UDC 821.163.41-31-09 Pekiã B. 821.163.41-95
ROMAN BESNILO: INICIJACIJA U APOKALIPTIÅNU SADAŠWOST Nebojša Laziã
SAŸETAK: Pekiãev roman Besnilo posmatra se kao dio antiutopijske trilogije i kao parodija Otkrovewa Jovanovog. Apokalipsa u ovom romanu jeste sadašwost. KQUÅNE REÅI: mit, ritual, ÿanr, hrišãanstvo, onomatologija, parodija, apokaliptika.
Prvi roman antiutopijske trilogije Besnilo nosi podnaslov ÿanr-roman, odrednicu koja bi bez teškoãa mogla da stoji kao podnaslov ostalih dvaju romana. Veã iz ove kwiÿevne åiwenice vidimo da autor antiutopijske trilogije nije odustao od svoje ÿanrovske specifikacije, i da se bar po tome roman Besnilo nimalo ne razlikuje od Pekiãevih romana koji mu hronološki prethode. Iako nas podnaslovom upozorava da je reå o odreðenom iskoraku iz dotadašweg kwiÿevnog opusa, autor nas veã na poåetku uverava da, što se kompozicije tiåe, izmeðu ovog i drugih romana nema bitnijih razlika. Ono što prvo pada u oåi u romanu Besnilo jeste to da on sadrÿi srazmerno najviše okvirnih delova koji imaju funkciju da uvedu åitaoca u sami prostor teksta. Boris Uspenski, sovjetski semiotiåar, izuzetan je znaåaj pridavao upravo tim „pripremnim" delovima teksta pri kompoziciji dela. Uspenski se ovim pitawem bavio u kwizi Poetika kompozicije, gde je istraÿivao pitawa kompozicije kwiÿevnog teksta u zavisnosti od toga koja taåka gledišta je dominantna u tekstu. Na znaåaj taåke gledišta (point of view) za kompoziciju i naraciju u romanu prvi je ukazao engleski romanopisac Henri Xejms u svome delu Umetnost proze (The Art of Fiction). O ovom znaåajnom poetiåkom pitawu pisali su i Mihail Bahtin i J. M. Lotman, ali je sva ova saznawa o ulozi taåke gledišta sintetizovao Boris Uspenski u kwizi Poetika kompozicije.1 1 Pitawem taåke gledišta bavio se i Franc Štancl u svom kratkom ali vrlo uticajnom delu Tipiåne forme romana. Za razliku od Uspenskog, koji se prevashodno bavio kompozicijom, Štancl je dao kratak istorijat istraÿivawa taåke gledišta koji mu je po-
134 On je ispitivao ukupno pet taåki gledišta, i to taåku gledišta 1) na ideološkom planu; 2) na frazeološkom; 3) na planu prostorno-vremenske karakteristike; 4) na psihološkom planu i 5) sloÿenu taåku gledišta. U odeqku kwige Okviri umetniåkoga teksta Uspenski se bavi problemom „okvira" u kompoziciji dela. Zbog prirode antiutopijske kwiÿevnosti, za nas je naroåito zanimqiva ideološka taåka gledišta. Uspenski primeãuje kako je ideološki nivo åitawa teksta „najmawe dostupan formalizovanome prouåavawu" i da se „pri wegovoj analizi neminovno moramo u veãoj ili mawoj meri da sluÿimo intuicijom (podvukao N. A.)".2 Ovaj stav Borisa Uspenskog iskoristiãemo u daqoj interpretaciji romana antiutopijske trilogije kao kwiÿevnoteorijski alibi u onim sluåajevima kada se tumaåewe s ideološkog aspekta u trilogiji ne moÿe izbeãi. No vratimo se „okvirnim" delovima teksta, kojima je srazmerno više od ostalih delova trilogije zasiãen tekst romana Besnilo. Okvirni deo teksta, wegov poåetak i kraj za mnoge autore najvaÿniji su elementi kompozicije dela. Uspenski je o ovome napisao sledeãe: „Pri tome izvanredno veliku vaÿnost dobija proces p r e l a s k a od realnoga sveta na prikazani svet, to jest, problem naroåite organizacije 'okvira' umetniåkoga prikazivawa. Taj se problem pred nama pojavquje kao åisto kompozicioni problem; veã i na osnovu izloÿenoga moÿe da bude jasno kako je on neposredno povezan sa smewivawem opisa 'spoqa' i opisa 'iznutra'; drugaåije reåeno, sa prelaskom od 'spoqwe' na 'unutarwu' taåku gledišta i obrnuto."3 Mnogobrojnim „okvirnim" tekstovima pomoãu kojih åitaoca polako uvodi u opis epidemije besnila na londonskom aerodromu Hitrou autor ÿeli postiãi da u svojoj svesti izazove napetost (suspense) i da proces inicijacije u samo tkivo romana potraje što duÿe kako bi i napetost bila veãa. Vratimo se „okvirnim" tekstovima. Nakon frontispisa nalazi se stranica s kraãim nepotpisanim tekstom: „Dogaðaji u kwizi su fiktivni. Realna je samo wihova moguãnost. Izbor londonskog aerodroma Heathrow je sluåajan. Da je avion s majkom Terezom, nastojnicom manastira 'Isusovo srce' u Lagosu u Nigeriji, sleteo na åikaški O'Hare IA, John F. Kennedy u New Yorku, Ia Charles de Gaulle kraj Pariza, moskovsko Šeremetjevo ili beogradski Suråin, priåa bi se odvijala tamo. Liånosti su, takoðe, fiktivne. Nameštenici aerodroma su funkcije, ne odreðeni qudi. Eventualna sliånost sa stvarnim sluÿbenicima British Airports Authority je nenamerna. Izvesna fakta prilagoðena su zahtevima Priåe, a Priåa, opet, tradicionalnim 'Pravilima igre' ovog paraliterarnog ÿanra."4 sluÿio u izradi tipologije romana zasnovane na tipovima pripovedaåke situacije. V. u Franc Štancl, Tipiåne forme romana, Novi Sad 1987. 2 B. A. Uspenski, Poetika kompozicije. Semiotika ikone, Beograd 1979, 15. 3 Isto, 194. 4 Borislav Pekiã, Besnilo, Beograd 1987, 5.
135 Iako je tekst bez potpisa, oåigledno je da je wegov autor onaj koji dobro poznaje „priåu", odnosno siÿe romana od poåetka do kraja. Ovaj prvi uvodni tekst oåito sluÿi da se mistifikuje autorstvo teksta, poznatim postupkom kome je autor antiutopijske trilogije åesto pribegavao i u ranijim romanima. Pisac nas upozorava da su dešavawa u romanu fiktivna, ali da su moguãnosti sasvim realne; istiåuãi da je mesta dogaðaja izabrao sluåaj, upozorava da se sliåan dogaðaj mogao desiti na bilo kojoj adresi u svetu. U ovom trenutku moÿemo se vratiti na ono što je veã reåeno o karakteristici anti(utopijske) literature, o tome da se radwa odigrava u strogo omeðenom prostoru. Ovoga puta to se desilo na aerodromu Hitrou, ali je ostavqena moguãnost da se moglo dogoditi bilo gde. Na taj naåin moguãnost zaraze besnilom prenesena je na celokupan prostor na kome obitavaju qudi, na sve kontinente i sve drÿave, u krajwem sluåaju na åitavu planetu. Mutna zloslutnost besnila koja se moÿe nazreti iz naslova ovime se, reåeno medicinskim jezikom, od epidemije pretvara u moguãu pandemiju. Moÿemo proåitati još da su „liånosti, takoðe, fiktivne", nameštenici su „funkcije" i da je sliånost s londonskim aerodromom nenamerna. U posledwem pasusu se kaÿe da su „izvesna fakta prilagoðena zahtevima Priåe" a pomiwu se i „pravila igre ovog paraliterarnog ÿanra". Pekiãu je, dakle, jasno da „paraliterarni ÿanr" zahteva izvesne ustupke u odnosu na „klasiåno" pisawe u prethodnim romanima. Svestan tih konvencija i shema, pisac nastoji da ih dosledno poštuje u tekstovima romana antiutopijske trilogije. Sledeãa „okvirna" narativna jedinica sastoji se od dva kraãa citata, data prvo u originalu na francuskom i engleskom, a zatim i u prevodu na srpski. Radi uštede prostora navešãemo samo prevode: „Velika zaraza doãi ãe s velikim metkom, Pomoã je blizu, ali lek vrlo daleko."
NOSTRADAMUSOVA PROROÅANSTVA „Gospoða Andrea Milliner iz Strouda, Gloucestershire, umrla je dva meseca pošto ju je za vreme letovawa u Indiji, ugrizao pas… Od 1945. godine umrlo je u Britaniji petnaest qudi od besnila. Smrt gospoðe Milliner je prva u tri godine. THE GUARDIAN, 9. OKTOBAR 1981."5
Iza ovoga nalazi se veãi tekst naslovqen „PROLOG — RHABDOVIRUS", a u potpisu je ime „profesora dr Fredericka Liebermana". Ovaj nas prolog upuãuje na to da negde na kraju romana moramo oåekivati i neki 5
Besnilo, 7.
136 epilog. U ovom okvirnom tekstu åitalac je upozoren da je virus najsavršenije stvorewe u kosmosu, da je wegova biološka organizacija mašina za proizvodwu ÿivota u wegovom najåistijem vidu i da je on, na kraju, vrhunac stvaralaåke evolucije. Potpisnik ovoga teksta je profesor Liberman, negativni junak romana Besnilo, koji na ovaj naåin „izlazi" iz korpusa samog teksta i biva predstavqen kao medicinski autoritet na koga se poziva autor, odnosno prireðivaå romana. Ovakav pišåev postupak moÿe se tumaåiti kao jedan taktiåki potez u strategiji kretawa po uskoj ivici izmeðu realnosti i fikcije. U sledeãem okvirnom tekstu saznajemo da je još Homer u Ilijadi opisao Trojanca Hektora kao Kion lisitir (xywn lysshthr), odnosno „besnog psa". Pored toga, opisuje se virus koji ima oblik metka, što upuãuje na jedan prethodni moto, i tek tada shvatimo s kolikom paÿwom je Borislav Pekiã birao epigrafe za ovo i druga svoja dela: odmah nam se vraãa u svest Nostradamusov stih „Velika zaraza doãi ãe s velikim metkom", koji smo naveli kao drugi okvirni tekst. Nakon ovoga nailazimo na uvodni tekst naslovqen sa „stadijum prvi — inkubacija". Ispod tog naslova je citat iz Otkrovewa Jovanovog u kome se opisuje sudbina zveri. Ovde je pravi trenutak da kaÿemo nešto više o kwiÿevnom postupku citatnosti, koji tako åesto sreãemo u delima autora antiutopijske trilogije. Borislav Pekiã je pisac koji se moÿda u åitavoj srpskoj kwiÿevnosti najviše koristio navodima iz drugih tekstova kao ilustracijom onoga što nas oåekuje u delu ili u nekom wegovom poglavqu. Åini nam se da se Pekiã citatima koristi u smislu kakvom ga odreðuje etimologija te reåi; naime, latinski citatus izvorno znaåi 'pozvan za svedoka'. Pekiã veoma åesto, i po pravilu na poåetku dela, kao okvirne citira tuðe tekstove. Oni su, opet, veoma åesto iz Biblije i najåešãe upravo iz završnog spisa Novog Zaveta, iz Otkrovewa Jovanovog sv. Jovana Bogoslova. U romanu Besnilo, prvom tomu trilogije u kojoj se govori o eshatološkim pitawima åoveåanstva, Pekiã upotrebqava stihove iz Biblije kao „rubne" tekstove koji svojim patetiånim i sveåanim tonom upuãuju åitaoca u tematiku romana. Poseban problem postupka citatnosti u trilogiji Borislava Pekiãa — kada se radi o navodima iz Biblije — predstavqa odgovor na pitawe da li je reå o intrasemiotiåkim tekstovima (tekstovima koji dolaze iz iste vrste umetnosti) ili intersemiotiåkim (tekstovima koji se uzimaju iz drugih oblasti kulture). Da bismo dali zadovoqavajuãi odgovor na ovo pitawe, morali bismo znati pravu prirodu biblijskih tekstova. Jesu li oni kwiÿevni tekstovi ili nisu? Jednoznaåan odgovor u ovom sluåaju teško je dati pošto se biblijski tekstovi ponašaju nesumwivo kao kwiÿevni, ali su u isto vreme pismo religije, ono što je Nortrop Fraj oznaåio kao „veliki kod(eks)". Fraj posmatra sadrÿaj i znaåaj tekstova Biblije u kontekstu wene teÿwe da sveobuhvatno opiše vidqivi i nevidqivi svet: „Ona [Biblija]
137 poåiwe tamo gde poåiwe vreme, sa stvarawem sveta; okonåava se tamo gde se vreme okonåava, a apokalipsom, a izmeðu poåetka i kraja daje pregled qudske istorije, ili onog vida istorije koji je zanima."6 Kada je reå konkretno o tekstu Otkrovewa, Pekiãa je bez sumwe ovim stihovima privukla wihova uzvišena retorika, patos u najboqem smislu te reåi i, kao posebno vaÿno, eshatološki opis borbe principa dobra i zla. Tu uzvišenu borbu Hrista i Antihrista, poraz zveri i izgradwu novog Jerusalima moÿemo naãi na fonu dvaju od tri romana antiutopijske trilogije: u Besnilu i Atlantidi. Citat iz Otkrovewa, upotrebqen zajedno s virusom besnila i povezan sa simbolom Zveri iz ovog novozavetnog spisa, ima ulogu da epidemiju besnila opisanu u romanu transponuje s medicinske na mitsku ravan veåitog sukoba dobra i zla. Pre „pravog" poåetka romana postoji åak osam okvirnih tekstova, åiji je ciq podizawe åitaoåeve tenzije i wegova postepena inicijacija u strašne dogaðaje åiji ãe opis uslediti. Taman kada pomislimo da konaåno poåiwe roman, shvatimo da je ovo tek poåetak još jednog, pretposledweg, teksta koji pripada „okviru" romana, i to wegovom poåetku. Mesto dešavawa je biblijska sveta zemqa, taånije savremeni Izrael. Izbor mesta iz koga polazi virus na svoj put do aerodroma Hitrou nije nimalo sluåajan. Ovaj tekst nas obaveštava da je to mesto u „Ezdraelonskoj ravnici, ova u biblijskoj Samariji, a ona u današewem Izraelu. Senåilo ga je brdo Har — Carmel, mimoilazila reka Quishron. Zvalo se Tell el-Metusalim, na jeziku domorodaca Harmagedon, ali su ga svi znali pod drevnim imenom — Meggido".7 Identifikovawe mesta (toposa) s koga kreãe virus besnila u svoj pohod, u biblijski Armagedon, onaj Armagedon na kome ãe po Apokalipsi doãi do konaånog dvoboja Hrista i Antihrista, pokazuje da je siÿe romana Besnilo sagraðen na hrišãanskoj mitskoj osnovi. U prethodnom pasusu upotrebili smo za konstrukciju siÿea glagol (iz)graditi. Uopšte, åesta je pojava u kulturi i umetnosti da se jedna grana umetnosti opisuje jezikom druge. Tako je, na primer, uobiåajeno da se poezija åesto opisuje pojmovima iz muzike i sl. Nama je posebno blisko opisivawe strukture kwiÿevnog dela uporeðivawem s umetnošãu prostora, s arhitekturom. Jedna od najuspelijih poreðewa, åini nam se, jeste ono koje je Danteovu Boÿanstvenu komediju opisalo kao veliåanstvenu renesansnu katedralu. Zašto pomiwemo ovaj dobro poznati odnos baš na ovom mestu? Zbog toga što bismo znaåaj „okvira" za kompoziciju umetniåkog kwiÿevnog teksta, na koji je ukazao Uspenski, moÿda boqe shvatili ukoliko taj „ulaz" u tekst uporedimo s ulaznim vratima katedrale ili nekog drugog sakralnog objekta. U epistemologiji je dobro poznat postupak kada se za objašwavawe jedne vrste pojava upotrebqava model åija nam je struktura dobro poznata, a 6 7
Nortrop Fraj, Veliki kod(eks), Beograd 1985, 9. Besnilo, 15.
138 åiji se elementi mogu porediti, po nekom osnovu, s elementima one pojave koja se ÿeli objasniti. Ponekad ta ulazna vrata mogu zaseniti svojom lepotom i samo zdawe u koje nas uvode, a ponekad, åešãe u tradiciji vizantijskog i našeg srpskog graditeqstva, ti ulazi mogu biti više nego skromni. Veã nam je poznat i razlog takvog naåina gradwe: niÿa vrata od proseåne visine åoveka primoravala su svakog ko ulazi u crkvu da se pokloni; drugi je mnogo profaniji: niska vrata su onemoguãavala inovernicima da kowima bahato ulaze u hrišãanska svetilišta. U slobodnim zemqama Evrope nije bilo razloga za to, pa su i vrata åesto veliåanstvena i velikih dimenzija. Jedna od najlepših su rajska vrata na baptisteriju (krstionici) u kompleksu katedrale u Firenci koja je izradio Lorenco Gibreti. Reqef tih vrata toliko je umetniåki uspeo da je Mikelanðelo kazao kako wihova lepota zasluÿuje da uistinu budu vrata raja.8 Kao što smo mogli zakquåiti, ulaz u neko zdawe se moÿe shvatiti kao „okvir" nekog teksta kroz koji se ulazi u odreðeno delo. On moÿe biti raskošan ili skroman, obiman ili kratak, ali bez wega nema ni pripreme za prelazak iz stvarnosti svakodnevnog ÿivota u stvarnost kwiÿevnog dela. Naravno da postoji i druga vrsta pisaca, onih koji malu ili nikakvu vaÿnost ne pridaju tim „pripremnim" delovima kwiÿevnog teksta. Jedan od najpoznatijih predstavnika te struje jeste Franc Kafka; dovoqno je pogledati poåetke wegovih romana i pripovedaka i uveriti se da je tako. Pri kraju citiranog kraãeg teksta koji pripada okviru romana Besnilo nalazi se opis dotad apstrakne pretwe. Po prvi put bolest je dobila odreðenu formu i, kako se navodi u tekstu, „senka je, uzimajuãi oblik vuka ili psa, s åije se åequsti cedi pena, pošla prema wemu [kibucu]".9 Ovo malo kolebawe u opisu ÿivotiwe moÿe se na prvi pogled uåiniti nevaÿnim, ali videãemo na kraju dela da nije tako. Iako je razlika izmeðu vuka i wegovog pripitomqenog roðaka naizgled vrlo mala, ona je od presudne vaÿnosti za onu ulogu koju ãe ta ÿivotiwa zadobiti kao jedan od kquånih likova u romanu. Na to ãemo se vratiti kasnije kada budemo govorili o ponavqawu rituala odsudne borbe opisane u Otkrovewu s wenim parodijskim odrazom u Besnilu. Posledwi, osmi uvodni tekst ima naslov „stadijum drugi — prodroma", a za wegovu uverqivost jemåi upozoravajuãi tekst plakata koji je, navodno, objavilo „Ministarstvo poqoprivrede, ribarstva i ishrane" Velike Britanije. Ukoliko je ovde reå o autentiånom dokumentu koji je zaista objavilo navedeno ministarstvo, onda imamo klasiåan primer transsemiotiåkog citata, odnosno upotrebe nekwiÿevnog teksta u okviru kwiÿevnog dela ili pojavu koju je Boris Uspenski u kwizi Poetika kompozicije opisao reåima „ekspanzija ÿivota u kwiÿevnost". Uz8 9
V. u Ðina Piskel, Opšta istorija umetnosti (2), Beograd 1970, 135. Besnilo, 16.
139 gred, Uspenski je dopustio moguãnost i åak naveo nekoliko primera obrnutog smera sliåne ekspanzije, ovoga puta iz umetnosti u ÿivot. Koliki je znaåaj autor romana Besnilo i celokupne antiutopijske trilogije pridavao okvirnom delu teksta, moÿe posvedoåiti jedan kraãi zapis iz wegovih dnevniåkih zabeleški: „Završio ÿanr-roman 'Besnilo' (Rabies). Danas pronašao glavni moto i napisao prolog. Kako obe stvari imaju za mene veãi znaåaj od profesionalnog, zasluÿuju da uðu u Dnevnik."10 Za Borislava Pekiãa kao pisca, upamtimo to, izbor mota ima „veãi znaåaj od profesionalnog", pa nam u svetlu ovog saznawa moÿe postati jasnije wegovo insistirawe na ovom aspektu stvarawa kwiÿevnog teksta. U okvirni deo teksta ne ulazi samo wegov poåetak — mada nam on, istina, prvi upada u oåi — drugi deo okvira dela wegov je kraj. Åesto kraj moÿe biti znaåajniji od poåetka, koji sluÿi da åitaoca „uvede" u delo, dok kraj teksta, analogno tome, ima funkciju da razreši nastali zaplet, ukoliko je do wega došlo. U nekim romanima zapleta u klasiånom smislu i nema (u antiromanima Semjuela Beketa, na primer), ali su zato oni središwi deo kompozicije trivijalne i woj srodnih oblika literature. Pekiã se veã u podnaslovu izjasnio kakve su mu (ÿanrovske) pretenzije, i tu wegovu autorsku voqu moramo poštovati. A koliko je kraj vaÿan u detektivskom (kriminalistiåkom) romanu, poznato je svakome ko je åitao dela Agate Kristi, sera Konana Dojla ili nekog sliånog autora; tamo se tek na posledwim stranama dela otkriva odgovor na åuveno pitawe: ko je to uåinio (whodoneit). Autor romana Besnilo je, na osnovu svih dostupnih podataka, podataka koji se mogu naãi kao implicitni stavovi u teorijskim tekstovima, zajedno s podacima koji su deo wegove eksplicitne poetike u delu, svesno ÿeleo da „trivijalizuje" svoj kwiÿevni postupak. Iz toga zakquåujemo kako i u Besnilu kraj romana, taånije okvirni tekst epiloga, mora imati srazmerno veliki znaåaj za pronalaÿewe nekih odgovora na pitawa koja su postavqena u središwem delu teksta. A u epilogu, prigodno naslovqenom „inkubacija",11 moÿemo proåitati kraãi tekst u kome neimenovani pisac romana objašwava kako je došao u posed graðe o dogaðajima koji su se desili: „Kwiga koju åitalac ima u rukama nije dokumentarna rekonstrukcija besnila na aerodromu Heathrow, premda se na faktima zasniva. Ona je osobnom vizijom prošireni dnevnik oåevica i ÿrtve tragedije, mog prijateqa Daniela Leverquina, pisca."12 Na kraju teksta epiloga, što je ujedno i sam kraj romana Besnilo, ispisano je samo: London, 1981. Time što nije potpisan autor ÿeleo se postiãi dobro poznati efekat kwiÿevne mistifikacije. Ovaj kwiÿev10 Borislav Pekiã, Tamo gde loze plaåu, u Odabrana dela Borislava Pekiãa, knj. 12, Beograd 1984, 622. 11 Åitav roman Besnilo podeqen je u osam celina, a svaka od wih nazvana je po odreðenom stadijumu do koga je napredovala epidemija besnila. O ovome ãemo govoriti više kada se budemo bavili kompozicijom romana. 12 Nav. d., 603.
140 ni postupak takoðe se moÿe naãi u romanima koji prethode antiutopijskoj trilogiji, što nas još jednom uverava kako meðu wima, osim tematskih, drugih razlika gotovo da i nema. Kwiÿevnu mistifikaciju oko autorstva Pekiã je priliåno dosledno primewivao. Tako u „novelama" Uspewe i sunovrat Ikara Gubelkijana i Odbrana i posledwi dani on se prikriva iza neimenovanog prireðivaåa koji je do rukopisa došao sasvim sluåajno. U Uspewu reå je, navodno, o „nenaslovqenoj ispovesti Ikara A. Gubelkijana, bivšeg šampiona u umetniåkom klizawu na ledu", koja je „diktirana u pero åasnoj Valeriji, sestri nadzornici Bolnice S. Vid — Slovenija". A u Odbrani „prireðivaå" je došao do „izjave i kratke biografije Andrije A. Gavriloviãa iz Novog Slankamena, zakletog spasioca davqenika itd". U stvari, ono što je najbitnije, ovakav naåin mistifikacije i kwiÿevne manipulacije rukopisima omoguãio je Pekiãu da eksperimentiše s formom romana ili novele, kako stoji u podnaslovu, i da ova dva dela stilizuje i oblikuje u vidu skaza. Na sliåan naåin je uveden prireðivaå i u roman („sotiju") Kako upokojiti vampira, åime se prikrio drugi, vaÿniji podatak u vezi s ovim romanom i wegovom formom: da je ponovo u pitawu eksperiment s formom jer je reå o epistolarnom romanu. U romanu Hodoåašãe Arsenija Wegovana autor sebe naziva takoðe „prireðivaåem", ali i „samozvanim hroniåarem klana Wegovan — Turjaški", a potpisuje se kao Borislav V. Pekiã. Sve nam ovo govori da je prvi roman antiutopijske trilogije na kompozicinom i stilskom planu u potpunom formalnom skladu s prethodnim delima iz pišåeve „klasiåne" faze. Koliku paÿwu je pisac Besnila posveãivao okviru svoje „paraliterarne priåe", svedoåi i skica aerodroma sa svim terminalima, tunelima, kontrolnim torwem, autobuskom i metro stanicom, toplanom, ukratko sa svim delovima koji jedan aerodrom mora imati. Na skici, koja je pripisana „prireðivaåevom" prijatequ i jednom od glavnih likova romana Danijelu Leverkinu obeleÿen je, sasvim umesno, i poloÿaj kapele Sv. Xorx. Ta skica je integralni deo konstrukcije romana, a wen znaåaj i korist koju åitalac ima od we shvata se kasnije kada na woj moÿe videti koji su delovi aerodroma zahvaãeni besnilom, a koji još nisu. Na samom poåetku romana Besnilo åitalac biva „osloboðen" znaåewa mnogobrojnih uvodnih tekstova i biva uveden direktno u dešavawa na aerodromu Hitrou, dakle mesto poznato, vreme sadašwe. Ovu reåenicu smo namerno tako formulisali da se paralelno naðu dve bitne kategorije za nastanak svakog, pa i ovog kwiÿevnog dela. Te kategorije su vreme i prostor, a wihov presek u kwiÿevnom tekstu ima za rezultat formirawe hronotopa. Termin hronotop je u kwiÿevnoteorijsku leksiku uveo Mihail Bahtin, a pod wim je podrazumevao sledeãe: „Suštinsku uzajmnu vezu vremenskih i prostornih odnosa, umetniåki osvojenih u kwiÿevnosti, nazivaãemo hronotop (što u bukvalnom prevodu znaåi 'vremeprostor')."13 13
Mihail Bahtin, O romanu, Beograd 1989, 193.
141 Bahtin se za zasnivawe hronotopa u kwiÿevnoj teoriji poziva na Ajnštajna i wegovu teoriju relativiteta kao na uporište shvatawa o vremensko-prostornom kontinuumu. Moÿda je potrebno napomenuti da je Anri Bergson vrlo oštro kritikovao Ajnštajnovo shvatawe o pomenutom kontinuumu, jer se, prema wemu, vreme i prostor nalaze u razliåitim ravnima postojawa. Veã smo nešto kazali o tome da je Bergson smatrao da je vreme kategorija duhovnih nauka, dok je prostor i prostornost osobina materijalnog sveta, åime se bave tzv. egzaktne nauke. Svejedno, Bahtin nije morao ni znati za ovu Bergsonovu kritiku, jer on Ajnštajnov princip prihvata „gotovo kao metaforu", a vremensko-prostorne odnose posmatra kao kwiÿevnu åiwenicu, tj. „umetniåki osvojenih u kwiÿevnosti". Za nas Bahtinovo opisivawe hronotopa ima još jedno specifiåno znaåewe: wime se, misli on, moÿe odrediti i ÿanr dela: „Hronotop u kwiÿevnosti ima suštinsko ÿanrovsko znaåewe. Sa sigurnošãu se moÿe reãi da se ÿanr i ÿanrovski oblici obraðuju upravo hronotopom, pri tome je u kwiÿevnosti vodeãe naåelo u hronotopu — vreme."14 Moÿemo, dakle, zakquåiti da vremensko-prostorna organizacija teksta ne predstavqa samo uslov wegovog postojawa, veã, prema Mihailu Bahtinu, utiåe i na wegovo ÿanrovsko odreðewe. Ono što je posebno interesantno u vezi s romanom Besnilo jeste da se sklop wegovog siÿea moÿe porediti s filmskom montaÿom, s naåinom organizovawa kadrova i scena. Pekiãevo prikazivawe dogaðaja u romanu kao da dosta toga duguje originalnom principu montaÿe åuvenog sovjetskog rediteqa Sergeja Ejzenštajna, koji je on nazvao „montaÿa atrakcija". Prvi lik s kojim se sreãemo u Besnilu jeste Danijel Leverkin, åiji dnevnik åini veoma bitan segment kompozicione celine romana. Identitet ovoga lika ãe nekoliko puta biti dovoðen u pitawe, taånije ponekad ãemo biti u nedoumici oko wegovog pravog identiteta. I nije to samo sluåaj s Leverkinom, videãemo kasnije da je najveãi broj likova u romanu u prilici da bude u nekoliko uloga i da se pojavi pod nekoliko razliåitih imena. Pišåevo pozivawe na mit i mitsko mišqewe i ovoga puta je naglašeno åiwenicom da je Danijel Leverkin voða tajanstvene organizacije koja ÿeli da na aerodromu sprovede teroristiåku akciju pod šifrom „Operacija Dioskuri". Leverkinovo konspirativno ime u toj organizaciji jeste Poluks, dok je ime wenog drugog ålana Kastor; imena ostalih su Paris, Menelaj, Helena, Leda i Klitemnestra. Imena ovih likova pozajmqena su iz gråke mitologije, po åemu se vidi da je voða „terorista" Danijel Leverkin neko ko poseduje klasiåno obrazovawe i poznaje svet klasiåne starine. Meðutim, pojavom besnila na aerodromu ova intelektualna igra toboÿweg Danijela Leverkina prekida se jer je jednostavno izgubila svaki smisao u situaciji kada se virus nezadrÿivo širi. Istovremeno 14
Nav. d., 194.
142 s kolebawem oko pravog identiteta lika koji vodi dnevnik i koji ãe kasnije „prireðivaå" iskoristiti za pisawe romana Besnilo nadolazeãe besnilo je uporeðeno s mitom: „Poluks, alias Daniel Leverquin, alias Patrick Cornell, imao je danas vaÿnije brige. Imao je sastanak s jednim mitom."15 Pored veã uobiåajenog oslawawa na mitski sadrÿaj, u romanu Besnilo zapazili smo još jednu zanimqivost: veãina glavnih likova ima po nekoliko imena i sva su ona birana veoma paÿqivo. Jedna poznata latinska izreka glasi: nomen est omen, što bi na srpski jezik moglo da se prevede kao 'ime je predskazawe (znak)'. Ona ciqa na to da nijedno ime nije dato sluåajno, veã da su svaki åovek i svaka pojava na neki naåin bili predodreðeni (predestinirani) da dobiju ime koje ih najboqe karakteriše.16 Iako ima više vaÿnih likova u romanu, moÿda je ipak kquåni lik Gabrijel; interesantno je kako on dobija ovo ime. Kaÿemo dobija, jer i oko wegovog pravog identiteta postoji nedoumica, koja se razrešava tek na kraju romana. On je opisan sledeãim reåima: „Oronuli åovek, neodreðenih godina, retke sive kose, neizbrijana posivela lica u mišjesurom jumble-sale tweedu."17 Taj „åovek sive kose" susreãe jednu devojåicu i zapoåiwe s wom pomalo åudan dijalog: „'Zdravo!', rekla je devojåica, 'Ja sam Sue'. 'Budi pozdravqena!' Odgovorio je starinskom frazom, smešeãi se. (…) 'Susan' je sveto ime iz Svete kwige.' 'Meni je odvratno', rekla je devojåica, mršteãi se. 'Zbiqa? A zašto to?' 'Samo u mom razredu ima åetiri Susan.' (…) 'Znaš šta, Sue', rekao je zamišqeno, nije to baš tako nemoguãe popraviti.' Pogledala ga je s nepoverewem. 'Kako se tako nešto moÿe popraviti?' 'Prosto se promeni ime.' (podvukao N. L.) 'Ime se ne moÿe mewati', rekla je nabusito."18
U toku wihovog razgovora devojåica bira ime Arijadna, a Gabrijelu dodequje ime Tezej, tako da se u jednom momentu prelazi iz hrišãanske mitologije i onomatologije na antiåku. Reåi devojåice kojima se obraãa Gabrijelu, priåajuãi mu o junaku Tezeju, koji je ubio bika i spasao grad u tom trenutku, deluju proroåki. Prva asocijacija na pomen imena Gabrijel jeste anðeo Gabrijel (Gavrilo). Nav. d., 33. Postoji i nauåna disciplina, onomatologija, åiji su predmet izuåavawa vlastita imena. Interesantno je napomenuti da se i poznati ruski duhovnik i nauånik Pavel (Pavle) Florenski bavio ovim pitawem. V. u Pavle Florenski, Imena, Beograd, 1999; takoðe i Aleksej Losev, Filosofija imena, Beograd 1996. 17 Nav. d., 34. 18 Besnilo, 42. 15 16
143 26. A u šesti mjesec poslan bi od Boga anðeo Gavrilo u grad Galilejski po imenu Nazaret (Jv. po Luki, 1).
Gabrijela iz romana Besnilo u dijametralno suprotan poloÿaj u odnosu na onog anðela Gavrila koji devici Mariji donosi „blagu vest" stavqa to što ni sƒm nije svestan uloge koja mu je namewena, niti je, uostalom, donosilac bilo koje dobre vesti. Zbog negativnih aluzija na biblijske teme, kojih ima u åitavoj antiutopijskoj trilogiji, Petar Pijanoviã je ova tri romana umesno nazvao „apokaliptiåkim jevanðeqima".19 Gabrijela na aerodrom Hitrou dovodi nejasni san o crnoj senki i psu ili vuku, pa se on moÿe tumaåiti kao mistiåno pozvawe, kao poziv na izvršewe herojskog dela koji je pomenula i devojåica Suzan. A kada smo pomenuli kolebawe oko Gabrijelovog identiteta — jedinog preÿivelog s aerodroma Hitrou — dodatnu nesigurnost u wegov pravi identitet unosi obaveštewe u epilogu da se on ranije zvao „Gudwin i bio pitomac jednog londonskog doma za umobolne".20 Naravno da taj novi podatak unosi još veãu konfuziju u pravi identitet likova u Besnilu, pošto se i negativni junak prof. Frederik Liberman javqa još pod dva imena. Tako imamo jednu sasvim zanimqivu pripovedaåku situaciju da se tri najvaÿnija lika u delu pojavquju pod tri razliåita imena. Danijel Leverkin je i Poluks i Patrik Kornel, Gabrijel je u jednom trenutku Tezej, da bi se konaåno ispostavilo da je reå o nekom Gudvinu; i, na kraju, prof. Liberman je poznat i kao Zigfrid Stadler i Frederik Lohman. Ova prividna nesigurnost i kolebawe oko imenovawa moÿe sadrÿavati i jednu preciznu pišåevu nameru: da, relativizujuãi imena i identitete, poruåi kako svako moÿe biti jedan od tih junaka.21 Pored Gabrijela, oåito je da i pisac dnevnika Danijel Leverkin nosi biblijsko ime, i to ime åuvenog proroka Danijela (Danila). Ne samo da su imena uzeta iz Svetog pisma veã je iz wega preuzet i obiåaj da jedan åovek moÿe dobiti drugo ime i odbaciti staro. Dobro je poznato da je sv. Pavle pre mistiånog preobraãewa nosio ime Savle; kada je postao hrišãanin, on se odrekao åitavog svog prethodnog ÿivota, a da bi raskid s prošlošãu bio još vidqiviji, odbacio je i staro ime i više ga nije upotrebqavao ni u jednoj prilici. Na isti naåin je Hrist, pozvavši svoje buduãe apostole da ga slede, dao nova imena tim qudima, jer su zapoåiwali novi ÿivot: 16. I nadjenu Simonu ime Petar; 17. I Jakova Zevedejeva i Jovana brata Jakovqeva, i nadjenu im ime Voanerges, što znaåi sinovi groma (Jv. po Marku, 4). 19 V. u Petar Pijanoviã, Poetika romana Borislava Pekiãa, Beograd — Titograd — Gorwi Milanovac 1991. 20 Besnilo, 604. 21 Sliånom postupku je pribegao Xems Xojs u svom testamentarnom romanu Fineganovo bdewe (Finnegans Wake) kada je imenu glavnog lika u delu Xonu Irvikeru dodao nastavak „hce", što se tumaåilo kao „ovde dolazi svako" (here comes everybody).
144 Postoji u hrišãanskoj tradiciji još jedan obred kojim se, u stvari, ponavqa ovaj ritual koji je Isus Hrist obavio sa svojim uåenicima nadenuvši im nova imena. Kada neko ÿeli da prekine sa svetovnim i zapoåne monaški (duhovni) ÿivot, on se odriåe dotadašweg imena i dobija novo, po pravilu, ime nekog svetiteqa. Jedino je dopušteno da se zadrÿi poåetno slovo prethodnog imena. Zbog toga je, na primer, veliki ÿupan Stefan Nemawa u monaštvu uzeo duhovno ime Simeon. Kada neko tako studiozno planira kompoziciju svojih romana — a da je Borislav Pekiã to baš tako åinio, moÿemo se uveriti iz wegovih dnevniåkih zabeleški — onda je mala verovatnoãa, gotovo nikakva, da lik Danijela Leverkina takoðe ne duguje svoje ime biblijskom nasleðu. Ovo tim pre što je priliåno oåito da je i prezime ovog kwiÿevnog junaka preuzeto intertekstualnim putem iz romana Doktor Faustus Tomasa Mana. To je autor Besnila verovatno uåinio iz najmawe dva razloga: prvi je åisto kwiÿevne prirode, a upotreba prezimena Manovog junaka Adrijana Leverkina trebalo bi da naglasi manihejski rascep u jednom i drugom liku. Drugi razlog je u nešto mawoj meri takoðe kwiÿevne prirode i mogao bi se shvatiti kao posveta nemaåkom piscu pošto nije tajna da je Borislav Pekiã izuzetno cenio delo Tomasa Mana, o åemu je i pisao. I toboÿwi terorista Danijel Leverkin nosi ime iz svete kwige hrišãanstva. Jedno od åetrnaest starozavetnih proroåanstava jeste i Kwiga proroka Danijela (Danila). Buduãi prorok Danijel je u ovom spisu prikazan kao neko ko ima moã da tumaåi snove cara Vavilona Nabuhodonozora22 (Nabukadonosora). I, kao i u navedenim sluåajevima, Danijel dobija novo ime, to wegovo drugo ime je Baltasar (Valtazar). 7. A starješina nad dvorjanima predje im imena, i Danijelu naðe ime Baltasar, a Ananiji Sidrah, a Mizaelu Mizah, a Azariji Abdenago (Kwiga pr. Danijela, 1).
U glavi osam opisana je utvara koja se javqa Danijelu, ali on ne moÿe da razume wen alegorijski znaåaj. Zbog toga mu glas Boga šaqe anðela Gabrijela (Gavrila) koji ãe mu razjasniti ono što nije mogao odgonetnuti. 16. I åuh glas åovjeåji nasred Ulaja, koji povika i reåe: Gabrijele, kaÿi ovome utvaru. 18. A dok mi on govoraše, ja bijah izvan sebe leÿeãi niåice na zemqi; a on me se dotaåe, i ispravi me, te stadoh. 19. I reåe: evo, ja ãu kazati šta ãe biti na kraju gweva; jer ãe u odreðeno vrijeme biti kraj (Kwiga pr. Danijela, 8). 22 Svi navodi i imena su iz hrvatskog izdawa Svetog pisma, kako bi se izbegla transkripcija, pošto je Pekiã veã upotrebio oblike Gabrijel i Danijel, koji se poklapaju s hrvatskom ortografijom tih imena. Odgovarajuãi oblici ovih imena u srpskom jeziku dati su u zagradama.
145 Kao što vidimo iz ovog kratkog odlomka obimnog proroåanstva Danijela, wemu je moã proroštva doneo anðeo Gabrijel. To mistiåno stawe kada se Danijelu otvaraju do tada zatvorena vrata percepcije i kada mu se pruÿa neposredan uvid u boÿije tajne jedan je od oblika saznavawa blizak epifaniji ili intuiciji. Romaneskni odraz tog dalekog susreta nalazimo i u romanu Borislava Pekiãa Besnilo, gde se susreãu pisac Dnevnika Danijel Leverkin i Gabrijel, jedini lik koji ãe na kraju preÿiveti katastrofu epidemije na aerodromu Hitrou: „Rekao sam kako se zovem, šta ovde radim i pitao mogu li da ga zovem po imenu. 'Neka Ti bude po voqi', odgovorio je spokojno, 'sve dok se budem zvao Gabrijel. Jer imena se mewaju s nama. Imena su potrebna qudima. Gospodu ništa ne znaåe.' "23 I u ovom dijalogu pisca Danijela i mistiånog Gabrijela ponavqa se misao o relativnosti imena i o tome da se ona mogu mewati. Gabrijel tokom åitavog romana govori podraÿavajuãi arhaiåni i sveåani ton biblijskih spisa, što je postignuto „arhaiånim" glagolskim oblicima aorista, imperfekta i pluskvamperfekta. Pisac nam sugeriše na jednom mestu da se Gabrijel koristi „biblijskim ti"; naša ortografija ne pravi razliku u obliku za ovo lice, dok je u engleskom jeziku to jasno vidqivo: u savremenom egleskom upotrebqava se oblik you, a u starom engleskom i Bibliji thou. Naravno, oba ova oblika odgovaraju znaåewu liåne zamenice ti u srpskom jeziku. Konaåno, i nauånik koji je najviše doprineo stvarawu smrtonosnog mutanta virusa besnila prof. Liberman se, kako smo veã pomenuli, javqa pod još dva razliåita imena. Autor je wegov lik koncipirao kao ukrštawe veã izgraðenih predstava klasiånog negativnog junaka i stereotipa suludog nauånika koji dugujemo trivijalnoj i popularnoj literaturi. O ovom liku u Dnevniku Danijela Leverkina napisano je sledeãe: „Za nas je pojava profesora Liebermana ili Lohmana kako se trenutno zove — Drugi dolazak. On je naš Spasiteq, naš Mesija. Uostalom tako su ga i zvali dok je u apostolskoj pratwi JOHNA Hamiltona, LUKEA Komarowskog, MARK Coro Deveroux i MATHEW Lavericka propovedao jevanðeqe genetiåke vere i prorokovao wenog — Natåoveka. Mesija i wegovi 'jevanðelisti' opet su zajedno."24 Iz prethodnog citata moÿe se razumeti Pekiãev odnos prema mitskom nasleðu, ovoga puta prema hrišãanskom. Petar Pijanoviã, Nikola Miloševiã i neki drugi istraÿivaåi Pekiãevog dela uglavnom su se koristili terminima koji ne odraÿavaju u potpunosti pišåev stvarni odnos prema mitovima. Oni obiåno govore o „demitologizaciji" ili „dekanonizaciji", što jeste taåno u nekim primerima, dok je u drugim, kao u navedenom citatu, nedovoqno taåno. Najkraãe reåeno, Pekiã razara mitove i onda se rezultatima te destrukcije — pojedine elemente razorenog mita — koristi kao kwiÿevnom graðom. Jedino tako se moÿe objasniti da se jevanðelisti poisto23 24
Besnilo, 280. Besnilo, 392.
146 vete s apostolima, kao što je uåiweno u navedenom odlomku iz romana, kao i neke druge nedoslednosti u poštovawu izvornog oblika mita. Tim razarawem osnovnog tkiva mitova moÿe se tumaåiti i proizvoqan izbor delova iz „velikog koda" Otkrovewa i wihovo ukquåivawe u strukturu sopstvenog romana. Posebno je pitawe — i åini nam se posebno znaåajnim — moÿe li se uopšte poštovati strukturni poredak neåega što je mnogo vremena bilo samo „amorfna" masa koju su generacije komponovale i prekomponovale dugotrajnim usmenim prenošewem pre nego što su wegovo znaåewe i poruka fiksirane pismom. Da bismo na ovo pitawe dali koliko-toliko zadovoqavajuãi odgovor, iznova se moramo vratiti teoriji i poetici mita. U jednom mitu od presudne vaÿnosti nije wegova forma koja je, inaåe, tokom vremena mnogo puta bila mewana. Suština mita je u wegovoj poruci, arhetipskom obrascu za delawe u istim ili sliånim situacijama, u krajwem sluåaju, to je wegov ritual, bez åijeg doslednog ponavqawa nije ni mogao nastati sam mit. Taj ritual je noseãi stub mita, bez koga bi se åitava wegova konstrukcija raspala. Videli smo da Pekiã razara mit, o tome je i sƒm pisao u eseju Mit kwiÿevnosti i mit stvarnosti, i on pri tom taj rasklopqeni sadrÿaj mita i wegove elemente upotrebqava s takvim stepenom slobode da se novodobijena mitska struktura ne moÿe više porediti s polaznom. Pekiã nije hrišãanski pisac u onom smislu kakvim se obiåno smatraju Fransoa Morijak, Ÿilijen Grin, T. S. Eliot ili naš Momåilo Nastasijeviã ne zbog toga što se liåno nije izjašwavao o tome veã po tome što on hrišãansko predawe (mitove) razara, a prilikom strukturisawa i komponovawa svojih dela ne poštuje izvorni, arhetipski obrazac koji tim mitovima nalaÿe dogma. Pekiã kao pisac koristi se privilegovanim poloÿajem da se prema vaÿnim religijskim pitawima ne opredequje kao vernik, zato je i toliko slobode u wegovom išåitavawu hrišãanskih spisa, poåevši od romana Vreme åuda pa sve do romana antiutopijske trilogije. Uopšte uzev, biblijski tekstovi se mogu åitati i prihvatati na dva naåina; jedan je da se shvataju kao sakralni spisi s religijskom misijom, a drugi da se uzimaju kao bilo koji drugi kwiÿevni tekstovi religijske sadrÿine. Ukoliko sledimo logiku ovog drugog pristupa — kojoj se oåito priklonio i Borislav Pekiã — onda jevanðeqa nisu ništa drugo do ÿivotopisi (biografije) Isusa iz Nazareta, koji je ÿiveo u Judeji za vreme vladavine rimskog cara Oktavijana Avgusta. S druge strane, poslanice apostola mogle bi se posmatrati kao prepiska i razmena poruka i uputstava izmeðu pojedinih ålanova nove religije, dok bi Otkrovewe bilo jedna duga poema s opisom mistiåne borbe principa dobra i zla. Na taj bismo naåin tim spisima oduzeli religioznu — za vernike — suštinsku funkciju i sveli bismo ih na nivo bilo kojeg drugog teksta. Nema sumwe da ih je Pekiã tako i posmatrao, a ovo pitawe ne bi ni bilo tako vaÿno da nije u tolikoj meri citirao sadrÿaje svetih kwiga hrišãanstva.
147 No vratimo se glavnom negativnom junaku romana Besnilo profesoru Libermanu. Na jednom mestu saznajemo da je on, iako Jevrejin, pod imenom Zigfrid Stadler, asistirao Jozefu Mengeleu u wegovim pionirskim genetiåkim eksperimentima. Ovim podatkom autor romana sugeriše da je zlo genetskog mutirawa zapoåeto mnogo ranije i da su opisani dogaðaji u romanu logiåan rezultat tih dugotrajnih teÿwi. U novoj realnosti negativne utopije moguãe je da onaj ko donosi smrt i razarawa bude nazvan mesijom, a wegovo pojavqivawe se poredi sa simbolikom sudweg dana. U liku Frederika Libermana, koji se pojavquje i kao Zigfrid Stadler i Frederik Lohman, sintetisani su mnogi elementi raznih uåewa i shvatawa. Pored (pseudo)hrišãanske osnove, tu je i pokušaj ostvarewa natåoveka, proklamovanog ciqa nove rase qudi od strane samoproglašenog „antihrista" Fridriha Niåea. Pekiãev tekst nas upuãuje i na tumaåewe wegovog romana u ideološkom kquåu pošto on na mnogo mesta daje kratke opaske o aktuelnim politiåkim dogaðajima. Na te kratke diskurzivne segmente teksta vratiãemo se kasnije kada budemo govorili o kompoziciji romana, a zasad recimo samo to da su uvršteni u roman kao izraz pišåeve teÿwe da prikaÿe totalitet odnosa u (antiutopijskom) svetu. Na jednom mestu saznajemo da je Liberman (Stadler, Lohman) stvorio mutirani virus besnila radeãi za Arape, u blizini åesto pomiwanog Armagedona. Pekiã još na nekoliko mesta aludira na vekovni sukob Jevreja i Arapa, zatim na sukob Zapada i Istoka, na meðurasne i meðukonfesionalne sukobe u Britaniji i, na kraju, na duboke unutrašwe sukobe pojedinih romanesknih likova. Svi ti sukobi sugerišu na to da u svetu negativne utopije ne moÿe biti mira, ni izmeðu pojedinaca ni u samom pojedincu. Sve to su autorove poruke ideološke prirode, a pošto su one realnost u romanu, moraju naãi svoj odgovor i u wegovom åitawu. Pored pomenutih, u romanu Besnilo nalazi se priliåan broj likova, maweg i veãeg znaåaja za ukupnu sliku o delu. Mnogi od wih predstavqaju samo tipiåne junake u netipiånoj situaciji, jer je upadqivo da su raznih nacija, boje koÿe, religija ili socijalnog statusa, ali nisu dubqe psihološki portretisani. Iz tog mnoštva izdvaja se lik narednika Eliasa Elmera, emigranta s Jamajke, kome drugi likovi upuãuju odreðene polurasistiåke aluzije. Usred epidemije koja polako zahvata åitav aerodrom, on se temeqno i strpqivo bavi svojim poslom: traÿewem ubice „dr Juliusa Upenkampfa, direktora banke iz Kelna". Wegova upornost se na kraju isplatila, ali ga je virus besnila onemoguãio da završi zapoåeti posao. Takoðe je interesantan par likova, špijuna iz protivniåkih tabora, jednog iz MI 5 i jednog iz KGB. To su pukovnici Donovan i Rasimov, izmeðu kojih se vremenom javilo nešto nalik profesionalnom prijateqstvu koje se jedino moÿe objasniti kao rezultat gaðewa nad poslom kojim se bave. Na aerodromu, tom ograniåenom prostoru gde vlada antiutopijski (karantinski poredak), dolazi do zbliÿavawa dvoje mladih. Nevoqa le-
148 ÿi u tome što nijedno od wih ne zna ništa o onom drugom osim imena. A Abner je Jevrejin a Miriam Arapkiwa. Usred epidemije izmeðu dve grupe Arapa i Jevreja poåiwe borba, åiju ãe besmislenost pod naletom virusa osetiti i jedni i drugi. Lik profesora Libermana, sazdan od laÿnog mesijanstva i pravog niåeanstva, ÿeli da uputi svetu svrhu i ciq svog proroštva: „'Ali ja ãu vas oteti od prirode i spasiti poniÿavajuãeg razuma! Ja ãu vas cepiti svetim besnilom veliåine!' (…) 'Ja vam nudim svetlost! Ja vam nosim nadu! Ja vam dajem moã!', propovedao je mrak. (…) 'Napraviãu od vas Titane za Titanis, zemqu na kojoj ãe se sve moãi i sve smeti!"'25 Ovo laÿno prorokovawe dopire iz mraka, a u isto vreme nudi „svetlost"; autor romana kao da ovim ekstatiånim, a u svetlu antiutopijske realnosti nuÿno izokrenutim i stoga laÿnim proricawem, ÿeli pokazati do kakvih konsekvenci dovodi stav da je åovek „mera svih stvari". Pisac ne nudi utehu ni u religiji, a kao rezultat te bezizlaznosti u kojoj se nalazi civilizacija on smatra dovoqnim da evidentira (antiutopijsko) stawe u kome se svet nalazi. U prethodnim reåenicama koje je izgovorio lik prof. Libermana u Pekiãevom romanu moÿemo prepoznati nekoliko prikrivenih intertekstualnih polemika s nekim poznatim etiåkim stavovima koji su se javili tokom civilizacije. Prvih nekoliko reåenica oåito je niåeanski „krik" protiv „slabosti" hrišãanstva; posledwe reåi o „zemqi na kojoj ãe se sve moãi i sve smeti" zasluÿuju šire objašwewe. Kada jedan od trojice braãe Karamazovih Ivan kaÿe u jednom momentu „sve mi je dozvoqeno", on u stvari iznosi stav åiji je koren u radikalnom racionalizmu, u ubeðewu da qudski um moÿe dopreti do svih tajni i moÿe pronaãi odgovore na sva pitawa. Åesto se, sasvim pogrešno, ovom „vjeruju" Ivana Karamazova suprotstavqa navod apostola Pavla iz wegove Prve poslanice Korinãanima: „Sve mi je dozvoqeno, ali sve mi ne koristi; sve mi je dozvoqeno, ali ne dam da išta ovlada mnome." Ove reåi se ne mogu uputiti iz prošlosti u daleku buduãnost pošto ne moÿe postojati neka vrsta reverzibilne moralne polemike. Ne, ove reåi sv. Pavla upuãene su antiåkim filozofima, od kojih se najåešãe citira Protagorin stav da je „åovek mera svih stvari". Tako da Dostojevski kroz usta svog lika samo ponavqa dobro poznat nihilistiåki stav, koji se javqa paralelno s religioznim kroz åitavu qudsku istoriju. Pošto smo veã toliko puta pomenuli Bibliju i citirali neke wene delove, moÿda je pravi trenutak da se prisetimo Pekiãevog prvog susreta s biblijskom tematikom u romanu Vreme åuda. On se åitav tiåe „velikog kod(eksa)", kako biblijske tekstove i uopšte biblijsko pismo naziva Nortrop Fraj. Pronicawe u suštinu odnosa autora antiutopij25
Besnilo, 541.
149 ske trilogije prema Svetom pismu moÿe nam pomoãi da razumemo veliki broj intertekstualnih pozivawa na biblijske motive i u romanu Besnilo. Pekiã je u roman Vreme åuda na slobodan — neko bi kazao jeretiåki naåin — preneo jevanðeqe o Isusu Hristu. Crkvena dogmatika nije morala dugo da åeka na izazove svojoj brizi za pravovernost spisa o Spasitequ. U isto vreme kada su pisana kanonska, nastajala su i mnoga nekanonska jevanðeqa, koje je crkva odbacila i proglasila apokrifnim. U religijskoj literaturi ta odbaåena jevanðeqa javqaju se najåešãe kao gnostiåka.26 Najsvetija dogma hrišãanstva prekršena je mnogo puta u kwiÿevnosti; setimo se koliko je samo oštrih reåi razmeweno povodom romana Nikosa Kazancakisa Posledwe Hristovo iskušewe. I kratka priåa H. L. Borhesa Tri tumaåewa Jude po izrazito nedogmatskom shvatawu uloge apostola Jude u ispuwewu Hristove misije umnogome podseãa na kwiÿevni lik Jude u Pekiãevom delu Vreme åuda.27 U najveãem broju sluåajeva nedogmatski crkveni tekstovi nastajali su tako što je sadrÿaj osnovnog kanonskog teksta iz Biblije bivao izmešan s ezoterijskim, jeretiåkim ili s tekstovima tipiåno antihrišãanskog sadrÿaja. U prozi Borislava Pekiãa pak hrišãanski spisi uzimaju se samo kao polazni okvir za razvijawe i sklapawe jednog novog siÿea. Sada, u tom kvalitativno izmewenom tekstu, moÿemo kao na palimpsestu nazreti obrise izvornog ili, boqe reåeno, pravovernog, hrišãanskog teksta koji je zatim „natpisan" osobenim autorovim rukopisom. Taj poåetni tekst više nije ni hrišãanski ni antihrišãanski, on je jednostavno postao još jedan kwiÿevni tekst za koji je pitawe religioznosti u tom momentu nevaÿno. U Pekiãevim delima, pa i u antiutopijskoj trilogiji, izvorno hrišãanski tekstovi gube sakralni znaåaj i postaju tek kwiÿevna graða s mnoštvom novih kwiÿevnih åiwenica. Pisac ne ispituje wihovu religijsku pravovernost, veã ih jednostavno shvata kao mitove religiozne sadrÿine koji se mogu posmatrati i s drugih aspekata osim religijskog. U tom svetlu roman Besnilo je osavremewena apokaliptika, u kojoj se na slobodan naåin, na naåin koji nije optereãen sholastiåkim ili religioznim tumaåewem, obraðuje tema posledwih vremena, tj. krajwa, eshatološka pitawa åoveka i wegovog postojawa. Terminom osavremewena apokaliptika nazvali smo prvi roman, mada se wegovo znaåewe moÿe proširiti na åitavu trilogiju. Kada se veã koristimo terminom apokaliptika, potrebno je i da znamo šta se pod wim podrazumeva. U Reåniku kwiÿevnih termina stoji da je sam termin nastao od gråke reåi apokalyfij, što se kod nas prevodi reåju otkrovewe; zatim se dodaje: „Skupni naziv za apokalipse, hrišãanske spise koji proroåanski govore o sudbini i smaku sveta i o stvarawu novog sveta. (…) Preovladava odreðeno deterministiåko gledawe na istoriju: svet se razvija po utvr26 27
Gnostiåki tekstovi, [Åaåak], 1992. Horhe Luis Borhes, Maštarije, Beograd 1963.
150 ðenom boÿanskom planu. Svet ãe biti uništen u uÿasnoj katastrofi i umesto wega nastaãe nov svet, u kome više nema zla."28 Skoro potpuno preklapawe onoga što je reåeno o apokaliptikama u prethodnom citatu i osnovnih poetiåkih postulata na osnovu kojih su ostvarena i konceptualnom vezom spojena tri antiutopijska romana navelo nas je da romane Borislava Pekiãa Besnilo, 1999 i Atlantida oznaåimo terminom za dela nastala u davnoj prošlosti. Zato što izrazito formalno poklapawe drevnih spisa i romana trilogije ne prati i potpuno poklapawe wihove semantike i poruke, åinilo nam se umesnim da Pekiãevim romanima dodamo još jednu reå tako da smo dobili sintagmu koja, åini se, na zadovoqavajuãi naåin opisuje (ÿanrovsku) prirodu antiutopijskih romana Borislava Pekiãa. Prateãi opis apokaliptika, od kojih je svakako najåuvenija ona sv. Jovana Bogoslova29 na gråkom ostrvu Patmosu i kojom se završava Novi zavet, zapaÿamo da je opšte mesto u wima nestanak ovog grešnog i raðawe novog, idealnog sveta. Da je Pekiã do kraja dosledno pratio ÿanrovske konvencije apokaliptika, onda bi se nakon katastrofa u romanima trilogije pojavila nova civilizacija boqa od one koja je nepovratno nestala. Kao što znamo, to se ne dešava, veã se široko otvaraju antiutopijski horizonti za potpuno uništewe åovekovo, kako duhovno tako i fiziåko. Jer da nije tako, onda romani Pekiãeve trilogije ne bi ni bili antiutopijski pošto bi se na kraju pojavio trag (utopijske) nade. Pisac, istina, pomiwe åesto topos novog Jerusalima, i u epigrafima i unutar samog teksta, ali uvek ironijski ili parodijski. Da je Pekiã napisao uistinu apokaliptike na tragu onih iz biblijskih, ali i apokrifnih spisa, onda bismo morali da mewamo zakquåak o smeru kretawa utopijske kwiÿevnosti: od utopija k antiutopijama. Pekiã dosledno prati nit naracije apokaliptika sve do kquånog momenta, do onog mesta kada se fiziåko preobraÿava u duhovno, kameni grad Jerusalim u „grad u duhu": novi Jerusalim. A pošto do tog preobraÿaja ne dolazi, nameãe se zakquåak da pobeðuju sile koje se mogu opisati kao sile haosa (nereda), u krajwem izvodu, antiutopijske u odnosu na sile kosmosa (reda), koji je ujedno i neostvareni ciq svih utopijskih projekata. Sve ovo što smo kazali moglo bi se reãi i mnogo savremenijim jezikom, na primer jezikom teorije informacija i komunikacija: entropija teÿi da postigne stawe što veãe neureðenosti sistema (sveta ili vaseqene), dok joj se u tome suprotstavqa ektropija (neg-entropija) koja teÿi da uspostavi stawe ureðenosti u okviru tog istog sistema. Izgleda da je u nauci o kwiÿevnosti Nortrop Fraj najviše truda uloÿio kako bi pronikao u pismo Biblije ili, kako ga on naziva, veliReånik knjiÿevnih termina, Beograd 1992, 44—45. Apokalipsa ili Otkrovewe Jovanovo najpoznatija je apokaliptika, a tome je moÿda razlog u åiwenici što je ona jedina od mnogobrojnih drugih uvrštena u Sveto pismo kao kanonski tekst, i to ne na bilo kojem veã na vrlo povlaštenom mestu. Naime, tim se tekstom završava sveta kwiga. Pored we, poznate su još i Jovanova apokalipsa, Petrova apokalipsa, Apokalipsa po Adamu, Tomina apokalipsa i druge. 28
29
151 ki kod. On je to uåinio, po sopstvenim reåima, iz praktiånih razloga jer neke pisce nije moguãe razumeti, npr. Vilijema Blejka, bez dubqeg poznavawa „kwige nad kwigama", kako se još naziva Biblija. Kao rezultat tog istraÿivawa, Fraj je napisao kwigu Veliki kod(eks), åiji smo sadrÿaj delimiåno pomiwali. I u svom, po opštem mišqewu najznaåajnijem i najpoznatijem delu Anatomiji kritike Fraj je na nekoliko mesta obratio paÿwu na odnos (hrišãanske) religije i kwiÿevnosti. O svetu koji se izgraðuje u religijskom poimawu stvarnosti Fraj kaÿe: „Svijet mitskih slika obiåno se predstavqa pojmom neba ili raja u religiji, on je apokaliptiåki, u ranije objašwenom smislu te rijeåi, svijet posvemašwe metafore u kojemu je sve potencijalno istovjetno sa svim, kao da je sadrÿano u jednom jedinom beskonaånom skupu."30 Na drugom mestu Fraj objašwava zašto je vizija novog Jerusalima u Otkrovewu poistoveãena s vatrom i prikazana kao „usijana masa zlata i dragog kamewa". Nas interesuje wegovo objašwewe jer se na puno mesta u romanima antiutopijske trilogije govori o simbolici ovog Jerusalima. Gotovo da nema Pekiãevog dela u kojem neposredno ili posredno nije pomenut taj boÿji grad. I prvi roman trilogije Besnilo ima citat iz toliko puta pomiwanog Otkrovewa. Na poåetku, smešten u okvir kwiÿevnog dela, pod nazivom „stadijum prvi — inkubacija", nalazimo jedan prigodan odlomak u kome se pomiwe „Zvijer". Podsetimo se dogaðaja u Otkrovewu da bismo videli da li autor antiutopijske trilogije u celini sledi tok dogaðaja biblijskog teksta. Onamo se odvija eshatološka borba dobra i zla, oliåena u Hristu i Antihristu, odvija se kod Armagedona, a kao rezultat pobede Hrista, arhanðela Mihaila i anðela, otelotvoruje se novi Jerusalim. U Otkrovewu je zlo simboliåno podeqeno u tri vida: laÿni prorok (Antihrist), zver sa sedam glava i aÿdaja, „koja je i ðavo i satana". Ovo, dakle, svojevrsno negativno „sveto trojstvo" predstavqeno je kao pandan pravom, nebeskom Svetom trojstvu: 10. I ðavo koji ih varaše bi baåen u jezero ogweno i sumporno, gdje je i zvijer i laÿni prorok; i biãe muåeni dan i noã u vijekove vijekova (Otkr. 20).
Meðutim, u pomenutom citatu na poåetku romana Pekiã je izabrao deo u kome se govori samo o „Zvijeri", dok se aÿdaja i laÿni prorok ne pomiwu. Skoro je sasvim sigurno da nije reå o prostom previdu jer je poznato s kolikom paÿwom je pisac prikupqao graðu za svako svoje delo. Razlog za to da se pomiwe samo jedna emanacija zla moÿe biti u tome što reå zver (Zver, kako se javqa u tekstu) poseduje semantiåki potencijal koji se potpuno slaÿe sa semantiåkim sadrÿajem imenice pas. Na poåetku Besnila pisac je opisao „senku vuka ili psa" kako polako kreãe ka kibucu dok mu se bela pena cedi kroz zube. Od te upozora30
Northrop Frye, Anatomija kritike, Zagreb 156.
152 vajuãe slike pa do potpunog uništewa ÿivota na aerodromu Hitrou pisac je opisao veliki broj dogaðaja, prikazao veliki broj likova raznih nacija, boje koÿe ili religije. No tome ãemo se vratiti nešto kasnije. Sada se ponovo prebacujemo na kraj romana, u okvirni deo teksta wegovog kraja, na mesto gde je opisana odsudna bitka anðela i zveri. U antiutopijskoj stvarnosti romana akteri su Gabrijel i pas Šaron: „Nekoliko minuta kasnije, poåeli su u podzemqu Heathrowa Sharon i Gabrijel svoju posledwu bitku. Velika zver je besno rikala. Plameni vetar je brisao lavirintom qudskog izmeta, åupajuãi kamewe iz zidova i muqajuãi svetlost s mrakom. (…) Na severu, Heathrow je goreo. Sharon je bila iznurena od borbe, ali puna pobedniåke snage. Prvi put, otkako je odneta s mesta roðewa, ispod Maggida ili Harmagedona, bila je zaista sreãna. Vratio joj se drevni lovaåki nagon. Uspravila se, protegla, i prskajuãi oko sebe retku penu, zavijawem pozdravila zvezdu Luåonošu — Lucipheros, koja se gubila iznad Heathrowa u plamenu. (…) Veliki lov je mogao da poåne. Za lov je Sharon spremala majka priroda, a od wega odvikao åovek, nakazno stvorewe koga je mrzela iznad svega na svetu. Svetu koji je sada bio wen."31 Iz teorije mita poznato je da se nijedan mit ne moÿe ponoviti u istom obliku u kojem je nastao. Drevne mitove nije moguãe modernizovati a da oni zadrÿe smisao koji su imali pri izvoðewu prvobitnog rituala duboko u prošlosti. Generalno uzev, savremeni pisci uglavnom pristupaju mitovima na ironijski ili parodijski naåin. Sasvim dobar primer za prethodno izreåenu tvrdwu jeste ono što je ostalo od Homerovog Odiseja u wegovoj osavremewenoj verziji Leopoldu Blumu u Xojsovom Uliksu. Zbog toga i ne treba da nas åudi što je Pekiã izabrao kanalizaciju kao mesto gde ãe se ponoviti arhetipska borba dobra i zla. Taj sukob je predstavqen parodijski jer su u savremenom svetu pojmovi dobra i zla toliko relativizovani i profanisani da je teško utvrditi gde poåiwe dobro, a završava se zlo, i obrnuto. Hibridizacija (ukrštawe, kreolizacija) u kwiÿevnom delu ne odvija se samo na ÿanrovskom nivou, „nisko" i „visoko" mešaju se i na mikroplanu, åak u jednom pasusu ili reåenici. Nigde se tako jasno ne ogleda u romanu Besnilo parodijski odnos Borislava Pekiãa prema polaznim mitovima kao u prethodnom sluåaju. Parodijski efekat u opisu borbe Gabrijela i besnog psa Šaron postignut je tako što je weno poprište smešteno ispod zemqe, što je veã degradacija u odnosu na Otkrovewe, gde åete anðela predvoðene Mihailom dolaze s neba. Zatim samo mesto je nedostojno tako uzvišenog åina, a pri tom on je ipak pri31
Besnilo, 597.
153 kazan s podraÿavawem uzvišenog stila biblijske retorike. Iz tog nesklada predmeta i sredstava prikazivawa proistiåe i sam parodijski efekat. Primedba J. M. Lotmana da je parodija „destruktivni i laboratorijski ÿanr" nije dovoqno jasna u intertekstualnim relacijama jer on ne precizira vaÿi li ta destruktivnost samo za parodijski ili, moÿda, i za tekst predmeta parodije. O promeni estetiåke paradigme na poåetku prošloga veka pisao je i Novica Petkoviã: „Desio se neki nevidqiv, teško odredqiv prelom na prelazu vekova; nova, moãna 'struja mišqewa' u umetniåkoj teoriji HH stoleãa uporno izdiÿe 'dowe' (materijalne, telesne, neoduhovqene, praktiåno-zanatske) momente na raåun 'gorwih' (duhovnih, duševnih, teorijsko-meditativnih) momenata. Nova 'struja mišqewa' izvrãe tradicionalnu vrednosnu lestvicu i sa te strane izgleda primitivnom."32 Ta permutacija estetskih kanona uticala je i na promenu recepcije mitova koji su dugo bili obrazac pozitivnog delovawa kolektiva i pojedinca. Odjednom se na primere klasiåno lepog u umetnosti i uzvišenog u mitu i religiji poåelo gledati iz „doweg rakursa", da upotrebimo termin iz fotografije i filma. Prenošeni negativnom perspektivom, poruke i arhetipski rituali mitova dospeli su do savremenog åoveka u iskrivqenom obliku, taånije on ih je tako primao. To su neki razlozi zato što se odsudna bitka iz Apokalipse, u Pekiãevoj antiutopijskoj verziji, odvija u kanalizaciji. Neobiåan je i wen ishod; pisac nas obaveštava da je Šaron spremna da krene na omraÿeni svet, ali nas u epilogu, kao svojevrsnom antiklimaksu tih pesimistiåkih vizija iz prethodnog poglavqa, upuãuje u to da je i drugi uåesniku Gabrijelu preÿiveo. U stvarnosti negativne utopije nema pobednika i nema pobeðenih — åitamo skrivenu pišåevu poruku. Uloga Gabrijela u graðewu siÿea romana neobiåno je vaÿna pošto se on u poåetku opisuje kao astralno biãe koje govori arhaiånim biblijskim jezikom, da bismo na kraju saznali da je u stvari reå o pacijentu duševne bolnice. Tom se relativizacijom i neutemeqenošãu identiteta ovoga kquånog lika u romanu ÿelela dovesti u sumwu i uverqivost toka naracije. Nakon svega moÿda se moÿe postaviti pitawe da li se dogaðaj stvarno zbio ili se radi o snu jednog ludaka. Sumwu u (kwiÿevnu) realnost opisanih dogaðaja podgreva i kolebawe oko pisca Dnevnika, „prireðivaåevog" prijateqa. Jer šta moÿe oseãati åitalac kada proåita sledeãe redove, osim blage zbuwenosti, i pitati se ne prikrivaju li ovako eksplicitne sugestije neko suprotno znaåewe: „Što se Gabrijela tiåe, postepeno, poput otkrovewa koje se åoveku ne daruje odjednom, veã ga unutrašwom spoznajom prosvetqava u etapama razdvojenim mrtvim zonama neizvesnosti, te mu svet izgleda kao polumraåan, tek mestimiåno iluminiran predeo, poåeo je on i z a stvarnog Gabrijela — po svoj prilici bezopasnog, od kuãne nege odbeglog ludaka sa 32
Novica Petkoviã, Od formalizma ka semiotici, Beograd — Priština 1984, 50.
154 simptomima dementiae precox, koja mu jede i seãawe staro jedva dan, nazirati m o g u ã e g Gabrijela , w e g o v o g Gabrijela, Arhanðela Gabrijela, od Hrista imenovanog åuvara åoveåanstva, koji je ovde da Veliku zver vrati u prapoåetni ambis."33 U romanu Besnilo posebno je dobro pogoðen ambijent izolovanog prostora na kome se odvija negativna evolucija: qudi postaju ÿivotiwe, figurativno i doslovno. Pisac veoma opširno opisuje taj proces od poåetne neverice pa do uÿasnog pomora hiqada qudi na kraju. Aulama i terminalima aerodroma prolama se zavijawe qudi pasa i krici novih ÿrtava zaraze. U tom zatvorenom antiutopijskom prostoru, koji se materijalizuje u vidu karantina što se sve jaåe steÿe oko zaraÿenih na aerodromu Hitrou, poåiwe da se mewa percepcija stvarnosti: „U toku je formirawe nove filozofije, karantinskog 'pogleda na svet'. Onaj 'napoqu' imao je Boga, Duh, Materiju da oko wih obrazuju svoje više nazore. Mi samo — besnilo. Oko wega smo se okretali kao oko sunca. (…) Besnilo je ontološka suština našeg sveta, wegov smisao, åak i wegov ciq. Wemu je sve podreðivano. Besnilo je postalo našim Bogom."34 Posebno upeåatqiv jeste naåin kako je Pekiã prikazao åovekov civilizacijski pad na rang ÿivotiwe. On ne kaÿe: qudi kao da su postali ÿivotiwe, veã sasvim direktno: qudi su postali besne ÿivotiwe! A opis teskobe i paranoje u Pekiãevom Besnilu mnogo je snaÿnije naglašen nego, recimo, u Kamijevoj Kugi, delu s kojim ima neposrednih intertekstualnih dodira, što ãemo i videti na kraju. Retko ãemo sresti, pa åak i u širim okvirima od srpske kwiÿevnosti, pisca s tako sistemskim i organski ukorewenim pesimizmom. Pekiãeve antiutopijske trilogije ne ostavqaju ni najmawu moguãnost nade da bi nešto moglo zaustaviti regresivni hod civilizacije. U romanu je vrlo sugestivno naslikan uÿas onih koji još nisu zaraÿeni virusom. Pekiãev opis paniånog beÿawa iz jednog terminala u drugi, i na kraju tesnog prostora u kome su okruÿeni qudima psima zaista se åita kao neki uzbudqivi triler. I tek tada åitaocu postaje jasno zašto u podnaslovu stoji da je Besnilo „ÿanr-roman". Virus besnila kao pokretaåki motiv katastrofiåne akcije u romanu uslovio je ponegde i sasvim specifiåan jezik, zasiãen medicinskom terminologijom: „Virusna morfogeneza, mislio je, oåevidno korenspondira s endoplazmatiånom retikulom ãelijske membrane. Ruÿna, fibrilna struktura citoplazme, kakvu vidi, potiåe od zamene wene prirodne, zdrave sadrÿine virusnim nukleusom. To je Matrix, monstruozna materica buduãeg virusa besnila, sinteza ekscesivnog prisustva vlakana virusnih ribonukleoproteinskih kapsula u citoplazmi zaraÿene ãelije i wenih organela."35 Roman Besnilo ima sloÿenu kompoziciju koja se temeqi na ideji da svako poglavqe romana odgovara stepenu napredovawa epidemije bole33 34 35
Besnilo, 483. Besnilo, 373. Besnilo, 338.
155 sti: PROLOG — RHABDOVIRUS, STADIJUM PRVI — INKUBACIJA, STADIJUM DRUGI — PRODROMA, STADIJUM TREÃI — AKUTA, STADIJUM ÅETVRTI — FURIOZA, STADIJUM PETI — PARALIZA, STADIJUM ŠESTI — KOMA i, na kraju, EPILOG — INKUBACIJA. Vidimo da je svako poglavqe dobilo odgovarajuãu medicinsku odrednicu, a to je piscu posluÿilo da uputi åitaoca u to o åemu ãe se govoriti u svakom od wih. Pored toga, u zbivawa pojedinih poglavqa upuãuje nas i odgovarajuãi moto ispred svakog od wih. Pekiã je citate birao veoma paÿqivo i oni su pripremni tekst, tekst koji se intertekstulno vezuje s onim o åemu se govori. Tako je za moto dela oznaåenog sa „stadijum treãi — akuta" uzet åuveni odlomak iz Šekspirovog Magbeta u kome se govori o suštini ÿivota. Reåi kojima se ÿivot uporeðuje s priåom ludaka, „koju ludak priåa, puna buke i besa" (Told by an idiot, full of sound and fury), iskoristio je i Vilijem Fokner za naslov svog romana Buka i bes. Moto šestog odeqka romana jesu dve kratke reåenice iz „Heathrow dnevnika" Danijela Leverkina, koje glase: „Besni smo mi. Oni su samo bolesni…" Dakle Pekiã je iskoristio mali deo teksta koji ujedno, kao Dnevnik, ulazi u celinu romana. Pisac se ovde poigrava s citatnošãu, kao postupkom kome åesto pribegava, jer je navedeni deo Dnevnika u stvari autocitat. Nešto sliåno Pekiã je uåinio u romanu Atlantida, ali je tada moto ipak uzeo iz svog drugog dela (U tragawu za Atlantidom). Leverkinov dnevnik je od ostalog dela teksta izdvojen na dva naåina: formom pripovedawa i grafiåki. Za razliku od veãeg dela romana gde pripovedawe teåe u treãem, u Dnevniku, po prirodi stvari, pripoveda se u prvom licu. A grafiåki je „Leverkinov" tekst izdvojen tako što je štampan kurzivom. Ukquåivawem dnevnika jednog lika u integralni tekst romana pisac je postigao efekat dokumentarnosti i uverqivosti pripovedawa. I ne samo to, tako je dobio retku privilegiju da posmatra dogaðaje s dva aspekta, tj. s dve suprotne taåke gledišta: spoqne i unutrašwe. Spoqna taåka gledišta pripada, kao što je i uobiåajeno, auktorijalnom pripovedaåu, dok je unutrašwa u ovom sluåaju poverena jednom od likova. U sluåaju lika konaratora Danijela Leverkina Pekiã kao da je ÿeleo doslovno primeniti postupak Henrija Xemsa, koji je obiåno jednog od svojih likova stavqao u privilegovan poloÿaj, u poloÿaj onoga kroz åiju se svest prelamaju dešavawa. Pripovedawe u treãem licu (Er-form), sa svevideãim autorom u ulozi sveznajuãeg pripovedaåa, ovaj preteÿni deo romana smešta u auktorijalni tip,36 dok Dnevnik, kao mawi deo, pripada pripovedaåkoj situaciji u prvom licu (Ich-form). Dakle, nisu se samo ukrstile spoqašwa i unutrašwa taåka gledišta veã su se ukrstila i dva tipa pripovedaåkih situacija. 36 O tipologiji romana na osnovu pripovedaåkih situacija v. u Franc Štancl, Tipiåne forme romana, Novi Sad 1987.
156 Autor romana Besnilo na najboqi moguãi naåin iskoristio je privilegovani poloÿaj posmatrawa jednog istog dogaðaja iz dva dijametralno suprotna ugla. Danijel Leverkin kao lik u delu ima neposredan uvid u napredovawe besnila, dok je neimenovani pripovedaå u treãem licu zadrÿao izvesnu distancu od tih dogaðaja, predstavqajuãi sebe kao prijateqa vlasnika Dnevnika. Sam tekst Dnevnika tako je uverqivo napisan da se stiåe utisak kako se ne radi o fiktivnom veã o tekstu s dokumentaristiåkom pozadinom. Preplitawem ovih dvaju razliåitih planova pripovedawa tokom åitavog romana autor je postigao uverqivost, koja inaåe redovno mawka autentiånim ÿanrovskim ostvarewima u trivijalnoj literaturi na koje se, reklo bi se po podnaslovu, ugledao pisac Besnila. S formalne strane, razliåiti modusi pripovedawa jedna su od najznaåajnijih osobina prvog romana antiutopijske trilogije. Autorstvo teksta u Besnilu dodatno se mistifikuje još ponekim kratkim komentarom pripovedaåa, ali sve se još dodatno komplikuje kada Leverkin kao „uåesnik i svedok" besnila na Hitrou napiše sledeãe: „Naravno da ãu se mešati u svoju priåu o besnilu na Heathrowu, No, voleo bih da ne moram. Stvarnost, na ÿalost, nikad nije literarno savršena. Nikad preåišãena. Uvek u woj ima šqake. Prirodno besnilo, na primer, nema baš mnogo izgleda da pomori sve qude na aerodromu."37 Ovakve intervencije u tekstu romana otkrivaju ponešto i o skrivenim zanatskim problemima spisateqskog posla. Na kraju osvrta na prvi roman antiutopijske trilogije pomenimo jednu pomalo neobiånu intertekstualnu vezu: Pekiãev roman Besnilo završava se citatom iz Kamijevog romana Stranac, onim pasusom kojim se okonåava i Kamijevo delo. U Besnilu je ulogu doktora Rijea, koji u Strancu izriåe upozorewe da se zlo nikad ne moÿe potpuno savladati, preuzeo „Leverkinov prijateq", neimenovani pripovedaå. Nebojša Laziã THE NOVEL BESNILO: INITIATION INTO AN APOCALYPTIC PRESENT TIME Summary The poetics of the novel Besnilo (Hydrophobia) is in many ways based on the mythical heritage of our civilization, mostly on the antique and Christian ones. The novel decribes apocalyptic events presented thorough naturalistic sights of the hydrophobia epidemy at the London Heathrow airport. In relation to the novels 1999 and Atlantis, with which it makes an anti-utopian trilogy, Besnilo contains the largest number of the „framework" texts, whose influence on the composition of the novel was pointed out by the Soviet semiotician Boris Uspensky. In this work, there are even eight of these „framework" texts. 37
Besnilo, 294.
157 A significant number of quotations from The Bible is built into the very fabric of the novel. It is well known that the Biblical texts are usually of eschatological character and often present the eternal conflict between the principles of Good and Evil in an allegorical way. The writer of Besnilo parodied the conflict from St. John's Revelation since he chose the sewage to repeat the archetype struggle between Christ's and Antichrist's followers. Pekiã's attitude to myth and mythical thought is also interesting: the writer destroys myths and then uses the results of this destruction — specific elements of the destroyed myth — as literary material. The novel Besnilo is significant, among other things, also on the plane of narration. A narrative technique of doubling the external and internal viewpoint is skillfully implemented in it.
