CERSKA BITKA – 1914 THE BATTLE OF CER – 1914
Autor: FILIP
CVETIĆ , OŠ ’’Vasa Ĉarapić’’ VII razred
Mentor: dr STANOJE BOJANIN, Institut za istoriju
Kljuĉne reĉi: Cer, bitka, Austrougarska, Srbija, Prvi svetski rat Keywords : Cer, battle, Austria – Hungary, Hungary, Serbia, World War I
Apstrakt
Razlog za poĉetak rata protiv Srbije Austrougarska je našla u atentatu na Franca Ferdinanda, 28. juna 1914. godine. Cerska bitka se odigrala 1914. godine od 15. do 20. avgusta. Bitku na srpskoj strani vodio je general Stepa Stepanović, a sa austrougarske strane general Oskar fon
Poćorek. Rat, kao i ova bitka, bit ka, se završila pobedom Srbije. Abstract
The reason for starting the war against Serbia, Austro-Hungary used assassination on Franz Ferdinand in Sarajevo, on June 28, 1914. Cer battle took place in 1914 from 15 until 20 August. The battle on the Serbian side was led by general Stepa Stepanovic and on the opposite Austro-Hungary side by general Oskar von Potiorek. War and the battle ended in victory of Serbia.
POĈETAK PRVOG SVETSKOG RATA Oruţani sukob izmeĊu Srbije i Austro -Ugarske, kao posledica znaĉajnih politiĉkih i interesnih razlika, bio je dugo vremena oĉekivan. Srbija je predstavljala veliku prepreku ostvarenju austrougarskih interesa za izuzetne privilegije na istoĉnim ţeleznicama koje su išle preko teritorije Srbije, pokretanje pitanja odnosa Srbije sa Svetom stolicom, kao i teritorijalne pretenzije Srbije. Sa druge strane, Srbija je videla u Austro-Ugarskoj veliku smetnju rastu i napretku Srbije i Crne Gore, kao i prepreku u ujedinjenju srpskog i ostalih ju ţnoslovenskih naroda. Srbija je dugo vremena veš to odolevala postavljenim zamkama i izazovima i
izbegavala sukobe, a kao konaĉni povod za pokretanje rata iskorišćen je atentat pripadnika organizacije „Mlada Bosna’’ na austrougarskog prestolonaslednika nadvojvodu Franca Ferdinanda u Sarajevu, na Vidovdan, 28. juna 1914. godine [3].
Optuţujući Srbiju za sauĉesništvo u sarajevskom atentatu Austro -Ugarska joj je uputila 23. jula 1914. Ultimatum, koji je predat liĉno predsedniku vlade Kraljevine Srbije i ministru spoljnih poslova Nikoli Pašiću, u koje m se od Vlade Kraljevine Srbije zahtevalo da [1]: -
zvaniĉno osudi i svim sredstvima uguši propagandu protiv Austro -Ugarske raspusti društvo „Narodna odbrana’’, kao i sva ostala društva i udruţenja u Srbiji koja se bave propagandom protiv Austro-Ugarske
-
-
izbaci iz javne nastave sve ono što bi moglo da posluţi i sve one koji bi mogli da rade na stvaranju propagande protiv Austro-Ugarske prihvati saradnju sa organima Carske i Kraljevske vlade i uruši sve pokrete protiv teritorijalnog integriteta Austro-Ugarske sprovede sudsku istragu nad pristalicama junske zavere koji se nalaze na srpskoj teritoriji, kao i da prihvati organe koje Austro- Ugarska uputi da uĉestvuju u ovoj istrazi spreĉi bilo kakvo dostavljane bilo kakvog oruţja preko svojih granica, kao i da s ve
izvršioce i pomagaĉe kazni. Oĉekujući zvaniĉnu objavu rata, Srbija je odmah preduzela najpotrebnije vojniĉke mere za odbranu zemlje, poĉela opštu mobilizaciju, a Vlada Kraljevine Srbije je uputila proklamaciju celom srpskom narodu [1]:
„Smatramo za dužnost pozvati narod na odbranu otadžbine, verujući da će se našem patriotskom pozivu svaki rado odazvati. Ako budemo napadnuti, vojska će vršiti svoju dužnost, a građanima, koji nisu pozvani pod zastavu, savetujemo da ostanu kod svojih domova i mirno rade svoje poslove.’’
U trenutku mobilizacije opšte stanje u Srbiji je bilo jako teško, postojao je veliki nedostatak u naoruţanju i municiji, vojna sprema je bila dotrajala, a ĉak ni prvi poziv nije imao kompletnu odevnu opremu. Ţeleznica je sluţila za evakuaciju drţavnih organa iz Beograda tako da se nije mogla koristiti za mobilizaciju. Odziv je bez obzira na jako nepovoljne uslove bio veliki. Austro-Ugarska je uz podršku Nemaĉke, bez obzira na apele evropske diplomatije , 28. jula 1914. godine telegramom uputila Vladi Kraljevine Srbije objavu rata [1]:
„Pošto srpska Kraljevska vlada nije dala povoljan odgovor na notu koju joj je 23. Jula 1914 u Beogradu predao austrougarski poslanik, Carska i Kraljevska vlada nalazi za potrebno da sama potraži zadovoljenje s vojim pravima i interesima i da radi toga pribegne sili oružja. Austro -Ugarska se smatra, dakle, da se od ovog trenutka
nalazi u ratnom stanju sa Srbijom.’’
2
POĈETAK ORUŽANIH SUKOBA Objava rata Austro-Ugarske
Srbiji najavljivala je poĉetak Prvog svetskog rata. U prvim nedeljama po objavi rata evropske drţave su slale jedna drugoj depeše o objavi rata, Nemaĉka Rusiji, a zatim i Francuskoj i Belgiji, Austro-Ugarska Rusiji, Crna Gora Austro-Ugarskoj. Geografsko-strateški poloţaj Srbije bio je veoma nepovoljan u odnosu na glavnog protivnika Austro-Ugarsku, sa kojom se graniĉila na severu i zapadu, a na istoku je bila Bugarska naklonjena Nemaĉkoj. Srbija u ovom ratu nije ostala sama, prva joj se pridruţi la Crna Gora, a imala je i saveznike u Rusiji, Francuskoj i Engleskoj, koji su u odbrani svojih interesa stupili u rat protiv Nemaĉke i Austro -Ugarske [2].
Srpska vojska i njena organizacija Spremnost srpkog naroda da se brani od neprijatelja i zaštiti
svoju slobodu i nezavisnost, kao i iskustvo iz prethodnih ratova omogućili su da se do 10. avgusta mobilišu i koncentrišu srpske vojske sa oko 250 000 vojnika pešadije, 8 000 konjanika, 200 mitraljeza i 500 topova što je bilo nedovoljno i u priliĉno lošem stanju. Na ĉelu srpske Vrhovne komande bili su vrhovni komandant regent Aleksandar KaraĊorĊević, naĉelnik Glavnog štaba generalštaba vojvoda Radomir Putnik i njegov pomoćnik general Ţivojin Mišić. Srpska Vrhovna komanda je oĉekivala glavne napade austrougarskih snaga preko Save i Dunava, prema jugu, dolinom Morave i prema Bagrdanskom klancu pa je tako i grupisala i rasporedila svoje vojne jedinice [4]:
(Timoĉka divizija prvog poziva, Dunavska i Moravska divizija drugog poziva i Konjiĉka divizija), pod komandom generala Petra Bojovića, bila je na prostoru: Svilajnac-Topola-Raĉa-Dunav; - 2. armija (Šumadijska, Moravska i Dunavska divizija prvog poziva, i K ombinovana divizija) pod pod komandom generala Stepe Stepanovića, bila je na prostoru: AranĊelovac- Lazarevac-Beograd;
-
1. armija
-
3. armija (Drinska prvog i Drinska divizija drugog poziva, tri prekobrojna puka prvog poziva i dva puka trećeg poziva) pod komandom generala Pavla Jurišića Šturma, u širem reonu Valjeva, Save i Drine ; Uţiĉka vojska pod komandom generala Miloša Boţanovića na prostoru Rogatica Bajina Bašta-Mokra Gora-Priboj-Uţice.
-
Znaĉajna prednost Srbije bila je u njeno m nacionalnom jedinstvu, hrabrosti i ratnom iskustvu njenih vojnika, odluĉnih da se bor e za odbranu svoje domovine. Austro-ugarska vojska i njena organizacija
Podcenjujući svog protivnika, smatrajući da Srbija i Crna Gora neće moći da pruţe pravi otpor njenim trupama, Austrougarska Vrhovna komanda pod komandom generala Oskara fon
Poćoreka, odluĉila je da brzom ofanzivom i dejstvom svoje Balkanske vojske napadne Srbiju sa zapada preko donjeg toka reke Drine i da je pokori za najduţe dve do tri nedelje. Austrougarska vojska je raspolag ala
sa modernim naoruţanjem, najsavršenijim teškim artiljerijskim oruţjem, potpuno opremljena potrebnim materijalom i tehniĉkom opremom. Imala je tri armije sa oko 285 000 vojnika i oficira, 3 000 konjanika i 1200 artiljerijskih oruĊa. Bila je rasporeĊena na sledeći naĉin [4]:
-
2. armija, pod komandom generala Bema Ermolija – Srem i Banat;
-
6. armija, pod komandom Oskara fon Poćoreka na pravcu Vlasenica, Rogatica,
5. armija, pod komandom generala Liberius Ritera fon Franka – prostor Bijeljine i Zvornika;
oko Brĉkog,
Kalinovik, Sarajevo.
Austrougarska vojska bila je veštaĉka tvorevina sastavljena od raznih naroda što je veoma nepovoljno uticalo na moral i borbenu spremnost njihovih oruţanih snaga.
CERSKA BITKA
Pripreme za bitku
Nastojeći da do 18. avgusta (roĊendana cara Franje Josipa) izvojuje svoju prvu veliku pobedu, austrougarska Vojna komanda se ogrešila o osnovne vojne principe. Ona je, uprkos tome što Šesta armija nije završila koncentraciju, izdala direktivu 5. armiji da 12. avgusta forsira Drinu i, uz sadejstvo delova 2. armije, preduzme nastupanje ka Valjevu. Prema ovoj direktivi, 6. armija trebalo je da preĊe u napad tek posle zauzeća Valjeva i to pravcima ka Uţicu i Pljevljima. General Poćorek je bio uveren da će izbijanjem glavnih snaga Balkansk e vojske na liniju Valjevo-Uţice biti stvorena pogodna operacijska osnovica za „vojniĉku šetnju do
Niša’’. Postupajući po toj direktivi, trupe 8. i 13. korpusa austrougarske Pete armije poĉele su, u ranu zoru 12. avgusta, forsiranje Drine prema Lješnici i Loznici. U isto to vreme, uz snaţnu podršku artiljerijske vatre koja je tukla Beograd, Šabac i Obrenovac, delovi 4 ., 7. i 9. korpusa austrougarske Druge armije poĉele su prelaz preko Save kod Ade Ciganlije, Šapca i Sremske Mitrovice [4]. Iako napadnuti od višestruko jaĉeg neprijatelja, istaknuti srpski odredi na Drini i Savi pruţali su ţ estok otpor. Zbog snaţnog otpora komandanta Vojina Popovića (vojvoda Vuk), i delova Šabaĉkog odreda - 9. divizija 8. korpusa je tu izgubila 10 sati na ĉišćenju Samurović ade, i tek uveĉe je prebacila svoje odrede na desnu obalu Drine. Tridesetšesta divizija 13. korpusa je jedva uspela da ovlada Adom Kurjaĉicom, i tek oko podneva je uspela da prebaci svoje trupe na desnu obalu Drine. Sutradan, 13. avgusta, austrougarske trupe su podizale pontonske mostove i prebacivale nove snage preko Save i Drine. Osmi korpus je trebal o energiĉno da forsira , a ako moţe i da
zauzme, srpske poloţaje na planini Vidojevici i time olakša frontalni napad 13. korpusu na lozniĉke poloţaje. MeĊutim, kao rezultat jakog otpora Jadarskog odreda i letnje vrućine, 8. korpus je napredovao veoma sporo, i uveĉe su se zaustavil i na liniji Lešnica-Novo SeloPetkovica. Zbog toga je 13. korpus sve vreme toga dana ostao neaktivan, a 42. divizija je prešla Drinu kod Zvornika, i bez ikakvih ometanja poĉela nastupanje prema Krupnju.
Austrougarska Druga armija je toga dana pojaĉavala svoje trupe na desnoj obali Save sa nareĊenjem da moraju da zadrţe Šabac po svaku cenu. U osvit 14. avgus ta,
Peta austrougarska armija preduzela je napad na srpske lješniĉke i lozniĉke poloţaje, koje su branili Lešniĉki, Jadarski i Lozniĉki odredi srpske Treće armije. Posle oštrih uliĉnih borbi, Lešniĉki odred je odbaĉen na greben planine Iverka, a 8. korpus je izbio na planinu Vidojevicu. Jadarski odred je tom prilikom odbaĉen na istoĉne padine Cera. Napadan od stra ne višestruko brojnojih trupa (na 7 srpskih bataljona udaralo je 6 austrougarskih pukova), Lozniĉki odred se grĉevito branio na liniji Gornji Dobrić -RunjaninTršić Brdo. Posle ţestokih borbi, neprijatelj je popodne zauzeo Tršić Brdo. Još ţešće borbe su
se odvijale kod Gornjeg Dobrića, na koji su neprijatelji juriš ao do veĉeri toga dana , da bi ga zauzeo tek iz ĉetvrtog juriša. Austrougarska Peta armi ja, pošto je uspešno ovladala svim prelazima na Drini i osvojila poloţaje lešniĉk og i lozniĉk og odreda, nastavila je prodor ka Valjevu sa ciljem da u toku dana ovlada dolinama Jadra i Lešnice, kao i masivima Cer a, Ivereka, Boranje i Jagodnje planine do linije Krupanj-Zavlaka- Tekeriš, i time oslobodi potreban prostor za nastavljanje ofanzivnih operacija prema središtu Srbije [4]. Komandant Pete armije je istovremeno traţio od Vrhovne komande da ofanzivu njegove Armije pomognu i Druga i Šesta armija, tako što bi Druga armija preuzela energiĉan napad na liniji Šabac Valjevo, a Šesta armija bi poslala 12. brdsku brigadu koja bi prišla Trećoj srpskoj armiji sa boka i ledja. Trupe Pete armije su nastupale na širokom frontu sa linije koja je imala oblik potkovice, u šest kolona, bez armijske rezerve. Budući da na frontu Uţiĉke vojske nije bilo veće aktivnosti, austrougarska 42. divizija, koja je imala zadatak da nastupa obema obala Drine uzvodno, da bi sadejstvovala 6. armiji u napadu
na srpsku Uţiĉku vojsku, promenila je, na inicijativu njenog komandanta generala Sarkotića, pravac kretanja i uputila se preko Košutnje stope prema Krupnju, u levi bok srpskih trupa koje su branile dolinu Jadra. Iako razvuĉena po jako širokom frontu, od Šapca do Guĉeva i brojĉano slaba, srpska Treća armija je, odolevajući puna ĉetiri dana znatno nadmoćnijim neprijateljiskim snagama i braneći svaku stopu srpske teritorije, sjajno izvršila svoj zadatak i stvorila dragoceno vreme srpskoj Vrhovnoj komandi da izvrši pregrup isavanje snaga za Cersku bitku.
Prvi dan cerske bitke
Prateći razvoj situacije, srps ka Vrhovna komanda je postepeno pregrupisavala svoje glavne snage prema severozapadnom delu zemlje. Već 12. avgusta, ne gubeći iz vida veliki znaĉaj Severnog fronta, srpska Vrhovna komanda nareĊuje sledeće: - Druga armija da se postepeno postavi na frontu Obrenovac- Šabac i da odmah uputi Šumadijsku diviziju prvog poziva preko Koceljeva ka Šapcu radi lik vidacije tamnošnjeg neprijateljevog mostobrana. Prva armija je dobila sledeće nareĊenje - Prva armija, pošto uputi Konjiĉku divizuju n a Ub u sastav Druge armije, da prikupi glavne snage na liniji AranĊelovac -Lazarevac. Uţiĉka vojska treba da preĊe u ofanzivu u pravcu Višegrada i da veţe što jaĉe neprijateljeve snage na ovom pravcu. Treća armija će svim raspoloţivima snagama da usporava neprijateljevo nastupanje i omogući grupisanje trupa po nareĊenjima, a Branĉevski odred i Dunavska divizija prvog poziva da brane graniĉni front od ušća Kolubare do Golupca. Ovim odlukama srpske Vrhovne komande dolina reke Velike Morave – vrata Srbije i Balkana – je ostala nedovoljno zaštićena, ali je zato glavnina srpske vojske bila povoljno postavljena za predstojeću cersku bitku. Sutradan, 13. avgusta, srpske divizije su forsirano marširale, po velikoj avgustovskoj vrućini, da bi što pre stupile u borbu sa neprijateljevim snagama koje su po Maĉvi i Podrinju sejale pustoš i smrt. Srpska Vrhovna komanda je, saznavši da je neprijatelj podigao pontonski most
kod Šapca, poslalo sledeću depešu generalu Stepanoviću: ’’Prikupite odmah sve vaše trupe na reci Dobravi i zauzmite Šabac.’’. U isto vreme je naredila premeštanje Prve armije na levu obalu Kolubare, na prostor Ub-Valjevo. Time je potpuno napuštena osnovna ideja poĉetnog operacijskog plana, koja je bila zasnovana na pretpostavci da će glavnina austrougarskih snaga dejstvovati preko Save i Dunava, usmeravajući glavni udar dolinom Velike Morave ka unutrašnjosti Srbije [4]. Pošto
je u toku noći dobio potpunije informacije o stanju fronta na kom se nalazila srpska Treća armija, vojvoda Putnik je došao do zakljuĉka da glavne austrougarske snage dejstvuju dolinom Jadra ka Valjevu, a pomoćne u pravcu Šabac -Valjevo, dok se na svim ostalim
pravcima izvode samo demonstrativni napadi. Na osnovu takve procene, doneo je sledeću odluku, koja se ukratko moţe predstaviti ovako [4]: Treća armija, pod komandom generala Pavla Jurišića-Šturma, imala je zadatak da okupi sve raspoložive snage i da što duže i upornije zadržava neprijatelja koji nadire iz doline Jadra. Druga armija, pod komandom generala Stepe Ste panovića, trebalo je da izvede veoma složen marš -manevar preko sela Koceljeva na Tekerišu, radi energičnog udara u levi bok neprijateljevih snaga koje su od Loznice do Lešnice dolinom Jadra nadirale prema Valjevu. Pre ovog poteza, Druga armija je imala da obezbedi svoj bok i pozadinu. Prva armija, komandanta generala Petra Bojovića, glavnim snagama obrazovaće strategijsku rezervu Ub -Valjevo, a pomoćnim snagama
držaće severni granični front, od Golupca do ušća Kolubare u Savu. Glavnu ulogu u ovoj operaciji imala je Druga armija, kao najjaĉa srpska operativna i manevarska grupa. Iako nije znao da 8. korpus nastupa grebenom Cera i dolinom Lešnice, general Stepa Stepanović je uoĉio da masiv Cera moţe imati izuzetnu vaţnost u predstojećoj
operaciji i odluĉio je da ga što pre ovlada njegovim grebenom. Oko podne 15. avgusta on je naredio Kombinovanoj diviziji, koja je marširala od Velikog Bošnjaka do Tekeriša, da ĉelni puk sa jednom poljskom baterijom odmah uputi preko Parloga na Trojan i Kosanin grad,
najviši vrh Cera. Ovaj potez generala Stepanovića je imao presudan uticaj na pobedonosni ishod u bitki na Ceru u korist Srbije. Iako su trupe Kombinovane divizije bile jako zamor ene dugim i napornim maršem, 2. prekobrojni puk, koji se kretao u prethodnici, skrenuo je sa druma i pohitao ka Trojanu,
krajnjem istoĉnom grebenu Cera. Pošto je u isto vreme glavna kolona austrougarske 21. divizije nastupala iz suprotnog smera u istom pravcu, došlo je do strahovitog noćnog sudara na istoĉnim padinama Cera, kojim je poĉela ĉuv ena Cerska bitka . Zahvaljujući iskustvu steĉenom u balkanskim ratovima i boljem poznavanju terena, srpska vojska je odnela pobedu u ovoj noćnoj borbi. U toku noći srp ske trupe su uspele da zauzmu Malu lisinu, Parlog i Veliku lisinu, odbacujući neprijatelja ka Trojanu. MeĊutim, upravo kada je 6. prekobrojni puk preduzeo napad na Borno polje, austrougarska 9. divizija je izbila sa svojim ĉelnim pukom iz doline Lešnice i iznenada napala levi bok Kombinovane divizije. Zbog povlaĉenja 6. puka, general Mihailo Rašić, naredio je povlaĉenje na liniju Krivajska kosa Radonjić brdo-Kik. Situacija je bila veoma ozbiljna, jer su trupe Kombinovane divizije, zbog premorenosti i velikih gubitaka, bile malaksale. Kriza je prebroĊena tek u kasnim prepodnevnim satima, kada su krenuli da pristiţu pukovi Moravske divizije prvog poziva. Intervencija komandanta Druge armije generala Stepe Stepanovića imala je u tim kritiĉnim trenucima veliku ulogu. On je najpre popravio situaciju na levom krilu Kombinovane divizije,
a zatim, enegiĉnim napadom Cerske udarne grupe na neprijateljeve trupe na grebenu Cera i Ivereka, uzeo operativnu inicijativu u svoje ruke i zadrţao je sve do pobedonosnog završetka cerske bitke. Dok je Kombinovana divizija satirala desnu a i glavnu kolonu austrougarske 21.
divizije na istoĉnim ograncima Cera, 3. puk Konjiĉke divizije, sa tri bataljona pešaka iz Šumadijske divizije prvog poziva, koji je, pod komandom potpukovnika Colovića nastupao duţ severnih padina Cera , napao je levu kolonu 21. d ivizije na Radlovcu i Skakalištu. Posle poluĉasovne borbe austrougarski vojnic i, napadnuti s fronta i desnog boka, beţali su na sve strane, ne obazirući se na komande svojih oficira [4] . U isto vreme, Šumadijski konjiĉki puk napao je i potukao je deo ove kolone kod Starog Vinograda. U ovim okršajima Srbi su zarobili 5 oficira, 215 vojnika i zaplenili dve kompletne baterije topova i velike koliĉine drugog ratnog materijala [4].
rasplamsala na liniji Šabac -Tekeriš-Krupanj, širokoj oko 50 kilometara. Teţište napada srpske vojske bilo je na severnom delu linije, a austrougarske na juţnom krilu Bitka se 16. avgusta
ove linije [4]. Cerska udarna grupa, posle pristizanja Moravske divizije prvog poziva i zaustavljanja napada austrougarske 9. divizije, preduzela je nastupanje sa Moravskom divizijom prvog poziva prema Popovom parlogu i do pada mraka izbila na liniju selo Jugovići-Begluk, trpeći snaţnu artiljerijsku vatru neprijatelja. Treći konjiĉki puk je, posle razbijanja leve kolone 21. landverske (domobranske) divizije na Radlovcu i Skakalištu, delom snaga preduzeo gonjenje neprijatelja uz Cer ka Trojanu, dok je glavninom nastavio nastupanje
duţ severnih padina Cera i izbio na vis Bobiju severozapadno od Kosaninog grada. Glavna kolona Konjiĉke divizije, koja je sa dva bataljona pešaka nastupala preko sela Petkovice prema Dobriću postigla je toga dana veliki uspeh, nanevši velike gubi tke neprijatelju (300 mrtvih, 700 ranjenih i 100 zarobljenih vojnika, oficira i podoficira) [4] . Posle kraće borbe neprijateljeva 57. brigada se, gotovo potpuno rastrojena, povukla prema Šapcu i usput se (zbog pokrivenosti terena i nesporazuma) sukobila sa susednom 58. brigadom , što je dovelo do još veće pometnje. ranim jutarnnjim ĉasovima 16. avgusta austrougarski 13. korpus nastavio je forsirani napad na srpsku Treću armiju sa 40 bataljona, dok je Treća armija imala samo 13 bataljona. Stoga je general Pavle Jurišić-Šturm bio primoran da se povuĉe na poloţaje kod Zavlake. To je omogućilo srpskoj Vrhovnoj komandi da blagovremeno uputi Moravsku diviziju drugog poziva sa Uba ka Peckoj i time uspešno prebrodi krizu Treće armije . Vrhovna komanda je istovremeno odluĉila da ostale dve divizije iz Prve armije, koje je i dalje drţala u strategijskoj rezervi, privuĉe na Ub radi ojaĉavanja Cerske udarne grupe i pariranja novih eventualnih U
neprijateljevih poduhvat.
Drugi dan Cerske bitke Izjutra 17. avgusta, dok se Cersk a
udarna grupa pripremala da poĉne nastupanje grebenom Cera i Ivereka, austrougarska 9. divizija preduzela je snaţan napad, najpre na levo krilo, a zatim na ceo front Moravske divizije prvog poziva. Namera neprijatelja bila je da izvrši proboj fronta izmeĊu Kika i sela T ekeriša, tj. na spoju Moravske i Kombinovane divizije, obuhvatajući u isto vreme i krajnje levo krilo Moravske divizije na Begluku [4]. Razvile su se veoma oštre borbe na celom frontu, naroĉito na poloţajima 3. pešadijskog puka na Begluku, koji je zapao u tešku krizu. Upravo u trenutku kada su sve snage puka bile angaţovane u odbijanju frontalnog napada desne kolone neprijatljeve 9. divizije, na njegovom boku pojavile su se trupe 36. divizije , koje su dolinom Jadra nadirali ka Zavlaci i prinudile ga da napusti
Begluk i povuĉe se na Ilijino brdo. Sa zauzetog Begluka neprijatelj je obasipao uzduţnom artiljerijskom vatrom ceo front Moravske divizije prvog poziva i time joj naneo osetne gubitke. U takvoj situaciji komandant d ivizije, general Gojković, odluĉio je da svoje trupe povuĉe 3 -4 kilometra unazad na poloţaj Kalem-Ilijino brdo. Kada su ujutru 17. avgusta poĉele borbe na frontu Moravske divizije prvog poziva, komandant Kombinovane divizije, general Rašić, naredio je komandantu 5. prekobrojnog puka da odmah uputi jedan bataljon sa dva mitraljeza ka Trojanu i da bude spreman da za tim bataljonom po šalje ceo puk. Postupajući po ovom nareĊen ju, komandant 5. puka uputio je sredinom prepodneva 2. bataljon preko Parloga prema Trojanu. Neprijatelj je istovremeno preduzeo snaţan napad na unutrašnja krila Kombinovane i Moravske divizije. Primetivši streljaĉke strojeve neprijatelja koji su prilazili Kiku, komandant
2. bataljona ostavio je na Parlogu jednu ĉetu i dva mitraljeza sa zadatkom da sa boka tuku ove streljaĉke strojeve, a sa ostalim snagama nastavio je nastupanje ka Trojanu. PronaĊen je i poljski top, koji je prethodnog dana ostavljen na Parlogu, i brzo je bio osposobljen za rad. Uzduţna boĉna i leĊna vatra pomenute ĉete, mitraljeza i topa, zaustavila je napad
austrougarske 9. divizije na unutrašnja krila Moravske i Kombinovane divizije i unela paniku
u njene streljaĉke strojeve, koji su u tom trenutku trpeli snaţnu frontalnu pušĉanu, mit raljesku i artiljerijsku vatru [4].
Pošto je osujećen pokušaj neprijateljeve 9. divizije da, prodorom u pravcu Tekeriša, razdvoji Kombinovanu od Moravske divizije, desno krilo Kombinovane divizije (2. i 5. prekobrojni puk) prešlo je u napad grebenom Cera i u popodnevnim satima zauzelo Trojan. Svi pokušaji
neprijatelja da protivnapadom povrati izgubljeni vaţan poloţaj bili su uzaludni. Do kraja dana srpske trupe su definitivno zauzele Trojan, Lisine i Parlog i time stvorile pogodan poloţaj za nastavak cerskih manevara. Trupe Kombinovane divizije zauzele su Vodice i Trojan. General Stepa Stepanović se toga dana nalazio u Šumadijskoj diviziji pr vog poziva, jer je pretpostavio da će neprijatelj ubaciti nove trupe u rejonu Šapca, radi preduzimanja napada ka Tekerišu . U tom sluĉaju bi Druga armija bila uvuĉena izmeĊu Druge i Pete neprijat eljeve armije. Stoga je general Stepanović na vreme reagovao i otklonio takvu opasnost [4].
Konjiĉka divizija je i toga dana sjajno obavila svoj zadatak. Njen 2. puk, koji je u ranim poslepodnevnim satima upućen sa Belog kamena ka Slepĉeviću, presek ao je ţelezniĉku prugu Šabac-Lešnica, a kod ţelezniĉke stanice Dublje napao voz pun neprijateljevih vojnika i, posle kraće borbe, prinudio ga da se vrati u Šabac. U isto vreme je 3. konjiĉki puk izvršio dubok prodor u pozadinu 21. neprijateljeve divizije, uneo paniku u njene redove, zaplenio velike koliĉine hrane, municije, oruţja (pored osta log i jednu kompletnu bateriju) i gonio razbijene
delove pešadije, artiljerije i komore sve do Drine.
Treći dan Cerske bitke
Trećeg dana Cerske bitke ( 18. avgusta ) austrougarska komanda je pokušala da grupisanjem velikih snaga na liniji Proslap- Šabac, uhvati u „klješta“ glavne srpske snage i zada im odluĉujući udarac. Razvile su se ogorĉene borbe koje su voĊene celog tog dana, a Treća armija je ponovo bila u ozbiljnoj krizi. Kriza je prebroĊena tek oko podneva, kada je pristigla Moravska divizija drugog poziva i odbacila austrougarske trupe prema Krupnju. Na desnom krilu fronta 36. austrougarska divizija je uspela da potisne jedinice Drinske
divizije drugog poziva i u kasnim popodnevnim satima zauzme strateški Marjanovića vis, prekidajući vezu izmeĊu srpske Druge i Treće armije, ali se tu i zaustavio ovaj prodor austrougarskih trupa. Uspešnom odbranom srpskih poloţaja na Groblju kod RaĊevskog kamena konaĉno je spreĉeno napredovanje juţnog kraka austrougarskih „klješta“ [4]. Ni na severnom krilu dogaĊaji se nisu odvijali po Poćorekovom planu. Ĉetvrti korpus Druge austrougarske armije se u noći izmeĊu 17. i 18. avgusta prebacio preko Save u širi rejon Šapca da bi preuzeo, zajedno sa 9. korpusom, napad na Šumadijsku diviziju. Iako napadnuta od strane znatno nadmoćnij eg neprijatelja, ova proslavljena d ivizija je pruţala ţilav ot por i usporavala, a na kraju i zaustavila njihovo napredovanje. Kada je u osvit 18. avgusta
austrougarska pešadija napala srpske poloţaje uz podršku svoje artiljerije, doĉekana je snaţnom pešadi jskom i artiljerijskom vatrom i zaustavljena svugde osim na frontu 10. pešadijskog puka, koji je imao zadatak da brani centar divizijske odbrambene linije, na koji je bio upravljen neprijateljev napad. Zbog povlaĉenja 10. puka, nareĊeno je povlaĉenje i kri lnih pukova (11. i 19.) . Ubrzo se i cela Šumadijska divizija povukla i zauzela nove poloţaje na desnoj obali reke Dumaĉe, otkuda je iznenadnom i dobro organizovanom vatrom zadrţala neprijateljev napad i time uspešno odbranila desni bok Cerske udarne grupe. Tako je i severni krak projektovanih austrougarskih „klješta“ ostao otvoren, a Poćorekov plan je propao [4].
Zbog povlaĉenja Šumadijske divizije prvog poziva na desnu obalu reke Dumaĉe, Konjiĉka divizija je odustala od nameravanog ĉišćenja Maĉve i prešla u odbranu na liniji SlatinaRaskršće -Brestovac da bi otuda branila levi bok Šumadijske divizije, koja je vodila teške odbramdbene borbe sa neprijateljskim snagama. Na centralnom delu, inicijativu su imale srpske trupe. Kombinovana divizija i Moravska divizija prvog poziva su zajedniĉki napale 9. diviziju i preostale delove 21. divizije . Napad se
u poĉetku sporo razvijao, jer je leva kolona Kombinovane divizije, uz podršku 1. pešadijskog puka, do mraka izbila na Gaj i podišla Rašuljaĉi, ne nailazeći na veći otpor. Za to vreme, desne kolona je oklevala, ĉekajući da se ispolji napad susednih jedinica. Neprijatelji su to iskoristili i snaţno napali njen desni bok na Trojanu. Podrţana snaţnom šrapnelskom vatrom, austrougarske trupe su izvršile nekoliko uzast opnih juriša, ali svi su odbijeni uz velike gubitke. Zbog toga, a i usred velikog nevremena koje je tada zahvatilo Cer, Kombinovana
divizija nije izvršila svoj zadatak, već se zadrţala nasred puta izmeĊu Trojana i Kosanin grada. Obavešten o tome, general Stepanović je naredio da trupe Divizije u toku noći zauzmu Kosanin grad. Zbog sporog prikupljanja i preterano opreznog nastupanja Moravske divizije
prvog poziva, general Stepa Stepanović je prekorio njihovog generala, Iliju Gojkovića. Tek posle toga, oni su energiĉnije krenuli i zauzeli Begluk, a oko 17 ĉasova su izbili pred Spasovinu. Tu je bila doĉekana jakom artiljerijskom i mitraljeskom vatrom. Njen ĉelni puk je odmah preuzeo napad, i u ranim veĉernjim satima naterao neprijatelje na odstupanje. Pokušaji Austrougara da povrate svoje izgubljene poloţaje kontranapadima bili su neuspešni. Stepa Stepanović nije bio zadovoljan radom Cerske udarne grupe trećeg dana bitke, jer je propuštena idealna šansa da se toga dana do nogu potuĉe 9. austrougarska div izija i time ubrza pobedonosni završetak Cerske bitke, pa je njegova intervencija kod komande Moravske General
divizije prvog poziva bila umesna i korisna [4].
Ĉetvrti dan Cerske bitke
Ĉetvrtog dana Cerske bitke (19. avgusta), koji je bio i odluĉujući, komanda austrougarske Balkanske armije, kako bi svojoj Petoj armiji olakšala posao, forsirala je napad 4. korpusa Druge armije na liniju Šabac -Tekeriš, kao i napad Šeste armije iz Bosne i Sandţaka. Prema nareĊenju generala Bema Ermolija, tri austrougarske divizije, pod komandom generala 4. korpusa Teršćanskog, otpoĉele su u ranim jutarnjim ĉasovima napad na poloţaje Šumadijske divizije prvog poziva na reci Dumaĉi. Prvi napad je odbijen, ali je situacija postala kritiĉna tokom prepodneva, kada su usledili novi austrougarski napadi i na centar i na levi bok
Šumadijske divizije. Ipak i ovi napadi su, uz povlaĉenje na reku Dubravu, odbijeni, uz nanošenje velikih gubitaka neprijatelju. zauzimanje Marjanovića visa od prethodnog dana i sprovodio je samo manje napade. To je omogućilo izvestan predah trupama Treće srpske armije, koja je imala priliku da napadne neprijateljeve trupe u povlaĉenju linijom Zavlaka-Krupanj, ali je nije iskoristila. Na desnom krilu fronta, austrougarski 13. korpus nije iskoristio
Bilo je oĉigledno da je neprijatelj krenuo u defanzivu i povlaĉenje, što je general Stepa Stepanović uoĉio, pa je preduzeo odluĉne napade na nekoliko mesta. U ranim jutarnjim satima 19. avgusta srpske trupe (desna kolona Kombinovane divizije) su osvojile najviši vrh Cera – Kosanin grad, odakle su tokom dana nastavile, iako usporeno, napredovanje prema Veselinovom vrhu. Paralelno je leva kolona Kombinovane divizije savladala otpor neprijatelja na Rašuljaĉi i uveĉe iz bila na liniju Parlog-Jadranska Lešnica, a tokom noći neki delovi ove kolone su stigli i do Vidojevice.
Moravska divizija prvog poziva je, uz sadejstvo sa levom kolonom Kombinovane divizije,
zauzela Veliku glavu, a nešto kasnije i Rajin grob. Tim probojem je praktiĉno završena bitka na Ceru [4]. Iza toga je usledilo gonjenje neprijatelja koji je beţao prema Drini. Srpska komanda ipak nije do kraja iskoristila postignuti uspeh na Ceru, jer je umesto kombinovanog gonjenja (koje je predlagao general Stepa Step anović) preduzela frontalno
potiskivanje, koje je bilo manje riziĉno po srpske trupe, ali je neprijatelju nanelo manje gubitaka od onih koje bi dalo kombinovano gonjenje i koje bi eventualno dovelo do potpunog
okruţenja neprijatelja.
POBEDA SRPSKE VOJSKE
Uspešnost i veština štaba srpske Vrhovne komande, umešnost srpskog starešinskog komandnog kadra u brzom prilagoĊavanju situaciji, visok mora, izdrţljivost i hrabrost kao i prethodno iskustvo znaĉajno su doprineli prednosti srpske vojske. Na suprotnoj strani, nedostaci u planiranju i voĊenju operacija od strane austrougarskih komandi u potpuno pogrešnom smeru usmeravajući ofanzivu ka nepogodnijem pravcu. Srpska Vrhovna komanda, kao i komandanti armija i divizija, bili su sve vreme prisutni u svojim jedinicama, pokazali su izuzetnu sposobnost da u kritiĉnim i sloţenim situacijama,
odluĉno donose smele strateške odluke. Vrhovna komanda je brzim pregrupisavanjem snaga i preduzimanjem protivofanzivnih aktivnosti u hodu pokazala veliku sposobnost komandov anja. General Stepa Stepanović, komandant 2. armije izveo je uspešni manevar u pravcu Tekeriša i naredio osvajanje najviše taĉke cerskog masiva - Kosaninog grada, nekoliko puta je u kritiĉnim situacijama na poloţajima Moravske i Kombinovane divizije na Cer u i
Šumadijske divizije na poloţaju kod Šapca donosio prave strateške odluke. U isto vreme austrougarska komanda je ĉinila krupne greške vodeći ofanzivu komandom iz duboke pozadine sa nedovoljnim i nejednovremenim iskorišćavanjem raspoloţivih snaga [5]. Veliko
borbeno iskustvo srpskih trupa steĉeno u balkanskim ratovima, izuzetno junaštvo, izdrţljivost i visok moral srpskih vojnika, sa jakom voljom da se bore na svome, da zaštite svoje porodice i imovinu, da brane svoju domovinu Srbiju, znaĉajno su doprinel i uspehu kako u bici na Ceru, tako i kasnije u bici na Drini i u Kolubarskoj bici 1914. godine.
GUBICI ZARAĆENIH STRANA
Prema sopstvenom priznanju Austro-Ugarska je izgubila oko 23 000 vojnika, srpskim trupama u povlaĉenju je ostavljen znaĉajan ratni plen od preko 50 topova i haubica, 105 municijskih kara, tri poljske bolnice, jednu sanitetsku kolonu, telegrafski materijal, nebrojeno
pušaka, alata, više vagona hrane i poljskih kuhinja i jedan aeroplan. Srpska vojska je u ovim borbama izgubila 259 oficira i 16 045 vojnika i podoficira, od kojih je poginulo 54 oficira i 2 053 vojnika, a ranjeno 194 oficira i 11 325 vojnika. Nestalo je 11 oficira i 2 667 vojnika [5].
ZNAĈAJ CERSKE BITKE
Velika i slavljena pobeda u Cerskoj bici podigla je borbeni moral i samopouzdanje srpske vojske i celog naroda, i ulila veru u brzi i uspešan završetak rata . To je bila i prva pobeda
saveznika na poĉetku Prvog svetskog rata. Doprinos saveznicima pobeda srpske vojske na Ceru ima u: -
Zadrţavanju austrougarske vojske na srpskom ratištu duţe nego što je oĉekivano zbog nepredviĊeno dugog otpora i uspeha srpske vojske. Bugarska je privremeno odloţila stupanje u rat na strani Centralnih sila, a Rumunija definitivno.
-
Poraz austrougarske vojske u Cerskoj bici je oznaĉio kraj Habzburške monarhije. Pobeda i proterivanje neprijatelja iz Srbije znaĉajno je uticao na bolji ugled Srbije u inostranstvu, a naroĉito kod juţnoslovenskih naroda u Austro -Ugarskoj. VoĊenje operacija na Ceru, a kasnije i na Drini i Kolubari, podiglo je vojni ugled srpskoj Vrhovnoj komandi.
Za vojniĉke zasluge u komandovanju i voĊenju 2. armijom u Cerskoj bici general Stepa Stepanović dobio je 29. avgusta 1914. godine ĉin vojvode i svrstao se u red najslavnijih srpskih vojskovoĊa i z Prvog svetskog rata.
LITERATURA
1.
grupa autora Andrej Mitrović, Pavle Ivić, Dragiša Ţivković, Predrag Palavestra, Dejan Medaković, Radovan Samardţić, Vladeta Tešić : Istorija srpskog naroda, šesta knjiga, drugi tom, OD BERLINSKOG KONGRESA DO UJEDINJENJA 1878 – 1918. Srpska knjiţevna zadruga, Beograd 1983 .
2.
Andrej Mitrović: Srbija u Prvom svetskom ratu. SKZ, Beograd 1984.
3.
Vladimir Ćorović: Istorija Srba, Treći deo. BIGZ, Beograd, 1989.
4.
Savo Skoko, Petar Opaĉić: Vojvoda Stepa Stepanović, U ratovima Srbije 1876 – 1918. (2). BIGZ, Beograd, 1984.
5.
Slobodan Ristanović: Cerska bitka. Muzej Jadra, Loznica, 1989.
PRILOG
Prikaz poĉetnog napada austrougarske vojske na Srbiju, avgust 1914. godine [http://sl.wikipedia.org/wiki/Slika:Battle_of_Cer.jpg]
Ova mapa je uraĊena na odseku Vojnih veština i inţenjerstva Vojne akademije S.A.D. (West Point). Cerska bitka se i danas izuĉava na najelitnijim svetskim vojnim akademijama.
Vojvoda Stepa Stepanović, komandant Druge srpske armije
General Oskar fon Poćorek, komandant Šeste austrougarske armije
