I GRUPA 1. Pojam i klasifikacija nauke o knjizevnosti Sistematsko I razgranato proucavanje knjizevnosti se najcesce naziva nauka o knjizevnosti. Ponekad se u istom ili slicnom smislu upotrebljava i termin knjizevna kritika. Taj termin inace oznacava procenjivanje vrednosti knj. dela. Cesto se ne smatra delom nauke o knjizevnosti, ciji su redovni cinioci teorija i istorija knjizevnosti. Drugi termin za NOK je filologija. Upotreba tog termina predstavlja problem jer se on najcesce izjednacava sa lingvistikom. V&V kao i vecina teoreticara stoje na stanovistu da je proucavanje knjizevnosti nauka. Filozofija nauke (epistemologija) kaze da nauka mora da ima predmet, metodologiju, i terminologiju. Drustvene nauke: 1. uzrocno objasnjenje (=prirodne) a) one koje se sluze opstim zakonima (sociologija) b) one koje se ne sluze opstim zakonima (istorija) 2. sistematski opis a) one koje se sluze opstim pravilima (lingvistika) b) one koje se ne sluze opstim pravilima (nauka o knjizevnosti) Treba napraviti razliku izmedju knjizevnosti koja je umetnost i nauke o knjizevnosti koja predstavlja neku vrstu znanja. U pokusaju da se ta razlika ponisti tvrdilo se da knjizevnost razume samo onaj koji je pise (stvaraoci = tumaci). On svoje citalacko iskustvo moze da izrazi intelektualno i racionalno iako je predmet njegovog proucavanja iracionalan. Neki teoreticari pokusavali su da pitanje proucavanja knjizevnosti rese poricuci da predstavlja znanje. Tako nastaje stvaralacka kritika koja podrazumeva parafraziranje. Drugi su tvrdili da se knjizevnost uopste ne moze proucavati – u njoj se moze uzivati i mogu se prikupljati razne informacije. Bavljenje knjizevnoscu u pocetku je podrazumevalo koriscenje metoda prirodnih nauka u pokusaju da se dostigne objektivnost. Uvodjene su cak i neke kvantitativne metode – statistike, sheme, grafikoni. Koriscenje statistike je moguce samo u nekim vidovima proucavanja knjizevnosti (versifikacija). Postoji razlika izmedju ciljeva i metoda prirodnih i drustvenih nauka, ali osnovni metodi NOK se koriste i u prirodnim naukama: analiza, sinteza, indukcija, dedukcija i poredjenje. Nemacki hermeneuticar Vilhelm Diltaj istakao je razlike izmedju prirodnih i drustvenih nauka – naucnika zanima uzrok dogadjaja, a proucavaoca knjizevnosti - znacenje (taj proces razumevanja je pojedinacan i subjektivan). Istoricar filozofije Vilhelm Vindelband rekao je da naucnik tezi da ustanovi opste zakone, a istoricara zanima cinjenica. U proucavanju knjizevnosti tezimo da otkrijemo neku osobenost, a to je uvek pojedinacno. Ipak, knjizevno delo je istovremeno i pojedinacno i opste. Jos Aristotel u svojoj Poetici govori o tome da pesnik prikazuje opste, a istoricar pojedinacno. U NOK razlikuje se teorija knjizevnosti, istorija knjizevnosti i knjizevna kritika. Postoji razlika u shvatanju knjizevnosti kao dela u sinhronijskom ili dijahronijskom nizu; u proucavanju samih dela i opstih nacela u knjizevnosti. Knjizevnu teoriju nije moguce stvoriti bez pojedinacnih dela, a istorija i kritika su nemoguce bez nekog sistema pojmova. Teorija i praksa se uzajamno prozimaju, kao i discipline nauke o knjizevnosti. - Nauka o knjizevnosti predstavlja vrstu znanja I poznavanja knjizevnosti, tumacenje knjizevnog dela, konteksta u kom ono postoji, metoda kojima se knjizevnik koristi I sl. Nauka o knjizevnosti se pocela razvijati kao potreba da se knjizevno delo prouci, priblizi citaocima, da se razume. Ona se postepeno formirala prolazeci kroz razlicite stupnjeve I koristeci se razlicitim metodama u potrazi za najuspesnijim I najplodnijim. Neki teoreticari su smatrali da je knjizevnost nemoguce naucno proucavati, vec da se ona moze objasniti samo opisivanjem, ovaj metod koji se naziva “stvaralacka kritika” bio je prilicno bezuspesan jer se uglavnom na osnovu jednog knjizevnog dela stvaralo drugo, losije. Neki teoreticari da se knjizevnost uopste ne moze proucavati jer se tako umanjuje njen estetski dozivljaj I uzitak koji ona pruza. Metodi koji su se javili u proucavanju knjizevnosti, ali nisu se pokazali kao uspesni: Metod prirodnih nauka – tezi se postizanju objektivnosti, bezlicnosti “geneticki metod” – proucavanje izvora knjizevnosti I onoga sto joj uzrocno prethodi Bioloski metod Medjutim, knjizevno delo se ne moze tumaciti kao nesto opste, jer je ono pre svega individualno, jedinstveno. Posmatra se u odredjenom kontekstu, mogu se uociti specificne opstosti medju delima celokupne knjizevnosti, ali se ne moze negirati individualno I subjektivno, ono sto delo cini jedinstvenim I neponovljivim. Proucavalac knjizevnosti se zanima pre svega za ono sto je osobito I pojedinacno u knjzevnom delu, a do uopstavanja tek dolazi kasnije.
1
Odbacivanje metoda prirodnih nauka pocinje sa Vilhelmom Diltajem, 1883. godine (kraj 19. veka) koji je uocio razliku izmedju prirodnih I duhovnih nauka. Za njim su krenuli I Vilhelm Vindelband, Hajnrih Riket I drugi koji su smatrali da se duhovne (istorijske) nauke, za razliku od prirodnih, bave onim sto je subjektivno I samim tim jedinstveno, onim sto se ne treba dokazivati I uopstavati, vec cemu treba isticati jedinstvenost I razumeti, baviti se objasnjenjem, a ne dokazivanjem. Vilhelm Diltaj je razvio I metodu razumevanja koja se naziva hermenautika. Cilj prirodnih nauka. - Discipline nauke o knjizevnosti su: Teorija knjizevnosti Istorija knjizevnosti Knjizevna kritika Pokusaji istorijske rekonstrukcije doveli su do isticanja pisceve namere kao glavnog predmeta istorije knjizevnosti. Postoji i shvatanje da delo treba posmatrati samo iz savremene perspektive. Telo treba povezivati i sa vrednostima njegovog i sa vrednostima potonjih doba, jer je delo istovremeno i vecno i istorijsko – perspektivizam. Relativizam svodi istoriju knjizevnosti na niz zatvorenih i nepovezanih dela, a apsolutizam se interesuje samo za savremenu situaciju. Cesto dolazi do razdvajanja kritike i istorije. Istorija omalovazava kritiku, iako je i sama zasnovana na nekoj vrsti vrednovanja i najcesce preuzima vec postojeca misljenja. Proucavaoci cesto odbijaju da proucavaju modernu knjizevnost, a izraz moderna moze da bude shvacen u najsirem mogucem smislu. Jedino opravdanje je to sto ziv autor nema zaokruzen opus, a prednosti ovakvog proucavanja su mogucnosti za razgovor. Proucavaoci najcesce cekaju sud vremena, odnosno sud drugih kriticara i citalaca. Ni kritika ne moze bez istorije – kriticar koji ne poznaje istoriju ne bi mogao da zna koje je delo izvorno ili bi pogresno shvatao odredjena dela. Velekova i Vorenova Teorija knjizevnosti: 1. Prvi put se javlja distinkcija izmedju unutrasnjeg i spoljasnjeg pristupa 2. Temeljno odredjivanje i klasifikovanje NOK – trijada disciplina (teorija, kritika i istorija) De Sosir je napravio razliku izmedju sinhronije i dijahronije – teorija i kritika se sluze sinhronijskim pristupom, istorija dijahronijskim. 2. Istorija knjizevnosti Zaceci se srecu jos u anticko doba – filoloska i polihistorska istrazivanja, popisi pisaca i dela u bibliotekama. U danasnjem obliku javila se oko 18. v. (tada dolazi i do prelaska na unutrasnji pristup), kada se javila svest o promenljivosti svega. U pocetku je koristila periodizaciju, a kasnije ima ulogu da pokazuje evoluciju i menjanje svesti o knjizevnosti i pristupa njoj. Istorija podrazumeva i spoljasnje i unutrasnje faktore u proucavanju knjizevnosti. Za istorijsko izucavanje vazan je Eliotov pojam tradicije kao zivog mehanizma, sinhronog niza dela, necega sto sami kreiramo. Eliot je bio protiv hronoloskog principa u izucavanju knjizevnosti. Skretanje pazne sa pisca na delo prvi su otpoceli ruski formalisti. Istorija knjizevnosti je nekada poistovecivana sa istorijom, zatim sledi radikalno odvajanje ove dve nauke, ali ipak se zavrsava nekom vrstom kompromisa – istorija knjizevnosti ne moze bez hronologije, koja je osnovni metod istorije, ali shvata se da one treba da govore o razlicitim stvarima. Smatralo se da se istorija knjizevnosti treba potpuno poistovetiti sa prosloscu, tj. sa trenutkom u kom je delo nastalo, da treba uzeti u obzir piscevu nameru I shvatanje dela koje je nastalo u periodu njegovog nastanka. Medjutim ovakav nacin je pogresan jer se umanjuje vrednost dela. Tokom vremena se o delu razvijaju razlicita tumacenja, razvija se knjizevna kritika I saznanja postaju obogacena, tako da afirmisanje samo onoga sto je datom delu savremeno umanjuje njegovu apsolutnu vrednost. Takodje je problem I to sto se savremeni istoricar knjizevnosti ne moze potpuno poistovetiti sa nekim istorisjkim periodom, ne moze ga potpuno doziveti I shvatiti. Ispravno resenje je da istorija knjizevnosti treba da obuhvati sve faze razvoja jednog dela, tacnije sve faze razvoja kritike o knjizevnom delu I na taj nacin stvori kompletnu sliku o njemu. Javljaju se razne vrste problema jer se knjizevnost ne moze potpuno klasifikovati, istorija knjizevnosti se stalno razvija I dopunjuje novim saznanjima – najveci problem je preklapanje perioda, postojanje pisaca cija dela pripadaju razlicitim periodima I sl. Najveci problem predstavlja savremena knjizevnost koja nije potpuno formirana I jos uvek se razvija, pa se zbog toga ne moze tacno definisati. Medjutim, Velek tvrdi da ovo moze biti I pogodnost jer istoricar knjizevnosti moze stupiti u kontakt sa piscima, ali oni uglavnom izbegavaju da pisu o savremenim piscima, govoreci da cekaju “sud vremena”, a u stvari cekaju sud kritike. Istorija knjizevnosti ne moze bez knjizevne kritike I teroije knjizevnosti. Potrebna joj je terminologija koju uvodi teorija knjizevnosti, potrebne su joj analize I rezultati kinjizevne
2
kritike. Knjizevna kritika proizvodi subjektivno koje istorija knjizevnosti oebjektivizuje, razvrstava, sistematizuje, stvarajuci opstu sliku o celokupnoj knjizevnosti. U zavisnosti od podrucja razlikuju se istorija pojedine knjizevnosti, komparativna istorija knjizevnosti i opsta istorija knjizevnosti. Istorija pojedine knjizevnosti bavi se proucavanjem nacionalne knjizevnosti ili knjizevnosti koja ima neku zajednicku crtu, npr. jezik. Komparativna istorija istrazuje veze izmedju dve ili vise knjizevnosti. Osnova opste istorije je komparativno proucavanje knjizevnosti i nastojanje da se obuhvate sve pojave od svetskog znacaja ( Geteov pojam svetske knjizevnosti – obuhvata sva dela koja su prekoracila nacionalne granice). 3. Knjizevna kritika Kritika je najmladja disciplina u NOK I ima najuze podrucje – bavi se pojedinacnim delima. Preteca kritike je retorika. Javlja se posle pojave stampe i sirenja kruga citalaca, kao i nakon pojave epoha poput romantizma gde pisci teze originalnosti i nejasnosti pesnickog izraza. Za razumevanje takvih dela potrebna je pomoc knjizevne kritike. Njen osnovni zadatak je da vrednuje dela, da upucuje u knjizevne vrednosti i na taj nacin igra ulogu posrednika izmedju dela i citaoca. Ona moze biti shvacena i kao samostalna stvaralacka delatnost, kao jedna od knjizevnh vrsta, ali tako shvacena ona nije deo NOK, vec se zasniva subjektivnom dozivljaju nekog dela. Njen znacaj se vremenom menjao – imala je ulogu da objasnjava delo, da se bori protiv novina (u moderni), da propagira novine (avangarda), ali ono sto je jedinstveno za sve faze kroz koje je prolazila je cinjenica da se ona bavi iznosenjem odredjenih stavova o knjizevnosti I konkretnim knjizevnim delima. 4. Predmet, zadaci i uza podrucja teorije knjizevnosti Teorija knjizevnosti je najstarija disciplina NOK, bavi se pitanjima prirode knjizevnosti, oblika i nacina knjizevnog izrazavanja i opstih i posebnih osobina knjizevnih dela kao umetnickih tvorevina. Ona nastoji da utvrdi opsta nacela knizevnog oblikovanja, ali i posebne zakone koji se ticu pojedinih knjizevnih vrsta, kao i zakonitosti razumevanja i oblikovanja knjizevnih vrsta. Ona se cesto naziva i poetikom. Tim nazivom se oznacava i samo deo tk (ucenje o knjizevnim vrstama), ucenje o pesnistvu pojedinih razdoblja (npr. poetika romantizma); pravila kojima se rukovodi neki pisac ili knjizevna skola (poetika ekspresionizma) ili nacin oblikovanja neke knjizevne vrste (poetika radio-drame). Centralni problem tk je ucenje o analizi knjizevnog dela i ucenje o knjizevnim rodovima i vrstama. Taj deo teorije knjizevnosti se naziva poetikom, za Aristotela je ona ucenje o pesnickoj umetnosti kao takvoj i o pojedinim njenim oblicima. Poetika se bavi razmatranjem prirode knjizevnosti uopste, zatim pojedinacnim delima i razmatranjem knjizevnih vrsta unutar kojih se dela ostvaruju. Knjizevno delo je jezicka tvorevina i zato je njegova analiza nemoguca bez analize jezika kojim se ono ostvaruje. Deo tk koji se bavi jezikom knjizevnog dela naziva se stilistikom, mada ona moze da bude shvacena i tako da obuhvata celo problematsko podrucje tk. Ona tk povezuje sa lingvistikom. Deo stilistike koji se bavi nacinom oblikovanja stihova naziva se versifikacija (lat. versus=stih). S obzirom na to da je oblikovanje stihova vazno i za oblikovanje pojedinih knjizevnih vrsta, versifikacija je najcesce shvacena kao posebno podrucje tk, a ne samo kao deo stilistike. Versifikacija je proucavanje prirode stiha, nacina i oblika stihovnog govora i stihovnih knjizevnih vrsta. Jedno od najvaznijih pitanja su metode i pravci savremenog proucavanja knjizevnosti. Zato je tk tesno povezana sa metodologijom proucavanja knjizevnosti. Bez poznavanja metoda, sredstava i ciljeva pojedinih pravaca u NOK nemoguce je poznavanje tk. Uza podrucja teorije knjizevnosti su: Analiza knjizevnog teksta – polazna tacka nauke o knjizevnosti Ucenje o knjizevnim rodovima I vrstama – svako knjizevno delo se ostvaruje u nekom obliku I od velikog znacaja je svrstati pojedinacna knjizevna dela u odredjene knjizevne vrste na osnovu kojih se ona povezuju I univerzalizuju. Medjutim, sa razvojem savremene knjizevnosti, sve je teze svstati knjizevnost u konkretnu knjizevnu vrstu, jer dolazi do sve veceg mesanja I preplitanja zanrova.
Stilistika – predstavlja spoj lingvistike I nauke o knjizevnosti. Svako delo je jezicka tvorevina I potrebno je utvrditi I ispitati njegove jezicke karakteristike kojima se formira stil. Utemeljivac stilistike je Leo Spicer. Na osnovu utvrdjivanja stila konkretnih dela, poredjenjem stilova se utvrdjuje I stepen originalnosti dela. Leo Spicer smatra da se na detaljima zasniva sustina dela, da oni grade celinu I da moraju zato biti polaziste svake analize. Versifikacija – moze se definisati kao deo stilistike, ali predstavlja specificnu discipline teorije knjizevnosti. Bavi se proucavanjem nacina na koji se oblikuju stihovi I vazna je za analizu poezije.
3
Metodologija proucavanja knjizevnosti – shvata se vise kao zasebna disciplina koja doprinosi razvoju teorije knjizevnosti. Bavi se savremenim stavovima, razvojem misljenja o zadacima I ciljevima teroije knjizevnosti. Predstavlja savremena shvatanja o teoriji knjizevnosti, bavi se proucavanjem svrhe nauke o knjizevnosti
5. TK u odnosu na estetiku, lingvistiku i filologiju Savremeno shvatanje i proucavanje knjizevnosti kao jezicke umetnosti tesno je vezano za estetiku (filozofiju umetnosti) i lingvistiku (koja se bavi proucavanjem jezika). Estetika (od grcke reci koja oznacava osecaj) javlja se jos u antickoj Grckoj u filozofskim razmisljanjima o prirodi umetnosti, a kao filozofska disciplina unutar filozofskog sistema oblikovana je mnogo kasnije u vreme nemackog klasicnog idealizma. Nakon toga estetika se razvijala u dva osnovna pravca koji se mogu medjusobno povezivati, ali metode i ciljevi su im razliciti: 1. Prvi podrazumeva opisivanje, analiziranje i razvrstavanje dela prema srodnim osobinama, uspostavljanje sistema pojedinacnih umetnosti i uocavanje slicnost i razlika medju delima pojedinacnih umetnosti. U ovom slucaju moze se govoriti o uporedjivanju estetike i teorije knjizevnosti. 2. Drugi podrazumeva filozofsko razmatranje prirode umetnosti izvan sistema i odbacivanje unapred odredjenog shvatanja umetnosti. Umesto toga postoji teznja za ponovnim uspostavljanjem problema odredjivanja i razumevanja umetnosti. Ovaj pravac je bliskiji knjizevnoj kritici jer se odnosi na pojedinacna dela. Lingvistika (lat. lingua = jezik, govor) takodje ima poreklo u filozofskim raspravama o poreklu i sustini jezika. Kao posebna nauka koja se bavi istorijskim razvojem jezika i uporedjivanjem razlicitih jezika nastala je u 19.v. Krajem 19.v. Humbolt razvija opstu lingvistiku, a u 20. De Sosir utemeljuje lingvistiku kao nauku koja jezik posmatra kao sredstvo sporazumevanja i strukturu za prenosenje poruke. Pod uticajem lingvistike knjizevno delo pocinje da se shvata kao jezicka tvorevina i omoguceni su uvidi u strukturu dela. Prema nekim shvatanjima tk treba da bude izvedena iz onih spoznaja do kojih je dosla lingvistika. Prema drugim lingvistika treba da bude shvacena kao deo semiotike – nauke o znakovima. Uverenje koje preovladava je da tk treba da bude shvacena kao relativno samostalna nauka koja moze da koristi tekovine lingvistike, ali, pre svega, treba da razvije sopstvene metode. Pored naziva lingvistika cesto se koristi i naziv filologija koji obicno oznacava nauku koja na osnovi jezika i knjizevnosti proucava celokupnu kulturu jednog ili skupine srodnih naroda. Ponekad se odnosi i na proucavanje kulture na osnovu pisanih spomenika, ali uglavnom se odnosi na istorijsko proucavanje knjizevnosti. 6. Unutrasnji I spoljasnji pristup proucavanju knjizevnosti - Nauka o knjizevnosti se zasniva krajem 18. veka, kada se stvara svest o promenljivosti, kada se kultura prenosi sa aristokratske na gradjansku, jezik se demokratizuje, a najveca promena dolazi sa romantizmom. U romantizmu se pesnik posmatra kao izvor knjizevnosti, pa se dovodi u centar proucavanja knjizevnosti, formira se stav da je za shvatanje knjizevnog dela najvaznije shvatiti pisca, ispitati njegov zivot I uzroke njegovog stvaranja dela. U realizmu se sa pisca, paznja skrece na drustvene okolnosti, pa se knjizevno delo posmatra kao odraz stvarnosti I od njega se trazi da je podrazava, da pokazuje tacnosti I istinitosti. Ovakav pristup knjizevnom delu naziva se spoljasnji pristup. Razvija se sa pozitivizmom, doba kada dolazi do napretka prirodnih nauka, pa se njihove metode preuzimaju I za proucavanje knjizevnosti, trazi se objektivnost, dokazivanje, tacnost, na nauku o knjizevnosti se prenosi uzrocno – posledicna metoda iz prirodnih nauka, pa tako nacin njegovog nastanka postaje vazniji od samog dela. Utemeljivac spoljasnjeg pristupa je Ipolit Ten koji daje dve definicije knjizevnosti – delo je slika drustvene sredine I pisceva ispovest. Ovakvim pristupom analizi dela, skrece se paznja sa samog dela, umanjuje se njegov znacaj koji bi trebalo da bude presudan. Delo postaje samo kopija necega, negira se njegova autonomija. Iz ovakvog pristupa proistice biografizam kao osnovna metoda analize, proucavaju se nevazne cinjenice iz piscevog zivota (koja je babica prisustvovala Puskinovom porodjaju!) I trazi se analogija tih cinjenica sa delom. Sa razvojem strukturalne lingvistike Ferdinanda de Sosira I sa definicijom jezickih jedinica Emila Benvenista, knjizevnost se polako okrece samom delu, kao centru proucavanja. Ruski formalisti se prvi zalazu za stavljanje dela u centar paznje. Sa razvojem moderne, u 20. veku, javlja se svest o autonomiji umetnickog dela. Velek I Voren su poglavlja u svojoj knjizi “Knjizevnost I biografija”, “Knjizevnost I psihologija”, “Knjizevnost I ideje”, “Knjizevnost I drustvo” – nazvali jednim imenom spoljasnji pristup knjizevnosti.
4
- Jakobson – komicno poredjenje spoljasnjeg proucavalaca knjizevnosti sa policajcem koji hvata sve oko sebe osim lopova. Praski lingvisticki krug (1926.) – Manfred Kridl trazi da se delo postavi u srediste paznje I posmatra kao celina. Anglosaksonske zemlje – zacetnici Eliot I Ricards – insistiraju na pazljivom citanju, ali su vise skoncentrisani na kritiku dela, nego na sustinski problem dela, zato se unutrasnji pristup u anglosaksonskim zemljama naziva Nova kritika. U Nemackoj se razvija lingvisticka kritika koja se azsniva na poistovecivanju lingvistike I estetike. Zajednicko svim skolama je to sto ostro kritikuju dotadasnji pristup delu preko biografije pisca, isticu da delo nije ispovest autora I potcenjuju nekadasnje besmisleno istrazivanje detalja koji ne samo sto nisu korisna, nego nikog I ne zanimaju. – sfera umetnosti I zivota se ne dodiruju, nisu identicne; Zastupnici unutrasnjeg pristupa takodje isticu I ukazuju na usmeno stvaralastvo I stvaralastvo nepoznatih autora koje takodje ima veliku vrednost, a ne moze se proucavatina na dotadasnji nacin. Tvrde da je pogresan psihoanaliticki pristup delu jer postupcima u delu ne upravlja psiholoski zakon, vec zakon knjizevne strukture; velika dela su puna psiholoski neuverljivih momenata, fantastike koja se nikako ne moze tumaciti psihoanalizom. Osporavanje proucavanja dela na osnovu drustveno – ekonomske situacije; Sklovski napominje da postoje motivi I dogadjaji koji se prozimaju kroz knjizevnost u razlicitim drustvenim situacijama, kroz razlicite epohe. Poricu vaznost proucavanja filozofskih, religijskih I politickih ideja – knjizevno delo nije bolje ako je ispravno, tacno, poucno. U potpunosti odbacuju spoljasnji pristup proucavanja knjizevnosti – knjizevnost je samostalna I nezavisna stvarnost. Kajzer “Knjizevno delo ne nastaje kao odraz necega drugog, nego kao u sebi zatvorena jezicna struktura. Stagner – ispravno se odnosi samo onaj ko gleda u delo, a ne okolo. Stav pristalica unutrasnjeg pristupa proucavanju knjizevnosti je da treba poci od prvog utiska pri analizi I onda dati detaljno objasnjenje. Pojam strukture je najbitniji za unutrasnji pristup – sadrzaj I forma se ne mogu odvojiti jer je delo celina. Isticu ahistoricnost dela – delo je aktuelno u bilo kom istorijskom periodu. Ipak, pocinje preispitivanje I kritika unutrasnjeg pristupa => Eliot je pisao o granicama kritike – kritikovao je preterivanje pri interpretaciji dela, analizu stih po stih, koja znacenje dela odvodi u suprotnom smeru, ruzi ga I stvara od nejga ono sto piscu nije bilo ni na kraj pameti da stvori; on takve proucavaoce duhovito naziva “kritickom skolom tiskaca limuna” - Jos jedna mana unutrasnjeg pristupa je to sto su isli iz krajnosti u krajnost – odbacujuci biografski princip, potpuno su odbacili bilo kakvu vezu pisca sa delom, a nisu primetili da delo, na neki nacin jeste vezano za pisca, da je njegov najintimniji dokument, doduse dokument koji se ne moze proucavati na ostalu bilo kakvih drugih dokumenata iz njegovog zivota, ali ipak odraz licnosti pisca ili pesnika. Knjizevnost je nekada potrebno sagledati kao stvarnost. Ovakvim negiranjem bilo kakvih spoljasnjih elemenata, oni nisu mogli npr. da prouce opus jednog pesnika.. Ponekad je u proucavanje dela ukljuciti I koji podatak sa strane jer se ipak u nekom delu moze naci podatak koji je pisac ili pesnik uneo iz “spoljasnjeg” sveta I koji sa te strane mora I biti sagledan, tako da se spoljasnji pristup ne moze u potpunosti negirati. Ipak potpuno su ga negirali ekstremne pristalice unutrasnjeg pristupa, a samim tim otvorili novi problem – lingvisticka invazija. * Filoloska kritika Filoloska kritika ili tekstologija se bavi tekstom sa stanovista njegove istorije. To nije knjizevna kritika, vec kritika teksta. Ona je zauzimala centralno mesto u pozitivizmu. Prema V&V najvise je vezana za istoriju knjizevnosti. U pozitivizmu se prakticni rad uglavnom svodio na: a) kriticko izdavanje knjizevnih tekstova b) istrazivanje izvora i istorijata nastanka dela c) ispitivanje okolnosti u kojima je ziveo pesnik Kolevka filologije je Aleksandrijska skola u 3.v.p.n.e. (cuvanje tekstova, ispitivanje autenticnosti...). Tekstologija u danasnjem smislu nastaje u 19.v. Osnovna pitanja su: 1) pitanje autenticnosti 2) pitanje autorstva 3) pitanje datiranja teksta Prvo se bavi samim tekstom i spada u nizu kritiku, a druga dva u visu (filoloska kritika je vezana za Bibliju ciji je autor Bog i zato je to visa filoloska kritika). Utemeljena je u Nemackoj
5
gde su vrsena proucavanja Biblije. Znacajan je tekstolog Karl Lahman. Zadatak filoloske kritike se najbolje ostvaruje preko materijalnih dokaza, nikako preko estetike!
o
7. Kriticko izdanje teksta Za ispitivanje nekog teksta najvaznije je da se utvrdi njegova pouzdanost. Kada su u pitanju novi romani mozemo da verujemo u njihovu autenticnost i pouzdanost jer reprezentuju piscevu volju. To se ne moze reci za dela koja se ponovo stampaju. Iako taj faktor nije jedan od najbitnijih, izmedju nas i pesnika isprecio se covek koji je modernizovao pravopis. Zamena zareza tackom moze da dovede do promene smisla recenice. Ponekad se zastareli jezicki oblici zamenjuju novim. Ponekad slagaci ili stampari slucajno ili namerno izmene nesto u tekstu. Zbog toga je neophodno da razvijemo nepoverenje prema onome sto citamo. Pojam varijante – tekst u razlicitim oblicima (=redakcija). Uzi pojam od redakcije je recenzija. Verzije su sitne, pojedinacne razlike u varijantama, jos uzi pojam u odnosu na recenziju. Praznine u tekstu nazivaju se lakune. One se mogu objasniti na nekoliko nacina: cenzura, ostecenost, izgubljen papirus... Obicno su posledice gresaka u prepisivanju. Najcesca greska u prepisivanju je haplologija – kada prepisivac nakon pauze nastavi prepis od iste reci koja se nalazi u drugom delu teksta. Ditografija je kada prepisivac 2x napise istu rec ili deo teksta. Cilj filoloske kritike je objavljivanje kritickog izdanja kroz koje se prezentuje autentican oblik dela. Kriticko izdanje nam daje uvid u istoriju razvoja nekog teksta i rukopisa, ali i u razvoja samog autora. Prvo izdanje ne mora da bude uvek i autenticno. Treba uzeti u obzir to da pisci nisu sami obavljali korekturu, da su stampari vrsili neke izmene, da su vlasti vrsile cenzuru... Specifican je slucaj Grimelhauzenovog Simplicisimusa - prvi nemacki moderan roman. U 17. veku postojale su dve redakcije, od kojih se za prvu A redakciju verovalo da je autenticna, jer je B bila napisana u dijalektu narodnim jezikom. Kasnije je utvrdjeno da je A nelegitimno prestampano, ali se danas ipak uzima za kriticko izdanje. Slican je slucaj i sa romanom Zeleni Hajnrih Gotfrida Kelera, koji se danas stampa mimo autorove volje. Kriticko izdanje ne sadrzi samo tekst prvog izdanja, vec i kriticki aparat gde su navedene sve izmene i mesta iz rukopisa koja drugacije glase (ako je rukopis sacuvan, a najcesce nije). Ponekad se i za piscevog zivota pojavi vise izdanja u koja on unosi izmene. Tekstologija najvise obraca paznju na: 1) izdanje poslednje volje ili izdanje iz poslednje ruke 2) izdanje iz prve ruke ili editio princeps Izdanje poslednje volje obicno ima prednost, posebno u vreme pozitivizma. Neki pisci pisu svoja dela u vise redakcija i tada je moguce videti njihov unutrasnji razvoj ili razvoj lirskih motiva. Ispitivanje teksta treba sprovoditi od sloja do sloja – prvo se uporedjuju sve izmene u 2. redakciji u poredjenju sa 1., zatim sve izmene u 3. u poredjenju sa 2. itd. Izmene se beleze i navodi se sta je do njih dovelo (koncentracija, ritam, zvucanje...). Zatim se primeri grupisu i grupe se ispituju svaka ponaosob. Cilj je da se otkrije jedinstven stav koji je sadrzan u promenama na svakom stupnju. Svi rukopisi mogu biti koncepti ili cisti tekstovi. Koncept je uvek autograf i vidljiv je rad na tekstu. Autograf je rukopis autora, a prepis je apograf. Tekst koji je posluzio za prepis je protograf. Srednjovekovi testovi najcesce dospevaju do nas samo u prepisima. Kriticko izdanje ovakvog teksta mora da uzme u obzir sve sacuvane redakcije, da ih uporedjuje i kriticki odmeri. Ovakvi prepisi su cesto vekovima odvojeni od autenticnog oblika dela i zato sadrze krupne izmene. Priredjivac kritickog izdanja mora da poznaje jezicku situciju toga vremena. Uzrok velikih izmena je i nepostovanje autorove volje i autorskog prava. Pesma o Nibelunzima sacuvana je u 11 rukopisa i vise od 20 fragmenata u kojima postoje velika odstupanja. Slicno je i sa Pesmom o Rolandu. Najcuveniji je problem Sekspirovih drama jer se nijedna redakcija ne smatra autenticnom. To su redakcije koje su po svom formatu kvarto ( od 16.v.) i folio (od 17.v.), a uzori su im bile knjige za suflere, sveske sa pojedinim ulogama, naknadni zapisi... Jos jedan problem je to sto su ove drame pisane za pozorisno izvodjenje. Kembridzsko izdanje Sekspirovih dela smatrano je remek-delom, ali to je pocetkom 20. veka dovedeno pod sumnju. Izdanja mogu da se klasifikuju na osnovu formata (Sekspir), a savremena podela vrsi se prema tekstoloskim kriterijumima: 1) naucna izdanja – cilj im je da sto vernije predstave autentican oblik teksta 2) popularna – cilj im je da tekst dodje do sto veceg broja citalaca Kriticko izdanje je tip naucnog izdanja. Postoje jos 2 tipa: faksimilsko (mehanicko) i diplomaticko (dokumentarno) – to nisu izdanja pojedinih dela, vec rukopisa i varijanti. Kriticko izdanje je najznacajnije za knjizevnost. Postoje kriticka izdanja sabranih i izbranih dela. Priredjivac ima pravo da ispravlja greske, prenosi tekst u drugo pismo... Sastoji se iz teksta i komentara. Komentar je deo u kome priredjivac podnosi izvestaj o onome sto je cinio. Sastoji
6
se iz opsteg dela u kojem se iznosi slika zivota teksta, menjanje teksta i podaci iz razlicitih varijanti. Kod nas je Novica Petkovic priredio sabrana dela Nastasijevica i Disa. o Faksimilsko izdanje za cilj ima da sto vernije reprodukuje original teksta koji ne mora da bude autenticna varijanta, moze da sadrzi greske, lakune... Ova izdanja je ponekad tesko razlikovati od originala. U ova izdanja se prebacuju istorijski kljucni rukopisi. o Diplomaticko izdanje – uloga priredjivaca je mnogo veca jer treba citaocu da priblizi tekst. Moze da ga prebaci u drugo pismo, dozvoljene su transkripcija i transliteracija. Ona se mogu priredjivati i u knjizevnosti, npr. Erlangenski rukopis. Diplomatika je deo pravne nauke, bavi se starim pravnim tekstovima. Postoje kombinovana faksimilska i diplomaticka izdanja. U filoloskoj kritici 19. veka najvazniji je Lahmanov metod (Karl Lahman, nemacki filolog, priredio je kriticko izdanje Biblije). Lahman kaze da tekstolog obavlja 2 vrste operacija: 1) Filolog se oslanja na ono sto je neoborivo – tu fazu naziva recenzijom. Genealosko stablo rukopisa je graficki prikaz istorije teksta. Cilj je da se dodje do arhetipa, pocetne varijante. 2) Druga faza je iznosenje pretpostavki koje se odnose na cinjenice iz prve faze. Filolog ima pravo na samostalne zakljucke. Ta faza se zove emendacija. Postupak koji se primenjuje u ovoj fazi je citanje po tezem ili lectio dificilor - veca je verovatnoca da je autenticniji onaj tekst u kojem je rec komplikovanija, redja... Prvi deo Lahmanove metode se ne moze primeniti ako je tradicija horizonatalna (postoji vise varijanti u isto vreme). U novije vreme mu zameraju mehanicizam. 8. Problem iznalazenja pisca i datiranja teksta Posle pripremanja kritickog teksta, drugi preduslov je iznalazenje pisca. To u novoj knjizevnosti ne predstavlja problem, ali nije isti slucaj sa usmenom ili nekim delima srednjovekovne knjizevnosti. Autor dobija na znacaju tek u 18. veku. Kanon nekog pisca predstavljaju dela koja je on sigurno napisao. Sekspirov kanon do danas nije utvrdjen. S prelaskom na unutrasnji pristup doslo je do potpunog antipozitivizma i shvatanja dela kao autonomne tvorevine, tako da se piscu odricala svaka uloga kada je u pitanju shvatanje dela. Neka dela je nemoguce shvatiti bez poznavanja autora. Pastirska knjizevnost je uvek jasno povezana sa situacijom vremena u kojem je nastala, ali i sa samim pesnikom (jos od Vergilija). Jedan od problema iznalazenja pisca predstavljaju i pseudonimi koji mogu da budu razliciti: 1) upotreba sasvim drugog imena umesto pravog, npr. Molijer (Zan-Batist Poklen); 2) anagrami kada kombinacijom slova u imenu nastaje novo ime; i 3) kriptonimi – novo ime nastaje og pocetnih slova imena, npr. Krisfal (Kristovau Falkau). Neki pisci dela ostavljaju nepotpisana, pisu na stranim jezicima... U srpskoj knjizevnosti problem predstavlja knjizevno delo Laze Kostica. Postoji i problem plagijata i mistifikacija. Najpoznatiji primer falsifikata je Osijan, keltski pevac iz 2. ili 3. v. U vreme romantizma (18.v.) interesovanje za narodnu knjizevnost bilo je veliko. Osijan je imao veliki uticaj na pisce, kao i na proucavaoce narodne knjizevnosti. To je istorijski falsifikat – kada su autor i delo potpuno izmisljeni. Diplomaticki je kada se npr. izmisli delo vec postojeceg pisca. Za ruski narodni ep Slovo o puku Igorovu koji se obicno vezuje za 12. v. tvrdilo se da predstavlja krivotvorinu 18.v. (jakobson i Nabokov). Atribucija je kljucni termin vise filoloske kritike. To je postupak utvrdjivanja autorstva. Slicno znacenje ima i pasportizacija (vise se odnosi na narodnu knjizevnost). Ateteza je postupak pobijanja ideja o necijem autorstvu (kada kazemo da neko sigurno nije napisao neko delo, a ne znamo ko jeste). To je neka vrsta parcijalne atribucije. Adespota je tekst kojem ne mozemo utvrditi autora (ne odnosi se na usmenu knjizevnost). Cesti su pokusaji da se na osnovu teksta nekog dela otkrije ime pisca. Indicije koje nam daje tekst mogu biti: 1) Sadrzajne (gradja i motivi; ukazivanje na istorijske dogadjaje i licnosti) 2) Formalne (npr. oblik stiha) 3) Jezicko – stilisticke (oblici reci, upotrba stilskih figura...) 4) Misaono – sadrzajne (pojedine misli, pogled na svet…). Nekada se problem javlja I kao posledica koriscenja biografskog metoda za anlizu I datiranje neke pesme. Kao primer Kajzer navodi slucaj sa Geteovom pesmom “Putnik” koju je on poslao vereniku Lote Buf uz priznanje svojih oecanja prema njoj koje ce verenik moci da vidi I u pesmi. Dugo je ta pesma tumacena preko Geteove biografije, svi elementi I posecanja iz pesme povezivani su sa Geteovim tadasnjim stanjem I sve je imalo logicki sled dok nije ispostavilo da je Gete napisao tu pesmu mnogo pre nego sto je upoznao Lotu.
7
Za kriticko izdanje su bitni podaci o godini nastanka i objavljivanja dela. Pravilno datiranje je vazno radi iznalazenja zavisnosti, povezanosti i razvoja. Datiranje drama, romana i pripovedaka novijeg doba ne predstavlja problem. Drugaciji je slucaj sa poezijom, jer pesnici neke pesme unose u zbirke mnogo kasnije od trenutka nastanka. Ranije su za pitanje datiranja bila najvaznija jezicka ispitivanja, a danas se najvise koristi istrazivanje metrike. Na taj nacin je omoguceno datiranje dramskog opusa Lopea de Vege i Kalderona. Terminus post quem je termin posle kojeg je delo sigurno nastalo, a terminus ante quem je termin pre kojeg je delo sigurno nastalo. 9. Poetika i retorika u antici Stara poetika i retorika nastoje da delo analiziraju na osnovu analize jezika. Tu se nalaze koreni stilistike, iako se shvatanje jezika do danas promenilo. Stilistika i dalje koristi pojmove i nazive koje su dali poeticari i retoricari u antici. Retorika je u staroj Grckoj bila ucenje o govornistvu, ali se tokom srednjeg veka razvila i osim toga je obuhvatala i ucenje o jeziku, proznom izrazavanju i nacelima kritickog ocenjivanja knjizevnih dela. Da bi pissac mogao da stvara mora da poseduje vestinu dobrog govorenja i pisanja. To uverenje je ukljucivalo podrazavanje uzora. Ucenje o dobrom govorenju retorika je zasnovala na ucenju o knjizevnim vrstama, ucenju o pojedinim stilovima, kompoziciji i figurama. Knjizevne vrste su predstavljale cvrste obrasce kojih se treba pridrzavati. Postojali su uzori za svaku vrstu pisanja i svaku knjizevnu vrstu. Na primer, za tragediju je postojalo okvirno uputstvo za to kako treba uobliciti odredjeni tragicni dogadjaj. Ovo ucenje je u tesnoj vezi sa ucenjem o stilovima kojih je bilo nekoliko i razlikovali su se po izboru reci, nacinu gradjenja recenice, temama, likovima... Najcesca je podela na visoki, srednji i niski stil. Visokim stilom obradjivane su ratnicke teme, likovi su bili heroji, nosici etickog ideala. Niskim stilom obradjivane su teme iz svakodnevnog zivota, cesta je bila ironija i satira, upotreba nepristojnih reci. Srednji je bio izmedju ova dva. U svakom stilu su mogle da se koriste samo odredjene reci (npr. rec starac iz srednjeg stila bi u visokom stilu glasila starina, a u niskom starkelja). Ucenje o kompoziciji bavilo se rasporedon sastavnih delova nekog knjizevnog dela. To je bilo posebno bitno kod govora na sudu, pa se na taj nacin shvatalo i knjizevno delo. Najbitnije je bilo ucenje o figurama, odnosno ukrasenom govoru u knjizevnosti, jer je i sama knjizevnost shvacena kao lep nacin pisanja. Retoricari su figure popisivali i razvrstavali, a neki nazivi su se zadrzali do danas. Za staru retoriku stilske figure bile su apsolutna sredstva, a za stilistiku su danas to relativna sredstva koja se koriste u najvecem broju slucajeva. Ime poetika potice od grcke reci poietikos sto znaci pesnicki, a sama knjizevnost je nazivana poiesis ili poetike tekhne (pesnicka vestina). Poeticko proucavanje knjizevnosti nije karakteristicno samo za antiku, ono se javilo u svim drustvima gde je postojao ekonomski razvoj i uslovi za obrazovanje, a samim tim i intenzivno bavljenje umetnoscu (Kina, Japan, Indija). Anticka poetika je pruzila osnove za razvoj savremene poetike. Atina je dozivela procvat za vreme Periklea u 5.v.p.n.e. , a sofisti su poceli intenzivno da proucavaju jezik i njegove f-je. Samim tim je pocelo i proucavanje poetske f-je jezika. Poeticke rasprave o prirodi i f-ji pesnistva, kao i o knjizevnim rodovima zapoceo je Platon u svojim dijalozima, a Aristotel je o tome napisao citavu raspravu – O pesnickoj umetnosti. Najznacajnija poetika iz doba rimske knjizevnosti je Horacijeva Poslanica Pizonima. Horacije je tvorac normativne poetike koja je dominirala do druge polovine 18. v. On se zalaze za to da knjizevnost bude spoj lepog i korisnog. 10. Platonovi stavovi o pesnistvu U ovom dijalogu Platon je pokusao da da sliku idealne drzave. U takvoj drzavi postojala bi podela rada, jer je najbolje da se svako bavi samo jednom stvari i cinila bi je tri sloja: 1. upravljci - filozofi 2. cuvari - ratnici 3. proizvodjaci - zanatlije On ovu podelu daje praveci paralelu sa ljudskim organizmom. Svoja poeticka nacela i shvatanje umetnosti, posebno pesnicke, Platon iznosi u 2., 3. i 10. poglavlju Drzave. Njegova poetika je deskriptivna. On pravi klasifikaciju knjizevnih rodova i smatra da postoje tri tipa podrazavanja: 1. mimeza - cisto podrazavanje - komedija I tragedija 2. dijegeza - jednostavno pesnikovo pripovedanje - ditiramb 3. kombinacija oba – ep Platon vrednuje dela po kolicini podrazavanja (ono koje najvise podrazava najmanje vredi). On je protiv mimetickih umetnosti je one podrazavaju samo izgled u datom trenutku, a ne
8
stvarnost i ideje. U njegovoj drzavi ne bi bilo mesta za pesnike i ta ideja je najizrazenija u 10. poglavlju Drzave. Platon zamera Homeru na njegovom prikazu antropomorfnih bogova, ali i na prikazivanju tuge, srece ili strasti kod junaka. On ne odobrava ni tragediju, jer ona prikazuje pad iz srece u nesrecu, a ako je u pitanju dobar covek, to moze da vrsi negativan uticaj na citaoca. Uloga drzave je da obrazuje ratnike koji treba da budu cvrstog karaktera, a tu pesnistvu nema mesta. Pesnik sme da podrazava samo uzvisene stvari. Mimeticka umetnost je moralno stetna, on prihvata samo himne bogovima i pesme u pohvalu dobrih ljudi. Pesnicko delo ne sme da sadrzi ni muzicke i ritmicke elemente. Uloga drzave je da vrsi vaspitnu ulogu, a tu pesnicima nema mesta. U dijalogi Ijon ucestvuju Sokrat i Ijon, rapsod iz Efesa. Ijon se hvali kako najbolje poznaje i razume Homera, ali drugi pesnici su mu i na sam pomen dosadni. Sokrat pokusava da mu da objasnjenje za to govoreci mu da nema umetnicko i naucno obrazovanje za to, poredeci ga sa poznavaocima slikarstva ili vajarstva. Ako neko poseduje umece da da ocenu jedne slike znace to da ucini i za neku drugu. Ijon razume samo Homera jer ga goni bozanska sila. Uporedjuje je sa silom koja postoji u magnetu koji pomocu nje privlaci druge kamenove i stvara citav lanac. Muza pesniku daje zanos koji on zatim prenosi drugima (kao sto su rapsodi) i stvara se lanac. Pesnistvo ne nastaje pomocu vestine ili umesnosti, vec kao posledica nadahnuca. Pesnici stvaraju samo kad su izvan razuma i poneseni zanosom. Svaki od njih moze da peva samo ono na sta ga je Muza nadahnula, ne bilo sta jer je za sve dr8ugo nesposoban (jedan peva ditirambe, drugi epske pesme...). Upravo je to dokaz da je pesnistvo posledica bozanske snage, jer da je u pitanju zanat oni koji umeju da pevaju jedno umeli bi i drugo. Bog im oduzima snagu razmisljanja, koristi ih kao svoje sluge i kroz njih govori slusaocima. Pesnici su tumaci bogova, a rapsodi su tumaci tumaca (tumaci pesnika). U lancu slusalac predstavlja poslednju kariku, a rapsod srednju. Rapsodi su u vlasti pesnika i oni ne poseduju stvarno znanje o njima, vec su i oni sami nadahnuti posredstvom pesnika. Ijon istovremeno priznaje da mu je cilj da recituje stihove da zaradi novac tako sto ce publiku navesti na plac. 11. Aristotelova definicija tragedije i stavovi o pesnistvu Aristotelova Poetika predstavlja neku vrstu polemike sa Platonom. Njegova poetika je deskriptivna. On kaze da su sve umetnosti – ep, tragedija, komedija i ditiramb - podrazavajuce delatnosti. Podrazavanje je urodjeno samom coveku, ali to je i sredstvo za sticanje znanja. One podrazavaju razlicitim sredstvima, razlicite predmete, razlicitim nacinima. Sredstva su ritam, harmonija i govor. Tragedija koristi sva tri. Nacini su narativni i dramski (diagesis i mimesis). Predmet podrazavanja mogu da budu karakteri bolji od nas (Homer), prosecni (Kleofont) ili gori od nas (Hegemon Tasanin). Predmet moze da bude spudaioi (uzvisen, tragedija) i falioi (nizak, komedija). Epopeji i tragediji svojstven je uzvisen predmet, a komediji i parodiji nizak. Prednosti tragedije u odnosu na epopeju: a) ima sve sto ima epopeja (i vise); b) postize cilj za krace vreme (radnja – 24h); c) ima vecu jedinstvenost (potpunije postize cilj). Sastavni delovi tragedije (kvalitativno) su: prica, karakteri, govor, misli, scenski aparat i muzicka kompozicija. Kvantitativo on tragediju deli na: prolog, episodije, eksodu i horske pesme (ulazna pesma i stasimoni). Razlika izmedju istoricara i pesnika je u tome sto jedan govori o onome sto se stvarno dogodilo, a drugi o onome sto je moglo da se dogodi. Pesnistvo prikazuje opste – mora da se pridrzava zakona verovatnosti i nuznosti, a istorija pojedinacno. Radnja moze da bude prosta i prepletena. Aristotel govori i o tri jedinstva: vreme, radnja i mesto (pominje samo prva dva). Kada je rec o rasporedu dogadjaja oni moraju da imaju kauzalni poredak. Tragedija je podrazavanje ozbiljne i zavrsene radnje koja ima svoju odredjenu velicinu, govorom koji je otmen i poseban za svaku vrstu u pojedinim delovima, licima koja delaju, a ne pripovedaju, a izazivanjem straha i sazaljenja vrsi prociscavanje takvih afekata. Uvodeci pojam katarze on daje protivargument Platonovoj tvrdnji da je pesnistvo stetno. Naprotiv, izazivanjem straha (od toga da im se ne dogodi nesto slicno) i sazaljenja prema onome ko nezasluzeno pati ljudi se oslobadjaju rdjavih misli. Strah i sazaljenje moze da izazove osoba koja je po sredini – ne sme da se previse istice svojom pravednoscu, ali ne sme ni da bude los covek. Najbolje je ako pripada visem sloju. Takav lik je npr. Edip. Lica koja podrazavaju to rade da bi prikazali dogadjaje, to je upravo i cilj tragedije. Radnje koje izazivaju strah i sazaljenje treba da vrse lica koja su prijatelji, neprijatelji ili nisu ni jedno, ni drugo. Najbolje ja da to budu lica koja su u prijateljskoj ili rodbinskoj vezi. Govor mora da odgovara liku, karakteri moraju da budu dosledni – da se ponasaju u skladu sa svojom prirodom.
9
12. Poeticki spisi humanizma i renesanse Postoji veliki broj poetika humanizma i renesanse i one se uglavnom zasnivaju na antickim koje za njih predstavljaju vecne zakone. One se narocito bave mikrostrukturama jezika i pesnickog jezika, ali i pesnickim vrstama. U tome se oslanjaju na antiku i knjizevne vrste pokusavaju da uklope u anticke, a istovremeno dodaju mnogo novih pojmova. Dok je Aristotel u svojoj Poetici govorio o jedinstvima vremena i radnje, italijanski humanista Kastelvetro uvodi i jedinstvo mesta. Ovo je narocito bilo vazno za francuski klasicizam odakle se prosirilo na celu Evropu sve do romantizma. Pravilo o tri jedinstva u drami nastalo je tek u humanizmu i nije tekovina antike. U poetici renesanse pesnik postaje vise od obicnog coveka jer svojom umetnoscu moze da prikaze pravu prirodu stvarnosti koju drugi ne vide (altera natura). Pored jezuitskih poetika najpoznatija je Sedam knjiga poetike (Poetices libri septem) Julija Cezara Skaligera iz 1561. 13. Poetike klasicizma U drugoj polovini 17.v. najnaprednija evropska drzava bila je francuska apsolutisticka monarhija. Knjizevnost tog vremena – francuski klasicizam – predstavljala je uzor ostalim sredinama. Autor najpoznatije poetike je didakticki i satiricki pesnik Nikola Boalo. Glavni uzor mu je bio Horacije, pa je 1674. objavio didakticku poemu u 4 pevanja Art poetique, u kojoj je od Horacija pozajmljivao citave stihove i odlomke. Na tome mu je zamerio veliki broj pesnika koje je on napao u svojoj poetici. Ipak, njegova poetika je izvrsila uticaj na celu evropsku knjizevnost. Prva i cetvrta knjiga bave se opstim pogledima, a druga i treca pesnickim vrstama. U prvoj knjizi govori o tome da je potrebno da pesnik poseduje pesnicki dar, ali i razum. Pesnik svoje delo treba neprestano da doteruje. Delo u potpunosti mora da bude podvrgnuto cenzuri kako se u njemu ne bi naslo nesto sto ne bi godilo dvorskom drustvu. Pesnickom jeziku Boalo pridaje veliki znacaj. Delo mora da poseduje sklad koji ne zavisi samo od unutrasnjih, vec i od spoljasnjih faktora (drustva). Tako je nastala salonska knjizevnost koja je u potpunosti iskljucuje prikazivanje fizioloskih procesa, glavna tema je sentimentalna ljubav. U drugom delu Boalo govori o manjim pesnickim vrstama kao sto su : idila, elegija, oda sonet, epigram, rondo, balada, madrigal, satira, vodvilj (misli na saljivu pesmu, a ne na scensku lakrdiju). U trecam delu govori o tragediji, komediji i epu; o pravilu tri jedinstva; pri crtanju ljudi pesnik mora da pazi na nacionalne i istorijske razlike. Za epsku pesmu je neophodna anticka mitologija, kao sredstvo simbolike i alegoricnosti. Anticki pojmovi su potpuno istisnuti tek u realizmu. Rasprava o antickim uzorima pocela ubrzo nakon objavljivanja Boaloove poetike. Tada je pocelo da se siri uverenje da i moderni pisci mogu da budu uzori, cak i bolji od antickih, kao uverenje i da umetnost treba da se priblizi stvarnosti. Danas realizam oznacava stilski pojam, ali i knjizevnost koja je obelezila 19.v. Knjizevnost tog doba svesno je bila didakticka. 14. Poetike prosvetiteljstva U 18.v. pored francuske, veliki uticaj imala je i engleska knjizevnost. Engleska knjizevna kritika je u prvi plan iznela pesnikovu originalnost, on je stvaralacki genije, a njegov simbol je Prometej. Od polovine 18. v. u Francuskoj Zan Zak Ruso ustaje protiv feudalne kulture i zahteva de se covek vrati prirodi. Umesto razuma on uvodi kriterijum osecanja. Ideja o povratku prirodi doprinela je afirmaciji usmene knjizevnosti. Sredinom 18.v. engleski pisac Edvard Jang uvodi pojam stvaralackog genija koji se uzdize iznad pravila. Od tog trenutka pesnik ulazi u otvoren sukob sa tradicijom i konvencijama. Ruso je bio prethodnik evropskog predromantizma i sentimentalizma koji je bio najpoznatiji u Nemackoj, gde su ga knjizevnici zvali dobom genija, a danas je poznat kao Sturm und Drang (oluja i nagon). Vodja im je bio znacajni nemacki prosvetitelj Johan Gotfrid Herder koji je razradio nauku o istorijskom razvoju ljudskog drustva. 15. Romanticarske poetike U romantizmu pocinje svesno odbijanje uzora i uticaja antike. Junak u romantizmu bezi od stvarnosti i utehu trazi u proslosti (ali ne dalekoj, vec u renesansi i srednjem veku), u svetu fantazije, na Dalekom istoku i u prirodi. Za romantizam su od velikog znacaja Selingova dostignuca u filozofiji. Fridrih Slegel je knjizevnika nazvao najvisim tipom coveka koji se prema obicnom coveku odnosi kao ovaj prema zivotinji, a knjizevnost je najvisa ljudska delatnost. Romantizam donosi potpuni otpor prema pravilima. Zato ne postoji ni jedinstvena sistematicna poetika ove epohe. Ukinute su i jasne granice izmedju knjizevnih rodova i vrsta. Dominiraju lirski elementi kod svih rodova i vrsta. Ukidaju se i cvrste granice izmedju pojedinih nacionalnih
10
knjizevnosti. Poznavanje stranih knjizevnosti postaje preduslov za proucavanje domace. U romantizmu su stvoreni uslovi za nastanak istorije knjizevnosti kao naucne discipline. 16. Poetike realizma i naturalizma Poetika realizma vraca se zahtevu 18. v. – umetnost treba da prikazuje svakodnevni zivot. Najvazniji pojam postaje pojam istine koja je shvacena kao detaljno opisivanje svakodnevnog zivota obicnih ljudi. Realizam donosi povratak Aristotelovoj Poetici. Knjizevnik je shvacen kao posmatrac i svedok onoga sto se desava oko njega. Realizam pojam istine shvata hronicarski – prikazuje samo ljudski svet u kojem vladaju ljudske snage i prirodne i psiholoske zakonitosti. Jezik pripovedaca tezi sto vecoj jednostavnosti. Junak je uslovljen svojim socijalnim statusom. Znacaj dobija i antiherojsko crtanje likova. Od revolucija 1848. i razvoja kapitalizma potpuno se gube anticki uzori kao nerazumljivi. Dalji razvojni stupanj realizma je naturalizam. Osnovna nacela postavio je najznacajniji predstavnik – Emil Zola. On kaze da lik ne treba da bude previse uvelican. On insistira na tacnoj reprodukciji zivota uz izbegavanje romanticarskih elemenata. Pripovedac ne sme da pokaze ni najmanji stepen subjektivnosti. Zahtev za tacnom reprodukcijom doveo je do toga da govor likova bude sveden samo na socijalnu sredinu. Zato je cesta upotreba zargona i narecja. Zola uvodi i ideju o coveku kao fizioloskom bicu (psihologija se reducira na fiziologiju). 17. Esteticizam i modernizam u poetici Esteticizam je zavladao u gradjanskoj knjizevnosti krajem 19. v. i prema stvarnosti se odnosi sa gadjenjem i prezirom. Jedino sto je vredno je umetnost. Pravci esteticizma su simbolizam, neoklasicizam i neoromantizam. Francuski simbolista Pol Verlen izdao je 1882. svoju poetiku u obliku kratke lirske pesme. On se tu i bavi lirskom pesmom, ali i opstom poetikom tog doba. On je protiv intelektualizma )poenta, duhovitost itd.) i koriscenja rime u poeziji, ali smatra da u pesnickom delu nikad nije dosta muzike. Poezija ne traba da slika boje, vec nijanse. Knjizevnost deluje snagom simbola, a to treba pojacati koriscenjem neobicne i zagonetne simbolike. Za esteticizam je bitna i neobicnost i muzikalnost pesnickog jezika. Pocetkom 20. v. u evropskoj knjizevnosti javili su se agresivni knjizevni pravci – futurizam (Rusija i Italija), ekspresionizam (Nemacka, slovenske zemlje), dadaizam (Svajcarska i Francuska), nadrealizam (Francuska, srpska knjizevnost). Ovi pravci se odlikuju socijalnom borbenoscu I odbacivanjem logike. Na nadrealizam je uticaj imalo Frojdovo ucenje o nesvesnom. Pesnicki jezik je postao hermetican, a fabula nelogicna I nepovezana. Lirika napusta muzikalnost I rimu, priblizava se prozi. Za prozu je karakteristican iracionalizam i neocekivani i nemotivisani obrti. Kao suprotnost ovim teznjama sve popularnija postaje tzv. dokumentarna knjizevnost. Teorija knjizevnosti je sve ove pravce obuhvatila nazivom avangarda. Aleksandar Flaker poetiku avangarde naziva poetikom osporavanja. Njihova drustvena f-ja je da izmene estetiku, a zatim moral, etiku i drustvo. 18. Ideje pozitivizma u nauci o knjizevnosti Pozitivizam je filozofski pravac koji je zasnovan na teznji da se svaka pojava izvede iz cinjenica I da se empirijski dokaze. Pozitivizam u knjizevnosti ima malo uze znacenje I zasniva se na misljenju da je za proucavanje knjizevnog dela najbitinije utvrditi uslove I izvor njegovog nastanka – prouciti drustvene uslove I pisceve stavove. Ovakav stav se javlja sredinom 19. veka kada se razvijaju prirodne nauke I smatra se da se metode iz prirodnih nauka mogu koristiti za svako naucno istrazivanje, pa I za knjizevno. Najvazniju ulogu u pozitivizmu ima istorija knjizevnosti koja nastoji da uspostavi objektivno, sistematizovano proucavanje knjizevnosti I uglavnom se zasniva na piscevoj biografiji I utvrdjivanju osobina jenog istorijskog perioda. Pozitivizam se zasniva na bigrafizmu – potreba da se prouci piscev zivot da bi se na osnovu toga utvrdila njegova motivacija za pisanje I analogija sa delom; na psihologizmu – potreba da se proucava pisceva psihologija kao izvor umetnickog dela; na istorizmu – knjizevna dela se tretiraju kao spomenici jednog vrema. Pozitivisti su smatrali da je sadrzaj bitniji od forme I da on odredjuje nacin na koji ce se delo oblikovati. Znacaj pozitivista je u razvoju filoloske analize teksta – proucavajuci biografiju pisca I drustvo dolazili su do mnogo nepotrebnih cinjenica za anilizu, ali je to omogucilo razvoj filoloske analize koja je I danas aktuelan I potrebna nauci o knjizevnosti. Utemeljivac pozitivizma je Ipolit Ten I njegovo shvatanje o rasi, sredini I trenutku koje posmatra kao elemente za objasnjenje svakog knjizevnog dela.
11
- Sa Vilhelmom Diltajem odstupa se od pozitivistickog misljenja, on je prvi uvideo razliku izmedju prirodnih I duhovnih nauka I potrebu za razgranicavanje njihovih metoda. Pravci koji se zasnivaju nakon pozitivima uglavnom se zasnivaju na kritici pozitivizma, a prvi takav pravac su ruski formalisti. Medjutim, pozitivizam se ne negira u potpunosti, vec se tezi nalazenju mere – neki elementi pozitivzma zadrzani su, ali je smanjen znacaj onoga sto su pozitivisti smatrali najvaznijim. 19. Glavni predstavnici I osnovne ideje ruskog formalizma - Formalna metoda kao pravac u nauci o knjizevnosti trajala je od 1915. – 1930. godine. Razvila se u Sovjetskom Savezu nakon Oktobarske revolucije. Predstavnici ruskog formalizma su: Viktor Shklovski, Jurij Tinjanov, Boris Ejhenbaum, Boris Tomashevski I Roman Jakobson. - Njihov rad se zasniva pre svega na kritici dotadasnjeg pozitivistickog pristupa analizi knjizevnog dela. Njihov osnovni stav je da treba prouciti umetnicke postupke kojima se pisac sluzi tokom stvaranja umetnickog dela, tacnije nacin oblikovanja jednog knjizevnog dela. Oni stavljaju formu ispred sadrzaja (za razliku od pozitivista) jer smatraju da se tema odabira prema postupcima koje pisac zeli da koristi I da se prema njima formira. Smatraju da nauka o knjizevnosti treba da se bavi samo onim sto je “knjizevno” u knjizevnosti, a da se jezikom bavi lingvistika, umetnickom vrednoscu estetika I sl. Na ovaj nacin odbacuju sve sto nije knjizevnost u najuzem smislu I time je njihov metod potpuno u suprotnosti sa pozitivistickim koji u nauku o knjizevnosti ukljucuje I druge grane umetnosti I nauke – filozofiju, psihologiju, sociologiju I sl. - Smatraju da se na osnovu analize knjizevnih postupaka utvrdjuje stil knjizevnog dela, a na osnovu opstih knjizevnih postupaka formiraju se knjizevne vrste. Temelj svake analize je da se ispitaju postupci kojima pisac postize zeljeni cilj, a predmet knjizevnoteorijske analize je da utvrdi opstosti I svrsta dela u odredjene knjizevne rodove. - Prvi su uocili razliku izmedju fabule I sizea. Fabula predstavlja stvaran raspored knjizevnih elemenata, a seize nacin na koji su knjizevno – umetnicki elementi rasporedjeni. - Smatrali su da se stilovi smenjuju prema nacelu suprotnosti. Kada piscima dosadi koriscenje odredjenih umetnickih postupaka, oni zele da pronadju I upotrebe nove kako bi izazvali odusevljenje I uzbudjenje kod citalaca. Ne misle da ulogu imaju ideje jednog vremena, pojava novih tema, drugacijih karaktera, vec smatraju da je presudna prezasicenost odredjenim stilom I “starim” umetnickim postupcima. - I u okviru ruskih formalista javile su se kritike preteranog naglsavanja sematskog knjizevnog postupka I posmatranje nacina komponovanja dela kao jedino vazno u delu. Jedan od kriticara je bio I Jurij Tinjanov koji je pre svega kritikovao svaku staticnu definiciju knjizevnog dela, smatrajuci da je knjizevnost uvek u nekom kontekstu I da se tako treba I posmatrati, ne treba se potpuno izolovati. 20. Stilisticka kritika - Razvojem stilistike I novim shvatanjem stila kao izraz individualnosti, stilistika je dala mogucnost analize gde ce najveca vaznost biti data jezickim kvalitetima, a ne samo idejnim I tematskim. Razvila se stilisticka kritika koja je smatrala da se na osnovu tih jezickih kvaliteta moze odrediti umetnicka vrednost knjizevnog dela. Medjutim, posto je stil shvacen kao mogucnost individualnog izrazavanja, postavlja se pitanje – kako odrediti kvalitet umetnickog stila, sta je u stvari umetnicki stil? - Leo Spicer govori da je vrednost stila u pesnikovoj licnosti jer se on njime izrazava. On smatra da je najvisi stepen stilisticke analize doci do pesnikove intuicije I otkriti smisao koji je on dao izrazu I time stvoriti jedinstvenu sliku. Njegova stilisticka metoda je kritikovana jer ako se stil veze za autora, kako objasniti to sto on stvara dela razlicite vrednosti, a I ako ga posmatramo kao autorovu intuiciju – on postaje previse uopsten da bi se na osnovu njega moglo bilo sta naucno utvrditi. Dakle, ne moze se vrednost stila posmatrati preko autora. - Odbacivsi Spicerovu definiciju stila, javlja se novo shvatanje da je stil odlika jednog umetnickog dela I da izrazava njegovu individualnost I originalnost. Na osnovu ovakve definicije Volfgang Kajazer I Emil Stajger zasnivaju metodu interpretacije. - Mane – Stilisticka kritika nije uspela da da ocenu vrednosti dela jer se delo one moze vrednovati samo prema stilskim obelezjima (a ona je bila potpuno usresredjena na to). Greske: Zapostavili su nacin na koji se delo prihvata, odnos citalac – delo Izolovali jezik jer su ga posmatrali samo u kontekstu odredjenog dela - Znacaj stilistike I stilisticke kritike za teoriju knjizevnosti je veoma bitan – omogucile su upoznavanje jezickih elemenata koji su osnova za gradjenje knjizevnog dela. Struktura dela zasnovana je na strukturi jezika, tako da je bez stilistike koja analizira upotrebu jezika nemoguce u celini analizirati delo.
12
21. Psihoanaliticka I arhetipska kritika - Psihoanalza se kao pravac u pihologiji formira u 20. veku. Utemeljivac je Frojd 1856. – 1939.). Psihoanaliza je metod istrazivanja psihickog zivota I lecenja psihickih poremecaja, vremenom prerasta u ucenje o coveku. Kao tip knjizevne kritike bavi se tematikom knjizevnog dela, ali na drugaciji nacin – tezi da ispita znacaj utiska koji delo ostavlja na citaoce, kao I ono sto pisca pokrece da pise. Frojd je podelio psihicki zivot na nesvesno (id), podsvesno (ego) I svesno (super ego). On smatra da covek stalno vodi borbu izmedju zellje za zadovoljstvom, tj. nesvesne delatnosti I razumne, svesne. On smatra da je umetnicko delo upravo nacin koordinacije ovih delatnosti, praznjenje – knjizevno delo posmatra kao nadoknadu za fizicke ili moralne nedostatke, naglasava kao krajnji cilj dela izazvivanje emptaije kod publike (sazivljavanje sa delom I prepoznavanje sopstvenih psihickih sukoba) I katarze (nakon empatije dolazi do prociscenja). Psihoanaliticka kritika nije toliko doprinela nauci o knjizevnosti, ali je produbila pogled na odredjene teme I karaktere. Takodje je zahvaljujuci psihoanalitickoj kritici nastala psihologija knjizevnosti.Ona proucava psihicku zakonitost knjizevnog dela. - Karl Gustav Jung je bio Frojdov ucenik, ali je vremenom razvio razlicito misljenje od psihoanalize I tvorac je arhetipske kritike. Jungov pojam arhetipa vezan je za simbole. On shvata podsvest kao kolektivnu, kao nesto sto je zajednicko svim ljudima, a ispoljava se preko simbola. Arhetipovi, kao podsvesna psihicka energija manifestuju se u snu, u mitovima I umetnosti. Nortrop Fraj arhetip definise kao skup simbola koji se u knjizevnim delima pojavlju tako cesto da se mogu posmatrati kao opsti elementi. Njegovo delo “Anatomija kritike” nije mnogo neposredno delovalo na razvoj nauke o knjizevnosti, ali je podstaklo povezivnje knjizevne kritike sa iskustvima drugih nauka, najvise etnologije I psihologije, sto je bilo od znacaja jer se ona pocela preterano zatvarati u sebe, npr. u Novoj kritici. 22. Nova kritika u Engleskoj I Americi - Nova kritika oznacava grupu knjizevnih kriticara u Sjedinjenim Americkim Drzavama koji su paznju proucavanja knjizevnosti skrenuli na samo delo, kritikovali svaki vid proucavanja koji ukljucuje neke vanknjizevne elemente. Kasnije se ovaj naziv prosirio na sve knjizevne kriticare sa ovim tendencijama. Njihovo zatvaranje u okvir knjizebvnog dela bilo je jos intenzivnije od ruskih formalista jer oni nisu tezili niakvim opstim zakljucivanjima, niti stvaranju jedinstvene I celovite nauke o knjizevnosti koja bi se kao takva razgranicila od drugih nauka. Bilo im je vazno samo da utvrde knjizevne vrednosti teksta, ono osobito I neponovljivo u njemu, bez akvih lutanja van njega u potrazi za cinjenicama koje bi im pomogle u analizi. Zalagali su se za tzv. pomno citanje – akcenat je na analzii knjizevnih vrednosti, a ne kulturnih na koje eventualno tekst ukazuje. - Predstavnici su – John Crowe Ranson, Allen Tate, Cleanth Brooks, kao I Tpmas Sterns Eliot I Ricards. - Osnov njihovog proucavanja knjizevnosti je analiza samog teksta na osnovu koje bi se utvrdile knjizevne vrednosti. - Eliot se zalaze za: impresivnost pesnistva – smatra da se poezija ne treba analizirati kao izrazavanje pesnikovih osecanja, nego je samo pesnistvo jedan nacin izrazavanja I kao takvo, samostalno, treba ga posmatrati. Ovim je skrenuta paznja sa pisca na sam tekst. drugacije shvatanje tradicije – tradicija nije obican niz knjizevnih dela na koji se nova dela samo nadovezuju I cine nastavak rada prethodnika, tradicija je sistem vrednosti, sistem koji se stalno obogacuje novim vrednostima, sistem koji je uvek ziv I aktuelan u onoj meri u kojoj ga odredjeni autor prihvati. Tradicija se bira. odredjeni tip klasicizma u pesnistvu - Ricards je imao znacaja za Nove kriticare svojim delom “Prakticna kritika” (1929.) gde je analizirao studentske tekstove, dakle tekstove ciji su autori nepoznati, I na taj nacin pokazao kako je bitno usresrediti paznju na sam tekst I na vrednosti koje su date u njemu. Poznavanje pisaca cesto vodi pogresnim zakljuchcima koji su posledica stava prema autoru. - Njihove zasluge za teoriju knjizevnosti su samo u skretanju paznje na sam tekst I u otkrivanju bitnih osobina pojedinih knjizevnih vrsta, ali ne I u formiranju nekih opstih metoda, nacela I zakljucaka koji su ipak vazni da bi se moglo govoriti o naucnom proucavanju knjizevnosti. 23. Strukturalizam I semiotika
13
- Strukturalizam nema jedinstveno znacenje I razlicito se tumaci u oblastima u kojima se javlja. U najsirem smislu oznacava interesovanje za odredjivanje struktura u srustvenim I prirodnim pojavama. - Strukturalizam kao pravac u knjizevnosti izgradjuje se na osnovama strukturalne lingvistike ciji je najznacajniji predstavnik Ferdinand de Sosir. On je uocio razliku izmedju govora I jezika, izmedju oznacenog I oznake. On istice nacelo arbitrarnosti (proizvoljnostri znaka) - jezikom se samo oznacava pojam, dok on ima znacenje koje je odredjeno za taj pojam, u nekom drugom jeziku bi ta jezicka oznaka bila drugacija, a asocijacija na nju bi bila ista svima. Tako se jezik moze ispitivati sa dva aspekta – sa aspekta oznake, konkretnog teksta, onog sto je napisano I oznacenog, tj. onog sto zapisan tekst predstavlja. Ovo shvatanje se prenosi I na nauku o knjizevnosti posebno pod uticajem ruskih formalista (na ciji se rad strukturalizam nadovezuje) koji se okrecu delu kao jezickoj tvorevini. - Znacajni ruski formalisti su Jurij Tinjanov, Roman Jakobson (koji razvija svoje stavove u krugu praskog knjizevno – naucnog strukturalizma). - Mukarovski je smatrao da se knjizevno delo mora posmatrati u knjizevno – umetnickom kontekstu, ali I u izvantekstovnom jer se tek u dodiru sa spoljnim faktorima (citaocima) afirmise kao umetnicko delo. Ovakav stav zastupa I Jurij Lotman – dolazi do dinamickog shvatanja strukture (tekst se mora posmatrati u kontekstu unutartekstovnih odnosa, ali I izvantekstovnih kao sto su odnosi citalac – delo, tekst – drugi tekstovi I sl.) - Klod Levi – Stros smatra da je svaki znak odabran iz niza mogucih znakova (sinonima npr.) I da se poruka odredjenog upotrebljenog znaka moze shvatiti na osnovu analize niza kome znak pripada I na osnovu utvrdjivanja nacina sklapanja tih znakova u celinu. Tako se I strukturalizam interesuje za proucavanje konkretnog dela na osnovu utvrdjivanja njegovog mesta u knjizevnosti, tj. u odnosu sa knjizevnom vrstom kojoj delo pripada. - Bitna je I strukturalisticka poetika ruskog teoreticara knjizevnosti Jurija Lotmana. On smatra da se knjizevnost mora proucavati iz dva aspekta – spoznajnog (utvrdjivanje sadrzaja, istinitosti dela, onoga sto ono predstavlja) I komunikativnog (delo kao poseban vid komunikacije izmedju autora I citaoca). Time se spajaju sadrzaj I forma (bitno za delo I nacin na koji se delo prenosi). Ruski formalisti su paznju posvecivali formi (nacinu oblikovanja dela) kao znacajnijoj za knjizevnu analizu I time razdvojili formu od sadrzaja. II GRUPA 26. Opsta i uporedna knjizevnost – pojam, predmet i zadaci Neka vrsta utemeljivaca komparatistike je Francuz Fransoa Vilmen. Velek I Voren komparatistiku smatraju istorijom knjizevnosti (neki je smatraju posebnom disciplinom). Krecu od uporedne, pa se bave opstom I nacionalnom knjizevnoscu. Uporedno proucavanje knjizevnosti pocinje u 19. v. (20.-ih godina) I uglavnom je pozitivisticko – tematologija (proucavanje tema, motiva, medjusobnih uticaja, sirenje uticaja itd.). U 20.v. se javlja veoma ostar antipozitivizam i ovakvo proucavanje se odbacuje. Sam izraz uporedna knjizevnost predstavlja problem, jer je poredjenje metod koji se koristi u citavoj kritici, ali I u svim naukama I zato nije prikladan da opise nacin proucavanja knjizevnosti. Taj izraz u praksi obuhvata razlicite oblasti I grupe problema. Prvo je proucavanje usmene knjizevnosti, posebno migracija motiva i tema. Ovim se bavi i folklor, jer je njegov predmet, pored ostalog, i umetnost nekog naroda. Proucavanje usmene knjizevnosti je neodvojivi deo NOK. Bez proucavanja usmene knjizevnosti nemuguce je shvatiti razvoj knjizevnosti, knjizevnih zanrova I umetnickih sredstava. Pisana I usmena knjizevnost deluju jedna na drugu, izmedju njih postoje tesne veze. Drugo znacenje izraza uporedna knjizevnost odnosi se na proucavanje odnosa izmedju dveju ili vise knjizevnosti. Ovo su zapoceli francuski komparatisti, predvodjeni Fernanom Baldensperzeom. Oni su posebnu paznju posvecivali knjizevnim uticajima I nacinima sirenja neke knjizevnosti, kao sto su casopisi, prevodioci, saloni, putnici… Ovako shvacena, uporedna knjizevnost, ogranicava se na spoljasnje cinioce I ne dozvoljava procenu pojedinacnog umetnickog dela, vec se bavi remek-delima, odnosno njihovim prevodima i podrazavanjima, predistorijom i migracijama njegovih tema i oblika. Trece znacenje podrazumeva proucavanje celokupne knjizevnosti – svetske, opste ili univerzalne knjizevnosti. Geteova svetska knjizevnost – weltliteratur - najcesce je shvacena kao knjizevnost svih 5 kontinenata. Gete je tim izrazom oznacavao vreme kada ce se sve knjizevnosti pretopiti u jednu, imao je na umu kulturno-politicki ideal saradnje svih evropskih naroda. Medjutim, nijedna nacija nije spremna da odustane od svoje pojedinacnosti. Marksov koncept knjizevnosti podrazumeva gubljenje nacionalnih granica. Svetska knjizevnost moze da oznacava i riznicu klasika (Homer, Dante, Servantes, Sekspir, Gete...) i tako postaje sinonim za remek-dela.
14
Pojam opsta knjizevnost u pocetku je oznacavao poetike ili teorije I nacela knjizevnosti, a u novije doba Pol van Tigem ovaj pojam suprotstavlja uporednoj knjizevnosti. Prema Van Tigemu opsta knjizevnost proucava pokrete koji prevazilaze nacionalne granice, a uporedna knjizevnost proucava odnose dveju ili vise pojedinacnih knjizevnosti. Problem predstavlja povlacenje granica izmedju ova dva pojma i odredjivanje njihovih predmeta. O knjizevnosti je potrebno razmisljati kao o celini, ne vodeci racuna o zasebnim jezicima. Zapadna knjizevnost predstavlja celinu, isti je slucaj I sa grckom I rimskom itd. Uspon nacionalizma u 18. I 19. v. doveo je do suzavanja bavljenja knjizevnoscu i do proucavanja nacionalnih knjizevnosti. U drugoj polovini 19. v. pod uticajem pojma evolucije ponovo pocinje proucavanje knjizevnosti kao celine. U 20. v. javljaju se znacajna dela koja se bave celokupnom zapadnom knjizevnoscu – Kurcijus i Auerbah. Knjizevnost je jedinstvena, ali u njoj postoji i veliki broj podela. Glavna je na germanske, romanske i slovenske knjizevnosti. Istorija tema, motiva, figura, formi i zanrova je medjunarodna. Isti je slucaj sa metrikom, iako ona u velikoj meri zavisi od jezika. Veliki knjizevni pokreti premasuju granice drzava u kojima su nastali. Naglasavanje jezickih razlika posledica je romanticarskog nacionalizma I uspona moderne istorije knjizevnosti. Jezik moze da utice na stil, metar ui zanr, ali ne i na istoriju ideja. Ovoliko pridavanje paznje jeziku imalo je negativne posledice na proucavanje srednjovekovne knjizevnosti. Problem predstavljaju i razlicite nacionalne knjizevnosti pisane na istom jeziku – engleski, nemacki… Kriterijum jezika I nacionalne pripadnosti postaje nebitan. Beket je bio Irac, ali je pisao na engleskom I francuskom; Ruzdi je na engleskom jeziku obradjivao indijske teme… 27. Francuska skola uporedne knjizevnosti Pocetkom 20.v. u Francuskoj, nakon I svetskog rata, javlja se grupa proucavalaca koji se bave uporednim proucavanjem knjizevnosti. Glavni predstavnik je Fernan Baldensperze. Sa njima su Velek I Voren vodili ostru polemiku. Njihova proucavanja bila su pozitivisticka – uticaji, cinjenice... Zato u francuskoj nema mnogo predstavnika unutrasnjeg pristupa. Pol Van Tigem je pokusao da ukloni mane francuske koncepcije uvodjenjem pojma opste knjizevnosti. On uvodi dve opozicije: 1. opste – nacionalno 2. komparativno – nacionalno Uporedna knjizevnost podrazumeva proucavanje odnosa dveju knjizevnosti. Opsta knjizevnost prevazilazi nacionalne kategorije. Istorija knjizevnosti moze se pisati samo kao nacionalna. Zan – Mari Kare se bavi proucavanjem cinjenica. Smatra da francuska recepcija Sekspira nije isto sto i engleska recepcija Sekspira, vec je to francuska predstava o engleskoj tradiciji. Uvodi pojmove imaza i miraza. Miraz je iskrivljena slika. Imaz je slika koju jedna zajednica ima o drugoj. Imaz je uvek miraz. Imagologija je (prema Kareu) disciplina koja se bavi predstavama jednih kolektiva o drugim. 28. Uporedna slovenska knjizevnost (Roman Jakobson) Roman Jakobson se bavio svim oblastima u proucavanju knjizevnosti – stilistika, komparatistika, teorija stiha... Nauka o knjizevnosti je za njega deo lingvistike. Njegov rad znacajan je za prelazak na unutrasnji pristup. Njegova koncepcija uporednog proucavanja slovenske knjizevnosti stara je 50-ak godina i jos uvek je ostala nerazradjena. To nisu ucinili ni njegovi sledbenici. Svoju koncepciju je izlozio u tekstu Srz uporedne slovenske knjizevnosti. Ovde on daje polja buduceg istrazivanja – tri opsta slovenska nasledja, a u cetvrtom delu upozorava na njihove implikacije za proucavanje problema kulturne istorije. Ovoj raspravi prethodile su dve u kojima je on izlozio slicne ideje. Kao lingvista, on u svojoj koncepciji polazi od srodnosti slovenskih jezika kao temelja za uporedno proucavanje slovenske knjizevnosti. Medju slovenskim jezicima moguce je prekodiranje (mogucnost sporazumevanja kada su u pitanju npr. srpski i slovenski). Dve tradicije zajednicke su vecini slovenskih knjizevnosti – usmena tradicija I staroslovenski jezik I knjizevnosti. Ova tri nasledja predstavljaju osnovu koncepcije. Ova osnova mora da se zamisli sistematski. Potrebno je utvrditi slicnosti i razlike medju modernim slovenskim jezicima i sistematski prikaz zajednicke tradicije (rekonstrukcija opste slovenske poetike uz pomoc moderne lingvistike i istorijski opis i tumacenje opste slovenske pisane knjizevnosti koja je nastajala na starocrkvenoslovanskom jeziku). Ovakvi sistematski opisi ovih triju komponenata kao objektivni i naucni opisi predstavljaju skoro nemoguc zadatak, a razlikuju se i u metodoloskom i pojmovnom pogledu. Istrazivaci su se uglavnom bavili samo jednom od ovih komponenti kao posebnom idejom. Jakobson je svojom koncepcijom hteo da ponudi samo jedan od mogucih pristupa u proucavanju slovenskih knjizevnosti. Ona je nastala kao jedna od alternativa tadasnjem uporednom proucavanju koje se svodilo na uticaje. U slovenskim knjizevnostima nadrealizam ima slicna obelezja. Srpski
15
nadrealizam je blizi poljskom nego francuskom, a to nije posledica knjizevnih uticaja, vec zajednickog jezika. Nedostaci Jakobsonove koncepcije su svodjenje knjizevnosti na jezik I problem vrednovanja. 30. Nacini klasifikovanja knjizevnosti Knjizevna dela su neponovljive I originalne tvorevine i zbog toga je tesko izvrsiti njihovu klasifikaciju. Klasifikacije istoricara i teoreticara knjizevnosti nece biti iste, kao ni klasifikacije komparativne I nacionalne knjizevnosti. Najopstije je razvrstavanje knjizevnosti prema jezicima, jer je knjizevnost jezicka umetnost. Tako se moze govoriti o latinskoj ili francuskoj knjizevnosti. Srodni kriterijum je razvrstavanje prema nacionalnim knjizevnostima, nekad mu se daje prednost nad jezickim kriterijumom. Tu se javlja niz problema kao sto je odredjenje nacije ili pitanje prvenstva. Na primer: da li hrvatska knjizevnost koja je nastajala na latinskom jeziku pripada latinskoj (kriterijum jezika) ili hrvatskoj (nacionalna pripadnost) knjizevnosti. Drugi nacin razvrstavanja je prema autorima ili grupi autora. Nesumnjivo je da dela jednog autora imaju neke zajednicke karakteristike. Tako se moze govoriti o npr. Geteovom opusu. Mogu se uzeti i autori iste generacije, knjizevne skole ili vremenskog razdoblja – knjizevnost simbolizma. Treci nacin klasifikacije je prema nameni koju dela teze da ostvare. Ta namera je obicno umetnicka, ali postoje i druge koje se ostvaruju u didakticko, decijoj, popularnoj ili socijalno angazovanoj knjizevnosti. Cetvrti nacin je prema obliku koji je u ovom slucaju shvacen veoma siroko. On ne podrazumeva samo formu, vec i sadrzinu. To je najbitnija klasifikacija. Tu se knjizevnost deli na rodove (epika), vrste (roman), podvrste (epistolarni roman) i zanrove (kriminalisticki roman).U knjizevnoj genologiji postoje dva stanovista: 1) supstancijalno (deduktivno, normativno) - Podrazavanje je urodjeno samom coveku, ali to je i sredstvo za sticanje znanja postoji samo kroz rodove, vrste... 2) induktivno (destruktivno) – genoloska rasprava je samo praktican postupak U praksi postoji neko stanoviste izmedju ova dva. Postoji i podela na usmenu i pisanu knjizevnost koja nije u vezi ni sa jednim od nacina klasifikacije. 31. Podela knjizevnosti na rodove Ucenje o tri knjizevna roda nastalo je u 18. i 19. v. u nemackoj filozofiji i knjizevnoj kritici. To su epika (grcki epos = rec, pesnicka pripovest), lirika (od naziva instrumenta lyra) i drama (radnja). Gete je smatrao da su ta tri knjizevna roda prirodni oblici pesnistva (kod njega se prvi put javlja podela na rodove). Za Jakobsona su epika, lirika i drama 1., 2. i 3. lice u gramatici. Hegel je povezivao liriku sa izrazavanjem subjektivnosti (osecanja i misli), epiku sa objektivnoscu (prikaz dogadjaja), a dramu je smatrao sintezom ove dve stvari )dogadjaj koji ukljucuje ljudske ciljeve i namere). Emil Stajger smatra da je u temelju sva tri knjizevna roda odredjeni stil. U lirskom stilu postoji sklad izmedju zvuka i znacenja, lirika se priblizava muzici i u njoj nestaju razlike izmedju pojedinca i sveta, subjektivnog i objektivnog, ja i ne-ja. Epiku odredjuje objektivnost i sirina pripovedanja, opis citavog sveta, a drama se zasniva na sukobu pojedinaca ili onoga sto jeste i onoga sto treba da bude. Epika, lirika idrama odgovaraju podrucju osecajnosti, slikovitosti i logicnosti. Lirika se moze izraziti slogom (zvuk), epika recju (slika sveta), a drama recenicom (stav koji je u sukobu sa drugim stavom). Anglosaksonski model je podela na poeziju i prozu (najuniverzalnija podela). Ova opozicija nije isto sto i opozicija stih – proza.Poezija se najcesce ostvaruje stihovima, ali postoji i tzv. poetska proza ili pesma u prozi. U poeziji se reci ne povezuju samo na osnovu znacenja, vec i zvucanja i ritma (ne onog koji postoji u svakodnevnom govoru). Poezija ne podrazumeva svakodnevno sluzenje recima, veze i asocijacije nisu uobicajene. U doslovnom znacenju neke reci mogu da budu besmislene, ali unutar pesme uz pomoc ritma i zvuka dobijaju znacenje. Proza takodje poseduje posebna svojstva jezika, ali taj jezik je blizi svakodnevnom, cak i naucnom. Prozna dela se mogu u odredjenoj meri prepricati i uspesno prevoditi, za razliku od poezije. Dramski tekstovi mogu da se ostvaruju i uz pomoc poezije i proze. Ipak, drama poseduje odredjene osobenosti koje omogucuju da bude shvacena zasebno. Ona je u tesnoj vezi sa pozoristem i na poseban nacin se prenosi publici, njen tekst je namenjen pozorisnom izvodjenju. Dramski elementi mogu da se jave i u poeziji i u prozi. Knjizevna dela ne moraju pripadati samo jednom knjizevnom rodu. Knjizevni rodovi omogucuju snalazenje, ali ne podrazumevaju bezuslovno svrstavanje dela. Osobine pojedinih rodova mogu da budu korisne za analizu knjizevnih dela. Najcesce se svaki od rodova dalje deli na manje grupe, npr. epika se deli na epiku u prozi (koja se deli na vrste kao sto je roman, novela itd.) i epiku u stihu (ep i epska pesma). Drama se uglavnom deli na tragediju, komediju i dramu u uzem smislu.
16
Mnogi proucavaoci pored tri osnovna roda spominju i cetvrti – didaktiku (didaktikos=poucan). Njoj pripadaju dela izmedju knjizevnosti I nauke. Drugi smatraju da to nije knjizevni rod, ali ne poricu postojanje knjizevno-naucnih vrsta od kojih su najznacajnije esejistika i publicistika. 34. Tradicionalno i moderno shvatanje knjizevne vrste Razvrstavanje dela prema obliku je najvazniji kriterijum klasifikacije knjizevnosti. Oblici su znacajni i za shvatanje i dozivljavanje knjizevnih dela. Stara retorika je vrste shvatala kao unapred date uzorke prema kojima se pravi knjizevno delo. Savremeni stvaraoci svoja dela ne oblikuju na taj nacin, niti citaoci u delima traze te uzorne oblike. Ipak, pri oblikovanju dela i danas postoje odredjene zakonitosti. Razlika je u tome sto vrste nisu shvacene kao kalupi, vec kao okvirno zadati uslovi unutar kojih se stvaraju originalna dela. Dela su uvek u nekom odnosu prema tradiciji knjizevne vrste, ali i prema originalnosti koja ponekad trazi rusenje postojecih vrsta. Zato se vrste menjaju i preplicu, ali osnovni okviri ipak ostaju. Knjizevne vrste mogu da budu shvacene kao grupe slicnih dela, gde postoje razlicite vrste slicnosti (polazi se od pojedinacnog), ili kao idealni tipovi uoblicavanja dela (polazi se od opsteg). 35. Tradicionalne lirske vrste Lirika je obicne shvacena kao grupa kratkih stihovnih vrsta, pa se zato pri razvrstavanju lirskih pesama cesto uzima raspored stihova i strofa, to su tzv. stalni oblici. Lirika moze da se razvrstava i prema tematici, pa se tu izdvajaju ljubavna, rodoljubiva, religiozna, pejzazna ili socijalna lirika, ali ovakva podela prilicno neodredjena. Tu se zatim moze izdvojiti gradska, seoska, prigradska lirika itd. Postoji i podela na usmenu i pisanu; na didakticnu, satiricnu i pravu liriku; na misaonu (refleksivnu) i emotivnu, mada je tesko odvojiti misli od osecanja. Himna (hymnos=pesma, pevanje) je pesma posvecena nekome ili necemu sto covek postuje, obozava i divi mu se (himne bogovima). Ona tezi uzvisenom tonu sa svecanim i laganim ritmom. Sklop motiva se sastoji iz nabrajanja osobina onoga kome je himna posvecena i naglasavanja emocionalnih odnosa prema onome o cemu himna govori. Tradicija himne se danas ogleda u drzavnim i nacionalnim himnama, himnama odredjenih pokreta i drustvenih organizacija itd. Oda je grckog porekla i razvila se iz horskih pesama. Ima siroku tematiku, ali uglavnom je posvecena nekome ili necemu prema cemu se oseca ljubav, postovanje i naklonost. Ode su pisali Pindar i Horacije. Postoje i saljive ode u kojima komicnost proizilazi iz raskoraka izmedju predmeta i stila. Ode su pisali Musicki i Mazuranic, a saljive ode Zmaj. Elegija (elegos = tuzaljka) je u staroj Grckoj bila svaka pesma u elegijskom distihu. U rimskoj knjizevnosti se razvila ljubavna elegija. U Ovidijevoj zbirci Ex Ponto elegijskim distisima opisane su tuga prognanika i ceznja za domovinom, pa je elegija postala pesma koja iskazuje tugu i bol. Elegije se danas pisu razlicitim vrstama stihova, a i ritmickom prozom. Elegije su pisane u Dubrovackoj knjizevnosti, pisali su ih i Radicevic, Jaksic, Vojislav Ilic, Aleksa Santic... Ditiramb je pesma koja iznosi odusevljenje i radost, slavi zivotne radosti. Nastala je u staroj grckoj kao pesma u slavu boga Dionisa. U pocetku je imala obredni karakter, oblik dijaloga i narativne delove, a tek kasnije je pocela da oznacava vrstu lirske pesme. Prema tematici ditiramb pripada grupi anakreontskih pesama, koje su nazvane prema pesniku Anakreontu, a slave zivotnu radost i vinsko raspolozenje. Poznati su ditirambi Branka Radicevica i J. J. Zmaja. Epigram je u staroj Grckoj oznacavao natpis urezan u kamenu, a zatim kratku satiricnu i duhovitu pesmu sa neocekivanim zakljuckom. Obrasce su dali grcki pesnik Simonid i rimski Marcijal. Epitaf je nadgrobni natpis koji kao pesnicki oblik izrazava odnos prema prolaznosti i ljudskoj sudbini. Cesto je duhovit i satirican, a sadrzi i elemente misaone lirike. Nasi najbolji epitafi su zapisi na steccima. Idila (eidyllion = slicica, pesmica) je lirska pesma, ali i svako knjizevno delo sa temom zivota u prirodi i na selu, koja se koristi za iskazivanje najrazlicitije tematike. Tvorac je grcki pesnik Teokrit koji je u svojim kratkim pesmama prikazivao slike pastirskog zivota, razgovore i ljubavne razgovore pastira i nadmetanja u pevanju. Prema Vergilijevim Bukolikama idile se nazivaju i bukolske pesme (bukolos = govedar) ili ekloge, kako su Bukolike kasnije nazvane. 36. Opste odlike epske poezije (epska tehnika) Epska poezija se sluzi pripovedanjem I opisivanjem. Pripovedanje je nizanje motiva, obuhvata niz dogadjaja zahvatajuci njihov sled u vremenu. Opisivanje je niznje motiva prema zakonu asocijacije, odnosno po slicnosti. U epskoj poeziji se javlja i izricanje misli koje se razvija postupno, ne kao u lirici, vec kao u nauci ili filozofiji. Ovi postupci postoje i u epskoj prozi, ali se ovde iznose u stihovima, i to u odredjenoj vrsti stiha. Za pripovedanje i opisivanje neophodan
17
je i pripovedac, a izmedju njega i citaoca postoji distanca koje nema u lirici. Konstitutivni elementi strukture su i fabula i lik. Fabulu cine opstepoznati dogadjaji iz mitoloske ili istorijske proslosti naroda, a likovi su obicno heroji. Epska poezija opisuje citav jedan svet i daje siroku sliku zivota. Epska tehnika se ogleda u posebnoj kompoziciji koju zahteva duzina i bogatstvo motiva. Kompoziciju ne cine samo veze i raspored motiva, vec i raspored pojedinih vecih delova unutar celine. Svako epsko delo moze da se podeli na manje delove, koji su oznaceni imenima ili brojevima, ali su podeljeni i smislom. Sadrze poseban opis, izvestaj, razgovor ili deo fabule. Epska poezija se sluzi in medias res principom (u srediste zbivanja) gde se iznosi neka vec razvijena situacija koja je blizu zavrsetka. Prethodi joj samo kratak uvod. Posto je zavrsetak zbivanja obicno poznat publici, pesnik se sluzi zadrzavanjem radnje. Taj postupak se naziva retardacija, a sredstva su digresije, epizode i ponavljanja. Digresija (digressio = udaljavanje od predmeta) usporava tok zbivanja duzim opisom nekog predmeta, osobe ili dogadjaja koji ne ulazi u kontinuirani prikaz osnovne fabule. Epizoda je veca tematski zaokruzena digresija, koja se moze izdvojiti iz dela, a da zadrzi vlastitu celovitost. Takve epizode su ceste u Mahabharati. Ponavljanja u epici su sredstvo usporavanja, ali i povezivanja pojedinih delova unutar celine. Ponavljanja i gradacije (varijacije osnovnih situacija koje se upotpunjuju novim pojedinostima) cine formulaican nacin izrazavanja, koji se javlja kako u usmenoj, tako i u pisanoj epskoj poeziji. Stihovi se grade prema odredjenom metrickom uzorku, cesto sa sobom nose vec utvrdjene izraze za odredjene situacije. Stalni epiteti, isti opisi, uvodi i zavrseci omogucuju jedinstvo dela. 37. Vrste epske poezije Postoji podela na usmenu i pisanu epsku poeziju. Po duzini se razlikuju epske pesme i epovi. Kao posebne vrste teoreticari izdvajaju epopeju ili herojski ep, cija je tematika veoma znacajna za drustveni zivot; religiozni, idilicni, zivotinjski, komicni, didakticki i romanticni ep. Terminologija i kriterijumi razvrstavanja epskih pesama su prilicno nesredjeni. Ep (epos = rec, prica) sadrzi sve karakteristike epske poezije. Ponekad se naziva i epopejom. Ilijada i Odiseja predstavljaju prave epove ili epopeje. Ep je vezan za odredjene stupnjeve u ljudskom razvoju, pa se u Homerovim epovima javljaju slicnosti sa Epom o Gilgamesu, Mahabharatom i Ramajanom. Epovi su temelj knjizevnog izrazavanja – Pesma o Nibelunzima za nemacku kulturu, Eneida za rimsko carstvo itd. Glavne odlike epa su siroka slika zivota naroda data preko heroja i dogadjaja koji su od znacaja za citavu zajednicu i razvoj knjizevnog izraza. Epska pesma ima manji obim od epa. Obradjuje pojedini dogadjaj, a ne celokupnu sliku sveta, ali su epska tehnika i tematika iste kao u epu. Postoji misljenje da su epovi nastali spajanjem epskih pesama, ali i da su epske pesme ostaci starijeg epa. 38. Lirsko – epske knjizevne vrste Tu spadaju vrste manjeg obima – poema, balada i romansa. Poema je kraca stihovana vrsta u kojoj se preplicu epski i lirski elementi. Fabula je razvijena, ali su njeni elementi povezani sa lirskim, a motivi se povezuju asocijativnim putem kao u lirici. Poeme se obicno vezuju za romantizam – Bajron, Ljermontov, Puskin... U savremenim poemama nema mnogo epske tehnike. Romansa (na spanskom el romance oznacava narodni jezik za razliku od latinskog) se javila u Spaniji, ali je karakteristike spanskog folklora zadrzala i u knjizevnostima drugih naroda. Tema je obicno ljubavna, ritam brz, vedar ton. Balada (balar=plesati) je slicna romansi. To je lirsko – epska pesma nastala u Provansi (Francuska) u 13.v. – provansalski tip. Postoji drugi tip koji je nastao u Skotskoj kao plesna pesma. Od romanse se razlikuje tematikom i tonom. Govori se o stradanjima i nesrecama. 39. Jednostavni prozni oblici To su jezicke tvorevine koje zahvataju, oblikuju i izrazavaju neku zivotnu situaciju. Poseduju cvrstu jezicku organizaciju i karakteristican odnos prema stvarnosti, javljaju se u svakodnevnom govoru, unutar slozenijih celina ili kao samostalne. Odredjuju se temom, strukturalnim osobinama i li stavom prema zivotu. Mit (mythos = govor, jezik) ima poseban odnos prema zivotu i svetu, tako da se razlikuje od filozofije i nauke. Govori o poreklu i nastanku sveta, pojava, osoba, citavih naroda... Mit na poseban nacin nesto objasnjava sa teznjom da utvrdi smisao i sudbinu postojanja. U kulturi svih naroda postoje mitovi o postanku sveta, coveka, drustva, jezika, pojedinaca (kraljeva, heroja, vodja). Legenda u najuzem smislu oznacava opise zivota hriscanskih svetaca. Zato je stari naziv za legendu ctenije (ono sto se citalo u crkvi prilikom bogosluzenja). U sirem smislu opisuje zivot nekog coveka, tip ponasanja i odnosa prema svetu.Pored legendi koje se bave zivotima svetaca postoje i one gde se govori o
18
nekim uzornim pojedincima. Postoje, dakle, legende o svecima (apostoli, mucenici, sv. Franja Asiski...), o likovima iz nehriscanske mitologije (Buda, grcki heroji...), o istorijskim likovima (Karlo Veliki, Alexandar Makedonski...) ili o likovima koji su nosioci nekog zivotnog iskustva (Faust, Don Zuan, tristan i Izolda...). Bajka (glagol bajati) je vrsta u kojoj se preplice realisticno i fantasticno. Motivi i likovi su isti – f-je; nema psiholoske motivacije; nema cudjenja; polaritet dobra i zla... Postoji i umetnicka bajka (Andersen, Vajld...). Saga (kaza, predaja) je skandinavska prica o nekom dogadjaju, obicno iz porodicnog zivota. Sudbina porodice obicno predstavlja primer za narod. Postoje sage o starim vremenima, o kraljevima, Islandske sage itd. Razlicite su duzine i odnosa prema istorijskoj istini, ali imaju zajednicki stil, koji se, pre svega, zasniva na hronoloskom kazivanju. Javlja se i u savremenoj knjizevnosti. Vic je kratka jezicka tvorevina koja treba da izazove komicnost. Struktura je veoma slozena. Koristi se dvosmislenost i protivrecnosti svakodnevice, a za razumevanje je bitan neposredni kontekst. Zagonetka se zasniva na postavljanju pitanja na takav nacina da se navode skrivene osobine nekog predmeta i ocekuje se brz odgovor. Skrivanje odgovora je namerno, a poreklo je u mitskom ispitivanju pripadnosti clanova nekog kolektiva koji su odredjeni dobnim ili staleskim grupama. Za razumevanje je petrebno poznavanje konteksta. Poslovica u obliku tvrdnje ili uputstva izrazava na prvi pogled skrivene osobine onoga o cemu govori. Ima poetsku strukturu u smislu jezicke organizacije (ritam, rima), ali moze da se ubraja i u prozu. Cesti su i nazivi aforizam, maksima, gnoma ili krilatica. Naki teoreticari prave razliku medju ovim nazivima, dok drugi smatraju da oznacavaju istu stvar. 40. Poreklo i opste odlike umetnicke proze Umetnicka proza u savremenom smislu te reci razvila se dosta kasnije od poezije (shvacena kao sistem umetnickog izrazavanja koji obuhvata niz knjizevnih vrsta i postupaka). Poezija se veoma rano odvojila od svakodnevnog govora prvenstveno zbog svog stihovanog oblika. Umetnicka proza je nastala kada I razlike u nacinu proznog izrazavanja. Prvo se razvila naucna proza koja je imala zadatak da oblikuje iskustvo zivota i sveta, a ne umetnicko iskustvo. Koreni umetnicke proze su u mitskim tvorevinama usmene knjizevnosti i u starogrckoj filozofiji, govornistvu i istorijografiji. Uzori za prozno izrazavanje do renesanse bili su Herodot, Tukidid, Platonovi dijalozi, Ciceron... Zato moderna proza sadrzi sklonost ka racionalistickom razmatranju zivota i sveta, objektivnosti i uzrocno – posledicnom objasnjavanju pojava sa jedne, i sklonost ka sudbinskom pogledu na coveka i zivot sa druge strane. Za razvoj umetnicke proze bitan je uspon romana kao knjizevne vrste koja je u pocetku smatrana nizom, da bi u 18. i 19. v. postao ravnopravan sa poezijom. Njenom razvoju je doprinelo i sirenje pismenosti i pronalazak stampe, sto je znacilo sirenje kruga citalaca. Veliku ulogu je imao i raspad tradicionalisticke i konzervativne evropske kulture do novog veka. Umetnicka proza moze da se ostvari na nacin koji se ne razlikuje od svakodnevnog govora, govora nauke ili filozofije. To ne znaci da ona nema svoj stil, vec da postoji potpuna sloboda u izboru jezickih sredstava. 41. Pojmovi teme, motiva, gradje i izvora u analizi knjizevnog dela Tema (tema = ono sto je postavljeno) predstavlja jedinstveno znacenje dela. Svako delo nesto znaci i to znacenje je jedinstveno. Delo cini jedinstvenu smislenu celinu i sadrzi neki odnos prema stvarnosti. Svi njegovi delovi (glave, pevanja, recenice) povezani su onime o cemu se u delu govori – temom. Navodjenje tema je uvek opste i neodredjeno. Izbor teme dobija smisao tek kada se poveze sa nacinom na koji je tema obradjena. Naslov uvek upucuje na temu, a nekad je i sazetije izrazava. Tema se moze podeliti na motive (moveo = pokretati). Motiv je najmanja tematska jedinica. To je najmanji deo knjizevnog dela koji zadrzava neko relativno samostalno znacenje u okviru teme. Broj motiva i nacin povezivanja zavisi od vrste kojoj delo pripada. Analiza pojedinacnih motiva vaznija je u manjim knjizevnim vrstama, dok su u vecim vazniji samo tipicni motivi. Postoje i druga shvatanja motiva, neki teoreticari ga smatraju tipicnom zivotnim situacijom o kojoj delo govori, a drugi kao tematsku jedinicu koja se javlja u mnogim knjizevnim delima. Gradju dela cine oni elementi koji su preuzeti iz stvarnosti, a izvori su beleske o gradji zabelezene pre nastanka samog dela (istorijski spisi, legende, dnevnici, zapisi o licnostima...). 42. Pojmovi kompozicije i motivacije u analizi knjizevnog dela Kompozicija (componere = slagati) je nacin na koji se govori o nekoj temi u knjizevnom delu i njen znacaj je jednak, ako ne i veci, znacaju izbora teme ili fabule. U najsirem smislu to je nacin na koji je delo sastavljeno tj. slozeno od manjih delova. O kompoziciji se moze dosta zakljuciti vec na osnovu nekih spoljasnjih cinilaca – spoljasnji oblik, nacin kucanja itd. Stihovi su obicno
19
na sredini stranice i podeljeni su na strofe; roman moze da bude podeljen na tomove, delove, glave, poglavlja ili odlomke koji su odvojeni tako sto pocinju novim redom. Nacin na koji je delo podeljeno moze da ima veliki znacaj. Autor moze delo namerno da podeli tako da izazove poseban ucinak ili ostvari slozen tip kompozicije. Analiza kompozicije mora da uzme u obzir opseg i namenu dela (kompozicija pesme je razlicita od kompozicije romana). Analiza kompozicije treba da polazi od jedinstvenog znacenja knjizevnog dela. Motivacija se odnosi na nacin povezivanja motiva u knjizevnom delu. To je oznaka za nacina kojim se opravdava uvoddjenje pojedinih motiva i njihovo povezivanje u celinu. Svaki motiv treba da ima neko opravdanje s obzirom na svrhu dela, na iluziju stvarnosti i umetnicki utisak celovitosti. Grube greske je obicno lako uvideti, posebno kod pocetnika koji uvode likove, a onda i sami zaborave zasto. Motivacija se shvata i kao obrazlozenje postupaka pojedinih likova i obrazlozenje celovitog fabularnog tkiva veceg knjizevnog dela. Ona moze da pomogne razumevanje nacina na koji se ostvaruje neko knjizevno delo i razumevanje osobenosti pojedinih epoha, pravaca, skola, vrsta ili autora. 43. Fabula i size Fabula (od latinskog prica) oznacava u teoriji knjizevnosti redosled dogadjaja u knjizevnom delu. U svakodnevnom govoru se cesto koristi i rec sadrzaj u slicnom smislu. Fabula oznacava samo niz dogadjaja, pojam sadrzajaj podrazumeva i odredjene misli, osecanja, opise i stavove koji se javljaju u delu. Nemaju sva knjizevna dela fabulu. U nekim delima se javlja fabula koju je tesko odrediti zbog isprepletanosti i slozenosti fabularnih elemenata. Fabula moze da se shvati i kao nacin povezivanja motiva prema nacelu onoga sto je dalje bilo. Ako se motivi povezuju asocijativnim ili logickim putem delo je nefabularno (npr. refleksivna pesma). Size oznacava nacin na koji su dogadjaji u delu prikazani, za razliku od fabule koja oznacava stvarni redosled dogadjaja. Pojedini teoreticari i h izjednacavaju. Poredjenjem fabule i sizea ostvaruje se uvid u nacin komponovanja dela. 44. Problem pripovedanja i pripovedaca u umetnickoj prozi Svako knjizevno delo je upuceno citaocu, odnosno slusaocu. U knjizevnim vrstama koje se koriste postupkom naracije vazan je pripovedac koji se posredno ili neposredno obraca slusaocu ili citaocu, za razliku od dramskih vrsta gde to cine glumci na pozornici. Pogresno je izjednacavati autora sa pripovedacem. Pripovedac je tvorevina knjizevnog dela, cak i onda kada se predstavlja jkao sam autor knjizevnog dela. On je samo jedan od aspekata dela. Ako bi autor stvarno govorio o svojim dozivljajima, to bi bila neka vrsta autobiografije. Ulogu pripovedaca moze imati neki od likova u delu. Moze da se predstavlja kao autor, lice koje se nalazi izvan sveta dela. Moze da bude svedok nekog dogadjaja ili da ima neku perspektivu odakle moze da vidi sve dogadjaje (stvar ili zivotinja). Pripovedac moze da bude pouzdan ili nepouzdan (subjektivan koliko i ostali likovi u delu). Razumevanje pripovedaca je bitno za razumevanje ostalih elemenata dela. U odnosu na fabulu i likove u delu razlikujemo objektivno pripovedanje, gde se pripovedac trudi da njegova licnost ne dodje do izrazaja i subjektivno, gde se izjednacava sa nekim od likova u romanu i nastupa kao fiktivni pripovedac. Pripovedacevo glediste moze da se pomera sa jednog lika na drugi. Kompozicijski je najjednostavniji postupak kada sveznajuci pripovedac prica dogadjaje postavljene u kauzalnom poretku, a u modernim delima se njegova perspektiva obicno menja u toku pripovedanja. Tako i citalac dobija siri uvid u ono sto mu je ispricano. Pored pripovedanja znacajni su i opis, dijalog i monolog. U 20.v. se sve vise koristi tehnika toka svesti. 45. Novela kao knjizevna vrsta Za manje prozne vrste kod nas se pored naziva novela koriste i nazivi pripovetka, pripovest i prica. Cesto se upotrebljavaju u vise znacenja – pripovetka ili pripovest oicno oznacava srednju po velicini proznu vrstu, izmedju novele i romana, a prica sasvim kratku podvrstu novele koja je cesta u zabavnoj knjizevnosti. Novela se afirmise u renesansi, ali ima korene u usmenoj knjizevnosti. Izbor teme je slobodan. Ona svoju gradju mora da obradi na poseban nacin zbog svoje kratkoce (ljudske sudbine, karakteri, dogadjaji i zapazanja o zivotnim pojavama). U prvom planu je sazetost i zanimljivost pripovedanja. Zato ona pocinje sazetim iznosenjem osobina lika ili dogadjaja. Koji ce se obradjivati na takav nacin da kod citaoca izaziva stalnu neizvesnost. Da bi se postigla celovitost onoga sto je receno novela se obicno zavrsava poentom – naglim isticanjem onoga sto je znacajno za temu. To se postize naglim uvodjenjem neocekivanog dogadjaja, obrta u radnji ili nekim stilskim efektima. Bokacov Dekameron predstavlja uzor za tip novele
20
koja zanimljiv dogadjaj obradjuje u sazetoj formi (14.v. renesansa). U romantizmu se novela povezuje sa bajkom, a u realizmu Gi de Mopasan tezi da u detalju svakodnevice pokaze celinu. Kod Cehova se insistira na psiholoskom aspektu. Novele mogu da se povezuju u cikluse, a povezuje ih tzv. okvirna novela (1001 noc), ili isti lik ili pripovedac. Tako je stvoren pojam uokvirene novele ili uokvirene pripovesti, a taj postupak neki teoreticari smatraju izvornim postupkom u kompoziciji umetnicke proze. Ako su novele cvrsto povezane ciklus moze da predje u roman. Nastanak romana se ipak ne moze izvesti iz novele, jer su ove vrste nasajale uporedo i njihova zavisnost je obostrana. Novela se afirmisala u renesansi. Faze u njenom razvoju su: Prednovelistiacka faza – bajke, saljive price, apokrifi, etioloske proce; prepleteno je stvarno I fantasticno, pateticno I komicno, junaci su tipicni, bitan je neobicni dogadjaj Klasicna faza – srednji stil, vezuje se za renesansu, za razvoj je zasluzan Bokacov Dekameron; teme su iz svakodnevice, cesto preuzima elemente avanturistickog ili viteskog romana (sto se vidi u novelama iz cetvrtog I desetog dana Dekamerona) Moderna faza 46. Klasifikacije romana Naziv roman se u pocetku odnosio na svaki spis na romanskom jeziku (narodnom, za razliku od latinskog). Njegovo poreklo neki teoreticari izvode iz helenistickih proznih dela, koja su imala ljubavnu tematiku, a drugi iz srednjovekovnog viteskog i pikarskog romana, dok treci ukazuju na vezu izmedju romana i filozofije, navodeci Platonovu pricu o Atlantidi kao prvi roman. Roman u pravom smislu te reci nastao je u novom veku, a odnos prema zivotu i svetu koji se javlja u njemu povezan je sa renesansom. Postoji vise nacina klasifikacije romana. Najstarija i najpoznatija je tematska, pa se tako romani dele na drustvene, porodicne, psiholoske, istorijske, avanturisticke, ljubavne, viteske, pikarske i kriminalisticke. Ovakva klasifikacija je neodredjena jer se moze prosirivati unedogled, a i neki romani bi mogli da se svrstaju u vise grupa. Drugi nacin je povezan sa stavom autora i opstim tonom romana – sentimentalni, humoristicki, satiricki, didakticki i tendenciozni roman. Ovo razvrstavanje moze da bude korisno kada je u pitanju pojedinacna analiza, ali ne odnosi se samo na klasifikaciju romana, nego knjizevnosti u celini, moze se primeniti na sva knjizevna dela. Volfgang Kajzer predlaze tipologiju romana prema vladajucim ciniocima integracije svih elemenata pojedinog romana. On razlikuje roman zbivanja (npr. kriminalisticki i avanturisticki romani), roman lika (Don Kihot, Gospodja Bovari) I roman prostora (Na Drini cuprija). Ruski formalisti su klasifikovali romane prema nacinu izgradnje sizea – lancani ili stepenasti, prstenasti i paralelni roman. U prvom tipu se novele nadovezuju jedna na drugu tako da je kraj jedne ujedno i pocetak druge (npr. u avanturistickim romanima). U prstenastom romanu jedna novela obuhvata ostale, a u paralelnom se nekoliko fabularnih nizova razvija uporedo (Ana Karenjina). Postoji i klasifikacija prema odnosu pripovedaca prema prici. Tu se razlikuju tri tipa: autorski roman, gde je pripovedac najblizi autoru, ja – roman, gde je pripovedac neki od likova i personalni roman, gde kao pripovedaci nastupaju iskljucivo pojedini likovi u romanu. Postoje brojni romani koji se ne mogu svrstati ni u jedan od ovih tipova. Tipologija romana treba da olaksa analizu, jer na osnovu poznavanja tipova romana mozemo da utvrdimo konvencije unutar kojih se ostvaruje roman. Postoji i karakterizacija romana prema pojedinim epohama u knjizevnosti, pa se tako realisticki roman razlikuje od modernog. Karakteristike realistickog romana su cvrsta fabula, psiholoska analiza likova, teznja da se sledi prirodni tok zbivanja, kauzalnost dogadjaja i pouzdanost pripovedaca. Moderni roman karakterise svesno rusenje ovih konvencija. Tako se moze govoriti o romanu toka svesti kao o posebnoj vrsti ili o romanu – eseju. 47. Poreklo, razvitak i glavna svojstva tragedije Tragedija se kao dramska vrsta u stihovima razvila u staroj Grckoj. Nastala je iz obreda posvecenih bogu Dionisu kada se prvi glumac izdvoio naspram hora i zapoceo razgovor sa njim. Taj kult se javlja u 7. i 6. veku pre n.e. i slavi novog boga entuzijazma i vina. Tespis je uveo prvog glumca, Eshil drugog, a Sofokle treceg. Naziv tragedija potice od tragos = jarac i ode = pesma, verovatno jer su Dionisovi pratioci bili zaogrnuti jarecom kozom. Tragedija je imala obredni karakter, a gradja je preuzimana iz mitova. Sastojala se iz prologa, epizoda, stasimona i eksode. Kasnije je izgubila obredni karakter, uloga hora je bila sve manja, uvedena je istorijska i aktuelna tematika, a kompozicija je postala slobodnija. Ono sto je karakterise i danas je tragicki junak, tragicka krivica, tragicki zavrsetak i uzviseni stil. Tragicki junak je u najsirem smislu te reci zrtva vlastite sudbine. Najcesce je u sukobu sa svojom okolinom zbog nekih moralnih nacela.tragicka krivica nij posledica svesnog krsenja zakona vec sudbinske
21
zablude, a cena koju junak placa je najcesce sopstveni zivot. Aristotel je smatrao da je svrha tragedije katarza – prociscenje. Govorio je da je tragediji svojstven uzvisen predmet, a komediji nizak. Posto se u tragediji obicno izrazavaju suprotni karakteri, ona se najcesce sluzi dijalogom (dialogos = razgovor). Pored dijaloga koristi se i monolog (monos = sam, logos = rec). Tu do izrazaja dolaze unutrasnja kolebanja pojedinca. Dramu karakterise jedinstvo radnje (nema epizoda i digresija) koje je uveo jos Aristotel, a u francuskom klasicizmu uvedeno je ucenje o tri jedinstva. Mnogi teoreticari smatraju da se drama sastoji iz pet delova: ekspozicija, zaplet, kulminacija, peripetija i rasplet. Grcka tragedija imala je veliki uticaj na razvoj tragedije u Evropi. Ali, nezavisno od grcke tragedije u srednjem veku razvija se poseban tip drame koji nastaje na osnovu hriscanskih verskih obreda, tako sto crkvena liturgija dobija dramski oblik u dijalozima i pevanju. Takve predstave nazivaju se misterije (mirakuli, pasije, moraliteti, prikazanja, skazanja). Koristi se gradja iz Biblije, posebno iz Hristovog zivota, ali i nekih svetaca i mucenika. Postepeno u ove drame ulaze i prizori iz svakidasnjice i komicni elementi. Kompozicija je labava, radnja nije koncentrisana, a tekstovi tako dugacki da su predstave izvodjene i po nekoliko dana. Drama dozivljava vrhunac u Sekspirovim delima, u renesansi. Broj likova postaje neogranicen, a kompozicija mnogo slobodnija. Znacajni su i spanski stvaraoci: Lope de Vega, Kalderon da la Barka i Tirso de Molina. Francuski klasicizam donosi stroge zakone – tragedija mora biti pisana u stihovima, stil mora da bude uzvisen, karakteri plemeniti, a kopozicija mora da se sastoji od pet cinova. Najznacajniji tragicari klasicizma su Pjer Kornej i Zan Rasin. Tragedija u klasicizmu je u potpunosti racionalisticka i ima didakticku fju. U romantizmu se odbacuju zahtevi klasicizma. U 19. v. se razvija naturalisticka drama – Ibzen. U 20.v se javlja lirska drama A. P. Cehova, Meterlinkova simbolisticka drama itd. U savremenoj drami javljaju se tendencije razaranja ustaljene strukture, konvencija, koristi se nelogican razvoj dogadjaja i odsutnost akcije da bi se pokazao strah i usamljenost modernog coveka – antiteatar. Najznacajniji su Ezen Jonesko i Semjuel Beket. Kao suprotnost antiteatru javlja se epski teatar Bertholda Brehta, gde se pojave i karakteri prikazuju u neprirodnom aspektu i tako se izaziva kriticki stav. Radnja se prekida nekom vrstom komentara – songovima koji ne dozvoljavaju gledaocima da se potpuno uzive u ono sto gledaju. 48. Poreklo, razvitak i glavna svojstva komedije Komedija se takodje razvila iz narodnih obreda – falicke pesme i takodje je svoj vrhunac dozivela u 5.v.p.n.e. Grcka komedija se deli na staru, srednju i novu. Dozivela je procvat zahvaljujuci Aristofanu. Grci nisu ozbiljno gledali na komediju I u pocetku je hor sastavljan dobrovoljno, a kasije ga je dodeljivao arhont. Struktura je slicna tragediji, hor ima manju ulogu, a najznacajniji delovi su parabaza, gde se hor obraca publici i agon - sukob dveju suprotnih strana od kojih jedna zastupa misljenje samog pesnika. Sredstva za postizanja komicnog su nesklad, izoblicavanje i odstupanje od uobicajenog. Tematski je bliza svakodnevnom zivotu. Kada kritikuje neke pojave ili karaktere koje istovremeno ismeva i osudjuje radi se o satiri, a kada nema osudjivanja o obicnom humoru. Cesta je i groteska, gde prikazivanje tezi izoblicenosti, fantasticnom i nakaznom, izmedju ozbiljnog i smesnog. Medjutim, ovi pojmovi ne moraju da se odnose samo na komediju, vec na knjizevnost uopste. Izdvaja se nekoliko podvrsta komedije. Komedija karaktera gradi komicne efekte na tipovima karaktera koji poseduju neku manu, ili na naglasavanju nekog karakternog nesklada. Komedija intrige se zasniva na zapletima koji proizilaze iz nekog nesporazuma, a komedija situacije na nekim neocekivanim polozajima u kojima se nalaze likovi. Komedija konverzacije se zasniva na duhovitim razgovorima i verbalnim dosetkama. Neki teoreticari smatraju da pored komedije i tragedije postoji i drama u uzem smislu. Postoje neke vrste koje se modu shvatiti kao podvrste drame ili komedije ili kao posebne knjizevne vrste. Farsa i vodvilj se obicno smatraju podvrstama unutar komedije. Farsu karakterise grub i vulgaran humor, karikirani likovi, groteska i zaplet zasnovan na nesporazumu, a vodvilj je laka komedija u kojoj se pevaju popularne melodije. Melodrama je posebna vrsta drame gde muzika stalno prati govor glumaca, a tematika je uvek sentimentalna. Pastorala je slicna sa eklogom, a tematika je takodje sentimentalna. Aristofan je najznacajniji komediograf u staroj Grckoj, ali je i nova komedija (Menandar) imala veliki znacaj, posebno zato sto je uticala na rimsku komediju. Plautovu komediju karakterisu tipicni likovi i odnosi, a renesansna komedija u Italiji uglavnom sledi tu tradiciju (Marin Drzic). U renesansi se javlja i commedia dell’ arte koja se zasniva na glumackoj improvizaciji, a likovi imaju stalna imena i karakteristike. Najznacajniji komediograf klasicizma je Molijer. Njegove komedije su u skladu sa poetikom klasicima, ali ponekad odstupa od strogih klasicistickih pravila. 49. Knjizevno - naucne vrste i publicistika
22
Odnos umetnicke I naucne proze bitan je za tk zbog proucavanja umetnicke proze u vremenu koje je nije razlikovalo od naucne, ali I zbog sve veceg prodora nauke u sve ljudske delatnosti, pa I nacin izrazavanja. Neka naucna dela mogu se citati I kao umetnicka I obrnuto. Neke epohe teze da ujedine knjizevni i naucni izraz. Savremene prozne vrste u obzir uzimaju i dela filozofije, psihologije, istorije, antropologije... Od knjizevno – naucnih vrsta najznacajniji je esej (franc. essai=pokusaj) ili ogled. On objedinjuje naucnu teznju za obradom zivotnog ili naucnog pitanja i teznju da se to ostvari na umetnicki nacin. Tvorac eseja je Misel Montenj, francuski filozof i knjizevnik, ali se zaceci mogu naci kod antickih autora. Fransis Bejkon je zasluzan za uspeh eseja u renesansi. Esej je bio posebno vazan za englesku knjizevnost 18.v. U 19.v. pocinje da se bavi knjizevnim pitanjima, a u 20.v. postaje jedna od najpopularnijih vrsta. Tematsko podrucje eseja je siroko, ali najcesca tema su pojedina knjizevna i umetnicka dela. Esej je oblik knjizevnosti o knjizevnosti, vrsta knjizevne kritike. Kada prevlada umetnicka komponenta esej postaje roman – esej. Kada prevlada naucnost nastaje studija ili traktat. Biografije, memoari i dnevnici su vrste koje kombinuju istorijsko – naucni princip sa umetnickim izrazom. Putopis moze da bude shvacen kao deo geografije ili etnografije ili kao posebna knjizevna vrsta. Cesto se priblizava eseju ili cak romanu (fabula i likovi). Ove vrste se cesto ukljucuju i u pojam publicistike. Publicistika podrazumeva najcesce pristupacan nacin pisanja, koji za cilj ima da zabavi i pouci veliki broj citalaca. U uzem smislu odnosi se na dela koja u u tesnoj vezi sa ulogom novina u javnom i kulturnom zivotu. Tako su se u okviru novinarstva razvile knjizevne vrste kao sto su feljton (podlistak) i reportaza. U feljtonima se obradjuju pitanja umetnosti, nauke i filozofije, ili pitanja od drustvenog znacaja. U okviru toga je nastao i tip romana sa uzbudljivom tematikom i kompozicijom koja je podredjena izlazenju u nastavcima (roman – feljton). Reportaza izvestava o nekom dogadjaju ili pojavi umetnickim nacinom izlaganja, iznoseci pogled reportera na predmet o kojem govori. Feljton i reportaza ujedinjuju verodostojnost zbivanja sa umetnoscu. Neki tipovi moderne proze teze reportaznom stilu. 50. Trivijalna (popularna) knjizevnost Pored razlikovanja usmene i pisane knjizevnosti, postoji i razlika izmedju zabave i ozbiljne knjizevnosti, koja svojim umetnickim i kulturnim vrednostima ne sluzi iskljucivo zabavi. Zabavna knjizevnost se naziva i popularna ili trivijalna (lat. trivialis = obican, prost). Za oznacavanje dela koja nemaju nikakvu umetnicku vrednost koriste se i nazivi sund (nem. sund = otpadak) ili kic (izvedeno od engl. sketch = skica). Popularna knjizevnost je vazna za razumevanje moderne civilizacije. Ona nije samo predmet NOK, vec i psihologije, kulturne istorije, sociologije, pedagogije i filozofije. Teorija knjizevnosti se bavi pitanjima strukturalnih osobina zabavnih tekstova, pojedinim vrstama i odnosima ozbiljne i popularne knjizevnosti. Tekstovi popularne knjizevnosti ne zahtevaju ulaganje napora pri razumevanju, obrazovanje ili osetljivost za umetnicki nacin izrazavanja. Ovakva knjizevnost zadovoljava potrebe za zabavom odredjenog broja citalaca. U njoj se ponavljaju odredjene sheme, osobine i postupci likova, tezi se nizanju dogadjaja koji su u suprotnosti sa svakoneviconm... Sadrzi i odredjenu dozu naivnosti – ostra podela na dobro i zlo, obavezna pobeda dobrog itd. Kao sto u ozbiljnoj knjizevnosti postoje dela ispod proseka, u popularnoj postoje ona dela koja se uzdizu iznad proseka. Njena uloga je danas veoma velika i niposto se ne sme zanemariti. Izmedju popularne i ozbiljne knjizevnosti postoji uzajamno delovanje, prenose se teme, motivi, likovi... U popularnu knjizevnost spadaju: avanturisticki, kriminalisticki, spijunski, sentimentalni, pornografski roman, roman Divljeg zapada, naucna fantastika itd. III GRUPA 51. Struktura dramskog teksta Dramski tekst se sastoji iz dela koji je namenjen publici (sadrzina) I dela koji je namenjen reditelju I glumcima (oznake likova I didaskalije). Postoji deo koji je namenjen I jednima I drugima a to je deo koji se nalazi na pocetku I naslovljen je “Osobe” ili “Lica”. Taj deo se daje publici u vidu Pozorisnog oglasa ili Programa I nema samo propagandnu funkciju vec uvodi gledaoce u lelemente koji su bitni za razumevanje same drame, kao sto su – odnosi medju likovima, dramska vrsta, pripadnost I zanimanje likova I mesto radnje. - Postoje I drame koje se sluze didaskalijama namenjenim publici pomocu kojih se postize umetnicki efekat. Takve drame nastaju zbog nemogucnosti pisca da izrazi ono sto zeli samo preko govora pojedinaca I kada mu kratkoca kojom se drama odlikuje predstavlja ogranicenje – takve drame nazivaju se drame za citanje.
23
- Osnovni nacin prikazivanja dogadjaja je dramska situacija – sto znaci da nema pripovedanja I opisivanja, vec se dogadjaj ostvaruje preko radnje, tj. delanja I govora likova. Nema karakterizacije, likovi sami grade svoje karaktere. Nema opisa glumaca ni prostora jer je to ocigledno. Sva paznja je usmerena na ono sto glumci govore I rade. Dramski tekst povezuje dramska radnja. - Tema drame je uvek neka radnja koja je pokrenuta u ljudskim mislima I osecanjima koja ne ostaju u unutrasnjem bicu coveka, vec se s naporom pretvaraju u radnju. 52. Pojmovi humora, satire I groteske Na humoru, satiri I groteski se zasniva komedija, ali ovi elementi se takodje srecu u mnogim knjizevnim vrstama kao nacini predstavljanja odredjene teme. - Kada su negativne crte nekih licnosti prikazene na nacin kada pisac ne zeli da ih ismejava ili kritikuje, likovi su sami svesni svojih nedostataka (koji nisu preterani), imaju I pozitivnih crta, ali pate zbog svojih nedostataka, onda se komicno pretvara u humor. Autor se smeje likovima, ali ih u isto vreme voli, ima za njih simpatije. - Satira predstavlja ostru kritiku, ismevanje I osudjivanje karaktera, drustva, situacije. - Groteska predstavlja spoj nakaznog I fantasticnog, sa komicnim, spoj gorko tragickog I smesnog, tragicno postaje smesno, ali u isto vreme se oseca I sazaljenje. (hm… nesto kao crni humor, valjda…) 53. Pojam stila I razlicite kategorije stilova - Stil je vremenom razvio siroku upotrebu I razlicita znacenja, koristi se u mnogim oblastima, pre svega znaci nacin na koji se obavlja neka delatnost. Danas se stil shvata na dva nacina: Stil kao dobar nacin pisanja ili govorenja Stil kao nacin pisanja ili govorenja koji je karakteristican za odredjenu epohu, pisca ili delo - Stilom se bavi stilistika, koja opisuje odredjene stilove, nacine upotrebe umetnickih elemenata I opisuje jezicko izrazavanje u odredjenom deli, kod odredjenog autora ili u nekoj epohi. Ona se razvila iz retorike koja je nastala jos u antickoj Grckoj I jos tada je postojao pojam stila. Smatrali su da se stilovi dele na niske, srednje I visoke. Svakom je odgovarao odredjeni tematski sklop. Razlikovale su se reci koje se mogu upotrebljavati u svakom od stilova, reci iz visokog stila bile su zabranjene za teme obradjivane niskim stilom I obratno. Tezilo se tome da leksika visokog stila bude uzdignuta, dostojanstvena. Odnos visoki – srednji – niski stil bi otprilike ovako izgledao: starina – starac – starkelja. 54. Poreklo I razvoj stilistike - Stilistika se razvija kao nauka koja se bavi opisivanjem stilova, tj. nacina koriscenja umetnickih sredstva u jednom delu, opisivanjem jezickog izrazavanja karakteristicnog za odredjeno delo, autora ili epohu. Stilistika zalazi dublje u osobine jezika, prelazeci granicu do koje seze gramatika. Stilistika se razvila iz retorike I poetike, medjutim, za razliku od njih ona ne propisuje pravila dobrog stila, vec se samo trudi da ono sto postoji opise. Medjutim retorika je dosta znacajna za razvoj stilistike, pre svega zbog terminologije koju je ustanovila, a koja se koristi jos uvek u stilistici. Retorika se razvila jos u antici kao ucenje o govornistvu, do 18. veka je postala I ucenje o jeziku, o izrazavanju uopste I o kritci knjizevnih dela. Retorika je smatrala da postoji ideal govrenja I pisanja koji se mora koristiti kada se stvara knjizevno delo. Razradili su temelje ucenja o knjizevnoj vrsti, o pojedinim stilovima, o kompoziciji, o figurama. - Normativni pojam stila je nemoguc danas, jer savremena knjizevnost sve vise tezi individualnosti I originalnosti. Razvija se drugacije shvatanje pojma stila I savremena stilistika se ne bavi donosenjem normi, vec samo opisom upotrebljenih sredstava pomocu kojih se postize umetnicki efekat – stil se shvata kao izraz individualnosti, razvija se opisna stilistika. - Za novo shvatanje stila najznacajniji je razvoj lingvistike. De Sosir je razdvojio jezik I govor, oznaku I oznaceno, pojmovnu I afektivnu vrednost izraza. Svaki izraz ima odredjeno znacenje koje se logicki namece nakon citanja izraza, medjutim, znacenje uveliko zavisi od konteksta u kome je recenica izrecena. Pojmovna vrednost izraza je ona vrednost koja je osnovna, vrednost koja se nazire iz samog znacenja takvog sklopa reci. Afektivna vrednost je nesto sto daje vlastiti smisao recenici, smsao koji se ne nazire iz pojmovnog znacenja, vec samo u kontekstu, u zavisnosti od intonacije I slicno. Tako se javljaju stilisticke varijante. Odredjenom afektivnom stavu odgovara jedna varijanta. - Stil jeset odraz individualnosti, ali, to ne znaci da je moguce pisati ili govoriti bilo kako I da to ima stilsku, umetnicku vrednost. Stilistika ne propisuje norme, ona opisuje jezik knjizevnog
24
dela, u tim opisima nalazi elemente koji su bitni za analizu I za bolje razumevanje samog knjizevnog dela. - Stilistika se razvija u dva pravca: kao lingvisticka disciplina koja je bitna za teoriju knjizevnosti jer svojim metodama omogucuje analizu knjizevnog dela koja upotpunjuje opstu knjizevnoteorijsku analizu – opisna stilistika razvija se u stilisticku kritiku – analiza koja na osnovu proucavanja stila knjizevnog dela zeli da donese vrednosni sud - Utemeljivac stilistike je Leo Spicer koji je smatrao da u analizi knjizevnog dela treba polaziti od stinih pojedinosti, od detalja, pa na osnovu toga formirati konacnu predstavu o jednom delu, smatrao je da je sutina skrivena u detaljima, a detalji su odrednica jednog stila, elementi u koje je smesteno oni individualno I specificno. 55. Opisna stilistika - Stilistika se razvija u dva pravca: kao lingvisticka disciplina koja je bitna za teoriju knjizevnosti jer svojim metodama omogucuje analizu knjizevnog dela koja upotpunjuje opstu knjizevnoteorijsku analizu – opisna stilistika razvija se u stilisticku kritiku – analiza koja na osnovu proucavanja stila knjizevnog dela zeli da donese vrednosni sud - U okviru opisne stilistike vazno je za teoriju knjizevnosti: utvrditi razliku izmedju razlicitih vrsta stilova – razgovorni, naucni, publicisticki, naucni I knjizevno – umetnicki analiza stilova vrsi se na osnovu razlikovanja pojmovne, ekspresivne I impresivne vrednosti izraza. Za opisnu stilistiku bitne su samo ekspresivna I impresivna vrednost. Pojmovna vrednost je osnovno, ligicno, opste znacenje poruke. Ekspresivna vrednost je nesvesno obelezje izraza, stilsko obelezje koje izvire iz same prirode stvaraoca. Impresivna vrednost je svesno obelezje izraza, svesna stvaraoceva namera da deluje I samim izrazom, a ne samo sadrzajem. - Opisna stilistika moze se podeliti na: fonostilistiku morfostilistiku sintaktostilistiku semantostilistiku 56. Figure dikcije - Figure diikcije predstavljaju odredjeni sklop reci koji se zasniva na isticanju zvucnosti tih reci, upucuje na samu rec, na jezik, a ne na njeno znacenje. Zasniva se na ucinku odredjenih glasova I zvukova u govoru. Medjutim, zvuk I nacenje reci nikada ne treba razdvajati – zvucnost sluzi samo da istakne, dinamizuje znacenje odredjene reci, oni su uvek u neposrednoj vezi. Ponavljanje je figura koja se redovno javlja I moze se svrstati I u druge vrset figura. Asonancija nastaje ponavljanjem istih samoglasnika, a cilj je postizanje eufonije (milozvucnosti), glasovnih efekata ili zvucnog ugodjaja. Asonanca pojacava emocionalno reagovanje jer odredjenim samoglasnicima koji se ponavljaju priblizava znacenje reci citaocu ili slusaocu. Aliteracija nastaje ponavljanjem odredjenih suglasnika ili suglasnickih grupa. Cilj je isti kao I cilj assonance. Aliteracija se cesto javlja zajedno sa asonancom. Onomatopeja je podrazavanje glasova iz prirode cime se pojacava efekat zvucnosti I opisana situacija se priblizava citaocu I realnije docarava. Anafora predstavlja ponavljanje reci ili grupe reci na pocetku stihova. Epifora predstavlja ponavanje reci ili grupe reci na kraju stihova. Simploha predstavlja ponavljanje reci ili grupe reci I na pocetku I na kraju stihova, predstavlja spoj anafore I epifore. Anadiploza predstavlja ponavljanje reci ili grupe reci sa kraja jednog stiha na pocetku narednog. - Ove figure ponavljanja u stihovima se nazivaju jednim imenom “lirski paralelizmi”. 57. Figure konstrukcije ili sintaksicke figure
25
- Figure konstrukcije nastaju posebnim rasporedom reci u recenici ili u nekoj drugoj jezickoj celini, rasporedom koji nije specifican I ne odgovara gramatickom I logickom rasporedu. Cilj figura konstrukcije je posebno isticanje odredjene reci, naglasavanje vaznosti, skretanje paznje na ono sto je najbitnije, jer jedan rec ne zavisi samo od sopstvenog znacenja, vec I od konteksta u kome se nalazi. Nazivaju se I sintaksicke figure jer se javljaju kao sklop reci u recinici, a nauka o recinici je sintaksa.
Inverzija predstavlja namerno obrtanje reda reci radio d onog koji je gramaticki najispravniji. Ova figura je najcesca u poeziji. Retoricko pitanje predstavlja niz postavljenih pitanja koja imaju funkciju izjavnih recenica jer se ne ocekuje odgovor na njih, vec samo sluze da upitnim oblikom naglase svoj stav. Elipsa predstavlja izostavljanje odredjenog dela recenice bez kojeg se moze razumeti njeno znacenje. (Kisa! Gori!) Ovakvim izostavljanjem reci dinamizuje se stil I postize snazno izrazavanje, a takodje se sitacija jos vise dramatizuje. Asindet predstavlja nizanje reci bez odredjenog gramatickog povezivanja, asindet predstavlja nepostojanje veznika, gomilaju se zarezi. Polisindet je suprotnost asindet, predstavlja gomilanje vezika bez gramaticke potrebe, vec da bi se posebno istakle pojedine reci.
58. Poredjenje I antiteza - Poredjenje I antiteza spadaju u figure misli. Figure misli se tesko mogu odvojiti od figura reci (tropa) jer se I jedne I druge odnose na znacenje reci. Medjutim, tropi predstavljaju promenjeno znacenje reci, a figure misli se odnose na siri smisao od onoga sto je receno. Problem je npr. alegorija koja moze biti svrstana I u jedne I u druge figure. - Poredjenje ili komparacija je stilska figura koja se zasniva na poredjenju dva pojma koji se povezuju prema nekim slicnostima koje ne moraju biti odmah I lako uocljive. Poredjenjem se otkrivaju slicnosti I razlike medju pojmovima koje iznenadjuju I uzbudjuju citaoce otkrivajuci im ono sto neposredno nisu uocili. Na ovaj nacin gradi se I siri kontekst pojma od onog koji ima. U nekim razdobljima, u odredjenim knjizevnim vrstama, javljaju se stalna poredjenja koja su postala opsta I karakteristicna. - Antiteza je vrsta poredjenja po suprotnosti, zasniva se na suprotstavljanju pojmova, pojedinih reci ili celokupnih recenica. (Sit gladnu ne veruje. Zuti zutuju, a crveni putuju.) Posebna vrsta antiteze je slovenska antiteza karakteristicna za narodnu poeziju. Ona se sastoji od pitanja sa alternativnim pitanjima, negacije I odgovora na postavljeno pitanje. 59. Ironija, paradoks I oksimoron - Ironija pradoks I oksimoron spadaju u figure misli. Figure misli se tesko mogu odvojiti od figura reci (tropa) jer se I jedne I druge odnose na znacenje reci. Medjutim, tropi predstavljaju promenjeno znacenje reci, a figure misli se odnose na siri smisao od onoga sto je receno. Problem je npr. alegorija koja moze biti svrstana I u jedne I u druge figure. - Ironija predstavlja izrazvanje takvo da je ono sto kazemo u stvari suprotno od onoga sto mislimo. Ovim se zeli naglasiti nas negativni stav prema onome o cemu govorimo, ublazena poruga ili slicno. - Paradoks je figura kojom se izrice neka misao koja je naizgled protivrecna opstem misljenju, ali u sustini ukazuje na dublji smisao koji je prikriven. (“Znam da nista ne znam.”) - Oksimoron je vrsta antiteze I paradoksa u kome se stavra novi pojam spajanjem suprotnih, protiv recnih pojmova. (“Zimsko letovanje”) 60. Metafora - Metafora spada u figure reci, ili u trope. Figure reci nastaju promenom osnovnog znacenja pojedinih reci. Metafora je najcesca stilska figura. Mnogi teoreticari je opisuju kao skraceno poredjenje pri cemu se iskazuje samo clan poredjenja, druga rec. Drugi teroeticari metaforu shvataju kao zamenu znacenja jedne reci znacenjem druge, na taj nacin je shvacena kao figura u kojoj se jedan rec upotrebljava umesto druge. Posredstvom metafore, prenose se pojave iz jednog podrucja zivota u drugo. Metafora pre svega ima veliki umetnicki efekat, ona priblizava stanja, stvari I pojave koje su predmet jednog knjizevnog dela I omugacava da ih shvatimo na neki do tada ne vidjeni nacin, a samim tim istice izuzetno bogatstvo mogucnosti sluzenja jezikom. 61. Simbol I alegorija
26
- Simbol I alegorija spadaju u figure reci, ili u trope. Figure reci nastaju promenom osnovnog znacenja pojedinih reci. - Simbol je zamena neke reci, pojave ili pojam njenom alegorijskom oznakom, oznakom koja je na neki nacin povezana sa pojmom koji predstavlja, ali u sutini nema logicke veze medju njima, Postoje stalni, opsti simboli – emblemi. To su ustaljeni simboli poznati celokupnoj kulturi, pa I knjizevnosti. U novije vreme pogotovo, javlja se sve vise individualnih simbola u delima modernih pesnika, cije se znacenje ne moze shvati odmah, izdvojeno iz konteksta, vec samo kada se povezuje sa celinom. - Alegorija se posmatra kao prosirena metafora, kao metafora koja se ne odnosi samo na odredjenu rec, vec zahvata jednu celu pesnicku sliku. Basna je knjizevna vrsta koja se u potpunosti zasniva na alegoriji jer njen smisao treba traziti ne u osnovnom, vec u prenesenom zancenju, zivotinje nastupaju kao olicenja ljudskih karaktera. 62. Metonimija I sinegdoha - Metonimija I sinegdoha spadaju u figure reci, ili u trope. Figure reci nastaju promenom osnovnog znacenja pojedinih reci. - Metonimija prema nekim teoreticarima predstavlja samostalnu stilsku figuru, a prema nekima podvrstu metafore. I metonimija je kao metafora preneseno znacenje reci, ali dok se metafora zasniva na povezivanju pojmava po njihovim slicnostima, metonimija se zasniva na povezivanju prema STVARNIM odnosima, pojam koji se povezuje je u stvarnoj vezi sa pojmom koji je proistekao iz njega. (“Kome zakon lezi u topuzu, / tragovi mu smrde necovjestvom.”) - Sinegdoha je podvrsta metonimije. U njoj se deo uzima za oznacavanje celine, jednina za oznacavanje mnozine, odredjen broj umesto neodredjene kolicine I obratno. (Necu da maknem ni malim prstom. Nemam ni dinara.) 63. Eufemizam, hiperbola, litota - Eufemizam spada u figure reci (trope). Figure reci nastaju izmenom osnovnog znacenja odredjene reci, cime se postize efektniji umetnicki utisak. Eufemizam predstavlja oznacavanje nekih zlih, losih, vulgarnih reci blazim izrazima, zbog brojnih emocionalnih efekata (pristojnost, ublazavanje traumaticnih izraza I sl.), zamenjivanje reci koje se iz bilo kojeg razgolaga smatraju opasnim I nepristojnim. Prema tome sto predstavlja zamenu reci, moze se shvatiti kao vrsta metonimije. - Hiperbola I litota spadaju u figure misli. Figure misli se tesko mogu odvojiti od figura reci (tropa) jer se I jedne I druge odnose na znacenje reci. Medjutim, tropi predstavljaju promenjeno znacenje reci, a figure misli se odnose na siri smisao od onoga sto je receno. - Hiperbola je figura koja se zasniva na preuvelicavanju odredjenih pojmoiva radi naglasavanja emocionalnog stava prema necemu. - Litota je figura koja je suprotna hiperboli. Ona umanjuje I ublazuje jer prvi izraz zamnejuje slabijim, koji je negativan I suprotan. (Nece ti biti lose. = Bice tebi bas dobro.) Razlika izmedju eufemizma I litote je to sto se eufemizam zasniva na zameni reci, rec se ublazava tako sto se zamenjuje drugom recju koja ima slicno, na neki nacin “preneseno” znacenje, a litota samo na drugaciji nacin govori o necemu (kao neka vrsta ironije, ali ne negativne ironije! ) 64. Pojmovi stiha, versifikacije i metrike Stih i proza cine dva tipa knjizevnog izrazavanja, dva organizovana govorna sistema. Stih mozemo prepoznati pre svega po grafickom obliku. Na ovo upucuju i grcki nazivi za stih – red, vrste – i prozu – pisati napred, do kraja stranice. Tekst u stihu ima posebnu zvukovnu organizaciju. Nauka o stihu naziva se versifikacija, prema tradicionalnom misljenju da jeteorija stiha nauka o tome kako se prave stihovi. Zbog verovanja da se stihovi prave prema nekoj meri i razmeri, versifikacija se cesto naziva i metrikom. Stih se od proze razlikuje posebnim ritmom koji je rezultat autorove namere. Jezik u stihu (I u svakom knjizevnom delu) ostvaruje odredjeni umetnicki utisak, a ritmicka organizacija postaje nosilac smisla. Postoji uverenje da se ritam organizuje prema nekom osnovnom elementu koji se stalno ponavlja u stihu. Ti elementi su duzina sloga, broj slogova i akcenat (naglasak), pa se razlikuju tri vrste versifikacije – kvantitativna, silabicka, tonska (akcenatska), a postoji i kombinovana, silabicko – tonska. Mnogi teoreticari smatraju da ovi sistemi versifikacija odgovaraju prirodi jezika u okviru kojih su se razvijale. 66. Kvantitativna versifikacija
27
Naziva se jos i anticka, klasicna i metricka. Razvila se u staroj grckoj, koriscena je i u rimskoj poeziji. Temelji se na cinjenici da su se stihovi pevali ili govorili tako da je postojala jasna razlika izmedju dugih i kratkih (dugi je trajao duplo duze). Ritmicka organizacija se zasniva na pravilnoj smeni dugih i kratkih. Mora - duzina trajanja kratkog sloga (merna jedinica, dugi slog = 2 more) Arza – ime za dugi stih, oznaka je makron ( - ) Teza – naziv za kratak stih, oznaka je breve ( u ) Stopa – osnovna ritmicko–melodijska jedinica, sastojala se od dva ili vise slogova rasporedjenih u stalnim odnosima dugih i kratkih. Postojalo je oko 30 vrsta, a najvaznije su: U U pirihij - U trohej ili horej U - jamb - - spondej - U U daktil U - U amfibrah U U - anapest U U U tribrah - - - molos - U - kretik U - - bakhej - - U palimbakhej Obicno je na prvi dugi slog u stopi padao ritmicki udar iktus ( ‘ ). Prema broju i vrsti stope odredjuje se stih – trimetar, tetrametar, pentametar. Najpoznatiji je heksametar – 5 daktila + spondej. Sa pentametrom je gradio elegijski distih. Na isti nacin, povezivanjem stihova, nastajale su strofe. Najpoznatije su Alkejska i Saficka. 67. Pojmovi stope i akcenatske celine U kvantitativnoj versifikaciji osnovna jedinica stiha je stopa. Svaka ima odredjeno trajanje izgovora koje se u antickoj metrici meri morama. U silabicko – tonskoj versifikaciji akcenatska celina ima ulogu organizatora ritma. 68. Silabicka, tonska i silabicko – tonska versifikacija Presudna su dva nacela: 1) nacelo istog broja slogova u svakom stihu (ritam stihova ostvaruje se tako sto se nizu stihovi sa istim brojem slogova) – silabicka versifikacija 2) nacelo pravilne izmene naglasenih i nenaglasenih slogova – tonska versifikacija 3) ova dva sistema cesto se povezuju tako da i broj slogova i raspored naglaska imaju glavnu ulogu – silabicko-tonska versifikacija U silabickom sistemu vrste stihova razlikuju se prema broju slogova. Veliku ulogu ima rima ili srok. To je glasovno podudaranje na kraju stiha koje potpomaze ritmicku organizaciju. Vazna je i cezura kao stalna granica medju recima nekog sloga. Tonska versifikacija se bavi brojem i rasporedom naglasaka u stihu. Stihovi se ne dele na stope nego na akcenatske jedinice ili taktove. Takt oznacava vremenski raspon od pocetka jednog ritmickog signala do pocetka drugog. 69. Ritam i faktori ritma Postoje relativno stalni elementi u organizaciji stiha i njihov pravilan raspored je presudan za stvaranje stihova. U antickoj versifikaciji smena dugih i kratkih slogova, u silabickoj broj slogova, a u tonskoj smena naglasenih i nenaglasenih predstavljaju osnovne elemente za ostvarivanje stiha, kao i rima i glasovna ponavljanja. U modernoj poeziji umetnicki vredni stihovi obicno krse pravilnosti. Pesnicki ritam je namerno suprotstavljen prirodnom ritmu zasnovanom na ponavljanju istoga. Zbog toga je potrebno utvrditi metricke konstante, metricke dominante i ritmicke tendencije. Ritam stiha se gradi na osnovu provodnih cinilaca ritma – elemenata koji se ucestali ponavljaju. Savremeno pesnistvo se uglavnom zasniva na mesnim ciniocima. Kao cinioci ritmicke organizacije javljaju se i izbor reci, red reci, ponavljanja i graficki raspored stihova u jedinstvu sa znacenjem reci.
28
70. Pojmovi strofe i njeni tradicionalni oblici Strofa je veca sintaksicka celina od stiha. Najveci broj stihova i strofa je romanskog porekla italijanskog i francuskog. Najpoznatije strofe su: Tercina (terza rima) – trostih sastavljen od jampski intoniranih jedanaesteraca sa karakteristicnim rasporedom rima. Rimuju se prvi i treci stih, a drugi stih se rimuje sa prvim stihom sledece strofe. Na kraju pesme ili neke vece celine dolazi samostalan stih kako bi se zavrsilo rimovanje - aba bcb ... mnm n. tercinu je stvorio Dante u svojoj Bozanstvenoj komediji. Stanca (ottava rima) – tipicna strofa italijanskog epa 15. i 16. veka (Tasov Oslobodjeni Jerusalim i Ariostov Besni Orlando). Kod nas se javlja u lirici 19. veka. Sastoji se od jampski intoniranih jedanaesteraca sa rasporedom rima abababcc. Sestina je naziv za dva oblika – sestina lirica je pesma od sest strofa sa po sest stihova i jednim dodatkom od tri stiha, a sesta rima je epska strofa od sest stihova, jedanaesteraca, sa rimom ababcc. 71. Pojam i vrste rime Rima, srok ili slik je glasovno podudaranje na kraju stiha ili na kraju clanaka u stihu. Organizacija stihova i strofa cesto se postize rimom. Ona ucestvuje i u stvaranju melodioznosti stihova. Rima moze da bude: Parna – vezuje dva uzastopna stiha (aa bb cc) Ukrstena – dolazi naizmenicno u stihovima (abab) Obgrljena (abba) Nagomilana – kada se jedna rima ponavlja u vise stihova (aaa aaaa) Isprekidana – kada nema cvrste sheme (abcb abcdacd) Prava ili pravilna – kada se podudaraju naglaseni slogovi i svi glasovi iza naglasenog sloga Cista – kada se podudaraju i vrste akcenta Bogata – ako se podudaraju i glasovi ispred naglasenog sloga (bludnica – ludnica) Postoji i podela na muske (ako se podudara jedan slog), zenske (dva sloga) i srednje rime (decije ili daktilske, tri sloga). 72. Tradicionalne vrste stiha Deseterac je najstariji stih nase usmene poezije, poreklo mu je indoevropsko. To je stih nase usmene epske poezije sa stalnom cezurom posle 4. sloga. U lirici se javlja lirski deseterac sa cezurom posle 5. sloga. Dvostruko rimovani dvanaesterac je stih od 12 slogova sa cezurom posle 6. i sa parnim rimama na sredini i kraju stiha. Simetricni osmerac sa cezurom posle 4. sloga ima poreklo u usmenoj knjizevnosti. Stih bugarstice obicno ima 15 ili 16 slogova i raspored stihova je strofni. Drugi polustih uvek ima 8 slogova. Posle dva glavna stiha ide pripevni prilozak od 6 slogova. 73. Poreklo i oblici soneta Nas naziv je stvoren prema itlijanskom sonetto, a italijanski naziv je dobijen prema suono (zvuk, glas) ili iz provansalskog gde je i ranije oznacavao vrstu pesme. Pretpostavlja se da je provansalskog porekla, danasnji oblik je nastao u Italiji u 13. veku. Prva velika zbirka soneta je Kancoonijer Franceska Petrarke. U 15.veku prodire u Spaniju, u 16. u Francusku, a zatim u Englesku i Nemacku. U 16. veku interesovanje za sonet pocinje da opada, da bi bilo obnovljeno u vreme romantizma. Italijanski ili Petrarkin sonet sastoji se od 2 katrena i 2 terceta. Raspored rima u katrenima je abba abba, a u tercetima ima vise kombinacija. U tercete se ne prenose rime iz katrena. Elizabetanski ili Sekspirov sonet se sastoji od 3 katrena i dvostiha. Raspored rima je abab cdcd efef gg. Sonetni venac je ciklus od 15 soneta, gde je poslednji stih jednog prvi stih sledeceg, a poslednji soet je napravljen od prvih stihova ostalih soneta. Njegova prva slova mogu da cine akrostih. 74. Slobodni stih i njegov odnos prema vezanom stihu i prozi Mnoge savremene pesme napisane su tako da se u njima nizu stihovi razlicite duzine i bez pravih rima. Ritam se zasniva na mesnim ciniocima ritma. Takav stih se naziva slobodnim stihom, iako nijedan stih nije potpuno slobodan jer bi u suprotnom presao u prozu. Slobodni stih je nastao u drugoj polovini 19. veka, kao izraz pobune protiv tradicionalnih oblika. Izbegavanje rime, pokusaji da se ona nadomesti aliteracijom i asonancom, sklonost ka ritmickoj organizaciji koja podseca na obican govor i graficki oblik su presudni faktori ritmicke organizacije, ali i opste karakteristike slobodnog stiha. Ostalo u Recniku knjizevnih termina
29
