Naslov originala: Robert K. Merton On Theoretical Sociology
U red n ik Ilija M arie
ROBERT K. MERTON
O TEORIJSKOJ SOCIOLOGIJI Prevod Tomislav Longinović Predgovor Ivan Kuvačić
nAATO
lp BEOGRAD 1998.
Ivan Kuvačić O MERTONOVU OBRASCU FUNKCIONALNE ANALIZE U SOCIOLOGIJI
O MERTONOVU OBRASCU FUNKCIONALNE ANALIZE U SOCIOLOGIJI
Uz Talcotta Parsonsa, koji je nedavno preminuo, glavni predstav nik funkcionalističke orijentacije u suvremenoj sociologiji jest R obert King M erton. M erton je Parsonsov učenik, no prilično je rano izašao ispod okrilja svog učitelja i počeo razvijati vlastito shvaćanje sociologije, tako da je danas uobičajeno govoriti o Parsonsovu i M ertonovu funkcionalizmu. Pretpostavljajući usklađenost ljudskih težnji s postojećim društvenim normam a, Parsons je pokušao izvesti strukturu soci jalnog sistema iz okvira referencije aktera djelovanja. M eđutim, ako se m alo promisli, postaje jasno da je polazna pozicija, koja izjednačuje ličnost s njenim parcijalnim ulogam a, u direktnoj suprotnosti s pretpostavkom da je čovjek osnovni faktor u sistemu društvene akcije. Kad bi ljudi komunicirali isključivo kao nosioci funkcija i uloga, onda i ne bi bili ljudi, nego dijelovi kompleksnog sistema. To Parsons uviđa pa kaže da ljudska priroda teži devijaci jam a i zbog toga on najveću pažnju posvećuje problemima socija lizacije i socijalne kontrole. M erton istom pitanju pristupa drukčije. U raspravi Socijalna struktura i anomija1, on izlaže jasan i jednostavan teorijski okvir za istraživanje devijantnog ponašanja, koji je poslužio kao osnova za brojne empirijske radove ne samo u Sjedinjenim Američkim D rža vama, nego i u mnogim drugim sredinama. Devijantno ponašanje je sim ptom provalije između kulturom nam etnutih aspiracija i društveno strukturiranih mogućnosti za realizaciju tih aspiracija. To je osnovna teza i polazište Mertonove rasprave, koju on tako 1 U knjizi SocialTheory and Social Stivcture, Glencoe, 1974.
s
Robert K. Merlon
razvija, obrazlaže i öperacionalizira da je očigledno kako mu nisu bitni ideološki aspekti nego stvaranje idejnog nacrta za svestrano proučavanje naznačene društvene pojave prim jenom strukturalno-funkcionalne analize. Glavni razlog zbog kojega M ertona nije zanim alo stvaranje sveobuhvatne sociološke teorije jest njegovo uvjerenje da takva teorija nije prikladna za osnovu konkretnih socioloških istraživanja. U skladu s tim, on "lansira" i razvija ideju o "teoriji srednjeg obima", koja je postala vodič u mnogim empirijskim istraživanjima. O na je - kako kaže M erton - posrednik između općih teorija društvenog sistema i detaljnih deskripcija koje nisu nimalo uopćene. "Teorija srednjeg obima" obuhvaća uopćavanja dovoljno bliska opaženim podacima da se mogu pretvoriti u pravila koja dozvoljavaju empi rijsku provjeru. To su, na primjer, teorije referentnih grupa, dru štvene pokretljivosti, sukoba uloga i formiranja društvenih normi, o kojima govorimo na isti način kao o teoriji cijena, bakterijskoj teoriji bolesti, ili kinetičkoj teoriji gasova.2 U kom paracijam a s prirodnim znanostima potreban je oprez zbog toga što - kako ističe M erton - one, m eđu ostalim, imaju i veliku prednost ranijeg razvo ja. Osim toga, u prirodnim znanostima su i teorije i deskriptivni si stemi rezultat nakupljanja znanja i iskustva mnogih znanstvenih radnika, a u društvenim znanostima "sistemi često izlaze potpuno oblikovani iz uma jednog čoveka. "3 O njima se zatim diskutira, ako privlače pažnju, ali je "retka progresivno adaptivna modifikacija kao rezultat usmerenih napora velikog broja ljudi."4 D akle, iako prihvaća funkcionalizam kao opće teorijsko polazište, M erton se pretežno bavi razrađivanjem funkcionalne analize kao m etode za proučavanje društvenih pojava. On je tu metodu temeljito i detaljno razradio, što je ušlo u naučni fond soci ološke m etodologije pod nazivom "M ertonova paradigma" ili "Mertonov obrazac funkcionalne analize u sociologiji". Osim vrlo lucidnog suodnošenja teorije i empirijskog istraživanja u kojemu se naročito ističe utjecaj istraživanja na pravac razvoja teorije, velika je M ertonova zasluga razrada distinkcije između takozvanih m ani festnih i latentnih funkcija u sociološkoj analizi. Ta distinkcija nije njegovo originalno otkriće; nalazimo je i u mnogih drugih teoreti2 O teorijskoj sociologiji, str. 44. 3 Ibidem, str. 52. 4 Ibidem, str. 52.
O TEORIJSKOJ SOCIOLOGIJI
9
cara, a posebno u Freudovu pristupu tumačenju snova, no Merton ju je vrlo vješto primijenio u sociološkim istraživanjima, pokazu jući da se i na ovom području spoznaja tem eljnih odnosa skriva "iza fasade događaja". Sve je to došlo do izražaja u mnogim M ertonovim radovima, a najviše u onima koji su uvršteni u knjigu Socijalna teorija i socijalna struktura (Social Theory and Social Structure), objavljenu 1949. godine. U Americi je doživjela desetak izdanja, a prevedena je na mnoge svjetske jezike. Knjiga ima četiri dijela: prvi dio se odnosi na teoriju, u drugom e se analiziraju socijalne i kulturne strukture, treći dio tretira probleme sociologije spoznaje i masovnih komu nikacija, a u četvrtom e se raspravlja o problem im a sociologije znanosti. Kasnije je prvi dio proširen i objavljen u zasebnoj knjizi, koja je, evo, sada i u nas prevedena. Razlikovanje objektivnih konzekvencija i subjektivnih motiva bitan je preduvjet korektno vođene funkcionalne analize. To M er ton jasno ističe i dosljedno provodi. Događa se da subjektivne di spozicije koincidiraju s objektivnim konzekvencijama, no to nije obavezno. To su dvije različite razine suodnošenja koje se mogu, ali ne moraju, poklapati. Ljudi se žene i zasnivaju porodicu zbog toga što se zaljubljuju ili zbog nekih drugih motiva, a porodica ima neke objektivne funkcije - održavanje vrste, odgoj mladog naraštaja i čuvanje ustanovljenog poretka. Međutim, proučavanja pokazuju da se ljudi zaljubljuju u čvrstim okvirima klase, prihoda i obrazovanja, odakle se može zaključiti da tek kad su stvoreni određeni uvjeti, pojedinci sebi dozvoljavaju da se zaljube. To ipak ne znači da rom antičnu interpretaciju ljubavi valja proglasiti čistom iluzijom, jer "kada promatra par koji prom atra mjesec, so ciolog neće negirali utjecaj te scene". M eđutim, neće ispustili iz vida ni mašineriju koja stoji iza te scene, u što nesumnjivo pripada "statusni indeks automobila u kojem se nalazi par koji prom atra mjesec, zatim kanoni ukusa koji determiniraju odjeću promatrača, pa način kako razgovaraju i mnoge druge stvari. "5 U funkcionalnoj analizi važno je pitanje koliko poznavanje strukturalnog konteksta omogućuje ispitivaču da anticipira najvje rojatniju alternativu. To znači d a je funkcionalna analiza usmjere na prvenstveno na proučavanje raspona između subjektivnih moti va i strukturalnih uvjeta, pri čemu su ti drugi mnogo važniji, jer 5 Berger P., Invitation to Sociology, New York, 1963, str. 36.
10
R obert K. Merlon
omogućuju naučno uopćavanje i predviđanje. Takvo usmjerenje funkcionalne analize nalazimo u većine velikih predstavnika socio loške misli. Max W eber upozorava na ironičan karakter ljudske akcije, u tom smislu da konzekvencije proizlaze iz objektivnih uzroka bez obzira na intencije pojedinca, pa su upravo zbog toga neintendirane i nepredvidive s gledišta pojedinog učesnika. Ta važna metodološka okolnost još je jače naglašena u Marx ovoj ana lizi u Kapitalu, gdje se pokazuje kako pojedini zakoni djeluju neu moljivom logikom i kako pojedinci koji im se suprotstavljaju bivaju zbrisani. Kapitalist se respektira samo kao otjelovljenje kapitala, jer njegovo je ponašanje posljedica društvenog mehanizma u koje mu je on samo jedan točak. "Dublje" uzroke prom atranih pojava traži i Emil Durkheim, utemeljitelj najznačajnije francuske škole. Durkheim ova je zasluga u tome što je pokazao da je društvo svo jevrsna zbilja koja se ne može svesti na psihološke komponente. U skladu s tim, on smatra da individualni motivi i značenja nisu rele vantni u objašnjavanju mnogih društvenih pojava; taj je stav oso bito naglašen u njegovoj studiji o sam oubojstvu, koja počiva na pretpostavci da pojedinci žive pod pritiskom unutarnje društvene logike, da djeluju u skladu s tom logikom, iako toga uopće nisu svjesni. Z ad atak je znanosti o društvu da otkriva tu unutarnju logiku, koja može biti suprotna namjerama pojedinaca. Svi navedeni primjeri pokazuju da funkcionalna analiza pret postavlja strukturalnu osnovu koja je obično neprovidna i nejasna za u njoj sm ještene individualne aktere. Način razm atranja tog problem a stvara osnovu iz koje izrasta linija razgraničenja između Parsonsove i M ertonove orijentacije u okviru američkog funkcionalizma. Naime, Parsons je odatle pošao pravcem koji ga je doveo do funkcionalizm a kao teorijskog sistem a obrane postojećeg poretka, a M erton je, imajući u vidu konkretna istraživanja akutnih problem a am eričkog društva, svoju pažnju usmjerio na samu strukturalno-funkcionalnu metodu. Na razlikovanje objektivnih konzekvencija i subjektivnih moti va M erton logično nadovezuje distinkciju m anifestnih i latentnih funkcija. Svrha te distinkcije jest razgraničenje svjesne ili nesvjesne motivacije socijalnog ponašanja od njenih objektivnih konzekven cija. M anifestne funkcije se odnose na objektivne konzekvencije za određene pojedince, grupe ili društveni sistem, jer ih pomažu u nji hovu prilagođavanju, dok su latentne funkcije neintendirane i neshvaćene konzekvencije istog reda. U odnosu prem a zločincu.
O TEORIJSKOJ SOCIOLOGIJI
11
kazna ima manifestnu funkciju, jer je usmjerena na njegovo ukla panje u sistem, a u odnosu prem a društvu kazna ima latentnu funkciju učvršćivanja društvene solidarnosti. Omladinske grupe i klubovi imaju manifestne funkcije (zabava, sport, učenje), no ništa manje nisu značajne njihove latentne funkcije koje su obično usmje rene na društvenu integraciju na određenoj osnovi. Distinkcija je metodološki važna, jer omogućuje analizu i onih djelatnosti koje'su na prvi pogled sasvim iracionalne. Među takve djelatnosti pripada ju ritualne ceremonije primitivnih plem ena svrha kojih je da iza zovu kišu. Ako se ograničimo na proučavanje manifestne funkcije takva obreda, rezultati će biti oskudni, dok nas analiza latentnih funkcija može dovesti do interesantnih zaključaka. Ako se pak okrenem o prem a suvremenim političkim organizacijama, tada, pim jera radi, možemo pitati nem a li striktna kontrola političke partije na svim sektorima manifestnu funkciju u čuvanju kontinui teta revolucije, dok je njena latentna funkcija stvaranje novih privi legiranih grupa koje blokiraju revolucionarni kontinuitet? M erton ističe da tek prijelazom na analizu latentnih funkcija ulazimo u zonu koja ima primarno teorijsku važnost. On to, među ostalim, ilustrira i Veblenovom teorijom dokone klase, prem a kojoj je manifestna funkcija kupovanja i trošenja zadovoljavanje onih potreba kojima su robe namijenjene, dok se latentna funkcija potrošnje sastoji u tome "da se pokaže novčana snaga i tako stekne ugled". Nema sumnje da je lucidna analiza te druge funkcije najviše doprinijela tome da se Veblenova teorija ubraja među traj na dostignuća američke sociologije. Navedeni primjeri pokazuju da proučavanje latentnih funkcija vodi otkrivanju skrivenih svjesnih ili nesvjesnih nam jera, koje m askira prikladna fasada. Drugim riječima, to je dem askiranje stavova koji vrše ideološku funkciju time što ukorijenjene interese pojedinaca ili pojedinih grupa predstavljaju kao opću korist i napredak. Naravno, u potrazi za ilustracijom takvih postupaka nije nužno zalaziti u prošlost, susrećemo ih u svakodnevnom životu, gdje pojedinci i institucije neprekidno nešto nude i prodaju, a reklama je utoliko bolja ukoliko se približava navedenom obrascu. Kad neka od takvih reklama preraste u stereotip, koji svjesno ili nesvjesno prihvaćaju čitave profesije i slojevi, tada se već može govoriti o ideološkim mistifikacijama. Tako bismo mogli im eno vati uvjerenje mnogih liječnika, pa i čitavih liječničkih udruženja, da je svaki pokušaj podruštvljenja njihovih usluga vrlo štetan, jer
12
R obert K. Merton
standard usluga nužno opada ako se ukine privatna liječnička praksa. Sličnu "ideološku mistifikaciju" predstavlja gledište ljudi u pogrebnim poduzećim a da je jeftin pogreb odsustvo poštovanja prema preminulom. Po istoj logici organizatori kviza na televiziji podvode svoju aktivnost pod rubriku "odgoj i obrazovanje", striptizeta se predstavlja kao um jetnica, a propagandist kao kom u nikacijski ekspert. To su samo neki primjeri, a njihovo navođenje m aže ići u nedogled. Svi sadrže raspon između latentnog i m ani festnog i ukazuju na razliku između onog što jest i onog što se samo predstavlja kao takvo. Ako je točno da tek s otkrivanjem i analizom latentnih funkcija ulazimo u područje pravog znanstvenog uvida, onda ima smisla fraza da sociologija "gleda iza fasade događaja". To znači da se ona ne zaustavlja na onom e što je oficijelno, općeprihvaćeno i više m anje nesumnjivo. T ek kada dođem o u položaj koji nam om ogućuje da sagledam o bitne suprotnosti života u njihovim odnosima, realni su izgledi da ćemo izvršiti značajna otkrića. No tu se opravdano postavlja pitanje u kojoj mjeri je funkcionalna anali za prim jerena takvu zadatku. Ona je, naime, dio opće hipoteze o funkcionalnom jedinstvu ljudskog društva i stoga u suprotnosti s idejom razvoja. M erton to uviđa pa stoga, braneći prim jenu funkcionalne analize u proučavanju društvenih promjena, odlučno odbacuje postulat funkcionalnog jedinstva društva, prem a kojem svaka društvena pojava ima određenu funkciju. On. osim toga, uvodi pojam disfunkcije i smatra da tako koncipirana funkcionalna analiza nije ništa m anje prikladna za proučavanje društvenih promjena od Marxove dijalektike. D a bi to dokazao, M erton točku po točku uspoređuje funkcio nalnu analizu s dijalektikom, koristeći se Marxovim određenjima iz pogovora drugom , njemačkom izdanju Kapitalaß Njegov je glavni zaključak da m etoda nije nužno ideološki determ inirana, bilo da je riječ o funkcionalnoj analizi ili o dijalektici, a to je skladu s rezoniranjem zdravog razuma prem a kojem instrum enat ostaje samo instrum enat bez obzira na to tko ga upotrebljava i u koje svrhe. Iz toga M erton zaključuje da je funkcionalna analiza je d nako prikladna u proučavanju društvenih promjena kao i dijalektika, što ne djeluje uvjerljivo, jer je prva usm jerena na funkcioniranje sistema, a druga na prijelaze iz jednog oblika u drugi, iz jednog 6 O teorijskoj sociologiji, str. 102-105.
O TEORIJSKOJ SOCIOLOGIJI
13
stanja u drugo. Jedna m etoda ispituje faktore koji neku pojavu drže u ravnoteži, a druga faktore promjene. Točno je da funkcio nalna analiza, otkrivajući disfunkcionalne elem ente, otvara m o gućnost za proučavanje društvene dinamike, kao što je točno i to da dijalektika ima konzervativnu stranu, koja je čini donekle prik ladnom za proučavanje društvene statike. Ovim se samo potvrđuje istina da svaka stvar ima bezbroj strana i odnosa, od kojih su uvijek jedni bitni a drugi nebitni. A ko postoji potreba da se m etoda ne definira precizno s obzirom na njenu glavnu karakteristiku, nego da se shvati šire, onda nam se čini daje moguće funkcionalnu anali zu shvatiti kao jedan m omenat dijalektike, a ne obrnuto. Kretanje je apsolutno, a mirovanje je relativno. No takva potreba očito ne postoji, a kad bi i postojala, imala bi štetne posljedice jer bi unosila zbrku u znanstvenu metodologiju. Ne postoji jedna, jedinstvena, jedino ispravna m etoda za proučavanje društvenih pojava, nego postoje mnoge m etode koje se međusobno razlikuju i nadopunju ju. Njih se, naravno, može rangirati na mnogim osnovama, pa tako i po stupnju općenitosti, što je osobito važno s obzirom na interpre taciju podataka. Proučavajući odnose u kapitalističkom poduzeću, Marx pribjegava funkcionalnoj-analizi. M eđutim, svaka njegova interpretacija sadrži eksplicitno ili implicitno "ponovno otkrivanje" ili "pregrupiranje" analitičkih podataka na nivou dijalektike. To je neophodno kao preduvjet za osvjetljavanje empirijskih činjenica u okviru općih teorijskih pretpostavki od kojih nauka polazi. Narav no, ako takve pretpostavke ne postoje, onda je navedeni postupak suvišan, ili - bolje reći - nemoguć. Osim kategorije totaliteta, pomoću koje se uspostavlja odnos između proučavanja pojedinačnoga i zakona kretanja cjeline, za dijalektiku je bitno da su društvene pojave dio ljudske djelatnosti a to, drugim riječima, znači d a je spoznaja aktivan odnos u kojem su subjekt i objekt izloženi neprekidnirfi promjenama. Toga nema u takozvanoj pozitivnoj metodi, i stoga nema ni odnosa prema budu ćnosti kao prema bitnoj ljudskoj dimenziji. U vezi s tim, opravdano se prim jećuje da sudovi pozitivne nauke otkrivaju pojedine osobine zbilje, ali ne ukazuju na mogućnosti koje ta zbilja sadrži. Nasuprot tome, dijalektika ukazuje što činjenice jesu, ali i što mogu biti u jednom drukčijem poretku stvari. To drugim riječima znači da j e dijalektička misao usmjerena na prevladavanje postojećeg i na viziju ideje mogućega, povijesno višeg reda stvari i odnosa. Bez vizionarske platforme, koja omogućuje da se na postojeće gleda
14
Robert K. Merlon
kao na nemoguće, nema otvorenosti prema budućem. Za M ertona, koji se strogo drži pozitivnog pristupa i koji u skladu s tim sm atra da se znanost o društvu valja osloboditi "hegelijanskih spekulacija", sve to nema veće važnosti. Stoga je opravdana primjedba da suodnošenjem funkcionalne analize i dijalektike M erton nije m nogo pridonio zanimljivom teorijskom raspravljanju kojim se bavi u ovoj knjizi. "D lijeto i čekić mogu sasvim dobro poslužiti da se isteše komad drveta, ali za bakrorez se mora upotrebljavati igla". Malo je gdje ova K antova ironična prim jedba o potrebi razliko vanja zdravog razuma i spekulativnog uma tako umjesna kao u raz m atranom slučaju suodnošenja funkcionalne analize i dijalektike.
Ivan Kuvačić
SADRŽAJ
Ivan Kuvačić: o M ertonovu obrascu funkcionalne analize u sociologiji........................................
7
U v o d ........................... ............................................................
19
Napomene ...............................................................................
22
1. O istoriji i sistematici sociološke teo rije ........................... Nevešto mešanje istorije i sistematike ................................. Sociološka teorija u jav n o sti.................................................. Kontinuiteti i diskontinuiteti u sociološkoj te o riji............. Humanistički i naučni aspekti sociologije........................... Erudicija spram originalnosti................................................ Funkcije klasične te o r ije ........................................................
24 25 27 32 54 58 64
2. O sociološkim teorijama srednjeg obima ....................... 68 Totalni sistemi sociološke teorije ........................................ 75 Utilitaristički pritisci za totalnim sistemima sociologije ............... : ............................................................. 79 Totalni sistemi teorije i teorije srednjeg obima ................. 82 Polarizovane reakcije na teorije srednjeg o b im a ............... 84 Proces p o larizacije.................................................................. 85 Slaganje sa politikom teorije srednjeg o b im a ..................... 88 Odbacivanje teorije srednjeg o b im a ..................................... 96 Pregled i o s v r t ......................................................................... 103 Paradigme: kodifikacija sociološke teorije ........................ 104
16
Robert K. Merton
3. Manifestne i latentne fu n k c ije ........................................... 109 Ka kodifikovanju funkcionalne analize u sociologiji .............................................................................. .109 Rečnik funkcionalne analize ..................................................110 Vladajući postulati u funkcionalnoj an alizi...........................116 Funkcionalna analiza kao ideologija ................................... .130 Logika p o stu p a k a .................................................................... 142 Paradigma za funkcionalnu analizu u sociologiji................146 Pojave podložne funkcionalnoj analizi................................. 154 Manifestne i latentne fu n k c ije ...............................................160 Proučavanja u hawthorne western electronicu....................167 Zaključne p rim e d b e ................................................................ .185 Bibliografski post scriptum .....................................................186 4. Uticaj sociološke teorije na empirijsko istraživanje................................................................................ 189 M etodologija............................................................................ 190 Opšte sociološke o rijen tacije.................................................192 Analiza socioloških p o jm o v a .................................................194 Sociološke interpretacije post factum ................................. 199 Empirijske generalizacije u sociologiji................................. 201 Sociološka te o r ija .................................................................... 202 Form alna izvođenja i kodifikacija......................................... 206 5. Uticaj empirijskog istraživanja na sociološku te o r iju .................................................................... 210 Teorijske funkcije istraživanja............................................... 211 1. Obrazac uzgrednog otkrića ............................................... 212 2. Ponovno postavljanje te o r ije ............................................. 217 3. Ponovno fokusiranje teorijskog in te re s a ......................... 221 4. Razjašnjavanje p o jm o v a.....................................................224 K a z a la ........................................................................................229 Predm etno k a z a lo ....................................................................229 Im ensko k a z a lo ........................................................................235
Robert k. Merton
O TEORIJSKOJ SOCIOLOGIJI
UVOD
Budući da su me izdavači dela Social Theory and Social Structure obavestili da je zanimanje za prvi deo te knjige dovoljno da oprav da njegovo zasebno objavljivanje, taj je deo ovde uvršten bez izmene, i to su odeljci III, IV i V. Kratak uvod u prethodnu veliku knjigu suštingki je proširen i pojavljuje se ovde u odeljcima I i II. Treba nešo reći o tih pet odeljaka, kako bi im se dala određena per spektiva. Odeljak I govori o distinktivnim funkcijama istorije sociološke teorije i teorije koja se danas upotrebljava. Smatram da ne treba ispitivati pretpostavku da je sadašnja teorija zasnovana na nasleđu iz prošlosti. Ali verujem da ima izvesne vrednosti u ispitivanju intelektualnih zahteva za čistom istorijom sociologije, koja je više od hronološkog niza izvoda o sociološkim doktrinama, isto kao što je vredno razmotriti kako je kurentna sociološka teorija povezana sa teorijama prethodnika. S obzirom na to da se poslednjih decenija teorijam a srednjeg obima posvećuje prilično velika pažnja, ima razloga da se ponovo razm otri njen karakter i način na koji operiše, u svetlu upotrebe i kritike ovog tipa teorije koji se u to vreme razvio. Taj zadatak ima odeljak II. Odeljak III sugerira okvir društvene teorije koju opisujemo kao funkcionalnu analizu. On se usredsređuje na paradigmu koja kodifikuje petpostavke, pojmove i procedure koje su bile implicitne (a povrem eno i eksplicitne), u funkcionalne interpretacije razvijene na području sociologije, socijalne psihologije i socijalne antropologije. Ako se zanem are široke konotacije reči otkriće, može se reći da su elementi paradigme uglavnom bili otkriveni, a
20
R obert K. Merton
ne izumljeni. Bili su otkriveni delimično kritičkom procenom istraživanja i teorijskih diskusija onih koji koriste funkcionalnu ori jentaciju za proučavanje društva, a delimično i preispitivanjem mog sopstvenog proučavanja društvene strukture. Dva poslednja odeljka sumiraju tipove recipročnih odnosa izm eđu teorije i istraživanja koje se danas koristi u sociologiji. Odeljak IV razdvaja povezane, ali različite tipove istraživanja koji su često obuhvaćeni nejasno korišćenim terminom sociološka teorija: metodologija ili logika procedura, opšte orijentacije, anal iza pojmova, interpretacije ex post facto, empirijske generalizacije, i teorija u užem smislu. Opisujući međusobne veze između tih ele m enata - činjenica da su povezani implicira da su i različiti ističem i ograničenja i funkcije opštih orijentacija u teoriji, kojima je sociologija obdarena obilnije nego skupom empirijski potvrđe nih specifičnih uniform nosti izvedenih iz opšte teorije. Stoga m oram istaći važnost ali i polovični karakter empirijske generali zacije. U tom se odeljku sugerira kako se te različite generalizacije m ogu povezati i konsolidovati u procesu kodifikacije. Oni tako postaju specijalni slučajevi opšteg pravila. Odeljak V ispituje drugu stranu ove recipročne relacije između teorije i istraživanja: različite uticaje empirijskog istraživanja na razvoj sociološke teorije. Jedino oni koji samo čitaju o em pirij skom istraživanju, bez sopstvenog angažovanja, mogu i dalje verovati da je isključiva ili čak prim arna funkcija istraživanja proveravanje prethodno postavljenih hipoteza. To jeste suštinska, ali nikako ne i isključiva funkcija empirijskog istraživanja, koje igra mnogo aktivniju ulogu u razvijanju teorije nego što je implicirano ovom pasivnom ulogom. Ovaj odeljak detaljno prikazuje kako empirijsko istraživanje takođe inicira teoriju, ponovo je formulište, stvara nove fokuse teorije i razjašnjava je. Očigledno je da teoreti čar, kom e je svako istraživanje daleko, i o kom e saznaje samo iz razgovora, rizikuje da bude izolovan baš od onih iskustava koja bi m u najverovatnije usmerila pažnju u novom i plodnom pravcu. Njegov um nije pripremljen iskustvom. Povrh svega, udaljen je od čestog iskustva uzgrednog otkrića, tj. slučajnog otkrića validnih nalaza koje nismo tražili; njih otkriva priprem ljeni um. W eber je verovatno bio u pravu kada je pristao uz gledište da se ne mora biti Cezar kako bi se razum eo Cezar. A li mi socijalni teoretičari ponekad dolazimo u iskušenje da se ponašam o tako kao da Cezara ne treba ni proučavati da bi ga se moglo razumeti.
O TEORIJSKOJ SOCIOLOGIJI
21
Čak i maloj knjizi kao što je ova - delimično stara, delimično nova - mnogo je doprinela saradnja. Dugujem posebnu zahvalnost Barbari Bengen koja je prim enila svoj urednički dar na prva dva odeljka, dr H arriet A. Zuckerm an koja je kritikovala jednu raniju skicu ove knjige, i gospođi M ary Miles koja je moj nemogući rukopis pretvorila u čisto otkucane stranice. U pripremanju uvod nih odeljaka, pomogla m ije stipendija Nacionalne naučne fondaci ja R. K. M.
NAPOMENE
Nijedan čovek ne zna u potpunosti šta je oblikovalo njegovo mišljenje. Teško mi je da detaljno pratim poreklo koncepcija postavljenih u ovoj knjizi i da otkrijem razlog njihovog progre sivnog modifikovanja u toku dugogodišnjeg rada na njima. Mnogi su socijalni naučnici doprineli razvoju ovih koncepcija, i kad god je izvor poznat, na njega se pozivam u brojnim beleškama u svakom od odeljaka. Ali šestorici njih dugujem posebnu zahvalnost, različitog stepena i vrste, i njima želim da izrazim divljenje. Najveću zahvalnost dugujem C harlesu H. H opkinsu, što je možda prem alo i prekasno naglašeno posvetom ove knjige. Zbog toga što je taj čovek, muž moje sestre, živeo, mnogi drugi životi su dobili u svojem ljudskom dostojanstvu. On će živeti sve dok bude mo živeli mi koji smo ga poznavali. Sa ljubavlju, poštovanjem i zah valnošću posvećujem ovu knjigu Hopu, koji je sam shvatio da može učiti druge. Mom dobrom prijatelju, G eorgeu E ato n u Simpsonu, koji je sada u Oberlin Collegeu, zahvalan sam zato što je u svoje ruke uzeo neopredeljenog studenta i pokazao mu intelektualne draži proučavanja dejstva sistema društvenih odnosa. Povoljniji uvod u sociologiju nisam mogao imati. Pre nego što se posvetio proučavanju istorijskih događaja širokog spektra, kao na primer u delu Social and Cultural Dynamics, Pitirim A. Sorokin mi je pomogao da izbegnem provincijalizam mišljenja, tj. shvatanje da su efikasne studije društva ograničene granicam a A m erike, i provincijalizam m išljenja potekao iz proučavanja siromašnih predgrađa, tj. da su prvenstveni predmeti izučavanja sociologije tako periferni problem i društvenog života
O TEORIJSKOJ SOCIOLOGIJI
23
kao što su razvod braka i m aloletnička delikvencija. Sa zado voljstvom ističem taj pošteni dug, koji još nisam vratio. G eorgeu Sartonu, najcenjenijem istoričaru nauke, zahvalan sam zbog prijateljstva i vodstva, i zbog toga što sam imao privilegi ju da radim u njegovoj poznatoj radionici u Harvardskoj biblioteci 189. U odeljku I mogu se otkriti neki mali znaci njegovog uticaja, u knjizi koja je posvećena zahtevima za istorijom sociološke teorije. Oni koji pročitaju stranice koje slede, ubrzo će shvatiti kako mnogo dugujem svom učitelju i prijatelju, Talcottu Parsonsu, koji je m nogim a preneo svoj entuzijazam za analitičku teoriju, vrlo rano u svojoj profesorskoj karijeri. Veličina njegovog profesorskog kalibra ogleda se u činjenici da je on poticao intelektualni entuzi jazam a nije hteo da stvara pokorne sledbenike. Intelektualnom bliskošću, koja je bila moguća zato sto je diplomski odsek za socio logiju na H arvardu bio malen, u ranim tridesetim godinama, bilo je omogućeno studentu pred diplomom (uključujući i mene) da ima trajne i bliske radne odnose sa instruktorom kakav je dr Parsons. To je bio pravi kolegijum, kakav se danas ne može lako naći u odsecima u kojima je mnogo studenata i malo prezaposlenih pro fesora. Poslednjih godina, dok smo zajedno radili u Birou za primenjeno društveno istraživanje na univerzitetu Columbia, mnogo sam naučio od Paula F. Lazarsfelda. Budući da su naši bezbrojni razgo vori jasno pokazali da on nem a pojm a o veličini onoga što mu intelektualno dugujem, posebno sam srećan što mi se ukazala pri lika da mu to pokažem u javnosti. Ne manje vredna bila je njegova skeptična radoznalost, koja me potakla da potpunije nego što bih to inače učinio artikuliram razloge zbog kojih sm atram da je funkcionalna analiza trenutno najperspektivnija, m ada ne i jedina teorijska orijentacija primenljiva na širok spektar problem a ljud skog društva. Iznad svega, on je sopstvenim primerom pojačao u m eni uverenje da je velika razlika između društvene nauke i društvenog diletantizma u sistematičnoj i ozbiljnoj, tj. intelektualno odgovornoj i strogoj potrazi za onim što se u početku zapazi kao zanim ljiva ideja. Smatram da je i W hitehead to hteo da kaže u poslednjim redovima odlomka u zaglavlju knjige. Postoje još četiri osobe o kojima bi trebalo da nešto napomenem: o jednoj, zbog toga što svi koji me poznaju znaju koliko joj dugu jem; a o ostalo troje zbog toga što će u dogledno vreme sami otkri ti pravu prirodu onoga što im dugujem.
1. OISTORIJII SISTEMATICI SOCIOLOŠKE TEORIJE
"Nauka koja okleva da zaboravi svoje osnivače jeste izgubljena. Karakteristika nauke na ranijim stupnjevima istovremeno je dubokoumnost u postavljanju ciljeva i trivijalnosti u postupanju sa detaljima. Ali približiti se istinitoj teoriji, i razumeti njenu tačnu primenu, dve su vrlo različite stvari, kako nas poučava istorija nauke. Sve što je važno već je rekao neko ko to nije otkrio." Alfred North W hitehead The Organisation ofThought M ada se u velikoj meri zasnivaju na pisanju ranijih sociologa, ovi tekstovi se ne bave istorijom sociološke teorije, već siste m atičnom m aterijom određenih teorija kojim a sociolozi danas barataju. Distinkcija između to dvoje više je nego slučajna. Ipak, to dvoje se često m eša u akadem skim časopisim a i publikacijama. Z aista, društvene nauke uopšte, sa sve većim izuzimanjem psi hologije i ekonom ije, teže da mešaju kurentnu teoriju sa njenom istorijom mnogo više nego što to čine nauke poput biologije, herni je ili fizike.1 Ova se rasprava zasniva najednom ranijem članku koji se bavi “položajem sociološke teorije " , Am erican Sociological Review, 1949, 13, 164-8. Za slična zapažanja o različitim ulogama istorije društvene misli i kurentne sociološke teorije, viđeti: Howard Becker, "Vitalizing Sociological Theory", ibid., 1954,
O TEORIJSKOJ SOCIOLOGIJI
25
NEVEŠTO M EŠANJE IST O R IJE I SISTEM ATIKE Simbolički je umesno tvrditi da sociolozi teže mešanju istorije sa sistematikom teorije. Jer Auguste Comte, koji se često prikazu je kao otac sociologije, takođe se prikazuje i kao otac istorije nauke.2 M eđutim, atraktivno ali fatalno brkanje kurentne socio loške teorije sa istorijom socioloških ideja zanem aruje njihove nesumnjivo različite funkcije. Prikladno prepoznavanje razlike između istorije i sistematike istorije može rezultirati pisanjem autentičnih istorija. One bi imale 19, 377-88, naročito 379-81, i recentni uverljivi i primerima potkrepljen rad Josepha Bergera, Morrisa Zelditcha, mlađeg i Bo Andersona, Sociological Theories in Progress (Boston: H oughton Mifflin Company, 1966), ix-xii, i William R. Catton, From A nim istic to Naturalistic Sociology (New York: McGraw Hill, 1966). N ešto drugačije gledište o prirodi i funkcijama socijalne teorije može se naći u deiu Theodora Abela, "The present status of social the ory ", Am erican Sociological Review, 1952, 17, 156-64, kao i u osvrtu na ovaj tekst Kennetha E. Bocka i Stephena W. Reeda, 1964-7, i Herberta Blumera, "What is wrong with social theory?", ibid., 1954, 19, 3-10. 2 Na primer, G eorge Sarton, The Study o f the Histoiy o f Science (Cambridge: Harvard University Press, 1936), 3-4. Dodeljivanje statusa oca sociologije Comteu, Marxu ili St. Simonu ili nekom drugom delimično je stvar gledišta a delimično posledica neispitane pretpostavke o tome kako se nove discipline pojavljuju i kristalizuju. To je stvar gledišta jer ne postoji opšte usvojeni kriterijum za izabiranje oca nauke; neispitana pretpostavka kaže da obično po stoji jedan otac svake nauke, u skladu sa biološkim šablonom. Istorija nauke zapravo sugerira da je po pravilu u pitanju poligeneza. Svakako, nesumnjivo je da je Comte 1839. skovao termin "sociologija", stravični hibrid koji je od tada označavao nauku o društvu. Naučnici su i tada a i kasnije protestovali protiv ovog danas odom aćenog varvarizma. Jedan od brojnih primera tog protesta jeste primedba koju je 1852. uputio talentovan, i u velikoj meri zapo stavljen, socijalni teoretičar, George Cornewall Lewis: ”... glavna primedba ovoj naučnoj reči, sastavljenoj jednim delom od engleske, a drugim od grčke reči, jeste da je ona nerazumljiva za stranca kome naš jezik nije poznat. Gospodin Comte je predložio reč sociologija, ali šta bismo rekli nemačkom autoru koji bi upotrebio reč gesellologija ili gesellschaftologija?". Ova primedba je zabeležena u Lewisovom deki A Treatise on the Methods o f Obser vation and Reasoning In Politics (London, 1852), II, 337b; Radi istorije samog naziva videti knjigu Victora Branforda, "On the origin and use of the word sociology...", Sociological Papers (London, 1905), I, 3-24 1 L. L. Bernarda i Jessie Bernard, Origins o f American Sociology (New York: T. Y. Crowell, 1943), 249.
26
R obert K. Merlon
sastojke i form alne karakteristike boljih istorija drugih nauka. Sadržavale bi takve predm ete kao što su kom pleksno usvajanje socioloških ideja, način na koji su se one razvijale, povezanost teorije sa prom enljivim društvenim korenim a i proizlazeći društveni status eksponenata, interakciju teorije i prom enljive društvene organizacije sociologije, difuziju teorije iz centara socio loške misli i njenu modifikaciju u toku difuzije, i način na koji na nju utiče okolna kultura i društvena struktura. U kratko, distinkci ja bi u praksi doprinela sociološkoj istoriji sociološke teorije. Ipak, sociolozi podržavaju najuskogrudniju, gotovo pikvikovsku, koncepciju istorije sociološke teorije kao zbirke kritičkih pre gleda prethodnih teorija začinjenih kratkim biografijama glavnih teoretičara. To pom aže da se objasni zašto gotovo svaki sociolog smatra sebe kvalifikovanim da podučava i piše "istoriju" sociološke teorije - napokon, oni su upoznati sa klasičnim spisima jednog prošlog vremena. Ali takva koncepcija istorije teorije u stvari nije ni istorija ni sistematika, nego premalo promišljeni hibrid. U stvari, ta koncepcija je anomalija savremenog intelektualnog rada, i ona upozorava na reverziju uloga sociologa i istoričara. Naime, sociolozi zadržavaju svoje uske i plitke koncepcije istorije ideja u isto vreme kada se novi naraštaj specijalizovanih istoričara nauke oslanja uzduž i popreko na sociologiju, psihologiju i poli tičke nauke, kao na teorijske vodilje za nihove interpretacije razvoja nauke.3 Specijalizovana istorija nauke uključuje inteligent ne, ali pogrešne, koncepcije koje su imale smisla u vreme kada su form ulisane, ali su kasnije bile razbijene ubedljivim empirijskim proveram a ili zam enjene koncepcijam a koje su više odgovarale novijim činjenicama. Ona takođe uključuje pogrešne polaze, sada arhaične do k trin e, plodne i besplodne greške prošlosti. Razlog postojanja istorije nauke jeste da razume kako su se stvari razvile na određeni način u određenoj nauci ili u kom pleksu nauka, a ne samo da postavi pregled naučne teorije u hronološki red. I pre svega, ta vrsta istorije nije napravljena da uputi današnjeg naučnika u kurentnu upotrebljivu teoriju, metodologiju ili tehniku nauke. Istoriju i sistem atiku naučne teorije m ožem o postaviti u tačne okvire tek ako smo prethodno utvrdili da su one različite. 3 D osled niji predstavnici nove istorije nauke jesu Charles Gillispie, Henry Guerlac, Rupert Hall, Marie Boas Hall, Thomas Kuhn, Everett Mendelsohn, Derek Price, R obert Schofield, L. Pearce Williams, i A . C. Crombie.
O TEORIJSKOJ SOCIOLOGIJI
27
SOCIOLOŠKA TEO R IJA U JAVNOSTI Sociolozi i istoričari nauke dram atično su obrnuli uloge i na drugi, blisko povezan način. Istoričari marljivo sakupljaju "usme nu istoriju"4 bliske prošlosti nauke i snimaju usmerene intervjue sa glavnim učesnicima te istorije; sociolozi još ograničavaju pažnju na javne dokum ente. Ovo je još jedan slučaj u kom e doseljeni istoričari nadm ašuju dom aće sociologe, kojima istoričari imaju zahvaliti za tenike intervjua. U kratko, istoričari prirodoslovnomatematičkih i medicinskih nauka počinju da pišu analitičke istori je bazirane delimično na sociologiji nauke,5 dok sociolozi nastav ljaju da posm atraju istoriju sociološke teorije kao seriju kritičkih pregleda sukcesivnih teorijskih sistema. Iz takve ograničene koncepcije prirodno sledi da su ključni izvorni m aterijali sociologa oni objavljeni rukopisi koji opisuju teorijske sisteme: na primer, rukopisi Marxa, Webera, Durkheima, Simmela, Pareta, Sumnera, Cooleya i drugih manje impozantnih figura. Ali taj naizgled najlogičniji izbor izvornijih m aterijala nasukava se na čvrstu razliku između konačne verzije naučnog rada koja se pojavljuju u štampi i stvarnog toka istraživanja koji istraživač sledi. Razlika pom alo liči na onu između udžbenika o "naučnom metodu" i načina na koji naučnici stvarno misle, osećaju i pristupaju radu. Knjige o metodi iznose idealne obrasce: kako bi trebalo da naučnici misle, osećaju i postupaju. Ali, ti uredni norm a tivni obrasci, kao što svako ko se angažovao u istraživanju zna, ne 4 Oralna istorija, koju je otkrio istoričar Allan Nevins kao sredstvo za spaša vanje nepostojanih podataka o istorijskoj sadašnjosti, zasnivala se na tehnika ma intervievva koje su svojstvene ne istoričarima (tradicionalnim majstorima u sakupljanju i sređivanju dokumentarnih materijala), već terenskim soci olozim a. Za izveštaj o oralnoj istoriji, modelu istraživanja koji se proširio daleko od svojih početaka na univerzitetu Columbia, videti The Oral History Collection o f Columbia University (New York: Oral History Research Office 1964). Američki institut za fiziku sakuplja pod rukovodstvom Charlesa Weinera oralnu i dokumentarnu istoriju nuklearne fizike; njegove tehnike mogu u velikoj meri prevazići sociolozi koji se bave skorašnjom istorijom sopstvene discipline. 5 Za primere sociološki obojene istorije nauke videti godišnjak History of Sci ence, prvi put objavljen 1962, urednici A . C. Crombie i M. A . Hoskins, takođe, Marshall Clagett, urednik dela Critical Problems in the History o f Science, (Madison: University of Wisconsin Press, 1959).
28
Robert K. Merton
prikazuju kako se naučnici u toku istraživanja oportunistički prilagođavaju novim situacijama. Naučni rukopis ili m onografija obi čno predstavlja besprekornu pojavu koja reprodukuje m alo ili ništa od intuitivnih zaključaka, pogrešnih polaza, grešaka, nedo vršenosti i srećnih slučajnosti, koji su stvarno pravili zbrku u istraživanju. N auka u javnosti zbog toga ne uspeva da obezbedi m noge od izvornih m aterijala potrebnih da bi se rekonstruisao stvarni tok razvoja nauke. Koncepcija istorije socioloških ideja kao niza kritičkih prikaza objavljenih ideja kaska daleko iza odavno poznate stvarnosti. Čak i pre pronalaska naučnog teksta, pre tri veka, bilo je poznato da tipično im personalno učtiv i konvencionalizovan idiom nauke može preneti ogoljenu suštinu novog naučnog doprinosa, ali ne može da reprodukuje stvarni tok istraživanja. Drugim rečima, čak je i tada bilo poznato da istorija i sistematika naučne teorije zahtevaju različite vrste osnovnih materijala. Na samom početku sedam naestog veka Bacon je u isto vreme požalio i primetio: N i jedno znanje nije nikad prikazano redom kojim je spoznato, mada se čini da jeste, budući da tvrdnje koje slede koriste tvrdnje koje im prethode radi dokazivanja ili demonstriranja.6 Oduvek su perceptivni umovi iznova, i, čini se, nezavisno jedni od drugih, primećivali pojavu iste vrste. Tako je Leibniz, vek posle, vrlo slično zaključio u jednom privatnom pismu koje je od tada postalo deo istorijskog materijala: Descartes želi da m u verujemo kako jedva da je pročitao koju knjigu. To je malo previše. Ipak, dobro je proučavati otkrića drugih na način koji nam otkriva izvor otkrića i čini ih na neki način našima. A ja bih želeo da nam autori daju istoriju svojih otkrića i puteve kojima su došli do njih. Budući da to ne čine, m i moramo pokušati da otkrijemo te puteve, da bismo imali više koristi iz njihovih radova. Kad bi kritičari to činili u osvrtima na knjige (ovde moramo upitati velikog matema tičara i filozofa: kako?) učinili bi veliku uslugu javnosti.7 To što Bacon i Leibniz govore jeste da se sirovi m aterijali potrebni za istoriju i za sistematiku nauke značajno razlikuju. Ali, .s obzirom na to da naučnici obično objavljuju svoje ideje i nalaze 6 Francis Bacon, The Works o f Francis Bacon, sakupili i uredili James Spedding, Robert Leslie Ellis, i Douglas Denon Heath (Cambridge, England: Riverside Press, 1863), VI, 70. 7 Gottfried W ilheim Leibniz, Philosophischen Schriften, uredio C. 1. Gerhardt (Berlin, 1887), III, 568, u pismu Louisu Bourquetu iz Beča 22. marta 1714.
O TEORIJSKOJ SOCIOLOGIJI
29
ne zato da bi pomogli istoričarima da rekonstruišu m etode, nego da bi upoznali svoje savremenike, i možda buduća pokoljenja, sa sopstvenim doprinosom nauci, oni su u velikoj m eri nastavili da objavljuju svoje radove u logički uverljivom a ne u istorijsko deskriptivnom maniru. Ta praksa je nastavila da pribavlja ista ona zapažanja koja su izneli Bacon i Leibniz. Skoro dva veka posle Leibniza, Mach je ustvrdio da se po njegovom mišljenju ništa nije promenilo nabolje u više od dva milenijuma nakon pojave Euklidove geometrije. Naučna i matematička izlaganja još teže logičkom cepidlačenju a ne zacrtavanju stvarnih istraživačkih staza: Euklidov sistem je fascinirao mislioce svojim logičkim savršen stvom a zbog tog su se divljenja previđali njegovi nedostaci. Velike je istraživače, u predstavljanju rezultata svojih istraživanja, čak i u novija vremena, zaveo Euklidov primer, pa su bukvalno krili svoje metode istraživanja, na veliku štetu nauke.8 Ipak, Machova opaska je na izvestan način retrogresivna. On ne uspeva da uvidi ono što je Bacon video pre toliko vekova: naučni dosje će se neizbežno razlikovati s obzirom na to da ima nameru da doprinese kurentnom sistematskom znanju ili poboljšanom istorijskom razumevanju razvoja naučnog rada. Ali Mach, poput Bacona i Leibniza, zaista implicira da ne možemo očekivati rekonstrukciju stvarne istorije naučnog istraživanja, ako se obraćamo jedino konvencionalizovanim objavljenim izveštajima. Isti zaključak je skoro izneo fizičar A. A. Moles koji je rekao da su naučnici "profesionalno obučeni da od sebe kriju svoje naj dublje misli" i da "nesvesno preteruju u racionalnom aspektu" radova iz prošlosti.9 Ovde se mora istaći da praksa zataškavanja stvarnog toka istraživanja uvelike potiče od običaja da naučne pub likacije izveštavaju na pasivan način, što implicira da se ideje razvi jaju bez učešća ljudskog mozga, a da su istraživanja sprovedena bez učešća ljudske ruke. Tu primedbu je generalizovala botaničarka Agnes Arber, koja je zapazila d a je "način predstavljanja naučnog rada ... ukalupljen predrasudam a svog vrem ena". Ali mada se stilovi naučnog izveštavanja razlikuju s obzirom na vladajuća intelektualna opredeljenja, s Ernst M ach, prema engleskom izdanju Space a n d G eometry, preveo T. J. McCormack (Chicago: Open Court Publishing Co., 1906), 113, kurziv moj. 9 A . A . M oles, La creation scientifique (Geneva, 1957) citirano iz dela Jacquesa Barzuna, Science: The Glorious Entertainm ent (New York: Harper & Row, 1964), 93.
30
R obert K. Merton
oni su pre stilizovana rekonstrukcija istraživanja nego verno prikazivanje njegovog stvarnog toka. Tako A rberova primećuje da se u euklidskom periodu, kada je dedukcija bila na visokoj ceni, stvarni tok istraživanja krio iza "veštačkog m etoda nizanja tvrdnji na arbitrarno izabrani konac dedukcije", zamračujući na taj način njegov empirijski aspekt. D anas je naučnik "pod dom inacijom induktivnog metoda; čak i kad je zapravo došao do svoje hipoteze analogijom, njegova instinktivna reakcija jeste da prikrije svoje tragove i da predstavi čitav svoj rad - ne samo svoje dokaze - u induktivnom obliku kao da je ovim procesom zaista došao do svo jih zaključaka."10 Agnes A rber primećuje da samo u nenaučnoj literaturi nalazi mo pokušaje da se zabeleži zamršeni karakter misli: Lawrence Sterne, i neki drugi moderni pisci na koje je on uticao tehnikom (dovoljno jasna aluzija na impresioniste poput Jamesa Joycea i Virginije Woolf), zamislio je i pokušao da ostvari u jeziku komplikovano, nelinearno ponašanje ljudskog uma, koji luta tamo-amo ne poštujući okove vremenskog sleda; ali retki su oni (naučnici) koji bi se usudili da rizikuju sa ovakvim eskperimentima. 11 Ipak, nešto više od naivnog optimizma govori nam da će nespo sobnost sociologije da razlikuje istoriju i sistem atiku teorije konačno nestati. Prvo, neki sociolozi su ustanovili da su obični javni podaci nepotpuna osnova za utvrđivanje stvarne istorije so ciološke teorije i istraživanja. To su nadoknadili okrećući se drugim vrstama izvornih materijala: naučnim časopisima i žurnali ma (na prim er Cooley), korespondenciji (na prim er, M arx Engels, Ross - W ard) autobiografiji i biografiji (na primer, Marx, Spencer, W eber i mnogi drugi). Savremeni sociolozi su povremeno objavljivali iskrene hronike o tom e kako su njihova sociološka istraživanja bila stvarno sprovedena, hronike pune delova o intelektualnim i društvenim uticajima, o napuštanju prvobitnih zamisli istraživanja i svim drugim epizodam a koje se pojavljuju u A gnes Arber, "Analogy in the history of scien ce”, Studies and Essays in the History o f Science and Learning Offered in Homage to George Sarton, uredio M. F. A shley Montagu (N ew York: Henry Schuman, 1944), 222-33, na 229. 11A gnes A rber, The M ind and the Eye: A Study o f the Biologist s Standpoint (Cambridge University Press, 1954), 46. Odeljak p eti,"The biologist and the Written W ord1', i čitava ova suptilna perceptivna i potpuno informisana knji ga zahteva da je prouče istoričari svake naučne discipline, uključujući i sociologiju.
O TEORIJSKOJ SOCIOLOGIJI
31
istraživanjim a ali ne i u objavljenom izveštaju.12 M ada su tek u povoju, hronike te vrste uvelike proširuju praksu koju je uveo Lester F. W ard u delu Glimpses o f the Cosmos, 13počinjući svaki esej "istorijskom skicom koja govori kada, kako, gde i zašto je bio napisan."13a Drugi znak koji obećava jeste pojava časopisa Journal o f the Hi story o f the Behevioral Sciences, 1965. godine, prvog časopisa koji je bio potpuno posvećen istoriji nauka o ponašanju (za razliku od mnoštva velikih časopisa i više od stotinu manjih posvećenih istori ji prirodoslovnih i medicinskih nauka). Treći znak je sve veće zani manje za proučavanje istorije društvenog istraživanja. Na primer N athan G lazer je pokazao put u svom autentičnom istorijskom eseju o "počecima društvenog istraživanja u E vropi", a Paul F. Lazarsfeld ustanovio program specijalnih monografija posvećenih ranom razvoju empirijskog društvenog istraživanja u Nemačkoj, Francuskoj, Engleskoj, Italiji, zemljama Beneluksa i Skandinavi ji.14 I recentni rad Alvinea Gouldnera o društvenoj teoriji kod Pla Na primer: detaljni metodološki dodatak Williama Footea Whytea prošire nom izdanju dela Street Comer Society. The Social Structure o f an Italian Slum (Chicago: U niversity o f Chicago Press, 1955); prikaz E. H. Sutherlanda u razvoju njegove sopstvene teorije diferencijalne asocijacije u delu The Suther land Papers, urednik Albert Cohen, Alfred Lindesm ith i Karl Schuessler (Bloom ington: Indiana University Press, 1956); Edward A . Shils, "Primor dial, Personal, Sacred and Civil T ies', British Journal o f Sociology, June 1957, 130-145; Marie Jahoda, Paul F. Lazarsfeld i Hans Zeisel, Die Arbeitslosen von M arienthal, drugo neizm enjeno izdanje (Bonn: Verlag für D em oskopie, 1960), sa novim Lazarsfeldovim uvodom o intelektualnom poreklu, klimi u oblastima sociološke i psihološke misli i toku razvoja istraživanja. Zaniman je za stvarni tok različitih socioloških istraživanja izraženo je 1964. u dve zbirke ovakvih prikaza: Philip E. Hammond, urednik, Sociologists at Work: The Craft o f Social Research (N ew York: Basic B ooks) i Arthur J. Vidich, Joseph Bensman i Maurice R. Stein, urednici, Reflections on Community Stu dies (N ew York, John Wiley & Sons). 13 (N ew York i London: G. P. Putnam, 1913-18). 13a Kao drugi primer m eđusobne zavisnosti između rada sociologa, njegove životne istorije i društvene organizacije ove discipline, videti biografski esej Williama J. Goodea, Larryja Mitchella i Franka Furstenberga u delu Selected Works o f Willard W. Waller, (u štampi). 14 Nathan Glazer, "The rise of social research in Europe" u delu The H um an Meaning o f the Social Sciences, Daniel Lerner, urednik (New York: Meridian B ooks, 1959), 43-72. Videti prvu monografiju objavljenu u Lazarsfeldovom programu: Anthony Oberschall, Empirical Social Research in Germany 18481914 (Paris and The Hague: Mouton, 1965).
32
R obert K. Merton
tona jeste povoljna prethodnica m onografijam a u kojim a se posm atra odnos između društvene strukture i kulture, i razvoja društvene teorije.15 To su samo neke od mnogih indikacija koje pokazuju da se sociolozi okreću distinktivnim istorijskim i socio loškim analizama razvoja teorije.
K O NTIN UITETI I D ISK ON TIN UITETI U SO CIOLO ŠKO J TE O R IJI Kao i sve druge zanatlije, istoričari ideja su izloženi različitim opasnostima svog zanimanja. Jedna od opasnosti koja najviše intri gira i razdražuje pojavljuje se kad god istoričari pokušaju da identifikuju istorijske kontinuitete i diskontinuitete ideja. To pomalo nalikuje hodanju po žici, zbog toga što je dovoljno da se samo malo napusti uspravan položaj pa da se izgubi ravnoteža. Istoričar ideja rizikuje ili da tvrdi kako je našao kontinuitet misli tam o gde on stvarno ne postoji ili da ne može pronaći kontinuitet tamo gde on zaista postoji.16 Posmatrajući ponašanje istoričara ideja, dobija se snažan utisak da kad greše, onda su njihove greške prvoklasne. Oni su veoma brzi kada treba utvrditi postojanje raznih preteča, antici pacija i nagoveštaja ideja, u m nogim slučajevim a gde dublje istraživanje otkriva da je to samo tvorevina mašte. ' Alvin W. Gouldner, E nter Plato: Classical Greece a n d the Origins o f Social Theoiy (New York: Basic Books, 1965). 16 Pogodna ilustracija ovog stanovišta je činjenica da sam otkrio istu distinkciju dok je ovo delo bilo u štampi, nekoliko godina pošto sam je detaljno razradio na javnim predavanjima. Videti diskusiju Josepha T. Clarka o "prethodnitisu" u delu "The Philosophy of Science and the History o f Science" u Clagett, op. cit., 103-40, i komentar I. E. Drabkina povodom ovog članka, posebno str. 152. Ovo podudaranje ideja je pogodno iz dva razloga, jer sam razvio stanovište da istorija i sociologija ideja daju primer za neke iste istorijske i intelektualne procese koje opisuju i analiziraju. Na primer, uzmimo primedbu da se teorija o višestrukim nezavisnim otkrićima potvrđuje kroz sopstvenu istoriju zbog toga što se periodično ponovo otkriva tokom niza generacija. R. K. Merton, "Singletons and multiples in scientific discovery: a chapter in the sociology of science", Proceedings o f the American Philosophical Society, October, 1961, 105, 470-86, na 475-7. Videti druge slučajeve hipoteza i teori ja, koje su same sebi primer kod R. K. Mertona u dein On the Shoulders o f Giants (New York: The Free Press, 1965; Harcourt, Brace & World, 1967).
O TEORIJSKOJ SOCIOLOGIJI
33
Razumljivo je da će i sociolozi deliti tu tendenciju istoričara nauke. I jedni i drugi obično usvajaju m odel istorijskog razvoja nauke, koji je posledica priraštaja znanja; prem a tom stanovištu povrem ene praznine u nauci pojavljuju se samo zbog nesposob nosti da se pronađu potpune informacije u rukopisima iz prošlosti. Ne poznavajući prethodni rad, kasniji naučnici otkrivaju stvari za koje se pokazuje da su ponovna otkrića (tj. koncepcije ili nalazi koji su bili postavljeni ranije u svakom funkcionalnom aspektu). Za istoričara, kome su dostupne i ranije i kasnije verzije otkrića, ta pojava ukazuje na intelektualni, mada ne na istorijski, kontinuitet koga kasniji pronalazač nije svestan. Tu pretpostavku o kontinui tetu podržava činjenica da se u naukam a pojavljuju višestruka nezavisna otkrića i ideje, o čemu svedoči obilje dokaza.17 Naravno, iz ovoga ne može da se zaključi da ako su neke naučne ideje bile potpuno anticipirane, sve moraju biti anticipirane. Isto rijski kontinuitet znanja obuhvata i nov priraštaj u prethodnom znanju koji nije bio anticipiran; takođe postoji određena količina čistog diskontinuiteta u obliku kvantitativnih skokova pri formu laciji ideja i otkrivanju empirijskih uniform nosti. Zaista, jedan korak u unapređivanju socilogije nauke baš i jeste rešavanje pro blema identifikovanja uslova i procesa koji utiču na kontinuitet i diskontinuitet u nauci. Problemi rekonstruisanja stepena kontinuiteta i diskontinuite ta odom aćeni su u čitavoj istoriji nauke. Ali oni imaju poseban karakter u istorijama kakva je i istorija sociologije, koje su u velikoj meri ograničene na hronološki aranžirane preglede ideja. Naime, u rukopisim a koji isključuju ozbiljno proučavanje međuzavisnosti ideja i društvene strukture, utvrđena veza između ranijih i kasnijih ideja dolazi u središte interesovanja. Istoričar ideja je prema tome, uviđao on to ili ne, osuđen na pronalaženje stepena sličnosti između ranijih i kasnijih ideja, koji varira prema značenju termina ponovno otkriće, anticipacija, nagoveštaj i adumbracionizam. 1.Ponovno i prethodno otkriće. Strogo govoreći, višestruka neza visna otkrića u nauci odnose se na suštinski identične ili funkcio nalno ekvivalentne ideje ili empirijske nalaze dva ili više naučnika, 17 Za recentne prikaze koji daju dokaz za ovu pojavu (a koji su sakupljani sve od vremena Francisa Bacona pa do vremena Williama Ogburna i Dorothy Thomas), videti: Merton, "Singletons and multiples in scientific discoveries", op. cit. i "Resistance to the systematic study o f multiple discoveries in sci ence ", European Journal o f Sociology. 1963, 4, 237-82.
34
R obert K. Merton
kojima nije poznat rad onog drugog. Kada se ta otkrića pojave otprilike u isto vrem e, nazivaju se "simultanim", ali u praksi višestruka otkrića se opisuju kao simultana kada se pojave u roku od nekoliko godina. K ada duži intervali dele funkcionalno zamenIjiva otkrića, ono kasnije se opisuje kao ponovno otkriće. Budući da istoričari nauke nem aju utvrđenu oznaku za ranija otkrića, mi ćemo usvojiti termin prethodno otkriće. Nije lako ustanoviti stepen sličnosti između nezavisno razvi jenih ideja. Čak i u egzaktnijim disciplinama, kakva je m atematika, o nezavisnim višestrukim gtkrićim a se živo diskutije. Pitanje je koliko podudaranje m ora postojati da bi se ustanovio "identitet". Brižljivo upoređenje neeuklidskih geom etrija koje su otkrili Bolyai i Lobačevski pokazuje, na primer, da je Lobačevski razvio pet od devet istaknutih kom ponenti njihovih podudarnih koncep cija, sistematičnije, plodnije i detaljnije.18 Takođe je primećeno da ni dvojica od dvanaest naučnika koji su "zasebno shvatili suštinu pojma energije i njene konzervacije" nisu imali potpuno istu kon cepciju.19 Bez obzira na to, kada se kriterijum malo snizi, o tome se obično govori kao o višestrukim nezavisnim otkrićim a. Za, po pravilu, m anje precizne form ulacije u većini društvenih nauka postaje mnogo teže uspostavljati identitet ili funkcionalnu ekviva lenciju između nezavisno razvijenih koncepcija. Um esto potpunog upoređenja ranijih i kasnijih verzija “istog” otkrića, jed n a druga vrsta dokaza izgleda verovatnije, pa čak i ubedljivo kao dokaz identiteta ili ekvivalencije; izveštaj kasnijeg pronalazača o tome da su drugi postigli isto pre njega. Verovatno je da su ti izveštaji istiniti; budući da m oderno doba nauke daje pred nost originalnosti (pre su se nove ideje nam erno pripisivale starim autoritetim a), m alo je verovatno da će pronalazači želeti da opovrgnu originalnost vlastitog rada. U gotovo svim naukama nala zimo slučajeve u kojim a kasniji pronalazači sami izveštavaju o prethodnom otkriću. Na prim er, vrlo inventivni fizičar Thomas Young: "N ekoliko okolnosti nepoznatih engleskim m atem atiča 18 B.Petronievics, "N. Lobatschewsky et J. Bolyai: etude comparative d ’un cas special d’inventeurs simultanes", Revue Philosophique, 1929, cviii, 190-214; i jedan raniji članak od istog autora, o istoj pojavi ali u drugom slučaju: “Charles Darwin and Alfred Russel Wallace: Beitrag zur höheren Psycholo gie und zur Wissenschaftsgeshichte", Isis, 1925, vii, 25-57. 19 Thomas S. Kuhn, "Energy conservation as an example of simultaneous dis covery”. U Clagettu. op. cit. 321-56.
O T E O R IJS K O J SOCIO LOGIJI
35
rima, smatrao sam vlastitim otkrićem; kasnije sam uvideo da su ih otkrili i dokazali strani m atematičari". Young je zauzvrat primio izvinjenje od Fresnela, koji je shvatio da je nehotično kopirao Youngov rad o talasnoj teoriji svetlosti.211 Slično tome, Bertrand Russell je primetio kako je doprinos njegovom i Whiteheadovom delu Principi mathematica " u velikoj meri rezultat rada koji je rani je obavio Frege, što mi u početku nismo znali. "2I Svako područje društvenih i hum anističkih nauka ima svoju zbirku slučajeva u kojima kasniji autori izjavljuju kako su njihovi doprinosi bili anticipirani, dokazujući na taj način rečito da u tim disciplinama postoje višestruka otkrića. Razm otrim o samo ove slučajeve; Pavlov je prvi krenuo ovim putem naglašavajući da "čast za prve korake duž ove staze (Pavlovljevog novog m etoda istraživanja) pripada E. L. Thorndikeu.1'22 Freud, koji je u više od sto pedeset slučajeva pokazao zainteresovanost za prioritet u otkrivanju, izveštava: "Pronašao sam suštinsku karakteristiku i najznačajniji deo m oje teorije snova - svođenje rada sna na unutrašnji konflikt, neka vrsta unutrašnjeg nepoštenja - kod pisca koji se bavio filozofijom a ne medicinom, inženjera J. Poppera, koji je objavio svoje Phantasien eines Realisten pod imenom Lynkeus. ”23 R. G. D. Allen i J. R. Hicks, koji su nezavisno doveli m odernu ekonom sku teoriju do vrhunca 1934. godine, posebno su se potrudili da skrenu pažnju javnosti na to da su otkrili prethodno otkriće ruskog ekonomiste Eugena Slutskog, koji ga je i objavio u jednom italijanskom časopisu 1915, u vreme kada je rat imao pred nost nad nesm etanim kruženjem ideja. Allen je posvetio jedan Alexandar W ood, Thomas Young: Natural Philosopher, 1773-1829 (Cam bridge: University Press, 1954), 65, 188-9. Fresnel piše Youngu: "Kada sam predao (svoje delo o teoriji svetlosti) institutu, nisam znao za vaše eksperi mente i dedukcije koje ste iz njih izvlačili, tako da sam svoja objašnjenja predstavio kao nova, ne znajući da ste ih vi već odavno dali." 21 Bertrand Russell, "My mental developm ent”,'u delu The World o f Mathematics (New York: Simon and Schuster, 1956) I, 388; urednik James R. Newman. 22 [. P. Pavlov, prema engleskom izdanju Lectures on Conditioned Reflexes, pre veo W. H. Gantt (New York: International Publishers, 1928), 39-40. 23 Sigmund Freud, prema engleskom izdanju Collected Papers, preveo Joan Riviere (London: Hogarth Press, 1949), I, 302. Za detaljni prikaz Freudovog bavljenja anticipacijama, ponovnim otkrićima, prethodnim otkrićima i prioritetima, videti Merton, "Resistance to the systematic study of multiple discoveries in science", op. c/7., 252-8.
36
R obert K. Merton
članak toj teoriji Slutskog, a Hieks po njemu označio fundam ental nu jednačinu u teoriji vrednosti kao "jednačinu Slutskog. "24 Isti obrazac se pojavljuje m eđu filozofima. M oorova Principia Ethica, verovatno najuticajnija knjiga u etičkoj teoriji dvadesetog veka, uključuje danas uobičajen tip izveštaja: "Tek kada sam završio ovu knjigu pronašao sam u Brentanovom delu Origin o f the Knowledge o f Right and Wrong stavove koji su bliži mojima od stavo va bilo kojeg drugog m eni poznatog etičara." Posle toga M oore nastavlja da prikazuje četiri glavne koncepcije o kojim a piše prilično iskrivljeno -"čin i se da se B rentano potpuno slaže sa mnom".25 Izveštaji o prethodnim formulacijama proširuju se čak i na tako beznačajne detalje kao što su nove govorne figure. Tako David Riesman uvodi sliku "psihološkog giroskopa", a zatim izveštava kako je kasnije "otkrio da je istu m etaforu upotrebio G ardner M urphy u svom delu Personality. "26 Naiči na prethodno otkriće može očigledno jednako uznemiriti kao i susret sa sopstvenim dvojnikom u gomili. Ekonomista Edith Penrose bez sumnje govori o iskustvu brojnih drugih naučnika i studenata kada kaže: "Pošto sam marljivo izradila ono što sam smatrala važnom i ‘originalnom’ idejom, često sam doživela uzne mirujuće iskustvo otkrivanja iste ideje, bolje izražene, kod nekog drugog a u to ra.1'27 Još jednu vrstu dokaza koji svedoče o ponovnim otkrićima daju mnogi naučnici i studenti koji prekidaju rad kada uvide da ga je R. G. D . A llen, "Professor Slutsky’s Theory o f Consumer Choice", R ew iew of E conom ic Studies, February 1936, Vol. Ill, 2,120; J. R. Hicks, Value and Cap ital (Oxford: Clarendon Press, 1946). 25 G. E. M oore, Principia Ethica (Cambridge University Press, 1903), x-xi, kao svaki dobar učenik, M oore takođe izveštava o osnovnoj razlici između nje govih i Brentanovih ideja. Na taj način on daje primer za glavnu komponen tu gledišta koje se ovde polako razvija: da čak i identitet izvesnih ideja sadržanih u dvema ili više nezavisno razvijenim teorijama ne mora da znači da postoji potpuni identitet između teorija u celini. Socijalne i humanističke teorije, a ponekad i prirodoslovno-matematske i medicinsko-biloškc teorije, nemaju tako čvrsto istkanu logičku koherenciju da identitet delova moru biti ekvivalentan identitetu celine. 26 David Reism an, u saradnji sa Reuelom D anneyom i Nathanom Glazerom, The Lonely Crowd. (N ew Haven: Yale University Press, 1950), 16, 6b. 27 Edith Penrose, T he Theory of the Growth of the Firm (New Yoi k: John Wil ley, 1959), 2.
O TEORIJSKOJ SOCIOLOGIJI
37
neko drugi već obavio. Oni koji dolaze kasnije, verovatno su motivisani da opaze čak i vrlo blage razlike između ranijeg rada nekog drugog i sopstvenog rada; zanemarivanje sopstvenog pravca u istraživanju pokazuje da je, prema njihovom mišljenju, taj pravac doveo do značajnih zaključaka pre njih. Na primer, Carl Spearman govori o tom e kako je razvio razrađenu teoriju "koeficijenta korelacije" da bi^merio stepen korelacije i otkrio "kako je veliki deo moje teorije korelacije već postojao, i bio mnogo bolje konstruisan, kod drugih pisaca, naročito G altona i Udneya Yulea. Ovde je opet veliki deo rada bio uzaludan i mnogo od onoga za šta sam verovao da je originalno otkriće, bilo je sa žaljenjem odbačeno".28 To važi i za detalje u istraživanjima. Kao prim er, istoričar J. H. H ekster navodi, na svoj lak i neposredan način, da je bio gotovo završio jedan dodatak koji je ispitivao "tezu da se u Utopiji M oore ogradio od stavova o privatnom vlasništvu, koje je izneo Hythloday, kada mi je moj profesor George Parks skrenuo pažnju na izvestan članak Eduarda L. Surtza, u kojem se bavi istim pitanjem... Članak je učinio moj dodatak nepotrebnim ".29 Takvi javno registrirani slučajevi ponovnih otkrića već utvrđenog ne iscr pljuju, naravno, sve - broj nezabeleženih slučajeva verovatno je ogrom an. Mnogi naučnici i istraživači ne mogu se naterati da izveštavaju u štampanom obliku o tome da ih je neko preduhitrio, tako da su ti slučajevi poznati samo ograničenom krugu bliskih saradnika.30 2. Anticipacije i nagoveštaji. U svojoj skorašnjoj knjizi31, istoričar nauke Thomas S. Kuhn razlikuje "normalnu nauku" i "naučne re 28 Carl Spearman, u delu A History o f Psychology in Autobiography, Carl Murchi son, urednik (New York: Russell and Russell, 1961), 322. 29 J. H. Hexter, More's Utopia: The Biography o f an idea (Princeton University Press, 1952, 3b. H exter insistira na tom e da je bio anticipiran i u drugom aspektu svoga rada: "Moje potpuno neslaganje sa Onckenovom interpretaci jom M oreove namere u Utopiji, i moje značajno neslaganje sa njegovom ana lizom kom pozicije Utopije, udvostručuje moj bes zbog toga što me je on anticipirao u jednom slučaju. Moja iluzija da sam bio prvi koji je uočio rascep u prvoj knjizi Utopije ... bila je razbijena ponovnim čitanjem Onckenovog uvoda u Ritterov nemački prevod." Ibid, 13-14b. 30 Više dokaza o tome može se naći u Merton, "Singletons and multiples in sci entific discovery, op. cit., 479. 31 Thomas S. Kuhn, The Structure o f Scientific Revolutions (Chicago: University of Chicago Press, 1962).
38
R obert K. Merlon
volucije" kao faze u razvoju nauke. Većina objavljenih reakcija na knjigu usredsredilo se, što je i sam Kuhn učinio, na one povrem ene skokove unapred koji su karakteristični za naučnu revoluciju. Ali, m ada su te revolucije najdram atičniji trenuci u razvoju nauke, najviše je naučnika većinom vrem ena angažovano u radu na "nor malnoj nauci", razvijajući znanje kumulativnim prirastima zasno vanim na zajedničkim paradigm am a (više ili m anje koherentni skupovi pretpostavki i načina izlaganja). Na taj način, K uhn ne odbacije staru koncepciju da se nauka uglavnom razvija pridodavanjem, m ada je njegov glavni zadatak da pokaže kako je to daleko od potpune istine. Ali svako ko čitajući njegov rad zaključi da je akum ulacija znanja koje je potvrdila zajednica naučnika običan mit, biće očigledno u suprotnosti sa istorijskim činjenicama. Stav da se veliki deo nauke razvija putem akumulacije znanja, implicira da je većina novih ideja i nalaza bila ranije anticipirana ili nagoveštena, mada je ta akumulacija praćena pogrešnim probo jim a znanja i stazicama prolaznog nazadovanja. U svakom vre m enu postoje aproksim acije onoga što će se kasnije potpunije razviti. Potreban je odgovarajući rečnik da bi se označili različiti stepeni sličnosti izm eđu ranijih i kasnijih form ulacija naučnih ideja i nalaza. Ispitali smo samo jedan ekstrem: prethodna otkrića, koja zahtevaju stvarni identitet ili funkcionalnu ekvivalentnost. A nticipacije se odnose na nešto m anju sličnost u kojoj se ranije formulacije poklapaju sa kasnijima, ali ne zapažaju i ne izvlače iste grupe mogućih implikacija. Nagoveštaji se odnose na još m anju sličnost, gde su ranije formulacije bukvalno naslutile one kasnije, tj. samo maglovito i nejasno aproksimirale ideje koje slede, s tim da praktično nijedna specifična implikacija nije izvučena i zatim praćena. O snovna razlika između ponovnog otkrića i anticipacija ili nagoveštaja izražena je u Whiteheadovoj misli navedenoj u zaglav lju ovog odeljka: "Ali doći vrlo blizu istinite teorije, i razum eti njenu tačnu primenu, dve su vrlo različite stvari, kako nas poučava istorija nauke. Sve što je važno rekao je neko ko to nije otkrio". W hitehead bi prvi mogao proceniti koliko je istorijske ironije u toj prim edbi, koja je već bila anticipirana. M atem atičar, logičar i istoričar ideja Augustus de Morgan je na prim er zapazio, generaci ju pre njega, d a je "teško postojalo bilo koje veliko otkriće u nauci za koje se ne može reći da je u začecima moglo biti pronađeno u rukopisima nekoliko savremenika ili prethodnika čoveka koji ga je
O TEORIJSKOJ SOCIOLOGIJI
39
slvarno načinio" .32 Bio je potreban još jedan veliki teoretičar koji ic koristio gotovo freudovske govorne figure da bi ukazao na bitnu razliku izm eđu prethodnog otkrića i anticipacije: prethodno otkriće se sastoji od praćenja jedne ideje ili nalaza na dovoljno ozbiljan način tako da se njene implikacije mogu učiniti očigled nim, što nije slučaj sa anticipacijama.33 Ali istoričari ideja često zanem aruju te osnovne distinkcije. Velika učestalost pravih ponovnih otkrića ponekad ih goni da olabave standarde stvarnog identiteta ili funkcionalne ekvivalent nosti i da proglase za "ponovna otkrića" formulacije koje su samo maglovito naslućene u prošlosti; u ekstrem nim slučajevima istoričari se razbacuju takvim standardima i igraju se ko će naći više "anticipacija" i "prethodnih otkrića". Ta tendencija preterivanja sa sličnostima i zanem arivanja razlike između ranijih i kasnijih for mulacija jeste profesionalna deform acija koja pogađa mnoge istoričare ideja. Noviji istoričari nauke koji su duboko razočarani sklonošću svojih prethodnika za pozivanjem na anticipacije i nagoveštaje u egzaktnijim naukama, mogu ljutito poricati kom parativnu dijag nozu, m ada se zapravo čini da je ta bolest još raširenija i još akutni ja m eđu istoričarima društvenih nauka. Razloge za to nije teško pronaći. Uzmimo, na primer, istoriju sociologije - koja nas, razum ljivo, najviše zanima. Tokom generacija najveći deo socioloških rukopisa (uključujući i ovaj uvod) bio je pisan stilom naučnog eseja. Tek je u poslednje vreme postalo uobičajeno da sociološki ' Augustus de Morgan, Essays on the Life and Work o f Newton (Chicago and London: The Open Court Publishing Co., 1914), 18. Za ovaj poslednji primer videti zapažanja današnjeg velikana među američkim psiholozima Edwina G. Boringa, u delu A History o f Experimental Psychology (New York: Appleton-Century-Crofts, Inc., 1950, drugo izdanje), 4." G otovo sva velika otkrića su imala svoje anticipacije koje istoričar kasnije iskopava." 33 Simbolično je da je Freud iskazao problem ovakvim jezikom: "Svestan sam da je jedna stvar pridavati reči nekoj ideji koja se pojavi u obliku trenutne inspiracije, a sasvim druga uzeti je bukvalno, ozbiljno je ispitati i prihvatiti je uprkos svim teškoćama i zadobiti mesto za nju među prihvaćenim istinama. Ova razlika je ista kao i razlika između povremenih flertova i ozbiljnog braka sa svim njegovim dužnostima i teškoćam a. ‘Predati se nekoj ideji' je vrlo česta govorna figura'. Sigmund Freud, u delu "On the History of the psychoanalytic movement", prvi put izdato 1914. i ponovo štampano u Collected Papers, op. cit., 1,287-359 na 296. Taj duboko lični esej povećen istoriji jedne ideje prepun je zapažanja koja su u vezi sa našim trenutnim predmetom.
40
Robert K. Merlon
tekstovi iznose kom paktnije tvrdnje o problem u, postupcim a i instrum entim a istraživanja, o empirijskim nalazim a i njihovoj diskusiji i teorijskim implikacijama onoga što je otkriveno.34 Soci ološki tekstovi, a posebno knjige, u prošlosti su bile pisane tako da su osnovni pojmovi bili retko strogo definisani, dok su logika pro cedure i odnos između varijabli i specifične teorije koja se razvija ostajali u velikoj m eri implicitni, u skladu sa već postojećom humanističkom tradicijom. T a je praksa imala dve posledice: prvo, osnovni pojmovi i ideje lako iščezavaju iz vidokruga budući da nisu odm ah označeni ili definisani, pa su tako neki od njih bili odista ponovno otkriveni. Drugo, maglovitost ranijih formulacija čini da istoričar ideja lako pada u iskušenje da identifikuje prethodna otkrića u slučajevima u kojima dublja analiza nalazi samo nejasnu i nedoslednu sličnost. Te dvosmislenosti postavljaju istoričarima ideja težak zadatak razlikovanja stvarnih anticipacija i pseudo-anticipacija, u kojima se sličnost obično ograničava na slučajnu upotrebu nekf. od istih reči kao i u kasnijoj verziji ideje, kojoj istoričar dodaje značenja koja potiču iz njegovog kasnijeg znanja. Razlika između stvarnih i pseudo-anticipacija nije nimalo jasna: ipak, ako se istoričar prepusti indolenciji i dopusti da bilo kakav stepen sličnosti između starih i novih formulacija prođe kao anticipacija, on u stvari piše mitologi ju ideja, a ne njihovu istoriju. Kao što je to slučaj i sa prethodnim otkrićima, verovatni dokaz o stvarnoj anticipaciji dobija se kada kasniji naučnik sam ustanovi da su drugi pre njega izneli neke od aspekata njegove ideje. Tako je G ordon A llp o rt35 odlučno formulisao princip funkcionalne autonomije: da oblici ponašanja postaju, pod određenim uslovima, ' Neka bude jasno, da mi ne kažemo niti impliciramo da upotreba ovakvog for mata sociološkog članka osigurava njegov značaj. Neki članci koji usvajaju ovakav format uspevaju jedino da jasno pokažu kako su nedosledni, baš kao što drugi članci koji zadržavaju stil naučnog eseja ponekad uspevaju da budu mnogo dosledniji i doprinesu našem razumevanju čoveka u društvu. Ovo nije stvar različitih stilova pisanja u sociologiji, vec atributa sociološkog eseja koji podstiču istoričara sociologije da uključi anticipacije i nagoveštaje u svoje pisanje. 35 Gordon W. Allport, "The functional autonomy o f m otives", American Jour nal o f Psychology, 1937, 50, 141-56. A llportovo pozivanje na anticipacije zapazili su Calvin S. Hall i Gardner Lindzey, u delu Theories o f Personality (N ew York: John W iley & Sons, 1957), 270-1.
O TEORIJSKOJ SOCIOLOGIJI
41
ciljevi za sebe, m ada su bili začeti iz nekog drugog razloga. Suština toga je to da se ponašanje može samo održavati čak i ako nije potkrepljeno pokretačkim motivom ili nagonom. Kada je Allport prvi put formulisao tu uticajnu, i po nekima kontroverznu, koncep ciju on je odmah ukazao na one koji su je pre njega nazreli: Woodworthovo zapažanje da se psihološki mehanizmi mogu transformisati u nagone; Sternovo zapažanje da fenomotivi mogu biti transformisani u genomotive; Tolmanovo zapažanje da "sredstva objekti" mogu biti "postavljeni na svoj sopstveni način”. To se može okvalifikovati pre kao anticipacija nego kao prethodna otkrića, s obzirom na to da su se ranije verzije poklapale sa kasni jim samo delimično, i - što je još značajnije - one nisu izvukle mnoge od logičkih implikacija i empirijskih manifestacija koje je Allport odmah utvrdio. To je razlog zbog koga je Allportova for mulacija prom enila tok istorije funkcionalne autonomije, što nije bio clr& i ca anticipacijama. Takvo razlikovanje ne postoji uistorijam a ideja koje se prim arno brinu da dobiju "nagradu" za svoj jer one teže mešanju prethodnih otkrića i anticipacija u jednu bezobličnu masu. Nasuprot tome, istorije ideja koje se pri m arno brinu za rekonstruisanje stvarnog toka razvoja nauke, Z3na?f>jv suštinsku razliku između ranih aproksimacija jedne ideje i kasnijih formulacija koje ostavljaju trag na razvoju te ideje, terajući njihove autore ili druge da ih sistematično slede. K ada naučnik dođe do jedne rane i zaboravljene formulacije, zastupane da otkri je kamo ona vodi a zatim je sam počne pratiti, to je autentičan slučaj istorijskog kontinuiteta ideja uprkos razmaku od nekoliko godina. Ali, čini se da je taj obrazac vrlo redak, što je u suprotnosti sa udžbeničkom verzijom naučnog istraživanja. Mnogo se češće događa da se jedna ideja formuliše dovoljno određeno i sugestivno da je savremenici nikako ne mogu predvidetj, pa onda postaje lako da se pronađu njene anticipacije i nagoveštaji. Ali ono što je odlučujuće za teoriju istorije ideja jeste činjenica da te ranije aproksimacije neke ideje ostaju zaboravljene i nisu sistematično praćene sve dok je neka nova i neko vreme definitivna formulacija ne iznese ponovo na svetlost dana. Identifikovanje prethodnih otkrića, anticipacija i nagoveštaja može biti brzo ili zakasnelo. Brza otkrića dolaze nam od malobroj nih budnih naučnika ili studenata koji rade u društvenom sistemu. Kada je neformulisana ideja ili empirijski nalaz objavljen, verovat no već postoji šačica naučnika koji su naleteli na raniju verziju
42
R obert K. Merton
ideje, mada je nisu upotrebili u svom radu. Kada se njihova m em o rija aktivira novom form ulacijom , oni tada izveštavaju (ostale u okviru sistema), o prethodnom otkriću, anticipaciji ili nagoveštaju. (Stranice časopisa Science zatrpane su pismima upućenih naučnoj bratiji, koja su dobar prim er takvog obrasca). Zakasnele identifikacije pojavljuju se kada je ranija verzija brzo pala u zaborav. Možda je ideja bila objavljena u nekom opskurnom časopisu ili zagubljena u tekstu koji se bavi drugim predm etom ili je sakrivena u neobjavljenoj laboratorijskoj svesci, časopisu ili pismu. Savremenici neko vreme posm atraju otkriće kao potpuno novo. Ali čim potpuno upoznaju novu ideju, neki naučnici će pre poznati formulacije koje naliče na ove nove kad se ponovno čitaju raniji radovi. Na taj način istorija nauke iz prošlosti konstantno se prerađuje kroz istoriju koja dolazi posle nje. A llportova form ulacija funkcionalne autonom ije kao psiho loškog principa, predstavlja prim er za drugi obrazac otkrića. Sada kada nam je A llport predstavio taj princip, upozoreni smo na svaku njegovu verziju dok čitamo rukopise iz prošlosti. Tako, zah valjujući Allportu, ja mogu da kažem da sam ponovo čitajući J. S. Milla ustanovio kako se on približio istom principu još 1865: "Tek kada naši ciljevi postanu nezavisni od osećanja bola ili zadovoljstva od kojih oni zapravo potiču, možemo reći za nekog da ima oform ljen karakter. ”36 Svakako, stvar je u tome što se ja nisam zaustavio nad ovom Millovom primedbom kada sam je prvi put sreo, jer tada, budući da nisam poznavao Allportovu formulaciju, još nisam bio "osetljiv" za to. Ili, mogu da izvestim kako je 1908. Simmel anticipi rao A llportov princip u sociološkim terminima: Sociološki je veoma značajna činjenica da mnogobrojni odnosi zadržavaju svoju nepromenjenu sociološku strukturu čak kada je nestalo osećanja ili obične situacije koja ih je u stvari izazvala. ... Si gurno je da je za pojavu odnosa potreban određeni broj pozitivnih i ne gativnih uslova i da odsustvo makar i jednog od njih može odjednom sprečiti razvoj tog odnosa. Ipak, kada se jednom pojavi, on nije nikako uništen nestajanjem onog uslova koga ranije nije mogao da prevaziđe. Ono što se kaže o l'političkim/ državama - da se one održavaju samo sredstvima kojima su bile osnovane - vrlo je nepotpuna istina, i sve drugo osim svevažećeg principa za društvo uopšte. Sociološka povezanost, bez obzira na to kakvog je porekla, razvija samoočuvanje i 36 John Stuart Mill, A System of Logic (London: Longmans, Green, 1865), 423.
O TEORIJSKOJ SOCIOLOGIJI
43
autonomnu egzistenciju sopstvenog oblika koji su nezavisni od njenih početnih motiva.31 I M illova i Simmelova form ulacija autentične su anticipacije Allportovog principa. Oni eksplicitno govore o delovima iste ideje, ali tu ideju ne primenjuju dovoljno da bi je pokazali svojim savremenicima (ovo važi uprkos Simmelovoj karakterizaciji ideje kao "sociološki veoma značajne činjenice"), i pre svega njihove ranije form ulacije nisu bile otkrivene i razvijene u intervalu izm eđu objavljivanja ideje i Allportove tvrdnje o funkcinalnoj autonomiji. Zaista, da su pratili ideju u tom intervalu, Allport ne bi imao prilike da formuliše princip; najviše što bi mogao da učini bilo bi njeno jednostavno pojačavanje. Ovaj je slučaj dobar prim er za pravilno postupanje sa antici pacijama u istoriji ideja. Sretanje sa Millovim i Simmelovim antici pacijam a, pošto nam je na njih ukazala A llportova form ulacija, om ogućava autentičnom istoričaru ideja da odm ah identifikuje suštinski istorijski problem: zašto su ranija približavanja ideji zane m arivali autori, i njihovi savremenici i neposredni sledbenici? Istoričar bi mogao zapaziti kako nije bilo neposrednog i neumitnog razvoja te ideje, baš kao što bi mogao da primeti njeno ponovno pojavljivanje u žiži empirijskog istraživanja. Takav istoričar bi pokušao da identifikuje intelektualni i društveni kontekst u okviru koga se ideja pojavila u svom ranijem obliku, i promene u tom kon tekstu, koje su kasnijoj, razvijenijoj formi ideje dale veću težinu. U kratko, on bi govorio i o razlikam a i o sličnostima (1) između nekoliko formulacija iste ideje, (2) u stepenu do koga se ona ukla pa u druge teorijske konstrukcije svog vremena, i (3) u kontekstu koji je uticao na njenu istorijsku sudbinu. Ali kao što znamo, istoričari sociologije su obično kratkog daha kada treba ispuniti te stroge zahteve analiziranja anticipacija i nagoveštaja. Cesto se čini da im pričinjava zadovoljstvo - ponekad, budući da su ljudi, perverzno zadovoljstvo - da iskopavaju antici pacije, stvarne ili zamišljene, nedavno formulisanih koncepcija. Taj zadatak nije težak, kao što pokazuje nekoliko sledećih primera: Prim arna grupa. Kao što je dobro poznato, Cooleyeva formulacija primarne grupe (1909), ostavila je neposredan i dugotrajan uticaj na 37 Georg Simmel, Soziologie (Leipzig: Duncker & Humblot, 1908), 582-3; verno preveo Kurt H. Wolff, u delu The Sociology ofG eoig Sim m el (New York: The Free Press, 1950), 380-1.
44
R obert K. Merton
sociološku analizu života grupe. Nekoliko godina kasnije, jedan istoričar sociologije je skrenuo pažnju na knjigu Helen Bosanquet, objavljenu iste godine, koja se bavila interakcijom među članovima porodice, kao društvenim procesom koji utiče na ličnost svakog člana. Istoričar dalje zapaža kako su Small i Vincent, 1894. godine, nazvali jedan odeljak svoga dela Introduction to the Study of Society, "Pri marna društvena grupa: porodica Cooleyev biografje kasnije ispitao čitavu stvar i značajno zaključio kako su ''etike jedna, a'opšte prihva ćeni sadržaji za njih, druga stvar. Cooley je dao pojm u sadržaj sa značenjem, a to je važna stvar ". On, još preciznije, dodaje kako je Cooleyeva formulacija, a ne one druge, podstakla mnoga proučavanja i istraživanja primarne grupe. Upozoreni Cooleyevom uticajnom for mulacijom, možemo sada zapaziti da je term in "primarna grupa" ("primäre Masse") nezavisno i za kratko upotrebio Freud, 1921. godine, a on, prema svim dostupnim podacima, nije znao za postojanje Cooley a .^ A li Cooleyeva koncepcija je bila mnogo značajniji izraz sociološkog istraživanja, od Freudovog termina "primarna grupa". Ja iz ogledala: Cooleyeva klasična formulacija ovog pojma označava društveni proces putem kojeg naše percepcije o tome kako nas drugi ljudi vide oblikuju naše predstave o sebi. Dobro je poznato, jer nam sam Cooley to kaže, da je ta formulacija ojačala ranije koncepci je koje su razvili psiholozi William James i James Mark Baldwin. Ovde 38 Kao što je dobro poznato iz reči samoga Cooleya, diskusija o primarnoj grupi u njegovom delu Social Organisation bila je uvedena tek naknadno i nije se pojavila u originalnom izdanju. Istoričar koji zapaža simultane nezavisne diskusije ove ideje i anticipaciju ovog termina jeste Floyd N. House, u deki The Range o f Social Theory (New York: Holt. 1929), 140-1. Cooleyev biograf koji govori o anticipacijama u istoriji ove misli je Edward C. Jandy, u delu Charles Horton Cooley: His Life and His SocialTheory (N ew York: The Dryden Press, 1942), 171-81. Freudova upotreba ovog termina i delimično poklapan je njegove koncepcije sa C ooleyevom m ože se naći u njegovom delu Massenpsychologie un d Ich-Analyse (Leipzig, W ien, Zürich: Internationaler Psychoanalytischer Verlag, 1921), 76,: "Eine solche primäre Masse ist eine A nzahl von Individuen, die ein und dasselbe O bjekt an die Stelle Ihres Ichideals gesetzt und sich infolgedessen in ihrem Ich M iteinander identi fiziert haben". S obzirom na to da engleski prevod Jamesa Stracheya zamenjuje rečju "grupa" "mnogo obuhvatniju’ nemačku reč "Masse", ovaj od lo mak, bez ikakve namere da kopira Cooleya, glasi: "Primarna grupa ove vrste je skup individua koje imaju jedan te isti objekat za svoj ego ideal, pasu shod no tome identifikovali svoj ego jedan sa drugim.” Termin "primarna grupa" je C ooleyev, ali distinktivna teorijska formulacija je nesumnjivo Freudova.
O TEORIJSKOJ SOCIOLOGIJI
45
imamo čist slučaj kumulativnih prirasta teorije, koji se nastavljaju do danas. Manje je poznato da su skorašnja istraživanja u Sovjetskom Savezu o razvoju ličnosti i socijalizaciji izvedena iz Marxove primedbe da u razumevanju nečije ličnosti svaka osoba gleda u drugu kao u ogledalo. Kao što je očito bilo nepoznato i u Kijevu i u A n n Arboru, A dam Smith je usvojio metaforu ogledala koje se stvara od stavova drugih prema nama, i koje nam omogućava da postanemo posmatrači sopstvenog ponašanja. Prema Smithovim rečima: "Ovo je jedino ogledalo pomoću kojega možemo u određenoj meri, kroz oči drugih ljudi, ispitati ispravnost vlastitog ponašanja". Proširujući metaforu, jezikom koji je gotovo jezik Williama Jamesa, Leslie Stephen piše na kraju prošlog veka da moramo uzeti u obzir ne samo primarne već i sekundarne refleksije; i zaista moramo sebi predstaviti dva ogledala, jedno spram drugoga, koja "reflektuju likove u beskonačnom nizu". Ovde, dakle, imamo višestruke nezavisne formulacije ideje u sasvim različitim teorijskim tradicijama. A li te epizode su samo sirovine za analizu evolucije ideje, a ne završnica u kojoj se višestruke verzije ideje koje se delimično poklapaju, jednostavno slučajno pojavljuju.39 Nudim vam na brzinu prikupljene, nerazvijene aluzije o prethod nim otkrićima, anticipacijama, pseudoanticipacijama i nagoveštajim a u sociologiji i psihologiji, kako bih pokazao dve stvari: 1) do njih se prelako dolazi; 2) one se lako degenerišu u antikvarijanizam koji ne unapređuje istoriju sociološke teorije, već jednostavno kopira borbu između zagovornika Starih i M odernih, koja je iscrpla toliko intelektualne energije u sedamnaestom i osamnaestom veku: Shakespeare prividno anticipira Freuda po pitanju motivisanog mišljenja i racionalizacije u Henryju IV: "thy wish, was father, Harry, to that thought"... "Tvoja želja beše otac ove misli, Harry"... Epiktet, a da ne govorimo o Schopenhaueru i mnogim drugima, verovatno anticipira ono što sam opisao kao Thomasovu teoremu, tj. 39 C ooleyeva još aktuelna formulacija pojavila se prvi put u njegovom delu H um an Nature and the Social Order (New York: Scribner, 1902), 183-4, Jandy, op. cit., 108-26, rekonstruiše Cooleyevu ekstenziju ove ideje, i kasniju estenziju Georga Meada. Nezavisni izvor ove ideje kod Marxa potvrdili su soci jalni psiholozi na Institutu za psihologiju u Kijevu, koji su dobro poznavali Marxa, ali nisu nikad čuli za Cooleya i Meada (na osnovu intervjua koji smo sproveli Henry R iecken i ja 1961). Leslie Stephen je usvojio metaforu Adama Smitha u svom delu History o f English Thought in the Eighteenth Cen tury (N ew York: G. P. Putnam’s Sons, 1902, treće izdanje), I, 74-75.
46
R obert K. Merton
da čovekova definicija situacije utiče na njen ishod. "Ono što brine i uzbuđuje čoveka nisu stvari, već njegovi stavovi i predstave o stvari ma ",40 Sumner naizgled anticipira Lipmannov pojam stereotipa kada piše u studiji Folkways kako su običaji "stereotipni". Spencer, pišući da je "privlačnost gradova direktna kao masa, a obr nuta kao udaljenost", prividno anticipira Stoufferovu teoriju o iskrsavanju mogućnosti, što je još jedna potpuno verbalna, a ne suštinska sličnost. Veblenov pojam "uvežbane nesposobnosti" (koji su otkrili, razvili i primenili kasniji sociolozi), prividno anticipira Philip Hamerton u svo joj davno zaboravljenoj knjizi, objavljenoj 1873, kada piše o "mental nom odbijanju " linhibiciji/, koja ukazuje "ne na urođenu nesposob nost, već je Isamol um onesposobljen svojim stečenim običajima i uobičajenim dužnostima " stvarajući na taj način "stečenu nesposob nost ". (The Intelectual Life) John Stuart Mill anticipira u opštem pravilu specifičan slučaj Hawthorne - efekta, otkrivenog tek vek kasnije: u eksperimentima posledica može biti izazvana ne promenom, već sredstvima upotrebIjenim da bi se stvorila promena. Svakako, mogućnost te poslednje pretpostavke dozvoljava da bude proverena kasnije, drugim eksperi mentima. Aristotel nagoveštava pojam G. H. Meada o "značajnim drugima " kad piše u Retorici da su 'ljudi pred kojima se stidimo oni do čijeg nam je mišljenja stalo... itd.... ". Specifičan primer proročanstva koje je samo dovelo do .wog ostva renja nalazimo u sedamnaestom veku: francuski filo zo f i naučnik Pierre Gassendi tvrdio je da astrološka predviđanja o sudbini pojedi naca doprinose svom ispunjenju, zahvaljujući stimulativnom ili depre sivnom dejstvu na pojedince. Kao primer velike grupe slučajeva u kojima je utvrđeno da poslovice potpuno izražavaju široko prihvaćene sociološke ideje, slučaj reflekR ođeni iste godine i našavši svoje m esto u živahnoj atmosferi sociološkog istraživanja koja je vladala na Univerzitetu u Chicagu tokom prve trećine ovog veka, W. I. Thomas i George H. Mead upotrebljavaju gotovo identičan jezik kada form ulišu teoremu - Thomas u opštim term inim a, a M ead na nešto ograničeniji način. Tako Thomas kaže: "Ako ljudi definišu situaciju kao stvarnu, ona je zaista stvarna po svojim posiedicama." Mead kaže: “A ko se neka stvar ne prepozna kao istinita, ona ne funkcioniše kao istinita u zajed nici. "M ovem ents ofThoughtin the Nineteenth Century (University of Chicago, Press, 1963), 29.
O TEORIJSKOJ SOCIOLOGIJI
47
tivne slike o sebi koju usvaja prekršilac kada se upušta u devijantno ponašanje: "nazovi nekog lopovom, i on će krasti Ova na brzinu sastavljena zbirka primera, koju bi svaki pismeni sociolog mogao umnožiti kad god zaželi, samo pokazuje lakoću sa kojom se stvarne ili prividne anticipacije i nagoveštaji mogu identifikovati čim se postavi teorijska ideja ili empirijski nalaz. Takva pripisivanja ne doprinose razum evanju istorijskog razvoja misli. Kao i ispitivanje višestrukih otkrića u prirodoslovno-matematičkim i biološko-medicinskim naukam a, plodno istorijsko istraživanje zahteva detaljnu analizu, teorijskog m aterijala ranijih i kasnijih verzija, i uslova koji doprinose opaženim kontinuitetim a ili diskontinuitetim a misli. Izvrstan prim er takvog istraživanja jeste Spenglerovo brižljivo ispitivanje Lovejoyeve tvrdnje da je Mandevillova Basna opčelama (1714) u potpunosti anticipirala sve Veblenove glavne ideje razvijene u radu The Theory o f the Leisure Class.41 Spen gler podvrgava dve grupe ideja potpunoj analizi, ne prihvatajući površnu sličnost kao dovoljan dokaz, pokazujući na taj način značajne razlike, i povrem ene sličnosti između njih. Tim postup kom on pokazuje kako prvotno male ali funkcionalno posledične razlike u formulaciji svršavaju u različitim teorijskim implikacija ma koje zatim prate i razvijaju sledbenici. 3. Adumbracionizam. Identifikovanje prethodnih otkrića, antic ipacija ili nagoveštaja, o kojem u smo raspravljali u prethodnom odeljku, ugrađeno je u kanale inform acija društvenog sistema nauke i obrazovanja; ne ulaže se usm ereni napor kako bi se oni razrušili. Adumbracionizam se odnosi na prethodnu, proizvoljnu potragu za svim vrstama ranijih verzija naučnih ideja. U ekstremnim slučajevima, adumbracionist prikazuje i najmanji tračak sličnosti između ranijih i kasnijih ideja kao istinski identitet. Izvori te m otivisane potrage uveliko se razlikuju. U nekim slučajevima čini se d a je motiv rešenost da se dokaže da stvarno ne postoji ništa novo pod suncem. Poduhvat onda predstavlja duboko ljudski prizor studenta i naučnika koji tvrde da je sve značajno moralo biti otkriveno ranije, a istovremeno oba marljivo pokuša vaju da otkriju nešto novo, da bi unapredili disciplinu.42 U drugim J. J. Spengler, "Veblen and M andeville Contrasted", Weltwirtschaftliches Archiv: Zeitschrift des Instituts an der Universität Kiel, 1959,82, 3-67. Naučnici i studenti kao i drugi ljudi često se ponašaju u suprotnosti sa pret postavkama koje pokušavaju da dokažu. W hitehead govori o bihevioristi koji je dvadesetih godina izjavio kako je njegov cilj da pokaže da cilj ne igra značajnu ulogu u ljudskom ponašanju.
48
Robert K-Merlon
slučajevima, potraga je prošarana šovinističkom odanošću. Kada novu form ulaciju postavi naučnik strane nacionalnosti ili neka strana naučna škola ili, još opštije, član bilo koje podgrupe, adumbracionist je podstaknut da otkrije neke prividne anticipacije ili naslućivanja kod intelektualno srodnog pretka, da bi uspostavio odgovarajuću raspodelu časti u okviru sistema. U trećoj vrsti slučajeva, čini se da je potraga motivisana neprijateljstvom prem a savremenom pronalazaču, koji će verovatno biti unižen tako što će ga suočiti sa nagoveštajima njegovog novoproglašenog doprinosa. Ali adumbracionizam je najizrazitiji kada se institucionalizuje u veru-i-praksu ponižavanja "M odernih" u korist "Starih", kad se oduzima brzima i pridaje mrtvima.43 Ma koji bili motivi adumbracioniste, o kojima se najefikasnije' može saznati iz njihovih tekstova, očigledni obrazac ostaje u velikoj meri isti. U stvari adumbracionizam se može izraziti u obliku creda: Otkriće nije istinito; ako je istinito, nije novo; ako je i novo i istinito, onda nije značajno. Žrtve adumbracioniste i nezavisni posmatrači njegovog pona šanja otkrili su varijacije ovog skupa kanona. Često izložen paljbi adumbracionista, William James se prihvatio opisivanja "klasičnih stupnjeva u karijeri jedne teorije": ona je prvo "napadnuta kao apsurdna; onda se priznaje da je istinita ali očigledna i beznačajna; naposletku se uvidi da je toliko važna da njeni protivnici tvrde kako su je oni otkrili",43a Ponovo provociran od "onih koji su pogre šno razumeli" njegov pragmatički doprinos istini, James otvoreno protestuje zbog neiskrenosti opozicije "koja je već počela da se izražava otrcanim frazama poput ove - ‘što je novo, nije istinito; što je istinito nije novo’... Ako nismo rekli nešto što je m akar malo novo, zašto je onda ono što smo hteli da kažemo tako beznadežno teško razumeti? (I onda, velemajstorskom tvrdnjom) Ne možemo svu krivicu'pripisati nejasnoćama u našem govoru, jer smo, kad je drugo posredi, postigli da nas dobro razumeju. "44 ' Bitka između Starih i Modernih traje veoma dugo. Izveštaj o ovoj bezumnoj bitci koja se pretvorila u beskonačni rat može se naći kod Mertona u delu On the Shoulders o f Giants. 43a William James, Pragratism: A New N om e fo r Som e O ld Ways ofThinking (New York: Longmans, Green, 1907), 198. 44 William James, The Meaning ofTruth:A Sequel to "Pragmatism" (New York: Longmans, Green, 1909), 181.
O TEORIJSKOJ SOCIOLOGIJI
49
Dok žrtve uzbuđeno protestuju protiv adumbracionizma, isto ričari nauke ga hladno posm atraju. Tako je George Sarton, u poslednje vrem e velikan m eđu svetskim istoričarim a nauke, primetio da: ... snažno prigovaranje otkriću, naročito onom koje je isto onoliko uznemirujuće koliko je i veliko, obično prolazi kroz dva stupnja: prvi stupanj je poricanje, čiji su najbolji predstavnici pariški protivnici cirkulacije: Harveyeva teorija je pogrešna, to je čista besmislica, itd. Kad taj položaj postane neodrživ, počinje drugi stupanj: Otkriće je u redu, ali ga Harvey nije načinio; to su učinili mnogi drugipre njega... To je bila Van der Lindenova originalnost, kao najvećeg hipokratovca svoga vremena, da tvrdi... "Ne postoji ni trunka sumnje da je cirku lacija krvi bila poznata Hipokratu!" To je dobra ilustracija za funkcionisanje fdološkog uma, koji zamenjuje reči sa stvarnošću.45 A dum bracionista takođe deluje i na području humanističkih nauka, gde je dobio pogrdan naziv quellenforschera (ili tragača za izvorom). Saintsbury je otkrio pogodnog predstavnika ovog soja: G erard L angbaine,"donekle poznat autor dela Account o f the Eng lish Dramatic Poets ". Engleski kritičar nije nimalo nepristran u ovom portretu francuskog adumbracioniste: Pošto je nešto pročitao i ima dobro pamćenje, on otkriva kako pe snici po pravilu ne otkrivaju sami o čemu pišu, i čini mu se da ih je na neki način pobedio ako ukaže odakle ono zapravo potiče. Kao čistoj istorijskoj činjenici, naravno, ovome nemamo šta da prigovorimo: to je ponekad zanimljivo i ne treba nikad da bude uvredljivo. Ali, stvar je u tome što se to prečesto čini, a kod Lagnbainea se to uvek čini... "Da je gospodin W. stavio naočari, on bi našao to i to odštampano. "&c., &c.,... Bojim se da bi Dante, da je poznavao Langbainea, uredio specijalnu bolgiu za njega; a ona ne bi oskudevala ni kasnijim stanovnicima.46 45 George Sarton, "Johannes Antonides Van der Linden (1609-1664) Medical Writer and Bi bliographer", u delu Science, Medicine and History: Essays on the E volution o f Scientific Thought and M edical Practice, Written in H onour o f Charles Singer, sakupio i uredio E. Ashworth Underwood (London: Oxford University Press 1953), II, 15. Za drugi primer ovog obrasca koji je opisan od strane jednog istoričara, videti A. R. Hall, u delu The Scientific Revolution, 1500-1800 (London: Longmans, Green, 1954), 225 i dalje, koje podvlači prihvatanjem Newtonove teorije svetlosti u vrlo sličnom nizu stupnjeva. 46 George Saintsbury, A Histoiy o f Criticism and Literary Taste in Europe from the EarliestTexts to the Present Day (Edinburgh and London: William Blackwood & Sons, 1909), 11,400-1.
50
R obert K. Merton
Adumbracionizam t i hum anističkim i prirodoslovno-matematičkim naukama ima ekvivälent u društvenim naukama, samo što je još izrazitiji. Na primer, adumbracionizam u sociologiji ima sopstvene korene. M ada nam m anjkaju kom parativne m onografske studije, čini se da m oderni razvoj sociologije nije u stvari toliko kum ulativan kao u prirodnim naukam a.47 Sklonost sociologa devetnaestog veka, a ponekad i današnjih, da razvijaju sopstvene sisteme sociologije, znači da su ti sistemi obično postavljeni kao konkurentski sistemi misli, a ne da su konsolidovani u kumulativni proizvod. Ta tendencija odvraća pažnju sa istorijske analize razvo ja teorije, na pokazivanje kako očito novi sistem u stvari nije nov. Istorija ideja tada postaje arena za tvrdnje i protiv-tvrdnje koje nisu karakteristične za razvoj nauke. Što je manje izražen stepen akum ulacije, veća je-tendencija za traženjem sličnosti izm eđu prošlih i sadašnjih misli da bi se jednostavnim proširivanjem završilo u adumbracionizmu. Istorije sociologije se kreću i unutar i izvan te primračne oblasti. Do stepena koji varira48, one osciliraju između dve osnovne pret postavke koje smo opisali govoreći o tom e kako se sociologija razvija; sa jedne strane je adumbracionizam; sa druge stanovište da se sociologija razvija putem povremenih novih orijentacija i putem prirasta znanja dobijenih istraživanjima vođenih prem a tim ori jentacijam a - ponekad uključujući dokumentovana prethodna otkrića, anticipacije i nagoveštaje. 47 Mi ne želim o da kažem o kako je model razvitka u prirodnim naukama čvrst, neumitan kontinuitet i kumulacija. Istorija tih nauka je, naravno, obeiežena mnogim ponovnim otkrićima, koja su dolazila godinama ili čak generacijama pošto je prethodno otkriće izgubljeno iz vida. Ali ovakvi prekidi u kontinu itetu, naknadno popunjeni nezavisnim, ponovnim otkrićima koji skreću pažnju posmatrača na ranije, zaboravljene verzije, redi su i nedosledniji od onih u društvenim naukama. 48 M etodološka analiza sledećih savremenih istorija sociološke teorije otkriva veliku raznovrsnost: N . S. Timasheff, Sociological Theory: Its Nature and Growth (N ew York: D oubleday & Co., 1955), D an Martindale, The Nature andTypes o f Sociological Theory (Boston: Houghton Mifflin Co., 1960); Harry E. B am es i Howard Becker, SocialThoitghtfrom Lore to Science (Washington: Harran Press, 1952, drugo izdanje); Charles P. L oom is i Zona K. Loomis, M odem Social Theorists (N ew York: D. Van Nostrand, 1961); Harry Elmer Barnes, uredio A n Introduction to the Histoiy o f Sociology (Chicago: Universi ty of Chicago Press, 1948); Lewis A. Coser I Bernard Rosenberg, Sociological Theoiy (N ew York: Macmillan, 1964, drugo izdanje).
O TEORIJSKOJ SOCIOLOGIJI
51
Možda se nijedan istoričar sociološke teorije nije tako potpuno posvetio predm etu prethodnih otkrića, anticipacije i nagoveštaja kao Pitirim A. Sorokin u svom ogromnom radu, Contemporary Sociological Theories, 49 koje je još u aktivnoj upotrebi, četrdeset godina posle objavljivanja. Organizovana od škola sociološke misli i pisana tako da "poveže današnju sociologiju sa njenom prošlo šću", knjiga počinje prikaz svake škole listom njenih prethodnika. Možda zbog toga što se poziva u različitim detaljima na više od hi ljadu autora, u knjizi se upotrebljavaju vrlo različiti kriterijum i identiteta između ranijih i kasnijih ideja. Jedna su krajnost tvrdnje da stari spisi - Svete knjige istoka, Konfučije, taoizam itd. - sadrže "sve suštine" ideja koje nalazimo u savremenim sociološkim i psihološkim školama; one se prikazuju kao "puko ponavljanje" ili kao "ništa osim ponavljanja" (npr. str. 5b, 26b, 309,436-7). Delimično, sličnosti se sastoje od pozivanja na određene "faktore" društvenog života kod ranijih klasika, o koji ma se takođe diskutuje u kasnijim radovima: na primer, Svete knjige "naglašavaju ulogu" koju igraju "faktori rase, selekcije i nasleđa" (str. 219); činjenicu da su od pradavnih vremena mislioci bili svesni važne uloge koju igraju ekonomski faktori" u ljudskom ponašanju, društvenoj organizaciji, društvenim procesima..." (str. 514) itd. Delimično, primedba da je škola misli vrlo stara postaje neželjena i mrska. Na taj način, form alne škole (Simmel, Tönnies, von W iese) koje tvrde da su nove, opisuju se "kao vrlo stare škole društvene nauke" (str. 495); ekonom ska škola, uglavnom odba čene ideje M arxa i Engelsa, prikazuju se "starom koliko i sama ljudska misao" (str. 523); dokje psiho-sociološka teorija daje veza, posebno magijska ili religijska veza, najefikasniji faktor ljudske sudbine, možda najstariji oblik sociološke teorije" (str. 622). S druge strane, u Sorokinov rad je utkana i koncepcija da su to stare ideje značajno razvijane u kasnijim radovima, koji nisu "puko ponavljanje". To je izraženo u dvosmislenoj primedbi: "... ni Com te, ni W iniarsky, niti bilo koji od sociologa sa kraja devet naestog veka, ne može polagati pravo na postavljanje ove ili prakti čno bilo koje druge teorije. Oni su samo razvijali ono što je bilo po znato m nogo vekova ili čak i hiljadu godina ranije", (str. 368b, kurziv moj). Ili, ponovo: Sociološka škola "poput gotovo svih savremenih socioloških sistema, vodi poreklo iz daleke prošlosti. Od toga vrem ena sa varijacijama možemo pratiti principe škole kroz čitavu istoriju socijalne misli", (str. 437; kurziv moj). 49 New York i London: Harper & Brothers, 1928.
52
R obert K. Merlon
Ta prelazna formulacija dozvoljava mogućnost značajnih novih pravaca u istoriji sociološke misli. Tako je E. De Roberty prikazan kao "jedan od prvih pignira sociologije" (str. 438). Kovalevsky je "razradio svoju /dem ografsku/ teoriju nezavisno od Lorie tri godine ranije" (str. 390b); briljantni Tarde je "ostvario mnoge ori ginalne planove, ideje i teorije" (str. 639) skorašnje studije javnog m njenja su "razjasnile naše znanje o fenom enu do značajnog ste pena" (str. 706); Giddins je "pionir američke i svetske sociologije" (str. 727b); i kao konačni prim er razvoja putem priraštaja, "socijal na fiziologija je... na ovaj način, korak po korak ... bila proširena, i u sadašnjem trenutku mi smo na počecima prvih pokušaja da se konstruiše opšta, ali činjenična teorija društvene pokretljivosti" (str. 748). T a tendencija razlikovanja stepena sličnosti između starijih i novijih teorija postaje izraženija u Sorokinovom drugom delu, Sociological Theories o f Today50, objavljenom generaciju kasnije. Nešto od onoga što se prikazivalo kao prethodno otkriće u ranijem radu, sada se tretira kao anticipacija, a prethodno identifikovane anticipacije kao nagoveštaji. Novi rad ostaje nepokolebljivo kritički kao i prethodni, ali sa povremenim skretanjima, odaje uti sak rasta i razvoja teorije. Sledeća dva slučaja ilustruju to pomeranje perspektive. Spengler i Danilevsky: od prethodnog otkrića do emancipacije Tako su teorije O. Spenglera bile anticipirane pre pola veka. Zaista, u svim svojim suštinskim karakteristikama, Spenglerov rad je samo puko ponavljanje socijalnih spekulacija Leontieffa i Danilevskog /a s obzirom na to da je Danilevsky prethodio Leontieffu četiri godine, verovatno je rad Leontieffa takođe "puko ponavljanje 7 (Contem po rary Sociological Theories, str. 26b, kurziv moj). Kao "puko ponavljanje" Spenglerov rad se čini suvišnim, pošto ga ništa ne razlikuje od rada prethodnika. Ali Sorokinovo kasnije i diskriminativnije prosuđivanje ukazuje na nešto drugo: Spenglerov D e r U ntergang des A bendlandes, objavljen 1918. godine, pokazao se kao jedan od najuticajnijih, najkontroverznijih i najtrajnijih remek-dela prve polovine dvadesetog veka « oblasti kultur alne sociologije, filozifije istorije i nemačke filozofije. Mada se po svom općem karakteru Propast Zapada prilično razlikuje od rada Danilev50 New York: Harper & R ow, 1966.
O TEORIJSKOJ SOCIOLOGIJI
53
skog, svejedno, njegov osnovni pojmovni okvir sliči Danilevskom u svim važnim tačkama... Mnoge stranice koje Spengler posvećuje detaljnoj analizi ovih transformacija /u ciklusu društvenih oblika ili si stema/ sveže su, prodorne i klasične... Uprkos nedostacima, Propast Zapada će verovatno preživeti kao jedan od najznačajnijih radova prve polovine dvadesetog veka. (Sociological Theories of Today, str. 187, 196-1) Marx - Engels i njihovi prethodnici: od adumbracionizma do anticipacye Sve dok govorimo o originalnosti i sadržaju teorije Marxove materi jalističke koncepcije istorije (a ne o Marxovom praktičnom uticaju) u sadašnjem trenutku... čini se da ne postoji mogućnost za tvrđenje da je Marx dodao i jednu novu ideju ili dao novu i naučno bolju sin tezu ideja koje su postojale pre njega na ovom polju. (CST520b; istakao autor). U tom ranijem radu Sorokin nastavlja da ponavlja kako ni specifične ideje, niti sinteze M arxa i Engelsa nem aju ni trunku originalnosti; onda zaključuje klasičnim credom adumbracioniste: Prvo, sa čisto naučnog stanovišta, sve dok su u pitanju njeni ispravni elementi, ne postoji ništa u njihovoj teoriji što nisu rekli raniji autori; drugo, ono što je stvarno originalno, daleko je od naučnog; treće, jedini doprinos teorije jeste to što je na nešto jači i preteraniji način generalizovala ideje date pre Marxovog vremena... ne postoji razlog zbog koga bi njihove doprinose smatrali za nešto iznad prošeka. (CST, 545). U svom kasnijem radu Sorokin je, mada još vrlo kritičan prema marksističkoj teoriji, i mada još insistira na tome da se nije razvila ex nihilo51, spreman da joj prizna značajnu intelektualnu (a ne samo političku) ulogu. 51 Naravno, Marxova teorija istorijskog razvoja nauke i misli pretpostavlja da ex nihilo nihil fit. Kao što je Marx rekao u svom dobro poznatom pokušaju da razgraniči između onoga što je bila ranija misao i onoga što joj je on dodao: "... m eni ne pripada zasluga za otkrivanje postojanja klasa u modernom društvu, niti za otkriće borbe koja između njih postoji. Mnogo pre mene buržoaski istoričari su opisali istorijski razvoj ove klasne borbe, a buržoaski ekonom isti ekonomsku anatomiju klasa. N ovo u mome delu je to što sam dokazao: 1) da je postojanje klasa povezano sa određenim istorijskim fazam a u razvoju proizvodnje; 2) da klasna borba neminovno vodi do diktatureproleterija ta ; 3) da ova diktatura pretstavlja samo prelaznu fazu prema ukidanju svih klasa i prema besklasnom društvu..." U pismu Josephu W edem eyeru, 5. marta, 1852, objavljeno u Marxovim Selected Works (Moscow: Co-operative
54
R obert K. Merton
Karl Marx i Friedrich Engels, svojom podelom sociokulturalnih odnosa u dve glavne klase, "odnosa proizvodnje /koji/ čine ekonom sku strukturu društva", i "ideološku super strukturu", ... dali su novi životi puni^razvoj ekonom skoj varijanti dihotom nih teorija. G otovo sve recentne teorije ove vrste jesu varijacije i razrade te podele Maixa i Engelsa... Matxova teorija je u stvari prototip koji obuhvata sve druge - kasnije - teorije. (STT, 289, 296, istaknuo autor). Ako je Sorokinova kasnija knjiga arhetip, možda smo svedoci pom eranja prema diskriminativnijim koncepcijama razvoja socio loških ideja. Sve je to za dobrobit sociologije. A ko se odstrani adumbracionizam, sociolozi će biti slobodni da se koncentrišu na identifikovanje specifičnih aspekata u kojima novija dostignuća nadgrađuju ona prošla, da bi analizirali karakter i uslove kontinui teta sociološkog znanja. HUM ANISTIČKI I N A UČNI ASPEKTI SO CIO LO G IJE K ontrast između orijentacije prirodoslovno-m atem atskih i humanističkih nauka prem a velikim klasičnim radovima, često je bio istican. On potiče od dubokih razlika u nekoj vrsti selektivne akumulacije koja se odigrava u civilizaciji (koja obuhvata nauku i tehnologiju) i u kulturi (koja obuhvata umetnosti i strukture vrednosti)52. Publishing Society, 1935), I, 377. Ne moramo prihvatiti Marxovu samoprocenu kao gotovu vernost; dva od ova tri doprinosa su sumnjive projekcije u budućnost a, kao što tvrdi Sorokin u kasnijem delu, Marx je doprineo m nogim teorijam a društvenih klasa. Važno je to što i Marx i Sorokin pokušavaju da razlikuju puko ponovno otkriće od analitičkog ili sintetičkog priraštaja koji unapređuje znanje. 52 R azliku izm eđu procesa u društvu, kulturi i civilizaciji istakao je A lfred W eber u delu "Prinzipielles zur K ultursoziologie: G esellschaftsprozess, Zivilisationsprozess und Kulturbewegung'', Archiv fü r Sozialwissenschaft und Sozialpolitik, 192(1,47,1-49. Videti sličnu analizu kod R. M. Maclver, Society: Its Structure and Changes (New York: Long & Smith, 1931), 225-36 i kasniju diskusiju R. K. M ertona, u delu "Civilization and Culture", Sociology and Social R esearch, N ov.-D ec. 1936, 21. 103-113. K ao ilustraciju tendencija mešanja istorija i sistem atike teorije, videti kratke prikaze pojmova "kul ture" i "civilizacije" kako ih upotrebljavaju Herder, Hum boldt, Guizot, E.
O TEORIJSKOJ SOCIOLOGIJI
55
U egzaktnijim naukam a, selektivna akumulacija znanja znači da su klasične doprinose genija i talentovanih ljudi iz prošlosti u velikoj meri razvili kasnije, često ljudi izrazito manjeg talenta. Najstroži test pravog kumulativnog znanja jeste to što prosečni umovi mogu danas rešiti problem e koje veliki umovi ranije nisu mogli ni početi da rešavaju. Student matematike zna kako da otkri je i reši probleme koji su prkosili velikim umovima Leibniza, Newtona ili Cauchyja.53 Zbog toga što su teorije i nalazi prilično daleke prošlosti u velikoj meri ugrađeni u današnje kumulativno znanje egzaktnijih nauka, prisjećanje velikana koji su doprinosili određenoj naučnoj disciplini u prošlosti u stvari je rezervisano za njenu istoriju; naučnici za radnim stolom i u rukopisu pre svega koriste novije doprinose, koji su razradili ova ranija otkrića. R ezultat takve prakse jeste to da postoji težnja ka poništavanju (m ada ne bez povremenih i ponekad značajnih izuzetaka) ranijih, i često mnogo vrednijih naučnih doprinosa inkorporacijom u kasnije radove. U humanističkim naukam a je sasvim suprotno: svako klasično delo - svaka pesma, drama, roman, esej, ili istorijsko delo - teži da ostane deo direktnog iskustva sledećih generacija humanista. Kao što je D erek Price to izrazio poučnom predstavom: "kumulativna struktura prirodne nauke ima teksturu punu kratkih veza kao ple tivo, dok je tekstura humanističkog polja izučavanja mnogo više kao slučajna mrežasta tvorevina, u kojoj je svaka tačka verovatno povezana sa bilo kojom drugom tačkom".54 Ukratko, poznanstvo "iz prve ruke" sa klasicima igra malu ulogu u radu biologa, ili Du Bois-Reymond, Wundt, Ferguson, Morgan, Tylor, Buckle, Gothein itd. u sledećim radovima: Paul Barth, Die Philosophie der Geschichte als Sozilogie (Leipzig: Reisland, 1922), 597-613; H. S. Stoltenberg "Seele, G eist und Gruppe", Schmollers Jahrbuch, 1929, LV, 105; R. Eucken, Geschitche und K ritik der Grundbegriffe der Gegenwart (Leipzig: 1878), 187. Sorokin daje kritički predmet ovog okvira analize u svom delu Sociological Theories o f Today, odeljak 10. 53 Charles C. Gillispie, The Edge o f Objectivity: A n Essay in the History o f Scienti fic Ideas (Princeton University Press, 1960), 8. ”... svaki brucoš zna bolje fiziku od Galileja, koji je više od bilo kog drugog tvrdio da je osnovao mod ernu nauku, i takođe bolje od Newtona, čiji je um bio najjači od svih koji su se ikada posvetili proučavanju prirode.” 54 Derek J. de Solla Price, "The scientific fondations of science policy", Nature, April 17,1965,206,4981,233-8.
56
R obert K. Merlon
stručnjaka za neku drugu prirodoslovnu nauku, a vrlo veliku u radu humanista. Kessler, još jedan koji izučava sisteme inform acije u nauci, izrekao je to namerno provokativnim ako ne i zajedljivim jezikom: Cak će i remek-dela naučne literature vremenom postati bezvredna osim iz istorijskih razloga. To je osnovna razlika između naučne litera ture i beletristike. Nedopustivo je za ozbiljnog studenta engleske litera ture da, na primer, ne pročita Shakespearea, Miltona i Scotta. Ozbiljan student fizike; s druge strane, može mirno ignorisati originalna dela Newtona, Faradeya i Maxwella.55 Kesslerov jezik je takav da bi narogušio čitaoca. I zaista, sa stanovišta humanizma ^istorije nauke čini se d a je ta tvrdnja izraz modernog varvarstva. Mnogima od nas je teško razlikovati istorijsko i kom em orativno zanimanje za pionirska dela nauke od zani m anja za unapređenjem suvrem ene nauke koja zahteva malo direktnog poznavanja dela kakva su N ew tonova Principia ili Lavoisierov Traite. Ipak, primedbu jednaku Kesslerovoj, rečito je razvio jedan od otaca m oderne sociologie. Jezikom koji personalizuje neizbežni proces inkorporacije i ekstenzije nauke, Max W eber zapaža: U nauci, svako od nas zna da će ono što smo postigli biti zastarelo za deset, dvadeset, pedeset godina. To je sudbina kojoj je izložena nauka: to je upravo značenje naučnog rada, kome je on posvećen na vrlo specifičan način, u poređenju sa drugim sferama kulture za koje uglavnom važi isto. Svako "naučno ostvarenje "izaziva nova “pitanja"; ono traži da bude prevazideno i zastarelo. Ko god želi da služi nauci, mora se pomiriti sa tom činjenicom. Naučni radovi mogu sigurno tra jati kao "užitak" zbog svojih umetničkih kvaliteta, ili mogu ostati značajni kao sredstva za obučavanje. Ipak, oni će biti naučno prevaziđeni —da ponovimo - jer je to naša zajednička sudbina, i još više, zajednički cilj. Ne možemo raditi bez nade da će drugi dopreti dalje od nas. U principu, taj progres se nastavlja ad infinitum.56 Sociolozi, koji su između prirodoslovno-m atem atskih i medicinsko-bioloških s jedne, i humanističkih naučnika s druge strane, 55 M. M. Kessler, "Technical information flow patterns", Proceedings, Western Joint Computer Conference, 9. maj, 1961,247-57. 56 Max Weber, prema engleskom izdanju From M ax Weber: Essays in Sociology, preveli i uredili H. H. Gerth i C. Wright Mills (N ew York: Oxford University Press, 1946), 138; odlom ak je, naravno, iz njegove trajne, rečite afirmacije “nauke kao zanimanja".
O TEORIJSKOJ SOCIOLOGIJI
57
izloženi su unakrsnim pritiscima kad treba da zauzmu stav prema klasičnim doprinosim a, i ne prihvataju lako W eberovu tvrdnju. Malo sociologa uspeva da se prilagodi tim pritiscima, ispunjavajući u potpunosti ulogu naučnika kakvu sugerira W eber, ili pak onu hum anističku. Većina verovatno oscilira između toga dvoga, a nekolicina pokušava da ih konsoliduje. Ti napori za povezivanjem naučne i humanističke orijentacije obično vode do mešanja siste matike sociloške teorije sa njenom istorijom. D a društvene nauke stoje između prirodoslovno-matematskih i humanističkih nauka s obzirom na kumulaciju svoga znanja, dra m atično se potvrđuje u takozvanim studijama citata koje upoređuju raspodelu datum a časopisa citiranih u različitim oblastima.57 Nalazi su izrazito konzistentni. U prirodoslovno-m atem atskim naukama - zastupljenim časopisima kakvi su The Physical Review i Astrophysical Journal otprilike 60% do 70% citata se odnose na publikacije koje su se pojavile u prethodnih pet godina. U humani stičkim naukam a - zastupljenim časopisima poput American H i storical Review, Art Bulletin i Journal o f Aesthetics and Art Criticism odgovarajuće procene se kreću od 10% do 20%. U sredini su društvene nauke - zastupljene časopisima kakvi su American Socio logical Review, American Journal o f Sociology i British Journal o f Psy chology u kojim a se 30% do 50% citata poziva na publikacije iz prethodnih pet godina. Druge studije obrasca citiranja pokazuju da su ti nalazi u svojim glavnim crtama tipični. U jednu ruku, sociologija usvaja orijentaciju i praksu priro doslovno-matematskih nauka. Istraživanje polazi sa granica koje su zacrtane kumulativnim radom prošlih generacija; sociologija je 57 Zahvalan sam Dereku J. de Solla Priceu, jer mi je učinio pristupačnim svoje još neobjavljene podatke koji su se zasnivali na grupi od sto pedeset i četiri časopisa objavljenih na različitim područjima. Obilje studija citata obuhvata: P. E. Burton i R. W. Keebler, "’Half-life’ o f some scientific and technical li teratures", Am erican D ocum entation, 1960, 11, 18-22; R. N. Broadus, "An analysis o f literature cited in the American Sociological Review", American Soci ological Review, jun 1952, 17, 355-6 i "A citation study for sociology", The A m erican Sociologist, februar 1967, 2, 19-20; Charles E. Osgood i Louis V. X hignesse. "Characteristics of bibliographical coverage in psychological journals published in 1950 & I960", Institute of Communications Research, U niversity of Illionis, mart 1963. Diskriminativna studija citata, naravno, mora praviti razliku između citiranja "sirovih podataka" - tj. istorijskih dokum enata, pesama i druge literature daleke prošlosti koju humanisli kritički preispituju.
58
R obcrl K. Merlon
u tom određenom značenju, istorijski kratkovida provincijska i efektivna. Ali s druge strane, sociologija zadržava povezanost sa humanističkim naukama. Ne treba odbaciti direktno poznavanje klasičnih dela sociologije i presociologije, kao sastavni deo iskustva sociologa qua sociolog. Svaki savremeni sociolog koji pretenduje na sociološku pismenost imao je neposredne i ponovne susrete sa radovim a otaca osnivača: Com te, Marx i Spencer, D ürkheim , W eber, Simmel i Pareto, Sum ner, Cooley i Veblen, i ostalih sa kratkog spiska talentovanih ljudi koji su ostavili neizbrisiv trag na današnjoj sociologiji. S obzirom na to da dugo nisam želeo da izgu■bim vezu sa klasicima, čak i pre nego što sam otkrio razlog za to, i s obzirom na to da sam još do izvesnog stepena nevoljan da to učinim, to može biti dovoljan razlog za razmišljanje o izvorima i karakteru te navike.
E R U D IC IJA SPRAM O R IG IN ALNOSTI
Sklonost sociologa prema radovima njihovih prethodnika ne obavlja velika misterija. Postoji jedan stepen neposrednosti u mnogim sociološkim teorijama koje su stvorili noviji članovi tog istaknutog soja, a kurentna teorija se u određenom stepenu slaže sa mnogim još nerešenim problemima koje su identifikovali prethodnici. Svakako, zanim anje za klasične spise prošlosti izazvalo je i intelektualno degenerativne tendencije u istoriji misli. Prva je nekritičko strahopoštovanje prem a gotovo svakoj tvrdnji slavnih predaka. To se često ispoljavalo u predanim , ali za nauku u velikoj m eri sterilnim tum ačenjim a kom entatora. Toj praksi se obraća W hitehead u epigrafu ovog odeljka: "Nauka koja okleva da zabo ravi svoje osnivače jeste izgubljena". Drugi je degenerativni oblik banalizovanje. Istina može postati iznošena i u velikoj meri sumnji va svakidašnjost na jedan jednostavan način: tako što će je često izražavati, po mogućnosti u obliku nesvesne karikature, oni koji je ne razum eju. (Jedan prim er je učestala tvrdnja da je Durkheim posvetio veliku pažnju prinudi u društvenom životu, razvijanjem svog pojm a "prisile" kao karakteristike društvenih činjenica). Banalizacija je odličan alat kojim se istina može izjaloviti. U k ratk o , proučavanje klasičnih rukopisa može biti jadno i beskorisno ili neobično korisno. Sve zavisi od oblika proučavanja.
O TEORIJSKOJ SOCIOLOGIJI
59
Ogrom na razlika razdvaja anemičnu praksu pukih kom entara ili banalizacija od aktivne prakse praćenja i razvijanja teorijskih smernica značajnih prethodnika. Ta razlika prožima ambivalenciju naučnika prem a ekstenzivnom čitanju rukopisa iz prošlosti. Ta am bivalencija naučnika ima svoje istorijske i psihološke korene. O d početka m oderne nauke, tvrdilo se da bi trebalo da naučnici poznaju dela svojih prethodnika da bi nadgradili ono što je bilo ranije, i odali poštovanje onom što je bilo vredno poštovanja. Čak i najglasniji protok antiskolasticizma, Francis Bacon, smatrao je to neospornim: "Kada se čovek posveti otkrivanju nečega, on prvo traži i nalazi sve što su o tome rekli drugi; tek onda počinje da razmišlja za sebe... "5STa je praksa otada bila institucionalizovana u obliku naučnih članaka koji zahtevaju pregled teorija i istra živanja koja su uticala na problem pred nama. Razlog je jasan: nepoznavanje prošlih dela često osuđuje naučnika na otkrivanje onoga što je već poznato. Sorokin je dao prim er za to na našem području: Ne znajući da je određena teorija bila odavno razvijena, ili da su mnogi profesionalci pažljivo studirali određeni problem, sociolog može lako posvetiti svoje vreme i energiju otkrivanju nove sociološke Amerike, mada je ona otkrivena mnogo ranije. Umesto ugodne plovidbe preko naučnog Atlantika u kratkom periodu koji je potreban za proučavanje onoga što je ranije stvoreno, takav sociolog mora proći sve teškoće Kolumba, da bi otkrio, pošto je istrošio vreme i energiju, da je njegovo otkriće učinjeno pre mnogo godina, i da su njegove nedaće bile beskorisne. Takvo otkriće je tragedija za istraživača, i gubitak dragocene sposobnosti za društvo i sociologiju.59 To se često događalo i u drugim naučnim oblastima. Taj genije za fiziku, Clerk Maxwell (koji se, uzgredno, dugo interesovao za nauku o društvu svoga vremena) zapazio je u početku svoje naučne karijere: "Čitao sam stare knjige o optici, i otkrio u njima mnoge stvari koje su mnogo bolje od novih. Strani matematičari otkrivaju za sebe m etode koje su bile dobro poznate u Cambridgeu 1720, ali su danas zaboravljene. "60 58 Francis Bacon, Novum Organum (London: George Routledge & Sons, n. d.) Aphorism LXXXII, strana 105. 59 Sorokin, Contemporary Sociological Theories, xviii-xix. 60 Lewis Campbell i William Garnett, The Life o f James Clerk Maxwell (London: Macmilian and Co., 1884), 162.
60
"Robert K. Merton
Pošto su politika, a delimično i praksa, traganja za literaturom prethodnika bile odavno institucionalizovane u nauci, njihovo dalje dokazivanje nije potrebno. Ali suprotni naglasak - ono što je malo institucionalizovano, a ipak često korišćeno u praksi - zahteva široko dokum entovanje ako želimo da shvatimo am bivalentnost naučnika prem a erudiciji. Kroz najm anje četiri poslednja veka, em inentni naučnici su upozoravali na poznate opasnosti erudicije. Istorijski koreni ovog stava utkani su u revolt protiv skolasticizma kom entatora i tumača. Tako nas Galileo glasno poziva: ... čovekneće nikada postati filo zo f ako doveka brine o pisanju drugih ljudi, i ako nikada ne upravi svoj pogled na dela prirode da bi prepoznao većpozntite istine i istražio neke od bezbrojnih koje tek treba otkriti. Kažem da to neće nikad učiniti čoveka filozofom, već samo učenikom drugih filozofa i stručnjakom za njihove radove.61 W illiam H arvey ponavlja tu misao (jezikom koji je dubokoim presionirao C larka Maxwella, takođe am bivalentnog prem a erudiciji): Jer ma ko da su oni koji čitaju autore, a ne apstrahuju, uz pomoć svojih čula, istinite reprezentacije samih stvari (koje je autor obuhvatio svojim izrazima), oni ne zastupaju istinite ideje, već lažne idole i fan tazme; na taj način oni pripisuju sebi nekakve senke i bimere, a sva teorija i kontemplacija (koju oni zovu naukom) nije ništa drugo do sanjarenja budnog čoveka i mahnitost bolesnika.62 Neki su am bivalenciju prem a erudiciji preokrenuli u izbor izm eđu knjiškog i originalnog naučnog rada. Pred kraj devet naestog veka Temple, branilac Starih, koji je znao za nauku samo po čuvenju, bio je sprem an da ismeva M oderne: A ko su te spekulacije istinite, onda ne znam koje prednosti možemo pripisati m odem om Znanju, pored svega što dobijamo od Starih. Ali ne, moguće je da ljudi pre izgube nego dobiju od njih, da oslabe Snagu i Razvoj svoga Genija prisiljavajući ga i oblikujući ga prema Geniju drugih, da imaju manje sopstvenog Znanja jer se zadovoljavaju Zna njem onih pre njih... Pored toga, ko može tvrditi da učenje ne može čak i oslabiti invenciju u čoveku koji je dobio velike darove Prirode i Rođenja, da vrednost i broj tolikih drugih ljudskih misli i pojmova ne 61 L e Opere di Galileo Galilei, Edizione Nazione (Firenze: Tipographia di G. Barbera, 1892), III, i. 395. 62 Campbell i Garnett, op. cit., 277.
O TEORIJSKOJ SOCIOLOGIJI
61
može potisnuti njegove sopstvene, ili sprečiti njihovo kretanje i pokre tanje iz kojih nastaje svaka invencija.63 Ono što je Temple, u svom raskošnom nepoznavanju naučnika, sm atrao smešnim prilično su ozbiljno prihvatili kasniji naučnici. Njihova ambivalencija prem a erudiciji izražena je mnogim rečima. Na primer, Claude Bernard pretpostavlja da čovek od nauke mora poznavati delo svojih prethodnika. Ali, on dalje kaže da čitanje toliko "korisne naučne literature... ne sme otići predaleko, inače će izjaloviti um i prigušiti inventivnost i naučnu originalnost. Koju korist m ožem o naći u iskopavanju crvljivih teorija i zapažanja stvorenih bez pravilnih sredstava istraživanja?” Jednom reći, "pogrešno shvaćena erudicija je bila, i još je, jedna od najvećih prepreka u napretku eksperimentalne nauke. "64 Umovi Bernardovog kalibra očito su mogli da se suoče sa tom ambivalencijom relativno lako, selektivnim čitanjem rukopisa direktno relevantnih za njihov terorijski i eksperim entalni rad. M atematičar Littlewood65 se, kao i sam Bernard, suočio sa proble mom okrećući se prvo sopstvenim idejama, a onda proveravajući prethodnu literaturu, pre objavljivanja svojih rezultata. Na taj način, Bernard i Littlewood su se potpuno približili praksi koju su zagovarali stručnjaci i naučnici iz prošlosti.66. 63 Sir William Temple: Essays on A ncient and M odem Learning, uredio J. E. Spingarn (Oxford, Clarendon Press, 1909), 18. 64 Claude Bernard. A n Introduction to th Study o f Experimental Medicine (New York: Henry Schuman, 1949, prvi put objavljena 1865), 145,141. 65 J. E. Littlewood, A Mathematician's Miscellany (London: Menthuen Publish ing Co., 1953), 82-3. "To je, naravno, dobra politika koju sam često praktikovao: početi bez previše ispitivanja postojeće literature." (kurziv moj). Charles Richet, The Natural History o f a Savant, preveo Sir Oliver Lodge (New York: George H. Doran Co., 1927), 43-4, formuliše politiku ovim rečima: "Dobro informisani radnik... može znati previše od onoga što su objavili drugi da bi on sam bio zaista originalan. Možda bi najbolje bilo nikada ne objaviti neki eksperim ent osim posle detaljnog proučavanja odgovarajuće bibliografije, kako se ne bi opterećivali preteranim znanjem pre eksperimentisanja." 66 Dr. E. Bernard u pismu Johnu Collinsu, 3. aprila 1671.: "Knjige i eksperi menti idu dobro zajedno, kada se odvoje, oni odaju nesavršenstvo, jer nepi smeni bivaju nehotično anticipirani u radu prethodnika, a autor biva preva ren pričom koja mu se daje umesto nauke." Stephen Peter Rigaud, uredio Correspondence o f Scientific Men o f the 17th Century (Oxford: na University Press, 1841), I, 158. Za međusobnu zavisnost erudicije i ličnog posinatranjn viilcli
62
R obert K. Morton
Drugi su rešavali svoju ambivalenciju uglavnom zanemarujući napor koji iziskuje upoznavanje sa literaturom prethodnika, da bi mogli nastaviti sa sopstvenim radom. U društvenim naukam a po stoji prava zbirka takvih slučajeva. Vico je još odavno bio spreman da sa užitkom citira Hobbesovu prim edbu o tome kako bi on, kada bi čitao isto koliko i drugi ljudi, znao isto tako malo kao i oni.67 H erb ert Spencer - za koga se može reći da niko pre njega nije napisao tako mnogo, sa tako malo znanja o onome što su drugi pre njega pisali o istom (vrlo širokom) izboru problema - pretvorio je svoje neprijateljstvo prem a autoritetim a i prema sopstvenoj bolesti (od čitanja je imao nesvestice) u filozofiju istraživanja koja je ostavljala m alo prostora za upoznavanje sa prethodnicim a.68 I Freud je, iznova i prilično samouvereno, nastavljao svoju politiku obrađivanja kliničkih p o dataka i teorije bez upoznavanja sa prethodnim delima. To je i rekao jednom prilikom: "Ja zaista vrlo malo znam o mojim prethodnicima. A ko se ikada sretnemo tamo gore, oni bi sa mnom postupali loše, kao sa plagijatorom. Ali ipak, takvo je zadovoljstvo istraživati samo stvari, za razliku od čitanja literature o njim a". I ponovo: "U kasnijim godinam a sam sebi uskratio vrlo veliko zadovoljstvo čitanja Nietzscheovih dela iz nam erne rešenosti da ne budem sputan prilikom obrađivanja uti saka dobijenih u psihoanalizi, bilo kakvim očekivanjim a koja dolaze spolja. Stoga m oram biti sprem an - i već jesam, sa zado voljstvom - da preduhitrim sve tvrdnje o p rioritetu u mnogim Johna Freinda, lekara iz 17. i 18. veka: "Svaki lekar izvlači i treba da izvlači zapažanja iz sopstvenog iskustva: tako će biti u mogućnosti da bolje prosudi i tačnije primećuje upoređujući ono što čita sa onim što vidi. To nije prepreka ljudskom ražumevanju, niti klopka za njegov genije ako se kaže da se i jedno i drugo mogu korisno upotrebiti i znatno poboljšati kroz potragu i ispitivanje stavova i m etoda onih koji su živeli pre njega, poseb n o uzimajući u obzir činjenicu da niko nije oslobođen od sopstvenog suđenja, niti primoran da se pokori pojmovima bilo kog autora, bar ne više od stepena do koga smatra da su oni u skladu sa razumom i primenljivi u praksi. Prema tom e, niko se ne treba bojati da će njegova prirodna bistrina, ma kakva daje, biti zavedena ili zavarana čitanjem." History o f Physic (London: 1725-6), 1,292. 67 Prema engleskom izdanju The Autobiography o f G iam battista Vico. Preveli: Max Harold Fisch i Thomas Goddard Bergin (Ithaca, N ew York: Great Seal B ooks, 1963). 68 A utobiography o f Herbert Spencer. (New York: D . Appleton & Co., 1904).
O TEORIJSKOJ SOCIOLOGIJI
63
slučajevima u kojima marljivo psihoanalitičko istraživanje može samo potvrditi istine koje je taj filozof intuitivno prepoznao.”69 Otac sociologije je uspeo da dovede ovu vrstu adaptacije na protivrečnost između erudicije i originalnosti do besmislenog ekstrema. Tokom tuceta godina koje je posvetio pisanju Kursa po zitivne filozofije, Comte je sledio "princip cerebralne higijene" čistio je svoj um od svega osim sopstvenih ideja, jednostavnom tak tikom nečitanja bilo čega što ima neke veze sa njegovom temom. Kao što je to ponosno rekao u pismu A. B. Johnsonu: "Što se mene tiče, ja ne čitam ništa osim velikih starih i modernih pesnika. Cereb ralna higijena je izrazito zdrava za mene, posebno radi održavanja originalnosti mojih svojevrsnih meditacija."70 Na taj način vidimo kako Comte čini konačnu - i u ovakvom ekstremu apsurdnu - dis tinkciju između istorije i sistematike sociologije; kao istoričar nauke, on je pokušao da rekonstruiše razvoj nauke kroz relativno ekstenzivno čitanje klasika, dok je kao pokretač pozitivističkog sis tema sociološke teorije, predano ignorisao ideje neposrednih prethodnika - čak i one njegovog nekadašnjeg uzora, Saint-Simona - da bi postigao pikvikovsku originalnost. Kao što smo videli istorijski povratna tenzija između erudicije i originalnosti problem je koji tek treba resiti. Od sedamnaestog veka, naučnici su upozoravali da erudicija često podstiče puke sljolastičke komentare ranijih rukopisa umesto novih empirijskih istraživanja i da duboka predanost ranijim idejama sputava origi nalnost, proizvodeći nefleksibilne umove. Ali uprkos tim opasno stima, veliki naučnici su uspeli da kombinuju erudiciju i originalno istraživanje za unapređenje nauke, ili čitanjem samo neposredno prethodećeg istraživanja posvećenih njihovom problemu, koja verovatno sadrže relevantno kumulativno znanje prošlosti, ili istraživanjem udaljenih izvora tek pošto je njihovo istraživanje okončano. U svakom slučaju, ekstremni napor za oslobađanje od 69 Prvo opažanje dolazi iz Freudovog pisma Pfisteru, 12. jula 1909; a drugo iz dela "History o f the Psyhoanalytic M ovem ent", Collected Papers, I, 297. Freud je bio vidovit kada je pretpostavio da će sve anticipacije njegovog rada biti kasnije iskopčavane; a za kom pilaciju ovakvih anticipacija videti Lancelot Law Whyte, The Unconsciosus Before Freud (New Y ork : Basic Books, inc., 1960). 70 Pismo je bilo upućeno Alexanderu Bryanu Johnsonu i odštampano u novom izdanju njegovog izvesnog dela Treatise on Language, urednik David Rynin (Berkley: University o f California Press, 1959), 5-6.
64
Robert K. Merton
prethodnih ideja - kakav je učinio Comte - može deteriorirati u savesno zanemarivanje svih podesnih teorija iz prošlosti i veštačku distinkciju između istorije i sistematike teorije.
FUNKCIJE KLASIČNE TEORIJE Čak se ni osnivačima ne bi smelo dozvoliti da karikiraju bazičnu razliku između autentične istorije i sistematike sociološke teorije. Jer distinkcija koju smo isticali malo se ili čak nimalo ne slaže sa Comteom. Prava istorija sociološke teorije mora prevazilaziti hronološki sređen skup prikaza dokazima; ona se mora baviti međusobnim odnosom između teorije i stvari kao što su društveno poreklo i status njenih eksponenata, promenljiva društvena orga nizacija sociologije, promene koje idejama donosi njihovo širenje, i odnosi ideja sa okolnom društvenom i kulturnom strukturom. Sada želimo da skiciramo neke distinktivne'funkcije sistematične teorije koje su potpuno utemeljene u klasične formulacije socio loške teorije. Stanje u prirodoslovno-matematskim i medicinsko-biološkim naukama i dalje je značajno različito od onoga u društvenim naukama, posebno u sociologiji. Mada fizičar qua fizičar nema potrebe da se zadubljuje u Newtonovu Principiu i mada biolog qua biolog ne mora da čita i iznova čita Darwinovo Poreklo vrsta, soci olog qua sociolog, još više ako je istoričar sociologije, ima jak razlog da čita Webera, Durkheima i Simmela i da se iz istog razlo ga povremeno vraća delima Hobbesa, Rousseaua, Condorceta ili Saint-Simona. Razlog za to razlikovanje bio je ovde detaljno ispitan. Podaci pokazuju da su prirodnoslovno-matematske i medicinsko-biološke nauke obično bile uspešnije od društvenih nauka u ponovnom nalaženju relevantnog kumulativnog znanja prošlosti i njegovog uklapanja u kasnije formulacije. Taj proces poništavanja putem ugrađivanja u sociologiji je još redak. Kao posledica toga, prethod no neotkrivene informacije još su tu i mogu se korisno upotrebiti kao nova ishodišta. Sadašnja upotreba ranijih teorija u sociologiji još je m nogo kompleksni ja, što pokazuje spektar funkcija koje obavljaju citati klasične teorije. Jedan tip citata ne zahteva ni puko komentarisanje klasika, niti pozivanje na autoritet da bi se steklo poverenje u kurentne ideje.
O TEORIJSKOJ SOCIOLOGIJI
0)5
Umesto toga taj oblik citiranja pokazuje trenutke u kojima se naše ideje i ideje naših prethodnika sreću. Mnogo je sociologa imalo razočaravajuće iskustvo nalaženja da je njihovo nezavisno otkriće ustvari nehotimično ponovno otkriće, štaviše, da je jezik klasičnog prethodnog otkrića - tako dugo zaboravljen - toliko lagan, elokventan ili tako implikativan da čini novu verziju drugorazred nom. U tom ambivalentnom stanju, jada zbog toga što je preduhitren i užitaka i lepote zbog ranije formulacije, on citira klasičnu ideju. Samo za nijansu se razlikuju citati klasičnih rukopisa koji se pojavljuju kada čitalac, obuzet svojim idejama, nađe u ranijim knjigama tačno ono što je njemu tada na umu. Ideja, još skrivena od ostalih čitalaca, biva zapažena baš zato što je bliska čitaocu koji ju je i sam razvio. Često se misli da citirati neki raniji izvor neophodno znači da je ideja ili nalaz prvi put došla do nas upravo kada smo o njoj čitali. Ipak, podaci često ukazuju da su raniji odlomci iz knjiga opaženi upravo zato što se slažu sa onim što je čitalac na svoju ruku razvio. Ovde nailazimo na slučaj koji zvuči neverovatno: dijalog između živih i mrtvih. On se ne razlikuje mnogo od dijaloga među savremenim naučnicima u kojima je svatko oduševljen kada otkrije da se drugi slaže sa idejom koju je do tada smatrao usamljenom i u koju je čak možda sumnjao. Ideje dobijaju novu vrednost kada ih neko drugi nezavisno izrazi, bilo u štampanom, bilo u izgovorenom obliku. Jedina prednost sretanja s njom u štampanom obliku jeste to što se može biti siguran da nije postojao kontakt između knjige ili članka i sopstvene prethodne formulacije iste ideje. Sociolozi vode "dijaloge" sa klasičnim formulacijama i na jedan drugi način. Savremeni sociolog često nailazi kod klasika na raspravu u kojoj se ispituje neka ideja za koju je on bio spreman da tvrdi kako je ispravna. Razmišljanja u koja verujemo mogu nam otvoriti oči. Kasniji teoretičar, prinuđen da prizna kako je upravo mogao da pogreši, ispituje ponovo svoju ideju i ako otkrije da je ona u stvari neispravna, reformuliše je u verziji koja je iskoristila taj nezabeleženi dijalog. Četvrta funkcija klasika jeste obezbeđivanje modela intelektu alnog rada. Izloženost tako prodornim sociološkim umovima kakvi su Dürkheim i Weber pomaže nam da formiramo standarde ukusa i suđenja za identifikovanja dobrog sociološkog problema - onog koji ima značajne implikacije za teoriju - i da naučimo šta čini
66
Robert K. Merton
beznačajno teorijsko rešenje problema. Klasici su ono što je Salvemini voleo da zove libri fecondatori - knjige koje izoštravaju sposobnosti čitaoca koji im poklanja svoju nepodeljenu pažnju. Taj proces je verovatno podstakao mladog i velikog norveškog matematičara Nielsa Abela da zabeleži u svojoj svesci: "Čini mi se da ako neko želi da napreduje, onda mora proučavati majstore a ne učenike."71 Konačno, klasičnu sociološku knjigu ili članak koji je vredan čitanja, treba periodično ponovo čitati. Jer, deo onoga što je pre neseno putem štampanog teksta menja se, što je rezultat interakci je između mrtvog autora i živog čitaoca. Isto kao što jePesma nad pesmama različita ako se čita u sedamnaestoj ili u sedamdesetoj godini, tako se i W eberov Wirtschaft und Gesellschaft ili Durkheimov Suicide ili Simmelova Soziologie razlikuju kada se čitaju u različita vremena. Jer, baš kao što novo znanje ima retroaktivan efekt kada nam pomaže da prepoznamo anticipacije ili nagoveštaje u ranijim radovima, tako nam i promene u kurentnom sociološkom znanju, problemima i fokusima interesovanja, pomažu da otkrije mo nove ideje o delima koja smo ranije čitali. Novi kontekst savremenog razvoja našeg intelektualnog života ili razvoja same disci pline, ističe ideje ili začetke ideja koje su izmakle pažnji prilikom ranijeg čitanja. Naravno, taj proces zahteva intenzivno čitanje klasika i koncentraciju koju je pokazao onaj stvarno predani istraživač (koga je opisao Edmund Wilson) koji je, kad gaje u radu prekinulo kucanje na vratima, otišao do njih, otvorio ih, zadavio stranca koji je tamo stajao, i vratio se radu. Radi neformalne provere potencijalno kreativne funkcije ponovnog čitanja klasika, možemo ispitati marginalije i beleške koje smo napravili kada smo prvi put čitali, a zatim ponovo čitali isto delo godinama kasnije. A ko nam knjiga po drugi put govori potpuno iste stvari, onda patimo od ozbiljne intelektualne sta gnacije, ili klasično delo ima manju intelektualnu dubinu od one koja joj se pripisuje, ili su prisutne obe nesrećne mogućnosti. Ono što je zajedničko iskustvo u intelektualnom životu jednog sociologa može postati prevladajuće iskustvo za čitave generacije sociologa. Jer, kako svaka nova generacija akumulira svoj reper toar znanja, i tako postaje osetljiva za nove teorijske probleme, 71 O dlom ak iz A b elov e sveske je zabeležen u delu Oystein Ore, Niels Henrik Abel: Mathematician Extraordinary, (M inneapolis, University o f Minnesota Press, 1957), 138.
O TEORIJSKOJ SOCIOLOGIJI
67
tako počinje da uviđa mnogo "novog" u ranijim radovima, ma koliko ti radovi već bili ispitivani. Može se mnogo govoriti u prilog ponovnog čitanja starijih radova - posebno u jednoj tako nesavršeno konsolidovanoj disciplini kao što je sociologija - pod uslovom da se to proučavanje sastoji od nečeg što je više od bezumne mimikrije kroz koju mediokriteti izražavaju svoje divlje nje velikima. Ponovno čitanje starog rada kroz nove naočare, omo gućuje savremenim sociolozima da otkriju sveža zapažanja koja su bila umrljana tokom prvobitnog istraživanja, i kao rezultat toga da konsoliduju stari, poluoformljeni uvid novim istraživanjem. Ne uzimajući u obzir čitanje ma,stora u svrhe pisanja istorije sociološke teorije, upoznavanje i ponovno upoznavanje sa klasici ma ima niz funkcija. One variraju od neposrednog užitka zbog sus reta sa estetski pogodnijom i ubedljivijom verzijom sopstvene ideje, preko zadovoljstva zbog toga što je, nezavisno, te ideje potvrdio moćan um, i obrazovne funkcije razvijanja visokog stan darda i ukusa za sociološki rad, do interakcionog efekta razvijanja novih ideja obraćanjem starijim rukopisima u kontekstu savremenog znanja. Svaka funkcija potiče od nesavršenog vraćanja starim sociološkim teorijama, koje još nisu potpuno absorbovane u današnju misao. Iz tog razloga sociolozi današnjice ne smeju nasta viti da se ponašaju kao njihovi savremenici u prirodoslovno-matematskim i medicinsko-biološkim naukama, već se moraju više posvetiti bliskom upoznavanju sa svojim ne tako dalekim klasičnim prethodnicima. Ali ako žele da budu efikasni a ne samo pobožni, ako žele da upotrebe ranije formulacije teorije a ne da ih se samo prisećaju, onda moraju razlikovati između skolastičke prakse komentara i tumačenja, i naučne prakse proširivanja prethodne teorije. I što je najvažnije, sociolozi moraju razlikovati specifične zadatke razvijanja istorije sociološke teorije i razvijanja kurentne sistematike.
2. O SO C IO LO ŠK IM T E O R IJA M A SREDNJEG O B IM A
Kao i sve druge reči o kojima se stalno govori, reč " teorija" pre ti da postane besmislena. Zbog toga što se odnosi na tako različite stvari - obuhvatajući sve od malih radnih hipoteza, preko obuhvatnih ali nejasnih i nesređenih spekulacija, do aksiomatskih misaonih sistema - upotreba te reči često zamagljuje, umesto da olakša razumevanje. Kroz čitavu knjigu, termin sociološka teorija se odnosi na skupove pravila iz kojih se mogu izvesti empirijske uniformnosti. Tokom izlaganja se usredsređujemo na ono što ja zovem teorije srednjeg obima: teorije koje leže između malih ali neophodnih rad nih hipoteza koje se pojavljuju u izobilju u toku svakodnevnog istraživanja,1 i sveobuhvatnih sistematičkih stremljenja ka razvi janju jedinstvene teorije koja će objasniti sve uniformnosti dru štvenog ponašanja, društvene organizacije i društvene promene.2 1 "‘ Radna h ipoteza’ je malo više od razumske procedure koju svako od nas svakodnevno koristi. Susreti sa određenim činjenicama, određenim alterna tivnim objašnjenjima dolaze u našu svest i mi nastavljamo da ih proveravam o." James B. Conant, On Understanding Science (N ew Haven, Yale Univer sity Press, 1947), 137, beleška 4. 2 Ova diskusija se zasniva i proširuje kritiku Parsonsovog članka o položaju sociološke teorije na susretima američkog sociološkog društva 1947, koji su u skraćenom obliku objavljeni u American Sociological Review, 1949, 13, 164-8. Tu su takođe uključene sledeće diskusije: R. K. M erton, "The role-set": prob lems in sociological theory”. The British Journal o f Sociology, juni 1957, 8, 10620 na 108-10; R . K. M erton, "Introduction" uvod u delo A liena Bartona, Social Organization under Stress: A Sociological Review o f Disaster Studies.
(W ashington, D . C.: National A cadem y o f Sciences - National Research Council, 1963), X V II-X X X V 1 , na X X IX -X X X V I.
O TEORIJSKOJ SOCIOLOGIJI
69
Teorija srednjeg obima se, po pravilu, upotrebljava u sociologi ji kao vodič empirijskog istraživanja. Ona je posrednik između opštih teorija društvenog sistema, koje su previše udaljene od poje dinačnih klasa društvenog ponašanja, organizacije i promene da bi mogle prikazati ono što je posmatrano. I onih detaljnih, sređenih deskripcija pojedinosti koje nisu nimalo uopštene. Teorija sred njeg obima obuhvata, naravno, i apstrakcije, ali su one dovoljno bliske opaženim podacima da se mogu pretvoriti u pravila koja dozvoljavaju empirijsku proveru. Teorije srednjeg obima se bave ograničenim aspektima socijalnih pojava, kao što pokazuje njihova etiketa. O teorijama referentnih grupa, društvene pokretljivosti, sukoba uloga i formiranja društvenih normi, govorimo na isti način kao da govorimo o teoriji cena, bakterijskoj teoriji bolesti, ili kinetičkoj teoriji gasova. Početne ideje u ovakvim teorijama po pravilu su jednostavne: razmotrimo Gilbertovu teoriju magnetizma, Boylovu teoriju atmosferskog pritiska ili Darwinovu teoriju formiranja koralnih atola. Gilbert počinje sa relativno prostom idejom da se atmosfera može smatrati "morem vazduha"; Darwin sa idejom da se atoli mogu posmatrati kao rast korala prema gore i prema spolja, preko ostrva koja se odavno talože na dnu mora. Svaka od ovih teorija daje predstavu koja podstiče dalje zaključke. Uzmimo samo jedan slučaj: ako se atmosfera posmatra kao more vazduha, onda bi prema Pascalovom zaključivanju, vazdušni pritisak bio manji na vrhu planine nego u podnožju. Na taj način početna ideja sugerira specifične hipoteze koje se povezuju tako što se posmatra da li se zaključci izvedeni iz njih empirijski potvrđuju. Plodnost ideje se proverava posmatranjem obima teorijskih problema i hipoteza koje dozvoljavaju identifikovanje novih karakteristika atmosfer skog pritiska. Na vrlo sličan način, teorija referentnih grupa i relativne deprivacije polaze sa vrlo jednostavnim idejama, koje su inicirali James Baldwin i Mead, a razvili Hyman i Stouffer, da ljudi uzimaju stan darde značajnih drugih ljudi kao osnovu za samoprocenu i evaluaciju. Neki od zaključaka izvedenih iz te ideje u suprotnosti su sa zdravorazumskim očekivanjima baziranim na neispitanom skupu "očiglednih" pretpostavki. Na primer, zdrav razum bi sugerirao da što je veći stvarni gubitak neke porodice u nekoj masovnoj nepogo di, to će se ona osećati akutnije pogođenom. To verovanje je bazi rano na neispitanoj pretpostavci da je veličina objektivnog gubitka
70
Robert K. Merton
linearno povezana sa subjektivnom procenom gubitka, i da je ta procena ograničena na lično iskustvo. Ali teorija relativne deprivacije vodi do sasvim različite hipoteze - da samoprocene zavise od poređenja sopstvene situacije sa situacijom drugih ljudi za koje se smatra da su u sličnom stanju. Prema tome, ova teorija sugerira, pod određenim uslovima koji se mogu specifikovati, da će se porodice koje imaju ozbiljne gubitke osećati manje pogođene od onih koje imaju manje gubitaka, ako su u situaciji koja ih prisiljava da se porede sa ljudima koji pate od još ozbiljnijih gubitaka. Na primer, ljudi u epicentru nepogode koji su, mada stvarno i sami pogođeni, najviše skloni tome da zapaža ju koliko su još ozbiljnije pogođeni drugi oko njih. Empirijsko istraživanje podržava teoriju relativne deprivacije a ne zdravorazumske pretpostavke: "osećanje da se relativno bolje prošlo od ostalih povećava se sa objektivnom kategorijom gubitaka sve do kategorije najvećeg gubit ka" i tek tada opada. Taj obrazac je potkrepljen tendencijom sred stava javne komunikacije da se fokusiraju na "najizrazitije postradale (koji) teže da se učvrste kao referentna grupa sa kojom se čak i drugi postradali mogu pogodno porediti". Kako se istraživanje nastavlja, otkriva se da ti obrasci samoprocene zauzvrat utiču na distribuciju morala u zajednici preživelih, i na nihovu motivaciju da pomognu drugima.3 Prema tome, u okviru određene klase ponašanja, teorija relativne deprivacije nas usmerava prema skupu hipoteza koje se mogu empirijski proveriti. Potvrđeni zaključak se onda može izraziti prilično jednostavno: kada je nekoliko njih ugroženo do približno istog nivoa, bol i gubitak svakog čini se velikim; kada su mnogi ugroženi u vrlo različitom stepenu, čak i prilično veliki gubici čine se malima kad se uporede sa mnogo većim od njih. Na verovatnoću da će postojati poređenje utiče različita primetnost gubitaka većeg ili manjeg ste pena. Specifičnost tog primera ne sme prikriti opštiji karakter teorije srednjeg obima. Očigledno, ponašanje ljudi suočenih sa masovnim uništenjem samo je jedan beskonačan niz pojedinačnih situacija na koje se teorija referentnih grupa može instruktivno primeniti, a isto tako je i sa teorijom promene u društvenoj stratifikaciji, teori jom autoriteta, teorijom institucionalne međuzavisnosti ili teori jom anomije. Međutim, isto je tako jasno da teorije srednjeg obima 3 Barton, op. cit., 62-63,70-72,140, i uvod, X X IV -X X V .
O TEORIJSKOJ SOCIOLOGIJI
71
nisu logički izvedene iz jedne sveobuhvatne teorije društvenih siste ma, mada mogu biti konzistentne sa nekom od njih. Dalje, svaka teorija je više od puke empirijske generalizacije - jednog izolovanog pravila koje sumira opažene uniformnosti odnosa između dve ili više varijabli. Teorija podrazumeva skup pretpostavki iz kojih su i same empirijske generalizacije izvedene. Drugi slučaj teorije srednjeg obima u sociologiji može nam pomoći da identifikujemo njen karakter i upotrebu. Teorija skupo va uloga4 počinje predstavljanjem kako je društveni status organizovan u društvenoj strukturi. Ta predstava je jednostavna isto kao i Boylova predstava atmosfere kao mora vazduha ili Gilbertova predstava zemlje kao magneta. Svakako, kao i kod svih teorija srednjeg obima, dokaz leži u upotrebi pokretačkih ideja, a ne u neposrednom odgovaranju na to da li su one očigledne ili čudne, kao da su izvedene iz opštije teorije ili osuđene da se bave poseb nom klasom problema. Uprkos tako različitim značenjima koja se pripisuju pojmu društvenog statusa, jedna sociološka tradicija ga dosledno upotre bljava da označi poziciju u društvenom sistemu, sa distinktivnim nizom utvrđenih pravila i obaveza. U ovoj tradiciji, za koju jq primer Ralph Linton, srodni pojam društvene uloge odnosi se na ponašanje nosioca statusa koje je orijentisano prema shematizovanim očekivanjima drugih (koji se pokoravaju pravima i izvrša vaju obaveze). Linton, kao i drugi iz te tradicije, dalje govori o davno poznatoj i osnovnoj primedbi da svaka osoba u društvu neizbežno zauzima višestruke statuse i da svaki od tih statusa ima ulogu koja je sa njim povezana. U ovom trenutku, izlaganje o teoriji skupa uloga napušta davno ustanovljenu tradiciju. Razlika je na početku vrlo mala - neki bi rekli tako mala da je beznačajna - ali promena ugla posmatranja vodi do sukcesivno fundamentalnijih teorijskih razlika. Teorija supa uloga počinje konceptom da svaki socijalni status obuhvata ne samo jednu povezanu ulogu, već čitav niz uloga. Ta odlika društvene strukture izaziva stvaranje pojma skupa uloga: onog kompleta društvenih odnosa u kojima ljudi učestvuju jednostavno zato što zauzimaju određeni društveni status. Na taj način, osoba koja ima status studenta medicine ne igra samo ulogu studenta vis ä vis korelativnog statusa njegovih profesora, već i niz drugih uloga 4 Sledeđe stranice se zasnivaju na delu: Merton, "The role-set" op.cit.
72
Robert K. Merton
koji ga na različite načine povezuju sa drugima u sistemu: drugim studentima, lekarima, bolničarima, socijalnim radnicima, medicin skim tehničarima i sličnima. Status školskog profesora, opet, ima svoj distinktivni skup uloga koji profesora ne povezuje samo sa korelativnim statusom - učenikom - nego i sa kolegama, upravite ljem škole, poslužiteljem, školskim većem, profesionalnim udruže njima, a u Sjedinjenim Državama i sa lokalnim patriotskim organi zacijama. Zapazimo.da se skupovi uloga razlikuju od onoga što su soci olozi dugo opisivali kao "višestruke uloge". Taj se termin tradi cionalno odnosio ne na kompleks uloga povezanih sa jednim društvenim statusom, već na različite društvene statuse (često u različitim institucionalnim oblastima) - na primer, jedna osoba može imati različite statuse lekara, muža, oca, profesora, crkvenog starešine, člana konzervativne partije i vojnog kapetana. (Taj kom plet različitih statusa jedne osobe, od kojih svaki ima svoj skup uloga, jeste skup statusa. Taj pojam izaziva čitav niz analitičkih problema koji ovde neće biti razmatrani). D o tog stepena, pojam skupa uloga je jednostavno predstava pomoću koje razmišljamo o komponenti društvene strukture. Ali ta predstava je početak, a ne kraj, jer vodi direktno do izvesnih analitičkih problema. Pojam skupa uloga odmah vodi do zaključka da se društvene strukture suprotstavljaju ljudima radi artikulisanja bezbrojnih komponenata skupa uloga - znači, funkcionalni zadatak je organizovanja ovih skupova tako da se na neki način obezbedi zavidan nivo društvene pravilnosti, dovoljan da omogući većini ljudi da većinu vremena posvete svom poslu, bez mogućno sti da ih parališu ekstremni konflikti u okviru njihovog skupa uloga. A ko ta relativno jednostavna ideja o skupu uloga ima teorijsku vrednost, trebalo bi da stvara razne probleme sociloškog istraži vanja. Pojam skupa uloga to čini.5 Ona izaziva opšti ali određeni problem identifikovanja društvenih mehanizama - to jest društve 5 Z a raniju verziju ove ideje u razvoju videti Merton, "The social-cultural envi ronm ent and anom ie," u delu Helen L. W itm er i Ruth Kotinsky, urednice, New Perspective for Research on Juvenile Delinquency, izveštaj o konferenciji koja se bavila relevantnošću i međusobnim odn osim a određenih pojm ova sociologije i psihijatrije za delikvenciju, održane 6. i 7. maja, 1955, (Washing ton D . C.: U. S. Department of Health, Education, and W elfare, 1956). 24-50, na 47-48.
O TEORIJSKOJ SOCIOLOGIJI
73
nih procesa koji imaju određene posledice za određene delove društvene strukture - koji artikulišu očekivanja onih u skupu uloga u dovoljnoj meri da smanje konflikte nosioca statusa. Ona takođe stvara problem otkrivanja nastanka tih mehanizama, kako bismo mogli objasniti zašto mehanizam ne dejstvuje uspešno, ili se uopšte ne pojavljuju u nekim društvenim sistemima. Naposletku, kao i teorija atmosferskog pritiska, teorija skupa uloga direktno ukazuje na relevantno empirijsko istraživanje. Monografije o dejstvu različitih tipova formalne organizacije razvile su empirijski zasnovana proširenja teorije o tome kako skupovi uloga deluju u praksi.6 Teorija skupa uloga ilustruje i drugi aspekt socioloških teorija srednjeg obima. Teorije skupa uloga su često konzistentne sa nizom takozvanih sistema sociološke teorije. Koliko se može proceniti, teorija skupa uloga nije nekonzistentna sa marksističkom teorijom, funkcionalnom analizom, socijalnim bihejviorizmom, Sorokinovom integralnom sociologijom ili Parsonsovom teorijom akcije. Ova primedba može da užasne one koji su naučeni da veruju da su sistemi sociološke misli logički čvrsto istkani i obostrano isključivi skupovi doktrina. Ali u stvari, kao što ćemo kasnije videti u ovom uvodu, obuhvatne sociološke teorije su dovoljno labavo istkane, iznutra raznovrsne, i međusobno se dovoljno preklapaju da data teorija srednjeg obima, koja je u izvesnoj meri empirijski potvrđena, može često biti podvedena pod obuhvatne teorije koje su po sebi protivurečne u određenim aspektima. Taj prilično neortodoksni stav može se ilustrovati ponovnim ispitivanjem teorije skupa uloga kao teorije srednjeg obima. Pola zimo od tradicionalnog pojma pretpostavljajući da jedan status u društvu obuhvata, ne jednu ulogu, već niz povezanih uloga, koje 6 A k o nam je suditi iz dinamike razvoja nauke, koja je skicirana u prethodnom delu ov og uvoda, teorije srednjeg obim a, s obzirom na to da su bliske istraživanju u nauci, izuzetno su pogodne da budu proizvodi višestrukih i pri bližno simultanih otkrića. Suštinska ideja skupa uloga je nezavisno razvijena u značajnoj empirijskoj monografiji Neala Grossa, Warda S. Masona i A . W. McEacherna, Explorations in Role Analysis: Studies o f the School Superintenden cy Role (New Y ork: John W iiev & Sons, Inc. 1958). Značajna proširenja povezana sa empirijskim istraživanjem mogu se naći u monografijama: Robert L. Kahn i drugi Organizational Stress: Studies in Role Conflict and Ambi guity (New York: John Wiley & Sons, 1964), vidi 13-17 i ostalo; Daniel Katz i Robert L. Kahn, The Social Psychology o f Organizations (New York: John Wiley & Sons, 1966), 172 i dalje, i ostalo.
74
Robert K. Merton
povezuju nosioca statusa sa drugim ljudima. Drugo, uočavamo da taj pojam skupa uloga izaziva specifične teorijske probleme, hipoteze, pa i empirijsko istraživanje. Jedan od osnovnih problema jeste identifikovanje društvenih mehanizama koji artikulišu skup uloga i redukuju konflikte među ulogama. Treće, pojam skupa uloga usmerava našu pažnju na strukturalni problem identifikovanja društvenih instanci koje integrišu, i u isto vreme se suprot stavljaju očekivanjima različitih članova skupa uloga. Pojam višestrukih uloga, sa druge strane, ograničava našu pažnju na različiti i bez sumnje važan problem: kako individualni nosioci sta tusa uspevaju da izađu na kraj sa mnogim, često sukobljenim zahtevima koji im se postavljaju? Četvrto, pojam skupa uloga nas usmerava ka daljnjim pitanjima o tome kako dolazi do tih društve nih mehanizama; odgovor na to pitanje nam omogućava da doprinesemo mnogim konkretnim slučajevima u kojima skup uloga deluje neefikasno. (To ne pretpostavlja da su svi društveni meha nizmi funkcionalni, isto kao što biološka teorija evolucije uključuje sličnu pretpostavku o nepostojanju disfunkcionalnog razvoja). Naposletku, logika analize prikazana u ovoj sociološkoj teoriji srednjeg obima potpuno je razvijena u terminima elemenata društvene strukture, a ne u terminima koji obezbeđuju konkretne istorijske deskripcije određenog društvenog sistema. Na taj način, teorija srednjeg obima nam omogućava da prevaziđemo lažni problem teorijskog sukoba između nomotetskog i idiotetskog, između opšteg i sasvim pojedinačnog, između uopštene sociološke teorije i istoricizma. Iz svega ovoga je očigledno da, prema teoriji skupa uloga, uvek postoji i potencijal za različita očekivanja među onima u skupu uloga oko toga kakvo je pravilno ponašanje nosioca statusa. Osnov ni izvor te mogućnosti konflikta - i treba još jednom zapaziti da smo po ovom pitanju na istome sa tako različitim opštim teoretiča rima kao što su Marx i Spencer, Simmel, Sorokin i Parsons - jeste u strukturalnoj činjenici da su drugi članovi skupa uloga skloni zauzi manju različitih društvenih položaja koji se razlikuju od položaja datog nosioca statusa. Zavisno od stepena u kome su članovi skupa uloga na različit način raspčređeni u društvenoj strukturi, verovatno je da će shodno tome, imati različita interesovanja i osećanja, vrednosti i moralna očekivanja koja se razlikuju od onih koje ima sam nosilac statusa. To je jedna od glavnih pretpostavki marksi stičke teorije, i mnogih drugih socioloških teorija: društvena dife
O TEORIJSKOJ SOCIOLOGIJI
75
rencijacija stvara različite interese među onima koji su na različite načine smešteni u društvenoj strukturi. Na primer, članovi škol skog odbora su često u sloju koji se ekonomski i društveno značaj no razlikuje od sloja školskog nastavnika. Interesi, vrednosti i očekivanja članova školskog odbora su shodno tome različiti od nastavnikovih, koji može biti izložen različitim očekivanjima ovih i drugih članova njegovog skupa uloga: kolega po profesiji, uticajnih članova školskog odbora, i, recimo, Komiteta za amerikanizam ili Američke legije. Ono što je suština obrazovanja za nekoga, za dru gog može biti sasvim nepotrebno, a za trečeg direktna subverzija. Ono što izrazito važi za taj status, aži u uočljivom stepenu, i za nosioce drugih statusa koji su strukturalno povezani kroz skupove uloga sa drugima koji i sami zauzimaju različite položaje u društvu. Kao teorija srednjeg obima, teorija skupa uloga počinje poj mom i sa njim povezanim predstavama, stvarajući niz teorijskih problema. Na taj način, pretpostavljena strukturalna osnova za potencijalni poremećaj skupa uloga izaziva dvostruko pitanje (koje, prema podacima, nije bilo postavljeno pre nastanka teorije): koji društveni mehanizmi, ako postoje, dejstvuju da bi se suprot stavili teorijski pretpostavljenoj nestabilnosti skupa uloga, i shod no tome, pod kojim okolnostima ti društveni mehanizmi ne uspe vaju da dejstvuju, stvarajući neefikasnost, konfuziju i konflikt? Kao i druga pitanja koja su istorijski iznikla iz opšte orijentacije funkcionalne analize, ni to pitanje ne pretpostavlja da skupovi uloga dejstvuju nepromenjivo, sa trajnom efikasnošću. Jer, ta teorija srednjeg obima se ne bavi istorijskom generalizacijom da u društvu prevladava društveni poredak ili sukob, već analitičkim problemom identifikovanja društvenih mehanizama koji stvaraju veći ili manji stepen reda ili sukoba koji bi postojao da ti mehani zmi nisu dejstvovali.
TOTALNI SISTEMI SOCIOLOŠKE TEORIJE
Potraga za teorijama srednjeg obima iziskuje od sociologa sasvim drugačije usmerenje nego potraga za sveobuhvatnom, jedinstvenom teorijom. Pretpostavka je sledećih stranica d a I ji potraga za totalnim sistemom sociološke teorije, u kujimn zapažanja o svakom aspektu društvenog ponašanja, i
76
Robert K. Merton
promene brzo nalaze svoje unapred određeno mesto, ima isti uzbudljivi izazov i isto tako malo obećava kao i mnogi sveobuhvat ni filozofski sistemi koji su dopali zaslužene neupotrebe. Neki soci olozi još pišu kao da očekuju, ovde i sada, formulaciju opšte socio loške teorije koja će biti dovoljno široka da obuhvati ogroman sprektar precizno zapaženih detalja društvenog ponašanja, organi zacije i promene i dovoljno plodna da usmeri pažnju istraživača na gomilanje problema empirijskog istraživanja. Smatram da je to nezrelo i apokaliptičko verovanje. Mi nismo spremni. Nije obavlje no dovoljno pripremnog rada. Istorijski smisao promene intelektualnog konteksta sociologije treba da bude dovoljno ponižavajući da oslobodi ove optimiste takve nerazborite nade. Jer, određeni aspekti naše istorijske prošlosti su još uvek previše prisutni. Moramo se setiti da je rana sociologija rasla u intelektualnoj atmosferi7 u kojoj su na sve strane bili uvođeni ogromni filozofski sistemi. Svaki filozof osamnaestog i početka devetnaestog veka vredan svoga imena, morao je razviti sopstveni filozofski sistem - od njih su Kant, Fichte, Schelling, Hegel bili samo najpoznatiji. Svaki sistem je bio lična ponuda za konačni prikaz univerzuma stvari, prirode i čoveka. Ti pokušaji filozofa da stvore totalni sistem, postali su model za ranije sociologe, pa je devetnaesti vek bio doba socioloških siste ma. Neki od otaca osnivača, kao što su Comte i Spencer, bili su nadahnuti sa esprit de systeme, koji je bio izražen u njihovim soci ologijama, i u njihovim filozofijama šireg spektra. Drugi, kao što su Gumplowicz, Ward i Giddings, pokušali su kasnije da pridobiju intelektualnu legitimnost za još "novu nauku o vrlo staroj temi". To je zahevalo građenje opšteg i konačnog okvira sociološke misli, a ne razvijanja posebnih teorija stvorenih da vode istraživanje specifičnih socioloških problema u okviru koji je provizoran i tek se razvija. U ovom kontekstu, gotovo su svi pioniri sociologije pokušali da stvore novi, sopstveni sistem. Brojnost sistema, od kojih svaki tvrdi daje prava sociologija, doveo je, prirodno, do stvaranja škola koje su imale gomile majstora, učenika i epigona. Sociologija ne samo da se diferencirala od drugih disciplina, nego je i sama postala iznu 7 Videti klasično delo Johna Theodora Merza, A History od European Thought in the Nineteenth Century (Edinburgh i London: William B lackw ood, 1904), 4. knjiga.
O TEORIJSKOJ SOCIOLOGIJI
77
tra diferencirana. Svakako, ta diferencijacija nije bila u obliku specijalizacije, kao u prirodnim naukama, već je kao u filozofiji, bila u obliku totalnih sistema za koje se obično smatra da se obostrano isključuju i da su u velikoj meri protivurečni. Kao što je to Bertrand Russell primetio o filozofiji, totalna sociologija nije ugrabila "prednost, u odnosu na /sociologije/ graditelja sistema, jer je mogla da se uhvati u koštac sa problemima rešavajući ih jednog po jednog, umesto da jednim udarcem stvori blok-teoriju o ćelom /sociološkom/ univerzumu."8 Sociolozi su sledili i drugu stazu u potrazi za intelektualnom legitimnošću svoje discipline: uzeli su kao prototip sistem naučne teorije a ne sistem filozofije. Ovaj je put takođe ponekad vodio do pokušaja stvaranja totalnih sistema sociologije - cilj koji je često zasnovan na jednoj ili više od tri osnovne pogrešne zamisli o nauci. Prva pogrešna interpretacija pretpostavlja da se sistemi mišlje nja mogu razvijati pre nego što se obavi veoma mnogo osnovnih posmatranja. Prema ovom stanovištu, Einstein je mogao u stopu pratiti Keplera, bez obzira na protekle vekove istraživanja i siste matičnih razmišljanja o rezultatima istraživanja koja su bila potrebna da bi se pripremio teren. Sistemi sociologije koji potiču iz te prećutne pretpostavke umnogome liče na one koje su u medi cinu uveli graditelji sistema u razdoblju od 150 godina: sistemi Stahla, Boissier de Sauvagesa, Broussaisa, Johna Browna i Benjamina Rusha. Sve do duboko u devetnaesti vek, eminentne ličnosti medicine smatrale su daje neophodno razviti teorijski sistem bolesti mnogo pre nego što su izvedena adekvatna empirijska istraživa nja.9 Od toga vremena su se te stazice u medicini zatrle, ali se slični pokušaji još uvek pojavljuju u sociologiji. Ta tendencija je navela bio loga, i u slobodno vreme sociologa, L. J. Hendersona, da primeti: Razlika između građenja sistema u društvenim naukama i sistema mišljenja i klasifikacije u prirodnim naukama se može videti u njihovoj evoluciji. U prirodnim naukama i teorije i deskriptivni sistemi rastu adaptirajući se rastućem znanju i iskustvu naučnika. U društvenim 8 Bertrand Russel, A History o f Western Philosophy (New York: Simon & Schus ter, 1954), 834. 9 W ilfred Trotter, Collected Papers (O xford University Press), 1941,150. Priča o tvorcima sistema se ponavlja u svakoj istoriji medicine; na primer, Fielding H. Garrison u delu/1« Introduction to the History o f Medicine (Philadelphia: Saun ders, 1929) i Ralph H. Major, A History o f Medicine (O xford: Blackwcll S d m tific Publications, 1954), 2 toma.
78
Robert K. Merton
naukama, sistemi često izlaze potpuno oblikovani iz uma jednog čoveka. Onda se o njima može mnogo diskutovati ako privlače pažnju, ali je retka progresivno adaptivna modifikacija kao rezultat usmerenih napora velikog broja ljudi.10 Druga pogrešna koncepcija o prirodoslovno-matematskim naukama počiva na pogrešnoj pretpostavci o istorijskoj istovremenosti - da svi kulturni produkti koji postoje u istom istorijskom trenutku imaju isti nivo zrelosti. U stvari, uočiti ovde razliku, znači steći osećaj za proporciju. Činjenica da se i disciplina fizike i disci plina sociologije mogu identifikovati sredinom dvadesetog veka, ne znači da dostignuća jedne mogu biti merila za dostignuća druge. Zaista, naučnici koji se bave društvenim naukama žive danas u vre menu kada je fizika postigla širok spektar i preciznost teorije i eksperimenta, veliki agregat oruđa za istraživanje, i obilje tehno loških nus-proizvoda. Gledajući to, mnogi sociolozi prihvataju dostignuća fizike kao standard za samoprocenu. Takođe, oni žele da računaju. A kada postane očigledno da niti imaju kršnu kon strukciju, niti su nabijeni ubilačkom snagom svoje starije braće, neki sociolozi očajavaju. Oni počinju da pitaju: da li je nauka o društvu stvarno moguća bez uvođenja totalnog sistema sociologi je? Međutim, takva perspektiva zanemaruje činjenicu da između fizike dvadesetog veka i sociologije dvadesetog veka stoje bilioni radnih časova neprekidnog, disciplinovanog, kumulativnog istraži vanja. Možda sociologija još nije spremna za svog Einsteina jer još nije našla svog Keplera - a da ne govorimo o njenom Newtonu, Leplaceu, Gibbsu, Maxwellu ili Plancku! Treće, sociolozi ponekad pogrešno shvataju stvarno stanje teorije u priodoslovno-matematskim naukama. Ta greška je ironi čna, jer se fizičari slažu da nisu dostigli sveobuhvatni sistem teorije, a većina njih smatra da za to postoji mala verovatnoća u budućno sti. Ono što odlikuje fiziku jeste niz posebnih teorija šireg ili užeg obima, spojenih sa istorijskom nadom da će se one kasnije spojiti u grupu teorija. Kao što je jedan posmatrač o tome rekao: "mada je istina da se većina nas nada jednoj sveobuhvatnoj teoriji a budućnosti koja će ujediniti različite fizikalne postulate, mi je ne čekamo, već nastavljamo sa značajnim naučnim radom."11Teorijski 10 Lawrence J. Henderson, The Study o f Man (Philadelphia: University o f Penn sylvania Press, 1941), 19-20, kurziv moj; iz tog razloga čitava knjiga može biti korisna za čitanje većini sociologa. 11 Henry Margenau, "The basis o f theory in physics", neobjavljeno, 1949. 5-6.
O TEORIJSKOJ SOCIOLOGIJI
79
fizičar, Richard Feynman je skoro, bez čuđenja, izjavio da su "danas naše teorije i zakoni fizike, samo mnoštvo delova i komada koji se ne uklapaju baš najbolje jedan s drugim."12 Ali možda najviše govori primedba jednog od najobuhvatnijih teoretičara, koji je poslednje godine svog života posvetio nepokolebljivoj i bezuspešnoj potrazi "za jedinstvenom teorijskom osnovom, za sve ove pojedinačne discipline, koja se sastoji od minimuma pojmova i osnovnih veza, iz koje bi se svi pojmovi i odnosi pojedinačnih disci plina mogli izvesti logičkim procesom". Uprkos svojoj dubokoj i usamljenoj predanosti toj potrazi, Einstein je primetio: "Veći deo istraživanja u fizici posvećen je razvijanju različitih grana fizike, čiji je predmet teorijsko razumevanje više ili manje ograničenih iskustvenih područja, u kojima zakoni i pojmovi ostaju što je moguće bliže povezani sa iskustvom."13 O ovim primedbama mogu promisliti oni sociolozi koji očekuju dobar opšti sistem sociološke teorije u našem vremenu ili nešto kasnije. Ako fizika, kroz vekove proširenog teorijskog uopštavanja, nije uspela da razvije sveobuhvatni teorijski sistem, onda bi a for tiori sociologiji, koja je tek počela da akumulira empirijski zasno vana teorijska uopštavanja skromnog spektra, najbolje bilo da bude skromnija u svojim aspiracijama prema takvom sistemu. UTILITARISTIČKI PRITISCI Z A TOTALNIM SISTEMIMA SOCIOLOGIJE Uverenje nekih sociologa da moramo, sada i ovde, dostići gran diozni teorijski sistem ne rezultira samo iz neumesnog poređenja sa prirodoslovno-matematskim naukama, ono je i reakcija na ambivalentni položaj sociologije u savremenom društvu. Sama nesigurnost oko toga da li je akumulirano znanje sociologije doraslo da odgovori na velike zahteve koje mu danas postavljaju političari, reformatori, biznismeni i državnici, predsednici koledža i studenti koledža - izaziva previše revnosno i pomirljivo uverenje 12 Richard Feynman, The Charatcter o f Physical Law (London: Cox & Wyman Ltd., 1965), 30. 13 Albert Einstein, "The fundamentals o f theoretical physics" u zbirci koju su uredili L. Hamalian i E. L. Volpe, Great Essays by Nobel Prize Winners (New York: Noonday Press, 1960), 219-30 na 220.
80
Robert K. Merton
nekih sociologa da nekako moraju odgovoriti tim zahtevima, ma koliko oni bili nezreli i preterani. To uverenje pogrešno pretpostavlja da nauka mora adekvatno odgovoriti na sve zahteve, bili oni inteligentni ili glupi. To uverenje implicitno počiva na svetogrdnoj i mazohističkoj pretpostavci da se mora biti sveznajući i uvek kompetentan - priznati da se ne zna sve, znači priznati da*se ne zna ništa. Tako se često događa da pred stavnici discipline koja je još u povojima daju preterane izjave o totalnim sistemima teorije, koji su adekvatni za čitav niz problema obuhvaćenih disciplinom. Whitehead je govorio o ovom stavu u epigrafu ove knjige: "Karakteristika nauke na ranijim stupnjevi ma... je istovremeno dubokoumnost u postavljanju ciljeva i trivijalnost u postupanju sa detaljima." Kao i sociolozi koji su se, ne razmišljajući, poredili sa savremenicima koji se bave prirodoslovnim naukama zbog toga što i jedni i drugi žive u istom istorijskom trenutku, široka publika i oni koji strateški formiraju njene odluke, često greše praveći konačnu procenu nauke o društvu na osnovu njene sposobnosti da rešava goruće probleme današnjeg društva. I neumesni mazohizam onih koji se posvećuju društvenim naukama i nenamerni sadizam pub like potiču od toga što zaboravljamo da se nauka o društvu, kao i sve druge nauke, neprekidno razvija, i da ne postoji proviđenje koje će, ako bude potrebno, u svakom datom trenutku odgovoriti na niz problema sa kojima se čovek suočava. U istorijskoj perspek tivi, to očekivanje bi bilo istovetno procenjivanju statusa i mogu ćnosti medicine u sedamnaestom veku, uzimajući u obzir njenu sposobnost da leči, u ono doba, srčane bolesti. Da je taj problem bio široko usvojen - zapazimo povećanu stopu smrtnosti od koronarne tromboze! - sama njegova važnost bi zamaglila potpuno nezavisno pitanje koliko je adekvatno bilo medicinsko znanje 1650. (ili 1850. ili 1950) za rešavanje velikog niza drugih zdravstvenih problema. Ipak, upravo ova nelogičnost stoji iza mnogih praktičnih zahteva koji se postavljaju društvenim naukama. Zbog toga što rat i eksploatacija, siromaštvo, rasna diskriminacija i psihološka nesi gurnost more moderna društva, nauka o društvu se mora opravdati nalazeći rešenja za sve ove probleme. Savremeni naučnici čak ne moraju biti bolje opremljeni za rešavanje gorućih problema današnjice nego što su bili lekari, poput Harveya ili Sydenhama, u otkrivanju, proučavanju i lečenju koronarne tromboze 1655. godine. Ipak, kao što svedoči istorija, nemogućnost medicine da
O TEORIJSKOJ SOCIOLOGIJI
81
reši taj posebni problem, nije značilo da njoj nedostaje snage za razvitak. A ko svako podržava samo sigurnu stvar, ko će podržati mladunče koje tek treba da se osamostali? Moje isticanje raskoraka između praktičnih problema koji se pripisuju sociologu i stvarnog stanja prikupljenih znanja i veština, naravno, ne znači da sociolog ne treba da razvija sve obuhvatniju teoriju ili da ne treba da radi na istraživanju koje je neposredno re levantno za goruće praktične probleme. To, pre svega, ne znači da sociolozi treba da traže praktično trivijalan problem. Različiti delovi spektra osnovnih istraživanja i teorije imaju različitu verovatnoću da budu ključni za posebni praktičan problem; oni imaju različite potencijale relevantnosti.14 Ali važno je ponovo uspostaviti istorijski osećaj za proporciju. Hitnost ili veličina prak tičnog društvenog problema ne osigurava njegovo trenutno rešavanje.15 U svakom datom trenutku, naučnici su blizu rešavanja nekih problema i daleko od rešavanja drugih. Moramo imati na umu da je potreba samo majka invencije; društveno akumulirano znanje je njen otac. Sve dok se to dvoje ne spoje, potreba ostaje neplodna. Ona se, naravno, može začeti u budućnosti, kada se na ispravan način oplodi. Ali ocu je potrebno vreme (i strpljenje) ako želi da postigne veličinu i snagu potrebnu da odgovori na zahteve koji će mu se postaviti. Orijentacija ove knjige prema odnosu savremene sociologije i praktičnih društvenih problema u velikoj meri je slična njenoj ori jentaciji prema odnosu sociologije i opšte sociološke teorije. To je razvojna orijentacija, a ne ona koja se oslanja na iznenadne mutaci je jednog sociologa koji donosi rešenja glavnih društvenih proble ma ili jednu sveobuhvatnu teoriju. Mada ta orijentacija ne daje 14 Ova koncepcija je razvijena u delu "Basic research and potentials o f rele van ce1', R. K. Mtrionn, American Behavioral Scientist, Maj 1963, VI, 86-90, na osnovu m oje ranije rasprave u članku "The role o f applied social science in the formation o f policy11, Philosophy o f Science, 1949, 16,161-81. 15 T o se m ože detaljno videti u sledecim radovima: Paul F. Lazarsfeld, William Sewell i Harold Wilensky, urednici: The Uses o f Sociology (New York: Basic Books, i press); Alvin W. Gouldner i S. M. Miller, Applied Sociology: Oppor tunities and Problems (New York: The Free Press, 1965); Bernard Rosenberg, Israel Gerver i F. William Howton, Mass Society in Crisis: Social Problems and Social Pathology (New Y ork: The Macmillan Com pany, 1964); Barbara W ootton , Social Science and Social Pathology (New Y ork: The Macmillan Company, 1959).
82
Robert K. Merton
dramatična obećanja, ona nudi prilično realnu procenu stanja u sociologiji i načina na koji se sociologija stvarno razvija. TOTALNI SISTEMI TEORIJE I TEORIJE SREDNJEG OBIM A Iz svega ovoga, čini se da je razumno pretpostaviti da će soci ologija napredovati sve dok njeno glavno (ali ne i isključivo) zani manje bude razvijanje teorija srednjeg obima, a da će nazadovati ako se njena pažnja prvenstveno usmeri ka razvijanju totalnih soci oloških sistema. Tako je u svom inauguralnom govoru u London skoj školi ekonomije, T. H. Marshall izneo zahtev za sociološkim "stupnjevima srednje udaljenosti."16 Naš glavni zadatak danas je da razvijemo specijalne teorije primenjive na ograničen pojmovni okvir - na primer, teorije devijantnog ponašanja, neprihvaćenih posledica svrhovite akcije, socijalne percepcije, referentnih grupa, međuzavisnosti društvenih institucija - a ne da odmah tražimo totalnu pojmovnu strukturu koja je adekvatna za izvođenje ovih i drugih teorija srednjeg obima. Sociološka teorija, ako želi da se značajno unapredi, mora na staviti rad na ovim međusobno povezanim ravnima: (1) razvija njem specijalnih teorija iz kojih se izvode hipoteze koje se mogu empirijski ispitati, (2) razvijanjem, a ne iznenadnim otkrivanjem, progresivno opštije pojmovne sheme koja je adekvatna za konsolidovanje grupa specijalnih teorija. Potpuno posvećivanje specijalnim teorijama uključuje rizik javljanja specifičnih hipoteza koje važe za ograničene aspekte društvenog ponašanja, organizacije i promene, ali koje ostaju međusobno nekonzistentne. Potpuno posvećivanje jednoj glavnoj pojmovnoj shemi za izvo đenje svih pomoćnih teorija znači rizikovati stvaranje socioloških ekvivalenata dvadesetog veka ogromnim filozofskim sistemima iz prošlosti sa svom njihovom raznovrsnom sugestivnošću, njihovim arhitektonskim sjajem, i njihovom naučnom sterilnošću. Teoreti čar sociologije, koji se isključivo posveti istraživanju totalnog siste ma sa svim svojim velikim apstrakcijama rizikuje da, kao i moderni nameštaj, unutrašnjost njegovog uma bude gola i neudobna. 16 Inauguralno predavanje je održano 21. februara 1946. Objavljeno je u delu T. H. Marshalla, Sociology at the Crossroads (L on don: Heinemann, 1963), 3-24.
O TEORIJSKOJ SOCIOLOGIJI
83
Put prema efektivnim opštim shemama u sociologiji postade zakrčen ako, kao ranije u sociologiji, svaki karizmatični sociolog pokuša da razvije sopstveni opšti teorijski sistem. Postojanost te prakse jedino može doprineti balkanizaciji sociologije, gde svakom kneževinom upravlja njen teorijski sistem. Mada je taj proces povremeno karakterisao razvoj drugih nauka - naročito hernije, geologije i medicine - ne bi ga trebalo ponavljati u sociologiji, ako je verovati istoriji nauke. Mi, sociolozi, moramo težiti prema pro gresivno obuhvatnoj sociološkoj teoriji, koja, umesto da se razvije iz glave jednog čoveka, postepeno konsoliduje teorije srednjeg obima, koje zatim postaju specijalni smčajevi opštih formulacija. Razvoj sociološke teorije sugerira da je potrebno istaći tu ori jentaciju. Zapazimo koliko ih je malo, kako su razbacane i koliko neupeČatljive specifične sociološke hipoteze koje su izvedene iz glavne pojmovne sheme. Ono što nam sveobuhvatna teorija nudi ide toliko ispred potvrđenih specijalnih teorija, tako da ona ostaje neostvareni program, a ne konsolidacija teorija koje su se u početku činile odvojenim. Naravno, kao što su ukazali Talcott Par sons i Pitirim Sorokin (u delu Sociological Theories o f Today) u poslednje vreme se značajno uznapredovalo. Postepena konver gencija teorijskih tokova u sociologiji, socijalnoj psihologiji i antropologiji beleži velike teorijske doprinose i obećava još više.17 Ali bez obzira na to, veliki deo onoga što se danas opisuje kao soci ološka teorija, sastoji se od opštih orijentacija prema podacima, koje 17 Smatram značajnim primedbe Talcotta Parsonsa, koje su izrečene u njegovom predsedničkom govoru u Am eričkom sociološkom društvu, jer su u skladu sa m ojom form ulacijom ove pozicije. Na primer: "Na kraju o v og puta povećavanja frekvencije i specifičnosti ostrvaca teorijskog znanja nalazi se idealno stanje, naučno govoreći, u kom e se najveći deo aktualnih operacionalnih hipoteza empirijskog istraživanja direktno izvodi iz opšteg sistema teorije. Jedino u fizici je o v o stanje postignuto, i ni u jednoj drugoj nauci. Mi ne m ožem o očekivati da ćem o uskoro biti blizu tome stanju. Ali iz toga ne sledi da pošto smo daleko od toga cilja ne moram o činiti korake u tom pravcu. Svaki pravi korak u tom pravcu jeste napredak. Tek u ovoj krajnjoj tačci ostrva se spajaju i stvaraju kontinentalnu masu. Naposletku, opšta teorija pruža široki orijentacioni okvir In.b.l... Ona takođe m ože poslužiti za kodifikovanje, povezivanje i učini dostupnim ogrom nu količinu postojećeg empirijskog znanja. Ona takođe služi da usmeri pažnju prema rupama u našem znanju, i da pruži kanone za kritiku teorija i empiri jskih generalizacija. Na kraju čak i ako se one ne mogu sistematski izvesti ln.b.1, neophodna je za sistematsko razjašnjavanje problema i plodnu formu laciju hipoteza." (kurziv moj)
84
Robert K. Merton
sugeriraju tipove varijabli koje teorije moraju nekako uzeti u obzir, a ne od jasno formulisanih proverljivih tvrdnji o odnosu između specifikovanih varijabli. Imamo mnogo pojmova ali manje potvrđenih teori ja; mnogo gledišta ali malo teorema; mnogo "pristupa" ali malo postignuća. Možda bi bilo dobro napraviti nekoliko daljnjih promena u proceni važnosti različitih teorija. Svesno ili nesvesno, ljudi raspodeljuju svoje oskudne mogućno sti, i u proizvodnji sociološke teorije, i u proizvodnji vodovodne opreme, a ta raspodela reflektuje njihove prećutne pretpostavke. Namera je naše rasprave o teorijama srednjeg obima u sociologiji da učini eksplicitnom politiku odlučivanja sa kojom su suočeni svi teoretičari sociologije. Čemu ćemo posvetiti najveći deo naše zajedničke energije i sredstava: potrazi za potvrđenim teorijama srednjeg obima ili potrazi za sveobuhvatnom pojmovnom she mom? Verujem - a verovanje je, naravno, uvek podložno greška ma - da teorije srednjeg obima više obećavaju, ako je potraga za njima udružena sa prvenstvenim interesom za konsolidacijom specijalnih teorija u opštije skupove pojmova i obostrano konzistentna pravila. Čak i tada moramo usvojiti privremeno gledište naše starije braće i Tennysona: Naši mali sistemi imaju svoj dan; Oni imaju svoj dan i nestaju. POLARIZOVAN JE REAKCIJE N A TEORIJE SREDNJEG OBIM A S obzirom na to da se govorilo u prilog politike fokusiranja na teorijama srednjeg obima u štampanom obliku, razumljivo je da su reakcije sociologa bile polarizovane. Uzevši sve u obzir, čini se da Parsons, "T h e prospects o f sociological th e o ry ” , American Sociological Review , Februar 1950, 15, 3-16 na 7. Značajno je da jedan opšti teoretičar, kakav je Parsons, napominje (1) da zapravo opšta sociološka teorija retko om ogućava da se iz nje izvode specifične hipoteze; (2) da, u poređenju sa di sciplinama kakva je fizika, ovakva izvođenja predstavljaju vrlo daleki cilj; (3) da opšta teorija obezbeđuje samo opštu orijentaci ju i (4) da opšta teorija služi kao osnova za kodifikovanje empirijskih generalizacija i specifičnih teorija. Kada se sve o v o uzme u obzir, sociolozi koji su se posvetili razvijanju opšte teorije ne razlikuju se značajno i principijelno o d onih koji smatraju da je najbolja budućnost sociologije razvijanje teorija srednjeg obima i njihovo periodično konsolidovanje.
O TEORIJSKOJ SOCIOLOGIJI
85
su ove reakcije u velikoj meri bile vođene obrascima rada sociolo ga. Većina sociologa koji su se bavili teorijski orijentisanim empi rijskim istraživanjem podržavala je politiku koja je samo formulisala ono što je već bilo filozofija njihovog rada. Obrnuto, većina onih koji su se posvetili humanističkom proučavanju istorije društvene misli, ili koji su pokušavali da razviju sada i ovde totalnu sociološku, teoriju prikazala je tu politiku kao povlačenje pred opravdano visokim aspiracijama. Treći odgovor je u sredini. On shvata da isticanje teorija srednjeg obima ne znači posvetiti isključivu pažnju toj vrsti teoretisanja. Umesto toga, on vidi razvoj obuhvatnije teorije, konsolidacijom teorija srednjeg obima, a ne njenim iznenadnim pojavljivanjem iz rada individualnih teoretiča ra širokog spektra.
PROCES POLARIZACIJE
Kao većina naučnih kontroverzija, i ova rasprava oko raspodele intelektualnih snaga na različite vrste sociološkog rada, obuhvata i društveni konflikt a ne samo intelektualni kriticizam.18To znači da je diskusija manje stvar sukoba između suštinskih socioloških ideja, a više stvar konkurentskih određenja uloge sociologa koja se smatra najefikasnijom u našem vremenu. Kontroverzija sledi klasično identifikovani tok društvenog kon flikta. Posle napada sledi kontra - napad, sa progresivnom alijena cijom sukobljenih strana. Vremenom, s obzirom na to da je kon flikt javan, on postaje borba između statusa a ne potraga za istinom. Stavovi postaju polarizovani, i tada svaka grupa sociologa počinje u velikoj meri da reaguje na stereotipne verzije onoga što drugi govore. Teoretičari srednjeg obima su stereotipizirani kao obična njuškala, ili puki sakupljači činjenica, ili jednostavno kao deskrip tivni sociografi. A teoretičari koji ciljaju ka opštoj teoriji su stereo tipizirani kao okorelo spekulativni, potpuno nezainteresovani za ubedljive empirijske podatke, ili kao neizbežno posvećeni doktri nama koje su formulisane tako da se ne mogu proveriti. Ti stereotipi nisu potpuno bez veze sa stvarnošću; kao većina stereotipa, to su kruta preterivanja pravih tendencija ili atributa. 18 Sledeće stranice potiču iz rada: Merton, "Social conflict in styles o f socioUv gical w ork", Transactions, Četvrti svetski kongres sociologije, 1%1, 3, 2 1 4h.
86
Robert K. Merton
Ali u toku društvenog konflikta, oni počinju da se potvrđuju čim se sociolozi počnu zatvarati prema iskustvu koje bi ih moglo prisiliti da se menjaju. Sociolozi u svakom taboru razvijaju visoko selektiv nu percepciju onoga što se događa u drugom taboru. Svaki tabor vidi u radu drugog pre svega ono na šta ga je upozorio neprijateljski raspoloženi stereotip, a onda brzo uzima neku uobičajenu primedbu kao trajnu filozofiju, blago isticanje nečega kao potpuno prihvatanje. U tom procesu, svaka grupa sociologa postaje sve manje i manje motivisana da proučava rad one druge, jer je on očigledno neistinit. Oni istražuju rad protivničke grupe sämo onoliko koliko je dovoljno da bi se našla municija za nove plotune. Proces recipročne alijenacije i sterotipiziranja verovatno je pojačan velikim povećanjem broja objavljenih socioloških rukopi sa. Kao i mnogi drugi naučnici i studenti, sociolozi ne mogu više "ići u korak" sa svime što se objavi na njihovom području. Oni m o raju postati sve selektivniji prilikom čitanja. A ova povećana sele ktivnost spremno goni one koji su već neprijateljski raspoloženi prema određenoj vrsti sociološkog rada da odustanu od prouča vanja upravo onih publikacija koje su ih mogle dovesti do odbaci vanja stereotipa. Ovakvi uslovi podstiču polarizaciju gledišta. Sociološke ori jentacije koje nisu suštinski kontradiktorne posmatraju se tako kao da to jesu. Prema ovim "sve ili ništa" pozicijama, sociološko istraži vanje mora biti ili statističko ili istorijsko; ili će veliki rezultati i problemi biti jedini predmet proučavan ja ili će se oni morati sasvim izbegavati jer nisu pogodni za naučno istraživanje; i tako dalje. Proces društvenog konflikta mogao bi biti zaustavljen na pola puta i probražen u intelektualni kriticizam, ako bi se prekinulo sa uzajamnim prezirom koji često odlikuje ove polemike. Ali borbe se među sociolozima obično ne pojavljuju u društvenom kontekstu koji je takav da u njemu ne postoji recipročnost u afektima koja dejstvuje regularno. Ovakav kontekst obuhvata zajedničko pre poznavanje razlike u položaju između dva tabora, barem što se tiče stvari o kojoj se trenutno govori. Kada je prisutna ova diferenci jacija položaja - kao ona između advokata i klijenta iili između psi hijatra i pacijenta - tehnička norma vezana za autoritativniji status u odnosu sprečava recipročnost pokazanih osećanja. Ali naučne se kontroverzije obično događaju u društvu međusobno ravnih (ma koliko se položaj tabora inače razlikuje), a pored toga one se dešavaju u javnosti, i izložene su posmatranju ravnih. Tako se
O TEORIJSKOJ SOCIOLOGIJI
87
retorika sreće sa retorikom, prezir sa prezirom, a intelektualni problemi se podređuju borbi za status. Dalje, u ovim polarizovanim sukobima ne postoji mnogo pro stora za neopredeljenu treću stranu koja bi mogla preobratiti društveni konflikt u intelektualni kriticizam. Zaista, neki sociolozi neće usvojiti poziciju "sve ili ništa" koja se očekuje u društvenom konfliktu. Ali, obično ti tobožnji neborci upadaju u unakrsnu vatru između neprijateljskih tabora. Njih označavaju ili kao "puke elek tričare", čineći na taj način nepotrebnim ispitivanje onoga što ova treća pozicija tvrdi ili toga koliko je validna; ili dobijaju etiketu "otpadnika" koji su odbacili doktrinarne istine; ili možda najgore od svega, da su oni obični neopredeljeni navijači koji zbog strašljivosti i samoživosti beže od osnovnog konflikta između čistog sociološkog dobra i čistog sociološkog zla. Ali polemika u nauci ima i svoje funkcije i svoje disfunkcije. Tokom društvenog konflikta, saznajna pitanja se polako istiskuju, pošto su stavljena u službu pobeđivanj a druge strane. Ipak, kada konflikte reguliše zajednica posmatrača, čak i iskrivljene polemike koji iscrpljuju energiju onih koji se angažuju u lažnim intelektual nim bitkama, mogu pomoći da se povrati nagomilana neravnoteža u nauci. Ne postoji lak način za određivanje optimuma korišćenja sredstava najednom području nauke, delimično zbog definitivnog neslaganja oko kriterijuma tog optimuma.19 Društveni konflikt teži da postane izrazit u sociologiji kad god određeni pravac istraživanja - recimo, o malim grupama ili svetskim društvima - ili određeni skup ideja - recimo, funkcionalna analiza ili marksizam ili određeni način istraživanja - recimo, društveno snimanje ili istorijska sociologija - obuzme pažnju i energiju rapidno većeg broja sociologa. Možda je taj pravac razvoja postao popularan, jer se pokazao efikasnim pri bavljanju određenim društvenim i inte lektualnim problemima ili zato što je ideološki pogodan. Trenutno nepopularna područja ili tipovi rada, ostaju sa manje regruta dobrog kova, a i sa smanjenim dostignućima, pa taj tip rada posta je manje privlačan. Da nije takvih konflikata, vladavina sociološke ortodoksnosti i neravnoteže u raspodeli sociološkog rada bila bi još istaknutija. Na taj način, bučne tvrdnje da zanemareni problemi, 19 Fizičar koji je proučavao i naučnu politiku, Alvin M. Weinberg, instruktivno se posvetio Ovom problemu. Videti odeljak III ''The Choices o f Big Science" u njegovoj knjizi Reflections on Big Science (Cambridge, Mass.: The M..I.T. Press, 1967).
88
Robert K. Merton
metode i teorijske orijentacije zahtevaju više zajedničke pažnje čak i kada su ove tvrdnje praćene preteranim napadima na vlada jući pravac razvoja - mogu pomoći unošenju raznovrsnosti u socio loški rad zauzdavanjem tendencije koncentrisanja na uski aspekat problema. Veća heterodoksija, zauzvrat, povećava verovatnoću naučno produktivnih poduhvata, sve dok se oni ne pretvore u novu ortodoksiju. SLAGANJE SA POLITIKOM TEORIJE SREDNJEG OBIM A Kao što smo ranije zapazili, isticanje teorija srednjeg obima imalo je najviše odjeka među sociolozima koji su i sami bili uključe ni u teorijski orijentisano empirijsko istraživanje. To je razlog zbog koga je politika socioloških teorija srednjeg obima uzela maha danas, dok njene ranije verzije, koje ćemo uskoro ispitati - to nisu. U prilično tačnom značenju poznate fraze: "vreme još nije bilo sazrelo". Znači, sve do pre dve ili tri decenije, sa značajnim izuzeci ma, sociolozi su mnogo više težili da se posvete, ili potrazi za sveobuhvatnom, jedinstvenom teorijom, ili deskriptivnom empirij skom radu sa malo bilo kakve teorijske orijentacije. Kao rezultat toga, zahtevi u prilog politike teorije srednjeg obima su u velikoj meri ostali nezapaženi. Ipak, kao što sam rekao na jednom drugom mestu,20 ta politika nije ni nova niti strana; ona ima dobro usađene istorijske korene. Više od bilo kod drugog, Bacon je istakao prvenstvenu važnost "srednjih aksioma" u nauci: Svakako, razumevanju ne sme biti dopušteno da skače i leti od pojedinačnih slučajeva do udaljenih aksioma, koji su od najveće opštosti (kao što su prvi principi, kako se već nazivaju umeća i stvari), i da zauzevši ih kao istina koja se ne može pobiti, nastavi da dokazuje i utvrđuje srednje aksiome pozivajući se na njih; to je bila praksa do sada; razumevanje nije bilo vođeno tim putem samo prirodnim impul som, već takođe i upotrebom silogističkog dokazivanja koje ga je vaspitavalo i kalilo. Ali onda, i samo onda, možemo se nadati dobru nauke, kada se p o pravilnoj skali uspona, sukcesivnim i neprekinutim stepeni cama, počnemo dizati od pojedinačnih stvari ka manjim aksiomima, 20 Merton, "The role-set", British Journal o f Sociology, Jun 1957, 108.
O TEORIJSKOJ SOCIOLOGIJI
89
koji leže jedan iznad drugog; i naposletku do najopštijih. Jer, najniži se aksiomi jedva razlikuju od čistog iskustva, dok su najviši i najopštiji (koje sada imamo) pojmovni, apstraktni i bez čvrstine. Ali srednji su istiniti, čvrsti i živi aksiomi, od kojih zavise ljudska sreća i događaji; a iznad njih, na samom kraju, oni koji su zaista naopštiji, njih ne sma tram apstraktnima, već onima kojima su srednji aksiomi zaista granice.21 Potom Bacon citira stariju verziju: Platon je, u svom Theaetetusu, dobro zapazio: "Da su pojedinačne stvari beskonačne, i da više opštosti ne daju određen pravac": da je srž svih nauka, koje čine da se umetnik razlikuje od laika, u srednjim pravi lima, koja su u svako pojedinačno znanje unesena iz tradicije i iskustva.22 Isto kao što Bacon navodi Platona kao svog prethodnika, tako John Stuart Mill i George Cornewall Lewis navode Bacona kao svoga. Mada se razlikuje od Bacona u načinu logičkog povezivanja "najopštijih zakona" sa "srednjim principima", Mili ga svejedno ponavlja ovim rečima: Bacon je pametnoprimetio kako prvenstvenu vrednost svake nauke čini njena axiomata media Najprostije generalizacije, sve dok se ne objasne i ne razreše u srednje principe čija su posledica, imaju samo nesavršenu pouzdanost empirijskih zakona; najopštiji su zakoni zauzvrat previše opšti, i obuhvataju premalo okolnosti da bi dovoljno ukazivali na ono što se događa u pojedinačnim slučajevima, kod kojih su okolnosti skoro uvek izuzetno brojne. Prema tome, što se tiče značenja koje Bacon pripisuje srednjim principima u svakoj nauci, nemoguće je ne složiti se sa njim. Ali ja smatram da je korenito grešio u svojoj doktrini u vezi sa načinom kojim se treba doći do tih axiomata media... (tj. Baconova stara privrženost totalnoj indukciji, bez imalo mesta za dedukciju).23 21 B acon , Novum Organum, knjiga I, Aphorism C IV ; videti takođe knjigu I, Aphorism s L X V I i C X V I. Herbert Butterfield smatra da Bacon "na čudan ali značajan način ... predviđa strukturu nauke kakva će ona biti u budućnosti." The Origins o f Modem Science, 1300-1800 (London: G. Bell & Sons, 1949), 91-92. 22 Francis Bacon, The Advencement o f Learning, u W orks, urednik Basil M on tague (London: William Pickering, 1825), II, 177; videti takođe 181. 23 John Stuart Mill, System o f Logic (London: Longmans, Green i Co., 1865), 454-5; Mill eksplicitno primenjuje istu koncepciju na zakone dniSlvcne promene kao srednje principe, ibid., 520.
90
Robert K. Merton
Pišući gotovo u isto vreme kada i Mili, ali kao što pokazuju istorijski podaci, bez istog uticaja na savremenike, Lewis se poziva na Bacona kao na slučaj "ograničenih teorija" u političkim nauka ma. On dalje razvija ideju da se veliki broj validnih teorema može izvesti ako se posmatranje ograniči na određene klase zajednica: ... omogućeno nam je da stvaramo ograničene teorije, da predviđamo opšte tendencije, i vladajuće zakone uzročnosti, koji najvećim delom ne moraju biti istiniti ako se prošire na celo čovečanstvo, ali koje su verovatno istinite ako se ograniče na određene nacije... ... moguće je proširiti područje spekulativne politike u skladu sa istinitim značenjem činjenica, sužavajući obim posmatranja, i ograničavajući se na ograničene klase zajednica. Usvajanjem tog meto da, omogućuje nam se da povećamo broj istinitih političkih teorema, koje se mogu izvesti iz činjenica, i u isto vreme možemo im dati više životne punoće i materijalnosti. Umesto da budu suvopama i isprazna uopštavanja, one naliče na Baconove media axiomata, koji su uopšteno izražavanje činjenice, ali su ipak dovoljno bliski praksi da mogu služiti kao vodiči u životnim pitanjima.24 Mada se te rane formulacije razlikuju u detaljima - kontrast između Bacona i Milla je posebno upadljiv - sve one ističu strateški značaj stupnjevitih serija empirijski potvrđenih srednjih teorija. % Posle tih ranih dana, Karl Manheim je razvio sličnu, mada ne identičnu formulaciju u svom pojmu "principia media"; A dolf Löwe, u tezida "sociološki srednji principi” povezuju ekonomske sa društvenim procesima; Morris Ginsberg, u ispitivanju Millovog baratanja srednjim principima u nauci o društvu.25Znači da trenutno 24 G eorge Cornewall Lewis, A Treatise on the Methods o f Observation and Rea soning in Politics, op. cit., II, 112,127; videti takođe 200,204-5. 25 O ve formulacije je u poslednje vreme istakao Seymour Martin Lipset u svom uvodu am eričkom izdanju dela T. H. Marshalla, Class, Citizenship and Social Development (New Y ork: Doubleday, 1964), X V I. Citati su iz sledećih dela: Karl M annheim, Mensch und Gesellschaft in Zeitalter des Umbaus (Leiden, 1935) i Man and Society in an Age o f Reconstruction (N ew Y ork: Harcourt, Brace & Co., 1950), 173-90; A dolf Löw e, Economics and Sociology (London: Allen & Unwin, 1935) i Morris Ginsberg, Sociology (L ondon: Thornton Batterworth Ltd., 1934). Upravo kada je ova knjiga otišla u štampu, u ruke mi je dospio detaljan prikaz ovih istih istorijskih prethodnika zajedno sa jednom egzaktnom kritikom : C. A . O. van Nieuw enhuijze, Intelligible Fields in the Social Sciences (The Hague: Mouton & Co., 1967), odeljak I: "The Quest for the M anageable Social Unit - Is There a M iddle R a n g e?” Ovaj rad izaziva nekoliko ozbiljnih pitanja o teorijama srednjeg obima, koja po mom mišljenju
O TEORIJSKOJ SOCIOLOGIJI
91
postoji dovoljno dokaza koji ukazuju na to da su teorije srednjeg obima zagovarali mnogi naši intelektualni pretci. Ali modifikujuc'i adumbracionistički credo, kažimo da ako radna filozofija sadržana u ovoj orijentaciji nije potpuno nova, ona je onda barem istinita. Jedva da je problematično to što Baconovu dobro poznatu for mulaciju nisu usvojili sociolozi koji bi mogli ispitati prikladnost njegovih kocepcija. Nešto malo više je problematično to što su Millerove i Lewisove formulacije, gotovo 250 godina kasnije, iza zvale mali odjek među naučnicima koji se bave društvenim nauka ma, jer su discipline tada bile tek u začetku. Ali zašto su formulacije Mannheima, Löwea i Ginsberga tridesetih godina izazvale tako malo reakcija u sociološkoj literaturi perioda koji je posle toga sle dio? Tek posle Marshallovih i mojih sličnih formulacija u kasnim četrdesetim godinama, dolazi do raširene diskusije i primene te orijentacije u sociološkoj teoriji. Pretpostavljam, mada nisam obavio naporan posao potreban da bi se pitanje istražilo, da je široko reagovanje na teorije srednjeg obima u poslednjim decenijama delimično rezultiralo iz pojave velikog broja istraživača koji su sprovodili istraživanja koja su bila istovremeno empirijski za snovana i teorijski relevantna. Mali prikaz prihvatanja politike teorija srednjeg obima ilustrovat će osnovu tog odjeka. Osvrćući se na razvoj sociologije u pro tekle četiri decenije, Frank Hankins zaključuje da: Cini se da teorije srednjeg obima verovatno... imaju veće eksplikativno značenje (od totalnih socioloških teorija). Ovdje je mnogo učinjeno u vezi sa masovnom komunikacijom, klasnom stratifikaci jom, birokratijom, malim grupama različitih tipova i mnogim drugim važnim aspektima društvenog totaliteta. (A onda upolarizovanom stilu "sve ili ništa" Hankins zaključuje) Može biti da ćemo otkriti kako samo one imaju realnu i praktičnu vrednost.26 Taj odjek teorija srednjeg obima pojavljuje se među sociolozi ma raznovrsnih teorijskih orijentacija, ako ih zanima empirijska relevantnost teorije. Tako Arthur K. Daviš, orijentisan prema marksističkoj teoriji, sugerira da je slučaj: raščišćavaju stvari, i od kojih ni jedna nije izvan domašaja podjednako ozb iljn og odgovora. A li s obzirom na to da je knjiga sada u prodaji, ov o gledište mora ostati nepodržano detaljnom analizom koju Nieuwenhuijzeova diskusija zaista zaslužuje. 26 Frank H. Hankins, "A forty-year perspective", Socilogy and Social lifti'ttirh, 1956,40, 391-8 na 398.
92
Robert K. Merton
"teorija srednjeg obima" za razliku od Parsonsovog obuhvatnijeg pristupa, bio dobro zasnovan... Fokus srednjeg obima - empirijska analiza sa ograničenim pojmovnim aparatom - izgleda da bezbednije osigurava neophodan neprekidan kontakt sa empirijskim varijabla ma.27 Deceniju pre njega, Peter H. Rossi, čovek duboko angažovan u empirijskom istraživanju i svedok recentne sociološke istorije, zapazio je kompleksne posledice jedne eksplicitne formulacije u korist teorija srednjeg obima: Koncepcija "teorija srednjeg obima" postigla je široku popularnost među sociolozima koji su pre svega orijentisani prema istraživanju i među onima koji se interesuju za teoriju. Još je rano za procenjivanje stepena do koga će ta ideja uticati na odnos između teorije i istraživanja u američkoj sociologiji. D o sada, njeno prihvatanje je sa sobom donelo raznovrsne posledice. Sa negativne strane, istraživači koji su bili osetljivi na optužbu da su "puki empiricisti" imaju u toj koncepciji teori je pogodan način za uzdizanje statusa svoga rada ne menjajući mu oblik. Sa pozitivne strane, ta teorija teži da uzdigne status istraživanja koja su vođena teorijskim shvatanjima ograničene prirode, na primer proučavanje malih grupa. Prema mišljenju tog autora, začelo će se izvući velika korist izpromene pravca teorijske aktivnosti, od širokih teorijskih shema ka nivoima koji su bliže povezani sa trenutnim mogućnostima istraživačke tehnologije.28 Vrlo je značajno u ovom skupu primedbi Rossijevo uzdržavanje od ekstremne pozicije. Pojam teorija srednjeg obima je ponekad bio nepravilno usvajan da bi opravdao potpuno deskriptivna israživanja koja ne odražavaju nikakvu teorijsku orijentaciju. Ali pogrešna upotreba koncepcije nije provera njene vrednosti. Na kraju, Rossi, kao sociolog koji se posvetio sistematičnom empirij skom istraživanju radi njegovih teorijskih implikacija, podržava ovu politiku uviđajući dvostruki značaj kako empirijskog istraži vanja tako i teorijske relevantnosti. Durkheimova je monografija, Suicide, možda klasičan primer upotrebe i razvijanja teorije srednjeg obima. Z bog toga ne izne nađuje to što sociolozi durkheimovske tradicije, kao što je Armand 127 Arthur K. Davis, "Social theory and social pTobXems", Philosophy and Phe nomenological Research, decembra 1957,18,190-208, na 194. 28 Peter H. Rossi, "M ethods o f social research, 1945-55” , u delu Socioogy in the United States o f America: A Trend Report, urednik Hans L. Zetterberg (Paris: U nesco, 1956), 21-34, na 23-24.
O TEORIJSKOJ SOCIOLOGIJI
93
Cuvillier, odobrili tu teorijsku orijentaciju.29 Cuvillierova diskusija nas podseća da se teorija srednjeg obima bavi i mikro - i makro sociološkim istraživanjima - i eksperimentalnim proučavanjem malih grupa, i komparativnom analizom specifičnih aspekata društvene strukture. Da makrosociološka istraživanja ne pret postavljaju totalni sistem sociološke teorije stav je koji zauzima i David Riesman, i smatra da je najbolje "raditi u srednjem obimu, govoriti manje o "prodoru" ili o "osnovnom" istraživanju, i uopšte manje tvrditi bilo šta. "30 Može se pretpostaviti da će postojane evropske tradicije rada okrenutog totalnim sistemima u sociologiji dovesti do odbacivanja teorije srednjeg obima kao nepoželjne orijentacije. Međutim, nije baš tako. U ispitivanju recentne istorije sociološke misli i nagađa nju o njenom povoljnom razvoju, jedan posmatrač je izrazio nadu da će "las teorias del raugo medio" smanjiti broj ispraznih polemika među "školama sociološke misli" i doprineti njihovoj postepenoj konvergenciji.31 Drugi su sproveli detaljne analize logičke struk ture teorija srednjeg obima, u velikoj seriji monografija i tekstova posvećenih "theorie di media portata"32 (na primer Fillipo Barbona). 29 Armand Cuvillier, Oü va la sociologie francaise? (Paris: Libraire Marcel Ri viere & Cie, 1953) i Sociologie et problemes actuels (Paris: Libraire
Philosophique J. Vrin, 1958). 30 David Riesman, "Some observations on the ‘older’ and the ‘newer’ social sci ences", u delu The State o f the Social Sciences, urednik L. D. White (Chicago: The University o f Chicago Press), 319-39, na 339. Riesmanovu naglašenu ori jentaciju treba tumačiti u svetlu primedbe M auricea R. Steina, o kojoj će uskoro biti reči, da teorija srednjeg obima "umanjuje izuzetne napore koje ulažu C. Wright Mills i David Riesman u cilju tumačenja m odernog društva..." 31 Salustiano del Cam pou Revista de Estudios Politicos, Januara-Februara 1957, 208-13. 32 Dugi spisak Barbanovih radova obuhvata ova dela: Theoria e ricerca nella sociologia contemporanea (Milano: A . Giuffre, 1955), naročito 100-108; "La m etodologia della ricerca nella sua im postazione teorica", Sociologia, jul-septem bar 1958, 3,282-95; " Attivita e programmi di gruppi ricerca sociologica", I I Politico, 1957, 2, 371-92; "Strutture e funzioni sociali: Pemancipazione strutturale in sociologia", Quademi di Science Sociali, april 1966,5,1 38. Videti takođe: Gianfranco Poggi, "M om en to tecnico e m om ento m etodologico nella ricerca" ,Bollettino delle Ricerche Sociale, septembar 1961, 1,363-9.
94
Robert K. Merlon
Možda su najpotpuniju i najdetaljniju analizu logičke strukture teorija srednjeg obima izveli Hans L. Zetterberg, u monografiji On Theory and Verification in Sociology33, i Andrzej Malewski u svojim Verhalten und Interaktion.34 Što je najvažnije, i Zetteberg i Malew ski prevazilaze polarizirajuću tendenciju i posmatraju teoriju sred njeg obima kao niz nepovezanih specijalnih teorija. Oni ukazuju, kroz pravila i podrobne primere, kako se specijalne teorije konsoliduju u sukcesivno proširene skupove teorija. Ovu istu orijentaciju su iskazali i Berger, Zelditch, Anderson i njihovi saradnici, koji smatraju da su teorije srednjeg obima primenjive u svim situacija ma u kojima postoje specifikovani aspekti društvenih fenomena, i dalje demonstriraju upotrebu čitavog niza takvih teorija.35 Sistematski popis teorija srednjeg obima razvijenih u poslednjih nekoliko decenija u velikoj bi meri premašio obim ovih strani ca, ali možda će mali i arbitrarni uzorak prikazati raznovrsnost problema i tema kojima se ove teorije bave. Suštinskog je značaja to što su to empirijski utemeljene teorije koje obuhvataju skupove potvrđenih hipoteza - a ne samo sređeni deskriptivni podaci ili empirijske generalizacije, niti hipoteze koje su logički neskladne i nepovezane. Kumulativni skup takvih teorija pojavio se u istraži vanju birokratije; zapaženiji autori su Selznik, Gouldner, Blau, Lipset-Trow-Coleman, Crozier, Kahn i Katz, i dug spisak drugih istraživača.36 Raymond Mack je razvio teoriju srednjeg obima o 33 T otow a, N. J.: The Bedminister Press, 1965, treće prošireno izdanje. Vidi takođe: Zetterberg, “Theorie, Forschung und Praxis in der Soziologie", u Handbuch der empirischen Sozialforschung (Stuttgart: Ferdinand Enke V er lag, 1961), I, Band, 64-104. 34 Preveo sa p oljsk og W olfgang Wehrstedt. Tübingen: J. C. B. M ohr (Paul Siebeck), 1967. Njegova knjiga daje popis kom pletne bibliografije izuzetno perceptivnih i rigoroznih članaka M alew skog, je d n o g od najsposobnijih poljskih sociologa, koji je preminuo već u 34. godini. M alo ko je do danas uspeo da razvije sa istom jasnoćom i bistrinom vezu između marksističke teorije i određenih teorija srednjeg obim a. V ideti njegov vrlo značajni članak: "D er empirische Gehalt der Theorie des historischen Materialsmus", Kölner Zeitschrift fiir Soziologie und Sozialpsychologie, 1959, 11, 281-305. Berger, Zelditch i Anderson, Sociological Theories in Progress, op. cit., na 29. i dalje. 36 Philip Selznick. TVA and the Grass Roots (B erkeley: University o f California Press, 1939); A . W. G ouldner, Patterns o f Industrial Bureaucracy (G lencoe: The Free Press, 1954); P. M. Blau, The Dynamics o f Bureaucracy (Chicago:
O TEORIJSKOJ SOCIOLOGIJI
95
subsistemu zanimanja; Pellegrin, teoriju pokretljivosti među najvi šim položajima u grupi; Junkichi Abe, srednju teoriju zasnovanu i na makro - i na mikro sociološkim podacima koji povezuju obrasce devijantnog ponašanja sa strukturom zajednice; Hyman, konsoli daciju empirijskih uniformnosti o javnom mnjenju u čvrstu teoriju, a Hillery, konsolidaciju demografskih uniformnosti.37 Svakako, postoji mnogo značajnija osnova za prihvatanje sadašnje orijentacije sociologa prema teorijama srednjeg obima, nego što je ova oskudna lista primera. Simbolično je daje Sorokin, mada lično posvećen izgrađivanju sociološke teorije širokog spek tra, iznova daje značajno mesto teorijama srednjeg obima. U najnovijoj knjizi, on povremeno procenjuje kurentna teorijska dostignuća na osnovu njihove sposobnosti da doprinesu "uniformnostima srednjeg obima". Na primer, on govori o nizu statističkih , istraživanja u sociologiji i otkriva da su nepotpuna jer nam "ne daju opšte uniformnosti ili uniformnosti "srednjeg obima'1, kauzalne zakone, ili formule koje su validne za sva vremena i različita društva". Na drugom mestu, Sorokin upotrebljava taj kriterijum da , proceni savremeno istraživanje koje bi bilo opravdano ako "bi otkrio skup univerzalnih ili bar... ‘srednje-obimnih’ uniformnosti primenjivih na mnoge ličnosti, grupe ili kulture". Ponovo, na jed nom drugom mestu, on opisuje odabrane tipologije kulturalnih si stema kao prihvatljive ako "nisu preterane i preopšte... kao što nisu ni... generalizacija srednjeg obima". U pregledu novijeg socio loškog istraživanja, Sorokin jasno razlikuje "nalaženje činjenica" i "uniformnosti ‘srednjeg-obima’ opštosti". Prvo stvara "čisto University o f Chicago Press, 1963, drugo izdanje); S. M. Lipset, Martin Trow i James Coleman, Union Democracy (New York: The Free Press, 1956). K on solidacija teorjskih zaključaka ovih monografija može se naći kod Jamesa G. Marcha i Herberta A . Simona, Organizations (New York: John Wiley, 1958), 36-52. Z a druge značajne primere teorije srednjeg obima na ovom području videti Michel Crozier, The Bureaucratic Phenomenon (Chicago: The Univer sity o f Chicago Press, 1964); Kahn i Katz, op. cit. 37 Raym ond Mack, “Occupational determinatesness: a problem and hypothe ses in role theory", Social Forces, oktobar 1956, 35, 20-25; R. J. Pellegrin, "The achievement o f high statuses", Social Forces, oktobar, 1953, 3210-16; Junkinchi A b e, "Some problem s o f life space and historicity through the analyses o f delinquency", Japanese Sociological Review , jul 1957,7, 3-8; Her bert H. Hyman, "Toward a theory o f public opinion", Public Opinion Quar terly, proleće 1957, 21, 54-60; George Hillery, "Toward a conceptualization o f dem ography", Social Forces, oktobar, 1958, 37,45-51.
96
Robert K. Merlon
lokalni, privremeni, ‘informacioni’ materijal" bez opšte saznajne vrednosti. Drugo čini razumljivom inače neshvatljivu džunglu kaotičnih istorijskih događaja. Bez takvih generalizacija mi smo pot puno izgubljeni u džungli, a bezbrojni podaci daju malo odgovora na pitanja kako i zašto. Sa nekoliko glavnih pravila koja nas vode možemo se orijentisati u nepoznatom mraku džungle. To je saznajna uloga ovih ograničenih, približnih, delatnihpravila i uniformnosti.38 Na taj način, Sorokin odbacuje tu veliku strast za činjenicama koja više prikriva nego što otkriva sociološke ideje za koje su te činjenice samo primer; on preporučuje teorije srednjeg obima kao vodiče istraživanja; a sam i dalje preferira potragu za sistemom opšte sociologije. ODBACIVANJE TEORIJE SREDNJEG OBIM A S obzirom na to da je toliko socioloških mastila proliveno u debati oko teorija srednjeg obima, korisno je ispitati kritike koje su im upućene. Za razliku od pojedinačnih sistema sociološke teorije, rečeno je da teorije srednjeg obima traže nisku intelektualnu ambi cioznost. Malo je onih koji su to izrazili sa više elokvencije od Roberta Bierstedta, koji piše: Poznavali smo da napustimo šire probleme koji su mučili naše pretke u istoriji sociološke misli, i da umesto njih tražimo ono što je T. H. Marshall u svom inauguralnom predavanju na londonskom uni verzitetu nazvao "srednje udaljenim stupnjevima" a drugi sociolozi posle njega "teorijama srednjeg obima". Ali kako je to anemična ambi cija! Hoćemo li težiti polovičnoj pobedi? Pre svega, gde su vizije koje su nas domamile u svet učenja? Uveksam mislio da i sociolozi znaju da sanjaju i da su zajedno sa Browningom verovali da čovekov cilj uvek prevazilazi njegov domašaj.39 38 Sorokin, Sociological Theories ofToday, 106,127, 645, 375. Svojim uobičajeno razboritim i otvorenim stilom, Sorokin mi pripisuje ambivalenciju prema "velikim sistemima sociologije" i "teorijama srednjeg obim a", a i još neke druge ambivalencije. O vde neću pokušati da ga opovrgnem (mada bi to prija lo mome egu), pošto je to nevažno za našu trenutnu temu. O no što je najvažnije je da, mada Sorokin i dalje traga za potpunim sistemom sociološke teorije, on se bez obzira na to kreće prema poziciji koju sam zauzeo u ovoj diskusiji. 39 R obert Bierstedt, "S ociology and humane learning ” , American Sociological Review, 1960, 25, 3-9, na 6.
O TEORIJSKOJ SOCIOLOGIJI
97
Iz tog citata se može zaključiti da bi Bierstedt više voleo da se drži pouzdane ambicije za razvijanjem sveobuhvatne opšte teorije, nego da prihvati "anemične ambicije" teorije srednjeg obima. Ili da on smatra kako su sociološka rešenja velikih i hitnih "problema ljudskog društva" teorijski značajni kriterijumi u sociologiji. Oba ta zaključka bila bi očito pogrešna. Jer teoriju srednjeg obima često prihvataju upravo oni koji je prividno odbacuju. Tako Bierstedt dalje kaže: "po mom sopstvenom mišljenju jedno od najvećih dela sociološkog istraživanja koje je ikada sprovedeno jeste The Prote stant Ethic and the Spirit o f Capitalism". Ne pravim pitanje oko ove procene W eberove monografije - mada bih taj uzvišeni položaj dodelio Durkheimovom Suicide - jer, kao i mnogi drugi sociolozi kojima je poznata kritička literatura koja se nagomilala oko ovog Weberovog dela, i dalje ga smatram velikim doprinosom.40 Ali teško je pomiriti Bierstedtovu procenu Weberove monografije sa retorikom koja odbacije teorije srednjeg obima kao bolešljivo blede i izuzetno neambiciozne. Jer, ta je monografija sigurno izvrstan primer teoretisanja u srednjem obimu; ona se bavi strogo ograničenim problemom - onim koji se pojavljuje u određenoj istorijskoj epohi sa implikacijama za druga društva i druga vreme na; ona se koristi ograničenom teorijom da objasni načine na koji su povezani religiozno uverenje i ekonomsko ponašanje; ona doprinosi nešto opštijoj teoriji modela međusobne zavisnosti društvenih institucija. Da li Webera treba optuživati za anemičnu ambiciju ili ga treba prevazići u njegovoj težnji da razvije empirijski zasnovanu teoriju ograničenog spektra? 40 Ja sam čak pratio neke od implikacija W eberove specijalne teorije o m eđusobnoj zavisnosti društvenih institucija koje pokrivaju gotovo isti peri od kao i Weberova, i koje ispituju funkcionalnu zavisnost između nauke kao društvene institucije i savremenih ekonomskih i religioznih institucija. V ide ti Science, Tehnology and Society in Seventeenth-Century England u delu Osiris: Studies on the History and Philosophy o f Science, and on the History o f Learning and Culture, urednik George Sarton (Bruges, Belgium: St. Catherine Press,
Ltd., 1938); ponovo štampano sa novim uvodom (New York: Howard Fertig, Inc. 1967; Harper & R ow , 1967). Mada je W eber rekao samo nekoliko rečenica o međusobnoj zavisnosti puritanizma i nauke, kada sam započeo svoje istraživanje, ovo je dobilo specijalan značaj. O vo je upravo glavna stvar kumulativnog rada na teorijama srednjeg obima; počinje se od teorije prethodnika i njegovog istraživanja, pokušavajući da se ona proširi prema novim empirijskim oblastima.
98
Robert K. Merlon
Verujem da Bierstedt odbacije tu teoriju iz dva razloga: prvo, njegova primedba da su teorije srednjeg obima daleko od aspiraci ja naših intelektualnih predaka upozorava nas da je taj pojam prilično nov i prema tome stran. Međutim, kao što sam ranije primetio u ovom odeljku i na drugom mestu41, politika teorija sred njeg obima je bila u više mahova anticipirana. Drugo, čini se da Bierstedt pretpostavlja da teorija srednjeg obima potpuno isključuje makrosociološko istraživanje, u kome pojedinačna teorija stvara specifične hipoteze koje treba ispitati u svetlu sistematično sređenih podataka. Kao što smo videli, ova pretpostavka je neosnovana. Zaista, glavni posao u komparativnoj makrosociologiji danas se u velikoj meri zasniva na specifičnim ograničenim teorijama o odnosima između komponenti društvene strukture, koje se mogu podvrgnuti sistematičnoj empirijskoj proveri upotrebom iste logike i u velikoj meri istih vrsta indikatora kao i onih koji se nalaze u mikrosociološkom istraživanju.42 Tendenciju ka polarizaciji teorijskih problema u obliku "sve ili ništa" opisao je još jedan kritičar, koji položaj teoretičara srednjeg obima pretvara u tvrdnju da je otkrio panaceju za savremenu soci ološku teoriju. Pošto je dopustio da "većina radova Marshalla i Mertona zaista pokazuju onu vrstu bavljenja problemima koju ja ovde zagovaram", Dahrendorf nastavlja rečima: M oj prigovor njihovim formulacijama nije prema tome, usmeren protiv ovih radova, već protiv njihove eksplicitne pretpostavke /sic/ da je sve /sic/ što nije u redu sa recentnom teorijom njena opštost, i da jedno stavnim /sic/ redukovanjem nivoa opštosti možemo rešiti sve /sic/prob leme. 43 Ipak, mora biti jasno iz onoga što smo govorili da teoretičari srednjeg obima ne tvrde kako nedostaci sociološke teorije potiču isključivo od toga što je ona izuzetno generalizovana. Daleko od toga. Stvarne teorije srednjeg obima - teorija disonancije, teorija društvene diferencijacije ili teorija referentnih grupa - imaju veliku opštost koja prevazilazi određenu istorijsku epohu ili kultu 41 M erton, "The role-set", British Journal o f Sociology, jun, 1957,108. 42 Z a ekstenzivan rezime ovakvog razvijanja teorije, vidi R obert M. Marsh, Comparative Sociology: Toward a Codification o f Cross-Societal Analysis (New Y ork: Harcourt, Brace & World, 1967). 43 R a lf D ah ren dorf, "O ut o f Utopia: toward a reorien tation o f sociological analysis”, American Journal o f Sociology, 1958,64,115-127, na 122-3.
O TEORIJSKOJ SOCIOLOGIJI
99
ru.44 Ali te teorije nisu izvedene iz jedinstvenog i totalnog sistema teorije. U širem smislu, one se slažu sa raznovrsnim teorijskim ori jentacijama. Njih potvrđuju raznovrsni empirijski podaci i ako bilo koja opšta teorija tvrdi da takvi podaci ne mogu postojati, tim gore za tu teoriju. Druga kritika tvrdi da teorije srednjeg obima cepkaju područje sociologije na nepovezane specijalne teorije.45 U sociologiji su se zaista razvile tendencije prema rasparčavanju. Ali teško da je to rezultat rada usmerenog prema teorijama srednjeg spektra. Napro tiv, teorije srednjeg obima konsojiduju, a ne rasparčavaju, empirij ske nalaze. Pokušao sam da pokaže^i ovo, na primer, kod teorije referentnih grupa, koja povezuje nalaze tako raznorodnih područja kao što su vojnički život, rasni i etnički odnosi, društvena pokretljivost, delikvencija, politika, obrazovanje i revolucionarna aktivnost.46 Te kritike sasvim jasno predstavljaju napore da se odredi mesto teoriji srednjeg obima u savremenoj sociološkoj shemi. Ali proces polarizacije vodi kritiku daleko iza te tačke, u iskrivljavanje infor macija koje su svima vrlo pristupačne; da je drugačije, bilo bi nemoguće da iko zapazi Riesmanov istaknut stav u prilog teorije srednjeg obima i da pri tom tvrdi kako "srednje obimne strategije isključivanja" sadrže sistematski napad usmerenprotiv onih savremenih socioloških zanatlija koji pokušavaju da rade sa problemima klasične tradicije. Taj napad obično uzima oblik svrstavanja ovih soci oloških dela u "spekulativna" "impresionistička" ili čak sasvim "novi narska". Na taj način, oštroumni pokušaji tumačenja modernog društva koje su učinili takvi ljudi kao što su C. Wright Mills i David Riesman, koji su organski povezani sa klasičnom tradicijom, sistema tično su potcenjivana u okviru profesije, samo zbog toga što se usuđuju baviti problemima koji su u samom središtu tradicije.47 44 William L. K olb uočio je o v o vrlo jasno, sažeto pokazujući da teorije srednjeg obim a nisu ograničene na specifična istorijska društva . American Journal o f Sociology, mart, 1958, 63, 544-5. 45 E. K. Francis, Wissenschaftliche Grundlagen Soziologischen Denkens (Bern: Francke Verlag, 1957), 13. 46 SocialTheory and Social Strukture, 278-80,97-98, 131-94. 47 Maurice R. Stein, "Psychoanalytic thought and socological inquiry", Psycho analysis and the Psychoanalytic Review, leto 1962, 49, 21-9, na 23-4. Benjamin Nelson, urednik tog broja ovog časopisa, primećuje: "Svaki predmet koji ima
100
Robert K. Merton
Prema toj tvrdnji, Riesmana "sistematično potcenjuju" zago vornici istog tipa teorije koji i on sam zagovara. Slično, mada ta tvrdnja sugerira da srednje obimna "strategija isključivanja” "potcenjuje" delo C. Wrighta Millsa, stvar je činjenice to da je jedan teoretičar srednjeg obima izričito podržao onaj deo Millsova rada u kojem se sistematski analizira društvena struktura i socijalna psi hologija.48 Recentni sovjetski sociolozi nastavljaju da tumače "dobro po znatu teoriju srednjeg obima" kao pozitivističku koncepciju. Prema G. M. Andrejevoj, ta teorija je stvarana na nivou relativno niske apstrakcije koji u principu ne ide daleko od empirijskogpodatka. "Teorijsko" znanje ovog nivoa je u stvari u kategoriji empirijskog znanja, jer je sama teorija u suštini redukovana na nivo empirijske generali zacije...49 Pogrešno shvatanje teorije srednjeg obima zahteva ovde malo diskusije, mada je odeljak o "uticaju sociološke teorije na empirij sko istraživanje," koji je ponovo štampan u ovom delu, objavljen pretenzije da postane nauka rađa pristup ‘srednjeg obim a’ . Neprijateljstvo koje je usmereno protiv ov og pristupa izgleda da je usmereno u pogrešnom pravcu." " Socilogy and psychoanalysis on trial: an epilogue", ibid., 144-60, na 153. 48 O vde govorim o značajnom teorijskom delu koje je Mills ostvario u saradnji sa autorom začetnikom Hansom Gerthom : Characterand Social Structure: The Psychology o f Social Institutions (New York: Harcourt, Brace & Co., 1953). U uvodu za ov o delo, opisao sam taj značajni rad na sledeći način: "Autori ne tvrde da su dostigli potpunu sintezu koja obuhvata sve glavne koncepcije psi hologije i sociologije koje imaju uticaj na formiranje karaktera i ličnosti u kontekstu društvene strukture. Oni žele da svima bude jasno kako je ovakav cilj još veom a dalek i da ga se trenutno ne m ože ostvariti. Svejedno, oni su sistematizovali suštinski d eo ovoga područja i obezbedili pozicije sa kojih se m ože ispitivati on o što je preostalo." O va vrsta školskog rada u saradnji sa Gerthom ima sasvim drugačiji karakter nego druge M illsove knjige, kao što su Listen Yankee: The Revolution in Cuba i The Causes o f World WarThree. O va dela nisu "potcenjena" kao "izrazito žurnalistička"; ona jesu žurnalistička. A li ovako prosuđivanje teško da potiče iz orijentacije teorije srednjeg obima. 49 Ovakve stavove su izrazili A. G. Zdravom yslov i V . A . Jadov, u članku "O programiranju konkretnih socijalnih istraživanja", Vöprosy Filosofü, 1963,17, 81 i Filosofskie nauki, 1962, 5, 39. O dlom ke iz oba članka preveo je G eorge Fischer, Science and Politics: The New Sociology in Soviet Union (Ithacha, New Y ork: Cornell University, 1964).
O TEORIJSKOJ SOCIOLOGIJI
101
pre već gotovo četvrtinu veka. Još tada sam napravio razliku između teorije, tj. skupa logički povezanih pretpostavki iz kojih se izvode empirijski proverljive hipoteze, i empirijske generalizacije, to jest izolovanog pravila koje sumira opažene uniformiranosti odnosa između dve ili više varijabli. Ipak, pripadnici marksističke škole tumače teoriju srednjeg obima na način koji se automatski isključuje tim formulacijama. Ta pogrešna koncepcija se može bazirati na rešenosti da se bavi totalnom sociološkom teorijom, i strahu da će takva teorija biti ugrožena ulogom teorija srednjeg obima. Svakako, treba zapaziti da sve dok marksistička misao daje opštu teorijsku orijentaciju i lako postaje vodič sistematskom empirijskom istraživanju, ona to mora činiti razvijanjem srednjih specijalizovanih teorija. Ako bi bilo drugačije, kao što je izgleda bio slučaj sa studijama poput Sverdlovljeva istraživanja stavova i ponašanja radnika, ta ori jentacija bi u najboljem slučaju dovela do niza empirijskih genera lizacija (kao što je odnos nivoa obrazovanja koji su dostigli radnici i stepena njihovog učešća u organizaciji, broja pročitanih knjiga i slično). Prethodni odeljak je sugerirao kako su sociolozi koji su uvereni da postoji totalna teorija koja obuhvata čitav spektar sociološkog znanja, skloni da veruju kako sociologija mora odgovoriti, ovde i sada, na sve praktične zahteve koji joj se postave. To gledište do prinosi odbacivanju teorije srednjeg obima, kao što je to slučaj u sledećoj primedbi Osipova i Jovčuka: Mertonovo gledište da sociologija još nije sazrela za obuhvatnu, integralnu teoriju i da postoji samo nekoliko dostupnih teorija na sred njem nivou apstrakcija čija je značajnost relativna i privremena, dobro je poznato. Opravdano je verovati da se ta definicija ne može primeniti na marksističku naučnu sociologiju. Materijalističko shvatanje istori je, koje je Marx prvi opisao pre otprilike 125 godina, izdržalo je proveru vremena i bilo je dokazano čitavim procesom istorijskog razvoja. Materijalističko shvatanje istorije zasnovano je na konkretnom proučavanju društvenog života. Pojava marksizma u četrdesetim godi nama prošlog veka i njegov dalji razvoj organski su povezani i podržavani istraživanjem specifičnih društvenih problema.50 50 G . Osipov i M. Yovchuk, "Some principles o f theory, problems and methods o f research in sociology in the USSR: a Soviet view ", preštampano u delu koje je uredio Alex Simirenko, Soviet Sociology: Historical Antecedents and Current Appraisals (Chicago Quadrangle Books, 1966), 299.
102
Robert K. Merton
To istraživanje specifičnih društvenih problema - koje sovjetski sociolozi nazivaju "konkretnim sociološkim istraživanjima" - nije logički izvedeno iz opšte teorijske orijentacije istorijskog materi jalizma. A kako srednje teorije nisu bile razvijene, ta istraživanja su težila "praktičnom empiricizmu": metodološkoj zbrci koja se sa stoji od onoliko informacija koliko je dovoljno za donošenje prak tične odluke. Na primer, bilo je različitih studija o raspodeli vre menskog budžeta i ponašanju radnika, sličnih studijama Sorokina u ranim tridesetim godinama ovoga veka. Radnici su zamoljeni da beleže kako su raspodelili svoje vreme između kategorija kao što su radno vreme, dužnosti u domaćinstvu, fiziološke potrebe, odmor, vreme provedeno sa decom i "društveno korisni rad" (koji obuhvata učešće u građanskim savetima, radničkim sudovima, posete predavanjima ili bavljenje "poslovima masovne kulture"). Analiza vremenskih budžeta ima dva glavna cilja. Prvi je otkriva nje i eliminisanje problema u efikasnoj raspodeli vremena. Na primer, otkriveno je da je jedna od prepreka obrazovanja u večer njim školama za radnike bila to što je raspored ispita zahtevao da se sa posla pusti više radnika nego što je bilo moguće. Drugi cilj vremenskih budžeta je pravljenje planova za promenu aktivnosti radnika. Na primer, kada su podaci o vremenskom budžetu bili povezani sa istraživanjem motivacije radnika, zaključeno je da se može računati da će mladi radnici više učiti i "biti aktivniji u povećanju efikasnosti rada". Ti primeri pokazuju da u ovakvim istraživanjima preteže praktični empiricizam, a ne teorijske formu lacije. Njihovi nalazi su na istom nivou apstrakcije kao i veći deo istraživanja tržišta u drugim društvima. Ona se moraju ugraditi u apstraktnije teorije srednjeg obima ako se želi premostiti jaz između opšte orijentacije marksističke misli i empirijskih generali zacija.51
51 O vaj od lom ak se bazira na delu R. K. M ertona i Henryja W. Rieckena, "N otes on S ociolog y in the U SSR", Current Problems in Social-Behavioral Research, (W ashington, D . C.: National institute o f Social and Behavioral Sci ence, 1962), 7-14. Z a pregled ovih konkretnih socioloških istraživanja videti A . G. Zdravom yslov i V. A . Yadov, "Soviet w orkers’ attitude toward work: and empirical study", kod Simirenka, op. cit., 347-66.
O TEORIJSKOJ SOCIOLOGIJI
103
PREGLED I OSVRT
Prethodni pregled i osvrt na polarizovane argumente za i protiv teorije srednjeg obima dovoljan je da nas uveri u jedan zaključak: svako od nas je stalno podložan farisejstvu. Mi se zahvaljujemo svim mogućim silama što nismo kao drugi sociolozi koji samo pričaju a ne posmatraju ili koji posmatraju a ne misle, i svoje misli ne proveravaju sistematskim empirijskim istraživanjem. Pošto su data polarizovana tumačenja sociološke teorije sred njeg obima, može biti od pomoći još jedan pregled atributa ove teorije: 1. Teorije srednjeg obima se sastoje od ograničenih skupova pretpostavki, iz kojih se logički izvode specifične hipoteze i potvrđuju empirijskim istraživanjem. 2. Te teorije nisu odvojene, već se ujedinjuju u šire teorijske mreže, kao što to ilustruju teorije nivoa aspiracije, referentnih grupa, i strukture prilika. 3. Te teorije su dovoljno apstraktne da bi se bavile različitim sferama društvenog ponašanja, i društvene strukture, tako da prevazilaze puku deskripciju ili empirijsku generalizaciju. Na primer, teorija društvenog konflikta je primenjena na etničke i rasne kon flikte, klasne konflikte i međunarodne konflikte. 5. Taj tip teorije ukida distinkciju između mikrosociofaških problema, koji se pojavljuju u istraživanju male grupe, i makrosocioloških problema, koji se pojavljuju u komparativnom proučava nju društvene pokretljivosti i formalne organizacije kao i međuza visnosti društvenih institucija. 6. Teorije srednjeg obima su obično direktno povezane sa istorijskim materijalizmom, Parsonsovom teorijom društvenih sistema i Sorokinovom integralnom sociologijom - pretstavljaju opšte teorijske orijentacije, a ne rigorozne, čvrsto satkane sisteme kakvi su zamišljeni u fizici, pri potrazi za "jedinstvenom" teorijom. 7. Kao rezultat toga, mnoge teorije srednjeg obima su u skladu sa različitim sistemima sociološke misli. Teorije srednjeg obima su obično direktno povezane sa klasičnim teorijskim formulacijama. Svi mi smo postali izaslanici Durkheima i Webera, čiji nas radovi snabdevaju idejama koje treba pratiti, koji nam daju primere za teorijsko taktiziranje, mode le za formiranje ukusa prilikom izbora problema i poučavanju nas
104
Robert K. Merton
prilikom postavljanja teorijskih pitanja.koja se razvijaju iz njihovih pitanja. 8. Orijentacija srednjeg obima uključuje i specifikaciju neznanja. Ona se ne pretvara da zna tamo gde ne zna, ona odmah prepozna je ono što se tek treba naučiti da bi se postavili temelji još većem znanju. Onase ne poistovećuje sa zadatkom nalaženja teorijskih rešenja za sve hitne praktične probleme današnjice, već se posve ćuje problemima koji se danas mogu raščistiti u svetlu dostupnog znanja. PARADIGM E: KODIFIKACIJA SOCIOLOŠKE TEORIJE Kao što je rečeno ranije, glavni zadatak ove knjige je kodi fikacija suštinske teorije i postupaka kvalitativne analize u soci ologiji. Kodifikacija je ovde shvaćena kao uredna i kompaktna klasifikacija plodnih istraživačkih postupaka i suštinskih nalaza koji su posledica njihove upotrebe. Ovaj proces iziskuje identi fikaciju i organizaciju onoga što je bilo implicitno u radu iz prošlo sti, a ne pronalaženje novih strategija istraživanja. Sledeći odeljak, koji se bavi funkcionalnom analizom, postavlja paradigmu kao osnovu za kodifikovanje prethodnog rada na ovom području.52 Verujem da takve paradigme imaju veliku pripremnu vrednost. One iznose na videlo niz pretpostavki, pojmova i osnov nih pravila koja se koriste u sociološkoj analizi. Na taj način one redukuju nenamernu tendenciju ka skrivanju samog jezgra analize iza vela slučajnih, mada možda inspirativnih komentara i misli. Uprkos pojavi inventara sa pravilima, sociologija još poseduje malo formula - tj. vrlo kratke simbolične ekspresije odnosa između 52 Na jednom drugom mestu postavio sam paradigme o devijantnom ponašanju: u odeljku IV dela Social Theory and Social Structure; o sociologiji saznanja u odeljku X II iste knjige; o rasno mešovitim brakovim a u članku "Intermar riage and the social structure”, Psychiatry, 1941,4, 361-74; o rasnim predrasu dama i diskriminaciji u odeljku "Discrimination and the American creed", u knjizi Discrimination and National Welfare, urednik R. M. M ac Iver (New Y ork: Harper & Brothers, 1948). Treba zapaziti da je upotreba termina para digma T.S. Kuhna u njegovom recentnom radu o istoriji i filozofiji nauke m nogo šira, i odn osi se na osnovni skup pretpostavki koje je naučna disci plina usvojila u odeđenoj istorijskoj fazi; videti The Structure o f Scientific Re volutions, op. cit.,
O TEORIJSKOJ SOCIOLOGIJI
105
socioloških varijabli. Shodno tome, sociološka tumačenja teže da budu diskurzivna. Logika postupka, ključni pojmovi i odnos izme đu njih, često bivaju izgubljeni u poplavi reči. Kada se to dogodi, kritički raspoložen čitalac mora marljivo, za sebe, prikupiti implici tne pretpostavke autora. Paradigma redukuje tu tendenciju teore tičara ka upotrebi nerazjašnjenih pretpostavki i pojmova. Tendenciji da sociološko izlaganje postane više obimno a manje lucidno doprinosi tradicija - nesleđena, pomalo iz filozofije, suštin ski iz istorije i u velikoj meri iz literature - živahnog i intenzivnog pisanja socioloških prikaza, kako bi se dočarala bogata punoća ljudskog života. Sociolog koji se ne odrekne tog lepog ali čudnog nasleđa više obraća pažnju potrazi za izuzetnim konstelacijama reči koje bi najbolje iskazale osobitost slučaja o kome se govori, nego potrazi za objektivnim uopštenim pojmovima i odnosima koje on pokazuje - što je suština nauke, za razliku od umetnosti. Previše često, neumesna upotreba čisto umetničkih veština se podržava odobravanjem laičke publike, koja zahvalno uverava sociologa kako on piše kao romanopisac a ne kao neki akademski papučar, u svojoj kućici izolovani doktor nauka. Neretko, on plaća za taj aplauz, jer što se više približava elokvenciji, sve više beži od metodičkog smisla. Ipak, mora se naglasiti kao što je Sv. Augustin odavno sugerirao, sa laganim pobijanjem, da "... neka stvar nije neophodno istinita jer je loše izgovorena, niti lažna jer je "veličan stveno izgovorena". Pa ipak, prividno naučni izveštaji često bivaju zamagljeni beznačajnostima. U ekstremnim slučajevima, čvrst skelet činjeni ca, zaključaka i teorijskih rešenja prekriva se mekim mesom stil skog ukrasa. Druge su naučne discipline - fizika i hernija kao i biologija, geologija i statistika - izbegle ta neumesna interesovanja za literarni dar. Vezane za svrhu nauke ove discipline više vole kratkoću, preciznost i objektivnost nego izuzetne jezičke obrasce, bogatstvo konotacije i osetljivo i slikovito verbalno izražavanje. Ali čak i ako se neko ne slaže sa tim da sociologija mora ići putem koji su postavile hernija, fizika ili biologija, ne treba tvrditi kako se ona mora utrkivati sa istorijom, diskurzivnom filozofijom ili literatu rom. Svatko neka ide svojim putem, a put sociologa je lucidno izno šenje tvrdnji koje govore o logički povezanim i empirijski potvrđe nim pravilima o strukturi društva i njegovim promenama, ponaša nju čoveka u toj strukturi i posledicama tog ponašanja. Paradigme su stvorene sa namerom da pomognu sociologu u njegovom poslu.
106
Robert K. Merlon
S obzirom na to da ispravno sociološko tumačenje neizbežno implicira neku teorijsku paradigmu, čini se da je najmudrije izneti je na videlo. Ako se prava umetnost sastoji od skrivanja svih trago va umetnosti, prava nauka se sastoji od otkrivanja načina na koji se gradila, kao i njene finalne strukture. Bez pretvaranja da je ovime sve rečeno, sugeriram da para digme za kvalitativnu analizu u sociologiji imaju barem pet blisko povezanih funkcija.53 Prvo, paradigme imaju funkciju označavanja. One obezbeđuju kompaktno sređene centralne pojmove i njihove međusobne odnose koji se koriste za deskripciju i analizu. Stvaranje pojmova u dovoljno malom obimu, koji dozvoljava njihovo simultano ispiti vanje, važna je olakšica u ispravljanju sopstvenih sukcesivnih tumačenja - cilj koji je teško stvari ti ako su pojmovi razbacani kroz celo diskurzivno izlaganje (kao što pokazuje rad Cajorija, izgleda da je to jedna od važnih funkcija matematičkih simbola: oni om o gućavaju simultano ispitivanje svih termina koji ulaze u analizu). Drugo, paradigme smanjuju verovatnoću nesvesnog uvođenja skrivenih pretpostavki i pojmova, jer svaka nova pretpostavka i svaki novi pojam moraju biti ili logički izvedeni iz prethodnih kom ponenti paradigme ili eksplicitno uvedeni u nju. Paradigma nas na taj način snabdeva vodičem koji će nam pomoći da izbegnemo ad hoc (tj. logički odgovorne hipoteze). Treće, paradigme unapređuju kumuliranje teorijskih inter pretacija. Paradigma je temelj na kome se gradi kuća interpretaci je. A ko se novi sprat ne može sagraditi na takvom temelju, onda se mora posmatrati kao novo krilo totalne strukture, a temelj pojmo va i pretpostavki mora biti proširen da bi podupirao to krilo. Štaviše, svaki novi sprat koji se može izgraditi na prvobitnom temelju jača naše povjerenje u njegov suštinski kvalitet, baš kao što nas svaka nova ekstenzija, upravo zbog toga što zahteva dodatni temelj, goni da sumnjamo u ispravnost prvobitne substrukture. Paradigma koja se pokaže vrednom poverenja u dogledno će vreme podupirati interpretativnu strukturu dimenzija jednog solitera, u kome svaki sledeći sprat svedoči o dobro postavljenom kvalitetu prvobitnog temelja, dok će neispravna paradigma 53 Z a kritičku procenu o v e diskusije videti delo D ona Martindalea, "Sociologi cal theory and the ideal type", u zbirci koju je uredio Liewllyn Gross, Sympo sium on Sociological Theory (Evanston: R ow , Peterson, 1959), 57-91, na 77-80.
O TEORIJSKOJ SOCIOLOGIJI
107
podupirati samo klimavu jednospratnu strukturu, u kojoj svaki novi skup uniformnosti zahteva postavljanje novog temelja, jer prvobitni temelj ne može podneti težinu dodatnih spratova. Četvrto, paradigme samim svojim uređenjem sugeriraju siste matsko shematizovanje značajnih pojmova i mogu na taj način upozoriti analitičara na empirijske i teorijske probleme koje bi on inače mogao predvideti. Paradigme ističu analizu, a ne opisivanje konkretnih detalja. One, na primer, usmeravaju našu pažnju na komponente društvenog ponašanja, na moguće tenzije i pritiske među tim komponentama, a tako i na uzroke odstupanja od ponašanja koje je normativno zacrtano.54 Peto, paradigme doprinose kodilikovanju kvalitativne analize, na način koji je približan logičkoj, ako ne i empirijskoj strogosti kvalitativne analize. Postupci za izračunavanje statističkih mera i njihovih .matematičkih osnova kodifikuju se tokom procesa; nji hove pretpostavke i postupci su dostupni svačijoj kritičkoj proceni. Nasuprot tome, sociološka analiza kvalitativnih podataka često otkriva u privatnom svetu prodornih ali nemerljivih uvida i razumevanja koja je nemoguće izraziti. Zaista, diskurzivna izla ganja koja nisu zasnovana na paradigmama, često uključuju perceptivne interpretacije. Kao što veli otrcana fraza, ona su bogata "inspirativnim uvidima”. Ali nije uvek jasno koje operacije na kojim analitičkim pojmovima ulaze u ove uvide. U nekim krugovi ma, čak i sugestija da ta izuzetno privatna iskustva moraju biti pre oblikovana u javno potvrđivanje postupka ako se žele ugraditi u nauku o društvu, uzima se kao znak slepog neznaboštva. Ipak poj movi i postupci najperceptivnijih sociologa moraju biti takvi da se mogu reprodukovati, a da rezultate njihovih uvida mogu proveriti drugi. Nauka, a to znači i nauka o društvu, javna je a ne privatna. Nije da mi obični sociolozi želimo da negiramo sve talente naše malenkosti; stvar je u tome što se i doprinosi velikih i doprinosi malih moraju kodifikovati ako se želi unaprediti razvoj sociologije. Sve vrline mogu lako postati poroci ako se dovedu do ekstrema, a to važi i za sociološku paradigmu. Ona je iskušenje za mentalnu lenjost. Opskrbljen svojom paradigmom, sociolog može zatvoriti oči pred strateškim podacima na koje paradigma direktno ne 54 Mada izražavaju sumnju oko upotrebe sistematske teorije, Joseph Bensman i Arthur Vidich su na zadivljujući način pokazali heurističku funkciju para digme u svom poučnom članku "Social theory in field research ", American Journal o f Sociology, maj I960, 65, 577-84
108
Robert K. Merlon
ukazuje. Na taj način ona se može pretvoriti iz sociološke lupe u sociološku roletnu. Pogrešna upotreba potiče od apsolutizovanja paradigme, a ne od njene upotrebe kao eksperimentalne polazne tačke. Ali ako se shvate kao privremene i promenljive, osuđene da budu modifikovane u bliskoj budućnosti, kao što su to bile i u bliskoj prošlosti, paradigme su poželjnije od skupa prećutnih pret postavki.
3. M AN IFESTN E I LA TEN TN E FUNKCIJE
K A KODIFIKOVANJU FUNKCIONALNE AN ALIZE U SOCIOLOGIJI Funkcionalna analiza je jedna od savremenih orijentacija u tre tiranju problema sociološke interpretacije, koja u isto vreme najviše obećava, a verovatno je najmanje kodifikovana. Razvija jući se istovremeno na mnogim intelektualnim frontovima ona se pre razvijala parcijalno, nego što se razvila u dubinu. Postignuća funkcionalne analize su dovoljna da sugeriraju kako će se njena velika obećanja progresivno ispunjavati, baš kao što njeni trenutni nedostaci svedoče o potrebi periodičnog pretraživanja prošlosti da bi se bolje gradila budućnost. I konačno, povremeno ponovno procenjivanje iznosi na otvorenu diskusiju mnoge od teškoća koje bi inače ostale prećutane i neizgovorene. Kao i sve interpretativne sheme, funkcionalna analiza zavisi od trostrukog saveza između teorije, metode i podataka. Od sva tri saveznika, metod je izrazito najslabiji. Mnogi od glavnih korisnika funkcionalne analize posvetili su se teorijskim formulacijama i raščišćavaju pojmove; neki su se udubili u podatke direktno povezane sa funkcionalnim referentnim okvirom; ali samo malo ih je razbilo tišinu koja obavlja taj posao funkcionalne analize. Ipak, bogatstvo i raznovrsnost funkcionalnih analiza nas tera da zaključimo kako se neke metode upotrebljavaju i bude nadu da se iz njihovog preispitivanja može mnogo naučiti. Mada se metode mogu unosno ispitivati bez osvrta na teoriju ili stvarne podatke - metodologija ili logika procedure, naravno, ima tačno taj zadatak - empirijske discipline imaju potpuniji uvid u procedure, ako vode dovoljno računa o svojim teorijskim prob lemima i stvarnim nalazima. Naime, upotreba "metoda" ne podrazumeva samo logiku, već možda na nesreću onih koji se
110
Robert K. Merton
moraju boriti sa tegobama istraživanja, i praktične probleme usklađivanja podataka sa zahtevima teorije. Naposletku, to je i naša premisa. U skladu sa njom, naš ćemo opis protkati sistemat skim prikazom nekih od glavnih koncepcija funkcionalne teorije.
REČNIK FUNKCIONALNE AN ALIZE
Od samih početaka, funkcionalni pristup u sociologiji zapao je u terminološku konfuziju. Preterano često, isti termin se upotreblja vao da označi različite pojmove, baš kao što se isti pojam označavao različitim terminima. Jasnoća analize i adekvatnost komunikacije, žrtve su ovako la koumne upotrebe reči. Povremeno, analiza pati od nehotičnog menjanja pojmovnog sadržaja datog termina, i komunikacija se prekida kada suštinski isti sadržaj biva zamagljen nizom različitih termina. Pratimo li, samo za kratko, hirovitost pojma "funkcija" otkrit ćemo kako se pojmovna jasnoća efikasno uništava a komu nikacija razbija korišćenje konkurentskih rečnika funkcionalne analize. Isti termin, različiti pojmovi
Reč "funkcija" prisvajalo je nekoliko disciplina i svakodnevni govor, sa rezultatima koji su se mogli očekivati: njeno značenje postaje nejasno u sociologiji kao nauci. Ograničivši se na pet kono tacija koje se obično pripisuju toj reči, zanemarujemo mnoge druge. Postoji prva, popularna upotreba, prema kojoj se funkcija odnosi na neko javno okupljanje ili priliku, koja se obično izvodi sa ceremonijalnim prizvukom. Mora se pretpostaviti daje to namera sledećeg novinskog naslova:"gradonačelnik Tobin ne podržava društvenu funkciju". jer se dalje u tekstu objašnjava da je "grado načelnik Tobin izjavio danas da njega ne zanima nikakva društvena funkcija, niti je on bilo koga ovlastio da prodaje karte ili reklamira neki događaj". Ma kako česta bila, ova upotreba previše retko ulazi u akademsku literaturu da bi u većoj meri mogla doprineti terminološkom haosu koji tamo vlada. Jasno, ova kono tacija reči je sasvim strana funkcionalnoj analizi u sociologiji. Druga upotreba čini termin funkcija ekvivalentnim terminu zanimanje. Max Weber, na primer, definiše zanimanje kao "oblik
O TEORIJSKOJ SOCIOLOGIJI
111
specijalizacije i kombinacije funkcija jedne individue, koje za njega čine osnovu stalne mogućnosti prihoda ili profita1'.1 Ovo je česta, gotovo tipična, upotreba tog termina u nekih ekonomista koji go vore o " funkcionalnoj analizi grupe" kada nas izveštavaju o raspo deli zanimanja u toj grupi. Pošto stvari ovako stoje, možda bi bilo korisnije slediti sugestiju Sargenta Florencea2, da se za takva istra živanja usvoji približnija, deskriptivna fraza ''analiza zanimanja''. Treću upotrebu, koja je specijalni slučaj prethodne, možemo sresti kako u svakodnevnom govoru tako i u političkim naukama. Funkcija se često upotrebljava da bi označila aktivnosti koje se pripisuju nosiocu socijalnog statusa, posebno onoga koji zauzima poziciju u preduzeću ili politici. Stoga se javljaju termini funkcioner ili službenik. Mada se funkcija u tom smislu preklapa sa širim značenjem koji se tom terminu pripisuje u sociologiji i antropologi ji, najbolje ga je isključiti jer odvlači pažnju od činjenice da funkci je ne proizvode samo oni koji zauzimaju određene položaje, već ih proizvodi i širok spektar standardizovanih aktivnosti, društvenih procesa, kulturnih obrazaca i sistema verovanja koji se sreću u društvu. S obzirom na to da je reč funkcija prvi upotrebio Leibniz,‘ ona ima najpreciznije određenje u matematici, gde se odnosi na vari jablu koja stoji u odnosu sa jednom ili više drugih varijabli, na osnovu kojih se prva može izraziti, ili od čijih vrednosti zavisi njena sopstvena vrednost. Ta koncepcija u proširenijem (i često nepreciznijem) značenju, izvršava se u frazama kao što su "funkcionalna međuzavisnost" ili "funkcionalni odnosi", koje naučnici tako često prihvataju.3 Kada Mannheim primećuje "da je svaka društvena 1 Max Weber, Theory o f Social and Economic Organization (uredio Talcott Par sons), (London: William Hodge and Co., 1947), 230. 2 P. Sargent Florence, Statistical Method in Economics, (New York: Harcourt, Brace and Co., 1929), 357-58b. 3 Tako Alexander Lesser kaže: "Šta je funkcionalni odnos u svojoj logičkoj suštini? Da li se on na bilo koji način razlikuje od funkcionalnih odnosa u drugim oblastima nauke? Mislim da ne. Čisto funkcionalna relacija je ona između dve ili više varijabli, tako da se može tvrditi da će pod određenim uslovima (koji čine jedan deo relacije) biti opažene određene posledice tih uslova (što je drugi deo relacije). Funkcionalni odnos koji važi za bilo koji određeni aspekt kulture mora biti takav da objasni prirodu i karakter tog određenog aspekta pod određenim uslovima". "Functionalism in social anthropology " .AmericanAnthropologist, N. S. 37 (1935), 386-93, na 392.
112
Robert K. Merlon
činjenica funkcija vremena i mesta na kome se javlja" ili kada demograf konstatuje da je "natalitet funkcija ekonomskog polo žaja" oni očigledno koriste matematičku konstataciju, iako se prvi ne izražava u obliku jednačine, dok drugi to čini. Kontekst obično razjašnjava da li je termin funkcija upotrebljen u matematičkom smislu; ali društveni naučnici neretko tumaraju tamo-amo između ovog i nekog drugog, povezanog ali različitog značenja termina funkcija, koje takođe uključuje pojam "međuzavisnosti", "recipro čnih odnosa", "međusobno zavisnih varijacija". Peto značenje je centralno za funkcionalnu analizu koja se koristi u sociologiji i socijalnoj antropologiji. Ono delimično odstu pa od matematičkog značenja termina, i može se reći da je ovakva upotreba češće preuzimana iz bioloških nauka, gde se termin funkcija tumači u odnosu na "vitalne ili organske procese koji se posmatraju s obzirom na doprinos koji imaju u održanju organi zma".4 Sa modifikacijama koje odgovaraju proučavanju ljudskog društva, to prilično dobro korespondira sa ključnim pojmom funkcije koga su usvojili antropološki funkcionalisti, bilo u čistom, bilo u ublaženom obliku.5 Radcliffe-Brown je najčešće eksplicitan kada traži osnove svoje radne koncepcije u analognom modelu koji se sreće u medicinsko-biološkim naukama. Po ugledu na Durkheima, on tvrdi da je "funkcija povratnog fiziološkog procesa veza između njega samog i potreba (tj. neophodnih uslova opstanka) organizma". A u dru štvenoj oblasti gde su pojedinačna ljudska bića, "osnovne jedi nice", povezana spletom društvenih odnosa u jednu integrisanu celinu, "funkcija svake povratne aktivnosti, kao što je kažnjavanje zločina, ili pogrebna ceremonija, uloga je koju ona igra u društve 4 Videti na primer, Ludwig von Bertalanffy, M odem Theories o f Development, (New Y ork: O xford University Press, 1933), 9,184 i dalje; W. M. Bayliss, Prin ciples o f General Physiology (London: 1915), 706, gde izveštava o svojim istraživanjima o funkcijama hormona koje su otkrili Starling i on; W. B. Can non, Bodily Changes in Pain, Hunger, Fear and Rage (New Y ork: Appelton & Co., 1929), 222, koji opisuje "funkcije koje se javljaju u slučaju potrebe u simpatičko-adrenalnom sistemu". 5 L ow ie pravi razliku između "čistog funkcionalizm a" M alinowskog i "um erenog funkcionalizma" Thurnwalda. M a kako ispravna bila ova razlika, uskoro će postati očigledno da ona ne odgovara našoj svrsi, R. H. Lowie, The History o f Ethnological Theory (New York: Farrar & Rinehart, 1937), odeljak 13.
O TEORIJSKOJ SOCIOLOGIJI
113
nom životu kao celini, i prema tome njen doprinos održavanju strukturalnog kontinuiteta".6 Iako se Malinowski razlikuje u nekoliko aspekata od formulaci ja Radcliffe-Browna, on mu se pridružuje kada "proučavanje uloga koje društveni ili kulturni elementi igraju u društvu" proglašava za jezgro funkcionalne analize. "Taj tip teorije", objašnjava Malinowski u jednoj od ranih deklaracija svojih ciljeva, "cilja ka objašnjenju antropoloških činjenica na svim nivoima razvoja njihovom funkcijom, ulogom koju one igraju u integralnom sistemu kulture, načinom na koji su one međusobno povezane unutar sistema...''7 Kao što ćemo upravo videti detaljnije, uobičajene fraze kao što je "uloga u društvenom ili kulturnom sistemu", teže da zamagle razliku između pojma funkcije kao "međuzavisnosti" i kao "proce sa". Ne moramo se zadržavati ovde da bi primetili kako postulat koji tvrdi fla svaki element kulture ima neku trajnu relaciju sa drugim elementima i da poseduje neko određeno mesto u totalnoj kulturi, siromašno opremljuje terenskog posmatrača ili analitičara specifičnim uputstvima za postupke. Bolje je da sa tim malo pričekamo. Trenutno, trebalo bi samo primetiti da su savremenije formulacije razjasnile i proširile taj pojam funkcije kroz progre sivno specifikovanje. Tako, na primer, Kluckhohn kaže: "... data jedinica kulture je onoliko "funkcionalna" koliko određuje način reagovanja koji je adaptivan sa stanovišta društva, i pokazuje pri lagođenost sa stanovišta individue" ,8 Iz ovih značenja termina "funkcija", a dodirnuli smo ih samo ne koliko, iz mnogo raznovrsnijeg arsenala, jasno je da su mnogi pojmovi 6 A . R. Radcliffe-Brown, "On the concept o f function in social science " A m eri can Anthropologist, 1935,37,395-6. Videti takođe njegov predsednički govor u Kraljevskom antropološkom institutu, gde kaže: "... definisao bih funkciju društvenog standardizovanog oblika aktivnosti, ili načina mišljenja, prema njenom odnosu sa društvenom strukturom čijem postojanju .i kontinuitetu ona pridonosi u izvesnoj meri. A n alogn o, u živom organizmu, fiziološke funkcije rada srca ili lučenja želudačnih sokova je u stvari njen odnos sa organ skom strukturom..." "On social structure", The Journal o f the Royal Anthropo logical Institute o f Great Britain and Ireland, 1940, 70, Pt. I, 9-10. 7 B. Malinowsky, 11Anthropology", Encyclopaedia Britannica, prva knjiga (Lon don and New York, 1926), 132-133 (kurziv moj). 8 Clyde Kluckhohn, Navaho Witchcraft, rukopisi potiču iz Peabody Museum o f Am erican A rchaelogy and Ethnology, Harvard University, (Cambridge: Peabody Museum, 1944), X XII, No 2, 47a.
114
Robert K. Merton
obuhvaćeni istom reči. O vo izaziva zbrku. A kada mnogo različitih reči postoji da bi obeležile isti pojam, nastaje još gora zbrka. Isti pojam, različiti termini
Veliki skup termina koji se nehajno i gotovo sinonimno upotre bljavaju da označe "funkciju" uključuju: upotrebu, korist, motiv, nameru, cilj, posledice. Kada bi se ovakvi i slični termini koristili da označe isti, strogo definisani pojam, bilo bi malo svrhe u isticanju njihove brojne raznovrsnosti. Ali činjenica je da nedisciplinovana upotreba tih termina, sa njihovim tobože sličnim pojmovnim okvi rom, vodi do progresivno većih udaljavanja od čvrsto satkane i stroge funkcionalne analize. Značenja svakog termina koji se više razlikuju nego što se slažu sa značenjem koje im je zajedničko, posta ju (nehotično) osnova zaključaka koji su sve sumnjiviji što se više udaljuju od centralnog pojma funkcije. Jedna od dve ilustracije pokazaće nam kako varljivi rečnik ide u prilog umnožavanju nesporazuma. U narednom pasusu, izvatku iz jedne od najumnijih rasprava o sociologiji kriminala, mogu se otkriti pomeranja značenja tobože sinonimnih termina, kao i neizvesni zaključci koji od ovih pojmova zavise. (Ključni termini su istaknuti da bi se olakšalo praćenje rasprave.) Svrha kažnjavanja. Cine se pokušaji da bi se odredila svrha ili funkcija kažnjavanja u različitim grupama u različito doba. Mnogi istraživači insistiraju da je neki određeni motiv, pravi motiv kažnjavanja. S druge strane, funkcija kazne se naglašava kroz uspostavljanje solidar nosti, koja je zločinom bila oslabljena. Thomas i Znaniecki su ukazali na to da je kažnjavanje zločina među poljskim seljacima zamišljeno prvenstveno da bi uspostavilo situaciju koja je postojala pre zločina i obnovila solidarnosti grupe, a da je osveta sekundarnog značenja. Posmatrana sa ovog stanovišta kazna se primarno tiče grupe, a samo sekundarno počinioca. S druge strane, ispaštanje, zastrašivanje, odma zda, reformacija, državni porez, bili su uspostavljeni kao funkcija kazne. Uprošlosti, kao ni danas, nije jasno da li je bilo koji od ovih navedenih motiv; čini se da kazne potiču od mnogih motiva i da izvršavaju mnoge funkcije. To važi i za pojedinačne žrtve zločina i za državu. Sigurno je da sadašnji zakoni nisu dosledni u svojim ciljevima ili motivima; verovatno je isto stanje postojalo i u ranijim društvima.9 9 Edwin H. Sutherland, Principles o f Criminology, treće izdanje (Philadelphia: J. B. Lippincott, 1939), 349-350.
O TEORIJSKO! SOCIOLOGIJI
115
Prvo treba razmotriti listu termina koji se prividno odnose na isti pojam: svrha, funkcija, motiv, konstrukcija, sekundarni značaj, primarno ticanje, cilj. Kroz preispitivanje, postaje jasno da se ovi termini grupišu u sasvim različite referentne okvire. Povremeno se neki od ovih termina - motiv, konstrukcija, cilj i svrha - jasno odnose na eksplicitne ciljeve predstavnika države. Drugi se pak motiv sekundarni značaj - odnose na ciljeve žrtve zločina. A obe grupe termina su slične kada govore o subjektivnim anticipacijama posledica kažnjavanja. Ali pojam funkcije ne mora neophodno uključivati stanovište učesnika; on se može odnositi i na posmatrača. Društvena funkcija se odnosi na objektivneposledice koje se mogu posmatrati, a ne na subjektivm dispozicije (ciljeve, motive, svrhovitost). Nesposobnost da se razgraniče objektivne sociološke posledice i subjektivne dispozicije neizbežno vodi do zbrke u funkcionalnoj analizi, kao što možemo videti iz odlomka koji sledi (ključni termini su ponovo istaknuti): Vrhunac nerealnosti dostignutje u razmatranju takozvanih "funkci ja" porodice. Kaže se da porodica obavlja važne funkcije u društvu; ona obezbeđuje obnavljanje vrste i obučavanje mladih; ona obavlja ekonomske i religiozne funkcije, itd. Gotovo nas teraju da verujemo kako se ljudi venčavaju i imaju decu zato što su željni izvršavanja ovih potrebnih društvenih funkcija. Zapravo ljudi se venčavaju zato što se vole, ili iz drugih manje romantičnih, ali ne manje ličnih razloga. Funkcija porodice, sa stanovišta pojedinca, jeste zadovoljenje njegovih želja. Funkcija porodice ili bilo koje druge društvene institucije, jeste samo ono zašta je ljudi koriste. Društvene "funkcije" su uglavnom racionalizacije postojećih aktivnosti; mi prvo delamo, a kasnije objašnjavamo; mi delamo iz ličnih razloga, a opravdavamo naše ponašanje društvenim i etičkim principima. Ako te funkcije institucija imaju neku stvarnu osnovu, one se moraju izaziti kao društveni proce si u kojima ljudi učestvuju pokušavajući da zadovolje, svoje želje. Funkcije se pojavljuju iz interakcija konkretnih ljudskih bića i konkret nih svrhovitosti.10 Odlomak je zanimljiv arhipelag malih ostrva jasnoće usred ogromne zbrke. Kad god se pogrešno poistovećuju (subjetivni) motivi sa (objektivnim) funkcijama, napušta se lucidni funkcional ni pristup. Naime, ne treba trvrditi, kao što ćemo upravo videti, da su motivi za sklapanje braka ("ljubav", "lični razlozi") identični sa
_____•»
10 Willard Waller, The Family, (New York: Cordon Company, 1938), 26.
116
Robert K. Merton
funkcijama koje obavlja porodica (socijalizacija deteta). Ponovo, nije potrebno tvrditi da su razlozi koje ljudi navode na određeno ponašanje ("m i delamo iz ličnih razloga"), isto što i opažene posledice tih obrazaca ponašanja. Subjektivne posledice mogu koincidirati sa objektivnim posledicama, ali i ne moraju. Ove dve stvari variraju nezavisno jedna od druge. Kada se, uprkos tome, tvrdi, da su ljudi motivisani da se upuste u ponašanje koje može iza zvati funkcije (koje ne moraju biti namerne), nudi se izlaz iz uzburkanog mora konfuzije.11 Ovaj kratak pregled konkurentskih terminologija i njihovih nesređnih posledica može poslužiti kao vodič kroz kasnije poku šaje kodifikovanja pojmova funkcionalne analize. Jasno je da će biti prilike da se ograniči upotreba sociološkog pojma funkcije, i potreba da se jasno razgraniče subjektivne kategorije dispozicije i objektivne kategorije opaženih posledica. A k o se to ne učini, funkcionalna orijentacija se može izgubiti u oblacima maglovitih definicija. VLADAJUĆI POSTULATI U FUNKCIONALNOJ AN ALIZI Uglavnom u antropologiji (mada ne samo u njoj), funkcionalni analitičar usvaja obično tri međusobno povezana postulata, koja su se pokazala diskutabilnim i nepotebnim funkcionalnoj orijentaciji, što će se i pokazati dalje u tekstu. Postulati tvrde da su, prvo, standardizovane društvene aktivnosti ili kulturne jedinice funkcionalne za čitav društveni ili kulturni si stem; drugo, da sve takve društvene ili kulturne jedinice ispunjava ju sociološku funkciju; j treće, shodno tome da su te jedinice nužne. ” Ova dva slučaja brkanja motiva i funkcije potiču iz lako dostupnog rezer voara dodatnih materijala iste vrste. Čak i Radcliffe-Brown, koji obično izbegava ovakvu praksu, povremeno ne uspeva da pravi razliku. Na primer: "... razm ena p ok lon a ne služi istom cilju kao trgovina i trampa u razvijenim zajednicama. Cilj kom e ona služi je moralan po karakteru. Predmet razmene je da proizvede prijateljska osećanja između osoba koje su u nju uključene, i ako se o v o ne ostvari, svrha nije ispunjena." Da li je "predm et" transakcije viđen sa stanovišta posmatrača, učesnika, ili o b o je ? Videti A . R. Radcliffe-Brown, u delu The Andaman Islanders, (G lencoe, Illionois: The Free Press, 1948), 84, (istakao R. K. M.).
O TEORIJSKOJ SOCIOLOGIJI
117
Iako se ove tri vrste tvrdnje najčešće sreću zajedno, najbolje ih je ispitati pojedinačno, jer svaka od njih rađa svoje posebne teškoće. Postulat funkcionalnog jedinstva društva
Radcliffe - Brown izražava taj postulat eksplicitnim terminima, na karakterističan način: Funkcija posebne društvene upotrebe je njen doprinos total nom društvenom životu kao funkciji totalnog društvenog sistema. Takav stav podrazumeva da društveni sistem (totalna društvena struktura, zajedno sa totalitetom društvenih upotreba, u kojima se ta struktura ispoljava i od kojih zavisi njeno trajno postojanje) poseduje određenu vrstu jedinstva, o kome možemo govoriti kao o funkcionalnom jedinstvu. Možemo ga definisati kao stanje u kome svi delovi društvenog sistema operišu zajedno sa dovoljno har monije ili unutrašnje konzistencije tj. bez stvaranja trajnih sukoba koji se ne mogu razrešiti niti regulisati.12 Ipak, važno je zapaziti da on pojam funkcionalnog jedinstva opisuje kao hipotezu koja zahteva dalja proveravanja. Odmah se uočava da je Malinowski proveravao empirijsku pri hvatljivost ovog postulata kada primećuje da " sociološka škola" (u koju on stvrstava Radcliffe-Browna) ’’preteruje oko solidarnosti primitivnog čoveka" i "zanemaruje pojedinca".13Ali uskoro posta je očigledno da Malinowski ne napušta u tolikoj meri ove sumnjive zaključke. On nastavlja da govori o standardizovanim aktivnosti ma i verovanjima kao funkcionalnim "za kulturu u celini", i dalje tvrdi da su oni takođe funkcionalni za svakog člana društva. G ovo reći o primitivnim verovanjima u natprirodno, on piše: Ovde se funkcionalno stanovište stavlja na proveru... Ono treba da pokaže na koji način vera i ritual rade za društvenu integraciju, tehničku i ekonomsku efikasnost, za kulturu u celini - a posredno za biološku i duhovnu dobrobit svakog pojedinačnog člana.14 12 Radcliffe-Brown, "On the concept o f function", op. cit., 397, (istakao R. K. M.). 13 Videti Malinowski, "A ntropology", op. cit., 132 i "The group and the indivi dual in functional analysis", u delu American Journal o f Sociology, 1939, 44, 938-64, na 939. 14 M alinowski, "A n th ropolog y", op. cit. 135, Malinowski zadržava ov o stanovište bez suštinske promene u svojim kasnijim rukopisima. O d ovih m ože se konsultovati, na primer, The group and individual in functional
118
Robert K. Merton
A ko je jedna nekvalifikovana tvrdnja sporna, onda je ova dvostruka još dvostruko sumnjivija. Da li kulturne jedinice jedno obrazno ispunjavaju funkcije društva koje se posmatra kao sistem svih članova tog društva, više je empirijsko pitanje činjenice, nego što je aksiom. Kluckhohn očigledno primećuje problem utoliko što proširuje alternative da bi uključio mogućnost da su kulturne forme "pri lagodljive ili adaptivne... za članove društva ili društvo shvaćeno kao trajnu jedinicu".15 O vo je neophodni prvi korak uzimanja u obzir varijacija ujedinici, koja obavlja pripisanu funkciju. Prisiljeni snagom empirijskog posmatranja, imaćemo priliku da proširimo još više obim varijacija ove jedinice. Sasvim je jasno da pojam funkcionalnog jedinstva nije postulat izvan domašaja empirijske provere; važi upravo obrnuto. Stepen integracije je jedna empirijska varijabla,16 koja se povremeno menja u istom društvu, a razlikuje u različitim društvima. Da sva ljudska društva moraju imati određeni stepen itegracije stvar je definicije - i zahteva preispitivanje. Ali sva društva nemaju tako visok stepen integrisanosti u kome je svaka kulturno standardizovana aktivnost ili verovanje funkcionalna za društvo u celini i jed noobrazno funkcionalna za ljude koji žive u njemu. U stvari ne bi trebalo da Radcliffe - Brown napušta svoju omiljenu oblast analogije, da bi posumnjao u adekvatnost tvrdnje o funkcionalnom jedinstvu. Značajno variranje u stepenu integracije nalazimo čak među pojedinim biološkim organizmima, iako nam zdravorazumska tvrdnja govori da ovde sigurno svi delovi organizma rade za "zajednički" cilj. Razmotrimo samo ovo: Utvrđeno je da postoje visoko integrisani organizmi pod strogom kontrolom nervnog sistema ili hormona, čiji bi veći gubitak imao snažan uticaj na čitav sistem, često uzrokujući smrt. S druge strane, postoje niži organizmi koji su mnogo neuspešnije povezani, u kojima analysis, op. cit., na 962-3: ” ... vidimo da svaka institucija s jedne strane dopri nosi integralnom funkcionisanju zajednice u celini, ali takođe zadovoljava i izvedene i osnovne potrebe pojedinca... Svaki pojedini član uživa sve dobrobiti koje su upravo navedene." (istakao R. K. M .) 15 Kluckhohn, Navaho Witchcraft, 46b (kurziv m oj). 16 Sorokinova zasluga je to što je dao pregled teorija društvene integracije ne gubeći iz vida ovu važnu činjenicu. Cit. iz P. A . Sorskin, "Forms and prob lems o f culture-integration, Rural Sociology, 1936, 1,121-41; 344-74.
O TEORIJSKOJ SOCIOLOGIJI
119
čak i gubitak većeg dela tela uzrokuje samo privremene teškoće, koje se otklanjaju regeneracijom oštećenih delova. Mnoge od ovih neuspešnije organizovanih životinja su toliko jadno integrisane da njihovi delovi mogu biti u aktivnoj opoziciji. Tako, kada običnu morsku zvezdu postavimo na leđa, može se dogoditi da deo krakova pokušava da okrene životinju u jednom, dok je ostatak okreće u drugom pravcu... Zbog svoje neuspešne integracije morska sasa se može pomerati i ostaviti tako deo svoga tela čvrsto pričvršćen za stenu, pa životinja trpi teško oštećenje.17 A ko to važi za pojedinačne organizme, čini se da je to a fortiori tako i sa kompleksnim društvenim sistemima. Ne mora se ići daleko da bi se pokazalo kako je pretpostavka o potpunom funkcionalnom jedinstvu ljudskog društva ponovo suprotna činjenicama. Socijalne upotebe ili sentimenti mogu biti funkcionalne za neke grupe a nefunkcionalne za druge u istom društvu. Antropolozi često navode "povećanu solidarnost zajed nice" i "povećan porodični ponos", kao primere funkcionalno adaptivnih sentimenata. Ipak kao što je Bateson18 između ostalih pokazao, povećanje ponosa u pojedinim porodicama može često poslužiti raspadanju solidarnosti male lokalne zajednice. Ne samo da je postulat funkcionalnog jedinstva često suprotan činjenicama, nego on ima i malu heurističku vrednost, jer odvlači analitičarevu pažnju od mogućih sasvim različitih posledica date društvene ili kulturne jedinice (upotreba, verovanje, obrazac ponašanja, institu cija) za različite društvene grupe i za pojedinačne članove tih grupa. A ko je masa činjenica i posmatranja koja negiraju pretpostavku funkcionalnog jedinstva toliko velika i lako dostupna, kao što smo pokazali, zanimljivo je zapitati se kako to da Radcliffe-Brown i drugi koji ga slede nastavljaju da se drže te pretpostavke. Mogući odgovor jeste činjenica da je ta koncepcija u obliku savremenih formulacija, kakvu su razvili socijalni antropolozi, dakle ljudi koji se pretežno bave proučavanjem nepismenih društava. U svetlu onoga što je Radin opisao kao "visoko integrisana priroda većine urođeničkih civilizacija", ova pretpostavka može prilično odgova17 G. H. Parker, u delu The Elementary Nervous System, kao što je citirano kod W. C. AIleea, u delu Animal Aggregation (University o f Chicago Press, 1931), 81-82. 18 Gregory Bateson, Naven, (Cambridge /England/ University Press, 1936), 3132.
120
Robert K. Merton
rati nekima, ako ne i svim nepismenim društvima. Ali ogromnu intelektualnu kaznu plaća onaj koji pomera ovu mogućno korisnu pretpostavku, iz oblasti malih nepismenih društava u oblast velikih, kompleksnih i visoko diferenciranih pismenih društava. Možda ni u jednoj drugoj oblasti, kao u funkcionalnoj analizi religije, opa snost ovakvog transfera pretpostavki postaje očigledna. To zaslu žuje kratak osvrt, ^ko ni zbog čega, ono zbog toga da se reljefno prikažu greške koje se nasleđuju zbog samilosnog prihvatanja ove pretpostavke bez njenog dubinskog preispitivanja. Funkcionalno tumačenje religije. U ispitivanju cene koja se plaća za transfer prećutne pretpostavke o funkcionalnom jedinstvu iz oblasti relativno malih i relativno čvrsto satkanih nepismenih grupa, u oblast više diferenciranih i možda slabije integrisanih društava, korisno je uzeti u obzir rad sociologa, posebno sociologa koji su osetljivi na pretpostavke sa kojima rade. Oni se površno zanimaju za sopstveno držanje prema opštijem problemu primene koncepcija razvijenih i sazrelih na proučavanju nepismenih društava, bez odgovarajuće modifikacije. (U velikoj meri isto pitanje važi i za transfer istraživačkih postupaka i tehnika, ali to za ovu priliku nije značajno.) Velike, besprostorne i bezvremenske generalizacije o "integra tivnim funkcijama religije" u velikoj su meri, iako naravno ne sasvim, izvedene iz posmatranja na nepismenim društvima. Neretko, društveni naučnik implicitno usvaja nalaze koji se odnose na ova društva, i nastavlja da raspravlja nadugačko i naširoko o inte grativnoj funkciji religije uopšte. Od ovoga, samo je mali korak do sledećih izjava: Razlog zbog kojeg je religija potrebna očigledno leži u činjenici da ljudsko društvo dostiže svoje jedinstvo pre svega krozposedovanje određenih zajedničkih krajnjih vrednosti i ciljeva, koje usvajaju njegovi članovi. Iako su ove vrednosti i ciljevi subjektivni, one utiču na pona šanje, a njihova integracija omogućava društvu da deluje kao sistem.19 U jednom izrazito razvijenom društvu izgrađenom na naučnoj tehnologiji, sveštenici gube status, jer se sveta tradicija i vera u nat prirodno potiskuju u drugi plan... /ali/ ni jedno društvo nije postalo toliko svetovno da bi potpuno likvidiralo veru u transcendentalne ciljeve i natprirodne entitete. Cak i u sekularizovanom društvu, neki sistem 19 Kingsley Davis i W ilbert E. Moore, "Some principles o f stratification ", A m e rican Sociological Review, april 1945, 10,242-49, na 244. (istakao R. K. M.).
O TEORIJSKOJ SOCIOLOGIJI
121
mora postojati da bi integrisao konačne vrednosti, radi njihovog ritualističkog izražavanja i zbog emocionalnogprilagodavanja na razočarenje, smrt i katastrofe.20 Potičući iz Durkheimove orijentacije koja se uglavnom bazirala na proučavanju nepismenih društava, ovi autori teže da istaknu samo očigledno integrativne posledice religije i da zanemare njene moguće dezintegrativne posledice u određenim tipovima društvene strukture. Ipak, uzmimo u obzir sledeće vrlo poznate činjenice i ispi tivanja. (1) Kada različite religije koegzistiraju u istom društvu, često dolazi do dubokog konflikta između nekoliko religijskih grupa (setimo se samo ogromne lite, _;ture o religijskim konflikti ma u evropskim društvima. Kako onda religija integriše društvo u brojnim višereligijskim društvima? (2) Jasno je da "ljudsko društvo dostiže svoje jedinstvo /ukoliko uopšte pokazuje tako jedinstvo/ pre svega posedovanjem određenih zajedničkih krajnjih vrednosti i ciljeva, koje usvajaju njegovi članovi". Ali šta dokazuje da se, na primer, "nereligiozni" ljudi u našem društvu manje saglašavaju oko određenih zajedničkih "ciljeva i vrednosti" nego oni verni reli gioznim doktrinama? (3) Na koji način religija integriše veliko društvo ako su sadržaj njene doktrine i njene vrednosti u suprotno sti sa drugim nereligioznim vrednostima koje važe za mnoge ljude u istom društvu. (Na primer, sukob između opozicije katoličke crkve povodom zakona o dečijem radu sa svetovnim vrednostima sprečavanja "eksploatacije mladih". Ili suprotni stavovi prema kontracepciji različitih religioznih grupa u našem društvu.) Spisak banalnih činjenica koje se odnose na ulogu religije u savremenim pismenim društvima može još više proširiti, i one su, naravno, vrlo dobro poznate onim funkcionalističkim antropolozi ma i sociolozima koji opisuju religiju kao integrativnu, bez ograničavanja domena socijalnih struktura u kojima je to zaista slučaj. Najmanje je pojmljivo da su teorijske orijentacije izvedene iz istraživanja na nepismenim društvima, služile da zamagle inače očigledne podatke o funkcionalnoj ulozi religije u višereligijskim društvima. Možda je transfer pretpostavke o funkcionalnom jedin stvu odgovoran za brisanje čitave istorije verskih ratova, inkvizici je (koja je ostavila trag u društvima posle sebe), sukoba do istrebljenja između religioznih grupa. Jer, ostaje činjenica daje sve ovo obilje poznatog materijala ignorisano u korist primera dobijenih iz proučavanja religija nepismenih društava. A još je upadljivija 20 Ibid., 246. (istakao R. K. M.).
122
Robert K. Merton
činjenica da isti, gore citirani rukopis, koji govori o "religiji koja obezbeđuje integraciju putem sentimenata, verovanja i rituala", nema nijednu opasku o mogućoj podvajajućoj ulozi religije. Ovakve funkcionalne analize mogu, naravno, značiti da religija omogućava integraciju onih koji veruju u iste religijske vrednosti, ali malo je verovatno da se ovo htelo reći, jer bi se jednostavno moglo tvrditi da se integracija omogućava slaganjem bilo kakvog skupa vrednosti. Štaviše, ovo opet pokazuje opasnost prihvatanj a pretpostavke o funkcionalnom jedinstvu, koja može biti razumna aproksimacija za neka nepismena društva, kao deo implicitnog modela za uopštenu funkcionalnu analizu. Tipično je da u nepismenim društvima po stoji samo jedan vladajući religijski sistem, tako da se, osim pojedi načnih odstupanja, članovi čitavog društva praktično poklapaju sa članovima verske zajednice. Očigledno je da u ovom tipu društve ne strukture, jedna od posledica zajedničkog skupa religijskih vrednosti može biti potkrepljenje zajedničkih sentimenata i društvena integracija. Ali to ne dopušta da se lako stvaraju odbranjive generalizacije o drugim tipovima društva. Imaćemo prilike da se vratimo na druge teorijske implikacije savremene funkcionalne analize religije, ali nam ovo trenutno može pokazati opasnosti koje se nasleđuju, usvoji li se nedokazani postulat o funkcionalnom jedinstvu. Pre primene posmatranja, ne može se pretpostaviti jedinstvo totalnog društva. To je pitanje činjenice, a ne stvar stanovišta. Teorijski okvir funkcionalne anali ze izrazito zahteva postojanje specifikacije jedinica za koju data društvena ili kulturna pojava važi. On mora potpuno dozvoljavati da data pojava ima različite posledice, funkcionalne ili nefunkci onalne za pojedince, podgrupe, i obuhvatniju društvenu strukturu i kulturu. Postulat univerzalnog funkcionalizma
Ukratko, ovaj postulat tvrdi da sve standardizovane društvene ili kulturne forme imaju pozitivnu funkciju. Kao i druge aspekte funkcionalne koncepcije, Malinowski i ovu razvija do najekstrem nijih razmera: Funkcionalno viđenje kulture, prema tome, insistira na principu da u svakom tipu civilizacije, svaki običaj, materijalni predmet, ideja i verovanje ima neku vitalnu funkciju...21 M alinow ski, " A n trop olog y ” , op. cit., 132 /m ada sam stavio kurziv, on je m ožda suvišan s obzirom na upečatljiv jezik originala/.
O TEORIJSKOJ SOCIOLOGIJI
123
M ada, kao što smo videli, Kluckhohn dozvoljava varijacije u jedinici kojoj služi kulturalna forma, on se pridružuje Malinowskom u postuliranju funkcionalne vrednosti za sve preživele oblike kulture. ("Moj osnovni postulat... jeste da nijedna kulturna forma ne opstaje ako ne stvara reakcije koje su prilagodljive ili adaptivne, na neki način..."22) Ovaj univerzalni funkcionalizam može i ne m ora biti heuristički postulat; to će se tek videti. Ali treba biti spreman da se uvidi da on takođe odvlači kritičku pažnju od mnoštva nefunkcionalnih posledica postojećih kulturnih formi. U stvari, kada Kluckhohn želi da ilustruje svoj stav pripisujući "funkcije" očigledno nefunkcionalnim pojavama, on se oslanja na tip funkcije koji se može naći pre po definiciji, nego kao rezultat istraživanja u svim postojećim kulturnim pojavama. Tako on tvrdi da: Trenutno funkcionalno neupotrebljiva dugmad na rukavima odela evropskog čoveka služe "funkciji" očuvanja porodičnog održavanja tradicije. Ljudi se, u principu, bolje osećaju ako postoji kontinuitet ponašanja, ako osećaju kako slede ortodoksne i društveno odobrene načine ponašanja.23
To je, čini se, granični slučaj u kome pripisivanje funkcije doda je malo ili ništa direktnoj deskripciji kulturnog obrasca ili oblika ponašanja. Može se isto tako pretpostaviti da svi afirmisani ele menti kulture (koje nejasno opisujemo kao "tradiciju") poseduju minimum funkcije "očuvanjaporodičnog održavanja tradicije". To je ekvivalentno tvrdnji da je "funkcija" konformizma prem a bilo kojoj afirmisanoj aktivnosti da omogući konformisti izbegavanje sankcija kojima se izlaže kada odstupa od etablirane prakse. To je nesumnjivo istinito, ali teško da nešto objašnjava. Služi, doduše, da nas podseti da treba istraživati tipove funkcija koje sociolog prim enjuje. Trenutno, ono daje provizornu pretpostavku da m ada svaka pojava društvene ili kulturne strukture može imati funkciju, prerano je nedvosmisleno tvrditi kako svaka takva pojava mora biti funkcionalna. P ostulat univerzalnog funkcionalizma je, naravno, istorijski proizvod žestoke, jalove i dugotrajne kontroverzije oko "opstan ka" koja je besnela m eđu antropolozim a početkom ovog veka. Pojam društvenog opstanka, to jest, u Riversovim rečima "obi čaja... /koji/ se ne može objasniti svojom trenutnom korisnošću već 22 Kluckhohn, Navaho Witchcraft, 46. /kurziv moj/. 23 Ibid., 47.
124
Robert K. Merlon
jedino postaje razumljiv kroz svoju prošlu istoriju"24, datira još od Tukidida. Ali kada su evolucionističke teorije počele da se pojav ljuju, pojam opstanka postojao je sve više strateški značajan u rekonstruisanju "stupnjeva u razvoju" kultura, naročito za nepi smena društva koja ne poseduju pisane dokum ente. Z a funkcionalistu koji je želeo da zanem ari ono što je sm atrao fragm en tarnom i često na nagađanjim a zasnovanom "istorijom" nepisme nih društava, napad na pojam opstanka značio je napad na čitav intelektualno odbojni sistem evolucionističke misli. Možda su oni zauzvrat, preterujući protiv ovog centralnog pojm a evolucioni stičke teorije, razvili isto tako preterani "postulat" prem a kome "svaki običaj /svuda/... ispunjava neku vitalnu funkciju". Bila bi šteta dozvoliti polem ikam a antropoloških predaka da stvaraju veličanstvena preterivanja u današnjici. Pošto je jednom otkriven, označen i proučen, socijalni opstanak se ne može izbaciti jednim postulatom. I m ada se uzorci ovakvog opstanka ne mogu pronaći, svađa se nastavlja sama. Dalje se može reći, da čak i kada se ovakav opstanak identifikuje u savremenim pismenim društvima, čini se da on malo doprinosi našem razum evanju ljudskog ponašanja ili dinamike društvenih promena. Sociolozi pismenih društava mogu zanem ariti opstanak bez prim etnog nedostatka, jer njegova sum njiva uloga jadnog supstituta pisane istorije nije neophodna. Ali sociolog ne treba da bude podstaknut arhaičnom i beznačajnom konroverzijom , da usvoji nedokazani postulat prem a kome sve kulturne pojave ispunjavaju vitalne funkcije. Je r ovo je takođe problem za istraživanje, ne zaključak koji dolazi pre istraživanja. M nogo korisnija direktiva za istraživanje je privrem ena p ret postavka da perzistentni kulturni oblici poseduju nultu ravnotežu funkcionalnih posledica kako za društvo posm atrano kao jedinicu, tako i za podgrupe dovoljno moćne da očuvaju sve oblike netaknu tim, putem direktne prisile ili indirektnog ubeđivanja. Ovakva for m ulacija ujedno izbegava tendenciju funkcionalne analize da se usredsredi na pozitivne funkcije i usmerava pažnju istraživača i na druge vrste posledica. 24 W .H. R. Rivers, "Survival in sociology", The Sociological Review 1913,6,293305. Videti takođe E. B. Tylor, u delu Primitive Culture, (New York, 1874), naročito I, 70-159; za recentniji prikaz istog predmeta videti Lowie, u delu The History ofEthnologicalTheory, 44 i dal je, 81. Za razborit i ograničen prikaz ovog problema videti Emile Durkheim, u delu Rules o f Sociological Method, odeljak 5, naročito na 91.
O TEORIJSKOJ SOCIOLOGIJI
125
Postulat o nužnosti Poslednji iz ovog trija postulata čestih među socijalnim naučni cima funkcionalne orijentacije, na neki je način najviše dvosmislen. Dvosmislenost postaje očigledna u ranije pom enutom manifestu Malinowskog prem a kome sledi da: u svakom tipu civilizacijer svaki običaj, materijalni predmet, ideja ili verovanje ima neku vitalnu funkciju, zadatak da postigne i predstavlja nužni deo unutarceline koja funkcioniše.25
Iz ovog odlom ka nije nimalo jasno da li on pretpostavlja nužnost funkcije ili pojave (običaj, predmet, ideja, verovanje) koja ima funkciju, ili i jedno i drugo. D vosm islenost je vrlo česta u literaturi. Tako, ranije citirani Davisov i M ooreov iskaz o ulozi religije, na prvi pogled tvrdi da je institucija ono što je nužno: "Razlog zbog koga je religija neophod na..."; "... religija... igra jedinstvenu i nužnu ulogu u društvu".26 Ali uskoro postaje jasno da nije toliko institucija religije ono što se smatra nužnim u društvu, već više funkcije za koje se smatra da ih religija ima u društvu. Jer, Davis i Moore smatraju religiju nužnom samo utoliko što ona funkcioniše pomažući članovima društva da usvoje "određene zajedničke konačne ciljeve i vrednosti". Kaže se da ove vrednosti i ciljevi, m oraju ... imati neku realnost za članove društva, i da je uloga reli gijskog verovanja i rituala da opskrbi ipotkrepi ovu realnost. Kroz ritu al i verovanje zajednički ciljevi i verovanja se povezuju sa imaginarnim svetom koji je simbolizovan konkretnim svetim predmetima, svetom koji je zauzvrat na značajan način povezan sa činjenicama i događa jima iz života pojedinaca. Obožavanjem svetih predmeta i bića koje oni predstavljaju, i prihvatanjem natprirodnih pravila koja su istovremeno kodeks ponašanja, uspostavlja se moćna kontrola nad ljudskim vladanjem, koja se drži institucionalne strukture i uklapa se sa konačnim ciljevima i vrednostima.27
N epotvrđena nužnost religije bazira se, dakle, na prihvatanju činjenice da se samo kroz "obožavanje" i "natprirodna pravila", može postići neophodni minimum "kontrole nad ljudskim vlada njem" i "integracija u obliku sentimenata i verovanja". 25 M alinow ski,"A ntropology1', op. cit., 132, (istakao R. K. M.). 26 Kingley Davis i Wilbert E. Moore, op. d t., 244, 246. Videti recentniji prikaz ovog problema u D avisovom uvodu za W. J. G oodea, Religion A m ong the Primitives (G lencoe, Illionis: The Free Press, 1951) i poučne funkcionalne interpretacije religije u tom delu. 27 Ibid., 244-245. (istakao R. K. M.).
126
Robert K. Merlon
Ukratko, postulat o nužnosti, u obliku u kome se obično javlja, sadrži dve povezane, ali razlučive tvrdnje. Prvo, pretpostavlja se da postoje određene funkcije koje su nužne, i ukoliko se one ne obav ljaju društvo ili grupa ili pojedinac neće dugo potrajati. Ovo dakle ističe pojam funkcionalnih preduslova ili preduslova koji su funkcionalno potrebni društvu, i mi ćemo imati prilike da detaljnije ispitam o ovaj pojam. D rugo, što je sasvim različita stvar, p re t postavlja se da su određene kulturne i društvene form e nužne za vršenje svake od ovih funkcija. Ovo uključuje pojam specijalizovanih i nezamenjivih struktura, i tako izaziva čitav niz teorijskih teškoća. Jer, ne samo da se m ože pokazati da je ovo očigledno suprotno činjenicama, već ono ima za nužnu posledicu nekoliko pom oćnih pretpostavki koje su okužile funkcionalnu analizu od samog početka. Ovo odvlači pažnju od činjenice da su alternativne društvene grupe (i kulturne form e) služile, pod uslovima koje treba ispitati, funkcijama neophodnim za održanje grupe. Nastav ljajući dalje, m oram o istaći glavnu teorem u funkcionalne analize: baš kao što ista pojava može imati višestruke funkcije, tako i alterna tivne pojave mogu vršiti istu funkciju na različite načine. Funkcio
nalne potrebe se na taj način shvataju kao premisivne, a ne kao determ inativne, za specifične društvene strukture. Ili drugim rečima, postoji čitav spektar varijacija u strukturam a, koje izvrša vaju dotičnu funkciju. (G ranice tog spektra varijacija uključuju pojam strukturalnog pritiska, o kome ćemo ubrzo govoriti). N asuprot ovom implicitnom pojm u nužnih kulturnih formi (institucije, standardizovane aktivnosti, sistemi verovanja, itd.) postoji, dakle, pojam funkcionalnih alternativa, ili funkcionalnih ekvivalenata, ili funkcionalnih substituta. Ovaj pojam je široko pri znat i upotrebljavan, ali treba zapaziti da on ne može ugodno sta jati u istom teorijskom sistemu koji za posledicu ima postulat o nužnosti pojedinih kulturnih formi. T ako, posle prikaza teorije M alinowskog "o funkcionalnoj neophodnosti mehanizama kao što je m agija", Parsons oprezno daje sledeću izjavu: ... k a d g o d se elementi nesigurnosti pojave u traganju za emocional no važnim ciljevima, ako se onda ne pojavi magija, može se bar očeki vati pojava koja jo j je funkcionalno ekvivalentna.28 Ovo je daleko od insistiranja Malinowskog da na taj način magi ja ima nužnu funkciju u kulturi. Ona zadovoljava određenu potrebu 28 Talcott Parsons, Essays in Sociological Theory, Pure an Applied, (G lencoe, Illi nois: The Free Press, 1949), 58.
O TEORIJSKOJ SOCIOLOGIJI
127
koja ne m ože biti zadovoljena nijednim drugim faktorom primitivne civilizacije.29
Ovaj dvojni pojam nužne funkcije i nezamenjivog obrasca vero vanja - i - akcija glatko isključuju pojam funkcionalnih alternativa. U stvari, pojam funkcionalnih alternativa se iznova pojavljivao u svakoj disciplini koja je usvojila funkcionalni okvir analize. On sc, na prim er, široko koristi u psihološkim naukam a, kao što pokazuje divljenja vredan Englishov spis.30 I u neurologiji je LashIcy istakao, na osnovu eksperimentalnih i kliničkih dokaza, neadekvatnost "pretpostavke da su pojedinačni neuroni specijalizovani za određene funkcije", tvrdeći zauzvrat da određenu funkciju može vršiti mnoštvo alternativnih struktura.31 Sociologija i socijalna antropologija imaju sve više prilike da izbegnu postulat o nužnosti datih struktura, i da sistematski koriste pojam funkcionalnih alternativa i funkcionalnih substituta. Jer, kao što su laici dugo grešili, tvrdeći da su "čudni" običaji i verovanja drugih društava "samo praznoverje", tako i socijalni naučnici funkcionalne orijentacije rizikuju da načine grešku drugog ekstre ma. Prvo, oni brzo nalaze funkcionalnu ili adaptivnu vrednost u svim aktivnostima i verovanjima, i drugo, oni ne zapažaju koje se alternativne delatnosti potiskuju zbog vernosti ovim prividno funkcionalnim aktivnostim a. Tako, nije retka spemnost m eđu nekim funkcionalistim a da zaključe kako su magija ili određeni verski rituali i verovanja funkcionalni, zbog efekta koji imaju na stanje svesti ili samopouzdanje vernika. Ipak u nekim prilikam a isto se tako može dogoditi da ove magijske aktivnosti nadmaše i zauzm u m esto dostupnih svetovnih adaptivnijih aktivnosti. Kao što je F. L. Wells primetio: Pnkovati potkovice iznad vrata za vreme epidemije velikih boginja m ože ojačati moral u domaćinstvu, ali ne može oterati velike boginje; takva verovanja i aktivnosti neće izdizati proveru svakodnevnog života kojoj su izloženi, a osećaj sigurnosti koje one daju, sačuvaće se samo dotle dokle se stvarnaprovera izbegava.32 29 Malinowski, "Anthropology", op. cit., 136. (istakao R. K. M.). 30 Horace B. English, "Symbolic versus functional equivalents in the neuroses o f deprivation", Journal o f Abnormal and Social Psychology, 1937, 32, 392-94. 31 K. S. Lashley, "Basic neural mechanisms in behavior", Psychological Review, 1930,37,1-24. 32 F. L. Wells, "Social maladjustments: adaptive regression", u delu Handbook o f Social Psychology, urednik Carl. A. Murchison (Clark University Press,
128
Robert K. Merton
Oni funkcionalisti koji su sapeti svojom teorijom prem a kojoj efekti ovakvih sim boličkih aktivnosti služe jedino stanju svesti pojedinca, i koji zbog toga zaključuju da su magijske aktivnosti funkcionalne, zanemaruju činjenicu da same ove aktivnosti mogu povrem eno zauzeti m esto m nogo efikasnijih alternativa.33 A oni teoretičari koji govore o nužnosti standardizovanih aktivnosti ili vladajućih institucija zbog njihove utvrđene funkcije u potkrepljavanju zajedničkih sentimenata, moraju uzeti u obzir funkcionalne supstitute pre nego što dođu do zaključka koji su češće preuranje ni, nego potvrđeni. U razm atranju ove trijade funkcionalnih postulata, pojavljuje se nekoliko osnovnih stvari koje moramo uzeti u obzir ako želimo da se upustimo u zadatak kodifikovanja ovog oblika funkcionalne analize. Pažljivo ispitujući, prvo, postulat o funkcionalnom jedinstvu, otkrili smo da se ne može tvrditi da postoji puna integracija svih društava, već d a je to empirijsko pitanje činjenice, koja može otkri 1935), 880. D aleko od toga da je W ellsova primedba zastarela. Još tridesetih godina, velike boginje nisu bile "iskorenjene" u državama kao što su Idaho, Wyoming i Montana koje su se zbog nedostatka zakona o vakcinaciji, mogle pohvaliti sa oko četiri hiljade trista slučajeva velikih boginja tokom perioda od pet godina. D ok u isto vreme naseljenije države kao što su Masssachusetts, Pennsylvania i Rhode Island, koje su imale zakone o obaveznoj vakci naciji, nisu zabeležile nijedan slučaj velikih boginja. O nedostacima "zdravog razum a” u ovakvim situacijama videti Hugh C abot u delu The Patient’s Dilemma (New York: Reynal & Hitchcock, 1940), 166-167. 33 Možda treba zapaziti da se ovo tvrdi i pored potpunog poznavanja zapažanja M alinowskog da Trobrijanci nisu zamenili magijska verovanja i aktivnosti za primenu racionalne tehnologije. Problem je u proceni stepena do koga je tehnološki razvoj oslabljen poluzavisnošću od magije koja služi da bi se suprotstavilo pojavama iz "domena nesigurnosti". Ova oblast nesigurnosti verovatno nije fiksirana, već i sama stoji u odnosu sa dostupnom tehnologi jom. Rituali stvoreni da regulišu vreme, možda absorbuju ljudsku energiju kojom bi se inače mogla smanjiti "oblast nesigurnosti" kroz pokušaj da se unapredi znanje o meteorologiji. Svaki slučaj mora biti prosuđen prema svo jim zaslugam a. Mi ovde govorimo o rastućoj tendenciji među socijalnim antropolozima i sociolozima koji teže da se ograniče na opažene "moralne” posledice racionalno i empirijski neosnovanih aktivnosti, i da preduzmu analizu alternativa koje bi odgovarale u datoj situaciji, kada ih njihova ori jentacija prema "transcendentalno" i "simboličkom" ne bi odvlačila prema drugim stvarima. Na kraju, nadamo se da se ovo neće pogrešno smatrati za vraćanje na ponekad naivni racionalizam doba prosvećenosti.
O TEORIJSKOJ SOCIOLOGIJI
129
vati čitav niz različitih stepena integracije. A u ispitivanju speci jalnog slučaja funkcionalnog tumačenja religije, upozoreni smo na mogućnost da, iako je možda ljudska priroda jedna celina, iz toga ne sledi d a j e struktura "nepism enih'društava" jednoobrazno slična strukturi visoko diferenciranih "pismenih" društava. Razli ka u stepenu između ovo dvoje - na primer, postojanje nekoliko suprostavljenih religija u jednom, i njihovo nepostojanje u drugom društvu može prelaz između njih učiniti opasnim. Iz kritičkog ispi tivanja ovog postulata, zaključili smo da teorija funkcionalne anali ze m ora težiti specifikaciji društvenih jedinica koje pogoduju datim društvenim funkcijama, i da se mora v /ideti kako kulturne jedinice imaju m nogostruke posledice, od kojih su neke funkcionalne, a neke možda nefunkcionalne. Razm atranja drugog postulata univerzalnog funkcionalizma, koji sm atra da su sve trajne kulturne forme neizbežno funkcionalne, rezultirao je drugim stavovima, koji se moraju rešiti kodifikovanim pristupom u funkcionalnoj interpretaciji. Pokazalo se da moramo biti spremni ne samo da otkrivamo nefunkcionalne, kao i funkcio nalne, posledice ovih formi, nego i da će teoretičar nužno biti suočen sa teškim problemom razvijanja kanona za uspostavljanje nulte ravnoteže posledica, ukoliko želi da njegovo istraživanje ima uticaja na društvenu tehnologiju. Jasno je da će savet stručnjaka koji se zasniva isključivo na proceni ograničenog, i možda arbi trarno izabranog, opsega posledica koje se očekuju kao rezultat zamišljene akcije, biti podložan čestim greškama i ispravno će sma trati manje vrednim. Postulat o nužnosti ima za posledicu dva različita pravila: jedno o nužnosti određenih funkcija, što zahteva uvođenje pojma funkcionalne neophodnosti ili funkcionalnih preduslova, i drugi o nužnosti postojećih društvenih institucija, kulturnih formi i si.; i to, kada se ispita na odgovarajući način rađa zahtev za pojmom funkcionalnih alternativa, ekvivalenata ili substituta.
Štaviše, aktualnost ova tri postulata, pojedinačno ili zajedno, izvor je uobičajene optužbe da funkcionalna analiza neizbežno ima određeni ideološki angažman. Budući da je ovo pitanje koje će se iznova javljati tokom ispitivanja daljnjih koncepcija funkcionalne analize, biće najbolje da ga razmotrimo sada, ako ne želimo da nam se pažnja neprestano odvlači od analitičkih problem a koje trenut no proučavamo, usled ideološki obojene nauke o društvu.
130
Robert K. Merlon
FU N K CIO N A LN A A N A LIZA KAO ID E O L O G IJA Funkcionalna analiza kao konzervativna U mnogim krugovima se, sa sve većim insistiranjem, tvrdi da je funkcionalna analiza, ma kakva bila njena intelektualna vrednost, neizbežno osuđena na "konzervativnu" (čak "reakcionarnu") per spektivu. Za neke od tih kritičara funkcionalna analiza je malo više od novije verzije doktrine iz X V III veka o osnovnom i nepromenjivom karakteru javnih i privatnih interesa. O na se posm atra kao svetovna verzija doktrine koju je izveo Adam Smith, na prim er, kada je u delu Theory o f Moral Sentiments, pisao o "skladnom ustroj stvu prirode, pod božanskim vodstvom, koje unapređuje dobrobit čoveka pomoću delovanja njegovih individualnih sklonosti.34Tako je, kažu ovi kritičari, funkcionalna teorija prosto orijentacija kon zervativnog socijalnog naučnika koji brani postojeće ustrojstvo stvari, onakvo kakvo jeste, i koji napada svaku prom enu, ma koliko um erena ona bila. Prem a ovom stanovištu funkcionalni analitičar sistematično ignoriše Tocquevilleovo upozorenje da se ne sme brkati poznato sa potrebnim: "... ono što zovemo potreb nim institucijama, najčešće su institucije na koje smo se navikli...". P reostaje nam još da pokažem o kako funkcionalna analiza neizbežno pada kao žrtva ovog pogrešnog zaključka, ali budući da smo prikazali postulat o nužnosti, m ožem o proceniti da će ovaj postulat, ako se usvoji, lako izazvati ovakvu ideološku optužbu. M yrdal je jedan od najsavremenijih i ništa manje tipičnih kritičara koji zagovaraju neizbežnost konzervativnih predrasuda u funkcionalnoj analizi: ... ako neka stvar ima "funkciju", ona je dobra ili bar suštinska*. T erm in funkcija m ože imati značenje sam o u obliku svoje p re t postavljene svrhe**; ako se ta svrha ne definiše kao nešto "od interesa za društvo" koji se dalje ne definiše,*** ostavlja se 34 Jacob Viner, "Adam Smith and Laissez Fair e", Journal o f Political Economy, 1937, 35. 206. Z apazim o da ovde Myrdal proizvoljno prihvata doktrinu o nužnosti, kao nečem u što je suštinsko za funkcionalu analizu. * Kao što sm o videli ovo ne samo daje proizvoljno, već i netačno. Ovde Myrdal pravilno uočava sumnjivi i nejasni postulat o funkcionalnom jedinstvu.
O TEORIJSKOJ SOCIOLOGIJI
131
značajan prostor za arbitrarnost u praktičnim implikacijama, ali je kivni pravac zacrtan: prikaz društvenih institucija kroz njihove funkcije mora voditi konzervativnoj teologiji.35
Myrdalove primedbe su više poučne zbog svojih premisa, nego /bog zaključaka. Jer, kao što smo primetili, on govori o dva postula tu koje funkcionalni analitičari često usvajaju, da bi došao do neoprav dane optužbe da je onaj koji prikazuje institucije preko njihovih funkcija neizbežno osuđen na "konzervativnu teleologiju". Ali Myrdal nikada ne osporava nužnost samih postulata. Zanimljivo je upitati se koliko je neizbežna ova osuda, ukoliko se izbegnu premise. U stvari, ako je funkcionalna analiza u sociologiji zaista osuđena na teleologiju, pogotovo konzervativnu teleologiju, usko ro bi zasluženo bila izložena još strožim optužbama nego što je ova. Kao što se često događalo sa teleologijom u istoriji ljudske misli, ona bi bila podvrgnuta reductio ad absurdum. Funkcionalnog anali tičara može snaći Sokratova sudbina (mada ne iz istog razloga) koji je tvrdio da je bog postavio usta ispod nosa da bismo mogli uživati u mirisu hrane.36 Ili kao hrišćanski teolozi, odani umovanju radi umovanja, on može biti zavaran Benom Franklinom koji je doka zao da bog očigledno "želi da mi pijuckamo, jer je delove ruke napravio upravo tako, da su dovoljno dugački da se prinese čaša ustima, bez podbacivanja ili predbacivanja željene tačke: Oboža vajmo onda čašu u ruci, tu dobroćudnu mudrost; obožavajmo je i pijm o".37 Ili se može posvetiti mnogo ozbiljnijim izjavama, kao Michelet koji je zapazio "kako je sve divno uređeno u prirodi. Čim dete dođe na svet, nalazi m ajku koja je sprem na da se stara o njem u".38 Kao i svakom drugom sistemu mišljenja koji se oslanja na teleologiju, mada se trudi daje izbegne, funkcionalnoj analizi u sociologiji preti redukcija do apsurda ukoliko usvoji postulat o nužnosti svih postojećih društvenih struktura koje omogućavaju zadovoljenje značajnih funkcionalnih potreba. :'5 Gunnar Myrdal, A n American Dilemma (N ew York: Harper & Brothers, 1944), II, 1056 /kurziv i opaske u zagradi moje/. Farrington ima još neke zanimljive primedbe o pseudo-teleologiji u svom delu Science in Antiquity (London: T. Butterworth, 1936), 160. 37 Ovo je citirano iz pisma Frenklina njegovom prijatelju A bbe M orelletu, iz D ixon Wectera u delu The Hero in America, (New York: Scribner, 1941), 5354. jS Sigmund Freud je zapazio ovu primedbu u Micheletovom delu The Woman.
132
Robert K. Merton
Funkcionalna analiza kao radikalna Vrlo je interesantno da ima onih koji su došli do zaključka koji je upravo suprotan optužbi da je funkcionalna analiza po sebi osuđena na stanovište d a je sve postojeće ispravno, i d a je ovaj svet zaista najbolji od svih mogućih svetova. Ovi posmatrači, na prim er La Piere, tvrde da je funkcionalna analiza pristup koji je po sebi kritičan u gledištu i pragmatičan u prosuđivanju: Postoji... dublje značenje koje se odmah m ože uočiti prilikom prelaska sa strukturalne deskripcije na funkcionalnu analizu u društvenim naukama. Ovaj prelaz predstavlja raskid sa društvenim apsolutizm om i m oralizm om hriščanske teologije. A ko je značajan aspekt neke društvene strukture funkcija koju ona obavlja, sledi da se ni jedna struktura ne m ože proceniti samo s obzirom na tu strukturu. U praksi ovo, na primer, znači da je patrijarhami porodični sistem kolek tivno vredan jedino ako funkcioniše i do stepena u kom e funkcioniše za zadovoljenje kolektivnih ciljeva. Kao društvena struktura on nema unutrašnju vrednost,/er će njegova funkcionalna vrednost varirati od jednog vremena do drugog, i od jednog mesta do drugog. Funkcionalni pristup kolektivnom ponašanju će se nesumnjivo
suprostaviti svima onima koji veruju da specifično sociološke strukture imaju unutrašnju vrednost. Tako za one koji veruju da je crkvena služba dobra jer je crkvena služba, tvrdnja da su neke crkvene službe sam o formalni pokreti koji nemaju nikakav religiozni značaj, .da se druge mogu uporediti sa pozorišnim predstavama, a da su treće oblik slavlja koje se m ože uporediti sa pijanim lumpovanjem, biće suprosta vljena zdravom razumu i postati napad na integritet ispravnih ljudi ili barem zanovetanja jadne budale.39
Činjenica da jedni funkcionalnu analizu posm atraju kao inhe rentno konzervativnu, a drugi kao inherentno radikalnu, pokazuje da ona m ožda inherentno nije ni jedno ni drugo. Ta činjenica pokazuje da funkcionalna analiza ponekad ne obuhvata nikakvo suštinsko ideološko opredeljenje m ada kao i drugi oblici sociolo ške analize može biti prožeta bilo kojom iz širokog sprektra ideo loških vrednosti. O vo nije prvi put da se nekoj teorijskoj orijen taciji u društvenim naukama ili socijalnoj filozofiji pripisuju dijam etralno suprotne ideološke implikacije. Zbog toga može biti od pom oći ispitati jedan od najzapaženijih ranijih slučajeva u kome 39 Richard LaPiere, Collective Behavior, (New York: McGraw-Hill, 1938), 55-56 (istakao R. K. M.).
O TEORIJSKOJ SOCIOLOGIJI
133
je sociološka i m etodološka koncepcija bila predm et najraznov rsnijih ideoloških nabeđivanja, i uporediti taj slučaj (koliko je to moguće) sa slučajem funkcionalne analize. Slučaj koji ćemo kori stiti za poređenje jeste slučaj dijalektičkog materijalizma; zagovor nici dijalektičkog materijalizma jesu istoričar ekonomije, socijalni filozof i profesionalni revolucionar Karl Marx, i njegov bliski pomoćnik i saradnik Friedrich Engels. Ideološka orijentacija materijalizma
komparativna ideološka orijentacija funkcionalne analize
1. "Mistifikacija koju dijale 1. Neki funkcionalni anali ktika trpi u Hegelovim rukama, tičari su samovoljno zaključili da nikako ne sprečava Hegela da sve postojeće društvene struk bude prvi koji je predstavio njen ture vrše nužne društvene funk opšti oblik dejstva na razumljiv i cije. To je puka vera, misticizam savestan način. Kod njega ona ako želite, pre nego finalni pro stoji na glavi. Mora se preokre izvod upornog i sistematskog nuti ako se želi otkriti racional istraživanja. Postulat se m ora zaraditi, ne naslediti, ako želi no jezgro unutar mistične ljuske. mo da stekne prihvatanje soci jalnih naučnika. 2. U svom mistifikovanom obliku dijalektika je postala moda u Nemačkoj./er.ve činilo da ona transfiguriše i glorifikuje postojeće stanje stvari.
2. Tri postulata o funkcio nalnom jedinstvu, univerzalnosti i nužnosti čine sistem premi sa koje neizbežno vode glorifi kaciji postojećeg stanja stvari.
3. U svom racionalnom obliku ona je skandal i gadost za bur žoaziju i njene doktrinarne pro fesore, zbog toga što uključuje u svoje razumno i potvrdno prepo
3. U svojim više empirijski orijentisanim i analitički p re ciznijim oblicima, funkcionalnu analizu često sa sumnjom posm atraju oni koji postojeću društvenu strukturu sm atraju za večno fiksiranu i daleko od svake promene. Ovaj egzaktniji oblik funkcionalne’ analize obuhvata ne samo proučavanje funkcija postojećih društvenih
znavanje postojećeg stanja stvari u isto vrem e i prepoznavanje negacije tog stanja /stvari/ i nje
govog neminovnog sloma.
134
Robert K. Merlon
struktura, nego i proučavanje njihovih disfunkcija za različito situirane pojedince, podgrupe ili društvene slojeve i društvo u širem smislu. On privrem eno pretpostavlja, kao što ćemo videti, da kada je nulta ravnoteža agregata posledica postojeće dru štvene strukture očigledno ne funkcionalna, da se onda razvija jak i insistentan pritisak koji traži prom enu. Moguće je, m a da ostaje da se još utvrdi, da po sle date tačke, ovaj pritisak neizbežno rezultira više ili m a nje predodređenim društvenim promenama. 4.
Zbog toga što posm atra 4. M ada se funkcionalna analiza često fokusirala na stati da je u stalnom pokretu, ona ci društvene prom ene, a ne na tako uzima u obzir njegovu pro dinamici, ne znači da je to laznu prirodu ne m anje nego suština ovog sistema analize. njegovo trenutno postojanje; Fokusirajući se na disfunkcijazbog toga što ne dozvoljava da m a kao i na funkcijama, ovaj joj se išta nam etne, ona je u oblik analize može procjenji suštini kritička i revolucionar vati, ne samo osnove društvene stabilnosti, nego i potencijalne na"« izvore društvene prom ene. Fraza "istorijski razvijeni obli ci " može biti koristan podsetnik da društvene strukture obično doživljavaju prim etne prom e ne. O staje da otkrijemo pritiske koji stvaraju različite tipove prom ene. D o stepena do koga se funkcionalna analiza fokusira na funkcionalne posledice, svaki istorijski razvijen oblik kao
40 Odlomak je citiran bez izmene i dodavanja, samo uz uvođenje kurziva da bi se istaklo ono što se želi, Karl Marx, Capital, (Chicago: C. H. Kerr, 1906), 1,25-26
O TEORIJSKOJ SOCIOLOGIJI
135
ona ide prem a ultrakonzervativnoj ideologiji; Do stepena u kom e se funkcionalna analiza fokusira potpuno na disfunkcionalne posledice, ona ide p re ma ultra-radikalnoj utopiji. "U svojoj suštini", ona nije ni jedno ni drugo. 5. "... sve sukcesivne istorij- 5. Spoznajući, kao što m ora ske situacije sam o su prelazni ju, da su društvene strukture stupnjevi u beskrajnom toku zauvek promenjive, funkcional razvoja ljudskog društva od ni analitičari moraju, bez obzira nižeg ka višem. Svaki stupanj je na to, istraživati m eđusobno neophodan, i zato opravdan za zavisne i često obostrano poduvreme i mesto kojima duguje piruće elemente društvene struk svoje poreklo. ture. U principu, čini se da je većina društva integrisana do tog stupnja da su mnogi, ako ne i svi, njihovi elementi uzajamno prilagođeni. D ruštvene struk ture nem aju slučajan skup atributa, već su oni međusobno povezani i često se obostrano podupiru. Uvideti to ne znači usvojiti nekritičnu afirmaciju svakog statusa quo; ne uvideti to znači predati se iskušenjima radikalnog utopizma. 6. "Ali u novijim i višim 6. Napetosti i pritisci koji se uslovima koji se posebno razvi akumuliraju u društvenoj struk jaju u svom sopstvenom okrilju turi kao disfunkcionalne posle sve gubi svoju valjanost i.oprav dice postojećih elem enata nisu danost. On mora popustiti pred regulisani odgovarajućim dru višim oblikom koji će takođe štvenim planiranjem , pa će u kada na njega dođe red, propa- dogledno vreme dovesti do slo sti i nestati. m a i bazične društvene promene. K ada ova prom ena pređe datu tačku koju nije lako defini
136
Robert K. Merton
sati, obično se kaže da se poja vio novi društveni sistem. Ali m ora se ponoviti: ni 7. On /dijalektički m aterija 7. lizam/ otkriva prolaznu prirodu samo prom ena ni sam o stabil svega i u svemu; ništa ga ne nost ne mogu biti ispravan može zaustaviti osim neprekid predm et proučavanja funkcio nog procesa nastajanja i nesta nalnog analitičara. Preispitujući janja... Ona /dijalektika/ ima, na tok istorije, postaje prilično ja ravno, i konzervativnu stranu; sno da su sve glavne društvene ona uviđa da su određeni stupnje strukture ili kumulativno modivi znanja i društva opravdani za fikovane ili nasilno okončane. svoje vreme i okolnosti; ali ona U oba slučaja strukture nisu ide samo dotle. Konzervativizam bile večno fiksirane i nepodovog načina razmišljanja je relati ložne promeni. Ali u datom van; njegov revolucionalni karak trenutku posm atranja, svaka ter je apsolutan - jedino apsolut takva društvena struktura se može dobro prilagoditi, i sub no što ona priznaje. "41 jektivnim vrednostim a većeg dela populacije, i objektivnim uslovima sa kojima se suočava. Uvideti to, znači držati se činje nica, a ne biti veran etabliranoj ideologiji. I prem a istom merilu, kada se primeti da struktura nema više veze sa željama naro da ili sa jednako stvarnim uslo vima delanja, to takođe treba uvideti. Ko se usudi da sve to učini, može postati funkcionalni analitičar, ko se usudi da učini manje, nije niko.42
41 Sledeći odlom ak je citiran samo sa izbacivanjem irelevantnog materijala i sa kurzivom Friedricha Engelsa iz Karl Marx: Izabrana dela, (Moskva, K ooperacijsko izdvačako društvo, 1935), I, 422. 42 Jasno mi je da ova parafraza uništava originalnu nameru pesnika, ali se nadam da prilika opravdava uvredu.
O TEORIJSKOJ SOCIOLOGIJI
137
Ova sistem atska kom paracija može biti dovoljna da sugerira kako funkcionalna analiza nem a kao nužnu posledicu, kao ni dijalektički pristup, specifično ideološko opredeljenje. Ovo ne govori kako opredeljenja nisu često implicitna u radovim a funkcionalnih analitičara. Ali, izgleda da je ovo više nebitno, nego što je suštinsko za funkcionalnu teoriju. Ovde, kao i u drugim oblastim a intelektualne aktivnosti, zloupotreba ne pobija mogu ćnost upotrebe. Kada se kritički ispita, funkcionalna analiza je neu tralna u odnosu na glavne ideološke sisteme. D o ovog stepena, i samo u ovom ograničenom smislu,43 ona je slična onim teorijam a i instrum er ima fizikalnih nauka koje indiferentno upotrebljavaju suprotstavljene grupe za ciljeve koji često nisu deo namere samog naučnika. Ideologija i funkcionalna analiza religije Poučno je okrenuti se ponovo, naravno ukratko, diskusijama o funkciji religije, da bi se pokazalo kako logiku funkcionalne analize usvajaju ljudi koji su inače suprotstavljeni u ideološkom smislu. D ruštvena uloga religije bila je, naravno, posmatrana i tumače na tokom dugog perioda od nekoliko vekova. Samo jezgro ovih posmatranja jeste isticanje da je religija jedno insitucionalno sred stvo društvene kontrole, koje se izražava ili u Platonovom pojmu "plem enite laži" ili u Aristotelovom shvatanju "da ona deluje s obzirom na ubeđenje većine" ili u sličnom Polibijusovom tvrđenju da se "mase... mogu kontrolisati misterioznim terorom i tragičnim strahovima". Ako M ontesquieu zamera rimskim zakonodavcima kako su želeli da ispune strahom od bogova narod koji se nije ničega bojao, i da zatim taj strah upotrebe na način na koji im se prohte, onda i Jawaharlal N ehru primećuje da su "jedine knjige koje su britanski službenici od srca preporučivali (političkim zatvorenicima u Indiji) bile verske knjige i romani. Divno je kako je religija tako prirasla za srce britanske vlade i kako ona pravedno podstiče sve njene oblike".44 4j Ne treba smatrati da ovo poriče važnu činjenicu da vrednosti koje su implicit ne i otvoreno uvažene mogu pomoći socijalnom naučniku da izabere proble me svog istraživanja, formulacije tih problema, i shodno tome, korisnost nje govih nalaza za određene svrhe. Ova izjava tvrdi samo ovo: funkcionalna analiza nije suštinski opredeljena ni za jedan ideološki tabor, kao što prethod na rasprava barem ilustruje. 44 Jawaharlal Nehru, Toward Freedom, (New York: John Day, 1941), 7.
138
Robert K. Merton
Izgleda da postoji davna i trajna tradicija koja sm atra da je religija služila da bi se kontrolisale mase. Takođe izgleda da jezik kojim je ovo pravilo izrečeno, obično daje rešenje za ideološku pri padnost autora. Kako, onda stoji stvar sa nekim od savremenih funkcionalnih analiza religije? U svom kritičkom spajanju nekoliko glavnih teori ja u sociologiju religije, Parsons sumira neke od osnovnih zaklju čaka koji su se pojavili s obzirom na "funkcionalni značaj religije": ... ako su moralne norme i sentimenti koji ih pom ažu od tako priori tetnog značaja, šta su drugo m ehanizm i na osnovu kojih se one održavaju, nego spoljašnji procesi prinude. Durkheimovo stanovište je da verski ritual ima značaj prvenstveno kao mehanizam za izražavanje i podsticanje sentimenata koji su suštinski za institucionalnu integraci ju društva. Spremno se m ože tvrditi da je ovo jasno povezano sa stavovima Malinowskog o značaju pogrebnih ceremonija kao m eha nizma potvrđivanja solidarnosti grupe prilikom ozbiljne emocionalne tegobe. Durkheim je otkrio određene aspekte specifičnih odnosa između religije i društvene strukture jasnije nego što je to učinio Malinowski, a pored toga postavio čitav problem u drugačiju funkcionalnu perspek tivu, koju je prim enio na društvo u celini, apstrahujući pojedinačne situacije, tenzije i tegobe pojedinca.45
Ponovo, sumirajući jedan suštinski nalaz važne kom parativne studije o sociologiji religije, Parsons prim ećuje da je "možda naj značajniji aspekt W eberove analize dokazivanje stupnja do koga variranja društveno sankcionisanih vrednosti i svetovnih ciljeva korespondira sa variranjem dominantnih verskih filozofija velikih civilizacija".46 Slično, ispitujući ulogu religije m eđu rasnim i etničkim podgrupam a u Sjedinjenim Državam a D onald Y oung, zapaža blisku povezanost izm eđu "društveno sankcionisanih vrednosti i ciljeva svetovnogživota" i "dominantne verske filozofije". Jedna funkcija kojoj manjinska religija m ože služiti jeste mirenje sa inferiornim statusom i njegovim diskrim inatorskim posledicama. D okaz o verskoj ulozi ove funkcije m ože se naći među svim manjin skim narodim a Amerike. S druge strane, verske institucije se mogu razviti tako da budu podsticajza revolt protiv inferiornog statusa. Tako 45 Talcott Parsons, Essays in Sociological Theory, 61, (istakao R. K. M.). 46 Ibid., 63.
O TEORIJSKOJ SOCIOLOGIJI
139
su pokršteni Indijanci, sa časnim izuzecima, težili da budu submisivniji od poganskih Indijanaca. Specijalni kultovi kao što su oni povezani sa upotrebom pejotla, Indijanska šejkerska Crkva, i Ples Duha, religije koji sadrže i hrišćanske ipaganske elemente, bile su na propast osuđeni pokušaji da se razviju oblici religioznog izražavanja prilagođeni indi vidualnim i grupnim okolnostima. Ples Duha, sa svojim isticanjem garantovanog milenijuma slobode od belog čoveka, izazvao je snažan revolt. Hrišćanstvo Crnaca uprkos vrednim podsticanjim a verbalnog kritikovanja postojećeg ustrojstva, ističe prihvatanje sadašnjih teškoća sa znanjem o boljim vremenima koja će doći u životu na onom svetu. Brojne varijacije hrišćanstva i judaizam koje su doneli doseljenici iz Evrope i Meksika, uprkos zajed ničkim nacionalističkim elementima, takođe ističu kasnije nagrade, a ne neposrednu akciju.47
Ove različite i razbacane prim edbe, sa prim etno raznovrsnim ideološkim poreklom, pokazuju neke bazične sličnosti. Prvo, sve se one odriču posledica određenih religioznih sistema u korist vladajućih sentimenata, definicija situacije i akcije. Z a ove posledice se prilično konsistentno utvrdilo da podstiču vladajuće m oralne norm e, pokorno prihvataju te norm e, zapostavljaju ambicije i zadovoljstvo (ako to zahteva religijska doktrina), i si. M eđutim, kao što prim ećuje Young, religije su pod određenim uslovima služile izazivanju pobune, ili kao što je W eber pokazao, religije su služile da motivišu i kanališu ponašanje velikog broja ljudi i žena prem a m enjanju društvene strukture. Z ato bi bilo preuranjeno zaključiti da sve religije, svuda, za posledicu imaju stvaranje masovne apatije. D rugo, m arksistički pogled implicitno, a funkcionalistički pogled eksplicitno, prihvata glavno stanovište da verski sistemi zaista utiču na ponašanje i da om nisu samo epifenomeni već deli mično nezavisne determinante ponašanja. Naime, verovatno je da postoji velika razlika ako "mase" prihvataju ili ne prihvataju određenu religiju, kao što postoji razlika ako pojedinac uzima ili ne uzima opijum. Treće marksističke, i teorije starije od njih, bave se diferencijal nim posledicama religijskih verovanja u različitim podgrupam a i 47 D onald Young, American Minority Peoples, (New York: Harper, 1937), 204. (istakao R. K. M .). Za funkcionalnu analizu crnačke crkve u S A D videti Georgea Eatona Simpsona i J. Miltona Yingeda, u delu Racial and. Cultural Minorities (New York: Harper & Brothers, 1953), 522-530.
140
Robert K. Merlon
slojevima društva - npr. "masama" - kao što to čini i nemarksista Donald Young. Funkcionalista nije ograničen, kao što smo videli, na istraživanje posledica religije za "društvo u celini1’. Četvrto, pojavljuje se sumnja da se funkcionalisti koji ističu da je religija društveni mehanizam za "podsticanje sentim enata koji su suštinski za institucionalnu integraciju društva", m aterijalno ne razlikuju po svom analitičkom okviru od marksista koji, ako se nji hova m etafora "opijum za m ase" obrne u neutralnu tvrdnju društvene činjenice, takođe potvrđuju da religija deluje kao društveni m ehanizam za podsticanje određenih svetovnih kao i svetih sentimenata m eđu vernicima. Tačka u kojoj se razlikuju ova dva stanovišta se pojavljuje jedi no kada se postavi pitanje evaluacije ove opšteprihvačene činje nice. D ok god funkcionalisti govore samo o "institucionalnoj inte graciji", bez istraživanja različitih posledica integracije kao što su raznovrsne vrednosti i interesovanja, oni se ograničavaju na čistu formalnu interpretaciju. Jer integracija je očito form alan pojam. Društvo se može integrisati oko normi stroge kaste, stroge disci pline i pokornosti potčinjenog društvenog sloja, ali se takođe može integrisati i oko normi slobodne društvene pokretljivosti, širokih oblasti za samoispoljavanje, i nezavisnosti mišljenja m eđu privre m eno nižim slojem. A dokle god m arksisti budu, bez dokaza, tvrdili kako su sve relgije, svuda, bez obzira na njihov doktrinarni sadržaj i organizacioni oblik, "oijum" za mase, oni se okreću čisto formalnoj interpretaciji, ne dozvoljavajući da, kao što odlomak iz Younga to pokazuje, postoje određene religije koje u određenim društvenim strukturam a služe podsticanju m asovne akcije, a ne njenom umrtvljivanju. Marksisti i funkcionalisti se razilaze pre u evaluaciji funkcija religije, nego u logici same analize. A evaluacija je ono što dozvoljava sipanje ideološkog sadržaja u boce funkcionaRzma.4&Boce po sebi ne zavise od svog sadržaja, i mogu 4X Ovaj tip diskusije je mnogo češći nego što sm o skloni da verujemo. Često, osnovno slaganje oko analize situacije biva pom ućeno osnovnim neslaganjem oko evaluacije situacije. Kao posledica ovoga, pogrešno se pretpostavlja da se oponenti razlikuju u saznajnim postupcima i nalazima, mada se oni razlikuju jedino po vrednostima koje su usvojili. U zm im o na primer skorašnji upadljivi slučaj javne debate sukoba između W instona Churchilla i Harolda Laskog, kada su svi pretpostavljali (uključujući i sam og Churchilla), da se njih dvoji ca ne slažu oko suštinske premise koja tvrdi da se društvena promena sprem nije prihvata za vrem e rata nego u doba mira. Ipak, upoređim o sledeće odlom ke iz rukopisa ove dvojice.
O TEORIJSKOJ SOCIOLOGIJI
141
podjednako dobro služiti kao rezervoari za ideološki otrov i za ide ološki nektar. Winston Churchill: "Ranija mirnodopska struktura društva je bila ukinuta više od četiri godine, a život je dostigao čudan intenzitet pod čarolijom rata. Pod tim misterioznim uticajem, ljudi i žene su se znatno uzdigli iznad smrti, bola i kulučenja. Posta lo je moguće jedinstvo i drugarstvo (čak je i ojačalo) između ljudi, klasa i naci ja, dok su neprijateljski pritisci i zajednički ciljevi ostali nepromenjeni. A li tada je nestalo čarolije: za neke ciljeve prekasno, za druge prerano, ali previše izne nadno za svakoga! Svakapobednička zemlja se vratila svojim starim nivoima i prethodnim uređenjima; ali otkrilo se kako su uređenja u velikoj meri bila nepopravljiva, kako je njihova struktura oslabljena i nepovezana, pa je izgledalo da su preuska i zastarela." "Sa nestankom čarolije, nestalo je i mnogo izuzetne moći koja je služila ruko vođenju i kontroli, upravo kada su nove teškoće dostigle vrhunac... Vernim i radom opterećenim masama pobeda se činila toliko potpunom, kao da ne postoji potreba za daljim naporima... Ogroman umorje zavladao kolektivnom akcijom. M ada je svaki subverzivni elem ent želeo da se potvrdi, revolu cionarni gnev je bio preslab, kao i svi drugi oblici psihičke energije. ” "Intenzitet napora koje je izazvalo nacionalnu opasnost, daleko je premašivala normalne ljudske sposobnosti. Svi su bili u pogonu do jednog abnormalnog stupnja. Čim je nestalo vrhunskog podsticaja, svi su postali svesni ozbiljnosti pritiska. M asovno i opšte opuštanje, kao i povratak standardima običnog života bio je neminovan. Nijedna zajednica nije m ogla nastaviti da koristi životnu energiju pod ovakvim uslovima. Pritisak je bio najizrazitiji među višim slojevima intelektualnih radnika. Oni su nastavili da rade gonjeni psihološkim stimulansom koji je trebao otkloniti. "Mogu da radim dok se ne srušim", to je važilo dok su granate praštale i armije marširale. A li sada je došao mir: svuda se osećala iscrpljenost, nervna i fizička, koja je ranije bila skrivena i neprimećena, a sada je postala očigledna.” Harold Laski: "Atmosfera rata dozvoljava, i čak izaziva, inovacije i eksperimente koji nisu mogući kada se uspostavi mir. Napad na ustaljenu životnu rutinu nas pri m orava da usvojimo ono što William James zove vitalnom navikom odučavanja od navika... Prinuđeni sm o da se zalažemo, čak i žrtvujemo, mada nism o verovali da sm o za to sposobni. Zajednička opasnost stvara osnovu novog udruživanja, čija budućnost potpuno zavisi od toga da li su njegovi tem elji privremeni ili trajni. A ko su privremeni, onda kraj rata vraća sve prethodne razlike, desetostruko pogoršane problemima koje kraj rata donosi." "Prema tom e, tvrdim da promene koje treba uvesti zajedničkim odlučiva njem moraju pod ovim uslovima doprineti da se ljudi sete svog identiteta, a ne svojih razlika.”
142
Robert K. Merton
L O G IK A POSTUPAKA Nadmoć funkcionalne orijentacije Funkcionalna orijentacija nije naravno niti nova niti ograničena na društvene nauke. U stvari, ona se pojavila relativno kasno na sociološkoj sceni, ako se može suditi po njenoj ranijoj i raširenijoj upotrebi u velikom broju drugih disciplina.49 Centralna orijentacija "Možemo početi sa ovim promenama odmah, jer je atmosfera povoljna za njihovo prihvatanje. Vrlo je neizvesno da li bi one bile usvojene zajedničkim pristankom, da nema ove atmosfere. Stvar je još neizvesnija jer je napor koji je rat zahtevao u mnogima izazvao, naročito u onima koji su bili za ukidanje privilegija, umor, težnju ka povratku na staro, kojoj je teško odupreti se." "U svim revolucijama dolazi do perioda inercije kada umoruslednapora iza zove prekid u procesu inovacije. Taj period obično dolazi po prestanku nepri jateljstava. Posle života u napetosti, ljudski organizam zahteva m iri opuštanje. Insistirati tokom perioda odmora na prikupljanju snage za novi i teški put, a pre svega, za put u nepoznato, isto je što i tražiti nemoguće... Kada prestane neprijateljstvo prema nacizmu, ljudi će više o d svega želeti rutinu misli i navika, koja od njih ne zahteva napornu adaptaciju na uznemirujuća uzbuđenja." Gibbonovske odlom ke u prvom delu napisao je, naravno, Winston Churchill, i to izm eđu dva rata, o prvom od njih: The World Crisis: knjiga 4, The Aftermath, (London: Thornton Butteworth, 1928), 30,31,33. Ostale primedbe pri padaju Haroldu Laskom, koji je pisao tokom drugog svetskog rata da politi ka gospodine Churchilla doprinosi "svesnom odlaganju svakog poduhvata koji se smatra ‘kontraverznim’ sve dok se ne ostvari pobeda, /a/ to znači... da proizvodni odnosi moraju ostati nepromenjeni sve dok ne nastupi mir i da prema tom e, nijedno od sredstava društvene promene širokog spektra, neće biti stavljeno na raspolaganje narodu." Revolution o f OurTime, (New York: Viking Press, 1943), 185,187,193, 227-8, 309. Očigledno je da se Churchill i Laski slažu oko dijagnoze da značajna, namerno izazvana društvena promena neće nastupiti neposredno posle ratnog perioda. Razlika očito leži u proceni poželjnosti uvođenja bilo kakvih nameravnih promena. (U oba citata kurziv ne pripada nijednom od autora.) U zgred m ožem o primetiti da očekivanje oko koga su se složili i Churchill i Laski - tj. da će posleratni period u Engleskoj karakterisati masovna letargi ja i nezainteresovanost za planiranu institucionalnu promenu - nije u pot punosti poticao iz stvarnog toka događaja. Engleska nije odbacila mogućnost planske prom ene posle drugog velikog rata. 49 Kurentnost funkcionalističkog gledišta bila je zapažena u više mahova. Na primer: "Činjenica da na svim područjima mišljenja postoji ista tendencija, dokazuje da danas postoji opšti trend prema tum ačenju sveta i terminima m eđusobne povezanosti operacija a ne u term inim a odvojenih sastavnih
O TEORIJSKOJ SOCIOLOGIJI
143
funkcionalizma - izražena u interpretaciji podataka utvrđivanjem njihovih posledica za šire strukture kojima su obuhvaćeni - posto jala je u skoro svim naukama o čoveku - biologiji i fiziologiji, psi hologiji, ekonom iji i pravu, antropologiji i sociologiji.50 Prevlast jedinica. Albert Einstein u fizici, Claude Bernard u fiziologiji, A lexis Carrel u biologiji, Frank Lloyd Wright u arhitekturi, A .N . Whitehead u filozofiji, W. Koehler u psihiologiji, Theodor Litt u sociologiji, Hermann Heller u poli tičkim naukama, B. Cardozo u pravu: ovo su ljudi koji predstavljaju različite kulture, različite zemlje, različite aspekte ljudskog života i ljudskog duha, a koji ipak pristupaju problemima sa poimanjem ‘stvarnosti’ koje posmatra ne materijalnu supstanciju već funkcionalnu interakciju u cilju razumevanja fenomena." G. N iem eyer, Law Without Force, (Princeton University Press, 1941), 300. O vo šaroliko društvo sugerira da slaganje funkcionalnog gledišta ne implicira podudarnost političke ili društvene filozofije. 50 Literatura koja govori o trendu prema funkcionalizmu gotovo je isto toliko velika, i značajno raširenija, od raznovrsne naučne literature koja je primer za taj trend. Ograničenje prostorom i brigom za neposrednu relevantnost ograničava broj referencija koje bi se morale ovde navesti. Za biologiju, opšti, sada već klasični izvor predstavlja delo J. H. Woodgrea, Biological Principles: A Critical Study, (N ew York: Harcourt Brace and Co., 1929), naročito 327. Za korelativne materijale, ukazujemo barem na sledeća dela: Bertalanffy, Modem Theories o f Development, op. cit., naročito 1-46, 64, 179. i dalje. E. S. Russell, The Interpretation o f Development and Heredity: A Study in Biological Method, (Oxford: Clarendon Press, 1930), naročito 166280. Diskusije koje nagoveštavaju mogu se naći u manje poučnim rukopisima W. E. Rittera, E. B. W ilson, E. U ngerer, J. Schaxel, J. von U exküll, itd. Rukopisi J. Needhama - npr. "Thoughts on the problem o f biological orga nization ". Scientia, avgust 1932, 84—92 - mogu se konsultovati jer su korisni. Za fiziologiju, razmotriti rukopise C. S. Sherringtona, W. B. Cannona, G. E. Coghilla, Josepha Barcofta, a naročito sledeće radove: C. S. Sherrington, The Integrative Action o f the Nervous System, (New Haven: Yale University Press, 1923); W. B. Cannon, Bodily Changes in Pain, Hunger, Fear and Rage, odeljak 12, i The Wisdom o f the Body, (N ew York: W. W. Norton, 1932), sve osim nesređenog epiloga o "društvenoj homeostazi"; G. E. Coghill, Anatomy and the Problem o f Behavior, (Cambridge University Press, 1929); Joseph Barcroft, Features in the Architecture o f Physiological Function, (Cambridge U ni versity Press, 1934). Za psihologiju je značajan gotovo svaki od bazičnih doprinosa dinamskoj psiho logiji. Istina je ako se kaže da su freudovske koncepcije u skladu sa funkcionalizm om , jer se glavni pojmovi bez izuzetka odnose na funkcionalni (ili disfunkcionalni) okvir. Za drugačije koncepcije videti: Harey Carr, "Functio nalism" u delu Psychologies of 1930, (Clark University Press, 1930), urednik Carl Murchison; kao jedan od mnogih članaka koji se suštinski bave ovom
144
Robert K. Merton
funkcionalnog gledišta nije po sebi garancija vrednosti, ali ona suge rira kako je nataloženo iskustvo prinudilo disciplinovane posmatrače čoveka kao biološkog organizma i nosioca kulture, d aje prihvate. Neposredno značajnija jeste mogućnost da prethodno iskustvo drugih disciplina može obezbediti korisne metodološke modele za funkcionalnu analizu u sociologiji. Učiti iz kanona analitičkih po stupaka ovih često egzaktnijih disciplina ne znači, naravno, usvoji ti njihove specifične koncepcije i tehnike u potpunosti. Na primer, iskoristiti logiku postupaka koje se uspešno koristi u biološkim naukam a, ne znači padati u stari greh prihvatanja irelevantnih analogija i hom ologija koje su tako dugo fascinirale poklonike organizm ičke sociologije. Ispitivati m etodološki okvir bioloških istraživanja ne znači usvajati njihove suštinske pojmove. Logička struktura eksperim enata se, na prim er, ne razlikuje u fizici, herniji ili psihologiji, iako se stvarne hipoteze i tehnička sredstva, osnovni pojmovi i praktične teškoće, mogu razlikovati u ogromnoj meri. Niti se bliski supstituti eksperim enata - kontrolisano posmatranje, kom parativne studije i m etod "opažanja" - razlikuju po svojoj logičkoj strukturi u antropologiji, sociologiji ili biologiji. O krećući se načas Cannonovoj logici postupaka u fiziologiji, tražimo metodološki model koji se možda može iskoristiti u soci ologiji, bez usvajanja Cannonovih nesretnih homologija između strukture biološkog organizma i strukture društva.51 grupom koncepcija, videti J. M. Fletcher, "Hom eostasis as an explanatory principle in psychology", Psychological Review, 1942, 49, 80-87. Za izveštaj o primeni funkcionalnog pristupa ličnosti, videti odeljak I u delu Clydea Kluckhohna i Henrya A . Murraya, urednici Personality in Nature, Society and Culture, (N ew York: A . A . Knopf, 1948), 3-32. Važni aspekti u kojima je Lewinov rad o grupama orijentisan prema funkcionalizmu, već je u velikoj meri istican. Za pravo videti kritički članak Felixa S. Cohena, "Transcendental nonsense and the functional approach", Columbia Law Review, 1935, XXXV, 809-849, i brojne neoznačene referencije u tom delu. Za sociologiju i antropologiju, videti mali uzorak referencija u ovom odeljku. D e lo koje je uredio Robert Redfield pruža koristan most preko jaza koji prečesto razdvaja prirodne od društvenih nauka. "Levels of Integration in B iological and Social System", Biological Sym posia, 1943, VIII. Za jedan značajan napor da se postavi pojmovni okvir funkcionalne analize, videti delo Talcotta Parsonsa, The Social System, (G lencoe, Illinois: Free Press, 1951). 51 Kao stoje ranije implicirano, Cannonov epilog delu Wisdom o f the Body, ostaje kao primer besplodnih ekstrema do kojih dolazi čak ijedan izuzetni um, kada počne da izvlači suštinske analogije i homologije između biološkog organizma
O TEORIJSKOJ SOCIOLOGIJI
145
Njegovi se postupci oblikuju na sledeći način. Usvajajući ori jentaciju Claudea Bernarda, Cannon prvo pokazuje da organizam zahteva relativno postojano i stabilno stanje. Zadatak fiziologa je, prem a tome, da obezbedi "konkretni i detaljni opis m odela koji osiguravaju postojana stanja". Pregledajući "brojne" konkretne i detaljne opise koje daje Cannon, nalazimo da je opšti m odel formulisanja neprom enjiv, bez obzira na specifični problem koji se tretira. Tipična formulacija je sledeća: Da bi krv mogla... služiti kao cirkulacijski m edijum, ispunjavajući pri tom različite funkcije zajedničkog nosioca hranjivih materijala i otpadaka... mora posto jati zaliha u slučaju da zapreti gubitf Ili, uzmimo drugu tvrdnju: "Ako želimo da se život ćelije nastavi,... krv ... mora teći dovoljnom brzinom da bi živim ćelijama uručila (neophodnu) zalihu kiseonika". P ostoje utvrdio zahteve organskog sistema, Cannon nastavlja sa detaljnim opisom različitih mehanizama koji deluju da bi zadovoljili ove zahteve (na primer, komplikovane promene koje dovode do zgrušnjavanja, lokalne kontrakcije povređenih krvnih sudova koje smanjuju količinu krvavljenja; ubrzano grupisanje ugrušaka zbog dejstva adrenina, i dejstvo adrenina na jetru, itd). Ili, on ponovo opisuje različita biohemijska jedinjenja koja obezbeđuju ispravno snabdevanje kiseonikom normalnog organizma i kom penzatorne prom ene koje se pojavljuju kada neko od ovih jedinjenja ne deluje adekvatno. A ko se logika ovog pristupa iskaže opštijim terminima, postaje očigledan sledeći niz postupaka. Pre svega, (određeni funkcionalni zahtevi organizma uvrđuju se), zahtevi koji se moraju zadovoljiti ako želimo da organizam opstane, ili deluje sa određenim stepenom efikasnosti. Drugo, postoji konkretan i detaljan opis poret ka (struktura i procesa) po kom e se ovi zahtevi u "normalnim" slučajevima ispunjavaju. Treće, ako je neko od ovih tipičnih m eha nizam a za zadovoljenje zahteva uništen, ili se otkrije da ne funkcioniše adekvatno, posm atrač se upozorava na potrebu za otkrivanjem kom penzatornih m ehanizam a (ako postoje) koji ispunjavaju potrebnu funkciju. Četvrto, koje sledi iz svega prethoi društvenog sistema. Na primer, ako uzmemo u obzir njegovo poređenje između fluidnog matriksa tela i kanala reka i železničkih pruga po kojima "proizvodi sa farmi i iz fabrika, iz rudnika i šuma, bivaju raznošeni tamo-am o." Ovakva analogija, koja je ranije razvijena u delima Renea Wormsa, Schaefflea, Vincenta, Smalla i Spencera, ne predstavlja vrednost Cannonovog rukopisa za sociologe.
146
Robert K. Merton
dnog, postoji detaljan prikaz strukture za koju funkcionalni zahtevi važe, kao i detaljan opis poretka prem a kome se funkcija izvršava. Logika funkcionalne analize u biološkim naukam a je tako dobro ustanovljena da se zahtevi za adekvatnom analizom ispunja vaju sami po sebi. Sa sociologijom nije tako. Tu nalazimo veoma raznovrsne koncepcije o odgovarajućem obliku proučavanja putem funkcionalne analize. Z a neke, on se u velikoj meri (ili čak isključivo) sastoji od utvrđivanja empirijskih veza između "delova" društvenog sistema; za druge on se sastoji u pokazivanju "vrednosti koje za društvo im aju standardizovane aktivnosti ili društvene organizacije; za treće, on se sastoji u razrađenom prikazu ciljeva formalnih društvenih organizacija. Kroz ispitivanje raznovrsnog niza funkcionalnih analiza u soci ologiji, postaje očito da sociolozi za razliku od, na primer, fiziologa, obično ne izvode operacionalno razumljive postupke, ne sređuju sistematično potrebne vrste podataka, ne upotrebljavaju zajedni čki skup pojmova, i ne koriste isti kriterijum validnosti. Drugim rečima, u fiziologiji nalazimo skup standardizovanih pojmova, po stupaka i oblika analize, a u sociologiji raznovrsni izbor standardi zovanih pojmova, postupaka, i oblika, koji, čini se, zavise od interesa i ukusa svakog posebnog sociologa. Budimo sigurni da ova razlika između dve discipline - možda i u velikoj meri - ima neke veze sa razlikama u karakteru podataka kojima se bave fiziolog i sociolog. Relativno povoljne prilike za eksperimentalni rad u fiziologiji, trivi jalno rečeno, jedva pristaju u sociologiji. Ali ovo teško da opravda va razliku izm eđu sistem atski sređenih postupaka i pojm ova u fiziologiji i neusklađenog, često nekoordinisanog i neretko defek tnog karaktera postupaka i pojmova u funkcionalnoj sociologiji.
P A R A D IG M A ZA FU N K CIO N A LN U A N A LIZU U SO C IO LO G IJI Kao uvodni i doduše ogledni korak u pravcu kodifikovanja funkcionalne analize u sociologiji, postavljamo paradigmu pojmo va i problem a koji su centralni za ovaj pristup. U skoro će postati očigledno da su se glavne komponente ove paradigme progresivno javljale na prethodnim stranicam a dok smo kritički ispitivali rečnik, postulate, pojmove i ideološka nabeđivanja, trenutno
O TCO RIJSKOJ SOCIOLOGIJI
147
kurentne u ovoj oblasti. Paradigma iznosi sve ovo u kompaktnom obliku, dozvoljavajući na taj način simultano ispitivanje glavnih zahteva funkcionalne analize, služeći i kao pomoćno sredstvo za ispravljanje sopstvenih grešaka i provizornih tum ačenja, što je teško postići kada su pojmovi razbacani i skriveni u diskurzivnom izlaganju koje se proteže preko mnoštva stranica.52 Paradigm a predstavlja samo jezgro pojmova, postupaka i zaključaka u funkci onalnoj analizi. Pre svega, treba zapaziti kako paradigma ne predstavlja skup kategorija uvedenih de novo, već kodifikaciju pojmova i problema koji se nameću n^šoj pažnji kroz kritičko ispitivanje savremenog istraživanja i teorije funkcionalne analize. (Pozivanje na prethodne delove ovog odeljka dokazaće d a je temelj za svaku od kategorija ugrađenih u paradigmu bio pripremljen ranije). 1. Pojave kojima se pripisuju funkcije Celokupan obim socioloških podataka se može, a veći deo je već bio, podvrgnuti funkcionalnoj analizi. Osnovni zahtev je da predm et analize predstavlja standardizovanu (tj. shematizovanu i repetitivnu) pojavu što je društvena uloga, institucionalni obrazac, društveni procesi, kulturni obrasci, emocije uslovljene kulturom, društvene norme, grupna organizacija, društvena struktura, sredst va društvene kontrole, itd. OSNOVNA DILEMA: Šta mora ući u protokol posmatranja date pojave, da bi se ona mogla podvrći sistematskoj funkcionalnoj analizi? 2. Pojmovi subjektivnih dispozicija (motivi, svrhe) Do određene tačke, funkcionalna analiza redovno pretpostavlja ili eksplicitno operiše sa nekim koncepcijama o motivaciji pojedinaca uključenih u društveni sistem. Kao što su pokazale prethodne diskusije, ovi pojmovi subjektivnih dispozicija se često pogrešno mešaju sa povezanim ali različitim pojmovima objektivnih posledi ca stava, verovanja ili ponašanja. OSNO VNA DILEM A: U kojim se tipovima analize opažena motivacija može smatrati za gotov podatak a u kojim se motivacija ispravno posm atra kao problematična, kao izvodljiva iz drugih podataka? 52 Za kratak izveštaj o svrsi analitičke paradigme poput ove, videti belešku o paradigmama na drugom mestu u ovoj knjizi.
148
Robert K. Merton
3. Pojmovi objektivnih posledica (funkcije, disfunkcije) Uočili smo dva vladajuča tipa zbrke koja se javlja u nekoliko savremenih koncepcija "funkcije": 1. Tendencija da se sociološko posm atranje ograniči na p o zi tivne doprinose sociološke pojave društvenom ili kulturnom siste mu u koji je uključena; i 2. Tendencija brkanja subjektivne kategorije motiva sa objek tivnom kategorijom funkcija. Potrebno je ustanoviti odgovarajuće pojmovne razlike da bi se ova konfuzija eliminisala. Prvi problem zahteva pojam višestrukih posledica i pojam nulte ravnoteže skupa posledica. Funkcije su one opažene posledice koje omogućavaju adaptaci ju ili prilagođavanje datog sistema; a disfunkcije su one opažene posledice koje umanjuju adaptaciju ili prilagođavanje sistema. Po stoji takođe empirijska m ogućost nefunkcionalnih posledica koje su jednostavno irelevantne za sistem koji se posmatra. U svakom datom slučaju, jedna pojava može imati i funkcio nalne i disfunkcionalne posledice, izazivajući tako težak i važan problem razvijanja kanona za uspostavljanje nulte ravnoteže skupa posledica. (Ovo je naravno najvažnije u upotrebi funkcio nalne analize za vođenje, stvaranje i izvršenje politike). D rugi problem (koji se javlja zbog lakog brkanja m otiva i funkcija) zahteva uvođenje pojmovne razlike između slučajeva u kojim a subjektivni zamišljeni ciljevi koincidiraju sa objektivnim posledicama, i slučajeva u kojima oni divergiraju. Manifestne funkcije su one objektivne posledice koje doprinose adaptaciji ili prilagođavanju sistema, i koje su nam eravane i p re poznate od učesnika u sistemu. L a ten tem funkcije su one koje nisu ni prepoznate ni nam era vane*. O SN O V N A DILEM A: Koje su posledice transformacije prvo bitno latentnih funkcija u manifestne (uključujući problem uloge Odnos izm eđu "neanticipiranih posledica" akcije i "latentnih funkcija" može se jasno odrediti, jer je implicitan u prethodnom odeljku paradigme. Postoje tri tipa nenameravanih posledica akcije: 1) one koje su funkcionalne za dati sistem , i prem a tom e predstavljaju latentne funkcije; 2) one koje su dis funkcionalne za dati sistem, i prema tome predstavljaju latentne disfunkcije; i 3) one koje su irelevantne za sistem na koji ne utiču ni funkcionalno, ni disfunkcionalno, tj. praktično beznačajna klasa nefunkcionalnih posledica.
O TEORIJSKOJ SOCIOLOGIJI
149
znanja u ljudskom ponašanju i problem "manipulacije" ljudskim ponašanjem)? 4. Pojmovi jedinica opsluženih funkcijom Prim etili smo teškoće sadržane u ograničavanju analize na funkcije koje se vrše za "društvo", jer neke pojave mogu biti funkcionalne za neke pojedince i podgrupe, a disfkunkcionalne za druge. Zbog toga je neophodno odrediti opseg jedinica za koje pojava ima određene posledice: pojedince sa različitim statusom, podgrupe, .širi društveni sistem, kulturni sistemi. (Terminološki ovo im plicira pojmove psihološke funkcije, grupne funkcije, društvene funkcije, kulturne funkcije itd.). 5. Pojmovi funkcionalnih zahteva (potrebe, preduslovi) U svaku funkcionalnu analizu ugrađena je neka koncepcija, prećutna ili izražena, o funkcionalnim zahtevima sistema koji se posmatra. Kao što je zapaženo na drugom mestu,53 to je jedna od najnejasnijih i empirijski najdiskutabilnijih koncepcija u funkcio nalnoj teoriji. Pojam funkcionalnih zahteva koji koriste sociolozi, teži da bude tautološki ili ex p o st facto\ on teži da se ograniči na uslove "opstanka" datog sistema: on teži, kao u radovima Malinowskog, da pored društvenih uključi i biološke "potrebe". * Ovo obuhvata težak problem utvrđivanja tipa funkcionalnih zahteva (univerzalnih ili specifičnih); postupaka za validaciju pret postavke o ovim zahtevima itd. OSNOVNA DILEM A: Šta je potrebno da bi se utvrdila validnost varijable kao što je "funkcionalni zahtev", u situacijam a u kojima je strogo eksperimentisanje neprimenjivo? 6. Pojmovi mehanizama preko kojih se funkcije obavljaju Funkcionalna analiza u sociologiji kao i u drugim disciplinama, poput fiziologije i psihologije, zahteva "konkretan i detaljan" prikaz m ehanizama koji operišu da bi izvršili određenu funkciju. Ovo se ne odnosi na psihološke, nego na društvene m ehanizme (npr. podela uloga, izolacija institucionalnih zahteva, hijerarhijski poredak vrednosti, društvena raspodela rada, ritualni i ceremoni jalni obredi, itd.). 53 R. K. M erton, "Discussion of Parsons’ ‘Position o f sociological theory”1, American Sociological Review, 1949,13,164-168.
150
Robert K. Merton
O SNO VNA D ILEM A : Koji je trenutno dostupan inventar društvenih m ehanizam a koji odgovaraju, recimo, ogrom nom inventaru psiholoških mehanizama? Koji su metodološki problem i sadržani u razlikovanju dejstava ovih društvenih mehanizama? 7. Pojmovi funkcionalnih alternativa (funkcionalnih ekvivaienata ili supstituta) Kao što smo videli, zanemarivanje bezrazložne pretpostavke o funkcionalnoj nužnosti pojedinih društvenih struktura, zahteva neki pojam funkcionalnih alternativa, ekvivaienata ili substituta. Ovo usm erava pažnju na opseg mogućih varijacija, pojave koja u ispitivanom slučaju može poslužiti funkcionalnom zahtevu. Ovo podriva identitet postojećeg i neizbežnog. OSNOVNA DILEM A: Budući da se naučni dokaz u navodnoj funkcionalnoj alternativi može pružiti jedino strogom prim enom eksperimenata, i budući da se on često ne može primeniti u socio loškim situacijam a širokog obima, koji su prim enjivi postupci istraživanja najpribližniji logici eksperimenta? 8. Pojmovi strukturalnog konteksta (ili strukturalne ograničenosti) Obim varijacija pojava koje mogu obaviti određene funkcije u društvenoj strukturi nije neograničen (ovo je bilo stalno ponavljano u prethodnoj diskusiji). Međuzavisna povezanost elemenata društve ne strukture ograničava efektivne mogućnosti promene ili funkcional nih alternativa. Pojam strukturalne ograničenosti u oblasti društve ne strukture, odgovara Goldenweiserovom "principu ograničenih mogućnosti" u širim sferama. N esposobnost da se utvrdi značajnost m eđusobne zavisnosti i prisutnosti strukturalnih ograničenja, vodi do utopijske misli u kojoj se prećutno pretpostavlja da se određeni elementi društvenog sistema mogu eliminisati bez uticaja na ostatak tog istog sistema. Ovo shvatanje su zapazili i marksisti (i sam Karl M arx) i nemarksisti (na prim er, Malinowski).54 34 V eć citirani odlomci iz Marxa potkrepljuju ovu tvrdnju mada su samo neko lika od m nogih m esta na kojima Marx ističe važnost razmatranja struktu ralnog konteksta. U delu Prilog kritici političke ekonom ije (koje se prvi put pojavilo 1859. i bilo ponovo objavljeno u Selected Works, op. cit., I, 354-371), on na primer primećuje: "Nijedno društveno uređenje ne nestaje sve dok se sve proizvodne snage u njemu ne razviju do kraja: novi viši proizvodni odnosi se nikad ne pojavljuju pre nego što su materijalni uslovi njihovog postojanja sazreli u krilu staroga društva. Prema tome, čovečanstvo sebi postavlja samo
O TEORIJSKOJ SOCIOLOGIJI
151
OSNOVNA DILEM A: U kojoj meri dati strukturalni kontekst ograničava obim variranja pojava koje mogu efikasno zadovoljiti funkcionalne zahteve? D a li postoji oblast koja je indiferentna, u kojoj, pod uslovim a koje tek treba utvrditi, bilo koja iz širokog obima alternativa može obavljati funkciju? 9. Pojmovi dinamike i promene Zapazili smo da funkcionalni analitičar teži da se usmeri na sta tiku društvene strukture i da zanemaruje proučavanje struktural nih promena. Ovo isticanje statike ipak nije inherentno u teoriji funkcionalne analize. O no je pre uzgredno isticanje koje potiče od želje ranih antropologa funkcionalista da spreče prethodnu tendenciju pisanja sumnjivih istorija nepismenih društava. Ova praksa korisna u vre m enu u kome je uvedena u antropologiju, na nesreću se još održala u radu nekih funkcionalnih sociologa. Pojam disfunkcije, koji implicira pojam ograničenosti, stresa, i tenzije na strukturalnom nivou, omogućava analitički pristup izučavanju dinam ike i prom ena. Kako se opažene disfunkcije održavaju unutar određene strukture tako da ne izazivaju nestabil nost? D a li akumulacija stresova i ograničenja izaziva pritisak koji teži promeni u pravcu koji može dovesti do njihove redukcije? OSNO VNA DILEM A: D a li vladajući interes m eđu funkcio nalnim analitičarim a za pojam društvenog ekvilibrijuma odvlači pažnju od fenomena društvenog disekvilibrijuma? Koje dostupne procedure najadekvatnije dozvoljavaju sociologu da proceni aku m ulaciju stresova i ograničenja u društvenom sistemu? D o koje zadatke koje može resiti: zbog toga, ako stvar pogledamo izbliza, uvek ćemo otkriti da se sam zadatak pojavljuje tek kada postoje materijalni uslovi neophodni za njegovo rešenje, ili su bar u procesu formiranja." (str. 357) Možda se najpoznatija od njegovih referencija o ograničavajućem uticajem date socijalne strukture nalazi u drugom odeljku dela Osamnaesti brumaire Louisa Napoleona: "Čovek sam stvara svoju istoriju, ali je ne stvara u jednom mahu: on je ne stvara od uslova koje je sam izabrao, već od uslova koji mu se nalaze pri ruci." (Iz parafraze originala koji je objavljen u Marxovim Selected Works, II, 315). Koliko znam, A . D . Lindsay je najperceptivniji od komenta tora koji su uočili teorijske implikacije ovakvih tvrdnji. Videti njegovu malu knjigu, Karl Marx's Capital: An Introducory Essay, (Oxford University Press, 1931), naročito na 27-52. Za drugačiji jezik sa sasvim drugačijim ideološkim značenjem i suštinski sličnim teorijskim implikacijama, videti B. Malinowski u delu "Culture", Encyclopedia o f the Social Sciences, op. cit., 626.
152
Robert K. Merlon
m ere poznavanje strukturalnog konteksta dozvoljava sociologu da anticipira najverovatniji pravac društvene promene? 10. Problemi validacije funkcionalne analize Kroz čitavu paradigmu stalno smo obraćali pažnju na specifične tačke na kojim a su se pretpostavke, pripisivanja i posm atranja m orala validirati.55 Ovo, pre svega, zahteva strogo utvrđivanje socioloških postupaka analize koji su najpribližniji logici eksperi menta. To zahteva sistematičan pregled mogućnosti i ograničenja komparativne (interkulturalne i intergrupne) analize. O SNO VNA DILEM A: Do kog je stepena funkcionalna anali za ograničena teškoćom lociranja adekvatnih uzoraka društvenih sistema koji se mogu podvrgnuti kom aprativnom (kvazieksperim entalnom proučavanju)?56 11. Problemi ideoloških implikacija funkcionalne analize Istaknuto je u prethodnom odeljku da funkcionalna analiza nije po svojoj suštini osuđena na ideološku poziciju. Ovo ne protivreči činjenici da pojedine funkcionalne analize i pojedine hipoteze koje su razvili funkcionalisti mogu igrati prepoznatljivu društvenu ulogu. Ovo, onda, postaje specifični problem za sociologiju sa znanja: do koje m ere društvena pozicija fukcionalnog sociologa (na prim er vis a vis određenog "klijenta" koji je dao ovlašćenje za dato istraživanje) izaziva jednu a ne drugu formulaciju problema, 55 Očigledno je da sada funkcionalnu analizu posmatramo kao metod za tumače nje za interpretaciju socioloških podataka. Ovo ne zanemaruje značajnu ulo gu funkcionalne orijentacije koja senzitizira sociologe za prikupljanje podata ka koji bi inače bili zanemareni. Možda je nepotrebno ponavljati aksiom da nečiji pojm ovi zaista određuju uključivanje ili isključivanje podataka da, uprkos etim ologije ovog termina, podaci nisu "dati", već su “okriveni" uz neizbežnu pom oć pojmova. U procesu razvijanja funkcionalne interpretaci je, sociološki analitičar bez izuzetaka nalazi da je neophodno otkriti podatke koji su različiti od podataka koje je na početku zamislio. Interpretacija i saku pljanje podataka su na taj način povezani nizom pojmova i pravila koja ih stavljaju u m eđusobni odnos. Za proširenje ovih opaski, videti odeljak II. 56 Social Stmcture Georgea P. Murdocka (New York: Macmillan, 1949), dovolj na je da prikaže kako postupci poput onih obuhvaćenih unakrsnim kultural nim istraživanjem, m nogo obećavaju kada su u pitanju određeni metodološki problemi funkcionalne analize. Takođe videti postupke funkcionalne analize kod G eorgea C. Hom ansa i Davida M. Schneidera, u delu Maniage, Authori ty, and Final Causes, (Glencoe: The Free Press, 1955).
O TEORIJSKOJ SOCIOLOGIJI
153
utiče na njegove pretpostavke i pojmove, i ograničava obim zaključaka izvedenih iz podataka? OSNOVNA DILEM A: Kako se otkrivaju ideološke premise u funkcionalnoj analizi i do kog stupnja određena ideologija potiče iz osnovnih pretpostavki koje je sociolog usvojio? D a li je stepen verovatnoće ovih pretpostavki povezan sa statusom i istraživa čkom ulogom sociologa? Pre prelaska na intenzivnije proučavanje nekih delova ove pa radigme, rasčistimo u kojim slučajevima će se ona moći upotrebiti. Konačno, taksonom ije pojmova se mogu beskrajno umnožavati bez m aterijalnog unapređivanja za- .ataka funkcionalne analize. Koji su, onda, ciljevi paradigme i kako se ona može upotrebiti? Svrha paradigme Prva i najznačajnija svrha je da se obezbedi provizorni kodifikovani vodič za adekvatnu i plodnu funkcionalnu analizu. Ovaj cilj očigledno podrazum eva da paradigma sadrži minimalni skup pojmova kojima sociolog mora operisati kako bi sproveo adekvat nu funkcionalnu analizu i da se ona može upotrebiti sada i ovde kao vodič kroz kritičko proučavanje postojećih analiza. Ona tako ima nam eru da bude kom paktan i eliptičan vodič za formulaciju istraživanja u funkcionalnoj analizi i pomoćno sredstvo pri lociranju različitih doprinosa i nedostataka ranijih istraživanja. O graniče nost prostora nam dozvoljava da prim enim o samo ograničene delove paradigme pri kritičkoj proceni izabranih slučajeva. Drugo, paradigma ima namenu da direktno vodi do postulata ' (često prećutnih) pretpostavki koje prožimaju funkcionalnu anali zu. Kao što smo ustanovili u prethodnim delovima ovog odeljka neke od ovih pretpostavki su od centralne važnosti, druge su beznačajne i zanemarljive, a treće sumnjive i čak varljive. Treće, paradigma želi da učini sociologa osetljivim ne samo na uske naučne implikacije različitih tipova funkcionalne analize već i na njene političke i nekad ideološke implikacije. Tačke u kojima funkcionalna analiza predstavlja implicitni politički stav, tačke u kojim a utiče na "društvenu arhitekturu" postaju problem i koji nalaze svoj integralni deo u ovoj paradigmi. D etalno istraživanje širokih i obuhvatnih problema koje donosi paradigm a očigledno premašuje granice ovog odeljka. Oni moraju pričekati potpunije izlaganje u delu koje će biti posvećeno samo toj svrsi. Zbog toga ćemo ograničiti ostatak trenutne diskusije na kratko razm atranje prim ene prvih delova paradigme na strogo
154
Robert K. Merton
ograničen broj slučajeva funkcionalne analize u sociologiji. Ovih nekoliko slučajeva će se povrem eno upotrebiti kao odskočna daska u diskusiji specijalnih problem a koji su nesavršeno ilustrovani slučajevima koji su pred nama. PO JA V E PO D L O Ž N E FU NK CIO N A LN O J A N A L IZ I Na prvi pogled, čini se da puka deskripcija pojave koja će se analizirati, izaziva m alo ili nim alo problem a. Pretpostavim o da pojavu treba opisati "koliko god je potpuno i precizno" to moguće. Ipak, kad se bolje razmisli, očigledno je da ova m aksim a ne obezbeđuje skoro nikakva uputstva za posm atrača. Zam islim o nezgodan položaj funkcionalno orijentisanog početnika n aoru žanog sam o ovom m aksimom koja treba da m u pom ogne pri odgovoru na pitanje: šta ja treb a da posm atram , šta treba da uključim u svoje radne zabeleške, a šta m ogu bez bojazni da izostavim ? Bez pretpostavljanja da se terenski istraživač može sada snabdeti detaljnim i opširnim odgovorom, može se bez obzira na to konstatovati da je pitanje po sebi opravdano i da su implicitni odgovori delim ično razvijeni. D a bi se ovi im plicitni odgovori izmamili i kodifikovali, neophodno je pristupiti slučajevima funkcionalne analize sa pitanjem: koja vrsta podataka je bila konzistentno uključena u analizu, bez obzira na pojavu koja se analizira; zašto su baš ti, a ne neki drugi podaci bili uključeni?
U skoro postaje očigledno da funkcionalistička orijentacija u velikoj m eri određuje ono što se uključuje u opis pojave koju treba interpretirati. Tako opis magijskog čina ili ceremonije nije ograni čen na prikaz čini ili formule, obreda i izvođača. O n uključuje siste matski prikaz učesnika i posmatrača, vrste i stupnjeva interakcije izm eđu učesnika i publike, prom ene u obrascim a interakcije tokom cerem onijala. Tako, na prim er, deskripcija cerem onijala kiše kod H opija sadrži više nego akcije koje su naizgled usmerene ka uticaju bogova na m eteorološke fenom ene. O na uključuje izveštaj o osobam a koje su na različite načine uključene u obrazac ponašanja. Opis učesnika (i posmatrača) je dat u strukturalnim ter m inim a, znači u term inim a koji svrstavaju ove ljude u njihove m eđusobno povezane društvene statuse. K ratki odlomci će ilustrovati kako funkcionalne analize počinju sistematskim uključivanjem (i po mogućnosti određivanjem ) sta
O TEORIJSKOJ SOCIOLOGIJI
155
tusa i društvenih međuveza onih koji učestvuju u posm atranom ponašanju. Pubertetski cerem onijal Chiricahua za devojke: proširena domaća porodica (roditelji i rođaci koji su u mogućnosti da pomognu) snose troškove ove četvorodnevne ceremonije. Roditelji biraju vreme i m esto ceremonije. "Svi članovi devojčinog tabora prisustvuju, kao i skoro svi članovi lokalne grupe. D obar broj posetilaca iz drugih lokalnih grupa i neki putnici iz drugih širih grupa se mogu videti, i njihov se broj povećava kako dan odmiče." Vođa lokalne grupe kojoj pripada devojčina porodica govori, želeći dobrodošlicu posetiocima. Ukratko, ovaj prikaz eksplicitno obraća pažnju na sledeće statuse i grupe koje su na različite načine uključene u ceremoniju: devojka, njeni roditelji i bliska porodica; lokalna grupa posebno zastupljena vođom; široka grupa zastupljena članovima spoljašnih lokalnih grupa, i pleme zastupljeno članovima drugih širih grupa.51
Kao što ćemo videti tokom izlaganja, mada bi se to moglo i sada tvrditi, puka diskripcija ccremonije u term inim a statusa i rodbin skih odnosa onih koji su na različite načine uključeni u grupu, daje pravi ključ za funkcije koje su izvršene ovom ceremonijom. Jednom reči, sugeriramo da strukturalna deskripcija učesnika u analiziranoj aktivnosti obezbeđuje hipoteze za kasnije funkcional ne interpretacije. Druga ilustracija će opet ukazati na prirodu takvih deskripcija u term inima uloge, statusa, rodbinske grupe i njihovih međusobnih veza. Shematizovani odgovori na mirriri (čuti nepristojnost upućenu nečijoj sestri) među australijskim Murnginima. Standardizovani obrazac se mora vrlo kratko opisati: kada muž psuje svoju ženu u prisu stvu njenog brata, brat započinje sa naizgled nepravilnim ponašanjem; on baca koplje na ženu (ne na muža) i njene sestre. Deskripcija ovog obrasca dalje uključuje opis statusa učesnika. Sestre su članovi bra tovog klana; muž dolazi iz drugog klana. Zapazimo opet da su učesnici locirani unutar društvenih struktura i ova je lokacija osnovna za dalju funkcionalnu analizu ovogponašanja .58 57 Morris E. Opler, "An outline o f Chicicahua Apache social organization", u , delu Social Anthropology o f North American Tribes, urednik Fred Eggan, (Chicago: University o f Chicago Press, 1937), 173-239, naročito na 226-230 (istakao R. K. M). '">8 W. L. Warner, ^4 Black Civilization - A Social Study o f an Australian Tribe, (New York: Harper & Bros., 1937), 112-113.
156
Robert K. Merlon
S obzirom na to da su slučajevi preuzeti iz nepismenih društava, moglo bi se zaključiti da su zahtevi za deskripcijom svojstveni samo nepismenim materijalima. Okrećući se drugim slučajevima funkci onalne analize obrazaca koji se nalaze u m odernom zapadnom društvu, možemo ustanoviti ovaj isti zahtev, kao i dodatne vodiče za dobijanje "potrebnih deskriptivnih podataka". "Kompleks rom antične ljubavi" u američkom društvu: mada sva društva poznaju "povremeno snažno emocionalno vezivanje" savrem eno američko društvo je jed n o od retkih društava koje uveličava značaj romantičnih veza, stvarajući od njih u javnom mnjenju, u naj manju ruku, osnovu za izbor bračnog partnera. Karakteristični obrazac izbora eliminiše ili smanjuje uticaj roditelja ili šire rođačke grupe na izbor partnera.59
Zapazim o da isticanje jednog obrasca izbora partnera, isklju čuje alternativne obrasce izbora koji se pojavljuju drugde. Taj slučaj sugerira drugi željeni tip podataka koje treba uključiti u prikaz pojave podvrgnute funkcionalnoj analizi. Prilikom opisi vanja karakterističnog (modalnog) obrasca za rešavanje standardizovanog problem a (izbor bračnog partnera), posmatrač, kad god je to moguće, ukazuje na glavne alternative, koje se tako isključuju. Ovo, kao što ćem o videti, daje direktna rešenja za strukturalni kontekst obrasca, i sugerirajući odgovarajuće kom aprativne m ate rijale, vodi prem a validaciji funkcionalne analize. Treći, integralni elem ent deskripcije problem ske pojave pri likom priprem e za stvarnu funkcionalnu analizu - takoreći, dalji zahtev za priprem om uzroka analize - treba da uključi "značenja" (kognitivni ili afektivni značaj) aktivnosti ili obrasca za članove grupe. U stvari, kao što će uskoro postati očigledno, podroban prikaz značenja povezanih sa pojavom veom a blisko određuje 59 Za različite pristupe funkcionalne analize "kompleksa romantične ljubavi", videti: Ralph Linton, Study o f Man, (N ew York: D . Appleton-Century Co., 1936), 174-5; T. Parsons, "Age and sex in the social structure o f the U nited States", American Sociological Review, oktobra 1942, 7, 604-616, naročito na 614-15; T. Parsons, "The Kinship system o f the contem porary U nited States", A merican Anthropologist, 1943, 45, 22-'38, naročito na 31-32, 36-37, oba preštampana u njegovom delu Essays in Sociological Theory, op. cit., T. Parsons, "The social structure of the family", u delu The Family: Its Function and Destiny, urednik Ruth N. Anshen, (N ew York: Harper, 1949), 173-201; R. K. Merton "Intermarriage and the social structure", Psychiatry, 1941,4,36174, naročito na 367-8; i Isidor Thorner, "Sociological aspects o f affectional frustration", Psychiatry, 1943,6,157-173, naročito na 169-172.
O TEORIJSKOJ SOCIOLOGIJI
157
pravilan sm er funkcionalne analize. Slučaj izabran iz mnogih Veblenovih analiza služi da ilustruje opštu tezu: Kulturni obrazac upadljive potrošnje: upadljiva potrošnja rela tivno skupih proizvoda "znači" (simbolizuje) posedovanje dovoljnog bogatstva da bi se takvi troškovi mogli "priuštiti". Bogatstvo, s druge strane, implicira poštovanje. Osobe koje učestvuju u upadljivoj potrošnji, ne uživaju samo u neposrednoj potrošnji, nego i u povišenom statusu koji se reflektuje u stavovima i mišljenju drugih koji opažaju njihovu potrošnju. Ovaj obrazac je najuočljiviji u klasi dokolice, tj. klasi onih koji mogu da ne učestvuju, a vrlo često i ne učestvuju u proizvodnom radu /ovo je komponenta statusa ili uloge u deskripciji/. Međutim, obrazac se širi i na druge slojeve koji žele da ga oponašaju i koji isto tako doživljavaju ponos kroz "rasipno" trošenje. Konačno, potrošnja u upadljivom obliku teži da potisne druge kriterijume potrošnje, (npr. "pravilno" trošenje fondova). /Ovo je eksplicitna referencija na alternativne oblike potrošnje koji se potiskuju isticanjem posmatranog kulturnog obrasca./m
Kao što je dobro poznato, Veblen nastavlja da pripisuje mno štvo funkcija obrascu upadljive potrošnje - funkciju uveličavanja statusa, validacije statusa, "dobre reputacije1', pokazivanja novča ne moći (str. 84). Ove posledice, kako ih doživljavaju učesnici u shematizovanoj aktivnosti, zadovoljavajuće su i bliske objašnjenju kontinuiranosti obrasca. Rešenje za primenjene funkcije se gotovo potpuno obezbeđuju deskripcijom sam og obrasca koja uključuje u sebe eksplicitne referencije na (1) status onih koji diferencijalno izvode obrazac (2) poznate alternative obrasca potrošnje u obliku pokazivanja i "rasipnosti" a ne u obliku "suštinskog" i intimnog uživanja u predm etu potrošnje, i (3) različita značenja kulturalno pripisana upadljivoj potrošnji od strane učesnika i posm atrača samog obrasca. Tri kom ponente deskripcije uzroka koji treba analizirati nikako ne obrađuju iscrpan čitav problem. Potpuni deskriptivni protokol adekvatan za naredne funkcionalne analize, neizbežno će prelaziti u području neposrednih psiholoških i društvenih posledi ca ponašanja. Ali one se mogu sa više koristi ispitivati u vezi sa poj mom funkcije. Ovde je samo neophodno ponoviti da se deskripci ja pojave ne izvodi prem a hiru ili intuiciji, već m ora uključivati 60 Thorstein V eblen, TheTheoiy o f the Leisure Class, (N ew York: Vanguard Press, 1928), naročito odeljak 2-4.
158
Robert K. Merton
barem ove tri karakteristike pojave, ako se želi deskriptivni pro tokol od optimalne vrednosti za funkcionalnu analizu. M ada osta je mnogo da se nauči u vezi željenih pojava u deskriptivnoj fazi celokupne analize, ovo kratko predstavljanje m odela za sadržaj deskripcije, služi da bi pokazalo kako se fukcionalna analiza može kodifikovati, sve do tačke u kojoj sociološki terenski radnik ima m apu prem a kojoj sprovodi posmatranje. Još jedan slučaj ilustruje šta je još poželjno za deskripciju pojave koju treba analizirati. Tabu na venčanje van grupe: što je veći stupanj grupne solidarnosti, to je jače osećanje neprijateljstva prema venčavanju sa ljudima izvan grupe. "Nije bitno koji je uzrok želje za grupnom solidarnošću...". Venčavanje van grupe znači ili gubitak člana grupe, ili uvođenje u grupu, osoba koje nisu potpuno socijalizovane u vrednostima, senti mentima i aktivnostima grupe.61 Ovo sugerira četvrti tip podataka koje treba uključiti u deskrip
ciju društvenog ili kulturnog uzorka, značajnog za funkcionalnu analizu. Neizbežno, učesnici u isptivanoj aktivnosti poseduju nekakav skup m otiva po kojima se ili uklapaju ili odstupaju od te aktivnosti. Deskriptivni prikaz bi trebalo da, koliko god je to moguće, uključuje prikaz ovih motivacija, ali se ti motivi ne smeju brkati, kao što sm o to već videli a) sa objektivnim obrascem ponašanja ili b) sa društvenim funkcijama tog obrasca. Uključivanje motiva u deskrip tivni prikaz pomaže da se objasne psihološke funkcije koje obavlja
obrazac, i često se pokazuje sugestivnim kada su u pitanju društve ne funkcije. D o sada smo razm atrali pojave koje su jasno shematizovane aktivnosti ili verovanja, obrasci koji su kao takvi priznati od učesni ka u društvu. Tako, članovi datog društva mogu, u različitim stup njevima, opisati konture pubertetske ceremonije Chiricahua, mirriri obrazac M urngina, izbor partnera na osnovu romantične veze, interesovanje za upadljivu potrošnju, i tabue na venčavanje van grupe. Sve su ovo delovi javne kulture i kao takvi, više manje pot puno poznati onim a koji je zajednički dele. Socijalni naučnik, se ipak, ne ograničava samo na ove javne obrasce. Povrem eno, on otkriva prikriveni kulturni obrazac, skup aktivnosti ili verovanja koji je dosledno shematizovan kao i javni obrazac, ali koji učesnici 61 R om anzo A dam s, Interracial Marriage in Hawaii, naročito na 197-204; "Inter marriage..., " op. cit., naročito na 368-9; K. D avis "Intermarriage in caste soci eties ", American Anthropologist, 1941,43, 376-395.
O TEORIJSKOJ SOCIOLOGIJI
159
ne sm atraju za norm ativno regulisan obrazac. Prim eri za ovo su m nogobrojni. Tako, statistike pokazuju da u kvazi-kastinskoj situaciji kao što su odnosi između crnaca i belaca u ovoj zemlji*, vla dajući obrazac u međurasnom braku (kada se on zasnuje) jeste izme đu belih žena i crnih m uškaraca (a ne između crnih žena i belih muškaraca). M ada ovaj obrazac koji možemo nazvati kastinskom hipogamijom nije institucionalizovan, on je postojan i neobično stabilan.62 Ili, razmotrimo drugi slučaj postojećeg ali očigledno neprizna tog obrasca. Malinowski izveštava da Trobrijanci kooperativno angažovani u tehnološkom poduhvatu građenja kanua, nisu angažovani samo u tom eksplicitno tehničkom poduhvatu, već i u uspo stavljanju i podsticanju m eđuljudskih odnosa m eđu onima koji učestvuju u procesu. Mnogi od recentnih podataka o ovim pri marnim grupam a nazvanim "neform alne organizacije", bave se obrascima odnosa koji su zapaženi od strane socijalnih naučnika, ali su nepriznati, bar ne u punim implikacijama, od strane samih učesnika.63 Sve ovo ukazuje na petu poželjnu stvar za protokol deskripcije: pravilnost ponašanja povezana sa nominalno centralnom aktivno šću (koja nije deo eksplicitnog kulturnog obrasca), treba uključiti u protokol terenskog radnika, zbog toga što ove slučajne pravilnosti u protokolu deskripcije skoro odmah usmeravaju istraživača prema analizi obrasca u term inim a onoga što smo nazvali latentnim funkcijama. Dakle, deskriptivni protokol bi, sumiran, trebalo da u što većoj , meri uključuje: 1. smeštanje učesnika u obrazac društvene strukture - diferencijal na participacija; 2. uzimanje u obzir alternativnih oblika ponašanja koji su isključeni isticanjem opaženog obrasca (tj. obraćanje pažnje ne samo na ono što se pojavilo, već i ono što je zanemareno zaslugom postojećeg obrasca); * Sjedinjene Američke Države, (prim. prev.). ' 62 Cit prema Merton, "Intermarriage...,” op. cit.; Otto Klinberg, urednik, Cha racteristics o f the American Negro, (New York: Harper, 1943). 63 Ponovno otkriće primarne grupe od strane onih koji su angažovani u socio loškom proučavanju industrije bilo je jedno od najvažnijih stvari u funkcionalnom pristupu. Ovde prvenstveno govorimo o radu Eltona Mavoa, Roethlisbergera i Dicksona. Williama Whytea i Burleigha Gardnera, između ostalih. Naravno, ostaju zanimljive razlike u inteipretacijama ovih podataka.
160
Robert K. Merton
3. emotivna i kognitivna značenja koja obrascu pripisuju njegovi učesnici; 4. razlika između motivacije za učestvovanje u obrascu i objekti vnog ponašanja uključenog u obrazac; 5. pravilnosti ponašanja, koje članovi ne priznaju, ali koje je bez obzira na to povezano sa centralnim obrascem ponašanja.
Takođe je očigledno da te poželjnosti za protokol posm atrača nisu iscrpljene. Ali one predstavljaju probni korak u pravcu specifikovanja prelomnih tačaka posm atranja koje olakšava kasniju funkci onalnu analizu. Trebalo bi da budu nešto specifičnije nego sugestije koje se obično nalaze u uopštenim tvrdnjama o postupcima, kao one koje savetuju posmatrača da bude osetljiv na "kontekst situacije".
M ANIFESTNE I LA TEN TN E FU NK CIJE Kao što je implicirano u ranijim odeljcima razlika između m ani festnih i latentnih funkcija je izvršena da bi se sprečilo nem arno brkanje, često prisutno u sociološkoj literaturi, između svesnih motivacija za društveno ponašanje i njegovih društvenih posledica. Naše ispitivanje savremenog rečnika funkcionalne analize pokaza lo je kako lako, i kako nesrečno, sociolog može poistovetiti motive sa funkcijama. Dalje je naznačeno kako se funkcija i motiv nezavisno m enjaju i kako nesposobnost da se registruje ova činjenica u utvrđenoj terminologiji, doprinosi nesvesnoj tendenciji sociologa da brkaju subjektivne kategorije motivacije sa objektivnim kategori jam a funkcije. Ovo je, dakle, glavna svrha našeg prepuštanja ne uvek preporučljivoj praksi uvođenja novih termina u rapidno rastu ći tehnički rečnik sociologije, praksa koju mnogi laici smatraju na padom na svoju inteligenciju i povredu uobičajenog razumevanja. Ja sprem no priznajem da sam prilagodio term ine "manifestno" i "latentno", koje je Freud upotrebljavao u drugom kontekstu (mada je Francis Bacon odavno govorio o "latentnim procesima" i "latentnoj konfiguraciji" u vezi procesa koji su ispod praga veštačkog posm atranja). Razliku su isticali posmatrači ljudskog ponašanja u nepravilnim intervalim a tokom niza vekova.64 Zaista, začudilo bi nas kad bismo 64 Referenci je na neke od značajnijih ranijih distinkcija ove vrsrte mogu se naći kod Mertona, u delu "Unanticipated consequences...," op. cit.
O TEORIJSKOJ SOCIOLOGIJI
161
otkrili da razliku koju mi smatram o centralnom u funkcionalnoj analizi nije zapazio ni jedan iz brojne družine koja je usvojila funkcionalnu orijentaciju. Možemo pomenuti samo nekoliko onih koji su poslednjih decenija, u svojim interpretacijama ponašanja, smatrali da je neophodno napraviti razliku između zamišljenih ci ljeva i funkcionalnih posledica akcije. George H. M ead65: ... taj stav neprijateljstva prem a prekršiocu zakona ima jedinstvenu prednost /čitaj: latentnu funkciju/ ujedinjenja svih članova zajednice u emocionalnoj solidarnosti agresivnosti. Dok humanistički napori, najdostojniji divljenja sigurno idu protiv interesa većine pojedinaca u zajednici, ili ne uspevaju da pobude zanimanje i maštu većine i ostave zajednicu podeljenu ili indiferentnu, uzvik lopova ili ubice je ukomponovan u izvesne komplekse, koji leže ispod površine suprotstavljenih pojedinačnih napora, i građani koji su bili odvojeni različitim interesima zajedno ustaju protiv zajedničkog neprijatelja." Durkheimova66 slična analiza društvenih funkcija kazne je takođe usmerena na njene latentne funkcije (posledice za zajednicu), a ne ograničena na manifestne funkcije (posledice za kriminalca). W. G. Sumner:61"... od prvih akcija koje čovekčini pokušavajući da zadovolji potrebe, svaka akcija stoji zasebno i ne traži ništa više od trenutnog zadovoljstva. Iz povratnih potreba se razvijaju navike poje dinca i običaji grupe, ali ove posledice nisu nikad svesne, predviđene ili nameravane. One se ne zapažaju sve dok ne postoje vrlo dugo, a jo š duže je potrebno da bi se počele uzimati u obzir." Mada ne uspeva da locira latentene funkcije standardizovanih društvenih akcija za određenu društvenu strukturu, on očigledno pravi osnovnu razliku između zamišljenih ciljeva i objektivnih posledica. 65 George H. Mead, "The psychology o f punitive justice", American Journal o f Sociology, 1918,23, 577-602, naročito 591. 66 Kao što je ranije sugerirano u ovom odeljku, Durkheim je usvojio funkcional nu orijentaciju u svom e delu, u kome koristi, mada bez eksplicitnog iznošenja, pojmove koji su ekvivalentni pojmu latentne funkcije. Referencija u tekstu se odnosi na njegovo delo "Deux lois de revolution penale",L ’annee sociologique, 1899-1900, 4, 55-95, kao i u delu Division o f Labor in Society (G lencoe, Illinois: The Free Press, 1947). 67 Jedna od mnogih ovakvih primedbi potiče, naravno, iz dela W. G. Sumnera, Folkways, (Boston: Ginn & Co., 1906), 3. Njegov saradnik, Albert G. Keller iznosi ovu razliku i u svojim rukopisima; videti na primer njegovo delo Social Evolution (new York: Macmillan, 1927), na 93-95.
162
R obert K. Merton
R. M. Maclver6*: Pored neposrednih efekata instutueija "postoje još i efekti dobijeni kontrolom koja leži izvan direktnih namera ljudi... ovaj tip reaktivnog oblika kontrole... može, mada nije nameravan, izvrsno služiti društvu." W. I. Thomas i F. Znaniecki69: Mada su sve nove /'poljske seljačke kooperativne / institucije form irane sa očitim ciljem da zadovolje određene specifične potrebe, njihova društvena funkcija nikako nije ograničena na eksplicitne i svesne ciljeve... svaka od ovih institucija komuna ili poljoprivredni okrug, kreditna banka ili pozorište - nije sam o puki mehanizam za upravljanje određenim vrednostima već je takođe udruženje ljudi u kojem bi svaki član trebalo da učestvuje kao živa, konkretna jedinka. B ez obzira na to koji je dominantan, oficijelni zajednički interes zbog koga je institucija stvorena, udruženje kao konkretna grupa ljud skih ličnosti neoficijelno podrazumeva mnoge druge interese; socijalni kontakti između članova nisu ograničeni na zajednički poduhvat, iako on naravno predstavlja ujedno i glavni razlog zbog koga je udruženje formirano, i najpostojaniju vezu koja ga održava. Zahvaljujući ovoj kom binaciji apstraktnog političkog, ekonomskog ili pre racionalnog mehanizma za zadovoljenje specifičnih potreba sa konkretnim jedin stvom društvene grupe, nova institucija je takođe najbolja posredna veza između seljačke primame grupe i sekundarnog nacionalnog sistema.
Ovi i brojni drugi sociološki posm atrači su tako povrem eno pravili razlike između kategorija subjektivne dispozicije ( "potrebe, interesi, ciljevi") i kategorija obično nepriznatih ali objektivno funkcionalnih posledica ("jedinstvene prednosti", "nikad svesne" posledice, "nenam eravano... služe društvu", "funkcije koje nisu ograničene na svesne i eksplicitne ciljeve"). 68 O vo potiče iz jed n o g ranijeg M aciverovog rada, Comm unity, (London: M acm illan, 1915). Distinkcija ima veće značenje u njegovim kasnijim rukopisim a, a postaje glavni elem enat u njegovom delu Social Causation, (Boston: Ginn & Co., 1942), naročito na 314-321, i čini veći deo njegovog dela The M ore Perfect U nion, (New York: Macmillan, 1948). 69 O dlom ak citiranog teksta potiče iz dela The Polish Peasant in Europe and America, koje zasluženo nosi titulu "sociološkog klasika". Videti strane 14267 i 1523 i dalje. K ao što će se kasnije reći u ovom odeljku, uvidi i pojmovne distinkcije sadržane u ovom odlomku, a postoje i m noge druge koje su joj slične po bogatstvu sadržaja, zaboravili su ih ili nisu nikad zapazili oni indu strijski sociolozi koji su u poslednje vreme razvili pojam "neformalne organi zacije" u industriji.
O TEORIJSKOJ SOCIOLOGIJI
163
S obzirom na to da se prilika za diskusiju javlja sa velikom učestalošću, i s obzirom na svrhu pojmovne sheme da usmeri posmatranje prem a istaknutim elementima situacije i spreči nemarno previđanje ovih elemenata, bilo bi opravdano odrediti ovu razliku odgovarajućim skupom termina. Ovo je logički temelj za distinkci ju između manifestnih i latentnih funkcija; prve se odnose na one objektivne posledice po specifičnu jedinicu (osoba, podgrupa, društveni ili kulturni sistem) koje doprinose njenom prilagođavanju ili adaptaciji koja je bila nameravana; druge se odnose na nenameravane i nepriznate posledice iste vrste. Postoje neke indikacije da bi kršenje ove razlike moglo poslužiti heurističkom cilju, ako se ugradi u eksplicitni pojmovni aparat, pomažući na taj način i sistematsko posmatranje i kasniju analizu. Poslednjih godina, na primer, distinkcija između manifest nih i latentnih funkcija koristila se u analizam a rasno mešovitih brakova™ društvene stratifikacije71, afektivne frustracije72, V eblenovih socioloških teorija73, dom inantnih am eričkih ori jentacija prem a Rusiji74, propagande kao sredstva društvene kon trole75, antropološkoj teoriji Malinowskog76, kulta veštica Navahoa77, problem im a sociologije saznanja78, m ode79, dinam ike 70 Merton, "Intermarriage and the social structure", op. cit. 71 Kingsley Davis, "A conceptual analysis o f stratification", American Sociolo gical Review, 1942,7,309-321. 72 Thorner, op. cit., naročito na 165. 73 A- K. Davis, Thorstein Veblen’s Social Theory, Harvard, doktorska dizertacija, 1 9 4 1 ,1 "Veblen on the decline of the Protestant Ethic", Social Forces, 1944, 22, 282-86; Louis Schneider, The Freudian Psychology and Veblen’s Social The ory, (N ew York: King’s Crown Press, 1948), naročito odeljak 2. 74 A . K. Davis, "Some sources of American hostillity to Rusia", American Jour nal o f Sociology, 1947,53,174-183. 75 T alcott P arson s,"Propaganda and social control", u delu Essays in Sociologi cal Theory. 76 Clyde Kluckhohn, "Bronislaw Malinowski, 1884-1942", Journal of American Folklore, 1943,56,208-219. 77 Clyde Kluckhohn, Navaho Witchcraft, op. cit., naročito na 46-47 i dalje. 78 Merton, odeljak XII ovog dela. 19 Bernard Barber i L. S. Lobel, "Fashion in women’s clothes and the American social system", Social Forces, 1952, 31,124-131.
164
R obert K. Merton
ličnosti80, m era nacionalne bezbednosti81, unutrašnje društvene dinamike birokratije82, i m nogim drugim raznovrsnim problem im a sociologije. Sama različitost ovih predm eta ukazuje da teorijska distinkcija između manifestnih i latentnih funkcija nije sputana ograničenim i posebnim područjem ljudskog ponašanja. Ali preostaje još veliki zadatak istraživanja specifičnih slučajeva na koje se ova distinkcija može prim eniti, i tom velikom zadatku ćemo posvetiti preostale strane ovog odeljka. Heuristička svrha distinkcije Razjašnjava analizu prividno iracionalnih društvenih obrazaca.
Pre svega, distinkcija pom aže sociološkoj interpretaciji m nogih društvenih aktivnosti koje opstaju m ada njihova manifestna svrha nije jasno ostvarena. Zastareli postupak u ovakvim slučajevima naročito za različite laičke posmatrače, bio bi da izveštavaju o ovim aktivnostim a kao o "praznoverju", "iracionalnostim a", "pukoj tradicionalnoj inerciji", itd. Drugim rečima, kada grupno ponaša nje ne ispunjava svoju prividnu svrhu - što ono često zaista i ne može - postoji težnja da se njegovo pojavljivanje pripiše nedosta tku inteligencije, pukom neznanju, opstanku, ili takozvanoj inerci ji. Tako se H opi cerem onijali koji se izvode da bi stvorili obilnu kišu mogu etiketirati kao praznovem a aktivnost primitivnog naro da, i sm atra se da je stvar time završena. T reba prim etiti da ovo nije razum an prikaz grupnog ponašanja. O vo je jednostavno davanje imena; epitet "praznoverno" zam enjuje analizu stvarne uloge ponašanja u životu grupe. Pošto smo dali pojam latentne funkcije, on nas m ože podsetiti da ovo ponašanje m ože vršiti funkciju u grupi, m ada ova funkcija može biti prilično daleko od priznate svrhe ponašanja. 80 O. H. Mowrer i C. Hluckhohn, "Dynamic theory o f personality", u delu Per sonality and the Behavior Disorders, urednik J. M. H unt, (N ew York: Ronald Press, 1944), 1,69-135, naročito na 72. 81 Marie Jahoda i S. W. Cook, "Security measures and freedom of thought: an exploratory study o f the impact of loyality and security programs", Yale Law Journal, 1952, 61,296-333. 82 Phillip Selznick, TVA an d the Grass Roots, (U niversity o f California Press, 1949); A . W. G ouldner, Patterns o f Industrial Bureaucracy (G lencoe, Illinois: The Free Press, 1954); P. M. Blau, The Dynamics o f Bureaucracy (University of Chicago Press, 1955); A . K. Davis, "Bureaucratic patterns in Navy officer corps". Social Forces, 1948,27,142-153.
O TEORIJSKOJ SOCIOLOGIJI
165
Pojam latentne funkcije proširuje pažnju posm atraču izvan sfere pitanja da li ponašanje postiže svoju priznatu svrhu ili ne. Privremeno ignorišući ove eksplicitne svrhe, ona usmerava pažnju prema drugim oblastima posledica: one koje se, na primjer, odnose na pojedinačne ličnosti H opija koji učestvuju u cerem oniji i na kontinuitet šire grupe. A ko se neko ograniči na problem da li se m anifestne (svrhovite) funkcije pojavljuju ili ne, onda to postaje problem za meteorologa, a ne za sociologa. A budimo sigurni da se. naši meteorolozi slažu da ceremonijal kiše ne donosi kišu; ali stvar nije uopšte u tome. To znači jednostavno reći da ceremonijal nema ovu tehnološku upotrebu, da se svrha ceremonije i njene stvarne posledice ne poklapaju. Ali sa pojmom latentne funkcije mi nastav ljam o naše istraživanje, ispitujući posledice cerem onije ne za bogove kiše ili za meteorološki fenomen, već za grupe koje cere moniju izvode. Ovde se može utvrditi, kao što su pokazali mnogi posmatrači, da ceremonija zaista ima funkcije - ali funkcije koje su latentene i nesvrhovite. Cerem onije mogu imati latentnu funkciju potkrepljivanja grupnog identiteta, putem povrem ene skupštine na kojoj se raštrkani članovi grupe okupe da bi učestvovali u zajedničkoj aktivnosti. Kao što je Durkheim, između ostalih, odavno primetfo, ovakvi cerem onijali su sredstva preko kojih sentim enti nalaze svoju zajedničku ekspresiju, za koje se u daljnjoj analizi utvrđuje kako predstavljaju osnovne izvore grupnog jedinstva. Kroz siste m atsku prim enu pojma latentne funkcije, može se utvrditi da neko očigledno iracionalno ponašanje može ponekad biti pozitivno funkcionalno za grupu. Operišući pojmom latentne funkcije, nećem o prebrzo zaključiti kako neka aktivnost grupe ne postiže svoju nom inalnu svrhu, da bi se onda njegova postojanost mogla opisati samo kao slučaj "inercije", "opstanka" ili "manipulacije snažnih podgrupa u društvu." U stvari, neke koncepcije, kao ovu, latentne funkcije vrlo če sto koriste naučnici iz društvenih nauka prilikom posm atranja standardizovane aktivnosti stvorene da bi se postigao cilj za koji znamo da se na taj način ne može postići iz kompetentnih prirodnih nauka.
Ovo je očigledno slučaj sa, na primer, ritualima Pueblo Indijanaca koji se odnose na kišu ili plodnost. A li kod ponašanja koje nije usmereno prema očigledno neostvarivom cilju, manje je verovatno da će sociološki posm atrači ispitivati kolateralne ili latentne funkcije ponašanja.
166
Robert K. Merton
Usmerava pažnju prema teoretski plodnim područjima istaživanja.
Razlika između manifestnih i latentnih funkcija, dalje služi usmeravanju pažnje sociologa na upravo one oblasti ponašanja, stavova i verovanja u kojima on može najplodnije primeniti svoje specijalne veštine. Jer, koji je njegov zadatak ako se ograniči na proučavanje manifestnih funkeija? O n se tada previše bavi određivanjem da li aktivnost koja treba da izvrši neku svrhu, zaista izvršava tu svrhu. On će zatim ispitivati, na prim er, da li novi platni sistem postiže željenu svrhu smanjivanja radnog prom eta ili povećanja proizvod nje. On će se pitati da li propagandna kompanija zaista postiže svoj cilj povećavanja "želje za borbom "' "želje za kupovanjem ratnih obveznica" ili "tolerancije prem a drugim etničkim grupama". Ovo su kom pleksni, važni oblici istraživanja. Ali sve dok se sociolozi budu ograničavali na proučavanje m anifestnih funkcija, njihovo istraživanje je određeno ljudima koji obavljaju aktivnost (bio to šef industrije, vođa sindikata, ili poglavica N avahoa koji je iz razumljivih razloga trenutno nematerijalan), a ne teorijskim prob lemima koji su samo jezgro discipline. Baveći se prim arno oblašću manifestnih funkcija, sa ključnim problemom da li namerno uspo stavljene aktivnosti ili organizacije uspevaju u ostvarenju svojih ci ljeva, sociolog biva preobraćen u marljivog i veštog beležnika pot puno poznatih obrazaca ponašanja. Terminiprocene su stalni i ograni čeni pitanjem koje mu postavljaju ne - teorijski praktičari, poslovni ljudi, na prim er, da li je novi platni program postigao te i te svrhe? A li naoružan pojmom latentene funkcije, sociolog proširuje svoje istraživanje upravo u onim pravcima koji najviše obećavaju u teorijskom razvoju discipline. O n ispituje poznate (ili planirane) društvene aktivnosti da bi ustanovio latentne, i stoga opšte nepri znate funkcije (naravno, isto kao i m anifestne funkcije). On razma tra, na prim er, posledice novog platnog plana za recimo, sindikat u kome su radnici organizovani, ili posledice propagandnog programa, ne samo da bi uvećao njegovu obećanu svrhu podizanja patriotske žestine, nego da bi takođe omogućio velikom broju ljudi da govori i iskaže svoje stavove kada se oni razlikuju od važeće politike, itd. U kratko, smatramo da se istaknuti intelektualni doprinosi sociologa pre svega nalaze u proučavanju nenam eravanih posledica (među kojima su latentne funkcije) društvenih aktivnosti, kao i u proučava nju anticipiranih posledica (među kojima su manifestne funkcije).83 83 Za kratku ilustraciju ovog opšteg pravila videti R obert K. Merton, Marjorie Fiske i A lberta Curtis, u delu Mass Persuasion, (N ew York: Harper, 1946), 185-189; Jahodu i Cooka, op. cit.
O TEORIJSKOJ SOCIOLOGIJI
167
Postoje neki dokazi da su upravo u tački u kojoj je pažnja soci ologa prešla iz ravni m anifestnih u ravan latentnih funkcija, oni dali svoj glavni i istaknuti doprinos nauci. Ovo se može obimno dokumentovati, ali će nekoliko uzgrednih ilustracija biti dovoljno. PR O U Č A V A N JA U H A W T H O R N E W ESTER N ELECTR O N IC U 84 Kao što je dobro poznato, rani stupnjevi ovog istraži vanja su se bavili problem om uticaja "osvetljenja na efikasnost" industrijskih radnika. Tom prilikom, nekih dve i po godine pažnja je bila usm erena na problem e kao što je ovaj: da li varijacije u intenzitetu osvetljenja utiču na proizvodnju? Početni rezultati su pokazali da u nutar širokih ograničenja ne postoji jednoznačna relacija između osvetljenja i proizvodnje. Proizvodnja se povećala i « eksperim entalnoj grupi u kojoj se osvetljenje pojačavalo (ili smanjivalo) i u kontrolnoj grupi u kojoj nije bilo promena u osvetljenju. U kratko, ispitivači su se potpuno ograničili na potragu za manifestnim funkcijama. Pošto nisu imali pojam latentne društve ne funkcije, nikakva pažnja se nije obraćala u početku na društve ne posledice eksperimenta, na odnose između članova eksperimen talne i kontrolne grupe, ili na odnose između radnika i odgovornih u eksperimentalnoj sobi. Drugim rečima, istraživačima je nedosta jao sociološki referentni okvir, jer su postupali jednostavno kao "inžinjeri" (baš kao što bi grupa m eteorologa mogla ispitivati "efekte" kiše u ceremoniji Hopija). Tek posle kontinuiranog ispitivanja sinulo je ispitivačkoj grupi da treba istraživati posledice nove "eksperimentalne situacije" za predstave i koncepcije o sebi, radnika koji su učestvovali u eksperi m entu, za međuljudske odnose m eđu članovima grupe, za kohe rentnost i jedinstvo grupe. Kao što Elton Mayo izveštava o tome .''fijasko sa osvetljenjem ih je učinio svesnim potreba za vrlo brižljivim beleženjem koje m ora voditi računa o svemu šta se događa u sobi pored već poznatih inženjerskih i industrijskih veština. Njihova posm atranja zbog toga nisu sadržala samo podatke o industrijskim i inžinjerskim promenama, već podatke o 84 O vo je citirano kao slučaj o kom e je jedno razrađeno istraživanje potpuno promenilo svoju teorijsku orijentaciju i karakter svojih nalaza uvođenjem pojma približnog pojm u latentne funkcije. Izbor ovog slučaja, naravno, ne znači pot puno prihvatanje interpretacija koje autori pridaju svojim nalazima. Od neko liko dela koja izveštavaju o istraživanju u Western Electronicu, posebno videti delo F. J. R oethlisbergera i W. J. D icksona, Management and the Worker, (Harvard University Press, 1939).
168
R obert K. Merlon
fiziološkim i m edicinskim prom enam a, i na neki način, o socio loškim i antropološkim. Ove poslednje su imale oblik "dnevnika" o stvarnim događajima svakog dana..."85 Ukratko, tek posle duge serije eksperimenata, koji su potpuno zanemarili latentne društve ne funkcije eksperimenata (kao zamišljene socijalne situacije) bio je uveden izrazito sociološki sistem. "Kada smo ovo shvatili", piše autor, "istraživanje je prom enilo karakter". Istraživači nisu više bili zainteresovani za proveravanje dejstva pojedinih varijabli. Umesto kontrolisanog eksperim enta, oni su uveli pojam socijalne situacije koju je trebalo opisati i razum eti kao sistem međusobno zavisnih elem enata. Posle toga, kao što je sada dobro poznato, istraživanje se u velikoj m eri usm erilo prem a pokušaju da se iščeprkaju latentne funkcije standardizovanih aktivnostima među radnicima, prem a neformalnim organizacijama koje su se razvijale među radnicima, "igrama" koje su igrali radnici, a koje su izazvali "mudri upravnici11, prem a obimnim programima radničkog savetovanja i intervjuisanja itd. Nova pojmovna shema je potpuno izmenila obim i tipove podataka koji su sakupljeni u daljnjem istraživanju. Treba se samo vratiti na prethodno citirani odlomak Thomasa i Znanieckog, u njihovom klasičnom radu od pre tridesetak godina, da bi se prepoznala ispravnost Shilsove opaske: ... zaista, istorija proučavanja primarnih grupa u američkoj soci ologiji je izvrstan prim er diskontinuiteta razvoja ove discipline: na problem ukaže neko ko je priznat osnivač discipline, problem ostaje nepračen; nekoliko godina kasnije, on se opet prihvata sa entuzija zm om kao da niko o njemu nikad ranije nije mislio .86
Thomas i Znaniecki su stalno isticali sociološki stav da ma koja njegova glavna svrha bila "udruženje kao konkretna grupa ljud skih ličnosti neoficijelno uključuje mnoge druge interese; socijalni kontakti m eđu članovim a nisu ograničeni na njihov zajednički poduhvat..." Z atim , bile su potrebne godine eksperim entisanja da bi se pažnja istraživačkog tima Western Electronica skrenula na laten tne društvene funkcije primarnih grupa koje se javljaju u industrij skim organizacijama. 85 Elton Mayo, The Social Problems o f an Industrial Civilization, (Harvard U ni versity Press, 1945), 70. 86 Edward Shils, The Present State o f American Sociology, (G lencoe, Illinois, The Free Press, 1948), 42, (istakao R. K. M.).
O TEORIJSKOJ SOCIOLOGIJI
169
M ora biti jasno da ovaj slučaj nije citiran ovde kao prim er za pogrešan eksperim entalni dizajn, to nije za nas od prim arne važnosti. O n se razm atrao jedino kao ilustracija prikladnosti pojm a latentne funkcije za sociološko istraživanje, i sa njima povezane pojmove funkcionalne analize. On ilustruje kako uvođe nje ovog pojma (da li se termin upotrebljava ili ne nije važno) može istraživače učiniti osetljivim za čitav spektar značajnih društvenih varijabli koje se inače lako previđaju. Eksplicitna prim ena ovog pojma možda može smanjiti učestalost diskontinuiteta u budućim sociološkim istraživanjima. Otkrivanje latentnih funkcija jeste značajan prirast sociološkom znanju. Postoji i drugi aspekt po kome istraživanje latentnih
funkcija predstavlja izuzetan doprinos socijalnog naučnika. U pra vo latentne funkcije neke aktivnosti ili verovanja nisu uobičajeno znanje, jer su nenam eravane i obično nepriznate psihološke ili društvene posledice. Zbog toga, nalazi o latentnim funkcijama predstavljaju veći prirast znanja, nego nalazi o manifestnim funkci jam a. One takođe predstavljaju napuštanje "zdravorazumskog" znanja o društvenom životu. U stepenu u kome se latentne funkcije, više ili manje, udaljavaju od utvrđenih manifestnih funkcija, istraživanje koje otkriva laten tne funkcije vrlo često daje "paradoksalne" rezultate. Prividni paradoks se javlja zbog nagle prom ene uobičajenih popularnih predstava koje posmatraju standardizovanu aktivnost ili verovanje sam o u term inima manifestnih funkcija, ukazivanjem na neke od dopunskih ili kolateralnih latentnih funkcija. Uvođenje pojm a latentne funkcije u sociološko istraživanje vodi do zaljučaka koji pokazuju da "društveni život nije tako jednostavan kao što se čini na prvi pogled". Jer, sve dok se ljudi budu ograničavali na samo neke posledice (na primer, manifestne posledice) bit će im podjednako jednostavno da donose moralne sudove o aktivnosti ili verovanju koje se izučava. M oralne evaluacije, obično zasnovane na ovim manifestnim posledicama teže da se polarizuju na crno ili belo. Ali opažanje daljih (latentnih) posledica često kom plikuje sliku. I problem i moralne evaluacije (za koje se ne zanimamo neposred no) i problem i društvene inžinjerije (za koje se interesujem o)87 87 Ovo ne poriče da socijalna inžinjerija ima direktne moralne implikacije ili da su tehnika i moral neizbežno isprepletani, ali ne nameravam da se bavim ovim problemom u ovom odeljku. Za neke diskusije ovih problema videti odeljke VI, XV i XVII; takođe videti Merton, Fiske i Curtis u delu Mass Per suasion, odeljak 7.
170
Robert K. Merlon
imaju dodatnu kom pleksnost zbog uključenosti u odgovorne društvene odluke. Prim er istraživanja koje implicitno upotrebljava pojam laten tne funkcije ilustrovaće smisao u kome "paradoks ” - nesklad izme đu očiglednih, pukih manifestnih, funkcija i stvarnih, koje takođe obuhvataju i latentne funkcije - koji se pojavljuje kao rezultat uvođenja ovog pojma. Tako, ako se vratim o na V eblenovu dobro poznatu analizu upadljive potrošnje, biće nam jasno da nije slučajno što se on sma tra socijalnim analitičarem koji je obdaren okom za paradoksalno, ironično, satirično. Jer, ovo je česta, ako ne i neminovna posledica prim ene pojma latentne funkcije (ili njegovog ekvivalenta). O B R A Z A C U P A D L JIV E PO TR O ŠN JE. M anifestna svrha kupovanja potrošne robe, jeste, naravno, zadovoljenje potreba kojim a je ova roba eksplicitno nam enjena. Tako, autom obili očigledno treba da obezbede određenu vrstu transporta; sveće, da obezbede svetlost; probrani prehram beni artikli da obezbede održanje života; retki um etnički proizvodi da obezbede estetski užitak. S obzirom na to da ovi proizvodi imaju svoju upotrebu, bilo je rasprostranjeno mišljenje da oni obuhvataju područje socijalno značajnih funkcija. V eblen zaista sugerira da je ovo obično bilo vladajuće stanovište (naravno, u preveblijanskoj eri): "K onvencionalno se sm atra d a je cilj nabavke i akum ulacije dobra, njihova potrošnja... Ovo se barem sm atra legitim nim ekonom skim ciljem nabavke, jedinim ciljem koga je teorija dužna razmatrati. "88 Ipak, kaže Veblen, kao sociolozi, mi m oram o nastaviti da raz m atram o latentne funkcije nabavke, akumulacije i potrošnje, a ove latentne funkcije su zaista daleko od m anifestnih funkcija. "Ali, tek u smislu koji je daleko od svog svakodnevnog značenja /tj. mani festne funkcije/, može se reći da potrošnja m aterijala dobiva podsticaj iz koga neminovno sledi akumulacija". A m eđu ovim latent nim funkcijama, koje pomažu da se objasni postojanost i društvena lokacija obrasca upadljive potrošnje, nalazi se njegova simbolizovana "novčana m oć koja služi zadobijanju ili održavanju dobrog glasa". Sprovođenje "pravilnog izabiranja" najbolje "hrane, pića, zaklona, usluga, ukrasa, odeće, zabave," rezultira ne samo u direk 88 V eblen, Theory o f Leisure Class, op. cit., str. 25.
O TEORIJSKOJ SOCIOLOGIJI
171
tnom zadovoljenju koje potiče od potrošnje "superiornih" a ne "inferiornih" artikala, već i u, kako Veblen tvrdi, značajnijem povišavanju ili potvrđivanju društvenog statusa.
Veblenijanski paradoks je u tome što ljudi kupuju skupu robu ne toliko zbog njene superiornosti, već zato što je skuplja. Jer, on u svojoj funkcionalnoj analizi ističe latentnu jedrtačinu, ("skupocenost = obeležje višeg društvenog statusa"), a ne m ani festnu jednačinu ("skupocenost = kvalitet robe"). On ne poriče m anifestne funkcije ni na jednom mestu pri dokazivanju obrasca upadljive potrošnje. One su takođe operativne. "Ne sme se smatrati da, ovo što je upravo rečeno, znači da ne postoje drugi podsticaji za nabavku i akumulaciju robe, osim ove želje da se premaši novčano stanje i tako stekne poštovanje i zavist bližnjih. Ž elja za dodatnim kom forom i sigurnošću od oskudice prisutna je kao motiv u svakoj fazi." ... Ili ponovno: "Bio bi opasno tvrditi da je korisna svrha uvek odsutna iz utilitarnosti nekog artikla ili usluge, ma kako očigledna bila njena primarna svrha, i njen glavni element - upadljiva rasip nost i zadobijanje dtuštvenog poštovanja".89 Ove neposredne manifestne funkcije nisu u potpunosti odgovorne za vladajuće obrasce potrošnje. Drugačije rečeno, ako bi se latentne funkcije povišenja statusa ili potvrđivanja statusa otklonile iz obrasca upadljive potrošnje, ovaj obrazac bi pretrpeo ozbiljne prom ene koje "konvencionalni" ekonomista ne bi mogao da predvidi.
S obzirom na to, Veblenova analiza latentnih funkcija se udalja va od zdravorazum skog shvatanja po kome je završni proizvod potrošnje "naravno direktno zadovoljenje koje on omogućava": Ljudi jedu kavijar zato što su gladni, kupuju kadilake jer žele 89 Ibid, 32, 101. Biće zapaženo kako V eblen nedosledno upotrebljava term i nologiju. U označenim odeljcima (a i na drugim mestima) on upotrebljava termine "podsticaj" "želja”, "svrha” i "funkcija” zamenjujući jedne s drugi ma. S obzirom da kontekst obično razjašnjava permutaciju ovih termina, nije učinjena velika šteta, ali jasno je da izražajna svrha konformizma kulturnog obrazca nije nikako identična sa latentnom funkcijom konformizma. Povre m eno Veblen ovo prepoznaje. Na primer, "Strogo govoreći ništa ne bi smelo biti obuhvaćeno izrazitom potrošnjom osim troškova koji su zasnovani na novčanom poređenju koje pretpostavlja zavist. Da bismo podveli bilo koji dati elem ent ili pojavu pod ovaj pojam, nije neophodno da se on prepozna kao trošakod strane osobe koja vrši potrošnju." Ibid. 99; kurziv moj). Cit. prema A. K. Daviš, "Veblen on the decline of the Protestant E thic”, op. cit.
172
Robert K. Merlon
najbolja kola koja se mogu dobiti, večeraju uz svece jer vole mirnu atm osferu." Zdravorazum ska interpretacija u terminima izabranih m anifestnih m otiva ustupa svoje m esto u Veblenovoj analizi, kolateralnim latentnim funkcijama koje se ispunjavaju aktivnosti ma koje su možda i značajnije. Budimo sigurni da je veblenijanska analiza poslednjih decenija, toliko ušla u svakodnevno rasuđivanje, da su ove latentne funkcije danas široko priznate. /Ovo izaziva za nimljiv problem o prom enam a koje se javljaju u vladajućem obra scu ponašanja kada njegove latentne funkcije postanu opšte prizna te, (pa tako nisu više latentne). Neće biti prilike da se ovaj važan problem diskutuje u ovoj publikaciji./ Otkriće latentnih funkcija ne samo da tačnije prikazuje funkci je koje vrše određeni društveni obrasci (kao što je to slučaj sa proučavanjem manifestnih funkcija), već donosi kvalitativno različi ti priraštaj ranijem stanju znanja. Sprečava zam enjivanje sociološke analize laičkim moralnim rasuđivanjem. S obzirom na to da m oralna evaluacija u društvu teži
da bude u obliku m anifestnih posledica neke prakse ili zakona, m oram o biti sprem ni da otkrijem o kako analiza u term inim a latentnih funkcija povrem eno ide protiv vladajućih moralnih eva luacija. Jer, ne sledi da će latentne funkcije operisati na isti način kao i m anifestne posledice koje su obično osnova ovakvog suđenja. Tako, široki segm ent am eričke populacije sm atra političku mašineriju ili "političku smicalicu" nesumnjivo "lošom" i "nepo željnom". Temelji ovakvih moralnih sudova se unekoliko razlikuju, ali se u suštini sastoje od isticanja da politička mašinerija povređuje zakone m orala: političko rukovodstvo ne poštuje zakon biranja personala na osnovu im personalnih kvalifikacija, već ga bira na osnovu privrženosti partiji ili doprinosa partijskoj borbi; šefovstvo ne poštuje zakon da se glasovi m oraju bazirati na individualnoj proceni kandidatovih kvalifikacija i političkih pitanja, a ne na traj noj odanosti feudalnom gospodaru; "podmićivanje i časna korup cija" očito vređaju svojstva svojine; "zaštita" kriminala jasno krši zakone i običaje; i tako dalje. S obzirom na mnogostruke aspekte po kojim a politička mašine rija u različitim stepenim a ide protiv zakona, um esno je ispitati kako ona uspeva da nastavi sa svojim delovanjem . Uobičajena "objašnjenja" za postojanost političke m ašinerije nisu ovde značajna. Sigurno je, da se može lako dogoditi ako bi "ugledno građanstvo" živelo u skladu sa svojim političkim obavezama, ako
O TEORIJSKOJ SOCIOLOGIJI
173
bi birači bili budni i prosvećeni; ako bi se broj izabranih kandidata zaista smanjio sa desetina ili čak stotina, koje prosečni birač sada treba da proceni u toku gradskih, pokrajinskih, državnih i nacionalnih izbora; kada bi birači bili podstaknuti od strane "imućnih i obrazovanih klasa bez čijeg učešća" kako to kaže ne uvek dem okratski orijentisani Bryce, "i najbolje izabrana vlada mora brzo propasti"; - ako bi se ove i još mnoge druge izmene uvele u političku strukturu, možda bi se "zla" političke mašinerije zaista mogla isterati.90 Ali treba zapaziti da se ove promene često ne uvode, da politička mašinerija ima odlike Feniksa dižući se snažna i neoštećena iz sopstvenog pepela, i da je ova struktura pokazala zapaženu vitalnost u mnogim oblastima američkog političkog života. Nastavljajući sa funkcionalnog stanovišta, trebalo bi prem a tome, obično (ali ne i uvek) očekivati da će postojani društveni obrazac i društvene strukture ispunjavati pozitivne funkcije koje se trenutno ne ispunjavaju adekvatno drugim postojećim obrascima i strukturama. Pojavljuje se misao da možda ova javno okaljana organizacija, u trenutnim uslovima, zadovoljava osnovne latenine
funkcije.91 Kratko ispitivanje savremenih analiza ovog tipa struk ture može poslužiti kao ilustracija za dodatne probleme funkcio nalne analize. NEKE FUNKCIJE POLITIČKE M AŠINERIJE. Bez namere da se upuštam o u detalje koji karakterišu različite političke mašinerije - Tweed, Vare, Crump, Flynn, Hague,, nisu nikako iden 90 Ova "objašnjenja" su po svojoj prirodi "kauzalna". Ona žele da ukažu na društvene uslove pod kojima dolazi do pojave političke mašinerije. Sve dok su ovakva objašnjenja empirijski potvrđena, ona doprinose našem poznava nju u vezi problema: kako to da politička mašinerija dejstvuje u određenim oblastima, a u drugima pak ne? Kako ona uspeva da opstane?/)/;' ovi kauzal ni doprinosi nisu dovoljni. Kao što ćemo uskoro videti, funkcionalne posledice mašinerije daleko prevazilaze kauzalnu interpretaciju. 91 Verujem da je suvišno reći da ova hipoteza ne govori ”u prilog političke mašinerije". Pitanje da li disfunkcije mašinerije prevazilaze njene funkcije, pitanje da li alternativne strukture koje bi mogle ispunjavati njene funkcije nisu dostupne (a koje bi prevazišle njene društvene disfunkcije), tek se mora razmotriti na nekom drugom mestu. Mi ovde želim o da pokažem o da su moralni sudovi bazirani isključivo na proceni manifestnih funkcija društvene strukture "nerealna" u strogom smislu te reči, tj. oni ne uzimaju u obzir druge aktualne posledice te strukture, posledice koje možda pružaju osnovnu društvenu podršku samoj strukturi. Kao što ćemo videti kasnije, "društvene reforme" ili "društvena inžinjerija" koja zanemaruje latentne funkcije, trpi akutna razočarenja i doživljava efekt bumeranga.
174
Robert K. Merton
tični tipovi šefa - možemo ukratko ispitati funkcije koje su više ili manje zajedničke političkoj mašineriji, kao opštem tipu društvene organizacije. Ne nameravam o da nabrajamo sve različite funkcije političke mašinerije, niti nagoveštavamo da se sve te funkcije vrše na sličan način u svakoj mašineriji. Ključna strukturalna funkcija Šefa jeste da organizuje, centralizuje i održava u dobrom radnom stanju "raštrkane fragm ente moći" koji.su trenutno raspršeni kroz našu političku organizaciju. Putem ove centralizovane organizacije političke sile, Šef i njegov aparat m ogu zadovoljavati potrebe različitih podgrupa u široj zajednici, koje nisu adekvatno zadovoljene legalno zasnovanim i kulturno priznatim društvenim strukturam a. D a bismo razumeli ulogu "šefovstva" i mašinerije, m oram o ra zmotriti dva tipa socioloških varijabli: 1) strukturalni kontekst koji otežava, ako ne i onemogućuje, m oralno priznatim strukturam a vršenje suštinskih društvenih funkcija, ostavljajući na taj način otvorena vrata političkim mašinerijama (ili njihovim strukturalnim ekvivalentim a) da ispunjavaju te funkcije; 2) podgrupe čije su različite potrebe nezadovoljene, osim latentnih funkcija koje zapravo ispunjava mašinerija.92 Strukturalni kontekst: Konstitucionalni okvir američke političke organizacije na specifičan način sprečava legalnu mogućnost posto janja visokocentralizovane moći i, kao što je to već rečeno, na taj način "obeshrabruje pojavu efikasnog i odgovornog vodstva". Tvor ci Ustava, kao što je primetio Woodrow Wilson, tako su postavili sistem kočenja i ravnoteže "da se vlada drži u nekoj vrsti m eha ničke ravnoteže putem stalnog prijateljskog nadm etanja između njenih organskih delova. Oni su verovali da moć predstavlja opasnost za slobodu: zbog toga su je ravnomerno raspodelili i podigli barijere protiv njene koncentracije". Ova disperzija moći je prisutna ne samo na nacionalnom nivou, nego i u lokalnim oblastima. "Kao posledica toga", nastavlja Sait sa razmatranjem, "kada bi narod ili pojedine grupe , zahtevali pozitivnu akciju, niko ne bi imao adekvatan auto ritet za stupanje u akciju. Mašinerija je obezbedila protivotrov".93 92 Kao i u prethodnom slučaju, nećemo razmatrati m oguće disfunkcije političke mašinerije. 93 Edward M. Sait, "Machine, Political", Encyclopedia o f the Social Sciences, IX, 658 b /kurziv moj/; A . F. Bentley, The Process o f Government (Chicago, 1908), odeljak 2.
O TEORIJSKOJ SOCIOLOGIJI
175
Konstitucionalna disperzija moći ne samo da otežava efikasno odlučivanje i akciju, nego kada se akcija i pojavi ona se definiše i okružuje birokratskim razmatranjima. Kao posledica toga razvio se mnogo humaniji sistem sledbeničke vlade, čiji je glavni predm et uskoro postalo obmanjivanje vlade putem zakona... B ezakonje ekstra-oficijelne dem okratije bilo je jednostavno protivteža legalizmu oficijelne demokratije. Pošto je advokatu bilo dozvoljeno da podredi demokratiju zakonu, Šef je pozvan unutra da oslobodi žrtvu, što je on i učinio kako dolikuje".94 Zvanično, politička moć je raspršena. Različiti dobro poznati trikovi su upotrebljeni da bi se postigao ovaj manifestni cilj. Tu nije bila samo već poznata podela moći između nekoliko ogranaka vlade, nego su u izvesnoj meri i svakoj kancelariji bila ograničena prava i ustanovljena rotacija. I delokrug moći inherentan u svakoj kancelariji bio je ozbiljno ograničen. Ipak, Sait primećuje u strogo funkcionalnim terminima, "Vodstvo je neophodno, a s obzirom da se ono ne razvija spremno iz konstitucionalnog okvira, Šef ga obezbeđuje spolja u sirovom i neodgovornom obliku".95 Iskazano opštijim term inim a , funkcionalni nedostaci oficijelne strukture rađaju jednu alternativnu (neoficijelnu) strukturu da bi ispunila postojeće potrebe na neki efikasniji način. Ma koje njeno
specifično istorijsko poreklo bilo, politička m ašinerija perzistira kao aparat za zadovoljenje drugačije nezadovoljenih potreba različitih grupa u populaciji. Okrećući se prema nekoj od ovih podgrupa i njenim karakterističnim potrebama, odmah ćemo upoznati obim latentnih funkcija političke mašinerije. Funkcije političke mašinerije za različite podgrupe. D obro je po znato da jedan izvor političke snage potiče iz lokalne zajednice i susedstva. Politička m ašinerija ne posm atra birače kao jednu am orfnu, nediferenciranu masu glasača. Sa oštrom sociološkom intuicijom, mašinerija shvata da je glasač osoba koja živi u speci fičnom susedstvu, sa specifičnim ličnim problem im a i ličnim nedostacim a. Javna pitanja su apstraktna i udaljena, a privatni problem i izuzetno konkretni i neposredni. Mašinerija ne operiše putem generalizovanog apela oko velikih javnih pitanja, već kroz Herbert Croly, Progressive Democracy, (New York, 1914), p. 254, citirao Sait, op. cit., 658 b. ',s Sait. op. cit., 659 a. /kurziv moj/.
176
Robert K. Merton
direktan kvazi - feudalni odnos između lokalnih predstavnika m ašinerije i glasača u njihovom susedstvu. Izbori se dobijaju u izbornom okrugu. Mašinerija plete svoje veze sa običnim ljudima i ženam a kroz razrađenu m režu ličnih odnosa. Politika se transform iše u lične veze. Šef izbornog okruga "mora biti prijatelj svakom čoveku, bez obzira da li oseća sažaljenje prem a unesrećenim a, koristeći za svoja dobra dela sredstva koja mu Šef stavlja na raspolaganje."96 Šef izbornog okruga je uvek prijatelj u nevolji. U našem pretežno bezličnom društvu, m ašinerija preko svojih lokalnih agenata vrši važne društvene funkcije humanizovanja i personalizovanja svih vrsta pom oći onim a koji su u nevolji. K orpa sa hranom i zaposlenje, pravni i nepravni saveti, izmirivanje sitnijih okršaja sa zakonom, pom aganje bistrom sirom ašnom m om ku da dobije političku stipendiju u lokalnom koledžu, staranje o ucveljenima - čitav spek tar kriza u kome je bližnjem potreban prijatelj, a pre svega prijatelj koji zna šta radi, i koji može da učini nešto povodom toga - sve ovo nalazi šefa izborne oblasti uvek sprem nog da pom ogne, i do stupnog u nevolji. D a bi se adekvatno procenila ova funkcija političke mašinerije, nije samo važno zapaziti da se pomoć pruža, već i način na koji se ona pruža. N apokon, postoje i drugi predstavnici za pružanje ovakve pomoći. Dobrotvorne ustanove, kuće za smeštaj, klinike za javnu pomoć, medicinska pomoć u besplatnim bolnicama, odseci za pravnu pomoć, službe za useljenike - ove i mnogobrojne druge organizacije su dostupne za pružanje najraznovrsnijih oblika pomoći. Ali profesionalne tehnike dobrotvornog radnika koje u svesti onog koji prim a pomoć obično predstavljaju hladno, birokratsko uručenje ograničene pomoći koja sledi posle detaljnog ispitivanja pravnih zahteva "klijenta", stoje u suprotnosti sa nepro fesionalnim tehnikam a šefa izbornog okruga, koji ne postavlja pitanja, ne zahteva udovoljavanje javnim pravilim a pristojnosti i ne "njuška" po ličnim stvarima.97 96 Ibid., 659 a. 97 Sličan kontrast sa javnom zdravstvenom politikom m ože se naći kod Harry Hopkinsa u njegovoj otvorenoj, ne političkoj podeli nezaposlenosti u državi N ew Y ork pod vodstvom Franklina D ela n o a R oosevelta. Sherwood izveštava: "H opkins je bio oštro kritikovan zbog nepravilne aktivnosti etabli ranih dobrovoljnih organizacija, koje su tvrdile da je izdavanje radnih naloga bez potpunog ispitivanja svakog radnika njegovih finansijskih prihoda a
O TEORIJSKOJ SOCIOLOGIJI
177
Z a m noge je gubitak "samopoštovanja" previsoka cena za legalizovanu pomoc'. Nasuprot jazu koji postoji između radnika u odeljenjim a za smeštaj, koji često dolaze iz različite društvene klase, obrazovnog i etničkog porekla, radnik u izbornom okrugu je "jedan od naših" koji razum e u čemu je stvar. Pokroviteljska gospođa dobročiniteljka se teško može takmičiti sa prijateljem u nevolji, koji sve razume. U ovoj borbi između alternativnih struktura za vršenje nominalno iste funkcije, pružanja pomoći i podrške onima kojima je potrebna, jasno je da je političar mašinerije bolje integrisan u grupe kojima služi nego bezlični profesionalizovani, društve no udaljeni i pravno ograničeni dobr Lvorni radnik. A činjenica da političar može povremeno uticati i manipulisati oficijelnim organi zacijama za pružanje pomođi, samo ide u prilog njegovoj većoj efikasnosti. M artin Lomasny, upravnik Bostonskog zatvora, opisao je ovu suštinsku funkciju, kolokvijalnije i možda oštrije, radoznalom Lincolnu Steffensu: "Ja mislim", rekao je Lomasny, "da u svakom zatvoru mora biti netko kome svaki tip može da se obrati - bez obzira šta je uradio - i dobije pomoć. Pomoć, razumeš; ne vašu pravdu i zakon, nego pom oć ."98 "Potčinjene klase" sačinjavaju jednu podgrupu kojoj politička mašinerija zadovoljava želje koje nisu adekvatno zadovoljene na isti način putem legitimne društvene strukture. Z a drugu podgrupu, podgrupu biznisa (pre svega "krupnog" biznisa, ali takođe i malog), politički šef obavlja funkciju obezbeđenja onih političkih privilegija koje donose neposredne ekonom ske dobitke. Poslovne korporacije, među kojima su javne kom u nalije (železnica, lokalni transport, električne i plinske kompanije, kompanije za komunikaciju) najupadljivije su u ovom pogledu, jer traže specijalne političke usluge koje će im omogućiti da stabilizuju sopstvenu situaciju i približe se svome cilju maksimalnih profita. N ajinteresantnije je što korporacije često žele da izbegnu kaos verovatno i njegovih religioznih osećanja, ‘neprofesionalno ponašanje’. ‘Harry je rekao agenciji da ide do vraga’, rekao je /Hopkinsov saradnik, dr. Jackov A ./ Goldberg." Robert E. Sherwood, Roosvelt i Hopkins, A n Intimate History, (New York: Harper, 1948), 30. 98 The Autobiography o f Lincoln Steffens, (Chautauqua, New York: Chautauqua Press, 1931,618. F. Stuart Chapin, koji se u velikoj meri kako kaže zasniva na Steffensu, iznosi ove funkcije političke mašinerije sa velikom jasnoćom. Videti njegovo delo Contemporary American Institutions, (New York: Harper, 1934), 40-54.
178
Robert K. Merton
nekontrolisane konkurencije. O ne žele veću zaštitu nekog eko nomskog cara koji kontroliše, reguliše i organizuje konkurenciju, ali tako da ovaj car ne bude javni službenik čije su odluke podložne javnom ispitivanju i javnoj kontroli. (Ovo zadnje je "vladina kon trola", pa prem a tom e tabu). Politički šef izvršava ove zahteve zadivljujeće dobro. A ko se za trenutak ispituje bez m oralnih zaključaka, politički aparat kojim upravlja Šef je skrojen tako da vrši ove funkcije sa minimumom neefikasnosti. Držeći konce različitih vladinih odseka, biroa i agencija u svojim kom petentnim rukama, Šef racionalizuje odnose između javnog i privatnog biznisa. O n služi kao ambasador poslovne zajednice u inače stranoj (i ponekad neprija teljskoj) vladinoj oblasti. A u striktno poslovnim terminima, on je dobro plaćen za ekonom ske usluge koje čini svojim poštovanim poslovnim klijentima. U jednom članku sa naslovom "Apologija korupciji" Lincoln Steffens je prim etio da "Naš ekonomski sistem, koji je ispitivao bogatstvo, moć i priznanje kao nagrade dovoljno drskim i sposobnim ljudima da nepošteno kupuju drvenu građu, rudnike, naftna polja, povlastice i "prođu nekažnjeno" bio je po grešan."99 Na konferenciji za oko stotinu poslovnih vođa iz Los Angelesa on je opisao činjenicu dobro poznatu svakom od njih: Šef i njegova mašina bili su integralni deo ekonom ske organizacije. "Ne m ožete'sagraditi i upravljati železnicom , ili tram vajskom, plin skom, električnom ili energetskom kompanijom, iskopati rudnik i upravljati njime, ili dobiti šume i na veliko šeći drvnu građu, bez korupcije ili učestvovanja u korupciji vlade. Vi mi kažete privatno da to m orate, i ja vam eto kažem polujavno da to morate. I tako je u čitavoj zemlji. A to znači da imamo društvo koje je organizovano tako da iz nekog razloga vi, i vam a slični, najsposobnije, najin teligentnije, najm aštovitije, najsm elije i najdosetljivije vođe društva, jeste i m orate biti protiv društva, njegovih zakona i nje govog celokupnog razvoja."100 S obzirom da je potreba za specijalnim uslugam a ugrađena u društvenu strukturu, Šef ispunjava različite funkcije za ovu drugu 99Autobiography o f Lincoln Steffens, 570. 100 Ibid., 572-3. O vo pom aže da se objasni, kao što je Steffens uočio posle Theodora R oosvelta, "izuzetnost ljudi i žena koji štite pokvarenjake", kada se ovi otkriju prilikom periodičnih napora da se "očisti politička mašinerija". Cit. iz Steffens, 371. i ostalo.
O TEORIJSKOJ SOCIOLOGIJI
179
podgrupu koja traži povlastice u biznisu. Ove potrebe "biznisa", s obzirom na njihovu trenutnu konstituciju, nisu adekvatno zadovo ljavane od strane konvencionalnih i kulturno priznatih društvenih struktura; kao posledica toga, ekstralegalna ali više manje efikasna organizacija političke m ašinerije dolazi da pruži ove usluge. Zauzeti jedan "isključiv moralni stav prema "pokvarenoj političkoj m ašineriji", znači izgubiti iz vida upravo strukturalne uslove koji rađaju "zlo" koje se tako ograničeno napada. Zauzeti funkcionalni stav ne znači obezbediti apologiju za političku mašinu, već naći solidniju osnovu za modifikovanje ili eliminaciju mašinerije, uko liko se uvedu specifične strukturalne m ere koje će ili eliminisati zahteve poslovne zajednice ili će, ako je to cilj, zadovoljiti ove za hteve alternativnim sredstvima. Treća grupa distinktivnih funkcija koje vrši politička mašinerija za specijalnu podgrupu je obezbeđivanje alternativnih kanala društvene pokretljivosti za one koji su inače isključeni iz konvencionalnijih tokova ličnog "napredovanja''. I izvori specijalne "potrebe" (za društvenom pokretljivošću) i način na koji politička m ašinerija pomaže da se zadovolji ova potreba, mogu se shvatiti kroz ispitivanje strukture šire kulture i društva. Kao što je dobro poznato, am erička kultura ističe novac i moć kao cilj "uspeha" legitim an za sve članove društva. Iako nije jedini u popisu kul turnih ciljeva, on ipak ostaje m eđu onima koji su najopterećeniji pozitivnim afektim a i vrednostim a. Ipak, određene podgrupe i određene ekološke oblasti imaju uočljivo relativno odsustvo pri like da se postigne ovakav uspeh (novac i moć). U kratko, oni obrazuju subpopulacije u kojima je "absorbovano kulturalno isti canje novčanog uspeha, ali u kojim a postoji i minimalan pristup konvencionalnim i legitimnim sredstvima za postizanje takvog uspe ha. Konvencionalne mogućnosti zaposlenja (u ovakvim oblastima) su skoro potpuno ograničene na manuelni rad. S obzirom na to da je kod nas manuelni rad žigosan101, a njegov korelat, nemanuelni rad ima prestiž, jasno je da postoji tendencija 101 Videti istraživanja Nacionalnog centra za ispitivanje javnog mnjenja o evaluaciji zanimanja, koje čvrsto podržava opšti utisak da su manualna zanima nja zaista vrlo nisko na lestvici društvenih vrednosti, čak i. među onima koji se i sam i bave manualnim radom. Razmotrimo ovu pojavu u njenim potpunim implikacijama. Kao posledica ovoga, kulturna i društvena struktura ceni vrednosti novčanog uspeha čak i među onima koji su osuđeni na žigosana m anuelna zanimanja. Razmotrimo snažnu motivaciju za postizanje ove
180
Robert K. Merton
postizanje ovih kulturno priznatih ciljeva bilo kojim raspoloživim sred stvima. Od ovih ljudi se, sa jedne strane, traži da se orijentišu prem a akumulaciji dobara (i moći), a sa druge strane im se u velikoj meri poriču efikasne prilike da to učine na institucionalizovani način. U nutar ovakvog konteksta društvene strukture politička maši nerija vrši svoje osnovne funkcije obezbeđivanja tokova društvene pokretljivosti ža one koji su inače zapostavljeni. U nutar ovog kon teksta, čak i pokvarena politička mašinerija i smicalica predstavlja trijum f amoralne inteligencije nad m oralno preporučenim "neuspehom", kada su kanali vertikalne pokretljivosti zatvoreni ili su ženi u društvu koje daje velike premije za ekonomsko obilje /moć/ i društveni uspon svih svojih članova.102 Kao što je jed a n sociolog primetio na osnovu nekoliko godina brižljivog posmatranja u siro tinjskoj četvrti: Sociolog koji odbaci smicalicu i političke organizacije kao devijaci je od poželjnih standarda, na taj način zapostavlja neke od glavnih ele menata u sirotinjskom životu... On ne otkriva funkcije koje one vrše za članove /grupacija u sirotinjskoj četvrti/. Irci i kasniji doseljeni im ali su najveće tegobe u nalaženju svog mesta u našoj urbanoj, društvenoj i ekonomskoj strukturi. Da li neko veruje da bi doseljenici i njihova deca dostigla sadašnji stupanj društvene pokretljivosti, da nisu zadobili kontrolu nad političkim organizacijama nekih naših najvećih gradova? Isto važi i za organizaciju "smicalica". Politika i smicalice su dale jedno važno sredstvo društvene pokretljivosti za pojedince koji su zbog svog etničkog porekla i niske klasne pozicije zaustavljeni u napre dovanju kanalima "koji su cenjeni".103 vrste "uspeha" po svaku cenu, u ovom novom svetu. Đ ubretar koji se pridružuje ostalim Am erikancim a u stanovištu da je đubretar zanimanje koje je "najniže od najnižih'' teško da može imati sliku o sebi koja ga zado voljava; on se nalazi u položaju "nedodirljivog" upravo u onom društvu koje ga uverava da "svako ko ima iskrene zasluge m ože uspeti''. Dodajmo ovom e njegovu uobičajenu primedbu da "on nije imao istu šansu kao i drugi, ma šta oni govorili", i ako se uzme u obzir ogrom an psihološki pritisak da se "poravna " bilo kakvim sredstvima, legalnim ili ne, u cilju napredovanja. Sve ovo pruža strukturalnu i iz nje izvedenu psihološku osnovu za "društveno indukovane potrebe" u nekim grupama kao kanal socijalne pokretljivosti. 102 Merton, "Social structure and anomie", odeljak IV ovog dela. 103 William F. Whyte, "Social organization in the slums", American Sociological Review, februara 1943, 8, 34-39 (istakao R. K. M .). Na taj način, politička m ašinerija i politička smicalica predstavljaju specijalni slučaj one vrste
O TEORIJSKOJ SOCIOLOGIJI
181
Znači, ovo predstavlja teći tip funkcije koju obavlja distinktivna podgrupa. Ova funkcija, može se uzgred dodati, vrši se pukim postojanjem i dejstvovanjem političke mašinerije, jer ovi pojedinci i podgrupe upravo u mašineriji zadovoljavaju (više ili manje) svoje kulturalno indukovane potrebe. Ovo se odnosi na usluge koje poli tički aparat pruža svom sopstvenom personalu. Ali sagledano u širem društvenom kontekstu koji smo izneli, to nije više samo sred stvo samouzvišavanja za profita i moći gladne pojedince, već sredstvo koje obezbeđuje uspeh podgrupama , inače isključenim ili hendike piranim u "trci napred". Politička mašinerija vrši usluge i "legitimnom11biznisu, ali u isto vreme čini ne mnogo drugačije usluge i "nelegitimnom" biznisu: poroku, krim inalu i smicalicama. Ponovo, osnovna sociološka uloga mašinerije u ovom smislu može se potpunije proceniti ako se privremeno zanemare stavovi moralne indignacije, da bi se stvarno dejstvovanje organizacije ispitalo u svojoj moralnoj nevinosti. U ovom svetlu, odjednom postaje jasno da podgrupa profesionalnih kriminalaca, prevaranata ili kockara poseduje osnovne sličnosti u organizaciji, zahtevima i delovanju sa podgrupama industrijalaca, biznism ena ili špekulanata. A ko postoje Kralj D rveta ili jedan Kralj Nafte, takođe postoje i Kralj Poroka ili Kralj Smicalice. Ako ekspanzivni legitimni biznis organizuje administrativne i finansijske sindikate da bi "racionalizovao" ili "integrisao" različite oblasti proizvodnje i poslovnih poduhvata, onda ih i ekspanzivne smicalice i krim inal organizuju da bi uveli red u inače haotično područje proizvodnje nedozvoljene robe ili usluga. Ako legitimni organizacionog prilagođavanja uslovima opisanim u odeljku IV. Ona pred stavlja organizaciono prilagođavanje: određene strukture se pojavljuju i dejstvuju da bi redukovale akutnu tenziju i probleme pojedinaca koji su u konfliktu između "kulturalnog naglašavanja uspehaza svakog" i "činjenice društvene strukture da ne postoje jednaki uslovi za uspeh" /K ao što odeljak IV pokazuje, mogući su i drugi tipovi individualnog "prilagođavanja": psi hopatološka stanja, pobuna, kriminal usamljenih pojedinaca, povlačenje od sveta kroz napuštanje kulturno odobrenih ciljeva, itd. Slično tome, pojavlju ju se ponekad i drugi oblici organizacionog prilagođavanja; politička mašine rija nije jedino dostupno sredstvo za rešavanje ovog društveno indukovanog problem a. U češće u revolucionarnim organizacijama se na primer može sagledati iz ovog konteksta, kao alternativni oblik organizacionog prila gođavanja. Sve ovo zahteva pažnju teoretičara, jer bi inače mogli prevideti osnovne funkcionalne pojmove funkcionalnih supstituta i funkcionalnih ekvivalenata, o kojima će biti reči u jednoj drugoj publikaciji.
182
Robert K. Merton
biznis smatra proliferaciju m alih poslovnih poduhvata nekorisnom i neefikasnom, zamenjujući, na primer, gigantske radnje stotinama bakalnica, tako i nelegitimni biznis usvaja iste poslovne stavove, sindikalizujući kriminal i porok. Konačno, najvažnija je osnovna sličnost, ako ne i bliska iden tičnost, ekonomske uloge i "legitimnog" i "nelegitimnog" biznisa. Obe su u izvesnom stepenu povezane sa obezbeđivanjem robe i usluga za kojima postoji ekonom ska potražnja. Kad se m oral ostavi po
strani, oba su biznis, industrijska i profesionalna preduzeća koja uručuju dobra i usluge koje neki ljudi žele, za koje postoji tržište na kom e se dobra i usluge pretvaraju u robu. U pretežno tržišnom društvu, možemo očekivati pojavu odgovarajućih preduzeća čim postoji tržišna potražnja za određenim dobrima i uslugama. Kao što je dobro poznato, porok, kriminal i prevare su "veliki biznis". Uzmimo samo u obzir da postoje procene prem a kojima je 1950. u Sjedinjenim Državama bilo 500.000 profesionalnih prosti tutki, i uporedim o ovo sa približno 200.000 lekara i 350.000 profe sionalno registrovanih bolničarki. Teško je proceniti koji su imali veću klijentelu: profesionalci m edicine ili profesionalci poroka. Naravno, teško je proceniti imovinsko stanje, prihod, profite i divi dende od nezakonitog kockanja u ovoj zemlji i uporediti ih sa imovinskim stanjem, prihodom, profitima i dividendama od, reci mo, industrije cipela, ali, svejedno, postoji mogućnost da su obe industrije odprilike podjednake. Ne postoje tačne procene godišnjih troškova na zabranjene narkotike, a verovatno je da oni nisu manji od troškova za slatkiše, ali je isto tako verovatno da su veći nego troškovi za knjige. M alo treba da bi se shvatilo da u strogo ekonomskim terminima, ne postoji relevantna razlika izm eđu snabdevanja zakonitom i nezakonitom robom i uslugama. Prom et alkohola to savršeno ilustruje. Bilo bi čudno tvrditi d a je pre 1920. (kada je 18. amandman stupio na snagu) snabdevanje alkoholom predstavljalo ekonomsku uslugu, da od 1920. do 1933. njegova proizvodnja i prodaja nije predstavljala ekonom sku uslugu koja se vrši na tržištu, a da je od 1934. do danas ona opet dobila uslužni oblik. Ili, bilo bi ekonomski (ne m oralno) apsurdno sugerirati da je prodaja krijum čarenog alkohola u "suvoj" državi Kanzasu bila m anje odgovor na tržišnu potražnju nego prodaja javno proizvedenog alkohola u "vlažnoj" državi Missouri. Prim eri ove vrste su, naravno, mnogobrojni. D a li se m ože sm atrati da u evropskim zem ljam a sa registrovanom i
O TEORIJSKOJ SOCIOLOGIJI
183
legalizovanom prostitucijom, prostitutka vrši ekonomsku uslugu, dok u ovoj zemlji gde nem a legalnih sankcija, prostitutka ne vrši nikakvu uslugu? Ili d a je profesionalni vršilac abortusa na ekonom skom tržištu tam o gde ima priznat legalni status, a da je van ekonomskog tržišta tam o gde je legalni tabu? Ili da kockanje zado voljava specifičnu potražnju za zabavom u Nevadi, i da se to suštin ski razlikuje u tom pogledu od filmova u susednoj Californiji?104 Nesposobnost da se uvidi kako su ovi poslovi samo moralno a ne ekonom ski različiti od "legitimnih" poslova, dovela je do teško pomućene analize. Kada se jednom ustanovi ekonomski identitet ovo dvoje, možemo očekivati da ako politička mašinerija obavlja funkcije za "legitimni" biznis, ona neće biti ništa manje voljna da obavlja različite funkcije za "nelegitimni veliki biznis". I, naravno, ovo je čest slučaj. Istaknuta funkcija političke m ašinerije za svoju kriminalnu, poročnu i prevarantsku klijentelu jeste da im omogući da operišu zadovoljavajući ekonomsku potražnju velikog tržišta bez ikakvog mešanja vlade. Isto kao što veliki biznis može doprineti fondovima za političku partijsku borbu da bi osigurao minimum vladinog mešanja, tako to isto može učiniti i veliki kriminal i prevara. U oba slučaja politička mašinerija može u različitim stepenima omogućiti "protekciju". U oba slučaja mnoga obeležja strukturalnog kontek sta su identična: 1) tržišna potražnja za robom i uslugama; 2) briga za maksimalnu dobit iz poduhvata; 3) potreba za delimičnom kon trolom vlade, koja bi se inače mešala u ove aktivnosti biznismena; 4) potreba za moćnim, centralizovanim i efikasnim posrednikom koji će omogućiti efikasnu saradnju "biznisa" sa vladom. Bez pretpostavke da prethodne strane iscrpljuju obim funkcija ili obim podgrupa kojim a služi politička m ašinerija, možemo barem videti da ona trenutno obavlja neke funkcije, za različite podgrupe, koje nisu adekvatno ispunjene kulturalno priznatim i konvencionalnijim strukturama. 104 Možda su najperceptivnije stanovište o ovom problemu zauzeli Hawkins i Waller. "Prostitutka, podvodač, rasturač droge, upravnik kockarnice, rasturač pornografskih fotografija, doktor koji ilegalno vrši abortuse; svi su oni produktivni, svi vrše usluge ili nude robu koju ljudi traže i koju su spremni da plate. Društvo je stavilo ovu robu i usluge izvan zakona, ali ih ljudi i dalje proizvode, a drugi ljudi ih i dalje troše, pa jedan zakon nikako ne može da ih učini manje delom ekonom skog sistema". "Critical notes on the coast of crime “, Journal o f Criminal Law and Criminology, 1936, 26, 679-94, na 684.
184
Robert K. Merton
Nekoliko dodatnih implikacija funkcionalne analize političke m ašinerije se mogu ovde uzgred pom enuti, m ada one zahtevaju više prostora da budu razvijene. Prvo, prethodna analiza ima direktne implikacije za društvenu inžinjeriju. O na pom aže da se objasni zašto su periodični napori za "političkom reform om ", "izbacivanjem lopova napolje" i "čišćenjem političke kude", po običaju (iako ne uvek) kratkog veka i neefikasni. O na daje osnovnu teoremu: svaki pokušaj da se eliminiše postojeća društvena struktura bez obezbeđivanja adekvatnih alternativnih struktura za vršenje funkcija koje je prethodno vršila sada ukinuta organizacija, osuđen je na propast. (Nije potrebno reći da se ova teorem a odnosi
na m nogo šire slučajeve od političke mašinerije.) K ada se "poli tička reforma" ograniči na manifestni zadatak "izbacivanja lopova napolje", ona se upušta u nešto više od sociološke magije. Reform a može privrem eno doneti nove figure na političku pozornicu: ona može vršiti svoju uobičajenu društvenu funkciju uveravanja birača da su m oralne vrline ostale nepovređene i da će konačno trijumfovati; ona može stvarno izazvati prevrat u personalu političke mašinerije; ona čak može za neko vreme tako zauzdati aktivnost političke m ašinerije da mnoge potrebe koje je ona prethodno ispunjavala ostanu nezadovoljene. Ali, neizbežno je da sve dok reforma ne obuhvati "preoblikovanje" društvene i političke struk ture tako da se postojeće potrebe zadovolje alternativnim struktu rama, ili sve dok ne obuhvati prom enu koja potpuno eliminiše te potrebe, politička m ašinerija će se vraćati na svoje integralno m esto u društvenoj shemi stvari. Tražiti društvenu prom enu bez dužnog prepoznavanja manifestnih ili latentnih funkcija koje vrše društvene organizacije podvrgnute promeni, znači pre upuštanje u društveni ritual nego u društvenu inžinjeriju. Pojmovi manifestnih i
latentnih funkcija (ili njihovih ekvivalenata) nezamenjivi su ele m enti u teoretskom repertoaru društvenog konstruktora. U svom suštinskom značenju, ovi pojmovi nisu "samo" teorijski (u pogr dnom smislu te reči), već izrazito praktični. U svojevoljnom poku šaju društvene prom ene, oni se mogu ignorisati samo po cenu značajnog povećanja rizika neuspeha. D ruga im plikacija ove analize političke m ašinerije odnosi se takođe na oblasti šire od onih koje smo razm atrali. Često je zapažan paradoks da političku mašineriju podržavaju i "cenjeni" elem enti poslovne klase, koji su, naravno, suprotstavljeni kriminal cima i prevarantim a, i izrazito "potcenjeni" pripadnici podzemlja.
O TEORIJSKOJ SOCIOLOGIJI
185
Na prvi pogled ovo je citirano kao jedan slučaj o veoma čudnim lošim tipovima. Učeni sudija se neretko poziva da sudi istom pre varantu pored koja je prethodne večeri sedeo na neform alnoj večeri političkih glavešina. Javni tužilac £ u rk a oslobođenog zatvorenika na putu prem a sobi u kojoj je Sef sazvao sastanak. Veliki biznismeni se mogu žaliti isto tako ogorčeno kao i veliki pre varanti na "lihvarske” priloge partijskom fondu koje zahteva Šef. D ruštvene suprotnosti se sreću u zadimljenoj sobi uspešnog poli tičara. U svetlu funkcionalne analize sve ovo, naravno, ne izgleda tako paradoksalno. S obzirom da mašinerija služi i biznismene i krimi nalce, dve prividno antipodne grupe se ukrštaju. Ovo ukazuje na opštiju teoremu: društvene funkcije jedne organizacije pom ažu da se odredi struktura (uključujući regrutaciju personala uključenog u struk turu ), isto kao što struktura pom aže da se odredi efikasnost sa kojom se vrše funkcije. U terminima društvenog statusa, grupa biznismena i
grupa krim inalaca su zaista dva različita pola. Ali status ne određuje u potpunosti ponašanje i m eđusobne odnose između grupa. Funkcije m odifikuju ove odnose. Pošto poseduju svoje određene potrebe, nekoliko podgrupa u širem društvu su "integrisane" ma kakve bile njihove lične želje ili namene, putem centralizovane strukture koja ispunjava ovih nekoliko potreba. Iskazano u frazi sa m nogo implikacija koje zahtevaju dalje proučavanje, struktura utiče na funkciju i funkcija utiče na strukturu. i
ZA K LJU Č N E PRIM ED BE
Ovaj pregled nekih istaknutih razm atranja o strukturalnoj i funkcionalnoj analizi učinio je malo više od ukazivanja na neke od glavnih problem a i potencijala ovog načina sociološke interpre tacije. Svaka od pojava kodifikovanih u paradigmi zahteva potkrepljeno teorijsko razjašnjavanje i kumulativno empirijsko istraži vanje. Ali jasno je da u funkcionalnoj teoriji, očišćenoj od tradi cionalnih postulata koji su je ograničavali i često činili modernijom racionalizacijom postojećih aktivnosti, sociologija ima začetak si stematičnog i empirijski relevantnog oblika analize. Nadamo se, da će pravac na koji smo ovde ukazali, sugerirati izvodljivost i poželjnost dalje kodifikacije funkcionalne analize. U dogledno
186
Robert K. Merlon
vrem e svaki deo paradigm e će biti elaboriran i dokum entovan, analizovan i kodifikovan odeljak u istoriji funkcionalne analize.
B IBLIO G RA FSK I POST SCRIPTUM Kada je prvi put pisan, 1948. godine, ovaj rukopis je bio pokušaj da se sistem atizuju glavne pretpostavke i koncepcije teorije funkcionalne analize koja se u to doba polako razvijala u sociologi ji. R azvitak ove sociološke teorije je od tada zadobio značajan zamah. Prilikom priprem anja ove edicije dodao sam neka proširenja i ispravke koje su se u m eđuvrem enu pojavile, ali sam odložio detaljnu i proširenu formulaciju za delo koje je upravo u pripremi. Zbog toga bi bilo korisno nabrojati, u ovom času, neke od recentnih teorijskih doprinosa funkcionalnoj analizi u soci ologiji. Najveći doprinos poslednjih godina je, naravno, onaj Talcotta Parsonsa u delu The Social System (G lencoe, Illinois: The Free Press, 1951) uz dodatak kasnijih radova Parsonsa i saradnika: T. Parsons, R. F. Bales i E. A. Shils, Working Papers in the Theory o f Action (Glencoe Illinois: The Free Press, 1953); T. Parsons i E. A. Shils (urednici) Toward a General Theory o f A ction (Cambridge: H arvard U niversity Press, 1951). Istaknuti doprinos tako razumljivog i logički kompleksnog rada kao što je The Social Sy stem ne mogu se jasno odvojiti od pojm ovnog razvijanja koje je ponekad diskutabilno i provizorno; sociolozi se tek sada angažuju na.izradi potrebnih diskiminacija. Ali iz podataka koji su dobijeni istraživanjem Parsonsovih formulacija i kritičkog teorijskog pre gleda, očigledno je da ovo predstavlja odlučan korak napred prem a m etodološkom izveštaju o savremenoj sociološkoj teoriji. M. J. Levy, Jr., The Structure o f Society (Princeton University Press, 1953) u velikoj meri je izveden, kako kaže autor, iz Parsonsove pojmovne sheme i predstavlja logičku multiplikaciju bro jnih kategorija i pojmova. Ostaje da se vidi da li će se ovakve taksonom ije pojm ova pokazati odgovarajućim i korisnim u analizi socioloških problem a. M anje opširne ali oštrije analize izabranih teorijskih problema funkcionalne analize nalaze se u nekoliko tekstova koji izviru iz različitih "kulturnih oblasti" sociološke teorije, kao što se može
O TEORIJSKOJ SOCIOLOGIJI
187
videti iz sledeće kratke bibliografije. M ožda je najoštroum ni]i i najproduktivniji m eđu njim a par povezanih tekstova Ralfa Dahrendorfa, Struktur und. Funktion, Kölner Zeitschrift für Soziologie und Sozialpsychologie 1955, 7, 492-519, i Davida Lockwooda, "Some rem arks on the social system", The British Journal o f Socio logy, 1956, 7. 134-146. O ba teksta su egzem plarni slučajevi siste matičnog teoretisanja konstruisanog tako da ukaže na specifične praznine u sadašnjem stanju funkcionalne teorije. Promišljeno i nepolem ičko utvrđivanje statusa funkcionalne teorije i nekih njenih ključnih nerešenih problem a se može naći kod Barnarda Babera, u delu "Structural-functional analysis: some problems and misuderstandings ", American Sociological Review, 1955,20, 173-180. Značajan problem logike analize u funkcionalnoj sociologiji koja želi da interpretira posm atrane strukturalne obrasce u društvu pokušao je da razjasni H arry C. Bredemeier. U članku "M etodo logija funkcionalizma", American Sociological Revin, 1955, 20, 173180. Iako ovaj tekst sumnjivo pripisuje određene pretpostavke funkcionalnim analizama o kojima govori, on ima izrazitu zaslugu zbog postavljanja važnog pitanja odgovarajuće logike funkcio nalne analize. Antropološko shvatanje funkcionalne analize u soci ologiji (ne samo u antropologiji) donosi poučan tekst Melforda E. Spiroa, "A typology of functional analysis", Explorations, 1953,1, 84-95, i direktno kritično ispitivanje Raym onda Firtha, "Fun ction", u Cunent Anthropology (urednik William L. Thomas, Jr.) University of Chicago Press, 1956, 237-258. R asprostranjenost funkcionalne teorije koja se u poslednje vrem e razvila u Sjedinjenim D ržavam a m anifestuje se u seriji kritičkih ispitivanja te teorije u Belgiji, Francuskoj, Italiji i Brazilu. M eđu najznačajnijim od njih su: Henri Janne: "Fonction et finalite en sociologie", Cahiers Internationale de Sociologie, 1954,16,50-67, koja pokušava da poveže savrem enu funkcionalnu teoriju sa prethodnim i savremenim teorijam a francuskih i belgijskih soci ologa. Iscrpnu kritiku funkcionalne analize u sociologiji je preduzeo Georges Gurvitch, "Le concept de structure sociale" Cahiers Internationalix de Sociologie 1955, 19, 3-44. O pširno ispitivanje funkcionalne teorije i njenih odnosa sa izabranim problem im a sociološkog istraživanja mogu se naći u Fillipo Barbano, Teoria e Ricerca nella Sociologia Contemporanea, Milano: Dott. A. Giuffrc, 1955). Ensaio sobre o Metodo de Interpretaqäo Funcionalista na Soci ologia, Florestana Fernandesa (Sao Paulo, Univcrsidadc de Snu
188
Robert K. Merton
Paolo, Boletinno 170, 1953) informativna je i sistematična m ono grafija, koja je korisna čak i za m ukotrpno i nesavršeno čitanje kakvo je moje. Paradigma koja je razvijena na prethodnim stranicama bila je formalizovana u obliku apstraktnog skupa oznaka kreiranih tako da eksplicitno pokažu kako su njeni delovi povezani sa elementima \ funkcionalnog pristupa u biologiji. Videti "A form alization of functionalism, with special reference to its application in the social sciences", u zbirci rukopisa E rnesta Nagela koja će uskoro izaći Logic without Metaphysics (G lencoe: The Free Press, 1957). Z a detaljnu primenu paradigme videti W arren Breed, "Social control in the newsroom: a funcional analysis", Social Forces, 1955, 33,326335; A. H. Leighton i C. C. Huges, "Notes on Eskimo patterns of suicide", Southwestern Journal o f Anthropology, 1955, 11, 327-338; Joan Chapman i Michel Eckstein, "A social-psychological study of the alleged visitation of Virgin Mary in Puerto Rico", Year book o f the Am erican Philosophical Society, 1954, 203-206; Dennis C hap man, The Home and Social Status (London: Reutledge and Kegan Paul, 1955); Christian Bay, The Freedom o f Expression: A Study in Political Ideals and Socio-Psychological Realities (dolazi); Michael Eckstein, "Diverse action and response to crime" (dolazi); Y. B. Dam ie, Communication o f Modern Ideas and Knowledge in Indian Villages (Cambridge: Massachusetts Institute Of Technology, Cen ter fon International Studies, 1955). Interesantnu diskusiju manifestnih i latentnih posledica akcije u odnosu na samoopravdavajuće i sam oporažavajuće predstave, videti, u odeljku 8, Kenneth Boulding, The Image, (A nn A rbor: University of Michigan Press, 1956).
4. UTICAJ SOCIOLOŠKE TEORIJE NA EMPIRIJSKO ISTRAŽIVANJE
Skorija istorija sociološke teorije može biti u velikoj meri ispisana u obliku alternacije između dve suprotnosti. S jedne strane, imamo one sociologe koji pre svega traže generalizovanje, i nalaženje, što je brže moguće, svog puta u formulaciji socioloških zakona. Težeći da procene značaj sociološkog rada u obliku njego ve svrhe, a ne u obliku dokazljivosti generalizacija, oni se ustežu od "trivijalosti" detaljnih posmatranja manjeg obima, i traže grandio znost globalnog sumiranja. Drugi ekstrem predstavlja hrabra grupa koju ne interesuju implikacije sopstvenog istraživanja; ona ostaje verna i uverena daje ono što ona utvrdi tako. Sigurno je da su njiho vi izveštaji o činjenicama proverljivi, i često provereni, ali su oni ipak neodlučni kada treba povezati činjenice jedne sa drugima, ili čak kad treba da objasne zašto su izvršena baš ta, a ne neka druga posmatranja. Čini se da je moto prepoznavanja prve grupe povreme no: "Mi ne znamo da li je ono što govorimo istinito, ali je to barem značajno”. A za radikalne empiriste moto može glasiti: "Dokazali smo da je tako, ali ne možemo da ukažemo na njegov značaj." M a koje bile osnovne odanosti jednom od ova dva tabora različita, ali ne neophodno i kontradiktorna objašnjena bi se dobi la od psihologa, sociologa saznanja i istoričara nauke - vrlo je jasno da ne postoji logička osnova zbog koje bi se oni postavljali jedan protiv drugoga. Generalizacije se mogu ublažiti ako ne milošću, onda barem disciplinovanim posmatranjem: detaljno posmatranje ne treba činiti trivijalnim tako što će se izbegavati njihovo teorijsko važenje i implikacije. Sa svim će ovim postojati, bez sumnje, široko, možda čak i jednoglasno slaganje. Ali sama jednoglasnost sugerira da su ove
190
Robert K. Merton
primedbe otrcane. Ipak, ako je jedna od funkcija teorije da istražu je implikacije prividno očiglednog, ne bi bilo loše da se pogleda šta je sadržano u ovim programskim tvrdnjama o odnosima sociološke teorije i empirijskog istraživanja. Čineći to, treba uložiti sve raspo ložive napore da bi se izbeglo građenje na ilustracijama izvučenim iz "zrelijih" nauka - kao što su fizika i biologija - ne zato što one ne pokazuju aktuelne logičke problem e, već zato što im sama njihova zrelost dozvoljava da se plodno bave apstrakcijam a višeg reda do stepena do koga priznajemo, to nije slučaj u sociologiji. Beskrajno mnogo rasprava o naučnoj m etodi iznelo je logičke pretpostavke naučne teorije, ali čini se da su one često to činile na tako visokom nivou apstrakcije da mogućnost prevođenja ovih pravila u savrem eno sociološko istraživanje postaje utopijska. U krajnjoj liniji, sociološko istraživanje m ora udovoljiti kanonim a naučne metode; njen neposredni zadatak je da pokaže kako ovi zahtevi moraju biti direktnije povezani sa trenutno izvodljivim analitičkim radom. Termin "sociološka teorija" široko je upotrebljavan da bi ozna čio proizvode nekoliko povezanih, ali različitih aktivnosti, koje izvo de članovi profesionalne grupe koji se zovu sociolozi. Ali, s obzi rom daje ovih nekoliko tipova aktivnosti različito povezano sa empi rijskim društvenim istraživanjem - s obzirom na to da se razlikuju po svojim naučnim funkcijama - treba ih razgraničiti za potrebe diskusije. Povrh toga, ovakve diskriminacije obezbeđuju osnovu za procenjivanje doprinosa i ograničenja karakterističnih za svih sledećih šest tipova rada koji se često zajedno navode kao sastojci sociološke teorije: 1) metodologija; 2) opšte sociološke orijentacije; 3) analiza socioloških pojmova; 4) sociološke interpretacije post fac tum', 5) empirijske generalizacije u sociologiji i 6) sociološka teori ja.
M ETO D O LO G IJA
Na početku bi trebalo jasno razgraničiti sociološku teoriju, koja za predm et izučavanja ima određene aspekte i rezultate interakcije ljudi, pa je zbog toga bitna, od metodologije ili logike naučnog po stupka. Problem i m etodologije prevazilaze one koji se nalaze u bilo kojoj pojedinačnoj disciplini, baveći se ili onim što je zajed-
O TEORIJSKOJ SOCIOLOGIJI
191
ničko grupi disciplina1, ili u opštijem obliku, onim što je zajedničko celokupnom naučnom istraživanju. M etodologija nije posebno povezana sa sociološkim problem im a, i m ada postoji obilje metodoloških diskusija u sociološkim knjigama i časopisima, one samim tim ne postaju sociološke po karakteru. Sociolozi, u društvu sa svim ostalim a koji se iskušavaju u naučnom radu, moraju biti m etodološki m udri; oni m oraju biti svesni plana istraživanja, prirode zaključaka i zahteva teoretskog sistema. Ali ovakvo znanje ne sadrži i ne implicira određeni sadržaj sociološke teorije. U krat ko, postoji jasna i odlučna razlika između znati kako proveriti bateri ju hipoteza i znati teoriju iz koje treba izvoditi hipoteze koje treba proveriti.2 Moj je utisak da je savremeno sociološko obučavanje kreirano tako da se bolje razume ovo prvo nego drugo. Kao što je Poincare prim etio pre pola veka, sociolozi su dugo bili hierofanti metodologije, odvraćajući možda na taj način talente i energiju od poduhvata građenja stvarne teorije. Fokusiranje pažnje na logiku procedure ima očiglednu naučnu funkciju, jer su ovakvi inventari služili kritičkoj svrsi u vođenju i proceni teorijskih i empirijskih istraživanja. Ona takođe reflektuje porođajne muke jedne nezrele discipline. Isto kao što šegrt koji usvaja nove veštine smeteno ispituje svaki elem ent te veštine, za razliku od majstora koji ih stalno praktikuje sa prividnom nezainteresiranošću za nji hovu eksplicitnu formulaciju, tako i predstavnici discipline koja se kolebljivo kreće prem a naučnom statusu vredno sriču logičke temelje svojih postupaka. N auke koje već dugo postoje nemaju m eđu svojim tehničkim radovima knjige o metodologiji za razliku od sociologije, ekonomije 1 Razmotriti nekoliko dela koja iznose m etodološke problem e za razliku od proceduralnih problema: Florian Znaniecki, The M ethod o f Sociology (New York: Farrar & Rinehart, 1934); R. M. Maciver, Social Causation (Boston: Ginn & Co., 1942); G. A . Lundbert, Foundations o f Sociology (New York: M acmillan Co., 1939); Felix Kaufmann, Methodology o f the Social Sciences (New York: Oxford University Press, 1944); P. F. Lazarsfeld i M. Rosenberg, urednici, The Language o f Social Research (G lencoe: The Free Press, 1955), naročito uvode. 2 Svakako treba zapaziti da instrumenti i postupci koji se upotrebljavaju u soci ološkom (i drugim naučnim istraživanjima) ne moraju ispunjavati samo metodološke kriterijume već moraju pretpostaviti postojanje suštinskih teori ja. S ovim u vezi Pierre Duhem je zapazio da su instrumenti i eksperimentalni rezultati dobijeni u nauci prožeti specifičnim predpostavkama i teorijama od suštinskog značaja. La theoiiephysique (Paris: Chavalier et Riviere, 1906), 278.
192
Robert K. Merton
i psihologije. Ma koja njihova intelektualna funkcija bila, ovi metodološki tekstovi ukazuju na disciplinu u povojima, koja orno iznosi adute u prilog svog punog statusa u bratstvu nauka. Ali, značajno je da slučajevi adekvatnog naučnog m etoda koga socio lozi koriste u svrhu ilustracije ili izlaganja, obično potiču iz disci plina koje nisu sociologija. Fizika i hernija dvadesetog, a ne šesnaestog, veka uzim aju se kao m etodološki prototipovi ili egzem plari za sociologiju dvadesetog veka sa malo eksplicitnog priznavanja da su između sociologije i ovih drugih nauka razlike u vekovima naučnog istraživanja. Ova poređenja su neizbežno pre programska nego stvarna. Pogodniji metodološki zahtevi bi rezul tirali raskorakom između m etodoloških aspiracija i stvarnih socio loških postignuća, raskorakom koji bi bio i manje uočljiv i manje uvredljiv.
OPŠTE SO CIOLO ŠKE O R IJEN TA C IJE M nogo od onoga što se u udžbenicima opisuje kao sociološka teorija, sastoji se od opštih orijentacija prem a suštinskim m aterija lima. Takve orijentacije obuhvataju široke postulate koji ukazuju na tipove varijabli koje treba nekako uzeti u obzir, a ne specifikovanje određenih odnosa između određenih varijabli. Mada su ove orijentacije neophodne, one obezbeđuju samo najširi okvir empi rijskom istraživanju. Ovo je slučaj sa Durkheim ovom generičkom hipotezom koja sm atra da "determ inantni uzrok društvene činjenice treba tražiti m eđu društvenim činjenicam a koje su joj prethodile" i identifikuje "društveni" faktor kao institucionalne norm e prem a kojima je orijentisano ponašanje.3 Ili ponovo, kaže se da je "korisno posmatrati društvo, do određenog stepena, kao integrisan sistem međusobno povezanih i funkcionalno međuzavi snih delova1'.4 Ovoj kategoriji pripada takođe "humanistički koefi cijent" u kulturalnim podacima, koga su izm eđu ostalih izneli Znaniecki i Sorokin. Ovako opšte orijentacije mogu se parafrazi3 Durkheim, Pravila sociološkog metoda, 110; L’Education morale (Paris: Felix Alcan, 1925), 9-45, i ostalo. 4 Conrad M. A rensberg i Solon Kimball, Family a n d Community in Ireland (Cambridge: Harvard University Press, 1940), X X V I.
O TEORIJSKOJ SOCIOLOGIJI
193
rati govoreći da istraživač zanem aruje poredak činjenica na sopstveni rizik. One ne postavljaju specifične hipoteze. Glavna funkcija ovih orijentacija je da obezbede opšti kontekst istraživanja; one olakšavaju dolaženje do određenih hipoteza. Uzmimo na prim er ovaj slučaj: Malinowski je bio podstaknut da preispita frojdovski pojam Edipovog kompleksa na osnovu opšte sociološke orijentacije koja je sm atrala da se osećanja obrazuju dejstvom društvene strukture. Ovaj generički pogled jasno proži m a njegovo ispitivanje specifičnog "psihološkog" kom pleksa u odnosu na sistem statusnih odnosa u društvu koje se strukturno razlikuje od društva Zapadne Evrope. Specifične hipoteze kojima se koristio u istraživanju bile su u skladu sa generičkom orijentaci jom; ali nisu bile propisane njome. Drugačije rečeno, opšta ori jentacija je ukazala na relevantnost «efa'/z strukturalnih varijabli, ali je još ostao zadatak pronalaženja posebnih varijabli koje treba da se uključe. M ada ovakvi opšti teorijski stavovi imaju obuhvatniji i značajniji uticaj na razvoj naučnog istraživanja nego specifične hipoteze - oni čine matriks iz koga, po rečima Maurice Arthusa, "nove hipoteze slede jedna drugu u brzoj sukcesiji, pa posle pro cvata ovih hipoteza ubrzo sledi žetva činjenica-m ada je ovo slučaj, oni čine samo polaznu tačku za teoretičara. Njegov zadatak je da. razvija specifične m eđusobno povezane hipoteze, kroz reformulaciju em pirijskih generalizacija, u svetlu novih generičkih ori jentacija. Treba dalje primetiti da sve veći doprinos sociološke teorije se strinskim disciplinama jeste više u oblasti opštih socioloških ori jentacija nego u oblasti specifičnih potvrđenih hipoteza. Razvoj društvene istorije, institucionalne ekonom ije i uvođenje socio loških perspektiva u psihoanalitičku teoriju, podrazumeva prepoz navanje socioloških dimenzija podataka, a ne usvajanje specifičnih potvrđenih teorija. Socijalni naučnici su otkrili sociološke jazove pri primeni svojih teorija na konkretno društveno ponašanje. Oni ne pokazuju tako često sociološku naivnost u svojim interpretaci jama. Ekonomista, politolog i psiholog sve više shvataju da ono što su oni sistematski smatrali gotovim, za podatke, može biti socio loški problem atično. Ali ova receptivnost za sociološko gledište često se raspada usled malog broja adekvatno proverenih specifičnih teorija , recimo, o determinantama ljudskih potreba ili o društvenim procesima koji učestvuju u raspodeli i praksi društvene moći. Pri-
194
Robert K. Merlon
tisci koji potiču iz značajnih teorijskih jazova nekoliko društvenih nauka mogu služiti, u budućnosti, poboljšanju formulacije specifi čnih i sistematičnih socioloških teorija koje odgovaraju problem i ma što slede iz ovih jazova. O pšte orijentacije nisu dovoljne. V ero vatno je ovo kontekst prigovora koji je uputio jedan ekonomista: /Ekonomista uvek teži da svoju analizu nekog problem a/ vrati na neki ''podatak'', što će reći na nešto što je vanekonomsko. To nešto može biti očigledno vrlo daleko od problema koji se upravo pojavio, jer su lanci ekonomske uzročnosti često veoma dugi. Ali ekonomista uvek na kraju želi da problem preda sociologu ili nekom drugom —ako postoji
sociolog koji čeka na njega. Vrlo često ne postoji5.
A N A L IZ A SO CIOLO ŠKIH POJM OVA Povrem eno se sm atra da se teorija sastoji od pojmova, što je tvrdnja^koja zbog nepotpunosti nije ni istinita ni lažna, već neo dređena. Sigurno je da je pojmovna analiza, koja je ograničena na specifikaciju i razjašnjavanje ključnih pojmova, neophodna faza u teorijskom radu. A li niz pojmova - status, uloga, Gemeinschaft, društvena interakcija, društvena instanca, anomie - ne čine teoriju, mada mogu ući u teorijski sistem. Ali može se pretpostaviti, uko liko se pojavi antiteorijska predrasuda m eđu sociolozima', da je to zbog protesta protiv onih koji poistovećuju teoriju sa razjašnjava njem definicija, onih koji deo smatraju ćelom teorijskom analizom. Teorija počinje da se pojavljuje tek kada su ovakvi pojmovi vezani m eđusobno u obliku sheme. Pojmovi onda obrazuju definicije (ili pravila) onoga što treba posmatrati; oni su varijable među kojima treba tražiti em pirijske veze. Kada su pravila logički povezana, teorija je uspostavljena. Izbor pojmova koji upravljaju sakupljanjem i analizom podata ka, naravno, suštinski je empirijsko istraživanje. Jer, da bi se ustanovila važna, očita istina, ako su pojmovi izabrani tako da se veza ne može uspostaviti, istraživanje će biti sterilno, bez obzira na to kako pedantna bila kasnija posm atranja i zaključci. Važnost je 5 J. R. Hicks, "Economic theory and the social sciences", The Social Sciences: Their R elations in Theory and. in Teaching (London: Le Play Press, str. 135. (istakao R. K. M.).
O TEORIJSKOJ SOCIOLOGIJI
195
ove istine u njenoj implikaciji da će postupci tipa pokušaj - i pogreška u em pirijskom istraživanju verovatno biti podjednako neplodni, jer je broj varijabli koje nisu značajno povezane beskraj no velik. Prem a tom e, jed na funkcija pojmovnog razjašnjavanja je da učini eksplicitnim karakter podataka podvedenih pod pojam .6 O no na taj način sm anjuje verovatnoću istraživanja netačnih empirijskih nalaza u obliku datih pojmova. Tako Sutherlandovo preispitivanje usvojenog pojma "kriminala" daje poučan primer: kako ovakvo razjašnjavanje izaziva reviziju hipoteza u vezi sa podacima organizovanim u obliku pojma.7 On pokazuje dvosmi slenost koja je implicitna u kriminološkim teorijam a što žele da prikažu kao činjenicu postojanje m nogo veće stope krim inala (prem a "zvaničnim merenjima") u nižim nego u višim društvenim klasama. Ovi "podaci" o kriminalu (organizovani u obliku pose bnog operacionalnog pojma ili mere kriminala) doveli su do serije hipoteza koje tretiraju siromaštvo, uslove života u straćaram a, m entalnu tupost, i druge karakteristike za koje se sm atra da su visoko povezane sa statusom u nižoj klasi, kao "uzroke" krim i nalnog ponašanja. Kada se pojam krim inala očisti tako da se odnosi sam o na povredu krivičnog zakonika, a proširi da bi uključio "kriminal u belim rukavicama" u biznisu i drugim zani manjima - tj. povrede zakona koje se rede prikazuju u zvaničnim krim inalističkim sistemima nego povrede u nižoj klasi - p re t postavljena visoka povezanost između niskog društvenog statusa i kriminala nije više održiva. Ne moramo nastaviti dalje sa Sutherlandovom analizom da'-bismo otkrili funkciju pojmovnog razja šnjavanja u ovom slučaju. Ono obezbeđuje rekonstrukciju podataka 6 Schumpeter primećuje o ulozi "analitičkog aparata": “A ko želimo da govo rimo o nivou cena i utvrdimo metode za njihovo merenje, moramo znati šta je to nivo cene. A ko želim o da posmatramo potražnju, moramo znati koja su pravila istinita u vezi totalnog proizvoda po radnom času i koja su druga pra vila istinita o parcijalnom diferencijalnom koeficijentu totalnog proizvoda u vezi sa radnim satima. Nijedna hipoteza ne ulazi u ovakve pojmove, koji je dnostavno utelovljuju m etode merenja i deskripcije ni ti u pravila koja definišu njihov odnos (tzv. teorem e); pa ipak njihovo određivanje je glavni zadatak teorije, kako u ekonomiji tako i u drugim naukama. Ovo je ono što nazivamo alatom za analizu." Joseph A . Schumpeter, Business Cycles (New York: McGraw-Hill Book Co., 1939), I, 31. 7 Edwiji H. Sutherland, "White-collar criminality'1, American Sociological Review, 1940, 5,1-2.
196
R obert K. Merlon
preciznije ukazujući šta oni zapravo uključuju, a šta isključuju. Na taj način ono vodi do likvidacije hipoteza postavljenih da bi prikazale netačne podatke, kroz ispitivanje pretpostavki na kojima su bili bazirani početni statistički podaci. Stavljajući znak pitanja na jednu implicitnu pretpostavku koja prožim a radnu definiciju kriminala - pretpostavku da su povrede krivičnog zakonika što su ih počinili članovi nekoliko društvenih klasa reprezentativno registrovane u zvaničnoj statistici - ovo pojmovno razjašnjavanje je imalo direktne implikacije za jezgro teorija. N a sličan način pojm ovna analiza može često da razreši očigledne suprotnosti u empirijskim nalazim a ukazujući da su takve kontradikcije više upadljive a m anje stvarne. Ova poznata fraza se delimično odnosi na činjenicu da su početni grubo definisani pojmovi prećutno uključili značajno različite elem ente tako da se podaci organizovani u obliku ovih pojmova materijalno razliku ju i tako pokazuju očito kontradiktorne tendencije.8 Funkcija poj movne analize u ovom slučaju je da verovatnoću komparabilnosti podataka koje treba uključiti u istraživanje učini u značajnoj meri maksimalnom. Slučaj uzet iz Sutherlanda jednostavno ilustruje opštiju činje nicu da u istraživanju, kao i u manje disciplinovanim aktivnostima, naš pojmovni jezik teži da fiksira naše opažanje i samim tim naše mišljenje i ponašanje. Pojam definiše situaciju i istraživač reaguje u skladu sa tim. Eksplicitna pojmovna analiza mu pomaže da prepo zna ono na šta reaguje i koji (možda značajan) element zapostavlja. Nalazi W horfa o ovom predm etu su, sa odgovarajućim modifikaci jam a, prim enljivi na empirijsko istraživanje.9 O n je otkrio da je ponašanje usm ereno prema lingvističkim ili pojmovnim značenjim a koji su označeni terminima prim enjenim na situaciju. Tako, u pristupu predm eta koji su pojmovno opisani kao "kante za benzin" ponašanje će m odalno težiti prema određenom tipu: pokazat će se velika opreznost. A li kada se ljudi suoče sa onim što se zove 8 Razrađene formulacije ovog tipa analize m ogu se naći kod Corrada Ginija, Prime linee dipatologia economica (Milano: Giuffre, 1935); za kratku diskusiju videti C. Gini, "Un tentativo di armonizarre teorie disparate e osservazioni contrastanti nel cam po del fenomeni socia li", Rivista d i politico economica, 1935,12,1-24. 9 B. L. W horf, "Relation o f habitual thought and behavior to language", u delu Language, Culture an d Personality, urednici L. Spier, A . I. H allow ell i S. S. Newm an, (Menasha: Sapir Memorial Fund Publication, 1941), 75-93.
O TEORIJSKOJ SOCIOLOGIJI
197
"prazne kante za benzin " ponašanje je drugačije: ono je bezbrižno, m alo se pazi gde se puši i bacaju opušci. Ipak "prazne" kante su opasnije jer sadrže eksplozivna isparenja. Reakcija se ne odnosi na fizičku nego na konceptualizovanu situaciju. Pojam "prazne" je ovde upotrebljen dvosmisleno: kao sinonim za "ništavno, nega tivno, inertno", i kao term in prim enjen na fizičke situacije bez obzira na "beznačajnosti" kao što su para i tragovi tečnosti u kon tejneru. Situacija je konceptualizovana u drugom smislu, a na pojam se onda reaguje u prvom smislu, sa posledicom da "prazne" kante za benzin postaju prilika za požar. R azjašnjavanje toga šta "prazno" znači u oblasti rasprave, imađe dubok efekat na ponašanje. Ovaj slučaj može služiti kao pa radigm a funkcionalog efekta'razjašnjavanja; šta istraživač čini kada se bavi konceptualizovanim podacim a. O n nalazi različite posledice za empirijsko istraživanje u skladu sa promenom njego vog konceptualnog aparata. Svakako, ovo ne znači da rečnik pojmova fiksira opažanje, mišljenje i povezano ponašanje jednom i zauvek. Ne može se čak ni reči da su ovakvi slučajevi varljive terminologije ukorenjeni u jed nom ili drugom jeziku (kao što je W horf pokušavao da pokaže u svojoj teoriji linvističkog bihejviorizma). Ljudi nisu perm anentno zatvoreni okvirom (često nasleđenih) pojmova koje upotrebljava ju; oni ne samo da mogu da probiju ovaj okvir već mogu da stvore novi, koji bolje pristaje potrebam a situacije. Ipak, treba biti spre man za činjenicu da vladajući pojmovi mogu (i to često čine), zao stati za bihejvioralnim zahtevima slučaja. Tokom ovih, ponekad prolongiranih perioda zaostajanja, pogrešno primenjeni pojmovi čine štetu. Svakako, sam nesklad između pojm ova i situacije, doživljen kroz bolno iskustvo, izazvaće samo-ispravljanje i priklad nije formulacije. Posao se sastoji od otkrivanja pojmovnog zaostat ka i oslobađanja od obrazaca pogrešnog kognitivnog ponašanja, koje može biti posledica tog zaostatka.93 9a Za proširenu diskusiju, videti posmrtno objavljeno delo izabranih rukopisa B. L. Whorfa, Language, Thought and. Reality (Cambridge: Technology Press, of. M. I. T., 1956). Joshua Whatmough napada ekstremnu whorfiansku pozi ciju u svom delu Language: A M odem Synthesis (New York: St. Martin’s Press, 1956), 85,186-7, 227-34. Ipak, W hatmoughovi dobro tempirani napadi ne uništavaju potpuno W horfovu poziciju, već predstavljaju povlačenje na ograničenu odbrambnu poziciju. Društveni pojmovi zaista utiču na opažanje, m išljenje i ponašanje, ali struktura jezika pruža dovoljan spektar kako bi
198
Robert K. Merton
Dalji zadatak pojm ovne analize jest da ustanovi opažljive indekse društvenih činjenica kojima se bavi empirijsko istraživanje. Rani napori u ovom pravcu su prim etni u radovima Durkheim a (i predstavljaju jedan od njegovih najvećih doprinosa sociologiji). M ada njegove formalizovane koncepcije u ovom pravcu ne dostižu prefinjenost savrem enijih form ulacija, on se očigledno koristio "intervenišućim varijablam a", koje su kasnije opisali Tolm an i Hali, i pokušavao da odredi njihove indekse.10Problem se, u obimu koji je potreban za naše trenutne svrhe, sastoji u nalaženju indeksa za neopažljive ili simboličke konstrukte (npr. socijalna kohezija) indekse koji su teorijski održivi. Pojm ovna analiza tako postaje osnova za inicijalne i periodične kritičke procene stepena do koga su usvojeni znaci i simboli adekvatan indeks društvene podloge. Ovakva analiza predočava sredstva za određivanje da li se indeks (ili merni instrument) pokazuje zaista adekvatan u određenoj prili ci.11
neodgovarajući pojmovi bili zamenjeni onim a koji su zgodniji. Dobar pre gled W horfovih ideja m ože se naći kod Franklina Fearinga u delu, "An examination o f the conceptions of Benjamin W horf in the light o f theories of percepcion and cognition", Harry Hoijer, urednik, Language in Culture (U ni versity Press, 1954), 47-81. 10 Durkheimova osnovna formulacija na različite načine ponovljena u svakoj od njegovih monografija, glasi: "Neophodno je... unutrašnju činjenicu zameniti spoljašnjom koja je simbolizuje, i onda onu prvu proučavati preko ove druge". Videti njegovo delo Pravila sociološkog metoda, odeljak II; zatim Le Suicide (Paris: F. A lcan, 1930), 22 i dalje. Najdetaljnije razmatranje D urkheim ovih gledišta o društvenim indeksima daje Harry Alpert u delu Emile Durkheim and his Sociology (New York: C olum bia University Press, 1939), 120 i dalje. O opštem problemu videti C. L. Hulla u članku "The prob lem o f intervening Variables in molar behavior theory", Psychological Review, 1943, 50,273-91. 11 Između ostalih funkcija pojmovne analize trenutno je najvažnije ispitivanje pitanja da lij je indeks "neutralan" u odnosu na svoju okolinu. Ispitivanjem pretpostavki koje leže u osnovi ovog izbora (i validacije za datu populaciju) koji su opažljivi kao indeksi (na primer religijska pripadnost ili skala stavo va), ponovna analizia inicira odgovarajuće testove m ogućnosti da je indeks postao izdvojen iz svoje oblasti. Za jasnu tvrdnju o ovom problemu videti članak L ouisa Guttm ana, "A basis for scaling qualitative data", American Sociological Review, 1944,9,139-50, naročito 149-50.
O TEORIJSKOJ SOCIOLOGIJI
199
SO CIOLOŠKE IN TER PRETA C IJE "POST FACTUM" Često je slučaj u empirijskom društvenom istraživanju da se podaci prvo sakupe pa tek onda podvrgnu interpretativnom kom entaru. Ovaj postupak u kome su posmatranja prikupljena, a interpretacije se tek posle toga primenjuju na podatke, ima logičku strukturu kliničkog istraživanja. Posm atranja po karakteru mogu biti istorija slučaja ili Statistička. Osnovna karakteristika ovog po stupka je uvođenje interpretacije pošto su posmatranja obavljena, a ne empirijska provera prethodno konstruisanih hipoteza. Impli citna pretpostavka je da je grupa generalizovanih pravila toliko potpuno utvrđena da se može približno primeniti na sve podatke koje posedujemo. Ovakva objašnjenja po st factum , konstruisana da "objasne" posmatranja, razlikuju se po logičkoj funkciji od naoko sličnih po stupaka u kojima se posmatrani materijal koristi da bi se izvele sveže hipoteze, koje zatim treba potvrditi novim posmatranjima. Karakteristika postupka koja razoružava, je da su objašnjenja zaista konzistentna sa datim skupom posm atranja. Ovo jedva da iznenađuje, osim utoliko što su izabrane one post factum hipoteze koje se slažu sa posmatranjima. Ako osnovna hipoteza tvrdi - da post factum interpretacija obilato koristi potvrđene teorije - onda ovaj tip objašnjenja zaista "baca blještavo svetio na mračni haos m aterijala". Ali ako su, što je m nogo češće u sociološkoj inter pretaciji, p o st factum hipoteze takođe i ad hoc ili, su prethodno potvrđene u malom stepenu, onda takva "prerana objašnjenja", kako ih je nazvao H. S. Sullivan, daju lažan utisak adekvatnosti na račun podstrekivanja daljeg istraživanja. Objašnjenja post factum ostaju na nivou verovatnoće (mala vred nost u dokazim a), i ne vode do "ubedljivog dokaza" (visok nivo potvrđenosti). Verovatnoća se za razliku od ubedljivog dokaza, pojavljuje kada je interpretacija konzistentna sa jednom grupom podataka (što je u krajnjoj liniji dovelo do odluke da se koristi ova a ne druga interpretacija). Ona takođe implicira da alternativne interpretacije koje su podjednako konzistentne sa ovim podacima nisu bile sistem atično istražene i da zaključci izvučeni iz inter pretacija nisu provereni novim posmatranjima. Logička neispravnost koja prožim a p o st factum objašnjenja jeste u činjenici da su ovde dostupne raznovrsne sirove hipoteze,
200
Robert K. Merton
od kojih je svaka u nekoj m eri potvrđena, ali je kreirana tako da prikaže sasvim suprotno stanje stvari. M etod post factum objašnjenja nije podložan opovrgavanju, ako ni zbog čega drugog, ono zbog toga što je potpuno fleksibilan. Na primer, može se tvrditi da "nezaposleni teže da čitaju manje knjiga nego što su to raniji činili". Ovo je "objašnjeno" hipotezom da se kao posledica nezaposlenosti povećava anksioznost, i da prem a tome svaka aktivnost koja zahteva koncentraciju, kao što je čitanje, postaje otežana. Ovaj tip prikazivanja je verovatan, jer postoje neki dokazi da se povećana anksioznost može pojaviti u ovakvim situacijama, i s obzirom na to da stanje m orbidne zaokupljenosti sobom zaista interferira sa organizovanom aktivnošću. A ko se, ipak, utvrdi da su prvobitni podaci bili pogrešni, i d a je činjenica da "nezaposleni čitaju više nego ranije", mogu se istog trenutka pojaviti nova p o st factum objašnjenja. Objašnjenje sada kaže da nezaposleni imaju više slobodnog vrem ena ili da se upuštaju u aktivnosti koje treba da povećaju njihove lične sposobnosti. Kao posledica toga, oni više čitaju nego ranije. Na taj način, bez obzira na to kakva bila posmatranja, može se naći nova interpretacija koja će se "uklopiti u činjenice".12 Ovaj prim er je dovoljan da pokaže kako ovakve rekonstrukcije služe samo kao ilustracija, a ne kao provera. O va logička neadekvatnost p o st factum konstatacija navela je Peircea da primeti: za indukciju je suštinski značajno to da posledice teorije treba prvo dobiti u odnosu na nepoznati, ili praktično nepoznati, rezultat eksperim enta; i da ovo treba prak tično proveriti kasnije. Jer, ako posm atram o fenom ene sa željom da pronađem o slaganje sa teorijom, samo je pitanje ingenioznosti i marljivosti koliko ćemo ih pronaći.13 Ove rekonstrukcije po pravilu zaobilaze eksplicitnu form u laciju uslova u kojima će hipoteze biti istinite. D a bi ispunile ovaj logički zahtev, ovakve interpretacije m oraju nem inovno biti prediktivne, a ne postdiktivne. K ao prim er m ožem o navesti Blum erovu tvrdnju o učestalosti u kojoj analize T hom asa i Z nanieckog "izgledaju samo vero12 Pogodni podaci nisu sređeni. O poželjnosti druge interpretacije videti D ouglasa W apiesa u delu People and Print: Social Aspects o f Reading in the Depres sion (Chicago: University o f Chicago Press, 1937), 198. 13 Chales Sanders Peirce, Collected Papers, urednici Chales Hartshorne i Paul Weiss (Cambridge: Harvard University Press, 1932), II, 496.
O TEORIJSKOJ SOCIOLOGIJI
201
v a tn e " .14 O snova je verovatnoće u konzistenciji između inter pretacije i podataka; odsustvo ubedljivih dokaza potiče od nespo sobnosti da se izvede provera interpretacija bez obzira na njihovu konzistentnost sa početnim posmatranjima. Analiza se usklađuje prem a činjenicam a i ne postoji indikacija o tom e koje podatke treba uzeti da bi se opovrgle interpretacije. Kao posledica toga: dokumentovani dokazi ne proveravaju teoriju, već je samo ilustruju.
EM PIRIJSKE G EN ER A LIZA C IJE U SO CIOLOGIJI N eretko se kaže da je predm et sociološke teorije utvrđivanje društvenih uniformnosti. Ovo je eliptična tvrdnja i stoga zahteva razjašnjavanje. Jer, postoje dva tipa tvrdnji o sociološkim uniformnostim a, što se značajno razlikuju u svom odnosu prem a teoriji. Prva od njih je empirijska generalizacija: jedno izolovano pravilo koje sumira opažene uniformnosti odnosa između dve ili više vari jab li.15 Sociološka literatura obiluje ovakvim generalizacijam a koje sociološka teorija nije asimirala. Engelsovi "zakoni" potro šnje mogu se citirati kao prim eri.16 Takođe, Haibwachsovi nalazi da m anuelni radnici troše veću jedinicu hrane po odrasloj osobi nego nemanuelni radnici iz iste kategorije prihoda.17 Ove generali 14 Herbert Blumer, A n Appraisal ofThomas and Znaniecki’s The Polish Peasant in Europe and Am erica" (New Y ork: Social Science Research Council, 1939), 38, videti takođe, ibid., 39, 4 4 ,4 6 ,4 9 ,5 0 , 75. 15 T eško je uvideti na osnovu čega Blumer tvrdi kako ove interpretacije ne mogu biti samo slučajevi za ilustraciju teorije. Njegov komentar da materijali "stiču značajnost i razumevanje koje nisu imali", može da se primeni na post factum objašnjenja uopšte. 16 Ova upotreba termina "empirijski" je česta, kako zapaža D ewey. U ovom kontekstu "empirijski znači da predmet datog pravila koje poseduje egzisten cijalni zaključak, predstavlja jedino skup uniformnih konjunkcija obeležja za koje se ustanovilo da postoje, bez ikakvog razumevanja zašto se konjunkcija pojavljuje; bez teorije koja poznaje razlog svoga postojanja". John D ew ey, Logic: The Theory o f Inquiry (New York: Henry Holt & Co., 1938), 305. 17 Videti značajnu zbirku ovakvih uniformnosti koje je sumirao C. C. Zimmer man, u delu Consumption and Standards o f Living (N ew York: D . Van N o strand Co., 1936), 51 i dalje.
202
Robert K. Merton
zacije mogu biti više ili m anje tačne, ali to ne utiče na njihovo logičko mesto u strukturi istraživanja. Nalaz G roves-O gburna, za uzorak am eričkih gradova, da "gradovi sa većim procentom stanovništva uključenog u proizvodnju, im aju takođe u prošeku nešto m alo veći procenat venčanih m ladih osoba", izražen je u jednačini koja pokazuje stepen ovog odnosa. M ada su pravila ove vrste suštinska za empirijsko istraži vanje, zbirka ovakvih pravila samo je sirovina za sociologiju kao disciplinu. Teorijski zadatak, i orijentacija empirijskog istraživanja prem a teoriji počinje kada se eksperimentalno ustanovi uticaj ovih uniform nosti na skup m eđusobno povezanih pravila. Pojam usm erenog istraživanja im plicira da je, delim ično,18 em pirijsko istraživanje tako organizovano da, i kada se otkriju empirijske uni formnosti, one imaju direktne posledice za teorijski sistem. U ko liko je istraživanje usmereno, razlog postojanja nalaza je utvrđen pre nego što su nalazi sakupljeni.
SOCIOLOŠKA TE O R IJA D rugi tip sociološke generalizacije, takozvani naučni zakon, razlikuje se od prethodne utoliko što je on tvrdnja o nepromenljivosti koja je izvodljiva iz teorije. M alobrojnost ovakvih zakona u oblasti sociologije možda reflektuje vladajuću podvojenost teorije 18 "Delim ično” ovde stoji jedino da bi pokazalo apsurdnost mogućnosti dobijanja plodnih novih nalaza koji ograničavaju istraživanje potpuno na proveru unapred utvrđenih hipoteza. Slutnje koje se javljaju u toku istraživanja i koje nemaju neposredne očigledne implikacije za širi teorijski sistem mogu iza zvati otkriće empirijskih uniformnosti koje se kasnije mogu graditi u teorije. Na primer u sociologiji političkog ponašanja, u poslednje vreme je utvrđeno da što je veći broj društvenih pritisaka koji se vrše na glasače, oni pokazuju manje interesa za predsedničke izbore (P. F. Lazarsfeld, Bernard Berelson i Hazel G audet The People's Choice /New York: D uell, Sloan & Pearce, 1944/ 56-64). Ovaj nalaz koji je bio potpuno neprihvaćen u početku istraživanja, može inicirati nove pravce sistematskog istraživanja političkog ponašanja, mada još nije integrisan u generalizovanu teoriju. Plodno empirijsko istraživanje ne sam o da proverava teorijski izvedene hipoteze; ono takođe stvara n ove h ip oteze. O vo se može nazvati "uzgrednom" kom ponentom istraživanja, tj. otkrićem do koga se došlo slučajem ili pronicljivošću, validnih rezultata koje nismo tražili.
O TEORIJSKOJ SOCIOLOGIJI
203
i empirijskog istraživanja. U prkos mnogim delima koja se bave istorijom sociološke teorije i mnoštvu empirijskih istaživanja, soci olozi (uključujući i pisca) mogu diskutovati o logičkim kriterijumima socioloških zakona bez citiranja m akar jednog slučaja koji pot puno zadovoljava ove kriterijum e.19 Aproksimacije ovih kriterijuma nisu potpuno odsutne. D a bi se prikazali odnosi em pirijskih generalizacija i teorije i da bi se izrazile funkcije teorije, može biti korisno ispitati poznat slučaj u kome su ovakve generalizacije uvedene u sastav stvarne teorije. Dugo je bilo uvreženo kao statistički zakon da u različitim narodi ma katolici imaju nižu stopu samoubistava od protestanata.20 U ovom obliku uniformnost je teorijski problem. Ona je predstavlja la samo empirijsku regularnost koja bi mogla postati značajna za teoriju jedino ako je možemo izvesti iz grupe drugih pravila; to je bio zadatak koji je sebi postavio Durkheim . A ko preoblikujemo njegove teorijske pretpostavke u formalni oblik, paradigma nje gove teorijske analize postaje jasna: 1. Socijalna kohezija pruža psihičku podršku članovima grupe koji su podložni akutnom stresu i anksioznosti. 2. Stopa samoubistva je funkcija sputavanih anksioznosti i stresova kojima su osobe izložene. 3. Katolici imaju veću socijalnu koheziju nego protestanti. 4. Prema tome, niže stope samoubistva treba očekivati među katolicima, a ne među protestantima.21 19 Npr., videti prilog Georgea A . Lundberga u članku "The koncept o f law in the socioal sciences", Philosophy o f Science, 1938, 5, 189-203 koja potvrđuje mogućnost ovakvih zakona bez uključivanja ovakvih slučajeva. Knjiga K. D. Hara, Social Laws (Chapel Hill: University of North Carolina Press, 1930), ne ispunjava obećanje sadržano u naslovu. Skup socijalnih naučnika koji razma traju m ogućnost dolaženja društvenih zakona ima teškoća sa nalaženjem primera (Blumer, op. cit., 142-50). 20 N e treba ni govoriti da ova tvrdnja pretpostavlja da su obrazovanje, dohodak, nacionalnost, mesto boravka i drugi faktori koji bi mogli učiniti ovaj nalaz netačnim, bili konstantni tokom istraživanja. 21 Ne trebamo ispitivati druge aspekte ove ilustracije, npr. 1) stepen do koga smo adekvatno utvrdili premise implicitne u Durkheimovoj interpretaciji; 2) dodatna teorijska analiza koja bi posmatrala ove premise ne kao date, već kao problematične; 3) temelj na osnovu koga se zaustavlja regresija potenci jalno beskonačnog broja teorijskih interpretacija na jednom a ne na drugom stupnju; 4) problemi obuhvaćeni uvođenjem intervenišućih varijabli koje se ne mogu direktno meriti, kao što je socijalna kohezija; 5) stepen do koga su
204
Robert K. Merton
Ovaj slučaj služi da bi se odredilo mesto empirijskih generali zacija u odnosu na teoriju i da bi se ilustrovalo nekoliko funkcija teorije. 1. Ovo ukazuje da teorijska pogodnost nije inherentno prisutna ili odsutna u empirijskim generalizacijama, već se pojavljuje kad su generalizacije konceptuaiizovane u apstrakcije višeg reda (katoli cizam - socijalna kohezija - oslobođene anksioznosti - stopa samoubistva) koje su ugrađene u opštije tvrdnje ili odnose.22 Ono što se u početku uzima kao izolovana uniformnost preoblikovano je u odnos, ne izm eđu religioznih sentim enata i ponašanja, već između grupa sa određenim konceptualizovanim atributima (soci jalna kohezija) i ponašanja. Obim prvobitnog empirijskog nalaza je znatno proširen, i nekoliko prividno različitih uniformnosti se sada posm atra kao da su m eđusobno povezane (na taj način se razlike u stopi sam oubista izm eđu oženjenih i neoženjenih osoba mogu izvesti iz iste teorije). 2. Pošto je ustanovljena teorijska pogodnost uniform nosti izvođenjem iz skupa m eđusobno povezanih tvrdnji, pripremamo i teoriju i empirijske nalaze za kumulaciju. Uniformnosti o razlici u stopam a sam oubistva potvrđuju skup tvrdnji iz koga su - kao i druge uniformnosti - izvedene. Ovo je glavna funkcija sistematične teorije.
3. D ok se iz em pirijskih uniform nosti nisu mogle izvoditi različite posledice, reformulacija izaziva različite posledice u oblastim a ponašanja koje su prilično udaljene od samoubilačkog ponašanja. Na prim er, istraživanja opsesivnog ponašanja, m orbid nih preokupacija i drugih neadaptivnih načina ponašanja takođe su odbacila povezanost ovih pojava sa neadekvatnostim a grupne kohezije.23 Preobražaj empirijskih uniformnosti u teorijske tvrdnje premise empirijski potvrđene; 6) komparativno niski nivo apstrakcije pred stavljen ovom ilustracijom i 7) činjenica da je D urkheim izveo nekoliko empirijskih generalizacija iz jednog te istog skupa hipoteza. 22 Thorstein V eblen je izrekao ovo sa njemu svojstvenom uverljivošču: "Sve ovo m ože izgledati kao briga oko trivijalnosti. A li podaci kojima se svako naučno istraživanje bavi trivijalni su u nekom drugom smislu, različitom od onoga u kom e su upotrebljeni u istraživanju". The Place o f Science in Modem Civilization (N ew York: Viking Press, 1932), 42. 23 Videti npr. Elton M ayo, u delu Human Problems o f an Industrial Civilization (New York: Macmillan Co., 1933), 113 i ostalo. Teorijski okvir koji su u studi jama industrijskog morala koristili W hitehead, R oethlisberger i Dickinson potiču u velikoj m&ri iz Durkheimovih formulacija, što i sami autori kažu.
O TEORIJSKOJ SOCIOLOGIJI
205
na taj način povećava plodnost istraživanja kroz sukcesivno istraži vanje posledica. 4. Nalazeći razlog zbog koga postoji, teorija uvodi temelje za predikaciju koja je pouzdanija nego puka empirijska ekstrapolacija prethodno opaženih trendova. Tako, kad bi nezavisna merenja pokazala smanjenje socijalne kohezije među katolicima, teoretičar bi predvideo tendenciju prem a povećanju stope samoubistva u ovoj grupi. Em pirista koji nije sklon teoriji ne bi imao alternative već bi m orao da predviđa na osnovu ekstrapolacije. 5. P rethodni spisak funkcija podrazum eva još jedan atribut teorije koji nije sasvim istinit u Durkheim ovoj formulaciji i koji izaziva opšti problem što muči sociološku teoriju do danas. A ko želimo da teorija bude produktivna, ona m ora biti dovoljno preci zna da bi bila determ inantna. Preciznost je integralni element kriterijüm a proverljivosti. Vladajući pritisak da se prim enjuju sta tistički podaci u sociologiji, i kad god je to moguće, kontrolišu i proveravaju teorijski zaključci, ima opravdanu osnovu ako uzme mo u obzir logičko mesto preciznosti u disciplinovanom istraživanju. Što su precizniji zaključci (predviđanja) koji se mogu izvući iz teorije, m anja je verovatnoća alternativnih hipoteza koje bi odgo varale ovim predviđanjima. Drugim rečima, precizna predviđanja i podaci služe redukovanju empirijskog uticaja na istraživanje logičkog neuspeha da se potvrdi konsekventno.24 Dobro je poznato da proverena predviđanja izvedena iz teorije ne dokazuju i ne dem onstriraju tu teoriju; oni samo obezbeđuju konfirmaciju u izvesnoj m eri, jer je uvek moguće da alternativne hipoteze izve dene iz različitih teorijskih sistem a mogu takođe važiti za p red viđene fenom ene.25 Ali, one teorije koje prihvate precizna pred 24 Paradigma "dokaza kroz predikciju" je, naravno, logički pogrešna: A ko A (hipoteza), onda B (predikcija). B je opaženo. Prema tom e, A je istinito. O vo nije previše alarmantno u naučnom istraživanju ukoliko su upotrebljeni kriterijumi koji nisu formalni. 25 Npr. uzmimo u obzir da su različiti teoretičari predvideli rat i krvave sukobe širokih razmera sredinom ovog veka. Sorokin i neki marksisti su, npr., postavili ovo predviđanje na osnovu sasvim različitih teorijskih sistem a. Stvarno izbijanje sukoba širokih razmera ne om ogućava nam da biramo između ovih shema analize, samo zbog toga što je opažena činjenica u skladu sa oba sistema. Jedino ako su predviđanja tako specifikovana, tako precizna, da su stvarne pojave koincidirale sa jednim predviđanjem a ne sa drugim, mogao bi se primeniti određeni test.
206
Robert K. Merlon
viđanja koja su potvrđena posm atranjem , imaju položaj od stra teškog značaja, jer obezbeđuju polaznu osnovu za izbor između konkurentskih hipoteza. Drugim rečima, preciznost povećava verovatnoću približavanja "suštinskom" posmatranju ili eksperimentu. U nutrašnja koherentnost teorije ima vrlo sličnu funkciju, jer ako su m nogobrojne empirijski potvrđene posledice izvedene iz istog teorijskog sistema, to smanjuje verovatnoću da konkurentske teorije mogu adekvatno važiti za iste podatke. Integrisana teorija poseduje veći nivo konfirmacije nego. što je to slučaj sa različitim i nepovezanim hipotezama, prikupljajući tako dokaze veće težine. Oba pritiska, - prem a preciznosti i logičkoj koherenciji - mogu dovesti do reproduktivne aktivnosti, naročito u društvenim nauka ma. Svaki postupak se može i upotrebiti i zloupotrebiti. Nezrelo insistiranje na preciznosti po svaku cenu m ože sterilizovati maštovite hipoteze. Ono može dovesti do reformulacije naučnog problem a da bi se omogućilo merenje, sa posledicama koje povre m eno dovode do toga da kasniji m aterijali nem aju veze sa početnim problem om .26 U potrazi za preciznošću m ora se voditi računa da se na taj način važni problemi ne izgube iz vida. Slično tome, pritisak za logičkom konzistencijom je povrem eno dovodio do cepidlačenja i sterilnog teoretisania, ukoliko su pretpostavke sadržane u sistem u analize bile toliko udaljene od em pirije ili uključivale tako visoke apstrakcije da nisu dozvoljavale empirijsko istraživanje.27 Ali sigurnost kriterijuma istraživanja nije ugrožena ovakvim zloupotrebam a. FO R M A LN A IZV O Đ EN JA I K O D IFIK A C IJA Ovaj ograničeni prikaz je na samome kraju ukazao na potrebu za bližom povezanošću između teorije i empirijskog istraživanja. Vladajuća podvojenost to dvoje se ogleda u izrazitom diskontinuitetu empirijskog istraživanja, sjedne strane, i sistematičnog teoreti26 Stuart A . R ice kom entariše ovu tendenciju u istraživanju javnog mnjenja: videti d elo Eleven Twenty-six: A Decade o f Social Science Research, urednik Louis Wirth (Chicago: University of Chicago Press, 1940), 167. 27 E. Ronald Walker govori o ovoj praksi na polju ekonom ije kao o "teorijskoj kugi", From Economic Theory to Policy (Chicago: U ni versity of Chicago Press, 1943), odeljak iv.
O TEORIJSKOJ SOCIOLOGIJI
207
sanja koje nije proveravano empirijskim testom, s druge strane.273 Postoji nekoliko upadljivih slučajeva konsekutivnog istraživanja koja su kum ulativno istraživala sukcesiju hipoteza izvedenih iz date teorije. Izgleda da postoji izrazita disperzija empirijskih istra živanja, usmerenih prem a konkretnoj oblasti ljudskog ponašanja, kojima nedostaje centralna teorijska orijentacija. Mnoštvo odvo jenih empirijskih generalizacija i post factum interpretacija reflektuju ovaj obrazac istraživanja. Veliki broj opštih orijentacija i poj movnih analiza, koje se razlikuju od skupa međusobno povezanih hipoteza, zauzvrat reflektuje tendenciju ka razdvajanju teorijske delatnosti i empirijskog istraživanja. Već je dobro poznato da se kontinuitet, a ne disperzija, mogu postići samo ako su empirijska proučavanja teorijski orijentisana, i ako je teorija empirijski potvrdljiva. Ipak, moguće je prevazići ovakve tvrdnje i sugerirati određena pravila za sociološko istraživanje koje u velikoj m eri može olakšati ovaj proces. Ova pravila se mogu nazvati "formalizovanaizvođenja" i "kodifikacija".28 M ože se ustanoviti konačno pravilo, i u konstrukciji, i u izveštajima o empirijskom istraživanju, da se hipoteze, i kad je god to m oguće i teorijski temelji (pretpostavke i postulati) ovih hipoteza eksplicitno iznesu. Izveštaj o podacim a bio bi u obliku njegove trenutne pogodnosti za hipoteze i shodno tome, za odgo varajuću teoriju. Treba posebno obratiti pažnju na uvođenje interpretativnih varijabli koje su različite od onih koje su sadržane u početnoj formulaciji hipoteza, i treba ukazati na njihov odnos sa teorijom.29 Interpretacije post factum koje će se neminovno pojaviti kada se otkriju novi i neočekivani odnosi, treba iskazati tako da postane očigledan pravac daljeg istraživanja koja treba da da nove 27a Sa ovim u vezi, videti dramatičan primer takvog diskontinuiteta u odeljku I (tj. recentno ponovno otkriće primarne grupe u okviru formalnih udruženja nekoliko godina pošto su ga razradili Thomas i Znaniecki). 28 Budimo sigurni da su ove konvencije istovremeno i dedukcija i indukcija. Naš jedini interes u ovom trenutku je da prevedemo ove logičke postupke u ter mine koji odgovaraju kurentnoj sociološkoj teoriji i istraživanju. 29 Najznačajniji u ovom pogledu je rad Clarka Huila i njegovih saradnika. Vide ti npr. H ull, Principles o f Behavior (N ew York: D . A ppleton-C entury Co., 1943); Takođe videti napore u cilju formalizacije u rukopisima Kurta Lewina (npr. Kurt Lewin, Ronald Lippitt i S. K. Escalona, Studies in Topological and Vector Psychology I /"University of Iowa Studies in Child Welfare", tom XVI (Iowa City, 1940/, 9-42).
208
Robert K. Merton
dokaze. Bilo bi dobro da zaključci istraživanja obuhvate ne samo tvrdnje o nalazima povezanim sa početnim hipotezam a, već i ukazivanje na poredak posm atranja potrebnih da bi se ponovo proverile dalje implikacije istraživanja. Form alno izvođenje ove vrste je imalo blagotvoran efekat u psihologiji i ekonomiji vodeći u prvom slučaju do serije eksperim enata, a u drugom do planirane serije istraživanja. Jedna od posledica ovakve formalizacije je da ona služi kao kontrola nad uvođenjem nepovezanih, nedisciplinovanih i difuznih interpretacija. O na čitaocu ne postavlja zadatak traženja odnosa m eđu interpretacijam a sadržanim u te k s ta 30 Pre svega, ona priprema put za uporedno i kumulativno istraživanje, a ne za razbacani niz raspršenih istraživanja. Korelativni proces za kojim izgleda da postoji potreba je ono što je Lazarsfeld nazvao "kodifikacijom". D ok formalno izvođenje usmerava našu pažnju na implikacije teorije, kodifikacija želi da sistematizuje dostupne empirijske generalizacije u očito različitim sferam a ponašanja. Nam erni pokušaji da se zacrtaju relevantne privremene hipoteze, ne dozvoljavaju da ovakvi odvojeni empirijski nalazi leže na udaru ili da se odnose na različite oblasti ponašanja, već obećava proširenje postojeće teorije koja je podložna daljem empirijskom istraživanju. Na taj način, obilje empirijskih nalaza u ovom oblastima kao što su propaganda i javno mnjenje, reakcija na nezaposlenost i porodično reagovanje na krize, sugerira da se, kada su ljudi suočeni sa "objektivnim stim ulus - obrascem" od koga se očekuje da će izazvati odgovore suprotne njihovim "počet nim predispozicijama", njihovo stvarno ponašanje može uspešnije predviđati na osnovu predispozicija nego na osnovu stimulus obrasca. Ovo je implicirano "efektom bum eranga" u propagandi,31 nalazim a o adaptivnim i neadaptivnim reakcijam a na neza poslenost,32 i istraživanjem o stabilnosti porodica koje su suočene 30 Knjiga Johna Dollarda Caste and Class in Southern Town, vrvi od sugestivno sti, ali čitalac ima veom a težak zadatak da eksplicitno otkrije teorijske pro blem e koji se napadaju, interpretativne varijable i implicitne predpostavke interpretacije. Ipak sve ovo treba učiniti ako želim o da Dollardov rad bude nadgrađen drugim studijama. 31 Paul F. Lazarsfeld i Robert K. Merton, "Studies in radio and film propagan da", Transaction ofthe NewYork Academy o f Sciences, Series II, 1943, 6, 58-79. 32 O. M. Hall, "Attitudes and unemployment", Archives o f Psyhology, No. 165 (Mart, 1934): E. W. Bakke, The U nem ployed W orker (N ew Haven: Yale University Press, 1940).
O TEORIJSKOJ SOCIOLOGIJI
209
sa ozbiljnim sniženjem prihoda.33 Kodifikovana formulacija, čak i tako sirova kao ova, izaziva teorijske probleme koji bi se inače prevideli, ukoliko se nekoliko empirijskih nalaza ne bi ponovo ispita lo u okviru istog konteksta. Priznajemo da će kodifikacija kao po stupak koji dopunjuje form alno izvođenje hipoteza koje treba proveriti, olakšati zajednički razvoj sociološke teorije i prigodnog empirijskog istraživanja.
33 Mirra Komarovsky, The Unemployed Man and His Family (New York: Dryden Press, 1940); R. C. Angell, The Family Encounters the Depression (New York: Charles Scribner’s Sons, 1936); E. W. Burgess, R. K. Merton, i drugi Restudy o f the Documents Analyzed by Angell in The Family Encounters the Depression (N ew York: Social Science Research Council, 1942).
5. UTICAJ EMPIRIJSKOG ISTRAŽIVANJA NA SOCIOLOŠKU TEORIJU
Istorija ima određeni dar za prevazilaženje stereotipa. Ovo se, na primer, može videti u istorijskom razvoju sociologije. Stereotip društvenog teoretičara, dalekog u božanskim visinama, nezaraženog svetovnim činjenicama, brzo se prevazilazi isto kao i stere otip društvenog istraživača naoružanog upitnikom i olovkom, zadi hanog u trci za izolovanom i beznačajnom statistikom . Jer, u građenju palate sociologije tokom zadnjih decenija em piričari i teoretičari naučili su da rade zajedno. Štaviše, naučili su da razgo varaju u toku procesa. Povremeno ovo samo znači da je sociolog naučio da govori sam sa sobom, jer se sve češće isti čovek prihvata i teorije i istraživanja. Specijalizacija i integracija su se razvijale zajednički. Sve ovo dovelo je ne samo do shvatanja da teorija i istraživanje trebaju biti u interakciji, već do rezultata da su oni zaista u interakciji. K ao posledica ovoga, postoji sm anjena potreba za prikazim a odnosa između teorije i istraživanja koji su po karakteru potpuno programski. Porast teorijski orijentisanog istraživanja stvara pro gresivnu m ogućnost konstruktivne diskusije odnosa između ovo dvoje. I, kao što svi znamo, ovakve diskusije nisu retke. Časopisi obiluju njima. O ne se obično usredsređuju na ulogu teorije u istraživanju, pokazujući, često sa jasnoćom vrednom divljenja, funkcije teorije pri iniciranju, konstrukciji i sprovođenju em piri jskog istraživanja. Ali s obzirom da ovo nije jednosm eran odnos, jer su to dvoje u interakciji, bilo bi korisno ispitati i drugi pravac odnosa: ulogu empirijskog istraživanja u razvoju društvene teorije. To je svrha ovog odeljka.
O TEORIJSKOJ SOCIOLOGIJI
211
TEO R IJSK E FU NK CIJE ISTRA ŽIVAN JA Sa nekoliko očitih izuzetaka, savremene sociološke diskusije su pripisivale samo jednu glavnu funkciju empirijskom istraživanju: testiranje ili verifikaciju hipoteza. M odel za ispravan način izvođenja ove funkcije je isto toliko poznat koliko je i jasan. Istraživač počinje sa slutnjom , ili hipotezom , iz kojih izvlači različite zaključke, a ove su zatim podvrgnute empirijskoj proveri koja potvrđuje ili opovrgava hipotezu.1 Ali ovo je logički model, koji, naravno, ne uspeva da opiše mnogo od onoga što se stvarno pojavljuje u plodnom istraživanju. On predstavlja skup logičkih norm i, ne opis istraživačkog iskustva. A prilikom prečišćavanja iskustva, logički model ga može iskriviti, čega su logičari odavno svesni. Kao i drugi modeli, on apstrahuje iz vrem enskog sleda događaja. On prenaglašava kreativnu ulogu eksplicitne teorije, isto kao što zanemaruje kreativnu ulogu posmatranja. Jer, istraživanje nije samo logika pom ešana sa posmatranjem. Pored logičkih ono ima i psihološke dimenzije, mada se to teško može zaključiti iz rigoroznog logičkog sleda u kome se o istraživanju obično izveštava.2 Mi želimo da otkrijemo i logičke i psihološke pritiske na dru štvenu teoriju. M oja centralna teza je da em pirijsko istraživanje ide mnogo dalje od pasivne uloge verifikovanja i testiranja teorije: ono čini više od potvrđivanja ili opovrgavanja hipoteza.»Istraživanje igra aktivnu ulogu: ono vrši bar četiri važne funkcije koje pomažu da se uobliči razvoj teorije. Ono inicira, reformuliše, skreće i razjašnjava teoriju.3
1 Videti npr. diskusiju o postupcima u Stoufferovom delu "Theory of interve ning opportunities'' kod G. A . Lundberga, u članku "What are sociological problems7", American Sociological Review, 1941,6, 357-369. 2 Videti R. K. M erton,"Science, population and society", The Scientific Month ly, 1937, 44, 170-171; za dodatnu diskusiju videti Jean Piaget, Judgment and Reasoning in the Child, (London, 1929), odeljci V, IX i komentar Williarria H. Georga, The Scientist in Action (London, 1936), 153. "Istraživanje se ne odvija onako kako je kasnije zapisano." 3 Četvrta funkcija, razjašnjavanje, razrađena je u publikacijama Paula F. Lazarsfelda.
212
Robert K. Merton
1. Obrazac uzgrednog otkrića (neprihvaćeni, nepravilni i strategijski podatak vrši pritisak za inici ranjem teorije)
Pod određenim uslovim a, istraživački nalaz izaziva pojavu društvene teorije. U prethodnom tekstu, to je ukratko bilo izraženo na sledeći način: "plodno empirijsko istraživanje ne samo što p rc/erav a teorijski izvedene hipoteze; ono takođe stvara nove hipoteze. Ovo se može nazvati kom ponentom "uzgrednog otkrića" u istraživanju, tj., otkriće pronicljivošću ili slučajnošću, valjanih rezultata za kojima se nije tragalo".4 Obrazac "uzgrednog otkrića"43 se odnosi na prilično čest slučaj opažanja neprihvaćenoga, nepravilnog i strategijskog podatka koji 4 R. K. Merton, "Sociological Theory", American Journal o f Sociology, 1945, 50, 469b. Zanimljivo je da je isti strani termin ‘uzgredno otkriće’ (engl. serendi pity prim, prev.) koji je bio malo upotrebljavan od kada ga je 1754. skovao H orace W alpole, takođe bio upotrebljen da bi označio ovu kom ponentu istraživanja od strane fiziologa Waltera B. Cannona. Videti njegovo delo The Way o f an Investigation, (N ew York: W. W. Norton, 1945), odeljak VI u kome iznosi brojne primere uzgrednog otkrića u nekoliko naučnih disciplina. 4a S obzirom na to da je prethodna beleška prvi put napisana 1946, reč uzgredno otkriće (engl. serendipity, prim, prev) uprkos njene etim ološke neobičnosti proširila se daleko izvan granica akademske zajednice. Izuzetna brzina njenog širenja m ože se ilustrovati njenom skorašnjom pojavom na stranicama New YorkTimesa, 22. maja 1949., Waldemar Kaempffert, urednik naučne rubrike Timesa, izvestio je o slučaju uzgrednog otkrića rezimirajući jedan članak istraživača E llicea M cD onalda - na unutrašnjoj stranici posvećenoj savrem enom razvoju nauke. Otprilike, 3 nedelje kasnije, 14. juna, Orvillu Prescottu (književni kritičar Timesa) se očigledno dopala ova reč, jer se u prikazu knjige u kojoj glavni junak ima sklonosti ka stranim rečima, Prescott pita da li je on znao reč serendipity. Na Dan nezavisnosti 1949, reč je bila potpuno društveno prihvaćena. R eč se pojavljuje na naslovnoj stranici Timesa, bez apologije ili ulepšavanja i bez znaka navoda i dodatne fraze koja je objašnjava. Ona postiže ovakvu važnost u zvaničnom izveštaju iz Oklahoma Citya o govoru Sira Alexandere Fleminga, pronalazača penicilina na otvara nju ustanove za medicinska istraživanja u Oklahomi. (''Iskustvo Sir Alexandera, koje je dovelo do razvoja modernih antibiotika", kaže u izveštaju R obert K. Plumb, "obično se citira kao izuzetan primer značaja uzgrednog otkrića u nauci. On je otkrio penicilin slučajno, ali je bio obučen da traži značaj u naučnoj slučajnosti.") U svom putovanju od ezoterične strane posvećene nauci preko manje specijalizovanim stupcima književne kritike pa do naslovne strane, ova reč se odomaćila. M ožda će uskoro ova reč ući i u američke rečnike.
O TEORIJSKOJ SOCIOLOGIJI
213
postaje prilika za razvijanje nove teorije ili proširenje postojeće teorije. Svaki od elem enata ovog obrasca može se lako opisati. Podatak je, pre svega, neprihvaćen. Istraživanje usmereno prem a proveri jedne hipoteze rađa slučajni nus-proizvod, neočekivani podatak koji nem a veze sa teorijam a koje su bile prisutne na početku istraživanja. Drugo, podatak je nepravilan, iznenađuje,5 zbog toga što izgle da nekonzistentan sa vladajućom teorijom i sa drugim ustanovlje nim činjenicama. U oba slučaja prividna nekonzistencija izaziva radoznalost; ona stimuliše istraživača "da učini podatak smislenim" da ga uklopi u širi okvir znanja. On istražuje dalje. On obavlja nova posm atranja. On izvlači i zaključke iz posm atranja, a zaključci u mnogome zavise, naravno, od njegove opšte teorijske orijentacije. Što je zadubljeniji u podatke, to je veća verovatnoća da će otkriti plodan smer istraživanja. Ako se dogodi srećna okolnost, pa se nje gova slutnja pokaže opravdanom, nepravilni podatak neminovno vodi do nove ili proširene teorije. Radoznalost izazvana nepravil nim podatkom je privremeno smirena. I treće, primećujući da neočekivana činjenica mora biti strate gijska, tj. da m ora dozvoljavati implikacije koje se odnose na uopšteniju teoriju; mi naravno, mislimo na ono što posm atrač donosi podatku a ne na sam podatak. Jer očigledno je da se zahteva teorijski osetljiv posmatrač, da bi otkrio univerzalno u pojedi načnom. Konačno, ljudi su vekovima zapažali takve "trivijalne" Ovo je još jedan slučaj kome jedan termin, koji se dugo nije sretao u uobičaje noj upotrebi, biva ponovo otkriven i prilično često korišćen. (U porediti belešku 6. u odeljku IV, koja govori o sličnoj istoriji termina, anomija). Ovde se pon ovo m ožem o upitati: šta doprinosi prihvatanju ove zgodne, čudne i korisne reči? Pitanje ove vrste istražujemo Elinor G. Barber i ja u monografskoj studiji sociološke semantike koja posreduje u širenju reči serendipity. Studija ispituje društveni i kulturni kontekst u kome je reč nastala u XVIII veku; Klimu u kojoj je prvi put bila odštampana u XIX v; Shematizovane reakcije na neulogizam; različite društvene krugove pisaca, prirodnih i društvenih naučnika, inžinjera, leksikografa i istoričara m eđu kojima se reč proširila, promene značenja koje je reč pretrpela tokom svoga širenja i razne ideološke svrhe kojima je služila. 5 Charles Sanders Pierce je odavno uočio strategijsku ulogu "iznenađujuće činjenice" u svom prikazu onoga što on zove "abdukcija", tj. započinjanje i nalaženje hipoteza kao jedan korak u zaključivanju. Videti njegove Collected Papers, VI, 522-528.
214
Robert K. Merton
pojave kao što su omaške u govoru, omaške u pisanju, tipografske greške i greške memorije ali je bila potrebna teorijska osetljivost Freuda da bi se ovo shvatilo kao strategijski podatak, pomoću koga je on mogao da proširi svoju teoriju potiskivanja i simtoma. Obrazac "uzgrednog otkrića", dakle, obuhvata neprihvaćene, nepravilne i strategijske podatke koji vrše pritisak na istraživača da se usmeri u novom pravcu istraživanja koje će proširiti teoriju. Slučajevi "uzgrednog otkrića" su se pojavljivali u mnogim disci plinama, ali bih voleo da se zadržim radi ilustracije na jednom soci ološkom istraživanju. U toku našeg ispitivanja društvene organi zacije Craftowna6, stambene zajednice u predgrađu koja je sadržala oko 700 porodica, uglavnom sa statusom radničke klase, primetili smo da su stanovnici mnogo bliži građanskim, političkim i drugim dobrovoljnim organizacijama, nego što je to bio slučaj u njihovim prethodnim prebivalištim a. Sasvim slučajno, zapazili smo pove ćanje grupne participacije m eđu roditeljima sa bebom ili mlađom decom. Ovaj nalaz je bio prilično nekonzistentan sa zdravorazumskim znanjem. Jer, dobro je poznato da, naročito na nižim eko nomskim nivoima, deca obično obavezuju roditelje i tako spreča vaju njihovo aktivno učešće u organizovanom grupnom životu izvan kuće. Ali roditelji iz Craftowna su sprem no sami objasnili svoje ponašanje. "Ne postoji pravi problem večernjih izlazaka" rekla je jedna m ajka koja je učestvovala u nekoliko organizacija. "Ovde je lako naći tinejdžere koji će se brinuti za decu. Ovde ima mnogo više tinejdžera nego tamo gde sam pre živela". O bjašnjenje je sasvim adekvatno i prim irilo bi istraživačku radoznalost, da nije postojao jedan alarm irajući podatak; kao i većina novih stam benih zajednica, Craftown stvarno ima vrlo mali procenat adolescenata-sam o 3,7% u uzrasnoj grupi od 15-19 godi na. Štaviše, većina odraslih, 63% su mlađi od 34 godine, tako da nji hova deca predstavljaju izuzetno veliki procenat beba i dece. Na taj način, nije bilo m nogo adolescenata da se brine o deci, već je bilo sasvim suprotno: odnos između adolescenata i dece ispod 10 godi na je bio 1:10, dok je u zajednicama iz kojih stanovnici vode porek lo bio 1 : 1,5.7 6 Ovo potiče iz proučavanja, koja su još u toku, u oblasti sociologije i socijalne psihologije stanovanja, koja je finansirala Fondacija Lavanburg. 7 Suštinski isti nesklad u starosnoj raspodeli izm eđu Craftowna i prvobitnih naselja m ogu se otkriti ako uporedimo proporciju dece ispod 10 godina sa mladima između 10 i 19 godina. Ako uzmemo decu ispod 5 godina kao osnovu za poređenje, disproporcija je još izraziti ja.
O TEORIJSKOJ SOCIOLOGIJI
215
Odmah smo bili suočeni sa nepravilnom činjenicom koja sigur no nije bila deo našeg početnog istraživanja. Mi očigledno nismo započeli, i zaista nismo ni mogli započeti ovu oblast istraživanja u Craftownu sa hipotezom koja se odnosi na neosnovano verovanje da postoji obilje tinejdžera koji bi čuvali decu. Ovo je zapažanje koje je istovremeno bilo i nepravilno i neprihvaćeno. D a li je bilo takođe strategijsko? Nismo mogli prosuditi njegovu "suštinsku" važnost. Ono je izgledalo ni manje, ni više trivijalno od Freudovog zapažanja za vrem e prošlog rata (u kome su se dva njegova sina borila na frontu) d a je pogrešno pročitao novinski naslov, "Die Feinde vor Görz" (Neprijatelj pred Görzom), kao "Der Friede von Görz" (Mir u Görzu). Freud je uzeo ovu trivijalnu slučajnost i preobratio je u strate gijsku činjenicu. A ko se opaženi nesklad između subjektivnih uti saka stanovnika Craftow na i objektivnih činjenica nije mogao doživeti neku sličnu transformaciju, najbolje ga je bilo ignorisati, jer je očigledno bio od malog "društvenog značaja". Ono što je učinilo ovu iluziju neuobičajeno zanimljivim sluča jem opšteg teorijskog problem a bila je teškoća da se ona objasni jednostavno kao delo određenih interesa angažovanih u širenju verovanja koja su suprotna činjenicama. Uopšte, kada sociolog sa pojm ovnom shemom, koja potiče iz utilitarističke teorije, opazi očito neistinito društveno uverenje, on će tragati za posebnim gru pam a kojim a je u interesu da izmisle i šire ovo uverenje. Uzvik "propaganda!" se često pogrešno smatra za teorijski ispravnu ana lizu.8 Ali u ovom slučaju jasno je da stvar nije u tome: očigledno je da ne postoje grupe s posebnim interesima koje žele da pogrešno predstave starosnu raspodelu Craftowna. S taje onda bio izvor ove društvene iluzije? Različite druge teorije su sugerirale polazne tačke. Postojao je Marxov postulat daje ljudsko "društveno postojanje ono što determiniše njegovu svest". Postojala je D urkheim ova teorem a da društvene ("kolektivne reprezentacije") na neki način reflektuju društvenu stvarnost mada iz toga "ne sledi da se stvarnost koja je 8 Sigurno je da potajni interesi često šire neistinitu propagandu koja može pojačati masovnu iluziju. Ali ovi skriveni interesi o pogrešnim predstavama naroda ne čine uvek produktivno ishodište niti mogu da objasne osnove za prihvatanje ili odbacivanje verovanja. U ovom slučaju, ma kako on bio trivi jalan u praktičnom smislu, teorijski je neophodno ponovo pokazuti ograničenja utalitarističke sheme analize.
216
Robert K. Merton
njen temelj objektivno uklapa sa idejom koju vernici imaju o njoj". Postojala je Sherifova teza da "društveni faktori" obezbeđuju okvir za selektivne percepcije i sudove u relativno nestrukturiranim situacijama. Postojao je vladajući stav sociologije saznanja da društvena lokacija određuje perspektive koje ulaze u percepciju verovanja i ideja. Ali ma koliko ove opšte orijentacije9 bile suge stivne, one nisu direktno sugerirale koje osobine društvenog po stojanja, koji aspekti društvene stvarnosti, koji društveni faktori, koja je društvena lokacija mogla determ inisati ovo prividno pogrešno verovanje. Rešenje se nesvesno dobilo daljnjim intervjuisanjem stanovni ka. Iskazano recima jedne od aktivnih učesnica u craftownovskom životu, koja je sama bila majka dvoje dece ispod šest godina: Ja i m oj m už mnogo više izlazimo. Vidite, mnogo je više ljudi okolo koji brimi o deci. Osećate više poverenja kada imate ovde nekog tri-
naestogodišnjaka ili četrnaestogođišnjaka i kada znate većinu ljudi. K ada ste u velikom gradu, nije vam baš lako da pustite unutra nekog ko vam je skoro potpuni stranac. Ovo jasno sugerira da sociološke korene ove iluzije treba tražiti u strukturi odnosa zajednice u koje su upleteni stanovnici Craftowna. V erovanje je nesvesna refleksija, ne statističke realnosti, već kohezije zajednice. Nije tačno da postoji objektivno više adolesce nata u Craftownu, nego je više onih koji se intimno poznaju i koji prema tom e društveno postoje za roditelje koji traže pomoć u nadgledavanju dece. Većina stanovnika Craftow na koja je nedavno došla iz urbane sredine, sada se našla u zajednici u kojoj se susedstvo razvilo u uzajam ne intimnosti. Iluzija izražava perspektivu ljudi za koje adolescenti kao potencijalni staratelji o deci "postoje" samo ako ih oni dobro poznaju i prema tome imaju u njih poverenja. U kratko, percepcija je bila funkcija poverenja, a poverenje je zatim, bilo funkcija društvene kohezije.10 9 Razlike izm eđu teorije i opštih orijentacija su razmatrane u odeljku II. 10 Podaci iz ove studije pružaju potvrdne dokaze. U pogledu izrazito visoke pro porcije mlađe dece, čudno je da 54% roditelja potvrđuju kako je "lakše naći ljude koji će se starati o deci kada izađemo u Craftownu" nego u mestima gde su ranije živeli; sam o 21% kaže da je to teže a ostalih 25% smatra da nema nikakve razlike. Oni koji dolaze iz većih urbanih zajednica obično izveštavaju o većoj lakoći sa kojom nalaze pom oć u C raftow nu.-Štaviše, kao što se m ože oček ivati iz hipoteze, oni stanovnici koji su se bolje prilagodili u Craftownu, koji se sa njim najpotpunije identifikuju, skloniji su da veruju
O TEORIJSKOJ SOCIOLOGIJI
217
Sa sociološkog stanovišta ovaj podatak se uklapa i proširuje teoriju da je socijalna percepcija proizvod društvenog okvira. On dalje razvija "psihologiju društvenih norm i",11 jer ovo nije jedno stavno slučaj u kome pojedinci usvajaju određene norme, sudove i standarde od drugih članova zajednice. Socijalna percepcija je pre nus-proizvođ, derivat, strukture ljudskih odnosa. Ovo je možda dovoljno da ilustruje delovanje obrasca "slučaj nog otkrića ": neočekivani i nepravilni nalaz izazivao je radoznalost istraživača i poveo ga nepoznatom stazom koja je vodila do nove hipoteze. 2. Ponovno postavljanje teorije (novipodaci vrše pritisakza elaboracijom pojmovne sheme)
Ali empirijsko istraživanje ne izaziva proširenje teorije jedino kroz nepravilne činjenice. Ono to čini takođe kroz ponovljeno posm atranje do tada zapostavljenih činjenica. Kada postojeća poj movna shema koja se obično primenjuje na predm et posmatranja ne uzima adekvatno ove činjenice u obzir, istraživanje vrši uporan pritisak za njenom reformulacijom. To vodi do uvođenja varijabli koje se nisu sistematično uključivale u shemu analize. Ovde valja prim etiti da nisu podaci ono što je nepravilno ili neočekivano ili protivurečno postojećoj teoriji; stvar je u tom e što oni nisu bili uzeti u obzir na odgovarajući način. Dok se obrazac "uzgrednog otkrića" usredsređuje na očiglednu nekonzistentnost, koja zahteva rešenje, obrazac reformulacije se usredsređuje na do sada zane m arene ali relevantne činjenice koje zahevaju proširenje poj movne sheme. Primeri za ovu su vrlo česti u istoriji društvenih nauka. Tako je serija novih empirijskih činjenica podstakla Malinowskog da ugra di nove elemente u teoriju magije. Naravno, ključ za distinktivno obeležje njegove teorije dali su Trobrijanci. Kada su ovi ostrvljani ribarili u unutrašnjoj laguni, pouzdanim metodom trovanja, obilan ulov je bio osiguran, a opasnost odsutna. Nisu bili prisutni ni nesikako je lakše naći ovakvu pomoć; 61 % to zaista i veruje nasuprot 50% onih koji se identifikuju sa drugim zajednicama, dok samo 12% smatra da je to teže u poređenju sa 26% ove druge grupe. 11 Muzafer Sherif i njegova knjiga sa ovim naslovom je bazična na ovom polju, mada ima nešto ograničenu koncepciju "društvenih faktora". The Psychology o f Social Norms (New York, 1936).
218
Robert K. Merlon
gurnost ni nekontrolisane opasnosti. Malinowski je prim etio da se tada magija nije praktikovala. Ali prilikom ribarenja na otvore nom moru sa nesigurnim ulovom i čestim ozbiljnim opasnostima, magijski rituali su cvetali. Iz ovih plodnih posm atranja je iznikla njegova teorija da se magijsko verovanje pojavljuje da bi prem osti lo nesigurnost u čovekovim praktičnim poduhvatima: da se ojača poverenje, da se smanji anksioznost, da se otvore prolazi za bekstvo iz očitog ćorsokaka. Magija je stvorena kao dopunska tehnika za postizanje praktičnih ciljeva. Ove empirijske činjenice su sugeri rale uvođenje novih dimenzija u ranije teorije magije - posebno odnose magije sa varljivim, opasnim i onim što je nemoguće kontrolisati. Ovi podaci nisu bili nekonzisentni sa prethodnim teorija ma; ranije pojm ovne shem e ih jednostavno nisu, na adekvatan način uzimale u obzir. Niti je Malinowski proveravao prethodno zamišljene hipoteze - on je razvio proširenu i poboljšanu teoriju na osnovu sugestivnih empirijskih podataka. D rugi prim er za ovaj pritisak, koji vrše empirijski podaci za ponovnim postavljanjem specifične teorije, potražićemo bliže kući. Istraživanje se bavilo jednim dram atičnim slučajem masovnog ubeđivanja: Kate Smith, zvezda radija, u toku program a koji je tra jao osam naest časova, obraćajući se u ponovljenim intervalim a, uspela je da proda za jedan dan velike količine ratnih obveznica. M oja nam era nije da vas potpuno obavestim o dinamici ovog slučaja masovnog ubeđivanja;12 za sadašnje svrhe, samo nas zani m aju implikacije dve činjenice koje su se pojavile u ovoj studiji. Pre svega, u toku intenzivnih intervjua mnogi od naših ispitani ka - N jujorčana koji su Smithovoj obećali obveznicu - izrazili su potpuno razočarenje svetom reklame, oglašavanja i propagande. O ni su se osećali kao predm eti m anipulacije - i bili zbog toga uvređeni. Prigovarali su da su oni ciljevi reklam e koja vara, insisti ra i teroriše. Prigovarali su da su preplavljeni valom propagande koja je predlagala stavove i akcije koje nisu bile za njihovo najbolje dobro. Izrazili su zaprepaštenje nad onim što je u stvari obrazac pseudo - Gemeinschafta - suptilnih m etoda trgovine u kojima se glumi lična zainteresovanost za klijenta da bi se njime bolje manipulisalo. Kao što je jedan biznismen rekao: "U mom sopstvenom biznisu vidim kako mnogi ljudi prilikom sklapanja posla čine neke geštove prijateljstva, iskrenosti i slično, od kojih je većina lažna”. 12 Merton, Fiske i Curtis, Mass Persuasion.
O TEORIJSKOJ SOCIOLOGIJI
219
Naši ispitanici koji su bili uzeti iz visoko konkurentnog segmentisanog društva m etropole, opisali su klimu međusobnog nepoverenja, anomije, u kom e su zajedničke vrednosti podređene najezdi privatnih interesa. Društvo je bilo doživljeno kao arena za m eđu sobno varanje. Malo se verovalo u ponašanje koje nije imalo zajed ničke namere. U suprotnosti sa svim ovim bila je druga činjenica: otkrili smo da se ubedljivost kampanje obveznica među ovim istim ispitanici m a u velikoj m eri zasnivala na njihovom čvrstom uverenju u integritet i iskrenost Smithove. Vrlo slični podaci su dobijeni u anketi na slučajnom uzorku od skoro hiljadu Njujorčana. Punih 80% je potvrdilo da je u njenoj celodnevnoj maratonskoj kampanji, Smithova bila izuzetno zainteresovana za poboljšanje prodaje rat nih obveznica, dok je samo 17% sm atralo da je ona takođe bila zainteresovana za sopstveni publicitet, a zanem arljivih 3% je verovalo da je prvenstveno zainteresovana za publicitet. Ovo isticanje njene iskrenosti je još čudnije kao istraživački problem stvaranja reputacije, jer se ona pojavljivala u najmanje 6 komercijalnih radio-programa svake nedelje. Ali, mada je ona bila angažovana u očito istim reklam nim aktivnostim a, kao i drugi, većina naših ispitanika smatrala ju je direktnom suprotnošću svega onoga što predstavljaju drugi najavljivači i zvezde. Kao što kaže' jedan obožavatelj: "Iskrena je i stvarno misli sve što govori. Nije samo da ona tam o sedi, priča i dobija pare. O na je drugačija od ostalih ljudi." O tkud ovo sveopšte verovanje u iskrenost Smithove? Budimo sigurni da isto društvo koje stvara alijenciju, rađa u mnogima žudnju za razumevanjem, duboku volju da se veruje, i bekstvo u veru. Ali zašto Sm ithova postaje predm et vere za tolike inače nepoverljive ljude? Zašto je oni, koji traže iskupljenje od varljivog, smatraju istinskom? Zašto se veruje da se njeni motivi izdižu iznad pohlepe, častohleplja i klasnog ponosa? Koje su društveno-psihološke osnove ove predstave o Smithovoj kao o utelovljenju iskrenosti? O d nekoliko izvora, ovde želimo ispitati onaj koji se najdirektnije odnosi na teoriju masovnog ubeđivanja. Rešenje nam nudi činjenica da je veća proporcija onih koji su čuli m aratonsku kam panju za ratne obveznice Kate Smith ubeđena u njen iskren patrio tizam nego onih koji nisu. Čini se da ovo ukazuje da je m aratonska kam panja za obveznice povećala javno uverenje u njenu iskrenost.
220
Robert K. Merton
Ali m oram o uvideti m ogućnost da je postojala veća verovatnoća da njeni verni obožavatelji, za koje njena iskrenost nije dolazila u pitanje, slušaju m aratonske program e, prem a tome, da bi utvrdili da li je m araton zaista proširio ovo uverenje, m oram o uporediti stalne slušaoce njenih program a s onim a koji nisu verni oboža vatelji. U svakoj grupi značajno veća proporcija ljudi koji su slušali m araton bila je ubeđena u isključivu angažovanost Sm ithove za patriotske ciljeve.123 Ovo isto tako važi za njene vem e obožavatelje kao i za one koji nikada nisu slušali njene redovne emisije. Drugim rečima, za trenutak smo uhvatili kao skrivenom kamerom, snimak K ate Smith s reputacijom iskrene osobe u procesu povećanja. U sredini smo zaustavili proces građenja reputacije. Ali ako je m araton proširio uverenje u iskrenost Smithove, kako je do toga došlo? Na ovom stupnju su nam naši intenzivni intervjui s često ingenioznim detaljima koji puno otkrivaju dozvo lili da interpretiram o statističke rezultate ankete. M araton je imao atm osferu odlučnog, rešenog poduhvata izvedenog uz izuzetne teškoće. N eki su prim ećivali znakove napora - i hrabre posto janosti. "Njen glas nije bio tako snažan kasnije, ali izdržala je kao dobar vojnik" kaže pronicljiva domaćica. Drugi su sebe projektovali u živo zam išljenu situaciju iscrpljenosti i hrabrih napora. Saosećajni izveštaji njenog pom oćnika Teda Collinsa pojačali su naglašenu brigu za napor kojem .se K ate Sm ith podvrgnula. "Osećala sam samo da ne mogu više da izdržim ", seća se jedna ispi tanica. "Izjava gospodina Collinsa o tom e kako je ona iscrpljena, toliko me je pogodila da to jednostavno nisam više mogla podneti". M araton je poprim io odlike žrtvenog rituala. U k ratko, ono s to je Smithova govorila, nije toliko služilo da dokaže njenu iskrenost koliko ono što je činila. To je bio p re t postavljeni stres i napor osamnaestočasovne emisije, delo a ne reč je pribavilo nesumnjivi dokaz. Slušaoci su se mogli pitati da li je ona preteran o dramatizovala, ali im nije m ogla izbeći nepobitna činjenica da je posvetila čitav dan ovom zadatku. Procenjujući svoje direktno svedočanstvo o ponašanju Smithove, drugi ispitanik objašnjava "ona je bila prisutna ceo dan, a drugi nisu. Tako je izgledalo da se više žrtvuje i daje iskrenija". Posm atran kao proces ubeđivanja, m araton je preobrazio prvobitna osećanja skepticizma i nepoverenja m eđu slušaocima u isprva kolebljivo, a zatim p o t 12a Statistički podaci se mogu naći u Ibid., str. 87-88.
O TEORIJSKOJ SOCIOLOGIJI
221
puno prihvatanje integriteta Smithove. Sukcesivne, emisije su služile kao ostvarenje u delu onoga što je obećano recima. Reči su bile pojačane onim što je ona stvarno radila. Novac govora je bio prihvaćen jer ga je podržavalo zlato ponašanja. Staviše, zlatna re zerva ne treba da bude ni približna količini novca koju može da podrži. Empirijsko proučavanje sugerira da propaganda dela može biti efikasnija m eđu ljudima koji nemaju poverenja, nego propaganda rečima. Tam o gde postoji društvena neorganizovanost., anomija, protivurečne vrednosti, propaganditis doseže epidemijske razmere. Svaka vrednosna tvrdnja će se verovatno sm atrati za "puku propagandu". Bodrenje je sumnjivo. Ali propaganda dela izaziva više poverenja. Članovima publike se dozvoljava da u velikoj meri izvlače zaključke iz akcije - manje je verovatno da će osećati da se njim a m anipuliše. K ada se reči i dela propagandiste simbolično podudaraju, to podstiče uverenost u njihovu iskrenost. Dalja istraživanja m oraju odrediti da li je ovaj obrazac propagande značajno efikasniji u društvim a koja pate od anomije nego u društvima koja su u većoj meri integrisana. Ovo može ilustrovati ulogu istraživanja u sugerisanju novih varijabli koje treba ugraditi u specifičnu teoriju, što nije slučaj sa primerom Malinowskog. 3. Ponovno fokusiranje teorijskog interesa (novi m etodi empirijskog istraživanja vrše pritisak za novim fokusi m a teorijskog interesa)
Do sada smo razmatrali uticaj istraživanja na razvoj pojedinih teorija. Ali empirijsko istraživanje takođe utiče na opštije trendove u razvoju teorije. Ovo se pretežno javlja kroz pronalazak istraži vačkih tehnika koje teže da promene fokus teorijskog interesa na tačke u kojima se istraživanje razvija. Razlozi za ovo su potpuno očigledni. Konačno, dobra teorija napreduje samo na bogatoj dijeti pogodnih činjenica, a novootkriveni postupci pomažu da se nabave sastojci za dijetu. Novi, često ranije nedostupni podaci podstiču nove hipoteze. Štaviše, teoretičari otkrivaju da se njihove hipoteze mogu podvrći neposrednoj proveri u oblastima u kojima su stvorene istraživačke tehnike. Više nije potrebno da čekaju da se podaci pojave istraživanja usm erena prem a proveri hipoteza se mogu odm ah sprovesti. Protok relevantnih podataka na taj način ubrzava tempo
222
Robert K. Merton
napretka u određenim oblastim a teorije, dok u drugim a teorija stagnira zbog nedostatka adekvatnih posmatranja. U skladu sa tim se pom era i pažnja. Zapažajući da su nova središta teorijskog interesa sledila pronalazak istraživačkih postupaka, ne smatramo da su samo oni igrali odlučujuću ulogu.13 R astući interes za teoriju propagande kao instrum enta društvene kontrole je, na primer, u velikoj meri reakcija na prom enu istorijske situacije i njenim sukobim a sa glavnim ideološkim sistem im a, novom tehnologijom m asovne komunikacije koja je otvorila nove kanale za propagandu i boga tim istraživačkim blagom koja su obezbedili poslovni i vladini interesi za ovo novo ratno oružje. A li ovo pom eranje je takođe nusproizvod akumuliranih činjenica koje su postale dostupne kroz ovakve novorazvijene, i, m oram o priznati, sirove postupke, kao što su analiza sadržaja, panel tehnika i usmereni intervju. Prim eri ovog uticaja u savremenoj istoriji društvene teorije su brojni ali mi imamo samo toliko vrem ena da pom enem o nekoliko. T ako je povećano interesovanje za teoriju ličnosti i ustrojstva karaktera u odnosu na društvenu strukturu, postalo izrazito posle uvođenja novih projektivnih m etoda; Rorschachov test, test tem at ske apercepcije, tehnike igre i nedovršene priče, najpoznatiji su od njih. T akođe, sociom etrijska tehnika M orena i drugih, i pobolj šanja u tehnici "pasivnog" intervjua oživeli su zanimanje za teoriju m eđuljudskih odnosa. Iz ovih tehnika se takođe razvio trend prem a onom e što se može nazvati "ponovno otkriće prim arne grupe", posebno u obliku teorijskog zanim anja za neform alne društvene strukture koje posreduju između pojedinca i velike for m alne organizacije. Ovo zanimanje je došlo do izražaja u čitavoj literaturi o ulozi neform alne grupe, na prim er, u fabričkim društvenim sistemima, birokratskim i političkim organizacijama. Slično tom e, m ožem o predvideti da će skoro uvođenje panel tehnike - ponovljeno intervjuisanje iste grupe ispitanika - u dogledno vrem e snažno usmeriti pažnju socijalnih psihologa na teoriju form iranja stavova, odlučivanje za jedan od alternativnih izbora, faktore političke participacije, i determ inanti ponašanja u slučajevima sukobljenih zahteva uloga, da pom enem o samo neko liko tipova problem a kojima je ova tehnika specijalno prilagođena. 13 M ožda je nepotrebno dodavati da ovi postupci, instrumenti i aparati zavise od prethodne teorije. A li to ne utiče na njihov stim ulativni efekt na dalji razvoj teorije.
O TEORIJSKOJ SOCIOLOGIJI
223
Možda je najdirektniji uticaj istraživačkih postupaka na teoriju rezultirao iz stvaranja sociološke statistike, organizovane u obliku teorijski pogodnih kategorija. Talcott Parsons je prim etio da su numerički podaci naučno značajni samo kada se mogu uklopiti u analitičke kategorije i da "veliki broj savremenih istraživanja daje činjenice koje ne može iskoristiti ni jedna savremeria generalizovana shem a."14 Ove skorašnje zaslužene zamerke se pokazuju pro gresivno manje primenljivim. U prošlosti sociolog se u velikoj meri bavio prethodno sakupljenim serijama statističkih podataka, koji su obično bili sređeni za nesociološke svrhe i, prem a tome, nisu bili direktno pogodni za bilo koji teorijski sistem. Kao rezultat ovoga, bar dok su u pitanju kontradiktorne činjenice, teoretičar je bio prisiljen da radi sa konglom eratom koji je bio samo tangentno pvoezan sa njegovim problemom. Ovo ne samo d a je ostavilo veći prostor za greške - setimo se grubih indeksa socijalne kohezije na koje se oslanjao Durkheim - već je takođe značilo da teorija mora da čeka uzgredno, i povremeno, sasvim slučajno pribavljene rele vantne podatke. T eorija nije mogla da napreduje ubrzano. Ova slika je sada počela da se menja. Teoretičar više ne zavisi skoro isključivo od saglasnosti admini strativnih odbora ili agencija za socijalnu pomoć, po pitanju kvanti tativnih podataka. Tardova programska skicals o potrebam a stati stike u socijalnoj psihologiji, od pre pola veka, specijalno onoj koja se bavi stavovima, sudovima i sentimentima, postala je poluispunjeno obećanje. Istraživači organizacije zajednica, takođe stvaraju statistiku za ispitivanje klasne strukture, ponašanja u grupi, formi ranja klika, što je ostavilo trag i na teorijsko interesovanje. Etničke studije počinju da obezbeđuju kvantitativne podatke koji reorijentišu teoretičara. Ispravno je smatrati da će ogromna akumulacija socioloških materijala za vreme rata - najviše od strane istraživa čkog ogranka Odeljenja za informacije i obrazovanje Ratnog odseka - materijali koji su delimično rezultat novih istraživačkih tehni ka, pojačati zanimanje za teoriju grupnog m orala, propagande i vođstva.1Sa Ali možda je nepotrebno gomilati primere. 14 Talcott Parsons, "The role of theory in social research’ , American Sociologi cal Review, III, 19; i delo The Structure o f SocialAction, (N ew York, 1937), 328329b. ”... najdostupnije statističke informacije na polju sociologije su na takvom nivou da se ne mogu direktno uklopiti u kategorije analitičke teorije.” 15 Gabriel Trade, Essais et melanges sociologiques, (Paris, 1895), 230-270. 15a Čini se da je tako u delu koje je upravo objavljeno: S. A . Stouffer i drugi, u delu The American Soldier.
224
Robert K. Merton
Ono što smo rekli ne znači da gomilanje statistike po sebi znači napredak teorije; to znači da teorijsko zanimanje teži da se pomeri prema onim oblastima u kojima postoji obilje statistički pogodnih podataka.15b Štaviše, mi sam o skrećem o pažnju na prom enu fokusa, bez evaluacije. M ože se dogoditi da se pažnja skrene na probleme koji su, u teorijskom i humanističkom smislu "nevažni"; ovo može skrenuti pažnju sa problem a koji imaju šire implikacije na one koji obećavaju neposredna rešenja. U nedostatku detaljnog proučavanja, teško je doći do bilo kakve obuhvatnije procene ovog stava. Ali čini se d a je sam obrazac dovoljno jasan u sociologiji, kao i u drugim disciplinama: novi, prethodno nedostupni podaci posta ju dostupni upotrebom novih tehnika; teoretičari okreću svoje analitičko oko prem a implikacijama ovih podataka i donose nove pravce u istraživanju. 4. Razjašnjenje pojmova (empirijsko istraživanje vrši pritisak za jasnim pojm ovima)
D obar deo rada koji se zove "teoretisanje" ispunjen je sa pravom razjašnjavanja pojm ova. U ovom poduhvatu jasnog definisanja pojmova istraživanje u društvenim naukam a je neretko defektno. Istraživanje aktivirano glavnim interesom za m etodologiju može se usredsrediti na konstrukciju uzročnih odnosa bez dovoljno obraćanja pažnje na analiziranje varijabli obuhvaćenih istraživa njem. Ovaj m etodološki empiricizam, kako se može nazvati kon strukcija istraživanja bez obraćanja pažnje na razjašnjavanje sa stavnih varijabli, karakteriše veliki deo savrem enih istraživanja. Tako, u seriji efikasno konstruisanih eksperim enata Chapin nalazi da "preseljivanje porodice iz prigradskih straćara u javnom stam benom projektu, rezultira poboljšanjem životnih uslova i društve nog života ovih porodica.16 Ili kroz kontrolisane eksperimente, psi holozi istražuju efekte smeštaja u domovima za staranje na posti gnuće dece u testovima inteligencije.17 Ili, opet kroz eksperimentalno 15b Statistički podaci takođe olakšavaju m ogućnost dovoljne preciznosti u istraživanju i stavljaju teoriju na određene provere; videti diskusiju o funkci jama preciznosti u odeljku II. 16 F. S. Chapin, "The effects of slum clearance and rehousing on family and com m unity relationships in M inneapolis", A m erican Journal o f Sociology, 1938,43, 744-763. 17 R. R. Sears, "Child Psychology", u delu CurrentTrends in Psychology, urednik Wayne D ennis, (University of Pittsburgh Press, 1947), 55-56. Sears komentariše o stanju u istraživanju kao o opštem problemu.
O TEORIJSKOJ SOCIOLOGIJI
225
istraživanje, istraživači žele da odrede da li je propagandni film postigao svoju svrhu poboljšanja stava prema Britancima. Za ovih nekoliko slučajeva koji su reprezentativni za širok spektar istraživanja koja je unapredio metod društvene nauke, važi zajed nička činjenica da empirijske varijable nisu analizovane u obliku svojih pojmovnih elem enata.18 Kao što je Rebecca West njenom karakterističnom pronicljivošću, postavila ovaj opšti problem metodološkog empirizma, može se znati da su A, B i C povezani određenim uzročnim vezama, ali se nikad ne može shvatiti sa makar malo egzaktnosti, priroda A ili B ili C". Shodno tome, ova istraživanja razvijaju postupke istraživanja, ali njihovi nalazi ne ulaze u rezervoar kumulativne društvene nauke. Ali uopšte, razjašnjavanje pojmova, koje se obično smatra za oblast koja je teoretičaru čudna, posledica je empirijskog istraži vanja. Istraživanje koje je osetljivo za svoje sopstvene potrebe, ne može lako izbeći ovom pritisku za pojmovnim razjašnjavanjem./a; osnovni zahtev istraživanja je da se pojmovi, varijable, definišu sa dovoljno jasnoće da bi se omogućilo izvođenje istraživanja, zahtev koji
se nesvesno i olako ne ispunjava u nekoj vrsti diskurzivnog izla ganja koje se često naziva sociološkom teorijom. Razjašnjavanje pojmova obično ulazi u empirijsko istraživanje u obliku ustanovljavanja indeksa varijabli koje se razmatraju. U neistraživačkim spekulacijama, može se naširoko govoriti o "mo ralu" ili "socijalnoj koheziji" bez neke jasne koncepcije šta se podrazum eva pod ovim pojmovima, ali se oni m oraju razjasniti ako istraživač želi da obavi posao sistematskog istraživanja slučajeva niskog i visokog morala, socijalne kohezije ili društvenog neslaganja. Ako ne želi da bude zaustavljen na početku, istraživač m ora pronaći indekse koji su opažljivi, prilično precizni i kristalno jasni. Čitav misaoni pokret koji je kršten imenom "operacionalizam" je samo očit prim er istraživača koji zahteva da pojmovi budu jasno definisani da bi mogao da radi. Ovo obično prim ećuju oni sociolozi koji kombinuju teorijsku orijentaciju sa sistematičnim empirijskim istraživanjem. Durkheim je, na primer, uprkos činjenici što njegova terminologija i indeksi sada izgledaju sirovi i diskutabilni, jasno uvideo potrebu za nalaže ls Ma kako sirovi oni bili, postupci kakav je usmereni intervju konstruisani su kao pomoćna sredstva za otkrivanje m oguće relevantnih varijabli u jednoj inicijalno nediferenciranoj situaciji. Videti R. K. Merton, M. Fiske i P. L. Kendall, The Forcused Interview, (G lencoe, Illinois: The Free Press, 1956).
226
Robert K. Merlon
njem indeksa za svoje pojmove. On je u nekoliko navrata, tvrdio da "je neophodno... zameniti unutrašnju činjenicu koja nam je neu hvatljiva, spoljašnjom činjenicom koja je simbolizuje i proučavati prvu ovom drugom ".19 Indeks ili znak konceptualizovane pojave, stoji u idealnoj korelaciji 1:1 sa onim šta označava (teškoća da se ustanovi ova veza je, narävno, jedan od kritičnih problema istraži vanja). S obzirom da su indeks i njegov predm et tako povezani, možemo se pitati koji su temelji na osnovu kojih određujemo jedno kao indeks, a drugo kao označenu varijablu. Kao štoje Durkheim implicirao, a Suzanne Langer ponovo pokazala, indeks je onaj deo para koji je opažljiv; onaj deo para koga je teško ili nem oguće opaziti je teorijski relevantan.20 Na taj način, skale stavova čine dostupnim indekse stavova koje je inače nemoguće razlikovati, baš kao što ekološka statistika predstavlja indekse različitih društvenih struktura u različitim oblastima. O no što se često pojavljuje u istraživanju kao tendencija za kvantifikovanjem (preko razvijanja skala) može se smatrati speci jalnim slučajem pokušaja da se razjasne pojmovi radi sprovođenja em pirijskog istraživanja. Razvijanje validnih indeksa postaje najvažnije za upotrebu pojm ova u sprovođenju istraživanja. Završna ilustracija će ukazati na to kako istraživanje zahteva razjašnjavanje zastarelih socioloških pojm ova, koji su na nivou diskurzivnog izlaganja, ostali pogrešno definisani i nerazjašnjeni. Jedna osnovna sociološka koncepcija sm atra da pojedinci imaju m nogobrojne društvene uloge i teže da organizuju svoje ponašanje u obliku strukturalno definisanih očekivanja vezanih za svaku od uloga. Dalje se kaže, da, štoje društvo m anje integrisano, pojedin ci će češće biti podvrgnuti pritisku protivurečnih društvenih uloga. Tipični slučajevi su brojni i česti. K atolik komunista izložen kon fliktnim pritiscima koji potiču od partije i crkve, marginalni čovek koji trpi uticaje društva koja su u konfliktu, zaposlena žena rastrza 19 E m ile Durkheim , Podela rada u društvu, (N ew York: Macmillan, 1933), 66; takođe i njegovo delo Les regies de la methode sociologique, (Paris, 1895), 5558; L e Suicide, (Paris, 1930), 356 i ostali. Cit. iz R. K. Merton, "Durkheim’s D ivision o f Labor in Society", American Journal o f Sociology, 1934, 40, naročito 326-7 koje dodiruje problem indeksa; za vrlo razvijenu analizu vide ti delo Lazarsfelda i Rosenberga, urednici, The Language o f Social Research, uvod u odeljak I. 20 Suzanne K. Langer, Philosophy in a New Key, (N ew York: Penguin Books, 1948), 46-47.
O TEORIJSKOJ SOCIOLOGIJI
227
na između zahteva porodice i karijere. Svaki sociološki udžbenik obiluje ilustracijama protivurečnih zahteva koji se traže od mnogo struke ličnosti. Možda zbog toga što se u velikoj meri ograničavao na diskurziv nu interpretaciju, a retko bio fokus sistematičnog istraživanja, ovaj se središnji problem subjektivnih uloga mora materijalno razjasni ti i pokrenuti sa stupnja koji je dostignut pre nekoliko decenija. Thom as i Znaniecki su odavno ukazali da se sukob između dru štvenih uloga m ože redukovati konvencionalizacijom i segmentiranjem uloga (pripisivanjem svakom skupu zahteva uloge različite situacije).211 drugi su primetili da je čest konflikt između uloga disfunkcionalan, kako za društvo tako i za pojedinca. Ali sve ovo ne dodiruje mnoge istaknute probleme: na osnovu čega se predviđa ponašanje osoba izloženih subjektivnim ulogama? Kada se mora doneti odluka koja uloga (ili koja grupna solidarnost) ima pred nost? U ravni diskurzivne misli, sugerira se da će se uloga sa kojom se pojedinac najpotpunije identifikuje pokazati dom inantnom , izbegavajući na taj način problem kroz tautološko - pseudo rešenje. Problem predviđanja ponašanja koje sledi iz protivurečnosti uloga, istraživački problem koji zahteva operacionalno razrešavanje pojmova solidarnosti, sukoba, zahteva uloge i situaci je, izbegavao se kroz stanovište da sukobi uloga obično potiču od frustracije. U poslednjc vreme empirijsko je istraživanje vršilo pritisak na rešavanje ključnih pojmova koji su deo ovog problema pritisaka u sukobljenoj grupi. U stanovljeni su indeksi i posm atralo se ponašanje koje iz njih sledi u specifikovanim situacijama. Na taj način pokazalo se da u konkretnoj situaciji odluke, kao što je glasanje, pojedinci izloženi unakrsnim pritiscima reaguju odlaga njem glasačke odluke. I pod uslovima koje treba tek odrediti, oni žele da smanje sukob begom s poprišta: gube interes za političku kampanju. Konačno, postoji nagoveštaj u ovim podacima d a je u slučajevima unakrsnih pritisaka nad glasačem njegov društveno-ekonomski položaj obično presudan.22 21 W. I. Thomas i F. Znaniecki, The Polish Peasant, (New York: Knopf, 1927), 1866-70,1888,1899, ff. 22 Lazarsfeld, Berelson i Gaudet, The People’s Choice, odeljak VI i studija B. Berelsona, P. F. Lazarsfelda i W.N. McPhee, Voting, (University of Chicago Press, 1954).
228
Robert K. Merton
Ma kako ovo bilo, suštinska poenta je u ovom slučaju, kao i u drugim, da su sami zahtevi em pirijskog istraživanja poslužili u razjašnjavanju usvojenih pojmova. Proces empirijskog istraživanja postavlja pojm ovne problem e koji će dugo ostati neotkriveni u teorijskim istraživanjima. Dakle, ostaje nam nekoliko zaključnih primedbi. Moja diskusi ja bila je potpuno posvećena uticaju četiri aspekta istraživanja na razvoj društvene teorije: iniciranje, reformulacija, refokusiranje i razjašnjavanje teorije. Bez sumnje postoje i drugi uticaji. Takođe je bez sumnje da poenta ovog poglavlja može izazvati nesporazum. Moglo bi se zaključiti d a je neka uvredljiva razlika bila izvedena na štetu teorije i teoretičara. To nije, bila m oja nam era. Samo sam napom enuo da jedna eksplicitno formulisana teorija ne prethodi uvek em pirijskom istraživanjii i da je prosta činjenica kako teo retičar nije neminovno lampa koja osvetljava put ka novoj spozna ji. Sied je često obrnut. Niti je dovoljno reći da istraživanje i teorija m oraju biti spojeni ako želimo da sociologija dobije javnu podršku. Ne samo što m oraju položiti zakletvu - m oraju znati kako da na stave odatle. Njihove uzajamne uloge m oraju biti jasno određene. Ovaj odeljak je kratki esej prem a tom određenju.
O TEORIJSKOJ SOCIOLOGIJI
229
kazalo pojmova Adumbracionizam, 42-54,91 definicija, 47 u sociologiji, 49-54
akcije, teorija, 73 akumulacija u prirodoslovno-matematskim naukama, 36-38, 54-55,57 i adumbracionizam u društvenim naukama 50, 57, 64
alijenacija, proces, 85-86 analiza, kvalitativna, 106-107 anomija, 70,96,162-163,218,221 anticipacije naučnih otkrića, 32, 33, 34, 35, 36,40,42,43 definicija, 38-39 inagoveštaji, 36, 42-43, 46, 52 i prethodna otkrića, 45, 52 ipseudoanticipacije, 39 identifikacija anticipacija nau čnih otkrića, 41, 47
autoriret, teorija, 70 Birokratija, teorije, 95 Ceremonije, 154-155,163-165 civilizacija, 55 Craftown, proučavanje, 213-217 Dedukcija, 207 beleška* demografske uniformnosti, 95 derivacija, formalizovana, v. iz vođenje, formalizovano devijantno ponašanje, teorija, 95 dijalektički materijalizam, 134136 disfunkcije, 148-150
diskontinuiteti, u empirijskom istraživanju, 207 u socijalnoj teoriji, 32-39
disonancija, teorija, 99 društvena diferencijacija, teori ja, 99 društvena pokretljivost, 68,94, 103 društvena promena 134,184 kohezija, 204, 205,206,216
društvena struktura, 71-75,155, 216 alternativna, 126 integrisana, 117 m eđuzavisnost elemenata u društvenoj strukturi, 149-151
društvene norme, formiranje, 69 društveni sistemi, teorije, 70,103 Edipov kompleks, 193 empirijske generalizacije, 20, 99,200-207 ekonomska teorija vrednosti, 36-37 erudicija: ambivalencija naučnika prem a erudiciji, 60-61 spram originalnosti, 58-64
Formalna organizacija, 73,103 frojdovska omaška, 213 funkcija (v. takođe latentne funkcije i manifestne funkcije), 110-113,123-125,128-129,146, 147,148,160 funkcionalna analiza, 73,88,104
230
Robert K. Merton
definicija, 111-114 kao konzervativna ideologija, 130-131,132,137,152 kao radikalna ideologija, 131-132 konstrukcija proučavanja u funkcionalnoj analizi, 146 opis opaženog obrasca u funk cionalnoj analizi, 154,157-159 paradigm a za funkcionalnu analizu, 146-154 p o stu lat univerzalnog funkcionalizma u funkcionalnoj analizi, 122-125,129 p revlast funkcionalne analize u drugim naukama, 142-146 upoređen ju sa m etodom dijalektičkog materijalizma, 133-137
funkcionalna autonomija, 40-42 funkcionalne alternative, 125129,139 funkcionalne posledice, 125,129 funkcionalni ekvivalenti, 139 funkcionalni preduslovi, 125127,129,144,148 funkcionalni zahtev, 148 funkcionalno jedinstvo, 116-119, 128 Grupa, primarna, 43,159,167169,223
teorija, 70,97 integracija: biološka, 118 društvena, 116-119,128
integralna sociologija, 73,103 inventari, sa pravilima, 104 iskrsavanje prilika, teorija, 45 istorija i sistematika sociološke teorije, 24-67 istorija nauke, 25, 39,82 i objavljeni naučnipodaci, 28, 2 9 ,3 9
istraživanje, empirijsko: diskontinuiteti, 206 hipoteze, 206 i teorija, m eđusobni odnos, 200202, 217-220, 224-227 indeksi varijabli, 225-227 interpretativne varijable, 207 obrazac uzgrednog otkrića, 211216 pojm ovn a analiza u empiriskom istraživanju, 194-197 p osledice za pon ovn o fokusiranje teorije,221-224 teorijska funkcija, 210-211
Ja iz ogledala, 43-45 javna predstava, 219 javno mnjenje, teorija, 95
Hawthorne-efekat, 45,166-167 Hopi, ceremonijal kiše, 164-167 "humanistički koeficijent", 193
Kazna, društvene funkcije, 160161 klasa, društvena, 53b, 138-139 klasni sukob, 103 klasici:
Ideološka superstruktura, 53 indeksi, 225-227 indukcija, 207 institucionalna međuzavisnost
am bivalencija naučnika prem a klasicima, 58-60 u nauci, 56-57, 64 u sociologiji, 56, 63-65
O TEORIJSKOJ SOCIOLOGIJI
klasična teorija, funkcije, 63-67 kodifikacija, 104-107,206-209, definicija, 104 kvalitativne analize, 106-107
kolektivne reprezentacije, 215 komparativna sociologija, 97,152 kompleks romantične ljubavi, 156 kontinuiteti u socijalnoj teoriji, 32-39 korelacija, merenje, 36 kriminal, 194 kriminal u belim rukavicama, 194 kultura, 54,158-159 kvantifikacija, 226 Latentna funkcija, 148,160-167, 169-170 političke mašinerije, 172-174
logička struktura eksperimenta, 144 logika postupaka, v. metodolo gija Magija, 127,128,154,217-218 makro-sociologija, 95,97,103 manifestne funkcije, 148,154-165 marksistička teorija, 52-53,73, 74,87,91, 94b, 103 masovno ubeđivanje, 218-220,221 mešoviti brakovi, 158-159,162 metodologija (logika postupa ka), 109,190-192 mikro-sociologija, 95-103 mirriri, odgovori, 155 moć, 226 1 motivi, 159,170-171 za razliku o d funkcija, 114-116, 158
motivisano mišljenje, 45
231
Nagoveštaji, 32,43 definicija, 38 i anticipacije, 36, 51 ipseudo-anticipacije, 45 identifikacija nagoveštaja, 41
"naučne revolucije", 36 neformalne grupe, 159,223 nefunkcionalne posledice, 72,148 neprihvaćene posledice, 148, 161,165-167 nemogućnost da se potvrdi kon sekventno, 206 "normalna" nauka, 36 Objektivne posledice, 148 očevi nauka, 27b operacionalizam, 225 opovrgljivost, 199 opstanak, društveni, 123 opšte teorijske orijentacije, 19, 83,192-194,206 otkrića, višestruka nezavisna, 32, 34,47,74b otuđenje, v. alijenacija Panel tehnika intervjuisanja, 223 paradigme: funkcije, 106-107 kodifikacija teorije, 104-107 o devijantnom ponašanju, 105b, 185 o rasno m ešovitim brakovima, 105b svrha, 152-154
participacija, diferencijalna, 159 pojmovi, sociološki, 194-197 pojmovna analiza, 194-197,206 pojmovno razjašnjavanje, 194197, 224-227 pojmovno zakašnjenje, 197
232
Robert K. Merton
polarizacija, proces, 85-88 političke mašinerije: funkcionalna analiza, 173-174
ponašanje glasača, 227,227b ponovna otkrića, 32,33,34,3639,64-65 porok, kao biznis, 181-182 "post factum" interpretacije, 199-200,207 posledice: nefunkcionalne, 82,148 neprihvaćene, 148,161,165-167 nulta ravnoteža, 129,148 višestruke, 148
posmatranja: kreativna uloga, 211 protokoli, 148,159
predviđanje, 199-200,206 prethodna otkrića: definicija, 33 i anticipacije, 39, 45 i ponovna otkrića, 38 identifikacija, 39, 41
prikriveni kulturni obrasci, 158159 primarna grupa, v. grupa, pri marna prirodoslovno-matematske i medicinsko-biološke nauke: akumulacija, 53 pogrešne koncepcije o razvoju, 76-78 razvoj, 49b stil izlaganja, 104-105 u p o ređen ju sa sociologijom, 4950
prividna verovatnoća, 199 promena, društvena, 134,183 propaganda, 215,221 "p ro p a g a n d a s", 218-220
proročanstvo koje je samo dove lo do svog ostvarenja, 45 pseudo-Geraeinschaft, 218 puritanizam i nauka, 98b Radna hipoteza, 6 8 ,69b referentne grupe, teorija, 68-70, 98 relativna deprivacija, teorija, 68-70 religija: disfunkcije, 120-121 funkcionalne analize, 114-122, 127,129,137-141 integrativne funkcije, 120 marksistička teorija, 139,140 neophodnost, 120,125
Skale stavova, 226 skupovi uloga: teorija, 70-72 izvori mehanizama, 73 m ehanizm i k o ji artikulišu, 73 sukob u skupovima uloga, 72, 73
socijalni bihejviorizam, 73 sociologija: / društveni problem i, 79-81 javna očekivanja o d sociologije, 79 očekivanja sociologa, 79-81
sociologija, humanistička, 85 sociologija nauke, 27 sociološka teorija, v. teorija so ciološka sociološka teorija, totalna, 75-78, 82-84 stereotipi, 85-86 utilitarističkipritisci, 79-81
sociolozi, sovjetski, 99-102 sistem, društveni, 70
O TEORIJSKOJ SOCIOLOGIJI
solidarnost, društvena, 69-70, 170-171 status društveni, 63-72,170-171 diferencijacija, 85
stari i moderni, borba između njih, 45,48,60 stečeni interesi, 215 stereotipi, 45,86 0 teoretičarima, 85-86
stopa samoubistva, 202-204 stratifikacija, teorija, 70 struktura, društvena, v. društve na struktura strukturalne varijable, 193 strukturalna deskripcija, 154155 strukturalni izvori ponašanja, 179 strukturalni kontekst, 149-151, 174,179 strukturalni pritisak, 149-151 subsistem zanimanja, teorija, 93-94 sukob, društveni, 85,85b, 86,103 Šef, politički, 174-178 Teorija sociološka: definicija, 68 funkcije, 202-206 1 em pirijske generalizacije, 200202 kodifikacija, 206-207 opšte sociološke orijentacije, 192-194,207 pojm ovi, 194-197 p o jm ovn o razjašnjavanje kao posledica istraživanja, 224-227 p o d a c i vrše pritisak, 211-216 post factum interpretacije, 19920 0 ,2 0 6
233
povezanost sa m etodologijom i tehnikama, 190-192 uloga empirijskog istraživanja u razvoju sociološke teorije, 189190,206-207,217-220
teorije srednjeg obima, 19,68-107 atributi, 103-104 totalne sociološke teorije, 82-84 istorijski koreni, 87-91 konsolidacija, 82,93, 98,103 odbacivanje, 96-102 polarizovane reakcije, 84 prim eri za sociološke teorije srednjeg obima, 68-69, 70, 93, 98 slaganje sa politikom teorije srednjeg obima, 87-95 stereotipi teoretičara, 85 upotreba, 68
Thomasova teorema,45 Trobrijanci, ostrvljani, 159,217 Uloge, društvene, 70-72 sukobljene, 70,226-227 višestruke, 72, 74
univerzalni funkcionalizam, 122-125,129 upadljiva potrošnja, 157,170171 usmena istorija, 27,27b za razliku o d javnih podataka, 28-29
uvežbana nesposobnost, 45 uzgredno otkriće, 202,211-216 Varijable: indeksi, 197,225-227 interpretativne, 207 intervenišuće, 197
venčanje van grupe, tabu, 158 vidljivost, 70
234
Robert K. Merlon
višestruka ličnost, 226-227
kazalo imena
Zanimanja:
Abe, Junkichi, 95,95b Abel, Niels, 66,66b Abel, Theodore, 25b Adams, Romanzo, 158b Allen, R. G. D., 35,36b Allport, Gordon, 40,40b, 41,43 Alpert, Harry, 198b Anderson, Bo, 25b, 94, 94b Andrejeva, G. M., 100 Angelj, Robert C., 209b Arber, Agnes, 29, 30b Arensberg, Conrad M., 192b Aristotel, 46,137 Arthus, Maurice, 193
društvene evaluacije, 179 "značajnidrugi", 45, 69-70
Bacon, Francis, 28,28b, 33b, 59 59b, 88,89, 89b, 90, 91,160, Bakke, E. W., 208b Baldwin, James M., 44,69 Barbano, Filippo, 93b 187, Barber, Bernard, 163b Barber, Elinor G., 213b Barcroft, Joseph, 143b Barnes, Harry E., 50b Barth, Paul, 55b Barton, Allen, 68b Bateson, Gregory, 119,119b Barzun, Jacques, 29b Bay, Christian, 188 Bayliss, W. M., 112b Becker, Howard, 24b, 50b Bensman, Joseph, 31b, 107b Berelson, Bernard, 202b Berger, P., 9b Berger, Joseph, 25, 94b, 96 Bernard, Claude,61,61b, 143b, 145
O TEORIJSKOJ SOCIOLOGIJI
Bernard, E., 61b Bernard, Jessie, 25b Bernard, L. L., 25b Bertalanffy, L. von, 112b, 143b Bierstedt, Robert, 96,96b, 97 Blau, Peter M., 94, 94b, 164b Blumer, Herbert, 25b, 200, 201b,203b Bock, Kenneth E., 25b Boissier de Souvages, 77 Bolyai, Johann, 34 Boring, Edwin G., 39b Bourquet, Louis, 28b Boulding, Kenneth, 188 Boyle, Robert, 69,71 Branford, Victor, 25b Bredemeier, H. C., 187 Breed, Warren, 188 Brentano, L., 36 Broadus, R. N„ 57b Brown, John, 77 Buckle, H. T„ 55b Burgess, Ernest W., 209b Burton, P. E, 57b Butterfield, Herbert, 89b Cabot, Hugh, 128b Cajori, Florian, 106 Campbell, Lewis, 59b Cannon, W. B., 112b,143b, 144, 145,145b, 212b Cardozo, Benjamin, 143b Carr, Harey, 143b Carrel, Alexis, 143b Catton, William R., 25b Chapin, F. S., 177b, 224,224b Chapman, Dennis, 188 Chapman, Joan, 188 Churchill, Winston S., 141b Clagett, Marshall, 27b, 32b
235
Clark, Joseph T. S. J., 32b Coghill, G. E., 143b Cohen, Felix S., 31b, 144b Coleman, James, 95b Comte, Auguste, 25,25b, 51, 58, 63,64,76 Conant, James B., 68b Cook, Stuart W., 164b, 166b Cooley, Charles Horton, 27, 30, 43,44,44b, 45b, 58 Coser, Lewis A., 50b Croly, H., 175b Crombie, A. C., 27b Crozier, Michel, 94,95b Curtis, Alberta, 166b, 169b, 218b Cuvillier, Armand, 93,93b Dahrendorf, Ralf, 98,98b, 187 Damie, Y. B., 188 Danilevsky, 52 Darwin, Charles, 34b, 64,69 Davis, A rthur K., 91,92b, 163b, 171b Davis, Kingsley, 120b, 125, 125b,158b,163b del Campo, Salustiano, 93b de Morgan, Augustus, 38,39b Dennis, Wayne, 224b De Roberty, E., 52 Dewey, John, 201b Descartes, Rene, 28 Dickson, W. J„ 159b, 167b Dollard, John, 208b Drabkin, I. E., 32b Dürkheim, Emile, VII, 10,27, 58,64,65,66, 92,97,103,112, 121,124b, 138,161,.165,192, 198,203,205, 215,223,225,226,
236
Robert K. Merton
Eckstein, Michael, 188 Eggan, Fred,155b Einstein, Albert, 7 7 ,78,79,79b, 143b Engels, Friedrich, 30, 51,53, 54, 133,136b, 201 Epiktet, 45 Escalona, S. K., 207b Eucken, R., 55b Euklid, 29 Faraday, John, 56 Fearing, Franklin, 199b Fernandes, F., 187 Feynman, Richard, 78,78b Fichte, J. H., 76 Firth, Raymond, 187 Fiske, Marjorie, 167b, 169b Fletcher, J. M., 143b Florence, P. Sargent, 110,115b Francis, E. K., 98b Freind, John, 63b Freud, Sigmund, VI, 34,36b, 40b, 43,45,45b, 61,61b, 132b, 160 Furstenberg, Frank, 31b Galileo, 56b, 60,60b Galton, Sir Francis, 36 Garrison, Fielding H., 78b Gassendi, Pierre, 45 Gaudet, Hazel, 227b George, W. H., 212b Gerth, Hans, 58b, 101b Gerver, Israel, 81b Giddings, F. H., 51,76 Gilbert, William, 68,70 Gillispie, Charles, 27b, 56b Gini, C., 196b Ginsberg, Morris, 91, 91b Glazer, Nathan, 3 1 ,36b
Goode, William J., 31b, 125b Gouldner, Alvin W., 31,81b, 94, 94b,165b Gross, Neal, 74b Guerlac, Henry, 27b Gumplowicz, Ludwig, 76 Gurvitch, Georges, 187 Guttman, Louis, 199b Halbwachs, M., 202 Hall, A. R., 49b Hall, Calvin, 40b Hall, Marie B„ 27b Hall, O. M., 209b Hall, Rupert, 27b Hallowell, A. I., 199b Hamerton, Philip, 45 Hammond, Philip E., 31b Hankins, Frank, 91, 91b Harvey, William, 48,60,79 Hawkins, E. R., 182b Hegel, G. F.,76,133, Heller, Hermann, 143b Henderson, Lawrence J., 77, 77b Hexter, J. H., 3 6 ,36b Hicks, J. R., 34 ,34b, 194b Hillery, George, 95,95b Hipokrat, 48 Hobbes, Thomas, 61,64 Hoijer, Harry, 199 House, Floyd N., 45b Howton, F. William, 81b Hughes, C. C., 187 Hyman, H erbert H., 69, 95, 95b Jadov, V. A., 101,103b Jahoda, M arie, 31b, 165b, 167b James, William, 43,45,48,49b Jandy, Edw ard C., 45,45b
O TEORIJSKOJ SOCIOLOGIJI
Janne, Henri, 187 Johnson, Alexander B., 63,63b Jovčuk,101,103b Joyce, James, 29 Kahn, R obert L., 74,94,94b Kant, Immanuel, X., 76 Katz, Daniel, 74b, 94, 94b Kaufmann, Felix, 192b Keebler, R. W., 58b Kendall, Patricia, 226 Kepler, J., 76,77 Kessler, M. M., 54,56,56b Kimball, Solon, 194b Kluckhohn, Clyde, 115b, 118, 118b,122 Koehler, W., 143b Kolb, William L., 98 Kuhn, Thomas S., 27b, 36,36b, 38b,105b Langer, Susanne K., 226,226b La Piere, Richard, 131,131b Lashey, K. S., 127,127b Lasky, Harold, 143b-144b Lazarsfeld, Paul F., 23, 31, 81, 192b,203b, 209b, 227b Leibniz, G. W., von, 27,28,54,111 Leighton, Alexander H., 187 Lesser, Alexander, 111 Lewis, George Cornewall, 27b, 88, 90, 90b, 91 Levy, Marion, J., Jr, 186 Lewin, Kurt, 143b, 207b Linden, van der, 48 Lindzey, Gardner, 40b Linton, Ralph, 7 0 ,156b Lippitt, Ronald, 207b Lippmann, Walter, 45 Lipset, Seymour Martin, 92,94b
237
Litt, Theodore, 143b Littlewood, J. E., 61,61b Lobačevski, N., 33 Lockwood, David, 186 Loomis, Charles P., 51b Loomis, Zona K., 51b Lovejoy, Arthur, 47 Löwe Adolph, 91,91b Lowie, R. H., 113b, 123b Lundberg, George A., 192b, 203b, 210b Mach, Ernst, 28 Maclver, R. M., 5 6 ,105b, 161, 162b, 192b, Mack, Raymond, 94,96b Major, Ralph H., 78b, Malinowski, Bronislaw, 113, 113b, 117,117b, 12,123b, 125, 125b, 127,128b, 138,148,151, 159,164,193,217,218,220 Malewski, Andrzej, 93, 94b Mandeville, J., 47,47b Mannheim, Karl, 90,91,92b, 111 March, James G., 94b Margenau, Henry, 78b Marsh, Robert M., 98b Marshall, T. H., 82,83b, 91, 92b, 96,97 Martindale, Don, 51b, 107b Marx, Karl, 27,28,29,43,45b, 50,52,53,53b, 56,74,101,103, 131-135,137b, 151,152b Mason, Ward S., 74b Maxwell, J. Clerk, 56,60,60b, 77 Mayo, Elton, 160b, 167,169b, 170b McPhee, W. N., 227b Medd, George H., 45b, 47b, 70, 160,160b Mendelsohn, Everett, 27b
238
Robert K. Merlon
Merton, Robert K. 33b, 36b, Pareto, Vilfredo, 27,56 38b, 49b, 56b, 70b, 81b, 85b, Parker, G. H., 119b, 90b, 97b, 98b,101b, 103b, 149b, Parsons, Talcott, 22,23,70b, 73, 156b,160b,162b, 165b, 167b, 74,83,83b, 91,103,128b, 138, 169b,181b,209b,212b 138b, 143b, 156b, 165b, 186,223, Merz, John T., 76 223b Mill, John Stuart, 41,42,42b, 1 Pascal, Blaise, 68 45,88, 90, 91 Pavlov, I. P., 35,35b Miller, S. M., 81b, 91 Peirce, C. S., 199,199b, 212b Mills, C. Wright, 58b, 94b, 99, Pellegrin, R. J., 94, 96b 101b Penrose, Edith, 37,37b Mitchell, Larry, 31b Petronijević, B., 34b Moles, A. A., 28 Piagget, Jean, 212b Montesquie, Charles de, 137 Platon, 31, 88,137 Moore, G. E., 36,36b Poggi, Gianfranco, 94b Moore, W ilbert E., 121b, 125, Popper, J., 35 125b Price, Derek J. de Solla, 27b, 55, More, T., 3 6 ,37b 55b,58b Mowrer, O. H., 165b, Murphy, Gardner, 36 Radcliffe-Brown, A. R., I l l , 113, Murray, H. A., 143b 113b, 116,117,117b, 118,119 Myrdal, Gunnar, 130,130b, 131 Redfield, Robert, 143b Reed, Stephen W., 24b Nagel, Ernest, 187 Richet, Charles, 64b Rice, Stuart A., 207b Needham, Joseph, 143b Nehru, Jawaharlal, 138,138b Riecken, Henry, 45b, 103b Nelson, Benjamin, 101b Riesman, David, 37,37b, 94, Nevins, Allan, 27b 94b, 99 Newman, S. S., 199b Rigaud, Stephen P., 64b Newton, Isaac, 54,56,56b, 64,77 Rivers, W. H. R., 124b Niemeyer, G., 143b, Roethlisberget, F. J., 160b, 167b Nietzsche, F., 61 Rosenberg, Bernard, 51b, 81b, Rosenberg, Morris, 192b Oberschall, Anthony, 31b Ross, E. A., 29 Ogburn, William, F., 33b Rossi, Peter, H., 92,92b, 93 Opler, M. E., 156b Rousseau, J. J., 64 Ore, Oystein, 67 Rush, Benjamin, 77 Osgood, Charles E., 58b Russell, Bertrard, 35,35b, 76,76b Osipov, 101,103b Russell, E. S., 143b,
O TEORIJSKOJ SOCIOLOGIJI
Saintsbury, George, 49,49b St. Simon, 27b, 63,64 Sait, Edward, M., 174,176 Salvemini, G., 65 Sarton, George, 22,27b, 48,48b Schneider, Louis, 152b Schofield, Robert, 27b Schopenhauer, Arthur, 45 Schumpeter, J. A., 196 Sears, R. R., 226b Selznick, Philip, 94,94b, 165b Sewell, William, 81b Shakespeare, William, 45, 54 Sherif, Muzafer, 215,217b Sherrington, C. S., 143b Shils, Edward, A., 31b, 169b, 186 Simmel, Georg, 2 7,42,42b, 50, 56,64,65, 74 Simon, H erbert A., 94b Simpson, George E, 22 Slutsky, Eugen, 36b Small, Albion, 4 3 ,144b Smith, Adam, 43,45,45b, 130, 130b Smith, Kate, 218-220 Sorokin, Pitirim A., 22, 50,51, 52,53,53b, 56,56b, 73,74,83, 95, 95b, 103,119b, 193 Spearman, Carl, 37,37b Spencer, Herbert, 29,45,56,61, 61b,74,76,146b Spengler, J. J., 47,47b, 52 Spiro, M. E., 187 Steffens, Lincoln, 177-178,178b Stein, Maurice R., 31b, 94b, 101 Stephen, Leslie, 45,45b Sterne, Lawrence, 29 Stoltenberg, H. S., 56b Stouffer, Samuel, 45,70,224b Sumner, W. G., 27,45,58,161,
239
161b Sutherland, E. H., 31b, 115b, 194-196,196b Tarde, Gabriel, 51,224b Temple, Sir William, 60,60b Tennyson, A., 84 Thomas, Dorothy, 33b Thomas, W. I., 46,46b, 114,161, 200,227b Thorndike, E. L., 35 Thorner, Isidor, 156b, 166b, 167 Timasheff, N. S., 51b Tocqueville, A. de, 130 Tolman, E. C., 40 Tönnies, F., 50 Trotter, Wilfred, 78b Trow, Martin, 94b Tukidid, 123 Tylor, E. B., 56b, 123b Uexküll, J. von, 143b Van Nieuwenhuijze, C. A. O., 92b Veblen, Thorstein, 45,47,47b, 56,157,157b, 164,164b, 170172,172b, 206 Vico, Giambattista, 62,62b Vidich, Arthur, jr, 31b, 107b Vincent, George, 43 von Wiese, Leopold, 50 Walker, E. R., 207b Wallace, Alfred R., 33b Waller, Willard W., 31b, 115b, 182b Ward, Lester F., 29,76 Weber, Alfred, 56b Weber, Max, 20,27,29,56,64,
240
Robert K. Merton
65,97,97b, 103,110,110b, 138, 139 Wedemeyer, Joseph, 53b Weinberg, Alvin M., 96b Weiner, Charles, 27b Wells, F. L., 127,127b West, Rebecca, 225 Whatmough, Joshua, 199b Whitehead, A. N., 23,24,34,38, 47b, 5 8 ,7 9 ,143b Whorf, B. L., 196b, 197,197b Whyte, Lancelot, L., 64b Whyte, William, F., 31b, 160b, 181b Wilensky, Harold, 81b Williams, L. Pearce, 27b Wilson, Edmund, 65b Wilson, E. B., 143b Wirth, Louis, 207b Wolff, Kurt H., 42b Wood, Alexander, 36b Woodger, J. H., 143b Woolf, Virginia, 29 W ootton, Barbara, 81b Wright, Frank, Lloyd, 143b Yinger, J. M., 139b Young, Donald, 138,139,139b, 140 Young, Thomas, 35,35b Zdravomislov, A. G., 101b, 103 Zeisel, Hans, 31b Zelditch, Morris, Jr, 24b, 94, 94b Zetterberg, Hans L., 92,92b, 94b Zimmerman, C. C., 203b Zaniecki, Florian., 114,161, 167,192b, 193,200,207b
Biblioteka "EPISTEME" Robert K. Merton O TEORIJSKOJ SOCIOLOGIJI Izdavač
Izdavačka kuća ÜAATQ Akademski plato br. 1 Beograd Za izdavača
Branislav Gojković, direktor Urednik
Ilija Marić Korice
Ilija Marić K orektor
Zorica Kojić Slog i prelom
Slobodan Kojić Štampa
GIP Fond “Kapetan Dragan” Tiraž
300 CIP - KaTajiorcoaijHja y nyÖJiHKaqHjH HapoflHa 6n6jinoTeKa Cpönje, Eeorpafl
316.258 M erton, Robert K. O teorijskoj sociologiji / R obert K. M erto n ; prevod Tom islav L o n g in o v ić; predgovor Ivan Kuvačić. - Beograd: Plato, 1998 ([P ančevo]: "Fond Kapetan Dragan"). 240 st r .; 21 cm. - (B iblioteka "E pistem e"; 24) Prevod dela: On theoretical Sociology. Tiraž 300. - Predgovor: str. 7-14- - B elešk e uz tekst. - R egistri.
a) CoijHOJionija 6) MepTOH, Po6epT (1910-) ID=66683148
