Crvena kuga Nezaboravnik Ni sa tomovima knjiga njima se, čini mi se, ne mogu odužiti Kome sve ne dugujem ovu knjigu! Živima, koji izađoše iz komunističkog pakla, dugujem poštovanje mrtvima, koji u njemu sagoreše, dugujem sve. Jesam li, pitam se, najviše dužan onima koji su za mene, još golobradog, najmlađeg Brozovog zatočenika u sremskomitrovačkom kazamatu, čuvali poslednje zalogaje hleba s nadom da ću preživeti i da ću verno opisati njihove patnje i njihovu smrt. Ni sa tomovima knjiga njima se, čini mi se, ne mogu odužiti. U ovaj NEZABORAVNIK, u ovu knjigu srpskih jada unosim Milunku Mačić iz sela Trudov, pod Golijom, čije mladalačko telo, dve godine po svršetku rata, "išamaraše" strujnim opekotinama i tako, polumrtvu, otpremiše u požarevačku robijašnicu da tamo bolno i lagano umire. Ovu knjigu dugujem i velikom duhovniku Mitrofanu Matiću igumanu manastira Čokešine, kome pripadnici umobolne komunističke ideologije iskopaše oči pa mu pod krvave duplje podneše Sveto pismo - da čita! Pomenuću i na ovom mestu protu i gimnazijskog profesora Savu Bankovića koji devetnaest krsnih slava, i devetnaest Božića i devetnaest Vaskrsa provede u sremskomitrovačkoj tamnici, i koji na svaki praznik, bez ijednog crkvenog znamenja, bez krsta i mantije, bez Molitvenika i Jevanđelja, otpoja svetu liturgiju. Ovu knjigu dugujem i Mirku Jeftoviću, s čudnim nadimkom Ćuslin, iz sela Mravinjci, kod Kosjerića, starom komitskom vuku pod komandom majora Tankosića, junaku s Mačkovog kamena i Kajmakčalana. Njega, osuđenog na kraći prinudni rad, po ciči-zimi, uoči Nikoljdana, njegove krsne slave, vezaše za drvo ukraj puta. Sutradan, na krsnu slavu, njegovo mrtvo, smrznuto telo, dadoše rodbini. U NEZABORAVNIK unosim i duhovnika Jeliseja Popovića, igumana manastira Sveta Trojica, pod Ovčarom, nesuđenog doktoranta, koga Brozovi i Staljinovi sledbenici sačekaše u zasedi pred manastirskom kapijom, ubiše maljevima i njegovo telo baciše u nabujalu Moravu. Dužan sam porodici Cvetić iz Visibabe, kod Požege, čijeg sina i brata Sretena, nesvršenog bogoslova, tek mobilisanog, ubiše na podmukao i zverski način. Podmetnuvši komade iscepane Staljinove slike uz njegovo vojničko uzglavlje -osudiše ga na smrt i rafalima iskidaše njegovo telo na tri dela: otac Budimir i stric Milomir u džakovima, tajnovito, preneše njegove ostatke i sahraniše blizu kuće. I Vasilićima iz Banjice, u čačanskom kraju, dugujem ovu knjigu. Njihovog Kostu, aktivnog oficira, koji se, po svršetku rata, neko vreme skrivao u stričevoj kući očekujući da se utemelje pravedni i nezavisni sudovi - streljaše mrtvog! Opkoljen u zemunici, Kosta Vasilić, ispalio je metak u slepoočnicu, što će Brozovog komesara razbesneti: kako je smeo da digne ruku na sebe! Kivan na mrtvog Kostu, komesar naređuje stricu d iznese sinovca, da ga prisloni uz zid kuće, zatim izgovara neku svoju presudu i naređuje da se ispali plotun prvo je, pokošen, pao stric Milorad a preko njega se srušio po drugi put ustreljeni Kosta. U NEZABORVNIK, u ovu našu tminu, koju vreme presporo razgoni, unosim još jedno svetlo ime: Stevana Moljevića, doktora pravnih nauka, poznatog advokata i jednog od
čelnika Srpskog kulturnog kluba, ideologa Ravnogorskog porketa i urednika ravnogorskih listova, štampanih u slobodnim srpskim planinama, koji je umro u petnaestoj godini robijanja. Dug sestrama Ružici i Dušici Njegov i naš ćelijski sapatnik, David Damjanović, u jednoj od svojih knjiga, objavljenih u Čikagu, navodi Moljevićev odgovor na ponudu komunističkih dželata da ga oslobode tamnice pod uslovom da se odrekne svog nacionalnog programa i svojih nacionalnih ideja: "Nema te slobode koja će me privoleti i nema te smrti koja će me uplašiti i navesti da izgubim obraz". Knjigu dugujem i sestrama Borisavljević, Ružici i Dušici, koje čelom dotakoše samo dno ljudske patnje a svojom jevanđeljskom dušom dosegoše do ISTINE i zvezda i među zvezdama na srpskom pravoslavnom nebu ostadoše. Četiri ratne godine pod nemačkom okupacijom borile su se za Srpstvo i Pravoslavlje - borile se srcem, dušom, umom i perom. Pred najezdom Brozovih i Staljinovih "oslobodilaca" otišle su u svet da otuda, iz tuđine, nastave bitku za nepromenjene ciljeve. Njihova neumorna borba traje šest decenija. U NEZABORAVNIK uđoše i sestre Pavlović, Bosa i Draga, još nepunoletne, koje otpremiše na Vardu, to strašno gubilište, pred sudiju Cicvarića, da im dosudi smrtnu kaznu zato što je njihov brat Mićko otišao s četnicima u Bosnu. S njima je, iste noći, pogubljen i užički maturant Jevrem Konstantinović. Knjigu dugujem i rodbini Veselina Petrovića, predsednika opštine u Divcima, koga komunistički zlikovci u ime Kominterne i za sreću svetskog proletarijata, testerom iskomadaše, kao trupce, u dvorištu njegove kuće. Dužan sam porodici Nikite Aksentijevića, banovinskog putara iz Sevojna, čiji je leš njegov petnaestogodišnji sin Dobrivoje - Doća, prepoznao među osamdeset sedam žrtava krvave vladavine poslednjeg dana Sovjetske užičke republike. I deci prote Janka Popovića, koji je Bogu i rodu služio u selu Brekovu kod Arilja, dugujem ovu knjigu: njemu, ocu sedmoro dece, presudiše Slobodan Penezić Krcun, Milovan Đilas, Petar Stambolić i Vladimir Dedijer. Protinica Darinka, noseći u utrobi osmo dete, jedva je, posle vađenja iz masovne grobnice, prepoznala njegov leš. Uđe u NEZABORAVNIK i gradski amalin Vaso, koji je prvi izgovorio reči "crvena kuga" i koji je sačuvao OBRAZ kad je odbio da na montiranom suđenju bude lažni svedok. Ovu knjigu dugujem i porodicama železničara Dragog Badžovića i Milana Todorovića koji glavama platiše istinu da je Gestapo uputio vagon novinskog papira u tabacima partizanskoj komandi u Užicu u jesen 1941. godine. U NEZABORAVNIK uđoše i gimnazijalci, dečaci i devojke iz Leskovca, Niša, Skoplja, Beograda, Čačka: Rastko Krstić, braća Vladislav i Lazar Knežević, Koča Kostić, Dragoljub Polić, Milojko Jovanović, Dara Radojičić… Oni prvi pružiše OTPOR komunističkoj tiraniji. Ovu knjigu dugujem familiji Petra Vujovića, poslednjeg komandanta Jeličkog četničkog odreda, čiju decu - sina Mlađena od dvanaest, sina Aleksandra Lekicu od četrnaest i kćer Danicu od osamnaest godina ubiše Brozovi sledbenici. Ubiše i njihovu majku Rosu u četrdeset petoj godini života. Utuli se kandilo i ugasi ognjište u kući Petra Vujovića. Petnaest meseci po svršetku rata. Ovu knjigu dujem desetinama hiljada sinova i unuka koji ne upoznaše i ne zagrliše svoje očeve i dedove, niti saznaše za njihove grobove.
Slučaj druga Vase Vaso nije shvatio ništa o čemu su mu oni pričali Ne, ne, Vaso, nećeš ti više, nositi tuđe kofere, ni svoje nećeš nositi, drugi će to raditi, a ti ćeš da zapovedaš… I pravedno je, i pošteno je da i ti uživaš. Radnička klasa je pobedila, radnici su došli na vlast nema više gospode, buržuja, bogataša, koji su i tebe eksploatisali, gulili kožu s tvojih leđa… Neki su, doduše, pretekli, živi su, uživaju u svojim kućama, imaju trgovine, kafane, radnje, a ti, Vaso, nemaš ništa. Ali, bude li pameti, bude li pravde, a hoće, hoće sigurno, jer narodna vlast mora da bude pravedna, oni neće imati ništa, a ti, Vaso, druže Vaso, imaćeš sve. I nećeš ti više nositi tuđe kofere, ne, nego će, bogme, bude li pravde, a biće, ova gospoda, ovi buržuji, ratni bogataši, koji su lepo živeli za vreme okupacije, nositi tvoje. Kad ti pođeš na partijski kongres, spakuješ u kofer svoje stari, kreneš na voz i ovako, kažiprstom, pozoveš nekog bivšeg buržuja i zapovediš: ponesi ovo do stanice, dobićeš bakšiš…. Gradski amalin, čijem se imenu, radi raspoznavanja obavezno dodavalo njegovo zanimanje, gotovo nezainteresovano sluša njemu nepoznatog čoveka u uniformi s nekim pozlaćenim širitima na rukavima i zvezdicama ispod njih, koji ga je u času kad je prolazio pored ove jednospratnice, udaljene pedesetak metara od železničke stanice, pozvao na kafu. Od ove priče Vaso nije shvatio ništa: celog života je od kako za sebe zna, teglio tuđe kofere, torbe i ko pre, one od pruća, iz kojih je, naročito za vreme okupacije, kad se u svemu oskudevalo, mirisalo nešto prijatno, gotovo opojno - hleb, primećivao je, ima najlepši miris, zatim jabuka, suvo meso… - Nećeš ti, druže Vaso, više nositi tuđe kofere - odzvanjaju u njegovom sluhu reči nepoznatog čoveka. - Biće u ovoj našoj novoj državi leba za tebe. I s lebom. Dobijaćeš platu, redovno, svakog meseca. Ne može Vaso da dokuči šta hoće ovaj čovek: ma kakva plata, dan i komad, na to je navikao i time je započeo njegov gradski život od kako se iz sela otisnuo, kad je motiku bacio i uskočio u „ćiru", onog što pućke i izbacuje gust dim i varnice. Nije se više u selo vraćao. Njegov otac nije se vratio sa Solunskog fronta, ostalo nešto zemlje, mogao je od nje da živi, ali zgrabila ga rakija, a ta veselnica, ne voli da kopa, ne trpi motiku. Otuda, iz sela, doneo je čudnu mešavinu jezika pa je zbunjivao gradsku gospodu kad bi rekao „vođe u ja da jednem", ili kad bi, uočavajući neku opasnost viknuo: „Biži otale!" I sada, ovog časa, Vaso sedi u mekanoj fotelji i sluša reči nepoznatog čoveka sa pozlaćenim širitima na rukavima vojničke bluze koji govori o nekom čudnom i neverovatnom obrtu u njegovom životu: - Imaćeš svakog meseca platu… Sluša Vaso, osmehuje se, kezi ona dva prednja zuba požutela od duvana, vrti glavom, ali ćuti. Nešto mu se čini da je ova priča šarena laža, neka obmana, da je to nešto tek onako, da se nešto priča i pričom ulepšava život. U jedno je, ipak, siguran: ovaj oficir je veliki budžovan, taj je sila i vlast, taj može sve! Zna Vaso i šta je plata, poznaje on i neke činovnike i radnike koji za svoj trud primaju platu, ali ne može da vidi sebe među pratežnicima" - to što ne vidi izazva u njemu opreznost. Nešto se, misli, tu krije, ali šta?
Vidi i onaj sa pozlaćenim širitima na rukavu da je Vaso zapao u nedoumicu, pa hoće brzo da je otkloni: - Moraš i ti Vaso, da učiniš nešto za sebe, ne može sve vlast, znaš kako se kaže: svaki čovek je kovač svoje sreće. Ti sada kuješ svoju sreću. Sve od tebe zavisi. Sve. Vaso ćuti i netremice gleda u oficira. - Je li Vaso, ti znaš Mališu? - Kog Mališu? - pita Vaso i istura kroz iskrivljena usta ona dva zuba. - Ma znaš ti dobro Mališu Šlanja - nastavlja oficir - Zna i on tebe dobro, ali te u svoju kafanu nije puštao; nisi, bar neko vreme, mogao ni da proviriš u nju. Gospodine druže, dolazi voz Vaso oseća da se igra neka igra... Gleda Vaso u sagovornika, trepće očima i kao čudi se rečima koje izgovara ovaj nepoznati čovek koji, tako mu se čini, nešto lukavo sprema. Oseća Vaso d se tu nešto vrti, igra se neka igra, mota se neko klupko, ali ne može da dokuči šta je i kakve veze on ima sa Mališom, poznatim kafedžijom, koji prema njemu nije bio loš, a nije, koliko je njemu poznato, bio loš ni prema drugima. Ali oficir veze dalje čudnu priču: - Dabome, nisi ti mogao da uđeš u kafanu kad u njoj sede nemački oficiri i zajedno s gazdom krkaju jagnjetinu; kako bi ti, kao nosač, mogao da uđeš - bojali su se tebe, Vaso, zna Mališa da si radnik, sirotinja, da si pošten i da ćeš jednog dana, kad radnici dođu na vlast, ispričati ono što si video. A to što si video ne zaboravlja se, jeste, kako bi ti, kao patriota, mogao da zaboraviš takvu sliku: sede nemački oficiri, služi im lično Mališa, žderu i piju, a posle kao dobri saradnici i prijatelji poverljivo razgovaraju. Jel tako? Vasu se učinilo da je red da i on progovori koju pa najpre iskapi ostatak rakije u čaši i taman da izusti reč začu se pisak lokomotive i on kao da je samo to čekao skoči i krenu prema vratima. - Kuda, Vaso? - Kako kuda, gospodine… druže, dolazi voz, sad će putnici, a ja vođe zanovetam… LJudi će pogledati okolo ima li me i ko će im kufere nositi… - Samo ti sedi, uživaj i ne vodi tuđu brigu, nego gledaj kako da zaradiš platu… Malo uplašen i malo nervozan Vaso utonu u fotelju, i poče da se priseća kofera - onih finih od crne, žute i braon kože, od platna i kartona, mada je najviše bilo običnih drvenih sanduka ofarbanih suvom bojom. Prenosio je on i one nabrekle, tri puta uvezene kanapom, da se ne rasprsnu i da iz njih ne pokulja roba - takvi koferi mirisali su na platno, na bele marame, stoljnjake, komade finog štofa, što su nosili crnoberzijanci i prodavali po seoskim vašarima ne iznoseći sve što imaju nego pomalo, vičući: „Evo, samo je ovo ostalo, još malo pa nestalo…" Nosio je, istina ređe, zimi, naročito, i one kofere što su mirisali na slaninu, na pršutu i uz put se nagutao tog lepog mirisa pa mu se, začudo, činilo da je sit. Ali, kad bi doneo stvari tamo gde treba, domaćin ili domaćica davali bi mu komadić slanine, i hleba bi mu davali, onog pšeničnog, pa bi on toplo blagodario i tražio neki kutak u kome će na miru progutati koji zalogaj. Hitno je potom na sledeći voz ne bi li ugrabio još koju mušteriju. Iz ovog razmišljanja trgoše ga oficirove reči: - Taj Šlanjo je zao čovek, nepošten, mrzi radnike i mrzi ovu našu narodnu vlast. A što i da ne mrzi, pa on je, bre, buržuj, bogataš, gazdurina. Najviše se, a ti to najbolje znaš, obogatio za vreme rata. Nemci mu iz kafane nisu izbijali, a što bi kad im je bilo lepo. Krkali, nabavljao Mališa za njih, možda je i seljake ucenjivao, a možda su i Nemci otimali od
seljaka pa donosili Šlanju da im on priredi gozbu. Što da ne? Otmu seljaku svinjče , pa ga donesu Šlanju - ispeci ga za večeras, kažu mu. Ti si to, druže Vaso, gledao svojim očima, je li… Ne može Vaso nikako d se seti tog prizora - jeste, prolazio je možda i deset puta na dan pored Šlanjove kafane, leti i zimi, i kad su vrata širom otvorena i kad su zatvorena, ali ne seća se da je ikad u njoj video Nemce. Možda je taj Šlanjo primao Nemce, možda ih je gostio, kafana je za to da se ljudi u njoj ugoste, da popiju, mezete, pa ko ima para može i da ruča. A on, Vaso, nije zalazio u kafane, jedino ako je nekom kafedžiji nosio kofere od stanice do kafane, ili od kafane do voza. On je, zna se to, voleo da cugne, nosio je pljosku, grlić je virio iz džepa, pa čekajući voz povuče dva gutljaja, treći retko, jedino ako mu izmakne dobra mušterija. tada se naljuti kao ris pa potegne dug gutljaj, klokoće niz grlo ljuta tečnost. Ljuto u grlu, ali njemu slatko u duši. Ugrabi i Vaso priliku da nešto kaže: - Plata mora da se zaradi… Ko je u vabraci jal ko je činovnik ima platu. Kolika je, da je njegova je, on raspoređuje šta će da kupi… - Jeste, drugo Vaso, tako je. Ma kažem ja sebi:pametan je naš drug Vaso, bistar, ima dobro pamćenje… Plata, nego šta. I ti ćeš, Vaso, dobijati platu… - Ali za platu se radi - kezi se Vaso. - Nešto se radi, jal u vabrici, jal na železnici… Dobra plata za pamćenje - Tako je, bravo druže Vaso. Tako je. Samo, da znaš, od tebe se neće tražiti da radiš, od tebe se traži samo da pamtiš. A ti imaš dobro pamćenje. Čuvaj to što imaš. Pamćenje čuva, druže Vaso, ono što si svojim očima video. E, ono što si video - to je plata. Nagrada. Dobro pamćenje se dobro plaća. Vidiš, ovako: sedi Mališa Šlanjo u svojoj kafani, sedi za stolom, a oko njega tri nemačka oficira… Sede i piju. I jedu. Šta jedu ti, možda, ne vidiš, ali ja ti kažem: jedu pečenje, puši se vruća jagnjetina ili prasetina, svejedno, a posle Šlanjo ustaje, klanja se Nemcima i stavlja na sto flaše vina… Ti, dabome, ne možeš da uđeš unutra, a i kako bi mogao da uđeš, kad tamo sede gospoda nemački oficiri…. Je li? Pa to je normalno: kako bi drug Vaso, član radničke klase, radnik, svestan radnik, proleter, mogao da uđe u kafanu u kojoj se goste nemačka gospoda! To si dobro upamtio, tu sliku, taj prizor, kako da kažem. To je pamćenje. E, dobro pamćenje se nagrađuje, daje se plata. Ako je iko zaslužio platu, i to dobru, platu, bogatu, onda si ti. Niko bolji od tebe, niko bistriji od tebe, niko sa takvim pamćenjem… - Veliš? - čudi se Vaso. - Pa dobro, kad je tako. Konta nešto Vaso u svojoj glavi - ovaj hoće da ja upamtim samo tu sliku: Šlanjo, poznati gradski kafedžija, u strogom centru grda sedi sa nemačkim oficirima i krka pečenje! Upamtio je dobro tu sliku, a kako da je ne upamti kad mu ova ovde, ovaj sa pozlaćenim širitima, čije ime ne zna, po ko zna koji put govori o tome. Nisam ja, musi Vaso, toliko glup, upamtio bih i više od toga. Prvi mah njemu se činilo da stvarno gleda taj prizor: sedi Šlanjo za povećim stolom a oko njega Nemci - uglađeni, opušteni, pijuckaju i jedu…
- Pamćenje je, moj druže Vaso, mnogo dobra stvar, ceni se, poštuje se, a bogme i plaća. Eto, ti ćeš za dobro pamćenje dobijati platu. Platu, nego šta! Nećeš ti više tegliti tuđe kofere i gledati ko će da ti pruži parče hleba i koju paru, ne! Ovo je, upamti druže Vaso, tvoja država, radnička, sad si ti u toj državi vlast! Nikako Vaso da shvati da je on sada vlast, da on sada komanduje da neće više nositi tuđe kofere, da može da klikne: zbogom kolica, nosačka, zbogom i mirišljavi koferi, drug Vaso je postao vlast! A kad si vlast imaš sve: stan, platu, odelo, piće, pečenje… Razmišlja o tome Vaso i ovog časa u kome čuje, ponovo, pisak lokomotive i ono kloparanje vagona koji lagano, a posle sve zahuktalije odmiču šinama i gube se u daljini. Koliko li je vozova danas propustio od kako ga je ovaj čovek pozvao da s njim onako, drugarski, porazgovara i da mu kaže da je on od danas vlast! Vlast, brajko! Može on da bude i vlast, ali on je sada gladan, on bi da kaže da je gladan, od juče ništa nije okusio. I taman da tu reč i zausti i da krene, kad njegov sagovornik reče: - Vidi, bogati, podne, a mi se raspričali, red je da nešto prezalogajimo. Naredio sam da nam ovde nešto donesu. Hoćeš, hoćeš, gladan sam i ja… I, stvarno, ubrzo nepoznat čovek donese na poslužavniku jelo: dva tanjira pršute, pa dva tanjira jagnjetine, vruć hleb i bocu crnog vina. - Hajde da se malo prihvatimo - smejulji se onaj sa širitima. - Ovo je bogato, nego šta. Dosta je pršute i pečenja pojeo Mališa Šlanjo s onim Nemcima, sećaš se! Dosta! Sad je i ovo za nas, za radničku klasu, a oni, buržuji i ratni špekulanti - dosta su oni uživali. Uzmi, druge Vaso… Gleda Vaso svojim žiravim očima, osmehuje se, pamti kad je poslednji put svoja dva požutela zuba zario u meso, slanine je, ponekad bilo, hleba je bilo, a pečenje ne pamti. Pršuta je za njega bilo nedostižan san. Gleda Vaso i snebiva se. - Uzmi, druže Vaso. Mi smo sad drugovi, pripadamo istoj klasi i istoj vlasti: radničkoj i komunističkoj. Zaslužili smo ovo i ti i ja, tu zbora nema: ti za dobro pamćenje, ja što to tvoje pamćenje osvežavam, prosto ne dam da tu sliku zaboraviš - Mališu i Nemce. Oni žderu, ti vukljaš tuđe kofere i kažeš: molim lepo, gazda, zapovedaj, gde ovo treba da odnesem… A ja, u - šumi! Ratujem, bre, borim se protiv Nemaca i domaćih izdajnika, protiv buržuja i ratnih špekulanata, protiv bogataša. Borim se za sirotinju, za tebe, moj druže Vaso! Za tebe, nego šta! Ti si mi najbliži, najbolji, ti si se naučio u životu, ti si bio sirotinja, oskudevao u svemu, a on, Šlanjo, imao je svega u izobilju. Tu stanuje OZNA Pa gde je tu pravda? Gde? Ja u šumi, borim se, ti na stanici, tegliš tuđe bogatstvo a Šlanjo s Nemcima krka! Je li tako, dabome da jeste. E, kad je tako, sad se promenilo: on više ništa neće imati, a mi sve! To je pravda, moj druže Vaso. To! Dosta je bilo njihove vladavine, sam smo ti i ja vlast! Okreneš ti ovako prst i kažeš: Ajde Šlanjo, ponesi ovaj kofer do stanice! I šta će on nego da nosi. More, još će da pita: ima li još? Tako. To je pravda. Ne može Vaso, da jede, uze samo parče hleba. Gleda u onu pršutu i pečenje, ali ne uzima. Kaže da su za to potrebni zdravi zubi, a nešto mu, u stvari, ladno oko srca - ne zna, ne može još da dokuči šta se iza ovoga krije.
U neko doba oficir isprati gradskog amalina, izvede ga do ulice, potapša po ramenu i reče da nipošto onu sliku iz Mališine kafane ne zaboravi. Vaso se, po navici, uputi prema železničkoj stanici, na svoje radno mesto, čudeći se nepoznatom čoveku koji je hteo da ga ugosti, da ga nahrani onim đakonijama na koje nije navikao: Još mu se taj nepoznati čovek zahvaljivao što je, veli, sačuvao dobro pamćenje. Tu, na stanici, Vaso se malo poslužio lukavstvom: pitao je jednog železničara, dobrog čoveka, ko stanuje u ovoj sivoj zgradi na desnoj strani, baš prek puta drvare. A železničar, koji Vasu dobro poznaje, osvrće se i oprezno šapuće: "Ne daj Bože, nikome da se nađe u toj zgradi! Tu, moj Vaso, stanuje - OZNA". Ne govori Vaso nikome da je upravo iz te zgrade izašao, da su ga čašćavali i na nešto navodili, čestitali mu na pamćenju. Tu je, razmišlja Vaso, zmijski splet, gujino sedište, odatle kuga pruža pipke i grabi ljude, tu, znači, sede oni koji u jesen 1941. godine ojadiše grad i zaviše ga u crninu, u toj zgradi su grobari onih masovnih grobnica… Nekoliko dan kasnije specijalni sudski kurir pokuca na vrata jedne udžerice ispod gradskog groblja u kojoj je konačio Vaso nosač. Uznemirilo se Vasovo srce:nikad sa sudom nije imao posla, niti je koga tužio, niti je ko njega sudski gonio, nije, seća se dobro, ni svedočio: I sama zgrada suda bila mu je nepoznata, zna jedino da je negde na žitnoj pijaci, na jedinom trgu u grdu, okolo su, s leve strane, bile kuće, s desne neke ustanove, zanatske i trgovačke radnje, a između njih - pijaca. Tu su se subotom , na pazarni dan, slivali seljani iz okolnih sela nudeći robu:čabrice od borovog drveta, utegnute obručom, takođe drvenim ili metalnim da se ne raspadnu, zemljani lonci i ćupovi tamne boje, ćase, crepulje, bardaci i pržulje, sve uredno poređano i lepo za gledanje. Sa Zlatibora i Zlatara, od Nove Varoši, konjima stizale kiridžije, prenosili žito, ječam i zob, ponekad, kad je tome sezona, krompir i jabuke, kruške zvane jeribasne, sočne, mekane, tope se u ustima… preko reke, u mešaju, na stočnoj pijaci blejali jaganjci i ovce, mukala telad, rzali konji i kopitama udarali o čvrsto tle. Između ova dva pazarišta stisla se zelena pijaca: tu se prodavala čuvena pršuta, kajmak i sir u čabricama, jaja i živina a najviše povrće i voće - otuda je, valjda, i nazvana zelenom. Sve to Vaso zna, zna i neke ljude, dobre domaćine, trgovce i zanatlije, pekare naročito i uz njih ugostitelje - bilo, pre rata, stotinak pekara, možda i više, toliko i kafana, živelo se lepo i bogato u slozi i poštovanju, da ne bi jedni drugima kvarili pazar pečenjari su, po dogovoru, u različito vreme izvlačili svoje pržulje i metalnom šipkom udarali u gvozdenu ploču vičući: Vruće, puši se!" Bilo dosta i trgovaca - Pržuljevići, Pešići, Mirkovići, Mokići, Stojanovići Vaso je pazarivao kod sitnijih trgovaca u ove velike trgovine retko je zalazio, osim kad bi ga zvali da im unosi tek prispelu robu: uvek su ga dobro nagrađivali. Neke je, odmah po svršetku rata, kad su komunisti došli na vlast, izgubio iz vida. Jevreja trgovaca nije bilo, mada je ostala priča o njihovom pokušaju da se ovde nastane: jedan je, kaže ta priča, pre nego što se skućio, otišao kod bakalina, komšije, da pozajmi dva jajeta. Bakalin ne odbi pozajmicu, ali, začudo, stavi jaja na kantar. kad to vide, jevrejski trgovac diže sidro i potraži grad u kome se jaja ne stavljaju na kantar… Najbolji Vasov prijatelj bio je njegov kolega Žika, omanji čovečuljak veoma prgave naravi umeo je da cikne i uvredi čoveka, čak i mušteriju koja bi se preterano cenkala i pokazivala ćiftinske osobine: drhti kad se hvata za buđelar. Vaso se jednom ozbiljno naljutio na Žiku zato što mu je pred nosom preoteo mušteriju koja je pogledom tražila Vasu, ali posle dva gutljaja iz Žikine pljoske, sve je brzo izglađeno i zaboravljeno.
Kad je dobio poziv ne može Vaso čudu da se načudi: što ga zovu? Kome on treba i kome može da bude svedok, o čemu on može da svedoči. Čitajući taj poziv pa ne verujući svojim očima, išao kod komšije da mu ovaj protumači šta sud traži od njega. Ni ovaj nije znao više od onoga što piše u pozivu: poziva se kao svedok! Da dođe u sud dana toga i toga u toliko i toliko sati. Kome da svedoči? Nema odgovora. Pa, dobro, otići će u sud, kročiće prvi put u sudnicu, i videće o čemu on, Vaso, može da svedoči. Uveče, pred onaj dan kad je trebalo da se javi sudu, poseti ga, iznenada, njegov poznanik, onaj sa pozlaćenim širitima: - Prolazio sam ovuda, pored tvoje kuće, pa ko velim da svratim i upitam za junačko zdravlje. Dobro si, dobro, vidim. Zdravlje te, druže Vaso, dobro služi, a nadam se da te dobro služi i pamćenje. Nisi, siguran sa, zaboravio onu ratnu sliku: sedi Mališa Šlanjo a s njim, barabar, sede nemački oficiri. Jedu, piju i razgovaraju…. Vaso je, zbunjen i uplašen ovim iznenadnim dolaskom, samo klimnuo glavom kao da je hteo da kaže: ma sve ja pamtim, ništa ne zaboravljam… Jedva je tu noć nekako preturio preko glave, budio se i gunđao: kakav svedok, kakvi bakrači! Nije on ničiji svedok i ne zna ko ga je turio u takav spisak! Ne zna ni za čiji lopovluk, još manje za ubistvo, neko se njime poigrava. Jeste on puki siromah bez svoga doma, bez svoje kuće, jeste nosač, amalin, nosio je kofere i torbe tamo gde mu se kaže, ali on je pošten čovek. Ni ubio, ni ukrao, ni uvredio. Podmetao je svoju grbaču, trošio snagu, ali niko mu za to nije kriv, mogao je da ostane u selu, da obrađuje zemlju, mogao je da napoliči, da nadniči, sve je mogao, ali nije mogao da se odupre rakiji: krčmio je očevinu i trošario… Kad se obreo u sudskom hodniku Vaso je primetio dosta sveta i pomislio da su svi oni pozvani da svedoče. Nije tad, znao da su Mališu danima ispitivali, da su ga navodili da prizna saradnju s Nemcima, da su mu nemački oficiri bili najdraži gosti u kafani. Svedok te Mališine saradnje s Nemcima trebalo je da bude Vaso. Kad se otvoriše vrata sudnice, narod nagrnu unutra, uđe i Vaso mašući onim sudskim pozivom. Na optuženičkoj klupi primetio je Mališu Šlanja, hteo je da ga pozdravi, ali se sudija obrecnu: - Ne prilazi optuženom! Pored sudije, koga je Vaso poznavao kao poštara, sedela su još dva njemu poznata čoveka, mada, zbunjen i ošamućen, ne može da se seti gde ih je ranije viđao i čime su se bavili. - Svedoci neka izađu napolje i neka čekaju poziv! - saopšti sudija suvo. Vaso, međutim, ostade u sudnici. - Izađi i ti, druže Vaso! - reče sudija, pošto jedan stariji čovek i nešto mlađa žena pohitaše prema vratima. - Zvaće te sud kad zatreba… Ne da Vaso obraz Ono dvoje ostadoše samo nekoliko trenutaka pred vratima sudnice, pa krenuše hodnikom ka izlazu. Ostade mu nejasno da li su i oni došli kao svedoci ili onako, iz neke druge potrebe. U taj čas očeša se o njega čovek u dugom kožnom mantilu i Vaso brzo prepozna u njemu onog oficira sa pozlaćenim širitima. On ga uhvati za mišicu, kresnu okom i
prošaputa: - Pazi, već si na platnom spisku! Čim se ovo završi, dođi da primiš platu… Šmugnuo je brzim koracima pre nego što je Vaso stigao da bilo šta kaže. Već je naslućivao da je ovaj kožnjak, koji mu ni ime svoje nije rekao, a i da jeste pitanje je da li je pravo - ovakvi su, znao je i Vaso, imali bar po desetak imena - upleten u Šlanjovu sudbinu. Upleo je i njega, Vasu, gurnuo ga u ovo prljavo kolo, misleći svakako da je Vaso priglup i pohlepan i da će dobro odigrati ulogu koja mu je namenjena. Istina, Vaso nije znao krajnji cilj ove ujdurme: trebalo je da se Mališa proglasi krivim i osudi na robiju i konfiskaciju imovine, mada je od imovine imao staru predratnu kafanu i isto toliko staru kuću. Nervozan i nestrpljiv Vaso je u sudskom hodniku razmišljao o vozovima: koliko će ih danas propustiti i koliko će mušterija izgubiti! Dok on dangubi, Žika će, misli, do vrha napuniti svoja nosačka kolica… Negde oko podne, posle dva sata čekanja, otvoriše se vrata sudnice i neko glasno izgovori Vasino ime. Čim uđe Vaso stade uz vrata, pogleda najpre po sudnici u kojoj je sedelo nekoliko starijih ljudi i žena, zatim mu pogled skliznu na Mališu i sudijski sto. - Ovde - reče sudija koji je sedeo između dvojice, pokazujući mu mesto gde treba da stoji. - Stani ovde i kaži sudu kako se zoveš. Vaso izređa generalije, reče da je pismen, da nije osuđivan, da je prvi put u životu ušao u zgradu suda, da nikad nije bio svedok i da se čudi ko je njega "vođe" pozvao da dangubi dok vozovi dolaze i prolaze a putnici se muče tegleći svoje kofere… - Sud te upozorava da govoriš samo istinu, ono što si video i čuo. Za lažno svedočenje, može da se dosudi oštra kazna… Dok ovo govori sudija gleda u svedoka, pravo u oči, kao da hoće da ga uveri da je ovo sud pravde, kome je stalo samo do istine, a tu istinu, u ovom času, zna samo Vaso, jer je jedini svedok optužbe i, uopšte, jedini svedok u ovom sudskom procesu, budući da je optuženi Mališa zvani Šlanjo, gradski kafedžija, tek nameravao da na ovom ročištu, zatreba li, navede svedoke odbrane. Sudija je gledao i u publiku koja se, nema, bez reči, ali vidno zabrinuta, komešala i čudila ko je ovog čoveka, Vasu, gradskog amalina, dovukao u sud i šta se od njega može očekivati. Sudija dalje upozorava: - Od tebe se, druže Vaso, traži da kažeš istinu i samo istinu. Jesi li razumeo? - Je l' tako? - propusti Vaso kroz požutele zube ovu rečenicu. - Tako, druže Vaso, tako, samo istinu. Narodni sud ne može i ne sme da se bavi lažima i podmetanjima… Vaso se, naizgled, trže, pređe rukom preko već davno naboranog čela - kao da je tim borama ispisana čitava njegova biografija - pa se zagleda u sudije: učini mu se da ih sve poznaje, a siguran je da su se oni do dolaska komunista na vlast bavili nekim drugim zanatima i poslovima koji sa sudom i suđenjem nemaju ništa zajedničko. - Poznaješ li ti, druže Vaso, optuženog? - kao zvono odjeknu u njegovom sluhu sudijin glas. - Dakle, da čujemo: od kada ga poznaješ i šta sve znaš o njemu…
- Pa… poznajem ga, poznajem - tiho govori Vaso - ali nisam neka naročita posla imao š njim. Je l tako Mališa? Nikad se nismo sporečkali… Bože sačuvaj… - Ne obraćaj se optuženom, nego sudu! - upozori ga sudija. - Ti si, kažeš, bio u dobrim odnosima sa optuženim? Vaso klimnu glavom. - Govori slobodno - sudija malo povisi ton. - Nemaš čega da se plašiš. I nemaš potrebu da govoriš nešto što nije istina… - Ja - procedi Vaso. - Ti, znači, poznaješ optuženog odavno. Znaš ga i iz vremena nemačke okupacije. Jesi li i tada, za vreme rata, ulazio u njegovu kafanu? - Ulazio, nego šta! - Vaso, kao da malo živnu. - Koga si u njoj zaticao? - Nisam zagledao goste. Kafana ko kafana. Ljudi šjede i piju. - Jesi li često navraćao? - Po potrebi! - osmehuje se Vaso. - Po potrebi, nekad iz nužde kad me pritera u nužnik, nekad, bogme, šjednem pored šanka da i ja cugnem - živ sam stvor. - Ako, ako, druže Vaso - odobrava sudija. - Živ si stvor, nego šta. Kao i drugi ljudi. A kafana je za ljude… - Za ljude, nego šta! - potvrđuje Vaso, osmehujući se. - I nemački oficiri idu u kafanu - postavi sudija zamku. - Idu, idu, nego šta. Vole i oni da gucnu! - pruži Vaso nadu sudiji. - E, o tome nam pričaj, druže Vaso. O tome, o nemačkim oficirima u kafani optuženog. Kako je to bilo, šta si u kafani video? - Pa - oteže Vaso - viđao sam razne ljude, nije da nisam, svakojake. Malo onako, kako da rečem, nakresane… Viđavo sam Raka kazandžiju, pa onog Ćora iz Ljubanja, Radišu opančara, onog starog učitelja sa Rosulja, čekaj, kako se ono zvaše, ne mogu da se šjetim, pa da me ubiješ… Šjede i pričaju… - O čemu pričaju? - zainteresova se sudija - kaži, druže Vaso, o čemu su pričali? - Ne znam - kaže Vaso iskreno. - Ne čujem, šapuću, tako se meni čini. Ali čujem, lepo čujem, kad Rako kaže Šlanju… - Šta kaže, šta? - nestrpljiv je sudija. - Kaže: daj, Mališ, Vasu duplu na moj račun. Živ je stvor, neka se okrepi… I ja, sudija, na dušak, do dna. Dobru je rakiju služio Mališa. Domaćinsku… - Dobro, de, neka bude nazdravlje - kaže sudija i gleda u publiku čije je komešanje sve vidljivije. - Dobro, Vaso, to je, kažeš, bilo ranije. Ko te je još čašćavao? - Ne znam, nisam ih upisivo u tefter - smejulji se Vaso šeretski. - A nemački oficiri, jesu li te i oni čašćavali? - opet sudija podmeće zamku. - Nikad! - odseče Vaso ovu reč kao britvom. - Viđao si ih! - uočava i sudija da je Vaso oprezan. - Ti reče da si i Nemce viđao… - Viđavo sam ih, nego šta - Vaso se malo isprsi. - E, to, to nam kaži. Dužan si da govoriš istinu. Kad si ih i gde viđao? - Pa… viđavo sam ih na ulici, na stanici, pred komandom… Njima nisam nosio kufere… - Dolazili su nemački oficiri i u Mališinu kafanu. Jeli su i pili, gostili se i uživali - ređa sudija optužbe i očekuje da ih svedok Vaso potvrdi.
Vaso ćuti. Gleda čas u sudiju, čas u Mališu, da bi potom brzim pogledom obuhvatio publiku, koja sa strepnjom očekuje njegov odgovor. Sudija, očigledno, nevičan ovom poslu, pokušava da svedoka navede na one izjave na kojima je brzopleto zasnovana optužnica: da su nemački oficiri sedeli u Mališinoj kafani, da je i on sedeo s njima za istim stolom, da su nešto u poverenju šaputali… Prasak groma u sudnici A kad Srbin, vlasnik kafane, u doba okupacije svoje zemlje, sedi s nemačkim oficirima i razgovara s njima tiho, da ih niko ne čuje, znači da je nešto potajno, strogo poverljivo… A šta može biti poverljivo između nemačkih oficira i vlasnika srpske kafane ako nije reč o izdaji… Mališa, dakle, sarađuje s njima, raduje se njihovim pobedama i svakako ih, neizostavno, obaveštava o komunistima, a možda im dotura i spiskove onih koje bi trebalo d pohapse i odvedu u neki logor. A mogu mirne duše, što se Mališe tiče, i da ih streljaju, što da ne?! Sve ovo treba isterati na čistinu: Mališa je sarađivao sa okupatorskom silom, a ko se time bavio treba i da odgovara - treba ga, po kratkom postupku, osuditi na zatvor a imovinu oduzeti. Vaso je tu da sve to posvedoči. Vasu je, međutim, sve ovo maglovito, sve nekako namešteno, čak i glupo. On bi, istina, mogao da bude svedok da je Mališa dobar čovek, da se politikom nije bavio, ljudima je činio dobara, Nemce je prezirao, nikakve kontakte nije s njima imao. Ako su, kojim slučajem, Nemci ulazili u njegovu kafanu - nije mogao da im zabrani, okupator je to, sila, može za čas, dok trepneš da odleti glava… A zašto bi Nemci ulazili u Mališinu kafanu, kad je bilo boljih i otmenijih u gradu, a bilo je i hotela - sve je, u stvari, bilo u njihovim rukama: i grad i ulice i kafane i ljudi… Niko se, kao Mališa nije toliko radovao porazu Nemaca, njihovom odlasku i konačnom oslobođenju. Ako ima neke krivice što je držao kafanu - ima i drugih kafedžija koji su radili i za vreme rata i, naravno, pre rata nikad se u kafanama nije oskudevalo… Sve je ovo, pričaće Vaso kasnije, proletelo kroz njegovu glavu dok je kao svedok stajao pred sudijama. - Dakle, druže Vaso, da čujemo kako je to bilo, kako je optuženi služio nemačke oficire i kako je sedeo s njima i nešto im potajno šaputao - sudija, očevidno, želi da tu stvar privede kraju. - Ti si, druže Vaso, sve to gledao svojim očima. - Nikad! - to više nije bio onaj tihi, ponizni glas gradskog amalina, to je bio prasak groma koji ošinu sudiju i njegove porotnike. - Nikad ! - ponovo Vaso i uspravi se koliko je mogao . - Ja Mališu znam kao poštena čoveka, nikad ja nemačke oficire nisam viđao u njegovoj kafani, ni pijane, ni trezne, ni gladne, ni site pečenja! Ni žedne. Nikad! Sudije skočiše kao vrelom vodom opareni, pa u isti mah povikaše: - Sedi Vaso! - Kako da šjednem, kad ste mi na obraz udarili! Neću ja da šjednem dok vi tamo u vaše knjige ne upišete ono što sam rekao. Da upišete u knjige da su me nagovarali da lažno šjedočim protiv ovog čoveka. Ja! Ja, Vaso, gradski amalin, siromašak, koji podmeće grbaču da nosi tuđe kufere izjavljujem: nagovarali su me da lažem! Oni smislili laž a podmeću je meni da je izgovorim pred sudom. Nikad! Još mi i platu neku obećavali, govorili mi da sam i ja, Vaso nosač, sada vlast, da je pobedila sirotinja i da se sada sudi ratnim bogatašima… - Sedi, Vaso, ili ću zvati miliciju! - viče sudija i pokazuje rukom rema sudnici u kojoj je bilo nekoliko praznih stolica. - Neka, sudija! - Vaso će malo smirenije. - Neka. Mogu ja da stojim.
Samo vi upišite da sam rekao da je Mališa pošten čovek i da su me nagovarali da lažem. Da bacim ljagu na čestita čoveka. Ja! Publika u sudnici se uskomešala, dahće, gleda netremice u svedoka, čeka rasplet, dok optuženi Mališa desnom šakom pokriva oči i kao da tek sada shvata pred kojom se opasnošću nalazi. Sve je, znači, bilo pripremljeno, montirano, sve je tako reći bilo gotovo, sređeno, presuda unapred izrečena, čekalo se samo da Vaso nosač potvrdi ono što su drugi smislili. Muče ga neka pitanja kojima ne može da nađe odgovor: zašto se prema njemu, već starijem čoveku, ovako ponašaju kad im je znano da nikome ništa nažao nije učinio, a dobro je činio kad god je mogao, Nemce, kao okupatore, nije mogao ni da gleda a kamoli da s njima kuje zaveru protiv svojih sugrađana i svog naroda. Mislio je i na Vasu: ko je od ovog siromaška, ovog amalina, možda više gladnog nego sitog, očekivao da pokaže takvu čestitost… Čestitost? Hrabrost je to, rizik - Bog zna kojom će cenom platiti ovaj dan, ovo što ih je obrukao, što je svetu pokazao kakva je ta narodna vlast, šta sprema čestitim ljudima i kako namerava da dođe do tuđe imovine… Sudija, zbunjen, i više od toga, ošamućen, jedva uspeva da zapisničaru, mladoj, plavookoj ženi, koja nije mogla ni da zamisli ovakav obrt izdiktira samo jednu rečenicu: - Suđenje se odlaže na neodređeno vreme. Do ponovljenog suđenja nikad nije došlo, mada su Mališi, nekim zakonom, ubrzo potom, oduzeli kafanu. Vaso posle ovog događaja nije viđen najmanje mesec dana: da li je bio u zatvoru ili je u svom kućerku ležao sa oblogama na licu i glavi - kako se pričalo - ostalo je nepoznato. Ali, kad je svet uveliko šaputao da Vaso nije među živima - pojavio se jedne večeri na glavnoj ulici u vreme kad je na njoj bilo mnoštvo uglavnom mladih ljudi. Iz njegovog desnog džepa virio je grlić pljoske, malo se teturao, pa su mu i mlađi i stariji, uvažavajući ga, pravili prolaz. Niko ga ništa nije zapitkivao, ali je Vaso, što će se ubrzo potvrditi, imao nameru da nešto važno kaže, da odgonetne one pretpostavke o svom iznenadnom nestanku posle svedočenja na sudu. Kad je stigao do raskrsnice u centru grda, stao je ispred opštinske zgrade, počeo se na njen treći stepenik i odatle, kao sa neke govornice, kad se svet malo prikupio, uzviknuo: - Živeo Bog, živela omladina! Živela OZNA koja me svakog dana pušta iz zatvora! Nije uspeo više ništa da kaže - zgrabila su ga dvojica kožnjaka i uvukla iza vrata zgrade pred kojom je stajao. Građani znaju da se i za ovih vrata u produžetku uzanog hodnika, nalaze još jedna, koja vode u zatvorski krug i sivu zgradu s debelim rešetkama na malim prozorima… Tu se, međutim, ne završava krug njegovog života: ljudi će ga i dalje viđati na železničkoj stanici i na ulicama i, dabome, s pljoskom u džepu od koje se nije rastajao… Vremenom, što se više širio glas o njegovom poštenju i njegovoj hrabrosti, nestajao je i onaj obavezni deo uz njegovo ime, onaj znak raspoznavanja: nosač. Građani su hteli da ga nagrade: Vaso nosač postao je Vaso filozof. Samo je istinski filozof, mislili su građani, mogao da smisli onaj slogan o svakodnevnom puštanju iz zatvora. Umukla crkvena zvona
Ugrabih i ja priliku da verno prepričam ono što sam čuo od Svela Minića, čačanskog zanatlije i kuma porodice Petra Vujovića: - Osvanuo novi dan, četvrtak, pred Zadušnice, granulo sunce, zažarila se i planina Jelica, upalila se sunčevim zracima pa blista i onaj njen zagonetni, unutarnji, dubinski deo. Na žuto lišće napadao žut sunčev zrak i noga čovekova koračajući, kao da tone u zlato. Jesen opustila skute, pa zanosno korača bremenita plodovima težačkih ruku i znoja i one večne čovekove težnje da iz zemlje izvuče plod, praćene pogledom u nebo, u oblake, koji kao bele lađe plove nebeskim prostranstvom, sudaraju se i u taj razmak, kao pripremljeno, upadne sunce i namah razvedri težakovo čelo. Poslujem u dvorištu, seckam britvom žute krupne bundeve, bogate semenkama, sočne. Vatra se razbuktala, voda vri u kazanu i ja oprezno dodajem žute kriške i pomalo mekinja, pa mešam tu kašu svinjama koje grokću i kroz ogradu, lenje i nepomične, gledaju žmirkavim očima. Za koju nedelju, možda, biće spremne za posek, neka nabace još koje kilo - ne zna se hoće li zima biti duga i oštra, i hoće li masti i mesa biti do sledećeg klanja… Prošla je već godina, i još koji mesec, kako je umakao rat i kako ne strepimo od okupatorske sile; ponekad se u utrobi planine, daleko od kuća, oglase puške, ali se sve brzo utiša i život ostane nepromenjen. Ovo je druga godina života nove države, nove vlasti, ljudi se radovali porazu nemačke sile, ali se nisu obradovali novoj vlasti: bili su podozrivi, oprezni, zatvoreni u sebe, sputanog jezika, puni strepnje, čekalo se da nova vlast pokaže šta hoće, do čega joj je stalo, da ponudi nešto više od parola koje su stalno isticane. Da vidiš, neki se osilili, hoće da ućare, da se predstave kao ljudi odani režimu, ali bi hteli da od te svoje odanosti imaju i koristi, pa se preporučuju za neko plaćeno mesto, za neki položajčić, a preporučuju se, bogme, i za doušnike. Kod njih je, hvale se, sve razvijeno, napredno, naročito uši i naročito oči, čuju nadaleko , hvataju lako i brzo tuđe reči, a što se vida tiče, uoči sve ono što drugi ne mogu ili neće da vide. Za to su, vele, posebno obdareni - tu mogu najviše da pomognu novoj vlasti, da i ona, kroz njih i preko njih, čuje i vidi ono što "neprijatelji" smišljaju i o čemu šapatom govore… U tom razmišljanju o minulom, mračnom i opasnom, i novom, koje obećava, ugledah bosonogog dečaka kako utrča u dvorište pa zbunjen zastade, osvrnu se i jedva nekoliko promuca: - Čika Svele, ubili su… ubili su… Mlađena su ubili… Stoji dečak, zanemeo, ne može da korakne, a i meni se od straha odsekle noge, svezao mi se jezik, ne mogu da mu priđem bliže, ali ne mogu ni da progovorim, ostao sam bez daha, u šoku. U šoku je, vidi se, i dečak, ali ja i dalje čekam da on ponovi reči, bar malo jače i razgovetnije. Dečak, videvši moju zbunjenost, pokušava da ponovi pređašnje reči: - Ubili su Mlađena… I Rosu… Eno ih gore, u kući…Mrtvi… Dečak se naglo okrenu i otrča. Ja, ne govoreći ništa ukućanima, trčim za njim ne sluteći kako se zlo desilo. Ne znam u selu nijednog Mlađana i nijednu Rosu, osim mojih kumova. Nisu, valjda, ne daj Bože… Trčim i nosim onu britvu kojom sam sekao bundeve, grabim napred, dečak mi izmakao, ne vidim ga, ali ne mari, hitam kao da me gone nevidljive sile i mislim: ko bi ubio Rosu, ko bi, i zašto, ubio Mlađena? Pa, rat je odavno završen, Nemci su
otišli pre godinu dana, ko bi sada ubio moju kumu i njenog sina. On je još dete, tek mu je dvanaest godina… Daleko je kuća Vujovića, a meni sve kraći dah i kraći korak. Guši me u grlu, hladno mi oko srca, kao da mi je nož u leđima i gvožđe na nogama. Ipak, trčim, biram prečice, znam sve puteljke i sve kuće u selu, znam i sve domaćine. Nikog živog da sretnem i upitam šta se to desilo, kakvo je zlo zadesilo moje kumove, da li je istina da je neko ubio Rosu i njenog najmlađeg sina Mlađena… Ne znam koje je doba dana bilo kad sam stigao kući Vujovića, a bolje bi bilo da nikad nisam stigao, da me je usput pogodila srčana kap, da me je grom ubio, da sam se s Jelice sunovratio u ponor, da me je zmija otrovnica ujela, da sam bar trčeći kroz uvale nogu slomio - ne bih video tu surovu sliku, taj strašni prizor… Vrata kuće otvorena, pred kućom nekolik o žena, one, uplakane, prigušeno jecaju… Niko da progovori, niko da kaže šta se dogodilo. Stojim na vratima i gledam užas: Mlađen, prislonjen uz zid, kao da sedi, oči otvorene, pod njim lokva krvi… Rosa, majka njegova, pored starinskog šporeta, leži licem na patosu, u lokvi krvi… Pogledom tražim Aleksandra - Lekicu i Danicu. Bože! Kakvog li užasa, kakve nesreće, kakvog zločina… Uzimam u naručje mrtvog Mlađena, iznosim ga onako krvavog, prislanjam, u bunilu, uvo na njegovo srce: kuca li? Moje kumče, moj Mlađen, ne diše, prestalo je da kuca njegovo srce. Mislim: koliko sam se puta, dok je još bio u kolevci, nadnosio nad njim i čudio se kako nečujno diše, kako se, posle slatkog sna, njegove oči lagano otvaraju, usta se u osmeh razvlače, maše ručicama… Kao da me pozdravlja, kao da kaže: znam ja tebe, moj kume Svele Miniću, ma kako da te ne znam, ti si me u rukama držao kad su me krstili u trnavskoj crkvi… U crkvi? Zašto sada ćute zvona trnavske crkve, zašto ne oglase da je moje kumče, moj Mlađen, ubijen noćas, prvog novembra 1945. godine, u kući svojih roditelja, Rose i Petra? Zašto su umukla zvona, zašto ćute ljudi, ko krije ubice… Kad je malo poodrastao, sedeo mi je u krilu, štipkao me za uši, osmehivao se, a ja mu govorio: isti si kao tvoj otac, i ti ćeš, ako Bog da, biti kraljev oficir kao i otac što ti je… Hoćeš, hoćeš, znam ja tebe, vidim kako si živahan i okretan, kako si bistar i visok, bićeš kraljev oficir… Ama, kume, govorio si, ja ću da budem pilot, ja ću da letim, pa kad budem iznad Trnave, ja ću, kume, da se spustim nisko, nisko, do krova tvoje kuće, pa ću da ti mahnem krilima aviona… Iznosim, kaže, Mlađena u dvorište, one žene još stoje kao skamenjene, neme, bez reči, bez glasnog jauka, preplašene, sluđene. Gde su Danica i Lekica, gde su Mlađenovi stariji brat i sestra, gde su još dvoje dece Rose i Petra? Za Petra ne pitam, još je u šumi, krije se, možda je u dubini Jelice, možda na Kablaru, u šumi je, svakako, krije se od potera… Jedna žena, nema od bola, od nesreće, pruža ruku prema voćnjaku i ja, noseći Mlađena, idem gde ona pokazuje rukom. Jeste, pokazuje ona rukom, ali svoje lice ne okreće u tom pravcu - ne može, mučenica, da iznova gleda taj prizor… Ne ispuštam mrtvog Mlađena, nosim ga u onoj njegovoj krvavoj košuljici, prostreljenoj i iskidanoj mecima, zalazim u voćnjak i zastajem sleđen novim užasom: pred stablom šljive unakažena, leži Danica… Tek joj je osamnaesta godina, lepa i u smrti… Leži u onom ubogom haljetku, izvučena iz postelje, otrgnuta od sna… Na tri-četiri metra dalje, pod stablom, leš malog Aleksandra - Lekice - ni petnaestu nije napunio… Svi su oni bili, kao bebe, na mojim rukama, svima sam kumovao, dao imena, radovao se njihovim uspesima u školi… Sada ih u slobodi, u tek započetoj komunističkoj vladavini gledam -
mrtve… Zanemeo sam od bola, oduzeo mi se jezik, ni krik iz mene ne izlazi. Lagano i pobožno, kao da sam u hramu, spuštam Mlađena pored Danice. Podignem i Aleksandra Lekicu pa i njega položim na onaj komad travnjaka - njih troje kao tri hladna, mermerna stuba, okrvavljena minule noći, prvog novembarskog dana, petnaest meseci po svršetku rata u ovom kraju… Ne znam, ne mogu da objasnim, zašto sam ovako usamljen, nigde muške glave, samo neke žene, zanemele od ovog čemera i jada, stoje tu, okolo, i valjda čekaju da muškarci izađu iz kuća i kažu koju reč i šta sada treba učiniti… Potonulo selo u zločin, u greh, u stid... Nemam koga da pitam ko nosi ovaj greh, ko na dušu svoju natovari ovaj zločin, ko pobi ovu dečicu, nevinu i čistu u svemu, ko ubija njihovu, dobru i pobožnu ženu, koja nikome ništa nije zgrešila nego se svima sklanjala s puta, okupljajući oko sebe svoju decu, svoje piliće, gledajući u njih kao što se u božanstvo gleda, umiljato i s ljubavlju… Kažem: nigde muške glave, potonulo selo u zločin, u greh, u stid, zato se muške glave ne pomaljaju iz kuća, gledaju, skriveni iza zavesa, kroz prozore… Dovikujem jednoj ženi koja, kao ukopana, stoji na ivici voćnjaka, zabrađena crnom maramom, njoj dovikujem da nađe neko čeljade, nečije dete, da otrči do popa, ako ga ima, i kaže da zvone crkvena zvona, da oglase svetu da je počinjeno veliko zlo, najveće zlo, počinjen je najveći zločin, kakav se ne pamti u istoriji, zločin koji je po svireposti nadmašio sve zločine nemačke i bugarske okupacione sile - ubijeno je troje maloletne dece Petra Vujovića, i majka njihova je ubijena - evo ih na ledini, na travi, u njihovom voćnjaku, još se iz tela njihovih cedi krv… Evo slike našeg užasa, evo zločina nad zločinima, evo najkrvavijeg traga zločinačke ideologije… Ona nesrećna žena, kojoj dovikujem, oborila glavu, ne gleda, nikako da podigne pogled, a reči, iskidane, izbijaju iz nje: ne sme, veli, niko ni da zakuka, a kamoli da zvone crkvena zvona, tako naredila vlast… Zato se sve muške glave kriju, krije se, sigurno, i pop, njemu je već naređeno da ode iz sela… Čija vlast, pitam već iskidan i slomljen bolom, koji se zaustavio u grlu, steže me kao obruč, kao omča. Čija vlast? - Naša - kaže ona žena s crnom maramom, naša vlast, narodna. Nije to naša vlast i nije narodna - vičem onoj nesrećnoj ženi kao da je ona ta vlast i kao da je ona počinila ovaj zločin, kao da je ona ogrezla u krv ove dece čija sam tela poređao jedno uz drugo, kao tri odsečene mladice, kao tri bora koja su do sinoć stremila k visinama… Nije narodna vlast koja ubija nevinu decu, nije, ona je nenarodna. Ni Nemci nisu ovako radili, nisu ovako ubijali, ovako potajno, noću, izvlačeći decu, srpsku decu, iz postelje, iz sna… Nema ovde druge vlasti - govori ona nesrećna žena i gleda me. Oni kažu da je to sada naš vlast, narodna. Pa jeste - vičem i dalje - jeste. Nema Nemaca, otišli su, nikad ovde ustaška noga nije kročila, arnautski odredi nisu ovde stizali… Jeste ovo srpska vlast, ali nije narodna. Ne ubija narodna vlast iz potaje, noću, ne ubija srpsku decu. Ova vlast je komunistička, ubijaju izrodi, otpadnici od nacije… Molim, ponovo, ovu ženu isušenih očiju, iz kojih više ni suza ne može da kane, molim je da nađe neko ćebe, ponjavu da nađe i da pozove žene da iznesu Rosu, mrtvu majku mrtve dece, da je iznesu na travnjak i polože pored Danice, Lekice i Mlađena. Neka i sad, mrtvi, budu zajedno…
Učiniše to uz veliki napor i uz tihe jecaje: boje se silnika koji su zanemarili Boga, uzeli pravdu u svoje krvave ruke i presuđuju, mučki presuđuju, tajnovito, presuđuju srpskoj deci u postelji, upadajući u njihovu kuću i ubijajući ih bez milosti… Žrtve su tu, na ledini. Nema dželata. Ima pitanja: ko pobi ovu decu i majku njihovu? Niotkud odgovora. Cvilim nad mrtvim telima mojih kumova i meni se čini da je ugaslo sunce, da je tmina oko mene, da su svi ljudi mrtvi, da je Trnava zanemela i da su svi njeni žitelji, osim ovih nekoliko pobožnih žena, mrtvi. Mrtvi su, jer ne izlaze iz svojih kuća, skrivaju se iz nekog neobjašnjivog straha, poslali svoje žene, majke i sestre da izvide jesu li još tu oni koji su noćas iskazali moć na nemoćnoj deci i ženi Petra Vujovića… Dobri moj kume, moj Petre, nema ovog časa ni tvojih komšija, nema ni tvojih rođaka - oni, tvoji rođaci, možda još nisu čuli za ovu tragediju, za utuljeno kandilo u kući gardijskog oficira Petra Vujovića, za ugašeno ognjište... Sišlo im srce u pete, iz kuća ne izlaze, čekaju da neko iskopa raku, da ih neko drugi ožali i sahrani na seoskom groblju. Nebo se, čini ni se, prolama od moje vike: joj Mlađene, joj Lekice, joj, Danice, joj Roso, kumo moja, ko vas pobi, seme mu se dabogda zatrlo, ostali dabogda bez svojih najmilijih, lutali selom bez puta, udarali glavom o kamenje, njive vam rađale samo pelen, gorki vam plodovi nicali, nikad ovaj prizor, ovaj krvavi zločin ne izgubili iz vida, pratio vas, gde god mrdnete, do kraja života… - Ćuti, Svele, ako za Boga znaš - dovikuje mi ona žena u crnini. - Ubiće i tebe kao što su ovu decu pobili, nema u njima Boga, nema milosti… - Pa, neka ubiju! - vičem. - Neka me ubiju. Evo me, neka nišane iz potaje, iza ćoška, kuće, kroz prozor, iz štale. Šta čekaju? Neka me ubiju, zar je moja glava bolja od glava ove dece, od majke njihove, od tolikih glava koje su pale… Mogla je i moja da padne, mogao sam i ja da ostanem iza neke vrzine, u nekoj jaruzi, u nekoj jami bezdanici, kao toliki drugi… I kamo sreće da su me ubili, da nisam među živima - ne bih dočekao ovo zlo, ne bih video ovaj zločin, decu ovu izrešetanu mecima… O užasa, o strahote, o greha li golemog! Kriju zlo, i zločince kriju, a ne znaju da neće moći da ga sakriju od Boga. Neće ostati tajna, Bog će se za to pobrinuti, znaće se čije su ruke u nevinoj krvi ove dece. Možda će Bog baciti prokletstvo na selo, na sve njegove muške glave, možda će to prokletstvo trajati sve dok ne otkrije ubice… Neko pronese glas da je popa zadesila velika nesreća - neki nepoznati ljudi, naoružani, u ponoć, upali u njegovu kući i odveli kćerku, mladu devojku. Čuli se, potom, pucnji, pa pop, izbezumljen, luta pored reke i po vrbacima i vrzinama traži svoje dete... Svak se, vidi se, svojim jadom zabavio - to je upravo ono što želi ova vlast: da se svak bavi svojim jadom… Pribiraju se još neke žene, neko reče da je dole, na groblju, iskopana grobnica za ubijene Vujoviće i da je neki domaćin pristao da ih preveze do groblja… Poređali smo ih nekako, prekrili nekom ponjavom, krenuli za zapregom. Nigde popa, nigde krstače, bez sanduka i bez opela spustismo ih u široku raku, najpre Rosu, a potom njeno troje dece onim redom, kako ih je rađala: Danicu, Aleksandra - Lekicu i Mlađena. Zakukaše neke žene, ali se brzo smiriše opomenute glasom iz gomile: - Ne izazivajte novo zlo, ne zaboravite šta je Ozna rekla: Ko zakuka - ubiće ga! Sve se, najednom, u muk pretvori, strah izbi iz uplakanih očiju, ogleda se na čelu, u kolenima, u pogledu, strah neopisiv: sad će Ozna! Neće ona da se raspituje ko kuka, nego će rafalom po svima, biće ovde leševa kao pleve… Ozna se ničega ne boji, ona je vlast, sila nad Bogom i ljudima. Ona može što poželi, nema za nju prepreke, ne zna ona šta je
savest, šta je greh i zločin. Otuda, znači, ovolika žurba, želja da se odavde sklone, da se raziđu kućama, mada ni u njima, kućama, nisu više bezbedni, kao što nisu bili bezbedni ni mali Vujovići… Ubice iz potaje Spavali Vujovići, snivali poslednje snove u životu i nikad niko neće saznati šta su sanjali. Ubice došle iz potaje. Ušunjali se u kuću, iz dubokog sna izveli Danicu i Aleksandra u voćnjak i - ubili. Rosu i Mlađena ubili u kući. Otac njihov i starešina kuće, gardijski oficir Petar Vujović, te stravične noći, u kojoj su oslobodioci pobili njegovu porodicu, bio petnaestak kilometara dalje, na senari jednog bolećivog domaćina u Dragačevu. Poznavao taj domaćin Petra kao plemenitog čoveka: nije, kao komandant, dozvoljavao da se proliva srpska krv. Govorio da je svaka srpska glava dragocena. Vujović bio poslednji komandant Jeličkog odreda - pre njega bili poručnik Jovan Bojović i Miloje Mojsilović: prvi poginuo u opsadi Kraljeva u jesen 1941. godine, drugog, godinu dana kasnije, zarobili Nemci i streljali. Pri kraju rata ostao Petar usamljen - Jelički odred izginuo u borbama, ostala samo nekolicina… Navodio taj domaćin Petra da se preda: ruke su mu čiste, nije nikoga ubio ni ucvelio, a to što je bio pod komandom Draže Mihailovića, razumljivo je: kuda bi gardijski oficir ako ne pod zastavu onih koji se bore za kralja i otadžbinu… Petar se kolebao: predao bi se on kad bi bio siguran da će stići do suda - boji se da ga ne osakate onako kako su osakatili njegove saborce: Miću Ružičića i Žarka Anđelkovića. Ružičiću, čim se predao, maljevima smrskali lobanju. Radošu Kaplareviću, ubici od zanata, zločincu kakve Srpkinja retko rađa, dopao šaka Anđelković, četnik iz sela Lazac, između Kraljeva i Čačka. Vezali nesrećnom Žarku noge i ruke, a Kaplarević zgrabio testeru - kladaru i njome žrtvi prerezao noge… Izdahnuo je u najvećim mukama. Kaplarević je uživao u mučenju: najviše je, kažu, voleo da svrdlom buši stomak svojim žrtvama… Tako presuđuju komunistički sudovi. Nadajući se nekom smirivanju i osnivanju sudova koji će utvrđivati i dokazivati krivicu, Petru Vujoviću u nespokojstvu izmicala 1945. godina. Vezu s ukućanima održavao preko seljana. Javljali Petru da su svi njegovi živi i zdravi: i žena Rosa, i kćer Danica, i sinovi Aleksandar - Lekica i Mlađen. Javili seljani sve do prvog novembra, pa umukli. Umukli od tuge od neviđene nesreće, od najdubljeg zla… Istog dana, uveče, Petar digao ruku na sebe: našli ga, mrtvog, ispod starog hrsta… Utuli se kandilo i ugasi ognjište u kući Petra Vujovića. Zauvek. Nije se sahranom završila priča o nevinoj deci i ženi Petra Vujovića - potrajaće dok je sela, ljudi, grobova i spomenika. Tragaće se za njihovim ubicama, mada se i sada zna da ih je ubila slepa odanost Josipu Brozu. Ubila ih je ideologija zla - izvršioci, možda, nisu ni važni: mnogi su se tada utrkivali da ubiju. Time su svedočili o svojoj odanosti najvećem srpskom krvniku… Muk o Vujovićima i njihovim ubicama nije dugo trajao: idućeg proleća, u jeku poljskih radova, šapat krenu podjeličkim selima, stiže do svake kuće i sluha seoskih domaćina: - Jesi li čuo kakvo je zlo snašlo ubicu? - Nisam - odgovara upitani, iako već po treći put sluša ovu priču. Godi mu da je iznova čuje. - Poludeo!
- Ma, nemoj. Otkud znaš? - Vidi se. Njivu sa pšenicom zasejao suncokretom, pa povrh toga zasadio malinu. Sad čeka da mu na istoj njivi rode pšenica, suncokret i malina… - Bog mu uzeo pamet. - Eno ga i sad na njivi: čeka plodove… - Dobar je Bog! - Šapuće se po selu da taj nije jedini ubica. - Onaj drugi dva meseca nije izašao iz kuće - otkriva sagovornik da selo zna ko su ubice. Sve je zabatalio. Ne trezni se, u pijanstvu pominje Rosu i Mlađena… Noću loče rakiju, danju povraća krv. Rane mu se na telu otvorile… - Izašla mu Mlađenova krv na usta! - Stigle ga kletve! - Kriju od ljudi, ali ne sakriše od Boga. Bog vidi sve! Priče do bola surove Ne mogu da se setim ko je ispredao one priče o Vasilićima. Pribiram misli, naprežem se, učini mi se da sam uhvatio početak, ali se sve brzo iskida i rasturi. Možda Isidor? Možda Neđo Vukić? Možda Božo Đokić? Aleksa sigurno nije, nije ni trgovac Cvetko, ni prota Šišak. Kad bi mi sada, ovoga trenutka, neko obećao da će me osloboditi ovih muka, da će me izvesti iz ovog betonskog podruma i tmine u njemu, čak i da će me pustiti da zagrlim majku i oca pod uslovom da kažem ko je pripovedač - bilo bi uzalud: izdalo me pamćenje. Da sam ih čuo možda ranije, pre hapšenja, od naših ljudi iz čačanskog kraja, od nekoga ko pamti i zapisuje. A priče, njih dobro pamtim, do bola surove: - Jutro tek svanulo, magličasto, snežno i hladno, ukućani još u toplim posteljama, niko ne izvlači glavu ispod gubera i jorgana. Spavaju svi osim domaćina Tihomira Vasilića. On kroz krajičke nezamrznutog okna pokušava da pogledom obuhvati dvorište; sinoć je načinio prtinu, ali je i nju, duboko u dugu, zatrpao novi sneg, kiteći stabla voćaka i nanoseći smetove na kućni prag. Čini mu se da čuje nečije glasove i ponovo se, ko zna po koji put u njemu javi ona slutnja da je kuća pod prismotrom, danju i noću, da se neko šunja oko nje, mada se pas, lukav i opasan vučjak, ne oglašava. To što pas miruje tumači tako da se oko kuće vrzmaju ljudi koji su i psu poznati - znači, dalje, da ti ljudi zalaze i u njegovu kuću… Pade mu na pamet da je kuća, možda, pod sumnjom zbog nekolicine četnika koji se lomataju okolo, po šumaricama, i koji, svakako, imaju jatake, pa valjda misle da ih pomažu i Vasilići. Istina, njegov sin Radojko, pripadao je neko vreme Ravnogorskom pokretu, bio je i na Ravnoj gori, susretao se i s Dražom, ali otkako se rat završio, nije imao nikakve veze i sa ovim pokretom, ni s njegovim pripadnicima. Ispitivali su ga, zatvarali, gonili na kuluk, ali su ga posle ostavili da na miru brine o svom domaćinstvu… A možda su, misli Tihomir, ove uhode zbog njihovog rođaka Koste, oficira i Dražinog saborca, kome se krajem rata zameo trag: govorkalo se, povremeno, da je živ i zdrav, da je viđen u šumama planine Jelice i oko Stjenika, da je naoružan do zuba, ali da nikome ne čini nikakvo zlo. Kostinog brata Stevana mučili u zatvoru, prebijali ga, pekli strujom, prosto ga išarali opekotinama i ljutim ranama, ali je i to bilo uzalud: tvrdio je, istrajno i uporno, da nema pojma o Kosti. Mučili i sestre Mariju, Danicu i Milanku i ostale ukućane - usred noći, ili u rana jutra upadali u kuću, pretresali, prevrtali krevete i posteljinu, zalazili u štale, peli se na tavan, zabadali gvozdene vile u stogove sena, rasturali snopove šaše, zavirivali u kokošarnik… Uzalud: nema Koste. Nema Koste Vasilića, Grujančevog četnika, ali ima dosta drugih Vasilića…
Kad drug Nika krene da otima Ova kuća je osuđena da joj se oduzme trećina pokretne imovine! I, evo, pred kućom Tihomira Vasilića, ovog zimskog jutra, stoji grupa ljudi, a iza njih, jedna iza druge, u dugom poretku, trinaest saonica, onih velikih, rabadžijskih, u koje su upregnuti konji i volovi. Nekolicina ljudi, ima tu i vojnika i oficira, cupka po snegu u dvorištu kuće i čeka da domaćin otvori vrata. - Šta je ovo, pobogu braćo? - oglasi se domaćin, brzo zatvarajući vrata za sobom. - Nismo mi braća! - viče jedan iz grupe, ljut što toliko dugo na ovoj zimi čekaju pred kućom. - Pa što ste došli? - pita dalje Tihomir. - Došli smo za stvari! - odbrusi jedan u debelom gunju i vunenim rukavicama. - Kakve stvari? - pita Tihomir smrknuta čela. - Ova kuća je osuđena da joj se oduzme trećina porketne imovine! - izdvoji se jedan iz grupe i isprsi. - A ko nas je to osudio, ko? - Mi, vlast! - kratko saopšti onaj u debelom gunju i rukavicama. - Ama, jesi li ti Nika, očiju ti? - pita Tihomir i zagleda se u čoveka koji izreče ovu presudu. - Drug Nika! - odgovori ovaj gledajući u svoje pajtaše koji pokazuju nestrpljenje: žure da obave ovo što su smislili sinoć na partijskom sastanku. - I ti si vlast? - pita Tihomir drhtećim glasom. - Narodna vlast! - ispravlja ga Nika. - Tužiću vas sudu, ovo je otimačina! - odjekuje dvorištem domaćinov glas. - Ha-ha-ha - cereka se Nika. - Mi smo i sud i svaka vlast. Četnicima si davao dobrovoljno, nisi tada kukao. Davao si i šakom i kapom… - A zna li ta vaša vlast da se u ovoj kući hrani dvadeset i dvoje čeljadi? - pita Tihomir dok okolo stoje preplašeni ukućani. - Narodna vlast o svemu vodi računa! - Nika, već ljutit, povisi ton. - Ostaće i vama dosta, uzećemo samo trećinu. Zatim, osvrćući se okolo, zapovedi: - Ti, Prvoslave, u tor i u štale, odaberi telad, svinje, ovce, krave. Ti, Janko, znaš kako glasi naša presuda: trećina svega što se može natovariti na sanke, povući za ular, uprtiti na leđa, poneti u naručju. Ti, Dragutine, u podrum, izvaljaj burad… - Punu ili praznu? - pita Dragutin i smejulji se. - Burad s rakijom, budalo! - ljuti se Nika. - Pazi, nemoj sada da ločeš, biće vremena. Vi, ostali, prihvatajte stvari, utovarite i terajte pred mesni odbor. Tamo ljudi čekaju. Sve je organizovano… - Je l tako? - jedva izusti Tihomir. - Tako! - nestrpljivo će Nika. - Tako! Takva je presuda. Narodna vlast je tako presudila… - E, kad je tako, onda otimajte! - reče naposletku Tihomir i pozva ukućane da uđu u kuhinju i da se smire. - Bog vidi sve, Bog će vam suditi… - Mi smo sada bogovi, Tihomire, mi, komunistička vlast! - uzvraća Nika. - Mi sada sudimo i presuđujemo, a tvoj Bog neka i dalje gleda… Ubrzo potom Nika kroz prozor poče da izbacuje stvari na sneg: ćilimove, vunu, sukno, jorgane, dušeke, peškire, džempere, čarape, jastuke…
Vojnici i njihov starešina, u nekim šarolikim šinjelima i mantilima, jedan s kapuljačom, a trojica s ruskim šubarama, šetkaju po dvorištu: niti šta govore, niti šta uzimaju, pa Tihomir njihovo prisustvo tumači kao obezbeđenje otimačima. Nika u međuvremenu pozva nekolicinu da iznesu džakove brašna, kukuruza, pšenice, a on lično poče da iznosi šerpe, lonce, tanjire, viljuške, noževe, kutlače, činije, čajnike, slanike… - Oćemo li da iznosimo praznu burad? - viče iz podruma Dragutin. - Ima i nji dosta… - A jeste li izneli punu burad? - uzvraća Nika pitanjem. - Odvukli su dva sa iljadu litara rakije! - raportira Dragutin. - Čekam da se vrate saonice. - Bogata kuća, nema šta! - govori Nika više za sebe. - Bogata! Zatim naređuje Dragutinu: - Nemo da me zamajavaš, mogu da pogrešim, da uzmem manje nego što treba, a ti znaš presudu: trećinu svih pokretnih stvari… - Znači da izguram i praznu burad? - dovikuje Dragutin. - I burad i kace! - naređuje Nika, zadovoljan revnošću svojih pajtaša koje je on lično izabrao za ovu akciju i koji mu se obraćaju kao glavnom. - Jesu li ovce oterane? - Sedam komata! - raportira Prvoslav - Skoro trećina… - Kako skoro trećina? - ljuti se Nika. - Pa… ima dvaest ovaca, ja odabro sedam… - To je malo više od trećine - preračunava se Nika glasno. - Ako, ako, ne možemo živu ovcu da raspolutamo. Ostaće i njima dosta… Nika je, vidi se, najagilniji čovek: tek što je izneo punu kantu masti, vratio se da odmeri ostatak. Lako, neskrivene, pronađe još dve, i one pune do vrha. Nađe se na muci: da uzme još jednu možda bi se protivila partija, da ostavi dve opet bi se protivila partija, možda bi ga iz nje isterali pa kuda bi posle. Nedoumica kratko traje, partija brzo misli i brzo rešava, pa Nika, drug Nika, zabi šake u drugu kantu, zahvati pregršt i istrese u neku isluženu vanglu koja je domaćici služila umesto korpe za jabuke. Ponovi to još nekoliko puta, pa iznese vanglu i reče da je pokriju nekom krpom i uglave među ostale stvari… U taj mah dotrča Prvoslav i sav usplahiren reče da nema volova u štali, da je sve pretražio, ali… nema volova. Reče da je video samo jednog vočića. Nika, obavešten od doušnika da su volovi u štali, osorno se obraća domaćinu: - De su volovi, druže Tihomire? Juče su, znam pouzdano, bili u štali, a suvog mesa, vidim, imaš dosta… Da si ih prodao naša bi vlast saznala kome, da si ih klao i sušio pršutu - i to bi znali. Ništa se od narodne vlasti ne može sakriti… - Slaba ti obaveštajna služba - jetko kaže Tihomir. - Slaba, džabe plaćate doušnike. Volovi su od juče u planini, Mijalko je s njima, izvlače drva. Danas bi trebalo da se vrate… - Dobro, dobro - umiruje sebe Nika. - Domaćinska je ovo kuća, ne bi ti nipošto prodao onakve volove, najbolje u okolini. Poslednje što odneše bili su komadi svinjske i goveđe pršute, netaknute za vreme posta i čuvane za božićne praznike, dve kace sira iz mlekara, tri čabrice kajmaka, utovljenog vepra iz obora, nekoliko džakova krompira i jabuka iz trapova. Pokušaše da uhvate živinu, ali kokoške i petlovi zalepršaše krilima i uz kukurikanje razleteše se po dvorištu. Kad poslednje, trinaeste po redu saonice izmakoše iz dvorišta i kad Nika i njegovi pratioci, bez osvrtanja izađoše kroz kapiju, Tihomir i njegovi sinovi, Dragoljub, Radojko i Miljko, dobro promrzli, uđoše u kuću. Žene tiho, bez roptanja, vraćaju na svoje mesto ono što je ispreturano, Tihomir seo pored šporeta i šakama pokrio lice. Svi čekaju da se Mijalko vrati iz planine. Utonuo Tihomir u razmišljanje, seća se skorašnjeg neobičnog događaja: kroz otvorenu kapiju ulete nemački kamion, za njim automobil - vojnici iskočiše iz kamiona i krenuše prema salašu.
Jesen na izmaku, bogata, berićetna, nabrekli salaši od žita, rodilo kao nikad: i voćka, i pšenica, i kukuruz, i povrće svake vrste, i tikve - eno ih još na njivi uz debele vreže… Uzimaju pšenicu i kukuruz, kašike i viljuške Ide, dakle, nemački oficir, prate ga vojnici, približavaju se salašu. Istrča Tihomir iz kuće, onaj nemački oficir podiže ruku u visini šapke, pozdravi ga i reče dva puta: - Zito, zito! - Aha, žito - doseti se Tihomir pa poče čudnom mešavinom nemačkog i srpskog jezika bio u minulom ratu u nemačkom ropstvu - da mu objašnjava stanje: - Her, oficir, niks zito… Bite, mnogo usta… Stade potom da prstom pokazuje usta i broji na prste: - Ajn, cvaj, draj… I tako, malo na srpskom, malo na nemačkom broji do dvadeset dva. Hoće da kaže koliko ih je u kući i da će, ako odnesu žito, njegovi ukućani umreti od glasi. U tom času ukućani, kao po dogovoru, izađoše iz kuće i ispuniše dvorište: deca zagrajaše, a žene sklopiše dlanove i molećivo pogledaše u oficira. I tada se dogodi čudo: oficir nešto naredi vojnicima, oni zgrabiše prazan džak iz kamiona, otvoriše vratnice salaša i onaj džak napuniše klipovima kukuruza. Čim to ubaciše u kamion, upališe motor, napraviše krug u dvorištu i izađoše na kapiju. Onaj oficir ponovo podiže desnu ruku prema šapki pa sede u automobil i krenu za kamionom. Sažalio se nemački oficir na toliki broj ukućana, sažalio se i odustao od namere da Vasilićima pokupi žito. - Ovi otimaju sve - šapuće Tihomir. - Sve: i pšenicu, i kukuruz, i brašno, zaviruju i u naćve, nose jorgane i kašike, tanjire i šerpe, vosak, vunu i rakiju, i pasulj i praznu burad i prazne kace, i čabrove pune sira i kajmaka, i ovce… i kravu. Da su volove zatekli u štali, jednog bi sigurno odveli na ularu… U taj mah i Tihomiru i njegovim ukućanima učinilo se da čuju riku volova pred kapijom, pa brzo istrčaše napolje, ali stadoše kao ukopani pred strašnim prizorom: umesto desnog vola, Šaronje, ugledaše Mijalka, u jarmu. "Zaprega" uđe u dvorište, levi vo, bez parnjaka, tegli i riče, a Mijalko nemo, kao krivac, gleda u Tihomira i zabezeknute ukućane. - Presreo te Nika, a? - izusti muklo Tihomir hitajući da oslobodi Mijalka. - Na dva kilometra od kuće - hukće Mijalko. - Prate ga Prvoslav i Dragutin, nešto im se nagučilo ispod gunjeva, valjda pištolji… Oni odvedoše Šaronju, a ja upregoh sebe u jaram… Okolo stoje seljani i ćute, niko ni reč da progovori, niko da ponudi vola da prevučem drva. Strah ušao u ljude, slomio im ponos… Tihomir pozva ukućane da pod strehom kačare naslažu drva, pa više za sebe reče: - Neće ni ovo zlo u Banjici večno trajati. Ova vlast je gora od kuge. Vasiliće ubrzo zadesi još jedno zlo, veće i crnje od prethodnog: neko od komšija, možda i rođaka, plaćenika režima - o jednom se govorilo da je dva dana i dve noći s visokom i krošnjatog oraha motrio na kuću - otkrio je Kostino sklonište. Ispostavilo se da se ovaj mladi oficir, koji je uoči rata završio vojnu akademiju, skrivao u kući svog strica Milorada načinili neku vrstu zemunice, otvor na zidu pokrili starinskim kredencom, dole malo skrovište, ali prilično udobno: može neko vreme da se živi u njemu.
Žao stricu Koste, mlad je, neoženjen, devojke se prosto otimale o njega, onako stasitog i lepog… Još kad obuče uniformu sa dve zvezdice na epoletama milina je i pogledati ga. Ali, naiđe prokleti rat i Kosta se, pošto izbeže zarobljavanje, pridruži četnicima čim se oni pojaviše. Povede ga sa sobom Milovan Grujanac, da mu lepotom ukrasi odred. Bio, pričalo se, Kosta u mnogim bojevima s Nemcima i komunistima, bio hrabar, ali bio i pošten i plemenit: nikome, lično, nije nano zlo, nita tuđe nije ni pipnuo. Kad je Ravnogorski pokret doživeo slom Kosti se neko vreme gubi trag da bi se potom tajnovito obreo u stričevoj kući, smatrajući da će mu tu, neko vreme, dok se ne uspostavi pravna država i ne utemelje sudovi, biti najbezbednije, a posle će se, mislio je, predati, pa neka mu sude po pravdi. Njegove najbliže, oca Svetomira, braću Stevana i Radojicu i sestre zatvarali, prebijali, stavljali na svakojake muke, ali su oni sve istrpeli i ćutali. Toga jutra, bio Veliki petak, pred Vaskrs, vojska, milicija i Ozna opkolili Miloradovu kuću, ali opkolili i susedne, na krovove okolnih zgrada postavili mitraljeze, a nekolicina, nestrpljiva i besna, upala u kuću: u njoj, teško bolestan, leži stric Milorad, dok strina Lena posluje po kući. Na nju se, prvo, okomili: kažu joj da znaju gde je Kosta, ali hoće, vele da provere njenu iskrenost. Strina se uporno brani, govori da nema pojma o Kosti, da ga od svršetka rata nije videla, spremna je, kaže i da se zakune. Iako je potera sigurna da joj Kosta ne može i izmaći gori od nestrpljenja da se što pre dočepa mladog predratnog oficira i četnika Draže Mihailovića. Nestrpljiva jeste, to se jasno vidi, ali je i oprezna: ne bi da se izloži opasnosti, nego viče Leni da ona, bez ičije pomoći, pomakne onaj kredenac, pa ako Kosta zapuca neka ubije strinu… I dok se stric Milorad grči od bolova i straha, sluteći tragičnu završnicu, Lena gotovo premrla od straha i mršava kao grana kaže da nema snage ni metlu da uzme u ruke, a kamoli da pomera kredence… Jedan zamahnu da je udari, ali se predomisli pa je grubo opsova i reče da će se kajati. Dva-tri vojnika lako i brzo, bez naročitog naprezanja, gurnuše kredenac, onaj do vrata, i tako otkriše vratanca na zidu - tolika da čovek jedva može da se provuče. Sumnji više nije bilo mesta: Kosta je, zaključili su, iza ovi vrata. Ispod njih je, pretpostavljali su, drveno stepenište kojim se silazi u zemunicu. Guraju, opet strinu Lenu da otvori vratanca i da pozove Kostu d izađe bez oružja. Lena, u muci i očajanju, svesna da im je svima došao kraj, ponavlja svaku reč oficira Ozne: da je kuća opkoljena, da će se Kosti suditi, da će narodni sud utvrditi njegovu krivicu, da može biti oslobođen ako nije počinio zločin… Kako koju reč izgovori oficir, tako je Lena, nagnuta nad onim otvorom u zidu, ponavljala… Otuda, iz skrovišta, muk: ne oglašava se Kosta. Niko se iz potere ne usuđuje ni glavu da promoli kroz onaj otvor a kamoli da siđe u zemunicu. Jedan predlaže da bace dve-tri bombe i da tako okončaju Kostin život, ali oficir Ozne kaže da im je živ potreban: treba, veli, da otkrije još neke koji se kriju, a treba i pred narodni sud da izađe i plati cenu svojih zločina. Kolebanje potraja kratko, pa se onaj oficir osmeli, priđe otvoru i poče da viče: Kraljev oficir se ne predaje - Izlazi, Vasiliću! Kuća je opkoljena! Otkriven si, ako se predaš, spasćeš svoj život. Izađi bez oružja! Ne potraja dugo, pa se odozdo, iz tmine, začu Kostin glas: - Kraljev oficir se ne predaje! Zar živ u ruke Brozovih dželata? Nikada!
Poslednju reč proprati hitac iz revolvera i sve se ponovo utiša. - Ubi se! - izusti neko iz potere. - To ćemo tek da vidimo - vrti glavom oficir. - Moramo biti oprezni. Možda je ispalio metak uprazno, da bi nas navukao da siđemo. Lukav je, prepreden, opasan… Ako upadnemo u zamku, sve će nas pobiti. Lena se skamenila, stric Milorad ne može da priguši jecaje, vojska po okolnim zgradama još stoji s pripremljenim oružjem. Oficir nervozno šeta po sobi s otkočenim pištoljem, blene u milicionare, besan je na Lenu i Milorada. Ne zna šta da preduzme, kako da reši zagonetku. Kivan je i na živog i na mrtvog Kostu - nešto je bio naumio, sada vidi da mu je to izmaklo… Naposletku, kao da se dosetio, stade da zapoveda: - Ti, matori, ne prenemažući se, ustaj iz kreveta, ti babetino, ne cvili, jer ću te zveknuti da ćeš i svoje ime zaboraviti, a ti, vojniče, dovuci dvojicu muškaraca iz prve kuće. Ako se usprotive, udri kundakom u leđa i glavu. Tako! Moramo znati na čemu smo. Bolesni Milorad napreže se da ustane, ali se od prvog pokušaja skljoka u postelju, što oficira dovede do besa pa se u dva skoka nađe pored kreveta, prisloni cev pištolja u starčevu slepoočnicu i poče da sikće: - Ustaj! Ne misliš, valjda, da ću svoju glavu da stavim na nišan tvom sinovcu! Kriješ četničku bandu, zaslužio si robiju. Ma kakvu robiju, metak u čelo si zaslužio! Mesecima jurimo ovog bandita, ovog četničkog koljača koga ti hraniš i kriješ. Šta kažeš: ne znaš gde je, a? Ti ne znaš, a ja znam. Gde je? U tvojoj kući, u zemunici, rupa u zidu, vrata na rupi, a dole on, četnik, Dražin oficir! Ako za minut ne ustaneš, odneće te mrtvog… U to stiže vojnik i vodi dva mlađa, preplašena seljaka, drhte im ruke, klecaju kolena, bledi kao smrt. Videvši njihov strah, oficir pokuša da ih smiri: - Vi nemate čega da se plašite, vi ste u svemu ovome nevini, niko vas ne optužuje. Pozvani ste da nam malo pomognete. Ovako: provucite se kroz ovaj otvor pa stepeništem uđite u zemunicu. Dole je Kosta Vasilić, Dražin oficir. Možda je mrtav, možda ranjen. A ko to zna, možda je živ. U svakom slučaju, u vas neće pucati… Stric Milorad se nekako iskobelja iz postelje, sedeći navuče pantalone, vidi se da je u groznici, tetura se i šakama oslanja o zid. Strina Lena ukrstila ruke preko grudi, malo odigla glavu i nešto šapuće, kao da se moli Bogu… Ona dva seljaka gledaju onu rupu u zidu kao da gledaju smrt… - Prvo ti, matori! - zapoveda oficir Miloradu i gura mu u drhtavu ruku baterijsku lampu. Tako! Onda ti, babetino, pa vas dvojica. Tako! Sad ćemo da vidimo kome je došao crni petak i čija majka prede crnu vunu… Čim se Milorad provuče kroz onu rupu, Lena krenu za njim, ona dvojica mlađih seljaka prodenuše se posle dva pokušaja: uzan otvor za njihovu debljinu. Oficir i vojnici drže pripremljeno oružje s cevima prema otvoru kao da će odozdo, iz zemunice, banuti ne samo Kosta Vasilić, nego pitav odred Milovana Grujanca. U tom napetom iščekivanju začuše, najpre, Lenin lelek, pa neko nejasno tumbanje i najzad jedva čujam Miloradov glas: - Kosta je pokojni! - Šta kažeš - viknu oficir držeći se malo podalje od otvora. - Mrtav je, mrtav! - viknu malo glasnije Milorad, a ona dvojica seljaka to potvrdiše.
- Majku mu četničku, kako nas je nasamario! - grmi oficir očigledno nesrećan što je Kosta sebe lišio života. - Pogana četnička sorta! A mi hteli d mu sudimo, da ga ispitamo za ostale četnike, za jatake. Ali, neka, može mu se i mrtvom suditi. Ne stišavajući bes, oficir viknu što je jače mogao: - Iznesite tu mrcinu! Vojska i milicija još stoje oko kuće, na krovovima tri okolne zgrade zalegli mitraljesci, niko od seljaka ne sme da prekorači kućni prag i izađe da nahrani stoku. Sve je nemo i niko možda još ne sluti kraj krvave drame u kući Vasilića. Još manje slute ono što će uslediti i što će zaprepastiti sve ljude u ovom kraju. Dok oficir čeka da iznesu Kostu, odozdo dopiru komešanja, uzdasi, lelek, stenjanje, pa oni opet slabašni glasovi: - Ne možemo… Težak… Ne možemo ni da ga podignemo… - Vucite ga za noge! - naređuje oficir. - Iznesite ga kako znate! Ajde vi mlađi, gde vam je snaga, ne bojite se, valjda, mrtvog Koste! - Ne vredi, trudimo se, tesne stepenice - dopiru iz zemunice iskidane rečenice jednog od dvojice seljaka. - Slušajte vi dole! - grmi oficir. - Slušajte me dobro: ili ga izvucite, ili ću baciti bombu i pozvati celo selo da izvuče vas. Rekao sam: zgrabite ga za noge i izvucite! Odmah! Posle nekog vremena, oznojen i bled, pred otvorom se pojavi onaj mlađi seljak, držeći beživotnog Kostu ispod ramena vojničke bluze, a onaj stariji gura napred držeći mrtvog za noge… Muka se umnoži kad je trebalo da presaviju Kostino telo i da ga proture kroz otvor zemunice. (Svedoci će pričati kasnije, istina šapatom, da je to provlačenje trajalo čitava dva sata). Kad su ga, najzad, položili na patos pored kredenca ukaza se strašan prizor: leva strana Kostinog lica čista, gotovo svetla, desna krvava - iz slepoočnice još curi krv… Milorad i Lena skrušeno stoje pored njega kao da mu odaju poslednju počast. Seljaci iz komšiluka, ona dvojica, molećivo gledaju u oficira s nadom da će ih sada pustiti da odu svojim kućama. Oficir, međutim, nešto smišlja, niko ne zna šta, ali vidi se da ovo nije kraj. Kraj će odrediti on, oficir, gospodar u ovoj kući i gospodar mrtve Kostine glave: naređuje da iznesu Kostu i da ga prislone uz zid kuće. Da mrtvog čoveka prislone uz zid, da stoji! Kako će mrtav čovek da stoji - to niko ne sme da pita, ali se to mučno pitanje ogleda u prestrašenim očima. Nešto je smislio oficir Ozne, ima neki plan u svojoj glavi i hoće da ga ostvari u svemu i do kraja. Kosta jeste mrtav, ali je svoju smrt je sam izabrao, on je pucnjem iz revolvera prekratio svoj život. I to je ono što je razbesnelo oficira: kako se usudio na taj korak, otkuda mu pravo da on odlučuje o svom životu, trebalo je da to prepusti njemu, oficiru Ozne! On o tome odlučuje, a ne Kosta, sve mu je svojom smrću pokvario, sve! U Sovjetiji, odakle je on došao - bio tamo na kursu za mučitelje i ubice - to ne bi moglo da se dogodi, niko tamo ne sme da digne ruku na sebe, zna se ko tamo gospodari ljudskim glavama… Ali, neka, što je - tu je, učiniće ono što može…
Zločin na Veliki petak I evo, čini ono što može: naređuje da Kostu iznesu i prislone uz zid stričeve kuće. Naređuje vojnicima, miliconarima, onoj dvojici seljaka, Miloradu i Leni. I onim mitraljescima
koji, pošto je minula opasnost siđoše s krovova. Svi hitaju da izvrše naredbu, svi osim Koste: mrtav se Kosta opire. Zna i oficir da mrtav Kosta ne može da stoji, ali odrediće on nekog ko će mrtvog Kostu da samo malčice, sa strane, pridrži. Sve je on smislio u svojoj glavi: Kostu će, sa desne strane, hvatajući ga ispod pazuha krvave oficirske bluze, držati stric Milord, s leve - strina Lena! Ne, ne, kakva Lena, jedva se i ona drži na nogama, mogla bi da izgubi svest i da padne pored Koste - mogla bi ta babetina, taj opasni jatak da mu pokvari ono što je smislio. Biće, ipak, dovoljan Milorad, on je ionako star i bolestan i već je na ivici smrti… Jutros rano, kad su opkoljavali kuću, primetio je jedan kraći ali podebeo trupac, pa je i on ušao u scenario: dobro će doći da njime podupru Kostine noge. Stric Milorad i trupac dovoljno! Niko još ne zna šta hoće oficir, niko ne zna njegov scenario i njegovu režiju, ali saznaće ubrzo, za koji minut, svima će biti jasno kad izdvoji pet vojnika i postavi ih na četiri metra od "uspravljenog" mrtvog Koste i već obamrlog strica Milorada. Streljački vod" koji zna šta je njegov zadatak. Prizor koji se ne može zaboraviti: na krvavoj glavni mrtvog Koste oficirska šapka, iz rane još curi krv, Milorad drži sinovca ispod desnog razmena, trupac ne dopušta da se Kosta oklizne, vojnici iz streljačkog voda uperili puške u Kostine grudi, oficir stoji sa strane, i, sledeći sopstveni scenario, izriče presudu: - Ti si, Kosta Vasiliću, kao oficir Drže Mihailovića, počinio neoprostive zločine otadžbini i narodu, pa si, kao zločinac i izdajnik osuđen na smrt streljanjem! Zatim se okrenu na levu stranu i naredi vojnicima da ispale plotun u Kostine grudi. U istom trenu, kad grunu plotun, sruči se, pogođen mecima, stric Milorad, a preko njega sinovac Kosta. Oficir potom naređuje da se Milorad džipom preveze u bolnicu, a da Kostu odmah ukopaju pored štale: bez kovčega, bez opela, bez jauka. Ko pisne biće zakopan pored Koste. To su poslednje reči koje je izgovorio. Iz bolnice ubrzo stiže glas da je stric Milorad mrtav… ovo što pamtim zapisujem sa željom da bi i drugi pamtili. Zbilo se, kao što rekoh, na Veliki petak, na dan raspeća Gospoda našeg Isusa Hrista. Kuga, ostavljajući pustoš u domovima Vasilića, zaputi se u druge srpske kuće. Radosnije vesti od ove, objavljene jedanaestog aprila poslednje ratne godine, za novinara lokalnog lista nije bilo. Mirkoviću je, ističe novinar, suđeno po Uredbi o vojnim sudovima od 24. maja 1944. godine, što će reći po nekom šumskom zakonu, rađenom po diktatu političkih komesara. Za Mirkovića je najpre rečeno da je trgovac odličnog materijalnog stanja, da je otac petoro dece, a zatim da je kriv zato što je sa svojim zetom bio član prekog suda u zimu 1941. godine i što je pomagao četnike. To je sve što stoji ispod zastrašujućeg naslova. I to je bilo dovoljno da se Andriji Mirkoviću, gradskom trgovcu i predratnom predsedniku opštine, ocu petoro dece odrubi glava. Nema ni svedoka optužbe, ni svedoka odbrane, nema ni poslednje reči osuđenika na smrtnu
kaznu. O toku suđenja, ako je uopšte bilo, nema ni reči. Sve upućuje na to da je Mirkoviću presuđeno na nekom drugom mestu, možda i preko telefona, na brzinu svakako, čime je javnost u gradu dovedena pred svršen čin. A grad je zanemeo od straha i tuge, množila se priča istina više šapatom nego glasno, o crvenoj kugi: šta sve može i šta sve radi da bi svima uterala strah u kosti. Još dva fronta, ako se tako mogu nazvati, bila su otvorena - onaj u Bosni i Hercegovini gde je vođena hajka na raštrkane ostatke jedinica Draže Mihailovića, i onaj u srpski zabat u kojima su seljaci čuvali i hranili stare Dražine saborce i nove odmetnike, koji nisu mogli da se pomire s komunističkom tiranijom. Srbijom su krstarili mrtvački sanduci. Vraćam se, iznova, Andriji Mirkoviću: jedina istina je da je otac petoro dece i da je bogat trgovac, mada to bogatstvo, kao nasleđe, vuče korene od predaka - za vreme nemačke okupacije nije se uvećalo ni za procenat. Građani su ga upamtili kao omalenog čoveka, žustrog u kretanju, uljudnog i u svojoj trgovačkoj radnji na izmaku glavne ulice, kao velikog dobrotvora, revnosnog molitvenika u hramu i pomagača sirotinje. Pamtili su ga i kao predratnog predsednika opštine: ponašao se kao pravi domaćin, koji ume da sabira narodna dobra, a ne da raskući i svoju i zajedničku kuću. Ovaj čovek pouzdanih moralnih vrednosti i za vreme nemačke okupacije sačuvao je sve ljudske vrednosti: zahvaljujući širokim trgovačkim vezama odnekud je nabavljao robu, nije zakidao na vagi, nije uvećavao cene, davao je na veresiju, a gradskoj sirotinji i mnogim izbeglicama iz Bosne davao je besplatno. Važno je, govorio je iskreno, da se preživi zlo koje je donela okupacija. Arčio je, u stvari, svoje bogato nasleđe i bio čist pred Bogom i ljudima. Mirković je materijalno pomagao majku i sestru Slobodana Penezića Krcuna - majka Dada, kako su je iz milošte zvali, bila je molitvena žena u čijem se domu kandilo nije gasilo. Krcunova sestra Milena, koju su zvali Pinja, bila je partijski aktivista pa je s Vinkom Radović i još nekolicinom sugrađana uhapšena i odvedena u logor na Banjici, pod direktnom upravom zloglasnog Gestapoa. Samo se Andriji Mirkoviću može zahvaliti što ova grupa nije likvidirana kao na hiljade drugih logoraša bez obzira na okolnost da li su pripadali partizanskom ili ravnogorskom pokretu. Ovo je, međutim, Mirkoviću uzeto kao otežavajuća okolnost - gospodari života i smrti, iako su znali istinu, proturali su laž da je uticaj Andrije Mirkovića na nemačku komandu bio ogroman i da je upravo zahvaljujući tome mogao da spasava ljude. Pri tom su mu, kao glavnog pomagača u tome, pridodali zeta Miloša Lautnera, komandanta dobrovoljačkog bataljona, prećutkujući činjenicu da je ovaj čovek, i inače mašinski inženjer, slovenačkog porekla, bio rezervni oficir Kraljevine Jugoslavije i da je već na početku 1941. godine, posle pokolja Srba u Hrvatskoj, prešao u pravoslavnu veru i promenio ime u Miloša Vojinovića. Zašto je klečala Vinka Radović Prećutana je još jedna činjenica: Miloš Vojinović je, kao komandant dobrovoljačkog bataljona, poginuo 1943. godine u Sečoj Reci, selu i blizu Kosjerića, u borbi s pripadnicima
Ravnogorskog pokreta kojima je komandovao Filip Ajdačić. Ova činjenica je važna zbog toga što je posle njegove smrti Andrija Mirković uspeo da iščupa svoje sugrađane iz logora na Banjici. Posle saopštenja o "streljanju" Andrije Mirkovića, ostala su mnoga otvorena pitanja: čiji je bio onaj preki sud u zimu 1941. godine pod nemačkom okupacijom? Gde je taj sud zasedao i kome je sudio? Koje je četnike pomagao trgovac Andrija Mirković? Zašto bi pomagao četnicima a ne i dobrovoljcima čiji je komandant bio Miloš Vojinović - Lautner za koga je bila udata Mirkovićeva najstarija kćerka Nada? Nizala su se i drug a pitanja, sva bez odgovora. Zašto su ćutali oni koje je Andrija Mirković spasao smrti u banjičkom logoru? Zar iz spasenje svog života ne obavezuje da uzmu u zaštitu svog spasioca, oca petoro dece, iskrenog molitvenika pred Bogom i dobrotvora gradske i izbegličke sirotinje za vreme surove okupacije? Nije se, u to vreme, pre Andrijinog smaknuća, znalo da je banjička logorašica, Vinka Radović, klečala na kolenima pred Slobodanom Penezićem Krcunom moleći ga da poštedi glavu Andrije Mirkovića. - Ako vam je stalo do njegove imovine uzmite je, ali mu poštedite život - rekla je Vinka Radović. - Veliki je greh ubiti čoveka koji je spasavao komuniste! - A koga je to spasao? - pitao je Krcun nervozno. - Spasao je tvoju sestru i mene! - uzvratila je Vinka. - Spasavao je i druge iz banjičkog logora. Zaboga, zar si to tako brzo zaboravio? Zar se dobrota tako brzo zaboravlja? - To samo potvrđuje kolika je bila njegova moć! - ciknuo je Krcun. - Imao je veliki uticaj na Nemce - mogao je da radi šta hoće! - Nije imao moć, Krcune, imao je zlato! - uporna je Vinka. - Ko zna koliko je zlatnika dao da bi nas izbavio! Davao je i šakom i kapom. - Obogatio se za vreme rata na narodnoj muci! - ređao je optužbe Krcun. - Otkuda bi mu, inače, bilo toliko zlato… - Bože, Krcune, pa ti znaš da je to stara trgovačka porodica, čuvao čovek za crne dane, a ti crni dani bili su za tvoju sestru i mene. Čuvao ih je za svoju porodicu, a utrošio ih je za naše oslobođenje iz logora. Davao je svima, tvojoj majci je nosio hranu… - Rekli su mi da je bio u prekom četničkom sudu, da je njegova reč bila odlučujuća… - Kad, Krcune? Gde je taj sud zasedao? I ko su njegove žrtve? Nas, komuniste, čupao ih kandži Gestapoa d bi nekim drugim komunistima on sudio i presuđivao! Progura se laž da bi se našlo opravdanje za njegovu smrt. Kad je Krcun rekao da je Mirković materijalno pomagao četnički pokret, Vinka je uzvratila da je to moguće, ali je dodala da je pomagao i partizanski pokret i da je to poznato i njemu, Krcunu. Ovo je radio iz straha i nužde jer se s oružanom silom ne treba cenkati. - Lautner, njegov zet, taj zločinac, bio mu je desna ruka, posrednik između njega i Nemaca. Udao je kćerku za ljotićevca… - To je njen izbor, Krcune. Nije ona u njemu gledala nekakvog ideologa i političara, nego muškarca. To je izbor njenog srca. Ona je bila daleko od svake politike. Žene se, koliko ja znam, ne udaju zbog ideologije. Veliki je, neoprostiv, greh prema toj porodici. Ja verujem u njegovu nevinost.
Ovim rečima završen je razgovor. Krcun je - pričaće kasnije Vinka - ostao zbunjen, a ona je otišla s uverenjem da on neće presuditi Andriji. A bez njega, Krcuna, znala je to Vinka, ništa se krupno nije smelo dogoditi, niti je ičija glava mogla da odleti. Uprkos svemu Andrija Mirković je usmrćen. Presudio je, izgleda, neko manje moćan, neko nevidljiv za javnost a vidljiv i poznat sudijama koji su potpisali smrtnu presudu i pohitali da je izvrše. Andrijino pogubljenje pratila je još jedna priča: čovek koji je pročitao presudu Vojnog suda komande područja bio je nešto grešan prema svojoj partiji, a za taj greh znao je i Andrija Mirković, pa je opasnog svedoka trebalo brzo i zauvek ućutkati. Andrijin ubica, međutim, nije tajanstven. Znalo se da u Gradu, među civilima, uglavnom mladim ljudima, ima desetak egzekutora koji bi već od sumraka dežurali po obližnjim kafanama, uvek na oprezu, iščekujući samo njima znanog glasnika koji će im dati mig da za njih te noći ima posla. A posao je, zbilo se, bio krvav: trebalo je izvršiti nečiju presudu, donesenu "u ime naroda" ili nekog politikoma koji se nije pozivao na narod nego na klasnu borbu i odanost Staljinu i Josipu Brozu. Pale bi te večeri nečije glave, najčešće nekog mučenika seljaka za koga se saznalo da je neko vreme bio s četnicima ili dobrovoljcima pa je to, u strahu od hapšenja, prikrio, ali ga je komšija, da bi se u milostivio bahatoj vlasti, a često i pod pretnjom, znajući na šta su sve spremni, prijavio. Ovi egzekutori su bili zaduženi za proste, neuke, seljake, za ponekog trgovca, seoskog zanatliju i sitnog činovnika. Retko su im zapadali oficiri, bivši narodni poslanici, žandarmerijski narednici, četnički i dobrovoljački ideolozi - to zadovoljstvo OZNA je čuvala za sebe: ona će ih lomiti i kidati po ćelijama zatvora i u podrumima zgrada koje je zaposela, da bi potom pozvali one koji dežuraju po kafanama da unakažene dokrajče, odvuku i na nekom tajanstvenom mestu ukopaju… Za paljevine stogova sena i štala, za rasturanje košnica i pucnjavu iz pištolja pred domaćinskim kućama, za pisanje pretećih parola na zidovima kuća i kancelarijama advokata, obeleženim kao narodnim neprijateljima, bili su zaduženi pojedini skojevci: na ovaj način oni su stavljali na znanje neprijateljima da im je poznato kako olajavaju vlast i da je ovo samo opomena. Oni koji su ih gurali u ove sumanute akcije proveravali su tako njihovu odanost Brozu, Staljinu, Komunističkoj partiji, bratstvu - jedinstvu svih naroda i narodnosti. Iz ovog malog tamničkog prostora, iz neprekidne tmine, grčeći se u bolovima na betonu, jasno vidim tu sliku: zaposeli mi, dečaci - nijedan nije imao više od šesnaest godina nekoliko stolova u omanjoj i uvek zadimljenoj železničkog restoraciji u koju je, čim padne mrak, zalazio jedan od ubica. Smislili smo i neki plan, zasnovan na pretpostavkama: zauzećemo sve prazne stolove gotovo uvereni da će se dželat pojaviti i da će po običaju neko vreme provešće pored šanka merkajući odatle sto za koji bi rado seo. Gospodari života i smrti Govorilo se, šapatom, da je uvek bio žedan krvi i rakije Šestoracija je bila najbliža onoj sivoj zgradi preko puta stovarišta, od drvare udaljena jedva pedesetak metara, u kojoj su bili gospodari života i smrti: zatreba li doći će neko i pozvati ga migom oka ili će mu jednostavno, u prolazu, mahnuti rukom. On će, kao zapeta strela, odjuriti da u krvavim podrumima te zgrade, obavi svoj posao…
Ono malo para što smo imali čuvali smo za njega: pio je isključivo šljivovicu, onu „meku" ali ne u onim uobičajenim čašicama nego u čašama za vodu. Proždirao ih je u dva gutljaja, a konobar, stariji čovek, vidno uplašen kad ga vidi, pridodavao bi nove čaše. Voz, zvani „Ćira" spajao je tada, na uzanoj pruzi, Beograd - Sarajevo, provlačeći se umiljato kroz tunele i preko mostova povezujući desetine srpskih i bosanskih gradova. Mirisao je na jabuke, suve šljive, pršutu, rakiju i mlečne proizvode, kojima su seljaci iz Šumadije obilato snabdevali Sarajevo. U neko doba, kad smo već počeli da gubimo nadu da će naići pojavio se! Prišao je šanku i jednim pogledom obuhvatio salu: na levoj strani kroz čije se prozore, u svako doba čiste, video kolosek, sva su mesta bila zauzeta - izmešali se putnici i kondukteri; u centralnom delu putnici s ogromnim džakovima, staklenim balonima, opletenim prućem, i velikim torbama i koferima od kartona uvezanim raznobojnom pređom i kanapom. Pored njih stajao je Vaso nosač, očekujući onaj uobičajeni pisak lokomotive, spreman da uprti one džakove i pomogne putnicima da se ukrcaju. Za preostalim stolovima na desnoj strani sedeli smo mi - jedna ili dve stolice bile su slobodne. Neki putnici i njihovi pratioci malo se uznemiriše, ali ostadoše na svojim mestima. On je! Lakan! Strah i trepet! Dežurni ubica! Govorilo se, istina šapatom, da je uvek bio žedan krvi i rakije. Prepoznatljiv u hiljadama likova: visok, širokih pleća u crnoj kožnoj jakni, crnog tena, buljavih, uvek zakrvavljenih očiju, gologlav, u sivim čakširama i crnim, dobro izglancanim čizmama. Kad se odmakao od šanka stao je nasred kafane - kao da je, zagledajući putnike s torbama, tražio mesto gde bi mogao da sedne. Potom je, klateći se i žmirkajući, sporo krenuo prema stolu za kojim smo sedeli Pikula, Relja i ja, dobro se zagledao u nas i načinio još dva koraka prema stolu za kojim su bili naši drugari: Dragan, Dragoslav, koga smo zvali Firga i Vidan. Za trećim stolom, u samom uglu, bili su Dušan, Pavle i momak koga smo zvali Virija samo je jedna stolica bila prazna, ali se Lakanu taj ugao nije dopao pa se naglo okrenuo i u dva-tri koraka našao se pored našeg stola. Mada još nije bilo znakova da voz dolazi, neki stariji kondukteri, prepoznavši dželata, zgrabiše torbe i tiho, ne skrećući pažnju, šmugnuše kroz vrata i izađoše na peron. A Lakan, za to vreme, stoji pored našeg stola, zagleda dugo i uporno nas trojicu dečaka, pa uperi kažiprst u Relju i muklo, zaplićući jezik, upita: - Ko je Velja? - Koji Velja? - uzvraća dečak pitanjem. - Velja Mirković, Andrijin sin - Lakan dopunjuje pitanje. - Ja sam Relja, a ne Velja - dečak se ne da zbuniti. - A ti? - obraća se Lakan Pikuli. - Ja sam Radonjić. - Radonjić, Radonjić - ponavlja Lakan - Je li tvoj otac bio učitelj? - Jeste - potvrđuje Pikula. - Njega su ubili naši! Uvalio se potom, u stolicu i pogledao prema šanku - konobar je pratio njegovo kretanje i brzo doneo onu veliku čašu za vodu, pazeći da je ne umanji ni za kap. Lakan je više od polovine sasuo u grlo, ali je konobar, prema dogovoru, donosio novu turu. Među nama je bilo dogovoreno da ga niko ništa ne pita: naše je da ćutimo, da slušamo ono što govori i da upamtimo. Kad smo ovaj plan poverili konobaru, s čijim smo sinovima, kao dobrim momcima, drugovali, upozorio nas je da samo ćutimo: „Ako ga bilo šta pitate, on će
ućutati, tek tada postaje oprezan, oseća zamku… Ja sam se i nehotice, služeći ga pićem, naslušao jezivih priča. Mrtav pijan on se ispovedao - sebi: umeo je i da zarida za žrtvom! Ko zna: možda ga dobro plaćaju, ne radi, a para kao kiše. Jednom je, sećam se, svim gostima u kafani platio piće. Imao je, veli, razloga da čašćava. Znam da je iz dobre kuće, otac mu je bio građevinski preduzimač, ima, znam sigurno, i brata, ali se u svemu razlikuju: brat mu je pošten čovek i vredan radnik, kloni se i kafane i lošeg društva. Taj, rekao bih, nije u stanju ni mrava da zgazi, a kamoli da ubija ljude. Kažem vam, deco moja, budite oprezni: ćutite i slušajte šta on govori…" Lakan se i dalje nalivao a mi smo ćutali - samo smo se s vremena na vreme pogledali i stavljali kažiprst na usta: ćuti i slušaj! Prestali smo da brojimo čaše. Koliko ih je Lakan ispio to niko nije ni mogao da izbroji, ali je posle nekog vremena klonuo: oborio je glavu, ćutao dobrih deset minuta, a potom ne gledajući u nas, počeo lagano da cedi: Ne ne, nije Andrija bio loš čovek. I što ga baš meni dadoše… Vele: ubij i zakopaj… Gde da ga zakopam, pa sve je već popunjeno… Nije očekivao, čekao je nečiju zaštitu… Ej, petoro dece! I ko da mu iskopa grob! Dobro, može i on da kopa, nije nejak, a nije ni star… Ma, jeste star, ali nije toliko da ne može sebi da iskopa raku. Neću valjda ja da kopam! Mogli su mi dati još jednog čoveka... Kao da je oskudica u ljudima za ovaj posao… Vidim: Andrija nešto oteže, odugovlači, nada se nečemu. Takav je bio i onaj Plećaš - njega sam tresnuo onim zašiljenim delom krampa. Nije ni pisnuo… Ne vrede moje opomene… Capnem i njega u čelo… Odem po duvan, pa se vratim na potok…" - Koji potok? - izletelo je, mimo dogovora iz usta nestrpljivog Relje. Lakan se naglo trgao i ukočenim pogledom, kao neko ko je bio u nekom drugom svetu, daleko od stvarnosti, pa se otuda, pun neke zbunjenosti, vratio. Bio je, činilo nam se svestan da je govorio nešto što nije trebalo - to ga je potpuno otreznilo. Po Reljinom pitanju zaključio je da je nešto brljao, možda je govorio o Andrijinom usmrćenju - nesrećni trgovac bio je njegova najnovija žrtva. Uz jedva primetno klaćenje, ustajući od stola i zagledajući nas onim zakrvavljenim očima, rekao je: - Pitaš me koji potok, je li? E, moj dečko, još si ti zelen! Zini da ti kažem… Ustao je i laganim koracima, ne osvrćući se, izašao. Malo smo se okomili na Relju zbog njegove nesmotrenosti: šta mu bi da izleti s onim pitanjem! Zaboga, pa zar nas naš čovek, konobar, nije upozorio: ne pitajte, slušajte i pamtite šta govori. Ako bilo šta upitate sve ćete upropastiti! I zar se nismo molili Bogu da nam podari ovaj susret: oči u oči s dželatom! I to kakvim dželatom. Bog zna koliko je ljudi otpremio na onaj svet. I na koji način je usmrćivao: sekirom, maljem, ćuskijom, krampom… Možda bi i to rekao. Relja se branio da mu je pitanje prosto izletelo, da je goreo do želje da sazna o kojem je potoku reč: mislio je, veli, da ćemo brzo i lako otkriti Andrijin grob i da ćemo o tome obavestiti njegovu decu. To i jeste bio naš glavni cilj: da pronađemo grob, da obavestimo njegovu decu, njegovog sina Velju kako bi ga tajno opojali i sahranili u porodičnoj grobnici - u to vreme bezmalo svake noći, viđali su se takvi prizori: tragalo se za ubijenim ljudima. Andrija sebi kopao raku Relja je sebe smatrao krivim, ali je rekao da ne treba da budemo nezadovoljni: dosta je, u onom transu, rekao ubica - prvo: da je onim delom zamišljenog krampa ubio nekog Plećaša, da je naterao nesrećnog Andriju da sebi kopa raku, da je ovaj u tome bio spor, da je odugovlačio, da se nečemu nadao…
A čemu se mučenik mogao nadati, ako ne nečijoj samilosti, nadao se da će se neko ko je prelomio preko kolena neko ko je presudio, predomisliti, da će se setiti Boga i Andrijine dece, pa će na gubilište otpremiti glasnika da spreči pogubljenje. Eto, to je čekao Andrija i zato je sporo kopao raku… Zamislite taj prizor: ubica sedi na nekom posečenom balvanu, puši, u blizini protiče potok, sa strane je šumarak, a rob, u ovom slučaju Andrija, otac petoro dece kopa sebi raku! To je dvostruka smrt. Ili: smrt pre fizičke smrti. Andrija sporo kopa raku, a ubicu brine to što nema duvana! I, dabome, to što nema duvana ubrzaće Andrijinu fizičku likvidaciju - ubica će uzeti kramp da pokaže žrtvi kako se kopa raka, ali će je, zbog nedostatka prokletog duvana, tresnuti u čelo i tako okončati njegovu muku i njegov život… Ubica je u tome imao iskustva: na isti način likvidirao je i onog Plećaša koga je pomenuo. Ubica pokazuje neku vrstu sažaljenja: kaže da Andrija nije loš čovek, pominje i njegovo petoro dece. Još malo pa da ubica zaklaće sa svojom žrtvom. Da su ga, kojim slučajem, čuli njegovi šefovi oštro bi ga upozorili: nije njegovo da žali, nego da ubija! Da ubija, nego šta! Da ubija u ime Staljina, Josipa Broza, klasne borbe! Dobro, hoće on da ubija, ali gde da sahrani tolike ljude! Čuli ste šta su mu rekli: ubij i zakopaj! Gde da zakopa? Sve je, reče malopre, popunjeno! I jeste! To su nevidljiva groblja. Sva okolna brda, sve udoline, obale pored potoka i reke, okolni šumarci, stara groblja, rovovi i tranšeje - tu leži najbolji deo Srbije. MI smo svedoci njenog zatiranja… Jesmo svedoci ali samo ovde, u ovom delu Srbije, u drugim krajevima neki drugi su svedoci stradanja, ubijanja, masovnih grobnica; tamo ubice nose neka druga srpska imena i nadimke, no, svuda ubijaju na isti način… A mi, šta mi za to vreme radimo? Po kafanama postavljamo zamke pijanim dželatima i slušamo njihove pogane ispovesti! Još im i piće plaćamo! Jeste li primetili kako blene prema ulaznim vratima? Jeste pijan, ali je na oprezu, očekuje nekoga ko će ga pozvati da opet smakne nekog nesrećnog Srbina, da bi iste noći, ili sutradan, žderući onu rakištinu, oplakivao njegovu sudbinu… Ne sporim: važno je da se zna Andrijin grob, važno je zbog njegove dece, zbog našeg drugara Velje, koji neizmerno tuguje za ocem, ali pitam ja vas: ko će onu drugu decu, na hiljade njih, obavestiti gde su grobovi njihovih očeva! Sedimo satima s jednom pijanom budaletinom, da bismo se naslušali grozote, a ne slutimo da sve to može biti gluma, lažni trans, lažno kajanje, ne bi li on saznao nešto o nama…. Čini mi se da smo izabrali pogrešan pravac - valjalo bi, mislim, međusobno povezati svedoke njihovih zločina iz drugih gradova i pozvati građane na otpor ovom ubilačkom režimu. Gradovi treba da zadrhte od njihovih zločina, da se pobune, a ne da šapuću o tome ko je sve i na koji način usmrćen, zadovoljni korom hleba i srećni što su preživeli noć, što još nisu na nišanu. Obelodanimo njihove zločine u našim lecima, pozivamo građane na otpor ovoj naopakoj vladavini. Tek kad je Relja ućutao primetili smo da je kafana prazna - vozovi su se ukrstili i otišli svojim pravcem. U blizini nije bilo ni Vase nosača. Stari, dobri konobar, otac naših drugara, podizao je sa stolova one šarene, u kockice tkane stolnjake, ponegde žućkaste od prosutog jela i progorele od cigara neopreznih pušača. Nas je ispratio osmehom. Još traje jagma za lokalnim novinama - u njima ljudi nalaze ono što ih najviše zanima i do srži potresa: kome se sudi, ko je pogubljen, kome se preti, čija je kuća u crno zavijena, šta sve može snaći one koji se ne povinuju zahtevima nove vlasti. Lokalni list je, razume se, u službi režima: objavljivanjem presuda izaziva još veću pometnju i strah; na strahu je zasnovana vladavina - da svak bude prožet strahom, da se bavi sobom i svojim jadom, da uguši i pomisao na otpor, da ne kudi vlast…
Ko svoje traži može ih naći i u novinama. Ako je porodica knjižara Sime Ćukića tragala za glavom kuće saznala je da je ta glava mrtva, kratka vest u lokalnom listu od 19. maja 1945. godine ovako počinje i ovako se završava: "Knjižar Simo Ćukić osuđen je na smrt zato što je išao na Ravnu Goru i srađivao sa Dražom Mihailovićem. Bio je saradnik i redaktor svih ravnogorskih listova. Đukić je osuđen i na konfiskaciju celokupne pokretne i nepokretne imovine". Knjižar Simo išao na Ravnu Goru - većeg zločina nije moglo biti! Pa tamo, na planini, susretao Dražu! Pa još i pisao za ravnogorske novine! Ni tri života da je knjižar Simo imao nijedan ne bi sačuvao! Sudovi su, vidi se u novinama, bili veoma ažurni: donosili su u ime naroda i po nekoliko presuda dnevno. Tako već u sledećem broju posle izricanja presude knjižaru Đukiću, list objavljuje da su na smrtnu kaznu osuđeni Dimitrije Pećinar, Krsta Milekić, Krsta Šunjevarić i Milisav Milinković. Za njih se kaže da su osuđeni zbog jatakovanja, ali se ne kaže čiji su jataci bili. U istom broju list objavljuje da je "streljan četnički zlikovac Strajin Krčevinac, zemljoradnik iz Bogojevića, srez ariljski, aktivan četnik iz 1941. godine". U junu iste godine, kako list obaveštava, sudi se akcionarima Tkačke radionice: Zdravko Ćurić osuđen je na trajan gubitak nacionalne časti i konfiskaciju imovine, Viliman Jovanović na sedam godina gubitka nacionalne časti i konfiskaciju imovine, Đorđe Popović na pet godina gubitka nacionalne časti, dve godine prinudnog rada i oduzimanje imovine; Petar Konstantinović osuđen je na dvogodišnji prinudni rad i oduzimanje imovine, Petar Pržuljević na konfiskaciju imovine, dok je neki Milan Smiljanić, budući da je prišao komunistima, oslobođen krivice. U čemu je bila krivica optuženih nema ni slova. Radomir Nikolić, trgovac, David Novaković, sarač i Andrija Vitorović, trgovac, osuđeni su na novčane kazne i konfiskaciju zaliha kože i druge robe. Ljudi su često nestajali u mraku Lokalni list osamnaestog aprila objavljuje kratak, ali oštar napad na advokate koji pred sudom "brane narodne izdajnike i zločince" i koji za njih "traže blage kazne". Pomenut je samo advokat Milija Jovičić. U junu iste godine, isti list objavljuje zahtev učenika učiteljske škole da se Spomenka Milošević, Radmila Miljković, Zagorka Petković i Vladeta Jojić "isteruju iz svih škola u zemlji kao razbijači bratstva-jedinstva". List, u istom broju, u ime naroda, pokreće inicijativu da se manastirima Klisura kod Arilja i Rača kod Bajine Bašte oduzima zemlja. Desetog oktobra 1947. godine list obaveštava svoje čitaoce da je pred Okružnim sudom odgovaralo deste jataka koji su 1945. godine pomagali "četničku bandu". Todor Mladenović i Dragoje Mačić iz sela Trudova, osuđeni su na smrt streljanjem i konfiskaciju imovine. Na dugogodišnju tamnicu osuđeni su: Diko Mačić, Mirko Topalović, Mika Mladenović, Drinka Minić i Bojana Luković iz Trudova, Rosa Kraković i Stanika Munitlak iz Močioca… U decembru iste godine, sudi se, istovremeno, avijatičaru Miliji Jeftoviću, rodom sa Zlatibora i Radojici Iliću, zemljoradniku iz sela Jaklja. Prvi optuženi odgovara "što se posle bekstva iz vojnog zatvora priključio odmetničkoj bandi Stojanovića i što je u septembru 1945. godine ubio sekretara Mesnog odbora Mačkata Marka Jakšića. Drugi optuženi bio
je, kažu novine, jatak bandi Miroljuba Mitrovića - osuđeni su na smrt streljanjem i konfiskacijom imovine. Pred Okružnim sudom sudi se Savu Markoviću, apotekaru i Luki Vidakoviću, svešteniku iz Arilja, Radosavu Crnjakoviću, zemljoradniku iz sela Latvice, Stojisavi Ristović, kafedžijki iz Močioca - oni su, pišu novine, pomagali bandu na terenu čiji je cilj rušenje državnog uređenja FNRJ. Apotekar je od 1945. godine pa do hapšenja održavao vezu sa četnicima: Mihailom Conićem, Ilijom Šunjevarićem, Rajkom Stefanovićem i drugima. Apotekar Marković osuđen je na dvadeset godina zatvor sa prinudnim radom, sveštenik Vidaković na četiri godine, ostali na dve godine. Sudilo se neprekidno, godinama, mada nisu sva suđenja i sve presude objavljene u novinama - videlo se to i po nestanku pojedinih ljudi za koje se šaputalo da ih je pojeo mrak. Više se, u ime Tita i Staljina, presuđivalo u zatvorski ćelijama, nego pred sudovima u ime naroda. U podebelu svesku s koricama od žućkastog kartona, koja je nekada služila kao herbarijum i koja je, nama se tako činilo, mirisala na maslačak, nanu i kamilicu, ubacivali smo isečke iz novina, lepeći u oskudici gumarabike, samo njihove krajičke. One stranice, nekad pune zlatastog klasja pšenice, odavno isušenog i rasutog po svesci, i one druge, nekad pune bliski biljaka, sada pretvorenih u neke čudne vodene pečate, ispisivali smo ono što smo videli i ono o čemu se šaputalo. U tim šapatima bila je ona surova istina o nestanku, hapšenju, progonu i ubijanju ljudi. Nazvasmo tu svesku"knjigom srpskih jada" činilo nam se, kad god bi je izvadili iz onog tajanstvenog skrovišta, za koje je znala samo nekolicina odabranih, da miriše na krv. Činilo nam se da na njene stranice, onako nevine i čiste, s prstiju dželata kaplje krv. A krili smo je jer smo pomišljali da će doći vreme stida i vreme straha i da će u tom vremenu, koje će neizostavno pristići, biti uništeni svi pisani tragovi zločina. Da smo, vođeni onim tajanstvenim šapatom, otkrivali pojedinačne i masovne grobnice - za kratko vreme bilo ih je petnaest, uključujući i one dve iznad bolnice i kasarne iz jeseni 1941. godine. Najveća je svakako ona na brdu zapadno od Grada: rovovi i tranđeje, izukrštani celom širinom, iskopani uoči rata kako bi poslužili uspešnijoj odbrani, munjevito su, u prvom talasu nasilja, punjeni leševima. Najdublja grobnica međutim, bila je u najstrožem centru, na velikom travnjaku između zgrade arhiva i kuće Veselinovića - odatle se nisu čuli ni jauci, ni pucnjava. Ubijali su ih na nekim drugim mestima, u zatvorskim ćelijama ili u podrumima zgrada pod kontrolom Ozne, pa su ih tu ukopavali. Još po dve grobnice bile su na brdu s istočne strane i u njegovom podnožju, malo niže, idući prema Adi s obe obale reke; iz one na brdu u blizini rezervoara, kroz rastresitu zemlju, kao iz gejzira, dugo je klobučala krv… Oprezno smo, krišom, pazeći da ne budemo primećeni, skicirali te gronice, dodajući im, radi lakšeg raspoznavanje, najbliže orijentire: vodenicu, račvasto drvo, visok jasen, krivu krušku… Leševi su nalaženi i po vrzinama, vrbacima i potocima ukraj drumova i seoskih puteva. Tako obeležene i sabrane grobnice unosili smo u knjigu srpskih jada, nadajući se da će uskoro doći čas u kome će se grobnice otvoriti, mrtvi povaditi, opojiti i sahraniti tamo gde rodbina želi. Ali, ko da sabere sve crne marame i crne barjake, svaki crni flor oko ruke i na reveru, sve suze i jecaje, sve bolne jauke, sav čemer i jad, sve ispružene dečje ruke i njihovu nadu da će ugledati oca, sve bolne krike sestara koje ostadoše bez bratske zaštite i žena koje preko noćio ostadoše udovice i koje, uznoseći molitve Bogu, izgovoriše i
kletvu: da zlo, kao pravda, snađe one koji počinile zlo. U knjigu srpskih jada uđoše još mnoge priče o zlim ljudima i zlom vremenu. Možda Ike i nema u sudskim analima, ali je, svakako, još ima u pamćenju. Od Ike se strepelo koliko i od komunističkih prekih sudova. Ono što sledi liči na priču koja se u svakom srpskom selu mogla čuti. Ika je njeno skraćeno ime, Ilinka kršteno, bila je iz sirotinjske kuće, ali je, kao devojka, bila naočita i vredna, pa se lako udala, mada se, kako se preko plotova govorkalo, zbog oskudnog miraza, nisu prosci utrkivali oko nje. Udala se, govorilo se, u čestitu kuću, bilo je u njenom novom domu i časti i morala, nije bilo nekog sjaja od bogatstva, osim što su njihove duše, ispunjene molitvom, blistale moralnom čistotom. Bog se pobrinuo i za njihovo potomstvo, podario im je dva sina i brigu o njihovom vaspitanju… Jezdimir, tako se zvao Ikin muž, nije bio čovek politike, klonio se nje kao zarzne bolesti jer su mu još u mladosti stariji govorili da je politika opasan otrov, koji, ako se proguta štetno deluje na dušu i razum. Čuvajući moralni zakon u sebi i sledeći te savete, Jezdimir je uspevao da se ne pridruži ni četnicima ni partizanima, njih je bilo i na planini Jelici i oko nje - noću su se šunjali i oko kuća blizu glavnog druma Ljudi zanemeli, ćuti i planina Izgovarao se Jezdimir sitnom decom, što je bilo istina, ali i bolovima u desnom kuku, što je, videlo se, usporavalo njegovo kretanje. Kad je nemačka okupaciona sila zalazila u selo, Jezdimir bi zgrabio sinove ispod pazuha a Ika zavežljaj s hranom i vodom, pa bi, kao i drugi meštani, utekli na planinu i tu ostajali dok mine opasnost. Rat je još besneo, mada se, u isto vreme, govorilo da se bliži kraj ljudskim mukama, da su nacizam i fašizam na izdisaju, da je pitanje dana kad će svanuti sloboda i da je sada najvažnije da svako sačuva svoju i komšijinu glavu. Tako je govorio i Jezdimir, nastojeći da u ovom zlom vremenu sačuva sve one ljudske vrline koje su ga krasile: svakome uputiti dobar savet i toplu prijateljsku reč. Ako se, pri tom, može nekome i pomoći u nevolji, bio je spreman da odvoji od usta svoje dece… Nekako na izmaku leta 1944. godine, ode Jezdimir u planinu s namerom da otfikari jedno stablo - tako je po Ikinom tvrđenju rekao - kako bi načinio srčanicu za zaprežna kola. Zabacio Jezdimir oštru sekiru na desno rame i brzo zamakao u planinu. Našli ga sutradan pored posečenog stabla i s prostrelnom ranom: metak ga pogodio u srce… Pukao glas daleko, uznemirilo se selo, pitanje lebdi na svačijim usnama: ko ubi Jezdimira? Ljudi zanemeli, ćuti i planina - niotkud odgovora. Ika s mrtvog Jezdimira skinula krvavu košulju s rupom na levoj strani, smotala je i strpala u prtenu torbu - tu je, onako krvava, ostala sve do oslobođenja. Ika tada, po nagovoru nekih ljudi, zatraži pravdu: hoće, veli, da istera na čistinu Jezdimirovu smrt i njegovog ubicu. Neko nevidljiv, a vešt podvalama, uneće u Ikinu dušu otrov: navešće je da priča kako je Jezdimir "naginjao" partizanima i kako su ga ubili četnici - niko drugi. Zna ona da Jezdimir nije mario za politiku, nikome ko je u tom međusobnom trvenju nosio oružje nije naginjao, ali kad su "ovi" već ubedili, valjalo bi da i ona, samohrana udovica, ima neke vajdice. Mogla bi, govorili joj, i neku penzijicu da izvuče: što da ne; zaboga, pa njenog muža ubili su četnici… Neko je Iku obrlatio i trovao mržnjom: nišanila je prstom u svaku kuću koja je odista naginjala četnicima i govorila da se u njoj krije Jezdimirov ubica strah se, neočekivano, uvuče i u kuće prvih komšija, koji su, inače, Jezdimira i voleli i
poštovali i kojima ni u snu ne bi palo na pamet da učine neko gnusno delo… Četnika je, međutim, bilo sve manje po šumama, a sve više u zatvorima i pred sudovima. Neko došapne Iki da bi za nju pred tim sudovima bilo dosta posla. Ima zlikovaca, rekli joj, koji ne priznaju svoje zločine, a ona, Ika, ima onu krvavu košulju… Izveštila se Ika, pomogli joj oni koji su je trovali mržnjom, i obaveštavali je da se sudi nekim četnicima, ali da oni ne priznaju svoje zločine, pa bi Ika, s onom krvavom košuljom, mogla da pripomogne da se ispuni pravda…. Ništa više nije trebalo ni da kažu, ostalo je smisliti Ika: obući će se skromno, kako i priliči ratnoj udovici, zabradiće se crnom maramom, poneće neizostavno i onu prtenu torbu s krvavom Jezdimorovom košuljom. Šta će dalje da učini proceniće na licu mesta. I stvarno, tako učini Ika: porani pa pešice zapuca u Grad, lako pronađe zgradu suda, raspita se onako, uzgred, kome se i zašto sudi, onda se ugura u sudnicu, zauzme mesto u sredini, sedne i onu torbu drži u krilu. Kad uvedu "zločinca" koji ne priznaje zločine, Ika se u njega dobro zagleda, vidi da joj je nepoznat, da ga nikad u životu nije videla, malo se uzvrpolji, pa se smiri i sačeka zgodnu priliku da progovori. I kad optuženi nesrećnik odbije da je "neutvrđenog dana" na mestu "tom i tom" iz puške ubio "nepoznatog partizanskog aktivistu", čiji identitet, "zbog unakaženog lica" nije mogao biti utvrđen, i kad optuženi uverava sud da je to izmišljotina, da za to nema nijednog dokaza, Ika proceni da je pravi čas - ustade naglo pa ciknu: - Lažeš, ubico, lažeš! Onda lagano, gotovo pobožno, počne iz prtene torbe da vadi onu krvavu Jezdimirovu košulju, pa ponovo ciknu: - Evo dokaza! Evo krvave košulje! Sud se, za trenutak zbuni, ne zna da li je i ovo smislila Ozna, a publika, sve sami prerušeni agenti i milicionari, udruženim glasovima ponovi zahtev da se "zločinac" osudi na smrt… Optuženi vidi da Ozna montira dokaze, ali se nada da će u suočenju s ovim "svedokom" uspeti da razbije laž uz pomoć nekolicine čestitih svedoka koji znaju kuda se kretao za vreme njegovo kratkog "četnikovanja". Sud zbog tobožnje galame izbaci publiku napolje, s njom izađe i Ika, ali je silovito zgrabiše neki ljudi u kožnim mantilima i uvukoše u jednu prostoriju na desnoj strani hodnika. Bilo je očevidno da sud nema više o čemu da odlučuje, odlučila je Ika, njena izjava bila je ravna smrtnoj presudi, a Jezdimirova krvava košulja pečat na toj presudi. Pročula se Ika kao dragoceni svedok optužbe, pa su je sudovi pozajmljivali jedni drugima, a ona nije imala razloga za nezadovoljstvo: davali su joj novčanu nagradu, uz nadoknadu za putne troškove i izgubljeni "trudodan". I dok je Ika po sudovima skupljala "trudodane", seljaci su za njom, kad bi je videli s onom prtenom torbom o ramenu, šaputali: "Ode Ika u pozajmicu sudu, nečija će majka opet zakukati…" I ko zna koliko bi još trajalo Ikino "svedočenje" i mahanje onom krvavom košuljom da i nju ne snađe velika nevolja: ispenje se ona na veliku trešnju pred svojom kućom, mamili je slatki plodovi na samom vrhu krošnjatog stabla po kome se vešto verala ne primećujući da je grana na koju je stala svom težinom napukla pa se uz vrisak sunovratila na zemlju. Ozbiljna povreda kičme vezaće Iku za postelju tako da ni sebi, a kamoli sudovima, više nije mogla da pomogne. Da nije bilo dobrih žena iz komšiluka, koje na smenu preuzeše brigu o njoj i njenoj deci, teško bi preživela tu muku. Oni što su Iku "obrađivali"
pripremajući je za krunskog svedoka, navratiše još samo jednom u njenu kuću, pa kad se uveriše da je za njih beskorisna, više se ne pojaviše. A šteta, govorili su joj, baš velika šteta što joj se to dogodilo sada kad im je najpotrebnija… Bilo je muških glava u selu koje nisu pokazivale nikakvu samilost prema Iki, naprotiv: govorili su da je to Božija opomena i da će Ika tek ispaštati sa svoje grehove, kao što će, govorili su dalje, ispaštati i oni koji iz njene nekad čestite duše iscediše vrline i uliše otrov. Ona prtena torba s Jezdimirovom krvavom košuljom, što je komunističkim sudovima poslužila kao "dokaz" četničkih zločina, iznenada nestade s vidnog mesta u Ikinoj kući, ali ostade u večnom pamćenju kao najpotresniji dokaz o zlom vremenu i zlim ljudima. Nestanak Bajovića Šapat, kojim se u ovom vremenu nagoveštava zlo, širio se velikom brzinom, tutnjao ulicama, ispeo se na okolna brda, zavirio u kafane, stigao do svačijeg sluha, uznemirio svačije srce i izazvao opšti strah: - Nestao Badžović! - Koji Badžović? - Šef železničke stanice. - Zaboga, kako nestao? Nije čovek igla da nestane. Ko ga je odveo? - Zna se ko vodi u ovom vremenu. Sinoć je izveden iz stana, danas ga nema na poslu. Odveli ga "kožnjaci", a kad oni nekog odvedu, taj se više ne vraća. - Zar on nije njihov? - Ne znam, da li je njihov, možda i jeste, ali je, izgleda, znao nešto što više ne bi trebalo da zna. Samo mrtva usta ne govore. Ove reči, možda i slučajno izgovorene, uskoro će se pretvoriti u istinu da je Dragi Badžović, dugogodišnji šef železničke stanice, bio upućen u veliku ratnu tajnu koja bi, ako bi se otkrila, kompromitovala Josipa Broza i njegove najbliže saradnike. Taj zloslutni šapat, koji je neprekidno pratio nestanak ovog čoveka, već sutradan sustigao je drugi: - Nestao Milan Todorović! - Onaj sa železnice? - Jeste. Mislim da je bio saobraćajni kontrolor. Njega odveli sa stanice. Malopre sam sreo njegovu ženu Borku - cvili kao sinja kukavica. Ne zna, kaže mi, šta da čini. Uplašila se, ima dvoje male dece. Ne zna gde da ga traži, na čija vrata da pokuca. Treće noći uzastopce ona dva jeziva šapata ustupiće mesto trećem: - Odveli Dobra Petrovića! - Je li i on sa stanice? - Bio otpravnik vozova. - Zaboga, kakav je to nevidljivi grom udario u železničku stanicu! - Nije grom nego ! - ubacuje se u ovo šaputanje Vaso nosač, koji se po prirodi svog posla stalno mota oko stanice i do čijeg uva dopiru i one reči koje se ne izgovaraju pred svakim. - Kuga, nego šta! Da vidiš, brajko moj, kako kuga udara i kakvu pustoš ostavlja za sobom. Ama, ume i grom da opustoši i ubije, ali niko ko crvena kuga… Dva dana kasnije, međutim, građani su primetili Dobra Petrovića na ulici: neki su mu, u znak pozdrava, mahali preko ulice, ali mu ni oni najhrabriji nisu prilazili da bi ga, makar i šapatom, upitali za Badžovića i Todorovića. A i da su ga pitali, Dobro im ne bavi rekao
ništa. Ni njihovim porodicama koje su, sluđene strahom, dolazile u njegovu kuću ispod groblja nije mogao da odgonetne kakva je sudbina zadesila njegove kolege i prijatelje sa stanice: zna da su uhapšeni, ali ne zna zašto, kao što ne zna gde se sada nalaze i da li su još u životu. Njega su, rekao je, kratko ispitivali o nekim stvarima o kojima on ništa ne zna. Ni svojim sinovima, Momčilu i Srbislavu, tada đacima, nije ništa govorio, bojeći se da bi ih Ozna iskušavala i ucenjivala pa bi, ne sluteći u kakvo zlo mogu da uvuku oca, mogli ponešto i da kažu njemu, Dobru. Bilo je znano da Ozna vrbuje decu iz onih kuća koje nisu naklonjene režimu i da preko njih saznaje pojedinosti do kojih joj je stalo: ko se s kim viđa, o čemu se u kući govori, gde roditelji kriju žito i mast, šta se priča o Brozu i Staljinu… U ovom zlom vremenu, među zlim ljudima, Dobro Petrović je bio veoma oprezan: znao je da samo jedna reč može da mu odseče glavu - bio je gotovo uveren da su zbog neopreznosti i pogrešne procene glave izgubili i Badžović i Todorović. Nema sumnje da bi Dobro ostao dosledan tom razmišljanju da ga jedna nova misao nije uplašila: a šta ako ga, ipak, ubiju, ako ga, mada je još relativno mlad, zadesi prirodna smrt, ili izgubi glavu u saobraćajnoj nesreći? Onda će tu strašnu tajnu, za koju samo on zna, odneti u grob. On je treći čovek, uz Badžovića i Todorovića, za koje je bio siguran da nisu u životu, koji zna istinu. Stoga je Dobro nekolicini svojih probranih prijatelja, kojima je beskrajno verovao, pa i njima pod teškom zakletvom, ispričao ono što je, po svaku cenu, trebalo da ostane pod velom tajne. - U jesen 1941. godine - tako počinje Dobrova ispovest - u kompoziciji putničkog voza, koji je prispeo iz pravca Beograda, bio je jedan teretni vagon pod plombom i s jasnom oznakom Gestapoa i krajnje stanice. Kako je u to vreme u Gradu bila partizanska komanda, Badžović kao šef stanice telefonom obavesti nekog o plombiranom vagonu, a otuda narede da on lično skine plombu, da vidi šta je u vagonu i da ih o tome hitno obavesti. Badžović pozove Todorovića i mene da to zajedno obavimo. Kad smo otvorili vagon, bili smo zapanjeni: od dna do vrha bio je pun novinskog papira u tabacima. Badžović ode da telefonira komandi, a otuda neko naređuje da se on lično postara da pošiljka stigne do zgrade štamparije. Pošto je skinuo onu oznaku Gestapoa, Badžović pozove nekolicinu radnika iz ložionice da pripomognu u istovar, a poštanska i nosačka kolica poslužiše za prevoz - Badžović i Todorović su nadgledali ovaj neobični transport i za to, kako su mi rekli, bili pohvaljeni. Što se mene tiče, ja sam bio samo svedok skidanja plombe i otvaranja vagona, u istovar i prebacivanje nisam se mešao. Partizani su ubrzo potom u rasulu napustili Grad, ali su te bežeće kolone Nemci pratili avionima zasipajući ih mitraljeskim rafalima. S Badžovićem i Todorovićem, iako smo bili dobri prijatelji, o onom papiru nisam progovorio ni reč - ćutali su i oni, iako su, pretpostavljam, bili svesni ne samo skrivene opasnosti nego i opasne zavere. Meni je, u to vreme, ova rabota bila mutna: Gradom vlada partizanska komanda, a upravo u taj Grad stiže vagon novinskog papira sa žigom Gestapoa! Da to nisam video svojim očima, ne bih mogao da poverujem. Pomišljao sam, u toj nedoumici, da porazgovaram s prijateljima, ali bi tu misao zaustavilo neko unutrašnje upozorenje, neki glas, koji se u meni javljao: Ćuti, Dobro, opasno je to što znači nastoj da zaboraviš. Tako sam tu želju potiskivao tokom rata i okupacije. Tri godine kasnije, vratile su se partizanske jedinice u Grad, ali nisu dugo ostale, možda mesec dana, pa su se povukle na Vardu, planinsko selo kod Kosjerića, jer su nemačke divizije, bežeći iz Grčke, ponovo ušle u Grad. E, taj možda i nepun mesec dana komunističke vladavine bio je koban za mnoge srpske glave - neko se tada setio i onog
vagona s papirom. Setio se i šefa železničke stanice pa ga, kako se i onda govorilo, priveli na ispitivanje. Znaš li ti šta, pitali ga, o nekom novinskom papiru, a on, veselnik, misleći da će ponovo biti pohvaljen, ispriča kako se svojski založio da se vagon istovari i papir prebaci u zgradu štamparije. Tom izjavom kao da je sebi potpisao smrtnu presudu: iste noći, s velikom grupom zatvorenika, prevezen je na Vardu. U istu zamku, sledeće večeri, uleteo je Milan Todorović, dobra i čestita srpska duša, otac dvoje maloletne dece: i on ispriča svoje učešće u prevoženju papira - prećutao je, pri tom, da je vagon bio plombiran i da je na njegovim vratima bila prilepljena oznaka Gestapoa. I njega je, kao i nesrećnog Badžovića, iste noći progutala Varda. Na Vardi nikad nisam bio i nisam je, tih dana, zamišljao kao seosko naselje nego kao provaliju, bez dna ili kao vulkansko grotlo koje neprekidno guta ljude. Opasno je znati istinu Mene zatekoše na stanici, upravo mi je isticalo dežurstvo, spremao sam se da krenem svojoj kući, kad upadoše dvojica: jedan u kožnom mantilu, povisok i mršav, drugi u izanđalom žandarmerijskom šinjelu, obadvojica nabusiti, reči cede kroz zube. Ništa mi uz put ne govore - ćutim, dabome i ja, i smišljam šta ću da kažem. Vidim da je došao sudbonosni čas, molim se Bogu da me spase… Badžović i Todorović su glavama platili što su rekli istinu. I od mene će tražiti da kažem istinu. A šta je, u ovom slučaju, istina? Istina je da je Gestapo poslao vagon novinskog papira i da je taj papir isporučen partizanskoj komandi. Zašto je to Gestapo uradio? Zato što je nemačkoj komandi stalo do toga da se i preko novina rasplamsava borba među Srbima - da ih što više izgine. Zašto baš ovom Gradu i ovoj komandi? Zato što će ovaj Grd postati najveće žarište međusobne borbe i zato što će iz ove komande krenuti naredba za bespoštedno prolivanje srpske krvi. I zato, naravno, što u ovoj komandi postoji neko ko je blizak s Gestapoom… To je istina. E sad: hajde ti, Dobrivoje Petroviću, kaži ti istinu. Kaži i oprosti se sa svojom decom i svojim životom. Opasno je, vidim, znati tu istinu - oni kojima je bila poznata nestali su. Red je došao na mene… U taj mah stigosmo pred zgradu bivšeg načelstva - ona dvojica me uvedoše u prizemlje, pa na levu stranu: kožnjak uđe u jednu prostoriju bez ikakve oznake na vratima, vojnik ostade pored mene, valjda da me čuva. Ne prođe ni minut, nađoh se licem u lice s jednom ljudinom: visok, snažan čovek ogromne glave - takvu još nisam video - nešto, vidim, zapisuje mastiljavom olovkom. Kad podiže pogled, upita me: - Jesi li ti Dobrosav - Dobro Petrović? Potvrđujem rečima i glavom. - Hajde ti meni, Dobrosave, Dobro moj, kaži šta bi s onim vagonom papira iz 1941. godine? I ti si, nadam se, pomogao, koliko si mogao da stigne gde treba. - Nemam pojma o čemu govorite - odgovorio sam čvrstim glasom koji je njega, očevidno, iznenadio pa me je poduže gledao. - O vagonu novinskog papira - reče on u istom tonu. - Ti si pomogao Badžoviću i Todoroviću da se roba istovari… - Bože sačuvaj! Prvi put čujem za tako nešto. Ništa mi o tome nisu govorili Badžović i Todorović. Kad je to bilo?
- Znaš ti dobro kad je to bilo. Nisi ti učinio ni zlo ni greh, naprotiv: učinio si dobro delo. Zaslužio si i pohvalu i nagradu… Tog časa bilo mi je jasno d su na ovaj isti način ispitivali Badžovića i Todorovića i na koji su ih mamac uhvatili. Da su oni pušteni iz zatvora, i ja bih svakako rekao ono što znam. Ovako, lepo vidim: glava mi je na panju. Zato sam brzo dodao: - Ja se toga stvarno ne sećam. Biće da toga dana nisam bio na službi. Kad bih znao datum, setio bih se gde sam toga dana bio. Možda sam imao slobodan dan, možda sam bio u selu kod rođaka. Naprežem se, ali stvarno ne mogu da se setim. Treba mi vremena… - Imaćeš vremena! - i dalje onim blagim, gotovo umiljatim glasom govori islednik. - Imaćeš na raspolaganju celu noć. Znam ja da ćeš se setiti. Dobar si ti čovek, kažem ti: zaslužio si nagradu… U tom času, kad sam pomislio da ću se osloboditi ove napasti, da će me pustiti, islednik pozva onog kožnjaka pred vratima i reče mu da me vodi u zatvor. Bio sam ošamućen, kao da su mi noge otkazale, ni korak nisam mogao da načinim. Uviđajući moju pometenost, islednik reče: - Nemaš razloga za strah. Dajem ti malo vremena da se setiš… Pomislio sam da je to kraj, da nikad više neću videti svoju decu i svoj dom, ni prugu, ni železničku stanicu neću videti, ni one duge tunele, ni mostove nad dubokim provalijama i rekama preko kojih su bez napora prolazili vozovi. Možda će me za koji minut ili za koji čas ugurati u neki kamion i istovariti pred sudije na Vardi za koje se šapatom govorilo da neprekidno zasedaju i koji postavljaju samo jedno pitanje: "Koliko si komunista ubio?" Na poricanje bilo čijeg ubistva, sudije izriču presudu: "Pošto lažeš, osuđen si na smrtnu kaznu". Oni koji su čekali da dođu na red za suđenje, danju su kopali velike grobnice, da bi i njih ubrzo potom pobili i u te grobnice zatrpali. Seljaci koji su silazili s Varde u Grad prenosili su jezive prizore: štekću mašinke i mitraljezi, puške se ne oglašavaju - kad bi iz pušaka pobili tolike ljude - proliva se neštedimice srpska krv i natapa zemlju… Koliko si ti, Dobro Petroviću, zaklao komunista? Ma idite ljudi, manite se šašavih pitanja, ni pile ja ne mogu da zakoljem, nego molim komšiju Stojana da to učini. Ja sam samo slučajni svedok jednog događaja koji je tada, kad se zbio, doneo radost komunistima, a meni, evo, donosi smrt. A obradovali se jesu, kako i ne bi, stigao im čitav vagon papira za njihovu novinu - neka se preko tih stranica rasplamsa borba, neka se prolije što više srpske krvi. To hoće Gestapo, znam ali to hoće i onaj što je u vezi s Gestapoom, onaj što je naručio papir. I sada ja, kome je to poznato, svojom glavom plaćam to što znam, čiji sam bio svedok. A svedoci moraju da budu - mrtvi… Još mi u sluhu odjekuju reči onog glavatog islednika: Zaslužio si, veli, i pohvalu i nagrdu. A šta su Badžović i Todorović zaslužili - pohvalili su ih i nagradili odsecanjem glave! Pa dobro, mislim, ako je tako Bog rekao, ako je to Njegova volja, neka bude: neka odleti i moja glava. Bogu nikada nisam okretao leđa, pa još u meni traje neka potajna nada da će me spasti. S tim mislima i nadom u Boga, praćen onim kožnjakom, obreo sam se u krugu zatvora - u njemu, okružena stražom, gomila ljudi izaziva u meni nedoumicu: jesu li ovi nesrećnici tek sad dovedeni, ovako kao i ja, pa ih tu drže dok ne naprave raspored po ćelijama, ili su, možda, izvedeni iz ćelija i čekaju transport? U toj gomili vidno preplašenih ljudi i žena, prepoznao sam maturanta Jevrema Konstantinovića - njegovu sestru Branu odlično sam poznavao. Ona je u to vreme već bila udata za poznatog gradskog lekara Marinkovića.
U ćeliji prepunoj ljudi Kad sam ga ugledao, pomislio sam: Bože, zaustavi krvnikovu ruku koja bi usmrtila ovog bledunjavog dečaka za koga znam da nikakav greh nije stigao da počini. U tom mnoštvu primetio sam i dve sestre Pavlović, Bosu i Dragu, one su se, valjda iz straha, držale za ruke. Njihov brat Mićo, učitelj, otišao je s četnicima prema Bosni. Zgrozih se od pomisli da bi i ove dve mlade, još nepunoletne devojke, s kikicama na ramenima mogle da dopune grobnicu na Vardi. Hoće li i njih na ovom prvom koraku u mladalački život pitati koliko su komunista pobili i hoće li sudije izgovoriti onu surovu reč kojom se prekraćuje život? Nikoga više u onoj gomili nisam prepoznao - po gunjevima i opancima videlo se da su seljaci različitog doba starosti. Ugurali su me u omanju ćeliju - nisam ni pogledao pod kojim je brojem bila - prepunu ljudi, nije imalo prostora ni za sedenje, a kamoli da se čovek opruži. Ja sam bio jedanaesti, prosto smo se u tom malom prostoru gušili, ali niko nije smeo ni da pisne. Ko protestuje, može samo da ubrza svoju smrt. Svi su, vidi se, dovedeni u toku dana, pokupljeni po selima, svi proglašeni petokolonašima, četničkim simpatizerima, kulacima, ratnim bogatašima i svima je već unapred presuđeno… U neko doba noći zabrektaše motori kamiona, istovremeno nastade trka po hodnicima, zveka ključeva i škripa tamničkih vrata, čuju se psovke i poneki prigušeni jauk. Sve je to, činilo mi se, trajalo dvadesetak minuta pa se ono brektanje motora sve brže udaljavalo. Možda dva, a može biti i tri sata kasnije, sve se ponovilo - ista ona trka stražara, isti zvuk motora, otvaranje ćelija, pometnja, vika… Otvoriše se i vrata naše ćelije i stražari, među njima samo jedan u kožnom mantilu, prozvaše po prezimenu šestoricu ljudi - oni bez reči, pognute glave, poslušno izađoše. Samo se jedan stariji seljak osvrnu i žurno reče: "Zbogom, braćo". On je, bez sumnje, znao da je to poslednje viđenje i njegovo poslednje putovanje, mada, nešto mi je govorilo, nije znao za Vardu, nije znao za to strašno gubilište s kojim će se suočiti, kao što će se suočiti sa strašnim sudijama koji u ime naroda, u ime pravde, one komunističke pravde izriču presude. Zamišljao sam Vardu čas kao najdublju provaliju, čak kao ogromnu aždaju s ogromnim čeljustima i ogromnim trbuhom koja guta žive ljude. Bog zna koliko ih je već progutala hoće li se, pitao sam se, ikad saznati ko je sve tu ubijen, hoće li se ikad otkriti njihove ubice i otkuda u njima ta surova želja i potreba za ubijanjem. Čujem nečiji prodoran glas, liči mi na onog glavatog islednika koji je mene ispitivao i smestio, po kratkom postupku, u ovu ćeliju, među ove nesrećne ljude u gunjevima i opancima, pokupljene na brzinu, po prijavi nekog doušnika, po kućama i livadama, a koje niko ništa ne pita, kao da im je unapred presuđeno što su možda pred svojim komšijama izgovorili poneku ružnu reč o komunistima kao otpadnicima od vere i nacije. Taj glas, koji zvoni hodnikom, pita da li je dovedena Vera Debeljević, a drugi glas odgovara da je nema na spisku, zatim isti glas pita za učiteljicu Nadu Mijušković, na šta opet neko odgovara da je nisu zatekli u kući, pa onaj što je traži psuje sunce krvavo i njoj i patroli koja je nije uhvatila. Poznavao sam obe, Debeljevićku bolje, ona je iz čestite gradske porodice, tri njena brata bila su pod komandom đenerala Mihailovića. Mijuškovići su iz Arilja, a Nada je takođe imala tri brata koje sam poznavao: Stevan je bio sveštenik, dobar i čestit čovek, nije se, koliko znam, bavio politikom, drugi njen brat Ljubinko, bio je učitelj negde u istočnom delu Srbije, možda u Negotinu, dok se treći brat, Vidan, pravnik po struci, odmetnuo od
porodice i postao jedan od onih komunista spremnih da ubiju i sve najbliže ako se protive Josipu Brozu i njegovoj diktaturi. Vera Debeljević i Nada Mijušković su, Božijom voljom, tada sačuvale glave, ali nisu izbegle tamnicu… A nas petorica, koliko nas je preteklo, budni dočekasmo osvit novog dana. I u tom času, kad sam pomislio da su nam glave ostale na ramenima, ponovo su, u cik zore, zabrujali motori kamiona i opet, po treći put, nastade trka po zatvorskim hodnicima, praćena vikom, psovkama i jaucima zatvorenika na čija su se leđa i glave sručili dobro zamahnuti kundaci. Neko nevidljiv, neki nestrpljivi partizanski starešina požuruje ove ohole stražare, njegova želja za ubijanjem nije utoljena - žuri, vidi se, komunistička vlast da potamani one za koje samo pretpostavlja da će se protiviti njihovoj vladavini. Ovu desetoricu, koje sam zatekao u ćeliji, niko nije ispitivao, njihovu krivicu niko nije utvrdio - našli su se na spisku koji je neki doušnik, možda iz osvete prema komšijama, krišom doturio političkom komesaru, a ovaj brže-bolje otposlao sebi odane poverenike da ih pokupe iz kuća i s njiva kako bi im "narodna vlast" presudila. U našoj ćeliji najpre je planula sijalica da bi se potom vrata brzo otvorila i na njima pojavili stražari naoružani mašinkama, a iza njih dvojica u kožnim mantilima pod čijom se komandom izvodi ova operacija čišćenja Srbije od "sumnjivih elemenata". To je fraza koju smo svakodnevno slušali od jeseni 1944. godine. Mi smo već, čim smo čuli viku, bili na nogama, mada malo povučeni u dubinu ćelije - mogli bi nas, pomislio sam, pokositi jednim rafalom. "Izlazite brzo, jedan po jedan" - zapoveda jedan od dvojice kožnjaka i ja u njemu prepoznah svog jučerašnjeg pratioca koji me je priveo onom glavnom isledniku. Krenuh i ja za onom četvoricom, ali me kožnjak, moj pratilac, zaustavi rukom i reče da ostanem, a ona četvorica prosto se sjuriše niz hodnik. Sa spratova zatvora, možda i iz ćelija, dopirali su jauci, ali se posle nekoliko minuta čulo samo brektanje kamionskih motora…. Odveli su ih. Koliko? To znaju samo oni koji vode. Kuda? To zna čitav Grad: na Vardu! Pred sudiju Cicvarića koji izgovara samo jednu reč: Smrt! Smrt ovim izbeglicama iz Bosne koje, bežeći od ustaškog noža ne izmakoše Cicvarićevom metku! I ovim domaćinima, srpskim seljacima, koji jedva spasiše glave pod nemačkom okupacijom, a kojima je neki seoski đilkoš, ulizujući se komunistima i prikrivajući neki svoj lopovluk, natovario na pleća neku sumnju. Smrt i sestrama Pavlović, koje ne stigoše ni do mature - njima smrt zato što je njihov stariji brat Mićo u četničkoj uniformi. A kad komunisti ne mogu da presude bratu, sude njegovim sestrama. Ne stigoše, znam, ni da se zaljube, da imaju momke, ni snove, one devojačke, ugrabi ih surova smrt. Smrt maturantu Jevremu Konstantinoviću, čiji je greh u tome što je jeo hleb u Kraljevini Jugoslaviji, pa su komunisti zaključili da vatreni monarhisti neće prihvatiti komunističku diktaturu, i da će joj se žestoko odupreti. Jevrem je iz one mučeničke generacije osamnaestogodišnjaka koja je upućena na sremski front da bi izginula: Nemci su tim golobradim momcima pucali u čelo, Brozovi komesari u potiljak. Nestali su čitavi korpusi srpske mladosti - Broz i njegovi komesari, srpski komunisti, oslobodili su se sedamdesetak hiljada srpskih dečaka za koje su pretpostavljali da će, kao srpski nacionalni podmladak, biti najljući protivnici njihove vladavine. Pali su, tog proleća, najlepši cvetovi Srbije Kovčezi, sklepani na brzinu, krstarili su gradovima i selima Srbije - crni barjaci zavijoriše
se na mnogim srpskim kućama. Josip Broz, njegovi komandanti i njegovi komesari mogli su da odahnu: Srbija je mrtva bez svoje mladosti. Ako je neko, pukim slučajem, izbegao pogibiju na sremskom frontu, naći će se u nekoj drugoj masovnoj grobnici. Naći će se, recimo, na Vardi. Dosta je i ledina i njiva i proplanaka pretvoreno u grobnice. Te masovne grobnice, pretvoriće se, jednog dana, ja u to verujem, u strašne optužnice. Hoće li, mislim na mrtve, tamo dugo ostati? Hoće li se u nekom drugom vremenu, onom bez tmine i bez straha, kad više ne bude kožnjaka, kad svane, hoće li se neko setiti sestara Pavlović, hoće li se setiti maturanta Jevrema, hoće li pasti u zaborav ovi seljaci koje proglasiše kulacima i petokolonašima, a oni, mučenici, nose opanak od automobilskih guma, spojene napred i pozadi, da bi ih održale na nogama, zarđalom žicom. Hoće li se, pitam se, naći neko ko će reći: ma pustite to što je bilo, ne treba čeprkati po prošlosti, takvo je vreme bilo… Ne treba, reći će neko, otvarati stare rane, budućnost je važna. A ja, opet, mislim: ako ih zaboravimo, hoće li Bog zaboraviti nas? Hoće li Bog na zaboravne potomke baciti prokletstvo? Zar da ostanu tamo, neopojane, sestre Bosa i Draga, i onaj bledunjavi maturant, i onaj bivši ministar Rajković, i moj nesrećni Badžović i moj nesrećni Todorović, i stotine, i hiljade onih čije u smrskane lobanje pod zemljom... U ovom košmaru, u ovoj ćeliji smrti, kao da čujem nečiji glas: „Ne zaviruj u prošlost, gledaj u budućnost. I ta ubilačka ideologija biće jednog dana mrtva… Kad svane sloboda pitanje je da li će iko od ovih dželata biti u životu. Neće se, valjda, suditi mrtvima…" Bunim se i ja, čini mi se da čujem svoj glas: ne znam da li će se suditi mrtvoj ideologiji, ali znam, siguran sam, da žrtve te ideologije neće biti zaboravljene. Bila bi to, meni se tako čini, najveća nepravda. Pobili i osakatili tolike ljude, ubili srpsku mladost, zavili u crno srpske kuće, lišili decu i unuke očevog i dedinog zagrljaja - nikom ništa. A može biti i nešto gore od toga: mogu se i neke ulice i neke ustanove i neke škole zvati njihovim imenima… Nećemo, valjda, i to dočekati: da se o dželatima govori s poštovanjem, a da se njihove žrtve zaborave! Ako su ljudi skloni zaboravu, nije Bog, ako ljudska zataji, neće zatajiti Božija pravda… Vrzma mi se po glavi jedna surova ratna priča - ne znam d li sam je čuo ili pročitao u nekim novinama, za vreme okupacije. Jedan mlad četnik u Crnoj Gori, koji ne stiže ni da se oproba u bojevima, na prevaru padne komunistima u ruke, a njihov komesar, zločinac bez duše, smislio groznu smrt: vezaće mu ruke i noge pa će ga tako spetljanog, s glavom na zemlji, vezati za samar na konju, a bičem naterati konja u trk po oštrom kamenom kršu… Prskala lobanja, krv obojila putanju, cerekao se komesar, divio se sebi što je smislio groznu smrt… Složila se ta priča u mojoj glavi, zauzela mesto, učvrstila se, ne mogu da je istisnem. Nisam, do tad, čuo za grozniju smrt. Ama, znam ja da su Nemci mučili ljude, odvodili u logore, ubijali na razne načine, ali to su bili okupatori, a ovi sebe nazivaju oslobodiocima… Povezala se, u mojoj sveti, glava tog mučenika s glavom jevanđeliste i proroka svetog Jovana Krstitelja - njemu je, mučeniku, car Irod, veliki neprijatelj hrišćanstva, odrubio glavu, ali je ta glava ušla u crkveni kalendar, u večno pamćenje… Hoće li, pitam se, glava onog mučenika iz Crne Gore, hoće li njegova smrskana lobanja ući u neku knjigu pamćenicu, ili će se naći neko ko će da kaže: „Ma pustite to, bilo i prošlo, ne treba se na to
svrtati"… Neporočan, čiste duše i tela, bio je sveti Jovan, ali je pravednik čiste duše bio i onaj što mu otpadnici od vere i nacije smrskaše lobanju i krvlju njegovom obeležiše svoj zločinački put… razmišljam, vidim, o tuđim glavama kao da moja nije u pitanju, kao da sam na nekom sigurnom mestu, bezbednom za moju glavu, kao da nisam u ovoj ćeliji smrti iz koje na gubilište odvedoše deset muških glava - ej, deset muških glava samo iz jedne ćelije, samo u jednoj noći, a koliko ih je, pitam se u ovoj muci i očajanju, koliko ih je odvedeno iz drugih ćelija! Ne verujem da to znaju i ovi koji ih odvode, ne znaju ni oni koji im sude, ni oni koji ih ubijaju, ali neko ipak zna, neko ko će otposlati raport svome vođi i učitelju koliko su Srba u jednoj noći potamanili. Nisu mu, svome vođi i učitelju, mogli prirediti veću radost - tamanio ih je i on u prethodnom ratu kad je bio u uniformi austrougarskoj podoficira, da bi ga sad srpski komunisti, oni najviše, obukli u neku maršalsku odoru i okitili ga ordenjem, nagrađujući, tako, njegove zločine. Hoće li se i moja glava naći na tom spisku? Odmahujem rukom kao neko ko hoće da kaže: šta je tvoja glava prema glavi svetog Jovana, i glavi svetog Đorđa i glavi svetog Petra i glavi onog mučenika u Crnoj Gori, i stotinama i hiljadama srpskih glava koje su pale i koje će tek pasti kako bi se ustoličila i za duže vreme osigurala komunistička vlast… Ključ u bravi ćelije presekao je moje razmišljanje o glavama svetitelja i mučenika - došla je, pomislio sam, na red moja glava: u trenu sam, potpuno smiren, video malj… Od jednog udarca lobanja prska kao lubenica - krv šikne i poprska odeću i zidove ćelije… Ali, umesto stražara i zavitlanog manja, ugledah kožnjaka, onog istog koji me je dopratio do ćelije. Gleda me i ćuti - kao da razmišlja čime bi mogao da me usmrti… Najzad mi glavom daje znak da izađem - idem hodnikom i gledam u zidove: s jednog komada sliva se mlaz sveže krvi… Surovo isleđivanje Bog se uvek pobrine da preživi neko ko će svedočiti istinu Na stepeništu, na desnoj strani, opanak, onaj od kamionske gume - žica kojom je bio spojen, valjda u trku, da bi se izbegao udarac kundakom, popustila, na levoj strani šajkača od plavkaste čoje: njen vlasnik, mislim, nije izbegao udarac. Pri dnu stepeništa, još dve šajkače, jedna sivomaslinaste boje od starog vojničkog šinjela, druga zgažena cokulom, kao da je zalepljena za beton… Naporedo idemo kožnjak i ja - on za pola koraka ispred mene, bira pravac kretanja, iz dvorišta zatvora krenusmo desno, pa se, pored kuće Veselinovića, spustismo niz kratku padinu - preko puta je zgrada bivšeg načelstva: za stolom, u onoj istoj prostoriji, sedi isti čovek, onaj s ogromnom glavom… Isti prizor kao i prethodnog dana: glavati mastiljavom olovkom nešto zapisuje - valjda, pomislih, dopunjuje spiskove onih koje bi, po njihovom sudu i šumskom zakonu, trebalo osloboditi života… Ne dižući pogled s onih papira, glavati islednik cedi kroz zube: - Pa, dobri moj Dobrosave, imao si čitavu noć na raspolaganju - setio si se, nadam se, svakog detalja. Dakle: da čujem. Šta bi s onim vagonom papira? Čujem svoj glas: - Noć sam proveo u razmišljanju o svakom satu, o svakom minutu. Naprezao sam se,
prisećao mnogih događaja, ali o nekom vagonu s papirom zaista nemam pojma. Ako je toga i bilo, onda je to meni promaklo. Biće, ipak, da toga dana nisam bio u službi. Vi svakako znate kako se radi na železnici - koliko na poslu, toliko na odmoru… Opet njegov glas: - Zar ti Badžović i Todorović ništa o tome nisu rekli? Bili ste dobri prijatelji i saradnici. Zašto bi oni to prećutali? Zar nisu rekli da su u partizanskoj komandi pohvaljeni? - Istina je da smo bili dobri prijatelji, ali i Badžović i Todorović bili su dosta zatvoreni ljudi govorili su, uglavnom, samo o onome što je strogo vezano za službu. Ako su oni u tome učestvovali, svaka im čast. Zaslužili su i pohvalu i nagradu. To pripada samo njima: ne bi, mislim, bilo pošteno da i meni pripadne neka nagrada za nešto u čemu nisam učestvovao… Dok sam ove reči izgovarao bio sam siguran da Badžović i Todorović nisu više među živima: njihov podvig nagrađen je smrću! Pošto me je netremice gledao nekoliko trenutaka glas ovog islednika postade blag, gotovo umiljat, prijateljski: - Slušaj, Dobro, ovo što ću ti reći i gledaj da to upamtiš: ako se, ipak, toga setiš, doći da mi ispričaš, ali samo meni, drugima ni reč, drži, što se drugih tiče, jezik za zubima. ako saznam da si drugima pričao, ode glava. A sad: idi svojoj kući i pamet u glavu… Bio sam blagodaran Bogu što mi je sačuvao glavu. Umesto da krenem svojoj kući, da obradujem ženu i decu, svratio sam u crkvu: ne osvrćući se šmugnuo sam u ograđenu portu, ušao u prazan hram i celivao ikonu… Bog se uvek pobrine da preživi neko ko će svedočiti istinu. A Bog je mene odabrao. Lokalni list revnosno beleži sva zbivanja u gradu: zborove, manifestacije odanosti režimu, demonstracije protiv špekulanata i kočničara našeg razvoja, protiv ratnih bogataša i narodnih izdajnika, prema kojima narodna vlast ne sme da bude bolećiva. „Na velikom narodnom zboru", piše lokalni list, „govorio je sveštenik Milan Smiljanić". Važno je, dabome, da se istaknu najznačajnije reči koje je sveštenik Smiljanić izgovorio: „Možda će nekima od vas biti čudno da se ja, kao narodni sluga i sveštenik, pojavljujem na zboru koji organizuju partizani među kojima ima i komunista. Otkuda da se ja, kao predstavnik crkve, nađem zajedno sa onima za koje su govorili da su protiv Boga vere i crkve. To nije nimalo neobično, već sasvim prirodno. Neprirodno bi bilo da sam otišao na stranu izdaje… Vera nije nikakva smetnja da se ujedinimo oko mudrog našeg narodnog vođe maršala Tita…" Ono što lokalni list nije zabeležio to je komešanje koje je nastalo u narodu - neki ljudi, dovedeni na zbor i pod pretnjom, nisu mogli da se načude protinim rečima. Reporter lokalnog lista možda nije bio u prilici da čuje gunđanje seljaka iz protinog kraja koji su ga dobro poznavali i pamtili neke njegove druge govorancije. Da ih je reporter čuo mogao je da u svoju beležnicu unese i ove reči: - Kaži mi, Milovane, očiju ti, je l ovaj naš prota završio bogosloviju ili markistički kurs? Šta mu bi? Iz koje pameti iskuljaše ove reči? - Ćuti, budalo jedna, ako te neko čuje i dojavi ni Bog te ne može spasiti… Ne govori, nego slušaj…
- Ama Milovane, brate, oću ja da ćutim, al mi mlogo teško… Sećaš se kako nas je prošle godine u Jablanici zakleo na vernost kralju i otadžbini… - Opet ti, Živojine! Mani se ćorava posla, ne uvlači me u zlo, ako za Boga znaš. Prota se prilagođava, ovo se više isplati. Da smo mi pobedili, on bi bio četnički vojvoda… E, sad: ako smo mi uzgubili, ne mora da izgubi i prota. Koliko ja vidim on će dobro da napreduje… I, stvarno: prota je toliko napredovao da prosto nije znao šta će s tolikim funkcijama - bio je predsednik Sreskog odbora, poslanik Skupštine Srbije, ministar poljoprivrede, potpredsednik Prezidijuma Srbije, predsednik Verske komisije, poslanik Republičke i Savezne skupštine, predsednik Glavnog saveza svešteničkog udruženja… Ovo udruženje ostaće, od prvog dana osnivanja, produžena ruka partije i policije - mnogi su se utrkivali u služenju bezbožničkom režimu koji je otimao crkvenu imovinu i zadužbine zaveštane crkvi i koji je - ostaće zabeleženo - hapsio i premlaćivao mitropolite, vladike, sveštenika i monahe… Ostaće zabeleženo za sva vremena da je Smiljanićevo udruženje pravoslavnih sveštenika štampalo crkveni kalendar koji je, umesto krsta, na naslovnoj strani imao - crkvenu petokraku… U vreme protinog napredovanja i uzajamnog slavljenja - prota je slavio režim, režim protu neko iz državne bezbednosti dosetio se da bi ovaj čovek u mantiji mogao biti njihov najdragoceniji čovek u Trstu. Ovaj grad je bio stecište srpske političke emigracije, bilo je u njemu nekoliko prihvatnih logora za begunce iz naše zemlje, a vrzmali su se u njemu i doskorašnji četnici i obaveštajne službe nekih zemalja. Crkva je tamo neko vreme bila stožer oko koga su se okupljali naši ljudi, ona ih je pomagala i nastojala da ih otpremi dalje, u neke bezbednije grdove Evrope odakle će se oni, uz pomoć jakih emigrantskih grupacija, otiskivati na američki kontinent… Prota bi, mislilo se u Ozni, imao sjajnu ulogu: otkrio bi tajne kanale za prebacivanje preko granice, presekao crkvenu pomoć emigrantima, omogućio tajno hapšenje pa i likvidaciju nepomirljivih protivnika komunističke vladavine. Prota, možda, nije ni znao kakva mu je uloga namenjena preuzimanjem srpske pravoslavne crkve u Trstu, ali je, kao svaki režimski poslušnik, pristao. Srpsku patrijaršiju, već uveliko osakaćenu i obezglavljenu, niko ništa nije ni pitao. Klovn na Brozovom dvoru
I sve bi, bez sumnje, tako i bilo da Krcun, protin veliki prijatelj i zaštitnik, nije zaustavio ovu lukavu igru. Krcun je dalje kombinacije presekao rečima: "Ako prota ode u Trst, ko će da zabavlja i zasmejava druga Tita". Tako je, možda i nehotice, Krcun celokupno protino angažovanje sveo na ulogu klovna na Brozovom dvoru. Ako bi, kojim slučajem, što se retko dešavalo, prota izostao s nekog zavičajnog zbora ili demonstrativnog skupa, pojavljivao se njegov sin Mihailo, s tim što je Miša, kako su ga jednostavno zvali njegovi partijski drugovi, u izboru reči kojima se obraćao ideološkim protivnicima, bio mnogo grublji od svoga oca. Tako reporter lokalnog lista opisujući demonstracije grđana protiv neke izjave kralje Petra Drugog, da ne pristaje na
komunističku vladavinu, navodi reči sveštenika Mihaila Smiljanić: "Građani, drugarice i drugovi, pozivam vas da kralja Petra proglasimo krvavim kraljem, jer je iz Londona slao kame kojima su četnici Draže Mihailovića klali srpski narod". Reporter ističe da je narod oduševljeno prihvatio ovaj protin predlog. Ne zna se da li je ikada iko Smiljanićima prigovorio na beskrajnoj servilnosti prema režimu, mada su oni, za svaki slučaj, imali pripremljene odgovore. Prota je govorio: "Tita volim, a Bogu se molim", a njegov sin, takođe u mantiji, dodavao je: "Krst nosim a zvezdom se ponosim". Ovim ulizičkim parolama ušli su u narodno pamćenje. Bog se pobrinuo da se smrću oca i sina, Brozovih apologeta, ugasi duga sveštenička loza Smiljanića, mada se zna da su njihovi preci, kao časni ljudi, bili barjaktari srpske nacionalne i duhovne misli i da su do kraja svoga života služili Bogu, rodu i Otadžbini. Poslednji Smiljanići ne istrajaše na tom putu - crvena petokraka zvezda, kojom su se ponosili, i Josip Broz, koga su voleli, gurnuše ih u večnu sramotu. Već trasiranim i utabanim putem crvena kuga se zaputi u Varošicu koju su do juče, navodno zbog njene nacionalne orijentacije, zvali Mali London, kao što su Grad, navodno zbog komunističke obojenosti, zvali Mala Moskva. Ni prva ni druga oznaka nije tačna: niti je Varošica bila posle antikomunistička, niti je Grad bio obojen crvenilom. Naprotiv: i Grad i Varošica imali su tragična iskustva još od jeseni 1941. godine kada se crvena kuga pojavila u svom pogubnom obliku i zaigrala krvavo bratoubilačko kolo. I sada, evo, to isto kolo, šire i masovnije, vije se u centru Varošice: vlast je tu okupila svoje pristalice i podelila im transparente koje će nositi i parole koje će uzvikivati. Najpre će, po ustaljenom redu, zapevati "Ajde kolo da krenemo, da Staljina pomenemo", pa će se kolo, uz harmoniku krivonogog svirača, širiti, a zaduženi vikači pozivati posmatrače da im se pridruže. Oni koji bi odbili poziv bili su označeni kao sumnjivi kojima bi narodna vlast trebalo ozbiljnije da se pozabavi. Odatle, iz centra Varošice, čelnici poduže kolone, zagledajući povremeno u neke spiskove, krenuše prema kućama onih za koje se govorilo da su špekulanti i ratni bogataši, da su zgrtali bogatstvo dok je proleterska sirotinja gladovala. Lokalni list je, začudo, objavio samo vest da su u Varošici održane demonstracije protiv ratnih bogataša, navodeći, pri tom, imena nekolicine, na koje se sručio gnev. Demonstrante, one najgrlatije, već na zbornom mestu snabdeše transparentima išaranim pretećim porukama, drugi se sami pobrinuli za rekvizite - poneli šuplje lonce, kante, plehane, već odavno neupotrebljive tanjire pa uz put, krećući ka određenom cilju, udaraju u njih uz radosne pokliče Staljinu, Titu, Centralnom komitet, bratstvu-jedinstvu svih naroda i narodnosti… Jedan uprtio ćuskiju na rame - njome će, kaže, ako padne takva komanda da lomi kičmu onima koji su se obogatili za vremen nemačke okupacije, dok je on čeznuo za kriškom hleba…
Gomila od stotinak ljudi i žena, kojoj će se pridružiti još nekolicina vikača, krenu za čelnicima kojima su ranije, u partijskom komitetu, odredili pravce kretanja. Gomila narasta, urla, ciči, vrišti, udara u kante, maše transparentima, psuje, preti narodnim neprijateljima, kočničarima našeg napretka, slugama okupatora, ratnim špekulantima i bogatašima, viče ta raspojasana rulja da je došlo njenih pet minuta, da je došlo vreme pravde i zakona, da je njoj svanulo i da će da se smrkne onima koji se nisu našli na pravom putu. A pravi put je, podrazumeva se, Titov put kojim ćemo stići u srećnu budućnost i blagostanje. Da bi se stiglo do kraja tog srećnog puta, moraju biti uklonjeni kočničari i špekulanti. Rulja, vičući, stiže pred kuću opančara Stamenka Filipovića, tu se zaustavi, zgusnu se, pritrčaše i oni s kraja kolone, udariše u one kante i lonce, zvonjava ispuni prostor, potraja to kratko, pa se oglasi jedan od onih čelnika: - Evo kuće koju je Stamenko zidao dok su naša braća i drugovi ginuli za slobodu! Pogledajte dobro ovu kuću, u njoj živi ratni bogataš Stamenko Filipović… - Izlazi, Stamenko! - viče na sav glas jedan iz prednjih redova. - Došlo je naših pet minuta. Zaigrala je mečka i pred tvojom kućom. - Izlazi špekulacijo! - sikće jedna žena, očigledno pijana, koju su inače smatrali ludom zato što se vrzmala po železničkoj stanici i sama igrala kolo da bi od putnika izmamila koju paru i odmah, čim bi se voz udaljio, potrošila za rakiju. Nije se, koliko se zna, udavala, rano je zahvatio alkohol i potpuno poremetio njen život. Živela je sama u skromnoj kući iz koje je prodala sve što se moglo prodati i trampiti za flašu rakije. Lutala je okolo očekujući da se neko sažali i pruži joj komad proje ili guku kačamaka - pšeničnog hleba bilo je malo i u imućnijim kućama. U kuću je nisu puštali, bastalo joj je, govorilo se, da ukrade pravu stvar koja se lako može sakriti i brzo prodati. Ona je sad najglasnija u ovoj gomili, njen piskavi glas treperi i nadjačava onu lupnjavu u lonce i kante: - Izlazi špekulacijo! Izlazi, dok mi nismo ušli da te silom izvedemo i da ti ovde presudimo! - Kriješ se pred narodnom pravdom! - uzvikuje jedan vičan parolama. - Nećeš se sakriti, da imaš krila ne možeš nam uteći! Drugovi, predlažem da ga isteramo iz kuće i da uselimo sirotinju! Dosta se on u njoj baškario… Neki iz gomile nasrću na ogradu i kapiju - kapija zaključana, ograda povisoka, morali bi da je preskaču. - Hoćemo li prvo da razvalimo ogradu? - okreće se jedan gomili i pogledom trži onog s ćuskijom. Ej ti, druškane, šta čekaš s tom ćuskijom, razvaljuj! Ko zna koliko je Stamenko tuđih ograda porušio dok je svoju kuću gradio… Stamenkovi ukućani, preplašeni pomahnitalom gomilom, šćućurili se iza zavese velikog prozora, ali se ne pomiču i ne daju glas da su tu. Stamenko takođe gleda iza zavese i priseća se reči starog solunskog ratnika Miloša Ćokića:
- Ako dođu na vlast, videćete kako izgleda kuga kakva se dosad nije pojavila. Svi će da budu vlast i svi će da presuđuju. Stari Miloš, koji je u jesen prve ratne godine gledao kako je komunistima lako i da ubiju i da nekoga opljačkaju, imao je, pre rata, prijatelje Ruse, one pravcate, kako je govorio, izbegle iz svoje otadžbine, koji su mu naširoko i nadugačko pričali šta je crvena kuga donela nekad moćnoj carskoj Rusiji, kako su padale glave miliona ljudi, a među tim glavama bile su glave cara Nikolaja i njegove dece… Stamenko nema mnogo vremena da se priseća Miloševih reči, jer rulja koju podjaruju novopečeni partijci stoji pred kapijom i traži da on izađe iz kuće i prizna da se obogatio za vreme okupacije. A to bogatstvo je vidljivo: kuća, belo okrečena, s lepim prostranim dvorištem i česmom u sredini. Teroru nikad kraja Opančar Stamenko, koji je od svoga oca nasledio i zanat i staru kuću, malu i neudobnu za toliki broj čeljadi, najzad izađe i pope se na deo ozidane česme da ga svi vide. Kad ga rulja ugleda, iz njenih redova odjeknuše povici: - Dole ratni bogataši! - Dole! - Dole špekulanti! - Dole! - Živela komunistička pravda! - Živela! Stamenko, začudo smiren, najpre se zagleda u onu masu pa povika: - Šta vam je, ljudi i braćo? Ko vas je to napujdao i nagovorio da vičete pred tuđom kućom! I šta hoćete od mene? - Napravio si kuću! - izvi se nečiji promukao glas iz gomile. - Drugi su ratovali a ti si napravio kuću. - I drugi su pravili kuće! - dočeka ga Stamenko. - Nisu svi ratovali. I nije život prestao za vreme okupacije. Rađala su se deca, grdili putevi, zidale kuće i ambari, trgovalo se, prodavalo i kupovalo… - Dok si ti zidao, naše su kuće rušili! - dopire piskav muški glas iz gomile. Stamenko se zagleda u ovog vikača. Poznaje ga: nikad kuću nije imao, bio poslušnik kod trgovaca i kafedžija, unosio džakove i gajbe i sve što bi u toku dana zaradio noću bi popio. Sad je i on, misli Stamenko, revolucionar, vlast, sad on ispituje i naređuje, sudi i presuđuje. - Pravio si opanke za vreme nemačke okupacije! - viče isti glas. - Pravio sam opanke za srpsku sirotinju! - viče i Stamenko. - Da sirotinja ne ide bosa. Da sam pravio cipele, neko bi rekao da sam Nemce snabdevao obućom, ali Nemci ne nose naše šiljkane… Kuću sam zidao na temeljima stare očeve kuće… - Ništa nisi dao za naše drugove partizane! - opet se iz gomile izvi grub muški glas.
- Nisu ni tražili! - uzvrati Stamenko. - Nisu oni čeznuli za opancima nego za čizmama. Gde god su našli čizme i kožne kapute uzimali su bez pitanja… - Šta ćemo s njim, drugovi? - pita jedan od čelnika koji predvodi ovu gomilu. - Da pozovemo miliciju da ga istera iz kuće i useli proletersku sirotinju! Da ide ispred nas i da viče: "Ja sam ratni bogataš, ja sam špekulant!" - Da mu se oduzme kuća i da ide ispred nas! - urla gomila . - Prošlo je njihovo vreme, ovo je revolucija! - Nikuda ja iz ove kuće neću izaći i nikad neću poći s vama, ni ispred vas ni iza vas! - viče Stamenko da ga svi čuju. - A vi radite ono što vam je volja, i što vam je naređeno. Ovo je moja poslednja reč. - Nećemo ti ovo zaboraviti! - viče neka pijana žena i tetura se. - Nikad! Tebe ćemo u zatvor, a tvoje besne ukućane u štalu! U kuću će ući partizanska sirotinja… U taj čas neko dojavi da se pred kućom krojača i sitnog trgovca Marka Gojgića okupila velika grupa demonstranata, pa se ova rulja, okupljena pred Stamenkovom kućom, naglo okrenu i ubrzanim koracima krenu u pomoć demonstrantima koji su opkolili Gojgićevu kuću. Gomila prođe jednim delom glavne ulice koja je dobila ime vođe i učitelja Josipa Broza, protutnja kroz sokače i prečice stiže do kuće domaćina Marka Gojgića koji je za vreme okupacije ostao po strani, nije se bavio politikom, gledao kako da prehrani porodicu danju se bavio bakalukom, noću drhtao od svakog šušnja u dvorištu… Neki iz gomile tek pred ovom kućom saznadoše zašto su se tu okupili i šta se tražili od njenog vlasnika. Gojgić je, za vreme rata, od nekog seljaka kupio kravu. Cenkali se, po običaju, neko vreme i na kraju pogodili: kupac je prodavcu na ruke isplatio ravno 150.000 Nedićevih dinara - kako je narod zvao srpske novčanice za vreme nemačke okupacije. Krava je bila zdrava, mlečna, kupac je bio zadovoljan, a ni prodavac nije imao razloga da se požali - sav novac je dobio onog časa kad je Gojgić preuzeo ular i kravu uveo u svoju štalu. Neko se, međutim, setio ove trgovine i optužio Gojgića kao ratnog bogataša: kad je sirotinja gladovala, Gojgić je muzao kravu! Eto, prilike za optužbu! Ima li veće sramote i većeg greha nego za vreme okupacije kupiti kravu! Tako misli gomila i tako se ponaša pred Gojgićevom kućom. U omanjem dvorištu Gojgić opkoljen demonstrantima: vidi da je crvena kuga prodrla u njegovo dvorište, da stoji pred njegovom kućom i da se raspituje za njegovo bogatstvo. - Gde je šarulja? - pita jedan iz gomile nadmeno i vitla stisnutom pesnicom pred Gojkićevim prebledelim licem i prestrašenim ukućanima. - Šarulja je u štali! - drhtećim glasom odgovara Gojgić. - Muzeš, muzeš! - ciknu jedna žena iz gomile. - Muzao za vreme okupacije, muze i sada, pa dokle, drugovi proleteri!? A mi, a naša deca, šta ćemo mi da muzemo… Jedan iz gomile psuje krvavog boga i sunce krvavo onima koji ovakve odmah ne likvidiraju nego ih prepuštaju sirotinji da se ona bakće s bogatašima i ratnim dobitnicima. - Ovakve bi - viče isti glas - trebalo streljati bez milosti! - Mi smo milostivi, mi smo narodna vlast! - viče drugi. - Treba ih malo pritegnuti i oduzeti im ono što su stekli za vreme okupacije…
U dvorištu Gojgićeve kuće zaseda neki komitet: raspravlja se o Gojgićevoj krivici - svi su dokazi tu, krava je u štali, mleko u karlici, a tu je i ratni dobitnik. Ne kaže se uzalud: nekom rat, nekom brat! A ovaj rat je Gojgiću bio brat. Ko zna šta je on sve stekao, ali i to će se otkriti. - Prvo ga - veli jedan - treba obrukati, da cela varošica vidi njegovu špekulaciju, da ga ljudi prepoznaju i osude, da upiru prstom u njega i kažu: to je taj… Najbolje bi bilo kad bi mogao da uprti šarulju na leđa, da je nosi… - Ama, pusti to, druže, to je nemoguće - prekida ga jedan malo trezveniji - gde si video da čovek nosi kravu… Treba smisliti nešto pametnije… - Dobro - pomirljivo će onaj prethodni glas - neka šarulju vodi za ular, a za šaruljine rogove privezati transparent s velikim slovima: ja sam Gojgićeva ratna špekulacija! Možda bi još bolje bilo da se nacrta šarulja i da taj transparent nosi Marko Gojgić. Sve ovo sluša Marko Gojgić i ne može da odgonetne zašto je ovo zlo snašlo baš njega, otkuda da se on nađe na udaru ovih novopečenih revolucionara, ovih džaboljeba i beskućnika, lažova i lopova kojima je vlast dodelila ulogu sudija i presuditelja i koji, ako ih naljutiš, mogu na tebe da sruče one lonce i kante u koje, kao mečkari, udaraju, a mogu i one letve, na koje su prikovali parole, da polome o tvoja rebra i glavu. Mogu i više i opasnije od toga: da te privedu Žući Ristoviću, mogu da ispredu priču kako si psovao narodnu vlast, kako si joj pretio, a kako si i njemu, Žući, pretio, kako si za njega rekao da će kad-tad platiti cenu za ona silna ubistva srpskih domaćina i - to ti je kraj, Žućo to rešava po kratkom postupku… Dok trepneš, ode glava… - Šta ti na ovo kažeš, Marko? - pita jedan od ovih revolucionara vlasnika krave šarulje zbog koje je optužen kao ratni bogataš, mada i sam vidi da su omanuli, da Gojgić, osim te krave, ništa drugo nije stekao, pa se, ako bi bilo nekih pravila i neke pravde, ne bi mogao svrstati u ratne bogataše. Nesrećni Gojgić stoji skrušeno pred revolucionarnim sudom; lako bi on s njima, misli, izašao na kraj, ali se kao žive vatre boji onog Žuće o čijim su zlodelima šapatom stizali glasovi. - Kako vi kažete - pomirljivo kaže Mrako Gojgić. - Kravu sam, da znate, pošteno platio, prodavac je bio zadovoljan, mogao sam i bez nje, ali eto, desilo se tako… - Da nosiš transparent! - predloži mu jedan mlađani revolucionar. - Da nosim transparent! - prihvati Marko. - I da ideš ispred nas, na čelu kolone! - dodaje drugi revolucionar s kačketom na glavi, u nekom plavkastom mantilu i gumenim opancima na nogama, neobrijan i, vidi se, neumiven. - Da idem ispred vas, na čelu kolone! - pristaje Gojgić. - I da vičeš: Ja sam ratni bogataš! - I da vičem: Ja sam ratni bogataš! Marko Gojgić je sve brzo skontao u svojoj glavi: oni koji ga budu videli na čelu kolone i oni koji ga budu čuli kako sebe optužuje kao ratnog bogataša, shvatiće da je sve to ujdurma nove vlasti ne bi li uplašila čestite ljude koji odbijaju da tu vlast prihvate i priznaju kao svoju. Cela Varošica zna da je Marko Gojgić za vreme rata jedva prehranio svoju porodicu, kao što zna da su ga Nemci u dva maha hapsili i sumnjičili ga da je partizanski jatak i da prikuplja lekove za partizanske ranjenike… Mnoga je sila protutnjala ovom zemljom
I sada, evo tog istog Gojgića na čelu demonstranata skupljenih s koca i konopca, koje neko zamajava pričom da je došlo njihovo vreme, da su oni sada sila i vlast i da mogu da naškode svakom čestitom domaćinu - ako ništa drugo mogu da mu uteraju strah u kosti. A to je upravo ono što vlast želi: da svako bude uplašen, da strepi, da drhti, da oborene glave prolazi pored novih silnika, da suzbije u sebi svaku želju za otporom. Gojgić brzo uočava da ovom gomilom upravlja neko nevidljiv, usmerava je kojim pravcem da ide, pred čijom kućom da zastane, koga da proziva, psuje, gde da iskali svoj bes… Saznaće Gojgić da će ih, iste večeri, kad obave ovaj ’’posao’’ pozvati u neku baraku, neki magacin, tu će im podeliti hranu, neke konzerve iz nečijih paketa, daće im po par opanaka zaplenjenih od zanatlija i trgovaca, pa će se razići uz poziv da sutradan dođu na isto zborno mesto i u što većem broju. Kolona u popodnevnim satima stiže pred kuću trgovca Milenka Stefanovića - vikači, umorni od štrapaca i promukli od uzvikivanja parola, ovde iskališe najljući bes. Čim ga ugledaše u dvorištu, oni najgrlatiji povikaše: - Trgovao za vreme rata naftom i benzinom! - Obogatio se! - Osramotio Srbiju! - Izdao je! - Tako je! Izdajnik naroda! - Da mu zapalimo benzin - predlaže neko iz gomile. - Nema više benzina! - dovikuje ona pijana žena. Prodao ga Nemcima! - Da nosi bure na leđima - predlaže neko iz prvih redova. - Bure na leđa, bure na leđa - viče gomila. - Da ga obrukamo! Da narod vidi ratnog bogataša! Da mu se sudi! Da mu se oduzme sva imovina. - Tako je! - viče rulja. - Tako je! Da mu se oduzme imovina i podeli sirotinji. Milenko Stefanović, predratni trgovac, ni bogat ni siromah, zagleda se u svetinu pred svojom kućom, pa kada ugleda kolegu Gojgića upita ga: - Koja tebe, Marko, sila nagna da se uvrstiš u tu gomilu? - Sila koja Boga ne moli! - pohita Gojgić da odgovori, postiđen pred ovim časnim čovekom, za koga zna da je pomagao varoškoj sirotinji da preživi teške dane okupacije. - Mnoga je sila tutnjala ovom zemljom, tutnjala, pa nestala, moj Marko! Boga se treba bojati! Zatim, obraćajući se gomili, Milenko upita: - Ko ste vi? - Mi smo narodna vlast! - prva se oglasi ona pijana žena, gledajući u čelnike kolone. - Pa šta traži ta narodna vlast od mene? - ljutito upita Milenko - I ko vas je nagovorio da dođete pred moju kuću? - Tražimo da uprtiš prazno bure na leđa i da ideš ispred nas kako bi se narod uverio da je stigla pravda i da će gazde postati siromasi, a sirotinja bogata! Ovaj što viče ne pomalja se iz gomile, ali gomila, udarajući u kante i lonce, s odobravanjem prihvati njegove reči. - Ima li sudova u ovoj zemlji? - upita Milenko smirenijim glasom. - ako ih ima, neka mi sude! Ja nisam pobegao iz svoje kuće. I ostaću u njoj. Vama, blago meni, preporučujem da se raziđete i odete svojim kućama ako ih imate. Znate li šta radite, u kakvo ste se kolo i za čiji račun uhvatili! Upamtite: sve što dođe to i prođe! Čuvajte obraz, ako ga imate. Ne sudite, da Bog ne bi sudio ama… Idite tamo odakle su vas poslali i primite nadnicu za ovu galamu. Ne preporučujem nikome da uđe u moje dvorište.
Posle ovih reči Milenko Stefanović se lagano okrenuo i čvrstim korakom ušao u svoju kuću. Rulja, naizgled zbunjena i postiđena, krenu prema zbornom mestu u centru Varošice. Tu onaj s kačketom na glavi i u plavkastom mantilu, onaj krmeljivi revolucionar održa kraći govor: - Danas smo, drugovi i drugarice, dali veliki doprinos raskrinkavanju ratnih bogataša i špekulanata. Drugovi iz komiteta dokrajčiće našu akciju - njima, ratnim špekulantima, mora se suditi, a mi ćemo pred sudom svedočiti na koji su se način obogatili. Vi znate kuda ćete sada da krenete, a sutra, u isto vreme, na ovom istom mestu i nadam se u još većem broju krenućemo u novu akciju. Sutra ćemo prodrmati ratnog bogataša Milana Lazića - neka to zna unapred i neka noć provede u strahu… Pre nego što krenu prema onom magacinu u kome će dobiti neku crkavicu, rulja zaigra kolo, kličući, ponovo, Staljinu i Titu. Kuga je slepa od rođenja i zato tako tumara okolo, ne bira pravac, ni godišnje doba, ne određuje čas napada, može sva da stigne za tili čas može i da uspori, može ponekog i da zaobiđe, a mogu i drugi da je usmere. Ova o kojoj će ovde biti reči usmerena je. Određen joj čas i pravac kretanja, i brzina, i zastanak. Zastala, toga dana, pred kućom Budimira Cvetića. Htela bi, bez kucanja i pitanja, u kuću, ali se Budimir isprečio na vratima. Kuga u obliku crvene petokrake na trorogoj kapi, kapa na obesnoj glavi, glava na trupu s ukrštenim redenicima, trup na nogama koje se klate. Iza te petokrake i te kape i te glave ima još istih kapa i sličnih glava. - Zdravo druže! - progovori predvodnik odmerivši ispod oka domaćina i njegovu kuću. Očekivao Budimir onaj uobičajeni pozdrav, na koji je njegovo uvo naviknuto i kako se ljudi oduvek pozdravljaju u ovom kraju. Zato je u prvi mah pomislio da kaže Bog ti pomogao, ali se ugrize za jezik i suvo reče: - Zdravo! - Čuli smo da imaš pametnog sina, pa bi voleo da ga upoznam. I ja i moji vojnici, narodnooslobodilačka vojska - da li je pametan to ne mogu da kažem, ali je pošten i vredan… - A koja mu je godina? - prekida predvodnik Budimir. - pa… bogami, devetnaesta… Da ne bi rata, završio bi školovanje… - A šta uči? - pita dalje predvodnik iako zna svaki detalj o Budimirovom sinu Sretenu. - Uči za bogoslova - hteo bi Budimir da skrati ovo ispitivanje. - Ma nemoj! - kao čudi se predvodnik. - Šta mu bi? - Ne razumem - oglasi se Budimir da malo dobije u vremenu, iako je dobro razumeo ovo čuđenje. - Mislim… otkud da izabere baš bogosloviju? - Ne znam! - kaže Budimir iskreno. - Mislim da je to Božiji priziv… - Priziv, veliš, pa još Božiji? Pa, evo, i ja ga prizivam da se javi našoj komandi u Požegi, i to što pre! - saopšti predvodnik pa pozva vojnike da u koloni po dva krenu prema Gradu. Kožni mantili u popovskoj kući Još u dvorištu kuće Cvetića vojnici zapevaše "Nosim kapu sa tri roga i trgujem protiv Boga", svakako ne slučajno, nego po naredbi svoga komesara, koji zna pred čijom se kućom našao. Budimir se, zabrinut i tužan, vrati u kuću. U vreme ove neprijatne posete roditeljskom domu, Sreten je bio u manastiru Blagoveštenje pod Kablarom: tu je, čim su zgradu Bogoslovije okupirali nemački vojnici, bilo njegovo utočište, manastir je bio više njegov dom nego očeva kuća. Bio je za pevnicom, sasluživao s čestitim i mudrim
kaluđerima, Vasilijem i Julijanom, a kad nije bilo Božije službe, proučavao je knjige starostavne ili je, uvek iznova, pomno iščitavao Dostojevskog i vladiku Nikolaja. I u manastiru je život bio oskudan: materijalnih dobara bilo je sve manje, manastirsko imanje obrađivali su napoličari i monasi, ali su seljaci iz okolnih naselja dolazili na molitvu pa su u zavežljajima donosili ponešto hrane. Sreten je već bio naviknut na isposnički život, skromni i neredovni obroci činili su ga duhovno snažnijim. I on je radio na manastirskoj imanju - iscrpljivao se, trošio snagu, blagodaran što mu je Gospod podario zdravu mladost i jake mišice da manastirskoj bratiji i sebi obezbedi hleb nasušni. Osamljivao se povremeno, u letnjem vremenu, u crkvici nekadašnjeg manastira Ilinja, u vrletima Kablara, gde su nekad bili konaci i prepisivačka škola. Sve je bio tu za čim je od detinjstva čeznuo: spokojstvo, hram, molitva, knjige iz kojih saznaje nacionalnu istoriju, smerni monasi, nesebični u svemu, darežljivi i u vremenu, posvećujući ga njemu kako bi što više naučio i kako bi sve to prenosio na druge, mlade i manje upućene. U svemu je video Božije darove: u klasu pšenice, u voćki, krompiru, ptici koja šestari nad rekom, golubu na manastirskoj kupoli, cveću koje niče između uglačanih kamenova kojima je popločana manastirska porta. Najveći Božiji dar su ova deca koju bake i deke dovode nedeljom i praznikom u hram da se pričeste i pomole Svedržitelju neba i zemlje. Ta deca, mada su skromno odevena i obučena, deluju beskrajno čisto, mirišljavo, čedno i molitveno. U njima je i Sreten gledao srpsku budućnost, video je jednu novu Srbiju, jer ovi koji sada, u svom surovom vremenu, dolaze u hram kao u najveću svetinju, kad ponesu ovaj koren i ovaj duh neće se savijati pred zemaljskom silom, znaće, uvek, ko su i čiji su, znaće i dužnost šta im je… Video je Sreten i drugu, mučnu sliku: video je da su se neki udaljili od Boga, od hrama su se udaljili, postali sami sebi dovoljni… Čuo je i za one koji ubijaju ljude, pale kuće, otimaju imovinu… Dva puta je u Nikolju, obližnjem manastiru, i jednom u Preobraženju, podno Ovčara, sreo profesora Justina Popovića. Prvi put mu je, dobrotom igumanije, bio predstavljen: bogoslov Sreten Cvetić. Već posle nekoliko rečenica, koje je izgovorio, profesor Popović je uočio njegovu bistrinu, staloženost i smernost. Video je da ovaj mladić ne liči na neke od onih koji su Bogosloviju izabrali zbog dobrog smeštaja i hrane, ali i zbog priče da je sveštenicima uvek dobro. Ne! Okom iskusnog profesora Univerziteta i čistotom svoje duše, Justin je shvatio da je ovaj mladić, stasit i lep, zašao u duboke duhovne svere i da je na putu da posegne do visina teološke nauke. Kad ga je u istom manastiru sreo po drugi put, otac Justin je s njim razgovarao kao s ravnim sebi, čak mu je i neke svoje knjige poklonio i to s posvetom. Povlačio se, posle rada i molitve, u osamu i nastojao da prodre u dubini Svetosavlja o čemu je tada otac Justin pisao. Kaluđeri su bili ponosni na ovog mladog, videći u njemu onaj Božiji dar za sve čega se lati i dotakne. U zavičaj je retko odlazio, mada bi se često uželeo majke i oca, braće koja su bila mlađa od njega. Kad god bi stigao u roditeljski dom, dolazili bi rođaci i komšije, uglavnom stariji ljudi - mlađi su bili pod oružjem i nekim znamenjem - da s mladim bogoslovom progovore koju reč. A govorilo se o svemu onome što izaziva nespokojstvo: okupacija, ubistva, paljevine, zasede, potere, međusobni srpski sukobi, oskudica, o svemu što je lice i naličje rata.
Ljudi su hteli da oslušnu šta o svemu tome misli mladi bogoslov za koga se govorilo da je "opasno pametan" i da "Bog kroz njega govori". - Meni je u prirodi da više slušam nego da govorim - započinjao je Sreten u tim neizbežnim prilikama. - Rat je najveće prokletstvo, a ovaj naš rat, međusobni, najveća je nesreća. Kad god dođem u zavičaj, čujem, iznova, koliko je srpskih glava palo. Od koga? Od bratske ruke! Oni koji ubijaju govore da to čine u ime Otadžbine i slobode. Čudo jedno! A svima, kažu, cilj je sloboda i svi pripadaju istoj otadžbini. Obnevideli od mržnje ne primećuju da je Otadžbina u žalosti. Moja duša ne može da to prihvati, a srce da razume! Koliko ovaj nesrećni narod ima otadžbina kad se svak bori za svoju! Svi vidimo zlo oko nas: već je četvrta godina kako Srbi plutaju bez glave Savom, Drinom, Tisom, Vrbasom, Kupom, Dunavom… Voda ih, naduvene, ruku vezanih žicom, izbacuje na obale. Svi se okomili na nesrećne Srbe: Hrvati, Mađari, Šiptari, muslimani, svi pod zaštitom okupatorske sile, kolju li kolju! Srbi, šta rade Srbi, osim što ubijaju jedni druge! Tako je mladi bogoslov govorio svojim seljanima u zavičaju. Imao je on razumevanja i za drukčija razmišljanja, ali se držao svog pravca: - Ratovi su nas i dosad satirali, u njima su ginuli najbolji, oni koji ne stigoše da budu očevi. U minulom ratu palo je više od milion srpskih glava, ali Bog nas je opet sabrao, prikupio, našao opravdanje za našu odbranu - samo smo svoje branili. Za nas je minuli rat bio nužna odbrana. I svi su bili na liniji odbrane: i seljak i kralj, i vojvoda i vojnik, i sin radnika i sin ministra. Tako je, znate vi to bolje od mene, bilo u prošlom ratu. A ovo, šta je ovo danas? Kakav je ovo rat, za koga se vodi? Šta će mrtvoj Srbiji i kruna i petokraka - ako se ovako nastavi, njoj će ostati samo krst, ali ne krst u srcu i duši, nego krst nad mrtvom glavom… - Mobilišu, a one koji se ne odazivaju ubijaju bez milosti! - reći će Božidar Đokić. (To je onaj isti Božidar Đokić koji se pominje u ovoj knjizi). - Love ih kao zečeve i presuđuju na licu mesta… - Zaboravljaju da je Bog vrhovni sudija - tiho kaže Sreten. - Ali Bog, kao da je predaleko, moj Sretene - opet će Božo. - On, on - šapatom govori Sreten. - Bog je tako blizu, Bog je pred nama, i u nama je Bog, samo zli ljudi neće da ga prepoznaju. Ne vide Boga, jer su zaslepljeni mržnjom, hoće da oni, umesto Boga presuđuju. Nasrću na tuđi život, hoće tuđe, otimaju. A kad ih snađe zlo čude se: otkuda baš njih da zadesi? Traže odgonetku tamo gde je ne mogu naći, umesto da se zagledaju u svoje zle tragove… Propadali smo kad god se zlu nismo odupirali zajedničkim snagama i kad nismo imali zajednički cilj… Doneli zlo vreme i zlo breme Kao da smo izgubili svaku vezu s našim precima - pričalo se tada - Bojim se da je dubok i širok ovaj jaz među nama - primećuje Božo. - Dubok i širok. Bog zna hoćemo li ga, i kad, preskočiti. Ja to sigurno neću dočekati. Niti možemo zajedno, niti imamo zajednički cilj, oni se ponašaju kao ljudi bez otadžbine, odlazili su u svet da se bore za tuđe ideje i tuđu zemlju, a kad je njihova država napadnuta, ne samo što je nisu branili, nego su je i podrivali. Treba imati u vidu Španiju u predvečerje ovog prokletog rata, kada su se srpski komunisti borili, pa bogme i ginuli za nekakav svetski proletarijat, za sreću čovečanstva, kako su govorili. A kad su Nemci u aprilu razorili Jugoslaviju, uvukli su se u njihove, nemačke ustanove, i cinkarili čestite srpske nacionaliste, proglašavajući ih komunistima da bi ih Nemci streljali! Racije, hapšenja, logori, masovna streljanja - njihova su dela. Pitaće se, možda, neko zašto su to radili. Najpre stoga što su verovali u Pakt o
prijateljstvu Nemačke i Sovjetije, a zatim što su uklanjanjem srpskih nacionalista trasirali put za svoju revoluciju i dolazak sovjetskih trupa. Kad je ovaj sporazum raskinut, ove grupacije povukle su se u šume i otuda upadale u sela pljačkajući i ubijajući srpske domaćine… - Znam i ja da jedno zlo rađa drugo, da su se i rođena braća zakrvila i na nesreću jedan na drugog, mada mi nikad neće biti jasno kome time pomažu. Zar mu neko nepoznat može biti bliži od rođenog brata? Koja to ideologija i koja politika može biti bliža od brata, oca, strica, sestre? Gde je onaj glas razuma koji može da preseče ovaj bratoubilački rat? Uvuklo se zlo u ljude potisnulo pamet, razorilo i bratska osećanja pa jedni na druge kidišu kao da su najljući protivnici i neprijatelji… - Braća, kažeš, moj Sretene - prekida ga Božo. - Braća! Meni se čini da je to naša najveća zabluda. Braća su, pre svega, oni koji imaju jednu majku - otadžbinu i jedan nacionalni interes. Nekad je bilo tako, moj Sretene. Komunisti su doneli zlo vreme i zlo breme, ni otadžbina, ni krvna srodnost ništa im ne znače. Nema svetinje za njih: ni dom, ni porodica, ni hram… Komunisti su posejali zlo, razdvojili braću, izazvali neviđene deobe, pobili časne ljude. Od njihove pojave traje krvava žetva - niko i nigde nije siguran, nepoznati ljudi, uz nečije navođenje i huškanje, vrzmaju se oko svačije kuće, ponegde plane kuća, negde seno… Dovoljno da svakog obuzme strah, da se niko na svom pragu ne oseća sigurnim. Strah me, pravo da vam kažem, od prvog komšije, živeli smo nekad kao braća, ali otkako su ga zarazili komunizmom, on me ne gleda kao nekad: motri, istina krišom, na moju kuću, hoće da vidi ko nam dolazi, šta nosi na kapi, je li naoružan… Čujem da sve to zapisuje i dotura nekim nepoznatim ljudima, a ovi to prosleđuju dalje, nekoj nevidljivoj partizanskoj komandi. Biće, kažu, skidanja glava kad oni dođu na vlast! Ni u crkvi se više ne viđamo, oni se utuđili. Bog im postao dalek i nejasan, a blizak im Josip Broz i njegova partija. I kako, pitam te, možemo zajedno? Kako? Ja u hram, on, moj komšija, govori okolo kako bi hramove trebalo srušiti ili pretvoriti u štale, u konjušnice. Ja pevam Roždestvo Tvoje, on peva "Ne verujem u nebesa, no u Marksa i Engelsa". A Bog me ubio ako on zna ko su ovi koje pominje i kojima veruje. Ja svake nedelje upalim kandilo pred ikonom moga svetitelja, on i ikonu i kandilo bacio iza štale, ja svakog jutra trčim na njivu, on kaže da obrađujem tuđu imovinu, sve će to, kaže, biti neki kolhoz, moja će njiva biti i njihova… - Šta će dalje biti i čije će šta biti, to samo Bog zna - govori Sreten. - A da je zao duh ušao u ljude, vidljivo je pri svakom susretu, mada neki vide zlo samo u drugima, a ne i u sebi. Ne mogu da podnesu kad ljudi nekom ukazuju poštovanje, misle da ono pripada samo njima - samoživi su, gordi, sujetni, a to su opake bolesti. Uskipi u njima gnev kad sretnu pobožnog čoveka: misle da je poremećen i da takve treba pobiti, ili otpremiti u duševnu bolnicu. Ako ih Bog, želeći da im pomogne da otkriju i vrline u sebi, uvede u iskušenje, ili dopusti da ih zadesi neko zlo, ni tada ne vide blato u koje su se zaglibili. Tada, u stvari, najviše hule na Boga. Kažu: da Bog postoji, ne bi ovo dozvolio… Brzo zaboravljaju zlo koje čine drugima, a čude se kad im se zlo, u nekom obliku, vrati… - Kao da smo izgubili vezu s precima - Božo bi da nastavi tamo gde je Sreten zastao. Kao da su, najednom, zatrovani, svi izvori naše duhovne svesti, i kao da je prosečan naš nacionalni koren. Najdalji, u svemu nepoznati i tajanstveni, postali su nam bliski, a bliski, poznati i uvek dobrodošli, daleki. Odbačeno je sve što je čestito i vredno, a prihvaćeno svako zlo. Kažem: ne ličimo na svoje očeve i dedove, odbacili smo njihove vrline i dragocena iskustva. Srbija naših očeva i dedova bila je mala, jedva da je imala četiri miliona duša, a uspela je d se odupre moćnoj Austrougarskoj carevini, koja je pod oružjem imala više vojnika nego što je Srbija imala stanovnika. Tu silu Srbija je bacila na kolena.
Naši su taj rat poimali kao strašnu nesreću, kao požar, ili poplavu od kojih se ljudi mogu odbraniti samo zajedničkim snagama. I uspeli su, mada je cena te odbrane bila visoka. A danas? Ne samo što mnogi gledaju mirno kako komšiji gori kuća, nego su spremni i da podmetnu požar. Misle da njihova neće izgoreti. Kao da ne slute da će kuga stići pred svačija vrata. Raskomadala se Srbija, podelila, rascepkala, vojske koje tobož brane otadžbinu zakrvile se između sebe i nemilice prolivaju srpsku krv. Slutim da zlo vreme tek dolazi. Osim ako Gospod ne odredi pravac spasenja. Ostaje nada… - Nada ne sme da bude isprazna, dobri moj čika Božo - uzvrati Sreten. - Da bismo se dobru nadali, moramo činiti samo dobra dela. Ljudi su duboko zapretali dobro i pustili da se razmahne zlo u kojem će sagoreti. Oni koji se danas pozivaju na pravdu i kažu da se za nju bore, bojim se da će sutra biti kruti i krajnje nepravedni; oni koji ne radeći ništa, ništa ne stekoše, sutra će raspolagati i gospodariti imovinom onih koji su predano radili; neki od nesrećnika koji zanemariše Boga umisliće, sutra, da su oni bogovi. Možda se bliži čas u kome će živi zavideti mrtvima. Ako se i to dogodi, znači da smo grešni kao narod, a narod koji ogrezne u greh dugo će ispaštati i pitanje je da li će iskati milost od Boga. Pisac kome je ovo odavno znano, zna da je ovo bio poslednji Sretenov razgovor, s ljudima u zavičaju, kao što zna da je tada, s jeseni poslednje godine rata, pretposlednji put bio u roditeljskoj kući. Sreten se vratio u manastir Blagoveštenje s nadom da će se uskoro vratiti da završi Bogosloviju, a posle, ako Bog da, na Bogoslovski fakultet. Oci kaluđeri, Vasilije i Julijan, puni strepnje, ispričaše mu da je u međuvremenu dolazila neka partizanska jedinica i da se, po imenu i prezimenu, raspitivala za njega. Kosnulo ga je to saznanje, malo ga je uplašilo, ali je produžio nadu u skori završetak rata i povratak u Beograd. Uzgred je od kaluđera saznao, u strogom poverenju naravno, da se profesor Justin Popović nalazi u kući Aksentija Pantelića u Dučalovićima, ispod Ovčara, pa je skrojio plan kako da pređe preko reke, da se dokopa šume i stigne do oca Justina kako bi upitao za savet šta da uradi u ovim mutnim prilikama. Ni Sreten ništa dobro nije mogao da ispriča kaluđerima: i u njegovom selu traju deobe, sve se smanjilo osim mržnje i straha od vidljivog, a još više od nevidljivog ljudi žive kao u groznici, sluteći još veće zlo koje se približava. Trećeg dana po povratku u manastir, u suton, kad se spremao da posle službe krene prema Dučalovićima, banuše ljudi šaroliko odeveni, svi sa petokrakom na kapama. Njega, Sretena, zatekoše u hramu: tek što je upalio kandilo i sveće, primeti trojicu vojnika s oružjem u rukama. Obuze ga i strah i gnev: strah od pomisli da će ga prisiliti da krene s njima, a gnev zbog njihove bahatosti - zaboga, zar ne znaju d se u hram ne ulazi s oružjem. Uto se, zbunjeni i preplašeni, pojaviše iguman Vasilije i Julijan. I oni zanemeli pred prizorom: vojnik, s kapom na glavi, nišani u lik Isusa Hrista pod kupolom… Manastirska porta gotovo ispunjena vojnicima, svi uperili oružje prema prozorima manastirskog konaka. - Ima li ovde četnika? - čuje se nečiji glas. Kako niko ne odgovori, isti glas zapovedi: - Pretražite sve sobe u konaku i sve zgrade okolo! Pogledajte krevete i ispod kreveta, uđite u štale - možda se tu krije neki bradonja! I dok vojnici žagore u porti, u hramu se odigrava neobična scena. - Jesi li ti, druškane, kaluđer? - pita partizanka i upire prst u Sretena.
- Nisam, ali biću - pokušava Sreten da sačuva spokojstvo - Biću, ako Bog da… - Kako bi bilo da nam pre toga malo pomogne? - smejulji se ona i gleda u vojnike. - U čemu? - upita Sreten pribrano i s nadom da će se izvući iz ove klopke. - Stvar je prosta: uzme se ovaj mitraljez i uprti na rame - kaže partizanka kroz smeh. Red je da se stari borci malo odmore. - Nisam vam ja pogodan za to - promuca Sreten. - Manastir je moj dom, molitva moja svakodnevica, služenje Bogu moj cilj. Rat je prokletstvo, a ovaj naš rat, međusobni, najveća nesreća… Umeša se i kaluđer Julijan: - Nemojte, ako za Boga znate… On je još dete, ni školu nije završio. On će se moliti Bogu za vas… - Nije on nikakvo dete, nego zreo čovek - preuze reč stariji brkati partizan koji je do tada netremice gledao u Sretena. - Njemu je devetnaest godina i znamo da se zove Sreten Cvetić. Njegov mlađi brat Ljubiša dobrovoljno je pristupio narodnooslobodilačkoj vojsci. I već je negde na frontu, bori se za svoju zemlju… Sreten primetno zadrhta od ove rečenice: znao je da ovaj nadmeni partizan, neki komesar svakako, ne govori istinu. Zar bi njegov brat, u sedamnaestoj godini, zamenio krst za petokraku i dobrovoljno otišao da se bori protiv onih koji na kapama nose krst i krunu. Bio je siguran da je to laž i možda bi to u nekoj drugoj prilici rekao ovom komesaru koji drži ruke na leđima i blene, bez straha i pokajanja, u ikone svetitelja. - Sretene Cvetiću, smatraj se od ovog časa mobilisanim! - zapovedi onaj brkati i reče vojnicima d se svrstaju u kolonu po jedan i krenu prema naselju. Monasi Vasilije i Julijan zaustiše nešto da kažu, ali ih komesar zaustavi mrkim pogledom i oštrim rečima: - Vi da ćutite, inače ću vas odmah, po kratkom postupku, poslati tom vašem bogu na istinu! Znam ja vas, crnorisce, vi ste najopasniji za narod i zakleti ste neprijatelj komunizma. Krijete u tim vašim jazbinama dezertere i trujete ih mržnjom prema svemu što je napredno. Ni reč da nisam čuo! Videvši da sila boga ne moli, kaluđeri ućutaše, a Sreten načini veliku metaniju pred oltarom, celiva ikonu i prekrsti se tri puta, pa najpre zatraži blagoslov od igumana i učtivo upita komesara može li da uzme svoje stvari iz manastirske kelije. Ovaj odgovori da mu ništa ne treba, da će sve dobiti u komandi. Tek kad se nađe u porti, Sreten primeti nekolicinu naoružanih vojnika i još više mladića u gunjevima i opancima, bez oružja, očigledno pokupljenih u kućama svojih roditelj, mobilisanih od ovog politkoma, spremnog da im na licu mesta izriče presude i vašem "Bogu na istinu". A kad izađoše iz porte, ona partizanka skide s ramena jednog vojnika mitraljez, pa ga utrapi Sretenu uz reči: - Rođen si, bre, za mitraljesca! Taman za tebe, ja ću te naučiti kako se njime rukuje, a još ću te, tako mladog, ponečem naučiti… Penjući se uzanom stazom uz Kablar, posle jedva stotinak metara, odozgo, s njegovih vrhova, zapraštaše plotuni pušaka i rafali mitraljeza i isekoše grane stabala divljih voćaka pored kojih su prolazili. Ne čekajući komandu ova grupa se baci i stropošta niz strminu, a Sreten baci onaj mitraljez i pritaji se u povećoj jami zaklonjenoj stenom. I dok su i dalje odjekivali plotuni, bivajući sve bliži i jasniji, činio mu se da u njegovoj blizini nema nikoga - oni što su ga poveli prsli su na sve strne, gubeći se po šumi i stenama. Tu je, u toj jami, ostao do svanuća, blagodareći Bogu što ga je na ovaj način
spasio, pa se, zaobilazeći Blagoveštenje, zaputi prema crkvi posvećenoj svetom Iliji… Božija služba u ovom hramu obavljala se jednom godišnje, na praznik, ovog svetitelja. Pošto oprezno načini krug oko hrama, uveren da nema nikoga u njegovoj blizini, Sreten u kamenom udubljenju iznad vrata nađe ključ, otvori vrata i tiho, prilazeći ikoni, otpeva tropar svetom Iliji. Zatim upali kandilo i stade da se moli Bogu i blagodari za izbavljenje. Dva dana i dve noći Sreten je proveo u hramu: danju je, oprezno, izlazio i sedeo na skrovitim mestima, noću se zaključavao u hramu, ne paleći ni fenjer ni sveću - bojao se da bi ga i jedva primetna svetlost mogla otkriti. Trećeg dana, osetivši glad, odluči da ode do prvih kuća i zatraži koji zalogaj hleba. Znao je da su seljani oko manastira dobri i molitveni ljudi, da imaju strah od Boga i da, kao razumni ljudi, ne čine zlo. U prvoj kući, na čija je vrata pokucao ne samo što je dobio hranu, nego su ga obavestili da se na Kablaru viđa jedna grupica četnika koji nikome ne čine zlo, osim što traže hranu, koju seljani nerado daju, bojeći se partizanske osvete. U selima ima i partizanskih simpatizera koji motre na svačiju kuću: prate svačije kretanje, dolazak poznatih i nepoznatih ljudi. Petog dana, u suton, Sreten se, njemu znanom stazom, zaputi prema Blagoveštenju s osećanjem krivice što je te dobre i plemenite kaluđere tako dugo ostao u neizvesnosti. Prilazio je oprezno, osluškivao, čučao neko vreme pod prozorima konaka i kad se uverio da je sve mirno, da je porta bez vojske, tiho pokuca na vrata igumanove kelije. Kad je ušao, bio je zaprepašćen: zatekao je svoga oca u razgovoru s monasima koji su ovih dana u svojim molitvama pominjali i njegovo ime. Od one noći kad je odveden i kad su odjeknuli oni mitraljeski rafali, nisu oka sklopili. Zalazili su u šumu, pentrali se po kamenjaru, drhtali i od pomisli šta bi moglo da se dogodi… Sreten u nekoliko reči ispriča šta se dogodilo, kako je bacio onaj mitraljez i kako su onaj komesar i njegovi mobilisani borci, posebno ona partizanka, bežali kao zečevi, ne hajući za ostale. Pretpostavlja, reče, da su pobegli i neki od onih mobilisanih mladića… Otac Budimir ispriča kako im je pre dva dana u kući bila partizanska vojska - doveo je rođak Dragan Lučić, Sretenov brat od tetke - postao i on neka zverka. Ne kriju da su došli da povedu Sretena. rekoše da im je potreban pismen čovek, neće, obećavaju, Sretena uputiti na front, neka se toga niko ne boji, nego će kao školarac raditi u administraciji. I, eto: otac došao da mu to ispriča, da zajedno vide kako će i šta će dalje. Budimir reče da bi Sreten trebalo da veruje Draganu, svom rođaku, neća ga, valjda, prevariti, nije dosad pokazivao neke ružne osobine. Budimir onako, uzgred, reče da se pribojava za ostale sinove - ako se Sreten ne odazove, može ih zadesiti neko zlo… Vidi Srete da nema izbora, nema kud, da ovim odbijanjem i skrivanjem može da navuče zlo na kuću, mogu, zbog njega, stradati i njegova mlađa braća i roditelji… Kaluđeri Vasilije i Julijan izraziše nadu da će taj njihov rođak održati reč pa dadoše blagoslov za Sretenov odlazak… Sutradan, u rano jutro, Budimir i Sreten spustiše se niz puteljak u ugrabiše, u poslednji trenutak, voz za Požegu. Kratka vožnja, stigoše brzo, zaobiđoše centar varošice i sporednim putevima krenuše prema selu. Samo što se Sreten pozdravio s majkom i braćom i što je progovorio koju reč, u kuću banuše vojnici. Sreten pomisli da su oni čučali negde u voćnjaku, zaklonjeni štalom, i čekali da se on pojavi. Šest vojnika predvodi rođak Dragan Lučić. I dok vojnici stoje bez reči, Dragan se pozdravi sa svojom tetkom Jelicom, Budimiru pruži ruku a Sretena bratski
zagrli i reče da mu je milo što se vratio kući. Zatim, ne gubeći vreme, reče da Sretena čekaju u komandi, da im je potreban kao školovan čovek, da će raditi u pozadini i da je on garant da ga neće otpremiti na front. On je, reče, ispričao svome starešini da je Sreten bogoslov, da ne mari za oružje i da se grozi i na pomisao o prolivanja ljudske krvi. Sretenu kao da neko šapuće da je đavo ušao u njegovog rođaka, da ga je obrlatio, ovladao njime, učinio ga poslušnikom nove vlasti i pita se, u sebi, kako da stane pod nekrst. Boji se prevare i čudi se odakle izviru te reči o slobodi, pravdi, novog narodnoj vlasti, srećnom životu, brizi koju će nova vlast posvetiti svakom čoveku. Otkuda u Draganu te reči i otkuda mu moć da bude garant da mu se nikakvo zlo neće desiti, da će ostati u pozadini. Zaboga gotovo do juče su imali isto mišljenje i isti stav - slagali su se u tome da je rat prokletstvo, da je srpski narod zavadio neko sa strane, da je gurnut u bratoubilački rat ne bi li što više Srba izgubilo, da su komunisti pobili mnoge nevine ljude, opljačkali kuće i oskrnavili hramove… Išli su, ranije, u isti hram, molili se istom Bogu, postili i pričešćivali se. A sada: uhvatila ga neka zaraza o bratstvu i jedinstvu, o srećnom životu, o jednakosti i pravdi, sve to sada u vreme kad i on, rođak, na banderama i seoskim tarabama, pa i na zidovima kuća, gleda presude nekih sudova o stranim ljudima i oduzetoj imovini… - Smeju mi se drugovi, Sretene - iz Dragana progovara zao duh. - Smeju se i kažu: kakav si ti partijac kad ni svoga rođaka ne možeš da privoliš da nam priđe… Danas nijedan mlad čovek ne može da ostane po strani, mora da ima svoje mesto u društvu, u zajednici… - A gde je mesto onima koji ne bi pod petokraku? - upita tiho Sreten. - Jesi li svestan šta tražiš od mene? Zar da se odreknem vere, Boga, crkve, roditelja? Znaš da osuđujem svako zlo, znaš dobro da me politika ne zanima, da ne naginjem i ne pripadam nikome osim Bogu. Šta je to najednom, preko noći, ušlo u tebe zaboga! Hoćeš da i ja služim antihristu, da verujem u njihove gluposti i gadosti… - Sine, Dragan ti želi dobro - umeša se majka Jelica. - On nam je najbliži, ne bi te naveo na zlo, braća ste… Onih šest vojnika, još su sedeli i slušali razgovor, naglo ustadoše i pogledaše u Dragana. - Sretene, milom ili silom! - procedi Dragan kroz zube podižući se sa stolice. - Svojom voljom pod nekrst, je li? To tražiš od mene, rođače. Milom nikad! Neka se zna da sam silom odveden iz svoje kuće. I neka se zna da me je odveo rođak Dragan Lučić. - Vojnici, znate kako glasi naredba! - reče Dragan i izmače se korak nazad da bi vojnici mogli da obave ono što im je naređeno. Ruku vezanih na leđima vojnici izvedoše bogoslova Sretena Cvetića iz roditeljske kuće. Sretenu Cvetiću će se neko vreme izgubiti trag, što će osujetiti piščev pokušaj i želju da prati njegovu sudbinu. Gubi se trag mladom bogoslovu i za već sluđene roditelje i braću, mada čine ono što je u njihovoj moći: traže svog rođaka Lučića, ne nalaze ga, odlaze u razne komande, u kojima im govore da im je to ime nepoznato, obilaze manastire pod Ovčarom i Kablarom, tamo unose pometnju među kaluđere… Miloje Cvetić, Sretenov mlađi brat gimnazista, bio za to vremenu Vojvodini, u Starom Žedniku, kod Subotice, s njim bio Boriša Daničić, vršnjak i komšija - pobegli onog dna kad su videli vezanog Sretena. Borišin otac bio četnik, povukao se negde u Bosnu, a po selu se pričalo da će komunisti pobediti sve četničke sinove… Radili njih dvojica, kao posluga, na nekom zaleđu, dobili neku paru, pa Miloje odatle ode u manastir Rakovicu, ali i tu, gonjen nekim strahom, ne nađe spokoja, nego stigne u Pećku
Patrijaršiju, a odatle, posle nekoliko dana, u Blagoveštenje pod Kablarom: tu je Srete našao utočište, tu će i on, ako Bog da, naći smirenje… U kući Cvetića, život kao d je zamro: Budimir je provodio besane noći, osvrćući se na svoj život i tražeći u njemu neku odgonetku za sve što ga je snašlo - o dvojici sinova ne zna ni da li su u životu. Grešan, misli, svakako jeste, jer nema čoveka bez greha, ali se svake nedelje, obavezno, u hramu molio Bogu da mu oprosti grehove, učinjene voljno i nevoljno… Nije li, pitao se, grešan i zbog onog oružja koje je posle aprilskog rata i našeg sloma skupljao po putevima i jarugama i skrivao ga pomišljajući da će doći vreme kad će zatrebati. Nije to bilo malo - desetine pušaka, bombi i sanduka municije ostavio je na sigurno mesto. Kad su se pojavili partizani, uzeli su sve što je bio prikupio - bili su mu na tome mnogo zahvalni, ali su mu četnici, kad su se pojavili u selu, mnogo zamerili, pa bogme i pripretili. Jedan iz kuće uvek pod oružjem U dvorištu nekolicina vojnika gura neku burad S jeseni prve ratne godine, četnici su ga u četrdesetoj godini života mobilisali: vatreno krštenje bilo je na Trešnjici, gde su se krvnički sudarili četnici i partizani. Tada jebio dvostruko poražen: kao pripadnik četničkog odreda i kao čovek - nikako mu nije odgovarala to međusobno satiranje… Posle te borbe vratio se kući, da bi nešto kasnije "odužio" dug četnicima za mlađeg brata Milomira s kojim je živeo u zajedničkom domaćinstvu. Jedan je morao biti pod oružjem… Do rata je dugo, godinama, radio na izgradnji puteva Drinske banovine: Užice, Obrenovac, Prijepolje, Pljevlja, Kremna, Zlatibor - samo su neka mesta na kojima je trošio snagu, ali je dobro zarađivao. Imanje je bilo slabašno, tanko, a trebalo je hraniti ženu i šestoro dece svi sinovi. Boga nije zaboravljao, ma gde bio nedeljom je stizao u hram da se pomoli za zdravlje svoje dece i svih ljudi. U mislima se ponovo vraćao na onu borbu na Trešnjici: i tada se, sećao se, molio Bogu da svaki njegov metak, ako su s druge strne Srbi - promaši. Molio se, iskreno i toplo, da on ne bude taj koji će proliti srpsku krv… Svi oni, šaputao je, nečiji su sinovi i braća, nečiji roditelji - neko će za njima zakukati. Zakukati i proklinjati. Da su Nemci s one strne fronta, ne bi se tako ponašao: nišanio bi i ne bi štedeo municiju - oni su uljezi, okupatori, hoće tuđe. Jelica je nešto poslovala po kući, brinula se o stoci i živini, jecala samo kad je bila usamljena, oči su joj mutne i natekle od suza. U njoj je tinjala nada da je Sreten živ, neće valjda njen sestrić Dragan dopustiti da mu se neko zlo dogodi. Bio je, istina, grub prema Sretenu, biće, misli, da je nov vlast i njega pritisla, možda mu je i zapretila pa se onako poneo prema Sretenu. Sreten je, govorila je, blagorodno dete, pobožan je, načitan, pametan, pažljiv, nikome zlo ne bi poželeo, ali ne voli oružje - zna da je svako oružje smrtonosno, da ubija. Nije mogao da gleda ni kad o prazniku zakoljemo pile, sklanjao se iza štale. Kad je bio mali, mogao je lako da zaplače kad smo o Vaskrsu klali jagnje - nije mario za meso, povrće mu jebilo glavna hrana. Najlepše mu je, govorio je, bilo u manastiru: molitve, učenje, rad u polju, susreti i razgovori s vernicima. Bog ga je, često je govorio, izabrao za manastirski život, ali tek pošto završi škole. I gospod Bog, nada se Jelica, neće dopustiti da mu zli ljudi učine zlo - uzeće ga Bog pod svoje okrilje… Jednog dana - bejaše već proteklo dosta vremena - neko Cvetićima dojavi da u Jeminskoj steni ima neke vojske, da se tu uvežbavaju i transportuju dalje, ali niko ne zna kuda.
Budimir gotovo poskoči pa, ne govoreći ništa ukućanima, krenu prema varošici ne bi li što pre uzvratio prevoz do ovog sela na pruzi uzanog koloseka, odakle su seljani vadili kamen za gradnju svojih kuća. U nekoj drugoj prilici, da je mlađi, i da nije satrven neizvesnošću, Budimir bi ovo rastojanje pretrčao, ali je i sada imao sreću: nekako istovremeno na stanicu stigoše i on i voz. Stiže brzo pred oniske zgrade opasane bodljikavom žicom. U dvorištu nekolicina vojnika gura neku burad, na kapiji mlad vojnik u vojničkoj bluzi nepoznatog porekla i suknenim čakširama. Budimir ga pozdravi i upita za Sretena Cvetića, opisujući ga kao visokog i mršavog momka. Vojnik reče da ga ne poznaje, zatim dodate da se ovde ne zadržavaju dugo, nekoliko dana, pa ih otpremaju dalje, ali ne reče kuda. Ne može da ga pusti u krug, zabranjeno je, ali može da pozove nekog od starešina. Zatim dade znak rukom jednom vojniku i ubrzo se pojavi oficir: on reče da ne poznaje Sretena, da se ovde ne čuvaju spiskovi vojnika, zatim reče da je sinoć jedna poveća grupa transportovana prema Sarajevu. Možda je, reče oficir, u toj grupi Sreten Cvetić. Budimir zna da bi lako odgonetnuo šta se zbiva sa Sretenom, kad bi našao Dragana Lučića. A on kao da je u zemlju propao - niti ga ima u selu i komandi, niti se javlja svojim ukućanima. Ide Budimir pešice prema varošici i glasno razmišlja: gajiš ga osamnaest godina, strepiš, drhtiš nad njim, budiš se noću, pokrivaš ga, trčiš do lekara, pratiš do škole, misliš kako da ga odeneš i obuješ, da ga zaštitiš od zime, da ga usmeriš na one puteve kojima idu časni ljudi. Tucaš šoder ukraj drumova, prosecaš put kroz klance, meriš dužinu puteva… Kad stigne plata, trkneš kući, pomiluješ decu, popričaš sa ženom, ostaviš novce, pa nazad, na put, na šoder. Od zore do sumraka. Ne štediš sebe, ne zabušavaš, a bilo bi i nepošteno: država te dobro plaća. Onda naiđe sila, vojska naša, i odvede ti onog nad kojim si drhtao i strepeo od rođenja, od kolevke. Ma kakva vojska! Dođe blizak rođak, preko noći obrlaćen, otrovan, spreman na sve, a slatkorečiv, te ovo je naša vojska, narodna, oslobodilačka, i vlast je takva, narodna, a Sreten će, veli blizak rođak, da radi u pozadini, pametan je… Jeste, dođe rođak sa šest vojnika - oni, vojnici, ćute, a rođak sipa obećanja… A posle proradi u rođaku zlo, naroguši se, postade grub i, bogme, zapreti: ići ćeš s nama, veli, milom ili silom! Ma da vidiš ti moga Sretena: neće milom, hoće da vidi kakvo je zlo u rođaku, hoće da odmeri na šta je sve spreman… A spreman je, videće se, da izluči zlo, da kao zmija palaca jezikom: vojnici, vi znate kakva je naredba! Oni, vojnici, prestrašeni a poslušni: jedan iz džepa izvadi konopac, ular kojim se stoka vezuje, i zgrabiše Sretena - on se ne opire, pusti da mu vežu ruke na leđima. Dvojica, svakako po naredbi, uđoše u štalu i izvedoše vola na ularu. Ular sličan onome kojim je vezan Sreten… Odvedoše, tih dana, i sina Ljubišu, dve godine mlađeg od Sretena - ne zna ništa ni o njemu, a Miloje, petnaestogodišnjak, javlja se iz Vojvodine, pa s Kosova i Metohije - hoće, dete, da zavara trag, goni ga, dalje od kuće, ona strašna slika vezanom Sretena… Moj sin, moj Miloje, milo moje dete misli da tamo kud beži nema onih što vezuju i ubijaju, što silom privode pod petokraku i što Boga poriču i pucaju u ikone svetitelja… Hoće, šapuće Budimir, da mi unište porod, da mi zatru kuću, živog u grob da me oteraju… S tim sumornim mislima, Budimir tek u sumrak nevoljno uđe u svoju kuću.
Zanemeše kuće Cvetića. Posle nekog vremena, do Budimira dopre glas da se jedan vojnik, neki Tešić, iz susednog sela, vrati iz Ozne, pa možda zna nešto o Sretenu. Čovek koji ga obavesti o ovome reče da je taj vojnik invalid, da je ranjen u nekoj borbi, ali i da je veoma povučen u sebe pa nerado govori o ratnim događajima. Hteo je komšija još nešto da mu kaže, ali Budimir pomisli da je i ovo dovoljno pa kao zapeta strela krenu prema kućama Temića. Udari prekim putem, preko livada, kroz voćnjake, ravnicom, koja se pružala u nedogled. Kad bi na domaku sela, raspita se za kuću koju traži. Bio je na dve-tri stotine metara od nje. Čim uđe na kapiju, zalaja pas, pa se gotovo istog trenutka pojavi domaćin, čovek njegovih godina, skrušen i sav nekako oronuo: Budimir reče ko je i šta je, iz kog je sela, reče i zašto je došao, možda taj vojnik zna nešto o njegovom sinu. Unutra, za stolom u kuhinji, blizu šporeta, sedeo je mlad čovek, mršav, ispijen i nevoljan, po godinama možda Sretenov vršnjak. Čim otac uvede pridošlicu, mladić ustade i pruži levu ruku da se pozdravi. - Ranjen si, sinko? - očinski upita Budimir zagledajući u njegovo ulegnuto desno rame. - Ostadoh bez desne ruke! - suvo reče mladić, nespreman da o tome opširnije govori. - Nisi, sinko, nisi! - hoće da ga uteši Budimir. - Ruka je na svom mestu, ranjena, zaceliće se uskoro. Važno je da je glava na ramenu… - Ruka mi je nesposobna, oduzeta - jedva procedi mladić. - U ovim godinama… - A ja došao da se raspitam za Sretena - pređe Budimir na ono što ga obespokojava i muči mesecima. - Da upitam za Sretena Cvetića, možda si ga poznavao ili si čuo za njena. Mladić se primetno trže i uznemiri, zakoluta mutnim očima, htede nešto da kaže, ali se uzdrža. - Jesi li čuo za njega? - nestrpljiv je Budimir. - Je li on bio bogoslov? Jeste, znači da ga poznaješ - jedva izusti Budimir. - I šta reče da ti je on? - upita mladić suznih očiju. - Sin, sinko moj, sin, najstariji, silom odveden iz kuće. Mladić zuri u prazno, dugo traži reči koje će izgovoriti. - Slušaj… kako da ti kažem… ovaj… Možeš to saznati i od drugih, ali Bog te je uputio na mene. Greh je da prećutim i greh je da lažem… - Je li živ? - drhti Budimir.
Mladić oborene glave, kao da je i sam kriv, ćuti. Zatim jedva čujno prozbori: - Nije! - Poginuo u borbi? - zajeca Budimir. - Ne! Streljali ga! - Ko? - Komunisti! - ote se opasna reč mladiću. - Ubili ga pred postrojenim bataljonom, pred mladim, mobilisanim vojnicima… Budimir zarida i pokri lice šakama. Neočekivano iz mladog invalida, koji je dotad o svemu što je doživeo ćutao i pred roditeljima, pokulja dugo skrivana muka: - Pokupili nas po kućama, zajmili kao stoku, neke odveli vezane; ja sam bio u kasarni, drugi, čujem, po školama, nekima dadoše puške i izvedoše na obuku, druge drže pod stražom, valjda im nešto sumnjivi… Dva puta nedeljno prazne kasarne i druge zgrade, dovode druge mladiće, a nas transportuju vozovima. Ja sam propustio tričetiri voza, nisu me izvodili na obuku, ni oružje mi nisu dali. Komesari ispituju sve redom. Prvo te pitaju da li je neko iz familije u četnicima, pa kakvog si imovnog stanja. Pitali su još ponešto, ali su ona dva pitanja bila obavezna. Vidimo mi da je opasno reći da je neko od naših bio u četnicima - neki momci su tako bili prinuđeni da lažu… Bile su i neke posebne grupice vojnika za koje se govorilo da su opasni, prisluškuju razgovor i dojavljuju… Prvi put sam čuo reč provokator - činilo mi se da je to nešto sramno i strašno. Kad smo krenuli, neki s puškama, neki bez oružja, ukrcali su nas u voz - niko ne zna kud idemo… … Neki su išli pravcem prema Beogradu, neki prema Sarajevu - vojnici su, gledajući kroz prozor, glasno izgovarali nazive stanica pa sam po tome zaključio da idemo prema Sarajevu. Dva puta sam s ocem išao u ovaj grad - prodavali smo rakiju i kajmak… … Zastali smo na pojedinim usputnim stanicama da bi vojnici napunili čuturice i flaše vodom - svuda su na tim stanicama bile česme. Neki su pokušavali da pobegnu, ali su ih vojnici, oni u s oružjem, jurili, poneke hvatali i predavali oficirima, a ovi su ih tu, na licu mesta, pred nama, streljali. Bože, šta ja to pričam! Užas! Šta mi to gledamo! Streljaju naše drugove i ostavljaju pored pruge… Mislim: jadna im majka, otpremila ih sa strepnjom, gurnula u torbu zastrug sira i kajmaka i pogaču nekako ugurala, uvila juče u vezeno platno, stavila i preobuku, nada se povratku, a njih, mrtve, ostavljaju železničarima. Ako ih ne ukopaju, razneće ih psi… … Idemo dalje, ali čim dve-tri stanice ostadoše iza nas, voz ulagani i stade na otvorenoj pruzi. Mi, u vagonu, zanemeli, neki poskakaše s drvenih klupa, otvoriše prozore i šapatom javljaju ono što vide. A gledaju užas: oni provokatori guraju jednog vojnika iz vagona. Možda iz prvog ili drugog vagona, ne znam tačno, ali znam da sam bio u poslednjem, petom. Ubrzo, potom čuli smo dva pucnja, pa je voz krenuo lagano. Gledali smo kroz prozor i ugledali mrtvog regruta pored pruge…
- Ćutimo, bojimo se provokatora među nama, ali se pogledom pitamo: ko je sledeći? U čijim smo rukama? Ko sudi i presuđuje ovim mladićima koje su otrgli iz roditeljskog okrilja, pa ih sada ovako ubijaju i njihove leševe ostavljaju pored pruge da ih kidaju i raznose psi… … Kasnije ćemo saznati da je onaj veselnik, što ga ostaviše mrtvog na otvorenoj pruzi, rekao da će pobeći čim mu se ukaže zgodna prilika, to čuli provokatori pa zaustavili voz, da bi dojavili komesaru. A on, komesar, metak u čelo - tako su, veli, Sovjeti radili za vreme njihove revolucije: ubijali su kolebljivce, paničare, buntovnike, one koji ne veruju da komunizam donosi sreću. A ovo je revolucija, rat još traje, svaki otpor, makar i pojedini, treba odmah kazniti. I niko ih, zna se, neće pitati koliko su ovih regruta, ako se tako mogu nazvati ovi silom povedeni mladići u gumenim opancima, pobili… … Čim smo došli u Trnovo, blizu Sarajeva, oni provokatori su unapređeni, dobili su činove, postali strah i trepet. Noćivali smo u nekim prljavim zgradama, na slami. Ne znam koliko je tu bilo vojnika, tek sutradan su formirani vodovi, čete, bataljon. Dobili smo oružje, počela je obuka, ali ne samo u rukovanju oružjem, nego i ona druga, politička… Svakog jutra neka predavanja: komesari govore o zbivanjima u svetu, pobedama Sovjetskog Saveza i kako će oni, Sovjeti, zavladati svetom, o bratstvu i jedinstvu, o neprijateljima kojih još ima u ovom delu Bosne i Hercegovine, i o borbama koje predstoje… … Trećeg dana po našem dolasku - uzbuna: poskakasmo iz one slame, pomišljajući da smo napadnuti i da nam predstoji vatreno krštenje. Jutro vedro, tek svanulo, april je, ali je proleće, čini se, još daleko - po brdima okolo vidi se sneg. Postrojiše nas na livadi, onako bunovne i preplašene, drže nas neko vreme u neizvesnosti. Ja nikako ne uspevam da se oslobodim onog strašnog prizora: onog vojnika, regruta, ubijenog na pruzi. To me navodi da pomislim da nam opet spremaju neko zlo… … A da je zlo, videćemo ubrzo: nekolicina onih naprečac unapređenih doušnika, provokatora, kako smo ih zvali, vodi jednog visokog i mršavog vojnika, vezanih ruku na leđima. Mislim: opet neki begunac. Iza njih grupa oficira, među njima i onaj što nam je držao časove - svi namračeni. Mi postrojeni, po četama - načinismo kvadrat. U taj kvadrat uđoše presuditelji i onaj vezani vojnik, bled kao smrt, ali stoji podignute glave. Komesar započe govor: Drugovi vojnici, mi se, kao što znate, borimo protiv neprijatelja naše zemlje, a videćete da imamo neprijatelja u našim redovima. Akademik krupno laže Robijaš Mileta Đurđević iz Šapca poništio je lažni prevod Vladimira Dedijera i na engleskom jeziku pisao tragičnu sudbinu Brozovih zatočenika Da malo skratim priču, jer je ovo samo podsetnik, ministru Zečeviću je i ovo poniženje sveštenika bilo premalo pa je predložio Toromanu da ih upregne u vuču valjka, da, kao volovi, vuku valjak po zatvorskom krugu. Da ih na taj način ponizi. Iako je bio zlikovac, specijalista za mučenje, Toroman se na to nije usudio, ali ne zbog vlasti u Beogradu nego iz straha da bi to moglo dopreti do svetske javnosti: kako se muče i ponižavaju srpski sveštenici. A u to vreme sve češći posetioci bili su novinari iz zapadnih zemalja. Prevodilac ovim novinarima bio je Brozov biograf i akademik Vladimir Dedijer, bivši stipendista kralja Aleksandra, koji ga je izdržavao sve vreme studija u Londonu. Da je Dedijer prevodio istinite reči zatvorenika ne bi nikome smetalo, ali on ih je izvrtao, on
je lagao bez trunke stida. Sve dok jedna američka novinarka, koja je bila na čelu delegacije stranih novinara, nije naletela na Mileta Đurđevića, svršenog studenta iz Šapca koji je znao engleski jezik. Pretili mu surovom kaznom Videći mladog, stasitog Đurđevića, novinarka je zastala pred njim i upitala prevodioca: ko je ovaj mladić i zašto je osuđen. Đurđević je rekao da je osuđen na deset godina robije zato što je pripadao ilegalnoj organizaciji koja se opirala komunističkom nasilju i lecima pozivala narod na građansku neposlušnost. Dedijer je preveo da je osuđen kao opasan staljinista i protivnik demokratije u zapadnim zemljama. Na tome bi se završilo da Đurđević nije progovorio na engleskom jeziku. Rekao je da prevodilac ne govori istinu, da on nije staljinista nego antikomunista, a zatim dugo govorio o mučenju, gladovanju, iscrpljenosti zatvorenika, ističući da su svi oni protivnici komunističke diktature. Dedijer je zanemeo, a upravnik robijašnice Dušan Milenović je besneo, psujući Đurđevića i preteći mu surovom kaznom. Đurđević je i njegove psovačke reči i pretnje preveo američkog novinarki. Milenović je ostvario svoju pretnju - Đurđević je tri meseca prolazio kroz uobičajenu torturu, a mi smo ubrzo saznali da je ovoj novinarki, zbog navodno lažnog prikazivanja stanja u našoj zemlji, zabranjen ulazak u Jugoslaviju. I kako sada, pitam se, da zaboravim ovog šabačkog viteza, ovog u to vreme mladog Đurđevića koji se, znajući šta ga čeka, usudio da pred svojim dželatima kaže istinu! Ne dam ni protu Bankovića? Onog plemenitog, srčanog i umnog protu Bankovića! Ni zločinca popa Zečevića, Brozovog ministra. Neka ostane u zapisima. Neka se zna čitaće ih, siguran sam, novi srpski naraštaji. I čudiće se, svakako, kako smo preživeli tolika nasilja nad umom i životom. I kako su se neki ljudi ovog tla lako i brzo odricali sebe, svog imena, svog korena, svoje istorije i časnih predaka. I čudiće se, možda, zašto smo ćutali kada je trebalo da progovorimo snagom groma. A prota Sava Banković nije ćutao. Svake nedelje, i na svaki hrišćanski praznik, u sivoj robijaškoj odeći, bez ijednog detalja crkvene odežde i crkvenog znamenja, služio je liturgiju. Pomagali su mu sveštenici i mladi zatvorenici koji su, zahvaljujući proti Savi znali liturgiju napamet. Bio je to hor od oko 300 duša u slavu Boga. Pojanje se čulo i u drugim zgradama, dopiralo je i do stražara na visokim kulama s kojih se danju i noću motri na visoke zidove “ukrašene” bodljikavom žicom. Tu liturgiju, taj snažni poj više stotina ljudi zatočenih u sremsko-mitrovačkom kazamatu, tu spremnost na svaku žrtvu u slavu Gospoda Boga, nikad neću moći da zaboravim. Ni ono što je usledilo. Ne znam koliko je vremena prošlo ali znam da je u sobu, praćen stražarima sa uperenim mašinkama, uleteo Radovan Marković, šef zatvorske Udbe i jurnuo na protu Bankovića hvatajući ga za gušu. -Umukni ili ću te zadaviti! - odjeknula je zastrašujuća pretnja po zlu čuvenog Markovića. Prota Sava, prigušen šakama ovog zlikovca, ućutao je, ali samo za trenutak. Čim je Marković skinuo ruke s njegovog grla, rekao je glasno da ga svi čuju: -Da me udaviš možeš, ali da me zaustaviš u molitvi Bogu ne možeš! Bio je ideal mladih I nastavio je prota Sava Banković da poje liturgiju sve dok Marković nije stražarima naredio da ga vežu lancima i odvedu u betonsku ćeliju. A ta ćelija je, znali smo, bez ležaja, bez stolice, sa gvozdenim vratima sa kojih kaplje voda na betonski pod. Ta ćelija je gubilište, vodenički kamen koji melje čoveka, njegovu volju, dostojanstvo i čast... Ni ovo mučilište nije slomilo protu Savu Bankovića.
Petnaest krsnih slava i petnaest Božića i petnaest Vaskrsa proveo je prota Sava Banković u sremsko-mitrovačkom kazamatu. Umesto slavskog kolača - parče proje! Samo je plamičak prokrijumčarene voštanice podsećao na njegovu krsnu slavu svetog Simeona Stolpnika. Izdržao je prota Sava i poslednji dan svoje petnaestogodišnje robije, fizički potpuno oronuo, ali duhovno jak i ponosan na svoj nepoklek pred komunističkim zlotvorima. A kad se našao izvan zatvorskih zidina za njega nije bilo ni posla ni hleba nasušnog. Nisu ga, iz straha, uzeli ni za crkvenjaka. Budući da za protu Savu nije bilo mesta ni u školi ni u crkvi, bilo ga je ponovo u robijašnici Sremske Mitrovice: na montiranom procesu, ponovo je osuđen na četiri godine robije! Kad je, potpuno nevin i to izdržao, našao je utočište u manastiru Ravanica u Vrdniku. I tu je bio pod prismotrom. Zašto ja u ovom podsetniku za komuniste i one koji kriju njihove zločine ovoliki prostor posvećujem proti Savi Bankoviću? Zato što je nama mladima, osuđenim zbog ilegalnog štampanja i rasturanja letaka, bio učitelj, profesor, duhovnik bez premca. Svi smo u otporu komunističkom nasilju hteli da ličimo na njega! Sve što smo naučili o hrišćanstvu, pravoslavlju, svetiteljima, praznicima, svetom Savi, svetoj lozi Nemanjića, o našoj mučeničkoj crkvi kroz vekove, o Vidovdanu i Kosovskom zavetu, o vladiki Nikolaju Velimiroviću, o Konkordatu i krvavim litijama u prestonici na kojima su i vladike i sveštenici i vernici štitili čistotu pravoslavlja - sva ta temeljna znanja stekli smo zahvaljujući učenju prote Bankovića. Pričao nam je prota Sava o svom ispisniku i kolegi svešteniku Vojislavu Stojiloviću, koga su komunisti usmrtili na svirep način. Prota je bio na službi u selu Srednjevu, u požarevačkoj nahiji. Bez ijednog razloga, iz čiste obesti, ovi otpadnici od vere i nacije vezali su mu ruke i tako vezanog privezali za zadnji deo opljačkanog automobila. Rekli su mu: ako hoće da živi, neka trči za automobilom! Trčao je sveštenik Stojilović stotinak metara, a kad je vozač ubrzao kretanje pao je i tako izmrcvaren, poluživ, dovučen u selo Rabrovo, u kučevskoj opštini. Tu su mu, potpuno unakaženom, sudili... Da ne dužim ovu jezivu priču: šumskom testerom sekli su ga na komade! Da zaboravimo? Da oprostimo? Da ove mučne prizore potisnemo iz pamćenja? Da zaboravom omogućimo da se zlo ponovi? Ne! I hiljadu puta ne! Vraćam se proti Popoviću Kako da ga potisnem iz pamćenja? Njega koji je Bogu i rodu svom služio u selu Štrpci kod Priboja i drugim naseljima oko reke Lima. Prota je bio omiljen, u svaku kuću s radošću ulazio i radosno ga dočekivali, krštavao i venčavao, išao na konju i pešice, pozivao na trpljenje i strpljenje, na slogu. Trebalo je to tako i za vreme italijanske i nemačke okupacije, otimali se o Priboj četnici i partizani, padale ljudske glave, Limom oticala i krv... Nekako oko Božića 1946. godine smrtonosna sumnja pade na kuću prote Popovića: on, prota, zna gde je general Draža Mihailović! Tako mislili gonioci. Možda ga je uoči Božića pričestio? Išao je tih dana prota do Višegrada, do Ruda, Dobruna, bio u naseljima oko reke Undrulje. Nije znao da je imao nevidljive pratioce - svaki njegov korak bio je zabeležen. Ipak, tragače, a naročito njihovog vođu Krcuna izdalo je strpljenje. Presreli su protu na putu, ispitivali ga, prota odbijao svaku pomisao da ima kontakt sa generalom, a vođu ponovo izdalo strpljenje pa naredio da proti vežu ruke i noge, da mu skinu odeću i da mu zapale vatru na grudima! Cvrčalo je telo prote Popovića, ali su njegova usta zanemela. Ništa od njega nisu mogli da saznaju. Prota se dugo lečio melemima i govorio da ga je Bog sačuvao da bi mogao da svedoči.
Presude je izricala mržnja Ko nije bio za Broza, bio je optužen da je protiv svoga naroda - teže optužbe nije moglo biti. Kad bi se, zbilja, ovako naotimali, napljačkali, naputovali, naslikali na televiziji i u novinama, naodmarali u raskošnim vilama na još raskošnijim ostrvima, jezerima i planinama. Kad bi, da nije njega, mogli da imaju one tajnovite “diplomatske magacine” u kojima su za bagatelu uzimali engleske štofove, pozlaćene tanjire, stilski nameštaj, kožne jakne i mantile, odeću i obuću. Da nije bilo Broza, ne bi bilo ni onih servisa za snabdevanje porodica komunističkih funkcionera. Neće biti spokoja Pa, nije, valjda, neko i pomislio da drugaricu generalicu ili drugaricu pukovnikovicu ili drugaricu partijskog sekretara vidi na pijaci sa zembilom u rukama! Ne, naravno. Zato postoji telefon u servisu: Za sutra pirotsko jagnje, kačicu homoljskog sira, jednu njegušku šunku, tri kila zlatiborske pršute, kraljevački kajmak. E, sad, niko razuman nije očekivao da drugarica generalica ili drugarica predsednica pripaše kecelju i pripremi večeru. Ne, naravno, tu je posluga, tu je visokokvalifikovana kuvarica, tu su servirke... Proleteri se izborili da imaju sluškinje. Sećate li se onog Brozovog oficira, uparađenog i sa ordenjem na mundiru, onog što je odbijao da se pozdravi desnom rukom? Za rodbinu i prijatelje imao je objašnjenje: “Hoću da sačuvam topli stisak ruke druga Tita. Osećam kako mi dlan još gori od vreline tog stiska”. Bilo je to, novine, su pisale, na prvu godišnjicu smrti njegovog vođe i učitelja. Šapčani sve pamte. Voleo bih da sada sretnem tog oficira i da ga upitam: nije li mu dlan izgoreo od Brozovog stiska i da li mu je, možda, hladno oko srca? Šta bi rekao danas, posle krvavog rata na tlu Brozove Jugoslavije, izgona miliona ljudi, odsečenih glava, posle “Bljeska”, “Oluje” i otimanja dragulja srpskih zemalja. Zbog neviđene pohlepe bili su poslušni. Sledili su ga. Broz je okom, srpski komunisti skokom. Kad god bi Broz podigao prst, srpski komunisti su podizali nišan. Kad bi Broz spustio prst, srpski komunisti bi osuli rafal u Srbe. Presude je izricala mržnja. Oni koji nisu bili za Broza, optuženi su da su protiv svog naroda! Teže optužbe nije moglo biti. Danju vatrometi slobode, noću masovna ubijanja. Hoće li se najzad saznati koliko su Brozovi “oslobodioci” ubili Srba? Hoće, naravno, čim se iz vlasti uklone oni koji kriju komunističke zločine! Ne može da ostane: pobili, utamničili, osakatili, prognali u tuđinu, opljačkali i - nikom ništa! Ni mrtvi ni rodbina žrtava neće imati spokoja. Nema grada i varošice bez masovne grobnice komunističkih žrtava. Nijedna nije obeležena a sve su poznate. Istina, u poslednjih nekoliko godina neka stratišta obeležena su - krstom. Rodbina pored tog krsta pali voštanice. Neko ispriča kako je ostao bez oca, brata, strica, dede. Bez majke. Ranije su, poznato mi je, dok su bili u opoziciji, ljudi dolazili na stratišta, obećavali, ako dođu na vlast, da će otkopati masovne grobnice, podići kapele, pohraniti kosti i lobanje, podići beleg i napisati od čije su ruke pali. Kad su došli na vlast - zaboravili su adrese gubilišta. Ako su oni zaboravili, misle da je i narod zaboravio. Da su bar jednom došli u novoizgrađeni hram Svete Petke u Šapcu primetili bi na stotine, pa i hiljade, upaljenih voštanica. Crkva je podignuta blizu više puta rušenog drumskoželezničkog mosta odakle su komunistički dželati, bez istrage i suđenja, otiskivali svoje žrtve u Savu, pošto bi ih pre toga mlatnuli maljem, sekirom, krampom, kundakom Crkva je izgrađena dobrovoljnim prilozima građana, uglavnom rodbine žrtava i onih koji nisu izgubili
osećaj za samilost i solidarnost i koji se groze zločina. Izgradnju ovog hrama, kao večnog sećanja na žrtve komunističke tiranije pomogla je i šabačka opština. I nije ovo jedini znak sećanja na žrtve. Šapčani su jedinstveni i po tome što imaju časopis posvećen ovim surovim događajima ideološke zaslepljenosti. Časopis ima simbolično ime: Most. Most koji spaja, most koji okuplja, most koji traži - nezaborav. Most je najsuroviji podsetnik za komuniste i one koji bi da sakriju njihove zločine. U dosadašnja četiri broja na oko 400 strana časopis je obelodanio 448 imena i adresa žitelja Šapca i okoline pobijenih na železničkom mostu i bačenih u Savu. Časopis - po tome je takođe jedinstven - obelodanjuje imena dželata. Svedoče zapisi: dvadeset trećeg oktobra 1944. godine Nemci napuštaju Šabac - oni aktiviraju eksploziv i most pada u Savu. U napušten grad, koji niko ne brani, ulaze oslobodioci. Ubijali maljem i sekirom “Već uveče počinju hapšenja najviđenijih građana: lekara, apotekara, sveštenika, trgovaca. Samo četiri dana kasnije počinju likvidacije na mostu. Maljem. Sekirom. Retko ko zavredi metak. Ne zbog štednje. I tako svake noći. Sve do proleća. Bez suđenja. Novi leševi dodaju se onima što plutaju iz Jasenovca. Deset, dvadeset, nekih noći i preko stotinu novih stradalnika. Iz Šapca i okolnih opština. Srušeni most je baš kao stvoren za obračun sa narodnim neprijateljima - njih oko dve hiljade! Tako su se bar hvalili počinioci. Više se znalo o izvršiocima i naredbodavcima nego o žrtvama. O ubijenima nije se smelo pričati. Ni u porodici. I tako pola veka. Mrak. Zamalo da se zaboravi. E, neće moći! Ne da Most! Ovako u uvodniku prvog broja zapisuje njegov glavni i odgovorni urednik dr Živko Topalović. Nas, čitaoce, rodbinu žrtava i mladost koja gotovo ništa ne zna o komunističkom nasilju, hrabri da Most ništa neće pokolebati, da neće dozvoliti da žrtve komunističkog terora padnu u zaborav. Da li vlast misli da je uspela da nas obmane nekakvim rehabilitacijama, lažnim penzijama za pripadnike ravnogorskog pokreta, nekakvim zakonom o izjednačavanju u pravima jednog nacionalnog, domaćinskog pokreta koji brani svoju kuću i svoju decu sa pokretom koji je bio agentura Kominterne i koji se koristio nemačkom okupacijom da izvrši državni prevrat? Dobro bi bilo da do vladajuće strukture stignu reči protojereja Vojislava Petrovića izgovorene na praznik Sveta Petka u istoimenoj crkvi 2006. godine: “Sećanje na današnji dan pre 61 godinu iz temelja potresa dušu svakog normalnog čoveka. Tačno na današnji praznik nova vlast, koja je sebe volela da zove oslobodilačkom, oslobodila je života na desetine građana Šapca i okoline. A do kraja 1946. godine nevino pobijenih građana Šapca i okoline popeo se na oko dve hiljade. Kako ubiti Srbiju Nevernici i siledžije izvršili su strašni sud nad nevinim ljudima. NJihov cilj bio je jasan: dokrajčiti Srbiju, pobiti bolje, lepše, bogatije, uspešnije od njih, proletera, bolje reći probisveta. Komunisti su pobili više vernika nego bezbožnici u prva tri veka progona hrišćanstva. Onima koje su poštedeli oduzeli su moral, veru, pamćenje. Novi “oslobodioci” pokazali su se kao vinovnici najvećeg i najstrašnijeg bratoubistva i kao najgori neprijatelji svog naroda u našoj istoriji. Danas je prilika da se podsetimo svih žrtava komunističkog terora od Beograda do Banjaluke, Kragu jevca, Kraljeva, Šapca, Krupnja, Knina, Cetinja, Celja, Mladenovca, Maribora, Valjeva, Užica, Sremske Mitrovice, Priboja, Požarevca, Niša, Kopaonika,
Ozrena, Avale, svuda gde je Srba bilo. U Šapcu su, bez suda i utvrđivanja krivice, mučeni, streljani nevini ljudi. Zato je i stari savski most još krvav zbog dželata: Dobrinka Pantelića, Miše Majstorovića, Slobodana Borisavljevića, Seke Devečerske, Mićana Gordića, Tome Matića, Milke Matić, Milutina Popovića, Miloša i Milke Minić. Ubijali su čime su stigli. Pamet Srbije u okovima Sa doktorskim i profesorskim titulama bilo je više od sto robijaša. Među njima Dragić Joksimović, Stevan Moljević, Đura Đurović, Vojin Andrić, Kosta Kumanudi, Dragoljub Jovanović, Radenko Stanković, Lazar Marković, Sava Banković Moglo bi se o proti Popoviću dugo pisati, ali ne zaboravite da je ovo samo podsetnik. Podsetnik za komuniste. I današnju vlast koja sebe naziva demokratskom i koja bi radi lažnog mira i spokoja da sve ove surove događaje prepusti zaboravu. A u pribojskom kraju ovo protino mučenje prepričava se s kolena na koleno. Protina deca, sin i kćerka, odavno u zrelim godinama, pamte komunistički pakao kroz koji je prošao njihov otac. I kroz koji su oni prošli. Vlast bi, izgleda, bila zadovoljna kad bi bili zaboravljeni svi oni koji su preživeli taj pakao i oni koji su sagoreli u njemu. Nisu tu bili samo “žitari” i samo seljaci i jataci, mladi četnici i njihovi bliski rođaci, bilo je u kazamatima mnogo profesora, doktora nauka, poznatih advokata, visokih kraljevskih oficira, studenata, nesvršenih srednjoškolaca, pilota, književnika, trgovaca, fabrikanata. Dražin branilac ruši optužnicu Navodim samo neka imena: dr Stevan Moljević, poznati advokat i jedan od istaknutih vođa ravnogorskog pokreta, dr Đura Đurović, iz Nacionalnog komiteta generala Draže Mihailovića, dr Vojin Andrić, najmlađi doktor nauka u zemlji i vođa ravnogorske omladine, dr Kosta Kumanudi, profesor i bivši ministar, kraljevski namesnik dr Radenko Stanković, Mustafa Mulalić, publicista iz Doboja, predstavnik muslimana u Centralnom komitetu generala Mihailovića, dr Dragić Joksimović, advokat i branilac generala Mihailovića na montiranom procesu, major Žarko Vukosavljević, pilot i književnik, dr Dragoljub Jovanović, predsednik Zemljoradničke stranke, dr Lazar Marković, profesor i bivši ministar pravde, Metodije Milosavljević, teolog i profesor, dr Đura Vilović, književnik iz Zagreba i član Centralnog nacionalnog komiteta, kapetan Andra Lončarić, Milan Rajić, profesor i jedan od onog besmrtnog Bataljona 1.300 kaplara, dr Nikola Popović, rektor Beogradskog univerziteta, dr Dragoslav Stranjković, profesor Teološkog fakulteta i poznati istoričar, dr Milan Žujović, profesor i bivši dekan Pravnog fakulteta, Dobrica Bojović, sin vojvode Petra Bojovića. Dodajem ovom spisku još neka imena: Selimir Ranković, Vladeta Kuzmanović, Časlav Protić, Bora Pekić, Sreten Popović, Perica Jovanović, David Damjanović, Perica Radomir, kapetan Čeda Milošević, Dragan Topalović Gorolomac, Blažo Božić, sin prote Andre, koji je streljan u kragujevačkom krvavom oktobru 1941. godine. Dok je Blažo bio u Sremskoj Mitrovici njegova sestra Radmila robijala je u Požarevcu i kasnije na podmukao način bila ubijena. Imena ovih intelektualaca, profesora i doktora nauka pominjem u znak neizmerne
zahvalnosti što su nama, čije je školovanje bilo prekinuto, davali časove i držali predavanja iz svih onih predmeta predviđenih za maturante i studente. Njima zahvaljujući sticali smo neophodna znanja iz svih oblasti života. Za nas, koji smo godinama bili utamničeni, Sremska Mitrovica je bila univerzitet. Primećujem da čelnici današnjih političkih stranaka, bar onih značajnijih, ne pominju imena istaknutih ličnosti istoimenih stranaka koje je komunistički režim krvnički progonio, hapsio i na montiranim procesima osuđivao na robiju. Jedan od prvaka Demokratske stranke bio je advokat dr Dragić Joksimović, branilac generala Draže Mihailovića pred komunističkim sudom. Odbrana je, kažu, bila briljantna, ali je zasmetala Josipu Brozu, pa ga je ovaj u svom govoru na Cetinju pomenuo i dao signal da ga treba goniti. Tri godine je Udba stvarala prilike da uhapsi dr Dragića. Kad je konačno uhapšen u 56. godini života bio je izložen takvoj torturi da je ubrzo umro u robijašnici Sremske Mitrovice. Pamtiće ga Srbija pamteći način na koji je potpuno razbio laži Miloša Minića, državnog tužioca u procesu generalu Mihailoviću, laži Komunističke partije i njenih komiteta. Starom Kumanudiju 13 godina robije Znaju li možda današnji radikali da je dr Lazar Marković, profesor Beogradskog univerziteta i ministar pravde u Kraljevini Jugoslaviji bio član Glavnog odbora Radikalne stranke? Uhapšen je 10. novembra 1944. godine i pravo je čudo kako su mu “oslobodioci” poštedeli život, držeći ga u zatvoru dva meseca. Ponovo je uhapšen u septembru 1945. godine zajedno sa Kostom Kumanudijem. Osuđen je na šestogodišnju robiju u najsurovijem kazamatu, u Sremskoj Mitrovici, u kojoj je ribao nužnike i hodnike. Kad se posle izdržane kazne našao na tzv. slobodi nije imao od čega da živi. Nije imao penziju, ni bilo koja građanska prava. Ponovo je uhapšen i držan tri meseca u zatvoru. Ta tri meseca bila su dovoljna da ga dovedu na ivicu smrti, umro je u 73. godini. Predsednik Narodne skupštine, ministar, profesor pravnih nauka, istaknuta ličnost Demokratske stranke dr Kosta Kumanudi upoznao je u poznim godinama svog života torturu komunističkog režima. U prvom talasu suđenja “neprijateljima naroda” osuđen je na 18 meseci zatvora sa prinudnim radom. Te 1946. godine njemu je bilo 78 godina. Osuđen je zato što je navodno pripadao nekom podzemnom parlamentu koji se suprotstavljao komunističkom režimu. Ovde se otvara glavno pitanje: ako dođe do njihove rehabilitacije, hoće li se saznati imena onih koji su im sudili, koji su ih mučili, prebijali? Lako je sada naći sud koji će da ih proglasi nevinim. I lako će biti brisani iz evidencije osuđenih. Možda je i to deo nečijeg cilja: da se izbrišu iz spiska protivnika komunističke vladavine! Drugim rečima: Srbi su oberučke prihvatili komunizam, niko se nije bunio, nije bilo gonjenih i osuđenih Šta od takve rehabilitacije ima žrtva? Ništa! Nevinom je proglašavaju oni koji su joj sudili! Nigde vinovnika njihove tragedije, nigde sudije, tužioca, islednika, batinaša, lažnih svedoka. Zločin, dakle, niko nije učinio! A zna se da nema zločina bez zločinca! Rehabilituje žrtve, a njihovi dželati slobodno šetaju ulicama i primaju debele penzije! Eto, tako izgleda rehabilitacija žrtava komunizma na srpski način. Bogoljub - pravi bogoljubac
Vlast sada, vidi se, ispunjava nečiju naredbu za rehabilitaciju pojedinih žrtava komunističke tiranije, ali je sasvim izvesno da neće navesti ime nijednog dželata. Zašto? Pa valjda zato da se dželati, a ima ih, ne bi uznemirili i da njihova deca i unuci ne bi saznali da im je i otac i deda do ramena u krvi srpskog naroda. Šta se krije iza ove podmukle zavere ćutanja? Očigledno je: kriju se komunistički zločinci, kriju se dželati i ubice. Ispada da su žrtve same sebe cinkarile, same sebe uhapsile, same sebe okovale, same sebe mučile, same sebe osudile na smrt ili na tešku robiju. Komunističkih sudija, tužilaca, lažnih svedoka, dželata, nije ni bilo! Osim toga, žrtve kao da nisu imale ni poroda, ni roda, ni braće ni sestara, ni stričeva ni ujaka, ni dece ni unuka. A ako su ih i imali, da su izgubili pamćenje. Pa da je i tako, nije ih zaboravio Bog. Vlast Boga ne pominje ni u zakletvi. Vlast se kune u - ništa. A ko se kune u ništa ni na šta se nije obavezao. Ko u zakletvi ne pomene Boga, ne može se nadati Božjem blagoslovu. Oni koji Boga ne pominju, u stranku se zaklinju. Vi koji niste prošli kroz pakao robijašnice u Sremskoj Mitrovici niste mogli da upoznate Bogoljuba Markovića, ali ste svakako čuli za njega. Nije imao ni 20 godina kad ga je valjevska Udba osakaćenih ruku i nogu otpremila u Sremsku Mitrovicu. Da svojom pojavom, svojim izgledom unese strah među robijaše: gledajte šta sve može Udba! Udba je mladom Bogoljubu Markoviću nekim strujnim udarima osakatila ruke i noge: spržila ligamente na zglobovima, koji su ostali deformisani do kraja života. Bogoljub je bio visok, i bio je lep, i bio je kao što mu to i ime kazuje, bogoljubac. I bio je seljak, ali otmen, pravi gospodin. Bog izmiruje račune Ko je i zašto unakazio Bogoljuba Markovića iz sela Petke kod Lazarevca i kako je Slobodan Penezić Krcun na lazarevačkom drumu izgubio glavu Bogoljub Marković je iz sela Petka na koje se naslanja grad Lazarevac. Selo pobožnih ljudi. Hram posvećen svetoj Petki u centru. U tom hramu je Bogoljub Marković poneo svoj krst. Bogoljub je bio - četnik! Nešto manje od tri nedelje. Ni dobrovoljac, ni mobilisan, ni naoružan. Sasvim slučajno. Ovo je njegova priča nama koji smo s njim delili sudbinu Brozovih zatočenika: -Šutirali mi neku loptu - krpenjaču na poljančetu blizu moje kuće. Svi smo bili maloletni, neki dečaci su izbegli iz Beograda i smestili se kod rođaka i prijatelja u Petki. Rat još besni, mada je septembar 1944. godine. Odnekud naiđoše četnici, zovu nas da krenemo s njima. I stvarno, krenemo nas četvorica, a njihov komandant kaže da nam neće dati oružje, da će brinuti o nama kao o svojoj deci. Rekli su nam još da može da naiđe neka druga vojska i da nas pokupi. Kako streljati dečaka Nije dugo trajala ta avantura - najviše tri nedelje. Dečaci su spavali u kućama i štalama, ponekad na otvorenom. Jednog jutra od onog četničkog odreda nije bilo ni traga ni glasa. Tako dečaci ostanu sami i odluče da se vrte svojim kućama. Niko nije slutio zlo koje ih je čekalo na povratku. Iz daljine su videli neku vojsku koja se kretala lazarevačkim drumom. Kad su stigli do puteljka koji vodi u Petku, videli su da vojska na kapama ima petokrake zvezde. Bogoljub Marković je skočio u dubok kanal pored
puta i tu ostao, dok su trojica dečaka izašla na drum. Tog časa naišao je džip i dečacima presekao put. Iz džipa je izašao visok čovek u uniformi, povijenih leđa i, iznenađen susretom sa dečacima, upitao: -Otkud vi? -Mi bili sa četnicima! - čuo se glas dečaka. -Sa četnicima! Gde su vam puške? -Nisu nam ni dali puške! Vukli nas sa sobom desetak dana i ostavili. Mi krenuli kući. -Pobiti! - čuo je Bogoljub zapovest ovog partizanskog oficira. Ali, čuo je u isto vreme glas još jednog oficira: -Nemojte, druže Krcune, molim vas! Pogledajte te golobrade dečake. Niko se ne brije. To su još deca. -Zadojeni četničkom ideologijom! Pobiti! Opoganila kandila iz crkve Niko se više nije usudio da uzme dečake u zaštitu: prislonjeni su uz jedan stari, veliki hrast i pobijeni. To je poslednja slika koju je video Bogoljub Marković. Dve godine kasnije Bogoljub je uhapšen. I osakaćen. I osuđen na višegodišnju robiju. Pričao je, neoprezno, ko je naredio da se ubiju trojica dečaka. Pominjao je Krcunovo ime. Dvadeset godina kasnije Krcun je nastradao baš na tom mestu: automobil, u kome je bio, velikom brzinom skrenuo je s puta i udario u onaj stari hrast. Može li se, i sme li se reći da je Bog izmirio račune? Seljaci iz Petke, među njima i Bogoljub, pominjali su gospoda Boga i svetu Petku. Bogoljubove sinove, Velimira i Branka, koji i danas žive na očevini, u Petki, niko neće navesti da traže rehabilitaciju za svoga oca. Ne žele da bude brisan iz evidencije osuđenih. Naprotiv: žele da tamo ostane, ali da se zna ko ga je onako u najboljim godinama osakatio da bi time potvrdio svoju odanost Josipu Brozu. Ovo je samo podsetnik U ovaj podsetnik ušao je i „podvig“ čuvene skojevke Mileve Kovačević, vrle kćeri Ilijine, koja se „proslavila“ jurišom na hram Svetog Nikole u Grahovu sa čijeg je ikonostasa skinula kandilo i donela ga na silom prikupljen zbeg žena ovog kraja. Mašući kandilom upitala je uplašene žene da li koja od njih veruje u Boga, pa ako Boga ima neka je kazni za ovo što će da učini. Zatim je bez trunke straha i stida zadigla suknju i opoganila kandilo. Nije dugo živela, ali je, pričali su očevici, do poslednjeg časa ispoljavala mržnju prema hramovima i Bogu. Pevala je: „Ja sam pravi komunista, vodim borbu protiv Hrista!“ Njena borba nije dugo trajala. Služio samo Satani U ovaj podsetnik ušla je Nada Mijušković, negdašnja studentkinja iz Arilja, koja je kao „opasna četnikuša“ osuđena na višegodišnju robiju, iako je u to vreme njen brat Vladimir bio javni tužilac grada Beograda. Vladimir je bio guja-otrovnica: u ime komunističke partije osudio bi i one koji su mu podarili život - oca i majku, braću, zatreba li, sestru, ako je bila na suprotnoj strani. Imala je Nada još dva brata - jedan je bio sveštenik u čačanskom kraju, drugi profesor u negotinskom - ostavili su za sobom časne tragove. Vladimir se izmetnuo u zlo. Za njega se, istina, govorilo da je obrazovan, pametan, načitan, ali jadna je ona pamet koja je upregnuta u
kominternovsko-komunistička kola. Govorilo se da je Mijušković pisao optužnicu protiv generala Draže Mihailovića koju je pročitao pukovnik Miloš Minić. A Nada Mijušković? Jeste ona ideološki pripadala ravnogorskom pokretu, ali nije bila aktivni četnik, mada je najviše doprinela da se znatan broj mladih ljudi „upiše“ u četnike. A taj upis je tekao ovako: bila su dva stola, jedan pored drugog, pa su se ljudi po svojoj želji upisivali u četnike i partizane. Nada je bila mlada i lepa, pa još svršena učiteljica, vesela i nasmejana i nije za čuđenje što je za njenim stolom bila gužva za upis, a za onim drugim jedva po koji golać. E, to je Nadu Mijušković koštalo teške robije u požarevačkom ženskom kazamatu gde su bile kćerke, sestre, supruge, rođake Dražinih oficira i boraca. I gde su bile žene jataci Dražinih saboraca koji su ostali u planinama. I gde su bile one kojima je komunistička vlast otela imovinu. Tu je Nada Mijušković upoznala apotekaricu iz Beograda, majku dvoje maloletne dece, čijeg su muža komunisti uhapsili, a nju osudili na robiju da bi mogli da joj konfiskuju imovinu. Nada gleda kako ova žena svake večeri odnekud vadi malu ikonu, kleči pred njom i moli se Bogu i svetiteljima: „Gospode Bože moj, Tebi se molim, pruži svoje moćne ruke i zakrili moju decu, zaštiti ih, sačuvaj, pomozi da prežive. Ostadoše mi deca bez zaštite, deca od osam i deset godina, ostade mi majka bez zaštite, bolesne kičme, u koritu. Bogorodice, i Tebe molim, ne ugasi mi nadu, ne prepusti me očajanju, pomozi, ohrabri, ojačaj. I Tebi se molim, sveta Petko, izmoli od Gospoda milost za moju decu. Gospode, oprosti mi što molim da kazniš onoga koji mi je priredio ovoliko zlo - dabogda hleba imao a ne mogao ga svojim rukama dohvatitiBože, on nije čovek, on je zlo, on je sazdan od zla, on svakome želi zlo, on misli da je moćniji od Tebe, Gospode. -Koga to kuneš, sestro mila? - pitala je Nada Mijušković šapatom unezverenu apotekaricu koja je svaku reč zalivala suzama. - Ko te je toliko ucvelio? Kome upućuješ tu strašnu kletvu? Kletva iz očajanja -Kunem javnog tužioca Vladimira Mijuškovića - on je uništio moju porodicu, on je osudio i moju decu i mene, on je na smrt osudio moju bolesnu majku! Ne molim se ja Bogu da on umre, molim se da dugo živi i da svakog dana pominje zla koja je učinio. Nikad neću moliti Boga da mu oprosti. Ne, ne! Nikad. Taj gazi preko mrtvih da bi se dočepao visokog položaja i da bi se dodvorio Josipu Brozu. Nada je, pričaće mi mnogo godina kasnije, bila zgranuta. Apotekarica je pominjala njenog rođenog brata Vladimira, javnog tužioca Beograda, moleći se Bogu da ga surovo kazni: „Hleba imao, ali ga ne mogao svojim rukama dohvatiti“! Strašno, surovo, a što je još gore Nada nije smela da kaže da je reč o njenom bratu. Ako to kaže, mislila je da će sve robijašnice pomisliti da je ubačena kao Udbin agent, da niko neće verovati da je brat na tako visokom položaju dozvolio da mu sestra bude na robiji. Skraćujem priču jer je ovo samo podsetnik. Kad se Nada, posle višegodišnje robije našla u Beogradu, ponovo je posetila brata Vladimira. Pitala ga je da li poznaje apotekaricu iz Beograda, majku dvoje maloletne dece, čijeg su oca zatvorili komunisti, a on, brat, majku osudio na robiju. Vladimir se svega dobro sećao. Na to je Nada rekla: „Ne daj, Bože, da te sustignu njene kletve!“ Komunisti se sjajno drže Nije Vladimir verovao u kletve, nije verovao u Boga, verovao je samo u sebe, u svoju partiju, u svoju karijeru i u svog Broza koga je on, kao i njegova klika, zvao maršalom. Priča se završava surovom zbiljom: Vladimir se u punoj snazi i na vrhuncu karijere teško razboleo da nije mogao da se služi rukama i nogama; više od tri decenije proveo je u invalidskim kolicima kao bogalj čiju su sudbinu svi žalili. Niko nije znao za
onu kletvu nesrećne apotekarice: „Hleba imao, ali ga, dabogda, ne mogao dohvatiti svojim rukama!“ Hleba je bilo za bivšeg javnog tužioca i okorelog komunistu Vladimira Mijuškovića, ali ga on nije mogao dohvatiti svojim rukama - hranili su ga gurajući mu mrvice hleba u usta. Tako je Vladimir Mijušković okončao svoj život. Kad major Miljan sudi Nada Mijušković je živa i zdrava. Za razliku od brata Vladimira, koji je služio satani, ona je nastojala da strpljivo i neumorno bude na strani onih kojima je Bog putovođa. I danas meštani Arilja pamte njenu dobrotu i plemenitost, kao što pamte i prepričavaju zlo njenog brata Vladimira i njegovu tragičnu sudbinu: hteo je, nesrećnik, da bude iznad Boga. Neće Nada tražiti rehabilitaciju i sudsku potvrdu da nije osuđivana. Moglo bi se, kaže, desiti da je rehabilituju sinovi onih koji su joj sudili, ako ne i oni koji su presuđivali jer su se oni posle „demokratskih promena“ i rušenja komunističkog režima našli i u pravosuđu! Promućurniji građani su to stanje ovako tumačili: „Pao je komunizam, ali se komunisti sjajno drže - glavne poluge vlasti su i dalje u njihovim rukama“. Koliko je žrtava na duši sudije Vojnog suda u Beogradu majora Miljana Stijovića koji je visinu kazne, ako nije na smrt, određivao zrnevljem kukuruza! Kukuruz je držao u zemljanoj posudi na stolu pa je zahvatao šakom i prosipao po stolu, a zatim glasno brojao. Bio je toliko uvežban u tom poslu da je uvek bilo između 15 i 20 zrna kukuruza. Ako ih je bilo 20 bio je pun ushićenja pa bi rekao optuženom: „Puna kapa, 20 godina robije. Ni manje, ni više“. Jednom mu se omaklo da izbroji 19 zrna, pa je pomalo kivan na sebe govorio: „Da ne dodajem kad ti je sudbina tako odredila!“ Tako je presuđivao major Miljan i posle svake presude očekivao unapređenje i povećanje plate. Dakle: 20 godina robije nekom nesrećniku, možda ocu petoro dece koja će ostati bez hranitelja. I zašto? Zato što je pod prisilom dao hranu nekom odmetniku koji je neko vreme bio pod komandom Draže Mihailovića. Sećam se onog našeg vojnika koji je bio oduševljen našom vojskom koja je uspela da odgaji ljubičicu belu i plavu tešku po sto kila! E, za tu duhovitost osuđen je na sedmogodišnju robiju. Ovo potresno svedočenje vezano je za selo Svračkovce, blizu Gornjeg Milanovca. Na kućama u ovom planinskom selu vijorili su se crni barjaci u znak žalosti za onima koji su izgubili život. Neke od njih pobili su Nemci, drugi su stradali po logorima, treći izginuli kao četnici, četvrti kao partizani. Tek ostala je jedna jedina kuća bez crnog barjaka. Kuća Miluna Lazića i njegovih sinova. Lazići su bili nekako po strani od svih ideologija i svih oružanih jedinica. Posle rata, kad su naizgled umukle puške, banuše u selo ljudi u kožnim mantilima. U narodu se znalo da takve mantile nose samo ljudi iz Ozne, pa je strah obuzimao sve one čijoj bi se kući približili. I tako oznaši banuše pred kuću Miluna Lazića. Zatekoše ga samog, bolešljivog, ostali ukućani behu u polju, na radu. Bez crnog barjaka Odmeravao je domaćin Lazić trojicu nepoznatih i pogledom nastojao da dokuči razlog njihovog dolaska. Nije dugo čekao. -Ovo je jedina kuća bez crnog barjaka! - oglasi se jedan od trojice, gledajući ga prezrivo. -Božja volja! - pribrano odgovori domaćin. -Kakav Bog, kakvi bakrači! - odbrusio drugi, otkopčavajući mantil da bi se videlo kako je naoružan. - To je izdaja! -Kakva izdaja, pobogu ljudi? - zavapio je Lazić. - Znate da nigde u ratu nisam bio. Ni ja, ni moji sinovi i rođaci. -Baš zato si nas izdao, a prema izdajnicima ne treba imati milosti - kao da izreče smrtnu presudu onaj što je pokazivao pištolj. Lazić pokuša još nešto da kaže, ali ga treći preseče psovkom i optužbom:
-Pokvario si nam prosek! -Kakav prosek? - jedva izusti već preplašeni Lazić. - Ne razumem. -Sve si nam pokvario, sve! - vikao je onaj koji je prvi progovorio. - Zbog tebe ne možemo da kažemo da je selo stradalo sto odsto! Jedino se na tvojoj kući ne vije crni barjak. -Ama, ljudi, šta vam je? - drhtao je nesrećni Lazić. - Bog je tako hteo. Zlo nikome nismo učinili, a dobro mnogima. Davali smo svima. Nije dovršio. Kuršum je prekratio njegov život. Oznaši su ga mrtvog ostavili na kućnom pragu i pohitali da nekome, ko je za to nadležan, napišu izveštaj da u selu Svračkovcima nema nijedne kuće koja nije u crno zavijena. Lazićevi sinovi još istog dana okačiše na kuću crni barjak. Ne pitaj, čitaoče, da li je ovo moguće, nego se pomoli Bogu i kaži: „Sačuvaj me, Gospode, od crvene kuge!“ I seti se: onaj ko puca u ikonu svetitelja, ko ubija Boga u sebi i „ubije“ Boga na ikoni, čovek mu ništa ne znači. Uvek misli da je skuplji metak od čovekovog života. Ako se nađeš u porodičnom hramu Karađorđevića na Dedinju, zagledaj se u čelo Pantokratora - videćeš metak ispaljen rukom osionog bezbožnika koji ratuje protiv Boga. Priča đaka Vasilija Može li se ovaj čin rehabilitovati? Ne! Jer onaj metak je podsetnik, sećanje opomena, optužba. Ne samo što neće u zaborav, nego neće ni rehabilitaciju negdašnji đak užičke gimnazije Vasilije-Vasa Karapandžić, danas u godinama koje izazivaju poštovanje, mada veće poštovanje zaslužuju ožiljci na telu i duši stečeni u Brozovim kazamatima. Karapandžić je od rane mladosti upisan u crne knjige kao buntovnik protiv komunističke tiranije. Ovako on na ponuđenu rehabilitaciju u otvorenom pismu otpisuje vlastodršcima: „Kako rehabilitovati čitavu armiju narodnih neprijatelja, izdajnika, stranih plaćenika, ideološki posrnulih nesrećnika, a ne pitati one koji su preživeli krvave kazamate! Može li se rehabilitovati batinjanje, zatvaranje, gladovanje, izolacija, samica, gubitak građanskih prava pa i prava na školovanje, na rad, na pasoš, robovski rad. Nove laži i prevare Šta još piše bivši robijaš Karapandžić? Oni na koje se ovaj zakon odnosi ne mogu biti zadovoljni, čak ni ravnodušni, pre bi se moglo reći da su ljuti i gnevni jer donošenjem ovog zakona vlast kao da pere svoju savest, umiruje sebe kao da nešto radi za proganjane i obeležene. Oni, međutim, ostaju i dalje ono što su bili. To su ljudi sa 70 i više godina, izmučeni, proganjani, omalovažavani, prebijani fizički i psihički, lišeni prava na slobodu, na reč, slobodnu misao, na život. I šta sada? Sada se to po milosti vlasti menja. Briše se, kao da ništa nije bilo. Može li tako? Kad „narodni neprijatelj“ izdrži kaznu i nađe se na „slobodi“ vidi koliko je izopšten: nema zaposlenja, nema školovanja, ali ima neprobojnih zidova zavere i podozrenja! U vreme izdržavanja zatvorske kaz ne morao je da radi u zatvorskoj radionici, u rudniku, kamenolomu, na Lonjskom polju, na seči šume, na izgradnji autoputa Beograd - Zagreb, na izgradnji vila za komunističke funkcionere. Na političke zatvorenike taj prinudni rad nije smeo da se primenjuje, ali kako da budu pošteđeni iscrpljivanja oni koji su hteli da ruše blagotvorni komunistički poredak. Ako je vlast - nastavlja Karapandžić - želela nešto dobro da učini mogla je da se ugleda na Poljsku, Češku, Sloveniju, Hrvatsku, pa čak i na Rumuniju i Albaniju. Srbija je jedina zemlja koja nije izvršila denacionalizaciju, tako da vlast prodaje tuđu imovinu i ubire prihode. Ko je ubio mitropolita Da je htela, vlast je mogla da otkrije ko je u proleće 1945. na Bukulji kod Aranđelovca ubio mitropolita Joanikija - otkuda general Peko Dapčević na Bukulji Zakon se odnosi i na rehabilitaciju onih koji su bili zatočeni na Golom otoku i drugim
stratištima. Da su mučeni, tučeni, izolovani, prokazani - jesu, ne može se osporiti. Ali to je bila „porodična svađa“ dve partije sa istim pogledima na svet. Što je obračun bio nemilosrdan i surov, to je zato što su se međusobno dobro poznavali i primenjivali isti metod represije. Vlast očigledno misli da se žrtvama komunističkog terora može odužiti tako što će ih neki sudija, možda i sin komunističkog dželata proglasiti nevinim. To mu dođe kao ludom radovanje, kao obećana penzija pripadnicima ravnogorskog pokreta kojima se vlast brutalno narugala. Otuda danas, ne nasedajući novim prevarama i lažnim obećanjima vladajuće strukture, Vasilije Karapandžić, buntovnik protiv komunističkog nasilja, odbija sa prezirom ponuđenu rehabilitaciju. Šta su sve otimali Prijatelj koji je čitao neke delove ovog Podsetnika, rekao mi je da nijedna vlast, pa ni ova sadašnja, demokratska, ne voli kad se javno, otvoreno govori o onome o čemu vlast ćuti. Ili kad se otkriva ono što bi ona htela da sakrije. Nudi čitavo brdo dokaza šta je sve demokratska vlast mogla da učini, a nije. Da je htela, vlast je posle rušenja naopake vladavine, mogla da napravi bilans: koliko ubijenih, utamničenih po kazamatima, koliko osakaćenih, koliko je od crkve i naroda oteto zadužbina, kuća, vila, stanova, mlinova, ribnjaka, vinograda, koliko srušenih i oskrnavljenih hramova, ubijenih sveštenika, koliko neopojenih masovnih grobnica. Da je htela, vlast je mogla da otkrije ko je u proleće 1945. godine na Bukulji kod Aranđelovca ubio mitropolita crnogorsko-primorske mitropolije Joanikija Lipovca. Da li je samo Brozov general, popov sin, Peko Dapčević jedini ubica ili je imao saučesnike? Zna se da je on cetinjskom manastiru poslao vladičansko znamenje uz reči: „Vraćamo vam panagiju ovog razbojnika“. A mitropolit Joanikije bio je na čelu zbega koji se iz Crne Gore zaputio prema Sloveniji - tu im je presečen put i tu su ubijeni srpski sveštenici. Bilo ih je više od 70, među njima je bio Luka Vukmanović, doktor teoloških nauka, pisac i rođeni brat Svetozara Vukmanovića Tempa, najbližeg i najodanijeg Brozovog saradnika. Kad su Tempu telefonom saopštili da su uhvatili 73 sveštenika i među njima Luku Vukmanovića, pitajući ga, uzgred, šta da rade s njim, Tempo ih je pitao šta će sa ostalima. Rekli su mu da će ostale da pobiju, na šta je on dodao šta sa ostalim, to i sa njegovim bratom! Bože, da li je igde bilo takvog greha, takvog jada i takve sramote! Ubijte mi rođenog brata, radite s njim šta hoćete, koljite, žarite, palite, ubijajte samo neka nam je Broz živ i zdrav. Neće istinu o Nediću Da je htela, mogla je nova, demokratska vlast da sazna ko je i kako usmrtio generala Milana Nedića, predsednika Vlade nacionalnog spasa za vreme nemačke okupacije. Nije širok krug njegovih ubica: Slobodan Penezić Krcun ili Mile Milatović? Narodu je proturena priča da je general Nedić izvršio samoubistvo skokom kroz prozor zgrade u kojoj je bila glavna Ozna za Srbiju. Naravno da je sve bilo režirano, da general Nedić, junak sa Solunskog fronta, i spasilac stotina hiljada srpskih izbeglica, nikada ne bi digao ruku na sebe. General Nedić nije smeo da se pojavi pred bilo kojim sudom! Zašto? Zato što je znao da je Josip Broz bio saradnik Kominterne i Gestapoa! Znao je general Nedić za novinski papir koji je Gestapo poslao partizanskoj komandi u Užicu u jesen 1941. godine, kao što je znao za one sporazume Brozove i nemačke komande u Zagrebu 1943. godine. Nije to bio samo sporazum o nenapadanju, nego i sporazum o zajedničkom napadu Nemaca i partizana na četnike i saveznike u slučaju njihovog iskrcavanja na crnogorsko primorje.
Znao je general Nedić kakve su sve usluge tada Nemcima činili Brozovi saradnici: kako su im prodali nekoliko hiljada opljačkanih konja i kako su čuvali prugu kroz Vojvodinu da je ne bi napali Dražini saborci, a tom prugom tutnjali nemački tenkovi prema Sovjetskom Savezu. Znali su ovo i Đilas i Krcun i Milatović - i zato general Nedić nije bio izveden pred komunistički sud. Ali, ono što nije mogao da kaže general Nedić, rekao je nešto kasnije, partizanski vojni istoričar pukovnik Miša Leković. Ono što su komunisti uporno krili, obelodanio je Leković u svojoj knjizi objavljenoj posle Brozove smrti. Razumem ja komunističku vlast koja je imala gomilu razloga da krije ovu komunističku saradnju sa Gestapoom i nemačkim oružanim snagama, ali ne razumem zašto to krije i ova demokratska vlast. Osim, naravno, ako i u toj vlasti ima okorelih komunista! Džabe ste krečili Da je htela, vlast je lako mogla da sazna ko je i gde usmrtio generala Dražu Mihailovića. Nudili su se svedoci njegovog pogubljenja, ali vlast nije bila voljna da ih čuje! Mogla je demokratska vlast da sazna i za Dražin grob - mogla je da ispita Miloša Minića, Petra Stambolića, Brozovog generala Nikolu LJubičića, Dražu Markovića - svi su oni znali gde je general Mihailović ukopan. Ali, ova vlast se ponaša tako kao da je Draža bio, recimo, četni berberin, a ne komandant jedne vojske i ministar u jednoj vladi. I to komandant vojske koju je ova vlast u pravima izjednačila sa partizanskim pokretom, predviđajući za nju penzije i ravnogorske spomenice. Drugo je sad pitanje što ove penzije i spomenice niko nije dobio. Ne znam da li je do vlasti doprla ona poruka seljaka sa Zlatibora, koju sam obelodanio u časopisu Evropa a koja ovako glasi: „Dabogda Dražu nikad ne našli a večito ga tražili! Tako će general Mihailović večno živeti!“ Posle promena vlast se ponašala kao da je na izborima pobedila neku demokratsku partiju, a ne partiju s velikim brojem ubica i otimača tuđe imovine. Šta bi s crvenom bandom? Nije ovaj narod mesecima slučajno vikao „bando crvena, bando crvena“ ne sluteći da će možda tu istu „crvenu bandu“ gledati u parlamentu, u vladi, među ministrima, konzulima, ambasadorima, u upravnim odborima raznih firmi u kojima se lako dolazi do para. Ni „crvena banda“ nije ovaj obrt očekivala - ona se, preplašena, sluđena, svesna svojih zala, povukla u zavetrinu, neki, bogme, i u mišje rupe, strepeći od odgovornosti, od progona, hapšenja, najavljene lustracije. Ta partija je unakazila lepo lice Srbije, dovela državu do ivice ponora, a narod uvela u bedu i glad. Čuo sam da neki danima nisu boravili u raskošnim, od naroda otetim vilama, stanovima, krili se, drhtali, raspitivali se kako je u zatvorima, posebno u onom centralnom, najvećem na Balkanu, čiji su projekat i izgradnju nadgledali Milovan Đilas i Aleksandar Ranković, tražeći da nijedan zračak sunca ne dopre do ćelije. Đilas tada nije slutio da će se i on naći u tom zatvoru, a Ranković bezmalo na njegovom pragu. Niko u pređašnjem dresu Teško je reći koliko je strah trajao, tek sve se nekako razbistrilo, tamni oblaci su se povukli, strah je počeo da iščezava, na političku scenu, u javnost, u medije, u stranke nagrnuli su komunisti, titoisti, marksisti, lenjinisti, staljinisti, ali niko u svom pređašnjem dresu nego u novom sa oznakom demokratije. Svi su postali demokrate. Svi slobodari. Nema više komunista, ubica, tamničara, otimača imovine, doušnika, Udbinih agenata, svirepih mučitelja, grobara Srbije - svi smo mi sada jedno, svi branioci demokratije i otadžbine. Ma, je li tako? Tako je, viču komunisti koji ne priznaju da su to, tako je i ne može drukčije da bude. Dobro, ako je tako, ko nas onako pobi,
otkuda ovolike masovne grobnice žrtava komunizma, ko nas ojadi, smanji državu koja se neko vreme zvala uža Srbija, ko ote toliku imovinu. Ne znaju oni to, nisu u tome učestvovali, oni su pošteni ljudi, oni su vernici, nikad se u njihovim kućama kandilo nije gasilo. Udbačeni u partiju To što se nikome ništa nije neprijatno dogodilo, što ih niko nije pitao za počinjene zločine, za ubistva, za cinkarenje, to ih je ohrabrilo, to ih je povezalo, učvrstilo, pa su lako došli do zaključka da su i „posle promena“ oni ostali u vlasti, da se bez njih ne može. U nekim gradovima dolazilo, ponekad, do verbalnih sukoba žrtve komunističkog terora i njenog vinovnika. Vidi žrtva da ne može ni da uvredi onog ko je do juče bio vlast. Kaže mu da je lažov, baraba, pokvarenjak, lopov, možda i ubica. Ovaj - ništa: kao da ga hvali! Ali, kad mu žrtva kaže da je komunjara, ovaj cikne da nije i zakune se, verovali ili ne, krsnom slavom za koju do juče nije znao! Onda priznaje da je bio u Komunističkoj partiji, ali da je u nju ušao po - zadatku! Po čijem zadatku? E, to ne može da kaže. A zadatak je bio da partiju nagrize iznutra, da je razjeda i razara... Ne dirati spomenike To je postala opšta tema, opšti prizor; svi su bili ubačeni među komuniste, svi su ih uništavali, a ona, Partija, preživela i rušenje Berlinskog zida! Mene je jedan novinar uveravao kako je 33 godine razarao partiju čiji je bio član! Pitam ga kakav je rezultat tog razaranja, on se čudi i pita: zar ti ne vidiš da ona više ne postoji?! Nema kraja njihovoj bezočnosti. Vidim ja koliko je sati, vidim da su novi ministri i novi ambasadori sa komunističkim biografijama. I vidim, jasno, da oni koji su bili žrtve komunizma mogu ponovo da se nađu u komunističkom paklu. Neće se, naravno, tako zvati, ali će tim paklom upravljati komunisti! Vidim da smo narod veoma pogodan za prevaru. Vidim da smo bili neoprezni i da smo po ko zna koji put bili prevareni i da se komunisti prevarom bave u vidu zanata. Kako zaustaviti njihove laži i njihove prevare? Devet meseci posle onog sudbonosnog „petog oktobra“ beogradskoj publici predstavljena je moja knjiga „Crvena kuga“. Veliku salu u opštini Vračar u Beogradu ispunila rodbina žrtava komunističkog terora: jecaji i suze... Govorili mitropolit Amfilohije, dr Dragoje Todorović, stari ravnogorac, akademik Dušan Kovačević i Matija Bećković, Boško Obradović. Imajući u vidu prerušavanje komunista, njihovo uvlačenje u stranke sa demokratskom oznakom, njihovo osvajanje vlasti, guranje komunista na visoke položaje, tražio sam tada da se na Beogradskom univerzitetu osnuje katedra na kojoj će se izučavati komunizam kao najveće ljudsko zlo. Osim toga, tražio sam da se izučava veština komunističkog prerušavanja: kako se od ubice, tamničara, otimača tuđe imovine preko noći postaje zaštitnik tuđeg života, slobodar, pošten demokrata. U vreme uklanjanja spomenika Josipu Brozu i promena naziva ulica u gradovima, molio sam Srbe da to ne rade, da ne pomeraju spomenike. Rekao sam da u podnožju spomenika treba dodati jednu mermernu ploču na kojoj bi, na nekoliko svetskih jezika, bile uklesane ove reči: Najvećem srpskom neprijatelju, austrougarskom feldvebelu Josipu Brozu srpski komunisti podigoše ovaj spomenik na njihovu večnu sramotu i sramotu ovog grada! Rekao sam dalje: dovodite đake, studente, turiste iz belog sveta, kažite im kakva je zla Josip Broz činio, kako je rasparčao Srbiju i kako je Ustavom iz 1974. godine zapečatio gorku sudbinu srpskog naroda. Upozorio sam: kad nam unuci odrastu neće verovati da su komunisti unesrećiteljima Srbije podizali spomenike. Molio sam, kumio, bogoradio, da ne uklanjaju nazive nekih ulica iz naših gradova.
Neka, recimo, ostane Ulica Slobodana Penezića Krcuna, ali treba dodati da je bio jedan od najvećih dželata! Tako i sa Ulicom Bate Jankovića u Čačku - treba u dve-tri reči saopštiti ko je bio ovaj krvnik. Kad su komunisti u leto 1921. godine ubili Milorada Draškovića, ministra unutrašnjih dela, jedna ulica u Kragujevcu dobila je ime ubijenog ministra. Kad su komunisti došli na vlast, ovoj ulici dali su ime Draškovićevog ubice Alije Alijagića! Ta ulica možda i danas postoji... Oni Srbi koji su uklanjali spomenike Josipu Brozu i koji su menjali ulice komunističkih dželata pomažu komunistima da njihova zlodela padnu u zaborav. Komunizam je takvo zlo da bi u svakom gradu trebalo da postoji neki znak kao simbol tog zla. U Srbiji nema spomenika žrtvama komunističkog terora, ali biće ga. Kad se napravi bilans njihove vladavine, kad progovore žrtve. Žrtve još ćute, nemaju ni priliku da progovore. Neće ih ni televizija ni štampani mediji da svojim mučnim pričama ne bi remetili jedinstvo i slogu. Na Boga se, tako, pozivaju dojučerašnji bezbožnici, oni koji su ubili Boga u sebi, a potom, prepuni mržnje i zla, maljevima nastojali da ubiju Boga i u svojim protivnicima. Na pamet se danas pozivaju oni koji su svoj narod decenijama raspamećivali. Napali i svetog Savu Milosrđe danas pominju oni koji su bili najnemilosrdniji i prema svojim najbližim, ubijajući ih u ime zle ideologije ili su im otvarali vrata u Brozovim kazamatima. Na srpstvo se danas pozivaju oni koji su se davno rasrbili i Srbiju proglasili - zlom maćehom. Na svetosavlje se danas pozivaju i oni koji su svetog Savu proglasili „izopačenim“ i „trovačem mladih srpskih duša“. Crkvu danas „štite“ oni koji su je najviše ružili i revnosno optuživali. Broza danas optužuju oni koji su mu verno i slepo decenijama služili. Šta se to sa ljudima dogodilo? Promena svesti? Naknadna pamet? Zakasnela saznanja? Podastiranje novih činjenica? Staro čišćenje u novim okolnostima? Strah? Iako bi im valjalo dati odstupnicu i reći da ima od svega pomalo, ostaje, u prvom redu, strah od dojučerašnjih tragova. Šta da učini onaj veseli teoretičar marksizma-lenjinizma koji danas, osvrćući se, zapaža tragove svojih napisa: „Crkva diže glavu!“ Ispod krupnog naslova je njegov preteći podnaslov: „Zmiju treba tući u glavu!“ Prepoznaje teoretičar i drugi svoj naslov u novinama: „Nosio badnjak, izazivao sugrađane!“ Kradljivci biografija Nije ovo bilo u nekoj dalekoj zemlji i u daleka vremena: sve je bilo kod nas i juče. O svemu postoje tragovi. Strah će navesti neke da posegnu za tuđim biografijama. One njihove stare, pune odanosti Brozu i Partiji, i pune mržnje prema Bogu i crkvi, i pune, opet, ljubavi prema Marksu, i pune osvete prema „narodnim izdajnicima“ - ne da im više ne odgovaraju, nego ih se boje i bili bi srećni kad bi grom udario u te arhive u kojima se, lepo složene, uz druga dokumenta, recimo stare partijske knjižice, čuvaju i njihove biografije. Možda ih treba razumeti Kako bi danas, odista, neko mogao da priča svoju staru biografiju: „Potičem iz radničke... seljačke porodice. Rano sam, još u detinjstvu, osetio tegobe nenarodnog režima Karađorđevića. U mladosti sam raskrstio sa religijom. Roditelji su mi napredni ljudi, siromašni napoličari. Neko je u naše selo doneo knjigu o Marksu i ja sam to čitao i tumačio drugovima, pa su me rano primili u SKOJ... ...Moji su pomagali narodnooslobodilačku borbu. Koliko su mogli. U našem selu bilo je dosta narodnih izdajnika. Među njima i moj deda. Ja sam ih sve imao na spisku i kad su došli naši oslobodioci - ja sa im spisak predao. Dede mi nije žao, bio je zakleti
krstonosac...“ Oslušnimo sada novu biografiju istog čoveka: „Ne znaš ti, prijatelju, šta sam ja sve pretrpeo pod komunizmom! Duga je to priča. Mučna. Prvo su mi, kad su zlotvori došli, ubili dedu! Oca su mi kinjili zato što je bio simpatizer četnika. Oteli su nam gotovo svu imovinu. A imali su šta da nam otmu - bili smo bogati. U našoj kući se, bogami, znalo kad je krsna slava, kad Božić, Vaskrs... Tako sam i vaspitan, u duhu pravoslavlja. U školi sam zbog toga imao muke - isterali su me iz šestog razreda jer sam pisao antikomunističke parole...“ Da bude svetac u rezervi Bio je šef policije, predsednik opštine, sekretar komiteta, ali nije bio svetitelj. U vreme straha od sopstvenih tragova, crkve i manastiri nađoše se u opsadi skorojevića, novopečenih vernika, i nastade jagma za krstićima, brojanicama, ikonicama. Tim crkvenim znamenjima, mnogi i ne znajući njihovo značenje, okitili su i svoje automobile. Kad su jednog novopečenog vernika u poznim godinama upitali zašto nosi brojanice, odgovorio je da je to najlepši ukras. Mudriji sveštenici, oni sa iskustvom, bili su na oprezu: primetili su da je naišao jedan talas koji više liči na pomodarstvo nego na iskreni prilaz Bogu i crkvi koji podrazumeva ispovest i pokajanje. Priča o jednom veselniku koji je nosio badnjak pre Badnjeg dana zaslužuje da se nađe ovde. Na Tucindan, dva dana uoči Božića, viđen je neobičan prizor: gotovo praznom ulicom sporo se kretao čovek s badnjakom na leđima. Nije to grančica božićnjeg drveta, nije ni grana, to je stablo bezmalo iščupano iz korena. Stablo na desnom ramenu, a druge grane paraju površinu snegaÖ Možda bi prošao nezapaženo da se, koji minut kasnije, nije vratio. Bilo je malo ljudi na ulici, a on je, veselnik, hteo da bude primećen. Prezirao je vernike Prijatelji mi ispričaše tragikomičnu priču o njemu: -Bio je nekad sekretar najmoćnije partijske organizacije. Vedrio i oblačio. Ispisao je, svojom rukom, hiljade karakteristika. Bio je srećan kad je za nekoga mogao da napiše da je „moralno-politički nepodoban i verski zatucan“. One za koje je saznao da slave svoju krsnu slavu, Božić i Vaskrs, smatrao je otpadnicima od društva. Prezirao ih je. -Pa, dobro, šta sad hoće? - pitao sam. -Hteo bi da onim istim ljudima piše nove karakteristike, da im kaže da nisu u dovoljnoj meri - Srbi! Da jesu, oni bi, kao on sada, uprtili na leđa ovo stablo i nosili kroz grad da ih svi vide. -Ali, sutra je Badnji dan - kažem pomalo naivno, ne shvatajući njegove motive za ovaj čin. - On je poranio. -U tome i jeste stvar - kaže mi prijatelj. - Dao je sebi prednost. Sutra će mnogi nositi badnjak, ali će negde biti zapisano da ga je on jedini nosio kroz grad čitava 24 časa ranije. Bio je prvi. Zapretio je sinovima i unucima da će ih, ako se odmah ne krste, izbaciti iz kuće, lišiti nasledstva. Ne trebaju mu, veli, nekrštena čeljad u kući. Oni su to, doduše, jedva dočekali, hteli su i ranije, ali im on nije dozvolio. Rekao im je: „Kakvo krštenje, kakvi bakrači! Nisu, valjda, moji sinovi verski zatucani!“ Ljudi se možda menjaju, prilagođavaju prilikama, misle da će tako izbrisati pređašnje tragoveÖ Podsetnik: Čim je čuo da je crkveni kalendar popunjen, da su sveci zauzeli sva mesta, jedan novopečeni pravoslavac neutešno se razočarao. A, iskren je, nadao se. Jedino tu nije ušao. Bio je šef policije, sekretar komiteta, predsednik opštine, direktor preduzeća, narodni poslanik. Sve je, po svom skromnom priznanju, radio po savesti, svetački se ponašao prema onima koje je progonio, hapsio u ime naroda i komunističke partije, neke je blago osuđivao na partijskim sastancima. Toliko je radio
za ojađeno srpstvo da je zaslužio da uđe u crkveni kalendar. Kad tamo - sva mesta zauzeta! Kad bi bar mogao da bude svetac u rezervni. Pa, ako se uprazni mesto. Sve je na njemu, ovom nesrećniku, bilo zakržljalo osim ušiju: one su bile razvijene, napredne, kao silikonske - čuo je nadaleko i to što je čuo prenosio je krišom do onih koji su bili plaćeni da sve čuju i sve vide. Ne zna se kako je bio plaćen: po glavi ili paušalno, mada su neki tvrdili da je to radio iz mržnje prema narodnim izdajnicima. A to su bili svi koji nisu bili za Tita i partiju. Govorio je rado o „četničkim koljačima“, navodio neke njihove zločine. U hramove nije zalazio, izbegavao je „taj opijum za narod“, ali je na groblja i sahrane odlazio. Nije na sahranama odbijao ponuđenu voštanicu, mada ju je odmah lomio i bacao. Nije on primitivan i glup da veruje u kojekakve popovske prevare. LJudi su se plašili, zazirali od njega, ćutali kad bi on naišao. Trajalo to dugo, sve do trenutka kad „služba“ nije više bila voljna da čuje svoje doušnike. Kad se režim zaljuljao. Od tada ga viđaju po crkvama i manastirima. Ne zna se da li se ispovedio i pokajao, da li je rekao koliko je ljudi ojadio, da li je rekao da se kaje što je bio član i doušnik partije koja je unakazila srpski narod. Skoro ga je u jednoj ovčarskoj svetinji videla i njegova žrtva - sedi doušnik do igumana i nešto mu šapuće na uvo. Verovatno mu priča ono što danas pričaju svi doušnici: da su bili žrtve komunističke tiranije, da su bili progonjeni, ali da zlotvori nisu uspeli da ih odvoje od molitve, Boga i hrama. Žrtva gleda vinovnika svoje nesreće, gleda u igumana i misli: lako će ovaj doušnik prevariti kaluđera, ali neće prevariti Boga. Nepravda ume da boli I to je žrtvama jedina uteha: neće prevaranti moći da prevare Boga. Otkriće se njihovi tragovi. Po tragovima će ih pamtiti. Po tragovima će ih tražiti. Ne stignu li njih, naći će njihove potomke - njima će reći kakve su tragove za sobom ostavili njihovi očevi i dedovi. A snalažljivi jesu: brzi u promeni stranačkog dresa, mišljenja, partije, ideologije, spremni na sve samo da im bude dobro. I bilo im je dobro u doba vladavine Josipa Broza, pa u doba vladavine Miloševića, pa i posle pada Miloševića, i sada im je, zahvaljujući lažima i pretvaranju, lepo, a srpskoj nacionalnoj sirotinji, onoj koja nije klecala pred komunističkom silom i koja se Boga ni za trenutak nije odricala stalno je grozno. I to je ona nepravda koja neprekidno boli. A u Srbiji, zna se to, bilo je oko 700.000 članova Komunističke partije. Nije ova brojka tako krupna u odnosu na oko sedam miliona Srba koji nisu bili zaraženi ovim opakim virusom. Srpsko selo se najviše odupiralo: nije uspela gotovo nijedna partijska organizacija i nije se održala nijedna zadruga. Seljak je pokazivao više pameti nego takozvana srpska inteligencija. Kad je malo olabavila komunistička stega, kad je nastalo višestranačje, kad su počeli izbori za razne uprave, desio se najveći apsurd: umesto da za odbornike, poslanike, gradonačelnike, ministre, ambasadore, konzule, upravitelje raznih ustanova i preduzeća bira i predlaže od onih sedam-osam miliona čestitih i umnih Srba, nametnuše se iz one grupacije od 700.000 članova Saveza komunista! Oni su bili najgrlatiji i najagresivniji u rušenju Miloševićevog režima. Tako je narod umesto komunista na vlast doveo - komuniste! Otuda smo imali samo tri ambasadora koja nisu bila zaražena komunističkim virusom: Dušan Bataković u Atini, Svetislav Basara na Kipru i Krinka Petrov u Izraelu. Vešti za obmanu Sve što su izučavali na kumrovačkim, osječkim, dečanskim, zlatiborskim i drugim kursevima komunisti su primenili u novonastalim prilikama: krili su jedan drugog, vukli su jedan drugog na visoke položaje, skrivali tamne biografije, govorili da su po
zadatku ubačeni u partiju, kleli se u krsnu slavu, za koju decenijama nisu znali, a kleli se i u generala Dražu, držeći njegovu voštanu figuru pred novim kabinetima, njihove slike na stolu, a njegove spomenike podizali na planinama i u gradovima. Sve je to trebalo da posluži kao obmana i izvlačenje para iz srpske političke emigracije. U vreme kad se zaljuljala komunistička vlast, hramove je zapljusnuo talas novopečenih vernika - neki su u poznim godinama prvi put ušli u crkvu gurajući se prema oltaru i prema pevnici. Nešto pokradenih para ostavljali su crkvama, raspitujući se kako bi mogli da budu članovi raznih foruma u crkvi. Sve crkvene pojmove izgovarali su pogrešno: za njih je nafora bila nićifora, liturgiju su brkali za metalurgijom, svetost je za njih bila svetlost. Neki su mislili da mogu da se cenjkaju s Bogom i da od srpskih vladika otkupljuju svoje grehove. Posmrtno zvono komunizmu Ne verujem u nebesa, no u Marksa i Engelsa - pevali su neki nesrećnici, ne sluteći kraj jedne surove avanture Podsetnik: Bila duhovna akademija pred hramom Svetog arhangela Gavrila u Zemunu. Organizator: tadašnji jeromonah Filaret, sadašnji vladika Mileševske eparhije. Još nema ni nagoveštaja o padu komunističkog režima, mada je baš tih dana srušen Berlinski zid. Rušenje ovog zida bilo je posmrtno zvono komunizmu u Evropi - oproštaj sa jednom epohom koja je u crno zavila milione građana. To posmrtno zvono nije doprlo do sluga Slobodama Miloševića i njegove supruge - ona je u tom času osnovala Jugoslovensku udruženu levicu i Savez komunista - Pokret za Jugoslaviju. Ne pričam ja ovo zbog Miloševića i komunizma u Srbiji, nego zbog jednog neobičnog susreta i događaja. Na toj akademiji sam govorio o srpskim junacima iz otadžbinskih ratova - u to vreme njima sam posvetio pet obimnih knjiga. U velikoj masi sveta pred hramom primetio sam čoveka, visokog i snažnog, u zrelim godinama: on se svakog trenutka krstio. Činio je to tako napadno da je izazvao čuđenje - mnogi su pratili njegove pokrete. Daleko od vere u Boga Muči me ova zagonetka - prilazim nepoznatom čoveku i pitam zašto se svakog trenutka krsti. On kao da je očekivao to pitanje: kaže da se svakog dana prekrsti 27 puta. Hoće da mi to ovako objasni: ako mi Bog bude dao da živim još ovoliko koliko sam dosad živeo, trebaće mi da se prekrstim 27 puta na dan da bih nadoknadio ono što se nijednom nisam prekrstio... Ne krije čovek da je nosio komunističku partijsku knjižicu i da je slušao sekretara partije: ko ovu knjižicu nosi, ne poziva se na Boga i crkvu nego na Marksa i Engelsa. Kaže da je sekretar pevušio: „Ne verujem u nebesa, no u Marksa i Engelsa“. Dodaje da je počinio dosta grehova, ali se nada da će mu neki vladika sve oprostiti. Ne traži on, kaže, ništa džabe... Bojim se da je ovaj nesrećnik zauvek izgubljen čim misli da se grehovi mogu otkupiti. Priča oca Gerasima Šta bi sve mogli da ispričaju pojedini monasi i sveštenici - sa kakvim se ljudima i nevoljama susreću. Otac Gerasim, najstariji monah u svetoj Žiči, priča o jednom nesrećniku koji ih je često uhodio i koji se nadmeno ponašao - u hram je ulazio s rukama na leđima. Nije se on krio, naprotiv, predstavljao se na neobičan način: u desnom džepu sakoa nosio je Borbu dok je ona bila organ Komunističke partije. Vidljiva, lepo presavijena Borba simbolično je označavala da njen nosilac pripada toj partiji. Kasnije je umesto Borbe nosio list Komunist. Muvao se po hramu, nije ništa zapisivao, nije vodio nikakve razgovore, samo je gledao okolo. Priča otac Gerasim kako su bili navikli na njega i na njegove lepo presavijene novine u džepu. Neko vreme nije ga bilo pa se i monasi zabrinuli: gde je njihov uhoda? Kad je narod u većem broju posećivao hramove, pojavio se i on. Nije u njegovom džepu
više bilo ni Borbe ni Komunista - lepo se videlo Pravoslavlje, novine Patrijaršije Srpske pravoslavne crkve... Čovek se prilagođavao vremenu i prilikama. Kaže otac Gerasim da je nestao kad mu se učinilo da su opet ojačali komunistički bezbožnici. Ostala je zagonetka da li je bio bliže veri ili neveri, od koga se branio onim novinama koje je nosio u džepu. Krst preko petokrake Čačanski prota Rako ima neobična iskustva s ljudima koji su bili daleko od bilo koje vere osim vere u usrećiteljski komunizam. Takvi su, obično, prkosili crkvi, terali neki inat, sahranjivali svoje bez krsta i opela, podizali nadgrobne spomenike pa i na njima ispisivali čudne poruke i znamenja. Jedan je svojoj preminulog supruzi na čačanskom groblju ostavio znak vidljiv izdaleka - crvenu petokraku zvezdu. Nije on u tome bio usamljen, mada se znalo da pokojnica nije pripadala partiji koja se ponosila petokrakom. U vreme velikih demonstracija protiv komunističkog režima, kad je masa sveta na ulicama vikala „bando crvena“, čovek je, jedne večeri, sa strepnjom pokucao na vrata kuće pomenutog prote. Iznenađenje je bilo potpuno: prota je prepoznao čoveka iz svoje parohije, koji ga nikad nije primio da mu, uoči praznika, osvešta vodicu. „Ne trebaš ti meni“, govorio je čovek zatvarajući vrata pred protom. Prota je poštovao svačiju volju, mada mu je bilo teško na duši kad god bi se uverio da se neko udaljuje od Boga, svoje pravoslavne vere, tradicije i običaja. I, da ne dužim priču, jer je ovo samo podsetnik, oglasio se nezvani gost: Došao sam, proto, da te bratski i hrišćanski zamolim da mi nešto učiniš... Da mi osveštaš ovo parče mermera s krstom, hoću da ga prelepim preko one crkvene petokrake na grobu moje žene: znam da sam pogrešio, ali takva su vremena bila. Pokajao se? Uplašio se? Deca ga navela? Prota ga ništa nije pitao. Posle nekoliko dana one crvene petokrake na čačanskom groblju nije bilo. Ima ljudi koji u strahu učine i poneku gadost i glupost. A komunistički režim je nosio strah: svaki čovek je bio pod prismotrom, prisluškivan, praćen. Vera u Boga i partija nisu mogli zajedno. Onaj što je u džepu nosio Borbu i Komunist mislio je da može: vukla ga molitva u hram, a branio se pred doušnicima da čita partijske listove. Broz ti pomogao Lažnim, nametljivim vernicima, okićenim ne krstićima kao simbolom hrišćanske vere nego krstovima od gotovo pola metra, i brojanicama oko ruke, o čijem značenju nemaju pojma, „doskočio“ je jedan čačanski sveštenik za koga kažu da je veoma duhovit i da nema dlake na jeziku. On je decenijama bio meta otpadnicima od vere i nacije - vraćali su ga, nazivali pogrdnim imenima, hvatali se za dugme da odagnaju prisustvo „popa-baksuza“. Reč je, dabome, o ovim istim ljudima koji su ranije nosili crvene petokrake zvezde i crvene partijske knjižice i parole na kojima je crvenim slovima pisalo „crkva diže glavu!“ Oni su u hram ulazili po zadatku partije. Sada im je, najednom, baš ovaj prota postao toliko omiljen da ga pozdravljaju čak i preko ulice, vičući: „Pomoz Bog, dobri proto!“ A prota sačeka da onaj koji ga pozdravlja priđe, pa kaže: „Broz ti pomogao!“ Ne kaže to prota svakom - zna on ko se nije pokajao za svoje pređašnje postupke.Zna prota Branko pojedince kojima je Broz pomogao, a zna i mnoge koji su služili Brozu. „TITOVDAN“ Šta navede onog veselnika da se odrekne Nikoljdana, svoje krsne slave, nasleđene od predaka, i da za novu slavu izabere „Titovdan!“ A šta je „Titovdan“? Je li to dan Titovog rođenja ili rođenja nakazne republike? Ili možda dan kad se Tito uselio u
kraljev dvor na Dedinju i otuda poručio njegovim ukućanima da se ne vraćaju u svoju kuću! A može biti da je „Titovdan“ onaj dan u kome su Broz i brozovići pucali u čelo Pantokratora u dvorskoj crkvi. Broz bi bio niko i ništa bez srpskih komunista. Šta bi Broz bio bez Srba koji su ga podržavali i podržavali: govorili su, zbog njega, „historijski“ i „ćim prije“. Tajno, u sebi, retko među sobom, pa i tad šapatom, oni su ga gledali sa zlobom: on ima najviše, on ima najbolje, on ima najlepše žene, najbolje vile, on ima gradove, ulice, spomenike, on ima narod... bez njih, govorili su šapatom, ne bi imao ništa, bez njih bio bi - niko! Zaboravljaju pri tom da upitaju sebe: šta bi oni imali da nije njega? Šta bi oni radili, čime bi se bavili, od čega bi živeli, čiju bi travu kosili, kome bi vodu nosili, kad bi se, da nije bilo njega, dočepali ovih raskošnih vila, kad bi se, da nije njega, brčkali u ovim bazenima, kad bi tako otmeno otvarali boce šampanjca, od koga bi, da nije bilo njega, dobijali takve činove i tolike penzije i kad bi čuli za Modeljanije, Lotreka, Velaskeza čijim su slikama ukrašeni njihovi dvorci. Leševi plutaju Savom U časopisu Most navedena imena žrtava, ali i njihovih vinovnika
Prota Vojislav Petrović u svojoj besedi navodi da su komunisti u ratu i posle rata pobili 800.000 Srba! A zatim se pita zna li neko ijednog koji je osuđen zbog tih zločina? I ne samo to: političke likvidacije su još uvek u Srbiji normalna stvar. „Kartagina“, odnosno DB, još uvek nije razorena, a priča se o padu komunizma. Ako je neko od ubijenih ljudi sa mosta rehabilitovan, to bi značilo da su vama, naslednicima, već vraćene kuće, lokali, zemlja, dvorišta u koje su se uselili ti nesrećni oslobodioci. Umesto toga, prodaja te zemlje i tih lokala upravo cveta „u ime naroda“. Protina beseda, koja je za ovu priliku malo skraćena, a koja je posredstvom časopisa Most doprla do sluha nacije, nije, bez sumnje, stigla do vladajuće strukture: obmane o „onim“ penzijama, rehabilitaciji i povratku otete imovine još traju.
Eh, da nam je više ovakvih časopisa koji otvoreno, bez straha i ulizivanja, govore o mučnim godinama pod komunističkom diktaturom. Šabački časopis je pun stravičnih svedočenja i ispovesti koje su prepreka zaboravu. Potresne ispovesti „Hoću da ispričam istinu o smrti moga oca Dušana Pavlovića, iz donje Sipulje. Odveden je 8. oktobra 1944. godine i više o njemu nismo ništa znali. Čuli smo da je streljan na Šabačkom mostu i da je u zatvoru bio mnogo mučen. Posle izvesnog vremena odveli su moju strinu Zorku i mene. Strinu su mučili i tukli tako da su joj vilice i ruke polomili. Za sve ove muke i teškoće koje smo prežvljavali tužile su nas ulizice i izdajnici: Mlađo Živanović, zvani Ćup, Stanislav Matić Koščura, Leko Ninković Rebronja i Budimir Todorović Roda. Majku su terali po kulucima i oduzimali nam sve iz kuće - pšenicu, brašno, vunu i drugo. Kad sam im zatražila potvrdu da smo izmirili dugovanje, odbili su. Kažu mi: „Sad smo mi sila, a sila Boga ne moli“. Molim vas da sve ovako objavite jer to je cela istina“, piše Zagorka Pavlović iz Beograda. A unuk Dušana Pavlovića, koji nosi dedino ime, zahvaljuje se Udruženju građana „Most“ i navodi: „Zahvaljujem ljudima koji su potegli ovo pitanje mučki ubijenih rodoljuba iz ovih krajeva. Voleo bih da se nađe i objavi slika moga dede Dušana i da se podaci o njemu upišu u crkvu Svete Petke“. Srba Mumalo, kapetan duge plovidbe u penziji, sin pokojnog profesora Đorđa, ispričao je za Most: „Negde oko podne, 27. novembra 1944. godine, dođe kod nas u stan, sav isprepadan, tatin učenik - ne sećam se imena, ali se prezivao Vraštanović iz Miokusa - i sav uzbuđen i uplašen, šapatom reče: „Učo, našao sam leš čika Sretena, kamenoresca, šta da radim s njim?“ Odmah obavestismo njegovu ženu Terezu i voskara Bogoljuba Stojanovića, njihovog prijatelja. U punoj tajnosti stolar Canić napravi sanduk a leš bude dopremljen iste noći, u taljigama, prekriven senom. Bio je samo u gaćama, pa su ga obukli i tajno, pre zore, sahranili na Kamičkom groblju. Opojao ga je pop Dragić. Sretena Bujuklića, kamenoresca, na mostu je ubio jedan njegov radnik koji je bio u partizanima. U njegovoj konfiskovanoj kući, u Mačvanskoj ulici pod brojem 4, kasnije su stanovali glumac i upravnik Šabačkog pozorišta Mavid Popović i njegova supruga Mira Todorović, kasnije Stupica. Krznar Vučko Milosavljević prepoznao je Sretenovu bundu na jednom oficiru OZNA“.
Dođoše crni dani
„Kako dođoše na vlast komunisti, za našu kuću dođoše crni dani. Moj stric Jovan Ikonić Joca Paskurica bio je delovođa u opštini Lipolist. Ubijen je 1945. u Šapcu, na Savskom mostu. Jedina krivica mu je bila što je bio pametan, pismen čovek, prijatelj viđenih ljudi u selu. Dolazak partizana u Lipolist iskoristili su Jocini neprijatelji Živojin Božanić Žoka i ostoja Selenić Krcun, kako bi zadovoljili ličnu mržnju i zavist. Kako su ga tada opanjkali, tako su ga „oslobodioci“ odmah poveli u Šabac. Još tada se Žoka javno hvalio da će ga
budakom ubiti. Tako je, nažalost, i bilo: danima su ga zverski mučili, živog kastrirali, ubili i bacili u Savu. U mučenju su se takmičili Žoka i Ostoja Selenić Krcun. Krcun ga je ubio, a Žoka motkom odgurnuo u Savu i ispratio rečima: „Idi, Joco, nek te jedu ribe!“ Bio je to kraj muka Joce Paskurice, ali one tek nastaju za njegovog brata Ivana i njegovu porodicu. Kafanu Ivanovog oca u centru Lipolista, u koju su pre rata često dolazili i dužni ostajali, zatvaraju, otimaju zemlju, konje i stoku, čak i pšenicu u krstinama, odnose česmu i pokućstvo i sve to dele među sobom. Fizički i mentalni teror traje godinama. Kad je Ivan bratu podigao spomenik, Krcun i Žoka ga razbijaju, a njegovoj tek rođenoj kćeri Krcun prislanja pištolj na glavu i preti: „Eto, mogu sad da te ubijem, ne možete mi ništa. Ja sam bog bogova!“ Komunistički moćnici su umišljali da su postali bogovi da mogu da ubiju, osakate, opljačkaju i da nikome ne odgovaraju za svoja nedela. Oni su sudili drugima, a Bog njima: Žoža je umro u štali, među svinjama, jer ga sin nije puštao u kuću. Ni sin mu nije bolje završio: ubile su ga komšije kočevima jer ih je stalno maltretirao. Krcun je završio u duševnoj bolnici, vezan lancima. Ovako u časopisu Most, po kazivanju svoje majke Milke, svedoči Jocin sinovac Zoran Ikonić.
Nestajanje Srbije
Tako je iz noći u noć nestajala ona domaćinska Srbija ona Srbija puna moralnog zdravlja i moralne lepote. Tu Srbiju su ubijali srpski komunisti. Domaćinsku Srbiju treba tražiti u masovnim grobnicama. Narod zna gde su masovne grobnice. Priče o njima prenose se s kolena na koleno. Uz zavetnu poruku: Ne zaboravi! U poslednje vreme na ovim stratištima održavaju se pomeni: voštanice, molitva za pokoj duše i po koja suza. Sve ovo svedoči da nisu zaboravljeni. Ni žrtve, ni njihovi dželati. Ima i poneka ispovest kako je baš tu, na toj ledini, pred tom jamom, mostom, nad rekom ili pored nje ostao bez oca, brata, strica, ujaka. Gotovo da svaki grad u Srbiji ima po nekoliko stratišta. U Čačku je najpoznatija ona pored Morave, na sadašnjem fudbalskom igralištu i u naselju koje se zove Kazanica. Ovo naselje je „pokriveno“ privatnim kućama i državnim preduzećima. Na ovom prvom na zverski način usmrćen je čuveni čačanski prota Milan Tucović. Prota, osuđen na vremensku kaznu, uoči Vaskrsa 1945. godine, izveden je iz ćelije uz reči: „Izađi, pope da se sretneš sa svojim Bogom!“ Mlatnuli su ga budakom u glavu i tako izmrcvarenog, ali još u životu, u sedećem stavu zakopali u zemlju. Kako bi bilo, mislim, da sud rehabilituje protu Tucovića, da neki sudija poništi staru, čak i ako je nema, i ispiše novu presudu da je prota nevin, da je ubijen na pravdi Boga, da je usmrćen na svirep način, a da se iz presude o nevinosti vidi ko je protu prijavio, ko je protiv prote svedočio, ko je pisao optužnicu, ko je bio u poroti, ko je presudio, a ko, na svoju ruku, moćan i nemilosrdan, poništio presudu o vremenskoj kazni i protu izveo na
gubilište? Dobro bi mislim, to bilo, ali toga nema. Nema istine a ima fraza kako je „ispravljena nepravda“ i kako je sa nevinog čoveka „skinuta ljaga“. Pravda je kazano drugim rečima, zadovoljena: žrtva je proglašena nevino, ali se ne zna za njen grob! Ne zna se ni kako je usmrćena: maljem, nožem, setom, budakom. E zna se kako je usmrćen, ali se zna gde je ukopan Mile Šušić, domaćin iz Lipnice kod Čačka, plemenit čovek koji ni mrava u životu nije zgazio: tako se za njega govorilo. Zna se da njegov sin Siniša, poznati fudbaler čačanskog „Borca“ nikad nije odigrao utakmicu na domaćem terenu. Nije igrao, nego je plakao: ispod kratke trave na igralištu, u dubini zemlje kosti su njegovog oca. Nije Siniša po njima mogao da igra. Činilo bi mi se, govorio je, kao da umesto lopte šutiram očevu lobanju. Svedoči Branko Pejović Svakog praznika ovaj Srbin iz Crne Gore pali desetine voštanica za pobijene bez istrage i suđenja Železničar Ratko Marić bio je jedan od poveće grupe koja je zakupila utrinu pored pruge u Čačku - hteo je da uzgaja povrće i tako malo obogati porodični budžet. Ali, čim je krampom udario u zemlju, iskopao je lobanju. Odustao je, a o lobanji i kostima ćutao da ne bi na istom mestu okončao svoj život. O zločinima komunista nije smelo da se govori. Gde su naše najveće grobnice? Reka Sava? Sremska ravnica, Slavonija, Blajburg, Kočevje, jama Ponor između Foče i Kalinovika, potok Zmijanac u Boljevcu kod Zaječara, selo Gornji Krupac u aleksinačkom srezu, duboke jame oko Kotora na planini Bukulji, na kruševačkoj Bagdali, na Lonjskom polju, tom krvavom gradilištu na kome su ubijani iznemogli zatvorenici? Videćemo svedočenje Branka Pejovića, koji živi u Torontu, i Dragana Topalovića Gorolomca iz šumadijskog sela Čumića, koji je živeo u kanadskom gradu Vindzoru. Mnogo je žrtvenih polja u zemlji Srbiji, a premalo istraživača i hroničara. Malo popisivača. Malo pisaca. Ko će da napiše knjigu srpskih jada. Ne knjigu, tomove knjiga. Ko da sabere sav očaj i sve vapaje, sve suze i sve prigušene jecaje, sav čemer i jad, svaki vrisak i jauk, sve crne marame i crne barjake, sve grobove i sve grobnice nastale u komunističkoj tiraniji? Knjiga srpskih jada Ko će da popiše sve srušene i spaljene kuće, sve srušene i oskrnavljene bogomolje, sva utuljena kandila, sve tamnice i sve Brozove tamničare? Ko će u knjige srpskih jada upisati sve kuće i vile, sve stanove i sve njive, sve zabrane i vinograde, sve mlinove i sve livade otete od srpskih domaćina? Ko će Srpskoj pravoslavnoj crkvi vratiti stotine hiljada hektara njene zemlje? Ko će otkopati masovne grobnice komunističkih žrtava? Ko će ih opojati i sahraniti? Ko će im večni pomen u kamen uklesati? Ko će od stratišta načiniti svetilišta? Podsetnik: O praznicima, o Božiću i Vaskrsu neizostavno, o svojoj krsnoj slavi, u pravoslavnim hramovima u Torontu, decenijama već, Branko Pejović pali desetine
voštanica, pominjući, molitvenim šapatom, imena onih čijem su pokoju duše namenjene. Ovo je za Radinoviće: Panta Aleksinog, Kostadina Perovog, Petra Nikolinog; ovo za pokoj duše trojice sinova Nikole Radonjića: Vukala, Živka, Pera; ovo je za mog oca Nikolu i moju braću: Svetozara, Petra, Dimitrija, ovo za stričeve... Brat udario na brata Dok pali voštanice, Branko Pejović kao da ponovo gleda one surove prizore iz maja 1945. godine u Sloveniji - kako partizanski tenk prelazi preko još živih tela šestorice njegovih prijatelja i saboraca iz sela Progonovići u LJešanskoj nahiji. Seća se dobro tog užasa blizu velikog mosta u Mariboru. Drugi prizor je još suroviji: video je ljude - buktinje i čuo njihove jauke... Živi su kod Dravograda spaljeni. Ovaj događaj i imena ovih nesrećnika Pejović pamti kao da su se dogodili pre neki dan. Kako i ne bi kad su bili njegove komšije, prijatelji i ratni drugovi iz jedinice vojvode Pavla Đurišića: braća Vladimir i LJubo (Savo) Pejović, zatim Marko (Tomo) i Bećir (Andra) Pejović. Preostala dvojica od šestorice spaljenih bili su Vukadin Božov i Nikola Rajkov Stojanović iz sela Orasi. Ove ljude Branko je dobro poznavao. Znao je da su nekoliko dana ranije prešli u Austriju i da su ih, baš kao i njega sada, Brozovim dželatima izručili Englezi... Prizori užasa Zakrvi nas Broz, udari brat na rođenog brata, sinovac na strica, komšija na komšiju, prijatelj na prijatelja. Teče bratska krv nesrećnom Crnom Gorom. Meni je tada, u julu 1941. godine bilo tek šesnaest godina - premlad si, kaže mi otac, za pušku. U moje selo, iznenada, banuše ljudi s petokrakom zvezdom na kapi. Otac Nikola i dva starija brata, Svetozar i Dimitrije, izbegoše u šumu. Ostao sam u kući, uz majku Jovanku, najmlađeg brata i sestre: Daru, Senku, Desanku i Leposavu. Ne zatekoše oca i braću kod kuće, pa mene, dečaka nedoraslog pušci, uzeše kao taoca. NJihov štab, partizanski, bio je u školi između Oraha i Štitara. Tu su namestili šporet i ja sam, stalno pod prismotrom, morao da im donosim i cepam drva. Tu sam, izbliza, svakog dana gledao te ljude... Bili su spremni da ubiju dok trepneš. U štabu su bili Peko Dapčević, Andrija Lopičić, Veljko Mićunović, Mihajlo Vicković, Boško Pejović i Bajo (Lazov) Pejović. Video sam kad su dvojicu Srba, dovedenih iz Boke Kotorske, tukli do besvesti i potom ubili ispred škole. Tada sam prvi put video mrtve ljude. Zgrozio sam se, i sliku, taj prizor, evo, nosim i danas... U to vreme ubili su Vasu Jovana Đurovića. Na kućnom pragu u Orasima. Ubili su sveštenika Peru Vujovića iz Riječke nahije. Posle se pričalo da su ga poluživog bacili u Begovu jamu... Ređali su se prizori užasa: jednog dana doveli su, vezane četrdeset dvojicu Crmničana i sve ih poubijali iznad škole, u kamenjaru, između Oraha i Štitara. Ubrzo potom doveli su dvojicu braće Šćepanović, oficire Kraljeve garde, rodom iz Danilovgrada. Posle mučenja ubijeni su...
Sestre nađoše grob U povlačenju u Bosnu, i dalje prema Hrvatskoj, Sloveniji i Austriji, blizu Tuzle, u borbi s titovcima poginuo je moj brat Svetozar. Ja sam ga sahranio. Užas! Obeležio sam grob, načinio skicu, nosio je u džepu. Kasnije sam preko naših poverljivih ljudi uspeo da dojavim sestrama gde je Svetozar sahranjen. I, da vidiš čuda, moje mile sestre su uspele da nađu grob. Pomogli su im neki muslimani da ga otkopaju i one su, pedesetih godina, donele kosti u ruksaku... Pohranile su ih u porodičnoj grobnici i ćutale. Znale su šta bi im titovci uradili da su znali... Dimitrije, moj drugi brat, stariji od mene dve godine, bio je s četnicima, ali se nismo često viđali - jedva dva-tri puta za vreme rata. Ni oca nisam često viđao. Tek, znao sam da su živi. Sa mnom je, kad smo se povlačili prema Bosni, bio i najmlađi brat, Petar. Bilo mu je samo 13 godina. Nismo smeli da ga ostavimo u kući. Sa ženama i decom, izbeglicama, Bog zna koliko ih je bilo, krenula je i moja sestra Leposava. NJoj devetnaest godina. Uz put gotovo neprestane borbe: čas sa ustašama, čas sa titovcima, čas su oni zajedno protiv nas. Nekako smo se probili do Dragovgrada. Tu, duž puta, sve sami prizori užasa: leševi pobijenih ljudi, žena i dece. Ko ih je pobio? Ustaše? Komunisti? Bugari? U to vreme bugarska okupatorska vojska pretvorena je u „partizansku“ i jedan njen deo bio je upućen u Sloveniju... Idemo dalje, dalje od ovog užasa, od ovog zadaha smrti, od ove tuge goleme. Moj brat, mali Petar, pao Bugarima u šake. Oni ga predali titovcima, a ovi ga, sa još nekom decom, poslali u Novi Sad. Tamo je ostao neko vreme. Saznao sam da je bio kurir u pošti. Ali dečak se poželeo majke i sestara i odlučio da se vrati svojoj kući. Za jade se crne vratio: Čim su na Cetinju saznali za njegov povratak - našli su ga i ubili. Ubili dete od četrnaest godina! Čuješ li ti ovo, Srbijo?! Negde kod Dravograda nađem brata Dimitrija. Bože, kakve sreće, ipak. Na kratko smo se videli, malo popričali i svak ode sa svojom jedinicom. Moja grupa se nekako probila do Blajburga. Tu Englezi traže da položimo oružje uz obećanje da će nas prebaciti u Italiju. Lažu! Predali su nas titovcima! Ugurali su nas, razoružane, u kamione i pravo komunistima u šake. Lele, tog užasa, te smrti, tih patnji! Teško je to opisati. Doveli su nas do Klagenfurta, tu su nas, najpre, vezali svakog ponaosob i potom po dvojicu... Telefonski kablovi, kojima smo vezani, urezali se u meso, lipti krv... Pretresli su nas i pokupili, bolje da kažem oteli sve što je bilo vredno: satove, prstenje, čak i četkice za zube. Dođe neki partizanski oficir, neki Dubajić i reče: „Nikom od vas neće pasti dlaka s glave, vratićemo vas vašim kućama, pa ko je kriv neka odgovara“. Vode nas dalje, pešačimo u dugim kolonama... Gazili ljude tenkovima Jedne večeri došli su nepoznati ljudi u logor i ubili Sekulu Drljevića i njegovu suprugu Na mostu kod Dravograda video sam one prizore užasa, ono gaženje tenkom i one ljude -
buktinje. Svesni smo da od onog Dubajićevog obećanja neće biti ništa, Bog zna koju ćemo mi provaliju popuniti. U mojoj koloni, do mene, jedan mučenik pridržava creva rukama. Hoću, nekako da mu pomognem, ali me sprovodnik mlatnu kundakom i posrnuh. NJega izdvojiše i ubiše sa dva metka. Ostaviše ga na putu. Stigli smo, tako do Maribora. Sutradan su nas onako gladne, vezane, strpali u kamione i poveli nekuda. Kuda? Pitam jednog stražara, zovu ga, čujem, Alija, kuda će nas, a on kaže uz osmeh: „Kući, a vaša kuća je - provalija!“ Pa, dobro, mislim, ako je došao taj čas - neka bude, samo da nas više ne muče. Bog je udesio da u taj kamion, u kome sam bio, ubace i brata Dimitrija. Čim smo se približili jednom brdu - čuli smo pucnje i uzvike: „Živeo Draža!“, „Živeo kralj!“ Bilo nam je jasno kuda nas vode i kakva nam je sudbina. Ubiše mi brata Petra Moj brat Dimitrije uspeo je da se nekako oslobodi onih kablova kojima je bio vezan. Bog je hteo da se naš život ne okonča.Oprezno i neprimetno oslobodio je i mene i još nekolicinu vezanih. Kad su zapovedili za izađemo iz kamiona, skočio sam na jednog stražara i oteo mu mašinku. Dimitrije je skočio na drugog - počelo je gušanje. Izmaknem se malo i ospem rafal. I oni uzvratiše vatru. Bežali smo u više pravaca, saginjali se, skakali da bismo izbegli kuršume. Dimitrije se spasao bekstvom, idući drugim pravcem od onog kojim sa ja išao. Sreli smo se ubrzo potom u Austriji, prošli smo kroz prihvatne logore i zajedno emigrirali u Kanadu. Umro je, veselnik, pre nekoliko godina. Na tom putu strave i užasa u Sloveniji stradao je i naš otac Nikola. Bežeći iz tog komunističkog pakla usput sam našao Đuru Kovačevića - još je bio vezan. Našli smo i trećeg. Bio je to publicista Đoko Pajković, onaj što je pisao o Đilasovim zadužbinama smrti. U jednoj šumi našao sam pištolj, pušku i dve bombe. E, kažem, sad si dobro naoružan, sad ćeš skupo prodati glavu. Kovačević sada živi u Detroitu, u Americi, a Pajković u Kanadi. Englezi se, kad smo se ponovo obreli u Austriji, nisu usudili da nas vrate. Promenio sam nekoliko logora. U jednom od njih bio je Sekula Drljević sa ženom. Jedne večeri došli su neki nepoznati ljudi u civilu i ubili ih oboje. To su, znam sigurno, bili Đurišićevi četnici. Osveta za ono što nas je Drljević namamio i mnoge predao ustašama. U međuvremenu sam saznao da je moja sestra Leposava uhvaćena negde kod Blajburga, ali je nisu ubili. Odveli su je na Cetinje, tamo ošišali i držali mesecima u zatvoru. Jedina njena krivica bila je u tome što je iz četničke porodice. Kad je neko mojim sestrama došapnuo da se naš brat Petar nalazi u zatvoru na Cetinju, molile su da ga vide, pokušavajući da ubede titovce da je on nevino dete, da nema ni četrnaest godina, a oni su rekli da imaju pouzdane podatke da se Petar nalazi u Londonu. A on je već tada bio ubijen. Sestre su htele da na spomenik majci stave i očevu sliku. Toliko su se titovci pobunili da su im pretili smrću. Nisu, jadnice, smele da rizikuju. Nisu im, čak, dozvolili da na majčinom spomeniku ostane: „Jovanka, Nikolina, Pejović“. Ne! Morali su da skinu očevo ime. A sada ovi isti ljudi govore da su pravoslavci i tvrde da oni brane ugroženo srpstvo. Jadno je to srpstvo kad ga i titovci brane.
Zločin protiv čovečnosti Iz moga sela u četnike je otišlo 28 muških glava, u životu sam samo ja. Neki su tokom rata poginuli u borbama, neki, kao što sam rekao, u paklu Slovenije. šestorica njih, koji su ostali u zemlji ubijeni su posle rata, 1946. godine. Najsuroviji kraj doživeo je učitelj Vojin Đurović iz mog sela. On je s petoricom ljudi, četnika, ostao u zavičaju da se do smrti bori protiv titovaca. U to vreme krišom je dolazio kod moje majke - ona ih je hranila kao svoju decu. Jednog dana, međutim, neko ga je „prošpijao“, pa su mu pripremili zamku i uhvatili ga. Odlučili su da ga usmrte na surov način: najpre su mu vezali ruke i noge, pa ga tako spetljanog vezali za samar na konju, bičem naterali konja u trk. S Vojinovom glavom na ljutom kršu konj je za kratko vreme pretrčao oko tri kilometara i zaustavio se pred kućom njegovih roditelja, oca Sime i majke Zeke. Neki komesar, monstrum, kome je pala na pamet ova surova smrt, pitao je ojađene roditelje je li to njihov sin Vojin. Kad su videli ovako umorenog sina - izgubili su svest i sručili se na zemlju. Ali, kad su se osvestili, poveli su ih, silom, na obližnje gumno i terali da igraju kolo oko mrtvog sina. Neki od ovih zlikovaca još su u životu. Verovatno i oni, poput drugih, zastupaju interese srpskog naroda, a zaboravljaju koliko su Srba, čestitih ljudi, svojom rukom ubili da bi pokazali koliko su verni Josipu Brozu. I šta reći sada posle ove potresne ispovesti Branka Pejovića? Je li ovo zločin protiv čovečnosti? Šta bi rekao onima koji danas zagovaraju pomirenje dželata i žrtve? I šta bi rekla rodbina Vojina Đurovića, onog dobrog učitelja sa smrskanom lobanjom koju pokazaše njegovim roditeljima, preteći im smrću ako pored mrtvog sina ne zaigraju kolo! Šta su oni? LJudi ili zveri? Kako da potisnemo u zaborav spaljivanje živih i gaženje tenkovima? Možda nešto više o tome zna komandant partizanske jedinice major Simo Dubajić? A general u penziji Jovo Kapičić? Možda je on nešto načuo o tome? Možda je voljan da progovori? Nikad se ne zna šta ljudi u poznim godinama mogu da otkriju. Poznavao sam ljude koji godinama, u samrtničkoj postelji, nisu mogli da umru dok nisu otkrili svoje zločine. Uzalud se vlast trudi da nam ubije sećanje na žrtve. Sve je u zapisima, u letopisima, knjigama, u pamćenju. Uzalud vlast nastoji da održi zabludu da smo mi svi Srbi i da imamo zajednički nacionalni interes. Bože, sačuvaj! Imati srpsko ime i prezime ne znači ništa za one koji su se odrekli svoje nacije, svoje pravoslavne vere, svoje krsne slave, svog Božića i Vaskrsa. Pa još kad danas kažu da smo mi braća! Ma kakva crna braća! Oni su se davno razbratili i braću svoju izdali. Nas su najviše pobili, osakatili, prebijali, opljačkali ovi sa srpskim imenom i prezimenom, ovi koji su ubili Boga u sebi, a potom maljevima ubijali Boga u svojim ideološkim protivnicima. Pred crkvom kozaračko kolo
Zapisujem svedočenje moga prijatelja Dragoja. Kaže: - Uzvrteo se moj komšija, počeo da pominje Boga, da nosi krst na grudima i brojanice oko ruke. Pritislo ga nešto. Znam da Boga, osim u psovkama, onim najgadnijim, nije imao u sebi više od pola veka. Sad mu je, vidi se, Bog nešto zatrebao. Svakog časa pominje Boga. Vidi se da ima neki cilj. Ne mogu da poverujem da se iz njega iscedio onaj komunistički otrov. On kao da je izgubio pamćenje, tako se ponaša, ja opet, pamtim sve. Ja nedeljom i praznikom u crkvu, on ispred crkve, na ledini, vodi kozaračko kolo. Ja pojem u slavu Boga, on peva u slavu nekog Josipa Broza. Ja se zaklinjem Svetom Savi da ću istrajati na Svetosavskom putu, on se zaklinje Titu da s njegovog puta neće skrenuti Moja kćerkica u osnovnoj školi kleči na zrnevlju kukuruza zato što je na ulici od starog prote tražila blagoslov; njegov sinčić iz istog razreda i iste škole dobio peticu iz vladanja zato što je grubim rečima uvredio protu. Neko vreme ga, na opštu radost meštana, nije bilo u selu. Neki govorili kako je otišao na školovanje, primetili njegovi šefovi da je bistar, vredan, odan partiji. Odan partiji kao niko! E, ta odanost je trebalo da bude nagrađena. Kako? Čime? Pa time što će odanog partijskog radnika nagraditi školovanjem. Usudim se da pitam za šta to pripremaju našeg komšiju, a čujem odgovor: za komesara! A gde je ta škola, pitam dalje, a oni kažu da je u Kumrovcu. Pa još dodaju: ko je završio kumrovačku školu, može odmah da bude profesor univerziteta! Konje za oltar vezivali Omiljena parola bila je „ništa nas ne sme iznenaditi“, što znači da su doušnici dobro raspoređeni On se, stvarno, tako i ponašao - u sve se razumeo, sve je znao, razumevao se u sport i medicinu, ekonomiju, nauku, finansije... Seljaci ga doduše, nisu zarezivali ni za pet para, osim nekolicine neradnika koji su ispunjavali sve njegove naredbe. NJih je dobro nagrađivao onim materijalnim dobrima koje je otimao od nas. Kako su koji plodovi iz zemlje pristizali, tako su on i njegovi poslušnici prilazili s praznim džakovima i zaprežnim kolima... Posle Kumrovca još više se osilio - kad je pored crkve prolazio sa svojom družinom pevali su „ne verujem u nebesa, već u Marksa i Engelsa“. Omiljena parola bila im je „ništa nas ne sme iznenaditi“. Hvalio se kako Partija svuda ima svoje ljude - pominjao je pčelare, ribare, lovce. Sve se čuje, sve se zna. Nije pominjao one vatrene aktiviste koji su noću neposlušnim domaćinima palili stogove sena, a proti rasturali pčelinjak. Prekori od nevernika Svakojakim se jadima bavio: cinkario ljude, slao uhode i provokatore u kuće čestitih domaćina, nagovarao sinove i kćeri da iz očevih kuća izbace ikone i kandila. More, da vidim čudo: jednog dana, uoči Savindana, spopala me groznica - pritisla me tako da jedva dišem. Ne mogu ni u crkvu da odem. Primetio to moj komšija, novopečeni vernik u poznim godinama, pa mi pri slučajnom susretu kaže: „E, moj komšija, nije te bilo u svetom hramu na veliki praznik“. To on mene prekoreva. Zamislite: on! On koji više od pola veka nije znao za Boga, on, koji je stajao pred ovim istim hramom da bi u svoju doušničku beležnicu upisao imena onih koji se u njemu mole. Samo što mi nije rekao: Jadan si ti vernik kad ni
na Savindan ne dođeš u crkvu! Gledam ja u njega kao u čudovište i mislim: koja nesrećna majka izbaci iz utrobe ovu moralnu nakazu! Vidi čuda: ne možeš ni da ga uvrediš - kažeš mu da je lažov i prevarant, on se glasno cereka. Ali, kad mu kažeš da je komunjara, hoće oči da ti izvadi! Nisam, viče. Nisam, slave mi! Zaklinje se krsnom slavom, a davno, čim je postao skojevac izbacio ikonu svetitelja iz očeve kuće. Kažeš mu da svi znaju da je bio u Partiji, on se ne buni, kaže da je to tačno. Svi znaju da sam bio član Partije, ali malo ko zna da sam tamo ubačen! Ubačen da Partiju razaram iznutra! Moje delo je vidljivo: Partija više ne postoji! Nije on jedini koji sada ovako govori: svi su po nečijem nalogu bili ubačeni u Partiju da je nagrizaju uznutra! Ako je neko od njih imao rođaka u pokretu Draže Mihailovića nastojao je da to iskoristi: vi znate ko mi je stric, ujak, deda. U vreme kad su političke stranke nicale preko noći, poželeo jedan veselnik da se preporuči za poslanika. Odbornik, pa kasnije, kako uzmogne i ako ga narod prihvati, poslanik. Sebe je predložio ovim rečima: O sebi neću da govorim, svi me znate, a znate i ko mi je bio stric. Tu je, obično, pravio pauzu dajući vremena ljudima da se prisete njegovog strica. Znate da je moj stric bio Dražin oficir, i to elitni, znate da je pao komunistima u ruke, da su ga, vezanog, vodili po selima i da su ga prikazivali kao zločinca. Najposle su ga ubili - niko neće da kaže kako - i ukopali neznano gde. Šta će ih pitati Slušao tu priču doktor Davidović, čija je porodica bila žrtva komunističke tiranije i koji je dobro poznavao strica. Mogao je da potvrdi da njegov sinovac govori istinu, ali da krije svoju prljavu ulogu. Davidović je mislio da nije nevažno ko je iz kakve porodice, od kakvog korena i plemena, ali je mnogo važnije ko se kako ponašao za vreme komunističke vladavine. Govorio je da ne treba pitati ljude ko im je otac, stric, ujak, ali ih neizostavno treba pitati koji je njihov lični doprinos otporu komunističkom nasilju nad umom i životom. I tako, kad je sinovac na zboru građana po treći put pomenuo priču o stricu, Davidović je rekao da je istina sve što o stricu govori njegov sinovac. Jeste stric bio Dražin oficir, jeste bio zarobljen, jesu ga komunisti vezanog vodili iz sela u selo, jesu ga negde ubili i negde zakopali, ali dok su strica vodili vezanog njegov sinovac je išao pored njega i sve vreme ga psovao i vređao. Tako je propala sinovčeva preporuka za odbornika i poslanika. Moj prijatelj Dragoje setio se ove priče o stricu i sinovcu u razgovoru sa svojim komšijom, kumrovačkim đakom, čija su prljava dela ispunjavala njegov život. Bio je doušnik, lažni svedok, krivokletnik, otimač tuđe imovine. Da mu je partijski šef naredio da ubije čoveka, ne bi se kolebao. Time bi potvrdio odanost Brozu. Sada ga, evo, pritiska neka muka: pokušava da uveri okolinu da on nije ono što je bio pola veka! On misli da pravoslavlje može da se nakalemi: nemaš ga u sebi pola veka, nasrćeš na hramove i sveštenike, a onda se preko noći, iz nekih potreba, pretvoriš u vernika. Ide on i u hram, ali je njegova molitva drugačija od uobičajene. Normalan vernik moli se za zdravlje svojih najbližih, za berićetne plodove zemlje, za pokoj duše umrlih predaka, za spokojan život i napredak nacije. Moli se i on, ali ovako: Bože, ako te stvarno ima, a ako je tvoja moć neizmerna, kao što neki pričaju, ne dozvoli da mi ovi zatucani vernici nađu crvenu partijsku knjižicu - znaš da
sam je zadenuo za onu crnu gredu na tavanu; ubij pamćenje onima koji se sećaju mojih partijskih aktivnosti, a u one moje doušničke izveštaje, ako još postoje u nekoj arhivi, neka bar udari grom, neka sve uništi plamen. Unuci ga izbegavaju Jedne večeri, neočekivano, dok sam zalivao cveće pred kućom, naiđe on. Ima, veli, nešto važno da me pita. Hteo je, kaže, da pita još neke ljude, ali ga oni izbegavaju. Beže od njega kao da je gubav. A stvar je ozbiljna. Ne treba, mislim, bežati od razgovora, pa makar bio i ovaj nesrećnik koji bi sada da se izvuče iz ove kaljuge u kojoj je bio decenijama, hteo bi da se izjednači s ljudima od časti i ugleda. U stvari da se izjednači s onima koji su bili njegove žrtve i žrtve njegove partije. Nije on cinkario kamenje nego ljude koje je posle Udba progonila na razne načine. Muči ga ta izolacija, sve više je usamljen. Čini mu se da ga i unuci izbegavaju: ko zna šta njima govore seljaci. A ništa on nije radio drage volje, ne bi on, bez nužde, zavlačio ruke u naćve s brašnom, ne bi on uzimao poslednju kantu masi iz tuđe kuće da ga nisu prisiljavali partijski sekretari. Ma ne bi on ni kozaračko kolo igrao pred crkvom da ga na to nisu nagovorili ovi iz komiteta. A neki ljudi, možda, i ne znaju šta je komitet. Boga ima tamo gde je komitet. Sve ovo znam, ali ipak kažem sebi. Nemoj, Dragoje, da bežiš od razgovora. Ko zna šta će ovaj veselnik da ti kaže, mada bi najbolje bilo da se ispovedi u crkvi. Baš u to vreme umro je jedan nesrećnik koji je godinama - umirao: nije hteo Bog da ga uzme dok se ne ispovedi i ne kaže da je ubio jednog čestitog kaluđera. I to na svirep način - motkama da bi potom njegov leš bacili u reku. Nema smisla da komšija stoji pred kapijom, pozovem ga u kuću, ali se on nešto snebiva, radije bi, kaže, da malo posede u dvorištu. I, evo, brzo se otvorio pitanjem: dokle će da traje ovo nejedinstvo Srba? Ni oko najvažnijih stvari ne možemo da se složimo. A najvažnije je ovo što nam rade ovi naši Šiptari, ovo otimanje Kosova i Metohije. Ćutim i slušam, a došlo mi da mu kažem da Šiptari nisu naši nego njihovi partijski drugovi. Vaša ih je partija odnegovala, vaše vojne škole ih pripremale za oficire. Oficire šiptarske armije koja će progoniti i ubijati Srbe. Vi ste ih učili kako se ruše srpske svetinje. Govori srpski patrijarh Patrijarh Pavle je rekao da je došao da bi srpsku mladost zaštitio od najavljenog nasilja Nisu Šiptari upravljali samo pokrajinom, upravljali su ovom srpskom državom! I šta sada hoćete? Tražite slogu i jedinstvo Srba! Šta će vam! Da se udruženi Srbi lakše odupru nasilju vaših bratstvenika! S njima ste vi kovali bratstvo i jedinstvo. Gde vam je obraz? Pa vi ste razorili i ojadili srpstvo, vi ste ga unakazili. Opoganili ste svaki kutak ove zemlje! Crkve ste razarali, u štale ih pretvarali, konje za oltar vezivali, sveštenike ubijali i u robijašnice otpremali, selo uništavali, od seljaka pravili proletere, jahali ste popove, mamuzali čizmama u rebra, terali da kliču Josipu Brozu. Bože, kakve su to nakaze Ništa mu od ovoga nisam rekao, ali sam pitao za onog dobrog učitelja što ga proteraše iz sela i škole u kojoj je našu dečicu učio poštenju i radnim navikama. A šta je taj mučenik
zgrešio? Bio taj uča dobar kao hleb nasušni, a bila dobra i deca, seoska, koja su i po cičizimi dugo pešačila do škole. Seoska deca zimi u vunenim čarapama i gumenim opancima. U toploj učionici mokre čarape malo neprijatno mirisale, pa je dobri uča neutralisao taj neprijatan miris tamjanom. Stavio dobri uča dva-tri grumenčića tamjana na peć-bubnjaru. Bilo tu u doba božićnjeg posta. Lele, majko moja, kad su se sjatili partijski funkcioneri, pa školski inspektori, stiglo, valjda, i do Centralnog komiteta partije, svi se uznemirili. Zamislite, molim vas: zar to nije zločin? Zar to nije opijum za narod? Zar to nije trovanje dece? Jeste, jeste, zločin je to, nego šta! Onda su učitelja najurili, niko nije hteo ni da ga sasluša, da čuje njegovo objašnjenje, a đacima su inspektori, ne pitajući ih da li poste, premazali usta slaninom. Ne zna komšija ništa o tome, izgubio pamćenje, ne seća se a selo zna da je on predvodio tu sramnu akciju protiv učitelja. Mnogi su sada izgubili pamćenje - ne sećaju se ni da su iskoristili nemačku okupaciju da bi izvršili državni prevrat i zaveli diktaturu. Zna se ko je bacio ugarak na srpske kuće i poveo krvavo bratoubilačko kolo - nekad su se oni time ponosili, danas krivicu prebacuju na druge. Bože, sačuvaj, nisu oni pobili ni one srpske žandarme i taj dan proglasili ustankom protiv okupatora. I Broz je bio - akademik Vidim, najzad, šta hoće komšija: da zajedno branimo Kosovo. Ako zatreba, kaže, on će u poznim godinama da zgrabi pušku i da se bori. Podsećam ga da su oni, komunisti, davno Kosovo poklonili Šiptarima, kao što su Baranju poklonili Hrvatima. Ne prihvata on ovo i kaže da je jedan akademik iz njihove partije izjavio da je lično Josip Broz zabranio Srbima povratak na Kosovo i Metohiju. Svaka čast tom akademiku, kažem, na hrabrosti. Bezmalo tri decenije posle Brozove smrti, akademik optužuje svog vođu i učitelja. I kolegu, jer je i Broz član Srpske akademije nauka. Zna i akademik da je reč o progonu na stotine hiljada Srba. Zna svakako i ovo: koliko Srba ubijaju i proteruju, toliko sunarodnika iz Albanije dovedu u kuće ubijenih i prognanih. Tako je decenijama unazad stvarana šiptarska većina. Pominjanje ovog srčanog akademika podsetilo me na ono vreme kada je trebalo da se sjedine Srbija i Republika Srpska. Tada je ovaj isti akademik, budući da je bio veoma uvažavan u komunističkim redovima, uzviknuo: „Nikad mi nećemo biti zajedno! Vi hoćete veronauku, mi marksizam!“ Niko, pretpostavljam, ne bi bio iznenađen kada bi ovaj junački marksista na svojim grudima oklembesio ne krstić, ne krst, nego krstinu od pola metra! Podsetnik: Izazvano ovim događajem vratilo mi se sećanje iz marta 1991. godine kada su se oko česme na Terazijama okupili studenti i srednjoškolci. Taj prostor između hotela „Moskva“ i „Balkan“, pored Miloševe česme, nazvan je Trgom slobode. To, upravo, i jeste bio trg slobode, sa te improvizovane pozornice govorili su oni kojima Srbija leži na srcu, oni koji žele ostvarenje nacionalnog programa - da svi ljudi žive u istinskoj, a ne u lažnoj slobodi, u istinskom a ne u lažnom miru, da svi osete duhovno i materijalno pouzdanje. Na početku je rečeno da je to studentski nestranački skup - nikom nije bilo dozvoljeno da propagira stranački program i da taj studentski bunt prisvoji. Mogli su da govore samo oni koji ne pripadaju vladajućoj partiji i strankama.
Zabrinut za bezbednost ovih mladića i devojaka, među njih je došao patrijarh Srpske pravoslavne crkve Pavle. I odmah rekao da je došao da bude s njima ako im se dogodi nešto neuputno. Patrijarh je rekao da je čuo kako će se na tu nevinu, čistu, srpsku mladost obrušiti oni koji žive u raskošnim vilama i uz bogate trpeze, spremni i na fizički obračun, ne da bi čuvali državu, već da bi očuvali lično bogatstvo koje su stekli bez truda i znoja, služeći verno Josipu Brozu. Ta patrijarhova strepnja za život svoje duhovne dece učinila je da ih u jednom trenutku zamoli da se raziđu ako sila krene na njih. Sutradan, posle besane noći, bojeći se da na srpsku mladost krenu tenkovi, patrijarh je ponovo došao na Trg slobode. Veran tradiciji Srpske pravoslavne crkve da uvek u sudbonosnim trenucima bude sa svojim narodom, patrijarh je, obraćajući se studentima i narodu, rekao: Blago patrijarhu Pavlu „Evo je već treća noć kako vi ovde budite dostojanstveno, kako i dolikuje vašoj mladosti. Vaše težnje i želje za pravdom, demokratijom, istinom, Crkva pravoslavna blagosilja. Došao sam da budem tu sa vama. Vi ste savest i dostojanstvo ovog naroda. Ali, vremena su i momenti ozbiljni, pa vas molim da, imajući u vidu interes i dobro i vaše i našeg naroda, ponavljam - dostojno se vladajte, kao što vam i dolikuje“. Patrijarh je dočekan i ispraćen aplauzima i dugim skandiranjem: „Pavle, Pavle! Pajo, čika Pajo!“ Pomislio sam: Blago srpskom patrijarhu kad je on za ovu srpsku mladost postao njihov čika Paja. Ovu priču kazujem i zbog još jednog akademika koji je u prolazu zastao da bi oslušnuo reči srpske mladosti. Možda bi tu dugo ostao da se nije desilo nešto mučno: mladići koji su stajali iza akademika počeli su da viču „bando crvena“, a jedan od njih dodirnuo ga je i glasno rekao: -Briši! -Zašto? - upitao je zbunjeni akademik. -Zaudaraš! - uzvratio je momak. -Na šta? - upitao se akademik ne osvrćući se. -Na komunizam! - procedio je momak kroz zube spreman, očigledno, i za grublje reči. Te grublje reči akademik nije sačekao: udaljio se pognute glave, a ubrzo potom pričalo se da je dugo ostao u zgradi akademije i da je plakao. Ne dam ni da mi ukradu niti da mi otmu sećanje na Gorolomca. To je nadimak Dragana Topalovića, dobijen u ratu, za vreme nemačke okupacije, a nošen celog života. NJegovo ime ne znači ni upola onoliko koliko znači nadimak: Gorolomac. NJegova priča teče bez napora. Napor je vidljiv samo kad govori o svojim najbližim - sestri Radmili i bratu LJubomiru. Reči, tada, prati grč oko usana i sjaj suze. -Ubiše ih na bosanskoj golgoti! - reči se probijaju iz davnih uspomena i izazivaju bol. Radmilu, zarobljenu, ubiše na Zelengori, LJubomira na DriniÖ Sestra se tek zadevojčila, na završetku učiteljske škole, brat ušao u rat, kao Dražin vojnik, 1941. godine. Svi koji su tada ubijeni imali su u rukama letak o amnestiji. Prevarili su ih Brozovi komunisti. Mene su zarobili ranije, ali sam nekim čudom ostao živ. Opustela je kuća Topalovića u šumadijskom selu Čumiću, kao mnoge kuće u Srbiji. Dragan Topalović se u sedamnaestoj godini, bez poziva odazvao zovu Ravne gore, ali
komandant korpusa Dušan - Dujo Smiljanić nije hteo da ga primi: -Dosta je jedan iz čestite kuće Topalovića - rekao je komandant pomišljajući na LJubomira. - Sestra ti je ravnogorka, a ti si još zelen. Brat kidiše na brata Jesi li ti, Dule, brate rođeni - zavapio je mobilisani partizan koji je jedva prepoznao svog mobilisanog brata četnika Nije vredelo: zelen jeste, još golobrad, ali je brzo sazrevao u borbama sa okupatorskom vojskom, ponekad, kad nije bilo drugog izlaza, i sa komunistima, a u Bosni sa ustašama. I tako, sve do aprila 1945. godine kada je, oboren bolešću, pao u šake Brozovih sledbenika. Kako je ostao u životu u to vreme, kad je bez milosti ubijeno na hiljade mladih Ravnogoraca - ne može ni sam da objasni. Smatra to Božjom voljom da se ne ugasi pleme Topalovića. Ne bi, vidi se, da govori o tome, ali bi rado da govori o prvom vaskršnjem danu 1945. godine. - Strpali nas u neke štale u Banjaluci. Neko od naših tiho i pobožno reče da je danas Vaskrs. Bože! U jadu i muci, u gladi i ranama, zadobijenim uz put od sprovodnika, zaboravili smo na ovaj veliki dan. Pored nas, utrinom i puteljcima, nailaze grupe seljana i varošana s torbama na leđima. Jedan od naših zamoli seljanku za parče hleba, drugi moljaše za malo duvana. Na pitanje ko smo, dobiše odgovor „Srbi! Srbi, braćo iz Srbije, zarobljeni četnici.“ Otuda, iz te gomile, nečiji glas: „Vi ste, znači, đikani... J... vas kralj Pero i Draža! Tražite od njih neka vam pušte padobranom kruha i škije“ Bog neka vam sudi Uvređeni ovim neočekivanim postupkom, jedan od naših se osmeli i reče: ?“ Slušaj, strina, i ti Bosanac, ovi robovi ovde što zaiskaše koru hleba i duvana - primili su i ishranili u svojim kućama u Šumadiji najmanje po dve porodice izbeglica iz Bosne, a vi tako uzvraćate! I to na dan Hristovog Vaskrsenja! Stidite se tih reči i Bog neka vam sudi. Bosanac se baš zainatio, pa ovako odgovori: „Veliš, Srbijanac, da ste primili jadnu bosansku raju da je prehranite, a ne veliš kako ste ljude uprezali u ralo da pooru vaše njive. Srbijanski proleteri su nam to ispričali, pa i slike prikazivali. Ne lažu Titovi partizani! Blenuli smo za njima, sve dok kragujevački trgovac Tasi, poznat po dobročinstvu, ne zavapi: „Ne treba od ovih ljudi ništa tražiti. Ako smo izgubili bitku i slobodu, sačuvajmo, ljudi i braćo, dostojanstvo.“ Sredinom maja bili smo u Bosanskoj Gradiški u štalskom dvorištu, na obali Save. Nas osamdeset zarobljenika koriste za fizičke poslove. Pljuju po nama i biju kundakom. Jednog dana, međutim, dogodilo se nešto neobično, potresno, snažno, što nosim u sebi već pola veka. Banu među nas mladi partizan s mašinkom na grudima. - Odakle ste, braćo? Ima li među vama Šumadinaca i koga iz Gruže? Prevara do prevare
Čovek koji ovo pita lako se probi kroz stražu. Deluje preplašeno. Na kapi nosi petokraku. Gledam ga i odgovaram: - Ima nas sa svih prostora Srbije, a ovaj pored mene je Gružanin, iz sela Pretoka. To kažem i pokazujem prstom na Duleta, koji je sedeo naslonjen na zid, s glavom na zgrčenim kolenima. Mučenik, zarobljen je kao rekonvalescent - tifusar, onemoćao. Nosili smo ga da ne zaostane, jer bi ga, inače, ubili. Partizan priđe, spusti blago ruke na njegova ramena i poče ga zvati: -Hej, zemljače, rode, probudi se. Ko si i odakle si? Iz kog si kraja Gruže? Dule malo podiže glavu, ali i on pokuša da ustane - izdala ga snaga i on se onako gologlav, opale kose, iskrenu na desnu stranu i pružu po podu. Na ponovljeno pitanje reče prigušenim glasom: „Ja sam Dule Pantović, zvani Dulovac, iz Pretoka u Gruži, kuća mi je u donjem kraju.“ Onaj partizan ga podiže i prisloni uz zid, hoće dobro da ga pogleda. Mi mislimo: gotovo je s našim mučenikom, približila se smrt. Ali, gde čuda! Onaj partizan poče da jeca. Čujemo kako šapuće: - Jesi li ti, Dule, brate rođeni? Pogledaj me, ja sam Svetislav, Sele, tvoj brat. Dule, pogledaj brata svog. Rođeni moj. Ko te tako grozno ojadio, ogolio i obosio, brate. Mi gledao čudo neviđeno: srela se braća posle toliko godina jedan s petokrakom na kapi, drugi bez kape i kokarde, mršav, kao avet, jednom nogom u grobu. Drama se nastavlja: iz štale izroniše još dvojica Pantovića, najbliži rođaci. Onaj partizan, Svele, pruža ruke prema njima, grli njihovu kosu i kosti. Dule još ne prepoznaje rođenog brata, zuri okolo, ne govori. Ovaj s petokrakom se obraća nama: - Mobilisali su nas partizani u Šumadiji i poslali ovamo, u Bosnu, da tučemo ustaše. Rekoše nam: udrite redom, bez obzira na uniformu i oznake koje nose, sve su to ustaše. A, vidi, molim te - poslali me na brata rođenog! Svi ste vi moja braća. Partizanski major štiti četnike U taj mah u štalu uđe još pet-šest partizana. Svele im dovikuje: - Hranu, hranu dajte, ako za Boga znate. Ovo je moj rođeni brat, moj Dule. I ovi ljudi su naša braća. Gledajte, oni ne mogu na noge, oni umiru. Mladi partizani istrčaše i ubrzo se vratiše s jednim majorom. Doneše hleb, komade mesa i sira. - Ko ste, vi, ljudi, i odakle ste? - upita major. Kad začu odgovor da smo iz Srbije, da smo bili pod komandom Draže Mihailovića, da smo zarobljeni i da nas već nedeljama ovako muče, on priđe kazanu i kutlačom promeša jelo: Zatim s klupe uze parče isečene proje, steže je i napravi od nje lepljivu masu. - Šta je ovo? - upita major stražara pokazujući na kazan i onu lepljivu masu u šaci. - To je hrana za zarobljenike! - uzvrati stražar. -Ma nemoj. Hrana, veliš, za zarobljenike. A jeste li ovako hranili ustaše? Jesu li ovo ljudi ili stoka? Ova hrana nije za ljude. Major nogom gurnu kazan i prosu vrelu vodu pomešanu s nekim liskama i korenjem. Potom reče: - Ovo su ljudi iz Srbije, ratom unesrećeni, gurnuti u bratoubilački rat. Dok se ne utvrdi njihova krivica, moraju se tretirati kao ljudi. Iz ambara njihovih očeva i danas se hrani naša vojska. A vi ih mučite glađu. Sram vas bilo! Zatim uze svoje vojnike i reče da će se brzo vratiti sa hranom iz divizijske komore. Gledamo u njega kao u čudo: ne verujemo ni očima, ni ušima. Zar je ovo moguće? Ko je
taj major? Zna li koliko rizikuje? Možda će ga izvesti pred vojni sud i streljati? Postavljali smo svakojaka pitanja, ali majora više nismo videli. Došli su njegovi vojnici i doneli hranu i cigarete. Eto, tako je bilo. A kraj priče o Pantovićima? - pitam sam. Šta je bilo? Jesu li živi Dule i Svele? - Bog zna. Davno smo se razdvojili. Meni su posle sudili - osam godina sam proveo u Sremskoj Mitrovici. To nije bilo predvorje pakla, to je pakao. Hteli su da nas unište, iscrpljivali su nas glađu i teškim poslovima. Sve sami srpski seljaci Pitao sam Gorolomca i za njegovog komandanta Dušana Smiljanića. Šta se s njim dogodilo? - Srbin kakav se, nažalost, ne rađa često. Treba suditi po događaju koji ću ispričati. U oktobru 1944. godine bili smo u selu Opleniću, u gružanskom kraju, da bismo odali poslednju poštu osmorici naših saboraca, palih u borbi s partizanima. Samo što je ispaljen počasni plotun, stiže kurir na konju i obavesti majora Smiljanića da od sela Belo Polje kreću drumom prema nama ešaloni partizanske 21. srpske divizije. Brzo smo krenuli kako bismo ih vatrom dočekali. A vatra ubitačna: američki „tompsoni“, „brede“, „zorke“, „brengali“, laki i teški bacači, automatske puške. U blizini su bili delovi našeg prvog i drugog šumadijskog korpusa. Zauzeli smo grudobran, gledamo kako u gomili idu partizani. Čekamo da se približe na puškomet i očekujemo komandu. Bombe su na dohvat ruke, cevi oružja uperene u gustu ljudsku masu koja nam se približava. Komandant prati dogledom njihovo kretanje. Lice mu je bledo. NJegova komanda stiže šapatom: - S levog i desnog krila u kolonu po jedan, u tišini i odstojanju, za mnom! Pitamo se šapatom, šta mu bi? Zašto se povlačimo? Išli smo do nekog zabrana. Tu se skupismo. Iz stroja izađe jedan od Vukmirovića, borac od 1941. godine, i glasno reče: - Gospodine majore, ja ne bih više ostao pod vašom komandom! Dozvolite mi da se udaljim. Ne pucaj u srpsku mladost Major Smiljanić je naredio svojim četnicima da ne otvaraju vatru na tek mobilisane srpske seljake - Zašto, Vukmiroviću? - upita major - Pre sat i nešto sahranismo osam naših vojnika pobijenih partizanskom puškom. Da ste naredili napad, niko od njih ne bi izneo živu glavu. Puštate komuniste da porobe naša sela i gradove, da ubijaju goloruki narod. Pošli smo da se borimo, a ne da se bez borbe povlačimo. Oni će Srbiju u plamen i pustoš pretvoriti. - U pravu si, vojniče! - odgovori major Smiljanić. Da smo osuli vatru, retko bi ko od njih ostao u životu. Ali, pitam te: koga bismo mi to pobili? Pratio sam dvogledom kolonu te zbijene mase. Znaš li šta sam video? Video sam bezbroj srpskih mladića sa seoskim torbama, na leđima, bez oružja. Ima li među vama onih koji bi toj nasilno mobilisanoj srpskoj mladosti poželeli smrt? Ako ima, neka ide i neka puca u srpsku decu bez moje komande. - Ali, gospodine majore, to je 21. srpska partizanska divizija - opet će Vukmirović. - Znate kako smo se tukli s njom od Kopaonika do Leskovca i koliko smo žrtava imali. -Tukli smo se, ali i zaboravljali! - govori dalje major Smiljanić. Mobilisane partizane, mlade ljude, puštali smo kućama. Nismo ih ni tada ubijali. Da sam danas naredio krvoproliće, kajao bih se i na ovom i na onom svetu. Draža mi to ne bi oprostio, izveo bi me, možda, i
pred preki vojni sud. Pusta zemlja bez naroda nije cilj naše borbe već spasavanje naroda i države. Crni barjaci u Šumadiji Gorolomac je okončao svoju priču. Ostalo mu je da odgovori na pitanje šta se, na kraju, zbilo s majorom Smiljanićem. - Nije preživeo bosansku golgotu. Pao je pokošen rafalima partizanskih mitraljeza. Ubili su ga oni na koje nije hteo da puca čije je živote štedeo. Podsetnik: Nad jamom Ponor u Miljevini, između Foče i Kalinovika, i sela Gornji i Donji Budanj, kezi se ubica. Meni se čini da s njegovih ruku još kaplje krv. Krv nevinih sinova Šumadije. Ponor je nesaglediv. Neispitan. Ponor ima ponornicu: Reku Bjelicu. Jama Ponor je nenasita ala: progutala je hiljade mladih tek mobilisanih mladića. Nijedan nije bio stariji od 24 godine. Svi su bili iz Šumadije. Šumadija je bila u crnim barjacima. Mogli su da budu očevi. Danas bi bili dedovi. Bio je maj 1945. godine. Rat je bio završen. Duž puta od Foče do Kalinovika još osam hiljada ubijenih. Bilo je i dece. Bilo je dečaka koji su pošli iz Šumadije da bi vratili mobilisanu zapregu. Ni metka nisu opalili. Pobijeni su. -Za koga? -Za Tita! -Za koga? -Za Partiju! -Za koga? -Za Staljina! Mire dželata i žrtvu Na ove uzvike Šumadija je odgovarala jaucima, bolnim krikom koji je ispunjavao sav prostor. Šumadije je jecala, na mnogim kućama bili su crni barjaci. Krilo se da je samo na ovom prostoru od Foče do Kalinovika i još malo dalje u Miljevini i pred jamom Ponor ubijeno oko 23 hiljade mobilisanih četnika. Iz jame Ponor dugo su dopirali bolni glasovi unesrećenih - niko nije mogao da im pomogne. Jama Ponor bila je duboka oko 80 metara, prečnika oko 50 metara - leševi na dnu mogli su se neko vreme videti golim okom, sve dok direktor rudnika „Miljevina“ Dževad Lojko nije dobio naredbu da jamu prekrije jalovinom do samog vrha - sada samo meštani znaju gde je bila. Direktor rudnika je ubrzo potom odlikovan ordenom junaka socijalističkog reda. A zna se da su ovaj zločin počinili 16. muslimanska sandžačka brigada. Nekim tajanstvenim putevima do javnosti stizala imena dželata - najčešće se pominjao neki Golubović. Vidak Golubović. Imao je oficirski čin. Govorio je: „Spakujte ih lepo i pošaljite njihovom Bogu da ih vaskrsne! „Više je ovaj Golubović ubio nego dvojica dželata koji su zarobljeni kao ustaše i kojima je rečeno da će im zločini nad Srbima biti oprošteni ako sada, kao partizani, pobiju veliki broj Srba. - I šta sada? - pita se razum. - Ništa! - Kako ništa? Zar to nije zločin? Pobili srpsku decu, ej, pobili više od dvadeset hiljada srpskih dečaka, čitav jedan grad, pobili bez saslušanja, bez isleđenja, bez suda i nikom ništa! Može li? - Može, ali samo u Srbiji! U Srbiji vlast ne mari za komunističke zločine. Vlast bi da učini nemoguće: Da izmiri dželata i žrtvu! Da u ime lažnog spokoja i lažnog pomirenja sve žrtve potisne u zaborav. - Šta navodi vlast da žrtve komunističkog terora gura u zaborav?
- Valjalo bi, najpre, da se utvrdi ko su i čiji su ovi za koje se kaže da su vlast. Da se nesumnjivo utvrdi ko su im očevi, stričevi, ujaci. Jesu li bili sudije i presuditelji, komesari, naredbodavci, dželati, Brozovi delegati sa najširim ovlašćenjima, komandiri zatvora i komandanti logora. Kad se to utvrdi, lako će se otkriti ko koga hoće da zaštiti. Da se u vladajućoj strukturi nisu našli sinovi sudija i dželata odavno bi se znalo gde je grobno mesto generala Mihailovića i ko je usmrtio generala Milana Nedića. General Nedić je imao velike zasluge iz prethodnih ratova, da se ne govori o tome koliko je stotina hiljada srpskih izbeglica spasao za vreme nemačke okupacije Jugoslavije. Komunistička vlast lišila ih je prava na grob. A ova vlast, koja sebe naziva demokratskom, nije promenila odnos prema žrtvama. General Peko seje smrt Podsetnik: Nije tako u drugim krajevima bivše zajedničke države. Biskupska konferencija Hrvatske, Slovenije i Bosne i Hercegovine objavile su zajedničku izjavu „o pravu na grob i o dužnosti pijeteta“ u kojoj pozivaju na otkrivanje potpune istine o žrtvama Drugog svetskog rata i perioda nakon njegovog kraja. Biskupi u izjavi traže da se identifikuju sva prikrivena grobišta, označe primerenim spomen-obeležjima i omogući odavanje počasti poginulima. Uz isticanje da Katolička crkva osuđuje zločine svih totalitarnih režima, biskupi poseban naglasak daju na utvrđivanje tačnog broja žrtava komunističkog režima i procesuiranju počinilaca tih zločina, ističući da je nedostojno i nedopustivo procenjivati ili potcenjivati značenje i broj svih tih žrtava, već da je jedino opravdano da se njihova imena popišu. Tempo ne mari za brata U Sloveniji su davno otkrivene i obeležene masovne grobnice žrtava komunističke tiranije. Tamo gde su ubijena 73 sveštenika Srpske pravoslavne crkve Slovenci su podigli krst visok dva metra i na njemu ispisali poruku da su stradali 1945. godine. Među ubijenima je i dr Luka Vukmanović, doktor teoloških nauka i publicista, inače rođeni brat komunističkog generala Svetozara Vukomanovića Tempa. Kad su dželati pitali Luku šta mu je Tempo, ovaj je odgovorio da mu je rođeni brat. A kad su dželati pitali Tempa šta da rade s njegovim bratom Lukom i sa sveštenicima iz Crne Gore, on je odobrio da ih sve pobiju. - Za koga? - Za Tita! - Za koga? - Za partiju! Zar i rođenog brata u smrt na radost Tita i partije?! U toj grupi stradalnika, pored nekoliko hiljada pripadnika naoružanih nacionalnih snaga i izbeglica, bio je mitropolit crnogorsko-primorski Joanikije Lipovac, koji je po naređenju Brozovog generala Peka Dapčevića, inače popovog sina, prebačen na Bukulju blizu Aranđelovca, gde je posle mučenja usmrćen na svirep način. NJegovu vladičansku panagiju Cetinjskom manstiru otpremio je Dapčević uz propratne reči: „ Vraćamo vam panagiju ovog razbojnika!“ Evo, dakle, šta krije vlast koja sebe naziva demokratskom. A šta je narod očekivao? Očekivao je da se od čestitih ljudi formira državna komisija koja će istraživati i obelodanjivati komunističke zločine. U Srbiji nema grada i varošice bez masovne grobnice komunističkih žrtava. Nijedna nije obeležena - nema na njima ni voštanica, ni cveća. Nema ni krsta. Ni pomenaÖJoš ima Brozovih ratnih sledbenika, među kojima ima i generala i pukovnika, agenata i mučitelja, ubica i tamničara, batinaša i otimača tuđe imovine. Oni šetaju svoje unuke i pričaju im o svojim ratnim podvizima, prećutkujući, dabome, počinjene zločine nad nevinim Srbima. Udbaš neće da ubije četnika
Ima, svakako, i časnih ljudi, čistih ruku. Penzije su do smrti dobijali i šiptarski separatisti i komunistički funkcioneri s Kosova i Metohije Mahmut Bakali i Fadilj Hodža, koji je neko vreme bio i potpredsednik države koja se zvala Socijalistička Federativna Republika Jugoslavija. Najviše penzije za nacionalnu izdaju uživali su Petar Stambolić, Miloš Minić, Draža Marković. Kad se očekivalo da će se ubice i tamničari naći pred sudom pravde, neko im je zločine oprostio. Neko ko se s ubicama pomirio. Neko ko je uobrazio da je bog. Jer samo Bog može da oprosti. Jer u božjoj pravdi nema revanša. Jer u našem sluhu neprekidno traje slogan: „Zlo rađenje, gotovo suđenje!“ Pre nekoliko godina nova vlast usvojila je zakon po kome bi i pripadnici Ravnogorskog pokreta, uz prvoboračke spomenice, dobijali i pristojne penzije. Mnogi Dražini saborci pomrli su ne dočekavši to priznanje. Niko se zbog te prevare nije postideo. Ali, narod, ipak, ume da kazni prevarante: nepoverenjem. I prezirom. Grobnica ispod betona Brdo je možda i bezimeno, a naselje je poznato kao Pora. Ispod samog brda, odakle se vidi čitav grad, živeli Pavlovići, Starovlasi, Đurići, Stojići, Anica i Vera, pa opet Stojići, Rade i Kosa sa petoro dece, Stanka i Milunka, majka i kćer, domaćin kuće Radiša bio u nemačkom ropstvu. Đurići bili ratne izbeglice sa šestoro dece - nijedno punoletno. Brdo ispresecano rovovima i tranšejama - u gradu bili Bugari i Nemci: prvi u Artiljerijskom krugu, drugi u staroj kasarni u Krčagovu. Kad su se okupatori povukli iz grada, brdo ostalo sa rovovima i tranšejama dugim i po tridesetak metara. Nama, dečacima, služili su za igru - uglavnom za preskakanje. Iz mesta. I u trku. Posle su u prazan, nebranjen grad, uz dotad neviđenu pucnjavu, kao da se vodi borba, ušli „oslobodioci“. Narod je obuzeo strah: Kad su u novembru 1941. godine pobegli, ostavili su za sobom masovne grobnice. Tri godine kasnije vraćaju se - biće novih grobova. I masovnih grobnica. Oni rovovi i tranšeje donele su im olakšanje: ne moraju da kopaju rake. Pora postade masovna grobnica. Da bi sprečila tajno otkopavanje i odnošenje leševa, vlast je celo brdo zalila betonom. Betonska ploča pokriva površinu brda - rovove i tranšeje pritiska beton. Vlast je brdo proglasila skojevskim parom. Mladi igraju fudbal na kostima svojih očeva i dedova. Čim je svanulo, dođoše moji drugari - prvi je stigao Milorad, koga smo zvali Pikula, njegovog oca Dragomira i brata Predraga ubili su komunisti - grobovi su, ako ih je bilo, ostali nepoznati. Došao je i Dragoslav, koga smo zvali Firga, sin trgovca i zanatlije Novakovića, zatim Dragan Mandić, maturant, najstariji među nama. Čuli, kažu, stravičnu pucnjavu, pa došli da se raspitaju. Za tili čas izbismo na brdo. Ono što je noć krila, dan je otkrio: iz jednog rova ovlaš pokrivenog zemljom viri ruka do lakta. Stravičan prizor. Pored tranšeje - opanak, onaj gumeni, kakve obično nose naši seljaci. Do njega šajkača. Pored sledećeg rova fotografija: žena i troje dece. Mučenik se pred smrt opraštao od svojih najmilijih. Pikula započe priču o novim grobnicama. Blizu njegove kuće, one na groblju, pre neki dan šibala je krv u mlazevima. Iz zemlje. Kao gejzir. Kamenjar nije mogao da primi krv pobijenih.Reče da su sinoć na Vujića brdu odjekivali rafali. I Mandić priča kako su blizu njegove kuće u Velikom parku nikla nova grobišta. Ne treba pitati koga ubijaju. Vidi se: ubijaju ove sa opancima, sa šajkačama, srpske
seljake, bolećive domaćine koji pružaju utočište odmetnicima tako što će im dati komad hleba i obavestiti ih o poternim odeljenjima. Odmetnika i jataka je najviše bilo u ivanjičkom, novovaroškom, pribojskom, dobrunskom i višegradskom kraju, tako da je užički zatvor godinama bio prepun. Ovde nesrećnike prebijaju, lome im kičmu, biju mokrim konopcima po golim tabanima, peku otvorenim kablovima struje. Traže da otkriju skloništa onih kojima su pred uperenim cevima puške dali hleb i koji su ih savetovali da ih odmah prijave najbližim vlastima. Bio crkveni hor Pikula je nabacio nekoliko pregršti zemlje na ruku koja je virila iz rova, malo je utabao zemlju i tako telo zaštitio od pasa. Firge uze onu fotografiju, stavi je u džep i reče Mandiću da uzme šajkaču i opanak. Dogovorili smo se da sve ovo ispričamo proti Rajkoviću, koji je nas dečake okupljao u crkveni hor, i advokatu Miliji Jovičiću, za koga smo bili sigurni da je veliki protivnik komunističke tiranije. NJegova advokatska kancelarija bila je u centru grada i svi njeni zidovi bili su oblepljeni plakatima: biltendžija! To su ispisali užički skojevci koje je UDBA obavestila da Jovičić prima biltene Američke ambasade u Beogradu. Jovičić je bio označen kao veliki protivnik „narodne vlasti“. Još jedan advokat bio je na „crnoj listi“ UDBE: Vladeta Miletić, solunski ratnik, kome je čitav grad, zbog njegovih junačkih dela u borbama, ukazivao poštovanje. Ubijaju ovi koji žive u zabludi da otadžbina neće zakukati kad vidi kako ubijaju njene sinove; ovi zaluđeni nekakvom ideologijom koji hitaju da u sreće čovečanstvo tako što će pobiti i rođenu braću. NJihova imena se uglavnom ne znaju - kriju ih. Kriju ih, naročito, naredbodavci. To što ih kriju znači da su svesni krivice. Egzekutori su manje-više poznati: Laki, Midžana, Dilčić, Žućo, Čopo. Znaju se i oni s imenom i prezimenom, ili samo po prezimenu: Jovanović, Sretenović, Petronijević, Toroman, Čizmić, Popović. Jovanović je bio svršeni maturant. Bio je kršan momak, visok i lep, devojke su se prosto lepile uz njega. Viđan je s jednom od najlepših - živela je u starom centru grada, bila je student i svirala je harmoniku. Za Jovanovića se pričalo daje kratko vreme bio u partizanima, da je oficir državne bezbednosti i da je u onoj grupi ubica koja svake noći izvodi zatvorenike na streljanje. Grad je bio zapanjen kad se saznalo da je vezanih ruku odvezen u neku beogradsku duševnu bolnicu. Tek tada su nastale priče o tome kako mu se u snu javljaju žrtve unakaženog lica - smrskane lobanje, polomljenih ruku i nogu, bez očinjeg vida. Pojedinci, koje je zloglasna UDBA progonila, verovali su da ga je sustigla božja pravda, da on sada plaća cenu svojim krvavim rukama. Ne boji se smrti Mileta, naš čovek koji je radio u miliciji i bio jedan od čuvara zatvora i koji je potajno prenosio poruke zatvorenika svojoj familiji, potvrdio nam je da je Jovanović stražarno sproveden u Beograd jer je po kafanama počeo da priča o događajima za koje se obavezao da će ćutati. Mileta je još rekao da je neko od ovog dobrog momka koji se grozio zločina napravio ubicu i zločinca. Mileta nam je otkrivao kojim su se metodama služili zločinci da bi od dobrog, čestitog čoveka napravili sebi ravnog. Bio u užičkom zatvoru, pričao je Mileta, momak istih godina i iste visine i lepote kao Jovanović. Kao da su bili blizanci. Jovanović je prema njemu imao simpatije i jednom mu je rekao da će mu biti veoma žao ako baš njega odrede da ga ubije. Momak je, međutim,
bio srčan, bio je odvažan i pošten - rekao je da se ne boji smrti, ali se boji sakaćenja. I još je rekao da nije mobilisan nego da se odazvao na Dražin poziv da oružjem brani ugroženo srpstvo. Dražu je, rekao je, video samo jednom, i to u vreme bitke za Višegrad u jesen 1943. godine. Grad su branile jake nemačke, ustaške i muslimanske snage raznih „handžar-divizija“. Iako je bitka trajala nekoliko dana, nijedan metak nije ga ni okrznuo. Mileta se jedva setio da se taj momak zove Danilo, Dane, da je iz pribojske četničke brigade i da je dobro poznavao Božu Bjelicu, Srpka Medenicu i braću Gospić iz Pljevalja. Danilo tada nije znao da poterna odeljenja upravo na širokom području od Višegrada preko Rudog, Priboja, Nove Varoši, čak i Pljevalja tragaju za ovom grupicom ljudi zbog kojih stradaju mnogi jataci. Drama u užičkom zatvoru Mileta, s kojim se najčešće susretao Pikula, pričao je i o tome kako su okoreli zločinci proveravali Duškovu odanost vođi i učitelju Josipu Brozu. - Ti, Jovanoviću, izgleda, ne voliš druga Tita? - Šta vam pada na pamet! - uzvratio je. Više ga volim nego svoje oči. - Pa onda uradi nešto za njega? - provocirali ga dalje. Drug Tito je učinio dosta za tebe: dao ti je oficirski čin i neviđenu moć da budeš gospodar života i smrti. Kao da mu nisi zahvalan. - Ne znam šta bi još trebalo da uradim da dokažem odanost drugu Titu? - branio se. - Da ubijaš, Jovanoviću, eto šta! Da ubijaš Titove protivnike, da ubijaš bez milosti, bez sažaljenja. - Pa, vi dobro znate u kojim sam akcijama učestvovao, nisam ja nikoga štedeo, izvršavao sam sve naredbe. .- Jesi, ali si u poslednje vreme nešto zatajio, izbegavaš družinu, ne mogu da te nađu kad si najpotrebniji - izbegavaš akcije, opijaš se i pričaš ono što niko ne sme da zna. Istina je: sklanjao se, gubio se, krio se kad je trebalo da se izvede akcija, a to je podrazumevalo pogubljenje ljudi o kojima likvidatori nisu znali ništa: ni jesu li osuđeni, ni zašto. Najviše je bilo jataka, ali je bilo i mladih četnika među kojima je bio i Danilo. Beži prema planini Iste noći Jovanović se našao u ćeliji u kojoj je bio Danilo. Prozor je bio zazidan, a svetlo se palilo sa spoljne strane, iz hodnika. Danilo je sedeo na betonu, a kad je svetlo upaljeno zatvorio je oči šakama. - Neću da te ubijem! - rekao je Jovanović odlučnim glasom. - Neću! ali, molim te, da mi u tome pomogneš. Vidi, ja ću te izvesti na gubilište, ali ću pucati uvis, a ti beži! dajem ti reč. Pre bih u sebe pucao! Beži prema Jelenovoj gori, tamo ćeš naći neko sklonište, neko će ti pomoći, pun je ovaj kraj jataka i odmetnika. Sve sam dobro planirao: ja pucam iznad tebe, uvis, ti bežiš prema planini. Danilo je, međutim, sve ovo hladno odbio, kao da se ne radi o životu i smrti. - Neću da bežim! - izgovorio je odlučno. - Zar da neko pomisli da sam iskupio svoj život tako što sam izdao druga? Pa, vi ubijate bez suđenja i bez milosti! Koliko ste samo dečaka pobili koji ni metka nisu opalili. Koliko ste ih pobili na Sremskom frontu, pucali ste dečacima u potiljak, ubijate srpsku mladost misleći da će vam ona biti smetnja u zavođenju diktature. Kome činite radost što ubijate srpsku mladost? Zar još niste videli ko je bacio ugarak na srpske kuće, ko je zapalio Srbiju, ko nas je uvukao u bratoubilački rat.
To je, prema Miletinom svedočenju, bio kraj - niko više ni reč nije izgovorio. Žrtve su one noći, kako je bilo i predviđeno, izvedene na gubilište. Među ubicama nije bilo Jovanovića tražili su ga u kući, kod rođaka i prijatelja, po kafanama. Uzalud. Nikad se nije saznalo de je proveo tu noć. Posle dva dana pričalo se da je odveden u duševnu bolnicu. Svi puni - straha A Pora je još neko vreme gutala žrtve - još je bilo praznih rovova i tranšeja. I te noći, koja će mi se zauvek urezati u pamćenje, odjekivali su rafali. Čuli su se i vika i koraci, neka suluda trka u mrkloj noći. a kad je svanulo imali smo šta da vidimo i da se naježimo: na spletu bodljikave žice pred kućom komšije Radeta Stojića ležao je nepomičan mlad čovek u koporanu i opancima šiljkanima. Ispod njega bila je lokva krvi. Mučenik. Pokušao je da u mrklom mraku pobegne ubicama, trčao je nasumice, skakao levo i desno i tako skočio u splet bodljikave žice iz koje nije mogao da se izvuče. Tu su ga sustigli gonioci i ubice. Tu su ga i ostavili. Da ga narod gleda. I gledali smo. I ježili se od straha. Gledali taj surovi prizor i domaćin kuće Rade Stojić i njegova plemenita supruga Kosa i njihovo petoro maloletne dece, gledali Anica i njena kćerka Vera, zatim Pavlovići, Bore i Mire, kako smo ih zvali, a gledali i mi, mali Đurići - nas je bilo šestoro dece. I napunili se strahom. I napunili se otporom. I mržnjom prema ubicama. (31) Nude se novi svetitelji Gojko Knežević, izbeglica iz Like, našao je utočište u Srbiji, da bi odležao 13 godina na robiji Tako piše Petronije Stojanović Zorkin u svojoj knjizi „Kad UDBA bije“. Knjigu je 2007. godine objavila „Grafo medija“ iz Niša sa preporukom poznatih pisaca Vladimira Jagličića i Jovice Jankovića da je treba pročitati. Kad se zatvore stranice ove knjige od 300 strana, otvore se mučna pitanja: -Gde su se Velja, Vojča, Janko, Braca i gomila udbaša iz Niša usavršavali u zločinima? Šta ih je, u zrelim godinama, osim slepe mržnje prema protivnicima komunističke diktature, navodilo da smišljaju metode mučenja kojih bi se postideo svaki razuman čovek? -Jesu li još u životu? -Jesu li se pokajali? -Jesu li se ispovedili? -Jesu li u ispovesti pomenuli Petronija Stojanovića Zorkina i njegove istomišljenike, njih dvadesetak iz Podzemnog fronta kraljevih vojnika u Jugoslaviji - protiv komunizma, kako se zvala ta tajna organizacija? Jesu li pomenuli imena hiljade njihovih žrtava? Ni reči o pokajanju -Je li iko od njih rekao da se kaje što je pripadao toj umobolnoj partiji koja je unakazila
Srbiju i čije posledice vladavine osećamo i danas otimanjem dragulja srpskih zemalja? -Primaju li još „boračke“ penzije? -Jesu li svoje sinove i unuke uverili da im ruke nisu u krvi nevinih ljudi? -Znaju li da pokajanje podrazumeva ispovest, a ispovest, opet, podrazumeva kazivanje svakog učinjenog zla i odricanje od činjenja zla u budućnosti. Podrazumeva se da se ostatak života provodi u skrušenosti i molitvama. -Hoće li oni iz pokajanja na amvon? Hoće li iz skrušenosti za vođu partije? -Da nisu stari zločinci sada nosioci crkvenih barjaka na litijama koje su ranije silom rasturali? -Guraju li se uz oltar i pevnicu misleći, u svojoj drskosti, da su tada bliži Bogu i da će Gospod zanemariti njihove grehove? -Zaklinju li se u krsnu slavu za koju decenijama nisu znali? -Krštavaju li se u šezdesetoj ili sedamdesetoj godini života? Misle li da se pravoslavlje može nakalemiti? -Ispoljavaju li želju da kao „jaki“ vernici, „upućeni“u sve oblasti teologije, budu članovi Sinoda Srpske pravoslavne crkve? -Govore li da su crkveni kanoni zastareli i da crkvu treba reformisati i prilagoditi savremenim uslovima? -Govore li da u crkvu treba uvesti samoupravljanje? -Nose li novopečeni vernici, oni u poznim godinama, ne krstiće nego metalne krstine na grudima i brojanice oko ruku, sve sa željom da uvere okolinu da oni nisu više ono što su bili. -Nude li „taze“ vernici sebe kao svetitelja u rezervi? -Jesu li oni kojima za vreme komunističke vladavine ni dlaka s glave nije falila spremni da u ime žrtava te vladavine oproste dželatima? -Pokazuje li želju „demokratska vlast“ da, zanemarujući žrtve, izigrava nekog „pomiritelja“ i prašta zločine? -Znaju li da samo Bog može da oprosti? I to, prema učenju naših praotaca, samo posle pokajanja.
Izbeglica iz Like
Ne dam da mi otmu Gojka Kneževića. Ne dam da ga u ime demokratije guraju u zaborav. Ne dam da posluži kao pomirenje dželata i žrtve. Ne dam ni njegovu potresnu ispovest. Uvrstio sam je u pamćenje. Otuda je niko ne može iščupati. Ni njegova rodbina, znam, neće tražiti rehabilitaciju - kome je potreban taj papir nekog suda i sudije na kome će pisati da je Gojko Knežević na pravdi Boga proveo u tamnicama punih 13 godina, a na tom papiru o njegovoj nevinosti neće biti imena ni tužioca, ni sudije, ni porote koja ga je osudila, ni imena oznaša koji su ga kinjili i mučili. Moje „četnikovanje“ bilo kratko, nešto više od godine, a moje tamnovanje pod komunistima
dugo, punih trinaest godina. U jedan od Brozovih kazamata uveden sam u dvadeset petoj godini - visok, snažan, i prav kao bor, a izišao u trideset osmoj godini - prosedih vlasi, oronuo, povijenih leđa sa oštećenim sluhom. Beležim mučne reči Gojka Kneževića, rođenog u selu Brinje, u Lici, koji, sudbonosne 1941. godine, kao hiljade drugih izbeglica, nađe utočište u majci Srbiji, spreman da na taj zagrljaj uzvrati stostruko: Svršenog gimnazijalca najviše je do rata zanimao sport - bavio se plivanjem, atletikom, boksom, fudbalom, putujući sa svojim klubom iz Karlovca po gradovima u zemlji. Teške izbegličke dane, oskudne u svemu, naročito u hlebu i slobodi, uvećavale su nevolje - zbog druženja sa osumnjičenim komunistima, za koje nije znao da su to, dospeo je u nemački zatvor u Beogradu iz koga se jedva spasao. NJegovi roditelji su iz izbegličkog skloništa u Beogradu otišli u Svilajnac, pa u obližnje selo Suboticu, gde je njegov sestra Ana dobila mesto učiteljice. Ubrzo je i sestra Bosa, trgovački nameštenik, dobila mesto u Mladenovcu. Gojko je pošao za roditeljima. Baveći se zemljom koju je njegov otac uzeo pod zakup, živeli su u glavnom dobro: nisu oskudevali u brašnu, masti, mleku, živini. Pšenični hleb bio mu je kao najveća poslastica. Prve četnike sreo je u proleće 1943. godine. To su bila tri naoružana čoveka u engleskim uniformama koji su raznosili letke ispunjene patriotskim rečima i vestima uhvaćenim na stranim radio-stanicama koje su nagoveštavale skori kraj rata i neminovni slom nemačke sile. Nekako u to vreme pojavio se vazduhoplovni poručnik Vukašin Petković, prikupljajući istomišljenike i odvodeći ih u šume, gde su dobijali oružje i gde je formiran Resavski ravnogorski odred. Taj odred je svakog dana rastao, a popunjavali su ga uglavnom Ličani, Slavonci, Kordunaši, izbeglice iz Hrvatske. U aprilu 1943. godine i Gojko Knežević je iz gorskog štaba dobio poziv „da se u roku od tri dana javi s ćebetom. -Tako sam - priča Gojko - postao ravnogorac. - Resavski kraj je listom bio za Dražu Mihailovića, pa nije bilo onog prokletog građanskog rta. Nevolje su, doduše, bile s jednom trojkom rasformiranog četničkog odreda Koste Pećanca - ona se otela kontroli, razularila i, naoružana automatima i bombama, pljačkala i ubijala ljude po okolnim selima. Kad su konačno uhvaćeni, vođeni su od mesta do mesta da bi im narod presudio. „Živeo Draža“ U to vreme partizani su jedino bili aktivni na Kopaoniku i Jastrepcu. Deo Resavskog odreda priključio se veliko-moravskom Ravnogorskom korpusu koji je imao žešću borbu s partizanima na Jastrepcu. -Pokret Draže Mihailovića bio je vrlo dobro organizovan i popularan u resavskom kraju kazuje dalje Gojko Knežević. - Sve do leta 1944. godine nije bilo nikakvih drugih formacija. Tek u to vreme u Svilajncu je ilegalno počela da radi grupa komunista, uglavnom na rasturanju propagandnog materijala. Kako je među njima bilo izdajnika, grupica je brzo razbijena, neki su pohvatani i streljani. Za odmazdu, kasnije su komunisti streljali dvadeset ljudi. U jesen 1944. godine, čim su sovjetske trupe prešle jugoslovensku granicu, nadirući iz
Rumunije, Resavski ravnogorski pokret je rasformiran i svak je otišao na svoju stranu, Knežević svojoj kući, roditeljima u selo Suboticu. -Ubrzo je ustoličena nova, komunistička vlast i po mene je došla milicija i sprovela me u Svilajnac. Odveli su me u sreski zatvor, pun zarobljenika, uglavnom mojih saboraca. Svakog dana u sumrak ili noću, gledali smo kako ove jadnike izvode - nekad gole, nekad u gaćama i košulji. Vezivali su ih u kolonu, svakom prethodno uvezavši ruke žicom. Zaključili smo, po razdaljini s koje su dopirali pucnji, d a im presuđuju na obližnjoj ledini. Prva grupa u kojoj su bili samo četnici, do poslednjeg trenutka je uzvikivala: „Živeo kralj!“, „Živeo Draža“. Koliko ih je tada pobijeno, to Bog zna, ali imenima, već negde objavljenima, treba dodati ova: Vojin Tomić, Dragoljub Trailović, Stojačne iz Busura, poručnik Bojan Šuštarić, Đura Trajanović. U trećoj grupi za streljanje bio sam ja. Vezali su nas žicom i tako vukli kroz grad, po lapavici i mraku. Odveli su nas do podruma kuće nekog meštanina, odakle su izvodili jednog po jednog na saslušanje. Kožnjak“ preti smrću Poznati pisac Petronije Stojanović Zorkin piše o mukama u niškim zatvorima -I videli smo kako se na drumu, pred Stojićevim voćnjakom, zaustavio sivi automobil iz koga su izašla četiri čoveka i u trku se našla pred Stojićevom kućom. Jedan je bio visok i mršav, u kožnom mantilu gotovo do zemlje. Nije ni pogledao leš na bodljikavoj žici, iz koga se još cedila krv. - Ukopaj ga! - zapovedio je „kožnjak“ obraćajući se Stojiću. - Niti sam ga ja ubio, niti ću ga ja ukopati! - rekao je mirnim glasom Rade Stojić, ne sluteći da će time izazvati bes „oslobodilaca“ koji su se odmah latili oružja. - Slučaj ti, Stojiću, moju naredbu: ili ćeš ga zakopati ili ćemo mi zakopati i tebe i njega zajedno! Gledaj ovamo: sada je jutro, sedam sati, ako u podne ovde nađemo ovu mrcinu, oprosti se sa decom! Ko je video pogled ovog „kožnjaka“ taj je mogao da shvati da je spreman da ubije.
Kako spasti pilote Sjurili su se niz voćnjak - nisu se ni osvrnuli na žrtvu, niti na nas prestrašene ovim prizorom. Mali Stojići su briznuli u plač jer su dobro razumeli poruku: Ili ga ukopaj ili ćemo mi tebe ukopati zajedno s njim! Ispred podne nije bilo ni leša, niti bodljikave žice. Ona lokva krvi bila je pokrivena peskom.. Leš je nestao, ali je taj prizor zauvek ostao u mojoj svesti. Pitao sam se: ima li koga? Da li je bio četnik ili četnički jatak? Hoće li iko ikada saznati da je ovo brdo pretvoreno u masovnu grobnicu? U bezimeno groblje? Na grobljima se održavaju pomeni i pale voštanice za pokoj duša umrlih - ovde je možda neko potajno zapalio sveću, pomena nije bilo. Sveštenici su znali da se tu krije masovna grobnica, ali ih je strah zaustavljao u želji da održe parastos: mogli bi okončati život u tim rovovima... Da bi prikrila grobove, vlast je betonirala celu površinu brda.
Može se ponešto sakriti od ljudi, ali se od Boga ništa ne može sakriti. Božjom voljom će sve biti otkriveno - žrtve će biti otkopane, lobanje i kosti oprane i pohranjene u kriptama naših novih hramova. Treba im podići i beleg od čije su ruke stradali. Tek tada, kad se zločini obelodane, valjalo bi pozvati potomke ubica i potomke ubijenih da se zakunu da nikad više neće dići ruku jedni na druge. Samo tamo može doći do pomirenja, a ne guranjem zločina u zaborav. Još neki događaji vezani su za ovo naselje. Jedan grob pored puta za Jelovu goru, okićen cvećem, privlačio je opštu pažnju. Na drvenom krstu ćirilicom je bila ispisana poruka: „Neznanom savezničkom pilotu devojke iz Užica“. Iza ove poruke stajala je neobična priča: u jesen 1944. godine, iz eskadrile aviona, po oznakama engleskim, izdvojio se avion oko koga su sevale varnice i iz čijeg repa kuljao dim. Svima je bilo jasno da je avion pogođen i da neće stići do baze. Nije se znalo da li je pilot u životu. Avion je leteo sve niže i niže da bi se srušio u šumarku kuće Popovića. Ukućani i njihovi susedi uspeli su da iz zapaljenog aviona izvuku mrtvog pilota i da ga sakriju u plastu sena, pre nego što su dojurili nemački vojnici... Žrtve nisu zaboravljene Stojan - Cole Popović, u to vreme dečak, bio je svedok ovog događaja - učestvovao je u kopanju groba ukraj puta i sahrani ovog engleskog pilota koji je, kako se kasnije saznalo, stradao u Rumuniji, kada je svoj smrtonosni tovar bombi izručio na neko naftno postrojenje. Po svršetku rata Englezi su tragali za svojim žrtvama, pa su posećivali mesta za koja su znali da u njima počivaju njihovi vojnici. Engleska ambasada u Beogradu najavila je posetu svojih stručnjaka Užicu i rezervisala smeštaj u hotelu „Palas“. U tom hotelu, kao portir radio je dobar prijatelj našeg Dragan Mandića. Čvrsto smo rešili da ostvarimo kontakt sa engleskom delegacijom, pa smo se našli na muci jer niko od nas nije znao ni da bekne na engleskom jeziku. Znali smo, doduše, ponešto na nemačkom, francuskom, pa i ruskom i dogovarali se na kom jeziku bi bilo najbolje da im doturimo naš izveštaj o krvavoj vladavini bezbožnika. A imali smo šta da im kažemo i da im pokažemo: nove i stare grobnice njihovih žrtava, spisak imena pobijenih građana, spisak građana kojima je oduzeto pravo na bonove za ishranu, pa su njihova deca bila prinuđena da u pekarama kradu hleb... Ovu epizodu o krađi hleba potresno je opisao naš drug Firga na francuskom jeziku onako kako se stvarno dogodila: nekoliko maloletnih dečaka iz nacionalnih kuća bilo je otkriveno u kraći - otkrili su ih agenti OZNA koji su stajali u desnom redu za hleb i motrili okolo. Imali su u evidenciji još nekoliko dece koja su krala hleb, pa su skrojili plan kako da ih obrukaju: provešće ih glavnom ulicom tako što će im oko vrata vezati vekne hleba i napisati: „Mi smo lopovi, mi krademo hleb!“ Srećom po decu, policija je rekla Krcunu šta namerava, a on im odbrusio da koga ćete vi, budale, da obrukate! Decu ili državu? Jadna je država u kojoj deca kradu hleb!
Sve je pod kontrolom OZNA Sve što smo pripremili trebalo je da predamo engleskoj delegaciji u neposrednom kontaktu ili preko portira ako mu se ukaže zgodna prilika. Bilo je dogovoreno da neko od naših u popodnevnim satima prođe pored portira, a ovaj će mu dati znak da li su gosti došli. Kad je naš drugar poslednji put ušao u hotel, u portiru za pultom prepoznao je oficira OZNA. Od našeg portira nije bilo ni traga ni glasa. Pojavio se tek kad je engleska misija napustila grad. Nismo iz ovog događaja izvukli pouku nego smo se sutradan zaputili prema grobu s namerom da tu sačekamo englesku misiju. I da joj ponudimo svoje usluge: mi ćemo iz poštovanja prema saveznicima besplatno otkopati zemne ostatke poginulog pilota i pomoći u drugim poslovima. Naša dečačka naivnost bila je beskrajna: videli smo trojicu radnika u nekim plavičastim mantilima koji su se vrzmali oko groba. Kad smo bili na tridesetak metara od groba, jedan od one trojice radnika, s budakom na ramenu krenuo je prema nama. Primetili smo da hramlje na jednu nogu. Kad je prišao blizu, prepoznali smo šefa sreske OZNA Sretenovića, koga je grad znao kao „Ćopa“. U OZNA se tada nije oskudevalo: bila je gradska, opštinska, sreska, okružna, pa oblasna. A zatvori nisu bili samo oni registrovani, poznati svaka kuća koja je imala podrum i rešetke bila je pretvorena u zatvor. Prepoznali smo zloglasnog Sretenovića, ali je i on prepoznao nas: oslovio nas je, uz psovku, po prezimenima, a zatim rekao: -Kuda je to pošla banda? Hoćete funte, a? Hoćete vezu sa Englezima? Brišite dok vam nisam polomio kičmu! „Ćopo“ je bio poznat po lomljenju rebara i kičme. Vezao bi žrtvi ruke i noge, oborio je na pod i u čizmama skakao po kičmi i rebrima...
Igraju kozaračko kolo Podsetnik: Nije „Ćopo“ u ovom izboru mučenja bio jedini - svaki zatvor u nesrećnoj Srbiji i svaka OZNA imala je bar po jednog takvog „skakača“. Pisac Petronije Stojanović Zorkin, autor mnoštva potresnih knjiga, opisuje jednog takvog zločinca, po imenu Velja, u niškom zatvoru 1949. godine. Petronije je optužen kao zakleti neprijatelj komunističke vladavine iako je tada bio tek na pragu punoletstva. „Prvo idu kovačke lisice na ruke zabačene na leđa. Zatim me Velja, uz pomoć svog kolege iznuđivača priznanja, postavlja na dve stolice, okrenute naopačke. Sledi skidanje obuće i udaranje mokrim konopcem po tabanima. Posle dolazi ono najgore, što žrtvu izluđuje. Spuštaju me na pod, peti put, Velja naređuje da donesu balon i da cev prljavog metalnog levka gura u moja usta. Čulo se klokotanje tečnosti koja je napuštala utrobu balona. Slana voda? Rakija? Ne! To je voda iz kanalizacije, puna ljudskog i životinjskog izmeta. To je čuveni Veljin metod iznuđivanja priznanja. A kud će veće priznanje od ovog koje im u lice govorim: jeste, mrzim vas, prezirem
vas, boriću se protiv vas, vi ne zaslužujete da živite, vi ste zlotvori, vi ste nitkovi, vi ste ništaci, vi znate samo za mučenje, za ubijanje čestitih ljudi i za otimačinu imovine... Voda mi razdire stomak i smanjuje disanje. Gušim se. I u tom gušenju, tu toj nesvestici koja me obuzima čujem Veljin glas: Priznaj, priznaj! Onda se naizmenično Velja i njegov ortak u zlu penju na moj stomak i gaze me. Kreću se u krug, igraju, kažu, kozaračko kolo, dok se voda u mlazevima vraćala iz mojih usta i razlivala po podu. A oni gaze, gaze, gaze po stomaku, po rebrima, po kičmi, igraju kozaračko kolo. I danas, posle toliko decenija, kad dodirnem čvorove na stomaku, vratim tu sliku i osetim bol... Profesor uživa u mučenju žrtava Srećko Manola, Brozov general, imao je na robiji brata, ustaškog majora o kome je brinuo Major Vitomir Vetković, koji je saslušavao Kneževića, tražio je da mu odgovori na tri pitanja: da li je bio ljotićevac, da li je bio nedićevac, da li je bio dražićevac. Knežević je negativno odgovorio na prva dva, a pozitivno na treće. A na pitanje šta je učinio za današnjicu, uzvratio je istini tom pričom da je zbog druženja s komunistima u Beogradu bio uhapšen, da ga je Specijalna policija držala u zatvoru u Đušinoj ulici i da je kad se nekako izbavio, pobegao iz Beograda. Na to je Cvetković rekao: „Proveriću, ako lažeš, lično ću te ubiti!“ - Ponovo su me vezali i vratili u zatvor i to u sobu u kojoj su bili ljudi predvođeni za streljanje. Ubrzo nam je stražar naredio da se skinemo. Znali smo šta to znači: vode nas na gubilište! Onako vezani teturali smo se po mraku i zimi. Uz put smo sreli kolonu vojnika na čijem je čelu bio major Cvetković. Da li po običaju, ili sasvim slučajno, tek, uperio je baterijsku lampu i u mnoštvu prepoznao moje lice. „Ko je ovoga odredi za likvidaciju“, zagrmeo je na stražare. „Odmah ga vratite!“ Teško je opisati olakšanja koje sam osetio. Minuti su me delili od smrti. U maju 1945. godine Gojko Knežević je zbog pripadništva Ravnogorskom pokretu osuđen na 15 godina robije. Vojni javni tužilac bio je nezadovoljan - tražio je smrtnu kaznu. Spasao ga je general Dušan Hristić, Ličanin, koji je bio siguran da mladi Knežević nije počinio nikakvo zlodelo. - Iz Zabele, gde sam započeo robijanje, odveden sam u Borski rudnik na prisilni rad. Strpali su nas po pedeset u vagon, gušili smo se, lišeni vode i hrane. Na našem vagonu je krupnim slovima pisalo: Ustaše. Na stanici u Paraćinu otvoriše se vrata i stražar reče da jedan izađe i za sve uzme vodu. Javio se Slavko Teokarević, ugledni industrijalac koga je znao celi Paraćin. Narod ga je prepoznao i počeo da viče: „LJudi, ovo nisu ustaše, već naši Srbi!“ Narod je nagrnuo na vagone, nudeći ono što mu se zateklo u rukama - duvan, hranu. Iscrpljeni glađu i teškim fizičkim radom ljudi su svakog dana umirali a neki su uspeli da pobegnu. Nešto kasnije, kada su ih pohvatali vratili su ih u robijašnicu, ali ne u Zabelu, već u Sremsku Mitrovicu. Profesor uživa u mučenju
Posebno pamtim period kada je upravnik robijašnice bio Žiža Petrović, profesor iz Aranđelovca. Režim je bio surov što se odslikavalo i kroz mržnju ovog čoveka prema nama. Hrama bez zaprške, nekoliko uvelih listova kupusa, geršla, 150 grama proje na dan, tvrde kao kamen. Proturena je vest da vlada tifus, kako nam rodbina ne bi donosila pakete. Sve je bilo smišljeno da nas unište. Ni Dušan Milenković, kasniji upravnik ove robijašnice nije bio bolji. Zatvorenike je kažnjavao betonskom samicom, bez posete i paketa, za svaku sitnicu, uz obaveznu rečenicu: „Više ne mogu po zakonu, a manje neću!“ S vremena na vreme posećivali su nas razni funkcioneri:Penezić, Ranković,Cana Babović, Moša Pijade, Hebrang, Čolaković. Ovaj Čolaković je iz dna duše mrzeo sveštenike, a njih je u svakoj sobi bilo po desetak. Pamtim neka imena: prota Sava Banković, Milan Bogdanović,Tihomir Mitrović, đakon Gavrilo iz Dečana, Jakovljević iz Jagodine, Dušan Letić. Čolaković nas je zvao zločincima i govorio kako smo tu „da bi nam prebrojali rebra.“ Prema Hrvatima se drugačije postupalo, niko nije smeo ni da ih dirne, a kamoli tuče i uskrati im hranu. Evo šta o tome priča Knežević: - Srećko Manola, Brozov general, imao je na robiji brata, ustaškog majora, činio je sve da ga zaštiti. Andrija Hebrang je obilazio redom sve osuđene ustaše i činio sve što je mogao da ih spase. Tražili su da budu prebačeni u Hrvatsku, što se ubrzo i desilo. Otišli su general Simaković, pukovnici Sabljak, Mesić, Šulc, Manola. Sveštenik i Brozov ministar Vlada Zečević imao je brata Marka na robiji, ali ga, budući da je bio ravnogorac, nije spasavao. I Petar Stambolić nije spasavao svoje rođake - robijaše, ni Voja Lukić. Naprotiv ispoljavali su prezir i mržnju prema svojim bliskim rođacima. Lako je, onda, zamisliti kako su tek nas mrzeli koji im nismo nikakav rod. Jedan seljak iz okoline Gornjeg Milanovca skrivao je za vreme rata Miloša Minića, a kad je potom, kao pripadnik Ravnogorskog pokreta, dospeo u zatvor, Minić je bio gluv za njegove vapaje da mu pomogne. Najistaknutiji ljudi iz Ravnogorskog pokreta bili su u strogoj izolaciji, ali su po Penezićem naređenju izvođeni na rad. šta su radili, vidi se iz svedočenja Gojka Kneževića: - Određeni su da čiste kanalizaciju. Stražar koji je otvarao ćelije, vikao je: „Govnari, napolje!“ U toj grupi „govnara“ bili su doktori nauka: Stevan Moljević, Lazar Marković, Kosta Kumandu, Đura Đurović, Vojin Andrić, banski savetnik Dragoslav Kuzmanović, Mihailo Mandić. I šta sada? Možda će se neko upitati. Ništa! Samo da se ne zaboravi. A kad se zaboravi, pokazuje vreme u kome živimo, zlo se vraća. Iskopala sebi grob Podsetnik: Ja sam ona nesrećna majka i još nesrećnija supruga koja je iskopala sebi grob i klecala, preplašena i sluđena, pred puščanim cevima, očekujući da meci pokose i mene i dete koje sam u utrobi nosila. Rat je već uveliko bio i za nas, od nacista nije bilo ni traga, a zlo s kojim ću se suočiti nosili su ljudi s „titovkama“ na glavi, čija su srca, umesto dobrote, bila ispunjena mržnjom. Dugo sam, satima, kopala raku, svoju raku, spremna na nasilnu smrt, koja mi je, sasvim izvesno, bila bliža od tiranije kroz koju sam prolazila. Jedino mi je bilo žao deteta. U tim časovima očajanja, dok sam zamahivala krampom, osećala sam kako se moje čedo u utrobi pokreće. Znala sam da bi kroz dve nedelje trebalo da dođe na svet. I, evo, umesto rođenja, umesto života, dečjeg vriska i neizmerne majčine radosti, nas
dvoje, dete još nerođeno i ja, gotovo beživotna, čekamo smrt. Možda bi me poštedeli tolikih patnji kad bih mogla da kažem: čovek koga tražite krije se u ovom bunkeru. Ali, kako da te reći prevalim preko usana? Zar da izdam muža? Kako da živim s večitom sramotom? Da slušam onaj tihi, ali razgovetni šapat za sobom: „Ona je izdala Milana, ona je izdala muža. Ne i ne, neka me ubiju! Smrt mi je bliža od izdaje, od večite sramote. Čovek se pomiri sa smrću Čim su me izvukli iz užičkog zatvora rekli su mi da će me ubiti. Pa, dobro, mislim, ako Bog tako rekao. Čovek se pomiri sa smrću ako pomisli da je to Božja volja. Koliko su ih već pobili. Nema jaruge, nema rova, nema groblja na kojima nisu zakopane njihove žrtve. A mene dovedoše u selo Kačer, blizu Mačkata i kuće moga muža Milana Stojanovića za kojim ovi zlotvori tragaju. Tragaju i za njegovim bratom Aleksom. Rat završen pre tri godine, ali su braća Stojanović stalno izmicali poterama. Znala sam da nikoga nisu ubili, ali sam jasno videla nameru ovih zlikovaca da ih ubiju. Da ih ubiju uz moju pomoć, da budem saučesnik, da me peče savest celog života. U to vreme bilo je dosta ljudi po šumama. I po zatvorima. Čujem da je neko zatvoren zbog Vuka Kalaitovića, neko zbog Božidara Bjelice, Srpka Medenice, Velimira Zarića, braće Tasić. Mučili su ih, lomili im rebra, pekli strujom, sipali benzin u nos, utrkivali se ko će da izmisli uspešniji način mučenja. Islednici se menjali na svaka dva-tri sata. Da se, valjda, ne zamore previše. Kad im kažem da nemam pojma o mužu - kao da ih nožem ubodem u srce. Smatraju to mojom drskošću, govore da im se rugam, da ih ponižavam. Kako ne znaš, pitaju me, kad nosiš njegovo dete. Nije njegovo, kažem, ko zna čije je. Pristajem na sve, čak i da sebe unizim samo da Milana ne odam. Sve mislim: dogodiće se nešto, spasiće nas Bog. Broz bacio ugarak da izgori Srbija Radenka Stojanović svedoči kako se kandilo u kući Krcunove majke Dade nikad nije gasilo U selu Kačer uvedoše me u kuću Svetozara Gardića. Ni prozora, ni vrata, tek ozidana. Tu nastavljaju da me isleđuju. Kažem, po stoti put da nemam pojma gde se kriju moj muž i dever. Odvedoše me u neki potok. Dadoše mi kramp. NJime ću kopati svoju raku. I to brzo, bez zastoja. Nemaju više pitanja, nema više batina, ostala je samo smrt. Kopam raku i stvarno mislim da je to kraj. Svakim zamahom krampa, čini mi se, dete se pokrene u stomaku... Rekoše mi da stanem na ivicu rake ja ispunjavam njihova naređenja. Planuše puške i pištolji, ja pokleknuh... Izgubila sam svest. Kad sam se osvestila - oko mene stoje moji dželati. Pipam se - nigde krvi. U zoru su me pustili. Posle dva nedelje rodila sam sina. Nije živeo ni mesec dana... Bog Stojanoviće, Milana i Radenku, nije ostavio bez dece imaju sina Sretena. Mnogo rana i ožiljaka Svaki ožiljak na telu i duši podseća Radenku na pakao kroz koji je prošla - u svojoj muci videla je mučeničku Srbiju koju su Josip Broz i njegovi najbliži saradnici osudili na smrt. Otuda svake večeri smrtonosni rafali - nestaju Srbi preko noći, a onoga ko preživi čeka surova tamnica u kojoj će lagano umirati. U ovoj mučnoj ispovesti nema želje za osvetom prema njenim mučiteljima, nema ni mržnje, ali ima prezira i ima pitanja: kako je majkama kad čuju da su njihova dobra deca koju su one vaspitavale da se Boga boje postali duhovni bogati i ubice jurišajući u svojoj osionosti i na Boga? Slepilu njihovom ima li vidara? Za kim su to pošli? Šta znaju o svojim vođama? Na kome oni iskaljuju mržnju? Na nju, Radenku, dobru i plemenitu Srpkinju, koja nikome ni je ništa skrivila, ali
koja je, kad god je mogla, učinila neku dobrotu. Znam da je Dada, Krcunova majka, tako su je iz milošte zvali, bila pobožna i plemenita, znam da se kandilo u njenoj kući nije gasilo i znam da je sina majčinskim mlekom zaklinjala da ne bude surov prema ljudima, da ruke svoje čuva u čistoti, da ne proliva ljudski krv. Dadu su svi poštovali i voleli, a njega, sina... Oteo se sin, oteo se od plemenite majke, od Boga, oteo ga satana, postao satanin sluga, ne vidi nikoga osim satane. A satana naređuje: Ubij, šta čekaš, ne oklevaj, ubij, pa da ti je i brat rođeni, vidiš da ne ide tvojim putem, vidiš da se moli Bogu. E, njega, njega što se moli Bogu, njega što ište Božju pravdu, njega što ne priznaje mene, satanu, njega ubij, zgazi, osakati... Ti si najverniji satanin sin, boljeg i poslušnijeg satana nema, sve zapovesti izvršavaš. Brz si na pištolju, puški, malju - voliš, vidim, da udaviš svojim rukama, mogli bi to i drugi da rade, ali ti im ne daš, ne daš im da te liše tog zadovoljstva... Ništa te tako ne smiruje kao smrt onih na koje si ti nanišanio, onih koji kleče pred tobom spremni da ti poljube čizme, one koji od tebe očekuju milost, koji se nadaju da nećeš učiniti da njihovo petoro ili šestoro dece postanu sirotani, bez očevog zagrljaja i bez očevog hleba. Nisu te svi gledali bolećivo, neki su te gledali s prezirom, iz njihovih očiju mogao si da pročitaš poruku: pucaj, nesrećniče, ubij otpadnike od vere i nacije, osakati Brozova junačino, dobro će te Broz nagraditi: daće ti da budeš ministar, predsednik vlade, možeš da biraš položaj, možeš da hapsiš, da ubijaš.... Zakasnela pitanja za Krcuna Radenkinu priču preuzima njen muž Milan: - Posle si shvatio - saletali te, u snu, mrtvi, ustajali iz nevidljivih grobova presečenog vrata, iskolačenih očiju, smrskane lobanje, izrešetanih grudi, neki poneli alat kojim su ubijani: malj, sekira, lopata, metalna šipka, kramp, konopac, kundak, nož... To su tvoje žrtve i žrtve tvojih saradnika, tvojih poslušnika, tvojih slugu. Ti si bio gospodar života i gospodar smrti. Kasno si shvatio da si u službi satane, a satana ima još jedno ime: Broz. Kasno si shvatio das je Broz bacio ugarak da izgori Srbija, da nestane u plamenu, ej, čoveče, zar nisi video da gori tvoja Srbija, zar nisi video da ne gori drugi krajevi, gori samo Srbija; za Boga miloga zar nisi video da nemački okupatori streljaju sto Srba za jednu mrtvu nemačku glavu - dakle, eto Srba, a ne, recimo, 100 Jugoslovena, ili sto Hrvata... Jesi li se možda upitao otkuda Srbiji dve pokrajine: Vojvodina i Kosovo i Metohija? Dva noža u kanijama koje će biti izvučena onog časa kad se da signal da budu zabodena u leđa. U čija leđa? Je li ti palo na pamet da se upitaš zašto, recimo, Lika nije pokrajina, ili zašto Dalmacija nije pokrajina? Saznao si, naravno, sve, ali kasno. Kasno za Srbiju i kasno za tebe. Nisi znao za Brozov plan da se minira đerdapska klisura i da vode Dunava poplave Srbiju... Šta ti bi da svom vođi i učitelju kažeš u Ivanjici: Znaš, Stari, volim ja tebe, ali bih te više voleo da si Srbin! Znaš li da si time počeo da ispisuješ prve rečenice smrtne presude? Broz je to shvatio kao opomenu. To ga je uznemirilo i počeo je da kuje planove kako da te se oslobodi. Znao je kakva si zla počinio Srbima, pa se iskreno bojao za sebe. Kada je došlo do onog opasnog dijaloga, Broz je video da su vaši odnosi zauvek poremećeni i da je bezmalo pitanje časa ko će koga. A šta se stvarno dogodilo? Novi gospodar kraljevog dvora na Dedinju, Josip Broz, pozvao je na intimnu večeru ministra unutrašnjih poslova Srbije Slobodana Penezića Krcuna. Sve bi možda proteklo u pomirenju i međusobnom uvažavanju da se nije pojavio Brozov pas. Vrzmajući se i oko Krcunovih nogu, pas je najednom kočio i uvalio šape u Krcunov tanjir. Krcun ga je blago odgurnuo i pas se udaljio, ali je brzo šapama stavio „potpis“ na Krcunov tanjir. Krcun ga je tako snažno tresnuo po njušci da je pas zacvileo. Broz je tada skočio i rekao: „Krcune, poslednji put da ti bude da mi udariš psa!“ I Krcun je skočio i doslovno rekao: „A tebi poslednji put da bude da srpskog ministra zoveš na večeru s psom!“
To je bio kraj - Broz je smišljao kako da ga se zauvek oslobodi. Šta je Broz smislio videlo se. Šta je Krcun smišljao - ostala je tajna koju je on odneo u grob. Reči za opasnu optužnicu Da li je uvideo zablude - Ubiše te tvoji, Krcune. Ubiše te oni kojima si najviše služio. Ubili su te oni s kojima si zajedno ubijao druge. Kad ste ono u novembru prve ratne godine bežali iz grada ostavili ste mnogo mrtvih. Te masovne grobnice narod je nazvao tvojim zadužbinama. Tu je narod pogrešio, nisu te žrtve samo tvoje. Ne treba grešiti dušu: to su i Stambolićeve zadužbine, i Dedijerove i Đilasove - mada je Đilas, kako će se nešto kasnije saznati, bio više zadužen za trezore Narodne banke: kako ih isprazniti... Čudio se narod: od tako plemenite majke - ubica. Od moliteljke pred Bogom bezbožnik. Sam je govorio da je celim svojim bićem u krvi srpskog naroda. Da li se kajao? Što su ga godine više pritiskale, uvećavala se i griža savesti! Uviđao je svoje zablude, ali ništa nije činio da iz njih izađe. Da je, mučenik i zarobljenik tih stravičnih zabluda ostao u životu, i da se malo pripitomio i shvatio realnost, suočio bi se s mnogim pitanjima. Ko, po svršetku rata, pobi Blagojeviće? Ko je sve zatirao tu čestitu kuću i na svirep način usmrtio tri muške glave? Ko ih lažno optuži da su Nemcima otkrili partizanski položaj na Kadinjači u novembru 1941. godine? Ko je našao „krivce“ za pogibiju stotinak boraca nevičnih oružju koji su bez ikakve potrebe izginuli, štiteći, prema lažnoj verziji, odstupnicu vrhovnog štaba i Josipa Broza? Nisu Nemci samo iz pravca Kadinjače ušli u nebranjeni grad - priča o junačkim borbama i odbrani „užičke republike“ velika je laž. Na Kadinjači je bila prva masovna pogibija Srba - neki će to shvatiti mnogo godina kasnije. U poslednje vreme sveštenici iz Užica služe u Srpskoj pravoslavnoj crkvi, pa je potpuno svejedno pod čijim su simbolima ginuli. Ali za čuđenje je kako nijedan parastos nije održan na brdu Pora, gde ispod betonske ploče leže kosti i lobanje žrtava komunističke tiranije. Na jednom od prvih posleratnih skupova na Kadinjači neko je glasno primetio da vinovnici pogibije boraca na Kadinjači nisu kažnjeni, da se slobodno kreću i uživaju u slobodi. Tako se širila sumnja na Blagojeviće koji su, više nego drugi, stradali od Nemaca - sva njihova imovina nestajala je u plamenu... Krcunova sestra se iskreno pokajala Penezićeva sestra Milena koju su zvali Pinja klečala je pred likom Bogorodice moleći za oproštaj Zlobnici i doušnici, koji su dobrovoljno služili režimu, podgrevali su priču o „izdaji“ Blagojevića, pa se domaćin kuće, junak sa Solunskog fronta, nosilac šest visokih odlikovanja i Albanske spomenice, Gojko Blagojević, obreo u bajinobaštanskom zatvoru. Otuda su ga, posle nekog vremena, izneli u mrtvačkom sanduku. Ozna je smislila neuverljivu priču kako se Gojko obesio i kako ga je grizla savest zbog izdaje. Gojko je, međutim, imao sinove Bogoljuba, Ratka i Radomira. Mogu li sinovi „izdajnika“ da budu na slobodi, da rade i da primaju plate? Ne mogu, dabome da ne mogu. To kaže Ozna, ali neko pre toga kaže Ozni. Posle je Ozna dojavila da se Bogoljub, kao i njegov otac, obesio. Udarila neka želja u Blagojeviće da se sami vešaju, ali u prisustvu vlasti. Bogoljub se obesio na planini Tari, gde je bio zaposlen. Lekara, razume se, nije ni bilo, a nije bio ni
potreban - Ozna je konstatovala da je Bogoljub Blagojević lišio sebe života tako što se obesio o gredu na tavanu. Neumorna je Ozna, ne posustaje, preostala još dva Gojkova sina: Ratko, sveštenik u Mokroj Gori i najmlađi Radomir. Ratko služio Bogu i rodu krštavao, uglavnom, krišom, tako i venčavao, a sahranjivao javno. Išao pešice i na konju kuće domaćina razbacane po Mokroj Gori. Kako bi bilo da se i on, kao otac i brat, obesi? Ne bi imalo smisla. To rekla Ozna, a neko pre toga rekao Ozni. Neće se pop Ratko obesiti, nego će pasti s konja i smrtno se povrediti. Pre toga će, prema planu Ozne, biti kamenovan.
I Radomira progonili Istrage nije ni bilo, lekara nije bilo, za popom Ratkom osim ostatka porodice, malo je ko javno zaplakao - narod se krišom krstio i molio Bogu da zaustavi ovo zatiranje čestite kuće Blagojevića. ostao je u životu najmlađi sin Radomir - gonili su ga, hapsili, provocirali, postavljali mu razne zamke, ali ga je Bog sačuvao da bi danas, posle toliko decenija, mogao da svedoči. Istinu su osvedočili i istoričari, pa i oni - komunistički: ustanovili su, nesumnjivo da porodica Blagojević nije imala nikakav kontakt sa nemačkim oružanim snagama i da ne može biti ni govora o nekakvoj izdaji. Drugim rečima, Blagojevići su stradali potpuno nevini i za njihovu groznu smrt neko mora biti odgovoran bez obzira na minulo vreme - zločini ne zastarevaju. Moglo bi se i dalje o Blagojevićima, ali istrčavaju pitanja: - Gura li i ova vlast Blagojeviće u zaborav? -Da li su današnje demokrate, možda sinovi Blagojevićevih ubica, spremni da svojim očevima oproste ove zločine? - Nude li to ubice pomirenje svojim žrtvama dok ćute o njihovim tajanstvenim grobovima. O grobovima njihovih očeva i braće. O masovnim grobnicama. Pobili - pa šta! Osakatili - pa šta! Utamničili - pa šta! Opljačkali - pa šta! - Može li: nikom ništa?! - Može, ali samo u nesrećnoj zemlji Srbiji! Grad je bio u šoku A Milan Stojanović bi da se još malo bavi Krcunom: - Kad su te ubili, tvoj grad je bio u šoku, mada te nisu svi žalili. Neki su se preko ulice pozdravljali rečima „ima Boga!“ Neki su i plakali, javno, otvoreno, žaleći iskreno čoveka koji im je, može biti, učinio neku dobrotu. Dešavalo se i to. Pevao, znam, nije niko, ni tajno - to ne bi bilo u duhu naše pravoslavne vere. Izgleda da je tvoja sestra Milena, koju su zvali Pinja, naslutila da je ta saobraćajna nesreća bila naručena. Odmah posle nesreće kružila je ova dosetka: kad su Josipa Broza obavestili da si poginuo, on je, ne gledajući u sat, rekao „uh, majku mu božju zar je već dvanaest sati!“ Možda je Pinja tada shvatila da je Bog morao da zaustavi tu surovu ruku, uvek spremnu da se sruči na nekog mučenika. Milena je prošla kroz iskušenja - bila je, ako se ne varam, u logoru na Banjici, a bila je, siguran sam i u sabirnom centru za prevaspitavanje omladine u Smederevskoj Palanci. Otuda je izašla zahvaljujući dobrom vladanju i ljudima iz grada koji su pronalazili načine da je vrate kući. Grad je pričao da im nije uzvratila dobrotom kad su se oni našli u nevolji pod komunističkom vlašću. Bila je i ona oficir, nosila je, povremeno i kožni mantil i bila strah i trepet kao Krcunova sestra.
Imala je običaj da se kroz grad prošeta stojeći na otvorenom automobilu i u kožnom mantilu kao znak da i ona pripada Ozni. Išla je, kako je govorila, u lov na gradske dečake koji su menjali parole po okolnim brdima - umesto Brozu klicalo se kralju i Draži. Klonula je posle bratovljeve smrti i ubrzo potom okrenula se Bogu i utonula u molitve. Ako je nekoga uvredila ili mu nanela neko zlo molila je za oproštaj. NJeno pokajanje bilo je iskreno. Umrla je klečeći na kolenima pred ikonom Presvete Bogorodice moleći za oproštaj grehova. - Sećaš li se ti mene, Krcune? Pa, mi smo vršnjaci, viđali smo se, susretali, pozdravljali. Ti ode na studije, na agronomiju, ako se ne varam, ja u Trgovačku akademiju. Posle su nam se putevi načisto razišli: ti ode za Brozom, ja za Dražom. Ja branim državu, ti je rušiš. Vi koristite nemačku okupaciju da izvršite državni udar i zavedete diktaturu, mi branimo sela i porodice. Vi se prikradate nekom gušće naseljenom srpskom naselju odakle, iz zasede, pucate na Nemce, jednog ubijete, a onda dođe velika nemačka sila i ubije 100 Srba! Ko je, pitam te, smislio to lukavstvo: „borba“ protiv Nemaca, a u toj „borbi“ izginuše Srbi! Lepa podvala, nema šta, samo me čudi kako to tebi nije smetalo, tebi koji si, kažu, voleo Srbiju. Nisi ti voleo Srbiju bez Srba. Pripisali su ti, posle tvoje smrti, mnoga ubistva, čak i Blagojeviće, a ja znam da nemaš veze s tim podmuklim zločinima. Pripisali su ti i ubistvo predsednika opštine Andrije Mirkovića, a niko ne pominje onog Vidića koji nije mogao da se smiri dok nije obavešten da je Mirković usmrćen na svirep način.
Broz caruje u kraljevom dvoru Tako je to kad se neko pročuje kao - ubica. Neko vreme, kad je to donosilo razna priznanja i privilegije, ubica se hvalio brojem svojih žrtava. Kasnije, kad je naišlo vreme stida i straha od odgovornosti, zločini su se prebacivali na druge. Da te „Brozovići“ nisu ubili, pitao bih te ko ubi dvojicu srpskih đenerala? Ko usmrti đenerala Mihailovića i đenerala Nedića? Je li istina da je đeneral Draža pogubljen na Dedinju, blizu dvora Karađorđevića u kome je živeo i carevao Broz? To je bila šuma u blizini današnje Ortopedske klinike - stabla su posečena da bi imalo mesta za publiku, a mesto pogubljenja osvetljeno reflektorima. U „publici“ su bili Miloš Minić, Petar Stambolić, Draža Marković, general Nikola LJubičić, tužioci i sudije, i ti, Krcune. Ti si bio komandant te bezumne parade. Svi su gledali u tebe - tvoji Udbaši mogli su da snimaju veliki događaj: ubistvo đenerala Mihailovića. Slika izrešetanog generala neće se naći u domaćoj štampi, ali će se naći u američkoj obaveštajnoj službi i među američkim pilotima koje je spasavala Dražina vojska. Slika izrešetanog đenerala stigla je i do majora - pilota Ričarda Felmana, koji je bio blagodaran Draži. On je umnožavao te slike, delio ih prijateljima i Dražinim saborcima uz objašnjenje da je snimak plaćen suvim zlatom. Pričalo se da je kraljev dvor, u kome je novi gospodar bio Broz, bio jako osvetljen - svetla su se pogasila kad su umukli rafali Kad se publika, veoma srećna i zadovoljna razišla, tvoji oznaši, Krcune, pristupili su drugom delu plana: da se dugačka i teška gvozdena šina čeličnim sajlama veže za mrtvog đenerala i potopi u
Savu na Adi Ciganliji. Posle su tvoji oznaši, kao u poverenju, pričali neke druge verzije da bi zavarali trag. Ma nikako da te pitam otkuda vam ta želja da ubijate i da leševe tajno ukopavate? Otuda ta želja da rodbina, sinovi i kćeri ubijenih ne znaju gde su njihovi očevi sahranjeni? Zar vas je toliko mržnja oslepela, zar ste izgubili strah od Boga, otkuda ta svirepost u tebi, sinu one molitvene majke Vide koja se iskreno obraćala Gospodu moleći za spasenje svake duše i koja, ako je čak i čula, nije mogla da veruje da njen sin ubija i da uživa u tom ubijanju i satiranju Srba. Zločini u Mačvi i Podrinju
Jesi li se, Krcune, ikada suočio sa zločinima vojnika među kojima je bio i Josip Broz Jesu li, pitam te, po tvom naređenju u novovaroškim selima oko Zlatara pobijeni Šaponjići, Kurčubići, Topovići, Ćirovići, Čkonjevići, Pušice, Kalajitovići? Ko onako ojadi Kosu Kalajitović u mladalačkim godinama - držali ste je i mučili u devet zatvora, lomili kičmu i rebra da bi u tim paklenim mukama otkrila tajno boravište majora Vuka Kalajitovića. Možda je Kosa znala gde se sve kreće njen stric Vuk Kalajitović, možda ga je i hranila, obaveštavala o poterama, ali zašto bi o tome obavestila one koji za njim tragaju da bi ga ubili? Ne samo njega, hteli su da ubiju i njegovu suprugu Nadu i maloletnu kćerku Branku. Da ne bi nekolicina novovaroških muslimana srpski komunisti bi to učinili, proslavili bi se, kao i ranije, ubijanjem žena i dece, ali Bog ih je uzeo pod svoje okrilje. Spasioci su u toku noći preobukli Vukovu porodicu u muslimansku odeću, u dimije i sa feredžom preko lica prebacili u Novu Varoš. Majka i kćer su dugo skrivane u muslimanskim porodicama sve dok nisu prebačene u Sarajevo. Razumem ja, čoveče, nekog Ištvana Borotu i nekog Majera, Murata i Hinka, i Sulejmana i Hasana - njima se pružila prilika da ubijaju i pljačkaju Srbiju, ali kako da razumem tebe, Slobodane, kako se ti nađe u toj družini? Jesi li i ti skovao neko bratstvo i jedinstvo sa ubicama tvog naroda? Jesu li to Sulejman i Ištvan došli u Srbiju da je usreće tako što će je smanjiti, što će pobiti mnoge Srbe i opljačkati njihovo bogatstvo. Ne mogu oni da pobiju mnogo, ali znaju ko može, a može okupator, mogu nemački vojnici. To što mogu, Nemci su obelodanili na plakatama - objavili da će za svakog ubijenog nemačkog vojnika streljati 100 Srba. E, sad, i Borota i Majer i Ištvan i Sulejman mogu mnogo da pomognu, ali uz pomoć Srba, onih Srba otuđenih od nacije i pravoslavne vere. A Srbi, oni otuđeni, hoće da pomognu Ištvanu i Sulejmanu, hoće, kako da neće, pa njima je cilj zajednički: da bude što manje Srba Onda se neko iz ove grupice prišunja blizu nemačkog logora, ubije nemačkog stražara, rani drugog stražara, a potom trk uz potok, što dalje od ovog „junačkog“ dela. Posle se zna: Nemci opkole naselje, pokupe Srbe, odvoje tačno onoliko koliko su na plakatu najavili - sto za ubijenog i pedeset za ranjenog nemačkog vojnika - i streljaju. Na 150 srpskih kuća zavijore se crni barjaci, ali se u rukama Ištvana i Sulejmana zalepršaju crveni barjaci. A ti, Krcune, ne pitaš što ovih napada na Nemce nema u Hrvatskoj, jesu li oni u Zagrebu, u Ludbregu, u Varaždinu okupirani od
ovih istih Nemaca? Tamo ih dočekuju kao oslobodioce, zasipaju ih cvećem i dobrodošlicom. Nemci su, dakle, tretirani kao oslobodioci. Od koga su ih oslobodili? Pa od srpske hegemonije, od Srba koji su smrdeli na beli luk i stajsko đubrivo. I ti si im, Slobodane, zaudarao na beli luk i opanak, ali su se ustručavali da ti to kažu, jer su se nadali da ćeš stalno odrađivati njihov zadatak na smanjenju broja živih Srba. Brozova 25. regimenta Ako se ne varam, ti, Krcune, nisi bio u Rađevini kad se tamo iznenada obreo i Josip Broz, okružen nekolicinom svojih najodanijih sledbenika. Ispostavilo se, možda i nehotice, a može biti i Božjom voljom, da Brozu nisu nepoznati ovi krajevi. Ne samo Rađevina, poznata mu je i Mačva, i Pocerina, i Lešnica i mačvanski Prnjavor i Loznica i Šabac Da bi svoje okruženje uverio da dobro pamti ovaj kraj rekao im je da na karti provere da li se ispod onog brda nalazi jedna kuća, ispod kuće bunar, pokraj bunara kriva kruška. Sve to pronađu na karti pa ga u čudu pitaju otkud on to zna. Kako da ne zna, rekao je on, pa on je ovde ratovao pod komandom austrijskog generala Oskara Poćoreka. Nije Broz krio da je bio u 25. regimenti 42. honvedske divizije. E, onda su mu neki rekli, možda Đilas, možda Čolaković, da to sakrije, da više nikom ne priča jer ako Srbi saznaju da je protiv njih ratovao neće se dobro provesti. Ni on, niti oni oko njega. Ko je ubio Kragujevac Vidiš, Krcune, znalo se da je ta 25. regimenta, u kojoj je Broz bio niži starešina, počinila najveće zločine u Mačvi i Podrinju: njeni vojnici prikivali su srpsku decu bajonetima za vrata, ubijali bez milosti njihove očeve i dedove, silovali srpske devojke u šabačkoj crkvi. NJega, Broza, oni sa srpskim imenom i prezimenom upozorili da nikom više ne priča da je bio okupator. NJima, je li, nije to smetalo, ali bi im smetalo da srpski narod sazna tu istinu! Jeste, dakle, Broz bio okupator u minulom ratu, jeste se borio protiv srpskih vojnika, ali sada, u ovom ratu pod nemačkom okupacijom, oslobađa Srbe. Oslobađa ih - života! Još u prvoj godini rata, u jesen 1941. godine, najvišu cenu u krvi platio je Kragujevac. Svakako se, Krcune, sećaš te srpske tragedije, tog surovog pokolja srpskih đaka i građana glavnog grada Šumadije. Znaš, svakako, i kako je došlo do toga, valja govoriti istinu. A istina je u onom strašnom događaju u Gruži, na prostoru između sela LJuljaci i Bare, kuda se kretala grupa nemačkih medicinara koju je Hitler poslao u Srbiju da se pridruži nemačkim vojnim bolnicama. Tu grupu nemačkih lekara u zasedi je sačekala grupica partizana u kojoj su bili Vladimir Dedijer i neki Nedeljković i ubili 17 medicinara i 12 ranili. Mrtve su noževima tako izmasakrirali da su oni koji su taj prizor videli gubili svest i padali pored leševa. Onda su i Dedijer i njegovi junačni saborci pobegli, po običaju, na deveto brdo, potpuno, po uputstvu vrhovnog vođe, zanemarujući onu nemačku naredbu o odmazdi. Kad je naišla nemačka borbena jedinica prvo što je uradila bilo je zbrinjavanje ranjenika i fotografisanje masakriranih. Slike su brzo stigle u Hitlerov štab, a on, vođa Trećeg rajha, naređuje da se odmazda izvrši u najvećem gradu Šumadije. Tako je nastao crni
kragujevački oktobar. Za mrtvog sto a za ranjenog pedeset, to je tragični bilans stradanja Srba. Dakle dve hiljade i tri stotine mrtvih Srba platilo je ovu avanturu. Broz je imao razloga da bude zadovoljan - toliko Srba u jednom danu niko ne bi uspeo da pobije. Pričalo se da su neke srpske novine u Beogradu pisale da je u nekim gradovima Hrvatske proslavljeno ovo ubijanje. Šumadija je bila u crnim barjacima - ali biće još i crnih dana i crnih barjaka. Posle dolaska komunista na vlast ona brojka o žrtvama Nemaca stalno je uvećavana. Trostruko uvećani broj žrtava komunističkog terora pripisan je nemačkom okupatoru. Šta misliš, Krcune, da je bilo pravde i poštenja, i da se građanski rat u Srbiji drukčije završio, kome bi se sudilo za ovaj zločin? Kome je palo na pamet da iz zasede puca u nenaoružane nemačke medicinare kad je cela Srbija bila oblepljena plakatima o odmazdi za svaku nemačku žrtvu. Znalo se da će Srbi platiti najvišu cenu, mada se nije znalo da li će osveta biti izvedena u Milanovcu ili Kragujevcu. Ovo je, Krcune, zločin prema srpskom narodu, a pošto ratni zločini ne zastarevaju doći će dan kada će se za ovaj zločin suditi mrtvom Brozu i njegovoj partiji. Ne znam da li će im se suditi i za pogibiju Srba na Kadinjači kod Užica u novembru 1941. godine. I to je, pričali su i neki partizanski borci, među njima i general Radivoje Jovanović Bradonja, bila nepotrebna bitka u kojoj je poginulo možda i dve stotine slabo naoružanih i nedovoljno obučenih srpskih boraca. Nemci su imali jednog mrtvog i jednog ranjenog. Bitka je, razume se, bila nepotrebna srpskom narodu, ali je bila potrebna Josipu Brozu da bi on, uz zlurad osmeh, uvećao bilans pobijenih Srba praveći od njih budale koje iz časa u čas uvećavaju svoju nevolju. Ko ubi pesnikovog sina Uzgred, Krcune, da te pitam znaš li ko je ubio Punišu Račića i Mutimira Petkovića, sina pesnika Disa? Nestali su, koliko se zna, odmah po dolasku komunista na vlast. Račić je bio osuđen na dugogodišnju robiju zato što je u junu 1928. godine pucao i u Narodnoj skupštini ubio neke hrvatske poslanike i, svakako nehotice, ranio Stjepana Radića, vođu Hrvatske seljačke stranke. Puniša Račić, obaveštajni oficir Kraljevine Srbije i borac sa Solunskog fronta nije mogao da otrpi uvredu koju je srpskom narodu usred Beograda naneo Ivan Pernar. Bila je skupštinska rasprava o tome kako su srpski invalidi zanemareni, kako su poniženi, kako od invalidnine ne mogu da se izdržavaju, a oni su prolili more krvi za Srbiju i državnu zajednicu u kojoj mnogi nezasluženo uživaju. Na ove reči Puniše Račića uzvratio je Pernar grubim rečima da je njemu dosta te priče o srpskim žrtvama i srpskoj prolivenoj krvi i da je spreman da suvim zlatom plati srpsku krv. Račić je ove reči shvatio kao najcrnju uvredu srpskog narodu, uzvraćajući Pernaru da krv prolivena za otadžbinu ne može ničim biti plaćena i pozivajući ga da se izvini.
Kako je ubijen kapetan Derok U čuvenog i opevanog tobdžiju, koji nije hteo rat sa komunistima, pucali su podmuklo, u leđa
U Skupštini je sedela grupa Srba iz Crne Gore i očekivali rasplet: ako Račić ne dobije izvinjenje ili odustane, oni će pucati i u Pernara i u Račića. Umesto izvinjenja, koje bi svakako smirilo uznemirenost, Pernar se tako grozno cerekao srpskim žrtvama i prolivenoj srpskoj krvi da Račić nije mogao da se savlada: izvukao je pištolj i gađao direktno Pernara. Ubio je još dvojicu hrvatskih poslanika. Kad su Nemci okupirali Jugoslaviju, oslobodili su sve zatvorenike, pa se tako i Puniša Račić našao na slobodi. Za vreme nemačke okupacije nije pripadao nijednoj partiji i nijednoj oružanoj grupaciji. Kad su sovjetski vojnici iza kojih su išli Brozovi sledbenici osvojili Beograd, Puniša Račić je, ne skrivajući se, slobodno šetao Terazijama. Neko od Brozovih saradnika ga je prepoznao i ubio nasred ulice. Prolaznici su se razbežali, ne znajući ni ko je ubijeni, niti ko je ubica. Bilo je to vreme ubijanja u kome su nikle mnoge masovne grobnice. Ubica Vidan Mićić Baš u to vreme, Krcune, nestao je iz srpske prestonice Mutimir Petković, sin pesnika Vladislava Disa. Disova sudbina je poznata, sudbina njegovog sina nepoznata. Priča se da je bio Dražin oficir, poručnik po činu i da je bio pravnik po struci, da je izrazito inteligentan i pošten. Grob mu se, naravno, ne zna, jer je to komunistički specijalitet - da ubiju i sakriju mesto ukopa. Da surovo kazne sinove i unuke: da ne dođu na očev i dedin grob i ne upale voštanicu. Znam, i čudim se tome što znam da se godinama već slavi Disovo ime, da se pesnicima dodeljuju i nagrade, a niko od nagrađenih ne reče kako to slave oca kome su ubili sina. Mnogi svoje zločine danas pripisuju tebi, Krcune. Kažu da si ubijao na svirep i podmukao način - to je samo delimično tačno: nisi ubijao na podmukao način, ubijao si otvoreno, pred svima, uzimao si pravdu u svoje ruke. Tako i onaj Vidan Mitić, onaj ubica iz Požege, koji se hvali da je ubio dve hiljade ljudi, kaže da je slušao tvoja naređenja, a da je on bio vojnik partije. Hoće da kaže da je on samo izvršavao naređenja. Ti znaš kako se Miloš Minić noću prerušavao u četnika, stavljao kokardu na šajkaču, pa sa svojom razbojničkom družinom, koja je takođe nosila kokarde, po selima ubijao najbolje srpske domaćine da bi optužba pala na Dražine vojnike. To ste vi nazivali taktikom i lukavstvom. Znaš li, Krcune, kako je ubijen kapetan Jovan Derok. To je onaj Dražin oficir koji nije bio spreman da puca u komuniste. Kad je započeo građanski rat u Srbiji, govorio je svojim vojnicima da se nismo okupili da ubijamo komuniste, ističući da su i oni u ovoj zemlji rođeni. Oni nas, istina, napadaju i ubijaju, organizuju prepade i zasede, na to ih navodi Kominterna i njeno vođstvo. Ja vas zato molim, ako se sukobimo s njima, da ne gađate direktno u njih. Mi samo treba da ih zaplašimo i razoružamo, kad već neće da sarađuju s nama. Derok, dakle, nije bio spreman da puca u komuniste, ali su zato komunisti bili spremni da pucaju u njega i njegove saborce. Bez milosti. Podmuklo. Kapetan Derok je ubijen početkom novembra 1941. godine, u vreme kada su u čačanskom kraju trajale kakvetakve veze između četnika i partizana.
Prota Novica Milićević ovako je ovom piscu svedočio o smrti i sahrani kapetana Deroka: Ja sam opojao i sahranio kapetana Deroka. Opojao sam ga u crkvi u Konjevićima, a sahranjen je u selu LJubiću, blizu spomenika Tanasku Rajiću. Na pitanje da li zna ko je mučki, pucajući mu u leđa, usmrtio kapetana Deroka, prota je ovako odgovorio: „Još tada sam čuo da ga je ubio Rako Tanasković, podoficir jugoslovenske vojske koji je prišao komunistima i postao komandir partizanske čete u čačanskom kraju. LJudi su se u to vreme slobodno upisivali u četnike i partizane, mada su ovi drugi bili malobrojni. Možda su se oko nečega svađali, ali se nisu međusobno tukli. Najednom, kao da je đavo ušao u njih - počeli su da se tuku i prolivaju krv.
Ultimatum Nemcima To da je Tanasković ubio Deroka prota je čuo od domaćina iz Konjevića Davida Maksimovića u čijoj je kući bio štab kapetana Deroka. Iz ove kuće je kapetan Derok poslao ultimatum Nemcima da mu bez borbe predaju Čačak. Znam da je David rekao Tanaskoviću: „Sram te bilo, Tanaskoviću! Ti si kraljevski narednik, a ubijaš kraljevske oficire!“ Na to je Tanasković uzvratio da to nije istina, da ga on nije ubio. Kad su se komunisti posle tri godine vratili u Srbiju, ubijen je i David Maksimović. Partizani su ga ubili na kućnom pragu, pred decom. Kao Derokov ubica pominje se i neki Pečenjković iz Preljine. Kapetan Derok je bio artiljerac, tobdžija, pa je, mislilo se, bio red da ga sahrane blizu tobdžije Tanaska Rajića. Kapetanu Deroku, međutim, ni u grobu nije bilo mira - čim su partizanske jedinice pri kraju rata ušle u ovaj kraj, njegov grob je otkopan i njegove kosti izvađene i bačene neznano kuda. Podsećam te, Krcune, da su i kosti Ilije Trifunovića Birčanina, starog četnika, koji je umro i sahranjen u Splitu 1943. godine izvađene i bačene u more. Nikad u istoriji ovog naroda ničije kosti nisu dirane osim kostiju Svetog Save koje je silni Sinan Paša iz mileševske svetinje preneo na beogradski Vračar i tu zapalio. I tvoj otac, Krcune, bio je ratnik, bio je i na Solunskom frontu, zna ko su i kakvi su bili stari četnici. Znao je on i vojvodu Vuka i majora Tankosića i vojvodu Birčanina i vojvodu Luneta iz Vrnjačke Banje i mnoge druge junake i borce koji su upadali u neoslobođene srpske krajeve i bili strah i trepet za okupatore. Znao je tvoj otac i pravila njihovog ponašanja: u tuđim kućama, ma čije bile, ne sme se ni hleb tražiti, ako ga domaćin ne ponudi, nikome ni na kraj pameti nije bilo da ucveli nečiju majku ni sestru, da oskrnavi nečiju bogomolju ili nečije grobove i spomenike. Kad je srpska vojska posle 523 godine izbila na Kosovo i Metohiju nije ucvelila ničiju majku, nije silovala ničiju sestru, nije oskrnavila nijedno groblje - ona je samo zavojevača sa pradedovskog ognjišta proterala. I sada, najednom, strava: mrtav čovek bez groba! Mrtav đeneral Draža bez groba. Mrtav đeneral Nedić bez groba. Mrtav kapetan Derok bez groba. Mrtav vojvoda Birčanin bez groba. Desetine hiljada mrtvih bez grobova.
Otkuda u vama ta želja, Krcune? Otkuda želja da grob ostane bez kandila, vez voštanice, bez cveća. Otkuda vam pravo da presuđujete, da budete gospodari života i smrti? Jeste li ikada pomislili da će se i vama suditi? Gde vam je strah od Boga? A to je ono što je najnužnije u svakom vremenu, u svakom čoveku: strah od Boga. Ko taj strah nosi, nosi uzdu na svojoj duši i stalno je na oprezu: čim pomisli da učini bio koju vrstu zla uzda se zategne i podseti na Boga i njegovu pravdu. Ako se u narodu pominjalo i sedmo koleno otuda se ne zna uvek čije grehove ispaštamo. Ako se, dakle, čovek seti Boga, odustaće od zle namere. I sad je lako objasniti zašto su komunisti počinili tolike zločine: pa nisu verovali u Boga i Božju pravdu. LJudska pravda ponekad može i da izostane, ali Božja nikada. Kad bi se ljudi zagledali u svoje tragove lako bi utvrdili čemu se mogu nadati. Najnasušnija čovekova potreba je da se nauči strahu od Gospoda Boga. Ti si, Krcune, je li, znao čemu se možeš nadati. Nisi ti, kao tvoja majka Vida, bio odan Gospodu Bogu, ali si negde u dnu duše verovao da nešto postoji, da neka sila upravlja ovim svetom. I zato nikad nisam poverovao u priču da si ti pucao u čelo Isusa Hrista Pantokratora u maloj crkvi Karađorđevića na Dedinju. Metak, istina, još stoji u čelu Svedržitelja neba i zemlje, ali se ne zna ko se tako „potpisao“. Bila je to zastrašujuća poruka: ko puca u Boga, čovek mu nije ništa! Pominjali su u to vreme još jedno ime „ubice“ Gospoda Boga: Brozov general Milan Žeželj. On je bio dvorski žandarm, a kada žandarm postane general on pomisli da je jači i veći od Boga. A možda je, bez ičijeg odobrenja, pucao neki nesrećnik iz ove 6. ličke da bi posvedočio prezir prema Gospodu i odanost svom samozvanom maršalu. Crkva je, dabome, opljačkana i oskrnavljena, kao što je to urađeno sa mnoštvom hramova u Srbiji i Crnoj Gori. Nalog iz Kominterne Ne mogu, Krcune, da poverujem ni da si bio u velikom prijateljstvu sa Georgi Dimitrovom, sekretarom zloglasne Kominterne, za koju i ti znaš da je razarala našu državu i govorila da komunizam u Srbiji ne može uspeti sve dok postoji pravoslavni srpski narod. Zato, smatralo se, u srpskom narodu najpre treba ubiti njegovu veru, lišiti ga straha od Boga. Dimitrov je, zar ne, bio u U žicu 1941. godine, za vreme takozvane sovjetske užičke republike. Došao i on da podari vatru, da plamen obuhvati Srbiju, da sinovi Srbije ginu u međusobnom obračunu i da srpske majke nose crne marame. Bili su komunisti mnogo zahvalni Dimitrovu pa su, kad su se dočepali vlasti, srpski Caribrod nazvali njegovim imenom. To ime i danas nosi.
Progutao ih mrak Odavno, Krcune, hoću nešto da te pitam: imaš li ti, očiju ti, ikakve veze sa ubistvima šefa železničke stanice u Užicu Badžovića i otpravnika vozova Todorovića? Ti si ih, je li, dobro poznavao, cenio njihov napor da onaj novinski papir stigne u partizansku štampariju. Sećaš se, to je bilo u jesen 1941. godine. U to vreme ti i tvoji drugari, i viši od tebe, bili ste gospodari grada. Na vagonu je bila oznaka Gestapoa i oznaka grada. Zbunili se Badžović
i Todorović, ne znaju šta je u plombiranom vagonu. Ne smeju da ga otvore dok ne pitaju partizansku komandu. I, bogami, uplašeni jesu, ali su i dovitljivi, pa pitaju komandu. A otuda, iz komande, neko javio: otvorite vagon, ako je u njemu novinski papir gledajte da ga dopremite do štamparije. Vidi, molim te, neko je znao da Gestapo šalje novinski papir partizanskoj komandi. Vagon je stigao iz pravca Čačka. I šta da urade Badžović i Todorović. Ništa drugo nego da postupe po naređenju. Uključe u ovaj posao i trećeg čoveka, njihovog kolegu Dobrosava Dobra Petrovića. NJima bilo zapoveđeno da papir prebace u štampariju i da o tome ćute.To je, dakle, bilo u jesen 1941. godine. Posle tri godine, kad su se komunisti vratili u grad, nekom je smetalo da postoji saznanje o onom nemačkom vagonu i onom novinskom papiru. Može neko pomisliti da je Broz bio saradnik Gestapoa, da su Nemci njemu, kao svom saradniku, poslali novinski papir za njihovu partijsku novinu. E, to ne bi bilo zgodno, mogla bi ta priča da se širi i da izazove svakojaka pitanja. Recimo: kako to da Gestapo šalje vagon papira u grad koji je pod komunističkom vlašću? I da ne bi bilo nedoumica i pretpostavki naravno i sumnji, užička Ozna po nečijem nalogu počne da se raspituje za ovaj događaj. I Ozna sve brzo dozna: Badžović i Todorović znaju sve. A to znači: videli su oznake Gestapoa, skinuli su plombu, otvorili vagon, videli šta je u njemu, dojavili to partizanskoj komandi, ovi iz komande dojavili njima šta treba da rade. Stvar čista: postoje svedoci. I to kakvi svedoci, krunski, reklo bi se, iz samog srca događaja. Dakle: ono što su svedoci znali više ne treba da znaju. Opasno je. Mogla je Ozna, pozivajući Badžovića i Todorovića, da im zapreti da će izgubiti glave ako nekome zucnu o tome. Mogla je, dabome, ali nije bila sigurna da neće progovoriti. I tako, znala je Ozna da samo mrtva usta ne govore... Bog sačuvao svedoka A na Badžovićeva usta kuljala je istina: ma kako da ne zna za papir, pa on se toliko namučio oko toga da stigne u štampariju, lično je gurao nosačka kolica. Ozni to bilo dovoljno, ili njoj, ili nekom kome je ona dojavila. I tako Badžovića više niko nije video. Progutao ga mrak... Tako prošao i Todorović: i on se pohvalio da se veoma trudio da sve obavi kako je rečeno. Ni njega više niko nije video. Ni njihovim suprugama niti njihovoj deci niko ništa nije rekao. Nema ih i kvit. Tačka. Ostao, ipak, jedan sumnjiv: Dobro Petrović. Video Dobro da nema Badžovića i Todorovića, svratio i do njihovih kuća, video prestrašene i uplašene ukućane i - zanemeo. Zanemeo za porodicu, zanemeo za Oznu: nema pojma o čemu da pitaju, ma kakav papir, nije on to video na stanici, ali možda ga je i bilo kad je on bio na odmoru u selu... Zatvori užička Ozna Dobra Petrovića, snabde ga olovkom i gomilom papira da upiše sve dane u kojima nije radio i gde je boravio. Ispalo je, na kraju, da Dobro Petrović nije učestvovao u ovom događaju, pa je Ozna bila milostiva - pustila ga je, a on iz zatvora pravo u crkvu da blagodari Bogu na spasenju. Dobro Petrović je bio učesnik u ovim događajima, ništa mu nije izmaklo, vukao i on onaj papir u štampariju, ali ga je Bog sačuvao. Tito i Gestapo Ovi ljudi, Krcune, znaš i sam, nisu za vreme okupacije pripadali nijednoj oružanoj grupaciji,
bili su državni činovnici koji su drhtali od okupatorske sile. Ti si ih poznavao. Zato i mislim da nisi učestvovao u njihovom pogubljenju - pa to bi za tebe bio veliki greh. Da nije u pitanju Gestapo, ovi ljudi bi možda bili proglašeni podvižnicima, možda bi bili i odlikovani. Bilo bi mnogo nezgodno da na ovom ostane. Zamisli: naš maršal saradnik Gestapoa! Ili ovako: Gestapo saradnik maršala Tita! Ovi što se protive vašoj vladavini jedva bi to dočekali - rekli bi: ma znali smo mi to, znali smo mi da je on probisvet i špijunčina, ko zna za koga taj sve radi... Vama, da vidiš, ne smeta, vama koji imate vlast, vama je dobro, vlasti ste se dočepali zahvaljujući njemu, a zna se šta biste bili da nije bilo njega, i šta bi on bio da nema vas! Nije na vama da brinete o tome za koje je sve špijunske službe on radio. Uostalom, je li, njega odavno nema, a ova demokratska vlast zagovara da se svima vrati ono što je bilo njihovo. A sve je ovde, je li, u ovoj zemlji, bilo njegovo. NJegove ulice, njegovi spomenici, njegovi trgovi, njegovo bratstvo-jedinstvo u zenici našeg oka, njegovi partijski drugovi, njegovi generali, njegovi komesari, njegovi sledbenici, njegovi mornari, njegovi pioniri, njegove pevačice, njegovi pevači u narodnoj nošnji, njegovi glumci, njegovi pesnici, njegovi istoričari, njegovi gradovi... Sve što plovi, leti, gmiže, savija se, ulizuje, kleči, ljubi mu noge i skute, nagoni divljač na cev njegove puške, prima ordenje i nagrade iz njegovih ruku, sve što se zaklinjalo da s njegovog puta neće skrenuti, sve što je ridalo za njim, sve što je obećavalo da će i posle njega biti on - sve je to njegovo. I sada, ovih dana, kad nova vlast, koja sebe naziva demokratskom, obećava da će svima vratiti ono što je bilo njihovo, treba, „ćim prije“, da i njemu vrati njegovo. NJemu treba vratiti njegove kadrove, njegove generale i komesare, njegove sledbenike, ubice i tamničare, lopove i prevarante, protuve i probisvete, otimače tuđih vila i stanova, otkupljenih za 50 nemačkih maraka, komitetlije i partijske sekretare... Lako ih je prepoznati. Uvukli su se u sve stranke, udruženja, vladine i nevladine organizacije, građanske parlamente, opštine, skupštinske dvorane, u diplomatiju, nju naročito, u izvršne i upravne odbore, ušunjali se čak u porte i hramove, ima ih i za pevnicom, a neki, bogme, prljavim parama grade hramove i sebe gledaju na - freskama... Napljačkali se Narod se malo zbunio i malo uzjogunio, pita se u čudu ko je ovde pobedio. Vidi narod, još nije oslepeo od muke i jada, da je komunizam pao, ali još bolje vidi da se komunisti, mada se više ne zovu tako, sjajno drže - onako kako su ih učili na kumrovačkim kursevima: da se prerušavaju i prilagođavaju prilikama. Narod u novim strankama prepoznaje one koji su se naotimali, napljačkali, nauživali, naputovali, naslikali na televiziji i u novinama. Vidi da su se, ponovo, ufoteljili, pošto su, u sudbonosnom času, u doba beskrvnog prevrata, posakrivali crvene knjižice s njegovim likom. Malo im što su naotimali, hoće još. Zato ih, nema drugog rešenja, onako, muški, treba privoleti da te stranke napuste i da se vrate onome kome su se zakleli na vernost do smrti. Treba im, bez okolišanja, reći: vi ste njegovi, on je vaš! I tako, dok se njegovi sledbenici muvaju po strankama, nastojeći da svoje tamne biografije i tragove pokriju demokratskom odorom, on, njihov rođa i učitelj, samuje na - 14 hektara!
Samuje i tuguje, i pita se: Bog ti... šta bi s mojom historijskom partijom od milijun i četiri stotine tisuća mojih sljedbenika? Neka mi se vrate ćim prije! I treba da se vrate!
Brozu vratiti pesnike 40 Ti si nam bio sunce, šta će nas sada grejati, ti si nam bio vazduh, šta ćemo sad udisati, ti si nam bio voda, šta ćemo sada piti, ridao je jedan pesnik za Brozom, ali je, ipak, nekako preživeo. Najpre mu, neizostavno, treba vratiti onu „dvorkinju“ i pesnikinju koja se tako vatreno zaklinjala da s njegovom puta neće skrenuti, obavezujući i druge njegove sledbenike da ostanu verni toj zakletvi. Kad su brozovići oslobađali Beograd i, uzgred, malo više oslobađali Beograđane života i imovine, ona je uz pomoć nekolicine svojih drugara jurišala na pisaći sto generala Milana Nedića, uveravajući svoje prijatelje da će na tom masivnom stolu napisati najlepše ode svom maršalu. Nije on bio ravnodušan prema odama njemu posvećenim, ali je više isticao onu njenu pesmu u kojoj su srpski četnici dečaku kamom na čelu urezali petokraku zvezdu. E, pa da ništa drugo nije radila i ovo je dovoljno za nacionalnu penziju. Treba mu vratiti i onu primadonu koja mu je na u vo pevala onog dana kad je sahranila svoju majku - kako, zaboga, da odbije njegov poziv! I, molim vas, šta je majka prema maršalu! Maršalov aplauz i njegov osmeh razbili su njenu tugu za majkom. Šta će ga sada grejati I onog narodnog pevača koji je s ponosom govorio da je 77 puta pevao pred njim. Nije on pevao srbijanske pesme nego meksikanske i neke druge koje je maršal voleo. I onog pesnika, što pesmama o njemu uđe u udžbenike: Voli se tata i majka, voli se bata i seka, ali se najviše na svetu voli Tito. Kažu da se taj pesnik u međuvremenu presaldumio i svoju pesmu ovako preinačio: voli se mama i tata, voli se bata i seka, voli se svaka ptica, ali se najviše voli - Koštunica! U rezervi, za svaki slučaj, ima još nekoliko stihova i imena vlastodržaca... Sećate li se onog pesnika što je ridajući za njim ovako pevao: Ti si nam bio sunce, šta će nas sad grejati, ti si nam bio vazduh, šta ćemo sad udisati, ti si nam bio voda, šta ćemo sada piti? Da li je ovaj veselnik preživeo? Šta ga sada greje, ko ju vodu pije, čiji vazduh udiše! Nosi li sada ono što nose gotovo svi komunisti: krst i brojanicu? Viri li i njemu iz svakog džepa mala ikona? To je sada znak prepoznavanja: umesto partijske knjižice nose ikonice! Molim: svakom svoje, njemu njegovo! Gospodaru treba vratiti sluge, ali uz napomenu da su njegove sluge drugima bili gospodari. Nije pošteno: živom služiti do slepila, mrtvog optužuju do ludila, a ordenje, titule i nagrade ne vraćaju... Novopečene „bogotražitelje“, već osedele i istrošene, treba zamoliti da više ne zagađuju porte i hramove - mnogo tamjana treba da se potroši da bi se proterali zli dusi. Priču o pokajanju mogu da proture nekom naivnom kaluđeru. Ovde se zna: ko je sa te ideološke
trpeze krkao u slast - zauvek je otrovan komunizmom... Uvenula ljubičica bela NJemu treba vratiti trgove, ulice i gradove - trebalo bi, možda, zbog stasalih generacija, ponešto dodati, recimo: Ulica, ili Trg unesrećitelja Srbije i njegovih sledbenika... Ako se Crna Gora načisto „razbrati“ i ako ugasi srpsko kandilo, što bi najviše obradovalo cetinjske separatiste, svakako će Podgorici vratiti njegovo ime. Ali, ruku na srce, malo je Crnogorcima da se prosto i jednostavno zove Titograd; njihova sreća bila bi udvostručena da se zove: Titov Titograd. NJegovim sledbenicima u Užicu treba vratiti pređašnje ime grada, mada bi i njihova sreća bila veća da ga ovako preimenuju: Titovo Užice - LJubičica Bela. Oni koji su uklonili njegove spomenike sa trgova, uklonili su, možda i nehotice, stid sa obraza njegovih sledbenika - treba svakako vratiti i spomenike i stid. NJegove sledbenike, što je moguće pre, sabrati oko spomenika ili na onih 14 hektara: odatle će najbolje videti šta je od srpskih etničkih prostora, od Srbije i srpstva ostalo iza njihove vladavine. Uvlačeći se u stranke, u porte i hramove - to oni hoće da sakriju... Sećaš li se, Krcune, braće Božanić, iz sela Jablanice na izmaku Zlatibora, onog Vojislava i Đerislava? Dobri ljudi i dobri domaćini gostili su svaku domaću oružanu silu. Nemci tamo nisu zalazili, bojali su se divljine. U njihovoj kući boravila je ona grupa tvojih oznaša koji su u selima oko Priboja i Dobruna, Višegrada i Rudog, Zlatara i Zlatibora tragali za generalom Mihailovićem. Ti si bio njihov šef. Bili su, po tvojoj zamisli, prerušeni u četnike, nosili su brade i kokarde, bili naoružani do zuba. Božanići se možda radovali što opet vide četnike, među njima je jedan ličio na Kalabića. I, dabome, nije bilo lako hraniti tu grupu, ali Božanići nisu žalili - bilo je i jagnjadi i teladi i pilića... Bilo i gibanice i cicvare. More, Krcune, da vidiš kako ovi tvoji krkaju - stekli rutinu, pa samo brišu iz tanjira. A domaćinima nije žao - pa, pružila im se prilika da ugoste najbolje Dražine oficire. Bio si i ti, Krcune, u toj kući, obišao si svoje ljude, dao im uputstva, a braća su, ne znajući stvarno ko si, i tebe ugostili. Malo posle, pred leto, kad je general Draža bio u vašim rukama, dođoše tvoji po Božaniće u Jablanicu: hoće braću da nagrade za one krkanluke. Zaslužili su, koliko su samo jaganjaca i teladi ispekli na ražnju... I sudija im baš lepo odmerio: za svako jagnje koje su pojeli tvoji po nekoliko godina robije. Božanići mislili da hrane Dražine saborce i čuvare, a ispalo je da hrane one koji su hvatali Dražu... Sada se priča da će svima biti vraćeno ono što je bilo njihovo. I tebi treba vratiti tvoje. Tvoje zadužbine, tvoje ulice, tvoje ordenje, tvoje drugove, tvoje obožavaoce. One zadužbine po tajanstvenim grobljima, zna se da su tvoje, a ulicama treba obavezno dodati ponešto. Neka ostane ono što je pisalo: Ulica Slobodana Penezića Krcuna, ali neka se na istoj tabli doda i ovo - jednog od najvećih komunističkih ubica. Tako učiniti i sa ulicama Bate Jankovića u Čačku, Rodoljuba Čolakovića u Beogradu, pa dalje - Kidriča, Lole Ribara, Rankovića, Maršala Tita. Ne znam da li u Kragujevcu još stoji Ulica Alije Alijagića. Ti znaš, Krcune, da je Alijagić po nagovoru Rodoljuba Čolakovića ubio ministra unutrašnjih poslova Milorada Draškovića i to tri godine po završetku velikog rata. Bilo je to u novoj državi, prvo terorističko delo komunista. Nisu se oni, Krcune, bavili samo nasiljem
nego i prevarom. Prevarom u vidu zanata. Bilo ih je malo, ali su zato bili mnogo pohlepni bili su nezajažljivi. Stalno su smišljali kako da dođu do para. I smislili su podvalu kakvu svet nije video: skupljali su dobrovoljne priloge za majku Neznanog junaka na Avali! I narod je davao priloge. Nema šta da se kaže, majstori prevare. I danas se to lepo vidi: nenadmašni su.
Kosmet poklonjen Šiptarima I tebe su prevarili, Krcune. Prevario te Broz. Grdno te je prevario. Kako? Kasno je da pitaš njega, ali nije kasno da se ti i tvoji pajtosi zagledate u ona dešavanja u Jajcu u novembru 1943. godine. Tada je vaš maršal Šiptarima namenio Kosovo i Metohiju. Sve što je posle radio vodilo je ostvarenju tog cilja. U Brozovoj državi, pored republika bile su dve pokrajine: Vojvodina i Sandžak - ne pominje se Kosovo i Metohija. Broz je umislio da komunistička Albanija bude sedma republika Jugoslavije i da je prirodno da Kosovo i Metohija bude njen deo. Otuda i onaj dolazak generala Envera Hodže u Beograd i onaj orden narodnog heroja Jugoslavije s kojim se vratio u Tiranu. Mudro, genijalno, titovski, kominternovski, lukavo i ubitačno za Srbiju i srpski narod. A Srbi - kako su oni na ovo gledali? Pa oni nisu ni gledali, oni su sve to prepustili svom maršalu, a oni jurišali na jagnjeće brigade i otimali se o čuveno dečansko i ljubostinjsko vino. A ti Krcune, nisi stigao da se time baviš, nisi ti imao vremena za to, ti si posećivao robijašnice i izgovarao svoju omiljenu rečenicu: „Koliko vas je preostalo, majku vam... ali još ima vremena da ispravimo grešku“. I stvarno, stalno si greške „ispravljao“ i smanjivao broj živih Srba i uvećavao broj nesrećnih Srba po tamnicama. Da nije bilo one pogane rezolucije Informbiroa 1948. godine, Kosovo i Metohija bi bili u okviru Albanije. Možda srpski komunisti nisu shvatili ovu opaku igru, ali i da jesu ne bi im smetala, kao što im nije smetalo stvaranje nove države na jugu Srbije i pretvaranje Srba u Crnoj Gori u crnogorsku naciju sa crnogorskim jezikom i crnogorskom crkvom. Srpski komunisti su hitali da usreće čovečanstvo. Zapaliti selo ili proterati seljake 41 Major Ratko Dražević, potonji direktor „Avala filma“, kao šef Ozne, kako je naveo u svojoj ispovesti, ubijao je i po sto ljudi dnevno. Šta je ostalo od Srbije, Krcune. Gde su njene granice? Još mučnije pitanje: Gde su Srbi? Koji su ovo Srbi što se potucaju od nemila do nedraga po zajedničkim prostorijama sa tuđim komadom hleba u rukama i u tuđoj košulji, ali s pogledom na zavičaj. Zovemo ih izbeglicama, a ne pitamo se jesu li to oni koji su pobegli od bratstva i jedinstva? Ne pitamo se koliko njih bi poklano u ime tog istog bratstva i jedinstva? Kako to da u tom bratstvu Srbi izgube bedem srpstva - tako smo svi zvali Kninsku krajinu, pa obe Slavonije i deo Srema, na naše oči otimaju nam Kosovo i Metohiju, na srpskoj zemlji, na srpskim svetinjama na kostima srpskih ratnika stvaraju neku islamsku džamahiriju! Već imamo tihe izbeglice iz raške oblasti koju Srbi još nazivaju Sandžakom, a bojim se da ćemo uskoro gledati izbeglice, srpske naravno, iz severnog dela Vojvodine...
Broz nije posetio Jasenovac Ako je ovo i tvoje bratstvo-jedinstvo, Krcune, bilo bi normalno da si barem jednom upitao Broza što on nikad nije otišao u Jasenovac, tamo gde su Pavelićeve ustaše umorile na stotine hiljada Srba. Čudi me da ga to nisi pitao, pa ti si bio posebno cenjen zato što si vođu smeo da pitaš ono što drugima nije bilo ni na kraj pameti. A taj pokolj Srba u Hrvatskoj, u Bosni i Hercegovini bio je zločin kojim se bavio svet, pa se bavila i jugoslovenska izbeglička vlada u Londonu. Nameravala je ta jugoslovenska vlada da osudi te krvave zločine, pa je smislila jednu deklaraciju koju bi potpisali svi ministri. Jedan ministar iz Hrvatske, međutim, nije hteo da stavi potpis i tako osudi zločine. Na pitanje zašto neće da potpiše i zar nismo braća odgovorio je: „Koliko još treba da vas pokoljemo da najzad shvatite da nismo braća. Možda ti za ovo nisi znao, Krcune, možda je to bilo daleko od tvojih planova, a mogao si, da si hteo, da saznaš: tamo, u Hrvatskoj, ustaše ubijaju Srbe, u Bosni i Hercegovini Srbe ubijaju zajedno muslimani iz handžar-divizije i ustaše, ovde u Srbiji Srbe ubijaju srpski komunisti. Tvoj drug, i tvoj saradnik, i tvoj potčinjeni bio je major Ratko Dražević, šef Ozne od Raške preko Kraljeva i Čačka do Gornjeg Milanovca - imao je taj široka ovlašćenja. NJegov život je bio kao i tvoj: živeli ste da biste druge ubijali! Strašno! Surovo! On se u nekoj ispovesti koju je zabeležio publicista Milomir Marić javno žalio da je ubijao po tvojoj naredbi. Ti si bio mrtav kad se on ispovedao i bezmalo svu svoju krivicu svalio na tebe. Kad su njegove žrtve počele da mu se javljaju u snu, kad je bio u košmaru gledajući te unakažene ljude, kaže da je dolazio kod tebe i rekao ti da više ne može da ubija. Pa još kaže da si mu ti tada rekao da se još nije navikao, a kad se navikne neće moći da živi, a da ne ubija! Ma, da li je moguće? Ne mogu da poverujem. Ne mogu ni da zamislim da si takav monstrum! A, opet, s druge strane, pomislim; da nisi to zar bi te Broz postavio za ministra unutrašnjih poslova! Znao je Broz: ako budeš ubijao, ubijaćeš Srbe! Drugih nema, rat je završen, okupatorske sile nema, ostali samo Srbi: njih ćeš ti ubijati, ove u opancima, ove u šajkačama, ove sumnjive profesore, slikare, pravnike, sveštenike... Za Broza je najvažnije bilo da su Srbi. I tako: tamo u Hrvatskoj tamanili Srbe, ovde u Srbiji Srbe tamanili komunisti! Ratko Dražević je bio promoćuran, inteligentan, snalažljiv, bio stasit i naočit - ženski svet koji nije znao za njegove krvave ruke muvao se oko njega. On je voleo raskošan život, voleo je i automobile za kojima je čeznuo. Čeznuo samo neko vreme, dok mu nisu javili da u glavnom gradu Austrije, u Beču, ima lepih automobila. Imao je Beč automobile, ali je stanovništvo oskudevalo u hrani, pogotovo u onim gurmanskim poslasticama. E, toga je u družini Ratka Draževića bilo u izobilju: nisu znali šta će s tolikom pršutom, kobasicama, slaninom, šunkom, s kantama masti... Sve je to bilo iz onih kuća čije je domaćine ova družina ubijala ili otpremala u robijašnice... Dovitljivost majora Draževića Kažem ti, Krcune, mnogo je bio dovitljiv tvoj potčinjeni major Dražević: natovare oni ovu mrsnu hranu u kamionče, pa pravo u Beč, neće oni tamo da prodaju ovu robu, hoće da je trampe: oni Bečliji prušutu, Bečlija njima automobil. Lep. Sjaji se. Vozio se Dražević neko
vreme u „mercedesu“, u „jaguaru“, pa morao da ih otpremi u Beograd onima koji su bili na višem položaju... Niko majora Draževića nije upitao otkuda mu toliki specijaliteti da je mogao da ih menja za skupocene automobile. Narod nije smeo da pita, a partijski i državni funkcioneri su znali najviše su u to bili upućeni Petar Stambolić, Miloš Minić i Radovan Grković - Brozove perjanice. Po svršetku rata, o pojavi četnika u pojedinim selima u kojima je Dražević bio apsolutni gospodar svakodnevno su obaveštavali tebe, Krcune. Tako u svojoj ispovesti kaže Dražević. Kaže da su dnevno ubijali po 30-40 četnika koji su se vraćali iz Bosne, izlazili iz bunkera. Tebe je, Krcune, Dražević izveštavao da su ubili oko 500 četnika, ali da ih u okrugu ima još oko dve hiljade. Čuvali su ih jataci, hranili, obaveštavali o poterama. Najgore selo, u tom smislu, bilo je Gornja Atenica, gotovo svaka kuća bila je za njih sigurno sklonište. Dražević se našao u samom problemu: kako da pohvata četnike i tako oslobodi jatake velike brige. A Gornja Atenica, selo blizu Čačka, pružalo je otpor, čuvalo svoje ljude - Draževiću nije preostalo ništa drugo nego da zapali selo. Bojao se da to kaže svojim naredbodavcima, nije ni tebe, Krcune, obavestio o svojoj nameri. Pala mu je ipak, na um spasonosna ideja: neće spaliti selo, nego će sve njegove žitelje preseliti u druge krajeve. Trebalo je iseliti 300 kuća. Kuda? U Takovo, u Gorevnicu, u Prislonicu, na ledinu, pa neka se snalaze kad tako vešto kriju četnike... Jesu li tebe, Krcune, svog šefa, obavestili o ovoj surovoj seobi? Jesu li te pitali? Jesu li ti šta o tome rekli Stambolić, Minić, Grković? Ej, čoveče, proterali ljude iz 300 kuća? Neka je u svakoj kući bilo po četvoro čeljadi, to je 1.200 duša! Zamisli taj prizor, Krcune: decu, starice, domaćine Ozna trpa u taljige i tera u Takovo, udaljeno četrdesetak kilometara, i izbacuje na ledinu. Na ledinu, nego šta! Da srpski seljak, da srpski domaćin, upamti šta je Brozov komunizam...
Opusteli Atenicu Čudi me, Krcune, da Dražević, budući filmadžija, direktor filmskog preduzeća, nije ovaj prizor video kao svoj najpotresniji film: masu ljudi, gonjenu cevima pušaka i automata, noseći decu u naručju, sa ikonom Bogorodice, uz jezive psovke na srpskom jeziku izgone iz svojih domova, sa pradedovskog ognjišta, iz izobilja jesenjeg, pred zimu, teraju u drugi kraj, u nespokoj... Možda Dražević taj film nije snimio zato što podseća na nemačke koncentracione logore i na srpske zbegove po vrletima za kojima tragaju ustaški koljači i oni muslimanski koljači iz handžar-divizije... Ostavio je major Dražević u svom političkom testamentu i druge, mnogo zanimljive zapise - kako se, recimo, bavio špijunažom, pa kako se bavio švercom nakita, engleskih štofova, cigareta... Sve, naravno, u korist komunističke države. Od tebe, Krcune, nije ostalo ništa, ništa osim već pomenutih zadužbina na vidljivim i nevidljivim grobljima. Ostalo je, ipak, i nešto dragoceno: tvoja deca, tvoja dva sina koja odavno žive u Americi, u sunčanoj Kaliforniji, i tamo se viđaju i druže sa četničkim sinovima i unucima. I, mislim, Krcune, da je to dobro, mislim da deca ne treba da ispaštaju grehove roditelja, dobro je da zlo ne
smišljaju potomci ubica i potomci ubijenih... Ostavio je Dražević i zapis o onoj strašnoj seobi domaćina iz Gornje Atenice: jesen, a pušnice do vrha ispunjene pršutom i kobasicom, i onom čuvenom mesnatom slaninom, a vajati i mlekari puni kajmaka i sira. Spasavajući gole živote, domaćini nisu ništa od ovog blaga odneli: ostavili su i stoku u štalama i ovce u torovima... E, tu su „robu“ Dražević i njegova družina trampili za skupocene nemačke automobile... Svet je poštovao Srbiju 41 Ko je, Krcune, po svršetku rata ubio Srbiju naših očeva i dedova, Srbiju punu moralnog zdravlja i moralne lepote. Pita se Srbija, Krcune, šta bi bilo da si ranije otkrio Brozove namere - da mu je glavni cilj bio da Srbija bude na kolenima i da bude rascepkana. Ali, šta je ovo danas, Krcune? Kome ovi nesrećnici i danas pevaju i obećavaju da s njegovog puta neće skrenuti iako vide da nas je taj put doveo do ivice ponora. Bože, ima li kraja tom ludilu? Ili ono nošenje neke štafete mrtvom Brozu. Dobro je, ipak, nisu je poneli sa Bagdale jer bi bilo protumačeno da ga pozdravljaju oni koji su on i njegova partija pobili. Nisi ti, Krcune, u prilici da vidiš onaj Brozov „Plavi voz“ koji stiže iz Beograda do Vrnjačke Banje. E pa, mašinovođa tog voza je u nekoj maršalskoj uniformi, a kondukteri s titovkama i crvenim maramama. Ima i restorana i kafića s njegovim imenom, ima i filmova o njegovim podvizima na državnoj televiziji. Vlast se trudi da on ne bude zaboravljen, ali se vlast iz sve snage trudi da njegove žrtve budu zaboravljene. Ima ljudi koji još oplakuju njegovu smrt - kažu da im je dobro bilo u doba njegove vladavine. I treba im poverovati: bili su blizu kase, mogli su da kradu i otimaju, bili su blizu diplomatskih magacina - lako su dolazili do kožnih mantila, stilskog nameštaja, obuće, dobijali su stipendije iz Titovog fonda, bili dobro plaćeni doušnici, konzuli, ambasadori. Zna se kako je bilo onima po tamnicama, a tvoj šef, Krcune, Ranković kaže da je u prvih šest godina komunističke vladavine u zatvore uvedeno blizu četiri miliona duša! Koliko ih je ostalo u zatvorskim grobljima to ne zna niko.
Ako ima dela ima i nade Ti, Krcune ne znaš Slavka Tomaševića, malo četnika, malo partizana, malo zatvorenika, malo grobara, grobara, ipak, malo više. Kopao je grobnice pored bedema na Moravi u Čačku možda je baš on u kopao i onih 150 mučenika koje je, kako sam kaže, ubio major Dražević. Slavko je posle bio vojnik, bio je stražar u zatvoru, ali ne u onom običnom i poznatom zatvoru nego u onom tajanstvenom, u zgradi za koju niko nikada ne bi rekao da je zatvor. Nisu to bile klasične ćelije, nego kancelarije koje su se otvarale samo noću. Slavko je nekima pokazivao tu zgradu u centru Beograda, u današnjoj Makedonskoj ulici, preko puta „Politikine“ zgrade. Tu, u toj višespratnici je opština Stari grad, a u prvim mesecima po oslobođenju Beograda bila je partizanska komanda i zatvor za žene, ali ne one koje su osuđene nego za žene i kćerke Dražinih oficira i saboraca s kojima su Brozovi komandanti i komesari pokušali da prave bahanalije. Koja od ovih mučenica nije pristajala, ako se opirala, bila je iste noći u modricama.
Ko je bacio bombe Ne može ništa da ostane pod velom tajne, Krcune, Bog se pobrine da preživi neko ko će svedočiti istinu. Znam da ti sa ovim nemaš ništa zajedničko, nisi bio razvrstan, nisi bio ni pohlepan, ništa tuđe nisi uzimao. Nisi bio ni trgovac nacionalnim dobrima, nisi bio ni švercer, ni ulizica. Dok su drugi klečali pred Brozom, ti si bio uspravan. Zato su neki građani i plakali kad te više nije bilo. A šta si očekivao, čemu si se nadao? Zar si se posle tolikog učinjenog zla mogao nadati dobru? Šta je nada, Krcune? Čovekova nada ne sme da bude isprazna, čovekova nada mora da bude zasnovana na dobrom delu. Ako ima dobrog dela, ima i nade. Ako nema - prazni su nam razgovori i prazna nam je nada. Budući da je Gospod dugo čekao da se pokaješ, možda si pomislio da ga nema, da ne zna za tvoje grehove, da ima preča posla. Da je Bog tako moćan, mislio si, on bi te odmah kaznio. To pokazuje da nisi upoznao Boga, ne znaš da je Bog strpljiv, nije Bog Ozna da odmah izrekne presudu. Možda je tu nesporazum između verujućih i Gospoda: u nestrpljenju vernika i Božjem strpljenju. Primetio si i ti, Krcune, da ima nešto defektno u nama: mi, kao narod, vapijemo za Božjom pravdom, ali kad ta pravda sustigne nekoga i učini je žrtvom, mi je oplakujemo. A Bog je samo uslišio naše vapaje za pravdom. Pričalo se neko vreme posle tvoje smrti da si lično vodio istragu o onom vaskršnjem bombardovanju srpske prestonice i srpskih gradova u kojima je bilo neke industrije. Bombardovani su Beograd, Leskovac, Paraćin, Ćuprija, Užice, Podgorica. Bombardovan je jedan jedini grad u Hrvatskoj, Knin. I došao si, kažu, do nesumnjivog zaključka: Usmerivač tih razornih bombi bio je Josip Broz. Broz i njegov odani komandant Koča Popović. Broz je u prvom redu na ovaj način surovo kaznio antikomunistički Beograd da ga na najveći hrišćanski praznik razaraju savezničke bombe. Rezultati tvoje istrage, koliko se zna, nigde nisu obelodanjeni. Čuvao si ih možda za neki unutrašnji obračun. Broz je neprekidno zazirao od tebe - ti si ga ispunjavao strahom. Ti i pojedini srpski pisci čija je odanost prestala, a neposlušnost postala svakodnevna. Vidiš li, Krcune, do kog poraza stigosmo: sve što su srčani, hrabri i mudri Srbi u minula dva veka stvarali - sve je to uništeno u doba naopake komunističke vladavine! Srbija, kao i svaka zemlja, ima neprijatelje među pojedinim svetskim moćnicima, ima, možda, i među onima koji bi joj se svetili za nekadašnje poraze, ima neprijatelje u sektama i raznim grupacijama, imala je velike neprijatelje u Kominterni, ima neprijatelje i u susedima, posebno Šiptarima, ali najveći neprijatelji srpskom narodu su ispostavilo se, srpski komunisti. To što su oni uradili, što su oni pobili, utamničili, opljačkali, osakatili - to nije uradila nijedna strana oružana sila. Način na koji su oni mučili svoje sugrađane - to nisu radili ni najveći zlotvori. Odrati kožu živom čoveku kažu - to je samo komunistički specijalitet. Vezati čoveku noge za samar na konju s glavom na oštrom kršu - to su izmislili samo komunisti. Bušiti mrtvom čoveku stomak usijanim gvožđem - kao što su radili u sremsko-mitrovačkoj
robijašnici - mogu samo komunistički monstrumi.
Gubimo li dostojanstvo Odavno nema Srbije naših očeva i dedova. Nema one Srbije pune moralnog zdravlja i moralne lepote. Nema one Srbije koju je voleo i poštovao svet. Tu Srbiju su ubili srpski komunisti. Ta Srbija je pod zemljom u masovnim, neopojanim grobnicama. Oni koji se dadoše u lance vezati odoše, raznim kanalima, u tuđe zemlje, one koji ostadoše, a blago se pobuniše protiv tiranije otpremiše u robijašnice da tamo bolni i lagano umiru. Pa ti, Krcune, znaš šta je mitrovačka robijašnica - posećivao si je. Posle raspada države i krvavog izvlačenja iz zagrljaja bratstva i jedinstva, ostadosmo sami i mržnjom opkoljeni. Kao da smo najgori, kao da smo mi izmislili giljotinu, kao da smo izmislili gasne komore, kao da smo izazvali građanski rat u Americi koji je trajao šest godina u kome je palo 600 hiljada američkih glava. Svi bi da nas plaše i svi bi da štrpnu parče naše države. Neki bi, bogme, uz pomoć svetskih moćnika, koji ne mare za Boga i Božju pravdu, da nam otmu veliki komad zemlje i da taj komad proglase svojom državom! Pa još hoće da mi, Srbi, priznamo tu državu i da, između ostalog, razmenimo ambasadore. Zamisli, molim te: Šiptar iz srpskog, carskog Prizrena, ambasador u Beogradu! Bože, sačuvaj. Sve su nam ovo priredili komunisti, ateisti lažni rodoljubi, prevaranti i pljačkaši. Vidiš, Krcune, uzalud mi sada pružamo dokaze da smo viteški narod, da smo časni ljudi, da smo od pamtiveka svoju vrhunsku etiku ugrađivali u moralni kodeks čovečanstva, u sveopšte vrednosti slobode i demokratije. Džabe mi sada ističemo da smo jedini narod na svetu koji je drugom narodu podigao veličanstveni spomenik - pokazujemo spomenik francuskoj naciji na Kalemegdanu. Mi smo jedini narod na svetu kome je neprijatelj podigao spomenik - -pokazujemo onaj beleg na Košutnjaku na kome je čuveni nemački vojskovođa feldmaršal Makenzen ostavio poruku junačkim braniocima srpske prestonice. Mi smo, uz to, jedini narod na svetu kome je jedan poznati stranac, doktor nauke, Švajcarac Arčibald Rajs, zaveštao svoje srce: ostavio je amanet da se njegovo srce izvadi i sahrani u maloj kapeli na vrhu Kajmakčalana gde počivaju srpski ratnici, njegovi ratni drugovi. Primera ima - neizbrojivo, da ne ističem etiku majke Jevrosime. Srbi više nisu mogli da dozvole prizore iz minulih ratova i vremena kada četvorica ustaša vode nekoliko hiljada Srba na klanje u Jasenovac, ili kad krvoločna muslimanska „Handžar divizija“ kolje sve što je srpsko i misli da će ostati nekažnjena. Kad je već izbio taj građanski rat, trebalo je ostati pri starom etičkom pravilu: puška mu, puška ti, pa kom opanci, kom obojici. Nemoćne - žene, decu, starce, nenaoružane ne dirati. Bogomolje, ma čije da su, ne rušiti. Bog je darodavac života 42 Naše živote su zagorčavali doušnici koji su se krili iza pseudonima Sokrat, Sirano, Tolstoj, Pablo, Crni, Aristotel, Remington... I sada smo, Krcune, na ivici ponora - zlo nas pritiska sa svih strana. Neki bi da od naše
države naprave otirač za noge. Prete nam spolja, prete iznutra - ovi što žive s nama pod istim nebom izgleda da su dobro plaćeni, ovi spolja ispunjavaju naloge moćnika. Svi bi da nam ubiju dostojanstvo! Mi smo u strahu, Krcune, zaturili ponos, siromaštvo nas nagoni na klečanje gotovo pred svakom svetskom šušom. I sada, u ovom našem jadu i čemeru, u ovoj našoj rascepkanosti, u ovim zlim deobama, stranačkim posebno, neko, potpuno neupućen u našu prošlost, pominje nacionalno pomirenje. Kakvo crno pomirenje, ko to pokušava da izmiri dželata i žrtvu, ko to sada hoće da sakrije zločine svoga oca, čiji to sinovi pokušavaju da ponište ulogu svojih očeva u stvaranju oreola oko glave Josipa Broza, ko bi to rado spalio spiskove imena doušnika koji su ponekad i za sitne pare zagorčavali živote svojim komšijama i rođacima. Ko to naknadno, pojedinačno i u rafalima puca u naše pamćenje, u naše svedočenje, u istinu koja se ne da ubiti. Ko želeo rat, dabogda ga imao u svojoj kući - nova je kletva razumnih. Rata, međusobnog, neće biti, ali neće biti ni pomirenja kako ga zamišljaju komunisti i njihovi sinovi. Srbija mora proći sve faze obelodanjivanja zločina kroz koje su prošle sve zemlje u tranziciji. Mora se obelodaniti das li još sa nama ili sa nama idu Sokrat, Sirano, Tolstoj, Pablo, Crni, Aristotel, Major, Remington... Za koga danas rade i kako su plaćeni: po glavi ili paušalno? Ili su od moćnika nagrađeni visokim položajem?
Ni pomisli o revanšu Otkuda sad ona nesuvisla priča o sprečenom građanskom ratu, o sprečenom revanšu, o nacionalnom pomirenju ubica i njihovih žrtava: Tu spada u domen krajnje neozbiljnosti. Da bi se neko osvetio i revanširao komunistima morao bi da ubije stotine hiljada članova te partije, da utamniči milione, da osakati stotine hiljada, da opljačka milione ljudi i toliko da ih nagna na bekstvo u svet. Ukratko, da bi se neko revanširao morao bi da ponovi sve komunističke zločine! Ne verujem da u zemlji Srbiji postoji ijedan čovek pravoslavne vere koji bi to i pomislio! Samo oni, vernici, znaju da je Bog darodavac života. A, kad Bog da, niko nema pravo da uzme. Bio si, Krcune, u dobrim odnosima sa nekim piscima - njima si pričao da su ti ruke do ramena u krvi srpskog naroda, mada nikad nisi naveo nijedno ime. Zato te i pitam: ko ubi generala Milana Nedića? Čiji je pištolj bio brži: tvoj ili majora Mila Milatovića? Mile je, je li, smislio onu priču o generalovom skoku kroz prozor. Vidi ti, molim te, generalove drskosti da onako spetljan, sa bukagijama na nogama i rukama vezanim na leđima, tako su ga videli zatvorenici, izvodi akrobatske skokove! Ne bi vama smetalo što je general bio predsednik vlade pod nemačkom okupacijom, ni što je imao oružane odrede koji su vas izgonili iz Srbije; vama, zapravo vašem Brozu je smetalo što general mnogo zna. A to što general Nedić zna, ne sme da zna srpska i svetska javnost: ne sme da zna za vašu saradnju sa Nemcima i, posebno, za Brozovu saradnju sa Kominternom i Gestapoom. Pa niste valjda živeli u zabludi da predsednik vlade pod okupacijom ne zna ko je sve sarađivao sa okupatorom. Znao je, dakle, general Nedić i za onu pomoć vama, titovcima, u Užicu 1941. godine i oni vašu saradnju sa Nemcima u Bosni i usred Zagreba. I za vašu davnašnju saradnju sa ustašama. Nije vama smetalo što je general Nedić spasao
nekoliko stotina hiljada srpskih izbeglica, nego vas je razbesnelo što gotovo niko od tih izbeglica nije hteo da vam se pridruži. Pa nisu mogli da gađaju kamenom onoga ko im je pružio hleb, odeću, obuću, nadu... Sećaš li se, Krcune, onog sirotinjskog doma u tvom Užicu, onom pored reke Đetinje - tu su prihvaćene prve izbeglice koje su preko Drine stigle u Bajinu Baštu i dalje u Srbiju. Možda im ti, Krcune, nisi tada pružio ruku i pomoć, ali jeste tvoja majka vida: pokazala je hrišćansku ljubav prema ovim nevoljnicima i pružala im pomoć. Brozu je smetalo što je Nedićeva vlada prihvatila oko 150.000 Srba sa Kosova i Metohije, desetine hiljada proteranih Slovenaca, 600.000 Srba iz zapadnih delova Jugoslavije, stotinak hiljada srpskih mališana. Svi su oni dobili krov nad glavom, obuću, odeću, hranu, deca su nastavila školovanje u Srbiji. Spasavao je Srbiju Ne misliš, valjda, Krcune, da je general Nedić - kao naša braća u Zagrebu - dočekao Nemce osmehom i aplauzom; dočekivao ih je, kao i u prethodnom ratu, i na Solunskom frontu, rafalima. Ne misliš, nadam se, da mu je bilo stalo do toga da bude predsednik vlade pod nemačkom, italijanskom, mađarskom, bugarskom i albanskom okupacijom. Prihvatio je taj položaj tek kad je suočen s planom nemačke okupacione komande da se Srbija rasparča i na upravljanje podeli Mađarima, Bugarima, ustašama, Šiptarima, muslimanskim fundamentalistima okupljenim u raznim vojnim grupama hodže Pačarija i Hasana Zvizdića. Je li generalovu smrt ubrzlo saznanje da bi se mogao naći pred Nirnbernškim tribunalom? Šta bi on tamo rekao o vašim zločinima, o testerisanju živih ljudi, o guljenju kože živim ljudima, o vađenju očiju živim ljudima, o kasapljenju živih. Svi su grešili što su nas slali u vojsku: na one koji ruše seoske propuste i mostiće, pale arhivu, knjige rođenih i umrlih, na one koji pljačkaju banke i prodavnice ne šalje se vojska nego policija. Sećaš li se, Krcune, koliko je para odneto iz Narodne banke u Užicu onog dana kad ste krenuli u bežaniju u kojoj niste znali gde vam je vođa i učitelj - on se sluđen od straha pojavio posle tri dana. Uzgred, Krcune, da te pitam, što ne zaustaviš ove filmadžije koji prikazuju ulične borbe, tenkove, borna kola, avione, znaš i sam da ništa od toga nije bilo. Istina je samo da su letela dva avion iznad grada i da su mitraljirali. Nijedna bomba nije bačena, na ulicama nije bilo žive duše, ne zna se da li je neko stradao. Iza vas su, Krcune, ostale dve masovne grobnice iznad bolnice u Krčagovu. Ostalo je i nekoliko pojedinačnih grobova. U selu Rasna, blizu Požege, ubijen je solunski ratnik Ivan Korać, miran i povučen čovek koji se isticao dobrotom i poštenjem. Ubio ga je ih obesti jedan mladi „ustanik protiv okupatora“ zato što je stari ratnik odbio da sjaše s konja i što je momku rekao da svoje oružje uperi na okupatora, a ne na stare srpske ratnike.
Ukazivao na krvave tragove Neka partizanska družina, Krcune, navalila da opljačka zemljoradničku zadrugu u selu Zdravčići u užičkom kraju, a tome se usprotivio učitelj Petar Jordović. Nije se baš usprotivio jer nije bio naoružan, nego ih zamolio da to ne čine jer je to imovina seljaka. O životu učitelja Jordovića odlučivala je jedna partizanka - prislonila ga je uz zid zgrade i
ubila. Potom su provalili u zadrugu i odneli iz nje sve što je bilo vredno. Odatle su nekuda pobegli jer su se plašili osvete učiteljevog tasta Velimira Džakovića, čija su dva sina bili u partizanima. Ja te samo podsećam da su iza vašeg oslobođenja ostajali krvavi tragovi. Na te krvave tragove ukazivao je i general Milan Nedić, moleći Srbe da zaustave prolivanje krvi. I sada, pitam ja tebe, koga je on izdao? Čiji je narodni izdajnik onaj ko je spasao najmanje milion duša i prehranio Srbiju u najtežim uslovima? Da nije grupa oko Josipa Broza proglasila sebe narodom, onim narodom koga je izdao general Nedić?! Pa zar vi o izdaji govorite! Vi koji se koristite nemačkom okupacijom da biste izvršili državni prevrat i zaveli diktaturu, vi koji iz zasede ubijate jednog nemačkog vojnika i pogibelji izložite sto srpskih glava; vi koji u borbi na Kadinjači ubiste jednog nemačkog vojnika i jednom raniste, vi pričate o pobedi, a zaboravljate na stotinak poginulih Srba u toj borbi. Vi koji ubiste Kragujevac, vi koji ste ubili tolike srpske gradove pričate o nečijoj izdaji! Zar još imate šta da kažete? Zar strah od počinjenih zločina nije svezao jezik! Kad se bude pisala savremena istorija srpskog naroda najtamnije poglavlje nosiće naziv: vladavina komunizma. Bilans te vladavine je zastrašujući. Sve će biti obelodanjeno u tomovima knjiga. Srbija pamti i dobra dela Krcun je sprečio rušenje Srpske pravoslavne crkve u centru Užica, ali to nije jedino njegovo dobro delo Ne stigoh da te upitam, Krcune, za Živojina Pavlovića, novinara i publicistu, vašeg čoveka, osnivača i funkcionera vaše partije sa sedištem u Parizu. On se nešto mnogo zamerio Brozu, Broz mu to nije oprostio, pa je bio obradovan kad je čuo da je Pavlović u nekom zlatiborskom selu. Kako ga sudbina nanese da se nađe blizu vaše sovjetske užičke republike, to samo Bog zna. Zna se Krcune, da ga ti nisu ubio, a zna se i ko ga je ubio! Ubio ga je Vidan Mićić, iz Požege, onaj što se posle rata hvalio da je bio vojnik partije i da je ubio dve hiljade ljudi! Ti si poslao tvoje ljude da pronađu i uhapse Pavlovića, ti si ga i saslušavao, ali ne sam, u tome su učestvovali Petar Stambolić i Vladimir Dedijer. Lomili su mu kičmu zato što ih je izdao, što je govorio istinu o Sovjetskom Savezu koja se nikako nije uklapala u propagandu Brozove partije.
Draža traži svoju decu Pavlović je i pričao i pisao da je „sovjetija zemlja terora gladi i bede, nasilja, izolacije, zemlja surovih logora“. O Brozu je govorio kao i višestrukom agentu koji se služio podvalama i nasiljem da bi došao na čelo Komunističke partije. Ti si, Krcune, o Brozu imao drukčiju sliku i bio si kivan na Pavlovića što ti tu sliku kvari. Možda si kasnije, kad si se sukobio s Brozom žalio Pavlovića, ali je bilo kasno: znaš da su ga jedva prepoznali kad su otkopali onu grobnicu sa oko stotinu leševa. To je bio poslednji dan vaše vladavine u novembru 1941. godine. Dan srpskog čemera i jada. Dan tuge i plača. Dan opšte žalosti. Dan kletve: „Dabogda se nikad ne vratili!“
Kletve su najviše upućene tebi, Krcune. Neki misle da si živeo samo da bi druge lišavao života! A nije tako. Ne, ne! Učinio si ti i neka dobra dela. Sprečio si rušenje Srpske pravoslavne crkve u centru grada Užica. Prolazio si ulicom pored zgrade Gimnazije i ugledao grupicu ljudi naoružanu krampovima, ćuskijama, lopatama. Zaustavio si automobil i onako, kroz prozor, upitao ih šta rade. Neki Ćule reče da su došli da ruše crkvu. Potvrdi to i neki Ćuk. Kad si izašao iz kola i kad su te prepoznali premrli su od straha. Po navici. Kao što su od straha umirali svi koji su čuli za tebe, a prvi put te videli. Pitao si: A ko vam je rekao da rušite crkvu? Oni u horu zagrajaše: Dosta nam je mantijaša! Bože moj, kad su čuli tvoju pretnju da ćeš ih lično postreljati ako još jednom pokušaju da učine tu glupost razbežali su se ostavljajući rušilački alat pred vratima crkve. Znao je grad da se crkva ne ruši tako lako, ali bila bi velika bruka da su je oskrnavili. Prota Rajaković, koji je ubrzo saznao za zle namere ovih krštenih ateista, bio ti je blagodaran i nadao se prilici da ti to lično kaže. Tebe nije bilo u crkvi, ali je redovno dolazila tvoja majka Vida - njoj je prota izrazio zahvalnost na tvojoj zaštiti hrama. Druga stvar je onaj gest prema generalu Mihailoviću: Uoči pogubljenja pitao si ga ima li kakvih želja. Ima, odgovorio je general. Ima želju da vidi svoju decu, Branka i Gordanu i da se s njima oprosti. Bilo je u tebi neke čovečnosti, neke plemenitosti, nekog ljudskog razumevanja, nečeg očinskog. Nisi to uskratio generalu - poslao si automobil po njegovu decu. Nisi ti tada slutio šta će se desiti: da li je iz straha od komunističke osvete, ili su bili bez emocija, tek Branko i Gordana su odbili da se oproste sa ocem. Kad si mu to saopštio, njemu su grunule suze. Da su se okoreli komunisti odricali očeva i braće i da su ih ubijali to je već bilo poznato, ali da se deca odreknu oca generala i ministra u jednoj vladi za koga je svet tvrdio da je jedini gerilac u porobljenoj Evropi koji je pozvao na otpor okupatoru - to se nije desilo: Istina, Dražina deca su korišćena za komunističku propagandu: da je Draža bio borac protiv fašizma, ne bi se njegova deca našla pod zastavom Josipa Broza! Dražin najmlađi sin, rezervni pešadijski potporučnik Vojislav poginuo je u junu 1945. godine. U jeku borbe, njegovo grobno mesto zatrpano je kamenjem.
Moljević čuva obraz Ovo, Krcune, hoću da kažem: postupio si čovečno prema generalu Mihailoviću pred njegovu smrt - ispunio si mu želju da vidi decu. To što deca nisu htela, ili nisu smela da se oproste od oca - ne spada u tvoje grehove. Posvedočio si neku vrstu humanosti i prema dr Stevanu Moljeviću, kome se u robijašnici Sremske Mitrovice smrt naglo približavala. Sećaš li se ovog doktora pravnih nauka, uvaženog advokata, urednika ravnogorske štampe, osnivača Srpskog kulturnog kluba zajedno sa Slobodanom Jovanovićem i Dragišom Vasićem, članovima Kraljevske akademije nauka. Moljević je bio živa legenda Ravne gore - bio je na onom svetosavskom kongresu u selu Ba izabran za predsednika izvršnog odbora Nacionalnog komiteta... Bio je ličnost: čvrst, pouzdan, čestit, prav kao bor. Rekao si mu da je komunistička vlast spremna da ga pusti na slobodu kako bi mogao da se leči.
Znao si da mu je kraj blizu. Tu si bio taktičan, ali si bio netaktičan kad si mu pomenuo da bi, za uzvrat, trebalo da se odrekne svog nacionalnog programa i Ravne gore. I njemu i onima koji su te čuli to je ličilo na ucenu. Sećaš li se šta je tada uradio Moljević. Uhvatio se za obraz i rekao: „Vidite li ovo, Peneziću, nema te slobode koja će me privoleti i nema te bolesti koja će me uplašiti da izgubim obraz!“ Izgubio je život, ali je obraz sačuvao: umro je u robijašnici, ali su ga i mrtvog mučili: kako je bio veoma visok nije mogao da stane u sklepani kovčeg, pa su mu noge prebili maljevima... NJegove kćerke Mirjana i Radmila jedva su posle niza godina uspele da njegove zemne ostatke prenesu u porodičnu grobnicu na Novom groblju u Beogradu. Moglo je i bez one ucene, Krcune.
Ko neće u partiju Pomenuću i četvrtu stvar - spasavanje onih užičkih dečaka iz nacionalnih kuća koji su krali heb po pekarama. Milicija je htela da ih provede ulicom sa nanizanim hlebovima oko vrata i da ih natera da viču mi smo lopovi, mi krademo hleb. To si ti sprečio i time im pomogao da ih ne isteraju iz škole, da ih skojevci ne batinaju, a stari komunistički aktivisti da viču za njima da su lopovi. Možda si učinio još neka dobra, Bog ih svakako zna, a ja mislim da si dosta učinio jednom anegdotom koja uprkos proteklim godinama nije izgubila na značaju. Dakle: vozio se vaš vođa i učitelj Broz u nekim besnim kolima, Ranković i ti bili u njegovoj pratnji, a na uzanom drumu, srbijanskom, isprečio se magarac. Broz pritisnuo sirenu, ječi na sve strane, ali magarac ni da se pomeri, niti da repom mrdne. To je najviše nerviralo Rankovića, pa je on, nestrpljiv i ljut, iskočio iz automobila, zgrabio, uz put, motku i počeo magarca da udara po sapima i glavi. Uzalud: magarac kao da je ukopan u zemlju, ni s mesta da se pomeri. Broz molećivo gleda u tebe, ponadao se da ćeš ti naći načina da magarca ukloniš s puta. A ti, bez žurbe, potpuno smireno, što ne liči na tebe, prilaziš magarcu i nešto mu šapućeš na uvo. Magarac najednom polete kao strela i nestade u šipražju. Put je bio prolazan... Broz je bio iznenađen tvojom lukavošću kojom si se poslužio da bi oterao magarca, pa te je, čim si ušao u automobil, upitao: „Božju mu majku, Krcune, šta reče tom luđaku te onako šipi? A ti, zadovoljan što si bez batina rešio problem, uzvrati: „Ako se ne skloniš s puta, učlaniću te u Komunističku partiju! Izgleda da je ovo bio kraj Stojanovićevim pitanjima, što je obradovalo njegovu suprugu Radenku jer nije stigla da ispriča šta je sve doživljavala one noći kada je sebi kopala grob: - Kopam ja teško i sporo, zemlja tvrda, ja nejaka, dete se pomera u utrobi, a jedan od trojice mojih mučitelja, onaj koga su zvali „Žuti“ psuje mi sve po spisku i traži da ubrzam kopanje. Nestrpljiv, valjda, da puca u mene i da me što pre vidi u ovoj rupi koju sama kopam. Kasnije sam saznala da je taj Žuti bio poznati ubica i da je u mladosti ispoljavao nasilje.
Seoba Srbalja pod Oznom
Selo Gornja Atenica koje se naslanja na Čačak bilo je iseljeno po naredbi majora Ratka Draževića Ono što nije znala Radenka, znao je Božo Đokić, vrlo rečit i vrlo pismen seljak iz sela Visibabe kod Požege. Komunisti su ojadili kuću Đokića još u prvim danima okupacije kada su pobili neke ukućane, a Božo je zapisivao mnoge ratne događaje onako kako su se zbivali tako da se pretvorio u zavičajnog hroničara kome nijedan događaj od značaja nije izmakao. Znao je ko je gde bio za vreme građanskog rata, ko je bio u čijoj službi, ko je krao, pljačkao, ubijao. Znao je dobro i čoveka koga su zvali Žuti - bio mu je komšija. Žuti ima ime: Radojko, ima i prezime: Ristović, imao je i zanimanje: seljak koji se bavio poljoprivredom, a u završnici okupacije i građanskog rata bio je - ubica. Često se hvalio kako je bio glavni u užičkoj Ozni i kako je samo u jednoj noći ubio 37 ljudi. Prvo je bio u požeškoj Ozni, pa kad je tu dobro okrvavio ruke i pokazao se kao nemilosrdan ubica napredovao je do užičke Ozne. Vojni rok je odslužio u Ozni i stekao oficirski čin. Bio je sila, gospodar života i smrti. Toliko je bio osion da je pojedinim ljudima pričao kako im je on pobio očeve - Mitru Jovićeviću, iz Bakionice, rekao je da mu je ubio oca i za to „otkriće“ tražio da ga ovaj časti pićem u kafani. Sahrana bez opela NJegove zločine ljudi pamte i danas - dosta ih je ostalo u zapisima. Ali, u zapisima je i njegovo stradanje malo podalje od rodnog sela i na način koji niko nije mogao ni da zamisli. Zna se i datum: 11. jul 1975. godine - Žuti otišao malo da se razonodi, poveo i neke svoje pajtose pa stigli do Jelove gore: tu naručili krku i piće, Žuti je u tome uživao. I taman kad mu je bilo najslađe, upadoše nepoznati momci, jedan kao da je od planine odvaljen, pa se kao orao obrušio na Žutog: Jesi li ti, očiju ti, Radojko Ristović? Ja i glavom i bradom, potvrdio Žuti. E, kad je tako, donosim ti pozdrave od mnogih ljudi, a pozdravlja te i moj otac. A ko je tvoj otac? - pitao je Žuti. Znaš ti njega dobro - rekao je momak, ali on nije među živima. Ti si ga ubio, ti si mu sudio i presudio.Tog časa na Žutog se sručila gomila motki, stolica, delova od stolova. Momci su nestali kolima nepoznate registracije, a Žutog nekako skupili i otpremili u užičku bolnicu. Sutradan, kad je Ozna saznala ko je nastradao, prebacili su ga helikopterom u Ženevu, gde je posle nekoliko dana umro. Bez opela, bez sveštenika, bez voštanica ukopan je na požeškom groblju. Možda je njegovo ime zaboravljeno, ali njegovi zločini nisu. Podsetnik: Prinudna seoba Srbalja pod Oznom i majorom Ratkom Draževićem, iz zavičajne Gornje Atenice u nepoznate krajeva praćena je jaucima i kletvama i prezrivim pogledima partijskih glavešina Petra Stambolića, Miloša Minića i Radenka Mandića.
Crna slika Atenice Prizor dostojan kičice neko velikog slikara tragedije: vriska dece koja se, usplahirena, hvataju za majčine skute, maloletni unuci koji pokušavaju da starce, sakate i nemoćne, podignu na zaprežna kola, nesrećne majke, sluđene strahom, koje trče po kući ne znajući
šta je najpreče da ponesu, pas, dečji ljubimac, kao da je od straha zanemeo, krave kao da osećaju dramu riču promuklo, vrane uz piskavo graktanje sleću na okolna stabla. Crna, jesenja slika Gornje Atenice. Nema bičeva i crvenih čizama, ali ima kundaka i puščanih cevi, ima psovki na srpskom jeziku i pretećih uzvika: - Brže, brže! Hoćeš da hraniš četničku bandu, je li? Bandu pomažeš! E, sad ćeš da vidiš šta mi umemo! Iza ove lažne optužbe da selo jatakuje poslednjim grupicama četnika, pa da stoga moraju sve da ih isele da bi odmetnici ostali bez podrške, krila se surova osveta komunističkih moćnika prema selu koje je od početka građanskog rata slovilo kao četničko i iz koga je mnogo njegovih žitelja bilo u četnicima. Ovoj prinudnoj seobi, prema svedočenju ljudi koji su bili u neposrednoj vezi s ovim događajem, nije se radovao Radenko Mandić, ali je bio nemoćan pred moćnicima kao što su Stambolić i Minić. Udarila sila na Gornju Atenicu - sjatila se Ozna, vojska, milicija, sve se stuštilo na selo pod planinom Jelicom, sve navalilo na bogato selo dobrih domaćina. Sa izuzetkom tri-četiri kuće, za koje se govorilo da „naginju“ komunistima, sve ostale bile su sumnjive. I sve ih je, prema planu majora Ozne Draževića trebalo iseliti. Kuda? To niko od meštana nije znao, ali su svi znali šta je surovi bič Komunističke partije. Nikome nije bilo dozvoljeno da kaže hoće-neće, nego im je rečeno da u roku od 24 sata ne smeju biti u svojim kućama. Porodici Gavrovića, koja je bila među najbrojnijim, rečeno je da ide u Gornju Gorevnicu. Kako? Pešice, na taljigama! Kod koga? Na ledinu! Na ledinu, a mesec oktobar. Gonioci su pominjali Sibir, tamo bi oni proterali ove što se protive sreći čovečanstva koja ih čeka čim ova šaka jada, ovi lažovi i prevaranti osvoje vlast u svetu. Tako su pevali: svet će biti njihov ili će svet „osetiti njihovu pest“. Pevalo se tako i u Atenici, Gornjoj i Donjoj, pred izbezumljenim domaćinima koji su za vreme nemačke okupacije i građanskog rata nastojali da sve prođe bez ozleda i uvreda. Svedoči srčani prota U to vreme jedan od najmlađih izgnanika bio je jedanaestogodišnji Krstomir Gavrović, danas uvaženi prota u penziji, koga Čačani znaju po nadimku Batoš. Prota pamti ovaj događaj kao nešto najstrašnije i najružnije u svom životu. Bilo je, kaže prota, svakojakih iskušenja, prolazio sam kroz velike patnje, nagledao sam se srpskih jada i čemera, naslušao sam se pretnji i uvreda i psovki, onih najgrubljih, psovki Boga i hleba nasušnog, Bogorodice i kandila, pa se ne čudim svemu ovome što nas je snašlo - pitanje je da li smo i ovu Božju milost zaslužili. Zamislite vi šta je njima palo na pamet: da domaćine, dobre i čestite ljude, zanemarujući Božju i ljudsku pravdu, isteraju iz njihovih domova, sa vekovnog ognjišta, da ih osvete, iz obesti, učine ono što nijedan okupator nije radio: Prolazili su ovuda i nemački vojnici, prolazili i tenkovi, ali nije bilo proterivanja i nije bilo otimanja imovine. Šta je u svojoj devedesetoj godini doživela moja prababa Stana, pa moja baba Makrena, pa moj deda Stanimir, pa moja majka Olga pa mi, čitav buljuk maloletne dece! Doživeli smo da budemo isterani iz kuće u kojoj smo se svi
rodili! Moj otac Velizar bio je u čačanskom zatvoru - jedva je otuda izvukao živu glavu, ali je umro od posledica mučenja; stric Blagoje, tek što se vratio sa Sremskog fronta, bio je prognan. Zamislite, kaže prota, nas šesnaestoro u tuđoj kući, ili na tavanu tuđe štale, u senu, sa tuđim komadom, hleba u rukama, sa tuđom čašom vode. I još pod stražom! Kao u nemačkom logoru. Nema ovde Nemaca, nema ustaša, nema balista, ima samo srpskih otpadnika od vere i nacije. Ali, dao Bog, ima i dobrih ljudi- i ovde, u Gornjoj Gorevnici gde smo mi proterani, i u Prislonici, gde su se našle druge porodice, i u Takovu, gde je bilo najviše izgnanih, ima i dobrih ljudi. Dobar je i naš domaćin Sveto Ćirović-razumeo čovek našu tragediju, žao mu, pa čini sve što je u njegovoj moći da nas prehrani. A i drugi seljani krišom donose hranu, ne da se narod, žilav je, pregrmeo je mnoge nesreće, pregrmeće i ovu, mada ova najviše boli. Ali, dobro je i to, upoznali smo najmračniju ideologiju, upoznali najcrnje progonitelje. I upoznali i upamtili. Zauvek. Kuće su opustošene Neko vreme, nastavlja prota svoju mračnu ispovest, proveli smo u Ćirovićima, pa su nas uputili u Koraksiće, ostatak jeseni i celu zimu proveli smo u štali. Hranu su nam, kao i u Ćirovićima, donosili odvažni i plemeniti meštani, mada su ponekad i naše majke pripremale hranu od priloga koji su stizali. Posle petomesečnog progonstva, priča prota, stigao je glas da možemo da se vratimo u svoje selo. Povratak, kao i odlazak, na taljigama. Ali, gde se vraćamo? U opustošenu kuću, opustošene štale, torove, u opustošene vajate, opustošene podrume vina i rakije, opustošene pušnice i tavane krcate pršutom i slaninom. Ništa nismo zatekli. Imali smo dva konja, pet krava, pedeset ovaca, pune kace sira i kajmaka, pršute, reklo bi se, kao drva. Sve u to odneli oslobodioci. Svega su nas oslobodili, osim gladi i smrti. Da ne stiže pomoć pocrkali bismo od gladi. Ubrzo smo saznali da su naši progonitelji prevozili našu hranu u austrijske i nemačke gradove i tamo trampili za skupocene automobile. Mi na taljigama, a naša narodna vlast u „mercedesima“! Kupljenim za našu pršutu! Spremali atentat na kralja Aleksandra Sreski načelnik na Cetinju bio obavešten da crnogorski separatisti nameravaju da ubiju srpskog kralja Traju sećanja u proti Batošu. Traju i u drugim ljudima. Prekid traje samo u onima koji misle da su vlast i da sve treba zaboraviti. Kad se pomire dve ideološki srodne stranke, koje su se malo posvađale zbog položaja i para, vlast pomisli da se mogu pomiriti dželat i žrtva, progonitelj i progonjeni, pljačkaš i opljačkani, mučitelj i mučenik. A prota Krstomir Gavrović, koga čitav grad zna kao Batoša, završava svoju mučnu ispovest. - Imao sam, kaže, psa koga smo zvali „Džeki“ - on je preživeo naše izgnanstvo i onako mršav i izgladneo, jedva se držeći na nogama, dočekao naš povratak. Od silne radosti skočio mi je u krilo i tako posvedočio svoju neizmernu odanost. Neko mu je
svakako doturao hranu - toliko da ne ugine. Nije dugo živeo: ubili su ga iz vatrenog oružja oni na koje je lajao kad su čučali pred prozorom naše kuće osluškujući šta mi pričamo. Nisu oni to radili iz lične radoznalosti, nego po zadatku partije. Ili zato što su bili plaćeni. Bilo kako bilo, ništa nije zaboravljeno. Zaseda na brdu Belvederu Veliko zlo zadesi i Đuriće onoga časa kada njihovu izbegličku kuću na Pori opkoliše ljudi u kožnjacima, a dvojica sa uperenim automatima stadoše na ulazna vrata. Neko je očigledno dojavio da je pola sata ranije u našu kuću ušao visok, nepoznat čovek pedesetih godina što upućuje na pretpostavku da je kuća bila pod prismotrom. Gost je bio Milovan Ilić, zet moje majke, muž njene rođene sestre Julke. U Kraljevini Jugoslaviji Milovan Ilić je bio sreski načelnik sa službom u nekoliko gradova: Priboju, Novom Pazaru, Pljevljima, na Cetinju. Pričalo se da su crnogorski separatisti i komunisti za njim tragali još s početka tridesetih godina. To je dosta zamršena priča o brdu Belvederu iznad Cetinja, gde su se okupljali protivnici dinastije Karađorđević. Nastavak te priče je navodno pripremanje atentata na kralja Aleksandra u času kad se s kraljicom Marijom bude vraćao iz Miločera. U familiji niko pouzdano nije znao šta je istina: da li su separatisti, čije su žrtve već bile mnogobrojne, stvarno nameravali da ubiju kralja pa je to saznala cetinjska policija i njen načelnik Milovan Ilić. Policajci su, kaže dalje ta priča, pozvali separatiste da se raziđu, a oni su otvorili vatru i ranili nekolicinu. Tada je, kaže se dalje, Milovan Ilić, sreski načelnik, naredio da se na vatru iz pištolja uzvrati vatrom iz pušaka. Tako je Belveder obojen krvlju, a Milovan Ilić dobio dodatak imenu: Belvederac. Od tada je Milovan Ilić na nišanu crnogorskih separatista i komunista. Ponešto se zna iz njegove biografije: rođen je 1895. godine u selu Drijenak kod Kolašina od oca Jovana i majke Jele. Završio je Pravni fakultet u Beogradu i službovao u nekoliko gradova. Oženjen je Julkom Stijepović iz Pljevalja, rođenom sestrom moje majke. S njom je imao četvoro dece: Vojislava, Milicu, Vojislavu - Vojku i Veru. Vreme okupacije porodica je provela u Priboju na Limu. Ova nekadašnja turska kasaba često je menjala „oslobodioce“ - držali su je naizmenično četnici i partizani. Kad god bi se četnici povlačili iz Priboja, s njima je varošicu napuštao i Milovan Ilić, a njegova kćerka Milica, učiteljica, krila se po kućama nacionalista po selima, najviše u Budimliji, u porodici Mikavica. Svetili se deci U kući su do decembra 1943. godine bili Julka i njihove dve kćeri: Vojislava - Vojka, poštanska službenica, i devetogodišnja Vera. Kad su te godine komunisti napuštali ovu varošicu poveli su Vojku Ilić, Desu Jovanović, učenicu, kćerku upravnika pošte, hotelijera Ignata Kačara, Vladimira Otaševića, seljaka iz Pribojske banje i mladog policijskog pisara Rajka Nestorovića. Ova grupa ljudi usmrćena je na svirep način 6. decembra u Jakovljevića gaju u Rudom. Mlada ćerka Milovana Ilića, moja sestra od tetke Vojka nađena je isečena na komade desno oko izvađeno, obe dojke isečene, butina desne noge rasečena od kolena do rebra,
lobanja smrskana. Iako nije imala ni punih osamnaest godina usmrćena je na najbrutalniji, zverski način. NJena jedina krivica bila je što je kćerka Milovana Ilića. I Desa Jovanović, kćerka upravnika pošte, učenica šestog razreda gimnazije, usmrćena je na isti način. Ignjat Kačar, Rako Nestorović i Vladimir Otašević nađeni su u sedećem stavu razmrskanih lobanja. NJihova unakažena tela bila su izložena u porti crkve u Priboju. Kao glavni dželat pominjan je Mujo Kovačević „Mizara“ sinovac Save Kovačevića za koga se govorilo i pisalo da je lično pobio veliki broj svoje rodbine... Kad nisu mogli da nađu Milovana Ilića Belvederca, našli su njegovu kćerku Vojku i zaklali je. Kad nisu mogli da ubiju upravnika pošte Dragišu Jovanovića zato što je pošta radila za vreme okupacije, divljački su iskasapili njegovu maloletnu kćerku Desu. Milovanova sestra Vidosava Bajić, uzalud je obilazila tamnice, kao što je nešto kasnije uzalud obilazila kotorske jame: ne zna se u koju je bačen. Poslednja osoba koja ga je na nekoliko trenutaka videla bila je njegova desetogodišnja kćerka Vera - sažalili se na nju i pustili je kod šefa države Blaža Jovanovića. Verina starija sestra Milica bila je po zatvorima i dugo nije smela da kaže ko je njen otac. Bila je nastavnica u Baljevcu na Ibru i u Kraljevu, gde je njen muž Radoman Zuković bio profesor francuskog jezika. Sin Vojislav stigao je sa četnicima do daleke Australije, u Adelaidu, gde je umro i gde su mu ratni drugovi podigli spomenik. Od muških potomaka živ je Milovanov unuk inženjer Vladan Zuković koji nikada nije zagrlio svoju decu, ali uporno traga za tajanstvenim detaljima njegove sudbine. U životu je, Bogu hvala, Milovanova kćerka Vera, udata Fodulović, koja je, još kao dete, bila upisana u crne komunističke knjige kao kćerka „zločinca“ Milovana Ilića. Istoga dana kivni na moga oca kada je iz izbegličke kuće Đurića u naselju Pora odveden Milovan Ilić, samo dva sata kasnije odveden je moj otac Milan, dobrovoljac u komitskom odredu vojvode Vuka Popovića i ranjenik u Cerskoj bici... Njega, moga oca, odvezli su džipom užički kožnjaci optužujući ga da je bio jatak svom pašanogu Milovanu Iliću. Ma kakav jatak, čovek je iznenada došao u kuću i bio u njoj najviše pola sata. Nešto drugo je bilo u pitanju: od šestoro njegove dece nijedno nije bilo niti član omladine a kamoli Skoja. Neki Dogandžić, komunistički aparatčik mu je to otvoreno zamerio.
Pružiti otpor nasilju Tu noć smo proveli budni - čekali smo da nam se otac vrati. Bili smo ispunjeni strahom, znali smo da je Pora, a to je samo dvadesetak metara od naše kuće, puna leševa. Čim je svanulo jutro majka je otišla u upravu Ozne koja je bila u privatnoj kući, preko puta drvare blizu muzeja i železničke stanice. Majka se vratila malo vedrija jer je poverovala šefu Ozne da je otac pogrešno uhapšen i da će brzo biti pušten. To „ brzo“ oteglo se u nekoliko sati -
predveče se pred kapijom zaustavio onaj isti džip iz koga je otac jedva izašao. Dovezli su ga da u gradu ne bi primetili da je izubijan, da mu je desno oko zatvoreno velikim, modrim podlivom. Znači: tukli ga! Tukli njega, starog ratnika, tukli oca šestoro dece. U meni se tada javila dva osećanja: mržnja na zlo i zločince i potreba za otporom nasilju i zločinu. I moji drugovi imali su ista osećanja. Otpor nasilju! Mržnja na zlo! I na zločince! Otpor svakako, ali s kim i s čim? Lecima zasuti grad! Pozvati građane na otpor, na neposlušnost. Obavestiti ih o svakodnevnom ubijanju. O smrti koja nam je svima blizu. O masovnim grobnicama... Da pišemo letke, u redu, ali na čemu? Niko od nas nema ni pisaću mašinu! Nema, ali imaju drugi. Ne protivi se ovom zlu samo omladina.
Mladi pozivaju narod na pobunu Grad je zasut lecima kojima se građani pozivaju da pruže otpor komunističkom teroru Od starijih ljudi za naš otpor i našu organizaciju znao je advokat Milija Jovičić, od početka komunističke diktature „obeležen“ kao ljuti protivnik. Zidovi njegove kancelarije u najstrožem centru grada bili su ispisani sloganom: BILTENDžIJA! To je značilo da advokat Jovičić prima Bilten Američke ambasade u Beogradu, što ga svrstava među neprijatelje komunističkog režima i izlaže svakodnevnim poniženjima i uvredama. Kad je Jovičić saznao da se srpska mladost protivi nasilju, rado je, u potaji, razgovarao sa dvojicom naših drugara - Draganom Mandićem i Dragoslavom Novakovićem Firgom. Rezultat tog razgovora bio je dragocen: Jovičić je momcima poklonio staru pisaću mašinu na ćirilici, italijanske proizvodnje. Rekao je da im veruje ali ih je zakleo živim Gospodom Bogom da to, bez obzira na sve posledice, ostane tajna. Da su te, 1946. godine komunističke vlasti znale da su leci koji pozivaju građane na otpor režimu kucani na pisaćoj mašini advokata Milije Jovičića, on bi verovatno završio u jednom od onih rovova na Pori. Šta bi s nama radili s obzirom na naših petnaest i šesnaest godina teško je proceniti. Naše hapšenje ubrzao je jedan događaj, smeo i opasan, koji je Ozna tumačila kao našu neviđenu drskost. Udba je mač partije Najmlađi član naše družine, Relja, koga smo iz milošte zvali Cigo, bio je majstor za praćku: mogao je sa udaljenosti od trideset pa i četrdeset metara da pogodi vranu na drvetu. On je sa drvare, gde je sada zelena pijaca, odapeo praćku i kroz otvoren prozor šefa oblasne Udbe ubacio gomilu letaka! Vezao je presavijene letke za kamenčić i nepogrešivo ubacio u kabinet pukovnika Čizmića. Kad sam se našao oči u oči sa ovim pukovnikom pitao me je znam li šta je Udba. Odgovorio sam da znam, ali je on brzo, ne čekajući moj odgovor, rekao: „Udba je isukani mač komunističke partije koji brzo i lako
odseca svaku neposlušnu glavu!“ Udba je primetila da su leci kucani na mašini i umnožavani na šapirografu pa je nastala provera po ustanovama, preduzećima, privatnim kućama za koje se pretpostavljalo da imaju ove uređaje. Vlast je znala ko je sve imao stare nemačke šapirografe, zaplenjene u nemačkoj komandi, koji su sada služili za umnožavanje raspisa i naredbi nove vlasti. Upravnik neke zadruge, koji je Relji, znajući mu majku i sestru, pozajmio ovaj uređaj, uplašen posledicama, nije smeo to da kaže nego je izjavio da je ukraden... Prema našoj zakletvi, u slučaju hapšenja niko drugog ne sme da otkrije, pa smo tako sačuvali ne samo Relju nego na stotine naših vršnjaka koje smo, primajući krivicu na sebe, sačuvali od surovih posledica.
Pobiti bez suđenja Udba je kontrolisala sve papirnice i knjižare ne bi li saznala ko kupuje veće količine papira... Jedan od naših poverljivih ljudi bio je Bratislav Radosavljević, sudija Opštinskog suda. Pre rata u Kraljevini, Bratislav je bio sudija - krivičar, u komunističkom vremenu sudija za parnice. Zadržan je u službi da bi obučavao sudije - laike, ali mu nisu verovali zato što je njegov otac bio komandant Četvrtog pešadijskog puka „Stevan Nemanja“ posle junačke pogibije pukovnika Dušana Purić na Mačkovom kamenu. Imali smo još jednog čoveka na koga smo mogli da se oslonimo - Vladetu Miletića, advokata i junaka sa Solunskog fronta koga komunistička vlast upravo zbog toga nije uvažavala, ali se plašila njegovog znanja i njegovog poimanja moralnih vrednosti. Na suđenju, braneći nas, tražio je da nas vrate u škole, da smo zaslužili samo prut a ne robiju... NJegova preteća rečenica bila je: „Pucajte u ovu decu, u sinove Srbije, ali ubijate ovaj narod koji se guši u suzama“. Uveče smo advokata Vladetu Miletića videli u zatvorskom hodniku - takvu odbranu srpske mladosti Udba nije mogla da mu oprosti. To suđenje upamćeno je i po jednom kožnjaku koga su zvali Čvoro i koji je upao u sudnicu i obratio se sudijama ovim rečima: „Kakvo suđenje, kakvi bakrači! Odmah to treba izvesti na Poru!“ Na Poru, na gubilište, na stratište u neku jamu, u rov, u tranšeju, ako je išta ostalo nepopunjeno, ako još ima mesta za nove žrtve. Dželat, sa srpskim imenom i prezimenom, otpadnik od vere i nacije, nenasita ala u ljudskom obliku i uz pesmu „Nosim kapu sa tri roga i ratujem protiv Boga“ traži novu krv, nove žrtve. Što više Srba pobiju biće sve veća radost naprednog čovečanstva. A suza na suđenju jeste bilo. Jeste narod ridao kad je video decu pred komunističkim sudom. Pobunila se srpska deca protiv tiranije, protiv smrti, protiv tajnih grobišta i masovnih grobnica. Deca željna Božje i ljudske pravde, željna slobode. Čini mi se da i danas čujem glasove zlotvora: Pravda - to smo mi! Bog - to smo mi! Sloboda - to smo mi! Neće biti tako i ne može biti tako. Mogu se miriti stranke, ali to ne može biti proglašeno
nacionalnim pomirenjem. Možda i vlast i pojedine stranke žele nacionalno pomirenje, ali bez sećanja na ono što je bilo: ko nas je pobio, utamničio, osakatio, opljačkao, proterao u svet. Možda bi vlast da i mene liši javnog sećanja na moje vršnjake, na moje drugove, na buntovnike protiv komunističkog nasilja. E, ne dam! Ne dam Milorada Radonjića, koga smo zvali Pikula i koji je prezirao vlast koja mu je ubila oca Dragomira i brata Predraga. U svakom komuncu, kako ih je on zvao, video je ubicu svoga oca. Ne dam Dušana Polića, koji je pisao letke protiv komunističkog režima i kome su zločinci lomili rebra i kičmu.
Opljačkani i proterani Ne dam Dragoslava Novakovića, koga smo zbog crnog tena zvali Firga. Dok sam bio na mrtvoj šetnji po zatvorskom krugu, bacio mi je kroz rešetke pismo pisano njegovom krvlju. Ne dam Zorku Nedić i Nadu Vasiljević koje su u optužnici navedene kao svedoci, da bi ih oblasni javni tužilac Milivoje Seratlić pretvorio u optužene zato što su na njegovo pitanje šta misli gde je veća demokratija - u našoj zemlji ili Engleskoj, one rekle šta misle. Zbog toga što misle osuđene su na požarevačku tamnicu. Ne dam da u zaborav potisnu Miroslavu-Milju Moljković i njenu braću Iliju Moljka i Aleksu - široko je poznat njihov otpor komunističkom nasilju. Ne dam jednorukog Vidana Stanojevića koji je levom rukom raznosio naše letke po okolnim selima... Ne dam Radoja Virića koji je po zlatiborskim selima upoznavao srpske domaćine sa buntom srpske mladosti, pozivajući i njih na pobunu. Ne dam Dragana Mandića koji je uspešno krio šapirograf na kome su dečaci štampali letke. NJemu su, kasnije, maljevima prebrojavali rebra. Ostaju u nezaboravu Ne dam Vasilija-Vasu Karapandžića čije se batinanje i mučenje može bezmalo uporediti sa mukama raspetog... Ne dam Dragana Milovanovića Gembeša koji je govorio da je ljubav prema otačastvu nešto najplemenitije što krasi čoveka. Ne dam Branislava Pecovića koji je u mlađanim godinama zbog komunističkog nasilja morao da beži u svet. Ne dam ni moga brata Branislava koga su, zbog tajanstvenog bekstva preko granice dugo držali i mučili u mariborskom zatvoru... Ne dam LJubomira Smiljanića, jednog od najinteligentnijih užičkih đaka koji je govorio da je komunizam najveće zlo. Ne dam Pavlovića, Pavlušu, koga brutalno isteraše iz škole zato što je imao nešto dužu kosu i što mu je ispod revera nađene kokarda. Ne dam moju sestru Kosaru koja je tri i po godine tucala kamen na Golom otoku zato što
je rekla da su komunističke glavešine za sebe otvorile diplomatske magacine u kojima se snabdevaju i ptičjim mleko, a narodu dali bonove za hleb... Ne dam Pavla Stanojevića iz domaćinskog sela LJubanja u čiji su patriotizam i odanost Srpskoj pravoslavnoj crkvi i rodu srpskom svi beskrajno verovali. Ne dam Dejana Nikačevića iz Priboja, iz poznate nacionalne kuće, kome je u četrnaestoj godini života Siniša Mićović bio instruktor na tečaju za mlade ravnogorce - ovaj tečaj odvešće ga u komunističku tamnicu. Nudio hleb za parče olovke 47 Bora Pekić, znameniti pisac i akademik, Brozov zatočenik u Sremskoj Mitrovici,
Ne dam čačanske učenike i mučenike Dragoljuba Polića, Daru Radojičić, Milojka Jovanovića i Danila Nikitovića koje osakatiše drakonskim osudama jer su njih četvoro bili velika opasnost za postojeće državno uređenje. Ne dam rodoljube iz nacionalnih kuća u Čačku - Miloša Paunovića, Vladimira Stegnjajića i Ninoslava Pešića koji prođoše kroz patnje i iskušenja zato što su, izazvani komunističkim nasiljem, javnim crtežima izjednačili crni kukasti krst i crvenu petokraku zvezdu. Ne dam da mi iz pamćenja otrgnu Rasta Krstića, danas magistra i profesora, braću Knežević, Lazara, gimnazijalca i Vladislava danas lekara, Dragomira Kostića Koču i desetine ljudi raznih zanimanja iz Leskovca koje sam upoznao u tesnim i vlažnim zatvorskim ćelijama. Nagoveštaji velikog pisca Ne dam da mi otmu Borislava-Boru Pekića, studenta iz Beograda, kasnije poznatog pisca i akademika koji je u sremskomitrovačkom kazamatu među mladim ljudima bio najomiljeniji sagovornik. Plenio je inteligencijom, bio nada onih zatočenika koji su neprekidno verovali u osvit slobode i demokratije. Često sam ga zaticao s glavom na savijenim kolenima, jedino je tako mogao da produži san jer su se robijaši saplitali o njegove noge kada bi po tmini izlazili u umivaonik. U sobi su tada bila tri reda ležajeva na slami - dva reda svačijeg prostora bila su „ucrtana“ olovkom u zidove. Da li će biti deset santimetara ili još dva više zavisilo je od toga koliko će robijaša da se nađe izvan robijašnice. U sobama, predviđenim za dvadesetak ljudi, bilo je i po tri stotine duša. Naš drugar Bora Pekić nije vapio ni za vazduhom ni za hlebom - kad je imao parče olovke da zabeleži neku svoju misao bio je zadovoljan i sit. Otuda je često nudio svoje sledovanje proje ko bi mu na sat-dva pozajmio olovku koja je, inače, bila opasan rekvizit. U vreme pretresa naših stvari, kad je Udba tragala za olovkama, najviše se zadržavala kod njega. A on bi ponekad, u smiraj dana, uveren da nema doušnika, pozivao nas nekolicinu da nam pročita neku svoju pisaniju i danas se sećam jedne njegove priče iz vremena okupacije koja počinje rečima: „Zeleno, sivo, šljap, šljap, šljap...“ Opisivao je Bora nemačkog stražara koji po lapavici u obući od slame stražari pred nekim logorom i strepi za svoj život
zato što je u tuđoj zemlji. Ove njegove priče nagoveštavale su velikog pisca koji će surove robijaške dane opisati kao „godine koje su pojeli skakavci“. Sva ova imena, koja sam naveo, i mnogostruko više ona koja su u drugim zapisima, bila su na nišanu vlasti. I bila su, najvećim delom, po robijašnicama. Jesmo mi bili dečaci, jesmo bili neupućeni u mnoge pojave i pojmove, možda mi nismo znali šta sve hoćemo, ali sasvim je izvesno da smo znali šta nećemo. A nećemo komunizam koji ubija. Nećemo nasilje, nećemo nasilnu smrt, nećemo tajanstvene grobnice, nećemo pljačku tuđe imovine, nećemo one koji skrnave i ruše hramove, nećemo one koji pucaju u Gospoda Boga, nećemo one koji Karađorđevim potomcima zabraniše da žive u svojoj zemlji i u svojoj kući da bi se upravo u toj kući šepurili probisveti čija se prava imena ni danas ne znaju. To što je srpska mladost znala šta neće, odvešće je u surove Brozove kazamate u kojima će biti mučena glađu, nasiljem i teškim fizičkim radovima. Tako mi u mladalačkim godinama upoznasmo robijašnicu u Sremskoj Mitrovici. Nađosmo se u komunističkom osinjaku i ljudskom mravinjaku, ne sluteći da ćemo upoznati ličnost čelične volje i zdrave pameti, da je iza ovih rešetki domaćinska i molitvena Srbija koju nemilosrdno gazi nogama bezbožnička rulja, da vlast nad ovim robljem, ovim profesorima, doktorima nauka, bivšim ministrima i narodnim tribunima, školovanim kraljevskim oficirima, piscima, studentima, đacima ima ova bezumna gomila koja samo zna da kliče Josipu Brozu zato što ih je on proglasio gospodarima života i smrti. Kad je Sremska Mitrovica imala četiri-pet hiljada stanovnika, u robijašnici je registrovano više od šesnaest hiljada duša. Nisu svi bili pod istim krovom, hiljade njih bili su u barakama Homolja, u Rugovskoj klisuri, kod Visokih Dečana, na isušivanju Lonjskog polja u Slavoniji, između Okučana i Stare Gradiške, u rudniku Trepča, na autoputu Beograd Zagreb, na izgradnji vila za komunističke funkcionere na izgradnji lovišta za Broza i njegove strane goste...
Znali smo šta nećemo Brzo smo se uverili da ovde svaka naoružana šuša - zvala se ona Dželadin, Radovan, Jablan, Golub, Haljilji - može da bije i ubije. I da ne odgovara. Ako bi se neko iz vlasti zainteresovao za žrtvu, stiglo bi objašnjenje da je robijaš pokušao da beži. Ne dam da u zaborav gurnu nijednu žrtvu komunističke tiranije. Ne dam Davida Damjanovića, iz Golubića kod Knina, viteza u odbrani otadžbine u ratu, dugogodišnjeg Brozovog zatočenika u lažnom miru. Ko je u robijašnici Sremske Mitrovice upoznao ovog čoveka biblijskog imena, saznao je pobliže kako je David pobedio Golijata: smiren, ali odvažan, spor u rečima i zaključcima, temeljan u odlukama, obaran surovim udarcima ali se uspravljao zahvaljujući jakoj psihološkoj kičmi, slike i prizore iz svog mučeničkog i časnog života uspeo je da prenese u knjige-pamćenice koje potpisuje. To dragoceno svedočenje je u srpskim kućama i bibliotekama širom Amerike u kojoj se obreo
posle robije. Godinama već uređuje mesečnik Srbija, čiji je osnivač i urednik bio vojvoda Momčilo Đujić.
Ni optužnice, ni presude Možda je Srbija posrnula ovde, u otadžbini, ali se Srbija koju uređuje David i oni koji je čitaju drži - uspravno. Ne dam ni starog slobodara i demokratu Kostu Kumanudija koga sam gledao kako posrće od gladi i pod pritiskom godina, ali se ne savija pred komunističkom silom. Ne dam da u zaborav ode ni Brozov ministar, prvi ministar policije pop Vlado Zečević, a ne dam ni njegovog brata Marka, osuđenog na dvadeset godina robije zato što je ostao veran zakletvi da će se boriti za kralja i otadžbinu na koju ga je obavezao pop pre nego što je postao raspop. Ne dam da bude zaboravljen Sreten Popović, student i sela Zablaća kod Čačka, koji je proveo dvanaest godina u sremskomitrovačkom kazamatu a nikad u svojim rukama nije imao ni optužnicu ni presudu. Bio je u štabu generala Mihailovića. Rehabilitaciju, koju mu je neko u našem vremenu pomenuo smatrao je najvećom prevarom. Baš kao što je četničke penzije i ravnogorske spomenice nazvao velikom obmanom. Ne može mi niko iz pamćenja otrgnuti kaluđera Gavrila Kovačinu, koga su srpski i šiptarski komunisti kad su Visoke Dečane pretvorili u političku školu „Josip Broz Tito“ otpremili, bez suda i presude, u mitrovički kazamat. Ne dam ni tada mlađanog Životu Aleksića koga su prebijenih nogu u ćebetu prenosili iz zatvorske Udbe do njegove robijaške sobe. Mogli su da ga biju samo vezanih ruku i nogu. Ne dam da bude zaboravljen Dragić Joksimović, doktor pravnih nauka, advokat svetske reputacije koji je nama, mladim robijašima, pričao kako je sin slavnog vojvode Živojina i brat majora Aleksandra, Vojislav Mišić, inženjer po struci, svakako po nalogu Ozne, nastojao da grozno okleveta generala Mihailovića. Desilo se nešto nezamislivo: jedan brat, u ovom događaju major Aleksandar Mišić, žrtvuje svoj život da bi spasao pukovnika Mihailovića; drugi brat žrtvuje svoju čast i ugled porodice Mišić i tako upada u kaljugu klevetnika. On će se dve godine kasnije kajati jer ga je ona ista družina koja ga je angažovala kao lažnog svedoka otpremila na Goli otok... Ne dam da bude potisnut u zaborav ni Milutin Janković, žandarmerijski potporučnik, komandant četničkog odreda u Dragačevu, koji je prvi jurišao na Kraljevo otimajući ga od Nemaca. Još se u ovom kraju pamti njegova beseda: „Narode srpski, okupator je došao i okupator će otići za dve, tri ili četiri godine. Upamtite Srbi: ako se komunisti dočepaju vlasti ostaće dugo, pa će iz vas propištati majčino mleko“.
Neće žrtve u zaborav Ne treba zaboraviti ni Dušana Milenovića, upravnika mitrovičke robijašnice, zver u ljudskom obliku, koji je svestan počinjenog zla pucao sebi u usta
Majčino mleko je prvo propištalo iz onih tri miliona i 800 hiljada zatvorenika, uhapšenih u prvih šest godina komunističke vladavine, koje u svom izveštaju pominje ministar Aleksandar Ranković. Ne dam da mi otmu iz pamćenja ni Milutinovu suprugu Branku, iz čestite kuće Davidovića, osuđenu na dugogodišnju robiju zato što se u toku rata udala za „zločinca“ Jankovića. NJu je svemoćni Ratko Dražavić nagovarao u požarevačkoj robijašnici da lažno svedoči protiv Draže Mihailovića. Trebalo je samo da kaže da je Dražu viđala sa nemačkim oficirima i biće odmah oslobođena zatvora. Na to je Branka rekla: „Zar da oklevetam venčanog kuma! Nikada!“ Ne dam ni braću Teokarević - Lazara, Vladu i Slavka, industrijalce iz Leskovca i Paraćina, zatočenike u Sremskoj Mitrovici do čijeg je bogatstva u Londonu i u Australiji došla komunistička vlast zahvaljujući veštoj obmani koju je izveo načelnik za finansije u vladi, izvesni Dragoslav Avramović. Avramović je tada imao manje od trideset godina i nije mu bilo teško da prevari Teokareviće nudeći im za imovinu spas iz komunističkog pakla. Ne dam da u zaborav ode Mića Mihailović, iz Bratunca osuđen na dvadeset godina robije zato što je s prozora svoje kuće mitraljezom gađao kolonu ustaša među kojima je bilo i nevinih ljudi - baš tako je pisalo u presudi. Ne dam Valjevce Časlava Protića, Vladetu Kuzmanovića, Selimira Rankovića, iz Brgula, Cila Marjanovića iz LJiga koji uprkos mnogim patnjama ostadoše u moralnoj čistoti... Ne dam da u zaborav potone porodica pukovnika Dragutina Keserovića, komandanta rasinsko-topličke grupe korpusa, koga su komunisti posle suđenja u Beogradu ubili, a njegovu suprugu Veselinku i petoro maloletne dece osudili na tiho umiranje od gladi. Advokat grobar Ne dam ni Aleksandra Spasića, poznatog beogradskog advokata, koji je kao đak bio u đačkoj četi otadžbinske vojske i osuđen na tamnicu. Upućen je na najsurovije radilište, na Lonjsko polje, gde su čuvari ubijali dnevno i po desetak ljudi. NJihov grobar bio je Spasić. Nikad te prizore užasa nije zaboravio. Ne dam da mi iz sećanja otrgnu Živana Lazarevića, džokeja po zanimanju, iz sela Zvečke kod Obrenovca, okovanog u valjevskom zatvoru i osuđenog na smrt zato što je svom konju dao ime Tito. Imao je običaj da u šali kaže da je time uvredio svog konja galopera... Ne dam Tomu Maksimovića, komesara za izbeglice u Nedićevoj vladi, koji je za vreme nemačke okupacije prehranio na stotine hiljada srpskih izbeglica, a u robijašnici Sremske Mitrovice posrtao od gladi i poniženja. Ne dam da u zaborav potone Milovan Đokanović Đokan, partizanski prvoborac koji je u užičkom kraju, kad su se njegovi dočepali vlasti, trčao od jedne do druge apsane i spasavao glave onima na koje se već nišanilo kao na „domaće izdajnike“ i „kočničare“ našeg usrećiteljskog komunizma. On nije slušao glasove svojih komesara, on je slušao Božju zapovest: Ne ubij! Ne dam ni one srčane i mudre Kneževiće iz NJujorka, LJiljanu i Đorđa, molitvene i blagorodne Srbe koji na mučeničkom putu svojim delima posvedočiše odanost otačastvu,
a srpskoj deci, takođe u tuđini, podariše znanja iz maternjeg jezika, srpske ćirilice i pradedovske pravoslavne vere. Ne dam ni Kašikovića iz daleke Australije, iz Mekurna, Aleksandra i Veru, koji u poslednji čas, u jesen 1944. godine, izmakoše ustaškom nožu i komunističkom malju i pod tuđim nebom upališe srpsko kandilo. Nema srpskog pravoslavnog hrama u ovoj zemlji kome nisu posvetili svoje molitve i svoje bogate darove - neke su, dok su bili mladi i u snazi svojim rukama, ciglu po ciglu, uzdizali put neba. Ne dam profesorku Staku Marković-Kojčić koja najlepše godine svoga života provede u požarevačkoj tamnici zato što su tako hteli braća Jeremić, čuveni titoisti iz Valjeva. Ova plemenita Srpkinja ostavila je iza sebe potresnu knjigu o komunističkom paklu koji je preživela. Ne dam, evo, da u zaborav ode ni Dušan Milenović, upravnik robijašnice u Sremskoj Mitrovici, zver u ljudskom obliku, spreman da osakati, da muči, da izrekne surovu kaznu Srbinu koji se ne savija pred njim i njegovom partijom. Tri meseca podruma, tri meseca bez paketa, tri meseca bez pisma izricao je kazne i dodavao: više ne mogu, a manje neću! Kad je konačno shvatio da je u službi jedne umobolne ideologije i partije, da je jedan od moćnika koji je presuđivao u ime partije, da se njegove žrtve broje hiljadama - ubio se! Čitav rafal metaka iz automatskog oružja sručio je sebi u usta. I san može biti opasan Imao je plemenitu suprugu koja je krišom nahranila ponekog robijaša, i koja je u požarevačkoj robijašnici imala rođenu sestru, osuđenu na dugogodišnju robiju zato što je rasturala letke protiv komunističke tiranije. One tiranije koju je primenjivao i njen zet Dušan Milenović. Ne dam ni Enesa Hasanagića, starca iz Priboja, siromaška do dna, koji se u snu molio Alahu da mu nekako dobaci jedan balvan kako bi ga ubacio u svoju ledenu furunu i tako ogrejao svoje ozeblo srce. I gleda starac Enes čudo: Lim, hirovita reka, valja drvlje i kamenje. Ne treba mu kamenje, ali mu je „drvlje“ potrebno kao hleb nasušni. I vidi, Enes, lepo vidi balvan na talasima reke. I opet se Enes moli Alahu da mu doturi čaklju kako bi je zabo u onaj balvan i privukao ga obali... Kad ono, opet čudo: nije balvan nego lešina Josipa Broza. Sudi se siromahu Enesu Hasanagiću. Zastupa ga advokat Mihailo-Mišo Matović iz Užica. I uverava advokat Matović sud da je san nezavisan od čovekove volje, a sud, opet, uverava advokata i Enesa da ga sud ne osuđuje zato što je sanjao, nego zato što je pričao šta je sanjao... Sudilo mu se po Zakonu o zaštiti imena i dela J. B. Broza! Kojeg imena jer ih je Broz imao tridesetak, a nedela - bezbroj. Ne dam da u zaborav odu ni Enes Hasanagić ni Mišo Matović - ovaj drugi je zbog verbalnog delikta upoznao vlažne i krvave zidove tamnice. „To je moj tata“ Ne dam ni Žarka Petrovića, kompozitora, koga Bog nije samo obdario talentom, nego ga je neprekidno nadahnjivao istinom i snagom da istraje na putevima časti i dostojanstva. Ne dam Tomislava-Tomu Gočanina, iz Vrnjačke Banje, koji nepozvan, u devetoj godini
života, ode da vidi mrtvog oca, koga su ubice izložile na raskrsnici, pozivajući građane da ga mrtvog pljuju... I taman kad su neki, ulizujući se režimu, hteli da pljunu, čuli su dečakov glas: ovo je moj tata. Bar polovina građana Vrnjačke Banje pamti ovaj prizor. Ne dam, ni po koju cenu; Hajra Berbovića, iz Nove Varoši, koji učini podvig dostojan divljenja. Kad je čuo da srpski komunisti nameravaju da ubiju ženu i kćer majora Vuka Kalaitovića, odjurio je, noću, u selo Štikovo, obukao Nadu i Branku u muslimansku odeću i dugo skrivao po muslimanskim kućama. Dovoljno je da kažemo da su i danas u životu. A u sećanju je, još, i mračna ideologija. Verujem da će jednog dana u ovoj nesrećnoj zemlji osvanuti potpuna sloboda i u njoj tomovi knjiga s imenima stradalnika i imenima vinovnika njihovog stradanja i molitva Gospodu: da se zlo ne ponovi. Rehabilitacija ne podrazumeva samo proglašenje žrtve nevinom i brisanje iz evidencije osuđenih; ona svakako podrazumeva navođenje imena onih koji su hapsili, lažno svedočili, prebijali, presuđivali, ubijali... Osim toga, rehabilitacija podrazumeva izvinjenje žrtvi i osudu zločina nad njom. Ne može biti: pobili, utamničili, osakatili i - nikom ništa! Kome će sada rodbina da pokazuje sudski papir o rehabilitaciji ubijenog oca, brata, strica, ujaka... Pa rodbina zna da su njihovi najbliži bili nevini, a javnost možda i ne zanima šta se u ovoj zemlji dešavalo pre više od pola veka i gde su sve masovne grobnice žrtava komunističkog terora. Žrtve zanima kad će se bezbožnici pomenuti pa i ako nisu u životu. Pravda bi možda donekle bila zadovoljena samo onda kada bi bilo suđeno mrtvoj ideologiji - tada bi oživeli svi zločini i narod bi prepoznao ubice. E, to je ono što vlast, ovako mešovita i ovako obojena neće. Ona voli zaborav i lažni spokoj. Zato i ćuti o počinjenim zločinima.
Svedoči Miša Beljaković U svojim knjigama, objavljenim u Kragujevcu i NJujorku, negdašnji profesor obelodanjuje mnoge komunističke zločine u Šumadiji Podsetnik: Potresne stranice o komunističkim zločinima podario nam je Miodrag-Miša Beljaković, sin Šumadije, koji je imao nesreću da usred Kragujevca svakog jutra u zoru sluša smrtonosne rafale pod kojima je padala mladost Srbije. Beljaković u svojim knjigama, za koje se može reći ne samo da su prepreka zaboravu nego i optužnica protiv komunističke tiranije, ističe otpor kragujevačke omladine komunističkom nasilju i masovno pogubljenje Srba. Osećajući se nemoćnim da se odupre komunističkom zlu, Beljaković napušta roditeljski dom, majku i bliske rođake, i pod neobičnim okolnostima odlazi u svet, u Ameriku, koja je tada za sve mlade ljude u komunističkim zemljama bila pojam slobode i demokratije. Ne beži Beljaković iz otadžbine u tuđinu da bi sebi obezbedio lagodan život, on se pridružuje
borcima za slobodu. Beljaković je jedan od najistaknutijih vitezova srpske političke emigracije koja se nikad, ni za trenutak, nije mirila sa komunizmom koji je, što je danas vrlo vidljivo, unakazio nekad lepo lice Srbije. Beljaković je autor mnoštva knjiga - dve su u izdanju kragujevačke kuće „Jefimija“ izašle na srpskom jeziku. U knjizi „Pod oblacima Srbije“ Beljaković opisuje stradanje srpskog naroda po dolasku komunista na vlast, u drugoj, „Slobodni u tuđini“, autor uglavnom svedoči o žilavoj borbi sa komunistima u tuđini. Srpska politička emigracija bila je toliko jaka da je ugrozila bezbednost Josipa Broza u Americi i naterala ga da skrati boravak u NJujorku. Da vidimo šta piše Beljaković: „U jesen te 1944. godine Živa Kovanović iz Batočine napunio je petnaestu godinu. Bio je lep, stasit, duhovit. Odličan đak, još bolji drug, omiljen u svom razredu. Ko ga je viđao ispred kragujevačke Gimnazije, morao je pomisliti: „Ovo je pravi Šumadinac“. Nekim instinktom on kao da je to hteo da istakne. U školu je dolazio sa šajkačom i najslobodnije je kritikovao upravo uspostavljeni komunistički režim. Nekolicina loših đaka stalno je tužakala Živu Kovanovića kod direktora i na razrednim konferencijama. Oni su bili skojevci - članovi Saveza komunističke omladine Jugoslavije. Živa bi ih, međutim, samo prezrivo pogledao. Ko su oni da njega tužakaju. Jednog dana, kao da to nije ništa, Živa reče svom društvu da je protiv njega podignuta sudska op tužnica. Šeretski je prepričao sadržaj optužnice: da je pred kraj rata telefonom javio Nemcima u Kragujevcu kako se Rusi približavaju Lapovu. Zar on, Živa Kovanović, da bude izdajnik! Šta je ko imao da obaveštava Nemce gde su Rusi kad su se sa njima svakodnevno tukli otkako su prešli Dunav. Tako je govorio Živa ubeđen da će kao od šale dokazati svoju tako očiglednu nevinost. Tim pre jer ga nisu uhapsili, već su ga pustili da, kao i do tada, svakoga dana ide u školu. Sutra idem da vidim šta hoće „guzičari“, rekao je kad je saznao za dan suđenja. I popodne, tog dana, došao je u školu, ne sumnjajući u uspešnost svoje odbrane. Ubijaju ti decu, Srbijo NJegovo društvo je ipak pošlo u sudnicu na dan izricanja presude. A onda je sve počelo da se odvija kao u ružnom snu. Kada se Živa pojavio u sudu da čuje presudu, pridružili su ga onima koji su, pod jakom stražom, bili dovedeni iz zatvora i zatim poređani istim redom kojim je suđeno. Živa je bio na kraju. I dok je gomila skojevaca, već uigrano, skandirala „Na smrt, na smrt!“, Vukajlo Vukajlović, koji je i ovde predsedavao, pozvao je optužene da ustanu i počeo da čita presude. Kad je došao red na Živu, ustao je i čuo: „Na smrt! Živeo narodni sud!“ - urlali su skojevci a stražar mu je prišao i vezao ga. Žalba za pomilovanje je odbijena i Živa je posle nekoliko dana streljan. Ništa nije zaboravljeno Čuješ li ovo, Srbijo! Pucali su u dečaka, pucali su u budućnost Srbije, pucali su u Šumadiju, pucali su u Živu, petnaestogodišnjaka iz petog razreda, kao što su tri godine ranije, u krvavom oktobru, Nemci pucali u kragujevačku decu, u đake! Tri godine ranije u đake kragujevačke pucali su okupatori, pucali su Nemci, u Živu, petnaestogodišnjaka, i
njegove drugove, u srpsku mladost, pucali su ovi sa srpskim imenom i prezimenom, pucao je Vukajlo, pucali su oni čiji sinovi i unuci danas okićeni krstićima i brojanicama čine svakojake igre ne bi li uverili javnost da oni nemaju nikakve veze s onima koji su za sobom ostavili krvave tragove... Na Sremskom frontu pucali su srpskim dečacima u potiljak, ubijali su srpske mitropolite i sveštenike lopatama i budacima. Ništa nije zaboravljeno, sve je u zapisima, sve je u pamćenju. Da vidimo šta je još zapisao Miša Beljaković: „Klokotanje mitraljeza smo skoro svakog jutra rano, između dva i četiri sata, slušali mesecima. Već sam bio navikao i u to doba se, sa jezivim osećajem automatski budio. Molio sam Boga da tog jutra ne čujem pucnjavu i mnogo mi je lakše bilo kad neki dan prođe bez nje. Strašno je saznanje da dok mitraljezi štekću, nečiji životi se gase - majke gube decu, deca roditelje, a žene muževe... Streljanja su imala poražavajući uticaj i na same izvršioce. Nije bio redak slučaj da se na ulicama vide ubice kako dobijaju nervne napade, kako u padavičarskom transu mašu oko sebe i viču: Padaj, bando!, kao da im se u rukama nalaze automati s kojima streljaju ljude. Beljaković ističe da je Božja pravda sustigla i Vukajla Vukajlovića, predsednika Okružnog suda u Kragujevcu, koji je u „ime naroda“ u komunističkom vremenu izrekao na stotine smrtnih presuda. Ni Vukajlović, ni drugi komunistički zločinci, nisu ni pomišljali na Boga, za njih je Bog bio Josip Broz. Znali su da će ga obradovati samo velikim brojem srpskih žrtava. Svi su pamtili Brozovu izjavu da Srbija nema čemu da se nada, da za nju neće biti milosti. To što je on jednom rekao, važilo je za sve vreme njegove vladavine. Još građani Kragujevca nisu dočekali da se obelodane sve grobnice i da se navedu tačni podaci o broju stradalih i da se navedu imena onih od čije su ruke stradali. Pretpostavlja se da je Kapislana najveće stratište. Tu su i nemački okupatori streljali Srbe da bi potom i komunisti na istom mestu ubijali. Ne samo što je vlast, ova vlast koja sebe naziva demokratskom, zanemarila ove žrtve, nego ih, svim silama, još dublje gura u zaborav. Zašto to ova vlast radi? Zato što voli lažno spokojstvo, lažni mir, zato što bi htela sebe da istakne kao pomiritelja duboko podeljene srpske nacije... Slušao sam nedavno funkcionera jedne partije koji je govorio o tome kako uskoro neće više biti ni četnika, ni partizana, ni sećanja na Broza i generala Dražu... Taj veselnik ima malo neobično prezime koje upućuje na pretpostavku da je Rus i da su njegovi stariji posle revolucije u Rusiji bekstvom našli utočište u Kraljevini Srba, Hrvata i Slovenaca. NJima je kralj Aleksandar širom otvorio vrata Srbije i primio kao rođenu braću. Rusi tu dobrotu, to široko srpsko srce, taj bratski zagrljaj, nikada nisu zaboravili. I sada, posle toliko decenija našao se jedan izdanak koji misli da sve treba zaboraviti i oprostiti. Oni koji olako praštaju ne slute da time preuzimaju na sebe ulogu Gospoda Boga jer samo Bog, prema našem pravoslavnom učenju, može da oprosti. Oglas u novinama Potomci, oni koji se navode kao žrtve te komunističke tiranije, kojima su pobijeni očevi i dedovi, stričevi i ujaci, braća i sestre, ne samo što pominju žrtve nego se živim Bogom zaklinju da ih nikada neće zaboraviti. Evo o tome jednog potresnog dokaza. Politika je u broju od 20. jula 2008. godine, na strani čitulje - pomeni objavila fotografiju Petra Jeftova
Trklje u oficirskoj uniformi Kraljevine Jugoslavije i Jugoslovenske vojske u otadžbini. U ovom pomenu još piše da je Trklja rođen 1908. godineu Bileći (Mirilovići) i da je njegov život okončan 1944. godine u Kragujevcu (Kapislana). Ispod ovih biografskih podataka, stoji ova poruka: „Tvoje ime i u stotoj godini od Tvog rođenja gordo zvuči. Izrastao si u gorostasa svoje sirotinjske Hercegovine. Ubili su Te zlotvori mračne ideologije. Zlikovci Ti nisu obeležili grob, ali će u toplim alejama zemlje Šumadije izniknuti i Tvoje svetilište. Pred sudom ubica bio si pravi stoik. I Tvoje pogubljenje poziv je generacijama na trajan otpor mračnim ideologijama i njihovim sejačima smrti. Slava Ti i hvala, rode neprebola. Danilo Š. Trklja“. Danilo Trklja. Sinovac? Unuk? Važno je da se zna ko je ispisao ovaj nezaboravnik. I ko poziva na trajan otpor mračnim ideologijama i njihovim sejačima smrti. Je li ovo Danilov odgovor onima koji misle da sve treba potisnuti u zaborav? Danilo pominje kragujevačku Kapislanu - to strašno, to surovo gubilište, tu masovnu grobnicu Srba koje su pobili Brozovi sledbenici. Ubiše deset Kešeljevića Drago Kešeljević je najstariji srpski politički emigrant u Oslu. Neće te grobnice ostati neopojane. Neće ostati bez belega. U knjige srpskih jada biće upisana sva imena stradalnika za veru pravoslavnu i otačastvo. To im je pred komunističkim prekim sudovima bila najveća krivica: ljubili su Boga i otadžbinu. Komunisti su mrzeli Boga a otadžbina im je bila tamo gde je - komunizam. Stotine stranica posvetio je Miša Beljaković aktivnostima srpske političke emigracije u Americi. Za ovu priliku izdvojili smo onaj deo koji se odnosi na „slavni“ doček Josipa Broza u NJujorku. Beljaković opisuje nekoliko dana oktobra 1963. godine u kojima su srpske nacionalne organizacije, bivši ratni zarobljenici, preživeli borci generala Mihailovića, Amerikanci srpskog porekla i izbeglice iz komunističkih zemalja, stari i mladi, došli kako bi demaskirali Broza u očima naroda Amerike. Dočekali su ga uzvicima ubico, razbojniče, hohštapleru... Pored letaka kojima su srpski emigranti zasuli američke i svetske medije u kojima su navedeni Brozovi zločini, opštu pažnju privukla je grupa mladih emigranata koji su obučeni u odela nalik na kosture vukli taljige išarane petokrakama u kojima je stajao jedan u maršalskoj uniformi s krvavim rukama... Tako je prikazana diktatura Josipa Broza. Masa emigranata, njihova upornost i simpatije američke policije naveli su Broza da otkaže sve prijeme, sve susrete i da se što pre izgubi iz NJujorka. U ovim demonstracijama, u knjizi sa fotografijama, najviše je stradao Brozov lični telohranitelj general Milan Žeželj koji je sa modricama na licu bežao od srpskih demonstranata. Knjiga Miše Beljakovića je dragocena kao svedok jednog vremena pakla koji su otvorili komunisti i koji je predugo trajao. Ona je poziv na nezaborav. Generacije koje pristižu moraju da znaju šta se desilo njihovim precima. Zašto su njihovi očevi i dedovi bez grobova, zašto milioni Srba žive izvan svoje otadžbine - od čijeg su nasilja nad umom i životom bežali. Ako bismo zaboravili ono što ni po koju cenu ne smemo da zaboravimo to
bi značilo gubitak kolektivne svesti i pamćenja. Zato: Pamti, Srbine, i uspravi se!
Zamalo da se ugase kandila Govori se o tri-četiri miliona Srba razasutih po svetu, ali niko otvoreno da kaže otkuda oni tamo. Jesu li tamo, u tuđinu, odlazili drage volje, trčeći za lagodnijim životom, ili su uzmicali pred komunističkim nasiljem da bi sačuvali goli život? Zašto se od oko 300 hiljade srpskih zarobljenika, koji su bili po nemačkim logorima, samo neznatan broj vratio u zemlju? Između samoizgnanstva i života u komunističkoj diktaturi izabrali su ovo prvo. Lakše su, rasejani po svetu podnosili ropski rad nego ropski život u komunističkom jarmu! Bežeći ilegalno preko granice svi su birali između nekakve slobode u tuđini i surovog progona u otadžbini. O tome svedoče i knjige Miše Beljakovića. O tome svedoči i potresna ispovest najstarijeg srpskog političkog emigranta u Oslu. Potresne stranice ispisuje ovih dana Drago Kešeljević. Ispisuje ih u glavnom gradu Norveške, u poznim godinama svoga života, s molitvenom pobožnošću, proveravajući, uvek iznova, istinitost svojih i tuđih svedočenja. Kešeljević, vidljivo je, ispisuje svoj testament. Ne onaj uobičajeni - kome će zaveštati svoju imovinu - nego neobičan duhovni testament kojim obavezuje svoju porodicu, sinove Filipa i Petra, suprugu Stojanku, rođake i prijatelje u otadžbini i one rasute po svetu: da ne zaborave! I da u knjige-pamćenice upišu ono što i on zna. A Drago Kešeljević dugo pamti i mnogo zna. U sedamnaestoj godini života ostao je bez oca: ubili su ga. Datum očeve smrti urezao je u pamćenje: 22. novembar 1941. godine. Četiri meseca kasnije ubijene su njegova majka i sestra. U kratkom vremenskom razmaku ubijeno je još sedam Dragovih bliskih rođaka, među njima tri strica. Zamalo da se utule kandila i ugase ognjišta u kućama Kešeljevića. Nisu Kešeljeviće - Filipa, Mariju i Vidosavu - što se u to surovo ratno vreme moglo očekivati, ubili okupatorski vojnici, nisu to učinile ni ustaše, ni Šiptari, ni muslimani; ubili su ih crnogorski separatisti i komunisti, oni sa srpskim imenom i prezimenom. Navešće Drago Kešeljević, a potvrđuju to i svedoci, imena ubica svoga oca, svoje majke, svoje sestre i svojih bliskih rođaka. Nužan je, na početku, još jedan podatak: Kešeljević je iz onog dela najstarije srpske političke emigracije - 64 godine je u Oslu, šest i po decenija nije video svoj zavičaj i otadžbinu. Dobrovoljac iz Amerike U ranoj mladosti, tek što je stasao u momka, Filip Kešeljević se iz sela Vilusi, kod Grahova, otisnuo u Ameriku: Tamo su ga, u gradu Galvestonu, u državi Teksas, čekala braća Pavle i Radovan. Filip se u ovom američkom gradu pojavio u crnogorskoj narodnoj odeći pa je onako visok, mlad i lep privlačio opštu pažnju. Nameravao je, kako je govorio, da ostane desetak godina, ali je rat, ko ji su protiv Kraljevine Srbije i Kraljevine Crne Gore
vodile Austro-Ugarska i Nemačka skratile boravak. U to vreme svaka srpska kuća u Americi bila je osmatračnica sa koje je praćena divovska borba srpskog naroda u odbrani slobode i nezavisnosti. A kada je, u jesen 1915. godine, navalila nemačka oružana sila, širom Amerike oglasili su se srpski dobrovoljci, moleći američku vladu da ih otpremi na srpsko-crnogorsko ratište. Među prvima je bio Filip Kešeljević. Zar da ja sedim ovde, u izobilju, da zarađujem dolare dok moja braća ginu za otadžbinu! Tako je, na skupovima, govorio Filip Kešeljević. Prema jednoj verziji bilo je oko 500 dobrovoljaca koji su američkim brodom prevezeni do neke italijanske luke, a odatle parobrodom „Brindizi“ krenuli prema Medovi. Na oko 200 metara od obale brod je, torpedovan, počeo da tone. Bilans ove nesreće bio je stravičan: utopilo se oko 380 dobrovoljaca. LJudi su skakali u more, plivali prema luci spasa; drugi su se dočepali nekih sanduka, dasaka, džakova, a olujni vetar gurao je neke prema obali. Spasao se i Filip Kešeljević. U to vreme besnela je Mojkovačka bitka. Preživeo je Filip Kešeljević i dve teške rane od austrijske granate. Dve godine po svršetku rata oženio se Marijom Bulajić - iz tog braka rodilo se petoro dece: Vidosava, Luka, Drago, Ksenija i Blagoje. Filip Kešeljević je uživao veliki ugled među meštanima Grahova i okoline, biran je, bez prekida, za opštinskog odbornika, za njega je reč bila svetinja, smirivao je, kad god je trebalo, uzavrele strasti i nastojao da otuđene privede Bogu i Crkvi. Nekoliko meseci pred novi rat ostvario je skromnu invalidsku penziju. Mir među ljudima u ovom kraju poremetila je pojava komunista: započela je neviđena hajka na časne i bogatije ljude, skrnavljenje hramova, otimanje imovine, premlaćivanje ljudi. Filip Kešeljević, odbornik grahovske opštine, dobrovoljac iz Amerike, jedan od malobrojnih koji je preživeo brodolom i zadobio dve teške rane, bio je prva žrtva komunističkog terora: ubijen je 22. novembra 1941. godine.
Kovačevići mučki ubiše oca Petra Sekretar prekog komunističkog suda u Grahovu bila je Marija Koš iz Šibenika, a propagandu je vodio Ernest Fišer iz Zagreba Zgodan je trenutak da se zagledamo u duhovni testament Draga Kešeljevića: šta očekuje od svojih sinova Filipa i Petra, od svoje supruge Stojanke, rođaka i prijatelja širom sveta? -Očekujem da ne zaborave da su moga oca Filipa, ratnog invalida, opštinskog odbornika, dobrovoljca iz Amerike i brodolomnika ubili crnogorski komunisti: Vojin I. Andrijašević, Mrko T. Andrijašević i Dušan Đ. Vujačić. Moj otac je prva žrtva komunističke tiranije u ovom kraju. Ubili su ga zato što im je, kao odbornik, gledajući kako skrnave hramove i pljačkaju domaćine, rekao da će, kad dođe sloboda, odgovarati za svoja nedela. -Očekujem da ne zaborave da su moju majku Mariju i moju sestru Vidosavu, u 21. godini života, ubili Drago. J. Bulajić i Mitar P. Bulajić. Zašto su ubili dve nemoćne žene? Zato što su nosile crninu za svojim mužem i svojim ocem i zato što su lelekale i posle njegove
sahrane. NJihova tela bačena su u krečanu blizu hrama u Vilusima. Nas četvoro maloletne dece ostadosmo siročad. Opoganila kandilo -Nadam se da će ostati upamćeno za sva vremena da su braća Kovačević ubili svoga oca, plemenskog kapetana, osamdesetogodišnjeg Petra Kovačevića. Ubio ga je njegov sin Pavle, u to vreme sekretar Sreskog komiteta. Na zboru žena, povodom 8. marta, te stravične 1942. godine, Pavle se pohvalio da je ubio svoga oca, a svakome je bilo jasno čemu se može nadati onaj koji ubija svoje očeve. Predsednik tog komunističkog suda bio je Sava Kovačević Mizara, a sekretar Marija Koš iz Šibenika, dok je glavnu propagandu vodio Ernest Fišer iz Zagreba. Ovo dvoje su se u Grahovu obreli još 1941. godine da bi svojoj braći Crnogorcima pomogli u likvidaciji što većeg broja čestitih Srba. -Treba svakako pamtiti „podvig“ skojevke Mileve Kovačević, kćerke Ilijine: ona je iz hrama Svetog Nikole u Grahovu donela kandilo, pozivajući okupljene žene da ne veruju u Boga, jer, kako je rekla, ako Boga ima neka je kazni za ovaj postupak. Zatim je, bez trunke straha i stida zadigla suknju i opoganila kandilo. Bog joj ovo nije oprostio. -Ja sve ovo pominjem zbog toga što su i danas vidljive posledice komunističke tiranije i komunističke vladavine - ističe Drago Kešeljević u svom stanu u Oslu. Pre deset godina Kešeljević je naišao na razumevanje izdavačke kuće „Ogledalo“ u Podgorici, koja je, uz pomoć priređivača Čedomira Radusinovića i recenzenta Jovana Dujovića objavila njegovu potresnu knjigu o zločinima i zločincima u grahovskom kraju. NJegovom porodičnom tragedijom bavio se i naš poznati pisac i profesor Slobodan Vujović koji živi u Odžacima. Dva puta u čeljustima smrti Šta se dalje zbivalo s tragičnim junakom ove potresne ispovesti? -Moj brat Luka i ja, iako maloletni, još nevični oružju, odemo u četnike, u vučedolsku brigadu pod komandom kapetana Ivana Janičića. S njim do kraja: u borbama, u povlačenju, napuštanju otadžbine. Čim su sovjetski vojnici prešli preko Dunava u Srbiju, znali smo šta nas čeka. Krenuli smo na onaj marš smrti kroz Hrvatsku i Sloveniju do Austrije. Logori, bodljikava žica, glad, izgon, patnja... Luka i ja sretnemo se u jednom lageru. On ode u Legiju stranaca, stigao je i do Vijetnama, a mene i nekolicinu drugih Englezi izruče komunistima u Jugoslaviji. Prodali su nas. Rekli nam, najpre, da idemo u Italiju, da nas tamo čekaju vojvode Đujić i Jevđević. A mi pravo u Jesenice... Do LJubljane smo već svi bili opljačkani - satovi, prstenje, lančići, krstići, ko je šta vredno imao. Tu u LJubljani, ponovo sam sreo kapetana Janičića i kapetana Milovića iz Banjana. Konačili smo u nekoj školi ili kasarni - sutradan, kad su komunisti slavili rođendan svoga vođe i učitelja nije bilo ni Janičića ni Milovića: uspeli su das pobegnu. Dva dana kasnije pobegao sam i ja. I još petorica oficira i boraca. Bežeći, činilo mi se da naizmenično čujem tri glasa - oca, majku i sestre: „Beži, sine, beži, ne daj se krvnicima u ruke; beži, bato, beži...“ A posle jedva čujan glas: „Ko će nam voštanice na grobovima upaliti, ko će krsnu
slavu očuvati?“ I ja tom glasu odgovaram: „Ostali su Ksenija i Blagoje - njih, valjda, komunisti neće pobiti, još su deca...“ Još jednom su, ubrzo potom, Englezi izručili Draga Kešeljevića i opet je uspeo da pobegne. -Bog me je sačuvao da bih i danas mogao da kazujem gorku istinu - ponavlja u svom domu Kešeljević. - Prvih pet godina svoga izgnanstva proveo sam u bolesničkoj postelji. Izlečili su me plemeniti Norvežani. Bogu i njima dugujem za svoj život. Odužio sam se svojim poštenim radom, a oni meni pristojnom penzijom. I ovde su me cinkarili mali „brozovići“ da sam hteo da ubijem njihovog ambasadora. Bože sačuvaj, nisam i ne bih ničijom krvlju uprljao svoje ruke. Otimanje imovine Podsetnik: Nije nova vlast samo obećala vraćanje otete imovine, ona je to i ozakonila. Zakon je tu, tu je i imovina, ali nije u rukama vlasnika. Ima palata, vila, stanova, fabrika, mlinova, šume, oranice, vinograda, ribnjaka. Sve u tuđim rukama. Građani Srbije traže pravdu u međunarodnim sudovima. Vlast olako prodaje nečiju privatnu imovinu. Onu koju po zakonu mora da vrati. U surovo komunističko vreme, kad se sudilo raznim „izdajnicima“, prvo se gledala imovina op tuženih, pa se po njoj određivala presuda: konfiskuje se. Sudili su, pored redovnih, sudovi nacionalne časti. Zamislite te dve reči: nacionalna čast! Ko je u to vreme sve imao i ko je gubio nacionalnu čast i ko je sudio u ime nacionalne časti! Takav sud zasedao je u Užicu u maju 1945. godine - sudilo se članovima upravnog i nadzornog odbora tkačke radionice. Na optuženičkoj klupi našla se sedmorica akcionara. Svi su, prema presudi, bili saradnici okupatora i domaćih izdajnika jer je fabrika radila za vreme nemačke okupacije. Za sve optužene rečeno je da se bestidno brane. I svi su osuđeni na trajan ili privremeni gubitak nacionalne časti, neki uz to, i na dve godine teškog, a neki na godinu dana lakog prinudnog rada. Imovina se svima konfiskuje. Petra Pržuljevića, poznatog užičkog trgovca i dobrotvora, čija je trgovinska radnja bila u centru grada, osuđuju na sedmogodišnji gubitak nacionalne časti i konfiskaciju celokupne imovine osim kuće u kojoj stanuje. Rado bi ovaj sud osudio Petra i na robiju, ali je bio slabašan na nogama... On slabašan a sin Dušan zdrav, zdrav kao dren, i pomalo prkosan prema osionoj vlasti. Nisu se doušnici smirili dok ga nisu spetljali i otpremili na trogodišnju robiju.
Kako su opljačkani Teokarevići Na čelu tima koji je prevario braću Teokarević bio je Dragoslav Avramović, u našem vremenu poznat kao Deda Avram E, sada, ne pišem ja ovo zbog ovog suda i njegovih žrtava - bilo je tog jada i čemera u svim srpskim gradovima. Pišem zbog mlađeg Petra Pržuljevića, koji je dostojanstvo i čast
nasledio od svojih predaka i koga, po tim osobama znaju mnogi Užičani. Kao što se vidi Petar je ime i prezime nasledio od svoga dede. Nasledio je i poduži spisak imovine koju su komunisti oteli 16. novembra 1941. godine i tu otimačinu overili svojim potpisima i pečatom partizanske komande. Petar Pržuljević bi da poveruje zakonima demokratske države Srbije pa očekuje povratak imovine koja je uzeta, kako piše u dokumentu, za potrebe Užičkog partizanskog odreda. Traži se povratak imovine Šta država Srbija treba da vrati? Petar Pržuljević očekuje da mu država vrati: trista pedeset četiri ovce, tri vola, pet krava, troje teladi, tri svinje, četvoro prasadi, tri koze, četvoro jaradi, šezdeset kokošiju, tri ćurke, sto kačica za sir, šest kila soli, pet litara zejtina, šest kila eksera, pet i po kila pirinča, pet kila šećera, sto komada šibica, pedeset kila krompira, devedeset devet kila pšeničnog brašna, četrdeset kila kukuruznog brašna, sto sedamnaest dinara gotovog novca, bruto šest stotina trideset kila masnog sira, sena oko četiri i po vagona. To je to. Ni manje, ni više. Pretres izvršili Momčilo Nedeljković i Milivoje Ječmenica. Potpisi svojeručni, vrlo jasni i čitljivi. Dakle: uzeto za potrebe Užičkog partizanskog odreda. Tako piše u dokumentu koji se u porodici Pržuljević čuva 67 godina. Ima i jedna primedba potpisnika: „Dole navedeno treba proceniti“. Petar Pržuljević Mlađi ništa drugo i ne traži: da se sve po spisku vrati ili da se vrednost proceni i isplati. Pošteno. Demokratski. Kad su se ufoteljili i naotimali vila, kuća i stanova, sabijajući njihove vlasnike u suterene i podrume, bacajući im, kao psima, otpatke sa svoje raskošne trpeze, kada su se snabdeli iz diplomatskih magacina, otvorenih samo za partijce, kad su se naotimali Unrinih paketa, namenjenih sirotinji i porodicama stradalim u ratu, komunistički vlastodršci su počeli da tragaju za fabrikantima i drugim bogatim ljudima koji su imali bankovne račune u zapadnim zemljama. Sve što su do tada naotimali bilo im je malo. Oni su beskrajno mrzeli režime u tim kapitalističkim zemljama, ali su, isto tako beskrajno, voleli njihove funte i dolare... Da li uz pomoć doušnika ili uvidom u neku dokumentaciju pronašli su da braća Teokarević, industrijalci iz Leskovca i Paraćina, imaju veliku sumu novca u Londonskoj banci. I ne samo što imaju debele pare u Londonu, nego imaju ogromnu vunu u Australiji. U daljem traganju otkrili su da je ta ogromna količina vune ranije plaćena, da je bila pripremljena da brodovima krene za Kraljevinu Jugoslaviju, ali je početak Drugog svetskog rata zaustavio taj brodski transport. Vuna je vraćena u skladišta u Sidneju. E, ništa toliko nije moglo da obraduje komunističku vlast kao ova saznanja: em će se dočepati engleskih funti, em će biti i čuvene australijske vune za štofove. U Ministarstvu za finansije već su napravili planove kako da privole braću Teokarević da svoje pare prebace iz Londona u Beograd i kako da ta vuna iz Sidneja stigne u novu komunističku državu. Neophodna je, dakle, saglasnost braće Teokarević. I njihovi potpisi... Kad su planovi bili gotovi odlučili su da o svemu obaveste svoga vođu i učitelja Josipa Broza koji je već pet godina gazdovao Beogradom i državom. Broz je čuo za braću Teokarević, ali nije znao koliko ih ima i gde se sada nalaze. Rekli su mu da je reč o trojici
braće, da imaju fabrike štofova i da su osuđeni na robiju i oduzimanje celokupne imovine u zemlji. Ovde je reč o velikom bogatstvu van domašaja domaće vlasti. Braća Teokarević se zovu: Lazar, Vlade i Slavko. Broz se, prema svedočenju Slavka Teokarevića nama, robijašima u Sremskoj Mitrovici, veoma ljutio: -U kakvom zatvoru, božju ti majku, a tolike pare vani! Trebalo je prvo pokupiti pare, pa ih tek onda otpelati u zatvor. I šta sad? Oni u zatvoru, a njihovo bogatstvo u tuđim zemljama. Pa šta smo mi tu dobili? Ništa! Prevara je uspela Komisija je uveravala Broza da će ona uspeti da nagovori Teokareviće da svoju imovinu prebace u svoju državu, ali da i njima, budući da su na robiji, treba učiniti neke ustupke. -Obećajte da će biti pušteni van, to vas ništa ne košta - rekao im je Broz. - A posle im treba reći da je narodna imovina vraćena narodu... Pošto je primila uputstvo kako da prevari Teokareviće, komisija je stigla u Sremsku Mitrovicu gde su trojica braće bila zatočena - bila su braća neko vreme i u požarevačkoj Zabeli. U sobi u kojoj je bilo više od 300 robijaša, bio je i Slavko Teokarević; bio je u dugom redu treći od mene - ležali smo na slami, na posteljini koju smo od kuća doneli. Pored mene, s leve strane, bio je Živan Lazarević, džokej po zanimanju, koga je poznavala cela robijašnica, do njega Selimir Ranković, iz sela Brgule u valjevskoj nahiji, pa Teokarević. Vraćajući se iz upravne zgrade pričao nam je da je došla neka komisija iz Beograda koja im u zamenu za pare iz Londonske banke i vunu iz Australije nudi velike olakšice u zatvoru, a nije isključeno ni puštanje na slobodu. Šef ove komisije, kako nam je pričao Teokarević, bio je izvesni Dragoslav Avramović kako se predstavio, a njegovi saradnici oslovljavali su ga sa „druže načelniče“. Avramović je, pričao je Teokarević, mlad čovek, nema ni trideset godina, a već je načelnik u Ministarstvu za finansije. Uz pominjanje imena ovog čoveka, Teokarević je dodavao da je elegantan, lepo obučen, i uverljiv u obraćanjima. Oni koji su se te jeseni 1950. godine zatekli u robijašnici čuli su šta se dogodilo braći Teokarević. Braća, pozivana pojedinačno, pristala su da povuku svoje pare iz Londona i potpisala zahtev trgovcima iz Australije da otpreme u novu državu davno plaćenu vunu. Od braće, prvi je ugovor potpisao Lazar zato što ga je komisija uverila da je to uzvišeni patriotski čin jer će njihovim parama, parama braće Teokarević, država da kupi pšenicu i ublaži velike nevolje naroda. Neće, rekla komisija, vlast zaboraviti patriote i dobrotvore Teokareviće - odmah će razmotriti mogućnost njihovog puštanja iz tamnice. Osim toga, dok su još u zatvoru, dobiće izvesnu sumu dinara na svoje knjižice pa će u zatvorskoj kantini moći da kupe ono što im je najpotrebnije. Tako je u banku komunističke države stiglo iz Londona sve što su Teokarevići držali na svojim računima. NJima je, po sporazumu, trebalo da se isplati oko 400 miliona dinara. Gotovo u isto vreme iz Australije je stiglo oko 900 vagona prvoklasne vune - dovoljno da prorade u ratu i posle rata zakrljale fabrike braće Teokarević.
David oborio Golijata Novinar i publicista, pesnik, urednik lista Srbija, Brozov zatočenik ispunio je život časnim delima A braća-šta je bilo sa njima? Imali su i oni neku vajdicu: Od para kojima su raspolagali u zatvoru mogli su da kupe četkicu za zube, imalin za cipele i pola kilograma marmelade. Istina, u jesen je Slavko mogao da kupi gomilu lubenica sa zatvorskog imanja. Džokeja, Selimira i mene čašćavao je slatkim kriškama. I tako, dok je komunistička vlast čašćavala sebe basnoslovnom imovinom i devizama Teokarevića, braća su i dalje bila u robijašnici i posrtala od gladi. Prevara je uspela-Teokarevići su upali u dobro pripremljenu zamku. Ostala je samo jedna zagonetka. Ako je Dragoslav Avramović onaj „Deda Avram“ kako su zvali spasitelja galopirajućeg inflatornog dinara i komunističkog režima bio načelnik u Ministarstvu za finansije u otprilike dvadesetšestoj godini života, onda je reč o istoj ličnosti. Vitez u ratu protiv nasilnika i osvajača otačastvenog praga, vitez humanosti u građanskom ratu među ljudima istog jezika, vitez nesalomivosti i snažne psihološke kičme za vreme šesnaestogodišnjeg zatočenja u sremsko-mitrovačkom kazamatu, tom središtu pakla, iskreni molitvenik pred Bogom, autor potresnih knjiga i epskih pesama željnih gusala i dragoceni svedok istorije. Pretnje Kosti Kumanudiju Svi ovi epiteti prianjaju uz ime Davida Damjanovića. Ako su Golijati svi oni silni neprijatelji srpstva koji su ga na krst raspinjali, na kolje nabijali, sabljama i noževima glave odsecali, okovima sputavali i po Brozovim tamnicama, ako su, dakle, oni Golijati njih je porazio čovek biblijskog imena: David. Oni su poraženi, on još svedoči. I piše. U jednoj od svojih knjiga, u ispovednoj prozi, protkanoj epskim desetercem David opisuje ulazak svoje grupe zatvorenika u mitrovačku robijašnicu. U grupi su između ostalih, prof. dr Kosta Kumanudi, ministar u pređašnjim vladama, prof. Milan Rajić, jedan od onih iz besmrtnog bataljona 1.300 kaplara, advokat Jovan Zdravković, doktor finansijskih nauka Žarko Stupar i on, David.“Dobrodošlicu“ im priređuje stražar koga David opisuje kao čovečuljka zlih očiju, tankih usana i široke vilične kosti. Čim je ugledao 83-godišnjeg Kumanudija, osuđenog na dvanaest godina robije s prinudnim radom, uzviknuo je: - A, a, opet si došao, stara magarčino! Ovoga puta nećeš živ izaći odavde! - Bog zna, možda i hoću-sasvim mirno je odgovorio čika Kosta. - E, ni taj tvoj Bog ti više neće pomoći! - siktao je zao čovečuljak. Prišao je meni, oštro me pogledao zlim sitnim očima i rekao: - A, ti si taj poznati zločinac! I tebe ćemo srediti ovde“ David Damjanović piše kako je upoznao pojedine članove Centralnog komiteta Ravnogorskog pokreta - dr Stevana Moljevića, dr Đuru Đurovića, dr Vojina Andrića, poručnika Andriju Lončarića, koga su Udbini agenti, posle izdržane dugogodišnje robije,
ubili u njegovom stanu u Parizu, dok je Vojin Andrić, posle robije nestao - pričalo se da je ubijen na srpsko-grčkoj granici. Uzgred: dr Stevan Moljević je umro u petnaestoj godini robijanja u Sremskoj Mitrovici. Bio je veoma visok, prav kao bor, odlučan, beskompromisan borac za srpstvo koje nije bilo samo u Šumadiji - srpstvo je i preko Drine, i preko Save, i pored Vardara. Kako njegovo mrtvo telo nije moglo da stane u kovčeg od grubih dasaka, sklepanih u robijaškoj stolarskoj radionici, prebili su mu noge maljevima, a telo izbušili usijanim šiljkom da bi se uverili da je mrtav. A dr Đura Đurović je izdržao 22 godine u mitrovačkoj robijašnici. David se u knjizi „Moja životna staza“ bavi i pojedinim udbašima u kazamatu, pa ističe jednog od najsurovijih - Mila Toromana bivšeg učitelja iz okoline Čačka, zamenika upravnika robijašnice. Ističe Damjanović da je Toroman zlikovac, da se u ratu nemilosrdno svetio četnicima i četničkim familijama, a u poratnim danima, kad su mnogi četnički borci pali u komunističko ropstvo, njegova gruba osveta je bila bez granica. Saveti oca Nikole Surove prizore navodi David u svojoj knjizi: samoubistvo potpukovnika Petra Simića i samoubistvo Slavka Barlea, poznatog nacionalnog poslenika. Potpukovnik Simić, junak sa Solunskog fronta, komandant Kraljeve garde, skokom sa drugog sprata, ne mogavši više da podnese mučenje, smrskao je lobanju o betonsko tle. Slavo Barle, čestita srpska duša, liši sebe života vešanjem. Treba li reći da su se ovome radovali i upravnik Milenović i njegov zamenik Toroman. Jedan srpski oficir manje i jedan srpski nacionalista manje. Damjanović opisuje i prvu posetu svojih roditelja, prispelih iz rodnog sela Golubića blizu opevanog Knina, jer se za vreme ustaške vladavine pevalo „Dalmacijo, da ti nije Knina, ne bi znala da imaš Srbina“. Zapisao je i prve majčine reči pri susretu: - Sine, da te nešto ne boli, jer si mi mnogo utanjio i ublijedio. More biti da si gladan, ili da te, pa zastade i pogleda milicionara između nas i ne završi drugo pitanje. Ušle su u Davidovu knjigu i prve očeve reči: - Sine, nemoj se ti za nas sekirati, nego čuvaj sebe i budi nam dobar. Sve što dođe, to i prođe“. Na ove reči brižnog oca, sledi sinovljev komentar: - Pogledao sam milicionera i u mislima se pitao da li on razume tu zdravu i jasnu filozofiju dinarskog seljaka da sve što dođe mora i da prođe. Sve što dođe, to i prođe! Šta je sve dolazilo i šta je sve prolazilo! I tutnjalo ovim srpskim zemljama. Bile bune i ustanci, besneli ratovi, plamen gutao sela i gradove, košena nova žrtvena polja, reke valjale ljudske glave. Ovu zemlju Srbiju gazili su veziri i paše, carevi i kraljevi, ubice i tamničari, otimači i probisveti, junaci i ulizice, veliki ljudi i sitne duše, tuđinci i branitelji otačastva, trećepozivci koji su govorili da Bog čuva Srbiju, a oni ćupriju. Večan je samo Bog Sve što dođe, to i prođe. Tako je govorio Davidov otac Nikola. Danas te reči ponavlja i David. Zna David da je sve prolazno i da je večan samo Bog. A David još traje, još svedoči. Eno ga u američkom gradiću Šervilu, blizu Čikaga, u svom
domu, sa sinom Nikolom i snahom Anastasijom, eno ga u poznim godinama za pisaćim stolom: uređuje mesečni list pod večnim imenom Srbija i ispisuje svoja potresna svedočenja. Svima upućujem poruku: nemojte ni pokušavati da mi iz pamćenja otrgnete poznatog beogradskog advokata Aleksandra-Acu Spasića, onog iz Svetogorske, negdašnjeg đaka Gimnazije u Nišu, osuđenog na pogubnu tamnicu jer se usudio da se usprotivi komunističkom nasilju. Uhapsili su i njegovog oca, protu Tomislava, pa tukli mokrim konopcima preko golih leđa čas sina, čas oca, pa sin moli da ne biju oca, a otac moli da ne biju sina. A na Lonjskom polju, tom surovom stratištu, Aca Spasić je bio - grobar. Ukopavao je i po desetak mučenika - robijaša, ubijenih motkama - čabrenjacima. Ubijali su ih Oznaši i čuvari među ko jima je bilo Šiptara i ustaša. Ne dam ni Dimitrija Dikulu Mirkovića iz sela Sevojna, koga, kao robijaša - mučenika osakatiše u rudniku Trepča: tu se „slučajno“ pokvarili zupčanici, otkačio se lift i grupa od dvadesetak ljudi sunovratila se sa osamdeset metara visine. Tako su osakaćivali i ubijali osuđenike na vremenske kazne koje su u ovaj rudnik upućivali iz svojih robijašnica.
Krvavi pakao se zove Lonjsko polje Na radilištu, između Gradiške i Okučana, komandovali bivši ustaša Mareković i bivši balista Ramadani To je onaj Dikula Mirković koji je s neizmernom tugom gledao skrnavljenje bogomolje u krugu mitrovačke robijašnice. Bila lepa crkva, imala zajednički hol, a levo i desno odvajali se delovi za katolike i pravoslavne. Hoće bogomolju da pretvore u nekakav dom kulture. Neće u tom rušenju i skrnavljenju da učestvuju robijaši. Krste se i mole Bogu da ih poštedi tog zla. Bili u to vreme neki Italijani u zatvoru, oni pristali. Gledao Dikula, gledali mučenici robijaši kako iznose i na gomilu bacaju ikonostase, ikone, kandila, čirake za sveće. Našao se među Italijanima i jedan Srbin, neki Bureković da im u tome pomogne: on se ispeo na kupolu i debelim užetom privezao krst. Komandir straže Mane Šušnjar i on, taj Bureković, vukli su uže i oborili krst... I Mirković i Spasić kažu da su tada u očima mnogih robijaša videli suze. Tako će, mislili komunisti, uništiti Boga. A Bog je bio u nama i čuvao nas... Da nije, zar bismo mi danas mogli da svedočimo o tom zlu. Onaj Bureković je ubrzo potom poludeo pa su ga strpali u ludnicu... Pričaju, naizmenično, Spasić i Mirković: - Bio sam u najvećem komunističkom paklu koji se zove Lonjsko polje. Nekom je palo na pamet da treba isušiti ogromnu močvaru u slavoniji između Okučana i Stare Gradiške - to beskrajno zemljište od pamtiveka su plavile reke Una, Lonja i Sava. Trebalo je isušiti močvaru, nasuti milione kubika zemlje, podići bedem na Savi visok petnaest metara. Učiniti močvarno zemljište plodnim - bio je cilj vladajuće komunističke oligarhije. Troškovi
ovog poduhvata bili su beznačajni jer je radna snaga besplatna - na ostvarenju ovog cilja radilo je i po trideset hiljada Brozovih zatočenika iz svih robijašnica. Rad je bio iscrpljujući, splačine koje je uprava nazivala hranom, kazne neviđene... Za neposlušne, za one koji ne ispune normu - predviđene su surove kazne. Postavljeni su čučavci, vrata stravičnog zatvora u koje su trpali robijaše u čučećem stavu. Nesrećni ljudi, kad ih puste, padaju kao sveće... Ljudi padaju kao sveće - Ne znam da li sam bio najmlađi, nisam imao ni dvadeset godina, a oko mene su bili stariji ljudi koji su posrtali i padali od iscrpljenosti i gladi - svedoči Spasić. - Ko pade, a ne može brzo sam da ustane - biva zgažen konjima. Tu gde je bio taj logor bilo je i groblje, mada ničim nije bilo obeleženo. Ja sam određen da budem grobar, ukopavao sam plitko te žive kosture - bolje su i zgledali oni logoraši u Mathauzenu, u Dahau i drugim nemačkim logorima za vreme rata. Ko su bili ovi nesrećni ljudi? Najvećim delom Srbi, osuđeni na dugogodišnju robiju kao neprijatelji komunističke ideologije. Bilo je dosta „žitara“, kako su zvali one koji nisu mogli da ispune nametnute obaveze prinudnog otkupa hrane. Upravnik ovog logora bio je neki Mareković, za koga se šapatom govorilo da je bio aktivni ustaša. Komandir straže bio je izvesni Ramadani - bez ustaša i Šiptara, kao šefova, nije bilo robijašnica. Stražari su iznemogle ljude koji su padali ubijali motkama - čabrenjacima, Mareković metkom u potiljak, a Ramadani izvodio ljude iz logora i ubijao nožem... Nastavlja Dikula Mirković: - Jednog dana dođe do pobune robijaša: ne mogu više da izdrže, bliža im je i smrt od ovog nasilja i poniženja. To razbesni čuvare - oni uzjašu konje pa počnu da vitlaju motkama čabrenjacima po glavama. Ubiše toga dana osam robijaša. Samo Bog zna koje je ovo ubijanje bilo po redu - svima su bile smrskane lobanje. Došlo mi da viknem: Jadna moja Srbijo! Ovde ubijaju tvoje sinove, ovde ih kasape, izgladnjuju, terorišu, ovde tvojom sudbinom, tvojim životom upravljaju ustaša Mareković i Šiptar Ramadani... Nenadmašni majstori prevare Neko je uspeo da o ovom surovom logoru i svakodnevnom ubijanju robijaša obavesti svet, pa je neka novinarska američka delegacija najavila dolazak na lice mesta. Neviđenom brzinom mi smo kamionima i vozovima vraćeni u robijašnice, barake su srušene, čučavci oboreni na zemlju, brana na obali probijena je na nekoliko mesta, reka Sva je ponovo ovladala Lonjskim poljem. Za svaki slučaj, blizu Lonjskog polja dovedena je jedna omladinska radna brigada koja je imala zadatak da zavara američku delegaciju - eto, nema tu nikakvih robijaša, kako su pisali listovi u informbirovskim zemljama, to je čista laž, postoje samo dobrovoljne omladinske radne brigade. U selo blizu Lonjskog polja naselila se velika grupa Oznaša i prerušenih milicionara koji su dočekali američke novinare i počastili ih dobrim ručkom. Posle su novinari pisali kako su bili obmanuti da u Titovoj Jugoslaviji postoje koncentracioni logori... Majstori prevare još jednom su posvedočili da su nenadmašni u tom poslu. A učesnici u ovoj drami, Spasić i Mirković, šta je bilo s njima?
Đak niške gimnazije, Aleksandar Spasić prebačen je na novo radilište - u Dobanovce, u Sremu, na izgradnju lovišta za „druga Tita“, a Dimitrije - Dikula Mirković sa velikom grupom robijaša iz Sremske Mitrovice na izgradnju autoputa Beograd - Zagreb. Da su Brozovi zatočenici gradili ovaj put - to režimska štampa nikada nije zabeležila. Božjom voljom, uz materijalnu potporu braće Stevlić iz Čikaga, i trudom istinskog patriote Miroslava Kostića u selu Gornja Gorevnica, u čačanskom kraju, na Mitrovdan pre deset godina otkriven je skroman, ali veoma lep spomenik petorici davno pobijenih pripadnika pokreta otpora. Oživeli su, tako, u sećanju Slobodan Bajić, Vlastimir Dostanić, Isidor Matijević, Momčilo Stevlić i Milovan Todorović. Rođeni su u tri susedna sela i u približnim godinama, ali su svi ubijeni u jednom danu - 10. novembra 1945. godine. Osim Bajića, koji je bio poručnik Kraljevske avijacije, i koji je već od 1941. godine bio pod komandom Draže Mihailovića, ostali su se, kako su stasavali, svrstavali pod zastavu Ravne gore, a poslednji među njima bio je Todorić koji je ubijen u dvadeset prvoj godini života. Ova petorica mladih ljudi bila je naoružana i neko vreme dobro skrivana - meštani okolnih sela, budući da su znali da su dobri i čestiti ljudi, da nikome nikakva zla nisu počinili, hranili su ih i sklanjali od potera. Pod pritiskom i strahom, svakako i da bi se udvorili komunističkim vlastima, neki su otkrili njihovu zemunicu pa su lako i brzo, ne pružajući otpor, zarobljeni. Ni oni koji su ih izdali, ni oni koji su učestvovali u njihovom opkoljavanju i hvatanju, nisu očekivali da će ovi mladi ljudi, bez isleđenja i suđenja, biti pobijeni na licu mesta, pored zemunice u kojoj su se neko vreme skrivali. Presudio im je Mile Toroman, čuveni zlotvor iz ovog kraja, koji je nešto kasnije bio upravnik robijašnica u Sremskoj Mitrovici i Požarevcu, gde je za sobom ostavljao krvave tragove. Čim je obavešten da su mladići uhvaćeni, Toroman je iz Čaka dojurio na konju i izgovorio nekoliko reči u vidu presude - istog časa ovi mladi ljudi izrešetani su mitraljeskim rafalima. Kovčeg ispod kreveta Pet porodica je zavijeno u crno, a lelek majki i sestara odjekivao je u tri sela. Izrešetana tela Matijevića, Stevlića i Todorovića predali su rodbini da ih sahrane, dok su zlikovci odvukli tela Bajića i Dostanića daleko od sela i zakopali u vrbacima pored Morave. Nije im bilo dovoljno što su ih lišili života, nego su nastojali da im se ni za grob ne zna. Tek posle sedam godina rodbina je nekako saznala za tajnovite rake, pa je noću, krišom, uspela da pokupi njihove kosti i prenese u selo. U malom kovčegu Dostanići su ispod kreveta čuvali kosti svoga sina, a Bajić je krišom sahranjen u dvorištu porodične kuće. NJegova nesrećna majka samo je noću, kad je niko ne vidi, palila voštanice na grobu svoga sina. Majka najmlađeg iz ove grupe Milovana Todorića, čija je supruga bila pred porođajem, skinula je sa svoga sina koporan i košulju i onako krvave i probušene mecima čuvala sve do svoje tragične smrti - ne mogavši da preboli sina, izvršila je samoubistvo.
Kako je Živan uvredio Broza
Čuveni džokej iz Zvečke kod Obrenovca osuđen je na smrt zato što je svog konja nazvao Titovim imenom Na omanjem proplanku, oivičenom mladim hrastovim stablima, na imanju Pantelije Ćirića, kome je Momčilo Stevlić ujak, sveštenici Slobodan Ilić i LJubiša Janković osveštali su spomenik. Ovom činu prisustvovalo je oko 250 duša iz okolnih sela i Čačka - upaljeno je na stotine voštanica. LJudi su se prisećali ove tragedije. Spomenik u obliku velikog krsta, brušen od čuvenog požeškog kamena, uradio je Slavko Bralović, kamenorezac iz sela Kamenice kod Pranjana. U središnji deo kamenog krsta ugrađena je mermerna ploča sa fotografijama i imenima stradalnika. Poruka na spomeniku ovako glasi: „Rafali iz mitraljeza, napunjeni i mržnjom, ugasiše živote. (ređaju se imena). NJihova smrt opomena je živima: da ne zaborave, da se ne ponovi. Nestali iz života 10. novembra 1945. godine, oživeli u sećanju 10. novembra 1998. godine“. Kamenorezac Bralović učinio je još jedan nesvakidašnji gest: smatrajući i sebe dužnikom ovim nevino pobijenim ljudima, naplatio je samo onoliko koliko su koštali kamena gromada i mermer - za svoju rukotvorinu nije uzeo ni dinar. Tome zahvaljujući, ostatak novca utrošen je da se uredi prilaz spomeniku - podignute su betonske stepenice. Za ono što je preostalo nabavljeno je pet sadnica borova, koji su zasađeni oko spomenika i tako simbolizuju mlade izdanke ideje o slobodi za koju su pali ovi mladi ljudi. Uvek se nađu pregaoci Ideja za ovaj spomenik potekla je od braće Stevlić, Joviše i Radoša, koji žive u Americi, a poreklom su iz ovih krajeva i u rodbinskim vezama sa Momčilom Stevlićem. Ideja je, međutim, stara nekoliko godina i sasvim je izvesno da se ne bi pretvorila u vidljivo delo da nije bilo velikog pregaoca Miroslava Kostića. Godinu dana je ovaj uporni čovek, smatrajući i sebe dužnikom, obilazio rodbinu pobijenih, uveravajući ih da je poslednji čas za podizanje spomenika. Ponegde je nailazio na ćutanje, ponegde na tiho šaptanje, ponegde, bogme, i na strah izazvan pitanjem: kako će reagovati vlast i šta će na to reći potkazivači i saučesnici u ovom zločinu. Sve ovo svedoči da onaj strah, koji je u narodu posejan dolaskom komunista na vlast, još traje. Ovaj spomenik govori o pokošenoj srpskog mladosti i ubicama koji počiniše najveći greh. Oni su uzimali pravdu u svoje ruke, oni su bili sud, porota, tužilac, svedoci, ubice. Narod to nije zaboravio. Žrtve neće u zaborav, neće u zaborav ni Živan Lazarević, po zanimanju džokej, rođen u selu Zvečka kod Obrenovca. Bio je, odmah da kažem, omiljena ličnost u robijašnici Sremske Mitrovice: bio je sa sela, ali je, u stvari, bio gospodin. Gospodin Džokej. Po imenu ga je malo ko znao. Svi su ga poštovali, cenili, voleli. Umeo je i da pripoveda, pa su se ljudi okupljali željni da čuju njegovu reč. Imao je Džokej konje čiste arapske rase po kojima je bio poznat među ljubiteljima konjskih trka ne samo na Carevoj ćupriji u Beogradu, nego i na drugim hipodromima, kojih je bilo dosta u Srbiji. Konjske trke bile su organizovane i na seoskim vašarima, ali Džokej nije
mnogo mario za njih - za njega je Careva ćuprija bila najveće i najsjajnije trkalište. Omalen, mršav, sam je jahao svoje konje, iako su ga mnogi džokeji molili da im ustupi svoja dva galopera ne bi li se i oni proslavili i bili okićeni peharima i lovorovim vencem. Trajalo to sve do rata i nemačke okupacije zemlje u aprilu 1941. godine, kada je sve zamrlo i kada se zlo nadvilo nad svakom srpskom kućom. Džokeja i njegove konje niko nije dirao. Tutnjali su okupatorski vojnici kroz Obrenovac, prolazili kroz Zvečku, ali u kuće nisu zalazili. Seljaci su obrađivali svoje njive, a Džokej je u prvim večernjim satima izvodio na livadu svoje konje u šetnju. Negde sredinom juna prve ratne godine, u rano jutro, dvorište Živana Lazarevića, džokeja i vlasnika trkačkih konja, ispuni graja. Kad je pogledao kroz prozor, ugledao je naoružane ljude uglavnom u vojničkoj i seljačkoj odeći i sa kokardama na kapama. Vođa ovih četnika, koga su zvali Zeka, zaputio se prema štali. U dva-tri skoka, vidno uplašen, stvorio se Džokej. Čim je u štali ugledao konje, komandant Obrenovačkog četničkog odreda zapovedio je: -Sedlaj! U taj mah čuo se Džokejov molećivi glas: -Gospodine komandante, kao Boga vas molim, nemojte mi uzimati konje. Konji su moj život. Oni su mi sve što imam, sva moja imovina. Budim se noću u strahu da pada kiša i da mi zasipa konje. Nosim ćebe kojim se pokrivam da zaštitim njihove sapi. Vodim veću brigu o njima nego o sebi. Sedlaj! - umesto bilo kakvog odgovora ponovo je odjeknula zapovest komandanta Zeke. NJegovi naoružani pratioci pogledaše u Džokeja, dajući mu znake da odmah ispuni zapovest. I Džokej je to učinio za nekoliko trenutaka - osedlanog konja priveo je komandantu. Mislio je da će se na tome završiti, pomirio se sa sudbinom da će ostati bez svog omiljenog konja, ali je sve to pravdao ratnom nesrećom. Zamalo se, međutim, nije onesvestio kad je čuo zapovest da osedla i drugog konja i kada je primetio nervozne pokrete mladih četnika. Za tili čas je osedlao i drugog konja, ali ga nikome nije priveo, uskočio je u sedlo i izgovorio reči kao da se zaklinje: -Ovog ću samo ja jahati! Okovali ga u Valjevu Tako je sredinom juna 1941. godine Živan Lazarević, džokej i vlasnik dva rasna konja galopska s kojima je osvajao pehare i druge nagrade otišao u četnike. I ostao do aprila 1945. godine, kada je, oboren tifusom, negde između Foče i Kalinovika, pao komunistima u ruke. U međuvremenu je Džokej učestvovao u mnogim bojevima sa Nemcima sa ustašama u Bosni i Hercegovini, sa muslimanima iz zloglasne muslimanske Handžar divizije, koja je uglavnom bila pod nemačkom komandom, sa Brozovim partizanima koji su se koristili nemačkom okupacijom da bi izvršili državni prevrat u Srbiji. Džokej je, uzgred da napomenem, učestvovao u oslobođenju Loznice, u napadu na Šabac, Krupanj i druga naselja u Rađevini, u Podrinju i Mačvi. Bio je, zahvaljujući ličnoj hrabrosti i brzom konju, kurir, raznoseći poruke štabova pojedinim komandantima. Bio je veseljak, umeo je da se našali više na svoj nego na tuđi račun. Na jednom seoskom
vašaru blizu Valjeva projezdio je na konju - voleo je da narod gleda njegovog brzog konja koga je u međuvremenu naučio raznim bravurama kao što je ona o propinjanju na zadnje noge. U tim trenucima, dok je narod gledao u njega, umeo je blago da ošine konja i vikne: „Đi-ha, Tito!“ Ponovio bi tu „bravuru“ nekoliko puta, na opšte zadovoljstvo meštana. Nešto kasnije će Džokeja ta duhovita igra s konjem zamalo koštati glave. Smrtna kazna za zločinca Kad se našao u valjevskom zatvoru, Džokeja su, kao opasnog četnika, okovali i držali pod stalnom prismotrom. Oznaši su dugo tragali za njegovim „zločinima“ - obilazili sela i gradove, raspitivali se kod seljana i građana, pripremajući tako spisak njegovih nedela koja će uneti u optužnicu. I našli su. Našli su svedoka „strašnog zločina“, dotad neviđenog u ratu, koji je spreman da pred „narodnim sudom“ ispriča kako je ovaj zločinac „jahao“ maršala Tita, zapravo kako je svog konja nazvao tim imenom. Džokej se spokojno ponašao pred komunističkim sudom u Valjevu, naslušao se priča o pogubljenima, o nekom sudiji Jeremiću koji je izricao samo smrtne kazne. Džokej se nije ni sećao onog vašara u selu blizu Valjeva, ni one „bravure“ s konjem, ni onog uzvika, ni seljana koji su ga veselo pozdravljali. Sve je on već ranije ispričao šta se zaista zbivalo: kako je postao četnik, ko mu je mobilisao konja, u kojim je borbama učestvovao, kako su mu konji stradali u ratu, kako je zaražen tifusom, zatim kako su ga kao zločinca okovali u valjevskom zatvoru. Sve je pominjao, samo ne onaj vašar, a u tom prećutkivanju sudija je video njegov zločin. -Pričaj nam malo o vašarima na kojima si bio - pozvao ga je sudija Jeremić. - Na njima si se junačio, svom konju davao si imena nekih naših velikana. -Možda, mada ja ne mogu da se setim nijednog velikana. Ja sam po prirodi šaljivdžija. Volim da se našalim. -Ponekad šala i glavu može da skine! - rekao je sudija Jeremić i naredio da uvedu svedoka. U sudnicu je ušao omalen čovečuljak, pogrbljen, lica kao spečenog, nesigurnog koraka. Gužvao je šajkaču. Kad je prolazio pored optuženog, dlanom je zaklonio lice i pogled. Sudija je brzo prešao na ispitivanje. -Poznaješ li optuženog? - pitao je sudija Jeremić. -Mnogi znaju ovog zločinca! - odgovorio je svedok. -Ipak, pogledaj ga i kaži da ga sigurno poznaje. -Ma, poznajem ga i bez gledanja. Takvi zločinci se jednom vide i pamte celog života. -Pa, ispričaj nam neke njegove zločine - podstiče svedoka sudija Jeremić. -Ispričaću njegov najveći zločin - brzo prihvata svedok. I priča događaj zapamćen na onom vašaru kada se konj propeo na zadnje noge i kada je njegov jahač konja nazvao Titom, što je, po mišljenju svedoka, najveći zločin. Da je najveći zločin, mislio je i sudija Jeremić, pa je, po svom običaju, Živana Lazarevića, džokeja po zanimanju, iz sela Zvečka kod Obrenovca, osudio na kaznu smrti - streljanjem. Presuda je propraćena aplauzom i radosnim povicima da će jedan „četnički zlikovac“ svojom glavom platiti zločin koji je počinio. A većeg zločina nije moglo biti od uvrede
Josipa Broza Tita! Živan Lazarević, ipak, nije streljan jer je neko u Vrhovnom sudu zaključio da zbog pomenute uvrede ne treba čoveka streljati, nego ga osuditi na 20 godina robije s prinudnim radom! Ali ni te godine surovog robijaškog života nisu mogle da slome duh džokeja Živana Lazarevića. Pisac ovih redova dobro je poznavao džokeja - delili su, dugo godina, tamnički prostor u Sremskoj Mitrovici. Danas se u Srbiji, po nalogu Evropske unije i drugih međunarodnih institucija, zagovara rehabilitacija žrtava komunističkog terora. Pojedini sudovi brzo donose nove presude kojima su ljudi proglašavaju nevinima, pa se brišu iz evidencije osuđenih. Ko će da rehabilituje džokeja Živana Lazarevića? Ko je, pitanje je, kriv što je on izdržao 20 godina robije. Šta je s njegovim sudijom Jeremićem, šta je s onima koji su ga okovali u valjevskom zatvoru? Ako je džokej Živan Lazarević nevin, ko je kriv za njegovu 20godišnju tamnicu?
Čuvati čast i obraz kao svetinju Šiptar Dželjadin bio je ovlašćen da ponižava zatvorenike, vređa, maltretira, premlaćuje... Bog šalje signale Ovo je nastavak priče o Živanu Lazareviću, džokeju po zanimanju, koji je bio miljenik cele robijašnice u Sremskoj Mitrovici. Svi su ga upoznali i svi su ga poštovali ne samo zbog njegovog poštenja i nepokleka pred komunističkom silom koja je raznim sredstvima pokušavala da slomi volju izgladnelih i izmučenih zatvorenika. Bilo je, istina, ljudi koji nisu mogli da se odupru toj torturi, pa su pristajali na saradnju sa zatvorskom Udbom na čijem je čelu bio zloslutni Radovan Marković, ali džokeja niko nije mogao da navede da izgubi obraz i čast. Bio je veoma duhovit i uvek spreman da napravi šalu na svoj račun, mada je ponekad u tim šalama bilo žaoka koje su se zabadale u one koji su predstavljali vlast. Tako bi džokej na pitanje ko ga je doveo u robijašnicu ovako odgovarao: konji! Konji su krivi za ovo moje mučenje. On je govorio istinu: da nije bilo konja, onih trkačkih, koje su mu uzeli obrenovački četnici, verovatno ne bi krenuo s njima i ne bi se našao na udaru komunističkih šumskih zakona. Drugim rečima: ne bi bio osuđen na 20 godina robije. Više od četiri godine bio sam u istoj sobi sa džokejom, moj ležaj, ograničen na 10 ili 12 santimetara, bio je uz njegov, zajedno smo radili u ciglani, tako da sam znao mnoge detalje iz njegovog života. Nije u braku imao dece, pa je nas mlade koji smo sticali punoletstvo u robijašnicama, nazivao svojim sinovima ili sinovcima. Da objasnim ovu razliku od dva santimetara za ležaj - hoće li biti više ili manje zavisilo je od toga koliko će stotina hiljada robijaša da otpreme u rudnik Trepča u Kosovskoj Mitrovici, koliko stotina
hiljada na seču šume u homoljskim planinama, koliko stotina hiljada na probijanje Rugovske klisure iza Dečana, koliko na izgradnju autoputa Beograd-Zagreb (što se nigde ne pominje), a koliko stotina ljudi na izgradnju vila za komunističke funkcionere. Na tom prostoru moglo se leći samo na bok... Znao sam da je džokej bio osuđen na smrt, da su valjevskom Udbom tada drmali Jeremići, da im je reč smrt bila omiljena, da su se takmičili u ljubavi prema Josipu Brozu i mržnji prema Srbima, posebno onim Srbima koji su, kao što je to slučaj sa džokejom, vređali njihovog vođu i učitelja. A glavna tužba protiv džokeja bila je zasnovana na tome što je svog konja nazvao - Tito. Sudiji Jeremiću to je bilo dovoljno za smrtnu kaznu. Zamislite, drugovi, molim vas, na šta se usudio ovaj džokej iz Zvečke - zar on da druga maršala nazove - konjem! E, tu uvredu mora da plati glavom... Tako je glasila presuda: na smrt! Da je mogao, sudija Jeremić bi ga osudio na dvostruku smrt - nije mogao da nađe blažu kaznu za uvredu koju je naneo njegovom maršalu. Džokeja kao opasnog četnika okovali, stezale ga bukagije, ali on u zatvorskom krugu primeti zatvorenika s frulom, pa ga zamoli da zasvira kolo. Učini mi, prijatelju, rekao džokej, mene će za koji dan streljati, pa da me mine želja. Zasvirao frulaš, a džokej zaigrao kolo, okovi pukli, a najstariji seljak - zatvorenik rekao: „To ti, prijatelju, Bog šalje signale, ti nećeš biti ubijen!“ Dželjadin kao gospodin I, stvarno, dva dana kasnije stiže presuda Vrhovnog suda da mu se smrtna kazna zamenjuje za 20 godina robije! Tako se džokej obreo među prvim zatvorenicima u Sremskoj Mitrovici. Da nije imao presudu onog sudije Jeremića malo bi mu ko poverovao da je osuđen na smrt zato što je uvredio Josipa Broza. Džokej je, međutim, u šali govorio da je uvredio svoga konja dajuću mu, za trenutak, Brozovo ime... Ništa džokeja nije moglo da slomi, niti da razbije njegovu vedrinu. Čak ni ciglana - to najsurovije radilište na kome smo padali od gladi i umora. Mi smo kopali zemlju i ubacivali je u male vagone koje je do uginuća vukao konj koga smo zvali Paša, druga grupa je pravila cigle i slagala ih u bankine odakle su posle sušenja ubacivane u pećnicu zvanu ringlov i otuda vrele, golim rukama ili u pocepanim rukavicama vađene, i ručnim kolicima prevožene na određeno mesto. Robijašnica je trgovala ovim ciglama, bile su veoma tražene, pa se u ciglani radilo u smenama. Da ne opisujem sada kako smo mi mladi, nenaviknuti na bilo kakav fizički napor prolazili na ovom mučilištu. Padali smo, prevrtali kolica i bili izloženi bičevanju čuvara Dželjadina. Ovaj šiptarski krvnik bio je ovlašćen da nas ponižava, vređa, maltretira, bije... Žalbe na njega upravnik robijašnice Dušan Milenović nije prihvatao. To je njihovo bratstvo i jedinstvo. Dželjadin se bio naročito okomio na džokeja: izazivao ga je na svakom koraku, nastojeći da ga dovede u nepriliku u kojoj bi rekao nešto što ne treba. Dželjadin je bio podmukli provokator. Dok smo kopali zemlju za ciglu, Dželjadin je stajao i govorio džokeju: - Šteta što te ja ne uhvatih 1944. ili 1945. godine. Možeš da zamisliš šta bih ti radio... -A šta bi mi to radio? - upustio se džokej u ovu opasnu igru. - Baš me zanima, gospodine
komandire. (Zamislite izraz džokejevog lica u trenutku kad je ovog osionog Šiptara morao da oslovi sa gospodine komandire). - Pa, ubio bih te kao pas! - požurio je Dželjadin sa odgovorom. - Bez milosti, bez ispitivanja, odmah, na licu mesta! - E, moj gospodine, moj gospodine, da si ti mene tada video ti bi se od straha uneredio... Keserovići da pomru od gladi Kožnjaci zapretili rođacima da će biti obešeni ako se usude da prehrane petoro maloletne dece Dželjadinu je samo to trebalo, bilo mu je i to dovoljno da podnese prijavu protiv džokeja u kojoj može da navede da je bio opasan jer bi se uneredio svaki komunista da ga je tada video. Dželjadin je znao da mu ta prijava ne vredi mnogo jer nema svedoka koji će to da potvrdi - nijedan robijaš ne bi ni po cenu surovog mučenja pristao da svedoči protiv džokeja. Toga su bili svesni i džokej i Dželjadin. Dželjadin, međutim, nije odustajao od zle namere, pa je sutradan doveo svog kolegu policajca, Perića, koji je bio gori i od najgoreg Šiptara... Znali smo da će se provociranje nastaviti, da je Dželjadin doveo svedoka, pa smo šapatom molili džokeja da bude na oprezu, da se ne upušta u razgovor, a ako ne bude mogao da odoli da izmeri svaku reč pre nego što je izgovori. Džokej se samo smeškao kao neko ko je siguran da neće nasesti komunističko-šiptarskim provokacijama. Ponovila se jučerašnja scena, ponovo je Dželjadin izgovorio one opake reči šta bi uradio džokeju četniku da je njemu pao u šake... - Šta bi mi uradio? - upitao je džokej prihvatajući ovu provokaciju. - Rekao sam ti već. Ubio bih te kao psa! - cerekao se Dželjadin pomišljajući kako je uhvatio u zamku jednog opasnog četnika kome bi se moglo ponovo suditi. Mi smo strepeli od džokejovog odgovora i već pomišljali kako ga vode u izolaciju u kojoj će najpre, po običaju, biti mučen i izgladnjivan, a zatim s nekom novom optužnicom biti izveden pred komunistički sud. Našu mučnu neizvesnost prekinuo je džokej svojim pitanjem: - A šta misli, šta bih ja tebi uradio? Zbog konja dvadeset godina robije - Šta? - jedva je dočekao i Dželjadin i onaj nesrećni Perić koga je Šiptar Dželjadin poveo kao svedoka, ne samo svedoka pred zloglasnim Milenovićem, nego svedoka pred sudom... Džokej se, međutim, poigravao sa glupim Dželjadinom i onim još glupljim Perićem odugovlačio je sa odgovorom. Džokej je, bar naizgled, bio spokojan, Dželjadin nestrpljiv. Pa pita Dželjadin džokeja: - Šta reče? Šta bi ti meni radio da si me uhvatio kao partizanskog vojnika.
- Pustio bih te! - rekao je smireno džokej. - Pa ti sada vidi čija je politika bila bolja! Smrt je bila brža To je bilo sve što je džokej rekao. Dželjadinu i njegovom pratiocu Periću nije se ukazala prilika da tuže džokeja, kao opasnog četnika, kao ubicu koji bi rado lišio života i ovog Šiptara, ovog Dželjadina koga je komunistička vlast izabrala da bude gospodar života i smrti u ovoj robijašnici - mučilištu za one časne, uspravne, dostojanstvene ljude čija je krivica bila u tome što su se suprotstavljali zavođenju diktature... Nekako u jesen 1965. godine čuo sam da je Živan Lazarević, džokej iz sela Zvečke kod Obrenovca pušten iz robijašnice. Posle 20 godina surove robije. Izdržao je do poslednjeg dana. Nije džokej nikoga ubio, nije nikome ništa oteo, nije nikoga tukao, on je samo svoga konja, svog rasnog, trkačkog konja, na jednom seoskom vašaru nazvao imenom Tito! Nije se time džokej zamerio ni Hrvatima, ni Slovencima, ni Makedoncima, ni Šiptarima zamerio se najviše Srbima, komunistima iz Valjeva, Jeremićima, koji su mu za to „strašno delo“sudili i osudili ga na smrt, nastojeći da mu odrube glavu zato što je svog konja nazvao njegovim imenom. Smetnuli s uma Jeremići i drugi da je taj njihov maršal ranije bio austrijski kaplar i da je u minulom ratu bio u onoj jedinici koja je na tlu Srbije, posebno u Podrinju i Mačvi počinila najveće zločine... I sad, reći će neko, bilo i prošlo! Ma jeste bilo, ali nije zaboravljeno, mada bi i ova vlast htela da sve bude zaboravljeno. Vlast bi da nam ubije pamćenje, ona bi da učini nemoguće - da izmiri dželata i žrtvu. Da bude: pobili, utamničili, osakatili, mučili, otimali imovinu i - nikom ništa! Bilo, pa prošlo! Ma neće tako biti, ne može tako biti, ne može zločin biti nagrađen, ne može zločin biti zaboravljen. Sada ova vlast, u koju su se ugurali i komunisti koji zauzimaju istaknute položaje, nudi neke rehabilitaciju žrtava komunizma. Ta rehabilitacija se brzo dobija tako što se žrtva proglašava nevinom i briše iz evidencije osuđivanih! U isto vreme, dok žrtve proglašavaju nevinim, ne pominju se imena komunista koji su im sudili. Čuvaju se imena sudija, egzekutora, naredbodavaca, batinaša, lažnih svedoka. Jednostavno se mrtvoj i još živoj žrtvi saopštava: ti si nevin, a šta te briga ko je kriv za tvoju smrt, za tvoju robiju, za tvoje muke, za pakao u koji su te smestili! Bog je svedok stradanja Može li tako? Ne može! Ni gospod Bog, koji je istinski i večiti svedok stradanja naroda i pojedinaca neće dozvoliti da žrtve padnu u zaborav. Bog je u svoje knjige upisao žrtve i među ljudima odabrao one kojima je zapovedio da upisuju imena žrtava komunističkog terora. Podsetnik: Gospode Bože moj, pomiluj me, ojačaj, osnaži, učini da moja nada ne bude prazna, nauči me kako da izađem iz velikog iskušenja, iz zamki koje mi postavljaju ovi bezbožnici. To te molim ja, Radovan, čiju svakodnevnu molitvu Tebi, nadam se, prepoznaješ... Istog dana kada je preplašena Veselinka sa decom stigla u selo, dođoše pred moju kuću i oni, kožnjaci. Trojica. Kožni mantili do zemlje. Čizme izglancane. A oni smoljavi, namračeni, zakrvavljenih očiju, bazde na rakiju. Umislili i oni da su sila, da sve od njih
zavisi. I život i smrt. Nisu mi poznati, nikad ih ranije nisam video. Po govoru bih rekao da su Ličani: Možda iz one Šeste ličke, one što je pevala kad je bila borba kod Drvara, Šesta lička spasila maršala. Pa se još kaže da je ta vojna jedinica trčala 24 kilometra bez predaha da bi ga spasla. A ni danas, posle tolikih otkrića, niko ne kaže kakva bi nas sreća zadesila da spasioci nisu bili tako brzi... Hrana ostavljena na groblju Pitaju me nešto što znaju: Šta mi je Dragutin Keserović, koliko ima dece, pa znam li koliko je on, Dragutin, zaklao dece, pa koliko je krvi prolio, pa koliko je zla Dragutin naneo našim narodima i narodnostima... Vidim ja, Gospode Bože, šta oni hoće. Njih je neko poslao da me upozore da ja uskratim svaku pomoć toj deci - da im ne pružim ni parče hleba. To oni hoće: da deca Dragutina Keserovića pukovnika Jugoslovenske vojske u otadžbini, koga su komunisti zarobili i osudili na smrt pomru od gladi. Da ih selo izoluje, da budu prezreni i osuđeni na lagano i bolno umiranje. Vidiš li Ti ovo, Gospode? To oni traže od mene, to oni od mene očekuju. Da i ja učestvujem u tom zlu, da kaznim nevinu decu. To oni očekuju i od meštana sela Stubline i sela Piromana. Rekli su mi bez okolišanja: ko im pruži koru hleba trebalo bi ga obesiti... Čuješ li ovo, Gospode? Obesiti onoga ko pruži parče hleba deci Dragutina Keserovića! A njih je petoro: tri kćeri i dva sina. Nijedno nije ni blizu punoletstva - Verica je, najstarija, pa Mladen, iza njega Đorđe, pa Nadežda i Milena. Kad je ostala bez oca Mileni bilo samo tri godine... Pa dobro, mislim, neka me ubiju, neka me obese, neka čine ono na šta su već navikli, neka unijaju bez suda, bez svedoka, ali ja ne mogu da dozvolim da deca pate, da gladuju. Zato se i obraćam Tebi, Gospode. Nauči me, otvori mi neki tajanstveni put do njih, i njima otvori put do mene, nade i hleba... Blagodarim Gospode što si mi put otvorio: ostaviću u ponoć torbu s hranom kraj velikog mermernog spomenika našem rođaku i naći pouzdanika da im to dojavi. Najbolje je da u to doba na groblje izađe Mladen, on je najsrčaniji... Nastavak priče preuzima Mladen Keserović: -Protutnjalo, prošlo, preguralo se, preživelo se, ostale rane i ožiljci... Rođaci nas održaše, ne dadoše da potonemo, da vidiš, more, pomogoše i meštani, zar da se, kažu, izlažemo riziku da nas Bog kazni što deca gladuju.. Strašno je biti sin ili kćer oca koga su komunisti proglasili za izdajnika! Pa još pukovnika Keserovića. Kad sam nekima od njih rekao da je moj tata sa svojim vojnicima oslobodio Kruševac i predao ga ruskim trupama koje su preko Dunava nadirale dublje u Srbiju, hteli su da me smrve iako mi je tada bilo samo 12 godina. Tako mali, govorili su, a ovoliko laže. Sve je, govorili su, oslobodio naš drug Tito...
Još traga za očevim grobom Kao i Tatjana Vasić, ćerka akademika Dragiše Vasića, tako i Mladen Keserović i njegova rodbina i danas tragaju za grobnim mestom Ne mogu da se požalim: niko iz naroda nije nam činio pakosti i smetnje, a neki su nam
pomogli da se koliko-toliko školujemo, da ne ostanemo duhovni bogalji. Da nije bilo ruskih vojnika možda bi nas u Kruševcu pobili. Šta su nam tada govorili neki Brozovi saborci ne može se ni navesti - psovke i pretnje smrću. Ruski vojnici bili su zahvalni našem ocu što su u grad ušli bez borbe, bez izginuća i sa velikim brojem zarobljenih nemačkih vojnika. Na balkonu jedne kuće, pozdravljajući tek oslobođene građane, govorili su ruski general i naš otac, pukovnik Keserović... Deca ne bi trebalo da ispaštaju grehove roditelja - oduvek se tako govorilo. Ali, komunističko vreme donelo je promene. Deca, dakle, u principu nisu kriva, osim ako nije reč o deci „narodnih izdajnika“, „saradnika okupatora“, „koljača“ - kako su nazivali svoje ideološke protivnike. Nismo mi bili jedini koje je vlast ponižavala i progonila. Šta tek da kažemo za nesrećnog Milana Kalabića, sina Nikolinog, koga su bezbožnici ubili u petnaestoj godini života... Šta je sve preturila preko glave Tatjana Vasić, kćerka književnika, akademika i ideologa Ravnogorskog pokreta Dragiše Vasića... Greh bi bio da ne pomenem vrle kćeri dr Stevana Moljevića - Mirjanu i Radmilu koje jedva izađoše iz komunističkog pakla. Šta bi tek bilo sa Dražinim sinom Vojislavom, pešadijskim potporučnikom, da je pao u komunističke ruke. Sekli bi ga na komade kao što su to učinili sa kaluđerom Jovanom Rapajićem, čija se beseda na Svetosavskom kongresu u selu Ba i danas pamti i prepričava. Pomagali mu dobri ljudi Pomišljao sam, još kao dečak, da ću, kao i moj otac, završiti Vojnu akademiju u Beogradu i da ću biti oficir, a ja sam postao šofer, pa i to zahvaljujući dobrim ljudima u vojsci koji su me prosto ugurali na taj kurs, obezbeđujući mi, tako, da zaradim za hleb nasušni. Bio sam profesionalni vozač 40 godina. Tako sam stekao penziju... Još nisam prestao da tragam za očevim grobom, iako mislim da samo Bog zna gde je ukopan. U tome se izjednačio sa svojim komandantom, generalom Mihailovićem i njegovim saborcima čiji su grobovi nepoznati. I danas, iako sam u poznim godinama, pamtim poslednji očev zagrljaj. Ništa nisam zaboravio... Hteli smo da ličimo na njih. Da ih sledimo. Da u svakoj prilici pokažemo jaku psihološku kičmu: da se ne savijamo pred komunističkom silom, da ne gubimo orijentaciju i cilj. Da znamo šta hoćemo i u istoj meri da znamo šta nećemo. Hoćemo, u prvom redu, slobodu za sve ljude, nećemo ničiju diktaturu, nećemo da ovom zemljom koju je Bog ukrasio neviđenom lepotom i raskošnim dobrima upravljaju prevaranti, probisveti i trgovci nacionalnim dobrima za koje ništa nije uzvišeno i sveto. Našli smo se u središtu časnih ljudi - mi, mladi, sa devetnaest ili dvadeset godina najviše smo verovali dr Stevanu Moljeviću koji je iza generala Mihailovića bio drugi na spisku optuženih pred Komunističkom partijom. Znali smo da njemu ne sudi vojni tribunal, njemu sude njegovi ideološki protivnici. Za nas je Moljević bio neprikosnoveni autoritet. Kad god je bio izolovan, kad bi se našao u mračnoj i uvek vlažnoj samici, mi smo za vreme šetnje inscenirali tuču. Dok su nas čuvari razvađali, jedan od mladih bi u njegovu ćeliju u prizemlju kroz rešetke i razbucanu mrežu ubacivao hranu. Nije bilo žrtve na koju nismo bili
spremni samo da bi mu ublažili patnje. Njegovo ujedinjeno srpstvo bio je i naš krajnji cilj... Hteli smo da ličimo i na protu Savu Bankovića - bio je vitez i u svešteničkoj odori i u robijaškoj sivoj odeći, s krstom u ruci i bez njega, nevidljivog, a li sa vidljivom istrajnošću u služenju Gospodu Bogu i rodu srpskom. Bio je stameni stožer oko koga su se okupljali svi kojima je bilo stalo do vere i nacije. Blage naravi, krotak, ali žestok u odbrani moralnih vrednosti srpskog naroda. Pisma su bila šifrovana S protom Savom često sam pričao, sa Moljevićem se dopisivao. Sada vi neupućeni mislite da je bio poštar koji je nosio pisma dr Stevanu Moljeviću u strogoj izolaciji. Poštansko sanduče bio je jedan poveći pljosnati kamen u krugu robijašnice koji je štitio prilaz cvetnjaku. Ispod tog kamena je, koristeći se neopreznošću stražara, naš pouzdanik ubacivao ili preuzimao poštu. Najpouzdaniji „poštari“ bili su Petar-Perica Jovanović i Dragan Topalović Gorolomac. Pisma su bila šifrovana, a u glavnim porukama bili su budući oblici državne zajednice sa izmenjenim granicama i sa dinastijom Karađorđevića na čelu. To se smatralo večnim dugom vođi Prvog srpskog ustanka Karađorđu. Bože, kakvi su to ljudi bili! Kao da su od čelika klesani, vrhunskom etikom ispunjeni, iskrenom molitvom obdareni, mekom dušom ukrašeni... Valjda su im zato i ovde lancima sputavali hod, okovali um, mislima odsekli krila - ne mogu preko visokih zidova. Ne jedna nego tri-četiri kompletne vlade mogle bi se sastaviti od ovih profesora, doktora nauka, inženjera, ekonomista, finansijskih stručnjaka, industrijalaca, umnih i otresitih srpskih domaćina, sveštenika vrsnih teologa... Od progonjenih i uhapšenih vladika i sveštenika moglo bi se sastaviti rukovodeće telo srpske crkve, a od visokih oficira - generalštab. Iz svake robijaške sobe sa 300 duša mogao bi se sastaviti parlament odgovornih i umnih ljudi. Nisu samo oni robovi, to su i njihova deca i žene njihove, majke i očevi, braća... Svi su na nišanu osione vlasti, svi su na ivici zatvora i smrti. Cela Srbija je jedna velika robijašnica, jer nad Srbijom lebdi ona Brozova pretnja da ona nema čemu da se nada, da za nju neće biti milosti. Mi smo već imali pozamašan robijaški staž kad je u tamnicu, vezan lancima, uveden dr Dragić Joksimović. Upravnik robijašnice, zloglasni Dušan Milenović, nije dozvolio da mu skinu lisice - hteo je da tog „zločinca“ robijaši vide vezanog. Nađemo mu je mesto u trećoj zgradi na spratu u sobi br. 2. Tu se već gušilo više od 300 ljudi, najviše „dražinovca“. Niko se nije obradovao pridošlici sve dok se nisu uverili da je to glavom i bradom dr Dragić Joksimović, branilac generala Draže Mihailovića pred montiranim sudom Komunističke partije. Svi smo znali da generalu ne sudi nezavisni sud, nego CE-KA. Za Dragićeve najuzbudljivije delove odbrane čuli smo iz priče i pera dr Stevana Moljevića u onim listićima ispod kamena Moljević je ukratko opisivao kako se ko držao pred komunističkim sudom. Divio se Dragićevoj smelosti da ovaj sud, kome se žurilo da što pre usmrti generala Mihailovića, izvrgne ruglu i podsmehu, da ga javnosti prikaže kao razbojničku družinu koja se dočepala vlasti i hita da poskida mnoge srpske glave. Brilijantna odbrana
Da ih je dr Joksimović svojom briljantnom odbranom ujeo za srce najbolje se videlo po Brozovoj izjavi u govoru na Cetinju da je Dragić Joksimović reakcionar i zastupnik tuđih interesa. Broz je ovo rekao onog dna kad je izrečena presuda generalu Mihailoviću. Bio je to u stvari mig Udbi da na svaki način spetlja Joksimovića. Znalo se pravilo: Broz okom, srpski komunisti skokom. Broz spusti prst, srpski komunisti podignu nišan. Broz podigne prst, srpski komunisti ospu rafal. U Srbe... Dragić je uhapšen sa grupom istomišljenika koji su, kako se navodilo u optužnici, na slavskoj večeri klevetali narodnu vlast, proricali joj brzi slom, ogovarali najvećeg sina naših naroda i narodnosti... Istraga je trajala više od godinu dana - nije tu, razume se, imalo šta da se istražuje, sve je već bilo montirano, ali je u tako dugoj istrazi Dragića trebalo izgladnjivati, maltretirati, ponižavati, lišavati vazduha. Iz časa u čas ugrožavati njegov život.
Vojvodin sin lažni svedok Mišićev sin, major Aleksandar, žrtvuje glavu da bi zaštitio Dražu, mlađi sin Vojislav svedoči i protiv Draže i protiv brata Posledice torture po beogradskim zatvorima bile su vidljive - fizički je bio slabašan, ali je zato duhovno bio veoma jak. Govorilo je da je zadovoljan što je među svojima, među utamničenim Srbima, i da je bezbožnicima lako da vladaju kad su utamničili polovinu Srbije. Nama, užičkoj grupi srpske omladine, izricao je pohvale zato što nismo ropski prihvatili komunističku diktaturu... Bio je, kažem, dosta slabašan, pa ga nisu izvodili na fizičke radove, ali smo mi, kad su nas u popodnevnim satima vraćali sa ciglane, na kojoj su nas iscrpljivali i tukli korbačem, upadali u njegovu zbirnu sobu u kojoj je ležao na slami. I gotovo uvek bi mu ponešto doneli: baren krompir, šećernu repu, koren kupusa, klip kuvanog kukuruza, šaku šljiva, paradajz. To su nam krišom doturali naši robijaši koji su radili na zatvorskoj ekonomiji. Poneko bi iz paketa od kuće odvojio parče kolača ili slane pite i nosio Dragiću. Hteli smo da mu i na taj način ukažemo poštovanje i zahvalnost. On je sve ove darove odbijao govoreći da je nama, mladima, sve to mnogo potrebnije. Bio je blagodaran Gospodu Bogu i svojim kolegama iz Advokatske komore koji su ga privoleli da se prihvati odbrane generala Mihailovića. A branio ga je muški, i više od toga, viteški, ne mareći za posledice s kojima će se ubrzo suočiti. To što je on sasuo u lice i tužiocu i sudiji niko nije rekao ni pre njega, ni posle njega. Poznati advokat dr Stevan Moljević, koji je na optuženičkoj klupi sedeo do generala Mihailovića, bio je zapanjen pameću, logikom, smelošću kojom je Dragić branio prvog gerilca u okupiranoj Evropi... Pale žita i arhive Rekao im je da oni koji pljačkaju i ubijaju srpske domaćine, koji pale žita i arhive, pucaju u nevine srpske žandarme, ruše seoske propuste i mostove - nisu vojska nego razbojnička družina. A oni koji u naseljenom mestu iz prikrajka, iz zasede, ubijaju jednog nemačkog
vojnika da bi potom Nemci ubili 100 Srba - nisu oslobodioci nego ubice sopstvenog naroda... Dragić nam je govorio da je general Mihailović mučen i drogiran, da su komunistički inkvizitori uspeli da od razumnog čoveka čuju reči koje može da izgovori samo neko ko je na ivici ludila. Pamti se Vukosava Dragić je pominjao mnoštvo imena svedoka koji su davali pečat ovom montiranom procesu. Nas je posebno zanimala žena po imenu Vukosava. Na nju su, izgleda, računali i tužilac i odbrana. Prema Moljevićevom i Dragićevom kazivanju Vukosava je bila sa sela, bistra i otresita, govorljiva žena srednjih godina, koju je Ozna pripremala da bude lažni svedok protiv generala Mihailovića. Šta su joj sve obećavali! Kuću u Beogradu, mesto upravnice škole ili obdaništa ... ako odbije onda će je osakatiti strujnim udarima, tući mokrim konopcima, oterati na robiju... Izgledalo je da je Vukosava pristala da „sarađuje“, a niko nije slutio da će se naizgled mirna Vukosava pretvoriti u vuka i da će im zadati grdne muke. Čim su je pozvali u sudnicu i čim je ugledala Mihailovića oslovila ga je sa gospodine generale. Na to je predsednik suda Josif Malović skočio sa stolice i upozorio Vukosavu da on nije ni gospodin ni general već optuženi i da ga samo tako može oslovljavati... Vukosava je uspela da vikne da je general optužen od komunista, a ne od nje i srpskog naroda, što je izazvalo veliku buku u sudnici - skočili su prerušeni oznaši i milicioneri tražeći kaznu za svedoka Vukosavu Trkuljac. Šta je na kraju bilo sa Vukosavom nisu znali ni Moljević ni Joksimović - sećali su se samo da je silom izgurana iz sudnice. Ostala je u njihovom pamćenju kao svetao lik u surovom vremenu kada se ljudska čast svirepo gazila, a srpska krv nemilice prolivala... Malo se zna da je jedan drugi svedok svojom pojavom i svojim krivokletstvom oduševio i tužioca i sudije i vešto odabranu u pripremljenu publiku. Bio je to Vojislav Mišić, sin slavnog vojvode Živojina Mišića. Čak i oni koji su po pozivu ispunili sudnicu i time se obavezali da svaku reč tužioca i suda proprate aplauzom, oni koji su odani režimu bili su iznenađeni njegovom pojavom, čudeći se otkuda da se vojvodin sin nađe u delu optužnice. Pogotovo što se znalo da je njegov rođeni brat major Aleksandar Mišić izgubio glavu štiteći u to vreme pukovnika Mihailovića. Draža se u jesen 1941. godine zatekao u kući majora Mišića u Struganiku u času kad su Nemci, dobro obavešteni, opkoljavali kuću. Draža je, da ne bi bio zarobljen, žurno izašao na sporedna vrata i utekao u šumu, a major Mišić i major Ivan Fregl potrčali u susret Nemcima... Major Mišić je na nemačkom jeziku vikao da je on Mihailović u šta su Nemci, u pravi mah, poverovali. Prevara je otkrivena, pa su i major Mišić i major Fregl streljani. Ostala je nedovršena i neproverena priča da su Nemci izrazili žaljenje što streljaju čoveka u čijim je venama polovina nemačke krvi. Znali su da je njegova majka Lujza Nemica. Nastavak te priče kaže da je major Mišić na to uzvratio da je bio ranjavan i da je iz njega istekla nemačka krv. Ostala je samo srpska... Njegov mlađi brat Vojislav, agronom po struci, u početku se pridružio Dražinim vojnicima i oficirima tražeći od njih da mu daju komandu bar nad četom. I njegov brat major i drugi oficiri znali su da nema nikakva iskustva u taktici i komandovanju, pa je odbijen. Osim toga
znalo se da živi raskalašno, uživajući u slavi oca i brata. Vojislav je, valjda iz inata, ponudio svoje usluge partizanima, a oni, vešti u propagandi, govorili da je sin vojvode Mišića komandir partizanske čete... U tom svojstvu Vojislav Mišić se pojavio kao svedok optužbe protiv generala Mihailovića. Da li je bio ucenjen ili zavaran krupnim obećanjima ne zna se, ali se zna da je zagazio u klevetu i greh optužujući i svog mrtvog brata i generala Mihailovića. Govorio je da je Draža predao Nemcima nekoliko stotina zarobljenih partizana i da je on lično bio u zarobljeništvu kod Draže, ali da je uspeo da pobegne. General Mihailović rekao je svedoku u lice da ne govori istinu. Ređaju se mučna pitanja Dve godine kasnije Vojislav Mišić je na svojoj koži osetio surovost bića Brozovih sledbenika - da li je to zaista bio ili je nabeđen tek kao zakleti staljinista odveden je na Goli otok na kome je jedva preživeo svakodnevnu torturu. Po izlasku iz tog zloglasnog logora neko vreme je bio bez posla da bi se neko od moćnika sažalio na sina vojvode Mišića i zaposlio ga u gradskom zelenilu da brine o beogradskim parkovima. Ni branilac Dragić Joksimović nije uspeo da ovog klevetnika pred sudom vrati na put časti i dostojanstva na kom su istrajavali i njegov otac i njegov brat. A junak i mučenik naše mučne priče, dr Dragić Joksimović, čije je ime i prezime javno pominjao Josip Broz, dajući signal Ozni za njegovog progon, ostao je do kraja života odan istini, koju je voleo i pravdi koju je zastupao. Uprava robijašnice, posebno šef zatvorske Udbe Radovan Marković, koji je noću smišljao koja zla da nanese robijašima, iz dana u dan ubrzavao je njegovu nesreću. U letnjem periodu Dragić se gušio bez vazduha i lekara, lekova nije bilo, a od paketa koji su stizali od porodice stražari su otimali ono što je bio najbolje. Sa Dragićem je u istoj sobi bio kraljevski namesnik dr Radenko Stanković, ali je on bio šlogiran, pa ni sebi nije mogao da pomogne. Jedne sparne večeri, mislim da je bio kraj avgusta 1951. godine ugasio se život doktora pravnih nauka Dragića Joksimovića. Završio se život Dražinog branioca pred sudom Komunističke partije. Pet godina posle generalove nasilne smrti. Generalu je bila 53. godina života, Dragiću pedeset osma... Udba je u robijaškoj stolarskoj radionici imala nekoliko mrtvačkih sanduka u rezervi, tako da se nije gubilo u vremenu. Svi robijaši do kojih je doprla vest o smrti Dragića Joksimovića poskidali su kape i pomolili se Bogu za pokoj duše ovog nenadmašnog viteza pravde. Dragić je bez ijednog obeležja ukopan na robijaškom groblju u obližnjem selu Laćarku. Njegovoj rodbini nije dozvoljeno da ga prenese u Beograd dok mu ne istekne trogodišnja robija. Vreme prolazi, ali ostaju rane i ožiljci. Ostala mučna pitanja i za generacije koje dolaze: može li? Pobili stotine hiljada, utamničili milione ljudi, osakatili desetine i desetine hiljada, strahom oterali u svet milione ljudi nema zemlje na svetu koju Srbi nisu potrusili svojim kostima i nema mora na svetu koje Srbi nisu zalili svojim suzama; opljačkali stotine hiljada srpskih porodica i - nikom ništa! Može li? Naše Visoke Dečane pretvorili u političku školu „Josip Broz Tito“ i - nikom ništa!
Može li? Monaha iz ove svetinje Gavrila Kovačenu, koji se pobunio protiv ovog nasilja, vezali i otpremili u robijašnicu Sremske Mitrovice gde je ubrzo umro i - nikom ništa! Može li? Našu svetu Gračanicu pretvorili u krvavu tamnicu u kojoj je lomljena kičma onim Srbima koji za bratstvenike ne prihvatiše dojučerašnje baliste i fašiste i - nikom ništa! Može li? Srpski komunisti su na opšte zadovoljstvo Šiptara srušili srpski pravoslavni hram u Đakovici i na temeljima tog hrama podigli javni klozet i - nikom ništa! Može li? Oglasi-prepreka zaboravu Doveli Srbiju na ivicu najdubljeg ponora i - nikom ništa! Može li? Usmrtili, mnoge na svirep način, oko 400 srpskih sveštenika i monaha i - nikom ništa! Može li? Na Bukulji, kod Aranđelovca, groznom smrću umorili mitropolita crnogorsko-primorskog Joanikija Lipovca i - nikom ništa! Može li? Ne zna se po imenu ko ga je usmrtio, ali se zna da je Brozov general Peko Dapčević cetinjskom manastiru vratio njegovo vladičansko znamenje uz reči: „Vraćamo vam panagiju ovog razbojnika“. Svetozar Vukmanović Tempo, Brozov general, ubi rođenog brata Luku, doktora teoloških nauka i - nikom ništa! Može li? To što nije povukao oroz ne smiruje njegovu savest i ne umanjuje njegovu odgovornost pred Bogom. LJubica Purić, protina kćer iz Nove Varoši, bivša predsednica Matice iseljenika Srbije, kao pripadnik mračne ideologije, ubi rođenog brata Dušana koji tek što beše završio prava i tek što se upisao u četnike. Milka Minić, koju šabački časopis Most često pominje kao krvožednog ubicu, ubi svoga brata, takođe Dušana, zato što je radio u novinama za vreme okupacije, iako se on nije bavio politikom i - nikom ništa! Može li? Kovačevići, u Grahovu, ubiše svog oca Petra, plemenskog kapetana, kome je kralj Aleksandar dodelio penziju za velike zasluge i tako se upisaše u crne knjige oceubica. I nikom ništa! Može li? Miljenici režima Može! Ko puca u čelo Gospoda Boga, čovek mu ne znači ništa. Ni otac, ni stric, ni brat. Braća Kovačević su, koliko znam, narodni heroji. A kako ne bi bili Brozovi heroji kad su ubili oca! Pobili, utamničili, osakatili, oterali u tuđinu, opljačkali kuće, vile, stanove, zadužbine, placeve, trgovine, zemlju, fabrike, mlinove, vinograde i - nikom ništa! Može li? Može, ali samo u nesrećnoj zemlji Srbiji! Sve se pamti, sve se zna, sve je u sećanju i zapisana. Ostali su tragovi. A život nije ništa drugo do ono tiho, naizgled nevidljivo, tkanje vremena. Ono što život izatka - trag je o nama. Po tragovima će nas pamtiti, po tragovima će nas tražiti. Ne stignu li nas, naći će naše potomke. NJima će reći kakve smo tragove ostavili za sobom. Šta bi sve danas neki ljudi dali kad bi mogli da izbrišu svoje dojučerašnje tragove! Bili bi srećni kad bi bar grom udario u arhive, u tajna skloništa, u biblioteke, pa i u knjižare, kako
bi u plamenu nestali njihovi pogani rukoradi, njihovi doušnički izveštaji, njihove ulizičke biografije, karakteristike koje su neumorno ispisivali drugima, podvlačeći crvenom bojicom ko je nesiguran, sumnjiv, koga bi trebalo pratiti, hapsiti, progoniti. Sada su oni preplašeni, sluđeni, boje se da će biti otkriveni. A možda su se lepo „udomili“ u stranci, u parlamentu, u vladi, u ministarstvima, upravnim odborima raznih ustanova i preduzeća, zauzeli visoke položaje i, dabome, visoke plate. Izbegavajući svaki razgovor o prošlosti, usvojili su i oni onu frazetinu da treba gledati samo u budućnost. Bilo im je lepo u doba Josipa Broza bili su stipendisti njegovog fonda, nosili su mu štafete, organizovali one sletove u čast njegovog lažnog rođendana. Džakovima su kući nosili pare. Bilo im je lepo i u doba vladavine Miloševića - svaka im je odanost toj porodici bila nagrađena, a onoj našoj nacionalnoj sirotinji koja je čuvala svoj obraz bilo je stalno grozno. Jedan od doušnika, nekad najsposobniji u toj gomili, lepo se danas uklopio u borbeni poredak „odbrane srpstva“ da je siguran u svoj trajni položaj. Još se, istina, ne zna da li je cinkario iz ljubavi prema totalitarnom režimu, iz straha, ili je bio dobro plaćen. Jedne večeri je nama, novinarima Politikine kuće, a bilo nas je podosta, o tome pričao njegov ujak, diplomata. Izgledalo je u prvi mah da ujak hvali svog sestrića i njegove doušničke izveštaje, da bi na kraju ispoljio - prezir. Na izveštajima moga sestrića, govorio je, učile su se generacije doušnika i islednika: bili su jasni, kratki i istiniti. Kretao se u finom društvu, uglavnom s ljudima od pera, zasmejavao ih praveći viceve na račun vlasti - slovio je kao slobodoumni kritičar režima. Vlast ga je tapšala po ramenu... Danas ga tapše jedna stranka, a možda i više njih, jer se razmahao u verbalnoj odbrani srpstva i pravoslavlja. Kažu da se tako ponašaju svi doušnici: u rodoljublju ne puštaju nikog ispred sebe. I tako. živimo u vreme laži, prevara, obmana, nasilne smrti, pljačke, korupcije, honorarnog rodoljublja, servilnosti prema svakoj svetskoj šuši, paradnog srpstva, drobljenja našeg nacionalnog korena, trovanja duhovnih kladenaca, potiskivanja našeg nacionalnog pisma, otimanja dragulja srpskih zemalja, savijanja kičme i kolena pred tuđinom, gubljenja časti i dostojanstva...To je ostalo od usrećiteljske komunističke vladavine. I sve što nam se danas dešava sve je posledica te vladavine. Sve su nam priče tkane tamnom pređom. I knjige su nam, uglavnom, takve. Blago narodima koji nemaju takve priče. I takve knjige. Razdaljina od Srbije Živimo u razvalini koja se zove Srbija. Jedni je popravljaju, obnavljaju, učvršćuju, drugi bi da je još više razvale i da svoju sreću grade na nesreći naroda. A svi su, kažu, rodoljubi. Ne znaju da se o patriotizmu ne govori - patriotizam se osvedočuje delom. Ne voli Srbiju onaj koji maše rodoljubljem nego onaj koji svake večeri, pre nego što se pomoli Bogu, upita sebe koja je dobra toga dana učinio Srbiji, a da, pri tom, ništa nažao nije uradio drugom narodu i pojedincu. Ako nijedno dobro nije učinio, da se živim Bogom zakune da će sutradan udvostručiti dobrotu. Ko Srbiji vrati moralni lik naših predaka iz otadžbinskih ratova i vrhunske etike, taj se može nazvati - sinom Srbije. Vlast, ova i svaka druga, mora da izađe iz zablude da će guranjem u zaborav žrtava komunističke tiranije doneti spokoj. Ako čita novine i oglase u njima naći će i ovakve
poruke: „Oče moj, nedavna sudska rehabilitacija potvrđuje tvoju nevinost u vansudskoj likvidaciji od strane partizana krajem oktobra 1944. godine u Beogradu. Nadam se da ću jednog dana saznati mesto tvoga pokopa“. Uz sliku svoga oca, sanitetskog potporučnika Dragoljuba Đurića oglas je potpisao njegov sin Slobodan sa porodicom. A on dr Dobrivoje - Boban Tomić, snaja Lepa, unuk dr Dušan, unuke Helena i Biljana i šestoro praunučadi potpisuju ovaj oglas u Politici: „Dušan N. Tomić, industrijalac iz Boljevca ubijen nevin od dušmana i dželata OZNE - Zaječar. NJegovi posmrtni ostaci nalaze se u jednoj od masovnih grobnica kod Zaječara. Predvođena članovima Komunističke partije, Ozna je od oktobra 1944. do avgusta 1945. godine u Zaječaru ubila preko 700, a u Boljevcu oko 150 žitelja Timočke krajine. U spomen i sa trajnim bolom obeležavaju ovu tragediju izvršavajući amanet oca i svih žrtava komunističkih zločina i progona“. Iza ovih oglasa stoji mučenička Srbija. Podsetnik: U oktobru minule godine Politika je iz pera svog kragujevačkog saradnika donela opširan tekst o kragujevačkoj tragediji, ali ne onoj poznatoj koju su izveli nemački okupatori, nego o onoj manje poznatoj, skrivenoj, koji su izveli Brozovi oslobodioci. A obe su obojene krvlju sinova Šumadije. Ima, istina, nekoliko bitnih razlika: Nemci su ubijali tuđi, komunisti svoj narod; Nemci su streljali, komunisti su i streljali i ubijali maljem; stratištima koja su ostala iza okupatorske sile može da se priđe i održi parastos, žrtvama komunističkog terora ne može da se upali ni voštanica. Pomažu “braća“ iz Hrvatske Možda je nemačkim streljačkim odeljenjima komandovao, recimo, neki esesovac major Kriger, „oslobodiocima“ je komandovao major Ozne Stanko Matijašević. Piše Politika da su tada pobijeni gotovo svi igrači fudbalskog kluba Šumadija, zatim mnoge poznate ličnosti, pa i sedamnaestogodišnji đak Jova Dinić. Prema svedočenju starijih meštana, čija imena navodi Politika, streljanja su trajala do duboko u noć. Da štektanje mitraljeza ne bi otkrilo razmere preduzetih egzekucija, po odluci oficira Ozne, prešlo se na tihu likvidaciju - nožem i maljem. Srbine, brate, druže, rođače, komšija, kume, zastani kod ove rečenice. Zastanite svi koji znate za Boga. Pročitajte još jednom, i opet, opet ove strašne reči - ubijali su nožem i maljem! Je li Jasenovac proradio u Kragujevcu? Čiji je nož bio tuplji - ustaški u Jasenovcu ili srpskih bezbožnika u Kragujevcu; čiji je malj bio teži - Artukovića u Jasenovcu i Glini ili Brozovića u Kragujevcu i Kraljevu? Ne pitaj, Srbine, da li je to moguće, nego se prekrsti i pomoli Bogu da se to zlo nikad više ne ponovi, da se nikad više niko ne laća noža i malja, ni puške, ma u čijoj vojsci bio. Nije nož za ljudsko grlo i nije malj za ljudsku glavu. Seti se, Srbine, Veselina Petrovića, predsednika opštine u Divcima kod Valjeva, koga Brozovi sledbenici, po imenu Hinko i Majer, naša braća iz Hrvatske, živog isekoše testerom na komade, kao trupce. Rekli, kad su uhvaćeni, da im je tako naredio pop Vlada Zečević. Seti se, Srbine, monaha Mitrofana Matića, starešine manastira Čokešine, kome ovi iz redova bratstva i jedinstva, ili srpski razbojnici, lišeni straha od Boga, iskopaše oči i pod krvave očne duplje podneše Sveto pismo - da čita. Seti se, Srbine, čime i kada na
Bukulji usmrtiše mitropolita Joanikija, u Čačku protu Tucovića, u Rabrovu protu Stojilovića, u Crnoj Gori na hiljade ljudi na koje su nanišanili Ernest Fišer iz Zagreba i Marija Koš iz Šibenika, pomažući crnogorskim separatistima.
Arnauti pale srpske svetinje U jesen 1915. godine, kada su Nemci jurišali na Beograd, Albanci su provalili granicu paleći sve što je srpsko Zakuni se, Srbine: nikad više! Zakuni se krstom koji nosiš, zakuni se jevanđeljem, drži desnicu na Svetom pismu i zakuni se! Ne samo što ti nećeš dići ruku na druge, na čoveka, na brata, na rođaka, na komšiju, nego ćeš zaustaviti ruku koja je spremna da učini zlo: da ubije, da zapali, da lažno svedoči, da otima tuđe... Ne zaboravi, Srbine, Brozove reči: Srbija nema čemu da se nada, za nju neće biti milosti. Zato se smrt kezila samo u Srbiji. -Za koga? -Za Tita! -Za koga? -Za partiju! -Za koga? -Za Staljina! Sunce bi bez Staljina tmurno sijalo. Staljin je epoha. Staljin je čovečanstvo... najveći neimar ljudske plemenitosti, neimar sudbine čovečanstva u čiju će slavu ljudi pevati i cveće cvetati. Ovim rečima je, neko vreme, Milovan Đilas, nekad prvi do Broza, opisivao Staljina. Posle nekog vremena Đilas je ovako govorio: U istoriji sveta nema despota brutalnijeg od Staljina, potpuni kriminalac, spreman da sahrani devet desetina, kako bi usrećio jednu desetinu, monstrum, čudovište koje poznaje samo silu, fizičko i duhovno istrebljenje. Dok je slavio Staljina Đilas nije znao koliko je Srba bilo u tamnicama zato što su bili Staljinovi protivnici, kao što nije znao koliko je Srba glavama i neviđenim patnjama po logorima platilo odanost Staljinu u vreme kad je on bio protiv Staljina. Tu srpsku tragediju prati ova dosetka: zašto si u zatvoru - pita nesrećni Srbin drugog Srbina. Ovaj kaže: Ja viknuo dole Staljin, a ti? Ja viknuo - živeo Staljin. U oba slučaja Srbi su platili visoku cenu. I Milka Planinc -ubica Ne treba sumnjati da je Staljin hteo da usreći čovečanstvo. Hteo je to i Broz, i Bakarić, i Kardelj, i major Milka Planinc, i pukovnik Mitja Ribičič, i Sekula Drljević, i Blažo Jovanović, i Svetozar Vukmanović Tempo, i general Kosta Nađ, i Božidarka Kika Damjanović, i Fadilj Hodža, i Mahmut Bakali i desetine i desetine hiljada drugih usrećitelja. Svi su hteli, ali nisu stigli morali su prvo da usreće sebe. Mogli su oni i da ginu za sreću čovečanstva, ali su se dosetili da su za pogibiju rezervisani Srbi. I Srbi su stvarno ginuli za sreću čovečanstva. Hteli su da ga usreće, pa nisu stigli, ali su stigli da sebe - unesreće! Bojim se da se srpska pamet još nije odazvala, Srbi nisu izvukli pouku: ne gine se za partiju, ne gine se za ličnost, ne gine se za Staljina, za Tita, za sreću čovečanstva, gine se u odbrani otadžbine i otačastva, u odbrani kućnog praga i svoje dece, a ne u osvajanju tuđeg praga i tuđe otadžbine, što Srbi, Bogu hvala, nikada nisu radili. Jesu li Srbi varvari Posledice duge bezbožničke vladavine bile su katastrofalne: potpuno je razoreno naše nacionalno biće, presečen je i zdrobljen naš nacionalni koren i zatrovani gotovo svi izvori naše duhovne i nacionalne svesti. Ono što se neće u lance vezati izbeže preko granice sada ih je, kažu, oko četiri miliona Srba, možda i malo više od polovine Srbije. Udariše
svom snagom samo na Srpsku pravoslavnu crkvu, taj, kako su govorili, opasni opijum za narod, Boga „sahraniše“ u nekoliko gradova, sveštenicima ponudiše činovničke plate samo da napuste mantiju; današnjeg mitropolitu dr Amfilohiju Radoviću lično je predsednik crnogorske države Blažo Jovanović nudio duplu stipendiju ako napusti Teološki fakultet. Udruženje pravoslavnih sveštenika silom pretvoriše u produženu ruku partije i policije neki su više služili režimu nego Bogu. U vreme kad je ovim udruženjem predsednikovao prota Milan Smiljanić mali crkveni kalendar imao je na naslovnoj strani crvenu petokraku zvezdu umesto krsta! Srbima je u doba naopake vladavine ne samo lukavo nametnuto osećanje stida nego i osećanje krivice. Eto, druže Tito, i ja sam Srbin, ako smem da kažem, ali mene je sramota kad čujem šta su Srbi radili drugim narodima i narodnostima. Govorili su to - naći ćete u novinama - general LJubičić, Dobrivoje Vidić, Petar Stambolić, Draža Marković... Stideli se pred austrougarskim feldvebelom čiji su vojnici iz 25. regimente bajonetima prikrivali srpsku decu za vrata u Podrinju 1914. godine. Onda su pljuštale optužbe da je naša država tamnica naroda, versajska tvorevina, da su Srbi hegemonisti, žandarmi - batinaši, diktatori, zločinci, a njihov vladar krvavi kralj. I, dabome, takvu državu, stizali nalozi iz Kominterne, treba rušiti, Srbe pokoriti, a njihovu Pravoslavnu crkvu, što je moguće više, kompromitovati. Crnogorski separatisti i bezbožnici su tada uveliko pevali: „ Sad, naprijed Kominterna, Crna Gora ti je vjerna“. Kasnije su ovi nesrećnici, gubeći svoj nacionalni koren, pevušili: „Niko neće i ne smije, odvojit nas od Zambije“, da bi se u našem vremenu, na opšte čuđenje, moglo čuti i ovo: „Bez Zambije i Pol Pota nema nama ni života“. Na sve su pristajali, na svakog ličili, bežali od sebe samo da ne bi bili ono što su im bili očevi i dedovi. Sve ove pređašnje optužbe pomenutih i nepomenutih komunističkih aparatčika, preuzele su, u našem vremenu, pojedine nevladine organizacije kojima je, često je to očevidno, mrsko sve što je srpsko. One su proširile optužnicu i obogatile rečnik: Za njih su Srbi uglavnom varvari, ubice, palikuće, progonitelji, napasnici, mizantropi, čudovišta... Ne zna se kako su plaćene, ali se zna, tako se dosad govorilo, da su u njima kćeri i sinovi iz komunističkih kuća. E, pa, nije baš tako: jedna je, sasvim izvesno, iz četničke kuće zahvaljujući njoj svet je saznao za kolektivnu krivicu Srba. Još ako ima neka dama iz ustaške porodice - eto dobro plaćenog tima koji bi od Srbije napravio otirač za noge. Mnogo su se razočarale kad su saznale da ona krilatica „Brat je mio ma koje vere bio“ nije nastala u „europskoj“ zajednici nego u Srpskoj pravoslavnoj crkvi. Kako se branila Srbija Ne znam da li se sećaju Milivoja Stojanovića, komandanta onog gvozdenog puka Moravske divizije koji se u podnožju Cera, te opevane planine, na vatrenom položaju susreo sa kaznenom ekspedicijom koju je predvodio austrougarski general Oskar Poćorek. Milostivi general ne bi da proliva krv srpskih vojnika, pa upućuje svog emisara i po njemu pismo pukovniku. Traži general da Stojanović ukloni svoje vojnike s položaja, da vojnici uzalud ne ginu, jer će on, carski general, za tri dana umarširati u srpsku prestonicu. A pukovnik Stojanović - zamislite, molim vas, tu drskost - ovako po istom emisaru otpisuje generalu: „Poćoreče, carevi većile/duža mi je od Kosova stara/ tvrdo srce u gorskog vuka/komandant sam gvozdenog puka/ ne bojim se cara ni ćesara/“. Nikad više nije palo na pamet nadmenom carskom generalu da traži predaju srpskih vojnika jer je njegova do zuba naoružana vojska bačena u reku Drinu... I sada šta? Sada ove nevladine, ove komunističke i četničke kćeri, pa još ako ima neka iz ustaške porodice, eto prilike da Srbiju tuže za genocid austrijskog i mađarskog naroda. Znaju one da sroče prijavu: Poćorekova vojska je krenula da razgleda prirodne lepote Srbije, vukli su topove i mitraljeze da se odbrane od kurjaka, a Srbi varvari, nemajući dovoljno sluha za ovu milosrdnu misiju, raspale plotunima po njima i nateraju ih da se podave u plahovitoj Drini. Mogle bi te nevladine, te vrle kćeri partizansko-četničke, pa još potpomognute ćerkom iz ustaške porodice, mogle bi čudo da naprave: mogle bi da tuže čuvenog nemačkog
vojskovođu feldmaršala Makenzena, čiji su topovi u jesen 1915. godine razorili srpsku prestonicu, a on, feldmaršal, podigao spomenik braniocima Beograda. Zamislite, molim vas, tog nemačkog vojskovođu, koji je varvarima, to jest Srbima, podigao spomenik! Pa, zaboga, ne podižu se spomenici ubica, tiranima i progoniteljima... Mogle bi te nevladine, a mogli bi i komunistički sinovi da optuže negdašnjeg nemačkog cara Viljema zato što je rekao da mu je veoma žao što taj mali, hrabri srpski narod nije nemački saveznik. Dobro su, ipak, te nevladine, a dobri su, još, i komunistički sinovi po strankama, a dobre su i komunističko-četničke kćeri, pa i one iz ustaških kuća: nisu Srbe optužili da su izmislili giljotinu i da su oni, a ne tamo neki Daton i Roberspjer, masakrirali nacionalno deformisane Francuze, odsecajući im glave. Takve zločine mogu da čine samo Srbi. A mogle su te nevladine i ti komunistički sinovi i komunističko-četničke kćeri da optuže Srbe da su oni zakuvali onaj građanski rat u Americi koji je trajao šest godina i u kom je palo šest stotina hiljada američkih glava! Ma, ko bi drugi, osim Srba, mogao da izazove takav bratoubilački rat. Srpskim varvarima nikad nije dosta ratova. Evo još jedne prilike da se Srbi optuže za genocid nad nesrećnim Albancima koje su srpski vojnici nazivali Arnautima. Evo dokaza: u vreme kad su nemačke i austrougarske trupe 1915. godine jurišale na Beograd, jedna grupa Arnauta, misleći da Srbija više ne postoji, da je slomljena, uništena, da je ostala bez vojske, bez branilaca otadžbine, provali granicu kod Žura, ubije nekolicinu srpskih graničara i jurne prema Prizrenu, ubijajući i paleći sve što je srpsko. Srpska Vrhovna komanda našla se još na jednoj muci: šta da uradi u času kad brani prestonicu, kad je potrebna svaka puška, a opet, s druge strane, nije Srbe na Kosovu i Metohiji mogla da ostavi bez zaštite. Rešenje je našao Vojin Popović, poznatiji kao vojvoda Vuk, komandant komitskog odreda-hitno je prema Prizrenu upućena omanja grupa veštih i odlično naoružanih komita. I-da ne dužim priču:četiri dana kasnije, srpskoj Vrhovnoj komandi stigao je izveštaj da nijedan od onih divljih Arnauta, koji su palili i žarili oko Prizrena, nije više u životu, osim dvojice zarobljenih. Srbija je večna dok su joj deca verna Čuješ li ti, Srbine, ovu povremenu viku na severu države - ovo je naše! Uz podršku komunističko-četničkih kćeri i sinova, dabome, neko u Raškoj oblasti, u starom Rasu i oko njega, oko Mileševe i Sopoćana neko na razumljivom srpskom jeziku viče - ovo je naše! Na Kosovu i Metohiji, posebno u carskom Prizrenu, još od prvog ugarka bačenog na srpske svetinje i prvog metka ispaljenog u Srbe viču - ovo je naše! A ti, Srbine, slušaš, gledaš i ćutiš. Nećeš ti da šapućeš, nećeš da se kriješ iza busije, nego ćeš i ti da vikneš: Pa dobro, seme vam vaše, ima li tu šta naše, srpsko! Ako je sve vaše zašto mi vekovima plaćamo porez na tuđu zemlju, na tuđu imovinu! Šta ove nevladine, i ove vladine, i ovi komunistički sinovi i kćeri i ova četnička kćer, i njihovi pokrovitelji i darodavci, lišeni straha od Boga i stida od ljudi, očekuju od Tebe, Srbine? Očekuju, vidljivo je, da pristaneš na otimačinu u ime slobode i demokratije: očekuju da se pomiriš s gubitkom dragulja svoje države, pa i da se pomiri sa otimačem, da razgovaraš s njim u duhu komunističkog bratstva-jedinstva. Misle ove nevladine, misle i ovi silnici da ćeš na nekoj graničnoj liniji ovako da pozdraviš komšiju Mufljuzija: dobro jutro, komšija, kako si spavao, kako ti je u mojoj kući, na mojoj livadi, je li još hladna voda iz moga bunara? Slušaj, vidim da si preorao grobove mojih predaka, ako, ako, ja ću sveću da upalim na ovoj livadi. Vidim da si srušio crkvu u kojoj sam kršten i u kojoj su kršteni svi
moji preci. Ako, ako, ja nemam nameru da se tamo vratim - ostaću ovde, u tuđoj kući, s tuđim komadom hleba u rukama... O ta posla - što rekli Banaćani - neće biti ništa. Nikad se to neće dogoditi. Izvesno je: spokoja neće biti. Neće ga biti ni za Srbe niti za Šiptare. Šiptari znaju da su otimači, Srbi znaju da im je oteto. Otuda, jednog dana, kad Gospod kaže da je trenutak, može se sa srpske strane očekivati grmljavina: „S ognjišta milog beži mi kugo!“ Srbi pevaju himnu Bogu pravde. I uzdaju se u čistu, nepatvorenu mladost Srbije koja ne mrzi ljude, ali mrzi zlo u ljudima. Uzdaju se u generacije koje pristižu - uvećaće se nada ako se u pravoslavnim hramovima u svim školama i kasarnama uvede, bar jednom nedeljno, školski čas posvećen Kosovu i Metohiji. Govor Ivane Žigon Nije Kosovo i Metohija parče zemlje - kako to govore otpadnici od nacije i vere. Pozajmljujem od sebe, za ovu priliku, kraći odlomak iz podužeg teksta objavljenog tačno pre 20 godina. Dakle: Kosovo nije dolina, nije ni ravnica, ni brežuljak na Gazimestanu, ni žitno polje kraj Laba i Sitnice, ni vinogradi koje su preci naši zasadili, a ruke potomaka negovale, nije ni kosturnica, nije ni jama nepregledna... Kosovo je duša Srbinova, njegova rana nezaceljena, krv njegova, njegova kletva i molitva, njegovo pamćenje i njegova kolevka u kojoj je svako dete sa svakom kapi mleka iz majčinih grudi primilo i svetu pričest i sveti zavet: mržnja na ropstvo i spremnost umiranja u borbi za slobodu. Kosovo je nepresušni duhovni kladinac koji preci ostaviše svojim potomcima da ih nadahnjuje snagom i istinom kako bi se uspravni i dostojanstveni održali kroz vekove... Ovaj moj davno objavljeni tekst govori naša plemenita i srčana glumica Ivana Žigon i njena istinom i snagom nadahnuta deca iz Božura. Mogu nas silnici na kolje nabijati, mogu nas ponovo bombardovati, mogu nas vešati, ali nas nikada, nikada, neće privoleti i naterati da se odreknemo dragulja koji se zove Kosovo i Metohija. Tako, siguran sam, misli najveći deo Srba, onih Srba s obrazom i jakom psihološkom kičmom koja se ne savija, ne kleči, ne skida gaće kad čuje da dolazi bilo koji i bilo čiji moćnik jer Srbin zna da niko nije moćniji od Boga. I zato, glavu gore, Srbine! Nisi ti na tuđoj zemlji, nisi ti bez korena, bez istorije, nisi ti nikada na svojoj grudi imao gasne komore, koncentracione logore, nisi ti u sudbonosnim godinama kada se gubio obraz, bio uz Hitlera, Musolinija, Staljina, nisi bio uz one koji su unesrećili čovečanstvo - bio si žrtva, a ne dželat. I sada bi valjalo podsetiti gospodina Ahtisarija, i one koji su mu dodelili Nobelovu nagradu za mir, valjalo bi, kažem, podsetiti svet da je njegova zemlja, Finska, bila na strani nacističke Nemačke i da su oko 300.000 finskih vojnika prodrli u Rusiju i blokirali Petrograd. Zbog duge blokade od gladi i bolesti pomrlo je oko milion Rusa. Kako bi bilo kada bi Rusija za ovaj zločin tužila Finsku? Uz matušku Rusiju Možda su moćnici kivni što je Srbija danas uz matušku Rusiju, koja se vratila Bogu i crkvi. I svet bi to trebalo da obrađuje - ko se naučio strahu od Boga nosi uzdu na duši. A duša čovekova ume da podivlja, da pomisli i učini pakost, da slaže, da lažno svedoči, da
ukrade, da ubije. Ako se u tom času seti Boga i Božje pravde, da će neko njegov platiti visoku cenu, odustaće od pomisli na zlo. Jasno je, sada, zašto su bezbožnici počinili tolike zločine. I jasno je kako nisu ostali nekažnjeni... Daleke su nam, Srbine, i već dugo tuđe reči: sloboda, pravda, sreća, mir, radost, duhovno i materijalno pouzdanje. Naše su gotovo sedam decenija: izgon, patnja, bol, jauk, krv, logor, robija, bodljikava žica, glad, nezaceljene rane, kosti jame - bezdanice, žalost, nasilna smrt, crni barjak, crne marame, otimačina, bekstvo u tuđu zemlju, demonstracije, pohlepa, služenje đavolu, zanemarivanje Božjih i crkvenih zapovesti... Srbine, prva ti je psovka hleb nasušni, a druga Bog. Ponekad i obrnuto. Boraveći u tuđim zemljama nikada nisam čuo da neko psuje Boga i hleb. Zamislite srpskog domaćina, srpskog seljaka koji se uveče pred ikonom i upaljenim kandilom moli Bogu za hleb nasušni, za berićet svojih njima, a čim svane psuje i Boga i hleb! S tugom golemom i nadom ispisujem ove redove: srećni su samo oni narodi u kojima nema ovakvih nedela i ovakvih knjiga. Mi ne spadamo u srećne narode - nagledao sam se jada i čemera, i smrti, i mučenja ljudi, i progona, upoznao sam časne ljude iz mnogih nacija i mnoge druge koji ne znaju za čast i dostojanstvo. Narod kome je Bog putovođa ne može da se nađe na bespuću - Srbi su malo lutali, baš kao i naša braća Rusi, ali se vraćaju kao pokajnici. I to je, mislim, nešto najvažnije: pokajanje. Ali, ne ono verbalno, ono deklarativno pokajanje nego ono duboko ko je dušu vraća u moralnu čistotu. Pokajanje podrazumeva ispovest, a ispovest, opet, podrazumeva kazivanje svakog učinjenog zla i odricanje od činjenja zla u budućnosti. Ostatak života, i to podrazumeva ispovest, provesti u iskrenim molitvama i plemenitim delima. Verbalno pokajanje nije ništa drugo nego prevara. Tragična iskustva i zdrav razum nalažu da niko i nikada u ovoj zemlji Srbiji ne uzme pravdu u svoje ruke i presuđuje po svojoj želji. Ako se nekome sudi, da se sudija, porota i svedoci zakunu na jevanđelju i krstu da će govoriti samo istinu. Reči srpskog patrijarha Da se zemni ostaci komunističkih žrtava povade i sahrane u zajedničkoj grobnici ili u kriptama naših hramova. Da se vidno obeleži da su pali u bratoubilačkom ratu. Da se otkriju grobna mesta generala Draže Mihailovića i Milana Nedića i da se njihovi zemni ostaci predaju rodbini. Da niko nikada ne digne ruku na nemoćne, na žene i decu, na starce, da bogomolje, ma čije da su, budu pod zaštitom, da se poštuje kult mrtvih - da se groblja ne preoravaju. Posle bitke na Kumanovu, u leto 1912. godine, posle 523 godine od Kosovskog boja, srpska vojska je izbila na Kosovo. I pade vojska ničice i stade ljubiti zemlju praotaca svojih. Kosovo bi oslobođeno, ali srpski vojnici ne oskrnaviše nijednu bogomolju, ne porušiše nijedan spomenik, ne preoraše nijedno groblje, ne zapališe nijednu kuću, ne razoriše ničije ognjište, ne ucveliše ničiju majku, ne silovaše ničiju sestru... Oni samo zavojevača sa pradedovskog ognjišta proteraše. U minulom građanskom ratu na našem tlu, čije su tragične posledice i danas vidljive, patrijarh Pavle otišao u jedno naselje u Slavoniji da vidi može li šta svojim autoritetom da
učini da se spreči krvoproliće. Samo što je stigao, trči prema njemu čovek naoružan do zuba - preko grudi i oko pasa redenici, kalašnjikov, bombe. Vaša svetosti, kaže, blagoslovite moje zločine. Patrijarh se zgrozio. Zaboga, kako od srpskog patrijarha možeš da tražiš blagoslov za zločine. Moram, rekao na to čovek, ovo su bila moja deca - pokazao je sliku poklane dece. Strašno, surovo, rekao je patrijarh. Ali, da te pitam: hoćeš li ti biti manji zločinac od ovoga koji je poklao tvoju decu ako ti zakolješ njegovu?! Srbine, ovo nije nauk samo za tebe, ovo je nauk za čovečanstvo. Oslušnimo reči svetog vladike Nikolaja Srpskog: „Neka nam škola bude sa verom, politika sa poštenjem, vojska sa rodoljubljem, država sa Božjim blagoslovom. Neka se svaki vrati Bogu i sebi; neka niko ne bude van Boga i van sebe da ga ne bi poklopila jeziva tama tuđinska sa lepim imenom i šarenom odećom. Neka se svak ko je srpski rodoljub potrudi da zadobije Carstvo nebesko kojim se jedino može održati carstvo zemaljsko na duže vreme.“ Oslušnimo, na kraju, slogan osnivača Srpskog kulturnog kluba u Beogradu - dr Slobodana Jovanovića, dr Slobodana Draškovića, dr Stevana Moljevića, dr Dragiše Vasića: Srbija je večna dok su joj deca verna! Krvavo kolo koje je u Srbiji poveo Josip Broz, onaj iz 25. austrougarske regimente, mora da zaustavi mladost Srbije. Na budućim kosturnicama komunističkih žrtava neka se potomci ubica i potomci ubijenih zakunu živim Bogom da nikad više neće prolivati krv. Nema ideologije koja je preča od otadžbine. Ko u zakletvi ne prizove Boga ne može se nadati Božjem blagoslovu. Srpska mladost iz dana u dan potvrđuje vernost otačastvu.
Piše:Antonije Đurić
Kraj
