bankarski_rizici_16.03.09.

1

Diplomski rad

Uvod U procesu finansijske intermedijacije, banke se suočavaju sa različitim vrstama finansijskih i nefinansijskih rizika, kao što su kreditni rizik, rizik deviznog kursa, rizik likvidnosti, cenovni rizik, legalni rizik, operativni rizik, itd. Različite vrste rizika su meñusobno visoko zavisne, tako da dogañaj koji utiče na jednu vrstu rizika, takoñe će uticati i na ostale kategorije rizika. Zato je od velikog značaja za top menadžment banke stalno poboljšanje sposobnosti identifikovanja, merenja, monitoringa i sveukupne kontrole rizika koje banka preuzima. U procesu finansijske intermedijacije, banke se suočavaju sa različitim vrstama finansijskih i nefinansijskih rizika, kao što su kreditni rizik, rizik deviznog kursa, rizik likvidnosti, cenovni rizik, legalni rizik, operativni rizik, itd. Različite vrste rizika su meñusobno visoko zavisne, tako da dogañaj koji utiče na jednu vrstu rizika, takoñe će uticati i na ostale kategorije rizika. Zato je od velikog zna čaja za top menadžment banke stalno poboljšanje sposobnosti identifikovanja, merenja, monitoringa i sveukupne kontrole rizika koje banka preuzima. Prvi deo diplomskog rada onosi se na sam pojam i suštinu rizika i problem rizika u bankarskom sektoru pokušava da pojasni akcijama koje se preduzimaju u sprečavanju ili pak upravljanju istim. Tu svakako treba pomenuti i različite koncepte. Rizici se relativno lako prevazilaze ukoliko se njihova pojava na vreme otkrije i adekvatno reaguje. S tim u vezi poseban deo ovog rada biće posvećen procesu otkrivanja bankarskih kriza . Svakako da treba pojasniti i neke osnovne ekonmske veličine koje se  javljaju u bankarskom sektoru na koje rizici direktno utiču bilo da je to profitabilnost, ekonomičnost i solventnost. Kao najveći bankarski rizik javlja se rizik likvidnosti banke. U radu će najviše i biti reči o riziku likvidnosti i na činima za njegovo praćenje i reagovanje u momentima kada se isti pojavi.

2

Diplomski rad

1. Pojam i suština rizika Tržišna privreda podrazumeva slobodno delovanje ponude i tražnje proizvoda i usluga, radne snage i novca u okviru jedne zemlje i šire. U savremenim uslovima, tržišni zakoni deluju van granica jedne zemlje. Na meñunarodnom planu poznati su pod pojmom globalizacije. Globalizacija je proces intenziviranja slobodnih trgovinskih tokova i uspostavljanje liberalnijeg kretanja Ijudi, kapitala i informacija. Slobodno delovanje ekonomskih zakona treba shvatiti uslovno, zato što svaka zemlja ima svoje zakonodavstvo i ekonomska ograničenja.1 Na takvom tržištu kompanije i banke nude svoje proizvode i usluge. U takvim uslovima ne postoje više garancije za bilo koga da će uspeti da proda svoje proizvode i usluge po planiranoj ceni. Proizvodi i usluge su uglavnom namenjeni nepoznatom kupcu. Takav način prodaje uvek je povezan sa poslovnim rizikom. Rizik je uvek prisutan. Rizik može biti manji ili ve ći, ali je uvek prisutan. Rizik ne možete eliminisati, ali ga možete kontrolisati. Danas se rizikom u bankama mora upravljati. Rizik je nepoželjna neminovnost sa kojom banke danas egzistiraju. Rizik  je kao ka o reka. r eka. Uvek ide svojim tokom. Kada je tok miran, reka ne ugrožava ug rožava svoje s voje okruženje. Ako doñe do promene vremenskih prilika, kiša, onda poraste nivo reke. Mirna reka postaje plahovita i po činje da ugrožava svoje okruženje. Okruženje tada mora preduzeti sve što zna i može da bi ukrotilo nemirnu reku. Tako je i sa rizikom. On je uvek prisutan, nekad manje, a nekad više primetan. Ako doñe do neočekivanih promena na finansijskom tržištu, onda i rizik „podivlja". Banke tada preduzimaju sve što je u njihovoj moći kako bi rizik „urazumile". Pošto sa rizikom banke moraju da žive, one moraju sa njime i da upravljaju. Opstati na savremenom tržištu znači upravljati rizikom. Rizik možete smanjiti, ali ga ne možete eliminisati.2 Banke na savremenom tržištu izložene su veoma oštroj konkurenciji. Konkurencija potiče kako od samih banaka, tako i od nebankarskih finansijskih institucija. Konkurenti banaka sve više liče na banke. Preklapaju se kako po proizvodno-uslužnom programu tako i po geografskoj pokrivenosti. Banke su sve više primorane da pribegavaju raznim inovacijama kako bi opstale na rizičnom bankarskom tržištu. 1 2

Ćirović Milutin, Bankarstvo, Bridge Company, Beograd, 2001., str. 74 Lukić Radojko, Bankarsko ra čunovodstvo, Ekonomski fakultet, Beograd, 2002., str. 112

2

Diplomski rad

1. Pojam i suština rizika Tržišna privreda podrazumeva slobodno delovanje ponude i tražnje proizvoda i usluga, radne snage i novca u okviru jedne zemlje i šire. U savremenim uslovima, tržišni zakoni deluju van granica jedne zemlje. Na meñunarodnom planu poznati su pod pojmom globalizacije. Globalizacija je proces intenziviranja slobodnih trgovinskih tokova i uspostavljanje liberalnijeg kretanja Ijudi, kapitala i informacija. Slobodno delovanje ekonomskih zakona treba shvatiti uslovno, zato što svaka zemlja ima svoje zakonodavstvo i ekonomska ograničenja.1 Na takvom tržištu kompanije i banke nude svoje proizvode i usluge. U takvim uslovima ne postoje više garancije za bilo koga da će uspeti da proda svoje proizvode i usluge po planiranoj ceni. Proizvodi i usluge su uglavnom namenjeni nepoznatom kupcu. Takav način prodaje uvek je povezan sa poslovnim rizikom. Rizik je uvek prisutan. Rizik može biti manji ili ve ći, ali je uvek prisutan. Rizik ne možete eliminisati, ali ga možete kontrolisati. Danas se rizikom u bankama mora upravljati. Rizik je nepoželjna neminovnost sa kojom banke danas egzistiraju. Rizik  je kao ka o reka. r eka. Uvek ide svojim tokom. Kada je tok miran, reka ne ugrožava ug rožava svoje s voje okruženje. Ako doñe do promene vremenskih prilika, kiša, onda poraste nivo reke. Mirna reka postaje plahovita i po činje da ugrožava svoje okruženje. Okruženje tada mora preduzeti sve što zna i može da bi ukrotilo nemirnu reku. Tako je i sa rizikom. On je uvek prisutan, nekad manje, a nekad više primetan. Ako doñe do neočekivanih promena na finansijskom tržištu, onda i rizik „podivlja". Banke tada preduzimaju sve što je u njihovoj moći kako bi rizik „urazumile". Pošto sa rizikom banke moraju da žive, one moraju sa njime i da upravljaju. Opstati na savremenom tržištu znači upravljati rizikom. Rizik možete smanjiti, ali ga ne možete eliminisati.2 Banke na savremenom tržištu izložene su veoma oštroj konkurenciji. Konkurencija potiče kako od samih banaka, tako i od nebankarskih finansijskih institucija. Konkurenti banaka sve više liče na banke. Preklapaju se kako po proizvodno-uslužnom programu tako i po geografskoj pokrivenosti. Banke su sve više primorane da pribegavaju raznim inovacijama kako bi opstale na rizičnom bankarskom tržištu. 1 2

Ćirović Milutin, Bankarstvo, Bridge Company, Beograd, 2001., str. 74 Lukić Radojko, Bankarsko ra čunovodstvo, Ekonomski fakultet, Beograd, 2002., str. 112

Diplomski rad

3

Ako su uslovi na tržištu normalni, stabilni, onda postoji rizik niskog intenziteta. Tada banka može računati da poslove na finansijskom tržištu može obavljati u uslovima velike izvesnosti. Neizvesni ishodi su gotovo isključeni. Izvesnost na tržištu je velika, promene su zanemarljive. Meñutim, moguća su odstupanja od unapred predviñenih mogućnosti promena na tržištu. Upravo ta odstupanja predstavljaju rizik. Zbog toga je intenzitet rizika često nepredvidiv. Predviñanje je uvek stvar procene budućih dogañaja. Ne postoji parametrika za sigurno predviñanje budućnosti. Nepredviñene promene i nepredviñeni dogañaji prouzrukuju neizvesnost. Neizvesnost je sinonim rizika. Prema tome, uvek se kod rizika mora računati kako na očekivane promene koje se mogu predvideti, tako i na one promene i kretanja koja su nepredvidiva. Upravljati rizikom, znači upravljati rizikom izvesnosti dogañaja i rizikom neizvesnosti. Znači, rizik nosi sa sobom faktor predviñenih promena i faktor nepredviñenih promena, neizvesnosti. Neizvesnost je glavni faktor rizika. Danas, uspešno upravljati bankom, znači pre svega uspešno upravljati rizikom poslovanja.3 Svaki poremećaj u odnosu na redovno stanje, svaki poremećaj ili neizvesnost u suštini čine rizik. To je stanje obrta stvari u odnosu na dotadašnji tok. Rizik je stanje poremećaja u poslovanju banke. Ako je rizik složen, veliki i nekontrolisan, on izaziva krizu u banci. Kriza je crv koji nagriza banku ,,u korenu". Fenomen rizika u bankama i nebankarskim institucijama mora se objasniti sa više aspekata, kako bi se moglo njime što uspešnije upravljati. Da bismo bolje razumeli pojam rizika, moramo se osvrnuti na ulogu informacija na finansijskom tržištu. Na finansijskom tržištu, često jedna strana ne zna dovoljno o drugoj strani, kako bi mogla ispravno da donese poslovne odluke. Takva nejednakost, predstavlja vrstu rizika poznatu pod nazivom asimetrična informacija. Prema tome, asimetrične informacije predstavljaju nedovoljno znanje jedne strane u odnosu na drugu, prilikom donošenja poslovnih odluka. Na primer, banka neuporedivo manje zna o odreñenom investicionom projektu koji želi da kreditira od zajmoprimca. Zajmoprimac raspolaže sa mnogo više informacija o potencijalnoj dobiti i rizicima koji su vezani za taj investicioni projekat. Takoñe, menadžeri u odreñenoj kompaniji mnogo su bolje informisani o toj kompaniji nego akcionari. Na osnovu toga, menadžeri više zanju o pravom stanju u kojem se nalazi kompanija u odnosu na akcionare.

3

Jović Srboljub, Bankarstvo, Naučna knjiga, Beograd, 1990., str. 23

Diplomski rad

4

Problem asimetričnih informacija kod banaka i drugih finansijskih institucija, dovode do rizika negativne selekcije i moralnog hazarda. Rizik negativne selekcije nastaje pre nego što je banka donela odreñenu odluku. Na primer, zahteve za kredit kod banke često dostavljaju klijenti koji imaju visok kreditni rizik. Klijenti koji su skloni velikim rizicima i spekulanti, često traže kredite kod banaka. Oni su ubeñeni, da verovatno kredit neće ni dobiti. Ako njihov zahtev bude pozitivno rešen, oni su uvereni da kredit neće vratiti banci. Problem asimetričnih informacija generiše problem negativne selekcije i povećava šanse spekulantima i klijentima sa visokim rizikom da dobiju kredit od banke. Rizik negativne selekcije povećava kreditni rizik, zbog čega banke moraju biti veoma oprezne u kreiranju svoje kreditne politike. Moralni hazard nastaje nakon što banka ili neka druga finansijska institucija donesu odreñenu poslovnu odluku. Tako na primer, ako se zajmoprimac upušta u visoko rizične radnje nakon što mu je odobren kredit, to će umanjiti šanse banci da odobreni kredit bude na vreme otplaćen. Zajmoprimac može kredit da utroši nenamenski za poslove koji nose visok prinos, ali i veliki rizik. Kod takvih poslova, ve ća je verovatnoća propasti nego velike dobiti. Rizik moralnog hazarda povećava kreditni rizik banke. Za zaštitu od rizika moralnog hazarda banka mora imati odgovarajuće hedžing instrumente. Rizik može biti materijalne i nematerijalne prirode. Materijalni rizik zna či gubitak ili štetu na nekom predmetu ili materijalnoj stvari. Nematerijalni rizik znači gubitak rejtinga, koji može imati velike posledice na uspeh banke. Banke najčešće ocenu rizika vrše preko portfelja produktivne aktive. Portfelj produktivne aktive uglavnom se sastoji od kredita i hartija od vrednosti. Portfelj produktivne aktive najčešće se procenjuje sa stanovišta vrednosti, ročnosti i sigumosti. Rizik portfolija produktivne aktive zavisi od promena kamatnih stopa, promene deviznog kursa i sposobnosti dužnika da na vreme otplaćuju pozajmljena sredstva. Prema tome, glavni rizici portfelja aktive su kreditni rizik, rizik kamatne stope, rizik likvidnosti i devizni rizik. Poslednjih godina, važan portfolio rizik je rizik vanbilansnih aktivnosti.

5

Diplomski rad

2. Upravljanje rizikom Proces upravljanja rizikom deli se u dve faze: 1) ocena rizika, i 2) kontrola rizika. Ocenu rizika treba vršiti permanentno, što pre i bilo kada. Kontrola rizika podrazumeva prethodnu ocenu rizika. Ocena rizika obuhvata sledeće faze: identifikovanje rizika, procena verovatnoće, procena uticaja, i odreñivanje prioriteta.4 Identifikovanje rizika, znači prepoznavanje uticaja spoljašnjih i unutrašnjih faktora na poslovanje banke. Spoljašnji faktori su mnogobrojni, a najveći uticaj ima delovanje tržišta i tehnološki proces. Unutrašnji faktori su odraz strategije i organizacije banke, planiranja i voñenja banke, sposobnosti menadžmenta i efikasnosti poslovanja. Procena verovatnoće podrazumeva odreñenu parametriku, metode, modele, alate itehnike rangiranja rizika banke. Procena uticaja znači odreñivanje osetljivosti poslovanja u odnosu na mogućnost postojanja odreñene vrste rizika. Odreñivanje prioriteta utvrñuje se u zavisnosti od uticaja rizika na poslovanje banke i stepena izvesnosti pojavljivanja odreñenog rizika. Menadžment banke mora vršiti permanentnu ocenu rizika, kako bi smanjio negativno dejstvo na poslovanje banke. Kontrola rizika obuhvata sledeće faze: merenje rizika, alociranje odgovornosti, i planiranje. Kontrola rizika, znači merenje intenziteta rizika pomoću utvrñenih indikatora, metoda, modela i sistema upravljanja rizikom r izikom banke. 4

Šabović Š., Bankarski rizici, Visoka ekonomska škola strukovnih studija Pe ć-Leposavić, 2008., str. 147

Diplomski rad

6

Alociranje odgovornosti je evidentiranje i odredjivanje rizika prema mestu odgovornosti za upravljanje rizikom, utvrñivanje vrste i značaja rizika. Efikasno upravljanje rizicima banke zahteva utvrñivanje lične odgovornosti za posledice i štete koje je banka imala. Planiranje rizika može biti prventivno i naknadno. Preventivno planiranje se sprovodi kako bi se ublažili mogući rizici u poslovanju banke. U tom cilju, banka utvrñuje odreñene postupke i procedure u poslovanju i vrši procene i predviñanja, kako da se razvija u budu ćem vremenu. Naknadno planiranje vrši se za slučaj hitnih i iznenadnih dogañaja, kako bi se ublažile štetne posledice nastalih rizika. Premije osiguranja, osiguranje depozita i kolateralno jemstvo banke su najvažniji instrumenti naknadnog planiranja banke. Upravljanje rizikom može se definisati kao opšta ili specijalizovana upravljačka funkcija ocene i kontrole rizika. Ova funkcija treba da prepozna i proceni rizike banke, da izmeri intenzitet i vrstu rizika, alocira odgovornost i pripremi banku da svoje ciljeve realizuje na što efikasniji način. Upravljanje rizikom je višedimenzionalno i multidisciplinarno. Menadžeri banke, pored opštih znanja, moraju posedovati i specijalizovana znanja radi uspešnog upravljanja rizikom. Kvalitetno upravljanje rizikom je jedan od osnovnih faktora uspešnog poslovanja banke. To je disciplina koja se bavi sprečavanjem, predviñanjem i praćenjem rizika. Menadžment banke mora da prati rizike, mora se baviti njima tokom poslovanja. Rizici se tokom vremena menjaju, što se ne sme zanemariti. Uspešan menadžment banke zahteva, da donošenje odluka bude u kontekstu predviñanja mogućih rizika u poslovanju. Upravljanje rizicima mora biti proaktivno. Proaktivno upravljanje rizicima banke podrazumeva da banka ima jasne, merljive i ponavljajuće procese za upravljanje rizicima. Svi članovi menadžmenta banke moraju proaktivno razmišljati o rizicima i stvarati planove za sprečavanje pojave rizika. Planovi se moraju permanentno menjati i osvežavati novim informacijama i pokazateljima. To je kontinuirani proces praćenja već postojećih rizika i otkrivanje potencijalnih rizika banke. Funkcija upravijanje rizicima u finansijskom sektoru je danas izuzetno važna. Oko dve trećine banaka i drugih finansijskih institucija danas u svetu smatra, da je za uspešno upravljanje rizicima odgovoran menadžment. Veliki broj banaka i drugih finansijskih institucija danas, imaju poziciju izvršnog direktora za rizike. Savremene banke obavezno procenjuju kreditni rizik, rizik likvidnosti, kao i ostale oblike tržišnog rizika. Istraživanja pokazuju da je više

7

Diplomski rad

od 70 posto banaka uspostavilo programe za primenu sporazuma Bazel II, radi ispunjavanja ključnih standarda kapitala banke. Usled sve veće važnosti upravljanja rizicima u finansijskom sektoru, predvidja se značajno povećanje sredstava za upravljanje rizicima u narednom periodu.  Prikaz 1: Proces upravljanja rizikom banke

 2.1.Vrste bankarskih rizika

Banke se u svom poslovanju suočavaju sa raznim vrstama rizika. Bankarski menadžeri i druge finansijske institucije suočavaju se sa šest osnovnih vrsta rizika: 1. kreditni rizik, 2. rizik likvidnosti, 3. tržišni rizik, 4. rizik kamatne stope, 5. rizik prihoda, i 6. kapitalni rizik. Sve ove vrste rizika ćemo u nastavku knjige detaljnije razraditi. U ovom delu knjige izložićemo samo osnovne karakteristike pojedinačno za svaku vrstu rizika. Kreditni rizik je najveći rizik u banci. Ovaj rizik nastaje kada ■ zajmoprimac nije u stanju da redovno otplaćuje dospele obaveze po osnovu kamata i glavnog duga. Rizik nastaje i po osnovu ostalih oblika plasiranja aktive, na primer u hartije od vrednosti. Propadanje banaka se uglavnom dešava usled kreditnog rizika.

Diplomski rad

8

Rizik likvidnosti nastaje, kada banka nije u stanju da podmiruje svoje dospele obaveze. Tada nastaje stanje deficita likvidnosti, a banka je prinuñena da pozajmljuje sredstva na finansijskom tržištu po visokim kamatnim stopama. Kako su likvidnost i profitabilnost suprotni principi bankarskog poslovanja, menadžment banke mora pronaći ravnotežu izmeñu ova dva suprostavljena interesa. ■

Tržišni rizik nastaje usled čestih promena na finansijskom tržištu. Naročito su izražene promene kamatnih stopa, promene deviznog kursa, promene u monetarnoj politici i promene konjukture na tržištu. Na ovakve promene posebno je osetljiva aktiva banke i to naročito krediti i hartije od vrednosti sa promenljivom kamatnom stopom. ■

Rizik kamatne stope je jedan od najvećih i najopasnijih rizika u poslovanju banke. Rizik kamatne stope odražava se na pozicije kamatno osetljive aktive i kamatno osetljive pasive banke. Upravljanje disparitetom aktive i pasive banke mora biti permanentan zadatak menadžmenta. Ako rastu brže pasivne kamatne stope od aktivnih kamatnih stopa, banka može imati probleme u ostvarivanju planiranih prihoda. ■

Rizik prihoda je poznat kao rizik zarade. Zarada banke može neočekivano da padne pod uticajem spoljnih i unutrašnjih faktora rizika. Nivo zarade i kontinuitet zarade su odraz stabilnosti banke. ■

Rizik kapitala ugrožava dugoročni opstanak banke. Kapital banke čuva banku od promašaja menadžmenta i gubitaka u poslovanju. Za iznos kreditno angažovane aktive i ulaganja u hartije od vrednosti, mora postojati odreñeni nivo kapitala. Kapitalna adekvatnost banke je primarni preduslov opstanka banke na finansijskom tržištu. Usled niskog nivoa vlasničkog kapitala, često dolazi do nesolventnosti i propadanja pojedinih banaka. ■

Druge forme rizika u bankama i drugim finansijskim institucijama čine: Rizik infiacije nastaje usled verovatnoće da će doći do porasta cena ■ koje će smanjiti realnu vrednost zarade banke i dividende akcionara. Rizik deviznog kursa nastaje zbog promene kursa vodećih svetskih valuta na meñunarodnom tržištu. Promena deviznog kursa utiče na apresijaciju ili depresijaciju domaće valute, usled čega dolazi do promene vrednosti aktive i pasive banke. ■

Politički rizik nepovoljno deluje na poslovanje i budući razvoj banke. Naročito je politi čki rizik izražen kod meñunarodnih kredita i on se manifestuje u vidu rizika zemlje i rizika suvereniteta. ■

9

Diplomski rad

Rizik od kriminala nastaje kao verovatnoća da će vlasnik kompanije, zaposleni ili klijent banke, u činiti odreñene propuste i nezakonite radnje koje mogu izazvati gubitak u poslovanju banke. ■

Prema W.T. Thornnhill-u , postoje tri grupe rizika u bankama:5 1. portfolio rizici, 2. rizici isporuke, i 3. rizici finansijske revizije. U okviru svake ove grupe postoje više vrsta rizika, i to: 1. Portfolio rizici imaju dve podgrupe rizika: Kreditni rizici:

spekulativni rizik, rizik prevare, strani rizik, rizik vanbilansnih aktivnosti, domaći rizik, i čist rizik. Rizik kamatne stope:

rizik ulaganja, tržišni rizik, finansijski rizik, subjektivni rizik, objektivni rizik, pretpostavljeni rizik, rizik leveridža, rizik adekvatnosti kapitala, rizik dispariteta aktive i pasive, rizik vanbilansnih aktivnosti, rizik likvidnosti, i čist rizik.

 2.

Rizici isporuke: čist rizik,

sistematski rizik, nesistematski rizik, rizik kupovne snage, rizik efikasnosti, 5

Šerif Šabović, Bankarski rizici, Visoka ekonomska škola strukovnih studija Pe ć-Leposavić, 2008.str.19.

10

Diplomski rad

tehnološki rizik, rizik prevare, i supsidijarni rizik.  3.

Rizik finansijske revizije:

rizik prevare, rizik kontrdle, rizik detekcije, rizik uroñenosti, i 6 čisti rizik.

Rizik se vezuje za funkcionalno poslovanje banke. Što je veći rizik, to je delikatnije donošenje poslovnih odluka banke. Postoje mnogobrojne definicije i podele rizika. Dominantni rizici koji na savremenom finansijskom tržištu irrjaju ključnu ulogu u oceni boniteta i uspeha banke su: 1. 2. 3. 4. 5. 6. 7.

kreditni rizik, rizik kamatne stope, rizik likvidnosti, rizik kapitala, rizik hartija od vrednosti, rizik deviznog kursa, i rizik vanbilansnih aktivnosti.7

Ovoj grupi rizika izloženi su pre svega finansijski resursi banke, aktiva i pasiva banke. Meñutim, pored finansijskih resursa banke, izloženi su i ostali resursi banke. Tu se pre svega odnosi na fiksnu aktivu banke, telekomunikacije i elektronski sistem, kolateral banke i zaposlene. Izloženost riziku može biti direktna i indirektna. Direktna izloženost se manifestuje u vidu potpune ili delimi čne štete ili gubitka. Indirektna izloženost riziku podrazumeva dogañaje i radnje, koje bi mogle na posredan način uticati na poslovanje banke. Ukupno dejstvo svih pojedinačnih rizika ima konačni efekat na profit banke, koji se može izraziti kao poslovni rizik banke. Pojedinačno ili sinergetsko delovanje pojedinih grupa rizika, ima konačan uticaj na poslovni uspeh banke. Poslovni rizik („business risk") utiče na promenljivost rezultata banke. Što je veći poslovni rizik banke, to je manji profit banke i obrnuto. 6 7

Šabović Š., Bankarski rizici, Visoka ekonomska škola strukovnih studija Pe ć-Leposavić, 2008., str. 55 Ćirović Milutin, Bankarstvo, Bridge Company, Beograd, 2001., str. 114

11

Diplomski rad

 2.2.Alm koncept upravljanja rizikom

Upravljati bankom, znači uspešno upravljati aktivom i pasivom banke. Pristup upravljanja aktivom i pasivom banke naziva se ALM koncept. Suština ovog koncepta je upravljanje strukturom ukupne aktive i pasive banke. Proces deregulacije povećao je broj učesnika na finansijskom tržištu. Pored finansijskih institucija, kao što su razni fondovi i osiguravajuće kompanije, na tržištu su prisutne turističke kompanije, proizvoñači opreme i automobila, grañevinske korporacije, kompanije koje se bave lizingom i sl.8 Celokupna bilansna struktura banke izložena je oštroj konkurenciji. Veliki  je broj novih proizvoda i usluga koje nude banke i druge finansijske institucije preko kredita i kreditnih linija, kratkoro čnih i dugoročnih hartija od vrednosti, kreditnih i debitnih kartica, trgovine kreditima i hartijama od vrednosti, pa sve do kreditiranja opreme, automobila i usluge lizinga, koje nude odreñene kompanije. Usled brzih i neočekivanih promena, banka je kontinuirano izložena riziku tržišta. Da bi se banka prilagodila uslovima tržišta i izazovima konkurencije, kreirala je savremenu strategiju upravljanja aktivom i pasivom. ALM koncept podrazumeva upravljanje ukupnom bilansnom i vanbilansnom strukturom banke. Osnov ove strategije je upravljanje rizicima, koji mogu izazvati gubitke u poslovanju banke. Menadžment banke kontinuirano kontroliše izloženost riziku celokupne aktive i pasive banke. Promene i kretanja se prate i kontrolišu rizici. Rizikom se upravlja kako ne bi bila ugrožena profitabilnost banke. Rizik neizvesnih ishoda postaje sve manji. Što su manji rizici, to je bolji rezultat banke. Sprečava se štetno dejstvo iznenadnih i visokih rizika. Savremeni koncept upravljanja aktivom i pasivom banke, podrazumeva monitoring bilansnih i vanbilansnih pozicija banke. Menadžment banke mora kontinuirano pratiti i uporeñivati ostvarene i planirane bilansne efekte. Ako se ne ostvaruju planirani efekti, menadžment banke treba da preduzima korektivne aktivnosti. ALM koncept se zasniva na čvrstoj vezi izmeñu banke i finansijskog tržišta i postojanju razvijenog upravljačkog informacionog sistema banke. ALM koncept posebno naglašava kapitalnu adekvatnost banke, profit banke i upravljanje izloženosti riziku banke. Ovaj koncept podrazumeva centralizovano upravljanje aktivom i pasivom banke. Kod bankarskih holding kompanija i velikih meñunarodnih banaka, upravljanje aktivom i pasivom vrši se preko ALCO komiteta za aktivu i pasivu. Ako je velika geografska disperzija 8

Krasulja Dragan, Ivaniševi ć Milorad, Poslovne finansije, Ekonomski fakultet, Beograd, 2006., str. 12

12

Diplomski rad

banke, ALCO komiteti se organizuju na regionalnom nivou. ALCO komitet ocenjuje tekuće poslovanje banke i vrši procenu budućih tržišnih kretanja. Svrha ALM koncepta je upravljanje rizikom banke. U banci rizik se ne može izbeći niti eliminisati. Proces upravljanja rizikom u banci, prolazi kroz pet meñusobno povezanih faza: 1. identifikacija izloženosti riziku, 2. ocena i procena rizika, 3. kontrola rizika, 4. finansiranje rizika, i 5. upravljanje rizikom. Rizici u banci su višestrani i permanentni. Menadžment banke mora da identifikuje rizike, da vrši procenu i ocenu rizika i kontrolu rizika. Finansirati rizik, znači uticati da se u budu ćnosti što manje pojavljuje. Finansirati rizik podrazumeva, usklañivati bilansnu i vanbilansnu strukturu banke tržišnim promenama i kretanjima. Finansiranje rizika, pored trenutnih efekata, mora imati trajni efekat smanjivanja rizika neočekivanih ishoda u budućnosti.  Prikaz 2: Kontinuitet upravljanja rizikom

Upravljanje rizikom je neprekidan upravljački proces. Sve radnje u ovom grafičkom prikazu su meñusobno povezane i sve skupa čine upravljački proces. Menadžment banke mora posebnu pažnju obratiti upravljanju rizikom. Primena savremenog ALM koncepta upravljanja rizikom, omogućava banci upravljanje sledećim bankarskim rizicima:9 1. tržišnim rizikom (rizikom promene kamatne stope, rizikom promene kursa inostranih valuta i rizikom na tržištu kapitala), 2. rizikom likvidnosti, 3. kreditinim rizikom, 4. rizikom transakcija sa derivatima (garancijski i terminski rizik), i 5. poslovnim, zakonskim i finansijskim rizikom.

9

ðukić ðorñe, Bjelica Vojin, Risti ć Života, Bankarstvo, Ekonomski fakultet, Beograd, 2003., str. 36

Diplomski rad

13

Menadžment banke prati tržišnu poziciju banke putem ALM koncepta. Tržišna strategija banke izložena je riziku kamatne stope. Rizik kamatnih stopa prati se kao kratkoročan i dugoročan tržišni rizik. Rizik kamatne stope prati se na dva načina: 1. analiza dispariteta (gepa) kamatnih stopa, i 2. analiza osetljivosti kamatnih stopa. Ako se očekuje rast kamatnih stopa, banka na osnovu ALM koncepta povećava kamatno osetljivu aktivu u odnosu na kamatno osetljivu pasivu. Upravljanje rizikom kamatnih stopa podrazumeva monitoring strukture osetljive aktive i pasive na promenu visine kamatnih stopa. Banka grupiše delove kamatno osetljive aktive i pasive i na osnovu ALM koncepta uspostavlja ročnu ravnotežu bilansnih pozicija. Kapitalna adekvatnost banke služi kao garancija za bankarske gubitke i rizike u poslovanju. Valutni rizik nastaje zbog uključivanja banke na meñunarodno tržište deviznih transakcija. Apresijacija ili depresijacija deviznog kursa je svakodnevna pojava na tržištu deviza. Devizne transakcije se obavljaju u kratkom vremenu i to, uglavnom u velikim iznosima, pa je ova vrsta rizika za banku ponekad izuzetno velika. ALM koncept rizika likvidnosti, banka kontroliše putem ro čne strukture aktive i pasive banke. ALM koncept naglašava potrebu usaglašenosti kratkoročnih sredstava i kratkoročnih plasmana, odnosno dugoročnih sredstava i dugoročnih plasmana u bankama. Na taj način, banka kontroliše rizik likvidnosti. ALM koncept omogućava banci, da kontinuirano prati i održava tekuću likvidnost banke. Kreditni rizik je glavni rizik banke. ALM koncept podrazumeva primenu procedura odobravanja, praćenja i kontrole kreditnog rizika. Kreditni rizik se može kontrolisati primenom limita i procedura kreditne politike, odobravanjem kvalitetnih kredita klijentima, diversifikacija aktive banke i upotreba kolateralnog jemstva. Terminske transakcije spadaju u grupu finansijskih inovacija. Banke sve češće upotrebljavaju finansijske derivate i egzotične derivate, kao hedžing instrumente izloženosti banke riziku. Na osnovu ALM koncepta banka prati terminske transakcije, utvrñene limite i realizaciju derivatnih ugovora. Poslovni rizik nastaje kao posledica delovanja niza faktora, kao što su neadekvatne poslovne procedure, nepravilna dokumentacija, greške u informacionim procedurama i sl. Na osnovu ALM koncepta vrši se kontrola i upravljanje poslovnim rizikom.

Diplomski rad

14

Zakonski rizik nastaje kao posledica neprimenjivanja odreñene zakonske regulative. Zbog toga je kod banaka potrebno sprovoditi propisane procedure, postupke i standarde u poslovanju. Fiskalni rizik nastaje prilikom uvoñenja novih poreskih opterećenja i usled izbegavanja plaćanja predviñenih poreskih obaveza. ALM koncept upravljanja aktivom i pasivom predstavlja skup pravila koje banke primenjuju u svom poslovanju. Ova pravila banke primenjuju već pune tri decenije. Radi se praktično o odreñenim principima koje svaka banka prilagoñava svojim specifičnostima. Ovaj koncept doživeo je punu primenu u bankama i imao je intenzivan razvoj. U početku se ovaj koncept odnosio samo na pasivu banke. Kasnije, sa povećanjem konkurencije u bankarskom sektoru, ALM koncept se počinje primenjivati na upravljanje aktivom banke. Bilans uspeha banke i njena profitabilnost u uslovima oštre konkurencije, postaju sve značajniji za bonitet banke. ALM koncept se počinje primenjivati kao integralni koncept upravljanja aktivom i pasivom banke i vanbilansnim aktivnostima banke. ALM koncept je omogućio bankama da brže reaguju na promene i rizike iz okruženja. Bilansne strukture banaka pod uticajem konkurencije postaie su fleksibilnije i lako prilagodljive na promene finansijskog tržišta. ALM koncept  je u svojoj primeni dao dobre rezultate, naročito na planu kretanja kamatnih stopa. Kamatne stope banaka, postale su konkurentne kamatnim stopama koje su investitori mogli dobiti na tržištu kapitala. Uravnoteženje kamatnih stopa ima za posledicu smanjenje kamatne marže i profitabilnosti banke. Problem smanjenja kamatne marže, banke kompenziraju proširenjem vanbilansnih aktivnosti. Banke sve više prihoda ostvaruju proširivanjem obima poslovanja, koji nemaju direktne veze sa aktivom i pasivom banke. Vanbilansni poslovi su rizični poslovi za banku, ali banke sve više ostvaruju prihod po tom osnovu. Banke takoñe sve više šire poslove trgovanja aktivom banke, kreditima i hartijama od vrednosti, kao i realizacijom derivatnih aranžmana sa zainteresovanim klijentima.10 ALM koncept banke se zasniva na potrebi banke za obezbeñenjem odgovarajućeg nivoa profita i upravljanje rizicima banke. ALM koncept daje odgovor menadžmentu banke na položaj banke u odnosu na okruženje i na druge banke. Ovaj koncept izgrañuje fleksibilne bilansne strukture koje se lakše prilagoñavaju uslovima tržišta. ALM koncept pomaže bankama u reagovanju na 10

Radovanović Radiša, Bilansi preduze ća i banaka, Beogradsko mašinsko preduze će Beograd,1999., str.102

15

Diplomski rad

kratkoročne promene, kojima su banke izložene u svom poslovanju. Putem ALM koncepta moguće je utvrditi strategiju razvoja banke.  2.3.Ostali koncepti rizika banke

Promene u okruženju su veoma dinamične. Postoji mišljenje, da je pet faktora ključno u procesu upravljanja rizikom banke:11 1. rizik tehnologije (T), 2. rizik promene propisa (R), 3. rizik kamatne stope (I), 4. rizik korisnika (C), i 5. rizik adekvatnosti kapitala (K). Ovaj koncept rizika u poslovanju banke, poznat je pod nazivom TRICK koncept. Rizik tehnologije kod banaka postoji, ako banka ne može da prati tehnološke promene. Tada je tehnologija banke zastarela, bez automatizacije, što se održava na bonitet banke. Za klijenta banke tehnologija je bitna iz dva razloga: 1. doprinosi komfornosti klijenta, i 2. omogućava lakši pristup sredstvima. Na bankarsko poslovanje najviše utiču promene u oblasti elektronike, telekomunikacija, automatizacije i globalne informatičke mreže, kao što su internet i SWIFT. Rizik tehnologije ima za posledicu slabiji profit banke. Promena propisa može imati za posledicu smanjenje profita banke, naročito ako se odnosi na povećano poresko opterećenje ili promene u pogledu kapitalne adekvatnosti banke. Rizik kamatne stope je jedan od najvećih rizika banke i ima direktan uticaj na kamatnu maržu, prihod i kapital banke. Rizik korisnika je rizik konkurencije, da će klijenti preseliti depozite i poslovanje u drugu banku i time umanjiti potencijal banke i njen prihod. Rizik adekvatnosti kapitala, odnosno rizik solventnosti ukazuje, da delo.vanje navedenih faktora može da smanji kapital banke i ugrozi njeno poslovanje u budućnosti. 11

Šerif Šabović, Bankarski rizici, Visoka ekonomska škola strukovnih studija Pe ć-Leposavić, 2008.str.25.

16

Diplomski rad

Menadžment banke mora da ima u vidu uticaj ovih faktora na poslovanje banke. Jedan od načina neutralizacije negativnog dejstva ovih faktora su i finansijske inovacije. U tom smislu, banka može izvršiti promene organizacione strukture radi efikasnijeg poslovanja. Prema tome, može se reći, da finansijske inovacije nastaju kao rezultat delovanja ovih pet faktora rizika i potrebe za ostvarivanjem što boljih efekata u poslovanju. U literaturi, definisane su različite faze u procesu upravljanja rizikom banke. Po jednom mišljenju, upravljanje rizikom banke odvija se u pet meñusobno povezanih faza: 1. identifikacija izloženosti riziku, 2. ocena, odnosno procena rizika, 3. kontrola rizika, 4. finansiranje rizika, i 5. upravljanje rizikom.12 Upravljanje rizikom je upravljački proces koji mora biti kontinuiran. Banka mora permanentno identifikovati rizik, procenjivati rizik, kontrolisati i finansirati rizik. Svaka od pomenutih faza u procesu upravljanja rizikom, ima po nekoliko bitnih elemenata i radnji u celokupnom procesu upravljanja rizikom.  Prikaz 3: Proces upravljanja rizikom banke

12

Krstić Ž. Borko, Bankarstvo, Ekonomski fakultet, Niš, 1996., str. 41

17

Diplomski rad

Proces utvrñivanja faktora rizika banke i savlañivanje izloženosti riziku banke, može se vršiti kroz sledeće faze procesa upravljanja rizikom banke: 1. prognoza rizika banke, 2. dijagnoza rizika banke, 3. terapija rizika banke, i 4. konsolidacija rizika banke.  Prikaz 4: Proces upravljanja rizikom banke

Prognoza rizika banke predstavlja prvu fazu upravljanja rizikom banke. Menadžment banke prikuplja podatke, informacije i moguće pretpostavke na osnovu kojih identifikuje vrstu riziHa. U drugoj fazi dijagnoze, menadžment banke na osnovu prikupljenih informacija, utvrñuju visinu rizika. Takoñe, banka identifikuje faktore rizika, oblik i intenzitet rizika i uticaj rizika na rezultat banke. Prema tome, banka vrši ocenu i procenu rizika i ima kompletan uvid u sve segmente konkretnog rizika. U fazi terapije, banka preduzima konkretne mere za savlañivanje utvrñenog rizika. Preduzete mere idu u cilju eliminisanja ili smanjenja štetnog dejstva utvrñenog rizika. Banka vrši kontrolu i finansiranje rizika. Finansiranje rizika ne treba da bude strategija banke u otklanjanju rizika. Finansiranje rizika banke vrši se iz dva razloga. Prvi razlog je kratkoročni, a odnosi se na eliminisanje štetnog dejstva već nastalog rizika. Drugi razlog je trajne prirode, a odnosi se na potrebu strukturnog prilagoñavanja banke uslovima tržišta, kako bi se postojeći rizik smanjio ili eliminisao. Jedino strukturno prilagoñavanje banke obezbediće rast i razvoj banke i uspešno upravljanje rizikom. U poslednjoj fazi vrši se konsolidacija, smanjenje ili eliminisanje rizika. Ako nije došlo do eliminacije rizika, banka i rJalje kontinuirano prati rizik, kako se njegovo štetno dejstvo ne bi ponovilo. Sve faze u procesu upravljanja rizikom su meñusobno povezane. Samo sinergetsko dejstvo svih faza u jednu homogenu celinu, čini upravljanje rizikom izloženosti banke uspešnim. Ako faze procesa upravljanja rizikom nisu usklañene, onda upravljanje rizikom neće biti uspešno.

18

Diplomski rad

3. Proces otkrivanja bankarskih kriza Savremeni tokovi naučno-tehničkog progresa rezultiraju značajne promene u bankama. Usled toga dolazi do krupnih promena u organizaciji i strukturi ključnih elemenata banke. Naučno-tehnički progres dovodi do narušavanja tržišnih odnosa, stvarajući sve veći rizik prilagoñavanja sve bržem ritmu inovacija kapitalno-intenzivnog karaktera. Takvi uslovi traže drugačiji sistem odlučivanja na bazi dobro pripremljenih, blagovremenih i potpunih informacija. Blagovremeno otkrivanje faktora i uzroka rizika, kao i njihovo otklanjanje, postaje izvanredno važan faktor stabilnosti banke. Usled sve težeg prilagoñavanja tokovima razvoja, banke su sve više izložene riziku naučnotehničkog progresa. Bez povećanja inovativnosti, kreativnosti i efikasnosti menadžmenta banke, bez fleksibilnog prilagoñavanja izloženosti riziku, bez potpunih i blagovremenih informacija, nemoguće je zamisliti opstanak banke na savremenom finansijskom tržištu. Za donošenje ispravnih odluka, radi racionalnog i efikasnog poslovanja banke, potrebne su pouzdane, realne, objektivne i blagovremene informacije. Rastuća složenost je fenomen današnjeg doba, a počiva na razvoju nauke i tehnike. Na pojavu rastuće složenosti kod banaka, posebno utiče brzina (vreme) i mnogobrojnost i raznovrsnost informacija. Informacije cirkulišu kao „potoci", njihova količina i mnogobrojnost se stalno uvećavaju. Izloženost riziku banke je permanentna. Rizik je fenomen procesa, fenomen trajanja, to nije stanje. Faktori i elementi rizika u bankama su raznoliki. Neprestana izloženost riziku, kao i nemogućnost prilagoñavanja riziku izaziva krizu u banci. Pojam krize potiče od grčke reči „krisis" što znači preokret, poremećaj, neredovno stanje, zbrka. To je posebno stanje u razvoju jedne pojave, tj obrt stvari u odnosu na dotadašnji tok. „Kriza je puna previranja , ali svaka pokazuje neko kretanje. Kada su proturječnosti sistema poznate i kretanja su objašnjiva i ako su neprihvatljiva i razarajuća". Buduće krize će svakako biti pratioci poslovanja bankarskog sektora. Da bi se shvatio pojam krize u bankama, potrebno je definisati pojmove „poteškoća" i „poremećaja" u bankarskom poslovanju. Poteškoće predstavljaju neredovno stanje, neusklañenost sa normalnim procesima i tokovima poslovanja u banci. Poteškoće su blaži vid poremećaja u banci. One nastaju pre poremećaja, ali svojim učestalim, permanentnim delovanjem utiču na pojavu poremećaja.

19

Diplomski rad

Poteškoće u naplati potraživanja, ako duže potraju, izazivaju poremećaje u banci u vidu nelikvidnosti banke. U preduzeću poteškoće u pogledu nabavke sirovina i materijala za proces proizvodnje, ako potraju duže ili ako se istroše zalihe, dovode do poremećaja u procesu proizvodnje.13 Poremećaji u banci nastaju svakako i onda kada je rezultat na margini pozitivnog. Banka nema zarade u poslovanju, a akcionarima se ne isplaćuju dividende. Očigledno je, da su poremećaji u banci nastali i ako se ne zaustave, poslovanje u banci biće sve komplikovanije i teže. Banka mora preduzeti efikasne mere ispitivanja i otklanjanja faktora i uzroka koji su doveli do takvog stanja. Banka mora utvrditi i otkloniti nastale dubioze u bilansima, nepokrivena stanja i salda, nenaplaćena potraživanja, problematične kredite, negativne kursne razlike, utvrditi gubitke i rizike kamatne stope, vanbilansne rizike bankarskih garancija i akreditiva. Na taj način, banka preduzima mere za eleminisanje poremećaja u poslovanju. Na pojavu poteškoća i poremećaja u bankama, deluju isti faktori, kako oni iz okruženja, eksterni, tako i unutrašnji u samoj banci. Ako deluju duže i razornije, onda se poteškoće praktično pretvaraju u poremećaje. Znači, prvo se  javljaju poteškoće u banci, koje, ako se na vreme ne spreče generiraju u poremećaje. Ovo stanje se može i grafički prikazati:14

 Prikaz 5. Poteškoć e, poremeć  aji i krize u bankama

Kriza je nemogućnost prilagoñavanja banke uslovima finansijskog tržišta i naučno-tehničkog razvoja. Kriza podrazumeva poteškoće i poremećaje većeg stepena, delovanje je višestrano i složeno, a faktori i uzroci nastanka, kako spoljni tako i unutrašnji su istovetni, kao i kod poteškoća i poremećaja. 13 14

Erić Dejan, Finansijska tržišta i instrumenti, Čigoja štampa, Beograd, 2003., str. 91 Šabović Š., Bankarski rizici, Visoka ekonomska škola strukovnih studija Pe ć-Leposavić, 2008., str.221

20

Diplomski rad

Kriza izaziva stanje nesolventnosti banke. Nesolventnost nastaje kada visina njenih obaveza prevazilazi stanje sredstava. To je stanje kada ostvareni gubici premašuju deonički kapital banke. Nesolventnost je stanje krize u banci. Kriza nesolventnosti je nastala usled toga što su poteško će i poremećaji u banci doveli do nelikvidnosti banke, neusklañenosti ročne strukture sredstava i plasmana banke, poslovanje sa gubitkom, nesolidno poslovanje sa sredstvima i neprilagoñavanje tržišnim uslovima. Jedan hipotetički primer poteškoća, poremećaja i kriza u banci, kao i njegova numerička kvantifikacija izgleda ovako:

 Prikaz 6: Rano otkrivanje krize u banci

Simbolika u ovom grafičkom primeru znači sledeće: P= planirano X= ukupni rashodi banke Y= ukupni prihodi banke Na osnovu prethodnog primera, moguće je utvrditi da li je poslovanje banke natprosečno ili se banka nalazi u fazi poteškoća, poremećaja ili krize. Analizom ovog grafičkog prikaza dolazi se do sledećih zaključaka: 1. U tački ,,A," bonitet banke je visok, rezultat je natprose čan, jer su ukupni prihodi banke maksimalni, y=16, dok su ukupni rashodi minimalni x=4, odnosno ukupni prihodi Ip, daleko su veći od ukupnoh rashoda banke IR . 2. U tački ,,B," došlo je do poteškoća, jer su ukupni rashodi banke x=7, dok su prihodi banke y=8. Prema tome, još uvek su ukupni prihodi banke ve ći od ukupnih rashoda banke, odnosno Ip < IR. Bonitet banke je još uvek dobar, a u banci dolazi do povremenih poteškoća u poslovanju. 3. U tački ,,C," ukupni prihodi banke jednaki su ukupnim rashodima banke, x=12 i y=12, odnosno Ip = IR. Bonitet banke više nije dobar, finansijski

21

Diplomski rad

rezultat banke je na margini pozitivnog, a banka se nalazi u fazi poreme ćaja u poslovanju. 4. U tački ,,D," ukupni prihodi banke su y=7, dok su ukupni rashodi banke x=14, pa su ukupni rashodi banke mnogo veći od ukupnih prihoda banke, IR>IP, a banka se nalazi u fazi nesolventnosti i krize. Banka mora utvrditi uzroke krize, kvantifikovati ih na osnovu odreñene parametrike modela i pokušati da eliminiše krizne dogañaje. U praksi se retko dešava da jedni faktori deluju izolovano od drugih. Najčešće niz faktora deluje istovremeno, tako da krize u poslovanju banaka nisu posledica delovanja jednog, već više različitih faktora. Problem je tada mnogo veći jer se radi o složenim poremećajima.  3.1.Model prognoze dijagnoze i terapije

Krize koje se javljaju u bankama utiču na celokupne privredne tokove. Rano otkrivanje poteškoća, poremaćaja i kriza u bankama može biti korišćeno za racionalizaciju i unapreñivanje ukupnih privrednih tokova. Ekonomska teorija, na bazi odreñenih modela i metoda uočava i reguliše razvojne tokove i mogućnosti i predstavlja realnu pomoć bankama pri rešavanju problema u poslovanju.15 Modeli utvrñivanja faktora i elemenata poteškoća, poremećaja i kriza u bankama i njhovo savlañivanje vrši se u tri etape: 1. prognoza, 2. dijagnoza, i 3. terapija i konsolidacija. Model prognoze predstavlja prvu fazu mogućih pretpostavki faktora i' elemenata kriznih dogañaja. Model dijagnoze je faza konkretnog, tačnog utvrñivanja faktora i elemenata koji su izazvali krizne dogañaje, kao i kojeg su intenziteta krizni dogañaji. Model terapije predstavlja poslednju fazu konkretnih postupaka za savlañivanje kriznih dogañaja. Sve ove faze su meñusobno povezane, čime se stvara proces kontrole i upravljanja kriznim dogañajima.

15

Krasulja Dragan, Ivaniševi ć Milorad, Poslovne finansije, Ekonomski fakultet, Beograd, 2006., str. 154

22

Diplomski rad  Prikaz 7. Model prognoze, dijagnoze i terapije

Danas banke sve više ulaze u rizične poslove kako bi ostvarile što veći profit i dividendu. Takvi poslovi uglavnom nose i veći rizik za poslovanje banke. Profit banke je povezan sa rizikom. Što je veći profit, to j ve ći rizik banke. Kriza bankarskog sistema ima nesagledive posledice po čitavu nacionalnu ekonomiju zemlje. Nije dovoljno vršiti samo naknadnu kontrolu banke. U razvijenim zemljama, još 1970-ih godina počinje sa primenom sistem ranog upozoravanja i otkrivanja slabosti u poslovanju banaka. Sistem nadzora banaka u razvijenim zemljama sastoji se od tri dela: 1.Kompjutersko praćenje, zasniva se na odreñenim racio indikatorima. 2.Analitički izveštaji, zasnivaju se na detaljnoj finansijskoj analizi banke. 3.Korektivne akcije, zasnivaju se na praćenju problema identifikovanih kroz proces kompjuterskog praćenja. Kada se jednom banka označi kao slaba, onda se radi kompjuterska analiza u smislu utvrñivanja obima problema i označavanje uzroka nastalih problema. Praćenje se vrši na osnovu sistema racio pokazatelja, sistem bodovanja i rangiranja od najbolje do najgore banke na osnovu bodova. Ako se prilikom analitičkih izveštaja utvrde ozbiljniji finansijski problemi u banci, tada država interveniše preko svojih kontrolnih organa. Sve je to podstaklo banke na  jačanje tržišne discipline i smanjenje rizika u poslovanju.  3.2.Rizik imovine

Rizik se uopšteno definiše kao neizvesnost budućeg ishoda. Neizvesnost predstavlja nepobitnu činjenicu, latentno stanje. Neizvesnost je osnov rizika. Rizik je uvek prisutan, kako u svakodnevnim životnim aktivnostima, na ulici, radnom mestu ili prilikom donošenja investicione odluke. Rizik se ne može izbeći. Rizik se može kontrolisati, njegovo negativno dejstvo može se ublažiti, na primer, putem institucije tržišta osiguranja. Šta banka bira u uslovima neizvesnosti i rizika? Banka bira raspodelu verovatnoće i prinosa na uložena sredstva. Raspodela verovatnoće ima različite

Diplomski rad

23

ishode. Sigurnost ishoda zavisi od vrste i karaktera kolateralnog jemstva. Adekvatnost kolateralnog jemstva obezbeñuje veći stepen izvesnosti tržišnog ishoda. Institucija tržišta osiguranja predstavlja način obezbeñenja tržišnog ishoda. Osiguranje nudi način da se promeni raspodela verovatnoće. Pretpostavimo, da neki pojedinac ima imovinu koja vredi na po četku 50.000 dolara, ali da postoji mogućnost da izgubi 5.000 dolara. Gubitak može nastati usled krañe, poplave, oluje, štete i sl. Verovatnoća da će se desiti ovaj dogañaj je  jedan procenat. Tada je rizik neizvesnosti sa kojom se ta osoba suočava sa jedan posto verovatnoće, da će imati 45.000 dolara i 99 posto verovatnoće da će imati 50.000 dolara. Osiguranje pruža način da se promeni rizik neizvesnosti i raspodela verovatnoće. Na primer, ako pojedinac kupi premiju osiguranja po ceni od  jednog dolara za 100 dolara isplate u slučaju gubitka, to će ga koštati 50 dolara za osiguranje vrednosti od 5.000 dolara. U konkretnom slučaju pojedinac se suočava sa dve mogućnosti: 1) Ako je verovatnoća od jedan posto, pojedinac će posedovati imovinu koja vredi 49.950 dolara (50.000 dolara vrednost imovine - 5.000 dolara gubitka + 5.0000 dolara od isplaćenog osiguranja - 50 dolara za premiju osiguranja). 2) Ako je verovatnoća od 99 procenata, pojedinac će posedovati imovinu koja vredi 49.950 dolara ( 50.000 dolara vrednost imovine -50 dolara za premiju osiguranja). Pojedinac na kraju ima istu vrednost imovine, bilo šta da se dogodi. Na taj način, pojedinac je u potpunosti osiguran od gubitka. Koju će vrstu osiguranja pojedinac izabrati, to zavisi od njega samog. Pojedinci imaju razli čite sklonosti u pogledu shvatanja rizika neizvesnosti i raspodele verovatnoće. Donošenje odluke o osiguranju rizika u uslovima neizvesnosti, zavisi od okolnosti i vrste potrošnih dobara. Tako na primer, 100 dolara nakon pretrpljene štete, može da znači nešto sasvim drugo od 100 dolara u slučaju da do nje nije došlo. Ova ideja se ne odnosi samo na novac, već i na potrošna dobra. Vrednost kišobrana jednog vrelog, sunčanog dana, je sasvim različito dobro od kišobrana kada je dan kišovit i hladan. Vrednost potrošnog dobra ima različitu vrednost u zavisnosti od okolnosti pod kojima njome može da se raspolaže.

24

Diplomski rad

Očekivana vrednost u uslovima neizvesnosti i rizika je različita i zavisi od oblika imovine u koji se investira. Pretpostavimo, da banka ili klijent mogu da ulažu u dva različita oblika imovine, i to: 1) nerizična imovina, i 2) rizična imovina. Nerizična imovina uvek donosi fiksnu stopu prinosa, kao što su državne obaveznice koje donose fiksnu zaradu, bez obzira šta se dogaña na finansijskom tržištu. Cena rizika meri se odnosom rizika i prinosa odreñene imovine. Cena rizika formira se prilikom izbora portfolija bilansa banke. Cena rizika=Riyik / Prinos Cena rizika može se iskazati i na sledeći način: Cr=R / P Pri čemu je: Cr = cena rizika R = rizik P = prinos Ako se uzme u obzir postojanje rizičnih oblika imovine i nerizične imovine banke, onda cena rizika banke može se iskazati na sledeći način: Cr 

 Rir =

−

Rif 

P

Pri čemu je: Rir = rizik od rizične imovine Rif = rizik od nerizične (fiksne) imovine Iznos rizika odreñene vrste imovine, zavisi od njene korelacije sa prinosima drugih tipova imovine. Vrednost neke imovine zavisi mnogo više od korelacije njenog prinosa sa prinosima drugih tipova imovine, nego od njene sopstvene očekivane vrednosti. Prema tome, vrednost neke imovine, zavisi od korelacije u kojoj se ona nalazi sa drugim oblicima imovine. Ako se razli čiti tipovi imovine kreću u suprotnom smeru, oni se nalaze u negativnoj korelaciji, a ukupan rizik kod njih se smanjuje. Rizik neke imovine poželjno je meriti u odnosu na rizik akcija, odnosno tržišta kapitala u celini. Rizičnost neke akcije u ondosu na tržišni rizik zove se Beta koeficijent akcije. Ako ,,x" predstavlja odreñenu akciju, onda njena rizičnost u odnosu na tržište kapitala izgleda ovako:

25

Diplomski rad

 β  x

nivo _ rizika _ imovine _" x " =

nivo _ rizika _ tržišta _ akcija

Beta (B) koeficijent akcije javlja se u 3 varijante: 1) Ako je beta koeficijent akcije Bx=1. onda je akcija rizična onoliko koliko je rizično tržište akcija u celini. 2) Ako je beta koeficijent B*>1. onda je akcija rizičnija od tržišta akcija u celini. 3) Ako je beta koeficijent Bx<1, onda je akcija manje rizična od tržišta akcija u celini. Ako na primer, tržište akcija poraste za 10 procenata, odreñena akcija ,,x" će porasti nešto manje od 10 procenata u tom slučaju. Beta koeficijent odreñuje stepen osetljivosti akcija na tržištu kapitala i važan je pokazatelj za odluke investitora. Na tržištu, svi tipovi imovine donose istu stopu prinosa korigovanu za rizik. Potrebno je znači izvršiti korekciju za rizik. Optimalan portfolio imovine sadrži rizične i nerizične tipove imovine. Rizičan tip imovine je diversifikovani portfolio koji sadrži različite tipove rizične imovine. Iznos rizika u odreñenom tipu imovine ,,x" u odnosu na ukupni tržišni rizik izražava se beta koeficijentom. To znači, da bismo izmerili ukupnu količinu rizika u imovini, moramo pomnožiti beta koeficijenat sa razlikom rizika izmeñu rizične imovine i rizika od nerizične imovine. Na taj na čin, dobija se korekcija za rizik. Korekcija za rizik izražava se na sledeći način:16 Korekcija za rizik= Bx (Rir-Rif) Na tržištu, svi tipovi imovine imaju istu stopu prinosa nakon korekcije za rizik. Nakon korekcije za rizik, svi tipovi imovine nalaze se u ravnoteži i imaju istu stopu prinosa. U ravnoteži svi tipovi imovine moraju da se nalaze u istoj ravni, na istoj liniji. Ta linija se zove tržišna linija. Tržišna linija predstavlja kombinaciju odnosa izmeñu očekivanog prinosa i beta koeficijenta imovine koja se nalazi u ravnoteži. Tržišna linija može se grafički prikazati na sledeči način:

16

Ćurčić N. Uroš, Marketing poslovanja banke, Feljton, Novi Sad, 2002., str. 120

26

Diplomski rad  Prikaz 8. tržišna linija

 3.3.Fedov rejting sistem

Fedov rejting sistem se koristi za procenu sigurnosti bankarske holding kompanije u SAD. FED koristi rejting sistem koji se zasniva na pregledu procesa rada banke. Fedov sistem predstavlja jednu upravljačku informaciju za holding kompaniju. Ovaj sistem koristi komponentni pristup koji se sastoji od: procene rizika glavnih komponenti bankarske holding komapnije, procena meñusobnih odnosa izmeñu komponenti, i analiziranje značaja glavnih poslovnih karakteristika holdinga. Fedov rejting sistem analizira sledeće komponente: podružnice banke (B-bank subsidiares), druge nebančine podružnice (O-other nonbank subsidiares), matičnu kompaniju (P-parent companv), zaradu - konsolidovanu (E-earnings consolidated) i solventnost - konsolidovanu (C- capital adequacy-consolidated). Prva tri elemeneta FED-ovog rejting sistema su podružnice banke, druge nebančine podružnice i matična kompanija. Ove tri komponente zajedno odreñuju čvrstinu bankarske holding kompanije. Preostale dve komponente, konsolidovana zarada i adekvatnost kapitala, odražavaju snagu holding banke i rizik kome se ona može izložiti. Suština FED-ovog rejting sistema je utvrñivanje rejting sistema holding kompanije banke. Rejting se iskazuje za svih pet elemenata (BOPEC), od 1 do 5. ■najbolji rejting: BOPEC=(1,1,1,1,1) ■najlošiji rejting: BOPEC=(5,5,5,5,5).

27

Diplomski rad

Celoviti FED-ov rejting sistem holding banke zbirno se odre ñuje na osnovu (B,0,P,E,C): (F.M.), gde je F finansijski, a M upravlja čki komponovani rejting. Finansijski komponovani rejting utvrñuje revizor. Meñutim, upravljački komponovani rejting zavisi od procene menadžmenta celokupne holding banke.  Prikaz 9: FED- ov rejting sistem bankarske holding kompanije

 3.4.Camel rejting sistem

Jedinstveni integralni CAMEL rejting sistem koristi se za ispitivanje, procenu uslova i stanje banke. Sama reč CAMEL je sastavljena od prvih slova sledećih pet reči: kapital (C-capital), aktiva (A-asset), upravljanje (Mmanagement), zarada (E-earnings) i likvidnost (L-liquidity). Pozicija banke odreñuje se na osnovu rejting elemenata: 1. Procena pet individualnih aspekata banke, i 2. Utvrñivanje finansijske snage banke preko jednog komponovanog rejtinga.17  Prikaz 10: Jedinstveni CAMEL rejting sistem

17

Lukić Radojko, Bankarsko ra čunovodstvo, Ekonomski fakultet, Beograd, 2002., str. 96

Diplomski rad

28

Jedinstveni CAMEL rejting sistem nije prosti aritmeti čki prosek pet pojedinačnih komponenti. To je jedna nezavisno utvrñena mera opštih performansi banke. Svaka pojedinačna dimenzija performansi banke, kao i komponovana se rangira na skali od 1 do 5. 18 Svih pet kriterijuma sistema su jednako važni. Ispitivači i revizori su potpuno slobodni u formiranju ocene po svakom elementu posebno. ■ Najbolji mogući rejting: CAMEL= (1,1,1,1,1) ■ Najlošiji mogući rejting: CAMEL=(5,5,5,5,5) Numerički koeficijenti se rangiraju od 1 = najbolji, do 5 = najlošiji. Komponovani rejting svih pet faktora označavaju opšti kvalitet banke i to: - 1 = Bazično zdrav. ■ 2 = U osnovi zdrav, uočene slabosti se mogu otkloniti u redovnom poslovanju. ■ 3 = Banka ima finansijske i operativne slabosti. ■ 4 = Banka ima ozbiljne finansijske probleme. Potrebna je brza akcija od strane organa kontrole i revizije. ■ 5 = Neodložan stečaj odmah ili velika verovatnoća stečaja uskoro. Ispitivač utvrñuje kvalitet menadžmenta, njegove upravljačke i liderske sposobnosti. Takoñe, ispituje rad interne kontrole i primenu utvr ñenih procedura i standarda u banci. Ispitivač takoñe utvrñuje visinu zarade, visinu prinosa na deonički kapital i kapitalnu adekvatnost banke. Likvidnost se procenjuje na osnovu dospelosti obaveza, sigurnosti depozita, nivoa naplativosti kredita i tokova gotovine. Nakon analize pojedinačnih rejting komponenti, ispitivač stiže do kompletne procene poslovanja banke. Na taj način se utvrñuje komponovani rejting banke. Banke sa niskim rejtingom utvrñuju korektivne akcije koje moraju u svom poslovanju preduzimati. Banke sa visokim rejtingom nemaju potrebe za preduzimanje bilo kakvih korektivnih akcija.

18

Ćurčić N. Uroš, Bankarski potrfolio menadžment, Feljton, Novi Sad, str. 124

29

Diplomski rad

4. Profitabilnost banke Banke su u kontinuitetu pod pritiskom da postižu dobar poslovni uspeh. To podrazumeva, da banka adekvatno ispuni ciljeve akcionara, deponenata, klijenata banke, zaposlenih, investitora, odnosno da prepozna tržišne potrebe. Takoñe, banke moraju da zadovolje potrebe kontrolnih, nadzornih, regulatornih i revizorskih organa države. Ulaskom na otvoreno tržište, banke postaju predmet interesovanja i ispitivanja od strane investitora u akcije i obveznice banke, bankarskih konkurenata i kontrolnih organa. Konkurencija u bankarstvu, za poslove klasičnih kredita i privlačenja novih deponenata je u velikom porastu. Banke i bankarski konkurenti bore se bukvalno za svaki depozit i kredit, odnosno njihov veći deo na onom tržištu koje tradicionalno pripada bankama. Zbog toga banke neprekidno iznova procenjuju svoju politiku kredita i depozita, vrše reviziju plana rasta i razvoja, procenjuju svoje prihode i izloženost riziku. Najznačajnije komponente poslovnog uspeha banke su profitabilnost i rizik poslovanja. Banke su organizovane tako, da maksimiraju vrednost akcijskog kapitala koji je uložen u njih sa prihvatljivim nivoom rizika. Cilj maksimalne profitabilnosti sa prihvatljivim nivoom rizika, nije lako posti ći. To zahteva od banke, da neprekidno traži nove prilike i šanse za povećanje prihoda, za veću efikasnost u poslovanju i efektivnije planiranje i kontrolu. Bankarsko poslovanje mora da bude usmereno prema odreñenim ciljevima. Banka je postigla poslovni uspeh, ako je ostvarila ciljeve koji su joj odredili akcionari i menadžment banke. Sigurno je, da mnoge banke imaju svoje  jedinstvene ciljeve. Neke banke žele da ostvare dugoročne ciljeve rasta, a druge više vole skroman rezultat i minimalan rizik. Banka mora svojim prihodima pokrivati rashode i ostvariti finansijsku dobit. To znači, da banka mora ostvariti profit, dividendu za akcionare, akumulaciju i rezerve. Zbog toga, banka mora obratiti posebnu pažnju na visinu kamate koju plaća deponentima i na visinu kamate koju napla ćuje po osnovu plasmana u kredite i hartije od vrednosti. Razlika izme ñu ove dve vrste kamata, predstavlja glavni izvor prihoda banke.

Diplomski rad

30

Banka mora pronaći način, kako da pribavi što jeftinija depozitna novčana sredstva, a zatim da ih plasira što povoljnije uzimajući u obzir rizik, obim i cenu plasiranih sredstava. Kamata plaćena depozitarima mora biti dovoljno visoka da zainteresuje deponente, a kamata koju plaćaju zajmoprimci, dovoljna da pokrije prihode na angažovana sredstva. Ove tokove može uskladiti samo ona banka koja ima izgrañenu konkurentsku i markentišku strategiju proizvoda i usluga usmerenih kako prema depozitima, tako i prema zajmotražiocima. Krajnji rezultat je razlika izmeñu aktivnih i pasivnih kamata ("interest spread"). Ova razlika mora biti dovoljna, da pokrije rashode banke uz profit banke i adekvatan prinos za deoničare.

31

Diplomski rad

5. Ekonomičnost banke Princip ekonomičnosti, odnosno poslovnosti i efikasnosti banke, proizilazi iz načela postizanja maksimalnih rezultata uz minimalna ulaganja. Banka mora da osigura, predvidi i kontroliše moguće rizike i iznenañenja na tržištu. U sporovoñenju principa ekonomičnosti, banka treba da ima u vidu sledeće: ■ samostalnost u donošenju odluka, ■ stalna cirkulacija sredstava banke, i 19 ■ metod planiranja i predviñanja. Samostalnost treba da omogući banci pravovremeno i objektivno donošenje odluka, da izbegne rizik brzopletog planiranja, olakog trošenja sredstava i kreditiranje rizičnih poslova. Iza ovoga se krije odgovornost za povraćaj uloženih sredstava, racionalno poslovanje i politika rasta i razvoja banke. Banka u svom poslovanju mora omogućiti stalno kretanje i cirkulaciju sredstava. Svi oblici sredstava moraju imati odreñenu dinamiku, ne smeju mirovati, moraju stvarati nove vrednosti, profit i dividendu za vlasnike banke. Stabilnost i efikasnost poslovanja banke, nije moguće postići bez stalnog praćenja i predviñanja svih bitnih novčanih tokova u banci. Banka naročito mora predviñati i procenjivati sve vrste rizika na dinamičnom finansijskom tržištu i procenjivati svoju poziciju na njemu u odnosu na druge banke i bankarske konkurente. Ekonomičnost, kao princip poslovanja banke, ima za cilj ostvarivanje poslovne efikasnosti, kontrolu troškova banke, kamatnih i nekamatnih izdataka i maksimiranje profita i dividendi akcionara. Da bi uve ćala profit i dividendu, banka mora da traga za najvećim prinosima na kredite, hartije od vrednosti i nekamatne prihode, da maksimalno smanji rizik i održava neophodan nivo likvidnosti. Zato, banka pokušava da plasira svoja sredstva po najvećoj tržišno prihvatljivoj ceni, uz što manji rizik. Banka pokušava da nañe korisnike kredita koji će plaćati visoke kamate, uz nadu da će obaveze izmirivati na vreme. Banka, svoje kreditno poslovanje započinje oglašavanjem ponude vrsta kredita i kamatnih stopa, neposrednim kontaktom sa klijentima kojima nudi 19

Ćirović Milutin, Bankarstvo, Bridge Company, Beograd, 2001., str. 163

32

Diplomski rad

kredite. Banke uglavnom imaju veoma stroge kreditne procedure. O tome, da li će odreñeni kredit biti odobren, odluka se donosi na više mesta i nivoa, počev od referenata kredita u kreditnom odeljenju, do savetnika za rizik u odeljenju za rizike, pa sve do odgovarajućeg kreditnog odbora banke. Ako su u pitanju krediti sa visokom kamatnom stopom i naravno odreñenim stepenom rizika, takvi krediti se odobravaju mimo propisane kreditne procedure i spadaju u grupu nestandardnih kredita. Drugo, banke pokušavaju da kupe one hartije od vrednosti koje nose visok prinos a mali rizik. Banke rizik pokušavaju smanjiti putem diversifikacije. Banke kupuju različite vrste hartija od vrednosti (kratkoročne, dugoročne, državne i privatne) i odobravaju kredite velikom broju klijenata. Banke koje ne shvate ozbiljno prednosti diversifikacije, uglavnom kasnije imaju probleme u upravljanju aktivom. Prihodi od vanbilansnih i neaktivnih poslova, poslednjih godina su izuzetno značajni. Ovi prihodi se iz godine u godinu povećavaju i to naročito kod većih banaka, posebno prihodi od provizije. Princip ekonomičnosti banke se ugrañuje u princip likvidnosti banke i sa njim čini jednu organsku celinu. To znači, da banka mora održavati likvidnost svoje aktive, da bi mogla da odgovori svojim obavezama. Banka mora da drži hartije od vrednosti koje donose manji prinos, ali su za vrlo kratko vreme unovčive. Banka mora da proceni kolike rezerve mora da drži da bi izbegla troškove odliva depozita. Rezerve ne donose nikakav prinos ali ulivaju sigurnost. Banka mora izbalansirati potrebu za likvidnošću naspram potreba za prihodima i pronaći optimalan nivo rezerve. Jedino tako banka može imati planirani nivo prihoda uz zadovoljenje potrebnog stepena likvidnosti.20 Banka odvojeno vodi kamatne i nekamatne prihode i kamatne i nekamatne izdatke. Razlika izmeñu kamatnih prihoda i kamatnih izdataka je neto kamatni prihod. Razlika izmeñu nekamatnih prihoda i nekamatnih izdataka je neto nekamatni prihod. Treba istaći, da nekamatni rashodi banke čine sve značajniju kategoriju u ukupnim rashodima banke. To su pre svega sledeći izdaci: plate i beneficije zaposlenih, zakup, izdaci za opremu, rezerve za kreditne gubitke i drugi izdaci. Najveći izdatak čine plate i beneficije zaposlenih. Procenjuje se, da nekamatni izdaci iznose oko 30% od ukupnog prihoda banke, a njihova struktura je sledeća: ■ plate i benificije -15% ■ zakup i oprema - 5% ■ ostali izdaci - 10% ■

ukupno

-

30%

Ostalih 70% ukupnog prihoda, banke treba da pokriju kamate, poreze i da ostvare profit i dividendu vlasnika. 20

Ćirović Milutin, Bankarstvo, Bridge Company, Beograd, 2001., str. 54

33

Diplomski rad

6. Solventnost banke Faktori nesolventnosti banke vezani su za kapital i rizik. Oni su blisko povezani jedan sa drugim. Kapital čine novčana sredstva koje je vlasnik uložio u banku i koja se plasiraju na rizik vlasnika. Rizik je da će banka zaraditi manje od očekivanog prinosa ili da čak mogu da propadnu uložena sredstva. Faktori nesolventnosti banke su uglavnom faktori rizika kapitala i oni mogu biti: a) kreditni rizik, b) rizik likvidnosti, c) rizik kamatne stope, d) poslovni rizik, i e) devizni rizik. Kreditni rizik je najveći rizik nesolventnosti banke. Upravljanje aktivom  je pre svega, odobravanje kredita i poslovi sa hartijama od vrednosti. Ako klijenti banke ne uspeju da otplate kamatu ili glavnicu duga, dolazi do neizvršenja kreditne obaveze koja rezultira gubicima banke. To može da ima za posledicu slabljenje kapitala banke i njenu nesolventnost. Ako je vlasnički kapital banke manji od na primer 10% ukupnog obima odobrenih zajmova i rizičnih hartija od vrednosti, nije potrebno mnogo neisplaćenih obaveza po osnovu kredita i hartija od vrednosti, pa da kapital banke postane neadekvatan. Banka nije u stanju da apsorbuje nastale gubitke, dolazi do nesolventnosti i na kraju do zatvaranja banke. Rizik likvidnosti je opasnost od nedostataka gotovine i likvidnih sredstava neophodnih za povlačenje depozita i odobravanje kredita klijentima banke. Ako banka ne raspolaže likvidnim sredstvima u odreñeno vreme, verovatno će doći do osipanja klijenata banke, a banka i njeni vlasnici će trpeti štetu u pogledu zarade i dividende. Održavanje likvidnosti po svaku cenu, znači pozajmljivanje sredstava na finansijskom tržištu, ali po znatno većoj ceni nego što bi to bilo u redovnim okolnostima. Poremećaj nelikvidnosti banke je često važan signal da  je ona u ozbiljnim problemima. Rizik kamatne stope je rizik širenja zarade. Raspon izmeñu aktivnih i pasivnih kamatnih stopa je sve manji, smanjuje se prostor izmeñu prihoda i troškova, a time se smanjuje i neto prihod banke. Rizik kamatne stope je povezan sa portfolio odlukama menadžmenta banke, kao i sa delovanjem eksternih faktora globalnog finansijskog tržišta. Poslednjih godina, banke smanjuju izloženost riziku kamatne stope putem finansijskih inovacija, fjučersa, svopova i opcija.

Diplomski rad

34

Rizik poslovanja, nastaje kao rezultat neefikasnosti pružanja i realizacije usluga, propusta u poslovanju, greška u proceni menadžera banke, fluktuacije tražnje bankarskih proizvoda i usluga i promena konkurentskih odnosa. Ove promene mogu negativno da utiču na prihode banke i na odluke investitora o ulaganju kapitala u akcije banke.21 Devizni rizik je sve izraženiji u poslovanju banaka. Banke i finansijske kompanije koje se bave hartijama od vrednosti, suočene su sa deviznim rizikom u poslovanju sa stranom valutom. Svetske valute sa kojima se danas najviše trguje, menjaju se u skladu sa promenama na me ñunarodnom tržištu kapitala. Banke i njeni klijenti koji trguju valutama, neprestano su izloženi riziku od nepovoljnog kretanja cena valuta na meñunarodnom tržištu kapitala. Rizik je prisutan kako prilikom kupovine, tako i prilikom prodaje valuta. Postoji više načina zaštite protiv mnogobrojnih vrsta rizika, a banke uglavnom koriste ove: a) kvalitetan menadžment, b) diversifikacija, c) osiguranje depozita, i d) vlasnički kapital. Kvalitetan menadžment označava sposobnost da se reaguje brzo, u pravo vreme, preventivno, pre nego što nesolventnost banke izazove velike probleme i onemogući zaštitu i odbranu banke. Diversifikacija sredstava i obaveza je jedna od najvažnijih potreba banke. To je zaštita od uticaja nepredvi ñenih dogañaja. Nedostatak diversifikacije može prouzrokovati koncentraciju kredita jednom sektoru privrede, koncentraciju proizvoda banke na odreñenom tržištu i koncentraciju depozita na nekoliko velikih komitenata. Raznovrsnost finansijskih izvora ima efekat smanjivanja rizika. Najvažnije su dve vrste diversifikacija koje smanjuju rizik: portfolio i geografska diversifikacija. Portfolio diversifikacija znači, veliki broj kreditnih i depozitnih računa i klijenata različitih kategorija, velikih i malih firmi, razli čiti sektori i grañani sa različitim primanjima i prihodima. Geografska diversifikacija podrazumeva teritorijalnu raširenost, pronalaženje klijenata u različitim državama i sredinama. Osiguranje depozita je projektovano da izgradi javno poverenje grañana u bankarski sistem. To je još jedan elemenat odbrane protiv rizika u poslovanju 21

Šabović Š., Bankarski menadžment, Visoka ekonomska škola strukovnih studija Pe ć –Leposavić, 2007., str. 45

Diplomski rad

35

banke. U mnogim razvijenim zemljama postoje agencije za osiguranje depozita banaka. U SAD još 1934. godine formirana je Federalna korporacija za osiguranje depozita, koja danas štiti uloge deponenata koji imaju vrednost do 100 000 dolara. Vlasnički kapital je krajnja linija zaštite protiv rizika, kada prakti čno sve vrste zaštita propadnu. Vlasnički kapital eliminiše gubitke nepla ćenih kredita, hartija od vrednosti, rizik kamate i devizni rizik. On pruža predah menadžmentu banke da sanira gubitke i nastavi sa poslovanjem sve dok problemi ne budu prevaziñeni. Kada svi vidovi zaštite budu iscrpljeni, a gubici prevazilaze kapital banke, odnosno kada kapital banke postane neadekvatan, niži od iznosa gubitka, tada nastaje nesolventnost banke. Tek onda se banka zatvara. Vlasnički kapital je poslednja zaštita od nesolventnosti banke. Prema tome, što veći rizik od nesolventnosti, to veća obaveza banke da drži više kapitala. Banke koriste nekoliko različitih vrsta kapitala: akcije i to obi čne i prioritetne, suficit, nepodeljena dobit ili zadržana zarada, rezerve akcijskog kapitala i dugoročne obveznice banke. Bankarska prioritetna akcija ima promenljivu stopu dividende, nosi mogućnost otkupa ili opoziva i menadžeri to često koriste i isplaćuju akcionare prioritetnih akcija, kada je povoljna finansijska situacija u banci. Najveći izvor kapitala kod banaka je suficit - višak vrednosti nastao kao razlika u ceni akcija banke iznad nominalne vrednosti u odnosu na vreme emitovanja. Sastav kapitala je znatno drugačiji kod velikih u odnosu na male banke. Manje banke se uglavnom oslanjaju na zadržane zarade, a velike banke na vrednost suficita, zadržane zarade, kao i na emitovanje dugoročnog kapitala. Velike banke imaju veći potencijal da prodaju kapitalne hartije od vrednosti na tržištu kapitala i da privuku veliki broj investitora. Manje banke imaju limitiran pristup finansijskom tržištu i uglavnom se oslanjaju na sopstveni prihod i nastoje da što više povećaju nivo zadržane zarade, kako bi ostvarile potreban nivo kapitala. Male banke održavaju najveće rezerve kapitala u odnosu na veličinu njihove aktive. Tako na primer, američke banke na kraju 2002. godine, imale su koeficijent ukupnog akcijskog kapitala u odnosu na aktivu 11.1%. Meñutim, smatra se da bi male banke trebale da povećavaju ovaj koeficijent, zato što nisu dobro diversifikovane ni geografski, a ni u proizvodnom i uslužnom programu, zbog čega su izložene većem riziku nesolventnosti. Velike banke imaju nešto

Diplomski rad

36

manji koeficijent akcijskog kapitala u odnosu na aktivu, ali je njihov stepen izloženosti riziku nesolventnosti znatno manji. Visina potrebnog kapitala jednoj banci, koji će joj obezbediti solventnost u poslovanju je vrlo teško pitanje za bankarske eksperte. Banke su centri finansijskog sistema. Kada banke propadnu usled nedostatka kapitala, to može da izazove potrese i ugrozi celinu finansijskog sistema. Stanje kapitala u bankama je stvar kontrole državnih organa. Banke moraju da ispune uslove nivoa kapitala, pre nego što po čnu sa radom i moraju da drže odreñeni nivo potrebnog kapitala tokom celog njihovog poslovanja. Svrha kontrole kapitala banke je da ograniči eventualni rizik od neuspeha i promašaja banke i održava poverenje javnosti u solventnost banke. Zbog toga, banke nisu prepuštene samo tržištu, već i redovnoj kontroli organa monetarne vlasti. Tržište ne može da proceni posledice neuspeha na solventnost bankarskog sistema, kao i posledice bankrotstva u odnosu na investitore i depozite banke. Mnoge banke drže neobično velike proporcije kratkoročnih obaveza, pre svega depozita po viñenju. Ako doñe do povlačenja depozita, mnoge banke nisu u stanju da likvidiraju iznenadne potrese, usled čega dolazi do nesolventnosti i nepoverenja u sigurnost banke. Kapital banke jedino može da zaustavi propadanje i nesolventnost banke.

37

Diplomski rad

7. Likvidnost banke Jedan od najvažnijih zadataka sa kojima se susreće menadžment svake banke, jeste obezbeñenje neophodnog stepena likvidnosti banke. Likvidnost se definiše kao sposobnost banke, da može bezuslovno da ispunjava dospele obaveze u svakom vremenskom trenutku. Likvidnost banke u najopštijem pogledu podrazumeva, da je banka sposobna da o roku izvršava svoje dospele obaveze. Meñutim, ovo ipak nije dovoljno i potpuno shvatanje pojma likvidnosti. Likvidnost podrazumeva sposobnost banke da raspolaže neophodnim sredstvima u vremenu kada su joj potrebna za izmirenje dospelih obaveza, po realno prihvatljivoj ceni. Ovo znači, da banka poseduje raspoloživa sredstva ili da može da pribavi potrebna sredstva u vremenu kada su joj potrebna. Takoñe, to nije bilo koja cena sredstava, već realna, tržišno prihvatljiva cena. Uspešno upravljanje bankom podrazumeva da menadžment banke uspešno ispunjava sledeće zadatke u poslovanju:22 1. Održavanje likvidnosti, što podrazumeva potreban nivo novčanih sredstava radi izmirivanja obaveza prema deponentima ako doñe do odliva depozita i obezbeñivanje likvidne aktive za izmirenje dospelih obaveza. 2. Da uspešno upravlja rizikom banke, tako što rizik mora biti kontrolisan, prihvatljiv i na što nižem nivou. Menadžment banke mora uspešno upravljati aktivom, tako što ona mora biti što manje rizi čna i diversifikovana. 3. Upravljanje pasivom, tako što će nabavljati resurse uz što manje troškove. 4. Upravljanje kapitalnom adekvatnošću banke, što podrazumeva obezbeñenje odgovarajućeg nivoa kapitala banke. Rizik likvidnosti banke manifestuje se u vidu deficita likvidnih sredstava ili usled nemogućnosti pribavljanja likvidnih sredstava na finansijskom tržištu. Rizik likvidnosti je rizik kontinuiranog obezbeñivanja likvidnih sredstava, kako bi banka bila sposobna da finansira svoje svokodnevne finansijske potrebe. Rizik likvidnosti nastaje, ako banka nema dovoljno likvidnih sredstava za podmirenje dospelih obaveza ili ako neočekivano doñe do odliva novčanih sredstava. Rizik likvidnosti smanjuje profitabilnost banke usled angažovanja 22

ðukić ðorñe, Bjelica Vojin, Risti ć Života, Bankarstvo, Ekonomski fakultet, Beograd, 2003., str. 130

Diplomski rad

38

novčanih sredsava u vidu rezerve likvidnosti banke, umesto da se ta sredstva angažuju u obliku prodaje aktive. Rizik likvidnosti savremena banka tretira kao sekundarni rizik ili kao glavni rizik banke. Sekundarni karakter rizika likvidnosti banke proizilazi otuda, što je neophodna likvidnost pokrivena odgovarajućim instrumentima obezbeñenja i potrebnim iznosom sredstava u obliku rezerve likvidnosti. Rizik likvidnosti se tretita kao glavni rizik, ako je nelikvidnost banke takvog intenziteta, da može da prouzrokuje rizik solventnosi i ste čaja banke. U takvoj situaciji, rizik likvidnosti preuzima i druge vrste rizika banke. Najčešće dolazi do gubitka u banci, a deponenti usled izgubljenog poverenja u sigurnost i stabilnost poslovanja banke, napuštaju banku. Na taj način, dolazi do velikog odliva likvidnih novčanih sredstava banke. Zbog velikog rizika likvidnosti i gubljenja poverenja od strane klijenata banke, sve je teže pribaviti potrebna sredstva na finansijskom tržištu. Jednostavno, banke i druge finansijske institucije na finansijskom tržištu, žele na taj način da zaštite svoju likvidnost i izbegnu povećane rizike poslovanja. Banka koja nema sopstvena likvidna sredstva, a ista su joj tako ñe nedostupna na finansijskom tržištu zbog pada boniteta banke, rizik likvidnosti može da dovede do nesolventnosti i stečaja. Kada se govori o pribavljanju likvidnih sredstava na finansijskom tržištu, za banku je opravdano jedino, ako se novčana sredstva pribavljaju po realnoj, tržišno prihvatljivoj ceni. Potencijal banke za prikipljanje likvidnih nov čanih sredstava na tržištu, zavisi od odnosa ponude i tražnje na tržištu novca i od stepena likvidnosti same banke. O likvidnosti tržišta novca, najbolje govori obim novčanih transakcija i kretanje kratkoročnih kamatnih stopa na tržištu. Za banku je najpovoljnija situacija, ako je ispoljena velika ponuda likvidnih sredstava na tržištu novca i privremeni manjak likvidnih sredstava. Nivo likvidnih sredstava banke zavisi najviše od dinamike kreditne aktivnosti banke i mogućnosti pribavljanja likvidnih sredstava. Uticaj ovih faktora manifestuje se preko boniteta banke i troškova pribavljanja likvidnih sredstava. Ukoliko se smanjuje bonitet i kreditna sposobnost banke, povećavaju se troškovi pribavljanja likvidnih sredstava na tržištu novca. Svaka oscilacija u ponudi i tražnji likvidnih sredstava, uti če na formiranje cene likvidnih sredstava na tržištu novca. Iznenadna pojava velike tražnje likvidnih sredstava od strane banke na tržištu novca, izazvaće negativnu reakciju učesnika na tržištu. Reakcija će se ispoljiti u obliku nespremnosti učesnika na tržištu novca, da ponude tako veliki iznos likvidnih sredstava, zbog povećanog rizika likvidnosti.

Diplomski rad

39

Nedostatak likvidnih sredstava je jedan od prvih signala da banka ima ozbiljan problem u poslovanju. Na primer, ako doñe do povlačenja depozita banka će morati da obezbeñuje dodatna likvidna sredstva po nepovoljnim uslovima što će dovesti do smanjenja prihoda banke. Najveća tražnja za likvidnim sredstvima banke dolazi od: 1. deponenata, koji povlače svoja novčana sredstva sa računa, i 2. klijenata banke, koji zahtevaju odobravanje novih kredita ili obnavljanje i prolongiranje već isteklih ugovora o kreditu. Ostala potraživanja likvidnih sredstava banke dolaze u vidu otplate obaveza po osnovu nedepozitnih zaduživanja, troškovi poslovanja banke, porezi i ispiate dividendi akcionarima. Da bi banka mogla da zadovolji potrebe tražnje za likvidnim sredstvima, ona ima nekoliko potencijalnih izvora sredstava. Najvažniji izvori likvidnih sredstava banke su: 1. depoziti banke, 2. otplata kredita od strane klijenata banke, 3. prodaja aktive banke, 4. nekamatni prihodi, i 5. zaduživanje na finansijskom tržištu. Različiti oblici potražnje i ponude likvidnih sredstava zajedno odreñuju neto poziciju likvidnosti banke. Ako je potražnja likvidnih sredstava veća od ukupne ponude, onda banka ima deficit likvidnosti. U tom slučaju banka mora obezbediti dodatna likvidna sredstva radi održavanja likvidnosti. Nasuprot tome, ako je veća ponuda od potražnje likvidnih sredstava, banka ima suficit likvidnosti. U toj situaciji, menadžment banke mora da odluči, kako suficit likvidnih sredstava rentabilno da investira radi povećanja prihoda banke. Vremenska dimenzija ima presudnu ulogu u tretiranju principa likvidnosti. Neke potrebe za likvidnošću su hitne. Na primer, ako deponenti najave povlačenje depozita, banka mora odmah koristiti raspoloživa sredstva kako bi podmirila hitne potrebe u pogledu likvidnosti. Dugoročnije potrebe za likvidnim sredstvima dolaze kao posledica sezonskih ili cikličnih kretanja. Na primer, likvidna sredstva banke pojačano se koriste za vreme odmora, putovanja, raspusta i praznika. Dugoročne potrebe za likvidnim sredstvima menadžment banke može da planira i ima ve ći izbor mogućih izvora sredstava, nego kada su u pitanju hitne potrebe. Ta sredstva mogu da budu depoziti po viñenju ili oročeni depoziti, sredstva rezervi i dugoročna zaduživanja. Vreme ima odlučujuću ulogu kada je u pitanju

Diplomski rad

40

upravljanje dugoročnim potrebama za likvidnim sredstvima. Može na primer, u tom periodu da se desi, da doñe do priliva novih depozita, otplate kredita i naplate potraživanja. Menadžment banke ima vremena da planira kako da obezbedi najpovoljnije izvore likvidnih sredstava. U poslovanju banke, retko se dešava da su ponuda i potražnja za likvidnim sredstvima istovetne. Banke se svakodnevno suočavaju sa deficitom likvidnosti ili suficitom likvidnosti. Obezbe ñivanje potrebnog nivoa likvidnosti  je večiti problem sa kojim se susreće menadžment banke. Održavanje iikvidnosti banke je permanentan zadatak menadžmenta. Uzmimo hipotetički primer jedne banke i ilustrujmo kako banka održava potreban nivo likvidnosti. Pretpostavimo da je početni bilans banke "A" slede ći: Faktori rizika solventnosti su: kreditni rizik, rizik likvidnosti, rizik kamatne stope, poslovni rizik i devizini rizik. Banke se štite od rizika na više načina: kvalitetan menadžment, diversifikacija, osiguranje depozita i vlasnički kapital. ■ Likvidnost podrazumeva sposobnost banke da raspolaže neophodnim svedstvima kada su joj potvebna za izvnirenje dospelih obaveza, po realno prihvatljivoj ceni. Ako je potražnja likvidnih sredstava veća od ukupne ponude, banka ima deficit likvidnosti. Ako je veća ponuda od potražnje likvidnih sredstava, banka ima suficit likvidnosti. ■ Postoje tri strategije upravljanja likvidnošću banke: upravljanje likvidnošću aktive, upravljanje likvidnošću pasive i upravljanje usklañenom likvidnošću. ■ Metode za procenu likvidnosti banke su sledeće: metod izvora i korišćenja sredstava, metod strukture sredstava i metod indikatora likvidnosti. Likvidnost banke može se posmatrati kao statički ili kao dinamički koncept. Kao smernice u proceni likvidnosti, banke često koriste indikatore likvidnosti. ■

7.1.Rukovoñ enje i organizacija procesa upravljanja rizikom likvidnosti

Za adekvatno upravljanje rizikom likvidnosti, važno je da upravni i izvršni odbor banke, kao i odbor za upravljanje aktivom i pasivom u potpunosti razumeju prirodu i nivo rizika likvidnosti preuzetog od strane banke, kao i povezanost i uticaj ostalih vrsta rizika kojima je banka izložena (kreditni, tržišni, operativni, reputacijski...) na likvidnost banke. banke treba da bude kontinuirano obaveštavan o likvidnosti banke i opštem profilu rizika likvidnosti. U oblasti upravljanja Upravni odbor

Diplomski rad

41

rizikom likvidnosti, kao delom jedinstvenog sistema za upravljanje rizicima, upravni odbor banke je naročito odgovoran za: Usvajanje principa, odnosno strategije za upravljanje rizikom likvidnosti banke u skladu sa definisanim nivoom tolerancije prema riziku likvidnosti i njeno redovno revidiranje (najmanje jednom godišnje); utvrñivanje i najmanje jednom godišnje, a prema potrebi i češće, revidiranje procedura za identifikovanje, merenje, ublažavanje i praćenje rizika likvidnosti; usvajanje plana poslovanja u slučaju nastanka nepredviñenih dogañaja; obezbeñivanje da banka u relevantnim organima (izvršni odbor, odbor za upravljanje aktivom i pasivom, viši menadžment) raspolaže adekvatnim kadrom sa odgovarajućim stručnostima, kao i da banka raspolaže procesima i sistemima za merenje, nadzor i kontrolu svih izvora rizika likvidnosti; uspostavljanje efikasnog sistema unutrašnjih kontrola za upravljanje rizikom likvidnosti; donošenje odluka o izuzeću od procedura i ograničenja (limita), definisanje načina nadzora, izveštavanja i praćenja tih izuzetaka.23 organizuje poslovanje banke i vrši dnevni nadzor nad njenim aktivnostima, a u skladu sa ciljevima i principima upravljanja rizicima utvrñenih od strane upravnog odbora. U tom smislu, izvršni odbor je naročito odgovoran za: razvoj i sprovoñenje principa, odnosno strategije i procedura za upravljanje rizikom likvidnosti banke, koji će ciljeve i prihvatljiv nivo tolerancije prema riziku likvidnosti, utvrñene od strane upravnog odbora, pretočiti u operativne standarde; definisanje odgovarajuće organizacione strukture za upravljanje rizikom likvidnosti, kojom se odreñuju nadležnosti i odgovornosti za različite nivoe upravljanja ovim rizikom, na način koji sprečava sukob interesa; pažljivo nadgledanje trendova i razvoja na tržištu koji mogu predstavljati značajne i kompleksne izazove za upravljanje rizikom likvidnosti, kako bi bio u stanju da pravovremeno i adekvatno predlaže i sprovodi promene u pogledu strategije upravljanja likvidnošću; uspostavljanje menadžment informacionog sistema za adekvatno upravljanje rizikom likvidnosti. Izvršni odbor

Odbor za upravljanje aktivom i pasivom (ALCO odbor) je dužan da prati izloženost banke rizicima koji proizilaze iz strukture njenih bilansnih 23

Jović Srboljub, Bankarstvo, Nau čna knjiga, Beograd, 1990., str. 172

42

Diplomski rad

obaveza i potraživanja i vanbilansnih stavki, kao i da predlaže mere za upravljanje rizikom likvidnosti. Ostale funkcije ALCO odbora zavise od veličine i strukture aktive i pasive banke. U cilju efikasnog funkcionisanja, ALCO odbor bi trebalo da bude sastavljen od nadležnih članova izvršnog odbora, člana organizacione  jedinice odgovorne za upravljanje sredstvima, članova organizacione  jedinice zadužene za upravljanje rizicima i drugih poslovnih funkcija koje u značajnoj meri mogu uticati na rizik likvidnosti. Takav sastav ALCO odbora obezbeñuje efikasnu komunikaciju i razumevanje osnovnih principa i strategije upravljanja rizikom likvidnosti u svim poslovnim funkcijama koje mogu imati uticaja na likvidnost banke.   7.2.Sistem unutrašnjih kontrola za upravljanje likvidnoš ću

Banka je dužna da uspostavi odgovarajući sistem unutrašnjih kontrola za upravljanje likvidnošću koji obuhvata: 1. odgovarajuće kontrolne aktivnosti koje sprovode izvršni odbor banke, druga lica odgovorna za upravljanje likvidnošću i zaposleni u banci; 2. redovnu procenu adekvatnosti, pouzdanosti i efikasnosti ovog sistema, koju vrši unutrašnja revizija. Sistemom unutrašnjih kontrola obezbeñuje se blagovremeno informisanje lica odgovornih za upravljanje rizikom likvidnosti o uočenim nedostacima, primena mera kojima će ti nedostaci biti otklonjeni, kao i eventualne izmene sistema upravljanja rizikom likvidnosti kada za to postoji potreba. Sastavni deo sistema unutrašnjih kontrola jeste i adekvatna organizaciona struktura koja obezbeñuje nezavisnost funkcija merenja, praćenja i kontrole rizika u odnosu na funkciju preuzimanja rizika do nivoa izvršnog odbora banke. Unutrašnja revizija banke treba da sprovodi periodičnu procenu adekvatnosti, pouzdanosti i efikasnosti ovog sistema. Kontrola koju sprovodi unutrašnja revizija treba da obuhvati sledeće oblasti: adekvatnost sistema i procedura za identifikovanje, merenje i praćenje rizika likvidnosti; adekvatnost i pridržavanje limita za kontrolu rizika likvidnosti; adekvatnost pretpostavki na kojima se zasniva analiza scenarija novčanih tokova;

43

Diplomski rad

integritet i korisnost MIS izveštaja o riziku likvidnosti; pridržavanje utvrñenih principa za upravljanje likvidnošću. Da bi sistem internih kontrola bio efikasan, banka treba da obezbedi adekvatan, obučen i stručan kadar u okviru funkcija merenja, praćenja i kontrole rizika i interne revizije, koji ima sposobnosti i ovlašćenja da sagleda, proceni i preispita podatke i pretpostavke definisane u okviru funcije preuzimanja rizika. Unapreñenju efikasnosti sistema internih kontrola doprinosi i uspostavljanje adekvatne organizacione kulture zasnovane na dobrim poslovnim običajima i profesionalnim i etičkim standardima, tako da unutrašnje kontrole budu neraskidivi deo poslovnih aktivnosti banke i da zaposleni razumeju svrhu i značaj unutrašnjih kontrola, kao i svoj doprinos njihovoj efektivnoj implementaciji. Trošak i rizik likvidnosti bi trebalo da se uključi u procese odreñivanja cena, merenja rezultata i odobravanja novih proizvoda za sve značajne aktivnosti banke (kako bilansne, tako i vanbilansne), kako bi se izbalansirali motivi za preuzimanje rizika, sa stepenom izloženosti riziku likvidnosti koje te aktivnosti proizvode. Odreñivanje visine troška i rizika likvidnosti bi trebalo da uzme u obzir faktore kao što su predviñen rok dospeća, stepen utrživosti, koristi od pristupa relativno stabilnim izvorima finansiranja (kao što su neke vrste štednih depozita) i sl. 7.3.Kontrola rizika likvidnosti

Banka je dužna da dnevno izračunava likvidnosti i da isti održava na propisanom nivou.

propisani

pokazatelj

Meñutim, da bi efikasno kontrolisala rizik likvidnosti, banka treba da koristi više različitih pokazatelja i limita6, koji su definisani u skladu sa nivoom tolerancije prema riziku likvidnosti, poslovnom strategijom i aktivnostima, kao i nivoom prinosa i kapitala raspoloživih da apsorbuju potencijalne gubitke. Pokazatelji i limiti treba da budu adekvatno dokumentovani u okviru politika i procedura upravljanja likvidnošću. Upravni odbor banke treba da odobrava korišćenje ovih pokazatelja i limita, da ih revidira periodi čno, kao i kada doñe do promene uslova u kojima banka posluje.

44

Diplomski rad

Takoñe, banka treba da ima sistem za identifikovanje i praćenje indikatora ranog upozorenja, kako bi bila u mogućnosti da potencijalne probleme uoči u ranoj fazi. Indikatori ranog upozorenja su kvantitativni ili kvalitativni pokazatelji koji blagovremeno ukazuju na moguće probleme sa likvidnošću banke, na primer: brz rast aktive; rast koncentracije u okviru aktive i/ili izvora finansiranja; pogoršanje kvaliteta aktive; pogoršanje tokova gotovine kao rezultat loše ročne usklañenosti (po valutama); smanjenje prosečnog perioda dospeća obaveza; učestali slučajevi prekoračenja ili poslovanja na granici internih pokazatelja ili propisanog pokazatelja likvidnosti; značajan pad kamatne marže i povećanje ukupnih troškova finansiranja; negativan publicitet; pogoršanje kreditnog rejtinga; pad vrednosti akcija banke; povećano povlačenje depozita, naročito depozita stanovništva; smanjenje raspoloživih kreditnih linija od strane korespondentskih banaka; teškoće u pribavljanju dugoročnih izvora finansiranja itd. 7.4.Prać enje rizika likvidnosti

Banka je dužna da uspostavi informacioni sistem koji podržava upravljanje rizikom likvidnosti, odnosno koji obezbeñuje podatke za blagovremeno i kontinuirano upravljanje rizikom likvidnosti. Banka treba da ima pouzdan menadžment informacioni sistem (MIS) koji izvršnom i ALCO odboru, kao i drugim zaposlenima odgovornim za upravljanje rizikom likvidnosti, pruža blagovremene informacije o riziku likvidnosti kojem banka jeste ili može da bude izložena, kako pod normalnim, tako i u vanrednim okolnostima. Menadžment informacioni sistem treba da obuhvata informacije o svim značajnim izvorima rizika likvidnosti, uključujući i one koji su povezani sa potencijalnim obavezama, novim proizvodima i poslovnim aktivnostima, kao i ocenu efekata takvih dogañaja na novčane tokove banke i njen pokazatelj likvidnosti. MIS treba da omogući:

45

Diplomski rad

izračunavanje novčanih tokova i neusklañenosti pozicija po klasama perioda do dospeća, za sve značajne valute sa kojima banka posluje, kako na pojedinačnoj, tako i na grupnoj osnovi; praćenje stanja raspoložive likvidne aktive i njene tržišne vrednosti; identifikaciju i praćenje koncentracije izvora i plasmana sredstava; utvrñivanje limita i izra čunavanje pokazatelja u vezi sa likvidnošću, propisanih od strane Narodne banke Srbije i definisanih internim aktima banke; proveru usklañenosti sa politikama i limitima likvidnosti i sačinjavanje izveštaja o odstupanjima; pravovremeno informisanje rukovodstva o izloženosti i trendu kretanja rizika likvidnosti; identifikovanje pretpostavki koje su korišćene prilikom sačinjavanja izveštaja o novčanim tokovima i stres testova.24 Sadržaj, učestalost i forma MIS izveštaja zavise od prirode i kompleksnosti poslovanja banke, kao i potreba rukovodstva, odnosno zaposlenih kojima je konkretan izveštaj namenjen (npr. detaljniji, dnevni izveštaji se dostavljaju nadležnim za operativno upravljanje likvidnošću banke, dok se Upravnom odboru obezbeñuju sažeti izveštaji za svaki sastanak tog odbora). Učestalost izveštavanja zavisi i od uslova poslovanja, odnosno u periodima stresnih dogañaja ili krize likvidnosti izveštavanje je češće. Banka treba da upravlja rizikom likvidnosti na nivou pravnog lica, poslovnih linija i značajnih valuta, imajući u vidu regulatorne zahteve i operativna ograničenja za transfer likvidnosti. Banka treba da ima adekvatne politike i sisteme za upravljanje aranžmanima likvidnosti u okviru grupe, da utvrdi meñugrupnu zavisnost, kao i da prati i analizira uticaj finansiranja drugih pravnih lica u okviru grupe na njenu likvidnost. Pretpostavke o transferu sredstava u okviru grupe treba da uvažavaju sva pravna, regulatorna, računovodstvena, poreska i interna ograničenja i uključuju interne limite za meñugrupnu zavisnost, u cilju ublažavanja negativnih efekta širenja rizika likvidnosti u vanrednim okolnostima (risk of contagion). U cilju efikasnog i efektivnog sprovoñenja procesa upravljanja rizikom likvidnosti, banka treba da uspostavi adekvatno dnevno upravljanje likvidnošću. Banka treba aktivno da upravlja dnevnom likvidnošću kako bi bila u mogućnosti da blagovremeno ispuni svoje obaveze, kako u redovnim uslovima poslovanja, tako i u vanrednim okolnostima, na taj način doprinoseći stabilnom funkcionisanju platnog i klirinškog sistema. 24

Ćurčić N. Uroš, Bankarski potrfolio menadžment, Feljton, Novi Sad, str. 169

Diplomski rad

46

Neadekvatno upravljanje dnevnom likvidnošću može, pored kratkoročnih, da proizvede i negativne dugoročne efekte po likvidnost same banke, ali i drugih učesnika na finansijskom tržištu. Zbog toga je veoma važno da banka postavi ciljeve dnevnog upravljanja likvidnošću koji će joj omogućiti: identifikaciju i uspostavljanje prioritetnih obaveza koje su od kritičnog značaja, kako bi ih izmirila u ugovorenom roku i izmirivanje ostalih, manje kritičnih, obaveza što je pre moguće. U cilju ostvarivanja postavljenih ciljeva dnevnog upravljanja likvidnošću, banka bi trebalo da: utvrdi dnevno očekivane prilive i odlive gotovine i ukoliko je moguće, predvidi vreme dospeća u toku dana, kao i projektuje raspon mogućeg nedostatka likvidnosti koji se može pojaviti u toku dana; prati pozicije dnevne likvidnosti u odnosu na očekivane aktivnosti i raspoložive izvore. Praćenje ključnih pozicija u toku dana može pomoći banci u proceni kada treba da pribavi dodatna sredstva u toku dana ili da obustavi odlive kako bi izmirila obaveze od kritičnog značaja; omogući pribavljanje dovoljno sredstava za potrebe ispunjenja dnevnih aktivnosti; upravlja sredstvima obezbeñenja, kako bi pribavila dnevno potrebna sredstva, ukoliko je to neophodno; planira novčane odlive u skladu sa dnevnim ciljevima, a naročito kada je reč o ključnim/velikim klijentima banke, zbog čega je veoma važno i da uspostavi adekvatnu koordinaciju dnevnih aktivnosti izmeñu odgovarajućih organizacionih jedinica; spremno reaguje na nepredviñene okolnosti u vezi sa dnevnim prilivom i odlivom sredstava, zbog čega su stres testovi i plan poslovanja u slučaju nastanka nepredviñenih dogañaja, veoma važni.

Diplomski rad

47

8. Plan poslovanja u slučaju nastanka nepredviñenih dogañaja Banka je dužna da izradi plan poslovanja u slučaju nastanka nepredviñenih dogañaja (u daljem tekstu: Plan) koji sadrži jasne procedure za rano otkrivanje i rešavanje problema u vezi sa likvidnošću banke u vanrednim situacijama. Plan predstavlja skup politika, procedura i operativnih planova koji služe za reagovanje na ozbiljne poremećaje u sposobnosti banke da finansira neke ili sve svoje aktivnosti pravovremeno i po razumnim troškovima. Plan treba da odgovara kompleksnosti i obimu aktivnosti banke, njenom profilu rizika, kao i ulozi u finansijskom sistemu. U skladu sa Odlukom o upravljanju rizikom likvidnosti banke, Plan treba da sadrži: procedure i indikatore za rano otkrivanje mogućih problema u vezi s likvidnošću banke; imena lica odgovornih za identifikovanje problema sa likvidnošću, kao i lica koja o tome moraju biti obaveštena;  jasno utvrñene poslove, odnosno obaveze i odgovornosti u upravljanju krizom likvidnosti; obavezu pripremanja posebnih izveštaja s podacima, pokazateljima i drugim informacijama značajnim za preduzimanje mera u slučajevima krize likvidnosti i za potrebe internog obaveštavanja; način pristupa raspoloživim ili potencijalnim izvorima likvidnosti, kao i procedure za obezbeñenje pristupa dopunskim izvorima finansiranja, odnosno izvorima koji se ne koriste u redovnom poslovanju; način informisanja Narodne banke Srbije o uzrocima krize likvidnosti, kao i o planiranim aktivnostima za njihovo otklanjanje.25 Izrada i primena Plana treba da bude čvrsto integrisana u proces upravljanja rizikom likvidnosti banke, zajedno sa rezultatima scenarija i pretpostavki korišćenih u stres testovima.

25

Ćurčić N. Uroš, Bankarski potrfolio menadžment, Feljton, Novi Sad, str. 170

Diplomski rad

48

Procedure za postupanje u nepredviñenim okolnostima, uloge i odgovornosti Plan treba da sadrži jasne politike i procedure koje će omogućiti rukovodstvu banke da donosi pravovremene i na pravim informacijama zasnovane odluke, da blagovremeno sprovodi moguće mere, uključujući:  jasno definisane uloge i odgovornosti zaposlenih, posebno lica koja su ovlašćena da pokrenu sprovoñenje Plana. Uspostavljanje "kriznog tima" može olakšati unutrašnju koordinaciju i donošenje odluka tokom krize likvidnosti; imena i detalje o članova tima koji je odgovoran za sprovoñenje Plana i poziciju članova tima u organizacionoj strukturi; imenovanje zamena za ključne uloge. U cilju omogućavanja pravovremene reakcije potrebne za upravljanje poremećajima u poslovanju, Plan treba da obuhvati i plan komunikacije, odnosno da definiše jasan proces komunikacije i donošenja odluka o tome koji koraci se preduzimaju, u koje vreme, ko ih može preduzeti i koja pitanja treba da budu prosleñena višim nivoima odlučivanja u banci. Plan treba da uspostavi jasne procedure za sprovoñenje efektivne unutrašnje koordinacije i komunikacije kroz različite poslovne linije i organizacione jedinice u banci. Takoñe, treba da odredi način informisanja Narodne banke Srbije o uzrocima krize i planiranim aktivnostima za njihovo otklanjanje. U uslovima neizvesnosti i nepredviñenih okolnosti od ključnog značaja je i komunikacija sa tržišnim učesnicima i javnošću. Plan treba da pokaže kada i kako komunicirati sa korespondentskim i kastodi bankama, poslovnim partnerima i klijentima, s obzirom da aktivnosti ovih lica mogu značajno uticati na likvidnu poziciju banke i mogu varirati u pogledu uzroka problema. Plan bi trebalo da sadrži procedure za pokriće nedostatka novčanih sredstava u kriznim situacijama. Trebalo bi da jasno budu navedeni osnovni izvori finansiranja, njihova pouzdanost i pod kojim uslovima banka ove izvore treba koristi. Pored osnovnih, neophodno je definisati i dopunske izvore finansiranja (izvori koji se ne koriste u redovnom poslovanju) koji će biti na raspolaganju banci u uslovima krize likvidnosti. Procena troškova različitih strategija finansiranja i uticaj na kapital, tako ñe treba da budu obuhvaćeni. Plan treba da sadrži raspoložive mere za ispunjavanje dospelih obaveza na dnevnoj osnovi. U situacijama kada, na dnevnoj osnovi, izvori

Diplomski rad

49

likvidnosti postanu oskudni, banka treba da ima mogućnost da identifikuje obaveze od kritičnog značaja, kako bi ih izmirila u ugovorenom roku. Plan banke (kao i upravljanje rizikom likvidnosti banke na dnevnoj osnovi) treba da obuhvati kreditne i depozitne olakšice Narodne banke Srbije koje predstavljaju deo svakodnevnih operacija upravljanja likvidnošću, uz uzimanje u obzir vrste kreditnih olakšica, prihvatljivih sredstva obezbeñenja i moguće uticaje na reputaciju banke zbog njihovog korišćenja. Od posebnog je značaja da tokom razvijanja i primene Plana, odgovorni zaposleni banke budu upoznati sa procedurama za transfer likvidnosti i sredstava obezbeñenja unutar grupe i ograničenjima koje se odnose na te transfere. U cilju obezbeñenja izvodljivosti i adekvatnosti, Plan treba da bude redovno proveravan i testiran. Ključni aspekti ovog testiranja podrazumevaju proveru da li su uloge i odgovornosti ustanovljene na odgovarajući i razumljiv način, da li su informacije ažurirane, da li je omogućen transfer gotovine i sredstava obezbeñenja (naročito van zemlje i sa drugim organizacionim jedinicama) i da li je neophodna dokumentacija raspoloživa za sprovoñenje plana u najkraćem roku. Banka treba da redovno testira ključne pretpostavke, kao što su mogućnost prodaje ili repo odreñenih hartija od vrednosti ili povremeno povlačenje kreditnih linija. Rukovodstvo banke treba da proverava sprovoñenje Plana, kao i da preispituje i ažurira Plan, najmanje jednom godišnje i češće, ukoliko su se značajno promenili uslovi poslovanja same banke ili opšti tržišni uslovi. Plan treba da bude usaglašen sa planom obezbeñenja kontinuiteta poslovanja banke i treba da bude omogućeno njegovo sprovoñenje u situacijama kada je ugrožen kontinuitet poslovanja. Banka treba da obezbedi efektivnu koordinaciju izmeñu timova koji upravljaju krizom likvidnosti i kontinuitetom poslovanja.26

26

Šabović Š., Bankarski rizici, Visoka ekonomska škola strukovnih studija Pe ć-Leposavić, 2008., str. 157

50

Diplomski rad

Zaključak Izloženost banaka tržišnom riziku prvenstveno zavisi od dominantne delatnosti banke. Ovo je bitna komponenta rizika kod investicionih banaka ili kod banaka kod kojih je veliki deo aktivnosti vezan za trgova čku knjigu. Njegovi osnovni pokretači su kamatne stope, devizni kursevi, berzanski indeksi itd. Tržište brzo reaguje na različite signale korekcijom cena hartija od vrednosti i time se utiče na vrednost portfolija banaka. Tržišni rizik je dobio na značaju u poslednje dve decenije o čemu svedoči i regulativa doneta na ovu tematiku. Bazelski komitet za superviziju banaka je svoje prvobitno angažovanje usmeravao na kreditni rizik. Od devedesetih godina prošlog veka u žiži njegovog interesovanja našli su se i operativni i tržišni rizik i upravljanje. Aktuelna dešavanja na svetskom finansijskom tržištu najbolja su ilustracija značaja ovih delova poslovne aktivnosti finansijskih institucija. Velike investicione banke, kao što je Lehman Brothers, ili osiguravajuće kompanije, kao AIG, iskusile su značajne probleme kada je tržište počelo da reflektuje teško stanje u bankarskom sektoru, uzrokovano neadekvatnim odobravanjem kredita i sumnjivim transakcijama. Dakle, nakon ove faze u razvoju finansijskog tržišta, upravljanje tržišnim rizikom biće od još većeg interesovanja za sve učesnike na finansijskom tržištu. Radi stvaranja uslova za identifikaciju i praćenje rizika usklañenosti poslovanja banke i za upravljanje tim rizikom – banka je dužna da obrazuje organizacionu jedinicu sa ovim delokrugom (u daljem tekstu: organizaciona  jedinica). Organizaciona i kvalifikaciona struktura, kao i veličina organizacione  jedinice odgovaraju veličini banke, odnosno obimu i vrsti poslova koje banka obavlja. Broj i struktura zaposlenih treba da budu odgovarajući, da bi se rizikom uslañenosti upravljalo efikasno. Zaposleni treba da imaju odgovarajuće kvalifikacije, iskustvo, profesionalne i lične kvalitete. Moraju da poznaju, kao i da prate izmene u zakonima, podzakonskim aktima i internim aktima banke, kao i da poznaju pravila struke i dobre poslovne običaje i da poseduju sposobnost da procene njihovu meñusobnu usklañenost i uticaj na poslovanje banke.

51

Diplomski rad

Literatura 1. Ćurčić N. Uroš, Bankarski potrfolio menadžment, Feljton, Novi Sad, 2. Ćurčić N. Uroš, Marketing poslovanja banke, Feljton, Novi Sad, 2002. 3. Ćirović Milutin, Bankarstvo, Bridge Company, Beograd, 2001. 4. Šabović Š., Bankarski rizici, Visoka ekonomska škola strukovnih studija Peć-Leposavić, 2008. 5. Šabović Š., Bankarski menadžment, Visoka ekonomska škola strukovnih studija Peć – Leposavić, 2007. 6. Lukić Radojko, Bankarsko računovodstvo, Ekonomski fakultet, Beograd, 2002. 7. Krasulja Dragan, Ivanišević Milorad, Poslovne finansije, Ekonomski fakultet, Beograd, 2006. 8. Jović Srboljub, Bankarstvo, Naučna knjiga, Beograd, 1990. 9. ðukić ðorñe, Bjelica Vojin, Risti ć Života, Bankarstvo, Ekonomski fakultet, Beograd, 2003. 10. Erić Dejan, Finansijska tržišta i instrumenti, Čigoja štampa, Beograd, 2003. 11. Krstić Ž. Borko, Bankarstvo, Ekonomski fakultet, Niš, 1996. 12. Radovanović Radiša, Bilansi preduzeća i banaka, Beogradsko mašinsko – grafičko preduzeće Beograd, 1999.