala slike konja što su ukrašavali zidove sobe: bili su to čuveni čistokrvni ždrepci iz bečke Hohe Schule, koje su slikali Verne i Adam. Neki su išli španskim paradnim korakom, drugi su galopirali po predelu sa modrikavim drvećem i zelenom vodom. Gledao sam Lujzinu ruku. Bila je to ruka pravog potomka kuće Hoencolern. (Odmah bih prepoznao ruku nekog Hoencolerna, jer su bile kratke, palanački nežne, pune, sa savijenim palcem i sasvim sitnim malim prstom, dok se srednjak jedva odvajao od ostalih.) Ali Lujzine ruke su bile crvene i nagrizene ceđu, prevučene tananim crtama, ispucane: one su izgledale kao ruke poljskih 125 Franc:

„Ne mogu više da izdržim.“ (Prim. prev.)

Kaputt

227

i ukrajinskih radnica koje sam video kako jedu krišku crnog hleba i sede na zemlji pored zida livnice onog dana kad sam otišao u predgrađe Ruleben; bile su kao ruke „belog robija“ sa istoka, ruskih radnica iz metalurških kombinata koje bi predveče ispunile pločnike industrijskih četvrti Pankova i Špandau. „Da li biste mogli da mi donesete iz Italije ili iz Švedske parče sapuna?“, reče mi Lujza i sakri ruku. „Prinuđena sam da sama perem svoje rublje, čarape. Da li biste mogli da mi donesete malo sapuna za pranje.“ I dodade, posle kraće pauze, zbunjeno: „Više bih volela da se zaposlim u nekoj fabric i kao radnica. Je n'en peux plus de cette existence de petite bourgeoise.“126 „Ubrzo će doći i na vas red“, rekoh, „i vas će poslati na rad u neku topionicu gvožđa.“ „O ne, neće da znaju za jednu Hoencolern. U ovoj Nemačkoj mi smo bespravni i prezreni stvorovi. Ne znaju šta da rade sa mnom“, dodade pomalo prezrivo, „ne znaju šta da rade s jednim kraljevskim visočanstvom.“ Tog trenutka su u restoran ušla dva vojnika. Na očima su imali crne zavoje. Pratila ih je bolničarka i držala za ruke. Seli su za susedni sto. Nisu se uopšte pomerali, ćutali su. Bolničarka se povremeno okretala i gledala nas. Onda je nešto šapnula onoj dvojici slepih vojnika i oni su okrenuli lica prema nama. „Kako su mladi!“, šapnu Lujza. „Još su dečaci.“ „Imali su sreću“, rekoh. „Nije ih progutala neman rata. Doduše, ta neman ne guta leševe, ona proždire samo žive vojnike. Proždire noge, ruke, oči živim vojnicima, gotovo uvek na spavanju, kao što to rade pacovi. Ljudi su civilizovani, nikad ne proždiru žive ljude. Ko zna zašto više vole da jedu leševe. Možda zato što je teško proždrati živog čoveka, pa i dok spava. U Smolensku sam video neke ruske zarobljenike kako jedu leševe svojih drugova koji su umrli od gladi i studeni. Nemački vojnici su ih gledali veoma predusretljivo, s najvećim poštovanjem i reč nisu proslovili. Nemci su veoma humani, zar ne? Nije do njih bila krivica što se to desilo, nisu imali šta da im daju da jedu. Zato su ih gledali, klimali glavama i govorili: Arme Leute, jadni ljudi. Nemci su sentimentalan narod. Oni su najsentimentalniji i najcivilizovaniji narod na svetu. Nemački narod ne jede leševe. Civilizovan narod ne jede leševe. Jede žive ljude.“ „Molim vas, ne budite svirepi, ne pričajte mi takve užase“, reče Lujza i uhvati me za ruku. Osetio sam da drhti i odjednom me obuzelo sažaljenje i gnev.

126 Franc:

„Ne mogu više da izdržim da živim kao neka malograđanka.“ (Prim. prev.)

228

KURCIO MALAPARTE

„Bila je užasna ciča“, produžio sam, „i počeo sam da povraćam. Stideo sam se što sam se pokazao toliko malodušnim pred Nemcima. Nemački oficiri i vojnici gledali su me prezrivo, onako kako se gleda slaba žena. A ja sam pocrveneo, hteo sam da im se izvinim zbog tog trenutka slabosti, ali nisam bio u stanju, jer sam jednako povraćao.“ Lujza je ćutala, a ja sam osećao kako njena ruka drhti na mojoj. Zažmurila je, činilo mi se kao da je prestala da diše. Zatim je rekla, neprestano žmureći i drhteći: „Katkad se pitam da li je možda moja porodica unekoliko kriva za sve ovo što se danas zbiva. Smatrate li da smo mi Hoencolerni pomalo za ovo odgovorni?“ „A ko nije odgovoran? Ja nisam Hoencolern, pa ipak katkad pomislim da sam i ja odgovoran za ovo što se danas zbiva u Evropi.“ „Katkad se pitam da li sam ja, kao Nemica, dužna da volim nemački narod. Jedna Hoencolern mora da voli nemački narod, zar ne?“ „Niste dužni da ga volite, ali Nemci su ipak krasan svet.“ „O da, krasni su“, reče Uza i nasmeja se. „Hoćete li da čujete priču o staklenom oku?“ „Neću da slušam strašne priče“, reče Lujza. „To nije strašna priča. To je nemačka priča, priča sentimentalna.“ „Samo tiše“, reče Lujza, „mogla bi da vas čuju ona dva slepca.“ „Mislite da na svetu ima divnijih ljudi od slepaca? Možda ih i ima – to su ljudi sa staklenim okom. Prošle zime sreo sam u Poljskoj ljude koji su još bolji od slepaca i onih sa staklenim okom. Bio sam u Varšavi, u kafani Evropejski. Vraćao sam se sa smolenskog fronta, strahovito iznuren, izmučen nesanicom, jer mi se neprestano povraćalo. Noću bih se trgnuo iz sna, toliko me strašno čupalo u želucu; činilo mi se da sam progutao zver i da mi ona grize utrobu. Bolovi su bili tako silni kao da sam pojeo parče mesa živog čoveka, pa sam satima razrogačenih očiju piljio u tamu. Nalazio sam se u Varšavi, u kafani Evropejski. Orkestar je svirao stare poljske i nemačke pesme. Za susednim stolom sedeli su neki nemački vojnici sa dvema bolničarkama. Gosti, koji su do poslednjeg mesta ispunili kafanu, bili se darežljivi, a oskudni, veoma dostojanstveni i otmeno setni kao i svi gosti što sam ih sretao u poljskim lokalima tih godina bede i ropstva. Žene i ljudi stradalničkih lica sedeli su za stolovima, ćutali i slušali muziku, ili su tiho razgovarali jedni s drugima. Svima je odeća bila izgužvana, rublje sumnjive čistoće, potpetice iskrivljene. U njihovom ponašanju bilo je one otmenosti zbog koje je čitav poljski narod ličio na zamagljeno ogledalo, u kome se najobičniji pokreti odražavaju ljupko i sa starinskom gospodstvenošću.

Kaputt

229

Ali žene su bile upravo čudesne u svojoj jednostavnosti punoj grandeur, u svojoj gordosti koja je na njihovim licima prikrivala bledilo gladi. Smeh im je bio umoran, pa ipak nigde ni traga slabosti, mirenja, samilosti, poniznosti u tom umornom osmehu na bolnim usnama. Oči su im bile duboke i svetle, pa ipak nemirne: ličile su na ranjene ptice, na zarobljene ptice, ličile su na galebove koji lenjo proleću vazduhom kao vesnici bure, beli prema mračnom nebu nad morem, a njihovi krici se mešaju sa fijukom vetra i šumom talasa. Za susednim stolom sedeli su vojnici ukočena pogleda, ne pomerajući glavu. Video sam kako se u njihovim ukočenim očima širi i sužava ženica. Primetio sam da ne trepću. Ali nisu bili slepi: neki od njih su čitali novine, drugi su pažljivo zagledali svirače, svet koji je ulazio i izlazio, kelnere koji su se užurbali oko stolova i kroz zamagljene velike prozore ogroman Trg Pilsudskog, pust pod snegom. Odjednom sam se užasnuo, jer sam primetio da nemaju očne kapke. Već sam viđao vojnike bez kapaka na peronu u Minsku, pre nekoliko dana kad sam se vraćao iz Smolenska. Usled strahovite studeni koja je ove zime zavladala, dešavale su se razne stvari. Hiljade i hiljade vojnika izgubilo je ruke i noge, a hiljadama i hiljadama od mraza su iscurile oči, otpali nos, prsti, polni organi. Mnogima je opala kosa. Viđao sam vojnike koji su preko noći oćelavili, ili kojima je kosa opala mestimično, pa im se lobanja prošarala kao da na glavi imaju kraste. Mnogi su ostali bez kapaka. Kad kapke opali mraz, oni otpadnu kao mrtva koža. Sa stravom sam posmatrao oči ovih jadnih vojnika u kafani Evropejski u Varšavi, te ženice koje su se širile i sužavale sred ukočenog, razrogačenog oka, uzaludno se naprežući da se zaštite od svetla koje ih je zablesnulo. Mislio sam kako ovi nesrećnici spavaju sa očima razrogačenim u tami, kako je noć njihov očni kapak, kako im dan prolazi u tome što idu ukočenih i razrogačenih očiju u susret noći, kako sede na suncu, očekujući da noćna senka kao kapak siđe na njihove oči, kako će sigurno poludeti i kako će jedino ludilo zaseniti njihove oči bez kapaka.“ „O, dosta!“, gotovo viknu Lujza. Netremice me gledala razrogačenim, čudnovato bezbojnim očima. „Smatrate da ovo nije lepo, veoma lepo?“, rekoh i nasmejah se. „Ćutite!“, prošaputa Lujza. Zažmurila je, teško je disala. „Dozvolite mi da vam ispričam jedan događaj sa staklenim okom.“ „Nemate prava da me rastužujete i mučite“, reče Lujza. „To je hrišćanska priča, Lujza, pa zar vi niste jedna princeza iz nemačke kraljevske kuće, jedna od Hoencolernovih, zar niste ono što se još i danas zove devojka iz dobre kuće? Zašto da vam ne ispričam jednu hrišćansku priču?“ „Nemate prava“, reče Lujza odsečno.

230

KURCIO MALAPARTE

„Dozvolite mi onda da vam bar ispričam jednu dečju priču“, rekoh. „Oh, je vous en prie, taisez-vous“, reče Lujza. „Vous ne voyez pas que je tremble? Vous me faites peur.“127 „To je priča o napuljskoj deci i engleskim avijatičarima“, rekoh, „veoma mila priča. I u ratu se dešavaju mile stvari.“ „To je baš ono najstrašnije u ratu“, reče Uza. „Je n'aime pas voir sourire les monstres.“128 Kad se zaratilo, našao sam se u Napulju za vreme onih prvih vazdušnih napada. Jedne večeri sam pošao na večeru kod nekog prijatelja koji je stanovao na Vomeru. Vomero je visoravan koja se nalazi iznad grada i sa koje se odvaja i silazi prema moru brežuljak Posilipo. To mesto je čarobno, a pre nekoliko godina tu se nalazila divljina, sa kućicama i letnjikovcima utonulim u zelenilo. Pred svakom kućom nalazila se bašta: u njima je bio zasađen poneki čokot vinove loze i maslina. Po terasama su uspevali modri patlidžani, paradajz, kelj, grašak, i one su mirisale na bosiljak, ruže, ružmarin. Ruže i paradajz iz Vomera bili su na glasu i po svojoj lepoti nimalo nisu zaostajali za starinskim ružama iz Pešta i paradajzom iz Pompeje. Danas su te bašte pretvorene u parkove. Ali među ogromnim građevinama od betona i stakla još se sačuvao poneki starinski letnjikovac i skromna seljačka kućica, a povremeno bi se zelenilo neke usamljene bašte izgubilo pred svetlom, ogromnom plavom površinom zaliva. A tamo preko puta izbijao je iz mora Kapri u srebrnastoj magli, desno Iskija i njen visoki Epomeo, levo obala Sorenta i oni su se ogledali u prozračnom ogledalu mora i neba, a na levoj strani video se Vezuv, taj otmeni idol, koji je kao kakav veliki Buda sedeo na obali zaliva. Ko se uputi uličicama Vomera, tamo gde Vomero menja ime i venčava se sa brežuljkom Posilipo, videće između drveća i kuća svečan starodrevni bor u čijoj senci se nalazi Vergilijev grob. U tom delu grada nalazila se poljska kućica mog prijatelja, okružena bašticom. Očekujući da večera bude gotova, sedeli smo u bašti, pod senicom od vinove loze, pušili i mirno razgovarali. Sunce je već bilo zašlo, na nebu je postepeno trnula svetlost. Ovakvo mesto, predeo, čas, godišnje doba, opevao je Sanacaro: povetarac je bio onaj isti opori lahor Sanacara, kad se miris mora i vrtova meša s blagim istočnim vetrom. A kad je veće počelo da izlazi iz mora, sa svojim velikim rukovetima ljubičica, po kojima je popala noćna rosa (uveče more na prozore polaže krupne rukoveti ljubičica koje po celu bogovetnu noć mirišu i ispunjavaju sobe prijatnim morskim dahom), moj prijatelj je rekao: 127 Franc: 128

„O, molim vas, ćutite… Zar ne vidite da sva drhtim? Vi me plašite.“ (Prim. prev.)

Franc: „Ne volim da vidim kako se čudovišta smeju.“ (Prim. prev.)

Kaputt

231

„Ova noć će biti mirna. Sigurno će nadletati grad. Treba da po bašti rasturim poklone engleskih avijatičara.“ U prvi mah ga nisam shvatio, i začudio sam se kad sam video kako ulazi u kuću, vraća se i nosi lutku, drvenog konja, trubu i dve kesice bombona, koje je, ništa mi ne objašnjavajući, i možda u sebi lukavo uživajući što se zgranjavam, veoma brižljivo postavljao između bokora ruža, glavica salate, po šljunku na putanji i na ivicu jednog basena u kome se svetlucalo jato riba – crvenperki. „Šta radiš to?“, upitao sam ga. Pogled mu je bio ozbiljan, a ipak mi se smeškao. I ispričao mi je kako se njegovo dvoje dece (deca su već bila legla), prilikom prvih bombardovanja, toliko prestravilo da se mlađe dete bilo teško razbolelo, pa je zato smislio da strahovita bombardovanja Napulja pretvori u svečanost za svoju decu. I tako, čim noću počne da zavija sirena, moj priljatelj i njegova žena skoče iz kreveta, uzmu decu u naručje i razdragano viču: „Divno! Sjajno! Dolaze engleski avioni! Baciće vam poklone!“ Tako siđu u podrum, bedno i nesigurno sklonište, šćućure se i preživljavaju časove straha od smrti, smejući se i uzvikujući: „Divno!“, dok deca ne zaspu srećna, sanjajući o poklonima engleskih avijatičara. Povremeno, kad bi se negde u blizini začulo fijukanje bombi i rušenje zgrada, dva mališana bi se probudila, a otac bi govorio: „Evo, evo, bacaju vam poklone.“ Deca bi tapšala od zadovoljstva i vikala: „Ja hoću lutku! A ja sablju! Tata, šta misliš hoće li mi Englezi baciti lađicu?“ Pred zoru, kad bi se huk aviona udaljio i malo-pomalo izgubio u svetlom nebu, otac i majka uzeli bi decu za ruke i odveli ih u baštu: „Tražite, tražite“, govorili su, „sigurno su upali u travu“. Dvoje dece je pretraživalo rosne bokore ruža, glavice salate, stabljike paradajza i negde bi našli lutku, negde drvenog konjića, a negde kesicu bombona. Sada se deca više nisu plašila bombardovanja, već su jedva čekala da počnu, radovala im se: katkad bi, pretražujući travu, našla i mali avion sa oprugom, sigurno neki jadni engleski avion, koga su zločesti Nemci oborili topovima dok je bombardovao Napulj da obraduje napuljsku decu. „Oh, how lovely“,129 uzviknu Lujza i zatapša. „A sad ću vam ispričati priču o Sigfridu i mački“, rekoh. „Napuljskoj deci ne bi se dopala priča o Sigfridu i mački, ali vama će se mnogo dopasti. To je nemačka priča, a Nemcima se sviđaju nemačke priče.“ „Nemci vole sve što je nemačko“, reče Lujza, „a Sigfrid je oličenje nemačkog naroda.“ „A mačka, Lujza? Šta mačka oličava? Da nije i ona jedna vrsta Sigfrida?“ „Sigfrid je jedinstven“, reče Lujza.

129 Engl.:

„Oh, kako je to ljupka priča!“ (Prim. prev.)

232

KURCIO MALAPARTE

„U pravu ste. Sigfrid je jedan, a svi ostali narodi su mačke. Počujte, dakle, priču o Sigfridu i mački. Našao sam se u Ritu, pored Pančeva, ispred Beograda, i tu sam čekao da se prebacim preko Dunava: poneki pucanj probio bi vazduh u to belo aprilsko jutro, koje je bilo zategnuto kao prozračno zaštitno platno između nas i grada u plamenu. Jedan odred SS-ovaca čekao je naredbu da pređe preko reke: svi vojnici su bili veoma mladi, svi su imali gotsko, trouglasto lice, šiljastu bradu, oštar profil, a pogled svetlih očiju bio im je oštar i svirep kao Sigfridov pogled. Sedeli su na obali Dunava i ćutali, a lica su okrenuli prema velikoj buktinji u koju se pretvorio Beograd, dok su im mašinke stajale između nogu. jedan od njih sedeo je malo po strani, pored mene: bio je to neki osamnaestogodišnji dečak, plav, plavook, na čijim je ružičastim usnama lebdeo hladan i nevin osmeh. Oči su mu bile neobično čiste i plave. Stupili smo u razgovor, pričali o svireposti rata, o ruševinama, borbama, pokoljima. Rekao mi je da su regruti Leibestandarta SS-trupa vaspitani tako da i ne trepnu pred tuđom patnjom. Ponovio sam mu da su njegove plave oči neobično čiste. On je dodao kako regrut SS-trupa nije dostojan da bude pripadnik Leibestandarta ako ne izdrži probu s mačkom. Regrut mora da levom rukom ščepa mačku za kožu na leđima, tako da joj noge ostanu slobodne kako bi mogla da se brani i da živoj životinji desnom rukom u kojoj drži nožić iskopa oči. Eto kako se oni obučavaju da ubijaju Jevreje.“ Lujza me ščepala za ruku, njeni nokti su mi se kroz tkaninu zarivali u meso. Osećao sam da joj ruka drhti. „Vous n'avez pas le droit…“,130 prošaputa i okrenu bledo lice prema dvojici slepih vojnika koji su ćutke jeli, malo zabačene glave. Bolničarka im je pomagala, polako, sporo, ispravljajući nesigurne pokrete njihovih ruku, dodirujući ih vrhom prsta uvek kad bi im nož i viljuška počeli da lupkaju oko ivice tanjira. „Oh, Lujza, oprostite“, rekao sam, „i ja se užasavam svirepih priča. Ali morate da saznate neke istine. Morate da znate kako i mačke u neku ruku pripadaju Sigfridovom soju. Nikada niste pomislili da je i Hristos jedna vrsta Sigfrida? Da je Hristos mačor razapet na krst? Vi ne smete da verujete ono što veruju Nemci kojima je govoreno kako je Sigfrid jedan, a kako su svi ostali narodi mačke. Ne, Lujza, i Sigfrid je mačjeg soja. Znate li poreklo reči 'kaputt'? To je reč koja vuče koren od hebrejske reči 'kopparoth', što znači žrtva. Mačka je 'kopparoth', ona je žrtva, ona je suprotnost Sigfridova: ona je žrtvovani Sigfrid. Ali kucne čas, a on uvek neminovno kucne, kad i sam Sigf rid, taj jedinstveni Sigfrid postaje mačka, postaje 'kopparoth', žrtva, postaje 'kaputt': to je trenutak kad kucne čas Sigfridove smrti, u kom se Hagen-Himler 130 Franc:

„Nemate prava da…“ (Prim. prev.)

Kaputt

233

spremaju da mu izvade oči kao mački. Sudbina nemačkog naroda leži u tome da se on pretvori u 'kopparoth', u žrtvu, u 'kaputt'. Tajni smisao njegove istorije leži u preobražaju Sigfrida u mačku. Vama, Lujza, ne sme da ostane nepoznata ova istina i vi morate znati kako smo svi mi Sigfrid, da nam je svima određeno da jednog dana budemo 'kopparoth', žrtve i da budemo 'kaputt': da smo po tome hrišćani, da je po tome i Sigfrid hrišćanin, jer i Sigfrid je mačka. A i vladari, deca vladara, unuci vladara, treba da znaju izvesne istine. Veoma su vas loše vaspitavali, Lujza.“ „Ja više nisam Sigfrid“, reče Lujza. „Ja sam pre mačka nego kraljevska princeza.“ „Da, Lujza, vi ste danas sličniji jednoj radnici nego princezi Hoencolern.“ „Mislite?“, reče Lujza stidljivo. „Osvojili biste neku radnicu kad biste pored nje radili u fabrici.“ „Volela bih da radim u fabrici. Promeniću ime, zaposliću se kao obična radnica.“ „A zašto ćete promeniti ime?“ „Princeza Hoencolern… Mislite da bi me druge radnice poštovale kad bi saznale moje pravo ime.“ „Onoliko bi vas cenile koliko danas vredi ime Hoencolern!“ „Ispričajte mi priču o staklenom oku“, šapnu odjednom Lujza. „Ta priča liči na tolike druge priče, Lujza. Nepotrebno je da je ispričam. To je hriščanska priča. Vi sigurno znate neku hrišćansku priču, zar ne? Sve su nalik jedna na drugu.“ „Šta podrazumevate pod hrišćanskom pričom?“ „Jeste li čitali Kontrapunkt života Oldosa Hakslija? Pa lepo, smrt dečaka, malog Filipa, u poslednjem poglavlju, hriščanska je priča. Oldos Haksli je mogao izbeći tu beskorisnu svirepost da usmrti to dete. Jednog dana Haksli je bio umoljen da dođe u Bakingemsku palatu. Kraljica Meri i kralj Džordž V želeli su da se s njim upoznaju. U to vreme je Kontrapunkt života doživeo velik uspeh. Suvereni su primili Oldosa Hakslija veoma ljubazno. On im je pričao o svojim knjigama, putovanjima, budućim planovima rada, o duhu savremene engleske književnosti. Posle ovog razgovora, kad je već Haksli bio na pragu odaje i nameravao da ode, njegovo veličanstvo Džordž V ljubazno ga pozove da se vrati. Kralj je bio uznemiren, videlo se da ima nešto da mu saopšti, ali se ne usuđuje. Najzad reče Haksliju nesigurnim glasom: 'Gospodine Haksli, kraljica i ja moramo nešto da vam prigovorimo. Nepotrebno je bilo da ubijete ono dete.'“ „Oh, kako je to ljupka priča!“, uzviknu Lujza. „To je hriščanska priča, Lujza.“

234

KURCIO MALAPARTE

„Ispričajte mi priču o staklenom oku“, reče Lujza i porumene. U jesen 1941. našao sam se u Ukrajini pored Poltave. Ovu oblast su često napadali partizani. Izgledalo je kao da su se vratila vremena Pugačova, Stenjke Razina. Čitave družine partizana kružile su po šumama i baruštinama duž Dnjepra, odjednom bi zaštektali mitraljezi ruševina, jaruga, šipražja. Zatim bi opet zavladala tišina, tišina ravna, gluva,izjednolična, tišina ogromne ruske ravnice. Jednog dana neki nemački oficir prolazio je na čelu svoje artiljerijske kolone kroz selo. U selu nije bilo žive duše, izgledalo je da su kuće napuštene već odavno. U štalama kolhoza, na zemlji je ležalo stotinak konja, koji su još bili privezani za prazne jasle: crkli su od gladi. U selu je vladala kobna pustoš kao u svim ruskim selima na koja su Nemci iskalili svoj bes. Oficir je posmatrao napuštene kuće, slamu na pragovima, rastvorene prozore, prazne i zanemele sobe, nekako setno, kao da mu je bilo malo neprijatno, kao da se plaši. Iz bašti, iznad plotova, izvirivali su suncokreti crnih, okruglih, ukočenih očiju, dugim žutimnjih trepavicama pratiliobraslih kolonu koja je pored prolazila. i neveselim zamišljenim pogledom Oficir je pognut jahao na konju, a obe ruke je položio na okrugli držač sedla. Bio je to četrdesetogodišnjak već prosede kose. Povremeno bi pogledao u oblačno nebo, pa bi se uspravio na stremenu, okrenuo, i pogledao kolonu. Vojnici su išli iza topova koje su vukli konji, u grupama, trag konjskih kopita ostajao je po blatnjavom putu, bičevi su fijukali kroz vlažan vazduh, ljudi su vikali: „Ja! Ja!“, i požurivali konje. Dan je bio tmuran i selo je sablasno izgledalo u sivom jesenjem vazduhu. Dunuo je vetar, telo ponekog Jevrejina njihalo se na grani. Otegnut sušanj se širio od kuće do kuće kao da čopor bosonoge dece trči po pustim sobama, kao da se grdni pacovi ganjaju po napuštenim kućama. Kolona je stala u selubii napojili vojnici su se raštrkali po šorovima između bašta potrazi za vodom kojom konje, kad ih oficir stiže punim kasom. Biou je strašno bled, vikao je: „Weg, weg, Leute!“,131 i bičem dodirivao ljude koji su već posedali po pragovima kuća. „Weg, weg Leute!“, vikao je. Tada se među vojnicima proširio glas: „Flecktiphus.“ Stravična reč prenela se kolonom, stigla do poslednjih njenih delova, koji su se zaustavili izvan sela, svi vojnici su se vratili na svoja mesta, kolona je krenula „ja! ja!“, bičevi su zafijukali po sivom vazduhu, a artiljerci su u prolazu zaprepašćeno gledali kroz otvorene prozore u kuće u kojima su mrtvaci ležali na slamaricama, ispijeni, avetinjski bledi, razrogačenih očiju. Oficir je zaustavio konja nasred trga pored Staljinovog 131

Nem.: „Hajde, hajde, ljudi.“ (Prim. prev.)

Kaputt

235

spomenika, oborenog u blato, gledao je kako prolazi kolona, povremeno prinosio ruku čelu i sasvim polako, nežno i umorno brisao levo oko. Dugo je još bilo do zalaska sunca, ali prve večernje senke već su se zgrušavale među lišćem u šumi, koja je postepeno postajala sve mračnija, gušća i prelila se nekakvim tamnim modrilom bez sjaja. Oficirov konj je bio nestrpljiv, udarao je kopitom o blatnjavi put, povremeno se propinjao u nameri da punim kasom krene za kolonom koja je sada upravo izlazila iz sela. Oficir obode konja i krenu za poslednjim municijskim kolima na začelju kolone i, kad je projahao pored poslednjih kuća, uspravio se i okrenuo: drum, trg, bili su pusti, kuće turobne, prazne. Pa ipak onaj šum, ono šuštanje što je rapavim jezikom lizalo zidove od slame pomešane s blatom, taj šum i bat bosonoge dece i izgladnelih pacova pratili su kolonu nadaleko. Oficir je stavio ruku na čelo i neveselo protrljao oko. Odjednom iz sela odjeknu pucanj i metak mu prosvira pored uha. „Halt!“, viknu oficir. Kolona stade, jedan mitraljez sa začelja kolone otvori vatru na seoske kuće. Posle onog prvog pucnja odjeknuše i drugi, partizani su sve jače, upornije, bešnje gađali. Dva artiljerca su pala smrtno pogođena. Tada oficir obode konja, u punom kasu stiže na čelo kolone i poče na sav glas da izdaje zapovest. Grupe vojnika se rastrčaše po polju, pucajući, u nameri da opkole selo. „Paljba!“, vikao je oficir. „Sve razorite!“ Partizani su i dalje pucali, još jedan artiljerac je pao. Tada se oficir strašno razbesneo. Galopirao je poljem, hrabrio vojnike, raspoređivao topove kako bi mogli da sa svih strana tuku selo. Nešto je počelo da gori. Kiša zapaljivih granata sručila se na selo, rušila zidove, krovove, čupala drveće, dizala oblake dima. Partizani su i dalje neustrašivo pucali. Ali uskoro je artiljerijska vatra bila tako žestoka da se selo pretvorilo u lomaču. Iz dima i plamena istrča grupa partizana, dignutih ruku. Među njima je bilo nekoliko starih, ali preovlađivali su mladi. Zapazili smo i jednu ženu. Oficir se nagnuo nad sedlo i njegov se pogled zaustavi na svakom od njih pojedinačno. Znoj mu je curio sa čela, ovlažio mu lice. „Streljajte ih!“, viknuo je promuklim glasom i pritisnuo oko rukom. U njegovom glasu se osećalo da mu se sve smučilo: to se osećalo i u načinu na koji je pritisnuo oko. „Feuer!“, viknu feldvebel. Kad je zarešetao mitraljez, oficir se okrenuo, pogledao tela streljanih, zavitlao bičem („Jawohl!“, rekao je feldvebel i ispalio nekoliko metaka iz pištolja u leševe), zatim je digao ruku i artiljerci su opet upregli konje u topove, kolona se svrstala u red, spremila na pokret, trgla i krenula. Oficir se nagnuo nad grivu svog konja, obema rukama naslonio na sedlo i krenuo za kolonom pedesetak koraka iza poslednjeg topa. Već se čelo kolone bilo udaljilo, izgubilo u blatu ravnice, kad mu odjednom metak zazvižda pored

236

KURCIO MALAPARTE

uha. „Halt!“, viknu oficir. Kolona stade, baterija sa začelja otvori vatru na selo. Svi mitraljezi, koliko ih je bilo u koloni, svi su rešetali kuće u plamenu. Ali polako i u pravilnim razmacima puščani hici probijali su crne oblake dima. „Četiri, pet, šest…“, brojao je oficir glasno. Samo je jedna puška pucala, samo jedan čovek je pucao. Odjednom iz oblaka dima istrča jedna senka s dignutim rukama. Vojnici zgrabiše partizana, gurnuše ga ispred oficira koji se pognu nad sedlo i pažljivo poče da ga posmatra. „Ein Kind!“,132 prošaputa. Bio je to neki dečko, nije imao više od deset godina: mršav, bled, u ritama, garavog lica, opaljene kose, opaljenih ruku. „Ein Kind!“ Dečak je gledao oficira mirno, treptao je, s vremena na vreme polako, dizao ruku i useknjivao se. Oficir sjaha, obmota uzde oko podlaktice i ispreči se pred dečakom. Izgledao je umoran, sve mu je već bilo dojadilo. „Ein Kind!“ I on je imao dečaka, tamo u Berlinu na Viclebenplacu, dečaka koji je bio vršnjak ovome, ili je možda Rudolf bio stariji jednu godinu, jer ovo je pravo dete. Oficir osinu bičem čizme, a konj koji je stajao pored njega poče nestrpljivo da udara kopitom o zemlju, zatim protrlja labrnju o rame svog gospodara. Nekoliko koraka dalje od njih, prevodilac, jedan Volksdeutscher, kaplar iz Balte, nestrpljivo je čekao da počne razgovor. Ovo je dete, ein Kind! Nisam došao u Rusiju da ratujem s decom, odjednom se oficir nadnese nad dečaka i upita ga da li u selu ima još partizana. Njegov glas je bio umoran, klonuo, gotovo se odmarao na glasu prevodioca koji je pitanje ponovio ruski, strogo i razdražljivo. „Njet“, odgovori dečko. „Zašto si pucao na moje vojnike?“ Dečko je začuđeno pogledao oficira, prevodilac je dva puta ponovio pitanje. „I sam znaš, zašto me onda pitaš?“, odgovorio je dečko. Glas mu je bio miran i jasan, odgovorio je odvažno, ali ne i ravnodušno. Oficira je gledao pravo u oči i pre nego što bi odgovorio, stao bi mirno, kao vojnik. „Znaš li ko su Nemci?“, tiho ga upita oficir. „Pa zar nisi i ti Nemac, tovariš oficer?“, odgovori mu dečko. Tada oficir mahnu, feldvebel ščepa dečaka za ruku, izvadi pištolj iz futrole. „Ne ovde, tamo dalje“, reče oficir i okrenu leđa. Dečko krenu sa feldvebelom i požuri da bi mogao ići ukorak s njim. Odjednom se oficir okrenu, diže korbač, viknu: „Ein Moment!“, i feldvebel se okrenu, zbunjeno pogleda oficira, zatim se vrati i gurnu dečka ispred sebe. 132

Nem.: „Dete!“ (Prim. prev.)

Kaputt

237

„Koliko je sati?“, upita oficir. Zatim, ne očekujući odgovor, poče da se šetka ispred dečaka i šiba bičem čizme. Konj je išao za njim pognute glave, frkćući. Odjednom oficir stade ispred dečaka, ćutke se zagleda u njega, pa mu šapnu, umorno, kao da mu je već svega dosta: „Čuj, neću ti učiniti ništa nažao. Ti si dete, a ja s decom ne ratujem. Pucao si na moje vojnike, ali ja ne ratujem s decom. Lieber Gott, nisam ja izmislio rat.“ Oficir se preseče, zatim se obrati dečaku neobično ljubaznim glasom: „Čuj, ja imam jedno stakleno oko. Veoma teško se razlikuje od pravog oka. Ako mi budeš odmah rekao, bez predomišljanja, koje je od njih stakleno, pustiću te, slobodan si.“ „Levo“, spremno je odgovorio dečko. „Po čemu si to poznao?“ „Po tome što jedino u njemu ima nečeg ljudskog.“ Lujza je ubrzano disala i snažno mi stezala ruku. „A dečak? Šta je bilo s dečakom?“, šapnula mi je. „Oficir ga je poljubio u oba obraza, odenuo u svilu i kadifu i zapovedio da doteraju u kojeposlao je bilodečaka upregnuto osamubelaca i, ugapratnji sto oklopnikakraljevske u sjajnimkočije oklopima, u Berlin: Berlinu je Hitler primio kao kraljevića, gomila mu je klicala, a on mu je dao svoju kćerku za ženu.“ „O, da, znam“, rekla je Lujza, „jedino je tako moglo to da se završi.“ „Posle izvesnog vremena sreo sam tog oficira u Soroki na Dnjestru. Bio je to veoma ozbiljan čovek, otac porodice. Ali pravi Prus, pravi 'Piffke', kako bi to rekle Bečlije. Pričao mi je o svojoj porodici, radu. Po zanimanju je bio elektrotehnički inženjer. Pričao mi je i o svom sinu Rudolfu, dvanaestogodišnjem dečaku. Zaista se njegovo stakleno oko teško razlikovalo od zdravog. Rekao mi je da se u Nemačkoj proizvode najbolje staklene oči na svetu.“ „Taisez-vous“,133 reče Lujza. „Svi Nemci imaju jedno stakleno oko“, kazao sam.

133 Franc:

„Ćutite.“ (Prim. prev.)

XIII

KOTARICA OSTRIGA Ostali smo sami, dva slepa vojnika su izašla sa bolničarkom. Uza, koja dosad nije ni reč progovorila, pogleda me, smešeći se: „Staklene oči“, reče, „liče na staklene ptice. Ne mogu da lete.“ „O, Uza, ti još misliš da oči lete. E baš si dete, Uza“, reče Lujza. „Oči su zarobljene ptice“, reče Uza. „Oči ove dvojice slepih vojnika liče na prazne krletke.“ „Oči slepaca su mrtve ptice“, reče Lujza. „Pogled slepaca ne može da prodre u spoljni svet“, reče Uza. „Oni vole da se gledaju u ogledalu“, reče Lujza. „Hitlerove oči“, reče Uza, „pune su mrtvih očiju. Pune su mrtvih očiju. U njima su stotine, hiljade mrtvih očiju.“ Uza je bila prava devojčica. Devojčica čudne mašte, neobično osetljiva. Možda zato što joj je mati Engleskinja, pomislio sam da je Uza živa slika nevinosti kako ju je slikao Gejnsboro. Nisam se prevario: Gejnsboro je slikao žene slične predelima, u kojima ima prostodušnosti, ohole tuge, čeznutljive dostojanstvenosti svojstvene engleskom predelu i Gejnsboroovom slikarstvu, nečeg nastranog, nekakve ćudljive mahnitosti. Uza je predstavljala portret nevinosti kakav bi naslikao Goja. Imala je plave kose, kratke i kovrdžave, put belu, lice preliveno mlekom (o Gongora!) između dve jutarnje ruže obraza, oči su joj bile pune sivih tačkica okoježenica i kad bi ljupko priklonila glavu kao plave da sei žive, vragolasto predaje, ličila na portret nevinosti kakav bi naslikao Goja u Kapričosima ispred surog i ružičastog vidika, ispred kastiljanskog predela, pustog, sušnog, iznad kojeg duva nevidljivi vetar i koji je mestimično prošaran krvavim sjajem. Uza je već tri godine bila udata, a još uvek je ličila na devojčicu. Muž joj je pre tri meseca otišao na front a sada je, ranjen u rame, ležao u nekoj vojnoj bolnici pored Voronježa. Uza mu je pisala: „I'm going to have a baby, heil Hitler!“134 Mogla je da izbegne prinudni rad jedino ako je bila u drugom stanju. Uza nije volela da ide na rad u fabriku, nije htela da bude radnica, više je volela 134

Engl: „Očekujem dete, heil Hitler!“ (Prim. prev.)

Kaputt

239

da ima dete. „Jedini način na koji možeš napraviš Hitlera rogonjom jeste da ostaneš u drugom stanju.“ Lujza je porumenela i stidljivo je prekorila: „Uza!“ A Uza je rekla: „Don'tbe so Potsdam, Louise!“135 „Oči su načinjene od strašne materije“, rekoh ja, „od materije ljigave, mrtve: ne možeš ih stegnuti prstima, klize ti između njih kao puževi.“ Aprila 1941. vraćao sam se iz Beograda u Zagreb. Pre nekoliko dana bio se završio rat protiv Jugoslavije. Nezavisna Država Hrvatska tek se rodila, u Zagrebu je preuzeo vlast Ante Pavelić sa bandama ustaša. U svim selima po zidovima su bili izlepljeni veliki portreti Anta Pavelića, hrvatskog poglavnika, kao i razni plakati, proglasi, objave nove hrvatske države. To su bili prvi dani proleća; prozračna, srebrnasta magla dizala se sa Dunava i Drave. Ogranci Fruške gore rasplinuli su se unaokolo u blage zelene humke pune vinograda i njiva: svetlozelena boja vinograda i tamnozelena boja žita pružale su se jedna za drugom, smenjivale se, stapale se u igri svetlosti i senke pod nebom od plave svile. To su bili prvi vedri dani posle tolikih nedelja kiše. Drumovi su ličili na bujice blata: morao sam da se zaustavim u Iloku, na pola puta između Novog Sada i Vukovara, da bih tu prenoćio. U jednoj gostionici u ovom mestu, večera je bila iznesena na veliku zajedničku trpezu oko koje su posedali naoružani seljaci, žandarmi u srpskoj uniformi s hrvatskom kokardom na grudima i neke izbeglice koje su prešle skelom preko reke između Palanke i Iloka. Posle večere svi smo izašli na terasu. Dunav je sijao na mesečini, svetla remorkera i dereglija nestajala su i opet se pojavljivala između drveća. Ogroman, srebrnast mir spuštao se na zelene brežuljke Fruške gore. Bio je policijski čas. Patrole naoružanih seljaka vršile su večernju kontrolu, kucale na vrata Jevreja, zvali ih po imenu jednoličnim glasom. Njihova vrata su bila obeležena Davidovom zvezdom, nacrtanom crvenom bojom. Jevreji su izlazili na prozor i govorili: tu smo, kod kuće smo. Seljaci su vikali: „Dobro, dobro“, udarajući kundakom o tle. Po zidovima kuća, veliki trobojni proglasi nove vlade iz Zagreba isticali su se živim crvenim, belim i plavim bojama na mesečini. Bio sam strahovito iznuren i oko ponoći sam pošao u krevet. Ležao sam na leđima i kroz otvoren prozor posmatrao kako se mesec polako penje iznad drveća i krovova. Na fasadi kuće preko puta, u kojoj se nalazio ustaški logor u Iloku, bila je nalepljena ogromna slika Anta Pavelića, šefa nove hrvatske države. Slika je bila otisnuta crnom bojom na svetlozelenom kartonu: poglavnik je upirao u mene krupne crne oči, duboko usađene u nisko, tvrdo, tvrdoglavo čelo. Usta su mu bila široka, usne debele, nos prav i mesnat, uši velike. Nikad ne bih pomislio da jedan čovek može da ima tako velike, tako 135

Engl: „Ne budi tako pruski kruta, Lujza!“ (Prim. prev.)

240

KURCIO MALAPARTE

dugačke uši. Počinjale su od polovine obraza, bile smešne i čudovišne: verovatno je slikar pogrešio razmere kad je pravio taj portret. Pred zoru je ispod mog prozora prošla četa mađarskih honveda, utegnutih u žute uniforme, i zapevala. Mađarski vojnici pevaju isprekidano, zamišljeno. Povremeno se izvije jedan glas, pa začuti. Dvadesetak-trideset drugih otpevaju odsečno, pa odjednom zaćute. Zatim se nekoliko trenutaka čuje ujednačeni bat cokula, zveckanje pušaka i torbaka. Drugi glas se opet izvije, pa prestane da peva: dvadeset-trideset glasova mu odgovori i odjednom začuti. Ponovo se začuje težak i ujednačen bat cokula, zveckanje pušaka i torbaka. Bila je to tužna i svirepa pesma. Te glasove, to otpevanje, te iznenadne pauze bojila je usamljenost. To su bili glasovi puni gorčine i krvi, oni ojađeni, svirepi, daleki mađarski glasovi, koji su se izvijali iz duboke, udaljene ravnice jada i svireposti čovekove. Sutradan ujutru, po ulicama Vukovara (patrole mađarskih žandarma, naoružane puškama, stajale su na raskrsnicama; na trgu, pored mosta, bilo je okupljeno mnogo naroda, grupe devojaka prolazile su pločnikom i ogledale se u izlozima. Jedna devojka u zelenoj haljini šetala se gore-dole polako i lako, ličila je na zeleni list na svežem vetru) slike Anta Pavelića gledale su me sa zidova onim svojim očima, duboko usađenim u nisko i tvrdo čelo. Povetarac koji je ćarlijao s Dunava i Drave, kroz ružičasto praskozorje, širio je miris ovlažene trave. Od Vukovara do Zagreba, kroz Slavoniju, punu žitorodnih polja, svu zelenu od šuma, vlažnu od potoka i reka, u svakom selu dočekala me slika Anta Pavelića koji je upirao u mene pogled crnih očiju. Njegovo lice sa da mi je već bilo poznato, lice Anta Pavelića činilo mi se kao lice prijatelja, izgledalo mi je da ga već odavno znam, da je to lice nekog mog prijatelja. Na proglasima, koji su bili zalepljeni po zidovima, pisalo je da je Ante Pavelić zaštitnik hrvatskog naroda, otac hrvatskih seljaka, brat svih onih koji se bore za slobodu i nezavisnost hrvatskog naroda. Seljaci su čitali proglase, klimali glavama i okretali prema meni lica jakih i istaknutih jagodica, gledali me crnim i dubokim očima. I tako, kad sam prvi put video Antu Pavelića, gde sedi uz pisaći sto u jednoj palati u Gornjem gradu u Zagrebu, činilo mi se da sam sreo davnašnjeg znanca, činilo mi se da ga odavno poznajem. Gledao sam njegovo široko pljosnato lice, čvrstih i grubih crta. Crne i duboke oči žarile su mu se na bledom licu zemljane boje. Lice mu je zračilo nekakvom neizrecivom tupoglavošću: taj utisak su možda pojačavale njegove ogromne uši, koje su izbliza izgledale još veće, smešnije, čudovišnije nego na slikama. Ali postepeno sam dolazio do saznanja da ova njegova zablenutost možda i nije ništa drugo do obično snebivanje. Čulnost njegovih debelih usana padala

Kaputt

241

je u zasenak pred neobičnim oblikom i veličinom ušiju, koje su, u poređenju sa mesnatim usnama, izgledale kao dve apstraktne stvari, dve nadrealističke školjke kakve je crtao Salvador Dali, dva metafizička predmeta isto onako izobličena kao izvesna muzička dela Darijusa Miloa i Erika Satija: možda pre svega zato što sam predstavu uha povezivao sa slušanjem muzike. Kad je Ante Pavelić okrenuo lice, a ja ugledao njegov profil, učinilo mi se da su mu te ogromne uši podigle glavu tako da se malo iskrivila, kao krila koja pokušavaju da ponesu teško telo. Tog trenutka mi je lice Anta Pavelića izgledalo nekako fino, gotovo nežno i mršavo kao lice sa Modiljanijevih portreta, prekrilo ga je nešto što je ličilo na masku patnje. Tog trenutka sam pomislio da je sigurno dobar, a da je osnovna crta njegove naravi priprosta i blagorodna čovečnost, sazdana od ustezanja i hrišćanskog milosrđa. Učinilo mi se kako je kadar da podnese strašan fizički bol, napor i užasne muke, a da pritom ne trepne, ali kako nije kadar da podnese moralni bol. Učinilo mi se da je dobar, a onaj glupav izraz njegova lica protumačio sam kao izraz snebivanja, dobrote, prostodušnosti. Učinilo mi se da se na njemu svojstven, sasvim seljački način suočava s činjenicama, ljudima, stvarima kao sa fizičkim elementima, stvarnim a ne moralnim, kao s elementima iz ovog fizičkog sveta a ne iz svog moralnog sveta. Ruke su mu bile široke, krupne, maljave, zglavci na prstima istaknuti i čvornovati. Videlo se da ga ove ruke zbunjuju, da ne zna gde da ih dene; čas bi ih položio na sto, čas dizao i milovao ogromne usne školjke, čas ih zavlačio u džepove pantalona, ali najčešće se njima odupirao o pisaći sto, ukrštao debele maljave prste i nezgrapno i stidljivo trljao ih jedne o druge. Glas mu je bio dubok. Govorio je italijanski, polako, s neprimetnim toskanskim naglaskom: pričao mi je o Firenci, Sijeni, gde je godinama bio kao emigrant. A ja sam mislio, slušajući ga, da je upravo ovaj čovek terorista koji je naredio da se ubije jugoslovenski kralj Aleksandar, da on snosi odgovornost za smrt Bartua. Bio sam sklon da pomislim kako se on, iako nije prezao od krajnjih sredstava, ipak užasavao krvi. Pomislio sam da je to možda ipak dobar i prostodušan čovek. Ante Pavelić me gledao crnim dubokim očima i strižući ogromnim ušima govorio: „Vladaću svojim narodom blago i pravično.“ Bile su to dirljive reči, tim pre što ih je preko usta prevalio ovakav čovek. Jednog jutra me pozvao da se zajedno provozamo kroz Hrvatsku prema Karlovcu i slovenačkoj granici. Jutro je bilo sveže i prozračno, prvo majsko jutro; noć još nije svukla svoje ogromno zeleno ruho sa šuma i cestara duž obala Save. Još je carevala zelena majska noć koja je zaogrtala šume, gradove, dvorce, polja, maglovite obale reke. Na sjajnom horizontu, što je izgledao kao parče

242

KURCIO MALAPARTE

izlomljenog stakla, sunce još nije izgrejalo. Ptice su se jatile po krošnjama. Odjednom, sunčani zraci ozariše prostranu, blagu dolinu, rumena magla se diže sa polja i šuma. Ante Pavelić zaustavi kola, siđe na drum i reče mi, obgrlivši širokim pokretom čitav predeo: „Ovo je moja otadžbina.“ Zagrljaj tih krupnih maljavih ruku sa naduvenim čvornovatim zglavcama bio je možda suviše grub za jedan onakav nežan predeo. I ovaj čovek, visok, snažan, herkulske građe, koji je stajao na ivici druma, prema zelenilu doline i prašnjivom plavetnilu neba, sa onom njegovom krupnom glavom, velikim ušima, isticao se, sred nežnog i osetljivog predela, jako kao kakav Meštrovićev kip na svetlim trgovima gradova duž Dunava i Drave. Potom smo se opet popeli u kola, ceo dan smo putovali po divnom kraju od Zagreba do Ljubljane, peli se uz obronke Zagrebačke gore, šumovite planine koja nadvisuje Zagreb. Poglavnik je povremeno silazio iz kola, zaustavljao se sa seljacima i raspitivao se kako je ponelo žito, kakva će biti žetva, berba, govorio je da će ova godina biti rodna, pričao je s njima o stoci, o tome da dolazi vreme mira i reda k oje je oslobođenje domovine donelo hrvatskom narodu. Godila mi je njegova prostodušnost, blage reči, ona skromnost s kojom je prilazio skromnima, i sa zadovoljstvom sam slušao njegov duboki glas. Vraćali smo se u vlažno veče, kroz koje su proticale ljubičaste reke, veče koje je sjahalo sa vazdušnih mostova od purpurnih oblaka i bilo prosuto zelenim jezerima sred modrikastih šuma. A ja sam se dugo sećao njegovog glasa, crnih dubokih očiju i čudnovatih ušiju koje sam video pred nežnim hrvatskim predelom. Posle nekoliko meseci, krajem leta 1941, vratio sam se umoran i bolestan iz Rusije. Mesecima sam živeo u prašini i blatu ogromne ravnice koja se pruža između Dnjestra i Dnjepra. Uniforma mi je bila pocepana, izbledela od sunca i kiše, u nju se upio zadah mesa i krvi, to jest zadah rata u Ukrajini. Zadržao sam se u Bukureštu u nameri da se nekoliko dana odmorim od svog dugog putovanja kroz Ukrajinu, Besarabiju i Moldaviju, ali te iste večeri kad sam stigao telefonirao mi je jedan sekretar predstavništva Ministarskog szveta. u Atenepalas i obavestio me da potpredsednik Ministarskog saveta Mihail Antonesko želi sa mnom da razgovara. Antonesko me srdačno primio, poslužio me šoljom čaja u svojoj velikoj i svetloj radnoj sobi i počeo da mi na francuskom jeziku priča o sebi pomalo razmetljivo, naglašavajući reči, što me podsetilo na način govora Galeaca Ćana. Na sebi je imao građansko odelo, košulju s visokim oko vratnikom i sivu svilenu kravatu. Ličio je na direktora kakvog krojačkog salona. Izgledalo je da je preko njegovog punog i okruglog lica naslikano ružičasto lice žene, koja je ličila na njega kao da mu je sestra. Rekao sam mu „da veoma lepo izgleda“. Zahvalio mi se i zadovoljno se nasmešio. Dok je sa mnom razgovarao, netremice me je gledao sitnim crnim,

Kaputt

243

blistavim očima kao u zmije. Nijedne oči na svetu ne podsećaju toliko na zmijske oči kao oči Mihaila Antoneska. Na njegovom pisaćem stolu rascvetala se kita ruža u kristalnoj vazi. „J'aime beaucoup les roses“, rekao mi je, „je les préfères aux lauriers.“136 Kazao sam mu kako se u tom slučaju izlaže opasnosti da njegova politika bude kratkog veka kao i ruže koje žive „jedno jutro“. 137 „Jedno jutro?“, odgovorio je, „pa to je čitava večnost!“ Zatim me pogleda pravo u oči i savetova mi da smesta krenem u Italiju. „Bili ste neobazrivi“, reče mi, „vaši ratni dopisi sa ruskog fronta mnogo su kritikovani. Nije vam više osamnaest godina: ne dolikuje vam da u vašim godinama izigravate neko l'enfant terrible. Koliko ste godina izdržali u zatvoru u Italiji?“ „Pet“, odgovorih. „I to vam nije dovoljno? Savetujem vam da ubuduće budete obazriviji. Veoma vas poštujem: u Bukureštu su svi čitali vašu knjigu Tehnika državnog udara i svi vas vole: pa ipak, dozvolite da vam kažem, nemate pravo kad pišete da će Rusija dobiti rat. Uostalom, varate se, jer pre ili kasnije Rusija će pasti.“ „Elle vous tombera sur le dos“,138 odgovorih. Gledao me onim svojim zmijskim očima i smeškao se: dao mi je jednu ružu, otpratio me do vrata. „Bonne chance!“,139 poželeo mi je. Sutradan ujutru otputovao sam iz Bukurešta. Nisam čak imao vremena ni da odem da pozdravim svoju dragu prijateljicu iz Pariza, princezu Martu Bibesko, koja je ovde živela usamljena u svom letnjikovcu. U Bukureštu sam se zadržao samo nekoliko sati, pa sam produžio za Zagreb, gde sam nameravao da se odmorim nekoliko dana. Iste večeri kad sam stigao, sedeo sam na terasi kafane Esplanad sa prijateljem Pliverićem i njegovom kćerkom Nedom. Velika terasa bila je puna ljudi koji su sedeli, a izgledalo je kao da kleče oko gvozdenih stočića. Gledao sam lepe i čeznutljive Zagrepčanke, odevene s provincijskom elegancijom iz koje bi pokatkad izbila bečka draž iz 1910-1914. i mislio sam na hrvatske seljanke, koje su bile nage ispod široke suknje od uštirkanog platna, suknje što je ličila na oklop Ijuskara, na ljušturu cvrčka. Ispod ove tvrde i krhke kore od lanenog platna naslućivalo se ružičasto meso, glatki i mlaki goli udovi. Orkestar u Esplanadu svirao je stare bečke valcere: sedokosi violinisti možda su bili oni isti violinisti koji su videli nadvojvodu Ferdinanda u njegovim crnim kočijama sa četiri belca, a njihove violine su možda bile one iste violine koje su svirale na svadbi carice Zite, poslednje austrijske carice. Žene, one mlade, pa čak i Neda Pliverić, bile su žive kopije 136 Franc:

„Mnogo volim ruže… draže su mi od lovorika.“ (Prim. prev.) Ronsarove stihove. (Prim. prev.) 138 Franc: „Pašće vama na leđa.“ (Prim. prev.) 137 Aluzija na

139

Franc: „Srećno.“ (Prim. prev.)

244

KURCIO MALAPARTE

izbledelih portreta i na njima se zapažao stil alte Wien,140 stil Austriafelix141 i stil Radetzky'marsch. Drveće se svetlucalo u toploj noći, ružičast, zelen i plav sladoled polako se topio u čašama. U ritmu valcera njihale su se lepeze od perja i svile, iskićene staklenim perlama i sedefom: hiljadu čeznutljivih, svetlih ili tamnih, ili mesečarskih zanesenih očiju te večeri je, kao ptice, letelo po terasi Esplanada, nadletalo drveće u drvoredu, krovove, vinulo se u nebo od zelene svile, malo pocepano na ivici horizonta. Odjednom našem stolu priđe neki oficir: bio je to pukovnik grof Makiedo, bivši kapetan carske austrijske vojske, a sada ađutant Anta Pavelića, hrvatskog poglavnika. Dok je prolazio između stolova i gvozdenih stolica, malo se ljuljao u bokovima i s vremena na vreme salutirao, ljubazno se klanjajući desno i levo: čežnjive ženske oči obletale su kao ptice oko njegove visoke i krute vojničke kape, starinskog austrougarskog oblika. Prilazio je našem stolu, smešeći se, a taj osmeh je bio izbledeo i staromodan, taj osmeh od koga mu se ozarilo punačko lice, s malim ustima ispod tamno-žutih potkresanih brčića. To je bio onaj isti osmeh s kojim je primao stare diplomate, visoke državne funkcionere i ustaške doglavnike u predsoblju Anta Pavelića, u kome je sedeo pred pisaćom mašinom, nagnut nad crnim dirkama, sa rukama u besprekorno belim rukavicama od uglačane kože, rukavicama kakve su nekad nosili oficiri austrijske carske garde. Stežući usne, udarao je po crnim dirkama samo jednim prstom desne ruke, polako, polako, ozbiljno i pažljivo, dok bi se levom rukom podbočio kao u nekoj figuri kadrila. Grof Makiedo se pokloni Nedi, blistavom štitu vojničke kape prinese ruku u beloj rukavici i ostade pognut, ćuteći i smeškajući se. Zatim se odjednom uspravi, obrati se meni i izrazi zadovoljstvo što me opet vidi u Zagrebu. „Zašto“, upita me s ljubaznim prekorom, naglašavajući reči kao da pevuši bečki valcer što ga je tog trenutka svirao orkestar, „zašto me niste odmah obavestili da ste stigli u Zagreb? Dođite sutra kod mene oko jedanaest. Upisaću vas u listu audijencije. Poglavnik će se obradovati što vas opet vidi.“ I šapnu, poklonivši se, kao da će mi poveriti neku ljubavnu tajnu: „Mnogo će se obradovati kad vas bude video.“ Sutra oko jedanaest sati sedeo sam u predsoblju Anta Pavelića. Pukovnik Makiedo, nagnut nad pisaćom mašinom, levom rukom se podbočio i polako, polako, kucao po crnim dirkama samo jednim prstom desne ruke, besprekorno utegnute u belu rukavicu. Nekoliko meseci nisam video Antu Pavelića i kad sam ušao u njegovu radnu sobu, primetio sam da je promenio raspored nameštaja. Prošli put, pre nekoliko meseci, kad sam bio kod njega, 140

Nem.: Stari Beč. (Prim. prev.)

141

Srećna Austrija. (Prim. prev.)

Kaputt

245

pisaći sto se nalazio u dnu sobe, u najudaljenijem uglu do prozora: sada je bio postavljen pored samih vrata, tako da se između vrata i stola čovek jedva mogao da provuče. Ušao sam u sobu i gotovo kolenima udario u pisaći sto. „Ovaj sistem je moj pronalazak“, rekao mi je Ante Pavelić, stegao mi je ruku i nasmejao se. „Ko bi ovamo ušao sa zločinačkim namerama, kad bi se sudario sa pisaćim stolom i odjednom našao oči u oči sa mnom, zbunio bi se i namera bi mu bila otkrivena.“ Ovaj postupak je bio suprotan postupku Hitlera i Musolinija, koji su između sebe i svog posetioca ostavljali prazan prostor ogromne dvorane. Gledao sam ga dok je sa mnom razgovarao. Činilo mi se da se mnogo promenio. Bio je iznuren, ubledeo od napora, briga, oči su mu zakrvavile od nesanice. Ali glas mu je ostao isti, glas priprostog čoveka. Ogromne uši neobično su se istanjile i postale prozračne: kroz desno uho, okrenuto prema prozoru, video sam kako se providi ružičasti odsjaj krovova, zelena svetla drveća, plavetnilo neba. Drugo uho, okrenuto prema zidu, nalazilo se u senci, pa se činilo da je od neke bele materije, meke i krte, da je od voska. Gledao sam Antu Pavelića, njegove krupne maljave ruke, nisko, tvrdo, bandoglavo čelo, čudovišne uši. I nekako sam se sažalio nad ovim priprostim čovekom. Politička situacija u ovih nekoliko meseci veoma se pogoršala. Partizanski pokret razbuktao se u čitavoj Hrvatskoj, od Zemuna do Zagreba. Poglavnikovo lice, bledo, potamnelo kao zemlja, upalo je od dubokog, iskrenog bola. Koliko samo pati, pomislio sam. Odjednom uđe major P. i prijavi posetu italijanskog opunomoćenog ministra Rafaela Kazertana. „Neka uđe“, reče Ante Pavelić, „italijanski ministar ne treba da čeka u predsoblju.“ Kazertano je ušao i dugo smo pričali, neusiljeno i srdačno, o problemima pred kojima smo se nalazili s obzirom na novonastalu situaciju. Grupe partizana noću su se prikradale čak do predgrađa Zagreba, ali verne Pavelićeve ustaše brzo bi uništavale ove nesnosne gerilce. „Hrvatski narod“, govorio je Ante Pavelić, „želi da oni koji njim vladaju budu dobri i pravični. A ja sam ovde da mu zajemčim kako će se njim vladati dobro i pravično.“ Dok je poglavnik govorio, primetio sam na pisaćem stolu kotaricu od vrbovog pruća. Poklopac je bio podignut i videlo se da je dupke puna plodova mora, tako mi se bar činilo, nekakvih ostriga, izvađenih iz ljuštura, onakvih kakve se mogu videti u velikim sudovima u izlozima Fortnum and Mason, na Pikadiliju u Londonu. Kazertano me pogleda i namignu mi: „Prijala bi ti jedna dobra čorba od ostriga, zar ne?“ „To su ostrige iz Dalmacije?“, upitao sam poglavnika.

246

KURCIO MALAPARTE

Ante Pavelić diže poklopac i, pokazujući mi te plodove mora, tu ljigavu i pihtijastu masu ostriga, reče smešeći se na onaj njemu svojstven način: „To je poklon mojih vernih ustaša: ovde ima dvadeset kilograma ljudskih očiju.“

XIV

OF THEIR SWEET DEATHS142 Lujza me netremice gledala razrogačenih očiju; njeno bledo lice izražavalo je gnušanje i bol. „Stidim se sebe“, rekla je tiho, smešeći se postiđeno. „Svi treba da se stidimo sami sebe.“ „Zašto da se stidim sebe?“, rekla je Uza. „Ja se sebe ne stidim. I'm feeling myself pure, innocent and virginal as a Mother of God.143 Rat me se ne tiče, ne može mi ništa. Dete mi je u utrobi, ja sam posvećena. Moje dete! Nikad vam nije palo na pamet da bi moje dete moglo da bude mali Isus?“ „Potreban nam je drugi mali Isus“, rekao sam. „Svaki od nas mogao bi da spase svet. Svaka žena može da rodi drugog Isusa, svako od nas može da se, zviždućući, popne na Kalvariju i, pevušeći, dozvoli da ga razapnu. Danas nije tako teško biti Hristos.“ „Samo od nas zavisi“, reče Uza, „da se osetimo čiste i bezgrešne kao Bogorodice. Rat me ne može ukaljati, on ne može okaljati dete u mojoj utrobi.“ „Rat nas i ne prlja“, reče Lujza. „Mi sami prljamo svaku našu misao, svako osećanje. Mi smo prljavi. Mi sami prljamo decu koju nosimo u utrobi.“ „Baš me briga za rat“, reče Uza. „Oh, Uza!“, reče Lujza prekorno. „Baš me briga za rat.“ „Dozvolite vam ispričam o deci Tatjane Kolona“, rekoh. „I to je jedna hrišćanska priča,daLujza.“ „Od tih vaših hrišćanskih priča kosa mi se diže na glavi“, reče Lujza. „Dozvolite da vam ispričam o deci Tatjane Kolona. U leto 1940, kad je Musolini objavio rat Engleskoj, službenici Italijanskog poslanstva u Kairu napustili su Egipat i vratili se u Italiju. Sekretar Italijanskog kraljevskog poslanstva u Kairu, princ Gvido Kolona ostavio je Tatjanu i dvoje dece u Napulju, u kući svoje majke, i produžio za Rim gde je neko vreme ostao u Ministarstvu inostranih poslova, očekujući nov raspored. Jedne noći, 142 Engl: Od njihove slatke smrti. (Prim. prev.) 143

Engl.: „Ja se osećam tako čista, nevina, neokaljana kao Bogorodica.“ (Prim. prev.)

248

KURCIO MALAPARTE

početkom jeseni, Tatjanu probudi zavijanje sirena. Eskadrila engleskih bombardera, koja je došla sa mora, nisko je letela iznad krovova grada. Tad je Napulj prvi put bombardovan. Bilo je mnogo ljudskih žrtava i materijalne štete, a Napulj bi sigurno još gore prošao da nije zaštićen krvlju Svetog Đenara; to je jedina protivavionska zaštita u koju su polagali nadu nesrećni Napuljci. Oba Tatjanina deteta upravo su se prestravila: mlađe dete se razbolelo i nekoliko nedelja ga je tresla groznica i buncalo je. Čim je mališan ozdravio, Tatjana je otputovala s decom kod Gvida, koji je u međuvremenu bio postavljen za sekretara u Stokholmu. Kad je Tatjana stigla u Stokholm, zima je bila na izmaku, jata vrabaca nagoveštavala su povratak proleća. Jednog jutra, dok su Tatjanina deca spavala, neki vrapčić je uleteo kroz otvoren prozor i počeo da leti po sobi. Jedan vrapčić leteo je od jedne do druge stvari po sobi, i cvrkutao, uplašen vikom dečaka i pojavom Tatjane koja je dotrčala. I izleteo bi kroz prozor da se nije prevario kad je video ogledalo na ormanu, u koje je dva-tri puta udario kljunom. Najzad je stigao do prozora i izleteo napolje. Dva dečaka su se razbolela, ležala su u krevetu, bleda i iscrpena, gledala u nebo i tresla se od straha da engleski avion svakog časa ne uleti kroz otvoren prozor. Ni lekari ni lekovi nisu mogli da ih izleče od straha koji se ugnezdio u njima. Proleće je već bilo prošlo, bleda vatra leta gorela je na čistom stokholmskom nebu: sa drveća u Karlaplanu dopirao je cvrkut vrabaca, a dva dečaka, koja su ležala u krevetu i skrivala glave pod čaršavima, ceptela su od straha, slušajući cvrkutanje ptica. Jednog dana Tatjana uđe u dečju sobu s velikom kutijom punom igračaka: među njima je bilo aviončića, platnenih ptičica napunjenih kučinom, slikovnica sa avionima i pticama. Dečaci su seli u krevetu i počeli da se igraju sa platnenim ptičicama i limenim avionima, prstom su okretali elise, listali slikovnice. Tatjana im je objašnjavala u čemu je razlika između aviona i ptice, pričala im o životu vrabaca, kosova, crvendaća, o podvizima slavnih pilota. I svakog dana je na stolove stavljala punjene ptičice, o tavanicu vešala male limene avione, crvene i plave, prikucavala na zid drvene kaveze u kojima su se nalazili zlatnožuti kanarinci što su veselo cvrkutali. Kad je deci pošlo nabolje, Tatjana ih je svakog dana nosila u Skansen da se tamo igraju pod drvećem: sedeli su na livadi, navijali avione, njihove male elise počele bi da zuje i oni bi neko vreme jurili po travi, poskakujući. Zatim bi Tatjana izmrvila malo hleba na jedan kamen i ptice bi doletele sa svih strana, počele da cvrkuću, da kljucaju mrve. Dok jednog lepog dana nije odvela decu na aerodrom Broma da izbliza vide velike tromotorce koji su svakog jutra uzletali sa piste i putovali prema Finskoj, Nemačkoj, Engleskoj: po travi na

Kaputt

249

aerodromu skakutali su živahni vrapci i međusobno čavrljali. Nisu se plašili džinovskih aluminijumskih ptica koje su, gromoglasno tutnjeći, klizile po livadi da uzmu zalet ili sletale sa visokog i dalekog neba na meku travu. I tako je dvoje dece Tatjane Kolona ozdravilo, a sada se više ne plaše ptica, znaju da vrapci ne bombarduju grad, pa čak ni engleski vrapci.“ „How charming!“, viknu Uza i zapljeska. „To je vrlo lepa priča“, reče Lujza, „kao neka bajka.“ I dodade kako je ova priča o deci Tatjane Kolona podseća na neke crteže Leonarda da Vinčija na kojima su se glave žena i dece mešale sa kosturima ptica i mašina što lete. „Razume se“, rekoh, „Tatjana Kolona je čista i otmena kao žene koje je crtao Leonardo.“ „O da“, reče Uza, „sigurno je čista i otmena kao žene koje je crtao Leonardo. Tatjana je sigurno slična pticama i deci; ona veruje u nebo. Možete li zamisliti neku pticu ili dete koje ne bi verovalo u nebo?“ „U Evropi više nema neba“, reče Lujza. leptira“, sam, što „na jeleptira koji deci izmišlja čudesne priče„Tatjana i šapućemiihliči nana uho cveću.rekao Pre nego ispričala da ptice ne bombarduju gradove, sigurno su ptice zaista bombardovale gradove.“ „Leptiri dobrovoljno umiru“, rekla je Lujza. „Neka žena, žena koja se sada više ne nalazi među živima, rekla mi je jedne večeri da 'les papillons aiment mourir'144 i da ima dve vrste ruža: besmrtnih, koje večito žive, i onih koje vole da umru.“ „I mrtve ruže su besmrtne“, reče Uza. „Šekspir je voleo mrtvački miris ruža“, rekao sam, „'of their sweet deaths are sweet odors made'.“145 Jednom sam bio na večeri u vili Italijanskog poslanstva na obali Vanzea. Noć je bila vedra, na ledu je blistao zrak poslednje zimske mesečine. Iako su mlade Nemice, koje su sedele za stolom, bile izvanredno lepe i nežne, ipak se nešto rastočeno ogledalo u njihovim svetlim očima, u sjaju kože i kose. Smešile su se nekako neodređeno, hladno, gledale jedna drugu pomalo zamagljenim očima. Taj osmeh i taj pogled zračili su usamljenošću, osećanjem saučesništva. U vazama iz Nimfenburga i Majsena, koje su stajale po stočićima, kao i u širokoj školjci od muranskog stakla nasred trpeze, zamagljenoj kao jutro nad zalivom, cvale su gizdave kite divnih ruža, u jednima bele, u drugima crvene, u trećima 144 Franc: 145

„Leptiri vole da umru.“ (Prim. prev.)

Engl.: „Od njihove slatke smrti prave se slatki mirisi.“ (Prim. prev.)

250

KURCIO MALAPARTE

mlečnobele s blagim rumenim prelivom, tako da su im latice ličile na devojačku put. Ruže su tog jutra stigle avionom iz Venecije, još vlažne od venecijanskog vazduha; uzvik gondolijera sa pustih kanala u svanuće još je trepereo među širokim prozračnim laticama. Svetlost srebrnih čiraka odražavala se na saksonskom porcelanu i ličila na mrtvi odsjaj usnule vode. Ona je blago sahnula u tamnom blesku kristalnih čaša, razmeštenih po trpezi, u onom hladnom blesku što podseća na blesak alpskog mraza pred svitanje na blistavoj ravni velikih prozora što su odvajali verandu na kojoj smo se okupili, od drveća u parku i obala Vanzea, nepomičnog pod hladnom mesečinom. Na licu zvanica povremeno bi se ukazao nekakav plamičak, to je bio odsjaj crvenog svilenog čaršava, po kome je prostrta ogromna starinska čipka iz Burana, žućkasta kao slonova kost. Ili je to po njima zaigrao odsjaj ruža: od pritajenog disanja ovih mirisnih ruža u sobi je zavladala klima venecijanskih lođa, u vreme kad se miris blata iz lagune mesa sa dahom parkova. Po zidovima su visila neka platna one francuske mlađe škole koja je slikala po ugledu na Vatoa. Ta platna su osvežena lakom kojim je neki neobazrivi slikar premazao nekadašnje boje: bile su to mrtve prirode, ruže koje su blistale pred mračnim predelom punim kipova, tamnih stabala, srebrnih amfora, zelenog voća. Te ruže su ličile na senke od ruža tako da bi se u čoveku, čiji bi pogled zastao na venecijanskim ružama što su se mladalački gordo uzdizale iz saksonskih vaza i iz muranske školjke, probudile uspomene na te daleke, mrtve ruže pa bi se živo podsetio na njih. Zvanice su sedele na nekakav neuobičajeni način, ili mi se samo tako činilo. Leđima su se kruto oslanjale na naslone sedišta, malo se isprsile: jele su gotovo nesvesno i gledale u svod. Glas žena bio je neočekivano mek i umiljat; činilo mi se da dopire iz daljine, da je neodređen i jedva čujan. Lica su im bila umorna, oči okružene plavim podočnjacima. U njihovom prefinjenom ponašanju i otmenom odevanju, frizuri, šminki osećao se izvestan nemar, ali i konvencionalnost. Njihova prefinjena otmenost bila je plod nesvesnog napora, kome su jedini uzrok moralne prirode bili bogatstvo, nezainteresovanost za novac, preimućstvo roda i porekla, gordost, pre svega gordost. Ona osobina koju žena obično u najvećoj meri poseduje, osobina da uživa u sadašnjosti, u faustovskom trenutku što izmiče, kao da se kod njih izvitoperila od potajnog straha pred vremenom, od straha pred mladošću koja izmiče i od duboko ukorenjene potrebe da se uzvise iznad tuge trenutka i događaja, što im nije polazilo za rukom. Pakost i zavist, gorki jad, gordo nezadovoljstvo samim sobom, kao i nekakva čulna gordost kaste, u njima su potisnuli svaku drugu odliku prirode.

Kaputt

251

Muškarci koji su sedeli oko stola, za razliku od žena, bili su neusiljeni, vedri, rekao bih odmorni, ali i nekako ravnodušni: medu njima se nalazilo nekoliko Italijana, jedan Šveđanin, brazilski ambasador. Svi ostali su bili Nemci, i to diplomati koji su usled stalnog dodira sa strancima i navike da ne žive u Nemačkoj, izgledali kao ljudi u čijim žilama ne teče nemačka krv. Oni su izgledali gotovo kao slobodni ljudi, iako su potajno bili zaplašeni što se razlikuju od drugih Nemaca, u šta i sami nisu verovali. Za razliku od žena, ljudi su izgledali spokojni, slobodno su se smejali, u njima nije bilo ni traga podozrenja ili oholosti, kao da ih je ova večera u vili Italijanskog poslanstva udaljila od mračne, tamne, svirepe Nemačke, kakva je ona bila te strašne zime. „Zar je Edi vojnik? Pravi vojnik?“, upita smešeći se grof Dornberg, šef ceremonijala u Ministarstvu inostranih poslova Rajha. Džinovski Dornberg, visok gotovo dva metra, koji je zbog svoje bradice izgledao kao kakav faun, nagnuo se preko stola i naslonio krupne maljave ruke na svileni stolnjak. „Pravi pravcati vojnik“, odgovori. „Ediju je sigurno strašno neprijatno da se svuče pred drugovima“, reče Veronika fon Klem. „Pauvre Eddi, il est si timide“,146 reče princeza Agata Ratibor. Pre nekoliko dana, na Kapriju, Aksel Munte mi je pričao o Ediju Bizmarku: rekao mi je da je Edi napustio Kapri i otišao u Švaj carsku u nameri da tamo provede nekoliko nedelja na posedu porodice Bizmark, ali da su ga odjednom pozvale vojne vlasti u Nemačku. Sada se nalazi u jednoj kasarni u Štrasburgu, očajan, i kako je to rekla Veronika, bilo mu je „strašno neprijatno“. Dok mi je Aksel Munte pričao o vojničkim pustolovinama Edija Bizmarka, smejao se i otkrivao oštre zube. Stajao je, naslanjao se na štap i prebacio ogroman ogrtač preko mršavih ramena: od smeha mu se tresla glava i meni se činilo da je sav ogromni stenoviti morski predeo pod maslinjacima, na koji se naslonio leđima kao na zid, potresala oluja. Nalazili smo se na vrhu njegove kule Tore di Materita: ogromna ljutita zloba Aksela Muntea gorela je pod plavim nebom Kaprija kao usamljeno stablo. Oko tog stabla, u njegovoj neplodnoj i prašnjivoj senci, nije rasla ni travka. Svuda unaokolo pružala se raspucana zemlja, a iz pukotina u zemlji povremeno bi izvirio kakav mršav gušter, očajno zelene boje. U tome kraju su čovek, zemlja, drveće, gušteri izgledali kao da ih je naslikao Greko. Aksel Munte je iz džepa izvadio pismo Edija Bizmarka i počeo da ga čita naglas, namerno se spotičući o reči, zastajući pri svakom rečeničnom sklopu da bi se podrugljivo podsmehnuo u sedu bradicu boje crvotočnog drveta, a 146 Franc:

„Jadan Edi, tako je stidljiv.“ (Prim. prev.)

252

KURCIO MALAPARTE

ponekad bi se ljutnuo i dva-tri puta ponavljao jednu reč, praveći se da ne ume da je izgovori. Bilo mu je prešlo u naviku, kao i nekim piscima, da ismejava svoju publiku. „Vojnice Edi Bizmark“, uzviknu odjednom Aksel Munte, diže ruku i poče da maše pismom kao zastavom, „vojnice Edi Bizmark, napred marš! Für Gott und Vaterland!147 Hi, hi, hi!“ „Pravično je i plemenito“, rekao je italijanski ambasador Dino Alfijeri glupavo i učtivo kako je to on umeo, „što Nemačka poziva u rat svoje najbolje sinove. A lepo je što se jedan Bizmark bori kao običan vojnik u vojsci Rajha.“ Svi su prsnuli u smeh, a Domberg je izjavio veoma ozbiljno: „Zahvaljujući Ediju, Nemačka će dobiti rat!“ Nekoliko dana pre mog odlaska sa Kaprija u Finsku, sišao sam na Grande Marina i, lutajući onim uličicama koje vijugaju između visokih zidina, poprskanih belim slanim mrljama, prošao ispred Fortina pored letnjikovca Mone Vilijams, čiji je ljubomorni nastojnik u odsustvu Mone, koja je ostala u Americi, bio Edi Bizmark. Kiša je padala a Fortino je bio turoban, neveseo. „Gospodin grof je pošao u rat“, rekao mi je baštovan kad me video da prolazim pored letnjikovca. A slika plavog i nežnog Edija, koji ljušti krompir u nekoj kasarni u Štrasburgu, ispunila me pakosnom radošću. „Gospodin grof je otišao u rat, napred marš! Für Gott und Vaterland!“, vikao je Aksel Munte i tresao se od smeha i vitlao Edijevim pismom po vazduhu s pakosnim uživanjem. „Edi će se sigurno odlično držati na bojnom polju, biće dostojan imena koje nosi“, reče Alfijeri glupavo i uljudno kako je on to umeo, i svi prsnuše u smeh. „Edi je veoma mio dečak, ja ga jako volim“, reče Ana Marija Bizmark, „da u ovom ratu nije on uzeo učešća, bio bi to rat prostačina.“ Ana Marija je bila Šveđanka i udala se za Edijevog brata, princa Ota fon Bizmarka, savetnika Nemačkog poslanstva u Rimu. „Njegovo ime je suviše lepo za bojno polje“, reče grof Dornberg i zlobno naglasi ove reči. „Mislim da ništa smešnije jedan Bizmark ne bi učinio nego kad bi dopustio da ga u ovom ratu ubiju“, reče Ana Marija. „O da, to bi zaista bilo smešno“, reče princeza Agata Ratibor zlobno. „Zar ne?“, reče Ana Marija i pogleda Agatu ljubazno i prezrivo. Nekakvo oholo i pakosno sitničarstvo uvuklo se u razgovor koji su Veronika i Agata vodile sa uzdržanom otmenošću bez spoljnjeg sjaja. Dok sam slušao ove lepe i mlade žene, mislio sam na radnice iz berlinskog predgrađa. U 147

Nem.: „Za boga i otadžbinu.“ (Prim. prev.)

Kaputt

253

ovo doba vraćale su se kući ili išle u lager posle beskonačnog radnog dana u vojnim fabrikama. Nisu sve pripadale radničkom staležu. Mnoge su bile devojke iz građanskih kuća, ili žene gradskih službenika i oficira, koje je zahvatio točak prinudnog rada. Mnoge su bile „zarobljenice“ iz Poljske, Ukrajine, Belorusije, Čehoslovačke i imale su „P“ ili „Ost“ izvezeno na grudima. Ali sve one: radnice, građanke, zarobljenice, pokupljene po okupiranim teritorij ama, međusobno su se poštovale, pomagale, štitile. Radile su po deset, dvanaest sati dnevno, pod nadzorom SS-ovaca naoružanih puškomitraljezima; svaka od njih se kretala po ograničenom prostoru, između linija koje su krečom bile obeležene. Uveče su bile iznurene, prljave, umazane mašinskim uljem, po kosi bi im popala rđa od gvozdene strugotine, kožu na licu i rukama nagrizla im je kiselina, ispod očiju su imale modre podočnjake od naprezanja, straha, more. A takvu istu moru, strepnju, koja je bila rastočena i izvitoperena oholom čulnošću, bestidnom gordošću, jadnom ravnodušnošću, te večeri sam otkrio i u mladim Nemicama koje su sedele za stolom italijanskog opunomoćenog ministra. Haljine su im bile prokrijumčarene iz Pariza, Rima, Stokholma, Madrida u koferima diplomatskih kurira, zajedno sa parfemima, puderom, rukavicama, cipelama, rubljem. Nisu se ponosile svojom elegancijom. One su bile veoma otmeno vaspitane žene, koje se nisu ponosile takvim sitnicama na koje su imale pravo. Pa ipak, njihova elegancija je, iako možda nesvesno, vršila uticaj na njihovo rodoljublje. Na njihovo rodoljublje. One su se ponosile patnjama, bedom, gubicima nemačkog naroda, svim ratnim strahotama, i smatrale su, s obzirom na svoj nekadašnji ili sadašnji povlašćeni položaj, svojim pravom da te strahote ne dele s narodom. Eto, u tome je bilo njihovo rodoljublje, ono se sastojalo iz svirepog uživanja u strahu, u bolu i u svima nevoljama nemačkog naroda. U ovoj toploj sobi patos je bio zastrt debelim ćilimima, a osvetljavala ju je ledena mesečina boje meda i rumeni plamen sveća; reči, pokreti, osmesi mladih žena u nama su budili uspomene na jedan srećan svet, svet nemoralan, raskalašan i podao, ogrezao u čulnosti i taštini, svet na koga su nas mrtvi miris ruža, prigušen sjaj srebrnarije i starinskog porcelana podsetili pored mračnog osećanja mesa koje truli. Veronika fon Klem (Veronika, supruga jednog službenika Nemačkog poslanstva, tek se pre nekoliko dana vratila iz Italije i bila je puna rekla-kazala kojih se naslušala u baru Ekscelzior, na večerama kod princeze Izabele Kolone i u Golf-klubu Akvasanta, a koje su grof Galeaco Ćano i njegova politička pratnja uveliko širili) pomalo prezrivo je pričala o najnovijim rimskim skandalima, a druge mlade Nemice, princeza Agata Ratibor, Marija Tereza, Alisa, grofica Fon V„baronica Fon B., princeza Fon T., te njene priče su takođe pomalo prezrivo tumačile. Druge žene, Italijanke ili

254

KURCIO MALAPARTE

poreklom Amerikanke, Šveđanke, Mađarice, Virđinija Kasardi, princeza Ana Marija fon Bizmark, baronica Edelstam, markiza Teodoli, Anđela Lanca, baronica Đuzepina fon Štum suprotstavljale su im se šeretskim i podrugljivim milosrđem, koje je bilo puno gorčine i zajedljivosti. „U poslednje vreme mnogo se govori o Filipu Anfuzu“, rekla je Agata Ratibor, „izgleda da je čak lepa kneginja D., iz naručja Galeaca Gana pohrlila u njegovo naručje.“ „To potvrđuje činjenica“, reče markiza Teodoli, „da je Anfuzo sada u velikoj milosti kod Gana.“ „Da li je tako i sa Blaskom de Ajeta?“, upita Veronika. „On je od Gana nasledio malu Đorđinu, a to znači da je pao u nemilost.“ „Blasko nikad ne može da padne u nemilost“, reče Agata. „Njegov otac Čambelano di Korte brani ga od kralja; Galeaco Ćano, Musolinijev zet, brani ga od Dučea, a njegova žena, vrla katolikinja, brani ga od pape. Da bi se odbranio od Galeaca, Blasko uvek ima pri ruci poneku Đorđinu.“ „Rimsku politiku“, reče Veronika, „vodi četiri-pet 'beaux garçons'148 koje strašno zaokuplja problem kako da međusobno izmenjaju tridesetak najglupljih, uvek istih Rimljanki.“ „Kada tih tridesetak žena bude prevalilo četrdeset godina“, reče princeza Fon T., „u Italiji će buknuti revolucija.“ „Zašto ne bi buknula kad tih četiri-pet momaka navrši četrdeset godina?“, reče Ana Marija fon Bizmark. „To nije isto“, reče Dornberg, „lakše je smeniti političare, nego tridesetak ostarelih ljubavnica.“ „Sa političke tačke gledišta“, reče Agata, „Rim je u stvari jedna garsonjera.“ „Draga, nemate razloga da se vajkate“, reče Virđinija Kasardi s američkim naglaskom. „Rim je sveti grad, grad koga je izabrao bog da preko njega održava vezu sa Zemljom.“ „Čula sam vrlo zgodnu dosetku na račun Gana“, reče Veronika, „ne znam da li smem da je ponovim, jer potiče iz Vatikana.“ „Možete da je ponovite“, rekoh, „i Vatikan ima vrata za poslugu.“ „Grof Ćano vodi ljubav, kažu u Vatikanu, a misli da vodi politiku.“ „Fon Ribentrop mi je pričao“, reče Agata, „da ga je za vreme njihovog susreta u Milanu, prilikom potpisivanja ugovora o isporuci čelika, grof Ćano tako gledao da mu je bilo neprijatno.“

148 Franc:

„Lepi dečaci.“ (Prim. prev.)

Kaputt

255

„Na osnovu toga što ste kazali“, rekoh, „čovek bi mogao da poveruje da je i ministar Fon Ribentrop bio Ćanova ljubavnica.“ „Sad je i on“, reče Agata, „iz njegovog zagrljaja prešao u zagrljaj Filipa Anfuza.“ Veronika tada ispriča da je grofica Eda Ćano, prema kojoj je ona gajila neskrivenu i iskrenu naklonost, u poslednje vreme nekoliko puta kazala kako namerava da se razvede od grofa Ćana i uda za jednog mladog firentinskog patricija, markiza Emilija Pučija. „Est-ce que la Comtesse Edda Ciano“, upita princeza Fon T., „est une de ces trente femmes?“149 „Od tih trideset žena“, reče Agata, „u politici Eda ima najmanje uspeha.“ „Italijanski narod je obožava kao kakvu sveticu. Ne treba zaboraviti da je ona Musolinijeva kćerka“, reče Alfijeri glupavo i uljudno. Svi prsnuše u smeh, a baronica Fon B. se okrenu Alfijeriju i reče da je „le plus beau des ambassadeurs était aussi le plus chevaleresque des hommes“.150 Svi su opet prsli u smeh, a Alfijeri se ljubazno poklonio i rekao: „Je suis l'ambassadeur des trente plus jolies femmes de Rome“,151 a na tu primedbu sve zvanice su se najsrdačnije nasmejale. Da je grofica Eda Ćano kao nameravala da se uda za malog markiza Pučija, očigledno je bilo samo jedno neosnovano rekla-kazala. Ali kad je o tome govorila Veronika, a druge mlade Nemice u tom razgovoru učestvovale (pa i sam Alfijeri, koji je voleo spletke, a posebno rimske spletke, katkad se radije izdavao za „I'ambassadeur des trente plus jolies femmes de Rome“, nego za Musolinijevog ambasadora), izgledalo je da je ta spletka narodni događaj, važan događaj u životu italijanskog naroda i čovek je, na osnovu toga, mogao stvoriti predstavu o čitavom italijanskom narodu. Razgovor se dugo vodio o grofu i grofici Ćano, o mladom ministru inostranih poslova koji se kreće u krugu lepotica iz palate Kolona i dendija iz palate Kiđi. Zvanice su s uživanjem raspravljale o suparništvu, spletkama, surevnjivosti ovog otmenog i udvoričkog kruga kome je i sama Veronika pripadala i što joj je svakako laskalo. (I Agati Ratibor pristup bi bio dozvoljen u taj krug da sada već nije bila usedelica, ono što je Galeaco Ćano, i sam jedna vrsta usedelice, mrzeo iznad svega na svetu.) Veronika nam je dočarala čitavu povorku likova, čitav rimski gratin, s njegovom koristoljubivom udvornošću, častoljubljem i trkom za uživanjem, njegovom moralnom ravnodušnošću, koja je svojstvena jednom društvu u osnovi rastočenom. Imao sam utisak da se, tokom razgovora, 149 Franc: 150 Franc:

„Da li je grofica Eda Ćano… jedna od onih trideset žena?“(Prim. prev.) „Najlepši ambasador i najveći kavaljer.“ (Prim. prev.)

151 Franc:

„Ja sam ambasador trideset najlepših žena u Rimu.“ (Prim. prev.)

256

KURCIO MALAPARTE

neprestano gordo upoređuje trulež italijanskog života, cinična, a istovremeno beznadežna pasivnost čitavog italijanskog naroda u ovom ratu, sa heroizmom nemačkog života: činilo mi se da je svaka od ovih žena, Veronika, Agata, princeza Fon T., grofica Fon V., baronica Fon B. govorila: „Pogledajte samo kako patim, pogledajte kako su nas uništili glad, oskudica, napori, užasi rata: pogledajte i pocrvenite.“ I odista, ostale mlade žene, koje su se osetile strankinjama u ovoj Nemačkoj, pocrvenele su, kao da nisu znale kako drukčije da sakriju osmeh nad ovom mondenskom pohvalom „herojskog“ nemačkog života i nad sjajem ovog gordog mesa, ovih otmenih haljina, bogatog nakita. Ili su se možda i one osetile u suštini slične ovim drugim ženama i odgovorne kao i one. *** Preko puta mene, između grofa Domberga i barona Edelstama, sedela je jedna žena, ne više u cvetu mladosti, koja se umorno smeškala lakomislenim i zluradim primedbama Veronike i njenih prijateljica. Znao sam samo da je Italijanka, da joj je devojačko prezime Antinori i da je udata za nekog visokog funkcionera Ministarstva inostranih poslova Rajha, čije ime se često pominjalo u nemačkim političkim hronikama, da je udata za ministra, barona Fon Štuma. Gledao sam s bolnom blagonaklonošću njeno umorno, izmoždeno, pa ipak na trenutke mladalačko lice, njene svetle oči, zamagljene i blage, kao da su prevučene potajnim stidom, tanke bore na slepoočnicama i oko tužnih gorkih usana. Italijanska draž njenog lica još nije bila sasvim iščezla, niti se ugasilo ono nešto blago i sanjalačko što Italijanke imaju u očima, ono što liči na pogled ljubavi, zaboravljen između poluzatvorenih očnih kapaka. Povremeno bi me pogledala, a ja sam osećao kako se njene oči poverljivo zaustavljaju na meni, kako mi se predaju, kako me potajno uzbuđuju. Jednog trenutka sam primetio da je Veronika i njene drugarice zlurado posmatraju, da sa ženskom zlobom gledaju njenu jednostavnu haljinu, nenamazane nokte, neočupane i neprodužene obrve, nenašminkana usta, gotovo kao da se raduju što na licu, što u čitavoj ličnosti Đuzepine fon Štum zapažaju znake more i straha, drukčijeg od njihovog, što zapažaju znake tuge koja nije bila nemačka tuga, što zapažaju da nije gorda na patnje drugih, kojima su se one tako otvoreno ponosile. Postepeno sam proniknuo tajnu Đuzepininog pogleda koji me nemo preklinjao, gotovo kao da je tražila da joj pomognem i da budem prema njoj blagonaklon.

Kaputt

257

Kroz blago zamagljene prozore, zaleđena površina Vanzea ličila je na ogromnu sjajnu mermernu ploču, na kojoj su tragovi klizaljki i saonica izgledali kao kakvi tajanstveni epigrafi. Visoki zid šume, mračan na blesku mesečine, opasao je jezero kao zid zatvora. Veronika je pričala o zimskom suncu na Kapriju, o danima koje tamo provodi grofica Eda Ćano i njena lakomislena pratnja. „Neverovatno“, rekao je Dornberg, „kakav sve svet oko sebe okuplja grofica Ćano. Takve ljude nikad nisam imao prilike da sretnem, pa ni u Monte Karlu, pored starih dama koje se zabavljaju s makroima.“ „Pa, Eda i jeste starica“, reče Agata. „Mais elle n'a que trente ans!“,152 viknu princeza Fon T. „Trente ans c'est beaucoup“, reče Agata, „quand on n'a jamais été jeune.“153 I dodade da grofica Ćano nikad i nije bila mlada, da je već stara, da je ćudljiva i samovoljna kao kakva starica. Kao i one stare gospođe koje su oko sebe okupljale poslugu nasmejana lica, ona je podnosila, sem prijatnih prijateljica i lakih ljubavnika, samo lakomislene osobe koje su mogle da je razonode i zabave. „Ona je strašno tužna žena“, zaključi, „najveći neprijatelj joj je dosada. Po čitave noći se kocka kao crnkinja iz Harlema. Liči na gospođu Bovari. Imate li jasnu predstavu o tome šta može da bude od jedne gospođe Bovari kad je ona uz to još i Musolinijeva kćerka?“ „Često plače. Po čitave dane se zatvara u sobu i plače“, reče Veronika. „Uvek se smeje“, reče Agata pakosno. „Često po čitavu noć pije u društvu svojih ljubavnika, varalica i dostavljača.“ „Još gore bi bilo“, reče Dornberg, „da pije sama.“ I ispriča kako je u Jedrenu upoznao nekog jadnog engleskog konzula koji se smrtno dosađivao i koji je, da ne bi pio sam, uveče sedao pred ogledalo: satima je ćutke pio u svojoj pustoj sobi, dok mu se njegov lik iz ogledala ne bi počeo da smeje. Tada je ustajao i odlazio na počinak. „Da je Eda bila na njegovom mestu, posle pet minuta tresnula bi čašu u ogledalo“, reče Agata. „Ima težak proces na plućima i zna da neće dugo živeti“, reče Veronika. „Nastrana je, hirovita i samovoljna, zato što je bolesna. Katkad se sažalim na nju.“ „Italijani je ne sažaljevaju“, reče Agata, „Italijani je mrze. Zašto da je sažaljevaju?“ „Italijani mrze sve one čije su ponizne sluge“, reče grofica Fon V. prezrivo. 152 Franc:

„Pa samo joj je trideset godina!“ (Prim. prev.)

153 Franc:

„Trideset godina je mnogo… kad nikad nisi ni bio mlad.“(Prim. prev.)

258

KURCIO MALAPARTE

„Možda je to i mržnja slugu“, reče Agata, „ali činjenica je da je mrze.“ „Ljudi sa Kaprija je ne vole“, reče Alfijeri, „ali je poštuju i praštaju joj sve nastranosti. Jadna grofica, kažu, nije ona kriva zato: kćerka je jednog luđaka. Narod na Kapriju ima nekakve čudne poglede na istoriju. Prošle godine, kad sam prezdravio, otišao sam na Kapri da se nekoliko nedelja oporavim. Kad su me ribari iz Pikola Marine videli kako prolazim ubledeo i omršaveo, mislili su da sam Nemac, jer sam bio ambasador u Berlinu, pa su mi rekli: 'Ne uzimajte sve ovo suviše srcu, gospodine. Šta vas briga ako Hitler izgubi rat. Čuvajte vi vaše zdravlje!'“ „Ha, ha, ha!“, nasmeja se Dornberg. „Čuvajte zdravlje! Ce n'est pas une mauvaise politigue.“154 „Kažu da Eda nikako ne trpi oca“, reče princeza Fon T. „Mislim da ga zaista u dubini duše mrzi“, reče Veronika, „dok nju otac obožava.“ „A kako se Eda odnosi prema Galeacu?“, upita baronica Fon B. „Kažu da ga prezire.“ „Možda ga i prezire, ali mnogo ga voli“, reče Veronika. „En tout cas, elle lui est très fidèle“,155 reče princeza Fon T. podrugljivo. Svi su prsnuli u smeh, a Alfijeri „le plus beau des ambassadeurs et le plus chevaleresque des hommes“, reče: „Vi se dakle prvi na nju bacate kamenom?“ „Bilo mi je osamnaest godina kada sam se prvi put bacila kamenom“, reče princeza Fon T. „Da je Eda bolje vaspitavana, postala bi savršena nihilistkinja.“ „Ne znam u čemu je njen nihilizam“, rekoh, „ali izvesno je da u njoj ima nečeg divljeg. To misli i Izabela Kolona. Jednom na večeri, u nekoj rimskoj kući, poveo se razgovor o princezi od Pijemonta. Grofica Ćano je rekla: 'Dinastija Musolini je slična savojskoj dinastiji: nije dugog veka. I mene čeka sudbina princeze od Pijemonta.' Svi su se skamenili: princeza od Pijemonta je sedela za njihovim stolom. Jednom, na nekom balu u palati Kolona, grofica Ćano je rekla Izabeli koja joj je pohitala u susret: 'Pitam se kad li će se moj otac najzad nakaniti da sve ovo razjuri.' Jednog jutra smo razgovarali o samoubistvu. Odjednom mi je rekla: 'Moj otac nikad ne bi prikupio hrabrosti da se ubije.' Ja sam joj rekao: 'Naučite ga vi kako se puca na sebe.' Sutradan ujutru potražio me policijski komesar i zamolio u ime grofice Ćano da joj se sklanjam s puta.“ „I više se niste sretali?“, upita me princeza Fon T. 154 Franc:

„Nije to loša politika.“ (Prim. prev.)

155 Franc:

„U svakom slučaju, veoma mu je verna.“ (Prim. prev.)

Kaputt

259

„Jesmo, samo jednom sam je sreo, posle izvesnog vremena. Šetao sam se šumom koja se nalazi iza moje kuće prema Matromaniji, kad je odjednom sretoh na putanji. Rekao sam joj da nije trebalo da zalazi u moju šumu kad već ne želi da se sa mnom sretne. Čudno me pogledala i rekla da bi želela da porazgovaramo. 'Šta imate da mi saopštite?', upitao sam je. Izgledala je tužna, ponižena. 'Ništa, htela sam samo da vam napomenem kako bih mogla da vas uništim kad bih htela.' Pružila mi je ruku: 'Ostanimo dobri prijatelji', rekla mi je, 'hoćete li?' 'Mi nikad nismo bili dobri prijatelji', odgovorio sam. Otišla je bez reći. Pri kraju staze se okrenula i osmehnula mi se. Bio sam duboko uzbuđen. Od toga dana sam je neprestano sažaljevao. Moram dodati da sam gajio i nekakvo praznoverno poštovanje prema njoj jer ona je jedna vrsta Stavrogina.“ „Rekli ste jedna vrsta Stavrogina?“, upita me kneginja Fon T. „Zašto vam se čini da je ona jedna vrsta Stavrogina?“ „Elle aime la mort“,156 odgovorih. „Lice joj je neobično: katkad preko njega navuče masku ubice, a katkad samoubice. Ništa me ne bi začudilo kad bi mi jednog dana saopštili da je nekog ubila, ili da se sama ubila.“ „Da, ona voli smrt“, reče Dornberg. „Na Kapriju često izlazi noću sama, penje se na strme morske hridine, hoda, jedva održavajući ravnotežu, po ivici provalija. Jedne noći videli su je neki seljaci kako sedi na zidiću iznad vodopada Tibra, dok su joj noge visile nad ambisom. Naginje se preko ivice Miljare kao preko balkona, kao da to nije bezdan dubok pet stotina metara. Jedne noći, dok je besnela oluja, video sam je svojim očima kako hoda po krovu Čertoze, skače s jedne kupole na drugu kao kakva omađijana mačka. Oui, elle aime la mort.“ „Est-ce qu'il suffit d'aimer la mort“, reče grofica Fon V., „pour devenir un assassin ou pour se suicider?“157 „Dovoljno je voleti smrt“, odgovorili, „to je tajni Stavroginov moral, tajanstveni smisao njegove strašne ispovesti. Musolini zna da je njegova kćerka Stavroginovog soja, i plaši se toga, budno pazi na nju, svuda je prati u stopu, hoće da zna svaku njenu reč, svaku misao, svaki porok. Otišao je toliko daleko da ju je čak bacio u zagrljaj jednom čoveku iz policije, kako bi mogao, pa makar i očima drugog, da je uhodi u trenucima zaborava. On bi iz nje hteo da izmami upravo Stavroginovu ispovest. Njegov jedini neprijatelj, protivnik u pravom smislu reči, jeste ta kćerka. Ona je njegova tajna savest. Sva mračna krv Musolinijevih nije se stekla u očevim žilama, već u Edinim. Da je Musol ini 156

Franc: „Ona voli smrt.“ (Prim. prev.)

157

Franc: „Zar je dovoljno voleti smrt… da bi čovek postao ubica ili da bi se ubio?“ (Prim. prev.)

260

KURCIO MALAPARTE

zakoniti kralj, a Eda prestolonaslednik, posekao bi je da osigura sebi presto. A Musolini je u duši srećan što njegova kći vodi ovakav neuredan život, što je pošla rđavim putem na kome je on uhodi. Tako bar može spokojno da vlada. Ali može li spokojno da spava? Edin duh ne može da se smiri, ona besomučno provodi svoje noći. Jednog dana će pasti krv između tog oca i njegove kćerke.“ „Ovo je zaista romantična priča“, reče kneginja Fon T., „nije li to priča o Edipu?“ „Da, možda“, odgovorih, „zato što i u Stavroginu ima nečeg edipovskog.“ „Mislim da ste u pravu“, reče Dornberg. „Dovoljno je voleti smrt. Neki lekar iz nemačke vojne bolnice u Anakapriju, kapetan Kifer, jednog dana je bio pozvan u Kvisisanu da poseti groficu Ćano, koju je uporno mučila jaka glavobolja. Tako mu se pružila prilika da prvi put izbliza vidi Edu. Kapetan Kifer je dobar nemački lekar, koji ume da uđe u suštinu stvari i koji je svestan da su bolesti stvar tajanstvena. On je veoma uznemiren izašao iz sobe grofice Ćano. Posle je rekao da joj je na slepoočnici primetio belu mrlju, koja podseća na ožiljak od revolverskog metka. I dodao je da je to sigurno ožiljak od revolverskog metka, koji će ona jednog dana prosvirati sebi kroz slepoočnicu.“ „Encore une histoire romanesque!“, uzviknu kneginja Fon T. „J'avoue que cette femme commence à me passionner. Vous croyez vraiment qu'elle se tuera, { trente ans?“158 „Ne bojte se, ubiće se u sedamdesetoj“, najednom reče Đuzepina fon Štum. Okrenuli smo se i začuđeno je pogledali. Svi su se nasmejali. Ja sam ćutao i gledao je: bila je veoma bleda i smeškala se. „Nije ona od soja leptirova“, reče Đuzepina fon Štum prezrivo. Nekoliko trenutaka vladao je neprijatan tajac. „Poslednji put kad sam se vratila iz Italije“, reče najzad Virđinija Kasardi američkim naglaskom, „ponela sam sa sobom jednog italijanskog leptira.“ „Un papillon? Quelle idée!“,159 uzviknu Agata Ratibor ljuta, gotovo uvređena. „Jednog leptira iz Rima, iz Via Apia“, rekla je Virđinija. Potom ispriča kako joj je jedne večeri taj leptir sleteo na kosu dok je večerala s nekim prijateljicama u onoj gostionici s čudnim imenom, pored groba Cecilija Metela. „Kakvo je to čudno ime?“, upita Dornberg. Franc: „Evo još jedne romantične priče!“ „Priznajem da ova ženapočinje da me interesuje. Zaista smatrate da će se ubiti u tridesetoj godini?“ (Prim. prev.) 158

159 Franc.:

„Leptira? Kakva misao!“ (Prim. prev.)

Kaputt

261

„Qui non si muore mai“,160 odgovori Virđinija. Đuzepina fon Štum prsnu u smeh i pogleda me pravo u oči, zatim šapnu: „Kakva zabluda!“, pa pokri usta rukom. „Rimski leptir nije leptir kao ostali“, reče Virđinija. „Prenela sam ga iz Rima u Berlin avionom, u kartonskoj kutiji, a pustila sam ga na slobodu u svojoj spavaćoj sobi. Leptir je počeo da leti po sobi, zatim se zaustavio na površini jednog ogledala, gde je nekoliko dana stajao nepomično, bojažljivo pokrećući s vremena na vreme veoma nežne plavetne pipke. Ogledao se“, reče Virđinija. Posle nekoliko dana, jednog jutra, našla ga je mrtvog na tom ogledalu. „Utopio se u ogledalu“, reče baronica Edelstam. „Pa to je priča o Narcisu“, reče markiza Teodoli. „Smatrate da se taj leptir utopio?“, upita Veronika. „Leptiri vole da umru“, šapnu Đuzepina fon Štum. Svi su se zacerekali, a ja sam pogledao Đuzepinu, jer me to glupavo cerekanje razbesnelo. „Njegova slika ga je ubila, njegova sopstvena slika iz ogledala“, reče grofica Emo. „Meni se čini da je njegov lik prvi umro“, reče baronica Edelstam. „Leptir nije uginuo, samo je iz njega izleteo.“ „Papillon. C'est un joli nom: papillon“,161 reče Alfijeri glupavo i ljubazno. „Jeste li primetili da je reč 'leptir' na francuskom muškog roda, a na italijanskom ženskog? On est tres galant avec les femmes, en Italic“162 „To jest prema leptirima“, reče kneginja Fon T. „I na nemačkom“, reče Dornberg, „reč leptir je muškog roda: der Schmetterling. U Nemačkoj se oseća težnja za veličanjem muškog roda.“ „Der Krieg, la guerra“,163 reče markiza Teodoli. „Der Tod, la morte“,164 reče Virdinija Kasardi. „I na grčkom je smrt muškog roda: bog Tanatos“, reče Dornberg. „Ali na nemačkom“, primetih, „sunce je ženskog roda: die Sonne. Ne može se shvatiti istorija nemačkog naroda ako se nema u vidu da je to istorija jednog naroda za koga je sunce ženskog roda.“ „Nažalost! Možda ste u pravu“, reče Dornberg.

Ital.: „Ovde se nikad ne umire.“ (Prim. prev.) „Leptir. Lepo je to ime: leptir.“ (Prim. prev.) 162 Franc: „…u Italiji su ljudi veoma galantni prema ženama.“ (Prim. prev.) 163 Reč rat na nemačkom je muškog roda, na italijanskom ženskog.(Prim. prev.) 160

161 Franc:

164

Reč smrt na nemačkom je muškog roda, na italijanskom ženskog. (Prim. prev.)

262

KURCIO MALAPARTE

„Zašto bi Malaparte bio u pravu?“, reče Agata podrugljivo. „Reč 'mesec' na nemačkom je muškog roda: der Mond. I to je veoma značajno kad pokušava da se shvati istorija nemačkog naroda.“ „Razume se“, odgovori Dornberg, „i to je veoma značajno.“ „Sve ono tajanstveno u Nemcima“, rekoh, „sve ono bolesno u njima, rađa se iz sunca koje je ženskog roda: die Sonne.“ „Da, mi smo, nažalost, narod koji ima nečeg ženskog u sebi“, reče Dornberg. „Kad je već reč o leptirima“, reče Alfijeri i okrenu se prema meni, „čini mi se da si u jednoj svojoj knjizi napisao kako je Hitler leptir.“ „Ne“, odgovorih, „napisao sam da je Hitler žena.“ Svi su se pogledali u oči začuđeni i malo uznemireni. „Doista“, reče Alfijeri, „čini mi se da je besmisleno upoređivati Hitlera s leptirom.“ Svi su se grohotom smejali, a Virdinija reče: „Nikad mi ne bi palo na pamet da ispresujem Hitlera kao leptira između stranica Mein Kampfa. To bi zaista bilo ludo.“ „Tako nešto može da padne na pamet samo nekoj učenici“, reče Dornberg i nasmeši se u svoju faunsku bradicu. To je bio čas zamračenja, i Alfijeri, da bi i dalje mogao posmatrati zaleđenu površinu jezera Van, koja se sijala na mesečini, umesto da je navukao zavese i zamračio okna, pogasio je sveće. U sobu je postepeno ulazio avetinjski sjaj mesečine, proširio se po kristalu, porcelanu, srebru, kao kakva daleka muzika. Napregnuli smo pažnju u tišini i srebrnastom polumraku: sluge su se tiho kretale oko stola kroz srebrni polumrak, kroz to prustovsko svetlo koje je izgledalo da zrači „sa gotovo zgrušanog mora, tamnomodrog kao mleko“. Noć je bila vedra, bez daška vetra, drveće je nepomično stremilo prema bledom nebu, sneg se plavičasto presijavao. Dugo smo tako sedeli i ćutali gledajući jezero. U tom ćutanju bilo je onog istog gordog straha, onog istog čemera, koje sam već bio otkrio u smehu i glasu ovih mladih nemačkih žena. „Ovo je suviše lepo“, reče odjednom Veronika i naglo ustade, „ne volim da se rastužujem.“ Svi smo pošli za njom u osvetljeni salon. Ova večernja sedeljka potrajala je dugo i prošla u prijatnom razgovoru. Duzepina mi je prišla, sela pored mene i ćutala. Primetio sam kako je jednog trenutka zaustila nešto da kaže, kako me je neko vreme gledala, pa ustala i izašla iz dvorane. Čitave večeri više je nisam video i pomislio sam da je otišla, jer mi se učinilo da sam čuo šum kola na snegu i brundanje motora koje se udaljavalo. Bilo je oko dva sata noću kad smo napustili Alfrjerijev dom i jezero Van. Na povratku za Berlin ušao sam u kola sa Veronikom i Agatom.

Kaputt

263

Dok smo se vozili autostradom, upitao sam Veroniku da li dobro poznaje Đuzepinu fon Štum. „Italijanka je“, odgovori Veronika. „She's rather crazy“,165 dodade Agata onim svojim pomalo kreštavim glasom.

*** Jedne večeri sedeo sam u podzemnoj železnici, prepunoj bledog, oznojenog, prljavog sveta, pepeljastosive boje lica. Odjednom videh kako prema meni sedi Đuzepina fon Štum i drži veliki kofer na krilu. Nasmešila mi se i pozdravila me, porumenevši: „Dobro veče.“ Bila je veoma jednostavno, gotovo siromašno odevena, nije imala rukavice i videle su joj se ruke, ispucale od hladnoće i ispresecane onim kratkim crvenkastim brazgotinama koje na nežnoj koži ostaju posle pranja rublja. Učinilo mi se da je potištena, sva se nekako savila: bila je bleda, ispijena, oči su joj se crvenele, usta pobledela. Rekla mi je, kao da se izvinjava, kako je izašla da kupi nešto za večeru i da je četiri sata morala da stoji u redu pred jednom radnjom: sada je žurila kući, već je kasno, a brinula se za svoje dvoje dece koja su ostala sama kod kuće. Zatim je dodala: „Težak je ovaj život.“ Dok je sa mnom razgovarala, smeškala se, glas joj je drhtao, a s vremena na vreme bi pocrvenela. Pitala me šta ima novo u Italiji. Toliko bi želela da otputuje u Italiju, makar i na nekoliko dana, da ode u Rim ili u Umbriju, u kuću svoje majke. Veoma joj je bio potreban odmor, ali nije mogla da krene: dužnost joj je bila, kao nemačkoj ženi (pocrvenela je kad je rekla „kao nemačkoj ženi“), da ostane u Nemačkoj, da da svoj doprinos ovome ratu, kao i svaka druga Nemica. Ja sam joj rekao: „Pravo je zadovoljstvo osetiti se ovde Italijanom, zar ne?“ Veo tuge spustio joj se preko lica, kao da se spustila noć nad blagim italijanskim predelom. Odgovorila mi je: „Sada ja više nisam Italijanka, Malaparte, sada sam Nemica.“ Rekli su mi da je jedan od tri sina njenog muža (ministar baron Fon Štum se njom oženio kao udovac: imao je tada već tri sina iz prvog braka) poginuo u Rusiji, drugi je bio teško osakaćen, a treći je ležao ranjen u jednoj berlinskoj bolnici. A od troje dece koje je ona imala s ministrom baronom Braunom fon Štumom, drugo dete, desetogodišnji dečak, tragično je poginuo pre nekoliko meseci u jednom ribnjaku u nekakvom svratištu u Tirolu. Duzepina je morala sama da vodi domaćinstvo, da čisti, pere, kuva, stoji u redu pred radnjama, da prati devojčicu u školu, da doji malog. „Nemam više mleka, 165

Engl.: „S njom nije baš sve u redu.“ (Prim. prev.)

264

KURCIO MALAPARTE

sva sam iscrpena, Malaparte“, reče porumenevši. I tako je postepeno sišla i ona na dno mračnog i usamljeničkog ženskog sveta zaraćene Nemačke, na dno tog sveta, turobnog, jadnog, neumitnog, beznadnog. (Ministar baron Fon Štum bio je ponosan što je i njegova žena podnosila bedu, patnju, oskudicu na koju je rat osudio sve nemačke žene. Nije želeo da Duzepina uživa preimućstva koja su imale žene diplomata i visokih funkcionera Ministarstva inostranih poslova Rajha. „Hoću da moja žena služi za primer, hoću da deli zajedničku sudbinu našeg naroda.“ Nevolja, napor, patnja, nemo očajanje njegove žene krunisali su radni dan ovog poštenog i vernog pruskog funkcionera. Bio je ponosan što Duzepina radi i što se muči kao i sve druge žene u Nemačkoj. Ministar baron Fon Štum bio je gord što njegova žena stoji u redovima pred radnjama, što sama vuče kući džakove sa mesečnim sledovanjem uglja, što sama pere, kuva; on se hranio u klubu Ministarstva inostranih poslova, kad nije odlazio na česte i bogate zvanične bankete. Kuvar iz tog kluba bio je čuven po svojoj veštini u čitavom Berlinu 1942. godine. I vina su bila prvoklasna: više je voleo crno, nego belo, šatonef di pap od ma kog mozelskog i rajnskog vina. Omiljeni konjak bio mu je kurvoazje. Zimi je više voleo enesi. „Upoznao sam gospodina Enesija 1936. godine u Parizu.“ Uveče se dockan vraćao kući luksuznim kolima Ministarstva, i bio je gord što bi našao svoju ženu bledu, iscrpenu, prestrašenu i ojađenu. Ministar baron Braun fon Štum bio je čestit i pošten funkcioner Rajha, Prus sa razvijenim osećanjem dužnosti do samopožrtvovanja, odan nemačkoj otadžbini i Rajhu. Ja, ja, heil Hitler.) U neko doba mi reče: „Stigla sam, laku noć.“ To nije bila moja stanica, trebalo je da siđem drugde, na Kajzerhofu, ali i ja sam ustao, zgrabio njen težak kofer i rekao joj: „Dozvolite mi da vas otpratim.“ Popeli smo se stepenicama, izašli iz stanice podzemne železnice, prošli kroz nekoliko ulica koje su već bile mračne. Blatnjav sneg škripao je pod cipelama. Povezli smo se liftom do trećeg sprata; pred vratima mi Duzepina reče: „Hoćete li da uđete?“ Ali ja sam znao da treba još da pripremi večeru za devojčicu, pa podoji malog, spremi kuću i odgovorih: „Hvala, moram da odem, imam jedan važan sastanak, svratiću drugi put ako mi dozvolite, i onda ćemo porazgovarati…“ Hteo sam da kažem: „Porazgovaraćemo o Italiji“, ali sam se uzdržao, možda zato što sam se snebivao, možda zato što mi se učinilo svirepo da govorim o Italiji. A onda, ko zna da li je Italija zaista postojala? Možda je ta Italija bila samo priča, san, ko zna da li je Italija još postojala, ko zna? Sada je postojala samo turobna, mračna, svirepa, ohola, očajna Nemačka. Sada više ništa drugo nije ni postojalo: kakva Italija! I tako sam sišao stepeništem, smešeći se, i tog trenutka više nisam bio siguran da zaista Italija postoji. Sišao sam

Kaputt

265

stepeništem, smešeći se, i čim sam se našao na ulici, pljunuo sam u blatnjavi sneg: „Kakva Italija!“, rekao sam glasno. „Kakva Italija.“ Posle nekoliko meseci, na povratku iz Finske, dva dana sam se zadržao u Berlinu. Kao i obično, gledao sam samo da što pre otputujem, kao i obično nisam želeo da se više od dva dana zadržim u Nemačkoj. Uveče, u vili na jezeru Van, kad mi je ambasador Alfijeri, onako glupavo i uljudno kako je to samo on umeo, pri kraju večere saopštio da se Đuzepina fon Štum bacila kroz prozor, nisam se nimalo začudio ni ražalostio. Odavno sam je prežalio, jer sam već nekoliko meseci bio svestan da će se baciti kroz prozor. Znao sam to još one večeri dok sam silazio stepeništem, smejao se i glasno govorio: „Kakva Italija!“ Kad sam pljunuo u sneg i glasno rekao: „Kakva Italija!“

XV

DEVOJKE IZ SOROKE „Oh, qu'il est difficile d'être femme!“,166 reče Lujza. „A kad je ministar baron Braun fon Štum čuo da se njegova žena ubila…“, reče Uza. „Nije ni trepnuo. Samo je malo porumeneo. Rekao je: 'Heil Hitler!' Tog jutra, po običaju, predsedavao je svakodnevnoj konferenciji za štampu sa stranim novinarima u Ministarstvu inostranih poslova. Izgledao je sasvim spokojan. Na Đuzepininoj pratnji nije bila nijedna Nemica, pa čak ni supruge kolega ministra barona Brauna fon Štuma. Pogrebna povorka bila je kratka jer su za sandukom išle samo neke Italijanke iz Berlina, jedna grupa italijanskih radnika zaposlenih u Organizaciji Tot i poneki službenik Italijanskog poslanstva. Đuzepina nije bila dostojna saučešća nemačkih žena. Supruge nemačkih diplomata gorde su na patnje, na bedu, na oskudicu nemačkog naroda. Nemačke supruge nemačkih diplomata ne bacaju se kroz prozor, ne ubijaju se. Heil Hitler! Ministar Braun fon Štum išao je za mrtvačkim sandukom u uniformi Hitlerovog diplomate i ponekad bi se podozrivo okrenuo, a ponekad bi i porumeneo. Stideo se što njegova žena (ah, oženio se Italijankom) nije imala toliko snage da izdrži patnje koje su zadesile nemački narod.“ „Katkad se stidim što sam žena“, šapnu Lujza. „Zašto, Lujza? Dozvolite na da Dnjestru!“ vam ispričam istoriju devojaka iz Soroke“, rekoh, „iz Soroke u Besarabiji, To su bile jadne Jevrejke koje su pobegle i sakrile se u poljima i šumama da ne padnu Nemcima u ruke. Žitna polja i šume u Besarabiji između Balzija i Soroke bile su pune mladih Jevrejki koje su se u njima krile od Nemaca iz straha da im ne padnu u ruke. Nisu se plašile njihovog lica, njihovih strašnih, promuklih glasova, njihovih plavih očiju, velikih teških nogu, već njihovih ruku. Nisu se plašile njihove plave kose, njihovih puškomitraljeza, već njihovih ruku. Kada bi se kolona nemačkih vojnika pojavila na drumu, mlade Jevrejke, koje su se 166 Franc:

„Oh, kako je teško biti žena!“ (Prim. prev.)

Kaputt

267

pritajile u žitu ili u šumi bagremova i breza, zadrhtale bi od straha, a ako bi poneka briznula u plač, ili počela da viče, drugarice bi joj zapušile usta rukom, ili slamom: ali devojka bi se branila i vikala, plašila se nemačkih ruku, već je osećala pod odećom te grube i glatke nemačke ruke, već je osećala kako joj ti čelični prsti prodiru u skriveno meso. Danima su se krile po poljima, u žitu, ležale u brazdama između visokog zlatnog klasja, kao u kakvoj mlakoj šumi zlatnog drveća, kretale se sasvim polako, da se klasje ne bi ustalasalo. A kad bi Nemci videli da se klasje talasa iako nema vetra, vikali bi: „Achtung! Partizani!“, i kosili bi puškomitraljezima zlatno klasje. Mlade Jevrejke bi zapušile slamom usta ranjenim drugaricama da ne jauču i preklinjale bi ih: „Ćuti, ćuti.“ Pritiskale su ih kolenom na zemlju, stezale im vrat prstima ukočenim od straha, da ne bi jauknule. To su bile mlade osamnaestogodišnje, dvadesetogodišnje Jevrejke, one najmlađe, najlepše. Druge, ružne i sakate, iz besarapskih geta, zatvarale su se u kuće, dizale zavese, gledale Nemce kako prolaze i drhtale od straha. Ili možda to nije bio samo strah, možda su i od nečeg drugog drhtale ove jadne devojke, grbave, hrome, kljaste, skrofulozne, boginjave, proređene kose koja im je opala od kožnih bolesti. Drhtale su od straha, dizale zavese i gledale kako prolaze nemački vojnici i povlačile bi se uplašene kad bi ih neki vojnik rasejano pogledao, napravio neki nesvestan pokret, nešto progovorio; ali smeškale su se zajapurene i oznojene u polumračnim sobama i bežale su hramajući, gurajući jedna drugu prema prozorima pobočnih soba, da bi videle kako nemački vojnici prolaze iza okuke na putu. Devojke sakrivene u polju i šumama prebledele bi kad bi čule brundanje motora, topot konja, škripu točkova na putevima koji su se od Balzija u Besarabiji penjali prema Soroki na Dnjestru, prema Ukrajini. Živele su kao zveri, hraneći se s ono nešto malo namirnica koje bi uspele da isprosjače od seljaka, živele su na kriški hleba ili mamaljuge, komadiću usoljenog sira. U određene dane, pred zalazak sunca, nemački vojnici bi zalazili u žitna polja, pošli bi u lov na jevrejske devojke. Razvili bi se po njivi u strelce kao rašireni prsti, kao prsti ogromne ruke, lepezasto napredujući kroz žito i zvali jedan drugog: Kurt, Fric, Karl. Glasovi su im bili mladi, malo promukli, a oni su ličili na lovce koji utiru put, koji čiste zaposednutu ledinu da bi digli s legala jarebice, prepelice i fazane. Iznenađene i prestrašene ševe zviždale bi kroz prašnjiv vazduh pred sunčev smiraj, vojnici su dizali glave i pogledom pratili njihov let: a devojke, pritajene u žitu, zadržavale bi dah, gledale ruke nemačkih vojnika, koje su stezale kundake puškomitraljeza i koje su se ukazivale i nestajale između klasja, gledale su te nemačke ruke, obrasle sjajnim maljama, što liče na biljne

268

KURCIO MALAPARTE

malje strička, gledale su čvrste i glatke nemačke ruke. Sada su se lovci približili, probijali su se kroz žito malo pognuti, čulo se kako duboko dišu, čulo se njihovo promuklo dahtanje. Onda bi vrisnula jedna devojka, pa druga, treća. Jednog dana, sanitarna služba Jedanaestog nemačkog korpusa reši da u Soroki otvori vojničku javnu kuću. Ali u Soroki su bile ostale samo starice i rugobe. Grad su dobrim delom porušile mine, i nemačke i ruske bombe, izbegli su gotovo svi stanovnici, mladi su krenuli sa sovjetskom vojskom prema Dnjepru: jedino su ostale neoštećene četvrti oko gradskog parka i oko starodrevnog zamka koga su sagradili Đenovci, a koji gleda na zapadnu obalu Dnjestra, sred lavirinta potleušica, daščara i koliba od blata, u kojima stanuju ubogi Tatari, Rumuni, Bugari, Turci. Sa ruba visoravni, koja se naginje nad reku, vidi se grad, zbijen između Dnjestra i vrletne, šumovite obale: tih dana kuće su bile napukle i pocrnele od požara; tamo dole, iza gradskog parka, još se poneka od njih pušila. Takva je izgledala Soroka na Dnjestra kad je, u jednoj zgradi pored zidina đenovskog dvorca, otvorena vojnička javna kuća: bio je to grad u ruševinama, čije su ulice zakrčile kolone vojnika, konja, vozila. Vojna služba je razaslala patrole u lov na jevrejske devojke koje su se sakrile u žitu oko grada. I tako, kad je javna kuća svečano otvorena zvaničnom posetom, u strogom vojničkom stilu, komandanta Jedanaestog korpusa, desetak bledih devojaka, očiju pocrnelih od plača, drhteći od straha, dočekalo je generala Fon Šoberta i njegovu pratnju. Sve su bile veoma mlade, poneka još devojčica, nisu na sebi imale one dugačke kućne ogrtače od crvene, žute, zelene svile sa širokim rukavima koji su tradicionalna uniforma javnih kuća na Istoku, već svoje stajaće haljine, one jednostavne, čedne haljine građanskih devojaka iz unutrašnjosti, tako da su ličile na studentkinje (a neke su zaista to i bile) koje su se okupile u kući neke drugarice da bi se zajedno spremale za ispit. Bile su snishodljive, postiđene i uplašene. Nekoliko dana pre otvaranja javne kuće video sam ih kako prolaze ulicom. Bilo ih je desetak, išle su sredinom ulice i svaka je pod rukom nosila zavežljaj, kožni kofer, ili zamotuljak povezan kanapom, a sprovodila su ih dva SS-ovca sa puškomitraljezima. Svima je kosa bila posivela od prašine, u suknje im se uvukao poneki klas, čarape su im bile pocepane, jedna od njih je hramala bosa i nosila cipelu u ruci. Posle mesec dana, jedne večeri, kad sam na proputovanju svratio u Soroku, zonderfirer Šenk me pozvao da pođem s njim kod jevrejskih devojaka u vojničku javnu kuću. Odbio sam njegov poziv, a Šenk se zacerekao i podrugljivo me pogledao. „Nisu one prostitutke, to su devojke iz dobrih kuća“, rekao je Šenk. Ja sam odgovorio: „Znam da su to dobre devojke.“

Kaputt

269

„Ne žalite ih toliko“, reče Šenk, „to su ipak Jevrejke.“ Ja sam odgovorio: „Znam da su Jevrejke.“ „Pa onda?“, reče Šenk, „da vas slučajno nije strah da se ne uvrede što ih posećujemo?“ Ja sam odgovorio: „Neke stvari vi ne možete da shvatite, Šenk.“ „Šta tu ima da se shvati?“, reče Šenk. Ja sam odgovorio: „Te jadne devojke iz Soroke nisu prostitutke, one se ne prodaju po slobodnoj volji. Prinuđene su da se prostituišu. Zato imaju prava da očekuju da im svi ukazuju poštovanje. One su ratni zarobljenici, koje vi na podao način iskorišćavate. Koliki procenat dobija nemačka komanda od zarade ovih jadnih devojaka?“ „Ljubav ovih devojaka ništa ne staje“, reče Šenk, „to je besplatna usluga.“ „Hoćete da kažete, prinudni rad?“ „Ne, već besplatna usluga“, odgovori Šenk, „čovek nema računa da ih plati.“ „Nema računa da ih plati, a zašto?“ Tada mi zonderfirer Šenk saopšti da će ih na kraju njihove smene, posle nekoliko nedelja poslati kućama i da će ih smeniti druga grupa devojaka. „Poslaće ih kućama?“, rekoh. „Baš ste ubeđeni da će ih poslati kućama?“ „Da“, odgovori Šenk, malo se uzvrpolji i pocrvene, „poslaće ih kućama ili u bolnicu, šta ja znam. A možda i u koncentracioni logor.“ „Zašto“, rekoh, „umesto ovih jadnih Jevrejki ne nagurate u javnu kuću ruske vojnike?“ Šenk se grohotom nasmeja, nikako nije mogao da se smiri, pljeskao me rukom po ramenu i smejao se: „Ach so! Ach so!“, a ja sam bio ubeđen da nije shvatio šta sam hteo da kažem, sigurno je mislio da sam smerao na priče o izvesnoj zgradi u Balziju, gde je Leibestandart SS-trupa tajno držao javnu kuću za pédéraste. Nije dobro razumeo šta sam hteo da kažem i smejao se razjapivši usta, pljeskajući me po ramenu. „Kad bi umesto tih jadnih Jevrejki“, rekoh, „u ovu javnu kuću doveli ruske vojnike, bilo bi zabavnije, nicht wahr?“ Ovog puta je Šenk pomislio da me razumeo i još glasnije se nasmejao. Zatim ozbiljno upitao: „Mislite da su Rusi pederasti?“ „To ćete videti posle rata“, odgovorih. „Ja, ja, natürlich, to ćemo videti posle rata!“, reče Senk i opet se grohotom nasmeja. Jedne noći, dockan, skoro oko ponoći, krenuo sam prema đenovskom dvorcu. Sišao sam na obalu reke, zašao u jednu uličicu ove bedne četvrti, pokucao na vrata javne kuće i ušao. U prostranoj sobi, koju je osvetljavala

270

KURCIO MALAPARTE

karbituša što je visila nasred tavanice, tri devojke su sedele na divanima postavljenim pored zida. Drvene stepenice vodile su na gornji sprat. Iz gornjih soba čula se škripa vrata, tihi koraci, prigušeni glasovi, kao da su zapretani mrakom. Tri devojke podigoše oči i pogledaše me. Sedele su uljudno na niskim divanima, prekrivenim onim ružnim, rumunskim ćilimima sa žutim, crvenim i zelenim prugama. Jedna od njih čitala je neku knjigu, koju je čim sam ušao položila na kolena i ćutke počela da me posmatra. Ovaj prizor je ličio na Paskenove slike javnih kuća. Ćutke su me gledale, a jedna je dovodila u red crnu kovrdžavu kosu, koja joj je bila pala na čelo kao devojčici. U jednom uglu sobe, na stolu prekrivenom žutim šalom, stajalo je nekoliko boca piva, rakije i dvostruki red čaša u obliku pehara. „Gute Nacht!“, reče posle dužeg ćutanja devojka koja je uređivala kosu. „Buna seara!“, otpozdravio sam rumunski. „Buna seara!“, reče devojka i bojažljivo se osmehnu. Tog trenutka nisam mogao da se setim zašto sam došao u ovu kuću, ali sam bio svestan da sam došao krišom od Šenka, i to ne iz radoznalosti ili nekakvog sažaljenja, već zbog nečeg što je sada možda moja savest odbacivala. „Dockan je“, rekoh. „Još malo pa zatvaramo“, reče devojka. Međutim, jedna njena drugarica ustala je sa divana i, gledajući me ispod oka, lenjo prišla gramofonu koji je stajao na stočiću u jednom uglu sobe, okrenula ručicu i položila čeličnu iglu na ploču. Ženski glas pevao je neki tango. Ja priđoh gramofonu i digoh iglu sa ploče. „Warum?“, reče devojka koja je digla ruke i spremala se da sa mnom zaigra; ne čekajući moj odgovor, okrenula mi je leđa i opet sela na divan. Bila je niskog rasta, punačka. Na nogama je imala štofane papuče svetlozelene boje. I ja sam prišao divanu i seo, a devojka mi načini mesto na taj način što skupi suknju ispod nogu, pa me pogleda pravo u oči. Smeškala se, a ja ni sam ne znam zašto me ovaj njen smešak ljutio. Tog trenutka sam čuo kako su se otvorila vrata na vrhu stepeništa i jedan ženski glas pozvao: „Suzana.“ Stepeništem je silazila neka mršava bleda devojka, raspletene kose, rasute po ramenima. U ruci je držala upaljenu sveću koja je virila iz levka od žućkastog kartona. Na noge je natakla papuče, peškir prebacila preko jedne savijene ruke, dok je drugom pridržavala crvenu sobnu haljinu, nekakvu vrstu ogrtača što ga je gajtanom stegla oko pasa, kao da je redovnička riza. Zastala je na jednoj stepenici na pola stepeništa, pažljivo me pogledala, namestila se kao da joj moje prisustvo smeta, zatim se osvrnula oko sebe i opet me pogledala, ali sada više podozrivo nego ljutito. Pogledala je gramofon na kome se ploča i

Kaputt

271

dalje okretala, iako na nju nije bila prislonjena igla, pa je tiho šuštala, pogledala je netaknute čaše, boce koje su bile poredane u savršenom redu i, zevnuvši, rekla malo promuklim glasom, pomalo osorno i neuljudno: „Hajdemo spavati, Suzana, već je dockan.“ Devojka, koju je novopridošla nazvala Suzanom, prsnu u smeh, gledajući drugaricu pomalo šeretski: „Već si umorna, Lublja?“, reče. „Šta si radila pa si se toliko umorila?“ Lublja nije odgovorila, sela je na divan, preko puta našeg i, zevajući, pažljivo se zagledala u moju uniformu. Zatim me odmah upitala: „Ti nisi Nemac? A šta si?“ „Italijan.“ „Italijan?“ Devojke su me sada pogledale ljubazno i radoznalo. Ona koja je čitala zatvori knjigu i njen umorni, rasejani pogled zaustavi se na meni. „Lepa je Italija“, reče Suzana. „Više bih voleo da je ružna“, rekoh. „Kakva korist od toga što je lepa?“ „Htela bih da odem u Italiju“, reče Suzana, „u Veneciju. Volela bih da živim u Veneciji.“ „U Veneciji?“, reče Lublja i prsnu u smeh. „Nećeš da pođeš sa mnom u Italiju?“, reče Suzana. „Nikad nisam videla gondolu.“ „Da nisam zaljubljena“, reče Lublja, „krenula bih iz ovih stopa.“ Njene drugarice prsnuše u smeh, a jedna od njih reče: „Sve smo zaljubljene.“ Druge su se opet nasmejale i nekako čudno me pogledale. „Nous avons beaucoup d'amants“,167 reče Suzana na francuskom, s mekim naglaskom rumunskih Jevreja. „Oni nam ne dozvoljavaju da otputujemo za Italiju“, reče Lublja, zapalivši cigaretu. „Mnogo su ljubomorni!“ Primetio sam da joj je lice izduženo, usko, usta mala i tužna s finim usnicama. Ličila su na usta kakve devojčice. Ali nos joj je bio koščat, bled kao vosak, sa ružičastim nozdrvama. Pušila je i povremeno bi pogledala u tavanicu. Oduvala bi dim s izveštačenom ravnodušnošću: nečeg smirenog a istovremeno očajničkog bilo je u njenom bezbojnom pogledu. Devojka koja je sedela i držala knjigu na kolenima tog trenutka ustade i steže knjigu obema rukama u naručje. „Noapte buna!“, reče. „Noapte buna“, odgovorih. „Noapte buna, Dòmnule capitan!“, ponovi devojka i pokloni mi se sa stidljivom draži, pomalo nespretno. Zatim okrenu leđa pa se uputi prema stepenicama. 167

Franc: „Mi imamo mnogo ljubavnika.“ (Prim. prev.)

272

KURCIO MALAPARTE

„Hoćeš li sveću, Zoe?“, upitala je Lublja, prateći je pogledom. „Hvala, ne plašim se mraka“, odgovori Zoe i ne okrenu se. „Sanjaćeš o meni?“, doviknu joj Suzana. „Razume se! U snu ću biti u Veneciji!“, odgovori Zoe i nestade. Nekoliko trenutaka smo ćutali. Od udaljene tutnjave jednog kamiona stakla na prozorima lako su zadrhtala. „Volite li Nemce?“, upita me Suzana odjednom. „Zašto da ih ne volim?“, odgovorih malo podozrivo, što devojka primeti. „Mili su to ljudi, zar ne?“, reče ona. „Ima ih veoma milih.“ Suzana me dugo gledala, zatim reče s neizrecivom mržnjom: „Veoma su mili sa ženama.“ „Ne verujte joj“, reče Lublja, „u stvari, ona ih veoma voli.“ Suzana prsnu u smeh i nekako čudno me pogleda. Nešto belo i meko rodilo se u dnu njenog pogleda i meni se činilo da joj se oči rastaču. „Možda ima nekih svojih razloga zašto ih voli“, reče. „O, razume se“, reče Suzana, „oni su moja poslednja ljubav.“ Primetio sam da su joj se oči napunile suzama: a ipak se smejala. Kada sam joj blago pomilovao ruku, Suzana je pognula glavu i tiho zaplakala, tako da su joj suze ovlažile obraze. „Zašto plačeš?“, reče Lublja promuklim glasom i baci cigaretu. „Još samo dva dana živećemo ovako. Smatraš da je dva dana malo? Nije ti bilo dosta?“ Zatim povisi glas i diže ruke iznad glave, pa poče njima da maše, kao da traži pomoć, i s mržnjom, gnušanjem, bolom, strahom viknu: „Dva dana, još dva dana pa će nas poslati kući.“ „Još samo dva dana a ti još plačeš? Baš sada plačeš? Odlazimo, razumeš! Odlazimo! Odlazimo!“ I baci se na divan, sakri lice u jastuke, poče da drhti, cvokoće i povremeno ponavlja onim čudnim preplašenim glasom: „Dva dana, samo dva dana!“ Jedna papuča joj je spala s bose noge i lupnula o drveni pod. Bosi tabani bili su joj crveni, izbrazdani, puni belih ožiljaka. Noga joj mala kao u devojčice. Pomislio sam kako je kilometre i kilometre pešačila, ko zna odakle je došla, ko zna kroz koliko zemalja je bežala pre nego što su je uhvatili i na silu doveli u ovu kuću. Suzana je ćutala, oborila glavu na grudi a ruku ostavila u mojoj. Izgledalo je kao da ne diše. I odjednom šapnu gledajući u stranu: „Mislite li da će nas vratiti kući?“ „Ne mogu vas primorati da ostanete ovde celog života.“ „Svakih dvadeset dana menjaju devojke“, reče Suzana. „Već smo osamnaest dana ovde, još dva dana i dobićemo smenu. Već su nas o tome

Kaputt

273

obavestili. Sigurni ste da će nas pustiti kućama?“ Osećao sam da se nečeg plaši, ali nisam uspeo da dokučim čega. Zatim mi je ispričala kako je francuski naučila u školi, da je njen otac bio trgovac u Balziju, da je Lublja kćerka jednog lekara, da su tri druge njene drugarice studentkinje i dodala da je Lublja studirala muziku, božanstveno svirala klavir i da bi postala velika umetnica. „Kad napusti ovu kuću“, rekao sam, „može da nastavi studije.“ „Ko zna? Zar posle svega ovoga što smo preživek? A onda, ko zna gde će da nas pošalju.“ Uto se Lublja pomerila i nalaktila. Lice joj je bilo neprobojno kao stegnuta pesnica, oči su joj se čudno žarile iznad obraza voštane boje. Drhtala je kao da ima groznicu. „Da, sigurno ću postati velika umetnica“, reče ona. I prsnu u smeh, pa poče da pretura po džepovima kućnog ogrtača, tražeći cigaretu. Zatim se diže, priđe stolu, otvori bocu piva, napuni tri čaše i ponudi nas pićem na crvenom služavniku. Kretala se polako, bešumno. „Žedna sam“, reče Lublja i pohlepno ispi čašu, zažmurivši. Bilo je sparno, kroz poluotvorene kapke prodirao je gust dah letnje noći. Lublja je bosonoga hodala po sobi s praznom čašom u ruci i ukočeno gledala ispred sebe. Njeno dugačko i mršavo telo lelujalo se u mekanoj zvonastoj suknji širokog crvenog kućnog ogrtača, a po drvenom podu jedva se čuo prigušen bat njenih bosih stopala. Druga devojka, koja za sve ovo vreme nije progovorila ni reči, niti od sebe dala znak života, ona devojka koja nas je gledala a nije primećivala ni nas ni ono što se oko nje zbiva, sada je zaspala na divanu, u svojoj siromašnoj odeći, svoj zakrpljenoj, s jednom rukom položenom na krilo, a drugom, koju je stegla u pesnicu, pritisnutom na grudi. S vremena na vreme u gradskom parku odjeknuli bi odsečni pucnji. Na drugoj obali Dnjestra, prema brdu i Jampolu, čulo se gruvanje artiljerije, koju je prigušivalo vuneno povesmo sparne noći. Lublja je stala pored zaspale drugarice i ćuteći ju je gledala. Zatim je rekla, obraćajući se Suzani: „Treba je odneti u postelju, umorna je.“ „Celog dana smo radile“, reče Suzana gotovo kao da se izvinjava, „strašno smo umorne. Danju smo morale da otpratimo vojnike, a uveče, od osam do jedanaest, dolazili su oficiri. Nismo imale ni trenutka odmora.“ Govorila je o ovim stvarima uljudnim načinom kao da je u pitanju bio ma kakav drugi posao. Nije uopšte pokazivala da joj je to odvratno. Dok je govorila, ustala je, pomogla Lublji da podigne drugaricu: ova se probudila čim je stopalima dodirnula tle i, ječeći, kao da je nešto boli, sva opuštena i ležeći na rukama drugarica, krenu prema stepeništu, dok se njeno jecanje i koraci ne izgubiše iza zatvorenih vrata.

274

KURCIO MALAPARTE

Ostao sam sam. Karbituša sa tavanice se pušila, pa sam ustao da joj smanjim plamen; svetiljka se zanjihala i po zidu je počela da juri moja senka, senke nameštaja, boca i raznih drugih predmeta. Možda bih bolje učinio da sam tada otišao. Sedeo sam na divanu i gledao u vrata. Nekako neodređeno sam osećao da nisam učinio dobro što sam ostao u ovoj kući. Možda bi bilo bolje da sam otišao pre nego što su se vratile Lublja i Suzana. „Plašila sam se da vas neću zateći“, začuh iza leđa Suzanin glas. Tiho je sišla, polako se kretala sobom, redala je boce i čaše: posle je sela pored mene na divan. Napuderisala se i izgledala još bleđa. Upitala me da li ću još dugo ostati u Soroki. „Ne znam, možda još dva-tri dana, ne više“, odgovorio sam. „Treba da otputujem na front u Odesu. Brzo ću se vratiti.“ „Mislite da će Nemci uspeti da zauzmu Odesu?“ „Uopšte me se ne tiče šta rade Nemci“, odgovorio sam. „I ja bih želela da mogu to isto da kažem“, reče Suzana. „O, žao mi je, Suzana, nisam hteo.rekoh. I posle mučnog ćutanja, dodadoh: „Sve ovo što rade Nemci, izlišno je“, produžih, „da bi se dobio rat potrebno je nešto drugo.“ „Znate ko će ga dobiti? Mislite“ da će ga dobiti Nemci, Englezi, Rusi? Rat ćemo dobiti mi, Lublja, Zoe, Marina, ja i sve koje su slične nama. Dobiće ga bludnice.“ „Čutite“, rekoh. „Dobiće ga bludnice!“, ponovi Suzana, gotovo vičući. Zatim se zasmeja i najzad me upita glasom prestrašene devojčice: „Mislite da će nas poslati kući?“ „A zašto da vas ne pošalju?“, odgovorih. „Možda se plašite da vas ne pošalju u neku drugu kuću sličnu ovoj.“ „O ne, posle dvadeset dana ovakvog rada više nizašta nismo. Videla sam te druge.“ Preseče se, primetio sam da joj usne drhte. Tog dana je morala da „usluzi“ četrdeset i tri vojnika i šest oficira. Prsnula je u smeh. Više nije mogla da izdrži takav život. Nije joj se toliko gadilo koliko je bila fizički iscrpljena. Nije joj se toliko gadilo, ponovi, smešeći se. Ovaj njen smeh mi je bio neprijatan: možda je htela da se opravda, ili je posredi bilo nešto drugo. U tom dvosmislenom smehu bilo je nečeg mračnog. I dodade da su druge, one koje su bile ovde pre njih, pre Lublje, Zoe, Marine, u žalosnom stanju napustile ovu kuću. Nisu ličile na žene. Bile su senke od žena. Videla ih je kad su izlazile s koferčićima, sa zavežljajem prnja ispod ruke. Dva SS-ovca s mašinkama utovarila su ih u kamion i odvezla ih u nepoznatom pravcu. „Htela bih da se vratim kući“, reče Suzana, „da se vratim kući.“

Kaputt

275

Karbituša je opet počela da se puši, težak zadah karbita širio se sobom. Blago sam stezao Suzaninu ruku, a njena ruka je drhtala kao preplašena ptica. Noć je dahtala na pragu sobe kao bolesna krava: njen topli dah je ulazio u ovu prostoriju sa šuškanjem lišća i žuborom reke. „Videla sam ih kad su odavde izašle“, reče Suzana i zadrhta, „ličile su na aveti.“ Dugo smo sedeli i ćutali u polumračnoj sobi, a ja sam osećao da me skolila nekakva gorka tuga. Više nisam verovao u sopstvene reči. Moje su reči bile lažne i zle. I ovo naše ćutanje mi se činilo lažno i zlo. „Doviđenja, Suzana“, šapnuh. „Ne želite da pođemo gore?“, reče Suzana. „Dockan je“, odgovorih i pođoh prema vratima. „Doviđenja, Suzana.“ „Doviđenja“, reče Suzana i nasmeši se. Njen slabačak osmeh tinjao je na pragu. Nebo je bilo zvezdano. „A docnije ništa niste saznali o tim jadnicama?“, upita me Lujza posle duže pauze. „Čuo sam da su ih posle dva dana otpremili iz javne kuće. Nemci su svakih dvadeset dana menjali devojke. One koje su odlazile iz javne kuće, uterali bi u kamion i odvezli ih na reku. Šenk mi je rekao da ih ne vredi toliko žaliti. Ionako više nisu nizašta. Postale su senke od žena. A zatim, one su ionako Jevrejke.“ „Jesu li znale da će ih streljati?“, upita Uza. „Znale su. Umirale su od straha da će ih streljati. O, znale su! Svi u Soroki su to znali.“ Kad smo izašli napolje, nebo je bilo osuto zvezdama. One su sijale, hladne i mrtve kao staklene oči. Sa stanice je dopirao promukao zvižduk lokomotive. Bled prolećni mesec ukazao se na vedrom nebu, i izgledalo je da su drveće i kuće od nekakve lepljive, materije. je ptica pevala tamo dole unačinjene granju, prema reci. Sišli smomeke nekom pustomJedna ulicom do obale i seli na nasip. U mraku je voda šumorila tako da nas je to podsećalo na šum bosih nogu po travi. Potom se ču neka druga ptica, sa grane jednog drveta, već ozarenog bledim plamenom mesečine, a ostale, tu blizu i negde daleko, počeše da se natpevaju. Jedna velika ptica tiho poče da leti po drveću, siđe do površine reke, tako da je okrznula krilom površinu vode, i poletela je polako i nesigurno. Setio sam se one letnje noći u rimskom zatvoru Ređina Čeli, kada je jato ptica sletelo na krov zatvora i počelo da peva. Sigurno su doletele sa drveća Đanikola. „Gnezde se u hrastu Tasa“, pomislio sam. Pomislio sam da se

276

KURCIO MALAPARTE

gnezde u hrastu Tasa i počeo tiho da plačem. Bilo me je stid što plačem, ali posle toliko vremena u zatvoru i poj ptica je jači od čovekovog ponosa, od usamljenosti čovekove. „Oh, Lujza!“, rekao sam. Nesvesno sam je uhvatio za ruku i nežno je stegao. Lujza je blago povukla ruku, pogledala me više začuđeno nego prekorno. U prvi mah ju je začudio ovaj moj neočekivan stisak, a onda je možda zažalila što je pobegla od ove moje bolne nežnosti: ja sam, međutim, hteo da joj kažem kako sam se setio Suzanine ruke koja je počivala u mojoj, znojave Suzanine ručice, tamo u javnoj kući u Soroki. Setio sam se ruke one ruske radnice koju sam jedne večeri krišom stegao u kolima podzemne železnice u Berlinu, one široke izbrazdane ruke, nagrizene ceđem. Učinilo mi se da sam sedeo pored one jadne Jevrejke na divanu javne kuće u Soroki, da sam sedeo pored Suzane, i strašno sam se sažalio na Lujzu, na Lujzu od Pruske, na kraljevsku princezu Lujzu fon Hoencolern. Ptice su pevale oko nas na prigušenoj mesečini. Dve devojke su ćutale, gledale kako reka protiče duž nasipa, i posmatrale opalni sjaj njenih talasa u mraku. „J'ai pitié d'être femme“,168 šapnu Lujza onim svojim potsdamskim francuskim jezikom.

168 Franc:

„Sažaljevam sebe što sam žena.“ (Prim. prev.)

Peti deo SOBOVI

XVI

NAGI LJUDI Guverner Laponije Karlo Hilile diže čašu i nazdravi: „Màlianne!“ Bili smo na ručku u guvernerovoj palati, u Rovanijemi, laponskom glavnom gradu, sagrađenom na arktičkom povratniku. „Arktički povratnik prolazi upravo ispod našeg stola između naših nogu“, primeti Karlo Hilile. Grof Augustin de Foksa, španski opunomoćeni ministar u Finskoj, saže se i pogleda ispod stola, svi prsnuše u smeh, a De Foksa procedi kroz zube: „Proklete pijanice!“ Svi su bili pijani, bledi. Čela su im bila oznojena, pogled onih njihovih finskih očiju koje alkohol prelije sedefastim sjajem, zažaren i ukočen. Rekao sam De Foksi: „Augustine, mnogo piješ.“ A Augustin mi je odgovorio: „U pravu si, mnogo pijem, ali ovo mi je poslednja časa.“ I De Foksa je odgovorio Olafu Koskineau, koji je digao čašu i nazdravio: „Ne, hvala, neću da pijem.“ Ali guverner ga je pogledao pravo u oči i rekao: „Nećete da pijete u naše zdravlje?“ A ja sam šapnuo De Foksi: „Za ime božje, Augustine, nemoj da praviš gluposti, stalno treba da im potvrđuješ, za ime božje, stalno da im potvrđuješ.“ I De Foksa je potvrđivao,“ neprestano potvrđivao, stalno je dizao čašu i nazdravljao „Màlianne“. Bio se zajapurio, čelo mu se sijalo od znoja, a iza zamagljenih naočara pogled mu je bio nesiguran. „Uzdajmo se u milost božju“, pomislio sam, gledajući De Foksu. Bilo je nešto oko ponoći. Sunce, obavijeno lakom koprenom magle, sijalo je na nebu, narandžužestinom uvijenu uprodirala tanku hartiju. svetlost severa, kojaličeći je snaledenom kroz Avetinjska otvorene prozore, obasjavala je zaslepljujućim bleskom operacione sale, ogromno predvorje u finskom, modernističkom stilu, sa niskom tavanicom, zidovima okrečenim belo, podom od ružičaste brezovine, u kome smo od šest sati sedeli za trpezom. Veliki pravougaoni prozori, dugački i uzani, gledali su na prostranu dolinu Kemi i Ounas, na šumovito obzorje Ounasvara. Po zidovima je visilo nekoliko starih ryya, onih zidnih čilima koje su laponski pastiri i finski seljaci tkali na seljačkim razbojima, kao i lepi bakrorezi Šjeldebrana, Avelena i Francuza vikonta De Bomona. Među tim zidnim ćilimima nalazio se i jedan veoma skupocen, na kome je bilo utkano drveće, sobovi, lukovi, strele, u ružičastoj, sivoj, zelenoj i crnoj boji. Među njima je bio još jedan veoma redak

Kaputt

279

primerak, na kome su preovlađivale bela, ružičasta, zelena i smeđa boja. Na bakrorezima su bili prikazani predeli Istočne Botnije i Laponije, vidici sa šetališta Oulu, Keni, Ounas, pogled na luku Terne i Tori di Rovanijemi. (Krajem osamnaestog i početkom prošlog veka, kad su Šjeldebran, Avelen i vikont De Bomon rezali ove divne bakroreze, Rovanijemi je bio samo jedno veliko naselje finskih pionira, pastira, sobova i laponskih ribara, sa brvnarama od borovih oblica, oko kojih je bio podignut visok odbrambeni plot; naselje se okupilo oko Tori, groblja i lepe drvene crkve obojene u sivo, koju je sagradio jedan Italijan, Basi, u onom neoklasičnom stilu što vuče koren iz švedskog stila a ipak se sastoji od elemenata koji potiču iz francuskog, za vreme Luja XV, i iz ruskog, za vreme Katarine. U tom stilu je pravljen nameštaj prevučen belim lakom koji se mogao naći u starim domovima finskih pionira Istočne Botnije i Laponije.) Između prozora i iznad vrata visile su zbirke oružja, starinski puukko, sa oštricom ukrašenom istorijskim slikama i koštanim balčakom prevučenim kožom od soba s kratkom mekom dlakom. Svaki gost je opasao po jedan starinski puukko. Guverner je sedeo u pročelju stola, na stolici prekrivenoj krznom od belog medveda. Ja sam sedeo, ni sam ne znam zašto, desno od guvernera, a španski opunomoćeni ministar, grof Augustin de Foksa, sedeo je, ko zna zašto, levo od njega. De Foksa je bio besan. „Ne držim ja do toga zbog sebe, razumeš“, govorio mi je, „meni je do Španije.“ Titu Mihailesko je bio pijan i rekao mu je: „Ah, tebi je do Španije, zar ne, do tvojih Španija.“ Pokušavao sam da ga umirim. „Nisam ja za to kriv“, govorio sam mu. „Zar nisi ti predstavnik Italije? Pa lepo, zašto sediš desno?“, govorio je De Foksa. „On predstavlja svoje Italije, zar ne Malaparte, da ti predstavljaš svoje Italije?“, govorio je Mihailesko. „Umukni!“, rekao mu je Augustin. Došlo mi je da poludim slušajući razgovor pijanica: slušao sam Mihaileska i De Foksu kako se raspravljaju sa uzdržanom i svečanom butinom ljudi kojima je vino udarilo u glavu. „Ne ljuti se, guverner je levak“, rekao mu je Mihailesko. „Varaš se, nije levak, razrok je“, odgovorio je De Foksa. „E, ako je razrok, onda je to druga stvar. U tom slučaju morao bi da se buniš“, rekao mu je Mihailesko. „Misliš da se pravi razrok kako bi mogao da me posadi s leve strane?“, rekao je De Foksa. „Razume se, namerno še pravi razrok“, odgovorio je Mihailesko. Tada se grof Augustin de Foksa, španski opunomoćeni ministar, obrati Karlu Hilileu, laponskom guverneru, i reče mu: „Gospodine guverneru, ja vam sedim s leve strane. To nije mesto koje meni po pravu pripada.“ Karlo Hilile ga je zaprepašćeno pogledao: „Kako? To nije mesto koje vama pripada?“ De Foksa se malo poklonio: „Ne čini li vam se“, odgovorio je, „da bih ja morao da sedim na Malaparteovom mestu?“ Guverner ga je pogledao zapanjeno, zatim se obratio meni: „Kako?“, rekao mi je. „Hoćete

280

KURCIO MALAPARTE

da promenite mesto?“ Svi su me začuđeno pogledali. „Ne pada mi ni na kraj pameti. Seo sam upravo onde gde treba da sednem“, odgovorio sam. „Vidite“, rekao je guverner pobedonosno, obrativši se španskom ministru, „on je seo na svoje mesto.“ Tada je Titu Mihailesko rekao De Foksi: „Ali, dragi Augustine, zar ne vidiš da je gospodin guverner dešnjak i levak?“ De Foksa je porumeneo, obrisao naočare ubrusom i rekao zbunjeno: „Da, u pravu si, to nisam primetio.“ Strogo sam pogledao Augustina: „Dobro si se našljemao“, rekao sam mu. „Nažalost, jesam!“, odgovorio je Augustin i duboko uzdahnuo. Sedeli smo za stolom još od šest sati i posle krapuja, crvenih rakova iz Kemija, posle švedskih predjela, posle kavijara siika i dimljenog sobovog jezika, posle čorbe od kupusa i kožurice, posle ogromnih lososa iz Ounasa, ružičastih kao devojačke usne, posle pečenog soba i medveđih šapa, posle zašećerene salate od krastavaca, na zamagljenom vidiku trpeze, između praznih boca rakije, mozelskih vina i šato lafita, pojavio se najzad konjak. Svi su sedeli nepomično, utonuli u ono duboko ćutanje koje zavlada na večerama kod Finaca kad počne da se pije konjak, gledali netremice jedan drugog i prekidali ovu ritualnu tišinu samo kad bi nazdravljali: „Màlianne.“ Iako smo već bili večerali, vilice guvernera Karla Hililea jednako su škljocale muklo, gotovo preteći. Taj Karlo Hilile je bio tridesetogodišnjak, niskog rasta, kratkog vrata duboko uvučenog u ramena. Posmatrao sam njegove krupne prste, atletska ramena, kratke i mišićave ruke. Oči su mu bile sitne, koso usečene u usko čelo ispod crvenih kapaka. Imao je tamnoplavu kosu, kovrdžavu, kratko podšišanu, usne naduvene i ispucane, gotovo modre. Kad bi razgovarao, oborio bi glavu tako da bi bradom pritisnuo grudi, a povremeno bi stezao usne, gledajući preda se. Pogled mu je bio divalj i prevejan, žustar i plamen, s nečim gnevnim i svirepim u sebi. „Himler je genije!“, rekao je Karlo Hilile i tresnuo pesnicom o sto. Tog jutra se četiri sata zadržao u razgovoru s Himlerom i zbog toga je bio veoma ponosan. „Heil Himmler!“, reče De Foksa i diže čašu. „Heil Himmler!“, reče Karlo Hilile, pogleda me strogo i prekorno, pa dodade: „I vi pokušavate da nas ubedite kako ste se s njim sreli, razgovarali, a niste ga prepoznali?“ „Ponavljam vam“, odgovorio sam, „nisam znao da je to Himler.“ Pre neko veče, u predvorju hotela Pohjanhovi, baš pred liftom, okupili su se neki nemački oficiri. Na pragu lifta stajao je jedan čovek srednjeg rasta u hitlerovskoj uniformi, koji je ličio na Stravinskog. Bio je to čovek mongolskog lica, istaknutih jagodica, kratkovid, ribljih očiju koje su se belasale iza debelih naočara kao iza staklenog zida akvarijuma. Lice mu je bilo neobično, svirepo i

Kaputt

281

zamišljeno. Govorio je glasno i smejao se. Odjednom je zatvorio rešetkasta vrata lifta i već je nameravao da pritisne električno dugme kad sam ja dotrčao, probio se između oficira, otvorio vrata i uleteo u lift pre nego što su oficiri mogli da me u tome spreče. Onaj čovek u hitlerovskoj uniformi digao je ruku kao da je nameravao da me odgurne: tada sam ja, sav zbunjen, gurnuo njega, zatvorio vrata, pritisnuo dugme. I tako sam se u gvozdenom kavezu našao oči u oči s Himlerom. On me gledao zapanjeno a možda i malo ljutito, bio je bled i, koliko sam mogao da primetim, uznemiren. Povukao se u jedan ugao lifta i ispružio obe ruke kao da je hteo da se odbrani od nekog nevidljivog napada. Gledao me onim svojim ribljim očima i dahtao. Ja sam ga začuđeno posmatrao. Kroz prozorčić na liftu video sam oficire i neke gestapovce kako uštrcavaju uz stepenice, gurajući se na odmorištima. Okrenuo sam se prema Himleru i izvinio se, smešeći se, što sam pritisnuo električno dugme a nisam ga najpre upitao na koji će sprat. „Na treći“, reče smešeći se, a meni se činilo da se tada već bio malo smirio. „I ja ću na treći“, rekao sam. Lift je stao na trećem spratu, otvorio sam vrata, dao mu znak da izađe prvi, ali Himler se naklonio, uljudno mi pokazao vrata i ja sam tada pre njega izašao iz lifta, dok su me oficiri i gestapovci začuđeno gledali. Tek što sam se uvukao u postelju, na vrata mi je pokucao neki SS-ovac. Himler me pozivao da u njegovim odajama popijemo po jedan punč. „Himler? Perkele!“, rekao sam u sebi. „Perkele“ je finska reč koja se glasno ne izgovara, koja znači „dođavola“. Himler? Šta hoće od mene? Gde sam se s njim sreo? Nije mi ni na kraj pameti palo da je on onaj čovek iz lifta. Himler? Nije mi se ustajalo iz kreveta, a on me je najzad samo pozivao, nije mi naređivao. I tako sam poručio Himleru da mu zahvaljujem na pozivu i da ga molim da me izvini: strašno sam umoran i već sam legao. Uskoro je opet neko pokucao na moja vrata. Ovoga puta jedan gestapovac. Doneo mi je na poklon bocu konjaka koju mi je poslao Himler. Stavio sam na sto dve čaše i ponudio gestapovca pićem. „Prosit!“, rekoh. „Heil Hitler!“, odgovori gestapovac. „Ein liter“, rekoh ja. Hodnik je bio pod prismotrom gestapovaca, svratiste opkoljeno SS-ovcima naoružanim puškomitraljezima. „Prosit!“, rekoh. „Heil Hitler!“, odgovori gestapovac. „Ein liter“, rekoh ja. Sutradan ujutru me upravnik svratišta ljubazno zamolio da oslobodim svoju sobu: preselio me na prvi sprat u neku sobu s dva kreveta, u dnu hodnika. U drugom krevetu trebalo je da spava jedan gestapovac. „Namerno si se pravio da ga ne poznaješ“, reče moj prijatelj Jako Lepo i pogleda me neprijateljski. „Pre toga ga nikad nisam video, kako sam mogao da ga prepoznam?“, odgovorio sam.

282

KURCIO MALAPARTE

„Himler je izuzetan čovek, izvanredno zanimljiv“, reče Jako Lepo. „Trebalo je da prihvatiš njegov poziv.“ „S takvim čovekom ne želim da imam veze“, odgovorih. „Niste u pravu“, reče guverner. „Pre nego što sam ga upoznao, i ja sam mislio da je strašan: zamišljao sam da u desnoj ruci drži pištolj, u levoj korbač. Naprotiv, za vreme našeg četvoročasovnog razgovora stekao sam utisak da je izvanredno kulturan čovek, umetnik, pravi umetnik, plemenita duša, kojoj su bliska sva ljudska osećanja. štaviše, došao sam do zaključka da je sentimentalan.“ Guverner je rekao baš tako: sentimentalan. I dodade da sada, kad ga je bliže upoznao, i imao čast da s njim razgovara četiri sata, kad bi morao da ga naslika, prikazao bi ga sa Jevandeljem u desnoj, a molitvenikom u levoj ruci. Guverner je rekao baš tako: s Jevandeljem u desnoj, a molitvenikom u levoj ruci, i lupio pesnicom o sto. De Foksa, Mihailesko i ja nismo nfogli da sakrijemo smešak, a De Foksa se obrati meni i upita me: „Kad si ga sreo u liftu, šta je imao u ruci, pištolj ili korbač, Jevanđelje ili molitvenik?“ „Bio je praznoruk“, odgovorih. „Pa onda se ti nisi sreo s Himlerom, već s nekim drugim čovekom“, ozbiljno reče De Foksa. „Naslikao bih ga s Jevanđeljem i molitvenikom, upravo tako“, reče guverner i lupi pesnicom o sto. „Namerno si se pravio da ga ne poznaješ“, reče moj prijatelj jako Lepo. „Vrlo dobro si znao da je to Himler.“ „To što ste učinili vrlo je opasno“, reče guverner. „Neko od prisutnih mogao je pomisliti da ste atentator i pucati na vas.“ „Sigurno ćeš imati neprilika“, reče Jako Lepo. „Màlianne“, nazdravi De Foksa i diže čašu. „Màlianne“, odvratiše svi u horu. Zvanice su sedele ispršene, kruto oslonjene na naslone stolica i polako klimale glavama, koje su se lelujale kao da su zahvaćene jakim vetrom. Po sobi se širio miris konjaka, opor i jak. Jako Lepo je netremice gledao De Foksu, Mihaileska i mene, a u njegovim zenicama bez sjaja tinjao je plamen neprijateljstva. „Màlianne!“, nazdravljao je s vremena na vreme guverner Karlo Hilile i dizao čašu. „Màlianne!“, odgovarali su mu drugi uglas. Kroz velike prozore posmatrao sam turoban i beznadežno pust predeo oko Kemija i Ounasa, one vidike, čudesno prozračne i duboke, pune šuma, vode, neba. Ogroman horizont, kao kreč beo, na neokaljanoj, severnoj svetlosti, bleštavoj i jasnoj, otvarao se tamo negde u dnu udaljenih i ustalasanih tunturita, šumovitih visoravni koje u mekim prevojima skrivaju baruštine, jezera, šume,

Kaputt

283

i korita velikih severnih reka. Posmatrao sam to prazno visoko nebo, taj bledi bezdan svetlosti koji je visio nad ledenim sjajem lišća i vode. Sav skriveni, tajanstveni smisao ovog avetinjskog predela ležao je u nebu, u boji neba, u toj uzvišenoj ledenoj pustinji, koju je palila čudesna ledena, mrtva i kao kreč bela svetlost. Pod tim nebom (na kome je bledi disk noćnog sunca izgledao naslikan na glatkom belom zidu) sa drveća, kamenja, trave i vode kapala je nekakva neobična materija, meka i lepljiva, ona krečnobela svetlost, avetinjska, zaslepljujuća svetlost severa. Pri ovom jasnom blesku, ljudsko lice ličilo je na masku od gipsa, nemu, slepu. To lice je bilo bez očiju, bez usta, bez nosa, bezoblična i glatka maska od gipsa, nalik na jajolike glave nekih De Kirikovih junaka. Na licima gostiju, preko kojih se prelila s hladnom žestinom snežnobela svetlost što je prodirala kroz prozore, živelo je samo nešto malo senke, tek poneka kap modrikave boje u pogledu, ispod kapaka i u udubljenju između kapaka i obrva. Severna svetlost je svuda, sem u očima, spalila svaki znak života, svaki vid ljudskog. Na njoj je čovek izgledao kao mrtvac. Obratio sam se guverneru i rekao, smešeći se, da me njegovo lice, kao i lica ostalih gostiju, podseća na lica zaspalih vojnika u Tori, lica koja sam video one noći kad sam stigao u Rovanijemi. Vojnici su spavali na zemlji, na slami. Lica su im bila kao od kreča, na njima nije bilo očiju, usana, nosa, bila su glatka i jednolika. Na sklopljene oči spavača, na te nežne i osetljive oblasti, bojažljivo, sasvim lagano sletala je bela svetlost i tu stvarala malo toplo gnezdo – kap senke. Jednu jedinu kap modrikave boje. Jedino što je bilo živo na ovim licima to je ta kap senke. „Jajoliko lice? I moje je lice jajoliko?“, reče guverner i pogleda me začuđeno i uznemireno, pa dodirnu oči, nos, usta. „Da“, rekao sam, „upravo je jajoliko.“ Svi su me pogledali začuđeno i uznemireno i počeli da dodiruju lica. Tada sam im ispričao šta sam video u Sodankileu, na putu za Petsamo. Zaustavio sam se u Sodankileu, bila je vedra noć, nebo belo, drveće, kuće, brežuljci, sve je izgledalo kao od gipsa. Noćno sunce je ličilo na slepo oko, bez kapka. U neko doba sam primetio da drumom koji vodi prema Ivalu pristižu bolnička kola, koja su se zaustavila pred malim svratištem preko puta pošte, u kome se nalazilo prihvatilište za ranjenike. Nekoliko bolničara u belim mantilima (ah, ta zaslepljujuće bela boja njihovih platnenih mantila) počeli su da iz kola istovaruju nosila i redaju ih po travi. Trava je bila bela, a njen sjaj ublažen prozračnom, plavkastom koprenom kojom je bila zastrta. Na nosilima su ležali, potpuno opušteni, nepokretni, sleđeni kipovi od gipsa, ovalne glatke glave, bez očiju, nosa, usta. Lica su im bila jajolika.

284

KURCIO MALAPARTE

„Kipovi?“, reče guverner. „Kažete baš kipovi, gipsani kipovi? I preneli su ih u bolnicu, u ambulantu?“ „Kipovi“, odgovorio sam, „gipsani kipovi. Odjednom sivi oblak zastre nebo, smrači se i iz polumraka izroniše u svome pravom obliku živa bića i predmeti, dotad rastvoreni u jakoj beloj svetlosti. Kipovi od gipsa, koji su ležali na nosilima, u senci što je sipila iz oblaka, odjednom su se pretvorili u ljudska tela, one maske od gipsa u lica od krvi i mesa, u ljudska, živa lica. To su bili ljudi, ranjeni vojnici. Gledali su me začuđeno, u nedoumici, jer sam se i ja, pred njihovim očima, odjednom pretvorio od gipsanog kipa u čoveka, čoveka živog, čoveka od senke i mesa.“ „Màlianne!“, nazdravi ozbiljno guverner i pogleda me zbunjeno i prestrašeno. „Màlianne!“, ponoviše svi u horu, dižući čaše nalivene konjakom. „Šta ono radi Jako? Je li poludeo?“, reče odjednom De Foksa i ščepa me za ruku. Jako Lepo je sedeo na stolici nepomično, glavu je malo pognuo napred; nešto je šaputao, nije se pomerao, lice mu je bilo tupo, u očima mu je goreo nekakav mračan plamen. Desna ruka mu je sasvim polako klizila niz bok puukka, koji mu je visio o boku, iz korica od sobove kosti odjednom je isukao bodež i digao kratku, punačku ruku, netremice gledajući u oči Tituu Mihailesku. Svi ostali učinili su to isto: isukali su puukko i ispružili ga. „Ne, ne radi se to tako“, reče guverner. I on je isukao puukko iz korica, pokazajući kako to rade lovci na medvede. „Pogodio sam ga pravo u srce“, reče Titu Mihailesko i malo preblede. „Tako, pravo u srce“, ponovi guverner i bodežom zapara vazduh odozgo nadole. „Medved se svalio na tle“, reče Mihailesko. „Ne, nije se odmah svalio“, reče Jako Lepo. „Kročio je malo napred, zatim se zateturao i pao. To je divan trenutak.“ „Ils sont tous ivres morts“, šapnu mi De Foksa i steže mi ruku. „Je commence a avoir peur.“169 Tada mu ja rekoh: „Za ime božje, ne pokazuj kako se bojiš! Ako primete da se plašiš, mogu se uvrediti. Nisu rđavi, ali kad malo popiju – prava su deca.“ „Nisu rđavi, znam“, reče De Foksa, „kao deca su. Samo mene je strah od dece.“

169

Franc: „Svi su pijani kao zemlja.“

„Počinjem da se plašim.“ (Prim. prev.)

Kaputt

285

„Da bi pokazao kako se ne plašiš, treba da na sav glas nazdraviš 'Màlianne' i nadušak ispiješ čašu, gledajući ih u oči.“ „Ne mogu više da izdržim“, reče De Foksa. „Još jednu čašu i odlazim.“ „Za ime božje!“, rekoh mu. „Nemoj da se naljoskaš! Španac je opasan kad je pijan.“ „Senjor ministre“, reče jedan finski oficir, major Fon Hartman, obrativši se De Foksi na španskom, „u Španiji, za vreme građanskog rata, zabavljalo me da učim igru s puukkom svoje prijatelje iz Tercia. To je veoma zabavna igra, hoćete li da i vas naučim, senjor ministre?“ „Nema potrebe“, reče De Foksa podozrivo. Major Fon Hartman, koji je pohađao konjičku školu Pinerolo i borio se u Španiji kao dobrovoljac na Frankovoj strani, bio je čovek uglađen i samovoljan: voleo je da ga ljudi uljudno slušaju. „Ne želite da vas naučim tu igru? A zašto? Tu igru morate naučiti, senjor ministre. Pogledajte. Leva ruka se položi na sto, prsti se rašire, uhvati se puukko desnom i odlučno se zabode bodež u sto između dva prsta.“ Dok je to govorio, digao je puukko i zario ga između raširenih prstiju levice. Oštrica se zabila u sto između kažiprsta i srednjaka. „Jeste li videli kako se to radi?“, reče Fon Hartman. „Valgame Dios!“,170 viknu De Foksa i preblede. „Hoćete li sad vi da pokušate, gospodine ministre“, reče Fon Hartman i pruži puukko De Foksi. „Rado ću pokušati“, reče De Foksa, „ali ne mogu da rastavim prste. Prsti su mi srasli kao u plovke.“ „Čudno!“, reče Fon Hartman s nevericom. „Pokažite, da vidim.“ „Nije važno“, reče De Foksa i sakri ruke iza leđa, „to je jedna mana, urođena mana, ne mogu da rastavim prste.“ „Pokažite“, reče Fon Hartman. Svi su se nagnuli preko stola da vide prste španskog ministra, koji su bili slični prstima plovke, a De Foksa ih je skrivao ispod stola, gurao ih u džep, ili iza leđa. „Znači da spadate u soj plivačica?“, reče guverner i zgrabi puukko. „Pokažite ruke, gospodine ministre.“ Svi su dograbili noževe i nagnuli se preko stola. „U soj plivačica?“, reče De Foksa. „Ne, ne spadam u taj soj. Uopšte ne spadam. Izraslo mi je samo malo opne između prstiju.“ „Tu opnu treba raseći“, reče guverner i diže svoj dugački puukko, „neprirodno je kad su čoveku prsti srasli kao u plovke.“ 170

Špa.: „Neka mi bog bude na pomoći!“ (Prim. prev.)

286

KURCIO MALAPARTE

„Prsti srasli kao u plovke?“, reče Hartman. „Zar su vam, u vašim godinama, prsti srasli kao u plovke, gospodine ministre? Da vidim vaše oči.“ „Oči?“, reče guverner. „Zašto oči?“ „I vama su prsti srasli kao u plovke“, reče De Foksa, „da vam vidim oči.“ „Oči?“, reče guverner zbunjeno. Svi su se nagnuli preko stola da izbliza vide guvernerove oči. „Màlianne!“, nazdravi guverner i diže čašu. „Màlianne!“, ponoviše svi u horu. „Ne želite da pijete s nama, gospodine ministre?“, upita guverner De Foksu prekorno. „Gospodine guverneru, gospodo“, ozbiljno reče španski ministar i ustade, „nisam više u stanju da pijem. Razboleću se.“ „Bolesni ste?“, upita Karlo Hilile. „Zaista ste bolesni? Pa onda, pijte. Màlianne!“ „Màlianne!“, nazdravi De Foksa, ali ne diže čašu. „Pijte, dakle“, reče guverner, „kad je čovek bolestan, treba da pije.“ „Za ime božje, Augustine, pij!“, rekao sam De Foksi. „Ako osete da nisi pijan, odsvirao si svoje. Da ne bi osetili kako nisi pijan, Augustine, treba da piješ.“ Kad je čovek u društvu s Fincima, treba da pije: ko s njima fce pije, ko se s njima ne opija, ko za njima zaostane, pa makar i sa dva-tri „Màlianne“, sa dve-tri čaše, postaje sumnjiv, svi ga podozrivo gledaju. „Za ime božje, Augustine, nemoj da primete kako nisi pijan!“ „Màlianne!“, reče De Foksa, uzdahnu, ponovo sede i' diže čašu. „Pijte, gospodine ministre!“, reče guverner. „Valgame Dios!“, viknu De Foksa zažmurivši i nadušak ispi čašu konjaka. Guverner ponovo nali čaše i reče: „Màlianne!“ „Màlianne!“, ponovi De Foksa i diže čašu. „Za ime božje, Augustine, nemoj da se našljemaš“, rekoh De Foksi. „Kad se Španac napije, strašan je. Imaj na umu da si ti španski ministar.“ „Baš me briga“, reče De Foksa. „Màlianne!“ „Španci“, reče Fon Hartman, „ne umeju da piju. Za vreme opsade Madrida našao sam se sa Trećom brigadom pred Univerzitetskim gradom. „Kako?“, reče De Foksa. „Mi Španci ne umemo da pijemo?“ „Za ime božje, Augustine, imaj na umu da si španski ministar.“ „Suòmelle!“, reče De Foksa i diže čašu. Suòmelle znači: u zdravlje Finske. „Živela Španija!“, reče Fon Hartman. „Za ime božje, Augustine, nemoj se naroljati!“ „Kušuj! Suòmelle!“, reče De Foksa. „Živela Amerika!“, reče guverner.

Kaputt

287

„Živela Amerika!“, reče De Foksa. „Živela Amerika!“, povikaše svi u horu i digoše čaše. „Živela Nemačka, živeo Hitler!“, reče guverner. „Kušuj!“, reče De Foksa. „Živeo Musolini!“, reče guverner. „Kušuj!“, rekoh smešeći se i digoh čašu. „Kušuj!“, reče guverner. „Kušuj!“, ponoviše svi uglas i digoše čaše. „Amerika je“, reče guverner, „veliki prijatelj Finske. U Sjedinjenim Američkim Državama živi stotine hiljada finskih iseljenika. Amerika je naša druga domovina.“ „Amerika je“, reče De Foksa, „raj za Fince. Evropejci se nadaju da posle smrti odu u raj. Kad Finci umiru, nadaju se da odu u Ameriku.“ „Kad budem umro“, reče guverner, „neću poći u Ameriku. Ostaću u Finskoj.“ „Razume se“, reče Jako Lepo i mrko pogleda De Foksu. „Po svaku cenu posle smrti želimo ostati u Finskoj.“ „Razume se“, rekoše svi, gledajući neprijateljski De Foksu, „posle smrti želimo ostati u Finskoj.“ „Zaželeo sam se kavijara“, reče De Foksa. „Želite kavijara?“, reče guverner. „Mnogo volim kavijar“, reče De Foksa. „Ima li u Španiji mnogo kavijara?“, upita prefekt Ravanijemija, Olaf Koskinen. „Nekada je bilo ruskog kavijara“, reče De Foksa. „Ruskog kavijara?“, reče guverner i namršti se. „Ruski kavijar je izvanredan“, reče De Foksa. „Ruski kavijar ništa ne valja“, reče guverner. „Pukovnik Merikaljo“, reče De Foksa, „jednom mi je pričao veoma zanimljivu priču o ruskom kavijaru.“ „Pukovnik Merikaljo je mrtav“, reče Jako Lepo. „Bili smo na obali Ladoge“, poče da priča De Foksa, „u šumi Raikola. Neki finski izviđači našli su u jednom ruskom rovu kutiju punu nekakve masti, tamnosive boje. Jednog dana pukovnik Merikaljo uđe u neku korsu u prvim linijama u kojoj je nekoliko izviđača upravo premazivalo mašću čizme za sneg. Pukovnik Merikaljo pomirisa vazduh i reče: 'Nešto čudno miriše.' Mirisalo je na ribu. Ova mast za obuću mirise na ribu', reče jedan izviđač i pokaza pukovniku limenu kutiju. Bila je to kutija s kavijarom.“

288

KURCIO MALAPARTE

„Ruski kavijar je dobar samo za podmazivanje čizama“, reče guverner prezrivo. Tog trenutka sobar širom otvori vrata i najavi: „General Ditl!“ „Gospodine ministre“, reče guverner ustajući i obraćajući se De Foksi, „nemački general Ditl, junak iz Narvika, vrhovni komandant severnog fronta, učinio mi je čast da prihvati moj poziv. Srećan sam i ponosan, gospodine ministre, što ćete se s generalom Ditlom sresti u mome domu.“ Spolja je do nas doprla nekakva neobična galama: čuli su se lavež, mijaukanje, groktanje, pa je izgledalo da se čopor pasa, mačaka i divljih svinja preganja u predvorju palate. Svi smo se začuđeno pogledali. Međutim, vrata su se otvorila i na pragu se pojavio i četvoronoške ušao u sobu general Ditl, a za njim grupa oficira koji su takođe išli četvoronoške, jedan za drugim. Ova čudna povorka, lajući, grokćući, mijaučući prodrla je do sredine dvorane gde je general Ditl ustao, stao mirno, prineo ruku kapi i salutirao, spustio ruku, gromoglasno finski pozdravio: „Nuha!“ Posmatrao sam čoveka neobičnog izgleda koji je stajao pred nama: bio je visok, spečen, ličio na lica staridrevnih panj koga je koje grubo neki bavarski tesar. kost Imao ijekoža, gotsko lice,jekao kipova su otesao pravili stari nemački majstori. Oči su mu bile žive, a pogled istovremeno divalj i detinjast, nozdrve neobično maljave, čelo i obrazi ispresecani mnogim veoma tankim borama: te bore su ličile na pukotine na starom, veoma suvom drvetu. Tamna i glatka kosa, kratko podšišana, padala mu je na čelo kao u paževa Masača, i od toga je njegov lik dobio nešto fratarsko, a istovremeno i mladićko, što je još više dolazilo do izražaja kad bi, smešeći se, neprijatno iskrivio usta. Pokreti su mu bili oštri, nemirni, grozničavi, i otkrivali nešto bolesno u njegovoj prirodi: otkrivali da oko njega i u njemu postoji nešto što je on potiskivao i što je osećao da ga u neku ruku vreba, da mu preti. Desna ruka mu je bila povređena; čakgai potajno kad bi brzo, nespretno pokrenuo tu povređenu osetilo bi se pa kako muči sumnja da ga nešto vreba, ugrožava. ruku, To je bio još mlad čovek, pedesetih godina. Kao i svima njegovim Alpenjagerima iz Tirola i Bavarske, koji su bili rastureni po divljim laponskim šumama, po severnim baruštinama i tundri, po čitavom ogromnom frontu koji od Petsama i Poluostrva ribara silazi na obalu Lize do Alakurtija i u Salu, i njemu su se na licu, u zelenoj i žutoj boji kože, snishodljivom i neveselom pogledu zapažali znaci laganog raspadanja, koje liči na lepru, kome su kobno podložni ljudi na krajnjem severu, i na njemu su se zapažali znaci onog staračkog raspadanja kad počne da opada kosa, ispadaju zubi, kad se duboke bore urezu u lice i kad ljudsko telo, još živo, počne da obavija ona zelenkasta i žuta koprena kojom se

Kaputt

289

obavijaju tela u raspadanju. Ditl me odjednom pogleda: pogled mu je ličio na pogled krotke i pomirljive životinje, nešto ponizno i beznadežno pročitao sam u njegovim očima, nešto što me duboko uzbudilo. To su bile one iste neobične oči kao u životinje, to je bio onaj isti tajanstveni pogled, što su ga u me upirali oni nemački vojnici, oni mladi Ditlovi Alpenjageri, što su bezubi, ćelavi, izborani, pobelela nosa, utanjena kao u mrtvaca, setni i brižni bludeli dubokim laponskim šumama. „Nuha!“, viknu Ditl. Zatim dodade: „Gde je Elza?“ I Elza uđe. Sitna, mršava, tankovijasta, odevena kao lutka, nežna i krhka kao kakva devojčica. (Elzi Hilile, guvernerovoj kćerki, već je bilo osamnaest godina, a još je ličila na devojčicu.) Elza je ušla kroz vrata u dnu ogromne dvorane, držeći obema rukama veliki srebrni poslužavnik na kome su bile poredane čaše s punčem. Išla je polako, sitnim koracima, po ružičastom podu od brezovine. Nasmejana, prišla je generalu Ditlu i ljupko se poklonivši rekla: „Yväpäivä – dobar dan.“ „Yväpäivä“, otpozdravio joj je Ditl i poklonio se: uzeo je čašu s punčem sa srebrnog poslužavnika, digao je i nazdravio: „Nuha!“ I oficiri iz njegove pratnje uzeli su čaše s punčem, digli ih i nazdravili: „Nuha!“ Ditl potom zabaci glavu, popi čašu naiskap, a njegovi oficiri, svi odjednom, skočiše na noge i uradiše to isto. Opori miris punča, otužan i sladunjav, širio se dvoranom. To je bio onaj isti otužni i sladunjavi miris kojim odiše soba na kiši, to je bio miris sobovog mleka. Zažmurio sam i učinilo mi se da se opet nalazim u šumi pored Inarija, na obali jezera, na ušću Jutuanjoki. Kiša je padala, nebo je izgledalo kao lice bez očiju, kao bledo lice mrtvaca. Kapi kiše tiho su šuškale po lišću, drveću i travi. Jedna stara Laponka, koja je sedela na obali jezera sa lulom u zubima, gledala me ravnodušno, ne trepćući. Stado sobova paslo je u šumi, sobovi su digli glave, pogledali me. Pogled im je bio ponizan i beznadežan, tajanstveni pogled mrtvaca. Miris sobovog mleka širio se na kiši. Grupa nemačkih vojnika, lica prekrivenih maskom od žičane mreže protiv komaraca, ruku zaštićenih debelim rukavicama od sobove kože, sedela je pod drvećem, na obali jezera. Pogled vojnika bio je ponizan i bespomoćan, i njihov pogled je bio tajanstven kao u mrtvaca. General Ditl je uhvatio oko pasa malu Elzu i poneo je dvoranom, igrajući s njom valcer, dok su svi uglas pevali, dajući takt pljeskanjem, zveckanjem čaša u koje su udarali drškama bodeža i alpenjegerskih noževa. Grupa mladih oficira, koja je stajala pored prozora, pila je i ćutke posmatrala ovaj prizor. Jedan od njih okrenu glavu prema meni i poče da me posmatra ne videći me, a ja u njemu prepoznah princa Fridriha Vindišgreca, nasmeših mu se izdaleka i pozvah ga po imenu: „Friki!“ On se okrenu na drugu stranu i pogledom potraži

290

KURCIO MALAPARTE

čoveka koji ga je zvao. Ko zna odakle je dopirao ovaj glas koji je u njemu budio davne uspomene. Čovek koji je stajao preda mnom bio je starac, to nije više bio onaj mladi Friki iz Rima, iz Firence i iz Forte dei Marmi, pa ipak u njemu je još ostalo nešto od one njegove stare otmenosti. Sada je u njegovoj otmenosti bilo nečeg rastočenog, čelo mu je zamračila senka čista, avetinjska. Video sam kako diže čašu, pokreće usne i kaže: „Nuha!“ Zabacio je glavu dok je ispijao čašu, a kad je to učinio, istakle su mu se nežne kosti lica, lobanja mu se zabelasala između retke kose, mrtva koža na čelu prigušeno sinula. I njemu je opala kosa, zubi su mu se klimali. Iza voštanih ušiju izvijao mu se potiljak, slabašan i nežan kao u bolesnog deteta, potiljak starca. Ruke su mu drhtale kad je stavljao čašu na sto. Friki je imao dvadeset i pet godina, a već mu je pogled bio tajanstven kao u mrtvaca. Tada sam prišao Fridrihu i tiho ga pozvao: „Friki“, a Fridrih se polako okrenuo, polako me prepoznavao. Ličio sam mu na davljenika koji postepeno izranja na površinu, opuštena lica, i Fridrih me malo-pomalo prepoznao i tužno me gledao, posmatrao je moje opušteno lice, umorna usta, bezbojan pogled. Ćutke mi je stegao ruku, dugo smo se gledali smešeći se, i dok smo se tako gledali smešeći se, pred oči mi je izašao onaj Fridrih sa plaže Forte dei Marmi: sunce je teklo kao medena reka po pesku, sa borova oko moje kuće tekla je zlatna i mlaka svetlost, slična medu (Klara je sada udata za princa od Firstenberga, a Suni je zaljubljena). Obojica smo digli pogled i kroz prozor posmatrali beb blesak lišća, vode, neba. Jadni Friki, pomislih. Fridrih stoji pored prozora, nepomičan, gotovo i ne diše, i ćutke posmatra ogromnu laponsku šumu, ono lagano udaljavanje i razvijanje zelenih i srebrnih vidika punih reka, jezera, šumovitih visoravni, pod belim, ledenim nebom. Dotakao sam Fridrihovu ruku, a taj dodir je možda bio milovanje. Fridrih okrenu prema meni lice prevučeno žutom izboranom kožom, lice na kome su blistale oči, čiji je pogled bio ponizan, beznadežan, i odjednom sam prepoznao taj njegov pogled. Prepoznao sam taj pogled i stresao se. Pogled mu je ličio na pogled životinje, pomislio sam užasnuto, tajanstven pogled životinje. Pogled mu je bio kao u soba, pomislio sam, pogled ponizan i bespomoćan kao u soba. Hteo sam da mu kažem: „Ne, Friki, ti ne“, ali njegov pogled je ličio na pogled životinje, pogled soba. „Ne, Friki, ti ne“, ali Fridrih me gledao i ćutao, a meni se činilo da me gleda sob. Meni se činilo da me gleda sob onim svojim poniznim i beznadežnim pogledom. I drugi oficiri, Fridrihovi drugovi, bili su mladi, imali su dvadeset, dvadeset pet, trideset godina, ali svima su se na požutelom i naboranom licu

Kaputt

291

zapažali znaci starosti, propadanja, smrti. Svima je pogled bio bespomoćan kao u soba. Oni su životinje, pomislih, oni su divlje životinje, pomislih užasnuto. Svima se na licu i u očima čitala divna i čudesna blagost i seta divljih životinja, u svima njima je živeo onaj zamišljeni i neveseli gnev životinja, njihova tajanstvena naivnost, njihovo strašno milosrđe. Ono hrišćansko milosrđe koje osećaju sve životinje. Životinje su Hristosi, pomislio sam i drhtala su mi usta, ruke su mi se tresle. Pogledao sam Fridriha, pogledao sam njegove drugove, svima je lice bilo uvelo i naborano, svima je čelo bilo golo a osmeh otkrivao bezube desni, svima je pogled bio sličan pogledu soba. Na tim licima je čak svirepost, ona nemačka svirepost, bila zbrisana. Oči su im ličile na oči Hrista, na oči životinje. I odjednom mi pade na pamet ono što sam čuo da se priča otkad sam došao u Laponiju, ono o čemu su svi šaputali, kao o nečem tajanstvenom (i jest tajanstveno), o nečem što je zabranjeno da se govori, odjednom sam se setio onog što se pričalo otkad sam došao u Laponiju o ovim mladim nemačkim vojnicima, o ovim Alpenjagerima generala Ditla koji su se vešali na drveće u dubini šume ili danima sedeli na obali jezera, gledali horizont i probijali metkom slepoočnicu, ili bi ih uhvatilo nekakvo čudno ludilo, slično ljubavnom, pa bi lutali šumom kao zveri i bacali se u nepomičnu vodu jezera ili bi legli na čilim od lišaja pod borovima, u čijim je krošnjama hujao vetar, i čekali smrt, prepuštali se laganom umiranju, zamišljenoj ledenoj samoći šume. Ne, Friki, ti ne, hteo sam da mu kažem. Ali Fridrih me upitao: „Jesi li video mog brata u Rimu?“ Ja sam mu odgovorio: „Jest, video sam ga pre nego što sam otputovao. Video sam ga jedne večeri, u baru Ekscelzior“, a znao sam da je Hugo mrtav, a znao sam da se princ Hugo Vindišgrec, oficir italijanske avijacije, srušio u plamenu s aleksandrijskog neba. Ali odgovorio sam mu: „Da, video sam ga jedne večeri u baru Ekscelzior. Bio je sa Maritom Guljelmi.“ A Fridrih me upitao: „Kako je on?“ Odgovorio sam mu: „Dobro je, pitao me kako si, zamolio me da te pozdravim“, a znao sam da je Hugo mrtav. „Nije ti dao pismo za mene?“, reče Fridrih. „Naš susret je bio kratkotrajan, našli smo se one večeri pre mog odlaska, nije imao vremena da ti napiše pismo, zamolio me samo da te pozdravim“, odgovorio sam mu, a znao sam da je Hugo mrtav. A Fridrih je rekao: „Dobar je to momak.“ Odgovorio sam mu: „Da, baš je dobar^svi ga vole, mnogo te pozdravio“, a znao sam da je Hugo mrtav. A Fridrih me pogleda: „Katkad se probudim noću i pomislim da je Hugo mrtav“, reče i upre u mene pogled koji je ličio na pogled životinje, pogled soba, pogleda me tajanstveno kao životinja čije oči podsećaju na oči mrtvaca. „Zašto misliš da ti je brat mrtav? Video sam ga u Ekscelzioru pre nego što sam otputovao iz Rima“, odgovorio sam mu – ipak sam znao da je Hugo mrtav. „Sve

292

KURCIO MALAPARTE

i da je mrtav, šta bi to bilo tako strašno?“, reče Fridrih. „Ne bi bilo strašno, umreti nije zabranjeno. Misliš da je zabranjeno umreti?“ Tada sam mu odjednom rekao drhtećim glasom: „Oh, Friki! Hugo je mrtav, video sam ga u baru Ekscelzior uveče pre nego što sam napustio Rim. Već je bio mrtav, zamolio me da te pozdravim u njegovo ime. Nije mogao da ti napiše pismo, jer je mrtav.“ Fridrih me gledao očima soba, pogleda poniznog i beznadežnog kao u zveri, bio je to onaj tajanstveni životinjski pogled što liči na pogled mrtvaca. Nasmešio se i rekao: „Znao sam da je Hugo mrtav. Znao sam to mnogo pre nego što je umro. Divno je biti mrtav.“ Nalio mi je čašu, uzeo sam čašu koju mi je Fridrih pružio a ruka mi je drhtala. „Nuha!“, rekao je Fridrih. Ja sam mu odvratio: „Nuha!“ „Voleo bih da odem nekoliko dana u Italiju“, reče Fridrih posle duže pauze. „Voleo bih da odem u Rim. To je tako mlad grad.“ Zatim dodade: „A šta radi Paola? Odavno je nisam video.“ „Sreo sam je jednog jutra na golfu malo pre nego što sam napustio Rim. Lepa je Paola. Mnogo volim Paolu, Friki.“ „I ja je mnogo volim“, reče. Zatim me upita: „A šta radi grofica Ćano?“ „Šta da radi? Radi ono što rade i sve druge.“ „Možda si hteo da kažeš…“ „Ništa nisam hteo da kažem, Friki.“ Pogledao me i nasmešio se, zatim je rekao: „A šta radi Lujza? Alberta?“ „O, Friki“, odgovorio sam. „Prostituisale su se. Danas je to u Italiji veoma moderno. Svi su se prostituisali: papa, kralj, Musolini, voljeni prinčevski par, kardinali, generali, svi su se u Italiji prostituisali.“ „Uvek je u Italiji bilo tako“, rekao je Fridrih. Uvek je tako bilo, uvek će tako biti. I ja sam se kao i mnogi drugi godinama prostituisao. Zatim mi se takav život zgadio, pobunio sam se, bio zatvoren. Ali otići u zatvor takođe znači u neku ruku prostituisati se. Izigravati heroja, boriti se za slobodu u Italiji, znači na izvestan način prostituisati se. Pa i reći da je ovo što govorim laž, uvreda za sve one koji su pali za slobodu, znači u neku ruku prostituisati se. Nema spasa, Friki. „Uvek je bilo tako u Italiji“, rekao je Fridrih, „ona ostaje otadžbina u kojoj se lepršaju barjaci u dnu belog trbuha: Sa dna tvog belog trbuha

Zove me otadžbina moj s razvitim barjacima na vetru.

Kaputt

293

Zar nisi ti napisao ove stihove?“ „Da, to su moji stihovi. Napisao sam ih na Liparskim ostrvima.“ „To je veoma tužna pesma. Čini mi se da se zove Ex-voto. To je pesma beznadežnosti. Oseća se da je napisana u zatvoru.“ Pogleda me, diže čašu i reče: „Nuha!“ Ja rekoh: „Nuha!“ Dugo smo ćutali. Fridrih me je gledao i smeškao se. Oči su mu izgledale kao oči divlje životinje, gledale su me ponizno i beznadno. Iz dna dvorane, do naših ušiju doprlo je divlje urlikanje. Okrenuo sam se i video generala Ditla, guvernera Karla Hililea i grofa De Foksu, koje je okružila jedna grupa nemačkih oficira. S vremena na vreme zaorio bi se Ditlov glas, a potom bi zagrajali oni koji su ga okruživali i prsli u smeh. Nisam mogao da razaberem šta je Diti vikao, ali mi se činilo da je neprestano uzvikivao jednu istu reč: traurig, reč koja, čini mi se, znači tužan. Fridrih se obazre unaokolo i reče: „Strašno. Neprestano orgijaju, danju i noću. A dotle, broj samoubistava među oficirima i vojnicima jednako raste. Himler je lično doputovao čak ovamo kako bi nekako pokušao da spreči tu zarazu samoubistava. Naredio je da zatvore mrtvace. Naredio je da ih sahranjuju zavezanih ruku. Mislio je da će terorom sprečiti samoubistva. Juče je naredio da streljaju tri vojnika što su pokušali da se obese. Himler ne zna da je divno biti mrtav.“ Pogledao me očima soba, tajanstvenim očima životinje, očima kakve imaju mrtvaci. „Mnogi prosviraju metak kroz slepoočnice, mnogi se bacaju u reke i jezera, i to oni najmlađi. Drugi lutaju šumom i mahnitaju.“ „Traaauriiig!“, vikao je na sav glas general Ditl, podražavajući strahotni zvižduk „štuka“, dok je general avijacije Menš vikao „bum“, podražavajući strašnu eksploziju bombi. Svi su uglas vikali, zviždali, coktali jezikom, pljeskali, toptali, podražavajući rušenje zidova i fijukanje parčadi gvozda koja bi letela u vazduh posle eksplozije. „Traaauriiig!“, vikao je Ditl. „Bum!“, vikao je Menš. A svi ostali uglas su podražavali urlikanje životinja. U ovom prizoru bilo je i nečeg divljeg i nečeg grotesknog, nečeg varvarskog i nečeg detinjastog. General Menš je bio pedesetogodišnjak, niskog rasta, suv, žutog i zbrčkanog lica, krezub, retke sede kose, pakosnih očiju, usađenih sred mreže tankih bora. Vikao je „Bum!“, i u De Foksu upirao čudan pogled, pun mržnje i prezira. „Halt!“, odjednom viknu general Menš i diže jednu ruku. Zatim se okrenu De Foksi pa ga upita osorno: „Kako se na španskom kaže traurig?“ „Kaže se triste, mislim“, odgovori De Foksa. „Da pokušamo sa triste“, reče Menš. „Triiisssttteeee!“, viknu general Ditl.

294

KURCIO MALAPARTE

„Bum“, zaurla Menš. Zatim diže jednu ruku i reče: „Ne, triste ne valja… Španski jezik nije ratnički jezik.“ „Španski jezik je hrišćanski jezik“, reče De Foksa, „to je Hristov jezik.“ „Ah, Hristos!“, reče Menš. „Da pokušamo sa Hristom.“ „Hrrriiissst!!“, viknu general Ditl. „Bum!“, zaurla general Menš. Zatim diže ruku i reče: „Ne, Hristos ne valja.“ Tog trenutka generalu Ditlu priđe jedan oficir, nešto mu šapnu, Ditl se okrenu prema nama i reče odsečno: „Gospodo, Himler se vratio iz Petsama i čeka nas u Komandi. Pođimo da ga pozdravimo kao pravi nemački vojnici.“ Naša su kola punom brzinom pojurila kroz puste ulice Rovanijemija, ulice utonule u belo nebo što je pri površini zemlje imalo ružičast ožiljak horizonta. Bilo je možda deset sati uveče, a možda i šest ujutru. Bledo sunce njihalo se na krovovima, kuće su se prelile bojom zamagljenog stakla, reka je prigušeno svetlucala između drveća. Ubrzo smo stigli do naselja koje se sastojalo od vojničkih daščara i bilo sagrađeno na ivici srebrnaste šume breza, odmah pored samog grada. Tu se nalazilo sedište Glavnog štaba Vrhovne komande severnog fronta. Jedan oficir priđe Ditlu i reče, smešeći se: „Himler je u sauni Komande. Hajdemo da ga vidimo golog.“ Njegove reči dočeka gromoglasan smeh. Ditl gotovo potrča prema jednoj brvnari od borovih trupaca, podignutoj u šumi nedaleko od naselja. On gurnu vrata i mi uđosmo. U sauni, finskom parnom kupatilu, nalazilo se veliko ognjište i kotao iz koga je kapala voda na užareno kamenje, naslagano iznad mirisne vatre od brezovine, i pretvarala se u oblak pare. Po klupama koje su bile stepenasto poredane jedna iznad druge pored zidova saune sedelo je ili ležalo desetak nagih ljudi, belih, mekih, opuštenih, nenaoružanih. Bili su tako neobično nagi da je izgledalo kao da nemaju kožu. Meso im je ličilo na meso ljuskara: bledo, ružičasto, a s njega se širio nekakav kiseo miris, kao s ljuskara. Imali su razvijene gojazne grudi, sise nadute i opuštene. Stroga i tvrda lica, nemačka lica, veoma su im odudarala od golih, bledih i mlitavih udova, pa su gotovo izgledala kao maske. Nagi ljudi su sedeli ih ležali na klupama kao iznureni leševi. S vremena na vreme polako i umorno dizali bi ruku i brisali znoj koji im je curio sa belih udova, posutih žutim pegama; te pege su bile neka vrsta svetle šuge. Sedeli su i ležali po klupama kao iznureni leševi. Kad su Nemci goli, izgledaju čudesno obezoružani. Bez tajne više ih se ne plašimo. Tajna njihove sile ne leži u koži, kostima, krvi, već u uniformi. Oni su toliko goli da osećaju kako su odeveni jedino kad su u uniformi. Njihova prava koža je uniforma. Da se narodima Evrope pružila prilika da vide ova uvela, nenaoružana, mrtva, gola tela, koja se obično kriju ispod zelenosive nemačke

Kaputt

295

uniforme, nemačka vojska ne bi ni najslabijem, ni najnenaoružanijem narodu naterala strah u kosti. I dete bi se usudilo da napadne čitav nemački bataljon. Dovoljno je Nemce videti gole da bi se shvatio tajni smisao života njihovog naroda, istina njihovog naroda. Stajali su pred nama goli i ličili na sramežljive leševe koji su se snebivali. General Ditl diže ruku i na sav glas viknu: „Heil Hitler!“ „Heil Hitler!“, odgovorili su mu nagi ljudi i lenjo digli ruku u kojoj su držali brezove štapiće. Tim prućem su se bičevali kad nastupi onaj naročiti trenutak, kad počne ritual u sauni. I pokreti tih ruku bili su mlitavi, bespomoćni. Među nagim ljudima koji su sedeli na donjoj klupi, nalazio se jedan čovek koji mi je izgledao poznat. Znoj mu je curio niz lice sa istaknutim jagodicama, njegove kratkovide oči, bez naočara, sijale su se beličastim i blagim sjajem kao oči u ribe. Čelo mu je uzdignuto, gordo i bezočno, s vremena na vreme zabacio bi glavu. Kad bi to učinio, odjednom bi mu iz očnih duplji, nozdrva, ušiju potekli potočići znoja kao da mu je glava bila puna vode. Ruke je položio na kolena, kao kažnjeni đak. A između podlaktica štrcao mu je mali naduti trbuščić sa neobično istaknutim pupkom, koji je odudarao od svetloružičaste boje trbušne okrugline, kao nežni ružin pupoljak: dečji pupak na trbuhu jednog starca. Nikad nisam video toliko obnažen trbuh, toliko ružičast trbuh: bio je tako nežan da je čoveku dolazilo da ga nabode viljuškom. Krupne graške znoja koje su curile niz grudi kapale su na ovaj nežni trbuh i skupljale se u preponama kao rosa na žbunju. Ispod prepona visila su dva sitna i nežna oraščića u kesici od kože, nalik na hartiju, a Himler se izgleda njima ponosio kao Herkules muškošću. Izgledalo je kao da se ovaj čovek pred našim očima topi, toliko se znojio, a ja sam se pobojao da će kroz koji trenutak od njega ostati samo prazna i mlitava koža, jer se činilo da mu i kosti omekšavaju, postaju pihtijaste, da se tope. Ovaj čovek je ličio na sladoled stavljen u peć. U tren oka otopiće se i od njega će ostati samo bara znoja. Kad je Ditl digao ruku i pozdravio: „Heil Hitler!“, čovek je ustao i tada sam ga prepoznao. Bio je to onaj neznanac iz lifta, bio je to Himler. Stajao je pred nama (ravnih tabana, palčeva čudno savijenih nagore), kratke ruke su mu visile niz bokove. Potočić znoja navirao je kao izvor sa vrškova njegovih prstiju. I iz prepona mu je izbijao potočić znoja, tako da je Himler ličio na kip Manekena Pisa u Briselu. Oko mlitavih grudi rasle su mu malje u dva polukruga, kao dva oreola plavih dlaka: iz bradavica mu je prskao znoj kao mleko. Kad se naslonio na zid, da se ne bi okliznuo na vlažnom i klizavom patosu, okrenuo nam je leđa i tada smo videli njegovu okruglu i istaknutu stražnjicu,

296

KURCIO MALAPARTE

na kojoj su ostali utisnuti, kao istetovirani, tragovi letava sa klupe na kojoj je dotad sedeo. Najzad mu je pošlo za rukom da ponovo uspostavi ravnotežu pa se okrenuo, digao ruku, zaustio nešto da kaže, ali znoj, koji mu je napunio usta kad se u njih slio sa lica, sprečio ga je da kaže: Heil Hitler! Međutim, ostali nagi ljudi protumačili su ovaj njegov pokret kao znak da otpočne bičevanje i zavitlali su korbačima. U početku su bičevali jedan drugog, pa su onda, kao po dogovoru, počeli da šibaju Himlera po ramenima, leđima i stražnjici, i to sve žešće kako je bič prelazio iz jedne ruke u drugu. Brezovo pruće je na njegovom mlitavom mesu ostavljalo bele tragove u obliku lista, a to lišće bi odmah pocrvenelo i uvelo. Na Himlerovoj koži pojavljivali su se i nestajali čitavi bokori brezovog lišća. Nagi ljudi uzmahivali su prutom gnevno, razjareno: iz njegovih podbulih usana dah je izlazio šišteći. Himler je najpre pokušavao da se odbrani, zaklanjajući lice rukom i smejao se. Ali to je bio usiljen smeh, razdražljiv i prestrašen. Zatim, kada je bič počeo da ga šiba po bokovima, okretao se čas na jednu čas na drugu stranu, pokrivao trbuh laktovima, propinjao se na prste, uvlačio vrat u ramena i smejao se histerično, kao da ga golicaju a ne bičuju. Najzad, Himler iza nas ugleda otvorena vrata saune, pruži ruku, prokrči prema njima put, a za njim krenuše ostali nagi ljudi koji su ga jednako šibali. On otrča prema reci i skoči u vodu. „Gospodo“, reče Ditl, „dok budemo čekali da se Himler vrati sa kupanja, pozivam vas na jednu čašicu u moj dom.“ Izašli smo iz šume, prošli preko poljane i posle Ditla, koji nas je vodio, ušli u njegovu daščaru. Činilo mi se da sam stupio u neku veoma čistu kuću u bavarskim planinama. U kaminu je pucketala vatra od jelovih grančica i prijatan miris smole širio se mlakim vazduhom. Opet smo počeli da pijemo i u horu nazdravljamo „nuha“ kad god bi Ditl ili Menš dali znak, dižući čašu. A odjednom, dok su drugi dograbili puukko i alpenjegerske bodeže, pa se okupili oko Menša i De Fokse, koji su počeli da glume završnicu koride (Menš je izigravao bika, De Foksa toreadora), general Ditl dade znak Fridrihu i meni da pođemo s njim. Čim smo izašli iz sobe, ušli smo u njegov radni kabinet. Pored zida u jednom ćošku bio je postavljen poljski krevet. Patos su zastirale kože severnog vuka, a na krevetu se nalazio prekrivač od divnog krzna belog medveda. Po zidovima su visile fotografije mnogih planina, prikucane čeličnim ekserčićima: Kula Vajolet, Marmolada, Tofane, predeo Tirola, Bavarske, Kadore. Na stolu, pored prozora, u kožnom okviru, stajala je fotografija jedne žene sa tri devojčice i jednim dečakom. Žena je bila jednostavna, čista, umiljata. Iz susedne sobe do nas je dopirao kreštav glas generala Menša, praćen smehom, divljim kricima, tapšanjem, lupom. Od Menšovog glasa tresla su se okna na prozorima i bakreni bokali poredani po kaminu.

Kaputt

297

„Pustimo malo te momke neka se zabavljaju“, reče Ditl i leže na poljski krevet. Zatim pogleda prema prozoru. I njegov pogled je bio ponizan i beznadežan kao u soba, i u njegovom pogledu bilo je nečeg tajanstvenog kao u pogledu životinje, kao u pogledu mrtvaca. Belo sunce kosim zracima je ozarilo drveće, daščare poredane po ivici šume, drvene kućerke oficira. Sa reke su do nas dopirali glasovi i smeh kupača. Himler, ružičasti Himlerov trbuh! Jedna ptica je kreštala u granju borova. Ditl je zažmurio, spavao je. I Fridrih, koji je sedeo u jednoj seljačkoj naslonjači, prekrivenoj vučjim krznom, zažmurio je i spavao. Jedna ruka mu je klonula niz bok, a drugu je stegao na grudima u pesnicu. Bila je to dečja, sitna, bela ruka. Divno je biti mrtav! Udaljeni zvuk motora pomračio je srebrno zelenilo brezove šume. Jedan avion je zujao negde visoko na prozračnom nebu, bilo je to daleko zujanje pčela. U susednoj sobi i dalje se orgijalo, čuli su se divlji krici, lom čaša, promukli glasovi, smeh, glasan i detinjast. Nadneo sam se nad Ditla, osvajača Narvika. Bio je to heroj nemačkog rata, heroj nemačkog naroda. I on je bio Sigfrid, i on je bio i Sigfrid i mačka ujedno, i on je bio heroj, i on je bio koppdroth, žrtva, kaputt. Divno je biti mrtav! Iz susedne sobe do mene je dopro kreštavi Menšov i duboki De Foksin glas: nešto su se raspravljali. Pojavio sam se na pragu. Menš se isprečio pred De Foksom, bled i oznojen. Obojica su u rukama držali čaše: a i oficiri, koji su ih okruživali, takođe su držali čaše u rukama. General Menš je rekao: „Pijmo u zdravlje Nemačke, Italije, Finske, Rumunije, Mađarske…“ „…Hrvatske, Bugarske, Slovačke…“, predlagali su drugi. „…Hrvatske, Bugarske, Slovačke…“, ponavljao je Menš. „…Japana…“ „…Japana…“, ponavljao je Menš. „…Španije…“, rekao je grof De Foksa, španski opunomoćeni ministar u Finskoj. „…Ne, u zdravlje Španije ne!“, viknuo je Menš. De Foksa je polako spustio čašu. Čelo mu je bilo bledo, orošeno znojem. „…U zdravlje Španije!“, ponovio je De Foksa. „…Ne, ne, za Španiju ne!“, viknuo je general Menš. „Španska Plava divizija“, reče De Foksa, „bori se na lenjingradskom frontu rame uz rame sa nemačkim vojnicima.“ „Ne, za Španiju ne!“, viknu Menš. Svi su gledali De Foksu koji se bled, odlučan, isprečio pred generalom Menšom i upro u njega gnevan i ohol pogled. „Ako ne pijete u zdravlje Španije“, reče De Foksa, „vikaću: dole Nemačka!“

298

KURCIO MALAPARTE

„Ne“, viknu Menš, „neću da pijem u zdravlje Španije!“ „Dole Nemačka!“, viknu De Foksa, diže čašu, okrenu se i pobedonosno mu sinuse oči kad me pogleda. „Bravo De Foksa“, rekao sam mu, „dobio si opkladu.“ „Živela Španija, dole Nemačka!“ „Ja, ja“, viknu Menš i diže čašu, „dole Nemačka!“ „Dole Nemačka!“, ponovili su svi u glas i digli čaše. Svi su se zagrlili, neki su se svalili na patos, general Menš je četvoronoške puzio po podu i pokušavao da dohvati bocu koja se polako kotrljala po drvenom podu.

XVII

SIGFRID I LOSOS „Naslonjače presvučene ljudskom kožom?“, reče Kurt Franc s nevericom. „Da, te naslonjače su bile presvučene ljudskom kožom“, ponovio sam. Svi su prsli u smeh. Georg Beandaš je rekao: „Sigurno su veoma udobne.“ „Ta koža je veoma meka, veoma fina“, rekao sam, „gotovo je prozračna.“ „U Parizu sam video“, reče Viktor Maurer, „knjige povezane u ljudsku kožu, ali naslonjače presvučene ljudskom kožom nikad nisam video.“ „Ove se naslonjače nalaze u Italiji“, rekao sam, „u dvorcu grofova Konverzano, u Apuliji. Jedan grof Konverzano, polovinom sedamnaestog veka, naredio je da poseku njegove protivnike sveštenike, plemiće, pobunjenike, hajduke, i da im oderu kožu kako bi njom mogao da presvuče naslonjače u velikoj dvorani svoga zamka. Jedna od njih je presvučena kožom odranom s grudi i trbuha neke kaluđerice. Još se vide tragovi dojki, bradavice se sijaju, jer su izlizane od upotrebe.“ „Od upotrebe?“, upita me Georg Beandaš. „Ne zaboravite da je u toj naslonjači tokom čitava tri veka sedelo stotine i stotine osoba“, rekoh. „Čini mi se da je to dovoljno da se i grudi jedne kaluđerice oštete.“ „Mora da je taj grof Konverzano“, reče Viktor Maurer, „bio pravo čudovište.“ bi se za stotina naslonjača koje „A ste koliko vi poubijali vremehiljada ovog rata?“, rekohmoglo mu ja. presvući kožom Jevreja „Milioni“, reče Georg Beandaš. „Jevrejska koža je neupotrebljiva“, reče Kurt Franc. „Razume se, mnogo je bolja koža Nemaca“, rekoh, „njom bi se divno mogao presvlačiti nameštaj.“ „Najbolja je Hermesova koža“, reče Viktor Maurer, koga je general Ditl zvao Parižanin. Viktor Maurer, rođak Hansa Molijera, sekretar za štampu pri Nemačkom poslanstvu u Rimu, bio je iz Minhena, ali je godinama živeo u Parizu, a sada je dodeljen kapetanu Rupertu. Pariz je za Viktora Maurera bio Ric-bar, a Francuska – njegov prijatelj Pjer Kot. „Posle rata“, reče Kurt Franc, „nemačka koža biće besplatna.“

300

KURCIO MALAPARTE

Georg Beandaš prsnu u smeh. Ležao je na travi, lica prekrivenog žičanom maskom protiv komaraca. Žvakao je list breze i povremeno dizao masku kako bi mogao da pljune. Prsnuo je u smeh i rekao: „Posle rata? Kojeg rata?“ Sedeli smo na obali Jutuanjokija, pored jezera. Reka puna virova proticala je između velikog stenja. Iz sela pored Inarija dizao se plavkast dim, lapohski pastiri kuvali su čorbu od sobovog mleka u bakračima obešenim nad ognjištem. Sunce se klatilo na vidiku kao da ga njiše vetar. Šuma je bila mlaka, zelena, kroz nju je strujao vetar što je čudesno šaputao u travi i brsnatim stabljikama. Čopor sobova pasao je na drugoj obali. Jezero se srebrnasto presijavalo između drveća i bilo prošarano ružičastim i zelenim pegama kao porcelan. Divni starinski porcelan iz Majsena. Površina mu se prelivala u onim zelenim i ružičastim tonovima kao što se presijava porcelan iz Majsena, u onim nežnim i toplim zelenim tonovima, onim mlakim ružičastim tonovima, mestimično zgrušanim u lake kapi svetla, bledopurpurne boje. Počela je da pada kiša, to je bio onaj dažd što stalno leti rominja u arktičkim zemljama. Njegov tihi šapat širio se šumom. Odjednom, na zeleni i ružičasti porcelan jezera pade sunčev zrak i ono zveknu milozvučno i bolno kao naprsli porcelan. „Za nas je rat završen“, reče Franc. Rat je bio daleko od nas. Nalazili smo se izvan njega, na jednom udaljenom kontinentu i izgubili smo pojam o vremenu, odvojeni od sveta. Više od mesec dana probijali smo se kroz laponske šume, tundru, duž Lize, ledene, gole, kamenite pustoši fjorda Petsamo, na Severnom ledenom moru, probijali se kroz rumene borove šume i bele brezove cestare kojima su obrasle obale jezera Inari, tunturite u oblasti oko Ivala; više od mesec dana živeli smo među čudnim mladim bavarskim i tirolskim alpenjegerima, krezubim, ćelavim, žuta i izborana lica, očiju snishodljivih i beznadežnih, kao u divlje životinje. Pitao sam se šta je moglo da ih ovoliko preobrazi. Pa i oni su bili Nemci, oni isti Nemci koje sam sretao pred Beogradom, Kijevom, Smolenskom, Lenjingradom, sa onim njihovim promuklim glasovima, tvrdim čelom, širokim i teškim rukama. Ali nešto čudesno, nešto čisto i nevino zapažao sam sada u njima, nešto što ranije nikad nisam uspeo da pronađem u Nemcu. Možda je to bila ona njihova svirepost, svojstvena životinjama, ona njihova svirepa bezazlenost, nalik na bezazlenost životinja i dece. Govorili su o ratu kao o nečem davnašnjem, dalekom: sa skrivenim prezirom i potajnom gorčinom prema nasilju, gladi, razaranju, pokolju. Izgledalo je da im je prijala ova surova priroda, da su ih usamljenički život u ovim beskrajnim šumama, daleko od civilizacije, čama večite zimske noći i dugih meseci tmine, koju bi povremeno raspršio oganj osvita na severu, muke za beskonačnih letnjih dana, kada sunce obdan i obnoć gleda kroz prozor horizonta, da su ih nagnali da u sebi obuzdaju

Kaputt

301

ljudsku svirepost. Postali su krotki kao životinje i u njima se uvrežilo tajanstveno osećanje smrti, svojstveno divljim životinjama. Oči su im ličile na oči soba, one tamne blistave duboke oči: to su bile oči kao u životinja, tajanstvene kao u mrtvaca. Jedne noći, pre izvesnog vremena, izašao sam u šumu. Mučila me je nesanica. Već je bila prošla ponoć, belo nebo, čudesno prozračno, podsećalo je na svod od tanke hartije. U početku na njemu nisam zapazio ni oblačka: bilo je tako vedro, tako prozračno, da je ličilo na ogromno, duboko, golo i prazno prostranstvo. Pa ipak je nekakva neprimetna porosica sipila iz te vedrine, prožimala mi je kosti i umilno, prigušeno šaputala po lišću, žbunju, svetlom ćilimu lišaja. Zašao sam u šumu i prešao nešto manje od jedne milje kad me neki promukli glas, na nemačkom jeziku, upozori da stanem. Priđe mi patrola alpenjegera, sa žičanom maskom protiv komaraca na licima. To je bila jedna od onih mnogobrojnih patrola, naročito uvežbanih za ratovanje u severnim šumama, patrola koja je obilazila šume i tunturit u oblasti oko Ivala i jezera Inari i gonila norveške i ruske partizane. Seli smo u zavetrinu, ispod nekih hridina, pored vatre od suvaraka, pušili i razgovarali na porosici, koja je mirisala na smolu. Vojnici su mi rekli da su naišli na tragove vučjeg čopora: pre nekoliko dana već su osetili da vuci lunjaju negde u okolini, iako još nisu bili otkrili njihove tragove, jer su se čopori sobova uznemirili. Ovi vojnici su svi odreda bili gorštaci iz Tirola i Bavarske. Povremeno bismo čuli kako je u šumi zapucketala grančica, promuklo zakreštala ptica. I tako, dok smo tiho razgovarali, kao uvek u ovom podneblju gde se ljudski glas čoveku čini nekako stran, gde zvuči lažno, samovlasno, gde je odvojen od čoveka, obojen beznadežnošću, a on i jest glas tajne more, videli smo kako između drveća, na stotinu metara od nas, prolaze neke životinje slične psima, kratke dlake, sure kao zarđalo gvožđe. „Vukovi“, rekli su vojnici. Prošli su pored nas i gledali nas onim svojim crvenim, užarenim očima. Izgledalo je da nas se uopšte ne boje, da od nas ne zaziru. U tom njihovom poverenju nije bilo samo miroljubivosti, već, čini mi se, rasejanosti, nekakve otmene i tužne ravnodušnosti. Jurili su bešumno, hitronogi i laki, a korak im je, kao obično, bio dug, gibak i mek. U sebi nisu imali ničeg zverskog: naprotiv, bili su otmeno bojažljivi, nekako veoma oholi, veoma svirepo krotki. Jedan od vojnika diže pušku, ali njegov drug mu zadrža ruku i spusti cev. U tom pokretu je bilo odricanja, savlađivanja one svireposti koja je samo čoveku svojstvena. Kao da je i čovekova humanost u ovoj bezljudskoj samoći mogla da dođe do izraza samo ako se prihvatio nužan i krotak stav životinja.

302

KURCIO MALAPARTE

„Već nekoliko dana“, reče Georg Beandeš, „general Fon Hojnert je izvan sebe. Ne polazi mu za rukom da upeca jednog lososa. Sva strategija nemačkih generala nemoćna je protiv lososa.“ „Nemci“, reče Kurt Franc, „nisu dobri ribolovci.“ „Ribe ne vole Nemce“, reče Viktor Maurer. Poručnik Georg Beandaš, ađutant pri Glavnom konjičkom štabu generala Fon Hojnerta, prvi je Nemac na koga sam nabasao kad sam stigao u Inari. U privatnom životu, Georg Beandaš bio je sudija u nekom berlinskom sudu. Bio je to tridesetogodišnjak, visok, širokih ramena, snažnih čeljusti, pomalo pognut, preka pogleda. „Taj pogled“, govorio je on, „ne priliči mnogo jednom sudiji.“ S vremena na vreme bi otpljunuo, na mračnom licu bi se pri tom ukazao prezriv izraz. Obrazi su mu bili mrki kao stavljena koža. Zbog te boje obraza poveli smo onoga dana razgovor o naslonjačama grofa Konverzana, koje su bile prevučene ljudskom kožom. „Ovo pljuckanje“, govorio je Beandaš, „ne priliči mnogo jednom ađutantu štaba nemačkog konjičkog generala, ali imam ja razloga Katkad mi se činilo na sve nemačke generale odreda.zašto Iako to je radim.“ merio reči, podozrevao samdadapljuje ne drži mnogo ni do Hitlera ni do svojih generala. Suočen s generalom Fon Hojnertom i lososima iz Laponije, stavio se na stranu lososa. Ali, u suštini, kao i svi Nemci, bili oni sudije ili ne, slušao je svoje generale. Nesreća svih evropskih lososa je u tome što i Nemci drže stranu lososa, ali što slušaju svoje generale. Čim sam stigao u Inari, počeo sam da obilazim selo u potrazi za prenoćištem. Bio sam sav izmožden, strašno mi se spavalo. Na putu za Inari prešao sam šest stotina kilometara kroz Laponiju i jedva sam čekao da se opružim na neki krevet. Ali u Inariju nije bilo mnogo kreveta. Selo se sastojalo od četiri-pet brvnara koje su se šćućurile oko jednog seoskog dućana Sekatavara Kauppa, čiji me vlasnik, Finac, dočekao sa srdačnim osmehom na licuneki i preda me gospodin izneo svu Juho svoju Nikenen najbolju robu, češljiće od celuloida, bodeže s drškama od sobove kosti, kolače sa saharinom, rukavice od pseće kože, mast protiv komaraca. „Krevet? Krevet za spavanje?“, upita me Juho Nikenen. „Razume se, za spavanje.“ „I zato ste kod mene došli? Pa ja ne prodajem krevete. Jednom sam u radnji imao neki poljski krevet, ali sam ga pre tri godine prodao direktoru Osaku Pankki iz Rovanijenija.“ „Da li biste mi mogli reći ko bi mi ustupio svoj krevet, pa makar i za nekoliko sati?“

Kaputt

303

„Da vam ustupi krevet?“, reče Juho Nikenen. „Hteli ste da kažete ko bi vam ustupio krevet kad na njega dođe red da legne? Hm, čini mi se da će to teško ići. Nemci su nam oduzeli krevete i sad spavamo na smenu u onoliko postelja koje su nam ostale. Mogli biste da pokušate kod gospođe Irje Palmunen Himanka. Možda ona ima koji slobodan krevet u svome svratištu ili bi mogla da ubedi nekog nemačkog oficira da vam za nekoliko sati ustupi svoj. U svakom slučaju, dok čekate na red da odete na spavanje, mogli biste poći u ribolov. Mogu veoma jeftino da vam prodam sav pribor za lov na losose.“ „Ima li mnogo lososa u ovoj reci?“ „Čudo ih je bilo dok Nemci nisu počeli da grade most na Jutuanjoki. Drvodelje su pravile strašnu buku testerama, čekićima, sekirama, pa su se lososi razbežali. I u Ivalu su Nemci sagradili most, a lososi su napustili Ivalojoki. Ali to nije sve. Nemci idu u ribolov s bombama. To što oni rade pravi je pokolj. Na taj način ne istrebljuju samo losose već i sve ostale vrste riba. Možda misle da sa lososima mogu da postupaju onako kako postupaju sa Jevrejima? Mi im to nikad nećemo dozvoliti. Onomad sam rekao generalu Fon Hojnertu: 'Ako Nemci i dalje budu ratovali s lososima, umesto da ratuju s Rusima, mi ćemo ustati u odbranu lososa.'“ „Lakše je ratovati s lososima“, rekoh, „nego sa Rusima.“ „Varate se“, reče Juho Nikenen, „lososi su veoma srčane životinje i nije ih lako pobediti. Po mome mišljenju, Nemci su mnogo pogrešili što su počeli da ratuju s lososima. Ali doći će dan kad će se oni plašiti i lososa. Tako će biti na kraju. Tako je bilo i na kraju prošlog rata.“ „Međutim“, rekoh, „lososi napuštaju vaše reke.“ „Sigurno ne zato što bi ih bilo strah“, reče Juho Nikenen, a u glasu mu se osećalo negodovanje. „Lososi se ne boje Nemaca. Preziru ih. Nemci su nečastan narod, pogotovu kad ribare. Ne znaju čak ni šta znači fair play. Istrebljuju losose bombama, razumete? Ribolov ne smatraju sportom već jednom vrstom Blitzkriega. Losos je najblagorodnija riba na svetu. Pre bi poginula nego da se ogreši o pravila časti. Protiv džentlmena losos se bori do kraja, jer je i sam pravi džentlmen, i herojski gleda smrti u oči: ali smatra poniženjem da se ogleda s nečasnim protivnikom. Više voli i progonstvo nego taj sram da se bori s nedostojnim protivnikom. Nemci su besni što u našim rekama više nema lososa. A znate li gde lososi beže?“ „U Norvešku?“ „Eh, mislite da Norvežani bolje postupaju s lososima? I u Norveškoj ima Nemaca. Lososi beže iza Ostrva ribara, prema Arhangelsku i Murmansku.“ „Ah, znači da idu u Rusiju?“

304

KURCIO MALAPARTE

„Da, idu u Rusiju“, reče Juho Nikenen. Njegovo bledo finsko lice sa istaknutim jagodicama raspuklo se u hiljadu borka kao maska od ilovače izložena suncu. Primetio sam da se smeje: „Idu u Rusiju i nadajmo se da se neće jednog dana vratiti sa crvenom glavom.“ „Sigurni ste da će se vratiti?“ „Vratiće se. I to brže nego što se nadamo“, reče Juho Nikenen i, spustivši glas, dodade: „Verujte mi, gospodine, Nemci će izgubiti rat.“ „Ah“, uzviknuh, „hteli ste da kažete kako će Nemci da izgube rat?“ „Mislim, rat protiv lososa“, reče Juho Nikenen, „a, razume se, Laponci i Finci su na strani lososa. Onomad su neki nemački vojnici nađeni mrtvi na obali reke. Verovatno su ih ubili lososi, zar ne?“ „Verovatno“, rekoh, „i sa zadovoljstvom pozdravljam, dragi gospodine Juho Nikenenu, pobedu lososa. Njihova stvar je stvar humanosti i civilizacije. Ali, međutim, želeo bih da nekako dođem do kreveta, jer bih odspavao.“ „Mnogo ste umorni?“ „Strašno sam umoran i pospan.“ „Savetujem vam da odete u svratiste gospođe Irje Palmunen Himanka“, reče Juho Nikenen. „Je li to mnogo daleko odavde?“ „Jedan kilometar, ne više. Verovatno ćete morati da se pritrpite i spavate s nekim nemačkim oficirom.“ „U istom krevetu?“ „Nemci vole da spavaju u tuđem krevetu. Ako mu kažete da krevet nije vaš, možda će vam napraviti malo mesta.“ „Hvala, gospodine Juho Nikenenu, kiitoksia p|llion.“ „Y|p|iv|.“ „Y|p|iv|.“ Gospođa Irja Palmunen Himanka primila me ljubazno. To je bila žena od nešto preko trideset godina, nevesela lica. Odmah mi je rekla da će moliti poručnika Georga Beandaša, ađutanta generala Fon Hojnerta, da mi ustupi jedan krevet. „Pa u koliko kreveta spava taj gospodin?“, rekoh. „U njegovoj sobi nalaze se dva kreveta“, reče gospođa Irja Palmunen Himanka, „nadam se da će pristati da vam jedan ustupi. Samo, znate kako je s Nemcima…“ „Fućkam ja na Nemce. Meni se spava.“ „I ja fućkam“, reče gospođa Irja Palmunen Himanka, „ali samo do izvesne granice. Nemci…“

Kaputt

305

„Od Nemaca“, rekoh, „nikad ne treba moliti da ti učine neku uslugu. Kad čovek Nemca zamoli da mu učini uslugu, može da bude siguran kako će ga odbiti. Sva nadmoćnost Herrenvolka sastoji se u tome da se kaže 'ne'. Od Nemca ne treba ništa moliti, ni tražiti. Samo vi mene pustite, gospođo Irja Palmunen Himanka, da sam uredim stvar, jer i ja sam se prekalio u školi za losose.“ Ugasle oči gospođe Irje Palmunen Himanka odjednom sinuse. „Oh“, reče, „kako su Italijani plemenit narod! Vi ste prvi Italijan koga srećem u životu i nisam znala da su i Italijani na strani lososa u borbi protiv Nemaca. A ipak ste saveznici Nemaca. Vi ste plemenit narod.“ „I Italijani su“, rekoh, „lososovog soja. Svi su narodi u Evropi lososovog soja.“ „Šta će od nas biti“, reče gospođa Irja Palmunen Himanka, „ako Nemci istrebe sve losose u našim rekama ili ih razjure? U mirno doba živeli smo od stranih ribolovaca: dolazili su iz Engleske, Kanade, Amerike i letovali u Laponiji. Ah, taj rat…“ „Budite ubeđeni, gospođo Irja Palmunen Himanka, da će se i ovaj rat završiti kao i svaki drugi: lososi će oterati Nemce.“ „Daj bože!“, uzviknu gospođa Irja Palmunen Himanka. Popeli smo se na prvi sprat. Svratiste u Inariju slično je alpskoj kućici: drvena građevina na dva sprata, uz koju je sagrađena i jedna krčmica gde se nedeljom posle službe božje sastaju laponski pastiri i riba'ri i razgovaraju o sobovima, rakiji i lososima pre nego što se vrate u svoje kućerke i pod šatore, zabačene negde u dnu ogromne severne šume. Gospođa Irja Palmunen Himanka stala je pred jednim vratima i uljudno pokucala. „Herein!“, odazva se iznutra jedan promukao glas. „Bolje će biti da ja sam uđem“, rekoh. „Pustite mene da ja to svršim, videćete da će sve biti u redu.“ Gurnuh vrata i uđoh. U sobici, obloženoj brezovinom, nalazila su se dva kreveta. U onom pored prozora ležao je Georg Beandaš, lica pokrivenog maskom od žice. Nisam mu rekao ni dobro veče, već sam bacio na slobodan krevet telećak i kišnu kabanicu. Georg Beandaš se nalaktio u krevetu počeo da me meri od glave do pet e, baš kao sudija koji posmatra zločinca, nasmešio se i, smešeći se, počeo da gunđa psovke, blago i srdačno. Bio je strašno umoran, ceo dan je stojao u ledenoj brzici Jutuanjokija, pored generala Fon Hojnerta i želeo je da odspava još koji sat. „Slatko spavajte!“, rekoh mu. „Udvoje se loše spava“, reče Georg Beandaš. „Još gore se spava utroje“, rekoh i bacih se na krevet.

306

KURCIO MALAPARTE

„Hteo bih da znam koliko je sati“, reče Georg Beandaš. „Deset.“ „Deset ujutru ili deset uveče?“ „Deset uveče.“ „Zašto se ovih nekoliko sati ne prošetate šumom?“, reče Georg Beandaš. „Pustite me da bar na miru odspavam još jedno dva sata.“ „I meni se spava, sutra ću se šetati.“ „Uveče ili ujutru, ovde vam je to svejedno. U Laponiji i noću sija sunce“, reče Georg Beandaš. „Više volim sunce danju.“ „Jeste li i vi došli zbog ovih prokletih lososa?“, upita me Georg Beandaš posle kraćeg ćutanja. „Zbog lososa? Zar još ima lososa u ovoj reci?“ „Ostao je još samo jedan, ali nikako da ga upecamo, prokletnika.“ „Samo jedan“, potvrdi Georg Beandaš, „a taj je ogroman, prepreden, odvažan. General Fon Hojnert je iz Rovanijernija tražio pojačanje. Neće da se makne iz Inarija dok ga ne upeca.“ „Tražio je pojačanje?“ „General“, reče Georg Beandaš, „uvek ostaje general, pa i kad peca lososa. Deset dana smo stajali u vodi do trbuha. Noćas smo ga bezmalo upecali. Hteo sam da kažem kako nam je noćas šmugnuo između nogu. Približio nam se, ali nije zagrizao. General je besan: kaže da se losos s nama igra.“ „Da se s vama igra?“ „Da se igra s jednim nemačkim generalom!“, reče Georg Beandaš. „Ali sutradan najzad dolazi pojačanje koje je general tražio iz Rovanijernija.“ „Bataljon alpenjegera?“ „Ne, samo jedan kapetan Karl Špringenšmid, stručnjak za lov na alpske pastrmke. Špringenšmid je iz Salcburga. Niste čitali njegovu knjigu Tirol am Atlantischen Ozean? Tirolac uvek ostaje Tirolac, pa makar se nalazio na obalama Severnog ledenog mora: a ako je stručnjak za pastrmke, umeće da upeca i lososa, zar ne?“ „Pastrmka nije losos“, rekoh i nasmejah se. „Ko zna? Kapetan Špringenšmid kaže da jeste, a general Fon Hojnert kaže da nije. Videćemo ko je u pravu.“ „Nemačkom generalu ne priliči da traži pojačanje zbog jednog lososa.“ „General“, reče Georg Beandaš, „uvek ostaje general i kad se suoči s jednim lososom. U svakom slučaju, Špringenšmid treba da se ograniči*samo na davanje korisnih saveta. General želi da dela sam. Laku noć.“ „Laku noć.“

Kaputt

307

Georg Beandaš se opruzi na leđa, sklopi oči, ali ih ponovo odmah opet otvori, sede u krevetu, upita me kako se zovem ja, kako mi se zove otac, kad sam i gde rođen, koje sam narodnosti, vere i rase, baš kao da uzima podatke optuženome. Zatim izvuče ispod jastuka bocu rakije i nali dve čaše. „Prosit!“ „Prosit!“ Potom se opet opruzi na leđa, sklopi oči, zaspa s osmehom na licu. Sunce mu je bilo pravo u lice. Roj komaraca uleteo je u sobu. Utonuo sam u san i možda sam spavao već nekoliko sati kad mi do uha dopre jedva čujno čegrtanje kastanjeta. Beandaš je spavao kao zaklan, lica prekrivenog žičanom mrežom protiv komaraca, kao klovn koji mrtav leži u cirkuskoj areni. Odjednom me probudilo kratkotrajno i umilno čegrtanje kastanjeta. Ličilo je na šapat trave, šuškanje lišća. Ali baš je bilo čegrtanje kastanjeta. Činilo mi se da nekakva beskrajna litija prolazi ispod mog prozora. Beskrajna povorka španskih igračica, noćna procesija igrača iz Sevilje, koje su išle u svetilište Bogorodice iz Makarene, udarale kastanjetama, desnu ruku blago savile iznad glave, a levom se podbočile. To je upravo bilo čegrtanje kastanjeta, koje je postajalo sve glasnije, razgovetnije, koje se približavalo. (Pa ipak, u tom zvuku nije bilo odjeka onih mirisa koji uvek prate čegrtanje kastanjeta: mirisa uvelog cveća, uštipaka i tamjana.) Bilo je to čegrtanje stotina i stotina čegrtaljki. Beskrajna povorka andaluskih igračica, koje su prolazile kroz sjajnu opnu ledenog noćnog sunca. Nije ih pratilo klicanje gomile, ni prasak prangija, ni svečana svirka udaljenih orkestara. Čulo se samo glasno i odsečno lupkanje kastanjeta koje se sve više približavalo. Skočio sam iz kreveta, probudio svog druga. Georg Beandaš se nalaktio u krevetu, načuljio uši, pogledao me i nasmejao se. Zatim je rekao onako kako je to samo on umeo, kratko, jasno i podrugljivo: „To su sobovi. Dva nokta koja im rastu iza stražnjih papaka, pri trčanju udaraju jedan o drugi i izazivaju zvuk sličan kastanjetama.“ Zatim dodade: „A vi ste mislili da to prolaze španske igračice? General Fon Hojnert takođe je prve večeri mislio da to prolaze andaluske igračice. Morao sam da mu uteram jednog soba u spavaonicu u dva sata posle ponoći.“ Kad to reče – otpljunu i opet zaspa, nasmejana lica. Izašao sam na prozor. Čopor od nekoliko stotina sobova galopirao je ivicom šume, prema reci. U severnim šumama ti sobovi su predstavljali senku južnih krajeva, toplih zemalja juga. Sen Andaluzije, masne od maslinovog ulja, Andaluzije u kojoj peče sunce. I meni se činilo da sam osetio, u ledenom i suvom vazduhu, logički nemoguć miris ljudskog znoja.

308

KURCIO MALAPARTE

Noćno sunce prostrelilo je svojim zracima ostrvca rasejana po jezeru i ona su se prelila bojom krvi. Jedan džukac, tamo dole u selu pored Inarija, tužno je zavijao. Čitavo nebo bilo je posuto ribljom krljušti, koja je blistala i treperela na ledenoj, zaslepljujućoj svetlosti. Vraćao sam se prema jezeru za Kurtom Francom i silazio šumovitim obroncima brežuljka. Među stotinu ostrva koja su rasejana po jezeru, ugledao sam sveto ostrvo Laponaca, Ukonsari, najčuvenije pagansko svetilište u oblasti Inarija. Na to kupasto ostrvce, koje je pod noćnim suncem bilo crveno kao vrh vulkana, dolazili su stari Laponci u proleće i jesen da žrtvuju sobove i pse svojim demonima. I dan-danas Laponci osećaju strahopoštovanje prema Ukonsariju, pristaju samo u određene dane u godini uz njegove obale ka kojima ih goni nesvesno sećanje, a možda i mračna čežnja za drevnim paganskim svečanostima. Seli smo pod jedno stablo u nameri da otpočinemo i posmatrali ogromno srebrno jezero koje je nago ležalo pod ledenim ognjem noćnog sunca. Rat je bio daleko od nas. Nisam više osećao oko sebe onaj jadni zadah čoveka, čoveka oznojenog, čoveka ranjenog, čoveka izgladnelog, čoveka mrtvog, zadah koji je kužio vazduh u zemljama nesrećne Evrope. Osećao sam samo miris smole, onaj hladni i posni miris arktičke prirode, onaj miris drveća, vode, zemlje, miris divlje životinje. Kurt Franc je pušio svoju kratku norvešku lulicu, lulicu „lile hamer“, koju je kupio u dućanu Sekatavara Kauppa gospodina Juha Nikenena. Posmatrao sam ga, krišom sam ga gledao, mirisao. To je bio čovek, možda čovek kao i svaki drugi, možda čovek kao ja. Njegov miris me podsećao na miris divlje životinje, na miris veverice, soba, na miris vuka. Upravo na miris vuka u leto, kad je sit, pa nije svirep. Bio je to miris životinjski, miris vuka u leto, kad zelena trava, mlak vetar, voda oslobođena ledenog zatvora, reka koja teče pored hiljadu obala, žuboreći u cestaru u susret mirnom jezeru, ublažuju njegovu svirepost, zverstvo, gase mu krvožednost. Njegov miris me je podsećao na miris zasićenog vuka, vuka koji počiva, miruje: prvi put u ove tri godine rata osećao sam se spokojnim pored jednog Nemca. Rat i svet bili su daleko od nas, izgubili smo pojam o vremenu. Rat je bio daleko od nas. Kurt je mirisao baš kao vuk u leto, kao Nemac posle rata, kad više nije žedan krvi. Sišli smo niz brežuljak i, čim smo izbili iz cestara na čist inu pored sela Inari, prošli smo pored ograde od belih brezovih oblica. „Ovo je golgota sobova“, reče Kurt Franc. Jesenji obred klanja sobova u stvari je jedna vrsta laponskog Uskrsa, koji podseća na žrtvovanje jagnjeta. „Sob je laponski Hristos“, reče Kurt Franc. Ušli smo na širok prostor, ograđen brezovim oblicama. Na hladnoj i zaslepljujućoj svetlosti, koja je britkom oštricom kosila travu, pred očima mi je iskrsla neobična, čudesna šuma: hiljade i hiljade rogova sobova, ponegde zgomilanih u neobičan kvrgav splet,

Kaputt

309

ponegde poredanih i pobodenih pojedinačno u zemlju tako da su ličili na koštano šiblje. Tanki sloj buđi, zelene, žute, purpurne prekrio je najstarije rogove. Mnogi su bili mladi, nežni, još neokoštali. Neki su bili široki i pljosnati, pravilno razgranati, neki ličili na nož, na čelična sečiva što štrče iz zemlje. Na jednoj strani tog ograđenog prostora nalazila se gomila sobovskih lobanja, koje su oblikom podsećale na drevne šlemove sa praznim trouglastim očnim dupljama na tvrdoj čeonoj kosti, beloj i glatkoj. Ovi rogovi ličili su na čelični plen, otet ratnicima palim na bojnom polju. Životinjski Ronsevo. Pa ipak, nigde unaokolo nisu se videli tragovi borbe. Svuda su, naprotiv, vladali red, mir, uzvišeno i svečano spokojstvo. Po livadi je zaćarlijao povetarac i na njoj su zatreperele vlati trave, između ukočenog, koštanog drveća ove neobične šume. U jesen, krda sobova, koja slede nagon i odazivaju se mračnom zovu krvi, prelaze ogromna prostranstva i stižu na ovu svoju šumsku golgotu, gde ih čekaju laponski pastiri, što čuče na petama, sa „šeširom za sva četiri vetra“, nelyantuulen lakki, zabačenim na potiljak, s kratkim blistavim bodežom u maloj ruci. (Čudesno je koliko su male i nežne ruke Laponaca. To su najmanje, najnežnije ruke na svetu. Liče na nekakav neobičan, veoma nežan alat, načinjen od tvrdog čelika. Prsti su im tanki, strpljivi, tačni kao pincete časovničara iz Šo de Fona ilibrusilaca dijamanata iz Amsterdama.) Sobovi krotko i pokorno podmeću vratnu žilu pod ubilačku oštricu puukka: ginu bez rike, dirljivo i beznadežno blago. „Kao Hristos“, reče Kurt Franc. U ovom ograđenom prostoru trava je bujna, jer se napaja morem njihove krvi. Ali listići sa žbunja padaju kao da ih je presekao nekakav žestok oganj, a možda porumene baš od žara, od plamena te krvi koji ih oprlji. „Ne, nije to od krvi“, reče Kurt Franc, „krv ne priji, ne pali.“ „Imao sam prilike da vidim kako jedna jedina kap krvi upali čitav grad.“ „Gnušam se krvi“, reče Franc, „ona je nečista. Okalja sve što poprska. Bljuvotina i krv su dve stvari kojih se najviše na svetu gnušam.“ Protrljao je rukom čelo već porumenelo od ćele, koja mu je na glavi ostala kad su mu s nje opale kraste. U krezubim ustima stezao je vršak lulice „lile hamer“, a povremeno bi je vadio iz usta, besno otpljunuo i malo se povio. Dok smo prolazili kroz selo, dve žene, dve stare Laponke, koje su sedele na pragu jedne kuće, gledale su nas malo zažmurivši i postepeno za nama okretale žuta i naborana lica. Čučale su na petama, pušile lulicu od gipsa, ruke naslonile na kolena. Sipila je kiša: neka krupna ptica nisko je letela među zelenim vlasima borja i kreštala promuklo i jednoliko. General Fon Hojnert stajao je ispred svratišta i spremao se da pođe u ribolov. Obuo je laponske čizme od sobove kože koje su mu dosezale čak do pola bedra, umotao se u široku žičanu kabanicu što ga je štitila od ujeda

310

KURCIO MALAPARTE

komaraca, velike rukavice od pseće kože dopirale su mu do lakata. Stajao je pred svratištem, čekajući da sluga, Laponac Peka, spremi torbe s priborom. General Fon Hojnert bio je u punoj ratnoj spremi: na čelo je natukao gvozdeni šlem, a veliki mauzer zatakao za pojas, naslonio se na dugačku pecaljku kao nekadašnji nemački najamnik na koplje i povremeno bi se obraćao jednom kapetanu, koji je stajao pored njega, dežmekastom, plećatom, sedokosom, sa licem tirolskog planinca, ružičastim i nasmejanim. Iza generala, na pristojnom rastojanju, stajao je Georg Beandaš, ukrućen i u stavu mirno. I on je bio u čizmama, imao je rukavice i uvio se u žičanu kabanicu koja mu je dosezala do peta. Poklonio mi se, a meni se učinilo (pošto je micao usnama) da je promrsio neku sočnu berlinsku psovku. „Ovoga puta“, reče general Fon Hojnert, okrenuvši se prema meni, „pobeda je moja.“ „Ovih dana niste bili neke naročite sreće“, rekoh. „I ja to uviđam“, reče general Fon Hojnert. „Ali to mišljenje ne deli kapetan Špringenšmid. Njemu se čini da sam kriv što se tako desilo: lososi su ćudljivi i tvrdoglavi a ja nisam vodio računa o njihovoj naravi. To je velika greška. Srećom, kapetan Špringenšmid ukazao mi je na neke osobine pastrmki i sada…“ „Pastrmki?“, upitah. „Pastrmki. Zašto ne?“, reče general Fon Hojnert. „Kapetan Špringenšmid, stručnjak za lov na pastrmke, čuveni ribolovac u čitavom Tirolu, tvrdi da su tirolske pastrmke iste naravi kao lososi iz Laponije. Zar ne, kapetane Špringenšmid?“ „Jawohl!“, reče kapetan Špringenšmid i pokloni se. Zatim se obrati meni, pa dodade na italijanskom s onim mekim naglaskom Tirolaca kad govore italijanski: „Pastrmkama ne treba pokazati da ti se žuri. Treba biti strpljiv. Strpljiv kao fratar. Ako pastrmka primeti da se ribaru ne žuri i da je strpljiv, postaje nervozna, uzbuđuje se i počini neku nesmotrenost. Pastrmke…“ „Da, tako stoji stvar s pastrmkama“, rekoh, „ali šta ćemo s lososima?“ „Lososi su slični pastrmkama“, reče kapetan Špringenšmid, smešeći se. „Pastrmka je nestrpljiva, dosadi joj čekanje, pa hrli u susret opasnosti. Ako zagrize udicu, s njom je svršeno. Polako, pažljivo, ribar je privlači sebi. To je dečačka igra. Pastrmka…“ „Da, tako stoji stvar s pastrmkama“, rekoh, „ali šta ćemo s lososima?“ „Lososi su“, reče kapetan Špringenšmid, „u stvari samo krupnije pastrmke. Nekako pred rat, u Landeku, u Tirolu.

Kaputt

311

„Izgleda“, reče general Fon Hojnert, „da je moj losos najlepša riba koja je ikad viđena u ovim rekama. To je ogromna životinja, veoma odvažna. Zamislite, onomad me malo udario glavom u koleno.“ „To je neki bezočni losos“, rekoh, „treba ga kazniti.“ „To je neki prokleti losos“, reče general Fon Hojnert, „jedini koji je ostao u reci Jutuanjoki. Sigurno je uvrteo u glavu da me po svaku cenu istera iz reke i ostane njen jedini gospodar. Videćemo ko će pre da popusti, jedan losos ili jedan Nemac.“ I prsnu u smeh, razjapivši usta, tako da su se oko njega zatalasali nabori širokog žicanog ogrtača. „Možda ga“, rekoh, „uzbuđuje vaša generalska uniforma. Trebalo je da budete u civilu. Nije fair play poći u lov na lososa u generalskoj uniformi.“ „Was? Was sagen Sie, bitte?“,171 upita general Fon Hojnert i namršti se. „Vaš losos“, rekoh, „verovatno nema sense of humour. Možda bi vam kapetan Špringenšmid mogao da kaže kakav stav treba zauzeti u odnosu na lososa kome nedostaje sense of humour.“ „Kad su u pitanju pastrmke“, reče kapetan Špringenšmid, „treba se služiti lukavstvom. Gospodin general treba da se pravi kako se u reci nalazi iz sasvim drugih razloga, nego što to losos zamišlja. Pastrmke vole kad ih varaju.“ „Ovoga puta neće mi umaći“, reče general Fon Hojnert odlučno. „I tako ćete naučiti losose da poštuju nemačke generale“, rekao sam i nasmejao se. „Ja, ja!“, uzviknu general Fon Hojnert. Ali odmah se namršti i podozrivo me pogleda. Tog trenutka na vratima svratišta pojavi se gospođa Irja Palmunen Himanka. Za njom je išao Peka koji je na služavniku nosio bocu rakije i nekoliko čaša. Nasmejana lica, prišla je generalu, nalila čaše i ponudila najpre generalu, a zatim svakom od nas čašu punu rakije. „Prosit!“, reče general Fon Hojnert i diže čašu. „Prosit!“, odgovorili smo uglas. „Für Gott und Vaterland!“, rekoh. „Heil Hitler!“, odgovori general. „Heil Hitler!“, ponoviše drugi. Uto je stigla jedna desetina alpenjegera uvijenih u široke žičane ogrtače sa puškomitraljezima u ruci. To je bila patrola koja je imala za dužnost da prati generala do reke i da se postroji na jednoj i na drugoj obali kako bi ga štitila za vreme ribolova od mogućnih iznenadnih upada ruskih i norveških partizana. „Hajdemo“, reče general i krenu. 171

Nem.: „Šta? Šta kažete, molim vas?“ (Prim. prev.)

312

KURCIO MALAPARTE

Hodali smo i ćutali, a na izvesnom rastojanju pratili su nas vojnici. Nevidljiva porosica šaputala je među lišćem. Jedna se ptica javila iz neke krošnje, čopor sobova protutnjao je pored nas u galopu, a pritom se čulo čegrtanje kastanjeta među borovima. Pri hladnoj svetlosti noćnog sunca šuma je izgledala srebrna. Išli smo obalom reke i gazili do kolena po travi vlažnoj od kiše. Georg Beandaš me krišom posmat rao, sa onim njemu svojstvenim izrazom lica, koji je ličio na izraz lica išibanog psa. General Fon Hojnert se povremeno okretao i ćutke pogledao Beandaša i Špringenšmida. „Jawohl!“, uglas bi odgovorila dva oficira i desnu ruku prinela šlemu. Najzad, posle jednočasovnog pešačenja, stigli smo do brzaka. Jutuanjoki se na tom mestu širi u prostrano korito puno visokih hridina od crnog granita, što štrče iz zapenušane matice, snažne, ali ne tako duboke. Peka i drugi Laponci, koji su nosili pribor za ribolov i torbe s raznim potrebama, stali su u zavetrinu iza jedne stene, čete vojnika iz pratnje raštrkale su se obalom, neki su pregazili maticu plićakom i stali na drugoj obali, okrenuvši leđa reci. General Fon Hojnert pažljivo pregleda pecaljku, okrenu točkić, zatim se obrati Beandašu i Špringenšmidu. „Hajdemo“, reče i zagazi u reku, dok su ga dva oficira pratila. Ja sam ostao na obali i seo ispod jednog drveta pored Kurta Franca i Viktora Maurera. Glas reke bio je silovit, zvonak i jak, milozvučan, čas bi se prekinuo i pretvarao u vapaj, čas se stišavao i postajao taman, dubok. General je stajao sred bujice, do trbuha u hladnoj vodi i držao u ruci udicu kao pušku. Osvrtao se oko sebe, gotovo kao da je hteo da dokaže da se nalazi ovde, u ovo doba, u ovoj reci, iz sasvim drugog razloga nego što je to losos mogao da pretpostavi. Beandaš i Špringenšmid stajali su mu jedan s jedne, drugi s druge strane, malo iza njega, a u njihovom držanju bilo je izvesnog vojničkog poštovanja. Peka i drugi Laponci sedeli su ukrug, pušeći lulu i ćutke posmatrali generala. Između borovih grančica javljale su se ptice. Otprilike posle dva sata losos odjednom napadne generala Fon Hojnerta. Dugačka pecaljka se trže, savi, zanjiha se, nategnu i general se zatetura, krenu korak napred, pa dva, poklecnu i hrabro se odupre ovom iznenadnom napadu. Borba otpoče. Laponci, vojnici iz pratnje, Kurt Franc, Viktor Maurer i ja, raštrkani po obali, zadržali smo dah. General odjednom krenu: dugačkim, krutim, teškim korakom pode niz maticu, snažno gazeći čizmama po vodi. Desnom nogom se odupirao čas o jednu čas o drugu stenu, napuštajući teren postepeno, promišljeno i polako. (A ovo nije bila nova taktika, pa ni za jednog nemačkog generala, jer je lov na lososa zahtevao da se ustupa teren, ako hoće da se napreduje.) General bi povremeno stao, učvrstio mučno zadobijene pozicije (trebalo bi da kažem nužno prepuštene, ako bih hteo da se služim

Kaputt

313

jezikom lovaca na losose), uporno je odolevao neprestanim besnim trzajima protivnika, dok malo-pomalo, polako i obazrivo, pokrećući čeličnu ručicu, nije počeo da konac savija oko kalema, privlačeći k sebi hrabrog lososa. Ovaj je opet i sam postepeno, promišljeno i polako napuštao teren: čas bi izronio iz matice blistavim srebrnastim, ružičastim leđima, snažno udarajući repom, tako da su oko njega šikljali penušavi vodoskoci, čas bi izronio na površinu dugačkim kljunom, tako da smo mu videli poluotvorena usta, okrugle, razrogačene, ukočene oči. Zatim, čim bi našao uporište između dve hridine, među koje bi se poprečno zaglavio, ili upao u jači vir, o koga bi se odupro repom, odjednom bi se snažno trgnuo, privukao k sebi svoga protivnika, povukao ga niz vodu čeličnim uzetom ove reke, uzetom koje je brujalo. General Fon Hojnert se ovim lososovim napadima suprotstavio nemačkom bandoglavom upornošću, pruskom gordošću, samoljubljem i osećanjem da u ovoj borbi ne brani samo svoj lični ugled, već i ugled uniforme koju nosi. Promuklo je viknuo: „Achtung!“, zatim je okrenuo glavu prema Beandašu i Špringenšmidu, pa im je nešto promuklo dovikivao, ali njegove reči je zagušivao oštri i duboki šum reke. Kako je u ovim trenucima mogao da pomogne generalu jadni Georg Beandaš u borbi protiv takvog jednog lososa? Kako je mogao Špringenšmid da mu pomogne u borbi protiv jedne takve pastrmke? Georg Beandaš i kapetan Špringenšmid mogli su jedino da i sami pođu korak dalje, uvek kad bi to i general učinio: i tako su, korak po korak, general i njegova dva oficira sišli gotovo čitav kilometar niz maticu, pošto ih je niz nju vukao snažni i hrabri losos. Borba je, s promenljivom srećom, trajala već otprilike tri sata kad sam primetio da se na žutom i zbrčkanom licu Peka i ostalih Laponaca, koji su sedeli ukrug na obali, s gipsanom lulom u zubima, rodio podrugljiv osmeh. Tada sam pogledao generala. Stajao je usred reke, u punoj ratnoj spremi, sa čeličnim šlemom na glavi, velikim mauzerom zataknutim za pas, uvijen u široku kabanicu koja ga je štitila od ujeda komaraca. Široke crvene pruge njegovih generalskih pantalona živo su se isticale pri mrtvom odblesku noćnog sunca. Sada se već videlo da neće još dugo moći da se odupire upornoj žestini protivnika. Osetio sam da se u njemu rađa jedna misao, pogađao sam to po njegovim nestrpljivim pokretima, srditom licu, glasu kojim je vikao: „Achtung!“, glasu koji je podrhtavao od pogođenog samoljublja i jedva primetnog nemira i bojazni. General je bio ljut i prestrašen. Plašio se da se ne obruka. Već se tri sata borio s lososom: bilo mu je ispod časti da dozvoli jednoj ribi da ga tako dugo drži u šahu. Počeo je da strahuje da će izvući deblji kraj. Da je bar bio sam; ali pred drugima, pred ovim podrugljivim očima Laponaca, pred očima vojnika iz pratnje koji su stajali duž obala reke. A onda, već mu se

314

KURCIO MALAPARTE

tako nešto desilo i sa sovjetskom Rusijom. Morao je da ovo prekine. Čast mu je bila u pitanju, čast nemačkog generala, čast svih nemačkih generala, čitave nemačke vojske. A onda, već se tako nešto desilo i sa Rusijom. General Fon Hojnert se odjednom okrenu prema Beandašu i promuklo viknu: „Genug! Erschiesst ihn!“172 „Jawohl!“, odgovori Beandaš i priđe mu. Polako, čvrstim teškim korakom siđe niz brzak, i kad je bio pored lososa, koji se otimao u penušavoj reci i vukao generala niz vodu, stade, izvuče pištolj iz futrole, naže se ka srčanom lososu i ispali mu izbliza dva metka u glavu.

172

Nem.: „Dosta! Ustrelite ga!“ (Prim. prev.)

Šesti deo MUVE

XVIII

GOLF HANDICAPS „Oh no, thank God!“,173 viknu ser Erik Dramand, prvi lord Pert, britanski opunomoćeni ministar pri Kvirinalu. Bilo je to jednog dana u jesen 1935. godine. Sunce je razderalo ružičast oblak sa zelenom ivicom i jedan zlatan zrak se odbio od površine stola. Od toga su zveknule kristalne čaše i porcelan. Pred našim očima ogromna ravan rimskog polja prostirala je široke vidike pune žute trave, smeđe zemlje, zelenog drveća, vidike po kojima su se sijale, usamljene na oktobarskom suncu, mermerne grobnice, crveni lukovi vodovoda. Grob Cecilija Metela plamteo je na ognju jeseni, borovi i čempresi na Via Apia njihali su se na vetru koji je donosio miris majčine dušice i lovora. Ručak se bližio kraju. Sunčevi zraci poigravali su u oknima, lagani miris porta širio se vazduhom boje meda, vazduhom mlakim i blagim. Pet-šest timskih princeza, poreklom Amerikanki i Engleskinja, koje su sedele za stolom, smeškale su se Bobi, kćerki lorda Perta, koja se nedavno udala za mladog grofa Sendija Menesija. Bobi je pričala kako joj je Bepo, ćoravi kupališni sluga na Forte dei Marni, onog dana kada je Home Fleet, u trenutku najveće diplomatske zategnutosti između Engleske i Italije u vezi sa Etiopijom, ušla u punoj ratnoj spremi u Sredozemno more, rekao: „Engleska liči na Musolinija: uvek je u pravu, naročito kad je u zabludi.“ 174

„Do Dora you really think England is always right?“, upitala je lorda Perta princeza Ruspoli. „Oh no, thank God!“, uzviknuo je lord Pert, porumenevši. „Htela bih da znam“, reče princeza Džejn di San Faustino, „je li tačno što se priča o onom momku i Home Fleet. Nekoliko dana pre nego što je Home Fleet uplovila u Sredozemlje, lord Pert je igrao golf. Lopta je odskočila i upala u blatnjavu baru. 'Hoćeš li da mi doneseš loptu?', rekao je lord Pert dečaku koji je nosio pribor za golf. 'Zašto po nju ne pošaljete Home Fleet?', odgovorio mu je

173

Engl.: „O ne, hvala bogu!“ (Prim. prev.)

174

Engl.: „Da li vi zaista mislite daje Engleska uvek u pravu?“ (Prim. prev.)

Kaputt

317

mali Rimljanin. Ova priča sigurno nije istinita, ali njom se čitav Rim naslađivao.“ „O ne, hvala bogu! Zgodna pričica!“, uzviknu lord Pert. Sunce je udaralo lordu Pertu pravo u lice i šeretski otkrivalo u nežnoj i ružičastoj boji čela, u usnama, providno plavim očima ono nešto dečje i ženstveno što svaki Englez otmenog porekla ima u sebi. Ono je otkrivalo ono divno snebivanje, onu čednost, onu mladalačku stidljivost, koje godine s kojima se povećavaju odgovornosti i stiču časti ne samo da ne brišu, već pojačavaju, dok se najzad čudesno ne razviju u poodmaklo doba i ne pređu u onu vrlinu koja čini da Englezi, već sedi, svakog časa porumene, i to bez razloga. Dan je bio zlatan i mlak, jesenji dan pun nemira. Grobovi iz Via Apia, veliki latinski borovi, zelena i žuta ravan rimskog polja, taj predeo tužan i svečan, uokvirivali su ružičasto lice lorda Perta, a ovaj okvir je bio u nežnom ali i smelom skladu s njegovim svetlim čelom, plavim očima, sedom kosom, stidljivim i ponešto neveselim osmehom. „Britannia may rule the waves, but she cannot waive the rules“, 175 reče smešeći se. Svi oko mene su se nasmejali, a Dora Ruspoli promuklo i brzo izgovarajući reči, uzmahujući desnom rukom i pružajući lice opalnog sjaja prema lordu Pertu primeti: „Veliko je nasilje kad se jednom narodu ne daje mogućnost da obara zakone tradicije, zar ne?“ „To rule the waves, to waive the rules… ovo je lepa igra reči“, reče Džejn di San Faustino, „ali ja mrzim igre reči.“ „Na tu igru reči je Hemen Vefer veoma ponosan“, rekoh. „Hemen Vefer je gossip writer,176 zar ne?“, upita me Dora Ruspoli. „Nešto tome slično“, odgovorio sam. „Jeste li čitali Njujork Sesila Bitona?“, upita me Vilijam Filips, opunomoćeni ministar Sjedinjenih Američkih Država, koji je sedeo pored Kore Antinori. „Sesil je veoma prijatan mladić“, reče kćerka Vilijama Filipsa, Beatrisa, ili „B“, kako su je zvali njeni prijatelji. „To je divna knjiga“, reče Kora Antinori. „Šteta što Italija nema takvih pisaca kakav je Sesil Biton“, reče Džejn di San Faustino. „Italijanski pisci su dosadni provincijalci. Nemaju sense of humour.“

175

Engl.: „Britanija može da vlada talasima, ali ona ne može da talasavlade.“ (Prim. prev.)

176 Pisac skandaloznih romana. (Prim. prev.)

318

KURCIO MALAPARTE

„Nisu oni zato krivi“, rekao sam, „Italija je provincija, Rim je provincijska prestonica. Možete li zamisliti knjigu o Rimu koju bi napisao Sesil Biton?“ „Zašto da ne!“, reče Doroti di Fraso. „U pogledu spletaka Rim nema šta da zavidi Njujorku. U Rimu ima dovoljno rekla-kazala, ali nedostaje mu jedan gossip writer tipa Sesila Bitona. Setite se samo spletaka o papi i Vatikanu. Mene, na primer, nikad nisu toliko ogovarali u Njujorku kao u Rimu. A kako s vama stoji stvar, draga?“ „Mene nikad niko nije ogovarao“, reče Dora Ruspoli i pogleda Doroti s uvređenim dostojanstvom. „Nas jednostavno smatraju ženkicama“, reče Džejn di San Faustino. „To nas bar podmlađuje.“ Svi su se nasmejali, a Kora Antinori reče da to što italijanski pisci žive u provinciji, verovatno, nije jedini razlog zašto su dosadni. „I u provinciji“, reče, „ima zabavnih pisaca.“ „Pa i Njujork je provincijski grad“, reče Dora. „Šta vam pada na pamet!“, uzviknu Džejn i prezrivo pogleda Doru. „To delimično zavisi i od prirode samog jezika“, reče lord Pert. „Jezik igra veoma važnu ulogu“, rekoh, „ne samo u životu pisaca, već i u životu naroda i država. Ratovi su, u neku ruku, greške u sintaksi.“ „Ili naprosto greške u izgovoru“, reče Vilijam Filips. „Doduše, ovo nije vreme kad se reč Italija i reč Engleska različito pišu, ali se jednako izgovaraju.“ „Možda se u stvari“, reče lord Pert, „sve svodi samo na ovo prosto pitanje izgovora. O tome sam razmišljao kad god sam izlazio iz dvorane u kojoj sam razgovarao s Musolinijem.“ Zamislio sam lorda Perta kako razgovara s Musolinijem u ogromnoj dvorani palate Venecija. „Uvedite engleskog ambasadora!“, kaže Musolini Navari, svom glavnom vrataru. Na Navarin uzdržljiv znak vrata se poslušno otvaraju i lord Pert prekorači prag dvorane, koja je popločana ukrašenim mermerom, polako prilazi masivnom stolu od orahovine, postavljenom ispred velikog kamina iz šesnaestog veka. Musolini stoji, leđima naslonjen na sto ili kamin, čeka ga i smeška se, polazi mu u susret i dva čoveka se nađu licem u lice. Musolini pribran, a istovremeno napet, jer se trudi da ostavi utisak i da se pokaže, ldima ogromnom, podnadulom, belom, okruglom, debelom, ćelavom glavom, koja je otežala od velikih cista što mu štrče sa zatiljka, upravo iza uha. Lord Pert prav, nasmejan, obazriv i snebivljiv, čela prelivenog neprimetnim dečačkim rumenilom. Musolini je samopouzdan, veruje u sebe, ako uopšte u išta veruje: ali ne veruje da se katkad logika i sreća, volja i sudbina ne mogu da podudare.

Kaputt

319

Glas mu je topao, dubok, pa ipak umilan. To je glas u kome se katkad osete neobični tamni ženski prizvuci, glas koji zatreperi od nečeg ženski mekog. Lord Pert nema pouzdanja u sebe, ne veruje u sebe. Oh, no, thank God! On veruje u snagu, u ugled, u dugovečnost engleske flote i banke, u sense of humour flote, u fair play engleske banke. Veruje da postoji tesna veza između itonskih igrališta i bojnog polja na Vaterlou. Musolini stoji pred njim, sasvim sam: svestan je da ne predstavlja nikog i ništa. Predstavlja samo sebe. Lord Pert je samo predstavnik njegovog britanskog veličanstva. Musolini kaže: How do you do?177 kao da kaže: I want to know how you are.178 Lord Pert kaže: How do you do? kao da kaže: I don't want to know how you are.179 Musolinijev naglasak liči na naglasak rimskog seljaka: on izgovara reč problem, reč Sredozemlje, reč Suec, reč Etiopija kao da izgovara reč šnaps, crveno grožđe, zemljoradnička skupština, Forli. Naglasak lorda Perta liči na naglasak nediplomiranog studenta iz Oksforda, koji ima nekog dalekog rođaka u Škotskoj, naglasak iz Megdalen koledža, iz hotela Mitra, ostrvca Mesopotamije i Pertšajra, on izgovara reči: problem, Sredozemlje, Suec, Etiopija kao da kaže: kriket, serpentine, viski, Edinburg. Nasmejan je, ali hladnokrvan, jedva miče usnama, koje reči tek ovlaš okrznu, pogled mu je dubok i tajanstven, kao da prodire kroz spuštene kapke. Musolinijevo lice je bledo i podnadulo, iskrivljeno grimasom ljubaznosti, hotimičnog mira i usiljene prijaznosti, debele usne mu se miču tako kao da sišu reči, oči su mu razrogačene i okrugle, pogled istovremeno ukočen i nemiran. To je pogled čoveka koji zna šta je poker i šta nije poker. Pogled lorda Perta je pogled čoveka koji zna šta je kriket i šta nije kriket. Musolini kaže: I want.180 Lord Pert kaže: I would like.181 Musolini kaže: I don't want.182 Lord Pert kaže: We can't.183 Musolini kaže: I think.184 Lord Pert: I suppose, may I suggest, may I propose, may I believe. 185 Musolini kaže: Inequivocabilmente.186 Lord Pert kaže: Rather, may be, perhaps, almost, probably.187 Musolini kaže: My opinion.188 Lord Pert kaže: The public 177 Engl: Kako ste? (Prim. prev.) 178 Engl:

Želeo bih da znam kako ste? (Prim. prev.) Ne tiče me se kako ste. (Prim. prev.) 180 Engl: Ja želim. (Prim. prev.) 181 Engl.: Ja bih voleo. (Prim. prev.) 182 Engl.: Ja ne želim. (Prim. prev.) 183 Engl: Ne možemo. (Prim. prev.) 184 Engl: Ja mislim. (Prim. prev.) 185 Engl: Pretpostavljam, smem li da sugerišem, smem li da predložim, smem li da verujem. (Prim. prev.) 186 Ital: Nedvosmisleno. (Prim. prev.) 179 Engl:

187

Engl: Prilično, može biti, možda, bezmalo, verovatno. (Prim. prev.)

320

KURCIO MALAPARTE

opinion.189 Musolini kaže: fašistička revolucija. Lord Pert kaže: Italija. Musolini kaže: kralj. Lord Pert kaže: njegovo veličanstvo kralj. Musolini kaže: ja. Lord Pert kaže: Britanska Imperija. „I Idn se teško sporazumevao s Musolinijem“, reče Doroti di Fraso. „Izgleda da iste reči nisu izgovarali na isti način.“ Dora Ruspoli poče da priča zanimljive zgode koje su pobudile bolesnu radoznalost rimskog društva za vreme poslednjeg boravka Entonija Idna u Rimu. Odmah posle ručka, koji je u njegovu čast priredio lord Pert u Engleskoj ambasadi, Idn je sam pešice izašao iz ambasade. Bilo je tri sata posle podne. U šest se još nije vratio. Lord Pert je počeo da se brine. Jedan mladi sekretar Francuske ambasade, koji je tek pre nekoliko dana došao u palatu Farneze pravo iz Ke d'Orseja i upravo plaćao u Rimu danak novajlije time što je pošao stopama Šatobrijana i Stendala, dok je lutao dvoranom i hodnicima Vatikanskog muzeja, malo pre nego što će ovaj da se zatvori, ugledao je nekog plavog čoveka s brčićima gde sedi na poklopcu etrurskog sarkofaga, između toljage Herkula i dugačkog bledog bedra korintske Dijane, i pažljivo čita knjižicu povezanu u tanku kožu: činilo mu se da je to jedan primerak Horacija. Mladom sekretaru Francuske ambasade izašle su pred oči fotografije koje su rimske novine ovih dana donosile na prvoj strani, pa je u ovom usamljenom čitaocu prepoznao Entonija Idna. Idn se, u mekom polumraku Vatikanskog muzeja, čitajući Horacijeve Ode, odmarao od dosadnih ručkova i zvaničnih prijema, od diplomatskih razgovora i pregovora, a možda i, ko zna, od smrtne dosade koja zahvati svakog Engleza otmenog porekla kad misli o sebi. To što je mladi sekretar Francuske ambasade u muzeju otkrio i o čemu je prostodušno pričao svojim kolegama, i trojici-četvorici rimskih prinčeva prilikom susreta u Lovačkom klubu i baru Ekscelzior, strašno je razbesnelo rimsko društvo, koje je inače po prirodi, tradiciji, i iz taštine, ravnodušno. Te večeri, najednom prijemu kod Izabele Kolone, govorilo se jedino o tom događaju. Izabela je bila očarana: u ovom običnom podatku, na prvi pogled nevažnom, ona je otkrila nešto uzvišeno. Idn i Horacije! Izabela se nije sećala nijednog Horacijevog stiha, ali joj se činilo da bez sumnje mora da post oji nekakva veza između Idna i starog, dragog, voljenog latinskog pesnika. I u sebi se ljutila što nije i ranije naslutila, pre nego što joj je iko drugi na to ukazao, da postoji nešto zajedničko između Horacija i Entonija Idna. Sutradan, u deset sati ujutro, cvet rimskog društva zakazao je, kao bajagi slučajno, sastanak u Vatikanskom muzeju: svako je prisno stegao pod mišku ili ljubomorno stisnuo 188

Engl: Moje mišljenje. (Prim. prev.)

189

Engl: Javno mišljenje. (Prim. prev.)

Kaputt

321

u šaku po jedan primerak Horacija. Ali Entoniju Idnu nije bilo ni traga i u podne su se svi razočarano razišli. U Vatikanskom muzeju bilo je sparno i Izabela Kolona, koja se zadržala s Dorom Ruspoli pored jednog prozora da se nadiše svežeg vazduha i propusti sav taj svet da pre nje izađe, reče Dori kad su ostale same: „Draga, gledajte ovaj kip. Zar vas ne podseća na Idna? To je bez sumnje Apolon. Oh, on liči na Apolona, izvanredno mladog Apolona.“ Dora je prišla kipu i pažljivo ga zagledala kroz ružičasti veo svoje kratkovidosti: „To nije Apolon, draga, pogledajte ga izbliže. Ovo je ženski kip: možda kip Dijane, možda Venere.“ „U tim stvarima nije važan pol. Ne čini li vam se da ipak liči na Idna?“ Kroz nekoliko sati Horacije je ušao u modu. Na stolovima Golf-kluba u Akvasanti, na pamučnim stolnjacima s crvenim i belim kockama pored torbice od hermesa, paketa cigareta kamel i gold flejk i danhilovih upaljača uvek bi se našao i Čaparelijev Horacije, tj. primerak Horacija uvijen u maramu ili svilen omot, kako je to Čapareli, u poslednjem broju Voga, savetovao da treba učiniti s knjigama, jer se jedino tako mogu zaštititi od užarenog peska sa morskih plaža i vlažne prašine sa igrališta za golf. Jednog dana na nekom stolu je nađen – možda namerno zaboravljen – stari venecijanski primerak Horacijevih Oda, u divnom pozlaćenom povezu iz XVI veka. Iako je pozlata bila malo opala tokom vekova, grb porodice Kolona još se sijao na povezu. Nedostajao je grb porodice Sursok, ali svako je mogao da nasluti kako je ova knjiga Izabelina omiljena lektira. Sutradan ujutru Idn je otišao u Kaštel Fusano. Čim se to u Rimu raščulo, povorka luksuznih kola pojavila se na auto-stradi prema Ostiji: a Idn se bio malo okupao, jedno vreme sunčao na plaži i pre više od jednog sata napustio Kaštel Fuzano; svi su se vratili u Rim razočarani i ljuti jedni na druge. Uveče, kod Doroti del Fraso, ovaj je „lov na zlato“ bio glavni predmet razgovora. Doroti nije poštedela nikog, sem Izabele koja je, prema rečima Doroti, otkrila da je jedan od njenih predaka, neki Sursok, koji je dugo živeo u Carigradu u vreme Edvarda VII i u Londonu za vreme vladavine Abdula Hamida, na sirijski preveo Horacijeve Ode. Prema tome, postojala je neka veza između Sursoka, Horacija i, razume se, Idna, i ova neočekivana rodbinska veza s Entonijem Idnom ispunila je Izabelu opravdanim ponosom. Zatim je Idn naglo otputovao za London, i na golfu u Akvasanti svi su gledali jedan drugog podozrivo, kao ljubomorni ljubavnici, i tužno i prisno kao razočarani ljubavnici. Izabela, kojoj je jedna osoba, koja je došla iz Forte dei Marmi, prenela neku nevinu šalu koju je učinila Džejn (ta šala se odnosila na večere – daće što se na Istoku priređuju posle pogreba), otkazala je u poslednjem trenutku ručak. A Dora je otrčala u

322

KURCIO MALAPARTE

Forte dei Marmi da bi izvestila Džejn o spletkama i događajima koji su se odigrali u toku ove neobične i burne sedmice. „Ah, i tebe je to bilo zahvatilo, draga!“, reče Džejn di San Faustino. „Videla sam te onog dana izdaleka; imala si tako čudno lice! Odmah sam u sebi rekla: Aha, zbrisao je mališa!'“ „Kakav je neobičan grad ovaj Puni!“, reče lord Pert. „U vazduhu lebdi dah večnosti. U ovom gradu sve se pretvara u legendu, pa i najobičnije mondensko ogovaranje. Eto, i ser Entoni Idn je ušao u legendu. Dovoljno je bilo da samo nedelju dana boravi u Večnom gradu, pa da i sam uđe u večnost.“ „Da, samo je prebrzo iz nje izašao, mangup jedan!“, reče Džejn. To je bilo zlatno doba Golf-kluba, to su bili srećni i zanosni dani Akvasante. Potom se zaratilo i course se pretvorila u paseo, kad su mlade Rimljanke počele da prolaze pred očima Galeaca Ćana i njegove pratnje, te mlade Rimljanke koje su u belim ručicama klatile drivere. Galeacova zvezda, koja se rodila iz ružičaste magle rata, naglo je zasijala na nebu, to je bilo jedno novo zlatno izgledalo da se ponovo u Golf-klub srećni potpuno i zanosni dani: iako sudoba, imena, načinjeponašanja, pogledi, odećavraćaju bili možda novi, suviše novi i boje suviše žive da bi pobudili podozrenje, katkad nepravično, podozrenje koje obično pobuđuju suviše novi ljudi, suviše nove stvari u jednom suviše starom svetu, u kome se verodostojnost nikad ne postiže ni novinama ni mladošću. Pa i sam nagao uspon Galeaca i njegovog kruga bio je jasan znak nezakonitosti tog sveta, koja je bila neosporna. Otišli su Englezi, otišli su Francuzi, mnoge druge strane diplomate spremale su se da napuste Rim: Engleze i Francuze zamenile su nemačke diplomate, ali više nije bilo onog nekadašnjeg ponašanja. Nekakvo nepoverenje uvrežilo se u ljudima iz ovoga kruga, posle nekadašnje fine neusiljenosti, nemarnosti. Princeza Ana Marija Bizmark svetlo švedskosrećne lice izgledalo je izvezeno na svodu od plavefon svile, dok su(njeno se iza njega nazirali borovi, čempresi i grobovi sa Via Apia) i druge mlade žene iz Nemačkog poslanstva bile su ljupke i vedre, u onom snebivanju, a činjenica da se osećaju strankinjama u ovom Rimu, u kome se svaka druga strankinja osećala Rimljankom, činila ih je obazrivim i stidljivim. Ali u vazduhu je lebdeo miris tuge, neosetan, fini miris tuge. Krug mladih oko Galeaca Ćana bio je sujetan i štedar. Bio je to krug jednog taštog i ćudljivog princa, u koji su ljudi ulazili preko žena, a izlazili kad bi pali u nemilost princa. Bilo je to tržište smeha, časti, službi i svešteničkih dohodaka. Kraljica ovog kruga bila je, kako to i treba da bude, jedna žena: ali

Kaputt

323

ipak ne neka Galeacova ljubavnica, mlada i lepa, već jedna žena čiji je miljenik i štićenik bio Galeaco. Rimsko društvo se potčinilo, iako je u početku tome davalo otpor, njenoj vlasti do koje je ona došla na osnovu svog imena, položaja, bogatstva i anđeoske sposobnosti duha za spletkarenjem. Tome treba dodati njen prirodan dar za nepostojano osećanje istorije i društvenu, klasnu svest koja je u njoj zagušila ionako slabo i neodređeno osećanje za politiku. Pošto joj je išao naruku položaj „prve dame Rima“, koji više nije mogao da joj se osporava, haos i ratna neizvesnost u koje je upalo rimsko društvo, s onim očajanjem što prožme umorne vene stare katoličke aristokratije kad se približava kakva strašna oluja i, najzad, kršenje moralnih načela i shvatanja, što je prethodnica velikih revolucija, princeza Izabela Kolona je za kratko vreme uspela da palatu na Pjaci Santi Apostoli pretvori u tvrđavu onih „načela bezakonja“ čije su upadljivo novo oličenje u oblasti politike i mondenskog života bili upravo grof Galeaco Ćano i njegova pratnja. Ova vest je predstavljala novost samo za one koji zaista nisu znali kakav položaj Izabela zauzima u rimskom društvu, pošto nisu bih obavešteni o političkim preokretima u uglednim rimskim porodicama tokom trideset, pedeset poslednjih godina, ni o „javnim tajnama“ cveta rimskog društva. Činjenica da je Izabela već godinama igrala ulogu vestalke, stroge čuvarice najkraćih načela zakonitosti, mnoge nije sprečila da „malu Sursok“ (kako su Izabelu zvali u prvo vreme njenog braka, kad je tek došla u Rim iz Kaira i Carigrada sa svojom sestrom Matildom, udatom za Alberta Teodolija) smatraju skorojevićkom, uljezom i da misle kako je, u skladu sa dorskim stilom palate Kolona, ona predstavljala stub u korintskom stilu. Docnije, suočena s Italijom bezakonja koju su Musolini i njegova „revolucija“ izneli u prvi plan, Izabela je nekoliko godina, sve do Konkordata, zadržala častan stav i uzdržano se smeškala: takoreći, sva zbivanja je posmatrala odozgo, sa prozora. Ona je uskladila odnose sa „revolucijom“, onakvom kakva joj se ona činila kad ju je posmatrala sa prozora palate Kolona, sa istom do tančina proučenom etikecijom, sa istom protokolarnom strogošću s kojom je zaključivala svoje čuvene ugovore o zakupu s nesrećnom gđom Kenedi, koja je dugo, kao kirajdžika, zauzimala izvesne odaje u palati Kolona. Onog dana kad je Izabela otvorila vrata Italu Balbu „zakoniti“ Rim se nimalo nije začudio i ne bi se moglo reći da se ova novost pretvorila u skandal. Ali možda niko nije shvatio stvarne i duboke razloge ove promene u Izabelinom držanju i uzrok prisustva Itala Balba u salonima palate Kolona na Pjaci Santi Apostoli. Ne samo za Izabelu i rimsko društvo, već i za čitav italijanski narod, rat je bio ono što Španci zovu izrazom koji se upotrebljava u borbama s bikovima: el

324

KURCIO MALAPARTE

momento de verdad.190 To je trenutak kad se čovek sam nađe pred bikom s mačem u ruci. U tom trenutku se otkriva verdad, istina o čoveku i o životinji koja mu je suprotstavljena. Čovekova i životinjina taština tog trenutka postaju bespredmetne: čovek u tom najuzvišenijem trenutku stoji sam i go pred životinjom koja je takođe sama i gola. Kad se zaratilo, tj. u trenutku verdada, i Izabela se našla sama i naga: tada je javno otvorila velika vrata palate Kolona Galeacu Ćanu i njegovoj pratnji, pokazujući da je najzad rešila kome će se načelu privoleti: načelu zakonitosti ili načelu bezakonja, i palatu na Pjaci Santi Apostoli pretvoriti u ono što je bila Pariška nadbiskupija u doba kardinala od Reca. U neku ruku i sama slična kardinalu od Reca, u toj kraljevskoj palati bezakonja u kojoj se sada okupljalo sve ono dvolično, lažno, što je poslednjih godina izbilo na površinu u ovom novom Rimu i u ovoj novoj Italiji, Izabela je vladala kao kraljica, ne odričući se ipak stare, drage i ubitačne sklonosti ka tiraniji: Galeaco je pre bio oruđe ove tiranije nego sam tiranin. Više nisu bele ruže i rumene zimske jagode – kraljevski plodovi koji su sve do pred rat svakoga dana avionom stizali iz Libije kao poklon Itala Balba – ukrašavale Izabelinu trpezu (Italo Balbo je bio mrtav i mrtve su bile ruže i zimske jagode iz Libije), već nasmejana lica, ružičasti obrazi, usta slična jagodama onih mladih žena koje je kao kraljevski dar Izabela nudila nezajažljivoj Galeacovoj taštini. Za vreme kratkovečne vladavine Itala Balba, beaux esprits Rima, oni isti o kojima je govorio Stendal, upoređivali su Izabelinu trpezu sa pistom za najviše i najopasnije mondenske i političke uzlete. Odatle je Balbo krenuo na krstarenje Atlantikom, s te trpeze je poslednji put uzleteo. Sada, otkako je za Izabelinim stolom vladao Galeaco Ćano, on se pretvorio u oltar otadžbine: ispod njega je samo nedostajao leš nepoznatog (ko zna, možda će se jednog dana i taj leš nepoznatog naći ispod njega). Nijedna mlada žena kojoj bi se Galeaco divio prilikom kratkotrajnih susreta, nijedan vredni stranac, častoljubivi gospodin, nijedan dendi iz palate Kiđi, koji je radio na tome da dobije bolji položaj u kakvom dobrom poslanstvu, nije mogao da mimoiđe obavezu (koju je uostalom svako želeo na sebe da uzme i pritom se služio raznim veštinama) da Izabeli i Ćanu kupi gozbenu kitu ruža. Odabrani su prelazili preko praga palate Kolona tajanstvena lica kao da je u pitanju nekakvo saučesništvo, kao da su zaverenici javne, očigledne bune. Izabelin poziv na večeru nije više bio samo mondenski poziv. On je možda imao politički značaj. Pa ipak, mnogi su imali pogrešno mišljenje o političkom značaju poziva na Pjacu Santi Apostoli. 190

Špa.: Trenutak istine. (Prim prev.)

Kaputt

325

Izabela je prva, a možda i jedina shvatila, čak pre no što je Galeacu Ćanu otvorila vrata palate Kolona, da ovaj mladi i galantni ministar inostranih poslova, srećni Musolinijev zet, nema nikakav uticaj na italijansku politiku, ni na italijanski život uopšte. A onda zašto je Izabela na palati Kolona razvila barjak Galeaca Ćana? Oni – ne tako retki – koji su joj prebacivali da Galeaca štiti isključivo iz mondenskog častoljublja (može li se zamisliti smešnija optužba) ili zato što voli spletke, izgleda da su zaboravljali kako „prva dama Rima“ sigurno nije osećala potrebu da poboljša svoj položaj u mondenskom društvu, a još manje da ga brani i da od jedne veze sa Galeacom može samo da gubi a ne i da dobije. Uostalom, znalo se kakva je bila sudbina tih veza sa grofom Ćanom. Treba odati priznanje Izabelinom mondenskom duhu, veličini njene društvene politike: niko, pa čak ni Musolini, u Rimu nije mogao da vlada protiv Izabele. O osvajanju moći Izabela nije imala šta da uči od bilo koga: krenula je u pohod na Rim, mnogo ranije, gotovo dvadeset godina pre Musolinija. A mora se priznati da je taj njen pohod bio mnogo uspešniji od Musolinijevog. Razlozi Izabelinog „zanosa“ za Galeaca bili su mnogo složenije prirode i mnogo dublji. U jednom društvu koje se rastače i koje je na ivici propasti, u jednom narodu u kojem načela istorijske, političke, društvene zakonitosti više nemaju nikakvu važnost, u jednoj Italiji u kojoj su klase, prisno vezane za sudbinu održavanja društva, izgubile svaki ugled, u zemlji za koju je Izabela, s nepogrešivim instinktom jedne Sursok, osetila da namerava da postane najveća istočna država na Zapadu (sa političkog gledišta Rim je mnogo pre nego Napulj zasluživao da ga lord Rozbiri prikaže kao „jedini istočni grad na svetu koji nema nijednu evropsku četvrt“), u takvoj Italiji samo pobeda načela bezakonja mogla je da zajemči mirno rešenje strašne društvene krize, koju je rat nagoveštavao i spremao se da Italiju u nju gurne. Samo pobedom takvih načela mogle su da se ostvare najviše i neposredne težnje konzervativnih klasa u razdobljima ozbiljne krize: da se spase ono što se može spasti. Neki su Izabeli bezazleno prigovarali da je napustila stvar zakonitosti za ljubav bezakonja. To znači, na jeziku visokog društva, da se privolela grofu Galeacu Ćanu, a zapostavila princa od Pijemonta, koji je u očima konzervativnih klasa bio oličenje načela zakonitosti, tj. reda i održavanja društva i izgledao jedini čovek koji je kadar da zajemči mirno rešenje kriza u okviru Ustava. Ako u Evropi postoji neki princ pun vrlina, onda je to svakako Umberto Savojski. Njegova draž, lepota, dobrota, njegova jednostavnost i smešak – to su vrline koje bi, kako italijanski narod zamišlja, trebalo da krase prinčeve. Ali Umberto ipak nije posedovao izvesne osobine neophodne da se postigne cilj koji su pred njega postavljale konzervativne klase. Princ od

326

KURCIO MALAPARTE

Pijemonta je smatrao da je u dovoljnoj meri inteligentan, dok su drugi smatrali da nije inteligentan onoliko koliko bi to bilo potrebno. Učinili bismo nepravdu kada bismo kazali da u njemu nije bilo razvijeno osećanje časti. U njemu je to osećanje bilo razvijeno, ali samo nije bilo takvo kakvo su konzervativci smatrali da treba da bude osećanje časti jednog princa u trenucima opasnosti. Na jeziku uplašenih konzervativaca, izraz „osećanje časti“ kod jednog princa znači onu vrstu izuzetne časti kojom se pokušava ne samo da se sačuvaju monarhistička načela, ne samo da se odbrane Ustav i interesi dinastije, već i sve ono što se nalazi iza tih načela, tog Ustava, interesa, tj. čitav društveni poredak. S druge strane, u okolini princa od Pijemonta nije se nalazio nijedan čovek koji bi bio u stanju da shvati šta konzervativci podrazumevaju pod izrazom „osećanje časti“ u trenutku teške i opasne društvene krize. Što se tiče princeze od Pijemonta, u koju su mnogi polagali velike nade, ona je bila žena s kojom bi Izabela mogla da se razume. U trenucima ozbiljne društvene krize, kad je sve bilo dovedeno u pitanje i sve ugroženo, a ne samo kraljevska porodica i interesi dinastije, jedna princeza Izabela Kolona, rođena Sursok, ne bi mogla da dozvoli da se s jednom princezom od Pijemonta ophodi drukčije nego na ravnopravnoj nozi. Izabela ju je zvala „Flamankom“, a taj epitet, kad bi prešao preko strogih Izabelinih usana, dočarao bi sliku jedne od onih bujnih devojaka sa flamanskih slika, riđokosih, raskošnih bedara, lenjih i oblapornih usana. Izabela je smatrala da su izvesno držanje princeze od Pijemonta, izvesne čudne veze (zaista pomalo opasne) sa ljudima neprijateljski raspoloženim prema monarhiji, ili upravo, komunistima, dozvoljavale da se pretpostavi kako princeza od Pijemonta više voli da se posavetuje sa muškarcima, pa čak i svojim protivnicima, nego da se poveri ženama, pa makar i prijateljicama. „Ona nema prijateljica i ne želi da ih ima.“ To je zaključak što ga je Izabela na osnovu ovakvog princezinog držanja izvukla i žalila je što stvar tako stoji, ali ne radi sebe, razume se, već radi „jadne Flamanke“. Jasno je da se Izabela, birajući između princa od Pijemonta i grofa Galeaca Ćana, morala da opredeli za ovog drugog. Ali od mnogih razloga koji su odlučili da da prednost grofu Ćanu nad princom Umbertom postojao je i jedan sasvim pogrešan. Bez sumnje, Ćano je, politički i istorijski, bio najčistiji predstavnik načela bezakonja, tj. onog što su konzervativne klase smatrale, kako su to same govorile, „pripitomljenom revolucijom“ (a za društveni konzervatizam pripitomljena revolucija je uvek korisnija od okrutnog otpora ili glupavog i neveštog otpora). Ali Izabela je počinila kobnu grešku što je na njen izbor uticalo ubeđenje, koje su delili mnogi, da je Ćano protiv Musolinija, da je oličenje ne samo u stvarnosti već i u savesti italijanskog naroda jedine

Kaputt

327

politike koja je kadra da spase ono što se može spasti, tj. oličenje politike prijateljstva s Engleskom i Amerikom, da je on, najzad, ako ne baš potpuno „novi čovek“, koga su svi tražili i očekivali (Galeaco je bio suviše mlad da bi ga u trideset i šestoj godini mogli smatrati novim čovekom u zemlji u kojoj ljudi počinju da bivaju novi tek kad prevale sedamdeset godina), ono bar čovek sutrašnjice, onakav kakvog bi ozbiljna i mračna situacija nametala. Docnije se pokazalo koliko je teška bila ova zabluda koja je urodila ozbiljnim posledicama. Svanuće dan kad će se uvideti kako je Izabela bila samo oruđe proviđenja (onog proviđenja s kojim je Izabela, preko Vatikana, uspostavila tako dobre odnose) da bi ubrzala samrtne muke jednog društva osuđenog na smrt i da bi mu dala svoju fizionomiju i stil. Mnogi su, kao i Izabela, živeli u zabludi da je grof Galeaco Ćano Musolinijev protivnik, čovek u koga London i Vašington imaju poverenja. Pa i sam Galeaco, u svojoj taštini i samozadovoljnom optimizmu, bio je u dubini duše ubeđen da mu je englesko i američko javno mnjenje naklonjeno i da London i Vašington s njim računaju kao s jedinim čovekom u Italiji koji bi mogao da (posle neizbežno strašnog kraja rata) preuzme upetljano Musolinijevo nasleđe, i da, bez nepopravljivih gubitaka i nepotrebnog prolivanja krvi, bez velikih društvenih prevrata, prede s Musolinijevog poretka na novi poredak, nadahnut anglosaksonskim liberalizmom. Ukratko, da je on jedini čovek koji bi Londonu i Vašingtonu mogao da zajemči uspostavljanje poretka, a pre svega održavanje jednog društvenog uređenja koje je Musolini poremetio i koje je rat pretio da iznova naruši. Kako je mogla nesrećna Izabela da ne padne u ovu plemenitu zabludu? Pošto je bila poreklom Levantinka, štaviše Egipćanka, ljubav prema Engleskoj sačinjavala je sastavni deo njene prirode, vaspitanja, navika – materijalnih i moralnih interesa: bila je rođena, gotovo predodređena da traži, da izmišlja u drugima ono što je ona sama jako i duboko u sebi osećala i želela da u drugima nađe. S druge strane, ona je otkrila u Galeacu, u njegovoj prirodi, naravi, ophođenju, spoljnom stavu (koji se tako lako može zameniti političkim stavom) mnoge činioce koji su joj ulivali poverenje, koji su u njenom srcu budili velike i strasne nade i činile je bezmalo srodnom sa grofom Ganom; a to su oni najgori činioci, takoreći istočnjački činioci italijanske naravi, koji se nikad nisu toliko ispoljili kao onda kad se kriza, za vreme rata, bližila svom kobnom kraju. Galeacova narav je obilovala ovim činiocima, a oni su bili još izrazitiji zbog njegovog porekla, ne toskanskog već gaetanskog (rodio se u Livornu, ali su njegovi došli iz Fornije, pored Geate, bili su obični ribari, imali su nekoliko bednih čamaca, a u Livornu, više nego u ma kom drugom italijanskom gradu, Istok dolazi do izraza najstvarnije, najneposrednije u svim

328

KURCIO MALAPARTE

svojim najživljim bojama), zbog lošeg vaspitanja i načina na koji je shvatao bogatstvo, moć, slavu, ljubav, načina koji je mnogo podsećao na shvatanja jednog paše. Nije uzalud Izabela naslutila u Galeacu drugog Sursoka. I tako je Izabela ubrzo postala procenjivač političkog života u Rimu, znala šta se, u mondenskom smislu reči, podrazumeva pod pojmom „politika“ u višem društvu. Površnom posmatraču, čiji bi pogled privukli raznorazni obesni ispadi nasmejane Izabele, ova žena mogla bi čak da se učini srećnom. Ali njena sreća, kako to obično biva, u rastočenom društvu, u doba truleža i nesreće, postepeno je prelazila u moralnu ravnodušnost, turobni cinizam, čije je verno ogledalo bio mali krug ljudi koji se okupljao oko njenog stola u palati na Pjaci Santi Apostoli. Oko ovoga stola okupljali su se ljudi koji su u Rimu važili za najbolja i za najgora imena, imali najbolje i najgore ponašanje, bih uvaženi ili prezreni. Biti gost u palati Kolona bio je san (koji se uostalom lako mogao da pretvori u javu) ne samo mladih žena iz rimskog visokog društva (preko ovog kobnog praga počele su da prelaze dosad zapostavljene Venere sa Severa i Venecijanke, koje su došle iz svojih pokrajina da se ogledaju sa pobedonosnim rimskim suparnicama i mnogoj od njih je pošlo za rukom da u svome krilu izmeša novu i mračnu krv Ćanovih sa starom i slavnom krvlju porodice T., C, D.), već i mladih glumica iz Činečite, prema kojima je grof Ćano , u poslednje vreme, usled nekakvog umora, čisto prustovskog umora, iz „Cote de Guermantes“, koji ga je bio zahvatio, ili varljive potrebe za prostosrdačnošću, sve više osećao naklonost. Svakim danom se sve više uvećavao broj „Ćanovih udovica“, kako su ljudi zvali bezazlene grofove milosnice, koje su, kad bi pale u nemilost toga čoveka, što se veoma lako zagrevao a još lakše hladio, kako u svemu tako i u ljubavi, dolazile do Izabele i na njenim grudima plakale, ispovedale se, iskaljivale ljubomoru i bes. Tri puta nedeljno kod Izabele je bio dan primanja za udovice: primala ih je u određene sate, između tri i četiri posle podne. Primala ih je raširenih ruku, nasmejana lica, kao da je nameravala da im čestita ili zato što su izbegle neku veliku opasnost, ili zato što ih je ozarila neočekivana sreća: i izgledalo je da se neobično raduje, da uživa, gotovo fizički, bolesno, rekao bih pohotljivo, što se njen, pomalo kreštav smeh i reči u kojima je podrhtavala nesavladljiva radost, mešaju sa suzama i jadikovanjem bednih „udovica“. U ovom su, međutim, nad pravom i dubokom ljubavnom patnjom, odnosile prevagu ljutnja, poniženje, bes. U tim trenucima bi se Izabelina duhovitost, duhovitost spletki i samozavaravanja, uzvišavala do čiste umetnosti, do slobodne i proizvoljne igre, do nezainteresovane nemoralnosti, koja je bila gotovo nevina. Ona se smejala, šalila, žalostila, plakala, ali oči su joj se jednako

Kaputt

329

sijale od zadovoljstva, kao da su suze gneva i poniženja tih jadnica nekakva njena tajanstvena osveta. U toj umetnosti, u toj Izabelinoj igri, materiam superabat opus. Velika Izabelina tajna, koju je već godinama čitav Rim s pakosnom radoznalošću uzaludno uhodio, vrebao, brižljivo po njoj kopkao, možda bi u tim trenucima otkrile neke veoma ljubopitljive oči, kad bi uzbudljivi i opaki prizor Izabeline pobede i poniženja „udovica“ bio dostupan takvim ljubopitljivim očima. A ovo što se naziralo iz ispovesti poneke „udovice“, zapanjene i uzbuđene ovom neobičnom Izabelinom radošću, bilo je dovoljno da osvetli, uzbudljivo i dirljivo, složenu i tajanstvenu prirodu nesrećne Izabele. Svakim danom se oko Galeaca i njegovog otmenog i udvoričkog društva sve više zatvarao krug pustoši, ravnodušnosti, prezira, mržnje, koji su sada bili sastavni delovi moralne slike bedne Italije. Možda je i sama Izabela u izvesnim trenucima osećala da se oko nje sužava jedan mračan horizont: ali nije htela da vidi ono što sama nije želela da vidi, sva zaokupljena varljivom nadom, građenjem jedne plemenite izmišljotine, koja bi Italiji omogućila da prevaziđe teška iskušenja, neumitnost rasula, i potraži zaštitu, kao nova Andromeda, u ljubavnom zagrljaju engleskog Perseja. Kad je postepeno sve oko nje počelo da se ruši, kad je grof Ćano svakog dana svojim naduvenim stavom sve očiglednije dokazivao da je potpuno odvojen od italijanske stvarnosti i time potvrdio ono čega je Izabela već odavno i sama bila svesna, ono čega je ona jedino bila svesna, tj. da Galeaco ne predstavlja u italijanskom životu baš ništa, da je njegova vrednost samo formalna, dekorativna, da je njegovo poštenje samo izgovor, sve to, ne samo da je nije ispunilo gorčinom i podozrenjem, ne samo da joj nije otvorilo oči i ukazalo joj na njeno kobno samozavaravanje, već ju je još jače učvrstilo u njenoj uzvišenoj i plemenitoj zabludi, tako da je imala još više razloga da bude gorda. Zar je važno što Galeaco nije čovek današnjice, kad je on čovek sutrašnjice? Još je jedino Izabela verovala u njega. Taj mladi čovek, ljubimac bogova, taj mladi čovek koga su dobri i surevnjivi bogovi obasuli divnim darovima i na njega izlili kišu milosti jednog dana će spasti Italiju. U naručju će je izneti iz plamena do bezbedne Engleske i baciće je na njene velikodušne grudi. U Izabelinom apostolstvu bilo je žara jedne Flore Makdonald. Ništa nije moglo da trgne iz zablude Izabelu da je Galeaco (London i Vašington, zahvaljujući veštoj i neumornoj Izabelinoj propagandi u Vatikanu, gde se ministar njegovog britanskog veličanstva pri Svetoj stolici, ser Ozborn, sklonio na početku rata, znali su s kakvom ljubavlju i poštovanjem čitav italijanski narod okružuje grofa Ćana) bio jedini čovek na koga su engleska i američka politika mogle u Italiji da se oslone: to je bio čovek koga su London i

330

KURCIO MALAPARTE

Vašington držali u rezervi da se njime posluže kad svane dan obračuna, tj. kad svane onaj dan koji Englezi zovu „the morning after the night before“. 191 Ni smotrenost moćnih, mnogobrojnih odanih Izabelinih prijatelja iz Vatikana, njihovo uporno podozrenje, saveti da se umeri i bude ponizna, njihovo pućenje ustima i klimanje glavom, ni ledena uzdržanost engleskog ministra Ozborna nisu uspeli da Izabelu trgnu iz zablude. Kad bi joj neko rekao da je Galeaco suviše drag bogovima da bi mogao da se ponada da će se spasti, kad bi joj neko objasnio kakvu su sudbinu zavidljivi bogovi, kao najvišu milost, nametnuli svojim ljubimcima i rekao joj da je Galeaco predodređen da posluži Musoliniju kao jagnje za skori neizbežni Uskrs i da ga Musolini samo zato čuva, dvoranom palate Kolona zaorio bi se njen oštri smeh. „Ali, dragi, šta vam pada na pamet!“ I Izabelu su bogovi suviše voleli. U poslednje vreme, kad je rat počeo da otkriva svoje pravo lice, tajanstveno lice, Izabela i Galeaco su sklopili nekakav tužan savez. Taj savez ih je nesvesno i postepeno usmeravao ka otvorenoj moralnoj ravnodušnosti, fatalizmu, koji je posledica samozavaravanja i samozablude. Zakon koji se poštovao na ručkovima i svečanim prijemima u palati Kolona usklađivao je sada i njihove odnose. Ne prustovski zakon Fobur Sen-Žermena, ni zakon jednog skorog Mejfera, ili još skorije Park Avenije, već onaj laki i širokogrudi zakon bogatih četvrti Atine, Kaira, Carigrada. Bio je to popustljiv zakon, zasnovan na ćudima i dosadi, lišen bilo kakve moralne nedoumice. U ovom rastočenom društvenom krugu, u kome je Izabela bila poslušna kraljica, Galeaco je igrao ulogu paše: onako debelom, ružičastom, nasmejanom i despotski raspoloženom nedostajali su mu samo papuče i turban da bi bio u skladu s klimom rahatlokuma iz palate Kolona. Posle dugog odsustvovanja, posle više od godinu dana provedenih na ruskom frontu, u Ukrajini,Seo Poljskoj, jednog sam opet u Golfsam uFinskoj, jedan ugao na jutra terasinajzad i odjednom mi ušao se smučilo, klub Akvasanta. uznemirio sam se posmatrajući igrače koji su polako, nesigurna koraka napredovali po udaljenom obronku s blagim uzvišicama što su neosetno silazile prema crvenim svodovima vodovoda, dok se iza njih isticala pozadina sa borovima i čempresima, koji su ukrašavali grobove Horacija i Kurijacija. Desilo se to jednog jutra novembra 1942. godine. Sunce je na zemlju bacalo mlake zrake, vlažan vetar donosio je sa mora opojni miris algi i trave. Nevidljivi avion brundao je negde u plavetnilu neba, to njegovo brundanje sipilo je sa svoda kao milozvučni polen. 191 Engl:

„Jutro koje sviće posle noći.“ (Prim. prev.)

Kaputt

331

Tek sam se pre nekoliko dana vratio u Italiju, posle dugog zadržavanja na jednoj klinici u Helsinkiju, na kojoj sam bio podvrgnut teškoj operaciji koja me je potpuno iscrpla. Morao sam da se poštapam pri hodanju; lice mi je bilo bledo, izmoždeno. Igrači su počeli da se u malim grupama vraćaju u klub, i lepotice iz palate Kolona, dendiji iz bara Ekscelzior, podrugljivo i hladno društvo mladih sekretara iz palate Kiđi prolazili su pored mene i pozdravljali me sa smeškom na usnama, a neki od njih su bili iznenađeni što me vide, nisu znali da sam se vratio u Italiju, mislili su da sam još u Finskoj. Zastali bi još jedan trenutak, kad bi me videli onako bledog i omršavelog, i raspitivali se kako sam, je li u Finskoj veoma hladno, hoću li se u Rimu zadržati duže ili ću uskoro opet krenuti na finski front. Čaša martinija mi je drhtala u ruci, još sam bio veoma slab, a odgovarao sam im da, ne, i gledao ih u oči, smeškajući se u sebi, dok nije došla Paola. Seli smo za jedan sto malo po strani, pored prozora. „Ništa se nije izmenilo u Italiji, zar ne?“, upitala me Paola. „O, sve se izmenilo“, rekoh, „upravo je neverovatno kako se izmenilo.“ Paola je rekla: „Čudnovato, ja to ne primećujem.“ Pogledala je prema vratima i odjednom uzviknula: „Evo Galeaca! Misliš da se i on izmenio?“ Odgovorio sam: „I Galeaco se izmenio. Svi su se izmenili. Svi užasnuti očekuju veliki Kopparoth, Kaputt, veliku mačku.“ „Šta kažeš?“, uzviknula je Paola i razrogačila oči. Galeaco uđe. Jedan trenutak zastade na pragu i protrlja ruke. Smeškao se skupljajući usta, dizao je bradu, pozdravljao je, a oči su mu se širile od srdačnog osmeha od koga mu se usta nisu razvlačila. Pogled mu se dugo zadržavao na ženama, kratko na muškarcima. Zatim je prošao prostorijom ispršen, uvučena trbuha, jer je pokušavao da sakrije kako se ugojio. Neprestano je trljao ruke i glavu okretao levo-desno. Seo je za jedan sto u uglu, a odmah su mu prišli Siprijen del Drago, Blasko d'Ajeta i Marčelo del Drago. Glasovi koji su se bili spustili do šapata kad se Ćano pojavio na pragu sad su se opet podigli i svi su počeli da na sav glas razgovaraju, dovikujući se preko stola kao da razgovaraju sa druge obale reke. Svi su jedan drugoga zvali po imenu, dovikivali se s jednog na drugi kraj dvorane, zatim su se okretali i gledali Galeaca kako bi se uverili da ih je primetio i čuo: jer samo su se zato na sav glas dovikivali, zato su radosno uzvikivali, zato su se smeškali, pogledavali. S vremena na vreme, Galeaco je dizao glavu i uzimao učešća u opštem razgovoru. Govorio je glasno, uporno gledajući čas jednu čas drugu devojku (pogled mu se nikad nije zadržavao na ljudima, kao da u ovoj sobi nije ni bilo muškaraca) i smeškao se, obešenjački namigivao, davao znak uzdignutom obrvom ili usnama (koje su mu bile mesnate i istaknute) sa koketerijom na koju su žene odgovarale suviše glasnim smehom, naginjale se preko stola,

332

KURCIO MALAPARTE

priklanjale glave da bolje čuju i neprestano krišom i zavidljivo motrile jedna na drugu. Za susednim stolom sedeli su Lavinija, Dana, Žoržet, Ana Marija fon Bizmark, princ Oto Bizmark i dva mlada sekretara iz palate Kiđi. „Danas svi izgledaju zadovoljni“, reče Ana Marija fon Bizmark obraćajući se meni. „Primećujete li da ima nešto novo?“ „Šta može da bude u Rimu novo?“, odgovorio sam. „Ja sam to novo u Rimu“, reče Filipo Anfuzo i priđe stolu za kojim su sedeli Fon Bizmarkovi. Filipo Anfuzo je baš toga jutra stigao iz Budimpešte, gde je nedavno bio poslat da zameni ministra Duzepa Talama. „O, Filipo!“, viknu Ana Marija. „Filipo!“, začulo se sa svih strana. Filipo se okretao smešeći se i pozdravljao levo, desno, na onaj njemu svojstven i izveštačen način, okrećući glavu polako kao da mu je na vratu iskočio čir, kao i obično ne znajući kuda da dene ruke, kojima bi se čas podbočio, čas ih gurnuo u džep, čas opustio pa bi mu nepomično visile niz bokove. Izgledalo je kao da je od drveta, kao da je sveže lakiran, a crna boja njegove sjajne kose bila je prejaka, pa čak i za čoveka kakav je on, za jednog ministra kakav je on. Smejao se, oči su mu se sijale, one njegove divne, gotovo tajanstvene oči, a dok se smejao, treptao je, kao obično, razneženo i sentimentalno. Slaba tačka bila su mu kolena, uvučena tako da su se trljala jedno o drugo. Bio je svestan te svoje mane, jedine mane, i ćutke je patio zbog nje. „Filipo! Filipo!“, vikali su svi unaokolo. Primetio sam da se Galeaco presekao u pola reči, pogledao Anfuza, a pritom mu se lice namrštilo. Bio je surevnjiv na Anfuza. Začudio sam se što je još uvek bio surevnjiv na Filipa. I Ćanova slaba tačka bila su uvučena kolena koja su se trljala jedno o drugo. Jedina zajednička tačka između Galeaca i Filipa bile su te iks-noge. „Amerikanci su se juče iskrcali u Alžiru“, reče Anfuzo i sede za sto Fon Bizmarkovih, između Ana Marije i Lavinije, „eto zašto su danas svi srećni.“ „Ćutite, Filipo, ne budite pakosni“, reče Ana Marija. „Pravo da kažem, oni su isto tako bili srećni kao onog dana kad je Romel stigao u El Alamejn“, reče Anfuzo. Pre četiri meseca, u junu, kad su italijanske i nemačke trupe pod Romelovom komandom na juriš stigle u El Alamejn i kad je izgledalo da će svakog časa ući u Aleksandriju i Kairo, Musolini je navrat -nanos avionom odleteo na egipatski front, u uniformi maršala Imperije i u svojim koferima poneo čuveni mač islama, koji mu je Italo Balbo, guverner Libije, svečano predao pre nekoliko godina. U Musolinijevoj pratnji, među ostalima, nalazio se i guverner Egipta, koga je duče, uz velike počasti, trebalo da naimenuje u Kairu. To je bio Serafino Mazolini, nekadašnji italijanski opunomoćeni

Kaputt

333

ministar u Kairu. I Serafino je, brže-bolje, odleteo avionom na front kod El Alamejna, sa čitavom četom sekretara, daktilografa, prevodilaca, stručnjaka za arapska pitanja i štabom ljubavnika, muževa, braće, rođaka, Ćanovih milosnica (već su se koškali i zajedali, tako da je libijska pustinja bila preplavljena ljubomornim svađama povređenog samoljublja) i nekih dičnih, gordih i setnih Edinih ljubavnika, koji su pali u nemilost. „Rat u Libiji“, govorio je Anfuzo, „bio je koban po harem Ede i Galeaca: kad god bi Englezi, prilikom promenljive ratne sreće u pustinji, kročili korak napred, pala bi im šaka poneka od ličnosti iz tog harema.“ Međutim, prema vestima koje su sa fronta kod El Alamejna počele da pristižu u Rim, Musolini je jedva čekao da pobedonosno uđe u Aleksandriju i Kairo, a Romel bio toliko besan na Musolinija da nije hteo očima da ga vidi. „Zašto je došao ovamo?“, govorio je Romel. „Ko nam ga je ovamo poslao?“ Musolini, kome je već dosadilo čekanje, šetkao se, ćutljiv i mrk, pred jadnim egipatskim guvernerom, ćutljivim i bledim. U Rimu su još bile žive rane koje je postavljanje Serafina Mazolinija za guvernera Egipta otvorilo u srcima taštih dvorana iz palate Kiđi i palate Kolona koji su se razočarali u svojim težnjama: za mnoge, problem trenutka nije bio kako osvojiti Egipat, već kako sprečiti Serafina da ode u Kairo. Svi su se uzdali u Engleze. I samog Ćana, iako iz drugog razloga, nije zadovoljavao razvoj događaja i stoga je bio podrugljivo podozriv. „Da, u Kairo!“, uzvikivao je i time je hteo da kaže kako Musolini tamo nikad neće stići. Ali tokom pobedonosnih dana pred El Alamejnom, Galeaca je tešilo, prema njegovim sopstvenim rečima, to što Musolini nije bio u Rimu, pa makar i na nekoliko dana, što se najzad, govorio je Galeaco, rešio da „nam se skine s vrata“. „Odnosi između Ćana i Musolinija“, primetih, „nisu ni dan-danas najbolji, prema onome kako se priča u Stokholmu.“ „Galeaco možda želi da njegov tast doživi kakav mali poraz“, reče Anfuzo, podražavajući naglasak Marsilja. „Nećete valjda da tvrdite kako se rat, za njih, svodi na obično pitanje vođenja domaćinstva“, reče Ana Marija. „Nažalost!“, uzviknu Filipo i duboko uzdahnu, upravivši u nebo svoje lepe oči. „Čini mi se da se danas Siprijen dosađuje“, primeti Žoržet. „Siprijen je suviše duhovita“, reče Anfuzo, „da bi smatrala Galeaca zabavnim.“ „To je u stvari tačno; Galeaco je smrtno dosadan“, reče Ana Marija. „Ja naprotiv smatram“, reče princ Fon Bizmark, „da je veoma duhovit i zanimljiv.“

334

KURCIO MALAPARTE

„Sigurno je zanimljiviji od Fon Ribentropa“, reče Filipo. „Znate li šta kaže Fon Ribentrop za Galeaca?“ „Razume se da znam“, reče Oto fon Bizmark uznemireno. „A ne, ne znate“, reče Ana Marija. „Pričajte samo, Filipo.“ „Fon Ribentrop kaže da bi Galeaco bio veliki ministar inostranih poslova kad se ne bi bavio inostranim poslovima.“ „Kao ministar inostranih poslova“, rekoh, „mora se priznati da se njima veoma malo bavi. Mana mu je što se previše bavi unutrašnjim poslovima.“ „U pravu ste“, reče Anfuzo, „po ceo bogovetni dan bavi se njima. Predsoblje mu se pretvorilo u podružnicu Ministarstva unutrašnjih poslova i upravu Fašističke stranke.“ „Više mu odgovara da postavlja prefekte i federalne sekretare“, reče jedan od dva mlada sekretara iz palate Kiđi, „nego ambasadore.“ „Muti je njegovo delo“, reče drugi. „A sada su smrtni neprijatelji“, reče Anfuzo. „Verujem da su došli u sukob kad je trebalo da se grof Magistrati postavi za opunomoćenog ministra u Sofiji.“ „Kakve veze ima Muti s njihovim odnosima?“, upita Fon Bizmark. „Ćano vodi unutrašnju politiku, a Muti spoljnu“, odgovori Filipo. „Galeaco je pravi čudak“, rekoh. „Zavarava se da je omiljen u Americi i Engleskoj.“ „Kad bi bar to bilo sve“, reče Anfuzo. „Ali on zamišlja da je omiljen i u Italiji.“ „Neka zamišlja kad mu to pričinjava zadovoljstvo“, reče Fon Bizmark. „Mnogo ga volim“, reče Ana Marija. „Kad bi bar to izmenilo tok rata“, reče Anfuzo čudnim glasom, porumenevši. Ana Marija se nasmeši, i pogleda Anfuza: „Pa i vi ga mnogo volite, zar ne, Filipo?“ „Mnogo ga volim, razume se“, reče Anfuzo, „ali kakve koristi od toga? Da sam mu majka, strepio bih za njega.“ „Zašto ne strepite i ovako, kad ga toliko volite?“, reče Ana Marija. „Nemam vremena. Suviše strepim za sebe.“ „Koji vam je đavo danas svima?“, reče Lavinija. „Da vas rat ne čini tako nervoznim?“ „Rat?“, reče Anfuzo. „Kakav rat? Svet ne mari za rat. Niste videli one velike plakate koje je Musolini naredio da obese u svim radnjama i da izlepe po ulicama grada. To su veliki trobojni plakati na kojima su uštampane krupnim

Kaputt

335

slovima samo ove reči: Mi smo u ratu. Dobro je što nas na to podseća“, dodade Anfuzo, „jer svi su to nekako smetnuli s uma.“ „Italijanski narod se od ovoga rata zaista nalazi u veoma čudnom duševnom stanju“, reče princ Oto fon Bizmark. „Pitam se“, reče Anfuzo, „na koga će Musolini svaliti krivicu za sve što se bude desilo ako nas u ratu ne posluži sreća.“ „Na italijanski narod“, rekoh. „Ne, Musolini nikad ne svaljuje odgovornost na veći broj lica. Njemu treba samo jedno. Jedno od onih lica koje izgleda kao stvoreno za tako nešto. Svaliće odgovornost na Galeaca. Inače, zašto bi Galeaca držao pored sebe? Musolini ga samo zbog toga drži. Pogledajte Galeacovu glavu, zar nije kao stvorena da se na nju sruši sva odgovornost?“ Okrenuli smo se prema Galeacu i pogledali ga: glava mu je bila okrugla, malo naduta i, činilo se, nešto prevelika. „Nešto prevelika za njegove godine“, reče Anfuzo. „Nesnosni ste, Filipo“, reče Ana Marija. „Smatrao sam te Galeacovim prijateljem“, rekoh Anfuzu. „Galeacu nisu potrebni prijatelji i ne želi da ih ima. Ne zna šta bi s njima. Prezire ih i s njima se ophodi kao sa slugama“, reče Filipo, pa dodade, smešeći se: „Dovoljno mu je Musolinijevo prijateljstvo.“ „Musolini ga mnogo voli, zar ne?“, reče Žoržet. „O da, mnogo!“, reče Anfuzo. „Februara 1941. godine, za vreme zlosrećnog pohoda na Grčku, Galeaco me je pozvao u Bari u nameri da sa mnom porazgovara o nekim pitanjima u vezi sa Ministarstvom. U tom trenutku Ćano se nalazio u veoma teškom položaju. Tada je bio potpukovnik jedne eskadrile bombardera u Palezeu, pored Barija. Mnogo je bio ljut na Musolinija. Zvao ga je 'glavonja'. Tih dana došlo je do sastanka u Bordigeri, na kome se Musolini sreo sa Frankom i Seranom Sunjerom. U poslednjem trenutku, Galeaco, koji je već nosio prtljag u ruci i spremao se da krene, morao je da ostane kod kuće. Rekao mi je: 'Musolini me mrzi.' Te iste večeri Eda mu je telefonirala da im je najstariji sin Fabricio teško oboleo. Ta vest je duboko kosnula Galeaca. Počeo je da plače i rekao mi je: 'Mrzi me, tu se ništa ne može, mrzi me.' Zatim je dodao: 'Taj čovek je uvek moja kob.'“ „Kob?“, reče Lavinija i nasmeja se. „Bože, šta sve muškarci ne uobražavaju.“ „Ako se ne varam, Galeaco upravo namerava da podnese ostavku“, reče Dana.

336

KURCIO MALAPARTE

„Galeaco nikad ne bi dobrovoljno napustio položaj na kome se nalazi: suviše je častoljubiv. Spava sa ministarskom foteljom kao sa nekom ljubavnicom. Premire od straha da ga ne maknu s položaja.“ „Ovih dana u Bariju“, rekoh, „Galeaco je i zbog nekih drugih stvari imao razlog da premre od straha. Hitler je predao Musoliniju, za vreme njihovog susreta u Breneru, opširan Himlerov izveštaj protiv Galeaca.“ „Nije li to možda izveštaj protiv Izabele Kolone?“, upita Ana Marija. „Šta vi o tome odnosu znate?“, upita je Oto fon Bizmark pomalo uznemiren. „Čitav Rim o njemu priča već mesec dana“, reče Ana Marija. „Ovo su teški trenuci za Galeaca“, reče Anfuzo. „Njegovi najprisniji prijatelji okrenuli su mu leđa. Blasko d'Ajeta mi je rekao da bi on, u slučaju spora između Galeaca i Izabele, držao Izabelinu stranu. Ja sam mu odgovorio: 'A kad bi trebalo da birate između Hitlera i Izabele?' Jasno je da nije potrebno birati između grofa Galeaca Ćana i princeze Izabele Kolone: ali svet je živeo u takvom uverenju. Jednog jutra, Galeaco me zamolio da dođem njegovoj kući. Bilo je neuobičajeno vreme za posete, otprilike osam sati ujutru. Našao sam ga u kupatilu. Izašao je iz kade i, dok se brisao, rekao mi je: 'Fon Ribentrop mi je zabio nož u leđa. Fon Ribentrop se krije iza Hitlera. Izgleda da se u onom izveštaju traži moja glava. Ako Musolini pokloni moju glavu Fon Ribentropu, dokazaće da je zaista ono što svi znamo da jeste: kukavica.' Zatim dodade pritisnuvši obema rukama goli trbuh: 'Treba da malo omršavim?' Kad se obrisao, zbacio je ogrtač s leđa, stao potpuno go pred ogledalo i počeo da maže kosu nekakvom gužvom trave koju su mu poslali iz Šangaja, trave koja se u Kini upotrebljava umesto briljantina. 'Srećom', reče, 'što nisam ministar inostranih poslova Kine.' I produži: 'Kina ti je poznata kao i meni. Divna je to zemlja, ali zamisli samo šta bi tamo moglo da me snađe kad bih nešto pao u nemilost.' I počeo je da mi opisuje jedan način mučenja u Kini, što je video na pekinškoj ulici. Sa osuđenika, vezanog za kolac, skidaju kamom parče po parče mesa, sem živaca, arterija i vena, dok se ne pretvori u splet kostiju, živaca, vena kroz koje se prosijavaju sunčevi zraci i oko kojih lete muve. Tako iskasapljen, osuđenik može da živi nekoliko dana. Galeaco se sa bolnim uživanjem zadržavao na najstrašnijim pojedinostima i veselo se smejao. Osećao sam kako želi da bude svirep, a istovremeno se plaši i dušu mu ispunjava nemoćna mržnja. 'I u Italiji', dodade on, 'dešavaju se slične stvari. Musolini je izmislio mnogo svirepije mučenje od ovog kineskog: ono se sastoji iz toga što te jednostavno udari nogom u stražnjicu.' Dok je to govorio, dodirivao je svoju stražnjicu. 'Udarac sam po sebi ne boli mnogo', reče on, 'ali ti teško pada da na njega čekaš, teško ti pada to neprestano očajničko čekanje

Kaputt

337

svakog dana, svakog sata, svakog trenutka.' Rekao sam mu, smešeći se, da smo se on i ja dobro obezbedili, jer smo takvu kaznu predviđali i da nam je, srećom, stražnjica pozamašna. Galeaco se namrštio i, opipavši se pozadi, upitao me: 'Zaista ti se čini da mi je stražnjica pozamašna?' Veoma se zabrinuo da mu taj deo tela nije odebljao. Zatim mi je rekao dok se oblačio: 'Musolini se nikad neće usuditi da moju glavu ma kome pokloni. Boji se. Svestan je da su svi Italijani na mojoj strani. Italijani znaju da sam ja jedini čovek u Italiji koji je imao hrabrosti da se suprotstavi Musoliniju.' Zavaravao se, ali mene nije mogao da zavara, i ja sam oćutao na tu njegovu primedbu. Tog trenutka i sam je iskreno verovao da se suprotstavljao Musoliniju. A u stvari, od jutra do mraka je strepio da ne dobije nogu u stražnjicu. Pred Musolinijem, Galeaco se držao kao i svi drugi, kao i svi mi drugi: bio je prestrašen i sluga. Povlađivao mu je i on kao i svi ostali, sa lavovskom hrabrošću. Tek kad bi mu Musolini okrenuo leđa, postajao je neustrašiv. Da je nešto Musolini imao usta na leđima, Galeaco ne bi prezao da mu stavi glavu u gubicu kako to čine ukrotitelji sa divljim zverima. Ponekad je bio veoma zanimljiv i umeo da interesantno priča o ratu, Musoliniju, Hitleru. Nesumnjivo je bio inteligentan, duhovit. Kad bi procenjivao političku situaciju, pokazao bi se kao čovek koji dobro poznaje svoj zanat, a i zanat drugih. Jednog dana sam ga upitao šta misli kakav će biti ishod rata.“ „I šta vam je odgovorio?“, upita princ Fon Bizmark s podrugljivim osmehom. „Kako još ne bi umeo da kaže koji će narod dobiti rat, ali da bi umeo da kaže koji narodi su ga već izgubili.“ „A koji su ga narodi izgubili?“, upita Fon Bizmark. „Poljska i Italija.“ „Nije zanimljivo ko će ga izgubiti“, reče Ana Marija. „Htela bih da znam ko će ga dobiti.“ „Ne budite suviše radoznali“, reče Anfuzo, „to je državna tajna. Zar nije to državna tajna?“, dodade on, obraćajući se Otu fon Bizmarku. „Razume se“, reče princ Oto fon Bizmark. „Katkad se Galeaco, prilikom donošenja izvesnih sudova, pokaže neverovatno nesmotren“, reče Filipo Anfuzo. „Kad bi zidovi njegovog kabineta u palati Kiđi i Izabelin sto umeli da govore, Musolini i Hitler imali bi šta da čuju.“ „Trebalo bi da bude oprezan“, reče Žoržet. „Izabelin sto ume da govori!“ „Opet ta stara priča!“, reče Fon Bizmark. Kad je, početkom 1941. godine, prilikom sastanka na prevoju Brener, Hitler predao Musoliniju Himlerovu optužbu protiv Ćana, ta vest je u Rimu

338

KURCIO MALAPARTE

najpre izazvala zaprepašćenje, pa strah i najzad pakosno zadovoljstvo. Ali zvanice okupljene oko Izabelinog stola smejale su se toj optužbi kao neuspeloj šali neverne posluge i u najmanju ruku nepristojnih slugu. „Hitler je prostačina!“, govorila je Izabela. Ta optužba, u stvari, nije ni bila toliko usmerena protiv grofa Ćana koliko protiv princeze Izabele Kolone, koju je Himler zvao „peta kolona“. Svaki razgovor koji se vodio za ovim stolom bio je od reči do reči, sa svim pojedinostima, unet u izveštaje, i to ne samo ono što su govorili Galeaco, Eda, Izabela, ne samo primedbe viđenih zvanica, poznatog imena, visokog društvenog položaja, ne samo mišljenja Ćana ili stranih diplomata koji su posećivali palatu Kolona, mišljenja o ratu i greškama Hitlerove i Musolinijeve ratne politike, već i sva ona mondenska ogovaranja, ženske pakosti, bezazlenosti beznačajnih lica kakva su Marčelo del Drago ili Mario Pansa. Edine duhovitosti o ovome ili o onome, o Hitleru, Fon Ribentropu, Fon Makenzenu, priče o njenim čestim putovanjima u Budimpeštu, u Berlin, u Beč; razne tajne koje je Ćano iznosio o Musoliniju i Franku, o Hortiju i Paveliću, o Petenu i Antonesku; oštri Izabelini sudovi o prostačkim Musolinijevim ljubavima i njena gorka predviđanja o ishodu rata, kao i ljupka firentinska ogovaranja Sandre Spaleti i sablažnjive anegdote poneke mlade nemačke ili italijanske glumice iz Činečite o ljubavima Gebelsa i Pavolinija – sve je to ušlo u ovaj iscrpni izveštaj. Veliki deo izveštaja bio je posvećen Ćanovom ljubavnom životu, njegovoj prevrtljivosti, ljubomori njegovih milosnica, izopačenosti ovog malog dvora koji se okupljao oko Izabele i Ćana. Ali Ćana je od Musolinijeve srdžbe spasio to što je ovaj Himlerov izveštaj sadržavao čitav jedan deo posvećen Edi. Dokumenat bi imao kobnih posledica po Galeaca da se u njemu nije pominjalo Edino ime, njene ljubavi, opasne veze njenih prijateljica,skandali iz Kortine d'Ampeco i sa Kaprija. Musolinija su optužbe iznete protiv njegove kćerke prinudile da uzme u zaštitu svoga zeta. Međutim, ovaj Himlerov izveštaj izazvao je međusobna nepoverenja i u samom krugu Galeacovih i Izabelinih zvanica. Ko je Himleru dao podatak da sačini ovakav izveštaj? Posluga iz palate Kolona? Izabelin glavni kelner? Ili neko od Galeacovih i Izabelinih prisnih prijatelja? Pominjalo se jedno, drugo ime, sumnjalo se na neku ženu čije je samoljublje bilo povređeno nedavnim usponom njene suparnice. Sve „udovice“ su bile pažljivo ispitane, pretresene. „Kako bilo, vi i ja nismo davali podatke“, rekla je Izabela grofu Ćanu. „Ja sigurno nisam!“, odgovorio je Galeaco. „Šta vam pada na pamet?“, rekla je Izabela i pogledala u tavanicu koju je slikao Pusen. Ovaj izveštaj urodio je jednom jedinom posledicom: grof Ćano je hitno udaljen iz Rima. Galeaco je otputovao u Bari, bio je dodeljen jednoj eskadrili bombardera na aerodromu u Palezeu, i o njemu se jedno vreme u dvoranama palate Kolona

Kaputt

339

i palate Kiđi samo šaputalo i s izveštačenom ravnodušnošću prelazilo preko njegovog imena. Ali Izabela, iako je bila duboko uvređena onim „ja sigurno nisam“, ostala je u svom srcu verna Galeacu (u njenim godinama žena ne može da se prevari) i govorila o njemu ne kao o čoveku koji je pao u nemilost, već kao o čoveku koji može svakog časa da padne u nemilost. Da upotrebimo jedan sportski izraz: „The ball wasn't now at his foot'.“192 „Kladim se“, reče Ana Marija i ljupko se obrati Filipu Anfuzu, „da u Himlerovom izveštaju vi uopšte niste pomenuti.“ „Čitava jedna stranica posvećena je mojoj ženi“, odgovori Anfuzo kroz smeh, „a to je dovoljno.“ „Čitava stranica o Mariji? Oh, jadna Marija, kakva čast!“, reče Žoržet bez trunke pakosti. „A o meni? Je li meni posvećena čitava stranica?“, upita kroz smeh An a Marija. „Vaše pitanje“, odgovorih, „veoma liči na pitanje koje mi je jednog dana postavio general Fon Šobert. Nalazili smo se u Ukrajini prvih meseci rata protiv Rusije. General Fon Šobert me pozvao na večeru u Komandu armije. Za njegovim stolom se okupilo dvanaestak oficira. Odjednom me je Fon Šobert upitao šta mislim, kakav je danas položaj nemačke vojske u Rusiji? 'Čini mi se', odgovorio sam, ciljajući na jednu italijansku narodnu izreku, 'da se nemačka vojska u Rusiji nije zaplela kao pile u kučinu, već kao pile u stepsku pučinu'.“ „Ah, bože!“, uzviknu Ana Marija. „Vrlo zgodno!“, reče Fon Bizmark i nasmeja se. „Ubeđen sam“, reče Filipo Anfuzo, „da je general Fon Šobert shvatio šta si time hteo da kažeš.“ „Nadam se da je shvatio. General Fon Šobert je bio u Italiji i pomalo je natucao italijanski. Ali kad je prevodilac, poručnik Šiler, Tirolac iz Merana, koji se opredelio za Nemce, preveo moj odgovor,' pokušavajući da objasni smisao ove italijanske izreke, general Fon Šobert me prekorno, a istovremeno st rogo i zaprepašćeno upitao zašto se u Italiji pilad gaji u kučini? 'Pa ne gajimo ih u kučini', odgovorih. 'To narod tako kaže da bi pokazao teškoće sa kojima mora da se jedno pile bori kad slučajno počne da kljuca po kučini.' 'Kod nas, u Bavarskoj', reče general Fon Šobert, 'pilad gaje u strugotini ili slami.' 'Pa i kod nas, u Italiji, gaje pilad u strugotini ili slami', rekoh. 'Onda zašto ste pominjali kučinu?', upita me general Fon Šobert i namršti čelo. 'Pa to je samo narodna izreka', odvratih, 'obična poslovica!' 'Hm, čudno!', reče general Fon Šobert. 'Kod nas, u Istočnoj Pruskoj', reče pukovnik Vrhovnog štaba Štark, 'pilad gaje 192

Engl.: „Lopta mu sad ne beše pored noge.“ (Prim. prev.)

340

KURCIO MALAPARTE

u pesku: to je veoma ekonomičan i racionalan način.' 'Pa i kod nas u Italiji', odgovorih. 'U nekim oblastima u kojima je zemljište peskovito gaje pilad u pesku!' Počeo sam da se preznojavam i tiho sam zamolio prevodioca da mi pomogne, za ime božje, da me nekako izvuče iz neprilike. Šiler se smejao, popreko me pogledao, kao da je hteo da mi kaže: 'Upao si u sos, a sad treba ja da te vadim!' 'Ako tako stoji stvar', reče general Fon Šobert, 'ne razumem zašto onda uplićete kučinu. Tačno da je to narodna izreka, ali te izreke, kao i sve narodne poslovice, uvek su čvrsto vezane sa stvarnošću. To znači da, iako suprotno tvrdite, ipak u Italiji ima oblasti u kojima se pilad gaji u kučini. A to je veoma neracionalan i svirep način gajenja živine!' Upro je u mene strog pogled u kome sam počeo da nazirem nepoverenje i prezir. Hteo sam da mu odgovorim: 'Da, generale, nisam se usudio da vam kažem, ali tačno je da se u Italiji pilad gaji u kučini, i to ne samo u nekim oblastima, već u svim oblastima, u Pijemontu, Lombardiji, Toskani, Umbriji, Kalabriji, na Siciliji, svuda, u čitavoj Italiji, i to ne gaje samo pilad u kučini, već i decu. Svi Italijani su odgajeni u kučini. Niste primetili da su svi Italijani odgajeni u kučini? Pa pogledajte ih, dobro ih pogledajte: videćete da su svi Italijani odgajeni u kučini!' A možda zaista ne bi shvatio, možda zaista ne bi mogao da poveruje koliko je istine bilo u mojim rečima. Strašno sam se preznojavao i ponavljao mu da nije tačno, da nije istina, da ni u jednoj oblasti Italije ne gaje pilad u kučini, da je to samo izreka, jedan način na koji se narod izrazio: ein Volkssprichwort! Tog trenutka mi komandant Hanberger, koji već duže vremena nije s mene skidao svoj sivi stakleni pogled, hladno reče: 'A sada mi objasnite kakve veze sa svim tim ima stepa. Sa kučinom je u redu, potpuno ste nam objasnili pitanje kučine. Ali šta je sa stepom? Kakve veze s tim ima stepa? Was hat die Steppe mit den Kücken zu tun?' Okrenuo sam se prema prevodiocu da od njega potražim pomoć, i pogledom ga preklinjao da me nekako spase, za ime božje, od ove nove i još teže opasnosti, ali sam s užasom primetio da je i Šiler počeo da se prezno java, da mu se čelo orosilo znojem, da je prebledeo, da me svi strogo gledaju, osetio da sam izgubljen i počeo da ponavljam, jedan, dva, tri puta da je to samo narodna izreka, da tako to narod kaže, da je to igra reči. 'Dobro', reče major Hanberger, 'ali ne mogu nikako da razumem kakve veze ima stepa sa pilićima.' Tada sam se naljutio i odgovorio nestrpljivim glasom da je nemačka vojska u Rusiji slična piletu u stepi, upravo piletu u stepi. 'Dobro', reče major Hanberger, 'ali ne razumem šta ima tako čudnog u pilićima iz stepe. U svim ukrajinskim selima ima mnogo kokoši, a prema tome i pilića, a na tim pilićima nisam primetio ništa izuzetno. To su pilići kao i svi drugi.' 'Ne', odgovorih, 'to nisu pilići kao svi drugi.' 'Nisu pilići kao drugi?', ponovi major Hanberger i zaprepašćeno me pogleda. 'U Nemačkoj se živina gaji na naučnoj osnovi', reče

Kaputt

341

general Fon Šobert, 'i taj način gajenja je neuporedivo bolji od sovjetskog načina. Verovatno je zato meso stepske živine znatno lošije od mesa nemačkih pilića.' Pukovnik Štark nacrta na parčetu hartije pile, uzor pileta iz istočne Pruske: major Hanberger navede mnogobrojne statističke podatke i tako se malo-pomalo razgovor pretvori u učenu lekciju o naučnom gajenju živine, u kojoj su uzimali učešća i drugi oficiri. Ja sam zanemeo i brisao znoj sa čela. General Fon Šobert, pukovnik Štark i komandant Hanberger prekidali su razgovor, bacali poglede na mene i govorili kako im ne ide u glavu kakve veze imaju nemački vojnici s pilićima. Drugi oficiri su me posmatrali veoma sažaljivo. Najzad, general Fon Šobert ustade i reče: 'Schluss!', i tako smo se svi digli od stola i izašli. Raštrkali smo se po ulicama grada i pošli na spavanje. Mesec je bio okrugao i žut na zelenkastom nebu, i prevodilac, poručnik Šiler, poželevši mi laku noć, reče: 'Nadam se da ste shvatili da s Nemcima nema šale.' Ja sam odgovorio: 'Ach so!', i pošao na spavanje, sav satrven. Nisam mogao da zaspim, milioni popaca cvrčali su u spokojnoj noći, a meni se činilo da čujem milione pilića kako pijuču u beskrajnoj stepi. Utonuo sam u san tek kad su počeli da kukuriču petlovi.“ „Divno!“, uzviknu Ana Marija i zapljeska. Svi su se smejali, ali princ Oto fon Bizmark me gledao nekako čudno: „Veoma lepo“, reče, „umete da pričate zanimljive zgode. Ali ja ne volim te vaše piliće.“ „Ja ih obožavam!“, reče Ana Marija. „Vama mogu da kažem istinu“, rekoh, obraćajući se Otu fon Bizmarku, „u Italiji se pilići gaje u kučini. Ali to je tajna. Ne zaboravimo da smo u ratu.“ Tog trenutka Marčelo del Drago priđe stolu Fon Bizmarkovih. „U ratu?“, reče. „Još pričate o ratu? Ne možete razgovarati o nečem drugom? Rat je izašao iz mode.“ „Da, zaista, malo je zastareo, izašao iz mode“, reče Žoržet, „ove godine se više 'ne nosi'“. „Galeaco me molio“, reče Marčelo, obraćajući se Anfuzu, „da t e upitam možeš li danas da svratiš u Ministarstvo.“ „Zašto ne?“, odgovori Anfuzo podrugljivo i malo neprijateljski. „Zato sam plaćen.“ „Oko pet sati, možeš?“ „Više bih voleo oko šest“, odgovori Anfuzo. „U redu, onda oko šest“, reče Marčelo del Drago, zatim, pokazujući glavom neku mladu ženu koja je sedela za jednim stolom pored stola Fon Bizmarkovih, upita ko je.

342

KURCIO MALAPARTE

„Kako? Ne poznajete Brižit?“, reče Ana Marija, „To je moja odlična prijateljica. Lepa je, zar ne?“ „Divna“, reče Marčelo del Drago. Dok se vraćao za Galeacov sto, dva puta se okrenuo i pogledao Brižit. Mnogi su gosti, međutim, počeli da izlaze iz kluba i kreću prema livadama u nameri da odigraju partiju golfa. Mi smo i dalje sedeli za stolom i razgovarali, a malo docnije videli smo Marija Pansu kako prati Galeaca prema Brižitinom stolu. Ana Marija je primetila da se Galeaco ugojio. „U prošlom ratu“, reče Anfuzo, „svi su oslabili, u ovom su se ugojili. Svet se okrenuo tumbe. Ništa više ne razumem.“ Fon Bizmark odgovori (ne bih umeo da kažem je li u njegovom glasu bilo ironije) da je gojaznost znak moralnog zdravlja. „Evropa je“, reče, „sigurna da će pobediti.“ Ja sam primetio da je narod mršav, dosta je proći kroz Evropu i osvedočiti kako su narodi mršavi. „Pa ipak“, dodao sam, „narodi su sigurni da će u ovom ratu pobediti.“ „Koji narodi?“, upita me Fon Bizmark. „Svi narodi“, odgovorih, „pa i nemački, razume se.“ „Rekli ste 'razume se'“, reče Fon Bizmark podrugljivo. „Najmršaviji su radnici“, rekoh. „I nemački radnici, razume se: pa ipak, od svih ljudi radnici su najsigurniji da će dobiti rat.“ „Mislite?“, upita Fon Bizmark, a po glasu se osećalo da je zaprepašćen. Grof Ćano je stajao pred Brižitom i nešto joj po običaju govorio na sav glas, povremeno okretao glavu u smejao se. Brižit je sedela, nalaktila se na sto, podbočila bradu, gledala ga nedužno i lukavo. Zatim je ustala, pa zajedno s njim izašla u park. Tamo su se šetali oko bazena i nešto šaputali. Grof Ćano je izgleda bio veoma pažljiv, opet je postao glasan, osvrtao se unaokolo. Lice mu je bilo namršteno, oholo ali i srdačno. Svi su posmatrali ovaj prizor i značajno se domigivali. „Lepo bogami!“, reče Ana Marija. „Brižit je zaista ljupka žena“, reče Fon Bizmark. „Galeaco je ljubimac žena“, reče Žoržet. „Ovde nema jedne žene“, reče Anfuzo, „koja nije s njim doživela avanturu.“ „Ja znam jednu koja je umela da mu se odupre“, reče Ana Marija. „Da, ali ona nije ovde“, reče Anfuzo i namršti se. „Otkud znate?“, reče Ana Marija i koketno se ljutnu. Tog trenutka ude Brižit i priđe Ana Mariji. Bila je vesela, smejala se pomalo raskalašno. „Pazite, Brižit“, reče Anfuzo, „grof Ćano izlazi iz svih ratova kao pobednik.“

Kaputt

343

„Oh, znam“, odgovori Brižit, „već sam obaveštena. Što se mene tiče, ja svaki rat gubim. Ali meni je dosta rata, a Galeaco me ne interesuje.“ „Zaista?“, reče Ana Marija i osmehnu se s nevericom. I mi smo izašli u park i krenuli prema prvoj senci pod zracima jesenjeg sunca, koje je mirisalo na med i sparušeno cveće. Igrači su se pojavljivali i nestajali među brežuljcima, kao plivači među talasima. Njihovi štapovi su se svetlucali na suncu, igrači bi dizali ruku prema nebu, jedan trenutak je tako zadržavali kao da se mole, zatim bi se štapovi zanjihali i opisujući širok luk u zelenom i crvenom vazduhu, nestajali, dizali se i opet svetlucali. To je ličilo na nekakav balet na ogromnoj pozornici, balet koji je pratila tiha muzika vetra u travi. Na livadi su odskakivali uzvici, zeleni, žuti, crveni, plavi, koji su zbog udaljenosti bili razvučeni, prigušeni, kadifasti. Grupa mladih žena sedela je na travi, smejala se i šalila. Sve su se okrenule prema Galeacu, koji se, nedaleko od njih, šetao sa Blaskom d'Ajetom, i gledao ih onako šeretski raspoložene i izazovne: to je bio venac najlepših lica i najuglednijih imena u Rimu. Među njih se umešalo nekoliko najlepših žena iz Firence, Venecije, Lombardije, koje su se smejale još srdačnije od Rimljanki i imale rumenija lica, življe oči, crvenija usta, prirodnije i slobodnije držanje. Jedna je na sebi imala crvenu haljinu, druga plavu, treća zagasitosivu, a četvrta – boje ljudskog mesa. Jednoj je kosa bila kovrdžava, kratko podšišana i ona se pomalo ponosila svojim mladalačkim čelom i čistim oblikom usana, druga je skupila na zatiljku kosu u punđu, dok ju je njena drugarica podigla sa slepoočnica. Svima su lica bila opaljena vazduhom i suncem: Marita je ličila na Alkibijadu, Paola na Fornarinu, Lavinija na Amororisku, Bjanka na Dijanu, Patriča na Selvađu, Manuela na Fijamentu, Đorđina na Beatriču, Enrika na Lauru. Nečeg kurtizanskog, a ipak bezazlenog, zapažalo se na njihovim čelima, u očima, na usnama. Rastočenost i samoljublje odražavali su se na ovim snežnobelim i ružičastim licima, u tim vlažnim pogledima koje je senka trepavica činila čulnim i stidljivim. Mlakim vazduhom ćarlijao je povetarac, raskošni zraci sunca zlatili su stabla borova, ruševine grobnica duž Via Apia, cigle, kamenje, komade starodrevnog mermera, razbacane među žbunjem po ivici livade. Mladi anglofili iz palate Kiđi sedeli su na obali basena i suviše glasno razgovarali na engleskom. Do nas bi doprla poneka reč, puna mirisa „kep-stena“ i „krevenmešavine“. Po livadi, koju je blago pozlatio umorni plamen jeseni, šetkale su se stare rimske princeze, rođene Smit, Braun, Semjuel, dostojanstvene bez nasleđa koje su se naslanjale na štap sa srebrnom ručkom, stare lepotice iz Danuncijeve generacije, koje su hodale polako, ispod očiju imale velike podočnjake, dugačke bele vretenaste ruke. Jedna devojka, čiju je kosu vetar

344

KURCIO MALAPARTE

vijorio, nešto je uzvikivala i išla za nekim mladim plavim gospodinom u golf pantalonama. Bio je to prizor pun živosti, iako već zastrt blagom koprenom, na ivicama oguljen kao stara gravira u bojama. Galeaco me odjednom spazi, odvoji se od Blaska d'Ajete, priđe mi i stavi mi ruku na rame. Već više od godinu dana s njim nisam razgovarao i nisam znao šta da mu kažem. „Koliko već ima kako si se vratio?“, upita me a u glasu mu se osećao prekor. „Zašto nisi došao da me posetiš?“ Govorio je sa mnom prisno, unosio se u razgovor, što se kod njega retko dešavalo. Odgovorio sam mu da sam u Finskoj bio teško bolestan, i da sam još slab. „Mnogo sam umoran“, dodao sam. „Umoran? Možda si hteo da kažeš zgađen?“, upita me on. „Da, sve mi se već smučilo“, odgovorih. On me pogleda i posle kraće pauze reče: „Videćeš da će uskoro biti bolje.“ „Bolje? Italija je mrtva zemlja“, odgovorih. „Šta može da se preduzme sa jednim mrtvacem? Možeš samo da ga sahraniš.“ „Nikad se ne zna šta se može desiti“, reče on. „Možda si u pravu“, rekoh, „nikad se ne zna.“ Poznavali smo se još iz detinjstva, u svakoj prilici me branio, iako to od njega nisam tražio. Branio me je 1933, kad sam bio osuđen na pet godina, branio me kad sam bio uhapšen 1938, 1939, 1941, branio me pred Musolinijem, branio me pred Staračeom, pred Mutijem, pred Bohinijem, pred Seniseom, pred Farinačijem i prema njemu sam osećao duboku zahvalnost, koja nije imala nikakve veze s mojim političkim stavom. Sažaljevao sam ga. Želeo sam da mu jednog dana u nečemu pomognem. Ko zna, možda će mi se jednom pružiti prilika da mu se nađem pri ruci. Ali sada nije imalo šta da se radi, sada smo jedino mogli da ga sahranimo. Bio sam ubeđen da ću ga bar sahraniti. Pored tolikih prijatelja, postojala je nada da ću ga, ako ništa drugo, ono bar sahraniti. „Čuvaj se starog“, rekao sam mu. „Znam, mrzi me. On sve mrzi. Katkad se pitam da nije lud. Misliš da se još može nešto učiniti?“ „Sada više nema šta da se radi. Suviše je dockan. Trebalo je da učiniš nešto 1940. kako bi ga sprečio da ne uvuče Italiju u ovaj sramni rat.“ „Hiljadu devetsto čedrdesete?“, reče i nasmeja se, a meni se njegov smeh nije dopao. Zatim dodade: „Rat još može i dobro da se svrši.“ Ja sam ćutao. Osetio je da u mome ćutanju ima nečeg bolnog, neprijateljskog i rekao je: „Nisam ja za ovo kriv. On je želeo rat. Šta sam ja mogao da učinim?“ „Da odeš.“ „Da odem. A onda?“

Kaputt

345

„A onda ništa!“ „Od toga ne bi bilo nikakve koristi“, rekao je. „Ne bi bilo. Ali trebalo je da odeš.“ „Da odem, da odem! Kad god o tome razgovaramo, uvek me na isti način prekorevaš. Da odem! A onda?“ Galeaco se naglo udalji od mene i brzim korakom krenu prema klubu. Video sam da se jedan trenutak zadržao na pragu, a potom ušao. Još sam se neko vreme šetao livadom, pa sam i sam ušao u klub. Galeaco je sedeo između Siprijen i Brižite, a okružili su ih Ana Marija, Paola, Marija, Žoržet, Filipo Anfuzo, Marčelo del Drago, Bonareli, Blasko d'Ajeta i neka sasvim mlada devojka, koju nisam poznavao. Galeaco je upravo pričao kako je pročitao zvaničnu objavu rata francuskom i engleskom opunomoćenom ministru. Kad je francuski opunomoćeni ministar Fransoa Ponse ušao u njegovu radnu sobu u palatu Kiđi, grof Ćano ga je primio srdačno i odmah mu rekao: „Sigurno pogađate, zašto sampronicljivošću“, vas pozvao?“ odgovorio je „Ja se, inače, negospodine odlikujemministre, nekom naročitom Fransoa Ponse, „ali ovoga puta sam pogodio.“ Tada mu grof Ćano, stojeći pored pisaćeg stola, pročita zvaničnu objavu rata: „U ime njegovog veličanstva kralja Italije, cara Etiopije itd.“ Fransoa Ponse se zbuni i reče: „Znači, zaratili smo.“ „Da.“ Grof Ćano je bio u uniformi avijatičarskog potpukovnika. Francuski ambasador mu reče: „A vi, šta ćete vi da radite? Bacaćete na Pariz bombe?“ „Mislim da hoću. Ja sam oficir i izvršiću svoju dužnost.“ „Ah, pritom bar nastojte da vas ne ubiju!“, odgovori mu Fransoa Ponse. „Ne vredi za tu stvar.“ Posleizgubiti tih rečiživot francuski opunomoćeni ministar se uzbudio i izgovorio takve reči koje Galeaco nije mogao da ponovi. Zatim su se grof Ćano i Fransoa Ponse rastali uz stisak ruke. „Šta vam je kazao francuski opunomoćeni ministar?“, upita Ana Marija. „Baš sam radoznala.“ „Nešto veoma zanimljivo“, odgovori Galeaco, „ali to ne mogu da ponovim.“ „Kladim se da ti je kazao nešto nepristojno“, reče Marita. „Eto zašto ne možeš da to ponoviš.“ Svi su se nasmejali, a Galeaco najviše.

346

KURCIO MALAPARTE

„Pravo bi imao da mi je i kazao tako nešto“, odgovori Galeaco, „ali u stvari nije. Bio je veoma uzbuđen.“ Zatim je ispričao kako je engleski opunomoćeni ministar saslušao objavu rata. Ser Persi Loren ušao je u radnu sobu i odmah ga upitao zašto ga je zamolio da ga poseti. Grof Ćano mu je pročitao zvaničnu objavu rata. „U ime njegovog veličanstva kralja Italije, cara Etiopije itd.“ Ser Persi Loren ga je saslušao tako pažljivo kao da nije želeo da mu promakne ni jedna jedina reč, pa ga je hladno upitao: „Je li to tačan obrazac objave rata?“ Grof Ćano nije mogao da sakrije iznenađenje. „Da, to je tačan obrazac objave rata.“ „Ah“, uzviknu ser Persi Loren pa dodade: „Imate li možda olovku?“ „Da, razume se da imam“, reče grof Ćano pa mu pruži olovku i list hartije sa zaglavljem Ministarstva inostranih poslova. Engleski opunomoćeni ministar pažljivo odseče nožem za rezanje hartije zaglavlje koje je najpre presavio, pogleda vrh olovke pa upita grofa Ćana: „Hoćete li biti tako ljubazni da mi izdiktirate to što ste mi maločas pročitali.“ „Sa zadovoljstvom“, odgovori grof Ćano, preneražen. I sasvim polako ponovo mu pročita objavu rata. Kad je završio sa diktiranjem, ser Persi Loren, koji je sve vreme bio savršeno miran i nadnesen nad list hartije, ustade, steže ruku grofu Ćanu i uputi se prema vratima, pa zatim, ne okrenuvši se, izađe. „U toj vašoj priči nešto ste zaboravili da pomenete“, reče Ana Marija fon Bizmark sa lakim švedskim naglaskom. Galeaco pogleda Ana Mariju začuđeno, pomalo zbunjeno, pa reče: „Ništa nisam zaboravio.“ „Jeste, nešto si zaboravio!“, reče Filipo Anfuzo. „Zaboravio si da nam ispričaš“, potvrdio sam ja, „da se ser Persi Loren, kad je došao do praga, okrenuo i rekao ti: 'Vi živite u uverenju da će rat biti lak i veoma kratak, ali prevarili ste se: ovaj rat će biti dug i veoma težak. Doviđenja.“' „Ah, i vi ste to znali?“, reče Ana Marija. „Kako si to saznao?“, upita me Galeaco, očigledno ljutit. „Ispričao mi je grof De Foksa, španski opunomoćeni ministar u Helsinkiju. To je uostalom javna tajna. Onako, italijanska tajna.“ „To sam prvi put čula u Stokholmu“, reče Ana Marija, „u Stokholmu to svi znaju.“ Galeaco se smejao, ali se nije moglo znati da li je više ljut ili uznemiren. Svi su ga gledali i smejali se, a Marija mu viknu: „Tako je to, Galeaco.“ Žene su se smejale i nezlobivo se s njime sprdale. Galeaco se usiljavao da se smeje, ali u tom njegovom smehu bilo je nečeg lažnog, zvučao je kao napuklo staklo.

Kaputt

347

„Fransoa Ponse je bio u pravu“, reče Patriča, „ne bi vredelo poginuti.“ „Zaista ne bi, ne bi vredelo umreti“, reče Žoržet. „Niko ne želi da umre“, reče Patriča. Galeacovo lice se smrklo. Bio je ljut i uznemiren. Razgovor se sada poveo o nekim njegovim saradnicima. Mlade žene su se podsmevale ministru B., koji otkako se vratio iz Južne Amerike stalno „visi“ u Golf-klubu da bi Galeacu bio uvek pred očima, nadajući se da ga ovaj tako neće izgubiti iz vida ni zaboraviti. „Igra golf u predsoblju palate Kiđi“, reče Siprijen. Patriča poče da govori o Alfijeriju i sve žene povikaše da Italiji zaista mnogo znači što ima takvog opunomoćenog ministra kakav je Dino Alfijeri. „Tako je lep!“, govorile su. Tih dana je po čitavoj Italiji kružila pričica koju je, kako se docnije saznalo, izmislio neki veseljak: kad je jedan nemački avijatički oficir zatekao svoju ženu sa Alfijerijem, ošinuo ga je bičem po licu. „Hvala bogu“, reče Patriča, „što ga nije unakazio!“ Ana Marija upita Galeaca je li istina da je Alfijerija poslao u Berlin zato što je na njega ljubomoran. Svi su se nasmejali, i Galeaco se nasmejao, ali se videlo da je ljut. „Ja, ljubomoran?“, rekao je. „Te glasove pronosi Gebels. On je ljubomoran na Alfijerija i hteo bi da ga povučem u Italiju.“ „Oh, Galeaco! Ostavi ga u Berlinu“, reče Marita bezazleno. „Tamo je ostavio izvanredan utisak!“ – svi su prsli u smeh. Zatim se razgovor poveo o Filipu Anfuzu i o njegovim ljubavima u Mađarskoj. „U Budimpešti“, izjavi Filipo, „žene za mene neće da čuju. Mađarice su smeđe i luduju za plavim ljudima.“ Tada se Žoržet okrenu prema Galeacu i upita ga zašto ne pošalje u Budimpeštu nekog plavog ministra. „Plavog, a ko je od ministara plav?“, odgovori Galeaco i poče da na prste broji plave ministre. „Renato Prunas“, predloži jedna žena. „Guljelmo Ruli“, predloži druga. Ali Galeaco, koji nije podnosio Rulija i nikada nije propuštao priliku da ga mimoiđe, reče namrštivši se: „A ne. Rulija ne.“ „Ja sam plav“, reče Blasko d'Ajeta. „Da, Blaska, Blaska, pošaljimo Blaska u Budimpeštu!“, povikale su sve žene. „Zašto da ne?“, rekao je Galeaco, ali Anfuzo, kome se ova šala nije dopala, jer je suviše dobro znao na koji se način postavljaju i biraju ministri u palati Kiđi, okrenu se prema Blasku d'Ajeti nasmejana lica i nabusito reče: „Uvek si spreman da mi oduzmeš mesto“, ciljajući na to što je Blasko zauzeo položaj šefa kabineta grofa Ćana umesto njega. Sve žene, međutim, počele su da se bune zašto Alberto još nije postavljen za savetnika, zašto Bubi nije dobio mesto u kabinetu, zašto je Giđi premešten u Atinu, kad je imao toliko uspeha u Bukureštu, i zašto se Galeaco nije još rešio da postavi Čezarina za opunomoćenog ministra u Kopenhagenu

348

KURCIO MALAPARTE

na mesto Sapupa, „koji je tako dugo bio tamo i svi su se pitali šta on u stvari radi u Danskoj“, reče Patriča. „Ispričaću vam“, reče Galeaco, „na koji način je ministar Sapupo saznao da su Nemci izvršili invaziju u Dansku. Sapupo se kladio da Nemci nikad neće biti toliko glupi da izvrše invaziju na Dansku. Virđilio Lili se kladio da će se desiti obratno. Ministar Sapupo mu je govorio: 'Ne, dragi Lili, šta će Nemci u Danskoj?' A Lili je odgovorio: 'Šta se vas tiče šta će oni u Danskoj?' 'Vas samo može interesovati hoće li se u njoj iskrcati ili neće', rekao je Sapupo. 'Hoće', rekao je Lili. 'Ali dragi Lili', rekao je Sapupo, 'vi biste hteli da znate više od mene.' Virđilio Lili je stanovao u hotelu Britanija. Svakog jutra, tačno u osam sati, jedan stari sedokosi sobar, ružičasta lica, uokvirena dugačkim zulufima na starinski način, u plavoj livreji sa zlatnim dugmetima, ulazio bi u njegovu sobu i donosio mu čaj. Ostavljao bi služavnike na stočiću pokraj kreveta i rekao mu naklonivši se: 'Evo vašeg čaja, kao i obično.' Ovaj prizor se dvadeset dana ponavljao svakog jutra tačno u osam i završavao se uvek istom rečenicom: 'Evo vašeg čaja, kao i obično.' Jednog jutra, stari sobar uđe, kao i obično, tačno u osam sati i istom bojom glasa reče, poklonivši se: 'Evo vašeg čaja, kao i obično. Nemci su stigli.' Virđilio Lili skoči i sede u krevetu. Zatim telefonira ministru Sapupu i obavesti ga da su u toku noći Nemci ušli u Kopenhagen.“ Priča o Sapupu i Liliju veoma mnogo je razgalila sve prisutne. A izgledalo je da se Galeaco, koji se smejao kao i ostali, malo povratio i više nije bio onako zbunjen i uznemiren. Sa Sapupa razgovor skrenu na rat i Marita reče: „Te priče o ratu već imaju dugu bradu!“ Njene drugarice su se bunile zašto se u Kvirineti više ne daju američki filmovi i zašto se u čitavom Rimu ne može naći kap viskija, ni pakloameričkih ili engleskih cigareta. A Patriča reče da u ovom ratu muškarcima jedino preostaje da se bore, ako to žele i ako imaju vremena napretek („Želimo da se borimo“, rekao je Marčelo del Drago, „ali nemamo vremena“), a ženama da čekaju Engleze i Amerikance s njihovim pobedonosnim četama i paklicama kamela, laki štrajka i golden flejka. „A whale of a lot of Camel“,193 reče Marita kao njujorški šatrovci. I svi počeše da govore engleski s onim njihovim naglaskom koji je istovremeno ličio na naglasak iz Oksforda i na rečnik Harper's magazina. Odjednom, kroz otvoren prozor ulete jedna muva, pa druga, zatim deset, dvadeset, stotinu, hiljadu i kroz nekoliko trenutaka čitav roj navali u bar. To je bilo vreme muva. Svakog dana u određeno vreme, koje se menjalo sa godišnjim dobom, čitav roj muva zujeći je napadao igrače golfa u Akvasanti. 193

Engl: „Brdima kemela.“ (Prim. prev.)

Kaputt

349

Igrači su vitlali štapovima oko glave da bi se oslobodili muva crnih sjajnih krila, momci što su nosili pribor odlagali bi torbe na travu, uzmahivali rukama oko lica, a stare rimske princeze rođene Smit, Braun, Semjuel, otmena gospoda bez nasleđa, stare lepotice iz Danuncijeva doba, koji bi se šetali po livadi, bežali bi uzmahujući rukama i štapovima sa srebrnim drškama. „Muve!“, viknu Marita i đipi. Svi prsnuše u smeh, a Marita reče: „Možda je to smešno, ali ja se plašim muva.“ „Marita je u pravu“, reče Filipo Anfuzo. „Muve donose nesreću.“ Ove Filipove reči dočeka smeh, a Žoržet primeti da se svake godine neki novi bič božji okomi na Rim: Jedne godine to je bila najezda pacova, druge, pauka, treće, bubašvaba. „Otkad se zaratilo“, reče, „počele su da nas saleću muve.“ „Golf u Akvasanti čuven je po muvama“, reče Blasko d'Ajeta. „U Montorfanu i u Ugolinu svi nam se smeju.“ „Nema tu ničeg smešnog“, reče Marita. „Ako još potraje ovaj rat, muve će nas sve izujedati.“ „Takav smo kraj i zaslužili“, reče Galeaco i ustade. On uze Siprijen za ruku i uputi se prema vratima. Ostali krenuše za njim. Kad je prošao pored mene, pogledao me je: izgledalo je da se nečeg setio. Pustio je Siprijeninu mišicu, stavio mi ruku na rame i počeo pored mene da hoda, kao da me gura. Izašli smo u park. Počeli smo da šetamo ćutke. Odjednom mi Galeaco reče, kao da glasno izražava jednu neprijatnu misao: „Sećaš li se šta si mi jednog dana rekao u vezi sa Edom? Razbesneo sam se i prekinuo sam te. Međutim, bio si u pravu. Moj pravi neprijatelj u stvari je Eda. Ona toga nije svesna, nije čak zato ni kriva, ne verujem da je toga svesna, i ne postavljam sam sebi takva pitanja, samo znam da Eda predstavlja za mene opasnost, da stalno treba da se nje čuvam kao neprijatelja. Ako jednog dana Eda od mene ode, ako u njenom životu iskrsne neka ozbiljnija veza, to će biti moja propast. Znam da je otac obožava i da protiv mene neće da preduzme ništa samo zato što smatra da bi time njoj naneo bol; ali on čeka povoljan trenutak. Prema tome, sve zavisi od Ede. Pokušao sam više puta da joj objasnim koliko me svojim ponašanjem izlaže opasnosti. Možda nema ničeg rđavog u onome što ona radi, ja u to ne ulazim, ne želim da ulazim. Ali s Edom ne možeš da razgovaraš. Tvrdoglava je, čudna. Kad si pored nje, nikad ne znaš šta te čeka. Katkad se nje plašim“, govorio je isprekidano, onim svojim promuklim glasom malo neskladnim, terajući muve s lica jednolikim pokretom bele i pune ruke. Muve su uporno i obesno zujale oko nas. Do naših ušiju povremeno bi dopro prigušen i potmuo zvuk štapa koji bi udario u loptu. „Ne znam ko je proširio te glupe glasine kako Eda namerava da poništi naš

350

KURCIO MALAPARTE

brak i uda se ne znam već ni sam za koga… Ah, te muve“, preseče se i nestrpljivo mahnu rukom. Posle jednog trenutka, dodade: „To su samo obične spletke. Eda nikad ne bi tako nešto učinila. Ali njen otac je naćulio uši. Videćeš da neću još dugo ostati u Ministarstvu. Ali znaš šta mislim? Ja ću uvek biti jedan Galeaco Ćano i kad ne budem ministar. Kad me Musolini najuri, moj će se moralni politički položaj u stvari popraviti. Znaš i sam kakvi su Italijani. Zaboraviće moje zablude i greške i u meni će gledati samo žrtvu.“ „Žrtvu?“, rekoh. „Misliš da italijanski narod ne zna ko snosi odgovornost za sve? Ko je jedini za sve ovo odgovoran? Misliš da ne ume da napravi razliku između Musolinija i mene? Misliš li da ne zna kako sam se odupirao ratu? Kako sam učinio sve mogućno?“ „Italijanski narod“, rekoh, „ništa ne zna, neće ništa da zna i ne veruje više ni u šta. Trebalo je da ti i ostali nešto učinite 1940. godine da biste sprečili da dođe do rata. Da učinite nešto, da pokušate nešto, to je bio trenutak kad se skupo mogla prodati koža. Sada je vaša koža besplatna. Ali suviše ste voleli vlast. Eto šta je u stvari. A Italijani su toga svesni.“ „Misliš da kad bih sada pokušao…“ „Sada je suviše dockan. Svi odreda ćete s njim propasti.“ „Šta onda da učinim?“, nestrpljivo reče Galeaco kreštavim glasom. „Šta zahtevate od mene? Da dozvolim da me odbaci kao pačavru kad mu se prohte? Da se prepustim sudbini i propadnem s njim zajedno? Ja ne želim da umrem.“ „Da umreš? To ne vredi. Naprosto ne vredi“, odgovorio sam, ponavljajući reči francuskog opunomoćenog ministra Fransoa Ponsea. „Da, upravo je tako. Ne vredi“, reče Galeaco. „A i zašto umreti? Italijani su valjan narod: ne žele ničiju smrt.“ „Varaš se“, rekoh. „Italijani više nisu oni nekadašnji. Sa zadovoljstvom bi gledali kako umireš i ti i on. Ti i on i svi ostali.“ „A kakvu bi korist izvukli iz naše smrti?“, reče. „Nikakvu, nikakvu korist.“ Galeaco je ćutao. Bio je bled, čelo mu se orosilo znojem. Tog trenutka je neka devojka preko livade prišla jednoj grupi igrača, koja se vraćala u klub njišući u rukama štapove za golf. „Baš je lepa ova devojka!“, reče Galeaco. „Da ti je ovako nešto. A?“ I blago me munu laktom u bok.

XIX

KRV Čim sam izašao iz rimskog zatvora Ređina Čeli uputio sam se na stanicu i ušao u voz za Napulj. Bilo je to 7. avgusta 1943. Bežao sam od rata, ulica, pegavca, gladi, bežao iz zatvora, smrdljive ćelije bez vazduha i svetla, prljave slamarice, mršave i neukusne čorbe, stenica, vašiju, kible pune izmeta. Hteo sam da pođem kući. Hteo sam da pođem na Kapri u moj usamljen dom, na rtu nad morem. Okončalo se moje dugo svirepo četvorogodišnje putovanje kroz Evropu, kroz rat, krv, glad, spaljena sela, razorene gradove. Bio sam umoran, razočaran, potišten. Zatvor, pa opet zatvor. Uvek zatvor u Italiji. Samo zatvor, uhode, ljudi sa lisicama na rukama, eto – to je Italija. I Mario Alikata i Čezarini Sforca, posle dugih meseci provedenih u ćeliji, čim su sa mnom izašli iz Ređine Čeli, uputili su se svojim kućama. Pošao sam na stanicu, ušao u voz za Napulj. I ja sam želeo da pođem kući. Voz je bio pun izbeglica, staraca, žena, dece, oficira, vojnika, sveštenika, uhoda, krovovi vagona načičkani vojnicima sa oružjem i bez njega, u uniformi, pocepanim, krvavim, jadnim, polugolim, tužnim i veselim vojnicima, koji su srljali u pustolovinu, ni sami ne znajući kakvu, ni sami ne znajući kuda idu. Pevali su, smejali se, kao da su uzbuđeni od nekakvog velikog čudesnog straha. Svi su bežali od rata, gladi, ruševina, strave smrti, a svi su jurili u susret ratu, ruševinama, strahu su prema bežaliNapulju, od rata, Nemaca, bombardovanja, bede, straha,i asmrti. svi suSvi jurili prema ratu, Nemcima, bombardovanjima, bedi, strahu, prema skloništima punim đubreta, izmeta, izgladnelih i iscrpljenih ljudi koji su se pretvorili u životinje. Svi su bežali od beznadežnosti, bedne i čudne beznadežnosti izgubljenog rata, a svi su jurili u susret nadi da se primiče kraj gladovanju, strahu, u susret bednoj i divnoj nadi izgubljenog rata. Svi su bežali iz Italije, a jurili u susret Italiji. Bilo je strašno sparno, još mi se nije pružila prilika da se negde umijem, i isto sam bio onako neuređen kao u ćeliji: ostao sam onaj broj 462 iz IV hodnika Ređine Čeli. još se na meni zadržao otužni, sladunjavi miris stenica, bio sam zarastao u bradu, čupav, izlomljenih nokata. U kupe se naguralo nas dvadesetak, tridesetak, četrdesetak – ko bi znao koliko. Zbili smo se jedni uz

352

KURCIO MALAPARTE

druge, nagurali jedni uz druge, usne su nam otekle od žeđi a lice pomodrelp, i svi smo se propinjali na prste, izvijali vrat, otvarali usta, da bismo došli do vazduha. Podsećali smo na obešene koji su se stravično njihali jer su se vagoni klatili. Povremeno bi sa neba odjeknulo „tok, tok, tok“, voz bi odmah stao, svi bi iz njega iskočili i šćućurili se u jarkovima, u rupama duž železničkog nasipa i gledali u nebo dok ono „tok, tok, tok“ ne bi prestalo. Na svim stanicama naš se voz ukrštao sa dugačkim nemačkim kompozicijama koje su na njima stajale ili bile u pokretu, sa kompozicijama krcatim vojnika i oružja. Nemci su nas u prolazu posmatrali, surovim, svirepim očima. Kakav zamor se ogledao u tim očima, kakav prezir i mržnja! „Kuda idu?“, pitali su moji saputnici. Jedan čovek pored mene odjednom me upita da li se vraćam sa fronta. „Kakav front?“, reče jedan vojnik. „Više nema fronta, nema rata. Nema neminovne pobede. Nema više: živeo duče. Nema više ničeg. Kakav front!“, odgovorio sam. „Dolazim iz Ređine Čeli.“ Vojnik me pogleda podozrivo. „A šta je to Redina Čeli? Neki manastir?“, upitao me. „To je zatvor“, odgovorih. „Kakav zatvor?“, reče vojnik. „Sada nema više zatvora. Nema doušnika, zatvorenika, zatvora. Nema više ničeg. Nema više zatvora u Italiji. Svršeno je sa zatvorom. Svršeno je sa Italijom. Nema više ničeg.“ Svi su prsli u smeh i pogledali vojnika. Taj njihov smeh je bio raspojasan, zao, bolan, smeh očajnički. Smejali su mu se u lice i ja sam mu se smejao. „U Italiji više nema zatvora“, govorili su u kupeu, „nema više zatvora, ha, ha, ha!“ u kupeu, u hodniku, u drugim kupeima, u drugim hodnicima, u drugim vagonima, smejali su se. Čitav voz se smejao pa i mašinovođa, pa i ložač, čitav voz se smejao, koliko je dug i širok, trzao se i poskakivao po koloseku od smeha. I tako, smejući se raspojasano, voz zviznu, uspori i stade pred jednom ogromnom hrpom ruševina i okrvavljenih prnja – to je bio Napulj. Kroz crni blistavi roj muva sunčevi zraci okomito su padali na krovove i asfalt na ulicama, vruće isparenje dizalo se sa ruševina, zgomilanih oko raspuklih palata, suva prašina, kao oblak peska, lebdela je u vazduhu kad bi ulicom prošli retki prolaznici. Grad je na prvi pogled izgledao pust. Ali postepeno bi se sa uličica i dvorišta začuo neki žagor, prigušeni glasovi, šum slab i udaljen; kad sam tada pogledom prekopao po tajnama podruma, po dnu onih uskih i visokih rascepa što odvajaju dve palate koje čine ulice starog Napulja, video sam kako tamo vrvi narod, jedan čovek stoji, drugi hoda, a treći uzmahuje rukama. Kako se jedna grupa šćućurila oko vatrice što je gorela između dva kamena i gledala vodu koja je ključala u nekadašnjem sudu za petroleum, u šerpi, tiganju, čajniku. Muškarci, žene, deca, spavali su zajedno jedni iznad drugih na dušecima, slamaricama i svakojakim jastucima, na raznoraznim starim krevetima, napolju u dvorištu, usred ruševina, pod

Kaputt

353

zidovima koji su mogli svakog časa da se sruše ili na ulazu onih skloništa iskopanih u sedri, vlažnoj od salitre, skloništima koja su ljudi svuda, u svim delovima Napulja, bili iskopali u utrobi zemlje. U podrumu se video svet koji je stajao, sedeo ili ležao na visokim baroknim gvozdenim krevetima, ukrašenim slikama predela, svetitelja, Bogorodice: mnogi su čučali na pragu kuća i ćutali, sa onim neveselim izrazom Napuljca koji ne zna više šta da radi i zato čeka. Na prvi pogled, grad mi se nije učinio samo pust, već tih. Video sam ljude kako trče i uzmahuju rukama. Video sam kako miču usnama, a nisam čuo zvuk, šum, glas. Ali, malo-pomalo, kroz prašnjavi vazduh razleže se nekakav nejasan žagor – ili mi se bar tako činilo. Kad je taj žagor dopro do mojih ušiju, postao je određen, odjednom je pukao i razvio se oko mene sličan jednoličnom udržanom i snažnom hučanju reke koja nadolazi. Sišao sam prema pristaništu širokom pravom ulicom, zaglušen i zaprepašćen paklenom bukom, kroz gusti zaslepljujući oblak prašine koju je morski povetarac dizao sa ruševina kuća. Sunce je udaralo svojim velikim zlatnim čekićem po terasama i fasadama kuća i budilo crne rojeve muva koje su zujale. Kad sam podigao oči, ugledao sam širom otvorene prozore, balkone, a na balkonima žene raspletenih kosa koje su se češljale gledajući u plavo nebo kao da se ogledaju u njemu umesto u ogledalu. Umilni glasovi silazili su odozgo iz nevidljivih predela, a hiljade usana su ih odmah prihvatale i odašiljale, tako da su putovali od usta do usta, od prozora do prozora, od ulice do ulice kao šarene kuglice mađioničara. Čopori dece trčali su gore-dole, bosonogi, u ritama, a oni najmanji bili su potpuno nagi. Deca su trčala i vikala, sva oznojena i razdražljiva, ali ipak sanjarski obazriva kao mesečari; nisu se smejala i predavala nekoj pustolovnoj igri. Kad bi ih pažljivo zagledali, videli bi da su zaokupljeni trgovinom na sitno. Jedan je nosio glavicu salate, drugi šaku ugljevlja, treći bokal pun ko zna kakvog bućkuriša, četvrti naramak drva, a mnogi su, kao mravi koji zajedno vuku zrno pšenice, zapinjali i izvlačili iz ruševina nagoreli balvan, staro, rashodovano parče nameštaja, bure, neki predmet. Zadah leševa širio se sa gomile kamenja i gipsa. Čitavi rojevi lenjih i krupnih muva, zlaćanih krila, brundali su među ruševinama. Najzad sam stigao do mesta odakle sam mogao da vidim more. More me uzbudilo i počeo sam da plačem. Ni reka, ni ravnica, ni brdo – pa ni drvo ni oblak – ne podsećaju me toliko na slobodu kao more. Pa ni sama sloboda ne podseća toliko na slobodu kao more. U zatvoru osuđenik satima, danima, mesecima, godinama, upire pogled u zidove ćelije, te uvek iste, glatke i bele zidove. Na tim zidovima on zamišlja da vidi more. Ali ne može da ga zamisli plavog, mora da ga zamisli belog, ravnog, golog, bez talasa, bez oluje, mora da zamisli bledo more obasjano bledom svetlošću koja prodire kroz

354

KURCIO MALAPARTE

gvozdene rešetke na prozoru. To je njegovo more, to je njegova sloboda. More belo, glatko, pusto, sloboda bleda, hladna. Ali ovo što se sada pružalo preda mnom bilo je pravo more, mlako i nežno napuljsko more, slobodno i plavo more u Napulju, sve kovrdžavo od malih talasića koji su se ganjali umilno šumeći pod milovanjem povetarca što je donosio miris soli i ružmarina. Ovo preda mnom bilo je plavo more, bilo je ogromno plavo more koje je naborao vetar, nije bilo belo, hladno, glatko, golo more iz zatvora, već mlako, plavo, duboko more. Ovo što se pružalo preda mnom bilo je more, bila je sloboda i ja sam plakao, gledajući ga izdaleka sa uzvišice jedne ulice koja je kroz široki trg silazila prema morskoj obali, i nisam se usuđivao da mu se približim, nisam se usuđivao čak ni da ispružim ruku, plašeći se da će nestati, iščeznuti sa horizonta kad prema njemu pružim svoju jadnu, prljavu, masnu ruku sa polomljenim noktima. I tako sam plakao, stojeći nasred ulice, gledajući more izdaleka, i nisam čuo ono zujanje pčela, visoko i udaljeno na plavetnom nebu, nisam primetio svet koji je bežao i ulazio u skloništa iskopana u brdu. Najzad mi priđe jedan dečko, dodirnu mi ruku i reče uljudno: „Gos n, dolaze!“ Tog trenutka sam osetio da me ponela masa koja je vikala i dojurila iz jedne široke strme ulice, pri kraju koje se blistalo more. Teško sam prepoznavao nekadašnja mesta u gradu. Ali sudeći po crkvenim stubovima, zaključio sam da se nalazim u Via Santa Lučija. Masa je ulazila kroz veliki otvor i nestajala u javnom skloništu. I ja sam krenuo za tom gomilom ljudi u nameri da nađem pribežište u mraku ispod zemlje, kad podigoh pogled i sledih se od straha. Masa nekakvih ćutljivih stvorova silazila je prema meni uličicama i stepeništem koje se sa Via Santa Lučija penju prema Picofalkone i Monte di Dio. Bila je to tajanstvena gomila noćnih aveti i čudovišta, koji su živeli sakriveni u pećinama i skloništima u onoj četvrti Napulja gde stotinu mračnih ulica čini lavirint Paloneto. Dolazili su prema meni u zbijenim redovima, kao vojska koja maršira prema dobro čuvanom zamku. Oni su marširali sporo i nemo u onoj pustošnoj tišini koja prethodi eksploziji prvih bombi, u stravičnoj samoći koja ih je okružila nečim svetačkim, a to svetačko je takođe zračilo i iz njihove strašne nakaznosti. Bile su to horde uzetih, sakatih, hromih, grbavih, bogalja, onih čudovišta što su sklonjena od ljudskog pogleda u milosrdnu samoću sirotišta Kotolengo u Torinu. Rat ih je izvukao iz manastirskog zatvora u kome ih milosrđe, užas, sujeverje naroda i stid porodica celog života drže i osuđuju na mrak i tišinu. „Čudovišta“ su silazila polako, pomažući jedna drugima pri hodu, u ritama, lica iskrivljena grimasom mržnje, sujete, ali ne i straha. Možda su zaslepljujuća svetlost, ili odsjaj u ovo doba dana, ili strah od neposredne oluje, ognja i gvožđa, doprineli da ova lica dobiju satanski izraz,

Kaputt

355

da se na njima ukaže grč zlobe, neprijateljstva prema svakom stvoru: u tim očima koje su se žarile od groznice ili bile ovlažene čudesnim suzama goreo je nekakav nestvaran plamen. Stravičan, podrugljiv osmeh iskrivio im je balava usta. Svima odreda iz usta su curile bale, a to je bio znak da im dušu prožima strah i veliki gnev. Žene su na sebi imale prljave prnje. Bile su maljave, a opuštene gr udi izvirivale su im iz pocepanih košulja. Video sam jednu svu obraslu čekinjama kao da je divlji vepar. Za ruku je držala nekog tridesetogodišnjaka, možda muža, možda brata, ukočena i razrogačena pogleda, čije su noge bile zgrčene i iskrivljene od kostobolje. Grudi su joj bile obnažene i videla joj se samo jedna dojka, mala, osušena, usahla od neke zarazne bolesti ili nagrizena rakom, dojka crna, gotovo ugljenisana, dok joj je druga mlitava i izborana visila do trbuha. Bili su to kosturi u ritama, sa lobanjama prevučenim žutom kožom zategnutom preko kostiju, iskeženih zuba na nakaznom licu; ili krezubi i ćelavi starci sa psećom njuškom. Među njima su se zapažale devojke sa čudovišno velikim i otečenim glavama na sitnim i mršavim telima, starice koje su bile prava brda mesa, debele, podnadule, veoma velikih trbuha, sa sitnom, usahlom, ptičjom glavom, sa koje je štrcala kruta i nakostrešena kosa. Bilo je i hrome dece s majmunskim licima, od kojih su neka četvoronoške bauljala po zemlji, druga ćopala oslanjajući se na štake a onu koja su ležala u kolicima gurali su njihovi prijatelji. To su bila „čudovišta“ što su ih napuljske uličice čuvale u svojim nedrima sa nekakvim svetim strahopoštovanjem: prema njima su ljudi gajili jednu vrstu religioznog kulta, smatrali ih posrednicima u onoj religiji magije koja je tajna religija italijanskog naroda. Prvi put su u svom povučenom životu izašli na sunce; rat ih je izvukao na svetlo dana. Dok su bez reči išli prema skloništima iskopanim u brežuljku, ličili su na procesiju idola, na povorku đavolskih božanstava koja su, posle podzemne kataklizme, izašli na svetlo pa se sada opet zavlače u tajanstvenu utrobu. Odjednom, među njima ugledah boga. Videh tajnog boga, koga su čudovišta okružila dubokim poštovanjem, videh kralja tog „dvora čudesa“. Išao je polako a pratila ga je i pomagala mu u hodu masa groznih patuljaka. Ne znam da li je taj stvor bio životinja ili čovek. Od glave do pete bio je umotan u pokrivač koji ga je štitio od nedostojnih pogleda, bio je umotan u jedan od onih svilenih prekrivača koji se u Napulju viđaju i na najsiromašnijim krevetima, žutim, veoma širokim, tako da mu je u krupnim naborima padao sa ramena i bokova i dosezao do peta, vukao se po tlu i vijorio na povetarcu koji je pirkao s mora. Neki patuljci, koji su okruživali kralja, pridržavali su ga u hodu, jer mu je prekrivač zaklanjao oči, pa nije bio kadar da hoda bez tuđe pomoći. Drugi su mu krčili prolaz i, prigušeno vičući, gotovo grokćući, gurali u stranu kljaste,

356

KURCIO MALAPARTE

hrome ili slepe, koji su ostajali pozadi, iza njih, u prašini. Brzo su raščišćavali rukama put, sklanjajući šljunak, cigle, kamenje, da se kralj ne bi spotakao. Drugi su mu pridržavali krajeve prekrivača da mu ovaj ne bi spao s ramena ili ga ne bi vetar zadigao i tako nedostojnim očima otkrio njegovu groznu tajnu, ali ipak se pod tkaninom koju je povetarac malo zadizao nazirala mršava i bezoblična noga, noga koja mi se učinila – još mi se i danas od užasa ježi koža – rutava kao u životinje. Ovaj stvor je silazio polako, ispruživši ruku kako to čine slepci – a izgledalo je da su mu kolena bila otežala i ukočila se usled tajanstvenog tereta koji je nosio na glavi. Ispod pokrivača, na mestu gde je bila ili je trebalo da bude glava, naziralo se nešto bezoblično, ogromno, što se polako njihalo čas na jednu čas na drugu stranu: stresao sam se kad sam primetio da se ovo čudovište ne boji da mu taj teret slučajno ne spadne s glave, jer nije napravio nijedan pokret kojim se obično održava ravnoteža kad se na glavi nosi kakav velik i težak predmet. Tada sam posumnjao (a od toga mi se srž u kostima sledila) da je ovo jezivo čudovište, ovaj tajni bog Napulja, čovek ili žena sa životinjskom glavom, sa volovskom, kozjom, psećom glavom, ali najpre volovskom, sudeći po njenoj veličini, ili je možda imao dve glave, što mi se činilo najverovatnije, sudeći po čudnim pokretima koji su se nazirali kroz žuti prekrivač, dve glave koje su se kretale nezavisno jedna od druge. Uličica kojom je silazio bila je zakrčena gomilama kamenja, kreča, đubreta, gotovo sve kuće su bile oštećene, mnoge porušene. Pored ovog prizora ruševina i smrti, bog je hodao kao kroz pustinju. Ostavio je svoj tajni hram i sada se i sam spremao da siđe u utrobu zemlje, u podzemno carstvo Napulja koji se rodio u ognju. Ne znam da li sam vrisnuo ili ustuknuo od straha: bog se uputio prema meni, okružen pratnjom patuljaka, dok su mu se, pod žutim pokrivačem, klatile čudovišne glave. Trgnuo sam se od užasa, od grlenih krikova patuljaka, koji su mi se sada približili, okrenuo sam se u nameri da nađem neko pribežište i našao sam se pored otvora neke pećine prema kojoj je krenula sveta gomila patuljaka i onaj strahoviti bog, u turobnoj tišini koju je povremeno narušavao usamljen jauk deteta i dozivanje žena. Patuljci su vukli noge po prašini, krivili ruke, isturali usta, spremni da grebu, ujedaju, razdiru i komadaju meso da bi prokrčili put prema smrdljivoj senci skloništa. Tišina je bila nabijena srdžbom i pretnjom. I ja sam ušao u sklonište pošto me prema njemu povukla masa patuljaka. To je bila mračna i duboka pećina, jedna od onih podzemnih galerija kroz koju su prolazile vodovodne cevi Anđoinija, koje u podzemlju Napulja obrazuju ogroman i neistražen lavirint. U ove galerije povremeno bi prodiralo svetlo kroz jedan bunar što je izlazio na ulicu. Bokačo je takve bunare već pominjao u

Kaputt

357

svojoj noveli o Andreuču iz Peruđe. U ovim mračnim rupama, u hiljadu skloništa usečenih u breg od sedre, čudan svet odrpanaca, koji je ovde našao pribežište i sklonio se od bombi, već tri godine je živeo u strašnoj izmešanosti, valjao se u sopstvenom izmetu, spavao na jastucima koje je doneo iz porušenih domova i tu trgovao, venčavao se, sahranjivao, ne zanemarujući sitno poslovanje, mračno krijumčarenje. Čim sam kročio nekoliko koraka kroz ovaj podzemni grad, okrenuo sam se i kroz otvor skloništa video more koje je treperilo. Gusti oblaci prašine i dima dizali su se u luci. U ovoj plutonskoj zemlji eksplozije su se jedva čule, ali su od njih podrhtavali zidovi skloništa i iz pukotina koje su nastajale na svodovima i zidovima ronila se prašina u vidu potočića. Nisu me dočekali plač, jecaji, škrgut zuba, već uzvici, pesma, dozivanje i odzivanje: prepoznao sam stari razdragani glas Napulja, njegov pravi glas. Učinilo mi se da sam se obreo na pijaci, ili na trgu prepunom sveta za vreme neke svečanosti, kad je narod opijen ritmom Pjedigrote, zanesen pevanjem litanija u procesiji. To je bio pravi Napulj, Napulj živ, koji je uspeo da se održi iako su ga već tri godine bombardovali, izgladnjivali, iako su ga napadale boleštine. To je bio onaj Napulj što je omiljen u narodu. Napulj uličica, podruma, kućeraka, četvrti bez svetla, sunca, hleba. Električne svetiljke koje su u skloništu visile sa svoda obasjavale su hiljade i hiljade lica ove mase odrpanaca, njihovo komešanje. Ono je bilo takvo da se čoveku činilo da se nalazi na velikom trgu u nekoj narodnoj četvrti Napulja, uveče, o velikom čuvenom, narodnom prazniku. Nikad se nisam osećao tako blizak ovom narodu, ja, koji sam se dosad osećao strancem u Napulju. Nikad se nisam osećao tako blizak ovoj masi, koju sam sve do ovog dana osećao različitom od sebe, dalekom, stranom: bio sam sav prašnjav i oznojen, uniforma mi se pocepala, zarastao sam u bradu, ruke i lice bili su mi umašćeni i prljavi, tek sam pre nekoliko sati izašao iz zatvora i najzad sam u ovoj masi našao malo ljudske topline, ljubavi, solidarnosti. Bol te mase bio je sličan mome, samo veći, dublji, istinitiji, možda stariji od moga. To je bio bol koji je postao svet pošto je bio star, koban, i nekakve tajanstvene prirode; u poređenju s njime moja patnja je bila ljudska, skorašnja, bez dubokih korena u prošlost. Patnja te mase nije bila beznadežna već ozarena velikom lepom nadom i u poređenju s njom moje jadno i bedno očajanje bilo je uskogrudost koje sam se stideo. Pored zidova skloništa gorele su vatre, i to na mestima na kojima su se u sedri, iskopanoj pijukom, obrazovala nekakva prirodna udubljenja, ili gde su se pobočni ogranci vodovoda odvajali od glavnog toka podzemne reke i prodirali u utrobu brega. Iznad vatri ključali su lonci s čorbom, i to me podsećalo na one narodne kuhinje koje je Musolini u Napulju ukinuo, a koje je

358

KURCIO MALAPARTE

narod, kad je ostao sam i prepušten svojoj sudbini, posle bekstva prinčeva i bogataša, osnovao sopstvenim raspoloživim sredstvima, sopstvenom inicijativom, kako ne bi pomro od gladi. Miris čorbe od krompira i pasulja širio se iz ovih bakrača i čuli su se prisni uzvici: „Ko će čorbe i zelja?“ Stotine ruku podiglo je zemljane tanjire, šolje, limene posudice, raznovrsne lončiće koji su preplivavali okean glava, isplivavali iznad gomile, sijali se ili belasali pri svetlosti električnih svetiljki i rumenog odsjaja vatre: čulo se neumorno sirovo srkanje, žvakanje, zveka tanjira i prostog, limenog pribora, a povremeno bi žvakanje prestajalo, vilice se kočile, žagor i graja jenjavali, uzvik prodavača vode i prženica zastajali u grlu, svi bi počeli da osluškuju, zavladala bi stravična tišina, prekidana promuklim šištavim disanjem mase, tišina koja bi zamenila huku i buku. Od pećine do pećine, sve do mračne utrobe brega talas eksplozije raširio bi se skloništem, kroz koje bi odjeknula urnebesna grmljavina što je ličila na snažno razbijanje talasa o obalu. A ta tišina koja bi u skloništu zavladala bila je tišina nastala od pobožnog ćutanja, a ne od straha, već od sažaljenja i uzbuđenja. „Jadnici!“, viknuo bi neko pored mene, misleći na žrtve u bombardovanim domovima, na žive sahranjene pod ruševinama, u podrumima, u bednim skloništima koja se nalaze u oblasti oko luke. A iz najudaljenijeg kraja skloništa povremeno bi se začulo kao neko pevušenje; to su žene uglas molile za mrtve. Čudni sveštenici u ritama, zarasli u brade, strašno prljavi, u crnoj mantiji pobeleloj od kreča, pridruživali bi se molitvi žena, s vremena na vreme prestajali da se mole, blagosiljali masu i svima opraštali grehe onim svojim varvarskim latinskim jezikom, punim napuljskih reči. Masa je prizivala imena svojih umrlih i rođaka koji su bili u opasnosti, koji su stanovali u četvrtima pored luke, stalno izloženim bombardovanju, ili se nalazili na moru u ratnoj mornarici. Masa je vapila: „Mikeee! Rafiliii! Karmiliii! Končitiniii! Mariii! Denariii! Paskaiii! Pepuiii! Makulatiii!“, i svi su pružali ruke prema sveštenicima stegnutih pesnica kao da u njima stežu mosti dragog mrtvaca, pramen kose, parče odeće, ili kože, parče kosti. Čulo se dugo neutešno plakanje. Nekoliko trenutaka ogromna masa je jecala, bacala se na kolena, pružala ruke prema nebu: prizivala Bogorodicu od Karmela, Svetog Đenara, Svetu Lučiju, a eksplozije su se približavale, potresale tle, odzvanjale na praznom brdu, i svojim vrućim dahom zagrevale prljavo sklonište. Zatim bi se opet, kad se eksplozije udalje, oglasili prodavci prženica, pečenih krompira, vode. Uzvici: „Sveza voda! Sveza voda!“ prekidali bi jadikovanje žena i muklu molitvu sveštenika. Čulo bi se zveckanje sitniša u kašicama za skupljanje milostinje, koje su mršavi i ružni fratri i ispijene redovnice tresli, prolazeći kroz gomilu. Ponegde bi odjeknuo smeh. Oštar

Kaputt

359

smeh, pesma, veseo glas, ime žene, razlegli bi se, zaorili, odbili o zidove. Stari žagor Napulja, njegov nekadašnji glas opet je zabrujao, kao hučanje mora. Neku ženu su odjednom uhvatili porođajni bolovi, počela je da jauče, zapomaže, zavija kao pas u noći. Mnoštvo babica – torokuša vunaste kose, očiju koje su se sijale od zadovoljstva – prokrčilo je put kroz masu i užurbalo se oko porodilje, koja odjednom strahovito vrisnu. Torokuše su počele da se otimaju oko novorođenčeta. Jedna stara, raščupana, debela i sva zarozana otrže ga od svojih protivnica, steže ga, opipa, diže da bi ga izvukla iz gužve, obrisa ga haljinom, pijunu mu u lice ga da umije, oliza ga, a dotle je već prišao sveštenik da ga krsti. „Dajte malo vode!“, viknu on. Svi su pružili boce, ibrike, bokale. „Nazovite ga Benedeto! Dajte mu ime Benedeto! Dajte mu ime Đenaro! Đenaro! Đenaro!“, vikala je masa. Ti krici, ta imena gubili su se u galami koja je vladala u podzemlju. Pesma, smeh, otegnuti, milozvučni glas prodavca vode, prženica, torbara kao motiv jedne jedine pesme, jednog jedinog života, stapali su se sa rzanjem konja koje su kočijaši sklonili u ovo sklonište. A ogromna pećina zaista je podsećala na veliku pijacu u noći u Pjedigroti, kad se žagor svečanosti stišava u gradu i kad masa, vraćajući se iz Fusrcrote, silazi iz čeza, postoji malo na trgu da se pre spavanja nadiše svežeg vazduha i popije poslednju limunadu, pojede poslednji kolač i kad se sa svih strana čuje samo kako prijatelji, rođaci, kumovi jedno drugom žele laku noć, pozdravljaju se i kažu zbogom. Čopori dece već su javljali sa ulaza u sklonište da je opasnost prošla. Već su se od usta do usta pronosile vesti koje su kuće pogođene, vesti o mrtvima, ranjenima, sahranjenima, ruševinama, i već je masa počela da se pokreće u nameri da izađe, kad, s nekakvog utvrđenja od naslaganog nameštaja, u jednoj dubokoj rupi ove pećine, kao s kakvog balkona koji se odjednom otvorio, jedan mudrijaš, zarastao u crnu gustu bradu, poče da diže ruke, da se uzdiže koliko je dug iznad mase i viče divlje, strahotno, besno: „Ah, drolje! Ah, drolje! Ovo je javna kuća! Marš odavde! Marš odavde!“ Rukama je mlatarao kao da je nameravao da izjuri uljeze iz svog utvrđenog zamka, zevao i trljao oči i to ne samo zato što su ga pre vremena digli iz kreveta i trgli iz dubokog sna, već zato što mu je ova masa tuđinaca pravila senku, ili ga ugrozila time što je upala u njegovo podzemno carstvo, gde se on već učvrstio na položaju gospodara i kralja. Podigao sam pogled, jer sam toliko živo zamislio da se nalazim u Ulici Katalana, Trošarine, Stare bakalnice, dole pored luke. Digao sam pogled prema onom crnom svodu od sedre, misleći da ću na horizontu ugledati Vezuv sa gipsanom lulicom u zubima, sa šalom od crvenog dima oko vrata, Vezuv, koji je ličio na starog mornara koji posmatra more sa svoga prozora. Malo-pomalo, sav ovaj narod, koji se smejao, ćaskao, dozivao kao da se vraća sa neke

360

KURCIO MALAPARTE

predstave, povodeći se izašao je kroz otvor skloništa na svetlost dana, pogledao u nebo i sa strepnjom posmatrao gust oblak prašine i dima koji se nadvio nad gradom. Nebo je bilo zagasito plavo, more blistavo zeleno. Dok sam išao ulicom, gledao sam masu ljudi koja se pela prema Toledu u nadi da ću otkriti neko poznato lice, da ću sresti prijatelja koji će mi ukazati gostoprimstvo i primiti me jednu noć na spavanje, dok u luku ne stigne mali parobrod sa Kaprija, kojim bih otputovao kući. Već dva dana kako je parobrod sa Kaprija napustio luku Santa Lučija i ko zna koliko ću još dana morati da čekam da se vratim kući! Bližio se čas sunčevog smiraja, vruć vazduh postepeno je postajao vlažan i težak, i meni se činilo da hodam ogrnut vunenim prekrivačem. Desno i levo, sa obe strane ulice, videle su se velike hrpe ruševina, koje su mi se činile još svirepijim i mračnijim pod ovim nežnim nebom od plave svile, svirepijim od ruševina Varšave, Beograda, Kijeva, Hamburga, pod njihovim oporim, olujnim, maglovitim ili hladnim i bledim nebom. Ledeno osećanje usamljenosti steglo mi je srce i počeo sam da se obazirem unaokolo, nadajući se da ću sresti neko prijateljsko lice u toj masi odrpanog sveta, kojima je u očima, pobelelim od gladi, bdenja i jada, goreo čudesan plamen dostojanstva i hrabrosti. Čopori dece privremeno su se smestili u porušene zgrade. Svoje bedne kućerke sagrađene između zidova porušenih zgrada snabdeli su dušecima, slamnim stolicama, šerpama, svakovrsnim posuđem koje su izvukli ispod kamenja, gomile greda, iskrivljene gvožđurije. Devojčice su se užurbale okoognjišta i u starim konzervama pripremale ručak za dečake, a najmlađi su se nagi igrali sred ruševina i jedina briga su im bili njihovi klikeri, šareni kamenčići, parčad ogledala. Veća deca su od jutra do mraka išla u poteru za hranom, ili tražila posao, nudila se da učine neku uslugu, da ponesu kofer ili zavežljaj s jednog na drugi kraj grada, da pomognu porodicama koje su napuštale grad da ponesu njihove prnje na stanicu ili u luku, i ta deca su pripadala onoj divljoj porodici napuštene dece „besprizornih“ koje sam već video u Kijevu, Moskvi, Lenjingradu, u Nižnjem Novgorodu u Rusiji, onih godina koje su usledile posle građanskog rata i velike oskudice. Pod ovim ruševinama, u kojima su oni iskopali jazbine i sagradili bedne kućerke od pleha i nagorelih dasaka, možda je još neko disao od one velike mase živih sahranjenih, nad čijim su leševima tokom tri godine rata, razaranja i pokolja udarani temelji ovog novog Napulja, koji je bio više pocepan, izgladneo i okrvavljen od onog starog, ali zato od njega čistiji, otmeniji i istinitiji. Iz porušenog grada pobeglo je plemstvo, bogataši, ugledni ljudi. U njemu je ostala samo ogromna vojska odrpanaca sa očima punim stare nezajažljive nade „besprizornih“, sa stegnutim usnama, golog čela na kome su usamljenost

Kaputt

361

i glad istetovirali strašne i tajanstvene reči. Gazio sam po naslagama srče, po hrpama maltera, po poslednjim ostacima ovog ogromnog brodoloma, i jedna stara nada rodila se u meni. S vremena na vreme zastajao sam kad bih čuo preplašen krik: „Mo' vene! Mo' vene!“194 Video sam čitave družine dece i čopore pasa kako izmiču ili beže u neki zaklon, dok su drugi i dalje ostajali da sede na zemlji i posmatrali kakav trošni zid koji bi se odjednom srušio i podigao oblak prašine. Posle zaglušnog treska, začulo bi se klicanje, dečaci i psi opet bi dotrčali preko ruševina i dečaci popravljali ono što se usled rušenja zida na njihovim obitavalištima oštetilo. Sto sam se više približavao trgu, sve češće sam nailazio na ruševine: neke su kuće gorele i horde odrpanih ljudi i žena užurbano su pokušavali da zagase požar onim što im se našlo pri ruci. Jedni bi punim lopatama nosili kreč i pesak od porušenih zgrada i bacali ga u oganj kako bi ga ugušili, drugi su stajali u redu i jedan drugom, iz ruke u ruku, dodavali sudove sa morskom vodom, koju su poslednji članovi ovog lanca grabili u luci, a neki su iz ruševina izvlačili grede, drvo, nameštaj, razne druge predmete da ih ne bi zahvatio plamen i od toga se požar proširio. U svim delovima grada ljudi su trčali, međusobno se pomagali, iznosili nameštaj iz porušenih kuća i prenosili ga u skloništa, iskopana u brdu od sedre. Na ona mesta gde je svet nalazio pribežište stalno su dolazila i odlazila kola s povrćem. Iznad opšte buke i graje čuo se čist i ravnodušan milozvučan glas prodavca vode: „Sveza voda! Sveza voda!“ U ulicama u centru odredi policije lepili su, iznad plakata sa slikom Musolinija i natpisom: Živeo duče, plakate sa kraljevom slikom i natpisom: Živeo kralj! Živeo Badoljo! Drugi odredi policije pisali su po zidovima, četkama umočenim u kofe sa crnom bojom: Živeo verni Napulj! Živeo monarhistički Napulj! I to je bila jedina pomoć koju je, po oveštalom običaju i sledeći ranije primere, nova vlada pružala izmučenom gradu. Čitavi redovi kola silazili su niz Via Kjaja i Pjacu dei Martiri i prema moru vukli kamenje što je zakrčilo ulice kojima je trebalo da prođu nemačke trupe. To kamenje su kočijaši istovarivali na grebenima u dnu Ulice Karačolo, na onom uskom prostoru na kome se diže stub Dogali. A kako bi se među tim ostacima narušenih zgrada našla poneka ruka, glava, deo ljudskog tela već u raspadanju, s njih se širio strašan smrad, kad su ta kola prolazila, ljudi bi prebledeli. Njima su upravljali nekakvi bedni grobari, ubledeli od nespavanja, umora, straha i gađenja, grobari, mahom kočijaši iz oblasti oko Vezuva, navikli da svakog jutra, u tim istim kolima, donose u grad povrće i voće na pijace u narodnim četvrtima. 194

Ital: „Evo ga, sad će! Evo ga, sad će!“ (Prim. prev.)

362

KURCIO MALAPARTE

Svi su se međusobno pomagali i imao sam prilike da vidim kako ljudi bledih i izmučenih lica lutaju među ruševinama s bocama i krčazima punim vode i loncima čorbe i dele tu bednu hranu i to nekoliko kapi vode najsiromašnijima, najstarijima, bogaljima koji su, sred ruševina, ležali u senci zidova što su pretili da se sruše. Ulice su bile pune kamiona, automobila, tramvaja, napuštenih na izvitoperenim šinama, ili kola u koja su bili upregnuti uginuli konji. Čitavi rojevi muva zujali su u prašnjavom vazduhu. Ćutljiva masa koja se okupila najednom trgu pored pozorišta San Karlo, izgledalo je da se probudila iz dubokog sna i na licu joj se ogledao strah i zaprepašćenje, a oči su joj bile zaslepljene bledim i hladnim sjajem. Ona je stajala pred zatvorenim radnjama, čije su gvozdene roletne izrešetali šrapneli. S vremena na vreme na trg bi prispela kolica, u koja su bili upregnuti mršavi magarci, kolica natovarena bednim nameštajem. Iza njih je išla masa siromaha koja je strašno izgledala, vukla noge po prašini i kreču, gledala u nebo i uglas neumorno vikala: „Mo' veneno! Mo' veneno! 'E bi'! 'E bi'! 'E bi' lloco!“, što znači: „Evo ih! Evo ih! Vidiš li ih? Vidiš li ih? Vidiš li ih tamo?“ Kad bi masa čula to njihovo jednoliko upozoravanje, promenila bi se u licu, upirala pogled u nebo, a ono: „Mo' veneno, 'e bi'! 'E bi'!“ širilo se od jedne grupe do druge, sa jednog pločnika na drugi. Ali niko se nije pomerao s mesta i nije izgledalo da namerava da pobegne kao da je taj uzvik postao već običan, kao da su se ljudi navikli na strah i kao da im je opasnost sada postala nešto svakodnevno i nije ulivala strah, ili kao da je krajnji umor ovim ljudima oduzeo svu snagu, pa više ne žele da beže i da se sklanjaju. Najzad se na nebu zaista začu zujanje pčela, visoko i udaljeno, i masa se povuče u dvorište, nestade kao nekom čarolijom uklonjena, siđe u skloništa iskopana u utrobi zemlje. Po pustim ulicama lutao je samo poneki starac, dečko ili jadna žena, otupela od gladi, koju bi neko, ko bi izašao iz rupe u ruševinama, ščepao za ruku i uvukao negde na bezbedno mesto. Nad srušenim kućama, nad zdanjima koja su, nekim čudom, ostala netaknuta, nešto je likovalo, nešto čega u prvom trenutku nisam bio svestan: to je bilo plavetnilo, raskošno i svirepo plavetnilo napuljskog neba. Pa ipak, upoređeno sa zaslepljujućom belinom srušenih zidova na upekloj zvezdi, sa gomilom belog kreča što je ličio na gips, sa snežnobelim pukotinama neokaljanih zidova, ono se činilo mračno. Izgledalo je tamnomodro, kao nebo u zvezdanoj noći kad nema mesečine. Povremeno bi mi se učinilo da je ovo nebo sazdano od neke tvrde materije, od crnog kamena. Turoban, mračan grad sa belim zidovima srušenih kuća i utuljenim lomačama pružao se pod tim čvrstim plavetnilom, mračnim, svirepim i čudesnim.

Kaputt

363

Kraljevski prinčevi, plemstvo, bogataši, građani, ljudi na položaju – svi su napustili Napulj. U gradu su samo ostali siromasi, masa siromaha. Ostao je samo ogromni, neistraženi, tajanstveni „napuljski kontinent“. Prenoćio sam u kući jednog prijatelja na Kolašionu, u jednoj staroj kući koja se strmo diže iznad krovova Kijatamone i žala Kjaja, i ujutru sam, sa nagiba Picofalkone, ugledao mali parobrod sa Kaprija, usidren u luci Santa Lučija. Srce mi je radosno zaigralo i stuštio sam se niz brežuljak do luke. Ali tek što sam krenuo iz Monte di Dia u nameri da zađem u lavirint Paloneta, jedna reč poče da se rađa na usnama ljudi koji su prolazili pored mene, jedna reč izgovorena šapatom, tajanstvenim naglaskom. Silazila je sa prozora i balkona, izlazila iz mračnih skloništa iz turobnih podruma, iz najudaljenijeg kraja dvorišta i uličica. Najpre mi se učinilo da je to nova reč, koju dotad nisam čuo ili sam je ko zna otkada potpuno smetnuo s uma. Najpre joj nisam shvatio smisao, nisam uspeo da je razumem. Znam da je za mene, koji sam se vraćao sa četvorogodišnjeg putovanja kroz rat, pokolje, glad, spaljena sela, razorene gradove, za mene takvog, ta reč bila nerazumljiva, nekako mi je tuđe zvučala u ušima. Odjednom sam čuo kako je izašla čista i prozračna, kao parče stakla, kroz vrata jednog podruma. Prišao sam vratima i provirio unutra. Bila je to jedna uboga prostorija koju je gotovo celu zapremao velik gvozden krevet i orman za rublje, na kome sam spazio onu staklenu kuglu u kojoj se nalaze voštane figure svete porodice. U jednom uglu, na štednjaku, pušio se lonac. Neka starica, bila se nadnela nad štednjak i nameravala da raspali žar, mašući krajem suknje iznad vatre, ali sada se nije pomerala, okrenula je glavu prema vratima i nešto osluškivala. Ispod podignute suknje videle su joj se žute i koščate cevanice, kolena glatka i sjajna. Mačka je dremala na crvenom svilenom krevetskom prekrivaču. U kolevci pored ormana spavalo je novorođenče. Dve mlade žene klečale su na podu, sklopile ruke, oči uprle u nebo i usrdno se molile. Jedan starac sedeo je između kreveta i zida, uvijen u zeleni šal sa crvenim i žutim cvećem, bleda lica, stisnutih usana, razrogačenih očiju, ukočena pogleda i desnom rukom, opuštenom niz bokove, pokazivao rogove, kao da isteruje đavola. Ličio je na etrurske kipove isklesane u ležećem stavu na sarkofazima. Starac me netremice gledao. Odjednom pomeri usne i jedna reč razgovetno izađe iz njegovih krezubih usta: „O, krvi!“ Povukao sam se, začuđen i uplašen. Ove sam se reči gnušao. Četiri godine je strašna, svirepa, gadna, nemačka reč Blutl Blutl Blutl – grgorila oko moga uha, kao što voda grgori u kanalu: Blutl Blutl Blutl – a sada me ta ista reč, izgovorena na italijanskom jeziku, reč: 'o sangue, plašila i ispunjivala gađenjem, od nje mi je bilo mučno. Ali u ovom glasu, u tom naglasku bilo je

364

KURCIO MALAPARTE

nečeg što mi se učinilo čudesnim. Bila je to blaga reč na usnama toga starca, to je zaista bila blaga reč: 'o sangue! Reč čudesno stara i nova, činilo mi se da je prvi put čujem, a ipak je mome uhu bila nekako prisna, imala veoma blag prizvuk. Ali kao da je ta reč porazila one dve mlade žene i staricu, jer su se one odmah digle i počele da viču: „O, krvi! O, krvi!“ Izašle su na trg, neodlučno zakoračile na ulicu, jednako uzvikujući tu reč i počele da čupaju kosu, grebu lica. Zatim su odjednom potrčale i pridružile se gomili, koja se pela prema Svetoj Mariji Egipćanki i takođe vapila: „O krvi! O, krvi!“ I ja sam krenuo za tom masom koja je vikala i preko mosta Kjaja stigao do Svete Tereze Španske. Dok smo prolazili uličicama, što kao potoci silaze sa vrha brda prema Ulici Toledo, velika masa naroda nam je prilazila, masa ljudi kojima se na licima čitala strepnja, beznadežnost, ali i neugasla ljubav. Sa vrha ovih uličica videlo se kako se drugo mnoštvo penje Ulicom Toledo, tamo sasvim dole, i neodređeno nešto viče od čega sam ja jedino razabrao uzvik: „O, krvi! O, krvi!“ Prvi put posle četiri godine rata, prvi put u toku mog svirepog putovanja kroz pokolj, glad, razorene gradove, prvi put sam sada čuo kako se reč krv izgovara sa tajanstvenim, pobožnim poštovanjem. U svim delovima Evrope, u Srbiji, Hrvatskoj, Rumuniji, Poljskoj, Rusiji, Finskoj, u toj reči je uvek zvučala mržnja, strah, prezir, radost, užas, svirepo i varvarsko zadovoljstvo, čulno uživanje – ona je uvek bila izgovorena naglaskom koji me ispunjavao užasom i gađenjem. Reč krv za mene je postala strasnija i od same krvi. Opipati krv, umočiti ruke u tu jadnu krv, koja je preplavila sve zemlje Evrope, nije mi se činilo tako strašno kao čuti reč krv. A u Napulju, i to baš u Napulju, u tom najnesrećnijem, izgladnelom, poniženom, ostavljenom, izmučenom gradu Evrope, u najbednijem gradu Evrope, čuo sam kako se izgovara ta reč s pobožnim strahopoštovanjem, sa dubokim milosrđem, onim uzvišenim, čistim, plemenitim, neokaljanim glasom kojim napuljski narod izgovara reči mama, dete, nebo, Bogorodica, hleb, Isus, sa istom bezazlenošću i čistotom, sa istom plemenitom neokaljanošću. Iz ovih krezubih usta, sa ovih bledih i suvih usana izvijao se krik: „'O sangue! 'O sangue! 'O sangue!“, kao vapaj, kao molitva, kao sveto ime. Vekovi gladi, ropstva, varvarstva u togama, vekovi močvara, venaca i bede, vekovi nesreće, kolere, izopačenosti, srama, nisu mogli da uguše u ovom otmenom i jadnom narodu strahopoštovanje koje je on gajio prema krvi. Vičući i plačući, dižući ruke prema nebu, gomila je išla prema katedrali. Ona je prizivala krv s čudesnim zanosom, plačući za prolivenom krvlju, prolivenom uzalud, za zemljom natopljenom krvlju, ritama nakvašenim krvlju, za dragocenom ljudskom krvlju koja se izmešala sa prašinom na drumovima, za krvlju, zgrušanom na zidovima zatvora. U grozničavim očima

Kaputt

365

mase, na bledim, koščatim, oznojenim čelima, na rukama uzdignutim prema nebu, koje je potresao veliki unutrašnji nemir, ogledalo se milosrđe, strahopoštovanje: O, krvi! O, krvi! Posle četiri godine svirepog, neumitnog nemilosrdnog rata, prvi put sam sada čuo da se ova reč izgovara sa pobožnim strahopoštovanjem i to sam je čuo sa usana ovih izgladnelih, prevarenih, napuštenih ljudi bez hleba, bez krova nad glavom, bez groba. Posle četiri godine, opet je ta reč zazvučila kao božanska reč. Kad sam čuo to „'0 sangue! 'O, sangue!“, u meni se rodila nada, opet sam se osetio spokojnim, mirnim. Došao je kraj mog dugog putovanja, ova reč je zaista bila moja luka spasa u koju sam najzad uplovio. Ona je bila moja poslednja stanica, pristanište, gat na kome ću najzad moći da dotaknem zemlju čoveka, zemlju civilizovanog čoveka. Nebo je bilo čisto, zeleno more blistalo je na horizontu kao ogromna livada. Med sunca tekao je po fasadama kuća, na kojima se vijorilo rublje prostrto između dva balkona. Duž krovova, po oštrim ivicama rupa od bombi u zidovima, po rubovima rana otvorenih na bokovima palata, nebo je navezlo šaru u obliku nežnih plavih desni. Maestral je donosio miris, ukus mora, mladalački šum talasa, koji su se razbijali o hridi, usamljen i bolan zov mornara. Nebo je teklo kao plava reka po ovom gradu u ruševinama, punom mrtvaca kojima su uskraćeni grobovi, po jedinom gradu u Evropi u kome je čovekova krv još uvek svetinja, po ovom dobrom i strpljivom narodu koji je još prema čovekovoj krvi osećao poštovanje, ljubav, i pred njom se snebivao, po ovom narodu za koga je reč krv ipak bila reč nade i spasenja. Kad je masa stigla do vrata katedrale, pala je ničice i na sav glas počela da zahteva da se vrata otvore i vapila: „O, krvi! O, krvi!“ Od tog vapaja zadrhtali su zidovi kuća, jer je u njemu bilo svetog gneva, ojađenog besa. Upitao sam jednog čoveka koji je stajao pored mene šta se desilo. U gradu se bilo raščulo da je jedna bomba pala na katedralu i da se srušila kripta u kojoj se čuvaju dva kovčežića sa čudotvornom krvlju Sv. Đenara. To nije bilo tačno; ali ta vest se raširila po gradu munjevitom brzinom, doprla do najudaljenijeg kraja najmračnijih uličica, u najdublja skloništa. Izgledalo je kao da dosad, u ove četiri ratne godine, nije prolivena nijedna kap krvi. Iako su milioni leševa bili rasejani po Evropi, izgledalo je da nijedna kap krvi nije dosad natopila ovu zemlju. Kad se proneo glas da su dva dragocena kovčežića razbijena, da je ono nekoliko kapi zgrušane krvi propalo, izgledalo je da je čitav svet preplavila krv, da su sve vene čovečanstva presečene kako bi se krvlju što iz njih poteče napila nezajažljiva zemlja. Ali jedan sveštenik se pope na stepenice katedrale, diže ruku prema nebu da umiri masu i objavi da je dragocena krv spašena. O, krvi! O, krvi! O, krvi! Masa je klečala i plakala

366

KURCIO MALAPARTE

prizivajući krv, svima su lica bila nasmejana i suze radosnice potekle su niz njihove obraze, ispijene od gladi. Duboka nada se rodila u srcu svakog pojedinca, kao da odsad nijedna kap krvi više neće da padne na ovu žednu zemlju.

Da bih sišao u pristanište, izbio sam na uličice se nalaze iza Pjace Frančeze, zakrčene ogromnim ruševinama. Zadahkoje nesahranjenih mrtvaca kužio je vazduh. Crni rojevi muva muklo su zujali između zidova. Gust oblak dima dizao se nad lukom. Strašno sam bio žedan, usne su mi otekle, pocrnele od upljuvaka muva. Sve česme su presahle. U gradu nije bilo više vode. Skrenuo sam pored Dva lava, vratio se prema Merkadanteu. Jedno mrtvo dete ležalo je na ulici, izgledalo je kao da spava. Oreol muva ovenčao mu je stravično izborano čelo. Skrenuo sam u Via Medina. Tamo u dnu, iza kipa Merkadantea, gorela je jedna kuća. Čopori dece igrali su se i ganjali i pritom prodorno cičali. Moji koraci su budili čitave rojeve muva koje su se dizale i zujale, sletale mi na znojavo i prašnjivo lice, skupljale mi se u očnim dupljama. Sa ruševina strahovit Alisam mirisjedan moramali bio bar je prodoran, pomalo kiseo. U se dnuširio Ulice Medinazadah. ugledao koji je bioi otvoren. Potrčao sam i zastao na pragu, sav zadihan. Šank sa mermernom pločom posutom srčom bio je prazan. Za jednim gvozdenim stočićem sedeo je neki debeljko. Bio je mlitav, u pamučnoj majici sa kratkim rukavima. Njegove opuštene i maljave grudi štrcale su ispod majice koja mu se, pošto je bio znojav, zalepila uz telo. Čovek je mahao presavijenim novinama i hladio se, a povremeno bi brisao čelo prljavom maramicom. U vazduhu se kovitlao roj muva. Hiljade i hiljade muva bilo je zalepljeno za tavanicu, za zidove, za razbijena okna. Iza šanka, na zidu je visila slika kralja, kraljice, princa i princeze od Pijemonta, koje su takođe upljuvale muve. „Možete da mi date čašu vode?“, upitao sam. Čovek meli pogleda i produži da se hladi novinama. „Čašu vode?“, ponovi on. „Umirem od žeđi, ne mogu više da izdržim.“ „Žedni ste i želite čašu vode?“ „Da“, rekoh, „čašu vode. Umirem od žeđi.“ „E, čaša vode!“, viknu čovek i podiže obrvu. „Ne znate da je to prava dragocenost. U čitavom Napulju nema ni kapi vode. Najpre smo umirali od gladi, pa od žeđi, a kad smo to preživeli, umrećemo od straha. Čašu vode!“ „Dobro“, rekoh i sedoh za jedan stočić, „čekaću da se završi rat pa ću onda piti.“

Kaputt

367

„Treba se strpeti“, reče čovek. „Vidite, ja nisam mrdnuo iz Napulja. Već tri godine ovde čekam kraj rata. Kad padaju bombe, zažmurim. Ne bi se odavde maknuo pa da nas lepo bombarduju palatama. Treba biti strpljiv. Videćemo ko je strpljiviji: rat ili Napulj. Hoćete li zaista čašu vode? Ispod stola naći ćete jednu bocu, sigurno je u njoj preostalo malo vode. Čaše su tamo.“ „Hvala“, rekoh. Ispod šanka našao sam bocu s nešto malo vode. Na polici su bili poredani ostaci dvadesetak čaša. Nijedna nije bila upotrebljiva. Nagnuo sam bocu i oterao rukom muve s lica. „Proklete muve!“, viknuh. „Zaista“, reče čovek i dalje se hladeći novinama, „proklete muve!“ „Zašto i vi u Napulju ne povedete borbu protiv muva? Kod nas u severnoj Italiji, Milanu, Torinu, Firenci, pa čak i u Rimu, vlasti su povele borbu protiv muva. U našim gradovima nema jedne muve za lek.“ „U Milanu nema više muva?“ „Ne, nijedne. Sve smo poubijali. To je higijenski. Otklanja se opasnost od zaraza, boleština.“ „I mi u Napulju poveli smo borbu protiv muva, štaviše poveli smo čitav rat protiv njih. Već tri godine ratujemo s muvama.“ „Pa onda kako ih još uvek ima tako mnogo u Napulju?“ „Eh, šta ćete, gospodine: pobedile su muve!“ Peščanka u Ukrajini, avgusta 1941. Punta del Masulo, Kapri, septembra 1943.

Beleška o piscu Kurcio Malaparte (čije je pravo ime Kurt Zukert) rođen je u Pratu, u Toskani, 1898. a odrastao u seljačkoj porodici kao Njegovi staratelji bili sugodine, ubeđeni republikanci i garibaldinci, takoposvojče. da je on, u najranijem detinjstvu, bio zadojen slobodarskim duhom. Za vreme Prvog svetskog rata Malaparte je kao šesnaestogodišnji dečak pobegao iz klasične gimnazije Čikonjini, peške prešao granicu i javio se kao dobrovoljac u francusku vojsku, pošto je u to vreme Italija još bila neutralna. U Šampanji je bio ranjen i odlikovan Ratnim krstom s palmom. Kad su 1915. godine Italija i Francuska postale saveznice, mladi Malaparte dobio je čin pešadijskog poručnika. U francuskoj vojsci je ostao do kraja rata. Godine 1919. boravio je u Poljskoj kao diplomatski ataše, pa se potom vratio u Italiju. Kao novinar i esejista od 1922. godine do 1930. godine objavio je niz knjiga koje su bile zapažene kako u Italiji Kameleon tako u inostranstvu. Prvi pamflet Musolinija napisao je 1929.i godine, kad se fašistički vođa protiv odrekao republikanskih tradicija svoje stranke i potpisao Lateranski pakt sa Svetom stolicom, po kome su se papi priznavala sva prava. Ironična, svirepa, mirna priča o kameleonu koji lako menja boju tako da je čas crven, čas beo, izazvala je zgražanje i privukla pažnju javnosti. Posle ovog pamfleta, Musolini je udaljio Malapartea iz Rima i poslao ga u Torino. Knjige koje zbog cenzure nije mogao da odštampa u Italiji izlaze mu u Francuskoj, i to 1931. godine Tehnika državnog udara, prvo delo protiv Hitlera koje se pojavilo u Evropi, i Dobričina Lenjin. Kad su ova dela ugledala svetlost dana, Musolini je proterao Malapartea iz Italije i ovaj je otišao u London, gde je ubrzo postao politički dopisnik. Pošto je tokom 1933. godine u

nekim engleskim i američkim novinama i časopisima članakafrancuskim, protiv fašizma, Musolini ga je pozvao u Italiju, uhapsio objavio i poslaoniz u progonstvo na Liparska ostrva. Godine 1940, kad je Musolini objavio rat Francuskoj, Malaparte se našao na dužnosti ratnog dopisnika u jednoj četi alpinista. Taj rat koji je trajao četrdeset osam sati Malaparte je opisao u knjizi Sunce je slepo. Musolini je razumeo aluzije u ovoj knjizi i prebacio je njenog pisca iz čete alpinista na jedan bombarder. Docnije, Malaparte je poslat kao ratni dopisnik na ruski front, ali posle članaka u kojima je izrazio simpatije prema SSSR-u, Gestapo ga je zatvorio četiri meseca i prisilio da napusti ukrajinski front. Malaparte je tada otišao u Finsku, gde je ostao dve godine; zatim se sklonio u Švedsku do pada fašističkog režima. U Italiju se vratio 1943,

Kaputt

369

a 1944. godine objavio je Kaputu delo koje mu je donelo svetsku slavu i koje ga je svrstalo među prve pisce Evrope. Iako su ovoj knjizi kao okvir poslužili autentični događaji iz rata, ona nipošto nema karakter ratnog dnevnika ni verodostojnost dokumenta. Kaputt je književno delo koje ima svoju posebnu, subjektivnu istinu. Sam autor nazvao ga je romanom, a time je izričito naglašeno da činjeničnost kojoj se u njemu pribeglo nije metod preslikavanja, već samo privid koji autora ne ometa da govori iz svog sopstvenog centra. Stoga, imena ličnosti u knjizi Kaputt jedva da su važna, jer iako nisu izmišljena, pripadaju „izmišljenim“, stilizovanim likovima koji su iznad svog realnog postojanja uzvišeni do simbola. Ti likovi predstavljaju elemente jedne opštosti, pa je njihova realnost sažetija, istinitija od realnosti likova iz dokumentarnog ratnog dnevnika. Kada se uzme u obzir ova Malaparteova sklonost za proširivanjem granica stvarnosti, onda nije teško razumeti zašto se on u svojoj knjizi Kaputt ne buni samo protiv Nemaca, već i protiv nečeg mnogo šireg. On ne deli frontove na saveznički i nemački, kako to rade političari, već ih kao moralist razlikuje po tome da li pripadaju pobedniku ili pobeđenom. Malaparte u pobedniku gleda oholog tiranina, smešnog skorojevića, pa bio on Nemac iz knjige Kaputt ili Amerikanac iz knjige Koža, skorojevića opterećenog kompleksom niže vrednosti pred pobeđenim koji njegov teror omalovažava otmenom pasivnom rezistencijom. Malaparte uvek napušta tabor onih koji se posle borbe uspešno dočepaju vlasti i tako se korumpiraju. A kako je ratna sreća promenljiva, pa je čas naklonjena jednoj, a čas drugoj strani, to Malaparte u nekoliko navrata prelazi iz jednog tabora u drugi. Fašizam napušta u času kad ovaj postaje birokratska, privilegovana stranka, a gorke stranice o svojim prijateljima saveznicima piše čim su ovi uspeli da se pobedonosno iskrcaju u pobeđenu Italiju {Koža, 1949). Ovaj nemir Malaparteove ličnosti, koji je posledica odvratnosti prema pobednicima, a saosećanja prema pobeđenima, mahom se tumači kao moralna labilnost pisca zbog koje njegovi sunarodnici sumnjaju i u njegov patriotizam. I odista, Malaparte se oseća Italijanom isključivo stoga što smatra da je Italija samo jedna od zemalja stare, iracionalne, romantične Evrope, čije su vrednosti ugrožene hladnim, proračunatim ratom, a koja je u stvari, po svome kavaljerskom karakteru, prava otadžbina, kako njegova, tako i svih Evropljana kultivisanog duha. Malaparteov kosmopolitizam zapahnjuje u snažnim naletima sa stranica na kojima je entuzijastičkim tonom iznosio svoje utiske o evropskim zemljama u kojima je tokom rata boravio. Da bi što slikovitije dočarao mirise i boje tih zemalja, on je u odlomke knjige Kaputi, njima posvećenim, unosio neprevedene izraze koji se upotrebljavaju u tim delovima Evrope. Otuda u

370

KURCIO MALAPARTE

delu obilje stranih dijaloga, naročito onih na francuskom jeziku, koji, po svemu sudeći, Malaparte smatra zajedničkim jezikom stare Evrope. Izražajna tehnika Kaputta nesumnjivo zaslužuje posebnu pažnju. Nije potrebno podrobnije istraživati da se uoči kako je ovo delo sagrađeno po zakonima kontrapunkta, i kako se u njemu radnja razvija kroz čitav lanac kontrasta između svetlog i mračnog. Malaparte neprestano pravi ekspresivne paralele između epizoda, obavijenih tananom intelektualnom atmosferom mirnodopskog života i epizoda ratne strave i groze. U tim paralelama leži važna ideja romana: njima se pojačava mučan utisak svireposti rata kada najezda divljaštva uništava vekovima stečene duhovne vrednosti jedne civilizacije. Već na samom početku knjige nailazimo na ovakvu jednu paralelu u opisu dvora u Švedskoj, zemlji tipične stare miroljubive i kulturne Evrope, koji se pri kraju poglavlja odjednom završava prikazom košmara koji izazivaju prizori mučenja sovjetskih zarobljenika. Stilsku virtuoznost, lucidnu igru paradoksom u rečenici, blistavost i zvučnost tona Malaparte postiže delikatnim nijansama, divnom mekoćom svog toskanskog jezika, kojim su se služili veliki Florentinci, a preko kojih je italijanski jezik i postao zvanični jezik Italije. Sem pomenutih knjiga, Kurcio Malaparte, do svoje smrti, 1957. godine, napisao je niz dela koja pripadaju raznim književnim rodovima (Volga se rađa u Evropi, Žena slična meni, Sodoma igomora, Koža, Prokleti Toskanci itd.). Među njima nalazimo knjige eseja, pesama u prozi, romane, pozorišne komade, zbirku poezije, kao i polemičke spise, koji, uprkos raznorodnosti forme, odražavaju identično osećanje straha da brižljivo negovanu humanost u civilizovanom čoveku ne zatre najezda grubosti i razularenih instinkata, pa tako uništi najviši smisao ljudskog života.

Jugana Stojanović