Jelena Berberović Filozofija Ludviga Vitgenštajna
Vitgenšta Vitgenštajnov jnovaa dela se u znatnoj znatnoj meri međusobn međusobnoo razlikuju razlikuju:: misao misao u Traktatusu je izve izvede dena na po prin princi cipi pima ma trad tradic icio iona naln lnog og meta metafi fizi zičk čkog og nači načina na mišl mišlje jenj njaa i pred predst stav avlj ljaa konsekventno konstruisan filozofski sistem koji odgovara deduktivno-apriornom filozofskom metodu, dok se s e u Filozofskim istraživanjima i ostali ostalim m posthu posthumno mno objavl objavljen jenim im delima delima analitičko-jezičkom metodom želi postići razjašnjavanje pojedinih filozofskih problema, bez ikakvi ikakvihh preten pretenzij zijaa na nek nekii koh kohere erenta ntann filozo filozofsk fskii sistem sistem !aj indivi individua dualiz lizira irani ni pristu pristupp problemima je karakteristika koja sva njegova posthumno objavljena dela čini specifičnim po formi u odnosu na sva prethodna dela filozofske literature, a i na ona koja su nastala u njegovo vreme "li suštinski strukturni element u kome se njegova filozofija pokazuje kao misao koja ima svoje čvrsto unutrašnje jedinstvo jeste pokušaj da se odgovori na pitanje te celokupne epohe: pitanje mogućnosti filozofije, tj prevladavanje filozofije kao metafizike #n se i u Traktatusu i u Filozofskim istraživanjima trudi da pokaže nemogućnost svake filozofije kao metafizike, a, s druge strane, da pokaže u ime čega filozofija kao metafizika treba da bude prevladana $ri tom, jezik je je okosnica njegovog filozofiranja %er, pošto je Vitgenštajn smatrao da se osnovni zadatak njegovog mišljenja sastoji u tome da napravi jasno razlikovanje između onoga što se može misliti i onoga što se ne može misliti, između onoga što se može reći i onoga što se ne može izreći, da bi se na taj način napravila granica između smislenog i besmislenog &iferenciranje između smislenog i besmislenog ne događa se samo u sferi mišljenja, već se uvek mora imati u vidu zbivanje celine svega što jeste ' toj ukupnosti događanja jezik se, po njemu, pojavljuje kao okvir u kome se zbiva to događanje (amo u jeziku je moguće doneti odluku o tome šta je smisleno, a šta ne, jer se samo u jeziku može ispoljiti ono što je smisleno događanje ukupnosti postojećeg )ato je jezik za njega postao primarni filozofski problem *a tragu njegovih osnovnih ideja u filozofiji ++ veka je nastala analitička filozofija jezika Traktatus Logiko-Philosophicus -ilozofija !ractatusa predstavlja nastojanje da se filozofija kao metafizika prevlada u ime .mističnog mišljenja. ili .mišljenja mističnog. #n je smatrao da se filozofija sastoji od logike i metafizike, pri čemu je logika osnova metafizike i vodi ka metafizici /stanovišta o prirodi logike uvek imaju ontološke implikacije0 &a bi mogli misliti i govoriti o svetu mora postojati nešto što povezuje mišljenje i govor !aj zajednički element nalazi se u njihovoj strukturi, pa kao što logika otkriva strkturu jezika ona isto tako otkriva i strukturu sveta ' temeljima njegovih razmatranja stoji atomistička filozofska koncepcija Teorija sveta
1oncepcija logičkog atomizma kod Vitgenštajna Vitgenštajna je sasvim specifična *joj se u teoriji sveta pridružuje njegova koncepcija o logičkom prostoru koja omogućava da se o svetu misli kao o celini, iako se on zamišlja kao agregat pojedinačnosti Sv et je sve ono što je slučaj4 2ta 2ta je svet3 svet3 Sve slučaj 4 ako se .slučaj. shvati kao ono što se dogodilo, kao događaj, onda ova teza znači da je svet sve ono što se dogodilo, sve ono što je događaj doga đaj (vet kao sve ono što se sastoji sastoji od činjenica činjenica predstavlja predstavlja celokupnost činjenica ili celokupnost događaja , a ne stvari (tvari ili predmeti nisu konstitutivni delovi sveta, već čine supstanciju sveta koja je nezavisna od onoga što se događa, što je slučaj (upstancija sveta je stalna forma sveta, a predmeti koji je sačinjavaju potpuno su jednostavni 5
*asuprot predmetima, činjenice kao ono što se dogodilo su konstitutivni predmeti sveta, ali ne same po sebi, već tek u logičkom prostoru činjenice čine svet (vet se raspada na činjenice, a činjenica je postojanje stanja stvari #snovni pojmovi koji se javljaju u Vitgenštajnovoj teoriji sveta su: činjenica /!atsache0, stanje stvari /(achverhalt0 i predmet /6egenstand0 1oja je razlika između činjenice i stanja stvari3 (tanja stvari su postojeća i nepostojeća, činjenice su pozitivne i negativne, što znači da je stanje stvari nešto što može da bude slučaj, a činjenica neto to je stvarno slučaj $redmeti su jednostavni, sadrže mogućnost svih stanja stvari i čine supstanciju sveta 1ombinovanjem predmeta dobijamo stanje stvari, a način na koji su oni povezani u stanju stvari čini strukturu stanja stvari (truktura nije isto što i forma -orma je samo mogućnost strukture %ednostavnosti predmeta vezana je sa idejom da je forma ono što je zajedničko svim mogućim svetovima " ono što čini tu formu ili supstanciju sveta su predmeti $redmeti se ne mogu misliti drugačije nego u kontekstu stanja stvari u kojima su uvezani kao karike nekog lanca $redmeti su logičke konstrukcije koje nemaju status samostalnih entiteta, stoga oni i ne mogu sačinjavati svet (vet sačinjavaju činjenice, jer one postoje realno i samostalno (tanja stvari su međusobno nezavisna, tako da se od postojanja jednog stanja stvari ne može ništa zaključiti o nekom drugom (toga je njihova bitna osobina atomičnost " međusobna nezavisnost stanja stvari pretpostavlja njihovu logičku jednostavnost (vet je određen svojom podelom u sisteme postojećih i nepostoječih stanja stvari $ostoji jedna i samojedna podela koja odgovara realnom svetu $ored ove postoji nebrojano mnogo drugih podela koje su logički mogće (vaka logički moguća podela određuje mogući svet u logičkom prostoru sistema sveta )ato struktura logičkog prostora nije deo deskripcije sveta, nego ono što omogućava deskripciju, ono što je a priori u odnosu na svaki realni opis sveta )načajna je oprečnost između stanja stvari i predmeta dok su stanja stvari sastavljena od predmeta, uzajamno nezavisna i slučajne egzistencije, dotle su predmeti jednostavni, međusobno povezani i njihova egzistencija je uvek nužna $redmeti su uvek samo mogući konstituensi stanja stvari, i zajedno sa svojim mogućnostima egzistiraju nezavisno od realnog sistema sveta Vitgenštajnova metafora logičkog prostora je verovatno proizašla iz analogije prema pojmu fizičkog prostora i njegovi pojmovi stanja stvari i predmeta se mogu sa tim povezati "ko se o fizičkom prostoru govori kao o okviru unutar kojih postoje mogućnosti prostornih relacija, onda je logički prostor horizont na kome se mogu pojaviti logičke relacije #dnosno, ako se predmeti zamišljaju kao koordinate praznih pozicija u fizičkom prostoru, onda su stanja stvari materijalne tačke koje zauzimaju te pozicije 5 5
Vitgenštajnova teorija sveta je jedna varijanta teorije logičkog atomizma čiji je duhovni tvorac 7ertrand 8asl 9eđu njihovim teorijama postoje sličnosti koje se uglavnom svode na podudarnost u prihvatanju osnovne ideje koja leži u osnovama ove teorije (ve ostalo se u značajnoj meri razlikuje #snovna ideja filozofije logičkog atomizma sastoji se u tome da se, ako ne u praksi a ono u teoriji, raščlanjavanjem sveta može doći do njegovih poslednjih, nedeljivih elemenata koji ga sačinjavaju #d takvih jednostavnih elementarnih delova sastavljen je svet 8asl je tvrdio da svet sadrži činjenice koje nisu konačan rezultat analize, već ono od čega tek treba da se počne #d složenih činjenica u analizi se dolazi do atomskih, a one se dalje mogu raščlaniti na stvari, njihove kvalitete i odnose !ako su stvari, .partikularije. i njihovi odnosi istinski logički atomi sveta i istovremeno ulaze u činjenice kao njihovi konstituensi !vrdeći tako da se svet sastoji od činjenica, 8asl istovremeno tvrdi da se on sastoji od stvari, jer se one pojavljuju u činjenicama kao njihovi konstitutivni elementi "li u Vitgenštajnovoj teoriji svet je celokupnost činjenica, a ne stvari (tvari čine supstanciju sveta i tako određuju formu sveta, a ne njihov materijalni sadržaj !aj sadržaj čine činjenice "li glavna razlika između 8aslovog i Vitgenštajnovog logičkog atomizma je u tome što je za 8asla atomizam superiorna metafizička teorija koju treba zastupati zato što bolje od svih ostalih objašnjava strukturu
Teorija jezika
Vitgenštajn je atomistički način mišljenja protegao i na ostale ishodišne tačke filozofije !raktatusa: jezik i logiku !eorija jezika u ovom delu ima dve bitne komponente: teoriju slika i teoriju stava kao istinitosne funkcije Teorija slike ; # činjenicama koje su konstituensi sveta znamo tako što ih odslikavamo (lika je stanje stvari u logičkom prostoru, ona je model stvarnosti #no što čini da slika uopšte može nešto odslikati je ono što je zajedničko slici i odslikanom, a to je forma odslikavanja 9eđutim, slika nikada ne može odslikati svoju vlastitu formu odslikavanja, ona je samo pokazje #vde se upućuje na važnu distinkciju između onoga što se može odslikati i onoga što ne može, već se može samo pokazati *a tragu ove distinkcije stoje njegova razlikovanja između onoga što se može misliti i onoga što ne može, između onoga što se može reći i onoga što ne može4 razlikovanja koja su ključna za razumevanje celine filozofije !raktatusa #no što čini sliku slikom je odslikavajući odnos, izvesna koordinacija elemenata slike i stvari (ama slika je takođe činjenica, a njena forma odslikavanja je logička forma koja je istovremeno i forma stvarnosti )ato nam je i moguće odslikavanje stvarnosti *ezavisno od svoje istinitosti ili lažnosti slika pokazuje jedno moguće stanje stvari u logičkom prostoru i to je njen smisao &a bi se ustanovila istinitost ili lažnost slike, ona se mora porediti sa stvarnošću, iz slike same se to ne može utvrditi *jeno slaganje sa stvarnošću je njena istinitost, a njeno neslaganje lažnost4 nijedna slika nije a priori istinita Vitgenštajnovu teoriju slike ne treba shvatiti kao naivni realizam, uzimajući da su stvari upravo onakve kakve nam izgledaju, da se misao i znanje o stvarima može objasniti samo kao njihova slika ili kopija odnos slike i odslikanog je odnos izomorfije, što znači da ono što omogućava odslikavanje je podudarnost struktura slike i odslikanog 9isliti znači isto toliko koliko i odslikavati *ošto nelogično se ne može zamisliti, jer bi se moralo nelogično misliti4 a nelogično misliti znači misliti tako da se ne odslikavaju činjenice što je nemoguće, jer je contradictio in adjecto Teorija stava kao istinitosne funkcije ; *a osnovu odnosa izomorfije slike i odslikanog Vitgenštajn je utvrdio da se o svetu može govoriti samo zato što jezik mora imati takve osobine da njegova veza sa vetom bude moguća !u vezu jezika sa svetom ostvaruju stavovi koji su nosioci smislenog govora o svetu4 pa je ispitivanje njihove suštine istovremeno analiza prirode i karaktera jezika samog " jezik ima granice koje su uspostavljene njegovom vlastitom unutrašnjom strukturom Stav je slika stvarnosti, model stvarnosti ' stavu se misao izražava čulno opažljivo, a znak kojim se misao izražava je stavni znak (tavni znak je činjenica 1ada se stav analizira onda se dolazi do .jednostavnih znakova. koji se, upotrebljeni u stavu, zovu imena #vi jednostavni znakovi stava odgovaraju predmetu, tako da ime znači predmet, i zastupaju predmet u stavu
>
prvobitni znakovi od kojih se svaki stav sastoji
50
@lementarni stavovi su klasa međusobno nezavisnih stavova 0 *e postoji više načina na koje oni mogu da budu istiniti ili lažni $ostoje stavovi kod kojih ima mnogo različitih načina na koje su oni istiniti, tj postoji više stanja stvari koja te stavove čine istinitim A0 ' njima nema razlike između unutrašnje i vanjske negacije 1od ostalih stavova je drugačije4 npr: .1ralj -rancuske je ćelav. ima dve negacije: unutrašnju .1ralj -rancuske nije ćelav. i spoljašnju .*e: kralj francuske nije ćelav. 1od elementarnih stavova ova razlika ne postoji B0 #ni su veze imena , i pripadaju sim"olizmu, kao što nula pripada simbolizmu aritmetike !autologija i kontradikcija nisu stavovi, jer nisu slike sveta #ne ne prikazuju nikakvo moguće stanje stvari, jer prva dopušta svako stanje stvari, a druga nijedno #ne su granični slučajevi stavova 1ontradikcija je spoljašnja granica, a tautologija, kao ono što je zajedničko svim stavovima koji nemaju međusobno ništa zajedničko, je unutar stavova )a razliku od ostalih istinitih smislenih stavova, koji predstavljaju odrađene logičke veze znakova, tautologije ne mogu biti veze znakova, jer bi im morale odgovarati samo određene veze predmeta (toga je tautologija oslobođena svakog sadržaja, ništa ne predstavlja i ni na šta se ne odnosi )ato logičke operacije stavova sa tautologijama ništa ne menjaju4 stav i dalje ostaje slika jednog stanja stvari, tj i dalje ostaje istinit ako je takav bio i pre nego što je obavljena logička operacija 1ao što je već rečeno, jedean elementarni stav se ne može izvoditi iz drugog, ali se svaki složeni stav može izvesti iz elementarnih $ri tom, svako izvođenje događa se a priori )ato je jedina legitimna vrsta zaključivanja dedukcija
1od Vitgenštajna postoji razlika između smisla, besmisla i besmislenog: sve ono što se može reći unutar jezika ima smisla, ako se pokušava nešto reći o granicama jezika to rezultira stavovima koji su "ez smisla, a ako hoćemo da kažemo nešto o onome što je s onu stranu granica jezika uvek idemo u "esmisleno
B
izraziti stavom verovatnoće
Vitgenštajn je svojim shvatanjem logike kao tautologije otvorio nove horizonte za razvitak moderne logičke teorije *jegovo rešenje pitanja prirode lgičkih stavova predstavlja najveći mogući stepen formalističkog shvatanja logike koji do danas poznaje istorija logike &ok je logika kod svog osnivača "ristotela imala karakter logike stvari, a njeni osnovni zakoni bili u prvom redu ontološki zakoni, dotle se na stepenu razvitka moderne logike svaki ontološki korelat zaona i stavova potpuno izgubio, tako da logički stavovi imaju čisti formalni smisao #vakvom teorijom Vitgenštajn je doprineo rešavanju problema aksiomatizacije logike i konstrukcije aksiomatskih logičkih sistema 7roj polaznih aksioma je u principu proizvoljan, a Vitgenštajn je pisao da je moguće celokupnu logiku izgraditi polazeći od jednog jedinog stava /mogućnost da se logički sistemi grade po aksiomatskom modelu sadržana je u poimanju tautologije kao stava logike0 1ada bi tautologije bile obični stavovi kojima odgovaraju neke činjenice u svetu, onda bi se pri gradnji logičkih sistema došlo u nemoguću situaciju da se iz jedne ili nekoliko poznatih činjenica izvodi bezbroj nepoznatih *aravno, to bi bio logički nedopustiv postupak ?ogika nije slika sveta u onom smislu u kome su to iatiniti stavovi slike postojećih činjenica *jihova slikovitost je naročite vrste *aime, logika pokazuje logičku strukturu sveta, njeni stavovi su demonstracija logke sveta, i pokazuje formalna, logička svojstva jezika i sveta (tavovi logike su po svom karakteru a priori i analitički, i kao određena vrsta stava priključuju empirijskim stavovima posebnih nauka koji su sintetički *a taj način je Vitgenštajn do kraja izveo svoju teoriju stava po kojoj su jedino legitimne dve vrste stavova: stavovi logike i matematike, i stavovi posebnih nauka &akle, logika je nezaavisna od iskustva, ali, smatra Vitgenštajn, ne može postojati logika, a da pri tom ne postoji nikakav svet )a razumevanje logike dovoljno je znati da svet jeste, a to da nešto jeste za Vitgenštajna nije nikakvo iskustvo ?ogika ispunjava svet, granice sveta su i njene granice Vitgenštajn je izveo čistu koincidenciju logike i sveta #vom koincidencijom je, takođe, zasnovan njegov stav o tome da u logici ne možemo ništa odlučiti o svetu, na možemo konstatovati da našto postoji ili ne postoji i time isključiti izvesne mogućnosti ?ogika i svet su jedno, i logika uključuje sve mogućnosti, sve mogućnosti su njene činjenice *e postoji subjekt koji bi stajao iznad logike pa mogao logično ili nelogično misliti ?ogičko uopšte nije zasnovano na subjektivitetu, jer nema mislećeg subjekta 9isao subjekta je suvišna i treba je sasvim isključiti na putu dostizanja neprobletamičnog i svake sumnje osobođenog mišljenja *užnost kao nužnost ne postoji u svetu činjenica4 postoji samo logička nužnost koja predstavlja zakonitosti (ve što je zakonito mora se pojaviti u logici, jer izvan logike sve je slučaj ' logici nemamo posla sa formama koje možemo pronaći, nego sa onim što nam omogućava da ih pronađemo!ako je logika transcedentalna, ona je uslov sveta ' odnosu na stavove koji opisuju svet, transcedentalnost logika se ne može shvatiti kao da logika C
predstavlja transcedentalne istine *jena transcedentalnost se mora razumeti tako da njeni stavovi pokazuju nešto što prevzilazi sve što se može reći i samo je neizrecivo Problem metafizičkog subjekta i solisizam !
Vitgenštajnova razmatranja strukture sveta, jezika i logike okupljena su oko onoga što on smatra kardinalnim problemom filozofije: jasno naznačiti razliku između onoga što se može izreći u jeziku, tj što se može misliti, i onoga što se ne može izreći nego samo pokazati (likovna teorija jezika ima dva aspekta: deskriptivni u kome se naglašava da postoji sličnost u spoljašnjoj strukturi između jezika i onoga što on izražava, i ontoloki aspekt koji tvrdi sličnost unutrašnje strukture jezika i realiteta (poljašnja veza stava i činjenica sastoji se u slikovitosti stava u odnosu na činjenice !ako stav svojim značenjem izriče osobine pojedinih činjenica 9eđutim, ono što stav ne može izreći, a što omogućava svako svako izricanje, je njegova unutrašnja veza sa svetom činjenica4 ono što stav ima zajedničko sa činjenicama i što svojom formom može samo pokazati !o je logička forma reprezentacije na kojoj je zasnovana činjenica da jezik svojim stavovima pokazuje unutrašnj strukturu sveta (vaki jezički sistem ograničen je iznutra svojim vlastitim gramatičkim pravilima izvan kojih se ne može smisleno govoriti 6ramatička pravila mogu biti modifikovana, i jezičke granice tako donekle promenjene, ali se ne može govoriti o tim pravilima i granicama, tj jezička forma ostaje neizreciva ' predgovoru !ractatusu 8asl je predožio rešenje ove teškoće u Vitgenštajnovoj teoriji jezika 8asl prihvata da se o formi jezika ne može govoriti u jeziku, ali smatra da se forma može izreći u nekom drugom jeziku, forma ovog drugog u nekom trećem, itd !o je poznata 8aslova teorija hijerarhije jezika "li ova teorija ima samo praktično rešenje, a teoretski ona ne rešava problem, jer uvek na kraju neskonačnog niza hijerarhijski poredanih jezika ostaje jedan jezik čija forma ne može biti formulisana u nekom drugom jeziku i tako jasno izrečena *a taj način se Vitgenštajnov problem neizrecivosti forme jezika ponovo pojavljuje &akle, po Vitgenštajnovoj teoriji jezika nije moguća nikakva vrsta metaDjezika, jer sve ono što je istinito na logički način ne može biti formulisano u jeziku ?ogičke istine su takve prirode da neko iskustvo o njima imamo samo na način pokazivanja !ako je logičko do"ilo rang apsolutnog , pa Vitgenštajn pokušava da čisti subjekt isključi kao mogućeg nosioca logičkog *aime, on razlikuje čisti ili metafizički subjekt od empirijskog subjekta @mpirijsko %a je relevantno za prirodnu nauku, psihologiju i teoriju saznanja, koju on naziva .filozofijom psihologije. /empirijsko %a je legitimnam predmet svih empirijskih nauka0 *asuprot tome, filozofija, koja nije nikakvo predmetno mišljenje, koja nema svoj .predmet., ne može u empirijskom subjektu imati svog nosioca )ato filozofija nema nikakvog realnog filozofskog subjekta koji bi bio lociran unutar sveta 9etafizički subjekt ne pripada svetu, on je njegova granica !ako filzofija nema nikakvu realnu osnovu unutar sveta činjenica, zato ona ne može biti nikakva teorija #na je isključivo vezana zadimenziju pokazivanja 8azdvajajući empirijski subjekt od metafizičkog, Vitgenštajn je povukao jasne granice između naučnog i neizrecivog /mističnog0 !o je njegov solipsizam, koji se često kvalifikuje kao lingvistički , jer počiva na identifikaciji metafizičkog su"jekta sa granicama sveta i jezika (vet postoji na jednoj strani, a jezik na drugoj, i o njihovom odnosu se ništa ne može reći, a pokazivanje jedinstva spada u sferu neizrecivog i mističnog -ilozofski stavovi koji bi hteli reći nešto o tom jedinstvu moraju biti bez smisla $a ipak, okolnost da svet ima granice implicira u izvesnom smislu i to da postoji nešto što je iza tih granica " ako je svet određen kao totalitet činjenica, onda ono što je izvan njegovih granica sigurno nisu činjenice, već nešto neDčinjeničko, apsolutno, mistično o čemu se ništa izvedeno ne može reći A
solipsizam ; fil doktrine zasnovane na tezi da je individualno ja celokupna realnost, a da se sve što je izvan njega svodi na osete, opažaje, predstave /oblik subjektivnog idealizma0
E
$ošto je svaki stav misao koju ja mislim, jezik je identičan sa mojim empirijskim subjektom ( druge strane, metafizički subjekt kao granica sveta je temelj slaganja misli i realiteta, pa se pokazuje da je celi svet u koordinaciji sa mojim metafizičkim subjektom (ve činjenice u logičkom prostoru sveta moraju imati granice koje su identične sa granicama mog jezika )ato su sve činjenice koordinirane sa mojim ja !ako svet mog misliti samo kao moj svet: ja sam svoj svet $ostoji više jezika među kojima i onaj koji samo ja razmem "li svi jezici moraj biti ono što važi za jezik u celini: svi su oni slike sveta i manifestacije sveobhvatne logike koja odgovara svetu 6ranice mog jezika su granice mog sveta, ali svi jezici imaju istu logiku, a granice logike su istovremeno i granice sveta $rema tome, granice mog sveta i sveta uopšte su jedne i iste )ato je svet opisan u mom jeziku isto što i realni svet: .ovde se vidi da se solipsizam, strogo proveden, podudara sa čistim realizmom. 9etafizički subjekt je filozofsko ja koja ulazi u filzofiju time što je svet moj svet %a nije predmet jer ne stojim objektivno nasuprot njega %a je ona duboka tajnovitost 9etafizičko ili filozofsko ja nije svetovno, ono je granica, a ne deo sveta, a solipsističko ja postaje neprotežna tačka kojoj je koordinirana čitava realnost "misao sveta i volja
(vet je ukupnost činjenica koje su potpuno nezavisne jedna od druge i među njima nema nikakvih nužnih veza (ve što se u svetu događa moglo bi biti i drugačije, sve je slučajno i ne zavisi ni od kakve volje ili želje (vet nam je dat, a naša volja ulazi u njega potpuno spolja kao u nešto završeno )ato imamo osećaj da smo zavisni od neke tuđe volje (vakako smo u određenom smislu zavisni i to od čega smo zavisni možemo nazvati 7ogom ' ovom smislu 7og bi jednostavno bio sud"ina ili svet nezavisan od nae volje $rema tome, $og% sud"ina i svet su sinonimi " svet i život su jedno, tj život je svet (vet kao ukupnost činjenica ne sadrži u sebi nikakvu vrednost #no što bi moglo biti neDslučajno mora ležati izvan sveta, a to je smisao sveta !ako je smisao sveta, tj smisao života više nego ukupnost činjenica " kako .smisao života, tj smisao sveta možemo nazvati 7ogom., to znači da se 7og ne objavljuje u svetu Verovati u 7oga znači razumeti pitanje o smislu života Verovati u 7oga znači videti da život ima smisao < opšta forma stava je 7og #pšta forma stava glasi: stvar stoji tako i tako, a 7og je kako stvari stoje Vitgenštajn jasno razlikuje .moja volja. i .tuđa volja. !uđa volja se pojavljuje kao 7og, kao nešto od čega se osećamo nezavisni, a moja volja je moje nezavisno htejuće %a, etički subjekt 9isleće %a daje svetu formu, a htejuće %a je nosilac smisla u svetu #ba su transcedentalna i pojavljuju se kao uslovi egzistencije sveta kao celine .1ao što je svet moja predstava, tako je moja volja volja sveta. )a Vitgenštajna su logika i etika na sličan način transcedentalne *ijedna ne spada u svet, ali su obe transcedentalni uslovi sveta ?ogika je slika sveta, a etika se ne može izreći "li i logika i etika nude moguće .metode projekcije. za nalaženje smisla sveta )a logiku smisao sveta je njegova nepromenljiva forma, 7og4 za etiku to je htejući subjekt Volja je pozicija subjekta prema svetu (ubjekt je htejući subjekt (vet kao taka nije ni zao ni dobar &obro i zlo se sreću tek u vezi sa subjektom 1ao što subjekt nije deo sveta, nego pretpostavka njegove egzistencije, tako su i dobro i zlo predikati subjekta, a ne osobine sveta (rećan život je jedini pravi život, i to u metafizičkom smislu 7iti srećan, za Vitgenštajna, znači prihvatiti bez rezerve neizbežnost ovog sveta, znači živeti u saglasnosti sa svetom, sa nekom tuđom voljom od koje zavisimo, znači izvršavati volju 7oga %er 7ožija volja je upravo ono neizbežno, ono što je nužnost sveta *ikakva se želja ne može ispuniti: zato želeti vek znači želeti nemoguće, a to znači biti nesrećan (toga je dobra volja upravo ona koja ništa ne želi, koja je saglasna sa događanjem sveta: to je način da 7og i htejuće %a stoje u harmoniji i da se dostigne sreća F
7iti srećan znači živeti u večnoj sadašnjosti i nemati strah ni od čega, pa ni od smrti (trah od smrti je najbolji znak da se pogrešno živi, jer za život u sadašnjosti smrt ne postoji (mrt nije događaj u životu, jer se sa njom svet ne menja, već prestaje da postoji 1ako čovek može biti srećan iako nije u stanju da otkloni nužnost ovog sveta3 ; $ostoji jedan način, a to je život saznanja .9irna savest je sreća koju čuva život saznanja " savest je glas 7oga. Filozofija# nauka i $ivot
&akle, jedina prava vrsta stavova su empirijski stavovi pojedinačnih nauka koji su informativnog karaktera, i koji nas obaveštavaju o svetu time što su slike sveta *jihova istinitost ili lažnost se može utvrditi upoređivanjem sa realitetom /da li jesu ili nisu slike onoga što realno postoji0 #vim stavovima se pridružuju stavovi logike koji su tautologije #ni znače formu stava bez koje se nijedan stav ne može konstruisati
$odručje onoga o čemu se ne može misliti čini s jedne strane život, koji je po svojoj prirodi neegzaktni, nikad jednoznačan, i filozofija kao metafizika, koja je uvek htela da govori o onome o čemu se ne može govoriti
H
jezik nam postaje nedovoljan !ada nastupa ćutanje koje znači ispunjen govor 8eči nisu u stanju da ponesu ogromni teret iskazivanja najdubljeg smisla zbivanja svega što jeste -ilozofiji ne treba dozvoliti da i dalje bude teorija koja će se truditi oko pitanja koja sama po sebi i nisu prava pitanja -ilozofija mora biti aktvnost čiji će se delokrug kretati u okviru onoga što se može jasno misliti i izreći !o znači da će ona pomagati da empirijski stavovi kao slike sveta uvek dostignu svoj smisao i istovremeno upućivati na ono što se preko tih stavova pokazuje !o je njena veza sa neizrecivim i ona sama znači to neizrecivo %edna od ishodišnih tačaka filzofije !ractatusDa sastoji se u Vitgenštajnovom zaključku da filozofija nije teorija nego aktivnost i da kao takva ne može imati svoje vlastite stavove, tj da ne postoji filozofski stav "ko se takvi stavovi ipak pokušaju konstruisati, onda će oni sigurno biti besmisleni, jer ne mogu zadovoljiti logiku jezika u kome su formulisani &itgentajnova kasnija filozofija 8azlika u metodu filozofiranja, prelaz od deduktivnoDapriornog mišljenja ka analitičkoDjezičkom, nije jedina razlika između Tractatusa i Filozofskih istraživanja, mada je vrlo značajna (amo filozofsko učenje izloženo u !ractatusu Vitgenštajn je kasnije smatrao paradigmom tradicionalno konstruisanog filozofskog sistema i taj model mu je poslužio kao jedan od glavnih predmeta kritike u svim kasnijim spisima , naročito -ilozofskim istraživanjima ' kasnijim spisima više se ne radi o tome da se nađe definitivna i neoboriva konačna rešenja, nego da se teška i složena pitanja filozofije i njene prirode osvetle sa različitih strana (toga njegova kanija dela ne predstavljaju nikakav filozofski sistem, već pokušaj da se analizira prava priroda ovih problema u jednoj nesistematičnoj formi, da bi se tako bolje razumeli *jegovo bavljenje pitanjima jezika, značenja, itd u svim kasnijim spisima ne sme se shvatiti kao njegovo okretanje ka filozofiji jezika Vitgenštajn se ne zanima jezikom radi jezika, nego radi filozofije %ezik kao predmet analize se pojavljuje zato što je on ono mesto u kome se događa smisao i besmisao
5I
!ačno je da se u kasnijim delima prevladavaju osnovne misli filozofije !ractatusa, ali je mnogo značajnije to što ona sadrže radikalnije zahteve za realizacijom ideja tractatusa Jezik i jezička igra
1ada je u pitanju Vitgenštajnovo kasnije mišljenje o prirodi i strukturi jezika ono se može smatrati antitezom onoga što je izloženo u !ractatusu (likovna teorija jezika filozofije !ractatusa predstavlja formulaciju jezičke strukture po atomističkom modelu jezika, koja je u filozofiji poznata još od "ristotela "ko se pomoću logičke analize razmotri struktura jezika, onda se vidi da se njegovi simboli mogu razlikovati kao dve fundamentalne klase: 50 simboli koji nemaju relaciju prema svetu ; simboli logike i matematike, i 0 simboli koji se neposredno odnose na svet ; imena i elementarni stavovi *a osnovu ove podele u !ractatsu je izvedena striktna korespodencija jezika i sveta, na taj način što svetu činjenica i predmeta odgovaraju elementarni stavovi i imena koja se direktno odnose na objekte kao vlastita značenja #snovna pretpostavka atomističke teorije jezika po kojoj se jezik shvata kao jedinstvena struktura koja se može razumeti po jednostavnoj shemi: reč ; imenovani objekat, dovedena je u pitanje vođenjem pojma jezičke igre *a samom početku -ilozofskih istraživanja Vitgenštajn navodi odlomak iz "vgustinovih
*eke reči poput: VodaJ, $omoćJ, itd, se samostalno upotrebljavaju i nisu nikakva imena niti se odnose na neke predmete "li te iste reči u sklopovima drugih jezičkih igara, gde dobijaju druge funkcije, mogu postati imena za predmete i tako označiti njihovo imenovanje
55
nema nikakvo izuzetno mesto u jezičkim delatnostima %edino izuzetan čin imenovanja se dešava u filozofiji u kojoj se istražuje šta je veza između imena i imenovanog predmeta !u je imenovanje .značajan duševni akt. !aj naročit položaj imena u filozofiji mogao bi se izraziti tako što će se reći da ime zapravo označava ono što je zaista jednostavno 9eđutim, u daljem razmatranju jednostavnog i složenog, on je doveo u pitanje ono stanovište koje je imao u !ractatusu %ednostavno u !ractatusu uvek su bili predmeti na koje su se odnosila imena i zastupala ih u stavovima ' -ilozofskim istraživanjima o jednostavnom i složenom se ne može govoriti izvan jezičkih igara *e postoji apsolutno jednostavno ili složeno, nego se u određenim jezičkim igrama nešto može pojaviti kao jednostavno ili kao složeno, što za drugu jezičku igru ne mora da važi )ato pitanje o jednostavnosi ili složenosti ima smisla samo ako je postavljeno u okviru određene jezičke igre
5
delovanja% nego istovremeno pokazuje i z"ivanje sveta u celini )ato on može jezičku igru da
izjednačava sa događajem koji se zbiva kao nešto nepredvidivo, jer nije zasnovano Jezička igra i gramatička ravila
$ravila našeg jezika koja opisuju gramatički stavovi nastala su spontano: ona nisu empirijski stavovi, niti su uspostavljena pomoću iskustva 9eđutim, iako nisu empirijski stavovi pravila su stvorena u veoma uskoj vezi sa određenim realnim činjenicama, formama života i drugim .iskustvima., ali se tim empirijskim nikada ne mogu proveravati (voj smisao pravila dobijaju po iskustvu
*asuprot stanovištu iz !ractatusa da je značenje reči uvek predmet na koji se ona odnosi i koji zastupa u stavu, Vitgenštajn je kasnije govorio o tome da je značenje reči određeno gramatičkim pravilima koja se upotrebljavaju u okvirima određene jezičke igre (vaka reč mora da pripada nekom jezičkom sistemu, a značenje reči je njeno mesto u gramatičkom sistemu $ri tom, sama reč .značenje. ne može pronaći nikakav odgovarajući objekat u realitetu *e postoje realni nezavisni objekti za koje se može reći da su značenja nekih reči, čime se dovodi u pitanje njegovo shvatanje iz !ractatusa #n ovde konačno odbacije svoje mišljenje o značenju reči kao objektu koji reč zastupa u jeziku, zajedno sa tezom logičkog atomizma da je značenje imena identično sa nosiocem imena Vitgenštajn dopušta da se značenje imena ponekad može objasniti ukazivanjem na njenog nosioca, ali u principu nosilac imena nije isto što i značenje imena, kao što značenje imena nikada nije vezano za predmet: .*ešto crveno se može raspasti, ali crveno kao crveno ne može i zato je značenje reči .crven. nezavisno od egzistencije bilo koje crvene stvari. 8eči svoje značenje dostižu kroz lingvističke aktivnosti ljudi, kroz njihove akcije u kojima čestvuju i reči i objekti )ato i pristup problemu značenja reči treba da vodi izučavanju načina na koji je reč upotrebljena u konkretnoj jezičkoj igri . Pustite da nas upotre"a reči nauči njenom značenju . " pošto ima pno jezičkih igara, svaka reč mora da ima .porodicu značenja. (bični# idealni i rivatni jezik
1ad god se govori o jeziku, onda je uvek reč, smatra Vitgenštajn, o našem svakodnevnom jeziku #n je potpuno dovoljan da izrazi sve što hoćemo da kažemo, pa je postojanje nekog drugog jezika pored ovog suvišno i nepotrebno ' logici se može reći konstruišemo idealne jezike, ali pri tom treba voditi računa da nas reč Jidealan. ne prevari, jer može izgledati kao da su ti jezici savršeniji od našeg svakodnevnog jezikai da je potreban logičar da pokaže kako izgleda ispravna rečenica #vim svojim shvatanjem Vitgenštajn se suprotstavio onim filozofima koji su pristalice metalogike 1ad hoćemo da zahtev za logičkim idealnom primenimo na običan jezik onda smo duboko nezadovoljni, jer ona stroga jasnost logike nestaje )ato Vitgenštajn smatra da treba jednom zauvek odustati od takvih upoređivanja i zahteva, tim pre što se ideal mora nalaziti u stvarnosti ' tom smislu treba tumačiti i stav da je svaka rečenica našeg jezika u redu .onakva kakva je. 6de god ima smisla mora da ima i savršenog reda, pa čak i u najneodređenijoj 5>
rečenici mora da bude skriven savršen red 'pravo ovo razgraničavanje smislenog od besmislenog jeste okosnica cele Vitgenštajnove filozofije, onaj lajtDmotiv koji se proteže kroz kompletan njegov filozofski opus ' vezi sa Vitgenštajnovim shvatanjem jezika stoje i njegova razmatranja pojma ideala 1ao što pored ili umesto našeg svakodnevnog jezika nije potreban nikakav idealni jezik, jer već ovaj obični sadrži sve bitne elemente, pa je reč samo o tome da se pročisti i usavrši, tako i ideal koji stoji pred nama moramo pronaći u realnosti Vitgenštajn smatra da se mi ne možemo odreći ideala *eizbežnost sudelovanja na ostvarenju ideala on upoređuje sa nužnom potrebom naočara koje nam stoje pred očima, pa se ne može gledati drugačije nego kroz njih "li dolaženje do ideala vezano je za realnost
Vitgenštajn je jezičku igru odredio kao totalitet zbivanja lingvističkog znaka, objekta i ljudske delatnosti koji se pojavljuju kao elementi u nerazdvojnom jedinstvu %asno je da jezička igra za njega nikada nije samo lingvistički relevantna, nego se unutar njenih granica pokazje događanje sveta u celini #ntološka struktura sveta fiksirana je u spontanom nastajanju jezičkih igara, jer se konstitucija objekata sveta događa unutar i pomoću jezika (truktura objekta je određena u 5A
specijalnim lingvističkim upotrebama, tako da ona ima svoju osnovu u gramatičkim pravilima jezičke igre #vim se pokazuje da su filozofski problemi uvek za njega bili filozofske, a ne lingvističke prirode %er jezička igra nije samo lingvistički fenomen, već ukupnost zbivanja svega što jeste ( druge strane, ovakvo shvatanje jezičke igre omogućilo je Vitgenštajnu novi metodološki zasnovan pristup koji se može označiti kao: pomo#u )gramatičke analize) ka pro"lemima filozofije 1ad god filozof upotrebljava reči kao što su: znanje, bitak, predmet itd da bi iskazao suštinu stvari, uvek mora nanovo da se pita da li su i kako su te reči upotrebljene u svakodnevnom jeziku, koji je njihov pravi značaj !ime bi se izbegle mnoge teškoće koje nastaju zbog nejasno određenog značenja pojmova koje potrebljavamo metafizička upotreba pojmova, koja je karakteristična za filozofiju, menja nešto u prvobitnom iugledu i sadržaju tih pojmova, na njhovom značenju koje imaju u običnom jeziku, pa se na taj način doprinosi povećanju zbrka u jeziku )ato je jedna od Vitgenštajnovih namera u ovom periodu bila da ove reči sa metafizičkom upotrebom vrati na njihovu svakodnevnu upotrebu &ogađajem u filozofiji treba smatrati svako otkiće bilo kako jednostavnog besmisla u koji je zapao naš razum kada je pokušao da preskoči granice jezika &akle, filozofija otkriva besmisao, ali ona sama ne može ničimu ticati na stvarnu upotrebu jezika #na ne treba da objašanjava, jer bi onda bila teorija4 jedino što može da učini je da opisuje upotrebu jezika !ako se Vitgenštajnovo mišljenje o prirodi filozofije od njegovih najraniji beležaka do kasnog perioda filozofiranja nije u biti izmenilo: filozofija je čisto deskriptivna, ona sve pušta da bude onakvo kakvo jestei ni na šta u svetu nema nikakvog uticaja -ilozofija ništa ne objašnjava niti sledi )a razliku od filozofije Tractatusa, ovde nema relacije slikovitosti i aktivnosti odslikavanja, pa shvatiti stav ne znači videti šta on odslikava )adatak filozofije nije u tome da se stav saopšti, nego da se on shvati " shvatiti stav znači shvatiti funkciju koju on ima u datom kontekstu, koji posao on tu obavlja %er stavovi, kao i reči mogu imati bezbroj funkcija i mogu se pojaviti u mnoštvu različitih jezičkih igara 8ešenju filozofskih probelma treba da prethodi otkriće gde i zašto je logika bila pogrešno shvaćena (toga se filozosko otkriće nikada ne sastoji u tome da kežmo nešto novo, nego u tome da se ono što je već tu neposredno osvetli i analizira )ato Vitgenštajn i kaže da se često želja za uspostavljanjem nekog reda u našem znanju o jezičkoj upotrebi pogrešno tumači kao postavljanje zadatka da se jezik reformira Kilj filozofske argumentacije je da se dođe do .potpune jasnoće. "li ova potpuna jasnoća ne znači rešenje filozofskih problema, već njihovo nestajanje &akle, filozofskih problema nema tamo gde jezička igra besprekorno funkcioniše 1ako filozofija nije nikakvo istraživanje objektivnog sistema apsolutnih istina, jer ne postoje pitanja velikog reda opštosti, tako je primena svake opšte metode u rešavanju filozofskih problema bezuspešna !reba upotrebiti metod koji #e sačuvati individualitet i neponovljivost fenomena kojem se pristupa4 a rezultat takvog odnosa predstavlja kolekcija analiziranih činjenica o jeziku koje ne treba dalje povezivati ni u kakav sistem niti nastojati da se od njih napravi neka teorija (ame činjenice govore o sebi ' pravu su svi oni koji tumači Vitgenštajnove misli koji tvrde da ne postoji pravi recept za upotrebu njegove metode, jer se tu pre radi o umetnosti, nego o naučnom metodu C Filozofija i jezička igra
-ilozofija treba da ans oslobodi nevolja sa našim jezikom, koje nastaju onda kada jednu jezičku igru svesno ili nesvesno upotrebljavamo u analogiji sa nekom drugom ili kada ne poznajemo dovoljno njena pravila jer jezik se ne može pravilno upotrebljavati ako se ne poznaju njegova pravila, kao što se nijedna igra ne može igrati, a da se ne slede njena pravila C
Vitgenštajn je u -ilozofskim istraživanjima tvrdio da se ne radi o jednoj, nego o mnogo metoda filozofije, koje se u neku ruku mogu shvatiti i kao terapije %er .filozof obrađuje pitanje kao jednu bolest.
5B
' takvom obliku jezičke igre filozofski problemi su nestali, a sama filozofija kao metafizika nadmašena ' neproblematičnoj jezičkoj igri filozofski problemi nisu rešeni, nego su nestali %ezička igra je životna forma, oblik delatnosti, način ponašanja ljudi koji misle i govore * +dnos &itgentajnove misli prema nekim orijentacijama savremene filozofije
Vitgenštajn u celoj svojoj filozofiji upotrebljava analitički metod4 ali unutar različitih njegovih dela postoje određene razlike u načinu primene analitičkog metoda ' filozofiji !ractatusa taj metod ima oblik .logičke analize. koja se pojavljuje kao jednosmerno deduktivno izvođenje sa jasnim osobinama apriornog mišljenja4 dok se u kasnijim delima radi o . jezičkoj analizi. koju odlikuje mnogostrani i višeslojni pristup problemu ' njegovim ranijim i kasnijim delima sadržana su različita rešenja fundamentalnih pitanja o mogućnosti mišljenja !o su pitanja koja predstavljaju njihovu zajedničku problemtsku okosnicu: prema filozofiji !ractatusa mogućnost filozofskog mišljenja kao nemetafizičkog treba videti u mišljenju onog što je neDčinjeničko, neDpredmetno, onog što je mistično, dok u -ilozofskim istraživanjima filozofija kao metafizika može biti prevladana unutar jezičke igre, koja nije više samo mišljenje, nego ukupnost življenja i delovanja ljudi u njihovom svakodnevnom aktivitetu ili neposredna delatnost života u kojoj se ogleda zbivanje svega što jeste Vitgenštajn i filozofija logičkog ozitivizma
Vitgenštajnova filozofija !ractatusa je imala veliki uticaj na razvoj modernog pozitivizma, čiji je centar predstavljala grupa filozofa okupljena na 7ečkom univerzitetu C godine, kada ga je na stepenicama fakulteta ubio neki njegov student 9ada su i danas neke od njegovih ideja još žive, ipak je logički pozitivizam kao pravac u filozofiji bitno stvar prošlosti Vitgenptajn je imao jak uticaj na 2lika, pa onda na Vajsmana, a preko njih i na ostale članove filozofskog seminara #ni su u svojim razgovorima podrobno analizirali njegov !ractatus i tako preuzeli neke od značajnijih ideja iz ovog dela $ored filozofskog Vitgenštajn je imao i jak lični uticaj na pripadnike seminara, naročito na pomenutu dvojicu 5C
#snovna filozofska pozicija modernog pozitivizma se može ukratko označiti kao antimetafizička #snovu ovog stanovišta predstavlja pridavanje izuzetnog značaja naučnim dostignućima u raznim oblastima naučnog saznanja, a naročito u prirodnim i egzaktnim naukama *astavljajući se na Vitgenštajnovu misao o besmislenosti većine filozofskih problema koji su bili postavljeni u okvirima klasične filozofije, moderni pozitivizam zastupa stanovište po kome smisleni stav može biti samo tautološke ili empirijske prirode, a kako filozofski stavovi nisu ni jedne ni druge vrste, oni nisu lažni, već jednostavno besmisleni (toga je jedini zadatak filozofije da objašnjava stavove, a da se oni u nauci verifikuju *auka je zainteresovana za istinitost stava, filozofija odgovara na pitanje šta stav zaista znači #ve 2likove misli se nastavljaju na one Vitgenštajnove stavove iz !ractatusa koji se odnose na njegovo određenje filozofije: filozofija nije teorija, nego aktivnost, ona je logičko razjašnjvanje misli -ilozofi modernog pozitivizma prihvataju Vitgenštajnovu ideju o filozofiji kao aktivnosti, ali tu aktivnost shvataju ili kao davanje značaja pojedinim stavovima /2lik0 ili kao logičku analizu jezika /1arnap0 !ako oni potpuno previđaju celokupnost Vitgenštajnovog određenja filozofije kao aktivnosti, smatrajući da se ono pre svega odnosi na aktivnost klasifikacije i rasvetljavanje stavova nauke " Vitgenštajn je objašnjavao da je filozofija aktivnost u kojoj se mora povući granica između smisla i besmisla, pa je zato filozofsku aktivnost odredio kao razgraničvanje mišljivog i nemišljivog i tako pokazivanje neizrecivog, u kome filozofija sama znači to neizrecivo ' ovom obliku filozofi pozitivizma nisu mogli prihvatiti ovu Vitgenštajnovu misao *aime, oni su smatrali da je njegov pojam neizrecivog i mističnog jedan od ostataka metafizike u njegovoj filozofiji koji treba kritikovati i odbaciti (ledeći svoju osnovnu misao i ambiciju da jednom zauvek odreknu metafizici pravo postojanja, filozofi pozitivizma su redukovali i samu filozofiju !ako orijentisani oni nisu mogli slediti ono što je najvrednije i najdublje u Vitgenštajnovoj filozofiji !ractatusa i zato su ostali ispod njenog filozofskog nivoa Vitgenštajnovo odbacivanje metafizike proizlazi iz njegovog stava da ono što metafizika hoće nije samo po sebi besmisleno, nego se ne može smestiti u jezik )ato se sva metafizička tvrđenja koja su formulisana u jeziku moraju oznaačiti kao besmislena < filozofi pozitivizma smatraju da su stavovi metafizike besmisleni i da se moraju odbaciti, ali to odbacivanje oni vrše sa potpuno različitih osnova $o njima princip verifikacije predstavlja kriterijum smislenosti stavova (tav imao smisao samo onda kada se može verifikovati, a njegov smisao je određen načinom na koji se on proverava Verifikacija se sastoji u proveravanju stavova empirijskim posmatranjem )a metafizičke stavove nikakva empirijska posmatranja ne mogu biti relevantna )ato oni nisu ni istiniti ni lažni, već besmisleni &rugim rečima, iza onoga što se kaže i što se može reći nema više ničega o čemu bi se govorilo i zato treba ćutati da se ne bi govorile besmislice !ako je smisao Vitgenštajnove filozofije !ractatusa, čiji rezime predstavlja upravo onaj poslednji čuveni aforizam, sasvim izneveren u stavovima filozofije modernog pozitivizma (amim filozofima pozitivizma se može dati primedba upravo u vezi sa kriterijumom po kome su oni odbacili metafizičke stavove *aime, ako su jedino smisleni stavovi, s jedne strane, oni koji se mogu empirijski proveriti, a, s druge strane, oni koji su sami po sebi sitiniti, onda se postavlja pitanje u koju vrstu stavova spada sam princip verifikacije #čigledno je da je princip verifikacije stav koji se ne može empirijski proveriti, dakle koji ne dopušta verifikaciju $itanje filozofskog statusa principa verifikacije je značajan problem logičkog pozitivizma ' krajnjoj linji bi mogli da kažemo da je princip verifikacije stav koji pripada semantici /metaDjeziku0 naučnog jezika Vitgenštajn i filozofija običnog jezika
5E
-ilozofija običnog jezika je struja savremene analitičke filozofije koja se razvijala tridesetih godina ++ veka, čiji je duhovni centar #Mford, pa se često naziva i oMfordskom filozofijom &ok su neke druge struje poput logičkog atomizma i logičkog pozitivizma stvar prošlosti, filozofija običnog jezika još uvek dominira filozofskim životom savremene britanske škole -ilozofija običnog jezika nije nikakav filozofski pokret u onom smislu u kome je to bio logički pozitivizam "li za sve njih je karakterističan pristup filozofskim problemima, kao i filozofski metod kojim se pri tome služe "nalitičkoDjezički metod filozofiranja je onaj element koji ih povezuje u određenu filozofsku struju i istovremeno uklapa u celinu koju nazivamo zajedničkim imenom analitička filozofija *a formiranje njihovih osnovnih ideja uticala su dva filozofa: 9ur sa svojom filozofijom .zdravog razuma. i Vitgenštajnova .kasnija. filozofija 9oglo bi se reći da su oMfordski filozofi kao osnov svoje filozofije uzeli jednu određenu interpretaciju Vitgenštajnovih -ilozofskih istraživanja i zajedno sa njom analitičkoDjezički pristup filozofskim problemima !ako ovi filozofi smatraju da se filozofski posao, pre svega, sastoji u tome da se razjasne jezičke zbrke koje su znak da postoje filozofski problemi " jezičke zbrke se otklanjaju ako se pojmovi razjasne, što znači ako se objasni njihova upotreba (toga je pogrešno ono tumačenje po kome se tvrdi da je ova orijentacija sve filozofske probleme svela na lingvističke4 njen osnovni interes nije usmeren u pravcu lingvistike, nego on ima pre svega filozofski karakter ?ogički pozitivizam je došao na ideju da se jezik najbolje može analizirati na jezičkim modelima, tj na veštački tvorevinama jezičkih sistema kakav je jezik simboličke logike ' odnosu na njega običan jezik je samo loša i konfizna aproksimacija $rimenom ovog veštačkog jezika u filozofiji bi se postigla situacija u kojoj bi na sva smislena pitanja došlo do odgovora, i istovremeno bi se pokazalo da je većina tradicionalnih filozofskih problema besmislena #ve pozitivističke ideje su sasvim strane filozofima običnog jezika *aime, ona uvažava probleme tradicionalne filozofije i predlaže njihova rešenja $ri tom se njena osnovna teza sastoji u tome da su filozofski problema nastali zato što ne poznajemo logiku upotrebe reči i izraza kojima se služimo, pa zapadamo u jezičke nepreciznosti i zbrke )ato je osnovni zadatak svakog filozofa da prouči i razjasni logiku upotrebe svakog pojedinačnog izraza koji je relevantan za filozofske probleme &a bi se objasnila logika jezika nije potrebno konstruisanje nikakvih jezičkih tvorevina, nisu potrebni idealni jezici ' idealnom jeziku reči se nalaze u posebnim, nesvakodnevnim okolnostima, tj istrgnute su iz svog prirodnog ambijenta, pa se zato ne može do kraja pouzdano suditi o njiihovoj upotrebi i logici te upotrebe
5F
$redmet opšte kritike je i pozitivistički princip verifikacije *aime, postoji bezbroj stavova koji se prihvataju ili odbacuju, a da se pri tom nr sledi nikakav metod verifikacije )ato metod verifikacije ne može biti kriterijum za smislenost ili besmislenost nekog stava (tav ima uvek značenje onda kada ima upotrebu: njegovo značenje je njegova upotre"a $ojam upotrebe se dalje razjašnjava pomoću najdetaljnijih analiza pojedinačnih konteksta u kojima se reč pojavljuje 7ez toga bi reč .značenje. ostala prazna reč !ako rasvetljeni i objašnjeni pojmovi mogu poslužiti kao osnova za rešenje filozofskih problema #ni, dalje, smatraju da se različite upotrebe ne mogu klasifikovati u nekoliko ili samo dve vrste !ime su zauzeli stanovište koje se suprotstavlja klasičnom shvatanju o postojanju nekoliko vrsta upotrebe jezika: deskriptivna, informativna, kognitivna, itd, i onom novijem koje smatra da je jezičko funkcionisanje ili deskriptivno ili emotivno #dbacuju obe varijante kao neprivatljive zato što postoji mnogo više različitih vrsta upotrebe jezika #ni insistiraju na ireducibilnom karakteru izvesnih vrsta reči i izraza #snova na kojoj počiva njihovo shvatanje stava je: svaka rečenica ima svoju vlastitu logiku < filozofiji običnog jezika i logičkom pozitivizmu je s pravom zamereno da je u njihovim koncepcijama filozofija na bitan način svedena na filozofiju jezika, kojoj se kao najznačajniji zadatak pojavljuje nastojanje oko ispravnosti i tačnosti jezika samog -ilozofi običnog jezika ne posmatraju jezik kao horizont ukupnog događanja svega što jeste, nego samo kao polje lingvističkog aktiviteta čoveka za koje je od značaja situacija u kojoj jezik ispravno funkcioniše, a to znači prema jasnim pravilima logičke upotrebe jezika ' pravu su kritičari ove filozofske pozicije, naročito 6elner i 8asl, koji pokazuju da nije jasno što se postiže u filozofskom smislu kada se pojasni upotreba svakodnevnih reči i izraza #ni im zameraju da zastupaju neprihvatljivo stanovište samozadovoljstva filozofije koja se ne želi baviti ničim izvan deskripcije jezičkih upotreba i tako ostaje potpuno izvan bilo kakvih realnih zbivanja i stvarnih problema, dobro se osećajući u svojo akademskoD intelektualnoj distanci prema stvarnom životu i tako u svojoj stvarnoj i potpunoj beskorisnosti ' .postmetafizčkom. vremenu filozofija prestaje da bude odreženi filozofski sistem koji stoji nasuprot drugog određenog filozofskog sistema, ona postaje filozofija uopšte ili .mišljenje. koje stoji prema svetu, pa se radi o tome da filozofija bude uistinu svetovna, a svet uistinu filozofski *a tom putu .susreta. filozofije i sveta, koji je moguć samo kao .izlaženje. filozofije iz nje same i njeno .uključivanje. u svet, građanska filozofska misao posustaje, njena rešenja se pokazuju kao nedovoljna < Vitgenštajnova misao pokazuje iste karakteristike: iako pokušava da .jezičku igru. koncipira kao okvir zajedničkog događanja filozofije i sveta, ipak filozofija na kraju ostaje izvan sveta realnog života na uspevajući da istinski u njemu sudeluje
5H
