Amy Cuddy - Prisutnost

Ejmi Kadi

Prisutnost  Kako da u najvećim iskušenjima iskuše njima  pronađete najhrabriji deo sebe s ebe

2

Prevela: Vesna Stojković  Naslov origin originala: ala: Amy Cuddy Presence  Bringing Your Your Boldest Self to Your Your Biggest Challenges C hallenges

3

 Za Džonu i Pola, ljubavi mog života...  Hvala vam što ste mi strpljivo i uporno govorili, „ustani, uspravi se na dasci i uzjaši talase“.

4

I živiš raširenih ruku, gledaš sagovornika u oči kad govoriš. Ulaziš u društvo s radosnim pozdravom, srećan da upoznaš... sjajan kao žuto, topao kao žuto.  – Karen Peris Peris (the inocence mission)

5

Uvod Sedim s otvorenim laptopom za šankom u svojoj omiljenoj kafe-knjižari u Bostonu i pišem. Pre deset minuta naručila sam kafu i mafin. Konobarica, mlada tamnokosa žena širokog osmeha, s naočarim naočarima, zastala je i tiho rekla: „Želim samo da vam kažem koliko mi je značio vaš TED1  govor – koliko me je inspirisao. Pre nekoliko godina moj profesor postavio ga je na internet kao deo literature za predavanja na koja sam tada išla. Sad sam se  prijavila za upis na medicinski fakultet i želim da zn znate ate da sam u kupatilu zauzela pozu Vonder Vuman2  pre nego što sam polagala prijemni ispit i stvarno mi je koristilo. Iako me ne poznajete, pomogli ste mi da shvatim šta zapravo želim da uradim sa svojim životom – da studiram medicinu, da  postanem lekar – a zatim i da preduzm preduzmem on onoo što je potrebno potrebno da bih to  postigla.  postigla. Hv Hvala ala vam va m.“ Sa suzama u očima, pitala sam je: „Kako se zoveš?“ „Fetein“, odgovorila je. Zatim smo deset minuta ćaskale o Feteininim teškoćama u prošlosti i ushićenju zbog budućnosti koja je pred njom. Svako ko mi se obrati, za mene je važan i jedinstven, ali do ovakvih susreta dolazi mnogo češće nego što sam očekivala: neznanac me srdačno  pozdravi,  pozdravi, ispriča mi kako se uspešn uspeš no izborio izborio s određenim određenim problemom problemom,, a onda mi se zahvali na mom doprinosu tome. U pitanju su i žene, muškarci, stari i mladi, stidljivi i društveni, siromašni i bogati. Ali nešto ih povezuje: svi su se osećali nemoćno suočeni s velikim pritiskom i brigama i svi su otkrili zapanjujuće jednostavan način da se oslobode tog osećanja nemoći,  barem u datom trenutku. trenutku. 6

Većini autora prvo objave knjigu, a onda uslede reakcije. U mom slučaju, bilo je obrnuto. Prvo sam sprovela niz eksperimenata koji su doveli do govora na TED Global konferenciji 2012. U tom govoru iznela sam zanimljiva otkrića, iz sopstvenih i tuđih istraživanja, o tome kako naše telo može da utiče na mozak i ponašanje. (Opisala sam pozu Vonder Vuman u kupatilu koju je Fetein pomenula, što ću objasniti malo kasnije i koja može  brzo  brzo da nam podign podigne samopouzdanj samopouzdanjee i smanji smanji uzn uznemi emiren renost ost u teškim situacijama.) Izložila sam i kako sam savladala sindrom uljeza i kako sam naučila da prevarim sebe da se osećam kao da imam više samopouzdanja i da istinski postanem samouverena. Taj fenomen nazvala sam „glumi dok to ne postaneš“. (Inače, taj potpuno neplanirani deo govora nije bio stavljen na  papir,  papir, jer nisam verovala da imam imam dovoljno dovoljno sm s melosti da pred stotin s totinama ama ljudi iznesem nešto tako lično. Da sam samo znala...) Nisam znala da li će te teme privući pažnju, da li će nekoga zainteresovati. Meni su bile i te kako važne. Čim se dvadesetjednominutni snimak govora našao na internetu,  počeli su s u da mi se javljaju ljudi.  Naravno, to što je pog pogledala ledala moj govor nije na neki volšebni način dalo Fetain znanje potrebno da dobro uradi prijemni. Nije joj nekim čudom uliveno znanje o osobinama glatkih odnosno hrapavih kolonija bakterija, ili o zakonu promene kinetičke energije. Ali možda ju je oslobodio straha koji e sprečavao tu devojku da pokaže ono što zna. Osećanje nemoći proguta nas – i sve ono u šta verujemo, što znamo i osećamo. Potpuno sakriva ono što jesmo tako da postajemo nevidljivi. Suprotnost nemoći mora biti moć, zar ne? U izvesnom smislu to je tačno, ali to nije baš tako jednostavno. Istraživanje koje godinama vodim,  pridružuje  pridružuje se velikom broju ispitivanja ispitivanja osobine koju zovem  prisutnost . Prisutnost dolazi od oslanjanja na sebe i vere u sebe – u svoja prava, iskrena osećanja, vrednosti i sposobnosti. To je važno jer, ako ne verujete sebi, kako će vam drugi verovati? Bez obzira da li govorimo pred dvoje ili  pred pet hiljada ljudi, da li smo na razgovoru razgovoru za posao, pregovaram pregovaramoo o  povišici ili potencijalnom potencijalnom investitoru investitoru nudimo nudimo ideju ide ju za posao, da li govorimo govorimo u svoje ili u ime nekog drugog, svi se srećemo sa zastrašujućim trenucima u kojima moramo pokazati pribranost ako želimo da budemo zadovoljni sobom i da napredujemo u životu. Prisutnost nam daje snagu da 7

odgovorimo tom izazovu. Put koji me je doveo do TED govora i ovog otkrića u najmanju ruku je zaobilazan. Ali jasno je gde počinje. U sećanje su mi se urezali crteži i ljupke poruke koje su mi prijatelji ostavljali na tabli. Već drugu godinu sam na koledžu. Budim se u bolničkoj sobi. Pogledam oko sebe – okružena sam porukama i cvećem. Iscrpljena sam, zabrinuta i uznemirena. Jedva držim oči otvorene. Nikad se tako nisam osećala. Ne shvatam, ali nemam snage da odgonetnem šta se dešava. Zaspim. I to se ponavlja više puta. Povratak iz Misule u Montani, u Bolder u Koloradu, s dve dobre drugarice i cimerke, poslednje je čega se jasno sećam pre nego što sam se  probudila u bolnici. bolnici. Otišle smo u Misulu da posetimo prijatelje i da sa studentima Univerziteta u Montani pomognemo u organizaciji konferencije. Krenule smo iz Misule u nedelju, rano predveče, oko šest. Htele smo da u Bolder stignemo pre jutarnjih predavanja. Kad o tome razmišljam sada, kao roditelj, shvatam koliko je to bilo neverovatno glupo, imajući u vidu da vožnja od Misule do Boldera traje između trinaest i četrnaest sati. Ali imale smo devetnaest godina. Mislile smo da imamo dobar plan: svaka će voziti trećinu puta; jedna od saputnica praviće društvo onoj koja bude vozila, pomogati joj da ostane  budna  budna i na oprezu, oprezu, dok će druga druga spavati u vreći za spavanje na spuštenim zadnjim sedištima džipa čiroki. Završila sam svoju smenu vožnje, mislim da sam bila prva. Zatim sam bila aktivni putnik koji motri na vozača. I to je zaista drago sećanje. Tako spokojno. Volela sam te devojke. Volela sam otvorenost Zapada. Volela sam divljinu. Nema farova da ih brojiš na auto putu. Samo mi. mi. Onda je došao doša o red na mene mene da spavam na zadnjem zadnjem sedištu. Evo šta se zatim dogodilo. Moja drugarica je vozila najgoru smenu. Bilo e to gluvo doba noći kad čovek ima osećaj da je sam na svetu i jedini  budan. I ne samo da je bilo gluvo doba noći, već je to bilo i usred Vajominga. Mračno, pusto i samotno. Malo toga može da vas održi budnim. Oko četiri ujutro moja drugarica je skrenula s puta. Kad je udarila zaštitnu 8

ogradu, naglo je skrenula u suprotnom smeru. Automobil se nekoliko puta  prevrnuo  prevrnuo i na kraju završio na krovu. Moje drugarice drugarice na prednjim prednjim sedištima  bile su vezane vezane sigurn sigurnosnim pojasevima. Ja sam spavala pozadi na spuštenim sedištima i izbačena sam iz kola u noć. Prednjom desnom stranom glave tresnula sam o asfalt. Ostatak mene ostao je u vreći za spavanje. Doživela sam traumatično oštećenje mozga. Tačnije, pretrpela sam difuznu aksonalnu povredu (DAP). Kod DAP-a, mozak je izložen „silama kidanja“, obično usled silovitog rotacionog ubrzanja, koje se često javlja u saobraćajnim nesrećama. Zamislite šta se dešava u saobraćajnoj nesreći pri velikoj brzini: prilikom iznenadne i ekstremne promene brzine pri udaru, vaše telo se naglo zaustavi, ali mozak nastavlja da se kreće i ponekad čak  rotira unutar lobanje, što ne bi trebalo, pa čak i udara o prednji i zadnji deo unutrašnjosti lobanje, što takođe nije preporučljivo. Verovatno nije mnogo  pomog  pomogla la ni silina kojom mi je glava glava udarila o auto-put, a od koje mi je naprsla lobanja. Mozak treba da bude na bezbednom, zaštićen lobanjom i obavijen cerebrospinalnom tečnošću i s nekoliko tankih membrana, takozvanom moždanom opnom. Lobanja je prijatelj mozga, ali njih dvoje nikad ne bi trebalo da se dodirnu. Sile kidanja prilikom teške povrede glave širom mozga cepaju i istežu neurone i njihova vlakna koja se zovu aksoni. Poput električnih žica, aksoni su izolovani zaštitnim slojem ili tamponom, mijelinskom ovojnicom. Čak i ako neki akson nije pokidan, oštećenje mijelinske ovojnice može ozbiljno usporiti brzinu kojom informacije putuju od jednog do drugog neurona. Kod DAP dolazi do oštećenja u celom mozgu, za razliku od fokalne  povrede mozg ozga, a, kao što je rana rana od metka, gde do oštećen ošteće nja dolazi na tačno određenom mestu. Sve što mozak radi zavisi od komunikacije između neurona; kada su neuroni širom mozga oštećeni, komunikacija među njima e neizbežno i sama dovedena u pitanje. Zato vam, kad imate DAP, nijedan doktor neće reći: „Pa, oštećen vam je deo motorne kore mozga, tako da ćete imati teškoća u kretanju.“ Ili: „U pitanju je deo mozga zadužen za govor; imaćete teškoća pri i obradi govora.“ Neće znati da li i u kojoj meri ćete se oporaviti i na koju funkciju mozga će povreda uticati. Da li će vam biti 9

oštećeno pamćenje? Osećanja? Prostorno rasuđivanje? Sitne motoričke sposobnosti? Imajući u vidu koliko malo znamo o DAP-u, malo je verovatno da će neki doktor dati tačnu prognozu. Posle DAP-a, vi ste druga osoba. Na više načina. Način na koji razmišljate, osećate, kako se izražavate, reagujete, komunicirate – sve je to  pogođeno.  pogođeno. Uz to, verovatno verovatno je težak udarac pretrpela i vaša sposobn spos obnost ost da razumete sebe, tako da zapravo i niste u stanju da znate kako  ste se tačno  promeni  promenili. li. I niko niko – NIKO NIKO – vam ne ne može može reći šta da očekujete. oč ekujete. Sad ću vam objasniti šta se dogodilo mom mozgu onako kako sam ja to tada shvatila: (ovde ubacite zvukove zrikavaca). Dakle, u bolnici sam. Naravno, nisam više na koledža i doktori iznose ozbiljne sumnje u to da ću ikada biti kognitivno sposobna da se vratim. S obzirom na ozbiljnost moje povrede i statistike o sličnim povredama, rekli su:  Ne očekujte da ćete završiti završ iti koledž .  Bićete  Bićete dobro – „visoko unkcionalni“ – ali trebalo bi da razmislite o tome da nađete drugo animanje. Saznala sam da mi je koeficijent inteligencije pao za trideset  procenata  procenata – dve standardne standardne devijacije. I nije nije mi to lekar rekao. Test za određivanje koeficijenta inteligencije bio je deo dvodnevnog niza neuropsiholoških ispitivanja i dobila sam dugačak izveštaj u kojem je bio i taj rezultat. Doktori nisu smatrali da je važno da mi to objasne. Ili su mislili da nisam dovoljno pametna da to razumem? Ne želim da koeficijentu inteligencije pridajem veći značaj nego što zaslužuje; ne tvrdim da je u stanju da predvidi kako će nečiji život izgledati. Ali u to vreme verovala sam da određuje inteligenciju. Dakle, po mišljenju doktora, više nisam bila  pametna  pametna i to me je veoma veoma pogodilo. Išla sam na okupacionu, kognitivnu, govornu, fizikalnu terapiju,  psihološko savetovanj save tovanje. e. Otprilike šest šes t meseci posle nesreće, esreće , kad sam preko leta otišla kući, dve moje najbliskije drugarice primetno su se udaljile od mene, tvrdeći da: „Jednostavno više nisam ona stara.“ Kako je dvoje ljudi koji su me navodno najbolje poznavali, moglo da kaže da više nisam ista? Kako sam to bila drugačija? Nisu mogle da me vide; ni sama sebe nisam mogla da vidim. Posle povrede glave zbunjeni ste, uznemirani i ozlojeđeni. Kad vam doktori kažu da ne znaju šta da očekujete, a prijatelji da ste drugačiji, 10

 postajete još zbunjeni zbunjeniji, ji, uznem uznemiren ireniji iji i frustriraniji. frustriraniji.  Narednih  Narednih godinu godinu dana provela sam kao u magli – bila sam uzn uznemi emiren rena, a, dezorijentisana, donosila sam pogrešne odluke i nisam znala šta dalje da radim. Posle toga vratila sam se u školu. Ali bilo je prerano. Nisam mogla da razmišljam. Nisam mogla adekvatno da obrađujem izgovorene informacije. Kao da su mi se ljudi obraćali na delom meni poznatom a delom na meni nepoznatom jeziku. Zbog toga sam bila još više frustrirana i uznemirena. Morala sam da se ispišem jer sam padala na ispitima. Iako sam u nesreći imala i nekoliko preloma kostiju i dobila nekoliko gadnih ožiljaka, fizički sam izgledala nepovređeno. A pošto su traumatične  povrede mozg ozgaa često nevidljive za druge, druge, govorili bi mi: „Joj, baš si imala imala sreće! Mogla si vrat da slomiš!“ „Sreće?“, pomislila bih. A onda bi me grizla savest i bilo bi me sramota što sam ozlojeđena zbog njihovih dobronamernih komentara.  Naš način razmišljanja, razmišljanja, naš intelekt, intelekt, osećan oseća nja, ličnost ličnost – ne očekujemo da će se naglo, iznenada, sasvim promeniti. Uzimamo ih zdravo za gotovo. Plašimo se da ne doživimo nesreću posle koje ćemo ostati paralisani, koja će nam oduzeti sposobnost da se krećemo, ili u kojoj ćemo izgubiti sluh ili vid. Ali ne razmišljamo o nesreći u kojoj ćemo izgubiti sebe. Godinama posle povrede glave, trudila sam se da budem ona stara, da me ljudi prihvate kao onu staru... iako zapravo nisam znala ko je ta stara ja. Osećala sam se kao prevarant, varalica, kao osoba koja se lažno  predstavlja, uljez u sopstvenom telu. Morala sam da naučim kako se uči. I dalje sam pokušavala da se vratim u školu jer nisam mogla da prihvatim da e to za mene nemoguće. Morala sam da kaskam za drugima u učenju. Na kraju, polako i na moje neopisivo olakšanje, um je počeo da mi se bistri. Završila sam koledž četiri godine posle svojih kolega iz vremena pre nesreće. Istrajala sam, između ostalog, i zato što sam otkrila šta me zaista interesuje, šta želim da studiram: psihologiju. Posle koledža, uspela sam da uđem u profesiju za koju je potreban potpuno funkcionalan mozak. Kao što e napisao Anatol Frans: „Sve promene... nose izvesnu melanholiju; jer ono što ostavljamo iza sebe deo je nas; moramo umreti u jednom životu da  bismo stupili s tupili u drugi.“ drugi.“ Usput, što š to i nije veliko iznenađen iznenađenje, je, sva ova pitanja pitanja 11

o prisutnosti, snazi, samopouzdanju i sumnji, postala su mi veoma važna. Povreda me je navela da proučavam veštinu prisutnosti, a nakon svog TED govora shvatila sam koliko je univerzalna žudnja za njom. Jer evo u čemu e stvar: većina ljudi svaki dan je suočena sa stresnim situacijama. Ljudi u svim delovima sveta i raznih profesija pokušavaju da skupe hrabrost da govore pred razredom, da odu na razgovor za posao, na audiciju za ulogu, da se suoče sa svakodnevnim nevoljama, da se izbore za ono u šta veruju ili da se jednostavno pomire sa onim što jesu. To važi i za beskućnike, kao i za one koji su po tradicionalnim standardima, neizmerno uspešni. Direktori sa liste Fortune 500, uspešni advokati, nadareni umetnici i izvođači, žrtve zlostavljanja, predrasuda i silovanja, političke izbeglice, ljudi sa mentalnim oboljenjima ili ljudi koji su pretrpeli ozbiljne povrede – svi su oni suočeni s tim izazovima. Kao i svi oni koji pokušavaju da im pomognu – roditelji,  bračni  bračni partneri, partneri, deca, savetnici, s avetnici, lekari, kolege kolege i prijatelji. Svi ti ljudi – od kojih velika većina nisu  naučnici – naterali su me da svoje istraživanje sagledam iz drugačijeg ugla: istovremeno me udaljavajući od nauke i približavajući nauci. Slušajući njihove priče, bila sam primorana da razmišljam o tome kako otkrića iz oblasti društvenih nauka zapravo funkcionišu u stvarnom svetu. Postalo mi je važno da sprovodim istraživanja koja na pozitivan način menjaju život. Ali počela sam da  postavljam i osnovn osnovnaa pitanja pitanja koja mi možda nikada ne bi pala na pam pa met da sam ostala u laboratoriji i potpuno se zadubila u literaturu. U početku sam bila zgranuta reakcijom na TED govor, preplavljena osećanjem da sam napravila veliku grešku. Da nije trebalo da iznosim u avnost svoje istraživanje i ličnu priču. Nisam očekivala da će govor videti toliko ljudi i nisam imala predstavu da ću se osećati tako ranjivo i izloženo. To se dešava svakome ko iznenada stekne popularnost na internetu. Postaje avno dobro, prepoznatljivo lice. A na to se treba prilagoditi – bilo da je u  pitanju  pitanju neznan neznanac ac koji od mene mene traži da poziram poziram kao Von Vonder der Vum Vuman an s njim za za selfi, ili da čujem kako neko iz taksija dovikuje (što se dogodilo u Ostinu): „Hej, eno je, TED devojka!“ Ali uglavnom, neverovatno sam srećna što sam imala priliku da ovo 12

istraživanje i svoju priču podelim sa toliko ljudi i još srećnija da toliko njih svoje priče podeli sa mnom. Volim naučni rad, ali inspiraciju nalazim i van kabineta i učionice. Predajem na Harvardskoj poslovnoj školi i jedna od  prednosti  prednosti je što sam podstaknuta da pređem granicu granicu između između istraživača i  praktičara, tako da sam raznim raznim ustanov us tanovama ama i organiz organizacijama acijama već počela da  prenosim  prenosim kako da primenju primenjuju ju ovo istraživanje, istraživanje, šta funkcioni funkcioniše, še, gde su začkoljice i slično. Ali nisam očekivala da će se ogromni svet meni nepoznatih ljudi otvoriti ispred mene nakon što se TED govor našao na internetu. Volim te ljude i osećam da ću im večno biti odana i povezana s njima. Želim da im odam poštovanje, da odam poštovanje njihovoj spremnosti da  pokušaju – da se vrate na pravi put, i da pomog pomognnu drugima drugima da to ostvare ostva re – i njihovoj spremnosti da meni, neznanki, pišu o svojim iskušenjima, izazovima, teškoćama s kojima se suočavaju, o svojoj borbi. Ili da mi o tome ispričaju na aerodromu ili u kafe-knjižari. Sad shvatam kako govor  može delovati na ljude kao pesma – kako ga lično doživljavaju, povezuju se s njim, ohrabreni jer znaju da se još neko osećao kao oni. Kao što je Dejv Grol, bivši bubnjar Nirvane, a sada frontmen Fu fajtersa, jednom rekao: „To je jedna od sjajnih stvari kod muzike: možete neku pesmu da  pevate pred 85.000 ljudi, a on onii će je pevati sa vama iz 85.000 različitih različitih razloga.“ Nakon govora u svratištu zamolila sam mlade beskućnike da mi kažu koje situacije su im bile najteže. Jedan tinejdžer je rekao: „Dolazak   pred vrata ovog svratišta.“ svratišta. “ U jednom drugom drugom svratištu, s vratištu, neka žena žena je rekla: „Da pozovem i zatražim uslugu, pomoć ili podršku. Znam da ću dugo čekati i da će osoba na drugom kraju veze biti nervozna i kivna.“ Na to je druga žena u svratištu odgovorila: „Radila sam u kol-centru i baš sam htela da kažem da je najteže: ’Primanje poziva od ljudi za koje znate da će biti zlovoljni, nesrećni i ljuti, koji su dugo čekali dok sam ja pokušavala da se izborim sa stotinu drugih poziva’. “  Na hiljade ljudi pisalo mi je o najraznovrsn ajraznovrsnijim ijim problem problemim ima, a, teškoćama, teš koćama, izazovima – raspon tih muka, problema, iskušenja, toliko je velik da mi se zavrti u glavi. Saznala sam za situacije za koje nikad ne bih pomislila da bi se u njima ovo istraživanje moglo primeniti. Evo kratkog pregleda  pošiljalaca imejl imejl poruka, od kojih većina počinje: počinje: „V „Vaš aš go govor vor pomog pomogao ao 13

e...“: porodicama obolelih od Alchajmera, vatrogascima, nekome ko je takođe preživeo operaciju mozga, prilikom zaključivanju najvećeg posla u mom životu, u kupovini kuće, na razgovoru za koledž, odraslima s invaliditetom, veteranu iz Drugog svetskog rata koji je „izgubio ponos“ u takmičenju na svetskim šampionatima u jedriličarstvu, zlostavljanoj deci, sticanju samopouzdanja u uslužnoj delatnosti, učenicima petog razreda koji se plaše matematike, mom sinu s autizmom, profesionalnom operskom  pevaču na teškoj audiciji, da šefu izložim izložim novu ideju, da iznesem iznesem svoje mišljenje. A to je tek manji deo od nebrojeno mnogo primera. Reakcije i odgovori koje sam dobila na TED govor,* pomogle su mi da  bolje shvatim kako i zašto ovo istraživanje istraživanje deluje na ljude. Ukratko: Ukratko: njihove priče pomogle su mi da shvatim kako da napišem ovu knjigu i motivisale me da to uradim. Stižu iz svih krajeva sveta, od ljudi svih  profesija i mnog ogee od njih izneću izneću na ovim stranicama. stranicama. Možda Možda ćete ovde naći i odjeke sopstvene priče. * Govor sa opcijom titla na srpskom jeziku možete pogledati na internet stranici na kojoj se nalaze informacije o knjizi Prisutnost , na sajtu Lagune: www.laguna.rs (Prim. urednika)

14

1 Šta je prisutnost? Ubeđujemo svojom prisutnošću.  – Volt Volt Vitm Vitman an

Prepoznamo je kad je osetimo i kad je vidimo, ali prisutnost je teško definisati. S druge strane, većina nas prilično dobro ume da opiše njen nedostatak. Evo moje priče – jedne od mnogih.  Nadajući se (kao i svi dobri doktoranti) doktoranti) da ću postati profesorka, u esen 2004. godine stupila sam na tržište akademskih poslova. Ako doktorantkinja iz socijalne psihologije ima sreće, njen mentor „predstaviće“ e na nekoj manjoj godišnjoj konferenciji kojoj prisustvuju najbolji socijalni  psiholozi  psiholozi na svetu. To je zajednički zajednički debitantski debitantski prijem za kon konkuren kurentn tnee studente pete godine doktorskih studija i predstavlja njihov uspon do statusa „ljudi koje možda treba shvatiti ozbiljno“. U toj fazi se kod studenta avlja i veoma jak osećaj „da je varalica“. Studentkinja, obučena onako kako ona zamišlja akademsku eleganciju, ima priliku da se druži sa starijim nastavnim kadrom, većinom s najboljih istraživačkih univerziteta koji bi sledeće godine mogli da zapošljavaju nove ljude. Stariji profesori, obučeni u šta god već da nose svakog dana, imaju priliku da otkriju nove talente –  15

ali uglavnom su došli da se ispričaju s kolegama i poznanicima.  Na neki način, način, studenti se četiri ili pet godina odina obučavaju za ovaj trenutak. Dođu pripremljeni. Spremni da jezgrovito, za otprilike devedeset sekundi, izlože svoj istraživački program i ciljeve – dovoljno kratko da zadrže pažnju publike, a da slučajno ne pokažu nepoštovanje tako što će im oduzeti previše vremena. Naoružani su onim što se obično – van akademskih krugova – zove „predlog iz lifta“. Moja zabrinutost zbog ove konferencije prevazilazila je svaku razumnu meru. Sastanak je počeo u jednom neupadljivom hotelu za konferencije u ednom neupadljivom gradiću. Uputivši se na sprat na večeru povodom otvaranja, kročila sam iz lobija u lift sa troje ljudi – sva trojica afirmisane ličnosti iz moje oblasti, ljudi koje sam godinama obožavala, moji idoli. Osećala sam se kao ritam gitarista iz osrednjeg indi rok benda s koledža koji u ruci nosi CD snimljen u podrumu kuće bubnjareve mame i ulazi u lift u kome su Džimi Pejdž, Karlos Santana i Erik Klepton. Jedino je meni zapravo trebala džinovska pločica s imenom. Bez ikakvog uvoda, jedna od rok zvezda s prestižnog istraživačkog univerziteta gde bih s oduševljenjem prihvatila posao, opušteno je rekla: „Dobro. U liftu smo. Da čujemo tvoj predlog.“ Lice mi je buknulo, a usta se osušila. Više nego svesna da je ne jedan već troje  čuvenih naučnika zatvoreno sa mnom u tom skučenom prostoru,  počela sam da izlažem izlažem svoj s voj predlog – tačnije, reči su počele da mi naviru na usta. Na kraju prve rečenice, znala sam da sam loše počela. Čula sam sebe kako izgovaram: „Dakle... o, čekajte, pre nego što objasnim taj deo...“ Jedva sam pratila šta pričam. I što sam bivala svesnija neminovnosti neuspeha koji mi se spremao, sve više sam razmišljala o neizdrživoj uznemirenosti koju sam osećala. Sigurna da uništavam svoje šanse ne u ednoj već u, čak, tri škole – kao i u školama u kojima rade njihovi najbliži saradnici – popustila sam pred napadom panike. U objašnjenjima sam ulazila u detalje. Pokušavala sam da počnem iz početka. Nije bilo apsolutno nikakve šanse da završim započeto dok stignemo do dvadesetog sprata, gde se održavala večera. Gledala sam čas u jednog, čas u drugog, čas u trećeg od svojih idola, tražeći nekakav tračak razumevanja, trunku 16

 podrške, odobravanja, empatije. empatije. Nešto. Bilo šta.  Molim vas. Vrata su se konačno otvorila. Dva putnika su, oborenih glava, brzo  pobegla.  pobegla. Treći – on onaj aj koji me je podstakao da iznesem iznesem svoj predlog –  kročio je preko praga na čvrsto tle, zastao, okrenuo se prema meni i rekao: „Ovo je najgori predlog iz lifta koji sam ikad čuo.“ (I... da li mu je to na licu zaigrao zaigrao sm s mešak?) eša k?) Vrata su se zatvorila. Naslonila sam se na zadnji zid tog zatvora, te ćelije, i sklupčala sam se u liftu, spuštajući se sve niže i niže – pravo nazad u lobi. I pored nedvosmislenog poraza, na trenutak me je preplavilo neodređeno olakšanje. Ali onda: O. Moj. Bože. Šta sam uradila? Kako sam uspela da ne izgovorim ni jednu jedinu pametnu stvar o onome što sam studirala više od četiri godine? Kako je to uopšte moguće? Kad sam izašla iz lifta, moj uvežbani predlog počeo je da mi se vraća,  probijao se kroz nejasnu izmagli izmaglicu cu i pon ponovo ovo dobijao prepozn prepoznatljivi oblik. Eto. Došlo mi je da otrčim nazad u lift, sustignem profesore i tražim novu  priliku. Umesto da potražim novu priliku, naredna tri dana konferencije vraćala sam se na taj trenutak, premotavala u glavi kako je sve to trebalo da se odvija, grizla se zbog prezira trojice saputnike koje sam možda čak i zabavila u liftu. Nemilosrdno sam analizirala sećanje na taj događaj,  proučavajući i secirajući svaki mogu ogući ći detalj, ni na trenutak trenutak ne zaboravljajući da ne samo što sam stvorila pogrešnu sliku o sebi, nego sam i svog mentora, koji me je godinama podučavao i stavio na kocku svoju reputaciju zauzimanjem za mene, dovela u nezgodnu situaciju. I sve tako u krug, devedeset sekundi mog neuspeha neprestano mi se vrtelo po mozgu,  progoneći  progoneći me. Provela sam ta tri dana na kon konferen ferenciji, ciji, a zapravo uopšte nisam bila prisutna. Ispričala sam svojoj dobroj prijateljici Elizabeti šta se dogodilo, koja je rekla: „Oh, duh stepeništa!“ „Duh čega?“ A onda mi je ispričala ovu priču, onako kako je se sećala s predavanja iz filozofije na fakultetu. Francuski filozof i pisac iz osamnaestog veka Deni Didro bio je na 17

nekoj večernjoj zabavi i učestvovao u debati o temi koju je dobro  poznavao.  poznavao. Ali možda te večeri nije bio sav svoj – možda je bio nervozan nervozan,, nepribran, zabrinut da ne ispadne budala. Kad su mu u jednom trenutku  postavili provokativno pitanje, pitanje, Didro nije znao znao šta da kaže, nije nije bio u stanju da smisli pametan odgovor. Ubrzo zatim otišao je sa zabave. Dok je silazio stepenicama, Didro je nastavio da premotava u glavi taj  ponižavajući  ponižavajući trenutak trenutak uzalud tražeći tražeći savršen savrše ni odg odgovor ovor.. Našao ga je, taman taman kad je stigao do dna stepenica. Da li da se okrene, popne, vrati na zabavu i izloži svoj inteligentni odgovor? Naravno, ne. Bilo je prekasno. Trenutak je  prošao, a s njim i prilika. Ispunilo ga je žaljenje. žaljenje. Da je samo imao dovoljno  prisebnosti da nađe te reči onda kad su s u mu trebale. Prisećajući se tog događaja iz 1773. godine, Didro je napisao: „Osetljiv čovek poput mene, obasut argumentima izloženim protiv njega, zbuni se i može ponovo jasno da razmišlja [kad stigne do] dna stepeništa.“ I tako je skovao izraz l’esprit d’escalier  –   – duh stepeništa, ili mudrost sa stepeništa. Na jidišu je to trepverter . Nemci to zovu treppenwitz. Zvali su e mudrost iz lifta, što meni ima sentimentalan prizvuk. Moj lični favorit je naknadna pamet. Ali ideja je ista – to je britka opaska koje ste se prekasno setili. To je zadržana opaska. Uzdržani odgovor. Koji sa sobom nosi osećaj kajanja, razočaranja, poniženja. Svi želimo drugu šansu. Ali nikad je nećemo dobiti. Izgleda da su svi imali trenutke poput moje noćne more u liftu na konferenciji, čak i francuski filozofi iz osamnaestog veka. Radživ, jedan od prvih ljudi koji su mi pisali nakon što se moj TED govor našao na internetu, opisao je to ovako: „U mnogim situacijama u životu imam osećaj da nisam dao sve od sebe. Da nisam, tako da kažem, stavio sve karte na sto. I uvek se zbog toga posle grizem, kad to neprekidno analiziram u glavi, što na kraju dovede do toga da se osećam nemoćno, neuspešno.“ Većina nas doživela je nešto slično. Posle razgovora za posao, audicije za ulogu, romantičnog sastanka, izlaganja neke ideje, obraćanja na kolegijumu ili na času, rasprave s nekim na zabavi. Ali kako smo stigli dotle? Verovatno smo brinuli šta će drugi misliti o nama, ali verujući da već znamo šta misle, osećajući se bespomoćno i 18

 prihvatajući  prihvatajući to osećan oseća nje, držali držali smo se ishoda i pridavali mu previše važnosti, umesto da se usredsredimo na proces. Te brige sjedinjuju se u otrovnu smešu samoporažavanja. Eto kako smo dospeli dotle. I pre nego što nam se uopšte ukaže neka prilika, puni smo strepnje i  brige,  brige, vidimo vidimo probleme probleme u budućnosti budućnosti koja se još nije dog dogodila. odila. Kad u takvom duševnom stanju uđemo u napetu situaciju, osuđeni smo na to da iz nje izađemo osećajući se loše.  Da sam se samo setila da ovo kažem... kažem. .. Da sam to uradila ur adila ovako... ovak o... Da  sam im pokazala ko sam zapravo . Ne možemo biti potpuno uključeni u neku interakciju kad se sve vreme preispitujemo, dok nam se točkići u mozgu besmisleno vrte u mestu – zbrkano, frenetično i puni sumnje u sebe analiziramo ono što mislimo  da se dešava u sobi. Bolno svesni da smo definitivno u situaciji pod velikim pritiskom. I da ćemo zeznuti stvar. Baš onda kad bi najviše trebalo da budemo prisutni, najmanja je verovatnoća da ćemo to biti. Kao što je u knjizi  Mudrost  Mudrost nesigurnosti   Alan Vots rekao: „Da biste razumeli muziku, morate da je slušate. Ali sve dok mislite ’slušam muziku’, vi je ne slušate.“ Kad vam na razgovoru za posao kroz glavu prolazi misao „ja sam na razgovoru za posao“, ne možete sasvim da razumete ispitivača ni da se s njim povežete, niti da se predstavite onako kako želite – da on vidi, upozna najiskreniju, najbolju, najsmeliju, najopušteniju stranu vaše ličnosti. Vots je iščekivanje tih budućih trenutaka ispunjeno strepnjom, opisao kao lov na „fantoma koji se stalno povlači i što ga brže jurite, to on brže izmiče“. Ti trenuci pretvaraju se u utvare. A mi im dajemo moć da nas  progone.  progone. Kad se sledeći put nađete u napetoj situaciji, zamislite da joj, umesto sa sumnjom i strepnjom, pristupate uzbuđeni i puni samopouzdanja. Zamislite da osećate da ste puni energije i opušteni, oslobođeni strahova od toga kako će vas drugi prosuđivati. I zamislite da se posle ne kajete, zadovoljni jer ste dali sve od sebe, bez obzira na rezultat. Nema fantoma za kojim ćete juriti; nema duha stepenica. Tina iz Nju Orleansa napisala mi je da ju je to što nije završila srednju školu sputavalo – ne samo da nije mogla da nađe stabilan, dobro plaćeni  posao, već je smatrala smatrala da to i ne zaslužuje. zaslužuje. Godinama Godinama je radila razne razne 19

 poslove, prekovremeno, prekovremeno, a sa trideset četiri č etiri godin godinee završila je fakultet. Zatim e polako, kroz male, postepene promene, naučila da „čak i na najteže interakcije gledam kao na prilike da pokažem za šta sam sposobna i koliko vredim.“ Zamislite vi to. Zvuči kao prisutnost.

20

Elementi prisutnosti Pre nekoliko godina, tokom radnog sastanka na katedri, imala sam momenat otkrovenja koji mi je zapravo probudio zanimanje za psihologiju prisutnosti. Tog dana, gostujuća studentkinja, Lakšmi Balačandra, htela je da čuje mišljenje kolega o podacima do kojih je došla. Istraživala je kako  preduzetni  preduzetnici ci iznose iznose predloge predloge potencijalni potencijalnim m investitorim investitorimaa i kako investitori investitori na njih reaguju. Pošto je detaljno analizirala snimke 185 prezentacija rizičnog kapitala – posmatrajući i verbalno i neverbalno ponašanje –  Lakšimi je dobila iznenađujuće rezultate: najjači pokazatelj toga ko će dobiti novac nisu bili akreditivi preduzetnika ni sadržaj predloga. Najjači  pokazatelji bile su sledeće osobine:  samopouzdanje, nivo opuštenosti i  strastveni  strastve ni entuzijazam . Uspešni nisu dragocene trenutke proveli brinući o tome kako im ide i šta drugi misle o njima. Nije ih čekao duh stepenica, jer  su znali da daju sve od sebe. Drugim rečima bili su sasvim prisutni i njihovo prisustvo bilo je očigledno. Ono se najviše pokazalo kroz neverbalne pokazatelje – boju glasa, gestove, izraze lica i tako dalje. Ta otkrića zbunila su mnoge na radnom sastanku. Da li se važne investicione odluke zapravo donose samo na osnovu utiska o osobi koja iznosi predlog? Da li je u pitanju samo harizma? Dok sam slušala Lakšimi, imala sam potpuno drugačiju reakciju: naslutila sam da te osobine – samopouzdanje, opuštenost, strast i entuzijazam – govore moćnije od reči koliko vredi ulagati u određenog  preduzetni  preduzetnika. ka. Ukazuju Ukazuju koliko osoba zapravo veruje u vrednost vrednost i valjanost svoje ideje i svoju sposobnost da je ostvari, što s druge strane možda govori nešto o kvalitetu samog predloga.  Nekada lako projektujemo projektujemo odmereno odmereno sam sa mopouzdanje opouzdanje pun punoo entuzijazm entuzijazma. a. Kao što pokazuju Lakšimina studija i druga istraživanja, to je veoma važno. 21

Od toga zavisi koji će preduzetnici dobiti novac od investitora. Kako će ispitivači oceniti kandidate za posao, da li će kandidati biti ponovo pozvani na razgovor i utiče na konačnu odluku o tome ko će biti zaposlen. Da li smo u pravu što toj osobini pridajemo toliku važnost? Da li su u pitanju samo površne procene? Ispravnost odluka o zapošljavanju i ulaganju,  pokazuju da nije nije reč o površnim površnim procenama. procenama. Zapravo, samouvereni samouvereni entuzijazam je impresivno koristan pokazatelj uspeha. Pri proučavanju  preduzetni  preduzetnika, ka, ta osobina predviđa energičnost, energičnost, spremnost spremnost da se naporno aporno radi, inicijativu, istrajnost u savladavanju prepreka, pronalaženju rešenja,  povećanu mentalnu entalnu aktivnost, aktivnost, kreativnost kreativnost i sposobnost da se prepoznaju prepoznaju dobre prilike i nove ideje. Tu nije kraj. Utemeljeni optimizam preduzetnika je zarazan, i kod ljudi koji rade za njega i s njim podstiče visok nivo posvećenosti, samopouzdanja, strasti i učinka. S druge strane, preduzetnike i kandidate za  posao koji ne pokazuju te kvalitete, obično obično ocenjuju kao manje samouverene i verodostojne, manje su efikasni u komunikaciji i, na kraju, imaju manji učinak. Postoji još jedan razlog zašto verujemo ljudima koji zrače strašću, samopouzdanjem i entuzijazmom, osobinama koje se ne mogu lako odglumiti. Kad smo hrabri i puni samopouzdanja, visina i amplituda našeg glasa znatno više variraju, omogućavajući nam da zvučimo izražajnije i opuštenije. Kad se iz straha uzdržavamo – aktivirajući „bori se ili beži“ reakciju simpatičkog nervnog sistema – naše glasne žice i dijafragma se skupljaju, gušeći naš prirodni entuzijazam. Ako ste ikada morali da pevate  pod tremom tremom,, pozn poznat at vam je taj osećaj: oseća j: mišići koji proizvode proizvode zvuk se s e stežu, tako da vam glas zvuči tanko i napeto – potpuno drugačije od onoga što zamišljate u glavi. Kad pokušamo da odglumimo samopouzdanje ili entuzijazam, drugi mogu da osete da nešto nije u redu, čak i ako ne mogu tačno da odrede šta nije kako treba. Zapravo, kad se kandidati za posao previše trude da neverbalnom komunikacijom, kao što su usiljeni osmesi, ostave dobar  utisak, to može imati suprotan efekat – ispitivači ih smatraju folirantima i manipulatorima. Da se ogradim: u mojoj oblasti, socijalnoj psihologiji, prikupljeno je 22

mnogo dokaza da ljudi redovno donose pristrasne odluke na osnovu minimalnih, varljivih i pogrešno shvaćenih prvih utisaka. Jasno smo  pokazali da su prvi utisci utis ci često čes to površni površni i opasni, i to ne dovodim u pitanje. pitanje. Zapravo, veliki deo mog istraživanja fokusiran je na prepoznavanje i razumevanje tih štetnih predrasuda. Ono što ovde hoću da kažem jeste da  prvi utisci zasnovani zasnovani na osobinama osobinama kao što su entuzijazam entuzijazam,, strast i samopouzdanje mogu zapravo da budu prilično ispravni – baš zato što ih je tako teško odglumiti. Ljudi osete kad niste prisutni. Kad jeste, ljudi reaguju. Zastanimo ovde jer želim da budem sigurna da me pratite. Ovo nije još edna knjiga sa savetima isključivo za preduzetnike i rukovodioce. Prisutnost koja vam je potrebna da ubedite investitore da finansiraju vaš  projekat, isto je što i prisutnost prisutnost potrebna potrebna da sami sebe s ebe ubedite da je u redu uzeti reč na sastanku. Ili tražiti veću platu. Ili tražiti da se prema vama bolje  ponašaju.  ponašaju. Dok ovo pišem, mislim na mnoge od vas koji ste sa mnom podelili svoje priče: Nimanti iz Šri Lanke potrebno je samopouzdanje, prva je iz svoje porodice koja studira na koledžu; Sedrik u Alabami vredno radi da bi ostao nezavisan pošto mu je žena umrla od raka, a i sam se bori sa zdravstvenim problemima; Katarina iz Nemačke oporavlja se nakon nezdrave ljubavne veze; Udofoja iz Nigerije pokušava da prevaziđe fizički invaliditet koji ga sprečava da se školuje; Nikol iz Kalifornije traži odgovarajuće načine da angažuje svoje odrasle učenike s Daunovim sindromom; Fariha iz Karačija pokušava da prihvati nove mogućnosti za obrazovanje koje nikad nije očekivala da će imati; Markos iz Brazila skuplja hrabrost da započne mali porodični posao; Aleta iz Ročestera posle traumatske povrede mozga ponovo otkriva svoj identitet; Kameš iz Indije  pokušava da vrati život u no norm rmalu alu pošto je izgubio izgubio mladog člana porodice. Ova knjiga je za njih i za vas.  Najviše su me inspirisale inspirisale priče ljudi za koje je najveći izazov izazov da dočekaju sledeći dan s malo više optimizma i dostojanstva – ljudi sa ograničenim resursima i vrlo malo formalne moći ili društvenog statusa, od 23

kojih su mnogi prošli kroz velike nedaće i koji još uvek imaju snage da okušaju. Da pokušaju da se osećaju prisutno i moćno, ne samo zbog sebe, već i zbog ljudi koje vole i poštuju. Ne teže tome da dobiju prestižni posao ili neki veliki investicioni projekat. Pokušavaju da nađu način da prigrle sopstvenu moć i iskoriste je da budu prisutni kad se suoče sa svakodnevnim životnim izazovima. Dakle, ustanovili smo da je prisutnost izuzetno moćno stanje. Ali još uvek nismo odgovorili na važnije pitanje: Šta je to zapravo prisutnost? I kako je postižemo? postižemo?

24

Prisutnost je narednih pet minuta  Prisutnost je uklanjanje osude, os ude, zidova z idova i maski mas ki kako bismo stvorili stvor ili iskrenu i duboku vezu s ljudima ili iskustvima.  – Pem, država država Vašing Vašington ton,, SAD  Kad volite ljude oko sebe s ebe i uživate u onome što za njih radite, r adite, to je  prisutnost.  – Anonim Anonimnni autor, Hrvatska Hrvatska  Prisutnost je kad sam svoj s voj i samouveren, s amouveren, šta š ta god da se s e dogodi.  – Abdelgani, Abdelgani, Maroko

Ovo su samo neki od odgovora na pitanje: „Kako definišete prisutnost?“, koje sam postavila na internetu i na koje su odgovarali ljudi iz celog sveta. Iznenađena sam kako razlikama tako i sličnostima u mnoštvu najrazličitijih odgovora. Prisutnost i dalje može izgledati kao maglovit, neodređen pojam. Očigledno je da za razne ljude ima različito značenje. Da li je reč o nečemu fizičkom, psihološkom ili duhovnom? Da li se bavi samo pojedincem ili njegovim odnosom s drugima? Da li je to neka utvrđena osobina ili trenutno iskustvo? Ideja o trajnom transcendentalnom obliku prisutnosti razvila se na filozofskom i duhovnom tlu. Kao što je napisala blogerka Marija Popova: „Pojam prisutnosti ukorenjen je u istočnjačkoj ideji o svesnosti –  25

sposobnosti da se kroz život ide s kristalno jasnom svešću i da u potpunosti  proživim  proživimoo svoje iskustvo.“ iskustvo. “ Na Zapadu ju je sredinom dvadesetog dvadese tog veka  popularizovao  popularizovao britanski filozof Alan Vots, Vots, koji, objašnj objaš njava ava Popova „tvrdi da e izvor čovekove frustracije i svakodnevne brige, naša sklonost da živimo za budućnost, koja je apstraktna“ i da se „prvenstveno odričemo sadašnjosti i prisutnosti tako što zapostavljamo telo i povlačimo se u um – taj  proračunljivi,  proračunljivi, samoprocenjujući, samoprocenjujući, ključajući lonac lonac misli, predviđanja, predviđanja, strahova, sudova i neprestanih metaiskustava o samom iskustvu.“ Iako je postizanje trajnog filozofskog stanja „življenja u trenutku“ vredan cilj, to nije vrsta prisutnosti koju proučavam i o kojoj pišem, iz razloga zasnovanih na realnosti... pa, same stvarnosti. Težnja ka trajnoj „kristalno jasnoj svesnosti“ zahteva da imamo sredstva i slobodu da odlučimo kako ćemo tačno utrošiti svoje vreme, energiju – svoj život. Volela bih da svi možemo da imamo tu slobodu, ali za većinu je to neostvarivo, ne samo zato što imamo usta koja treba nahraniti, ljude o kojima moramo da brinemo, poslove koje moramo da obavljamo i račune koje moramo da plaćamo, već i zato što nijedan ljudski um nije u stanju da sve vreme isključuje sve misli koje mu odvraćaju pažnju. Teško je pročitati celu stranu knjige ili slušati punih pet minuta razgovor, a da vam poneka misao ne skrene pažnju. Što znači da moramo naći druge načine da se osećamo prisutno i moćno.  Prisutnost, onako kako je ja na ovim stranicama shvatam, jeste stanje kad smo usredsređeni i sposobni da opušteno izrazimo svoje iskrene misli, osećanja, vrednosti i potencijal . To je sve. To nije trajan, transcendentalan način života. To dolazi i odlazi. To je pojava koja se javlja iz trenutka u trenutak. Prisutnost se javlja kad se osećamo lično moćnim, što nam omogućava da se usredsredimo na svoje najiskrenije ja. U takvom psihološkom stanju možemo da održimo prisutnost čak i u vrlo stresnim situacijama u kojima se obično osećamo rastrojeno i nemoćno. Kad se osećamo prisutno, naš govor, izrazi lica, držanje i pokreti su usklađeni. Usaglašeni su i fokusirani. I to unutrašnje spajanje, ta harmonija, očigledna je i upečatljiva – zato što je stvarna. To nas čini ubedljivim. Više se ne borimo sa sobom; mi jesmo mi.  Naša potraga potraga za prisutnošću prisutnošću nema veze sa pronalažen pronalaženjem jem harizm arizme, 26

ekstrovertnošću ili pažljivom kontrolom utiska koji ostavljamo na druge ljude. U pitanju je iskrena, snažna veza koju stvaramo u sebi, sa sobom. Prisutnost o kojoj govorim dolazi kroz postepenu promenu. Ne morate da se upustite u dugo hodočašće, da doživite duhovno otkrovenje, ili da radite na potpunoj unutrašnjoj transformaciji. Nema ničeg lošeg u svemu tome. Ali sve su to obeshrabrujuće, „krupne“ stvari. Mnogima od nas su nedokučive, apstraktne, idealistične. Umesto toga, hajde da se fokusiramo na trenutke – da dostignemo stanje psihološke prisutnosti koje traje taman toliko da preguramo najizazovnije situacije, kad su ulozi veliki i mnogo toga je dovedeno u pitanje, kao što su razgovori za posao, teški pregovori,  plasiranje ideja, traženje traženje pomoći, javni javni govori, govori, nastupi nastupi i slično. Prisutnost je nešto svakodnevno. Usuđujem se, čak, da kažem, i obično. Svi to možemo; većina nas samo još uvek ne zna kako da prikupi tu  prisutnost  prisutnost kad ka d nam na na trenutak izmakne izmakne u najkritičn najkritičnijim ijim trenucim trenucimaa u životu. životu. Značajan broj naučnih istraživanja daje uvid u psihološku i fiziološku mehaniku ove prolazne prisutnosti. Prisutnost možemo postići kroz samopodsticanje, male izmene u govoru tela i načinu razmišljanja. Prisutnost možemo sami da proizvedemo. Do izvesne mere, ovde se radi o tome da dozvolimo telu da vodi um – ali doći ćemo do toga kasnije. Da li vam ovakva prisutnost može pomoći da postanete uspešni u uobičajenom značenju te reči? Vrlo verovatno. Ali što je još važnije, omogućiće vam da stresnim situacijama pristupite bez brige, straha ili strepnje i da iz njih izađete bez kajanja, sumnje i nezadovoljstva. Umesto toga, ići ćete dalje znajući da ste dali sve od sebe. Da ste na pravi način i u  potpunosti  potpunosti predstavili preds tavili sebe se be i svoje s voje sposobnosti. s posobnosti. Da ste se pokazali onakvim kakvi zapravo jeste. Da ste sebi pokazali ko ste zapravo. Uvek će biti novih izazova, novih neprijatnih situacija, novih uloga –  onoga što nas izbacuje iz ravnoteže i pothranjuje strepnje, terajući nas da  preispitujemo  preispitujemo ko smo i kako možemo ožemo da uspostavimo kon kontakt takt s drugim drugima. a. Da bismo bili prisutni, moramo se prema tim izazovima odnositi kao prema trenucima. Prisutnost nije sve ili ništa. Ponekad je izgubimo i moramo  početi iz početka, i to je u redu. Hajde da razmotrimo te ideje, da vidimo šta nauka kaže o njima. Primenimo ih ne na svoj život kao celinu već na sledećih pet minuta, na 27

razgovoru za posao, na izvođenje penala, kad pokrenemo neugodno pitanje s kolegom ili prijateljem, kad izlažemo novu ideju zbog koje smo uzbuđeni ali i nervozni. To je onaj ključni momenat. Tad ćemo imati najviše koristi od toga što smo naučili da budemo prisutni.

28

Kako izgleda i kako se manifestuje prisutnost?  Prisutnost je samopouzdanje s amopouzdanje bez arogancije. arogancije.  – Roan, Australija

Prisutnost se ispoljava na dva načina. Prvo, kad smo prisutni, pokazujemo osobine koje je Lakšimi Balačandra primetila u svom istraživanju o  plasmanu  plasmanu ideja za rizična rizična kapitalna kapitalna ulaganja ulaganja – strast, samopouzdanje samopouzdanje i opušteni entuzijazam. Ili, kako je to opisao Roan iz Australije –  samopouzdanje bez arogancije. Drugo, prisutnost se ispoljava kroz nešto što zovem sinhronija, do čega ćemo doći nešto kasnije. Vratimo se na finansijere, koji su posebno fascinantni u određivanju znakova prisutnosti. Moraju brzo da odluče da li su neka ideja i, još važnije, njen vlasnik, vredni investiranja. Šta onda traže uspešni finansijeri? Ako porede više dobrih poslovnih ponuda, koji to detalji donose prevagu? Sumiraću zapažanja koja sam tokom godina prikupila od mnogih uspešnih finansijera: „Tražim znake koje ukazuju da nisu potpuno ubeđeni u vrednost onoga što plasiraju. Ako oni nisu ubeđeni, ni mene neće ubediti.“ „Previše se trude da na mene ostave dobar utisak, a trebalo bi da mi  pokažu koliko im je stalo do ideje koju predstavljaju.“ predstavljaju. “ „Previše su energični i agresivni, možda nametljivi. Ponašaju se kao da se brane. Ne očekujem od njih da imaju sve odgovore. Zapravo, ne želim da imaju sve odgovore.“ „Ne smeta mi ako su malo nervozni; rade nešto veliko i važno, nešto 29

do čega im je stalo, razumljivo je što su malo nervozni.“ Hajde da razmotrimo ta zapažanja: Tražim znake koje ukazuju da nisu potpuno ubeđeni u vrednost onoga što lasiraju. Ako oni nisu ubeđeni, ni mene neće ubediti. Ako osoba koja od vas traži da investirate ni sama ne veruje u svoju  priču, zašto zašto biste vi poverovali u nju? „Suština „Suština izlaganja izlaganja je u tome“, tome“, napisao napisao e profesor menadžmenta Džonatan Hejg, „da mislite ono što kažete.“ Ideja kojoj onaj ko je izlaže nije veran, neće preživeti. Prisutnost potiče iz toga što imate vere u svoju priču, što se uzdate u nju – u svoja osećanja, verovanja, vrednosti i sposobnosti. Možda ste bili u  prilici da prodajete proizvod proizvod koji vam se ne sviđa ili da plasirate ideju u koju ne verujete. U takvim situacijama osećate se užasno, obeshrabreno, i to je teško sakriti. Osećate se nepošteno, jer to i  jeste nepošteno. Mislim da ljudi ne mogu naučiti da zaista prodaju nešto u šta ne veruju. A čak i da mislim da mogu, ne bih nikoga želela da naučim kako se to radi. Zato, ako je to ono što tražite ovde, čitate pogrešnu knjigu. Isto tako, ne možete prodati veštinu koju ne posedujete. Ljudi  povremeno  povremeno pogrešno pogrešno misle misle da zagovaram zagovaram da naučimo naučimo da glumim lumimoo stručn s tručnost. ost. Prisutnost nema veze s pretvaranjem da ste stručni; prisutnost znači da verujete i pokazujete sposobnosti koje zaista imate. To znači da treba eliminisati ono što vas sprečava da se slobodno izrazite, da pokažete ko ste zapravo. To znači da prevarite onaj deo sebe koji sumnja u vaše sposobnosti. Ponekad morate sami sebi da se sklonite s puta da biste bili vi.  Nedavno sam, zajedno zajedno sa studentkinjam studentkinjamaa Karolinom arolinom Vilmut ilmut i Niko Tornli, sprovela istraživanje u kojem su subjekti morali da prođu kroz naporne, lažne intervjue za posao. Rekli smo ispitanicima da zamisle da su na razgovoru za posao iz svojih snova i naložili im da pripreme petominutni govor kako bi odgovorili na najčešće pitanje koje kandidate ujedno najviše zbunjuje na razgovoru za posao: „Zašto bi trebalo da vas zaposlimo?“ Rečeno im je da ne smeju lažno da se predstave – morali su da budu iskreni. A onda su, pred dvoje ozbiljnih ispitivača, izlagali svoje govore, 30

objašnjavajući zašto bi trebalo da ih zaposle. Kako bi povećali stresnost situacije, ispitivačima je rečeno da tokom govora ne reaguju, ohrabruju ili  podstiču ispitanike. Da ne daju nikakve povratne povratne inform informacije. acije. Čitavih pet minuta. To možda ne zvuči previše strašno, ali zamislite da dvoje ljudi koji vas ćutke gledaju, hvataju beleške i ocenjuju, sve vreme bezizražajnih lica, ubeđujete da vas zaposle. Uz to, subjektima je rečeno da će ih na osnovu video snimka razgovora, kasnije ocenjivati druga grupa stručnjaka. Šestoro sudija ocenjivalo je video snimke. Dvoje je ocenjivalo ispitanike na skali od jedan do pet, mereći koliko su prisutnosti pokazali –  koliko su bili upečatljivi, opušteni, samouvereni i entuzijastični. Drugo dvoje sudija ocenjivalo je uverljivost ispitanika na skali od jedan do pet –  koliko su bili autentični, verodostojni i prirodni. A treći par sudija ocenjivao je ukupan učinak ispitanika i da li su prikladni za posao – koliko su dobro nastupili i da li ih treba zaposliti. U skladu s nalazima Lakšimi Balačandre, što su ispitanici za posao  pokazivali više prisutnosti, prisutnosti, to su bolje bili ocenjeni ocenjeni i to su ih sudije s udije s više ubeđenja preporučivale za posao – i taj efekat prisutnosti bio je najbitniji. Ali evo u čemu je caka. Sudijama je prisutnost bila važna jer je ukazivala na autentičnost, uverljivost i iskrenost; govorila je sudijama da toj osobi mogu da veruju, da je ono što su videli bilo stvarno... da znaju šta dobijaju. Ukratko: ispoljeni kvaliteti prisutnosti – samopouzdanje, entuzijazam, opuštenost, upečatljivost – uzeti su kao znaci autentičnosti i to s dobrim razlogom: što smo više u stanju da budemo svoji, to smo više u stanju da  budemo  budemo prisutni. A to nas čini uverljivima. uverljivima. Osim toga, posle intervjua, pitali smo učesnike osećaju li da su dali sve od sebe. Ispitanici koji su pokazali više prisutnosti, bili su zadovoljniji onim što su pokazali. Kao da su osećali da su sebe predstavili najbolje što su mogli. Otišli su s intervjua zadovoljni, ne kajući se, bez obzira na ishod. Pre nego što nastavim, želim da razvejem rasprostranjenu zabludu u vezi s prisutnošću – uverenje da je prisutnost rezervisana za ekstrovertne. Da  budem jasn jas na: prisutnost prisutnost nema nema nikakve veze s ekstrovertnošću. ekstrovertnošću. Ne samo da introvertne osobe mogu pokazati upečatljivu prisutnost jednako kao i ekstrovertne, već je istraživanje sprovedeno protekle decenije neosporno  pokazalo da introvertn introvertnee osobe često imaju imaju osobine od velike važnosti važnosti za 31

efikasno rukovođenje i preduzetništvo, kao što su sposobnost da se bude usredsređen u dužem vremenskom periodu; manja sklonost predrasudama  pri don donošenju ošenju odluka, što pon ponekad ekad čitave organiz organizacije acije mog oguu da odvedu u  propast; manja manja potreba za spoljašnji s poljašnjim m potvrđivanjem potvrđivanjem sopstven sops tvenee slike o sebi i bolje veštine slušanja, posmatranja i povezivanja. Suzan Kejn, koja je diplomirala na Harvardskoj poslovnoj školi, autorka kulturološkog fenomena, bestselera Tihi ljudi: Moć introvertnih u svetu koji ne prestaje da priča3, objašnjava: „Po svojoj prirodi, introvertne osobe osećaju strast za jednu, dve ili tri stvari u životu... i, onako zagrejani za neku ideju, udruživaće se, stvarati mreže prijatelja, sticati veštine i učiniti sve da ideje ostvare.“ Čovek ne mora da bude glasan ili društven da bi bio strastven i efikasan. Zapravo, malo tišine izgleda mnogo doprinosi tome da budemo  prisutni.  prisutni.  Previše  Previše se trude da na mene ostave dobar utisak, a trebalo bi da mi okažu koliko im je stalo do ideje koju predstavljaju. Kad pokušavamo da kontrolišemo utisak koji ostavljamo na druge,  primoravam  primoravamoo sebe da se pon ponaša ašam mo neprirodno. eprirodno. To je težak zadatak, i nemamo kognitivnu i emotivnu širinu da to dobro uradimo. Usled toga, izgledamo lažno. Mnogi ljudi pokušavaju da kontrolišu utisak koji ostavljaju na druge,  planiraju  planiraju i uvežbavaju kako verbalnu verbalnu tako i neverbalnu komun komunikaciju. ikaciju. Pretpostavlja se da tim pristupom stičemo više kontrole nad određenom situacijom. No, da li je zaista tako, da li kontrolisanje utisaka funkcioniše?  Nauka se bavila tim pitanjem pitanjem,, ug uglavno lavnom m u kon kontekstu tekstu učinka učinka na razgovorima za posao i uticaja na odluku o zapošljavanju. Na primer, kandidati za posao mogu pokušati da stvore pozitivnu sliku o sebi tako što će ugrabiti svaku priliku da pomenu svoja postignuća, ili tako što će se često osmehivati i gledati sagovornika u oči. Korist od tih metoda kontrole utisaka obično je mala, posebno na dugim i strukturiranim razgovorima, s dobro obučenim ispitivačima. Što se kandidati više trude da kontrolišu utisak koji ostavljaju na sagovornika – što se više služe raznim taktikama –  to će ispitivači pre pomisliti da su kandidati neiskreni i manipulativni, i na 32

kraju to će kandidatima umanjiti šanse da dobiju posao. Ali to ne važi samo za osobu koja je tu da bude ocenjena. Imajte u vidu da u svim interakcijama, obe strane procenjuju i obe su procenjivane. Na intervjuima za posao, većina nas misli da je kandidat taj koga ocenjuju, ali i kandidati procenjuju svoje ispitivače. To je delom zato što automatski formiramo utiske o svakoj osobi s kojom komuniciramo. Ali postoji i  praktičan razlog razlog:: ispitivač predstavlja organiz organizaciju, aciju, tako da ga kandidat  proučava, tražeći korisne korisne inform informacije. Kao rezultat toga, ispitivači često „prodaju“ sebe i svoju organizaciju  pokušavajući da se prilagode prilagode on onom omee što misle da kandidati kandidati žele da čuju. U nedavno sprovedenom istraživanju, profesori organizacionog ponašanja Dženifer Karson Mar i Den Kejbl želeli su da saznaju da li će želja ispitivača da sebe i svoje kompanije učine privlačnim kandidatima za posao  – nasuprot želji da precizno precizno ocene i zaposle najkvalitetnije ajkvalitetnije kandidate kandidate –  uticati na valjanost njihove ocene i izbora. Nizom istraživanja otkrili su da, što su ispitivači bili usredsređeniji na to da privuku kandidate (to jest, što su više želeli da im se „svide“), to su više grešili u izboru kandidata, po  pitanju  pitanju produktivnosti, produktivnosti, odgovorn odgovornosti i uklapanja u zadate vrednosti. Suština je sledeća: manje se  fokusirajte  fok usirajte na utisak koji ostavljate na druge, a više na utisak koji ostavljate na sebe . To drugo doprinosi onom  prvom,  prvom, fenom fenomen en koji bi trebalo napredovanjem napredovanjem kroz ovu kn knjig jigu, u, da bude sve jasniji.  Previše  Previše su energični energični i agresivni, možda nametljivi. Ponašaju se kao da se brane. Ne očekujem od njih da imaju sve odgovore.Zapravo, ne želim da imaju sve odgovore.  Nažalost, samopouzdanj samopouzdanjee se često čes to pobrka s uobraženošću. uobraženošću. Kako su mi objasnili investitori sa kojima sam pričala, pravo samopouzdanje nije isto što i slepo verovanje u neku ideju. Ako ljudi zaista veruju u vrednost i  potencijal  potencijal nekog projekta, želeće da isprave njegove nedostatke i učine ga  boljim.  boljim. Vide ga kakav zaista jeste, sa svim prednostima prednostima i slabostim slabos tima. a.  Njihov  Njihov cilj nije nije da ga nekome nekome nametnu, nametnu, već da pomog pomognu nu drugim drugimaa da ga vide kakav zaista jeste kako bi mogli da ga podrže. Pravo samopouzdanje potiče 33

iz prave ljubavi i vodi dugotrajnoj posvećenosti razvoju. Lažno samopouzdanje potiče od očajničke strasti i vodi do disfunkcionalnih odnosa, razočaranja i nezadovoljstva. Izluđujuće komplikovana literatura o samopoštovanju mogla bi baciti više svetla na ovu ideju. Nekada smatrane protivotrovom za sve nedostatke društva, intervencije usmerene ka podizanju samopoštovanja poslednjih godina su izgubile na popularnosti. A to se, između ostalog, objašnjava i time da je teško tačno izmeriti samopouzdanje. Neki ljudi koji tvrde da imaju pozitivnu sliku o sebi, zaista je i imaju. A drugi pokazuju znake takozvanog krhkog samopouzdanja – njihova naizgled pozitivna slika o sebi zavisi od neprestanog potvrđivanja koje dolazi spolja, sliku o sebi zasnivaju manje na stvarnosti a više na pustim željama. Netolerantni su prema ljudima, povratnim informacijama i mišljenjima koja bi mogla dovesti u  pitanje  pitanje njih njihovo ovo krhko krhko visoko mišljenje o sebi. Mada na mog oguu da izgledaju izgledaju samouvereno, ljudi krhkog samopouzdanja brzo zauzimaju odbrambeni stav i prezrivo odbacuju situacije i ljude koje vide kao pretnju. S druge strane, izvor stabilnog visokog samopouzdanja dolazi iznutra.  Ne treba mu potvrđivanje potvrđivanje spolja da bi se razvijalo razvijalo i ne raspada se na prvi znak pretnje. Ljudi koji imaju snažan osećaj za to koliko vrede, suočavaju se s izazovima i odnosima na zdrav, efikasan način, i zato su izdržljivi i otvoreni. Iako samopoštovanje i samopouzdanje nisu isto, svakako imaju neke zajedničke tačke. Osobi koja zaista ima samopouzdanje nije potrebna arogancija, koja samo prikriva nesigurnost. Samouverena osoba, koja  poznaje  poznaje i veruje u svoj identitet, identitet, nosi oruđa, ne oružje. oružje. Samouveren Samouverenaa osoba ne mora ni sa kim da se nadmeće. Samouverena osoba manifestuje svoju  prisutnost  prisutnost drugima, drugima, može može da čuje tuđe stavove s tavove i da ta gledišta integr integriše iše tako da svi imaju koristi. Ključna je istinska vera u sebe, u svoje ideje; ona otklanja pretnje. e smeta mi ako su malo nervozni; rade nešto veliko i važno, nešto do čega im je stalo, razumljivo je što su malo nervozni. Možemo se unervoziti kad želimo da predstavimo ono što nam je 34

izuzetno važno nekome do čijeg mišljenja nam je stalo. Možemo istovremeno biti i samouvereni i uznemireni. U teškim situacijama, umerena i kontrolisana količina nervoze može nam zapravo pomoći da se  prilagodim  prilagodimo: o: drži drži nas na oprezu oprezu i pon ponekad ekad je zn znak ak poštovanja. Tera nas da ostanemo usredsređeni na stvarnost, što nam omogućava da eventualno brzo otkrijemo da se nešto ne odvija kako treba i da sprečimo katastrofu. Ponekad nervoza može drugima da signalizira i strast. Na kraju krajeva, ne  biste bili nervozn nervoznii da vam on onoo zbog čega ste nervozni ervozni nije važno. važno. Ne možete ubediti investitora ili potencijalnog klijenta da prihvate vašu ideju ako nije očigledno da vam je veoma stalo do nje. Zato, nemojte se zanositi idejom da nekom čarolijom morate da izbrišete svaki trag nemira. To što ćete pokušati da se naterate da budete smireni, neće vam pomoći da budete prisutni. I pored toga, briga koje se ne možemo osloboditi, može nas iscrpsti i uticati na našu koncentraciju. Ono što treba da uradite jeste da ne poklanjate previše pažnje nervozi. Registrujte je, i nastavite dalje.  Nervoza može može postati neprijatna eprijatna i pog pogubn ubnaa kad počnemo počnemo da se brinem brinemoo zato što smo nervozni. Paradoksalno, briga nas čini i sebičnijima, jer kad smo veoma zabrinuti, opsednuti smo sobom i time šta drugi misle o nama.  Prisutnost se ispoljava kao samopouzdanje s amopouzdanje bez arogancije arogancije.

35

Sinhrono ja  Prisutnost je kad se sva vaša v aša čula istovremeno slažu u nečemu.  – Madžid, Ujedin Ujedinjen jenii Arapski Emirati Emirati

Praktično sve teorije o autentičnoj ličnosti i, po analogiji, o prisutnosti, zahtevaju izvesnu dozu usklađivanja – ili, sinhronije, kako ću je ja nazvati. Da biste zaista bili prisutni, različiti elementi ličnosti – emocije, misli, gestovi i izrazi lica, ponašanje – moraju biti usklađeni. Ako naši postupci nisu u skladu s našim vrednostima, nećemo imati osećaj da smo iskreni  prema  prema sebi. Ako se naše emocije emocije ne odražavaju kroz naše gestove, ne osećam oseća mo se s e stvarn s tvarnim im.. Karl Gustav Jung je verovao da je najvažniji proces u ljudskom razvoju integrisanje različitih delova ličnosti – svesnog s nesvesnim, predispozicija s delatnim, odgovarajućeg s neodgovarajućim. On je taj proces koji traje čitavog života, nazvao individualizacija. Jung je tvrdio da nas individualizacija može dovesti oči u oči s našom „pravom ličnošću“, proces za koji je verovao da ima snažan isceljujući efekat, kako psihološki tako i fizički. Kroz individualizaciju, rekao je: „Ljudi postaju skladni, smireni, zreli i odgovorni.“ U jungovskoj analitičkoj psihoterapiji, cilj je individualizacija. Što se našeg cilja tiče: kad postignemo unutrašnju  psihološku uravnotežen uravnoteženost, ost, bliži smo tome tome da budemo prisutni. prisutni. Kad smo u nekom teškom trenutku zaista prisutni, i verbalna i neverbalna komunikacija teku bez zastoja. Više nismo u konfuznom mentalnom stanju – kao ja tokom one zlosrećne vožnje liftom – ne analiziramo istovremeno šta mislimo da drugi misle o nama, šta smo pre 36

minuta rekli i šta mislimo da će misliti o nama kad odemo, sve vreme očajnički pokušavajući da prilagodimo ono što govorimo i radimo kako  bismo ostavili poželjan utisak. utisak. Obično nam je prilično lako da kontrolišemo reči. Nalazimo fraze i termine uvežbavane pred ogledalom. Mnogo je teže, a možda i nemoguće, kontrolisati ostatak našeg komunikativnog aparata – šta naše lice, telo i celokupno držanje govore spoljašnjem svetu. A te druge stvari – ono sve što nisu reči – ne-reči – veoma su važne. „Ubeđena sam da nije prvo bila reč, već pokret“, objasnila je velika  balerina  balerina Maja Pliseckaja. „Pokret „Pokret svako razume.. razume.... ne treba vam ništa više, ne trebaju vam reči.“ Mada su neki gestovi karakteristični za kulture iz kojih potiču, Pliseckaja je bila u pravu: veliki broj gestova je univerzalno razumljiv, bez obzira na različitost maternjih jezika aktera i posmatrača. Kad autentično izražavamo iskreno osećanje, naši neverbalni izrazi obično slede  predvidljive obrasce. Prve testove o univerzalnosti izražavanja emocija sproveo je, zajedno sa  psiholozim  psiholozimaa Kerol Kerol Izard zard i Volasom Frizenom Frizenom,, pionir pionir među istraživačima istraživačima u toj oblasti, Pol Ekman, koji preko pedeset godina proučava emocije. Putujući po svetu, čak i do Bornea i Papue Nove Gvineje, otkrili su da su ljudi svuda, kako u pismenim tako i u pretpismenim kulturama, pokazali visok nivo prepoznavanja izraza lica. Drugim rečima (igra reči je nenamerna), nije nam potreban verbalan jezik da jedni drugima čitamo lica. Zapravo, danas se smatra da se najmanje devet emocija: bes, strah, gađenje, sreća, tuga, iznenađenje, prezir, stid i ponos; svuda na svetu izražavaju na isti način, istim izrazima lica. Izrazi lica, vokalizacija, pa čak i držanje i pokreti tela, teže tome da se usaglase, što prenosi važne društvene informacije o tome kome i čemu treba da verujemo, šta da izbegavamo i tako dalje. Ti izrazi emocija su univerzalni; izgledaju isto u praktično svakom društvu na svetu. Zamislite da pitate prijateljicu kako joj je bilo na poslu i ona vam kaže da ju je nešto baš razbesnelo. Govorom tela ispričaće isto što i rečima. Obrve će joj se skupiti, pogled će joj blesnuti, usne će joj se stisnuti u crtu, sniziće i možda pojačati glas, gornji deo tela verovatno će se nagnuti 37

napred, a pokreti će joj postati brzi i napeti. Osoba koja peva uspavanku, trebalo bi da izgleda i zvuči sasvim drugačije. U suprotnom, nehotice ukazuje na neki unutrašnji sukob (to jest, vrlo je verovatno da joj nije naročito drago što peva tu pesmu). Negativna ili pozitivna, emocija je autentična, pa su i njene manifestacije preko neverbalnih i verbalnih kanala usklađene. Još jedan od načina da shvatimo sinhroniju do koje dolazi kada smo autentični, jeste da tražimo asinhroniju do koje dolazi kad to nismo. Obmana nam potencijalno može mnogo reći o tome zašto prisutnost vodi do sinhronog ponašanja. Počeću s pitanjem: „Kako znate da neka osoba laže?“ Ako ste poput većine ljudi, vaš odgovor biće nešto u stilu: „Lažovi vas ne gledaju u oči.“ U ispitivanju dve hiljade petsto dvadeset odraslih ljudi u šezdeset tri zemlje, sedamdeset procenata ispitanika dalo je taj odgovor. Ljudi imaju običaj da izdvoje i druge navodno prepoznatljive znake laganja, kao što su vrpoljenje, nervoza i okolišanje. U razgovoru za  Njujork tajms, psiholog Čarls Bond, koji proučava obmanu, rekao je da bi stereotip o tome šta lažovi rade, „manje zbunjivao kad bismo imali više razloga da zamislimo da e tačan“. Ispostavlja se da ne postoji „Pinokio efekat“, nijedan neverbalni nagoveštaj koji bi odao lažova. Procenjivanje nečije iskrenosti nema veze s  prepozn  prepoznavanjem nekog stereotipnog „sign „signala“, kao što su vrpoljenje vrpoljenje i odvraćanje pogleda. Zapravo, radi se o tome koliko dobro ili loše naši mnogostruki kanali komunikacije – izrazi lica, držanje, pokreti, osobine glasa, gov govor or – sarađuju. Kad nismo autentični – ispoljavamo lažnu emociju ili prikrivamo pravu  – naše neverbalno neverbalno i verbaln ve rbalnoo ponašanje počin poč inju ju da se razilaze. razilaze. Izrazi zrazi lica ne  poklapaju se s rečima rečima koje izgovaram izgovaramo. o. Naše držanje držanje nije nije usklađeno s našim glasom. Elementi komunikacije više se ne odvijaju usaglašeno; disharmonični su, i nestaju u kakofoniji. Ta ideja nije sasvim nova. Zapravo, izneo ju je Darvin: „Kad je umereno ljut, pa čak i kad je besan, čovek može da kontroliše pokrete tela, ali... mišići lica koji se najmanje pokoravaju volji, ponekad će sami odati  beznačajnu  beznačajnu i prolaznu prolaznu emociju.“ Kad lažu, ljudi žongliraju s više priča: ono za šta znaju da je istina, ono 38

što žele da bude istina, ono što predstavljaju kao istinu, i svim emocijama koje uz svaku od tih priča idu – strahom, besom, krivicom, nadom. Sve vreme, pokušavaju da projektuju verodostojnu sliku o sebi, što je vrlo, vrlo teško. Njihova uverenja i osećanja su sukobljena. Savladavanje tog konflikta – svesno i nesvesno, psihološko i fizičko – udaljava ljude od datog trenutka. Jednostavno rečeno, nije lako lagati – odnosno biti neautentičan. Govorimo jednu priču, dok potiskujemo drugu i, kao da to nije dovoljno komplikovano, većina nas zbog toga oseća krivicu, što takođe pokušavamo da potisnemo. Naš mozak jednostavno ne može sve to da postigne a da nešto ne ispusti – da nešto ne „procuri“. Laganje i „curenje“ idu jedno s drugim. Zapravo, klasične prepoznatljive znake laganja možemo shvatiti ednostavno kao uobičajene znake „curenja“. Kako objašnjava socijalna  psihološkinja  psihološkinja i stručnjak stručnjak za obmanu obmanu Lien ten Brin Brinke: ke: Pojedinci koji su neiskreni moraju da održavaju svoju dvoličnost lažirajući izraze emocija u skladu s tom laži, potiskujući „curenje“ svojih pravih emocija. Na primer, radnik mora ubedljivo da izrazi tugu dok šefu objašnjava da će morati da izostane s posla kako bi išao na tetkinu sahranu van grada, istovremeno potiskujući uzbuđenje zbog pravih planova da produži odmor s prijateljima. U svojoj popularnoj knjizi  Laganje, stručnjak za emocije Pol Ekman kaže da laži neizbežno procure i da kroz opsežan trening čovek može naučiti da uoči ovo „curenje“ posmatrajući izraze lica i drugo neverbalno  ponašanje.  ponašanje. On tvrdi da posebno treba obratiti pažnju pažnju na nepodudarnosti epodudarnosti između onoga što ljudi rade i onoga što govore. Kako bi to proučili, Ten Brinke i njene kolege analizirali su gotovo trista hiljada kadrova snimaka na kojima su prikazani ljudi koji pokazuju iskreno nasuprot lažnom kajanju zbog stvarnih prestupa. Ljudi koji su pokazivali iskreno kajanje, svojim su neverbalnim i verbalnim ponašanjem tečno ispoljili emocije. S druge strane, lažno kajanje izgledalo je nepovezano i haotično: lažovi su pokazali veći opseg konfliktnih emocija i daleko više neprirodnih pauza i oklevanja. Istraživači opisuju to neautentično 39

ispoljavanje emocija kao „emotivno turbulentno“. Jedno od najfascinantnijih istraživanja o psihologiji obmane sproveli su  psihološkinja  psihološkinja s Harvarda Harvarda Nensi Etkof i njene njene kolege. kolege. Pokazalo se da mi samo nagađamo kad pokušavamo da uočimo laži, mada većina nas misli da smo odlični u tome. Etkofova je iznela hipotezu da možda previše pažnje  posvećujemo jeziku kad pokušavamo da uočimo uočimo obmanu, obmanu, previše pažnje pažnje  posvećujemo sadržaju on onog ogaa što osoba govori. Etkofova Etkofova je odlučila da  posmatra  posmatra grupu ljudi koji ne mogu  da koriste jezik: ljude s afazijom,  poremećajem  poremećajem obrade jezika koji ozbiljn ozbiljnoo narušava sposobnost mozg ozgaa da razume reči. U tom konkretnom istraživanju, svi oboleli od afazije pretrpeli su oštećenje leve hemisfere mozga, dela mozga koji je povezan s razumevanjem i proizvodnjom jezika i govora. Etkofova je uporedila te ispitanike s drugima koji su pretrpeli oštećenje desne hemisfere mozga (koja nije povezana s razumevanjem i proizvodnjom jezika i govora) i sa zdravim subjektima. Svi učesnici pogledali su snimke s iskazima desetoro njima nepoznatih ljudi. Svaki od tih desetoro ljudi sniman je dvaput: na jednom snimku su lagali, a na drugom su govorili istinu. Oni s afazijom, koji nisu mogli efektivno da obrade, odnosno, da shvate značenje izgovorenih reči na snimcima, znatno bolje su uočavali laži od druge dve grupe, što ukazuje na to da obraćanje pažnje na reči može, paradoksalno, oslabiti našu sposobnost da uočimo laži. U skladu s tim otkrićima, u dva nedavna istraživanja, Ten Brinke i njene kolege pokazali su da ljudi, kao i primati, bolje uočavaju obmanu nesvesnim delovima uma. Svesni delovi uma se, prirodno, usredsređuju na ezik i obmanuti su lažima. Ti rezultati ukazuju na to da, što se svesnije usredsredimo na verbalne nagoveštaje za koje verujemo da ukazuju na autentičnost, to je manje verovatno da ćemo primetiti neverbalne znake koji e zapravo otkrivaju. Očigledno nam je mnogo lakše da lažemo rečima nego fizičkim  pokretima  pokretima koje prate on onoo što govorimo. ovorimo. S druge druge strane, kad svesn sves no tražim tražimoo znakove obmane ili istine, previše pažnje posvećujemo rečima a nedovoljno neverbalnim tehnikama komunikacije. Isto radimo i kad odlučujemo kako 40

ćemo se predstaviti: previše se bavimo rečima koje izgovaramo i ne obraćamo pažnju na to šta radi ostatak tela, što nas samo po sebi izbacuje iz sinhronije. Kad prestanemo pokušavati da kontrolišemo sve do najsitnijih detalja, neverbalna gestikulacija dolazi sama od sebe. I radi kako treba. Možda se u prvom trenutku kao paradoksalan čini predlog da moramo biti svesni svog tela kako bismo se ponašali prirodno, ali, kao što ćemo videti, ove dve pojave zapravo idu ruku podruku. Istina se jasnije otkriva kroz naše pokrete nego kroz naše reči. Kako je rekla slavna američka plesačica Marta Grejam: „Telo kaže ono što reči ne mogu.“ Rekla je takođe: „Telo nikad ne laže.“ Naravno, biti neautentičan nije isto što i namerno obmanjivati nekoga, ali rezultat izgleda slično. Predstavljanje neautentične verzije ličnosti, na posmatrača deluje isto kao i namerno obmanjivanje, zahvaljujući asinhronom neverbalnom ponašanju. Što smo manje prisutni, to smo u lošijem izdanju. To dvoje se podupiru. Zapravo, možemo čak biti prevareni da izgubimo samopouzdanje i  pokažemo  pokažemo se loše pred publikom uvođenjem uvođenjem lažne lažne asinhron asinhronije, ije, koju su istraživači proučavali. Muzičarima je zaista izuzetno važno da jasno i bez kašnjenja imaju monitoring onoga što sviraju – da čuju muziku koju sviraju dok je sviraju. Kad se sinhronizacijom veštački manipuliše, recimo preko slušalica, muzičari gube samopouzdanje u svoje sposobnosti, ometaju ih  pokušaji da shvate odakle dolazi asinhron asinhronija, ija, što im zatim zatim kvari nastup. nastup. Dakle, kao što je Madžid napisao, prisutnost je „kad se sva vaša čula istovremeno slože oko nečega“.  Prisutnost se ispoljava kao trajna  sinhronija. Šta smo do sada saznali? Prisutnost proističe iz toga što verujemo u svoju  priču. Kad ne verujemo verujemo u svoju priču, neautentični eautentični smo – na neki način, obmanjujemo i sebe i druge. Pokazalo se da i drugi mogu primetiti tu samoobmanu jer naše samopouzdanje slabi, a naše verbalno i neverbalno  ponašanje  ponašanje postaju neusklađeni. Neće ljudi pomisliti: pomisliti: „On je lažov.“ lažov.“ Pomisliće: „Nešto nije kako treba. Ne mogu da imam puno poverenje u ovu osobu.“ Kako je rekao Volt Vitman: „Ubeđujemo svojom prisutnošću“, a da  bismo ubedili druge, druge, moramo moramo ubediti sebe. 41

Pa, kako onda da naučimo da verujemo u svoju priču?

42

2 Ispričati i verovati u svoju priču  Prisutnost je ispoljavanje unutrašnjeg ja.  – Padi, Španija Španija

Izgleda da je želja da se osećamo i da nas vide kao „autentične“ osnovna ljudska potreba i možda je zato termin „autentična ličnost“ danas tako  popularan.  popularan. Zapravo, pon ponekad ekad mislim da se njom razbacuju kao novogodišnjim konfetama. Ali evo pravog pitanja: Šta je autentična ličnost? Šta zapravo znači biti iskren prema sebi? Da li je to ono na šta vaši prijatelji misle kad vas ohrabruju da „samo budete svoji“? Da li je to osećaj koji imamo kad smo „stvarni“? Možemo li očekivati da ćemo u svakoj situaciji, u svakom trenutku biti ista osoba? Koliko „ja“ nosimo u sebi i šta određuje koje od njih ćemo ispoljiti? Pre nego što odgovorimo na to, pozabavimo se nakratko širom temom: Šta je ja? Ogroman broj psihologa bavio se tim pitanjem, prikupivši tokom više od sto godina veliki broj teorijskih i istraživačkih radova – nadovezujući se na rad filozofa koji više od hiljadu godina pokušavaju da odgovore na to 43

 pitanje.  pitanje. Ne mog oguu ovde adekvatno da izložim izložim sve što je prethodn prethodnoo urađeno, ali ovo su, po mom mišljenju, tri najvažnije činjenice koje treba razumeti o „ja“, naročito u odnosu sa prisutnošću. Ja je: 1. Višestruko, a ne jedno. 2. Izražava se i odražava kroz naše misli, osećanja, vrednosti i  ponašanje.  ponašanje. 3. Dinamično i fleksibilno, a ne statično i kruto. Ono odražava i reaguje na situaciju – ne kao kameleon, već tako da smo otvoreni za razvoj. To ne znači da se naše suštinske vrednosti menjaju, ali ponekad je to proces tokom kojeg se naše pravo  ja prilagođava situaciji ili ulozi u kojoj smo se našli time što smo odabrali suštinske vrednosti i osobine koje ćemo ispoljiti. Ako je  ja  višestruko i dinamično, da li uopšte imamo  jedno, statično autentično ja? U prošlosti je bilo naučnika koji su iznosili romantičnu ideju da jeste tako, ali većina savremenih psihologa i filozofa slaže se da ne  posedujemo sasvim sas vim integr integrisanu, isanu, trajnu trajnu autentičnu autentičnu ličnost. Ja imam pragmatično gledište: autentična ličnost je iskustvo – stanje, a ne osobina. Tu prolaznu pojavu psihološkinja Alison Lenton opisala je kao „subjektivni osećaj da ispoljavamo svoje pravo  ja“ i kao „trenutni osećaj da smo usklađeni s pravim  ja“. To vidim kao trenutak kad  znate i osećate da ste najiskreniji i najhrabriji. To je kad kroz svoje kretnje samostalno i iskreno pokazujete svoje vrednosti. To dolazi i prolazi, ali prepoznajemo ga er „izgleda nam ispravno“. Praktično svako može da se seti trenutka kad je osetio da je iskren prema sebi, ali malo njih može reći da se uvek tako oseća. Imamo fleksibilno viđenje svoje ličnosti zasnovano na ulozi koju igramo u određenom trenutku i kontekstu (npr. roditelj, supružnik, nastavnik). Zato, čak i kad imate osećaj da ste iskreni prema sebi, osobine tog ja – delovi koji su aktivirani – menjaju se od situacije do situacije.  No, da li je naše autentično autentično najbolje  ja isto što i autentično  pravo ja?  Naravno, postoje delovi naše ličnosti ličnosti koji nama (a ni ljudima ljudima koji nas  poznaju)  poznaju) nisu nisu naročito naročito dragi dragi – od kojih se neki mog oguu čak smatrati smatrati 44

destruktivnim. Mnogi od nas rade na tome da te aspekte promene –  iracionalne strahove, naprasitu narav. Postoje i delovi ličnosti koje krijemo, ne zato što su štetni već zato što ne moramo sve što je naše lično da delimo s ostatkom sveta. A tu je i ono što nije štetno po druge, ali što pokušavamo da promenimo ili sakrijemo jer ga se bezrazložno stidimo, kao što se vidi iz sledećeg imejla: „Trenutno studiram medicinu u Turskoj. Imam vrlo visoke ocene i zaista volim da učim, da ’razmišljam’ o nauci, nalazim nove ideje. Znam svoj potencijal, znam da imam sposobnosti da ostvarim nešto veliko. Ali, stvar je u ovome: Mucam... Zbog toga ne mogu da učestvujem na predavanjima, ne mogu ni o čemu da raspravljam i, što je još gore, ne mogu da postavljam  pitanja..  pitanja.... Četiri godine godine sam s am morao morao to da krijem.. krijem...“ .“ Dobila sam mnogo pisama i poruka ljudi koji se bore sa smetnjama, s  preprekama  preprekama koje ih sprečavaju da sasvim sas vim veruju u sebe, da se oslone na najodvažniji deo svoje ličnosti i da ga ispolje. Svi imamo osobine koje mislimo da treba da prevaziđemo ili da sakrijemo, za koje osećamo da nisu deo onoga što želimo da budemo. Te smetnje su stvarne i neugodne. Da li su to stvari kojih bismo se najradije rešili? Često je odgovor da. Međutim, iako nam možda te smetnje nisu bile na umu kad smo zamišljali svoje idealno ja, mogu predstavljati važnu dimenziju naše autentične   ličnosti: one nam predstavljaju teškoću, izazov, ali neosporno su deo nas. Oštećenje mozga koje me je zadesilo tokom studija, danas mi zapravo ne predstavlja smetnju, i uvek će biti važan deo onoga što jesam – ne samo zbog fizičkog uticaja na moj mozak i nervni sistem, već i kroz bezbroj naknadnih efekata koje je imalo na moje životno iskustvo od tada: na moje veze; odluke; način na koji razmišljam, učim i osećam; na moj pogled na svet. Dosta dugo sam se stidela da taj deo sebe pokažem drugima. Dugo me je on sputavao i držao zarobljenom. Fizička i psihološka patnja nas oblikuju. Naši izazovi daju nam uvide i 45

iskustva koje samo mi imamo. I – ne želim da zvučim površno – to su stvari koje moramo ne samo da prihvatimo već i da prigrlimo i čak da vidimo kao  prednosti.  prednosti. Iako možda nismo nismo odabrali da ih uključimo uključimo u predstavu o sebi, one su tu. A šta nam drugo preostaje nego da ih priznamo? Bliže smo, ali još uvek nismo odgovorili na pitanje: Ko ili šta je zapravo naše autentično najbolje  ja  i kako da ga nađemo kad nam je potrebno?  Naučnici koji proučavaju šta ljude čini čini srećnim i efikasnim na na poslu možda će moći da nam pomognu da to sagledamo. Oni žele da znaju sledeće: Kako da zaposleni na radnom mestu pokažu svoje najsrećnije, najefikasnije  ja? Lora Morgan Roberts, profesorka organizacionog ponašanja i vrlo  priznati  priznati stručnjak stručnjak za to kako ljudi razvijaju razvijaju svoju pozitivn pozitivnu, u, autentičnu autentičnu ličnost na poslu, objašnjava da smo svi imali trenutke kad smo se osećali živo, kad smo bili iskreni prema sebi i kad smo pružali svoj pun potencijal i da su naša sećanja na te trenutke posebno jaka. „Tokom vremena“, pišu ona i njene kolege, „ta sećanja sastavimo u sliku onoga što jesmo kad dajemo najbolje od sebe.“ Robertsova vodi ljude kroz proces stvaranje te slike, pomažući im da  prepozn  prepoznaju  podstrekače i blokere  – stavove, verovanja i ponašanja koji  pomažu  pomažu i škode njih njihovoj ovoj sposobnosti da ispolje svoje najbolje najbolje  ja. Na  primer  primer,, kao stav s tav podstrekač pods trekač mogu mogu da navedem: „Um „Umem da uočim sličnosti u najrazličitijim idejama“; kao stav bloker, navela bih: „Užasno loše  procenjujem  procenjujem koliko je vremena vremena potrebno potrebno da se završi neki projekat.“ Evo nekih od pitanja koja su Robertsova i njene kolege sastavili kako bi nam  pomog  pomogli li da prepozn prepoznamo najbolje delove sebe. sebe . Predlažem Predlažem vam da zapišete svoje odgovore – primetićete da ne morate da ih ograničite na radno mesto. • Koje tri reči vas najbolje opisuju kao osobu? • Šta je to jedinstveno u vama što vas čini najsrećnijim i omogućava vam da pružite najbolje od sebe? • Setite se nekog određenog trenutka – na poslu ili kod kuće – kad ste se ponašali „prirodno“ i „ispravno“. Kako to ponašanje možete da ponovite danas? 46

• Koje su vaše jače strane i kako ih možete iskoristiti? Ali nije dovoljno prepoznati vrednosti, osobine i kvalitete koji  predstavljaju vaše autentično autentično najbolje najbolje ja – te odg odgovore ovore morate zatim da afirmišete i da se uzdate u njih. Morate da im verujete. Oni predstavljaju važan deo vaše lične priče, a ako vi ne verujete u svoju priču, zašto bi iko drugi u nju poverovao?  Najveće životne životne izazove izazove tumačimo tumačimo kao pretnju pretnju toj priči – tačnije, kao  pitanja  pitanja o podesnosti osobe koju priča opisuje. Trenuci Trenuci koje shvatamo shvatamo kao  pretnju  pretnju našoj ličnosti, ličnosti, često sa sobom nose osećanj oseća njee društvenog neodobravanja ili odbacivanja: kad niste primljeni na fakultet, izgubite  posao, raskin ras kinete ete vezu, ve zu, kad pogrešite pogrešite pred publikom, publikom, kad se otvorite nekome nekome ko na to odgovori osuđujući vas. U takvim situacijama, instinktivna reakcija nam je da se sasvim usredsredimo na pretnju i da sve psihološke resurse usmerimo na to da se odbranimo. Psiholozi Džefri Koen i Dejvid Šerman opisuju našu reakciju na te pretnje kao „unutrašnji alarm koji nas  podstiče da budemo oprezni oprezni i reafirmišemo reafirmišemo svoje ja.“ ja .“ Profesor Klod Stil, poznati socijalni psiholog i pisac s Univerziteta Stanford, definisao je proces kojim pokušavamo da pobedimo pretnju i pre nego što se pojavi: afirmišemo svoje najdublje usađene vrednosti – najbolje delove svoje ličnosti – pre nego što stupimo u potencijalno preteću situaciju. Nazvao je to teorijom o samopotvrđivanju. Važno objašnjenje: kad pročitamo ili čujemo pojam „samopotvrditi“, možda ćemo se setiti poznatog skeča, iz humorističke serije Saturday Nigh  Live, u epizodi parodije samopomoći, „Svakodnevno potvrđivanje sa Stjuartom Smolijem“. Dok se gleda u ogledalu, Smoli bi izgovarao nešto u stilu: „Ja sam dovoljno dobar, ja sam dovoljno pametan i, dođavola, sviđam se ljudima“ i „Ja sam dostojno ljudsko biće“. Naravno, što je Smoli to više  ponavljao,  ponavljao, to se gore osećao, oseća o, što ga je dovelo do toga toga da izgovori: izgovori: „Nalazim se u spirali srama“ i „Ne znam šta radim. Otkazaće emisiju. Umreću kao beskućnik bez prebijene pare. Ugojiću se deset kila i niko me nikad neće voleti.“ Smejali smo se jer smo znali – intuitivno i iz iskustva –  da ovakvo samopotvrđivanje obično ima suprotan efekat. Samopotvrđivanje o kojem ja pričam – čije su efekte proučavali Stil i 47

ostali – nema nikakve veze s ponavljanjem opštih fraza pred ogledalom, niti uključuje hvalisanje i samoveličanje. Radi se o tome da podsetimo sebe šta nam je najvažnije i, samim tim, ko smo. U stvari, to je način da sebe ubedimo u istinitost svoje priče. Tada manje zavisimo od odobravanja drugih, pa nam čak i ne smeta njihovo eventualno neodobravanje. Stotine istraživanja proučavalo je efekte samopotvrđivanja, najčešće  primenom  primenom jednostavnih jednostavnih vežbi. Recimo, Recimo, sa spiska opštih, suštinskih vrednosti – porodica, prijatelji, zdravlje i fizička kondicija, kreativnost, marljivost, profesionalni uspeh, verska načela, dobrota, služenje drugima i tako dalje – ispitanici treba da izaberu jednu ili dve koje su najbitnije za njihov identitet, najbliže suštini onoga što su i ko su. Zatim napišu kratak  sastav o tome zašto su im te vrednosti važne i navedu određenu situaciju u kojoj su se one pokazale važnim.  Na primer primer,, osoba koja veoma veoma ceni nesebičn esebič nu pomoć pomoć drugim drugim ljudima, ljudima, mogla bi da napiše: „Meni je najvažnije da služim drugima. Predan sam tome i verujem da bi nam svima bilo bolje kad bismo se usredsredili na to da brinemo o bližnjhima. To me čini ispunjenim i zadovoljnim. Uživam u tome i osećam da mi to nije teško. Kad sam bio u srednjoj školi, mnogo vremena provodio sam u lokalnom staračkom domu s usamljenim ljudima koji su ostali bez svojih supružnika. Sedeo bih s njima, slušao, ponekad ih držao za ruku. Tada sam se osećao najispunjenije, jer radio sam ono u šta sam zaista verovao.“ Da bismo videli kako samopotvrđivanje zapravo deluje, pogledajmo istraživanje koje su sproveli Dejvid Kresvel, Dejvid Šerman i njihovi saradnici u kojem je od učesnika zatraženo da pred grupom ocenjivača održe nepripremljeni govor. Kao da istupanje u javnosti nije dovoljno stresno, sudijama je rečeno da izgledaju strogo i nepristupačno, a učesnicima da po završetku govora narednih pet minuta naglas broje unazad od 2083, u razmacima od po trinaest brojeva, dok im sudije sve vreme naređuju: „Brže!“ Ako ste poput mene, srce vam brže zalupa pri samoj pomisli na takvu situaciju, a baš u tome i jeste poenta. Taj konkretni zadatak – poznat kao Trir test socijalnog stresa (TTSS) – osmišljen je da uveća stres da bi  psiholozi  psiholozi mogli ogli da proučavaju kako ljudi reaguju reaguju na njega. To je noćna 48

mora za one koji pate od socijalne anksioznosti. Ali kakve to veze ima sa samopotvrđivanjem? Pa, pre govora, ispitivači su nasumice subjektima naložili da urade jednu od sledeće dve stvari: da  pišu o nekoj ličnoj ličnoj suštinskoj vrednosti vrednosti (vežba koju sam maločas opisala), ili da pišu o vrednosti koja im nije posebno važna – koja ne doprinosi njihovom njihovom sam sa modefinisanju. Pošto su subjekti održali govore i mučili se da broje unazad, istraživači su merili emotivno stanje svojih ispitanika. Radili su to tako što su im testirali pljuvačku na kortizol, hormon koji oslobađamo kad smo pod stresom, posebno stresom koji podrazumeva društvenu ocenu. Mnoga istraživanja pokazala su da TTSS iskustvo podiže nivo kortizola. Ali u istraživanju koje su sproveli Kresvel i Šerman, ljudi koji su pisali o ličnim, njima važnim vrednostima imali su značajno niži nivo tog hormona od druge grupe. Zapravo, kod grupe koja se samopotvrđivala nije uopšte bilo porasta kortizola. Potvrđivanje onoga što bismo mogli nazvati njihovim autentičnim najboljim ja – podsećajući ih na njihove najvrednije kvalitete – zaštitilo ih e od uznemirenosti.  Nekoliko go godin dinaa kasnije, Kresvelov Kresvelov i Šermanov Šermanov tim pon ponovio ovio je istraživanje sa stvarnim izvorom stresa – ispitima na polugodištu na fakultetu. Ovog puta su pre i posle ispita kod studenata merili nivo epinefrina, poznatog i kao adrenalin, hormona koji signalizira stimulaciju simpatičkog nervnog sistema (reakciju „bori se ili beži“). Kod studenata koji su nedeljama pre ispita radili vežbe samopotvrđivanja nije bilo nikakvih promena nivoa epinefrina, ali ostali studenti nisu bili te sreće. Tokom nedelja pred ispite, nivo hormona im je značajno porastao. Pored toga, na početku eksperimenta svi studenti su ispitani da bi se videlo koliko ih brine negativna društvena ocena (ocenjivali su stepen svog slaganja s izjavama kao što su: „Na fakultetu me brine da li će me ljudi smatrati neinteligentnim ako loše prođem na ispitu“ i „Često brinem da se ljudima neću dopasti“). Studenti koji su najviše brinuli imali su najviše koristi od afirmacije svojih suštinskih vrednosti. I u nizu drugih eksperimenata izučavano je samopotvrđivanje, pokazavši da ono, između ostalog, pomaže pri podizanju ocena i odupiranju nasilnicima u školi, pri ostavljanju pušenja i uvođenju zdravije ishrane, 49

smanjenju stresa i poboljšanju ishoda terapije za parove kao i pri usavršavanju veštine pregovaranja i učinka. Zapravo, izgleda da samopotvrđivanje ima najbolje rezultate kad smo pod pritiskom i kad su ulozi veliki. Sva ta istraživanja zajedno ukazuju na jednu važnu činjenicu: pre nego što dođemo u situaciju u kojoj se možemo suočiti s teškoćama i izazovima, možemo smanjiti uznemirenost samopotvrđivanjem, afirmisanjem delova svoje autentične ličnosti koje najviše cenimo. Kad smo sigurni u sebe, ne zauzimamo odbrambeni stav, otvoreniji smo za povratne informacije, i zbog toga mnogo bolje rešavamo probleme. Obratite pažnju na ono što je iznenađujuće kod rezultata navedenih istraživanja: učesnici su afirmisali svoje lične  suštinske   vrednosti – ne vrednosti ili veštine relevantne za stresne zadatke koji su bili pred njima.  Nisu morali da se ubeđuju da su dobri govornici ovornici kako bi imali imali samopouzdanja da održe govor; trebalo je samo da podupru neki važan deo svoje ličnosti – na primer, izjavom, „svoju kreativnost i umetničko stvaralaštvo smatram važnim“. Osim što nam se povećava samopouzdanje i učinak u određenim zadacima, kad znamo ko smo, raste nam i svest o smislu života. U jednoj grupi istraživanja, pred ispitanike su stavljene liste osobina koje su ranije odabrali kao reprezentativne za njihovo „pravo“ ja ili ono ja koje predstavljaju drugima (na primer, duhovit, samodisciplinovan, inteligentan, strpljiv, odvažan) a onda im je rečeno da ih brzo ocene kao „ja“ i „ne ja“. Što su brže osobine pravog ja ocenili kao „ja“ – odnosno, što su više bili u dodiru sa svojom autentičnom ličnošću – to su više cenili značenje i smisao svog života. U pratećim istraživanjima, utvrđeno je da ljudi koji nisu bili svesni da su izloženi rečima za koje su mislili da opisuju njihovo pravo unutrašnje ja, nasuprot onom ja koje pokazuju u javnosti – što se kod većine nas donekle razlikuje – nalaze više smisla i svrhe u životu. Sva ta istraživanja ukazuju na to da svom najdubljem ja možete  pristupiti ako jednostavno jednostavno neko vreme vreme razm razmišljate – i možda pišete – o tome ko ste. Za efikasno samopotvrđivanje ključno je da bude utemeljeno na istini. Vaše autentično najbolje ja – vaše najodvažnije ja – nećete dozvati ohrabrivanjem tipa: „Ja sam najbolji za ovaj zadatak“; ili „Ja sam 50

 pobednik.“  pobednik.“ Vaše najodvažn najodvažnije ja ispoljava se kad imate imate pun pristup svojim vrednostima, osobinama i kvalitetima i znate da ih možete samostalno i iskreno ispoljiti kroz svoje delovanje i interakcije. To znači verovati u sopstvenu priču. U suštini, samopotvrđivanje je kad sebi objasnite svoju  priču, kad dozvolite dozvolite sebi da verujete da će se on onoo što jeste, prirodn prirodnoo ispoljiti kroz ono što kažete i radite. A važan je i način  na koji sebi pričate svoju priču. U nedavnom istraživanju o narativnom identitetu – kako razumemo događaje u svom životu – istraživači su razgovarali s ljudima u pedesetim i šezdesetim godinama života, u dobu uglavnom obeležnom porodicom, poslom i zdravstvenim promenama, u kojem se duboko zamislimo nad svojim životom. Pored toga što su intervjuisali učesnike, istraživači su pratili  psihološko i fizičko zdravlje zdravlje subjekata subjeka ta u periodu od četiri če tiri godin godine. e. U tim razgovorima, iz načina na koji su ljudi iznosili svoje životne priče, izdvojile su se četiri narativne teme: delovanje (ljudi su osećali da imaju kontrolu nad svojim životom), druženje (ljudi su objasnili da su u njihovom životu najvažnije veze), iskupljenje (ljudi su mislili da su izazovi na neki način popravili njihove stavove ili im podarili mudrost) i kvarenje (ljudi su verovali da se pozitivan početak pretvorio u negativan kraj). Oni čije su priče potpale u tri pozitivne kategorije – delovanje, druženje i iskupljenje – u narednim su godinama doživeli značajne pozitivne promene mentalnog zdravlja. A ljudi koji su svoje živote opisali kao kvarenje,  pokazali su s u lošije mentalno entalno zdravlje. zdravlje. A veza između između narativa narativa i zdravstvenih zdravstvenih  promena  promena bila je još uočljivija kod ljudi suočenih s teškim izazovim izazovima, a, kao što su ozbiljne bolesti, razvod braka ili gubitak voljene osobe. Da biste postali prisutni, nije dovoljno da samo znate i afirmišete svoju  priču – važno važno je i kako je pričate. Veoma eoma je važno važno da sebe podsećate podseća te na ono do čega vam je stalo, a podjednako je bitno i kako pričate svoju priču –  sebi i drugima.

51

Ispoljavanje svog autentičnog najboljeg ja Pronalaženje i verovanje u naše autentično najbolje ja, može nam pomoći da  prevaziđemo  prevaziđemo pretnje koje bi nas inače inače ometale ometale tokom velikih iskušenja. Ali, samo po sebi, to još uvek nije dovoljno da u teškim situacijama budemo  prisutni.  prisutni. Pošto pronađete pronađete svoje autentično autentično najbolje ja, morate otkriti kako da ga ispoljite. Mariko, mlada Japanka zaposlena u velikoj kompaniji, pripremala se da održi govor na konferenciji pod pokroviteljstvom Ujedinjenih nacija. Opisala se na sledeći način: „Bila sam mnogo nervozna i srce mi je jako lupalo, što je za mene neobično“, dodavši da je obično samouverena. Zaključila je da mora više vežbati svoj govor. Pa je vežbala i vežbala i vežbala. Ali to nije nimalo smanjilo uznemirenost. Očajna, otišla je kod  pouzdanog  pouzdanog savetnika s avetnika koji joj je rekao: „Grešiš „Grešiš što se neprestano neprestano pripremaš pripremaš za tu prezentaciju. Na prezentaciji je najvažnije tvoje prisustvo.“ Shvatila je da je preterala s pripremama; ne samo što joj više nisu bile od koristi, već su i njene njene psih ps ihološke ološke resurse odvlačile od glavnog zadatka, od prisutnosti. „Shvatila sam da se džabe pripremam“, rekla je. „I da je najsnažnija  poruka i drugim drugima i meni, kako da budemo ono što jesmo.“ Da biste bili prisutni, nije dovoljno da znate ko ste i da to pokažete drugima; morate to i da ostvarite. Vilijam Kan proučavao je 1992. godine,  psihološku prisustnost na radnom radnom mestu, uočivši četiri kritične kritične dimenz dimenzije: ije: čovek mora biti usredsređen, povezan, integrisan i fokusiran. „Te dimenzije zajedno određuju šta znači biti živ,  prisutan  u punom smislu, dostupan u radnoj ulozi“, pisao je. „Rezultat je posvećenost poslu (u smislu pridonošenja ideja i ulaganju truda), drugim ljudima (u smislu otvorenosti i empatije) i svom razvoju (u smislu napredovanja i učenja). Takva prisutnost se ispoljava kao angažovano ponašanje.“ Dalje kaže: 52

„Uzmite primer projekt menadžerke u arhitektonskoj firmi koja radi s projektantom. Projekt menadžerka primetila je da se projektant muči s relativno jednostavnim crtežom. Bližio se krajnji rok za završetak posla i htela je da porazgovara s projektantom. Primetila  je da nesvesn esves no stiska šake, što je shvatila kao zn znak ak njegove jegove uznemirenosti i nezadovoljstva, ne samo zbog projektantovog kašnjenja, već i zbog kratkog roka i ishitrene odluke potpredsednika firme koji je odredio rok. Projektant joj je ispričao da mu posao otežava nedostatak informacija o zadatku. Postavila mu je još nekoliko pitanja da bi razjasnila šta on oseća, ubacila šalu na račun nedostatka informacija u celom sistemu (koji su formirali klijent i  potpredsednik firme) firme) da bi ga opustila. Primetila Primetila je da je do izvesne izvesne mere bio u pravu, ali da ipak ima relevantne informacije koje su mu  promakle,  promakle, predložila mu je nov pristup problemu problemu i dala mu povratnu informaciju o njegovom dotadašnjem napretku. Tokom celog razgovora, bila je opuštena, direktna i zainteresovana.“ Istinsko angažovanje svog najboljeg  ja daje rezultate, a kompanije mogu imati presudnu ulogu u tome da svojim zaposlenima to omoguće. U istraživanju koje su sproveli Den Kejbl, Frančeska Đino i Bredli Staats, učesnici su ohrabrivani da pre no što se posvete radnim zadacima, razmisle o svojim osobenostima (na primer, da opišu situaciju u kojoj su se ponašali  potpuno  potpuno prirodno prirodno i da zatim izrade izrade sopstveni logo). logo). Nakon toga toga bili su mnogo sigurniji u to da mogu „da budu ono što zaista jesu“. Zahvaljujući tome, posvetili su se zadacima s više zadovoljstva, radili su efikasnije i napravili manje grešaka.  Neke kompanij kompanijee nove radnike radnike uvode u posao fokusirajući se na identitet i potrebe grupe, ne uvažavajući identitet i potrebe pojedinca. Ponekad, čak, radnike odvraćaju od toga da ispolje svoj pravi identitet. Istraživanja govore da su ljudi koji su uneli u posao svoju jedinstvenost, svoje autentične kvalitete, srećniji i da imaju bolji učinak. Korist od osećanja da smo se zaista angažovali u nekoj situaciji  primetna  primetna je čak i van zapadnih zapadnih,, individualističkih individualističkih kultura. U pratećem 53

istraživanju koje su Kejbl i njegove kolege sproveli u jednom kol-centru u Indiji, svi zaposleni su prošli kroz poludnevnu obuku. Jedna grupa pohađala e predavanje na kojem je ohrabrivana autentična ličnost zaposlenih – od njih je traženo da razmisle i pišu o tome šta je to jedinstveno u njihovom doprinosu poslu, a onda su petnaest minuta svoje odgovore delili s ostatkom grupe. Zatim su dobili majice i bedževe sa svojim imenom. Obuka druge grupe zaposlenih isticala je koliko treba da se ponose što rade u toj organizaciji – imali su priliku da se upoznaju s uspesima, radnim i etičkim načelima kompanije, od njih je traženo da razmisle i zapišu na koje delove kompanije su najviše ponosni, a onda su petnaest minuta odgovore delili sa ostatkom grupe. Zatim su dobili majice i bedževe s imenom kompanije. Treća, kontrolna grupa prošla je kroz uobičajenu, osnovnu orijentaciju. Zaposleni koji su ohrabrivani da ispolje i angažuju svoje autentično najbolje  ja, obavljali su posao bolje od zaposlenih u druge dve grupe, što su  pokazale ocene klijenata. klijenata. Osim toga, toga, ostali su duže na poslu, što je važno važno za delatnosti u kojima su česte promene zaposlenih.  Napravili smo korak bliže bliže ka određivanju određivanju toga toga šta je prisutnost prisutnost i kako deluje u stvarnom svetu. Pronalaženjem, svog autentičnog najboljeg  ja, verovanjem u njega i njegovim ispoljavanjem, naročito ako to uradimo neposredno pre najvećih izazova, ublažavamo uznemirenost zbog društvenog odbacivanja i postajemo otvoreniji prema drugima. A to nam omogućava da budemo sasvim prisutni.

54

„Gluma“ s prisutnošću U nekom trenutku u životu, pred neki važan susret ili situaciju, verovatno ste dobili savet da „budete ono što jeste“. Intuitivno svi znamo da to ima smisla; bolje ćemo se pokazati i drugi će bolje reagovati ako možemo da se  ponašamo  ponašamo prirodn prirodno. o. Ali kad se pred drugim drugimaa trudimo trudimo da „budemo „budemo on onoo što esmo“ na izvestan način glumimo. Glumu obično povezujemo s obmanom, što prividno može izgledati kao suprotnost prisutnosti. A opet, nema sumnje da je veliki umetnik usred nastupa još kako prisutan, do te mere da  proizvodi  proizvodi gotovo naelektrisanost. Šta veliki umetni umetnici ci mog oguu da nas nauče o  prisutnosti?  prisutnosti? Ja volim muziku. Ne želim da otkrijem koliko sati sam provela na koncertima – od najmanjih barova, do najvećih stadiona, najopskurnijih nezavisnih bendova i rok legendi – ali bilo ih je puno. I u pravom trenutku muzika vas može omamiti. Mislim da ne postoji veće blaženstvo od trenutka savršene povezanosti na koncertu uživo. Ali, šta ga čini trenutkom savršene povezanosti? Kad su muzičari potpuno uneseni u sviranje, sve što rade – uključujući i blage pokrete glave i tela – usklađeno je ne samo s ritmom i melodijom već i sa suštinom muzike. Ne razmišljaju fragmentarno o onome što rade – „odsviraj Ge-dur, nakrivi glavu blago ulevo, prebaci težinu na levu nogu, drži četiri takta“, i tako dalje. Kad je muzičar prisutan, dirnuti smo, očarani i ubeđeni. Kad su muzičari prisutni, prenose nas sa sobom u sadašnjost. Moj prijatelj, muzičar, Džejson Vebli, jednom mi je rekao da je dobar  nastup onaj koji ne doživljavaš kao reprizu filma, već kao nešto što se po  prvi put odvija pred tobom. tobom. „Ne smeta mi ako umetn umetnik ik deluje pomalo pomalo nervozno“, rekao je. „Želim da znam da mi neko ko voli to što radi  predstavlja nešto što je stvarno. To me navodi da poverujem da je on onoo što 55

gledam i čujem, iskreno. Navodi me da verujem muzičaru.“ Isto vidimo i u plesnim nastupima. Tehnička veština nije dovoljna da  balerine  balerine dovede do najvišeg položaja u trupi – mesta prima prima balerine. balerine. Mog Moguu da navedem impresivnu listu uloga do prvih ili drugih solistkinja. Ali prima  balerina  balerina prevazilazi prevazilazi tehničko tehničko savršen savrše nstvo i sjedin s jedinjuje juje se s muzikom, uzikom, svojom s vojom ulogom, s partnerom, s ostalima na sceni i publikom. To nije običan nastup ili zabava. I publika to oseća – iako možda ne može da iskaže zašto i možda to čak pogrešno pripiše samo tehničkoj superiornosti umetnice. Prima balerina je ona koja mora sve da ubedi – uključujući i druge plesače i publiku. Miko Nisinen je umetnički direktor Bostonskog baleta. Rođen i odrastao u Finskoj, plesao je s mnogim trupama, uključujući i Balet San Franciska, gde je devet godina bio glavni solista. Pošto sam se nekada  bavila baletom, baletom, bila sam posebno nestrpljiva nestrpljiva da čujem njegovo mišljenje o  prisutnosti.  prisutnosti. „Svako „Svako nov novoo iskustvo može pokrenuti pokrenuti pitanja, pitanja, pobuditi sumnje, sumnje, što vas odvlači od cilja. Kad nađete svoju pravu prisutnost, to je snaga da budete  tu. Da budete tu u stanju ravnoteže, jer ne pokušavate da se zaštitite. Jednostavno jeste. Na neki način, to je vaše pravo stanje.“ Kao  primer  primer,, navodi kako je gledao Mihaila Mihaila Barišnjikova Barišnjikova dok pleše u ulozi za koju je koreografiju osmislio legendarni Džerom Robins. Miko je godinu dana ranije, na jednom od prvih izvođenja, gledao Barišnjikova u toj ulozi –  i bio je tehnički savršen. Ali kad ga je gledao drugi put, Barišnjikov je bio i više od toga: „Moram reći da je taj trenutak bio gotovo... preobražujući. Plesao je dobro, kao i pre godinu dana, ali ovog puta – zbog njegove  prisutnosti,  prisutnosti, energije energije koja je strujala između.. između...“, .“, Miko pokušava da nađe reči otvorenih usta i uvrćući šake. „Između njega i publike. Uspeo je da se  poveže s nama sa... sa. .. sa  svime ! Sagradio je most do nebesa! Bilo je prosto neverovatno. Bože, bilo je to pravo majstorstvo prisutnosti.“  Nedavno sam razgovarala razgovarala s jednom jednom glumicom lumicom koja je po mom mišljenju  prirodn  prirodnii talenat, stručnjak stručnjak za prisutnost. prisutnost. Iako su određeni određeni koraci do  prisutnosti  prisutnosti možda njoj bili prirodn prirodni,i, to ne zn znači ači da ih je bilo lako napraviti. napraviti. S iskustvom su postali lakši. I to su koraci koje svi možemo da naučimo. 56

U vreme susreta s njom, već sam par godina izučavala ovu temu i razmišljala o prisutnosti i smatrala sam da bi razgovor s tom glumicom mogao zaokružiti rezultate istraživanja, koja sam dotad sakupila. Duhovita i srdačna, ozarena, kao da nas obasjava dok pričamo, nagnuta ka meni, iskrenog pogleda, klima glavom i osmehuje se, uzbuđena koliko i ja. Razumele smo se, ali ona je ipak uspevala da izvuče suštinu prisutnosti na način na koji ja to nisam mogla. Sedele smo u njenoj kuhinji dok su članovi njene porodice ulazili i izlazili. Prali su se sudovi, jelo se usput, komšije su navraćale, pas bi zalajao da ga puste napolje. Scena je bila toliko obična da sam lako mogla zaboraviti da razgovaram s jednom od najvećih holivudskih glumica svih vremena da nije bilo teme razgovora.  Nisam jedina jedina koja ceni apsolutno majstorstvo prisutnosti prisutnosti Džulijen Džulijen Mur   – oko dva meseca ese ca posle našeg razgovora razgovora dobila je Oskara za ulogu ulogu žene žene u  početnoj fazi fazi Alchajmerove Alchajmerove bolesti boles ti u filmu filmu Još uvek uv ek Alis (Still (Still Alic Alice) e). U svom članku o filmu u časopisu Tajm, Ričard Korlis je za Murovu napisao: „Jedna od najboljih američkih glumica pretvara ovu priču o tragičnoj zaboravnosti u herojsku borbu... Alis je našla savršeno otelovljenje u Murovoj, koja gotovo uvek uspeva da bude i neustrašiva i apsolutno savršena.“ Dejvid Sigel koji je 2012. godine režirao film Šta je ejzi znala (What Maisie Knew)  s Murovom, rekao je: „Ona zaista veruje u to da treba da bude prisutna u trenutku nastupa... ali to ne ponese sa sobom kad ode.“ Ulazi bez straha, glumi bez strepnje i odlazi bez kajanja. Džulijen i ja smo na kraju razgovarale četiri sata. Došla sam da razgovaram o prisutnosti u njenom profesionalnom životu, ali nije mi trebalo mnogo da primetim da je istu prisutnost pronašla i u privatnom životu. Obučena u flanelsku košulju, helanke i vunene čarape – lepa kao i uvek –   prala je ukrasne staklene posude za sveće sve će koje je koristila noć ranije tokom zabave, raspravljajući se sve vreme veselo s mužem i ćerkom o tome treba li pre doručka jesti sitne kolače – na kraju krajeva, i palačinke mogu da  budu slatke, a jedu se za doručak (sitni (sitni kolači su pobedili) – ćaskajući ćaska jući o tome koje fakultete će obići sa sinom, koji je upravo završavao srednju školu i kikoćući se sa mnom dok smo razmenjivale anegdote o neugodnim trenucima roditeljstva. 57

Kasnije, kad sam pročitala transkript intervjua, bila sam užasnuta: dva od četiri sata ćaskale smo o najobičnijim stvarima – a ja sam pričala gotovo koliko i ona. Prva pomisao mi je bila, kako smo mogle toliko da skrenemo s teme? I kako sam uspela da joj oduzmem toliko vremena? Ali onda sam shvatila da je to što je pustila da razgovor prirodno teče još jedan dokaz Džulijenine sposobnosti da se prepusti trenutku – i da sa sobom u taj trenutak uvede i druge. Kad smo došle do toga da pričamo o prisutnosti, ponekad je bilo teško reći koja od nas piše knjigu o tome. Pitala sam je: „Šta nas sprečava da budemo prisutni?“ „Ljudi se osećaju najmanje prisutnim onda kad ih ne primećuju“, rekla e. „Nemoguće je biti prisutan kad vas niko ne vidi. I to onda ide tako u krug jer, što vas ljudi manje primećuju, to više osećate da ne postojite. Za vas nema mesta... Nasuprot tome, najviše ste prisutni kad vas najviše vide... i onda ljudi uvek potvrđuju vaš osećaj samopoimanja.“ U detinjstvu, Džulijen nije želela da bude u centru pažnje, ali, kao i mi ostali, žudela je za tim da je vide, i da je razumeju. Njena porodica se često selila i u svakoj novoj sredini, rekla je Džulijen, po pravilu je osećala kao da je ne vide ni učenici, ni nastavnici. I u svakom novom okruženju, objasnila je, morala je sebi da prizna: „Ne znam ko sam u ovoj situaciji. Moram to da shvatim.“ Svaka selidba predstavljala je novi izazov. I pri svakom novom izazovu Džulijen je morala da prepozna i afirmiše svoje autentično najbolje  ja. Dok  oj to ne bi uspelo, niko je ne bi primećivao. Pitala sam je: „Šta je za glumca prisutnost? Kako glumac nauči da bude  prisutan?“  prisutan?“ „Ključ prisutnosti je – i to vas nauče u glumačkoj školi – opuštanje“, kaže. „Ali kad vam je osamnaest godina i upisali ste školu glume i kažu vam da morate da se opustite, u fazonu ste: ’Ali sva moja osećanja dolaze iz napetosti i nemira – svih tih snažnih naleta besa, očaja, suza...’ A onda, mnogo godina kasnije, shvatite da je ključ za podsticanje emocija, osećanja, nijansi i prisutnosti... opuštanje.“ Pitala sam je kako priprema ulogu. Jasno je da pripreme shvata veoma ozbiljno i da unapred razrađuje mnoge specifične pokrete i gestove svog lika – ono za šta zna da je u skladu s ličnošću i emotivnim stanjem lika. 58

„Dovoljno sam spremna da sebi dozvolim da nešto doživim pred kamerom“, kaže. „Uspaničim se ako nisam spremna. Ne mogu da budem prisutna.“ Ali  priznaje  priznaje da je priprema priprema samo deo procesa. proces a. Kako je objasn objas nila u emisji emisji Inside the Actors Studio : „Ostavljam da devedeset devet posto glume bude otkriveno na snimanju... želim da saznam ko je lik, da steknem osećaj za lik, a onda želim da uđem u ulogu i pustim da mi se to dogodi pred kamerom.“ Sad je pravi trenutak da se šire pozabavimo pitanjem pripreme. Ljudi  ponekad  ponekad pog pogrešno rešno misle misle da zagovaram zagovaram da sasvim s asvim preskočimo pripremu pripremu i da umesto toga improvizujemo. Ja ne predlažem to. Ne možemo nikako biti sigurni da smo prisutni ako nismo razmislili o sadržaju onoga što želimo da  prenesemo.  prenesemo. U članku za Harvard biznis revju o pripremanju za razgovor za  posao, Karen Karen Dilon, Dilon, koautorka kn knjig jigee  Kako ćete izmeriti izmer iti svoj život?, govori nam na šta treba da se fokusiramo. Na primer, Dilonova predlaže da sastavimo „kratke priče“ za desetak najčešće postavljanih (i dozlaboga neodređenih) pitanja na intervjuima za posao, kao što su: „Zašto bi trebalo da vas zaposlimo?“ i „Šta vas čini podesnim za ovo radno mesto?“ Predlaže i da za svaki slučaj pripremimo odgovore na pitanja koja želimo da izbegnemo. Ne radi se o tome da naučite napamet tekst, već da vam taj kognitivni sadržaj bude dostupniji, što vam omogućava da se usredsredite ne na ono što se plašite da će se dogoditi, već na ono što se zapravo događa. Evo šta  zapravo   želim da kažem: jasno je da je priprema važna, ali u nekom trenutku morate prestati da pripemate sadržaj i početi da pripremate način razmišljanja. Morate da se od onoga  šta  govorite, okrenete ka tome kako ćete to reći. Često se, međutim, nađemo u teškim situacijama u koje nismo dovoljno upućeni ili ne znamo šta će se od nas očekivati, što može da bude uznemirujuće – i za šta je gotovo nemoguće pripremiti se. Naročito kad je u  pitanju  pitanju nešto što želimo želimo dobro da uradimo. uradimo. Šta onda? Džulijen se na trenutak zamislila, a onda rekla: „To me podseća na audiciju za film Safe, Toda Hejnsa. Pročitala sam scenario i mogla sam asno da ga čujem i stvarno sam želela tu ulogu.“ Ali nije znala kako reditelj, Tod Hejns, vidi taj lik – nije mogla da spremi lik onako kako bi on 59

želeo. „Sećam se kako sam išla na audiciju Brodvejem. Nosila sam bele farmerke i belu majicu – htela sam da izgledam prazno, kao neispisana stranica, potpuno neodređeno. I pomislila sam: ’Ako mu se ne svidi ovo što ću uraditi, onda sam pogrešila – onda to nije glas koji je on napisao. Jer  ovo je ono što ja čujem. Ako on [Hejns] čuje isto, angažovaće me. Ali ako želi nešto drugo, znam da ja to ne mogu’.“ Objasnila je to sasvim pomirljivo  – bez frustracije. (Kao (Kao što zn znate ate ako ste gledali film Safe, ispostavilo se da su ona i Hejns čuli isti glas.) Znači, čak i kad služi kao nosilac nekog lika, Džulijen može svoj posao da obavi dobro samo kad je autentična i iskrena po svojim merilima. Kad se radi o izazovima za koje je nemoguće pripremiti se, kaže: „Ljudima ona sjajna američka izreka, ’samo daj sve od sebe’, može zvučati obeshrabrujuće“, jer, šta to uopšte znači? Da li to znači, „samo budi najbolji“? Ako ne znaš šta se od tebe očekuje, kako možeš da budeš najbolji? „Zapravo“, dodala je Džulijen, „mislim da je stvar u tome da  budete najautentični najautentičniji, ji, najprisutn najprisutniji. iji. Ispunite Ispunite se. se . Ispoljite sebe. s ebe.““ „Ali, šta se događa kad to ne prođe dobro?“, pitala sam. U jednoj od poslednjih scena filma The End of the Affair   iz 1999. Džulijen je trebalo da se uplakana baci preko tela svog ljubavnika. „Nisam to mogla da uradim. Jednostavno nisam mogla. Pokušavala sam i ponavljala i jednostavno nisam mogla to da uradim. A snimili smo veći deo filma i to e bila moja pretposlednja scena.“ Reditelj Nil Džordan ohrabrio ju je da se vrati u svoju prikolicu da se opusti. Rekao joj je: „Znaš, snimila si ceo film. Čak i ako ovo ne uspe, neće uticati na to kako si ostvarila ulogu.“ Džulijen je rekla da je tada naučila: „Ponekad jednostavno udariš u zid. I to je uredu. Čak i ako se osećate loše, u redu je pustiti da se osećate loše. Jer na kraju ćete prestati da se osećate loše, zato što osećanja jednostavno ne traju mnogo dugo.“ Bez kajanja, bez premišljanja. Bez stida. Bez straha da sledeći put nećete uspeti da uradite baš kako treba. I naravno, kasnije su snimili scenu. Pred kraj našeg druženja, Džulijen je rekla: „Ponekad imate osećaj da gacate kroz blato i da nigde ne stižete; ne možete da uzletite. A ponekad ednostavno pomislite: ’Ovde sam baš uzletela’, znate? Osećate se zaista živo.“ 60

„Zato to radimo. Zato to svaki glumac radi. Zbog tih trenutaka – jer se osećate – ne želim da zvučim otrcano, ali osećate se uzvišeno.“ Ali... „Ako se neko oseća nemoćno i iscrpljeno, biće previše nervozan da bi bio prisutan“, rekla je. „I osećaće se previše zaštićeno. Ako štitite sebe da ne budete emotivno povređeni ili da ne budete poniženi – ne možete biti prisutni, jer ste previše zaštićeni.“  Na trenutak trenutak je zastala, i dodala: „Stvar „Stvar je u moći. Uvek je stvar u moći, zar ne?“ Da li je to to? Da li je na kraju prisutnost samo još jedna reč za „moć“? To bi objasnilo mnoge stvari. „Šta radite“, pitala sam, „kad ste prisutni i spremni da se angažujete, ali drugi glumac u sceni nije?“ „Neki ljudi unapred znaju šta će uraditi i to neće uraditi s vama, oni će raditi svoje... i s njima se ne možete povezati gledajući ih u oči, ne možete se fizički povezati s njima. A cela suština glume je u razmeni.“ „Do uzbudljivih situacija, u kojima ne znate šta će se dogoditi, dolazi onda kad se dvoje prisutnih ljudi poveže i unese u nešto i to je... Tada to  postaje uzvišeno.“ uzvišeno.“ Ali, ako a ko onaj drugi glum glumac nije uključen uključe n, nije angažovan angažovan,, moć prisutnosti može prevazići čak i tu prepreku, tvrdi Džulijen. „Kad ste prisutni i dostupni, ljudi požele da vam pruže svoje autentično a. Treba samo da zatražite to. Niko ništa ne taji. Niko. U početku će se suzdržavati, ali na kraju će vam ispričati svoju celu životnu priču“, rekla je Džulijen. „A to je zbog toga što ljudi žele da ih vidite.“ Odgovorila sam: „Čini se da kad vi postanete prisutni, omogućavate drugima da budu prisutni. Prisutnost vas ne čini dominantnom u alfa smislu; zapravo vam omogućava da čujete druge ljude. I njima omogućava da osećaju da ih čuju i da postanu prisutni. Možete pomoći ljudima da se osećaju moćnije, čak i kad ne možete da im date formalnu moć.“ Zastala je, a lice joj se ozarilo. „Da! A kad se to dogodi – kad vaša  prisutnost  prisutnost može može da izmami izmami njih njihovu ovu prisutnost – sve s ve uzdignete uzdignete na na viši viš i nivo.“

61

3 Prestan Prestanite ite da popujete, popujete, počnite počnite da slušate: kako prisutnost proizvodi prisutnost  Kad dopustimo sebi s ebi da zasijamo... z asijamo... dozvoljavamo i drugima da učine isto.  Kad se s e oslobodimo straha, s traha, naša naš a prisutnost automatski oslobađa druge. dr uge.  – Merijen Vilijam Vilijamson son

Jedne prolećne večeri 1992. godine, grupa sveštenika nagurala se u malu crkvu u Bostonu. Okupili su se da reaguju na zastrašujući porast nasilja i ubistava među bandama – sedamdeset troje mladih ljudi ubijeno je za godinu dana, dvesta trideset posto više u odnosu na samo tri godine ranije. Ljudi su bili ogorčeni, očajni. Živeli su u strahu da će izgubiti decu u ratu koji je zahvatio njihov grad. Ništa od onoga što su probali – programi dodatnih vannastavnih aktivnosti, roditeljski nadzor, povećano prisustvo  policije – nije moglo oglo da zaustavi pokolj. Nedelju dana pre sastank sas tanka, a, za vreme opela ubijenom tinejdžeru u istoj crkvi, četrnaest članova jedne  bande uletelo je un unutra utra – mladić koji je bio na opelu zaradio je devet uboda 62

nožem. Sastanku je prisustvovao i mladi baptistički sveštenik, velečasni Džefri Braun. Bio je relativno nov u zajednici i nije bio mnogo upoznat s  problemim  problemima. a. Rođen na Aljasci, kao sin vojnog vojnog oficira, detinjstvo detinjstvo je proveo seleći se iz baze u bazu. Zatim je pohađao koledž u Pensilvaniji, pre nego što je došao u Boston da studira teologiju. Bio je na sastanku, jedan od  preko trista prisutnih prisutnih svešten sveš tenika, ika, jer je, kao i veći deo grada, njegova zajednica bila na mukama. Ali nije imao iskustva s bandama, sa zločinom i nije znao zašto se talas nasilja širi. Pustiću njega da opiše šta se dogodilo posle sastanka. „Dogodilo se ono što se uvek dogodi kad se grupa sveštenika nađe na ednom mestu“, rekao je Džefri. „Razgovarali su. A onda su za utorak  zakazali sledeći sastanak da ponovo razgovaraju, pa opet sledećeg utorka... I počeli su da dovode pripadnike zajednice – nastavnike, roditelje,  policijace – da pričaju o on onom omee što se dešava. dešava . Posle dva meseca, esec a, hteli hteli su da se podele na odbore! Znao sam da je to kraj – kad se podelite na odbore  – jer ništa ne funkcioniše, funkcioniše, vreme je da probate nešto drugo. drugo. „I tako je Judžin – velečasni Judžin Rivers – rekao: ’Znate li s kim nismo razgovarali? Nismo doveli nikog od mladih, nismo čuli njihovo mišljenje.’ Svi su rekli: ’Dobro, Judžine, postavljamo te za predsednika uličnog odbora.’ Trebalo je da se zbog toga uvredi, ali nije. Judžin je rekao: ’Dobro, sastanak odbora biće ovog petka kod mene kući.’ Tog petka  pojavilo se trinaestoro trinaestoro ljudi. Judžin je živeo u For Korn Kornersu, koji je u to vreme bio središte dešavanja – jednom od najnasilnijih, najopasnijih delova grada. Došli smo, a on je samo rekao: ’Dobro, idemo!’ Pitali smo: ’Gde idemo?’ A on je rekao: ’Na ulicu!’“ „Ulica“ nije baš mesto na kojem je Džefri Braun očekivao da će se naći u tom trenutku u karijeri. Studirao je komunikaciju na fakultetu, a kad je  postao svešteni sveš tenikk zacrtao je sebi da će postati pastor megacrkve – da će imati jednu od velikih prigradskih kongregacija koje su se u to vreme širile celom zemljom, da će propovedati o uspehu i napretku. Da ste ga samo par  godina ranije pitali šta su mu ambicije, rekao bi da želi crkvu s više hiljada 63

članova, sopstvenu emisiju na televiziji – sve u paketu. O ratovima bandi nije ni razmišljao.  Naravno, nedeljom, edeljom, u crkvi, morao je da prizn prizna da se na ulicama ulicama dešavaju užasne stvari. „Stao bih za propovedaonicu i propovedao protiv nasilja“, rekao je, „a onda bih posle propovedi seo u kola i pravo bih se kroz to nasilje odvezao do moje fine kuće u mom finom kraju.“ Ali krvoproliće i očaj okruživali su ga sa svih strana. Džefri se zatekao kako sve češće sahranjuje šesnaestogodišnjake i sedamnaestogodišnjake, mučeći se da kaže nešto smisleno, nešto što će ostaviti nekakav utisak. „Nisu me za to obučavali kao sveštenika“, rekao je. „Ideš na predavanja o smrti i umiranju, upoznaš se s važnošću rituala, naučiš šta treba reći da bi  pružio  pružio utehu. Ali zapravo nemaš nemaš šta da kažeš kad se dog dogodi odi da mlad čovek   bude ubijen. ubijen. A najgore ajgore je što su pred tobom mladi ljudi koji su u svojoj neposrednoj okolini već imali nekoliko ubistava. Bilo je uznemirujuće. Bilo e teško govoriti, približiti se tim mladim ljudima. Jednostavno nije delovalo. Reči sa sahrane zapravo nisu dopirale do njih. A neki od tih mladih ljudi su jednostavno izgledali prazno. Još uvek u šoku zbog onoga što se dogodilo. Bilo je i drugih koji su bili besni i mogli ste da osetite kako taj bes raste, dok planiraju osvetu.“  Njegovi prijatelji svešteni sveš tenici ci koji su imali imali istu muku, obratili su se Džefriju za pomoć: bio je mlad, ne mnogo stariji od počinilaca i žrtava nasilja koje je razaralo zajednicu. Može li on da uspostavi nekakav odnos s njima? Da nekako dopre do tih klinaca? „Ali nisam mogao“, kaže on. „Sve mi je to bilo strano, ništa manje nego mojim prijateljima.“  Negde u to vreme vreme Džefri Džefri je usnio san. Hrist Hrist mu se javio u crkvi, u narandžastom odelu, crvenoj košulji s ljubičastom kravatom. Pokazao je Džefriju svoju raskošnu kancelariju a onda ga odveo do velikog mercedesa i odvezao do vile. Zatim se okrenuo ka Džefriju i rekao: „Šta misliš?“ Džefri je odgovorio: „To je mnogo.“ A Isus je pogledao Džefrija i rekao: „Da li sam ovo stvarno ja?“ I tada se Džefri probudio. „Sanjao sam to više puta“, rekao je Džefri, „pomislio sam da nešto ne valja u snu. Znao sam da je u pitanju nekakva poruka, da ne idem u pravom smeru. Ali to je za mene bilo stvarno zastrašujuće, jer sam mislio: ’Ne znam kako da im priđem; ne znam šta da radim.’“ 64

Džefri je shvatio da mora više da se potrudi ne bi li se pozabavio  problemim  problemimaa zajednice. zajednice. Organiz Organizovao ovao je u svojoj crkvi no nove ve program programee s ciljem da pomogne ugroženoj mladeži. „Jednom sam čak pokušao rep propoved“,  propoved“, rekao je, kikoćući se. (Jedan ljubazni ljubazni mladi pripadnik pripadnik pastve dao mu je posle toga savet: „Nemoj to više da radiš.“) Sastajao se s lokalnim srednjoškolcima, ali članovi bande i dileri droge nisu išli u školu, tako da do njih i dalje nije mogao da dopre. Nije znao šta dalje da radi. Malo pre tog prvog sastanka sveštenika, dvadesetjednogodišnji Džesi Makaj ubijen je na ulici blizu Džefrijeve crkve. Članovi bande hteli su na ulici da mu ukradu kožnu jaknu, a kad je pružio otpor, šest puta je uboden nožem. Nekoliko metara od vrata crkve, Džesi je nasmrt iskrvario. „Nikad nisam upoznao Džesija“, rekao je Džefri. „Njegove roditelje sam prvi put video na sahrani. Mislim da su me zvali jer sam bio mlad i  poznat  poznat po tome tome što radim s mladima. ladima. Pitali su me: ’Možete ’Možete li da dođete i održite bdenje i pomolite se?’ A ja sam odgovorio: ’Naravno’, ali bio sam stvarno nervozan.“ Džefri je mislio da poznaje praktično sve u tom kraju ali, dok je stajao na mrazu i držao bdenje za Džesija, oko njega su bili ljudi koje nikad ranije nije video, iako su mnogi od njih živeli u subvencionisanim stanovima udaljeni ulicu-dve od njegove kuće. „Potom smo se vratili do Džesijeve kuće. Pričali smo o njemu, bilo je puno ljudi iz ’kraja’. Jedva sam čekao da odem.“ Ono što se zatim dogodilo zbunilo je Džefrija. Ljudi su počeli da mu  prilaze  prilaze i da se rukuju s njim njim.. „A nisam nisam uradio ništa posebno. Samo Samo sam se  pomolio.  pomolio. Nisam za njih imao imao nikakav program program,, nisam im učinio učinio uslugu, samo sam se pomolio i bio sam tu, a oni su se rukovali sa mnom.“ To mu nije izlazilo iz glave. Razmišljao je o tome u kolima na putu do kuće, otišao e na spavanje razmišljajući o tome i stalno mu se vraćala misao: „Ovo što sam večeras uradio, bila je prava služba.“ Ubrzo zatim, policija je uhvatila trojicu Džesijevih ubica. Imali su po dvadeset pet-šest godina, samo bili su par godina mlađi od Džefrija. „Bio sam u fazonu, čoveče, ovo su najozloglašeniji članovi bande ali, ako smo tako generacijski bliski, zašto nam se razmišljanja toliko razlikuju? Ja sam crnac, oni su crnci; ja živim u gradu, oni žive u gradu; jednostavno ne 65

razumem. Sve se to komešalo u meni. A nisam imao nikoga s kim bih  popričao. Pokušao sam da pričam s nekim od kolega, kolega, ali njih je samo interesovalo da što pre dođu do svoje megacrkve. Pitali su me: ’Koliko je ljudi pristupilo tvojoj crkvi ovog meseca?’ Odgovorio sam: ’Koga je briga?! Ubili su klinca na ulici! Zar ne bi trebalo nešto da uradimo?’“ Džesijevo ubistvo bilo je prekretnica za Džefrija. Uvideo je osnovni nedostatak – paradoks – u svom pristupu problemu. „Preda mnom su bili ti mladi članovi bandi, prema kojima sam se odnosio kao prema ’onima drugima’, kao prema stranom svetu“, kaže, „i pokušavao sam da osnujem zajednicu, ali im nisam ostavljao nikakav prolaz u moju definiciju zajednice. Zato sam rekao: ’Ako ćemo graditi zajednicu, moramo je graditi za sve, što znači i za one koje drugi ljudi ne  žele u zajednici, što znači i za ove klince.’“ Tog petka uveče, posle sastanka sveštenika, Džefri je otišao kod Judžina jer je znao da je predsednik „uličnog odbora“ u pravu. Bilo je vreme da se rešenje potraži na ulici. „I tako smo šetali“, priseća se Džefri. „Šetali smo od deset uveče do dva ujutro. I pucalo se na sve strane.“ Drugog petka vratilo se manje od  polovine  polovine od trinaes trinaestt svešteni sveš tenika. ka. Ubrzo Ubrzo je taj broj spao na četiri – ostali su Džefri, Judžin i još dvojica. Ali bili su predani. „Znao sam da je izlazak na ulice i razgovor s klincima bio važan zbog nečega“, rekao je Džefri, „ali nisam znao zbog čega.“

66

Pojaviti se Džefri i ostala trojica sveštenika morali su da imaju petlje da iz noći u noć izlaze, nepozvani i nezaštićeni. I, kao što ste verovatno pretpostavili, nisu odmah prihvaćeni kao spasitelji. Ali nisu odustali i na kraju su pronašli način ne samo da uspostave kontakt s mladima iz kraja, već i da se udruže s njima i da dramatično smanje nasilje među bandama u Bostonu. Za prisutnost sa drugima najvažnije je prvo pojaviti se. Bukvalno se fizički pojaviti. Niko nije došao da razgovara s tim mladim ljudima na njihovom terenu i pod njihovim uslovima. Ali, još konkretnije, prisutnost je u tome kako  se pojavimo – kako pristupamo ljudima s kojima želimo da uspostavimo kontakt i na koje želimo da utičemo. Džefri je znao da u opasnom trenutku ulazi u najopasniji deo Bostona. Klinci s kojima se tamo sretao, bili su čvrsti i odvažni – bar spolja – baš kao što biste i očekivali. Džefrijeva prirodna, instinktivna reakcija mogla je  biti da tim mladićima ladićima pokaže da i on može da bude opasan kao i on onii –  dostojan protivnik. Naravno, bio bi to najgori mogući potez. Ti klinci su celog života bili suočeni s nasiljem. Grubost ih više nije mogla iznenaditi. Džefri i ostali sveštenici uradili su baš suprotno. Na grubost su odgovorili ljubaznošću i iskrenim zanimanjem za ono što klinci misle i osećaju. Bilo je to pomalo šokantno – verovatno poslednje što su ti mladići očekivali. To ih je zbunilo. Džefri je znao da će u početku zbog toga u njihovim očima izgledati kao slabić. Međutim, to mu nije smetalo. Napravio e takav potez jer je znao da to niko ranije nije probao i pomislio je da bi moglo da upali. Možda ste pomislili: „Pa naravno da je najbolja strategija prići drugima ljubazno, otvoreno i zainteresovano“, ali iznenadili biste se koliko često instinktivno biramo drugačiji pristup, onaj u kojem više demonstriramo moć 67

i želju da upravljamo situacijom. Više od petnaest godina sa svojim kolegama, psiholozima Suzan Fiske i Piterom Glikom, proučavam kako se ljudi međusobno procenjuju pri prvom susretu. Kroz istraživanje sprovedeno u više od dvadeset zemalja, uočili smo iste obrasce. Kad upoznamo nekog novog, pokušavamo brzo da odgovorimo na dva  pitanja:  pitanja: „Mogu „Mogu li ovoj osobi da verujem?“; verujem?“; i „Mog „Moguu li ovu osobu da  poštujem?“ U našem istraživanju, istraživanju, moje kolege kolege i ja nazvali smo te osobine  srdačnost   srdačnost  i i kompetencija. Obično mislimo da je neko koga smo tek upoznali ili više srdačan nego što je kompetentan, ili kompetentniji nego što je srdačan, ali ne i jedno i drugo u istoj meri. Volimo da su razlike jasne – to je ljudska sklonost. Zato nove poznanike svrstavamo po tipovima. U svom istraživanju organizacija, Ticijana Kaskjaro naziva te tipove ljudi dopadljivim budalama i sposobnim kretenima. Povremeno ljude vidimo ili kao nesposobne i hladne – glupave kretene  – ili kao srdačne i sposobne – dopadljive zvezde. Potonje je ćup sa zlatom, er vam poverenje i poštovanje drugih omogućava da dobro komunicirate i  budete efikasni e fikasni.. Ali te dve osobine ne vrednujemo podjednako. Prvo procenjujemo srdačnost ili pouzdanost, koju smatramo važnijom. Oskar Ibara i njegove kolege otkrili su, na primer, da ljudi reči povezane sa srdačnošću i moralnošću ( prijatan,  prijatan, iskren  i tako dalje) obrađuju brže nego reči povezane s kompetencijom (kreativan, vešt  i i tako dalje). Zašto prioritet dajemo srdačnosti? Zato što je, sa stanovišta evolucije, za naš opstanak važnije da znamo da li neka osoba zaslužuje naše  poverenje.  poverenje. Ako ne zaslužuje, zaslužuje, bolje je držati držati se na odstojanju, zato što je  potencijalno  potencijalno opasn opas na, naročito ako je kompetentn kompetentna. a. Cenimo Cenimo mi ljude koji su kompetentni, naročito u situacijama u kojima je ta osobina neophodna, ali to  primećujemo  primećujemo tek pošto procenimo koliko im se može verovati. Prisećajući se tih prvih šetnji petkom uveče, kad su sveštenici i članovi  bandi kružili jedni oko drugih drugih na istom nesigurnom nesigurnom terenu, Džefri Džefri je rekao: „Shvatili smo da nas posmatraju. Hteli su da se uvere u nekoliko stvari. Pod jedan, da ćemo biti dosledni u svom ponašanju – da ćemo i dalje dolaziti. I drugo, hteli su se uveriti da nismo tu da ih iskoristimo.“ Ljudi 68

spolja, koji dolaze u problematični deo grada, s velikim rečima o tome kako će „osloboditi ulice“ mogli bi sa sobom da dovedu snimateljsku ekipu, reportera ili samo da donesu prenaduvani osećaj sopstvene važnosti. Mladi su se pitali, rekao je Džefri: „Da li je ovo još jedna prevara? Da li ovo radite zbog svog ega? Više zbog sebe nego zbog nas?“ Pre početka bilo kakvog dijaloga – pre nego što obe strane mogu jedna pored druge da budu  prisutne,  prisutne, mora mora postojati pos tojati poverenje. poverenje. Pošto su uspostavili poverenje, hteli su da procene snagu. Kao što je Džefri rekao, hteli su da znaju: „’Da li ste spremni da se uhvatite u koštac s onim što vas čeka?’ Ti prvi razgovori bili su zastrašujući, jer sučeni ste s mladima koji govore agresivno i zaštitnički i morate s tim da se izborite. I to tako da ostanete otvoreni.“ Imajući sve to u vidu, nešto čudno se dogodi kad pitam ljude –  studente, prijatelje, rukovodioce, umetnike – da li bi više voleli da ih drugi vide kao pouzdane ili kompetente: većina odabere ovo drugo. Sasvim razumljivo, iz dva razloga. Kompetentnost je lakše merljiva na konkretne,  praktične  praktične načine načine – izložen izloženaa je u rezim rezimeu, izveštaju o učinku ili rezultatu rezultatu testa, tako da jasno osećamo da imamo kontrolu nad time koliko smo kompetentni. Osim toga, dok naša pouzdanost i srdačnost koriste drugim ljudima, verujemo da naša kompetencija i snaga direktno koriste nama. Dakle, želimo da drugi budu pouzdani i srdačni, ali želimo da oni nas vide kao kompetente i jake. Dok nam ono prvo može pomoći da budemo  bezbedni,  bezbedni, druga druga potreba može dovesti do skupih grešaka. grešaka. Videla sam kako su mnogi studenti postdiplomskih studija tokom letnjeg stažiranja naučili to na teži način. Cilj im je da ih posle diplomiranja, kompanija u kojoj stažiraju, pozove i ponudi im stalni posao i imaju desetak nedelja da dokažu da zaslužuju tu ponudu. To je kao intervju za  posao koji traje deset des et nedelja. Često su studenti toliko rešeni da svima pokažu da su pametniji i sposobniji od ostalih, da zanemare kolika je cena te strategije. Zbog toga mogu ostaviti utisak da su hladni i rezervisani. To im može zatvoriti vrata društvenih okupljanja kolega i menadžera. Može ih navesti na pogrešan zaključak da će ako zatraže pomoć izgledati slabo i nekompetentno, dok bi im zapravo traženje povratne informacije od menadžera ili kolega dalo 69

 priliku da s njima jima komuniciraju, komuniciraju, pokažu poštovanje poštovanje i postanu deo grupe.  Na kraju stažiranja stažiranja dolazi do velikog iznenađen iznenađenja, ja, kad studente koji su najviše hteli da se dokažu, menadžeri pozovu na razgovor samo da bi im saopštili da nisu dobili ponudu za posao – jer ih niko zapravo nije upoznao. Izgleda da se nisu „dobro slagali s drugima“. Njihova kompetencija nije dovođena u pitanje, ali – indirektno ili ne – rečeno im je da nisu uspostavili  produktivnu  produktivnu saradn s aradnju ju ili odnos poverenja.  Nisam vas ubedila? Pogledajte Pogledajte istraživanje istraživanje iz 2013. go godin dine, e, u kojem su 51.836 rukovodilaca njihovi radnici ocenjivali najpre na osnovu različitih oblika ponašanja, a potom na osnovu njihove ukupne liderske efikasnosti. Samo njih dvadeset sedam bilo je rangirano i u donjem kvartalu (ispod dvadeset pet procenata) za ponašanja i osobine koje odražavaju dopadljivost i u gornjem kvartalu (iznad sedamdeset pet procenata) o ukupnoj efikasnosti. Drugim rečima, šanse da vas vide kao nesimpatičnog ali efikasnog vođu su jedan prema dve hiljade. Drugi istraživači otkrivaju da su osobine koje najčešće dovode do neuspeha nekog rukovodioca, neosetljivost, grubost i nasilan pristup – potpuna suprotnost srdačnosti i  pouzdanosti.  pouzdanosti. Ali sada se sigurno pitate zašto vam pričam o svemu tome – o velečasnom Džefriju Braunu, bandama, nasilju među mladima, srdačnosti i kompetentnosti. Pouka je da poverenje donosi uticaj, a jedini način da uspostavite pravo  poverenje  poverenje jeste da budete prisutni. prisutni. Prisutnost Prisutnost je kanal kroz koji se razvija razvija  poverenje  poverenje i prenose prenose ideje. Ako on onaj aj na kog kogaa pokušavate da utičete, nema  poverenja  poverenja u vas, nećete daleko stići; zapravo, možda čak probudite sumnju sumnju da ste manipulativni. Možete imati sjajne ideje, ali bez poverenja, te ideje su beskorisne. Srdačna, pouzdana osoba, koja je uz to i jaka, izaziva divljenje, ali tek pošto uspostavite poverenje, vaša snaga postaje dar a ne  pretnja.  pretnja.  Nadam se da ću vam pokazati da će velike koristi od toga toga što ćete naučiti da pronađete prisutnost u najizazovnijim trenucima, imati pored vas, i drugi. Prisutnost vam daje moć da pomognete drugima u njihovim najtežim i najizazovnijim trenucima. 70

Prestanite da budete svileni Vratimo se Džefriju. Džesijevo ubistvo bilo je za mladog sveštenika  prekretnica.  prekretnica. To mu nije automatski automatski omog omogućilo ućilo da dopre do dece kojoj je  pokušavao da pomog pomognne. Ali bilo je katalizator. katalizator. Ubrzo Ubrzo zatim došao je trenutak kad je Džefri konačno shvatio kako ga zapravo vide na ulici. Članovi bande tada su konačno videli pravog Džefrija. „Razgovaram tako s jednim klincem,Tajlerom, koji me pita: ’Šta radiš ovde, čoveče?’ Sećam se da sam nosio jaknu i Tajler počne da je ispipava i kaže: ’Čoveče, ovo je  svila.’ A ja kažem: ’Ne, nije’, ali on nastavlja: ’Pogledajte ovog ovde čoveka sa svilenom jaknom’, i svaki put kad bih se  pojavio, imao imao je nešto da kaže o toj jakni. jakni. Na kraju mi je dojadilo, i rekao sam mu: ’Čoveče, prestani da pričaš o mojim stvarima. To uopšte nije svilena jakna!’“ „Na to je odvratio: ’E  sad   si pravi. Dosad si bio svilen.’ A ja sam rekao: ’Oh, dobro, mislim da sad razumem šta se ovde dešava.’ I tada smo  počeli istinski istinski da razgovoram razgovoramo. o. Zapravo je hteo da mi kaže koliko će teško  biti da se promeni promeni način razm razmišljanja mnogih ogih mladih ljudi iz njegovog njegovog okruženja. Bio je u fazonu: ’Ne možeš da dođeš ovamo, obaviš jedan razgovor i da očekuješ da će se odjednom sve promeniti.’ I tada sam shvatio da to neće biti šetnja po parku. Biće to dugo putovanje.“ Džefri je morao da bude iskren s tim klincima, da bi oni bili iskreni s njim. Svojim postupcima, morao je da ispriča svoju priču – onu u koju zaista veruje, ne onu u koju je želeo da drugi veruju. Morao je da bude  potpuno  potpuno iskren – bez fasada, bez barijera – kako bi im pokazao pokazao da je u redu da i oni učine isto. Pokazivanjem svog pravog ja, pomažete drugima da učine isto. Moramo prestati da budemo svileni. 71

Zaćutati Slušati nekoga je najdublji čin ljudskog poštovanja.  – Vilijam Vilijam Juri

Vilijam (Bil) Juri je suosnivač Harvardskog programa o pregovaranju i koautor knjige  Kako dobiti odgovor da koja je godinama bestseler. Bil nije samo jedan od najiskusnijih i najuspešnijih pregovarača koje sam upoznala, već i najljubazniji i najstrpljiviji. Vrlo obzirno pomaže u razrešavanju sukoba širom sveta – u kompanijama, vladama i zajednicama – izmirujući neslaganja tamo gde drugi nisu imali nikakvog pomaka. Tokom osamdesetih godina prošlog veka pomogao je vladama SAD i Sovjetskog Saveza da otvore centre za rešavanje nuklearne krize, zamišljene da spreče incidente koji bi mogli dovesti do nehotičnog izbijanja nuklearnog rata. Radio je na okončanju bitke za kontrolu nad najvećim, milione dolara vrednim, lancem trgovina u Latinskoj Americi i bio savetnik kolumbijskog predsednika u okončanju pedesetogodišnjeg građanskog rata. Kad sukobljene strane prvi  put čuju jedna drugu drugu – kad naprave naprave veliki napredak u razrešenju razrešenju problema problema  – zaista pomisle pomisle da je Bil čarobn ča robnjak. jak. Naravno, Naravno, on se s e kun kunee da to nije tačno. Tvrdi da je ono što radi smešno jednostavno. Bivši predsednik SAD Džimi Karter pozvao je 2003. godine Bila i zamolio ga da se sastane s venecuelanskim predsednikom Ugom Čavezom. Ulice Karakasa preplavili su demonstranti koji su zahtevali Čavezovu ostavku, dok su ga drugi snažno podržavali, i činilo se da je zemlja na ivici građanskog rata. Karter se nadao da bi Bil mogao da nađe izlaz. U svojoj knjizi  Kako dobiti odgovor da od samog sebe , Bil se priseća svojih 72

razmišljanja pre sastanka: „Po navici, otišao sam u šetnju u park da razbistrim glavu. Pretpostavio sam da će mi dozvoliti da provedem samo nekoliko minuta s predsednikom, pa sam u glavi sastavljao jasan spisak   preporuka i predloga predloga koje ću mu izneti. izneti. Ali, dok sam šetao, š etao, palo mi  je na pamet da uradim baš ba š suprotno suprotno od on onog ogaa što sam planirao: planirao: ne nudi savete, ako to od tebe ne zatraže. Samo slušaj, ostani fokusiran na aktuelni trenutak i čekaj pravu priliku. Rizik je bio u tome, naravno, da će se sastanak vrlo brzo završiti i da ću izgubiti jedinu šansu da svojim preporukama utičem na njega, ali odlučio sam da rizikujem.“ Tokom sastanka s Čavezom, Bil se držao te neobične strategije –   pažljivo  pažljivo je slušao, sluša o, „pokušavajući da shvati kako je biti u njegovoj koži“. koži“. Čavez je pričao Bilu o svom životu, o onome što je naučio u vojsci, o ogorčenosti zbog „izdajnika“ koji su pokušavali da ga zbace. „Bio sam fokusiran samo na sadašnji trenutak, tražio sam pravu  priliku i na pamet mi je palo jedno pitanje: pitanje: ’Pošto im ne verujete, što je razumljivo, imajući u vidu šta vam se dogodilo, dozvolite mi da vas pitam: Šta bi sutra ujutro trebalo da urade da bi vam dali  pouzdan zn znak ak da su spremni spremni da se promene?’ promene?’ ’Señales? Znakovi?’ Predsednik je zastao da razmisli o neočekivanom pitanju.“ Jednako neočekivano bilo je i to što je Čavez imao odgovor. „Posle samo nekoliko minuta pristao je da imenuje svog ministra unutrašnjih  poslova da s mojim kolegom Franciskom Franciskom i sa mnom radi na sastavljan sas tavljanju ju spiska konkretnih koraka koje svaka strana može da učini kako bi se izgradilo poverenje i ublažila kriza.“ Prisećajući se, Bil piše: „Da sam se poveo svojom prvom idejom da izdeklamujem preporuke, ubeđen sam da bi predsednik posle nekoliko minuta prekinuo sastanak. Pošto sam svesno odustao od pokušaja da dajem 73

savete i umesto toga samo ostao prisutan i usredsređen na moguće povoljne  prilike, sastanak je postao vrlo produktivan.“ produktivan.“ Zašto nam je toliko teško da ućutimo i slušamo? Postoji jednostavan odgovor. Pri upoznavanju, u prvom susretu s nekom osobom, strahujemo da nećemo biti shvaćeni ozbiljno. Da ćemo ostaviti utisak da smo „nedovoljno dobri“. Zato progovaramo prvi, da bismo  preuzeli  preuzeli kon kontrolu, trolu, inicijativu, inicijativu, da bismo se dokazali. Želimo elimo da pokažemo pokažemo šta znamo, šta mislimo, šta smo već postigli. Progovorivši prvi, kažemo: „Znam više od tebe, pametniji sam od tebe, ja treba da pričam dok ti slušaš.“ Progovorivši diktiramo kako će se stvari odvijati: evo šta ćemo da uradimo i evo kako ćemo to da uradimo. Ako pustim vas da prvi govorite, nemam pojma šta ćete reći. Ako vas  pustim da prvi progovorite, progovorite, prepuštam vam kontrolu kontrolu nad nad situacijom s ituacijom i ko zna zna gde će me to odvesti? Prepuštanje kontrole je zastrašujuće. To je korak u nepoznato. Ko bi to uradio? Samo budale. Ili hrabri. Kao što je i Džefri pristupio noćnim uličnim patrolama, tako je i Bil otišao na sastanak sa Čavezom svestan da ulazi u napetu situaciju u kojoj se biraju strane, donose odluke i povlači crta. U takvim prilikama teško je slušati i često prevlada želja da se brzo dođe do rešenja. „Ključ je u tome“, kaže Bil, „da tražimo sadašnji trenutak .“ .“ „U većini situacija ukaže nam se povoljna prilika, ako smo dovoljno usredsređeni da je vidimo. Ali nam ona vrlo lako promakne. Bio sam u toliko pregovora gde jedna strana daje znak da je spremna za razgovor ili čak čini ustupak, a druga strana to ne vidi samo zato što zapravo ne obraća pažnju. Bilo da se radi o bračnoj svađi ili neslaganju o budžetu u kompaniji, vrlo je lako skrenuti nam pažnju, lako se navedemo da razmišljamo o prošlosti ili da brinemo zbog  budućnosti. Ali, samo u sadašn sadaš njem trenutku trenutku možemo ožemo razgovor  razgovor  svesno, s jasnom namerom, usmeriti ka dogovoru.“ Slušanje je od ključnog značaja za prisutnost. A izazovi koji se javljaju kad zapravo treba da slušamo su isti oni zbog kojih je teško biti dovoljno  prisutan da to uradimo. 74

 Ne možemo ožemo zaista da slušam sluša mo ako ne želimo želimo iskreno da razum razumemo ono što čujemo. A to nije lako postići, jer tada se od nas zahteva da ne  prosuđujemo  prosuđujemo – čak i kad smo nezadovoljni, ezadovoljni, uplašeni, nestrpljivi nestrpljivi ili nam je dosadno, pa čak i kad se osećamo ugroženo ili uznemireno zbog onoga što ćemo čuti (zato što mislimo da to već znamo, ili ništa o tome ne znamo). Moramo drugim ljudima dati prostora i sigurnosti da budu iskreni – i ne smemo zauzeti odbrambeni stav kada slušamo. Za neke od nas to takođe znači da moramo prevazići strah od tišine – od prostora. Suština napora koji su činili Džefri i drugi sveštenici, bila je u rešenosti da se sluša – stvarno sluša. To je značilo priznati da su vođe zajednice i  policija nemoćni nemoćni da zaustave nasilje bez pristanka pristanka i saradnje samih  počinilaca.  počinilaca. Morali Morali bi da saslušaju sas lušaju pa čak i obrate pažnju pažnju na on onoo što gov govore ore vođe bandi i dileri droge. Morali bi da aktivno traže njihovo znanje i mišljenje, a onda da ih ozbiljno shvate. Imajući u vidu kako političke vođe,  predstavnici zakona i mahom svi odrasli obično pristupaju bandama bandama mladih kriminalnih prestupnika – tj. nemajući sluha za saradnju – vidite da je ono što su sveštenici pokušavali da urade bilo radikalno, a da ne pominjem da e bilo i opasno. Slušati je značilo odupreti se porivu da rade ono što rade najbolje – da  propovedaju. (Pogledajte (Pogledajte Džefrijev Džefrijev TED govor i videćete koliko je opušten  pred publikom dok priča, kad prenosi prenosi neku poruku)4. Propovedanje nenasilja imalo bi podjednako malo efekta koliko i da su došli sa čvrstim, „ovde sam ja glavni“ stavom. Umesto toga, sveštenici su postavljali pitanja: „Kako je to dilovati drogu? Kako je to stajati na uglu ulice i prodavati kokain? Kako izbegavate policiju? Kako izbegavate članove suparničkih  bandi?  bandi? Kako prihvatate prihvatate činjenicu činjenicu da nema penzion penzionisanih isanih dilera dilera droge? Da je ovo brz, kratak život?“ Slušati je za Džerija značilo zaboraviti na ono što je mislio da zna. „Imao sam toliko toga da naučim o životu na ulici“, kaže Džefri. „Bilo mi je asno da su moje viđenje formirale vesti i popularna kultura, a stvarnost je  bila sasvim sas vim drugačija.“ drugačija.“ Zato što su, umesto umesto da propovedaju, on i ostali sveštenici slušali, kaže: „Mladi su prestali da budu deo problema, i postali deo rešenja. Njihova pomoć bila je neprocenjiva... Pitali smo ih, kako crkva može da pomogne u ovoj situaciji? Šta možemo zajedno da uradimo?“ 75

Paradoks slušanja je u tome što, prepuštajući moć – privremenu moć uzimanja reči, izjavljivanja, iznošenja znanja – postajemo moćniji. Evo šta se događa kad prestanete da pričate, pridikujete, i počnete da slušate: • Ljudi vam mogu verovati . Kao što smo videli, ako ne steknete  poverenje  poverenje ljudi, biće vam veoma teško da dublje i dug dugotrajn otrajnije ije utičete na njih. • Stičete dragocene informacije , što umnogome olakšava rešavanje  problema  problema s kojima kojima ste suočeni. Možda Možda mislite da imate imate odg odgovor ovor,, ali a li dok ne saslušate šta drugi zaista misli i oseća – šta ga stvarno motiviše – ne možete biti sigurni u to. • Ljude gledate kao celovite ličnosti – možda, čak, i kao savetnike . Više ih ne vidite kao stereotipe. Sa „mi protiv njih“ pređete na samo „mi“. Vaši ciljevi više nisu suprotstavljeni već su zajednički. • Osmišljavate rešenja koja će drugi hteti da prihvate, pa čak i da usvoje. Kad ljudi doprinose rešenjima – kad su koautori, suvlasnici – veća e verovatnoća da će im se posvetiti i ostvariti ih. Ljudi su spremni da  prihvate  prihvate čak i negativan ishod is hod,, ukoliko veruju da je put koji ih je do toga toga doveo bio pošten. Da bi nešto bilo „proceduralno ispravno“, kako to  psiholozi  psiholozi kažu, uključene uključene strane moraju verovati da su ih čuli, razumeli razumeli i  prema  prema njima jima se pon ponašali ašali dostojanstveno dostojanstveno i da su procedura i njeni njeni ključni ključni  pokretači pouzdani. pouzdani. A mnog nogoo je verovatnije verovatnije da će misliti da je procedura  bila poštena kad su uključeni u njen razvoj. razvoj. Na primer primer,, zaposleni zaposleni mog oguu  prihvatiti  prihvatiti da neće dobiti unapređenje, unapređenje, ako su pomog pomogli li u određivanju određivanju pravila na kojima je zasnovana ta odluka. • Kad ljudi osećaju da ih čuju, spremniji su da slušaju . To nam je istovremeno i neverovatno prirodno i neverovatno teško: ako ljudi ne osećaju da ih „kapirate“, neće želeti da ulože svoje vreme i energiju u aktivnosti – kao što je slušanje – koje će im pomoći da vas razumeju. Posebno je važno da to shvate rukovodioci, jer oni treba da služe kao uzori. Uh, mnogo je to slušanja i razumevanja.  Na osnovu on onog ogaa što su čuli od mladih s kojima kojima su razgov razgovarali, arali, četiri sveštenika, uključujući i Džefrija, sastavili su dokument koji je bio delom 76

manifest, delom izjava o misiji. Sastojao se od deset tačaka: principa i  postupaka za koje su se nadali da će prekinuti prekinuti niz ubistava i poboljšati uslove u najsiromašnijim delovima grada, pre svega angažovanjem sveštenstva i crkve na ulicama – ne s visine ili s prijatne udaljenosti – koji će osmisliti rešenja zajedno sa članovima bandi, uz njihove savete i učešće. Bostonska koalicija u deset tačaka pretvorila se u pokret čiji je uspeh zaprepastio grad i privukao pažnju ljudi u SAD i šire: stopa mladih među ubijenima i počiniocima u Bostonu pala je s visokih sedamdeset dva  procenta  procenta 1990. godine, odine, na najnižu ajnižu tačku od petnaes petnaestt procenata procenata 1999. godine. Ta promena postala je poznata kao Bostonsko čudo, a naučnici i stručnjaci zasluge za to najviše pripisuju obrazovanju koalicije i naporima Džefrija i njegovih kolega sveštenika. Gradovi širom sveta tražili su savet sveštenika u borbi protiv droge, kriminala i ubistava. Još jedan od velikih uspeha koalicije – koji je došao kasnije, 2006. godine – pokazuje koliko su radikalne bile strategije koje su uveli njeni članovi. Još uvek radeći na tome da prekinu krug napada i odmazdi bandi, odlučili su da predlože primirje. „A mladi su na to odgovorili da nećemo moći da ih nateramo da odjednom i sasvim prekinu obračune“, rekao je Džefri. „Rekli su nam da  probamo  probamo s primirjem primirjem na neko određeno određeno vreme, vreme, da to bude kao nekakav  prekid vatre? I tako sm s mo odlučili da između između Dan Da na zahvalnosti zahvalnosti i Nove godine godine ostvarimo primirje, sezonu mira, tako smo to nazvali. Znate, dali su nam smernice.“ „Okupio sam ih za istim stolom, izložio ideju o sezoni mira i tražio njihovu saglasnost. I tada sam dobio prvu naznaku da bi to moglo da uspe er jedan mladić je ustao i rekao: ’Dobro, znači prestajemo s pucnjavom u sredu u ponoć? Ili prestajemo ujutro na Dan zahvalnosti? I da li počinjemo  ponovo  ponovo da pucamo tridese tridesett prvog decembra decembra ili prvog januara?’“ januara?’“ „Lomio sam se u sebi“, rekao je Džefri, „jer sam mislio: ’Uopšte ne želim da ikad više zapucate!’ A rekao sam: ’Dobro, prestajete s pucnjavom u sredu uveče i možete ponovo početi posle Nove godine.’ Znate, s etičke tačke gledišta to je bilo strašno: ’Ne mogu da verujem da si im rekao da  posle prvog januara januara mog oguu da počnu da pucaju.’ Ali pokušavali smo da ih ubedimo da uspostave mir i da vide kako se čovek oseća kad dođe u neki 77

deo grada i ne mora stalno da se osvrće, i da gleda ko mu je iza leđa.“ Kao što možete pretpostaviti, u to vreme malo ko u Bostonu je verovao da bi grupica sveštenika mogla da uspostavi primirje bandi. „Kad smo po prvi put hteli da uspostavimo taj period mira, policajci su nam rekli namigujući i smeškajući se: ’Hej, nek vam je sa srećom!’“,  priseća se Džefri. Džefri. „Jer je pred Dan zahvalnosti zahvalnosti 2006. situacija bila baš zategnuta. A onda, dvadeset dva dana nije bilo pucnjave, nijednog ispaljenog hica, ničega. Geri Frenč, koji je predvodio jedinicu bostonske  policije za borbu protiv bandi, pozvao me je i potom me je zvao svakog dana da mi kaže: ’Danas se ništa nije dogodilo.’ Pitao je: ’Šta si uradio? S kim si pričao?’ Policija je tražila od nas sve te informacije. A ja sam rekao: ’Pa, kao prvo, ne mogu da ti dam te informacije. Ali nema tu nikakve tajne, rešenje je u onome što sam ti već rekao – na mlade gledamo kao na  partnere  partnere a ne kao ka o na problem.’“ problem.’“  Naravno, ne ne zn znači ači da će nam time time što ćemo sasluša sa slušati ti drugog drugoga, a, uvek biti zagarantovan pozitivan ishod. Zapravo, deo prisutnosti je u prihvatanju mogućnost da ćete se razočarati i u tome da ne dozvolite da vas to odvrati ili pokoleba. Ono što u početku izgleda kao neuspeh, može zapravo biti nešto sasvim drugo – prilika da se razvijete na nov, neočekivan način.

78

Neka prisutnost govori sama za sebe  Negde u to vreme, vreme, Džefri Džefri je blisko sarađivao s klincem klincem po imenu imenu Džejms, Džejms, vođom bande u Roksburiju i jednim od tvoraca primirja koje je koalicija sklopila s još jednom velikom bandom. Džefri je Džejmsa opisao: „To je zaista poseban klinac... koji ne gledao samo svoje interese, nego mu je stalo do svih s kojima je povezan. Zato je stvarno želeo da se mir proširi po celom gradu.“ Dva dana posle sastanka s Džejmsom, Džefri je primio telefonski poziv. „Bio sam kod kuće i spremao večeru“, rekao je. „Sve sam ostavio, seo u kola i kreno.“ Džejms je ustreljen i ubijen. Stigavši u bolnicu, Džefri se svojski trudio da uteši rastrojene članove Džejmsove porodice, od kojih su neki bili histerični od bola, dok drugi nisu mogli da poveruju da ga stvarno nema. Čekaonica u urgentnom centru bila e puna Džejmsovih prijatelja koji su već planirali osvetu. „A ja im govorim: ’Ne smete to da uradite.’“ Ali to nije bilo ono što su Džejmsovi gnevni drugovi hteli da čuju. „Mučio sam se da nađem reči, jer sam u sebi razmišljao, moram nešto da kažem, zar ne?  Ali, što sam više pokušavao da smislim šta bih rekao, to mi je teže bilo da nađem reči.“ „Doktori su mi konačno prišli i rekli: ’Moramo da uspostavimo red u čekaonici. Možete li sve da ih izvedete odavde?’ A ja im kažem: ’Ne znam,  pokušaću.’  pokušaću. ’ I tako sam jednostavno jednostavno prišao ljudima ljudima i rekao: ’Hajde, ’Hajde, idemo idemo napolje da se zajedno pomolimo. Želite li da se pomolite?’ A oni su odgovorili: ’Da, važi.’ I izveo sam ih sve napolje i počeli smo da se molimo. I tokom molitve ljudi su počeli da plaču i da jecaju. Rekao sam im: ’Dobro, sad zagrlite nekoga. Samo zagrlite nekoga. Čvrsto ga držite.’ 79

Bio je to jedan od onih trenutaka kad sam bio toliko zapanjen da ednostavno nisam znao šta da kažem ili uradim. Ali time što nisam ništa rekao, izgledalo je kao da radim pravu stvar. Ljudi bi počeli da pričaju sa mnom, a ja bih klimao glavom i govorio: ’Čujem vas.’“ Tu, u toj tužnoj i haotičnoj bolničkoj čekaonici, Džefri je naučio važnu lekciju: u nekim situacijama nema pobede. Nije bilo ničeg što bi iko mogao da kaže da ublaži bol i stiša bes onih koje je Džejms ostavio za sobom. Džefri se mučio da smisli nešto, ali došao je do zaključka da nema odgovore. Nema tih reči. Oni koji misle da će u svakoj situaciji uspeti da nađu čarobnu reč ili da ostvare čudesno odvažno delo, žive u iluziji i samoveličanju. U trenucima poput tog, može biti dovoljno i što ste spremni da saslušate drugoga. Dugoročno gledano, možda je to najbolje rešenje. „Ljudi su to nazvali propovedanjem prisutnosti“, rekao je Džefri, „i mislim da je to najefektivniji način propovedanja. Da ućutite i samo budete tu.“ Ponekad se najrečitije izražavamo kad ništa ne kažemo – puštajući da naša prisutnost, bez objašnjenja i neukrašeno, govori sama za sebe. Prvi sastanak „uličnog odbora“ održan je pre više od dvadeset godina. Danas je rezultat njegovog rada postao studija slučaja koja se predaje na Harvardskoj poslovnoj školi. Tim mojim predavanjima Džefri ponekad  prisustvuje i odg odgovara ovara na pitanja pitanja studenata. Štaviše, bio je na svim mojim  predavanjim  predavanjimaa o tom slučaju s lučaju – što zn znači ači bar dvadesetak dvadese tak puta. Mn Mnog ogii akteri studija slučaja dolaze na predavanja kad se njihov slučaj obrađuje, ali sigurno niko nije bio toliko redovan i toliko uticajan kao Džefri. Kad se Džefri pojavi, moji studenti su već imali priliku da pročitaju opis slučaja – upoznali su tog čoveka na papiru i izgradili poštovanje i divljenje prema njemu. A zapravo ih ništa ne može pripremiti za Džefrija uživo. Kad uđe u prostoriju, nastane muk – iz poštovanja, iz radoznalosti. On ne dolazi obučen u svešteničku odoru. U farmerkama je, čistoj košulji i  blejzeru.  blejzeru. Govori dubokim, dubokim, smirenim smirenim,, gromkim romkim glasom. glasom. Iskren je i skroman, skroman, a ipak samouveren i jak. Nikad ne žuri. Ne plaši se tišine, a pošto se on ne  plaši, ne plašimo se ni mi. Tako Tako prisutnost stvara prisutnost. prisutnost. 80

4 Ne zaslužu zaslužujem da budem ovde Svi žele da budu Keri Grant. Čak i ja želim da budem Keri Grant.  – Keri Grant Grant

Kad je, krajem šezdesetih godina prošlog veka, Polin Rouz Klens bila na doktorskim studijama iz kliničke psihologije, strahovala je da nije dovoljno dobra. Svi su pametniji od mene. Ovog puta sam imala sreće, ali sledeći pu ću pasti. Ne bi ni trebalo da sam ovde . Nije mogla da spava, strepela je pre i kajala se posle svakog ocenjivanja, svakog testa, svakog izlaganja. Znala e da se prijateljima smučilo njeno jadikovanje. I činilo joj se da se niko drugi tako ne oseća. Sigurno su pogrešili što su me pustili da se ovde upišem. Razotkriće me . „Stvarno sam verovala u to“, objasnila mi je Polin, „i otvoreno sam strepela zbog toga. Pomislila sam: jednostavno moram naučiti da živim s tim. To sam ja.“ U detinjstvu, Polin nije ni sanjala da će ići na koledž. „Odrasla sam usred Apalačkih planina. Išla sam u male škole dok nisam pošla u srednju školu i završila jedanaest razreda jer tada nije postojao dvanaesti. Kod kuće 81

nismo imali svoje knjige, ali tata nas je naučio da pozajmljujemo knjige iz  biblioteke; moji roditelji su se zanim zanimali ali za svet. Iako sam imala imala nastavnike koji su zaista pokazivali interesovanje za mene – koji su mi poručivali da mogu upisati fakultet – moje školovanje je u mnogo čemu bilo nezadovoljavajuće, zato sam gajila sumnje u svoje obrazovanje.“ „Savetnik u srednjoj školi rekao mi je: ’Moraš biti spremna da dobijaš trojke. Ne očekuj da dobijaš petice. Nemoj previše prebacivati sebi.’ Otišla sam na fakultet očekujući da ću biti prosečna studentkinja. Ali nisam bila  prosečna. Zapravo bila sam s am veoma veoma dobra studentkinja. studentkinja. Pomalo Pomalo sam s am strepela od testova. Hoću li nastaviti da postižem uspehe? Hoću li ja to moći? Ali,  bila sam na malom koledžu pa sam mogla ogla da se izborim izborim sa svojim strahovima.“ Polin su strahovi obuzeli kad je počela postdiplomske studije. Želela je da ide na poznati, prestižni fakultet ali, kaže: „Na njihovom odseku za  psihologiju  psihologiju rečeno mi je da moram da budem bar tri puta bolja od bilo kog muškarca. Ispitivač je rekao: ’Imamo slobodno mesto sekretarice.’ I tako sam na kraju otišla na Univerzitet u Kentakiju. Konkurencija je bila velika, a upisna komisija za program doktorskih studija na kliničkoj psihologiji,  primala  primala je više viš e ljudi nego što su s u nameravali nameravali da zadrže. zadrže. Jasno J asno nam je rečeno: ’Pogledajte oko sebe. Mnogi od vas neće uspeti.’ Zatim su svake godine davali testove da eliminišu studente koji ne pokazuju dovoljno dobre rezultate.“ Iako je dobro prolazila na tim ispitima, Polin se još uvek osećala ugroženom, sigurna da će ona biti sledeća nesrećnica koju će izbaciti iz  program  programa. a. Iako su detalji Polinine priče jedinstveni, osećanje da ne pripadamo, da nam nije mesto u nekom društvu, da smo nezasluženo dobili zvanje ili zauzeli visoku poziciju – da smo obmanuli ljude da misle da smo sposobniji i talentovaniji nego što zapravo jesmo – nije toliko neobično. Većina nas je to iskusila, bar u određenoj meri. To nije obična trema ili strepnja; zapravo, to je duboko i ponekad parališuće ubeđenje da nam je dato nešto što nismo zaslužili i da će nas u nekom trenutku razotkriti. Psiholozi to zovu sindrom uljeza, fenomen f enomen uljeza uljez a. 82

Ako je za postizanje prisutnosti potrebno da budemo potpuno usklađeni sa svojim najiskrenijim osećanjima, verovanjima, sposobnostima i vrednostima, onda svakako ne možemo biti prisutni kad se osećamo kao varalica. Umesto toga, neusklađeni smo, rastrzani, potpuno neubedljivi. I,  baš kao što sami potkrepljujemo potkrepljujemo prisutnost, prisutnost, isto važi i za osećaj oseća j da smo varalica. Sindrom uljeza tera nas da previše razmišljamo i sumnjamo. Navodi nas da se fiksiramo na to kako mislimo da nas drugi ocenjuju (obično grešimo u tim fiksacijama) a onda se fiksiramo na to kako te ocene mogu loše uticati na naše interakcije. Rastrzani smo – brinemo se što nismo dovoljno  pripreml  pripremljeni jeni,, lupamo lupamo glavu glavu time time šta bi trebalo  da uradimo, preispitujemo ono što smo pre pet sekundi rekli, strepimo zbog onoga što ljudi misle o nama i šta će to sutra značiti za nas. Sindrom uljeza oduzima nam moć i guši našu prisutnost. Ako čak ni vi ne verujete da treba da budete tu, kako ćete ikog drugog u to ubediti? Prisutnost i sindrom uljeza su suprotne strane istog novčića – a novčić smo mi.

83

Osećati se kao uljez Uprkos sumnjama u svoje sposobnosti, Polin je izgurala i završila doktorske studije. Štaviše, pošto je imala dobre ocene, po sticanju zvanja  prihvatila  prihvatila je pon ponudu udu da se pridruži pridruži nastavnom nastavnom osoblju Oberlin koledža, veoma konkurentnoj privatnoj školi društvenih nauka u Ohaju.  Na Oberlinu, Oberlinu, Polin je pola vremena vremena predavala na katedri za psihologiju, psihologiju, a drugu polovinu radila u centru za savetovanje. „Dok sam radila u savetovalištu“, priseća se, „sretala sam ljude koji su išli u najbolje, često  privatne  privatne škole, imali imali visokoobrazovane visokoobrazovane roditelje i odlične odlične rezultate rezultate na  prijemnom  prijemnom ispitu, ocene i pisma preporuke. A ovamo ovamo govorili su nešto u stilu: ’Plašim se da ću pasti na ispitu.’ ’Upisna komisija ponekad pogreši.’ ’Primili su me zato što mi je nastavnik engleskog napisao tako fantastičnu  preporuku.’ ’Ja sam greška Oberlina.’ Oberlina.’ Obezvređivali su sve on onoo što su dotad postigli i uradili.“ Opisala je jedan prilično upečatljiv susret sa studentkinjom po imenu Lisa, koja je ranije isplanirala da ide na napredni kurs a sada se  predomišljala.  predomišljala. „Neću ići na napredni apredni kurs“, objavila je. Polin je bila iznenađena. Lisa je bila jedna od najboljih studentkinja. Zašto se  predomislila,  predomislila, htela je da zn znaa Polin. Čega se s e plaši? plaš i? Lisa je odgovorila: „Otkriće da zapravo ne zaslužujem da budem ovde.“ Polin je taj strah bio poznat. Lisa i njene kolege studenti su svi bili izvanredni. Zašto se oni tako osećaju? Bilo je očigledno da iz nekog razloga imaju iskrivljenu sliku o sebi. Zapravo, primetila je da to osećanje  preovladava među ženama ženama koje postižu visoke rezultate: rezultate: uprkos svojim uspesima, imale su osećanje da obmanjuju ljude. Verovale su da se njhova dostignuća ne pripisuju njihovim sposobnostima već sreći ili „komunikativnim veštinama“. Svaka od tih izuzetnih studentkinja osećala je 84

da ne zaslužuje da bude na fakultetu . I svaka je mislila da je usamljena u tom svom osećanju. Polin se pitala da li taj specifičan strah dele i drugi? Da li su ona i nekolicina studentkinja, jedine koje to muči? Može li se taj strah izmeriti? Odlučila je da svoja istraživanja usmeri ka pronalaženju odgovora na ta  pitanja.  pitanja. Polin i njena saradnica Suzana Suzana Ajms Ajms počele su sistematično sistematično da ispituju ono što su tada već zvale fenomen uljeza (FU), i definisale ga kao „osećaj, unutrašnji doživljaj osobe da je intelektualni prevarant“, koji utiče da se žene plaše da će njihove prave sposobnosti (ili nedostatak istih) biti razotkriveni. Kao što je u svom govoru na dodeli diploma na Harvardu 2015. godine, dobitnica Oskara Natali Portman rekla: „Danas se osećam isto kao i kada sam 1999. kao brucoš došla na Harvard. Verovala sam da je došlo do greške, da nisam dovoljno pametna da budem u ovom društvu i da ću svaki put kad otvorim usta morati da dokazujem da nisam samo glupa glumica.“ Polin je, uz pomoć matematičarke Nensi Zumof, napravila skalu da odredi do koje mere se osoba oseća ili ne oseća kao uljez. Od ispitanika se traži da ocene izjave kao tačne ili netačne, na primer: Bojim se da će ljudi koji su mi važni otkriti da nisam toliko sposobna kao što misle. Ponekad osećam ili verujem da je moj uspeh u životu ili na poslu rezultat nekakve greške. Kad nešto ostvarim i dobijem priznanje za svoja dostignuća, sumnjam da ću ponoviti takav uspeh. Često svoje sposobnosti poredim sa sposobnostima onih oko sebe i mislim da su možda inteligentniji od mene. Ako dobijem pohvale i priznanja za nešto što sam postigla, imam običaj da umanjujem važnost onoga što sam uradila. Polin i Suzana objavile su 1978. godine prvi akademski rad o fenomenu uljeza. Članak opisuje opšti pojam ovog fenomena, fokusirajući se na iskustva žena koje su čini se patile od njega i iznose moguće načine lečenja. Fenomen uljeza, kako su ga one tada videle, bio je mentalno oboljenje, 85

neuroza „posebno rasprostranjena i izražena kod odabranog uzorka žena koje postižu visoke rezultate“. Istraživanjem je obuhvaćeno 178 žena koje su postizale visoke rezultate, uključujući studentkinje s univerziteta, kandidatkinje za titulu doktora nauka i žene iz najrazličitijih profesija, između ostalog pravnice, lekarke i profesorke. Većina njih bile su belkinje iz srednje i više srednje klase, starosti između dvadeset i četrdeset pet godina. Kako Klensova i Ajmsova navode u članku: „Uprkos izuzetnom akademskom i profesionalnom uspehu, žene koje  proživljavaju  proživljavaju fenom fenomen en uljeza uporno uporno veruju da zapravo nisu  pametne  pametne i da su obmanule obmanule svakog ko misli suprotno. suprotno. Čini se da  brojna  brojna postignuća, postignuća, za koje bi se očekivalo da pružaju pružaju više nego dovoljno objektivnih dokaza superiorne inteligencije, ne utiču na sindrom uljeza.“

86

Ovo je mnogo veće nego što smo mislili Polin i mnogi drugi koji su proučavali fenomen uljeza, u početku su verovali da se to stanje javlja samo kod žena koje postižu visoke rezultate, s obrazloženjem: „Uspeh kod žena u suprotnosti je sa očekivanjima društva i njihovom ličnom samoevoluacijom, i prema tome nije iznenađenje što žene u našem uzorku ne prihvataju svoje sposobnosti i inteligenciju kao objašnjenje za svoje uspehe, već traže druge uzroke.“ Ali Polin se ubrzo zapitala da li je FU rašireniji. „Posle predavanja“, rekla je tokom našeg razgovora, „muškarci su mi prilazili govoreći: ’Znate, i ja sam se tako osećao.’ Do 1985. godine, definitivno sam shvatila da je to iskustvo kroz koje prolaze i muškarci. A u svojoj kliničkoj praksi još kako sam radila s muškarcima koji se muče s tim problemom.“ Poslednjih godina poraslo je interesovanje javnosti za fenomen uljeza. Pominju ga vodeći ljudi poslovnog sveta kao što je Šeril Sandberg i  publikacije kao što su Slate i  Fast Company, ali uglavnom u kontekstu ženskog samousavršavanja. Šta žene mogu uraditi da ostvare svoje najveće ambicije? Pored dobro dokumentovanog seksizma, koji ih još faktori mogu sputavati? I ja sam verovala da je to ženski problem ali onda sam, nakon što se moj TED govor našao na internetu, počela da dobijam mejlove o fenomenu uljeza i mnogi od tih mejlova bili su od muškaraca. Zapravo, od više hiljada mejlova koje sam dobila na tu temu, polovina njih bili su od muškaraca. Polin i drugi istraživači uskoro su otkrili isto: žene i muškarci u  podjednakoj  podjednakoj meri proživljavaju proživljavaju osećanje ose ćanje da su s u uljezi. Zašto se onda u početku činilo da je to ženski problem? Prvo, neki ljudi teško ga prepoznaju kod sebe, što su Polin i Suzan  primetile  primetile od samog početka. Kasnija Kasnija istraživanja istraživanja došla su do sličnih 87

zaključaka. Možda muškarci ne prepoznaju svoja osećanja onako jasno kao žene. Ali postojala je i druga, mnogo verovatnija mogućnost, koja je mnogo više zabrinjavala. „U individualnoj, privatnoj psihološkoj praksi, nije bilo uobičajeno da muškarci govore o tome“, objasnila je Polin. „Ali, kad je istraživanje bilo anonimno, muškarci su pokazivali sindrom uljeza u istoj meri kao i žene.“ Nisu o tome pričali s prijateljima ili članovima porodice, nisu tražili emotivnu podršku jer su se previše stideli. Muškarci koji odstupaju od stereotipa jakog i samouverenog muškarca  – drugim drugim rečima, rečima, muškarci koji su u stanju da izraze izraze sumnju sumnju u sebe –  rizikuju da dožive ono što psiholozi zovu „stereotipska reakcija“: kaznu, koja često ima oblik zlostavljanja ili čak odbacivanja, zato što nisu ispunili društvena očekivanja. (Stereotipska reakcija nije ograničena samo na muškarce – to se može dogoditi svakom ko odstupi od društvenih stereotipa o rasi, polu i raznim drugim „kategorijama“. Na primer, žene se često sreću sa stereotipskim reakcijama na radnom mestu zato što su „previše muškobanjaste“.) Iako muškarci doživljavaju osećanje da su uljezi u istoj meri kao i žene, možda im ono još teže pada jer to ne mogu da priznaju.  Nose to u sebi tiho, tiho, potajno, mučno. mučno. Znači fenomen uljeza pogađa podjednako i muškarce i žene. No, da li je ograničen na određene demografske grupe – profesionalne, rasne, kulturne? Posle Polininog i Suzaninog revolucionarnog rada, istraživanja sprovedena tokom narednih nekoliko decenija dala su jasne odgovore. Fenomen uljeza otkriven je u desetinama demografskih grupa, uključujući između ostalog i nastavnike, računovođe, lekare, medicinske sestre, studente mašinstva, stomatologije, medicine, učenike medicinskih škola, studente farmacije,  prava, postdiplomce, postdiplomce, preduzetni preduzetnike, ke, srednjoškolce, ljude koji se tek  upoznaju s internetom, Amerikance afričkog porekla, Korejce, Japance, Kanađane, problematične adolescente, „normalne“ adolescente,  preadolescente, starije ljude, odraslu decu alkoholičara, alkoholičara, odraslu decu uspešnih ljudi, ljude s poremećajem u ishrani, ljude bez poremećaja u ishrani, ljude koji su nedavno doživeli neuspeh, ljude koji su nedavno doživeli uspeh... i tako dalje. Polin i njena saradnica Gejl Metjuz objavile su 1985. godine 88

istraživanje koje su obavile na klijentima u svojoj kliničko-psihološkoj  praksi, primetivši primetivši da je među četrdeset jednim jednim muškarcem i ženom ženom,, oko sedamdeset procenta doživelo osećaj da su uljezi. Bar dve trećine studenata Harvardske poslovne škole doživljavaju osećaj da su uljezi – a više od šezdeset procenata studenata su muškarci.  Nakon što se naš sastanak sas tanak završio, dok sam s am se spremala da odem, Polin Polin e rekla: „Još nešto: kad bih sve to mogla da ponovim, nazvala bih to iskustvom uljeza, jer to nije sindrom, kompleks ni metalna bolest. To je nešto što skoro svako proživljava.“ Imajući u vidu raširenost osećanja uljeza, nemoguće je utvrditi glavni uzrok  u svakom pojedinačnom slučaju. Izraženo terminologijom društvenih nauka, deluje  previše određeno  – odnosno, ima toliko mogućih promenljivih da niko ne može utvrditi koju da izdvoji. Iskustva iz ranog detinjstva  povezivana  povezivana su sa osećan oseća njem da ste uljez, kao i porodični porodični odn odnosi, osi, društvena očekivanja, predrasude, ličnost i životna iskustva u školi i na radnom mestu. To ne znači da neki ljudi nisu manje podložni od drugih. Otkriveno je da neke osobine i iskustva idu ruku podruku s iskustvom uljeza. Procenat  perfekcionizm  perfekcionizmaa i straha od nastupa visok je među on onim imaa koji pate od osećanja da su uljezi, kao i nizak nivo prihvatanja sebe i poznavanja svog okruženja. Visok neuroticizam takođe je povezivan sa sindromom uljeza, kao i nizak nivo samopoštovanja i introverznost. Ali jedan od rasprostranjenijih faktora je strah od neuspeha, koji je u mnogim istraživanjima naveden kao osnovni problem. Ko se najviše plaši neuspeha? Ljudi koji su nešto postigli – ljudi koji su dokazano sve samo ne varalice. Jednog dana dobila sam sledeći imejl od Dejvida, prodekana na jednom univerzitetu: „Još od fakulteta patim od sindroma uljeza. Kao da mi je svet govorio da sam 90 od 100 mogućih bodova, a ja sam znao da sam samo 50. Na primer, iznad stola na poslu imam gomilu priznanja za 89

 postignuti  postignuti uspeh. I svaki s vaki put kad bih dobio nov novo, o, pomislio pomislio bih: bih: ’O, sranje! Sad misle da sam 92! Poludeće kad otkriju da sam samo 50.’  Nisam imao ništa bolje mišljenje o sebi zbog nagr nagrada, ada, koje su samo  povećale neslaganje neslaganje između između on onog ogaa što ’oni’ ’oni’ misle i on onog ogaa šta ja osećam.“ Kako je to moguće? Zar Dejvidova konkretna postignuća – priznanja za  postignuti  postignuti uspeh, visoka zvanja, zvanja, poželjan posao – ne bi trebalo da ga „izleče“? Zar u nekom trenutku, postigavši nešto izuzetno, ne bi trebalo da se oslobodimo tog osećanja? Kako su ljudi poput Denzela Vašingtona, Tine Fej, Maje Andželu i Mahatme Gandija mogli da pate od straha da su uljezi?  Nil Gejmen Gejmen je napisao brojne brojne bestseler bests eler romane, romane, stripove i kratke priče, uključujući i Sendmena,  Koralinu,  Anansijeve  Anansijeve momke ,  Američke  Američke bogove i Okean na kraju puteljka , kao i više od dvanaest filmskih i televizijskih scenarija. Dobitnik je prestižnih književnih nagrada i bio je prvi autor koji e za isto delo ( Knjiga  Knjiga o groblju groblju), dobio i Njuberi i Karnegi medalju. Po  praktično  praktično bilo kom profesionalnom profesionalnom merilu, Nil je izuzetno uspešan. A opet, poznato je da ga muči osećaj da je varalica. Štaviše, Vikipedija navodi Nila kao jednog od šestoro slavnih ljudi koji su javno govorili o svojoj borbi sa sindromom uljeza. Njegovo iskustvo svakako daje pun kredibilitet tezi da na sindrom uljeza niko nije imun. Pitala sam ga da li bi hteo sa mnom da priča o tome, i velikodušno je pristao.  Nil Gejmen Gejmen ima ima blage, blage, zaobljene zaobljene obrve, tužne tužne oči, kudravu smeđesrebrnu kovrdžavu kosu i nežni glas s engleskim naglaskom kakav želite da slušate dok tonete u san. Čak i u opuštenom razgovoru, on je pripovedač –  ne u smislu da nešto izmišlja, već da se svojih uspomena priseća u formi  priče. Kad zastane, ne osećate oseća te se neugodn eugodnoo i to ne izgl izgleda eda kao un unapred apred smišljeno – uverava vas u to da mu je stalo do onoga što priča. U trenutku kad priča s vama, prisutan je. Dok mu nisu bile objavljene prve dve knjige, Nil kaže: „Skroz sam folirao, jer ljudi su mi davali novac da pišem knjige a niko nije mogao da garantuje da ću napisati išta vredno objavljivanja. Zaista nisam znao šta radim... Da je neko u tih prvih osamnaest meseci došao i rekao mi: ’Čoveče, ti si prevarant’ kazao bih mu: ’Da, skroz si u pravu.’“ 90

Onda je odjednom postao autor kojem su knjige objavljene i dobijao je  pažnju  pažnju (sveti gral gral za svakog pisca), i izdržavao izdržavao se od pisanja. Ubrzo Ubrzo je dospeo na listu bestselera i dobio značajne književne nagrade. Slali su ga da, kao filmski kritičar, gleda filmove za džabe i plaćali da radi baš ono što e želeo da radi, umesto da mora da ustaje ujutro i da ide na posao. Sve mu e to bilo veoma čudno i neobično. Primetila sam da je Nilu bilo teško čak i da opiše kako je zarađivao novac, doživljavao priznanja i pohvale, kao što i dolikuje nekom ko sam za sebe kaže da je „uljez“. Brzo je ispričao svoju  priču; nelagodn nelagodnoo se s e nasmejao. Za tu prvu deceniju svog uspeha i sindroma uljeza, Nil je rekao: „Stalno sam imao tu fantaziju: čujem kucanje na vratima, silazim u  prizeml  prizemlje je i tamo tamo zatičem čoveka u odelu – ne skupom odelu, već odelu koje govori da taj čovek dolazi nekim poslom – u rukama drži fasciklu i papire. Otvaram vrata, a on kaže: ’Dobar dan, izvinite, dolazim po službenoj dužnosti. Da li ste vi Nil Gejmen?’ Potvrdno klimnem glavom. ’Pa, ovde stoji da ste pisac i da ne morate ujutro da ustajete u neko određeno vreme, treba samo svaki dan da pišete koliko vi želite.’ A ja bih odgovorio: ’Tako je.’ ’I da uživate u  pisanju. Ovde takođe piše piš e da vam sve knjige knjige koje želite jednostavno jednostavno  pošalju  i da ne morate da ih kupujete. I filmovi: ovde piše da možete besplatno gledati filmove.’ A ja kažem: ’Da, tako je.’ ’I da se ljudima sviđa ono što radite i da vam daju novac da eto tako samo zapisujete stvari.’ Ja bih opet rekao: ’Da.’ I onda bi on rekao: „’E pa, bojim se da smo vas raskrinkali. Uhvatili smo vas. I bojim se da ćete sada morati da nađete pravi posao.’ U tom trenutku u mojoj fantaziji, srce bi mi se steglo, rekao bih: ’Dobro’, otišao i kupio jeftino odelo i posvetio se pravom poslu. Jer, kad te jednom uhvate, tu više nema zbora: gotov si. Eto šta mi se motalo po glavi.“ Sindrom uljeza podriva našu sposobnost da se osećamo dobro u vezi onoga što dobro radimo, naročito kad smo za to nagrađeni. Pre oko tri godine, dok sam svog, tada devetogodišnjeg, sina Džonu vozila u školu, vodili smo sledeći razgovor (zapisala sam ga, kao što to roditelji često čine 91

kad deca kažu nešto posebno mudro): Džona: Ti si najsrećnija osoba na svetu. Ja: Zašto to kažeš? Džona: Zato što te plaćaju da radiš baš ono što bi radila i da ti ne  plaćaju. Ja: A šta je to? Džona: Analiziraš zašto ljudi rade ono što rade, a onda ono što saznaš koristiš da pomogneš ljudima da budu bolji. I prvo što sam pomislila – a toga se tako dobro sećam ne zato što sam to zapisala već zato što je bilo tako instinktivno – bilo je sledeće: „Joj, u  pravu je. Nema šansi  da ovako nastavim. Uskoro će me razotkriti.“ Ispunila me je strepnja.  Nil je osećao oseća o da čovek s fasciklom dolazi da mu oduzme oduzme identitet identitet –  osećanje koje je bilo pojačano činjenicom da je Nil uživao u onome što je radio. Mislimo: „Nešto ovde nije u redu, jer nemoguće je da uživam u onome što radim i još sam za to nagrađen.“ Kao odgovor na to, ili obezvređujemo ono što radimo – to zapravo ništa ne vredi – ili odbacujemo razloge zbog kojih to možemo da radimo: mi smo varalice koje su se nekako provukle neprimećene i ne zaslužujemo sreću koja nas je zadesila. I, baš kao što potcenjujemo svoje uspehe, tako preuveličavamo neuspehe. Jedno razočaranje dovoljno je da podrži naše uverenje da smo varalice. Smatramo da jedan loš rezultat na testu odražava naš sveukupni nedostatak inteligencije i veštine. Previše generalizujemo jer se hvatamo za sve što potkrepljuje naše skriveno saznanje da ne vredimo. Ako uspemo, imali smo sreće. Ako ne uspemo, bili smo nekompetentni. Teško je tako  prolaziti  prolaziti kroz život. život. Evo surove ironije: uspesi ne eliminišu strahove da smo uljezi. Štaviše, uspeh ih zapravo može pojačati. Ne možemo uzvišenu sliku o sebi izmiriti s  potajnom  potajnom mišlju da to ne zaslužujem zaslužujemo. o. Uspeh nas uvodi u društvo čije standarde nećemo moći da dosegnemo, i otkrićemo tako naše pravo, slabo, nesposobno ja. Dostignuća pred nas stavljaju nove situacije i prilike, koje samo pojačavaju sindrom uljeza, pošto je svaka nova situacija novi teren za 92

dokazivanje.

93

Zarobljeni od strane uljeza To što je diplomirala fiziku na jednom od najkonkurentnijih i najelitnijih naučnih programa na svetu nije bilo dovoljno da se Elena oseti vrednom. Po njenim rečima, bila je: „Siromašna Latinoamerikanka iz južnog Bronksa, ćerka vrednih ali neobrazovanih roditelja.“ Eleni je bilo teško da prihvati da e primljena na jedan od najboljih fakulteta u Americi. Smatrala je da su je  primili  primili samo s amo zato što su morali da popun popunee kvotu za manjin anjinee i pri pomisli pomisli na odlazak tamo preplavio bi je strah. Ali skupila je hrabrost i otišla. Njeni strahovi i sumnje brzo su se spojili s drugim preprekama. Kao što je objasnila: „Nikada neću zaboraviti dan kad mi je jedan profesor  nedvosmisleno rekao da mi zbog mog društvenog statusa tu nije mesto i da bi trebalo da razmislim o tome da se povučem. Diplomirala sam, ali moje samopouzdanje bilo je potpuno uzdrmano. Nastavila sam da radim na doktoratu i primio me je  poznati  poznati profesor na jednom jednom drugom drugom fakultetu koji je rekao da mi ’čini uslugu’ time što mi je dozvolio da radim postdiplomsko istraživanje i predajem na njegovom naprednom kursu iz fizike. Bila sam prestravljena pomišlju da će studenti otkriti da sam prevarant, ali uradila sam ono što se od mene tražilo.“ Iako je više nego stručno sprovela istraživanje i predavala, na kraju joj e profesor rekao da je „samo želeo da pravim društvo njegovoj ženi“ i da obavlja fizičke poslove u laboratoriji. Upozorio ju je da verovatno neće uspeti. 94

„To je bilo pre više od trideset godina i tek sada shvatam da je moj život mogao da krene u potpuno drugom smeru. Napustila sam fiziku potpuno demoralisana. Nisam ostvarila karijeru iako znam da imam talenta.“ Kad se osećamo kao uljezi, svoje uspehe ne pripisujemo nečem unutrašnjem i trajnom, kao što su talenat ili sposobnost; umesto toga  pripisujemo  pripisujemo ih nečemu što je van va n naše naše kon kontrole, trole, na na primer primer,, sreći. s reći. Umesto Umesto da  priznam  priznamoo svoj uspeh, distanciramo distanciramo se od njega. njega. Negiramo Negiramo sebi baš on onuu  podršku koja nam je potrebna potrebna da bismo napredovali. Elenin Eleninaa priča je tužni tužni  podsetnik na to koliko smo ranjivi ranjivi kad podlegn podlegnemo osećaju oseća ju da smo uljezi. uljezi. Sumnjajući u sopstvenu vrednost, spremno je prihvatila mišljenje onih koji su sumnjali u nju. Istraživanja su otkrila mnoga od samoporažavajućih ponašanja koja „uljezi“ ispoljavaju: na primer, očekuju da će uraditi loše ispit iako su dotad imali dobar učinak. Nakon ispita precenjuju broj grešaka koje su napravili. Takvo ponašanje potkrepljuje ideju da nismo onoliko dobri,  pametni  pametni,, talentovani talentovani ili sposobn spos obnii kao što svet misli. Nagon Nagonii nas da se nemilosrdno kritikujemo, da tapkamo u mestu, da se zablokiramo u  presudnim trenucim trenucima, a, da se isključimo isključimo – i na taj način praktično praktično garantujemo da ćemo se pokazati loše baš u onome u čemu smo najbolji i što najviše volimo. U najekstremnijim slučajevima, osećanje da ste uljez može postati put u neuspeh koji smo sami sebi utabali. Elenini nastavnici su je izneverili. Potkrepili su njene najgore strahove, umesto da podstaknu njene kvalitete. Neminovno će biti ljudi koji će nam uskratiti svoje odobravanje, isticati svoju superiornost, čak i aktivno  pokušati da nas oslabe ili podriju, i moramo oramo se odbraniti odbraniti od takvih negativnih mišljenja. Ali često projektujemo kritiku i osudu tamo gde ih uopšte nema, što takođe može da umanji naš učinak. Kad se sekiramo zbog onoga što mislimo da drugi ljudi misle, ne čujemo ih kad nam govore ono što  zapravo   misle. Ako ne možemo da ih čujemo, svakako ne možemo ni efikasno da reagujemo. Iskustvo uljeza sprečava nas da reagujemo u datom trenutku – sprečava nas da reagujemo na svet onakav kakav zaista jeste. Umesto toga, tražimo znake koji govore da ćemo uskoro biti razotkriveni. 95

Pomno pratimo razvoj svake društvene situacije, upinjući se da  protumačimo  protumačimo kako nas drugi drugi ljudi vide i ocenjuju, a zatim pokušavam pokušava mo da svoje ponašanje prilagodimo tome. Uz sve to, zar uopšte čudi da više nismo  povezani  povezani s on onim im što mislim mislimo, o, cenimo cenimo ili osećamo? os ećamo? Istraživanja pokazuju da su u situacijama u kojima smo pod pritiskom, kad nismo usredsređeni jer razmišljamo o mogućim ishodima našeg učinka, naše veštine znatno umanjene. Kad pratimo sebe, svoje ponašanje, iz sekunda u sekund, trošimo resurse pamćenja, rasipamo pažnju, i slabije obavljamo date nam zadatke. Nemamo dovoljno intelektualnog raspona da damo najviše od sebe i istovremeno kritikujemo svoj učinak. Uhvaćeni smo u začarani krug, pokušavamo da predvidimo, pročitamo, protumačimo i objasnimo kako nas drugi ocenjuju, što nas sprečava da registrujemo i  protumačimo  protumačimo šta se u datoj situaciji istinski dog događa. ađa. Ta dinam dinamika, ika, koju  psiholozi  psiholozi zovu  samoposmatranje , značajno je izraženija kod ljudi koji  proživljavaju  proživljavaju strah od toga toga da su uljezi. To nas odvaja od nas samih. samih. Sprečava nas da budemo budemo prisutni. Strah da ćemo biti razotkriveni kao varalice može nas poraziti pre nego što uopšte izađemo na teren ili borilište. Džesiku Kolet, profesorku sociologije na Univerzitetu Notr Dam, interesovalo je kako sindrom uljeza utiče na ambicije u vezi s karijerom i obrazovanjem. Ona i njena saradnica Džejd Avelis posebno su želele da saznaju da li je sindrom uljeza uzrok  smanjenja naših profesionalnih ambicija. Ispitale su stotine postdiplomaca,  posebno on onih ih na prirodn prirodnim im naukama, postavljajući im pitanje pitanje da li su se odrekli karijere u istraživanju sa ciljem dostizanja zvanja redovnog  profesora, i odabrali za svoj cilj manje zahtevne zahtevne pozicije predavača ili administrativnog osoblja. „Vidimo da su uljezi veoma zastupljeni kako kod grupa koje su ozbiljno razmišljale o promeni karijere, tako i kod onih koje su to zapravo uradile“, rekla je Džesika Kolet.

96

I ja sam bila uljez  Ne samo da proučavam sindrom sindrom uljeza uljeza nego sam ga i iskusila. I ne ne samo da sam ga iskusila, ja sam u njemu  živela . Bilo je to kao neka kućica u koju sam se nastanila. Naravno, niko drugi nije znao da sam tu. To je bila moja tajna. Gotovo uvek je tako. Zato je tako teško osloboditi se osećanja da ste uljez – ono nalazi načine da vas ućutka. Ako nikome ne kažete za ta osećanja, manje je verovatno da će ljudi pomisliti: „Hmm... možda ona  stvarno  ne zaslužuje da bude ovde?“ Što bismo budili njihove sumnje? U TED govoru iz 2012. godine izložila sam svoje iskustvo sa sindromom uljeza. Posle povrede mozga, pokušala sam da se vratim u školu, i odustala sam jer nisam mogla da obrađujem informacije. Bila sam u magli. Nema goreg osećanja od onoga koje se javlja kad izgubite deo svog suštinskog identiteta. Možete izgubiti sve ostalo, a da ipak osećate deo svoje nekadašnje moći. Ali izgubila sam sposobnost da mislim – prilično važan deo sebe – i osećala sam se potpuno bespomoćno. S mukom i vrlo sporo, na kraju sam završila fakultet i ubedila ih da me  prime  prime kao postdiplomca postdiplomca na Prinston. Prinston. Ali god godin inama ama kasnije progon progonili ili su me strahovi koji su pratili osećanje da sam uljez. Svaki uspeh navodio me je da oš više strahujem, dok je i najmanji neuspeh potvrđivao moje ubeđenje da mi tu nije mesto. Kroz glavu mi je neprestano prolazilo: „Nije mi mesto ovde.“ Tokom prve godine postdiplomskih studija, svaki od studenata na odseku za psihologiju trebalo je da održi dvadesetominutni govor pred grupom od dvadesetak ljudi. Noć pre mog govora, obuzeo me je toliki strah da sam mentorki rekla da ću odustati – samo da ne bih morala da održim taj govor. „E, nećeš“, rekla je. „Održaćeš govor. I nastavićeš to da radiš – pa 97

makar morala da glumiš – sve do trenutka dok ne shvatiš da ti to možeš.“ Sutradan nisam baš briljirala na govoru. Mislim da mi se osim usta nijedan deo tela nije pomerio. Imala sam osećaj da ću svakog trenutka zaboraviti šta treba da kažem. I htela sam da se sve što pre završi. Na kraju, kad je neko podigao ruku da postavi pitanje, mislila sam da ću se onesvestiti. Ali preživela sam, a izgleda da publika nije mislila da je bilo  baš toliko loše kao što sam ja mislila. I nastavila sam da držim držim govore –  odazvala bih se svakom pozivu da održim govor. Koristila sam svaku  priliku da što više vežbam. vežbam. Trebalo mi je vremena, ali posle postdiplomskih studija na Prinstonu, godinu dana predavanja psihologije na Ratgersu, dve godine predavanja na Kelog školi menadžmenta na Univerzitetu Nortvestern i godinu dana na Harvardu – na kojem nekome kao što sam ja definitivno nije mesto –   pokazalo se da je moja mentorka entorka bila u pravu: zaista sam shvatila da ja to mogu. Evo kako je do tog trenutka došlo: jedna moja studentkinja na Harvardu, žena koja ceo semestar jedva da je i reč progovorila, došla je pre  poslednjeg predavan predava nja u moju kancelariju. kancelariju. Nekoliko dana pre toga toga poslala sam joj poruku, skrenula pažnju da do sada nije učestvovala na  predavanjim  predavanjimaa i da je sada biti ili ne biti. Stajala je preda mno nom m potpuno potpuno  poraženo  poraženo i posle dug dugee tišine, kon konačno ačno progovorila. progovorila. „Ne bi trebalo da sam ovde“, rekla je. Kad je to izgovorila na oči su joj navrle suze. Ispričala mi je kako dolazi iz malog grada, iz porodice bez pedigrea, da se oseća kao potpuni autsajder i da su na upisu napravili grešku. Zvučala je baš kao ja nekada. I tada mi je sinulo:  ja se više ne osećam tako. Ja nisam varalica.  Neće me razotkrit r azotkritii. Ali nisam bila svesna da su ta loša osećanja nestala sve dok  nju nisam čula kako to izgovara. Sledeća misao bila mi je: ni ona nije uljez. Zaslužuje da bude ovde. Kad sam održala TED govor, nisam ni pretpostavila da će moja priča o sindromu uljeza imati toliko odjeka u javnosti. Zapravo, umalo je nisam sasvim izbacila iz govora, misleći da previše skreće s moje glavne teme – i da je previše lična. Čim sam sišla s TED bine, prišlo mi je nekoliko neznanaca i zagrlilo me 98

 – većina sa suzama suzama u očima. očima. Svi su, na ovaj ili on onaj aj način, rekli isto: „K „Kao ao da ste pričali moju priču.“ Jedan otmeno obučeni muškarac, verovatno u ranim pedesetim godinama, rekao je: „Po konvencionalnim standardima, ja sam uspešni biznismen, i znam da na osnovu mog izgleda to nikad ne biste rekli, ali ja se svakog dana kad uđem u kancelariju osećam kao uljez.“ Tada nisam mogla ni da zamislim da ću te iste reči čuti od još hiljadu ljudi, u mejlovima koje dobijam i danas. Ja sam pre svega obučena da istražujem predrasude. Moja disertacija iz socijalne psihologije bila je fokusirana na stereotipe i kako predskazuju edinstvene obrasce diskriminacije. Uvek su me zanimali ljudi koji se osećaju marginalizovano. Kako da tu situaciju popravimo? Predrasude, nažalost, neće preko noći nestati. To nije izgovor da taj problem ignorišemo, ali nećemo ga eliminisati za jedan dan. Ja predajem psihološko istraživanje o seksizmu i rasizmu, ali imam veoma malo ohrabrujućih vesti o načinima da se oni iskorene. To mi nije davalo mira. Na primer, šta da kažem grupi mladih žena koje se spremaju da konkurišu za posao? „Aha, istraživanja jasno pokazuju da na radnom mestu preovlađuje seksizam. Hvala što ste me saslušale. Srećno!“ Još uvek aktivno proučavam izvor i efekte predrasuda, ali sada je više od polovine mog istraživanja fokusirano na prepoznavanje naučno osnovanih mini-intervencija – stvari koje ljudi mogu da urade kako bi  postigli  postigli dobar učinak čak i kad su suočeni s neg negativn ativnim im mišljenjim išljenjima i  predrasudama. Čak Ča k i kad ka d su s u negativn negativnaa mišljenja mišljenja i predrasude njihovi. njihovi.

99

Možemo li se osloboditi uljeza u sebi? Veći deo života bio sam ubeđen da ne pripadam, da imam sreće ili da sam varalica. Ni jednom mi nije palo na pamet da se i drugi tako osećaju.  – Kris, uspešni četrdesetog četrdese togodišnji odišnji rukovodilac rukovodilac

Muzičarka i spisateljica Amanda Palmer (žena Nila Gejmena) održala je 2011. godine uvodni govor na Akademiji primenjenih umetnosti Nove Engleske (NEIA) u Bruklajnu u Masačusetsu. „Govorila je kako se plaši“, seća se Nil, „da će joj pokucati na vrata policija za prevarante. I zamolila je ljude da podignu ruke ako se i oni toga plaše. Video sam sve te podignute ruke – možda njih hiljadu. I rekao sam: ’O, bože! Pa svi su podigli ruke.’“ Dok pregledam rezultate istraživanja i razgovaram s ljudima poput Polin i Nila koji imaju iskustva s tim strahom, izdvaja se jedna karakteristika sindroma uljeza – osećamo se usamljeno  u tome što proživljavamo. Čak  nas ne obodri ni saznanje da i drugi imaju slične strahove. Naprotiv, kažemo: „Dobro, samo što je tvoj strah neosnovan, dok sam ja  zaista varalica.“ To što nije iz ugledne porodice i nema sjajne preporuke, Polin je videla kao dokaz svoje nedostojnosti. Istovremeno, sindromi uljeza i s tim  povezani  povezani strahovi, strahovi, bili su lažni lažni kod drugih drugih.. Po njenom mišljenju, Nil nije nije imao pravo spisateljsko iskustvo, nije čak išao ni na fakultet. Ali diplomci sa NEIA bili su izuzetno talentovani studenti koji su se dokazali. Dakle, ako se većina nas oseća kao uljez, kako to da niko od nas to ne zna? Zato što se stidimo i plašimo da pričamo o tome. Elena, koja je, i  pored doktorske diplome diplome iz fizike s jednog od najkonkuren najkonkurentn tnijih ijih univerz univerziteta iteta na svetu, napustila naučničku karijeru, napisala je: „Niko, čak ni moj muž, 100

ne razume bolni gubitak ličnosti koji sam doživela na fakultetu, kad sam od studenta generacije generacije postala ’promašaj’. ’promašaj’.““ Kad bismo znali koliko ljudi ima sindrom uljeza, morali bismo zaključiti da smo ili (1) svi uljezi i ne znamo šta radimo, ili (2) da smo potpuno omašili u samoproceni. To što nosimo te skrivene strahove, istovremeno misleći da niko drugi ne oseća isto što i mi, samo nas još više emotivno muči. Osećaj da smo sami za većinu nas gori je od zlostavljanja. Zapravo, osećanje izolovanosti aktivira iste delove mozga kao fizički bol. S obzirom da se čini da sindrom uljeza svako oseća, ima li ikakve nade da će ga se iko od nas sasvim osloboditi? Nil kaže da ima nade – seća se trenutka kad se oslobodio straha da će mu čovek s fasciklom pokucati na vrata. Da li je to bilo kad je dobio Njuberi medalju, pitala sam, ili neko drugo priznanje? „Ne“, rekao je i ispričao mi sledeće: „Zapravo mi je pomogao moj prijatelj Džin Vulf. Pisao sam  Američke  Američke bogove , i taj roman bio je odličan primer sindroma uljeza,  jer sam sa m hteo hteo da napišem ogrom ogromnu nu knjig knjiguu o Americi, Americi, a ja sam s am Engl Englez, ez, i hteo sam da govorim o svim tim – znate već, bogovima, religijama i pogledima na svet. Trebalo mi je oko osamnaest meseci da završim  Američke  Američke bogove. I bio sam vrlo zadovoljan sobom.  Naleteo sam na Džina Džina i rekao – imajte imajte u vidu da mi je to bio treći ili četvrti roman: ’Završio sam prvu verziju  Američkih  Američkih bogova i mislim da sam ukapirao kako se piše roman.’ A Džin me je pogledao s  beskrajnim sažaljenjem sažaljenjem i mudrošću u očim oč ima, a, i rekao: ’Nile, nikad ne ukapiraš kako se pišu romani; samo naučiš kako se piše roman koji  pišeš.’“  pišeš .’“  Nikad ne ukapiraš kako se pišu romani; samo naučiš kako se piše roman koji pišeš . Možda je to ključna istina o sindromu uljeza. Za većinu od nas verovatno neće odjednom nestati svi strahovi povezani s tim sindromom. Rešavaćemo ih se onako kako dolaze, jednog po jednog. Baš kao što vam ne mogu obećati da će vam savladavanje veštine prisustva obezbediti mesto u „večitom sada“ zen majstora, tako ne mogu da kažem ni da ćete se uskoro zauvek osloboditi strahova povezanih sa sindromom 101

uljeza. Nova iskustva mogu podstaći stare strahove; buduće osećanje nepodesnosti može ponovo probuditi davno zaboravljene nesigurnosti. Ali, što smo svesniji svojih strahova, to više pričamo o njima, a što više znamo o tome kako oni funkcionišu, lakše će nam biti da ih se oslobodimo kad se sledeći put pojave. To je igra „udri ga kad promoli glavu“ u kojoj možemo da pobedimo.

102

5 Kako nemoć sputava ja (i kako ga moć oslobađa)  Najmoćniji je onaj koji ima moć nad samim sobom.  – Lucije Lucije Enej Seneka (4 p.n.e. – 65 n.e)

Kasidi, žena koja pokušava da se probije u poslu s nekretninama, poslala mi je ovaj imejl: „Petnaest godina bila sam državni i univerzitetski atletski šampion na dugim stazama i u krosu, i celog života sebe tako identifikujem. Otkako sam diplomirala na fakultetu i povukla se iz sporta, stvarno mi je teško što više ne mogu da se nazovem vrhunskom sportistkinjom. Sve vreme se pitam: ’Dobro, pošto sam okačila sprinterice o klin, i stupila u ’stvarni svet’ šta sam ja i ko sam?’ „U započinjanju novih karijera brzo se obeshrabrim pošto se ne vidim u tim novim ulogama. Osećam da sam pametna i da imam  potencijala,  potencijala, ali da više viš e nema nema ničeg u čemu sam zaista  dobra, u čemu sam stručnjak. Često me ispune osećanja poraženosti, strepnje i 103

nesigurnosti. Dok sedim povijena za radnim stolom, govor mog tela apsolutno iskazuje nemoć. Nemam nimalo samopouzdanja. Previše se plašim da prihvatim rizike koje znam da moram prihvatiti kako  bih stala na noge, ubeđena da će me ako doživim doživim neuspeh oceniti kao nesposobnu. Zato izbegavam izazovne situacije, propuštam  prilike jer ih se na neki način plašim.“ plašim.“ Svakog božjeg dana u prilici sam da čujem ili da pročitam priču o nemoći – u mejlovima ljudi koji mi pišu, u razgovorima sa studentima i na sastancima sa zaposlenima na svim nivoima u različitim organizacijama. Iako se detalji razlikuju, suština je ista: promena donosi osećanje samoopaženog gubitka moći i snage, praćeno osećanjima nesigurnosti, strepnje, obeshrabrenosti i poraza. Zatim dolaze fizičke manifestacije nemoći kao i gubitak samopouzdanja i ambicije. Stanje iscrpljenosti, koje može proisteći iz manjeg neuspeha ili prosto iz normalnih promena u životu kroz koje svi prolazimo, ubeđuje nas da nemamo moć da kontrolišemo date situacije. Zatim, kao što je Kasidi rekla, mogućnosti počnu da izgledaju kao pretnje koje treba izbeći, a osećanje straha još više potkrepljuje osećanje nemoći, tako da smo zarobljeni u iscrpljujućem začaranom krugu. Socijalni psiholog Daker Keltner i njegove kolege objasnili su kako taj krug funkcioniše: tvrde da moć aktivira psihološki i bihevioralni sistem  približavanja  približavanja cilju. Kad se osećam oseća mo moćno, osećam oseć amoo se slobodno –  smireno, neugroženo i bezbedno. Usled toga, više smo usredsređeni na mogućnosti nego na pretnje. Osećamo se pozitivno i optimistično, a naše  ponašanje  ponašanje je ug uglavn lavnom om nesputano nesputano društvenim pritiscima. pritiscima. S druge strane, nemoć aktivira sistem psihološke i bihevioralne inhibicije, „ekvivalent sistemu koji upozorava na opasnost“. Više smo usredsređeni na pretnje nego na mogućnosti. Osećamo se uznemireno i  pesimistično  pesimistično i osetljivi smo na društvene pritiske koji nas sputavaju i čine da naše ponašanje ne odražava našu pravu ličnost. Kad odlučujemo da li nešto da uradimo ili ne – da pozovemo nekog na sastanak, podignemo ruku na času, čak i to da se ponudimo da nekom  pomog  pomognnemo u nevolji – fokusiramo se na jednu jednu od dve stvari: s tvari: ili na moguće moguće 104

koristi od tog postupka (na primer, nova veza, prilika da se izrazimo, ili zadovoljstvo što smo nekom pomogli) ili moguću cenu tog postupka (na  primer  primer,, da će nam slomiti slomiti srce, da ćemo izgledati izgledati glupo). Ako se usredsredimo na potencijalne koristi, to jest ako pristupimo problemu  pozitivn  pozitivno, o, verovatno verovatno ćemo uraditi nešto. Ako smo usredsređeni na  potencijalnu  potencijalnu štetu, to jest ako strahujemo strahujemo od posledica, verovatno verovatno nećemo ništa uraditi. Moć nas navodi da priđemo. Nemoć nas tera da izbegnemo. Moć bitno utiče na naše misli, osećanja, ponašanje pa čak i fiziologiju, što direktno olakšava ili ometa našu prisutnost, naš učinak i sam tok našeg života. Kad se osećamo nemoćno, ne možemo da budemo prisutni. Na neki način, prisutnost  jeste  moć – posebna vrsta moći koju dajemo sebi. (Setite se zapažanja Džulijen Mur o prisutnosti: „U pitanju je moć. Uvek je u  pitanju  pitanju moć, zar zar ne?“) Treba li da nas brine veza između prisutnosti i moći? Mislim, moć kvari čoveka, zar ne? Možda je tako, ali moć može i da oslobađa. Štaviše, izneću jednu smelu tvrdnju: nemoć kvari čoveka u najmanju ruku podjednako kao i moć. Važno je shvatiti da nas nedostatak moći iskrivljuje i izobličuje. Podjednako je važno i kako posedovanje moći – određene vrste moći –  može pokazati naše najiskrenije ja. Sviđa mi se ono što je Hauard Terman,  pisac i borac za građanska prava, napisao o tome: tome: „U svakom od vas  postoji nešto što čeka i osluškuje zvuk vašeg pravog ja. To je jedini jedini pravi vodič koga ćete ikad imati. I ako ne možete da ga čujete, ceo život  provešćete na kraju konaca konaca koje povlači neko drugi.“ Hoćete li povlačiti svoje konce ili ćete pustiti nekog drugog da ih  povlači umesto vas? vas ?

105

Lična moć naspram društvene društvene moći Postoje dve vrste moći o kojima bih volela da govorim – društvena moć i lična moć. One su povezane. Ali su i drastično različite. Društvenu moć karakteriše sposobnost ispoljavanja dominacije, uticaja i kontrole nad ponašanjem drugih. Društvena moć se stiče i ispoljava kroz nesrazmernu kontrolu nad vrednim resursima. Osoba kojoj su dostupni resursi potrebni drugima – hrana, zaklon, novac, alat, informacije, status,  pažnja,  pažnja, naklonost – na moćnoj je poziciji. poziciji. Spisak on onog ogaa što taj tip moći može da postigne je beskonačan, ali sama društvena moć je ograničen resurs. Konstanta je to da ona zahteva kontrolu nad drugima. Ličnu moć karakteriše sloboda od  dominacije   dominacije drugih. Ona je beskrajna, naspram nulte sume – radi se o pristupu i kontroli nad neograničenim unutrašnjim resursima, kao što su naše veštine i sposobnosti, naše duboko usađene vrednosti, naša prava ličnost, naše najodvažnije ja. Lična moć – ne toliko različita od društvene moći, kao što ću objasniti – čini da budemo otvoreniji, optimističniji i tolerantniji na rizik, povećavajući time verovatnoću da primetimo i iskoristimo prilike. Ukratko, društvena moć je moć nad   – sposobnost da se kontrolišu stanja i ponašanja drugih. Lična moć je moć da  – sposobnost da kontrolišemo svoja stanja i ponašanja. O toj moći, dobitnik Nobelove nagrade, čovek koji je preživeo Holokaust Eli Vizel, napisao je: „Na kraju, čovek treba da teži jedino onoj moći koju ima nad sobom.“ Želimo obe vrste moći, ali, kako Vizel tvrdi, od lične moći, vladanja svojim najdragocenijim i najautentičnijim unutrašnjim resursima, nema ničeg važnijeg. Samo ako i kada se osećamo lično moćnim, možemo postići  prisutnost,  prisutnost, i ni najveća društvena društvena moć na svetu neće nadoknaditi njeno njeno odsustvo. 106

Stefan je uspešni finansijer koji raspolaže velikom društvenom moći –  odlučuje u koje će se kompanije investirati novac. Ali to nije garancija da će imati i jednaku količinu lične moći. „Obično sam mnogo mlađi od rukovodilaca s kojima se sastajem“, kaže on, „i osećam da mi nedostaje samopouzdanje, da moje telo zauzima vrlo rezervisan, potčinjen položaj, što je čudno jer ja imam moć. Ja sam taj koji drži sve konce u rukama. Ali nemam osećaj da mi je zaista tu mesto ili da zaslužujem da budem na poziciji koju zauzimam. Dugo sam imao osećaj da su moj život i karijera samo niz nasumičnih, slučajnih prilika koje sam, uz dosta sreće, iskoristio.“ Eto kako izgleda društvena moć bez lične moći. Nimalo zavidno. S druge strane, ako počnemo od lične moći, možemo, ni ne trudeći se,  povećati svoju društvenu moć. Kako objašnjava Džo Megi, Megi, profesor na  Njujorškom univerz univerzitetu itetu i stručnjak stručnjak za moć: „Lična „Lična moć je u tome tome da imate imate smelost da postupate u skladu sa svojim uverenjima, stavovima i vrednostima i da shvatite da će vaši postupci imati efekta.“ To, da će vaši  postupci imati imati efekta, ne zn znači ači da ćemo uvek dobiti željeni željeni rezultat; to znači znači da ćemo posle svake interakcije osećati da smo u potpunosti i tačno  predstavili ono šta smo i šta želimo. želimo. Ne možemo ožemo da kon kontrolišem trolišemoo ishod, jer  ne možemo da kontrolišemo mnoge druge promenljive koje ga određuju, na  primer  primer,, šta će drugi drugi uraditi. Ali možemo ožemo biti sigurni sigurni da smo predstavili svoje najodvažnije i najiskrenije ja. Kad to uradimo, veća je verovatnoća da ćemo biti ubedljivi, čak uticajni, i proizvesti željeni ishod – društvenu moć  – baš zato što to nije  ono na šta smo usredsređeni. Lična moć nam omogućava da se oslobodimo strahova i inihibicija koje nam ne dozvoljavaju da se povežemo sa sobom – sa našim uverenjima, osećanjima i veštinama. Osećaj nemoći smanjuje našu sposobnost da verujemo sebi. A ako ne verujemo sebi, ne možemo da izgradimo poverenje s drugima. U idealnom svetu, naše osećanje lične moći bilo bi neosporivo. U stvarnosti, ono često fluktuira, naročito kad nas svet ne mazi. Osećaj lične moći možemo, na primer, izgubiti kao rezultat udarca na našu društvenu moć. Nedavno sam dobila imejl od jednog studenta iz Irana. Odličan učenik  107

sa svim peticama koji je u ime svog razreda održao govor na maturi, ovaj mladić je tokom prve godine srednje škole izglasan za onog koji će najverovatnije otići na Harvard ili MIT (Masačusetski institut za tehnologiju). Međutim, kako je napisao: „Odbili su me na oba fakulteta, što e moj opšti stav, moje stanje promenilo iz moćnog u nemoćan. A s time je nestalo i moje samopouzdanje, jer sam mislio da nisam dovoljno pametan, i  ponos,  ponos, jer sam mislio da nisam dovoljno dovoljno dobar. dobar. Na kraju sam ostao kod kuće na lokalnom fakultetu. Ocene su mi se pokvarile. Izgubila se ambicija.“ To je dobar primer koliko lična moć može da bude nepouzdana – čak i neko ko je postigao izvestan uspeh, može da izgubi moć zbog svega nekoliko negativnih mišljenja njemu potpuno nepoznatih ljudi. Obratite  pažnju  pažnju na domin domino-efekat o-efekat koji se tom prilikom javlja: gubitak moći u jednoj oblasti života je tom mladiću sasvim promenio pogled na svet. Smanjio se njegov osećaj sopstvenog potencijala, a s njim i motivacija, sposobnost da dostigne svoje uobičajene standarde i njegova očekivanja, a sve zato što se iznenada osetio nemoćno. Želim da kažem sledeće: to da li se osećamo  moćno ili nemoćno ima veliki uticaj na naš život. A, kao što ćemo otkriti, ta osećanja mogu se  probuditi mnog ogoo lakše nego što mislimo. islimo. „Moć.. „Moć.... menja enja psihologiju psihologiju  pojedinca  pojedinca tako da moćni razmišljaju razmišljaju i pon ponašaju ašaju se na način koji vodi ka zadržavanju i sticanju moći“, napisali su Džo Megi i profesor s Poslovne škole Univerziteta Kolumbija Adam Galinski. Pamela Smit, profesorka menadžmenta na Rejdi školi menadžmenta na Kalifornijskom univerzitetu u San Dijegu, i Galinski pokazali su u svom istraživanju da se moć često može aktivirati bez našeg znanja – da se može uključiti kao na dugme – i da nismo ni svesni kako sve može uticati na naše misli, osećanja i ponašanje. To su dobre vesti. To znači da ne moramo nositi krunu da bismo se osećali moćno i smišljati planove i strategije kako da razvijamo svoju moć da  bismo od nje nje imali koristi. Setite se trenutka kad ste se osećali moćno. Kad ste osećali da u  potpunosti  potpunosti vladate svojim psihološkim stanjem – kad ste imali imali samopouzdanja da postupate u skladu sa svojim najodvažnijim, najiskrenijim ja, osećajući da će vaši postupci bit delotvorni. Možda se to 108

dogodilo na poslu, u školi, kod kuće, ili u nekoj drugoj oblasti vašeg života. Prisetite se sada i razmislite o tom iskustvu lične moći, o tome kako ste se osećali. Osećali ste se dobro, zar ne? Bili vi toga svesni ili ne, upravo ste odstaknuti. Zahvaljujući tom malom iskustvu, osećali ste se, i verovatno se još uvek osećate, samopouzdano i snažno. Isto sam tako mogla da vas zamolim da se setite trenutka kad ste se osećali nemoćno i napeto, ali naravno ne želim da vas obeshrabrim. Međutim, da ste to uradili i to bi, bar   privremen  privremeno, o, promenil promeniloo vaše psihološko stanje – nagore. agore. To nesrećno nesrećno osećanje da ste u nečijoj milosti i nemilosti, ponovo bi preplavilo skrivene kutke vašeg mozga. To je jedan od načina na koje socijalni psiholozi sprovode istraživanja o moći: koriste različita sredstva i vežbe kako bi se njihovi subjekti osećali moćno ili nemoćno. A onda, pošto su učesnici podstaknuti, može se sprovesti samo istraživanje i na taj način možemo videti razlike u reakcijama moćnih i nemoćnih. Možda zvuči kao jeftini trik, ali deluje – mala misaona vežba, recimo  prisećanje na trenutak trenutak moći i nemoći, emoći, kratki pog pogled led na reči koje ozn označavaju ačavaju moć (kontrola, naredba, autoritet ) ili njen nedostatak ( pokoriti se, opustiti, podređen ), ili privremeno dobijanje uloge šefa ili zaposlenog, mogu primetno izmeniti naše mentalno i emotivno stanje. Čak i ti blagi  podsticaji mogu mogu izazvati iskrena iskrena nesvesn nesves na osećanja. os ećanja. Sve to ističem da bih vam pomogla da razumete deo istraživanja koja ću opisati u ovom poglavlju. Ali to ujedno objašnjava i važnu činjenicu –  osećanje moći ili njenog odsustva može se prizvati čak i malim  podsticajima u jednom ili drugom drugom smeru. Lako je manipulisati anipulisati ljudima. ljudima. Da, zbog toga smo ranjivi, ali to može da ide i u našu korist, naročito kad naučimo kako da sebe podstaknemo.

109

Paradoks nemoći  Na početku ovog pog poglavlja lavlja upozn upoznali ali smo Kasidi, bivšu šampionku šampionku u atletici. Pisala mi je o dubokom osećanju nemoći koje se javilo pošto je napustila sport. Zabrinuta i nesigurna, nije pokušavala da iskoristi šanse koje su joj se ukazale, iz straha od neuspeha i strepenje da će je zbog eventualnog neuspeha smatrati nesposobnom. Nije ni čudo što je prilike videla kao pretnje. Pretnje postoje za sve nas, ali nemoć pojačava naš osećaj potencijalne opasnosti, pokrećući lančanu reakciju koja nas,  paradoksalno, samo još više sputava. Pojačano osećan oseća nje opasnosti na više načina povećava našu socijalnu anksioznost. Osećanje nemoći ometa razmišljanje

Znate ono osećanje skučenosti, zatvorenosti koje često prati socijalnu anksioznost – osećanje da ćete zaboraviti šta treba da kažete ili da ne dajete sve od sebe? E pa, niste jedini. Jedna od teorija je da uznemirenost izaziva kombinacija naših procena zahtevnog trenutka – da li ga vidimo kao pretnju ili kao izazov – i kako posle procenjujemo svoju sposobnost da nađemo resurse potrebne da ispunimo zahteve koje taj trenutak postavlja. Kad neki zahtevni trenutak procenimo kao kobnu pretnju a ne kao veliki izazov i kad osećamo da nam nisu dostupni resursi potrebni da se suočimo s tom  pretnjom  pretnjom,, naša uzn uznemi emiren renost ost je na najvišem nivou. To je lična lična nemoć nemoć –  osećanje da ne možemo da dođemo do svojih mentalnih resursa onda kad su nam najpotrebniji. I hronična i akutna zabrinutost narušavaju neke od naših najvažnijih kognitivnih funkcija, delom ometajući (između ostalog) aktivnost u prefrontalnom korteksu, koji igra važnu ulogu u usaglašavanju naših  postupaka i misli s našim unutrašnj unutrašnjim im ciljevima ciljevima i osećanj oseća njim ima. a. 110

To stvarno može da vas izludi: ako je naša uznemirenost ukorenjena u osećanju da ostavljamo loš utisak, najgore što možemo uraditi jeste da onemogućimo baš one sposobnosti koje bi nam pomogle da ostavimo dobar  utisak – oruđa koja nam omogućavaju da pravilno razumemo druge ljude i na odgovarajući način reagujemo na njih. To je baš ono što se dešava kad nas obuzme osećanje nemoći. Ne rasuđujemo jasno i mozak ne može da ispuni zahteve složenih i stresnih situacija. Nemoć i uznemirenost koje zbog toga osećamo, slabe ono što  psiholozi  psiholozi zovu izvršnim izvršnim funkcijam funkcijama. a. Izvršne zvršne funkcije funkcije su kog kognnitivni itivni alati višeg reda kao što su rasuđivanje, fleksibilnost pri obavljanju zadataka i kontrola pažnje. Sve to je važno za snalaženje u izazovnim situacijama. S narušenim izvršnim funkcijama, manje efikasno ažuriramo mentalne informacije, potiskujemo neželjene impulse i planiramo buduće akcije. Uznemirenost utiče i na radnu memoriju – našu sposobnost da se prisećamo starih informacija dok istovremeno primamo, integrišemo i reagujemo na nove podatke – koja se u velikoj meri oslanja na izvršne funkcije. Uzmite, recimo, u razmatranje rezultate niza istraživanja u kojima su subjekti podsticani da se osećaju moćno ili nemoćno, a onda je od njih traženo da obave jednostavne zadatke, s kojima ste upoznati ako ste ikada  posetili sajtove s pon ponudom udom različitih različitih simulacija simulacija mentalnog entalnog trenin treninga. ga. U ednom istraživanju, subjektima je rečeno da će biti superiorni ili potčinjeni u kompjuterskom zadatku za dve osobe. Zatim su, pre zadatka u paru (do kojeg kasnije nije ni došlo), radili sami na „dva unazad“ zadatku, u kojem su gledali kako se smenjuju slova na ekranu, i morali brzo da odrede da li e novo slovo isto kao ono prikazano dva slova ranije. Time je merena kognitivna sposobnost subjekata da „ažuriraju“: morali su neprestano da obnavljaju niz slova koji su držali u glavi. Subjekti koji su podsticani da se osećaju nemoćno, napravili su znatno više grešaka nego oni podsticani da se osećaju moćno. U drugom istraživanju, subjekti su bili izloženi ili rečima povezanim s  posedovanjem moći, ili rečima rečima povezanim povezanim s nedostatkom moći. Zatim su  popunili  popunili jedan od najpopularnijih ajpopularnijih testova tes tova u kog kognnitivnoj itivnoj psihologiji, psihologiji, Strupov Strupov test. Strupov test, koji je 1935. godine prvi put objavio Džon Ridli Strup, u suštini meri koliko smo kognitivno brzi kad pokušavamo da blokiramo 1111 11

signale koji nas ometaju. Zadatak je jednostavan: pred vama je niz reči, od kojih su mnoge nazivi boja, kao crvena  ili  plava, ali reč je napisana mastilom druge boje (na primer, reč crvena je napisana plavim, a reč  plava crvenim mastilom). Vaš zadatak je da brzo i tačno navedete boju mastila. Zvuči jednostavno, zar ne? Nije, jer nam je teško da „potisnemo“ naviku da odmah pročitamo reči napisane na našem maternjem jeziku: ako vidite reč lava  odštampanu crvenim mastilom, bićete u iskušenju da kažete „plava“ kad bi trebalo da kažete „crvena“. Na nepodudarnim testovima (reč crvena napisana plavim mastilom i reč  plava napisana crvenim mastilom), subjekti koji su podsticani da se osećaju nemoćno, napravili su više grešaka od onih koji su podsticani da se osećaju moćno, i onih u kontrolnoj grupi. Ukratko, osećaj nemoći otežavao je ljudima da blokiraju informacije koje im odvraćaju pažnju, i da kontrolišu svoje kognitivne impulse. U sledećem istraživanju, subjekti su pisali o jednoj od tri stvari: situaciji u kojoj su imali moć nad drugim osobama, situaciji u kojoj je neko drugi imao moć nad njima, ili o tome šta su radili prethodnog dana. Zatim su na kompjuteru odigrali verziju takozvane Hanojske kule, što zahteva strateško pomeranje prstenova s jedne na drugu šipku kako bi ih sve stavili na ciljnu šipku. Sposobnost „planiranja“ subjekta merila se brojem dodatnih  poteza (preko neophodnog eophodnog minim inimum uma) a) koje su napravili na testovima koji su zahtevali kontraintuitivne strategije (gde je jedan prsten ili više prstenova  prvo moralo da bude sklonjeno sklonjeno sa cilja). Subjektima Subjektima podstaknutim da se osećaju nemoćno, trebalo je više dodatnih poteza u tim testovima nego onima podstaknutim da se osećaju moćno, i onima u kontrolnoj grupi. Istraživanje je pokazalo da nemoć otežava planiranje, još jednu važnu izvršnu funkciju. Isti autori otkrili su i da nemoć dovodi do nečega što se zove zapostavljanje cilja – opšti pojam nemogućnosti da se ostane fokusiran na cilj, što vas sprečava da ispunite postavljeni zadatak. Kao što se iz rezultata tih istraživanja jasno vidi, bez pristupa našim izvršnim funkcijama, ne možemo tačno da prikažemo svoje sposobnosti.  Nemoć ih blokira, blokira, otežavajući nam da pokažemo ono ono što š to znamo znamo.. emoć čini da budemo previše okupirani sobom 112

I tako ostajemo bez moći rasuđivanja, fokusa, radne memorije i bistrog uma, očajnički pokušavajući da se oslobodimo osećanja nemoći. Kao da sve to nije dovoljno loše, uznemirenost nam zadaje još jedan udarac –  otuđuje nas od drugih. Neka istraživanja sugerišu da socijalna anksioznost umanjuje našu sposobnost da vidimo svet očima drugih. U nizu istraživanja koje je vodio psiholog Endi Tod, učesnici su morali da identifikuju prostorni položaj nekog predmeta – bilo iz sopstvene  perspektive, bilo iz perspektive drugih drugih ljudi. Subjekti koji su s u bili podstican podstica ni da se osećaju uznemireno, značajno su lošije uočavali tačan položaj  predmeta  predmeta kad je od njih njih traženo traženo da to urade iz perspektive drugih drugih.. U drugom eksperimentu, učesnici su gledali fotografiju osobe koja sedi za stolom i gleda u knjigu s leve strane osobe na fotografiji. Kasnije, kad je od njih traženo da se sete s koje strane stola je bila knjiga, uznemireni učesnici su češće položaj knjige opisivali iz svoje perspektive (npr. „Knjiga je bila s desne strane stola“), nasuprot perspektivi osobe na fotografiji (npr. „Knjiga e bila s leve strane stola“). Što su učesnici bili uznemireniji, to su izrazitije naginjali tome. Jednostavno rečeno, uznemireni subjekti nisu mogli da vide stvari iz  perspektive nekog drugog drugog.. Možete Možete zamisliti zamisliti kako ta trenutn trenutnaa nemoć može uticati na vaš učinak tokom interakcija u napetim situacijama koje od vas zahtevaju da čujete i obradite ono što druga osoba govori – poput interakcija koje je velečasni Džefri Braun imao s mladima iz Bostona. Veza između uznemirenosti i okupiranosti sobom je dvosmerna; jedna drugu izazivaju. Pregledavši više od dvesta istraživanja, psiholozi su zaključili da što smo više usredsređeni na sebe, to smo više uznemireni, depresivni i uopšte negativni. Usredsređenost na sebe nas čak čini fizički osetljivijima, recimo na stomačne tegobe, zapušen nos, upalu mišića. Jednom prilikom, razgovarala sam s profesionalnim bejzbol igračima i trenerima o tome šta im umanjuje učinak na terenu. Jedan igrač pomenuo je koliko ga opterećuje važan deo igre – javno objavljivanje statističkih  podataka. „Pon „Ponekad ekad ti je prosek udaraca loš“, rekao je. Prosek se menja i oscilira, naročito na početku sezone. „Kad na tebe dođe red da udaraš“, objasnio je, „izađeš na teren i ugledaš džinovski ekran na kojem je ogromna slika s tvojim imenom, prosek udaraca i drugi statistički podaci.“ Opisao je 113

to kao veliki teret – kao da svi na tribinama gledaju i razmišljaju o tome. Rekao je da ne samo što mu je neprijatno, već mu i odvraća pažnju. Potpuno razumljivo, ali evo o čemu se radi. Kad ste profesionalni igrač i izađete na teren, da, mnogo ljudi vas gleda. I neki od njih mogli bi dobaciti sarkastičnu primedbu na račun vaše veštine. Ali mnogi samo pijuckaju pivo i slikaju selfije s prijateljima i uopšte vas ne gledaju. A onda kažu – možda  posramljeni  posramljeni jer nisu obraćali pažnju: pažnju: „Joj, promaklo promaklo mi je. Šta se dogodilo?“ Istina je da ljudi zapravo ne razmišljaju toliko o vama koliko vi mislite – čak i kad ste zapravo u centru pažnje . A ukoliko i gledaju u vas, vi tu i onako ništa ne možete. Sve što možete je da udarite loptu. To se zove efekat reflektora i jedno je od najraširenijih egocentričnih  predubeđenja  predubeđenja – osećan oseća nje da nam ljudi poklanjaju poklanjaju više viš e pažnje pažnje nego što oni to zaista čine... i to obično u negativnom, a ne pozitivnom smislu. Veoma je teško osloboditi se toga. Šta misle o meni? Da li ona osoba misli da sam  glup?Da li imam nešto među zubima? Jedna izuzetno efikasna nastavnica ispričala mi je kako je prevazišla svoj strah od predavanja: „Nasred časa sam primetila da više ne obraćam pažnju na to šta učenici misle o meni; obraćala sam pažnju samo na to šta učenici misle.“ Mogla je da prati dokle su stigli s nastavnim gradivom tako što je sebe izuzela iz analize. Desetine eksperimenata bavilo se efektom reflektora. U jednom pomalo čudnom istraživanju, grupa nasumično odabranih studenata, dobila je zadatak da na veliko, uvodno predavanje iz psihologije dođu obučeni u drečave Bari Menilou majice. Od njih su zatim tražili da procene koliki  procenat  procenat njihovih jihovih kolega kolega je to primetio. Studenti su prilično prilično precenili precenili broj –  mislili su da je gotovo polovina njihovih kolega primetila majice, a zapravo ih je primetilo manje od četvrtine. U istraživanju koje je usledilo, s manjim  brojem neobičnih majica, razilažen razilaženje je između između procenjenog procenjenog i stvarnog  procenta  procenta studenata koji su majice primetili, primetili, bilo je još veće – učesn učes nici su mislili da je gotovo pola kolega majice primetilo, dok je stvarni broj bio manje od 10 procenata.  Ne precenjujem precenjujemoo količinu količinu pažnje pažnje koju dobijamo dobijamo zato što š to smo eg e goisti ili narcisoidni. To radimo zato što je svako od nas u središtu svog univerzuma i ne možemo a da svet ne gledamo iz sopstvene perspektive. To je posebno slučaj kada nam je neprijatno, kad imamo loš dan, ili kad kažemo nešto 114

glupo. U svim tim slučajevima, većina nas će preceniti broj ljudi koji je to  primetio.  primetio.  Nemoć sprečava prisutnost  Štetni sporedni efekti nemoći tu ne prestaju: što smo uznemireniji i usredsređeniji na sebe tokom neke interakcije, to posle više vremena  provedemo  provedemo analizirajući analizirajući je – razmišljajući razmišljajući o njoj – čak i danima danima posle. Pomenula sam tu nesrećnu naviku da neprekidno naknadno premotavamo u glavi neku interakciju, ali ono što sada znamo o tome kako nemoć i uznemirenost oslabljuju rad našeg mozga, prikazuje to u sasvim drugačijem svetlu: ono o čemu razmišljamo nije čak ni stvarno   – to je vrlo pogrešno sećanje na neku interakciju. Bili smo toliko uznemireni i usredsređeni na sebe tokom interakcije, da je naše sećanje na nju iskrivljeno i puno rupa. Ali nas to i dalje muči. Uzmemo to izopačeno sećanje pa ga još više izopačimo, neprestano ga provlačeći kroz zarđale „šta li misle o meni“ filtere. Pošto nismo u stanju da prestanemo da razmišljamo o nekoj situaciji nakon što je prošla, ostajemo zamrznuti u vremenu. Ukratko, zbog zabrinutosti i usredsređenosti na sebe, gotovo nam je nemoguće da budemo prisutni – pre, tokom pa čak i posle nekog velikog izazova. Jasno mi je da nije nikakva novost da je bezveze brinuti zbog toga kako nas drugi vide. Ali vredi razumeti kako nam to crpi moć.

115

Prednosti Prednosti osećanja osećanja moći Ako nas osećanje nemoći sputava, iscrpljuje i potpuno izbacuje iz koloseka, podjednako je tačno i da osećaj moći čini suprotno. Ali, da biste shvatili kako to deluje – kako moć može da nam pomogne – morate, bar za sada, odbaciti sve negativne stereotipe koje možda imate o moći. oć može da nas zaštiti

Sve veći broj istraživanja ukazuje na to da je moć zaštita od negativnih emocija – ona kao da nam pomaže da istrpimo osude, odbacivanje, stres, pa čak i fizički bol. U jednom istraživanju, na kalifornijskom univerzitetu Berkli traženo je od studenata koji su u ljubavnoj vezi da tokom dve nedelje, svake večeri  popune  popune an a nketni listić. Trebalo je da odgovore na pitanja pitanja sm s mišljena da izmere izmere koliko moći osećaju, kao što su: „Ko je danas u vašoj vezi imao više moći?“ i „Ko je danas doneo više odluka?“ Zatim, da bi izmerili koliko se osećaju odbačeno, studenti su ocenjivali koliko su neljubazni njihovi  partneri  partneri bili prema prema njima. jima. Rečeno im je i da prijave koliko su snažno snažno osetili sledeće četiri negativne emocije: gnev, uznemirenost, tugu i stid. Onih dana kada je osećaj odbačenosti bio izražen, osećanje moći ublažilo je negativne emocije, štiteći ih. Čak i hipotetička moć može da čini čuda. U drugoj studiji istih istraživača, subjektima su dodeljene uloge ili zaposlenog koji ima veliku moć ili zaposlenog s malo moći, i od njih je zatraženo da zamisle da nisu  pozvani  pozvani na piće posle posla. Kolega Kolega koji je odlučio da ih ne pozove bio je ili na višem, ili na sličnom, ili na nižem položaju od njih u firmi. Od subjekata je zatim traženo da ocene svoje emocije i samopoštovanje. Što su 116

 bili moćniji oćniji u odn odnosu osu na zaposlenog koji ih je odbacio, to su osećali oseća li manje negativnih emocija i više samopoštovanja. U trećem istraživanju, studentima je prvo rečeno da će biti upareni s  partnerim  partnerimaa i da će od njih tražiti da reše mozg ozgalice. alice. Zatim im je rečeno da će im biti dodeljena ili uloga šefa (moćna uloga) ili uloga zaposlenog (nemoćna uloga). Pošto su njihovi skriveni (i izmišljeni) partneri saznali nešto o njima, izrazili su ili blago zadovoljstvo ili nezadovoljstvo što će raditi zajedno. Manje moćni učesnici (tj. „zaposleni“) osećali su se gore i imali manje samopouzdanja kad su njihovi partneri pokazivali nezadovoljstvo a ne zadovoljstvo. Moćnijim učesnicima to nije bilo važno. U jednom istraživanju koje je predvodila Dejna Karni, profesorka s Berklija, subjektima je prvo rečeno da popune upitnik o svom iskustvu vođe. Zatim su im dodeljene ili moćne ili nemoćne uloge. Iako su ispitanici verovali da su im uloge dodeljene na osnovu rezultata upitnika, zapravo su im date nasumično. Od moćnih i nemoćnih ljudi traženo je da rade u  parovima  parovima kako bi odlučivali o bon bonusima usima koje treba dodeliti drugim drugim kolegama. Oni u moćnim ulogama dobili su mnogo veće kancelarije, više vlasti na sastancima i donosili su konačnu odluku u tome koliko će (ako i išta) od „plate“ od dvadeset dolara biti isplaćeno njihovim partnerima s malo moći. Karni i njene kolege upotrebili su stresor – fizičku bol – da izmere efekat osećanja moći na reakciju na stres. Od svakog od subjekata tražili su da uroni šaku u kofu ledene vode (temperatura vode bila je otprilike osam stepeni Celzijusa), rekli su im da mogu da izvuku ruku kad god žele i onda merili koliko dugo je subjekat izdržao. Ne samo što su ljudi u moćnim ulogama zadržali šake u vodi gotovo četrdeset pet sekundi duže od subjekata bez moći – to je gotovo duplo duže – već su pokazivali i manje neverbalnih znakova bola (grimase, stezanje mišića, vrpoljenje)... jer  su osećali manji bol. oć može da nas poveže

Osećaj moći može ponekad povećati našu sposobnost da čitamo ponašanje drugih ljudi i da se povežemo s njima. U jednom eksperimentu, subjekti su diskretno izloženi rečima koje ukazuju ili na posedovanje moći (npr. 117

veličanstven, rukovođenje, kontrola) ili na njen nedostatak (npr.  pokoriti se,  služiti, potčinjen potčinjen). Zatim su gledali snimke na kojima partneri zajedno rade na zadacima i zapisivali šta oni misle da su partneri mislili i osećali tokom interakcije. Kad su te beleške uporedili s onim što su partneri napisali o onome što su stvarno osećali, pokazalo se da su subjekti podsticani da se osećaju moćno, bili precizniji. U pratećem eksperimentu, subjekti su pisali o situaciji u kojoj su imali moć nad drugim, situaciji u kojoj je neko drugi imao moć nad njima, ili šta su radili prethodnog dana. Zatim je trebalo da pogledaju dvadeset četiri fotografije lica koja izražavaju sreću, tugu, gnev ili strah, i da odaberu koje e osećanje predstavljeno. Osim toga, odgovorili su i na nekoliko pitanja u vezi s načinom na koji rukovode. Subjekti koji su navedeni da se osećaju moćno, procenjivali su izraze emocija preciznije od onih koji su navedeni da se osećaju nemoćno – ukoliko nisu moć ispoljavali u kombinaciji s puno egoizma i malo empatije. Ljudi koji se osećaju moćno, skloniji su tome da oproste drugima. U ednom eksperimentu, subjektima je rečeno da u pisanoj formi opišu situaciju u kojoj su imali moć nad nekim, ili obrnuto. Zatim su zamišljali sebe u nekoliko situacija u kojima ih je neko povredio – na primer, ispričavši im nešto neprijatno o njima. Ljudi podstaknuti da se osećaju moćno, rekli su da će biti skloniji tome da oproste prestupniku u poređenju s ljudima podstaknutim da se osećaju nemoćno. Kad se osećamo moćno, umesto da smo na oprezu u odnosu prema drugima, dopuštamo sebi da  budemo  budemo otvoreni otvoreni – možda čak i ranjivi. ranjivi. (Čak su i moćni majmun ajmunii manje oprezni od majmuna bez moći.) U nizu istraživanja, ljudi koji su se osećali moćno bili su skloniji tome da svoje partnere u zadacima vide kao prijatelje umesto kao pretnju; ljudi koji su se osećali nemoćno videli su suprotno –  uočavali su pretnju, neprijateljstvo kod partnera. Pošto su se osećali  bezbedno  bezbedno sa svojim partnerim partnerima, a, moćni ljudi u tim istraž is traživanj ivanjim imaa takođe su  bili skloniji tome tome da pokažu svoj iskren is krenii stav. stav. U prethodnom istraživanju o moći i upravljanju, „šefovi“ koji su se osećali nemoćno, primenjivali su više prisilne moći – pretnje kaznom, pa čak i otpuštanje – pri postupanju s „problematičnim radnikom“, dok su „šefovi“ koji su se osećali moćno, koristili lične načine ubeđivanja, kao što 118

su pohvala ili opomena. U drugom istraživanju, rukovodioci koji su se osećali nemoćno, više su štitili svoj ego, što je dovodilo do toga da traže manje zalaganja. Štaviše, rukovodioci koji su se osećali nemoćno, negativnije su ocenjivali zaposlene koji su izražavali svoje mišljenje. oć može da pomogne da slobodnije razmišljamo

Dok nedostatak moći slabi naše kognitivne funkcije, izgleda da ih moć  pospešuje,  pospeš uje, povećava nam sposobnost da u složenim složenim uslovima uslovima don donesemo esemo dobre odluke. Pamela Smit sprovela je na desetine istraživanja o tome kako moć i nemoć utiču na naše razmišljanje. Po mišljenju Smitove, u poređenju s onima koji se osećaju nemoćno, „moćni apstraktnije obrađuju informacije  – povezuju inform informacije acije kako ka ko bi izvukli suštin suš tinu, u, uočavaju obrasce i odnose“. Moć nas čini neustrašivima, nezavisnima i manje podložnim spoljašnjim  pritiscima  pritiscima i očekivanjima, očekivanjima, omog omogućavajući ućavajući nam da budemo budemo kreativniji. kreativniji. U ednom istraživanju, subjektima je rečeno da zamisle da se prijavljuju za  posao u nekoj marketinškoj arketinškoj firm firmi i da treba da smisle nazive za nove  proizvode,  proizvode, uključujući jedan analgetik analgetik i vrstu testenine. testenine. Dobili su primere primere za svaku kategoriju – svi nazivi testenina završavali su se na na, ni ili ti, a svi analgetici završavali su se na ol   ili in. Umesto da koriste ponuđene završetke, subjekti podstaknuti da se osećaju moćno, smislili su originalnija imena. Kad se osećamo moćno, manje se stidimo da izrazimo svoja osećanja i uverenja, što nam daje slobodu da mislimo i radimo velike stvari. oć može da nas sinhronizuje

U prvom poglavlju pisala sam o sinhroniji – usklađivanju različitih elemenata naše ličnosti. Pokazalo se da osećanje moći usklađuje naše misli, osećanja i ponašanje, približavajući nas prisutnosti. U jednom eksperimentu, kad su ljudi koji su se osećali moćno stupali u razgovor s neznancima, njihovo neverbalno izražavanje gotovo se poklapalo s emocijama koje su prijavljivali. Ako su bili srećni i pričali srećnu priču, osmehivali su se. Izrazi i izražena osećanja parova bez moći nisu bili tako 119

usko povezani. povezani.  Nemoć može dovesti i do toga toga da svoje pon ponaša ašannje prilagodim prilagodimoo ono onom me što mislimo da drugi oko nas očekuju. Postajemo neiskreni – ne nužno tako što nam je namera da obmanemo, već zato što želimo da se zaštitimo. Na kraju krajeva, kad nemate moć, bolje je uklopiti se i udovoljiti.

120

Moć može može da podstakne na akciju Više ne prihvatam stvari koje ne mogu da promenim.  Menjam stvari koje k oje ne mogu m ogu da prihvatim.  – Andžela Andžela Dejvis De jvis

Istraživač vas vodi u izdvojenu sobu i kaže vam da sednete na stolicu i da čekate. Posle nekoliko trenutaka primetite ventilator koji vam duva direktno u lice. Nervira vas. Šta ćete uraditi? Pomeriti ventilator? Isključiti ga? Ili se samo potruditi da ga ignorišete? Evo još jedne nevolje: deo ste tročlanog debatnog tima koji upravo ulazi u finale nekog takmičenja. Vaš tim treba da odluči da li će govoriti prvi ili drugi. Jedan od članova vašeg tima kaže da treba da budete prvi – tako ćete moći da formulišete argumente i odredite ton diskusije. Drugi član vašeg tima se ne slaže – ako budete bili drugi, moći ćete da pobijete argumente  protivnika.  protivnika. Sad je na vama vama da odlučite – da li će vaš tim nastupati prvi ili drugi? Oba ta scenarija upotrebljena su u eksperimentima koje su sproveli istraživači, pokušavajući da shvate kako moć ili nedostatak moći utiču na to da li ćemo stupiti u akciju ili nećemo. U istraživanju s ventilatorom, svi subjekti su prvo, kako sam ranije opisala, podsticani da se osećaju ili moćno ili nemoćno. Dok je šezdeset devet procenata moćnih učesnika okrenulo ili isključilo taj dosadni ventilator, to je učinilo samo četrdeset dva procenta nemoćnih učesnika. Ostali su samo sedeli i trpeli. Na kraju krajeva, niko im nije rekao da smeju da dotaknu ventilator. U odsustvu moći, trebala im je dozvola nekog s autoritetom da bi reagovali. U 121

istraživanju s debatom, verovatnoća da subjekti koji su bili podsticani da se osećaju moćno, odluče da nastupe prvi na debatnom takmičenju bila je četiri puta veća u poređenju s učesnicima koji nisu podstaknuti da se osećaju oseća ju moćno. moćno. Bezbrojna istraživanja potvrđuju ideju da osećanje moći čini ljude  proaktivnim  proaktivnima. a. Na primer primer,, jedno jedno istraživanje istraživanje pokazalo je da su moćni subjekti skloniji tome da se cenjkaju pri kupovini novih kola i daju nove  ponude  ponude u poslovnim pregovorim pregovorima. a. Zašto? Osećaj Oseća j moći daje nam slobodu da odlučujemo, da reagujemo, da radimo. Subjekti u jednom drugom istraživanju prvo su bili podstaknuti da se osećaju moćno ili nemoćno, a onda su ih pitali koliko bi im vremena trebalo da donesu odluku u različitim scenarijima (da odaberu cimera, kupe polovna kola, obiđu potencijalno radno mesto). Subjekti bez moći rekli su da bi im trebalo više vremena nego moćnim subjektima. Vredi primetiti: brže stupanje u akciju ne mora uvek da bude i najbolji izbor; možda je bilo razboritije bolje razmisliti. Ali opšti obrazac je isti – moć podstiče ljude da stupe u akciju. A u jednom pratećem istraživanju, subjektima je rečeno da zamisle koliko blizu krajnjem roku bi reagovali u situacijama kao što je prijavljivanje za stipendiju, ili selidba u novi stan. Subjekti koji su imali moć, rekli su da bi to ranije skinuli sa spiska stvari koje treba uraditi. U tim slučajevima, verovatno je bolje brže reagovati. Na kraju, subjektima je rečeno da nacrtaju neku figuru ne dižući olovku i ne vraćajući se ni po jednoj liniji, zapravo nemoguć zadatak. Moćni subjekti su duže istrajali i više puta ponovo pokušavali nego nemoćni. Odlučnost moći ukorenjena je u znanju da će nam uvek biti dostupni  potrebni  potrebni resursi. To u nama stvara jači osećaj kontrole. Ne pričam o kontroli u smislu da ste kontrolišuća ličnost. Osećanje koje proizlazi iz lične moći nije  želja  da imate kontrolu; to je jednostavan osećaj da imate kontrolu – jasan, smiren i nezavisan od ponašanja drugih. Takva moć, kao što se nadam da ću vam pokazati, samu sebe učvršćuje. Razmišljanje, komunikacija i delanje koje iz toga proističe mogu je samo povećati.  Na sličan način, osećanj oseća njee nemoći može dovesti do toga toga da ne reagujemo, što je direktno samoporažavajuće. Ljudi koji se osećaju 122

društveno nemoćno, po definiciji zavise od toga da će ih oni moćni voditi. To navodi nemoćne da podržavaju nefer sisteme koji učvršćuju takvo stanje. U reprezentativnim uzorcima, ekonomska nemoć u Sjedinjenim Američkim Državama povezana je s povećanom percepcijom legitimnosti  političkih agendi agendi i politika koje učvrćuju osećan oseća nje nemoći nemoći subjekata. Kako autori istraživanja objašnjavaju, ti zaključci su: „Kontraintuitivni jer  očigledno nije u interesu nemoćnih da podržavaju sistem u kojem su nemoćni... Procesi koje uočavamo, verovatno će održavati nejednakost utoliko što nemoćni opravdavaju hijerarhijske strukture koje idu njima na štetu, umesto da teže tome da ih promene.“ oć naše postupke može učiniti efikasnijima

Moć naročito utiče na učinak u stresnim situacijama, dajući nam podsticaj kad su ulozi veliki. Nemoć čini baš suprotno, smanjuje nam učinak kad su ulozi veliki. To je, opet, objašnjeno pristup–inhibicija teorijom moći: kad se osećamo moćno, situacije u kojima su ulozi veliki aktiviraju „pristup ciljevima“ inspirišući nas da stupimo u akciju, dok za nemoćne ljude, situacije sa visokim ulozima aktiviraju „inhibiciju ciljeva“, potiskujući našu želju da uđemo u ono što izgleda kao rizična ili opasna situacija. Osećanje moći utiče čak i na to kako tumačimo emocije koje se javljaju kad smo pod stresom: ljudi koji su prijavili visok nivo samopouzdanja –  uglavnom ljudi koji su se osećali moćno – smatrali su da kompetitivna anksioznost poboljšava a ne da sputava njihov učinak. Prijavili su veće zadovoljstvo svojim učinkom. S druge strane, subjekti koji su prijavili nisko samopouzdanje, mislili su da je kompetitivna anksioznost umanjila njihov učinak. Osvrt na sto četrnaest istraživanja o odnosu između učinka na poslu i samoefikasnosti – koja je slična ličnoj moći ali ograničena na određeni zadatak – otkrio je jasnu iako ne posebno iznenađujuću korelaciju između ta dva faktora: kad ljudi čvrsto veruju da će moći da obave postavljeni zadatak, veća je verovatnoća da će ga obaviti.

123

Moć utiče na našu fiziolo fiziologiju giju Do sada se većina istraživanja koja smo pomenuli u vezi moći odnosila na  psihologiju  psihologiju – na moć i nemoć kao emotivn emotivnaa i kog kognnitivna itivna stanja. Kako mislimo  i šta osećamo. To dovodi do logičkog pitanja: da li moć postoji samo u našoj glavi? Bilo bi iznenađujuće da je tako, iz jednostavnog razloga što naša ideja moći toliko često ima fizičke, aktivne konotacije. Moć nije samo stanje svesti, to je sila prirode. Ne mora se posebno objašnjavati da je moć bar u izvesnoj meri fizička. Znamo da postoji jer je osećamo.  Mi  smo fizička  bića. Da li to zn znači ači da i naša moć – čak i naša unu unutrašnja, trašnja, lična moć – ima ima fizički aspekt? Nedavno sprovedena istraživanja o hormonima dala su fascinantne rezultate. Ali, pre nego što predstavim te rezultate, pogledajmo sledeće prigovore.  Ne samo što je odn odnos os između između hormon ormonaa i pon ponaša ašannja složen, složen, već su i istraživanja tih odnosa nova i sve brže se razvijaju. Cilj pregleda koji ovde dajem, nije da objasni mnogobrojne nijanse i kvalifikacije. Osim toga, hormoni su samo jedna od bezbroj promenljivih koje određuju kako mislimo, šta osećamo i kako se ponašamo. U tu kategoriju spadaju i naš odnos s roditeljima, koliko smo sinoć spavali, vremenske prilike, šta smo eli za doručak, koliko smo kafe popili, stabilnost naših najbliskijih  prijateljstava i tako dalje. Zašto se toliko og ograđujem rađujem?? Zato što sam  primetila  primetila da kad kažem „h „horm ormon oni“ i“ svi načulje uši. Ljudi pridaju preveliku važnost istraživanjima hormona, možda zato što su hormoni konkretniji od misli i osećanja; izgledaju „stvarnije“. Ali istina je da danas bihevioralni naučnici verovatno više znanja imaju o tome kako misli i osećanja utiču na  ponašanje  ponašanje nego o odn odnosu osu hormon ormonaa i pon ponaša ašannja. Zato vas molim da na ovo gledate kao na deo veće slagalice. 124

Da se vratimo priči o moći i hormonima... Testosteron, steroidni hormon koji luče muški testisi i ženski jajnici,  pomaže  pomaže razvoj razvoj mišićne i koštane mase, ase , fizičke fizičke snage, snage, reproduktivn reproduktivnog og tkiva (kod muškaraca), pa čak sprečava osteoporozu. Ali efekti testosterona nisu samo fizički; oni su i bihevioralni.  Nazivan „h „horm ormon onom om domin dominacije“ acije“ ili „h „horm ormon onom om agresivnosti“, agresivnosti“, testosteron je povezan s dominantnim ponašanjem kod ljudi, šimpanzi,  pavijana, lemura, lemura, jagnj jagnjadi, adi, ptica pa čak i riba i odražava promene promene u statusu i moći jedinke. Jedinke s visokim statusom – one koje poseduju društvenu moć, alfe – obično imaju viši nivo bazalnog testosterona. Profesor sa Stanforda Robert Sapolski otkrio je proučavajući pavijane da je veća verovatnoća da će se jedinke s visokim testosteronom ponašati takmičarski, „boriće se za status“ kad se ukaže prilika da se napreduje u hijerarhiji i zauzme najviši položaj (npr. kad je alfa mužjak povređen). A taj odnos između statusa i testosterona je uzajaman: ne samo da je bazalni testosteron dobar predskazatelj toga ko će se uzdići na vrh, već i uzdizanje na vrh  povećava nivo testosteron testoste ronaa koji cirkuliše jedinkom jedinkom.. Čim se dobije status, testosteron raste. Kod ljudi, bazalni testosteron povezivan je s društveno dominantnim, agresivnim i takmičarskim ponašanjem, kako kod muškaraca tako i kod žena. Nivoi testosterona, bilo da su relativno stabilni ili sasvim privremeni, i rezultat su i uzrok ponašanja koje nam pomaže da hrabro pristupimo i da se dobro pokažemo u teškim situacijama. Ali to je samo deo priče. Većinu nas ne iznenađuje što je visok nivo testosterona u korelaciji s moći – to je nekako prirodno, s obzirom da ga smatramo hormonom dominacije. Manje prirodna i zanimljivija je uloga drugog hormona, kortizola, koji obično nazivamo „hormon stresa“. Kortizol luči kora nadbubrežne žlezde, reagujući na fizički stres, kao što je trčanje da se uhvati voz i psihološki stres, kao što je nervoza zbog ispita. Primarna funkcija mu je da mobiliše energiju povećavajući nivo šećera u krvi i  pospešujući  pospeš ujući metabolisanje masti, proteina proteina i ug ugljen ljenih ih hidrata. Pomaže Pomaže i regulaciju drugih sistema, uključujući i probavni i imuni sistem. Nivo kortizola poraste ujutro, podstičući vas da se probudite, a zatim pada i 125

stabilizuje se popodne. I, kao i testosteron, utiče na našu psihologiju i  ponašanje,  ponašanje, pojačava osećaj oseća j za opasnost i sklonost da se izbegnu izbegnu izazovn izazovnee situacije. Ideja – da je nizak nivo stresa osnovni aspekt osećaja moći – u suprotnosti je s nekim popularnim mitovima o rukovođenju. Kažu nam da je usamljeno i stresno biti na vrhu. „Nemirno spava krunisana glava“ i slično. Zamišljamo da vodeći ljudi politike i biznisa prolaze kroz život opterećeni  pritiskom i brigom brigom jer moraju moraju iz dana u dan da n da raspolažu tolikom moći. moći. Kao odgovor na taj kliše, nastala je gomila knjiga i članaka o tome kako se izboriti sa „stresom vođe“. Jeste, neki moćni ljudi su bez sumnje pod stresom zbog količine odgovornosti koju imaju, ali istraživanje ne potkrepljuje raširenost te  pojave. Štaviše, izgleda izgleda da nas posedovanj pose dovanjee stvarn s tvarnee moći štiti od brige. brige. Udružila sam se 2012. godine s Dženifer Lerner, Garijem Šermanom i oš nekoliko istraživača na Harvardu da istražimo odnos između moći i stresa. Regrutovali smo ljude na visokim položajima, uključujući vojne oficire, zvaničnike vlade i članove izvršnih odbora pojedinih kompanija, koji su učestvovali u programima za obrazovanje rukovodilaca. Prvo smo ih  pitali koliko se zabrin zabrinuto osećaju. oseća ju. Zatim smo uzeli uzorke uzorke pljuvačke kako  bismo mog ogli li da im izmerim izmerimoo nivo nivo kortizola. kortizola. U poređenju poređenju s običnim običnim stanovništvom čiji su uzorci uzeti pod istim okolnostima, vođe su imale mnogo niži kortizol i bili su mnogo manje uznemireni. Kad smo izdvojili najmoćnije ljude u našoj grupi lidera, otkrili smo da im je nivo kortizola i prijavljeni nivo uznemirenosti još niži nego kod njihovih manje moćnih kolega. Pokazalo se da su najmoćnije vođe imale najsnažniji osećaj da imaju kontrolu nad svojim životom – još jedna od  promenl  promenljivih jivih koje smo merili – i čini čini se da ih je osećaj oseća j kon kontrole trole činio činio smirenijim i manje zabrinutim. Zapravo, ljudi koji imaju izražen osećaj lične kontrole – za razliku od ljudi kojima je izvor kontrole van njih, i dolazi spolja (tj. fokusiran je na druge ljude ili na spoljne sile) – mnogo bolje se snalaze u krizama (velikim, stresnim izazovima) jer su njihove rukovodeće funkcije netaknute i situaciju ne vide kao naročito preteću, s obzirom da imaju osećaj da oni lično imaju kontrolu. Prednost našeg istraživanja bila je u tome što nismo morali da 126

 podstičemo osećaj os ećaj moći u laboratorijskim uslovima uslovima – proučavali smo ljude koji imaju stvarnu moć. Ograničenje tog istraživanja je u tome što, s obzirom da subjektima ne možemo nasumično da dodelimo uloge stvarnih vođa i ne-vođa postaje teško odrediti da li je moć lek za uznemirenost, ili se smireni, samouvereni ljudi – oni koji lične moći imaju u izobilju – prosto  prirodn  prirodnoo uzdižu uzdižu na rukovodeće pozicije. pozicije. Ali veza je očigledna, očigledna, a laboratorijska istraživanja ukazuju na to da je, kao i s testosteronom, odnos dvosmeran. Dva vodeća društvena neuroendokrinološka istaživača, Prandžal Mehta i Robert Džozefs, mišljenja su da je testosteron povezan s moći samo kad je kortizol nizak, što nazivaju hipotezom o dvojnom dejstvu hormona. Kao što nam osećaj nemoći iscrpljuje izvršne funkcije i čini da budemo uznemireni, isto važi i za visok kortizol. Dakle, kad je kortizol visok, visok testosteron nije povezan s osećanjem moći i moćnim ponašanjem. To posebno ima smisla kad o moći mislite kao o osobini zbog koje se, kao što sam opisala u ovom poglavlju, osećamo ne samo tolerantni na rizik i puni samopozdanja, već i smireno, usredsređeno, kontrolisano i prisutno. Tolerantnost na rizik i samouverenost u kombinaciji s uznemirenošću, rastrojenošću i napetošću, nije recept za moć. Zapravo, to je recept za prilično neprijatnog šefa (većina nas je radila za jednog od njih). Mehta, Džozefs i drugi istraživači našli su  potvrdu za taj dvojni horm hormon onalni alni odnos, odnos, kako u laboratoriji tako i van nje. nje. U domenu rukovođenja, taj odnos je empirijski potkrepljen. Na primer, nedavno ispitivanje sedamdeset osam rukovodilaca, muškaraca, pokazalo je i da je savršena kombinacija visokog testosterona i niskog kortizola odličan  pokazatelj toga toga koliko ljudi radi za te rukovodioce. U drugom drugom istraž is traživanj ivanju, u, studenti su izveli vežbu rukovođenja, tokom koje su ocenjivane njihova upornost, smelost i opšta sposobnost rukovođenja. Ponovo je visok nivo testosterona bio u korelaciji s tim osobinama, ali samo kod ljudi koji su imali i nizak kortizol. Istraživači su merili i nivoe tih hormona nakon što su sportisti dobili ili izgubili neki meč (u jednom istraživanju, duel u badmintonu) i otkrili su iste efekte kod muškaraca i žena: poraz dovodi do povišenog kortizola i nižeg testosterona. A među elitnim sportistkinjama, pokazalo se da je nivo testosterona igračica porastao za vreme takmičenja, ali samo ako im je pre 127

meča nivo kortizola bio nizak. Psiholozi s Univerziteta Ejmori, Dejvid Edvards i Ketlin Kasto sproveli su impresivnu analizu šest studija koje se bave povezanošću hormona i  ponašanja  ponašanja među elitnim elitnim sportistkinjam sportistkinjamaa na koledžu. Ženama enama koje su na koledžu igrale fudbal, softbol, tenis i odbojku, rečeno je da saigračice ocene na skali od 1 do 5 u upitniku u kojem su merene osobine kao što su sportsko ponašanje, sposobnost rukovođenja i trud. Upitnik je sadržao izjave kao što su: • Motiviše saigračice da igraju na najvišem nivou. • U svakom trenutku ima odličan osećaj za to šta je timu potrebno da bi igrao na najvišem nivou. • Svojim rečima i/ili postupcima, stalno pozitivno utiče na moral ekipe. • Ima pozitivan stav, čak i kad je suočena s nevoljom. • Kad je potrebno, ume da bude konstruktivno kritična prema saigračicama. • Sa saigračicama efikasno radi na izgradnji osećanja zajednštva u timu. • Spremna je za lične žrtve, kad su one u interesu celog tima. • Igra i takmiči se sa žarom za igru. • Verno predstavlja svoje saigračice i konstruktivno iznosi ono što ih  brine  brine i što im smeta. • U svojim interakcijama sa saigračicama na terenu i van njega, dosledna je, fer i iskrena. • Konstruktivno je motivisana porazom. Sve sportistkinje dale su i uzorak pljuvačke kako bi im izmerili nivo hormona. Kako se pokazalo, žene koje su ostale saigračice ocenile kao najinspirativnije, najkomunikativnije, najvrednije, najoptimističnije i one koje pružaju najviše podrške, imale su i najviši nivo testosterona i najniži nivo kortizola u grupi. Istraživači su zaključili: „Za one s niskim kortizolom važi sledeće: što neka sportistkinja ima viši nivo testosterona, to je sposobnija da uspostavi osetljivu ravnotežu između dve krajnosti, preterane popustljivosti i  preteranog  preteranog zapovedanja, zapovedanja, kad u interakciji interakciji sa saigračicama saigračicama treba da se 128

 postavi kao ka o autoritet.“ Zapravo, merenje testosterona i kortizola čak nam donekle ukazuje i na to koliko je neko spreman da vara. Psihološkinja sa Harvarda, Džua Džulilja Li i njeni saradnici testirali su to predviđanje. Subjektima je rečeno da urade a zatim lično ocene ispit iz matematike i što je rezultat na ispitu  bio bolji, to je finansijska finansijska stimulacija stimulacija bila veća. već a. Situacija je zamišljena zamišljena tako da ljudima bude lakše i u neku ruku, poželjno je bilo da varaju. Ljudi najskloniji varanju bili su oni koji su imali i visok testosteron i visok  kortizol. Kao što je koautor istraživanja objasnio: „Testosteron vam daje hrabrost, a povišeni kortizol razlog da varate.“ Drugim rečima, iako testosteron može podstaći ljude da više rizikuju, bez povišenog kortizola i straha od toga da nemamo kontrolu da ispunimo zahteve situacije, testosteron ne ukazuje na to da li će neko varati. Ono što je meni u svim tim istraživanjima najzanimljivije nije to što je visok testosteron u kombinaciji s niskim kortizolom povezan s moći, već to da je, bar kod ljudi, ta hormonska kombinacija povezana s odgovornom moći. Testosteron nam podiže samopouzdanje i povećava verovatnoću da ćemo reagovati, dok nas nizak kortizol štiti od stresa koji bi nas najpre izbacio iz koloseka pri najvećim izazovima. U korelaciji je s efikasnim vođstvom uredsređenim na tim, sposobnošću da drugima smireno damo konstruktivnu povratnu informaciju, i hrabrošću i izdržljivošću da se  postojano izborim izborimoo s izazovim izazovima. a. Da li je to, zapravo, samopouzdanje samopouzdanje bez arogancije?

129

 moć  moć kvari?

 Da li 

Šta je verovatnije da će se dogoditi: A. Vaš šef setiće se vašeg rođendana. B. Vi ćete se setiti šefovog rođendana. Imam odgovor na to, mada se njime ne ponosim. Kad sam počela da radim na ovom poglavlju, što je slučajno bilo baš u nedelju, na moj rođendan, stigla sam u kancelariju a na stolu me je čekao poklon. Bio je od moje asistentkinje Kejli. Nisam znala kad je njoj rođendan (ali sad znam). Moć nam pomaže da se manje fiksiramo na to šta drugi misle, što je oslobađajuće, ali može dovesti do toga da manje mislimo na druge – i da kad i razmišljamo o njima, činimo to nehajno. Suzan Fiske ukazala je na to da oni s društvenom moći lako mogu steći dokonu naviku da manje moćne (na primer, potčinjene zaposlene) ne vide kao pojedince već kao grube, stereotipne skice ljudi. Jedan od razloga za to, kaže ona, je to što nam je  pažnja  pažnja usredsređenija na one iznad iznad a ne na one ispod nas. Obraćamo pažnju pažnju na ljude koji upravljaju našom sudbinom, jer želimo da budemo u stanju da  predvidimo  predvidimo kako će postupati. Asistentkinja Asistentkinja koja se setila mog rođendana rođendana možda je dobar primer za to (mada je ona uz to i vrlo obzirna osoba). S druge strane, moćni mogu sebi da priušte da budu nepažljivi prema manje moćnima – njihova sudbina ne zavisi od onih koji su im podređeni (ili, ako zavisi, taj podređeni je upravo postao moćan). To je povezano s činjenicom da je veća potražnja za pažnjom ljudi na vlasti pa je samim tim oni imaju manje na raspolaganju. U jednom istraživanju, Fiske je, zajedno sa Stefani Gudvin i njenim kolegama, grupi studenata dala moć da  procenjuju  procenjuju prijave grupe srednjoškolaca za posao preko leta. Po njihovim jihovim 130

nalazima, što su se studenti više pitali pri proceni prijava, što su više moći imali u odlučivanju, to su manje pažnje poklanjali jedinstvenim osobinama i kvalifikacijama svakog pojedinačnog kandidata. Evo i vedrije strane: kad su istraživači ohrabrili studente da imaju osećaj odgovornosti, nateravši ih da razmisle o nekoliko egalitarističkih vrednosti, studenti su poklanjali značajno više pažnje jedinstvenim vrednostima svakog „potčinjenog“ srednjoškolca nad kojim su imali moć. Dakle, da li moć kvari? Svakako može da pokvari, kao što su pokazala mnoga istraživanja – da ne pominjemo istoriju i iskustvo. Vrlo često, društvena moć stvara nekakvu asimetričnu međuzavisnost iz koje nastaju nejednakost, nepravda i asocijalno ponašanje, kao što je stvaranje stereotipa. Zbog toga ja snažno podržavam razvoj nenulte sume lične moći, nasuprot sticanju nulte sume društvene moći. Ali kao što gorenavedeno istraživanje ukazuje, možemo raditi na tome da prevaziđemo negativne  predrasude, koristeći društvenu moć moć ne samo s amo za za svoje s voje dobro, već i za dobro drugih. Zapravo, pokazalo se da su mnogi negativni efekti društvene moći, manji kad ljude motiviše to što sebe vide kao poštene i pristojne, svoju žudnju kao ispravnu, i veruju da njihov osećaj nadležnosti i odgovornosti za druge odgovara ciljevima njihove organizacije – kad se, na primer, šefica oseća odgovornom za razvoj, dobrobit i učinak svojih zaposlenih, ili kad se oseća odgovornom za uspeh svoje organizacije.  Nedostatak lične lične moći može biti jednako opasan kao i posedovanje društvene moći. Profesor bihevioralnih i organizacionih nauka na Univerzitetu Klermon, Tarek Azam i njegove kolege pokazali su u nizu istraživanja da, što su se ljudi osećali nemoćnije, to su više uznemirenosti  pokazivali prema prema autsajderima i emig emigrantim rantima, a, i bili su agresivniji agresivniji prema prema njima. (Taj efekat je bio jači kod muškaraca koji su se osećali nemoćno.) Evo šta mi uliva nadu: pošto je lična moć neograničena i ne zahteva od nas da na bilo koji način kontrolišemo nekog drugog, nemamo osećaj da nam nedostaje. Nemamo osećaj da moramo da se nadmećemo kako bismo e zadržali. Naša je, šta god da se dogodi. Ne može nam je oduzeti neko drugi. A to znanje, to razumevanje, podstiče želju da je podelimo, da  pomog  pomognnemo drugim drugimaa da shvate isto. I zato verujem da lična lična moć, za razliku razliku od društvene moći, postaje zarazna. Što se osećamo lično moćnije, to je 131

verovatnije da ćemo želeti da pomognemo drugima da imaju isto osećanje. Dobitnik Pulicerove nagrade, biograf Robert Karo, koji je decenijama  bio hron hroničar ičar života, dela i mahinacija ahinacija Lindon indonaa Džonsona, Džonsona, jednom je rekao za Gardijan: „Svi znamo izreku lorda Aktona: svaka moć kvari, apsolutna moć apsolutno kvari. Verovao sam u to kad sam počeo da pišem ove knjige, ali više ne verujem da je to uvek tačno. Moć ne kvari uvek. Moć može da  pročisti. Ono što verujem da uvek važi za moć jeste to da ona uvek  otkriva.“  Moć otkriva. To mi ima smisla. Kao što sam u ovom poglavlju pokušala da vas ubedim, mislim da nas lična moć približava našem najboljem ja, dok  njen nedostatak istovremeno iskrivljuje i zamućuje naše ja. Ali, ako moć otkriva, onda možemo da upoznamo samo one stvarno moćne, jer samo su oni dovoljno odvažni da bez okolišanja i izvinjavanja  pokažu ko su. Imaju hrabrosti hrabrosti i samopouzdanja samopouzdanja da se s e otvore pred drugim drugima. a.  Na taj način, način, put do lične lične moći je i put do prisutnosti. prisutnosti. Tako mi i drugi drugi otkrivamo i oslobađamo svoje pravo ja.

132

6 Grbavljenje, sastavljanje vrhova prstiju i govor tela Ono što radiš govori toliko glasno da ne mogu da čujem šta pričaš.  – Ralf Voldo Voldo Emerson Emerson

Do najžešćeg izraza moći na novozelandskoj ragbi utakmici dolazi pre  početka same utakmice. utakmice.  Na majušnom Novom Zelandu Zelandu (4,5 miliona iliona stanovnika), stanovnika), ragbi se s e shvata ozbiljno. Njihov muški nacionalni ragbi tim – Ol Bleks – izvor je ogromnog  ponosa.  ponosa. Ol Bleks, koji postoji od 1884. go godin dine, e, po praktično praktično svim s vim merilim merilima, a, najveći je ragbi tim na svetu.  Novi Zeland je jedinstvena jedinstvena zemlja, zemlja, s tri zvanična zvanična jezika – eng engleskim, leskim, maorskim i novozelandskim znakovnim jezikom – i populacijom koju čine ljudi evropskog (74 procenta) i maorskog (15 procenata) porekla. Ali ono  po čemu se, sociokulturalno, sociokulturalno, zaista izdvaja izdvaja jeste stepen do kojeg su se kulture domorodačkih Maora i evropskih doseljenika prožele i integrisale. Pretpostaviću da većina vas ne prati ragbi. Ako sam u pravu, onda vrlo verovatno većina vas nije videla neobičan prizor koji se odvija na terenu 133

 pre utakmice utakmice Ol Bleksa. Počinje Počinje kao i većina međunarodni eđunarodnihh susreta –  gledaoci stoje i pesmom prate intoniranje nacionalne himne. A onda tim, sastavljen od petnaest najkršnijih, najsnažnijih ljudi koje možete da zamislite – ogromnih gotovo kao da su iz stripa – stane u zbijenu formaciju na terenu, okrenuti ka protivničkim igračima koji obično stoje u jednom redu, zagrljeni. Svetina čeka taj trenutak. Energija koja ih preplavi je, kako je to neko opisao, „omamljujuća“. Mnogim Novozelanđanima taj trenutak važniji je od  pevanja him himnne. Čvrsto stojeći na raširenim nogama, blago savijenih kolena, Ol Bleks čekaju. Njihov vođa ide tamo-vamo od jednog do drugog saigrača, poput tigra u kavezu, a onda uzvikne komandu na maorskom. S kontrolisanim  besom, njegovi njegovi saigrači mu odg odgovore ovore ug uglas, las, istovremeno istovremeno zauzim zauzimajući ajući prvi stav onoga što će se razviti u moćan i provokativan ples. Sinhronizovano,  polako, ali energično, energično, kreću se kroz niz vrlo moćnih stavova, pokreta i izraza lica – očiju izbečenih najviše što mogu, nadimaju grudi, pljeskaju se dlanovima o butine, udaraju nogama o zemlju. Glasno pevaju dubokim glasom. Sa svakim pokretom, kao da se šire i puštaju korene u zemlju. Polako, neumoljivo, kreću ka protivniku, završivši s kolutanjem očima i isplažen ispla ženim im jezikom je zikom.. To je haka, tradicionalni maorski ples i tim ga izvodi pre svake utakmice od 1905. godine. Ljudi ga obično zovu ratnički ples, ali haka je mnogo više od toga. Iako je često korišćen na bojnom polju, izvodio se (i oš uvek se izvodi) i kad se grupe okupe u miru. Na sahranama, to je izraz dubokog poštovanja prema pokojniku. Ol Bleks obično izvode haku koja se zove ka mate, a koju je osmislio poglavica plemena Ngati Toa, Te Rauparaha. U posebnim prilikama, tim izvodi kapa o pongo, koju je osmislio savetnik za maorsku kulturu Derek Lardeli, koji je nedavno u ednom dokumentarcu objasnio da mu je cilj „da prikaže multikulturalnost savremenog Novog Zelanda – posebno uticaj polinežanskih kultura“. Kapa o pongo se završava tako što igrači pređu sebi šakom preko grla, što neki ljudi tumače kao agresivni potez rezanja vrata. Lardeli je objasnio da značenje tog poteza nije klanje već „unošenje životne energije u srce i  pluća“. Potražite Potražite Ol Bleks na intern internetu etu i pogledajte njihov njihov nastup. 134

Još jedan upečatljiv deo koreografije zove se pukana. „Pukana je čin  prkosa koji se pokazuje isplaženim isplaženim jezikom“, jezikom“, objasnio je Hoh Hohepa epa Potini, Potini, starešina plemena Ngati. „Zato, kad na kraju hake vidite pukanu Ol Bleksa, to oni kažu: ’Samo navalite.’“ Zastrašujuće je s mesta visoko na stadionu, gledati Ol Blekse kako izvode haku. Zapanjujuće je divlja, čak i na snimku na internetu. Ne mogu ni da zamislim kako to izgleda igraču suparničkog tima. Kad sam prvi put gledala Ol Blekse kako izvode haku, pomislila sam: „Ovo je najekstremniji, najstrašniji izraz dominantnog govora tela koji sam ikad videla kod ljudi.“ Fizička administrativna zabrana. Preterano. Čak   primitivn  primitivno. o. Ako je suština govora tela komunikacija među ljudima, onda je ta  poruka izgledala izgledala jednostavno jednostavno i direktno direktno – bila je sirovo zastrašivanje. zastrašivanje. Ili je  barem na na prvi pogled tako izgledalo. izgledalo.

135

Moć razvija razvija govor govor našeg tela Moć ne razvija samo naš um, već i telo. Širok, otvoren govor tela usko je  povezan s domin dominacijom acijom u celom životinjskom životinjskom carstvu cars tvu između između ostalog među ljudima, primatima, psima, mačkama, zmijama, ribama i pticama i mnogim drugim vrstama. Kad se osećamo moćno, sebe činimo većim. Bilo da su privremeni ili trajni, dobronamerni ili rđavi, status i moć izražavaju se složenim neverbalnim predstavama – raširene ruke, proširenje  prostora koji zauzim zauzimamo, amo, uspravno držanje. držanje. Setite se Von onder der Vuman uman i Supermena. Bilo kog lika Džona Vejna. Kevin Spejsijevog Frenka Andervuda u  Kući od karata, plesača Alvina Ejlija koji izražava oslobađanje i slobodu. Kad se osećamo moćno, raširimo se. Podignemo  bradu i ispravimo ispravimo ramena. ramena. Nadimamo Nadimamo grudi. Raširimo Raširimo nog oge. e. Podignem Podignemoo ruke.  Na svake četiri god godin ine, e, svi se zagrejem zagrejemoo za gimn imnastiku. (Čudno (Čudno kako nam neki sport izgleda važno za vreme Olimpijskih igara, da bismo ga zaboravili ubrzo posle ceremonije zatvaranja.) Sigurno ste primetili da gimnastičari imaju kratak koreografski nastup pre nego što uopšte počnu s redovnim programom. Priđu strunjači, podignu ruke iznad glave u obliku slova V, podignu bradu i izbace grudi. Zašto su od svih mogućih poza koje  bi mogli mogli da zauzmu zauzmu gimn gimnastičari odabrali oda brali baš tu? Da biste dobili odgovor, zamislite da ste upravo pobedili u trci. Prolazite kroz cilj i prekidate traku. Šta radite sa svojim telom? Ili, zamislite da je vaš omiljeni fudbalski tim upravo postigao pobednički gol kojim osvaja Svetsko prvenstvo: Šta radite s telom? Velike su šanse da ćete  podići ruke u vazduh u obliku slova V, podići bradu i isturiti grudi. grudi. Zašto? Zato što ta poza označava trijumf, pobedu i ponos – psihološka stanja moći. A neverbalnim pokazivanjem tog trijumfa, saopštavamo drugima svoj status 136

i moć, ma koliko oni bili prolazni. Pre nego što se više posvetimo ljudima, hajde da razgovaramo o  primatim  primatima. a. Volim primate. primate. Kao i većina ljudi, mislim da su lepi, zabavni, zabavni, fascinantni. Vidim sebe u njima. Imam osećaj da gledam decu kako se igraju. Ali, kao sociopsiholog koji proučava moć, posebno volim da  posmatram  posmatram pon ponaša ašannje primata primata jer primati primati pružaju pružaju neprečišć neprečišćenu enu sliku toga toga kako moć oblikuje govor tela. Ljudsko ponašanje je kontrolisano – jezikom, kontrolom utiska, civilizacijskim normama, stereotipima, religijom, formalnim pravilima i tako dalje. Zbog svega toga teško je protumačiti ljudsko ponašanje. Da li gledam nekoga kako radi ono što on želi da radi ili radi ono što misli da drugi žele da radi? Ponašanje primata mnogo manje je ograničeno. Kao što je poznati primatolog Frans de Val objasnio: „Prosto sam zahvalan što proučavam društvenu nejednakost kod stvorenja koja svoje potrebe i želje izražavaju razmetljivo, bez  prikrivanj  prikrivanja. a. Jezik je fina fina ljudska osobina, ali on zbun zbunjuje juje gotovo  podjednako  podjednako koliko i inform informiše. iše. Kad gledam političke vođe na televiziji, naročito ako su pod pritiskom ili usred debate, ponekad isključim zvuk kako bih se bolje usredsredio na kontakt očima, držanje tela, pokrete i tako dalje. Vidim kako porastu kad nekog verbalno napadnu.“ Činjenica da dominantni, moćni primati – alfe – koriste širok, otvoren govor tela očigledna je većini neobučenih posmatrača. Kad šimpanze zadrže dah tako da im se grudi nadmu, pokazuju svoj položaj u hijerarhiji. Da bi  podređenoj  podređenoj ženki ženki pokazali svoj status, mužjaci užjaci se šire hodajući uspravno,  pa čak drže drže i komad komad drveta da im ruke deluju još duže. Osim toga, toga, nakostreši im se dlaka (pojava poznata kao piloerekcija). A mužjaci gorile se stvarno udaraju pesnicama o isturene grudi da pokažu snagu i moć kad neželjeni mužjak nasrće na njihovu teritoriju. Primati pokazuju moć i tako što zauzmu centralno, uzvišeno ili posebno važno mesto, tako da su vidljivi i stavljaju sebe fizički iznad drugih.  Naši dalji životin životinjski jski srodnici srodnici su još manje og ogran raničeni ičeni društvenim društvenim  pritiscima.  pritiscima. Kad paunovi podign podignu i rašire repna repna perja nalik kaleidoskopu, 137

hrabro pokazuju svoju dominaciju potencijalnim partnerkama; ne uzdržavaju se. Kad kraljevska kobra želi nekom da pokaže ko je gazda, ne ustručava se da podigne prednji do tela, raširi svoj okovratnik i zasikće. A kad medvedica stoji na zadnjim nogama da uplaši grabljivca koji joj merka mladunce, svakako ne razmišlja o kontroli utiska, u ljudskom, metaperspektivnom, „šta misle o meni“ smislu.  Neverbalno pon ponaša ašannje deluje preko više kanala – izraza izraza lica, pokreta očiju i pogleda, orijentacije i položaja tela, pokreta šake, načina hoda, glasovnih signala. Sociopsihološkinje Dejna Karni i Džudit Hol pažljivo su  proučavale govor tela moći i nemoći. nemoći. U jednoj grupi istraživanja, istraživanja, rekle su subjektima da zamisle kako bi se moćni ljudi najverovatnije neverbalno  ponašali.  ponašali. Učesnicim Učesnicimaa je dat da t dug spisak s pisak pon ponaša ašannja i rečeno im je da odaberu ona karakteristična za moćne ljude. Od moćnih pojedinaca očekivano je da se prvi rukuju, češće i duže uspostavljaju kontakt očima, koriste šire  pokrete, imaju imaju uspravno i otvoreno otvoreno držanj držanjee tela, naginju aginju se napred napred i okreću telo i glavu ka drugima i da pri fizičkom izražavanju deluju ohrabreno i samouvereno. Čak i naše šake i prsti mogu signalizirati moć. Stavite šake ispred svog lica s dlanovima okrenutim jedan prema drugom i prstima uperenim ka  plafonu.  plafonu. Zatim savijte prste ka prstima prstima druge druge šake dok se ne sastave sas tave u sredini i raširite ih što više možete. Ako vam ova uputstva nisu jasna,  potražite  potražite slike lika iz Simpsonovih Montgomerija Bernsa. Čak je i taj gest, koji psiholozi zovu sastavljanje vrhova prstiju ili piramida, znak  samopouzdanja. Možda jedva primetno, ali i dalje se širi u prostoru u  poređenju  poređenju s time time kako obično obično držim držimoo šake. Zapravo, bivši agent agent FBI i stručnjak za govor tela Džo Navaro objašnjava: „Sastavljeni vrhovi prstiju govore da jasno razmišljamo, ne kolebamo se, ne oklevamo. U trenutku kad sastavimo vrhove prstiju, stavljamo svima do znanja da smo ubeđeni u ono što mislimo i u šta verujemo, da imamo poverenja u sebe.“ Moć utiče i na to kako vidimo svoju i tuđu visinu. Osećaj moći čak  navodi ljude da precene sopstvenu visinu. Kako je to moguće? Većina nas zna koliko smo visoki: da li će moć zaista dovesti do toga da to zaboravimo? Naravno da neće. Ja uvek znam da sam visoka sto šezdeset  pet centimetara, centimetara, bez obzira obzira koliko se samouvereno samouvereno ili snažn snažno osećala. oseća la. Ali 138

moja procena sopstvene visine može biti subjektivna. Psiholozi Mišel Duguid i Džek Gonkalo pokazali su u seriji od tri istraživanja da ljudi – bez obzira na njihovu pravu visinu – biraju visokog avatara da bi „najbolje predstavili sebe“ u virtuelnoj rijaliti igri. A u par  eksperimenata koja je sproveo Endi Jap, učesnici koji su podsticani da se osećaju moćno, potcenjivali su veličinu neznanca na fotografiji i osobe s kojom su komunicirali tokom istraživanja. Ukratko, moć nas navodi da vidimo sebe kao više, a druge kao niže nego što zapravo jesu.  No, da li je to pon ponaša ašannje naučeno ili je u pitanju pitanju nešto mnog ogoo fundamentalnije? Odnosno, da li se govor tela kulturno uči ili je urođen? Da li je to ponašanje rezultat vaspitanja ili je prirodno stečeno? Čarls Darvin je 1872. godine izneo tezu da su mnogi izrazi emocija  biološki urođeni urođeni i evolutivno evolutivno prilagodljivi prilagodljivi i da šalju važne važne društvene informacije. Tvrdio je da nas izrazi emocija podstiču da odmah uradimo nešto što nam koristi, imajući u vidu okruženje u kojem se nalazimo. Ako vidimo kako nam se približava neko gnevno lice, bežimo. Ali, da bismo znali da lice označava gnev, moramo prvo taj određeni izraz da prepoznamo. Drugim rečima, Darvin je ukazivao na to da su neki izrazi emocija univerzalni – prepoznatljivi u praktično svim kulturama. Kao što sam u prvom poglavlju opisala, istraživači su zabeležili dokaze o univerzalnosti mnogih izraza lica kojima se prenose emocije. Na primer,  bez obzira obzira na to odakle smo, kad osećam oseća mo gađenje, naberemo naberemo nos i  podign  podignemo gornju ornju usnu. Kad smo iznenađen iznenađeni,i, podign podignemo obrve, razrogačimo oči i malo otvorimo usta. (Slobodno probajte.) Ali izraz emotivnih stanja ne završava se samo na jednostavnim emocijama. I složeniji izrazi moći, koji uključuju pokrete tela i glave, takođe bi mogli biti univerzalni.  Niko o tome tome ne zn znaa više od Džesike Trejsi, profesorke psihologije psihologije na Univerzitetu u Britanskoj Kolumbiji. Trejsi je opsežno istraživala kompleksno osećanje ponosa, koje nastaje iz osećanja moći, snage i  pobede, a njeno njeno istraživanje istraživanje pokazuje da i on onoo može biti deo nas koji se evolutivno razvijao – još jedna ideja koju je izneo Darvin. 139

Ponos preuzima celo telo. Kako pišu Trejsi i njene kolege, prototipski izraz za ponos uključuje „raširen i uspravan stav, glave blago nagnute naviše (oko 20 stepeni), smešak, pri čemu su ruke ili na kukovima ili  podign  podignute iznad iznad glave sa šakama stegnutim stegnutim u pesnice“. U istraživanju istraživanju koje su ona i Ričard Robins obavili 2004. godine, studenti su gledali slike ljudi koji poziraju s izrazima ponosa, sreće i iznenađenja i trebalo je da opišu emociju koju su videli. Videvši ispoljavanje ponosa, dve trećine studenata upotrebilo je srodne prideve ( ponosan,  ponosan, pobedonosan, samouveren  i tako dalje), dok gotovo niko nije opisao da srećna ili iznenađena poza izražavaju  ponos.  ponos. To pokazuje da u govoru tela lako možemo ožemo razlikovati razlikovati pon ponos os od drugih emocija emocija.. Izgleda da je i spontano ispoljavanje ponosa univerzalno. Trejsi i Dejvid Macumoto analizirali su fotografije sportista iz više od trideset zemalja, snimljene nakon što su pobedili ili izgubili u džudo borbama na Olimpijskim i Paraolimpijskim igrama 2004. godine. Sportisti iz svih delova sveta ponašali su se isto posle pobede (osmehivali su se zabačene glave, ruku podignutih u slovo V, isturenih grudi). To je važilo čak i za takmičare iz kolektivističkih kultura, gde se ponos manje ceni, a u nekim slučajevima čak potiskuje. Ali, možda najjači dokaz da su ti izrazi urođeni jeste činjenica da su sportisti koji su rođeni slepi – koji nikad nisu videli nekog kako ispoljava ponos, moć ili pobedu – uradili isto kad su pobedili. Zastanimo na trenutak da razmislimo o tome kako se oseća čovek pošto istrči sto metara najbrže u istoriji, kao što je jamajčanski sprinter Jusein Bolt uradio tri puta. Na pamet nam svakako pada reč iscrpljeno. Iz evolucione perspektive, nastaviti da širiš energiju nadimanjem grudi i  podizanjem  podizanjem ruku pošto si već postigao uspeh može izgledati izgledati kao gubljenje ubljenje energije. Zar ne bi trebalo da sačuvamo ono malo preostale energije pošto smo je već toliko potrošili? Zapravo, ti izrazi pobede služe nečem drugom. Trejsi i njeni saradnici misle da su se ti izrazi možda razvili kako bi proizveli psihološke promene, kao što su povišeni testosteron, koje bi nam omogućile da nastavimo da dominiramo situacijom i odbranimo pobedu. Zatim su možda razvili društvenu funkciju, pošto su prepoznati kao signal pobede, oglašavajući time visok status ili moć. Zaista, ljudi automatski tumače ispoljavanje 140

 ponosa  ponosa kao obeležje statusa. s tatusa. U jednom istraživan istraživanju, ju, kad su učesnici gledali slike ljudi u širokim, moćnim pozama, bila je veća verovatnoća da će  prihvatiti  prihvatiti odg odgovor ovor na trivijalno trivijalno pitanje koji je ta osoba predložila, predložila, shvativši  ponos  ponos kao znak znak stručn s tručnosti. osti. Signali saopšteni tim ispoljavanjem mogu biti toliko ubedljivi da neutrališu ili nadjačaju druge signale statusa neke osobe. U istraživanju iz 2012. godine, Trejsi i njene kolege pokazali su subjektima sliku čoveka koji je opisan kao vođa tima i čoveka koji je opisan kao vodonoša. Kad je kapiten klonuo i izgledao postiđeno, a vodonoša stajao uspravno i delovao  ponosno,  ponosno, ljudi su pre vodon vodonošu ošu povezivali s rečima rečima koje ukazuju na visok  status, a kapitena s rečima koje ukazuju na niži status, nego kad su ovi zauzumali obrnute poze. Bar implicitno, poza je bila ubedljiviji signal statusa nego informacija o ulogama u timu. Pričali smo o moćnim pozama i gestovima, ali šta je s našim telima u  pokretu? Da li se s e osećan oseća nje moći odražava na hod? Da bismo to sazn s aznali, ali, moj tim je sarađivao s Nikolausom Trojeom, biologom koji vodi  BioMotion  BioMotion Lab na Univerzitetu Kvins u Ontariju. Troje i njegove kolege primenjuju naprednu kompjutersku analizu na trodimenzionalne podatke o pokretu (uhvaćene s neverovatnom preciznošću uz pomoć tehnike koja se zove digitalni senzor pokreta) da bi otkrili odnose između biološkog pokreta (pokreta tela) i različitih emocija, kao što su sreća, tuga, opuštanje i uznemirenost.

141

Moćni hodač U istraživanju koje smo sproveli s Trojeom, tražili smo od sto učesnika s interneta da ocene, na osnovu snimaka, sto nasumično izabranih figura u hodu, da odrede koliko svaka od njih izgleda nemoćno ili moćno. Te figure u hodu bile su grafički, dinamički prikazane na kompjuterskom ekranu  pomoću  pomoću petnaest pokretnih pokretnih tačaka koje predstavljaju glavne glavne zg zglobove lobove u telu, tako da je dobijena zapanjujuće živa slika ljudskog tela u pokretu. Pomoću tih deset hiljada ocena (sto ljudi koji su ocenjivali sto hodača) mogli smo matematički da analiziramo kinematiku nemoćnih i moćnih  pokreta kako ih vide drugi drugi i da stvorimo stvorimo kompjuteriz kompjuterizovanu ovanu sliku kojom se se može manipulisati od jednog do drugog ekstrema moći. Kao što vidite, nasuprot nemoćnom, moćni hod je širok, s više pokreta ruke i dužim korakom. Mada je to teško uočiti na ovim slikama, moćni hod uključivao je i naglašeniji vertikalni pokret glavom. Nemoćni hod je mnogo ograničeniji, s vrlo malo pokreta ruke, praktično nepokretnom glavom i kraćim korakom.

142

 Nemoćni  Nemoćni hodač Čak i naši glasovi saopštavaju moć – i to ne samo rečima koje izgovaraju. Kao što nam se tela šire i zauzimaju fizički prostor kad se osećamo moćno, tako i naši glasovi jačaju. Moćni ljudi češće od nemoćnih započinju razgovor, govore više i češće uspostavljaju kontakt očima dok  govore. Kad se osećamo moćno, govorimo sporije i treba nam više vremena. Ne žurimo. Ne plašimo se da zastanemo. Osećamo da imamo  pravo na to vreme koje koristimo. koristimo. Kad se ljudi osećaju moćno ili su im u eksperimentima dodeljene moćne uloge, nesvesno snize frekvenciju ili visinu glasa, tako da im se glas širi i zvuči „veće“. A kad ljudi govore dubokim glasom, neznanci ih ocenjuju kao moćne. Kakve to veze ima sa širinom? Pa, uznemirenost i  pretnja  pretnja utiču na naš glas – a oboje nas nagon agonee da govorimo ovorimo povišenim glasom. Kad se osećamo jako i sigurno, mišići u grkljanu se šire umesto da se skupljaju, pa se i tonalitet glasa automatski spušta.

143

Nemoć vam ruši telo S druge strane, naravno, nemoć nam ne sputava samo misli, osećanja i kretanje, smanjuje nam i telo. Kad se osećamo nemoćno ili potčinjeno, skupimo se, sabijajući se i obavijajući, i postajemo manji (dotičemo rukom gornji deo tela, uvlačimo grudi, pognemo ramena, oborimo glavu, pogrbimo se). Koristimo i ograničene pokrete i ograničen govor, oklevajući, brzajući, koristeći mali vokalni raspon, visok ton i tako dalje. Nemoć nam sputava i izraze lica, što se vidi po stisnutim mišićima lica, na primer stiskanju usana.  Naše istraživanje istraživanje pokazalo je da se nemoć vidi kao zg zgrčeno, rčeno, stisnuto kretanje – korak je kratak i znatno se manje pomeraju ruke i glava nego kod moći. Čak i dok hodaju, nemoćni pokušavaju da zauzmu manje prostora. Pokušavaju da nestanu. Jedan posebno upečatljiv gest nemoći možda na prvi pogled ne izgleda dramatično: obavijanje prstiju oko vrata. To radimo kad se, fizički ili  psihološki, osećam oseća mo posebno nelagodno, elagodno, nesigurn nesigurnoo i jasno pokazujemo pokazujemo strah i osećaj ugroženosti. Zašto pravimo taj pokret? Da se zaštitimo od čeljusti grabljivca bukvalno pokrivajući vratnu arteriju. Kad se sledeći put nađete okruženi gomilom ljudi, obratite pažnju ko to radi i zašto. Ljudi to ne rade kad se osećaju moćno. Stvarno. Kad se osećate nemoćno, počnete da se skupljate, da se zaštitite, zaklonite, stisnete, vraćajući se u položaj fetusa. I druge životinje rade to isto. Šimpanze na niskom položaju u grupi  pogrbe  pogrbe se, uvuku kolena i obaviju ruke oko nogu i trupa, zauzim zauzimajući ajući  položaj  položaj fetusa, fetusa , gotovo kao da pokušavaju da postanu pos tanu nevidljivi. nevidljivi. Pokorni Pokorni psi ps i uvuku rep između nogu, spuste telo i spuste i povuku uši unazad,  pokazujući potpunu potpunu predaju. A američki američki ždralovi ždralovi drže drže telo u go gotovo tovo vodoravnom položaju uz tlo, savijenog vrata i glave spuštene ispod nivoa 144

ostalih ptica u okolini. Ako mu priđe dominantan ždral, potčinjeni će mu se  brzo  brzo sklon s kloniti iti s puta. Elizabet Bejli Vulf, studentkinja na doktorskim studijama s kojom sam četiri godine radila na Harvardskoj poslovnoj školi, jednom mi je rekla da e s mužem gledala fudbalsku utakmicu. I pitala me je: „Da li si primetila šta ljudi na tribinama rade kad njihov tim ne iskoristi stopostotnu golšansu? Svi urade isto – rukama pokriju lice.“ Bila je u pravu. Posmatrajte navijače kad njihov tim napravi kritičnu grešku i videćete: odmah podignu ruke i pokriju lice ili glavu. Zapravo, gledajte igrače – mnogi od njih urade isto kad pogreše ili propuste priliku da postignu gol. Vulfova je odlučila da obavi nekoliko eksperimenata da bi istražila tu  pojavu. Stotinam Stotinamaa učesnika uč esnika pokazala je fotografije fotografije ljudi kako pokrivaju lice i glavu, a onda tražila da opišu slike ponuđenim pridevima. Kao što je bilo očekivano, otkrila je da su ljude koji su rukom pokrili lice, videli kao manje moćne i uznemirenije, u većoj meri postiđene i užasnute od onih s otkrivenim licem. Pokrivanje lica obema rukama pojačavalo je taj utisak. Kad se osećamo nemoćno, smanjujemo se bukvalno na svaki mogući način. Umesto da zauzmemo više, zauzimamo manje prostora – svojim držanjem, gestovima, hodom pa čak i glasom. Skratimo se, pogrbimo, klonemo i ograničimo govor tela. A kad nas drugi gledaju kako to radimo, ne mogu a da nas ne vide kao nemoćne i uplašene.

145

Govor tela i pol Jedno od pitanja koje mi najčešće postavljaju kad držim predavanja o govoru tela je: „Zar muškarci ne koriste izražajniji govor tela od žena?“ Da, to je apsolutno tačno. Uopšteno gledano, muškarci pokazuju više neverbalne dominacije i širine, pričaju više i prekidaju sagovornike češće od žena. Žene obično pokazuju poniznije, skučeno neverbalno ponašanje,  pričaju manje manje (da, stereotip s tereotip da su žene žene pričljivije od muškaraca jednostavno jednostavno e pogrešan), ređe prekidaju druge i češće su prekinute. Kad je o hodu reč, razlike između polova su ogromne. U našem istraživanju otkrili smo veoma jaku vezu između pola i moćnih pokreta: hod žena bio je mnogo ograničeniji od hoda muškaraca u elementima za koje smo zaključili da su povezani s moći – kretanje ruku, kretanje glave i dužina koraka. Profesor na Poslovnoj školi Kolumbija i stručnjak za psihologiju moći Adam Galinski iznosi tvrdnju, potkrepljenu podacima, da se razlike među  polovima  polovima izjednačavaju izjednačavaju s razlikam razlikamaa u moći: pon ponaša ašannje tipično tipično za žene žene takođe je tipično za nemoćne ljude i obrnuto. Praktično u svakom društvu, žene još uvek imaju manje formalne društvene moći od muškaraca – drugim rečima, moć i pol idu ruku podruku, pa je teško odrediti šta od toga ima veći uticaj na ponašanje ljudi. Zapravo, Galinski je pokazao da se  prototipske  prototipske razlike razlike u pon ponašanju ašanju između između polova mog oguu izazvati izazvati manipulisanjem time koliko se moćno neko oseća, bez obzira na pol. To ne znači da biološke razlike među polovima ne postoje; naravno da ih ima. Ali te razlike su mnogo manje nego što neki ljudi misle – ne postoji  podela „žene „žene rade ovo, a muškarci on ono“. o“. Te razlike razlike su u velikoj meri učvršćene stereotipima i predrasudama, što nas navodi da tražimo informacije koje potvrđuju te stereotipe. Ukratko, mnoge od razlika koje 146

uočavamo u ponašanju žena i muškaraca – uključujući i govor tela –  zapravo su zasnovane na razlikama u moći, a ne na polnim razlikama. Da bi se stvari još više zakomplikovale, društveni obrasci i tradicije  pojedinih  pojedinih kultura utiču na te razlike, razlike, povećavajući ili smanjujući smanjujući razliku razliku u moći zasnovanu na polu. Sadaf, devojka rođena i odrasla u Bangladešu, sada živi u Dalasu u Teksasu. Pisala mi je nedugo pošto se moj TED govor  našao na internetu: „Žene imaju običaj da se predstavljaju manjim u odnosu na muškarce. Odrasla sam u Bangladešu i naše društvo ne uči nas da se osećamo moćno. Muškarci su dominantan pol i ženama je teško da se osećaju moćno i da budu moćne kad se nađu s muškarcima u istoj  prostoriji.  prostoriji. To se s e svakako odražava odražava u govoru tela.“ tela. “ Nastavlja Nas tavlja da objašnjava: „Nakon vašeg govora, redovno se podsećam da zauzmem malo više  prostora neg negoo što sam navikla. navikla. Ne radim ništa ekstremno, ekstremno, nego taman taman dovoljno da se osećam kao da imam svoj mali mehur! Neću postati manja! Iskoristiću sav ovaj prostor. Tada osećam da malo više vladam situacijom.“ Dobila sam i vrlo dirljiv mejl od mlade Vijetnamke, Ujen, u kojem govori o dolasku u SAD. Bila je zapanjena razlikom u govoru tela žena u Americi i Vijetnamu i nije znala kako da usaglasi te razlike s onim što su je starije žene iz njene porodice učile u detinjstvu (npr. „Ne gledaj tatu u oči dok pričaš s njim“, „Samo se kratko rukuj s tatinim prijateljima kad nas  posete“, „Prekrsti „Prekrsti noge noge kad ka d pričaš s kolegama“ kolegama“,, pa čak č ak i „Žene „Žene su nevažne evažne –  treba da se smanjimo i potisnemo svoj značaj pred drugima“). Napisala mi e: „Sedela sam u kafiću u Bostonu, posmatrala žene i pratila njihov govor  tela. Amerikanke samouvereno održavaju kontakt očima s barmenima kad naručuju kafu; šire ruke dok pričaju s prijateljima i kolegama.“ Kako da  poštuje ono što su je dobronamer dobronamernno učili u jednoj jednoj kulturi, dok u drugoj drugoj razvija osećaj moći i ponosa? Ali, iako te polne bonton preporuke u nekim zemljama mogu otići u  preterivanje,  preterivanje, ni Sjedinjene Sjedinjene Američke Američke Države Države nisu nisu sasvim sas vim nedužne, nedužne, kao što smo moje kolege i ja otkrili u eksperimentu u koji su bila uključena američka deca. Roditelji, u stvari svako ko je posmatrao malu decu, mogao je da  primeti  primeti da i dečaci i devojčice slobodno koriste široke poze i pokrete.  Nesputane društvenim društvenim norm normama, devojčice će baš kao i dečaci podići ruke 147

u vazduh, stajati ispravljenih ramena i raširenih nogu. Ali to kao da se u nekom trenutku promeni: dečaci nastave da se šire, a devojčice počinju da se skupljaju. Kad je moj sin pošao u više razrede osnovne škole, gledala sam kako se držanje njegovih drugarica menja. Počele su da uvlače telo, da  povijaju ramena, ramena, obavijaju ruke oko gornjeg ornjeg dela tela, upliću nog ogee i gležnjeve, spuštaju bradu. Postoji mnogo razloga zašto se to događa, ali edan od njih je svakako to što negde u toj dobi devojčice počinju mnogo više da obraćaju pažnju na društvene stereotipe koji – ispravno ili ne –   propisuju šta je privlačno privlačno suprotnom suprotnom polu. I možda je to razlog razlog što vaše nekada vrcavo dete počinje da kopni kad krene u više razrede osnovne škole. Moje kolege i ja sasvim slučajno počeli smo da proučavamo ulogu pola u govoru tela kod dece. Eni Verc – razvojni psiholog na Institutu Maks Plank u Berlinu (takođe moja komšinica iz detinjstva, kojoj sam deset godina bila bebisiterka i ćerka moje učiteljice iz trećeg razreda, Else) – Keli Hofman, Džek Šulc, Niko Tornli i ja pokrenuli smo studiju društvenog razvoja da utvrdimo u kom dobu deca počinju široko držanje tela da  povezuju s moći, a skupljeno držanje držanje tela s nemoći. Pitali smo se kako da te poze predstavimo deci: mogli bismo mi sami da stojimo u različitim  pozama;  pozama; mog ogli li bismo da im pokažemo pokažemo slike ljudi u različitim različitim stavovima; mogli bismo koristiti likove iz crtaća ili čiča-gliše u različitim pozama... mnogo mogućnosti. Da bismo bili sigurni da na rezultate eksperimenta neće uticati sporedni faktori, trebalo je koristiti polno neutralne podsticaje i tokom razmene ideja palo nam je na pamet da upotrebimo drveni model ljudskog tela, lutku, kojom je lako manipulisati. I tako smo je kupili i fotografisali u nizu moćnih i nemoćnih položaja. Pomislili smo da bi verovatno trebalo da testiramo fotografije lutaka na „podesnom“ uzorku (tj. na deci naših prijatelja) da bismo dobili inicijalne reakcije pre nego što  pokrenem  pokrenemoo samo istraživanje, istraživanje, posebno zato što su istraživanja istraživanja društvenog razvoja koja uključuju malu decu vrlo naporna i zahtevaju mnogo vremena; hteli smo da budemo sigurni da koristimo prave metode. Uradivši to, slučajno smo otkrili nešto uznemirujuće: deca su izgleda mislila da su moćne lutke dečaci a nemoćne lutke devojčice. Zato smo napravili male izmene i umesto da proučavamo uzrast u kojem bi deca široko držanje tela 148

mogla da povezuju s moći, odlučili smo da proučavamo uzrast u kojem bi široko držanje mogla početi da povezuju s polom. Zatim smo skupili utiske dece dajući im da pogledaju šesnaest pari slika, od kojih se svaki sastojao od jedne slike lutke u moćnoj pozi i slike lutke u nemoćnoj pozi. Pošto bi pogledala sve fotografije, tražili smo od dece da nam kažu koja je lutka bila devojčica a koja dečak. Rezultat devet i više od devet ukazivao bi na pristrasnost u korist muške moći; rezultat 8 i manje od osam ukazivao bi na pristrasnost u korist ženske moći. Rezultat 16 značio bi da je dete svaku moćnu lutku videlo kao dečaka, a svaku nemoćnu lutku kao devojčicu. Rezultat nula značio bi da je dete svaku moćnu lutku videlo kao devojčicu, a svaku nemoćnu lutku kao dečaka. U istraživanju je učestvovalo oko šezdesetoro dece: polovina su bili četvorogodišnjaci, a polovina šestogodišnjaci. Na osnovu istraživanja o dobi u kojoj se razvija polni identitet i usvajaju društveni stereotipi,  pretpostavljali smo da će deca lutke u moćnim pozama pozama obeležiti kao muške, a lutke u nemoćnim pozama kao ženske i da će efekat biti jači kod šestogodišnjaka. Želeli smo da saznamo koliki procenat dece pokazuje  pristrasnost  pristrasnost ka muškoj moći. Dok je pristrasnost pristrasnost ka muškoj moći pokazalo 73 procenata četvorogodišnjaka, među šestogodišnjacima ga je pokazalo 85  procenata.  procenata. Rezultati Rezultati su još više zapanjujući zapanjujući kad uzmete uzmete u obzir procenat „savršenih“ rezultata za mušku moć – rezultata 16. Dok je samo 13  procenata  procenata četvorogodišnjaka četvorogodišnjaka imalo imalo rezultat rezultat 16, isti rezultat rezultat imalo imalo je 44  procenata  procenata šestog šes togodišnjaka. odišnjaka. Drugim Drugim rečima, rečima, dok su obe grupe pokazivale izraženu polnu pristrasnost naklonjenu muškoj moći, u poređenju sa četvorogodišnjacima, šestogodišnjaci su bili oko tri puta skloniji tome da  svaku   moćnu lutku vide kao mušku a  svaku   nemoćnu lutku kao žensku. I nije bilo razlike između rezultata devojčica i dečaka – i jedni i drugi su bili  pristrasni.  pristrasni. Možda se pitate, šta da preduzmemo povodom toga? Postavljam pred sve nas izazov, i to izazov koji ne shvatam olako: ajde da to promenimo . Kad vidite ćerke, sestre i drugarice da se pogure, reagujte. Pokažite im primere devojaka i žena u pobedničkim pozama, koje se kreću osećajući se moćno, i govore s iskrenim ponosom. Promenite slike i stereotipe kojima su deca izložena. Ne treba ženama da govorimo da budu 149

kao muškarci. Ali treba da ohrabrujemo devojčice da se ne plaše da pokažu svoju ličnu moć. Prestanimo da na moćne poze gledamo kao na muške, a na nemoćne kao na ženske. Ne predlažem da na sastanku sedite raširenih kolena ili s nogama na stolu, ili da u interakcijama koristite alfa govor tela  – bez obzira obzira da li ste muškarac ili žena. žena. Kažem vam da  zaslužujete da zauzmete otvorene, prijatne, udobne poze i da zauzmete svoj deo prostora  bez obzira obzira na to kog ste pola.

150

Treba li jednostavno da dominiramo nad svima svojim govorom tela?  Neko iz države države Vašington ašington poslao mi je 2014. go godin dinee link link za javnu javnu objavu koja objašnjava šta da uradite ako u divljini sretnete pumu. (Napomenuću, kao što su u javnoj objavi naznačili, šanse da se to dogodi su izuzetno male, a jedini zabeleženi slučaj da je puma ubila čoveka dogodio se 1924. godine.) Na snimku, narator, ekolog Kris Morgan, objašnjava: „Treba da znate ponešto o pumama da biste mogli da sačuvate sebe, svoju porodicu i  pume.“  pume.“ Jedna od mera predostrožn predostrožnosti koje predlaže je i: „Ako je sretnete, nemojte bežati; budite veliki!“ To je praćeno snimkom čoveka koji stoji u šumi i podiže zadnji deo jakne iznad glave da bi izgledao viši. Opisala sam tu javnu objavu kad sam prošle godine držala govor. Muškarac pedesetih godina prišao mi je posle i rekao: „Znam da ovo zvuči ludo, ali kad sam bio mali, tata i ja smo sreli pumu dok smo pecali u Oregonu – i baš to smo i uradili. Zapravo, tata je rekao: „Popni mi se na ramena i podigni zadnji deo košulje iznad glave da izgledamo veći od  pume.“  pume.“ Naravno da sam ga poslušao. posluša o. I puma puma je jednostavno jednostavno pobegla! pobegla! Sad razumem.“ Sećate se šimpanzi koje drže štapove kako bi im ruke izgledale duže? Ideja je ista. Moćan govor tela govori drugima ili da priđu ili da nas izbegavaju. U ovom slučaju, naravno, želimo da damo znak pumi da nas izbegava – da joj stavimo do znanja da smo veliki, dominantni, jaki i opasni. Ali, činjenica je da većina nas nikad neće sresti pumu. Ni bilo koju drugu divlju mačku ili veliku grabljivicu. Iako su te, ja ih često zovem kaubojske poze, možda bile evolutivno prilagodljive kad smo se trudili da nas ne pojede sabljozubi tigar, nisu naročito korisne na poslovnim 151

sastancima, u učionicama ili u porodičnim raspravama. Zapravo, često nam se obiju o glavu, kad ih svesno upotrebimo da ostavimo utisak. Kad govorim pred publikom, bez obzira da li se obraćam studentima na fakultetu, lekarima i rukovodiocima, ili bibliotekarima, jedno od najčešćih  pitanja  pitanja koje postavljaju je: „Kako da postupim ako radim s nekim ko staln s talnoo koristi dominantni alfa govor tela?“ To pitanje pokazuje da većinu nas odbijaju pokušaji dominacije putem govora tela. Možda izgleda da je to u suprotnosti sa svim onim što smo naučili o važnosti držanja tela i osećanja moći. Ali postoji više razloga zašto je loše koristiti moćne neverbalne izraze kako bismo postigli ono što želimo.  Prisnost, a ne zastrašivanje zas trašivanje

Iako status i moć nisu sinonimi, usko su povezani. Istraživanja pokazuju da,  baš kao i primati, primati, posebnu pažnju pažnju poklanjam poklanjamoo domin dominantn antnim im pojedincim pojedincimaa s visokim statusom. I to ima smisla, jer dominantni članovi grupe obično mogu da raspodele resurse, utiču na zajedničke odluke, postavljaju norme  prikladnog  prikladnog ponaša ponašannja, podstiču sukob i rešavaju spor. Ali šimpanze i gorile odvraćaju  pogled od jedinki koje otvoreno okazuju  dominantnost (tj. koriste širok govor tela). Pokazivanje dominacije nije isto što i preuzimanje dominantne, uloge s visokim statusom u hijerarhiji; ovo drugo se može izvesti bez otvorenog pokazivanja dominacije. Dakle, otvoreno pokazivanje dominacije, naročito od strane nekog člana grupe s visokim statusom, znači nešto. Odvraćanje pogleda je znak pokoravanja. Da li i ljudi sklanjaju pogled kao primati? Eliz Holand, Elizabet Bejli Vulf; Kristin Luzer i ja postavile smo u dva eksperimenta to pitanje. Zamolili smo ispitanike da pogledaju niz fotografija muškaraca i žena: nekada su ljudi na fotografijama zauzimali dominantne, moćne poze – npr. stajali su s rukama na bokovima i razmaknutih stopala; sedeli su raširenih kolena i s prstima ukrštenim iza glave, isturenih laktova  – a nekada su zauzim zauzimali ali potčinjene, potčinjene, nemoćne emoćne poze, npr. pr. stajali su s  prekrštenim  prekrštenim gležnjevim ležnjevimaa i rukama rukama obavijenim obavijenim oko sebe; sedeli su  pogrbljen  pogrbljenih ih ramena, ramena, spuštene brade i sklopljenih ruku. Uz pomoć metode zasnovane na video snimcima, koja se zove praćenje 152

oka, mogli smo da izmerimo tačnu putanju pogleda subjekata prilikom gledanja fotografija. Učesnici su sedeli u stolici i gledali slike prikazane na ekranu kompjutera, kamera bi se fokusirala i snimala pokrete njihovih očiju,  beležeći tačno šta, kad i koliko gledaju. Pošto je ljudima ljudima teško da svesn sves no kontrolišu putanju pogleda kad prvi put pogledaju u nešto, praćenje oka služi kao neka vrsta čitača misli – pokazujući nam u šta gledate, govori nam nešto o tome šta mislite. Razlika između putanji pogleda kad su subjekti gledali u dominantne, odnosno potčinjene poze bila je ogromna: učesnici koji su gledali dominantne poze brzo su odvraćali pogled s lica, gledajući u noge i stopala, ili sasvim odvraćajući pogled s osobe na slici. Kad su gledali ljude u  potčinjeni  potčinjenim m pozama, pozama, pog pogledi ledi subjekata pratili su no norm rmaln alniju iju društvenu društvenu  putanju  putanju – gledali su s u ljudima u lice. A te putanje pogleda oponašaju način na na koji bismo komunicirali s ljudima u stvarnom svetu – ne želimo da stupimo u kontakt s ljudima koji naglašeno pokazuju dominaciju. Osećamo da je njihovo ponašanje asinhrono i izgledaju nam previše opasno. Džesika Trejsi otkrila je još jedan razlog zbog kojeg nas ljude odbija  previše dug kontakt očima: očima: to vidimo vidimo kao neprikriven, eprikriven, arogantan arogantan pokušaj da se nad nama dominira, što nas vređa. Napisala je: „Kad ljudi koji ispoljavaju izraz moći gledaju naviše, umesto direktno u onoga s kim komuniciraju, njihov izraz izgleda autentičnije, manje oholo. Možda je uzrok  tome osećanje dominacije koji prenosi direktan pogled u oči.“ Razlog više da malo ublažimo oštro nadmetanje u tome ko će pre oboriti pogled na  poslovnim sastancim sas tancima. a. Kao što sam rekla, u većini društvenih situacija imamo običaj da nesvesno oponašamo držanje tela sagovornika, što olakšava komunikaciju. Ponekad, međutim, umesto da oponašamo sagovornikov govor tela, mi ga nadopunjujemo. Ta pojava je naročito uobičajena kad među tim ljudima  postoji neravnoteža eravnoteža moći. Osoba s više moći verovatno verovatno će koristiti  prenaglašen  prenaglašenee poze moći, što osobu s manje moći navodi da koristi  prenaglašen  prenaglašenee nemoćne nemoćne poze. U tim situacijama, čineći sebe većima, samo druge činimo manjima (i obrnuto), što samo još više otežava uspostavljanje odnosa. Sećate se, želimo moć da, ne moć nad . Želimo da izgledamo samouvereno i opušteno, 153

ne kao da se svojski trudimo da dominiramo. Cilj je prisnost, ne zastrašivanje. Ako gospodarite prostorijom kao da ste gorila, ostavljate malo mesta, fizički i emotivno, za drugoga. Da bi pokazali kako zauzimanje poza u javnosti može da krene naopako, internet sajt Vooza  snimio je satirični video. Radnja se odvija u korporativnoj konferencijskoj sali za vreme sastanka. Jedan čovek ulazi i  počinje  počinje da podučava kolegu kolegu kako da deluje samouverenije samouverenije i moćnije oćnije zauzimajući besmislene poze kao što su „samouvereni gorila“ i „dupli  planin  planinar“. ar“. Kako paradiranje paradiranje postaje agresivnije agresivnije i preuveličanije, preuveličanije, učesnici sastanka sve više prevrću očima i pokazuju gađenje, dok na kraju „besni los“ ne dobije po njušci. Smešno je zato što je poznato: svi mi znamo tog kretena. Ne želimo da budemo kao on. A možda ste čuli za „širenje“. To je problem u gradovima gde je u vagonima podzemne železnice užasna gužva. Ta reč opisuje naviku nekih muških putnika da sede s nogama neotmeno raširenim, zauzimajući dva pa čak i tri sedišta, dok su drugi primorani da stoje. I streljaju ih pogledom. Ako se vozite podzemnom železnicom u Njujorku, sigurno ćete videti  postere sa s a slog s loganom anom DRUŽ DRUŽE... MOLI MOLIM TE, NE ŠIRI ŠIRI SE. SE. Često smo u iskušenju da preuzmemo kontrolu nad nekom situacijom zauzimajući previše uspravne poze ili previše čvrsto se rukujući. To je naročito uobičajeno na razgovorima za posao. A istraživanje pokazuje da je korist... pa, gotovo nikakva. Na primer, u jednom istraživanju, kandidati za  posao koji su pokušavali da ostave snažan utisak tako što su često uspostavljali kontakt očima, nisu dobro prošli na intervjuu. I što je intervju  bio duži i sadržajniji, sadržajniji, a ispitivač obučeniji, obučeniji, to su češće češć e neverbalne neverbalne taktike kontrole utiska imale loš ishod. Sećate se naše rasprave o sinhroniji u  prvom pog poglavlju? lavlju? I to je jedan od faktora. Možda Možda najvažnije, ajvažnije, ispitivači su kandidate koji su očigledno koristili govor tela videli kao neiskrene i manipulativne. Dovoljno je reći da ih nisu zaposlili. ožda kršite društvene norme

 Norme  Norme govora tela zn značajno ačajno variraju od kulture do kulture, a razumevanje razumevanje elemenata tog načina izražavanja može da uspostavi ili prekine 154

međukulturalnu komunikaciju. Društvene norme govora tela razlikuju se po više pitanja: Koliko gledati sagovornika u oči? Da li se rukovati? Koliko čvrsto? Ko će prvi pružiti ruku? Da li se pokloniti? Koliko dugo? Ko će se  prvi pokloniti? pokloniti? Da li sedeti se deti ili stajati? s tajati? Gde da sednete? s ednete? Kako da nazdravite? nazdravite? Koliko ćete mesta ostaviti između sebe i drugog? U istraživanju koje je sprovela Vendi Ader, profesorka organizacionog  ponašanja  ponašanja s Un Univerz iverziteta iteta Vaterlo, kanadski pregovarači pregovarači koristili su mnog ogoo slobodniji govor tela i negativnije izraze lica od svojih kineskih kolega. Ali kineski pregovarači zauzeli su više prostora za stolom od Kanađana. Te razlike uticale su kako na ishode samih pregovora, tako i na to koliko su učesnici bili zadovoljni procesom. Aderova proučava i to kako ljudi iz različitih kultura pokušavaju da se  prilagode  prilagode jedni drugim drugimaa u poslovnim poslovnim situacijama. Otkrila je da kad zapadni zapadni  pregovarači  pregovarači pokušaju da zauzm zauzmu prostora koliko i njihove jihove istočne kolege, kolege, to može izgledati kao da pokazuju neprimerenu dominaciju. Nesporazumi u govoru tela mogu ljude navesti da napuste potencijalno unosne poslove. Kaubojske poze možda dobro prolaze u Teksasu, ali bilo bi pametno izbegavati ih u Japanu. Možda je sasvim u redu prebaciti ruku preko ramena novog poznanika u Brazilu, ali u Finskoj biste dobili verovatno drugačiju reakciju. Ako se ne potrudimo da razumemo te razlike, mogu  propasti poslovni dogovori dogovori a možda možda se s e desi des i i nešto još gore. Što nas vraća na ragbi, Ol Blekse i haku. Suština hake je „u pobedi života posle smrti“, objasnio je Hohepa Potini, starešina plemena Ngati Toa. „Novi Zeland je mala zemlja pa zato, kad za protivnike imamo zemlje koje su tri, četiri puta veće od nas,  pokušavamo da preživim preživimoo i da se dobro pokažemo pokažemo – da sačuvam sačuva mo manu, svoj integritet. Ol Bleksi to rade s puno ponosa. I to je ono što im ova haka daje... To je naše kulturno nasleđe. Odgovor na izazov. Slavljenje pobede.“ A sami igrači Ol Bleksa govore o haki s velikim strahopoštovanjem, kao o nečemu o čemu su mogli samo da sanjaju. „Zaista smo ponosni na svoje nasleđe, a kad zajedno izvodimo haku, to je prilika da pogledamo saigrače i da se zaista povežemo sa čovekom pored sebe“, rekao je igrač Ol 155

Bleksa Keven Mealamu. „Mnogi dečaci su odrastajući na Novom Zelandu stalno vežbali haku i priželjkivali da jednog dana dobiju priliku da se dokažu“, dodao je saigrač Aron Kruden, koji je rekao da je suština hake u „tome da dobijemo duhovnu snagu od momaka pored nas, iz tla na kojem stojimo“. Ali kakve veze mi imamo s hakom? Pa, jasno je da misli i osećanja oblikuju govor tela i da se tim govorom tela prenosi poruka drugima. Koristeći isključivo fizički rečnik, bića komuniciraju u oba smera. Vodimo čitave razgovore, razmenjujemo informacije, bez ijedne izgovorene reči. Ali, događa se još nešto, nešto što nije toliko očigledno: govor našeg tela obraća se i nama – našem biću, našem unutrašnjem ja. I ne govori nam samo šta osećamo – stvar je još komplikovanija. Možda moć hake nije samo u efektu koji ima na protivnički tim. Možda moć hake leži i u tome kako deluje na same Ol Blekse. (Dramatičan tuš na bubnjevima, molim.)

156

7 Surfovanje, osmesi i pevanje, vode nas do sreće  Morala sam da odlučim odlučim da ostanem na nogama na dasci za surf. surf . Nisam N isam  znala da će mi to pomoći da ostanem na nogama i u životu. ž ivotu.  – Iv Ferbenks Ferbenks

Ako ste, kao ja, udati za Australijanca, verovatno ćete proći kroz demorališući proces učenja da surfujete. Dugo sam nesigurno stajala na dasci (i padala), ali tek kad sam pročtala šta je o tome napisala novinarka Iv Ferbenks, shvatila sam koliko je taj proces duboko povezan s  prisutnošću.  prisutnošću. Ferbenksova veruje da je, naučivši da surfuje, naučila nešto i o životu na kopnu. Kako je napisala u Vašington postu : „Surfovanje pretvara u čisto fizički trenutak inače razvučen, dosadan, racionalan, misaoni, složen izazov da istovremeno prihvatite ono što vam život donosi i da iz njega izvučete najviše što možete.“  Njena analiza analiza jahanja jahanja na talasima, procesa koji od nas zahteva zahteva da kontrolišemo svoje držanje kako bismo promenili svoju psihologiju, 157

savršeno odražava vezu između tela i uma – govori nam kako i zašto ona funkcioniše i zašto je mi, nažalost, često zanemarujemo.  Naša prva greška je, kaže on ona, a, u tome tome što se previše fokusiramo fokusiramo na određene veštine za koje verujemo da su potrebne dobrom surferu – ili na one veštine potrebne da bi nas videli kao dobre na poslu ili privlačne za  potencijalne  potencijalne partnere. partnere. Ferbenksova Ferbenksova je napisala: „Amateri „Amateri misle da je kod avanturističkih sportova najvažnija veština: moramo da steknemo snagu i mišićnu memoriju da bismo izveli neki sportski podvig.“ Razmišljajući tako, Ferbenksova se najpre usredsredila na to da li je dorasla zadatku, da li  poseduje potrebnu potrebnu veštinu i gde se nalazi u procesu učenja – a sve to ju je činilo nesigurnom. „U početku sam“, rekla je, „kad bih pala, očajnički želela da mi učitelj kaže da su moje greške normalne, da nisam lošija u odnosu na druge koje je podučavao. To me je podsećalo na potrebu da me uvere da moje greške nisu odraz mog karaktera u celini.“ Ali, u nekom trenutku promenila je pristup. „Posle niza pokušaja, i uspešnih i neuspešnih, učitelj mi je rekao da u jednom momentu ednostavno moram da ’odlučim da ostanem na dasci’“, priseća se. „Bilo je neverovatno osetiti koliko je bilo važno samo doneti tu odluku i biti istrajan. Dok sam ranije stalno padala, sad sam počela da hvatam svaki talas. Zadovoljstva su se nadovezivala jedno na drugo, a sa svakim novim  pokušajem bila sam s am sve sig s igurn urnija ija u svoju veštin veš tinu.“ u.“  Njeno iskustvo ukazuje na to da sm s mo možda možda „recept „recept za uspeh uspe h“ pogrešno pogrešno shvatili. „Savetnici nam govore da budemo samouvereni pri donošenju odluka. Da odluke dolaze nakon što smo u nešto postali sigurni i samo  potvrđuju suštinsku istinu. istinu. Ali zapravo zapravo je obrnuto: obrnuto: odluke stvaraju samopouzdanje. To sam naučila na dasci za surfovanje.“ Upamtila je lekciju i ubrzo je otkrila da se može primeniti i van daske. „Suočena s izborima na kopnu – izborima pred kojima sam ponekad uzmicala – osetila sam kako moje telo na dasci odlučuje i uspeva da ostane uspravno. To mi je umnogome olakšalo da poverujem da mogu ostvariti i druge planove.“ Ostavši na dasci, telo joj je pokazalo za šta je sposobna, na način na koji razmišljanje nikada nije moglo. „Problem je u sledećem“, rekla je. „Ono što se nalazi u našem umu je nevidljivo. Možemo samo da ga 158

zamislimo. Ali svoje telo doživljavamo čulima. Veoma je moćno osetiti svoju ličnost onako kako je naše telo izražava, onako kako je sva naša čula opažaju.“ .. . Osetiti svoju ličnost onako kako je naše telo opaža ...

159

„Srećan sam zato što pevam“ Beskrajno sam zbunjena mitom da su telo, mozak i um odvojene i nezavisne celine – i stanovištem da je posmatrati ih kao povezane, laički i glupo. Zar  se telo ne nalazi u telu? Ako to nije dovoljan dokaz, telo se pomera, govori, reaguje, diše, živi  zbog   mozga. Telo i mozak su deo jedinstvenog, integrisanog, komplikovanog, divnog sistema. Kao što je rekao Oukli Rej, cenjeni bivši kolega psiholog s Univerziteta Vanderbilt: „Ne postoji prava granica između uma i tela zbog komunikativnih mreža koje postoje između mozga i neurološkog, endokrinog i imunog sistema.“ A, može li čovek da ima um bez mozga? To da su telo, mozak i um  povezani  povezani trebalo bi da je jedna od najmanje najmanje kotroverzni kotroverznihh ideja u nauci. Ipak, izjave o postojanju te veze često izazivaju skeptične reakcije. Kad sam napomenula da postoji veza između tela i uma, neki neznanac je sarkastično odgovorio: „Da nisi pušila Čopra cigare?“ (Misleći, naravno, na učenje gurua svesnosti, Dipaka Čopre.) Katedra za psihologiju na Univerzitetu Harvard nalazi se u zgradi koja nosi ime Vilijama Džejmsa. Vilijam Džejms (1842-1910) mora da je bio velika faca. Mnogi veliki psiholozi boravili su u dvoranama Harvarda, ali Džejmsovo zaveštanje ih sve zasenjuje. Bio je prvi predavač koji je u Sjedinjenim Američkim Državama na koledžu ponudio kurs iz psihologije, i dalje je jedan od najpoznatijih američkih filozofa svih vremena, poznat i kao otac američke psihologije. Iako su nebrojene Džejmsove ideje pomogle da se oblikuje ono što današnji psiholozi proučavaju, na mene je najjače uticala njegova čuvena izjava: „Ne pevam zato što sam srećan, srećan sam zato što pevam.“ Prema toj provokativnoj ideji, telesna iskustva izazivaju emocije, a ne obrnuto. Džejms tvrdi da mi doživljavamo ili izražavamo fizičku senzaciju 160

ili pokret svojim telom, što nas navodi da se na određeni način osećamo. „Osećanje potpuno odvojeno od tela ne postoji“, napisao je 1884. godine. Da razjasnimo, Džejms nije „pušio Čopre“; Dipak Čopra je rođen tek  šezdeset tri godine kasnije. Verujući da su naše emocije tumačenja našeg telesnog, instinktivnog iskustva, Džejms je tvrdio da možemo da glumimo neku emociju dok je ne učinimo stvarnom – da možemo pevanjem da se učinimo srećnim i  plakanjem nateramo ateramo u očaj. Džejms, Džejms, veliki intelektualac intelektualac – termin termin koji se ovih dana previše često brka sa terminom „cinik“ – bio je i pun nade, i ohrabrivao je ljude da „odmah počnu da budu ono što će biti ubuduće“. Možda vam Džejmsova teorija ne deluje previše kontroverzno, ali imajte na umu da ljudi – obično zarobljeni u svojoj glavi – uglavnom veruju da emocije dolaze prve, pre fizičke manifestacije i da je ono što se događa u našem umu uzrok   onoga što naša tela rade i osećaju, a ne, kao što je Džejms predlagao, posledica. Napisao je: „Zdrav razum nam govori da smo, kad izgubimo bogatstvo tužni i plačemo, kad sretnemo medveda uplašeni i  bežimo;  bežimo; kad nas suparnik uvredi, ljuti smo i udarimo. udarimo. Ovde želim da odbranim hipotezu da je taj redosled pogrešan... i bilo bi racionalnije reći da nam je žao zato što plačemo, da smo ljuti zato što udaramo, uplašeni zato što drhtimo.“ Džejms je – ponovo 1890. godine – predložio čak da bi jedan od načina da se testira ta teorija bio da se ispitaju osećanja ljudi koji uopšte nemaju čula ni telesne nadražaje. Trebalo je više od sto godina da grupa istraživača, predvođena Hjugom Kričlijem, posluša njegov savet i izmeri emotivna iskustva pacijenata s totalnom autonomnom insuficijencijom (TAI), koja vodi do degeneracije povratnih mehanizama simpatičkog i  parasimpatičkog nervn nervnog og sistema – što zn znači ači da ljudi sa TAI imaju imaju značajno značajno oslabljene telesne osete. Istraživanje je pokazalo da su, u poređenju s nama ostalima, ljudi s TAI  pokazivali ublažena ublažena emotivn emotivnaa iskustva, is kustva, manju manju nervnu nervnu aktivnost povezanu sa strahom i bili manje sposobni da razumeju kako je neka situacija uticala na  ponašanje  ponašanje drugih drugih.. Drugim Drugim rečima, rečima, narušena veza s telom dovodi do  prigušene  prigušene veze sa s a sopstven sopstve nim emocijam emocijamaa – i donekle umanjen umanjenee sposobnosti da se tumače emotivne reakcije drugih ljudi. 161

O licu Ako biste hteli da izvedete eksperiment u kojem biste direktno testirali Džejmsovu hipotezu da fizičke manifestacije tela izazivaju emocije, odakle  biste počeli? Lice deluje kao dobro mesto za početak, ali koji izraz izraz lica? Koja emocija? Da biste napravili odgovarajući test za to kako telo utiče na um, morali biste nekog da navedete da napravi izraz lica ne povezujući ga s emocijom koju on označava. Što je nezgodno postići. Psiholog Džejms Lerd objavio je 1974. godine rezultate istraživanja u kojem je hteo da odredi može li fizički izraženo ponašanje proizvesti emotivno iskustvo – ili, laički rečeno, da li mrštenje čini da budemo ljuti a osmehivanje da budemo srećni. Lerd je znao da bi ukoliko subjektima kaže koji je cilj eksperimenta, mogao uticati na njihove odgovore, zato se poslužio lukavstvom. Prvo je učesnicima (studentima muškog pola) rekao da je cilj eksperimenta samo  proučavanje  proučavanje „aktivnosti „aktivnosti mišića lica u različitim različitim uslovima“. uslovima“. Zatim im je za različite delove lica prikačio elektrode i povezao ih za aparat koji je izgledao komplikovano a koji zapravo nije ništa radio. Kako bi namestio „ljuti“ izraz lica, nežno bi dotakao elektrode između ispitanikovih obrva i rekao: „Sad bih vas zamolio da zgrčite ove mišiće.“ Potom bi dotakao elektrode u uglu vilice i zamolio subjekte da ih skupe, možda stisnuvši zube. Za „srećan“ izraz lica, zamolio je subjekte da zategnu mišiće u uglovima usana. Dok su zadržavali određeni izraz lica, od subjekata je traženo da ocene svoje emocije. Lerd im je rekao da su mu te ocene potrebne kako bi se isključila svaka greška, jer ponekad emocije mogu da proizvedu neželjene  promene  promene u aktivnosti mišića mišića lica. Još jedna jedna laž. Čak i kad je isključio subjekte koji su naslutili šta se događa, Lerd je 162

otkrio da su subjekti bili ljuti kad su držali ljutit izraz lica, a srećni kad su držali srećan izraz. Jedan učesnik im je čak rekao: „Kad mi je vilica bila stisnuta a obrve spuštene, pokušao sam da se ne ljutim ali moje raspoloženje jednostavno je odgovaralo mom izrazu lica. Nisam ljut, ali  primetio  primetio sam kako mi misli idu do stvari koje su me ljutile, što je,  pretpostavljam,  pretpostavljam, pomalo pomalo smešno. Znao sam da sam deo eksperimenta eksperimenta i da nema razloga da se tako osećam, ali jednostavno izgubio sam kontrolu.“ U čuvenom radu iz 1988. godine, Fric Strek, Leonard Martin i Sabina Steper otišli su još dalje, opisavši rezultat istraživanja u kojem je testirano ono što je do tada bilo poznato kao hipoteza o povratnim informacijama lica. Bez objašnjenja su naložili učesnicima da drže olovku u ustima tako da angažuju mišiće obično povezane s osmehivanjem. Drugim nasumično izabranim učesnicima rečeno je da drže olovku u ustima tako da mišići za osmehivanje budu sputani. Svim učesnicima su zatim dali da čitaju stripove. Ljudima u grupi koja se osmehivala, stripovi su bili mnogo smešniji nego ljudima koji nisu mogli da se osmehuju. Do istih nalaza došlo se i u Japanu i Gani i prošireni su upotrebom različitih metoda i analizom različitih ishoda. Na primer, u drugim eksperimentima, ljudi kojima su mišići bili primorani da se osmehuju pokazivali su manje rasnih predrasuda. Kao što su u narednim decenijama istraživači otkrili, povratne informacije lica nisu ograničene samo na osmehivanje i dobro raspoloženje: one podstiču i negativne emocije. U istraživanju u Japanu, u kojem su ispitanicima kapali vodu blizu suznica, subjekti su bili mnogo tužniji od onih u grupi koja ne plače. U drugim istraživanjima, istraživači su naterali subjekte da se namršte – bilo zatezanjem mišića lica lepljivim zavojima, ili ednostavnom molbom da „sastave obrve“ – time su izazivali pojačano osećanje tuge, gneva i gađenja. Kao što glumljenje izraza lica može izazvati odgovarajuće emocije,  sputavanje  tih izraza može blokirati  emocije i to otkriće počelo je da se koristi u lečenju depresije, upotrebom, ni manje ni više nego botoksa. Kad se mrštimo, aktiviraju se određeni mišići na čelu – oni koje je Darvin nazivao našim mišićima za tugu. Botoks (botulinski toksin A) privremeno  parališe te mišiće i na taj način smanjuje smanjuje bore na čelu i između između obrva. Ta  privremen  privremenaa paraliza paraliza takođe umanju umanjuje je povratne povratne inform informacije acije iz mišića do 163

mozga. Do prvih dokaza da bi ubrizgavanje botoksa moglo uticati na emocije, došlo se u istraživanju iz 2009. godine u kojem su poređeni rezultati stepena depresivnosti žena kojima je ubrizgan botoks u čelo, sa rezultatima žena koje su imale druge kozmetičke tretmane, u periodu od prethodnih sedam dana do tri meseca. Rezultati žena koje su primile botulinski toksin A bili su mnogo niži od rezultata druge grupe kad je merena razdražljivost, depresija i zabrinutost. (Rezultati pre tretmana nisu bili dostupni.) Uz to nije  postojala velika razlika razlika u tome tome koliko su sebe ocenile privlačnim privlačnim.. Rezultat Rezultat e zapanjujuć ali ga je pomalo teško protumačiti, s obzirom da istraživači nisu nasumično odredili žene u grupu koja dobija tretman botoksom i da nisu sakupili rezultate razdražljivosti, depresije i uznemirenosti žena pre tretmana. Druga grupa istraživača sprovela je nasumičan kontrolisani test kod muškaraca i žena s depresijom otpornom na tretman. Polovini subjekata je u čelo ubrizgan botoks, a polovini placebo. Šest nedelja kasnije, subjektima kojima je ubrizgan botoks izmeren je pedeset posto niži nivo depresije nego  pre početka testa. Rezultati Rezultati subjekata iz kon kontroln trolnee grupe pali su za samo deset procenata. Da li to znači da botoks leči depresiju? Pre nego što odjurite da se zajedno s borama oslobodite i utučenosti, pogledajte još jedno istaživanje koje su sproveli socijalni psiholozi Dejvid Nil i Tanja Šartran. Oni su uporedili subjekte ženskog pola koji su primili botoks zbog bora na čelu i oko očiju, sa ženama koje su dobile dermalne injekcije, koje ne remete komunikaciju između mišića i mozga. Oko nedelju-dve posle tretmana, Nil i Šartranova dali su subjektima da urade zadatak na kompjuteru u kojem su, ednu po jednu, gledali trideset šest crno-belih fotografija ljudskih očiju i okolnu površinu lica (otprilike površinu koja bi bila pokrivena maskom za oči kad spavate). Te fotografije su bile značajne zbog toga što je svaka  prikazivala  prikazivala neznatno eznatno različitu različitu emociju emociju (npr (npr.. subjekti su izgledali izgledali ljutito, čežnjivo, uzrujano, zamišljeno i tako dalje). Zadatak žena bio je da na svakoj slici prepoznaju pravu emociju, birajući jedan od od četiri ponuđena odgovora. Ženama koje su dobile botoks, bilo je teže: bile su u proseku sedam puta manje precizne od ostalih žena pri tumačenju jedva primetnih 164

znakova skrivenih u očima ljudi. Zašto dolazi do tog nepodudaranja? To se događa zato što je jedan od  primarn  primarnih ih načina na koji tumačimo tumačimo tuđe emocije emocije automatsko automatsko opon oponašanje ašanje izraza lica. U svakodnevnom životu to oponašanje toliko je suptilno i brzo (traje oko trećinu sekunde) da ni ne znamo da se događa. Ipak, uz pomoć čarolije povratne informacije koju daje lice, to oponašanje omogućava nam da osetimo i razumemo emocije drugih ljudi. Ali, time što onesposobljava mišiće lica, botulinski toksin A ometa taj proces. Dejvid Nil je objasnio: „Podražavanje je prozor koji gleda na unutrašnji svet drugih ljudi. Ometajući mimikriju, botoks malčice zatamnjuje taj prozor.“ I to nije jedini razlog da prihvatite svoje bore. Imajte na umu da botoks deluje na mišiće i bore povezane s izrazima i negativnih i pozitivnih emocija  – ne samo s amo na na mrštenje, mrštenje, već i na osm os mehivanje, ehivanje, koje uključuje skupljanje istih mišića oko očiju koje stvaraju bore. Teško je osećati se loše kad ne možete da se namrštite. Ali je teško i osećati se srećno kad ne možete da se osmehujete. Ukratko, parališući ili opuštajući mišiće koji nam dozvoljavaju da izrazimo svoje prave emocije, oslabljujemo i emotivna iskustva i sposobnost da ih prepoznamo kod drugih ljudi. Postajemo baš kao oni TAI  pacijenti – manje sposobni da uspostavim usposta vimoo kon kontakt. takt. Nil kaže: „Pom „Pomalo alo je ironično što ljudi koriste botoks da bi bolje funkcionisali u društvenim situacijama. Možda izgledate bolje, ali to vam baš i ne vredi mnogo jer ne možete dobro da tumačite tuđe emocije.“ Pouka je sledeća: budite dobri  prema  prema svojim borama borama oko očiju i on onee će biti dobre prema prema vama – i pomoći pomoći će vam da budete dobri prema drugima. Od vremena kad je Vilijam Džejms izneo kontroverznu telo-um teoriju o emocijama, sprovedeno je nebrojeno eksperimentalnih istraživanja u kojima e ona testirana. U jednom nedavnom prikazu prateće literature tih istraživanja, psiholog Džejms Lerd koji je sproveo prvi eksperiment o  povratnim  povratnim inform informacijama acijama lica, i Ketrin Ketrin Lakas, zaključili su: „U bukvalno bukvalno stotinama eksperimenata, kad su izrazi lica, ekspresivno ponašanje ili instinktivne reakcije izazvani, javljalo se i odgovarajuće osećanje. Kod svake od tih bihevioralnih manipulacija, izazvana su ili pojačana različita osećanja... Sputavanje izraza lica oslabilo je mnoga od tih istih osećanja... 165

Sve u svemu, verujemo da je razumno zaključiti da je Džejms zapravo bio u  pravu. Osećanja Os ećanja su posledice... posledice. .. emotivn emotivnog og ponašanja ponašanja i telesne reakcije.“ reakcije. “ Do sada smo govorili o uticaju koji male promene imaju na mišiće lica. Ali, šta ako se spustimo na mišiće i kosti koji upravljaju govorom tela? Oni upravljaju ramenima, rukama, šakama, trupom, nogama i stopalima? I oni se izražavaju. Postoji li uopšte telesna povratna informacija? Može li nas telo naučiti da se osećamo moćno, samouvereno, smireno i sinhronizovano? Može li nas dovesti do prisutnosti?

166

Prisutnost kroz telo Šetao je pored reke Li s rukama na leđima. To je za njega novina. Veličanstvena i otvorena. Stav čoveka koji razmišlja. Uživao je u toj pozi,  smatrao da pojačava pojačava utisak koji ima o sebi, doprinosi njegovom poimanju  samog sebe. s ebe.  – Kolum Meken, Meken, Translantlantik , opis Frederika Daglasa

„Predstava o sopstvenom ja“ je interesantna ideja.  Ja  po svoj prilici može da bude bilo šta što želite da bude. Može čak da bude i novo, ali to ga ne čini neiskrenim, lažnim i neautentičnim. To ukazuje na to da možete o sebi da razmišljate na određeni način, a onda da preduzmete izvesne korake da to  ja  ostvarite. U gorenavedenom primeru, iz romana Koluma Mekena iz 2013. godine, to znači da preduzmete bukvalno korake: Frederik Daglas, američki borac za ljudska prava iz devetnaestog veka, afričkog porekla, hodao je na drugačiji način, zauzeo je drugačiju pozu i uživao u tome –  otkrio je da to podstiče i podržava, potkrepljuje predstavu koju ima o sebi. Meken smatra da nas telo može odvesti do osobe koja želimo da  budemo  budemo a ne samo do mesta na koje želimo želimo da odemo. A, kao što ćemo otkriti, izgleda da to potvrđuju i dokazi: gde nas povedu tela, krenuće i naš um i emocije. Da bismo razumeli taj fenomen, od koristi će nam biti da pogledamo šta se dešava kad nas telo izda, zarobivši nas u povučeno, uplašeno, previše oprezno stanje, umesto da nas povede do veće lične moći. Pričam o  posttraumatskom  posttraumatskom stresu.

167

Zamislite sve elemente nemoći – uznemirenost, stres, strah, strepnju, sumnju u sebe, neraspoloženje, povučenost, oslabljenu izvršnu funkciju, probleme s  pamćenjem  pamćenjem,, ometene ometene misli, rastrojenost – a on onda da ih pomnoži pomnožite. te. Mn Mnog ogoo puta. To vam daje grubu sliku o tome kako osoba s posttraumatskim stresom, ili PTS-om, doživljava život. Traumatska iskustva mogu nam oduzeti svu ličnu moć. Trauma, kao i nemoć, dovodi do velike disharmonije između tela i uma. Psiholog i dugogodišnji stručnjak za PTS, Besel van der Kolk, primetio je da trauma „dovodi do poremećaja usklađene fizičke sinhronije“. Napisao e: „Kad uđete u čekaonicu PTS klinike, po zaleđenim licima i klonulim ali istovremeno uznemirenim telima odmah možete razlikovati pacijente od osoblja.“ PTS nas slama, stvarajući duboke psihološke pukotine i sukobe u uključivanju u svakodnevni život. Trudimo se da budemo prisutni sa svojom decom, roditeljima, prijateljima i kolegama dok se s punim oprezom, maksimalnom budnošću štitimo od toga da uočavamo pretnje i  pokušavamo da se s e oslobodim os lobodimoo sećanja s ećanja koja nas progon progone. e. Podeljeni Podeljeni smo. Tradicionalni tretmani za PTS u psihoterapiji pretpostavljaju da je trauma u umu i tamo je i traže. Kognitivno-bihevioralna terapija (KBT), zasnovana na ideji da misao vodi ponašanje, želi da ponovo poveže obrasce razmišljanja obolelog od PTS. Terapija izlaganja za cilj ima da smanji osetljivost obolelog na traumu koja ga progoni, primoravajući ga da je se seti, da se s njom ponovo poveže i proživi je. Ali neki, poput Van der Kolka, doveli su u pitanje takav pristup. „Trauma nema nikakve veze sa spoznajom“, izjavio je za  Njujork tajms. „Ima veze s tim da je, nakon traume, telo podešeno da svet tumači kao opasno mesto.“ Ideju da trauma živi u telu – i da je zato u telu treba tražiti i lečiti – doživljavamo kao intuitivno tačnu. Kako je Dženin Interlandi napisala za Tajms: „U mnogim slučajevima, tela pacijenata bila su teško povređena i tela su ih izneverila – noge nisu dovoljno brzo trčale, ruke nisu dovoljno snažno gurale, glasovi nisu dovoljno glasno vikali da izbegnu nesreću. I njihova tela slamaju se sada pod najmanjim 168

stresom – skaču u zaklon kad god se oglasi auto-alarm i u svakom neznancu vide napadača. Kako će se njihov um ikad izlečiti ako im  je telo u kojem je taj um zatvoren zatvoren toliko toliko nepodnošljivo?“ nepodnošljivo?“ Ili, kao što je rekao umetnik Frenk Gelet Berdžis: „Naša tela mogu da  budu naše autobiog a utobiografije.“ rafije.“ Mnogi ljudi koji boluju od PTS-a, kao i njihove porodice i prijatelji,  pitali su me da li se telo-um interven intervencije cije koriste da se ublaže simptom simptomii tog  poremećaja.  poremećaja. Bar dve trećine trećine imejlova imejlova koje sam dobila u vezi s PTS-om, PTS-om,  poslali su vojni vojni veterani ili njihove jihove porodice. Mučilo me je sledeće sledeć e pitanje: pitanje: ako se trauma na kraju svodi na krajnju nemoć i karakterišu je prekidi veze između tela i uma, da li određene fizičke intervencije mogu pomoći da se ublaži osećanje ugroženosti, istovremeno vraćajući osećanje dostojanstva? Možda telo može da izvede um iz stanja posttraumatskog stresa. Kako se pokazalo, postoje mnogobrojna istraživanja na tu temu. Veliki deo istraživanja PTS-a fokusiran je na vojne veterane. Stručnjaci oprezno procenjuju da jedan od pet veterana pati od PTS-a, a taj broj značajno raste među onima koji su učestvovali u borbama. Pokazalo se da e PTS kod veterana posebno teško lečiti lekovima i tradicionalnim  psihoterapeutskim  psihoterapeutskim pristupima, pristupima, kao što su KB KBT T i terapija izlagan izlaganja. ja. Uz to, stopa odustajanja s programa za lečenje PTS-a zapanjujuće je visoka, naročito među vojnim veteranima, iz više razloga, u koje spadaju zabrinutost da će biti žigosani, društveno etiketirani, i razumljiv strah od  ponovn  ponovnog og proživljavan proživljavanja ja traumatskog iskustva koje je i dovelo do PTS-a. U međuvremenu, taj poremećaj uništava život mnogih veterana i njihovih  porodica.  Naučnica s Un Univerz iverziteta iteta Stanford, Stanford, Ema Ema Sepala, počela je 2012. god godin inee da ispituje efikasnost telo-um lečenja kako bi se pomoglo veteranima s PTS-om. U njenom istraživanju učestvovao je dvadeset jedan veteran američke vojske iz ratova u Iraku i Avganistanu. Njih jedanaest su slučajnim izborom određeni u grupu koja je išla na tretman jogom;  preostalih deset dese t je stavljeno na listu čekanja. Jedanaest veterana u grupi grupi koja je išla na tretman, svakodnevno su sedam dana po tri sata podučavani sudaršan krija jogi, tehnici zasnovanoj na disanju za koju su druga 169

istraživanja pokazala da efikasno ublažava uznemirenost, depresiju, impulsivno ponašanje, pa čak smanjuje i pušenje, istovremeno povećavajući optimizam, zdravlje i kontrolišući emocije. Pre nego što nastavim, moram da budem iskrena. Ja nisam ljubitelj joge. Dok se nisam ozbiljno udubila u naučnu literaturu o tome, bila sam skeptična. To ne znači da sam mislila da je joga loša za ljude; samo nisam mogla da prihvatim ideju da je toliko dobra  kao što su tvrdili oni koji se njom bave. Kao neka tinejdžerka, obično se protivim trendovima koje odjednom svi prihvate. Uz sve to, s obzirom na moje zanimanje i na to da sam se ranije bavila baletom, praktično bi me svaki dan neko pitao: „Ti se sigurno baviš jogom, zar ne?“ Zbog toga sam imala još veći otpor. Ali, ja sam naučnica i moram da potisnem lične sklonosti, afinitete i animozitete, jer je gotovo nemoguće opovrgnuti dokaze da joga daje  pozitivn  pozitivnee psihološke i fiziološke fiziološke rezultate. rezultate. Otkako su interven intervencije cije zasnovane na jogi ušle u glavne medicinske tokove, postoji na stotine –  možda hiljade – empirijskih istraživanja koja opisuju njene mnogobrojne koristi za zdravlje, počev od snižavanja krvnog pritiska i holesterola, pa do ublažavanja hroničnog fizičkog i emotivnog bola. Da li je svaki rezultat valjan? Da li je svako istraživanje dobro sprovedeno? Verovatno ne; takva e priroda nauke. Ali više na jogu ne gledam kao na izvikani trend. Kad se ispravno radi, joga može da bude izuzetno efikasna. Bilo bi besmisleno pokušati da se na samo nekoliko stranica objasne svi aspekti uticaja joge na telo i um. Govorimo o drevnoj veštini, staroj oko tri hiljade godina, koja istovremeno uključuje fizički pokret, kontrolu disanja i meditativnu sabranost, a sve je to povezano i teče zajedno. Ako želite da saznate više o potencijalnoj koristi za zdravlje od joge, predlažem knjigu Yoga for Pain Relief (Joga za olakšanje bola) , psihološkinje sa Stanforda, Keli Mekgonigal. Ovde ćemo se nakratko pozabaviti jogom. Ići ćemo taman toliko daleko da ispitamo kako i zašto bi mogla ublažiti uznemirenost i strah kod obolelih od PTS-a – a i kod nas ostalih – istovremeno  povećavajući snagu snagu i samo s amopouzdan pouzdanje. je. Želela sam da saznam više o radu Eme Sepale s veteranima, pa sam je upitala da li bi porazgovarala sa mnom o svom istraživanju. Oduševljeno je  pristala. Sepalina Sepalina joga joga interven intervencija cija za veterane, objasnila objasnila mi je, počin poč inje je tako ta ko 170

što učesnici samo „udobno sede i duboko dišu“, čime se prirodno šire grudi. Grupa je primenjivala ono što se u jogi zove dah pobede, „ono što radimo kad smo u stanju dubokog opuštanja“, što – kroz jednostavan primer  sposobnosti tela da promeni um – aktivira refleks za opuštanje. „Disanje je divan način da smanjite psihološku aktivaciju“, rekla je Sepala. „Svest o tome da možete kontrolisati disanje prvi je korak ka razumevanju kontrolisanja uznemirenosti – shvatate da imate oruđe da to sami uradite. Kad vam misli sumanuto jure, kad se u nekoj situaciji dogodi nešto nepredviđeno, kad ne znate šta da radite, znaćete da se možete smiriti kontrolisanjem disanja.“ Da bi procenili delotvornost joge na veterane u svom istraživanju, Sepala i njeni saradnici na Stanfordu izmerili su reakciju treptanjem na glasne zvuke pre i posle vežbi (tj. trzanje, obično prenaglašeno kod obolelih od PTS-a) i koliko su se uznemireno osećali (tj. učestalost traumatskih sećanja i košmara). Imajući u vidu dobro dokumentovanu otpornost PTS-a na lečenje, Sepala je bila iznenađena rezultatima: mesec dana pošto su  prošli interven intervenciju, ciju, veterani koji su učestvovali u jednonedeljnom jednonedeljnom joga joga  program  programuu pokazali su manji anji nivo nivo PTS-a. I bila je zaprepašćena kad su godinu dana kasnije, simptomi uznemirenosti kod veterana još uvek bili dramatično niži. Sepala je to istraživanje opisala kao „nešto najbolje što sam uradila u životu“. Jedan učesnik joj je napisao: „Sećam se svega što se dogodilo (u vezi traumatskog iskustva), ali više me ne drži u šaci.“ Drugi je jednostavno rekao: „Hvala vam što ste mi vratili život.“ „Neki od tih ljudi zabunkerisali su se u svoje podrume i nikad nisu izlazili“, rekla je. „Sad idu na posao, druže se, izlaze. Vidim da se ponovo smeše. Jedan od njih rekao mi je da je otišao na odmor s ocem i nije mogao da veruje koliko je bio srećan. Ali najviše mu je značilo kad mu je otac rekao: ’Ponovo imam sina.’ A sada se sprema da bude portparol programa.“

171

Već imate oruđa potrebna da postanete prisutni Hiljadu devetsto devedeset sedme godine, dok je radio za  Komisiju za istinu i pomirenje  u Južnoj Africi, Besel van der Kolk otišao je na sastanak  grupe žrtava silovanja u Johanesburgu i, čak i u njemu potpuno nepoznatom okruženju, prepoznao univerzalni govor tela traume. „Žene su sedele  poguren  pogurenee – tužne tužne i ukočene – kao i na mnog ogim im drugim grupn grupnim im terapijama za žrtve silovanja koje sam video u Bostonu“, prisećao se u svojoj knjizi The Body Keeps the Score . „Ispunio me je poznati osećaj bespomoćnosti i, okružen tim skrhanim ljudima, osetio sam kako i sam mentalno tonem.“ Ono što se posle toga dogodilo zvuči kao realizacija reči Vilijama Džejmsa: „Ne pevam zato što sam srećan; srećan sam zato što pevam.“ „Jedna od žena počela je da pevuši, blago se klateći napred-nazad. Polako je uspostavljen ritam; ostale žene su se jedna po jedna  pridružil  pridružile. e. Ub Ubrz rzoo je cela grupa pevala, pokretala se, s e, i na kraju su svi ustali da plešu. Transformacija je bila zapanjujuća: ljudi su se vraćali u život, lica su im se usredsredila, tela im se ponovo ispunila životnom snagom. Zakleo sam se da ću iskoristiti to što sam tamo video i da ću proučiti kako ritam, pevanje i pokret mogu pomoći u lečenju traume.“ Van der Kolk je održao svoje obećanje i decenijama proučava telo-um metode za prevazilaženje PTS-a, sprovodeći istraživanja, lečeći pacijente i organizujući radionice. Njegova najnovija istraživanja fokusirana su na žene kod kojih je PTS izazvan nasiljem u porodici, na društvenu grupu koju je,  pokazalo se, kao ka o i veteran ve terane, e, teško uspešn uspeš no lečiti. U jednom istraživanju, Van der Kolk je za terapeutski program 172

regrutovao šezdeset četiri žene s hroničnim PTS-om otpornim na tretman. Polovina ih je slučajnim izborom određena u joga grupu, a ostatak je stavljen u edukativnu grupu za podršku zdravlja žena, s tradicionalnim  pristupom traumi traumi razgovorn razgovornom om terapijom. terapijom. Svaka od grupa se tokom deset nedelja jednom nedeljno okupljala na jednočasovnom predavanju. Ženama su pre, na sredini i na kraju tretmana rađene široko korišćene klinički primenjivane procene PTS-a. Pre tretmana, grupe se nisu međusobno razlikovale. Na sredini tretmana, obe grupe pokazale su značajan napredak, mada su one u joga grupi imale značajno bolje rezultate:  pedeset  pedese t dva procenta procenta tih pacijentkinj pacijentkinjaa više nije ispunjavalo kriterijum kriterijumee za PTS, naspram dvadeset jednog procenta u drugoj grupi. Međutim, rezultati  posle tretmana tretmana pokazali su da se, za razliku razliku od joga joga grupe, ženama ženama koje su dobile tradicionalni tretman stanje kasnije pogoršalo i da su pokazivale iste PTS simptome koje su imale pre tretmana. Kod onih u joga grupi efekat se zadržao. Psihološke i fiziološke dobrobiti od joge svakako nisu ograničene samo na ljude sa PTS-om. I, mada je dobrobit od učešća u dugoročnim terapeutskim programima očigledna, naučnici su otkrili da ljudi osete  blagotvorn  blagotvornee efekte čak i posle jedne jedne petnaes petnaestom tomin inutn utnee joga joga sesije ses ije u stolici. U jednom istraživanju, učesnici su stajali u nekoliko lakih poza (npr. ruke  pružene  pružene iznad iznad glave, nakon toga toga bi se s e savili un unazad azad i sa strane), strane), otprilike po trideset do šezdeset sekundi u svakoj; zatim bi sve to ponovili. Učesnici su  pokazali zn značajno ačajno niži nivo nivo stresa, kao i sporije disanje i ubrzanu ubrzanu varijabilnost srčane frekvence (VSF). Niska VSF, koji ukazuje na to da nema variranja srčanog ritma kao reakcija na disanje, povezana je sa uznemirenošću i emotivnim naporom; visoka VSF ukazuje na to da su disanje i srčani ritam usklađeni. Drugim rečima, povišena VSF, kao i usporeno disanje, obično su dobar znak, pokazatelj dobrog zdravlja. Verovatno ćemo se svi složiti da ono što radimo sa svojim telima dok se  bavimo  bavimo jogom jogom ima veoma veoma pozitivn pozitivnee efekte. Ali najzanim ajzanimljivije ljivije je to što mi koji ne planiramo da uskoro počnemo da se bavimo jogom možemo postići slične rezultate, zato što su nam telo-um efekti koje joga aktivira svima na raspolaganju u svakodnevnom životu. Instrumenti koji su nam potrebni da  postanemo  postanemo prisutni, prisutni, biološki su nam usađeni. Jedno od njih njih je radnja radnja toliko 173

elementarna da je obično i nismo svesni: disanje. Brojni psihofiziološki mehanizmi obuhvaćeni su u intervencijama zasnovanim na telu kao što je joga, ali većina intervencija na kraju se usredsredi na dva: simpatički nervni sistem (SNS), koji stimuliše našu reakciju na stres, poznat i kao „beži ili bori se reakcija“; i parasimpatički nervni sistem (PNS), koji stimuliše našu reakciju opuštanja, poznatu i kao „odmaraj i vari reakciju“ (aktivira se na primer posle jela, tokom sna ili kada smo seksualno uzbuđeni). Ta dva komplementarna sistema kontrolišu uzbuđenje u celom telu. Jednostavno rečeno, SNS je gas, a PNS je kočnica. Ključni faktor PNS-a je vagusni nerv, nerv u lobanjskoj duplji koji  prenosi  prenosi čulne inform informacije acije između između moždanog oždanog stabla i mno nogi gihh naših vitalnih vitalnih organa, uključujući srce i pluća. Kad vagusni nerv obavlja svoj posao (tj. kad imamo visok vagalni tonus), on signalizira srcu da uspori a plućima da dublje dišu, što vam pomaže da se smirite. (Maratonci, plivači i biciklisti obično imaju povišen vagalni tonus.) U situacijama kad telo ima snažnu reakciju na stres i simpatički nervni sistem preuzme kontrolu i aktivira „beži ili bori se“ reakciju, vagusni nerv je sputan.  Naš vagusni vagusni živac ne mora sve vreme vreme da bude aktivan. Neke situacije koje zahtevaju oprez i adrenalin – kao što su težak mentalni izazov ili fizička pretnja – prirodno snižavaju vagusni tonus i izazivaju reakciju na stres. Ali često se naša reakcija na stres nepotrebno aktivira, što može imati negativne posledice. Kad se odmaramo, povišen vagalni tonus povezuje se sa savršenim fizičkim i mentalnim zdravljem, dok se preterano i dugotrajno snižen vagalni tonus povezuje s povišenim nivoom stresa, uznemirenosti i depresije. Evo i dobrih vesti: zapravo imamo nekakvu kontrolu nad svojim simpatičkim i parasimpatičkim nervnim sistemom. Setite se da vagusni nerv  prenosi  prenosi inform informacije acije između između moždanog oždanog stabla i organa; organa; prenos prenos se odvija u oba smera. Kako Van der Kolk objašnjava: „Oko osamdeset procenata vlakana vagusnog nerva (koji povezuje mozak s mnogim unutrašnjim organima) su dovodni, tj. idu od tela u mozak. To znači da možemo direktno da uvežbamo naš sistem uzbuđivanja načinom na koji dišemo, pevamo i krećemo se, postupak koji se od pamtiveka primenjuje u zemljama kao što su Kina i Indija.“ 174

Usredsredite se na trenutak na svoje disanje: brzo udahnite, pa polako izdahnite. Još jednom: udahnite na dve sekunde, pa produžite izdisaj na oko  pet sekundi. Primećujete Primećujete li nešto? Lagan izdisaj izdisaj aktivira vaš va š parasimpatički nervni sistem, snižava krvni pritisak i povišava vaš VSF. Stotine istraživanja merilo je efekte disanja fokusiranog na opuštanje, sa sličnim rezultatima. Psihološki rezultati uključuju smanjenu uznemirenost i depresiju i povišeni optimizam, emotivnu kontrolu i kontrolu bola. Bihevioralni rezultati obuhvataju smanjenu agresivnost i impulsivno  ponašanje,  ponašanje, kao i bolju kontrolu kontrolu zavisnosti zavisnosti i bolji učinak na na poslu pos lu i u školi. To je jedan od razloga zašto joga može da promeni to kako se osećate –   poput aktivnosti kao što su pevanje, tai či, č i, ćigong ćigong i meditacija, prirodno prirodno vas va s  podstiče da dišete lagano lagano i ritmično. ritmično. Ali ne morate se baviti ničim od toga; toga; koristi od kontrole disanja možete imati gotovo bilo gde i bilo kada. Pomoću nekoliko dubokih, laganih udisaja, upravo ste promenili svoje telo i um. Imajući u vidu da je to nešto što svi radimo bezbroj puta na dan, bez ikakvog svesnog napora, tek počinjemo da shvatamo koliko je disanje zapravo neverovatno.  Neurolog Pjer Filipo i njegove njegove kolege kolege sproveli su s u domišljat eksperim eks periment ent u kojem su od grupe subjekata tražili da promene disanje kako bi osetili emocije kao što su radost, bes i strah (jednu po jednu), a zatim ispričaju kako su tačno to uradili. Zvuči prilično čudno, zar ne? Kako izazvati emociju promenom načina disanja? Ne lupajte glavu oko toga, učesnicima e rečeno – samo probajte. Kad su završili, rečeno im je da drugoj grupi subjekata opišu svoje metode disanja, ne pominjući to da bi disanje trebalo da izazove emotivne reakcije. Zatim je članovima druge grupe rečeno da dišu onako kako su im članovi prve grupe opisali, a potom su ih pitali šta osećaju. Možete li da pogodite rezultat? Kad je druga grupa pratila uputstva za „radosno“ disanje, osećali su radost. Isto je važilo i za bes i strah. Znači, samo time što će disati brže ili sporije, dublje ili više kroz nos, drhtavo ili uzdišući, ljudi mogu da promene svoje emocije i stanje uma. Istraživači su primetili da su efekti disanja bili u najmanju ruku jednako aki kao i oni u istraživanjima izraza lica. Uzgred, ako želite da odmah osetite malo radosti, evo uputstava za 175

disanje koja je dobila druga grupa: „Dišite i izdišite polako i duboko kroz nos; vaše disanje je veoma pravilno, a grudni koš opušten.“ Da li se osećate  bolje? Možemo indirektno da izmerimo reakciju opuštanja disanja gledajući  psihološke markere kao što su povišeni VSF VSF i usporeni srčani ritam, ritam, krvni krvni  pritisak i nivo ho horm rmon onaa stresa kao što je kortizol. kortizol. Svi on onii su povezivani povezivani s emotivnim opuštanjem. Oni takođe poboljšavaju fizičko zdravlje. Sniženi hormoni stresa, na primer, predviđaju manji rizik od oboljenja srca, infekcije i raka.

176

Poziranjem Poziranjem do do prisutnosti Presuda je doneta i nauka glasno kaže: „Vilijam Džejms je bio u pravu.“  Naša tela razgovaraju razgovaraju sa nama. nama. Govore nam kako i šta da osećam oseća mo, pa čak  i šta da mislimo. Menjaju ono što se dešava u našem endokrinom sistemu, našem autonomnom nervnom sistemu, našem mozgu i našem umu, a da mi toga uopšte nismo svesni. Vaše držanje – izrazi vašeg lica, držanje tela, disanje – utiče na to kako razmišljate, šta osećate i kako se ponašate. Iv Ferbenks, koja je savladavanjem jahanja na talasima, naučila da  pokaže odlučnost odlučnost u kon konferen ferencijskoj cijskoj sali, možda nije razmišljala razmišljala o jogi jogi i Vilijamu Džejmsu dok je to radila, ali znala je da je nešto otkrila. „Koliko oš drugih postupaka“, pitala se, „može da promeni način na koji razmišljamo.“ Ovo poglavlje je pokušaj da se odgovori na to pitanje. Otkrili smo kako će nam svet izgledati smešnije ako držimo olovku između zuba, kako ubrizgavanje botoksa može ublažiti našu paletu emocija, kako ravnomerno disanje može odmah da nas opusti. A šta ako bismo otišli i korak dalje od izraza lica i disanja? Možemo li da upotrebimo celo svoje telo – kroz držanje, gestikuliranje i kretanje (čak i zamišljeno kretanje) – kako bismo na prilagodljiv način povećali ličnu moć kad nam je najpotrebnija? Možemo li zauzimanjem poze postići prisutnost? Pa, zašto da ne?

177

8 Telo oblikuje um (Zato zauzmi stav morske zvezde!) Uspravite se i budite svesni ko ste, znajte da nadvisujete okolnosti u kojima se nalazite.  – Maja Andželu

Kad sam bila devojčica, živela sam u kamenoj kućici smeštenoj na litici više od trideset metara iznad velike, osamsto metara široke reke Kolumbija, usred parka prirode na istoku države Vašington. U gradiću gde je broj stanovnika jedva prelazio trista, nije bilo mnogo dece s kojom bih se igrala pa sam vreme provodila napolju, pokušavajući da se sprijateljim sa svim stvorenjima. Provodila sam sate u bašti pored kuće, kopala, pažljivo prevrtala kamenje da nađem insekte koji liče na male oklopnike – klupčaste babure. Ne znam kako su dobili ime – možda po tome što se skupe u savršenu lopticu čim ih dotaknete. Bar sam ja tako mislila. Kad bih neku našla, pažljivo bih je uzela, stavila na otvoren dlan i držala šaku sasvim nepomično, nadajući se da će mi možda dovoljno verovati da se odvije. Ali retko bi to uradila. Grizla me je savest. Znala 178

sam da je prestravljena – džinovska, moćna ja pokušavam da komuniciram s majušnom, bespomoćnom bubicom. Naravno da se smanjila i zaštitila. Želela sam samo da slobodno trčkara po mom dlanu, da nekako zna da mi može verovati, što je bilo nemoguće saopštiti ma koliko sam se ja nežno i  pažljivo  pažljivo pomerala. Sledeći put sam obratila pažnju na govor tela nakon saobraćajne nesreće. Pošto nisam ja vozila kad je došlo do udesa, pri pomisli da budem saputnik instinktivno bi me preplavio strah. I danas se uznemirim, a u  početku sam bila užasnuta. užasnuta. Osećala Oseć ala sam se kao da sam potpuno potpuno nemoćna nemoćna da se fizički zaštitim. Kad bih sedela na suvozačevom sedištu, privukla bih kolena na grudi, čvrsto ih obgrlila rukama i zarila bradu među njih. Zamišljala bih da sam mala klupčasta babura. Nije bilo važno da li sam u rukama pouzdanog vozača. Telo bi mi se sklupčalo u što je moguće manju loptu. Mentalno bih se isključila i ne bih bila u stanju da učestvujem u razgovoru, umesto toga budno bih motrila na svaku moguću opasnost u saobraćaju, grizući se od brige. Prijatelji i rodbina ponekad bi se uvredili ili naljutili zbog mog ponašanja – zašto nemam poverenja u njihove vozačke sposobnosti? Ali ja tu ništa nisam mogla. Bila je to instinktivna reakcija. Oni su imali svu moć; ja nikakvu. Zato, bolje da se pripremim za najgore. Što sam čvršće privijala kolena na grudi, to sam manja i neprimetnija  postajala. Srce bi mi lupalo a misli nekonrolisan nekonrolisanoo letele na sve s ve stran s trane. e. Ali šta bi se dogodilo da sam se pretvarala da sam hrabra? Da sam  pokušala da prevarim sebe se be da mi prija vožn vožnja? ja? Da sam naterala telo da se odupre psihološkim silama koje rade na tome da ga slome? Ako se ne bih štitila, da li bih se osećala malo bezbednije? Malo manje nemoćno? Malo  prisutnije?  prisutnije? Petnaest godina kasnije, još uvek nisam imala odgovor. A onda mi je objašnjenje došlo zahvaljujući neverovatnoj kombinaciji dva događaja koja su se, igrom slučaja, dogodila negde u isto vreme. Prvo, bila sam zabrinuta zbog svojih studenata koji nisu bili aktivni na  predavanjim  predavanjima. a. Ulozi Ulozi i standardi su visoki za studente na Harvardskoj Harvardskoj  poslovnoj školi: aktivnost aktivnost na predavanjim predavanjima no nosi si polovinu polovinu kon konačne ačne ocene 179

studenta – od studenata se očekuje da daju pronicljive, promišljene komentare koji navode na diskusiju, težak zadatak za svakoga. A, kao što sam ranije pomenula, neki studenti se užasavaju toga da budu aktivni na  predavanjim  predavanjima. a. Za mnog ogee je to najveći izazov izazov – najstrašnija najstrašnija društvenodruštvenoevaluativna pretnja. Zbunjivali su me ti studenti koji se nisu uključivali u debatu na  predavanjim  predavanjima. a. Delovali su go gotovo tovo ravnodušno. ravnodušno. Da nisam nisam s njima jima komunicirala van učionice, pretpostavila bih da su nezainteresovani, možda čak nepripremljeni. Ali znala sam da nije tako. Sastajala sam se i razgovarala s tim mladim ljudima u svom kabinetu i čitala sam njihove radove. Bez ikakve sumnje, bili su jednako pametni kao i studenti koji su se redovno javljali na času. Ali nisam mogla da im dam pristojnu ocenu ako ne nađu načina da se uključe. Da budu prisutni. Proučavajući taj problem, počela sam da primećujem detalje koji su mi ranije promakli i što sam više obraćala pažnju, to sam više primećivala. Pred sam početak časa, dok su se studenti koji su bili aktivni na  predavanjim  predavanjimaa kretali, gestikulirali, gravitirali gravitirali ka središtu učionice, učionice, on onii koji ne učestvuju, išli bi pravo ka dodeljenim im mestima i pogrbili bi se nad knjigom ili telefonom. Kad su aktivni studenti dizali ruke, činili su to s ubeđenjem, izbacujući ruku pravo naviše – ne agresivno, ali tako da saopšte imam nešto važno da kažem. Mogu da doprinesem . Ako bi uopšte i podigli ruku, oni koji se nisu uključivali u nastavu, podigli bi je pokajnički – savijenih laktova i  pridržavajući  pridržavajući je drugom drugom šakom, dok im ruke podrhtavaju podrhtavaju gore-dole, očigledno nesigurni u to da li žele da privuku pažnju na sebe. Aktivni studenti su za vreme časa sedeli uspravno, pravih ramena. Oni koji nisu učestvovali, vezali bi se u čvor sopstvenim udovima, dodirivali vrat, igrali se kosom, odećom ili nakitom, prekrstili bi noge i uplitali gležnjeve (položaj koji zovem upletene noge). Njihova tela pokazivala su želju da se smanje, da se sakriju u čarobni ogrtač koji te čini nevidljivim. Za vreme časa nisu se pomerali ni okretali glavu da uspostave kontakt očima s drugim studentima, čak i kad bi odgovarali na nečiji komentar.  zgledali su  zgledali su posramljeno posr amljeno. Ono što sam pročitala u radovima tih studenata, govorilo mi je da su 180

radoznali, strastveni, potpuno uključeni u svoj intelektualni život. Iz govora tela pročitala sam sasvim drugačiju priču o njihovom emotivnom životu: u učionici nisu bili u stanju da veruju sopstvenim mislima. Nisu mogli da ubede sebe da veruju u to da će se njihove kolege prema njima odnositi s  poštovanjem.  poštovanjem. Kad su govorili, na neki način imali imali su osećaj oseć aj da lažu: nisu verovali u sopstvenu priču. Bili su u prostoriji, ali su istovremeno bili i odsutni. Druga stvar koja se dogodila, nije imala nikakve veze s prethodnom. Šef moje katedre, ekonomista po imenu Brajan Hol, zainteresovao se za radove Džoa Navara (bivšeg agenta FBI i stručnjaka za govor tela koga sam vam ranije spominjala). Brajan je pozvao Džoa da provede dan na Harvardu i iznese svoje ideje o tome kako se njegov rad može primeniti na  predavanjim  predavanjimaa postdiplomskih postdiplomskih studija, a Brajan Brajan me je zamolio zamolio da se uključim u razgovor i iznesem sažet prikaz teme o kojoj će se govoriti – što sam i uradila, zajedno sa socijalnom psihološkinjom Dejnom Karni, tada  profesorkom na Poslovn Pos lovnoj oj školi na Kolumbija Kolumbija univerzitetu. univerzitetu. Džo je neobičan stručnjak. Voli da saveti i preporuke koje daje iz svog ogromnog profesionalnog iskustva, budu potkrepljeni naučnim dokazima. Veoma mu je stalo da bude u toku s najnovijim istraživanjima. Ja dolazim iz suprotnog ugla, željna sam primera iz stvarnog života kojima bih potkrepila svoja istraživanja. istraživanja. Ali bila sam nervozna zbog Džoa. Govor njegovog tela ispoljavao je dominaciju i brinula sam kako će on pročitati moj govor tela. Bila sam tek  na početku druge godine kao mlađi saradnik u nastavi, a evo me izlažem  pred bivšim agentom agentom FBI, FBI, šefom katedre, saradnicom, saradnicom, stručnjakom za neverbalno ponašanje Dejnom Karni, koju veoma poštujem i još jednim uvaženim kolegom, Endijem Vazinčukom, koji je pre dolaska na Harvardsku  poslovnu školu bio glavni glavni operativni operativni direktor Nju Ing ngland land Patriotsa (da,  NFL tima). tima). Očajnički sam želela da ostavim dobar utisak i da se dobro pokažem u toj situaciji. Umesto da se koncentrišem na svoj cilj, brinula sam o tome šta drugi misle o meni i pokušavala da se prilagodim njihovim očekivanjima. Moja najgora noćna mora bila je da će me u nervozi uhvatiti stručnjak za govor tela i, ironično, zbog te moje fiksacije, mučila sam se da budem 181

 prisutna.  prisutna. I naravno naravno,, pošto poš to smo razgovarali razgovarali o govoru tela, Džo mi je skrenuo  pažnju  pažnju na nekoliko stvari koje sam radila za vreme vreme svog go govora, vora, koje su ukazivale na nemoć i nesigurnost. Dodirivala sam vrat, igrala se kosom, obavijala ruke oko gornjeg dela tela – početničke greške vrlo slične onome što sam primećivala u svojoj učionici. Pod stresom sam se ponašala kao učenik koji ne učestvuje u nastavi, iako sam najviše od svega želela da se sasvim uključim u temu o kojoj se raspravljalo. Džo nam je pričao o jednom nezaboravnom saslušanju. Osumnjičeni je, kako je Džo objasnio, pokazivao dominantni govor tela. Džo je čovekovo kočoperenje protumačio ne kao poruku ispitivaču, već kao signal koji je davao samom sebi – ohrabrenje u teškoj situaciji. Pitala sam Džoa da li je neko naučno testirao hipotezu da čovek može sebe da navede da se oseća moćnije „glumeći“ dominantni govor tela. Njegov odgovor bio je: „Još nije, ali ti ćeš to uraditi.“ Tada se sve sklopilo. Strah je ograničavao i mene i moje studente, ali možda nije moralo da bude tako. Sprovešćemo to istraživanje – ispitaćemo kako telo razgovara s umom. Ova nauka ne bavi se samo time kako nas ljudi vide kroz govor našeg tela i  priča nije nije samo o tome tome da li su studenti aktivni aktivni na predavanjim predavanjima. Način na koji se od trenutka do trenutka ponašamo, utire put kojim će ići naš život. Kad pokazujemo stid i nemoć, predajemo se statusu kvo, zatečenom stanju, kakvo god bilo. Pokoravamo se emocijama, postupcima i rezultatima koje mrzimo. Ne pokazujemo ono što zapravo jesmo. A sve to ima posledice u stvarnom životu. To kako se ponašate je izvor lične moći – moći koja je ključna za  prisutnost.  prisutnost. To je ključ koji vam omog omogućava ućava da otključate sebe – vaše sposobnosti, kreativnost, hrabrost, pa čak i vašu velikodušnost. To vam ne daje veštine i talente koje nemate; pomaže vam da pokažete one koje imate.  Ne čini vas pametnijim pametnijim ili bolje inform informisanim isanim;; čini da budete vedriji i otvoreniji. Ne menja ono što ste; omogućava vam da budete ono što ste. Šireći telo, širite um, što vam dozvoljava da budete prisutni. A ta  prisutnost  prisutnost može može imati dalekosežne rezultate. rezultate. 182

Preuzeti kontrolu nad svojim telom ne znači samo zauzeti moćnu pozu. Radi se i o tome da nemoćne poze zauzimamo mnogo češće nego što mislimo – i to moramo da promenimo.

183

Naši eksperimenti sa zauzimanjem zauzimanjem moćnih poza Kao naučnicima, prvo što nam je trebalo bila je jasna hipoteza. Evo kako smo razmišljali: ako nam je neverbalno izražavanje moći toliko duboko usađeno da instinktivno podižemo ruke u obliku slova V kada pobedimo u trci – bez obzira na kulturno nasleđe, pol, ili oblike oponašanja – i, ako je Vilijam Džejms bio u pravu da su naše emocije  podjednako  podjednako i rezultat rezultat i uzrok uzrok našeg aše g fizičkog fizičkog izražavan izražavanja, ja, šta bi se on onda da dogodilo ako bismo zauzeli širok stav, čak i kad se osećamo nemoćno? Pošto kad se osećamo moćno prirodno širimo telo, da li se takođe prirodno osećamo moćno kad širimo telo? Ako bi naš eksperiment pokazao da je odgovor potvrdan, to bi moglo  biti oruđe koje sam tražila da pomog pomognem nem studentim studentimaa (i drugim drugima) da postanu  prisutni  prisutni kad im je to najpotrebnije, ajpotrebnije, oruđe koje će im pomoći pomoći da se svojim najodvažnijim ja suoče s najvećim izazovima.  Nestrpljivi da testiramo svoju hipotezu da široke poze mog oguu učiniti učiniti da se ljudi osete moćnije, odlučili smo da počnemo od dva ključna faktora: osećanja moći i samopouzdanja, i spremnosti na rizik. Ali, pre nego što smo moji saradnici Dejna Karni, Endi Jap i ja mogli da  počnemo  počnemo prvi eksperiment, eksperiment, morali smo da odradimo odradimo neke važne važne pripremn pripremnee zadatke – da utvrdimo i testiramo odgovarajuće poze. Pošto smo temeljno  proučili literaturu o govoru tela, odabrali sm s mo pet moćnih poza poza (slike 1–5) i  pet nemoćnih nemoćnih poza (6–10). (6–10). Moćne Moćne poze su bile široke (odnosno, (odnosno, telo je zauzimalo značajan deo prostora) i otvorene (odnosno, ruke su bile odmaknute od tela), a nemoćne poze bile su stisnute i stegnute poput mene u vožnji kolima nakon saobraćajne nesreće.

184

 Moćne  Moćne poze

185

 Nemoćne poze

Da bismo bili sto posto sigurni da će „obični“ ljudi (tj. oni koji nisu  psiholozi)  psiholozi) te poze povezati s moći, sproveli s proveli sm s mo prelimin preliminarn arnoo istraživanje istraživanje u kojem smo od učesnika tražili da svaku od poza ocene od 1 (veoma malo moći) do 7 (veoma mnogo moći). Kao što smo se nadali, široke, otvorene  poze ocen oce njene su višom ocenom na na skali moći (prosečno 5,4) nego nego zg zgrčen rčene, e, 186

zatvorene poze (prosečno 2,4). Morali smo da se uverimo i da se poze nisu razlikovale po stepenu udobnosti, pošto vas držanje tela u neugodnom  položaju  položaju svakako može on oneraspoložiti. eraspoložiti. Zato smo regrutovali regrutovali još jednu jednu grupu subjekata i rekli im da zauzmu poze, a onda ocene koliko su udobne,  bolne  bolne i teške. Poze Poze su s u po svim tačkama tačkama dobile iste ocene. Pošto smo završili preliminarni posao, pokrenuli smo prvi eksperiment, gledajući da bude što jednostavniji. Regrutovali smo grupu subjekata.  Nikome  Nikome od njih njih nije ništa ništa rečeno o cilju istraživanja. istraživanja. Pošto bi stigao u laboratoriju, ispitanika bi odveli u malu sobu sa stolom, stolicom i kompjuterom. Pre nego što bi izašao, eksperimentator bi objasnio da će se na ekranu kompjutera pojaviti fotografije ljudi u pet različitih poza i zatražio od subjekta da gleda i oponaša svaku od poza dokle god je  prikazana  prikazana na ekranu – šezdeset sekundi. Subjekti nisu zn znali ali da su nasumično odabrani da gledaju i oponašaju ili moćne ili nemoćne poze, eksperimentalna varijabla koju smo uveli. Svakom od subjekata isplaćen je standardni honorar za učestvovanje u istraživanju ali onda, pošto su završili sa poziranjem, eksperimentator je učesnicima dao bonus od dva dolara i objasnio da mogu ili da zadrže dodatni novac ili da rizikuju, duplo ili ništa. Mogu da bace kocku i da, ili dobiju četiri dolara ili izgube dva. (Šanse su bile jedan prema šest ali, ma šta da se dogodi, uveravali su ih da će im biti isplaćen pun honorar koji im e obećan za učešće u eksperimentu.) Da li bi to što će nekoliko minuta stajati u širokoj pozi stvarno moglo uticati na ponašanje ljudi u toj situaciji? Ne bi vas sada trebalo iznenaditi kad vam kažem da jeste: oni koji su zauzimali moćne poze, bili su daleko spremniji da bace kocku. Jedna trećina njih, trideset tri procenta, rizikovala e, naspram samo osam procenata subjekata koji su zauzimali nemoćne  poze. Konačno, subjektima je rečeno da, na jednostavnoj skali od četiri  podeoka, ocene koliko su „moći“ „moći“ i „kon „kontrole“ trole“ osećali oseća li da imaju. imaju. Oni koji su zauzimali moćne poze, osećali su da imaju više moći i kontrole od onih koji su zauzimali nemoćne poze. Ti rezultati našeg prvog eksperimenta čvrsto su ukazivali na to da telo oblikuje um. Priroda poze uticala je na to koliko su se moćno ili nemoćno 187

ljudi osećali i koliko su bili spremni da rizikuju. Ali, palo nam je na pamet da je do tog efekta možda došlo samo zato što su videli moćne poze na ekranu kompjutera. Možda je samo gledanje moćne poze – a ne i njeno oponašanje – podstaklo ideju o moći, navodeći naše subjekte da se ponašaju onako kako su se ponašali. To bi ukazivalo na um-um efekat, a to nije bio cilj našeg istraživanja. Hteli smo da izolujemo i izmerimo kako telo utiče na um. Zato smo, predostrožnosti radi, promenili nekoliko detalja u eksperimentu. Kad smo ga sproveli drugi put, subjekti nisu gledali slike. Umesto toga, eksperimentator je verbalno opisivao poze, uverivši se zatim da su subjekti u svakoj stajali ceo minut. Smanjili smo broj poza sa pet na dve, što je ukupno vreme poziranja svelo na samo dva minuta. Pažljivo smo  prikrili  prikrili svako pomin pominjanj janjee moći. Da bismo im zamazali zamazali oči prikačili smo subjekte na tri lažna elektrokardiografska odvoda (EKG) i rekli im da istražujemo može li položaj elektroda uticati na srčani ritam. I, pošto su u  prelimin  preliminarn arnom om ekseprimentu ekseprimentu izgledi izgledi da se dobije na kocki bili mali, samo edan prema šest, u tom drugom eksperimentu promenili smo izglede na  pedeset-pedeset,  pedese t-pedeset, tako da je „rizi „rizik“ k“ bio razumn razumniji. Još jedna važna izmena: ovog puta kod subjekata nismo merili samo kako su se osećali i koliko su bili spremni da rizikuju, već smo merili i hormonske promene. Sećate se iz petog poglavlja da testosteron (hormon agresivnosti) i kortizol (hormon stresa) fluktuiraju reagujući na promene osećanja moći i statusa pojedinca. Kako moć raste, nivo testosterona raste a kortizola pada. Taj hormonski profil povezuje se s visokim samopouzdanjem i malim stepenom uznemirenosti, idealna kombinacija za olakšavanje prisutnosti u izazovnim trenucima. Ako moćne poze zaista navode subjekte da se osećaju moćnije – ako zaista menjaju unutrašnju fiziološku spremnost ljudi tako da budu manje (ili više) moćni – onda te poze mogu dovesti i do merljivih promena u nivou hormona. Bilo je vreme da otkrijemo da li je tako. Pretpostavili smo da će zauzimanje širokih poza dovesti do rasta nivoa testosterona i pada nivoa kortizola, dok bi zauzimanje skupljenih poza dovelo do pada testosterona i rasta kortizola. kortizola. Malo istraživanje objavljeno 2004. godine u žurnalu  Human Physiology 188

 pružilo  pružilo je dokaz koji je direktno direktno potkrepio naša predviđanja. predviđanja. Autori su merili fizičke efekte zauzimanja veoma moćne hata joge poze, poznate kao kobra, otprilike tri minuta. Možete da probate: lezite na stomak, s nogama  pruženim  pruženim pozadi, ispruženih ispruženih stopala, sa šakama na podu i dlanovim dlanovimaa spuštenim odmah ispod ramena, tako da su vam laktovi savijeni i pribijeni uz telo. Zatim ispravite ruke tako da vam se gornji deo tela – ramena, grudi i stomak – izvija u luku od poda, i podignite glavu, blago podignutog  pogleda,  pogleda, kao što se kobra uspravlja. (Na internetu internetu možete možete naći slike da vam  pomog  pomognnu.) U tom položaju položaju su blago blago savijena leđa le đa i ako na nju nju niste navikli,  poza nije nije baš najudobnija. ajudobnija. Istraživače je zanimalo sledeće: efekat poze kobre na nivo hormona, uključujući i testosteron i kortizol. Zato su uzeli uzorke krvi baš pre nego što su učesnici zauzeli pozu i još jednom, ubrzo pošto bi s pozom završili. Evo šta su otkrili: kod svih ispitanika u studiji došlo je do porasta serumskog testosterona i do smanjenja serumskog kortizola. U proseku, testosteron je porastao za šesnaest, a kortizol pao za jedanaest procenata,  promene  promene statistički zn značajne ačajne za oba hormon ormona. a. Ti zanimljivi nalazi pokazali su da zauzimanje jedne široke poze može da dovede do značajnih merljivih promena u nivou hormona povezanih sa samopouzdanjem i uznemirenošću. No, da li zauzimanje moćne poze –  zauzimanje jednostavnih moćnih poza koje nisu zasnovane na jogi – može dati iste rezultate kao i joga, čije su koristi za zdravlje, kao što smo videli, dokazane? I, da li zauzimanje nemoćne poze može učiniti suprotno? Da bismo izmerili hormonske promene u našem eksperimentu, moje kolege i ja uzeli smo uzorke pljuvačke subjekata pre, a onda petnaest do dvadeset minuta posle zauzimanja određene poze. Šta smo otkrili? U našem uzorku žena i muškaraca, kod onih koji su zauzimali moćne poze testosteron je porastao za devetnaest procenata, a kortizol pao za dvadeset pet procenata. Kod onih koji su zauzimali nemoćne  poze, dogodilo dogodilo se suprotno suprotno – testosteron je pao za deset, a kortizol porastao za sedamnaest procenata, baš kao što smo predvideli. Pored toga, kao i u prvom eksperimentu, stepen do kojeg je poziranje uticalo na to koliko su se subjekti osećali moćno ili nemoćno bio je zapanjujuće sličan. Isto je važilo i za toleranciju na rizik, a kad su izgledi za 189

 pobedu porasli na pedeset-pedeset, pedese t-pedeset, iako su svi bili spremniji spremniji na kocku da stave dva dolara, razlika između onih koji su zauzimali moćnu i onih koji su zauzimali nemoćne poze, ostala je praktično identična: osamdeset šest  procenata  procenata on onih ih u moćnoj pozi, pozi, nasuprot šezdeset procenata procenata on onih ih u nemoćnim pozama (razlika od dvadeset šest procenata). Uporedite to sa trideset tri procenta prema osam procenata (razlika od dvadeset pet  procenata)  procenata) on onih ih koji su bili spremni spremni da rizikuju rizikuju kad su šanse bile samo edan prema šest. Drugim rečima, izgledi da se rizikuje porasli su kod svakog u skladu s izgledima za pobedu, ali konačna razlika između onih u moćnim i onih u nemoćnim pozama ostala je ista.  Naša prva istraživanja istraživanja obezbedila su jake dokaze da je zauzim zauzimanje anje širokih, otvorenih poza – telesno ispoljavanje moći – dovelo ne samo do  psiholoških promena promena i promena promena u pon ponašanju, ašanju, već i do promene promene u fiziološkom i fizičkom stanju naših subjekata. Što je sve bilo savršeno u skladu s poznatim efektima moći.  Nismo mi bili prvi psiholozi psiholozi koji su ispitivali efekte zauzim zauzimanja anja otvorenih otvorenih,, nasuprot zatvorenim pozama. Iako pozu nije povezao s moći ili s  prisutnošću,  prisutnošću, psiholog Džon Riskind Riskind je, nizom eksperimenata eksperimenata sprovedenih osamdesetih godina prošlog veka, pokazao da zauzimanje uspravnog umesto pogrbljenog položaja može doneti puno koristi. Osećamo više samopouzdanja i samokontrole i manje smo pod stresom, postajemo uporniji pri rešavanju problema i čak nam to pomaže da konstruktivnije reagujemo na povratne informacije o našem učinku. Početkom devedesetih, Sabine Steper i Fric Strak (istraživači koji su terali ispitanike da stavljaju olovku u usta) otkrili su da smo ponosniji kad nam saopšte da smo uspešno obavili zadatak dok sedimo uspravno nego kad sedimo pogureno.  Nakon objavljivanja objavljivanja rezultata rezultata naših prvih eksperimenata eksperimenata s moćnim  pozama  pozama 2010. go godin dine, e, sprovedeno je mnoštvo istraživanja istraživanja o tome tome i o usko  povezanim  povezanim telo-um pojavama, koja zajedno zajedno objašnjavaju mnog ogobrojn obrojnee koristi od zauzimanja širokih, smelih poza i uspravnih, „dobrih“ položaja tela. Riskindov rad, kao i mnoga istraživanja obavljena od tada, otkrivaju 190

nešto začuđujuće. Nemaju samo smele moćne poze efekat: čak i vrlo suptilni oblici širenja – kao što je jednostavna, dobra, „sedi uspravno“ poza  – mog oguu imati imati isto dejstvo. Odemo li još dalje, videćem videć emoo da široki pokreti –   pa čak č ak i vokalno vokalno širen š irenje, je, kao što je odmereno odmereno obraćanje, spor govor – mog oguu uticati na to kako razmišljamo, šta osećamo i kako se ponašamo. Zauzimanje moćnog stava usmerava vaša osećanja, misli, ponašanje i telo tako da se osećate moćno i da budete prisutni (pa čak i da imate bolji učinak) kako u svakodnevnim tako i u najizazovnijim situacijama. Da objasnim.

191

Osećanje Rezultati eksperimenata koje smo moje kolege i ja sproveli da proučimo efekat zauzimanja moćne poze na hormone su primamljivi, što bi mi u  psihologiji  psihologiji rekli – fasciniraju fasciniraju ljude.  Meni  su fascinantni. Ali oni su samo deo mnogo šire slike. Možda je najvažnije i najveće otkriće da zauzimanjem široke, otvorene poze, kao što smo eksperimentima pokazali, postižemo da se na više načina osećamo bolje i efikasnije. Osećamo se moćnije, smelije i samouverenije, manje smo napeti i zabrinuti, srećniji smo i optimističniji. Moje kolege i ja često smo u istraživanjima, nizom pitanja u vezi s ličnom moći, od ljudi tražili da navedu šta osećaju posle zauzimanja moćne  poze. I drugi drugi istraživači koristili su slična merila, a efekat na svesn sves no osećanje moći je više puta dokazan. Ali koristi od zauzimanja moćne poze očigledne su i na manje svesnom nivou. Na primer, psihološkinja Li Huang i njen tim uporedili su efekte zauzimanja moćnih poza s efektima tradicionalnih manipulacija moći (opisanih u petom poglavlju), na primer, dodeljivanje uloga (menadžer  naspram podređenog). Subjekti su podeljeni u dve grupe, moćnu i nemoćnu. Huangova im je rekla da vrši marketinško istraživanje o ergonomskim stolicama. U grupi koja je zauzimala široke (tj. moćne) poze, (slučajno izabrani) subjekti su jednu ruku stavljali na rukohvat a drugu držali  prebačenu preko naslona susedn suse dnee stolice. Huan Huango gova va im je rekla i da  prekrste nog ogee tako da gležanj ležanj jedne jedne bude na butini butini druge, druge, a koleno koleno usmereno ka spolja. Dobijeni položaj podsećao je na onaj predstavljen na slici 5 u našim eksperimentima. U grupi koja je zauzimala skupljenu (tj. nemoćnu) pozu, učesnici su sedeli na šakama, sastavljenih nogu i oborenih ramena. Taj položaj podsećao je na pozu s naše slike 7. Istraživači su zatim ljudima dodelili ulogu menadžera (tj. moćnu) ili podređenog (tj. nemoćnu). 192

Menadžerima je rečeno da će podređenima naređivati, ocenjivati ih i nagrađivati na zajedničkom zadatku rešavanja slagalice; podređenima je rečeno da će im na zadatku menadžeri naređivati, ocenjivati ih i nagrađivati. (Imajte u vidu da do zadatka uopšte nije došlo; dovoljno je samo ljudima dodeliti određene uloge da bi se manipulisalo s moći.) Pošto su ispunili svoje uloge, nesvestan osećaj moći subjekata – stepen do kojeg je ideja moći postala kognitivno „aktivirana“ ili „pristupačna“ –  merena je tako što im je dato da popune slovna mesta u rečima, od kojih je svaka mogla da bude popunjena kao reč povezana ili nepovezana s moći, kao što je „vo_a“ (reč vođa povezana je s moći, reč voda nije). Subjektima e rečeno da praznine popune tako da dobiju „prvu reč koja im padne na  pamet“.  pamet“. Iako su i zauzimanje moćne poze i preuzimanje moćne uloge povećali svesno osećanje moći, Huang je otkrila da je samo poza – ali ne i uloga –  uticala na nesvesno osećanje moći. Široke poze dovele su do toga da su ispitanici praznine popunili tako da su dobili veći broj reči povezanih s moći, time odražavajući nesvesno aktiviranje moćnih osećanja. Huangova je  primetila:  primetila: „Naši eksperimenti eksperimenti pokazuju da poza zapravo zapravo ima ima jači efekat na  bihevioraln  bihevioralnee i psihološke manifestac anifestacije ije moći nego moćna uloga uloga i dodatno dodatno učvršćuje ideju da je moć otelotvorena ili utemeljena u stanjima tela. Da bi razmišljali i ponašali se kao moćna osoba, ljudi ne moraju da imaju moćnu ulogu ili da se sećaju da su imali moćnu ulogu.“ Ukratko, jednostavan  položaj  položaj tela daje više efekta nego dodela moćnih uloga.. uloga.... To je prilično prilično zanimljivo. Da li su efekti zauzimanja moćne poze prisutni u različitim kulturama? Da  bi to saznali, saznali, psihološkinja psihološkinja Lora Park i njene kolege kolege sproveli su multikulturalno istraživanje s američkim i istočnoazijskim ispitanicima. U mnogim istočnoazijskim kulturama, na upadljivo dominantan govor tela obično se u javnosti gleda s neodobravanjem, što ukazuje na to da zauzimanje moćne poze možda nema efekta na ljude iz tih kultura. S druge strane, imajući u vidu univerzalnu povezanost moćne poze s dominacijom –  širom sveta, pa čak i u životinjskom carstvu – trebalo bi očekivati da će 193

zauzimanje moćne poze (posebno kad se radi nasamo) delovati praktično  bilo gde. I zaista, Parkova je otkrila da su njeni američki i istočnoazijski subjekti osetili veće samopouzdanje zauzimanjem moćnih poza, kao što su poza sa šakama raširenim na sto koju smo ja i moje kolege koristili u svojim istraživanjima i sedeći položaj s uspravnim leđima koji je Huangova koristila u svojim istraživanjima. Ali, imajući u vidu kulturne razlike u tipovima neverbalnog izražavanja, trebalo bi da očekujemo i neke neznatne razlike. Parkova je otkrila da među istočnoazijskim ispitanicima, jedna poza – ona u kojoj ljudi podignu noge na sto, stave šake pod glavu, raširenih ruku – ne navodi ljude da se osećaju moćnije ili spremnije za akciju. Zašto? Možda zato što su ljudi iz istočne Azije skloni da fizičku dominaciju  pokazuju na vertikalnoj vertikalnoj osi, dok je Zapadnjaci ispoljavaju na horizon orizontaln talnoj. oj. Kod ljudi iz istočne Azije, moćne poze odražavaju se, na primer, u tome da li će sesti ili stajati, koliko nisko će se pokloniti, koliko visoko podići čašu kad nazdravljaju i tako dalje. Seinenu Tein koja se bavi psihologijom multikulturalnosti, otkrila je da se u nekim delovima Mjanmara od dece očekuje da glavu drže niže od glava odraslih. Dete u Mjanmaru ostaje da sedi na podu dok roditelji ujutro ne ustanu iz kreveta. Kad monah uđe u neku kuću i sedne na stolicu, od dece i odraslih očekuje se da sede na  podu. Izg zgleda leda da nečije mesto u društvenoj hijerarhiji ijerarhiji određuje stepen njegove ili njene vertikalnosti: niska vertikalnost odražava nizak status. Dok su Zapadnjacima prihvatljive horizontalno moćne poze, kao što je dizanje nogu na sto ili široko gestikuliranje s rukama pored tela, u istočnoazijskim kulturama zauzimanje horizontalnih širokih poza u javnosti smatra se društveno neprikladnim i nepristojnim. Jednostavna Gugl pretraga slika za pojam „američki rukovodioci“ i „japanski rukovodioci“ verovatno će potvrditi to zapažanje. Dakle, otkriće Parkove ima smisla: poza s nogama podignutim na sto, koja se gotovo sasvim svodi na horizontalno širenje, zbunila bi nekog ko dolazi iz istočnoazijske kulture i navela ga da se oseća neprijatno. Kako su Parkova i njeni koautori objasnili, tu pozu su „i amerikanci i istočni Azijati videli kao najmanje usklađenu s 194

istočnoazijskim kulturnim normama skromnosti, poniznosti i uzdržanosti... efekat poze zavisi i od tipa poze i od simboličkog značenja te poze u datoj kulturi“. Široke poze takođe smanjuju uznemirenost i pomažu nam da se izborimo sa stresom. U svom istraživanju, Džon Riskind otkrio je da su „ljudi u pogrbljenim, nemoćnim pozama verbalno pokazivali više stresa od onih u opuštenim pozama“. Kad ljudi koji su zauzeli moćnu, široku pozu dobiju negativne povratne informacije, manja je verovatnoća da će im kritika uzdrmati samopouzdanje, poljuljati veru u to da kontrolišu svoju sudbinu. Kritika ih manje brine. Još jedan primer dolazi od istraživača s Univerziteta Oukland, koji su učesnicima rekli da ispituju kako atletska bandažna traka utiče na  psihologiju,  psihologiju, raspoloženje raspoloženje i učinak. Zatim su učesn učes nicima icima na leđa stavili atletsku bandažnu traku tako da im je olakšavala da stoje ili u uspravnom ili u pogurenom položaju. U tim pozama, subjekti su pristupili verziji Trir  test socijalnog stresa koji je korišćen u nekoliko eksperimenata opisanih u ovoj knjizi: svako od njih pripremio je petominutni govor o tome zašto je on idealan kandidat za posao iz snova i izložio ga pred grupom uznemirujuće ravnodušnih sudija. Ali, za razliku od ispitanika u našim istraživanjima o moćnim pozama, stajali su u tim suptilnim pozama tokom samih govora – tj. dok su učesnici zauzimali široke ili skupljene poze, kao što su sedeća poza uspravljenih leđa i pravih ramena, ili pogrbljena sedeća poza spuštenih ramena (vidi slike 11 i 12). Posle toga su ocenjivali svoje raspoloženje, samopouzdanje i koliko su se ugroženo osećali – koliko su se uplašeno osećali u raznim opasnim situacijama. U poređenju s pogurenim učesnicima, uspravni učesnici imali su više entuzijazma i osećali se snažnije, manje nervozno i tromo. Izjavljivali su da osećaju manje straha i da imaju više samopouzdanja. Razlikovao se i sadržaj njihovih govora. Uspravni govornici koristili su manje negativnih a više pozitivnih reči, u skladu s nekim drugim nalazima koje smo videli, ali su koristili i manje zamenica u prvom licu, kao što su  ja i mene. Pričali su manje o sebi, iskazavši manje zabrinutosti za sebe i više slobode da se uključe u ono što se događa u tom izazovnom trenutku. Zapravo, niz istraživanja socijalnih psihologa Eve Kacevič, Džejmsa 195

Penebejkera i njihovih kolega, pokazala su da što češće ljudi izgovore „ja“, to je manja verovatnoća da su moćni i sigurni u sebe. Kako je Penebejker u intervjuu za Volstrit džurnal  (Wall Street Journal)  objasnio: „Vlada  pogrešno  pogrešno mišljenje da ljudi koji su samouvereni, samouvereni, imaju imaju moć i visok status više koriste „ja“ od ljudi niskog statusa... To je potpuno pogrešno. Osoba s visokim statusom gleda u svet, a osoba s niskim statusom gleda u sebe.“

Uspravne i pogrbljene sedeće poze

Profesor psihologije Johan Mihalak s Univerziteta Viten/Herdecki u  Nemačkoj, sproveo je 2014. god godin inee istraživanje istraživanje među trideset klinički klinički depresivnih bolesnika koji su slučajnim izborom odabrani da sede ili u  pogrbljen  pogrbljenoj oj ili u pozi s uspravnim uspravnim leđima. leđima. Pacijentim Pacijentimaa su na ekranu ekranu kompjutera prikazane trideset dve reči. Polovina reči je bila pozitivna (npr. lepota, prijatnost ) a polovina povezana s depresijom (npr. iscrpljenost, ). Kasnije su pristupili testu memorije da se vidi koliko se sećaju utučenost ).  prikazanih  prikazanih reči. Učesnici Učesnici koji su sedeli u pogrbljenom pogrbljenom položaju, položaju, sećali se ćali su s u se se znatno više reči povezanih s depresijom nego pozitivnih. Pacijenti u  položaju  položaju s uspravnim uspravnim leđima leđima nisu, međutim, eđutim, pokazali takvu tendenciju tendenciju i setili su se podjednako pozitivnih i negativnih reči. Ako naučimo depresivne pacijente „da promene uobičajene... disfunkcionalne obrasce držanja tela ili kretanja“, Mihalak smatra da bismo „mogli smanjiti negativni  pristup obradi inform informacija“, acija“, i da bi „obučavanje „obučavanje depresivnih pacijenata u telesnoj svesnosti moglo biti korisno jer podstiče intuitivno razumevanje 196

uzajamnog delovanja telesnih i emotivnih procesa“. Mihalaka, koji je proučavao i hod depresivnih ljudi – ne iznenađuje da su oni manje klatili rukama i manje pokretali glavu i bili pogrbljeniji – pitao se nije li to možda uzrok a ne samo rezultat depresivnog raspoloženja. Da  bi se pozabavio tim pitanjem pitanjem (koje je metodološki izazovn izazovnoo – na kraju krajeva, kako navesti ljude da hodaju depresivno ili srećno?) udružio se s našim saradnikom Nikom Trojeom, biologom koji upravlja odeljkom  BioMotion  BioMotion Lab  na Univerzitetu Kvins u Ontariju (vidi šesto poglavlje). Rado ću vas provesti kroz njihovo istraživanje. Pošto su učesnici stigli u laboratoriju, prikačeni su im senzori pokreta na najpokretnije delove tela, kao što su zglobovi, stopala i šake. Subjektima e zatim rečeno da počnu da hodaju po traci za trčanje i posle šest minuta hodanja, monitor ispred svakog subjekta prikazao je veliku horizontalnu skalu na kojoj je kursor pokazivao status neke osobine kretanja subjekta... ali subjektu nije rečeno koja je to tačno osobina. Zapravo, samo im je rečeno da istraživanjem žele da otkriju mogu li ljudi da prilagode način svog hodanja povratnim informacijama u stvarnom vremenu, ili „biološkim  povratnim  povratnim inform informacijama“ acijama“.. Skala nije bila obeležena ali se kursor pomerao ulevo ili udesno, kako e subjekat menjao način hoda. Eksperimentator je zatim tražio od subjekta da prilagodi svoj hod tako da se kursor pomeri što je više moguće ili udesno ili ulevo, ne objasnivši subjektu kako to da uradi. Subjekat nije znao da je jedan ekstrem odgovarao karakteristikama hoda sreće (uspravan i dinamično širok), a drugi karakteristikama hoda tuge (pognut i dinamički stisnut). Uz to, pošto su neki od nas pristrasni kad nešto asociraju s levom ili desnom stranom, strane su uravnotežene tako da su neki ljudi bili u desno – srećno, levo – depresivno grupi, a drugi u desno – depresivno, levo  – srećn s rećnoo grupi. grupi.  Nakon otprilike otprilike jednog min minuta, uta, većina učesn učes nika bi se prilično prilično izveštila u tome da pomera i drži kursor skroz udesno ili ulevo, kao što im je rečeno –  iako još uvek nisu znali šta ta skala predstavlja. Posle nekoliko minuta, svakom subjektu rečeno je da pročita niz pozitivnih i negativnih reči i utvrdi da li ga opisuju, a zatim bi nastavio da hoda još osam minuta. Posle svega toga, od njega je traženo da se seti reči – i, pogodite šta se dogodilo? Ako 197

mu je naloženo (bez njegovog znanja, naravno) da hoda na srećan način, bilo e verovatnije da će se setiti mnogih pozitivnih reči i vrlo malo negativnih reči, pokazujući emotivno-memorijsku pristrasnost. Nažalost, važilo je i obrnuto: subjekti kojima je naloženo da hodaju na tužan način, pokazali su memorijsku pristrasnost u korist negativnih reči, pristrasnost više puta dokazanu kod ljudi s kliničkom depresijom. Pokret, kao i poza, govori mozgu šta oseća, pa čak i kontroliše ono čega se seća. Kako hod postaje otvoreniji, uspravniji i živahniji, isto se dešava i s onim što osećamo o sebi. Kao što sam spomenula u šestom poglavlju, kad se osećamo moćno, čak se i naši glasovi šire i zauzimaju više prostora nego kad se osećamo nemoćno. Psihološkinje s Univerziteta Stanford, Lučija Đilori i Debora Grunfeld to opisuju kao „način da se zauzme društveni prostor“. Ne žurimo dok   pričamo.  pričamo. Ne plašimo se da zastanemo. zastanemo. Osećam Oseć amoo da imamo imamo pravo na vreme vreme koje koristimo. Čak dok pričamo uspostavljamo direktniji kontakt očima. Đilorijeva i Grunfeldova ukazuju na to da spor govor pokazuje izvesnu otvorenost: „Kad ljudi pričaju polako, rizikuju da ih drugi prekinu. Pričajući  polako, čovek pokazuje da se ne plaši da bude prekinut. prekinut. Ljudi koji pričaju  polako, imaju imaju veće šanse da ih jasno čuju i razumeju. razumeju. On Onii takođe oduzimaju vreme onih s kojima komuniciraju.“ Dve naučnice predvidele su takođe da bi spor govor imao iste telo-um efekte kao i široke poze i sprovele su istraživanja da tu pretpostavku testiraju. Subjekti su naglas čitali niz rečenica različitom brzinom, koja je kontrolisana brzinom pojavljivanja rečenica na traci koja se pomerala preko kompjuterskog ekrana, a zatim su odgovarali na niz pitanja zamišljenih da  pokažu koliko se moćno, samouvereno samouvereno i efikasno osećaju. oseća ju. Na primer primer,, učesnicima je rečeno da, na skali od 1 do 7, ocene u kojoj meri se slažu s izjavama kao što je „Imam osećaj da, čak i ako ih iznesem, moja mišljenja nemaju veliki uticaj“. Na kraju je brzina kojom su učesnici govorili imala obrnuti efekat na to koliko su se moćno osećali. Tačnije, što su sporije čitali rečenicu, to su se moćnije, samouverenije i efikasnije osećali posle toga. Na neki način, kad pričamo bez žurbe, to nam daje vremena da jasno 198

komuniciramo, a da nas nekontrolisane socijalne anksioznosti ne sputavaju da pokažemo svoje pravo ja. Širenjem govora svog tela – kroz držanje, kretanje i govor – osećate se  samouverenije i moćnije, moćnije, manje ste zabrinuti i zaokupljeni sobom i uopšte ozitivniji.

199

Razmišljanje Držanje tela ne oblikuje samo to šta osećamo, već i šta mislimo o sebi – od toga kako opisujemo sebe, pa do sigurnosti i opuštenosti s kojima to radimo. A te predstave o sebi mogu ili da podstaknu ili da sputaju našu sposobnost da se povežemo s drugima, da obavljamo svoj posao i, ednostavno rečeno, da budemo prisutni. Džamini Kvon, postdiplomac na Nacionalnom univerzitetu u Seulu, zainteresovala se za proučavanje veze između tela i uma pošto je provela nekoliko meseci prikovana za krevet delimičnom paralizom izazvanom lekovima, do koje je došlo kad je bila studentkinja na Univerzitetu Kolumbija. Obolela je od trigeminalne neuralgije. Trograni živac prenosi oset od lica do mozga. Njegovo oštećenje može izazvati užasan bol, čak i kao odgovor na najblažu stimulaciju, kao što je pranje zuba i stavljanje šminke. „Toliko je bolelo da sam jedva mogla da pijem vodu“, rekla je. „Izgubila sam skoro petnaest kilograma.“ Provela je mnogo vremena u krevetu. Zbog bola, kao i usled nagle  promene  promene položaja tela, od uspravnog i otvorenog do ispruženog ispruženog i zaštitnički zaštitnički zatvorenog, bilo joj je teško da izbaci podmukle samodestruktivne misli koje su joj ulivale osećaj bespomoćnosti. „Kad sam nepomično ležala u krevetu, sve vreme sam bila umorna i depresivna.“ Ali, polako je ponovo počela da se pokreće i da veoma oprezno ustaje i obavlja poslove. Vratila se slikanju, strasti od koje je na početku bolesti morala da odustane, što ju je primoralo da napusti skupljeni položaj u kojem je provela toliko vremena. „Obično radim na ogromnim slikama pa sam morala da stojim i da dižem ruke kad sam ponovo počela da slikam“, rekla je. To što se ponovo kretala ne samo što joj je pomoglo da se fizički 200

oporavi već joj je i psihološki koristilo. „To ’kognitivno otelovljenje’ dalo mi je život. Čvrsto verujem da telo može da modifikuje kognitivne  procese.“  procese. “ Želim, elim, međutim, eđutim, da razjasnim razjasnim da fizičke fizičke smetnje smetnje svakako ne osuđuju ljude na depresivan, beznadežan i nemoćan život. Emotivno iskustvo o kojem Kvonova priča počelo je da se ispoljava ubrzo pošto su se javili simptomi, što je prilično uobičajeno, a užasna neizvesnost u vezi s njenom dijagnozom i prognoze izlečenja verovatno su pogoršale ta osećanja. Ljudi s fizičkim smetnjama nalaze mnoge načine da se prilagode i razviju. Tome ću se vratiti kasnije u ovom poglavlju. Povezujući ono što je naučila na predavanjima sa svojim ličnim iskustvom, posebno se zainteresovala za to kako bi držanje tela moglo uticati na to šta mislimo o sebi i svojim sposobnostima i kako te misli mogu da sputaju ili podstaknu kreativnost. Zato je sprovela eksperimente o efektima nemoćnih poza koje se navikla da zauzima, poredeći ih ne s moćnim već s neutralnim pozama. U njenim istraživanjima, nemoćne poze značajno su slabile istrajnost i kreativnost ljudi kad su pokušavali da reše složene probleme, a ovi efekti bili su izazvani umnožavanjem samoomalovažavajućih misli, kao što su: „Ja sam beskoristan“; i „Lako gubim samopouzdanje.“ Drugim rečima, privremeno zauzimanje nemoćne poze umnožilo je negativne misli koje su ljudi imali o sebi, što je potisnulo njihovu želju da se suoče s izazovima i ugušilo kreativnost. Ljudi u neutralnim pozama nisu razmišljali o svojim lošim osobinama; razmišljali su o zadatku pred sobom.  Nalazili su se u tom trenutku, nisu bili zarobljeni zarobljeni u svojoj glavi glavi ili u nekoj zamišljenoj budućnosti upropašćenoj zbog posledica njihovog trenutnog neuspeha. Drugi istraživači došli su do sličnih efekata poze na sliku koju subjekt ima o sebi. Erik Peper, profesor holističkog zdravlja na Državnom univerzitetu u San Francisku, više od trideset godina proučava odnos između tela i uma. U istraživanju koje je sproveo sa sportskom  psihološkinjom  psihološkinjom Vietom Vietom Vilson, Vilson, subjekti su zauzim zauzimali ali dve poze – pog pogrbljen rbljenuu i uspravnu – svaku po jedan minut, prisećajući se pozitivnih stvari ili događaja iz svoje prošlosti. Velikoj većini subjekata – devedeset dva  procenta  procenta – bilo je lakše da se prisećaju srećnih, srećnih, optimističkih optimističkih misli dok su 201

sedeli u uspravnom položaju. Riskind je za to „podudaranje“ rekao: „Lakše je oživeti pozitivna sećanja kad smo u pozitivnim, nego kad smo u negativnim pozama, kao što e pokazao Mihalak u eksperimentu s hodanjem. Pozitivna sećanja i  pozitivn  pozitivnee poze idu jedno uz drugo. drugo. Oni su s u – da upotrebim ponovo ponovo reč koju sam upotrebila u prvom poglavlju – sinhronizovani. A kad je lakše oživeti  pozitivn  pozitivnaa sećan seća nja o sebi, lakše je ta ubeđenja o sebi generalizovati eneralizovati na sadašnjost i budućnost. Optimistični smo u vezi sebe.“ Pablo Brinjol, profesor psihologije na Autonomnom univerzitetu u Madridu, sproveo je zajedno s timom istraživača slično istraživanje.  Naložili su svojim studentima studentima da sede ili uspravno i isture grudi, grudi, ili  pogrbljen  pogrbljeno, o, i da gledaju u svoja kolena. kolena. (Probajte! (Probajte!)) Dok su nekoliko nekoliko minuta inuta sedeli u tim pozama, rečeno im je da opišu sebe kroz tri pozitivne ili tri negativne osobine koje bi im verovatno pomogle ili odmogle u budućem  profesionalnom  profesionalnom životu. Na kraju istraživanja, istraživanja, pošto im je rečeno da mog oguu da se opuste i ponovo zauzmu normalne poze, popunili su upitnik u kojem su ocenjivali svoj potencijal da se dobro pokažu na budućem poslu. Istraživači su otkrili da je to kako su studenti ocenjivali sebe zavisilo od poza koje su zauzeli kad su opisivali svoje osobine. Ne samo što je onima koji su sedeli uspravno s isturenim grudima bilo lakše da o sebi misle pozitivno, ohrabrujuće, već su i čvršće verovali u osobine koje su naveli. S druge strane, oni pogrbljeni nisu bili ubeđeni u svoje pozitivne ili negativne osobine; nisu bili sigurni ni u to ko su. Kao što sam u petom poglavlju napomenula, moćnim ljudima je lakše i da razmišljaju apstraktno – da izvuku suštinu poruke, integrišu informacije i uoče obrasce i veze među idejama. Isto važi i za ljude koji su nekoliko minuta proveli u moćnoj pozi. Li Huang, koja je istraživala odnos poze i uloge, merila je i efekte na apstraktno razmišljanje, koristeći perceptivni zadatak koji je od ljudi zahtevao da kombinuju elemente nepotpunih, nejasnih slika predmeta i na kraju formiraju celu sliku koja objedinjuje različite delove. Ponovo su se moćne poze pokazale bolje ne samo od nemoćnih poza i uloga, već i od moćnih uloga: pokazalo se da se oni koji su zauzimali moćne poze najbolje snalaze pri apstraktnom razmišljanju. Koncept apstraktnog razmišljanja je sam po sebi apstraktan, ali možda 202

nije jasno kakve su koristi od toga što ste dobri u apstraktnom razmišljanju. Ali, da stavim to u društveno merljiv kontekst: u stresnim pregovorima, od vas se zahteva da saslušate i objedinite više ideja i mišljenja, od kojih neke nikada niste čuli i da efikasno reagujete na njih. Usvajanje različitih delova informacija, izvlačenje njihove suštine i njihovo integrisanje tako da imaju smisla – brzo – apsolutno je najbitniji element prisutnosti pod pritiskom, od učionice pa sve do konferencijske sale. Šireći svoje telo, počinjete o sebi da razmišljate u pozitivnom svetlu i da verujete u tu predstavu o sebi. Jasnije su vam misli, što ostavlja rostora za kreativnost, kognitivnu istrajnost i apstraktno razmišljanje .

203

Delovanje Zauzimanje moćne poze aktivira bihevioralni sistem približavanja cilju (vidi  peto pog poglavlje) lavlje) – sistem koji nam omog omogućava ućava da se samopotvrdim samopotvrdimo, o,  pristupimo  pristupimo i iskoristimo iskoristimo mog ogućnosti, ućnosti, da rizikujem rizikujemoo i istrajemo. istrajemo. A ta orijentacija zasnovana na pristupanju i iskorišćavanju mogućnosti, ide dalje od bacanja kocke u laboratoriji. U istraživanju o efektima govora tela na sposobnost rukovođenja koje su sproveli psiholozi s Univerziteta u Karolini, ljudima je rečeno da jedan minut sede u otvorenom, uspravnom ili pogrbljenom položaju. Svim subjektima je zatim rečeno da odaberu gde će sedeti za stolom za timski zadatak. Oni koji su sedeli uspravno, dosledno su birali mesta blizu čela stola, dok su oni pogrbljeni izbegavali da sede napred. Kako su autori zaključili: „Zauzimanje uspravnog položaja može da učvrsti sliku pojedinca o sebi kao vođi pred važne intervjue, sastanke, zadatke i odluke.“ Nekad je to još teže uočiti: japanski istraživači otkrili su da su školarci koji su  pravilno  pravilno sedeli bili produktivniji produktivniji od drugova drugova iz razreda na zadacima zadacima koji su zahtevali pisanje. Dobro držanje podstiče u nama osećaj da „imamo energije“, pa nam je lakše da bilo šta radimo. Psihološkinja Džil Alen i njene kolege pitali su se da li će široke poze  pomoći  pomoći ljudima ljudima s poremećajima poremećajima u ishrani ishrani,, bolestima u kojima kojima neg negativn ativnaa slika o svom telu navodi ljude da destruktivno ograniče unos kalorija. U njihovom istraživanju, ženski subjekti koji su pokazivali simptome  poremećaja  poremećaja u ishrani, ishrani, zauzim zauzimali ali su na samo nekoliko nekoliko minuta inuta moćne, neutralne ili stisnute poze. Oni koji su zauzimali moćne poze zaista su bili oslobođeni brige o svom telu i pokazalo se da mogu da jedu manje uzdržano i unesu zdraviju količinu kalorija. Zapravo, čak su otkrili da su spontano široke poze bile povezane s manje ograničenom ishranom među 204

ženama, a da su spontano stegnute poze povezivane s ograničenijom ishranom. Rad su nazvali: „Raširi se i najedi se.“ Društvenokorisno delovanje često zahteva hrabrost da se usvoji način razmišljanja zasnovan na približavanju cilju. Na primer, pošto bi zauzeli moćnu ili nemoćnu pozu, ljude su pitali koliko bi bili spremni da stupe u akciju u nekoliko prodruštvenih situacija, uključujući i to da napuste mesto avionske nesreće da bi potražili pomoć i da se priključe pokretu za oslobađanje nekog ko je nepravedno zatvoren. Oni koji su zauzimali moćne  poze, bili su zn znatno atno spremniji spremniji da pomog pomognnu drugim drugimaa u tim hipotetičkim hipotetičkim situacijama. Kao što je Džamini Kvon – studentkinja koja se izborila s privremenom  paralizom  paralizom – u svom istraživanju istraživanju pokazala, ljudi u stegnutim stegnutim pozama pozama manje su istrajni kad su suočeni sa izazovom. Zapravo, nemoćne, zatvorene poze ne samo da smanjuju istrajnost, već i povećavaju naučenu bespomoćnost –   proces pri kome kome ljudi izbegavaju izbegavaju izazove izazove s kojima kojima su se ranije ranije mučili,  pretpostavljajući da nisu u stanju da se s e efikasno e fikasno izbore izbore s njima. jima. Te nemoćne nemoćne  poze možda su nam u nekom trenutku trenutku evolucije pomagale pomagale da izbegavamo izbegavamo grabljivce ili da pokažemo pokornost opasnim i nepredvidljivim alfama, ali teško je naći dokaze da i danas, u dvadeset prvom veku, od njih imamo koristi. Širenje tela omogućava vam da priđete, reagujete i istrajete .

205

Telo Telo oblikuje um, a um oblikuje ponašanje. Ali telo upravlja i sobom. Prisutnost često počinje fizičkim aspektom – pojavljivanjem i ostajanjem. Kad smo suočeni s izazovom ili uznemireni, veća je verovatnoća da ćemo se naći pred odlukom da pobegnemo ili da se borimo  – a i jedno i drugo drugo nas na svoj način udaljava uda ljava od prisutnosti. prisutnosti. Bežanje Bežanje nas sprečava da se angažujemo jer smo odsutni u svakom smislu; borba ima isti efekat jer smo previše ugroženi ili razdraženi da bismo shvatili ili odgovorili na ono što se zapravo dešava.  Naše neverbalne poze pripremaju pripremaju telo da bude prisutno. prisutno. Horm Hormon onii čine mehanizam putem kojeg se to odvija. Osim toga, kao što sam spomenula u sedmom poglavlju, čak i sama promena načina na koji dišete, može značajno promeniti ono što radi vaš nervni sistem. Ublažiće „beži ili bori se“ reakciju, navodeći vas da se osećate jače. Ali to nisu jedini načini na koje moćne poze pripremaju telo da bude jako i utemeljeno u sadašnjosti. Psihološkinje s Univerziteta Kembridž, Jun Hi Li i Simone Šnal tražile su od subjekata da drže kutije od kojih je svaka bila teška nekoliko kilograma, pre i nakon što su sedeli u moćnoj ili nemoćnoj pozi. Subjektima su kutije bile znatno lakše posle širokih poza, verovatno zato što su se navikli na težinu (odnosno, kad nisu zauzimali ni moćnu ni nemoćnu pozu, subjektima su kutije takođe izgledale lakše drugi put). S druge strane, zauzimanje stisnute poze eliminisalo je efekat navikavanja i kutije su subjektima bile podjednako teške kao i pre.  Neće vas iznenaditi iznenaditi ako vam kažem da sportske psihologe psihologe posebno zanima kako sportisti mogu da koriste govor tela da bi imali bolji učinak. U istraživanju iz 2008. godine o govoru tela i uspehu u izvođenju penala u fudbalu, sportski psiholozi Gair Džordet i Ester Hartman pogledali su 206

 penal-serije  penal-serije sa svih svetskih svets kih i evropskih prvenstava, prvenstava, i iz Lige ige šampiona šampiona –  ukupno trideset šest serija i trista pedeset devet udaraca. Igrači čiji je govor  tela neposredno pre udarca bio užurban i povučen (tj. igrači koji nisu uspostavljali kontakt očima s golmanom) imali su znatno viši procenat neuspelih udaraca. Autori zaključuju da povučeno neverbalno ponašanje možda navodi sportiste da se parališu pod pritiskom i da se obeshrabre. Širok govor tela čini da se osećamo fizički snažnije i veštije; skupljeni govor tela čini suprotno. Širenje tela psihološki vas priprema da budete prisutni; potiskuje „beži ili bori se“ instinkt, omogućavajući vam da budete stabilni, otvoreni i angažovani.

207

Bol Zauzimanje moćne poze može učiniti da se osećamo jače. Može li i na druge načine uticati na to da se fizički bolje osećamo? Imajući u vidu da je  bol podjednako podjednako psihološko koliko i fizičko fizičko iskustvo (činjeni (činjenica ca dokazana dokazana u mnogim naučnim disciplinama), postoji li veza između poze i bola? Da bi to otkrili, psiholozi Vanesa Bons i Skot Viltermut izračunali su  promene  promene u pragu pragu bola ljudi pre i nakon što su zauzim zauzimali ali domin dominant antnu, nu,  potčinjenu  potčinjenu ili neutralnu eutralnu pozu. Ko Koristeći risteći pristup pozn poznat at kao tehnika tehnika stezanja, stezanja, uspeli su da zabeleže prag bola subjekta čim stignu u laboratoriju: oko ruke subjekta obavije se manžetna aparata za merenje pritiska i naduvava određenom brzinom dok subjekat ne kaže da prestanu. Odmah posle tog  prvog očitavanja, od subjekata se traži traži da zauzm zauzmu poze koje su im nasumice dodeljene u periodima od samo dvadeset sekundi. Nakon toga po drugi put se meri prag bola. Kao što su predvideli, dominantna poza (raširena stopala i ruke pružene sa strane) osnažila je subjekte da izdrže više bola nego u potčinjenoj pozi (nisko klečanje sa zadnjicom na listovima i šakama u krilu) i neutralnih poza (kad su samo stajali s rukama pored tela). Širenje tela očvršćava vas, postajete izdržljiviji na fizički bol .

208

Nastup i prisutnost Svi ovi efekti širokog držanja tela – veće osećanje moći, samopouzdanja i optimizma, smanjeno osećanje napetosti, učvršćivanje pozitivne slike o sebi, ohrabrivanje da budemo uporni, da prelazimo u akciju i istrajemo pred izazovima i pripremanje našeg tela da bude snažno i stabilno – takođe  podstiču našu sposobnost da postignemo postignemo prisutnost prisutnost za vreme vreme najvećih izazova.  No, da li je naša prisutnost prisutnost očigledna očigledna ljudima ljudima s kojima kojima komuni komuniciram ciramo? o? I da li ona zaista poboljšava naš učinak tako da se to može izmeriti? Moji saradnici – Kerolajn Vilmut, Dejna Karni i Endi Jap – i ja predvideli smo da hoće. Tačnije, pretpostavili smo da će zauzimanje moćnih poza  pre stresnog intervjua za posao povećati prisutnost, što će dovesti do povoljnije ocene učinka i odluke o zapošljavanju koja je povoljnija po kandidata. Zašto pre? Ranije sam objasnila da zauzimanje dominantne, moćne poze tokom društvenih interakcija često ima suprotan efekat: čudno je, i sagovornicima stvara neprijatnost. Zamislite da čovek stoji u pobedničkoj pozi dok se upoznajete s njim, ili da sedne i stavi noge na sto. A sad zamislite da kandidatkinja na razgovoru za posao to radi dok je intervjuišete... Po dolasku u laboratoriju, subjektima je rečeno da će učestvovati u intezivnom tobožnjem razgovoru za posao iz snova. Sećate li se istraživanja koje sam opisala u prvom poglavlju? Koristili smo ovde sličan obrazac. Subjektima je dato malo vremena da pripreme petominutni odgovor na  pitanje:  pitanje: „Zašto „Zašto bi trebalo da vas zaposlimo?“ zaposlimo?“ Rečeno im je da će odg odgovore ovore usmeno izlagati pred dva obučena ispitivača koji će ih ocenjivati. Obavešteni su i da će biti snimljeni i da će ih kasnije, na osnovu snimka, ocenjivati poseban panel stručnjaka. Rečeno im je i da ne mogu lažno da se  predstavljaju i da moraju da pričaju punih pet min minuta. uta. 209

Dvojica istraživača-sudija koji su nosili laboratorijske mantile, imali su instrukcije da ne daju nikakve povratne informacije – da sve vreme zadrže neutralan izraz lica. Kao što smo saznali iz drugih istraživanja, izostanak   povratnih  povratnih inform informacija acija često više uzn uznemi emirava rava ispitanike neg negoo dobijanje dobijanje negativne reakcije. Dok su pripremali govore, subjektima je rečeno da zauzmu ili moćne ili nemoćne poze koje smo koristili i u prethodnim istraživanjima. Pozirali su  pre, ne za vreme vreme razgovora. razgovora. To je veoma veoma bitna bitna karakteristika ovog istraživanja. Svaki intervju je sniman, a snimke su ocenjivala tri para sudija koji nisu imali pojma koja je naša pretpostavka, niti su išta znali o eksperimentu. I to je veoma važno. Dvoje sudija ocenjivalo je učinak ispitanika („Uopšteno gledano, koliko e dobar bio razgovor?“) i da li ih vredi zaposliti („Da li bi ovog kandidata trebalo zaposliti?“), dvoje sudija ocenjivalo je kvalitet verbalnog sadržaja odgovora subjekata (inteligentan, kvalifikovan, strukturiran i neposredan), a dvoje sudija ocenjivalo je promenljivu koja me je najviše zanimala: neverbalnu prisutnost kandidata (samouveren, entuzijasta, upečatljiv i opušten). Kao što se i očekivalo, subjekti koji su se spremali za intervju za posao s moćnim (nasuprot nemoćnim) pozama, imali su znatno bolji učinak i  postojale su zn značajno ačajno veće šanse da budu „zaposleni“ „zaposleni“.. Moćne Moćne poze nisu imale nikakav uticaj na sadržaj njihovog govora. Ali oni koji su zauzimali moćne poze dobili su mnogo bolje ocene za neverbalnu prisutnost – a neverbalna prisutnost je najviše uticala na odluke o zapošljavanju. Drugim rečima, sudije su želele da zaposle one u moćnim pozama zbog njihove neverbalne prisutnosti.

210

iPostura Sledeći put kad budete bili u čekaonici, vozu ili na nekom javnom mestu,  pogledajte  pogledajte oko sebe. Koliko Koliko ljudi je pog pognnuto nad nekom elektronskom elektronskom napravom? Na većini mesta širom sveta odgovor je „mnogo“. Dovoljno je teško voditi računa o držanju tela čak i kad u to ulažemo svesni napor. A na govor našeg tela utiču i nameštaj na kojem sedimo,  prostor u kojem boravimo boravimo i tehnolog tehnologija ija koju koristimo koristimo – što je još teže kontrolisati.  Novozelandski  Novozelandski psihoterapeut psihoterapeut Stiv Ogast proučava i razvija razvija rešenja za nešto što on zove iGrba. Čula sam da ljudi taj položaj zovu i SMS vrat, a moje kolege i ja smo ga u svom istraživanju zvali iPostura. Kad smo razgovarali o tome, Ogast je rekao: „Kod nekog sa savršenim držanjem, resica uha stoji vertikalno iznad vrha ramena. Kad sam pre više od trideset godina počeo da lečim pacijente, naravno da smo kod baki i prabaki viđali grbe – gornji deo leđa povijen ka napred. Sad isto grbavljenje vidim kod tinejdžera. Samo posmatrajte ljude. Kad sami mogu da se isprave, radi se o  poguren  pogurenosti, osti, a o grbavosti kada ne mog oguu – i do toga toga brzo brzo dolazi. Problem je je već sada ogroman i brzo se širi.“ Prosečna glava čoveka teška je oko 5,4 kilograma i to je teret koji nosi vrat kad nam glava stoji uspravno iznad ramena. Ali kad savijemo vrat za oko šezdeset stepeni ka napred dok koristimo telefon, stvarna težina se  povećava na 27,2 kilogram kilograma. a. Ogast to demon demonstrira strira pomoću pomoću metle: „Stavite „Stavite dršku metle vertikalno na ispruženi dlan. Nije teško; ne zahteva mnogo napora. Zatim uhvatite dršku pri vrhu i ispružite metlu pod uglom od oko šezdeset stepeni.“ To zahteva izuzetan napor. Objasnio je da ljudi shvate o čemu im priča kad ga vide kako se muči da drži metlu pod određenim uglom. „Isto je i s mišićima vrata kad smo pogrbljeni nad laptopom, 211

tabletom ili pametnim telefonom. Radite to osam sati a onda se čudite što vas vrat boli!“ Ogast me je kontaktirao pošto je pogledao moj TED govor. Kopkalo ga e isto što i mene: Da li je moguće da to što provodimo sate i sate za laptopovima, tabletima i telefonima ima na nas isti efekat kao nemoćne  poze? Tehn ehnolog ologija ija nam već dovoljno dovoljno otežava da budemo prisutni. prisutni. Umesto Umesto da komuniciramo s ljudima s kojima sedimo, udubljeni smo u uređaje, odgovaramo na stare mejlove ili nove statuse na Fejsbuku, nestajemo iz sadašnjosti, isključujemo se iz sveta oko sebe. Uređaji nam već kradu  pažnju,  pažnju, no, da li nas osim toga i deformišu, deformišu, stavljaju u fizičke fizičke položaje koji guše našu moć i sposobnost da budemo prisutni? Dok nismo počeli da se dopisujemo, Ogast je rekao da je bio fokusiran na muskuloskeletne posledice grbavljenja – „akutni bol u gornjem delu leđa i vratu, glavobolje i brojni drugi problemi sa zdravljem“ – umesto na  psihološke posledice. posledic e. „Nisam razm razmišljao o efektima koje pogrbljeno/zg pogrbljeno/zgrčeni rčeni  položaj  položaj ima ima na samopouzdanje samopouzdanje i pokazivanje pokazivanje potčinjen potčinjenosti osti pred drugim drugima“, a“, rekao je, ali ti rezultati slažu se s kliničkim iskustvom. „Kako uređaji  postaju manji, anji, ne samo što samopouzdanj samopouzdanjee pacijenata opada, već i pritisak  na vrat raste (što odmah ili na kraju proizvodi bol i glavobolju) – u tačno istoj razmeri. To je savršen (i logičan) odnos: manji uređaj, više se  pogrbljujem  pogrbljujemoo kad ga koristimo, koristimo, što smanjuje smanjuje samopouzdanje, samopouzdanje, povećava opterećenje na vrat, a ovo povećava bol i glavobolju.“ Au! Učinilo mi se da tu vezu vredi ispitati. Socijalni psiholog Marten Bos i a osmislili smo eksperiment koji bi nam omogućio da zapravo testiramo  pretpostavku da se zbog iGrbljenja iGrbljenja ljudi pon ponašaju ašaju manje samopouzdano. samopouzdano.  Nasumično  Nasumično smo izabrali izabrali učesnike koji će koristiti jedan od četiri elektronska uređaja različite veličine: ajpod tač, ajped, mekbuk i ajmek  desktop kompjuter. Svaki subjekt radio je pet minuta sam u sobi na uređaju koji mu je dodeljen (subjekti su, uz svoj pristanak, snimani kamerom kako bismo se uverili da poštuju pravila). Svi su popunili iste upitnike – taj zadatak  trebalo je da im zaokupi pažnju na pet minuta, u naznačenom vremenskom  periodu. 212

Ali prikrili smo koju vrstu ponašanja zaista želimo da izmerimo. Pošto su subjekti koristili uređaj oko pet minuta popunjavajući upitnik (isti zadatak imali su u svim grupama), eksperimentator bi se vratio, uzeo uređaj, pokazao na sat i rekao: „Vratiću se za pet minuta da mi vratite uređaj s popunjenim upitnikom i da vam platim, pa da možete da idete. Ako me nema, molim vas dođite po mene na recepciju.“ Koliko dugo će čekati da reaguju? Bio je to način da izmerimo samopouzdanje učesnika – možda najvažniju psihobihevioralnu komponentu moći. A treba da znate da smo po dolasku u laboratoriju subjektima oduzeli njihove telefone tako da dok su čekali da se naš istraživač vrati, nisu imali ništa drugo da rade osim da zure u sat. Kao što je i očekivano, veličina uređaja značajno je uticala na to da li će se subjekti osećati slobodno da odu po ispitivača. Deset minuta pre nego što se ispitivač vratio, samo je pedeset procenata onih koji su koristili  pametni  pametni telefon, telefon, izašlo da kaže ispitivaču da žele da odu.  Nasuprot tome, tome, devedeset devedes et četiri procenta procenta on onih ih koji su koristili desktop kompjuter otišlo je po ispitivača. Ostale rezultate možete videti na grafikonu: što je uređaj bio veći, to je bila veća verovatnoća da će subjekti reagovati. Zapravo, ne samo što je bilo verovatnije da će korisnici većih uređaja reagovati, već su to činili i ranije. Zaključili smo da, što je uređaj manji, to moramo više da skupimo telo da bismo ga koristili, a što više vremena provedemo u tom skupljenom, introvertnom položaju, to se nemoćnije osećamo.  Naši nalazi pokazuju surovu ironiju: ironiju: mada mnog nogii od nas svakodnevno svakodnevno  provode sate radeći na malim mobilnim obilnim uređajima, uređajima, često s ciljem da ovećamo  svoju produktivnost i efikasnost, rad s tim uređajima čak i na kratko, može smanjiti našu samouverenost, možda  slabeći  našu  produktivnost  produktivnost i efikasnost.

213

iPostura i samouverenost 

Ako morate da provodite mnogo vremena pred ekranom, kao što je slučaj s mnogima od nas, gledajte da pažljivo odaberete uređaj i uredite svoj prostor tako da možete da budete u što uspravnijem i širem položaju.

214

Zamišljanje moćne poze (vaše telo je u vašoj glavi) Kristina radi za neprofitnu organizaciju koja osobama s invaliditetom  pomaže  pomaže da se oslobode ubeđenja koja ih og ogran raničavaju. ičavaju. Pisala mi je ubrzo ubrzo nakon što se moj govor našao na internetu: „Moje moćne poze zapravo se ne izvode fizički. Niko ih ne vidi.  Niko ne zn znaa da ih izvodim izvodim – ja ih zamišljam. zamišljam. Moje telo je u  potpunosti  potpunosti ne-fizičko: e-fizičko: osećam oseća m celo telo, ali mog oguu da koristim samo s amo  jedan prst na šaci, a ipak zamišljam zamišljam sebe kako koristim pokrete i  pomeram  pomeram šake. šake . Kad se pripremam pripremam za prezentaciju prezentaciju u učionici, učionici, zamislim neku moćnu pozu, jer zaista morate da kontrolišete situaciju. „Kad me ljudi vide, obično pomisle: žena, jedan minus za tebe; invalid i u invalidskim kolicima, to je još jedan. Mogli bi me videti kao prilično nemoćnu. Ali ja sam zapravo moćna. Nije važno šta moje telo radi; zamišljam da se pomeram i kontrolišem celu tu  prostoriju. Samouveren Samouverenaa sam i sposobn spos obna, a, pon ponekad ekad neustrašiva (i možda pomalo nesmotrena, ali i to je u redu). Mislim da je sve to zbog moći koju sam stvorila. Mogu da izrazim sve svoje pokrete i  poze, čak i očima. očima. „Pitam se možemo li da ohrabrimo osobe sa invaliditetom da uz  pomoć  pomoć mašte zapravo postanu samouverenije?“ samouverenije?“ Kristina nije jedina koja se to pita. Javilo mi se mnogo ljudi s invaliditetom koje ozbiljno ograničava to kako drže i nose svoje telo. I mnogi od njih rekli su isto:  Zamišljam sebe u nekoj moćnoj pozi i osećam  se moćno. m oćno. Da li ste radili neko istraživanje is traživanje o tome ? 215

Dotad nisam. Ali imala sam razloga da verujem da ćete, ako samo zamislite sebe u moćnoj pozi, povećati svoje samopouzdanje. Istraživanje sprovedeno tokom više godina pokazalo je da moždane aktivnosti, mentalne slike pokreta imaju efekte na ponašanje vrlo slične stvarnom fizičkom  pokretu. Istraživanja straživanja pokazuju da zamišljanje zamišljanje niza niza pokreta povećava sposobnost osobe da ih izvede u stvarnom svetu. Istraživanje pokazuje i da mnogi od delova mozga koji se aktiviraju pri izvršavanju nekih radnji –  delovi u i oko motornog korteksa – reaguju i kada te iste radnje zamišljamo. Manje direktan dokaz o nervnom poklapanju simuliranog i stvarnog ponašanja dolazi iz činjenice da nam je potrebno otprilike isto vremena da zamislimo neku radnju kao i da je obavimo, to proizlazi iz činjenice da oboleli od Parkinsonove bolesti, koji se kreću polako, usporavaju i svoju mentaln mentalnuu sim s imulaciju ulaciju pokreta.  Nedavno istraživanje istraživanje pokazalo je da korišćenje magn agnetne etne rezonantn rezonantnee tomografije, da bi se pristupilo moždanoj aktivnosti paralizovanih  pacijenata za vreme vreme vežbi stvaranja mentalni entalnihh slika, može utvrditi o čemu razmišljaju i šta žele da njihovi udovi rade. Jedno istraživanje pokazalo je da gledajući snimke funkcionalne magnetne rezonantne tomografije (fMRT), možemo primetiti da li neko zamišlja da ide kroz kuću ili igra tenis. (To istraživanje korišćeno je da se utvrdi da li su „zaključani“ pacijenti –   pacijenti koji su mentalno entalno aktivn a ktivni,i, ali zbog potpune potpune paralize paralize ne mog oguu da se  pomeraju  pomeraju ili komun komuniciraju iciraju – svesn sves ni, tako što im je rečeno da zamisle zamisle da igraju tenis dok im skeniraju mozak.) U jednom drugom istraživanju,  pacijentu obolelom od kvadriplegije kvadriplegije prvo je rečeno da zamišlja zamišlja kako pruža pruža ruku i hvata neki predmet dok mu skeniraju mozak. Zatim je na delove zadnjeg dela parijentalnog korteksa mozga koji se aktiviraju pri planiranju tih pokreta, stavljeno niz mikroelektroda, a pacijent je uz pomoć senzora kontrolisao robotizovanu ruku kao da je njegova. Naravno, kad zamišljate da obavljate neku aktivnost, telo vam ne daje nikakvu čulnu povratnu informaciju, ali ako samo zamišljate sebe u moćnoj pozi, to može biti dovoljno da vas navede da se ponašate moćno. Podstaknuti imejlovima koje sam dobila od osoba sa fizičkim smetnjama, u mojoj laboratoriji smo počeli da sprovodimo eksperimente kako bismo testirali pretpostavku da, samo zamišljajući sebe u moćnoj 216

 pozi,  pozi, možemo ožemo preneti preneti osećaj oseća j moći. U prvom eksperim e ksperiment entu, u, regrutovali regrutovali smo oko dvesta subjekata preko interneta i slikovitim opisom ih podstakli da zamisle sebe u sobi, u određenoj moćnoj ili nemoćnoj pozi i da dva minuta nastave to da zamišljaju. Da im ne bi bilo dosadno, rekli smo im da zamisle i dvoje neznanaca kako ulaze i izlaze iz sobe dok su u tim pozama i formiraju utiske o njima. Pošto su zamislili sebe u tim pozama, zamolili smo ih da opišu kako su se za vreme vežbe osećali. Nismo ih dodatno verbalno podsticali, čak ni rečima koje bi bi nas mogle zanimati, kao što su moćan, nemoćan, risutan, uplašen i tako dalje. Imajte u vidu i to da se radilo o različitom uzorku subjekata širom zemlje, pripadnicima različitih rasa, religija i kultura, različitog uzrasta. Među ljudima koji su zamišljali sebe u moćnim pozama, sedamdeset  procenata  procenata koristilo je reči koje smo zvali „opušteno „opušteno samouverene“. samouverene“. Zaprepastio nas je ne samo visok procenat učesnika koji su izjavili da se tako osećaju, već i doslednost u tome kako su opisivali to osećanje – mnogi su koristili potpuno iste reči. Izjavu „Osećao sam se...“ završavali su frazama koje su odražavale njihovu mentalnu sliku o sebi: Otvoreno i jako Stabilno i samouvereno Prijatno i uravnoteženo Stabilno, samouvereno i jako Iskustvo subjekata koji su sebe zamišljali u nemoćnim pozama, bilo je mnogo manje prijatno: sedamdeset dva procenta upotrebilo je reči koje smo  protumačili  protumačili kao „društveno „društveno ug ugrož rožene“ ene“.. One su odražavale odražavale i mentalnu entalnu sliku koju su subjekti imali o sebi:  Neprijatno  Neprijatno i napeto Uplašeno i usamljeno Glupo i postiđeno Isključeno Ugroženo i ranjivo 217

Vrlo neprijatno  Neki su dali još ekstremnije ekstremnije opise, uključujući i „kao da patim“ patim“ i „prestravljeno, kao da me muče“. Tražili smo od subjekata da nam kažu šta se dogodilo u scenariju koji su zamislili. Pitanje je ponovo bilo otvoreno, bez određenih reči da ih  podstaknu ili navode. Sećate se da smo, da bi zadatak bio zanim zanimljiviji ljiviji,, zamolili subjekte da zamisle da je nekoliko njima nepoznatih ljudi ušlo i izašlo iz sobe u kojoj su zauzimali svoje moćne ili nemoćne poze. I da nismo izneli nikakve detalje o tome ko su ti ljudi. Ako se u skupljenim, nemoćnim pozama osećamo ugroženo i ranjivo, šta mislite kako to utiče na sećanje o neznancima koji štetaju oko nas? Ako ste pretpostavili da će subjekti koji su zamišljali nemoćne poze biti oprezniji, u pravu ste. Zapravo, kao odgovor na otvoreno pitanje šta su zamišljali dok su mentalno zauzimali pozu, osamdeset dva procenta onih u nemoćnim pozama dali su detaljne opise njima nepoznatih ljudi. Njihovi  prikazi  prikazi bili su s u prilično prilično zabavni, zabavni, kao što š to pokazuju ovi primeri: primeri: „Ušli su bajker, doktorka i hipik.“ „Došao je kauboj u čizmama, sa šeširom i plavom kariranom košuljom. Ušla je i neka plavuša s konjskim repom i majicom na kojoj je stajalo ’JA ♥ NJUJORK’, a ispod slova i srca bila je slika mrkog medveda s Deda Mrazovom kapom koji traži milostinju. Dolazio je jedan krupni čovek s velikom kesom s hamburgerima koje sam mogao da namirišem s drugog kraja sobe.“ „Ušli su neki visoki ljudi i zurili u mene. Pitali su me šta radim, a ja sam im rekla jogu. Nasmejali su se i odgurnuli me pa sam pala. Rekla sam im da se ne bi smejali kad bi probali i videli da deluje.“ „Čovek koji je ličio na Džeka Speroua, s ajlajnerom i u piratskim  pantalonama,  pantalonama, devojčica s kikicama, kikicama, obučena u plavu haljinu aljinu i stariji čovek kratke, sede brade. Ličio je malo na tipa iz reklama za tekilu.“ Čak i kad se trudim,  ne mogu da navedem subjekte da u svojim 218

odgovorima iznesu ovoliko detalja. Izvući to iz njih kad čak to nisam ni nameravala... i to od toliko subjekata – to je retkost. Da li su se subjekti samo šalili s nama? Izgleda da nisu, jer se oni koji su zauzimali moćne poze nisu brinuli zbog neznanaca: samo njih šesnaest opisalo ih je sa nešto detalja. Kad smo ih zamolili da nam prepričaju svoje mentalno poziranje, ostali su jasno usredsređeni na svoje poze i svoje okruženje, dajući neulepšane opise bez iznošenja suda. Jednostavno su bili tu. „Stajao sam u sobi s drvenim podom i belim zidovima, s rukama na  bokovima,  bokovima, gledao gledao sam neznance eznance kako ulaze i formirao formirao utisak o njima.“ „Stajao sam u sobi s nogama razmaknutim pola metra, rukama na  bokovima  bokovima i isturenih isturenih laktova. Trebalo je da stvorim prvi utisak o ljudima koji ulaze u sobu.“ „Sedeo sam za stolom, a nepoznati ljudi su ulazili u sobu i šetali se  po njoj.“ „Stojim u maloj beloj sobi; ima drveni pod. Ruke su mi na  bokovima,  bokovima, a laktovi istureni; istureni; nog ogee su mi razmaknute razmaknute pola metra. Ljudi ulaze u sobu.“ „Stojim u sobi s rukama na bokovima i isturenih laktova. Noge su mi razmaknute pola metra. Soba je prostrana i ima drveni pod.“ Ljudi koji su prisutni, manje se fokusiraju na to kako ih drugi mogu ocenjivati ili ugrožavati. Trebalo bi da možemo da slušamo i odgovaramo drugima, ali prevelika usredsređenost na njih nije samo kontraproduktivna već i destruktivna, narušava naše samopouzdanje i slabi našu sposobnost da  primetim  primetimoo šta se u tom trenutku dog događa. ađa. Čak i u zamišljenoj zamišljenoj moćnoj pozi, ljudi su bili u stanju da u potpunosti budu prisutni u tom trenutku –   primećujući  primećujući svoje s voje okruženje okruženje bez davan dava nja suda, s uda, ne osećajući oseć ajući se s e niti ugrož ugroženo eno niti dominantno u odnosu na neznance koji ulaze i izlaze iz sobe. Možda se pitate da li su ti rezultati u skladu s rezultatima istraživanja Univerziteta u Oklandu u kojem su oni u nemoćnim pozama u svojim govorima koristili više zamenica u prvom licu. Bitna razlika je u tome što je edan esksperiment obuhvatao usmenu komunikaciju, a drugi zapisano 219

sećanje. U istraživanju sa zamišljanjem, učesnici nisu komunicirali s drugima, niti su ih ovi ocenjivali; u istraživanju s govorom jesu – i to dok  su govorili. Veća je verovatnoća da je upotreba zamenica u prvom licu onih u nemoćnim pozama odražavala želju da se zaštite od negativne ocene  pokušajima da verbalno verbalno navedu sudije da ih vide na određeni način, način, umesto da se promišljeno uključe i dozvole sudijama da sami donesu zaključak. Pri  pismenom  pismenom prisećanju trenutka trenutka koji nije nije uključivao društveno ocenjivanje, ocenjivanje, kao što su radili subjekti koji su zamišljali sebe u određenim pozama,  prisutnost  prisutnost se javljala kao svest sves t o sebi – primećivanje primećivanje sopstvenih fizičkih fizičkih i  psiholoških stanja – što zahteva zahteva upotrebu više, a ne manje anje zameni zamenica ca u  prvom licu. Kao što je Kristina u svom imejlu objasnila i kao što naše istraživanje i druga istraživanja jasno pokazuju, da bi požnjeo koristi od zauzimanja moćne poze, čovek mora da ima u potpunosti sposobno telo. Zapravo, mnogi od nas – sa ili bez invaliditeta – dolaze u situacije u kojima ne mogu da nađu prostora ili privatnosti da zauzmu moćnu pozu pre nego što se suoče s velikim izazovom. Ali uvek, u mašti, u svojoj glavi možemo sebe da zamislimo kao Vonder Vuman ili Supermena.

220

Virtuelna irtuelna poza poza Koristi od zauzimanja moćne poze ne važe samo u fizičkom i mentalnom  prostoru – prenose prenose se i na virtuelni virtuelni prostor. prostor. Čak i fizičke fizičke osobine vašeg avatara – u video igri ili virtuelnoj stvarnosti – mogu promeniti vaše  ponašanje  ponašanje u stvarnom životu. životu. Istraživanje straživanje je pokazalo da kad ljudi stalno  borave u virtuelnim virtuelnim prezentacijama, prezentacijama, počnu da preuzim preuzimaju aju osobine svog avatara. Taj moćni fenomen naziva se iluzijom zamene tela i deluje čak i među različitim polovima (npr. muški učesnik u telu ženskog avatara). Istraživači sa Stanforda, Nik Ji i Džeremi Bejlinson ispitivali su kakav će uticaj imati visina avatara neke osobe na pregovore koji se održavaju u virtuelnom okruženju. U fizičkom svetu, ljudi koji zauzimaju više vertikalnog prostora od onih oko sebe steći će, u proseku, pre društvenu moć i status. Ji i Bejlinson dodelili su subjektima visokog, prosečnog ili niskog avatara i, nažalost, pokazalo se da čak i u virtuelnom svetu visina daje prednost. Ljudi kojima su dodeljeni visoki avatari ugovorili su bolje  poslove od on onih ih kojima kojima je dodeljen prosečan ili nizak avatar. Zapravo, verovatnoća da će subjekti kojima je dodeljen nizak avatar, prihvatiti nepoštenu pogodbu bila je otprilike dvaput veća u odnosu na one u ostalim grupama. Ji i Bejlinson nazivaju taj fenomen otelovljenja karakteristika naših avatara, Protej efekat – po grčkom bogu koji je mogao da menja svoju  pojavu. U jednom od mojih omiljenih eksperimenata osmišljenom da testira  bihevioraln  bihevioralnee efekte e fekte uranjanja uranjanja u virtuelnu virtuelnu stvarn s tvarnost, ost, ljudi su slučajnim putem putem odabrani za jedno od dva virtuelna iskustva u video igri. U jednom im je data sposobnost da lete kao superheroj (praćeni su pokreti njihovih ruku kako bi kontrolisali let), a u drugom su leteli kao putnik u helikopteru. Uz to, polovini subjekata u svakoj grupi nasumice je dodeljen zadatak da 221

nekom pomognu u video igri (da detetu dijabetičaru daju insulin), dok je drugoj polovini dodeljen zadatak koji nije uključivao pomaganje (obilazak  grada iz vazduha). Znači, postojale su četiri grupe: pomagač sa supermoćima, pomagač u helikopteru, turista sa supermoćima i turista u helikopteru. Kad je eksperiment navodno završen, eksperimentator je „slučajno“ oborio čašu u kojoj je stajalo petnaest olovaka koje su se  prosule po podu. Istraživači su želeli da zn znaju aju ko će biti spremniji spremniji da  pomog  pomognne pri skupljan s kupljanju ju olovaka. Pokazalo se da zadatak u kojem su subjekti učestvovali kao turisti ili  pomagači  pomagači – nije imao nikakvog uticaja na to ko će ć e pokupiti olovke. Ali kad su leteli, imao je uticaja: u poređenju s putnicima u helikopteru, ljudi kojima je data moć superheroja bili su daleko spremniji da pomognu eksperimentatoru da pokupi olovke i brže su se ponudili da to urade. Letači-superheroji izjavili su takođe da se osećaju „prisutnije“ tokom igre –  osećali su se „stvarnije“ i angažovanije za vreme virtuelnog zadatka.

222

Stajati u stavu mirno Vojnicima često narede da „stanu u stav mirno“, što obično znači, podignute  brade, isturenih grudi, ispravljenih ispravljenih ramena ramena i uvučen uvuče nog stomak. stomak. Stav mirn mirno je uspravan, stabilan i nepomičan položaj. Ne samo što signalizira poštovanje, to je i položaj najprirodniji za osećaj budnosti i snage. Vojnike obučavaju za to iz jednog jednostavnog razloga: kad komandant prenosi informacije koje mogu uticati na odluke od kojih zavisi život, vojnici moraju biti u  potpunosti  potpunosti psih ps ihološki ološki prisutni. Stav mirn mirno dovodi ih u sadaš s adašnnjost. Kad prestanemo da obraćamo pažnju na svoje držanje, postajemo osetljiviji na potencijalno štetne ishode kako moćnih tako i nemoćnih poza. Videli smo kako nas pogrbljenost nad pametnim telefonom može sputati. Kad prestanemo da pazimo na svoje držanje, napuštamo sebe. Osim toga, ako u teškim situacijama ne vodimo računa o svom držanju možemo skrenuti na pogrešan put. Pošto moć može da nas oslobodi inhibicija, važno je da se držimo pod kontrolom, da upravljamo sobom. Kad nam je moć povećana a ne obraćamo pažnju, ponekad nam oslabe moralna načela i možemo krenuti nedozvoljenim prečicama da bismo postigli ono što želimo. Na primer, u istraživanju koje je vodio Endi Jap, moje kolege i a dali smo subjektima da igraju realističnu video igru vožnje u kojoj su imali i volan i papučice. Cilj igre je bio jednostavno da se pobedi u trci. Posle probnog kruga, subjektima je ponuđeno dodatnih deset dolara ako mogu da završe trku za manje od pet minuta, ali postojala je jedna caka: morali su to da urade a da ne naprave nijedan saobraćajni prekršaj. Subjekti nisu znali da smo osmislili dva različita prostora za vozača. Jedan je dozvoljavao maksimalno širenje – imali su visoku stolicu, dobar   pregled  pregled puta, ruke su mog ogli li da ispruže do volana, volana, a nog ogee do papučica. Drugi je sputavao igrače – imali su nižu stolicu, lošu preglednost puta, ruke 223

su morali da saviju da bi upravljali volanon, a noge da skupe da bi nagazili  papučice. Otkrili sm s mo da je širok prostor za vozača podsticao ispitanike ispitanike da voze nesmotrenije u video igri – više su sletali s druma, udarali u bandere, i nisu se zaustavljali posle sudara, kao što je trebalo. Ti rezultati pokazuju da su svest i kontrola nad našom ličnom moći  presudno važni važni elementi elementi prisutnosti prisutnosti i da, na svoj civilni civilni način, moramo oramo da vodimo računa da stojimo (i sedimo) u stavu mirno.

224

Zauzmi stav morske zvezde! Jednom, dok sam u toaletu na aerodromu prala ruke, žena za lavaboom do mene okrenula se i rekla: „Izvinite, da li ste vi...“ Zastala je i umesto da završi pitanje podigla ruke. Rekla sam: „Mislim da jesam.“ (Navikla sam se na „Da li ste...“ a onda ruke na bokove kao u pozi Vonder Vuman.) Zvala se Šenon i rekla mi je da ne samo što je u svoj život uključila zauzimanje moćnih poza, već nastavlja da tu praksu deli s kolegama, prijateljima i  porodicom.  porodicom. Štaviše, on ona, a, njen muž i njihovo jihovo četvoro dece imaju imaju svoj naziv za to: „Zauzmi stav morske zvezde!“ Kad su deca nervozna, podseća ih da „zauzmu stav morske zvezde!“ Svidelo mi se to što su Šenon i njena porodica tu vežbu prihvatili kao nešto svoje. I uspelo je. Uspela je da me ubedi koliko je to uticalo na nju,  pokazala mi je svoj omiljen omiljenii komad komad nakita – prsten s dijamantskom dijamantskom morskom zvezdom koji joj je muž dao za rođendan da je podseti na ličnu moć koja joj je uvek dostupna. Aktivistkinja, borac za ljudska i građanska prava Megi Kun rekla je (i mislim da će se većina nas složiti): „Moć ne bi trebalo da bude koncentrisana u rukama tako malo pojedinaca, a nemoć u rukama toliko mnogo njih.“ To važi kako za ličnu, tako i za društvenu moć. Previše nas muči snažan osećaj lične nemoći. Imamo užasnu naviku da sami sebe sputavamo, posebno u najgorim mogućim trenucima. Suviše često se  povinujem  povinujemoo osećanj oseć anjuu nemoći. nemoći. Prihvatamo Prihvatamo to osećanj oseća nje, e, što ga samo još više učvršćuje i odvlači nas od stvarnosti. Ali, možemo upotrebiti svoje telo da bismo došli do lične moći. Brdo dokaza pokazuje da naša tela podstiču, oblikuju naše misli, čak upravljaju našim mislima, osećanjima i ponašanjem. Može se reći da je nepobitna činjenica da telo utiče na um. A to radi tako što ili podstiče ili sputava našu 225

sposobnost da svoje autentično najbolje ja iznesemo u najvećim izazovima. Da li to znači da će „Zauzmi stav morske zvezde!“ ili poza Vonder  Vuman biti delotvorna za svakoga u bilo kojoj situaciji? Naravno da neće, kao što sigurno znate; ne postoji intervencija koja je delotvorna za sve ljude u svakoj situaciji. Ono što bih pre svega želela da shvatite jeste da vaše telo neprestano i uverljivo šalje poruke mozgu, a vi kontrolišete sadržaj tih  poruka. Stotine Stotine (možda (možda hiljade) hiljade) istraživanja istraživanja ispitivalo je vezu između između tela i uma pomoću različitih metoda – od disanja, preko joge, snižavanja visine glasa, do navođenja ljudi da zamišljaju sebe u moćnim pozama, ili ednostavno ih navodeći da sede uspravno. Postoji bezbroj načina na koje možemo da raširimo telo. I, bez obzira da li telo-um efekat deluje kroz naš vagalni tonus, krvni pritisak, hormone ili neki drugi mehanizam koji još nismo otkrili, ishod je jasan: širenje tela menja ono što osećamo prema sebi, stvarajući pozitivan ciklus. Meni je važno da nađete tehnike koje vam najbolje odgovaraju. U suprotnom, proćerdaćete dragocenu priliku. Konačno, širenje tela dovodi vas u sadašnjost i poboljšava vaš nastup. Iako govor tela utiče na to kako nas drugi ljudi vide, govor tela utiče i na to kako mi vidimo sebe i kako naše ponašanje, naše interakcije, pa čak i naša  psihologija  psihologija učvršćuje učvršć uje tu sliku. s liku. Zašto se ne bismo držali ponosno i pokazali svoju ličnu moć? Kad to činimo, u stanju smo da budemo prisutni u najtežim trenucima. Držanje tela oblikuje to kako ćete upravljati svojim životom. Vaše telo oblikuje vaš um. Vaš um oblikuje vaše ponašanje. A vaše  ponašanje  ponašanje oblikuje vašu budućnost. budućnost. Dozvolite Dozvolite svom telu da vam kaže da ste moćni i dostojni i postaćete prisutniji, ushićeniji i autentično svoji. Zato nađite svoj način da zauzmete stav morske zvezde!

226

9 Kako pozirati za prisutnost Uspravi se kad sediš.  – Tvoja T voja baka

Kad bi trebalo da zauzmemo moćnu pozu? Većini nas koristio bi podsticaj  pre razgo razgovora vora za posao, sastank sas tankaa sa šefom, rasprave na času, čas u, teškog razgovora, pregovora, audicije, sportskog nadmetanja ili javne prezentacije. Ljudi su mi pisali i o tome koliko zauzimanje moćne poze može biti od koristi: • u novim situacijama, upoznavanju s ljudima ili savladavanju nelagodnosti u korišćenju svog maternjeg jezika u stranoj zemlji, • kad dignemo glas u svoje ili tuđe ime, • kad tražimo pomoć, • kad raskidamo vezu – profesionalnu ili ličnu, • kad dajemo otkaz, i • pre nego što dobijemo – ili iznesemo – kritiku.  Nismo svi suočeni s uočeni s istim is tim izazovim izazovimaa i ne plaše plaš e nas ista iskustva. Zato je 227

važno uočiti situacije i ljude koji aktiviraju nemoćni govor tela – da biste znali kada da primenite pripremljene moćne poze. Mnogo će vam koristiti i ako steknete naviku da vodite računa o svom držanju tela, kako u zahtevnim situacijama tako i uopšte u toku dana.

228

Pripremite velike poze Koristite velike poze da se obratite sebi pre nego što se suočite s velikim izazovom. Zauzimajući onoliko prostora koliko opušteno možete u trenucima pred izazov, recite sebi da ste moćni – da vi to možete – to će vam dati slobodu da na izazov odgovorite svojim najodvažnijim, najautentičnijim ja. Time optimizujete mozak da bude sto posto prisutan. Gledajte na to kao da je u pitanju zagrevanje pre početka meča, pred izlazak na teren. • Na neki način, svaki dan je izazov. Pripremite se tako što ćete odmah ujutro zauzeti moćnu pozu. Ustanite iz kreveta i samo nekoliko minuta vežbajte par omiljenih poza. • Kod kuće, u kancelariji i drugim ličnim prostorima niste ograničeni društvenim normama, stereotipima ili hijerarhijskim statusom. Drugim rečima, možete izgledati koliko god želite dominantno. Iskoristite to: zauzmite veliku pozu. • Iskoristite privatnost na javnim mestima – pozirajte u liftu, kabini toaleta, na stepeništu. • Nemojte da sedite u čekaonicama pogrbljeni nad telefonom. Umesto toga stojte ili šetajte. • Ako ne možete da zauzmete pozu fizički, zauzmite je mentalno: zamislite sebe u najmoćnijoj, najraširenijoj pozi koja vam pada na pamet. Budite superheroj u svojoj glavi. • Ako treba da se suočite s nekom izazovnom situacijom a nemate drugog izbora nego da sedite, stavite ruke iza leđa i iza naslona stolice i stisnite šaku u šaci. Tako ste primorani da isturite ramena i grudi. • Kad možete i kad je to pogodno, dođite na mesto događaja pre 229

 publike. Privikn Priviknite ite se na prostor za prezentaciju prezentaciju i raširite se. Odomaćite Odomaćite se u prostoru, tako da publika uđe u vaš „dom“ a ne vi u njen.

230

Prisutan uz dobro držanje Koliko je važno zauzeti odvažne, moćne poze  pre izazovnih situacija, toliko e važno i zadržati manje odvažne ali još uvek jake, uspravne i otvorene  poze za vreme  izazovnih situacija. Zauzimanje moćne poze je sjajno kad se sami pripremate za izazovan susret, ali nije baš preporučljivo usred sastanka. Vrlo je verovatno da će zauzimanje moćne poze u toku interakcija imati suprotan efekat – time kršite društvene norme, navodite druge da se skupe, da im bude neprijatno i tako dalje, kao što sam već objasnila. Nije lako zadržati moćnu pozu ni kad po ceo dan radite za kompjuterom. Srećom, postoje neke sitnice koje možete da uradite kad zauzimanje poze gorile mužjaka ne dolazi u obzir: • Dok nešto izlažete ili komunicirate, sedite ili stojte uspravno. • Ispravite ramena i isturite grudi. • Dišite polako i duboko – setite se koliko nas pravilno disanje može usredsrediti. (To je teško postići pogrbljenih ramena i uvučenih grudi.) • Neka vam brada bude podignuta i ravna, ali nemojte previše da je  podign  podignete tako da ljude gledate s visine. • Kad se ne krećete, držite stopala na zemlji (nemojte prekrstiti noge u gležnjevima). Treba da se osećate čvrsto, ne kao da ćete izgubiti ravnotežu ako vas neko gurne ili naleti na vas. • Kad možete, krećite se. Jedan od glavnih trendova u javnim nastupima  poslednjih nekoliko nekoliko decenija je odmicanje odmicanje od govornice. ovornice. Zašto? Zato što je kretanje zanimljivije publici. A daje i više energije i snage govorniku. Dozvoljava vam da zauzmete više mesta i da ovladate većim delom  prostorije. • Ako to prostor dozvoljava, napravite nekoliko koraka, pa stanite na 231

ednom mestu i nastavite da govorite. (Nemojte da šetkate. Šetkanjem ostavljate utisak da ste nervozni i ozlojeđeni.) Pokreti ne treba da budu ni grozničavi ni neprekidni. Treba da budu jasni i definisani. • Koristite oslonce. Ako vam, kad govorite, telo pada u nemoćne poze,  pokušajte da koristite oslon os lonce ce koji će vas terati da se ispružite. ispružite. Ako stojite, naslonite ruku na sto, na naslon stolice ili na tablu. Ako sedite, nagnite se napred i stavite šake na sto, ili se potrudite da su vam ruke na rukohvatima stolice a ne skrštene u krilu. Ako nemate veliki, upotrebite mali oslonac: držite čašu vode, laserski pokazivač ili daljinski upravljač – bilo šta što će vas sprečiti da opustite ruke, stiskate šake i kršite prste. • Koristite otvorene pokrete: oni su i energični i srdačni. Na primer, kad su nam ruke ispružene s dlanovima okrenutim naviše, to je srdačan gest koji signalizira poverenje. • Izbegavajte „pingvinske ruke“. Kad su uznemireni i nemoćni, ljudi često pribiju gornji deo ruke – od pazuha do lakta – uz telo i pokazuju samo donjim delom ruku. (Probajte.) To je samo još jedan od načina na koje se skupljamo, ali zbog toga se osećamo neprijatno i izgledamo uznemireno. (Taj koristan savet dobila sam od dobrih prijatelja – autora i stručnjaka za govor tela Džona Nefingera i Meta Kohuta.) • Nemojte zauzeti samo fizički, zauzmite i vremenski prostor. Taj savet važi za sve kontekste u kojima govorite (osim ako ste takmičar u kvizu u kojem morate da pričate veoma brzo), bilo da se radi o prezentaciji,  predlaganju  predlaganju ideje, intervjuu, intervjuu, teškom razgovoru, razgovoru, razgov razgovoru oru s vašim lekarom ili odgovoru na kritiku na poslu. Kada smo nesigurni i rastrojeni, brzamo,  plašeći se da oduzimamo oduzimamo previše vremena vremena i jedva čekamo č ekamo da pobegnemo. pobegnemo. • Napravite pauzu! Prestravljeni od tišine, ne uspevamo da iskoristimo neizmernu moć pauze. • Pokušajte da opustite mišiće vrata tako da vam se glas spusti do  prirodn  prirodnog og nivoa. nivoa. • Ako pogrešite – što nam se svima neizbežno dešava – ne dozvolite sebi da se skupite. Ako osetite da počinjete da se skupljate, oduprite se tome. Ispravite ramena, otvorite se i osnažite.

232

Vodite računa o svom držanju tokom celog dana Važno je da ne padnemo u nemoćne poze koje često nesvesno zauzimamo. A kako? • Obratite pažnju na to šta se dešava u trenutku kad počinjete da se skupljate, gubite snagu i nestajete. Koje situacije i stimulusi vas navode da se smanjite? Zbog kojih se stvari osećate nemoćno? Svest o tome pomoći će vam da se oduprete tom porivu kad se sledeći put nađete u sličnoj neprilici. • Pripremite podsetnike o držanju tela:  – Neka vam vaš telefon te lefon bude saveznik, saveznik, a ne neprijatelj:  – Program Programirajte irajte telefon da vas podseća da na svaki sat proveravate držanje tela.  – Ali nemojte nemojte da budete pogrbljeni pogrbljeni nad telefonom telefonom..  – Zalepite poruke na vrata u kancelariji i kući, i iznad iznad ekrana kompjutera.  – Zatražite atražite pomoć pomoć pouzdanih pouzdanih prijatelja, porodice i saradnika. Recite im da vas opomenu kad se pogrbite (i pitajte ih da li bi želeli da i vi učinite isto za njih). • Uredite prostore u kojima provodite vreme tako da omogućavaju  pravilno  pravilno držanje držanje tela:  – Kad radi na kompjuteru, moj moj saradnik Niko N iko Tornli ornli stavlja miša toliko daleko od sebe da je primoran da se istegne da bi ga koristio.  – Okačite visoko na zidove zidove slike ljudi i stvari koji vas čine čine srećnim kako bi vas podstakle da se istegnete i pogledate naviše. • Ako volite da spavate u položaju fetusa, ispružite se u krevetu pre nego što zaspite. Ako se probudite u položaju fetusa, ispružite se pre nego 233

što ustanete iz kreveta. • Kombinujte moćne poze sa svakodnevnim aktivnostima. Na primer, moja asistentkinja Ana stoji sa jednom rukom na boku dok pere zube. • Ako provodite mnogo vremena u telefonskim razgovorima, koristite slušalice i istežite se dok pričate (ili slušate) umesto da skupljate ruke kako  biste držali telefon uz uvo. • Sve više saznajemo o mnogim psihološkim i drugim zdravstvenim  prednostim  prednostimaa stajanja u odn odnosu osu na seden sede nje na poslu, za kompjuterom kompjuterom i tako dalje. Ako možete, probajte. • Tokom dana pravite pauze i prošetajte se. Zapravo, razmislite o tome da držite „sastanke u hodu“, koji ne samo što će vam poboljšati raspoloženje već vode i do bolje komunikacije, većeg angažovanja radnika i kreativnog rešavanja problema. • Možete kupiti prenosivi uređaj koji će pratiti vaše aktivnosti i  podsećati  podseća ti vas da ispravite loše držanje držanje tela, mada je cena tog uređaja za većinu ljudi previsoka. Ta tehnologija napreduje vrtoglavom brzinom tako da neću preporučiti nijedan određeni uređaj, ali postoji mnoštvo opcija. • Uvek vam je hladno u vašoj klimatizovanoj kancelariji? Prestanite da se sklupčavate pod tim šalom, maramom, ćebetom, prevelikim džemperom ili šta već koristite. Izvinjavam se što zvučim kao vaša mama, ali oblačite  se slojevito s lojevito! • Iskoristite bogatu ponudu prilika da se istegnete, recimo, možete da odete u teretanu, na trčanje, na časove joge i plesa. Ne propuštajte priliku da se raširite!

234

235

10 Samogurk Samogurkan anje: je: kako kako mala mala podešavanja dovode do velikih promena Svako može da nosi svoj teret, ma koliko on težak bio, dok ne padne noć. Svako može da obavlja svoj posao, ma koliko on bio težak, jedan dan. Svako može da živi lepo, strpljivo, milostivo, čisto, dok sunce ne zađe. I to  je zapravo zapr avo sav smisao života. ž ivota.  – Robert Luis Luis Stivenson

 Nekada sam paničila pod određenim određenim vrstama pritisaka. Na primer primer,, ako bih dobila negativnu kritiku rada koji sam priložila za akademski časopis ili bi rad bio odbijen, odmah bih se ubacila u mašinu da ga popravim radeći nešto, bilo šta. Bacila bih se na posao ne časeći ni časa, analizirala bih urednikove i recenzentove komentare do besvesti, u agoniji, odgovarajući na svaku primedbu „savršenom“ ispravkom, sastavljajući najinteligentniji, najiscrpniji odgovor i sve bih to poslala uredniku. Odmah. A to sam radila osećajući se uznemireno i ugroženo. 236

U mnogim od tih situacija, moja prijateljica Holi, nepokolebljivi glas razuma, podsetila bi me: „Ne moraš ništa danas da uradiš.“ I u većini slučajeva bila je u pravu: nisam morala ništa da uradim tog dana. U najmanju ruku, mogla sam da prespavam (što, kako su psiholozi dokazali, često poboljšava kvalitet odluka). S godinama sam shvatila dve stvari. Prvo, usporavanje je moćan potez. Odmereno obraćanje, pravljenje pauza i zauzimanje prostora povezani su s moći, a isto važi i za pažljivo, neishitreno smišljanje odgovora i za usporavanje procesa donošenja odluka u stresnim trenucima. („Perfekcionizam je“, pisala je En Lamot, „glas tiranina, neprijatelja naroda. Zbog njega ćete celog života biti u grču i ludi.“) Usporavanje je samo još edan tip širenja. Holi mi je govorila da ne žurim – da iskoristim vreme koje e već moje. Jer evo u čemu je stvar s mojim uspaničenim odgovorima: oni su bili izraz nemoći i uvek su imali suprotan efekat od željenog. Zašto da žurim da donesem odluku koja će verovatno biti loša, kad zbog stresa već ne mogu da dam sve od sebe? To nije smelost; to je samo impulsivna reakcija. Vagon koji se otkačio od kompozicije voza nastaviće da se kreće po inerciji dok ga neka sila ne zaustavi, bar je tako tvrdio Isak Njutn. Da bih usporila – da bih zaustavila otkačeni vagon u svojoj glavi – trebala mi je moć. Da bih usporila, morala sam da poverujem da imam pravo da usporim. Moje iskustvo s nemoći u tim stresnim trenucima navodilo me je da ludački ubrzam proces donošenja odluka i zbijem se na mnogo manje  prostora od on onog ogaa na koliko sam imala imala pravo – a to jednostavno jednostavno nije bilo dobro ni za koga. Morala sam da prestanem da prihvatam osećanje nemoći i  počnem da pristupam svojoj ličnoj moći, moći, što nije bilo lako. Drugo, i ovo će možda zvučati čudno: ne raditi ništa značilo je raditi nešto. Osećala sam se manje ugroženo. To što ništa nisam uradila, podsetilo me je da ipak imam moć da usporim otkačeni vagon. I dalo mi je slobodu da sagledam situaciju i reagujem na nju s potpuno funkcionalnim kongitivnim aparatom, sa boljom radnom memorijom da vidim stvari jasnije i da budem u stanju da prihvatim više različitih perspekitva. Ne samo što je ne uraditi ništa značilo uraditi nešto, ne uraditi ništa bilo je i bolje  nego nego uraditi nešto, bar bolje od onog što sam ja radila. 237

Kad sam na brzu ruku pokušala da odmah „rešim“ uočeni problem ili situaciju, nikad nisam bila zadovoljna onim što sam uradila. I nikad nisam dobijala željeni ishod. Kao što sam objasnila u prvom poglavlju, kod  prisutnosti  prisutnosti se ne radi o pobeđivanju. Motiv za prisutnost prisutnost ne treba da bude želja za određenim ishodom – mada će ishod verovatno biti bolji kad ste  prisutni.  prisutni. Radi se s e o tome tome da svojim najvećim najvećim izazovim izazovimaa pristupite bez straha, da ih izvršite bez strepnje i da iz njih izađete bez kajanja. To se ne postiže tako što ćemo odlučiti da se odmah  promenimo. To  postižemo  postižemo polako, postepeno, podstičući se da svaki put napravimo apravimo korak  dalje. U mom slučaju, svaki put kad sam osetila veliki pritisak, zapravo sam morala da nateram sebe da usporim i da se manje fiksiram na rezultate.  Nisam mog ogla la odmah odmah da se promenim promenim,, jednostavno jednostavno odlučivši da se  promeni  promenim m. Ali svaki put kad bih pog pogurala urala sebe napred, napred, formatirala formatirala bih memoriju kojoj bih mogla da pristupim, stvorila sećanje kojem sam mogla da se vratim kad se sledeći put uspaničim. Mogla sam sebi da kažem: „Ovo sam već uradila, pa zašto onda to ne bih ponovila?“ Usporivši, osnažila sam sebe. A pošto sam bila u stanju da se smirim i reagujem razumno, ne osećajući se pritom ugroženo, i drugi ljudi su podržali moje ponašanje. Tako sam se „oporavila“ od traumatske povrede mozga – postepeno,  postupno i iscrpljujuće sporo. To je zapravo moj jedini jedini odg odgovor ovor na pitanje: pitanje: „Kako si se oporavila?“ Pogurala sam sebe. Progurala sam sebe kroz  bezbroj  bezbroj mukotrpnih ukotrpnih dan da na. Svaki najmanji ajmanji napredak napredak koji sam lično lično iskusila,  postao je za mene novi izvor inspiracije i inform informacija acija – podsetnik da mog oguu nastaviti da pokušavam. Svaki put kad sam uspela da preguram predavanje a da se ne uspaničim kad sam se borila da kognitivno obradim ono što čujem – bila je to mala pobeda. A kako je meni bivalo sve lakše, drugi su mi odgovarali kao da sam stvarno kompetentna i jaka – čak i ako ja sama oš uvek nisam verovala u to.  Ni na kraj pameti pameti mi nije bilo da ću postati profesorka na Harvardu. Harvardu. Hiljadu devetsto devedeset druge godine htela sam samo da preguram sledeću nedelju a da ne izgubim nadu. Da preguram predavanje, a da ne razmišljam o tome da se ispišem (a jesam se ispisala, više puta, jer moj mozak jednostavno nije bio spreman da se vrati u učionicu). Nisam imala nikakav određeni cilj. Želela sam samo da se malo više osećam kao ja, da 238

 budem malo bistrija, da se malo manje osećam oseća m kao da gledam svet iz staklenog mehura a malo više kao učesnik u onome što se dešava. Ne mogu da kažem ni da sam u potpunosti, svesno primetila sve promene dok su se dešavale. Tako to ide. U svakoj izazovnoj situaciji, poguramo sebe: ohrabrimo sebe da budemo malo hrabriji, da budemo malo odvažniji – da se oslobodimo zidova sopstvenog straha, strepnje i nemoći. Da budemo malo  prisutniji.  prisutniji. I postepeno, s vremenom vremenom,, završimo završimo tamo gde gde želimo želimo da budemo.. budemo.... čak i ako na početku nismo mogli da kažemo gde je to.

239

Gurkanje Oko 2005. godine, grupa ekonomista i psihologa počela je da ispituje ideju, zasnovanu na rezultatima mnogih istraživanja, da najbolji način da se  ponašanje  ponašanje ljudi promeni promeni nabolje, možda nije nije traženje traženje ili zahtevanje zahtevanje velike  promene  promene stavova i opredeljenja, opredeljenja, već suptilno, suptilno, gotovo neprimetno eprimetno gurkanje, urkanje,  podsticanje ljudi u pozitivn pozitivnom om smeru. Taktika tog pristupa nije ni dramatična ni smela, a tako nastale promene su, u početku, umerene. Ali s vremenom, promene se šire i učvršćuju. Postepeno se nadovezuju jedna na drugu, na kraju menjajući ne samo ponašanje već i stavove pa čak i društvene norme, koje učvršćuju i proširuju promene u ponašanju širom te zajednice i u drugim zajednicama. One postaju novi status kvo, novo stanje stvari. Ekonomista s Univerziteta u Čikagu Ričard Taler i profesorka Harvardske pravne škole, Kes Sanstajn objavili su 2008. godine bestseler  Gurkanje ( Nudge  Nudge) koji je kreatore politike širom sveta inspirisao da  preispitaju svoje pretpostavke o ljudskom pon ponaša ašannju. Premijer Premijer Velike Britanije Dejvid Kameron ovlastio je 2010. godine Tim za uvid u onašanje, poznat i kao  Jedinica za gurkanje , da testira i primeni tu novu nauku: cilj je bio da se olakša pristup i upotreba javnih službi i da se izgradi efikasnija politika. U jednoj primeni, jednostavnim podsećanjem  britanskih  britanskih poreskih obveznika obveznika da veliki broj Britan Britanaca aca plaća porez na vreme, Jedinica za  Jedinica za gurkanje gurk anje je drastično povećala procenat plaćanja poreza na vreme, što je dovelo do toga da se prikupi dvesta deset miliona funti  poreza.  poreza. Nije loš prihod prihod za mala ulaganja ulaganja u jeftinu jeftinu interven intervenciju. ciju. Vlada Vlada Sjedinjenih Američkih Država počela je 2013. godine da organizuje svoj tim bihevioralnih naučnika, poznat kao Odred za gurkanje, da se pozabavi društvenim problemima kao što su nezdrava ishrana, prekidanje školovanja 240

i tako dalje. Razmotrite ovu istinitu priču o tome kako gurkanje deluje. Stari pristupi smanjivanju potrošnje energije u domaćinstvima obično su ohrabrivali ljude da uvode velike promene, kao što su izolacija doma i kupovina novih uređaja koji štede energiju. Šta tu ne valja? Previše tražimo od njih. Samo mali procenat ljudi je pristao i to su uglavnom bili ljudi čiji su stavovi i situacija već bili i skladu s određenim ponašanjem koje je podsticano. Na  primer  primer,, osoba koja poseduje kuću, koja vidi sebe kao nekog ko brine brine o životnoj sredini, a želi da renovira kuhinju i ima novca za to, možda će razmisliti o kupovini nove mašine za sudove. Mada su te promene možda donele impresivnu uštedu energije nekolicini koja ih je primenila, većina nije bila spremna da potroši hiljadu dolara kao odgovor na neodređeni  predlog otkucan na poleđini poleđini računa za komun komunalije. alije. Zahtevi za velikim  promenam  promenamaa nisu bili efikasni u menjanju enjanju stavova ljudi kojima kojima već nije nije bilo stalo do toga da smanje utrošak energije. Dva mladića, Denijel Jejts i Aleks Laski, odlučili su 2006. godine da  probaju sasvim sas vim drugačiji drugačiji pristup. Osnovali su Opower , kompaniju s ciljem da podstakne ljude da troše manje energije. Umesto da eksplicitno nagovaraju ljude da uvedu velike, skupe promene, podsticali su ih na male,  postepene promene, promene, jednostavno jednostavno ih obaveštavajući obavešta vajući koliki je njih njihov ov utrošak  energije u poređenju s utroškom njihovih komšija, dajući im povratnu informaciju u vidu smajlija. Što bi više smajlija dobili, to su bili bolji u odnosu na komšije. Ta mala intervencija dovela je do smanjenja utroška energije između 1,5 i 3,5% u 75% domaćinstava koje su kontaktirati. Ne samo u jednom ili dva grada, već širom Amerike pri čemu treba imati uvid u njenu vrlo raznoliku demografsku strukturu. Uporedite to s prethodnim, nezgrapnim pristupima, koji su doveli do promena u samo malom procentu domaćinstava. Prvi istraživači gurkanja, kao što je psiholog Danijel Kaneman, definisali su gurkanje kao „investicije nano veličine“ koje vode do „osrednje dobiti.“ Troškovi su mali, a mehanizmi deluju kroz ono što  bihevioraln  bihevioralnii ekonomisti ekonomisti zovu „arhi „arhitektura tektura izbora“ izbora“ – kon kontekst tekst eksplicitno osmišljen za donošenje dobrih odluka. Gurkanje je efikasno iz više razloga. Prvo,  gurkanja zahtevaju 241

minimalnu psihološku i fizičku posvećenost . Opower   je otkrio da su čak i ljudi koji sebe nisu smatrali zagovornicima očuvanja životne sredine, bili spremni da malo smanje utrošak energije kad su saznali da njihove komšije to rade. Drugo,  gurkanja deluju putem psiholoških prečica prečica. Kao što sam više  puta pomenula, pomenula, naši kog kognnitivni itivni resursi su og ogran raničeni, ičeni, što zn znači ači da ednostavno ne možemo ispratiti sve informacije koje dobijemo u vezi svake buduće odluke. Jedna prečica je da jednostavno uradimo ono zbog čega ćemo se najmanje posramiti i postideti, to jest da uradimo ono što i drugi rade. U slučaju Opowera, ponašanje ljudi podsticano je putem normativnog uticaja  (odluka se donosi na osnovu onoga što je društveno  prihvatljivo),  prihvatljivo), za razliku razliku od informativnog uticaja  (odluka se donosi na osnovu procene objektivne stvarnosti). Ljudskim ponašanjem češće upravlja ono prvo. Gledamo šta drugi rade i zaključujemo šta je ispravno uraditi, naročito ako se identifikujemo s ljudima koje posmatramo. Što su nam drugi sličniji, to više utiču na naše ponašanje. Mada mnogima to deluje uznemirujuće, činjenica je da, ma koliko mi želeli da sebe posmatramo kao edinstvene individue, duboko nas brine da li ćemo se uklopiti. To ne znači da ćemo svi skočiti s litice ako vidimo da to naši prijatelji rade; to ednostavno znači da ćemo se, kad nas to ne košta mnogo, radije uklopiti nego uložiti mnogo vremena i kognitivne energije pokušavajući da shvatimo šta je „ispravno“ i „najbolje“ uraditi. Treće, suprotno većinskom uverenju da naše ponašanje proizlazi iz naših stavova (npr. kupujemo neki proizvod zato što imamo pozitivan stav  prema  prema njemu), jemu), uzročno uzročno posledična veza između između stavova i pon ponaša ašannja može delovati i u suprotnom smeru – naši stavovi proističu iz našeg ponašanja (npr. imamo pozitivan stav prema nekom proizvodu zato što smo ga već kupili – a možda smo ga kupili zato što ga koristi neki naš prijatelj, ili zato što je bio na rasprodaji, ili jednostavno zato što nam je bilo najlakše da ga dohvatimo s police).

Mnogo pažnje posvećeno je istraživanjima koja pokazuju koliko lako drugi utiču na nas. Ali šta je s time kako sami utičemo na sebe? 242

Dve hiljade trinaeste godine počela sam da razmišljam o tome kako se ova tri principa – minimalna psihološka i fizička posvećenost, korišćenje  siholoških prečica prečica i to da stavovi proističu proističu iz ponašanja  – mogu primeniti na samomotivisanu ličnu promenu. Baš kao što organizacije mogu  podsticati pon ponašanje ašanje velikih grupa grupa ljudi, pojedinci pojedinci mog oguu sopstveno  ponašanje  ponašanje usm us meriti ka zdravijim, zdravijim, produktivnijim produktivnijim navikama. Ideja je bila da će postepene promene, zasnovane na malim gurkanjima, na kraju doneti ne samo profesionalni uspeh već i samopouzdanje, opuštenost i veću samoefikasnost, kvalitetnije odnose, bolje zdravlje i  blagostanje.  blagostanje. Ljudi ne očekuju mno nogo go od gurkanja, urkanja, pa kad osete njegove efekte, kad primete promene, često se iznenade – „Hej, to je stvarno upalilo!“ Samogurkanje, kako sam počela da ga zovem, predstavljaju minimalne izmene u nečijem govoru tela i/ili načinu razmišljanja, kojima je cilj da dovedu do malih psiholoških i bihevioralnih poboljšanja u datom trenutku. To su male izmene koje bi s vremenom mogle dovesti do velikih promena. Za razliku od ambicioznijih, programskih promena, dugoročnih životnih ciljeva i prisilnog samopotvrđivanja stvari u koje zapravo ne verujemo, samogurkanje se obraća našim prirodnim, duboko usađenim težnjama. Kad  pogurate  pogurate sebe, razdor između između stvarnosti i cilja je mali; ne obeshr obes hrabruje abruje vas, što znači da je manje verovatno da ćete odustati. Usled toga, promena u vašem ponašanju je autentičnija, trajnija i samu sebe učvršćuje.

243

Postepena Postepena promena promena – mali koraci koraci Kad je menjanje sebe u pitanju, niko nije obavio više psiholoških istraživanja od Kerol Dvek i njenih saradnika. Iz eksperimenta u eksperiment, sa stotinama učenika, Dvekova je pokazala da deca napreduju u školi kad usvoje, kako ga je ona nazvala, razvojni način razmišljanja –  verovanje da u određenoj oblasti mogu da napreduju – za razliku od fiksnog načina razmišljanja, verovanja da su njihove sposobnosti zacrtane i da ne mogu da se promene. Kad se deca (i odrasli) fokusiraju na proces, a ne na rezultate, učinak im se značajno i dramatično poboljšava. U svom TED govoru, Dvekova je rekla: „Čula sam za srednju školu u Čikagu u kojoj su učenici morali da  polože nekoliko predmeta predmeta da bi maturirali, aturirali, a ako ne bi položili položili dobijali su ocenu ’još ne’. I to mi je izgledalo fantastično jer, ako dobijete neprelaznu ocenu, pomislite ’ja ništa ne vredim, ništa nisam  postigao’.  postigao’. Ali ako dobijete ocenu ’još ne’ shvatate shvatate da ste u procesu učenja. To vam otvara put ka budućnosti.“ Dvekova pokazuje da je većina američkih škola nehotice zamišljena tako da podstiče fiksiran način razmišljanja, osuđen na neuspeh. Usmerava decu da se fokusiraju na ocene, testove i prezentacije i hvali ih zbog njihove inteligencije i talenta. Kerol tvrdi da bi škole zapravo trebalo da budu zamišljene tako da podstiču razvojni način razmišljanja, da pohvaljuju trud, strategije, fokusiranost, istrajnost, entuzijazam i napredak učenika. „To isticanje procesa“, objašnjava Dvekova, „stvara decu koja su odvažna i  puna  puna života.“ života.“ Fokusira decu na proces umesto umesto na rezultat rezultat i podstiče verovanje da je težak zadatak izazov s kojim se treba suočiti a ne prilika da 244

se pokaže neuspeh. Taj princip nije ograničen na akademski uspeh. Dejvid Skot Jejger s Univerziteta Teksas u Ostinu želeo je da nađe načine da spreči nastanak  depresije kod tinejdžera, što je česta pojava kod mladih na početku srednje škole. Jedan od problema, po njegovom mišljenju, bio je u tome što deca veruju da su ličnosti konačno određene, da ne mogu da se menjaju, što je  prilično  prilično dem de morališuće u dobi kad većina ve ćina nas nema nema naročito visoko mišljenje o sebi i kad imamo osećaj da nas društveno kategorizuju i raslojavaju. Zato e sproveo istraživanje sa šeststo učenika prvog razreda u tri srednje škole. Deca u grupi koja je dobijala tretman, jednostavno bi pročitala pasus o tome da ličnost nije zacrtana i nepromenljiva, i da ne zavisi od fiksnih osobina ličnosti da li ćemo biti zlostavljač ili ćemo biti zlostavljani. Pročitali su i članak o prilagodljivosti mozga. Zatim su svojim rečima opisali kako se ličnost može promeniti. Devet meseci kasnije, kod te dece u  proseku nije bilo nikakvih zn znakova akova povećane depresije. Međutim, Međutim, deca u kontrolnoj grupi (koja su čitala o prilagodljivosti atletskih sposobnosti a ne ličnosti) pokazala su za 39% povećanje znakova depresije – u skladu s ranijim istraživanjem o stopi depresije među adolescentima. Gurkanje se delom svodi na arhitekturu izbora – izgradnji okruženja u kojem ljudi donose dobre odluke. Samogurkanje vam omogućava da budete i arhitekta i zgrada. Podignite snažnu građevinu i stvorićete prostor za zdravo ponašanje u sopstvenom životu.

245

Od malih podešavanja do velikih promena promena  Na neki način, podešavanj podeša vanjee držanja držanja tela je najbitnija ajbitnija mala izmena. izmena. Ali kako da budemo sigurni da će efekti ostati? Ljudi me to često pitaju. To je nezgodno pitanje jer, ako bismo subjekte držali same u laboratoriji gde nemaju šta da rade ili s kim da komuniciraju, gotovo sam sigurna da bi svi  pozitivn  pozitivnii efekti zauzim zauzimanja anja moćne poze brzo brzo iščezli. Da bi se efekti zadržali, potrebna im je prilika da se ukorene, razviju i ojačaju. Treba ih učvrstiti. Evo kako do toga dolazi: Prvo, naše ponašanje učvršćuje naše ponašanje , na više načina. Kao što sam već pomenula, često stavove izvodimo iz svog ponašanja, umesto da bude obrnuto – da se ponašamo na osnovu svojih stavova. Ta ideja slična je pretpostavci Vilijama Džejmsa da osećanja stičemo iz telesnih iskazivanja odnosno da telesna iskustva izazivaju emocije. Kad jednom vidimo sebe kako nešto radimo hrabro ili stručno, setićemo se toga kad se sledeći put suočimo sa sličnim izazovom, pa će nam biti lakše da nastupimo dobro drugi, treći i svaki sledeći put. Osećaj da naše akcije imaju težinu i da smo dorasli zadacima, jača, a osećanje sopstvene vrednosti raste i sposobniji smo da budemo prisutni u trenutku umesto da  brinemo  brinemo zbog njega. Polako prestajemo da dobre rezultate rezultate pripisujemo pripisujemo spoljašnjim uzrocima (npr. sreći, tuđoj pomoći) i počinjemo da ih  pripisujemo  pripisujemo unutrašnjim unutrašnjim uzrocim uzrocimaa (npr. (npr. istrajnosti, istrajnosti, intelig inteligenciji) enciji).. Kad koristimo neverbalne intervencije, kao što su duboko disanje, osmehivanje, uspravno sedenje i zauzimanje moćne poze, pažnju nam ne odvlače zbunjujuće trenutne samoevaluacije toga koliko smo dobri ili ne –  „taj proračunljivi, samoprocenjujući, ključajući lonac misli, predviđanja, strahova, sudova i neprestanih metaiskustava o samim iskustvima“, kako je to opisala Marija Popova (vidi prvo poglavlje). Umesto toga, prisutni smo i 246

radimo najbolje što možemo u datom trenutku. Promenu posle intervencije  primetim  primetimoo kasnije, pošto dobro razmislim razmislimoo (za (za razliku razliku od nezdravog  preispitivanja).  preispitivanja). Zauzimanj auzimanjee moćne poze može postepeno promeni promeniti ti vaš cilj, što, s vremenom, vodi do velikih promena u ponašanju. Može izazvati niz drugih promena koje se učvršćuju i nadovezuju na prvobitnu promenu. A fiziološke promene – kao što su hormonske promene koje prate moćne poze – učvršćuju ponašanje koje uz njih ide. Na primer, kortizol nam skoči kad smo uznemireni, što nas navodi da reagujemo kao da smo ugroženi, što će samo pojačati našu uznemirenost kad se sledeći put suočimo sa sličnim izazovom. Ali kad nam je nivo testosterona visok, veća e verovatnoća da ćemo pobediti, što nam još više podiže testosteron. Telo–um podsticaji, gurkanja, izbegavaju ključne psihološke prepreke svojstvene za intervencije um-um, kao što su verbalno samopotvrđivanje moći (npr. govorite sebi „Ja sam samouveren!“). Zašto takvi pristupi često nemaju uspeha? Jer od vas traže da kažete sebi nešto u šta ne verujete, bar  ne u tom trenutku. Mučeni sumnjom u sebe, svakako nećete verovati sopstvenom glasu koji vam govori da ne treba da sumnjate u sebe (čak i ako zapravo grešite što sumnjate u sebe). Opšte samopotvrđivanje može se  pretvoriti  pretvoriti u samoosuđivanje, samoosuđivanje, naročito naročito kad ste već pod stresom i posebno osetljivi na društvenu osudu, na kraju pojačavajući vašu sumju u sebe. Pristupi telo-um, kao što je zauzimanje moćnih poza, oslanjaju se na to da će vam telo, koje ima primitivniju i direktniju vezu s umom, reći da ste samouvereni, time izbegavši te psihološke kamene spoticanja. Samogurkanje proizvodi trajne efekte i zato  što će drugi podržavati naše ponašanje.  Neverbalno izražavan izražavanje je nije samo u tome tome da jedna jedna osoba „priča“ „priča“ a druga sluša. To je dvosmerna komunikacija jer govor tela jedne osobe  podstiče odg odgovarajući ovarajući odg odgovor ovor.. Te interakcije interakcije učvršćuju utisak koji imam imamoo edni o drugima i o sebi, time utičući na to kako ćemo se ponašati ne samo u aktuelnoj interakciji, već i kad se sledeći put nađemo u sličnoj situaciji. U jednom od najpoznatijih psiholoških eksperimenata, nastavnicima u ednoj osnovnoj školi u Kaliforniji na početku školske godine rečeno je da su, na osnovu sprovedenog testiranja, stručnjaci utvrdili da će određena grupa njihovih učenika te godine pokazati nagli napredak. Nastavnici su 247

dobili imena tih učenika. Nastavnici nisu znali da je ta informacija lažna: iako su svi učenici uradili test, neki od njih su nasumice izdvojeni u „naprednu“ grupu, ali zapravo nisu se razlikovali od učenika koji su nasumice izdvojeni u kontrolnu grupu. (Imajte u vidu da je ovaj eksperiment sproveden šezdesetih godina prošlog veka i danas ne bi zadovoljio neophodne etičke standarde za rad na ljudskim subjektima. Zato ne brinite, vaša deca neće biti podvrgnuta ovakvim istraživanjima.) Šta mislite da se dogodilo? Da su vam rekli da će jedno od vaše dece doživeti značajan iznenadni intelektualni napredak, da li biste se prema njemu drugačije odnosili? A prema zaposlenom? Prijatelju? Dogodilo se to da su nastavnici napredne podsticali na još veći intelektualni napredak. Češće su ih prozivali, više ih ohrabrivali i nagrađivali, pružali im više mogućnosti da uče i tako dalje. Usled toga, do kraja godine napredni su imali bolje rezultate od dece iz kontrolne grupe na istom testu na kojem se na početku godine zapravo nisu razlikovali. Eto kako očekivanja koja se na kraju ispune funkcionišu: imamo očekivanje o tome ko je neko i kako će se verovatno ponašati, zatim se prema njemu  ponašamo  ponašamo na način koji će verovatno verovatno izazvati izazvati to pon ponaša ašannje, potvrđujući tako naše prvobitno očekivanje... i tako dalje. U čuvenom radu iz 1974. godine, psiholozi s Prinstona predstavili su dva eksperimenta o samoispunjavajućoj moći govora tela. Istraživači su hteli da znaju da li su belci u komisijama za upis na fakultet nesvesno zauzimali hladan, nezainteresovan i obeshrabrujući stav (npr. okrećući telo od kandidata, prekrštajući ruke, ne klimajući glavom) kad su intervjuisali crnce kandidate i, ako je tako, kako je to držanje moglo da utiče na nastup kandidata na intervjuima. U prvom intervjuu, belci ispitivači su slučajnim  putem određeni da intervjuišu intervjuišu ili belce ili crnce crnce kandidate. I zaista, kad su intervjuisali crnce kandidate, belci ispitivači koristili su hladan, nezainteresovan govor tela, a crnci kandidati su se na intervjuima pokazali lošije od belaca. U drugom eksperimentu, obučeni belci ispitivači podeljeni su u dve grupe i rečeno im je da koriste ili hladan, nezainteresovan, ili srdačan, angažovan govor tela. Zatim su nasumice određeni da intervjuišu ili crnce ili belce kandidate. Crnci kandidati su se pokazali jednako dobro kao i belci kada su njihovi ispitivači ispoljili srdačan, angažovan govor tela. 248

A kandidati obe rase pokazali su se jednako loše kad su se njihovi ispitivači ponašali hladno, nezainteresovano. Osim toga, u oba slučaja, ponašanje kandidata bilo je u skladu s  ponašanjem  ponašanjem ispitivača; nesvesn esves no su opon oponašali ašali on onoo što su radili ispitivači. Ukratko, govor našeg tela, koji se često zasniva na predrasudama, oblikuje govor tela ljudi s kojima komuniciramo. Ako od drugih očekujemo da imaju slab učinak, primenićemo govor tela koji je odbojan i obeshrabrujući. Prirodno, ljudi shvate neverbalnu poruku i reaguju očekivano – loše. Kako iko pod tim uslovima može dobro da se pokaže na intervjuu? Kad je govor našeg tela samouveren i otvoren, drugi reaguju na isti način, nesvesno učvršćujući ne samo svoju sliku o nama već i ono što mi mislimo o sebi.

249

Zašto mnoge popularne metode samopromene dožive neuspeh – pa pa čak imaju suprotan suprotan efekat efekat Zašto samogurkanje? Zašto jednostavno ne odlučimo da promenimo svoje  ponašanje,  ponašanje, a on onda da to isteramo do kraja? Pa, baš kao što su prvobitni prvobitni  pokušaji da se smanji smanji utrošak energije energije podsticali ljude da naprave velike  promene  promene – recimo recimo da izoluju izoluju dom – i mi sebe podstičemo da napravim napravimoo velike promene. Ta taktika se u oba slučaja pokazuje neuspešnom. Jedan od najvećih krivaca je, bar u Americi, ponavljanje obeshrabrujućih novogodišnje odluka, punih psiholoških zamki koje rade protiv nas. Kao prvo, novogodišnje odluke su previše ambiciozne. Postavljanje velikih ciljeva, kao što je dobijanje svih petica u školi ili treniranje tri puta nedeljno, pozitivan je korak u teoriji, ali ovi ciljevi nisu zamišljeni tako da nam zaista dozvoljavaju da napredujemo ka njihovom ostvarenju. Takvi ciljevi zavise od stotine manjih promena a ne nude se uputstva korak po korak koja će nam pokazati kako da ostvarimo cilj. Rezultati koje zamišljamo kad donosimo velike odluke takođe su  predaleko. Ne možemo ožemo s njima jima da se povežemo povežemo ni da ih zaista zamislim zamislimo. o. Zbog toga nam je teško da ih ostvarimo. A udaljenost cilja daje nam puno  prilika da usput doživim doživimoo neuspeh – što zn znači ači da imamo imamo više prilika da odustanemo. Govorimo sebi da nema svrhe jer smo već zabrljali. Ako iznenada odlučimo da tri puta nedeljno idemo u teretanu, verovatno ćemo je skoro svake nedelje propustiti, što će oslabiti našu samoefikasnost, samopouzdanje, raspoloženje i istrajnost. Kao što je rad Kerol Dvek jasno pokazao, fokusiranje na proces  podstiče nas da nastavimo da radimo, radimo, da napredujemo apredujemo i da izazove izazove vidimo vidimo kao prilike da se razvijamo, a ne kao pretnje i neuspeh. Novogodišnje odluke su orijentisane ka ciljevima i previše često se nadvijaju nad nama 250

kao pretnje a ne ohrabrenja. S druge strane, gurkanja su delotvorna jer se fokusiraju na kako a ne na šta. Velike odluke se takođe fokusiraju na negativno – na loše stvari kojih želimo da se oslobodimo – umesto na pozitivno, na ono dobro što možemo da popravimo. Ne želimo da svaki dan razmišljamo o onome što nam se kod nas ne sviđa. Neprijatno je i može nas demotivisati, ali nas razmišljanje o dobrim stvarima u kojima možemo da budemo još bolji, podstiče da krenemo. Konačno, novogodišnje odluke mogu oslabiti unutrašnju motivaciju –  ličnu, unutrašnju želju da se nešto uradi – i zameniti je spoljašnjom. A decenije istraživanja pokazale su da to može imati negativne efekte, jer  spoljašnji motivatori (npr. novac i izbegavanje kazne) neće uvek biti tu. Zapravo, kad cilj uključuje nešto što stvarno volimo da radimo, spoljašnji motivatori mogu da ubiju unutrašnju motivaciju.  Na primer primer,, uvek sam kao vid fizičke fizičke vežbe želela da trčim. trčim. Volim eleganciju trčanja – ponavljanje jednog gracioznog pokreta; minimum opreme; nema teretane; može se raditi napolju, praktično bilo gde... to mi se sviđa. Ranije bih gotovo svake Nove godine odlučila da „postanem trkač“. U mojoj glavi, trkač je bio neko samodisciplinovan, brz i u stanju da istrči maraton. Ali ako počnete od nule, proći će podosta vremena dok ne zadovoljite te kriterijume, a ja to nisam mogla da prihvatim. Usredsredivši se na rezultat – da postanem trkač onako kako sam ga ja definisala –  zanemarivala sam činjenicu da na tome treba mnogo raditi. Svaki put kad  bih otišla na trčanje, trčanje, bilo bi to kratko, sporo i bolno bolno iskustvo. Izg zgledalo ledalo mi e kao neuspeh. I u početku nisam uživala u tome. Zapravo, svaki put kad  bih odlučila da postanem trkač, ubrzo ubrzo bih zamrz zamrzela ela trčanje. trčanje. To je  predstavljalo ozbiljan ozbiljan problem. problem. Ono malo un unutrašnje utrašnje motivacije koju sam imala, brzo bi iščezlo jer je bilo premalo spoljašnjih motivatora i oni su se avljali u velikim razmacima. Fokusirana na nedostižne spoljašnje  podsticaje, propuštala sam priliku da uočim i razvijem razvijem un unutrašnj utrašnjee  podsticaje. Svake godine godine bih do kraja januara januara odustala. odus tala.  Na kraju sam pokušala nešto drugačije: drugačije: odlučila sam da odem na trčanje samo jednom. I ako mi se dopadne, da odem ponovo. Trčaću samo onoliko brzo koliko mi prija i sve dotle dok mi prija. Neću pokušati da 251

trčim uprkos grčevima u butinama ni da se takmičim s mojim prijateljima ozbiljnim trkačima. Potpuno sam odustala od dugoročnih ciljeva, koji su  bili preambiciozn preambicioznii i previše daleko. I našla našla sam način da trčanje pretvorim u  pozitivn  pozitivnoo iskustvo, nešto čemu ću ć u se radovati. Svoju un unutrašnj utrašnjuu motivaciju našla sam tako što sam povezala trčanje s nečim što volim da radim – s  putovanjem  putovanjem.. Volim da putujem, putujem, ali kad putujem zbog posla, jurcam na sve strane, nemam vremena da vidim ili naučim nešto o mestu koje sam  posetila. Ako odem na kratko trčanje, trčanje, mogla mogla bih zapravo da doživim i vidim grad u koji sam došla. Shvatila sam i da volim da trčim u prirodi. Tada ne trčim brzo, uživam u vremenu provedenom napolju. Umesto da se fokusiram na ono što ne mogu da uradim u datom trenutku (tj. da trčim  brzo,  brzo, dobro i takmičarski), takmičarski), fokusirala sam s am se na ono što š to mogu mogu da uradim (tj. (tj. da obogatim svoje iskustvo s poslovnog puta i izađem u prirodu). Preokrenula sam svaki aspekt svog pristupa novogodišnjim odlukama. Da li sam trčala maraton? Nema šanse. Možda nikad neću istrčati maraton, i to je okej. Ali nisam odustala. I to je nešto.

252

Samogurkanje Telo–um intervencija je moćan način da sebe podstaknete, ali to nije jedini način. Istraživači širom sveta uočavaju druge male promene kojima možemo ojačati svoje psihološko zdravlje, promeniti ponašanje i povećati istrajnost. Moja koleginica Alison Vud Bruks i ja organizovale smo 2014. godine simpozijum pod nazivom „Samogurkanja: Kako intrapersonalne izmene menjaju spoznaju, osećanja i ponašanje“ na godišnjem sastanku Društva za društvenu i psihologiju ličnosti. Bruksovu, takođe profesorku na Harvardskoj poslovnoj školi, posebno zanimaju psihološke prepreke koje sprečavaju ljude da se dobro pokažu na avnim nastupima. Delom i zbog toga što je kao talentovana pevačica na stotine sati provela na bini pred publikom. Ne samo što ima zavidno držanje na sceni, već razume kako to držanje može da nas dobro vodi i shvata da se većina ljudi muči da ga nađe tokom nastupa. Zato je odlučila da nađe rešenja, jednostavne intervencije koje bi mogle pomoći ljudima da se izbore s tremom. Upozorenje: ako ste ljubitelj superpopularnog natpisa „ostani smiren“, verovatno će vas iznenaditi ono što je otkrila. Kao što većina nas zna, trema može delovati kao parališuće  predoziran  predoziranje je uzn uznemi emiren renošću. ošću. A šta nam ljudi kažu da radimo radimo kad smo uznemireni? Kažu nam, iz najbolje namere, da se smirimo. Pokazalo se da je to možda najgori savet koji mogu da nam daju. Vidite, uznemirenost je ono što psiholozi opisuju kao visokodinamičnu emociju. Kao što sam objasnila, kad smo uznemireni, u stanju smo povišene psihološke budnosti. Previše smo na oprezu. Srce nam lupa, preznojavamo se, može da nam skoči nivo kortizola – sve ove reakcije automatski kontroliše naš nervni sistem. A za 253

većinu ljudi praktično je nemoguće da isključe takvo automatsko uzbuđivanje i da ga naglo smanje. Ne samo što ne možemo da se smirimo, već kad nam neko kaže  da se smirimo, to nas samo podseća na to koliko nismo mirni, što još više podstiče uznemirenost. Ali, postoji još jedna, ne toliko negativna, visokodinamična emocija. Zapravo je prilično pozitivna – uzbuđenje. Bruksova je predvidela da možda nećemo moći da suzbijemo uzbuđenje, ali trebalo bi da možemo da  promeni  promenim mo to kako ka ko ga tumačimo. tumačimo. Zato, umesto umesto da bezuspešno pokušavam pokuša vamoo da smanjimo intenzitet našeg emotivnog stanja, šta ako pokušamo da ga  promeni  promenim mo iz negativn negativnog og u pozitivn pozitivno? o? Iz uzn uznemiren emirenosti osti u uzbuđenje? uzbuđenje? Da bi testirala svoje pretpostavke, Bruksova je sprovela niz eksperimenata, stavivši subjekte u različite situacije koje izazivaju tremu: takmičenje u pevanju (na kojem su pevale pesmu grupe  Journey   „Don’t Stop Believin’“), takmičenje u javnom govorništvu i težak ispit iz matematike. U svakom eksperimentu, subjekti su nasumice odabrani da pre „nastupa“ kažu sebi jednu od ove tri stvari: (1) da budu smireni, (2) da se uzbude ili (3) ništa. U sva tri konteksta – pevanje, govor i matematika – subjekti koji su svoju uznemirenost polako preformulisali u uzbuđenje, postigli su bolje rezultate od ostalih. „Kad ste uzbuđeni“, objasnila je Bruksova, „to podstiče način razmišljanja okrenut ka mogućnostima, pa razmišljate o svemu onom dobrom što može da se dogodi. Veća je verovatnoća da donesete odluke i  preduzm  preduzmete akcije a kcije koje će verovatno verovatno dovesti doves ti do dobrih rezultata.“ rezultata.“ Pošto imam sreće da radim u kancelariji koja je u istom hodniku, na samo dvadesetak metara od kancelarije Alison Vud Bruks, često smo razgovarale o tom radu. „Iako taj fenomen nismo proučavali u dužem vremenskom periodu“, objasnila je, „pomišljam da efekat izgovaranja reči ’uzbuđen sam’ ili truda da ’se uzbudiš’ pred svaki zadatak koji izaziva uznemirenost, ne slabi tokom vremena – odnosno, ne mora s vremenom obavezno postati manje delotvorno. Naprotiv, velika je verovatnoća da će se pozitivni efekti s vremenom nagomilati. Što češće preformulišete svoju uznemirenost kao uzbuđenje, to možete postati srećniji i uspešniji.“ Usredsređujući se na svaki novi trenutak pred sobom umesto na učinak,  polako, postepeno poste peno gurate gurate sebe ka tome tome da postanete odvažnija, odvažnija, auten aute ntičnija, tičnija, 254

efikasnija verzija sebe. „Preformulisanje uznemirenosti u uzbuđenje pomoglo mi je na muzičkim nastupima pred publikom, u predstavljanju istraživanja, predlaganju  preduzetni  preduzetničkih čkih ideja, podučavanju studenata redovnih redovnih i postdiplomskih postdiplomskih studija i pri svakodnevnoj komunikaciji s kolegama s Harvarda.“ Kad kao  psiholog svoje istraživanje istraživanje možete primenit primenitii u životu, životu, zn znate ate da ste na dobrom putu. Jednostavnim preformulisanjem značenja emocije koju osećamo –  gurajući sebe od uznemirenosti ka uzbuđenju – menjamo svoju psihološku orijentaciju, uprežući kognitivne i psihološke resurse koji su nam potrebni da bismo postigli uspeh pod pritiskom. Tremu na sceni efektivno transformišemo u prisutnost na sceni. Kako još uz pomoć malih izmena možemo poboljšati svoj život? Profesor s Univerziteta Kalifornije Los Anđelesa (UCLA) Hal Heršfild uočio je zapanjujuće jednostavno samogurkanje koje vam može pomoći da danas donesete bolje odluke o tome koliko ćete novca uštedeti za sutra. Pozadina slučaja: Heršfild je 2014. godine hiljadu ljudi iz svih krajeva zemlje pitao: „Ko je vaš najgori neprijatelj?“ Njih petsto dalo je isti odgovor: „Ja.“ Izgleda da nemamo više samilosti prema sebi nego prema nekom nepoznatom. A to je veliki problem kad se radi o uštedi novca, jer ako ne možemo da se poistovetimo s osobom za koju štedimo, zašto bismo onda za nju ili njega pažljivo odvajali velike svote novca? Zašto ga jednostavno ne  bismo potrošili potrošili odmah na na sadaš s adašnnjeg sebe? Da bismo doneli valjane odluke o štednji za budućnost – naročito za  penziju  penziju – moramo oramo voleti i ceniti sebe. sebe . Kon Konkretn kretno, o, moramo oramo voleti i ceniti  budućeg sebe, sebe , on onog og koji će imati imati koristi od bog bogatog atog penzion penzionog og fonda. fonda. Moramo brinuti za njega i imati jasnu sliku o tome ko je. Na primer, oni koji prikupljaju sredstva za organizacije koje pomažu velike ciljeve mnogo su efikasniji kad se njihov marketing fokusira na neku određenu žrtvu –  ednu osobu s imenom i prezimenom pogođenu prirodnom katastrofom,  bolešću ili zločinom zločinom,, nasuprot hiljadama hiljadama anon anonim imnnih. ih. Zvuči kon kontrain traintuitivn tuitivno? o? Zar ne bi trebalo da želimo da povećamo sumu koju doniramo ako znamo da ćemo pomoći hiljadama ljudi? Međutim, mi ne možemo lako da 255

razumemo i da se poistovetimo s hiljadama ljudi, ali svakako se možemo  poistovetiti s jednim jednim čovekom. čovekom. A što je on stvarniji, stvarniji, to bolje. Jedno istraživanje s neurovizualizacijom koje su sproveli Heršfild i njegove kolege, pokazalo je da kad su ljudi zamišljali sebe kako će izgledati kroz deset godina, aktivnost njihovog mozga bila je više nalik  onome kad su razmišljali o nekoj sasvim drugoj osobi – na primer, Metu Dejmonu ili Natali Portman – nego kad su razmišljali o sebi u sadašnjosti. Kad su svojim subjektima dali da vide kompjuterski izrađene fotografije na kojima je pokazano kako će izgledati kad ostare, a onda im hipotetički omogućili da stave novac na račun, subjekti su stavili duplo više novca na račun nego kad im nisu pokazane fotografije. Kad su mogli da se poistovete s budućim sobom, mnogo su više bili zainteresovani da za tu osobu uštede. Heršfild zapravo predlaže da odštampate kompjutersku sliku ostarelog sebe u budućnosti, koju (verovali ili ne) možete napraviti na internetu i da e stavite na mesto na kojem biste mogli da budete kad donosite važne finansijske odluke o svojoj budućnosti. Ili predlaže da pre donošenja finansijskih odluka budućem sebi napišemo brižno pismo. Cilj je da se smanji razdor između sadašnjeg i dalekog budućeg ja – da dovedemo  buduće ja u sadašn sadaš njost kako bismo s njim mog ogli li da uspostavim usposta vimoo nekakvu vezu. Samogurkanje može delovati i na nivou odevanja. Ono što nosimo može  promeni  promeniti ti to kako sebe vidimo, vidimo, kako se osećam oseć amo, o, razmišljamo razmišljamo i kako se  ponašamo.  ponašamo. Na primer primer,, u tri eksperimenta eksperimenta sprovedena na Univerzi niverzitetu tetu  Nortvestern,  Nortvestern, učesnicim uč esnicimaa je dato da nose beli laboratorijski laboratorijski mantil. antil. U prvom istraživanju, nošenje belog mantila poboljšalo je opseg pažnje učesnika –   presudnu za prisutnost prisutnost u nepoznatim epoznatim situacijam s ituacijamaa koje se brzo brzo odvijaju. Ali rezultati su otišli i korak dalje: kad je subjektima rečeno da je to doktorski mantil, to što su ga nosili još više je povećalo opseg njihove pažnje. Kad im e rečeno da je to slikarski mantil, nije došlo do istog poboljšanja. Preformulisanje neke emocije, zbližavanje sa slikom vašeg budućeg ja, nošenje odeće koja odgovara ulozi – ovo su samo neki od načina na koje možemo da promenimo budućnost polako, postepeno menjajući to kako komuniciramo sa sadašnjošću. Psiholozi počinju da usmeravaju pažnju ka otkrivanju drugih modela i metoda samogurkanja. Ovo je samo početak. 256

Marija, žena koja se borila s depresijom koja ju je sprečavala da se sasvim posveti poslu, napisala mi je ovaj mejl: „Nekad sam se poistovećivala sa svojom ’inteligencijom’ koja mi je ulivala veliko samopouzdanje. Posle periodičnih napada kliničke depresije, svaki put kad bih počela novi posao, sve više sam se osećala kao uljez. „Juče, pet sekundi pre nego što sam svom šefu poslala mejl u kojem mu objašnjavam zašto ipak ne mogu da prihvatim novi posao, i četrdeset pet minuta pre svog prvog dana na poslu, uspela sam da se izvučem iz kreveta, zauzmem moćnu pozu i odem pod tuš, da sednem u kola i uđem u svoju novu kancelariju.“ To ne znači da Marija više nikad neće biti obeshrabrena izazovima zbog kojih će je preplaviti sumnja u sebe. Ali, imaće novo sećanje, novo samopoznavanje, osećanje samoefikasnosti i agilnosti, da ne pominjemo  podršku koju će ć e dobiti od svog šefa i kolega. Važno je ono što se dešava danas, sledećeg sata ili sledećeg trenutka. Sećate se Iv Ferbenks – novinarke koja je naučila da surfuje – i kako je opisala ono što se dogodilo: „Zadovoljstvo se nadovezivalo na zadovoljstvo, a sa svakim novim pokušajem bila sam sve sigurnija u svoju sposobnost.“ Sa svakim uspešnim podsticajem, zadovoljstvo se nadovezuje na zadovoljstvo, moć na moć, a prisutnost na prisutnost.

257

11 Glumite dok to ne postanete Veći sam, bolji nego što sam mislio, nisam znao da u meni ima toliko dobrote.  – Volt Volt Vitm Vitman an

Volela bih da s vama mogu podeliti hiljade priča koje su ljudi podelili sa mnom. Iznenađujuće često, počinju sa: „Želim da vam ispričam kako ste mi  promeni  promenili li život.“ Ali, nepobitn nepobitnaa istin is tinaa je da im nisam nisam ja promenila život; oni su promenili  svoj život. Prihvatili su jednostavne ideje koje sam izložila, a onda ih prilagodili i proširili na način koji nisam mogla ni zamisliti. Odabrala sam nekoliko priča da ih s vama podelim. Ispričali su ih direktno ljudi koji su se, suočeni s velikim izazovom ili dok su pomagali nekom drugom suočenom s velikim izazovom, ponašali u skladu s novim shvatanjem o tome kako telo upravlja umom – vodeći sebe i ljude kojima su pomagali, do najodvažnijeg i najautentičnijeg ja. To su priče ljudi koji su, u mnogo slučajeva, glumili odvažnost pre nego što su stigli do najautentičnijeg ja.  Nadam se da ćete se negde među njima jima prepozn prepoznati. Kažem Kažem to jer  verujem da deo mog TED govora koji je ostavio najjači utisak na javnost 258

nije bilo predstavljanje mog istraživanja, već priznanje da sam veći deo svog života verovala da „ne zaslužujem da budem tu“. Mada to tada nisam shvatala, sada vidim zašto je to bilo važno: ljudima je mnogo značilo što nisu sami u tom osećanju, što se još neko osećao kao oni, i što je (uglavnom) prevazišao, savladao to osećanje. Istinita priča, iskreno  priznan  priznanje, je, mogu mogu imati snažan snažan uticaj. Počeću pričom o Vilu. Kad mi je pisao, imao je dvadeset jednu godinu,  bio je student s tudent na na Univerz Univerzitetu itetu Oregon i povremeno povremeno glum glumac. ac. Vila je pozvao glumački agent i rekao mu da je našao savršenu ulogu za njega – mali su izgledi da je dobije, ali to je prilika koja se ne propušta. Bila je to uloga u velikom filmu. Snimaće se u Oregonu, a reditelj i  producenti  producenti tražili tražili su mladog glumca lumca koji se dobro snalazi u prirodi. prirodi. Vil je  pomislio  pomislio da mu je agent agent poludeo. Ovo je daleko prevazilazilo prevazilazilo njegovo jegovo dotadašnje iskustvo. Snimio je nekoliko televizijskih reklama, glumio u nekoliko manjih filmova i pojavio se u jednoj epizodi neke televizijske serije, ali zapravo nije bio potpuno usmeren na to da postane glumac. Znao e da će se takmičiti s profesionalcima. Vil, koji je za sebe verovao da je spreman da prihvati rizike, pristao je da ode na audiciju. Ali nije imao samopouzdanja. Umesto toga, stigao je tamo, osvrnuo se po čekaonici i pomislio: „U šta sam se to uvalio?“ Odjednom silno uznemiren, setio se saveta jednog prijatelja: „Ako si nerzvozan pred neki intervju, izdvoj se negde i dva minuta zauzmi Vonder  Vuman pozu.“ I tako je Vil našao muški toalet. „Otvorio sam vrata kabine, nekoliko trenutaka smejao sam se sebi, a onda sam stavio ruke na bokove, podigao  bradu, isturio grudi grudi i stajao tako ćutke sto dvadeset dvadese t sekundi. Duboko dišući.“ Nije se tačno sećao šta bi time trebalo da postigne, ali imao je visoko mišljenje o svom prijatelju koga opisuje ovako: „Njegovi saveti i razmišljanja kao podrška mojim nastojanjima da sledim svoje snove, nikad me nisu izneverili.“ Vil je imao dovoljno poverenja u prijatelja da barem  pokuša da primeni primeni njegov njegov savet. sa vet. „Vratio sam se u čekaonicu, seo uspravno u stolicu i čekao da me  prozovu“,  prozovu“, seća seć a se Vil. Kad su s u ga prozvali, prozvali, rekao je: „Bezbri „Bezbrižn žnoo sam ušao uš ao u salu za audiciju. Nisam imao šta da izgubim.“ 259

Audicija je odlično prošla. Ne samo što nije bio uznemiren, već je i uživao u tome. Čuveni reditelj nije ga ni najmanje zastrašio. Vil nikad na nekoj audiciji nije osećao da je više svoj – osećao se vitalno, angažovano. Posle audicije dočekao ga je otac. „I?“, pitao je. „Kako je bilo?“ Sav ozaren, Vil je uzviknuo: „Sjajno! Razbio sam!“ „Znači dobio si ulogu?!“ Vil je zastao. „O, ne... Mislim, ne znam. Ali sjajno je prošlo! Bilo je baš zabavno. Nikad se nisam bolje osećao na audiciji.“ Vil je gotovo zaboravio na ulogu u filmu. Bio je toliko prisutan za vreme audicije, toliko uključen u proces, da mu je rezultat postao sporedan... ili možda više nije bio bitan. Pukom slučajnošću, Vil se preziva Kadi. (Nismo u srodstvu.) I njegovo ime videćete na odjavnoj špici filma  Divljina, sa Ris Viderspun u glavnoj ulozi, nominovanog za Oskara. Njegov entuzijazam, samopouzdanje i strast ispoljili su se tokom audicije. A njegovo osećanje lične moći omogućilo mu e da oslobodi i podeli sposobnosti koje su mu bile potrebne da bi uspeo u toj situaciji. Kadijevi iz Oregona i Kadijevi iz Bostona ostali su u kontaktu. Zapravo, Vil i njegov otac došli su avionom u Boston da s mojom  porodicom i sa mnom pogledaju pogledaju premijeru premijeru Divljine. Vilova priča odlično odražava idealni efekat prisutnosti: nastupate opušteno, samouvereno i sinhronizovano i odlazite zadovoljni i ispunjeni,  bez obzira obzira na merljiv merljiv rezultat. rezultat. Čula sam mnoge priče koje se tiču izazova na poslu ili u školi. To su mesta na kojima se često suočavamo s najvećim teškoćama i gde su ulozi (i  brige)  brige) najveći. Ljudi pronalaze pronalaze svakakve načine da nauku o prisutnosti prisutnosti  primene  primene na traženje traženje posla pos la i na razgovorim razgovorimaa za posao. Evo kako je to Melani Melani uradila: „Mesecima sam se mučila nakon što sam dobila otkaz na poslu. U  potrazi  potrazi za poslom osećala oseća la sam se kao u lavirintu, lavirintu, kao takmičar takmičar u  beskrajnom kvizu. kvizu. Bio je to veoma demorališući demorališući period. Sin mi je skrenuo pažnju na video snimak vašeg govora na internetu i rekao: ’Moraš ovo da probaš!’ 260

„Probala sam i vežbala zauzimanje moćnih poza nekoliko minuta pre naredna tri razgovora za posao. Umesto da prekrstim ruke u krilu, stavila sam laktove na rukohvate stolice. Dobila sam ponude od dvojice od trojice poslodavaca kod kojih sam bila na razgovoru. Prihvatila sam bolju, i u ponedeljak počinjem da radim... „Kad stignem na novi posao... neću se sklupčati i smanjiti. Kad nas um i nesigurnosti čine beznačajnim, izgleda da nas naše telo zaista može podsetiti na to da smo zapravo stvoreni od zvezdane prašine.“ Tomas je nauku o prisutnosti primenio na poslovnim sastancima: „Imam kompaniju koja se bavi trgovinom, u kojoj radim s mnoštvom svetskih brendova. Godinama se mučim da na pravi način prenesem svoju stručnost i izložim svoju viziju posebno dominantnim ljudima i do vašeg TED govora nisam shvatao da sam u neverbalnoj komunikaciji, tokom pregovora s poslovnim rukovodiocima, uvek   preuzim  preuzimao nemoćnu nemoćnu ulogu. ulogu. „Dva meseca radio sam na velikom poslu koji je na kraju propao. Svi pregovori vođeni su putem video konferencije i shvatio sam da mi je držanje uvek bilo loše. Pustio bih da mi ramena klonu i često sam držao ruku na bradi. „Dakle... danas, nadahnut vašom prezentacijom, stao sam u kancelariji s rukama na bokovima, raširenih nogu i uputio video  poziv on onim imaa koji don donose ose ključne ključne odluke. Zatekao sam sebe kako  pričam kao da u svojoj kuhinji kuhinji objašnjavam posao prijatelju.“ „Naravoučenije: po prvi put posle šest sastanaka, mogao sam da na  pravi način pokažem svoju stručnost i viziju... viziju... i ug ugovorio ovorio sam  posao. Pokrenuću Pokrenuću inicijativu inicijativu da se u celoj kompani kompaniji ji uvede stajanje u moćnim pozama. Bićemo poznati kao kompanija koja se sastaje s rukama na bokovima!“ Mladić iz iz Nigerije koji studira u Kanadi, Rene, imao je osećaj da ne  pripada tom okruženj okruženju. u. 261

„Nikad na času nisam učestvovao u diskusijama. Pretpostavljam da sam, kao i većina studenata prve godine, bio pomalo uplašen. Sumnjao sam u vrednost svojih mišljenja. Jedan dobar prijatelj  poslao mi je snimak snimak vašeg TED govora i danas tvrdim da mi je  potpuno  potpuno promenio promenio iskustvo iskus tvo studiranja. studiranja. Počeo sam da dižem ruku na času, da učestvujem u debatama – svojevoljno! Hvala vam što ste nas podsetili da nas ništa, posebno ne sumnja u sebe, ne sme sprečiti da ostvarimo svoj pun potencijal.“ Rene je uspeo da pobedi svoje sumnje i da postane ne samo uspešan student već i vođa studentske organizacije i preduzetnik. Javljaju mi se i zabrinuti roditelji i nastavnici koji pokušavaju da pomognu svojoj deci i učenicima da se izbore sa školskim obavezama, društvenim životom i drugim važnim problemima u detinjstvu i adolescenciji. Na  primer  primer,, Noa je pomog pomogao ao svojoj ćerki da veštinu prisutnosti prisutnosti iskoristi kako ka ko bi  pobedila strah s trah:: „Kao osoba zadužena za obuku rukovodilaca i pisac, veoma sam zainteresovan za najnovija neuroistraživanja i proučavanja  prilagodljivosti  prilagodljivosti mozg ozga, a, ali vaš govor me nije nije privukao samo iz  profesionalni  profesionalnihh razlog razloga. a. Pošto sam ga odg odgledao, ledao, naterao sam ženu ženu i dve ćerke (od osam i deset godina) da ga i one pogledaju. Od tada, smo svi počeli da zauzimamo moćne poze. Preskočimo nekoliko meseci. U školi moje starije ćerke koja ide u četvrti razred, petkom deca imaju mogućnost da izlažu posebne prezentacije. To su tridesetominutna predavanja učenika na temu po njihovom izboru. Moja ćerka Sofi praktično je bila prestravljena pri pomisli da učestvuje u prezentacijama, ali iz nekog razloga, konačno se dobrovoljno javila. Na moje veliko zaprepašćenje (i protivno mojim savetima) insistirala je da za Stručni petak uradi prezentaciju o mozgu. Deset minuta pred prezentaciju, unervozila se i opisala mi nešto što je podsećalo na početak napada panike. I tako je, pošto 262

nije bilo nikog da joj kaže šta da radi, uradila ono što ste je vi naučili. Pripremala se zauzimanjem moćne poze. Rekla je da ju je to smirilo i pripremilo za nastup. „Kad se vratila kući iz škole, rekla nam je da je njena prezentacija  bila ’fenom ’fenomenaln enalna’! a’! „Cele godine pokušavali smo da je ubedimo da kaže makar i dve reči pred razredom. Zauzimanje moćne poze pomoglo joj je da izgura celih trideset minuta i sad želi da to ponovi.“ Rebeka, majka učenice prvog razreda srednje škole, kaže da je njena ćerka iskoristila veštinu prisutnosti da poboljša uspeh u školi: „Oduševio me je vaš TED govor o moćnim pozama. Srećnim sticajem okolnosti, moja ćerka, učenica prvog razreda srednje škole,  bila je takođe u sobi i gledala ga. Imala je strah od testova pa je, delom u šali, a delom očajnički tražeći rešenje, počela pre testova da zauzima moćne poze i kunem vam se da je u poslednja tri meseca na svim testovima imala stopostotni učinak! Njeni prijatelji koji su, kad je počela, mislili da je luda, rade to isto i njihovi rezultati takođe su se poboljšali. Sad se to proširilo na ženski fudbalski tim. Epidemija Vonder Vuman kopija širi se među mladima u našoj zajednici! Možda se radi o Dambovom peru, nisam sigurna, ali čak i ako je prevara (a ne mislim da jeste), čudesno je videti koliko je mojoj ćerki to ulilo samopouzdanja i vere u sposobnost da se dobro pokaže pod pritiskom. Mnogo vam hvala što ste nam preneli svoja znanja i uvide.“ Ovo je poruka Barbare, nastavnice koja je metod moćnih predstavila svojim učenicima: „Svoje napredne učenike upoznala sam sa zauzimanjem moćnih poza  prošlog proleća. Jedan od njih bio je uvek nervozan nervozan tokom ocenjivanja, tako da rezultati na testovima nisu uopšte odražavali njegove sposobnosti. Prikazala sam video snimak vašeg govora 263

razredu i rekla im da probaju. Svi znamo onu staru izreku o uzroku i  posledici, a ovo nije bilo naučno naučno istraživanje, istraživanje, ali od tog dana taj učenik je pre svakog testa iz fizike zauzimao moćnu pozu, i  postepeno je počeo da popravlja ocene. Zatim je početkom maja  polagao prijemni prijemni ispit i dobio ocenu oce nu 4 (a najviša najviša je bila 5). Ubeđena Ubeđena sam da mu je zauzimanje moćnih poza pomoglo, iako je to teško dokazati.“ Jedna od meni najdražih priča pojavila se na divnom blogu  Luda mama  s decom  koji uređuje C.G. Rols, spisateljica, umetnica i grafička dizajnerka. Jedan od tekstova bio je posvećen njenoj šestogodišnjoj ćerki Sejdž, koja nije mogla, nakon što je na televiziji gledala horor film, da se oslobodi silnog straha. Bila je ubeđena da će je njene lutke napasti kad zaspi i ma koliko se trudili da joj razveju strahove, stalno se usred noći  budila vrišteći. Nije pomog pomoglo lo čak ni kad su joj iz sobe sklonili sklonili sve lutke i  plišane životin životinje. Rolsova je zatim napisala: „Naletela sam na TED govor Ejmi Kadi ’Govor vašeg tela oblikuje ono što ste’. Bila sam zadivljena i odlučila da njene principe  primenim  primenim sa svojim devojčicama, naročito sa Sejdž. Otišla sam korak dalje i rekla ćerkama da ćemo, da citiram Ejmi Kadi, ’glumiti dok to ne postanemo’. „Svakog dana sledila sam njene savete, to jest, rekla bih ćerkama da nađu neku moćnu pozu i dva minuta stoje u njoj. Sejdž je mnogo zavolela pozu Vonder Vuman, pa sam je naterala da stoji s rukama na bokovima, nogama razmaknutim u širini ramena, visoko uzdignute glave, pre nego što sama uđe u sobu. „Prihvatila je to. Povremeno, pre nego što bi mi donela nešto iz drugog kraja kuće ili ostala sama u sobi, Sejdž bi stavila ruke na  bokove i zauzela zauzela pozu, ili bi podigla podigla ruke kao da je upravo prva  prošla liniju cilja u trci. „Bila je sve manje uznemirena i vratilo joj se samopouzdanje. „Evo nas – godinu dana kasnije... i Sejdž je neuporedivo bolje. 264

Trebalo je samo da se poveže s Vonder Vuman u sebi i da zauzme moćnu poziciju. „Pomaže i to što su lutke još uvek zaključane u ormanu.“ A mejl ispod stigao je od nastavnika osnovne škole. Opisao je kako je ideje „glumi dok to ne postaneš“ primenio kako bi pomogao učeniku petog razreda sa selektivnim mutizmom, anksioznim poremećajem u detinjstvu koji sprečava decu da komuniciraju u određenim društvenim situacijama: „Gotovo svakodnevno vodio sam dnevnik s tim učenikom i počeo je  pomalo  pomalo da se otvara u radu na dn dnevniku, evniku, a pomalo pomalo i u učionici. učionici. Gledao sam s njim poslednji deo vašeg TED govora, ’Glumite dok  to ne postanete’ i objasnio mu da bih voleo da to pokuša da radi svaki dan u učionici (sat-dva dnevno). Dok sam gledao vaš govor i ćaskao s tim učenikom, govorio sam mu da bih voleo da ga vidim da uspe u budućnosti, koliko je pametan i da se njegove sposobnosti vide po tome što drugi stalno žele da rade s njim. Rasplakao se otprilike negde kad i vi (meni je uspelo da se ne rasplačem dok sam gledao s njim, ali nisam mogao da se uzdržim kod kuće) i od tada svakodnevno odgovara na jedno ili dva pitanja. Nedavno sam ga zamolio da odgovori na prvo pitanje čitalačkog kluba i učinio je to  bez oklevanja.“ Kao što smo u ovoj knjizi videli, sportistima je potpuno prirodno da zauzimaju moćne poze – sve najrazličitije pobedničke poze identične su  pozama  pozama za koje je u laboratoriji laboratoriji pokazano pokazano da povećavaju samopouzdanj samopouzdanjee i  prisutnost.  prisutnost. Javilo mi se bezbroj bezbroj sportista i trenera trenera atletike, skijanja, veslanja, bejzbola, košarke, vaterpola, fudbala, gimanstike, odbojke, pa čak  i jedrenja. Prvog meseca pošto se moj TED govor našao na internetu, javio mi se trener olimpijskog plivačkog tima koji je objasnio kako godinama uspešno koristi strategiju zauzimanja moćnih poza: ohrabrujući neke od svojih  plivača da se, od ranog ranog jutra na dan trke, fizički fizički pon ponašaju ašaju kao da su  pobedili u svojoj disciplini. disciplini. Plivači su, kako je napomenuo, apomenuo, pozn poznati ati po 265

upotrebi dominantnog govora tela u trenucima pred trku, ne samo da bi suparnicima pokazali moć, već i da opuste mišiće. Nekad se bukvalno udaraju u grudi kao gorile. Ali pristup koji je ovaj trener koristio –   podsticanje plivača da zauzm zauzmu „alfa“ „alfa“ neverbalne poze od trenutka trenutka kad na dan trke ustanu iz kreveta – bila je od velike pomoći plivačima koje je obeshrabrio loš nastup ili koje su mučili nesigurnost i sumnja u sebe. Trener plivanja i skokova u vodu na Kenjon koledžu Džes Buk slučajno e nabasao na snimak mog TED govora i pomislio je da bi mogao da  poboljša učinak učinak svog tima. tima. „Zauzim „Zauzimanje anje moćnih poza podržava podržava ideju da želimo da budemo moćni, jaki i samouvereni“, rekao je časopisu Sviming  vorld . „Iako tu ideju nije prihvatio ceo tim, mnogi jesu. A iz toga su izvukli najviše koristi oni koji su obično osećali pritisak sopstvenih misli. Zauzimanje moćne poze ne samo što im je dalo psihološki podsticaj, već im e i pružilo opipljivu vezu s ostatkom tima – s nečim van njih samih.“ Plivačica s Kenjona, Sara Lojd, pisala je o tome šta bi se dogodilo kad  bi ceo tim, tim, uključujući i trenere, stajao u X pozi pre takmičenja: takmičenja: „Niste mogli a da se ne zakikoćete videvši to. Svi smo izgledali smešno, ali mislim da je delovalo. Povezali smo se kao tim, što nam  prethodn  prethodnee sezone sezone nije uspelo. Nivo energ energije nag naglo lo nam je skočio,  pojedinci  pojedinci i štafete plivali su zapanjujuće zapanjujuće brzo brzo i sjajno smo se  provodili pored bazena.“ bazena.“ Evo mejla o odbojci od Stiva, nastavnika u srednjoj školi na Srednjem zapadu Sjedinjenih Američkih Država: „Danas sam svim svojim razredima u srednjoj školi pustio vaš TED govor. Moji učenici bili su veoma uključeni i tokom dana ukazali su na nekoliko moćnih poza do kojih je jednostavno došlo bez  podsticanja. Najgenijaln Najgenijalniji iji deo priče dog dogodio odio se večeras kad je naš ženski odbojkaški tim izgubio prvu utakmicu u regionalnom plej-ofu i kad su se pred početak druge utakmice sve igračice pojavile na terenu u moćnim pozama. Pobedile su u sledeće tri utakmice i ušle u finale. Mislim da su se igračice izuzetno pripremile, a trener je bio 266

sjajan, ali klinke su stvarno verovale u VAŠU poruku i primenile je u teškoj situaciji. Posle utakmice, devojke su prišle da me pitaju da li sam ponosan na njihove „moćne poze“! Bio sam oduševljen. Hvala vam što ste bili deo našeg utorka posvećenog TED govorima i deo obrazovanja mojih učenika.“ Priče ljudi s ozbiljnim teškoćama, kao što su nasilje u porodici,  beskućništvo i drugi drugi problemi problemi koji vam život mog oguu pretvoriti pretvoriti u pakao, koji su uspeli da ponovo uspostave kontrolu nad svojim životom i svojom  budućnošću, najviše najviše me inspirišu. Svaki put me dirnu. dirnu. Javili su mi se i mnogi ratni veterani, kao što je Roberto: „Ja sam ratni veteran koji boluje od PTS-a (posttraumatskog stresa) i trenutno studiram psihologiju. Nabasao sam na snimak vašeg govora i, da skratim priču, stvarno su na mene ostavile jak utisak  vaše informacije i lično iskustvo. Otkako sam poslušao vašu  prezentaciju  prezentaciju o moćnim pozama, pozama, počeo sam da vodim računa o govoru svog tela i da primećujem kad se podsvesno izolujem. Ta informacija otvorila mi je do tada nepoznato iskustvo i pomogla mi da savladam simptome uznemirenosti i uzbunjenosti povezanih s mojim PTS-om. Otkako sam strategijama za savladavanje toga dodao i svesno prepoznavanje govora tela, uspeo sam da se istaknem u oblastima u kojima ranije nisam bio samouveren.“ Si Džej, koordinator za odnose s klijentima agencije za borbu protiv nasilja  Prekretnic  Prekretnicaa, koja drži predavanja u popravnom domu za žene (tj. ženskom ženskom zatvoru), zatvoru), ispričala je sledeću priču: „Preživela sam nasilje u porodici. Pošto sam izašla iz nasilne veze, dobila sam posao u sigurnoj kući za žrtve nasilja u porodici. Radila sam mnogo na tome da se oporavim i lično napredujem i nastavila da se obrazujem na nekonvencionalne načine. Tokom godina, shvatila sam da sam pomalo štreber. Volim da čitam istraživanja, a  posebno volim društvene društvene nauke. 267

„Pošto sam se dvadeset godina bavila nasiljem u porodici, počela sam da organizujem edukativne grupe u ženskom zatvoru. Upijaju informacije kao sunđeri, posebno ih interesuje koje se sve hemijske i hormonske rekacije aktiviraju u telu kad smo uplašeni i kako se u sve to uklapaju stare traume. „Puštala sam svojim razredima vaš snimak. Volela bih da možete da vidite kako im se nad glavama pale sijalice. Posle toga vodimo raspravu i pitam ih kako bi zauzimanje moćne poze moglo da im  pomogn  pomogne. e. „Moje učenice uočile su sledeće situacije u kojima se mogu koristiti moćne poze: 1. Saslušanja na sudu pred odborom za uslovno puštanje. 2. Istražni postupci unutar zatvora. 3. Testovima. 4. Razgovori nakon izlaska iz zatvora. 5. Razgovori unutar zatvora za privilegovana mesta u odborima. „Ono što ste otkrili o zauzimanju moćnih poza i kako nas to vraća do naše prave suštine, zaista je na mene ostavilo utisak. Hvala vam što ste rekli, ’Podelite ovu veštinu.’ Ja to radim. „Vaš rad prolazi zatvorske zidove i dopire do onih kojima je najpotrebniji“. Mak, koji živi u Kaliforniji, suočen je sa svakodnevnim teškoćama koje mnogi od nas nikada nisu doživeli. Izdvojio je vreme da s nama podeli ova zapažanja: „Beskućnik sam od septembra 2012. godine. Priča nije naročito zanimljiva, pa neću ulaziti u detalje. Reći ću vam samo da ste mi vi i vaše moćne poze neizmerno pomogli. Ne, nisam sve preokrenuo i našao posao koji mi daje veliku moć, ali mogu da se suočim s mnoštvom teških i često zastrašujućih problema s kojima se srećem kao beskućnik, delom zahvaljujući tome što sam prošle zime u svratištu gledao vaš TED govor. Pre toga, često bi me preplavio snažan osećaj stida, osećanje da sam marginalizovan; ni depresija i 268

uznemirenost s kojima se borim celog života nisu mnogo pomogli. Često sam baš ličio na beskućnika: prljav, zapušten i verujem da sam jednostavno zračio beskućništvom. „Sada, iako ću otići da spavam na parčetu kartona, nikad ne biste rekli da sam beskućnik. Zapravo, drugi beskućnici koji me vide na ulici, često od mene traže novac, na šta ja odgovorim (uz osmeh), ’I  ja sam na ulici.’ U velikoj meri to objašnjavam činjeni činjenicom com da svesno primenjujem zauzimanje moćnih poza i maksimalno korišćenje svog prostora. Osim toga, zaustavim se kad uradim suprotno. Neću da davim, ali gledao sam još neki snimak na kojem  pričate o tome tome kako su vam se javili neka violinistkinj violinistkinjaa i drugi ljudi i pretpostavio sam da vam se nikad nije javio beskućnik. Pa, bar u ovom slučaju, ono što funkcioniše za druge, funkcioniše i za nas. Hvala vam na vašem vremenu i želim vam sve najbolje.“ Anike iz Švajcarske, koja je nedavno diplomirala na koledžu, objasnila mi je kako je skupila hrabrost da izađe iz duge nasilne veze i počne da se oporavlja. „Oduzeo mi je samopouzdanje i svaku motivaciju za hobijima i nagon za srećom“, napisala je. „Više nisam bila ja.“ Dok je bila u poseti  prijateljici u Irskoj, naletela je na moj TED govor i on onaa i njena njena prijateljica odgledale su ga zajedno. Njena prijateljica je predosetila da bi mogao  pomoći  pomoći Anike. Anike je opisala šta se zatim dog dogodilo: odilo: „Od tada, prijateljica bi mi svakog dana tražila da joj pošaljem svoju sliku u moćnoj pozi bez obzira gde sam u tom trenutku. Možda zvuči otrcano, ali mislim da mi je to promenilo život. Radila sam to toliko dugo da sam, kao što ste rekli, glumila i glumila sve dok to nisam postala. Polako sam ponovo postala ona stara ja, a u svesti su mi uvek bile vaše instrukcije. Uspela sam da raskinem s dečkom i počela da shvatam dobre stvari o sebi. Primenila bih moćne poze u najrazličitijim situacijama čim bih počela da se osećam nesigurno. „Sad čak redovno pokušavam da izađem iz svoje zone komfora jer  269

znam za trik koji će mi pomoći da se osećam dobro. Juče sam držala prezentaciju pred najvećim istraživačima iz moje oblasti na univerzitetu, iako sam pre samo nedelju dana počela da radim na doktoratu. Nekadašnja Anike bi našla izgovor da ne ode, ali ja sam otišla i bilo je sjajno. Odnosili su se prema meni kao prema sebi ravnoj i mogla sam da ih ubedim da sarađuju sa mnom. Ponovo verujem u sebe i ponosim se sobom.“ Ali onda je došao najveći izazov za Anike: „Pre dva dana sam srela bivšeg dečka. Nisam ga videla godinu i po dana i prestravila bih se na pomisao da ću ga ponovo sresti. Kad sam ga videla kako ide hodnikom na fakultetu, ispravila sam se, skupila hrabrost i prišla mu. Po prvi put sam ja pokrenula razgovor i videla sam da ga je moje samopouzdanje veoma iznenadilo. Po prvi  put posle mnogo godina odina pon ponovo ovo sam srećna, a vaš go govor vor mi je  pomogao  pomogao da to postig pos tignem nem...... Tako je jednostavno, jednostavno, a tako ta ko korisno.“ Javljaju mi se i terapeuti, klinički psiholozi i lekari, koji nalaze ednostavne načine da koriste moćne poze kako bi pomogli svojim  pacijentima.  pacijentima. Evo kako to Majra radi: „Ja sam klinička psihološkinja u Južnoj Africi i koristim moćne  poze da pacijentima pacijentima omog omogućim ućim da promene promene neg negativn ativnaa verovanja. verovanja. Kad se osećaju sputani nekim uverenjem... tražim da zauzmu moćnu  pozu. Svi kažu da dok stoje u toj pozi više ne mogu da zadrže zadrže negativna verovanja! Dejvid, instruktor za osobe s invaliditetom u Australiji, poslao mi je ovu poruku: „Radim kao instruktor za osobe s invaliditetom, pomažem ljudima s invaliditetom u podržavanom radnom okruženju da steknu veštine koje su im potrebne kako bi postigli svoj cilj, da dobiju stalan 270

 posao. Savladavanje fizičkih fizičkih veština ve ština lakši je deo. Malo je teže bilo  pomoći  pomoći im da steknu samopouzdanje samopouzdanje – pre nego što sam počeo da uvodim moćne poze o kojima ste pričali. Primetne su (pozitivne)  promene  promene u njih njihovom ovom stavu s tavu i manja uzn uznem emiren irenost, ost, a većini njih to je  pomogl  pomogloo da uspešn uspeš no nađe staln sta lnii posao.“ posa o.“ Zašto se ograničiti na ljude? Neki koriste ideje o moćnim pozama da  pomog  pomognnu životin životinjam jama. a. Jedan Jeda n od najneobičnijih ajneobičnijih mejlova koje sam dobila, stigao je od Keti, trenera konja, koja je godinama radila na projektu koji „podstiče konje da nađu ponašanje koje ih motiviše, kako bi se oporavili i fizički i mentalno“. „Projekat je bio iznenađujuće uspešan (mada to vas, naravno, neće iznenaditi). Vaš TED govor pomogao je da se toliko toga ispravi, pa sam odlučila da napravim mali eksperiment s jednim od mojih konja. Taj konj je uvek bio na dnu hijerarhije krda, iako je fizički  bio veći, spremniji, spremniji, snažni snažniji ji od ostalih. Introvertan je i nije hteo hteo da se uključi u igru s drugim konjima i nikad nije hteo da se razmeće, čak ni u igri. A ipak, sve više se atletski razvija i veoma je talentovan. „Zato sam, razmišljajući o vašem radu, osmislila vežbu koja će ga navesti da se fizički ’ponaša’ kao mangup (juri nešto kao što bi to radio grabljivac, da pokušava da udari ili napadne, kao što to konji rade u igri ili kad se udvaraju). Imalo je ogromnog uspeha, nadmašilo sva moja očekivanja. U roku od tri dana, te iste pokrete izvodio je na pašnjaku i pokušavao da pokrene grubu igru s drugima. To je bilo potpuno novo ponašanje (i malo je šokiralo ostale konje). Nije postao agresivniji, ali to je zaista izgledalo kao nešto što bi konj sa više testosterona i niskim kortizolom pokazao.“ U sledećem mejlu, nekoliko meseci kasnije, Keti je napisala: „Gotovo svi u našoj zajednici ljubitelja i trenera islandskih konja verovali su da je Vafi ’samo porodični konj’, svakako ne konj kome 271

 je mesto na takmičenjim takmičenjimaa najvišeg ranga, ranga, gde se susrećete susreće te samo sa najtalentovanijim, najspremnijim i pre svega najponosnijim konjima. „Prošle nedelje bila je naša godišnja prolećna izložba islandskih konja. Prijavila sam Vafija za najnapredniju grupu u kojoj se, uz još devet njih, takmičio trenutno najbolji tim konja i jahača na svetu. „Znate već šta se desilo. „Šokirali smo sve ušavši u finale sa još pet konja – Vafi i još četiri konja, koji su se svi kvalifkovali za svetsko prvenstvo u Berlinu. Kakav je to prizor bio! Desetine ljudi pitale su se kakva je to magija  pretvorila  pretvorila Vafija Vafija u toliko drugačijeg konja. konja. „Na izložbi je bilo ljudi koji su razmišljali o tome da kupe Vafija pre mene, ali nisu ga cenili kao takmičarskog konja... bio je samo ’konj na kome jašu deca’. Shvatili su koliko su pogrešili, ali još više su  bili zapanjeni zapanjeni „misteriozn „misterioznom om““ promenom promenom.. Jer ne radi se o tome da je sada u boljoj formi i sposobniji, već o tome da želi da se razmeće... da pokaže brzinu i snagu i to koliko je fenomenalan, što – u svetu islandskih konja – igra važnu ulogu. To su konji Vikinga, a toj zajednici i sudijama duh je veoma važan... naši konji pokazuju se na trkačkoj stazi. „Hvala vam još jednom. Vaš rad doveo me je do nečeg neočekivanog i divnog za mene i moje konje.“ A oko godinu dana kasnije, kad je počela da radi s novim konjem, Dramurom, Keti je napisala: „Probe za svetsko prvenstvo za islandske konje su za deset nedelja i vodim oba  svoja konja na kvalifikacije. Do pre samo nekoliko godina svi koji se bave konjima mislili bi da je to apsolutno nemoguće. U međuvremenu su i Vafi i Dramur otišli korak dalje u zauzimanju moćnih poza i dominantom ponašanju. Za sada se koristi samo nadovezuju jedna na drugu – konji su sve motivisaniji, spremniji i snažniji. Stručnjaci za biomehaniku konja počinju da obraćaju pažnju na njih i trenutno je najveći stručnjak s Islanda došao ovamo da sazna kako sam to postigla s Dramurom. Započeli 272

ste nešto što je zaživelo u svetu konja.“ A u najnovijem imejlu napisala je: „Upravo sam s ljudima koji se bave konjima pričala o tome kako se čini da metod moćnih poza izgleda ima neograničen potencijal. Primenjujem ga već nekoliko godina, a konji  još uvek   pokazuju napredak. Štaviše, to je toliko pozitivan ciklus da je njihov napredak  sve brži. Sa ovim metodom moćnih poza, oni su poput Bendžamin Baton-konja – ponašaju se kao da se podmlađuju. „Dakle, zasad NEMA USPORAVANJA s napretkom uz pomoć moćnih poza!!“  Na neki način, način, to najubedljivije govori u prilog moćnih oćnih poza – niko Vafiju, Dramuru ili ijednom drugom konju nije rekao šta bi moćne poze trebalo da postignu. Keti i ja otkrile smo da treneri već duže vreme  podstiču svoje kon konje je da zauzim zauzimaju aju moćne poze – tačnije, tačnije, više od dve hiljade godina:  Pustite konja da nauči... da drži glavu visoko visok o i izvije vrat... vrat.. . Obučavajući  ga da usvoji usv oji držanje koje prirodn pr irodnoo zauzima zauz ima kad se s e prikazuje prik azuje u najboljem  svetlu, imate... divnu i gizdavu životinju, koju je divota gledati... gledati.. . S   prijatnim osećanjem slobode... slobode. .. veličanstvenog držanja i gipkih nogu,  ponosno trči, u svakom s vakom pogledu oponašajući držanje konja dok prilazi drugim konjima.  – Ksenofon Ks enofon (430 – 354 g.p.n.e.) g.p.n. e.)

 Nedavno je neko ispričao priču zbog koje sam zanemela zanemela – i rasplakala se. Upravo sam završila govor i mnogo njih je čekalo da me pozdravi,  postavi pitanja pitanja i tako dalje. Primetila Primetila sam s am neku neku mladu ženu ženu koja je strplji s trpljivo vo čekala. Naučila sam da odmah prepoznam kad ljudi žele privatnost. U očima im vidim nekakvu napetost. Stavljaju mi do znanja da žele sa mnom da podele nešto veoma lično, nešto što im je neprijatno da kažu pred 273

nepoznatima. Ta žena je stajala između dva prijatelja, koji su joj nežno dodirivali ramena, ohrabrivali je i bodrili. Kad je stigla do mene, očiju punih suza, u  početku nije mog ogla la da progovori. progovori. Usledila je poduža tišina – ne neprijatna, eprijatna, više kao trenutak da se obe preorijentišemo. Da se pripremimo. Pribrala se, udahnula duboko i rekla: „Došla sam ovde da vas upoznam jer moram da vam kažem kako ste mi promenili život.“ Priča koju mi je te večeri ispričala, promenila je i moj život. Ona divno ilustruje kako se preko tela povezujemo sa svojim autentičnim najboljim ja, oslobađamo ličnu moć i to koristimo da budemo prisutni usred najvećih izazova – oslobađajući i druge da budu prisutni. To tačno ilustruje ono kako sam se nadala da će ljudi iskoristiti ovo istraživanje – da pronađu svoju ličnu moć onda kad imaju vrlo malu društvenu moć ili status. Da kanališu hrabrost i velikodušnost. Da promene tok svog života. Da koriste i sebi i drugima. Pitala sam je da li bi svoju priču htela da podeli sa svima vama i rekla e: „Od sveg srca, kako bi se i drugi osmelili i inspirisali da urade isto.“ I tako smo naredno popodne provele u razgovoru. Evo Kristinine priče: „Iz čistog ćefa, preselila sam se u Južnu Ameriku. Udala sam se vrlo mlada, razvela kad mi je bilo trideset godina i imala sam osećaj da ne mogu da nastavim sa životom dok ne vidim još malo sveta. Zato sam odlučila da odem tamo i sa još nekoliko ljudi našla sam mesto gde ćemo živeti – naš dom nazvali smo kuća na drvetu. Cela kuća bila je od recikliranog drveta na stubovima na otvorenom. Bila  je jednostavna i prelepa.“ prelepa. “ Kristin je počela da radi u lokalnom kafiću. „Činilo se da je sve u redu i tek kroz par nedelja moj šef je počeo da komentariše moje telo. Da priča o mojim grudima i o tome da dobijam bolje napojnice zbog njih, i radio je to sve češće. Stalno je komentarisao, neprestano. Moja prva reakcija bila je razočaranje jer,  pomislila  pomislila sam, ima dvoje sitne dece; de ce; živi vrlo blizu mene; to je mali 274

grad; i u svojoj glavi imala sam drugačiji utisak o njemu. Ali  pomislila  pomislila sam, dobro, pretpostavljam da se to dešava. de šava..... i možda možda nije toliko loše. Pošto sam bila u stranoj zemlji, bila sam uplašena –   potreba da se pripada može biti zaista snažn snažna i moćna i može vas uplašiti. Kad se preselite u stranu zemlju, izvučete se iz svoje sigurne zone. Izgubite osećaj sigurnosti.“ Seksulano uznemiravanje je iz dana u dan bilo sve gore. „Pomislila sam, jaka sam ja, i samo sam trpela. Govorila sam sebi  jednostavno  jednostavno ’on je kreten’. kreten’. Ali bilo je sve gore i gore. Mislim da tada toga nisam ni bila svesna, ali postajala sam sve manja i manja... A onda je jednog dana prestao da me zove po imenu i obraćao mi se samo sa [vrlo vulgarna reč]. Od tog dana oslovljavao me je samo tom rečju. „Znala sam da je to užasno pogrešno i gnušala sam se toga ali, s druge strane, ponekad preispitujete sebe i pitate se: ’Da li je to baš toliko strašno?’ Što mi sada zvuči smešno.“ Ubrzo zatim, grupica bliskih prijatelja i prijateljica pozvala ju je na večeru. Rekla je da se „osećala toliko malo i slomljeno da je malo falilo da ne ode“. Ali otišla je. „Pomislila sam, ’Biće me toliko sramota da pijateljima ispričam šta sam dozvolila da se dogodi.’ Ali onda sam počela da razmišljam o tome odakle sam došla, kroz šta sam prošla i ko sam u suštini... i tako sam odlučila da im ispričam šta se događa. Pružali su mi puno  podrške, i muškarci i žene, žene, i to je zapravo ubrzalo ubrzalo moju odluku: tada sam znala da moram nešto da kažem svom šefu – morala sam da se pobunim, zbog sebe i svih drugih koji su doživeli isto maltretiranje. Zbog svih onih koji su bili u opasnosti da to dožive u  budućnosti. Morala sam sa m to da uradim zbog zbog sebe i zbog njih njih.. Prijateljica mi je nekoliko meseci ranije ispričala o vašem govoru,  pogledala  pogledala sam ga i ostavio je jak utisak na mene, a sad je bilo 275

vreme da primenim to što sam od vas naučila. Imala sam par dana da razmislim o tome. Odlučila sam da dođem rano, pre sastanka zaposlenih. Sećam se da sam bila sama u kući na drvetu, što je bila retkost. Pustila sam određenu pesmu i potrudila se da obučem nešto u čemu sam se osećala dobro... A onda sam se, u toj kući na stubovima, uspravila s rukama na bokovima i ispravila sam ramena  – i stajala tako više od dva minuta, inuta, jer sam stvarn s tvarnoo želela da deluje! Kad sam izašla iz kuće i krenula ka gradu, osećala sam kako  postajem sve veća i veća. Odavno se nisam tako osećala. oseć ala. Otelovljivala sam sopstveno više ja i pomislila sam: ’Moram ovo da uradim pre svega zbog sebe, ali i zbog svih ostalih.’ Nije se ni  postavljalo pitanje pitanje da li ću ga samo ignor ignorisati isati ili mu poslati poruku u kojoj dajem otkaz. Mogla sam iz te situacije da se izvučem i na druge načine ali, pobunivši se, uzdigla sam se do svoje moći... „Kad sam stigla tamo, osećala sam se jako i shvatila da moj šef nije toliko velik kao što sam mislila – nije bio onoliko velik kao što sam ga ja zamišljala. Izgledao je kao da je manji. I osećala sam kako uzimam nazad svoju moć. Nisam uzimala njegovu moć; samo sam vraćala moć koju sam mu dozvolila da mi oduzme. Rekla sam mu da odlazim i zašto. Rekla sam: ’Znate da je ono što radite pogrešno. Znate, zato što imate ćerke koje volite i ne biste želeli da se neko  prema  prema njima jima pon ponaša aša on onako ako kako ste se vi pon ponašali ašali prema prema meni.’ Rekla sam mu da ne želim da naudim ni njemu ni njegovom poslu –  da želim da promeni svoje ponašanje, da više nikoga ne povređuje i da bude bolja i veća osoba. Rekao je: ’U pravu si. Izvini. Ne znam zašto sam to radio’, i nastavio je da se izvinjava. Razgovarali smo dobrih dvadeset minuta. Osećala sam se neverovatno velikodušno. Osećala sam se jako, ali ne dominantno na alfa način. Osećala sam se dovoljno jakom da saosećam. I gotovo mi je žao što nisam snimila to što sam rekla jer to nisam bila ja – bilo je to...  božanstveno.“  božanstveno.“ Odgovorila sam Kristin: „Bilo je božanstveno jer si to zapravo bila ti. To si bila najbolja ti – najjača, najvelikodušnija ti.“ 276

Kao što sam na početku rekla, ovo je knjiga o trenucima. O tome kako biti  prisutan u trenucim trenucimaa koji nam predstavljaju najveći izazov izazov.. Ova knjiga knjiga je i o tome da verujemo da se ti trenuci nadovezuju jedan na drugi dok gurate sebe napred, osnažujući svoje razmišljanje, osećanja i telo. Ti trenuci nam na kraju mogu promeniti život.  Najčešće  Najčeš će citirana citirana rečen reče nica iz mog mog TED govora je: „Nemojte „Nemojte glumiti lumiti dok  ne uspete, glumite dok to ne postanete.“ Eto o čemu se zapravo radi – treba  postepeno gurati sebe da postanemo postanemo najbolja verzija verzija sebe. Da budemo budemo  prisutni  prisutni tokom izazovn izazovnih ih trenutaka. trenutaka. Ne radi se s e o tome da prevarite druge druge da  biste dobili on onoo što želite, a on onda da nastavite s obmanom obmanom.. Radi se o tome tome da  prevarite sebe, samo malčice, dok ne počnete da se osećate oseća te moćnije, oćnije,  prisutnije  prisutnije – i da u tome tome istrajete, makar potrajalo dok to ne postignete. postignete. Kao što mi je jedna mlada žena, Monik, napisala: „Ja još uvek ’glumim dok to ne postanem’, ali svakako je bolje glumiti nego to izbegavati.“ Sećate se šta e rekao moj omiljeni psiholog, Vilijam Džejms: „Počnite odmah da budete ono što ćete biti u budućnosti.“ Dok mi se sve ovo mota po glavi, setila sam se legendarne koreografkinje i plesačice Agnes de Mil, koja je rekla: „Plesati znači izaći iz sebe. Veći, lepši, moćniji. To je božanski, to je čista moć i tu vam je nadohvat ruke.“ Otplešite do prisutnosti. Zgrabite velike, divne, moćne delove sebe –  one koje volite i u koje verujete. Oni su vam zaista nadohvat ruke.

277

Izjave zahvalnosti Zastrašujuće je pripremati ove izjave zahvalnosti – što je obično blagoslov, er znači da me je mnogo ljudi podržavalo, vodilo, pomoglo mi i stavljalo  pred mene izazove. izazove. Zahvalna ahvalna sam nebrojenim ebrojenim ljudima ljudima koji su posvetili toliko svog vremena i mudrosti da omoguće objavljivanje  Prisutnosti. Znam da je možda neobično početi izjave zahvalnosti citirajući tuđe izjave zahvalnosti, ali ne znam mogu li opisati Ričarda Pajna bolje nego što ga je Suzan Kejn opisala u Tišini: „Najpametniji, najoštroumniji i najpošteniji agent s kojim bi pisac poželeo da radi.“ On vrlo jasno vidi ideju i njen potencijal pre nego što su drugi u stanju da je vide. A kad je vidi, postaje odani i privrženi pristalica te ideje i njenog autora. Biću zauvek zahvalna Ričardu i celom timu  Inkvel menadžmenta menadž menta. U izdavačkoj kući  Litl braun, zahvalna sam Regan Artur zato što je verovala u ovaj projekat i zato što mi je dala tim iz snova da mi pomogne da ga ostvarim. Bila je čast raditi s mojom izuzetnom urednicom, Trejsi Behar, koja je tačno znala kako da mi pomogne da sklopim sve delove, koja e unela toliko sebe u ovu knjigu, i to s velikom uravnoteženošću i  prisutnošću.  prisutnošću. Hvala ti što si me prihvatila, prihvatila, Trejsi i što nisi odustala u  brojnim  brojnim trenucim trenucimaa kad sam sumnjala sumnjala u sebe. I hvala celom mom neverovatno talentovanom  Litl braun  timu, uključujući Nikol Djui koja je sa mnom prošla kroz ceo proces učenja toga kako da s drugima podelim svoje oduševljenje ovom knjigom, Džin Garnet, ljubiteljku reči, kojoj nema ravne kad treba skockati rečenicu (Džin, ne znam da li može tako da se kaže) i Mirijam Parker, koja je napravila predivan veb-sajt. Zahvalna sam i 278

Mariju Pulisu, Džuli Ertl, Betsi Jurig i Dženeviv Nirman – članovima mog fantastičnog Litl braun tima iz snova. Imala sam sreće da radim sa spoljnim urednikom Bilom Tonelijem, koji ume odlično da prepozna priču; Metjuom Hatsonom, koji je detaljno preispitivao, prigovarao, triput proveravao istraživanje koje sam na kraju obuhvatila ovom knjigom; i Šeri Fink, koja je mudro uočila detalje koje je trebalo doterati. Krisom Vernerom, Džefom Gernšajmerom i Džekom Gernšajmerom, koji su od moje srednjoškolske ideje za omot knjige stvorili nešto na šta sam toliko ponosna – hvala vam na vašoj viziji i strpljenju.  Nekoliko ljudi na Harvardu Harvardu omog omogućilo ućilo je objavljivanje objavljivanje  Prisutnosti – i svi oni su ne samo neverovatno stručni već i ljubazni i velikodušni. Bivši šef moje laboratorije Niko Tornli čudesno je organizovao gomilu istraživačkih projekata, regrutovao, obučio i rukovodio fenomenalnom grupom asistenata studenata, značajno doprineo razvoju teorije, pitanja i metoda, a sve to ni ne trepnuvši. Kejli Anarino je moja radna memorija, graciozno i profesionalno balansira i organizuje bezbroj pokretnih delova mog radnog života. Stvarno ne znam kako joj to uspeva. Džek Šulc, sadašnji šef moje laboratorije, toliko se trudi da rukovodi mojim timom u laboratoriji i mnogobrojnim istraživačkim projektima, uključujući i komunikaciju sa saradnicima i asistentima; organizaciju sastanaka laboratorije, prikupljanja i analize podataka i pregledanje ogromne literature i uvek traži kreativna rešenja za velike izazove. Zahvalna sam mnogobrojnim posvećenim asistentima i studentima koji su tokom godina  pomagali  pomagali u ovom istraživanju. istraživanju. Hv Hvala ala Brajanu Brajanu Ho Holu lu i Džou Navaru što ste ovo pokrenuli. Moje ljubazne i pametne kolege iz  Pregovora,  Pregovora, organizacija organizacija i tržišta (POT) odseka Harvardske poslovne škole – čast je raditi sa vama. I hvala mojim studentima, postdiplomcima, i mojim studentima u organizacijama širom sveta. Imam sreće da su me odgajale generacije učiteljica i mentorki, koje su me hranile, pojile i obasjavale suncem, da bi me onda nežno prosledile sledećoj u nizu. Počev od moje male seoske škole Konrad Vajzer u Pensilvaniji: Elsa Verc, moja učiteljica u trećem razredu, probudila mi je samopouzdanje i dostojnost da mislim  (i učinila isto za svoje dve izvanredne ćerke, Eni i Meri, sa kojima sada sarađujem); Keti Mon, moja 279

nastavnica engleskog iz srednje škole, podsticala je moju opsesivnu ljubav  prema  prema pisanju; i Barbara Barbara O’Kon O’Konor or,, moja nastavnica istorije i sociologije iz srednje škole, pokazala mi je kako da hrabrošću i vedrinom preispitujem status kvo. Dok sam studirala na Univerzitetu u Koloradu, profesorka Bernadet Park, a potom studentkinja doktorskih studija Dženifer Overbek  upoznale su me sa socijalnom psihologijom, pomogle mi u izradi disertacije na temu za koju sam bila ubeđena da je važna, a zatim dovoljno verovale u mene da me proslede mojoj savetnici na master studijama, Suzan Fiske. Suzan treba dati medalju jer kad sam počela master studije nisam imala mnogo optimizma i samopouzdanja. U životu nisam naišla na posvećeniju i  brižni  brižniju ju menotrku menotrku na doktorskim studijama. Ne zn znam am zašto me je prihvatila, prihvatila, ali beskrajno sam joj zahvalna na tome. Kad sam bila mlađi predavač na Harvardu, druge žene nastavile su da me ohrabruju, podržavaju i podstiču, uključujući Ketlin Makgin, Robin Ilaj, Terezu Amabile, Džen Hamond, Jangmi Mun, Franses Frej i Rozabet Mos Kanter. Ovde sam zbog vas. A ja ću pokušati da isto uradim za druge mlade žene (i muškarce) koje treba nahraniti, napojiti i obasjati suncem. Bez istraživanja, svakako bih imala mnogo manje sadržaja za knjigu. Spisak pametnih naučnika koji su im doprineli vrlo je dugačak. Ali pre svega, neizmerno i večno sam zahvalna Dejni Karni, temeljnoj i posvećenoj naučnici i pravom mozgu iza velikog broja istraživanja u ovoj knjizi; toliko sam naučila radeći s tobom. Endi Jap, bio si brižan i inspirativan saradnik,  bilo mi je veliko zadovoljstvo. zadovoljstvo. Suzan Suzan Fiske i Piter Glik: iako naše zajedničko istraživanje nije primarni fokus ove knjige, na neki način na njemu se temelji moje celokupno razmišljanje o socijalnoj psihologiji; hvala vam što ste radili sa mnom više od petnaest godina. Lizi Bejli Vulf, osim što si neverovatna saradnica, pomogla si mi i da razradim mnoštvo detalja glavne ideje. Hvala i svim mojim ostalim saradnicima koji su značajno doprineli ovom istraživanju: Martenu Bosu, Džejmsu Grosu, Keli Hofman, Elizi Holand, Kristini Kalicanci, Džuliji Li, Dženifer Lerner, Kristini Luzer, Brajanu Lukasu, Krisu Ovajsu, Džonatanu Renšonu, Džeku Šulcu, Geriju Šermanu, Niku Tornliju, Niko Trojeu, Ebi Vaclavek, Eni Verc i Kerolajn Vilmut. Duga je lista istraživača s kojima nisam direktno sarađivala ali čija su 280

izuzetna istraživanja bila od presudne važnosti za moje viđenje prisutnosti, moći i povezanosti tela i uma, uključujući (ali svakako ne ograničavajući se samo na njih): Džesiku Trejsi, Pamelu Smit, Džoa Megija, Li Huanga, Skota Viltermuta, Boba Džozefsa, Prandža Mehtu, Lakšmi Balačandru, Lien ten Brinke, Nensi Etkof, Dena Kejbla, Elison Vud Bruks, Frančesku Đino, Elison Lenton, Loru Morgan Roberts, Kloda Stila, Džefa Koena, Dejvida Šermana, Roberta Sapolskog i Besel van der Kolka. Hvala ovim i svim drugim istraživačima koji su pridoneli svojim idejama i studijama ovoj oblasti. Hvala mojim dragim prijateljima piscima, od kojih je većina saslušala uspaničene telefonske monologe i strpljivo mi pomogla da nađem prave reči. Neizmerno hvala ovoj veoma posebnoj grupi ljudi: Suzan Kejn, Adamu Grantu, Nilu Gejmenu, Amandi Palmer, Sajmenu Sineku, Adamu Alteru, Bilu Juriju i Brene Braun. Pružili ste mi baš onakav smireni optimizam koji mi je bio potreban.  Neizmern  Neizmernoo su mi zn značili ačili podrška i oh ohrabren rabrenje je mojih prijatelja iz ove oblasti. Posebno hvala Kenvorti Bilc, Moli Kroket, Liz Dan, Ilaju Finkelu, Džun Gruber, Elizabet Hejns, Lili Džempol, Majklu Morisu, Keti Filips, Dženifer Ričeson, Mindi Rok i Todu Rouzu. Mnogi prijatelji i pobornici na više načina su mi pomogli i ohrabrivali me pre i tokom procesa pisanja knjige, uključujući Majkla Vilera, Šantal i Mišel Ble, Marinu Mičel, Moniku Levinski, Gaja Raca, Džoanu Kols, Miku Bžežinjskog, Džejn Makgonigal, Keli Makgonigal, Kena Kejna, Dejvida Hohmana, Ajlin Lorejn, Kristin Vergaru, Kendru Loren „gradonačelnicu Aspena“ Gros, Pegi Ficsimons, Džejsona Veblija, Vendi Beri Mendes, In Paik, Toni Šmejdera, Dejvida Gergena, Pajper Kerman, Sema Somersa, Kejti Stjuart Sigler, Breta Siglera, Veru Sandstrom, Olgu Demidov i Sergeja Demidova, Aleksa i Ejmi Majls, Ejpril Rine, Lori i Džoša Kaselberija, Pet i Džeka Kaselberija, Kristin Getmen, Meka Makgila, Ujen Ngajen i mnogobrojne pripadnike moje joga ( Joga  Joga global lider , YGL) zajednice. Posebnu zahvalnost dugujem ljudima koji su mi pomogli da nađem svoj glas; bez vas možda ne bih imala priliku da se izrazim i pismeno. Liz Dan, hvala ti što si me povela kao svoju gošću na  PopTech  PopTech 2010 . godine i što si mi pokazala kako da pred publikom održim sjajan govor iz psihologije. 281

Endrju Zoli, Erik Hersman i tim  PopTech  PopTech, hvala vam što ste me pozvali da govorim na  PopTech  PopTech 2011 2011. godine. Bruno Đusani i Kris Anderson, hvala vam što ste me pozvali da govorim na TEDGlobal 2012. godine. Zahvalna sam celom TED timu, uključujući Džun Koen, Bena Lilija, Emili Makmanus i mnoge druge. Večno sam zahvalna ljudima koji su sate i sate svog vremena posvetili tome da budu intervjuisani za  Prisutnost   i koji su to uradili vrlo velikodušno (i prisutno). Njihove priče i gledišta od presudne su važnosti za ovu knjigu: velečasni Džefri Braun, Polin Rouz Klens, Vil Kadi, Nil Gejmen, Džamini Kvon, Džulijen Mur, Miko Nisinen, Kalida Garsija Rols, Ema Sepala i Keti Siera. Mnogim drugim divnim ljudima koji su mi dozvolili da podelim njihove  priče u knjizi knjizi ali a li koje ne smem da imenuj imenujem: em: želim da zn znate ate da ću vam se zauvek diviti i biti vam zahvalna. Toliko sam naučila od vas i čast mi je što vaše priče mogu da podelim s drugima koji će učiti od vas. I svima vama koji ste hrabro podelili svoje priče sa mnom: ma koliko to čudno izgledalo, naučili ste me mnogo o onome što sam proučavala u laboratoriji. Oživeli ste nauku. Oblikovali ste istraživanje, istraživačka  pitanja  pitanja koja sada postavljam. Vi ste na svakoj s vakoj stranici ove kn knjig jige. e. I svakog dana podstičete moj neumoljivi optimizam u vezi s ljudima. To je ono što me zaista pokreće. Duboko sam vam zahvalna i nadam se da sam vas ukazala adekvatno poštovanje na ovim stranicama. Konačno: sad pošto sam napisala knjigu,  stvarno   razumem zašto ljudi zahvaljuju svojim porodicama – pisanje knjige pomalo izgleda kao da ste iznenada usvojili novog člana porodice i počeli da se starate o njemu... dvadeset četiri sata na dan. Ako ne pišete, razmišljate o pisanju. Ako ne razmišljate o pisanju, razmišljate kako bi trebalo  da razmišljate o pisanju. Slušate šta vam pričaju članovi porodice i razmišljate kako bi se to moglo  povezati s materijalom u knjiz knjizi.i. Zaista, potrebna je og ogrom romnna količina ljubavi i strpljenja da vas porodica u potpunosti podrži u takvom procesu. Moj muž Pol Kadi i sin Džona Kadi takođe zaslužuju nekakvu medalju za svoju ljubav, strpljenje i potpunu posvećenost i veru u mene. Ne znam da li bih mogla da uradim ono što su oni uradili. Džona, ti si mudra, nežna duša s  prisutnošću  prisutnošću pred kojom osetim strahopoštovanje; strahopoštovanje; otkud meni tolika sreća? 282

Pole, prešao si pola sveta da bi bio sa mnom, da mi pružiš avanturu i najnesebičniju ljubav... I mnogo mi je drago što si uzeo one plave  pantalone!  pantalone! Zato, iz dubine dubine srca, s rca, hvala vam, Pole Pole i Džon Džona. a. Odeljak Napomene, nalazi se u izvornom obliku u posebnom fajlu na internet stranici na kojoj se nalaze i ostale informacije za knjigu PRISUTNOST na sajtu Lagune: www.laguna.rs/_img/_fckupl/Prisutnost%20Napomene.pdf 

283

O autork autorkii Ejmi Kadi je vanredni profesor u Poslovnoj školi na Harvardu. Po struci je  psiholog,  psiholog, autorka je za sada jedne kn knjig jige, e, drži drži predavanja širom Amerike Amerike i  poznata  poznata je po istraživanjim istraživanjimaa o sterotipima, sterotipima, diskrimin diskriminaciji, aciji, moći i neverbalnoj komunikaciji, kao i o uticaju društvenih stimulansa na našu hormonsku sliku.  Njen govor o neverbalnoj komun komunikaciji ikaciji i moćnim oćnim pozama pozama na TED-u i danas je jedan od najslušanijih, a pošto ga organizovano prikazuju na  predavanjim  predavanjimaa i na časovim čas ovima, a, računa se da ga je videlo i čulo blizu blizu sto miliona ljudi. Ova knjiga je proizašla iz tog govora.

284

1 TED (engl. Technology, Entertainment, Design) – serija konferencija koje vodi privatna neprofitna organizacija pod sloganom „ideje koje vredi  proširiti“.  proširiti“. TED okupljanja okupljanja i susreti organiz organizuju uju se širom Severne Severne Amerike, Amerike, Evrope i Azije uz direktan prenos govora preko interneta. 2  Vonder Vuman (engl. Wonder Woman) – superheroina, lik iz stripa, Amazonka, poluboginja, autora Vilijema Moltona Marstona. Pandan Supermenu, Betmenu, prvi put se pojavila u štampi u decembru 1941. godine. Prisutna je u brojnim medijima, na filmu i na televiziji, u videoigricama. igricama. (Prim. (Prim. prev.) prev.) 3 Knjiga Suzan Kejn, Tihi ljudi: Moć introvertnih u svetu koji ne prestaje da prič  prič a, Laguna, 2016. (Prim.urednika) 4  Govor možete pronaći na www.ted.com. Jeffrey Browm:  How we cu outh violence. (Prim. urednika)

285