Estetika – II semestar AV Medija Dakle, ovo su sabrana skripta predanih studenata AV medija koje sada predajem vama. Verovatno ima grešaka, ali bolje nećete naći. U slučaju da vam na momente zazvuči sve ovo konfuzno, to je zato što niste pohađali predavanja, inače biste se privikli: c c c... stid da vas bude!
1
Baumgartenovo utemeljenje estetike kao posebne filozofske discipline
Estetika kao filozofska disciplina ima dugu prošlost ali kratku istoriju. Ona se konstituiše tek u novom veku, u doba prosvetiteljstva. Aleksandar Gotlib Baumgarten joj je prvi odredio naziv i predmet u delu: „Filozofske meditacije o nekim aspektima pesničkog dela“, u prvoj polovini 18.v. izlažući program estetike naspram logike. Zvanična godina nastanka estetike se uzima 1750., godina kada je Baumgarten izdao delo „Aesthetica“. ESTETIKA - isticanje čulnih oblika, čija se vrednost suprotstavlja dotadašnjim moralistički prenaglašenim temama u umetnosti, naročito slikarstvu, jer je tokom antike i srednjeg veka estetsko bilo neposredno, čulno saznanje, a kasnije je ono bilo u sferi razuma. Potiče od grčke reči Aisthesis – čulni utisak, bio je u paru sa pojmom noesis – mišljenje. Pridev estetski je grčkog porekla. Ova dva elementa su dominirala od antičke grčke. Od Platona do Baumgartena je vladala suprotstavljenost između umskog dela čoveka koji je smatran čistim, besmrtnim i onog čulnog koji je vezan za telo i prolaznost. Tek se u 17.v. uspostavljaju mogućnosti za nove nauke. Ono prolazno, čime se bave umetnici nije moglo imati status nauke. Tek Baumgartenov učitelj Volf pravi podelu metafizike koja je bila u suprotnosti sa hrišćanskom teologijom i zbog koje biva proglašen jeretikom. Baumgarten čulno saznanje određuje kao saznanje lepog, a deo filozofije koji ovo istražuje naziva aesthetica. Naziv se ustalio nakon Kantovog dela „Kritika mođi suđenja“ krajem 18.v. B. suprotstavlja estetiku, dajući joj status nauke o lepom, logici koja je bila superiorna. On subjektivira status lepog i to je epohalno. Nema umetničkog dela bez mišljenja, a estetika pomaže formiranju lepog mišljenja. Estetika po njemu sadrži: 1. Teoriju čulnosti 2. Teoriju lepog 3. Teoruju umetnosti Razlika između logike i estetike: logika – umna spoznaja, estetika – oplemenjuje čulno saznanje. Baumgarten još kaže da je noetsko (viša saznajna sposobnost) vezana za logiku, a estetsko za estetiku. Ovim se otvara mogućnost za analizu umetničkog dela. Za razliku od Lajbnica koje je govorio da je čulno niže, a pojmovno (razumsko) više saznanje, Baumgarten čulnost i razum stavlja jedno pored drugog. On izraz ukus zamenjuje izrazom moć procenjivanja. U početku Baumgarten pod estetikom podrazumeva teoriju čulnog saznanja koja obuhvata nauku i umetnost. Po njemu postoje čulna i intelektualna moć procenjivanja. Čulna moć procenjivanja prosuđuje oblast ukusa, a intelektualna oblast logičkog. Obe ove oblasti pripadaju teoriji saznanja i prva se naziva estetika a druga logika. Za Baumgartena estetika i logika su vodeće discipline teorijske i
praktične filozofije. On smatra da estetski sud leži između čulnog i razumnog suda, te se stoga svako ocenjivanje koje se oslanja na čula uopšteno naziva ukusom. Baumgarten estetiku vidi kao učenje kako da se duh oplemeni pomoću lepog. Baumgarten je takodje smatrao da je cilj estetike lepota, dok je cilj logike istina. Od ove ideje potiče karakteristična moderna upotreba reči estetika.
2
Estetika i logika – ekstenzivna i intenzivna jasnoća
Osnovni ideal srednjeg veka je bio claritas. Na osnovu Dekartovih učenja da ne verujemo autoritetima dok se sami ne uverimo u istinitost, a to znanje mora biti zasnovano na jasnoj percepciji, i Lajbnicovog učenja o malim percepcijama, Baumgarten zasniva svoju teoriju o dve vrste jasnoće. Jedna jasnoća se vezuje za logiku, za razlaganje, dokazivanje, to je Dekartov claritas – intenzivna jasnoća; a druga vrsta jasnoće je nešto što Baumgarten vezuje za umetnost, a koja se ne može razložiti na taj način. Dakle, postavio je temelje za jednu drugu vrstu jasnoće koju on naziva ekstenzivnom. U prosuđivanju ukusa se ne radi o osećaju lepog, već o sudu o predmetima koji takav osećaj izazivaju. Čulno opažanje je konfuzno, zato sudove treba predstaviti kao jasne i razgovetne ideje. Estetska predstava se određuje pomoću jasnosti (claritas). Estetski sud leži na sredini između čulnog i razumskog suda. Čulna predstava mora biti jasna predstava, što vodi ka tome da je ona onda lepa predstava. U procenjivanju i stvaranju lepog postoji niz karakteristika kojim se estetsko saznanje pokazuje kao ocena lepog. Baumgarten ističe: bogatstvo predmeta, plemenitost, istinitost, jasnost, evidentnost, ubedljivost.
3
Kantov pojam suda ukusa
Kantova estetika: Kod njega je najvažniji pojam kritike. On je govorio da je sve u tom dobu podvrgnuto kritici, a to se može odnositi komotno i za naše doba. Treba razlikovati kritiku od kritizerstva (crisis - sud). Kritika nije obavezno negativna. Kant kaže da je kritika prosuđivanje i da ništa samo po sebi nije značajno ako mu mi ne pridodamo značaj. To se odnosi na umetnost, naučna dela itd. Kritika je jedan od prosvetiteljskih gestova, o čemu je još Dekart govorio („Moji me učitelji ničemu nisu naučili“). Kao ideal on je proklamovao jasnost naučnog saznanja i mi smo ti koji pridajemo važnost. Za nas najvažnije je Kantova III kritika: „Kritika moći suđenja“. Nasleđe iz 18-tovekovne psihologije relevantno za saznajnu moć je: - razum (odnosi se na saznanje) - um (odnosi se na volju) - moć suđenja (odnosi se na zadovoljstvo/nezadovoljstvo) Ovo su 3 fundamentalne moći čoveka. Treba razlikovati zadovoljstvo i prijatnost. Prijatnost je čulna draž, zadovoljstvo je dublje, ima veze sa našom duhovnošću. Ali tu nije bilo veze sa istinskom čulnošću. Kant povezuje čulnost sa razumom i umom i to je naša moć kritike(?) čulnosti.
Baumgarten je pokušao umetnost da ustanovi služeći se racionalističkom teorijom i to je greška,. Po Kantu, jasnoća nema nikakve veze sa umetničkim delom. Kant uvodi kriterijum zadovoljstva. Razlika u pojmovima zadovoljstva i prijatnsoti je vezana za pojam interesa. Moć suđenja je vezana za ukus. Kant kaže: „O ukusima ne vredi raspravljati“. Ukusno je ono čemu nas je društvo naučilo. Ali vredi raspravljati o umetničkom delu. Kad god je prisutan interes nema mesta za estetsko suđenje. Ono postoji samo onda kada postoji neka vrsta ganutosti, odnosno kad osećamo neko čulno uživanje – prijatnost. Prijatnost posedujemo i trošimo, to je kič. S druge strane, ono što nam pruža zadovoljstvo često nema estetsku vrednost, to je subjektivni doživljaj harmonije... Kant je odredio kriterijume za kič: da li je u pitanju zadovoljstvo ili prijatnost. Kada harmoniju doživljavamo u sebi a ne iz predmeta. Kant donosi tezu o lepoti - LEPOTA: svrhovitost bez svrhe. Postoji veza u odnosu prema umetničkom delu, a to je neka svrhovitost – pobuđuje nas na razmišljanje (ne direktno), a prati ga osećaj. Dakle svrhovitost je: podsticaj + individualni osećaj zadovoljstva, ALI BEZ SVRHE. Kant je još govorio da je sud ukusa moć prosuđivanja lepog na osnovu zadovoljstva. Za Kanta je sud ukusa = a priori (pre iskustva) John Locke – Tabula rasa, bez iskustva nema duše. S druge strane je Lajbnic – Pre iskustva nema ništa sem razuma (samo apriorne forme). Kant – sud ukusa je a priori, nešto što je opšte ljudsko. Kod svakog postoji potencija za razumevanje neke vrednosti. Sensus communis – common sense (opšte čulo), zdrav razum. On je u vezi sa još jednim Kantovim pojmom – pojmom genija. Genije je jedna vrsta spoja prirode i slobode. Iako nisu u vezi jer se sloboda sama stvara, a u prirodi vladaju zakoni, umni deo čoveka ima moć, slobodu da sam stvori neke zakonitosti. Genije = prirodna dispozicija (ingenijum), kojom priroda daje pravila umetnosti. Veza između genija i umetničkog dela je sensus communis. Istinska umetnost: Umetnost postavlja nova pravila (to je prava umetnost) TVOREVINA GENIJA, postavlja nov način pristupa (koji je priznat od drugih). Najbitnije kod Kanta: Kant je i danas savremen. Njegova tvrdnja je: da bi umetnost postojala uopšte nije potrebno da bude prikazan predmet (realni sadržaj). * I * Bitna je i ta razlika izeđu čulnog zadovoljstva i prijatnosti. * II * * III * stvar je Kantova tematizacija boja u slikarstvu, boja kao forma.
4
Estetika i moral – Kantov pojam uzvišenog (23.10.08)
Lepo za Kanta je reakcija na umetničko delo, naše subjektivno viđenje. Pojam lepo zauzeće centralno mesto u Kantovoj estetici. On pojam lepo određuje u njegovoj kritici moći suđenja. Kant analizira pojam ukusa s obzirom na njegova četiri moguća svojstva: 1. Sud ukusa u pogledu njegovog kvaliteta – da li je nešto lepo ili nije povezujemo sa subjektovom uobraziljom i sa njegovim osećanjem zadovoljstva i nezadovoljstva. 2. Sud ukusa u pogledu njegovog kvantiteta
3. Sud ukusa s obzirom – ima dve relacije. Relaciju nezadovoljstvo. 4. Sud ukusa prema modalitetu
koja može imati zadovoljstvo i
Lepota se zamišlja kao da je u nužnoj vezi sa dopadanjem. 1. Ukus predstavlja moć prosuđivanja jednog predmeta pomoću dopadanja ili nedopadanja bez ikakvog interesa. 2. Lepo je ono što bez pojma izaziva opšte dopadanje 3. Lepota je forma svrhovitosti jednog predmeta ukoliko se ona na njemu opaža bez predstave o njenoj svrsi. 4. Lepo je ono što se bez pojma saznaje kao predmet nekog nužnog dopadanja. Pod velikim uticajem Berka, nastaće Kantov rani spis – o lepom i uzvišenom – gde će istaći da uzvišeno uzbuđuje a lepo privlači. U svom spisu Kant određuje uzvišeno polazeći od senzualističkih i empirističkih principa. Dvadeset pet godina kasnije on će uzvišeno kao i uostalom lepo, razmatrati na osnovu apriornih principa uma unutar sistema filozofskih ali i estetičkih kategorija i nastojaće da pokaže karakteristike uzvišenog na osnovu njegovog mesta u sistemu estetičkih kategorija. Proces po kantu ima dve faze: 1. Nemoć ljudske osećajnosti pred veličinom ili moći prirode – zvezde na nebu, oluja na moru, ... Snaga prirode deluje neizmerljivo u odnosu na najveću moguću snagu ljudskog tela. 2. Doživljaj uzvišenosti završava se osećanjem od utiska prirodne veličine ka moralnom dostojanstvu čoveka koje je veće od snage i broja u prirodi. Kant kaže da lepo nije osobina umetničkog dela ili je to prirodni fenomen, već je to svest o zadovoljstvu koje doživljavamo nakon razumevanja i uključenja mašte u dodiru sa tim delom. Iako nam se čini da koristimo razum pri prosuđivanju, sud ipak nije logički već estetički. Čist sud ukusa je subjektivan jer proizilazi iz emotivnog doživljaja objekta i on je stvar univerzalne validnosti koju nazivamo common sense. Imamo dve vrstem moći suđenja: odredbenu (od opštem ka pojedinačnom) i refleksivnu (obrnuto). Kontekst umetničkog dela nastaje onda kada mi, zapravo, iz tog pojedinačnog bivamo aficirani da ustanovimo nešto opšte. Uzvišeno jedna vrsta spajanja moralne dimenzije sa onim što je priroda. Uzvišeno je za Kanta, kao i lepota, subjektivan pojam, ali je određeno vezom između imaginacije i razuma, i ima karakter moralnog suda u upotrebi razuma. To je susret sa moći ili veličinom prirode koji u nama stvara osećaj prijatnosti.
5
Šilerova ideja estetskog vaspitanja
Šiler estetiku prenosi u političku sferu. On tvrdi da čovek tada oseća potrebu da ne bude podvrgnut povredama i nasilju. On je prvi govorio o estetskoj državi. Po obrazovanju je bio medicinar, radio je kao profesor istorije a zapamćen je kao pesnik i estetičar. Šilera zanima univerzalna istorija, istorija koja ima svoj tok koji se ponavlja, ali zato da ne bi radili stvari koje ne pripadaju našem vremenu, tako želevši da ukine tiraniju. Šiler je postao estetičar posle francuske revolucije. Umetnost mu je postala jedna vrsta kompenzacije na polju političkog/ državnog života.
Kod Šilera imamo sa jedne strane čulnost a sa druge strane razum (kao i kod većine filozof). Čulnost se prepoznaje u nižim klasama (varvarstvo, ropstvo i tiranija čulnosti). Razum se prepoznaje u postanosti i učmalosti. Ove dve teze su Šileru predtavljale pokušaj da objasni propast francuske revolucije. Šileru je bilo važno da raskinemo sa iluzijom da bilo elita ili seljaci mogu da doprinesu nekim promenama. Po njemu mora da dodje do estetskog iskustva tj. Da se čulnost približi razumu i obrnuto. On veruje da je estetsko vaspitanje važnije od političkog jer od njega nema ništa dokle god postoji varvarsko ustrojstvo države. Mišljenje i karakter se moraju oplemeniti. Praktični primer Šilerove teorije : čovek mora da bude u kontaktu svakodnevno sa lepim prizorima da bi se oplemenio. Lepota kao sloboda u pojavi želi da se suprotstavi onom što je subjektivni karakter u Kantovoj teoriji. Šiler smatra da je lepo objektivno, a ne kao Kant, subjektivno. Šiler promoviše nagon igre; to je ono što čoveka čini čovekom. Po njemu postoji neravnoteža u životu tj. Neslaganje prirodnog i kulturnog i nastoji to da prevaziđe „nagonom igre. On time pokušava da poveže racionalnost i čulnost – igra ima pravila ali kroz ta pravila su moguće mnogobrojne kombinacije; ako igra nije zabavna onda nije igra. „Nagon igre“ posreduje između: 1.
nagona forme ( kad pokušavamo nešto da uobličimo na osnovu neke ideje)
2.
nagona materijala (kad čulnost pokušamo da podredimo umetničkom delu)
Ako ne dođe do preklapanja ova dva nagona onda ne može ni da dođe do stvaranja umetničkog dela! Igra uspostavlja čoveka u celini jer ga svakodnevni život usredsređuje na pojedinačne stvari a igra ga čini kompletnim. Za Šilera između prirode, kulture, stvarnosti i ideala ne može da postoji ravnoteža. On smatra da se ideal ne može dostići. Lepota nije za Šilera (za razliku od Kanta) samo senzualno iskustvo, već i moralno.
6
Odnos prirode i umetnosti kod Šelinga (07.11.2008) -
Bejbifejs filozofije [maj XVIII v.]
Odrastao sa Hegelom i Helderlinom, zajedno su bili u nekoj vrsti teološke gimnazije. Oni su napisali svoja razmišljanja o svom vremenu i društvu, ali taj tekst nije bio potpisan. A to je bilo zbog toga što su mnogi tada davali svoj sud nečemu prema tome ko je autor određenog dela. Zalagao se za slobodu kritike baš zbog toga. Apsolut za Šelinga neobično važan. • Ap-solvere: odvojiti od nečega. Apsolutno slobodni pojedinac podrazumeva slobodu nužnosti (odnosno, sloboda nezavista od nužnosti, obaveza...). • Totalitet: celina, celovitost, jedinstvo. Svet kao totalitet: jedinstvo bivstvujućih. Apsolutno slobodni pojedinac je ideja kraja 19.veka, san građanskog čoveka.
-
Hegel: „apsolutna sloboda je užas“ zbog zloupotrebe slobode.
Oni su pokušavali da pomire te dve sfere: - pomirenje prirode i duha - slobode i nužnosti - svesnog i nesvesnog Ono što je prirodno je nužno i nesvesno, a duh je stvar slobode i svesnog. Mi moramo da smislimo zajednički osnov onog što je svet prirode i duhovni svet. Ukoliko priroda i duhovni svet imaju isti temelj onda nastaje „svestka duša“ – princip koji je na delu i u duhovnom i u prirodnom svetu. Sa 22 godine objavio „Svetska duša“. Svetska duša je apsolut, princip koji je na delu i u duhovnom svetu i u prirodnom svetu. „Najviši čin uma jeste estetski čin“ „Moramo imati novu mitologiju“... „u službi ideje“ Spinoza je pravio razliku između:: Natura naturans – priroda stvoriteljica [Bog ili priroda] Natura naturata – stvorena priroda [ovim se bave fizičari] Sa aspekta teorijskog mišljenja ne možemo dopreti do apsoluta (???) jedinstva (?) Šeling je smatrao da se fizika mora promeniti jer nam daje veštačku prirodu. Šeling govori o natura naturans dok su fizičari skoncentrisani na natura naturata. Izvorna moć prirode je beskonačna ali ona mora sebe ograničiti da bi došlo do produkta. Priroda je uvek dvostruka, priroda je beskonačna, a beskonačnost je ometa tj. Priroda samu sebe ometa. Za Šelinga je umetnost čulni prikaz apsoluta. Šeling o umetnosti: Momenat čiste produktivnosti nikad ne može biti dosegnut. Umetnost je ta koja daje njegov čulni prikaz. Umetnost je organon i dokument same filozofije. Umetnsot jeste jedna vrsta oruđa (organon) koji nam daje da posredstvom umetničke intuicije tj. Pruža nam sredstva da dospemo do onoga do čega mi želimo da dospemo (O.o). umetnost jeste dokument jer je cilj da dosegne to što je jedinstvo prirode i duha tj. slobode i nužnosti. Umetnost se u svom smeru nastanka razlikuje od prirode. Priroda polazi od nesvesne produkcije i za svoj vrhunac i svoj najviši oblik ima svestan produkt. Tok umetnosti je obrnut, kreće se od svesne ideje i završava se u nesvesnom produktu. Umetničko delo nije umetničko delo ukoliko nije začeto u svesnom svetu. Umetnost je jedinstvo svesnog i nesvesnog začeto u svesnom. Po Šelingu se u umetnosti događa momenat instinkta (nesvesna delatnost u kojoj su zamršeni sloboda i nužnost - u umetičkom stvaranju). Za Šelinga je prirodno lepo lepo slučajno, a umetničko lepo ima u sebi momenat nužnosti. Estetika: filozofija umetnosti (nije nauka o lepom) Šeling traži da se estetika više ne naziva nauka o lepom već filozofija o lepom, jer prirodno lepo ispada zbog momenta slučajnosti. Ključ svega je sinteza prirode i slobode. Konačan prikaz beskonačnosti jeste umetničko delo koje ovim biva naturalizovano. Ovom naturalizacijom Šeling daje izvesnu autonomiju
umetničkom delu. Šeling ukida ideju podražavanja umetnosti prirodi tj. da umetnost podražava – ta ideja se transformiše. „Ars imitatur naturam“ (lat.). Ono što je prirodno lepo biva oblikovano na osnovu norme onog sto je umetničko lepo. Umetničko delo i umentičko lepo jeste merilo onoga što je nama lepo. Potreba za novom mitologijom = spoj čulnosti i uma. - borba protiv lažnog akademizma - pokušaj da se slojevi približe „Mitos 20. veka“ Albert Rozenberg – Nacizam je propagirao tu ideju.
7
Romantičarsko shvatanje umetnosti (13.11.2008.)
Romantizam Romantičarski pokret bio je aktivan u drugoj polovini 18. veka i prvoj polovini 19.v. u Francuskoj, Engleskoj (više poetičan) i u Nemačkoj (filozofski pokret). Romantično znači srodno sa prirodom. Izražavanje emocija na nesvakidašnji način; prezir šablona, rutine, uštogljenih formi. Romantičari vole ono što je neobično. Biti romantičan – gledati na svet očima iskosa, gledati da se onom uobičajenom da aura neuobičajenog; nešto svakidašnje pretvoriti u nesvakidašnje. Prvi pokret kulture iznet od strane vrlo mladih ljudi. (preteča romantizma je nemac Vahenroder, on umire sa 25 godina). Najznačajniji autor je Novalis zbog svojih ideja. Romantičari pokušavaju da odgovore na krutu konvencionalnost građanskog sveta. Da bi smo stvorili nešto novo moramo stvoriti heterogenu vezu, spoj različitih stvari da bi se dobio kvalitet. Klasicizam se zasniva na određenim postulatima - vrednostima (mera, harmonija, uzvišenost), romantizam se zasniva na „jedno je sve“ (en kai pan). Romantizam: Transformacija sebe tako da na drugi način gledamo stvari oko sebe. Napuštanje uobičajenih formi. Romantizam je preteča svih alternativnih pokreta u 20. veku zbog toga što se protivi državama (npr. Hipi pokret) oni su se takođe zalagali za razbijanje svete institucije braka. Romantičari su izrazito religiozni ljudi ali i anarhisti. Anarhiju u postojećim životnim formama oni smatraju pretpostavkom za uspostavljanje prave religioznosti. Poznati romantičari, autori: 1. Novalis/ Šlegel/ Žan Paul (kraj 18. i poč. 19 v.) (Jenska romantika) Anticipirali psihoanalizu 20. veka. Pokušali da promene odnos čoveka prema snu. Karakterističan je rezon budne svesti. Ne treba jezikom budne svesti objašnjavati san već obrnuto. Budan život je napet život. Ne iskazuje se celo čovekovo biće. Jezik snova je dublji ljudski jezik. Celokupno obrazovanje prema romantičarima treba da bude svedeno na sintezu pomirenja umetnosti (čulno) i nauke (racionalno). Zbog toga Šlegel govori da je umetnost između kulture i varvarstva; zato što tu više nemamo nikakve razobličene čulnosti niti imamo diktat razuma, a obrazovanje mora da bude svedeno na sintezu čulnosti i razuma. Da bismo napravili umetnički valjano delo moramo napraviti sintezu koju mi moramo konstituisati. Ta sinteza ne postoji u svakidašnjem životu već u snu (?).
Romantičari su zainteresovani za narodne jezike jer donose jednostavnu prirodu poetike, nema razumskih stilizacija. Prava umetnost je oslobađanje racionalnog. Romantičari nisu imali poverenja u način na koji se mi služimo jezikom i komunikacijom, zbog te racionalnosti. Romantičari potenciraju prijateljstvo i bliskosti među ljudima. Romantičarsko mišljenje je da u prijateljima treba da prepoznamo najbolji deo sebe. Smatrali su da je emotivna veza mnogo jača od nekih ustaljenih formi. - Hejsel: „Lusinda“ - Komparativna estetika. UMETNOST OTUĐIVANJA je romantičarska estetika. Za romantičare je otuđivanje afirmativan pojam – nešto što je strano postaje prisno. Oni se prvi otvaraju neevropskim kulturama, religijama, estetikama... (zapadno-istočni divan) Romantičari preziru tehnologizaciju čoveka. Oni pokušavaju da suspenduju umišljenu superiornost društva. Romantičari su živeli u večnoj kontradikciji: delimično su konzervativni; propagiraju slobodnu ljubav ali i veruju u prošlost, ma koliko su anarhisti, isto toliko su i religiozni. Veruju u beskonačnu lepotu. Za Šlegela postoje tri stuba romatizma: 1. Fihteova transcendentalna filozofija „Apsolutno ja“ 2. Šelingova filozofija prirode (naš momentalni život nije tabula rasa već poseduje svoju produktivnu stranu koja komunicira samo sa produktima. Moramo da razlikujemo beskonačno ja od konačnog produkta.) 3. Geteov „Vilhelm Majster“ Romantičar principijalno uvek traži nešto više, nikad neće biti zadovoljan konačnim produktom; nezadovoljiti se postojećim kao klasičari već uvek težiti višem. Karakteristike (prepoznato prvi put u filozofiji): IRONIJA i VIC. Oni koriste termin ironija/ vic kao objašnjenje nezadovoljstva. Zbog bega od stvarnosti, romantičari su bili žešće kritikovani. Romantičarski motiv: Mišel Fuko – „Mene ne interesuje šta sam uradio već šta ću uraditi“ Nudizam je romatčarski pokret. Delo Žan Paula „Predškola Estetike“ sastoji se od toga da moramo izbeći 2 bolesti od koje boluje današnja civilizacija: materijalizma i nihilizma. On zahteva predškolsku estetiku da bi se on mogao baviti filozofijom. Materijalisti nemaju ideja ali dobro barataju stvarima; Nihilisti imaju ideja ali ne barataju tako dobro materijalima. Novalis: čudesni plavi cvet. KLJUČAN MOMENAT: drugačiji koncept navike. San je bedem protiv pravilnosti. Bez snova bismo ranije ostarili.
8
Pojam genija (Baumgarten/Kant/Šeling/Romantičari)
Genius (lat.) – čovekov duh zaštitnik.
Baumgarten: U umetnosti se javlja podražavanje prirode, odnosno opisivanje, ali ne na naučni način već na način koji bi bio identičan božjem mišljenju sveta. Dakle, samim tim što se priroda pojavljuje u delu, nije podražavanje, već onda kada se predstavi na određeni način – kao savršeni svet. Ovo odgovara božanskoj predstavi. On vidi dva određenja estetike kao učenja o saznanju: 1) Svrha umetnosoti leži u podražavanju prirode. 2) Sazananje u umetnosti je analogno stvaralačkom saznanju Boga. Umetniku pripada sposobnost saznanja koja nije svakodnevna – on je genije. Po Kantu lepu umetnost može proizvesti samo genije. „Genije je talenat kojim priroda postavlja pravilo u umetnosti“. Da bi se proizvelo umetničko delo potrebno je posedovati, pored ukusa, imaginaciju, duh i razum. Tvorevine genija moraju biti jedinstvene i da daju primer, da budu egzemplarne. Genije postupa kao priroda (Bog) koja daje pravila bez objašnjenja, ali on nije u stanju da objasni smisao toga što stvara jer je to stvaranje nesvesno, a samim tim i neponovljivo. Po Hegelu je ovakvo razmišljanje budalasto, bez promišljenosti umetnik nije u stanju da ovlada nijednom sadržinom koju bi hteo da uobliči. Stoga, umetničko delo nije proizod zanosa, ili nesvesnog. Onu stvaralačku delatnost fantazije kojom umetnik postiže da se ono što je u njemu samom umno, po sebi i za sebe pretvori u realni lik – umetničko delo, Hegel naziva talenat i genije. Genije se sastoji u subjektivnoj sposobnosti da se stvori umetničko delo i u uloženoj energiji koje se ogleda kroz delo, jer za duhovno stvaranje može biti sposoban subjekt koji takvo stvaranje sebi postavlja za cilj. O geniju govorimo kada do nečeg novog dolazi pomoću invencije, nadahnuća, ne metodičkim proračunom. Romantičari afirmišu pretenzije pesnika na intelektualno saznanje, po njihovom mišljenju svaki čovek u sebi ima sve moguće ljudske karaktere, samo su kod genija oni jasno vidljivi.
9
Hegelovo istorizovanje umetnosti (20.11.2008.)
Boris Grojs: „Logika sakupljanja“, „Pod sumnjom“ Za Hegela se vezuje moderna istorija umetnosti. Istorija umetnosti kao koncept nastala je posle Hegelovog istorizovanja umetnosti. Klot i Vilijems kažu da je slikarstvo izvorno šamansko. Nije puko crtanje po zidovima pećine nečega do čega je pećinskom čoveku tada bilo jako stalo. Čovek je hteo da ovlada prirodom, a tada je tehnika bila na nezavidnom nivou. Da bi stekli jednu vrstu moći, šamani su u izmenjenom stanju svesti (gladni, žedni...) dobijali vizije i crtali životinje. Oni su bili prvi filozofi. Ne mogu se pri običnoj svesti shvatiti neke istine. Slikarstvo u početku dobija jednu vrstu otiska da prevaziđe svakidašnju zajednicu, da dođe do više svesti. Vrhunac pećinskog slikarstva jeste jedna vrsta poistovećivanja životinje i čoveka tj. poistovećivanje sa nekom višom silom (npr. Kentaur > mešavina čoveka i konja, ljudski i životinjski identitet). Slikarstvo je jedna vrsta spoja izmedju religije, filozofije i umetnosti. Time se približavamo Hegelovim shvatanjima. On je govorio o tri vrhunska oblika svesti pomoću kojih čovek komunicira sa apsolutom: (FORME se pojavljivale sledećim redom) 1. umetnost 2. religija 3. filozofija
A nauka je danas gospodarica, ona je ustrojena. Nauka je tu da nam obezbedi nešto zato se ne nalazi među ova tri vrhunska oblika svesti. Nauke su niži oblici svesti, one nisu same sebi svrha. Svrha 3 vrhunska oblika svesti je u načinu iskazivanja apsoluta (čovekove vrste oslobađanja od svakidašnjih momenata u kojima je svest zarobljena, apsolut je istinsko ljudsko) i njihova je svrha u njima samima. U praistorijskoj umetnosti ove tri forme su bile jedna forma, šaman je bio i filozof i umetnik i sveštenik. Šaman je pokušao da stabilizuje stanje u koje je došao, on slika da bi putem slike ovekovečio momenat, vizije, kontakt sa jedinstvenom svemoćnom silom (manom)... (niko u svom selu svetac nije postao – distanca!) Hegel: Umetnost je jedna od tri vrste ljudskog izraza jer je oduvek postojala. Pod umetnošću, Hegel podrazumeva nešto što ima svoju istoriju. Svaka od 3 forme duha ima izvestan period kada dominira (Umetnost je bila dominantna u staroj Grčkoj, Persiji, dakle u antičko doba). Hegel je čuven po tezi o smrti umetnosti (kraj umetnosti). Pod krajem umetnosti on podrazumeva da umetnost više ne može da očekuje tu vrednost koju je imala npr. u Egiptu, zbog toga što je umetnost tad bila dominantan izraz; umetnost u ono vreme je bila izraz duhovnosti; potpuno je nemoguće evocirati one forme koje su se već dogodile. Istorijski duh znači da se istorija uvek iznova mora pisati. Hegelova teza: Čovek i njegovi produkti nisu slučajni, ljudski duh funkcioniše kao celina. Čovek je dvostruko biće: pored fizičkog, on je i duhovno biće. Čovek ima istoriju udvostručavanja tj. kod njega postoji korak izbacivanja iz sebe i korak recepcije.. Istorijski duh znači da sve ono što je urađeno biva nama ostavljeno na sud. Otuda danas u muzejima imamo ono o čemu je Hegel govorio tj. istorijske predmete. Hegel donosi svest koju ima današnji muzej. Naš vlastiti sud: ima prava na egzistenciju ono što je nama bitno. Drugim generacijama ili ljudima možda ne mora biti bitno. Feudalne zbirke – feudalci, vitezovi su bili umetnici. Umetnost je zavisila od političke situacije u državama, od aspiracija, itd. Hegel je bio protiv vraćanja prošloj umetnosti (tj. bio je protiv vida renesanse, odnosno ponovnim rođenjem > renesansa propagira ponovno rođenje antičke umetnosti). Smatrao je da će autonomno ljudsko mišljenje dobiti primat; on je „predvideo“ da će i dalja društva biti filozofska. Umetnost jeste ljudski duh/ potreba za udvostručavanjem. Sama umentost je prošla kroz 3 forme (valjda misli na one vrhunske oblike?) Umetnost ima dve strane: 1. istorijska strana 2. nisam zabeležio Za razliku od Šelinga i Helderlina on kaže da je vreme umetnosti prošlo. Jer je došla religija, monoteizam: judaizam pa hrišćanstvo pa islam, koji su prilagodili filozofiju i umetnost sebi i svojim potrebama. •
Umetnost je u sebi samoj prošla isti put: umetnost-religija-filozofija (životinje, čovek, Bog, apstrakcija) Životinjske forme – ljudske forme – apstrakcija Umetnost – religija – filozofija
Hegel pravi najkvalitetniju sintezu ta tri oblika. Po Hegelu moramo imati u sebi nešto od sva ta tri elementa da bismo bili u pravom smislu ljudi. Umetnost, religija i filozofija teško komuniciraju jedno s drugim. A Hegel kaže da su to tri različita vida iste stvari. On takođe tvrdi da je glavni deo umetnosti sadržaj; od sadržaja sve zavisi, od ideje koja se opet tiče apsoluta. I tu je Hegel jedna vrsta opozita Kantu. Za Kanta je najvažnije to estetsko iskustvo. Kant je zato moderniji, on kaže da umetnost ne mora imati sadržaj. Dovoljno je da nas tera na razmišljanje. Ideja je dostupna samo umu u Platonovom smislu; on Platonovu ideju zove apstraktnom zbog toga što je prava ideja uvek čulno prikazana. Hegel svoju estetiku zasniva na tezi da je svaki vic mnogo uzvišeniji od čitave prirode/ kosmosa zato što je izraz slobode/ duhovnosti dok je čitav kosmos u nužnosti, u ponavljanju. Njega su nervirali i romantičari: „Umetnik sa flašom šampanjca“. Tako se ne može komunicirati sa idejom. Platonska ljubav – duhovni interes, ne fizički. Lepota koja soficira. NE estetski ili emotivni interes. Za Hegela lepota nije samo čulno već i idejno. Čulni izraz ideje (umetnost - lepota) = Hegel... 1900 – 1925: najkreativniji period umetnosti. Pobeda Kantovske estetike (samom umetnošću ostvarujemo nešto drugačije, nije bitan sadržaj). Istorijski se mogu zapaziti 2 stanja svesti: persijska, egipatska... – vraćanje jednom, ništa novo se neće desiti; ne postoji napredak ne postoji nazadak; i nova svest koja kulminira sa Hegelom – ne postoji kružno kretanje, ljudsku zajednicu karakteriše razvitak, ne linearno, ni napred ni nazad već da se ne možemo vraćati na već napravljeno. U tom smislu je istorija umetnosti pokušala da se konstituiše kao disciplina (nešto novo što govori o starom). •
Persijski vid umetnosti: - večito vraćanje jednakom (istorija je učiteljica života) - ne postoji napredak ili nazadovanje - ništa novo pod Suncem
•
Nova svest koja kulminira sa Hegelom: - Ne postoji to kružno kretanje, postoji neki razvitak (koji nije napredak). To nije linearno napred ili nazad (bolje ili lošije), već samo da se ne može vraćati unazad (vremenski). - Razlika između savremenog i aktuelnog. Savremeno je manji deo aktuelnog. - Akumulacija već postojećeg u nešto novo, aktuelno.
On je umereniji u veličanju umetnosti u odnosu na Šelinga i Helderlina. Hegel je Šilerov đak jer po njemu svako umetničko delo iskazuje određenu istinu o ljudskom postojanju. Šiler govori o emotivnoj inteligenciji, to je ono do čega nam je stalo. Forma sama sebi postaje svrha. Hegel je još govorio o: službenoj i slobodnoj umetnosti. Službena manipuliše emocijama podanih a slobodna u jednom trenutku postaje službena. Kako suzbiti alternativu? Tako što ćeš je mainstreamovati tj. komercijalizovati. Mejnstrim i avangarda. Država producira umetnost. Svrha umetnosti: iskazivanje – „ništa ljudsko nije ni strano“.
10
Hegelovo poimanje lepog (27.11.2008.)
Hegelovo viđenje umetnosti Sa Hegelom se događa prva vrsta filozofije umetnosti - estetika i kalistika. Stari termin estetike je neprikladan (stezis = čulnost) Estetika ima veze sa čulnošću, ali i sa prostorom i vremenom. Kasnije je razmatrana u vezi sa različitim osećanjima koje je umetnost izazivala. (18.v.) Kalistika je nauka o lepom. Tokalos – lepo. Filozofija umetnosti i estetika se ne bave prirodnim lepim za razliku od kalistike. Lepo je kod Platona duhovna kategorija. Hegel: se zalagao za filozofiju umetnosti koju je video u ideji lepog ali u duhovnoj kategoriji; lepo je ideja u čulnoj formi. Ideja je nešto što se razvija samo iz sebe, ne zavisi od spoljašnjih okolnosti (u potpunosti), već od samog karaktera ideje lepog. Hegel je prvi koji je ponudio jednu genezu umetnosti koja počiva na jednostavnim umetnostima. U umetnosti se radi o odnosu između: • čulnog i duhovnog (na čulan način se izražava duhovno, ali i osećaj, volja) • forme i sadržine (kod Hegela) Postoji 3 oblika koje je umetnost prošla kroz svoju istoriju, u kojima se taj odnos artikuliše: 1. simbolički \ 2. klasični } 3 epohe istorije umetnosti 3. romantički / Hegel je pokušao da pokaže zašto su te tri epohe morale da prestanu. Koji su to epohalni događaji. U prva dva momenta je to religija. I
SIMBOLIČKI
Poenta umetnosti se vidi u simbolističkom aspektu. Umetnost je jedna vrsta alegorije. Hegel kaže da se ne radi o tome da se umetnost sagleda u kojoj meri je ona simbolička već u kojoj meri je simboličko umetnost. Simbolički je prvi period u umetnosti. Trajao je od praistorije do antičkog doba. Od pećinskog slikarstva, do stare Grčke – po Hegelu. Imamo jednu vrstu nemogućnosti čoveka da dopre do artikulacije čulnog u duhovno. Simbolička umetnost je bila najviše tesno vezana za religijsko gde se to povezivalo sa nečim prirodnim (neposrednim i duhovnim). Dobar tumač umetnosti je dobar tumač alegorija. Svet životinja – u ovom periodu poistovećivao se sa onim što je prirodno. Hegel ovaj vid umetnosti vidi u Indiji, Persiji i Egiptu. Neposredno jedinstvo između čulnog i duhovnog moguće je samo tamo gde nisu razvijeni ni prirodno ni duhovno. 1. Karakteristična je neobuzdana mašta, neobičan prilaz iz apsolutnog bića u ono najniže (životinje, npr.u indijskoj religiji -> Ramajana). 2. Važan je još princip Nirvane. Blaženstvo je iščezavanje sadržaja, svesti. Prirodna tupost postaje uzvišenost. Trojstvo koje pripada indijskoj religiji. 1. Brama simbol stvaranja 2. Višna simbol čuvanja 3. Šiva simbol uništitelja
Ključni element u simboličkoj umetnosti jeste jedna vrsta (ne?)ravnoteže do koje se dolazi kad se duhovno pretvori u čulno i onda to duhovno postaje simbol. U ovoj umetnosti se unosi i element smrti. Usvaja se ono negativno. Ideja o besmrtnosti najviše je otelovljena na vrhuncu simboličke umetnosti (u arhitekturi u Egiptu, na primer, piramide). Piramide iskazuju dvostrukost: građevina koja se suprotstavlja prirodi, a u sebi krije besmrtno biće. Simbol je tu jer krije mnogo – Sfinga (ona pita zagonetku: „Koje biće ide ujutro na četiri noge, u podne na dve, a uveče na tri?“) ali ništa ne kazuje (implicite i explicite). Simbol nije ništa što je veliko, već nešto što je zagonetno i trivijalno - principijelno. Duh nije podložan prirodnom propadanju! Iz te ideje se rađaju vrhunci simboličke umetnosti (piramide). Posle ovog se pokušava shvatiti nova vrsta umetnosti koja neće biti zagonetna. Umetnik je prvi interpretator umetnosti. Peroid prestaje kada čovek postaje samosvestan, emancipovan od zagonetnosti, simbola. II
KLASIČNI
Simbolička umetnost prestaje da postoji kad čovek sam krene da razmišlja. Dolaze poetske forme, proze (basne - Ezop), promišljeni simboli. Ezopove basne su prelaz. Napuštanjem simbolističke umetnosti čovek postaje predmet umetnosti, zbog izražavanja ljudskog tela. Antropomorfna religija – Grčki bogovi dobijaju oblik čoveka. Grčki bog nije transcendentalan već imanentan, umešan u ljudsku zajednicu, stvari. Nadmoćan nad ljudima ali ih ne sprečava da pokažu svoju individualnost. Zevs je demokratski bog. Arhitektura više nije povlašćena umetnost već to postaje vajarstvo (sad već imamo nešto što Hegel naziva umetničkom religijom). Grčka umetnost je uravnotežena u svakom smislu a pogotovo postoji ravnoteža između čulnog i duhovnog. Mirna jednostavnost i veličina. Klasični je vrhunski period umetnosti po Hegelu. On je još tvrdio da se grčka umetnost morala srušiti. • u simboličkom: imamo stapanje čulnog sa duhovnim (jedinstvo). • u klasičnom: čulno-ravnoteža-duhovno (samosvojno postojanje), ali ona nije moguća kao trajno stanje III
ROMANTIČARSKI
Romantizam i romantičarsku epohu ne treba mešati! Satira – promocija romantičarske umetnosti. Razvoj od simboličkog i klasičnog znači da se najpre od jedinstva prelazi u ravnotežu, ali sve to nije moglo da traje dugo, jer duhovno ne može dugo da bude u ravnoteži u tom smislu da postepeno počinje da ismeva ono što je čulno. Kada prestajemo da verujemo u tu ravnotežu dolazi romantičarski period. Promoviše se oslobađanje, ukida se ideja sudbine, ne postoje robovi i slobodni; istinska potvrda ljudske slobode jeste u besmrtnosti ljudske duše. Raskidanje sa idejom sveprisutne sile. Romantičarska umetnost nastupa sa monoteizmima; umetnost više nije dominatna u religiji. Hleba i igara – Juvenal. To je dijagnoza vremena. Unutrašnja podela romantizma, ova epoha ima 3 motiva: 1. religijski 2. svetovni 3. individualni karakter
Novo je afirmacija smrti u Romantizmu. Smrt ima dimenziju vrhunca koji nas vodi u višu zajednicu. Dalje, momenat ružnog i motiv ljubavi; motivi mučenja -> sve je to kulminiralo u srednjem veku. Svakidašnjost ulazi u horizont umetničkog prikazivanja. Stav umetnika, individualni karakter, izraz emancipacije. Umetnost samu sebe ima za sadržaj. Međutim, ova epoha pati od suštinskog nedostatka – muzika biva proglašena umetnošću. Nevolja epohe: dolazi do suprotnosti između duhovnog i čulnog. Umetnosti postaje jedna vrsta individualne samointerpretacije umetničkog izraza.
11
Umetničko delo u doba tehničke reprodukcije (04.12.2008)
Valter Benjamin (20.v., 1936.) Čulno iskustvo nije isto, oblikovano je dominantnim medijem. Maršal Mekluan (Tvorac teorije medija) – The media is message – čuvena teza. Po Benjaminu sami mediji postaju sastavni deo (ključan sadržaj) umetnosti tj.umetničke prakse. Da nije više važan sadržaj umetničkog dela, već medij kroz koji se taj sadržaj saopštava. Umetnosti ne može više biti valjana ako u sebe ne uključi tehnologije koje su pre bile u drugom planu. Film, pismo, fotografija, internet... Ključan je uticaj medija na oblik naše percepcije. Delo: „Umetničko delo u doba tehničke reprodukcije“ Osnovna teza Benjamina: gubitak aure umetničkog dela. Umetnička dela su reprodukovana u 2 svrhe: 1. učenje 2. kopiranje postojećih dela - zarada U Grčkoj su se manuelno kopirali bronza, terakota i novac (verni otisak – odlivak originala). Kasnije, u srednjem veku se kopirala grafika, pismo (štampano delo). 19.v.: litografija, zatim fotografija. Zatim film, kao vrsta manipulcaije. (išao ka standardizovanju izvođenja) • komentator koji najavljuje scene a zatim muzika koja je tek kasnije standardizovana. Film je bio kritikovan kao jedna vrsta krajnje manipulacije u čemu je učestvovao i sam benjamin (misli se na kritikovanje filma). Odnos posmatrača umetničkog dela. Posmatrač je žrtva tehničke reprodukcije. Postoje dva suprotstavljena stava: 1. Benjamin: kineska legenda o slikaru koji posle završetka slike ulazi u nju – usavršavanje sadržaja, napuštanje sebe. 2. Slika koju posmatramo je dinamična, ali smo mi statični. Delo je postalo vremensko, ali je posmatrač statičan. Benjamin je kritičar savremenog društva. Kaže da ne postoji realna potreba za kulturom. To je nagoveštaj za: 1. statičnost (delo ne utiče na nas) 2. hedonizam
u umetnosti. Najveći deo ljudi svoje potrebe za kulturom završava u svojoj sobi vlastitoj. Nasuprot odnosu prema delu (i životu) koje podstiče na razmišljanje, koje zahteva jednu vrstu udubljivanja, sa tehnološkom revolucijom došlo je do ravnodušnosti i do hedonizma, odsustvo kritičke dimenzije u eri tehničke reprodukcije. Estetizacija politike: kako društvo gubi tu kritičku osu – ključne teze Benjamina. U kojoj meri umetnost gubi estetsku funkciju i postaje oruđe političke manipulacije. On u filmu vidi vrstu odnosa koji poništava tradiciju i uništava kulturnu baštinu koja ima svoju logiku. Misli na moć filma da aktualizuje sadržaj prošlosti na jedan nelegitiman način (Egipatski faraon gubi svoju ženu, koja se zaljubljuje u centuriona). Da prezentuje sve što istorijski prethodi našem vremenu. Tako se uvodi homogenost u čovekov život. -
poznavanje sveta – globalizacija (u negativnom aspektu) razaranje tradicije u istorijskom smislu
Benjamin tvrdi da u 20.v. dolazi do razaranja aure i autentičnosti. Definicija aure: 1. Aura - (Sumerska civilizacija) perceptivno stanje koji prethodi napadu migrene, izmenjeno stanje svesti. Likovi oko nas dobijaju sjaj koji ne postoji u normalnom stanju. 2. Aura – reč preuzimaju velike religije – budisti, hrišćanstvo. Asocijacija na svetlost. Vanredna duhovna potencija. 3. Aura – elektromagnetsko polje – prirodan fenomen. Hemijska ravnoteža u našem telu koja se narušava drogama... ali sve ove definicije nemaju veze sa Benjaminom! Kod njega Aura ima veze sa „ovde i sada“ umetničkog dela. Jedinstvenost, neponovljivost u prostoru i vremenu. Jedinstvena pojava daljine koju emanira umetničko delo bez obzira koliko delo bilo blizu. Aura treba da nas asocira na transcendenciju kad smo u kontaktu sa umetničkim delom, pripadnost višem svetu. Osnovna teza V. Benjamina je da nemamo više prilike da se susrećemo sa autentičnom vrstom umetnosti. Preostaje nam da se borimo za autentični odnos. Autentičnost ima ključnu ulogu. Poenta: Potreba masa za umetnošću otkriće je kraja 19.v. i početka 20.v. U tehnološkoj revoluciji se pojavljuje interesovanje masa za umetnosti što se pre u istoriji nije dešavalo. Ranije je bilo mnogo više seljaka i umetnost je bila vezana za folklor, a ne sa visokom akademskom umetnošću. U 20.v. umetnost postaje dostupna svakom. Dešava se demokratizacija umetničkog dela ali gubi sve ono što je čini umetnošću. Nestali su momenat rituala i momenat kulta iz umetničkog dela. Umetnost ima sledeće funkcije: a) mistična funkcija (do posle renesanse) b) umetnička funkcija (posle renesanse) c) politička funkcija (20ti vek) Umetnost je imala prvo mističnu funkciju pa se tek nakon renesanse oslobodio sekularni koncept umetnosti i tek posle se ona totalno oslobodila i dobila konačnu umetničku funkciju. Raskid sa religijom je bio bolan. Problem sa političkom funkcijom umetnosti je u ta dva stava koji joj se suprotstavljaju. Karakteristično za autentičan odnos je • jedinstvenost, neponovljivost (sad i nikad više)
• udubljivanje / kontemplacija • koncentracija / sabranost To je prvi stav. Ovo je aura umetničkog dela i ovo nije više slučaj, po Benjaminu. Nasuprot tome stoji drugi stav: • rasutost / rasejanost / masa / nestanak aure Po Benjaminu najviše je pogođeno slikarstvo (pojava fotografije). Sa tehnološkom reprodukcijom doladi do ogoljavanja umetnosti, dolazi do „smrti“ slikarstva. Slikarstvo je po Benjaminu neophodno da bude predmet simultane recepcije umetničkog dela. Recepcija umetničkog dela postaje haotična. Superiornost fotografije, oko je brže od ruke. Danas – digitalna obrada. Profanizacija umetnosti kada je dostupna svakom i stalno. -
Umetnička provokacija dadaizma.
U korenu umetničkih avangardi kao stav imamo odbacivanje. Odbacivanje i isključivanjeiz društva. V. Benjamin je značajan zbog reakcije na kapitalizovanje umetnosti (postaje biznis). A postaje i zabava (film). On zagovara politizaciju estetike. -
12
Lapurlatizam – prva reakcija na pojavu fotografije. Neproduktivna.
Moris Merlo-Ponti – Savremeni pristup umetnosti (11.12.2008.)
On ukida hijerarhiju između filozofije i umetnosti. Osnovna struktura njegovog mišljenja: 1. fenomenologija 2. filozofija egzistencije 3. psihoanaliza 4. lingvistika 5. etnologija Najviše domete svog vremena sažeo u ... fali Za njega su karakteristične dve struje: • estetika stvaralaštva – proces produkcije umetničkog dela • estetika recepcije – usmerava nas na odnos prema umetničkom delu, šta nama to delo govori Merlo-Ponti pokušava da markira prostor između ta dva pojma. Fenomenologija se vezuje za autora Edmunda Huserla. On se zalagao za stav da je nauka izgubila svoj smisao kroz vreme i da je sve to dovelo do krize u nauci. Pojam: 1. fenomen - jedna vrsta pojave uspostavljena na najneposredniji način. Epoche – stav apsolutnog početnika u odnosu prema svetu (fenomenološki epoche). Potrebno je izgubiti poverenje u naš uobičajen pogled na svet zato što je on sve drugo samo ne naš.
2. fenomenološka redukcija – pokušaj da se uspostavi najneposredniji kontakt između svesti i sveta. Ne gledamo način na koji gledamo stvari. Imamo zadatak da obratimo pažnju na 2 pola, na ono što vidimo i na sam akt viđenja. Taj način je fundamentalan za to kako će ta stvar izgledati. Fenomenološka redukcija pokušava da uspostavi istraživanje koje uključuje noeme (predmet, sadržaj) i noeze(akt viđenja, osećanja). 3. ejdetska varijacija – od reči eidos (lik, forma, oblik); način na koji ja opažam stvari uz pomoć moje imaginacije. Tu je reč o stvaralačkoj funkciji. Pokušavamo da pronađemo ono što je zajednička nit u različitim fantazijama. Tu prevladava klasični teorijski odnos. Huserla interesuje motiv. Huserl priča o stvaralačkoj fantaziji. O uspotavljanju varijacija (modifikovanje datosti predmeta na stvaralački način) i pokušaj da se nađe zajednička nit u tvorevinama fantazije. Filozofija egzistencije predstavlja vrstu protesta protiv teorijskog odnosa. Nemo iskustvo – naš odnos prema prirodi pre nego što smo ostvarili bili kakvu verbalizaciju. U ovoj filozofiji dolazi do raskidanja sa tradicionalnim vokabularom. Filozofija egzistencije ostvarila je najtesniji odnos između filozofije i umetnosti. Razdvojenost subjekta i objekta – pokušava da ospori fenomenološka redukcija. Tkanje smisla – Pontija interesuje umetničko delo samo ako pokazuje oblikovanje smisla. Mi počinjemo sa nemim iskustvom, odnosom prema životu pre verbalizacije. Kategorije su neprihvatljive jer iskazuju ono što je teorijski odnos prema svetu. Kategorije <=> Egzistencijali Pojam: -
Strepnja: nelagoda, slična strahu, ali bez konkretnog razloga Strah
-
Smrt/konačnost su tema umetnosti, filozofije Projekat – životni nacrt, ne živimo „eto tako“, na reflektovan način, već na način egzistencije koja ima za cilj pitanj šta raditi? Zašto raditi? ... Gledanje – svakidašnji pogled (stav) na svet Viđenje – gledanje koje ima uvid -} posledica fenomenološkog stava.
Motivi:
-
Delo kao način viđenja stvari je u središtu estetike Merlo-Pontija. Stalo mu je da pokazivanjem autentičnog izraza nemog iskustva. Ključna rečca je ’se’. Merlo-Ponti cilja na prostor između nas, „entre nous“.
13
Bodrijar – Simulacija i simulakrumi (18.12.2008.)
Savremeni mislilac, umro je pretprošle godine. • Umetnost kao sredstvo u reklamnim svrhama je nezaobilazna (bilbordi, reklame) • Teorija medija počiva na stavu da za našu kulturu nisu najzaslužniji umetnici ili mislioci već inženjeri jer oni unapređuju i proizvode sredstva kojima se umentost stvara.
•
Reprodukcija menja odnos sadržaju, u tom smislu su bitni inžinjeri koji unapređuju medije.
Medij postaje sadržaj, bitnija nam je komunikacija sa medijumom nego sam sadržaj – čitanje novina. Simul – slično. Simulacija – proces lažne sličnosti. Simulakrum – svaka tvorevina umetnosti. Slika nečega. Produkt. Platon raspravljao o simulakrumu. Zvao ga je eidon – slika. 2 vrste: 1. je veran (identičan originalu) 2. je sličan originalu (uspešno simulira sličnost, deformiše realno zbog sličnosti sa realnim!) Ključne reči kod Bodrijara: Simulacija, simulakrum, medij, moda. Simulacija: proizvodnja stvarnog bez porekla = hiperrealno. Preokret u pojmu stvarnosti. Odnos između: Privid Istina Stvarno Imaginarno
• 1) 2) 3) 4)
Privid i istina naspram stvarno i imaginarno -> ovo je ranije važilo, ali u svetu u kom vlada simulacija ovi su odnosi narušeni jer se simulacija ne rukovodi principom ekvivalnetnosti. Ona se ne vodi estetikom reprezentacije. Ukidaju se ekvivalencije i reprezentacije; simulacija nastaje kada neka stvar nema ekvivalent u stvarnosti.
Kod Bodrijara postoje 4 faze slike: izraz duboke stvarnosti (istorijski I faza) - sakrament deformacija duboke stvarnosti (upotreba više sile u vlastite svrhe) prikrivanje odsustva stvarnosti (otreženjenje koje slika preuzima jer ona to treba da kompenzuje) slika nema veze sa realnošću
Logika simulacija nema nikakve veze sa onim što je logika stvarnosti. Teorija tri vrste simulakruma (koji proizilaze iz one tri epohe - poretka): 1) proces – poredak: podražavanje (klasičan poredak, funkcioniše do industrijskog doba, druga polovina 19.v., osnovni zakon proizvodnje) PRIRODNI - naturalizam 2)
proizvodnja (industrijsko doba) TRŽIŠNI - produktivizam 3) simulacija (informacijsko, post-industrijsko doba) HIBERNETIČKI / informatički / samoreferencijalnost – ono što mi radimo iza toga ne postoji ništa; nema osnove ali mi se trudimo da to izgleda kao da postoji nešto. a) zabrana znakova b) uvođenje mode 1. slika sveta je stilski – naturalizam 2. slika sveta je produktivna 3. slika sveta je hibernetička, informatička, racionalizacija
Samoreferencijalnost je osnovni stav simulacije. Samo je utisak da iza nje stoji nešto. Realno vs. Nadrealno vs. Hiperrealno * Razlika između: 1. realnog – totalitet. Stvarnost je ono što je celina 2. nadrealnog – Andre Sreton . Posledica učinka promovisanja unutar realnog onog nerealnog, početak 20.v. Dopuna realnosti sa nečim što je svet snova. 3. hiperrealnog 1. Kritika vezana za rađanje kritike, za one koji nisu u kontakntu sa realnošću. 2. Nadrealizam – obične situacije prikazane na fantastičan način. Dopuna monotonog fantazijom. 3. Hiperrealnost – ukidanje realnosti, NIJE dopuna, već ona sebe predstavlja kao realnost, ali ona to nije. Internet je konstrukcija realnosti. Struktura medija je nadrealna. -
Reprodukcija pomaže da se naglasi umetnički karakter nekog dela. Pomaže da dopre do svih nas. Reprodukcija u doba simulacije sama kreira šta je karakter umetničkog dela.
Ukidanje originala: reprezentacije. Vedetta (ital.) – osmatračnica. Tačka sa koje se više vidi. Sa pojavom medija u 19.v. pojavio se izraz „imam vedetu“. Preferiranje nekog. Vedeta zamenjuje ustaljenu stvarnost. Razgrađivanje dublje realnosti. Tri koraka u dekonstrukciji realizma: 1) razgradnje realnog na detalje (Usitnjavanje naše slike sveta koja bova potpomognuta fotografijom, puko kopiranje) 2) prelamanje perspektiva (ima veze sa kubizmom; da nam 1 stvar prikaže iz više perspektiva) 3) čista serijska poruka (pop – art) Simulacija uvek biva implodirana; samo na sebe se oslanja i uvek biva isušena. Moda nam ne daje ništa izvorno, ne nudi nam ništa novo; moda je jedna vrsta retro odnosa prema novom; moda simulira novo tako što reinterpretira staro. Koncept zavođenja: Bodrijar to vidi u kontekstu vrlo zanimljive teorije o potlaču. Potlač – običaj razmene vrlo karakterističan za neke zajednice, institucija dara koji se morao uzvratiti (uzdarje), a mora biti više i veće od prvobitnog dara, nije nešto što se troši. U tome Bodrijar vidi zakon zavođenja. Zakon neprekidne ritualne zamene. Zavođenje je ključno za ekonomiju danas. U Novom Sadu, zime gospodnje 2009., osam dana pred ispit.
