49396151.pdf

Драгица Премовић-Алексић


ЦРКВЕ И МАНАСТИРИ СТАРЕ РАШКЕ CHURCHES AND MONASTERIES OF OLD RASKA


Цркве и манастири Старе Рашке CHURCHES AND MONASTERIES OF OLD RASKA

Цркве и манастири Старе Рашке Churches аnd мonasteries оf Old Raska Аутор / Author: Драгица Премовић-Алексић Издавач / Publisher: Музеј „Рас“ Нови Пазар - www.muzejras.org За издавача / For publisher: Јасмина Фортић Превод на енглески / Translation into English: Драгана Кадијевић Фотографије / Photo: Коришћена литература Бојан Миловић Драгица Премовић-Алексић Дизајн књиге / Book design: Владимир Профиловић - Група / Grupa, www.grupa.co.rs Штампа / Print: Panpapir Novi Sad, Gavrila Principa 22 Тираж / Circulation: 1000 ISBN: 978 – 86 – 80813 – 27 - 1 Штампање ове публикације омогућило је Министарство културе и информисања Републике Србије This publication is enabled by Ministry of Culture and Information of the Republic od Serbia

INTRODUCTION

6

Књигом „Цркве и манастири Старе Рашке”, обухваћено је само подручје Новог Пазара, Тутина и Сјенице, укупне површине 2.539 км2, које се налази у самом југозападном углу Србије. На једној страни наведене области је Новопазарска котлина која је утиснута између Рогозне и Пештери, а на другој предели Штавице, Пештери и Сјенице, односно предели које чини гола и светла висораван с пространим пашњацима. Ради се о претежно планинској области у којој Новопазарска котлина има просечну надморску висину око 600, а остали делови и преко 1000 метара, посебно подручје Пештери и Сјенице. Са југоисточне стране ове области пружа се планина Рогозна која почиње од Бањске изнад Косовске Митровице, а ту је и долина Ибра. Северно и северозападно је планина Голија, затим Јавор, Златар и са запада Јадовник. Јужно је Жиландар и Мокра гора са долином Ибра. Слив тока реке Рашке, који је захватао широку област око данашњег Новог Пазара, током средњег века представљао је рашку жупу, која је у доба Стефана Немање и његових непосредних наследника постала језгро српске државе. Ту се, у средњовековној рашкој жупи налазило столно место – престоница, а по имену жупе цела српска држава добила је назив Рашка. Као центар државе ово подручје је имало изузетан значај за развој и духовни и уметнички успон, о комe сведоче утврђени градови, бројна стара насеља, али и црквена средишта.

Новопазарска бања | Novopazarska spa

With the book ‘Churches and monasteries of Old Raska’ is enveloped only district of Novi Pazar, Tutin and Sjenica, the whole surface of 2539 km2, that is situated in the eastwestern corner of Serbia. On the one side of named district is Novi Pazar valley which is sealed between the mountain Rogozna and Pester, and on the other regions of Stavica, Pester and Sjenica, relatively regions that was made by the naked and bright plateau with spacious grasslands. It is about predominantly mountain region in which the Novi Pazar valley got average altitude sea-level around 600m, and the other parts even over 1000 m, especially the territory Pester and Sjenica. From the southeast side of this district, is extended the Rogozna mountain that starts from Banjska over Kosovska Mitrovica and there it is the river Ibar valley. Northern and the northwestern is the mountain Golija, than Javor, Zlatar and from the west Jadovnik. On the South is Zilandar and Mokra Gora with the valley of the river Ibar. The flow of the stream the Raska river that embraced width territory round today`s Novi Pazar, during the medieval presented the Raska perish which becomes the core of the Serbian state in the period of Stefan Nemanja and his direct descendents. There, in the medieval Raska perish was situated throne place- capital, and upon the name of parish the whole Serbian state got a name Raska. As a center of the state this district has significance influence for the development and spiritual and artistic rise, about which testifies fortified cities, numerous old settlements and also church centers.

Стефан Немања је одатле управљао државом, ту су се одржали важни историјски догађаји и државни сабори. Када се сва историјска знања саберу, долази се до закључка да је долина Рашке била колевка прве српске државе и писмености. Рашки, данас новопазарски крај, играо је у средњем веку изузетно значајну политичку, али и културно-историјску улогу. Захваљујући свом географском положају, у централном делу Балканског полуострва, наше подручје представља транзитну зону између централних делова Европе и Мале Азије. Становништво подручја југозападне Србије успостављало је комуникације са суседним областима још током праисторије и те комуникације су, углавном, наслеђене и у каснијим епохама. Претпоставља се да је римски пут Епидаурум – Нови Пазар ишао преко Сјеничко-пештерске висоравни. Тај пролаз је једини пролаз који све до данашњих дана води са западног у источни део Балканског полуострва. Османлије су само неколико година после Косовске битке (1389) запосели неке пунктове а долина Рашке је дефинитивно покорена 1455. године када је извршен први турски попис овог краја који је тада припадао области Бранковића, а од тада хасу Иса-бега Исхаковића О процесу христјанизације подручја југозападне Србије, ком припада и подручје Старе Рашке, односно подручје општина Нови Пазар, Тутин и Сјенице, не зна се много. На овом по дручју најстаријим хришћанским објектом могла би се сматрати мања сакрална грађевина чији су остаци откривени у Новопазарској Бањи. Ради се о остацима једне античке капеле, храма са антама, која је крајем 4. или почетком 5. века адаптирана и коришћена као хришћанска црква. Већ током 6. века на подручју између

Цркве и манастири Старе Рашке - CHURCHES AND MONASTERIES OF OLD RASKA

УВОД

Stefan Nemanja from there ruled by the state, there were sustained an important historical events and state conventions. When all this historical events were gathered might be concluded that that the valley of the river Raska was the cradle of the Serbian state and literacy. The Raska, today Novi Pazar area, played in the Middle Age, an extremely important political but also a cultural - historical role. Grateful to its geographical position, in the central part of Balkan Peninsula, our territory presents transit zone between the central parts of Europe and Asia Minor. Population of the southwestern Serbia territory reestablished communications with neighboring districts still during prehistory and those communications were predominantly inhered in the later epochs. It is presumed that the Roman road Epidaurum-Novi Pazar leaded across Sjenica-Pesters plateau. That passing is the only one passing that until the nowadays leads from the western to eastern part of Balkan Peninsula. The Osmans were only a few years after the Kosovo battle (1389) occupied some spots and the valley of the Raska river was definitive conquered 1455 when the first Turkish register of this area which until than belonged to the Brankovica district, and since then to Isa-beg Ishakovic. About the process of Christianization of the territory of the east western Serbia, to which also belongs the Old Raska district, relatively territories of municipalities of Novi Pazar, Tutin and Sjenica is not known much. On this territory the oldest Christian object could be considered the smallest sacral building which remains were discovered in Novopazarska Banja. It is about remains of one antique chapel, temple with

7

Pope - Основа | Substruction

8

antas hat at the end of the 4th or at the beginning of the 5th was adapted and used as a Christian church. Already during the 6th century on the area between the rivers Lim and the Ibar River is erected a considerable number of sacral objects of a different size and significant. On the intake of the Sebecevska River in the river Raska in the base of the Ras fortification were discovered remains of the biggest early Byzantine basilica on the south western Serbia territory. In immediate nearness, on the right bank of the river Raska is situated the early Byzantine church, under which floor is built crypt roofed with a semicircular vault. To the early Byzantine period belonged also a bigger church on locality Ras - Postenje and a basilica in Novopazarska Banja, Pope, fortification on the Zlatni Kamen and Sarski krs. When it is a question about church organization it is brought more presumptions about a rank of mentioned basilicas. The basilica in Novopazarska Banja could be the center of archbishop but that also could be a basilica in Pope or a big basilica on Pazariste with pulpit and the altar seats. Based on inscription from Izbicanje near Prijepolje it is known that this territory from the church view appertains under jurisdiction of an archiepiscopacy in Ulpian, today`s Lipljane on Kosovo. Namely, episcope Stefan mentioned in the inscription, admitted sovereignty of the archiepiscopal in Justiniana Prima. Since territory of Old Raska is situated on the Трговиште - Базилика | Trgoviste-basilica territory between Justiniana and Ulpiana, Кад је у питању црквена организација, изнето than it is shore that here could be situated the Episcopal је више претпоставки о рангу наведених базилика. center that had jurisdiction above the Emperors domain of a Базилика у Новопазарској Бањи могла је да буде седиште mining district. хорепископа, али то је могла бити и бази-лика у Попама или By arriving on Balkan, the Serbs found many remains of велика базилика на Пазаришту, са амвоном и олтарским an old material culture, settled cities and villages, fortifications, седиштима. На основу натписа из Избичања код Пријепоља roads and bridges that presented the important element зна се да је и ова територија у црквеном погледу потпадала in the colonist’s lives influencing on the development of a под јурисдикцију архиепископије у Улпијани, данашњем material culture and a language of the colonized Serbs. The Липљану на Косову. Наиме, епископ Стефан, који се помиње foundation on the new Slavic, Serbian culture continued entire у натпису, признавао је суверенитет архиепископа у five centuries. In the period from the 7th until the 12th century Јустинијани Прими. Како се територија Старе Рашке налази was headed wars with Bulgaria, Byzantium and Hungary for на простору између Пријепоља и Улпијане, онда је сигурно the survival and independence of the Serbian state, so on the да се ту могло налазити епископско седиште које је имало cultural plan was not created many of a new and special. јурисдикцију над царским доменом рударске области.


Ибра и Лима подиже се знатан број сакралних објеката различите величине и значаја. На ушћу Себечевске реке у Рашку, у подножју тврђаве Рас, откривени су остаци најве ће рановизантијске базилике на простору југозападне Србије. У непосредној близини, на десној обали реке Рашке, налази се рановизантијска црква, испод чијег пода је зида на гробница пресведена полуобличастим сводом. Рановизантијском периоду припада и већа црква на локалитету Рас—Постење и базилике у Новопазарској Бањи, Попама, утврђењу на Златном камену и Шарском кршу.

Шарски крш, црква | Sarski krs, church

Дошавши на Балкан Срби су затекли много остатака старе материјалне културе, насељених вароши и села, тврђава, путева и мостова, што је представљало важан елемент у животу досељеника, утичући на развој материјалне културе и језика досељених Срба. Утемељење нове словенске, односно српске културе потрајало је пуних пет векова. У раздобљу од 7. до 12. века вођени су ратови са Бугарском, Византијом и Угарском за опстанак и самосталност српске државе, тако да на културном плану није створено много новог и посебног. Раскол римске цивилизације на источну и западну половину дубоко се урезао у свест човека – његове последице на известан начин још и данас осећамо у подели света на Исток и Запад. Тада је новопазарски простор припадао источној половини света, владавини Византије али је ово подручје за разлику од Јадранског приморја, пратила верска подељеност још од раног хришћанства. На простору насељеном Србима христијанизација је напредовала веома споро. Хришћанство су примили најпре припадници владарског рода, жупани, богатији и угледнији слој и њихова околина. Писани извори у 9. веку

Split of the Roman civilization on the eastern and the western half deeply engraved in the conscience of man-his consequences in the certain way we feel today in the division of the world on the East and the West. Than Novi Pazar area belonged to the eastern half of the world, the Byzantine rule, but this district for a difference from the Adriatic Coast, was followed religious separation until the early Christianity. On the space settled by the Serbs christianization progressed very slowly, Christianity was accepted firstly by the members of the ruling gender, parishioners, the richer and more respected class and their environment. The written sources in the 9th century called Serbia baptized Serbia. Besides the written data, the most possible is that it did not penetrate deeply into the population. The creation of the church organization was a long and a hard process. In the second half of the 9th century, in the period of the emperor Vasilije the 1st (867/886) the Serbs are baptized finally, and the first Serbian prince that carries Christian name is Petar, Gojnik s son, that ruled from 892. The prince Petar was, probably, baptized in the church whose remains were discovered in the fortification on Velika Gradina in Vrsenica.

9

10

The life in Velika Gradina stopped during the 10th century, when fortification suffered in the campaign of the Bulgarian Emperor Simeon that devastated Serbia in 924. After that fortification on Velika Gradina was not used any more, and when Caslav ruled in Serbia (928) ìn the country found only 50 men, singles, without women and children, which lived from hunting.` in fortifications on Gradina`s of Pazariste and Postenje, the Bulgarian crew stayed until the break of the First Bulgarian Empire 971. In the meantime, probably, during the rule of the Emperor Petar in Ras was established an episcopacy with headquarters in the church of St. Peter and Paul, today Peter`s church nearby Novi Pazar, the oldest church of the Serbs originated on the synthesis of influences of the East and the West. An established episcopacy of the Bulgarian church in boarding district toward the Serbs should have jurisdiction above the Serbian people inside of Balkan but it had a big, even if not a key significance in the establishment of the Serbian medieval state and become it` s first spiritual centre and the capital place.

Златни Камен - Црква | Gold Stone - Church

After the renovation of the Byzantine government above the big part of Balkan Peninsula, by the establishment of the Ohrid archbishopric 1018, the northwestern board of the Ohrid Archbishopric on the line Sirmium-Ras-Prizren-Drac presented at first board of the Byzantium and the Western Roman Empire, until, by time it did not changed into the real board between the Catholicism and the Orthodoxy.

припадала барском архиепископу. Бирајући између Истока и Запада Стефан Немања се, након повратка из Цариграда, определио за византијску културу и охридску архиепископију. Он је и своје прве задужбине, цркве у Топлици зидао по одобрењу Охридског архиепископа Јована. Сарађивао је са грчким архијерејима, посебно с епископом у Расу и све важније одлуке доносио је уз сагласност и непосредно учешће рашких епископа Јевтимија и Калиника. У епископском седишту у Расу, 1217. године, крунисан је Немањин син Стефан, круном добијеном од папе Хонорија III. У Петровој цркви у Расу, до издавања познате Жичке повеље (око 1224.) стицала се и губила власт у српским земљама. Крунисање Стефана Првовенчаног створило је појам Рашке краљевине, Regnum Rasciae, Regno di Rassa, што постаје европски појам са новим значењем. Назив државе преноси се временом и на људе, тако да и Србе понекад називају Рашанима и Рацима. Најснажнији подстицај за развој архитектуре и сликарства у Србији који ће, са извесним осцилацијама, непрекидно трајати више од два и по века, дао је зачетник најистакнутије владарске династије Стефан Немања. Некадашњи византијски вазал, у 12. веку извојевао је самосталну српску краљевину Рашку са центром управо овде у новопазарском простору. Ту су он и његови наследници владали и зидали своје задужбине. Поставивши темеље самосталности српске средњовековне државе и обезбедивши тако политичке, економске и друштвене услове за несметан развој уметности, Немања је управо својим задужбинама обележио велики почетак градитељске делатности у Србији, а украшавањем њихових зидова фрескама означио је појаву блиставих уметничких творевина, које ће у наредних неколико векова постати нераздвојив део задужбина његових потомака, црквених великодостојника и властеле. На основу свог географског положаја Рашка се није окретала само према истоку него се отворила и утицајима запада. Баш у уметности, где су се срели западни романски стил са источним византијским узорима, израсла је Рашка уметничка школа. У време Светог Саве рашка епископија је припадала Цариградској патријаршији са седиштем у Никеји. Он је отишао у Никеју код васељенског патријарха Манојла Сарантена и византијског цара Теодора Ласкариса за захтевом за аутокефалност српске цркве, коју је и добио шестог децембра 1219. године. Тада је Рашка

About the antiquity and importance of episcopacy in Ras also testifies the Byzantine sources. It is mentioned in the second charter that the Emperor Basil the 2nd gave to Ohrid archbishopric on May in 1020. And there in the introductory text clearly was written that Raska s episcopacy was placed early in the structure of the Bulgarian church in the time of Emperor Petar (927/969) and Samuilo (976/1016). From time of the Emperor Vasilije episcopacy in Ras was under jurisdiction of the Ohrid s archbishopric until 1078, the Raska s episcope since 1078 until the arrival of Stefan Nemanja, during the time of the Duklja`s kingdom belonged to the Bar s archbishopric. By the choosing between the East and the West Stefan Nemanja after his return from Constantinople he determined for the Byzantine culture and the Ohrid archbishopric. He built his first foundations churches in Toplica by the approval of the Ohrids archbishop Jovan. He cooperated with the Greece archbishops especially with the episcope in Ras and all important decisions he brought with the approval and indirectly participations of the Raska s episcope Jevtimije and Kalinik. In episcopes headquarters in Ras 1217 was crowned Nemanjas son Stephen with the crown obtained from the pope Honorio the 3rd. In the Petar`s church in Ras until the proclamation of the famous Zica charter (about 1224) the power was earned and forfeited in the Serbian countries. The crowning of Stephen ‘Prvovencani’ made notion the Raska kingdom, Regnum Rascae, Regno di Rassa that becomes European notion with a new meaning. The name of the state is transferring by time on people, so the Serbs are sometimes called Rasani or Raci. The most powerful instigation for the development of architecture and painting art in Serbia, which will with certain oscillations, continually last more than two and half centuries, gave the originator of the most prominent ruling dynasty Stefan Nemanja. The former Byzantine vassal, in the 12th century fought out independent Serbian kingdom Raska with a center actually here in Novi Pazar area. Here he and his successors ruled and built their foundations. Placing foundations of an independency of the Serbian medieval state and securing with that political, economical and social conditions for undisturbed development of an art, Nemanja actually with his foundations marked a great beginning of the building activity in Serbia, and by ornamenting of their walls with frescoes marked phenomenon of a bright artistic


Србију називају „крштеном Србијом”. И поред писаних података, највероватније да оно није дубоко продрло у народ. Стварање црквене организације био је дуг и мукотрпан процес. У другој половини 9. века, у време цара Василија I (867–886) Срби су коначно покрштени, а први српски кнез који носи хришћанско име је Петар, Гојников син, који је дошао на власт 892. године. Кнез Петар је, вероватно, крштен у цркви чији су остаци откривени у утврђењу на Великој градини у Врсеницама. Живот у Великој градини престао je током 10. века када је утврђење, страдало у походу бугарског цара Симеона који је опустошио Србију 924. године. Након тога утврђење на Великој градини више није коришћено, а када је на власт у Србији дошао Часлав (928) „у земљи нађе само 50 људи, самаца без жена и деце, који су живели од лова“. У тврђавама на Градинама Пазаришта и Постења, бугарске посаде остале су све до слома Првог бугарског царства 971. године. У међувремену, вероватно, за владе цара Петра у Расу је основана нова епископија са седиштем у цркви св. Петра и Павла, данас Петровој цркви код Новог Пазара, најстаријој цркви код Срба, насталој на синтези утицаја Истока и Запада. Основана епископија бугарске цркве у граничном подручју према Србима, требало је да има јурисдикцију над српским народом у унутрашњости Балкана, али је она имала велики, ако не и кључни значај у оснивању српске средњовековне државе и постала је њено прво духовно средиште и столно место. После обнављања византијске власти над великим делом Балканског полуострва, оснивањем Охридске архиепископије 1018. године, северозападна граница Охридске архиепископије на линији Сирмијум – Рас – Призрен – Драч, представљала је прво границу Византије и Западног римског царства, док се временом није претворила у праву границу између католичанства и православља. О старини и важности епископије у Расу сведоче и византијски извори. Она се помиње у другој повељи коју је цар Василије II издао Охридској архиепископији, маја 1020. године. И ту, у уводном тексту повеље, изричито је записано да се рашка епископија налазила раније у саставу Бугарске цркве у време царева Петра (927-969) и Самуила (976-1016). Од времена цара Василија II епископија у Расу је била под јурисдикцијом охридског архиепископа, све до 1078. године. Рашка епископија је од 1078. године до доласка Стефана Немање, за време дукљанског краљевства,

11

12

епископија постала архиепископија, а Сава први српски архиепископ. Осамостаљивање српске цркве довело је до успостављања епископских центара у Зети, Хвосну, Хуму, Топлици, Будимљу, Дабру и Морави, Стону и на Превлаци, а свој рад наставила је и епископија у Расу. Епископска седишта основана су у оквиру старијих црквених центара. За седиште архиепископије изабран је манастир Жича, а од 1253. године премештена у Пећ. Од времена архиепископа Саве I, српски архијереји, по угледу на владалачку, носе титулу архиепископ „све српске земље и поморске“. Свети Сава се постарао да се преведу номоканон и манастирска правила (типици), а радио је и на образовању свештенства. Као и сви византијски теолози, био је свестан значаја натписа на фрескама и иконама. Он је непосредно пре осамостаљења српске цркве увео обичај исписивања натписа с именима светитеља, називима празника и текстовима на свицима на српском језику. Српски средњовековни владари и властела из доба Немањића доводили су градитеље из Византије и са јадранског приморја, најчешће из Котора, тако да су укрштањем византијских и романских елемената настајале

creations, which will in the following centuries became the inseparable part of foundations of his successors, church executives and landed gentry. Based on its geographical position Raska was not turned only towards the East also opened to the influences of the West. Exactly in the art, where were met the Roman style with the eastern Byzantine examples, grew up the Raska artistic school. In the time of Saint Sava the Raska episcopacy belonged to the Constantinople patriarchy with it s headquarters in Nicaea. He went at Nicaea to patriarch Manojlo Saranten and Byzantine Emperor Theodor Laskaris with claim for an autocephaly of the Serbian church that he has got in the 6th of December in 1219. Than the Raska episcopacy become an archiepiscopacy, and Sava the first Serbian archbishop. The independence of the Serbian church brought a restoration of the Episcopal centers in Zeta, Hvosno, Hum, Toplica, Budimlje, Dabar and Morava, Ston and on Prevlaka, and it`s work was continued by the episcopacy in Ras. The Episcopal headquarters were established clasped by the older church centers. For headquarters of archiepiscopacy was chosen monastery Zica, and from 1253 moved to Pec. From the time of

цркве посебног архитектонског стила који је познат као рашка школа архитектуре или само рашка школа. Да се ради о оригиналној школи најбоље говори податак да се пет цркава из те групе налазе на Листи светске баштине. Немањини наследници и потомци настављају дело свог претходника градећи цркве у духу рашке школе. Од Немањиног времена усталио се обичај да цркве и манастире подижу једино чланови владарске куће, а њима су се у 13. веку, прикључили само још црквени поглавари. Краљ Милутин прекида с природом уметности 13. века јер се од око 1300. године, много више ослања на Византију. Како у 13. веку по градитељској замисли нема битније разлике између епископског седишта и манастира, јер су епископска седишта дограђивана и допуњавана новим неопходним грађевинама, или украшавана у складу са новим литургијским захтевима епископских катедри. У развоју српске црквене архитектуре и зидног сликарства 13. век је кључна епоха из више разлога. То је раздобље посебног градитељског полета условљеног геополитичким, друштвеним, духовним и културним приликама створеним у држави. Тада је рашки тип храма добио своје завршне облике, византијски просторни склоп добио је спољну романичку обраду, чиме је остварена градитељска композиција карактеристичног општег изгледа како у унутрашњем простору тако и у спољашњем изгледу. Сликарство 13. века настало у Србији, потврдило је да су припадници владарске династије Немањића, ангажујући најбоље византијске мајсторе тог времена, дали изузетан допринос византијској уметничкој баштини и омогућили да на тлу српске државе настану најбоља дела у византијском културном свету у том веку. Стога се велелепне српске фреске 13. века налазе у многим антологијама средњовековне уметности као споменици зидног сликарства највишег домета. На даљи ток српске историје утицали су догађаји из 1282. године. Када је краљ Драгутин на Дежевском сабору предао престо млађем брату Милутину, уследио је период извесног двовлашћа које је делило српске земље. Краљ Милутин је предност дао приликама на југу земље, односима са Византијом, а краљ Драгутин, понекад називан и „сремским краљем“, био је сродник угарског краља и столовао у Дебрцу на Сави, односно у Београду. Краља Милутина је подржала и Црква, па је државно средиште померено на југ (Косово, Скопље, Македонија), чиме област Раса губи значај.

archbishop Sava the 1st, the Serbian priests, took an example on ruling, carried the title archbishop òf all Serbian countries and Coasts`. St. Sava took care to translate a nomocanon and monastery rules (typika), and worked on education of the clergy. Like all Byzantine theologians, he was conscious of an importance of inscriptions on frescoes and icons. He immediately, before the independence of the Serbian church introduced a custom of writing out inscriptions with names of the saints, names of feast days and texts on the rolls on the Serbian language. The Serbian medieval rulers and landed gentry from the time of the Nemanjic`s, brought builders from Byzantium and from the Adriatic Coast, mostly from Kotor, so with the crossing elements of the Byzantine and the Roman elements originated churches of a special architectural style known as the Raska school of Architecture or only the Raska school. So it is about the original school data that five churches from that group are on the List of the world heritage speaks the best. Nemanja`s successors and descendants continued activity of their precursor by building churches in the spirit of the Raska school. From the Nemanja`s time become established a custom that churches and monasteries are built only by the members of the ruling house, an in 13th century joined them only the church superiors. The king Milutin stops with a nature of art of the 13th century because from above 1300 he leans more to Byzantium. How in the 13th century upon building idea there was no more important difference between episcopal headquarters and monasteries, so episcopal headquarters were not attached and supplemented with new necessary buildings or decorated in a harmony with new liturgical demands of the episcopal cathedras. In the development of the Serbian church architecture and fresco painting art of the 13th century is a key epoch from many reasons. That is a period of special building impulse caused by the geopolitical, social, spiritual and cultural occasions created in a state. Than the Raska type of a temple got it s final shapes, Byzantine space complex got external Romanic elaboration, with what was created building composition of characteristic general appearance like in internal space so in the external appearance.


Градина у Постењу, црква, VI vek | Gradina in Postenje church, VI ages

13

14

Када се краљ Стефан Душан 1345. године, на црквеном сабору у Скопљу, прогласио за цара Срба, Грка (тј. Ромеја) и Бугара, српску цркву је са ранга архиепископије уздигао на ранг патријаршије. Тадашњи архиепископ Јоаникије именован је за првог српског патријарха, који је краља 1346. године крунисао царском круном. Како се седиште архиепископије налазило у Пећи, тако је и патријаршија названа Пећка патријаршија. Патријаршија је опстала до пада Деспотовине 1459. године. Због наведених догађаја Цариградска патријаршија је 1350. године анатемисала српску, настао је раскол који је трајао до 1375. године. Српски патријарх је, попут цара, носио титулу „патријарха Срба и Грка“, а основано је неколико нових епископија, а неколико епископија је уздигнуто на ранг митрополије, међу којима и Рашка. После смрти цара Душана 1355. године и распада царства, али и нејединства властеле и обласних господара, дошло је до пометње и у градитељству и сликарству Србије. Опасност пред најездом Турака засенила је процват Рашке школе 13. века. Земљу су после Косовске битке заузели Турци, а у новопазарском крају израсли су споменици исламске културе, град Нови Пазар са џамијама, минаретима, хамамом, чаршијом, хановима.

The painting art of 13th century originated in Serbia, confirmed that members of the ruling dynasty Nemanjic, by engaging of the best Byzantine handicraftsmen of that time, gave special contribution to the Byzantine cultural heritage and enabled that on the ground of the Serbian state to origin the best works in the Byzantine cultural world in that century. So the most beautiful frescoes o0f the 13th centuries are in numerous anthologies of medieval art as monuments of the fresco painting art of the highest range. On the further course of the Serbian History was influenced by events from 1282. When king Dragutin on Dezeva’ s convention gave up a throne to his younger brother Milutin, resulted in period of certain dual rule two ruling that separated Serbian countries. King Milutin gave advance to occasions on the South of the country, relations with Byzantium, and king Dragutin sometime called `Srem s king`. Was a relative to Hungarian king and ruled in Debrec on the river Sava, relatively Belgrade. King Milutin was supported also by the Church so the state headquarter moved on the South (Kosovo,Skoplje, Macedonia) with what district of Ras lost importance. When King Stefan Dusan in 1345 on church convention in Skoplje proclaimed for the Emperor of the Serbs, the Greeks (Romans) and the Bulgarians, Serbian church from the rank of archiepiscopacy raised to the rank of patriarchy. Archbishop Joanikije from that day was named for the first Serbian patriarch that crowned king with an Emperors crown in 1346. How the headquarters was placed in Pec, so the patriarchy was named Pecka patriarchy. Patriarchy survived until the fall of Despotate in 1459. Because of mentioned events the Constantinople patriarchy in 1350 pronounced an anathema to the Serbian, resulted with split that lasted until 1375. Serbian patriarch, like an emperor had title `patriarch of the Serbs and the Greeks` and were established several new episcopacy, and some episcopacies were raised to the rank of metropolis, between them Raska. After the death of the Emperor Dusan in 1355 and a decomposition of the Empire and division of landed gentry and district rulers, became confusion also in building and painting art. Dangerous in front of the invasion of the Turks shadowed bloom of the Raska school of 13th century. Country was after the Kosovo battle occupied by the Turks, and in the Novi Pazar are grow up monuments of Islamic culture, city Novi Pazar with mosques, minarets, baths (hamams), trading market, hans.

Али упоредо су на истом простору на својим повученим положајима и даље живели православни манастири нестале Рашке. Тако је у новопазарском простору опет постојала равнотежа између истока који сада представља ислам и Запада који представљају хришћнски манастири. Обнова Пећке патријаршије 1557. године означена је у историји српске црквене организације и у историји српског народа под Турцима као изузетан догађај и као извесна прекретница у њиховој судбини. Доласком на чело поново успостављене српске верске заједнице Макарија Соколовића, почели су да се предузимају велики градитељски подухвати на обнављању старих и изградњи нових задужбина. За неколико деценија саграђено је или обновљено више од стотину цркава и манастира. Ове активности су трајале до велике сеобе Срба 1690. године. Када је око 1463. године умро патријарх Арсеније II, власт охридског архиепископа механички се проширила и на још заостали део некадашње Пећке патријаршије. Охридски архиепископ Прохор успео је да од турског султана Сулејмана II добије „повељу великог цара“ о успостављању пређашњег стања у Охридској архиепископији и о њеном сједињавању са српском црквом. За Прохоровог наследника постављен је рашки митрополит Симеон, који је столовао у новоподигнутом митрополитском седишту у цркви св. Варваре, на Рељиној градини, између Новог Пазара и средњовековног Трговишта. Међутим, Симеон се није дуго одржао на том положају.

But in a parallel direction on the same area on it s dragged positions still lived the Orthodox monasteries of the disappearing Raska. So in the Novi Pazar s area again was existing balance between the East that now represents Islam and the West representing with a Christian monasteries. Renovation of the Pec patriarchy in 1557 marked in history of the Serbian church organization and in history of the Serbian people under the Turks as an extraordinary event and as a certain turning point in their destiny. By the arrival on the head of repeatedly positioned Serbian religious community of Makarije Sokolovic, were started to resolve the great building activities on renewal of old and building of new foundations. For few decades were built or renovate more than 100 churches and monasteries. These activities continued until the great migration of the Serbs in 1690. When around 1463 died patriarch Arsenije the 2nd, authority of the Ohrid archiepiscopacy mechanically spread on still lagging part of the former Pec Patriarchate. The Ohrid archbishops Prohor succeed to from the Turkish sultan Suleiman the 2nd to get `charter of the great emperor` about restitution of previous state in the Ohrid archiepiscopacy and about its s uniting with the Serbian church. For Prohors successor was placed the Raska s metropolitan Simeon, which ruled in newly raised metropolitan`s headquarters in the church of St. Varvara on Relja s gradina, between Novi Pazar and medieval Trgoviste. Meanwhile, Simeon was not long held up on that position. Data about the Serbian metropolitans until the restoration of the Pec Patriarchate were rare and accidental.


Новопазарска бања, базилика | Novopazarska spa, basilica

15

Врсенице - Велика Градина - црква | Vrsenice - big Gradina - church

16

Areas of Novi Pazar, Sjenica, Nova Varos, Brvenik, Vucitrn and Belasica were embraced by the Raska metropolitan. The Pec Patriarchate stopped to exist in 1766 when the Greeks with a help of the Turks abolished autonomy of the Serbian church in the Osman Empire that became under the jurisdiction of the Constantinople Patriarchate. Than for the Serbian episcopes were nominated Constantinople fanariots (members of the Greek elite in the Osman Empire). The Ecumenical Patriarchate in Constantinople had not only a respect but a position of leader of all Orthodox churches, what became from period of the universal Byzantine Empire and admission of the sultan Mehmed the 2nd after the fall of Constantinople 1453. Mehmed the 2nd admitted the Constantinople patriarch and his prestige in the eastern orthodoxy. At the same time Serbian church in the Habsburg Monarchy was organized as Karlovac metropolitan. Relations of the Turkish state towards the Christians consisted in politics of the Porta towards some religious communities. Porta approved their work, prescribed degree of their autonomy, establishing their mutual relationship, dragged boards of extension of their jurisdiction and confirmed, usually for one year, their rulers. By ransoming charters by money with which they were placed on their positions, those rulers actually became sultan’s vassals, responsible for state in their church, and by the biggest part for an obedient behavior of their cure of souls. In their conquer campaign the Turks one number of the Serbian monasteries and churches demolished and burnt down. The most beautiful city churches in that occasion and also later turned into mosques. That happened to the Holy Virgin church in which „иде кь светѣи Богородици оу Рась“ Nemanja’ s wife Ana as a nun Anastasia. How the position old the Holy Virgin is not known, so many authors presumed that it was in Toplica. Toplica was completely separated district from Ras, so that even named temple could not be in that district. It could be presumed that Anastasia retired in some church that was placed in the nearness of the court, where were her children and grandchildren. Meanwhile, the Turkish writer of travels Celebija in his itinerary noted that Isa beg Ishakovic church on the bank of the river Raska in the middle of the 15th century remade in to a mosque, the Turks in conquered cities the main churches remade in to mosques, what was a case with the church of St. Virgin Mary that was the main in Ras because in it retired rulers wife and probably was nearby the river Raska in district that is called Ras also in 1468.

се у њу повукла владарева супруга и највероватније се налазила поред Рашке, у области која се и 1468. године назива Расом. Манастири који су били склоњени од главних комуникација мање су страдали. Турци су манастирима одузели њихове велике поседе, али не и сва њихова имања. Они су могли задржати део својих некадашњих поседа као задужбинска (вакуфска) добра, потребна за њихово издржавање, а могли су имати и једно до два села у својству тимара, а као и сви тимарници, морали су, у случају војног похода, давати неког џебелију (оклопника). Султанов берат којим је 1557. године одобрен рад Пећке патријаршије, везује се за име великог везира Мехмед-паше Соколовића, чије је ангажовање по овом питању произашло из његове трајне везаности за свој завичај, своје рођаке и земљаке, и то без разлике на веру, и његове свести о своме пореклу кога се није одрицао него се још, поврх тога, намерно тиме издвајао од правих Турака. Дозволу за рад Пећке патријаршије одобрио је и велики муфтија на Порти Ебусууд ел-Амади, који је са Мехмед-пашом био пријатељ, а заједно су били стубови царства. На место патријарха постављен је Макарије Соколовић, блиски пашин рођак. По подацима српска црква је тада имала 40 митрополија и епископија. У доба првих патријараха из куће Соколовића и непосредно после њих, широм подручја Пећке патријаршије обновљено је или преправљено на стотине храмова почев од, за наше прилике огромних, до сасвим скромних црквица по забаченим селима. Мехмед-паша је с већим верским огорчењем устајао против исламских јереси него против православља, вере коју је дао Исус претходник Мухамедов, чији су светитељи стварно то и били. Православље људе не чини опаким, изгубљеним и далеким добром муслиману. То је вера која се, и према исламском закону, мора трпељиво узимати, у којој и правоверни има у шта веровати, која, свим оним што садржи, остаје као предео свести кроз који је он прошао неоштећен и кога се не мора силом одрицати. Мехмед-паша се није устручавао да га виде окруженог његовим православним рођацима и да за њих, све оно што је право, учини, а један савременик је забележио да му његови сродници често долазе и код њега увек имају слободан приступ, а ко жели да остане хришћанин, он и остаје.

Monasteries that were persuaded from the main communications suffered less. The Turks took from monasteries their big properties, but not their all estates. They could keep a part of their former estates as foundations goods, and also could have one or two villages in a proper possessions, but they had in a case of military campaign to give some armored solder. Sultan`s charter with which in 1557 was approved work of the Pec patriarchy is connected with a name of the Great governor Mehmed pasha Sokolovic. His engagement about this question became from his permanent connection for his homeland, his cousins and countrymen, and that with no difference of religion and about his conscience about his origin, that he did not renounce but even more intentionally with that separated from the real Turks. Permission for the work of the Pec patriarchy approved the great mufti on the Porta Ebusuud el Amadi, which with Mehmed pasha was a friend and together they were the pillars of the Empire. On the place of the patriarch was placed Makarije Sokolovic, close pasha`s relative. Serbian church than by data had 40 metropolitans and episcopates. In the period of the first patriarch from the Sokolovica house and indirectly after them, spreading district of the Pec patriarchy was renovated or rebuilt for hundreds of temples, starting for our occasions huge until completely modest little churches in out of the way villages. Mehmed pasha with bigger religious bitterness stood up against Islamic heresy than against Orthodoxy, the faith that gave Jesus precursor of Mohamed, whose saints really were that. Orthodoxy doesn`t create people mean, lost and distant to a good Moslem. That is a faith, which towards an Islamic low mast be taken by tolerant, in which the Orthodoxies have in what to belief, which with all its contents stays as a part of a conscience, trough that he went undamaged and of whom he could not renounce by force. Mehmed pasha did not hesitated to be seen surrounded by his Orthodox relatives and for them everything that is right to do for them and one contemporary noted that his relatives often come to him and always have free approach and who wants to stay Christian stays. In 1568 presently after renovation of the Patriarchy, the Serbian church had a stroke from which recovered with endeavors. In the period of the sultan Selim the2nd around 1566, like written monk Sava Hilandarac, the Osman government decided to confiscate all monastery properties, with that to sell them in the benefit of the state cash box,


Подаци о српским митрополијама до обнове Пећке патријаршије ретки су и случајни. Рашка митрополија обухватала је области Новог Пазара, Сјенице, Нове Вароши, Брвеника, Вучитрна и Беласице. Пећка патријаршија је престала да постоји 1766. године, када су Грци уз помоћ Турака укинули самосталност српске цркве у Османском царству, која је дошла под јурисдикцију Цариградске патријаршије. Тада су за српске епископе именовани цариградски фанариоти (припадници грчке елите у Османском царству). Васељенска патријаршија у Цариграду имала је не само углед него и положај предводитељке свих православних цркава, што је потицало још из времена универзалног Византијског царства и признањем сулатана Мехмеда II након пада Цариграда 1453. године. Мехмед II је признао цариградског патријарха и његов престиж у источном православљу. У исто време српска црква у Хабзбуршкој монархији организована је као Карловачка митрополија. Однос турске државе према хришћанима, састојао се у политици Порте према појединим верским заједницама. Порта је одобравала њихов рад, одређивала степен њихове самосталности утврђујући њихов међусобни однос, повлачила границе протезања њихове јурисдикције и потврђивала, обично на једну годину, њихове поглаваре. Откупљујући новцем берат којим су постављани на своје положаје, ти поглавари су у ствари постајали султанови вазали, одговорни за стање у својој цркви и, највећим делом, за покорно владање своје пастве. У свом освајачком налету, Турци су један део српских манастира и цркава разорили и попалили. Најлепше градске цркве су том приликом, али и касније, претваране у џамије. То се десило и са Богородичином црквом у коју: „иде кь светѣи Богородици оу Рась“, Немањина жена Ана, као монахиња Анастасија. Како положај св. Богородице у Расу није познат, то су многи аутори сматрали да се налазио у Топлици. Међутим, Топлица је била потпуно одвојена област од Раса, тако да ни наведени храм не може бити у тој области. Може се претпоставити да се Анастасија повукла у неку цркву која се налазила у близини двора, где су се налазила њена деца и унуци. Међутим, турски путописац Челебија у свом путопису бележи да је Исабег Исхаковић цркву на обали Рашке, средином 15. века, преправио у џамију, а Турци су у освојеним градовима главне цркве претварали у џамије, што је био случај и са црквом св. Богородице која је тада била главна у Расу јер

17

18

leaving monasteries prime right to ransom them. This measure was applied on territory of all part of the European part of the Osman Empire. During the time, mostly in the first half of the16th century, from churches and monasteries firstly was deprived status of the land lords, relatively were abolished their properties (timars, mulks, vakufs). When they were deduced on a status of plundered people, become a question of possession title deeds that monasteries and churches did not had. They had mostly documents about property and charters that they renovate during the every sultan change. Majority of the monastery land was treated as a church or monastery properties that were not acceptable on the state land. Monastery properties were promised by the charters of the Christian landed gentry from the earlier period and Seriate did not let that. Sale hit a considerable impoverished Christian church, and the worst were expired small monasteries with poor brotherhood, that were numerous. Many were lay waste and together with those abandoned earlier sold to others. Besides sale was installed obligation of giving the tenth part of profit, daily wages and other taxes and that in cash. That was even put as a condition by the ransom of properties. How churches and monasteries were very poor, rare of them could ransom their properties and by selling was estranged one number of monasteries and churches, especially those smaller and much poor. The Turkish authorities did not allow to erect new churches, but only to renewal only those temples that originated from the àncient times` , relatively times from period of Mehmed the Conqueror in the middle of the 15th century. Learning of the Islamic jurists clear is in that that is forbidden to build new synagogues and churches in the cities and significant agglomerations of the Moslem world. Buildings like that according to Abu Hanifi were forbidden also in the neighberhood of those cities in a diameter of one mile. Even more tradition tells that The Turks did not allow erection of big and high churches. Patrons could ask for permission for a church renewal from district judge with what his quotes were confirmed old charters or two Moslems. Finally to the church spot or exhausted buildings and came out group of the Moslem that on its place and ordered to prayers size of the church that is renovating or a volume of renewals if temple existed. However commission merchants in some cases succeeded with giving presents to local authorities or by deceptions erect bigger

наручиоци у неким случајевима успевали да даривањем локалних моћника или обманама подигну и веће храмове од пређашњих, или да их саграде на местима где их раније није било. Понекад, да би се избегли издаци у вези с одобрењем њиховог подизања и плаћања такса, било је потајног преношења камена с напуштених црквина и подизања нових од пренетог камена, што се објашњавало „прелетањем“ цркава. Прилично велики број храмова подигнут у другој половини 16. и почетком 17. века рађен је по угледу на рашке споменике из 13. века. Наслеђе тог времена које се показало неуништивим, било је снажан ослонац српској цркви у време османске власти. То су једнобродне грађевине, обично са пространијом олтарском апсидом и ниским правоугаоним певницама, са западне стране је истовремено грађена и припрата. У унутрашњости храмова, нарочито оних већих, чешће се јавља украсна обрада камена. Најлепши су примери амвона у нивоу пода, на којима је резан плитак рељеф са претежно флоралним мотивима. За разлику од средњовековних узора, цркве овог времена подигну те на прос тору Старе Рашке биле су ниске, малог простора, многе укопане у земљу, па се са улаза на под цркве силазило помоћу два-три степеника. Захтеви турских власти при градњи хришћанских богомоља у то време морали су се, очигледно, стриктно поштовати. Спољашња неугледност се надокнађивала лепотом ентеријера, односно, солидношћу грађења и улепшавања унутрашњих зидова фрескама и орнаментима. Сложених архитектонских решења у раздобљу између друге деценије и краја 17. века могло би се рећи да готово и нема. Изузетак представља група цркава у околини Новог Пазара настала у то време, а сачињавају је цркве у Штитарима, Јаначком Пољу, Доиновићима, Живалићима, Кузмичеву, Ковачеву, Црчеву, Попама, Митровој Реци, Тутину. У то време су се на овом простору јавили и врло занимљиви рељефи, односно слободне скулптуре. На њима су биле исклесане главе или попрсја како покојника тако и живих људи, некад као слободне скулптуре били су уграђивани у зидове цркава, а приказивали су ктиторе, свештенике и понекад неимаре, попут бисти из цркава у Црчеву, Митровој Реци, Тврђеву, Бекови. Овој групи треба додати и знатан број истовремених цркава које су данас у рушевинама.

temples than former to build them on the spots where were not. Sometimes to avoid expense related to permission of their erecting and pay taxes was secret stone transfers from abandoned church spots and building new of transferred stone what explained by the ` churches flying over`. Considerably big number of temples was built in the second half of the 16th century and at the beginning of the 17th century made by taking example of the Raskas monuments from 13th century. Heritage of that time that shown as indestructible, it was a mighty support to the Serbian church in the period of the Osman government. These are one-aisled buildings usually with spacious altar apses and a low rectangular choirs, from the West side at the same time was built narthex. In the temple exterior, especially those bigger, often is present decorative stone handling. The most beautiful are examples of pulpits in the level of the floor, on which was engraved a shallow relief with predominantly floral motifs. For the difference from medieval examples churches of this time built in the space of Old Raska were low, with little space, deeply buried in ground, so from the floor of the church come down with a help of two three stairs. Demands of the Turkish authorities during building of Christian temples in that time should be obviously strictly respected. The internal insignificance was compensated with beauty of an interior, relatively with a solid building and decorating of internal walls with frescoes and ornaments. Complex architectural solutions in the period between the second decade and the end of the 17th century almost should say that was not any. Exception represents group of churches in surroundings of Novi Pazar originated in that time, and it is constituted of churches in Stitari, Janacko Polje, Doinovici, Zivalici, Kuzmicevo, Kovacevo, Crcevo, Pope, Mitrova Reka, and Tutin. In that time on this area became very interesting reliefs, free sculptures. On them were carved heads or torsos how of deceased so the living people, sometimes as a free sculptures were built into in the church walls and they presented donors, priests and sometimes builders, like the busts from churches in Crcevo, Mitrova Reka, Tvrdevo, Bekovi. To this group should add numerous numbers of the same time churches that are today in ruins. Crisis in a church building became in 1690. Because of events connected with Austro Turkish war and mighty support that the Serbs gave to the Austrians when the war luck turned and thousands of Serbian families enclosed with their allies in


Године 1568, одмах након обнове Патријаршије, српску цркву је задесио удар од кога се с напором опорављала. У време султана Селима II, око 1566. године, како је записао монах Сава Хиландарац, османска власт је одлучила да заплени сва манастирска имања, с тим да их прода у корист државне касе, остављајући манастирима првенствено право да их откупе. Ова мера се примењивала на територији целог европског дела Османског царства. Током времена, највећим делом у првој половини 16. века, црквама и манастирима је прво одузет статус господара земље, односно укинути њихови тимари, мулкови и вакуфи. Када су били сведени на статус раје, поставило се питање поседовања тапија које манастири и цркве нису имали. Имали су углавном хуџете и берате, које су обнављали приликом сваке смене султана. Већина манастирске земље је третирана као црквени/манастирски вакуфи који нису били неприхватљиви на државној земљи. Манастирски вакуфи су завештани повељама хришћанске властеле из ранијег доба, а то шеријат није дозвољавао. Продаја је погодила прилично осиромашену хришћанску цркву.Поред продаје, уведена је и обавеза давања десетка, саларије и осталих дажбина и то у готовини. То је чак постављено и као услов при откупљивању поседа. Како су цркве и манастири били доста сиромашни, ретки су могли да откупе своју имовину и продајом је отуђен један број манастира и цркава, нарочито оних мањих и сиромашнијих. Многи манастири су тада запустели и заједно са оним раније напуштеним продати другима . Турске власти нису допуштале да се подижу нове цркве, већ само да се обнављају оне богомоље које потичу „из старина“, односно из времена Мехмеда Освајача средином 15. века. Учење исламских правника јасно је у томе да је забрањено градити нове синагоге и цркве у градовима и значајнијим агломерацијама муслиманског света. Такве грађевине су, према Абу Ханифи, забрањене и у суседству тих градова, у пречнику од једне миље. Штавише, предање казује да Турци нису допуштали подизање великих и високих цркава. Ктитори су морали да траже дозволу за обнову цркве од подручног кадије, при чему су њихове наводе потврђивали или старе повеље и документа или два муслимана. Најзад, до црквишта или дотрајалог здања излазила је група муслимана која је на лицу места одређивала молитељима величину цркве која се обнавља, или обим преправки уколико је храм постојао. Ипак су

19

20

retreat and many representatives of clergy and between them whole brotherhood of many monasteries raised to escape because big number of respectable monk centers was lay waste. In the period of Osman power in Serbian building expired to imitation of medieval churches. Differently from medieval period when donors of churches and monasteries were rulers, landed gentry and church respectable, a circle of donors extended on big number of people from different social layers, from monks toward wealthy individuals, landowners Christians, until craftsmen and presents, and even whole village communities. About skilled workmen and painters we don`t know much, but in the period of patriarch Pajsije appeared a few local groups of builders. That especially was valid for skilled workmen that between 1630 and 1650 built many churches in environment of Novi Pazar and Sjenica. By beauty of building are accented St. Nicolas in Stitartima, St. Marina in Doinovici, St. Peter and Paul in Pope, St. Lazarus in Zivalovici, St. Demetrius in Janca etc. Majority of those temples was painted, but frescoes were insufficiently preserved or not cleaned. Their authors belong to one and same workshop that is according to language characteristics of preserved texts originated from south. Wall painting art was firmly connected for domestic ground and traditions. Until in medieval art decorative architectural plastic was subjected to architecture and belonged to stiles of before roman, romantic and Raska and Morava school in the Turkish period are appearing free marble sculptures. They represent portraits of donators and builders of some temples and except Old Raska were not noted on the other territories. Portraits worked like that are noted in Crcevo, Bekovi, Mitrova Reka, and Tvrdevo. Especial whole in stone sculpture of Serbia make grave monuments whose research considerable laggings comparing with other artistic works. Sarcophagus are the most remarkable grave monuments: on them were shown greater skill of the stone handling, filing for monumentality and possibility of wither repertoire of symbolic motifs. Sarcophagus of mother of Uros the 1st and Ana Dandolo are known in Sopocani. Many tombstones are in shape of plates, sarcophagus or crosses situated on the Old Raska district, especially in the valley of the rivers Dezeva and Ljudska. After the Svistovski peace by the sultans command with proclamation on February 16th 1794, the Serbs got freedom of building of their temples in any place in pasha

Уроша I и Ане Дандоло у Сопоћанима. Многи стећци у облику плоча, саркофага или крстова налазе се на подручју Старе Рашке, посебно у долини Дежвеске и Људске реке. Након Свиштовског мира султановим ферманом објављеним 16. фебруара 1794. године, Срби су добили слободу подизања својих богомоља у било ком месту пашалука. Вук Караџић је верно представио однос турских власти према подизању српских цркава крајем 18. и почетком 19. века:„будући да се закон ришћански у турском царству једва допушта и сноси, зато у Србији ни цркве ни намастира није слободно ни изнова начинити ни поновити без допуштења турскога, које не само што је тешко добити него свагда стоји врло млого новаца; јер нпр. да се нов намастир начини, или пуст да се понови, ваља имати допуштење од цара, и од везира, и од кадије и од муселима” а „за цркву, да се начини од дрвета, као колиба, истина лакше је добити допуштење, али опет ваља плаћати”, као што се „и за само прекривање намастира или цркве мора (се) искати допуштење и плаћати”. Уколико се сведочење Вука Караџића односи и на почетак 19. века, онда одредбе склопљеног мира још увек нису заживеле. Хатишерифом из 1830. године српском народу загарантована је слобода вероисповести и могућност да бира своје владике. Уговором између српске цркве и Васељенске патријаршије, закљученим 1831. године, названим Конкордат, били су регулисани њихови међусобни односи. Српска црква у Србији добила је унутрашњу аутономију али је задржала одређену зависност од Цариградске патријаршије. Синодски акт Васељенске патријаршије донесен је 20. октобра 1879. године и њим је призната независна српска црква. То се није односило и на новопазарски крај који је до 1912. године био под Турцима. За нашу тему занимљиви су и подаци из епархијалнице, који су састављани у Новом Пазару 1899. године, у којој стоји да је у Новопазарском протопрезвитерату тада постојао 1.501 православни дом, 6 цркава које су служиле, 2 манастира и 37 цркава у рушевинама. У ту статистику нису унете црквине срушене до темеља, којих је на подручју Новог Пазара, Тутина и Сјенице било 275. На крају, треба појаснити и називе „грчка црква“ и „грчко гробље“ који су доста заступљени на подручју Старе Рашке. Највећи број евидентираних српских средњовековних гробаља у називу има придев „грчко“ док је у називима цркава он знатно ређи. Такве називе користе

territory. Vuk Karadzic represented authentic relation of the Turkish authorities toward building of the Serbian churches at the end of the 18th and at the beginning of 19th century:` since that Christian low in the Turkish Empire hardly allows and tolerates, because in Serbia no church no monastery aren`t free to renewal or renovate without the Turkish permission, that is not only hard to get but also costs very much money, because to built new or abandoned to renovate it is good to have the Emperors permission and from governor, and judge and clerk, and for the church to make from wood, as a cabin, truly is easier to get permission but also should be paid. In as much testify of Vuk Karadzic is related to the beginning of the 19th century that the regulations of contracted peace still didn`t live. By the sultans decree from 1830 to the Serbian people was guaranteed freedom of religion and possibility to choose own bishops. Contract between the Serbian church and the Ecumenical Patriarchate concluded in 1831 called the Concordat regulated mutual relations. The Serbian church in Serbia got internal autonomy but kept certain independence from the Constantinople patriarchate. Synod act of Ecumenical Patriarchate was brought on October the 20th in 1879 and with it was admitted the independent Serbian church. That wasn`t related to Novi Pazararea that was until 1812 under the Turks. For our topic are also interesting from parish document that were compounded in Novi Pazar in 1899 in that stands that in the Novi Pazar protopresbytariat than existed 1501 orthodox home, churches that served,2 monasteries and 37 churches in ruins. In that statistics were not registered church site shrines demolished to foundation, which on the territory of Novi Pazar, Tutin and Sjenica were 275. At the end should explain names `Greek church`, and `Greek graveyard` that are very numerous on the area of Old Raska. Numerous number of evidenced Serbian medieval graveyards in name has adjective `Greek` until in the names of the churches is considerably rare. Names like that use Christians and the Moslem. Namely, The Turks the first churches met in a touch with the Greeks so for them all Christian churches are Greek and the Orthodox religion is Greek religion. From the Turks such comprehension was accepted by the Islamized population and new settled Serbian clans that in this area came from the North Montenegro on the place of the moved Serbian families in time of the Great movement. All village and graveyard churches were demolished and their remains can


Криза у црквеном градитељству настала је 1690. године. Због догађаја везаних за Аустро-турски рат и снажне подршке коју су Срби пружили Аустријанцима, када се ратна срећа преокренула а хиљаде српских породица прикључило се својим савезницима у одступању. Многи представници свештенства, а међу њима и читава братства многих манастира кренули су у збег, због чега је велики број угледних монашких средишта опустео. У време османске власти, у српском градитељству тежило са ка опонашању средњовековних цркава. За разлику од средњег века, када су ктитори цркава и манастира били владари, властела и црквени достојници, круг ктитора и донатора се проширио на велики број људи из разних друштвених слојева, од монаха, преко имућних појединаца, спахија хришћана, до занатлија и сељака, па и читавих сеоских заједница. О мајсторима градитељима и сликарима се не зна много, али у доба патријарха Пајсија јавља се неколико локалних група градитеља. То посебно важи за мајсторе који су између 1630. и 1650. г. градили низ цркава у околини Новог Пазара и Сјенице. Лепотом градње истичу се Св. Никола у Штитарима, Св. Марина у Доиновићима, Св. Петар и Павле у Попама, Св. Лазар у Живалићима, Св. Димитрије у Јанчи и др. Већина ових храмова је живописана, али су фреске недовољно очуване или неочишћене. Њихови аутори припадају једној те истој сликарској радионици, која је, судећи по језичким одликама сачуваних текстова, пореклом са југа. Зидно сликарство било је чврсто везано за домаће тло и традиције. Док је у средњовековној уметности декоративна архитектонска пластика била подређена архитектури и припадала стиловима прероманске, романике и рашке и моравске школе, у турском периоду се јаваљају слободне мермерне скулптуре. Оне представљају портрете ктитора и градитеља појединих храмова и осим Старе Рашке нису забележене на другим подручјима. Тако рађени портрети забележени су у Црчеву, Бекови, Митровој Реци, Тврђеву. Посебну целину у каменој скулптури Србије чине надгробни споменици, чије проучавање знатно заостаје у поређењу са другим уметничким остварењима. Саркофази су најупечатљивији надгробни споменици: на њима су се испољили већа вештина обраде камена, осећање монументалности и могућност ширег репертоара симболичних мотива. Познати су саркофази мајке краља

21

и хришћани и муслимани. Наиме, Турци су прве цркве упознали кад су дошли у додир са Грцима, па су за њих све хришћанске цркве грчке, а православна вера грчка вера. Од Турака је такво схватање примило и исламизирано становништво, али и новодосељени српски родови, који су у ове крајеве дошли из северне Црне Горе на место одсељених српских породица у време Велике сеобе. Све сеоске и гробљанске цркве су порушене и њихови остаци се виде само у конфигурацији терена, а гробља се и данас зову грчким. Споменици Старе Рашке и уопште новопазарског простора имају органску повезаност уметности и живота и доживљавају се као јединствени културни простор. У том контексту су у праву они који о новопазарском културном простору говоре исто као о културном простору античке Атине или ренесансне Венеције. Тако се може схватити и одлука УНЕСКО-а који је 1979. године уврстио Сопоћане у листу најзначајнијих споменика културно-уметничке баштине човечанства – али не саме него са Ђурђевим ступовима, Петровом црквом и рушевинама српске средњовековне престонице Раса.

be seen only in configuration of terrain and graveyards even today call Greek. Monuments of Old Raska and generally from Novopazarska Banja have organic connection of art and life and are experiencing as unique cultural space. In that context are right those who talk about Novi Pazar` s cultural place talk the same as about a cultural space of the Antique Athens or the renascence Venice. That’s how could comprehend decision of UNESCO that in 1979 put Sopocani on the list of the most significant monuments of the cultural artistic inheritance of the mankind but not alone but with Djurdjevi Stupovi, Peter`s church and ruins of the Serbian medieval metropolis Ras.

22

АКТИВНЕ ЦРКВЕ И МАНАСТИРИ

ACTIVE CHURCHES AND MONASTERIES


Манастир

Петрова црква PETER`S CHURCH

24

На благој узвишици изнад десне обале Дежевске реке, недалеко од њеног ушћа у Рашку, на североисточном ободу града Новог Пазара, налази се црква св. Апостола Петра и Па вла, у народу позната као Петрова црква. Изузетне културно-историјске вредности овог споменика, његова загонетна архитектура, необичног и јединственог просторног склопа, и фреске из разних епоха - чине Петрову цркву не само најстаријим српским православним храмом, него и једним од најзначајнијих сведочанстава о синтези уметности Истока и Запада. Време подизања Петрове цркве није познато, али о томе постоје два предања. По једном, цркву је подигао апостол Тит, ученик апостола Павла. У родослову преписаном у 17. веку, пише да је Петрову цркву „по средѣ Раса еюже бѣше сьздал Тіть апостоль“. По црквеним канонима цариградске патријаршије аутокефалност цркве у једној земљи могла се стећи само ако је на њеном тлу постојао храм сазидан од стране било ког Христовог апостола. По неким историчарима легенда је и настала у време св. Саве и осамостаљивања српске цркве.

On a bland mound above the right bank of the river Dezeva, not so far from its intake to the Raska, on the northeastern edge of the town Novi Pazar is placed the church of St. Peter and St. Paul in populations as known as Peter`s church. Extraordinary cultural and historic value of this monument, it`s puzzling architecture, unusually and unique structures and frescoes from the different epochs make Peter`s church not only the eldest Serbian orthodox temple but one of the most significant testimonies about the synthesis of the East and the West. Time of building of Peter`s church is not known but about that exist two traditions. Upon one church was built by the apostle Tit, the pupil of St. Paul. In genealogy transcribed in the 17th century rights that Peter`s church „по средѣ Раса еюже бѣше сьздал Тіть апостоль“. Under the rules of the Constantinople patriarchy autocephaly of church in one country could be won only if on its territory existed temple built by any of Christ apostles. According to some historians legend is originated in the period of St. Sava and autonomy of the Serbian church.

По другој легенди забележеној у Летопису попа Дукљанина, цркву су подигли римски племићи, рођаци по мајци дукљанског владара Павлимира, званог Бело. После његове победе над Љутомиром, жупаном Рашке, Римљани су саградили тврђаву Бело и цркву у месту близу „Caldane” - данашње Новопазарске бање, која се налази источно од Петрове цркве и чији су топли извори коришћени већ током праисторије. Када је црква била завршена, краљ Павлимир је наредио да она постане епископија. Поп Дукљанин је истакао да је црква посвећена св. Петру, управо онако како је народ и данас назива, Петровом црквом. Како поп Дукљанин помиње Павлимирову борбу са Мађарима на самом крају 9. века, то би подизање Цркве св. Петра могло да се определи у трећу четвртину или на сам крај 9. века, када је могла бити основана и Рашка епископија. Црква је убрзо после подизања постала епископско седиште, најпре у саставу Драчке архиепископије, а за време владавине бугарског цара Петра (921-968) епископ Раса припадао је бугарској патријаршији. Византијски цар Василије II, повељом из 1020. године, потврдио је права

The second legend wrote in the Chronicle of the priest Dukljanin church was built by the Roman aristocrats, relatives on the mother’s line of ruler of Duklja Pavlimir, called Belo. After his victory above parishioner of Raska, The Romans were built fortification Belo and church in place near `Caldane` today`s Novopazarska Banja that is situated easterly of Peter`s church and whose warm springs were used already trough prehistoric period. When the church was finished the king Pavlimir ordered to became episcopacy. The priest Dukljanin accented that church tribute to St. Peter actually like population calling it today Peter`s church. How the priest Dukljanin mentioned Pavlimir`s struggle with the Hungarians at the end of the 9th century so the building of the church of St. Peter could be placed in the first quarter or at the end of the 9th century when could be founded also Raska `s episcopacy. The church shortly after building became episcopal headquarters, firstly in a structure of the Drac episcopacy and for the period of government of the Bulgarian Emperor Peter (921/968) bishop of Ras belonged to the Bulgarian patriarchy. The Byzantine Emperor Vasilije the 2nd by the charter from 1020 confirmed that the right

25

Петрова црква / Petre’s church

26

Охридске архиепископије над епископијама које су пре тога припадале Бугарској патријаршији, међу којима је и епископија у Расу. У време великог жупана Стефана Немање, Петрова црква се нашла у средишту српске државе и у близини владаревог двора. Немањиним доласком на место великог жупана, постала je „столное место“ где су одржани најзначајнији српски сабори. Немању је ту, као 40-то годишњака, 1143. године епископ Леонтије крстио по православном обреду. Године 1172. године сазван је сабор против мрске јереси, а на државном сабору 1196. године Немања се одрекао престола у корист средњег сина Стефана. На истом сабору Немању је епископ Калиник замонашио давши му монашко име Симеон, док је његова супруга Ана постала монахиња Анастасија. Петрова црква била је „столно место“ српских владара све до владавине краља Милутина. После проглашења Српске патријаршије (1346) Рашка епископија је уздигнута на ранг митрополије, која је 1455. године потпала под турску власт. Епископско седиште је из Петрове цркве, за време епископа Симеона, пренето у новосаграђену цркву Свете Варваре, близу Трговишта насељеног српским становништвом. Тада се, у периоду великог трговачког успона Новог Пазара, непрекидно спомињу рашки митрополити, Ту су рашке владике боравиле скоро до краја 17. века, односно до 1689. године. Тада је, после повлачења аустријске војске, црква напуштена и порушена заједно с другим већим црквеним грађевинама на овом подручју, Ђурђевим ступовима и Сопоћанима.

of the Ohrid archiepiscopacy above episcopes that before belonged to the Bulgarian patriarchy, between which was also the episcopacy in Ras. In the time of the great parishioner Stefan Nemanja, Peter`s church was in a center of the Serbian state and was near rulers court. By Nemanja s coming on the place of the great parishioner, became `ruling place` when were maintained the most significant Serbian conventions. Nemanja was there as 40 year old in 1143 bishop Lavrentije baptized according to the Orthodox ceremony. In 1172 was a gathered convention against odiousness heresy and on the state convention in 1196 Nemanja abdicated in an interest his middle son Stefan. At the same convention Nemanja was made by the bishop Kalinik to be a monk by giving him a monkish name Simeon, until his wife Ana become a nun Anastasia. Peter`s church was ruling place of the Serbian rulers until the king`s Milutin government. After the proclamation of the Serbian Patriarchate (1346) the Raska episcopacy was raised on the rank of a metropolis that in 1455 dropped under the Turkish command. The Episcopal headquarter from Peter`s church during the period of the bishop Simeon transferred to newly built church of St. Varvara near Trgoviste settled by the Serbian population. Then, in the period of the great merchant rise of Novi Pazar, continually mention Raska metropolitans. There resided Raska bishops almost until the 17th century relatively until 1689. Then, after the retreat of the Austrian army, church was abandoned and demolished together with other church buildings on this territory, Djurdjevi Stupovi and Sopocani.


28

Већ почетком 18. века, трудом пећког патријарха Мојсеја Рајовића, почела је обнова Петрове цркве, која је завршена 1728. године, о чему сведочи натпис на мермерној плочи постављеној над улазом у цркву. Услед смањеног броја верника, крајем 18. века, за време рашког митрополита Јоаникија, рашка митрополија припојена је призренској. Рашко-призренска митрополија, са седиштем у Призрену, остала је до данас засебна целина унутар српске цркве. Зна се да је црква била активна и средином 18. века, али је након тога претворена у турски војни магацин. Средином 19. века цркву је обишао и руски путописац Александар Гиљфердинг. Он је забележио да Срби своје историјско постојање рачунају од дана Немањиног крштења у Петровој цркви и да је дуги период времена од пада Римске Империје па до Немањиног крштења, у коме су они били потчињени римској цркви, ишчезао из народне свести као нешто што није постојало. Разлог томе је велики значај који је вера имала у српском народу. Занимљиво је и да се црква и тада (1859) називла „Митрополија Свето-Рашка“. У опису Србије средином 19. века Петрову цркву је, заједно са Новопазарском Бањом и Дежевом, поменуо и Феликс Каниц: „види се црквица Св. Петра, која је према једном хроничару била средиште неког значајног насеља; можда је то био Рас, престоница старосрпске жупанске лозе Немањића“. Петрова црква је изузетно значајна за проучавање историје српске сакралне архитектуре и представља јединствен објекат по свом архитектонском склопу. Као најстарији очувани споменик српског црквеног градитељства, у свом грађевинском организму садржи остатке и сведочанства неколико епоха.

Already at the beginning of the 18th century by efforts of the patriarch Mojsej Rajovic stated renovation of Peter`s church, that was finished in 1728 about what testifies inscription on a marble plate placed above the entrance of a church. Because of the reduction of number of believers at the end of the 18th century during the period of the Raska metropolitan Joanikije, the Raska metropolis was joined to the Prizren`s. The Rasko/Prizren`s metropolitan with headquarter in Prizren stood until today separated whole inside the Serbian church. It is known that a church was active in the middle of the 18th century but after that it was transformed to the Turkish military warehouse. In the middle of the 19th century church was visited by the Russian writer of travels Aleksandar Giljferding. He noted down that the Serbs their long historical existence count from the day of Nemanja`s baptism in Peter`s church and that the long period of time since falloff the Roman Empire, until the Nemanja`s baptism in which they were subordinated to the Roman church disappeared from population conscience as something that never existed. The reason for that was the great significant that religion had in the Serbian nation. It is interesting that church even than (1859) was called `Metropolis Saint Raska`. In the description of Serbia in the middle of the 19th century Peter`s church, together with Novopazarska Banja and Dezava, mentioned Felix Kanic: ìt is seen small church of St. Peter, that according to one chronologist was headquarter of some significant settlement, maybe that was Ras, metropolis of the Old Serbian parishioner race of Nemanjic.`

У историјској науци је усвојена претпоставка да је црква подигнута крајем 9. и почетком 10. века, а како су показала архитектонска истраживања, ни ти најстарији делови цркве нису из истог времена. Најстаријој фази цркве припадају приземни делови до сводова, у висини од два до три метра изнад пода, док су из каснијег времена горњи делови с галеријом и куполом. Археолошким истраживањима је утврђено да ни основа цркве, која потиче из старије епохе, није потпуно подударна с основом темеља. Промене се огледају у изградњи олтарског простора, тако да је закључено да је првобитно постојала црква без полукружне апсиде на источној страни па је тек после њеног рушења саграђена нова на старим темељима са додатом апсидом, или је до ове промене дошло још у току самог грађења. И један и други облик грађевине по својим типолошким карактеристикама одговарао би архитектури ранохришћанских грађевина. Без обзира на већу или мању временску разлику у изградњи источног дела, основа цркве с полукружном олтарском апсидом формирана је свакако у рановизантијском периоду, највероватније у 6. веку, у време живље градитељске делатности на овом подручју.

Peter`s church was very significant for research of history of the Serbian sacral architecture and represents unique object under its architectonical structure. The oldest preserved monument of the Serbian sacral architecture contains remains and testimonies of humankind of several epochs in its architectural organism. In a historical science is appropriated presumption that church was built at the end of the 9th and at the beginning of the 10th century and how was shown by the architectural researches even the eldest parts are not from the same time. To the older phases of church belonged ground parts until ceilings, in a high from 2 until 3 meters above the floor until from the later period upper parts with gallery and dome. With archeological researches is establishing that neither base of the church that originated from the older epoch was not totally coincided with a foundation base. Changes are encountered in building of the altar space, that is so concluded that firstly existed church without apses on the east side so then after its demolition built new on the old base with annexed apses or this change came during building. The first and the second shape of building under its typological characteristic respond to architecture of early Christian buildings.

29


30

Иако нису сачувани сви делови рановизантијске грађевине, могућа је приближна реконструкција њене основе. Централни део цркве, који је у потпуности очуван, има кружни облик у комбинацији с крстом, четворолистом. Крст је формиран изградњом јаких пиластара уз кружни зид, који су, због прилагођавања кружној основи цркве, добили трапезоидни облик. Између пиластара су тако добијене неправилне конхе приближно исте величине, а конха на источној страни продужава се у полукружни олтарски простор. На северној и западној страни сачувани су радијални зидови спољног дела цркве. Мада постоје различите могућности реконструкције, највероватније је да је спољни део цркве имао облик прстенастог потковичастог брода који је био подељен радијалним зидовима на неколико просторија. Једини оригиналан отвор из овог времена, који је повезивао западни и јужни део спољњег брода, налази се на јужном зиду западног дела цркве. Црква је грађена каменом неправилног облика, а код отвора је коришћена и опека. У зидове из овог времена уграђена су и два римска фрагмента, од којих се један с натписом налази на северозападном пиластру.

Without consideration on bigger or smaller time difference in building of east part, the church base with semicircular altar apse formed certainly in the early Byzantine period, the most probably, in the 6th century, in the time of more vivid building activities on this territory. Even were not preserved all part of the early Byzantine building possible is approximate reconstruction of its base. The central part of the church that is entirely preserved has circular shape in combination with a cross, quadrifoils .The cross id formed by building of strong pilasters by the circular wall, that is because of adaptation to the circular base of the church got trapezium shape. Between pilasters are got irregular conhas approximately the same size and concave on the east side lengthened into the semicircular altar space. On north and west side are preserved radial walls of internal part of the church. Even existing different possibilities of reconstruction, probably is that the internal wall of the church had the same shape of annular horseshoe aisle that was divided by the radial walls on a few rooms. The only original aperture from that time that connected the west and the south of internal ship is placed on the south wall of the west part of the church.


32

Цртежи на луковима | Drawings on the arches

Судећи према облику основе и дебљини зидова, црква је несумњиво била изграђена као куполна грађевина. Откриће темеља за два стуба на улазном делу у олтарски простор говоре да је на прелазу из наоса у олтар постојала преграда подељена на три дела, са стубовима и луцима и да је првобитна купола била изведена на кружној основи. Пронађени су и стубови што су се некада налазили на овом троделном отвору, који стилски припадају рановизантијском времену. Током обнове у 9-10. веку црква је добила одлике прероманске архитектуре. Тада је задржана стара основа, а горњи делови су решавани по концепцији и у духу прероманских грађевина. Над конхама су израђени сводови у облику неправилних развучених полукалота, а чеони делови сводова су полукружни и озидани опеком. У угловима између конхи и свода израђене су степенасте конструкције са нишама у облику тромпи. На прелазу из наоса у олтарски простор задржан је троделни отвор који је имала и старија грађевина. Овај отвор у каснијим преправкама није сачуван. Ту је приликом презиђивања већине лукова у 18. веку, формиран јединствен лук између пиластара, али су остаци тројног лука остали видљиви. Тај троделни отвор изведен је у правој линији, као и код других конхи, што је омогућило формирање непотпуног облика квадрата, над којим је подигнута купола. Изнад сводова конхи, око централног куполног дела на спрату, изграђена је узана галерија потковичастог облика, са неколико отвора према поткуполном простору.

The church was built by stones of irregular shape, and by the aperture is used brick. In the walls from this time were built into two Roman fragments from each one is with inscription is placed on the northwestern pilaster. According to shape of base and thickness of the walls, the church was undoubtedly built as a dome building. Discovery of base with two pillars on the entrance part in the altar space speaks that in the transit from nave into the altar existed compartment divided on three parts with pillars and arches and originally dome was made on the circular base. Pillars that were before on that three part aperture that stylistic belonged to the early Byzantine time were also found. During renovation in the 9th and 10th century church got characteristics of the before Roman architecture. That was kept the old base, and upper parts were solved according the conception in a spirit of before Romanic buildings. Above conhas were done vaults in a shape of irregular length semi calotte, and forehead parts are semicallotes and built by bricks. In corners between concaves and vault were built cascade constructions with niches in a shape of trompes. On the transit from narthex in to the altar space is kept three parts aperture that had older building, too. This aperture in the later reconstructions wasn1t preserved. There on occasion of rebuilding the most arches in the 18th century was formed unique arch between pilasters, but remains of treble arch remain visible. That treble aperture was done in the straight line like other concaves what made possible forming of incomplete shape of the square above that was raised dome.

Цртези у тромпама | Drawings on the trompe


Above the vaults of conchas round the central dome part on the storey, was built a narrow gallery in a horseshoe shape with some apertures toward under dome space. It was vaulted by the semicircular vault of limestone strengthen with transversal arches. Gallery presented catechumen space for those could accept Christianity. On gallery was coming by the stairs from the northwestern room of internal aisle. Repairs from the 18th century windows were narrowed so the gallery is dark lightened with small windows. The drum of dome of the church of St. Peter inside is circular and outside octagonal shape, finished with semi calotte vault. The widows on the tambour of the dome of Peter`s church by size and shape are not fitting in the characteristic before Roman solutions but kept archaic look by niches above the window arranged on all size.

Олтарска преграда | The iconostasis

34

Била је засведена полуобличастим сводом од сиге ојачаним попречним луцима. Галерија је представљала катихумену — простор за оне који тек треба да приме хришћанство. На галерију се долазило степеништем из северозападне просторије спољњег брода. Преправкама из 18. века прозори су сужени па је галерија мрачна, осветљена малим прозорима. Тамбур куполе Петрове цркве изнутра је кружног, а споља осмостраног облика, завршен полулоптастим сводом. Прозори на тамбуру куполе Петрове цркве, величином и обликом не уклапају се у карактеристична прероманска решења, али је задржала архаичан изглед нишама изнад прозора, распоређененим по целом обиму.

36

Спољни део Петрове цркве 9-10. века само делимично је познат. Северни зид је и поред презиђивања задржао ранији облик. Археолошким истраживањима на јужном делу нису ни на једном месту пронађени темељи прстенастог брода, који су могли бити и уништени каснијим укопавањем гробова. На спољном зиду галерије на јужној страни пронађени су остаци архитектуре из прероманског времена, са низом наизменично распоређених ниша и отвора. Исти стилски мотив, али само са нишама, настављао се и дуж целе апсиде. Сматра се да је Петрова црква у време поновне изградње у средњем веку имала у основи симетрично решење, преузето са старије грађевине и са елементима прероманске архитектуре.

Тиме она представља и крајњу границу простирања прероманске архитектуре према Истоку, ка областима на којима је у то време била заступљена византијска архитектура, чији се утицај огледа у облику куполе као и декоративним нишама на фасади. Петрова црква је једна од најзначајнијих прероманских грађевина на тлу централног Балкана, а са црквом Св. Доната у Задру једини је познати споменик тога типа с галеријом на спрату Утицаји наведена два стила говоре у прилог томе да је црква обновљена у време успостављања првих држава Срба у овим областима и потребом успостављања епископског седишта у њима. Црква је служила и као крстионица, о чему говоре и њени пронађени остаци уз југоисточни пиластар, који су пронађени током археолошких истраживања. У централном делу цркве налазе се два мања камена стуба украшена рељефним крстовима, који су можда припадали горњој конструкцији ове крстионице. Постоји и мишљење да овални базен није могао служити као крстионица, већ је могао бити скривница која је настала у каснијем времену, а да су камени стубови служили као свећњаци, који паралеле у декорацији имају на надгробним споменицима касног 14. века. Времену изградње, односно обнове Петрове цркве припадају делови штуко-пластике, која је рађена у склопу и истовремено са живописом. У нижим деловима куполног простора, на појединим местима, посебно у тромпама, нишама изнад пиластара, на чеоним странама сводова у конхама, сачувани су остаци декорације изведене урезивањем и утискивањем цртежа различитих геометријских облика и крстова у свеж малтер. Могуће је да је ова декорација била привремена, до израде живописа, који из одређених разлога није био рађен одмах после зидања цркве. Петрова црква је у својој миленијумској историји доживела још неколико преправки и промена, чиме је изгубила од своје аутентичности, али се сматра за најстарију сачувану средњовековну цркву у Србији. Највеће измене извршене су у време турске владавине. Није познато када је дошло до првог обрушавања цркве и обнове која је уследила, али се може претпоставити да се то догодило након турског освајања овог подручја. Архитектонским истраживањима је установљено да је у то време обнављан

Influences of quoted two styles speaks on one`s behalf that the church was renovated in time of reestablishing the first states of the Serbs in this areas and need of the reestablishing of episcopal headquarters in them. The church served as a baptistery about what speaks founded remains near the southeastern pilaster that were found during the archeological researches. In the central part of the church are situated two smaller stone pillars decorated with relief crosses that maybe belonged to the upper construction of this baptistery. Exists opinion that oval basin couldn`t serve as a baptistery but it could be hiding place originated in the later time and the stone pillars served as a chandeliers that had parallels in decoration on the tombstones of the late 14th century. To the time of building, relatively to renovation of St. Peter`s church belonged parts of stucco plastic that was done in structure at the same time with a fresco decoration. In the lower parts of the dome space on some places especially in trompes, niches above pilasters, on the forehead sides of vaults in conchas are preserved remains of decoration done by engraving and imprinting drawings of different geometric shapes and crosses in the fresh mortar. It is possible that this decoration was temporary until finishing fresco painting which from particular reasons was not done at once after building the church. Peter`s church in its millennium history experienced some more rebuilding and changes, with what lost its authenticity but it is considering from the oldest preserved medieval church in Serbia. The biggest changes were done in the time of the Turkish government. It is not known how came the first demolish of the church and renovation that followed but it could presume that that happened after the Turkish conquest of this area. By the architectural researches was established that in that time was renovated the external part of the church, the northern wall of annular aisle with corresponding vaults and maybe rebuilt narthex on the west side. Time of repeated devastation of the church is known and happened in 1689 during the time of the Austro/Turkish wars. After the defeat and retreat of the Austrian army, the Turkish army in contra offensive demolished all churches and monasteries on territory of Old Ras and between them

АКТИВНЕ ЦРКВЕ И МАНАСТИРИ / ACTIVE CHURCHES AND MONASTERIES


The external part of St. Peters church is only partially known. The north wall even besides rebuilding kept earlier shape. By archeological researches on the south side were not on neither place founded bases of annular aisle, that could be destroyed with later grave digging. On the internal wall of gallery on the east side were founded remains of architecture from the before Roman time, with a line of alternate arranged niches and apertures. The same stylistic motive but only with niches continued along a whole apse. It is considering that St. Peter`s church in the time of rebuilt in the Middle Ages had in a base symmetrical salvation, taken from older building and with elements of the before Roman architecture. With that it also represents an outermost board extension of the before Roman architecture towards the East, to areas above which was represent the Byzantine architecture, who`s influence is encounters in a shape of dome like as in decorative niches on the facade. Peter`s church is one of the most significant before Roman building on the ground of the Central Balkan and with the church of the St. Donat in Zadar is the only known monument of that type with a gallery on the storey.

37

38

спољни део цркве, спољни северни зид прстенастог брода с одговарајућим сводовима, а можда је тада дограђена и припрата на западној страни. Време поновног рушења цркве је познато и десило се 1689. године за време аустријско-турских ратова. После пораза и повлачења аустријске војске, турска војска је у контраофанзиви порушила све цркве и манастире на подручју Старог Раса, међу којима и Петрову цркву. За разлику од Сопоћана и Ђурђевих ступова који су остали у рушевинама, Петрова црква је убрзо обновљена. Према натпису изнад улазних врата, та обнова је извршена 1728. године. Радови највећег обима изведени су на припрати. Обновљени су порушени зидови, израђен полуобличасти свод, а на галерији обновљени су свод и спољи зидови. Већина отвора-пролаза у самој цркви добила је данашњи облик у то време. Ови су отвори проширивани, а на источној страни тројни лук према олтару замењен је јединственим полукружним луком. Из истог времена потиче и под у цркви, израђен од старих надгробних плоча. Последња промена изгледа цркве догодила се 1835. године. Тада је на јужној страни цркве дозидана правоугаона просторија која је обухватила припрату и старији део цркве. Просторија је покривена дрвеном кровном

Peter`s church. Differently than Sopocani and Djudjevi stupovi that remained in ruins, Peter`s church was renovated soon. According to the inscription above the entrance door that renovation was done in 1728. The works in bigger volume were done in narthex. Ruined walls were renovated and built semicircular vault and on the gallery were renovated vault and external walls. Mostly apertures corridors in the church had today’s shape in that time. These apertures were extended and on the eastern side treble arch towards altar was replaced with a unique semicircular arch. From that time originated floor in the church made of the fat tombstone plates. The last change of the church appearance happened in 1835.That on the southern side of the church rebuilt rectangular room that embraced narthex and older part of the church. The room was covered by the wooden roof construction with one sloped roof. In the structure of this room on the eastern part was placed a smaller wooden bell tower. The original rotunda was permanently changed by this rebuilding. Neither in one Serbian medieval church was not preserved so many layers of frescoes originated during a long time period on such limited place like in Peter`s church. They were approximately followed chronology of building changes on the church by originate of them.

The first layer of frescoes almost paled and hardly recognizable with contents is excelled with its structure of fresco mortar consisting of the tiniest pounded stone mixed with lime and mixed with a special kind of resin. A painter schedule of scenes adapted too much divided sections walls and vault of the church, considerably framing composition with red stripes and yellow lines. From that fresco painting mostly traces left in tambour of dome, where were presented scenes from the early Christ’s life: Annunciation, the Encounter of Mary and Elisabeth, the Christ’s birth, the Presentation. Selection of scenes painted on this place only confirms that this layer is originated before the 11th century. Above an under these scenes particular zones of frescoes are separated by the thicker stripes with decoration in mortar, on each somewhere are catch sight of coloring traces. To mortar decoration belonged ornament knot of engraved arch and intersected straight lines, leaves of knotted double stripes on the under dome arches like as simple crosses in deep and shallow niches under the vaults of conchas and in under dome space.



конструкцијом с једноводним кровом. У склопу ове просторије, на западном делу налазила се и омања дрвена звонара. Ово дозиђивање је трајно изменило изглед првобитне ротонде. Ни у једној српској средњовековној цркви није се сачувало толико слојева фресака, насталих током дужег временског периода, на тако ограниченом простору као у Петровој цркви. Оне својим пореклом приближно прате хронологију градитељских промена на цркви. Први, најстарији слој фресака, готово сасвим избледео и тешко распознатљив по садржини, издваја се својом структуром фреско-малтера, ког чини најситније истуцан камен, измешан са кречом и помешан са посебном врстом смоле. Сликар је распоред сцена прилагодио веома рашчлањеним зидовима и сводовима цркве, пажљиво уоквиравајући композиције црвеним тракама и жутим линијама. Од тог фреско-сликарства највише трагова остало је у тамбуру куполе, где су приказане сцене из раног Христовог живота: Благовести, Сусрет Марије и Јелисавете, Христово рођење и Сретење. Избор сцена

39

Eпитрахиљ | Epitrachelion

In the lower zone of the dome round horseshoe gallery all blind and open niches covered by frescoes more from original decorating of the church together with trompes above the gallery apertures. Trompes were painted with scenes from Christ`s life. It is clear that in the northeastern tromp recognize Christ as a twelve years old boy in a temple, and on the others are the Treasons of Judas and the Torture of Christ. On the eastern only window in altar in the middle of the apse outside is clearly visible monumental dark violet carmine cross on the original fresco mortar towards north reliable sigh for cathedral church. This older painting art is much related with frescoes from North Italy and Carolingian miniatures from 8th to 9th century. It is distinguished with tiny, thin, lengthened figures of noble drawing and expressively shiny, bright chlorite. Phenomenon of light pink color there is not any in later fresco painting of medieval Serbia points that this fresco originated before the 10th century. To the second layer of fresco belonged frescoes originated in the middle of the 12th century in the time of Stefan Nemanja, the great statesman and donor. The best artists of Nemanja`s time that painted Djurdjeve stupove were engaged to pain again interior of Peter`s church. In the top of the apse is the Virgin Mary with a little Christ in medallion, and lower are painted archangels and apostles. Really little rest of the low decorated stand in the middle shows that Jesus Christ was painted between the apostles. Painting of Christ with apostles is characteristic for the 11th and the 12th century that shows on the cathedral character of the church. By the former altar compartment on the north side



40

насликаних на овом месту само потврђује да је овај слој живописа настао пре 11. века. Изнад и испод ових сцена, поједине зоне фресака су одвојене ширим тракама са орнаментиком у штуку, на којој се по негде уочавају и трагови бојења. Штуко орнаментици припада орнамент сплета урезаних лучних и испресецаних правих линија, листићи од уплетене двојне траке на поткуполним луковима као и једноставни крстови у дубоким и плитким нишама под сводовима конхи и у поткуполном простору. У доњој зони куполе, око потковичасте галерије, све слепе и отворене нише, покривене су фрескама још у првобитном украшавању цркве заједно са тромпама изнад галеријских отвора. Тромпе су биле исликане представама из Христовог живота. Јасно се у североисточној тромпи распознаје Христос као дванаестогодишњи дечак у храму, а на осталим су Издајство Јудино и Мучење Христово. На источном, једином прозору у олтару, у средишту апсиде, споља се јасно види монументалан тамни виолетнокармин крст на првобитном фреско-малтеру према северу, поуздан знак за катедралну цркву. Ово најстарије сликарство веома је сродно са фрескама из северне Италије и каролиншким минијатурама 8-9. века. Одликује се ситним, тананим, издуженим фигурама племенитог цртежа и изразито светлог, јарког колорита. Појава светло ружичасте боје, које нема ни у једном каснијем фрескосликарству средњовековне Србије, указује да је овај живопис настао пре 10. века. Другом слоју живописа припадају фреске настале средином 12. века, у време Стефана Немање, великог државника и ктитора. Најбољи уметници Немањиног времена, који су

41

Eпитрахиљ - Богородица | Epitrachelion Madona

Eпитрахиљ детаљ | Epitrachelion details

was painted Apostle Peter with folded scroll and supposed is that on the other side of iconostasis was Apostle Paul because two of them were regularly painted in pair. For this layer of fresco is characteristic structure of the mortar that is consists from the clear lime mixed with smashed husks and oakum, that is typical for all medieval fresco painting on the Byzantine territory. Frescoes of this layer are painted on the blue background, light iridescence of yellow, blue, green and pink color. Round the edge of nimbus of St. Peter by white spots were imitated pearl beads, often decoration on icons in the 12th century. About a time of origin of this layer speaks the Greek inscriptions that already at the beginning of the 13th century were written in Serbian language. For the third layer of fresco in Peter`s church is deserving king Dragutin. He called handicraftsmen to paint headquarter of the Serbian episcopes that is the ruling place of a state. That is a time when Serbian culture was established on the Byzantine and its own tradition overtake its first culmination. Domestic and from side invited were created here more than half a century the most beautiful pieces that could be seen in the Mediterranean countries. Should be copied already completely pale frescoes; and to repair or to paint again damaged places on the second layer. Meanwhile the most recent layer suffered many changes because fire and other demolishing. Frescoes that survived demolition are Christ, angels and profits in the dome, evangelists and some scenes from the Great holidays in the upper belts of the under dome space, a few standing sculptures in nave, and the Dormition and the great bust of St. Nicolas in narthex. Elaboration of the third layer of frescoes caused closing of many small niches how could be respected iconography of that time. On some places are older frescoes that were better preserved and stood intact. In apse was painted again the Holy Mother with Christ in medallion surrounded by angels, and in the lowest layer of apse was shown the Serving of the holy liturgy. On the other walls of the church are arranged holy monks, doctors and martyrs. The only archijerej St. Jon Mercifully deserves especial attention. Printed on the forehead side of the southwestern pilaster, shown frontally and very

је затварање многих малих ниша како би се могла испоштовати иконографија тог времена. На неким местима су старије фреске, које су биле боље очуване, остајале нетакнуте. У апсиди је поново насликана Богородица са Христом у медаљону окружена арханђелима, а у најнижем појасу апсиде приказано је Служење свете литургије. На осталим зидовима цркве распоређени су свети монаси, лекари и мученици. Једини архијереј Свети Јован Милостиви заслужује посебну пажњу. Насликан је на чеоној страни југозападног пиластра, приказан је чеоно и веома репрезентативно: обучен је у богослужбену епископску одећу, у рукама држи склопљено Јеванђеље са бисерима и драгим камењем, а ореол му је украшен белим кружићима који образују неправилне крстиће. Испред његове представе је накнадно био саграђен епископски трон од камена, мада је он на том месту сигурно постојао и раније. Због великих оштећења и знатне промене боја на фрескама Петрове цркве, данас се о њима и о њиховим сликарима не може изрећи целовит суд. Изгледа врло вероватно да су фреске изводила двојица сликара или су само они утиснули препознатљив и особен печат сачуваним зидним сликама. Један од њих, који је претежно радио у наосу, био је више склон линеарном изражавању и тврђем цртежу, а његови ликови имају крупне очи и дебеле контуре. Сликар из припрате је сликао мекше, светлијим бојама и цртачки дотераније. И један и други су сликали на начин који је био широко распрострањен у 13. веку. Након радова из 1835. године, на Петровој цркви, која је 1948. године стављена под заштиту државе, није ништа рађено све до 1954. године. Те године су предузети конзерваторско-рестаураторски радови, чији је главни резултат утврђивање главних фаза рушења и преправки на цркви. Археолошким истраживањима која су потом уследила установљено је да је црква подигнута над праисторијским тумулом у ком је сахрањивање вршено од бронзаног до млађег гвозденог доба, а у оквиру ког је нађена и остава предмета (сребрно посуђе, златан накит — пекторале, појасеви, фибуле, грчке сликане вазе, фигурине од ћилибара) који су припадали представнику домаће аристократије из 5. века пре наше ере. Како је црква била епископско седиште, уз

representatively: dressed in god serving clothes in hands held folded the Gospel with pearls and jewels and nimbus was decorated with white little circles that create irregular little crosses. In front of his representation was afterwards built episcopal throne of stone, even on that place for sure existed earlier. Because of the big damages and considerable change of colors on frescoes of Peter`s church, today about them and their painters cannot be said complete judgment. It looks that very probably that frescoes were performed two painters or they sealed recognizable and unique seal to preserved wall pictures. One of them which predominantly worked in nave much more inclined to linear expression and harder drawing, and his figures have big eyes and thick contours. A painter from narthex painted softly, with lighter colors and with improved drawing. Both of them painted in a way that was widely spread in the 13th century. After works from 1835 on Peter`s church that in 1948 put under the state protection was not done anything until1954. That year was determined preservation and restoration works whose main result was establishing of the main phases of demolishing and rebuilding on the church. By the archeological researches that resulted after was established that the church was built above prehistoric tumulus in which burring was done from the Bronze age until the Earlier Iron age, in a frame of which was found store of objects (silver vessels, golden jewelry / pectorals, belts, fibulas, Greek painted vases, figures made of amber) that belonged to representative of domestic aristocracy from the 5th century BC. Like church was Episcopal headquarter besides belonged other buildings designed for such medieval center, that could be fenced and also fortified. Partially were dug up the oldest monastery buildings on the north and north southern from the church. They were demolished in the middle Ages and the north from the church was never built anything. Objects on the south from the church are younger, originated probably after the demolitions of monastery buildings on the north of the church. The later monastery complex was concentrated from the south side. Discovered remains of objects and walls are not enough for the more complete representation about the whole building complex from the Middle Ages. On the east, north and west sides from



42

живописали Ђурђеве ступове, ангажовани су да поново осликају унутрашњост Петрове цркве. У врху апсиде је Богородица са Христом у медаљону, а ниже су насликани арханђели и апостоли. Сасвим мали остатак ниског украшеног подножја у средини указује да је између апостола био насликан Исус Христос. Сликање Христа с апостолима карактеристично је за 11-12. век, што указује на катедрални карактер цркве. Уз некадашњу олтарску преграду, на северној страни, насликан је апостол Петар са развијеним свитком у руци, а претпоставља се да се са друге стране иконостаса налазио апостол Павле, јер су њих двојица у византијској уметности редовно сликани у пару. За овај слој живописа карактеристична је структура малтера који се састоји од чистог креча помешаног са уситњеном плевом и кучином, што је типично за сав средњовековни живопис на византијском подручју. Фреске овог слоја сликане су на плавој позадини, светлим преливима жуте, плаве, зелене и ружичасте боје. Око ивице нимба св. Петра белим тачкама су опонашана зрна бисера, чест украс на иконама 12. века. О времену настанка овог слоја живописа говоре и грчки натписи који су већ почетком 13. века исписивани на српском језику. За трећи слој живописа у Петровој цркви заслужан је краљ Драгутин. Он је позвао мајсторе да осликају седиште српских епископа које је и столно место државе. То је време када је српска култура, утемељена на византијској и својој сопственој традицији, достигла свој први врхунац. Домаћи и са стране позивани уметници стварали су овде дуже од пола века најлепша дела која су се могла видети у медитеранским земљама. Требало је пресликати већ сасвим избледеле фреске првог слоја, а поправити или поново осликати оштећена места на другом слоју. Међутим, и овај најмлађи слој је претрпео многе измене због пожара и других уништења. Фреске које су преживеле разарања су Христос, анђели и пророци у куполи, јеванђелисти и поједине сцене из Великих празника у горњим појасевима поткуполног простора, неколико стојећих фигура у наосу, а Успење и велико попрсје св. Николе у припрати. Израда трећег слоја живописа проузроковала

43

за значајније градове, што у случају Петрове цркве и richly were decorated with floral motifs and more or less with недостатку обимнијих истраживања није доказано. geometrical. The oldest of all monuments originated from the Међу најстарије надгробне споменике, нађене 17th century but there is some from the first half of the 18th у порти и самој цркви, спада пунија плоча – поклопац century. More plates had differently treated presentations of саркофага, урађен од црвенкастог мермера, са косо crosses and rosettes. There are eight plates and three horned засеченим странама, равном горњом површином и са with unequal elaboration, decorated by the crosses and представом двокраког крста на степеничастом постољу. stylized human figures. Нађене су и хоризонталне плоче са стилизованом људском Archeological material found during researches is фигуром, као и облици издуженог узаног сандука са обо various and consists of as examples of the crosses relics from реним ивицама. Студенички крстови и плоче са ликовним the 9th and the 10th century so from later examples of the представама богато су декорисани crosses pendants. In graves of common биљним мотивима, мање или више people were buried in the church yard геометризованим. Најстарији од ових were found buttons from clothes, jewelry споменика потичу из 17. али их има и из pieces, like rings and earrings, but also some прве половине 18. века. Више плоча има objects of everyday use. It was finding of различито обрађене представе крста fragmented vessels, kitchen or glazed table. и розете. Ту је и осам плоча и три сле мењака, неуједначене обраде, украшени On the occasion of dug up of крстовима и стилизиваним људским Episcopal crypt besides the north wall фигурама. rebuilt space from the north side from which Археолошки материјал нађен were climbing into gallery round the stand током истраживања је разноврстан и чине of the drum were found skeleton remains га, како примерци крстова реликвијара of metropolitan dressed in a whole liturgical 9-10. века, тако и каснијих примерака ornate clothes over sticharion (a long крстова привесака. У гробовима обичног white shirt) with bracelets and by the belt света сахрањиваног у порти цркве worn omophorion (a part of clothes over налажена су дугмад са одеће, комади shoulders) maybe also epigonation, over накита, попут прстења и минђуша, али и face aer and a leather footwear. On his chest други предмети свакодневне употребе. were stacked other pieces of liturgical textile Било је и налаза фрагментованих посуда, / stole and a big omspheros from 1653 with кухињских или глеђосаних трпезних. a cross and beads. Grave was attributed to Приликом откопавања metropolitan Gerasim according to his name епископске гробнице, уз сам северни mention 1776 on belt gained by pilgrimage зид дозиданог простора са северне and historical data about his ruling. стране, из којег се пење на галерију око подножја тамбура куполе, пронађени су It is about a group finding of church скелетни остаци митрополита одевеног Реликвијар XI-XII век | Reliquary XI-XII century clothes, arrived from Italy, Russia and у целовит богослужбени орнат - преко Jerusalem, originated in the time span from стихара са наруквицама и појасом носио је омофор, можда the 14th until the 18th century. Some pieces had visible traces of и набедереник, преко лица водух, на ногама кожну обућу. carry, what testifies about hard and poor life and work of Raska На грудима су били сложени и други комади литургијског metropolitans under the Turkish authority. At a same time текстила - епитрахиљ и велики омофор из 1653. године, уз founding testifies about preservation and heritage of valuable крст и бројанице. Гроб је приписан митрополиту Герасиму clothes pieces, with witch was given some metropolitan on према помену његовог имена 1776. године, на појасу the Raska throne. стеченом хаџилуком и историјским подацима о његовом Stole made in technique of golden embroidery on столовању. the base of three kinds of silky fabric from hands of three



44

њу су постојале и друге зграде намењене таквом the church were founded remains of voluminous wall but they средњовековном центру, који је могао бити ограђен, па и are not originated from the period of building relatively to утврђен. Делимично су откопане најстарије манастирске medieval renovation of the church. It looks that complex was зграде, северно и североисточно од цркве. Оне су срушене surround with stronger voluminous wall much later, maybe још у средњем веку и северно од цркве више се није immediate before the Turkish conquests. In a structure of никад зидало. Објекти јужно од цркве су млађи, настали those walls on the northwestern side were found remains of највероватније после рушења манастирских зграда the entrance gate. северно од цркве. Каснији средњовековни манастирски The oldest and the most significant part of the комплекс био је концентрисан са јужне стране. Откривени medieval complex were destroyed by the necropolis from the остаци објеката и зидова, нису довољни за потпунију 19th and 20th century with monuments in a shape of cross by представу о целокупном грађевинском the great dimensions on which are relief комплексу из средњег века. На источној, representations of crosses and inscriptions. северној и западној страни од цркве Necropolis creates impressive ambient пронађени су остаци обимног зида, with the ancient from of the church. али они не потичу из времена грађења, During archeological works were односно средњовековне обнове цркве. researched 194 graves and from that in the Изгледа да је комплекс опасан јачим church 63 and 129 in the church yard. In обимним зидом много касније, можда the interior of the church were discovered непосредно пре турских освајања. У seven built graves in which were buried склопу тих зидова на северозападној Raska bishops and metropolitans. In every страни пронађени су остаци улазне crypt were buried for many times that капије. was usual procedure and old monkish Најстарији и најзначајнији део custom. Between buried in the church was средњовековног комплекса уништен only one female skeleton with a child and је некрополом 19. и почетка 20. века, monument in a shape of a bigger lower са споменицима облика крста великих cut rectangular pyramid. Presumption димензија, на којима су рељеф is that is about family members of some не представе крстова са натписима. donor of the church. It is not known that Некропола чини импресиван амбијент that right of burring had only monastery са старинском формом цркве. people and their families or also settlers Приликом археолошких радова of colonies by cathedrals. Namely, since истражена су 194 гроба, од тога у цркви 343 and according all later church rules, 63 и 129 у порти. У унутрашњости цркве Episcopal headquarters and smaller откривено је седам зиданих гробова у cathedrals cannot exist in less significant којима су сахрањивани рашки епископи settlements, and less out of settlements. и митрополити. У свакој гробници They according to rules connect with сахра њивано је више пута, што је Реликвијар X-XI век | Reliquary X-XI century significant cities what in a case of Peter`s уобичајени поступак и стари монашки church and in absence of voluminous обичај. Међу сахрањенима у цркви налази се само један researches was not approved. женски скелет са дететом и спомеником у облику веће, Among the oldest tombstones found in the church ниско засечене правоугаоне пирамиде. Претпоставка је yard and in the church itself belonged a thicker plate /top да се ради о члановима породице неког од ктитора цркве. of sarcophagus made of a reddish Није познато да ли су то право сахрањивања имали само marble, with obliquely cut sides, with smooth upper plate and манастирски људи и њихове породице, или и становници representation of the two legged cross on the cascade stand. насеља уз катедрале. Наиме, већ од 343. године и по свим Were found also horizontal plates with stylized human figure каснијим црквеним правилима, епископска средишта, па like as shapes of the length narrow trunk with felled edges. и њихове катедрале не могу постојати у насељима мањег Studenica`s crosses and plates with plastic art presentations значаја, а још мање ван насеља. Они се, по правилу везују

45

handicraftsmen is especially diverged in that finding. Stole is interpolated in a frame of history of the Serbian medieval applied art. On upper part of stole is presented Deesis, until on the ends are ornamental fields. In Deesis, prayer representation of humankind in front of Christ by the Holy Mother and St. John the Forerunner participate two main authors of liturgies St. John Chrysostom and St. Vasilije the Great, like as St. Grigorije the Theologian and St. Nicholas. Stole is dated from the end of the 14th century and the beginning of the 15th century. Omophorion is also decorated by the technique of golden embroidery and pearl embroidery that was not preserved. On the supplemental sewed continuation in a shape of crosses are scenes of the Crucifixion, the Taking down from the cross, the Descent and the Ascend of the Holy Mother in medallion is presentation of Christ. Significant founding represents remain of noble dress sewed from fabric that originated from some of prestigious fabrics of silk. By model dress fit in the trend that that was in the 14th and the 15th century carried in Byzantine and Serbia. On the ridge that leads from Peter`s church toward Djurjdevi stupovi on smaller head from the northwestern side of the church is situated locality the Greek graveyard. During works on the accessing road for newly founded Serbian graveyard from the south side of the Greek bulldogger cut sloping ground of small head and in that occasion was stumbled upon graves. In that occasion on the right hand of damaged skeleton was found bronze ring with thicker green patina, characteristically for necropolis from the 11th and the 12th century in Serbia. In Peter`s church and its parakklesions were buried mostly members of clergy of the Raska episcopacy, brotherhoods of monasteries and only someone laic, and in the churchyard monks and sometime common people. That alleged on presumption that necropolis on the Greek graveyard distant from Peter`s church round 250 m, used inhabitants of Novi Pazar and surrounding settlements from the time of the placing of the Raska episcopacy during the 10th century until the end of the 18th century when necropolis besides Peter`s church became the main graveyard of the Novi PazarSerbs.

Од 1979. године Петрова црква се заједно са Сопоћанима, Старим Расом и Ђурђевим ступовима налази на листи УНЕСКО-а. Од почетка 21. века у Петровој цркви се опет врши служба, порта је добила реконструисан обимни зид са две капије и нови звоник. Уређени су и прилази са северне и источне стране цркве, уређени паркинзи за туристе.

From 1979 Peter`s church, with Sopocani, Old Ras and Djurdjevi Stupovi is placed on the list of the UNESCO. From the beginning of the 21st century in Peter`s church is performing service again, churchyard got reconstructed voluminous wall with two gates and a new bell tower. Arranged are approaches from the north and east side of the church, arranged parking places for tourists.



46

Ради се о групном налазу црквене одежде, доспеле из Италије, Русије, Јерусалима, настале у временском распону од 14. до 18. века. Поједини комади имају видљиве трагове изношености, што сведочи о тешком и сиромашном животу и раду рашких митрополита под турском влашћу. У исто време налаз сведочи о чувању и наслеђивању драгоцених комада одежде, којим је раније био дарован неки од митрополита на рашком трону. У том налазу текстила посебно се издваја епитрахиљ израђен у техници златовеза од руку тројице мајстора, и на основи од три врсте свилених тканина. Епитрахиљ је увршћен у оквир историје српске средњовековне примењене уметности. На горњем делу епитрахиља представљен је Деизис, док су на крајевима орнаментална поља. У Деизису, молитвеном заступању људског рода пред Христом, поред Богородице и св. Јована Претече, учествују и двојица главних аутора литургија, св. Јован Златоусти и св. Василије Велики, као и св. Григорије Богослов и св. Никола. Епитрахиљ је датован у крај 14. и почетак 15. века. И омофор је украшен техником златовеза и везом бисерима, који се нису сачували. На накнадним нашивцима у облику крстова налазе се сцене Распећа, Скидања са крста, Силаска у ад и Успења Богородице, у медаљону је представа Христа. Значајан налаз представља и остатак властеоске хаљине, сашивене од тканине која потиче из неке од престижних фабрика свиле. По кроју се хаљина уклапа у тренд који је у 14. и 15. веку негован у Византији и Србији. На превоју који од Петрове цркве води према Ђурђевим Ступовима, на мањој главици са северозападне стране цркве, налази се локалитет Грчко гробље. Када су извођени радова на прилазном путу за новозасновано српско гробље са јужне стране Грчког, булдожер је засекао падину главице и тада се наишло на гробове. Том приликом је на десној руци оштећеног скелета нађен бронзани прстен, са дебљом зеленом патином, карактеристичан за некрополе 11. и 12. века у Србији. У Петровој цркви и њеним параклисима сахрањени су углавном припадници клира Рашке епископије, братства манастира и само по неки лаик, а у порти монаси и спора дично обични људи. То наводи на претпоставку да су некрополу на Грчком гробљу, удаљену од Петрове цркве око 250 м, користили житељи дела Новог Пазара и околних насеља од времена успостављања рашке епископије током 10. века, па до краја 18. века када некропола поред Петрове цркве постаје главно гробље новопазарских Срба.

47

Петрова црква - Идејно решење заштите и уређења комплекса (аутор Ј. Нешковић) | Church of St Peter - basic plan for the protection and management of the complex (author J. Nešković)


Манастир

Ђурђеви ступови MONASTERY DJURDJEVI STUPOVI

48

Врх једног од високих брда која опасују планину Голију крунише манастир Ђурђеви ступови, који се појављујуe где год се кретали по новопазарском простору. Манастирски комплекс, са црквом св. Ђорђа, задужбина је Стефана Немање из 1171. године. Прво сведочанство о цркви св. Ђорђа у Расу, оставио је Свети Сава, који у биографији свог оца, Симеона Немање, наводи да је манастир св. Ђорђа Немања подигао као своју трећу задужбину, после св. Николе и Богородице у Топлици. Други Немањин син, каже да се Немања, „кога браћа беху бацила у камену пећину“, заветовао св. Ђорђу, да ће му целога живота служити ако му помогне, да се ослободи тамнице. Немањино тамновање и избављење и подизање цркве помињу и св. Сава и Доментијан. Ђура Даничић у Животу св. Симеона и св. Саве пише да је Немања овај манастир подигао после битке код Пантинa 1168. године.

Top of one of the high hills that surrounds the Golija mountain crowns monastery Djurjdevi stupovi that appears wherever you moved upon Novopazarska Banjace. Monastery complex with church of St George is foundation of Stefan Nemanje from 1171. The first testimony about the church of St. George in Ras left St.Sava that in biography of his father Simeon Nemanja quoted that monastery of St.George he built as his third foundation, after St.Nicholas and the Holy Mother in Toplica. The second Nemanja`s son, said Nemanja `who brothers throw in the stone cave` pledged to St. George that he will serve him whole life if he helps him to release from jail. Nemanja`s being imprisoned and salvation and rising of the church mentioned St. Sava and Domentijan. Djura Danicic in life of St. Simeon and St. Sava writes that Nemanja this monastery erected after the battle near Pantin in 1168.

Није познато зашто је Стефан Немања одлучио да манастир подигне на самом врху истакнутог узвишења и у непосредној близини старије епископске цркве. Ђурђеви ступови су остали редак пример манастира средњовековне Србије који је изграђен на таквом положају. Како је зидање манастира почело након његовог доласка на власт, претпоставља се да се доминантан положај може повезати и са одређеним симболичним значењем цркве. Могуће да је подизање манастира у близини епископског седишта подигнуто са идејом о стварању домаћег верског центра, а треба имати у виду и да подизање цркава и манастира у средњем веку није увек проистицало само из верских потреба, већ да је било у тесној вези и са јачањем владареве власти и другим државничким циљевима. Манастир је у средњем веку био врло угледан, о чему сведоче и извори. У повељи Стефана Првовенчаног, то је „краљевски манастир“, који стоји непосредно под архиепископом, а „Студенички типик“, између шест старих цркава чији су игумани присуствовали избору игумана Студенице, на првом месту спомиње Ђурђеве ступове.

It is not known why Stefan Nemanja decided to erect monastery on the top of emphasized mound in immediate closeness of the old bishop`s church. Djurdjevi Stupovi are left as rare example of monastery of the medieval Serbia that was built on position like that. How building of monastery started after his arrival on might it is presuming that dominant position of the church could be connected with certain symbolic meaning of the church. It is possible that rising of monastery near Episcopal headquarter and we should have in mind that rising of churches and monasteries in the Middle Age was not originated only from religious needs but that was in tight relation with strengthening of rulers authority and other state goals. Monastery in the middle Ages was very respectable about what testifies sources. In the charter of Stefan Prvovencani that is `the king`s monastery` that stays directly under archiepiscopal and `Studenica`s rules` between six old churches whose priors presence to election of prior of monastery Studenica on the first place mentioned Studenica.

49

50

На значај манастира указује и чињеница да је у манастиру био сахрањен краљ Драгутин, који се сматра другим ктитором Ђурђевих ступова. О манастиру нема никаквих података све до 1597. године када се помиње гроб краља Драгутина и рука Јована Дамаскина која је чувана у манастирској ризници као велика реликвија. Манастир је активан и 1656. године, а Иларион Руварац говори о два документа у којима се наводе поседи манастира. У документу од 12. августа 1693. године помињу се: варош Нови Пазар и села Мишчићи, Видово, Војнићи и Врболази. По другом документу помиње се манастир Вољавча као метох Ђурђевих Ступова. Године 1689. године манастир је напуштен и разорен, а његов архимандрит Јоаким се помиње 1699. године у Печују. Убрзо након рушења Турци су почели да односе камен за подизање тврђаве у Новом Пазару, што је спречио патријарх Мојсеј 1722. године. Развлачење материјала са порушеног манастира је настављено, поготово са спољних зидова и конака. Током 19. века манастир помиње неколико путописаца. Рус Александар Гиљфердинг пише да је то манастир Св. Ђурђа „от два стлпа”, и да је издалека изгледало да је очуван, а у ствари „оборен кров, коров израстао из зидова, изгребане иконе ископаних очију“. Феликс Каниц пише да је манастир претворен у барутни магацин и, с обзиром да није посетио манастир, погрешно закључује да га је подигао цар Душан. Теодор Ипен пише да се на ма настирском платоу налази турска батерија, ограђена каменом са порушене цркве. Већа разарања црква је доживела 1912. године, у борбама за ослобођење Новог Пазара од Турака, када је српска артиљерија порушила куполу цркве. Стање Ђурђевих ступова после првог светског рата познато је са већег броја фотографија и техничких снимака, јер су тада започета и прва проучавања овог споменика. Црква је у то доба била у рушевинама, а капела је оспособљена за потребе богослужења 1925. године.

On the monastery significant shows fact that in monastery was buried king Dragutin that considered as donor of Djurdjevi stupovi. About monastery are no any data until 1597 when is mentioned king Dragutin grave and hand of John Damaskin that was preserved in monastery treasury as a great relict. Monastery is active also in 1656 and Ilarion Ruvarac spoke about two documents in which are alleged monastery estates. In document from August the 12th in 1693 are mentioned: town Novi Pazar and villages Miscici, Vidovo, Vojnici and Vrbolazi. According the second document is mentioning monastery Voljevaca as property of Djurjdevi stupovi. In 1689 monastery was abandoned and demolished and its archimandrite Joachim is mentioned in 1699 in Pecuj. Soon after demolition The Turks started to took off stone for fortification building in Novi Pazar what stopped patriarch Mojsej in 1722. Taking of material from demolished monastery was continued especially from external wall and hostelry. During the 19th century monastery was mentioned by several writers of travels. Russian Aleksandar Giljferding writes that was monastery of St. George „от два стлпа”, (and from far looked preserved but actually was `felled roof, weed grown from walls, scratched icons with dug eyes`. Felix Kanic writes that monastery was transformed into gunpowder store but in consideration of that he never visited monastery he concluded wrongly that it was built by the Emperor Dusan. Theodor Pen writes that on the monastery plateau is placed Turkish battery fenced by the stone from demolished church. Greater demolitions church was experienced in 1912 in battles for liberation of Novi Pazar from the Turks when the Serbian artillery demolish dome of the church. Condition of Djurdjevi Stupovi after the First World War is known from numerous numbers of photography and technical snapshots because then were started the first researches of this monument. Church in that period was in ruins and chapel was enabled for liturgical service in 1925.

In the Second World War were destroyed lateral vestibules and south tower and the Germans devastated monastery used as mine stone for building fortification. Monastery complex with the church St. George on which look and plan numerously influenced shape of terrain on which it was built had irregular oval shape and voluminous wall thickness round one meter and five to six meters high, looked like fortification. All objects of monastery complex did not originate from the time of founding monastery, like as a plan from the most significant buildings. Monastery was enveloped by the voluminous wall and the main entrance was placed on the southeastern corner. On the south side was dining room and on the north residential buildings. From the 12th century are two cisterns besides the southwestern corner of the church. Judging by the size and number of monastery buildings and against their significant Djurdevi Stupovi did not belong in the line of big monasteries. The church St. George is one isled building where internal space is divided on altar, central under dome and narthex. The altar space is consisting of three bays that towards east are spreading and which are inside semicircular and outside many sided. Between nave and altar space were built three arch apertures that responded to three part of division of altar space. By nave on lateral sides north and south were built narrow lengthen vestibules. On the entrance in vestibules were existed two more portals. The dome of the church was constructed and shaped on unique way in the Serbian medieval architecture. Besides interesting, sufficiently rare constructive solution of elliptic dome by the pendentives and annular transition what

Поред занимљивог, доста ретког конструктивног решења елипсасте куполе помоћу пандантифа и прстенастог прелаза, што одаје изврсног градитеља, пажњу скреће специфично унутрашње уобличавање куполе. Тамбур куполе има елипсасту основу у унутрашњости и споља осмострану, са неједнаким странама. На унутрашњој страни изведене су у континуитету слепе аркаде над конзолама и колонетама, конструкција јединствена у српској средњовековној архитектури, која је веома ретко примењивана. Конструкција има и естетску функцију у архитектури унутрашњег простора грађевине, а води порекло из ране архитектуре хришћанског Истока, док је у 12. веку примењиван у романској архитектури. Средњи простор цркве осветљен је прозорима: по два на западној и источној страни и по један у средишту јужне и северне стране. Осветљење је појачано са још шест прозора отворених зидовима тамбура. Припрата цркве св. Ђорђа има правоугаону основу и засведена је подужним полуобличастим сводом, над којим је кровни покривач. Са њене леве и десне стране улазило се у високе куле – ступове (стлпове), по којима је и манастир добио име. Куле су квадратне основе, масивних зидова и имале су прозоре на свим спратовима, али подаци постоје само за прозоре у приземљу и оне што су били отворени при њиховом врху.


Манастир Ђурђеви ступови / Monastery Djurdjevi stupovi

52

У Другом светском рату уништени су бочни вестибили и јужна кула, а Немци су разрушени манастир користили као мајдан камена за изградњу утврђења. Манастирски комплекс са црквом св. Ђорђа, на чији је изглед и распоред у многоме утицао облик терена где је саграђен, имао је неправилан овални облик, а обимни зид дебљине око један метар и висине пет до шест метара, одавао је изглед утврђења. Сви објекти манастирског комплекса не потичу из времена оснивања манастира, али се задржао основни облик манастира из тог времена, као и распоред најважнијих грађевина. Манастир је био обухваћен обимним зидом, а главни улаз се налазио на југозападном углу. На јужној страни је била трпезарија, а на северној зграде за становање. Из 12. века су и две цистерне уз југозападни угао цркве. Судећи према величини и броју манастирских грађевина и насупрот своме значају, Ђурђеви ступови не спадају у ред великих манастира. Црква св. Ђорђа је једнобродна грађевина чији је уну трашњи простор подељен на олтарски, централни-поткуполни простор и припрату. Олтарски простор се састоји од три травеја, који се према истоку шире и који су изнутра полукружни, а споља вишестрани. Између наоса и олтарског простора изграђена су три лучна отвора, који одговарају троделној подели олтарског простора. Уз наос, на бочним странама, северној и јужној, изграђени су уски издужени вестибили. На улазу у вестибиле постојала су још два портала. Купола цркве конструисана је и обликована на јединствен начин у српској средњовековној архитектури.

divulged excellent builder, attention turned specific internal shaping of the dome. The tambour of the dome has elliptic bases in interior and in exterior octagonal, with unequal sides. On the internal side were done in continuity blind arcades over consoles and colonnettes, construction unique in the Serbian medieval architecture that was rarely applied. Construction had aesthetic function in architecture of interior space of building and originates from the early architecture of Christian East until in the 12th century it was applied in the Roman architecture. The middle space of the church was lightened by windows: about two on the west and east side and one in the center of the south and north side. Lightening is strengthened by six windows more opened on the walls of drum. Narthex of the church St. George has rectangular base and vaulted with longitidunal semicircular vault above which is roof cover. From its left and right side was entering to high towers (stlpove) according which monastery got its name. The towers have rectangular bases, massive walls and they had windows on all floors, but data exist only for windows in the ground floor and those who were open near their top. Even original upper construction in towers was not preserved could with rather sureness to presume that it was wooden. Towers overtopped dome had three floors and were high 17 meters. About significant and function of raised towers are existing different opinions. Double towers marked cathedral churches and how Djurdjevi Stupovi were never cathedral those could be mark of conventional church or donors foundation. Except Djurdjevi Stupovi all other church towers were later on rebuilt together with vestibule. In the ground floor of towers of Djurdjevi Stupovi chapels existed if not from the beginning

53

Kralj Petar na Stupovima 1940. | King Petar on Stupovima 1940.


54

Иако се првобитна горња конструкција у кулама није сачувала, може се са доста сигурности претпоставити да је била дрвена. Куле су надвисивале куполу, имале су три спрата и биле су високе 17 метара. Постоје различита мишљења о значају и функцији подигнутих кула. Двојне куле су обележавале катедралне цркве, а како Ђурђеви Ступови никада нису били катедрала, то су могле да буду обележје саборне цркве или ктиторске задужбине. Осим Ђурђевих ступова, код свих осталих црква куле су накнадно дограђене заједно са предворјима. У приземљу кула Ђурђевих Ступова постојале су капеле, ако не од почетка, оно од времена доградњи за време краља Драгутина. Простор између кула коришћен је за сахрањивање. Куле на цркви Ђурђевих ступова су настале по захтеву самог Стефана Немање и изграђене по узору на високе романске звонике. У српској средњовековној архитектури то је први пример изградње кула, које у византијској архитектури почињу да се граде тек од 13. века. Њиховом изградњом црква Св. Ђорђа добила је обележје јединствене и монументалне грађевине.

than from the time of rebuilding in the time of king Dragutin. Space between the towels was used for burials. Towers on the church Djurdjevi Stupovi originated by demand of Stefan Nemanja himself and built on example on high Roman bell towers. In the Serbian medieval architecture that was the first example of building towers that in the Byzantine architecture begin to build only from the 13th century. By their building the Church of St. George had mark of unique and monumental building. Plan and primary space solution of the church Djurdjevi Stupovi was took over from the church St. Nicolas near Kursumlija but on the Byzantine constructive complex were brought important changes how in elaboration of external so in internal architecture. That was done by mediation of builders from the Roman areas. Even on space solution has the Byzantine character monastery church is in whole external elaboration had characteristics of the Romanesque building. This union of the Byzantine and Romanesque building comprehension presets base on which was based the Raska building style.

The whole external elaboration is in the Romanesque style. It is expressed by the use of pilasters that in a high of roof corniche were connected by frieze of blind little arcades. In that style were built windows and portals. From the main, west portal during research was found more parts. Similar type but modest architecture was portals on vestibules. For a difference from west portal that was done from freestone, portals on vestibules were from marble. On portal were applied decorative plastic rosettes, oak leaf, triangles connected to sawing frieze, so cold denticulate, stylized ivy. Applied decorative plastic that belonged to the Early Roman plastic and architectural shapes and elements of the Roman style was pointed on possible origin of original handicraftsman of Djurdjevi Stupovi who came from the North Italy or from just finished cathedral of St. Trifun in Kotor. How the church was built on the highest plateau of monastery complex to the main entrance arrived by the monumental stairs. Beside the south side of stairs was leant built cistern from which monastery supplied water. It is in rectangular shape and in lower part dug into the rock. With two arches is divided on two parts finished by vaults. From its south side was built the second cistern which bottom and walls were plastered by layer of clay and sand that served for mechanical filtering of water.

After filtering water was collected in the well probably covered placed in the middle of cistern. Dining room from the time of Stefan Nemanja was built beside south monastery wall. That is bigger rectangular room with apse on the east side. The main entrance was on the west wall and judging above found remains was solved in a shape of portal of the Romanesque style. It was built as a ground floor building with wooden roof construction and row of bipartite windows toward yard. Greater reconstruction on dining room were done in the Turkish period by the transforming of dining room into the many storied building of different use with low ground floor part and wooden between floors construction which in the middle lean on stone columns. By one wall was closed apse and on the north side was built semicircular door with reach plastic decoration. In this room than was built grain hole. From the oldest monastery residential buildings were preserved only remains on the northwestern side. There is no doubt that this hostelry were many floored buildings maybe with two floors over ground floor. In the ground floor of hostelry were basements for drinks and stores for supply preservations and monks cells were on the floor. Probably monastery buildings dining room and hostelries were closed on the external side with small apertures and the windows were arranged on the yard walls. At floor buildings from internal side also were built wooden porches. The only object that could have defensive purpose was the entrance tower. From it is preserved ground floor part with vault construction and diagonal ribbons over.



56

План и основно просторно решење цркве на Ђурђевим Ступовима, преузет је са цркве св. Николе код Куршумлије, али су на византијски конструктивни склоп унете одређене битне промене, како у обради спољне, тако и унутрашње архитектуре. То је изведено посредством градитеља са романског подручја. Иако по просторном решењу има византијски карактер, манастирска црква је по целокупној спољашњој обради добила карактеристике романске грађевине. Овај спој византијског и романског градитељског схватања представља основу на којој се темељи рашки градитељски стил. Романског стила је и целокупна спољна обрада. Изражена је применом пиластара који су у висини кровног венца били повезани фризом слепих аркадица. У том стилу су грађени и прозори и портали. Од главног, западног портала приликом истраживања пронађено је највише делова. Сличног типа, али скромније архитектуре, били су и портали на вестибилима. За разлику од западног портала, који је рађен од пешчара, портали на вестибилима били су од мермера. На порталима је примењивана и декоративна пластика - розете, храстов лист, троуглови повезани у тестерасти фриз, тзв. дентикуле, стилизован бршљан. Примењена декоративна пластика која припада ранороманској пластици и архитектонски облици и

елементи романског стила указују на могуће порекло првобитног мајстора Ђурђевих ступова који је дошао из северне Италије, или са тек завршене катедрале св. Трипуна у Котору. Како је црква подигнута на највишем платоу манастирског комплекса, до главног улаза се долазило монументалним степеништем. Уз јужну страну степеништа прислоњена је зидана цистерна, из које се манастир снабдевао водом. Она је правоугаоне основе и доњим делом је, углавном укопана у стену. Са два лука подељена је на два дела која су завршена сводовима. Са њене јужне стране изграђена је друга цистерна код које су дно и зидови били обложени слојем иловаче и песком који је служио за механичко филтрирање воде. Након филтрирања вода се скупљала у бунару који се налазио у средини цистерне која је, вероватно, била покривена. Трпезарија из времена Стефана Немање била је изграђена уз јужни манастирски зид. То је већа правоугаона просторија, са апсидом на источној страни. Главни улаз налазио се на западном зиду и он је, судећи према пронађеним остацима, био решен у облику портала романског стила. Зидана је као приземна грађевина са дрвеном кровном конструкцијом и низом прозора —бифора — према дворишту. Веће преправке на трпезарији: извршене су у турском периоду претварањем трпезарије у спратну грађевину другачије намене, са ниским приземним делом и дрвеном међуспратном конструкцијом, која се по средини ослањала на камене ступце. Једним зидом затворена је апсида, а на северној страни изграђена су полукружна врата са богатом пластичном декорацијом. У овој просторији је тада изграђена и житна јама.

57

Феликс Каниц, 1858. године / Felix Kanitz, 1858. year

Како је овим радовима затворен главни улаз у манастир, то је на југоисточној страни отворен нови, а уз источни обимни зид изграђена је нова трпезарија са кухињом. После смрти краља Драгутина у Срему, његово тело пренето је и сахрањено у Ђурђевим ступовима. О томе Архиепископ Данило II, савременик краља Драгутина, говорећи о његовој смрти (1316) каже: „ ... и узевши тело овога блаженога од сремске земље, и носећи иђаху ка истоку. И када су дошли у Рас ка цркви св. мученика Христова Георгија у његов манастир, и ту све обично свршише, и тако гробу предадоше тело овога блаженога Теоктиста монаха, некада бившег краља Стефана моћнога и самодржавнога, и ту лежи до данашњег дана.” Међутим, гробно место није утврђено, јер је у 18. веку гробница опљачкана. Пронађени су једино остаци саркофага који се налазио или у главној цркви или у краљевој црквицикапели испод ктиторске композиције. Данашњи улаз у манастир налази се на месту главног манастирског улаза из времена краља Драгутина, али је доњи део каменог портала израђен у турском периоду. Из нешто каснијег времена је мала капија на северном зиду, изграђена на месту средњовековне капије која је водила ка економском делу манастира. Друштвене, културне и уметничке прилике које су се стекле на подручју Раса у другој половини 12. века утицале су на особену појаву Ђурђевих ступова као архитектонског споменика.

Today1s entrance in monastery is situated on the place of the main monastery entrance from the time of king Dragutin but lower part of stone portal was made in the Turkish period. From a bit later time is a small gate on the north wall made on the place of medieval gate that lead to economic part of Monastery. Social, cultural and artistic occasions that were obtained on the territory of Ras in the second half of the 12th century influenced on extraordinary appearance of Djurdjevi Stupovi as an architectural monument. Crossing of influences of the East and the West on this area in whole spheres of cultural life especially was reflexes in a church architecture by forming a new way of building so called Raska school or the Raska stylistic group of monuments that presents unique synthesis of two building conceptions the byzantine architecture on the East and the Roman architecture on the West. The church St. George has special and accented place as a building with which started this great creative epoch in architecture of the medieval Serbia. The most emphasized representative of the wall painting art of the 12th century in Raska was fresco painting in Nemanja`s Djurdjevi Stupovi. Nemanja came back from Constantinople where he was a prisoner of the Emperor Manojlo the 2nd Komnin directly before the beginning of fresco painting of his founding. There he had occasions as write the Byzantine sources to meet with painting art of that day in the Byzantine capital and with taste of high society. Adjustment between the Serbs and the Byzantines suited to artistic relations and reflexes on fresco in Djurdjevi Stupovi. Method of elaboration of figures is completely in the



58

Од најстаријих манастирских зграда за становање сачувани су само остаци на северозападној страни. Нема сумње да су ови конаци били спратне грађевине, можда и са два спрата изнад приземља. У приземљу конака били су подруми за пиће и оставе за чување намирница, а монашке келије налазиле су се на спрату. Вероватно су све манастирске зграде, и трпезарије и конаци, биле затворене на спољашњој страни, с малим отворима, а да су прозори били распоређени на дворишним зидовима. Код спратних зграда са унутрашње стране били су изграђени и дрвени тремови. Једини објект који је могао да има одбрамбену сврху била је улазна кула. Од ње је сачуван приземни део са сводном конструкцијом и дијагоналним ребрима преко. Висина куле није позната, али је могуће да је имала још два спрата изнад приземља. Манастирски комплекс је претрпео знатне измене крајем 13. века, по налогу краља Драгутина, последњег владара из лозе Немањића који је столовао у Расу. Тада је приземни део куле претворен у цркву-капелу додавањем апсиде на источној страни, која је богато украшена фрескама. Вероватно је и горњи део снижен и преправљен како би се објект приближио изгледу црквене грађевине. У ктиторској композицији у капели приказан је модел црквице у рукама краља Драгутина, али са архитектуром која се само делимично може повезати са стварним изгледом капеле из тог времена.

The high of tower is not known it is possible it could have two floors more over the ground floor. Monastery complex suffered considerable changes at the end of the 13th century by the order of king Dragutin the last ruler from the Nemanjic`s line that ruled in Ras. Than the ground floor was transformed in to the church chapel by adding of apse on the east side richly decorated by frescoes. Probably upper part was lowered and rebuilt how could object approach to appearance of church building. In donor’s composition in chapel was shown model of little church in hands of king Dragutin but with architecture that only partially could be connected with real appearance of chapel from that time. How on this works was closed the main entrance in monastery so on its south side was opened new and by the east voluminous wall was built a new dining room with kitchen. After death of king Dragutin in Srem his body was transported and buried in Djurdjevi Stupovi. About that archbishop Danilo the 2nd contemporary of king Dragutin speaking about his death (1316) said ` by taking a body of blessed from Srem`s ground and carrying went to the East. And when they came in Ras to church of the Holy martyr of Christ George in his monastery and there everything usually finished and so to grave gave body of blessed Teoktist the monk, once ex king Stefan mighty and autonomy sated and here he lies until today`s day. ` Meanwhile grave place was not established because in the 18thcentury crypt was rifled. Only remains of sarcophagus were found that was placed in the main church or in the kings little church chapel under the founder’s composition.

59

the Turkish rifles and guns. ` Meanwhile, instead that he wrote: `the whole surface of walls in interior of building was covered by frescoes. ` The biggest part of frescoes was ruined by a big demolition of church during the First and the Second World Ear. After the Second World War during conservatory preserved works better preserved frescoes were transported to the National museum in Belgrade, until some of them stood today on the walls of temple. Thanks to description of the first researchers and their photographs it could reconstruct original look of frescoes in the Church St. George. Frescoes from Djurdjevi Stupovi characterized perfectly fitting into the internal space of the church. It is presuming that in semi calottes of the dome was painted Christ Pantocrator round whom were medallions with angels. Profits were painted in the shallow niches of domes drum made by the little columns connected by arches. From profits is identified only the profit Danilo, until between busts of martyrs recognized `St. Alarije. ` Evangelists were separated by triangular edges of pendentives. On the southwestern pendentive was evangelist Lukas and on the northwestern is even today preserved evangelist Mark. Between them was St. Veil and in the same zone on the south and north side were one by one medallions with a bust of angels.



Најистакнутији представник зидног сликарства 12. века у Рашкој био је живопис у Немањиним Ђурђевим Ступовима. Непосредно пре почетка живописања своје задужбине, Немања се вратио из Цариграда, где је био заробљеник цара Манојла II Комнина. Тамо је имао прилике, како пишу византијски извори, да се упозна с тадашњим сликарством у византијској престоници и укусом високог друштва. Измирење Срба и Византинаца погодовало је уметничким везама и одразио се на живопис у Ђурђевим ступовима. Начин обраде фигура потпуно је у духу византијске уметности из епохе Комнина из треће четвртине 12. века. У цркви манстира Ђурђеви ступови живопис је рад добрих цариградских мајстора, настао око 1175. године. Након разарања манастира 1689. године почело је и пропадање живописа, о чему сведочи и Гиљфердингово писање: „слике које се налазе на нижим површинама зидова тешко су страдале од турског варварства. Састругали су их ножевима, а очи ископали ексерима. Оне фреске које су рађене високо, готово неприступачне моме погледу, често су служиле као мета турским пушкама и пиштољима“. Међутим, и поред тога он пише „Целокупна површина зидова у унутрашњости грађевине покривена је живописом“. Највећи део живописа уништила су велика

61

60 Укрштање утицаја Истока и Запада на овоме подручју у свим сферама културног живота посебно се одразило у црквеној архитектури формирањем новог начина грађења — тзв. рашке школе или рашке стилске групе споменика, која представља јединствену синтезу две градитељске концепције — византијске архитектуре на Истоку и романске архитектуре на Западу. Црква Св. Ђорђа има посебно и истакнуто место као грађевина са којом започиње ова велика стваралачка епоха у архитектури средњовековне Србије.

Byzantine art from the epoch of the Komnin from the third quarter of the 12th century. In the Church of monastery Djurdjevi Stupovi fresco is a work of good Constantinople handicraftsmen originated round 1175. After demolishing of monastery in 1689 started decline of frescoes about what testifies Giljferdings writing: `pictures that were on lower surfaces of walls heavy suffered from the Turkish barbarism. By knifes scraped them and dug their eyes by the nails. Those frescoes that were done high almost inaccessible to my sight often served as a target to

Wall surfaces of naos were divided in three zones. On the south wall of upper zone were painted scenes from the Presentation and the Baptism, on west the Spirits and on the north the Ressurection of Lazarus and palm Sunday. In the middle zone is the Transfiguration and the Treason of Judas on the south wall, Dormition on the west, the Crucifixion and the scene that Okunjev `reads` as Descent to Hades the north wall. To this zone belonged also unknown `standing saints` on the pilasters. In the lower zone were standing figures of saints ` under the painted arcade`, and between them on the south and north wall two busts of saints. Every composition and every individual figure was separated as an individual painting in circular medallions or in shapes that imitate of the real icon with a frame. Finally, standing figures in the lowest line were placed under painted arcades. All this speaks that Nemanja chose good and experienced artists. Dragutin`s chapel was an individual little church in monastery complex. It was dedicated to Christ whose traces of figure were preserved on the exterior niches on the south wall, or to the Holy Trinity whose presentation was painted on the noticeab le place in a chapel.

Fresco painiting of a chapel of Djurdjevi Stupovi are direct echo of Sopocan`s painting art in the last quarter of the 13th century and with it founder king Dragutin described his spiritual condition and state/judicial decisions of synod after his fall from a horse and his deliver of a throne to his brother Milutin. Exactly over the founders composition in medallions were painted figures of even five holy doctors, between that are the most recognizable: Kozma, Damjan and Pantelejmon, that indicates that sick king Dragutin counted upon their help and healing. From figures of saints are separating busts of the Holy Mother parents Joachim and Anna and Christ figure on the towel. In the entrance were presented apostles Peter and Paul and Jesus Christ that blessed them. The other frescoes were related only to delivery of a throne. In vault, divided by ribs, were painted four Serbian state conventions: on the first Nemanja gives a throne to his son Stefan, on the second crowning of Uros the 1st, on the third Dragutin becomes a king, and on the last Dragutin gives command to Milutin. Scenes of convention are composedly solved as picture of Ecumenical conventions with idea of continuity of `the holy line` of the Nemanjic`s. On the wall under the convention were painted three angels by the table that represent the Holy Trinity. On the south and north wall of a chapel by the demand of the king was painted procession of the Nemanjic`s in which participate coming to Christ on the throne St. Simeon Nemanja, Stephen ‘Prvovencani’(Firstrowned), king Uros the 1st with wife Jelena, King Dragutin with model of temple in his hand, followed by son Vladislav and his wife Katelina and ruler of Serbia of that time Milutin with wife Jelena.



62

разарања цркве током Првог и Другог светског рата. После Другог светског рата, приликом конзерваторскорестаураторских радова, боље сачуване фреске су биле пренете у Народни музеј у Београду, док неке од њих и данас стоје на зидовима храма. Захваљујући описима првих истраживача и њиховим фотографијама, може се скоро потпуно реконструисати првобитни изглед фресака у Цркви Светог Ђорђа. Фреске Ђурђевих ступова одликовало је савршено уклапање у унутрашњи простор цркве. Претпоставља се да је у полукалоти куполе насликан Христ Пантократор око ког су били медаљони са анђелима. Пророци су били насликани у плитким нишама тамбура куполе које су образовали стубићи повезани луковима. Од пророка идентификован је једино пророк Данило, док је међу попрсјима мученика препознат „свети Аларије”. Јеванђелисти су били издвојени троугаоним ивицама пандантифа. На југозападном пандантифу био је јеванђелиста Лука, а на северозападном је, и данас сачуван, јеванђелиста Марко. Између њих је свети Убрус, а у истој зони на јужној и северној страни су били по један медаљон са попрсјем анђела.

Зидне површине наоса подељене су на три зоне. На јужном зиду горње зоне биле су насликане представе Сретења и Крштења, на западном Духови, и на северном Васкрсење Лазара и Цвети. У средњој зони Преображење и Издајство Јудино на јужном зиду, Успење на западном, Распеће и сцена коју Окуњев „чита” као Силазак у ад, на северном зиду. Овој зони припадају и непознати „стојећи светитељи” на пиластрима. У доњој зони су биле стојеће фигуре светитеља „под сликаном аркадом”, и између њих на јужном и северном зиду по два попрсја светитеља. Свака композиција и сваки појединачни лик био је издвојен као засебна слика у кружним медаљонима или у оквирима који опонашају изглед праве иконе са рамом. Најзад, стојеће фигуре у најнижем реду биле су постављене испод насликаних аркада. Све ово говори да је Немања одабрао добре и искусне уметнике. Драгутинова капела је засебна црквица у манастирском комплексу. Била је посвећена или Христу, чији су се трагови лика сачували у спољној ниши на јужном зиду, или Светој Тројици, чија је представа насликана на упадљивом месту у капели. Живопис капеле Ђурђевих ступова непосредни је одјек сопоћанског сликарства, у последњој четвртини 13. века и њиме је ктитор, краљ Драгутин описао своје душевно стање и државно-правне одлуке сабора, након пада с коња и предаје престола брату Милутину. Тачно изнад ктиторске композиције у медаљонима су насликани ликови чак петорице светих лекара, међу којима су тројица најпознатијих - Козма, Дамјан и Пантелејмон, што наговештава да се оболели краљ Драгутин уздао у њихову помоћ и исцељење.

63

На своду припрате насликан је циклус Светог Ђорђа са српским натписима, али је од њега сачуван толико мали део да је тешко рећи нешто више о иконографији и уметности тог живописа. У североисточном углу припрате био је насликан свечани портрет краља Драгутина, уз кога су се налазили портрети Стефана Немање - као монаха Симеона - и Светог Саве. Оваква композиција не само да је спајала ликове првог и другог ктитора Ђурђевих ступова, већ је са портретом првог српског архиепископа носила и дубље идеолошко значење. Предузимани истраживачки радови омогућили су да се дође до низа нових података о архитектури цркве и манастира, дуго и упорно уништаваних скоро три стотине

In the time of king Dragutin again was painted narthex of the church St. George and scene in fresco of narthex are usual. Over the entrance in nave was preserved big picture of St. George the temple protector that victoriously rides on greenish horse. Everyone who stood in temple he remained on the triumphal character of the church. For this and possibly for some other fresco painters in the upper layer of mortar in church done a small and nice sketch of the holy warrior on a horse that conservators discovered during the taking down frescoes from the walls. On the vault of the narthex was painted cycles of St. George with the Serbian inscriptions but from it is preserved so small part that is hard to say something more about iconography and art of that fresco painting. In the northeastern angle of narthex was painted ceremonious portrait of king Dragutin by who were placed portraits of Stefan Nemanja as a monk Simeon and St. Sava. Composition like this was not only connected figures of the first and second donor of Djurdjevi Stupovi but with a portrait of the first Serbian archbishop carried deeper ideological meaning. Undertaken researching works made possible to come to row of new data about architecture of church and monastery, long lasting and

persistently demolished almost three hundred years. Findings of stone plastic, parts of portal, between which parts of the founder’s inscription, special contribution of this works, and under layers of earth and muck, were discovered remains of monastery buildings significant not only for knowing architecture of monastery Djurjdevi Stupovi but architecture of medieval monasteries in general. The first professional visiting tour of the monastery complex Djurdjevi Stupovi done equip from the National museum from Belgrade on June in 1920. In that occasion remained frescoes were photographed and was done, and one number of aquarelles of ornaments. The next tour followed in 1922 with task of collecting of materials for mosaics for churches on Oplenac. Than frescoes were photographed again some of them copied and was done precious `scheme of available frescoes`, that probably made that experienced expert of the old Serbian painting art N.L. Okunjev. Contents of frescoes and architecture done in 1927, he wrote monograph about Djudjevi Stupovi which is when it is a word about fresco painting of the church unreachable even today. Passed seven and half decades of research of the wall painting of the church of St. Simeon in Ras show that was done exactly as much as many was given by the remains of the famous founding of a great parishioner Stefan Nemanja. Equipped with` needed means` cameras and scaffolding not small number of scientific workers devoted themselves to Djurdjevi Stupovi probably suspecting that their work one day will be maybe the only trace of existing of fresco decoration.



64

Од ликова светих издвајају се и попрсја Богородичиних родитеља Јоакима и Ане и Христовог лика на убрусу. У улазу су приказани апостоли Петар и Павле и Исус Христос који их одозго благосиља. Остале фреске односиле су се само на примопредају престола. У своду, подељеном ребрима, била су осликана четири српска државна сабора: на првом, Немања предаје престо сину Стефану, на другом је устоличење Уроша I, на трећем Драгутин постаје краљ, а на последњем, Драгутин уступа власт Милутину. Представе сабора композиционо су решене као слике Васељенских сабора, са идејом континуитета „свете лозе“ Немњића. На зиду испод сабора била су насликана три анђела за столом, који представљају св. Тројицу. На јужном и северном зиду капеле, по захтеву краља насликана је поворка Немањића у којој учествују, прилазећи Христу на престолу, св. Симеон Немања, Стефан Првовенчани, краљ Урош I са женом Јеленом, краљ Драгутин - са моделом храма у руци, праћен сином Владиславом и женом Кателином и оновремени владар Србије краљ Милутин са женом Јеленом. У време краља Драгутина, поново је осликана припрата цркве св. Ђорђа, а сцене у живопису припрате су уобичајене. Над улазом у наос сачувала се велика слика св. Ђорђа, заштитника храма, који победнички језди на зеленкастом коњу. Он је свакога ко је ступао у храм подсећао на тријумфални карактер цркве. За ову или могуће неку другу фреску, сликари су на доњем слоју малтера у цркви извели малу и лепу скицу светог ратника на коњу, коју су конзерватори открили приликом скидања фресака са зидова.

65

Стручњаци тек основаног Завода за заштиту споменика културе, након стављања манастира под заштиту државе, од 1947. до 1949. године скидали су преостале фреске и конзервиране их предавали Народном музеју у Београду, где се и данас чувају. Тада су изведени и први неопходни заштитни радови на осигурању порушене цркве. Осим разрушене цркве и капеле, на терену није било виднијих трагова осталих грађевина. Веће и систематске радове на археолошком истраживању Ђурђевих ступова почео је Народни музеј у

Important research mission was visit of the famous French Byzantologist Gabriel Mije. He in escort of his wife Sophia that done drawings of frescoes, and an architect conservator Djurdje Boskovic, stayed during 1934 in Djurdjevi Stupovi. In that occasion the church was entirely and very good pictured, and was made one number of drawings. Experts of only founded Institute for preserving of cultural monuments after putting monastery under protection of a state from 1947 until 1949 took down remained frescoes and conserved gave them to the National museum in Belgrade where are preserving today. The first necessary preserving works to insure demolished church were done then. Except demolished church and chapel on terrain were not visible traces of other buildings. Bigger and systematic works on the archeological researches of Djurdjevi Stupovi started the National museum from Belgrade in 1960. These works developed until 1963 and were continued in 1968. Than Institution for preserving cultural monuments from Kraljevo undertook wither action to investigate and preserve whole complex and work started in 1969. Researched objects were conserved and in the first years of the 21st century reconstructed part of monastery hostelries in which were moved in monk brotherhood. And the church was almost entirely reconstructed, except towers on the west side.

Београду 1960. године. Ови радови су се одвијали до 1963. године, да би се наставили 1968. године. Тада је Завод за заштиту споменика културе из Краљева предузео ширу акцију да цео комплекс истражи и заштити, а радови су почели 1969. године. Истражени објекти су конзервирани, а првих година 21. века реконструисан је део манастирских конака у који је усељено монашко братство. И црква је скоро у потпуности реконструисана, осим кула на западној страни. Археолошка истраживања комплекса Ђурђевих ступова у погледу покретних налаза и гробних прилога нису дала изузетне резултате. Гробови су налажени у самој цркви и на целој површини порте. Најзанимљивије конструкције гробова откопане су уз јужни вестибил: уклесани у стени, они васкрсавају прадавни обичај обликовања гроба према основном облику људског тела. Али баш у таквим гробовима било је више скелета, па се дешавало да су млађи гробови налажени испод старијих. Најлепши и најзанимљивији археолошки налази потичу са спољашње стране западног и источног бедема. Од налаза вредни су помена налаз бронзане плочице фрагментованих стоних и кухињских посуда 14-15. века. Нађени су само новчићи краља Драгутина, а из 16. века

Archeological researches of the complex Djurdjevi Stupovi in a view of movable founding’s and give contributions did not give special results. Graves were founded only in the church and on the whole surface of the church yard. The most interesting constructions of graves were dug up besides the south vestibule: engraved in the rock, they resurrection the ancient custom of shaping grave to basic shape of human body. But in graves like that were many skeletons, so happened that recent graves were found under older. The most beautiful and the most interesting archeological researches originated from the external side of the western and eastern rampart Founding worth of mentioning are founding of bronze plate of fragmented table and kitchen vessels from the 14th until 15th century. Only coins of king Dragutin were found,and one century older cross was found in the field in the stand of the monastery complex. Numerous are also fragments of stone plastic from windows and the church portal and from tombstones. Bigger number of foundlings, fragments of architecture and tombstones, conditioned need for their keeping and preserving. On the approach to the complex was built building of lapidarium in which were exhibited and reconstructed the most significant part of architecture. Today on Djurdjevi Stupovi there is no graveyard but on the base of researches it could be saying that inside the monastery walls and outside them burial was done since tome of church origin until the beginning of the 2oth century. During the Medieval Age burial was done in the church and chapel, but by the biggest part on the space southeastern from the church. After transforming of tower into chapel for burial was used space southern from chapel.



66

година. Налази камене пластике, делови са портала, међу којима и делови ктиторског натписа, посебан су допринос ових радова, а под наслагама земље и шута откривени су остаци манастирских грађевина значајних не само за познавање архитектуре манастира Ђурђевих ступова већ и архитектуре средњовековних манастира уопште. Први стручни обилазак манастирксог комплекса Ђурђеви ступови обавила је екипа Народног музеја из Београда јула 1920. године. Том приликом су преостале фреске фотографисане, а урађен је и један број акварела орнаментике. Наредни обилазак уследио је 1922. године са задатком скупљања грађе за мозаике цркве на Опленцу. Тада су фреске поново фотографисане, неке и копиране, а урађена је драгоцена „схема расположивих фресака”, коју је највероватније сачинио тада већ искусни зналац старог српског сликарства Н. Л. Окуњев. Садржај фресака и архитектуре урадио је 1927. године, написао и монографију о Ђурђевим Ступовима која је, кад је реч о живопису цркве и данас непревазиђена. Протеклих седам и по деценија проучавања зидног сликарства цркве Светог Ђорђа у Расу показују да је урађено управо онолико колико су то пружали остаци славне задужбине великог жупана Стефана Немање. Опремљени „потребним средствима” — фотоапаратима и скелама, немали број научних посленика посветио се Ђурђевим Ступовима, вероватно слутећи да ће њихов рад једнога дана бити можда и једини траг постојања ове фреско-декорације. Значајан истраживачки подухват била је посета познатог француског византолога Габријела Мијеа. Он је у пратњи супруге Софије, која је радила цртеже фресака, и архитекте-конзерватора Ђурђа Бошковића, боравио током 1934. године у Ђурђевим Ступовима. Том приликом је црква у потпуности и веома добро снимљена, а направљен је један број цртежа.

67


68

бројни пећњаци, а један век је старији крст нађен у њиви у подножју комплекса. Бројни су и фрагменти камене пластике са прозора и портала цркве, али и надгробних споменика. Већи број налаза, фрагмената архитектуре и надгробних споменика, условио је потребу за њиховим чувањем и излагањем. На прилазу комплексу изграђена је зграда лапидаријума, у којој су изложени и реконструисани најзначајнији делови архитектуре. Данас на Ђурђевим ступовима не постоји гробље, али се на основу истраживања може рећи да се унутар манастирских зидина и изван њих сахрањивање обављало од времена настанка цркве па до почетка 20. века. Током средњег века сахрањивање је вршено у цркви и капели, али највећим делом на простору југоисточно од цркве. Након претварања куле у капелу, за сахрањивање је и коришћен и простор јужно од капеле. То су само неке од вредности овог манастира, који је, према одредбама Закона о заштити културних добара, проглашен за споменик културе од изузетног значаја, а године 1979. просторна споменичка целина коју чине Петрова црква, Ђурђеви ступови, Рас и Сопоћани, под називом „Стари Рас са Сопоћанима”, уписана је у регистар светске културне баштине.

These are some values of this monastery that according to decisions of the Low about preserving of cultural good, pronounced for monument of culture of a great significant and in 1979 spacious monument whole that made Peter`s church, Djurdjevi Stupovi, Ras and Sopocani under name Òld Ras with Sopocani` noted into register of the world cultural heritage.


Манастир

Сопоћани MONASTERY SOPOCANI

70

На западном ободу долине реке Рашке, поред самог извора реке, краљ Урош I (1243-1276) је по угледу на славне претке подигао себи гробну цркву посвећену Светој Тројици. За време његове владавине Србија је постала најснажнија држава у окружењу, што су јој обезбеђивали богати рудници сребра и злата, разграната трговина и многоструке везе са Западом и Византијом. Сматра се да је манастирски комплекс изграђен између 1263. и 1268. године, на шта упућује ступање на архиепископски престо Србије Саве II, који је насликан у Поворци архијереја у олтару и женидбе старијег сина краља Уроша, Драгутина, који је у сцени Смрти краљице Ане, мајке Урошеве, представљен као младић од око петнаест година. Проблем тачне године изградње компликују још две фреске на којима је насликан Драгутин. На источном и јужном зиду припрате представљени су краљ Урош и краљица Јелена са синовима Драгутином и Милутином. Испред Уроша је млади Драгутин који му досеже до прстију руке, а испред Јелене стоји млађи и нижи Милутин, на основу чега је закључено да је фреска настала око 1251. године.

On the western edge of the river Raska valley, beside the river spring, king Uros the 1st (1243/1276) taken example of famous ancestors and built for himself grave church dedicated to the Holy Trinity. During his authority Serbia became the most strengthen state in environment what was ensured by the reach mines of silver and gold, branched trading and multiplex connections with the West and Byzantine. It is considering that monastery complex was built between 1263 and 1268 on what initiated pacing on a throne of Serbia Sava the 2nd that was painted in the Procession of archbishops in altar and marriage of elder son king Uros, Dragutin, which in the scene of the Death of queen Anna, Uros`s mother represented as a young man about 15 years old. Problem of the exactly year of building is complicated with two more frescoes on which is painted Dragutin. On the east and south wall of narthex are presented king Uros and queen Jelena with sons Dragutin and Milutin. In front of Uros is a young Dragutin that reaches his hands fingers and in front of Jelena stood younger and shorter Milutin, based on what is concluded that fresco originated about 1251.

У ктиторској композицији на западном зиду наоса, Драгутин је насликан као младић од двадесет година у очевој висини. Све фигуре из ктиторске композиције насликане су на новом, другом слоју малтера који је прекрио претходни. Према Драгутиновом узрасту, ова фреска је можда насликана око 1271. године, али сигурно не после 1276. године с обзиром да је Урош представљен као краљ са круном на глави. Манастир Сопоћане краљ Урош је наменио за вечну кућу, не само за себе већ и за своје најближе. Након што га је син Драгутин свргао са престола, краљ Урош је отишао из Рашке. Умро је негде у Хуму и његово тело је одмах после смрти, или кад су прилике то дозволиле, пренето и сахрањено у Сопоћанима. Вероватно је тада, између 1277. и 1281. године, насликана нова ктиторска композиција, јер на старијој, скоро је сигурно, није било Драгутиновог портрета. Краљ Урош је положен у гроб у југозападном углу наоса цркве, обележен саркофагом од црвенкастог мермера, у северозападном делу припрате сахрањена је његова мајка, краљица Ана, умрла баш у време завршавања цркве.

In the donor’s composition on the western wall of nave, Dragutin was painted as a young man about 20 years old in fathers high. All figures from the founders composition were painted on a new, second mortar layer that covered preliminary. Towards Dragutin`s growth, this fresco is maybe painted about 1271 but not after 1276 for sure regardless that Uros was presented as a king with a crown on his head. Monastery Sopocani king Uros devoted for an eternal house not only for himself but for his closest. After son Dragutin dethrones him king Uros left Raska. He died in Hum and his body shortly after death or when circumstances allowed transported and buried in Sopocani. Probably then between 1277 and 1281 was painted new founders composition because on old almost for sure was nor Dragutin`s portrait. King Uros was put in a grave in the southwestern corner of naos of the church, marked by sarcophagus of a reddish marble, in the northwestern part of narthex was buried his mother, queen Anna, died just in time of finishing church. Uros in Sopocane transported his father`s Holy bones, ceremoniously put in luxury sarcophagus decorated by the mother of pearl.

71

Because of the Turkish violence sarchopagus with remains of the first Serbian king and other monastery preciousness, 1587, monks hid in unapproachable monastery Crna reka. Holy bones were later transported to Studenica where are even today. In sopocan`s church was buried Uros`s cooperative and a friend archbishop Joanikije, whose grave is placed opposite king’s, heightened by sarcophagus of a black stone. In narthex of the church was buried two Uros cousins, Vukan`s sons Djordje and Mladen prior of Sopocani. There is a little saved mentions in sources about landed gentry of monastery Sopocani. Sopocan`s church of the Holy Trinity belonged Crmanj on the Rogozna mountain, and king Milutin by the Banjska charter `for Crmanj gave kingdom to church Sopocani Kmicnicu on Senice`. Monastery Sopocani has in 1332/33 his people in Risan. It is possible that in the Turkish register of Prizren`s Sanjak from 1531 under name `monastery Sahabedin` in district Trgoviste was registered monastery Sopocani called like that after Sahabedin pasha that on June the 27th in 1441 conquered Novo Brdo and to whom should be apportioned incomes that amount more than 2000 akcas. According to data of the register of Prizren`s Sanjak from 1671 monastery belonged to district Trgoviste and made incomes from one mill with four and one with 12 grind stones, nine rollers and six flood gates for irrigation. From quoted incomes paid taxes 100 akcas per year and had gardens in some villages in surroundings. In the time of register from quote year in monastery were: Simeon priest monk, Sava priest monk and Petroje monk, but it `belonged to women` that is female monastery. How monastery is placed on the spring of the river Raska so it is not strange because belonged to it mentioned number of mills, rollers and flood gates. In the Turkish registers from the 16th century twice by the monastery of the Holy Trinity noted also church of the (Holy) Immaculate dedicated to the Mother of God that belonged to nuns. Jovan Cvijic was in 1910 north from the church and over the bell tower sow walls of some church that was big as church of the Holy Trinity, and Dolanski villagers told him that was a church of Sopocan`s nuns. Meanwhile it is about remains of the Emperors dining room, confirmed by excavations in 1977. Jovan Cvijic noted that to Sopocani as estate belonged quite a number of surrounding villages between them villages on the Kostan field: Delimedje, Melaje, Glogovik and those in the region between the river Raska and intake of the river Ljudska reka to the river Raska: Gracani, Doljani and Zabrdje with small hamlets Marovina and Odojevic.


Урош је у Сопоћане пренео и мошти свога оца Стефана Првовенчаног, свечано положене у раскошни кивот украшен седефом. Због турског насиља, кивот са моштима првог српског краља и другим манастирским драгоценостима, 1587. године, монаси су скрили у неприступачни манастир Црну реку. Мошти су касније пренете у Студеницу где се и данас налазе. У сопоћанској цркви сахрањен је и Урошев сарадник и пријатељ архиепископ Јоаникије, чији се гроб налази наспрам краљевог, надвишен саркофагом од црног камена. У припрати цркве сахрањена су и два Урошева брата од стрица, Вуканови синови Ђорђе и Младен, игуман Сопоћана.

73

74

О властелинству манастира Сопоћани има мало сачуваних помена у изворима. Сопотској цркви Свете Тројице припадао је забел Чрмањ на Рогозни, а краљ Милутин Бањском повељом „за Чрмањ даде краљевство ми цркви сопотској Камичницу на Сеницах“. Манастир Сопоћани је, 1332/33. године имао своје људе у Рисну. Могуће да је у турском попису Призренског санџака из 1531. године под називом „мансатир Шахабедин“ у нахији Трговиште, уписан манастир Сопоћани, назван тако по Шахабедин-паши, који је 27. јуна 1441. године освојио Ново Брдо и коме су могли да буду додељени приходи који су износили преко 2000. акчи. По подацима пописа Призренског санџака из 1671. године манастир је припадао нахији Трговиште,

Monastery suffered immediately after the Kosovo battle (1389) when were burned and demolished buildings that were renovated in the time of Despotate. The next record was not until from 1526. Than some priest Dmitar copied one church miscellany in that was biography of St. Sava that wrote Domentian. Conditions in Sopocani considerably got better in following decades thanks to supplements of surroundings Christians, especially from the family Pribisalic from Trgoviste. Than on the church were done necessary small repairs, mostly on the lateral parakklesions, narthex and bell tower, and in 1620 church was covered by lead. At the same time were renovated almost all buildings in monastery: big kitchen with stores in the west and monk cells in the south and north part of a yard.

Joван Цвијић је забележио да су Сопоћанима, као метох, припадала многа околна села, међу којима села на Коштан пољу: Делимеђе, Мелаје, Глоговик и она у пределу између Рашке и ушћа Људске реке у Рашку: Грачани, Дољани и Забрђе, са засеоцима Маровином и Одојевићем. Манастир је страдао одмах после Косовске битке (1389), када су спаљене и порушене зграде, које су обновљене у време деспотовине. Следећи запис је тек из 1526. године. Тада је овде неки поп Дмитар преписао један црквени зборник у којем је била биографија Светог Саве коју је написао Доментијан. Стање у Сопоћанима се знатно поправило у наредним деценијама захваљујући прилозима околних хришћана, посебно породице Прибисалић из Трговишта. Тада су на цркви биле изведене неопходне ситне поправке, углавном на бочним параклисима, припрати и звонику, а 1620. године црква је била покривена оловом. У исто време обновљене су скоро све грађевине у манастиру: велика кухиња са оставама у западном, и монашке келије у јужном и северном делу дворишта. Манастир је доживео велики процват крајем 16. и почетком 17. века, али је у време аустријско-турског рата 1690. године доживео катастрофу. Да би црква била заштићена, спољашњи улази у параклисе су зазидани, а пробијени нови на унутрашњим зидовима. И поред тога Турци су спалили и порушили манастир, оловни лим са цркве однели. Манастир је остао без крова, пуст и разорен све до треће деценије 20. века.


Манастир Сопоћани / Monastery Sopocani

и остваривао приходе од једног млина са четири и једног од 12 жрвњева, девет ваљавица и шест брана за наводњавање. Од наведених прихода плаћао је порез од 1000 акчи годишње, а имао је и баштине у неким селима у околини. У време пописа из наведене године, у манастиру су се налазили: Симеун поп калуђер, Сава поп калуђер и Петроје калуђер, али да „припада женама“, тј. био је женски манастир. Како се манастир налази на извору реке Рашке то не чуди што њему припада наведени број млинова, ваљалица и брана. У турским пописима 16. века два пута је уз манастир Св. Тројице уписана и црква (Свете) Пречисте – посвећена Богородици, која је припада калуђерицама. Јован Цвијић је 1910. године северно од цркве и изнад звонаре, видео зидине неке цркве која је била велика као и црква св. Тројице, а дољански сељаци су му рекли да је то била црква сопоћанских калуђерица. Међутим ради се о остацима царске трпезарије, потврђене ископавањима 1977. године.

Monastery experienced a great bloom at the end of the 16th and at the beginning of the 17th century but in the time of the Austrian Turkish war 1690 experienced catastrophe. External entrances to parakklesions were walled in and penetrated new on the external walls to protect the church. Instead of all the Turks burned and demolished monastery and lead tin from the church took off. Monastery left without a roof, felt and devastated until the third decade of the 29th century. Data about monastery are in the Sopocani mention book originated in 1610 that Russian writer of travels A. Giljferding in 1859 from Crna Reka took to Russia. Mentioned book is today placed in the Russian National Library in Sankt

75

Petersburg together with Vukan`s gospel. When Giljferding visited Sopocane he wrote that monastery was situated in very out of way region far away from a road and any one of Novi Pazar Christians saw Sopocani. According to his writing the church was not demolished much but it was without a roof, windows were small coated by marble like a door. All walls in church interior and also lower parts of external west wall were covered by the fresco painting. According to writings of one number of researchers of monastery Sopocani, by program of decoration of the church of the Holy Trinity was encountered intention of king Uros to Episcopal headquarters from Peter`s church move to Sopocani, what was confirmed with rebuilding of original plan of the church itself.

Sopocani monastery complex has approximately circular shape in who`s center is the church dedicated to the Holy Trinity. The church of the Holy Trinity belonged to the Raska type of church buildings whose prototype was Holy Saviour’s church in Zica. Sopocani conventional church made two parts: altar space, naos and narthex, like as older and later annexed external narthex and bell tower. In a base it is one isled building that in the east is finished by the altar apses width of aisle. In the internal semicircular of apses was built stone bench sintronon; in which center was headquarter for archbishop. By the apses were lateral sides of rectangular rooms of diaconicon in which were preserved clothes, books, different documents and preciousness of monastery and from the south proskomedia in which were preserved vessels. Over the middle part of temple is raising cylindrical dome placed on the cubic stand with eight windows. Central part on the lateral sides is extended with two rectangular choirs, and on the westside was raised spacious narthex by each side of it existed on parakklesion. The south was dedicated to Simeon Nemanja and the north to archdeacon Stefan. Porch with a vault originally existed between those parakklesions and singing places. When in the 14th century porches were closed the church had look of three-isled basilica what is in some measure different from churches of the Raska school.



76

Подаци о манастиру налазе се у Сопоћанском поменику, насталом око 1610. године, ког је руски путописац А. Гиљфердинг 1859. године из Црне реке однео у Русију. Поменик се и данас налази у Руској националној библиотеци у Санкт Петербургу, заједно са Вукановим јеванђељем. Када је Гиљфердинг посетио Сопоћане забележио је да се манастир налази у јако забаченом пределу далеко од пута, и да је мало ко од новопазарских хришћана видео Сопоћане. По његовом писању црква није била много разрушена, али је била без крова, прозори су мали обложени мермером, као и врата. Сви зидови у унутрашњости цркве, а и доњи делови спољашњег западног зида покривени су фреско-живописом.

Према писањима једног броја истраживача манастира Сопоћани, програмом декорације цркве св. Тројице, огледа се намера краља Уроша да епископско седиште из Петрове цркве премести у Сопоћане, што потврђују доградње првобитном плану саме цркве. Сопоћански манастирски комплекс има приближно кружни облик у чијем средишњем делу је црква посвећена св. Тројици. Црква св. Тројице припада рашком типу црквених грађевина, чији је прототип Спасова црква у Жичи. Сопоћанску саборну цркву чине два дела: олтарски простор, наос и прирата, као старији и касније додата спољна припрата и кула-звоник. У основи је једнобродна грађевина, која се на истоку завршава полукружном олтарском апсидом ширине брода. У унутрашњем полукругу апсиде изграђена је камена клупа - синтронон, у чијем средишту је седиште за архијереја. Уз апсиду су бочних страна правоугаоне просторије ђаконикона, у ком су чуване одежде, књиге, разне исправе и драгоцености манастира, а са јужне проскомидије у којој су чуване сасуде. Над средишњим делом храма уздиже се цилиндрична купола са осам прозора, која је постављена на кубично постоље. Централни простор на бочним странама проширен је двема правоугаоним певницама, а на западној страни подигнута је пространа припрата уз коју са сваке стране постоји по један параклис. Јужни је посвећен Симеону Немањи, а северни архиђакону Стефану. Између ових параклиса и певница са обе стране цркве првобитно је постојао трем са сводом. Када су у 14. веку тремови затворени, црква је добила изглед тробродне базилике, што је донекле разликује од цркава рашке школе. Истовремено са затварањем тремова, на западној страни црква је добила отворену спољну припрату и троспратну кулу-звоник. Спољна припрата има облик тробродног отвореног трема, ширине главног дела цркве. Кула-звоник, у приземљу се првобитно ослањала на четири јака ступца, међусобно повезана луковима између којих је постојао крстасти свод, уместо ког је касније урађен полуобличасти свод. Звоник има три спрата, међусобно одвојена дрвеним међуспратним конструкцијама. Четири отвора последњег спрата су издужена и по свој прилици нису била ничим затварана, јер су ту била обешена звона. Преко куполе, на врху звоника је четвороводни кров. На звонику се на све четири стране налазе прозори, осим првог спрата где су на три стране. Да су припрата и звоник постојали у време краља Душана, говоре фреске на западном зиду припрате и источном зиду звоника.

77

At the same time with closing of porches on the western side church got open external narthex and three floor bell tower. The external narthex has a shape of threeaisled open porch, width as main part of the church. Belltower in the ground floor originally leaned upon four strong columns, mutually connected by arches between which stood cruciform vault instead that later was done semicircular vault. Bell-tower has three floors, mutually separated by the wooden mezzanine constructions. Four openings of the last floor are lengthen and by all occasion were not closed by anything because there were hanged bells. Over the dome on the top of the bell-tower is four-isled roof. On the bell-tower on all four sides are windows, except the first floor where were on three sides.

Оно што Сопоћане, на први поглед, одваја од очуваних старијих споменика, рашке школе, је тробродни спољашњи изглед: сви бочни простори — они уз олтар, певнице и капеле — подведени су под јединствене, једносливне, ниже кровове. Фреске цркве св. Тројице манастира Сопоћани, право су ремек-дело које је пронело славу Сопоћана и које је пресудно утицало да се манастир и област Старог Раса нађу на Листи светске културне баштине. За њихову израду је, на позив краља Уроша, средином 13. века дошла скупина великих сликара који су знатно променили изглед религиозне Србије тог времена. Сликари су највероватније дошли из Цариграда, а њима су се сигурно придружили и неки домаћи уметници.

Sopocani motifs of stucco decoration on the portal and in the narthex, on the cornice in altar apses and capitals of pilasters were connected to the stone plastic of the Romanic and the Early-Gothic churches in Montenegro`s coast and neighboring Italy. The entrance door and nave did not have richly decorated archivolt of marble, Sopocani handicraftsman done it in stucco decoration. In the same technique originally were elaborated big icons of Jesus and the Holy Mother on the western sides of the northeastern and the southeastern pilasters, right next to the altar place in the high of the iconostasis. From those big icons in colored stucco plastic today is visible only plaster background. Modest plastic decoration of the church consist fizzes of arcades on small consoles that are placed on the loft of cupola, the western façade and on the eastern sides of lateral

Како улазна романичка врата у наос нису имала богато украшену архиволту од мермера, сопоћански мајстор ју је урадио у штуко декорацији. У истој техници изворно су биле обрађене и велике иконе Исуса Христа и Богородице на западним странама североисточног и југоисточног пиластра, одмах до олтарског простора, у висини иконостаса. Од тих великих икона у обојеној штукопластици данас се види само гипсана позадина. Скромну пластичну декорацију цркве сачињавају фризови аркадица на малим конзолама, који се налазе на поткровљу кубета, западној фасади и на источној страни бочних бродова, као и украси од венаца у штуку над пиластрима, наосу и око портала између припрате и наоса.

The narthex and bell-tower existed in the time of king Dusan are speaking frescoes on the western wall of the narthex and the east wall of bell-tower. Builders of the church are not known but according the elements that show on the Romanesque way of building could say that they came from the western parts of a state. The church was built by the hewn sedimentary rock, with elements that pointed at the Roman ways of building to what contributed way of elaboration of facades, windows, portal and other elements. Contemplated as a building of sediment tuf Sopocani could not carry reach decorative plastic that only excelled and interrupted. Stucco decoration in Sopcani integral part of the later polychromatic decoration of the church and with done fresco painting made unique whole.

Година осликавања цркве налазила се у натпису у прстену куполе, али је он оштећен баш на месту где је година била исписана. По закључцима В.Ђурића живопис је настао између 1263. и 1268. године, док Б.Тодић сматра да се то десило између 1272. и 1277. године. Иконографија живописа богата и сложена усвојила је и продужила најлепше традиције византијске уметности, али је донела и много новог тематског и уметничког богатства. Сликарство Сопоћана је кључни споменик српског и византијског сликарства 13. века. Да би у раскоши надмашио претходнике, краљ Урош је тражио да се скоро цела унутрашњост цркве прекрије фрескама на позадини са златним листићима на којима је исцртана мрежа квадратића која је имитирала мозаик.

ships like as decorations of coronas in stucco over pilasters, nave and round the portal between the narthex and nave. That what Sopocane on the first sight separates from more preserved older monuments of the Raska school is three isled external look: all lateral spaces- by the altar, singing place and chapel- are over unique one isled lower roofs. Frescoes of the church of the Holy Trinity on monastery Sopocani are real master piece that carries glory of Sopcani and that ominously influenced that monastery and territory of Old Ras is on the List of the world cultural heritage. For their work was on the king`s Uros call in the middle of the 13th century came group of great painters who considerably changed look of the religious Serbia of that time. Painters probably came from Constantinople and some domestic artists surely joined them.



78

Градитељи цркве нису познати, али по елементима који указују на романички начин градње, може се рећи да су дошли из западних области државе. Црква је зидана тесаном сигом, са елементима који указују на романски начин градње, чему доприноси начин обраде фасада, прозора, портала и други елементи. Замишљени као грађевина од сиге, Сопоћани нису могли носити богату декоративну пластику, која би само стрчала и сметала. Штуко декорација у Сопоћанима саставни је део каснијег полихромног украшавања цркве и са изведеним фреско сликарством чини јединствену целину. Сопоћански мотиви штуко декорације на порталу у припрати, на венцу у олтарској апсиди и капителима пиластера везују се за камену пластику романичких и рано-готичких цркава у црногорском приморју и у суседној Италији.

79


King Uros demanded that almost whole interior of the church to be covered by the frescoes in the background with the golden leaves on which was drawn net that imitated mosaic to exceed his precursors in the luxury. Group of the most skilled handicraftsmen painted walls of altar and nave,while less experienced painters took over work of decoration of narthex, until two good artists but different upon their way of work painted lateral chapels beside narthex. Two of the worst painters whose work is different from the rest of Sopocan`s painting art, work in proscomedia and diaconicon, rooms that were not available to approach and looks of the believers. In the church interior was preserved extra valuable gallery of the Serbian wall painting art in which monumental style of the 13th century developed until culmination. Frescoes in naos and altar space where dominated monumental composition of the Dormition, upon its artistic and stylistic characteristics belong between the most significant works of its time in Europe.

81 Група највештијих мајстора осликала је зидове олтара и наоса, а мање искусни сликари преузели су посао украшавања припрате, док су двојица добрих уметника, али различитих по начину рада, осликали бочне капеле уз припрату. Двојица најлошијих сликара, чије дело одудара од осталог сопоћанског сликарства, радили су у проскомидији и ђаконикону, просторијама које су недоступне приступу и погледима верника.

Year of church painting was on the inscription in the dome ring but it was damaged on the place where it was written. According conclusions of V. Djurica fresco painting originated between 1263 and 1268, until B. Todic consider that that happened between 1272 and 1277. Iconography of fresco painting is rich and complex adopted and continued the most beautiful traditions of the Byzantine art but brought many of a new thematic and artistic richness. Painting art of Sopocani is a key monument of the Serbian and Byzantine painting art of the 13th century.

У унутрашњости цркве сачувана је изузетно драгоцена галерија српског зидног сликарства у којем се монументални стил 13. века развио до врхунца. Фреске у наосу и олтарском простору, где доминира монументална композиција Успење Богородице, по својим уметничким и стилским особеностима спадају међу најзначајнија остварења свога времена у Европи. Како је купола била разорена, то се у њој није очувао живопис, али се ту највероватније налазио Христ с пророцима.

Сопоћанске фреске у наосу и олтарском простору тематски и иконографски, следе образац византијске уметности 13. века. „Засноване на једноставном и сажетом приказу Великих празника, одабраних догађаја из Христовог живота и појединачних фигура светитеља, фреске у централном делу храма теже ка монументалности и кохерентности израза, проистеклог из дубоке привржености идеалима античке лепоте. Излазећи из оквира строге религиозности, сопоћанске зидне слике исказују ону ликовну и филозофску суштину која се изједначава са универзалношћу и узвишеношћу порука.“

Јеванђелисти који исписују текстове насликани су у пандантифима, а између њих два Христова нерукотворена лика: на убрусу и ћерамиди, и два праоца у медаљонима. На пиластрима поткуполног простора су стојеће фигуре пророка и праотаца, у апсиди оштећена представа Богородице између анђела, Причешће апостола и Поклоњење епископа Христу-жртви, где су и три прва српска архиепископа У олтарском простору су у доњој зони насликани св. архијереји, који учествују у „Служби агнецу”.

How the dome was devastated so in it was not preserved fresco painting but there probably was situated Christ with profits. Evangelists that written texts were painted on the pendentives, and between them two Christ`s Holy features on veil and on the Spanish tile and two old fathers in medallions. On the pilasters of the under dome space are standing figures of profits and followers, in apses damaged scene of the Holy Mother between angels. Communion of apostles and Adoration of bishops to Christ . where the three first Serbian archbishops. In lower zone of the altar space were painted the Holy Archbishops which participated in Liturgy of Agnus Dei.

Sopocani`s frescoes in naos and altar space thematically and iconographical follow the pattern of the Byzantine art of the 13th century. Based on the simple and condensed presentation of the Great Holliday`s chosen events from Christ`s life and singular figures of saints, frescoes in the central part of the temple aspired to monumentality and coherence of expression, originated from deep devotion to ideals of the Antic beauty. Exiting from the shape of the strict religiousness, Sopocani wall paintings express those plastic art and philosophical essence that equalized with universality and sublimity of massages.

Disposition of scenes and figures presents illustration of gospel texts. In the central part of temple scenes are based on the simple and condensed presentation of the Great Holliday`s, chosen events from Christ`s life and singular figures of saints. In the upper zones of nave under the dome is Christ`s life from Anuncationi and the Birth until Transfiguration, in the western bay from the Palm Sunday until the Resurrection and in altar after the Resurrection until the Pentecoast.There are also shown Nativity, Presentation, Myrrhbearing Women, Christ Anuncation to women and apostles, Toma’s unfidelity,Crucifixion as opposed to Descent to Hades, Ressurection of Lazarus across the Palm Sunday etc. In the vaults of the lateral choirs are placed the Forties of Sevastian martyrs in the moment of death on the frozen lake and the Holy Trinity church`s holiday like the Hospitality of Abraham until in the lower zones were: apostles in choirs and martyrs and warriors in the western travej. The huge Dormition of the Holy Mother on the western wall, the biggest and the most famous Sopcani work, condensed in it all the best characteristics of a great painter. On the south wall of nave, over the grave of king Uros was painted donor composition. King Uros is represented with a model of the church in left hand until his right hand is in the hand of his father monk Simeon, which by the by means of the Holy Mother towards Christ leads monk Simeon Nemanja. Behind Uros, on the western wall, the row continues queen Jelena. On the western wall of naos south from the door is painted queen Jelena, with older son Dragutin. Instead of an evangelic iconography and extraordinary painting technique, Sopocani frescoes in

Распоред сцена и фигура представља илустрацију јеванђеоских текстова. У централном делу храма сцене су засноване на једноставном и сажетом приказу Великих празника, одабраних догађаја из Христовог живота и појединачних фигура светитеља. У горњим зонама наоса, под кубетом је Христов живот од Благовести и Рођења до Преображења, у западном травеју од Цвети до Васкрсења, а у олтару после Васкрсења до Духова. Ту су Рођење, Сретење, Мироносице на гробу Христовом, Христ се јавља женама, Јављање апостолима, Неверство Томино, Распеће насупрот Силаску у ад, Васкрсење Лазарево преко пута Цвети итд. У сводове бочних певница постављена су Четрдесеторица севастијских мученика у тренутку смрти на залеђеном језеру и Св. Тројица, слава цркве, у виду Гостољубља Аврамовог, док су у доњим зонама: апостоли у певницама, а мученици и ратници у западном травеју. Огромно Успење Богородице на западном зиду, највеће и најпознатије сопоћанско дело, сажело је у себи све најбоље особине великог сликара. На јужноме зиду наоса, изнад гроба краља Уроша насликана је ктиторска композиција. Краљ Урош је приказан са моделом цркве у левој руци док је десна у руци његовог оца монаха Симона, ког посредством Богородице према Христу води монах Симеон Немања. Иза Уроша, на западном зиду, низ наставља краљица Јелена На западноме зиду наоса јужно од врата насликана је краљица Јелена, са старијим сином Драгутином. Поред јеванђеоске иконографије и изузетне сликарске технике, сопоћанске фреске у себи имају и музички елемент. Посматрањем ликова светих људи који се успињу по сводовима нагоре, њихово држање, понављање набора на њиховој одећи, даје фрескама ритам. Свако лице је личност за себе и представљају принцип античке лепоте. Сопоћанске фресаке краси и животна снага и свака поједина личност на слици живи свој интензивни живот који се огледа у изразу лица, покрету руку. Овако претстављену животну снагу ликова започету у Сопоћанима тек ће три века касније користити уметници ренесансе. Детаљ фреске Рођење Христово у том погледу нема премца. Девојка са крчагом из наведене сцене, на глави има венчић од белих, плавих и црвених цветића, који нигде у православном свету није насликан. По зидовима припрате сликари су насликали велике теме које се често срећу у припратама византијских катедралних храмова.

themselves had a musical element. By observing of figures of holy people which climbed along vaults upwards, their attitude, repeating of wrinkles on their clothes, gave to frescos rhythm. Every face is a person for it and represents principle of antic beauty. Spocani frescoes adorn a life force and every singular person on the picture lives its intensive life that encounters in an expression of a face, move of a hand. Life force of figures presented like this started in Sopocani only three centuries later were use artists of the Renaissance. Detail of the fresco the Christ`s birth in that sense has no matchless. A girl with a ewer from quoted scene, has on her head wreath of white, blue and red little flowers, that was not painted anywhere in the Orthodox world. On the walls of the narthex painters painted great themes that is usually met in the narthexes of the Byzantine orthodox temples. It is ordered one whole wall for each scene: Ecumenical conventions, the Story about the old testimony Joseph, Jessy tree and Last Judgement, was determined the whole wall. The Serbian archbishop or the Raska bishop that probably conducted with decoration of the church, tried to show in the narthex at any price of interruption of the Ecumenical convention infallibly show Serbian conventions . On the north wall was painted scene `The death of Queen Anna` mother of king Uros the 1st. Besides Uros and Jelena there were painted their children: Dragutin, Milutin and Prnjaca and probably there were painted

Vladislav and some family members of Vukan`s, like as kings brother than bishop of Hum Sava the 2nd. In the southeastern corner of narthex were painted Uros with Dragutin on the eastern, and Jelena with Milutin on the south wall. Fresco painting beside narthex originated in 70`s of the 14th century. The south chapel was dedicated to Simeon Nemanja and in it like in Studenica painted cycles from his life. Painter in chapel of St.Stefan beside the north side of narthex worked scenes from life of Archdeacon Stefan and singular saints. In both chapels background was not golden but colored by a simple dark blue color. Background in proskomedia and diaconicon was not gold but yellow and by the width thicker drawing was draw cubes that imitate mosaic. In proskomedia are scenes from life of the Holy Mother and in diaconicon are scenes from life of St.Nicholas. Between 1342 and 1345 were originated frescoes in the external narthex where emphasized donors composition with presentation of Emperor Dusan, Empress Jelena and prince Uros. There were painted Uros and Jelena in the monkish suite. From internal equipment of temple and original liturgical furniture preserved is very little. In nave were two sarcophagi and one in the narthex. By the south wall of nave, under donors composition is sarcophagus of king Uros, done from marble of light red color, mottled by the light and dark lines. Opposite to this by the north wall is sarcophagus of archbishop Joanikije until by the north wall of the narthex sarcophagus of king mother Anna. On the opposite side from it were found remains of sarcophagus of unknown prior. Sarcophagus was decorated by the semicircular arcades over which on the flat part of plate were engraved inscription from which left a little. Marking graves on this way was privilege of kings, founders, the king`s closest relatives, archbishops and bishops so presumed that it was about Mladen Uros`s cousin (uncle`s son) son of parishioner Vukan. He probably came to Sopocani, where Uros could place him for the first prior in the time of founding monastery to take care about building.

зид припрате саркофаг краљеве мајке Ане. На супротној страни од њега нађени су остаци саркофага непознатог игумана. Саркофаг је био украшен полукружним аркадама изнад којих је, на равном делу плоче, уклесан натпис, од ког је мало остало. Обележавање гробова на овај начин је била привилегија краљева, ктитора, краљевске најближе родбине, архиепископа и епископа па је претпостављено да се ради о Младену Урошевом брату од стрица, сину жупана Вукана. Он је вероватно дошао у Сопоћане, где је Урош могао да га постави за првог игумана у време оснивања манастира, да би се старао о градњи. У Сопоћанима је према запису из Троношког родослова, био сахрањен и Ђорђе, Младенов старији брат. Гроб обележен саркофагом и постављен преко пута гроба ктиторове мајке, доказује да је покојник био високога рода, а распоред и луксузно обележавање гробова унутар сопоћанске цркве су доказ да је први игуман Сопоћана потицао из краљевске породице и да су му на овај начин истакнути порекло и висок ранг у црквеној хијерархији. У Сопоћанима је сахрањен и игумана Герасим, чији је гроб обележавала плоча са натписом. Ова гробна плоча се налази у капели св. Ђорђа и постављена је у нивоу пода. Игуман Герасим је идентификован са Гргуром Бранковићем, млађим сином Вука Бранковића, који је био игуман у Сопоћанима не више од две године. Поред ове, у Сопоћанима је нађена и надгробна плоча протовестијара Томе Борислава, као и плоча непознате особе, обе из краја 14. и почетка 15. века. Међу предметима од мермера издваја се и посуда за освећену водицу, за коју се мислило да представља крстионицу насталу у другој половини 14. века у време краља Душана. Урађена је од мермера какав је и мермер саркофага краља Уроша. То указује да су саркофаг и посуда истовремени, посебно ако се има у виду да је стајала у југоисточном углу припрате, испред насликане краљевске

In Sopocani according to notes from the Tronosa genealogy was buried Djordje, Mladen`s older brother. Grave marked by sarcophagus and placed on the other side of grave of founders mother, approves that deceased belonged to high gender and arrangement and luxurious marking of graves inside the Sopcani church were approves that the first prior of Sopocani originated from the king`s family and that in this way were emphasized his origin and high rank in the church hierarchy. In Sopocani was buried prior Gerasim who`s grave marked plate with a note. This grave plate is situated in the chapel of St. George and placed in the level of ground. Prior Gerasim is identified with Grgur Brankovic, younger son of Vuk Brankovic that was a prior in Sopocani not more than two years. Instead this in Sopocani was found tombstone of protovestiar Toma Borislav, as a plate of unknown person bought from the end of the 14th and from the beginning of the 15th century. Between objects of marble is separating vessel for the blessed water for which considered that represented baptistery originated in the second half of the 14th century in the time of king Dusan. It was done of marble like it was a sarcophagus of king Uros. That shows that sarcophagus and vessel were from the same time, especially if we have in sight that it was stood in the southeastern corner of the narthex in front of painted royal family. Vessel for blessed water from Sopcani is the oldest vessel of this kind in Serbia. Altar partition ha s a shape of the older Byzantine and Raska liturgical furniture. It has parapet from profiled stone plates from which were founded parts on that were stood colonettes that wear capitals and the upper beam. Existing altar partition was completely different from the original. Consisting parts of partition and lateral proskinitarions richly decorated shapes sculptured in stucco and colored. In them were icons of Christ and the Holy Mother and in the fields between colonets altar partition curtains. Except the church of the Holy Trinity, monastery complex Sopocani had a row of other objects. All objects were



86

Васељенским саборима, Причи о старозаветном Јосифу, Стаблу Јесејевом и Страшном суду, одређен је по један цео зид. Српски архиепископ или рашки епископ, који је вероватно руководио украшавањем цркве, настојао је да се у припрати и по цену нарушавања васељенских сабора неизоставно прикажу и српски сабори. На северном зиду је насликана сцена „Смрт краљице Ане” мајке краља Уроша I. Поред Уроша и Јелене ту су насликана и њихова деца: Драгутин, Милутин и Прњача, а вероватно су ту насликани и Владислав и неки чланови породице Вуканове, као и брат краљев, тада епископ хумски Сава II. У југоисточном углу припрате насликани су Урош са Драгутином, на источном и Јелена са Милутином на јужном зиду. Живопис капела уз припрату настао је седамдесетих година 14. века. Јужна капела посвећена је св. Симеону Немањи и у њој је, слично као у Студеници, насликан циклус из његовог живота. Сликар у капели св. Стефана, уз северну страну припрате, урадио је сцене из живота архиђакона Стефана и појединачне светитеље. У обе капеле позадина није била златна већ обојена једноставном тамноплавом бојом. И позадина у проскомидији и ђаконикону није златна већ жута, а дебелим цртежом исцртаване су коцкице које имитирају мозаик. У проскомидији су сцене из живота Богородице, а у ђаконикону сцене из живота св. Николе. Између 1342. и 1345. настале су фреске у спољној припрати, где се истиче ктиторска композиција са представом цара Душана, царице Јелене и краљевића Уроша. Ту су насликани и Урош и Јелена у монашком оделу. Од унутрашње опреме храма и његовог првобитног литургијског намештаја врло је мало сачувано. У наосу су два саркофага и један у припрати. Уз јужни зид наоса, испод ктиторске композиције је саркофаг краља Уроша, урађен од мермера светлоцрвене боје, прошараног светлим и тамнијим линијама. Насупрот овом, поред северног зида је саркофаг архиепископа Јоаникија, док је уз северни

87


породице. Посуда за освећену водицу из Сопоћана, најстарија је посуда ове врсте у Србији. Олтарска преграда је имала облик старијег византијског и рашког литургијског намештаја. Имала је парапет од профилисаних камених плоча, од којих су нађени делови и на којима су стајале колонете које су носиле капителе и горњу греду. Постојећа олтарска преграда се потпуно разликује од оригиналне. Саставни делови преграде и бочни проскинитари богато украшени оквирима извајаним у штуку и бојеним. У њима су биле иконе Христа и Богородице, а у пољима између колонета олтарске преграде, завесе. Осим цркве св. Тројице, манастирски комплекс Сопоћана имао је и низ других објеката. Сви објекти налазили су се унутар обимног зида, чија се дебљина креће од 1,4 до 3 м. Највећа дебљина зида је на северозападној страни, где је засечена падина и обимни зид ту има и функцију потпорног зида. Са његове унутрашње стране подигнута је трпезарија са кухињом, монашке келије и нека одељења која су служила за економију манастира. Време настанка и првобитна намена објеката утврђени су археолошким истраживањима последњих деценија 20. века. У манастир се улазило кроз две капије. Главни улаз је на југозападној страни, а други на северном делу обимног зида водио је према економији и манастирском имању. Главни улаз је имао лучно засведен пролаз и на његовој спољној страни дрвена врата. После већег пожара крајем, 14. и почетком 15. века са спољне стране улаза дозидан је тада још један зид са пролазом, а западно од њега кула, која је имала ограничену одбрамбену намену. Са западне стране цркве, наспрам улаза, уз обимни зид прислоњена је трпезарија. То је дугачка правоугаона дворана са полукружном апсидом на краћој североисточној страни. Трпезарија је у 15. веку преграђена и смањена, а мањи део је коришћен као део кухиње у којој је била пекара. Уз источни зид окренут цркви постојао је трем. Трпезарија је била висока и над њом није постојао спрат. Осим трпезарије у комлексу су поред обимног зида изграђени и други објекти, конаци с келијама за монахе и управна зграда – игуменарија. Након археолошких истраживања је утврђено да су објекти постојали и у време оснивања манастира, али су дограђивани и коришћени све до њиховог коначног уништења и напуштања крајем 17. века. У приземљу ових зграда налажена су огњишта,

89

placed inside the width wall whose thickness was from 1, 4 to 3m. The biggest thickness of a wall was on the northwestern side, where cut sloping ground and voluminous wall was has a function of supporting wall. From its external side was raised a dining room with a kitchen, monks cells and some rooms that served for economy of monastery. The time of origin and original assignation of objects were established by the archeological researches in the last decades of the 20th century.

90

керамичке пећи, углавном из времена позније обнове, када су претходне оставе у приземљу искоришћене за стамбене потребе. Монашке келије су у свим раздобљима једнако грађене и пред њиховом унутрашњом фасадом постојао је трем, који је служио за комуникацију и у њему зидане степенице којима се излазило на спрат, где су биле келије. Објекти на јужној страни били су међусобно повезани унутрашњим ходником и њихово приземље је најпре коришћено као оставе, а постојале су и одаје са инсталацијама за санитарне потребе и одвод отпадних вода.



In monastery entered trough two gates. The main entrance was on the southeastern side and the other on the north part of a voluminous wall lead to economy and monastery estates. The main entrance has archly vaulted passage and on its external side wooden door. After bigger fire at the of the 14th century and at the beginning of the 15th century from external side of entrance annexed one more wall with a passage, and west from it tower, that has limited defense purpose. From the western side of the church, opposite to entrance, by the voluminous wall was leaned a dining room. That was a long rectangular large room with a semicircular apse on the shorter northeastern side. A dining room was in the 15th century partitioned and reduced and smaller part was used as a part of a kitchen in which was a bakery. A porch existed beside the eastern wall turned to the church. A dining room was tall and above it was a floor. Except a dining room, hostelries with cells for monks and administrative building – egumenary. After archeological researches were established that objects existed also in the time of founding of monastery but they were annexed and used until their final destruction and abandoning at the end of the 17th century. In the ground floor of this buildings were founded fire-places, ceramic stove, mostly from the time of later renewal when preliminary stores in the ground floor used for residential needs. Monkish cells in all periods were equally built and in front of their internal façade existed porch that served for communication and in it built stairs that lead to upper floor, where were cells. Object on the south side were mutually connected by the internal entrance hall and their ground floor was used before as stores and existed rooms with installations for sanitary needs and draining of refused waters.

Прво интересовање за разрушени манастир односи се на период после Првог светског рата, када се једним чланком о стању Сопоћана огласио се В. Петковић. Након тога тек 1925. године М. Кашанин је писао о „лепоти и беди“ старих српских задужбина. Канцеларија краља Александра је 1. новмебра 1926. године, примила молбе за обнову манастира која је потом и изведена у периоду од 1926. до 1928. године. Црква је тада обновљена и покривена ћерамидом. Након тога обнова је делимично настављана све до 1935. године. После другог светског рата делови цркве су неколико пута поправљани. У различитим временским размацима конзервирани су остаци спољашње припрате, на кровове је постављен танак оловни лим уместо ћерамиде, под у цркви је израђен од нових мермерних плоча, кровови су поново делимично поправљени и извођени су други заштитни радови.

The first inters for the demolished monastery is related to the period after the First World War when with one article about conditions of Sopocani an-announced V.Petkovic. After that not until 1925 M. Kasanin wrote about `beauty and poverty` of the old Serbian endowments. The office of the King Alexander was on November the 1st in 1926 accepted request for renewal of monastery that after was done in period from 1926 until 1928. The church was renovated and covered by the Spanish tile. After that renewal was partially continued until 1935. After the Second World War parts of the church were repaired for a few times. In a different time intervals were conserved remains of external narthex, on the roof was placed slim leaded tin instead of Spanish tile, the floor in the church was made of new marble plates, roofs were partially repaired and were done other preserving works.

91

Последице реконструкције из двадесетих година 20. века и лош кровни покривач довели су до појаве влаге и шалитре на фрескама. Радови на истраживању и заштити манастирског комплекса почели су 1973. године и практично трају до данас. Црква је детаљно реконструисана и конзервирана, а током конзерваторских радова уклоњени су сви делови који су рађени током обнове двадесетих година. Президани су делови тамбура и куполе, кровни венци, потпуно обновљена спољна припрата. Цео живопис цркве детаљно је очишћен и конзервиран. Истражени су остаци главне манастирске трпезарије, дужине 25 м, која је служила и за политичке активности владара. Истражени су и конзервирани и остаци неколико просторија са јужне стране трпезарије, које су биле везане за економски део манастира. Једном речју конзервирани су сви археолошки истражени објекти унутар манастирске целине заједно са обимним зидом и капијама. Остаци грађевина нису пронађени једино на источној страни манастирског дворишта, која није систематски истражена, али је проверена са неколико сонди. Поред објеката и делова архитектонске пластике, археолошким истраживањем дошло се до много података који пружају јаснију представу о величини и изгледу манастира, његовој економској моћи, страдањима и обновама. Откривен је велики број предмета од метала и керамике за свакодневну употребу, новаца и разних украсиних предмета.


Consequences of reconstruction from the 2o`s of the 20th century and a bad roof cover brought to appearing of moisture and saltpeter on the frescoes. Work on the researches and preservation of monastery complex began in 1973 and practically continues until today. The church was detailed reconstructed and conserved, and during conserving works were removed all parts that were done during renewal in the 20`s. Parts of tambour and dome, roof coronas were partitioned, fully renovated external narthex.

93

The whole fresco painting is cleaned in detail and conserved. Researched were remains of the main monastery dining room, length about 25m that served also for political activities of a ruler. Researched were and conserved remains of several rooms from the south side of a dining room that were connected to economic part of monastery. In one word conserved were all archeologically researched objects inside the monastery whole together with a voluminous wall and gates. Remains of buildings were not found only on the eastern side of a monastery yard, what was not systematically researched but it was check with several probes. Instead of objects and parts of architectural plastic, by the archeological researches came to data that gave more clear presentation about a size and a look of monastery, its economical power, suffering and renewals. It was discovered a great number of objects of metal and ceramic for everyday use, money and different decorative objects.

Налази великог броја производа грнчара, стаклара, ткача и других осветљавају свакодневни живот. Због мноштва облика и изузетно богате декорације, пажњу привлачи керамичко посуђе, код ког су примењивани различити начини украшавања. Заступљено је посуђе за свакодневну употребу, у коме се чувала или припремада храна, свакодневно трпезно посуђе и посебно луксузно употребљавано у време када је у манастиру боравио краљ. Међу луксузним посуђем заступљени су већи и мањи крчази, зделе разних димензија и облика, бокали. Ово посуђе је било украшено зграфито техником или само бојено, а често и спајањем обе технике. Израда посуђа развијала се под веома јаким византијским утицајем, који је у остао препознатљив све до краја 17. века. Манастирски комплекс је Решењем Заводa за заштиту и научно проучавање споменика културе Народне Републике Србије, од 26.08.1947. године стављен под заштиту државе, а заједно са Ђурђевим Ступовима, Расом и Петровом црквом, као целином, Унеско их је 1979. године уврстио у Листу светске културне баштине.

In a huge amount of different objects, how simply practical thus artistically shaped and decorated, so separated founding of the bronze hanging chandelier. Parts of it were found in a pit in a shape of hiding store in front of a room of the south hostelry. There was construed one part of a chandelier, until the second part, because it was about preciousness, hide on some other place. Dimensions of a chandelier point that it hung in the church, under the central dome. Chandeliercluster belong to the Later Gothic style made of the brass and the bronze and as a serial product originated in some North Flamish workshops. To Serbia, relatively to Sopocani came by the Dubrovnik`s road, by means of Venice. Chandelier arrived before the Turkish conquests of this territory before 1455 and placed in time of renewal of the church devastated by penetration of the Turks after the Kosovo battle. Founding of a great number of products of potters, glaziers, weavers and others lighten everyday life. Because of a great number of shapes and extremely rich decoration, attention attracted ceramic vessels, on which was applied different ways of decoration. Attended was vessel for everyday use, in which preserved and prepared food, everyday table vessels and especially luxurious when in monastery stood a king. Between luxurious vessels is present smaller or bigger jars, bowls of different dimensions and shapes, ewers. These vessels were decorated by the sgraffito technique or only colored, and often by the joining of both techniques. Production of vessels developed under the very strong Byzantine influence, which remained recognizable until the end of the 17th century. Monastery complex is by the Decision of the Institute for preservation and scientific research of monument of culture of the National Republic of Serbia from 26.08.1947 placed under protection of a state and together with Djurdjevi Stupovi, Ras and Peter’s church as a whole. UNESCO in 1979 interpolated them on the List of the world cultural heritage.



94

У великој количини разноврсних предмета, како једноставно практичних, тако и уметнички обликованих и украшених, издваја се налаз бронзаног висећег свећњака. Његови делови нађени су у јами облика оставе-скривнице испред одаје јужног конака. Ту је био сложен један део делова свећњака, док је други део, како се радило са драгоценостима, скривен на неко друго место. Димензије свећњака указују да је висио у цркви, испод централне куполе. Свећњак-лустер припада позноготичком стилу израђен од месинга и бронзе и као серијски производ настао је у некој од севернофламанских радионица. До Србије, односно Сопоћана дошао је Дубровачким путем, посредством Венеције. Свећњак је до Сопоћана стигао пре турских освајања овог краја, пре 1455. године, а постављен у време обнове цркве оштећене продором Турака након Косовске битке.

95


96

Манастир

Куманица

MONASTERY KUMANICA На делу где територија општине Сјенице силази на десну обалу Лима, налази се манастирски комплекс. Црква овог манастира посвећена је св. Арханђелу Гаврилу, а време њене изградње није поуздано утврђено. Међутим, на основу карак теристичних детаља, пре свега основе цркве у виду уписаног крста, као и припадности рашкој архитектури, упућују на претпоставку да црква потиче из 13-14. века. Пројектом пруге Београд — Бар, црква је требало да буде у потпуности уништена, али захваљујући Заводу за заштиту споменика кул туре из Краљева, то није учињено већ је црква истражена и конзервирана 1971. године. Истраживањима је утврђен првобитни облик њене основе у виду слободног крста, који је указивао на припадност споменика рашкој архитектури. Оронула, растресених и распуклих зидова, црква је захте вала обимне конзерваторске интервенције, почев од презиђивања до обраде спољних и унутрашњих зидних површи на дерсовањем. Упоредо са конзерваторским радовима, урађена су и пратећа археолошка истраживања којима је откривена знатна количина фрагмената фресака, што указује да је црква била живописана у 16. веку, када је уследила њена обнова и дошло до просперитета манастира. Нађени су и лепо обрађени делови каменог стубића са иконостаса.

On the part where territory of the municipality Sjenica comes down on the right bank of the river Lim, was placed monastery complex. Church of this monastery was dedicated to St. Archangel Gabriel and the time of its building was not reliably established. Meanwhile, based on characteristically details, before its entire church base in a shape of inscribed cross like as a belonging to the Raska architecture, directed to presumption that the church originated from the 13th until 14th century. By the project of the railroad Belgrade-Bar, the church had to be completely destroyed, but thanks to the Institute for preservation of monuments of culture from Kraljevo that was not done but the church was researched and conserved in 1971. By the researches was established that original shape of its base of a free cross that directed on the belonging of monument to the Raska architecture. Dilapidated, with shattered and split walls, the church demanded voluminous conserve interventions, starting from partition until elaboration of external and internal walls surfaces by the flush jointing. Paralleled with conservatory works, was done following archeological researches with what were discovered considerably amount of frescoes fragments, that directs the church was painted in the 16th century when consequence its renewal and come to the prosperity of the monastery. Also were found nicely shaped parts of stone little column from the iconostasis.

98

Приликом археолошких истраживања обављених деведесетих година 20. века, у олтару цркве, у ђаконикону испод саме површине, откривен је саркофаг са моштима. Саркофаг се налазио на месту где се ретко или никако не сахрањује. Претпоставља се да је реч о једном од највећих тадашњих великодостојника или непознатог свеца. Није редак случај да се препричава легенда да су мошти светог Саве пред турском најездом из Милешеве склоњене у Куманицу и да су на Врачару спаљени нечији туђи остаци, а да откривене мошти у више него скромном и малом саркофагу припадају Светом Сави.

On the occasion of archeological researches done during the 90`s of the 20th century, in the altar of the church, and deaconry under the surface, was discovered sarcophagus with holy relics. Sarcophagus was placed on the place where rarely or never buried. It is presuming that it is about of one of the greatest aristocrats or unknown holy man. It was not rare case to tell legend that holy bones of St. Sava under the Turkish invasion from Mileseva put away in Kumanica and on the Vracar were burn somebody else’s bones, and the discovered saint relics in more than modest and a small sarcophagus belonged to St. Sava.


Манастир Куманица / Monastery Kumanica

Црква је вековима била напуштена, а научни и стручни интерес за ову грађевину почео је педесетих година 20. века. Тада су Куманицу обишли професори Александар Дероко и Ђурђе Бошковић и прикупили драгоцену документацију. Манастир је поменут у Крушевском поменику са краја 15. века као Команица. За време игумана Григориа приложено му је, 1604. године јеванђеље. Манастир је највероватније страдао у 18. веку када су, према једном запису страдале и мошти св. Григорија, просветитеља и бившег архиепископа, пореклом Немањића. Владислав Петковић је о томе написао „па су се због пада манастира

The church was abandoned for a centuries., and scientific and experts interest for this building began in the 50`s of the 20th century. Than Kumanica visited professors Alexander Deroko and Djurdje Boskovic and collected a valuable documentation. Monastery was mentioned in the Krusevo mentions fro the end of the 15th century as Komanica. During the time of prior Grigorie was added to him in 1604 gospel. Monastery probably was suffered in the 18th century when according on writing were suffered holy relics of St. Gregory, educator and former archbishop, originated from the Nemanjic. Vladislav Petkovic wrote about that `so because of the fall of the monastery crumbled his bones and now their fragments are placed in Bjelo Polje`. That part of the holy relics in Bjelo Polje was preserved in the home of Antonije Simonovic, and the second part was founded in the monastery Dragovic near Drnis, with inscription on the paper from the 18th century and two seals of the monastery Kumanica and signature of priestmonk Nikodin. In the church also was preserved famous Kumanica`s Four Gospel, that in 1604 as a gift to this monastery added priestmonk Zaharije. Illustrations in it originated in the 14th and the 15th century but unfortunately it in the 16th century disappeared. Portraits of evangelists of the Kumanica`s Gospel represented the topic work of art of the 14th century and were inserted in to the younger text. In one prologue of the monastery Kumanica from 1580 was mentioned on the River Lim Nikolj`s bridge (but not Bjeloplj`s) and for Kumanica is saying how it is close to Nikolj-Pazar. Monastery is mentioned in the register from 1571 relatively ìnheritance Kuman the Archangel` near by the village Vrbnica and it consisted of the three fields. In the same register were written three priests: Jovan, Simeun and David and probably they served in the monastery Kumanica. The church of monastery Kumanica was leant to the rock so there is impression that the church was a drift and possibly a cave that by time was demolished. Until the renovation of the church candles were burnt on the space between a church apses and the rock by which church was leant. Kumanica is one of the most significant cult places on the territory of the medieval Serbian state. Before the church celebration St. Archangels Gabriel inhabitants gather from the whole surrounding from distance of 50 and even 100 kilometers to spend a night beside the ruins. Belief in the healing characteristics of this cult place is spread how between the Serbs so between the Moslem.

99



100

У једном прологу манастира Куманице из 1580. године, помиње се на Лиму никољски (а не бјелопољски) мост, а за Куманицу се каже како је близу Никољ — Пазара. Манастир се помиње и у попису из 1571. године, односно „баштина Куман Арханђел“ у близини села Врб нице и састоји се од три њиве. У истом попису су уписана и три попа: Јован, Симеун и Давид и вероватно су служили при манастиру Куманици. Црква манастира Куманице прислоњена је уз стену тако да се има утисак да је то некада била поткапина, а могуће и плића пећина која је временом урушена. До обнове цркве свеће су паљене на простору између црквене апсиде и стене уз коју је црква прислоњена. Куманица је једно од најзначајнијих култних места на тери торији средњовековне српске државе. Уочи црквене славе, св. Арханђела Гаврила, скупљају се мештани из целе око лине, са удаљености од 50 па чак и 100 километара да би преноћили поред рушевина цркве. Веровање у лековита својства овог култног места раширено је, како међу Срби ма, тако и међу муслиманима. Црква св. арханђела Гаврила манастира Куманице у потпуности је обновљена и освећена 12. новембра 2000. године, дефинисана је манастирска порта, урађена капија. Уз цркву је 2004. године дозидан мањи конак и обновљен манастирски живот. Сада када је црква обновљена присуствује се литургији увече и ујутру, а на дан патрона цркве народно весеље траје до касно увече.

раздробиле његове кости и сада се њихови одломци налазе у Бијелом Пољу“. Тај део моштију у Бијелом Пољу чуван је у кући Антонија Симоновића, а други део нађен у манастиру Драговићу код Дрниша, са записом на папиру из 18. века и два печата манастира Куманице и потписом јеромонаха Никодина. У цркви је чувано и познато Куманичко Четворојеванђеље, које је 1604. године као поклон овом манастиру приложио јеремонах Захарије. Илустрације у њему настале су у 14. и 15. веку, али је на жалост оно у 16. веку нестало. Портрети јеванђелиста куманичког Јеванђеља представљају врхунска дела уметности 14. века и уметнути су у млађи текст.

The church of St. Archangel Gabriel of the monastery Kumanica entirely was renovated and blessed on November the 12th in 2000, was defined a monastery yard, done a gate. Beside the church in 2004 was annexed a smaller hostelry and renewed a monastery life. Now when the church is renovated at liturgy are present in the evening and in the morning, and on the day of patron of the church national celebration continues until a late night. During moving of a way of the rail in the direct closeness of the church was found a store of the gold and silver money from the 17th century. Money was in the ceramic vessel that was completely destroyed. In a store were 10 Venetian

gold coins- cekins and 19 pieces of the silver coins forged in Spain, the North Nederland and France. Between the silver coins was 8 talers of the Ragusa Republic emitted in a span from 1650 until 1689. Over the monastery Kumanica raises a minor tall hill, known under a name Gradina, wherefrom is watching exit from the cliff of the river Lim, moving from Prijepolje towards Bijelo Polje like the river Lim up the river together with Bijelo Polje and environment. Based on the discoveries of ceramic fragments from the surface Gradina was in function in the Middle Ages. The church of the monastery Kumanica was pronounced for the cultural monument.

101


102

Приликом измештања трасе пруге, у непосредној близини цркве нађена је остава златног и сребрног новца из 17. века. Новац се налазио у керамичкој посуди која је потпуно уништена. У остави је 10 млетачких дуката – цекина и 19 комада сребрног новца кованог у Шпанији, Италији, Северној Холандији и Француској. Међу сребрењацима је 8 талира Дубровачке Републике, емисије у распону од 1650. до 1689. године. Изнад манастира Куманице, уздиже се мање високо брдо, познато под називом Градина, одакле се надзире излаз из клисуре Лима, идући од Пријепоља ка Бијелом Пољу, као и узводни ток Лима заједно са Бијелим Пољем и околином. На основу површинских налаза фрагмената керамике Градина је била у функцији у средњем веку. Црква манастира Куманице проглашена је за спомeник културе.


Манастир

Црна река

MONASTERY CRNA REKA

104

На тромеђи између Косовске Митровице, Рожаја и Новог Пазара, у атару села Рибарића и у кањону Црне реке налази се истоимени манастир. Положај и изглед манастира необично сликовито описао је Григорије Божовић, књижњвник и публициста, у својој приповетки “Робље заробљено”, објављеној 1930. године: “Изнад Рибарића, у једном стравичном ждрелу што га је издубила плаха планинска река, високо изнад њеног корита у кречњачкој литици биле су некад огромне, неприступачне пећине. Ту су у њима за тешких дана, не зна се кад управо, саграђени чудна црква и још чуднији конаци за калуђере... Кад човек с противне стране погледа на манастир учини му се да гледа два реда ластиних гнезда припијених уз голи, од времена као мед мрки крш. К манастиру се не би могло прићи да преко узаног понора није пребачен на другу страну лаки мостић, ограђен и покривен шиндром, некад јамачно покретан”.

On the three-boards between Kosovska Mitrovica, Rozaje and Novi Pazar in the territory of the village Ribarice in the river Crna Reka canyon was placed the monastery with the same name. Position and appearance of the monastery unusually picturesque described Grigorije Bozovic, writer and publicist in his tale `Slaved slaves` published in 1930: Over Ribarice in one horrible abyss that scooped out sudden mountain river, high over its bed in the lime sheer rock were sometimes huge, unapproachable caves. Here in them in hard days, it’s not known exactly when, were built a strange church and more strange hostelries for monks…When a man from the opposite side look at the monastery it makes that he is looking two rows of swallow nests leant by the necked, of time as a honey dark crags. It was not easy to approach monastery if was not thrown a little bridge toward narrow abyss, fenced and covered by the shingles, sometimes probably movable. `

Црква манастира Црна Река посвећена је св. Арханђелима и настала је као изванредан спој народног градитељства и природе и подигнута је на месту где се некада подвизавао св. Петар Коришки. Манастир је уклопљен у шупљину стене која се вертикално и високо уздиже формирајући леву страну кањона. У четвороспратном простору комплекса смештени су: црква св. Арханђела, трпезарија, мађупница (кухиња), болница и монашке ћелије. Нема поузданих података о времену оснивања манастира, тако да неки научници сматрају да је подигнут у 13, а други да се то десило у 14. веку. Манастир је обновљен у 16. веку, у време када је српским манастирима претила опасност од турског пустошења. Скривен и удаљен од путева Црноречки манастир је постао безбедно место за склањање манастирских светиња. Тако су у њега доспеле и мошти краља Стефана Првовенчаног 1678. године. Краљеве мошти су већ 1701. године однете у Студеницу. Међутим, ни овај манастир није био поштеђен разарања, што потврђују две поправке изведене током 18. века иако се не зна каква су и колика оштећена била.

The church of the monastery Crna Reka was dedicated to the Saint Archangels originated as extraordinary union of folk engineering and nature and was raised on the place where sometimes St. Peter Koriski hermitage. The monastery was dovetailed in the hollow of a rock that vertically and highly rose forming the left side of a canyon. In the four flatted space of a complex are situated: the church St Archangels, a dining room, a kitchen, a hospital and monks cells. There is no reliable data about the time of the monastery founding, so scientists consider that it was erected in the 13th century and the other that that happened in the 14th century. The monastery was renovated in the 16th century, in the time when dangerous threatened to the Serbian monasteries from the Turkish demolishing. Hidden and distant from roads the Crna Reka monastery became a safe place for sheltering of the monastery relics. So in it were arrived the saint remains of King Stefan Prvovencani in 1678. The kings saint remains were already carried in 1701 in Studenica. Meanwhile, even this monastery6 was not spared of demolition, what confirmed two rebuilding’s performed during the 18th century even it is not known what kind and how many damages were.

105

106

Манастир је уклопљен у пространу пећину стене која се вертикално и високо уздиже формирајући леву страну кањона. Међуспратним конструкцијама издељени у пећини се налазе четири етаже. Дрвеним мостом преко Црне реке долази се на други спрат, где су две келије, ходник и балкон. Одатле се силази на први спрат, на којем је једна мања келија са ходником и балконом. Са другог спрата се каменим степеништем стиже и на трећи спрат, где је смештена црква, док је на четвртом спрату смештена пространа трпезарија са кухињом. Црква је мала, једнобродна грађевина правоугаоне основе са олтарском апсидом на источној страни. У унутрашњем простору пиластри постављени правцем север-југ и међусобно повезани луком, одвајају олтарски простор од наоса. У олтару мања ниша на северној страни обележава проскомидију, док је на јужној страни дубока ниша имала функцију ђаконикона. Простор цркве је засведен полуобличастим сводовима, а олтарска апсида правилном полукалотом. Од отвора су се на грађевини очували уски прозор на апсиди, један прозор на северној старни и улаз на западној страни. Конаци и друге просторије за потребе монаха обрађене су у духу народне архитектуре.

A space of the church was vaulted by the semicircular vaults and the altar apses with a regular semi shallot. From openings on the building were preserved narrow window on the apses, on window on the north side and entrance on the west. Hostelries and other rooms for the monks need were elaborated in a spirit of folkloristic architecture. Besides the north naos was placed sarcophagus with the holy relics of St. Peter Koriski, and since when were placed here monastery in the religious mean became more visited. On the holiday of St. Peters gathers a huge mass of people from environment and distant territories believing in the healing power of the Saint`s holy relics.


Манастир Црна Река / Monastery Crna Reka

The monastery is dovetailed in the spacious cave of rock that is vertically and highly rose forming the left side of a canyon. Divided by the between floor construction were four floors. By the wooden bridge over the river Crna Reka arrived to the second floor, where are two cells, hall and balcony. From their got down on the first floor, on which is one smaller cell with hall and balcony. From the second floor by the stone stairway arrived to the third floor where is place4d a church until on the fourth floor placed a spacious dining room with a kitchen. Church is small one aisled building with rectangular base with altar apses on the east side. In the interior were pilasters placed in the north-south direction and mutually were connected by the arch, divide the altar space from nave. In the altar was a smaller niche on the north side marked proskomedia, until on the south side was a deep niche had a function of the diaconion.

Поред северног зида наоса налази се ћивот са моштима св. Петра Коришког, а од кад се оне налазе овде манастир је у верском погледу постао ванредно посећен. На Петровдан скупља се огромна маса народа из околних и удаљенијих крајева, верујући у исцељујућу моћ светитељевих моштију. Све унутрашње зидне површине цркве, као и спољни и западни зид, украшени су фрескама. Живопис је настрадао у неком пожару и јако је оштећен. Натпис изнад улазних врата је само делимично сачуван и не садржи годину. Тематски распоред живописа је традиционалан, док се на основу стилских и иконографских обележја може рећи да потиче из седамдесетих односно осамдесетих година 16. века.

The whole internal wall surfaces like as an external and the west wall, were decorated by the frescoes. The fresco painting suffered in some fire and it was hardly damaged. The inscription over the entrance door was only partially preserved and did not contain a year. The thematic schedule of the fresco painting is traditional, until based on the stylistic and iconographical marks could say that originated from the 70`s or 80`s of the 16th century. The donor of the fresco painting was some Nickolas who`s standing figure was represented on the western wall of the south choir. The frescoes were done upon an example of the Serbian fresco painting of the 14th century and were done by the most talented pupils of the handicraftsmen from Pec Andreja and Longin the most famous Serbian artist of the 16th century.

107

Ктитор живописа био је неки Никола, чија је стојећа фигура представљена на западном зиду јужне певнице. Фреске су рађене по узору на српско фрескосликарство 14. века и радио их је неко од најдаровитијих ученика пећких мајстора Андреје и Лонгина или сам мајстор Лонгин, најпознатији српски сликар 16. века. Иконостас манастира Црне Реке не представља јединствену целину ни у хронолошком ни у стилском погледу и спој је делова из 16, 17. и 18. века. Чак је и ужи него што је првобитно био, јер је померен напред и постављен између два пиластра. Данашњи иконостас је настао након неколико интервенција и на њему се могу уочити четири посебне хронолошко-стилске целине: 1. Крст са Распећем и иконама Богородице и Јована, 2. Деизисна плоча, 3. Престоне иконе (Богородица с Христом и Деизис с апостолима и светитељима, које су такође посебне) и 4. Царске двери. Деизиса са апостолима сликао је познати зограф Радул. Најстарији део иконостаса, крст и бочне иконе настали 1601/1602. године, у време патријарха Јована и митрополита Силвестра, што сведочи тешко читљив натпис исписан на греди на коју се ослања подножје крста. Један од ктитора иконостаса био је црноречки јеромонах Ђенадије, о коме немамо никаквих података. Сав црквени намештај потиче из 16-17. века. На десној обали реке налази се манастирски конак из 19. века, звонара и други објекти.


The iconostasis of the monastery Crna Reka does not represent the unique whole neither chronologically or neither in the stylistic view and it was the joint of the parts from the 16th, the 17th and the 18th century. Even was narrower that originally was, because was moved forward and placed between two pilasters. Today`s iconostasis originated after several interventions and on it can be noticed four separate chronological-stylistic wholes: 1. The cross with Crucifixion and icons of the Holy Mother and St. John, 2. Deesis plate, 3. The throne icons (The Holy Mother with Christ and Deesis with the apostles and the Saints, that were also separate) and 4. The Imperial gates. Deesis with the apostles was painted the famous zograph Radul. The oldest part of the iconostasis, cross and the lateral icons originated in 1601/1602 in the time of the Patriarch John and metropolitan Sylvester, that testifies the hardly read inscription written on the beam on that leans the base of the cross. One of the founders of the iconostasis was priestmonk Djenadije from Crna Reka about whom we don’t have any kind of data. The whole church furniture originated from the 16th –the 17th century. On the right bank of the river was placed the monastery hostelry from the 19th century, a bell-tower and some other objects.

109

On his traveling toward Herzegovina, Bosnia and Old Serbia the monastery Crna Reka visited the Russian historic Alexander Giljferding. He noted that the church dedicated to the St. Archangels raised St. Janicije and the whole cave sufficiently moister and that on the altar wall were done frescoes of the St Archangels Michael and St. Peter Koriski. The Saint Janicije occasionally set in one smaller hollow in the cave



about what Giljferding wrote: Ùnder the groove was seen the sag on which the saint put down his legs. On the second sag, besides the groove he leant on his elbow. In the groove could sit with the hardest efforts: you must to stoop by the pushing head forward. In this cave, on this seat was placed the second groove that by the belief with the nails dug St. Janicije to have the water. Based on the Giljferding telling St. Janicije was native of the Montenegrin Coast and temporary of the despot Djurdje Brankovic. Very early he came to Crna Reka and when he gathered sufficient brotherhood he built the church. Later, he together with the despot Djurdje built the church of the monastery Devic and here he died in 1430.

110

На свом путовању по Херцеговини, Босни и Старој Србији, манастир Црну Реку обишао је и руски историчар Александар Гиљфердинг. Он је забележио да је цркву, посвећену св. Арханђелима, подигао свети Јанићије, да је цела пећина доста влажна и да су на олтарском зиду израђене фреске св. арханђела Михаила и св. Петра Коришког. Свети Јанићије је повремено седео у једном мањем удубљењу у пећини, о чему Гиљфердинг пише: “Под ужљебљењем види се улегнуће на које је светитељ спуштао ноге. На друго улегнуће, покрај ужљебљења, наслањао је лакат. У ужљебљењу се може сједети уз најтеже напоре: мораш да се сагнеш истурајући главу напред. У овој пећини, на овом сједишту, Јанићије је провео 70 година”. На другом крају пећине налази се друго удубљење које је, по веровању, ноктима ископао свети Јанићије да би имао воде.

На основу Гиљфердинговог казивања, Свети Јанићије био је родом из Црногорског приморја и савременик је деспота Ђурђе Бранковића. Врло рано је дошао у Црну Реку, а кад је око себе скупио довољно братство, саградио је цркву. Касније је заједно са деспотом Ђурђем подигао цркву манастира Девич, а ту је и умро 1430. године. Мошти св. Петра Коришког су пренете у Црну Реку око 1730. године, где су први пут поменуте 1763. године. Овим чином манастир је постао жариште култа овог светитеља, а манастирска црква, иако је посвећена св. арханђелима Михаилу и Гаврилу, почела је да слави Петровдан.

The holy relics of the St. Peter Koriski were transported to Crna Reka round 1730 where for the first time were mentioned in 1763. With this act the monastery originated the focus of the cult of this saint and the monastery church even dedicated to Saint Archangels Michael and Gabriel started to celebrate the Peter`s day. Peter Koriski was born in the 13th century in the hvostans place Unjemir and for a long time with his sister Jelena hermit in the cave in the place called Korisa near Prizren where he was buried. According the legend, the holy relics of St. Peter Koriski the only medieval hermit whose name was known, in Crna Reka brought the Kolasinac from Brnjak. Scything round Prizren by night St. Peter communicated and they saw that the Albanians in the abandoned cave church started to shut the goats.

111



112

Петар Коришки је рођен у 13. веку у хвостанском месту Уњемиру и дуго се са сестром Јеленом подвизавао у пећини у месту Кориши код Призрена, где је и сахрањен. По легенди, мошти св. Петра Коришког, јединог средњовековног пустињака чије име је познато, у Црну Реку донели су Колашинци из Брњака. Косећи око Призрена, ноћу им се јавио св. Петар, а они су видели да су Албанци у опустелој пећинској цркви у Кориши почели да затварају козе. Нашли су ћивот са моштима и однели га у свој завичај, у Црну Реку. Александар Гиљфердинг је у манастиру забележио и доста пропале књиге руске редакције, а „Поменик сопоћанског манастира”, однео је са собом у Русију где се и данас налази. Када је он обишао Црну Реку, затекао је само попа Стевана, „старца на измаку снага“, који је о великим празницима служио литургију и тада би чак из удаљенијих села долазили сељаци, јер у околини није било друге цркве.

They found the sarcophagus with the holy relics and took it into their native country Crna Reka. Alexander Giljferding in the monastery noted sufficiently ruined books of the Russian redaction and `the Memorial of the Sopocani monastery` took with himself to Russia where it is today. When he visited Crna Reka he found there only the priest Steven` the old man close to the death` that on the big holidays served liturgy and then even from the distant villages came presents because there was no church in environment. In the Crna Reka monastery from the old time worked the Monastery spiritual school. This tradition monastery also continued later in the time of the Turkish government. Probably that school was in the tight connection with a school in the nearby Brnjaci that in the 13th century founded the queen Jelena Anzujska the wife of the King Uros the 1st with what began civil schooling in Serbia. In the beginning of the 18th century was existed registry office in which were written and transcribed liturgical books and possibly a school for the monk’s education. The Monastery during the centuries was a spiritual oasis where was sought relief and consolation, how in the sickness so in the other troubles. In Crna Reka at the beginning of the 20th century was opened the first school for the Serbian children on the territory of Ibar`s Kolasin.

У црноречком манастиру од давнина је радила манастирска духовна школа. Ову традицију манастир је наставио и касније у време турске владавине. Вероватно је та школа била у тесној вези са школом у оближњим Брњацима, коју је у 13. веку основала краљица Јелена Анжујска, жена краља Уроша I, чиме почиње световно школство у Србији. Почетком 18. века постојала je писарница у којој су писане и преписиване богослужбене књиге, а могуће и школа за школовање монаха. Манастир је кроз векове био духовна оаза где је тражено олакшање и утеха, како у болести, тако и у другим невољама. У Црној Реци је, почетком 20. века отворена прва основна школа за српску децу на територији Ибарског Колашина. Школа је била смештена у манастирском конаку који је подигнут специјално за ту намену, а који се користи и данас. Црна Река је манастирски комплекс проглашен за културно добро од изузетног значаја. На комплексу су 1965-1969. и 1971. године изведени конзерваторски радови. Извршени су потпуни конзерваторски захвати на манастирској цркви, мађупници, калуђерским ћелијама и свим осталим просторијама. Извршени су и конзерваторски радови на живопису, а делимично и на иконостасу тако да се може рећи да је споменик целовито конзерваторски обрађен. Манастир Црна Река проглашен је за спомнеик културе од великог значаја.

The school was placed in the monastery hostelry that was built specially for that assignation and it is also used today. The Crna Reka monastery complex pronounced for the cultural good of the special significant. On the complex were in 1965-1969 and in 1971 done conserving works. There were done completely conserving grasps on the monastery church, the monk’s kitchen,cells and the all other rooms. Also were done conserve works on the fresco painting and partially on the iconostasis so it could be saying that the monument was conserving done in whole. The monastery Crna Reka was pronounced for the monument of the great significant.

113


Тутин | Tutin

Црква св.Петра и Павла THE CHURCH OF ST. PETER AND PAUL

114

Црква Св. Петра и Павла, једина је у целини добро очувана хришћанска црквена грађевина на тутинском, не тако малом подручју. Када је подигнута, црква св. Петра и Павла припадала је Лукавици, док је данас то територија града Тутина. Својом архитектуром пре подсећа на кућу него на цркву, што је вероватно и била намера градитеља да би заварао турске власти. Црква спада у ред типичних гробљанских цркава, јенднобродна је грађевина са малом апсидом, пресведена полуобличастим нешто развученим сводом без кубета и са високим стрмим кровом од шиндре. Олтарски простор је од наоса одвојен иконостасом. Простор намењен за проскомидију обележен је полукружном нишом у источном зиду и једном правоугаоном у северном зиду. Унутрашњост цркве је доста мрачна. Светлост у припрату продире кроз један отвор на западном зиду, у делу забата и кроз мали прозор на јужном зиду, наос осветљава уски прозор на јужном зиду, а у олтарски простор светлост долази кроз два прозора један у средишњем делу апсиде у облику пушкарнице, а други изнад конхе, низак и широк. Под цркве је од камених плоча неједнаке величине и различитог облика.

The church of St. Peter and Paul is the only one in the whole preserved Christian church on the Tutin`s not so small district. When it was built the church of St. Peter and Paul belonged to Lukavica, until today that is the territory of the city Tutin. With its architecture reminds more on the house then on the church, what was probably intention of the builder to deceive the Turkish governments. The church belonged to a row of the typical graveyard churches; one isled building with a small apse, vaulted by the semicircular a little bit stretched vault without a dome and with a high sheer roof of the shingle. The altar space is from the nave separated by the iconostasis. The space designed for the proscomidia marked by the semicircular niche in the eastern wall and by one rectangular in the north wall. The interior of the church was sufficiently dark. The light in the narthex penetrated trough one opening on the western wall in a part of the pediment and trough a little window on the south wall, naos is lightened by the narrow window on the south wall and in the altar space light arrived trough two – one in the middle part of the apse in a shape of loop-hole, and the other over the concha, short and width. The floor of the church was from the stone plates of the unequal sizes and different shapes.

На западној страни накнадно је дозидана незасвођена припрата, да би се добила просторија за посебне обредне намене. Њени зидови се завршавају у висини почетка свода у наосу, а на њих се наслањају делови дрвене кровне конструкције. На припрати се налази један, а на наосу други улаз. Време подизања цркве св. Петра и Павла у Тутину није познато и приближно се одређује датумом настанка фресака којима је покривена унутрашњост цркве. Од старијих људи могло се чути мишљење да је тутинска црква мање значајна и да су је, по предању, градиле неке спахије у турско време. Како су фреске рађене у распону од 31. августа 1646. до 1. септембра 1647. године, вероватно је грађење цркве завршено једну годину пре почетка живописања, односно око 1645. године. Унутрашњост цркве је прекривена фрескама које су, према очуваном натпису изнад улазних врата, настале 1646-1647. године, а у натпису се помиње извесни Лука Попов. Фреске су доста добро очуване и покривају зидове наоса, олтарског простора и спољни западни зид наоса. Сводне површине су илустроване Небеском литургијом, персонификацијама Исуса Христа и пророцима, испод њих

On the western side later on was annexed the not vaulted narthex, to have a room for the special ceremony needs. Its walls were finished in a high of the beginning of a vault in the nave and on them leant parts of the wooden roof construction. On the narthex was one and on the naos the second exit. The time of raising of the church of St. Peter and Paul in Tutin is not known and approximately determined by the date of the frescoes origin with which was covered the interior of the church. From older people it could be heard opinion that the Tutin`s church is the less significant and that was according the legend built by the landlords in the Turkish time. How the frescoes were done in a spine from 31.8.1646 until 1.9.1647 probably the church building was finished one year before the fresco painting, about 1645. The interior of the church was covered by the frescoes that were according to the preserved inscription over the entrance door, originated in 1646-1647 and in the inscription is mentioned certain Luka Popov. The frescoes were preserved well and covered the walls of the nave, the altar space and the external wall of the nave. The vaulted surfaces were illustrated by the Celestial liturgy, the personifications of Jesus Christ

115

Тутин – црква св. Петара и Павла / Tutin – the church of st. Peter and Paul

116

су сликани Велики празници и значајније сцене из циклуса Христовог страдања. У доњим зонама су медаљони и стојеће фигуре светитеља, ратника и подвижника. Целу површину спољног западног зида наоса прекрива велика композиција Страшног суда, са обиљем појединости. Тутинске фреске су радила два мајстора и бољи је радио централни, док је лошији осликавао олтарски простор. То су били способни сликари и добри познаваоци иконографије, што фреске тутинске цркве издваја међу истовременим делима насталим на територији Србије.

and the profits, under them were painted the Great Holidays and the more significant scenes from the cycles of Christ Passion. In the lower zones were the medallions and the standing figures of saints, warriors and hermits. The whole surface of the external west wall of the nave covered the big composition of the Last Judgment with the plenty of details. The Tutins frescoes were done by the two handicraftsman and the better did the central until the worse painted the altar space. Those were capable painters and the good experts in the iconography, what frescoes of the Tutin church separated between the works from the same time originated on the territory of Serbia.

Тутин – црква св. Петара и Павла / Tutin – the church of st. Peter and Paul

118

Неопходни конзерваторски радови на овој цркви обављени су 1967. године. Том приликом извршене су оправке кровног покривача и осигурано је одвођење атмосферске воде која је са северне стране продирала у цркву. Конзерваторски радови ширег обима, како на архитектури цркве тако и на фрескама, извршени 1968, 1973. и 1974. године. Око цркве св. Петра и Павла простире се старо гробље са грубо обрађеним плочама, које тек вире из ледине обрасле коровом. Поред ових старијих налазе се и споменици из 19. века. Некропола се и данас користи за сахрањивање преосталог српског становништва Тутина. Црква св. Петра и Павла у Тутину проглашена је за споменик културе од великог значаја.

The necessary conserve grasps on this church were done in 1967. In that occasion were done repairs of the roof cover and was insured draining of the atmosphere water that from the north side penetrated to the church. The conserve work of the wither volume like on the church architecture so on the frescoes were done in 1968, 1973 and 1974. Round the church St. Peter and Paul spread the old cemetery with the roughly elaborated plates that just peered out from the land grow in the weed. Besides this older were placed monuments from the 19th century. The necropolis is used today for burials of the remaining Serbian population in Tutin. The church of St. Peter and Paul was pronounced for the monument of culture of the great significant.


120

Живалиће | Zivalice

Црква Лазарица THE CHURCH OF LAZARICA Живалиће је село на десној страни Људске реке, на тектонској падини између Великог и Малог крша. Не помиње се у старијим документима, а могуће да је некада носило име једне од махала села Тврдошева, пописане 1571. године. На врху села, испод стене коју мештани зову кланац, високе преко 50 м и потпуно окомите, подигнута је црква. Јужну и западну страну цркве од пута дели ниска камена ограда. Црква у Живалићу је грађевина облика правоугаоника малих димензија, око 6,5 х 4,6 метра, скоро до половине укопана у земљу. На источној рани, приближно једна трећина простора одређена је за олтар са неправилном четвоространом апсидом ширине наоса. На унутрашњим зидовима налазе се три нише — по једна на северном и јужном зиду и у простору проскомидије. Између пиластара на граници наоса и олтарског простора постављен је иконостас. Зидови, дебљине око 80 цм, зидани су притесаним каменом трахитом, постављеним у доста правилне редове. При зидању цркве местимично су употребљавани делови или цели надгробни споменици.

Zivalice is the village on the right bank of the river Ljudska Reka, on the tectonic slop between Veliki and Mali Krs. It was not mentioned in the old documents, and it is possible that once had a name of one parts of the village Tvrdosevo, registered in 1571. On the top of the village under the rock that habitants called gorge, high over 50m and completely vertical, was built the church. The south and the west side of the church from the road separate only a low stone fence. The church in Zivalic was a building in a shape of the rectangle of small dimensions about 6, 5x4, 6m almost the half buried in the ground. On the eastern side approximately one third of the space was settled for the altar with the irregular four sided apse width of the naos. On the external walls were placed three niches- one by one on the northern and the southern wall and in the space of proscomidia. Between the pilasters on the edge of the naos and the altar place was settled the iconostasis. The walls, thick about 80cm were built by the cut stone trachyte, placed in the sufficiently regular rows. By the church building sporadically were used parts or the whole tombstones.

На западној фасади, изнад лунете врата, испуштен је један лук од сиге и трахита на који је наслоње на настрешица од камене плоче. Испод лука су две нешто заобљене конзоле, чије су унутрашње стране украшене розетом са крстом. На унутрашњој страни јужне конзоле уклесан је натпис и на њему година 1624—1625, која представља годину градње цркве. Око целе цркве, осим западног зида налази се профилисан кровни венац. Спољне зидне површине обрађене оу дерсовањем. Апсида је засведена полукалотом, а наос нешто развученим полукружним сводом, који је ојачан луком изнад иконостаса. Овај лук је ослоњен на два пиластра са лепо обрађеним капителима. У висини капитела, дуж бочних зидова, протеже се профилисани венац. Свод и апсидална полукалота рађени су блоковима сиге. Над њим и апсидом је тросливни кров од камених плоча неправилног облика. Обимом цркве са спољашње стране, осим западног зида, урађен је лепо профилисан кровни венац. У цркву се улази кроз врата правоугаоног облика на западном зиду и преко три степеника. Врата су знатно нижа од човекове висине, а довратници и надвратник су од јединствених камених блокова.

On the western facade, over the lunette of the door, was dropped one arch of the tuf and trachyte on which was leant the eaves from the stone plate. Under the arch were two a bit rounded consoles whose internal sides were decorated by the rosette with a cross. On the internal side of the southern consol was engraved the inscription and a year on it16241625, that represented the year of the church building. Round the whole church except the western wall was the profiled roof corona. The external wall surfaces were elaborated by the flat pointing. The apse was vaulted by the semi calotte and the nave by a bit extended semicircular vault that was strengthened by the arch of the iconostasis. This arch was leant on the two pilasters with nicely worked capitals. In the high of the capital, along the lateral walls was extended profiled corona. The vault and the apse’s semi calotte were done from the blocks of the lime-stone. Over it and the apse was the three merged roof of the stone plates of the irregular shape. By the volume of the church from the external side except the western wall was done pretty profiled roof corona. In the church was entering trough door of rectangular shape on the western wall and toward three steps. The door was considerably lower than a human high, and the door

121

Живалићи – црква Лазарица / Zivalice – the church Lazarica

122

Све тлост у цркву продире кроз три прозора различитог облика. Два се налазе на апсиди, од којих онај у осовини цркве има облик врло узане пушкарнице. Трећи прозор је на јужном зиду и обликован у виду нешто шире пушкарнице. Четврти отвор је на јужној половини свода, правоугаоног је облика и споља има изглед баџе. Допрозорници и натпрозорници су изведени од старих надгробних плоча са представама антропоморфних и обичних крстова. Уз сам зид апсиде, налази се часна трпеза квадратног обли ка. Под цркве је поплочан лепо обликованим правоугаоним плочама од сивозеленог трахита. Местимично, нарочито у олтарском простору, у под су уграђене надгробне плоче од којих су неке украшене крстовима. Храм је изванредно спретно прилагођен тлу. Неправилна четворострана апсида представља вешто ослањање њене основе на стеновито тло, а истовремено испуњава захтеве турских власти да грађевина што мање личи на цркву. Све је изведено тако да је тешко у спољном изгледу препознати православни храм. Спољашња неугледност надокнађена је лепотом унутрашњости, обрадом унутрашњих лица зидова, а посебно лукова и сводова. Веома мале димензије, начин постављања, прилагођеност у градњи оветовним грађевинама, укопаност у земљу и спољни изглед који не одаје хришћанску богомољу, указују на чињеницу да је зидана у тешким околностима.

frames and the door lintel were from the undivided stone blocks. The light in the church penetrated trough three windows of the different shape. Two were settled on the apse, from which that in the axis of the church had a shape of the very narrow loop-hole. The third window was on the south wall and shaped in a shape of a bit width loop-hole. The forth opening was on the south half of the vault; it was rectangular and outside had appearance of the eyebrow. The window frames and the window lintels were made from the old tombstone plates with the presentations of the anthropomorphous and the usual crosses. Along the wall of apse it was settled the Holy Altar in the square shape. The floor of the church was plated by the nicely shaped rectangular plates from the gray green trachyte. Sporadically, especially in the altar space in the floor was built into tombstone plates from which some were decorated by the crosses. The temple was skilful accommodated to the ground. The irregular four sided apse represented skilful leaning of its base on the ground and at the same times filled demands of the Turkish governments that building look like a church less. Everything was done that is very difficult according to its external look to recognize the orthodox temple. The external insignificant was compensated by the beauty of the interior, by the elaboration of the internal faces of the walls especially of the arches and the vaults. The very small dimensions, the way of placing, the accommodation to the building of the civil buildings, the burial in the ground and the external look that did not betrayed the Christian temple, direct on the fact that was built in hard circumstances.

Све унутрашње зидне површине храма украшене су фрескама. Од целокупног живописа данас је очувано нешто преко једне половине. Фреске су највише настрадале на јужном и северном зиду као и на северној половини свода, а најбоље су очуване у олтарском простору и на западном зиду. Распоред фресака је уобичајен за време настанка, а тематски садржај врло сажет због веома малих површина.

The all internal wall surface of the temple were decorated by the frescoes. From the whole fresco painting today is preserved a bit over one half. The frescoes suffered the most on the southern and the northern half of the vault, and preserved the best were in the altar space and on the western wall. The arrangement of the frescoes was usual for the time of the origin, the thematically contents was very condensed because of very small surfaces.

On the vault of the altar is the figure of the Holy Mother with distended arms and a little Christ is in the egg shell on her chests. On the left side of the Holy Mother Head is Archangel Michael and on the right Gabriel. On the altar wall are figures of the saints Basil, Michael, Gabriel Stephen and Gregory. The vault is painted by the scenes of prophets in the circular medallions and personifications of Jesus Christ. On the north and the south half of the vault was seven profits. Christ as Day oldman, Christ as Pantocrator and Christ Emmanuel were painted with suitable attributes in medallion in the top head of the vault. Over the south door of the iconostasis was the scene The Death of the Holy Mother, in the right of her were figures of the Emperor Constantine and the Empress Jelena and the other saints, and on the left were archangel Michael, St. Nicholas, St. Petra and St. Marta. On the vault were presented scenes: the Lazarus Saturday, The Christ entry in Jerusalem and the others were damaged. In the north part of the apse was painted Vision of Saint Peter Alexandrian that was much damaged. Next to it is figure of Archdeacon Stefan. Under the canopy, naked and with crossed arms, with a spear next to him, was presented dead Christ. Service of the agnec in the central part of the apse is simplified. The northern from the agnec is the Archangel Michael and behind him is St. Vasilije the Great with a scroll in his hand. The southern of the Agnus Dei and behind the Archangel Gabriel is John Chrysostom with all attributes of an archbishop. Between John Chrysostom and archbishops with who finished the Adoration to Agnus, was painted archdeacon Roman. On the soffit of the arch, over the iconostasis was painted the busts of martyrs in the medallions, until in the top head of the arch in the square field half figure presentation of Christ. In the lower zone of the northern wall from east to west, were presented seven saints- warriors, from which were recognized: St. George, presented how he killed dragon, St. Artemius and St. Theodor Tyron. Above standing figures on this wall were eight medallions with the busts of holy men and holy women today preserved only three on the west half: St.

Sevestius, St. Tecla and St. Catherine. The upper surfaces of this and the southern wall occupied four scenes of celebrations. The northern wall was deprived of presence of all scenes because damaging except the part of the last – The Christ entry in Jerusalem over the western wall. The general plan of the frescoes on the south wall is the same with the northern. From the standing figures were preserved only parts. Only it could be recognized St. Demetrius on the horse. From eight medallions four were completely damaged and four partially preserved. Between them were with the preserved inscriptions: St. Georgije Novi, St. Nicolas and St. Petka. The celebration scenes were halved, two were preserved: the Christ`s birth and the Resurrection of Lazarus. The western wall was in the lower zone, on the southern half, fulfilled by the standing figures of St. Nicholas and St. Archangel Michael, with a sword in the right and a sphere in the left hand. The Emperor Constantine and empress Jelena were painted on the north half of this wall. Six busts of martyrs were over the standing figures. On the rectangular surface over the door was placed inscription that probably informed about founder and the time of the fresco painting origin and perhaps about the handicraftsman. The inscription was written in sufficiently long three lines. Today it is almost completely demolished. It is visible that under the inscription was rewritten by the black letters following text:

површине овог и јужног зида заузимале су по четири сцене празника. Северни зид је лишен присуства, свих сцена због настрадалости, осим дела задње — Уласка у Јерусалим, уз западни зид. Општи распоред фресака на јужном зиду је истоветан са северним. Од стојећих фигура очувани су само делови. Једино се може препознати св. Димитрије на коњу. Од осам медаљона четири су потпуно уништена, а четири делимичио очувана. Међу њима су са сачуваним натписима: св. Георгије Нови, св. Никола и св. Петка. Празничне сцене су преполовљене, очуване су две: Христово рођење и Лазарево Васкрсење. Западни зид је у доњој зони, на



126

На своду олтара је лик Богородице раширених руку, а мали Христос је у љусци јајета на њеним грудима. Са леве стране Богородичине главе је арханђео Михаило, а са десне Гаврило. На зиду олтара су ликови светаца Василија, Михајила, Гаврила, Стевана и Григорија. Свод је осликан представама пророка у кружним медаљонима и персонификацијама Исуса Христа. На северној и јужној половини свода било је по седам пророка. Христ као Старац данима, Христ као Пантократор и Христ као Емануел насликани су, са одговарајућим атрибутима, у медаљонима на темену свода. Изнад јужних врата иконостаса је сцена Смрт Богородице, десно од ње су ликови цара Константина и царице Јелене и других светаца, а лево су Арханђел Михајило, св. Никола, св. Петка и св. Марта. На своду су приказане сцене: Лазарева субота, Улазак Христов у Јерусалим, а друге су оштећене. У северном делу апсиде насликана је Визија св. Петра Александријског која је јако оштећена. До ње је фигура архиђакона Стефана. Под балдахином, наг и скрштених руку, са копљем поред себе, приказан је мртав Христ. Служба агнецу, у централном делу апсиде, врло је поједностављена. Северно од агнеца је анђео Михаило (Жихаидтх), а позади њега је св. Василије Велики са свитком у руци. Јужно од агнеца, а иза арханђела Гаврила је Јован Златоусти са свим атрибутима архијереја. Између Јована Златоустог и архијереја којим се завршава Поклоњење агнецу, насликан је архиђакон Роман. На потрбушју лука, изнад иконостаса, насликано је десет попрсја мученика у медаљонима, док је у темену лука, у квадратном пољу, допојасна представа Христа. У доњој зони северног зида од истока према западу, представљено је седам светитеља — ратника, од којих се препознају: св. Ђорђе, приказан како убија аждају, св. Артемије и св. Теодор Тирон. Изнад, стојећих фигура на овом зиду је било осам медаљона са попрсјима светитеља и светитељки; данас је очувано само три на западној половини: св. Севестије, св. Текла и св. Катарина. Горње

127

Највероватније да су оба ова приложника плативши већи износ за живописање цркве, захтевали да се њихова имена накнадно упишу код главног натписа. Највећи простор овог зида, а и целе цркве, заузима сцена Успења св. Богородице, која је прилично добро очувана, али без сигнатуре. На површинама зидова у висини сокла су ромбоидни орнаменти валовите и цик-цак линије, док су на венцима и другим мањим површинама геометријеки орнаменти небрижљиво изведени. Позадина иза стојећих фигура је тробојна: горе тамноплава, у средини окержута, а доле зеленосива. Црква је имала иконостас који је, вероватно из времена фресака, данас су очувани само делови престоних икона. Јако мале површине нису дозвољавале мајстору да у сцене унесе већи број личности, па су отуда оне врло поједностављене и готово сведене на најнеопходније. У иконографском смислу нема никаквих изузетности. Не зна се тачно када је саграђена и живописана, јер је постојећи натпис готово у целости уништен.

stylistic characteristics very close to the frescoes in Janacko Polje. Painting of the frescoes paid some Radojko and priest Radohna that were mentioned in the inscription.

The church Lazarica the first visited P.Z.Petrovic in the 30`s of the 20th century and noted that the main population gathering by the church held on the Lazarus Saturday and the church was dedicated to the Pentecosts according to the damaged inscription. The same author concluded that the engaged tombstones, unskillfully fresco painted and the damaged inscriptions directed that the little church was demolished in 1690 and then renovated in the 18th century. Data about Lazarica left almost Dj.Boskovic in 1951. Until 1968 the church was sufficiently imperiled especially the roofs cover. That was partitioned the southern wall and strengthened vault and covered roof with the stone plates. The external walls were flat pointed, regulated drainage of the atmosphere water that penetrated to the church and so ruined the fresco painting. On the wall painting art were done the most necessary conserve works. The church of St. Lazarus in Zivalic was pronounced for the monument of culture of the great significant.

Међутим, претпоставка да је настала половином XVII века може се засновати на чињеници што је живопис овог објекта по неким стилским својствима врло близак фрескама у Јаначком Пољу. Сликање фресака платили су неки Радојко и поп Радохна који се помињу у натпису. Цркву Лазарицу је први обишао П. Ж. Петровић тридесетих година 20. века и забележио да се главни народни скуп код цркве одржава на Лазареву суботу и да је црква, по оштећеном напису, била посвећена Духовима. Исти аутор је закључио да узидани надгробни споменици, невешто живописање и оштећени натписи указују да је црквица била рушена 1690. године и потом обновљена у 18. веку. Податке о Лазарици оставио је и Ђ. Бошковић 1951. године. До 1968. године црква је била доста угрожена, посебно кровни покривач. Тада је президан јужни зид, ојачан свод и пре покривен кров каменим плочама. Спољне зидне површине су дерсоване, регулисан одвод атмосферске воде, која је проди рала у цркву и тако уништавала живопис. На зидном сликарству обављени су најнужнији конзерваторски радови. Црква св. Лазара у Живалићу проглашена је за споменик културе од великог значаја.



128

јужној половини, испуњен стојећим фигурама св. Николе и св. арханђела Михаила, са мачем у десној и куглом у левој руци. Цар Константин и царица Јелена насличани су на северној половини овог зида. Шест попрсја мученика је изнад стојећих фигура. На правоугаоној површини изнад врата налазио се натпис који нас је, вероватно, обавештавао о ктитору и времену настанка живописа, а можда и о мајстору. Натпис је био исписан у доста дуга три реда. Данас је скоро потпуно истрвен. Видљиво је да је испод натписа дописан црним словима следећи текст:

The most probably is that the both givers by paying the bigger amount for the fresco painting demanded that their names later on register at the main inscription. The largest space of this wall and also the whole church placed scene the Uspenje of the Holy Mother, that was very well preserved but without the signature. On the surfaces of the walls in the height of the plinth were rhombus ornaments of wave and zigzag lines, until on the capitols and the other smaller surfaces geometrical elements were carelessly done. The back ground behind the standing figures is in three colors: up is a dark blue, in the middle ochre yellow and down a green gray. The church had the iconostasis that probably was from the time of the frescoes and today are preserved only the parts of the throne icons. The very small surfaces did not allowed to the handicraftsman to bring into the scenes numerous numbers of persons so therefore they are very simplified and almost deduced on the most important. In the iconographic sense there was no extraordinary. It is not known exactly when was built and fresco painted because the existing inscription almost in the whole was destroyed. Meanwhile, presumption that it originated in the half of the 17th century can be established on the fact that fresco painting of this object according to some

129


130

Доња Јанча | Donja Janca

Црква св. Димитрија THE CHURCH OF ST. DEMETRIUS На око 20 км северозападно од Новог Пазара, између пута Нови Пазар – Сјеница и леве обале Људске реке, налази се црква св. Димитрија. По свом спољном изгледу црква оставља више утисак профане грађевине, а не цркве. Подигнута је на средњовековној некрополи, чије су надгробне плоче коришћене као материјал за изградњу цркве. Горње зоне зидова рађене су од лепо тесаних блокова трахита. Црква је средином 20. века била омалтерисана. У народу је очувано предање да је црква која се налазила стотинак метара североисточно од ове, једне ноћи прелетела на место ове данашње цркве. Црква св. Димитрија у основи је једнобродна грађевина са петостраном олтарском апсидом на истоку. Помоћу два пара пиластера међусобно спојених луковима, унутрашњост је подељена на три дела: олтарски простор, наос и припрату. Изнад наоса је полуобличасти подужни свод, а изнад олтара и припрате су сводови у облику неправилних полукалота, који се повијају ка средини цркве. Олтарска преграда има зидани иконостас, што цркву чини јединственом и разликује је од осталих истовремних грађевина. Иконостас је украшен фрескама и највероватније изграђен по узору на средњовековне олтарске преграде, али прилагођен времену у ком је настао.

About 20 km northwest from Novi Pazar, between the road Novi Pazar-Sjenica and the left bank of the river Ljudska Reka, was placed church of St. Demetrius. On its appearance the church leaves more impression of the civil building and not the church. It was built on the medieval necropolis whose tombstones were used as a material for the church building. The upper zones of the walls were done of the nicely chipped blocks of trachyte. The church was in the 20th century rendered. In the population is saved legend that the church was 100 meters north eastern from this but in one night it flew on the place of today’s church. The church St. Demetrius is one aisled building with the five sided altar apses on the east. By the help of two pilasters mutually connected by the arches the external is divided on three parts: the altar space, nave and the narthex. Over the nave was semicircular longitudinal vault and over the altar and the narthex were vaults in a shape of the irregular semi calottes that swaddled to the center of the church. The altar partition had the wall iconostasis that made church unique and different from the other buildings of the same time. The iconostasis was decorated by the frescoes and probably it was built on the pattern of the medieval altar partitions but accommodated to the time when originated.

Припрата је од наоса одвојена једном зиданом кеменом преградом од добро тесаних плоча трахита, са пролазом у средини. Овај зид се завршава до висине где почиње свод. У том зиду су образовани отвори и нише чији облици воде порекло из исламског градитељства. Олтарски простор добија светлост кроз прозоре у јужним деловима петостраног зида, а наос и припрата кроз прозоре у јужном поткуполном простору. Улаз је у средини западног зида, а у цркву се улази преко два степеника. Делује као да је укопана у земљу, међутим, како се црква налази у равници, на алувијалном наносу, вероватно се око ње наслагао речни нанос и на тај начин је црквени под постао нижи од површине око цркве. Под у цркви је урађен од камених плоча, у наосу је лепо обликован амвон, а у припрати су за поплочавање коришћени и надгробни споменици орнаментисани различито. Све унутрашње зидне површине цркве св. Димитрија биле су украшене фреска ма које су доста оштећене, посебно у доњим зонама и у припрати. Живопис је рађен на веома танком слоју фреско малтера, са врло мало плеве и сасвим ретким зрнима песка.

The narthex is separated from the nave by one built stone partition of the very well hewed plates of the trachyte with the passage in the middle. This wall ends until the high where the vault began. In that wall were made openings and the niches whose shapes originated from the Islamic building. The altar space got the light trough windows in the southern parts of the five sided wall and the nave and the narthex trough windows in the south under dome space. The entrance was in the middle of the western wall and in the church entered toward two steps. It seems that is buried in the ground, but how the church is in the plain on the alluvial drift, probably around it disposed the river drift and in that way the church floor became lower that the surface around the church. The floor in the church was made of the stone plates in the naos was shaped nicely tribune and in the narthex differently ornamented tombstones were used for paving. All internal wall surfaces of the church St. Demetrius were decorated by the frescoes that were sufficiently damaged, especially in the lower zones and in the narthex. The fresco painting was done in a very thin layer of the fresco mortar with a very small amount of husks and completely rare grains of sand. According the data of Petar Z. Petrovic from 1933 the church had two layers of the fresco painting, the older the

131

On the vault was painted Jesus as a juvenile shaped in the rhomb between four angels and Jesus Pantocrator in the rhomb too, between four evangelists. From the northern side in the first zone were profits and in the second is a composition

of the Entering in Jerusalem and the Crucifixion and in the third zone were four medallions with busts of the saints and Transfiguration. Under these in the ground floor were St. George and St. Demetrius both on the horses and probably the profit Elias with chariots in which were put winged horses to the cart. On the south side from up to down in front of Emmanuel in the first zone were profits, in the second the Presentation and the Lazarus Resurrection, the third busts of the saints in medallions. How noted in 1951 on the pilaster towards the western side was St. Sava and next to him on the south wall Nemanja. On the iconostasis were Deesis, the Holy Mother and Jesus. Over the gate was Jesus that lied between the Holy Mother and the bust of St. John. On the east side of the partition between the naos and the narthex were St. Stefan (king) with a crown on his head, probably Stephen Decanski, the bust of St. Petka and archangels. On the northern side of the naos were Constantine and Jelena. On the western side of the partition wall that is in the narthex was a scene of the Last Judgment. On the northern wall was St. Maria the Great. Except these frescoes in the narthex it seems there were no any. In the plinth was a marble imitation.

Јерусалим и Распеће, а у трећој зони су четири медаљона са бистама светаца и Преображења. Испод ових, у приземној зони су св. Ђорђе и св. Димитрије, обојица на коњима и вероватно пророк Илија са колима у која су упрегнута два крилата коња. На јужној страни одозго наниже, испред Емануела у првој зони су пророци, у другој Сретење и Лазарево васкрсење, у трећој попрсја светаца у медаљонима. Како је забележено 1951. године на пиластру према западној страни на је св. Сава, а до њега на јужном зиду Немања. На иконостасу су Деизис, Богородица и Исус. Изнад двери су Исус који лежи између Богородице и анђела и попрсје св. Јована. На источној страни преградог зида између наоса и припрате су св. Стефан (краљ) са круном на глави, вероватно Стефан Дечански, биста св. Петке и арханђели. На северној страни зида наоса су Константин и Јелена. На западној страни преградног зида, тј. у припрати је сцена Страшног суда. На северном зиду је св. Марија Велика.


Доња Јанча – црква св. Димитрија / Donja Janca – the church of st. Demetrius

132

По подацима Петра Ж. Петровића из 1933. године, црква је имала два слоја живописа, старији који се очувао у горњим и млађи у доњим зонама, урађен уместо старијег који је пропао од влаге. „Старији живопис је уметнички успелији, а млађи је с мање контраста и блед. У олтару је од старијег живописа најупадљивији лик Богородице раширених руку, а пред њом је мали Христос. На своду испред олтара је лик Христа у ставу благосиљања. Поред његовог лика је лик другог свеца, који ми је непознат. У олтару су старије фреске добро очуване. Међу њима је лик св. Николе. Од млађих фресака у припрати падају у очи св. Ђорђе и Димитрије, оба на коњима. Између ликова постоји покоји геометријски орнамент.“ Цркву је 1951. године обишао и Ђурђе Бошковић, који је оставио податке и о живопису. У олтарској апсиди у полукалоти горе је св. Богородица са Исусовом бистом на грудима, између два анђела. Испод ње су Томино неверовање, Мироснице, Благовештење и Рођење. Испод ових је причешће апостола, у приземној зони је биста мртвог Исуса, која је од појаса наниже у гробу. Лево и дсесно у самој ниши су два велика натписа писана ситним црним словима на белом позађу, али јако оштећени и нечитљиви, сем појединих слова. Изгледа да се односе на проскомидију. На своду је насликан Исус као младенац уоквирен у ромбу између четири анђела и Исус Пантократор, такође у ромбу, између четворице јеванђелиста. Са северне стране у првој зони су пророци, у другој је композиција Уласка у

preserved in the upper zones and the later in the lower zones done instead of older that were ruined from the moisture. `The older fresco painting is more artistically successful and the later with the less contrasts and pale. In the altar of the older fresco painting the most noticeable was the figure of the Holy Mother by the distended arms and in front of her was a little Christ. On the vault in front of the altar is a figure of Christ in the position of the blessing. Next to his figure is a figure of another saint that is not familiar to me. In the altar were older frescoes very well preserved. Between them is a figure of St. Nicolas. From the later frescoes in the narthex were fallen in to eyes St. George and St. Demetrius both on the horse. Between the figures were existed a few geometric ornaments. ` The church visited in 1951 Djurdje Boskovic who left data also about fresco painting. In the altar apse in the semi calotte up is the Holy Mother with Jesus bust on her chests, between two angels. Under her were Tomas`s unbelieving, Myrrh-bearing Women, Anunciation and the Birth. Under this was the pricesce of the apostles in the ground level zone was a bust of the dead Christ which was under the belt lower in the grave. Left and right in the same niche were two big inscriptions written with a small black letters on the white back ground but very damaged and illegible, except some letters. It seems that they were relatively to the proskomedia.

133

Thematically - iconographic program of the fresco painting in the Church St. Demetrius was adopted to bounded wall surfaces and by the arrangement of the scenes and figures reflected experiences of the first half of the 17th century and it is typical for the time in which originated. But instead of that it has its own specifics: `The impression gained that the author of

Around the church of St. Demetrius still is placed numerous number of the medieval tombstones oriented in the direction east-west. It is about the coffins, slates and

По наведеном натпису црква је била посвећена Успењу, а по другом уклесаном по ободу камене часне трпезе, посвећена је св. Јовану, али црква данас слави св. Димитрија. Вредно је помена да су цркву пре Другог светског рата посећивали болесници од „горске болести“ (епилепсије). Око цркве св. Димитрија још увек се налази знатан број средњовековних надгробних споменика, оријентисаних у правцу исток-запад. Ради се о сандуцима, слемењацима и плочама. Шест слемењака је украшено, а мотиви су обична пластична трака и крстови. Најстарији су споменици у облику сандука са слеменом наглашеном траком, која лево и десно прелази у поновљене крстове. Осим ових има и равних масивних плоча, боље или лошије обрађених. Мање вертикалне плоче свакако су не што млађе. На споменицима су као симболи и знаци урезани крстови или розете. На некрополи се налазио један од ретких споменика са натписом, презвитера Мијата Василића, који се данас не уочава на терену. Уз напред поменуте, заступљене су и плоча испупчене горње површине типа „рибља леђа“, међу којима се могу видети и три примерка са пластично наглашеним гребеном и крстовима, као и ниски плочасти слемењаци са гребеном. Број усадника који се очувао око цркве у првобитном положају, релативно је мали. На том простору регистрован је један кружно завршени плочасти стуб и две стеле са једноставним крстовима. Сачувани надгробници јасно све доче да се на овом гробљу становништво сахрањивало од почетка 14. па све до краја 17. века. На

plates. The six slate ridges were decorated and motifs were usual plastic stripe and crosses. The oldest monuments in a shape of the coffin with the ridge accented stripe that in the left and in the right crossed into the repeated crosses. Except this there were planed massive plates, better or worse shaped. Smaller vertical plates at any rates were a bit younger. On the monuments as symbols and signs were increased crosses or rosettes. On the necropolis was placed one of the rare monuments with the inscription of presbyter Mijat Vasilic that was not noticeable on the terrain. With mentioned were represented plate with the convex upper surface type `fish beck` between which is possible to see three examples the with plastic emphasized crest and crosses like as lower plated slates with the crest. The Number of the land-in monuments preserved around the church in the original position relatively is small. On that area is registered one circular finished plated column and two steles with the simple crosses. Preserved tombstones clearly testified that on this graveyard population was buried from the beginning of the 14th until the end of the 17th century. On the southeastern corner of the church and the medieval necropolis was prolonged temporary village graveyard.



134

Осим ових фресака у нартексу изгледа да их више није било. У соклу је имитација мермера. Те матско-иконографски програм живописа у цркви св. Димитрија је прилагођен ограниченим зидним површинама, а распоредом сцена и фигура одра жава искуства прве половине 17. века и типичан је за време у коме је настао. Но и поред тога има и неке своје специфичности: „Стиче се утисак да је аутор овог живописа био инспирисан средњовековним минијатурама. Извесне композиције по начину распореда фигура упућују на претпоставку да су аутору овог сликарства као узори односно предлошци служиле графике наших штампаних књига из 16. века“. Аутор ових фресака припада радионици чији су мајстори украсили још неколико цркава у околини. Нема поузданих података о времену изградње цркве, али судећи по живопису који има обележја зидног сликарства четрдесетих година 17. века, може се претпоставити да је настала најкасније током прве половине тог века. Петровић је забележио да је црква због своје мале висине, заштићена густом шумом и влажним пољем, иако се налазила поред дубровачко-босанског пута, била поштеђена рушења. Она је највише страдала од влаге, а по натпису изнад улаза обнову је извршио неки Радован 1872. године, коме је то, по предању, наређено у сну. Међутим, већ 1878. године црква је била пуста.

this fresco painting was inspired by the medieval miniatures. Certain compositions according to the figures arrangement direct to presumption that the authors of this painting art as models or pattern served graphics of our printed books from the 16th century.` The author of this frescoes belonged to the workshop whose handicraftsmen decorated several more churches in the environment. There is no reliable data about the time of the church building but upon the fresco painting that had signs of the wall painting art of the 40`s of the 17th century it could presume that originated subsequently during the first half of that century. Petrovic noted that the church because of its little height protected by the dense forest and moisture field, even was placed near the Ragusa-Bosnian road was spared of the devastation. It suffered the most of the moisture and upon the inscription over the entrance renovation was done by some Radovan in 1872 to whom that according the legend was commanded in his dream. Meanwhile, already in 1878 the church was deserted. Upon the quoted inscription the church was dedicated to the Dormition and upon the second incised on the edge of the Holy Altar, dedicated to St. John but the church today celebrate St. Demetrius. It is valuable to mention that the church before the Second World War visited patients from `bitter disease` (epilepsy).

135 The church in consequence of the river nearness and the high level of the underground waters constantly was attacked by the moisture. Under the high water level or on the occasion of irrigation of fields from its eastern side in the church was water about 10 cm. By the conservatory works done in 1968 and 1969 condition partially grew better and only in 1979 and 1980 temporary was solved. It was done drainage canal in the length of more than 100m with the removal of earth around the church with what the building was released from the huge amount of the river drift.



136

југоисточни угао цркве и средњовековне некрополе надовезује се савремено сеоско гробље. Црква је, услед близине реке и високог нивоа подземних вода, константно била нападнута влагом. При високим водостајима или приликом наводњавања њива са њене источне стране, у цркви је било воде и до 10 цм. Конзерватор ским радовима изведеним 1968. и 1969. године, стање је делимично поправљено, а тек 1979. и 1980. године и трајно решено. Урађен је дренажни канал у дужини од преко 100 м, уз откоп земље око цркве, чиме је грађевина ослобођена од огромних количина речног наноса. Црква је тада конзервирана, урађена хидроизо лација и обновљен кровни покривач. На спољним фасадама обијен је малтер и зидови дерсовани, урађени тротоари и уређена некропола. По довршеним пословима на архитектури, у најнужнијој мери, превентивно се интервенисало и на живопису. Црква св. Димитрија у Доњој Јанчи је споменик културе од великог значаја.

The church was conserved than; hydro isolation was done and renovated roof cover. On the external facades mortar was taken down and the wall were flat pointing, done side-walks and arranged necropolis. After the finished works on the architecture in the most necessary way preventive was intervened also on the fresco painting. The church of St. Demetrius in Donja Janca is the monument of the significant importance.

137


Штитари | Stitari

Црква св. Николе THE CHURCH OF ST. NICHOLAS

138

У селу Штитарима, око 18 км северозападно од Новог Пазара и на 2 км десно од пута који води од Новог Пазара за Сјеницу, на сеоском гробљу налази се црква Св. Николе, у народу позната под именом Никољача. Црква је једнобродна грађевина правоугаоне основе, на источној страни завршена изнутра полукружном, а споља полигоналном апсидом. Пресведена је подужним полуобличастим сводом ослоњеним на масивне зидове. На источном и западном делу свод се завршава полукалотама. На линији на којој су отвори полукалота изграђени су дубоки пиластри, који су међусобно везани луковима. Пиластри и лукови деле простор на три травеја, од којих је средњи, који представља наос, најдужи. Источни травеј је краћи и представља олтарски простор, док је западни травеј најкраћи и његова основа има облик издуженог, попречно постављеног правоугаоника.

In the village Stitari about 18 km northwestern from Novi Pazar and about 2km to the right from road that leads from Novi Pazar for Sjenica on the village graveyard is situated the church of St. Nicholas in the folk known under the name Nikoljaca. The church is one aisled building with rectangular base on the eastern side finished by the semicircular and outside by the polygonal apse. It was vaulted by the lengthened semicircular vault leant on the massive walls. On the eastern and western part the vault was finished by the semi calottes. On the line on which were openings of the semi calottes were built deep pilasters mutual connected by the arches. Pilasters and arches divided space on three bays from which the middle that represented nave was the longest. The eastern bay was shorter and presented altar space until the western bay was shortest and his base has a shape of the stretched transversally placed rectangular.

Зидови цркве грађени су од лепо обрађених блокова камена пешчара, љубичасте фактуре и на унутрашњој страни, на делу где почиње свод, имају декоративно профилисан венац. Светлост у унутрашњост продире кроз два отвора на своду наоса и један прозор на јужном зиду. У каменом поду, између западних пиластара, налазе се две рупе које су вероватно служиле за учепљење стубића. Могуће да су на овом месту биле неке двери или парапетна преграда која је служила за одвајање нартекса и наоса. Врата у западном зиду споља су добила свечани надвратник наглашено развијеног профила. На западној фасади цркве налази се шест изванредно профилисаних конзола по везаних луковима чинећи слепу аркаду. Средњи лук је постављен изнад улаза и шири је од бочних, а његов распон одговара ширини улазних врата. Црква је покривена танким каменим плочама шкриљца. Зидана је у доњим деловима од добро тесаног, а у средњим и горњим деловима од притесаног сиво зеленкастог трахита.

The walls of the church were built of the nicely shaped blocks of the sandstone of the purple facture and in the internal side on the part where the vault began had decoratively profiled corona. The light in the internal penetrated trough two openings on the vault of the naos and one window on the south wall. In the stone floor between the western pilasters were placed two holes that probably served for the establishing the little columns. It is possible that on this place were some gates or parapet fence that served for dividing the narthex and the nave. The door in the western wall outside had the ceremonial door lintel by the emphasized developed profile. On the western facade of the church was placed six extraordinary profiled consoles connected by the arches making the blind arcade. The middle arch was placed over the entrance and spread from the lateral and its span suited to the width of the entrance door. The church was covered by the tin stone plates of the slate. Built in the lower zones from well chipped and in the middle and upper parts of chipped greengray trachyte.

139

The Holy gates, the unique preserved part of the original iconostasis represented especial value. On the gate was painted scene Ànunciation`. Based on them and so on the rest of the fresco painting and architectural characteristics it could say that the church was built in the first half of the 17th century. The church of St. Nicolas in Stitari was categorized as a cultural good of the great significant. It got soaked for a long time so the walls and preserved part of the fresco painting were exhibited to the demolition. By the conservatory works in 1968 the roof was recovered with the stone plates, repaired roof corona, stripped of the mortar and pointed external sides of the walls, done side-walk and in 1971 remedied the fresco painting.

На основу њих, као и остатака живописа и архитектонских одлика, може се рећи да је црква подигнута у првој половини 17. века. Црква св. Николе у Штитарима категорисана је као културно добро од великог значаја. Дуго је прокишњавала, па су зидови и очувани део жи вописа били изложени пропадању. Конзерваторским радо вима 1968. године препокривен је кров каменим плочама, поправљен кровни венац, обијен малтер и фуговане спољне стране зидова, урађен тротоар, а 1971. године саниран и живопис.

From the south side of St. Nicolas overgrown in the thickly bushes was situated older necropolis. It is about the vertically placed monuments that are all felled today and enough grown in the ground. The number of monuments and extraordinary plastic elaboration this part of the necropolis classified between the most valuable on the Novi Pazar area. The numerous number of the monument was in a shape of cross and obelisk, decorated by the stylized geometrical and floral ornaments. Specially emphasized examples on which were represented schematized and stylized figures of the deceased. This part of the necropolis belonged to the 17th-18th century. Around the church itself is a contemporary graveyard in which are also the monuments type `Peter`s church` relatively great crosses from the 19th and the first half


Штитари – црква св. Николе / Stitari – the church of st. Nicholas

140

Седмострано завршен олтарски простор, необични сводови изнад њега и западног травеја, као и њена сразмерно мала висина, указују да је црква св. Николе настала под утицајем цркава брвнара. Живопис је сачуван само у олтарском простору, а највероватније да наос и припрата никада нису били живописани. У олтару се налази оштећени натпис који пружа основне информације о живопису. На основу тог натписа сазнајемо да је ктитор живописа био неки Вујко. Поред њега у натпису се помињу и неки Алтар и Дачул, могуће аутори живописа. Међу фрескама није сачувана ни једна насликана сцена већ само стојеће фигуре. Ту су насликани св. Василије Велики, св. Глигорије Велики, св. Спиридон, св. Кирил Филозоф и св. Никола. Када је цркву тридесетих година 20. века посетио П. Ж. Петровић запазио је св. Григорија и св. Константина Филозофа. Фреске су рађене на тамно-плавој и жутој позадини, а сигнатуре су исписане белом бојом. По ставовима неких фигура и начину њихове обраде може се претпоставити да је аутор овог живописа један од мајстора који је радио фреске у цркви св. Петра и Павла код Тутина, чије је зидно сликарство настало 1647. године. Како су фреске обе цркве идентичне, закључено је да је и живопис св. Николе у Штитарима настао четрдесетих година 17. века. Петровић је забележио и записе из једног четворојеванђеља, и на једном, од 28. октобра 1806. године, пише да црква у Штитарима тада није „појала“. Царске двери, једини сачувани део првобитног иконостаса, представљају посебну вредност. На дверима је насликана представа „Благовести”.

The seven sided altar space, unusual vaults above it and the western travej like its proportionally small height directed that the church of St. Nicholas originated under the influence of the log cabin churches. The fresco painting was preserved only in the altar space and probably that the naos and the narthex were not ever fresco painted. In the altar was damaged inscription that gave basic information about the fresco painting. Based on that inscription we come to know that the founder of the fresco painting was some Vujko. Next to him were mentioned some Altar and Dacul possibly the authors of the fresco painting. Between the frescoes was not preserved even one painted scene of the standing figure. There were painted St. Basil the Great, St. Gligorije the Great, St. Spiridon, St. Cyril the Philosopher and St. Nicholas. When the church visited in the 3o`s of the 20th century P.Z.Petrovic noticed St. Gregory and St. Constantine the Philosopher. The frescoes were done in the dark-blue and yellow background and signatures were written by the white color. According the poses of some figures and the way of their elaboration it could be presumed that the author of this frescoes one of the handicraftsman that done frescoes in the church of St. Peter and Paul nearby Tutin whose wall painting originated in 1647. How the both churches were identical it was concluded that the fresco painting of St. Nicolas in Stitari was originated in the 40`s of the 17th century. Petrovic noted also devises from one four gospel and on one from October the 28th in 1806 was that the church in Stitari was not `sang` than.

141

Штитари – црква св. Николе / Stitari – the church of st. Nicholas

142

Са јужне стране цркве св. Николе, обрасла у густо шипражје, налази се старија некропола. Ради се о вертикално постављеним споме ницима, који су данас сви оборени и доста урасли у земљу. Број споменика и изванредна пластична обрада, овај део некрополе сврстава међу вредније на новопазарском простору. Највећи број споменика је у облику крста и обелиска, укра шен стилизованим геометријским и биљним орнаментима. Посебно се истичу примери на којима су представљени шематизовани и стилизовани ликови покојника. Овај део некрополе припада 17–18. веку. Око саме цркве је савремено гробље, у ком има и споменика типа „петрова црква“, односно велике крстаче из 19. и прве половине 20. века, са или без натписа и са најразличитијим представама крста са једне или обе стране споменика. Најстарији споменик са натписом је из 1842. године, који је подигнут извесном Филимону из оближњег села Раковца. Црква св. Николе у Штитарима проглашена је за споменик културе од великог значаја.

of the 20th century with or without inscription and with the most different presentation of a cross from one or both sides of monuments. The oldest monument with the inscription was from 1842 that was erected to certain Philemon from the near village Rakovac. The church of St. Nicholas in Stitari was pronounced for the cultural monument of the great significant.


144

Попе | Pope

Црква св. Петра и Павла THE CHURCH OF ST. PETER AND PAUL Црква се налази у средини села, на левој обали потока, удаљена од Новог Пазара око 15 километара у правцу запада. Прве податке о цркви записао је Гиљфердинг 1857. године, потом 1933. П. Ж. Петровић и 1951. године Ђ. Бошковић. Сви су записали да је црква подигнута 1650. године, позивајући се на сачувану плочу са натписом. Гиљфердинг пише: „Кров јој је срушен, иако свети престо још стоји, а и живописи су прилично сачувани. Камен с натписом, који је стајао изнад врата, збачен је на земљу. Опрасмо га и прочитасмо:

О ктитору нема података осим што је Гиљфердинг претпоставио да Велимир потиче из једаног засеока Попа који носи назив Ђонлије, а што опет говори да је у 17. веку на овом подручју било имућнијих хришћана.

The church is placed in the middle of the village, on the left bank of a brook, far from Novi Pazar about 15km in the west direction. The first data about the church wrote Giljferding in 1857 and then in 1933 P.Z.Petrovic and in 1951 DJ. Boskovic. All of them wrote that the church was raised in 1650 referring to the plate with inscription. Giljferding had written: `The roof was ruined, even the holy throne still stands and the fresco paintings are considerable were preserved. The stone with inscription that stood over the door was thrown on the ground. We washed it and read:

About the founder there was no data except Giljferding presumed that Velimir originated from one small village Pope named Djonlije and what again spoke that in 17th century in this territory were richer Christians.

Како је црква била у рушевинама, то је Завод за заштиту споменика културе у Краљеву, 1971. године предузео прве заштитне радове. Радовима на самој цркви и археолошким истраживањима у њеној унутрашњости и ужем појасу около, дошло се до сазнања да изградњи цркве 1650. године претходе две старије култне грађевине. Данашња црква св. Петра и Павла, димензија 15 х 6 метара, лежи на темељима старије цркве која је имала исту концеп цију и приближно исте димензије. Темељи ове старије цркве брижљиво су били изнивелисани тако да се на великом делу теже уочавају прелази између старијих и млађих зидова. На појединим местима ова нивелација изведена је и постављањем надгробних плоча са некрополе која временски одговара старијој црквеној грађевини. Црква св. Петра и Павла једнобродна је грађевина правоугаоне основе, оријентисана у правцу исток - запад, са полукружном апсидом на источној страни. На западној страни цркве и у њеној ширини, приближно квадратне основе, очували су се темељи и незнатни делови зидова призидане припрате. Црква је била засведена подужним полуобличастим сводом. Црква је у унутрашњим бочним зидовима имала систем пиластера који су имали и конструктивну и де-коративну улогу и придржавали су

How the church was in ruins, so the Institution for the preserving of the cultural monuments in Kraljevo in 1971 undertaken the first preserving works. By the works in the church itself and by the archeological researches in its interior and in the narrow belt around, come to knowledge that to the church building in 1650 preceded two older cult buildings. Today`s church of St. Peter and Paul dimension of 15X6m lies on the foundations of older church that had the same conception and approximately same dimensions. The bases of this older church were leveled with care so on the big part hardly noticeable passages between older and later walls. On some places this leveling was done also by the putting the gravestones from necropolis that suites by the time to older church building. The church of St. Peter and Paul is one aisled building with the rectangular base, oriented in the direction eastwest, with the semicircular apse on the east side. On the west side of the church in its width, approximately square base were preserved bases and insignificant wall parts with the partitioned narthex. The church was vaulted by the longitudinal semi circular vault. The church had in the internal lateral walls system of the pilasters that had constructive and decorative role and supported leant arches that to the lateral

145

Попе – црква св. Петара и Павла / Pope – the church of st. Peter and Paul

146

прислоњене лукове, који су бочним зидовима олакшавали терет свода и имали функцију поделе простора на травеје. Источни травеј је био намењен олтарском простору. Зидове је од свода и конзола које су носиле лукове вешто урађен профилисани венац који, заједно са украшеном амвонском плочом израђеном од белог мермера, представља занимљиву клесарску творевину. Горња конструкција, као и основни односи у цркви, однос ширине према дужини и однос олтарске апсиде према наосу, говоре да су се у доњем делу очували средњовековни делови цркве. Нема података о времену настанка старије цркве, али је могла бити облика који обележавају рашку архитектуру. На то указује и чињеница да она својом основом подсећа на храм св. Богородице у Вољавцу на Лиму недалеко од Бијелог Поља, која је изграђена у време Стефана Немање. Својом величином и лепотом архитектуре, црква св. Петра и Павла у Попама разликује се од осталих истовремених цркава у овом крају које су углавном скромних димензија. Средњовековна, а самим тим и црква 17. века леже на поду веће тробродне базилике која предста вља најстарији култни објекат на овом простору. Цркве су постављене тако да прекривају њен северни и средњи брод, а апсида нове цркве својим врхом залази у простор апсиде базилике. Зидови ба зилике знатно су финије грађени од зидова каснијих двеју цркава. Зидани су од квадера уједначених димензија са правилно изведеним лицем.

walls alleviated the burden of the vault and had a function to divide the space on the bays. The eastern bay was intended for the altar space. The walls from the vault and consoles that carried arches skillfully was done profiled corona that together with the decorated tribune plate done form a white marble, represented interesting stone cutting creation. The upper construction like as basic relations in the church, the reference of the width to the length and the reference of the altar apse toward the naos spoke that were in the lower part preserved the medieval parts of the church. There is no data about the older church origin but it could have a shape that characterized the Raska architecture. On that directs also a fact that with its base it remains on the temple of The Holy Mother in Voljavca on the river Lim not far away from Bijelo Polje that was built in the time of Stefan Nemanja. By its greatness and the beauty of the architecture the church of St. Peter and Paul in Pope was different from the other churches of the same time in this district that were mostly with the modest dimensions.

The medieval and with that the church from the 17th century laying on the floor of bigger three aisled basilica that represent the oldest cult object on this territory. The churches were placed to cover its north and the middle aisle and the apse of a new church with its top come into the space of the basilica apse. The walls of the basilica were considerably fine built from the walls of the later two churches. They were built from the quadrangles with equaled dimensions with regularly elaborated face. In the basilica on the bigger surface was preserved floor of the quadrilateral bricks, discharged into the mortar base.

На унутрашњим зидним површинама делимично су очуване фреске из времена обнове цркве. Издужене фигуре ратника и светитеља, раскошно одевених, снажних покрета, енергичних израза, и испошћеног колорита, неодољиво подсећају на исте фигуре моравског сликарства с почетка 15. века. Упадљиве су оне фреско површине које су испуњене разноврсним орнаментима. Оне овом ансамблу, у коме је било интересантних композиција и портрета, дају посебну драж. Најзад, од несумњивог је значаја делимично очувани натпис у олтарском простору, у коме се наводе имена ктитора декорисања цркве. Током конзерваторско-рестаураторских радова, урађена су и археолошка истраживања. Њима је констатована већа некропола, која је само делимично истражена. Некропола је насеобинског карактера и у њој су евидентирани поред мушких гробова и више женских и дечјих укопа.

In the apse of the middle aisle was preserved a foot of the honorable table, also built in the mortar base, and opposite it in the wall of the apse was preserved a bench that served as a seat. In the apse of the northern aisle was preserved one more foot for the honorable table. Upon the certain indicative on the terrain, basilica had annex from the north side that did not completely discovered and that could present the space for the baptistery. According a shape of the base, way of building and the material used in that occasion, basilica could be interpolated into the early Byzantine period. On the internal wall surfaces partially were preserved frescoes from the church renovation period. The stretched figures of the warriors and saints, luxury dressed, with powerful expressions and recluse colorit irresistibly remained on the same figures of the Moravian painting art from the beginning of the 15th century. Noticeable were those frescoes surfaces that were fulfilled with the various ornaments. They to this assembly in which were interesting compositions and portraits gave especial grace. Finally of certainly significant was the partially preserved inscription in the altar space, in that was quoted names of the founders of the church decoration.


У базилици је на већој површини очуван под од четвороугаоних опека, уливених у малтерну подлогу. У апсиди средњег брода очувана је стопа часне тр пезе, такође зидана од камена у малтеру, а насупрот њој, у зиду апсиде очувао се банак који је служио као седиште. У апсиди северног брода очувана је још једна стопа за часну трпезу. Према извесним индицијама на терену, базилика је имала анекс са северне стране, који није у потпуности откривен, а који би могао да представља простор за крстионицу. Према облику основе, начину зидања и материјалу који је том приликом употребљен, базилика се може определити у рановизантијски период.

149

During the conservatory works were done archeological researches. With them was claimed a bigger necropolis that was only partially researched. The necropolis had residential character and in it was evident instead the male graves more female and children buries. The certain number of the graves timely was connected for the latest church. Those were the graves with


Углавном су без икаквих орнамената, а мањи број има шематизовану људску фигуру на горњој површини. На једној плочи налазио се натпис извесне попадије попа Миховила који је датован у крај 13. века (споменик се данас не види на локалитету). Прилози у гробовима су релативно ретки. Најчешћи налаз представљају дугмад од бронзе, нека са позлатом. Међу прилозима се издвајају: златна наушница са једном јагодом, рађена од филигранске жице, која је постављена преко подлоге од танког златног лима и сребрни прстен са траго вима позлате. Прстен има шестоугаону главу, са урезаним грифонима, а са стране главе, на горњој површини карике је стилизована лоза изведена у техници емајла. Сви гробни прилози, а посебно наушница и прстен, одређују некрополу у 13–14. век.

Известан број гро бова временски се везује за најмлађу цркву. То су гробови са споменицима у облику крстова који по правилу немају гробне прилоге. Некропола која припада средњој цркви, налази се у ширем појасу око цркве, али и у њеној унутрашњости. Гробови ове некрополе формирају готово правилне редове, са надгробним споменицима у виду хоризонтално постављених надгробних плоча. Поједини гробови, осим плоча имају и по једну мању обрађену плочу насатично по стављену чело главе и код ногу. Хоризонталне плоче су фи није обрађене и имају косо засечене ивице.

the monuments in a cross shape which by the rule didn`t have grave supplements. The necropolis that belonged to the middle church was placed in the width zone around the church, but in its exterior, too. The graves of this necropolis formed almost regular rows, with the tombstones in a shape of the horizontal placed grave plates. Some graves, except the plates had one a little elaborated plate at random placed on the front of the head and next to the legs. The horizontal plates were more finely shaped and they had obliquely cut edges. Predominantly were without any ornaments and a small number had schematized human figure on the upper surface.

151 On the one plate was placed inscription of the certain priests Mihovil wife that was dated at the end of the 13th century (the monument could not be seen on the locality). The supplements in the graves were very rare. The most frequent finding represented buttons of the bronze some of them with the gilding. Between the supplements emphasized: the golden earring with one strawberry, done from the filigree wire that was placed across the base of a thin gold tin and the silver ring with a trace of the gilding. The ring had six sided head with incised gryphon’s, and on the side on

the upper surface of the link was a stylized vine done in the technique of the enamel. The whole grave supplements and especially the earring and a smaller icon done from the coated stone with the scene of the Holy Mother on one side and two saints on the other side, was worn as a pendant. On the space of the necropolis was found several coins from the 17th century but there were also from the later periods. Were founded also the fragments of the ceramic mostly from the pots and bowls and by the shape and the ornaments they have the most similarities with the ceramic material of more medieval settlements from the 13th and the 14th century. From the southern side of the church was placed one Roman stele of the limestone on whose top in the arch frame were portraits of the deceased, a woman and a man. Under it is a table with the presents and two standing figures of a man and woman. At the bottom of the stele is a vase from which was went out a little vine. Analyzing whole movable material got by the researches graveyard around the church with the tombstone plates that were connected to the middle church, determined erection of this church building in a frame of the 13th or at the beginning of the 14th century and its duration until the 15th century. In the time when the church of St. Peter and Paul in the 17th century was built the older church building was already in ruins. The oldest church basilica upon its base shape, way of building and the material that was used in that occasion, was interpolated into the early Byzantine period. The Antique tombstone with the relief human presentations, without the inscription by the time could not be connected with the basilica bur because together with it points on the settlement of this area like in the Antique so later in the early Byzantine period. How the church of St. Peter and Paul in 1979 possessed all elements for restorations, the Institution made a decision to renovate it, because that was the only way to count on the completely preservation thus its architecture so the fresco pain ting. During the works all earlier phases of building were carefully marked by the conservatory interventions and the church of the 17th century was completely renovated. So the whole cultural-historical content of this monument became visible and in the suitable way protected. The works were done in 1971 and 1972. The church of St. Peter and Paul in Pope was pronounced for the monument of culture of the great significant.


Ван гробова откривена је и мања иконица урађена од слојевитог камена, са представом Богородице на једној страни и два светитеља на другој страни, ношена као привезак. На простору некрополе нађено је и неколико новчића из 17. века, али их има и из каснијих времена. Налажени су и фрагменти керамике, углавном од лонаца и здела и по облику и орнаментици имају највише сличности са керамичким материјалом више средњовековних насеља 13–14. века. Са јужне стране цркве налази се једна римска стела од кречњака, на чијем врху су у лучном оквиру, портрети покојника, жене и мушкарца. Испод је сто са даровима и двема стојећим фигурама мушкарца и жене. При дну стеле је ваза из које излази лозица. Анализирајући сав покретни материјал добијен истраживањима, гробље око цркве са надгробним плочама које се везују за средњу цркву, одређује подизање ове црквене грађевине оквирно у 13. или на почетак 14. века, а њено трајање до у 15. век. У време када је црква св. Петра и Павла у 17. веку била грађена, старија црквена грађевина била је већ у рушевинама. Најстарија црква, односно базилика, према облику основе, начину зидања и материјалу који је том приликом употребљен, опредељена је у рановизантијски период. Антички надгробни споменик са рељефним људским представама, без натписа, временски не може да се доведе у везу са базиликом, али зато заједно са њом указује на насељеност овога краја како у античком, тако и касније у рановизантијском периоду. Како је црква св. Петра и Павла 1970. године поседовала све елементе за рестаурацију, Завод је донео одлуку да је обнови, јер се само тако могло рачунати на потпуну заштиту како њене архитектуре тако и живописа. Приликом радова све раније фазе грађења пажљиво су означене конзерваторским интервенцијама, а црква 17. века у потпуности је обновљена. Тако је укупан културноисторијски садржај овог споменика постао видљив и на одговарајући начин заштићен. Радови су обављани 1971. и 1972. године. Црква св. Петра и Павла у Попама проглашена је за споменик културе од великог значаја.

153


Пруће | Pruce

Црква Лазарица THE CHURCH OF LAZARICA 154

На платоу једног узвишења, у врх села које је засеок села Попа, налази се црква посвећена св. Лазару. По начину и времену градње улази у групу храмова овог краја насталих у првој половини 17. века. Црква је једнобродна грађевина, унутрашњих димензија 7,20 х 3,75 м, засведена подужним полуобличастим сводом, рађеним од тесаника сиге, који се изнад апсиде завршавао полукалотом. Свод су ојачавала два лука ослоњена на пиластре са профилисаним капителима. Уски пиластри, изнутра, приближно на почецима полукружног зида апсиде, обележавају границу између наоса и олтарског простора и између њих је, очигледно, стајао иконостас.

On the plateau of one mound on the top of the village that was a small village of the village Pope, was placed the church dedicated to St. Lazarus. Upon the way and the time of building it came to the group of the temples of this area originated in the first half of the 17th century. The church is one aisled building, with internal dimensions 7,2X3,75m, vaulted by the longitudinal semicircular vault, done from the hewed stones of the limestone which over the apse finished by the semi calotte. The vault was strengthened with two arches leant on the pilasters with the profiled coronas.

Олтарска апсида захвата ширину наоса и полукружног је облика и споља и изнутра. Функцију проскомидије обележавају две нише у северном делу олтарског зида, а једна у јужном делу истог зида замењује ђаконикон. Улаз у цркву се налази у средини западног зида, а изнад западних врата је плитка полукружно завршена ниша, која је заменила лунету портала. Унутрашњост цркве је осветљавана једноставним четвртастим прозором у јужном зиду наоса и јужном делу зида апсиде.

The narrow pilasters, inside, approximately on the beginnings of the semi circular wall of the apse marked border between the naos and the altar space and between them obviously stood the iconostasis. The altar apse griped the width of the naos and it was in the semi circular shape outside and inside. The function of the proskomedia marked two niches in the northern part of the altar wall and one in the southern part of the same wall replaced deaconry. The entrance in the church was placed in the middle of the western naps and over the western door was the shallow semicircular niche that replaced the portals lunette.


На јужном зиду наоса налази се једна већа ниша завршена преломљеним луком, што указује на исламски утицај. У шуту рушевине има неколико фраг мената свећњака из 17. века. Црква је грађена од крупних камених квадера и старијих надгробних споменика. Квадери су сложени у хоризонталне редове, а на врху западног зида очували су се остаци поткровног венца, једноставног четвоугаоног пресека. Цркву је први пут, 1933. године, обишао П. Ж. Петровић, а потом 1951. године Ђ. Бошковић. Петровић је забележио да је црква по предању страдала у земљотресу и да око ње има камених плоча којима је била покривена. У олтарском простору се налазила часна трпеза и неколико „срушених делова од мраморних стубова, па и од трахита. На поду у југозападном углу је камено „корито“ (крстионица). Има одломака мраморних плоча, које су орнаментисане сложе ним крстовима. Поред олтара намештен је стари чирак од камена. У црквини је четвртасти камени стубић, чији је врх у облику сарука (чалме), а на свакој страни је изрезан крст. Јужна врата су зазидана“. Испод цркве су две чесме и око њих је, 1933. године, било неколико надгробних крстова од камена, међу којима и оних из прве половине 19. века. Црква Лазарица по својој складности, лепоти и солидности једна је од најуспелијих грађевина насталих у оквиру локалне градитељске школе 17. века. Проглашена је за споменик културе од великог значаја.

The interior of the church was lightened with a simple square window in the southern wall of naos and the southern part of a wall of the apses. On the southern wall of the naos was placed on bigger niche finished by the broken arch what directs on the Islam influence. In the detritus of the ruin were several fragments of the chandelier from the 17th century. The church was built from a large stone quadrangles and older tombstones. The quadrangles were composed in the horizontal rows and on the top of the western wall were preserved remains of the under roof corona simple with quadrangle section. The church for the first time in 1933 visited P.Z.Petrovic and that in 1951 Dj.Boskovic. Petrovic noted that the church according the legend suffered in the earthquake and that around it had stone plates with whom it was covered. In the altar space was placed the holy altar and several `demolished parts of the marble columns and also from trachyte. On the floor in the southwestern corner was stone `trough` (baptistery). There were fragments of the marble plates that were ornamented by the complex crosses. Near the altar was situated old candle stick from the stone. In the church was quadrangle the stone little column whose top was in a shape of the turban and on every side was incised cross. The southern door was walledup. ` Under the church were two wells and around them was in 1933 were several tombstone crosses from stone between which those from the first half of the 19th century. The church Lazarica upon its harmony, beauty and solid was one of the most successful buildings originated in a shape of the local building school from the 17th century. It was pronounced for the monument of culture of the great significant.

157


Доиновиће | Doinovice

Црква св. Марине Мариница THE CHURCH OF ST. MARINE - MARINICA

158

У селу Доиновићу, петнаестак километара северозападно од Новог Пазара, на највишој тачки села (1200 м) налази се црква Св. Марине, у народу позната под именом Мариница. До цркве се лети долази теренским возилом или пешке, а зими је одсечена од света. Црква је најнеобичнија грађевина међу свим црквама новопазарског краја, неуобичајено је малих димензија, али складних пропорција и једноставне архитектуре. У основи је једнобродна грађевина, чија дужина једва прелази 3 а ширина 1,5 м. На источној страни завршава се олтарском апсидом, која је споља тространа а изнутра полукружна. Зидана је од тесаног камена пешчара, засведена полуобличастим сводом и покривена каменим плочама.

In the village Doinovice, 15km northwestern from Novi Pazar on the highest spot of the village (1200m) was placed the church of St. Marina in the population known under the name Marinica. To the church in the summer arrive by the terrain vehicle or on foot and in the winter is cut from the world. The church is she most unusual building between the churches of the Novi Pazar territory, with unusual small dimensions but with harmonious proportions and a simple architecture. In the base that was one aisled building whose length hardly crossed 3 and the width 1,5m. On the eastern side it finished with the altar apse, which was outside trihedral and inside semicircular. It was built of the hewn sandstone, vaulted by the semicircular vault and covered with the stone plates.

Предање каже да је тадашњи турски ага, надлежан за овај крај, дозволио градњу цркве под условом да буде што мања, да може да се подигне за само једну ноћ и да је на неприступачном месту. Све је испоштовано и тако је за једну ноћ никла црква посвећена Светој великомученици Марини. По истом предању цркву су подигли чланови породице Смудић, који су се након тога одселили у село Љуљац. Унутрашњост цркве је цела осликана али због скученог простора није приказана ни једна сцена. Живопис се састоји од представа стојећих фигура, медаљона с попрсјима светитеља и светитељки, и орнамената. Фигуре светитеља, чији је распоред уобичајен, помно су обрађене. И поред зидних површина малих димензија насликане фигуре су задржале скоро природну величину и занатски су изведене врло солидно. Ликови светитеља су приказани живим бојама прилично схематизовано на плавој и

The legend says that the Turkish aga of that day supervisor for that district allowed the church building under the condition to be as small as possible, to be built by one night and to be on the unapproachable place. All was respected and so for only one night raised the church dedicated to the Holy Martyr Marina. Upon the same legend the church was erected by the members of the family Smudic which after that removed to the in to the village Ljuljac. The interior of the church was whole painted but because the bent space was not presented even one scene. The fresco painting consisted of the scenes of the standing figures, medallions with the busts of saints and holy women and ornaments. The figures of saints whose arrangement was usual were done carefully. Even the wall surfaces had a small dimensions painted figures kept almost natural size and specialist’s works were done very solid. The figures of saints were presented with vivid colors considerable schematized

159

Доиновиће – црква св. Марине – Мариница /Doinovice – the church of st. Marina - Marinica

160

жутој позадини. Попрсја неких светитеља у медаљонима истичу се пажљивом обрадом и осећањем аутора за карактеризацију ликова. Фреске су доста добро очуване и рад су непознатог мајстора скромног талента, који је припадао сликарској радионици чији су чланови, између четврте и пете деценије 17. века, украсили неколико цркава у новопазарском крају, попут Јаначког поља и Живалића.

on the blue and yellow background. The busts of some saints in the medallions emphasized with careful elaboration and feeling of the author for the figure characterization. The frescoes were preserved very well and they were the work of the unknown handicraftsman of modest talent that belonged to the painting art workshop whose members, between the 4th and 5th decade of the 17th century decorated several churches in the Novi Pazar area like Janacko field and Zivalici.

Није позната година градње цркве, али је, судећи по стилским својствима фресака и неким архитектонским карактеристикама, настала првих деценија 17. века. На Мариници су 1968. године предузети рестаураторско-конзерваторски радови. Препокривен је кров, дерсоване спољне зидне површине и ојачани темељи и свод. Након тога, 1971. године рађено је на привременој и превентивној заштити живописа. Црква Мариница је проглашена за културно добро од великог значаја.

It was not known year of the church building, but judging to the stylistic characteristics of the frescoes and some architectural characteristics, originated in first decades of the 17th century. On Marinica were in 1968 intended the restorationconservation works. The roof was recovered, the external wall surfaces were flat pointed and strengthened bases and the vault. After that in 1971 was done on the temporary and preventing protection of the fresco painting. The church Marinica was pronounced for the cultural good of the great significant.

161


Митрова Река | Mitrova Reka

Црква св. Димитрија THE CHURCH OF ST. DEMETRIUS

162

Црква се налази са десне стране пута који од Дежеве води према Голији, у центру села које је име добило по св. Димитрију, патрону цркве. Црква је ниска, здепаста, дебелих зидова, мрачна и покривена ћерамидом. Претпоставља се да је црква изграђена у средњем веку, а касније је два пута обнављана. Прва обнова је уследила након успостављања Пећке патријаршије, крајем 16. века када се и унутрашњост украшава фрескама. Црква је настрадала негде у 18. веку, да би је мештани обновили 1853. године, што сазнајемо из натписа постављеног изнад улаза. Том приликом грађевина је добила спољну припрату, чиме је у знатној мери измењен њен првобитни изглед, мада је у потпуности задржала архитектонски концепт једнобродне базилике с полукружном односно осмостраном апсидом и полуобличастим сводом. Фреске су уништене у време када је црква била у рушевинама.

The church was placed on the right side of the road that from Dezeva leads toward mt.Golija in the center of the village that had its name upon St. Demetrius, the church patron. The church is low, not proportional, with thick walls, dark and covered by the mission tile. It is presumed that the church was built in the Middle Age and later twice renewed. The first renovation followed after the reestablishing the Patriarchate of Peć , at the end of the 16th century when its interior was decorated by the frescoes. The church suffered somewhere in the 18th century, settlements renewed it in 1853 what we know from the inscription placed over the entrance. In that occasion building got the external narthex, with what considerably was changed its original look, even completely got architectural concept of the one aisled basilica with the semicircular, relatively, octagonal apse and the semicircular vault. The frescoes were destroyed in the time when the church was in the ruins.

Црква је једнобродне основе, засведена полуобличастим сводом, са апсидом на источној страни која је ширине брода и са спољашње стране полигонална. Западни портал има профилисани оквир, а изнад њега је ниша са натписом, која на обема странама каменог оквира има по једну розету у облику седмокраке звезде. Скулптурална

The church had one aisled base, vaulted with the semicircular vault with the apse on the eastern side with width of an aisle and from the outside polygonal. The western portal had profiled frame and over it was a niche with inscription that with both sides of the stone frame had one rosette in a shape of the seven-folded star. The sculptural presentation of the founder 163

was представа к т и то р а постављена је у простору забата, изнад улаза у цркву. Ради се о рељефно исклесаној глави у белом мермеру, нешто већој од природне величине. Живопис настао приликом обнове у 16. веку, уништен је у време док је црква између две обнове била у рушевинама. Око цркве, осим северне стране, налази се гробље на ком су споменици облика великих крстова, типа „петрова црква“. Поред апсиде је и споменик попа Марка Михаиловића, преминулог 1847. године. Крстови нешто мањих димензија налазе се на западној страни, на падини која се спушта до самог пута који од цркве води према голијским селима. Да је некропола коришћена пре подизања цркве, потврђују и средњовековни споменици који се данас као сполије налазе у подзидима око звоника. Ради се о хоризонталним плоча ма са благо засеченим горњим ивицама.

placed in a space of the gable over the church entrance. It is about the relief hewed head in a white marble something bigger that it’s natural size. The fresco painting originated during the renovation in the 16th century was destroyed in the time when the church between two renovations was in ruins. Around the church, except the northern side, was placed graveyard on which were monuments of big crosses, type `Peter`s church`. Beside the apse was the monument of a priest Marko Mihailovic, deceased in 1847. The crosses with a little bit smaller dimensions were placed on the western side on the sloping ground that sloped to the road itself that leaded from the church toward the mt. Golija’s villages. That necropolis was used before the church building confirms also the medieval monuments that like as couplings are in underpin around the bell-tower. It is about the horizontal plates with the gently cut upper edges.

165


Ковачево | Kovacevo

Црква св. Богородице THE CHURCH OF THE HOLY MOTHER 166

У селу Ковачеву смештеном у долини Ковачке реке, око 15 км северозападно од Новог Пазара, налази се црква по предању посвећена Богородици. Црква је подигнута на десној обали реке на доминантном положају, а њене рушевине први пут је забележио П. Ж. Петровић 1933. године и записао: „По величини и по облику она је међу старијим црквинама у Рашкој, вероватно оним које су подигнуте пре косовске битке“. Народна традиција цркву везује за Немањиће, па је сматрано да је настала у средњем веку.

In the village Kovacevo placed in the valley of the river Kovacka about 15 km northwestern from Novi Pazar situated the church that according to the legend was dedicated to the Holy Mother. The church was erected on the right bank of the river on the dominant place and its ruins for the first time noted P.Z.Petrovic in 1933 and he wrote: ` Upon the size and shape it is among the elder church site shrines in Raska, probably those that were raised before the Kosovo battle. ` The national tradition connected church for the Nemanjic`s so it was considered that originated in the Middle Age.

Августа 1986. године извршена су архитектонска и сондажна археолошка истраживања, која су показала да је црква саграђена на средњовековној некрополи, али не и на остацима старије цркве. На основу архитектонских обележја и аналогија са црквама новопазарског краја поуздано датованим у раздобље између последње деценије 16. и пете деценије 17. века, претпоставља се да је ковачевска црква подигнута почетком 17. века. Црква је била једнобродна грађевина правоугаоне основе, малих димензија, споља широка 5,6, а дугачка 9,4 м. постављена у правцу запад-исток, са полукружном апсидом на источној страни, која представља полукружни завршетак наоса.

On August in 1986 was done architectural and probes archeological researches that pointed that the church was built on the medieval necropolis but not on the remains of older church. Based on architectural marks and analogies with the churches of the Novi Pazar area reliably dated in to the period between the last decade of the 16th and the fifth decade of the 17th century presume that the Kovacevo church was raised at the beginning of the 17th century. The church was one aisled building with the rectangular base, small dimensions outside wide 5,6 and long 9,4m placed in the direction west-east, with the semicircular apse on the eastern side, that represented semicircular finish of the naos.

167

Снажни зидови грађени су од камена, и то тако што су грубо образовани квадери слагани у водоравне редове, а на угловима, поред портала и у пиластрима, коришћени су тесани комади крупнијег камена. За зидање су употребљени и надгробни споменици из 14. и 15. века. Јаки зидови цркве носили су подужно постављен полуобличасти свод, који се на источној страни завршавао полукалотом, непосредно ослоњеном на зид апсиде. Конструкција свода ојачана је са два попречна лука. Источни лук је одвајао олтарски простор од наоса, а западни одваја, приближно трећину наоса, дајући јој обележје припрате.

The robust walls were built from the stone, and that so the rudely shaped quadrangles composed in the horizontal rows and on the angle, next to the portal and in the pilasters were used chipped parts of bigger stones. For building were used also tombstones from the 14th and the 15th century. The strong walls carried longitudinally placed semicircular vault that on the eastern side was finished by the semi calotte, directly leant on the apse wall. The construction of the vault was strengthened by the two transversal arches. The eastern arch separated the altar space from the nave, and the western separated approximately one third of the nave giving to it characteristic of the narthex.

By the south wall of the church was partitioned one room with some smaller dimensions from the nave. Upon the way of building its preserved fragments and founded bases for the wooden columns, the most probably is about later rebuilt wooden porch on the dry wall underpinning wall. The church most probably was deserted in 1689 when suffered many churches and monasteries on the width Novi Pazar area. The church was dedicated to the Holy Mother and at the beginning of the 21st century there was founded nunnery. The church was pronounced for the monument of the culture.


Црква је имала дрвени иконостас постављен на ниски камени постамент — греду. Лица зидова су обрађена дерсовањем. У унутрашњости цркве фресака или фрескомалтера више нема. Црква је са западне стране укопана у терен око 75 см, тако да се у цркву улази преко два степеника, а под у апсиди је на нижем нивоу. Детаљи говоре да су ктитори ковачевске цркве ангажовали боље мајсторе-клесаре. Такав је, на пример. венац у наосу, или под од добро тесаних плоча, у којем се издваја и амвонска розета. Посебно је брижљиво обрађен западни портал. Он је у потпуности саграђен по узору на портале исламских монументалних грађевина, што потврђује и плитка ниша завршена извијеним шиљатим луком. На цркви је било и више прозора. На јужном зиду наоса био је мањи једноставно обрађен прозор заштићен гвозденом решетком. По један прозор облика пушкарнице налазио се уз конзолу лука у оси олтарске апсиде. Часна трпеза, постављена уз зид апсиде, је једноставна камена плоча коју носи стубац правоугаоног пресека закошених ивица. Уз јужни зид цркве призидано је једно одељење нешто мањих димензија од наоса. Судећи по начину зидања његових сачуваних делова и нађеним базама за дрвене стубове, највероватније се ради о касније дозиданом дрвеном трему на сухозидном подзиду. Црква је, највероватније запустела 1689. године када су страдале многе цркве и манастири на ширем новопазарском подручју. Црква је посвећена св. Богородици и почетком 21. века ту је заснован женски манастир. Црква је проглашена за споменик културе.

The church had a wooden iconostasis placed on the low stone stand- the beam. The wall faces were elaborated by the flat pointing. In the interior of the church there were no frescoes or the fresco lime. The church was buried from the western side about 75cm so that in church entered toward two steps and the floor in the apse was on lower level. The details spoke that the donors of the Kovacevska church engaged better handicraftsmen carpenters. Like that was, for an instance, the corona in the nave or the floor from the very well trimmed plates in which separated also the tribune rosette. Especially carefully was elaborated the western portal. It was completely built as a pattern of the portals of the Islam monumental buildings that confirms that the shallow niche was finished by the buckling gothic arch. On the church were many windows. On the south wall of the nave was a smaller simply done window protected with the iron bars. By one window in a shape of the loop-hole was situated by the arch console in the axis of the altar apse. The Holy altar, placed beside the apse wall, was a simple stone plate that leant column of the rectangular cut with the sloping edges.

169


Кузмичево | Kuzmicevo

Црква св. Николе THE CHURCH OF ST. NIKOLA

170

Стара црква у Доњем Кузмичеву, удаљена је од већих саобраћајних путева и насеља, а увучена међу јужне шумовите огранке Голије, са десне стране пута Нови Пазар – Голија. Подигнута је на левој обали сеоске речице у њеној проширеној долини, непосредно испод кућа. Црква представља мањи сеоски храм, спољних димензија 8,80 х 4,5 м, правоугаоне основе са олтарском апсидом ши рине брода, пресведена полуобличастим сводом. Два пара пиластера са ојачавајућим луцима деле наос на два травеја. На северном и јужном зиду је по једна ниша која се завршава преломљеним луком. Осим улаза на западној, постоји још један касније отворен на јужној страни. Зидана је од ломљеног и полупритесаног трахита. Црква је некада имала и живопис, а данас је са унутрашње стране малтерисана, а са спољашње стране су зидови добро дерсовани. Код западног улаза у цркву подигнута је звонара на четири дрвена стуба, покривена шиндром.

The old church in Donje Kuzmicevo was far from the bigger traffic roads and settlements and drawn in between the southern forest branches of the mountain Golija, from the right side of the road Novi Pazar-Golija. It was built on the left bank of the village small river in its starched valley, directly under the houses. The church represented smaller village temple, with outside dimensions 8, 8X4, 5m, and rectangular base with the altar apse width of an aisle, vaulted by the semicircular vault. Two pairs of the pilasters with the hardened arches separated naos on two travejs. On the northern and southern wall was one after another niche which finished by the broken arch. Except the entrance on the western side was existed another one later on opened on the south side. It was built from the broken and half hewed trachyte. The church once had a fresco painting and today from the inside was rendered and from the outside walls were flat pointed. By the western entrance in the church was erected bell-tower on the four wooden columns covered by the shingle.

На цркви у Кузмичеву уклесан је натпис у белу мермерну плочу која је постављена изнад улазних врата. Натпис је добро очуван и датован у 6. децембар 7106. године, односно 6. децембар 1597. године. Тексту натписа предходи инвокација – знак крста, затим се саопштавају основни подаци о цркви и ктитори, као и о личности која је осветила цркву, а био је то митрополит рашки Висарион. Натпис говори да је Вучихна наведене године подигао нову цркву на темељима старе Николине цркве, која се помиње у Бањској повељи око 1316. године. Личност ктитора није ближе позната, а о њему се нису сачували други подаци. Припадао је свакако истакнутијим личностима тог краја. Могуће да је био представник локалне власти, кнез или какав старешина, јер су они у то време предузимали такве подухвате. Натпис садржи и посредне податке о становништву села. Сама чињеница да се крајем 16. века у Кузмичеву гради црква указује на изразито хришћанско становништво тога села. Оно се и поред свих промена које

On the church in Kuzmicevo was engraved inscription into a white marble plate that was placed over the entrance door. The inscription was preserved and dated on December in 7106 relatively on December the 6th in 1597. The text of the inscription preceded invocation – the cross sign, than were informed basic data about the church and founders like as a person who blessed the church and that was the metropolitan of Raska Visarion. The inscription said that Vucihna in the named year built a new church on the base of the old Nicholas church that was mentioned in the charter of Banjska about 1316. The person of the founder was not known closely and about he was not preserved other data. He belonged certainly to the emphasized persons of that area. It is possible that he was representative of the local government, prince or somehow commander because in that time they undertake accomplishments. The inscription contains also intermediated data about the village settlers. The fact itself that at the end of the 16th century in Kuzmicevo built church pointed at expressive

171

су задесиле рашку жупу, одржало до краја 16. века. Како је у то време изградња црквава била забрањена у мешовитим насељима у којима су живели хришћани и муслимани, може се закључити да у Кузмичеву крајем 16. века није било муслимана. Да је црква у функцији почетком 17. века говори и попис из 1604. године у ком се помињу и два попа у селу. Према архивској грађи, свештеник цркве у Ку змичеву 1896. био је Димитрије Мировић, који је 1907. и сахрањен северно од цркве. Како је црква посвећена св. Николи, народ је најчешће назива Никољачом и код ње се окупља на Велики четвртак. На цркви, која је била у јако лошем стању, 1968. године су предузети конзерваторски радови. Да би се црква заштитила од влаге, урађено је препокривање крова и дерсовање зидова.


Christian population of that village. That even beside all changes that happened to Raska parish sustained until the end of the 16th century. How in that time building of churches was forbidden in heterogeneous settlements in which lived Christians and the Moslems it could conclude that in Kuzmicevo at the end of the 16th century were no Moslems. That the church was in function at the beginning of the 17th century spoke the register from 1604 in that was mentioned two priests in the village. Upon the archive material,

the priest of the church in Kuzmicevo in 1896 was Dimitrije Mirovic who in 1907 was buried on the north from the church. How the church was dedicated to St. Nicolas population often called it Nikoljaca and next to it gather on the Great Thursday. On the church, that was in a very bad shape in 1968 were undertaken conservative works. To protect church from dampness was done recovering of the roof and flat pointing of the walls.

173


Струмице | Strumice

Црква св. Тројице THE CHURCH OF ST. HOLY TRINITY

174

Село Струмце лоцирано је између Јабланичке и Драгочевске реке према заравни изнад леве обале реке Ибар, односно изнад леве стране језера Газиводе. Црква у селу Струмце налази се на ивици сеоског гробља међу великим храстовима, постављена на платоу који доминира околином. Приступ до ње доста је тежак, пошто претходно треба савладати велики успон, јер је црква у ствари саграђена на највишој коти села, на врху Струмачког брда. Црква у Струмцу је мања једнобродна грађевина, спољашњих димензија 6 х 4,30 м, са изнутра полукружном а споља тространом апсидом. Улаз у цркву се налази на западној страни, а врата су висока само 1,37 и широка 0,66 м и са лучно засведеним надвратником. Како је црква делимично укопана у земљу, то се улази преко два полукружно урађена степеника. Под у цркви је урађен од камених плоча неправилног облика.

The village Strumice was located between the river Jablanica and the river Dragacevska toward plane over the left bank of the river Ibar, relatively over the left side of the lake Gazivode. The church in the village Strumice was situated on the edge of the village graveyard between the big oaks, placed on the plateau that dominates on the environment. The approach to it is sufficiently hard because preliminary could conquer the big climbing because the church was actually built on the highest spot of the village on the top of the Strimicko hill. The church in Strumce was a smaller one aisled building, with outside dimensions 6X4, 3 and inside with semicircular and outside with the trihedral apse. The entrance in the church was situated on the western side and the door were high only 1, 37 and wide 0,66m with the arc vaulted door lintel. How the church was partially buried in the ground, so it entered toward the two semicircular done steps.

Била је засведена полуобличастим сводом од сиге. Приликом обнове у 18. или 19. веку свод је срушен, па је садашњи, подигнут приликом друге обнове 1925. године, направљен од дрвене грађе облепљене малтером. Шездесетих година 20. века кров цркве је био на две воде и покривен каменим плочама, које су почетком 21. века замењене црепом. Испод крова цркву опасује грубо профилисан камени венац. Црква је споља и изнутра омалтерисана и бело окречена, а у олтарском простору су некада били очувани трагови живописа. Малтерисање цркве изведено је приликом обнове 1925. године. Унутрашњост је осветљена са шест прозора типа пушкарница: по једна на јужном и северном зиду и две на источном – једна на апсиди и једна изнад ње. У олтарском простору, северно од апсиде, налази се полукружна лучна ниша поред које је у зиду начињено

The floor in the church was done from the stone plates of an irregular shape. It was vaulted by the semicircular vault of the limestone. During renewal in the 18th and 19th century the vault was demolished so today`s built during the second renewal in 1925 was made from the wooden materials stuck with the mortar. In the 60`s of the 20th century the roof of the church was on the two aisles and covered by the stone plates that at the beginning of the 21st century were replaced by the tiles. Under the roof the church embraced roughly profiled stone corona. The church was outside and inside was rendered and limed in white and in the altar space once were preserved traces of the fresco painting. The rendering of the church was done during renewal in 1925. The interior was lightened with the six windows type loop-hole: one on the south and one on the north wall and tw

175

мање удубљење. У олтарском простору је часна трпеза, чија је стопа добро обрађена и профилисана. Улаз у цркву је поплочлан надгробним плочама, од којих је изведен и продужетак северног зида цркве, даље према западу. Тај продужетак зида представља остатке припрате коју је првобитно црква имала и која је приликом обнове порушена. У непосредној близини цркве до другог светског рата налазио се црквени конак лепих размера, грађен у стилу народне архитектуре, који је у рату запаљен и срушен.

o on the east-one on the apse and one above it. In the altar space, north from the apse was placed semicircular arc niche beside that in the wall was done a little hollow. In the altar space was the Holy Altar, whose stand was very well elaborated and profiled. The entrance in the church was paved by the tombstone plates from which was embroidered also the extension of the north wall of the church further to the west. That extension of the wall represented the rests of the narthex that originally church had and which was during the renewal demolished.


Струмце – црква св. Тројице / Strumce – the church of the Holy Trinity

176

О времену подизања цркве у Струмцу нема никаквих података. На основу неких надгробних споменика и историјских података о области у којој се налази, црква је подигнута у средњем веку, у периоду 13-14. века, у доба кад је на овом подручју, био присутан врло развијен и организован живот. По народном веровању, споменик са стилизованим ликом човека означава гроб ктитора, што потврђује да је црква настала у наведено време. Данашњи изглед цркве плод је неколико обнова. Података о времену када су ове обнове извршене немамо, осим што нам је познато да је последњи пут на њој интервенисано 1925. године. Средњовековна црква је порушена доласком Турака, а вероватно обновљена после 1557. године, након обнове Пећке патријаршије, у време када је обновљена и добила нови живопис црква манастира Црна Река која се налази у непосредној близини села Струмце. Из времена обнове потичу и фрагменти сачуваног живописа. Занимљиво је да је за цркву у Струмцу 60-их година 20. века забележено да је посвећена св. Василију Великом, док је приликом каснијих обилазака записано да је посвећена св. Тројици. На некрополи која се користи и данас, има и старијих споменика који су облика крстача, на којима има различитих представа крста или натписа. Доста старијих споменика је повађено и сложено уз јужну ивицу гробља. Више хоризонталних надгробних плоча налази се испред улаза у цркву, који одају утисак поплочаности. Споменици облика огромних камених блокова и са људским представама нису забележени обиласком цркве 2010. године и могуће да су урасли у земљу.

In the immediate closeness of the church until the Second World War was placed the church hostelry with beautiful proportions, built in the style of the national architecture that was in the war fired and demolished. About the time of the building the church in Strumcu there was not any data. Based on the some tombstones and historical data in the area where it was situated, the church was built in the Middle Age, in the period of the 13th and 14th century in the period when in this territory was present very developed and organized life. Upon the folk belief, the monument with stylized figure of a man marked the donor’s grave, what confirms that the church originated in the quoted time. Today`s look of the church was a product of several renewals. Data about the time when the renewals were done we don`t have except what is known that for the last time was intervened on it in 1925. The medieval church was demolished by the Turks arrival and probably renovated after 1557, after the renewal of the Pecka patriarchy in the time when was renovated and got the fresco painting the church of the monastery Crna Reka and which was placed in the immediate closeness of the village Strumce. From the time of renovation originated also the fragments of the preserved fresco painting. It is interesting that for the church in Strumce in 60`s of the 20th century was noted that it was dedicated to the St. Vasilije the Great until on the occasion of later visits was written that it was dedicated to the Holy Trinity. On the necropolis that is also used today, are older monuments that are in a shape of the crosses and inscriptions. Fairly older monuments were picked up and composed beside the southern edge of the graveyard. More horizontal tombstones were placed in from t of the entrance in the church that gave an expression of paving. The monuments in a shape of a huge stone blocks and with a human figures were not noted in visit of the church in 2010 and it is possible that they grew in the ground.

177


Паљево | Paljevo

Црквиште-Ћелија CRKVISTE - CELIJE

178

На око 1000 м надморске висине у Горњем Паљеву, у махали Штек, налази се пећинска црква звана Ћелија. Пећина је смештена у стрмој литици кречњачке стене испред које је плато ширине око 5 и дужине 25 метара. Унутар пећине је уклесана црква која се састоји из три просторије: претпростора, припрате и наоса, које су међусобно повезане. Предпростор је неправилног облика и, осим мањег јужног дела просторије, где се налази и улаз, остале зидове чини природна стена. Под просторије је од набијене земље. У средишњем делу свода претпростора пробијен је канал правоугаоног облика који је имао функцију оџаклије. У овој просторији се некада живело и кувало, а около су биле полице са судовима.

About 1000m of the nadmorske high in Gornje Paljevo in a quarter Stek was placed the cave church called Celija. The cave was situated in the sheer lime rock in front which was a plateau wide about 5 and long 25m. Inside the cave was trimmed church that was consisted of three rooms: before space, narthex and nave that were mutually connected. The before space had and irregular shape and except smaller southern part of the room where was situated also an entrance the other walls created natural rock. The floor of the room was from the rammed ground. In the middle part of the vault of the before space was penetrated a canal of the rectangular shape that had a function of the chimney-stalk. In this room once was lived and cooked, and around were shelves with the vessels.

Између претпросторије и припрате у стени је уклесан пролаз засведен сегментним луком. Припрата је трапезасте основе, зидове јој чини клесана стена и нема прозора тако да није осветљена. У стену је уклесан и пролаз између припрате и наоса и скоро је идентичан са пролазом између претпростора и припрате. Оба пролаза су имала механизам за „слепо затварање врата“ у случају опасности. Наос је правоугаоног облика, димензија 3,50 х 7 м, са плитко уклесаном апсидом на источној страни. Засведен је полуобличастим сводом који је уклесан у стени. Са једне и друге стране апсиде налази се по једна ниша која има функцију проскомидије, односно ђаконикона. Олтарски простор је од наоса био одвојен дрвеним иконостасом, чији су остаци уочљиви на поду и зидовима наоса.

Between the before space and the narthex in the rock was hewing passage vaulted by the segmental arch. The narthex had the trapezium base; its wall created hewing rock and had no windows so it was not lightened. In the rock was hewing passage between the narthex and nave and almost was identical with the passage between the before space and the narthex. The both passages had a mechanism for `the blind door closing` in a case of dangerous. The naos had the rectangular shape, dimensions about 3,5 X 7m with the shallow hewing apse on the eastern side. It was vaulted by the semicircular vault that was hewing in the rock. From one and the other side of the apse was situated one niche that had a function of the proskomedia relatively diaconion.

179

The altar space was from the nave separated by the wooden iconostasis, whose remains were noticeable on the floor and the walls of the nave. The floor in the naos was done from the thicker layers of the mortar, and the light entered from the east trough three windows much alike as loop-holes. The windows were open in the wall with which was closed opening of the cave that was done from the limestone blocks. The other walls were hewing in the rock. From the external side of the southwestern wall of the nave was placed smaller room with the cave decorations that served as a storage room. The cave church in Paljevo was erected at the end of the 16th and at the beginning of the 17th century without the fresco painting and the architectural plastic. Upon the legend in this church his hermitage days spent St. Janicije Devicki. Like many cave churches this also was known upon healing power of water. It was dedicated to St. Nicolas and was visited every `young Sunday` Orthodox’s and the Moslems from the wider surrounding to heal from the different sicknesses. For healing were used drops of the water from the cave decoration and water from the fountain placed on the right side of the cave entrance. The water to the fountain was lead by the open canal hewing in the rock above the cave. The well was belonged to the sufficiently spread type known as mihrab- the well with the oriental curly arch. The cave church in Paljevo in considerable measure was devastated in the last decade of the 20th century and in 2012 started building of the approachable road that near Madjare divides from the road Novi Pazar-Tutin and leads to the church.


Под у наосу је урађен од дебљег слоја малтера, а светлост улази са истока кроз три прозора слична пушкарницама. Прозори су отворени у зиду којим је затворен отвор пећине, који је урађен од блокова сиге. Остали зидови наоса су клесани у стени. Са спољашње стране југозападног зида наоса налази се мања просторија са пећинским украсима, која је служила као скривница. Пећинска црква у Паљеву подигнута је крајем 16. или почетком 17. века, без живописа и архитектонске пластике. По предању у овој цркви је своје испосничке дане проводио св. Јанићије Девички. Као и многе друге пећинске цркве, и ова је позната по исцелитељској моћи воде. Посвећена је св. Николи, а посећивали су је сваке „младе недеље“ и православни и муслимани из шире околине да би се лечили од разних болести. За лечење су коришћене капи воде са пећинских украса и вода из чесме смештене са десне стране улаза у пећину. Вода до чесме је доводена отвореним каналом уклесаним у стени изнад пећине. Чесма припада доста распрострањеном типу, познатом као михраб - чесма са оријенталним витичастим луком. Пећинска црква у Паљеву у великој мери је девастирана у последњој деценији 20. века, а 2012. године је почела изградња прилазног пута који се код Мађара одваја од пута Нови Пазар – Тутин и води до цркве.

181


Нови Пазар | Novi Pazar

Црква св.Nиколе THE CHURCH OF ST. NICHOLAS 182

Једина градска црква Новог Пазара у Варошмали подигнута је на простору између улица Милорада Јовановића и 28. Новембар и из обе улице има улаз у порту. Саграђена је између 1868. и 1872. године, а забележено је сећање да је истог дана ударен камен темељац за цркву и за турску касарну у њеној близини.

The only city church of Novi Pazar in Varos Mala was built in the territory between the streets Milorada Jovanovica and The 28th November and from the both streets had entrance in the church yard. It was built between 1868 and 1872 and was noted remembrance that the same day was placed the foundation stone for the church and for the Turkish barracks in its nearness.

Код становника Варошмале очувана је легенда да су Турци платили зидање цркве. Међутим, како је земљиште на ком је почело зидање касарне било црквено, то су турске власти откупиле земљу, а са тим новцем je подигнута црква. Између осталих, цркву је 1891. године поменуо и путописац Теодор Ипен: „Хришћанска општина имаде у вароши нову, лијепу цркву, која је руским даровима богато украшена. Неколико минута изван вароши на једном вису с лијеве стране Рашке стоји пространа модерна касарна“.

`The habitants of the quarter Varos Mala was saved legend that the Turks paid the church building. Meanwhile, how the lend on which the building of the barracks began was in the church property so the Turkish authorities bought land and with that money was built the church. Between others church was mentioned by the traveler Theodor Ipen: ` The Christian municipality had in the city new, beautiful church that was richly decorated with the Russian presents. A few minutes outside the town on one rising on the left bank of the river Raska stood spacious modern barracks.`

Нови Пазар – црква св. Николе / Novi Pazar – the church of st. Nicholas

184

Изграђена је као монументално црквено здање, типа тробродне базиликалне грађевине са куполом. Унутрашњост храма састоји се од плитке припрате са дрвеном галеријом за хор, широког средњег брода са два ужа бочна брода и плитког олтарског простора. Купола цркве, подигнута изнад травеја наоса лоцираног пред самим олтаром, почива на споља осмостраном тамбуру који је постављен на кубично постоље. Купола је споља рашчлањена слепим аркадама између којих су прозори. Веома је солидно зидана од камена и делова андезитске лаве и са извесним пластичним и декоративним елементима. Од посебне вредности је одлично решење дневног осветљења преко прозора распоређених у наосу и апсиду, док светлост која допире са прозора кубета није задовољавајућа. У цркви Св. Николе сачуван је аутентичан иконостас великих димензија, који по висини скоро потпуно затвара олтарски простор. Иконостас се састоји од три зоне: у првој зони је 41-на икона: парапетне и престоне иконе, царске двери, северне и јужне двери, архитрав са четрдесет севастијских мученика и иконе изнад двери. У другој зони су 73 иконе: празничне, иконе светитеља, јеванђелиста и иконе старозаветних пророка, распоређене у три реда. У централном делу треће зоне налази се богато украшен крст са Распећем и грифонима постављеним један наспрам другог, а са страна су

It was built as a monumental church building type of the three aisled basilica building with the dome. The interior of the church consisted of three shallow narthexes with the wooden gallery for the chorus, with wide middle aisle with two narrower lateral aisles and the shallow altar space. The dome of the church, raised over the travej of the naos located in front of the altar itself, rested on the outside octagonal tambour that was placed on the cubical stand. The dome outside was divided into sections by the blind arcades between which were windows. It was very solidly built from the stone and parts of the andesite lava and with certain plastic and decorative elements. Of especial value was the excellent solution of the daily light toward the windows arranged in the naos and apse, until the light reached from the dome windows was not satisfied. In the church of St. Nicholas was preserved authentic iconostasis of huge dimensions that upon the height almost completely closed the altar space. The iconostasis consisted of three zones: in first were 41 icons (parapet and throne icons, the Holy doors, north and south gates, the architrave with 40 Sevastian martyrs and icon over the gate). In the second zone were 73 icons: celebrations, icons of saints, evangelists and icons of the old testimony profits, arranged in three lines. In the central part of the third zone was placed richly decorated cross with the Crucifixion and gryphon’s placed one opposite to another and laterally were icons of the Holy Mother, St. John Theologian and two crucifixions of the robbers on the cross. On the left from the central zone was situated cross, between the testimony coffin and plates with the Ten God`s commands, until on the left of the Crucifixion cross between the gospel

Зграда Митрополије

THE METROPOLITAN BUILDING

Једна од најстаријих зграда у Новом Пазару, позната као “Митрополија“, налази се у близини цркве Св. Никола у Варошмали. Представља изузетан пример народног градитељства с краја 18. века. Иако Нови Пазар никада није био средиште митрополије, рашко-призренски митрополити су у њему често боравили. Зграда у којој су одседали била је њихова резиденција, па иако је веома давно изгубила своју основну намену, назив „митрополија“ још увек се задржао. Постоје, такође и подаци да је у Митрополији, крајем 19. и почетком 20. века радила прва српска, најпре женска, а потом и мешовита школа. Током 20. века више пута је мењала намену и најдуже коришћена као стамбени објекат. Грађена репрезентативно, за посебну намену, ова зграда је одиграла историјску улогу јер је, уз цркву била стециште српског живља у периоду турске владавине. Зграда Митрополије је крајем 80-тих година 20. века делимично истражена и реконструисана и ревитализована. Митрополија је проглашена за споменик културе.

One of the oldest buildings in Novi Pazar known as `Metropolitan` was placed in the nearness of the church of St. Nicolas in Varos Mala. It represented the extraordinary example of the national architecture from the end of the 18th century. Even Novi Pazar never was a center of the metropolitan, RaskoPrizrens metropolitans were often stayed in it. The building in which they stood was their residence so even very long ago left its basic assignation, the name `metropolitan` still stood. Also were existed data that in the Metropolitan at the end of the 19th and at the beginning of the 20th century worked first Serbian, firstly female and then mixed school. During the 20th century for many times changed its assignation and for the longest it was used as a residential object. It was built representatively for a special assignation, this building played historical role because beside the church was a center of the Serbian population in the period of the Turkish government. The building of Metropolitan was at the end of the 80`s partially researched and reconstructed and revitalized. The Metropolitan was pronounced for the monument of the culture.


Нови Пазар – црква св. Николе / Novi Pazar – the church of st. Nicholas

186

иконе Богородице, св. Јована Богослова и два распећа разбојника на крсту. Лево од централне зоне налази се крст, између заветног ковчега и таблица са десет Божијих заповести, док је десно од Распећа крст између јеванђеља и путира. У трећој зони налазе се још голуб анфоре. Иконе су рађене темпера техником на дрвету, настале 1875-76. године и рад су зографа, браће Даскаловић и Ђиновски из Галичника у Македонији. Они су иконостас украсили складном, позлаћеном дрвеном декоративном пластиком, где преовлађују флорални мотиви. Сликарство иконостаса показује да су његови аутори познаваоци традиционалне византијске форме. Црква св. Николе припада српској сакралној архитектури друге половине 19. века у крајевима под турском влашћу и истовремена је са црквама у Штављу код Сјенице, Сјеници, Новој Вароши и Пријепољу и највероватније је дело истих мајсто ра. Звоник у порти накнадно је подигнут. Зидан је од опеке и по „европској“ стилској обради и сасвим одудара од архитектуре цркве. Према подацима из 50-тих година 20. века у цркви су биле сачуване и богослужбене књиге: рукописна књи га 15–16. века; Триод цветни 15–16. века; Празнични минеј — србуља, штампана у Млецима 1538. године, непотпун; Србуља из 16. века, непотпуна; штампани Октоих — штам парија Теодосија и Генадија из 16. века. Све књиге су биле сложене у орману за књиге у олтарском простору, а прве две су стављене под заштиту 1958. године. И пре ослобођења 1912. године код цркве су одржавани сабори за време Божића, Васкрса и других већих празника, али је увек једна турска патрола обезбеђивала сабор. И после ослобођења па и данас се ови уобичајени сабори одржавају. Поред цркве се, пре 1912. године налазила и зграде српске основне школе. Црква св. Николе је спомник културе.

and chalice. In the third zone were situated jet pigeon amphoras. The icons were done in the tempera technique on the wood, originated in 1875-76 and they were the work of the zographs, the Daskalovic brothers and Djinovski from Galicnik in Macedonia. They decorated iconostasis with the harmonious, gilt wooden decorative plastic, where dominated floral motives. The painting art of the iconostasis showed that its authors were experts of the traditional Byzantine form. The church of the St. Nicolas belonged to the Serbian sacral architecture of the second half of the 19th century in the territories under the Turkish government and it was simultaneous with the churches in Stavalj near Sjenica, Sjenica, Nova Varos and Prijepolje and the most probably was a work of the same handicraftsmen. The bell-tower in the churchyard was later on raised. It was built from the bricks and upon the Èuropean` stylistic elaboration and completely different from the church architecture. According data from the 50`s of the 20th century in the church were preserved also the God serving books: a handwriting book from the 15th-16th century, the Triode floral 15th-16th century, the Celebration menaion- srbulja, printed in Venice in 1538 incomplete, the Srbulja from the 16th century, incomplete, the printed Octoechoes – the Theodosios and Genadius printing-house from the 16th century. All books were composited in the book-case for the books in the altar space and the first two were placed under the preservation in 1958. Even before liberation in 1912 beside the church were organized gatherings for the Christmas, the Easter and other bigger celebrations but always on Turkish patrol secured gathering. Even after the liberation and today these usual gatherings are keeping. Beside the church before 1912 was situated the building of primary school. The church of St. Nicolas is a monument of a culture.

187


Свиланово | Svilanovo

Црква врачева Козме и Дамјана THE CHURCH OF HOLY DOCTORS COSMAS AND DAMIAN

188

Црква у Свиланову налази се на јужној страни сеоског гробља, са десне стране пута који са Голије води према долини Људске реке и селу Мухову. По предању које је забележио П. Ж. Петровић 30-тих година 20. века „цркву је подигла кнегиња Милица. Црква је служила у време Карађорђевог похода на Сјеницу 1809. године. Те године је неки паша, идући с војском из Сјенице за Нови Пазар, порушио многе цркве у Подгору, а оставио непору шену само цркву у Свиланову. Пролазећи, војници чују кле пала цркве у Свиланову, па јаве паши, који нареди да и њу поруше.“

The church in Svilanovo was placed on the southern side of the village graveyard, on the right side of the road that leads from Golija toward the valley of the Ljudska reka and the village Muhovo. Upon the legend that noted P.Z.Petrovic in the 30`s of the 20th century `the church raised princess Milica. The church served in the time of the Karadjordje`s campaign on Sjenica in 1809. In that year some pasha striding with the army from Sjenica to Novi Pazar demolished many churches in Podgor and left not ruined church in Svilanovo. Passing by the solders heard rattles of the church in Svilanovo so they reported to the pasha that ordered to demolish that one too. `

Предање да је цркву подигла кнегиња Милица не може се потврдити на терену јер археолошка истраживања нису вршена. Са северне стране цркве и Сеоског гробља уочава се више правоугао них удубљења оријентације И-З, која указују да се ту налазио старији део некрополе са споменицима у облику хоризонталних плоча које су повађене, а које су потицале из 14-15. века. Могуће да је у то најстарије гробље почело да се формира поред цркве. На основу натписа на млађим споменицима из прве половине 18. века, зна се да је црква тада постојала.

The legend that the church raised princess Milica could not confirm on the terrain because the archeological researches were not done jet. From the northern side of the church and the Village graveyard were noticed more rectangular shallows oriented to E-W which directed that there was placed older part of the necropolis with the monuments in a shape of the horizontal plates that were picked up and that originated from the 14th-15th century. It is possible that that was the oldest graveyard started to form beside the church. Based on the inscription on the later monuments from the first half of the 18th century it is known that the church existed than.

Свиланово – црква врачева Козме и Дамјана / Svilanovo – the church of the Holy doctors Cosmas and Damian

Данашњу цркву подигли су парохијани 1933. године на темељима црквине пошто су порушили старе зидине од тесаног камена. Посвећена је летњим Врачевима, али се народ око ње окупља и на дан св. Јеле, о Цветници и о Преображењу. Изнад улаза у цркву је плоча о обнови, на којој пише: „Овај свети храм св. Врачева Козме и Дамјана у Свиланову обнови се трудом црквене управе и часног свештеника Трајка Јанковића лета Господњег 1933, а освети га преосвећени епископ Рашко-Призренски Г-дин Серафим 1937. године“. Са обе стране улазних врата у цркву, налази се по један стуб на чијем врху је место за паљење свећа. Стубови су дрвени али су постављени у камене базе, које су са три стране украшене рељефним розетама, а на четвртој страни је натпис: „предлаже светом храму Бошко опанчар из Нова Пазара“. У савременом гробљу северно од цркве има и старијих споменика типа крстача које са источне стране имају различите представе крста у плитком рељефу, а са западне стране натпис са годином. Сви су типа „петрова црква“. Нешто се разликује један споменик облика масивне, вертикално постављене плоче, која на источној страни има мањи крст уписан у кругу изведен у плитком рељефу. Са западне стране је нечитљив текст, а са јужне бочне стране је уклесан текст „бог да га прости“. Најстарији прочитани натпис у гробљу је из 1755. године.

Today`s church were erected parishioners in 1933 on the foundations of the church when demolished old walls of the hewing stone. It was dedicated to the summer doctors, but the population gathered around it on the day of St. Jela, the Pentecost and ‘Transfiguration’. Over the entrance of the church was a plate about the renewal on which was written :`this temple of St. Cosmas and Damian in Svilanovo renewed with the efforts of the church management and the honorable priest Trajko Jankovic in God`s year in 1933 and blessed it the holy episcope of Raska –Prizren`s ser Seraphim in 1937.` From the both sides of the church entrance door was situated one column on which top was a place for the candle firing. The columns were wooden but placed on the stone bases that were from three sides decorated with the relief rosettes and on the forth was an inscription: `supplemented to the holy temple by Bosko shoes maker from Novi Pazar. ` In the contemporary graveyard on the north from the church were even older monuments type crosses that from the eastern side had the different presentations of a cross in the shallow relief and from the western side inscription with a year. All were type `Peter`s church`. Something was different one monument in a shape of massive, vertically placed plate that on the eastern side had smaller cross written in a circle done in the shallow relief. From the western side was illegible text and from the southern lateral side was curved text `God forgive him.’ The oldest read inscription on the graveyard was from 1755.


Штаваљ | Stavalj

Црква вазнесења Христовог THE CHURCH OF THE ASCENSION IF GOD

192

Црква се налази на благом узвишењу, са леве стране пута Сјеница — Дуга Пољана. Посвећена је Вазнесењу Христо вом. Рукопи сни запис који говори о изградњи цркве, који се сачувао на једном црквеном јеванђељу гласи: „Знати се, овај свети храм почет је био са зидањем 1873. године, па мајстор одуста, а који је био из Дежеве и тек се доврши 1876–77, када би у Србији рат са турском 75–76“. Немци су током Другог светског рата поломили иконостас и у цркви држали овце. Одмах након ослобођења урађен је нови, знатно мањи иконостас. Крајем осамдесетих година на зидовима и сводним конструкцијама појавиле су се велике пукотине, па се 1991. године приступило статичкој асанацији и обимним радовима на фасадама, у унутрашњости и препокривању објекта, чиме је храм доведен у добро стање.

The church was situated on the mild mound, from the left side of the road Sjenica-Duga Poljana. It was dedicated to the Christ’s ascension. The handwritten inscription that spoke about the church building that was preserved on one church gospel was:’ To know, this holy temple started with building in 1873 and when handicraftsman desisted and which was from Dezeva and not until finished in 1876-77, when was a war in Serbia with Turkey 75-76`. The Germans during the Second World War broke iconostasis and had sheep in the church. Right away after the liberation was done a new, considerably smaller iconostasis. At the end of the 80`s on the walls and the vault constructions appeared a big cracks, so in 1991 approached to statically sanitation and voluminous work on the facades, in interior and recovering of an object, with what the temple was brought in good shape.

Црква у Штављу је саграђена као масивна грађевина са основом у облику правоугаоника, приближних димензија 18 х 9 м, који се шири према истоку. Простор је по узду жној оси подељен на три дела, средњи шири и два ужа бочна дела, тако да унутрашњост има изглед тробродне засведене базилике. Сва три брода се на источној страни завршавају полукружним апсидама. У унутрашњем просто ру, квадратни ступци са капителима деле средњи од бочних бродова. Црква је пресведена полуобличастим сводом, а изнад централног дела је висока купола на пандантифима, споља осмострана, а унутра кружна. Унутрашњост цркве је осветљена са више прозора: на ју жном и северном зиду три, односно два, три на олтарском простору и један на западном зиду. Сви прозори су већих димензија правоугаоног облика и полукружно завршени. Поред главних улазних врата, у северном зиду су друга врата мањих димензија. Спољашње фасаде су равне, рашчла њене плитким аркадним нишама између камених пиластара. Фасаде су малтерисане и окречене у бело.

The church in Stavalj was built as a massive building with a base in a shape of rectangular, with proximate dimensions 18X9m that spread toward east. The space was upon the longitudinal axe divided on three parts, the middle more width and two narrow lateral parts, so the interior had the look of the three aisles vaulted basilica. The whole three aisles finished on the eastern side with the semicircular apses. In the internal space, square columns with coronas divide the middle from the lateral aisles. The church was vaulted with the semicircular vault and over the central part was a high dome on the pandantifes, outside octagonal and circular inside. The interior of the church was lightened by the many windows: on the south and the north wall three, relatively two, three on the altar space and one on the western wall. All windows had bigger dimensions and rectangular shape and semicircular finished. Beside the main entrance door, in the north wall were the second door with a smaller dimensions. The external facades were flat, divided with the shallow arcade niches between the stone pilasters. The facades were rendered and limed in white.

193

Штаваљ – црква Вазнесења Христовог/ Stavalj – the church of the Ascension of God

194 Постојећи иконостас у цркви је из послератног периода и не поседује уметничке вредности. Ту је и неколико икона са старијег иконостаса, које се чувају у олтару. Међу њима су и две вредне грчке иконе сликане темпером на дрвету из 1856. и 1872. године. Црква у Штављу је подигнута над старијом некрополом, о чему сведочи податак да се, приликом радова на асанацији темеља 1991. године, испод самог објекта наилазило на гробове.

The existing iconostasis in the church was from the after war period and did not have artistic values. There were several icons from the older iconostasis that were preserved in the altar. Between them were two valuable Greek icons painted by the temperas on the wood from 1856 and 1872. The church was built in puts of older necropolis, as evidenced by the fact that, when work on the sanitization of the foundation in 1991, below the object encountered on the graves.


Сјеница | Sjenica

Црква св. Петра и Павла THE CHURCH OF ST. PETAER AND PAUL

196

Сјеничка црква посвећена св. Петру и Павлу почела је да се гради 1896. године, непосредно након завршене цркве у Лопижама. Архитектонски црква је блиска истовременим црквама из ширег окружења. И она је једнобродна грађевина са троделном апсидом на источној страни, која одаје утисак тробродне базилике. И унутрашњи простор је стубовима повезаним луковима подељен на три брода. Пресведена је полуобличастим сводом, а изнад наоса је висока купола постављена. Спољашње површине су малтерисане и бело окречене, рашчлањене плитким аркадним нишама између камених пиластара, изнад којих је фриз кратких слепих аркада на свим зидовима. Фриз са аркадама се налази и на врху куполе изнад правоугаоних прозора.

The Sjenica`s church dedicated to St. Peter and Paul started to work in 1896, immediate after the finished church in Lopize. Architecturally the church was close to the contemporary churches from the more width surroundings. It is also one aisled building with three part apse on the eastern side that gave expression of the three aisles basilica. Also the internal space was with the columns connected to the arches divided on the three aisles. It was vaulted with a semicircular vault and over the naos was placed a high dome. The external surfaces were rendered and limed in white, divided with a shallow arcade niches between the stone pilasters, above which was freeze of the short blind arcades on all walls. The freeze with the arcades was situated on the top of the dome over the rectangular windows.

Унутрашњост цркве је осветљена са више прозора који су на куполи правоугаони високи и уски, а постављени испод полукружних аркада. На јужном и северном зиду и на апсиди су по три, а на западом зиду један прозор који су облика бифоре и са малим капителом на средњем стубу. Главна улазна врата су на западном зиду, урађена од белог мермера, профилисана и са полукружним забатом изнад. У унутрашњости цркве је иконостас на ком су иконе постављене у три реда и већим крстом на врху. Црква је архитектонски јако блиска и скоро истовремена са црквама у Новом Пазару, Штављу, Лопижама, Новој Вароши и Пријепољу. Цркву је градио зограф и неимар Андреја Дамјановић са браћом. Црквеношколска општина Сјенице 12 година је узастопно подносила молбу Порти за градњу цркве. Када је коначно стигао ферман и када је прочитан на збору грађана, локални органи власти нису дозволили да се црква подигне на месту које је одобрено, па је саграђена на другом месту. Изградња цркве завршена је тек 1928. године, што је условило сиромаштво краја у ком је подигнута.

The interior of the church was lightened by the many windows that were on the dome rectangular, high and narrow and placed under the semicircular arcades. On the southern and the northern wall and on the apse were by three, and on the western wall one window that had a shape of the double openings and with small coronas on the middle column. The main entrance door was on the western wall, done from a white marble, profiled and with a semicircular gable above. In the interior of the church was an iconostasis on which icons were placed in three rows and with a bigger cross on the top. The church was architecturally very close and almost contemporary with churches in Novi Pazar, Stavalj, Lopize, Novoa Varos and Prijepolje. The church built zograph and builder Andreja Damjanovic with brothers. The churchschool municipality of Sjenica 12 years successively presented appeal to the Ottoman Porte for the church building. When finally came command and when it was read on the citizens gathering, the local organs of government did not allow to build the church on the approved place so it was built on the another place.

197

The church building was finished not before 1928 what caused poverty of the area where it was built. About the efforts for its building testifies writing of Alexander Giljferding from the time of the building beginning. He noted that in Sjenica were no one richer orthodox, they were all presents that `when settled aga and the state collectors of all categories, they were satisfied if stays one piece of bread for the winter`. And so poor they by themselves collected money with which paid handicraftsmen and material they procured alone. Giljferding left a very interesting description of Sjenica`s priest, Elijah Cerovic. Ìn whole Bosnia you won`t find more loved and respected priest than Sjenica`s priest Ilija. In the area where, together with Albanian population started to rule right of stronger, Elijah doesn`t cede to anyone upon the brevity. With his red fez, with guns on his belt, bearded bear he with his appearance looks very small on the priest. In the church he saves stole penetrated by the bullet in a moment when with this serving close married one girl that wonted to kidnap Moslems. Even his knowledge doesn`t crosses elementary literacy, population is faithful to him so his word is a low. His influence he used to instigate on the church building and school founding. This action he helped with his own means. ` The church of St. Peter and Paul is the only one orthodox temple in Sjenica.


Сјеница – црква св. Петара и Павла/ Sjenica – the church of st. Peter and Paul

198

О напорима за њену изградњу сведочи и писање Александра Гиљфердинга из времена почетка изградње. Он је забележио да у Сјеници нема ни једног богатијег православца, сви су кметови који су „када подмире агу и државне скупљаче свих категорија, задовољни ако им остане комад хљеба за зиму“. И тако сиромашни сами су скупили новац којим су плаћали мајсторе, а материјал су набављали сами. Гиљфердинг је оставио и веома занимљив опис сјеничког свештеника, попа Илије Церовића. „У цијелој Босни нећете наћи обљубљенијег и поштованијег свештеника од сјеничког попа Илије. У крају гдје, заједно с албанским становништвом, почиње да господари право јачега, Илија не уступа никоме по јунаштву. Са својим црвеним фесом, са пиштољима за појасом, обријане браде, он по спољашности мало личи на свештеника. У цркви чува епитрахиљ пробијен метком у моменту када је, са том богослужбеном одеждом око врата. вјенчавао једну дјевојку коју су хтјели отети муслимани. Мада му знање не прелази елементарну писменост, народ му је тако привржен да је његова ријеч закон. Свој утицај употријебио је на то да подстакне народ на подизање цркве и оснивање школе. Ову акцију помогао је и сам властитим средстима.“ Црква св. Петра и Павла једина je православна богомоља у Сјеници.

199


Лопиже | Lopize

Црква св. Ђорђа THE CHURCH OF ST. GEORGE

200

Село Лопиже налази се у долини Лопижанске и реке Чајак, леве притоке Увца, на заравни изнад леве стране клисуре. На левој обали Лопижанске реке, налази се сеоска црква, а са њене северне стране и активно сеоско гробље. Црква је по својој архитектури слична црквама у Новом Пазару, Штављу и Сјеници, али је по димензијама најмања. Једнобродна је грађевина са полукружном апсидом, пресведена полуобличастим сводом на ком је купола постављена на витком и високом тамбуру који израста из кубичног постоља. Спољашње површине су малтерисане и бело окречене, рашчлањене плитким аркадним нишама између камених пиластара. Унутрашњост цркве је осветљена са више прозора који су на куполи правоугаони високи и уски, а постављени испод плитких аркада. На јужном и северном зиду су по три, на апсиди и западом зиду по један прозор који су облика бифоре и са малим капителом на средњем стубу. Главна улазна врата су на западном зиду.

The village Lopize is placed in the valley of the river Lopizan and the river Cajak, the left tributary of the river Uvac on the plateau over the left side of the cliff. On the left bank of the Lopizan river, was placed the village church, and from its northern side active village graveyard. The church upon its architecture is similar to the churches in Novi Pazar, Stavalj and Sjenica, but according to the dimensions the smallest. It is a one aisled building with a semicircular apse, vaulted with a semicircular vault on which was a dome placed on the slim and high tambour that grows from the cubical stand. The external surfaces were rendered and limed white, divided with shallow arcade`s niches between the stone pilasters. The interior of the church was lightened with several windows which were on the dome high and narrow and placed under the shallow arcades. On the southern and northern wall were three, on the apse and the western wall one window that had a before shape and with a small corona on the middle column. The main entrance door is on the western wall.

У народу је очувано предање да су се у тој цркви причестили војници који су кренули у Бој на Косово, што би значило да је садашња црква подигнута пре краја 14. века. Ову претпоставку би донекле могли да потврде и подаци пописа из 1604. године када су у селу уписана два попа. Ту је и средњовековна некропола која се налази са јужне и западне стране цркве. На некрополи су споменици хоризонтално постављене необрађене плоче, сачуване у незнатном броју. Изградња садашње цркве почела је 1855. године, како је сачувано у предању, на месту порушене. Око зидања или можда обнове цркве, највише се ангажовао сјенички поп Илија Церовић. О њему и подизању цркве податке је оставио и ру ски путописац Александар Гиљфердинг, који је записао: „Лопиже је чувено по својој цркви. То је омања грађевина, солидно зидана од чврстог белог камена. Унутра још није довршена, иако се у цркви већ обавља служба. Дрвена преграда чека иконе да би се могла назвати иконостасом сада су на њу прилијепљени којекакви ксилографи грчке производње, нешто попут

In the population was preserved legend that in this church were blessed solders that moved to the Kosovo battle what mean that this church was built before the end of the 14th century. This presumption should somewhat confirm data of a register from 1604 when in the village were recorded two priests. There is a medieval necropolis that was placed from the southern and western side of the church. On the necropolis were monuments horizontally placed untreated plates saved in the insignificant number. The building of today`s church started in 1855 how was preserved in the legend on the place of ruined. Around the building or a maybe church renewal, mostly was engaged Sjenica`s priest Ilija Cerovic. About he and the church building data left the Russian travel writer Aleksandar Giljferding who wrote: `Lopize is famous upon its church. That is a smaller building, solidly built from the firm, white stone. Inside it`s not finished yet, even in the church was done service. The wooden partition waits icons so it could be called and iconostasis now on it are glued some kind of the xylographs of the Greek production something like our tasteless pictures. Indeed, this

201


наших неукусних слика. Дакако, ова црква, поред све своје сиротиње, угоднија је Богу него многи раскошни храмови“. Лопижанска црква припада скупини тробродних цркава подигнутих средином 19. века у: Новом Пазару, Штављу, Сјеници, Новој Вароши и Пријепољу. У овој цркви чувао се ћивот св. Георгија, коме је црква и посвећена. Након Косовске битке и турских освајања овог подручја, ћивот је чувала породица Пешић, која га је касније поклонила цркви св. Прокопија у Прокупљу. Поред цркве исте године изграђен је и конак и у њему је почела да ради школа, која је прва народна основна школа на Сјеничко-пештерској цисоравни.

church beside its poverty, was more pleasant to God that many luxurious temples. ` The Lopizan`s church belongs to the group of the three aisles churches erected in the middle of the 19th century in: Novi Pazar, Stavalj, Sjenica, Nova Varos and Prijepolje. In this church was preserved a coffin with relicts of St. George to whom the church was dedicated. After the Kosovo battle and the Turkish conquests of this district the coffin was carried by the Pesic family which later donated it to the church of St. Procopius in Prokuplje. Next to the church in the same year was built a hostelry and in it started to work a school which was the first national primary school on Sjenica-Pester`s plateau.

203

Захумско – Црквина / Zahumsko – the church

Zахумско | Zahumsko

Црквина THE CHURCH 204

Село Захумско лоцирано је са леве стране пута Баре-Куманица, на падинама које гравитирају сливу реке Бистрице. У селу, у активном сеоском гробљу налази се мања црква брвнара, правоугаоне основе и без апсиде на источној страни која има изглед обичне куће. Унутрашњост цркве је бетонирана, а кров покривен салонитом. Могуће да је ту некада постојала старија црква и да по њој народ то место назива Црквина. Око цркве, са њене јужне и западне стране, формирана је некропола са надгробним споменицима са краја 19. века, а иста се користи и данас.

The village Zahumsko is located on the left bank of the road Bare-Kumanica on the slops that gravitated to the flow of the river Bistrica. In the village, on the active graveyard was situated a small church cabin, with rectangular shape and without an apse on the eastern side that had a look of the usual house. The interior was concreted and the roof covered by the asbestos-cement corrugated sheets. It is possible that sometimes was existed older church and that the population upon it that place called Crkvina. Around the church, from its southern and western side, was formed necropolis with tombstones from the end of the 19th century and the very same is used also today.

ЦРКВЕ У РУШЕВИНАМА - ИСТРАЖЕНЕ

THE CHURCHES IN THE RUINS-RESEARCHED


206

Дежева | Dezeva

Саборна Црква THE CONVENTION CHURCH Налази се на простору између школе и Дежевске реке, у непосредној близини Краљеве чесме. Почетком осамдесетих година 20. века ту су истражени остаци средњовековне цр кве са некрополом. Црква је једнобродна грађевина са про страном потковичастом апсидом, димензија 16 х 7 метара и дозиданим анексом на јужној страни. Олтарски простор имао је и озидана седишта — синтронос са троном, као и парапетне плоче. Цела унутрашњост је била живописана. Црква је подигнута у првој половини 13. века и представља место одржавања Дежевског сабора на ком је краљ Драгутин предао престо брату Милутину. Разорена је крајем 14. или у првим деценијама 15. века у време првих продора Турака у ове крајеве. Око цркве је формирана некропола, али је сахрањивање вршено и у цркви. Археолошким истраживањима на про стору око цркве откривено је близу тридесет надгробних споменика, међу којима су најбројније масивне обрађене хоризонталне плоче закошених ивица, плоче типа „рибља леђа“, споменици од мермера без натписа, украшени различитим мотивима. Недалеко од цркве налази се Краљева чесма или вода цара Симеона.

It is placed on the space between the school and the river Dezeva in the immediate closeness of the Kings fountain. At the beginning of the 80`s of the 20th century there were researched remains of the medieval church with a necropolis. The church was one aisled building with a spacious horseshoe-shaped apse, with dimensions 16X7m and rebuilt annex on the southern side. The altar space had rebuilt seatssyntronon with a throne, like as partition plates. The whole interior was fresco painted. The church was built in the first half of the 13th century and represented a place of keeping the Dezeva`s synod on which the king Dragutin gave up a throne to his brother Milutin. It was devastated at the end of the 14th or in the first decades of the 15th century in the time of the first penetrations of the Turks in these areas. Around the church was formed a necropolis but the burials were done also in the church. By the archeological researches on the area around the church was discovered approximately 30 tombstones, between which were numerous massive elaborated horizontal plates with sloped edges, plates type `fish back`, monuments of marble without the inscription, decorated with different motives. Not far away was placed the King`s fountain or the water of the Emperor Simeon.

Александар Гиљфердинг је средином 19. века за село Дежеву записао: „Некада је ту био град и у њему су радо боравили Немања и његови потомци. Пут, који од тих кућица води на сјевер, према узвишењу Соколовици, зове се, до данашњег дана, Царска улица. Тамо је био замак цара Душана. Разбацано камење свједочи о древним грађевинама. Ако пођете том улицом четврт сата, наилазите на Судско Село, које се налази на простору гдје је раније био суд српских владара. У свим тим мјестима сада живе муслимани“. Остаци Саборне цркве у Дежеви су проглашени за споменик културе.

Alexander Giljferding in the middle of the 19th century for the village Dezevo wrote: `Sometimes here was a city and in it gladly stayed Nemanja and his descendants. The road, that from those little house lead to the north, toward hill Sokolovica, was called until today`s day the Emperors street. There was a castle of the King Dusan. The thrown out stones testifies about the building of that days. If you go on that street in the quarter of an hour you stumble upon on the Sudsko village that situated on the place where earlier was a court house of the Serbian rulers. In the whole those places now live the Moslems. The remains of the Convention church in Dezeva were pronounced for the monument of a culture.

Парапетна плоча | For Parapet plates

207


208

Манастир | Monastery

Св. Михајла у Расу ST. MICHAEL IN RAS У оквиру Подграђа тврђаве Рас налази се тзв. Новакова пећина и у њој остаци манастирског комплекса, чији су најзначајнији објекти црква, житница и цистерна у приземљу и поткапина која је имала три спрата. Црква овог комплекса посвећена је арханђелу Михаилу и подигнута крајем 12. и првим деценијама 13. века. Црква мањих димензија има крстообразно решење, западним делом је подвучена под свод пећине и оријентисана у правцу север-југ. Од ње је очуван само западни зид с једним прислоњеним луком, почетак олтарске апсиде на северној и део зида на јужној страни, где је био и улаз. Црква је била живописана, а приликом истраживања је нађено мноштво фрагмената фресака. Поред цркве, на литици стене постојала је фреска на којој је био насликан арханђел Михаило. Цео простор северно од цркве био је затворен и преграђен на више просторија. Једна од просторија је цистерна, а нешто даље од ње и складиште за жито. Након рушења објеката око цркве, простор је коришћен за сахрањивање. Околне пећине су служиле као монашке испоснице у који ма се одвијала жива преписивачка делатност.

In the frame of the Podgradje of the Ras citadel was placed so cold Novak`s cave and in it remains of the monastery complex, whose the most significant objects the church, the granary and cistern in the ground floor and rock shelter that had three floors. The church of this complex was dedicated to St. Archangel Michael and it was built at the end of the 12thcenruty and in the first decades of the 13th century. The church of smaller dimensions had cross solution, with the western side was underlined under the cave vault and oriented in the direction North-South. From it was saved only the western wall with one leant arch, the beginning of the altar apse on the northern and a part of the wall on the southern side was was an entrance. The church was fresco painted, and during researches was found multitude of the fresco fragments. Beside the church, on the cliff of a rock was existed a fresco on which was painted archangel Michael. The whole space north from the church was closed and partitioned by the several rooms. One of the rooms is a cistern, and a little far from it was warehouse for the grains. After the demolition of objects around the church, the space was used for the burials.

The nearby caves served as monkish hermitages in which developed vivid transcription activities. There was written the Vukan`s gospel, gospel for the parishioner Stevan that finished the old man Simeon that wrote at the end :

Ту је писано и Вуканово јеванђеље, односно јеванђеље за жупана Стевана, које је довршио старац Симеон који је на крају записао: Дубровчанин Никола Бошковић помиње цркву св. Михаила из времена пре велике сеобе становништва 1690. године: „сат и по даље (мисли од Сопоћана), под једним брдом (је) црква св. Михаила с манастиром готово сасвим срушеним“. По легенди овде су браћа затворила Стефана Немању.

Nikola Boskovic from Ragusa mentioned the church of St. Michael from the time before the great migration of the population in 1690:ànd hour further (he meant from Sopocani) under one hill was the church of St. Michael with the monastery almost completely demolished. ` Upon the legend here the brother jailed Stefan Nemanja.

209


Цркве средњевековног Трговишта THE CHURCHES OF THE MEDIEVAL TRGOVISTE

210

Положај средњовековног Трговишта описао је још средином 19. века Александар Гиљфердинг. „На два сата од Новог Пазара налази се готово заобљена долина, заклоњена са свих страна и препуна камених зидина. Овдје је, вјероватно, некада постојао велики град. Тај град народ назива Пазариштем или Старим Пазаром“. Археолошким истраживањима средњовековног Трговишта, која су се одвијала од 1972. до 1990. године, откривено је насеље урбаног типа, са 64 куће, брвнаре или зидане са приземљем и спратом. Приземље је имало економску намену, а на спрату су се налазиле стамбене просторије. Налази луксузног посуђа, накита и оружја уверљиво дочаравају слику живота у насељу. У оквиру средњовековног насеља на Трговишту откриве но је пет цркава које су имале и некрополе. Настарија је меморија са гробницом, а од цркава Црква I, која се налази на левој обали реке Рашке, на западној страни насеља. Она је подигнута над старијим гробљем током друге половине 12. века.

The situation of the medieval Trgoviste described yet in the middle of the 19th century Alexander Giljferding: ` Two hours far from Novi Pazar was placed almost curved valley, shielded from every side and full of the stone walls. Here was, probably sometimes existed a big town. That town population named Pazariste or Stari Pazar. ` By the archeological researches of the medieval Trgoviste that developed from 1972 until 1990 was discovered settlement of urban type with64 houses, cabins or built with ground floor and floor. The ground floor had economic assignation and on the floor were placed residential rooms. The findings of luxurious vessels, jewels and weapons surely conjured picture of life in the settlement. In a frame of the medieval settlement in Tgoviste were discovered five churches that had necropolis. The oldest was a memory with a crypt, and from churches the Church I that situated on the left bank of the river Raska, on the western side of the settlement. It was erected over the older graveyard during the second half of the 12th century.

Црква је једнобродна, са апсидом која је споља тространа а изнутра полукружна, била је засведена полуобличастим сводом и живописана. У апсиди цркве је 1965. године у композицији архијерејског входа, била очувана фреска Христоса-агнеца. Крајем 14. и почетком 15. века црква је добила и припрату. На источној страни Трговишта, на месту званом Табачина, налази се Црква II, подигнута током друге половине 14. века. Црква је једнобродна са припратом на западној и апсидом споља троугаоном а изнутра полукружном, на источ ној страни. Црква је била и живописана. Главна црква насеља, Црква III, налазила се на доминант ном положају изнад средњег дела насеља, изграђена између 1430. и 1460. године. То је била једнобродна грађевина са ап сидом изнутра полукружном а споља полигоналном, некада засведена полуобличастим сводом и са очуваним траговима живописа. Црква је током друге половине 16. века обновљена захваљујући ктиторској делатности

The church was one aisled, with an apse that outside was trihedral and inside semicircular, it was vaulted by the semicircular vault and fresco painted. In the apse of the church in 1965 in the composition of the archbishops introit was preserved fresco of the Christ-Agnus. At the end of the 14th and at the beginning of the 15th century the church also got the narthex. On the eastern side of Trgoviste, on the place called Tabacina, was placed the Church II, raised during the second half of the 14th century. The church was one aisled with the narthex on the western and apse outside trihedral and inside semicircular, on the eastern side the Church was decorated with the frescoes. The main church of settlement, the Church III, was placed on the dominant place over the middle part of the settlement, built between 1430 and 1460. That was one aisled building with an apse inside semicircular and outside polygonal sometime vaulted by the semicircular vault and preserved traces of fresco painting. The church during the second half of the 16th century was renovated

211

Имајући у виду да на обали реке Рашке, на траси њеног тока дугог око 35 км, до сада нису забележени остаци ни једног сакралног објекта, то се наведена црква, највероватније, налазила на овом месту. Поред свих цркава откривена су и гробља, са различитим бројем истражених гробова. Највеће гробље налазило се уз Цркву I и на Табачини, а укупно је на некрополама Трговишта истражено преко 800 гробова. Трговиште је важан трговачки центар на траси пута који је из Приморја водио према унутрашњости Балкана и Цариграду, у њему се већ од друге половине 14. века налазе стални или привремено насељени дубровачки трговци. Бројна су документа Дубровачког и Которског архива која се односе на Трговиште. Турци су заузели Трговиште 1459. године, а већ 1461. године поставили кадију и субашу. Према попису Призренског санџака из 1571. године Трговиште има шест махала: махала поп Дмитар; махала поп Тодор; махала поп Божидар, махала поп Јован, махала поп Радоња и махала поп Радман, са укупно 24 куће, 8 неожењених и 3 удовице, са приходом од 10.000 акчи Када је шездесетих година 15. века основан Нови Пазар, Трговиште није опустело, али се име области пренело и на новоосновани трг и у попису 1468. године уписано је: „Сами шехер Нови Пазар, друго име Рас, домова: муслиманских 175, кршћанских 194, неожењених 28, удовица 7.” На основу записа из Сопоћанског поменика у Трговишту је престао живот 1770. године.

Having a sight that on the bank of the river Raska, on the way of its flow long about 35km until now was not noted remains of even one sacral object so the named church the most probably was placed on this place. Beside all churches were discovered also graveyards with a different numbers of researched graves. The biggest graveyards were placed by the Church I and on Tabacina and totally on the necropolis of Trgoviste were researched over 800 graves. Trgoviste was very important trading center on line of the road that from the Coast lead toward the inland of the Balkans and Constantinople in it were since the second half of the 14th century were permanent or temporary settled Dubrovnik`s traders. Numerous were documents from the Dubrovnik`s and Kotor`s archive that were related to Trgoviste. The Turks conquered Trgoviste in 1459 and still in 1461 placed judge and the Turkish government representative. Upon the register of Prizren`s Sanjak from 1571 Trgovste had six quarters: quarter priest Dmitar, quarter priest Todor, quarter priest Bozidar, quarter priest Jovan, quarter priest Radonja and quarter priest Radman, with 24 houses in total, 8 unmarried and 3 widows with an income of 10 000 akcas. When in 60`s of the 15th century was founded Novi Pazar, Trgoviste did not devastated but the name of district was carried over also on the newly established square and in the register from 1468 was noted that:` Only the city Novi Pazar, the second name Ras, homes: Moslem 175, Christian 194, unmarried 28, widows 7. Upon inscription from the Sopocani mention in Trgoviste life stopped in 1770.

ЦРКВЕ У РУШЕВИНАМА – ИСТРАЖЕНЕ / THE CHURCHES IN THE RUINS-RESEARCHED

Цркве средњовековног Трговишта / The churches of the medieval Trgoviste

212

Прибисалића, спахије Вује и његовог брата митрополита Матеје. Урађен је нови слој живописа и нови црквени намештај. У исто време уз цркву је са западне стране призидана и фрескама осликана припрата која је током читавог 17. века служила као маузо леј чланова ове породице. Током истраживања нађене су и надгробне плоче од фино обрађеног мермера, са перфект ним калиграфским натписима, које су драгоцен документ о животу, утицајности и моћи ове српске спахијске породице. Најбоље је очувана плоча Јерине Прибисалић, умрле 8. јуна 1612. године, жене Радивоја, кћери спахије Вује и синовице митрополита Матеје. О богатству Прибисалића говоре и налази делова луксузне одеће са гајтанима од позлаћене срме и дугмади од бронзе или позлаћеног сребра, откривени у гробовима. Црква IV мања је гробна капела, лоцирана на западној страни насеља, северно од Цркве I. Међу црквама на Трговишту она је најмања, и за разлику од осталих, има правоугаони наос без апсиде, а са јужне стране је била проширена мањим анексом. Изграђена је у првој половини 15. века. Пета црква се, највероватније налазила са десне стране ушћа Себечевске реке у Рашку, поред репрезентативне базилике из 6. века. На том простору је истражен само један број средњовековних гробова, док су остаци цркве остали неистражени. На постојање цркве на овом делу Трговишта упућује и запис из 1518. године, који гласи: „У лето 1518. године 10-ог маја би потоп од Рашке и стаја ова књига и све друго од пола дана до 9 часова у води у цркви светога Симеона“.

thanks to the founder`s activities Pribisalic, the lend owner Vuja and his brother metropolitan Mathew. It was done a new layer of the fresco painting and new church furniture. At the same time next to the church from the western side was partitioned and by the fresco painted narthex that during the whole 17th century served as a mausoleum for members of this family. During the researches were found tombstones with fine curved marble with perfect calligraphic inscriptions, which were a precious document about a life, influence and power of this Serbian, lend lord family. The best preserved was a plate of Jerina Pribisalic, died on June 8th in 1612m wife of Radivoje, daughter of lend lord Vuja and niece of metropolitan Mathew. About riches of the Pribisalic spoke also founding’s of parts of luxurious clothes with cords from gilt filigree and buttons of bronze or guilt silver, discovered in the graves. The Church IV is a smaller grave chapel, located on the western side of the settlement, north from the Church I. Between the churches on Trgoviste it was the smallest and in a difference from the others it had rectangular naos without the apse, and from the southern side it was added by the smaller annex. It was built in the first half of the 15th century. ` The fifth church the most probably was placed on the right bank of the intake of the river Sebeceva into the Raska, beside the representative basilica from the 6th century. On that area was researched only one number of the medieval graves, until the remains of the church stood unexplored. On the church existing on this part of Trgoviste also directed inscription from 1518 that sounded: ` In the year 1518 on May 10th was deluge from the Raska and stood this book and everything else a half of a day until 9 o`clock in the water in the church of St. Simeon.`

213

Црквина

THE CHURCH SITE SHRINE Налази се на око један километар јужно од Тутина, на платоу узвишења које се уздиже изнад леве обале Видрењака. На платоу се налазе остаци манастирског комплекса, археолошки истражени у периоду 1979 -1982. година. Црква смештена на источној страни локалитета једнобродна је грађевина, правоугаоне основе са апсидом на источној страни која је са спољашње стране полигонална, а са унутрашње полукружна. Зидови цркве, дебљине око 0,90 м, са спољне стране грађени су од квадера сиге, док је унутрашње лице зидано од ломљеног, притесаног камена уз местимичну употребу обрађених комада сиге. Димензије цркве су 9.65 x 6.30 метара и уз њу је накнадно дозидана припрата. Монашки објекти смештени су на западној страни локалитета. У току археолошких истраживања нађени су делови мермерне пластике који потичу са прозора цркве, једне бифоре и два једноделна прозора. По казивању мештана, западни портал је порушен пред други светски рат. Црква је била пресведена полуобличастим сводом, није имала куполу и била је покривена великим плитким ћерамидама. Дрвеним иконостасом, унутрашњост цркве била је подељена на наос и олтарски простор у ком су откривени остаци часне трпезе, док се у средишту наоса налази амвонска розета урађена од белог мермера. Остали део пода је урађен од камених плоча, делимично мермерних или од пешчара. Црква има сличности са црквама рашке градитељске школе и подигнута је у другој половини 13. или првим деценијама 14. века, а припрата је дозидана у 17. веку

It was situated about one kilometer on the south of Tutin, on the plateau of mound that was rising over the left bank of the river Vidrenjak. On the plateau were situated remains of the monastery complex, archeological researched in the period 1979-1982. The church placed on the eastern side of the locality was one aisled building, rectangular base with an apse on the eastern side that was from the outside polygonal and from the internal semicircular. The walls of the church thick about 0,90m from the outside were built from the quadrangles of the limestone, until the internal face was built from the broken, hewing stone with sporadically use of the hewing limestone. Dimensions of the church were 9, 65X6, 30m and beside it later on was rebuilt narthex. The monkish objects were placed on the western side of the locality. During the archeological researches were found parts of marble plastic that originated from the window of the church, on double and two single-parts widows. Upon narration of the settlers the western portal was demolished before the Second World War. The church was vaulted by the semicircular vault didn`t had a dome and was covered by the big shallow mission tile. The interior of the church was divided by the wooden iconostasis on the nave and the altar space in which were discovered remains of the holy altar table, until in the center of the naos was placed the tribune rosette done from white marble. The rest part of the floor was done from the stone plates, partially marble or from the send stone. The church has similarities with churches of the Raska building school and it was raised in the second half of the 13th century or the first decades of the 14th century and the narthex was added in the 17th century.



214

Тутин | Tutin

Откривени остаци живописа припадају времену изградње цркве, али и времену изградње припрате. Млађи живопис 16-17. века има сличности са живописом Цркве св. Петра и Павла у Тутину. Време подизања цркве одговара времену владавине краљева Драгутина и Милутина, које народна традиција сматра ктиторима овог храма. Како су они у то време били у свађи, то је властела настојала да их измири. До првог сусрета је дошло на територији општине Тутин и то место где су се “господа састала”, од тада се зове Господске ливаде. Недалеко од њих је Лукавица, где је била постављена стража, која би интервенисала ако се неко буде понашао “лукаво”. Након што су се браћа измирила, решила су да подигну цркву и дали јој име Измирна. Јужно и западно од цркве откривени су остаци обимног зида који је затварао простор манастирског комплекса. На западној страни комплекса откривени су остаци конака који се састојао од три просторије. У једној од њих је била кухиња у којој се налазила и пећ за печење хлеба. Све просторије су биле међусобно повезане, а трем према црквеној порти. Конак је имао и спрат зидан, као и приземље, од камена. Локалитет Црквина је проглашен за споменик културе.

Discovered remains of the fresco painting belong to the time of the church building but also to the time of the narthex building. The later fresco painting from the 16th -17th century had similarities with the fresco painting of the church St. Peter and Paul in Tutin. The time of the church erection suites to the time of the king Dragutin and Milutin, which national tradition considered as founders of this temple. How they were in the quarrel, so the landed gentry strived to make peace with each other. The first meeting was came on the territory of the municipality Tutin and that place where `lords met` since then was called the Lords meadows. Not far from them was Lukavica, where was placed guard, that should be intervened if somebody should behave `cunningly`. After the brothers reconciled they solved to build the church and gave it a name Izmirna (the Reconcilable). Southern and western from the church were discovered remains of the voluminous wall that closed space of the monastery complex. On the western side of the complex were discovered kitchen in which was placed oven for the bread baking. All rooms were mutually connected, and the porch was toward the church graveyard. The hostelry also had a floor built same as a ground floor of stone. The locality Crkvina was pronounced for the monument of culture.

215



Латинска црква

Напреље

THE LATIN CHURCH

216

У непосредној близини Петрове цркве, са њене северне стране и са десне стране раскрснице где се од старог пута Нови Пазар – Рашка, одваја пут за Голију, налазе се остаци цркве, коју народ назива латинском. У предању поред цркве се налазило и гробље чији су се споменици видели до пред други светски рат. Црква са гробљем је скоро уништена пресецањем путева и интервенцијама власника имања. Од цркве је остала само припрата, док су у остацима наоса откривени и комади фресака, на основу којих је закључено да је црква подигнута у првој половини 14. века. Црква је страдала при првим турским продорима у ову област, већ крајем 14. века, када је страдала и црква у оближњој Дежеви. Са Латинске цркве потиче и реверсна страна нагрудног крста реликвијара 11-12. века.

In the direct closeness of the Peter`s church, from its northern side and from the right side of the cross-road where from the older road Novi Pazar –Raska separates road for Golija were placed remains of the church that population called the Latin. In the legend beside the church was placed a graveyard whose monuments were seen until the beginning of the Second World War. The church with graveyard was almost completely demolished by the road cutting and interventions of owners of property. From the church left only narthex, until in the remains of nave were discovered fragments of frescoes, based on which was concluded that the church was raised in the first half of the 14th century. The church suffered in the first Turkish penetrations in this district, already at the end of the 14th century when was also demolished church in the near Dezeva. From the Latin Church originated also the reverses side of the over breast reliquary cross the 11th -12th century.

NAPRELJE На периферији Новог Пазара, на путу према Новопазарској бањи откривени су остаци цркве највећим делом уништене изградњом пута Нови Пазар – Рашка. Црква је била једнобродна, са полукружном и незнатно издуженом апсидом на источној страни, вероватно засведена полуобличастим сводом. Унутрашње површине биле су живописне, спољашње само дерсоване. Црква је подигнута крајем 13. или почетком 14. века, што потврђује и формирана некропола на којој је истражено преко 200 гробова. Црква на Напрељу страдала је у пожару средином 17. века, ако не и 1689. године када су порушени или оштећени и други споменици у новопазарском крају.

On the periphery of Novi Pazar on the road toward Novopazarska Banja were discovered remains of the church with the mostly part demolished by the road building Novi PazarRaska. The church was one aisled, with semicircular and insignificantly elongation apse on the eastern side, probably vaulted by the semicircular vault. The internal surfaces were painted by frescoes, the external just flat pointed. The church was erected at the end of the 13th or at the beginning of the 14th century that confirms formed necropolis on which was researched 200 graves. The church in Naprelje was suffered in fire in the middle of the 17th century even if in 1689 when were demolished or also damaged other monuments in Novi Pazar area.

217


Лукоцрево | Lukocrevo

Пожега | Pozega

Црква св.Варваре

Црквина

THE CHURCH OF ST. BARBARA

THE CHURCH

218

У центру села Пожеге, у подножју северне падине Оџева, на десној обали Људске реке налазе се остаци цркве. Ради се о једнобродној цркви трапезастог облика са правоугаоном апсидом на источној страни. Откривени су и остаци олтарске преграде и часне трпезе, а црква је била пресведена полуобличастим сводом. Зидови су били дерсовани и на унутрашњим површинама зидова нема трагова живописа. Нису откривени ни уломци архитектонске пластике. На основу сличних грађевина црква у Пожеги је подигнута почетком 14. века. Није познато када је дошло до рушења цркве. Могуће да је до тога дошло већ средином или крајем 15. века, непосредно након турских освајања области око Новог Пазара. Цркву су, највероватније користили Саси који су живели у неком оближњем рударском насељу. Поред цркве су налажени и надгробни споменици, међу којима има и оних који припадају 14. веку, а сахрањивање је настављено до 17-18. века.

In the center of Pozega in the stand of the north sloping ground of Odzevo on the right bank of the Ljudska reka were placed remains of the church. It is about the one aisled church of the trapezium shape with the rectangular apse on the eastern side. The remains of the altar partition and the holy altar table were also discovered and the church was vaulted by the semicircular vault. The walls were flat pointed and on the internal surfaces of the walls were no traces of fresco painting. The fragments of architectonic plastic were not discovered. Based on the similar buildings the church in Pozega was erected at the beginning of the 14th century. It was not known when come to the church demolished. It was possible that came for that in the middle or at the end of the 15th century immediately after the Turkish conquests of areas round of Novi Pazar. The church, most probably was used by the Sass who lived in some near mine settlement. Beside the church were found tombstones between which had those who belong to the 14th century and burial was continued until the 17th-18th century.

Остаци манастирског комплекса са црквом посвећеној св. Варвари, налазе се на локалитету Рељина градина, 5 км западно од Новог Пазара. Постојање цркве забележио је Александар Гиљфердинг 1875. године, потом Петар Ж. Петровић 1932. године. Црква св. Варваре има облик уписаног крста, са четири масивна ступца која су носила куполу. Олтарска апсида је спо ља трапезасте, а изнутра полукружне основе. На западној страни је узана припрата са улазом на јужном зиду. Зидови цркве су били релативно добро очувани, на појединим местима у висини и до два метра. Зидање је вршено од прите саног и ломљеног камена везаног кречним малтером, док су купола и лукови рађени од сиге. Истраживањем је констато вано да црква са спољашње стране није посебно декорисана. Њен изглед су улепшавале мермерне бифоре, по једна са северне и јужне стране, постављене у оси куполе.

The remains of the monastery complex with the church dedicated to St. Varvara were placed on the locality Reljina Gradina, 5km western from Novi Pazar. The existing of this church was noted by the Alexander Giljferding in 1875 and then Petar.Z Petrovic in 1932. The church of St. Varvara had a shape of the inscribed cross with four massive small posts that carried a dome. The altar apse was outside trapeze and inside semicircular base. On the western side was a narrow narthex with an entrance on the south wall. The walls of the church were relatively good preserved, on some places in a high of about two meters. The building was done of the curved and broken stone connected with the lime mortar, until the dome and arches were done from the limestone. By exploring was concluded that the church from outside was not especially decorated. Its appearance was embellished by the marble biphoras, by one on the northern and southern side placed on the axe of the dome.

219

На унутрашњим површинама зидова сачувани су били и делови живописа, сокл и мале површине прве зоне.

220

The interior of the church was paved by the white marble plates and in the center of the under dome space was placed tribune rosette whose ten segments were done from the white and gray marble. Only the floor in the deaconry was paved by the hexagonal shape bricks. In the altar space was found a foot of the holy altar table, in a shape of the truncated pyramid, curved from the sandstone. In its closeness were found also the parts of the broken chandelier of white marble and parts of vessel for the holy water. From the church furniture the most significant founding presented remains of the archbishops throne that was incorporated in the southwestern post of the under dome space. The seat of the throne was semicircular curved like niche by the richly elaborated construction of the trimmed white marble. The upper construction had a shape of canopy, until the forehead side was done like biphoras with plastically presented lily and six members rosette done in the circle. This construction was leant on the marble small posts. On the lower part of the throne were placed partitioned plates framed by the marble small beams. The front plate of the throne curved in a shape perforated transens with a complex geometrical ornament. By its upper and lower edge was curved founders inscription of the metropolitan of Raska Silvestre that sounded:

On the internal surfaces of the walls were also preserved parts of fresco painting, plinth and small surfaces of the first zone. The church of St. Varvara was raised on the northern side of the leveled plateau, on the southern side widened by the cutting of the sloping ground that was underpinned. By the underpinning was placed a porch under which was organized a kitchen. The monastery objects were stretched along the eastern and western side of the plateau, from the underpinning until the church. On the western side was a dining room and one bigger room with a cellar, vaulted by the semicircular vault in which entered toward the stairway placed on the north side of an object, and in the immediate closeness to the church. From the western side of the stairway`s was placed a smaller room which also had a cellar part. How in the parts of the cellar were discovered graveyards, it was presumed that it was about the crypt. The both floor rooms had a common porch turned toward the churchyard. The object on the eastern side of the churchyard was more representative and consisted of several rooms (from which one was very large) that had a cellar.

Црква св. Варваре подигнута је на северној страни заравњеног платоа, на јужној страни проширеног засецањем падине која је и подзидана. Уз подзид се налазио трем испод ког је била организована кухиња. Манастирски објекти су се про тезали дуж источне и западне стране платоа, од подзида до цркве. На западној страни је била трпезарија и једна већа просторија са подрумом, засведеним полобличастим сводом, у који се улазило преко степеништа смештеног на северној страни објекта, а у непосредној близини цркве. Са за падне стране степеништа налазила се мања просторија која је, такође имала подрумски део. Како су у подрумском делу откривени гробови, претпоставља се да се ради о крипти. Обе спратне просторије имале су заједнички трем окренут према порти. Објекат на источној страни порте много је репрезентативнији и састојао се од неколико просторија (од којих једна јако велика) које су имале подрум. Спољни зидови објеката и подзид на јужној страни, чинили су обимни зид манастирског комплекса са улазом на севе роисточној страни. У манастирској порти вршено је и сахрањивање, али и у самој цркви која је и подигнута на делу старије некрополе. Откривене су и надгробне плоче с краја 14. и почетка 15. века, од којих једна има и натпис. Осим гробова у цркви, остали део некрополе није истраживан. Манастирски комплекс на Рељиној градини, као седиште Рашке митрополије, подигао је епископ рашки Симеон пре 1526. године, а ктитор преправки и доградњи био је митрополит Силвестер, који је пре именовања за рашког митропо лита био игуман Хиландара. На рашки трон именовао га је патријарх Макарије 1560. године. У цркви св. Варваре последњи митрополит био је Максим, а црква је страдала 1690. године када су страдали и Сопоћани, Ђурђеви Ступови, Петрова црква и многе дру ге цркве и манастири. Камен са порушеног манастирског комплекса муслиманско становништво је употребљавало за подизање воденица на Рашки, а место радије називало старијим називом Рељина градина. Назив цркве се очувао у називу села Варево смештеног у подножју, источно од манастира. Године 1987/88. археолошки је истражена црква у комплексу и оста ци конзервирани, да би 2004–2006. године били истражени и остали објекти у манастирском комплексу.

The external walls of the object and the underpinning on the south side were made voluminous wall of the monastery complex with an entrance on the northeastern side. In the monastery churchyard also were done burials, but also in the church itself that was raised on the part of older necropolis. Also were discovered tombstones from the end of the 14th and the beginning of the 15th century from which one had an inscription. Except the graves in the church the rest part of necropolis was not explored. The monastery complex on Reljina Gradina, like a center of the Raska metropolitan, was erected by the episcope of Raska Simeon before 1526 and the founder of reconstructions and annexes was a metropolitan Sylvester, who before the nomination for the Raska metropolitan was a prior of Hillandar. On the Raska throne he was nominated by the patriarch Makarije in 1560. In the church of St. Varvara that last metropolitan was Maksim, and the church was suffered in 1690 when were demolished also Sopocani, Djurdjevi stupovi, Peter`s church and many other churches and monasteries. The stone of the demolished monastery complex Muslim population used for building of the water-mills on the river Raska and the place rather called with old name Reljina gradina. The name of the church was saved in the village`s name Vararevo situated in the stand, eastern from the monastery. In years 1987/88 archeologically was researched church in the complex and remains conserved; to be in 20042006 explored the other objects in the monastery complex.


Лукоцрево – црква св. Варваре / Lukocrevo – the church of st. Barbara

Унутрашњост цркве била је поплочана белим мермерним плочама, а у средишту поткуполног простора налазила се амвонска розета чијих је десет сегмената урађено од белог и сивог мермера. Једино је под у ђаконикону био поплочан опекама шестоугаоног облика. У олтарском простору нађена је стопа часне трпезе, облика зарубљене пирамиде, клесана од пешчара. У њеној близини нађени су и делови поломљеног свећњака од белог мермера и делови посуде за освећену водицу. Од црквеног намештаја најзначајнији налаз представљају остаци архијерејског трона који је био уграђен у југозападни стубац поткуполног простора. Седиште трона је полукружно уклесано у виду нише уз богато обрађену конструкцију од клесаног белог мермера. Горња конструкција је имала облик балдахина, док је чеона страна рађена у виду бифоре са пластично представљеним крином и шесточланом розе том уписаном у круг. Ова конструкција била је ослоњена на мермерне ступце. На доњем делу трона налазиле су се парапетне плоче уоквирене мермерним гредицама. Предња плоча трона клесана је у виду перфориране транзене са сложеном геометријском орнаментиком. Уз њену горњу и доњу ивицу уклесан је ктиторски натпис рашког митрополита Силвестра, који гласи:

221

Црква Стеве Васојевића

Петрова | Petrova

THE CHURCH OF STEVА VASOJEVIC

Црквина

THE CHURCH SITE SHRINE У Доњој Петрови, на падини испод брда Крст, налазе се остаци цркве. Ради се о једнобродној грађевини правоугаоне основе, без наглашеног олтарског простора. Зидови цркве грађени су од великих блокова пешчара, везаних слабим кречним малтером. Црква у Петрови по својој организацији простора и начи ну грађења припада ширем кругу цркава у околини Новог Пазара и оквирно се може датовати у период с краја 16. или почетка 17. века. После II светског рата, материјал са цркве је одношен за зидање Дома у Пожеги. На основу података пописа из 1468. године, датовање цркве би могло и да се помери. Наиме, у попису је заведен чифлук извесног Карађоза, коме су припадале и њиве цркве зване Петрова. Према речима мештана, до 90-их година 20. века, о Духовима и на Богојављење црквину су обилазиле старије жене из суседног села Балетића.

In Donja Petrovina on the slopping ground under the hill Krst were placed remains of the church. It was about the one aisled building with the rectangular base, without the emphasized altar space. The walls of the church were done from the big block of the sandstone, connected by the weak lime mortar. The church in Petrova upon its organization of a space and a way of building belonged to the wide circle of churches in the surroundings of Novi Pazar and in the frame it could be dated in the period from the end of the 16th or at the beginning of the 17th century. After the Second World War, material from the church was carried off to build the Home in Pozega. Based on data of register from 1468, dating of the church could be moved. Namely, in the register was noted a land property of certain Karadjoz to whom belonged also fields of the church called Peter`s. Upon the words of settlements until the 90`s of the 20th century, on the Pentecost holiday and Anunciation church was visited by the older women from the neighboring village Baletic.

На Радишића брду, 2 км јужно од Сјенице, налазе се остаци цркве која је у народу позната као црква Стеве Васојевића. Црква је мањих димензија, 4,90 х 4,30 м, правоугаоне основе са полукружном апсидом ширине брода и малом припратом на западној страни. Укопана је у земљу и очувана висина зидова са унутрашње стране износи око 1,10 м, док је спољaшња страна у равни терена. Унутрашње лице зидова је урађено од већих комада обрађене сиге. Уз северни, западни и јужни зид наоса и припрате налази се банак урађен од великих тесаника сиге. На прелазу из наоса у апсиду, на јужном зиду, очуван је стуб четвртастог пресека на коме се налази жљеб за постављање иконостаса. У цркву, односно у припратиу се улазило са јужне стране, док се улаз из припрате у наос налазио на средини западног зида. У унутрашњости цркве нису пронађени остаци пода. Простор око цркве је ограђен повађеним надгробним плочама и блоковима камена са цркве. На северозападној страни је „улаз“ ког чине два вертикално постављена стећка. На једном од њих је пластично урађен крст, а на другом поред крста има и натпис: „Асе лежи Трша син Дрдилов бог да га прости“. Како натпис потиче из 15. века, може се претпоставити да је Трша, који је поменут у натпису, богата и угледна личност из тог времена. Стећак са натписом је поломљен од удара грома и о њему знамо само по ономе што је објавио Радомир Станић.

On the Radisica Brdo, 2km southern from Sjenica were placed remains of the church that was known in population as church of Steva Vasojevic. The church had smaller dimensions 4, 90X4, 30m, the rectangular shape with semicircular apse wide as an aisle and a small narthex on the western side. It was buried in the land and preserved height of the walls from internal side was about 1,10m, until the external side was in the level of terrain. The internal face was done from the bigger pieces of the hewing limestone. Beside the northern, western and southern wall of the nave and the narthex was situated a bench done from the big hewing limestone. On the crossing from the nave to the apse, on the southern wall, was preserved column with square cut on which was placed a glyph for the iconostasis placing. In the church relatively in the narthex was entered from the southern side, until the entrance from the nave was situated in the middle of the western wall. The interior of the church were not found remains of the floor. The space around the church was fenced by the dug tombstones and stone blocks from the church. On the northwestern side was and èntrance` made of two vertically placed tombstones (stecak). On one of them was plastically done cross, on the other beside the cross has an inscription: `Here lies Trsa the son of Drdilo, God bless him`. How the inscription originated from the 15th century it could presume that Trsa, who was mentioned in the inscription, was a rich and respected person from that time. The tombstone with inscription was broken from the thunderbolt and about it we know only what published Radomir Stanic.



222

Радишића брдо | Radisica hill

223

Вапа | Vapa

Сеоско гробље

THE VILLAGE GRAVEYARD У селу Вапи, на северном крају Сјеничке котлине, на десној обали реке Вапе и на око 500 м југоисточно од основне школе налази се савремено гробље поред ког је и старо средњовековно гробље. На старој некрополи, на површини од око 30–40 ари, велики је број споменика од којих су неки доста утонули у земљу. Међу њима је преко 70 плоча, великих димензија, десетак слемењака и знатан број споменика у облику тзв. „рибљих леђа“. Заступљено је и преко 30 стећака — монолитних камених блокова чија висина прелази 0,30 метара. Само на једном стећку је орнамент крстолике форме. На старијем делу гробља је и велики број необрађених споменика — преко 50 примерака, а међу усправним споменицима заступљени су необрађени и усадници облика крста или плоча. У централном делу гробља налазе се остаци цркве где се народ окупља о св. Тројици. Истражени остаци цркве говоре да је то била грађевина правоуга оног облика, димензија 6,50 х 4,80 метара. Њени зидови су формирани од старијих споменика узетих са некрополе. По ред источног зида нађен је стубић часне трпезе. Улаз се на лазио на западном зиду и са унутрашње стране је очуван један камени степеник, под је од танких камених плоча. Црква је имала облик куће брвнаре, а такав облик је био уобичајен у овим крајевима у 16–17. веку.

In the village Vapa, on the northern end of the Sjenica valley, on the right bank of the river Vapa and on about 500m southeastern from the primary school was placed contemporary graveyard next to it was also the old medieval graveyard. On the older necropolis, on the surface about 3040a, was the great number of the monuments from which some were sink into the ground. Between them were over 70 plates, big dimensions, ten ridge stones and considerable number of the monuments in a shape so called `fish back` It was also represented over 30 tombstones (stecak) - the monolith stone blocks whose height crosses over o,30m.Only on one tombstone was an ornament of the crucifix form. On the older part of the graveyard were a great number of rough ashlars monuments-over 50 samples, and between the vertical monuments were represented rough ashlars and landin monuments in a shape of a cross a plate. In the central part of the graveyard were situated remains of the church where population gathered on the fest day of the Holy Trinity. The explored rests of the church spoke that it had a rectangular shape, dimensions 6, 50X4, 80m. Its walls were formed from the older monuments taken from the metropolis. Beside the eastern wall was found a small column of the holy altar table. The entrance was situated on the western wall and from the internal side was preserved one stair; the floor was made of the thin plates. The church had a shape of the church cabin, and such a shape was usual in these areas in the 16th – 17th century.


Радишића брдо – црква Стеве Васојевића/ Radisica hill – the church of Steva Vasojevic

224

На некрополи, посебно са северозападне стране цркве налази се знатан број надгробних споменика, углавном необрађених великих плоча и притесаних сандука, грубих плочастих комада и неправилних стубова. Некропола је свакако старија од цркве. Црква на Радишића брду је сондажно истражена 1979. године и датована у 17. век, а део некрополе са северне стране цркве сондажно је истражен 1994. године. На основу тих истраживања закључено је да је црква подигнута у 17. веку, али на већ формираном гробљу, тако да је остало отворено питање постојања старије цркве о којој је у народу очувано предање. Остаци цркве су након истраживања 1979. године конзервирани. У једном турском документу из 1617/18. године помиње се непозната црква у селу Дубници, која је тада била средиште одржавања хришћанског култа посвећеног празнику Петровдану. Како је Радишића брдо припадало селу Дубници, то се ради о овој цркви коју народ назива црквом Стеве Васојевића. Легенда каже да је Стева Васојевић, син Васоја, потомка краља Драгутина. Васојевој молби изашао је у сусрет краљ Милутин и дао му поседе у Дубници код Сјенице да тамо борави. Васојев син Стева Васојевић на Радишића брду је подигао цркву, а мало даље и кулу, а оба објекта се у народу називају његовим именом, црква Васојевић Стеве и Кула Васојевић Стеве. Недалеко од Куле је и чесма под истим називом. Ова легенда даље каже да је Васојевић Стева оснивач црногорског племена Васојевића, па према овој легендн Васојевићи би били потомци Немањића. Једно предање о подизању цркве св. Ђорђа у суседном селу Дујке, јужно од Дубнице говори да је та црква једног јутра осванула у селу тако што је „прелетела“ са суседног Радишића брда. Остаци цркве на Радишића брду проглашени су за спомнеик културе.

On the necropolis, especially from the western side of the church was placed considerable number of the tombstones, mostly not elaborated big plates and hewing coffins, rough plate peaces and irregular columns. The necropolis was at any rate older than the church. The church on the Radisica Brdo was explored by the probes in 1970 and dated into the 17th century, and apart of necropolis from the northern side of the church was researched by the probes in 1994. Based on that researches it was concluded that the church was erected in the 17th century, but on already formed graveyard, so left open question of the older church existing about which was preserved legend in the population. The remains of the church after exploring in 1979 were conserved. In one Turkish document from 1617/18 was mentioned one unknown church in the village Dubnica, which then was a center of a Christian cult holding dedicated to holiday St. Peters day. How Radisica Brdo was belonged to the village Dubnica, it was about this church which population called the church of Steva Vasojevic. The legend said that Steva Vasojevic, the son of Vasoje, descendant of the king Dragutin. To Vasoje`s begging responded king Milutin and gave him properties in Dubnica near Sjenica to stay there. The Vasojev`s son Steva Vasojevic on the Radisica hill raised the church, and a little bit far tower, and the both objects were named in population by his name, the Church of Vasojevic Steve and the Tower of Vasojevic Steve. Not far away from the Tower was a fountain under the same name. This legend further said that Vasojevic Steva was a founder of the Montenegrin tribe Vasojevic, so according to this legend the Vasojevic`s were descendants of the Nemanjic`s. One legend about the building of the church of St. George in the neighboring village Dujke, southern from Dubnica spoke that the church in one morning appeared in the village in this way `flown over` from the neighborhood Radisica Brdo. The remains of the church on the Radisica Brdo were pronounced for the monument of culture.

225


Митрова | Mitrova

Бановац BANOVAC

Врсенице | Vrsenice

Латинско гробље THE LATIN GRAVEYARD

226

На југоисточној страни Сјеничког поља и североисточним падинама Гиљеве, налази се село Врсенице. У западном делу села, са североисточне стране Велике градине налазе се остаци цркве и старо гробље. На источној страни гробља су остаци цркве брвнаре, са каменим соклом, ди мензија 7,35 х 4,25 м, тространом апсидом на источној страни, остацима олтарске преграде и часне трпезе. Под у цркви чине плоче урађене од пешчара, неједнаких облика и врло пажљиво уклапаних. Црква је подигнута током друге половине 16. века, а страдала у пожару крајем 17. века. Истражена су и два гроба и у једном је нађен дубровачки динарић из 1629. године Око цркве је некропола која се прости ре на површини од 40 х 40 м. Надгробне споменике чине, углавном, хоризонтално постављене необрађене плоче оријентисане у правцу И-З и поређане у редове по оси С-Ј. Има и вертикалних споменика облика крста, али су поломљени и разбацани по локалитету.

On the southeastern side of Sjenica field and on the northeastern sloping grounds of Giljeva, was placed the village Vrsenica. In the western part of the village, from the northeastern side of Velika gradina were placed remains of the church and old graveyard. On the eastern side of the graveyard were the remains of the church cabin, with a stone plinth, dimensions 7, 35X4, 25m, trihedral apse on the eastern side, the remains of the altar partition and the honorable table. The floor in the church was made of the plates done from the sandstone, with unequal shapes and very carefully composed. The church was erected during the second half of the 16th century, and suffered in the fire at the end of the 17th century. Also were explored two graves and in one was found a Dubrovnik`s small dinar from 1629. Around the church was the necropolis that spread on the surface of 40X40m. The tombstones made, mostly, horizontally placed untreated plates oriented in direction E-W, and composed in the rows upon the axis N-E. There are also vertical monuments in a shape of cross, but they were broken and thrown on the locality.

Село се налази на источној периферији Тутина, а у непосредној близини извора „Банова вода“ налазе се остаци манастирског комплекса истраживаног 1982. године. Основа цркве је једнобродна грађевина, димен зија 10,20 х 6,20 м, са плитком апсидом на источној страни. Масивним пиластрима, унутрашњост цркве је подељена на три травеја. Унутрашње стране зидова и под цркве били су грубо малтерисани. Црква је имала и сводну конструкцију, урађену од тесаника сиге и покривену ћерамидом. Према казивању мештана зидови цркве су некада били боље сачувани и на њима су постојали остаци фресака. Западно од цркве налазе се остаци веће грађевине подељене на две просторије, делимично укопане у падину. Како је ниво грађевине знатно нижи од нивоа пода цркве, вероватно се ради о приземном — подрумском делу са међуспратном конструкцијом у нивоу цркве. Грађевина је служила као конак. Манастирски комплекс на локалитету Бановац настао је у 14. веку, али је у јаком пожару уништен последњих деценија 17. века, истовремено када и црква на локалитету Црквина и остали манастири и цркве старе Рашке. Према народном предању на локалитету су се налазили „банови двори“.

The village was placed on the eastern periphery of Tutin, and in immediate closeness of the spring `Bans water` was placed remains of the monastery complex explored in 1982. The base of the church is one aisled building, dimensions 10, 20X6, 20m, with a shallow apse on the eastern side. By the massive pilasters, the interior of the church was divided on three bays.The internal walls and the floor of the church were roughly rendered. The church had a vault construction, done from the hewing limestone and covered by the tiles. Upon the settlers telling the walls of the church once were better preserved and on them were existing remains of the frescoes. On the west from the church were situated remains of a bigger building divided on two rooms, partially buried into the sloping ground. How the level of the building was considerably lower than the level of the church floor, probably it is about the ground-cellar part with the between floors construction in the level of the church. The building served as a hostelry. The monastery complex on the locality Banovac was originated in the 14th century but in the strong fire was destroyed in the last decades of the 17th century, simultaneously when was destroyed the church on the locality Crkvina and the other monasteries and the churches of Old Raska. Upon the national legend on the locality were the `Ban`s courts`.

227


Црчево | Crcevo

Црквина THE CHURCH SITE SHRINE

ЗНАЧАЈНЕ - НЕИСТРАЖЕНЕ ЦРКВЕ

THE MORE SIGNIFICANT - UNEXPLORED CHURCHES

На југозападној страни села, на коси која се од масива Голије спушта према Ваљалици и Људској реци, у засеоку Беришићи, налази се савремено гробље и у њему остаци цркве. Црква је била посвећена св. Арханђелима, типична је за цркве Старе Рашке и по величини и облику сродна је цркви у суседном селу Милићима. Ради се о једнобродној грађевини с тространом олтарском апсидом на истоку и припратом на западној страни. Била је пресведена полуобличастим сводом. Од цркве је 30-тих година 20. века био очуван олтар и преградни зид у који је био углављен дрвени иконостас. У олтару су на три стране били отвори који су служили као прозори. Била је очувана часна трпеза и пред улазом у олтар, у поду амвонска плоча са урезаном шестокраком звездом у којој је крст, а између кракова су оцила.

On the south western side of the village on the spur that from the massive of Golija lowered down toward Valjalica and the Ljudska reka in the small village Berisici, was situated a temporary graveyard and in it remains of the church. The church was dedicated to the St. Archangels, typical for the churches of Old Raska and upon its size and a shape related to the church in the near village Milici. It is about one aisled building with trihedral altar apse on the east and the narthex on the western side. It was vaulted by the semicircular vault. From the church was in 30`s of the 20th century preserved altar and a partition wall in which was stuck a wooden iconostasis. In the altar were on the three sides openings that served as windows. The honorable table was preserved also in front of the holy altar entrance and between the, in the floor an tribune plate with curved hexagonal star in which was a cross and between the shanks were tinder’s.

229

ЗНАЧАЈНИЈЕ - НЕИСТРАЖЕНЕ ЦРКВЕ / THE MORE SIGNIFICANT - UNEXPLORED CHURCHES

Црчево – Црквина / Crcevo - Church site shrine

Са обе унутрашње стране улаза у цркву била је узидана по једна рељефна представа урађена од белог мермера. Једна је пренета у Музеј у Новом Пазару где се и сада налази, док је друга нетрагом нестала. Ради се о изванредно моделованој глави у пуној пластици, која има скоро природну величину и представља праву скулптуру. На основу крстова на грудима, представљеним у плитком рељефу и карактеристичне капе, претпостављено је да се ради о неком свештеном лицу. Анализирајући изглед скулптуре и народно предање, закључено је да сачувана скулптура представља једног од ктитора цркве, односно једног од рашких епископа или митрополита, док је изгубљена скулптура представљала патријарха.

230

From the both internal sides of the entrance in the church was bricked in one by one relief scene done from white marble. One was carried over to the Museum in Novi Pazar where is also now until the second disappeared with no trace. It is about the extraordinary modeled head in the full plastic that had almost natural size and represented a real sculpture. Based on the crosses on the chest, represented in the shallow relief and with a characteristically cap, it was presumed that it was about some priest person. Analyzing the sculpture and the national legend, it was concluded that preserved sculpture presents one of the church founders, relatively one of the Raska episcopes or the metropolitans, until the lost sculpture represented a patriarch. Enclosed to that were the crosses, on

Томе у прилог иду и крстови, на левој и десној страни груди, који наглашавају владичанску одежду и представљају лик ктитора цркве. Скулптура, а тиме и црква настала је после 1560. године, када и слична скулптурална представа ктитора и цркава у Тврђеву и нешто раније у Бекови. Петар Ж.’Петровић је забележио да се у цркви села Јаружана, код Босанске Градишке, чува антимис (освештано платно у коме се чувају мошти светих) патријарха Арсенија IV, који је 1734. године дат храму св. Арханђела у Рашкој и претпоставио да се ради о цркви у Црчеву, односно Беришићу како је бележе поједини истраживачи. Црква је разорена за време Јаворског рата 1876. године и од тада је у рушевинама. У самој цркви сложено је више фрагментованих надгробних споменика, међу којима има и оних из 14. века. Са северне стране цркве у жбуњу има крстова већих димензија без икаквог орнамента, а на североисточној страни су на већу гомилу послагани повађени крстови различитог облика, величине и украса. Сахрањивање се данас врши источно и северно од цркве.

the left and on the right side of the chests that emphasized bishop’s clothes and represented the figure of the church founder. The sculpture and with that the church originated after 1560 when also the similar sculptural presentation of the founder and the churches in Tvrdjevo and a little bit earlier in Bekova. Petar Z. Petrovic was noted that in the church of the village Jaruzan near Bosanska Gradiska was carried antimins (blessed linen in which were carried the holy remains of the Saints) patriarch Arsenije the 4th that in 1734 was given to the temple of St. Archangels in Raska and presumed that it was about the church in Crcevo relatively Berisic how was that noted by some researchers. The church was ruined during the Javors war in 1876 and since then it was in ruins. In the church itself was composited more fragmented tombstones between which were those from the 14th century. From the northern side of the church in the bush were crosses of bigger dimensions with no any ornaments, and on the northeastern side on the bigger pile were composited dug up crosses with of different shapes, dimensions and decorations. The burials are done today on the east and north from the church.

231

Дујке | Dujke

Црква св. Ђорђа



altar space. In the middle of the floor was preserved stand of the column that supported the vault. By the quoting of older people from the village somewhere about the middle of the 19th century this area hit an earthquake from which suffered many buildings. The church was spared from the demolition but because of cracking of the vault in the middle part of the church was placed column that supported the vault. The church was solid built from the broken limestone whose blocks on the external edges were nicely shaped. The vault, parts of arches and windows were built of the curved limestone. The floor of the church was done from the partially curved stone plates, with which it was covered, too. The whole internal wall surfaces of the church were in the time of renewal fresco painted. The church of St. George originated from the beginning of the 18th century and it was a result of the renovation of an older building. About the renewal spoke the inscription on the stone block, that was the most probably placed over the entrance in the church. Based on the analyses of the inscription and persons who were quoted, it was concluded that the renovation of the church was done during the time

THE CHURCH ST. GEORGE

232

У селу Дујке, десет километара јужно од Сјенице, на заобљеном врху брда изнад Основне школе налази се сеоско гробље и у њему црква св. Ђорђа. Смештена је на северној страни савременог гробља, уз огра ду и капију. По свом архитектонском решењу то је једно бродна црква, са малом полукружном апсидом на источној страни. Нема припрату и вероватно је никада није ни имала. Пресведена је полуобличастим сводом који су ојачавала два лука, који нису ослоњени на пиластре, већ се појављују у виду прстенастих ојачања. Приликом градње зидова и сво да употребљаване су керамичке посуде различите величине које су имале функцију појачања акустичности храма. Сада се, након отпалог малтера, види 15-ак лонаца чија је унутрашњост глеђосана. У цркву се улазило са јужне стране, на углу где се јужни зид спаја са западним. Имала је пет прозора, по један на: апсиди, северном и западном зиду и два на јужном зиду. У простору проскомидије налази се једна већа ниша, а друга мања је на северном зиду, ближе олтарском простору.

In the village Dujke 10 kilometers southern from Sjenica on the rounded top of the hill over the Primary school was situated village graveyard and in it the church of St. George. It was placed on the northern side of the contemporary graveyard, beside the fence and the gate. Upon its architectonic solution that was one aisled church with a small semicircular apse on the eastern side. It has no narthex and probably never had it. It was vaulted by the semicircular vault that was strengthened by two arches that were not leant on the pilasters but they appear in a shape of an annular reinforcing. During the wall and the vault building were used vessels of different sizes that had a function of strengthening the temple acoustic. Now after the fallen mortar could see about 15 pots whose inside was glazed. In the church entered from the southern side and on the corner where the southern wall connected with the northern. It had five windows by one on: the apse, the northern and the western wall and two on the southern wall. In the space of the proscomidia was placed one bigger niche, and the second smaller on the northern side, closer to the

На средини пода очувана је стопа стуба који је подупирао свод. По наводима старијих људи из села негде око средине 19. века, ово подручје је задесио јак земљотрес од кога су настрадале многе грађевине. Црква је била поштеђена од рушења, али због напуклости свода у средишњем делу цркве постављен је стуб који је подупирао свод. Црква је солидно зидана од ломљеног камена кречњака чији су блокови на спољним ивицама лепо обрађени. Свод, дело ви лукова и прозора грађени су тесаном сигом. Под цркве је израђен од делимично обрађених камених плоча, којима је била и покривена. Све унутрашње зидне површине цркве биле су у време обнове живописане.

233

of patriarch Atanasije the 1st and bishop Gregory between 1711 and 1712 in the time of sultan Mahmud. The works were supervised by Marian from Zajecice, Veselin from Vrsenica and Michael from Krca, all from the villages in the immediate neighbor of Dujke. In the inscription was mentioned the fresco painting of the church.

It was presumed that the renovated church was erected on the base of some older that upon the national tradition, was raised by Steven Music, cousin of prince Lazar. That this church was a medieval building spoke data from the inscription that it was renewed but not built in that period. It is hard to say when the older church was demolished and in what measure was preserved before the renovation. It was obvious that at the beginning of the 18th century was raised almost from the foundations, what has been seen in uniqueness of the structure of contemporary walls but also in the respect of the older church base. Upon the settlements talking in the ruins of the church was one more inscription in which, allegedly, was written that the church was built by the Nemanjic`s. That inscription was taken away by some man who presented himself that he was from some museum from Belgrade. The monument was carried to Sjenica and there was lost any trace of it. For the church St. George in Dujke was connected legend upon which it come flying from Radisica Brdo. This legend is connected with the inscription in which was mentioned a founder of the renovated church priest Mojsije who`s second name was Radisic. It was obvious that the renovation of the church was connected with Radisica Brdo on which were placed ruins of so cold Vasojevica church, from that the material, upon the opinion of R.LJ.Pavlovic, served for the church renewal in Dujke. Radisici originated from the village Susura near Sjenica but long ago they moved to somewhere in Sumadija. Upon narrations of elder settlers, the vault of the church was demolished after the liberation in the First World War. After the vault demolition, the interior of the church was cleaned in 1922. Until that frescoes were preserved well in the altar and on the southern wall and on the other side’s considerably destroyed. Today the walls of the church still stood preserved almost up to the vault, slanted and cracked. In the church is a big tree of cherry that with its roots also holds and also under digs walls.


Црква св. Ђорђа потиче са почетка 18. века и резултат је обнове старије грађевине. О обнови говори натпис на каменом блоку који је, највероватније био постављен изнад улаза у цркву. На основу анализе натписа и личности које су наведене, закључено је да је обнова цркве урађена за време патријарха Атанасија I и владике Григорија између 1711. и 1712. године, у време султана Махмута. Радове су надгледали Маријан из Зајечића, Веселин из Врсеница и Михаило из Крћа, сви из села у непосредној околини Дујака. У натпису је помену то живописање цркве. Претпоставља се да је обновљена црква подигнута на темељима неке старије коју је, по народној традицији, подигао Стеван Мусић, сестрић кнеза Лазара. Да је црква средњевековна грађевина говори и податак из натписа да је она обновљена, а не грађена у то доба. Тешко је рећи када је старија црква порушена и у којој мери је била сачувана пре обнове. Очигледно да је почетком 18. века подигнута скоро из темеља, што се види у јединствености структуре садашњих зидова, али и у поштовању основе старије гра ђевине. По причању мештана у рушевинама цркве налазио се још један натпис у коме је, наводно, писало да су цркву градили Немањићи. Тај натпис је однео неки човек који се представио да је из неког музеја из Београда. Споменик је однет у Сјеницу и ту му се губи траг. За цркву св. Ђорђа у Дујкама везује се предање по коме је она овде долетела с Радишића Брда. Ова легенда се доводи у везу и са натписом у ком се помиње ктитор обновљене цркве, поп Мојсије који се презивао Радишић. Очигледно је да се са обновом цркве доводи у везу Радишића брдо на ком се налазе рушевине тзв. цркве Васојевића Стеве, са које је материјал, по мишљењу Р. Љ. Павловића, послужио за обнову цркве у Дујкама. Радишићи су пореклом из села Шушура код Сјенице, али су се давно одселили негде у Шумадију. По казивању старијих мештана, свод цркве се срушио после ослобођења у Првом светском рату. Након урушавања свода, унутрашњост цркве је рашчишћена 1922. године. До тада су фреске биле добро очуване у олтару и на јужном зиду, а на осталим странама прилично уништене. Данас зидови цркве још увек стоје очувани скоро до свода, накривљени су и испуцали. У цркви је и огромно стабло трешње, које својим корењем и држи, али и подрива зидове.

235

Тврђево | Tvrdjevo

Доиновиће | Doinovice

Илијиница

Црквина

ILIJINICA

236

У оквиру сеоског гробља у Доиновићу налази се и мања црква у рушевинама, смештена у средини гробља. Црква је правоугаоне основе са сегментастом апсидом на источној страни. Зидови су јој очувани и до 1,70 м висине, а улаз, ширине 0,50 и висине 1,30 м налази се у оквиру јужног зида. У доњим зонама за зидање је употребљен ситан тесани камен трахит величине, док су у горњим зонама зидови настали слагањем старих крстова и надгробних плоча. У југоисточном углу наоса налази се посуда за богојављенску водицу, урађена од белог мермера. По својим карактеристикама може се рећи да је црква подигнута крајем 16. и почетком 17. века, док споменици са зидова говоре да је сахрањивања на месту цркве било и у 14-15. веку.

CHURCH SITE OF SHRINE In the frame of the village graveyard in Doinovic was situated a smaller church in the ruins, placed in the middle of the graveyard. The church has a rectangular shape with segmented apse on the eastern side. The walls were preserved until 1,70m height, and the entrance wide 0, 50 and height 1, 30 was placed in a frame of the southern wall. In the lower zones for building was used tiny curved stone in the trachyte size, until in the upper zones walls originated by composing of old crosses and tombstones. In the southeastern corner of the nave was situated a vessel for Theophany water, done from the white marble. Upon its characteristics it could be said that the church was erected in the end of the 16th century and at the beginning of the 17th century, until the monuments from the walls spoke that burials on the place of the church were also in the 14th-15th century.

У центру села, на јужним падинама Голије, са леве стране пута који се од пута за Голију спушта према долини Људске реке, у долини између кућа, смештено је активно сеоско гробље у ком су остаци цркве унутрашњих димензија 7,10 х 4,50 метара. Зидови висине и до 1,70 м, у највећој мери изграђених од наслаганих већих камених блокова, делова порушене цркве и надгробних споменика. У цркву се силази низ два степеника, а на источној страни је плитка полукружна апсида, без наглашеног рамена и са две нише. Једна ниша налази се у централном делу апсиде, а друга је северно од ње. На 1,60 м од темена апсиде налази се олтарска преграда која има изглед преградног зида урађеног у сухозиду од обрушеног камена и старијих надгробних споменика. На 3,20 м од олтарске преграде, налазе се две ниже камене преграде са уклесаним жљебом на горњој страни у који је била постављена дрвена преграда која је одвајала наос од припрате.

In the center of the village on the southern sloping ground of Golija, from the left side of the road that from the road for Golija lowered down toward the valley of the river Ljudska reka, in the valley between the houses, was situated active village graveyard. The remains of the church had internal dimensions 7, 10X4, 50m has walls of height up to 1, 70 and in the great measure built from the composed bigger stone blocks, the parts of the demolished church and the tombstones. In the church was come down by the two stairs, and on the eastern side was a shallow semicircular apse, without the emphasized shoulder with two niches. One niche was situated in the central part of apse and the other was northern from it. About 1,60m from the apse vertex was situated altar partition that had a look of the partition wall done in the drywall of the collapsed stone and the older tombstones. About 3,20m from the altar partition, were placed two lower stone partitions with engraved glyph on the upper side in which was placed wooden partition that separated nave from the narthex.

237

Тврђево – Црквина / Tvrdjevo - Church site of shirine

In the apse space were situated two sculptural portraits, from which one was secondary, placed in the northern niche. The portrait in the niche was done in the full relief and represented a priest person with characteristically beard and hat, until beside the southern part of the apse was leant a monument in a shape of a column with a relief scene of head in the style of the Studenica school, until the front side of the lower part was decorated with the wide zigzag stripes. On the wall of the apse also was on marble plate with an inscription engraved in five lines:

In translation: In year 1594 died in peace Gods servant Toma the monk, on August 11th, God Bless him. This plate probably belonged to some of twp quoted sculptures, relatively on the sculptural portrait possibly represented Toma the monk.

Д. Штитари | D. Stitari

Црквина

CHURCH SITE OF SHRINE

238

У простору апсиде налазе се два скулптурална портрета, од којих је је дан секундарно постављен у северну нишу. Портрет у ниши је рађен у пуном рељефу и представља свештено лице са карактеристичном брадом и капом, док је уз јужни део зида апси де прислоњен споменик облика стуба са рељефном представом главе у стилу тзв. студеничке школе, док је предња страна доњег дела украшена широким цик-цак линијама. На зиду апсиде је и једна мермерна плоча са натписом уклесаним у пет

редова: у преводу: године 1594, престави се раб божи Тома монах, месеца августа 11 дан; бог да га прости. Ова плоча вероват но припада некој од две наведене скулптуре, односно један скулптурални портрет сигурно представља монаха Тому.

У Доњим Штитарима, на јужном крају села и југозападно од цркве св. Николе, на платоу елипсоидног узвишења, налази се локалитет Црквина. На локалитету је некропола у чијем се средишњем делу, ближе источној ивици платоа, налазе остаци мање цркве, димензија 5,80 х 3,30 м, са зидовима рађеним од великих камених блокова, плоча и секундарно употребљених надгробних споменика. Непосредно око цркве налазе се хоризонтални надгробни споменици. Испред улаза је плоча дужине 205, ширине 45, на једном, 75 на другом крају и дебљине 25 цм. Плоча на ширем крају има натпис уклесан у два реда:

In the Donji Stitari on the south end of the village and southwestern from the church of St. Nicolas, on the plateau of the ellipsoid mound, was situated locality Crkvina. On the locality was a necropolis in whose middle part, closer to the eastern edge of the plateau, were situated remains of a smaller church, dimensions 5, 80X3, 30m with walls done from the big stone blocks, the plates and the secondary used tombstones. Immediate around the church were placed horizontal tombstones. In front of the entrance was a plate long 205, wide 45, on one and 75 on the other end and thick 25cm. The plate on the wider end had an inscription engraved in two lines:

Ради се о споменику презвитера Вучете из 1628. године. Са свих страна цркве, осим источне где је стрма падина, констатовани су хоризонтално постављени надгробни споменици различитих облика. У благој ували са западне стране цркве има троструких надгробних обележја и разних типова вертикалних споменика, међу којима се посебно истичу они примери на којима су представљени стилизовани ликови покојника. Разноврсношћу облика, некропола спада у најбогатије у овом крају.

It is about the monument of the commander Vuceta from 1628. From the all church sides, except the eastern where was a sheer sloping ground, were established horizontally placed tombstones with different shapes. In the mild glen from the western side of the church were three-way graveyards signs and different types of the vertical monuments, between which especially were emphasized those examples on which were represented stylized figures of deceased. With shape variety, this necropolis belongs to the richest in this area.

239



240

Чулије | Culije

Црквине

Рибариће | Ribarice

Црквина


CHURCH SITE OF SHRINE На десној обали Ибра, узводно од моста у Рибарићу, на има њу Елесковић Ћамила, налази се локалитет Црквина. Ту се налази заравњени плато већих димензија, на ком су смештени остаци мана стирског комплекса. У конфигурацији терена уочавају се остаци цркве, димензија око 14 х 7 метара. Местимично се могу пратити унутрашња и спољна лица северног и јужног зида цркве. У унутрашњости цркве власник имања је повадио из пода цркве четири правилно тесане камене плоче и том приликом запазио да су зидови били осликани. Међу обрушеним каменом цркве примећују се и комади сиге. Северно од цркве је већи објекат, вероватно манастирски конак, димензија 8 х 6 метара. На локалитету се уочавају и остаци манастирског обимног зида. Уз обимни зид је прислоњен још један објекат, а на северној страни су остаци једне куле квадратне основе. Приликом подизања штале у близини куле, власник је вадио сасвим правилно тесане правоугаоне квадере од сиге. Они се могу видети узидани у зидове штале. Власник каже да је некада код црквине била камена плоча са латиничним натписом.

On the right bank of the river Ibar, upstream from the bridge in Ribarice, on the property of Eleskovic Camil, was situated locality Crkvina. There was placed a leveled plateau with bigger dimensions on which were placed remains of the monastery complex. In the configuration of the terrain were noticed remains of the church, dimensions about 14X7m .Partially it could follow internal and external faces of the northern and southern wall of the church. In the interior of the church the land owner picked up regularly hewing stone plates from the floor and in that occasion noticed that the walls were fresco painted. Between the demolished stone of the church were noticed also the fragments of the limestone. On the north of the church was a bigger object, probably the monastery hostelry, dimensions 8X6m. On the locality were noticed the remains of the monastery voluminous wall. By the voluminous wall was leant one more object, and on the northern side were remains of one tower with the square base. During the raising of the stable in the tower closeness, the owner picked up regularly curved rectangular quadrangles from the limestone. They could be seen brickedinn in the stable walls. The owner said that near the church once was a stone plate with the Latin alphabet inscription.

Локалитет се налази на већем заравњеном платоу изнад Ибра, на северној падини Веприње, северозападно од села. На ливади се, обрасли шибљем и већим дрвећем, налазе остаци три објекта, различитих димензија и оријентације. На свим објектима се добро уочавају зидови који су рађени од притесаног камена везаног кречним малтером, доста обрушених круна. Један од њих је димензија 8 х 5 м и оријентисан у правцу И-З. Ради се о грађевини правоугаоне основе са полукружним зидом на источној страни, на основу ког се закључује да се ту налазила црква. У народној традицији ту се налазила црква, највероватније манастир са помоћним просторијама, а са свих зидова су мештани разносили камен за своје потребе, посебно обрађене комаде. У народу се чак верује да су се ту налазиле три цркве. Са југозападне стране локалитета и нешто вишље на падини налази се извор ког мештани називају Црквено врело, а и цело брдо изнад Црквено брдо. У попису из 1571. године уписан је „манастир који припада Мојстиру у поседу Николе из села Драга“. Чулије се граниче са Мојстиром и некада су биле његов засеок, а како у Мојстиру нема остатака манастира, то се податак, највероватније, односи на остатке манастирског комплекса на локалитету Црквина у Чулијама.

The locality was placed on the bigger leveled plateau over the Ibar River, on the northern side of the sloping ground Veprinje, to the northwestern from the village. On the meadow were, grown by the brushwood and bigger trees, situated remains of three objects, different dimensions and orientation. On all objects were noticed well walls that were done of the hewing stone connected with the lime mortar, of the enough demolished crowns. One of them had a dimension 8X5m and oriented to the direction E-W. It is about the building of rectangular shape with the semicircular apse on the eastern side, based on what was concluded that there was a church. In the national tradition there was a church, the most probably a monastery with the auxiliary rooms, and from all walls settlers took away stones for their needs, especially elaborated pieces. In the population even believed that here were three churches. From the southwestern side of the locality and a little higher on the sloping ground was situated a spring that settles called the Church spring, and the whole hill was called above the Church hill. In the register in 1571, was noted à monastery that belonged to Mojstir in the property of Nikola from the village Draga`. Culije were bordered upon Mojstire and once were its hamlet, and how in Mojstir were not any rests of the monastery, so that data probably was related to the remains of the monastery complex on the locality Crkvina in Culije.

241


Тутин | Tutin

село Црквине THE VILLAGE CRKVINE

242

Црквине је насеље смештено на саставцима Ковачке и Смо лућке реке, у близини средњевековног рударског насеља Глухавице. Ту се налазио средњовековни трг — рударско насеље Глуха Вас, односно Глухавица. Краљ Милутин је манасти ру Бањској повељом 1316. године, предао у посед и „Глоуха вьсь коло все и сь роудари“. Одмах након Косовске битке, у марту 1396. године у Глухавици се налази турски кадија. Након турских освајања Глухавица носи назив Демирџи базар – Гвоздени трг. У попису из 1604. године насеље има 73 баштиника У насељу су се током средњег века налазиле четири цркве, по којима је и насеље добило име Црквине. Ни једна од наведених цркава није очувана, а њихови остаци су забележени обиласком терена 1933. и 1951. године, као и 80-тих година 20. века. Тада су бележени остаци зидова, фресака, опеке, људске кости. О броју цркава говори и попис из 1604. године у ком је уписано чак пет попова: Тома поп, Ђуро поп, Шимун поп, Мито поп, Јован поп.

Брњица | Brnjica Crkvine is a settlement placed on the composition of the Kovac and the River Smolucka, near by the medieval mine settlement Gluhavica. There was placed a medieval square – a mine settlement Gluha Vas, relatively Gluhavica. The king Milutin to the Monastery Banjska by the charter in 1316 gave up in the property also „Глоуха вьсь коло все и сь роудари“. Promptly after the Kosovo battle on March in 1396 in Gluhavica was placed the Turkish judge. After the Turkish conquests Gluhavica had a name Demirdzi bazaar- the Iron square. In the register from 1604 settlement had 73 heritors. In the settlement during the medieval were placed four churches, upon which it had a name. None of the mentioned churches was not preserved, and their remains were noted during the visit of terrain in 1933 and 1951, like in 80`s of the 20th century. Then were noted rests of the walls, frescoes, bricks, human bones. About the number of the churches spoke also the register from 1604 in which were noted even five priests: Toma priest, Djuro priest, Simun priest, Mito priest, Jovan priest.

Дрпа DRPA Идући на север од села, према планини Голији, у шуми близу Брњичке реке, налази се предео Дрпа. На овом потесу се налазе остаци цркве већих димензија, око 12 х 5 м, која је са спољашње старне незнатно урасла у земљу, док су унутрашњост мештани очистили јер се ту окупљају на Видовдан. Црква је правоугаона грађевина са полукружном апсидом на источној страни, грађена од обрађеног камена и по казивању мештана зидали су је Грци. До 70-тих година 20. века на зидовима су се видели остаци живописа. Са североисточне стране цркве налази се извор, а на просто ру око апсиде некропола са хоризонтално постављеним надгробним плочама, које су дислоциране и које припадају 14-15. веку, када је могуће подигнута и црква.

Going to the north from the village, toward the mountain Golija, in the wood near the river Brnjica was placed landscape Drpa. On this line were situated remains of the church, larger dimensions, about 12X5m, that from the outside slightly grown in the land, until the interior was cleaned by the settlers because there they gather on the Vidovdan. The church was a rectangular building with a semicircular apse on the eastern side, built from the hewing stone and upon the settlers telling it was built by the Greeks. Until the 70`s of the 20th century on the walls had been seen rests of the fresco painting. From the northeastern side of the church was placed a spring, and on the area around the apse necropolis with the horizontally placed tombstones, that were dislocated and which belonged to the 14th-15th century when was the church probably raised.

243

Градац | Gradac

Сеоско гробље - Црквина THE VILLAGE GRAVEYARD, CHURCH SITE OF SHRINE

244

У селу Грацу, смештеном на источном ободу Сјеничке котлине, у изворишном делу реке Вапе, у подножју локалитета Градина, налази се сеоско гробље и у њему Црквина. Остатке цркве на овом локалитету, поред назива Црквина, мештани називају и црквом Немањића. Како су зидове цркве мештани надзидали каменом у сухозиду, то њихова просечна висина износи око 1,5 метара. Црква је једнобродна са продуженом апсидом, која је са унутрашње стране четворострана. Са спољашње стране апсида и зидови цркве су урасли у земљу, али се има утисак да се не ради о укопавању цркве већ о њеном затрпавању са спољашње стране. Унутрашње димензије цркве износе 7,40 х 4,80 м. У цркву, која је укопана у земљу, улазило се низ два степеника урађена од камених плоча. Уз зидове цркве, осим источног где је олтар, налази се прислоњени банак од камених квадера, ширине 0,45 и висине 0,32 м. Под у цркви је урађен од камених плоча. У апсиди се налази стопа часне трпезе и неколико надгробних споменика. Од споменика су, по средини цркве, направљене две „клупе“ које мештани користе приликом давања даћа. Међу споменицима око цркве забележен је и један тањи сандук, масивни равнокраки крстови, са представама розета, квадрата и најчешће крстова. Поред савремених, најбројнији су споменици 19. века. Могуће да је првобитна црква на овом локалитету подигнута пре краја 15. или почетка 16. века, јер се у Сопоћанском поменику налази уписано село и један монах у њему. Како у селу нема друге цркве, онда је поменути монах највероватније боравио у овој цркви.

In the village Gradac, placed on the eastern edge of the Sjenica valley in the spring part of the river Vapa, in the stand of the locality Gradina, was placed the village graveyard and in it Crkvina. The remains of the church on this locality, beside the name Crkvina, settlers called the church of the Nemanjic`s. How the walls of the church overbuilt by the stone in the drywall, so their average high amount about 1,5m. The church was one aisled with lengthened apse, which from the internal side was the quadrilateral. From the outside apse and the walls grown into the ground, but there is an expression that that was not about the digging of the church but about its burial from the external side. The internal dimension amounted 7,40X 4,80m. In the church, that was dug into the ground, entered down two stairs done from the stone plates. Beside the church walls, except the eastern where was an altar was placed leant bench from the stone quadrangles, wide 0, 45 and height 0,32m. The floor in the church was done from the stone plates. In the apse was situated stand of the honorable table and the several tombstones. From the tombstones were, in the middle of the church, made two `benches` that settlers use during the commemorations. Between the monuments around the church was noted also one thinner coffin, the massive isosceles crosses, with the scenes of rosettes, squares and mostly the crosses. Beside the contemporary, the most numerous were the monuments from the 19th century. It is possible that the original church on this locality was erected before the end of the 15th century or the beginning of the 16th century, because in the Sopocani`s mention was placed noted village and one monk in it. How in the village was no other church that the mentioned monk probably stayed in this church.

Гоње | Gonje

Црквина CHURCH SITE OF SHRINE Село Гоње се налази на источним падинама планине Јадовник и са обе стране реке Увац. На левој страни реке, непосредно уз Земљорадничку задругу и школу, налази се локалитет Црквина, зарастао у коров и једва видљив. Остаци цркве виде се само у конфигурацији терена и приближних су димензија 8,75 х 4,20 метара. Око цркве је некропола на којој је 70-тих година 20. века имало надгробних споменика у виду сандука, плоча и усадника, на једном и антропоморфна рељефна представа. Тих година је црква оштећена нивелацијом терена и изградњом локалног пута, а над делом локалитета је направљен паркинг којим је оштећен западни део некрополе, све до саме цркве. У цркви се богослужење вршило на дан сеоске заветине прве недеље по Ђурђевдану. Не зна се како је црква изгледала, док је у народној традицији очувано предање да се ту налазила црква „Павлија“ (Павлица), а могуће и црква Јања испод Јадовника. Исто предање цркву на овом локалитету везује за Немањиће и за њено помињање у народној песми. Набрајајући цркве које су подигли Немањићи, народни песник каже: „И Петрову цркву под Пазаром / Мало више Ђурђеве Ступове / Сопоћане наврх Рашке ладне / И Тројицу у Херцеговини / Цркву Јању у Староме Влаху / И Павлицу испод Јадовника.“ Врло је могуће да је поменута Павлица била на локалитету Црквина, јер је село у ком се налази доста старо, као и некропола која потиче из 14–15. века, а директно лежи „испод“ Јадовника.

The village Gonje was placed on the eastern sloping grounds of the mountain Jadovnik and from the both sides of the river Uvac. On the left bank of the river, immediate beside the Farming community and a school, was placed locality Crkvina, grown into the weed and hardly visible. The remains of the church have been seen only in the terrain configuration and their approximate dimensions were 8, 75X4, 20m. Around the church was the necropolis on which in 70`s of the 20th century had the tombstones in shape of coffins, plates and inserts, on one was also an anthropomorphous relief scene. In those years the church was damaged by the terrain leveling and the building of a local road, and over the part of the locality was made a parking place with which was damaged the western part of the necropolis until the church itself. In the church service was done on the day of the village vow in the first week after the St. George`s day. It is not known how the church looked like, until in the national tradition was preserved the legend that there was placed the church `Pavlija` (Pavlica), and possibly also the church Janja under Jadovnik. The same legend church on this locality connected to the Nemanjic`s and for its mentioning in the national song. By counting the churches that were raised by the Nemanjic`s the folk poet said: ‘In the peter`s church under Pazar,/ A little bit higher Djurdjevi Stupovi/Sopocani on the top of the cold Raska/ And Trinity in Herzegovina/ The church Janja in Stari Vlah/ And Pavlica under the Jadovnik.` It is very much possible that mentioned Pavlica was on the locality Crkvina, because the village in which was situated was very old, like as necropolis that originated from the 14th-15th century, and directly lies ùnder` Jadovnik.

245

Грабовица | Grabovica

Тријебине | Trijebine


THE SERBIAN GRAVEYARD

Црквина

246

У засеоку Сараје, североисточно од Тријебина, на благом узвишењу налази се локалитет Црквина. Ту је плато ограђен каменом у ком има и великих необрађених плоча које су повађене са околног гробља. На северној страни ограђеног простора налазе се остаци цркве, оријентације И-З и димензија око 8 х 5 метара. Црква је могла да буде подигнута у 15–16. веку, јер се 1604. године у селу налази и поп Филип. Са западне стране цркве налази се неколико обрађених али поломљених већих комада камена, који припада ју архитектонским елементима са цркве, а има обрађених надгробних споменика. Ту се изгледа налазила и звонара. Са северне и североисточне стране импровизоване ограде, на већој површини, налазе се надгробни споменици облика већих необрађених плоча.

Српско гробље

In the hamlet Saraje the northeastern from Trijebine, on the soft elevation was placed locality Crkvina. Here is a plateau fenced by the stone in which also had big untreated plates that were picked up from the surrounding graveyard. On the north side of the fenced space was placed the remains of the church, oriented to E-W and dimensions about 8X5m. The church could be built in the 15th-16th century, because in 1604 in the village was situated also priest Filip. From the western side of the church was placed several treated but broken bigger stone pieces, that belonged to architectural elements from the church, and there were the treated grave monuments. There it seems was placed the bell-tower. From the north and the northeastern side of the improvised fence, on the bigger surface, were placed the tombstones shape of the bigger untreated plates.

На узвишењу са леве стране сеоског потока и десне стране пута Сјеница — Баре, налази се Српско гробље У ограђеном делу сахрањивање се обавља и данас, мада јако ретко јер је село Тријебине скоро етнички чисто (насељавају га станов ници исламске вероисповести), а у околним засеоцима има још по нека српска породица. У СЗ углу гробља уочавају се остаци цркве оријентисане у правцу И-З, димензија 14,5 х 5 метара. Црква није била укопана у земљу, а њене димензије указују да се ради о већој средњовековној цркви. Старија некропола се налази, ван ограђеног простора, а најуочљивији је део са северне и североисточне стране цркве. Ту се налазе велике хоризонталне необрађене плоче 14-15. века.

On the mound from the left side of the village`s brook and the right side of the road Sjenica-Bare, was situated the Serbian Graveyard. In the fenced part burials are also done today, even very rare, because the village Trijebine is almost ethnically clear (settled by the settlers of the Islamic religion), and in the surrounding hamlets is still a certain Serbian family. In the northwestern corner of the graveyard were noticed remains of the church oriented in direction E-W, dimensions 14,5X5m. The church was not dug into the ground, and its dimensions direct that it was about the bigger medieval church. The older necropolis was placed, outside the fenced space, and the most noticeable part was from the north and the northeastern side of the church. Here were the big horizontal untreated plates from the 14th-15th century.

247

Лукарско Гошево | Lukarsko Gosevo

Црквина

Трнавци | Trnavci


Црква Микулина

THE CHURCH MIKULINA

248

Село Трнавци је лоцирано на десној страни средњег тока реке Рашке. На источној страни села, северно од засеока Микулина, на узвишењу изнад Јовске реке, налази се локалитет Црквина. Ту су, на северној страни локалитета остаци цркве која има правоугаону основу и полукружну апсиду на источној страни која је ширине брода. Унутрашње димензије цркве су 6,60 х 3,30 м. Улаз се налази на западној страни, а зидови су очувани до 1,20 м висине. Горње зоне чине сложени надгробни спо меници. Са унутрашње стране апсиде, на зид је прислоњен стуб часне трпезе квадратног пресека, делимично притесан, поред њега, на круни зида лежи фрагментована плоча часне трпезе. На зиду апсиде је и камено „корито“ које је, могуће, служило као крстионица. Црква је била посвећена Св. Николи (Микули) и није познато када је подигнута, а порушена је по свој прилици 1690. године. Црквину су посећивали мештани о већим празницима, а у пролеће се у њој држе заветне молитве за кишу. По казивању мештана цркву су посебно посећивале особе које су имале главобољу.

The village Trnavci was located on the right bank of the middle stream of the river Raska. On the eastern side of the village, on the north from the hamlet Mikulina, on the mound over the river Jovska, was situated the locality Crkvina. Here were, on the north side of the locality remains of the church that had a rectangular base and semicircular apse on the eastern side that had the width of the aisle. The internal dimensions of the church were 6, 60X3, 30m. The entrance was situated on the western side; the walls were preserved until the height about 1,20m. The upper zones consisted of the composed tombstones. From the internal side of the apses, on the wall was leant the column of the honorable table with square cut, partially hewing, next to it on the crown of the wall lies fragmented plate of the honorable table. On the wall of the apse also was a stone `trough` that was possibly served as a baptistery. The church was dedicated to St. Nicolas (Mikula) and it wasn`t known when it was raised, and was demolished on the occasion in 1690. The Crkvinu visited settlers on the bigger celebrations, and in the spring in it were served the vow`s prayers for the rain. Upon the settlers telling the church especially visited persons that had a headache.

На падини која се од врха села спушта према Знушкој реци, Лукарима и путу Нови Пазар — Рибарићи, на купастом узвишењу које доминира околином, налази се локалитет Црквина. Црква је очувана само у темељима и сва је обрасла шикаром. По конфигурацији терена, црква има димензије 10 х 5 м, са некада полукружном апсидом, чији се трагови данас тешко распознају услед обрушености зидова. Дебљина зидова је око 1 м, а рађени су од притесаног камена у кречном малтеру. Улаз у цркву на западној страни, 30-тих година 20. века био је добро очуван и са обе стране улаза стајао је по један камени довратник. Када је локалитет обиђен почетком 80-тих година довратници су већ били изваљени и један се налазио са западне стране цркве. То је камени стуб са коцкастом главом на којој се са једне стране налази урезани крст. Около цркве се простире некропола са по неком хоризонталном, једва видљивом плочом и вертикалним надгробним споменицима до којих се тешко долази због шибља у које су урасли. Споменици су, углавном, крстаче са рељефним представама крста, или плоче без украса. Било је и споменика облика саркофага. По величини и облику основе црквина спада међу старије српске цркве, вероватно подигнута у 15. веку. Остаци цркве су доста уништили “трагачи за златом”.

On the sloping ground that from the top of the village lowered down toward the river Znuska, Lukari and the road Novi Pazar-Ribarici, on the conical mound that dominated of the environment was placed the locality Crkvina. The church was preserved only in the foundations and all was overgrown in the thicket. Upon the terrain configuration, the has dimensions 10X5m, with sometimes semicircular apse, whose traces today are hardly recognizable in consequence of demolition of the walls. The thickness of the walls was about 1 m, and they were done from the hewing stone in the lime mortar. The entrance in the church was on the western side. In the 30`s of the 20th century was very well preserved and from the both sides of the entrance stood one stone door frame. When the locality visited in the 80`s the door frames were fell down and one was placed from the western side of the church. That was a stone column with a square head on which from one side was placed the engraved cross. Around the church spread the necropolis with horizontal, hardly visible plate and vertical grave monuments until which was hard to arrive because the bushes in that they overgrown. The monuments, mostly, were crosses with relief scenes of crosses or the plates without the decorations. There were monuments in a shape of the sarcophagus. Upon the size and shape of the base the church was belonged between the older Serbian churches, probably erected in the 15th century. The remains of the church enough destroyed `the gold diggers`.

249

Одојевиће | Odojevice

Сеоско гробље

Грубетићи | Grubetice

THE VILLAGE GRAVEYARD

Гробље код школе THE GRAVEYARD NEAR THE SCHOOL

250

У центру села, поред школе и Месне канцеларије, са леве стране пута који води даље за Драгочево, налазе се остаци цркве око које је старија некропола. Црква је правоугаоне основе без апсиде, димензија 10,30 х 6,5 метара. Међутим, видљиви делови цркве су „обнова“ коју је, 1917. године, урадио неки Хрват који је био аустроугарски официр на служби у овом крају. По забележеном предању из 30-их година 20. века, ктитор цркве, која је била посвећена Богородици, је краљица Јелена Анжујска. Народ се код Црквине окупља на Ускрс. Цркву је истражио и конзервирао Завод за за штиту споменика културе у Краљеву. Око цркве се некада простирала некропола, која је данас веома оштећена због просецања пута али и намерног вађења и уништавања споменика који су, према сведочењу мештана, били ломљени и коришћени као грађевински материјал за подизање месне канцеларије и насипање трасе друма. На локалитету се налази десетак споменика који припадају 14. и 15. веку.

In the village center, near the school and the local municipality office, from the left side of the road that leads toward to Dragocevo, are situated remains of the church around which is older necropolis. The church has a rectangular base, without an apse, dimensions 10, 30X6, 5m. Meanwhile, the visible parts of the church was `renewal` which was done in 1917by some Croat which was the Austro-Hungarian officer serving in this area. Upon noted legend from the 30`s of the 20th century, the founder of the church, that was dedicated to the Holy Mother was the queen Jelena Anzujska. On the Easter by Crkvina population gathered. The church was researched and conserved by the Institution from preservation of monuments in Kraljevo. Round the church once spread necropolis, that was today very damaged because the cutting of the road and because the intentionally pulling over and destroying of the monuments which were by the settlers testifies were broken and used as any other building material for raising of the local office and heaped the road directions. On the locality was placed about ten monuments that belonged to the 14th and the 15th century.

Одојевиће је село лоцирано на развођу између Рашке и Ибра. Источно од сеоских кућа, у долини са десне стране Одојевићке реке, смештено је сеоско гробље. На северној страни гробља налазе се остаци цркве чији су зидови очувани преко метар висине. Горње зоне зидова су рађене у сухозиду од наслаганих надгробних плоча или обрађеног камена са порушених зидова цркве. Црква је једнобродна грађевина, димензија 12 х 3 м, са полукружном апсидом на истоку, нао сом, и припратом на западној страни. Улаз у цркву, односно наос, налази се на јужном. На осно ву изгледа обрушених зидова и у припрату се улазило са јужне стране. На јужном зиду наоса налазе се дислоцирани мермерни стубићи од свећњака и другог црквеног намештаја, док је у олтарском простору очувана стопа часне трпезе од сивог пешчара, док је горња плоча урађена од белог мермера. Некада су у цркви била два мермерна свећњака. На јужним вратима одржао се део довратника од клесаног камена, висок 1,5 м. Под црквине је поплочан шестоугаоним опекама. Величина црквине, облик њене основе, остаци капитела и употреба мраморних плоча показују да је цркву у прилично пасивном крају могла да подигне нека имућнија личност током 16. века.

Odojevice is a village located on the watershed between the river Raska and the river Ibar. The eastern from the village houses, in the valley from the right side of the river Odojevic, was placed the village graveyard. On the northern side of the graveyard was placed the remains of the church whose walls were preserved over one meter height. The upper zones of the walls were done in the drywall from the composed grave plates or the treated stone from the demolished church walls. The church was a one isled building, dimensions 12X3m, with the semicircular apses on the east, the nave the narthex on the western side. The church entrance, relatively the nave, was placed on the southern. Based on the look of the demolished walls also in the narthex could enter from the south side. On the southern wall of the nave were placed dislocated marble little columns from the chandeliers and the other church furniture, until in the altar space was preserved stand of the honorable table of the gray sandstone, until the upper plate was done from the white marble. Once in the church were two marble chandeliers. On the southern doors was held a part of the door frame of the hewing stone, height 1,5m. The floor of the church was paved by the hexagonal bricks. The size of the church, a shape of its base, the rests of its coronas and the use of the marble plates pointed that the church in considerably passive area could be raised by the richer person from the 16th century.

251

Пископовце - Piskopovce

Црквина


252

На јужним падинама Турјака и на десној страни Себечевске реке, налази се локалитет Црквиште. Локалитет је смештен на западној падини брда, поред нове зграде школе, у северном делу села. Народ прича да је некад у овој цркви служио неки поп који се звао Бискуп, а који је био католик или Грк. По њему је, верује се, село добило име. Црква је једнобродна, са припратом и наосом који се пред апсидом завршавао са две правоугаоно упуштене наспрамне нише, на северном и јужном зиду по једна. Апсида је споља и изнутра била полукружна. Нејасан остаје начин којим је припрата одвојена од централног дела, зидом или пиластрима. Црква је зидана притесаним каменом везаним кречним малтером. По негде је између камена узидано и по неко парче ћерамиде. Међу обрушеним каменом је било и обрађених комада сиге који највероватније потичу са полуобличастог свода којим је црква била пресведена. У унутрашњости цркве налазе се и два оште ћена обрађена камена који би могли бити подпрозорници. Трагови фресака, орнаментални мотиви и делови одеће, налазе се на северном, јужном и зиду апсиде. Зидови цркве су 80-тих година 20. века били очувани и до висине од преко 1 м, нарочито на североисточном делу. Некрополу око цркве мештани називају „римским гро бљем“, или „грчким гробљем“, а поред крстова забележене су и обичне плоче без украса. Мештани муслимани су развлачили камен са цркве и користили га за изградњу објеката. Остаци цркве у Пископовцу проглашени су за споменик културе.

On the western sloping grounds of Turjak and on the right bank of the Sebeceva River, was placed locality Crkviste. The locality was placed on the western sloping ground of the hill, near the new school building, in the north part of village. The population spoke that once in this church served some priest named Biskup, and which was a Catholic or Greek. Upon him, it believed, the village gets its name. The church is a one aisled; with the narthex and the naos that in front of the apse finished with two rectangular engaged opposite niches, on the north and the south wall by one. The apse outside and inside was a semicircular. Unclear stays the way with which the narthex was divided from the central part, by the wall or by the pilasters. The church was built of the hewing stone connected by the lime mortar. Somewhere between the stones was walled inn some tile fragments. Between the pulled down walls were treated parts of the limestone which the most probably originated from the semicircular vault with which the church was vaulted. In the interior of the church were placed also two damaged hewing stones that could be the window frames. The traces of the frescoes, the ornamental motives and the clothes parts, were placed on the north, south and the wall of the apse`s. The church walls were during the 80`s of the 20th century preserved upon the height over 1m, especially on the southeastern part. The necropolis around the church settlers call the `Roman graveyard of the `Greek graveyard, and besides the crosses were noted the usual plates without the decorations. The Moslem settlers spread the stone from the church and used it for the object building. The remains of the church in Piskopovac were pronounced for the monument of culture.

Гошево сјеничко - Gosev Sjenica`s

Црквина

CHURCH SITE OF SHRINE Село Гошево се налази у долини Гошевске реке, северозападно од села Црвско и на југозападним падинама Гиљеве. У активном сеоском гробљу налазе се остаци цркве, подигнуте уз саму литицу једне веће стене. Црква је једнобродна, са полукружном апсидом на истоку и припратом на западу. Са спољашње стране затрпана је у висини очуваних зидова, док је унутрашњост рашчишћена и у цркву се силази низ два степеника, што говори да је делимично била укопана. Зидови, ширине 0,80 м, очувани до преко 2 м висине, грађени су од притесаног камена у малтеру. На унутрашњим површинама нема трагова малтерисања нити фреско сликар ства. Са јужне стране апсиде је ниша која је пресведена сигом. Својим источним делом црква је прислоњена уз литицу, а њене спољашње димензије (без апсиде) износе 8,70 х 6 м.

The village Gosevo was situated in the valley of the Gosevo River, the northwestern from the village Crvsko and on the southwestern sloping grounds of mountain Giljeva. In the active village graveyard were situated the church remains, erected by the cliff of one bigger rock. The church was a one aisled, with the semicircular apse on the east and the narthex on the west. From the outside it was buried in the height of the preserved walls, until the interior was cleaned and in the church could enter down two stairs, what spoke about that it was partially buried. The walls had a width 0,80m, preserved upon over 2m height, and were built from the hewing stone in the mortar. On the internal walls were no traces of rendering or the fresco painting. From the south side of the apse was a niche that was vaulted by the limestone. With its eastern part the church was leant on the cliff, and its external dimensions (without the apse) amount about 8,70X6m.

253

Копривница | Koprivnica

Црква св. Илије THE CHURCH OF ST. ELIJAH

НОВОПОДИГНУТЕ ЦРКВЕ

THE NEWLY RAISED CHURCHES

На обали Јовске реке, североисточно од Новог Пазара налази се село Копривница и у њему сеоско гробље, са чије јужне стране је црква. Ту се налазила капела посвећена св. Илији, подигнута у периоду између два светска рата. Црква је правоугаоне основе, димензија 6 х 4 м, са полукружном апсидом на источној и мањом припратом на западној страни. Пресведена је полуобличастим сводом и са куполом изнад централног простора. Реконструкција цркве почела је 2005. и завршена 2009. године. На западном зиду била су очувана два реда камена старије цркве која је разрушена приликом зидања данашње. Међутим, како нису вршена никаква истраживања тешко је рећи ком времену је припадала старија црквена грађевина. Црква је и данас посвећена св. Илији, а радове је изводио Пројектантски биро „Раде Неимар“. У гробљу поред цркве најстарији споменици потичу са почетка 20. века

On the bank of the Jovska River, the northeastern from Novi Pazar was situated village Koprivnica and in it the village graveyard, from whose southern side was a church. There was placed a chapel dedicated to St. Elijah, raised in the period between the two World Wars. The church was a rectangular shape, dimensions 6X4m, with the semicircular apse on the eastern side and a smaller narthex on the western side. It was vaulted with the semicircular vault and with the dome over the central space. The reconstruction of the church began in 2005 and finished in 2009. On the western wall were preserved two stone rows of and older church that was demolished during the today`s church building. Meanwhile, how did not done any researches it is hard to say to which time belonged the older church building. The church today is dedicated to St. Ilija, and the works realized the Projecting bureau `Rade Neimar`. In the graveyard of the church the oldest monuments originated from the beginning of the 20th century.

255

Избице | Izbice

Дежева | Dezeva

Црква св.Тројице THE CHURCH OF THE HOLY TRINITY

256

У селу Избицама лоцираном источно од Новог Пазара, на малој заравни изнад пута, непосредно након бомбардовања 1999. године, почела је изградња цркве., која је освештана 2005. године. Црква је посвећена св. Тројици и рађена је по нацрту београдског архитекте Миладина Лукића, а зидали су је мајстори са Косова, из Суве Реке. Првобитно је црква требало да буде изграђена на месту старије у сеоком гробљу. Са јужне стране цркве, на левој обали Избичке реке налази се сеоско гробље са остацима цркве. Гробље је сеоским путем подељено на два дела, од којих северни представља старији део који је почео да се користи већ у 14-15. веку. Ту су и остаци цркве брвнаре чија је унутрашњост поплочана опекама различитог облика и на тај начин је црква била подељена на наос и припрату. Откривени делови представљају остатке гробљанске цркве брвнаре, правоугаоне основе без апсиде, подигнуте крајем 17. или на самом почетку 18. века. Црква је порушена током ратних операција у Првом српском устанку 1806. године.

In the village Izbice located eastern from Novi Pazar, on the small plateau above the road, immediately after the air strikes in 1999 started building of the church that was consecrated in 2005. The church was dedicated to the Holy Trinity and it was done upon the project of architect from Belgrade Miladin Lukic, and was built by the handicraftsmen from Kosovo form Suva Reka. Originally the church should have to be built on the place of older in the village graveyard. From the southern side of the church, on the left bank of the Izbicka river was situated the village graveyard with the church remains. The graveyard by the village roads was divided on two parts, from which the northern represented the older part that started to be used already in the 14th-15th century. Here also are the remains of the church cabin whose interior was paved by the bricks of a different shape and in that way the church was divided on the nave and the narthex. The discovered parts represented the remains of the graveyard`s church cabin, rectangular shape without and apse, raised at the end of the 17th century or at the very beginning of the 18th century. The church was demolished during the war operations in the First Serbian rebellion in 1806.

Црква преноса моштију Светог Саве THE CHURCH OF THE TRANSPORT OF THE HOLY RELICS OF ST. SAVA Епископ рашко-призренски Господин Теодосије са представницима Завода за заштиту споменика културе из Краљева, 14. марта 2012. године, северно од остатака Саборне цркве у селу Дежеви, означили су локацију за изградњу цркве. Одлучено је да црква буде посвећена Преносу моштију Светог Саве српског. Након мањих археолошких истраживања локације одређене за цркву, урађен је пројекат, а камен темељац постављен 07. октобра 2012. године. Идејни пројекат урадила је архитекта Мирјана Славковић из Завода за заштиту споменика културе из Краљева. Носилац послова око изградње је Српска православна црквена општина за Рашку област у Новом Пазару и свештеник Радослав Јанковић.

The episcope of the Raska-Prizren mister Teodosije with the representatives of the Institution for protecting monuments of culture in Kraljevo, on the 14th of March in 2012, northern from the remains of the Cathedral church in the village Dezeva, were marked location for building the church. It was decided that church will be dedicated to the Transport of the holy relics of St. Sava Serbian. After the smaller archeological researches of location determined for the church, was done a project, and the foundation stone was placed on the 7th of October in 2012. The ideological preliminary design was done by the architect Mirjana Slavkovic from the Institution for preserving monuments of culture from Kraljevo. The business bearer around the building was the Serbian Orthodox Church community for the Raska district in Novi Pazar and priest Radoslav Jankovic.

257

older church today were no more.

Шароње | Saronje

Црква арханђела Гаврила

THE CHURCH OF THE ARCHANGEL GABRIEL

258

У троуглу између путева Шароње — Голија и Шароње — Драмиће, налази се црква, подигнута 1994. године и посвећена је арханђелу Гаврилу. Црква је рађена по пројекту Љубише Костића из Новог Пазара. Са њене источне и јужне стране је било старо гробље у чијем средишту су се налазили остаци цркве издужене правоугаоне основе с полукружном апсидом на источној страни, димензија око 9 х 4,30 м. Судећи према очуваним траговима зидови су били рађени у техници сухозида, што указује да се ради о остацима каменог сокла цркве брвнаре, каквих је на овом подручју доста изграђено током 16-17. века. Око остатака цркве некада се налазило старије гробље са којег су надгробне плоче повађене. Сачувани споменици указују да је гробље почело да се формира већ током 14. века. Између старог и новог гробља је огромни храст „Молитва“ и око њега наслагани средњовековни надгробни споменици. Трагова старије цркве данас више нема.

In the triangle between the roads Saronje-Golija and Saronje-Dramice, was situated the church raised in 1994 and dedicated to the Archangel Gabriel. The church was done upon the project of Ljubisa Kostic from Novi Pazar. From its eastern and southern side was an old cemetery in which center were situated remains of the church of lengthened rectangular shape with the semicircular apse on the eastern side, dimensions 9X4,30m. Judging by the preserving traces the walls were done in the technique of the drywall, what pointed that it was about the remains of old plinth of the church cabin what kind on this area enough were built during the 16th -17th century. Around the remains of the church once was situated the older graveyard from which the tombstones were pulled out. Preserved monuments direct that the graveyard started to form already during the 14th century. Between the old and the new graveyard was a huge oak `The Prayer` and around it composed medieval tombstone monuments. The traces of

Тушимља | Tušimlja

Манастир Вазнесења Господњег

THE MONASTERY OF LORDS ASCENSION Село Тушимља лоцирано је североисточно од Новог Пазара и са леве стране старог пута Нови Пазар – Рашка. Село се дели на неколико делова и у Горњој Тушимљи је 1976. године патријарх Павле освештао новоподигнуту цркву посвећену Успењу Богородице. Изградњом економије заснован је 2008. године манастир. На месту данашње налазила се старија црква за коју се зна да је обновљена између два светска рата. Димензије те старије цркве биле су 8 х 6 метара. Забележено је да је она била посвећена св. Спасу. Приликом радова на последњој обнови цркве и изградњи манастирских објеката, наилазило се на гробове.

The village Tusimlja was located northeastern from Novi Pazar and from the left side of old road Novi Pazar-Raska. The village was divided on several parts and in Gornja Tusimlja in 1976 the patriarch Pavle blessed the newly built church dedicated to the Dormition. By the building economy was founded a monastery. On the place of todays was placed older church about which is known that it was renovated between the two world wars. Dimensions of that older church were 8X6m. It was noted that it was dedicated to St. Saviour. During the works on the last renewal of the church and the monastery building, was hit on the graves.

259

Врсенице | Vrsenice

Брњица | BRNJICA 260

Црква Благе Марије

Црква св.Тројице THE CHURCH OF THE HOLY TRINITY У центру села, са десне стране пута Нови Пазар – Сјеница, налази се новоизграђена црква, посвећена св. Тројици. Црква је рађена по пројекту Р. Прокића, а завршена је 2004. године.

In the village center, from the right side of the road Novi Pazar-Sjenica, was situated the newly built church, dedicated to the Holy Trinity. The church was done upon the project of R. Prokic and it was finished in 2004.

261

THE CHURCH OF THE GRACIOUS MARY У селу Врсеницама, југоисточно од Сјенице и источно од остатака цркве на локалитету Латинско гробље, налази се активно сеоско гробље. У гробљу је почела изградња цркве 2010. године. Посвећена је Благој Марији, изграђена је по пројекту И. Јовановића и завршена 2013. године.

In the village Vrsenice, southeastern from Sjenica and eastern from the remains of the church on the locality the Latin Graveyard, was situated the active village graveyard. In the graveyard the church building started in 2010. It was dedicated to the Gracious Mary, it was done upon the project of I. Jovanovic and it was finished in 2013.

Буђево | Budjevo

Црква св. дванаест апостола THE CHURCH OF THE TWELVE APOSTLES

262

Село је смештено на југоисточним обронцима Гиљеве, поред пута Карајукића Бунари – Сјеница. На западној страни сеоског гробља лоцираног у централном делу села, мештани су 2008-2009. године подигли нову цркву посвећену св. Дванаест Апостола. По казивању, у току копања темеља наилазили су на „некакве зидове“. Ти „зидови“ највероватније представљају остатке старије цркве која се налазила на истом месту. Наиме, ту су се налазили остаци цркве приближних димензија 10 х 6 метара. На источној страни остатака цркве биле су вертикално постављене две плоче, од којих је једна имала при врху урезан крст. Плоче су представљале улаз у цркву. Око цркве је било старо гробље на површини од око 70 ари, делом у садашњем сеоском гробљу, а делом западно од њега. Део некрополе унутар садашњег сеоског гробља је доста урастао у траву, али се уочавају хоризонталне надгробне плоче, приближно квадратног облика.

The village was placed on the southeastern sloping grounds of Giljeva, near the road Karajukica Bunari-Sjenica. On the western side of the village graveyard located in the central part of the village, settlers were in 2008-2009 raised a new church dedicated to the Twelve Apostles. Upon the telling, during the foundations digging they met `some walls`. Those `walls` probably were represented the remains of older church which was situated on the same place. Namely, there were situated remains of the church by the approximate dimensions 10X6m. On the eastern side of the church remains were vertically placed two plates, from which one had near the top curved cross. The plates represented the entrance to the church. Around the church was an old cemetery on the surface about 70a, partly in contemporary graveyard, and partly western from it. The part of necropolis inside the today’s village cemetery enough grown into the grass, but were noticed horizontal tombstones, approximately square shape.

Баре | Bare

Црква св.кнеза Лазар

THE CHURCH OF PRINCE LAZARUS

Село Баре лоцирано је у пределу који одваја Пештерску висораван од реке Лим. У центру села је, на омањем узвишењу, подигнута црква светог кнеза Лазара. Градња цркве је почела 1989. године по пројекту И. Јовановића, а завршена 2006. године.

The village Bare was located in the area that separated the Pester`s plateau from the river Lim. In the village center, on a smaller mound, was raised church of St. Prince Lazarus. The building of the church started in 1989 upon the project of I. Jovanovic, and finished in 2006.

263

Попе | Pope

264

Црква Марије Магдалене

THE CHURCH OF MARY MAGDALENE

Село се налази јужно од Тутина и по легенди је назив добило по поповима који су овде живели пре 200 година. На врху Дедејског брда налазе се остаци старије цркве са гробљем. Милисав Лутовац је забележио да су се мештани ту окупљали на Спасовдан када је била сеоска заветина. У селу је 1994. године, почела изградња цркве према пројекту Миодрага Протића. Црква је посвећена Марији Магдалени, а освештана је 2003. године.

The village was placed southern from Tutin and upon the legend name got upon the priests that lived here 200years before. On the top of the Dedej`s hill was situated remains of older church with the cemetery. Milisav Lutovac was noted that the settlers here were gathered on the Spasovdan, which was the village vow. In the village in 1994 was started church building upon the project of Miodrag Protic. The church was dedicated to Mary Magdalene, and was consecrated in 2003.


ЛИТЕРАТУРА literature

1. Aličić 2008 – A. Аlićić, Sumarni popis sandžaka Bosna iz 1468/69, Mostar 2008. 2. Банашевић 1971 – Н. Банашевић, Летопис попа Дукљанина, Београд 1971. 3. Биорац 2000 - С. Биорац, Иконостас цркве св. Николе у Новом Пазару, Новопазарски зборник 24/ 2000: 43–51. 4. Благојевић 2000 - М. Благојевић, О „Земљишту радње Немањине“, Стефан Немања – Свети Симеон Мироточиви – историја и предање, Београд 2000: 65-75.

10. Вукадин 1977 – О. Вукадин, Истраживање средњовековног комплекса у селу Попе, Новопазарски зборник 1/1977: 157–167.

20. Ђурић 1981 - В. Ј. Ђурић, Рашко и приморско градитељство, Историја српског народа, прва књига, Београд 1981: 389-407.

11. Вукадин, Минић 1980 - О. Вукадин, Д. Минић, Црквица на Радишића брду код Сјенице, Делатност Завода за заштиту споменика културе у Краљеву од 1976. до 1980. године, Рашка баштина 2, Краљево 1980: 302-303.

21. Ђурић 1981 – В. Ј. Ђурић, Рашко и приморско градитељство, Историја српског народа, прва књига, Београд 1981: 389-407.

12. Гај-Поповић 1975 - Д. Гај-Поповић, Остава новца у Куманици, Рашка баштина 1, Краљево 1975: 225–229. 13. Гиљфердинг 1972 – А. Гиљфердинг, Путовање по Херцеговини, Босни и Старој Србији, Сарајево 1972.

5. Богдановић 1981 - Д. Богдановић, Преображај српске цркве, Историја српског народа, прва књига, Београд 1981: 315-327.

14. Ђорђевић 2000 - И. М. Ђорђевић, Живопис XII века у цркви светог Ђорђа у Расу – археолошки досије и историографска белешка, Стефан НемањаСвети Симеон Мироточиви, историја и предање, Београд 2000: 307-316.

6. Брмболић, Премовић-Алексић 2004 – М. Брмболић, Д. Премовић-Алексић, Манастирски комплекс на Рељиној градини, Новопазарски зборник 28/2004: 263–268.

15. Ђорђевић 1980 - С. Ђорђевић, Делатност Завода за заштиту споменика културе у Краљеву од 1976. до 1980. године, Рашка баштина 2, Краљево 1980: 285–366.

7. Бунарџић 2013 – Р. Бунарџић, Реконструкција предње плоче саркофага прцвог игумана манастира Сопоћана, Гласник Друштва конзерватора Србије 37, Београд 2013: 100-102.

16. Ђорђевић 1985 - С. Ђорђевић, Заштита споменика културе у сјеничком крају, Зборник Сјенице 1, Сјеница 1985: 56–66.

8. Војводић 2003 – М. Војводић, Како је српска црква добила независност 1879. године, Историјски часопис, књ. L /2003: 87-98. 9. Вујовић 1997 - С. Вујовић, Црква Вазнесења Христовог у Штављу – као повод за истраживање скупине цркава истог типа, Зборник Сјенице 8, Сјеница 1997: 171–183.

17. Ђурић 1963 – В. Ђурић, Уметнички споменици Југославије, Београд 1963. 18. Ђурић 1981 - В. Ј. Ђурић, Почеци уметности код Срба, Историја српског народа, прва књига, Београд 1981: 230-248. 19. Ђурић 1981 - В.Ј. Ђурић, Преокрет у уметности Немњиног доба, Историја српског народа, прва књига, Београд 1981: 273-296

22. Ђурић 1981 - В. Ј. Ђурић, Српско сликарство на врхунцу, Историја српског народа, прва књига, Београд 1981: 408-433. 23. Ђурић 1991 – В. Ј. Ђурић, Сопоћани, 1991. 24. Живановић 1984 – С. Живановић, Остаци средњовековних скелета из ктиторске гробнице краља Уроша I Немањића у Сопоћанима, Саопштења XVI /1984: 243-247. 25. Зечевић, Радичевић 2001 – Е. Зечевић, Д. Радичевић, Керамика Ђурђевих Ступова, Новопазарски зборник 25/ 2001: 23–68.

30. Јаковљевић 2001 - А. Јаковљевић, Село Дубница у нахији Сенице: насеље , становништво и обичаји прославе Петровдана почетком 17. века, Историјски часопис LX, Београд 2001: 213-229. 31. Јовановић 1995 - А. Јовановић, Археолошка истраживања у Новопазарској Бањи, Новопазарски зборник 19/1995: 31–67. 32. Јовановић 2010 – Д. Јовановић, Иконостас цркве Светог Николе у Новом Пазару, Гласник друштва конзерватора србије, 35, Београд 2010: 149-152. 33. Јуришић 1969 – А. Јуришић, Праисторијски слој Петрове цркве код Новог Пазара, Саопштења VIII, Београд 1969: 35-50. 34. Јуришић 1977 - А. Јуришић, Сопоћани – археолошка истраживања, Новопазарски зборник 1/1977: 63-66.

26. Зиројевић 1984 – О. Зиројевић, Црква Чатал, Новопазарски зборник 8/1984: 103-104.

35. Јуришић 1983 – А. Јуришић, Мотив волуте и розете на керамици са ужег подручја средњовековне Рашке, Саопштења XV, Београд 1983: 181-194.

27. Зиројевић 1988/1989 – О. Зиројевић, Манастири у светлу турских пописа, Саопштења ХХ-XXI, Београд 1988/1989: 231-235.

36. Јуришић 1986 – А. Јуришић, Гробна обележја двојице игумана манастира Сопоћана, Саопштења XVIII/1986: 167-17.

28. Зиројевић 1991 – О. Зиројевић, Турске вести о Сопоћанима, Историјски часопис, књ. XXXVII, Београд 1991: 213-217.

37. Кадијевић 1995 – А. Кадијевић, О проучавању и вредновању градитељског наслеђа новијег доба у Новом Пазару, Новопазарски зборник 19/1995: 193-202.

29. Зиројевић 1992 – О. Зиројевић, Звоник у сенци минарета, Социјална структура српских градских насеља (XII-XVIII век), Смедерево-Београд 1992: 161-168.

38. Kaleši 1972 – H. Kaleši, Najstariji vakufski dokumenti u Jugoslaviji na arapskom jeziku, Priština 1972. 39. Калић, Поповић – 1986, Ј. Калић, М, Поповић: Црква у Дежеву, Старинар XXXVI/1985, Београд 1986: 115–147.


40. Калић, Поповић 1988 – Ј. Калић, М. Поповић, Кузмичево и Шароње у прошлости, Рашка баштина 3, Краљево 1988: 51-67. 41. Калић 2000 - Ј. Калић, Стефан Немања у модерној историографији, Стефан Немања – Севти Симеон Мироточиви, историја и предање, Београд 2000: 5-17. 42. Калић 2007 - Ј. Калић, Српска држава и охридска архиепископија у XII веку, Зборник радова Византолошког института XLIV, Београд 2007: 197208. 43. Калић 2009 - Ј. Калић, Држава и црква у Србији XIII века, Зборник радова Византолошког института ХLVI, 2009: 129-137. 44. Кандић- Марковић 1984 - О. Кандић- Марковић, Истраживање архитектуре и конзерваторски радови у манастиру Сопоћани, Саопштења XVI, Београд 1984: 7-29. 45. Кандић 1988/89 - О. Кандић, Првобитни облик спољне припрате са звоником у Сопоћанима, Саопштења XX-XXI/1988/89, Београд 1989: 43-66. 46. Кандић 1999 - О. Кандић, Посуда за богојављенску восицу у Сопоћанима, Саопштења ХХХ/1998, ХХХI/1999, Београд 1999: 213-219.

50. Крстановић 2001 - Б. Крстановић, Етнолошки смисао легенде о прелетању цркава, Зборник етнографског музеја у Београду 1901-2001, Београд 2001: 505-511. 51. Лутовац 1967 - М. Лутовац, Бихор и Корита, Српски етнографски зборник, књига LXXXI, Насеља и порекло становништва књига 40, Броград 1967. 52. Љубинковић 1977 - М. Љубинковић, Некропола цркве светог Петра код Ноог Пазара, Новопазарски зборник 1/1977: 83-90. 53. Љубинковић 1970 - М. Љубинковић, Некропола цркве светог Петра код Новог Пазара, Зборник радова Народног музеја VI, Београд МСМLХХ: 169-277. 54. Љубинковић 1966 - Р. Љубинковић, Оснивање манастира Вољаваче и властелинство манастира Ђурђевих ступова код Новог Пазара, Старинар, нова серија, књига XV—ХVI/1964—1965, Београд 1966: 111-113. 55. Максимовић 1980 - Д. Максимовић, Напрсни крст са Ђурђевих ступова, Рашка баштина 2, Краљево 1980: 161-164. 56. Mano-Zisi, Popović 1969 – Đ. Mano-Zisi, Lj. Popović, Novi Pazar ilirsko-grčki nalaz, Beograd 1969.

47. Каниц 1985 - Ф. Каниц, Србија, земља и становништво од римског доба до краја 19. века, друга књига, Београд 1985.

57. Марковић 1969 - О. Марковић, Прилог проучавању архитектуре манастира Сопоћана, Саопштења VIII, Београд 1969: 93-99.

48. Катић 2010 - Т. Катић, Опширни попис Призренског санџака из 1571. године, Београд 2010.

58. Микић 1986 - Ж. Микић, Антрополошке карактеристике скелета из припрате цркве у манастиру Сопоћани, Саопштења XVIII/1986: 173179.

49. Ковачевић 1977 - Ј. Ковачевић, Најновији резултати на истраживању Старога Раса, Зборник Историјског музеја Србије, Београд 1977: 5-30.

59. Милошевић 1984 - Г. Милошевић, Пећинска црква у Паљеву, Новопазарски зборник 8/1984: 37-49.

60. Милошевић, Нешковић 1983 - Д. Милошевић, Ј. Нешковић, Ђурђеви Ступови, Београд 1983. 61. Мркобрад 2000 – Д. Мркобрад, Стефан Немања и традиција рашког епископског седишта, Стефан Немања – Свети Симеон Мироточиви – историја и предање, Београд 2000: 249-256.

70. Пилиповић 2007 – Р. Пилиповић, Обнова манастира Сопоћани 1938-40. године, Баштина, св. 22, Приштина-Лепосавић, 2007: 183-192. 71. Popović 2001 - S. Popović, The Serbian Episcopal sees in the thirteenth century, Старинар LI /2001: 171-184.

62. Нешковић, Николић 1987 – Ј. Нешковић, Р. Николић, Петрова црква код Новог Пазара, Београд 1987.

72. Поповић 1996 - Д. Поповић, Старо гробље у Вапи код Сјенице, Новопазарски зброник 20/1996: 3350.

63. Нешковић 1984 - Ј. Нешковић, Ђурђеви Ступови у Старом Расу, Краљево 1984.

73. Поповић 1988 - Д. Поповић, М. Поповић, Пећинска лавра арханђела Михаила у Расу, Новопазарски зброник 22/1988: 15-61.

70. Нешковић 2000 - Ј. Нешковић, Нека отворена питања о црквеном градитељству у доба Стефана Немање, Стефан Немања – Свети Симеон Мироточиви – историја и предање, Београд 2000: 199–207. 64. Николић 1993 - Р. Николић, Уметничко и национално у сопоћанском фреско скликарству, Гласник друштва конзерватора Србије 17, Београд 1993: 77-84. 65. Петковић 1922 - Р. В. Петковић, Петрова црква код Новог Пазара, Народна старина 1, 1922: 119-124. 66. Петковић 1950 - Р. В. Петковић, Преглед црквених споменика кроз повесницу српског народа, Београд 1950. 67. Петковић 1969 – С. Петковић, Сликарство на подручју Пећке патријаршије од средине ХV века до 1690. године, Београд 1969. 68. Петковић 1993 – С. Петковић, Уметничко стварање од турских освајања до 1557. године, Историја српског народа, трећа књига, други том, Београд 1993: 327-424. 69. Петровић 1984 – П. Ж. Петровић, Рашка – антропогеографска проучавања I, Београд 1984.

74. Поповић 1988 - М. Поповић, Остаци манастирског комплекса на локалитету Црквина у Тутину, Рашка баштина 3, Краљево 1988: 119-136. 75. Поповић 2000 - М. Поповић, Манастир св. Варваре на Рељиној градини код Новог Пазара, Саопштења XXVII-XXVIII, Београд 1995/96: 95-121. 76. Поповић 2000 – С. Поповић, Преиспитивање цркве светог Петра у Расу, Стефан Немања – Свети Симеон Мироточиви, Историја и предање, Београд 2000: 209-230. 77. Премовић-Алексић 1985 - Д. Премовић-Алексић, Латинска црква у Постењу, Новопазарски зборник 9/1985: 55-65. 78. Премовић-Алексић 1987 - Д. Премовић-Алексић, Црквина у Пожеги, Новопазарски зборник 11/1987: 37-45. 79. Премовић-Алексић 1988 - Д. Премовић-Алексић, Напреље – остаци средњовековне цркве и некрополе, Новопазарски зборник 12/1988: 2362.


80. Премовић-Алексић 1994 - Д. ПремовићАлексић, Некропола цркве на Радишића брду, Новопазарски зборник 18/1994: 13-21.

91. Станић 1969 - Р. Станић, Неколико натписа на стећцима у околини Новог Пазара, Сјенице и Рашке, Наше старине XII, Сарајево 1969: 151-152.

107. Тасић 1969 – Д. тасић, Средњовековни културноисторијски споменици, Нови Пазар и околина, Београд 1969: 117 -146.

120. Чанак-Медић 2006 – М. Чанак-Медић, Архитектура друге половине XIII века I, Београд 2006.

81. Премовић-Алексић 1997 - Д. Премовић-Алексић, Латинско гробље у Врсеницама, Новопазарски зборник 21/1997: 27-35.

92. Станић 1969 - Р. Станић, Архитектура и сликарство XVI и XVII века, Нови Пазар и околина, Београд 1969: 215-244.

121. Чанак-Медић, Тодић 2013 – М. Чанак-Медић, Б.Тодић, Стари Рас са Сопоћанима, Нови Сад 2013.

82. Премовић-Алексић 2001 - Д. Премовић-Алексић, Црквина у Избицама, Новопазарски зброник 25/2001: 77-83. 83. Премовић-Алексић 2011 - Д. Премовић-Алексић, Нахија и насеље Трговиште у попису из 1571. године, Новопазарски зборник 34/2011: 7-25.

93. Станић, Р., Зидно сликарство манастира Црне Реке, Рашка баштина 1, Краљево 1975, 95-129.

108. Темерински, Нишић 2008 – Ж. Темерински, А. Нишић, Реконструкција властеоске хаљине из Петрове цркве код Новог Пазара, Саопштења ХV, Београд 2008: 77-87. 109. Тодоровић 1988/89 – Д. Тодоровић, Црква св. Богородице у Ковачеву, Саопштења XXXXI/1988/89: 215-223.

84. Премовић-Алексић 2011 - Д. Премовић-Алексић, Прилог проучавању скулптуралних портрета ктитора на црквама у околини Новог Пазара, Зборник радова Народног музеја ХХ-1, Београд 2011: 471–486. 85. Radojčić 1969 - S. Radojčić, Srpska umetnost u srednjem veku, (Umetnost na tlu Jugoslavije), Beograd 1969. 86. Руварац 1901 - И. Руварац, Рашки епископи и митрополити, Глас српске краљевске академије LXII, други разред 39, Београд 1901: 1-46. 87. Самарџић 1993 – Р. Самарџић, Српска православна црква у XVI и XVII веку, Историја српског народа, трећа књига, други том, Београд 1993: 7-102. 88. Симић-Лазар 1985 - Д. Симић-Лазар, Иконографија Страшног суда у цркви св. Петра и Павла у Тутину, Саопштења XVII/1985: 167-179. 89. Станојевић 1926 - Ст. Станојевић, Историја српског народа, (репринт) Београд 1926: 41-42. 90. Станић 1968 – Р. Станић, Две цркве у околини Тутина и Сјеници, Наша прошлост, бр. 1-2, Краљево 1968: 35-46.

94. Станић 1975 - Р. Станић, Делатност завода за заштиту споменика културе у Краљеву од 1965. до 1975. године, Рашка баштина 1, Краљево 1975: 281-331.

110. Томовић 1987 – Г. Томовић, Сопотски забел Чрмањ, Историјски часопис XXXIV, Београд 1987: 37-58.

100. Станић 1980 - Р. Станић, Иконостас манастира Црне Реке, Рашка баштина 2, Краљево 1980: 137159.

111. Трухелка 1930 – Б. Трухелка, Старорашка сећања Николе Бошковића, Мисао 32, Београд 1930: 90-94.

101. Станић 1981 - Р. Станић, Један облик стварања у сливу Људске реке код Новог Пазара, Саопштења 13, Београд 1981: 147-161.

112. Фотић 1996 – А. Фотић, Конфискација и продаја манастира (цркава) у доба Селима II (проблем црквених вакуфа), Balcanica, br. 27, Београд 1996: 45-77.

102. Станић 1996 – Р. Станић, Српска уметност од X до XVII века, Културна ризница Србије, Београд 1996: 123-155. 103. Станић 1996 – Р. Станић, Рашка – Нови Пазар, Културна ризница Србије, Београд 1996: 461 – 479. 104. Станић 2007 - Р. Станић, Црква св. Петра и Павла у Тутину, Одабрани радови, Београд 2007: 85-119. 105. Тадић 2012 – М. Тадић, Цркве рашке школе – монументални оријетири, Зборник радова – Географски факултет Универзитета у Београду 60, Београд 2012: 193-204. 106. Тановић 2014 – Д. Тановић, Црква св. Петра код Новог Пазара – радови на каменој пластици, Гласник Друштва конзерватора Србије 38, Београд 2014: 89-91.

113. Чанак-Медић, Бошковић 1986 – М. Чанак-Медић, Ђ. Бошковић, Архитектура Немањиног доба I, Цркве у Топлици и долинама Ибра и Мораве, Споменици српске архитектуре средњег века, корпус сакралних грађевина, Бероград 1986: 53-76. 118. Чанак-Медић 1995 – М. Чанак-Медић, Архитектура прве половине XIII века II, Споменици српске архитектуре средњег века – Корпус сакралних грађевина, Београд 1995. 119. Чанак-Медић 2000 – М. Чанак-Медић, Двојне куле на прочељу цркава Немањиног доба, Стефан Немања – Свети Симеон Мироточиви, историја и предање, Београд 2000: 181-197.

122. Čelebi 1979 – E. Čelebi, Putopos, Sarajevo 1979. 123. Шупут 1991 – М. Шупут, Споменици српског градитељства XVI-XVII век, Београд 1991.


САДРЖАЈ content

УВОД/ INTRODUCTION ............................................................................................................................................................................................................. 6 АКТИВНЕ ЦРКВЕ И МАНАСТИРИ / ACTIVE CHURCHES AND MONASTERIES - Петрова црква / Petre’s church ................................................................................................................................................................................ 24 - Манастир Ђурђеви ступови / Monastery Djurdjevi stupovi ........................................................................................................................ 48 - Манастир Сопоћани / Monastery Sopocani ....................................................................................................................................................... 70 - Манастир Куманица / Monastery Kumanica ....................................................................................................................................................... 96 - Манастир Црна Река / Monastery Crna Reka .................................................................................................................................................... 104 - Тутин – црква св. Петара и Павла / Tutin – the church of st. Peter and Paul .......................................................................................... 114 - Живалићи – црква Лазарица / Zivalice – the church Lazarica ........................................................................................................................ 120 - Доња Јанча – црква св. Димитрија / Donja Janca – the church of st. Demetrius ...................................................................................130 - Штитари – црква св. Николе / Stitari – the church of st. Nicholas ................................................................................................................. 138 - Попе – црква св. Петара и Павла / Pope – the church of st. Peter and Paul .............................................................................................. 144 - Пурће – црква Лазарица / Purce – the church Lazarica ................................................................................................................................... 154 - Доиновиће – црква св. Марине – Мариница / Doinovice – the church of st. Marina Marinica ..................................................................................................................................................... 158 - Митрова Река – црква св. Димитрија/ Mitrova reka – the church of st. Demetrius .................................................................................................................................................................162 - Ковачево – црква св. Богородице / Kovacevo – the church of the Holy Mother...................................................................................... 166 - Кузмичево – црква св. Николе / Kuzmicevo – the church of st. Nicholas ....................................................................................................170 - Струмце – црква св. Тројице / Strumce – the church of the Holy Trinity .....................................................................................................174 - Паљево – Црквиште – Ћелије / Paljevo – Crkviste – Celija ............................................................................................................................. 178 - Нови Пазар – црква св. Николе/ Novi Pazar – the church of st. Nicholas...................................................................................................................................................................... - Свиланово – црква врачева Козме и Дамјана / Svilanovo – the church of the Holy doctors Cosmas and Damian ................................................................................................................. 188 - Штаваљ – црква Вазнесења Христовог/ Stavalj – the church of the Ascension of God .......................................................................................................................................................... 192 - Сјеница – црква св. Петара и Павла/ Sjenica – the church of st. Peter and Paul ................................................................................................................................................................ 196 - Лопиже – црква св. Ђорђа / Lopize – the church of st. George ..................................................................................................................... 200 - Захумско – Црквина / Zahumsko – the church .................................................................................................................................................... 204

- Дежева – Саборна црква / Dezeva – the Convention church ................................................................................................................... 206 - Манастир св. Михаила у Расу/Monastery of st. Michael in Ras ............................................................................................................... 208 - Цркве средњовековног Трговишта / The churches of the medieval Trgoviste ............................................................................................................................................................ 210 - Тутин – Црквина / Tutin – the Church site shrine ........................................................................................................................................... 214 - Латинска црква / The Latin church ..................................................................................................................................................................... 216 - Напреље / Naprelje ................................................................................................................................................................................................... 217 - Пожега - Црквина / Pozega - Crkvina ................................................................................................................................................................ 218 - Лукоцрево – црква св. Варваре / Lukocrevo – the church of st. Barbara ............................................................................................. 219 - Петрова – Црквина/Petrovina – the church site shrine ............................................................................................................................... 222 - Радишића брдо – црква Стеве Васојевића/ Radisica hill – the church of Steva Vasojevic ..................................................................................................................................................... 223 - Вапа – Сеоско гробље / Vapa – the Village graveyard ................................................................................................................................ 225 - Врсенице – Латинско гробље / Vrsenice – the Latin graveyard .............................................................................................................. 226 - Митрова – Бановац / Mitrova - Banovac ........................................................................................................................................................... 227 ЗНАЧАЈНИЈЕ - НЕИСТРАЖЕНЕ ЦРКВЕ / THE MORE SIGNIFICANT - UNEXPLORED CHURCHES - Црчево – Црквина / Crcevo - Church site shrine ............................................................................................................................................ 229 - Дујке – црква св. Ђорђа / Dujke – the church st. Geotge .......................................................................................................................... 232 - Доиновиће – Илиница / Doinovice - Ilijinica ................................................................................................................................................... 236 - Тврђево – Црквина / Tvrdjevo - Church site of shirine ............................................................................................................................... 237 - Доњи Штитари – Црквина / Donji Stitari - Church site of shirine ........................................................................................................... 239 - Рибариће - Црквина / Ribarice - Church site of shirine ................................................................................................................................ 240 - Чулије – Црквине / Culije - Church site of shirine ........................................................................................................................................... 241 - Тутин – село Црквине / Crkvine – the village Crkvine ................................................................................................................................... 242 - Брњица – Дрпа/Brnjica - Drpa .............................................................................................................................................................................. 243 - Градац – Сеоско гробље – Црквина/ Gradac – The village graveyard – church site of shrine ................................................................................................................................. 244 - Гоње – Црквина / Gonje - Church site of shirine.............................................................................................................................................. 245 - Грабовица – Црквина / Grabovica - Church site of shirine ......................................................................................................................... 246 - Тријебине – Српско гробље / Trijebine – The Serbian graveyard ........................................................................................................... 247 - Трнавци – црква Микулина / Trnavci – the church Mikulina .................................................................................................................... 248 - Лукарско Гошево – Црквина / Lukarsko Gosevo - Church site of shirine ............................................................................................... 249 - Грубетиће – Гробље код школе / Grubetice – the graveyard near the school .................................................................................... 250 - Одојевиће – Сеоско гробље / Odojevice – The village graveyard ........................................................................................................... 251 - Пископовце – Црквиште / Piskopovce - Church site of shirine ............................................................................................................... 252 - Гошево сјеничко – Црквина / Gosev sjenica’s - Church site of shirine ................................................................................................... 253

НОВОПОДИГНУТЕ ЦРКВЕ / THE NEWLY RAISED CHURCHES - Копривница – црква св. Илије / Koprivnica – the church of st. Elijah ......................................................................... 255 - Избице – црква св. Тројице / Izbice – the church od the Holy Trinity .......................................................................... 256 -Дежева – црква преноса моштију св. Саве / Dezeva – the crhurch of the Transport of the holy relics of st.Sava .............................................................................. 257 - Шароње – црква арханђела Гаврила / Saronje – the church of the archangel Gabriel ...................................................................................................................... 258 - Тушимља – манастир Вазнесења Господњег / Tusimlja – the monastery of Lords ascension ........................................................................................................................ 259 - Брњица – црква св. Тројице / Brnjica – the church of the Holy Trinity ....................................................................... 260 - Врсенице – црква Благе Марије / Vrsenice – the church of the Gracious Mary........................................................................................................................... 261 - Буђево – црква св. Дванаест апостола / Budjevo – the church of the Twelve apostles ......................................................................................................................... 262 - Баре – црква св. кнеза Лазара / Bare – the church of prince Lazarus ......................................................................... 263 - Попе – црква Марије Магдалене / Pope – the church of Mary Magdalene ........................................................... 264 Литература ...................................................................................................................................................................................................... 265

49396151.pdf

Recommend Documents