BRENTANO Brentano je pokušao da pruži zasnivanje psihologije kao empirijske nauke o mentalnim fenomenima. Hteo je da u prva dva toma izloži metode psihologije i objasni bazične pojmove, da razgraniči pojmove psihologije od svega ostalog, da kaže šta su to mentalni fenomeni. Ta dva toma su filozofska (fenomenološka, „deskriptivna psihologija“) po svom sadržaju, nema nikakvog empirijskog istraživanja. U preosatala četri toma trebalo je da se bavi genetičkom psihologijom, da da kauzalna objašnjenja mentalnih fenomena, ali to nije ni uradio, sve ga je manje zanimala psihologija kao empirijska nauka. Deskriptivna psihologija je zavodljiv naziv, tu nećete naći nikakve empirijske, kontingentne generalizacije. Brentano je želeo da definiše šta su to mentalni fenomeni. Mentalni fenomeni su uvek usmereni na nešto drugo. Intencionalnost kao distinktivno obeležje mentalnih fenomena. Poznati primeri: voleti znači voleti nešto, želeti znači želeti nešto. Karakteristično svojstvo svih mentalnih fenomena jeste da oni imaju nekakav sadržaj na koji su usmereni, da su intentionalni. Samo oni su intencionalni, dakle, čim je nešto intencionalno, to je samim tim, po Brentanu, i mentalno. E sad, šta je za Brentana važno. U njegovo vreme postojale su dve suprotstavljene koncepcije svesti: 1. Prema jednoj, koja potiče iz britanskog emprizma, svest je shvatana kao neki medijum koji je sam po sebi transparentan i lišen bilo kakavog sadržaja, a svesti se neke stvari dešavaju dok je sama svest potpuno pasivna i ne vrši nikakvo problikovanje tih sadržaja. 2. S druge strane, prema tradiciji izvedenoj iz Kanta, svest je aktivna. Mi imamo nekakav sirov materijal koji potiče iz čula, ali svest je delatna i ona problikuje taj materijal. Pripadnici prve tradicije obično su govorili o stanjima svesti (koja su shvatana kao inertna, a svest je njihova sukcesija), dok su pripadnici druge tradicije govorili su o mentalnim činovima, kako bi naglasili njenu dinamičku ulogu u bilo kakvom mentalnom dešavanju. Brentano je pokušao da pronađe neku sredinu: s jedne strane on je smatrao da su svi sadržaji svesti mentalni činovi, i da mentalna stanja ne postoje. S druge strane, on je smatrao da u stvari mentalni činovi ne nastaju tako što postoji neki sadržaj nad kojim se vrše izvesne operacije, već su za njega mentalni činovi bilo kakvi činovi koji su intencionalni, ima sadržaj, na nešto usmereni. To je to Brentanovo srednje rešenje, posredno. E sad, Brentano saržaj mentalnog čina naziva još i objektom, imanentnim sadržajem, inegzistentnim objektom. Terminologija koju koristi je veoma raznovrsna, ali u principu svi termini označavaju sadržaj na koji je usmeren mentalni čin. Na primer, ako nešto
1
posmatram, gledam crvenu mrlju, ja onda imam vizuelnu impresiju crvene boje, imam mentalni čin koji je čin percepcije usmeren na tu crvenu mrlju. Crvena mrlja nije ni na šta drugo usmerena, ona sama po sebi nije mentalni fenomen čim nije intencionalna. O tome smo govorili i dok smo govorili o Džejmsu da vizuelne, auditivne senzacije nisu mentalni fenomeni jer nisu usmerene na nešto. Iako nisu mentalni fenomeni, oni su često sadržaj mentalnih fenomena koji su na njih usmereni- ja ne samo da mogu da vidim crvenu boju, ja mogu i da je se sećam, mogu da priželjkujem određen miris, i tako dalje. Brentano je ove fenomene, budući da nisu mentalni, nazvao fizičkim fenomenima. Menitalni i fizički fenomeni ne predstavljaju klasu svega što postoji, već svega što je dato svesti. Stolovi, stolice nisu fizički fenomeni, fizičke stvari nisu fizički fenomeni. Fizički fenomeni su nekakvi sadržaji svesti, proste senzacije najčešće, oni fenomeni koji dalje nisu ni na šta usmereni, najčešće ono čime nas snabdevaju čula. E sad, pazite: sadržaj nekog mentalnog fenomena ne mora biti fizički fenomen, već može biti i novi mentalni fenomen: ja ne samo da mogu da vidim crvenu boju, već mogu i da se sećam da sam video crvenu boju. E onda tu imamo posla sa jednim mentalnim činom sećanja, taj mentalni čin usmeren je na svoj sadržaj, njegov imanentni objekat usmeren je na gledanje, gledanje je usmereno na crvenu mrlju. Naravno, ako je sadržaj jednog mentalnog fenomena novi mentalni fenomen, i njegov sadržaj može biti novi mentalni fenomen: ja mogu da priželjkujem da se setim da sam ugledao crvenu boju- onda imam želju koja je usmerena na memoriju koja je usmerena na percepciju koja je usmerena na boju. Međutim, ne mogu beskonačno da imam mentalne fenomene kao unutrašnje, imanentne fenomene, na kraju ovaj niz mora da se završi fizičkim fenomenom, na nešto na šta je usmeren mentalni fenomen. Svaka svest, ma kako kompleksna bila, ona će mprati biti usmerena na neku golu senzaciju- ovim Brentano opravdava naziv „Psihologija sa empirisjkog stanovišta“, svaka svest mora na neki način da se u krajnjoj liniji usmerava na nešto što potiče iz iskustva. Njega spoljašnje .... uopšte nisu zanimali. Na primer, ako ja kažem „Ja držim čašu“, iz toga mogu da izvedem kao zaključak izesnu empirijsku generalizaciju: mogu da kažem „Postoji čaša koju ja držim, postoji nešto što ja držim“. Međutim ako sada počnem da govorim o mentalnim fenomenima i ako kažem „Ja zamišljam čašu“, onda ne mogu da budem siguran da ta čaša i postoji, drugim rečima čini se kao da je princip izvođenja ovih egzistencijalnih generalizacija ograničen: on važi kada je reč o relacijama koje su spoljašnje, koje se ne tiču svesti, međutim kada je reč o relaciji svesti prema nekom predmetu, ne mogu da zaključim da taj predmet i postoji- ja mogu da zamišljam čašu, a da u stvari te čaše nema, ona postoji samo unutar mog akta. E sad, Brentano je želeo da na neki način proširi važenje i izvođenje ovih egzistencijalnih zaključaka- kaže „Ja mogu da zaključim da ta čaša (koju zamišljam) postoji, samo što ona ne postoji na isti način na koji postoje spoljašnje stvari, ona postoji samo unutar mog mentalnog akta zamišljanja“, odakle i termin inegzistencija, ona egzistira, ali samo unutar, u mentalnom aktu zamišljanja. Na neki način ona je realna kao sadržaj mentalnog fenomena, ali ne postoji na način na koji postoje spoljašnje stvari. Brentano je u svojoj srednjoj fazi razlikovao dva vida postojanja: objekat koji zamišljam naziva se imanentnim, on postoji unutar akta zamišljanja.
2
Brentano je smatrao da su u stvari ti imanentni objekti koji su verovanje, željenje, očekivanje, takođe izvesni mentalni fenomeni, oni su usmereni na objekt, međutim ti objekti nemaju strukturu iskaza. On je u stvari mislio da kada pretpostavljamo da su objekti na koji su usmereni mentalni činovi po svojoj prirodi iskazi, da smo mi zapravo zavedeni u jezik Ako pogledate, celokupna analitička filozofija, Frege, Rasel, Vitgenštajn, posebno u ranoj fazi, polazi od pretpotavke da struktura jezika odgovara strukturi mišljenja. Dakle imate neku rečenicu koju možete da izdelite na delove, iskaze, onda postoji neka misao ona je mentalni fenomen tog iskaza, i delovi ovog iskaza, jezičkog iskaza te misli, odgovaraju delovi same misli. Pa je, na primer, Frege mislio da ako rečenica može da se podeli na subjekatski deo koji je zasićen i predikatski koji je nezasićen, onda se i misao izražena tom rečenicom sastoji od istih takvih delova: deo koji je nezasićen je referencija zasićenog izraza i obrnuto. Nešto slično je mislio i Rasel. Drugim rečima, struktura jezičkih izraza određenih sadržaja propozicionih stavova odgovara strukturi samih objekata mentalnih činova, e to Brentano radikalno odbacuje. Po njemu, naši mentalni činovi nikada nisu usmereni na nešto što bi imalo strukturu iskaza, oni su uvek usmereni na nešto što ima strukturu objekta- to je na prvi pogled čudno, kako je on došao do toga? On je uočio da se svaki iskaz, kakva god da mu je struktura, može na neki način prevesti ili parafrazirati u izvesni egzistencijalni iskaz. Na primer iskaz „Pada kiša“ možete da parafrazirate na sledeći način: postoji nešto kao što je „padanje kiše“ što možemo shvatiti kao određeni objekat. Ili iskaz „Juče je padala kiša“ ne znači ništa drugo nego da postoji izvesni temporalizovani objekat jučerašnjeg padanja kiše. Svi iskazi se mogu prevesti, redukovati, parafrazirati na iskaze o postojanju određenih objekata. Kada tvrdite nešto što može biti istinito ili lažno, vi ne radite ništa drugo nego tvrdite ili poričete postojanje određenog objekta. E sad, kada se to spoji sa idejom da sama egzistencija nije nikakvo svojstvo objekta, već kada tvridite da nešto postoji vi vršite afirmacije samog objekta- govoriti istinito da A postoji ne znači ništa drugo do afirmisati postojanje objekta. Vi imate dva osnovna stava, odnosa svesti prema objektu- afirmacija i poricanje, negacije. A sam sadržaj svesti je uvek neki objekat prema kome se zauzima neki od ta dva stava, afirmativan ili negativan. Te objekte treba uvek razumeti kao poslednje (?) s tim što njihova složenost onda narasta, nikad ih ne treba shvatiti kao nešto što ima strukturu iskaza, još jednom ponavljam. U toj tački Brentano se veoma razlikuje od Fregea. On je smatrao da je afirmacija ili priznavanje postojanja jedan aspekt svesti, a da je negiranje ili poricanje drugi akt svesti. Frege se tome protivio, on je sledeću stvar: svakoj misli možemo da pridružimo njoj suprotnu misao. Kada ja razmišljam i imam neku misao za koju tvrdim da je istinita, ja automatski za njoj suprotnu tvrdim da je lažna. Frege je rekao da je tvrditi određen iskaz, izraziti sa retoričkom snagom određenu misao, znači u stvari između dve kontradiktorne mogućnosti izabrati jednu. Onog trenutka kada sam rekao da važi P, kad tvrdim afirmativno P, ja više nisam slobodan da izaberem da li ću da afirmišem ne P, ja sam u obavezi da ga negiram, i obrnuto. Čin afirmacije, tvrđenja izvesnog iskaza, nisu u stvari dva različita akta svesti, već jedan isti, u oba slučaja imamo isti mentalni akt tvrđenja samo se njegov sadržaj razlikuje.
3
Kod Brentana to nije slučaj- kada tvrdim objekat A i kada poričem objekat A, ja se odnosim prema istom objektu, imanentnom sadržaju, ali su aktovi svesti različiti, imamo akt tvrđenja i akt poricanja. Kod Fregea imate isti akt a razlike u sadržaju, kod Brentana razlike između tvrđenja i poricanja svodi se na razliku u aktu svesti a ne u sadržaju, to je značajna razlika. E sad, šta je još važno da kažemo o Brentanu pre nego što pređemo na Huserla. Šta mogu biti imanentni objekti jednog mentalnog fenomena? To mogu biti svi fizički fenomeni, a mogu biti i svi mentalni fenomeni osim tog samom fenomena. Drugim rečima, mentalni fenomen ne može da bude usmeren intencionalno na samog sebe, ovo je već ideja koja se sreće kod Džejmsa, a videćete je i kod Huserla, da je svest nešto što izmiče samoj sebi, ne može da se usmeri na samu sebe na isti način na koji se usmerava na objekte. Taj objekat na koji je usmeren se naziva još i primerni a svest koja je usmerena na primarni objekat naziva se primarnom svešću. Osim primrnog, postoji i sekundarni objekat svesti i sekundarna svest. Kako je Brentano ovo uveo? Tako što je uočio da ja kada posmatram crvenu mrlju, ne samo da je moja svest usmerena na mrlju koja je njen primarni objekat mentalnog čina posmatranja, nego sam ja paralelno sa tim svestan i samog čina posmatranja. Ili ponekad kada čujem neku buku, ja ne samo d aposmatram tu buku i imam auditivnu senzaciju buku, pored toga sam još i svestan da slušam buku. Taj proces se odvija potpuno istovremeno sa primarnom svešću. Tu svest, taj akt refleksivne usmerenosti svesti na samu sebe Brentano je nazvao sekundarnom svešću. Sekundani objekat mentalnog čina mora biti sam taj čin. Fizički fenomeni nikada ne mogu biti sekundarni objekti svesti, oni mogu biti samo primarni objekti svesti. Zašto je to važno? Brentano je počeo da govori da je ova vrsta sekundarne svesti prati svaki mentalni čin, što znači da svaki mentalni čin ima na neki način dva objekta- fizički, onaj na koji je usmeren, primarni objekat, ili neki druig mentalni, ali ima i samog sebe za objekat. Paralelno o svešću na neki primarni objekat postoji i usmerenost na sebe. Brentano je smatrao da u sekundarnoj svesti treba pronaći onaj kartezijanski ideal. Znanje koje stičemo, verovanja koja su zasnovana na ovoj sekundarnoj svesti su neposrenda, intuitivna, saoočigledna i nepogrešiva. Kako su to nepogrešiva? Brentano je smatrao da do greške u našem verovanju dolazi zato što se na neki način objekat razlikuje od načina na koji je predstavnjen u svesti. Ja imam pogrešno verovanje kada mislim da objekat odgovara mojim predstavama a predstave su date u mojoj svesti, a on joj ne odgovara, pa postoji razlika između prave prirode objekta i moje predstave. Kod ove sekundarne svesti, to je svest koja je svesna same sebe, svest o objektu, način na koji se on pojavljuje u svesti i sam objekat su jedno te isto, nema te razlike i razmaka između stvarnosti i pojave. Zato tu ne možemo govoriti o greškama, sekundarna svest treba da služi kao temelj saznanja, sva verovanja koja se izvode iz sek.svesti su nepogrešiva. Nije moguće imati sekundarnu svest bez primarne, samosvest je uvek posredovana objektom, svest ne može da bude svesna sebe dok nije primila neke senzacije koje čine fizičke fenomene- samo ta veza čini ovaj program empirističkim.
4
Objekat na koji je usmeren mentalni čin Brentano shvata kao deo mentalnog čina. Taj objekat koji je dat u samom činu jeste njegov deo. Kada bismo analizirali sam mentanli čin trebalo bi da ga rastavimo na delove, i tu stupa na scenu merologija. Merologija se bavi odnosom dela i celine. On sad razlikuje delove koji su zavisni od delova koji su nezavisni. Slaba celina ne može da postoji nezavisno od delova, a delovi su različiti od celine. Sam Brentano je verovao da je relacija između delova i celine tranzitivna. Mereološki esencijalizam: ako je x deo y onda je x nužno deo y u svakom mogućem svetu. Nije moguće da ako od neke celine odlomite neki deo ili dodate neki deo, nije moguće da imate istu celinu- to nekad deluje kontraintuitivno, ako na primer uzmete i ztamenite deo na jednom autu, auto nije prestao da postoji ako mu zamenimo gumu. Kod jake celine imate obostranu zavisnos, ona zavisi od delova i obrnuto. Kao primer jake celine obično se navode organizmi. Delovi su u ovim jakim celinama međusobno bliže povezani, ne mogu da postoje a da to ne čine u okviru te celine. Kod slabe celine nekako se čini da nije bitna organizacija (primer studenti u prostojriji, kada bi zamenili mesta to bi bila ista slaba celina), dok je kod jake celine binta- kada bi izvadio organe ovci i vratio ih nazad po različitom rasporedu (!!!), to više ne bi bila ta ovca. U jakoj celini je binto kako su delovi organizovani. Kod slabih celina se može postaviti pitanje čega celina, a kada je reč o jakim celinama ne možemo pitati čega je ovca, jezička implikacija koja omogućava lakše razlikovanje slabe i jake celine. Ove delove kod jakih celina koje ne mogu fda postoje bez samih celina, Brentano naziva momentima- zavisni delovi.
5
