38251657-Danil-Harms-Slučajevi

DANIL HARMS Slučajevi i još ponešto

1

PORODICA RUNDADAROV I DRUGE PRIČE

(JEDNA MUVA…) (I) Jedna muva udari u čelo gospodina dok je trčao, prođe mu kroz glavu i izađe kroz potiljak. Gospodin, koji se zvao Dernjatin, bio je veoma začuđen: učinilo mu se da mu je u glavi nešto prozviždalo, a na potiljku je prsnula kožica i škakljalo ga je. Dernjatin se zaustavi i pomisli: “Šta bi to trebalo da znači? Ta posve jasno sam čuo zvižduk. Ništa mi ne pada na pamet, da mogu da shvatim, o čemu se tu radi? U svakom slučaju, osećaj je redak, nalik na neku bolest glave. Ali neću više o tome da razmišljam, nastaviću da trčim”. S tim mislima gospodin Dernjatin potrča dalje, ali ma kako da je trčao, to mu nije uspevalo. Na plavetnom putu Dernjatin zape nogom i samo što ne pade, morao je, štaviše, da zamaše rukama u vazduhu. “Dobro je da nisam pao – pomisli Dernjatin – inače bih razbio naočare i ne bih mogao da vidim smer puta”. Dalje je Dernjatin koračao, oslanjajući se na svoju palicu. Međutim, jedna je opasnost sledila za drugom. Dernjatin je zapevao nekakvu pesmu da rasprši svoje loše misli. Pesma je bila vesela i glasna, takva, da se Dernjatin njome zaneo i zaboravio čak da ide plavetnim putem, kojim su, u to doba dana, obično, automobili išli vrtoglavom brzinom. Plavetni put je bio veoma uzak, i prilično je teško od automobila odskočiti u stranu. Zato se on smatrao opasnim. Oprezni ljudi su po njemu uvek išli budno, da ne bi poginuli. Ovde je smrt iščekivala pešaka na svakom koraku, čas u vidu automobila, čas u vidu teretnih kola, a čas u vidu taljiga sa kamenim ugljem. Dernjatin nije uspeo ni da obriše nos, a na njega je već išao ogromni automobil. Dernjatin viknu: ”Umreću!” – i skoči u stranu. Trava se razmaknula pred njim, i pade u vlažan jendek. Automobil ga je s grohotom mimoišao, podigavši iznad krova barjak teških situacija. Ljudi u automobilu bili su ubeđeni da je Dernjatin poginuo, i stoga su skinuli sve sa glave, i dalje su već gologlavi putovali. “ Da li ste primetili, pod koje je točkove dospeo ovaj putnik, pod prednje ili pod zadnje?” – upita gospodin, odenut u muf, to jest ne u muf, nego u kapuljaču. “Meni su – često je običavao govoriti ovaj gospodin – veoma nahlađeni obrazi i ušna resica, i stoga sam uvek u kapuljači”. Pored gospodina u automobilu je dama interesantnih usana. “Ja sam – reče dama – uznemirena, da nas ne optuže za ubistvo ovog putnika”. – “Šta? Šta?” – upita gospodin, povlačeći kapuljaču s uva. Dama je ponovila svoju bojazan. “Ne – reče gospodin u kapuljači – ubistvo se kažnjava samo u tim slučajevima, kada je ubijeni nalik na tikvu. Ali mi nismo. Ali mi nismo. Ali mi nismo krivi za smrt putnika. On je sam vrisnuo: umreću! Mi smo samo svedoci njegove neočekivane smrti”. Madam Anet se osmehnu interesantnim usnama i reče u sebi: “Antone Antonoviču, vi tako vešto izlazite iz nevolje”. A gospodin Dernjatin je ležao u vlažnom jendeku, ispruživši ruke i noge. A automobil je već otišao. Dernjatin je već shvatio da nije poginuo. Smrt u vidu automobila ga je mimoišla. On se podiže, rukavom očisti svoje odelo, ovlaži pljuvačkom prste i plavetnim putem krene da dostigne vreme. Vreme je devet i po minuta otišlo napred, i Dernjatin je išao, dostižući minute. (1929-1930)

(PORODICA RUNDADAROV...)

(II) Porodica Rundadarov živela je u kući kraj tihe reke Svirečke. Otac Rundadarov, Platon Iljič, voleo je znanja velikih poleta: Matematika, Principi Trojstva, Geografija Raja, knjige Vintiveka, učenje o smrtnim pobudama i nebeska hijerarhija Dionizija Aeropagita, bile su najomiljenije nauke Platona Iljiča. Vrata kuće Rundadarovih bila su otvorena svim putnicima, koji su obišli sveta mesta naše planete. Priče o letećim brežuljcima, onim što odrpancima iz Nikitinskog predgrađa donose plodove, nailaziše u kući Rundadarovih na živost i napregnutu pažnju. Platon Iljič je čuvao duge liste o pojedinostima letenja velikih i malih brežuljaka. Od svih ostalih poletanja, naročito se isticalo poletanje Kupusnog brežuljka. Kao što je poznato, Kupusni brežuljak je poletao noću, u 5 časova, iščupavši s korenom kedar. Od uzletišta ka nebu brežuljak se podizao ne srpastom putanjom, kao svi ostali brežuljci, već pravom linijom, napravivši male oscilacije jedino na visini od 15-16 kilometara. A vetar je, duvajući u brežuljak, proleteo kroz njega, ne terajući ga s puta. Kao da je brežuljak od kremenih slojeva, izgubio svojstvo neprobojnosti. Kroz brežuljak je, na primer, proletela čavka. Proletela je, kao kroz oblak. To potvrđuje nekoliko svedoka. Ovo je protivurečilo zakonima letećih brežuljaka, ali činjenica je ostajala činjenicom, i Platon Iljič je unese u spisak pojedinosti Kupusnog brežuljka. Svakodnevno su se kod Rundadarovih okupljali ugledni gosti i razmatrali osobine zakona alogičkog niza. Među uglednim gostima behu: profesor železnica Mihail Ivanovič Dundukov, iguman Mironos II i plehariziast Stefan Dernjatin. Gosti su se okupljali u donjoj gostinskoj sobi, i sedali za predugi sto, na koji se postavljalo korito sa vodom. Gosti su, razgovarajući, povremeno pljuckali u korito: takav je bio običaj u porodici Rundadarov. Sam Platon Iljič je sedeo sa kamdžijicom. S vremena na vreme, kvasio ju je u vodi i udarao njome po praznoj stolici. Ovo se zvalo “smetnja na aparatu”. U devet časova pojavljivala se žena Platona Iljiča, Ana Maljajevna, i vodila je goste ka stolu. Gosti su jeli tečna i čvrsta jela, zatim su dopuzili četvoronoške do Ane Maljajevne, poljubili joj ručicu i sedali da piju čaj. Za čajem je iguman Mironos II pripovedao slučaj, koji se dogodio pre četrnaest godina. Tobože je on, iguman, sedeo jednom na stepenicama svog doksata i hranio patke. Iznenada je iz kuće izletela muva, neko vreme je kružila i udarila igumana u čelo. Udarila u čelo, sasvim prošla glavu, izašla iz potiljka, i odletela opet u kuću. Iguman je ostao da sedi na doksatu sa ushićenim osmehom, jer je najzad svojim očima video čudo. Ostali gosti, saslušavši do kraja Mironosa II, udarali su se kašičicama po usnama i po jabučici u znak toga da je veče završeno. Posle je razgovor primio frivolan karakter. Ana Maljajevna je odlazila iz sobe, a plehariziast Dernjatin se raspričao na temu “Žena i cveće”. Dešavalo se i bez toga, da su neki od gostiju ostajali da noćivaju. Tada se sastavljalo nekoliko ormana, i na njih su smeštali Mirinosa II. Profesor Dundukov je spavao u trpezariji na klaviru, a gospodin Dernjatin je legao u krevet do Rundadarove sluškinje Maše. U većini slučajeva, gosti bi se razišli kućama. Platon Iljič je lično iza njih zaključavao vrata i išao k Ani Maljajevnoj. Rekom Svirečkom plovili su s pesmama nikitinski ribari. I uz ribarske pesme tonula je u san porodica Rundadarov. (1929-1930) ISTORIJA SDIGR APPR Andrej Semjonovič: Zdravo, Peća. Pjotr Pavlovič: Zdravo, zdravo. Guten Morgen. Kuda juriš. Andrej Semjonovič pružio je ruku Pjotru Pavloviču, a Pjotr Pavlovič uhvatili su ruku

3

Andreja Semjonoviča i tako je trgnuli, da je Andrej Semjonovič ostao bez ruke i od straha je udario u bežanje. Pjotr Pavlovič su jurili za Andrejem Semjonovičem i vikali: ”Ja sam ti, huljo, ruku otkinuo, a evo sačekaj, sustignuću te, tako ću ti i glavu otkinuti!” Andrej Semjonovič se neočekivano odrazio i preskočio jarak, a Pjotr Pavlovič nisu mogli da preskoče jarak i ostali su s druge strane. Andrej Semjonovič: Šta je? Nisi me sustigao? Pjotr Pavlovič: A ovo si evo video? ( I pokazali su ruku Andreja Semjonoviča.) Andrej Semjonovič: To je moja ruka! Pjotr Pavlovič: Da-da, ruka je vaša! Čime ćete da mašete? Andrej Semjonovič: Maramicom. Pjotr Pavlovič: Lepo, nema šta! Jednu ruku u džep zavukao, a glavu nema čime da počeše. Andrej Semjonovič: Peća! Hajde ovako: Ja ću nešto da ti dam, a ti mi vrati moju ruku. Pjotr Pavlovič: Ne, neću da ti vratim ruku. Bolje je i ne traži. Ali evo, ako želiš, poći ćemo do profesora Tartarelina – on će te izlečiti. Andrej Semjonovič poskoči od radosti i pođe do profesora Tartarelina. Andrej Semjonovič: Poštovani profesore, izlečite mi ruku. Nju je otkinuo moj prijatelj Pjotr Pavlovič i ne vraća je nazad. Pjotr Pavlovič su stajali u profesorovom predsoblju i demonski se kikotali. Pod njihovom miškom bila je ruka Andreja Semjonoviča, koju su oni prezrivo držali, slično tašni. Pregledavši rame Andreja Semjonoviča, profesor zapali cigaretu i izusti: Ovo je velika ppanica. Andrej Semjonovič: Izvinite, kako ste rekli? Profesor: Pranica. Andrej Semjonovič: Ranica? Profesor: Da, da, da. Panica. Pa-ni-ca! Andrej Semjonovič: Dobra ranica, ako baš i ruke nema. Iz predsoblja se razleže smeh Profesor: Jao! Ko se to tamo šmeje? Andrej Semjonovič: To je tako prosto. Ne obraćajte pažnju. Profesor: Ho! Ša zadovoljstvom. Želite li, štogod da čitamo? Andrej Semjonovič: Ali vi mene lečite. Profesor: Da, da, da. Čitaćemo, a zatim ću vas lečiti. Sedite. Obojica sedaju Profesor: Ako želite, čitaću vam svoju nauku? Andrej Semjonovič: Izvolite! Vrlo interesantno. Profesor: Samo, ja sam je izložio u stihovima. Andrej Semjonovič: To je strašno interesantno. Profesor: Evo, he-he, čitaću vam odavde dovde. Ovde je reč o unutrašnjim organima, a ovde već o zglobovima. Pjotr Pavlovič (ulazeći u sobu): Zdigr appr ustr ustr ja donosim tuđu ruku

zdigr appr ustr ustr gde je profesor Tartarelin? zdigr appr ustr ustr gde su sati primanja? ako su tričarije te s dva tega do samoga tla ovi satići bakice preleteli parabolu zdigr appr ustr ustr hod satova stade sa mnom zameni ih karabistr na postolju zdigr appr sa beskonačnom rukom podešenom kao kraci od minute za minutom na put jure pogorelci a pod belim brojčanikom ploča vrti ustr ustr i umotan sav mantilom važno seda karabistr on sekunde za primanje gleda motor ravomerni da vreme šetalo ne bi gde je profesor Tartarelin gde Andrej Semjonovič zdigr jednoruki zdigr appr leči zdigr appr ustr podešava svoju ruku prikucava svoje prste zdigr appr zakucava zdigr appr ustr kuca. Profesor Tartarelin: To ste vi, Pjotr Pavloviču, osakatili građanina? Pjotr Pavlovič: Ruku sam iščupao iz manžete. Andrej Semjonovič: Vijao me je. Profesor: Odgovorite! Pjotr Pavlovič se smeje. Karabistr: Gvindaleja! Pjotr Pavlovič: Karabistr! Karabistr: Gvindalan. Profesor: Ispričajte, kako je bilo. Andrej Semjonovič: Išao sam poljem nedavno i iznenada vidim: Peća mi u susret ide mirno i, kao da me ne primećuje, želi pored da protrči. Ah, Peća! – ja mu vučem – Zdravo, Peća, prijatelju moj, jasno je nisi primetio, da ti u susret idem.

5

Pjotr Pavlovič: Al prevlast situacija i raskršće događaja do danas, sve od iskoni, nama vlada, ko s detetom, muči glađu u pustinji, šiba u sobi knutom. Profesor: Tako je, tako je – to je razumljivo. Sticaj okolnosti. To je tačno. Zakon. Ovde su se neočekivano Pjotr Pavlovič nagnuli ka profesoru i odgrizli mu uvo. Andrej Semjonovič je potrčao po milicionera, a Pjotr Pavlovič su bacili na pod ruku Andreja Semjonoviča, stavili na sto odgrizeno uvo profesora Tartarelina i neprimetno otišli sporednim stepeništem. Profesor je ležao na podu i stenjao. Jao-jao-jao, kako boli! – stenjao je profesor. – Moja rana gori i krvari. Gde će se naći takav sažaljiv čovek, koji će da mi ispere ranu i polije je kolodijem?! Bilo je čarobno veče. Visoke zvezde, raspoređene na nebu utvrđenim položajima, sijale su nadole. Andrej Semjonovič, dišući punim grudima, vukao je dva milicionera ka domu profesora Tartarelina. Mašući svojom jedinom rukom, Andrej Semjonovič je pričao o onome što se zbilo. Milicioner upita Andreja Semjonoviča: – Kako se zove ta protuva? Andrej Semjonovič nije odao svog druga i, štaviše, nije rekao ni njegovo ime. Tada oba milicionera upitahu Andreja Semjonoviča: – Recite nam, da li ga odavno poznajete? – Od malena, kad sam bio još eto takav – reče Andrej Semjonovič. – A kako on izgleda? – upitahu milicioneri. – Karakteriše ga duga crna brada – reče Andrej Semjonovič. Milicioneri se zaustaviše, s naporom pritegnuše svoje opasače i, otvorivši usta, zapevaše otegnutim noćnim glasovima: Ah, što je to zanimljivo, prijatelj je bio mlad, a porastao je, kad on poče da ide s bradom. – Vi imate dosta dobre glasove, dozvolite da vam se zahvalim – reče Andrej Semjonovič i pruži milicionerima prazan rukav, zato što ruke nije imao. – Mi možemo i o naučnim temama da porazgovaramo – rekoše milicioneri u horu. Andrej Semjonovič mahnu praznim rukavom. – Zemlja ima sedam okeana – započeše milicioneri. – Fizičari su posmatrali sunčeve pege i došli do zaključka da na planetama nema vodonika i da je tamo nepodesan bilo kakav zajednički život. U našoj atmosferi postoji takva tačka, koja ozleđuje svaki centar. Engleski krematorijum Albert Ajnštajn izumeo je takvu intrigu, kroz koju je svaka pojava relativna. – O mili milicioneri! – poče usrdno da moli Andrej Semjonovič. – Brže trčite, inače će moj prijatelj da definitivno ubije profesora Tartarelina. Jedan milicioner se zvao Volođa, a drugi Serjoža. Volođa je uhvatio za ruku Serjožu, a Serjoža je uhvatio Andreja Semjonoviča za rukav, i sve troje su potrčali. – Gledajte, trče tri insitutkinje! – vikaše za njima kočijaši. Jedan je čak zviznuo Serjožu bičem po guzici.

– Pričekaj! Kad se vratim ima da mi platiš kaznu! – poviče Serjoža, ne ispuštajući iz ruku Andreja Semjonoviča. Dotrčavši do profesorove kuće, sva trojica rekoše: – Ho! – i zaustaviše se. – Stepeništem, na treći sprat! – zapovedi Andrej Semjonovič. – Hoch!* – povikaše milicioneri i pojuriše stepeništem. Namah razbivši ramenom vrata, banuli su u kabinet profesora Tartarelina. Profesor Tartarelin je sedeo na podu, a njegova žena klečila je na kolenima ispred njega i ružičastim svilenim končićem prišivala mu uvo. Profesor je držao u rukama makaze i izrezao je haljinu na ženinom trbuhu. Kada se pomolio goli ženin trbuh, profesor ga protrlja dlanom i pogleda u njega, kao u ogledalo. – Kud šiješ? Zar ne vidiš da je jedno uvo od drugog više ispalo? – reče ljutito profesor. Žena opara uvo i poče da ga ponovo prišiva. Goli ženski trbuh, kao što se vidi, razveselio je profesora. Brci su mu se nakostrešili, a očice zasijale. – Katenjka – reče profesor – de prekini da mi prišivaš uvo negde sa strane, prišij mi ga bolje na obraz. Katenjka, žena profesora Tartarelina, strpljivo, po drugi put opara uvo i poče da ga prišiva na profesorov obraz. – Jao, kako me golica! Ha-ha-ha! Kako me golica! – smejao se profesor, ali odjednom, spazivši milicionere koji su stajali na pragu, zaćuta i postade ozbiljan. Milicioner Serjoža: Gde je ovde postradali? Milicioner Volođa: Kome su ovde odgrizli uvo? Profesor (podižući se na noge): Gospodo! Ja – čovek, koji izučava nauku evo već, hvala bogu, pedeset i šest godina, ne mešam se ni u kakve druge stvari. Ako mislite da su mi odgrizli uvo, jako se varate. Kao što vidite, oba su mi uva cela. Jedno je, istina, na obrazu, ali takva je moja volja. Milicioner Serjoža: Stvarno, tačno, oba su uva tu. Milicioner Volođa: U mog brata od strica, ovako su pod nosom rasle obrve. Milicioner Serjoža: Ne obrve, već prosto brkovi. Karabistr: Fasfalakat! Profesor: Završeni su sati primanja. Profesorova žena: Vreme je da se spava. Andrej Semjonovič (ulazeći): Pola je dvanaest. Milicioneri horom: Tihe noći. Eho: Slatko spavajte. Profesor leže na pod, ostali takođe ležu i tonu u san. SAN tiho pljuska okean stene preteće du du tiho sija okean a čovek svira frulu tiho morem jurcaju straha beli snovi ribe skliske pevaju zvezde padaju s lune kućica nežna stoji vrata širinom zjape peći tople nadu doje u kući straža snatri a na krovu baba dremka na njenom krivom nosu

7

tihim vetrom uvo pljeska sa svih strana duva kosu a na drvu kukavica kroz cviker gleda na sever ne gledaj moja kukavico ne gledaj svu noć na sever tamo vetar karabistr u brojkama čuva vreme tamo jastreb stigr ustr samo sebi vreba plen Pjotr Pavlovič: Neko je u tami usnuo, pipam, njušim: stolac i sto, nabasavam na komodu vidim drvo bergamota, ja hitam, otkidam kruške, dođavola, to su uške! Trčim nadesno, bojim se, preda mnom dubrava stoji, natrag, i tako i onako, nabijam se na dovratak, noge klecaju, vuku leći, mislio je: Vrata su – peć, skoči levo – tamo krevet, upomoć!... Profesor (budeći se): šta?... Andrej Semjonovič (brzo se dižući): Fuj! Sanjao sam da su nam svima potrgali uši. (Pali svetlo). Kao što se vidi, dok su svi spavali, dolazili su Pjotr Pavlovič i odrezali svima uši. Zapažanje milicionera Serjože: – San se obistinio! (April? 1929. godine). STVAR Mama, tata i sluškinja po imenu Nataša, sedeli su za stolom i pili. Tata je nesumnjivo bio pijanica. Štaviše, i mama ga je gledala sa visine. Ali to tati nije smetalo da bude jako dobar čovek. On se vrlo dobroćudno smejao i klatio na stolici. Sobarica Nataša, u kecelji i s kapicom od čipke, sve vreme se preterano stidela. Tata ih je sve zabavljao svojom bradom, ali sobarica Nataša je sramežljivo obarala oči, pokazujući time da se stidi. Mama, visoka žena s velikom frizurom, govorila je konjskim glasom. Njen glas trubio je trpezarijom, oreći se na dvorištu i u drugim sobama. Ispivši prvu čašicu, svi za trenutak zaćutaše i pojedoše kobasicu. Malo kasnije, svi su opet počeli govoriti. Iznenada, sasvim neočekivano, neko zakuca na vrata. Ni tata, ni mama, ni sobarica Nataša, nisu mogli da naslute, ko to kuca. – Kako je to čudno – reče tata. – Ko bi to mogao biti?

Mama napravi saosećajuće lice i preko reda nasu sebi drugu čašicu, ispi je i reče: – Čudno. Tata ne reče ništa loše, ali takođe, nasu sebi čašicu, ispi je i ustade od stola. Tata je bio onizak. Za razliku od mame. Mama je bila visoka puna žena, s konjskim glasom, a tata je bio prosto njen suprug. Kao dodatak svemu ostalom, tata je bio pegav. Jednim korakom, on priđe vratima i upita: – Ko je? – Ja – reče glas iza vrata. Vrata se smesta otvoriše, i uđe sobarica Nataša, sva smetena i rumena. Kao cvet. Kao cvet. Tata je seo. Mama je ispila još jednu. Sobarica Nataša, i druga, kao cvet, zarumenele su se od stida. Tata ih je pogledao i nije rekao niša loše, već je ispio još jednu, isto tako kao i mama. Da ublaži neugodnu žgaravicu u ustima, tata je otvorio konzervu s račjom paštetom. Svima bi veoma drago, jeli su do jutra. Ali mama je ćutala, sedeći na svome mestu. To je bilo jako neprijatno. Kada se tata nakanio da štogod otpeva, nešto je lupnulo u prozor. Mama skoči od straha i poviče, da jasno vidi, kako je sa ulice neko zavirio kroz prozor. Ostali su uveravali mamu da je to nemoguće, zato što je njihov stan na drugom spratu i niko sa ulice ne može da gleda kroz prozor – za to je potrebno biti gorostas ili Golijat. Ali mami je pala na pamet postojana zamisao. Ništa na svetu nije moglo da je ubedi da niko nije gledao kroz prozor. Da bi je smirili, nasuli su joj još jednu čašicu. Mama je ispi. Tata je, takođe, nasuo sebi i ispio. Nataša i sobarica, kao cvet, sedele su, zbunjeno oborivši oči. – Ne mogu da budem vesela, kada nas sa ulice gledaju kroz prozor – zavapi mama. Tata je bio očajan, ne znajući kako da umiri mamu. Štaviše, otrčao je na dvorište, pokušavajući da odatle zaviri makar u prozor na prvom spratu. Razume se, nije bio u stanju da ga dosegne. Ali mamu to nije ni najmanje ubedilo. Mama čak nije videla, kako tata ne može da dosegne ni do prozora na prvom spratu. Konačno rastrojen svime ovim, tata kao vihor utrča u trpezariju i ispi na dušak dve čašice, nasuvši čašicu i mami. Mama je ispila čašicu, ali reče da pije samo u znak toga, što je ubeđena da ju je neko pogledao kroz prozor. Tata raširi ruke. – Eto – reče mami i, prišavši prozoru, širom ga otvori. Kroz prozor je pokušavao da se uvuče neki čovek s prljavom kragnom i sa nožem u rukama. Ugledavši ga, tata zalupi prozor i reče: – Nema nikoga. Ali, čovek s prljavom kragnom je bio spolja i gledao u sobu i, štaviše, otvorio je prozor i ušao. Mama je bila strašno uznemirena. Pala je u histeriju, ali, ispivši malo onoga što joj je tata ponudio i založivši se gljivicom, umiri se. Ubrzo je i tata došao k sebi. Ponovo svi sedoše za sto i produžiše da piju. Tata je uzeo novine i dugo ih je okretao u rukama, tražeći, gde je gornji, a gde donji deo. Ali ma koliko je tražio, ništa naročito i nije našao, i stoga odloži novine na stranu i ispi čašicu. – Lepo – reče tata – ali nedostaje krastavaca. Mama je neprilično zarzala zbog čega su se sobarice jako smele i počele da posmatraju dezen na stolnjaku. Tata ispi još jednu i neočekivano, ugrabivši mamu, smesti je na kredenac. Mami se protresla seda, bujna i laka frizura, na licu joj izbiše crvene fleke, i, uopšte, lice joj beše razdraženo. Tata je podigao svoje pantalone i započeo zdravicu. Ali ovde, na podu se pojavi otvor, i odatle ispuže monah.

9

Sobarice su se tako smele, da je jedna počela da povraća. Nataša je držala svoju drugaricu za čelo, nastojeći da skrije nepristojnost. Monah, koji je ispuzao iz poda, nanišani pesnicom tatino uho, i lupi ga da je sve zvonilo! Tata je samo tresnuo na sto, ne završivši zdravicu. Tada se monah približi mami i, da l' rukom, ili nogom, udari je nekako odozdo. Mama poče da vrišti i da zove u pomoć. A monah je uhvatio za okovratnik obe sobarice i, zamahavši njima po vazduhu, pustio ih. Zatim, neprimećen, monah se opet sakri ispod poda i zatvori za sobom otvor. Vrlo dugo ni mama, ni tata, ni sobarica Nataša nisu mogli doći k sebi. Ali zatim, došavši do daha, i dovodeći sebe u red, ispiše svi po čašicu i sedoše za sto da pojedu ribani kupus. Ispivši još jednu čašicu, posedeše, mirno razgovarajući. Odjednom je tata porumeneo i počeo da viče: – Šta! Šta! – vikao je tata – Smatrate da sam sitničar! Gledate na mene kao na baksuza! Ja ne živim od vaše milosti! Sami ste nitkovi! Mama i sobarica Nataša istrčaše iz trpezarije i zaključaše se u kuhinji. – Marš, pijanico! Marš, đavolje kopito! – šaptala je mama sa užasom konačno smetenoj Nataši. A tata je sedeo u trpezariji do jutra i urlao, dogod nije uzeo mapu sa aktima, stavio beli kačket i diskretno pošao na posao. 31. maja 1929. TEVS Govorio sam sebi da vidim svet. Ali ceo svet je bio nepristupačan mome pogledu, i video sam samo delove sveta. I sve, što sam video, nazivao sam delovima sveta. I ja sam posmatrao osobine tih delova, i posmatrajući ih, stvarao sam nauku. Shvatio sam da postoje razumne i nerazumne osobine u tim delovima. Delio sam ih i davao im imena. I u zavisnosti od njihovih osobina, delovi sveta su mi bili razumni i nerazumni. A postojali su i takvi delovi sveta, koji su mogli da razmišljaju. I ti delovi su posmatrali druge delove i mene. I svi delovi su bili nalik jedno na drugo, a ja sam bio nalik na njih. I ja sam govorio s tim delovima sveta. Govorio sam: delovi su grom. Delovi govoriše: snop vremena. Govorio sam: Ja sam, takođe, deo nekog trojstva. Delovi odgovaraše: Mi smo pak malene tačke. I neočekivano, prestao sam da ih vidim, a zatim i ostale delove. I ja sam se uplašio da nestaje svet. Ali ovde sam shvatio da ne vidim delove zasebno, nego sve u isti mah. Iz početka sam mislio da je ovo NIŠTAVILO. No zatim, shvatio sam da je ovo svet, a ono, što sam video ranije, nije bio svet. I uvek sam znao da je ovo svet, ali, ono što sam video ranije, ja ne znam i sada. A kada su delovi nastali, onda su njihove razumne osobine prestale da budu razumne, a njihove nerazumne osobine prestale su da budu nerazumne. I ceo je svet prestao da bude i razuman i nerazuman. Ali samo što sam shvatio da vidim svet, kad sam odjednom prestao da ga vidim. Uplašio sam se, misleći da je svet nestao. Ali dok sam tako razmišljao, shvatio sam, da kada bi nestao svet, tada već ne bih tako razmišljao. I gledao sam, tražeći svet, ali nisam ga otkrivao. A zatim nisam imao kud da gledam. Tada sam shvatio, da, bez obzira kud sam gledao – unaokolo mene je bio svet. A sada ga nema. Postojim samo ja. A zatim sam shvatio, da ja i jesam svet. Ali svet to nisam ja. Mada sam u isto vreme svet.

Ali svet nisam. Ali ja sam svet. Ali svet nije ja. Ali ja sam svet. Ali svet nije ja. Ali ja sam svet. I više ništa nisam mislio. 1930. (REŠIO SAM DA RAZBUCAM JEDNU KOMPANIJU...) 1. Jednom sam došao u Gosizdat* i susreo Jevgenija Ljvoviča Švarca*, koji je, kao i uvek bio loše, ali pretenciozno obučen. Ugledavši me, Švarc poče da zbija šale, takođe, kao i uvek, neuspešno. Zbijao sam šale daleko uspešnije i ubrzo sam u intelektualnom odnosu pobedio Švarca. Svi unaokolo mi zavideše na mojoj oštroumnosti, no nisu preduzimali nikakve mere, zato što su doslovno crkavali od smeha. Naročito Nina Vladimirovna Gernet* i David Jefemič Rahmilovič,* koji je radi milozvučnosti nazvao sebe Južinom. Videći, da samnom nema šale, Švarc poče da snižava svoj ton i napokon, opsova me ružnom psovkom, i izjavi da u Tiflisu Zabolockog,* znaju svi, a mene gotovo niko. Tu sam se rasrdio i rekao da sam veća istorijska pojava od Švarca i Zabolockog, da će od mene u istoriji ostati svetla tačka, a oni će brzo biti zaboravljeni. Osetivši moju veličinu i istaknuti svetski značaj, Švarc postepeno uzdrhta i pozva me kod sebe na ručak. 2. Rešio sam da razbucam jednu kompaniju, što i činim. Započeću sa Valentinom Jefimovnom.* Ova loša domaćica nas poziva k sebi i umesto jela na sto servira nekakve splačine. Volim da pojedem i razumem se u hranu. Ne možeš me prevariti splačinama! Štaviše, ja u restoran dolazim dvaput i pazim kakva je tamo hrana. I ne mogu da trpim, kada se ne obaziru na tu osobenost mog karaktera. Sada prelazim na Leonida Saveljeviča Lipavskog.* On se nije ustručavao da mi u lice kaže, da svakog meseca izmisli deset misli. Prvo, laže. Izmisli ne deset, vać manje. A drugo, ja izmislim više. Nisam brojao koliko ih mesečno izmislim, ali mora biti više nego on... Ja eto, na primer, ne guram svima pod nos da imam, tobože kolosalnu pamet. Imam sve razloge da sebe smatram velikim čovekom. I, uostalom, sebe takvim i držim. Zbog toga mi je i neprijatno, i bolno da budem među ljudima, koji su inferiorniji od mene po pameti, oštroumnosti, i talentu, a ne osećaju prema sebi sasvim dužnog poštovanja. Zašto, zašto sam bolji od svih? 3. Sada mi je sve jasno: Leonid Saveljevič je Nemac. On ima čak i nemačke navike. Pogledajte, kako samo jede. Pa čist Nemac, to i ništa drugo! Štaviše, i po nogama se vidi da je Nemac. Neću da se hvalim, ali mogu da kažem da sam vrlo pronicljiv i oštrouman. Eto na primer, kad bi uzeli Leonida Saveljeva, Julija Berzina* i Volfa Erliha* i postavili ih skupa

11

na trotoar, tada bi mogli reći: “jedan drugom do uveta”. Po mome mišljenju, to je oštroumno, zato što je umereno smešno. I pored toga Leonid Saveljevič je – Nemac! Svakako ću mu to reći kad ga sretnem. Sebe ne smatram posebno pametnim čovekom, ali ipak moram da kažem da sam pametniji od svih. Možda, na Marsu postoje i pametniji od mene, ali na zemlji ne znam. Eto, kažu, Olejnikov* je jako pametan. A po mome mišljenju, on je pametan, ali ne mnogo. On je, na primer, otkrio, da ako napišeš 6 i preokreneš, tad dobijaš 9. A po mome mišljenju, to je neinteligentno... Leonid Saveljevič je potpuno u pravu, kada kaže da je čovekova pamet – njegova vrlina. A ako nema pameti, znači, da i vrlina nema. Jakov Semjonovič* prigovara Leonidu Saveljeviču i veli da je čovekova pamet – njegova slabost. A po mome mišljenju, to je već paradoks. Zašto bi pamet bila slabost? Nipošto! Pre je snaga. Ja tako mislim. Često se okupljamo kod Leonida Saveljeviča i pričamo o tome. Ako započne prepirka, tad uvek ja izlazim kao njen pobednik. Ni sam ne znam zašto. Svi me zbog nečeg gledaju sa divljenjem. Ma šta da uradim, svi nalaze da je to izvanredno. Pa čak se više i ne trudim. Sve uspeva samo po sebi. Zabolocki je jednom rekao da mi je svojstveno da upravljam sferama. Po svoj prilici se našalio. Ništa slično mi nije bilo na pameti. U Udruženju književnika me zbog nečega smatraju anđelom. Poslušajte me, drugovi! Nemojte mi se toliko diviti. Isti sam, kao i svi, samo bolji. 4. Čuo sam ovakav izraz: “Ulovi trenutak!” Lako je reći, ali teško učiniti. Po mome mišljenju, taj izraz je besmislen. I stvarno, ne može se pozivati na nemoguće. Ovo govorim s potpunom sigurnošću, zato što sam sve na sebi isprobao. Lovio sam trenutak, ali ga nisam ulovio i samo sam pokvario sat. Sada znam da je to nemoguće. Nemoguće je, takođe, “uloviti epohu”, zato što je ona isto takav trenutak, samo poveći. Druga je stvar, ako kažemo: “Dobro zapamtite to, šta se dešava u ovom trenutku”. To je nešto drugo. Eto na primer: jedan, dva, tri! Ništa se nije desilo! Eto, dobro sam zapamtio trenutak u kojem se ništa nije desilo. Rekao sam o tome Zabolockom. Njemu se to veoma dopalo, i čitav dan je sedeo i brojao: jedan, dva, tri! I primetio je da se ništa nije desilo. U tom poslu ga je zatekao Švarc. I Švarc se takođe zainteresovao za taj originalan način pamćenja onoga što će se desiti u našoj epohi, zato što se epoha sastoji iz trenutaka. Ali molim vas da obratite pažnju da sam rodonačelnik tog metoda opet ja. Opet ja! Svuda ja! Stvarno zadivljujuće! Ono što drugi postižu s mukom, ja postižem s lakoćom. Ja čak znam da letim. Ali o tome neću da pripovedam, zato što mi u svakom slučaju niko ne bi poverovao. 5. Kada dva čoveka igraju šah, uvek mi se čini da jedan drugoga žele da nasamare. Naročito ako igraju za novac. Uopšte, odvratna mi je svaka igra za novac. Zabranjujem da se igra u mom prisustvu. A kockare bih kažnjavao. To je najvaljaniji metod borbe protiv hazardnih igara. Mesto toga što se kockaju, bolje bi im bilo da se okupljaju i jedan drugom drže pridike. Ali ipak, pridike su dosadne. Interesantnije je udvarati se ženama. Žene su me uvek interesovale. Uvek su me uzbuđivale ženske nožice, naročito više kolena.

Mnogi smatraju žene poročnim stvorenjima. A ja nimalo! Naprotiv, smatram ih čak nečim prijatnim. Punaška, mlađahna žena! Čime je ona poročna? Uopšte nije poročna! Deca su, eto, nešto drugo. Kažu za njih da su čedna. Ali ja smatram da su ona, možda, i čedna, ali su i zaista veoma odvratna, naročito kada skaču. Uvek odlazim odatle gde su deca. I Leonid Saveljevič ne voli decu. To sam mu ja pobudio takve misli. Uopšte sve što govori Leonid Saveljevič, već sam jednom ranije govorio ja. Pa i ne samo Leonid Saveljevič. Svako je voljan da uhvati barem fragmenat mojih misli. To mi je čak smešno. Na primer, juče je dotrčao do mene Olejnikov i veli da se sasvim zapetljao u životnim pitanjima. Dao sam mu kojekakve savete i dopustio mu da ide. Usrećen mnome, otišao je u svom najboljem raspoloženju. Ljudi u meni vide podršku, ponavljaju moje reči, dive se mojim postupcima, ali ništa za to ne plaćaju. Glupi ljudi! Donesite mi mnogo para i videćete, kako ću tim biti zadovoljan. 6. Sada ću reći nekoliko reči o Aleksandru Ivanoviču.* To je jedan brbljivac i hazarder. Ali ako ga zbog ičega poštujem, to je zato, što mi je odan. Danonoćno on preda mnom dežura i od mene čeka samo nagoveštaj za bilo kakvo naređenje. Samo što mu dam mig, a Aleksandar Ivanovič leti kao vetar da ispuni moju volju. Radi toga sam mu kupio cipele i rekao: “Evo nosi!” i eto, on ih i nosi. Kad Aleksandar Ivanovič dolazi u Gosizdat, tad se svi smeju i među sobom govore da je Aleksandar Ivanovič došao do pare. Konstantin Ignatjevič Drovacki* skriva se pod sto. Govorim to u alegorijskom smislu. Više od svega Aleksandar Ivanovič voli makarone. On ih svagda jede s prezlama, jede ih gotovo čitav kilogram, a možda i daleko više. Pojevši makarone, Aleksandar Ivanovič govori da mu je muka, i leže na divan. Ponekad makarone povraća. Aleksandar Ivanovič ne jede meso i ne voli žene. Premda ih ponekad voli. Po svoj prilici, čak veoma često. Ali žene, koje voli Aleksandar Ivanovič, za moj ukus su sve ružne, i zato ćemo smatrati da to čak i nisu žene. Kad ja nešto kažem, znači da je to tačno. Ne savetujem da se sa mnom iko prepire, ionako će biti izigran, zato što ja svakog nadgovorim u prepirci. Neka se niko od vas ne takmiči sa mnom. I bolji su pokušali. Sve sam ih sredio! Iako izgleda da baš ne umem da govorim, kad započnem, tad ne mogu da se zaustavim. Jednom sam počeo kod Lipavskih i krenuo! Do smrti sam sve umorio pričanjem! Zatim sam otišao kod Zabolockih i tamo ih sve umorio pričanjem. Zatim sam otišao kod Švarcovih i tamo ih sve umorio pričanjem. Zatim sam otišao kući i kod kuće govorio još pola noći! (1930-e godine) JUTRO Da, danas sam sanjao psa. Lizao je kamen, a zatim je pojurio prema reci i počeo da gleda u vodu. Da li je tamo nešto video?

13

Zašto gleda u vodu? Zapalio sam cigaretu. Ostale su mi još samo dve. Popušiću ih, a više ih nema. I novaca nemam. Gde ću danas da ručam? Ujutru mogu da popijem čaj: imam još šećera i zemičku. Ali cigareta više neće biti. I nemam gde da ručam. Treba brže ustajati. Već je dva i trideset. Zapalio sam drugu cigaretu i počeo da razmišljam, kako danas da ručam. Foma u sedam sati ruča u Domu Štampe. Ako u Domu Štampe stignem tačno u sedam, susrešću tamo Fomu i reći ću mu: “Čuj, Foma Antoniču, želeo bih da me danas častiš ručkom. Trebao sam, po svoj prilici, da danas dobijem novac, ali ga u štedionici nema”. Moguće je pozajmiti deseticu od profesora. Ali profesor će, verovatno, reći: “Zaboga, ja sam vam dužan, a vi pozajmljujete. Ali momentalno nemam deseticu. Mogu vam dati samo tri rublje”. Ili ne, profesor će reći: “Momentalno nemam ni kopejke”. Ili ne, profesor neće reći tako, već ovako: “Evo vam rublja, i više vam ništa neću dati. Idite i kupite sebi šibice”. Popušio sam dokraja cigaretu i počeo da se oblačim. Telefonirao je Volođa. Tatjana Aleksandrovna za mene reče, da ne može da shvati, šta je u meni od Boga, a šta od budale. Obukao sam čizme. Na desnoj se odvaljuje đon. Danas je nedelja. Idem Litejnom pored knjižara. Juče sam molio za čudo. Da-da, eto, kad bi se sad desilo čudo. Počinje da pada susnežica. Zaustavljam se kod knjižare i gledam u izlog. Čitam deset naslova knjiga i odmah ih zaboravljam. Zavlačim ruku radi cigareta u džep, ali se prisećam da ih više nemam. Pravim nadmeno lice i brzo idem Nevskim, neko vreme lupkajući palicom. Zgrada na uglu Nevskog obojena je odvratnom žutom bojom. Prinuđen sam da skrenem na put. Guraju me prolaznici. Svi oni nedavno dođoše sa sela i još ne znaju da koračaju ulicama. Veoma je teško razlikovati njihova prljava odela i lica. Tapkaju na sve strane, reže i guraju se. Nehotice gurnuvši jedan drugog, ne govore “oprostite”, nego jedan drugoga psuju. Na Nevskom je strašna gungula na pločnicima. Na putu je prilično mirno. S vremena na vreme prolaze kamioni i blatnjavi putnički automobili. Tramvaji se prepuni kreću. Ljudi vise na stepenicama. U tramvaju je svagda grdnja. Svi jedan drugome govore “ti”. Kad se otvaraju vrata, tad iz vagona na platformu duva topao, smrdljivi vazduh. Ljudi skaču i iskaču iz tramvaja u kretanju. Ali to još ne znaju da čine, i skaču naopako. Često se neko survava i s drekom i psovkom leti pod tramvajske točkove. Milicioneri zvižde u pištaljke, zaustavljaju vagone i globe one koji su skočili u kretanju. Ali čim tramvaj krene, trče novi ljudi i skaču u kretanju, hvatajući se levom rukom za šipke. Danas sam se probudio u dva sata popodne. Ležao sam u krevetu do tri, bez snage da ustanem. Razmišljao sam o svome snu: zašto je pas gledao u reku, i šta je tamo video. Ubeđivao sam samog sebe da je to veoma važno – promisliti san do kraja. Ali nisam se mogao setiti, šta sam dalje sanjao i počeo sam da razmišljam o nečem drugom. Juče uveče sam sedeo za stolom i mnogo pušio. Preda mnom je bio papir da bih nešto napisao. Ali nisam znao, šta bih trebao da napišem. Čak nisam znao, da li su to trebali biti pesme, ili priča, ili rasprava. Ništa nisam napisao i legao sam da spavam. Ali nisam dugo spavao. Želeo sam da saznam, šta sam trebao da napišem. Prebrojao sam u sebi sve vidove leksičke veštine, ali nisam saznao svoj vid. To je možda jedna reč, ili, možda sam trebao da napišem čitavu knjigu. Molio sam Boga za čudo, da bih shvatio, šta sam trebao da napišem.

Ali, javila mi se želja da pušim. Preostale su mi samo četiri cigarete. Bilo bi dobro makar dve, ne, tri ostaviti za jutro. Seo sam na krevet i zapalio. Molio sam Boga za neko čudo. Da – da, potrebno je čudo. Svejedno kakvo čudo. Upalio sam lampu i pogledao unaokolo. Sve je bilo kao i pre. Ali ništa i nije trebalo da se promeni u mojoj sobi. Trebalo se promeniti nešto u meni. Pogledao sam na sat. Tri sata i sedam minuta. Prema tome, treba da spavam barem do jedanaest i trideset. Brzo da spavam! Ugasio sam lampu i legao. Ne, treba da legnem na levu stranu. Legao sam na levu stranu i počeo da tonem u san. Gledam u prozor i vidim, kako čistač mete ulicu. Stojim pored čistača i govorim mu, da, pre nego što ma šta napišeš, treba da znaš reči, koje treba da napišeš. Po nozi mi skače buva. Sklopljenih očiju ležim s licem na jastuku i nastojim da zaspim. Ali čujem, kako skače buva, i motrim za njom. Ako bih se mrdnuo, izgubio bih san. Ali, evo, moram da dignem ruku i prstom dodirnem čelo. Podižem ruku i prstom dodirujem čelo. I san je prošao. Želim da se okrenem na desnu stranu, ali moram da ležim na levoj. Sad buva skakuta po leđima. Sad će da ujede. Govorim: “Oh, oh...” Sklopljenim očima vidim kako buva skače po čaršavu, kako se zavlači u boricu i tamo mirno sedi, kao psetašce. Vidim čitavu moju sobu, ali ne sa strane, ni odozgo, nego svu odjednom, u jedan mah. Svi predmeti su narandžasti. Ne mogu da zaspim. Trudim se da ne mislim ni o čemu. Prisećam se da je to nemoguće, i nastojim da ne naprežem mozak. Neka razmišlja o nečem prijatnom. Evo, ja razmišljam o velikoj kašiki i prisećam se basne o tatarinu, koji je sanjao kiselj*, ali je zaboravio da u san ponese kašiku. A zatim je sanjao kašiku, ali je zaboravio... Zaboravio... Zaboravio... Ovo sam ja zaboravio o čemu sam razmišljao. Pa da li spavam? Radi kontrole sam otvorio oči. Sada sam se probudio. Kakva šteta, ta već sam tonuo u san i zaboravio šta mi je to tako potrebno. Moram se opet truditi da zaspim. Koliko napora je uzalud propalo. Zevnuo sam. Mrzelo me je da zaspim. Pred sobom vidim peć. U mraku se čini tamnozelenom. Sklapam oči. Ali nastavljam da vidim peć. Sasvim je tamnozelena. I svi predmeti u sobi su tamnozeleni. Oči su mi sklopljene, ali trepćem, ne otvarajući ih. “Čovek i nastavlja da trepće – razmišljam. – Jedino Čovek koji spava ne trepće.” Vidim svoju sobu i vidim sebe kako ležim na krevetu. Pokriven sam ćebetom maltene preko glave. Jedva da viri lice. U sobi je sve sivog tona. To nije boja, to je tek shema boje. Stvari su grundirane za bojenje. Ali boje su skinute. No ovaj čaršav na stolu premda i siv, vidi se da je u stvarnosti plav. I ova olovka premda je i siva, u stvarnosti je žuta. – Zaspao sam – čujem glas. 1931.

15

O POJAVAMA I POSTOJANJU No 1 Umetnik Mikelanđelo seda na gomilu cigala i, poduprevši rukama glavu, počinje da razmišlja. I evo baš prolazi pored petao i promatra umetnika Mikelanđela svojim okruglim, kao zlato sjajnim očima. Promatra i ne trepće. Ovde umetnik Mikelanđelo podiže glavu i vidi petla. Petao ne odvraća pogled, ne trepće i repom ne mrda. Umetnik Mikelanđelo obara pogled i opaža da mu nešto štipa oči. Umetnik Mikelanđelo rukama trlja oči. A petao zaista više ne stoji, ne stoji, već odlazi, odlazi iza šupe, iza šupe u živinarnik, u živinarnik svojim kokoškama. I umetnik Mikelanđelo se podiže sa gomile cigala, otresa sa pantalona crvenu ciglanu prašinu, baca u stranu remenčić i ide svojoj ženi. A žena umetnika Mikelanđela je duga – duga, za dve osobe preduga. Putem umetnik Mikelanđelo sreće Komarova, hvata ga za ruku i viče: “Gledaj!” Komarov gleda i vide loptu. “Šta je to?” – šapće Komarov. A s neba grmi: “Ovo je lopta”. “Kakva je to lopta?” – šapće Komarov. A s neba grmi: “Lopta ravnoravni!” Komarov i umetnik Mikelanđelo sedaju na travu, i sede oni na travi, kao gljive. Oni drže jedno drugo za ruke i gledaju nebo. A na nebu se jasno pokazuje ogromna kašika. Šta je sad ovo? To niko ne zna. Ljudi beže i zatvaraju se u svoje domove. I zatvaraju vrata i prozore. Ali zar će to pomoći? Ma kakvi! To neće pomoći. Sećam se, kada se 1884. godine na nebu pojavila obična kometa veličine parobroda. Bilo je jako strašno. A ovde – kašika! Šta je kometa naspram takve pojave. Zatvarajte prozore i vrata! Zar to može pomoći? Protiv nebeske pojave, daskom se zakloniti nećeš. U našoj kući boravi Nikolaj Ivanovič Stupin, koji ima teoriju da je sve – dim. A po mom mišljenju, nije sve dim. Možda, dima i uopšte nema. Ničega, možda, nema. Postoji samo jedna podela. A možda i podele baš uopšte nema. Teško je reći. Priča se da je neki čuveni umetnik posmatrao petla. Posmatro, posmatrao i došao do ubeđenja da petao ne postoji. Umetnik je o tome rekao svome prijatelju, a prijatelj poče da se smeje. Kako, kaže, ne postoji, kada on, kaže, evo baš ovde stoji, i ja ga, kaže, jasno vidim. A veliki umetnik tada spusti glavu, i kako je stajao, tako i sede na gomilu cigala. To je sve. 18. septembra 1934. O POJAVAMA I POSTOJANJU N° 2 To je flaša sa votkom, takozvani alkohol. A pored vi vidite Nikolaja Ivanoviča Serpuhova. Evo iz flaše se podižu alkoholne pare. Pogledajte, kako ih Nikolaj Ivanovič Serpuhov udiše. Pogledajte, kako se oblizuje i kako žmirka. Očigledno, jako mu je drago, i to uglavnom stoga, što je u pitanju alkohol. Ali obratite pažnju na to da iza leđa Nikolaja Ivanoviča nema ničega. Ne samo to da tamo nije stajao orman, ili komoda, ili nešto slično tome – nego uopšte ničega nema, štaviše, ni vazduha nema. Verovali vi ili ne, ali iza leđa Nikolaja Ivanoviča nema čak ni

bezvazdušnog prostora, ili, kao što se kaže, etra. Otvoreno govoreći, ničega nema. To je, razume se, nemoguće i zamisliti. Ali baš nas briga za to, nas zanima samo alkohol i Nikolaj Ivanovič Serpuhov. Evo Nikolaj Ivanovič je uzeo rukom flašu sa alkoholom i prinosi je nosu. Nikolaj Ivanovič šmrka i mrda ustima, kao kunić. Sada je došao trenutak da kažem da ne samo iza leđa Nikolaja Ivanoviča, nego i ispred – tako reći, pred grudima – i uopšte, unaokolo, ničega nema. Potpuno odsustvo svakog postojanja, ili, kao što se ponekad kaže zbijajući šale: odsustvo svakog prisustva. Ali, dopustite da se zanimamo samo alkoholom i Nikolajem Ivanovičem. Zamislite, Nikolaj Ivanovič zaviruje u flašu sa alkoholom, zatim je prinosi ustima, zabacuje flašu dnom uvis i ispija, zamislite, sav alkohol. Baš vešto! Nikolaj Ivanovič je ispio alkohol i zatreptao očima. Baš vešto! Kako je to uspeo! A sad smo, evo, dužni da kažemo: istinu govoreći, ne samo iza leđa Nikolaja Ivanoviča ili spreda i unaokolo tek, nego, takođe, i unutar Nikolaja Ivanoviča ničega nije bilo, ništa nije postojalo. Ono je, razume se, možda tako, kako samo što smo rekli, ali sam Nikolaj Ivanovič, mogao je pri tom da sasvim lepo postoji. Ovo je, naravno, tačno. Ali, otvoreno govoreći, cela stvar je u tome da Nikolaj Ivanovič nije postojao i ne postoji. Eto u čemu i jeste vic. Vi upitajte: ali šta je sa flašom alkohola? Pre svega, kud se, eto, denuo alkohol, ako ga je ispio nepostojeći Nikolaj Ivanovič. Flaša se, recimo, sačuvala. A gde je pak alkohol? Samo što je bio, a odjednom ga nema. Ta Nikolaj Ivanovič ne postoji, govorite. Kako je to moguće? Ovde se i mi sami gubimo u pretpostavkama. Ali, uostalom, zašto ovo govorimo? Ta mi smo rekli, da kako unutar, tako i izvan Nikolaja Ivanoviča ništa ne postoji. A ako ni unutar, ni izvan ništa ne postoji, to, znači, i flaša ne postoji. Zar nije tako? Ali, s druge strane, obratite pažnju na sledeće: ako govorimo da ništa ne postoji ni unutar, ni izvan, to se pojavljuje pitanje: unutar i izvan čega? Nešto, po svoj prilici, ipak postoji? A možda, i ne postoji. U tom slučaju, zašto govorimo “unutar” i “izvan”? Ne, ovde je očigledno ćorsokak. I mi sami ne znamo šta da kažemo. Do viđenja. 18. septembra 1934.

(IVAN JAKOVLJEVIČ BOBOV) Ivan Jakovljevič Bobov se probudi u najprijatnijem duhovnom raspoloženju. Pomolio se ispod jorgana i odjednom ugledao plafon. Plafon je bio ukrašen velikom sivom mrljom sa zelenkastim krajevima. Ako bi jednim okom gledali na mrlju, tada bi mrlja postajala nalik na nosoroga, upregnutog u taljige, mada su drugi nalazili da ona više liči na tramvaj, na čijem vrhu sedi gorostas – ali, uostalom, u toj su se mrlji mogli, štaviše, videti konture nekakvog grada. Ivan Jakovljevič pogleda u plafon, ali ne na to mesto, gde je bila mrlja, već tako nekako, ne zna se kud; pri tom se osmehnuo i zažmirio. Zatim je izbečio oči i tako visoko podigao obrve, da se čelo složilo kao harmonika-dugmetara, i sasvim bi nestalo, da Ivan Jakovljevič nije nanovo zažmirio, i iznenada, kao postidevši se zbog nečega, navukao jorgan preko glave. On je to tako učinio, da su mu se ispod drugog kraja jorgana pomolile gole noge, a na prst leve noge odmah je aterirala muva. Ivan Jakovljevič pomeri prst, a muva odlete i dospe na mrlju. Tada je Ivan Jakovljevič, sa donje strane, obema nogama uhvatio jorgan, jednom nogom je zakačio jorgan odozdo, a drugu nogu je izvukao i pritisnuo njome jorgan odozgo, i na taj način ga svukao sa glave. “Šipak” –

17

reče Ivan Jakovljevič i naduva obraze. Kao i uvek, kada mu je nešto uspevalo ili, naprotiv, kada nikako nije išlo, Ivan Jakovljevič je uvek govorio “šipak” – razume se, ne glasno i nipošto radi toga da bi to neko čuo, nego tako nekako, za sebe, radi sebe. I eto, rekavši “šipak”, Ivan Jakovljevič sede na krevet i pruži ruku ka stolici, na kojoj su bile njegove pantalone, košulja i ostali veš. Ivan Jakovljevič je voleo da nosi prugaste pantalone. Ali jednom, zaista, nigde se nisu mogle nabaviti prugaste pantalone. Ivan Jakovljevič je i u “Lenjingradodeći” bio, i u “Univermagu”, i u Pasažu, i u Gostinom dvoru,* i na Petrovgradskoj strani je obišao sve trgovine. Štaviše, nekuda je i na Ohtu otišao, ali prugaste pantalone nigde nije našao. A stare pantalone Ivana Jakovljeviča već su se do te mere pohabale, da ih više nije mogao obući. Ivan Jakovljevič ih je nekoliko puta zašivao, ali, na kraju krajeva, i to je prestalo da pomaže. Ivan Jakovljevič je ponovo obišao sve trgovine i, opet ne našavši nigde prugaste pantalone, rešio je, napokon, da kupi karirane. Ali, nigde nije bilo ni kariranih pantalona. Tada je Ivan Jakovljevič rešio da sebi kupi sive pantalone, ali nigde nije bilo ni sivih. Nigde se nisu našle ni crne pantalone, podesne rastu Ivana Jakovljeviča. Tada je Ivan Jakovljevič pošao da kupuje plave pantalone, ali, dok je on tražio crne, svud su nestale i sive i karirane. I eto, najzad, Ivan Jakovljevič je morao da kupi zelene pantalone sa žutim tufnama. U trgovini se Ivanu Jakovljeviču učinilo da pantalone nisu jako upadljive boje, i da žuta tufna uopše ne bode oči. Ali, došavši kući, Ivan Jakovljevič zapazi da jedna nogavica baš kao da i jeste elegantne nijanse, ali da je zato druga samo tirkizna, a žuta tufna se drečavo sjaji na njoj. Ivan Jakovljevič pokuša da prevrne pantalone na drugu stranu, ali tamo su obe polovine imale težnju da pređu u žutu boju sa zelenim zrnima, i imale su takav veseli izgled, da, čini se, izneseš li takve pantalone na tribinu posle bioskopske predstave, ništa ti više neće trebati, publika će se pola sata smejati. Dva dana se nije Ivan Jakovljevič rešavao da obuče nove pantalone, ali kada su se stare pocepale, tako da je izdaleka bilo moguće videti da i njegove dugačke muške gaće traže popravku, bio je prinuđen da obuče nove pantalone. Prvi put je u novim pantalonama Ivan Jakovljevič izašao veoma oprezno. Pojavivši se iz ulaza, on pogleda prvo na obe strane i, uverivši se, da nema nikoga u blizini, izađe na ulicu i brzo zakorača u pravcu svoga posla. Prvo je susreo trgovca jabukama s velikom korpom na glavi. Trgovac ništa ne reče ugledavši Ivana Jakovljeviča, i tek kada ga je ovaj mimoišao, zaustavio se, i kako mu korpa nije dozvolila da okrene glavu, okrenuo se celim telom i pogledao za Ivanom Jakovljevičem – možda, klimnuo bi mu on glavom da ipak nije te korpe na njoj. Ivan Jakovljevič je bodro išao napred, smatrajući svoj susret sa trgovcem za dobar predznak. On nije video trgovčev postupak i tešio se da pantalone ne padaju baš tako u oči. Sada je u susret Ivanu Jakovljeviču, s torbom pod miškom, išao isti takav službenik, kakav je i on sam. Službenik je išao brzo, ne gledajući bez potrebe sa strane, nego više sebi pod noge. Našavši se uporedo sa Ivanom Jakovljevičem, službenik kliznu pogledom po njegovim pantalonama i zaustavi se. Ivan Jakovljevič se, takođe, zaustavi. Službenik je gledao u Ivana Jakovljeviča, a Ivan Jakovljevič u njega. – Oprostite – reče službenik – da li mi možete reći, kako da dođem do te... državne... berze? – Pa, treba da idete kolovozom... mostom... ne, treba da idete tako, a zatim ovako – reče Ivan Jakovljevič. Službenik se zahvalio i brzo otišao, a Ivan Jakovljevič načini nekoliko koraka napred, ali, videvši, da mu sada u susret ide ne službenik, već službenica, obori glavu i pretrča na drugu stranu ulice. Na posao je Ivan Jakovljevič došao sa zakašnjenjem i veoma ljut. Kolege Ivana Jakovljeviča, na kraju krajeva, obratile su pažnju na zelene pantalone sa nogavicama od različitih nijansi, ali, vidi se, naslutile su da je to – uzrok njegove ljutnje, i nisu mu dosađivale sa zapitkivanjem. Dve nedelje se Ivan Jakovljevič patio idući u zelenim pantalonama, dok mu jedan od njegovih kolega, Apolon Maksimovič Silov, nije ponudio svoje pantalone na prodaju, kao da mu one nisu potrebne.

(1934-1937) VITEZ Aleksej Aleksejevič Aleksejev bio je istinski vitez. Tako, na primer, jedanput je, ugledavši iz tramvaja, kako se jedna dama spotakla o bankinu i ispustila iz zembilja stakleni poklopac za stonu lampu, koji se smesta razbio, želeći da pomogne toj dami, rešio da se žrtvuje i, iskočivši iz tramvaja u punoj brzini, pao je i do krvi rasekao o kamen celu njušku. Drgi put je, videći, kako se jedna dama, pentrajući se preko ograde, zakačila suknjom za ekser i ostala tako, da, sedeći s gornje strane na ogradi, nije mogla da se pokrene ni makac, počeo tako da se uzrujava, da je od uzbuđenja jezikom sebi slomio dva prednja zuba. Jednom rečju, Aleksej Aleksejevič je bio najistinskiji vitez, pa i to ne samo u pogledu dama. Sa nečuvenom lakoćom Aleksej Aleksejevič je mogao žrtvovati svoj život za Veru, Cara i Otadžbinu, što je i dokazao 14-te godine, početkom germanskog rata, bacivši se s uzvikom “Za Otadžbinu!” na ulicu kroz prozor drugog sprata. Nekakvim čudom Aleksej Aleksejevič je ostao živ, izvukavši se sa tek beznačajnim ozledama, i uskoro kao tako retko – revnostan rodoljub, bio je upućen na front. Na frontu se Aleksej Aleksejevič odlikovao neviđeno uzvišenim osećanjima i svaki put, kada bi izgovarao reči “zastava”, “fanfara” ili čak prosto “epolete”, licem mu je jurila suza ganuća. 16-te godine Aleksej Aleksejevič je bio ranjen u krsta i udaljen sa fronta. Kao Invalid I kategorije, Aleksej Aleksejevič nije radio i, koristeći se slobodnim vremenom, izlagao je na papiru svoja rodoljubiva osećanja. Jedanput je, razgovarajući sa Konstantinom Lebeđevom, Aleksej Aleksejevič rekao svoju omiljenu frazu: “Ja sam stradao za Otadžbinu i upropastio svoja krsta, ali živim od snage ubeđenja svoje krajnje podsvesti”. – Ih budalo! – reče mu Konstantin Lebeđev. – Najveću uslugu otadžbini pruža samo LIBERAL. Zbog nečega, te reči su se duboko urezale u dušu Alekseja Aleksejeviča, i eto, 17te godine on sebe već proglašava liberalom, sa krstima žrtvovanim za otadžbinu. Revoluciju je Aleksej Aleksejevič primio sa zanosom, bez obzira na to što je bio lišen penzije. Izvesno vreme Konstantin Lebeđev ga je snabdevao šećerom od šećerne trske, čokoladom, konzervisanom slaninom i prosom. Ali, kada je Konstantin Lebeđev neočekivano nekud nestao, Aleksej Aleksejevič je bio prinuđen da pođe na ulicu i da prosi. Iz početka je Aleksej Aleksejevič pružao ruku i govorio: “Udelite, Hrista radi, krstima za otadžbinu žrtvovanim”. Ali to nije imalo uspeha. Tada je Aleksej Aleksejevič reč “otadžbina” nadomestio rečju “revolucija”. Ali ni to nije imalo uspeha. Onda je Aleksej Aleksejevič sastavio revolucionarnu pesmu i, ugledavši na ulici čoveka, koji bi mogao, po njegovom mišljenju, da pruži milostinju, koraknuo bi napred i, ponosno, sa dostojanstvom, zabacivši nazad glavu, počeo da peva: Na barikade svi pođimo! Za slobodu se ubogaljimo i umrimo! I bodro po-poljski trepnuvši petama, Aleksej Aleksejevič bi pružio šešir i govorio: “Udelite milostinju, Hrista radi”. To je pomagalo, i Aleksej Aleksejevič je retko ostajao bez hrane. Sve je išlo dobro, ali eto 22-e godine Aleksej Aleksejevič se upoznao s nekim Ivanom Ivanovičem Puzirjovom, koji je na Senskoj pijaci trgovao suncokretovim uljem. Puzirjov je pozvao Alekseja Aleksejeviča u kafe, počastio ga pravom kafom i mljackajući

19

kolačićima, izložio mu nekakav komplikovan pothvat, od kojeg je Aleksej Aleksejevič razumeo samo to da i on treba nešto da radi, za šta će i dobijati od Puzirjova najvažnije prehrambene proizvode. Aleksej Aleksejevič se saglasio i Puzirjov mu je smesta, kao stimulaciju, ispod stola dao dva originalna pakovanja kineskog čaja i pakovanje cigareta “Radža”. Od toga dana Aleksej Aleksejevič je svako jutro dolazio na pijacu k Puzirjovu i, dobivši od njega ko zna kakve papire sa kosim potpisima i nebrojenim pečatima, nosio je sanke, kada se to dešavalo zimi, ili kada se to dešavalo leti – kolica, obilazio, po uputstvu Puzirjova, razne kancelarije, gde je, pokazavši papire, dobijao nekakve sanduke, koje je tovario na svoje sanke ili kolica i uveče ih odvozio u Puzirjovljev stan. Ali jednom, kad je Aleksej Aleksejevič dovezao sanke do Puzirjovljevog stana, pristupila su mu dva čoveka, od kojih je jedan bio u vojničkom šinjelu, i upitali ga: “Prezivate se – Aleksejev?” Zatim su Alekseja Aleksejeviča posadili u automobil i odveli u zatvor. Na saslušanjima Aleksej Aleksejevič ništa nije shvatio i samo je neprekidno govorio da je on stradao za revolucionarnu otadžbinu. Ali, i pored toga, bio je osuđen na deset godina progonstva u severni deo svoje otadžbine. Vrativši se 28-e godine nazad u Lenjingrad, Aleksej Aleksejevič se prihvatio nekadašnjeg zanata i, smestivši se na ugao Volodarskog prospekta, zabacivao je dostojanstveno glavu, trupnuo petom i zapevao: Na barikade svi pođimo! Za slobodu se ubogaljimo i umrimo! Ali nije to uspeo zapevati ni dva puta, kada je natkrivenim automobilom, bio poveden nekuda u pravcu Admiraliteta. Nestao je bez traga i glasa. To je kratka životna povest odvažnog viteza i rodoljuba Alekseja Aleksejeviča Aleksejeva. (1934-1936) PRAZNIK Na krovu jedne kuće sedela su dva tehnička crtača i jela kašu od heljde. Iznenada jedan od njih radosno uzviknu i izvadi dugačku maramicu iz džepa. Pala mu je na pamet sjajna ideja – u vršak maramice svezati novčić od dvadeset kopejki, hitnuti to dole, s krova, na ulicu i pogledati, šta će od toga ispasti. Drugi tehnički crtač je brzo shvatio ideju prvoga, pojeo je kašu od Heljde, ušmrknuo se i, obrisavši prste, počeo da motri iza prvog tehničkog crtača. Ali pažnja obojice tehničkih crtača bila je odvraćena od opita sa maramicom i novčićem od dvadeset kopejki. Na krovu, gde su obojica sedeli, zbio se događaj, koji nije mogao da prođe nezapaženo. Domar Ibrahim prikucavao je na dimnjak dugački štap sa izbledelom zastavom. Tehnički crtači upitali su Ibrahima, šta to znači, na šta im ovaj odgovori: “To znači da je u gradu praznik”. – “A koji to praznik, Ibrahime?” – upitali su tehnički crtači. “Praznik je povodom toga, što je naš omiljeni pesnik napisao novu pesmu”, reče Ibrahim. I tehnički crtači se, posramljeni svojim neznanjem, rasplinuše u vazduhu. 9. januar 1935.

(SADA ĆU DA ISPRIČAM, KAKO SAM SE RODIO...) Sada ću da ispričam kako sam se rodio, kako sam rastao, i kako sam ispoljio prve znake genijalnosti. Rodio sam se dvaput. To se evo ovako dogodilo. Moj tata se oženio s mojom mamom 1902. godine, ali moji roditelji su me doneli na svet tek krajem 1905., i to zato, što je tata poželeo da mu se dete rodi na Novu godinu. Tata je proračunao da začeće treba da se desi 1. aprila i samo se tog dana udvarao mami s predlogom da začnu dete. Prvi put je tata došao do moje mame 1. aprila 1903. godine. Mama je odavno čekala taj trenutak i jako se obradovala. Ali tata je, verovatno, bio u veselom raspoloženju, nije se uzdržao i rekao je mami: “Aprilili!” Mama se strašno naljutila i tog dana nije pustila tatu kod sebe. Moralo se čekati do sledeće godine. 1. aprila 1904. godine, tata je počeo ponovo da dolazi mami s istim predlogom. Ali mama je, pamteći prošlogodišnji slučaj, rekla da sad već više ne želi da ostaje u glupom položaju, i opet nije pustila tatu k sebi. Ma koliko da je tata besneo, ništa nije pomagalo. I tek nakon godinu dana mom tati je pošlo za rukom da stavi mamu u krevet i da me začne. Prema tome, moje začeće se dogodilo 1. aprila 1905. godine. Međutim, svi tatini proračuni su propali, zato što sam ispao nedonošče i rodio se četiri meseca pre roka. Tata se tako razbesne, da je akušerka, koja me je prihvatila, izgubila glavu i počela da me gura natrag, odakle tek što sam izašao. Jedan naš poznanik, student Vojno-medicinske akademije, koji je prisustvovao porođaju, izjavio je da im neće uspeti da me uguraju natrag. No, bez obzira na studentove reči, mene su ipak gurali i gurali, a u žurbi ne tamo gde treba. Ovde je počela strašna gužva. Majka vrišti: “Dajte mi moje dete!” A njoj odgovaraju: “Vaše – vele – dete se nalazi u vama”. – “Kako!” – vrišti majka. – Kako je dete u meni, kad samo što sam ga rodila!” – “Ali – vele majci – možda, vi grešite?” – “Kako – vrišti majka – ja grešim! Zar ja mogu da grešim! Sama sam videla, da je dete malopre evo ovde ležalo na čaršavu!” – “To je tačno – vele majci – ali, možda se, ono nekud puzeći uvuklo”. Jednom rečju, ni sami ne znaju šta da kažu majci. A majka galami i zahteva svoje dete. Bili su prinuđeni da pozovu iskusnog lekara. Ovaj je pregledao majku i raširio ruke, međutim, ipak je pripremio i dao majci dobru porciju engleske soli. Majka je dobila proliv, i na taj način sam po drugi put došao na svet. Tu se tata opet razbesneo, kaže, to se, tobože, još ne može nazvati rođenjem, da to, tobože, još nije čovek, nego pre donekle zametak, i da ga valja ili ugurati natrag, ili staviti u inkubator. I eto, stavili su me u inkubator. 25. septembra 1935. PERIOD INKUBACIJE U inkubatoru sam presedeo četiri meseca. Pamtim samo da je inkubator bio od stakla, prozračan i sa termometrom. Bio je obložen vatom. Više ništa ne pamtim. Kroz četiri meseca izvadili su me iz inkubatora. To su učinili upravo 1. januara 1906. godine. Na taj način, ja kao da sam se rodio i po treći put. Danom mog rođenja počeli su smatrati baš 1. januar.

21

1935. (JEDNOM MI MAŠA REČE...) Jednom mi Maša reče da joj u krevet dolazi Šarik.* Ko je ili šta je taj Šarik, nisam uspeo da razjasnim. Nakon nekoliko dana, taj Šarik je opet dolazio. Zatim je počeo da dolazi prilično često, otprilike jedanput u tri dana. Nisam bio kod kuće. Kada sam došao kući, Maša mi je rekla da me je Sinderjuškin zvao telefonom i raspitivao se za mene. Ja sam vidite li, bio potreban nekakvom Sinderjuškinu! Marina je kupila jabuke. Pojeli smo posle ručka nekoliko komada i, po svoj prilici, dve jabuke ostavili za veče. Ali kada sam uveče zaželeo da ih dobijem, tad jabuka nije bilo. Marina reče da je dolazio Miša – konobar i odneo jabuke za salatu. Nije mu bilo potrebno srce jabuke, i očistio je jabuke u našoj sobi, a srce je bacio u korpu za otpatke. Razjasnio sam da Šarik, Sinderjuškin i Miša obično žive kod nas u peći. To mi je malo razumljivo – kako su se oni tamo smestili. Zapitkivao sam Marinu o Šariku, Sinderjuškinu i Miši. Marina je izbegavala direktne odgovore. Kada sam izneo svoje bojazni da ta kompanija, možda, nije sasvim poštena, Marina me je ubedila, da su to, u svakom slučaju, “zlatna srca”.* Više nisam ništa mogao da saznam od Marine. S vremenom sam saznao da su “zlatna srca” stekla nejednako obrazovanje. Tačnije, Šarik je stekao srednje obrazovanje, a Sinderjuškin i Miša nisu stekli nikakvo. Šarik ima čak svoje naučne radove. I zbog toga se oholo odnosi prema ostalim “zlatnim srcima”. Jako me je zanimalo, kakvi su to Šarikovi naučni radovi. Ali i to mi je ostalo nepoznato. Marina veli da se on rodio s perom u rukama, ali više nikakvih detalja ne iznosi o njegovom naučnom radu. Počeo sam da se raspitujem i, napokon, saznao sam da je on po vokaciji obućar. Ali, ima li to veze s naučnim radom, nisam uspeo da doznam. Jednom sam saznao, da je kod “zlatnih srdaca” bila večerinka. Oni su se udružili i kupili marinirane jegulje. A Miša je čak doneo bočicu s votkom. Uopšte, Miša je voleo da popije. Šarikove čizme su napravljene od plute. Jedne večeri Marina mi reče da me je Sinderjuškin nazvao bezobraznikom, jer sam mu stao na nogu. Ja sam se takođe naljutio i molio sam Marinu da prenese Sinderjuškinu da mi se on više ne muva pod nogama. PRISLUŠKIVANA SVAĐA “ZLATNIH SRDACA” ZBOG BEŠAMEL-SOSA Juri voz, kao s gora, na okna vetri šumeli.

Tek buran čujem razgovor, spor zbog sosa bešameli. Noć. Ne vidim im lica, samo čujem ih po zvuku: sva ova zlatna srca! Spreman sam im pružit' ruku. Digao sam se, idem, po vagonu se teturam – naći ću ih ne padnem li, al' neću da ih diram. Tek tama se izgubi, kroz okna stanica sevnula, teskoba prodre u grudi, u srce skoči ajkula. Zaškripeše kočnice, prekinuv točkova pogon. Ja pažljivo gledam sve: sam sam u pustom vagonu. Ne čujem više ni reč o nekom sosu bešameli. Ko sred šume, opet tek, na okna viri zašumeli. A vagoni, zaškripav, pojuriše, Gasnu oganj. Juri voz, baš kao lav, od potere beži on. 18. februara 1936.

SUDBINA PROFESOROVE ŽENE Jednom jedan profesor nešto pojede, nije da nije, i počelo mu je bivati muka. Dođe njegova žena i veli: “Šta ti je?” A profesor kaže: “Ništa”. Žena otide nazad. Profesor je legao na divan, ležao malo, odmorio se i pošao na posao. A na poslu iznenađenje: snizili su mu platu – umesto 650 rubalja, dadoše mu svega 500. Profesor tamo – amo – ništa ne pomaže. Profesor do direktora, a direktor ga za vrat. Profesor do knjigovođe, a knjigovođa veli: “Obratite se direktoru”. Profesor se popeo na voz i otputovao u Moskvu. Usput profesor dobi grip. Doputovao je u Moskvu, ali ne može da izađe na peron. Položili su profesora na nosila i odneli u bolnicu. Proležao je profesor u bolnici ne više od četiri dana i umro. Profesorovo telo spališe u krematorijumu, pepeo staviše u teglicu i poslaše njegovoj ženi. Evo, profesorova žena sedi i pije kafu. Neočekivano zvonce. Šta se dogodilo? “Imate paket”. Žena se sva obradovala, smeška se na sva usta, poštaru u ruke gura pola rublje i brže otvara paket. Gleda, a u paketu teglica sa pepelom i ceduljica: “To je sve što je ostalo od Vašeg muža”.

23

Žena ne može ništa da shvati, trese teglicu, gleda je prema svetlu, ceduljicu je šest puta pročitala – napokon je shvatila u čemu je stvar, i strašno se ražalostila. Profesorova žena se jako ražalostila, poplakala je tri sata i krenula da pokopa teglicu sa pepelom. Uvila je teglicu u novine i odnela u park 1. Petoletke, bivši Tavričeski. Profesorova žena izabrala je zabačeniju alejicu i samo što je htela da zakopa teglicu – neočekivano ide čuvar. –Hej! – viče čuvar. – Šta tu radiš? Profesorova žena se preplaši i veli: – Ta eto, htela sam da nalovim žaba u teglicu. – Pa – govori čuvar – to može, samo pazi, zabranjeno je gaziti po travi. Kada je otišao čuvar, profesorova žena zakopa teglicu u zemlju, utapka je unaokolo nogom i krene da prošeta parkom. A u parku joj se prilepi nekakav mornar. Idemo, ta, idemo, veli, da spavamo. Ona kaže: “Zašto da spavamo po danu?” A on opet svoje: spavati pa spavati. I zaista, profesorovoj ženi se prispavalo. Ide ona ulicama i spava joj se. Unaokolo trče nekakvi modri i zeleni ljudi – a njoj se sve više spava. Ide ona i spava. I sanja, tobože ide joj u susret Lav Tolstoj i u rukama nosi nokšir. Ona ga pita: “Šta vam je to?” A on joj prstom pokazuje na nokšir i veli: “Eto – kaže – ovde sam nešto napravio, i sada nosim da pokažem celom svetu. Neka – veli – svi vide”. Poče profesorova žena takođe da gleda i vidi da, tobože, ovo više nije Tolstoj, nego šupa, a u šupi sedi kokoška. Poče profesorova žena da lovi kokošku, a kokoška se zavukla pod divan i odatle sad već kao kunić izviruje. Zavuče se profesorova žena za kunićem pod divan i probudi se. Probudila se, gleda: zaista, ona leži pod divanom. Izvuče se profesorova žena ispod divana, i vidi – njena vlastita soba. A eno i sto stoji sa nepopijenom kafom. Na stolu se nalazi ceduljica: “To je sve, što je ostalo od Vašeg muža”. Poplakala je profesorova žena još jedanput i sela da ispije hladnu kafu. Neočekivano zvonce. Šta se dogodilo? Ulaze neki ljudi i govore: “Pođimo”. – Kuda – pitala je profesorova žena. – U ludnicu – odgovaraju ljudi. Profesorova žena poče da vrišti i da se opire, ali ljudi su je uhvatili i odveli u ludnicu. I evo, sasvim normalna, sedi profesorova žena na postelji u ludnici, u rukama drži pecaljku i na podu lovi nekakve nevidljive ribice. Ova profesorova žena je samo žalostan primer toga, kako je u životu mnogo nesrećnika, koji ne zauzimaju ono mesto, koje bi trebali zauzimati. 11, avgusta 1936. PET NEZAVRŠENIH PRIČA Dragi Jakove Semjonoviču, 1. Neki čovek je, zaletevši se, sa takvom snagom udario glavom o kovačnicu, da je kovač odložio malj na stranu, koji je držao u rukama, skinuo kožnu pregaču i, zalizavši dlanom kosu, izašao na ulicu da pogleda, šta se desilo. 2. Ovde je kovač ugledao čoveka koji je sedeo na zemlji . Čovek je sedeo na zemlji i držao se za glavu. 3. “Šta se desilo?” – upita kovač. “Jaoj!” – reče čovek. 4. Kovač je čoveku prišao bliže. 5. Prekidamo priču o kovaču i nepoznatom čoveku i počinjemo novu priču o četiri prijatelja harema. 6. Bila jednom četiri ljubitelja harema. Smatrali su da je prijatno imati u isti mah po osam žena.

Okupljali su se uveče i raspravljali o haremskom životu. Pili su vino; napijali se; padali pod sto; povraćali. Bilo je odvratno gledati ih. Ujedali su jedan drugoga za noge. Nazivali se ružnim rečima. Puzali na svojim trbusima. 7. Prekidamo priču o njima i počinjemo novu priču o pivu. 8. Stajaše bure sa pivom, a pored je sedeo filozof i razmišljao: “Ovo bure je ispunjeno pivom; pivo previre i jača. I ja svojim razumom hitam po vrhuncima iznad zvezda i jačam duhom. Pivo je napitak, koji teče prostorom, ja sam isto napitak koji teče vremenom. 9. Kada je pivo zatvoreno u buretu, ono nema gde da teče. Zaustavi li se vreme, i ja ću stati. 10. Ali, ne zaustavi li se vreme, i moj tok je nesumnjiv. 11. Ne, pa bolje neka i pivo slobodno teče, budući da je suprotno prirodnim zakonima da stoji na mestu”. I s tim rečima filozof otvori slavinu na bačvi, i pivo se izli na pod. 12. Dosta smo ispričali o pivu; sada ćemo da pričamo o bubnju. 13. Filozof je udarao u bubanj i vikao: “Ja pravim filozofsku buku! Ta buka nije potrebna nikome, ona čak svima smeta. Ali ako ona svima smeta, to, znači, da nije od ovoga sveta. A ako ona nije od ovoga sveta, tad je od onoga sveta. A ako je od onoga sveta, onda ću da je pravim”. 14. Dugo je filozof bubnjao. Ali da mi ostavimo ovu bučnu priču i pređemo na sledeću tihu priču o drveću. 15. Filozof je šetao ispod krošnji drveća i ćutao, zato što ga je napustilo nadahnuće. 27. marta 1937. O TOME, KAKO SU ME POSETILI VESNICI U časovniku nešto lupnu i dođoše mi vesnici. Nisam odmah shvatio da su mi došli vesnici. Prvo sam pomislio da se malo pokvario časovnik. Ali tu sam video da časovnik nastavlja da radi i, po svoj prilici, pokazuje tačno vreme. Onda sam izveo zaključak da je u sobi promaja. I odjednom se začudio: kakva je to pojava, kojoj netačan rad časovnika i promaja u sobi podjednako mogu da služe kao uzrok? Sedeo sam na stolici pored divana i gledao u časovnik razmišljajući o tom. Minutna kazaljka bila je na devet, a satna na četiri, prema tome bilo je četvrt do četiri. Ispod časovnika bio je obešen zidni kalendar, a listovi kalendara su se listali, kao da je u sobi duvao jak vetar. Srce mi je lupalo, i plašio sam se da se ne onesvestim. – Treba da popijem vode – rekoh. Pored mene na stoliću bio je bokal sa vodom. Pružio sam ruku i uzeo bokal . – Voda može da pomogne – rekoh i počeo sam da gledam u vodu. Tu sam shvatio da su mi došli vesnici, ali da ne mogu da ih razlikujem od vode. Plašio sam se da pijem tu vodu, zato što bih zabunom mogao da popijem vesnika. Šta to znači? To ne znači ništa. Moguće je popiti samo tečnost. A zar su vesnici tečnost? Prema tome, mogu popiti vodu, tu nema šta da se plašim. Ali ne mogu da nađem vodu. Hodao sam po sobi i tražio je. Pokušao sam da stavim u usta kaiš, ali to nije bila voda. Stavio sam u usta kalendar – to takođe nije voda. Digao sam ruke od vode i počeo da tražim vesnike. Ali kako da ih nađem? Na šta liče? Setio sam se da ne mogu da ih razlikujem od vode, dakle, oni su nalik vodi. No na šta je nalik voda? Stajao sam i razmišljao. Ne znam, koliko sam vremena stajao i razmišljao, no neočekivano sam se trgnuo. – Eno vode! – rekoh u sebi. Ali to nije bila voda, to me je samo počelo svrbeti uvo. Počeo sam da pipam ispod ormana i ispod kreveta, misleći da ću tamo pronaći vodu ili vesnika. Ali ispod ormana, među prašinom, našao sam samo lopticu, koju je progrizao pas, a ispod kreveta nekakve parčiće od stakla. Ispod stolice pronašao sam nepojedeni kotlet. Pojeo sam ga, i bilo mi je lakše. Više nije duvao vetar, a časovnik je mirno kucao, pokazujući tačno vreme: četvrt do četiri. – Pa, znači, vesnici su već otišli – rekoh u sebi i počeo sam da se preoblačim da bih išao u goste.

25

22. avgusta 1937. VEZA Filozofe! 1. Pišem Vam odgovor na Vaše pismo, koje mi Vi nameravate napisati kao ogovor na moje pismo, koje sam ja napisao Vama. 2. Neki violinista kupio sebi magnet i poneo ga kući. Usput su violinistu napali huligani i zbacili mu kapu s glave. Vetar je poduhvatio kapu i poneo je ulicom. 3. Violinista je položio magnet na zemlju i potrčao za kapom. Kapa je dospela u lokvu azotne kiseline i tamo sagorela. 4. A za to vreme huligani su ugrabili magnet i nestali. 5. Violinista se vratio kući bez kaputa i bez kape, jer je kapa sagorela u azotnoj kiselini, a oneraspoložen gubitkom svoje kape, zaboravio je i kaput u tramvaju. 6. Kondukter tog tramvaja odneo je kaput na buvlju pijacu i tamo ga trampio za mileram, prekrupu i paradajz. 7. Kondukterov tast se prejeo paradajza i umro. Njegov leš stavili su u mrtvačnicu, ali su ga potom pomešali i umesto kondukterovog tasta sahranili su nekakvu bakicu. 8. Na bakicin grob postaviše beli stub sa natpisom: “Anton Sergejevič Kondratjev”. 9. Kroz jedanaest godina taj stub izgrizoše crvi, i on je pao. A čuvar groblja raspilio je ovaj stub na četiri dela i sagoreo ga u svom šporetu. A žena čuvara groblja je na toj vatri skuvala supu od karfiola. 10. No, kada je supa bila već skuvana, sa zida se srušio sat pravo u šerpu sa supom. Sat su izvadili iz supe, ali u satu su bile stenice, i one su se sad obrele u supi. Supu su dali prosjaku Timofeju. 11. Prosjak Timofej je pojeo supu sa stenicama i ispričao prosjaku Nikolaju o dobroti čuvara groblja. 12. Sutradan je prosjak Nikolaj došao do čuvara groblja i počeo prositi. No čuvar groblja nije prosjaku Nikolaju dao ništa i isterao ga je napolje. 13. Prosjak Nikolaj se jako naljutio i zapalio je kuću čuvara groblja. 14. Vatra se proširila sa kuće na crkvu, i crkva je izgorela. 15. Povela se dugotrajna istraga, ali nije se uspeo ustanoviti uzrok požara. 16. Na tom mestu gde je bila crkva, izgradili su klub, i na dan otvaranja kluba priredili koncert, na kojem je nastupao violinista, koji je pre četrnaest godina izgubio svoj kaput. 17. A među slušaocima je sedeo sin jednog od onih huligana, koji su pre četrnaest godina zbacili kapu s glave tom violinisti. 18. Posle koncerta oni pođoše kući istim tramvajem. No u tramvaju, koji je išao iza njih, vozač je bio isti onaj kondukter, koji je nekad prodao violinistov kaput na buvljoj pijaci. 19. I eto, oni se kasno uveče voze gradom: napred – violinista i huliganov sin, a iza njih – vozač tramvaja, bivši kondukter. 20. Oni se voze i ne znaju, kakva je veza među njima, i to neće saznati do same smrti. 14. septembra 1937.

GNUSNA OSOBA Senjka udari Feđku po njuški i sakri se ispod komode. Feđka dohvati Senjku žaračem ispod komode i otkine mu desno uvo. Senjka kliznu iz Feđkinih ruku i s otkinutim uvom u rukama pojuri k susedima. Ali Feđka sustiže Senjku i lupi ga posudom za šećer po glavi. Senjka je pao i, čini se, umro. Tada je Feđka spakovao stvari u kofer i otputovao u Vladivostok.

U Vladivostoku Feđka postade krojač: iskreno govoreći, on uopšte nije postao krojač, zato što je šio samo damsko rublje, pretežno trikoe i grudnjake. Dame se nisu ustezale pred Feđkom, otvoreno su pred njim podizale svoje suknje, a Feđka im je uzimao meru. Feđka se, kako kažu, nagledao svega i svačega. Feđka je – gnusna osoba. Feđka je – Senjkin ubica. Feđka je – sladostrasnik. Feđka je – žderonja, zato što svako veče pojede po dvanaet kotleta. Feđki je izrastao takav stomak da je izradio sebi steznik i počeo da ga nosi. Feđka je – beskrupulozan čovek: na ulici je deci otimao pare, podmetao je starčićima nogu i plašio starice, podižući iznad njih ruku, a kada bi starica izbegla u stranu, Feđka bi se pravio da je podigao ruku samo radi toga da bi se počešao po glavi. Sve se završilo tako, što je Feđki prišao Nikolaj, udario ga po njušci i sakrio se pod orman. Feđka je dohvatio Nikolaja žaračem ispod ormana i pocepao mu usta. Nikolaj je s pocepanim ustima pojurio k susedima, ali ga je Feđka sustigao i udario pivskom kriglom. Nikolaj je pao i umro. A Feđka je spremio svoje stvari i otputovao iz Vladivostoka. 21. novembra 1937.

KAPA Uzvraća prvi drugome: “Nisam ih video”. – “Kako ih nisi video – govori drugi – kad sam im kape stavljao?” – “Pa eto – veli prvi – kape si im stavljao, ali ih nisam video”. – “Da li je to moguće?” – kazuje drugi, s dugačkim brkovima. “Da – govori prvi – moguće je “ – i osmehuje se modrim ustima. Tada drugi, koji je sa dugačkim brkovima, pristupa modroustom, da bi mu ovaj objasnio, kako je to moguće – kape na ljude staviti, a iste te ljude ne zapaziti. Ali modrousti odbija da objasni brkatome, klima glavom i osmehuje se svojim plavim ustima. – Ah, kakav si ti vrag – veli mu brkati. – Ti mene, starče, zavaravaš! Odgovori mi i ne zaluđuj me: da li si ih video ili nisi? Drugi, koji je modrousti, još jednom se osmehnuo, i neočekivano nestao, samo je jedna kapa ostala da visi u vazduhu. – Ah, eto ko si ti! – reče brkati starac i pruži ruku za kapom, a kapa u stranu. Starac za kapom, a kapa u stranu. Starac za kapom, a kapa od njega, ne dajući se starcu u ruke. Leti kapa Njekrasovskom ulicom, pored pekare, pored kupatila. Iz pivnice istrčava narod, gleda začuđeno u kapu i odlazi natrag u pivnicu. A starac trči za kapom, ruke je napred ispružio, otvorio usta; starčeve oči se zamutiše, brkovi se klate, a kosa poput perja štrči na sve strane. Dotrčao je starac do Litejne, a tamo, presecajući mu put, već juri milicioner i još jedan građanin u sivom odelu. Uhvatili su bezumnog starca i poveli ga nekuda. A kapa je zaokrenula nadesno i poletela u pravcu Neve. Neki čovek ju je video na uglu Pantalejmonove, a već na uglu Fruštadske, niko je nije video. 21. jula 1938.

27

USPOMENE JEDNOG MUDROG STARCA Bio sam veoma mudar starac. Sad to više nisam, smatrajte, štaviše, da me nema. No bilo je vreme, kad bi svaki od vas došao do mene, i, ma kakva da je tegoba morila njegovu dušu, ma kakvi da su gresi grizli njegove misli, ja bih ga zagrlio i rekao: “Sine moj, uteši se, zato što nikakva tegoba ne mori dušu tvoju, i nikakve grehe ne vidim u telu tvom” – i on bi utekao od mene, srećan i radostan. Bio sam velik i silan. Srećući me na ulici, ljudi su uzmicali u stranu, a ja sam prolazio kroz gomilu, kao pegla. Često su mi ljubili noge, ali nisam protestvovao: znao sam da sam dostojan toga. Zašto ljude lišavati radosti da mi ukazuju poštovanje? Štaviše, ja sam, budući da sam veoma gipka tela, pokušao da poljubim svoju sopstvenu nogu. Seo sam na klupu, uzeo u ruku svoju svoju desnu nogu i privukao je k licu. Uspelo mi je da poljubim palac na nozi. Bio sam srećan. Shvatio sam sreću drugih ljudi. Svi su se preda mnom klanjali! I to ne samo ljudi, već i zveri, čak su i razne bubice milele preda mnom i mahale svojim repovima. A mačke! One su me prosto obožavale i, na neki način spojivši se šapama, jurile su preda mnom, kada sam stupao stepeništem. U to vreme, bio sam zaista veoma mudar i sve sam shvatao. Nije bilo takve stvari, pred kojim bih bio zbunjen. Jedan tren naprezanja mog čudovišnog uma, i najsloženije pitanje rešavao sam na najprostiji način. Mene su, štaviše, vodili u Institut Mozga i pokazivali profesorima. Oni su elektricitetom merili moj um i prosto su otupeli. “Mi nikada ništa sličnog nismo videli” – rekoše. Bio sam oženjen, ali sam retko viđao svoju ženu. Ona me se bojala: kolosalnost moga uma ju je potiskivala. Ona nije živela, već treperila, i, kada bih je pogledao, počinjala bi da štuca. Dugo smo živeli zajedno, ali je ona zatim, po svoj prilici, nekud nestala, ne pamtim tačno gde. Pamćenje – to je zapravo čudna stvar. Kako je teško nešto zapamtiti, a kako lako zaboraviti! A dešava se i ovako: zapamtiš jedno, a setiš se sasvim drugog. Ili: zapamtiš nešto s mukom, ali temeljito, a zatim ničeg ne možeš da se setiš. Tako takođe biva. Svima bih vam savetovao da poradite nad svojim pamćenjem. Uvek sam bio pravičan i bez potrebe nikoga nisam tukao, zato što kad nekoga tučeš, tad uvek gubiš pamet, i tu je moguće preterati. Decu, na primer, ne treba nikada udarati nožem ili uopše nečim gvozdenim, a žene, naprotiv, ne treba tući nogom. Životinje – one su, priča se, žilave, no ja sam u tom pravcu vršio eksperimente i znam da to nije uvek tako. Blagodareći svojoj gipkosti, mogu da radim ono što niko ne može da uradi. Tako, na primer, pošlo mi je za rukom da, iz vrlo krivudave cevi za odvođenje nečistoće, izvadim tud slučajno upalu naušnicu moga brata. Mogao sam se, na primer, skriti u prilično malenu korpu i zatvoriti za sobom poklopac. Da, na kraju krajeva, bio sam fenomenalan! Moj brat je bio moja potpuna suprotnost: prvo, bio je viši rastom, a drugo, gluplji. Nikada se s njim nisam družio. Mada sam se, ipak, družio, i to čak mnogo. Ovde sam nešto zamrsio: ja se naime s njim nisam družio, i uvek smo bili zavađeni. A zavadili smo se ovako. Nalazio sam se pored prodavnice: tamo su izdavali šećer, a ja sam stajao u redu i trudio se da ne slušam šta se unaokolo priča. Pomalo me je boleo zub, i bio sam loše raspoložen. Na ulici je bilo veoma hladno, jer su svi stajali u vatiranim kaputima i pored toga se smrzavali. Ja sam isto tako stajao u vatiranom kaputu, no nisam se jako smrzavao, ali mrzle su mi se ruke, zato što sam morao da ih vadim iz džepova i nameštam kofer, koji sam držao, stegnuvši ga nogama, da ne bi nestao. Neočekivano neko me je tresnuo po leđima. Neopisivo sam se rasrdio i brzinom munje počeo da razmišljam, kako da kaznim onog koji me je uvredio. Istovremeno, tresnuše me ponovo po leđima. Sav sam se uznemirio, ali reših da se ne okrećem i da se napravim, kao da ništa nisam primetio. Samo sam, za svaki slučaj, uzeo

kofer u ruku. Prošlo je sedam minuta, i treći put me tresnuše po leđima. Tu sam se okrenuo i ugledao pred sobom visokog postarijeg čoveka u prilično pohabanom, ali još uvek valjanom vatiranom kaputu. – Šta želite od mene? – upitah ga strogim i čak malo oštrim glasom. – A što se ti ne okrećeš, kada te zovu? – rekao je. Zamislih se nad sadržinom njegovih reči, kad on opet otvori usta i reče: – Šta ti je? Ne prepoznaješ me, šta li? Pa ja sam tvoj brat. Ponovo se zamislih nad njegovim rečima, a on iznova otvori usta i reče: – Poslušaj der, brate. Za šećer mi nedostaju četiri rublje, a da napustim red je šteta. Pozajmi mi ded peticu, a ja ću se s tobom zatim pogoditi. Počeh da razmišljam o tome, zašto bratu nedostaju četiri rublje, no on me uhvati za rukav i reče: – E pa, budući da je tako, hoćeš li da pozajmiš svome bratu malo para? – i s tim rečima, on sam raskopča moj vatirani kaput, zavuče mi ruku u unutrašnji džep i uze novčanik. – Eto – reče – ja ću ti uzeti u zajam izvesnu sumu, a novčanik, evo gledaj, vratiću ti natrag u kaput. – I on stavi novčanik u spoljašnji džep mog kaputa. Bio sam, razume se, iznenađen ovakvim iznenadnim susretom sa svojim bratom. Neko vreme sam poćutao, a zatim ga upitah: – A gde si ti do sada bio? – Tamo – odgovori mi brat i nekamo mahnu rukom. Zamislih se gde je to “tamo”, no brat me munu u slabinu i reče: – Gledaj: počeli su da puštaju u prodavnicu. Do vrata prodavnice išli smo zajedno, ali u prodavnici sam se obreo sam, bez brata. Na tren iskočih iz reda i provirih kroz vrata na ulicu. No mog brata nigde ne beše. Kad htedoh da opet zauzmem svoje mesto u redu, nisu me pustili i, štaviše, postepeno me izguraše na ulicu. Suzdržavajući bes zbog ružnih postupaka, uputih se kući. Kod kuće otkrih da mi je brat iz novčanika uzeo sve pare. Tu sam se strašno naljutio na njega, i otada se s njim nikada više nisam izmirio. Živeo sam sam i primao sam samo one, koji su mi dolazili po savet. A takvih je bilo mnogo, i događalo se to, da ni danju ni noću nisam znao za mir. Katkad sam se toliko umarao, da sam se spuštao na pod i odmarao se. Ležao bih na podu dotle, dok mi ne bi postalo hladno, tada bih se brzo dizao i počeo da trčim po sobi da se ugrejem. Zatim bih opet sedao na klupu i davao savete svim onim koji za njima imaju potrebu. Ulazili su k meni jedan za drugim, ponekad čak ne otvarajući vrata. Veselilo me je da gledam njihova bolna lica. Razgovarao sam s njima, ali sam jedva suzdržavao smeh. Jedanput nisam izdržao i zasmejah se. Sa užasom oni udariše u bežanje – neko na vrata, neko na prozor, a neko i pravo kroz zid. Ostavši sam, ustao sam koliko sam dug i širok, otvorio vrata i rekao: – Prin tim pram. No tu u meni nešto prasnu, i otada možete smatrati, da me više nema. (1936-1938)

VLAST Faol reče: “Mi grešimo i naslepo činimo dobro. Neki se sudski činovnik vozio biciklom i neočekivano došavši do Kazanskog sabora, nestao. Da li on zna, šta mu je bilo dato da učini: dobro ili zlo? Ili ovakav slučaj: neki je glumac kupio sebi bundu i tobože je učinio dobro toj bakici, koja je, oskudevajući, prodala tu bundu, ali je zato drugoj bakici, i to svojoj majci, koja je živela kod njega i obično spavala u predsoblju,

29

gde je on vešao novu bundu, učinio, kao što izgleda, zlo, budući da se nova bunda toliko nepodnošljivo osećala na ne zna se kakav formalin i naftalin, da babica, majka tog glumca, jednom nije bila u stanju da se probudi i umrla je. Ili još jedan ovakav slučaj: neki se grafolog nakitio votkom i počinio takve stvari, da tu, po svoj prilici, i sam pukovnik Dibič ne bi razabrao, šta je dobro, a šta zlo. Greh je od dobra veoma teško razlikovati”. Mišin, zamislivši se nad Faolovim rečima, pade sa stolice. – Ho-ho – reče, ležeći na podu – če-če. Faol nastavi: “Uzmimo ljubav. Možda je dobro, a možda ne i zlo. S jedne strane, rečeno je: zavoli, a s druge: ne bludniči. Možda je bolje uopše ne ljubiti? Ali rečeno je: zavoli. A zavoliš li – razmaziš se. Šta da se radi? Možda ljubiti, ali ne tako? U tom slučaju, zašto se pak u celom svetu jednom te istom rečju – zaljubiti – izražava i jedno i drugo? Eto, neki je glumac voleo svoju majku i jednu mlađahnu debeljuškastu devojku. I voleo ih je na različite načine. Devojci je davao veći deo svoje plate. Majka je počesto gladovala, a devojka je pila i jela za trojicu. Glumčeva majka je živela u predsoblju na podu, a devojka je raspolagala sa dve velike sobe. Devojka je imala četiri kaputa, a majka jedan, i eto, glumac je svojoj majci uzeo taj jedini kaput i od njega devojci sašio suknju. Na kraju krajeva, s devojkom se glumac zabavljao, a sa svojom majkom nije i ljubio ju je čistom ljubavlju. Ali, glumac se pribojavao majčine smrti, a za smrt devojke nije. I kada je majka umrla, glumac nije plakao i našao je sebi drugu devojku. Dakle, majka se ceni kao unikat, poput retke marke, koja se ne može zameniti drugom”. – Šo-šo – reče Mišin, ležeći na podu – ho-ho. Faol nastavi: „I to se zove čista ljubav! Da li je dobra takva ljubav? A ako nije, onda kako voleti? Neka je majka volela svoje dete. Detetu je bilo dve i po godine. Majka ga je vodila u vrt i smeštala na pesak. Tamo su svoju decu dovodile i druge majke. Katkad se na pesku skupljalo do četrdeset mališana. I eto, jedanput je u taj vrt banulo besno pseto, bacilo se pravo na decu i počelo da ih ujeda. Majke su s kricima pojurile svojoj deci, među njima i naša majka. Ona je žrtvujući se, priskočila psu, i iščupala mu iz čeljusti, kako joj se činilo, svoje dete. Ali, iščupavši dete, videla je da to nije njeno dete, i bacila ga je natrag psu da bi ugrabila i od smrti spasla svoje dete, koje je tu ležalo. Ko će da mi odgovori: da li je ona zgrešila ili učinila dobro?” – Sju-sju – reče Mišin, vrteći se na podu. Faol nastavi: “Da li kamen greši? Greši li drvo? Greši li životinja? Ili greši samo čovek?” – Mljam-mljam – reče Mišin, osluškivajući Faolove reči – šup-šup. Faol nastavi: “Ako greši samo čovek, to znači, svi gresi sveta nalaze se u samom čoveku. Greh ne ulazi u čoveka, nego samo izlazi iz njega. Slično hrani: čovek jede dobro, a izbacuje iz sebe loše. U svetu nema ničeg lošeg, jedino ono, što je prošlo kroz čoveka, može da postane loše”. – Umnjaf – reče Mišin, nastojeći da se podigne sa poda. Faol nastavi: “Eto, govorio sam o ljubavi, govorio sam o onim našim stanjima, koje zovu jednom rečju “ljubav”. Da li je to jezička greška, ili su sva ta stanja zajednička? Ljubav majke prema detetu, ljubav sina prema majci i ljubav muškarca i žene – možda je sve to ista ljubav?” – Nesumnjivo – reče Mišin, klimajući glavom. Faol reče: “Da, ja mislim da se bit ljubavi ne menja od toga, ko koga ljubi. Svakom čoveku dozvoljena je izvesna dimenzija ljubavi. I svaki čovek traži, u kom pravcu da je iskoristi, suviše se ne razbacujući. Otkriće tajni manevrisanja i sitnih svojstava naše duše, nalik džaku pilovine...” – Dosta! – poviče Mišin, brzo se podižući sa poda. – Nestani! I Faol se rasu, kao loš šećer. 29. septembra 1940.

MIŠINOVA POBEDA Mišinu rekoše: – Hej, Mišine, ustaj! Mišin reče: – Neću – i nastavi da leži na podu. Tad Mišinu priđe Kalugin i reče: – Ako ti, Mišine, ne ustaneš, ja ću te naterati na to. – Nećeš - reče Mišin, nastavljajući da leži na podu. Mišinu priđe Seliznjeva i reče: – Vi se, Mišine, večito valjate na podu u hodniku i smetate nam da se tamo-amo krećemo. – Smetao sam i smetaću – reče Mišin. – E pa, znate – reče Koršunov, ali mu Kalugin upade u reč i reče: –Ma šta se tu toliko raspravljamo! Zovite miliciju. Zvali su miliciju i pozvali milicionera. Kroz pola sata došao je milicioner sa domarom. – Šta se ovde dešava? – upita milicioner. –Pogledajte – reče Koršunov, ali mu Kalugin upade u reč i reče: – Evo. Ovaj građanin sve vreme leži ovde na podu i smeta nam da prolazimo hodnikom. Mi smo ga i tako i ovako... Ali tu Kaluginu upade Seliznjeva u reč i reče: – Molili smo ga da ode, ali on ne odlazi! – Da – reče Koršunov. Milicioner priđe Mišinu. – Vi, građanine, zašto ležite ovde? – upita milicioner. – Odmaram se – reče Mišin. – Ovde, građanine, ne treba da se odmarate – reče milicioner. – Gde vi, građanine, živite? – Ovde? – reče Mišin. – Gde je vaša soba? – upita milicioner – Prijavljen je u našem stanu, ali sobe nema – reče Kalugin. – Sačekajte, građanine – reče miliciner – sada ja razgovaram s njim. Građanine, gde vi spavate? – Ovde? – reče Mišin. – Molim vas – reče Koršunov, ali mu Kalugin upade u reč i reče: – On čak kreveta nema i valja se javno na golom podu. – Već dugo vremena oni se žale na njega – reče domar. – Potpuno je nemoguće prolaziti hodnikom – reče Seliznjeva – ne mogu večito da prekoračujem muškarca. A on namerno protegne noge, pa ruke ispruži, pa na leđima leži i promatra. Ja dolazim umorna s posla, potreban mi je odmor. – Da dodam – reče Koršunov, ali mu Kalugin upade u reč i reče: – On i noću ovde leži. O njega se u mraku svi spotiču. Zbog njega sam pocepao svoje ćebe. Seliznjeva reče: – Iz džepa mu večito ispadaju nekakvi ekseri. Nemoguće je hodnikom ići bos, ideš i gledaš da ne ozlediš nogu. – Pre neki dan nameravali su da ga zapale petrolejem – reče domar. – Polili smo ga petrolejem – reče Koršunov, ali mu Kalugin upade u reč i reče: –Polili smo ga petrolejem samo da bi ga zaplašili, ali nismo nameravali da ga zapalimo. – Ma ja ne bih dopustila da u mom prisustvu spale živog čoveka – reče Seliznjeva. – A zašto ovaj građanin leži u hodniku? – neočekivano upita milicioner.

31

– Eto ti ga na! – reče Koršunov, ali mu Kalugin upade u reč i reče: – Zato, što on nema drugog stambenog prostora: evo, u ovoj sobi živim ja, u ovoj evo ona, u ovoj evo on, a Mišin živi ovde u hodniku. – To ne valja – reče milicioner. – Trebalo bi da svi budu u svom stambenom prostoru. – Ali on nema drugog stambenog prostora, osim hodnika – reče Kalugin. – Upravo tako – reče Koršunov. – Eto, on je večito tu i leži – reče Seliznjeva. – To ne valja – reče milicioner i otide zajedno sa domarom. Koršunov priskoči Mišinu. – Šta je? – povika- Kako vam se ovo dopalo? – Pričekajte – reče Kalugin i, prišavši Mišinu, reče: – Je si li čuo, šta je govorio milicioner? Diži se s poda! – Neću – reče Mišin, nastavljajući da leži na podu. – On će sad namerno i dalje da leži ovde – reče Seliznjeva. – Jasno – rekao je razdraženo Kalugin. A Koršunov reče: – U to ne sumnjam. Parfaitment!* 8. novembra 1940. SMETNJA Pronin reče: – Imate veoma lepe čarape. Irina Mazer reče: – Sviđaju vam se moje čarape? Pronin reče: – O, da. Veoma. – I dodirnu ih rukom. Irina reče: – A zašto vam se sviđaju moje čarape? Pronin reče: – Veoma su glatke. Irina podiže svoju suknju i reče: – A vidite li, kako su one dugačke? Pronin reče: – Jao, da, da. Irina reče: – A evo ovde se one već završvaju. Ovde više ide gola noga. – Jao, kakva noga! – reče Pronin. – Imam veoma debele noge – reče Irina. – A i u kukovima sam jako široka. – Pokažite – reče Pronin. – Ne mogu – reče Irina – bez trikoa sam. Pronin kleknu ispred nje. Irina reče: – Zašto ste kleknuli? Pronin joj poljubi nogu malo poviše čarape i reče: – Eto zašto. Irina reče: – Zašto mi nagore podižete suknju? Rekla sam vam da sam bez trikoa. Ali Pronin joj i pored toga podiže suknju i reče: – Ništa, ništa.

– Kako, kako to, ništa? – reče Irina. Ali ovde je neko zakucao na vrata. Irina brzo namesti svoju suknju, a Pronin ustade sa poda i priđe prozoru. – Ko je? – upita Irina kroz vrata. – Otvorite vrata – reče oštar glas. Irina otvori vrata, i u sobu uđe čovek u crnom kaputu i dubokim čizmama. Za njim su ušla dva vojnika, nižih činova, s puškama u rukama, a za njima domar. Niži činovi se zaustaviše pokraj vrata, a čovek u crnom kaputu priđe Irini Mazer i reče: – Vaše prezime? – Mazer – reče Irina. – Vaše prezime? – upita čovek u crnom kaputu, obraćajući se Proninu. Pronin reče: – Prezivam se Pronin. – Imate li oružje? – upita čovek u crnom kaputu. – Nemam – reče Pronin. – Sedite ovamo – reče čovek u crnom kaputu, pokazujući Proninu na stolicu. Pronin sede. – A vi – reče čovek u crnom kaputu, obraćajući se Irini – obucite vaš kaput. Morate da pođete sa nama. – Zašto? – upita Irina. Čovek u crnom kaputu nije odgovorio. – Treba da se preobučem – reče Irina. – Ne – reče čovek u crnom kaputu. – Ali moram da još nešto obučem – reče Irina. – Ne – reče čovek u crnom kaputu. Irina je ćuteći obukla svoju kratku bundu. – Zbogom – reče Proninu. – Svaki razgovor je zabranjen – reče čovek u crnom kaputu. – A ja takođe idem sa vama? – upita Pronin. – Da. – reče čovek u crnom kaputu. – Oblačite se. Pronin ustade, skinu sa čiviluka svoj kaput i kapu, obuče se i reče: – Pa, spreman sam. – Idemo – reče čovek u crnom kaputu. Niži činovi i domar zalupaše đonovima. Svi su izašli u hodnik. Čovek u crnom kaputu je zaključao vrata Irinine sobe i zapečatio ih sa dva mrka pečata. – Hajde, napolje – reče. I svi izađoše iz stana, glasno zalupivši spoljašnjim vratima. 1940. Naslov zbirke – Samostalna strava!

SLUČAJEVI Preveo: Dušan Patić PLAVA SVESKA No 10 Bio jednom jedan riđi čovek, koji nije imao ni oči ni uši. Ni kosu on nije imao, tako da su ga “riđim” uslovno zvali.

33

Da govori, nije mogao, jer nije imao usta. A nos, takođe, nije imao. Nije imao čak ni ruke ni noge. Ni stomak nije imao, ni leđa nije imao, ni kičme, niti bilo kakvih unutrašnjih organa. Ništa nije imao! Tako da je nejasno – o kome je reč. Pa, bilo bi bolje da o njemu više ni ne govorimo. (1937) SLUČAJEVI Jednoga dana Orlov se prejeo pirea od graška i – umro. A Krilov, doznavši za to, takođe umre. A Spiridonov nehotice umre. A Spiridonovljeva žena tresnu s kredenca i takođe umre. A deca Spiridonova utopiše se u ribnjaku. A Spiridonovljeva baba se propila i krenula stranputicom. A Mihajlov prestade da se češlja i oboli od šuge. A Kruglov je nacrtao damu s kamdžijom u rukama i poludeo. A Perekrestov telegrafski dobi 400 rubalja i toliko se uobrazio da su ga izbacili sa posla. Dobri ljudi, a ne umeju sebe da izvedu na sigurni put. (1933) STARICE KOJE ISPADAJU Jedna se starica od preterane znatiželje nagnula kroz prozor, pala i razbila se. Kroz prozor se promolila druga starica i počela da gleda dole na onu koja se razbila, ali se od preterane znatiželje takođe izvrnula kroz prozor, pala i – razbila se. Zatim je kroz prozor ispala treća starica, zatim četvrta, pa peta. Kada ispade i šesta starica, dojadi mi da ih gledam, te pođoh na Maljcevsku pijacu, gde su, priča se, jednom slepcu poklonili pleteni šal. SONET Desio mi se neobičan slučaj: neočekivano sam zaboravio, šta ide prvo, 7 ili 8. Odoh sam do komšija i upitah ih, šta oni misle o tome. Kakvo je bilo samo njihovo i moje iznenađenje, kada su iznenada otkrili, da ni oni ne mogu da se sete redosleda brojeva. 1,2,3,4,5, i 6 su pamtili – a dalje su zaboravili. Pošli smo svi u trgovačku radnju “Gastronom”, na uglu Znamenske i Besejne ulice, i upitali kasirku o našoj nedoumici. Kasirka se tužno nasmejala, izvadila iz usta mali čekić i, malo mrdnuvši nosom, rekla: “Po meni, 7 ide posle 8 u tom slučaju, kada 8 ide posle 7”. Zahvalili smo kasirki i razdragano istrčali iz radnje. Ali tada, zamislivši se nad kasirkinim rečima, ponovo se pokunjismo, budući da su nam se njene reči pokazale lišenim svakog smisla. Šta nam je preostalo da radimo? Pošli smo u Letnju baštu i počeli tamo da brojimo drveće. Ali, izbrojavši do 6, zastadosmo i započesmo prepirku: po mišljenju jednih, dalje je sledilo 7, a po mišljenju drugih – 8. Prepirali bismo se mi vrlo dugo da se, na sreću, tu sa klupe nije strovalilo nekakvo dete i polomilo obe vilice. To nas udalji od naše prepirke. A zatim se raziđosmo kućama. (1935)

(UBACI SLUČAJ NA RUSKOM) OPTIČKA VARKA Semjon Semjonovič, stavivši naočare, posmatra bor i vidi: na boru sedi seljak i preti mu pesnicom. Semjon Semjonovič, skinuvši naočare, posmatra bor i vidi – da na boru niko ne sedi. Semjon Semjonovič, stavivši naočare, posmatra bor i opet vidi – da na boru sedi seljak i preti mu pesnicom. Semjon Semjonovič, skinuvši naočare, opet vidi – da na boru niko ne sedi. Semjon Semjonovič, opet stavivši naočare, posmatra bor i opet vidi – da na boru sedi seljak i preti mu pesnicom. Semjon Semjonovič ne želi da veruje u ovu pojavu i smatra je optičkom varkom. (1934) PUŠKIN I GOGOLJ Gogolj iza kulisa pada na scenu i mirno leži. Puškin (izlazi, spotiče se o Gogolja i pada): Do đavola! Čini se o Gogolja! Gogolj (podižući se): Koja gadost! Ne daju mi ni da dahnem dušom. (Ide, spotiče se o Puškina i pada). Spotaknuo sam se, čini se o Puškina! Puškin (podižući se): Ni trenutka mira! (Ide, spotiče se o Gogolja i pada). Do đavola! Čini se opet o Gogolja! Gogolj (podižući se): Večito neka prepreka! (Ide, spotiče se o Puškina i pada). Koja gadost! Opet o Puškina! Puškin (podižući se): Bezobrazluk! Potpuni bezobrazluk! (Ide, spotiče se o Gogolja i pada). Do đavola! Opet o Gogolja! Gogolj (podižući se): Ovo je neprekidno izrugivanje! (Ide, spotiče se o Puškina i pada). Opet o Puškina! Puškin (podižući se): Do đavola! Stvarno, do đavola! (Ide, spotiče se o Gogolja i pada). O Gogolja! Gogolj (podižući se): Gadost! (Ide, spotiče se o Puškina i pada). O Puškina! Puškin (podižući se): Do đavola! (Ide, spotiče se o Gogolja i pada iza kulisa). O Gogolja! Gogolj (podižući se): Gadost! (Odlazi iza kulisa). Iza scene se čuje Gogoljev glas: “O Puškina!” Zavesa. (1934) STOLAR KUŠAKOV Bio jednom neki stolar. Zvao se Kušakov. Jednoga dana, izašao on iz kuće i pošao u radnju da kupi tutkalo. Sneg je kopnio i na ulici je bilo veoma sklisko. Stolar pređe nekoliko koraka, poklizne se, pade i razbije čelo.

35

– Eh! – reče stolar, ustade, pođe u apoteku, kupi flaster i zalepi ga sebi na čelo. Ali, kada je izašao na ulicu i napravio nekoliko koraka, opet se pokliznuo, pao i razbio nos. – Fuj! – reče stolar, pođe u apoteku, kupi flaster i zalepi ga sebi na nos. Potom opet izađe na ulicu, opet se poklizne, pade i razbije obraz. Morao je opet da pođe u apoteku i da flasterom zalepi sebi obraz – Eto ti ga sad – reče stolaru apotekar – vi tako često padate i razbijate se da vam savetujem da kupite nekoliko rolni flastera. – Ne – reče stolar – više neću padati! Ali, kada je izašao na ulicu, opet se pokliznuo, pao i razbio bradu. – Šugave li poledice! – poviče stolar i ponovo otrča u apoteku. – Pa eto vidite – reče apotekar. – Eto, opet ste pali. – Ne! – povika stolar. – Ne želim ništa da čujem! Brže, dajte flaster! Apotekar mu dade flaster; stolar ga zalepi sebi na bradu i otrča kući. A kod kuće ga nisu prepoznali, i nisu ga pustili u stan. – Ja sam stolar Kušakov! – vikao je stolar. – Pričaj nam priču! – odgovorili su iz stana i zaključali vrata rezom i lancem. Stolar Kušakov je malo postojao na stepeništu, pljunuo i pošao na ulicu. SANDUK Čovek tankog vrata zavukao se u sanduk, zatvorio za sobom poklopac i počeo da se guši. – Eto – govorio je, gušeći se, čovek tankog vrata – gušim se u sanduku zato što imam tanak vrat. Poklopac sanduka je zatvoren i ne propušta mi vazduh. Ja ću se gušiti, ali poklopac sanduka, svejedno, neću otvoriti. Postepeno ću umirati. Videću borbu života i smrti. Doći će do neprirodne borbe, s jednakim šansama, zato što je prirodno da pobeđuje smrt, a život će se, osuđen na smrt, samo besplodno boriti s neprijateljem, do poslednjeg trenutka, ne gubeći uzaludnu nadu. U ovoj borbi, koja će se ovog časa odigrati, život će znati da nađe način da pobedi: radi toga, potrebno je da život primora moje ruke da otvore poklopac sanduka. Pa da vidimo: ko će koga? Jedino što se, eto, užasno oseća na naftalin. Ako pobedi život, stvari ću u sanduku zasuti krdžom... Eto, počelo je: ne mogu više da dišem. Nastradaću, to je jasno! Nema mi više spasa. I ničeg uzvišenog nema u mojoj glavi. Gušim se!... Jao! Šta je sad ovo? Maločas se nešto dogodilo, ali ne mogu da razumem, zapravo šta. Nešto sam video ili sam nešto čuo! Jao! Opet se nešto dogodilo! Bože moj! Nemam više vazduha. Čini mi se da umirem... A šta je sad pa ovo? Zašto pevam? Izgleda da me boli vrat... Ali, gde je sanduk? Zašto vidim sve što se nalazi u mojoj sobi? Izgleda kao da ležim na podu? A gde je, pak, sanduk? Čovek tankog vrata ustade sa poda i pogleda oko sebe. Sanduka nigde nije bilo. Na stolicama i na krevetu ležale su stvari izvađene iz sanduka, ali sanduka nigde nije bilo. Čovek tankog vrata reče: – Dakle, život je pobedio smrt na meni nepoznati način. SLUČAJ PETRAKOV Jedanput je, eto, Petrakov želeo da legne i spava, ali je legao pored kreveta. Tako je tresnuo o pod, da eto sada, leži na njemu i ne može da se podigne. Petrakov je, eto, skupio poslednje snage i stao četvoronoške. Ali, snage su ga napustile, i on opet pade na stomak i leži.

Ležao je Petrakov na podu pet časova. Prvo je jednostavno tako ležao, a zatim je zaspao. San je potkrepio Petrakova. Probudio se potpuno zdrav, ustao, prošetao po sobi i legao oprezno na krevet. “Pa – razmišlja – sada ću da odspavam”. Ali, da spava – baš više i ne želi. Prevrće se Petrakov s boka na bok i ne može nikako da zaspi. I to je, zapravo, sve. SLUČAJ ONIH KOJI SE TUKU Aleksej Aleksejevič je pod sobom prignječio Andreja Karloviča i, razbivši mu njušku, pustio ga. Andrej Karlovič, bled od besa, skoči na Alekseja Aleksejeviča i udari ga po zubima. Aleksej Aleksejevič, ne očekujući tako brz napad pade na pod, a Andrej Karlovič ga uzjaha, izvadi iz svojih usta veštačku vilicu i tako njome udesi Alekseja Aleksejeviča, da se Aleksej Aleksejevič podigao s poda sa potpuno unakaženim licem i pocepanom nozdrvom. Držeći se rukama za lice, Aleksej Aleksejevič pobeže. A Andrej Karlovič obrisa svoju veštačku vilicu, stavi je u usta, škljocnu zubima i, uverivši se da je vilica došla na svoje mesto, pogleda unaokolo i, ne videvši Alekseja Aleksejeviča, pođe da ga traži. (1936) SAN Kalugin je zaspao i usnio, tobože, sedi on u žbunju, a pored žbunja prolazi milicioner. Kalugin se probudio, počešao usta i opet zaspao, i opet usnio, tobože, ide on pored žbunja, a u žbunju se pritajio i sedi milicioner. Kalugin se probudio, stavio pod glavu novine, da ne uslinavi jastuk, i opet je zaspao, i opet usnio, tobože, sedi on u žbunju, a pored žbunja prolazi milicioner. Kalugin se probudio, promenio novine, legao i opet zaspao. Zaspao je i opet usnio, tobože, ide on pored žbunja, a u žbunju sedi milicioner. Ovde se Kalugin probudio i rešio da više ne spava, ali je momentalno zaspao i usnio, tobože, sedi on iza milicionera, a pored prolazi žbunje. Kalugin vrisnu i uskomeša se na krevetu, ali više nije mogao da se probudi. Kalugin je uzastopce spavao četiri dana i četiri noći, a petog dana se probudio toliko omršaveo, da je čizme podvezivao za noge uzicom, da mu ne bi spadale. U pekari, gde je Kalugin uvek kupovao pšenični hleb, nisu ga prepoznali i podvalili su mu poluražani. A Sanitarna komisija je, idući po stanovima i ugledavši Kalugina, našla da je on nesanitaran i nepotreban, pa je naredila Stambenoj upravi da Kalugina izbaci – zajedno sa đubretom. Kalugina su presavili na dva dela i izbacili ga kao đubre. MATEMATIČAR I ANDREJ SEMJONOVIČ Matematičar (izvadivši iz glave kuglu): Izvadio sam iz glave kuglu.

37

Izvadio sam iz glave kuglu. Izvadio sam iz glave kuglu. Izvadio sam iz glave kuglu. Andrej Semjonovič: Stavi je natrag. Stavi je natrag. Stavi je natrag. Stavi je natrag. Matematičar: Ne, neću Ne, neću Ne, neću Ne, neću

da da da da

je je je je

stavim! stavim! stavim! stavim!

Andrej Semjonovič: Pa i ne moraš da je staviš. Pa i ne moraš da je staviš. Pa i ne moraš da je staviš. Matematičar: Baš i neću da je stavim. Baš i neću da je stavim. Baš i neću da je stavim. Andrej Semjonovič: E baš lepo. E baš lepo. E baš lepo. Matematičar: Eto, ja sam pobedio! Eto, ja sam pobedio! Eto, ja sam pobedio! Andrej Semjonovič: Pa pobedio si, i sad se smiri! Matematičar: Ne, neću da se smirim! Ne, neću da se smirim! Ne, neću da se smirim! Andrej Semjonovič: Ma iako si matematičar, časna reč, ti si glup. Matematičar: Ne, ja sam pametan i mnogo znam! Ne, ja sam pametan i mnogo znam! Ne, ja sam pametan i mnogo znam! Andrej Semjonovič: Mnogo da, ali sve same gluposti. Matematičar: Ne, nisu to gluposti! Ne, nisu to gluposti!

Ne, nisu to gluposti! Andrej Semjonovič: Dosadilo mi je da se sa tobom prepirem! Matematičar: Ne, nije ti dosadilo! Ne, nije ti dosadilo! Ne, nije ti dosadilo! Andrej Semjonovič ljutito odmahuje i odlazi. Matematičar, postojavši jedan trenutak, odlazi, u stopu za Andrejem Semjonovičem. Zavesa. (1933) MLADIĆ KOJI JE ZAČUDIO ČUVARA – Vidi ga! – reče čuvar, posmatrajući muvu. – Ta, kada bi je namazao tutkalom, onda bi joj, verovatno, došao kraj. Pa, eto ti slučaja! Od običnog lepila! – Hej ti, šumski duhu! – viknu čuvara mladić u žutim rukavicama. Čuvar odmah shvati da se to obraćaju njemu, ali nastavi da gleda muvu. – Čuješ li ti šta ti govorim? – povika opet mladić. – Skote! Čuvar je prstom zgnječio muvu i, ne okrećući glavu prema mladiću, reče: – A šta se ti, bestidniče, dereš? I ovako te čujem. Ne treba da se dereš! Mladić rukavicama očisti svoje pantalone i delikatnim glasom upita: – Recite mi, dedice, kako da odavde dođem na nebo? Čuvar pogleda mladića, zaškilji na jedno oko, pa na drugo, zatim počeša bradicu, još jedanput pogleda mladića i reče; – De, nema šta da se ovde zadržavate, prođite. – Izvinite – reče mladić – na hitnom sam poslu. Tamo mi je već i soba spremljena. – Dobro – reče čuvar – pokaži kartu. – Nemam kartu: rekli su mi da će me i tako propustiti – reče mladić, unoseći se čuvaru u lice. – Vidi ga! – reče čuvar. – Kako? – upita mladić – Puštate me? – Dobro, dobro – reče čuvar. – Prolazi! – A kako da prođem? Kuda? – upitao je mladić. – Ma ja ni puta ne znam. – A kuda bi vi da idete? – upita čuvar, praveći strogo lice. – Na nebo! Čuvar se nagnu napred, isturi desnu nogu, da bi imao čvršći oslonac, prodorno pogleda mladića i strogo upita: – Ti bi šta? Praviš se lud? Mladić se nasmeši, podiže ruku u žutoj rukavici, mahnu s njom iznad glave i naglo nesta. Čuvar pomirisa vazduh. U vazduhu je zamirisalo na paljeno perje. – Vidi ga! – reče čuvar, raskopča jaknu, počeša stomak, pljunu na mesto gde je stajao mladić, i polako pođe u stražarnicu. (1936)

39

ČETIRI ILUSTRACIJE ZA TO, KAKO NOVA IDEJA IZNENAĐUJE ČOVEKA UKOLIKO ZA NJU NIJE PRIPREMLJEN I Pisac: Ja sam pisac. Čitalac: A po mome mišljenju, ti si g...o! Pisac nekoliko trenutaka stoji, potresen tom novom idejom i pada kao mrtav. Iznose ga. II Slikar: Ja sam slikar. Radnik: A po mome mišljenju, ti si g...o! Slikar odmah pobledi kao platno. I ko trska se zanjiše, i iznenada premine. Iznose ga. III Kompozitor: Ja sam kompozitor. Vanja Rubljov: A po mome mišljenju, ti si ...! Kompozitor se, teško dišući, samo skljoka. Neočekivano ga iznose. IV Hemičar: Ja sam hemičar. Fizičar: A po mome mišljenju, ti si...! Hemičar se, ne rekavši više ni reči, teško sruši na pod. GUBICI Andrej Andrejevič Mjasov kupi na pijaci fitilj i ponese ga kući. Usput Andrej Andrejevič izgubi fitilj i svrati u radnju da kupi sto pedeset grama poltavske kobasice. Zatim Andrej Andrejevič svrati u mlekaru i kupi bocu kefira, zatim u dućančiću popi malu čašu hlebnog kvasa i stane u red za novine. Red je bio prilično dug, i Andrej Andrejevič stajaše u redu više od dvadeset minuta, ali kada pristupi prodavcu novina, tad, pred samim njegovim nosom, novine nestadoše. Andrej Andrejevič je tapkao neko vreme u mestu i pođe kući, ali usput izgubi kefir pa svrati u pekaru, kupi francuski hlepčić, ali – izgubi poltavsku kobasicu. Tada Andrej Andrejevič pođe pravo kući, ali usput pade, izgubi francuski hlepčić i slomi cvikere. Kući Andrej Andrejevič dođe veoma ljut i smesta leže da spava, ali dugo nije mogao da zaspi – a kada je zaspao, tada je usnio: tobože, izgubio on četkicu za zube i pere zube nekakvim svećnjakom. MAKAROV I PETERSEN

No 3. Makarov: Ovde, u ovoj knjizi, piše sve o našim željama i njihovim ispunjenjima. Pročitaj ovu knjigu, i shvatićeš kako su tašte želje naše. Isto tako, shvatićeš – kako se lako ostvaruju tuđe želje, i kako je teško ispuniti svoje. Petersen: Nešto si mnogo počeo svečano da mi govoriš. Tako govore indijanske poglavice. Makarov: Ova je knjiga takva – da o njoj i treba govoriti uzvišeno. Štaviše, i kad razmišljam o njoj, ja skidam kapu. Petersen: A pereš li ruke, pre nego što dodirneš tu knjigu. Makarov: Da, i ruke je potrebno oprati. Petersen: Ti i noge, za svaki slučaj, operi! Makarov: Ovo je neduhovito i drsko. Petersen: Je li, pa kakva je to knjiga? Makarov: Naslov joj je zagonetan... Petersen: Hi-hi-hi! Makarov: Ta knjiga se zove MALGIL. Petersen nestaje. Makarov: Gospode Bože! Šta je sad ovo? Petersene! Petersenov glas: Šta se desilo? Makarove! Gde sam? Makarov: Gde si? Ne vidim te! Petersenov glas: A gde si ti? Ni ja tebe ne vidim! Kakve su ovo lopte? Makarov: Šta da se radi? Petersene, čuješ li me? Petersenov glas: Čujem! Ali, šta se to desilo? I kakve su ovo lopte? Makarov: Možeš li da se krećeš? Petersenov glas: Makarove! Vidiš li ti ove lopte? Makarov: Kakve lopte? Petersenov glas: Pustite! Pustite me! Makarove! Tišina. Makarov stoji užasnut, a zatim uzima knjigu i otvara je. Makarov (čiita): “...Postepeno, čovek gubi svoj oblik i postaje lopta. A, postavši lopta, čovek gubi sve svoje želje”. Zavesa. (1934) SUD LINČA Petrov uzjaha konja, i obraćajući se gomili, drži govor, o tome, šta će biti, ako na mestu gde se nalazi javni park, izgrade američki neboder. Gomila sluša i, kako izgleda, odobrava. Petrov nešto zapisuje u notes. Iz gomile se izdvaja čovek srednjeg rasta i pita Petrova šta je zapisao u svoj notes. Petrov odgovara da je to njegova lična stvar. Čovek srednjeg rasta insistira. Reč po reč, i počinje prepirka. Gomila staje na stranu čoveka srednjeg rasta, i Petrov, spasavajući život, goni konja i nestaje iza ugla. Gomila je uznemirena i, u nedostatku druge žrtve, hvata čoveka srednjeg rasta i otkida mu glavu. Otkinuta glava kotrlja se kolovozom i zastaje u otvoru slivnika. Gomila se, zadovoljivši strasti – razilazi.

41

SUSRET Eto, jednom neki čovek pošao na posao, i usput sreo drugog čoveka, koji je, kupivši veknu poljskog hleba, išao svojoj kući. I to je, zapravo, sve. NEUSPELA PREDSTAVA Na scenu izlazi Petrakov – Gorbunov, želeo bi nešto da kaže, ali štuca. Počinje da povraća. Odlazi. Izlazi Pritikin. Pritikin: Poštovani Petrakov – Gorbunov trebalo je da vam saop... (Povraća, i odlazi trčeći.) Izlazi Makarov. Makarov: Jegor... (Makarov povraća. Odlazi trčeći.) Izlazi Serpuhov. Serpuhov: Da ne bi bilo... (Povraća, odlazi trčeći.) Izlazi Kurova. Kurova: Ja bih bila... (Povraća, odlazi trčeći.) Izlazi mala devojčica. Mala devojčica: Tata me je zamolio da vam prenesem da se pozorište zatvara. Svima nam je muka! Zavesa. TOK Leto. Pisaći sto. Desno su vrata. Na zidu slika. Na slici nacrtan konj, a u konjskim zubima Ciganin. Olga Petrovna cepa drva. Pri svakom udarcu, s nosa Olge Petrovne spadne cviker. Jevdokim Osipovič sedi u fotelji i puši. Olga Petrovna (udara sekirčinom po cepanici, koja, međutim, neće nimalo da se rascepi). Jevdokim Osipovič: Tok! Olga Petrovna (nameštajući cvikere, udara po cepanici). Jevdokim Osipovič: Tok! Olga Petrovna (nameštajući cvikere, udara po cepanici). Jevdokim Osipovič: Tok! Olga Petrovna (nameštajući cvikere, udara po cepanici). Jevdokim Osipovič: Tok! Olga Petrovna (nameštajući cvikere): Jevdokime Osipoviču! Molim vas, da ne govorite tu reč “tok”. Jevdokim Osipovič: Dobro, dobro. Olga Petrovna (udara sekirčinom po cepanici).

Jevdokim Osipovič: Tok! Olga Petrovna (nameštajući cvikere): Jevdekime Osipoviču! Obećali ste mi da nećete govoriti tu reč “tok”! Jevdokim Osipovič: Dobro, dobro, Olga Petrovna! Više neću. Olga Petrovna (udara sekirčinom po cepanici). Jevdokim Osipovič: Tok! Olga Petrovna (nameštajući cvikere): To je bezobrazluk! Odrastao čovek – a ne shvata običnu ljudsku molbu! Jevdokim Osipovič: Olga Petrovna! Možete mirno da nastavite vaš posao. Više neću da vas ometam. Olga Petrovna: Pa, molim vas, lepo vas molim: dajte mi da rascepim bar ovu cepanicu! Jevdokim Osipovič: Cepajte, razume se, cepajte! Olga Petrovna (udara sekirčinom po cepanici). Jevdokim Osipovič: Tok! Olga Petrovna ispušta iz ruku sekirčinu, otvara usta, ali ne može ništa da kaže. Jevdokim Osipovič ustaje iz fotelje, promatra Olgu Petrovnu od glave do pete, i polako odlazi. Olga Petrovna otvorenih usta nepomično stoji i gleda kako se Jevdokim Osipovič udaljava. Zavesa se polako spušta. ŠTA SE DANAS PRODAJE U RADNJAMA Koratigin dođe do Tikakejeva i ne zateče ga kod kuće. A Tikakejev je u to vreme bio u radnji i kupovao šećer, meso i krastavce. Koratigin se neko vreme muvao pokraj Tikakejevljevih vrata i spremio se već da mu napiše poruku, kad odjednom gle, ide lično Tikakejev i nosi u rukama ceger. Koratigin ugleda Tikakejeva i viče mu: – A ja vas čekam već čitav sat! – Nije istina – govori Tikakejev – bio sam odsutan svega dvadeset i pet minuta. – Pa, to ja već ne znam – reče Koratigin – znam samo da sam ovde već čitav sat. – Ne lažite! – reče Tikakejev – Sramota je lagati. – Mnogopoštovani gospodine! – reče Koratigin. – Potrudite se da birate izraze. – Smatram... – započe Tikakejev, ali ga Koratigin prekine: – Ako vi smatrate... – reče, ali tu Koratigina prekine Tikakejev i reče: – E ti si mi baš zgodan! Ove reči tako razjariše Koratigina, da prstom začepi jednu svoju nozdrvu, a iz druge se usekne na Tikakejeva. Tada Tikakejev izvuče iz cegera najveći krastavac i tresne njime Koratigina po glavi. Koratigin se rukama uhvati za glavu, padne i umre. Eto – kakvi se veliki krastavci prodaju danas u radnjama! MAŠKIN JE UBIO KOŠKINA Drug Koškin je igrao oko druga Maškina. Drug Maškin je pratio pogledom druga Koškina. Drug Koškin je uvredljivo odmahivao i odvratno krivio noge. Drug Maškin se namrštio.

43

Drug Koškin je mrdnuo trbuhom i trupnuo desnom nogom. Drug Maškin je vrisnuo i skočio na druga Koškina. Drug Koškin je pokušao da pobegne, ali se spotakao i drug Maškin ga sustiže. Drug Maškin je udario pesnicom po glavi druga Koškina. Drug Koškin je vrisnuo i pao četvoronoške. Drug Maškin je maznuo druga Koškina nogom ispod trbuha i još jedanput ga udario pesnicom po potiljku. Drug Koškin se izvalio na pod i umro. Maškin je ubio Koškina. SAN ZADIRKUJE ČOVEKA Markov je skinuo čizme i, uzdahnuvši, legao na divan. On je želeo da spava, ali, čim je sklopio oči, želja za snom smesta je minula. Markov je otvorio oči i posegnuo za knjigom. Ali san ga je opet obuzeo, i, ne dosegnuvši knjigu, Markov je legao i opet sklopio oči. Ali samo što su se oči sklopile, san je opet odleteo, i svest je postala tako jasna, da je Markov mogao napamet da rešava algebarske zadatke i jednačine sa dve nepoznate. Dugo se Markov mučio, ne znajući šta da radi: da spava ili da bdi? Napokon, izmučivši se i omrznuvši samoga sebe i svoju sobu, Markov je obukao kaput, stavio šešir, uzeo u ruku štap i izašao na ulicu. Sveži vetrić je umirio Markova, stalo mu je veselije u duši, i zaželeo je da se vrati nazad u sobu. Ulazeći u sobu, osetio je u telu ugodan zamor i zaželeo je da spava. Ali, samo što je legao na divan i sklopio oči, san je smesta nestao. S besom je Makarov skočio s divana i, bez kape i kaputa, pojurio je u pravcu Tavričeskog vrta. LOVCI U lov su pošla šestorica, a vratila su se samo četvorica. Dvojica se nisu vratila. Oknov, Kozlov, Strjučkov i Motiljkov se srećno vratiše kući, a Širokov i Kablukov poginuše u lovu. Oknov je čitav dan koračao oneraspoložen i čak nije hteo ni s kim da razgovara. Kozlov je uporno pratio u stopu Oknova i dosađivao mu je raznim pitanjima, čime je Oknova i izveo iz takta. Kozlov: Hoćeš li da zapališ? Oknov: Ne. Kozlov: Hoćeš li da ti donesem, eno, onu tamo stvar? Oknov: Ne. Kozlov: Možda hoćeš da ti ispričam nešto smešno? Oknov: Ne. Kozlov: Pa, hoćeš li da piješ? Eto, imam ovde čaj sa konjakom. Oknov: Nije ti dovoljno to što sam te maločas ovim kamenom udario po potiljku, nego hoćeš još i da ti nogu otkinem. Strjučkov i Motiljkov: Šta to radite? Šta to radite? Kozlov: Podignite me sa zemlje. Motiljkov: Ne uzbuđuj se, rana će zaceliti. Kozlov: A gde je Oknov? Oknov (otkidajući Kozlovu nogu): Ovde sam, blizu!

Kozlov: Jao, majko! Spa-pa-si me! Strjučkov i Motiljkov: Čini se da mu je i nogu otkinuo! Oknov: Otkinuo i bacio je, eno, tamo! Strjučkov: To je zlodelo! Oknov: Šta-a? Strjučkov: ...delo... Oknov: Šta si rekao? Strjučkov: N...n...n...ništa. Kozlov: Kako ću sad da dođem do kuće? Motiljkov: Ne brini se, namestićemo ti drvenu nogu. Strjučkov: Možeš li da stojiš na jednoj nozi? Kozlov: Mogu, ali ne baš dobro. Strjučkov: Pa mi ćemo te pridržati. Oknov: Pusti me k njemu! Strjučkov: Jao ne, bolje odlazi! Oknov: Ne, pustite me!... Pustite!... Pusti... Evo šta sam hteo da uradim! Strjučkov i Motiljkov: Koji užas! Oknov: Ha-ha-ha! Motiljkov: A gde je Kozlov? Strjučkov: Otpuzao je u grmlje! Motiljkov: Kozlove, da li si tu? Kozlov: Šaša! Motiljkov: Ma, evo do čega je došao! Strjučkov: Šta da radimo sa njim? Motiljkov: Tu više ništa ne može da se uradi. Po meni, treba ga prosto zadaviti. Kozlove! Ej, Kozlove? Da li me čuješ? Kozlov: Jao, čujem, ali slabo. Motiljkov: Ti, brate, ne tuguj. Mi ćemo te odmah zadaviti. Stani!... Evo... evo...tako... Strjučkov: Evo ovamo, evo još! Tako, tako, tako! Hajde još... Pa, sada je gotovo! Motiljkov: Sada je gotovo! Oknov: Gospode pomiluj! ISTORIJSKA EPIZODA V. N. Petrovu Ivan Ivanovič Susanjin (upravo ona istorijska ličnost, koja je svoj život dala za cara i kasnije bila opevana u Glinkinoj operi) navratio jednom u rusku krčmu, seo za sto, i zatražio krmenadlu. Dok je gazda pekao krmenadlu, Ivan Ivanovič je zubima zagrizao svoju bradu i zamislio se; imao je takav običaj. Prošlo je trideset i pet trenutaka vremena, i gazda na okrugloj drvenoj daščici donese Ivanu Ivanoviču krmenadlu. Ivan Ivanovič je bio gladan i, po običaju toga vremena, uhvati krmenadlu rukama i poče da je jede. Ali, žureći se da utoli svoju glad, Ivan Ivanovič je tako halapljivo navalio na krmenadlu, da je zaboravio da iz usta izvadi bradu pa je pojeo krmenadlu sa komadom vlastite brade. I eto, baš ovde se i desila nezgoda, jer nije prošlo ni petnaest trenutaka, a u trbuhu Ivana Ivanoviča počeli su jaki grčevi. Ivan Ivanovič odskoči od stola i pojuri na dvorište. Gazda je bio povikao Ivanu Ivanoviču: “Gledaj, kako ti je iščupana brada”. Ali, Ivan Ivanovič je, ne obraćajući ni na šta pažnju, bio već istrčao na dvorište. Tada boljar Vrčigub, koji je sedeo u uglu krčme i pio širu, udari pesnicom po stolu i uzviknu: “Ko je ovaj?” A gazda, duboko se klanjajući, odgovori boljaru: “Ovo je naš rodoljub Ivan Ivanovič Susanjin”. – “A tako!” – reče boljar, ispijajući širu. – “Želite li možda ribice?” – upita gazda. “Marš u k...c!” – vrisne boljar i baci na

45

gazdu vrč. Vrč prozviždi kraj gazdine glave, izlete kroz prozor na dvorište i mazne po zubima poput orla sedećeg Ivana Ivanoviča. Ivan Ivanovič se uhvati rukom za obraz i pade na bok. Tu, s desne strane, iz staje istrča Šaran i, preskočivši korito, u kojem je usred pomija ležala svinja, s krikom potrča k vratima. Iz krčme se pomoli gazda. “Šta se dereš?” – upita Šarana. Ali Šaran, ništa ne odgovarajući, pobeže. Gazda izađe na dvorište i ugleda Susanjina, kako nepomično leži na zemlji. Gazda mu se približi još bliže i zaviri mu u lice. Susanjin je netremice gledao u gazdu. “Da li si živ?” – upita ga gazda. “Živ sam, samo se bojim da me još nešto ne udari” – reče Susanjin. “Neće – reče gazda – ne boj se. Boljar Vrčegub te je umalo ubio, ali sada je otišao” – “E, hvala ti, bože! – reče Ivan Susanjin, podižući se sa zemlje. – Ja sam hrabar čovek, ali jedino svoj život badava ne volim da poklonim. Eto, priljubio sam se uz zemlju i čekao: šta će dalje da bude? Na prvi znak bih, na stomaku, do samog Eldirinog naselja otpuzao... Evo, gle kako mi je obraz raznelo. Bože sveti! Pola brade mi je otkinulo!” – “To ti je još i ranije tako bilo” – reče gazda. “Kako to ranije? – povika rodoljub Susanjin. – Šta, po tebi, ja sam tako s iščupanom bradom išao?” – “Da” – reče gazda. “Ah ti, mufljuze” – izgovori Ivan Susanjin. Gazda zažmuri i, zamahnuvši, iz sve snage lupi Susanjina po uhu. Rodoljub Susanjin se sruši na zemlji i obamre. “Eto ti! Sam si mufljuz!” – reče gazda i otide u krčmu. Nekoliko trenutaka Susanjin je ležao na zemlji i osluškivao, ali, ne čujući ništa sumnjivog, oprezno je podigao glavu i pogledao unaokolo. Na dvorištu nije bilo nikoga, ako se ne računa svinja, koja se, ispavši iz korita, sada valjala u blatnjavoj lokvi. Obazirući se, Ivan Susanjin se prišunja vratima. Vrata su, na sreću, bila otvorena, i rodoljub Ivan Susanjin, izvijajući se po zemlji kao crv, poče da puzi u pravcu Eldirinog naselja. To je bila epizoda iz života čuvene istorijske ličnosti, koja je dala svoj život za cara i zatim bila opevana u Glinkinoj operi. 1939. FEĐA DAVIDOVIČ Feđa se dugo prikradao posudi za puter i najzad, uvrebavši trenutak, kada se žena sagnula da podreže nokat na nozi, brzo, jednim pokretom izvadi prstom iz posude sav puter i stavi ga sebi u usta. Zatvarajući posudu, Feđa slučajno zazvecka poklopcem. Žena se momentalno ispravila i, ugledavši praznu posudu, pokazala makazama na nju i strogo rekla: – U posudi nema putera. Gde je? Feđa napravi začuđen izraz i, isteglivši vrat, zaviri u posudu. – Puter ti je u ustima – reče žena, pokazujući makazama na Feđu. Feđa odrečno zavrte glavom. – Aha – reče žena. Ćutiš i vrtiš glavom, zato što su ti usta puna putera. Feđa je izbečio oči i zamahao rukama na ženu, kao da bi da kaže: “Šta ti je, šta ti je, to uopšte nije tačno!” Ali žena reče: – Lažeš, otvori usta. – Mm – reče Feđa. – Otvori usta – ponovi žena. Feđa raširi prste i zamumla, kao da bi da kaže: “Ah da, potpuno sam zaboravio; odmah ću da dođem” – i ustade, nameravajući da izađe iz sobe. – Stoj – povika žena. Ali Feđa ubrza korak i nestade iza vrata. Žena je bila pojurila za njim, ali se do vrata zaustavila, jer je bila gola pa takva nije mogla da izađe u hodnik, gde su se kretali i

drugi stanari toga stana. – Otišao je – reče žena, sedajući za divan. – Do đavola! A Feđa, došavši hodnikom do vrata, na kojima je visio natpis: “Ulaz je kategorički zabranjen”, otvori ta vrata i uđe u sobu. Soba u koju je Feđa bio ušao, bila je uska i dugačka – sa prozorom, na koji je stavljena zavesa od novinske hartije. U sobi zdesna kraj zida nalazio se prljavi, nakaradni divan, a kraj prozora sto, napravljen od daske, utvrđene jednim krajem za noćni stočić, a drugim za naslon stolice. Na zidu sleva visila je dvostruka polica, na kojoj se nalazilo nešto neodređeno. U sobi više ničega nije bilo, ako se ne računa čovek sa bledozelenim licem koji je ležao na divanu, odeven u predugi i poderani smeđi mundir i u crne nankiške pantalone, iz kojih su virile čisto oprane bose noge. Taj čovek nije spavao i netremice je posmatrao posetioca. Feđa se nakloni, salutira i, izvadivši prstom puter iz usta, pokaza ga čoveku koji je ležao. – Jedan i po – reče domaćin sobe, ne menjajući položaj. – Premalo – reče Feđa. – Dosta je – reče domaćin sobe. – Pa, dobro – reče Feđa i, skinuvši puter sa prsta, stavi ga na policu. – Za pare ćeš da dođeš sutra ujutru – reče domaćin. – Jao, šta vam je! – povika Feđa. – Pa meni su sada potrebne, i to svega jedna i po rublja... – Napolje – suvo reče domaćin, a Feđa na prstima istrča iz sobe, pažljivo za sobom zatvorivši vrata. 1939. ANEGDOTE IZ PUŠKINOVOG ŽIVOTA 1. Puškin je bio pesnik i stalno je nešto pisao. Jedanput ga je Žukovski zatekao kako piše i glasno uzviknuo: – Šta je, opet piskaraš! Otada je Puškin veoma zavoleo Žukovskog i počeo je, od milja da ga naziva, prosto, Žukov. 2. Kao što je poznato, Puškinu nikada nije izrasla brada. Puškina je to jako mučilo i svagda je zavideo Zaharinu, kojem je, naprotiv, brada sasvim pristojno rasla. “Njemu raste, a meni ne raste” – počesto je govorio Puškin, pokazujući na Zaharina. I uvek je bio u pravu. 3. Jedanput je Petruševski pokvario sat i poslao po Puškina. Puškin dođe, pregleda sat i stavi ga natrag na sto. “Šta kažeš, brate Puškinu?” – upita ga Petruševski. “Mašina je stala” – reče Puškin. 4. Kada je Puškin slomio obe noge, počeo je da se vozi na kolicima. Drugovi su voleli da zadirkuju Puškina i hvatali su ga za točkove. Puškin se ljutio i pisao je o drugovima pogrdne pesme. Te pesme je nazivao “epigramima”. 5. Leto 1829. godine, Puškin je proveo na selu. Ustajao je rano izjutra, pio vrč tek

47

pomuženog mleka i jurio k reci da se kupa. Okupavši se u reci, Puškin bi legao na travu i spavao do ručka. Posle ručka, Puškin bi spavao u visećoj mreži. Pri susretu sa smrdljivim seljacima, Puškin bi im klimao glavom i zapušavao pri tom prstima nos. A smrdljivi seljaci bi se klanjali i govorili: “To se može podneti”. 6. Puškin je voleo da baca kamenje. Kako ugleda kamenje, tako počne da ga baca. Ponekad se tako zanese, da stoji sav crven, odmahuje, baca kamenje, zaista užas! 7. Puškin je imao četiri sina, i sva četvorica su bili idioti. Jedan čak nije znao da sedi na stolici i sve vreme je padao. Upravo i sam Puškin je prilično loše sedeo na stolici. Dešavalo se – da pukneš od smeha: sede oni za stolom; na jednom kraju Puškin sve vreme pada sa stolice, a na drugom kraju – njegov sin. Zaista, da te bog sačuva! POČETAK VEOMA LEPOG LETNJEG DANA Simfonija Tek što je zakukurikao petao, Timofej je iskočio kroz prozorčić na krov preplašivši sve koji su u to vreme prolazili ulicom. Seljak Hariton se zaustavio, podigao kamen i bacio ga na Timofeja. Timofej nekuda nestade. “Gle prevejanca!” – povika ljudsko stado, a neki Zubov se zalete i iz sve snage udari glavom o zid. “Eh!” – vrisnu žena sa oteklim desnima. Ali, Kamarov toj ženi zvekne šamarčinu, i žena sa kuknjavom pobeže u kapiju. Pored je prolazio Feteljušin i smeškao se. Priđe mu Kamarov i reče: “Hej ti, debela svinjo!” – i udari ga u stomak. Feteljušin se naslonio na zid i počeo da štuca. Romaškin je pljuckao odozgo kroz prozor, nastojeći da pogodi Feteljušina. Nedaleko odavde, nosata žena je tukla koritom svoje dete. A mlada, debeljuškasta majka, trljala je lice lepuškaste devojčice o zid od cigala. Maleno psetance, slomivši svoju tanušnu nožicu, valjalo se na pločniku. Neki mališan je iz pljuvaonice jeo nekakvu bljuvotinu. Kod bakalnice – dugačak red za šećer. Žene su se glasno svađale i gurale jedna drugu korpama. Seljak Hariton, napivši se denaturisanog špiritusa, stajao je pred ženama sa raskopčanim pantalonama i izgovarao ružne reči. Na taj način otpoče jedan dobar letnji dan. PAKIN I RAKUKIN – Hej ti, nemoj toliko da frkćeš! – reče Pakin Rakukinu. Rakukin nabora nos i neprijateljski pogleda Pakina. – Šta gledaš? Nisi me prepoznao? – upita Pakin. Rakukin mljacne usnama i, s gnevom se okrenuvši na svojoj pokretnoj fotelji, poče da gleda na drugu stranu. Pakin zabubnja prstima po kolenu i reče: – Gle budale! Bilo bi dobro lupiti ga motkom po potiljku. Rakukin ustade i pođe iz sobe, ali Pakin brzo skoči, sustiže Rakukina i reče: – Stani! Kud si pojurio? Bolje sedi, a ja ću ti nešto pokazati. Rakukin zastade i podozrivo pogleda Pakina. – Šta, ne veruješ? – upita Pakin. – Verujem – reče Rakukin. – Onda sedi, evo ovde, u ovu fotelju – reče Pakin. I Rakukin sede nazad u svoju pokretnu fotelju. – Ta eto – reče Pakin – zašto sediš u fotelji kao budala?

Rakukin premesti noge i brzo zatrepta očima. – Ne trepći – reče Pakin. Rakukin prestade da trepće i, pogurivši se, uvuče glavu u ramena. – Sedi uspravno – reče Pakin. Rakukin, nastavljajući da pogrbljeno sedi, isturi stomak i istegli vrat. – Eh – reče Pakin – tako bih te šljapnuo po podbratku! Rakukin štucnu, naduva obraze i, zatim, obazrivo ispusti vazduh kroz nozdrve. – Hej ti, nemoj da frkćeš! – reče Pakin Rakukinu. Rakukin još više isteže vrat i opet brzo, brzo zatrepta očima. Pakin reče: – Ako ti, Rakukine, odmah ne prestaneš da trepćeš, udariću te nogama po grudima. Rakukin, da ne bi treptao, iskrivi vilice i još više istegli vrat i zabaci nazad glavu. – Fuj, kako odvratno izgledaš – reče Pakin. – Njuška poput kokošje, vrat svinjski, prosto gadost! U isto vreme, Rakukinova glava se zabacivala sve više i više unazad i napokon, rasteglivši se, pala na leđa. – Koji ti je vrag? – uzviknu Pakin. – Šta je to, još jedan trik? Ako biste pogledali od Pakina na Rakukina, tad biste mogli pomisliti da Rakukin sedi sasvim obezglavljen. Rakukinova jabučica štrčala je uvis. Spontano pomisli da je to nos. – Hej, Rakukine! – reče Pakin Rakukin je ćutao. – Rakukine! – ponovi Pakin. Rakukin ne odgovori i nastavi da nepokretno sedi. – Tako – reče Pakin. – Rakukin je crkao. Pakin se prekrsti i na prsima izađe iz sobe. Nakon četrnaest minuta, iz Rakukinovog tela izvukla se malena duša i zlobno pogledala na to mesto, gde je pre kratkog vremena sedeo Pakin. Ali tu, iza ormana, izašla je visoka figura anđela smrti i, uzevši za ruku Rakukinovu dušu, povela je nekamo, pravo kroz kuće i zidove. Rakukinova duša jurila je za anđelom smrti, često se zlobno osvrćući. Ali, eto, anđeo smrti je ubrzao hod, i Rakukinova duša, poskakivajući i spotičući se, nestajala je u daljini iza ugla.

STARICA Preveo: Dejan Mihailović “I među njima se odvijao ovakav razgovor.” K. Hamsun. U dvorištu stoji starica i rukama drži zidni časovnik. Prolazim pored starice, zastajem i pitam je: “Koliko je sati?” – Pogledajte – kaže mi starica. Gledam i vidim da na časovniku nema kazaljki. – Pa tu nema kazaljki – kažem. Starica gleda na brojčanik i kaže mi: – Sad je četvrt do tri. – A, tako. Hvala lepo – kažem i odlazim. Starica mi nešto dovikuje, ali ja idem ne osvrćući se. Izlazim na ulicu i idem sunčanom stranom. Prolećno sunce veoma prija. Koračam, žmirkam i pušim lulu. Na uglu Sadove ulice nalećem na Sakerdona Mihajloviča. Pozdravljamo se, zastajemo i dugo razgovaramo. Dodijava mi što stojim na ulici, pa pozivam Sakerdona Mihajloviča u podrumče. Pijemo votku, mezetimo haringu i tvrdo kuvana jaja, zatim se opraštamo i ja onda sam odlazim dalje.

49

Odjednom se prisećam da sam kod kuće zaboravio da isključim električnu peć. Jako se ljutim. Dan je tako lepo počeo, a eto ti prve nevolje. Nije trebalo da izlazim napolje. Stižem kući, skidam jaknu, vadim iz džepova na prsluku sat i kačim ga o ekserče, zatim zaključavam vrata i ležem na otoman. Ležaću i trudiću se da zaspim. Spolja dopire odvratna dreka dečaka. Ležim i smišljam kako bih mogao da ih kaznim. Najviše bi mi se dopalo kad bih mogao nešto da uradim pa da se svi ukoče i da ne mogu da mrdnu. Roditelji ih odvlače kućama. Ovi leže u svojim krevetima, ne mogu čak ni da jedu jer ne mogu da otvore usta. Hrane ih veštački. Posle nedelju dana ukočenost prolazi, ali su deca toliko iscrpljena da moraju još ceo mesec da ostanu u postelji. Zatim polako počinju da prezdravljaju, ali ja po drugi put učinim nešto da se svi ukoče, i oni svi pocrkaju. Ležim na otomanu otvorenih očiju i ne mogu da zaspim. Prisećam se starice sa časovnikom koju sam danas video u dvorištu i godi mi što na časovniku nije bilo kazaljki. Baš onomad video sam u komisionu odvratan kuhinjski sat čije su kazaljke bile u obliku noža i viljuške. Bože moj! Pa ja još nisam isključio peć! Skačem i isključujem je, zatim opet ležem na otoman i pokušavam da zaspim. Sklapam oči. Spava mi se. Kroz prozor me obasjava prolećno sunce. Postaje mi vruće. Ustajem i sedam u fotelju kraj prozora. Sad mi se spava, ali neću da spavam. Uzeću hartiju i pero i pisaću. Osećam u sebi strašnu moć. Još juče sam sve smislio. Biće to priča o čudotvorcu koji živi u naše vreme i ne čini čuda. On zna da je čudotvorac i da može da napravi bilo kakvo čudo, ali neće. Izbacuju ga iz stana; on zna da treba samo da mrdne prstom pa da zadrži stan, ali neće, već poslušno napušta stan i odlazi da živi u šupi na periferiji. On tu šupu može da preobrati u prekrasnu kuću od opeke, ali neće, već nastavlja da živi u šupi i na kraju krajeva umire, ne učinivši za života nijedno čudo. Sedim i od radosti trljam ruke. Sakerdon Mihajlovič će da pukne od zavisti. On misli da ja više nisam u stanju da napišem genijalnu stvar... Na posao! Dole spavanje i lenčarenje! Pisaću osamnaest sati bez prestanka! Sav drhtim od nestrpljenja. Pojma nemam šta mi je: trebalo je da uzmem pero i hartiju, a ja sam grabio sve druge predmete samo ne one koji su mi bili potrebni. Jurio sam po sobi: od prozora do stola, od stola do peći, od peći do stola, zatim do kauča i opet do prozora. Gušio sam se od vatre koja mi je buktala u grudima. Sada je tek pet sati. Preda mnom su ceo dan i veče i cela noć... Stojim nasred sobe. O čemu li mislim? Već je pet i dvadeset. Treba pisati. Primičem sto prozoru i sedam. Preda mnom je hartija na kocke, u ruci pero. Srce mi i dalje prejako lupa, a ruka drhti. Čekam da se malo smirim. Odlažem pero i punim lulu. Sunce mi bije pravo u oči. Žmirkam i pripaljujem lulu. Evo i vrana proleće kraj prozora. Gledam s prozora na ulicu i vidim kako trotoarom ide čovek s mehaničkom nogom. Glasno lupa nogom i štapom. – Eh, da... – kažem sebi, i dalje gledajući kroz prozor. Sunce se sakriva za dimnjak kuće preko puta. Senka dimnjaka klizi po krovu, preleće ulicu i spušta mi se na lice. Treba iskoristiti tu senku i napisati nekoliko reči o čudotvorcu. Grabim pero i pišem: “Čudotvorac je bio visok.” Više ništa nisam u stanju da napišem. Sedim sve dok ne počnem da osećam glad. Onda ustajem i odlazim do ormarića u kojem držim hranu. Preturam po njemu, ali ništa ne nalazim. Parče šećera i ništa više. Neko kuca na vrata. – Ko je? Niko ne odgovara. Otvaram vrata i vidim pred sobom staricu koja je jutros stajala sa časovnikom u dvorištu. Zapanjen sam i ne mogu da prozborim ni reč. – Evo i mene – kaže starica i ulazi u sobu. Stojim kraj vrata i ne znam šta da preduzmem: da isteram staricu ili, naprotiv, da joj ponudim da sedne? Ali starica sama ide prema fotelji pored prozora i seda. – Zatvori vrata i zaključaj ih – kaže mi starica. Zatvaram i zaključavam vrata.

– Klekni – kaže starica. I ja se spuštam na kolena. Ali tad počinjem da uviđam svu besmislenost svog položaja. Zašto klečim tu pred nekom staricom? I šta će ova starica u mojoj sobi, i zašto sedi u mojoj fotelji? Zašto je nisam najurio? – Slušajte vi – kažem – otkud vam pravo da se razbaškarite po mojoj sobi i da mi još i naređujete? Ja uopšte neću da klečim. – I ne treba – kaže starica – sad moraš da legneš na stomak i zabiješ lice u pod. Smesta sam izvršio naređenje... Vidim pred sobom pravilno iscrtane kvadrate. Bol u ramenu i desnom rebru primorava me da promenim položaj. Ležao sam ničice, a sad se uz veliki napor podižem na kolena. Svi su mi zglobovi otekli i jedva se savijaju. Obazirem se i vidim da sam u svojoj sobi i da klečim na podu. Polako dolazim svesti i prisećam se. Još jednom se obazirem po sobi i vidim, čini mi se, kako u fotelji kraj prozora neko sedi. U sobi nije baš svetlo jer je, po svoj prilici, bila noć. Uporno posmatram. Gospode! Nije valjda da ta starica još uvek sedi u mojoj fotelji? Istežem vrat i gledam. Da, naravno, to starica sedi, a glava joj klonula na grudi. Mora da je zaspala. Pridižem se i prilazim joj šepajući. Staričina glava je opuštena na grudima, a ruke vise niz fotelju. Želim da zgrabim staricu i da je izbacim kroz vrata. – Slušajte – kažem – vi se nalazite u mojoj sobi. Ja treba da radim. Molim vas da odete. Starica se ne miče. Naginjem se i zagledam staricu u lice. Usta su joj poluotvorena, a iz usta štrči veštačka vilica koja je iskočila. I najednom, sve mi postaje jasno: starica je umrla. Obuzima me strašan jad. Zašto je umrla u mojoj sobi? Ne mogu da podnesem pokojnike. I hajde sad bakći se s mrcinom, idi razgovaraj s nastojnikom kućnog saveta, objašnjavaj im kako se neka starica našla u mojoj sobi. S mržnjom sam pogledao staricu. A možda i nije umrla? Pipam joj čelo. Čelo je hladno. Ruka takođe. I šta sad da radim? Pripaljujem lulu i sedam na otoman. Sav kiptim od srdžbe. – Uh, gadno! – kažem naglas. Mrtva starica sedi kao vreća u mojoj fotelji. Zubi joj štrče iz usta. Podseća me na lipsalog konja. Odvratan prizor – kažem, ali se ne usuđujem da staricu prekrijem novinama jer se ne zna šta sve pod novinama može da se dogodi. Čuje se neko pomeranje iza zida: to ustaje moj sused, mašinovođa. Samo još treba da on nanjuši kako u mojoj sobi leži mrtva starica! Osluškujem njegove korake. Šta li čeka? Već je pola šest. Već je odavno trebalo da ode. Bože moj! Pa on se sprema da pije čaj! Čujem kako mu šišti primus. Eh, kad bi bar prokleti mašinovođa što pre otišao! Penjem se na otoman i ležim. Prolazi osam minuta, ali susedov čaj još nije gotov i primus još pišti. Sklapam oči i dremam. Sanjam kako sused odlazi, a ja zajedno s njim izlazim na stepenište, zalupivši za sobom vrata sa automatskom bravom. Nemam ključ i ne mogu da se vratim u stan. Treba zvoniti i buditi druge stanare, što nikako nije dobro. Stojim na odmorištu i razmišljam šta da radim, i odjednom primećujem da nemam ruke, i primećujem da mi umesto ruku s jedne strane štrči nož, a s druge – viljuška. – Evo – kažem Sakerdonu Mihajloviču, koji se tu odnekud stvori i sedi na stolici na rasklapanje. – Evo, pogledajte – kažem mu – kakve su mi ruke. A Sakerdon Mihajlovič sedi ćutke, i ja vidim da to nije pravi Sakerdon Mihajlovič, već glineni. Tada se budim i odmah shvatam da ležim na otomanu u svojoj sobi, gde u fotelji kraj prozora sedi mrtva starica. Brzo okrećem glavu prema njoj. Starice nema u fotelji. Posmatram praznu fotelju ispunjen bezmernom radošću. Znači, sve je bio san. Samo, kada je počeo? Da li je starica danas ulazila u moju sobu? Možda je i to bio san? Vratio sam se danas kući jer sam bio zaboravio da isključim električnu peć. Ali, možda je i to bio san? U svakom slučaju, dobro je što u mojoj sobi nema mrtve starice, pa tako ne moram da idem kod

51

predsednika kućnog saveta i da se bakćem oko pokojnice. Ipak, koliko li sam sati spavao? Gledam na sat: pola deset. Verovatno je jutro. Gospode! Šta sve čovek ne sanja! Spustio sam noge s otomana, hteo da ustanem i – odjednom – ugledao mrtvu staricu kako leži na podu iza stola, kraj fotelje. Ležala je licem nagore, jedan zub iz veštačke vilice, koja joj je iskočila iz usta, zabio se starici u nozdrvu. Ruke je podvila pod trup tako da se nisu videle, a ispod zadignute suknje su joj virile koščate noge u belim, prljavim vunenim čarapama. – Gaduro! – uzviknuo sam, i pritrčavši starici, udario je čizmom u podbradak. Veštačka vilica je odletela u ugao. Hteo sam da udarim staricu još jednom ali sam se uplašio da ne ostavim tragove na telu, na osnovu čega bi posle još mogli da zaključe kako sam je ja ubio. Odmakao sam se od starice, seo na otoman i pripalio lulu. Tako je prošlo dvadesetak minuta. Onda sam shvatio da mi je svejedno: stvar će ionako predati kriminalističkom odeljenju i one budale iz istrage optužiće me za ubistvo. Položaj je ozbiljan, i sad još taj udarac čizmom! Opet sam prišao starici, sagnuo se i počeo da joj razgledam lice. Na podbratku joj se primećivala mala tamna mrlja. Ne, ne mogu za to da se uhvate. Jer – ko zna? možda se starica još za života udarila o nešto? Polako se smirujem i počinjem da hodam po sobi, pušeći lulu i razmišljajući o svom položaju. Hodam po sobi i počinjem sve jače i jače da osećam glad. Čak počinjem da drhtim od gladi. Još jednom preturam po ormariću gde držim hranu, ali ništa ne nalazim, samo parče šećera. Vadim i brojim novac. Jedanaest rubalja. Znači, mogu da kupim šunkaricu i hleb, i još će preteći za duvan. Doterujem kravatu koja mi se u toku noći razlabavila, uzimam časovnik, oblačim jaknu, izlazim u hodnik, brižljivo zaključavam vrata, stavljam ključ u džep i izlazim napolje. Pre svega treba nešto pojesti, tada će mi se misli razbistriti i nešto ću već da preduzmem s tom mrcinom. Usput mi je palo na pamet da bih mogao poći Sakerdonu Mihajloviču i ispričati mu sve, možda bismo zajedno mogli bolje da smislimo šta da se radi. Ali odmah odustajem od te pomisli jer neke stvari treba raditi sam, bez svedoka. U radnji nije bilo šunkarice, pa sam kupio pola kile safalade. Nije bilo ni duvana. Iz radnje sam pošao u pekaru. U pekari je bilo mnogo sveta, pred kasom se otegao dugačak red. Odmah sam se smrknuo, ali sam ipak stao u red. Red se pomerao veoma sporo, a zatim se sasvim zaustavio, jer je na kasi izbio neki skandal. Pravio sam se da ništa ne primećujem i gledao ispred sebe u jednu mladu gospođicu: bila je, očigledno, veoma radoznala, istezala je vrat čas udesno, čas ulevo, i stalno se dizala na prste ne bi li bolje videla šta se kod kase događa. Najzad se okrenula meni i upitala: – Znate li vi šta se napred događa? – Oprostite, ali ne znam – rekao sam što sam suvlje mogao. Gospođica se na sve strane obazirala i najzad opet obratila meni: – Zar ne biste mogli da pođete i saznate šta se događa? – Oprostite, ali to me nimalo ne zanima – rekao sam još suvlje. – Kako vas ne zanima! – uzviknula je gospođica. – Pa i vi se zbog toga zadržavate u redu! Ništa nisam odgovorio, samo sam se lako naklonio. Gospođica me je pažljivo pogledala. – Naravno, za muškarce i nije da stoje u redu za hleb – reče. – Baš mi vas je žao. Prisiljeni ste tu da stojite. Vi ste, verovatno, neženja? – Da, neženja – odgovorio sam zbunjen, ali po inerciji sasvim suvo i, pri tom, lako se naklonivši. Gospođica me je još jednom odmerila od glave do pete i iznenada, dodirnuvši prstom moj rukav, rekla: – Dajte ja da vam kupim šta treba, a vi me sačekajte napolju.

Potpuno sam se spetljao. – Hvala vam – rekao sam. – To je vrlo lepo od vas, ali, u stvari, mogao bih i sam. – Ne, ne – rekla je gospođica – haj'te vi napolje. Šta ste hteli da kupite? – Znate – rekao sam – hteo sam da kupim pola kile crnog hleba, samo da ne bude iz modle i da bude jevtiniji. Taj više volim. – E, pa dobro – rekla je gospođica. – A sad idite. Ja ću da kupim, a posle ćemo se raskusurati. I čak me je malo munula ispod lakta. Izašao sam iz pekare i stao ispred samih vrata. Prolećno sunce obasjavalo mi je lice. Pripalio sam lulu. Kakva simpatična gospođica. To je danas tako retko. Stojim, žmirkam zbog sunca, pušim lulu i razmišljam o simpatičnoj gospođici. Ima svetlokestenjaste oči. Prosto milina kako je lepa! – Vi pušite lulu? - čujem glas odmah kraj sebe. Simpatična gospođica pruža mi hleb. – O, beskrajno sam vam zahvalan – kažem uzimajući hleb. – A vi pušite lulu! To mi se veoma dopada – kaže simpatična gospođica. I među nama poče da se odvija ovakav razgovor: ONA: Znači, vi sami kupujete hleb? JA: I ne samo hleb; ja sebi sve kupujem. ONA: A gde ručavate? JA: Obično sam sebi kuvam ručak. A ponekad jedem i u pivnici. ONA: Volite pivo? JA: Ne, više volim votku. ONA: I ja volim votku. JA: Volite votku? Kako je to lepo! Voleo bih da jednom nešto zajedno popijemo. ONA: I ja bih volela da s vama popijem votku. JA: Oprostite, mogu li nešto da vas pitam? ONA (strašno pocrvenevši): Pitajte, naravno. JA: Dobro, pitaću vas. Verujete li vi u Boga? ONA (začuđeno): U Boga? Da, naravno. JA: A šta mislite, da kupimo sad votku i pođemo do mene? Ja stanujem tu blizu. ONA (izazovno): Pa, važi, slažem se. JA: Onda, hajdemo. Svraćamo u radnju i ja kupujem pola litre votke. Nemam više para, samo nešto sitnine. Sve vreme pričamo o raznim stvarima i ja se odjednom prisećam da na podu u mojoj sobi leži mrtva starica. Osvrćem se prema svojoj novoj poznanici: ona stoji kraj tezge i posmatra tegle sa slatkim. Oprezno uzmičem prema vratima i izlazim iz radnje. U tom trenutku preko puta radnje zaustavlja se tramvaj. Uskačem u tramvaj a da nisam ni video u koji. U Mihajlovskoj izlazim i upućujem se Sakerdonu Mihajloviču. Nosim bocu votke, safaladu i hleb. Sakerdon Mihajlovič mi je lično otvorio vrata. Bio je u halatu ogrnutom na golo telo, u ruskim čizmama sa podsečenim sarama, a na glavi je imao krznenu ušanku čiji su naušnici bili podignuti i na temenu svezani u mašnicu. – Vrlo mi je drago – reče Sakerdon Mihajlovič ugledavši me. – Nisam vas prekinuo u poslu? – upitah. – Ne, ne – reče Sakerdon Mihajlovič. – Ne radim ništa, sedim prosto na podu. – Gledajte – rekoh Sakerdonu Mihajloviču – Došao sam sa votkom i zakuskom. Ako nemate ništa protiv, da malo popijemo. – Vrlo dobro – reče Sakerdon Mihajlovič. – Uđite. Ušli smo u njegovu sobu. Otvorio sam flašu s votkom, a Sakerdon Mihajlovič izneo je na sto dve čašice i tanjir s kuvanim mesom. – Evo, imam i safalade – rekoh. – Kako ćemo da ih jedemo, presne ili kuvane? – Stavićemo ih da se kuvaju – reče Sakerdon Mihajlovič – a dok se ne skuvaju, pićemo votku uz kuvano meso. Imam izvrsno kuvano meso, iz supe.

53

Sakerdon Mihajlovič stavio je na rešo šerpicu i onda smo seli da pijemo. – Zdravo je piti votku – govorio je Sakerdon Mihajlovič puneći čašice. – Mječnikov je pisao da je votka zdravija od hleba, jer je hleb najobičnija slama koja truli u našim želucima. – Živeli – rekoh kucnuvši se sa Sakerdonom Mihajlovičem. Popili smo i meznuli kuvano meso. – Ukusno je – reče Sakerdon Mihajlovič. U tom trenutku u sobi je nešto resko škljocnulo. – Šta je to? – upitah. Sedeli smo ćuteći i osluškivali. Iznenada – škljocnulo je još jednom. Sakerdon Mihajlovič skoči sa stolice, pritrča prozoru i otkide zavesu. – Šta to radite?! – uzviknuh. Ali Sakerdon Mihajlovič, ne odgovaravši mi, jurnu prema rešou, uhvati zavesom šerpicu i spusti je na pod. – Đavo da ga nosi! – reče Sakerdon Mihajlovič. – Zaboravio sam da naspem vodu u šerpicu, a šerpa je emajlirana i sad je emajl otpao. – Jasno – rekoh klimajući glavom. Opet smo seli za sto. – Nek ide do đavola – reče Sakerdon Mihajlovič – ješćemo presne safalade. – Strašno sam gladan – rekoh. – Jedite – reče Sakerdon Mihajlovič primičući mi safalade. – Ja sam, znate, poslednji put jeo juče, u onom podrumčetu s vama, i od tada ništa nisam jeo – rekoh. – Jedite – reče Sakerdon Mihajlovič. – Haj'te, haj'te. – Sve vreme sam pisao – rekoh. – Đavo da ga nosi! – povika afektirano Sakerdon Mihajlovič. – Prijatno je videti pred sobom genija. – Da, kako da ne! – rekoh. – Verovatno ste mnogo naškrabali? – upita Sakerdon Mihajlovič. – Da – odgovorih. – Ispisao sam hrpu hartije. – U zdravlje genija naših dana – reče Sakerdon Mihajlovič podižući čašicu. Ispili smo. Sakerdon Mihajlovič je jeo kuvano meso a ja safalade. Pošto sam pojeo četiri safalade, pripalio sam lulu i rekao: – Da znate, došao sam da se spasem od potere. – A ko vas progoni? – upita Sakerdon Mihajlovič. – Jedna dama – rekoh. I pošto me Sakerdon Mihajlovič ništa nije zapitao, već samo ćutke nalio u čašicu votku, ja nastavih: – Upoznao sam je u pekari i odmah se zaljubio. –Je li lepa? – upita Sakerdon Mihajlovič. – Da – rekoh – po mom ukusu. Ispili smo i ja nastavih: – Pristala je da idemo kod mene na votku. Ušli smo u radnju, ali sam ja morao neopaženo da umaknem. – Niste imali para – upita Sakerdon Mihajlovič. – Ne, našlo se taman koliko je trebalo – rekoh – ali sam se setio da ne mogu da je pustim u svoju sobu. – Šta, zar je u sobi bila neka druga dama? – upita Sakerdon Mihajlovič. – Da, ako hoćete, u mojoj sobi se nalazi druga dama – rekoh osmehujući se. – Sad ne mogu nikog da pustim u sobu. – Ženite se. Hoćete li me zvati na ručak? – upita Sakerdon Mihajlovič. – Ne – rekoh cerekajući se. – Tom damom se neću oženiti. – E, pa onda se oženite onom iz pekare – reče Sakerdon Mihajlovič. – Šta ste navalili da me ženite – rekoh. – A što da ne? – reče Sakerdon Mihajlovič puneći čašice. – Za vaše uspehe. Ispili smo. Očigledno, votka je već počela da čini svoje. Sakerdon Mihajlovič je skinuo krznenu ušanku i bacio je na krevet. Ustao sam i prošetao po sobi, osećajući laku vrtoglavicu.

– Šta vi mislite o pokojnicima? – upitah Sakerdona Mihajloviča. – Sve negativno – reče Sakerdon Mihajlovič – ja ih se bojim. – Da, ni ja ne podnosim pokojnike – rekoh. – Kad bi se kod mene zadesio pokojnik, da mi nije nikakav rod, ja bih ga, verovatno, opaučio nogom. – Ne treba ritati mrtvace – reče Sakerdon Mihajlovič. – Ja bih ga opaučio čizmom posred njokalice – rekoh. – Ne podnosim pokojnike i decu. – Deca su odvratna – složi se Sakerdon Mihajlovič. – A šta je po vama gore: pokojnici ili deca? – Deca su možda gora, ona nam više smetaju! – A pokojnici, kakvi su da su, više nam ne zagorčavaju život – reče Sakerdon Mihajlovič. – Zagorčavaju! – uzviknuh i odmah zaćutah. Sakerdon Mihajlovič me radoznalo pogleda. – Hoćete još votke? – zapita. – Ne – odgovorih i, trgnuvši se, dodadoh: – Ne, hvala, neću više. Prišao sam stolu i opet seo. Neko vreme ćutimo. – Hteo bih da vas nešto upitam – kažem naposletku. – Verujete li vi u Boga? Na čelu Sakerdona Mihajloviča pojavljuje se dugačka bora i on kaže: – Ima nepristojnih postupaka. Nepristojno je od čoveka tražiti pedest rubalja na zajam ako ste videli da je on upravo stavio dvesta u džep. Njegovo je hoće li da vam da para ili da vas odbije; najzgodniji i najprijatniji način da vas odbije jeste da slaže kako nema para. Ali vi ste videli da čovek ima para i samim tim lišili ga mogućnosti da vas jednostavno i prijatno odbije. Lišili ste ga prava na izbor, a to je svinjarija. To je nepristojan i netaktičan postupak. Pitati čoveka “veruje li u Boga” takođe je netaktičan i nepristojan postupak. – Ali – rekoh – to jedno s drugim nema veze. – Pa ja ih ne dovodim u vezu – reče Sakerdon Mihajlovič. – Pa, dobro – rekoh – pustimo to. Oprostite mi, zaista, što sam vam postavio tako nepristojno i netaktično pitanje. – Molim lepo – reče Sakerdon Mihajlovič. – ja sam jednostavno odbio da vam odgovorim. – Ni ja ne bih odgovorio – rekoh – samo iz drugog razloga. – Kakvog razloga? – bezvoljno upita Sakerdon Mihajlovič. – Vidite – rekoh – smatram da ne postoje ljudi koji veruju ili ljudi koji ne veruju. Postoje samo ljudi koji žele da veruju i koji ne žele da veruju. – Znači, oni koji žele da ne veruju već u ponešto veruju? – reče Sakerdon Mihajlovič. – A oni koji žele da veruju već unapred ni u šta ne veruju? – Možda ipak veruju? – rekoh – u besmrtnost. – Zašto ste me onda pitali da li verujem u Boga? – Jednostavno, zato što pitati “da li verujete u besmrtnost?” prilično glupo zvuči – rekoh Sakerdonu Mihajloviču i ustadoh. – Šta, idete? – upita me Sakerdon Mihajlovič. – Ostalo je za još po čašicu. Popili smo votku i založili se ostacima suvog mesa. – A sad moram da idem – rekoh. – Do viđenja – reče Sakerdon Mihajlovič, izvodeći me kroz kuhinju na stepenište. – Hvala na časti. – Hvala vama – rekoh. – Do viđenja. I izađoh. Kada je ostao sam Sakerdon Mihajlovič je raspremio sto, bacio na orman praznu bocu od votke, opet stavio na glavu svoju krznenu ušanku i seo na pod ispod prozora. Sakerdon Mihajlovič je stavio ruke na leđa tako da se nisu videle. Ispod zadignutog halata virile su mu gole koščate noge, obuvene u ruske čizme sa podsečenim sarama. Išao sam Nevskim udubljen u misli. Treba smesta da pođem predsedniku kućnog saveta i da mu sve ispričam. A kad budem raskrstio sa staricom, onda ću danima da stojim pred pekarom sve dok ne sretnem onu simpatičnu gospođicu. Pa ja sam joj ostao

55

dužan četrdeset osam kopejki za hleb. Imam sjajan izgovor da je tražim. Votka koju sam popio još uvek je činila svoje, pa je izgledalo da se sve slaže prosto i jednostavno. Kod fontane sam prišao kiosku i za sitninu koja mi je ostala popio veliku kriglu pšeničnog kvasa. Kvas je bio loš i ukisao, i ja sam nastavio put s gadnim ukusom u ustima. Na uglu Litejne ulice nekakav pijanac se zateturao i gurnuo me. Dobro je što nemam revolver: ubio bih ga na licu mesta. Do same kuće išao sam lica verovatno iskrivljenog od besa. U svakom slučaju, skoro svi prolaznici su se okretali za mnom. Ušao sam u prijavnicu. Na stolu je sedelo onisko, prljavo, prćasto, jednooko i plavušno devojče i, gledajući se u džepno ogledalo, mazalo usne karminom. – Gde je nastojnik? – upitao sam. Devojče je ćutalo, nastavljajući da maže usne. – Gde je nastojnik? – ponovio sam oštro. – Biće sutra, a ne danas – odgovorilo je ružno, prćasto, jednooko i plavušno devojče. Izašao sam napolje. Suprotnom stranom ulice išao je invalid s mehaničkom nogom i glasno lupao nogom i štapom. Šest dečaka trčalo je za invalidom podražavajući njegov hod. Skrenuo sam u svoju kapiju i počeo da se penjem stepenicama. Na drugom spratu sam zastao; kroz glavu mi je prošla grozna misao – starica mora da je počela da truli. Nisam bio zatvorio prozor, a kažu, pri otvorenom prozoru pokojnici brže trule. Kako sam mogao da budem tako glup! A prokleti predsednik kućnog saveta tek će sutra biti tu! Stajao sam u nedoumici nekoliko minuta i nastavio da se penjem. Opet sam zastao pred vratima stana. Da pođem do pekare i tamo sačekam simpatičnu gospođicu? Molio bih je da me primi na dve-tri noći. Ali sad se sećam da je ona danas već kupila hleb i da, znači, u pekaru više neće dolaziti. A i tako od toga ništa ne bi ispalo. Otključao sam vrata i ušao u hodnik. Na kraju hodnika je gorelo svetlo i Marija Vasiljevna je držala u rukama neke krpe i trljala ih jednu o drugu. Spazivši me, Marija Vasiljevna je povikala: – Pitao je neki štarač ža vaš! – Kakav starac? – rekoh. – Ne žnam – odgovori Marija Vasiljevna. – Kada je to bilo? – upitah. – Išto ne žnam – reče Marija Vasiljevna. – Vi ste razgovarali sa starcem? – upitah Mariju Vasiljevnu. – Ja – odgovori Marija Vasiljevna. – Pa kako onda ne znate kada je to bilo? – rekoh. – Pre dva šata – reče Marija Vasiljevna i ode u kuhinju. Uputih se u svoju sobu. “A šta ako je”, pomislih, “starica iščezla” . Uđem u sobu – starice nema. Bože moj! Pa zar se čuda ne dešavaju?! Otključao sam vrata i počeo polako da ih otvaram. Možda mi se to samo pričinilo, ali iznutra je udario odvratan miris truljenja. Provirio sam kroz poluotvorena vrata i zastao kao ukopan. Starica je polako četvoronoške puzala prema meni. S krikom zalupih vrata, okrenuh ključ u bravi i odskočih prema suprotnom zidu. U hodniku se stvori Marija Vasiljevna. – Žvali šte me? – upita. Tako sam se tresao da ništa nisam mogao da odgovorim, samo sam odrečno vrteo glavom. Marija Vasiljevna mi se približi. – Š nekim šte pričali? – reče. Ponovo odmahnuh glavom. – Šašvim poludeo – reče Marija Vasiljevna i vrati se u kuhinju, osvrnuvši se nekoliko puta. Ne treba ovako da stojim. Ne treba ovako da stojim – ponavljao sam u sebi. Ta se fraza sama od sebe stvorila negde u meni. Uporno sam je ponavljao sve dok mi nije doprla do svesti.

– Da, ne treba ovako da stojim – rekao sam sebi, ali sam i dalje stajao kao paralisan. Dogodilo se nešto užasno, ali je trebalo da se dogodi nešto možda još strašnije. Vihor misli uskovitlao mi se u glavi, i ja sam video zlobne oči mtve starice koja mi se polako, četvoronoške, približavala. Uleteti u sobu i zdrobiti starici lobanju. Eto šta treba učiniti! Čak sam se osvrnuo oko sebe i obradovao se kad sam ugledao štap za kriket koji je, ko zna za zašto, već godinama počivao u jednom kutku hodnika. Zgrabiti štap, uleteti u sobu i tres! Drhatvica me još nije prošla. Stajao sam ramena podignutih od unutrašnje jeze. Misli su lutale, osvajajući nove oblasti, a ja sam stajao i osluškivao ih, kao da sam bio nekako odvojen od njih, kao da nisam mogao da ih usmeravam – Pokojnici su – govorile su mi sopstvene misli – loš svet. Zalud ih nazivaju pokojnicima, oni su pre nespokojnici. Na njih treba strogo paziti. Pitajte bilo kog čuvara u mrtvačnici. Šta vi mislite, zašto su oni tamo postavljeni? Samo zbog jednog: da paze da se pokojnici ne razmile. U tom smislu, ima zabavnih slučajeva. Jedan pokojnik, dok se čuvar po naređenju uprave prao u parnom kupatilu, izmileo je iz mtrvačnice, uvukao se u komoru za dezinfekciju i pojeo gomilu rublja. Radnici iz Dezinfekcije svojski su izmlatili pokojnika, ali su za uništeno rublje morali da plate iz svog džepa. A drugi pokojnik se uvukao u porodilište i tamo tako prestravio sve prisutne da je jedna porodilja pobacila, a pokojnik se okomio na mrtvorođenče i stao da ga proždire kao ala. A kada je jedna hrabra bolničarka udarila pokojnika hoklicom po leđima, on je bolničarku ujeo za nogu i ona je ubrzo umrla od trovanja krvi izazvanog otrovnim ujedom leša. Da, pokojnici su loš svet i s njima treba biti oprezan. – Stoj! – rekao sam svojim mislima. – Pričate koješta. Pokojnici su nepomični. – Dobro – rekle su mi moje misli – onda uđi u svoju sobu gde se nalazi jedan, kako kažeš, nepomični pokojnik. – I ući ću! – rekao sam odlučno svojim mislima. – Pokušaj! – rekle su mi podsmešljivo moje misli. Ta podsmešljivost me je konačno razbesnela. Zgrabio sam štap za kriket i jurnuo prema vratima. – Sačekaj! – povikale su moje misli. Ali ja sam već bio okrenuo ključ i otvorio vrata. Starica je ležala uz prag licem zabijenim u pod. Stajao sam spreman, s podignutom palicom. Starica se nije micala. Drhtavica beše prošla i misli su tekle jasno i razgovetno. Mogao sam da ih kontrolišem. – Pre svega, zatvori vrata! – zapovedi sam sebi. Izvukao sam ključ iz spoljne strane brave i stavio ga u unutrašnju. To sam učinio levom rukom, a u desnoj sam držao palicu za kriket, ne skidajući oka sa starice. Zaključao sam vrata, oprezno preskočio staricu i stao nasred sobe. – E, sada ćemo da se obračunamo – rekao sam. Rodio mi se bio plan kojem obično pribegavaju ubice iz kriminalističkih romana ili novinskih rubrika. Hteo sam jednostavno da spakujem staricu u kofer, odnesem je van grada i bacim u močvaru. Znao sam za jedno takvo mesto. Kofer mi je stajao pod kaučem. Izvukao sam ga i otvorio. U njemu su bile neke stvari: nekoliko knjiga, jedan stari filcani šešir i poderano rublje. Izvadio sam sve to i stavio na kauč. Utom se glasno zalupiše spoljna vrata i meni se učini da se starica trgla. Momentalno sam skočio i zgrabio palicu za kriket. Starica mirno leži. Stojim i osluškujem. To se mašinovođa vratio, čujem kako hoda u svojoj sobi. Evo, sad se upućuje hodnikom u kuhinju. Neće biti dobro ako mu Marija Vasiljevna kaže da sam sasvim poludeo. Đavolska posla! Trebalo bi da i ja pođem u kuhinju i umirim ih svojim izgledom. Opet sam preskočio staricu i spustio palicu kraj samih vrata, kako bih, kada se budem vraćao, mogao da je uzmem pre no što uđem u sobu. Izašao sam u hodnik. Iz kuhinje su dopirali glasovi, ali reči nisu mogle da se razberu. Pritvorio sam vrata i oprezno pošao u kuhinju: hteo sam da saznam o čemu pričaju Marija Vasiljevna i mašinovođa. Brzo sam prošao kroz hodnik i pred kuhinjom usporio korak. Govorio je

57

mašinovođa, po svoj prilici je pričao o nečemu što mu se dogodilo na poslu. Ušao sam. Mašinovođa je stajao s peškirom u rukama i pričao, a Marija Vasiljevna je sedela na hoklici i slušala. Ugledavši me, mašinovođa mi mahnu rukom. – Dobar dan, dobar dan, Matveju Filipoviču – rekoh mu i pođoh u kupatilo. Zasad je sve bilo mirno. Marija Vasiljevna je već bila navikla na moje nastranosti, i možda je poslednji slučaj već zaboravila. Odjednom mi je sinulo: nisam zaključao vrata, i šta ako je starica ispuzala iz sobe? Jurnuo sam nazad, ali sam, na vreme se setivši da ne smem da prepadnem stanare, prošao kroz kuhinju mirnim korakom. Marija Vasiljevna je dobovala prstima po kuhinjskom stolu i govorila mašinovođi: – Šjajno! Baš je to šjajno! I ja bih žviždala!... Izašao sam u hodnik i maltene se stuštio prema svojoj sobi. Spolja je sve izgledalo mirno. Prišao sam vratima, odškrinuo ih i provirio u sobu. Starica je kao i pre ležala mirno, s licem zabijenim u pod. Palica za kriket je stajala na svom mestu kraj vrata. Uzeo sam je, ušao u sobu i zaključao za sobom vrata. Da, u sobi je zaista zaudaralo na leš. Preskočio sam staricu, prišao prozoru i seo u fotelju. Samo da mi ne pripadne muka od tog zasad još slabog, ali ipak nepodnošljivog zadaha. Pripalio sam lulu. Povraćalo mi se i malo me je boleo stomak. Ali zašto ovako sedim? Treba se što pre dati na posao, dok ova starica sasvim ne istrune. Ali, u svakom slučaju, treba je pažljivo ugurati u kofer, pošto bi inače mogla da me ščepa za prst. A onda umreti od trovanja krvi – hvala lepo! – Gle! – uzviknuo sam odjednom. – Baš me zanima čime biste vi to mene gricnuli? Eno, tamo su vam zubi! Pregnuo sam se preko fotelje i zagledao u ugao ispod prozora gde sam računao da bi trebalo da se nalazi staričina veštačka vilica. Ali tamo je nije bilo. Pomislio sam: možda je mrtva starica puzala po mojoj sobi jer je tražila svoje zube? Možda ih je čak i našla i ponovo vratila u usta? Uzeo sam palicu za kriket i njome pretražio po ćošku. Ništa, vilica kao da je u zemlju propala. Onda sam izvadio iz komode flanelski čaršav i prišao starici. Palicu za kriket sam držao spremnu u desnoj, a flanelski čaršav u levoj ruci. Spopadao me je gadljiv strah od mrtve starice. Podigao sam joj palicom glavu: usta su bila otvorena, oči prevrnute nagore, a na bradi, gde sam je udario čizmom, stvorila se velika tamna mrlja. Zavirio sam starici u usta. Ne, nije našla svoju vilicu. Pustio sam joj glavu. Glava je tresnula o pod. Onda sam rasprostro flanelski čaršav po podu i privukao ga uz staricu. Zatim sam nogom i štapom za kriket prevrnuo staricu preko levog boka na leđa. Sad je ležala na čaršavu. Staričine noge su bile zgrčene u kolenima, a pesnice priljubljene uz ramena. Činilo se da je starica, ležeći na leđima kao mačka, spremna da se brani od napada orla. Što pre udaljiti mrcinu! Umotao sam staricu u debeli čaršav i uzeo je u ruke. Pokazalo se da je lakša nego što sam mislio. Spustio sam je u kofer i pokušao da zatvorim poklopac. Očekivao sam da ću morati da uložim mnogo truda, ali se poklopac relativno lako zatvorio. Brave na koferu su škljocnule i ja sam se uspravio. Kofer leži preda mnom, na izgled nimalo neobičan, kao da su u njemu knjige i veš. Uhvatio sam ga za ručku i pokušao da podignem. Da, naravno, bio je težak, ali ne previše – mogao sam komotno da ga odnesem do tramvaja. Pogledao sam na sat: pet i dvadeset. To je dobro. Seo sam u fotelju da malo predahnem i popušim lulu. Očigledno da današnje safalade nisu bile baš najbolje jer me je stomak sve više boleo. A možda je to i zato što sam ih jeo presne? Ili je bol u stomaku možda samo na nervnoj bazi? Sedim i pušim. Prolazi minut za minutom. Prolećno sunce obasjava prozor i ja žmirkam. Sunce se skriva za dimnjak kuće preko puta i senka dimnjaka klizi po krovu, preleće ulicu i prekriva mi lice. Prisećam se kako sam juče u ovo vreme sedeo za stolom i pisao priču. Evo je: hartija na kocke i na njoj napisano sitnim rukopisom “Čudotvorac je

bio visok”. Pogledao sam kroz prozor. Ulicom je išao invalid sa mehaničkom nogom i glasno lupao nogom i štapom. Dva radnika i jedna starica, podbočeni, kikotali su se smešnom invalidovom hodu. Ustao sam. Vreme je! Vreme da se pođe! Vreme je da se starica odnese do močvare! Samo još da pozajmim pare od mašinovođe. Izašao sam u hodnik i prišao njegovim vratima. – Matveju Filipoviču, jeste li tu? – upitah. – Tu sam – odgovori mašinovođa. – Onda izvinite, Matveju Filipoviču, ali da niste pri parama? Prekosutra vam vraćam. Možete li da mi pozajmite trideset rubalja? – Mogu – reče mašinovođa. Začuo sam zveckanje ključeva i otvaranje nekog sandučeta. Onda je otvorio vrata i pružio mi novu crvenu novčanicu od trideset rubalja. – Najlepše hvala, Matveju Filipoviču – rekoh. – Ništa, ništa – reče mašinovođa. Stavio sam pare u džep i vratio se u svoju sobu. Kofer je mirno stajao na svom mestu. – A sad na put bez odugovlačenja – rekoh sebi. Uzeo sam kofer i izašao iz sobe. Marija Vasiljevna me primeti sa koferom i uzviknu. – Kud vi to? – Tetki – rekoh. – Skoro se vraćate? – upita Marija Vasiljevna. – Da – rekoh. – Moram da odnesem tetki neki veš. A vraćam se možda još danas. Izašao sam na ulicu. Do tramvaja sam stigao srećno, noseći kofer čas u desnoj, čas u levoj ruci. Ušao sam na prednja vrata u prikolicu tramvaja i počeo da mašem kondukterki da dođe i naplati kartu. Nisam hteo da kroz cela kola šaljem novčanicu od trideset rubalja, jedinu koju sam imao, niti sam smeo da ostavim kofer i odem do kondukterke sam. Kondukterka je došla do mene i izjavila da nema sitno. Na prvoj stanici sam morao da izađem. Stajao sam besan i čekao sledeći tamvaj. Osećao sam laku drhtavicu u nogama i bol u stomaku. I odjednom sam spazio moju simpatičnu gospođicu: prelazila je ulicu, ne gledajući u mom pravcu. Dohvatio sam kofer i pojurio za njom. Nisam znao kako se zove, pa nisam mogao da je pozovem. Kofer mi je strašno smetao: nosio sam ga ispred sebe obema rukama i podupirao ga kolenima i stomakom. Simpatična gospođica išla je prilično brzo i ja sam bio mokar od znoja, a snaga me je napuštala. Simpatična gospođica je skrenula u sporednu ulicu. Kad sam se dovukao do ugla – nje nigde nije bilo. – Prokleta starica! – prosiktao sam, bacajući kofer na zemlju. Rukavi moje jakne bili su skroz mokri od znoja i lepili su mi se za ruke. Seo sam na kofer, izvadio maramicu i obrisao vrat i lice. Dva dečaka su se zaustavila preda mnom i počela da me posmatraju. Napravio sam hladnokrvan izraz lica i uporno gledao u najbližu kapiju, kao da nekoga očekujem. Mališani su se sašaptavali i pokazivali na mene prstima. Gušio sam se od neobuzdanog gneva. Ah, da mogu onako da ih ukočim. I, eto, zbog tih šugavih dečaka ustajem, podižem kofer, prilazim prvoj kapiji i zavirujem unutra. Pravim drven izraz lica, vadim sat i slažem ramenima. Mališani me poizdalje posmatraju. Još jednom sležem ramenima i zavirujem u kapiju. – Čudno – kažem glasno, hvatam kofer i teglim ga prema tramvajskoj stanici. Na železničku stanicu stižem u pet do sedam. Uzimam povratnu kartu do Lisičijeg Nosa i sedam u voz. Osim mene, u vagonu su još dvojica: jedan, očigledno radnik koji se premorio, spava sa kačketom namaknutim preko očiju. Drugi, još mlad momak, odeven kao seoski đilkoš: ispod kaputa ružičasta košulja, a ispod kačketa viri kovrdžasta ćuba. Puši cigaretu uvučenu u jarkozelenu plastičnu muštiklu. Stavljam kofer između klupa i sedam. U stomaku mi tako zavija da stiskam pesnice

59

kako ne bih zastenjao od bola. Dva milicionera sprovode nekog građanina peronom. On ide pognute glave i s rukama na leđima. Voz kreće. Gledam na sat: sedam i deset. Oh, s kakvim ću zadovoljstvom da spustim staricu u močvaru! Šteta samo što nisam poneo štap jer moram što dublje da je gurnem. Đilkoš u ružičastoj košulji drsko me zagleda. Okrećem mu leđa i gledam kroz prozor. Hvataju me užasni grčevi u stomaku; stiskam zube, stežem pesnice i zatežem mišiće na nogama. Prolazimo Lansko i Novo Selo. Svetluca zlatni vrh Budističke pagode, a vidi se more. Tada skačem i, zaboravljajući na sve, sitnim koracima jurim u klozet. Pomahnitali talasi ljuljaju mi i pomućuju svest. Voz usporava. Ulazimo u Lahtu. Sedam i ne mrdam, bojeći se da da me dok stojimo ne izbace iz klozeta. Samo da krene! Samo da krene! Voz kreće i ja zadovoljan sklapam oči. O, ti minuti su tako slatki, kao trenuci ljubavi! Naprežem sve snage, ali znam da će me posle ovoga obuzeti užasna slabost. Voz opet staje. To je Olgino, znači opet mučenje! Ali sad su to lažni naponi. Hladan znoj izbija mi po čelu i laka jeza treperi mi oko srca. Podižem se, stojim i neko vreme držim glavu prislonjenu uza zid. Voz polazi, klimanje vagona mi prija. Skupljam svu snagu i posrćući izlazim iz klozeta. U vagonu nema nikoga. Radnik i đilkoš u ružičastoj košulji očigledno su sišli u Lahti ili Olginu. Polako prilazim svom prozoru. I odjednom zastajem i tupo gledam preda se. Kofera više nema tamo gde sam ga ostavio! Verovatno sam pogrešio prozor. Skačem prema susednom prozoru. Nema kofera. Odskačem nazad, pa napred, prelećem kroz vagon zavirujući ispod svakog sedišta sa obe strane, ali kofera nigde nema. Pa da, kako se nisam odmah setio. Naravno, dok sam ja bio u klozetu, kofer su ukrali! To se moglo predvideti. Razrogačenih očiju gledam na klupu i odnekud mi pada na pamet kako je kod Sakerdona Mihajloviča uz prasak otpao emajl sa usijane šerpe. – Šta se dogodilo? – pitam samog sebe. – I ko sad da poveruje da nisam ubio staricu? Još danas će me uhapsiti, ovde ili na železničkoj stanici u gradu, kao onog građanina koji je išao pognute glave. Izlazim na platformu. Voz se približava Lisičjem Nosu. Promiču beli stubići postavljeni uz prugu. Voz se zaustavlja. Stepenice mog vagona ne dopiru do same zemlje. Iskačem i upućujem se prema staničnoj zgradi. Voz koji se vraća u grad polazi za pola sata. Prilazim šumici. Vidim žbunove kleke. U njima me niko neće primetiti. Krećem prema njima. Po zemlji puzi velika zelena gusenica. Spuštam se na kolena i dodirujem je prstom. Ona se snažno i žilavo savija nekoliko puta na jednu pa na drugu stranu. Osvrćem se oko sebe. Niko me ne vidi. Lak drhtaj prođe mi niz leđa. Saginjem glavu i tiho govorim: – U ime Oca i Sina i Svetoga Duha, danas i uvek, i vo vjeki vjekova. Amin... I ja ovde privremeno završavam svoj rukopis, uviđajući da se ionako već dovoljno otegao.

JELIZAVETA BAM Preveo: Zoran Đerić Malena soba, plitka, jednostavna. /1/

JELIZAVETA BAM: Svakog trenutka, samo što nisu, otvoriće se vrata, i oni će da uđu... Oni će, obavezno, ući, kako bi me uhvatili i zbrisali sa lica zemlje. (Tiho.) Šta sam učinila! Šta sam počinila! Samo kad bih to znala... Da bežim? Ali, gde da pobegnem? Ova vrata vode na stepenište, a na stepeništu ću sresti njih. Kroz prozor? (Gleda kroz prozor.) U-u-u! Visoko je... Ne bih mogla da skočim. Pa, šta da radim? Eh, nečiji koraci. – Neka lupaju, koliko im volja. Lupnjava na vratima, potom glas iza scene, užasan: Jelizaveta Bam, otovorite! (Pauza.) Jelizaveta Bam, otvorite! GLAS IZ DALEKA: Ej, zašto nam ona vrata ne otvara? GLAS IZA VRATA: Otvoriće. Jelizaveta Bam, otvarajte. Jelizaveta Bam se baca na krevet i pokriva uši. Glasovi iza vrata. PRVI: Jelizaveta Bam, naređujem vam da smesta otvorite! DRUGI (tiho): Kažite joj, da ćemo, inače, razvaliti vrata. Daj-der da ja probam. PRVI (snažno): Mi ćemo razvaliti vrata, ako odmah ne otvorite. DRUGI (tiho): Možda ona nije ovde. PRVI (tiho): Ovde je. Gde bi pak bila? Ustrčala je gore, stepenicama. Ovde su samo jedna vrata. Kuda bi mogla nestati? (Snažno) Jelizaveta Bam, poslednji put vam govorim , otvorite vrata. (Pauza.) Razvaljuj. Jelisaveta Bam podiže glavu. Aliteracijskim zvucima pokušavaju da razvale vrata. Jelizaveta Bam istrčava na sredinu scene i osluškuje. DRUGI: Ima li neko nož? Udarac. Jelizaveta Bam osluškuje, isturivši rame napred. PRVI: Ne, haj'te ramenom. DRUGI: Ne da se. Pričekajte, još ću probati i ovako. Vrata škripe, ali se ne lome. JELIZAVETA BAM: Ja vam vrata neću otvoriti, dok mi ne kažete, šta nameravate sa mnom da učinite. PRVI: Vi i sami znate šta vam predstoji. JELIZAVETA BAM: Ne, ne znam. Nameravate li da me ubijete? PRVI Vi podležete teškoj kazni. (zajedno): DRUGI Vi ionako od nas ne možete pobeći. JELIZAVETA BAM: Možda biste mi vi, ipak, mogli reći u čemu je moja krivica? PRVI: Znate i sami. JELIZAVETA BAM: Ne, ne znam (Topoće nogama.) PRVI: Dopustite da vam ne poverujemo. DRUGI: Vi ste zlikovka. JELIZAVETA BAM: Ha-ha-ha-ha. A ako me ubijete, mislite li da će vam savest biti čista? PRVI: Mi ćemo to uraditi prema našoj savesti. JELIZAVETA BAM: U tom slučaju, avaj, vi i nemate savesti. (Pretrčava.)

61

/2/ DRUGI: Kako to, nemamo savesti? Pjotre Nikolajeviču, ona kaže da mi nemamo savesti. JELIZAVETA BAM: Vi, Ivane Ivanoviču, nemate savesti ni malčice. Vi ste, naprosto, hulja. DRUGI: Ko je hulja? Zar ja? Zar sam ja hulja? PRVI: No, pričekajte, Ivane Ivanoviču, Jelizaveta Bam, naređujem... DRUGI: Ne, Pjotre Nikolajeviču, jesam li ja hulja? PRVI: Ma prestanite da se vređate. Jelizaveta Bam, nare... DRUGI: Ne, pričekajte, Pjotre Nikolajeviču, kažite mi, zar sam ja hulja? PRVI: Ma, ostavite se gnjavaže. DRUGI: Tako znači, ja sam, po vašem mišljenju, hulja? PRVI: Da, hulja!!! DRUGI: Ah, tako dakle, mislite da sam hulja? Tako ste rekli? Jelizaveta Bam trči scenom. PRVI: Kupite se napolje! Kakav tavan!! A još se prihvatio odgovornog zadatka. Pomahnitali ste, tek zbog jedne reči koja vam je upućena. Šta će biti posle toga? Naprosto idiot! DRUGI: A vi ste šarlatan. PRVI: Napolje! JELIZAVETA BAM: Ivan Ivanovič – hulja! DRUGI: To vam neću oprostiti! PRVI: Sad ću vas gurnuti niz stubište. IVAN IVANOVIČ: Samo probajte! PJOTR NIKOLAJEVIČ: Gurnuću, gurnuću, gurnuću, gurnuću vas. Jelizaveta Bam otvara vrata. Ivan Ivanovič je na štakama, a Pjotr Nikolajevič sedi na stolici, s podvezanim obrazom. JELIZAVETA BAM: Kratke su vam ruke! PJOTR NIKOLAJEVIČ: Zar su moje ruke kratke? IVAN IVANOVIČ: Jesu, jesu. Kažite, jesu li njegove? (Ivan Ivanovič pokazuje na Pjotra Nikolajeviča.) JELIZAVETA BAM: Njegove su. PJOTR NIKOLAJEVIČ: Jelizaveta Bam, ne smete tako da govorite. JELIZAVETA BAM: Zašto? PJOTR NIKOLAJEVIČ: Zato što ste lišeni prava glasa. Vi ste izvršilac gnusnog zločina. Nemate prava da mi govorite drskosti. Vi ste – zlikovka. JELIZAVETA BAM: A zašto? PJOTR NIKOLAJEVIČ: Šta zašto? JELIZAVETA BAM: Zašto sam ja zlikovka? PJOTR NIKOLAJEVIČ: Zato što ste lišeni prava glasa. IVAN IVANOVIČ: Lišeni prava glasa. JELIZAVETA BAM: Nisam lišena. Možete proveriti na časovniku. /3/ Dekoracija odlazi sa scene, propuštajući prema vratima Ivana Ivanoviča i Pjotra Nikolajeviča.

PJOTR NIKOLAJEVIČ: Do toga neće doći. Kraj vrata sam postavio stražu, i pri najmanjem dodiru Ivan Ivanovič će štucnuti u stranu. JELIZAVETA BAM: Pokažite. Molim vas da pokažete. PJOTR NIKOLAJEVIČ: Evo, gledajte, predlažem da se zavrtimo. Jen', dva, tri (udara u postolje.) Pjotr Nikolajevič ide na proscenijum, Ivan Ivanovič ide za njim. Ivan Ivanovič glasno štucne, obori postolje. JELIZAVETA BAM: Još jednom. Molim vas. Pauza. Ivan Ivanovič štucne još jednom. JELIZAVETA BAM: Kako to izvodite? Ponavljaju. Pjotr Nikolajevič ponovo gurne postolje, a Ivan Ivanovič ponovo štucne. PJOTR NIKOLAJEVIČ: Vrlo je jednostavno. Ivane Ivanoviču, pokažite. IVAN IVANOVIČ: Sa zadovoljstvom. Postavlja se na sve četiri i podiže jednu nogu (kao pas). JELIZAVETA BAM: Da, dražesno je koliko i dobro. (Viče.) Mama! Dođi ovamo! Stigli su cirkusanti! Odmah će doći moja mama. Upoznajte se, Pjotr Nikolajevič, Ivan Ivanovič. Nešto ćete nam pokazati? IVAN IVANOVIČ: Sa zadovoljstvom. PJOTR NIKOLAJEVIČ: Ho la hop! Ivan Ivanovič pokušava da dubi na glavi, ali pada. JELIZAVETA BAM: Skupa, skupa. IVAN IVANOVIČ: Tu nema gde da se oduprem. (Sede na podu.) JELIZAVETA BAM: Želite li, možda, peškir? (Koketira) Na scenu izlaze TATICA i MAMICA, sedaju i gledaju. IVAN IVANOVIČ: Zbog čega? JELIZAVETA BAM: Prosto tako. Hi-hi-hi-hi... IVAN IVANOVIČ: Vi ste naročito prijatne spoljašnosti. JELIZAVETA BAM: Ma nemojte? A zašto? IVAN IVANOVIČ: Hi-i-i-ik, zato što ste vi spomenak. (Glasno štuca.) JELIZAVETA BAM: Ja spomenak? Uistinu! A vi ste tulipan. (“Tulipan” kroz nos.) IVAN IVANOVIČ: Kako? JELIZAVETA BAM: Tulipan. IVAN IVANOVIČ (u nedoumici): Ulagujete mi... JELIZAVETA BAM (kroz nos): Dozvolite da vas uberem. OTAC (basom): Jelizaveta, ne ludiraj se. JELIZAVETA BAM (ocu): Ja, tatice, odmah ću prestati. (Ivanu Ivanoviču, kroz nos, sevši i podbočivši se.) Kleknite četvoronoške. IVAN IVANOVIČ: Ako dozvolite, Jelizaveta Bubašvabna, najbolje je da krenem kući. Čeka me žena, kod kuće. Ona ima puno dečice, Jelizaveta Bubašvabna. Oprostite mi, na dosađivanju. I ne zaboravite me. Ja sam od onih koga svi gone. Zbog čega, pitate se. Kao da sam lopov, šta li? Ta nisam! Jelizaveta Eduardovna, čestit sam čovek. Kod kuće me čeka žena. Žena sa puno dečice. Dečica su dobra. Svako je u stanju u zubima kutiju šibica da drži. Već ćete mi oprostiti. Ja, Jelizaveta Mihajlovna, pošao bih kući.

63

Pjotr Nikolajevič prilazi Tatici i Mamici. Mamica, zbog nečeg nezadovoljna, ide ka proscenijumu. Ivan Ivanovič odeva bundu i odlazi. Jelizaveta Bam privezuje uže, jednim krajem za mamičinu nogu, a drugim za stolicu. Svi ćute. MAMICA (peva uz muziku): Evo planulo je jutro, Rumeni se voda, Nad jezerom brzi galeb leti...itd. Mamica okončava pevanje i ide na svoje mesto, vukući stolicu za sobom. PJOTR NIKOLAJEVIČ: E, pa stigli smo. TATICA: Slava tebi, Bože. (Udaljava se.) /4/ JELIZAVETA BAM: A ti, mama, zar nećeš poći da se prošetaš? MAMICA: A tebi se šeta? JELIZAVETA BAM: Jezivo! MAMICA: Ne, neću poći. JELIZAVETA BAM: Pođimo, ha-aj-de. MAMICA: U redu, pođimo, pođimo. (Udaljavaju se.) Prazna scena. /5/ IVAN IVANOVIČ i PJOTR NIKOLAJEVIČ: (utrčavajući): Gdé je, gdé je, gdé Jelizavéta Bam, Jelizavéta Bam, Jelizavéta Bam. PJOTR NIKOLAJEVIČ: Tu je, tu, tu. IVAN IVANOVIČ: Tamo, tamo, tamo je. PJOTR NIKOLAJEVIČ: Gde smo se to zatekli, Ivane Ivanoviču? IVAN IVANOVIČ: Pjotre Nikolajeviču, mi smo zatvoreni. PJOTR NIKOLAJEVIČ: To je bezobrazluk. Molim da me ne zaje... IVAN IVANOVIČ: Evo vam funta, basta – pet je do pet. PJOTR NIKOLAJEVIČ (pevljivo): Gde je Jelizaveta Bam? IVAN IVANOVIČ (pevljivo): Zašto onda treba vam? PJOTR NIKOLAJEVIČ: Da je ubijem! IVAN IVANOVIČ: Hm, Jelizaveta Bam, Na klupi sedi tamo. PJOTR NIKOLAJEVIČ: Bežimo onda, dok nas noge nose. Trče u mestu. Na proscenijum iznose cepanicu i dok Pjotr Nikolajevič i Ivan Ivanovič trče, cepaju je. Hopa, hopa, nogama, zalazi za gorama. Rozim oblacima Puh, puh,

(Udarac!)

a vozovima huk, huk, buljina, panjina – istesterisana! /6/ Pomiče se kulisa, a iza kulise sedi JELIZAVETA BAM. JELIZAVETA BAM: Tražite li mene? (Ustaje i odlazi.) PJOTR NIKOLAJEVIČ: Vas, Vanjka, ovde je. IVAN IVANOVIČ: Gde je, gde? Gde! PJOTR NIKOLAJEVIČ: Tu, pod dvokrilcem. Ulazi SIROMAŠAK. IVAN IVANOVIČ: Izvuci je napolje. PJOTR NIKOLAJEVIČ: Otima se. SIROMAŠAK (Jelizaveti Bam): Druže, pomozite. IVAN IVANOVIČ (zamuckujući): Eto, sledećeg puta imaću više iskustva. Baš sam sve zapazio. JELIZAVETA BAM (siromašku): Nemam baš ništa. SIROMAŠAK: Zar ni kopejkicu. JELIZAVETA BAM: Pitaj, evo, ovog ujkicu. (Pokazuje na Pjotra Nikolajeviča.) PJOTR NIKOLAJEVIČ (Ivanu Ivanoviču, zamuckujući): Ti, pazi šta radiš. Na scenu izlazi sto. Jelizaveta Bam primiče mu stolicu i sedne. IVAN IVANOVIČ: Ja iskopavam korenje. SIROMAŠAK: Pomagajte, drugovi. PJOTR NIKOLAJEVIČ (siromašku): Daj, tamo se zavuci. IVAN IVANOVIČ: Rukama se odupri o kamenčiće. PJOTR NIKOLAJEVIČ: Ništa, zna on kako će. Siromašak se zavlači pod kulisu. JELIZAVETA BAM: Sedite i vi. Šta to gledate? Pauza. IVAN IVANOVIČ: Blagodarim. PJOTR NIKOLAJEVIČ: Posedajmo. (Sedaju.) Ćute. Jedu supu. JELIZAVETA BAM: Zašto li mog muža nema. Gde li se to zadržao. PJOTR NIKOLAJEVIČ: Doći će. (Poskoči i stane da trči po sceni.) Čur - čura! IVAN IVANOVIČ: Ha-ha-ha. (Trči za Pjotrom Nikolajevičem.) Gde je kuća? JELIZAVETA BAM: Evo, tu iza te crtice. PJOTR NIKOLAJEVIČ (lupne Ivana Ivanoviča.): Ti si šuga! Na scenu izlazi TATICA s perom u ruci. JELIZAVETA BAM: Ivane Ivanoviču, bežite ovamo!

65

IVAN IVANOVIČ: Ha-ha-ha-ha, nemam noge! PJOTR NIKOLAJEVIČ: A ti na četiri. TATICA (publici.): O kojoj je napisano bilo. JELIZAVETA BAM: Ko je šuga? IVAN IVANOVIČ: Ja, ha-ha-ha, u pantalonama! PJOTR NIKOLAJEVIČ i JELIZAVETA BAM: Ha-ha-ha-ha-ha-ha-ha! TATICA: Kopernik je bio veličanstven naučnik. IVAN IVANOVIČ (valja se po podu.): Ja na glavi imam kosu. PJOTR NIKOLAJEVIČ i JELIZAVETA BAM: Ha-ha-ha-ha-ha-ha-ha! IVAN IVANOVIČ: Ceo ležim na podu! PJOTR NIKOLAJEVIČ i JELIZAVETA BAM: Ha-ha-ha-ha! Na scenu stupa MAMICA. JELIZAVETA BAM: Oj, oj, ne mogu. TATICA: Pre nego što kupiš pticu pogledaj da li ima zube. Ako ima zube, onda to nije ptica. (Odlazi). /7/ PJOTR NIKOLAJEVIČ: (podižući ruku): Molim vas da strpljivo saslušate ono što ću reći. Hoću da vam dokažem, kako svaka nesreća stiže neočekivano. Kada sam bio još sasvim mlad, živeo sam u malenoj kući sa vratima koja su škripala. Živeh usamljeno, u toj kućici. Osim mene bili su tu samo miševi i bubašvabe. Bubašvaba ima svuda. Sa nastupanjem noći zaključavao sam vrata i tulio lampu. Spavao sam ne bojeći se ničega. GLAS IZA SCENE: Ničega. MAMICA: Ničega! FRULICA IZA SCENE: I-I! IVAN IVANOVIČ: Ničega! KLAVIR: I-I. PJOTR NIKOLAJEVIČ: Ničega. (Pauza.) Nisam imao razloga za strah. I zaista, lopovi su mogli da dođu i pretraže celu kuću. Šta su mogli da nađu? Ništa. FRULICA IZA SCENE: I-I. Pauza. PJOTR NIKOLAJEVIČ: A i ko bi se još zavlačio noću, kod mene? Nema više takvog? Uistinu? GLAS IZA SCENE: Zar još ima takvih? PJOTR NIKOLAJEVIČ: Uistinu? Ali jednom se ja tako probudim... IVAN IVANOVIČ: I vidim: vrata su otvorena, a u vratima stoji neka žena. Gledam pravo u nju i ne trepćem. Ona stoji. Bilo je dovoljno svetlo. Mora biti da je bilo pred svitanje. U svakom slučaju, video sam joj sasvim dobro lice. To je bila, evo ona. (Pokazuje na Jelizavetu Bam.) Tada je ličila... Pokrivaju jedan drugog. SVI: Na mene! IVAN IVANOVIČ: Govorim, da bih postojao. JELIZAVETA BAM: Ma šta mi kažete? IVAN IVANOVIČ: Govorim, da bih postojao. Zatim, mislim, već je kasno. Ona me sluša. Upitao sam je, zašto je to uradila. Ona priča kako su se borili floretama. Borba je bila časna, pa ona nije kriva što ga je ubila. Razmisli, zašto si ti ubila Pjotra Nikolajeviča?

Svi, osim Jelizavete Bam i Ivana Ivanoviča odlaze. JELIZAVETA BAM: Ura, nikog nisam ubila. IVAN IVANOVIČ: Uhvatiti i probosti čoveka. Kako je mnogo u tome podmuklosti! Ura, ti si to uradila, a zašto? /8/ JELIZAVETA BAM (odlazi u stranu): Uuuuuuuuuuuu-uuu-uuuu-u. IVAN IVANOVIČ: Vučica. JELIZAVETA BAM: Uuuuuuuuuuuu-uuuu-u-u. IVAN IVANOVIČ: Vu-u-u-u-u-čica. JELIZAVETA BAM (drhti): U-u-u-u-u-u-u suve šljive. IVAN IVANOVIČ: Pr-r-r-rababa. JELIZAVETA BAM: Likovanje. IVAN IVANOVIČ: Zauvek izgubljena. JELIZAVETA BAM: Konj vranac, a na konju vojnik! IVAN IVANOVIČ (krešući šibicu): Jelizaveta, golubice! (Ivanu Ivanoviču drhte ruke.) JELIZAVETA BAM: Moja ramen, kao izlazeće sunce. (Penje se na stolicu.) IVAN IVANOVIČ (čučeći): Moje noge, kao krastavci. JELIZAVETA BAM (penjući se sve više): Ura! Ništa nisam rekla! IVAN IVANOVIČ (ležeći na podu): Ne, ne, ništa, ništa. JELIZAVETA BAM (podižući ruku): Ku-ni-ma-ga-pi-li-va-pi-bauu. IVAN IVANOVIČ (ležeći na podu, podlo): Maca-mačkica mleko je pripremila, na jastuk je skočila i na pećku skakala, skak, skak, skok, skok. JELIZAVETA BAM (viče): Dvoja vratanca! Košulja! Uže! IVAN IVANOVIČ (pridižući se): Dotrčale su dve drvodelje i upitale u čemu je stvar? JELIZAVETA BAM: Kotleti! Varvara Semjonovna. IVAN IVANOVIČ (viče kroz zube): Plesačica na ži-ii-c-i! JELIZAVETA BAM (skačući na stolicu): Cela sam treperava! IVAN IVANOVIČ (trči u dubinu sobe): Kvadratura ove sobe nije nam poznata. Dekor pejzaža zamenjuje dekor sobe. Kulise unose Taticu i Mamicu. JELIZAVETA BAM (trči na drugi kraj scene): Svoji smo ljudi – složićemo se. /9/ IVAN IVANOVIČ (skačući na stolicu): Blagostanje Pensilvanijskog pastira i pasti-i-i! JELIZAVETA BAM (skačući na stolicu): Ivane Iva-a-a! TATICA (pokazujući kutijicu): Kutijica od drve-e-e. IVAN IVANOVIČ (sa stolice): Da vi-i-i. TATICA: Uzmi, pogle-e-e. MAMICA: Lu-u-u-u-u! JELIZAVETA BAM: Našla sam pečur-r-r! IVAN IVANOVIČ: Pođimo na jezero! TATICA: Au-u-u-u-u!

67

JELIZAVETA BAM: Au-u-u-u-u! IVAN IVANOVIČ: Sinoć Koljku sretoh. MAMICA: Ta nemojte mi re-e-e-ći. IVAN IVANOVIČ: Da, da. Sreo sam ga. Gledam, Koljka ide i jabuke nosi. Šta, kažem, kupio si? Da, kaže, kupio sam. Potom je nastavio dalje. TATICA: Kažite mi, molim va-a-as!... IVAN IVANOVIČ: Hm-da. Pitao sam ga: jesi li jabuke kupio ili ukrao? A on je odgovorio, zašto bih krao? Kupio sam. I pođe dalje. MAMICA: Kuda je on to krenuo. IVAN IVANOVIČ: Ne znam. Rekao je samo: ja sam, kaže, jabuke kupio, a ne ukrao – i otišao je. /10/ TATICA: S ovim, ne baš, ljubaznim pozdravom, sestra ga je povela na otvorenije mesto, gde su se nalazili, nabacani na hrpu, zlatni stolovi i naslonjači, i oko petnaestak mladih lepotica, koje su nešto između sebe veselo brbljale, sedeći na onom što im je Bog dao. Sve te devojke imale su silnu potrebu za vrelom peglom i sve su se odlikovale čudnom navikom da kolutaju očima, ne prekidajući, ni za časak, brbljanje. Ulazi sobarica. Unosi stolnjak i korpicu s hranom. /11/ IVAN IVANOVIČ: Drugari, svi smo se ovde okupili. Ura! JELIZAVETA BAM: Ura! MAMICA I TATICA: Ura! IVAN IVANOVIČ (drhteći i krešući šibicu): Hoću da vam kažem da je od trenutka mog rođenja prošlo trideset osam godina. TATICA I MAMICA: Ura! IVAN IVANOVIČ: Drugovi. Ja imam kuću. Kod kuće žena sedi. Ona ima puno dečice. Ja sam ih prebrojao – deset komada. MAMICA (tapkajući u mestu): Darja, Marja, Fjodor, Pelageja, Nina, Aleksandar i još četvoro. TATICA: To su sve dečaci? /12/ JELIZAVETA BAM (trči oko scene): Otkinula se odasvuda! Otkinula se i potrčala! Otkinula se i dala u beg! MAMICA (trči za Jelizavetom Bam): Jedeš li hleb? JELIZAVETA BAM: Jedeš li supu? TATICA: Jedeš li meso? MAMICA: Jedeš li brašno? (uokviri) ANTRAKT-KATARAKT. IVAN IVANOVIČ: Jedeš li repu? (Trči.) JELIZAVETA BAM: Jedeš li ovčetinu? TATICA: Kotlete, jedeš? MAMICA: Oj, noge posustale. IVAN IVANOVIČ: Oj, ruke posustale.

JELIZAVETA BAM: Oj, makaze posustale. TATICA: Oj, opruge posustale. Iza scene hor peva motiv uvertire. MAMICA: Vrata od balkona su otvorena. IVAN IVANOVIČ: Želeo bih da skočim do četvrtog sprata. JELIZAVETA BAM: Otkinula se i potrčala. Otkinula se i dala u beg. Počinje muzika. TATICA: Moja desna ruka i nos isti su komadi kao i leva ruka i uvo. Svi, jedan za drugim, istrčavaju sa scene. HOR (uz muziku na motiv uvertire): Doviđenja, doviđenja. II - I II – I Odozgo, kaže, jela, a okolo, kaže, tama, na jeli, kaže, krevet, a u krevetu leži suprug. Doviđenja, doviđenja. I–I I–I Odjedanput smo dotrčali mi I – I u beskrajni dom, a s prozora odozgo gleda kroz naočari starac mlad. Doviđenja, doviđenja. II – I II – I Raskriliše se vrata, ukaza se I – I Uvertira. Svetlo gasne. Osvetljen je samo Pjotr Nikolajevič. /13/ PJOTR NIKOLAJEVIČ: Sam si slomljen, stolica ti slomljena. VIOLINA: Na-na-ni-na Na-na-ni-na PJOTR NIKOLAJEVIČ: Ustani nalik Berlinu, I ogrni pelerinu.

69

VIOLINA: Na-na-ni-na na-na-ni-na PJOTR NIKOLAJEVIČ: Osam minuta projuriće neprimetno. VIOLINA: Na-na-ni-na na-na-ni-na PJOTR NIKOLAJEVIČ: Došao je vaš trenutak, pripremite se, vod ili četu odneće mitraljez. BUBANJ: I–I I–I I–I–I–I PJOTR NIKOLAJEVIČ: Komadići su leteli sedam dana u nedelji. SIRENA I BUBANJ: Via-a bum, bum, Via-a bum. PJOTR NIKOLAJEVIČ: Kapetanov dar za šalu nevesta nije zapazila. Svetlo se postepeno pojačava. SIRENA: Via, via, via, via. PJOTR NIKOLAJEVIČ: Pomozite, odmah pomozite, progone me salata i vodica. Puna svetlost. VIOLINA: Pa-pa-pi-pa pa-pa-pi-pa Kulisa unosi IVANA IVANOVIČA. /14/

IVAN IVANOVIČ: Kažite, Pjotre Nikolajeviču, Da li ste bili na toj planini? PJOTR NIKOLAJEVIČ: Baš sam otuda. Tamo je predivno Cveće raste. Drveće šumori. Stoji kolibica – drvena kućica U kolibici svetluca vatrica. Na vatricu sleću leptirice, Udaraju u prozor noćni komarci. Ponekad šmugne i prhne ispod krova Stari razbojnik kozomuz. Pas lancem ljulja vazduh I laje u pustoš ispred sebe, A njemu u odgovor nevidljivi vilini konjici Zabruje zaveru sasvim skladno. IVAN IVANOVIČ: A u toj kućici, koja je drvena, Koja se i kolibicom zove, U kojoj vatrica sja i treperi, Ko u toj kućici boravi? PJOTR NIKOLAJEVIČ: Nikog u njoj da boravi, I vrata da raskrili, U njoj samo miševi preturaju šapicima po brašnu, U njoj samo lampa svetli kao ruzmarin I po ceo dan, kao pustinja, sedi na peći bubašvaba. IVAN IVANOVIČ: A ko, onda, lampu pali? PJOTR NIKOLAJEVIČ: Niko. Ona gori sama od sebe. IVAN IVANOVIČ: Ali tako nešto nije moguće! PJOTR NIKOLAJEVIČ: Prazne, glupe reči! Postoji beskonačno kretanje, Disanje lakih elemenata. Planetne putanje, zemljino okretanje, Šaljiva smena dana i noći, Spojevi potmule prirode, Zveri dremljivih gnev i sila I pokoreni čovekom Svetlosni zakoni i talasi. IVAN IVANOVIČ (kresnuvši šibicu):

71

Sad sam shvatio, shvatio, shvatio, Blagodarim i sedam. I, kao i uvek, interesujem se. Koliko je časova, kažite mi? PJOTR NIKOLAJEVIČ: Četiri. Oj, vreme za ručak. Ivane Ivanoviču, pođimo, Ali zapamtite, da će sutra uveče Jelizaveta Bam umreti. TATICA (ulazeći): Koja Jelizaveta Bam, Ona koja mi je kćer? Koju želite vi Sledeće večeri Ubiti i obesiti na jeli, Koja je stasita, Neka znaju sve zveri uokolo I čitav svet? A ja vam zapovedam S rukom pod nos, Da zaboravite Jelizavetu Bam Zakonima uprkos. PJOTR NIKOLAJEVIČ: I ne pokušavaj mi zabraniti, Jer ću te smesta zgromiti, Zatim crvenim bičevima, Pomilovaću te po rebrima, Pa ćeš tako izbrazdan Dočekati novi dan. IVAN IVANOVIČ: Njemu je znano sve uokrug, On mi je gospodar i drug, Jednim pokretom ruke On zatalasava more, Zamahom sekire, bez buke On seče šume i gore – Dovoljno je da dahne Pa da se svud razmahne. TATICA: Hajde da se sukobimo, čarobnjače. Ti magijom reči, a ja snagom šake. Minuti, časovi sada nam prednjače, Predajući nam tajanstvene znake. Stradaćemo obojica, usred boja, Utihnuće tako svaki plam, Samo da likuje kćer moja, Jelizaveta Bam. /15/

IVAN IVANOVIČ: Dvoboj dvojice vitezova! Tekst – Imanuil Krasdajtejrik. Muzika – Veliopag, holandski pastir. Koreografija nepoznatog putnika. Zvono će objaviti početak. Na scenu iznose dva stočića. GLASOVI IZ RAZLIČITIH KRAJEVA SALE: – dvoboj dvojice vitezova! – tekst Imanuila Krasdajtejrika! – muzika Veliopaga, holandskog pastira! – koreografija nepoznatog putnika! – zvono će objaviti početak! ZVONO: Bum, bum, bum, bum. PJOTR NIKOLAJEVIČ: Kurbir daramur dindiri, (Udarac!) slakatir pakaradagu da ki čiri kiri kiri zandudila habakula he-e-el. Hanču ana kudi stum či na lakudi para vi na lijtena he-e-el. Čapu, ačapali čapatali mar nabaločina he-e-el. (Podiže ruku.) TATICA: Neka se na sunce zaleti Krilati papagaj, Neka potamni zlatni Dnevni sjaj. Neka jekne kroz šumarak Kopita topot i zvon, I preokrene u jarak Ovaj sudbonosni tron. A vitez, koji i za stolom Mač svoj trza, Podigne čašu i potom Zdravicu neku zbrza: Ja prinosim ovu čašu Usnama koje obasipa sram, Da pijem za najlepšu – Jelizavetu Bam. Čiju nežnu ruku

73

Krijem u svom prsluku. Živela Jelizaveta Bam, Na vjeki poživela nam! PJOTR NIKOLAJEVIČ: Pa, da krenemo. Molim vas da pažljivo pratite Kolebanje naših sabalja – Kuda koja baca oštricu I gde se koja ustremljuje. IVAN IVANOVIČ: Prema tome, predviđam napad sleva! TATICA (napadajući): Sečem s boka, sečem pravo, Spasavaj se kud koji! Još uvek šumiš, dubravo, Rastu voćnjaci tvoji. PJOTR NIKOLAJEVIČ: Manje gledaj u stranu A više nadgledaj kretnju Čeličnog centra i težnju Ka smrti, tako snažnu. Tatica podiže rapir i maše njim u taktu deklamacije. TATICA: Hvala gvožđu – karborundu! Ono spaja mostove I sevajućom elektrikom Rasteruje neprijatelje! Hvala gvožđu! Pesma boju! Ona razbojnika straši, Od dečaka stvara mladića, Rasteruje neprijatelja! O pesmo boja! Slava perju! Ono vazduhom leti, Zamagljuje neverne oči, Rasteruje neprijatelja! O, slava perju! Mudrost kamenu! Ono pod borom leži dostojanstveno Čekajući mrtvog neprijatelja. Pjotr Nikolajevič pada. PJOTR NIKOLAJEVIČ: Pao sam na zemlju, poražen. Zbogom, Jelizaveta Bam, Pođi u moju kućicu na bregu I nek ti je udobno tamo. I rastrčaće se po tebi I tvojim rukama Mali miševi, a zatim

Usamljena bubašvaba. Čuješ li kako zvoni Na krovu – bum i bam, Oprosti mi i izvini, Jelizaveta Bam. Zvoni zvono. IVAN IVANOVIČ: Dvoboj dvojice vitezova Okončan je. Pjotra Nikolajeviča iznose. /16/ JELIZAVETA BAM (ulazeći): Ah, tatice, ovde si. Radujem se. Upravo stižem iz kooperative. Tek što sam kupila bombone. Htela sam neki slatkiš uz čaj. TATICA (istežući vrat): Uf, kako sam se umorio. JELIZAVETA BAM: A šta si to radio? TATICA: Da... drva sam cepao I strašno se umorio. JELIZAVETA BAM: Ivane Ivanoviču, skoknite do pivnice I donesite nam flašu piva i grašak. IVAN IVANOVIČ: Aha, grašak i pola flaše piva, Skoknuću do pivnice, pa nazad. JELIZAVETA BAM: Ne pola flaše, već flašu punu, I ne u pivnicu, već pođi u grašak. IVAN IVANOVIČ: Odmah ću bundu u polupivnici da skinem, A sam ću na glavu staviti polugrašak. JELIZAVETA BAM: Ah, ne, nije potrebno, samo požurite, Jer su mog taticu zamorile cepanice. TATICA: O, kakve žene, ništa ne shvataju, U glavama im vetrovi duvaju.

75

/17/ MAMICA (ulazeći): Drugovi. Moga sina ova gadura je ukokala GLASOVI: Koja, koja? Iza kulisa izviruju dve glave. MAMICA: Evo ova, s onim usnama. JELIZAVETA BAM: Mama, mama, šta to pričaš. Ivan Ivanovič kreše šibicu. MAMICA: Sve je ovo zbog tebe, kraj je, u ovom životu, nerešen. JELIZAVETA BAM: Daj kaži mi, o kome to govoriš? MAMICA (s hladnim izrazom lica): Iih, iih, iih, JELIZAVETA BAM: Ona je poludela. Tatica vadi maramicu i igra u mestu. MAMICA: Ja sam sipa. Umesto dekora pejzaža vraća se dekor sobe. Kulise gutaju Taticu i Mamicu. JELIZAVETA BAM: Samo što nisu stigli, šta sam to uradila. MAMICA: 3 x 27 = 81. Scena je ista, kao na početku. /18/ JELIZAVETA BAM: Oni će, obavezno, da uđu, kako bi me uhvatili i zbrisali s lica zemlje. Bežati. Treba bežati. Ali, gde da pobegnem? Ova vrata vode na stepenište, a na stepeništu ću sresti njih. Kroz prozor? (Gleda kroz prozor.) O-o-o-oh. Ne bih mogla da skočim. Vrlo je visoko. Pa, šta da radim? Eh, nečiji koraci. To su oni. Zaključaću vrata. I neću otvarati. Neka lupaju, koliko im je volja. (Zaključava vrata.) Lupnjava na vratima, potom glasovi: Jelizaveta Bam, u ime zakona, naređujem vam otvorite vrata! Ćutanje. DRUGI GLAS (tiho): Dajte da razvalimo vrata. PRVI GLAS: Jelizaveta Bam, otvorite vrata, inače ćemo sami da ih razvalimo. JELIZAVETA BAM: Šta nameravate sa mnom da učinite? PRVI GLAS: Vi podležete strašnoj kazni. JELIZAVETA BAM: Zbog čega? Zašto mi ne kažete šta sam to učinila? PRVI GLAS: Optuženi ste za ubistvo Pjotra Nikolajevič Krupernaka. DRUGI GLAS: I za to ćete odgovarati JELIZAVETA BAM: Ali ja nikog nisam ubila. PRVI GLAS: To će odlučiti sud. JELIZAVETA BAM: U vašoj sam vlasti. Jelizaveta Bam otvara vrata. Ulaze Pjotr Nikolajevič i Ivan Ivanovič, preobučeni u vatrogasce.

PJOTR NIKOLAJEVIČ: Uhapšeni ste, u ime zakona. IVAN IVANOVIČ (krešući šibicu): Pratite nas. /19/ Kretanje kulisa, predmeta, pozadine i ljudi. JELIZAVETA BAM (viče): Vežite me! Čupajte za kosu! Provucite me kroz korito! Nikoga nisam ubila! Nisam u stanju nikoga da ubijem! PJOTR NIKOLAJEVIČ: Jelizaveta Bam, smirite se! IVAN IVANOVIČ: Gledajte u daljinu ispred sebe. (Glasno štucne.) JELIZAVETA BAM: A u kućici, koja je u šumi, već gori vatrica. Miševi mrdaju li, mrdaju brčićima. A na pećki sedi Bubašvaba Bubašvabovič, u košulji s riđim okovratnikom i sa sekirom u rukama. PJOTR NIKOLAJEVIČ: Jelizaveta Bam, ispružite ruke i ugasite svoj podozrivi pogled, pratite me, održavajući ravnotežu zglobova i dostojanstveno tetiva. Za mnom. Polako odlaze. ZA V E S A 12-24. decembra 1927.

NAPOMENA JELIZAVETU BAM Harms je napisao “po zadatku pozorišne sekcije Oberiu”. Predstava je pripremana decembra 1927. godine, a pred gledaocima igrana 24. januara 1928. godine, na večeri Oberuita. Mašinopisani tekst razdelio je autor, koji je istovremeno i režirao komad, na devetnaest epizoda (“komada”, kako ih je nazvao Harms), koji su označavali način izvođenja. Epizode su u ovom izdanju označene ciframa u zagradama. Nazivi epizoda (“komada”), koje je Harms uneo na svoj tekst kao roditeljsko-dramaturške napomene, ili tek kao izvesna zapažanja, pojašnjenja, manje su literarna a više scenska dopuna tekstu JELIZAVETE BAM. /1/ “Komad – realist. melodrama”. S aliteracijskim zvučenjem – tj. s ponavljajućom škripom razvaljivanja vrata. Moguće je da su vrata zvučala kao muzički instrument. U JELIZAVETI BAM je bilo mnogo muzike. Izvodile su se uvertire, serenade, romanse. Glumci su stupali u dijalog sa instrumentima. Zvučala su zvona i bubnjevi. Zvukovnoj paleti predstave doprineli su i borba sa rapirima. škripa vratima, testerisanje. Šarenilu muzičke pratnje odgovaralo je i stilsko šarenilo glumačkih replika (proza, ritmička proza, poezija, zaumne reči). /2/ “Žanr realistički, komedija”. /3/ “Besmislen – komično-naivni” (žanr). /4/ “Realistički. Žanr svakodnevne komike”. /5/ “Ritmički Radiks”. “Radiks” ( od lat. radix – koren) – pozorišni kolektiv koji su osnovali 1926. godine studenti pozorišnog odeljenja Instituta istorije umetnosti. “Radiks” je veliki značaj pridavao ritmičkom izvođenju stihova. /6/ “Svakodnevni Radiks”. /7/ “Svečana melodrama, naglašena Radiksom”.

77

/8/ “Menjanje visina”. Po kontrastiranju fizičkih radnji i zbog različitog tonaliteta replika. /9/ “Komad pejzaža. Parodija naturalizma”. /10/ “Monolog u stranu, komad dva plana”. /11/ “Zdravica”. /12/ “Komad činarski”, “Činarski” je rani naziv grupe Oberiu. „Činarstvo” je rasprsnuo lakrdijašenje koje je prekidano iznošenjem na scenu plakata sa natpisom: ANTRAKT – KATARAKT. (Antrakt označava upravo pauzu između činova, a katarakt označava sivu mrenu.) Posle pauze od minuta, radnja se nastavlja. /13/ “Radiks”. /14/ “Klasični patos”. /15/ “Baladerski patos”. /16/ “Časovnik na kuli”. /17/ “Fiziološki patos”. /18/ “Realistički, suvo, oficijelno”. /19/ “Završetak, operski”. Sačuvala su se dva autorska mašinopisana teksta drame JELIZAVETA BAM. Jedan je autor 1928. godine poslao u redakciju časopisa “Novi Lef”. Ovaj tekst, koji je čuvan u arhivi redakcije, došao je do naših dana u nepotpunom obliku: nedostaje kraj. Drugi mašinopisani tekst, koga je Harms tridesetih godina, poklonio N. I. Hadžievu, sačuvan je u celini. U taj primerak je Harms, kao reditelj, uneo beleške koje smo naveli (tekst između navodnika). Na ovaj način jedinstveno autorizovan tekst dao je dve varijante: literarnu i scensku. Z.Đ.

ARHIMEDOVA KADA (stihovi, molitve, pesme, čarolije) Izabrao i preveo: Dušan Patić STIH PETRA JAŠKINA Jurili smo na hvatove na poslednje ratovanje koplja nam se istupiše sedeli smo kraj vatre reke venuše pod nogom vikali smo: mi stižemo! pleća su ludo visoka njuška bela šiljata al’ put nije maramica i pušku nećeš iscediti bacali smo poglede da 1 vrste brze brojimo nebo je k'o veo padalo spuštalo se iza šume na ašov skakaše kami mesec suncu nije par koliko vremena ne znam gonismo teški tovar

tek noge su se presekle pođe pena na usta oči su nam se sklopile lišaj nam se čini posteljom al' rekosmo namerno da niko ne zaostane na poslednje ratovanje jurili smo na hvatove na hvatove smo jurili ! nek gine ko ne žali! To je sve. 1927.

ARHIMEDOVA KADA Ej, Mahmet, brbljanja dosta, sapun amo daj, Mahmet, – viknu drmajući bedra u kadi sedeć' Arhimed. Izvol'te, Arhimede, vašu suvorovsku mast. Kad se uspneš, zgodno je, – oglasi se Arhimed. Pod okno pope se Mahmet, ščešlja kosu u punđu, a obešenjak Arhimed, pažljivo cvike skinu. Tu Mahmet poskoči. Mama! – vrisnu mokri Arhimed. Pravo s visine goleme u kadu pljusnu se Mahmet. Vreme naše pitanja nema, svak' pitanje je sebi, – kaza mudrac nosa prćasta, k'o pas sedeć' u kadi. Na primeru istražujem ja naučna svojstva sva, u razmišljanjima lebdim, po tri i po pet dana, godinu svu glas ne čujem, – oštro reče Arhimed, de, dodao je, pomiluj zatiljak moj i hrbat. Uostalom da, kaza potom, i u umetnosti, da, tamo u umetnosti toj, zanesem se katkada. Nekako usred obeda, pročitah u kalendaru – u decembru il' januaru, prikazaće se na sceni “Arhimedova kada”, – Arhimed sumorno reče, i bradu je pleo. Da

79

Mahmet, nije mačji kašalj, naglo za se doda, – Da Mahmet, nije funta graha u sramoti propasti; u nauci malo uradih, a sada sam pak govno. Ali, podbaci i proza, zar nije Mahmet, Mahmet. Ej, Mahmet, brbljanja dosta! basom viknu Arhimed. Ma šta kažete, Mahmet reče. Da vas isperem? Ne, zameri Arhimed i dodaje: gubi se. To je sve. 1. oktobra 1929. godine. (SVE SVE DRVEĆE PIF...) Sve sve drveće pif sve sve kamenje paf sva sva priroda puf. Sve sve device pif svi svi muškarci paf sva sva ženidba puf. Svi svi sloveni pif Svi svi jevreji paf Sva sva Rusija puf. (početkom oktobra 1929.) (ZEMLJE, VATRE I VETRA KĆERI...) Zemlje, vatre i vetra kćeri, zene mača ljubičast plamen, sedele su smele u spilji oko vatre. Klesale kamen. Tu krilate su ptice letele, u plamen gledale kroz očale, na kom su se oble skupljale bečeći zene okrugle. Iš! – letite odavde, van! – vikale su im sestre uzrujano, ovaj, pećinskog suda hram – to mesto je omađijano. Sve zajedno trustu služimo, na mašinama noć i dan otkidamo znake smisla, dela papirnih, tušta, sto je pun muva, kukaca i poluga. Tek ptice – iš! i dalje s grana, s postolja, s prozora, s krovova. Ptice su se jako začudile na kosmate gledajući deve,

kucnule su kljunom i uzvile se, podigavši k nebu oči zle, i kandže raširivši, pljačkale su zrak rasecajući perima, razletele se dirižablima nad Rusijskim imperijama. To je sve. D. H. (februar 1930.) ZVONITI – LETETI (treća cisfinitna logika) 1. Evo i dom je poleteo. Evo i pas je poleteo. Evo i san je poleteo. Evo i majka je poletela. Evo i vrt je poleteo. Konj je poleteo. Banja je poletela. Lopta je poletela. Evo i kamen da poleti. Evo i panj da poleti. Evo i tren da poleti. Evo i krug da poleti. Dom leti. Majka leti. Vrt leti. Sati da letaju. Ruka da leta. Orlovi da letaju. Koplje da leta. I konj da leta. I dom da leta. I tačka da leta. Čelo leti. Grudi lete. Trbuh leti. Jao držite – uho leti! Jao gledajte – nos leti! Jao monasi, usna leti! 2. Dom zvona. Voda zvona. Kamen naokolo zvona. Knjiga naokolo zvona. Majka i sin i vrt zvonaju. A zvona. B zvona. TO leti i TO zvona. Čelo zvona i leti. Grudi zvonaju i lete. Hej monasi, usna zvona! Hej monasi, čelo leti!

81

Što leta, al' ne zvoni? Zvon leta i zvona. TAMO leta i zvoni. Hej monasi! mi letamo! Hej monasi! mi letimo! Mi letimo i TAMO letamo. Hej monasi! mi zvonimo! Mi zvonimo i TAMO zvonamo. (proleće 1930.) ŠAPA (slika ide)*

U hrkanju je kraj glasa slično hropcu ućutkanom ležaj zamršenih kosa prekrsti svetim izvorom. Iz razuma cvet pak iskrsava san li je to ili smrt zver svesku mi prelistava crv guta noć i zbirt paperje petla na Glinkin plac dim je šatrom iz topa bac nalete san na bedro vetar zapadni. – Vedro. O statuo statua rasplini dah danima šumske podiži bare gde gljive su prastare ljudima reci: Trice u zdenac ću da zagnjurim mramor duha da hladim ja nevesta zemljaka po tlu ne mogu da hodam. U meni živi teret ploda. Lim neba van! Lim sam odsada. I mjed i kobalt i opruga u liv pronikli su s glavom otud čelik viče: nože na! I rep tigra je lišaj! I sva u bunilu ja bremena Baćuška! To je remen nisam ja! Baćuška! To rika je ne majka! Tebe će moj golubiću tebe će moj golubiću tebe će moj golubiću borovi tad grliti. Rekla je i nestala. A eho vrisnuo: Magoga! I ivanjska je noć nastala Kad paprat izgleda na Boga.

Dva Nevska presekli šipražja puštajući u vazduh zmaja parnjača je piskom disala u oči višnjih račundžija. Odazvao se Bog: Na ravnom hridu zemljak bi. Pušio je. Oči su mu oblepljene voskom. “Loše vidim, – govorio je. Kud umakla mi je statua svetila moje svetilo. Jedini neženja na svetu vid sam k nebu privio. Na račun ritma srca vreme umilno vrcka po stolu po urama po stablu po žilama. I zapisaću u svesci susrete kipe s tobom tebe radi ja ću biti robom. Zbog tebe ustaću rano pašću u vodu po plećki legi negi degi vegi bogi vogi nuki vuki”. Od Poltave dunu dah pun žita i pun muha ko udiše ne opi se, majko zraka kupi. Ja sam gora, ti pesak ti si kvadrat, ja visak ja sam sat, a ti tane i zvezde će da skore. Majko vazduha ne daj atmosfera tanan sloj sjaje zvezde kao zlo. Pokaži Boga majko! Ti si čun, a ja lađa ti si štene, ja suđa ti si hlače, a ja skut ti ponor, ja tihi dol ti si tlo, a ja prestol. Vo imja Oca i Sina i Svjatoga Duha Amen.* *** ZEMLJAK – Šta to zviždi? VLAST – To spavaš ti. ZEMLJAK –

Iznad glave vidim cvet. Smem li ga ubrati?

VLAST – Spusti agama k nogama. ZEMLJAK – Šta je to agam? VLAST –

Zar ti ne znaš? Bio jednom jedan starac. Njegov sin ra-

83

dio je u fabrici i dolazio je kući prljav. Starac je zagrevao vodu da bi mu sin prao ruke. U vodi su brodili žohari i sitni bacili. Sin je gledao kroz svetloplavu vodu i video je dno. U vodi je plivao njegov odraz. Starac je izlivao vodu skupa sa sinovljevim odrazom. Ali odraz je zastajao u cevi i stroj nije odvodio. Starac je otišao domoupravitelju i tražio da se popravi klozet. Domoupravitelj je pisao službeni dopis i legao je da spava. Sutradan je sin otišao u fabriku da pravi sačmu. ZEMLJAK – A šta je radio starac? VLAST –

Zar ti ne znaš? Starac je čitao knjigu. Zatim je šibicom obeležio knjigu i založio peć. Drva je on nosio u savijenoj levoj ruci i noseći ih mislio: od drva će se brzo oštetiti rukav sakoa.

ZEMLJAK – A šta je to agam? VLAST –

Zar ti ne znaš? Na nebu su četiri zvezde Labuda. To je severni krst. Nedavno se između njih pojavila nova zvezda – Labud Agam. Ko tu zvezdu otme, taj će moći da ne sanja snove.

ZEMLJAK – Rukom ne mogu dosegnuti nebo. VLAST – Ti popni se na krov. (Zemljak se penje na krov.) VLAST – No što? ZEMLJAK – Avla dinduri pre pre kru kru. (Statua na krovu hvata zemljaka i čini ga lakim.) ZEMLJAK – Ja le! Ptice nisu veće od peroreza. Le! Otkrijte jezero, da bi voda stala le! Otkrijte goru, da bi je pare napustile. Zaustavite sate, zato što vreme umaklo je u tlo! Gledajte kakav sam le! UTJUGOV –

(kroz prozor gledajući nagore). Hej, slušajte vi! Građanine, vi me smetate da čitam novine. I još, dođavola! Na čemu se

držite? ZEMLAJK –

(kikotajući se). Od haha sam i od hiha ja od hoha i od heha k nebu idem k'o orliha iščezavam kao rupa.

UTJUGOV –

(mlatarajući novinom). – Ja menjam svoj stambeni prostor za veći! Bap bop u inat! Za veći! Zapamtite kokon, fokon, zoken, moken.

ZEMLJAK – Gde sam? Koje je ovo mesto? ANĐEO – Nil. KAPUSTA (Vosak iščezava sa zemljakovih očiju. Zemljak razgleda okolinu). OPISIVANJE NILA* Slika po sebi prikazuje mrtvački kovčeg, samo što se umesto glazure kreće parobrodić i leti ptica. U kovčegu leži čovek od smrti zelen. Da bi se prikazao živim, on celo vreme govori. “Da bi se skuvala supa, potrebno je zagrejati ploču i na nju postaviti lonac sa vodom. Kada voda proključa, u nju treba ubaciti šargarepu i ... ne, mladicu i fo... ne, treba u vodu metnuti kočiju. Mada to već nije to”. Sudeći po tome šta je govorio, čovek je očigledno bio pokojnik. Ali, i pored toga, držao je on u rukama svećnjak. Pravo govoreći, to je i bio Nil. Nilom je plivao Amenhotep. On je bio u gaćicama i s kačketom. Evo plana Amenhotepa: (ide ilustracija iz knjige)

Nikolaj Ivanovič držao je pak u rukama ibisa i gledao šta mu je pod repom. ZEMLJAK – No šta je, Nikolaju Ivanoviču? N.I. –

Pa eto, znate li, još nisam razabrao u čemu je stvar. Tu, vidite li, paperje smeta.

ZEMLJAK – Da. Tužno. N.I. –

Tamo je bolje bilo. Tamo, znate li, uzmeš heljdinu kašu s maslom, ili još bolje, ako je ona studena i s mlekom, i pojedeš.

ZEMLJAK –

N.I. –

Ili lepinjicu sa sirom. Naričito ako je jedete bez uvijanja, ovako priprosto, iz ruke.

(uzdahnuvši). Ili čorbu. Znate li, da bi spravili

85

čorbu treba u vodu staviti meso i ribu. (Pored njih seda pokojnik). POKOJNIK –

Ilji u župe štafiti šargarebu. Ilji bljiganiku. Ilji pukvar. Ilji okljobni pojni prod. (Iza horizonta dopire uzvik): Manju za veću! Bap bop u inat! Amenhotep izlazi iz vode i ide po oštrom kamenju. Koračati je bolno i Amenhotep maše rukama i iz nužde čučne. Dokopavši se peska, on trči već slobodnije i napokon pada na pesak i valja se. “Zapalio bih”, – govori Amenhotep. Unaokolo ćute. Nikolaj Ivanovič srdito gleda ibisu pod rep. Amenhotep svlači gaćice, cedi ih i veša da se suše na suncu. I sve gleda oko sebe, ne ide li gde koja žena. Ali, od žena ni traga, tek na ivici svećnjaka stoji mramorna ženska statua. E pa, momci, predahnuo sam s vama, i vreme mi je da krenem dalje. – Kuda, – pita ga Nikolaj Ivanovič. – I ja, znate, k Labudovima, – govori zemljak. I zemljak se podiže gore. Tu nalaze se dva drveta i ljube se. Jedno drvo – vuk, drugo – vučica. Kada je zemljak provirio iza ugla, vuk je pojurio ka rešetki. Zemljak se sakrio. Vuk je poljubio vučicu. Zemljak se opet pojavio iz zaklona. – Gde je ovde Labud? – pitao je vukove. I evo pojavio se čuvar u belom halatu. U rukama je on držao predugu lopatu. – Labudi, – rekao je čuvar mirišući parče hleba da ne bi zaplakao. – Oni su tamo. Eno u onoj kući. Zemljak je krenuo uzduž ribnjaka. U ribnjaku je ležao sneg.

ŽIVINARNIK U živinarniku je jako vonjalo. U uglu je sedela malena devojčica i jela zemljane lepinje. Devojčica je bila veoma prljava i zapuštena. Na asfaltnom podu bile su rupe, a u rupama bare. Starac u predugom crnom kaputu išao je po barama i postrance pazio na ptice. Odaju je delila pregrada visine jednog aršina. Iza pregrade šetale su gore-dole krupne ptice. Pelikani su sedeli okolo

bazena i u prljavoj vodi isplakivali svoje kljunove. Devojčica je odložila svoju zemljanu lepinju i zapevala. Njena usta bila su nalik na okruglu rupicu. Devojčica je pevala: Gori gori kleti kleti mah mah hop-vedro-uh večnebačve bačvice dubti kapa aldalstreha vihor miče slavuji seli ili jeli i soo suo sia se slavuje vej vo vie vao vua vi vua via vao vju pju pju pju pju palikućo. Jedan pelikan, najstariji, počeo je igrati. Na glavi mu se povijao sedi čuperak, a crvene oči okrutno su gledale na morsku ljušturu. Najpre je on dugo tapkao na jednom mestu. Zatim je počeo pretrčavati nekoliko koraka čas napred, čas nazad, pri čemu mu je glava ostajala nepokretna u jednoj istoj vazdušnoj tački. Povijala se jedino šija. Neočekivano, pelikan je pokrenuo jedno krilo na tlu i počeo ga je razvijati na jednoj nozi, trupkajući na drugoj. Iznova se razvio na jednu stranu, potom na drugu, i zatim odjednom zaplovio kao boljareva kći, za sobom vukući po tlu oba krila. Ostale ptice su se umirile, razdvojile i stajale, zagnjurivši se kljunom u pregradu, ne mareći za pelikanovu igru. – Tišina! – odjednom je povikao starčić u predugom crnom kaputu. Na to niko nije obratio pažnju. Devojčica je nastavila da peva, a pelikan da igra. – I ovo je nebo! – rekao je ojađeno starčić. – Fuj, fuj, fuj! Kakva je ovo gadost! – Zašto vi mislite da je ovo nebo? – pitao je starčića drugi takav isti starčić, bogtepita otkuda se pojavivši. – Ah, ostavite se, - rekao je pređašnji starčić. - Čitav život sam se trudio da ne pevam neumesne pesme. A ovde pevaju nešto nepristojno. – A vi takođe pokušajte, – rekao je isti takav starčić. No starčić je samo zamahnuo glavom, zbog čega mu je cviker s nosa pao u baru. – Pa eto, vidite? Eto vidite li? – rekao je uvređeno starčić. Vrata su se otvorila i u živinarnik je stupio zemljak. – Labud je kod vas? – glasno je upitao. – Da, ovde sam! – povikao je Labud. – Ura! Ovo je nebo? – upitao je zemljak. – Da, ovo je nebo! – povikalo je nebo. Ali tu je proleteo Anđeo Kopusta,* i zemljak je iznova stupio u živinarnik. – Labud je kod vas? – glasno je upitao. – Da, ovde sam! – povikao je Labud. – Ura! Znači, ovo je nebo, – rekao je Anđeo Kopusta. – To je nebo jer Labud je vladar ovde. Pa hajd' devo hajde donesi mi vode. Malena devojčica otrčala je po vodu. Anđeo Kopusta napivši se vode, obrisao je brkove i rekao: – Studena je, pogana, a ukusna. Sada vlada epidemija trbušnog tifusa, ali nije nevolja. Treba samo ujutru i uveče dlanom trljati trbuh i prigovarati: Mrmljaj, al' ne boluj. Neočekivano, zemljak je ogromnim skokom preskočio preko pregrade, zgrabio Labuda pod mišku i propao pod zemlju. Na tom mestu nikla je jela s rukama i s šeširom, i nazvali su je Marijom Ivanovnom.

RAZGOVOR ANĐELA KOPUSTE

87

S MARIJOM IVANOVNOM ANĐEO KOPUSTA – Odlično! Samo, bilo bi interesantno znati, da li Vi imate ulaznicu? MARIJA IVANOVNA – Ha ha ha, kakve budalaštine! Pa ja sam ćurka! ANĐEO KOPUSTA – Ne možete Vi tako razgovarati sa mnom. Ja sam anđeo. MARIJA IVANOVNA – Zašto? ANĐEO KOPUSTA – Zato što imam krila. MARIJA IVANOVNA – Ha ha hoau! Pa i kuske i jarepice takođe imaju krila! ANĐEO KOMPUSTA – Vi rasuđujete kao profesor Permjakov. On i čuvar Fadej po tom osnovu su me i smestili u ovaj živinarnik. Marija Ivanovna zeva i tone u san. Anđeo Koptusta je budi. ANĐEO PANTOSTA – Marija Ivanovna, probudite se, ispričaću Vam do kraja svoju zamisao o osama. MARIJA IVANOVNA IZ SNA – Golubiću, golubića, golubiću. Ne dotiči se takvih pitanja. Ja živeti hoću. ANĐEO HARTRASTA – Ali, zaista, Marija Ivanovna, veliki sam ljubitelj prosene prekrupe. Znate, ona se sreće čak u stajnjaku. Čak u stajnjaku, časna reč! MARIJA IVANOVNA IZ SNA – E ne, to ne! Fuj fuj! Đubre i prosena kaša! ANĐEO HOLBASTA – Ništa-ništa, Marija Ivanovna. Mada svakako treba gledati čiji je stajnjak. Najbolji je konjski. U njemu, znate, ovoga je veoma malo, a najviše nečeg poput slame. Kravlja balega, to je takođe ništa. Premda je ona, znate, veoma lepljiva. A pseći – fuj! Znam sam što je gad! I prosene prekrupe takođe uopšte nema. Ali jedemo je. Zaista, već je jedemo. A što se tiče... MARIJA IVANOVNA (zapušila je uši) – Nema se što reći, anđele! Šta sve samo ne žderete! Recite, vi možda i bljuvotinu jedete. – Kako da Vam kažem, – bio je započeo Anđeo Hlampusta, ali Marija Ivanovna počela je tako dizati galamu i psovati, da je Anđeo Hlempista što pre ućutkao rukom svoja usta, no od hitrine kretnji nije se održao na nogama i seo je na pod. Andrej je pak pojeo salomu-salamu i s nipodoštavanjem je pljunuo psujući i mea culpa fafanaf štos palmandeub. glAvoSlog* Mah __________ leapije mamah leapije gaje mamamah leapije gaje u V.* _________ moji voji koji vedi

Jastreb je glodao kost. Zemljak je padao na tlo.

duji buji veje aje hije seo puje pljaje kljoje poko pljije pljoje fljuje moje foje toje njunja tjupja kjojo pjojo fjuju juju pljao kljao kljas kljapafeo peljsipao guljdigreja pjanj foken, poken, zoken, moken ---------------------------------Na taj način se zemljak ponovo pojavio na zemlji. UTJUGOV (mašući primusom). Bap bop u inat! Obed je uspešno prošao. Ja pojeo sam tanjir supe s koprom, s lukom i s mladicom. I do grla sam krompir s hrenom mile Tanje veštinu jeo. Odoh sa naklonom van tajeći suštinu. Kada hrana vrenjem uzavri grmi u grobu trbuha krv po žilama prolazi tkanjem tela šivena rumenom obraze gori pulsa pao puo po penjdi punjdi govori k uhu bubnji po po po ja čujem pak fijukanje s neba na moje okno to vetrova je drhtanje svetom stvoreno davno. Teskoba. Pobegnimo. K nebu odletećemo. (maše primusom).

89

Nebo nabo nebobi, bubni nebo ne skobi. Ko od te leti amo? Nebanbanba nebobeg! No hajde nebo razbi! HLEBNJIKOV (prolazeći na konju). – Puljš peljš pepopev UTJUGOV – Jahaču, šta ti pričaš? Šta li jedeš? Šta li vidiš? Šta si? Šta ti jahaču mili pričaš? Odavno brda ne videh bora, paše i trave možda ćeš ti pogledati na prirodu okom svojim kao žitelj savremeni ne mogu kamenje znati trave, obrede, lišaje znam jedino he he he. HLEBNJIKOV (prolazeći na biku). – A znaš li nebo Utjugove? UTJUGOV – Nebo znam – nebo je lim. delova lima – šest čak. HLEBNJIKOV (prolazeći na kravi) – To nije nebo već je to dlan krov ćurana i svetli pak oganj. UTJUGOV – Oh! Dodijalo mi nebo što nad glavom se nadnosi. Prokišnjava kad kišica svrha po nebu kuca. Ako neko nebom hoda nebo je gromom obuzeto i ciglaste tresu se zidine i sati biju zlosat i teče praded pene višnjih voda vodopad. Jednom je vetar vragolasti k'o prutić nam odneo nebo ljudi su jadni vrištali gorko s rikom bikovi. Kad jedan je pastir gledao nebo činilo mu se da su ribe vazduh gutale. Pomor, plavet, jedno u drugo se tvorilo. Skup Labuda je nosio krmu mozga uma veslo. Cvetovi su gromni nicali drveća su mračni njihali. Pastir se zamisli.

– Da, mislio je, – u pravu sam, nešto se zbi. Zbog čega se zemlja sasvim ohladila? A ja disanje izgubiću i sada mi je svejedno sve. Reče, leže na travu. – Sada sam shvatio – dodaje. Iščeznulo je. O nebo nebo, čas prugasto čas kao cvetić svetloplavo čas dugačko poput trski čas brzo poput smučki. E pa čovečanstvo! diši! Zadihaćemo se, al' ćemo te naći beguncu. Od naše hajke nećeš se skriti! Reče. U zemunicu leže sa rukama k molitvi. HLEBNJIKOV (prolazeći na hartiji). – I šta je, nebo se vratilo? UTJUGOV – Da. To sam učinio. Upao na kulu uzeo vrpcu uzeo sveću zapalio selo otkrio kapiju ispio more zaveo stražu slomio klupu i nebo, uzmičući k etru smesta se u štalu vratilo. HLEBNJIKOV (goalopirajući po akveduktu). – Pamtiš li: dan se klatio. Znaš li: da vetrom sam bio. UTJUGOV (mašući primusom) – Bap bop u inat! Držite ovog jahača! Držite, oteće nebo! Koken, foken, zoken, moken! Iz otvorenih prostranstva nečujno je sletao zemljak, pod miškom držeći Labuda. Zemljak podleće prema krovovima. Na jednom od krovova stoji ženska statua. Ona hvata zemljaka i čini ga teškim. Zemljak gleda u nebesa gde je maločas bio. ZEMLJAK – Pa evo odakle sam doleteo! UTJUGOV –

(pomaljajući se kroz prozor) – Da niste sreli jahača?

ZEMLJAK –

A kako on izgleda?

UTJUGOV –

Ma takav je, znate, eto takav, s eto takvim licem.

ZEMLJAK –

Galopirao je na olovci?

91

UTJUGOV – E pa da da da, – jeste to je on! Ah, zašto ga niste zaustavili! Prav mu je put za G.P.U.* On... bolje je da prećutim. Mada neću, moram reći. Razumete li? dužan sam to izreći. On, taj jahač, može oteti nebo. ZEMLJAK – Nebo? Ha ha ha! zar! e! m.m.m. Još još još! Gi gi gi. Nebo oteti! A? Oteti nebo! Još još još! To je nemoguće. Nebo se gi gi gi, ne može oteti. Nebo ima stražara koji ga danonoćno osmatra. Evo ga! Gromobran. Ko se odvaži nebo oteti, tog će stražar probosti. Razumeti li? UTJUGOV – A šta to vi držite pod miškom? ZEMLJAK – To je ptičica. Ulovio sam je u nebeskim visinama. UTJUGOV – Stanite, pa to je deo neba! Straža! Bap bop u inat! Momci, držite ga! Na Utjugovljev poziv već su jurili Nikolaj Ivanovič i Amenhotep. Ibis u rukama Nikolaja Ivanoviča osetio je olakšanje što mu niko nije posmatrao podizanje pod repom, i naslađivao se osećanjem kretanja u prostoru, jer je Nikolaj Ivanovič trčao dovoljno brzo. Ibis je zažmurio i požudno gutao usputno strujanje vazduha. – Šta se desilo? Gde? Zašto? – vikao je Nikolaj Ivanovič. – Ma evo, – vikao je Utjugov, – ovaj građanin ukrao je deo neba i tvrdi da pticu nosi. – Gde je ptiča? šta ptiča? – komešao se Nikolaj Ivanovič. – Gle ptica! – vikao je gurajući ibisa Utjugovu u lice. Zemljak se pak nalazio kraj zida čvrsto rukama zagrlivši Labuda i pogledom tražeći kuda bi se sakrio. – Dopustite, – rekao je Amenhotep, – smesta ću sve uraditi. Gde je lopov? Pa već je vreme. A? Malo-malo pa čuješ da je onamo skandal, ovde nestašica proizvoda, onamo cigareta nema. Ja sam, znate li, putovao za Lahti; zaista, onamo dačniki u šumi sede, i pravo reći, sramno je što se tamo čini. Neprekidni blud. – Koken foken zoken moken! – nije se zaustavljao Utjugov. – Šta da radimo s lopovom? Hajde da ga prilepimo za zid. Imamo li lepka? – A što se s njim ženirati, rekao je mimo prolazeći stolar sezonac, srkajući usput kolonjsku vodu. – Takve treba mlatiti. – Udri! Udri! Bap bop u inat! – viknuo je Utjugov. Amenhotep i Nikolaj Ivanovič krenuli su na zemljaka. VLAST – Kvoc krotki vabihuljo. Spusti agama k nogama! (Pauza). Tišina. Zaustavlja se svetlo. Svi koji su spavali-bude se. Između ostalih budi se sovjetski činovnik Podhelukov. (Na licu mu je pedantna bradica bez brkova). Podhelukov gleda kroz prozor. Na ulici prodavac petroleja zviždi u gorionik. PODHELUKOV – Nemoguće je spavati. Ove godine najezda je stenica. Pogledaj, kako su mi slabine izujedale. PODHELUKOVLJEVA ŽENA (brzo prebrojavši koliko ima u ustima zuba, sa piskom govori). uiski––sea–li––lou mi se.* PODHELUKOV – Zbog čega si vesela? PODHELUKOVLJEVA ŽENA (grleći Amenhotepa). – Evo mog ljubavnika! PODHELUKOV – Fuj, kakva gadost! On je samo u gaćicama. (Promislivši). – I znojav je.

Amenhotep preplašeno gleda na Podhelukova i dlanovima pokriva grudi. VLAST – Fuj i jahač. Ponovi. (Hvata zemljaka za ruku i odlazi s njim na lednik). Na ledniku, na ledniku čuma sedi u kecelji. KaHavaHa.* Vlast govori : msan klik horobeg. Zemljak peva: ja sanjam san. Vlast govori: nek' živi reks. Zemljak peva: al' san je cvet. Vlast govori: veži repsvoj. Zemljak peva: sada ja spim. Vlast govori: spusti agama k nogama. Zemljak peva: Buji-paji. Rabinovič, onaj koji je ležao pod krevetima, koji noge nije prao, koji je žene tuđe silovao, – otvara korpu i u nju stavlja dete. Dete smesta tone u san, a iz glave mu raste cvet. Kuhivika* Opet oči prekri pesak i glina. Opet spimo i snimo sne velikog mlina. (24. juna – 4. avgusta), 17. avgusta 1930. godine. Petersburg.

(DVESTA NAM JE BABA IGRALO...) Dvesta nam je baba igralo kore ljuski u grlu su gledale trista dojilja pojas skinuvši jurile su mimo usisala hon i ken i kun i po sve bilo je nalik na grm vrbin kad kamila korača po dasci savivši glavu i četrnaest rožića a žena čupava Fefila zeleno vrelo požudno pije tu bleska šira pastir gajde rukom vojničkom uzima u žilama gipkim naslućujući takt dinju svetlu mori dinja se od radosti ruši grob nebesa spletkar zemlje zvezde brzi točkovi padoše u pukotinu pale su zvezde pali su kami pale su kćerke pali su očni kapci pale su šibice pale su buradi

93

pali su veliki cvetovi kose kamenoga smeha mast sanjalačkih poleta konj bezdanoga moreha pajac vranoga boja krst od kožnih poveza život rasta ptica i muha ranac Lilije žene tulipana dom predsednika naših i vaših. Sve nalik je na kost iz supe. 19. avgusta 1930. godine.

VEČERNJA PESMA IMENOM MOJIM POSTOJEĆOJ (Ide sibmol) Kći kćeri kćerki kćerke Pe dotle jabuku s tobom odrizavši tu primamljujući Adama kamena s tobom dotle voljena kći kćeri Pe. Majka sveta i svet i dete sveta jesu otkri duh semena vida otkri obale glavom se ne okrećući tu otkri tisu sa prestola palih sena otkri Anđelima ptice pevačice otkri uzdisanja u vazduhu rasutih vetrova od te nezvanih od te prizvanih od te voljenih i u životu žuti koji su otkriveni tu. Istočnici lica tvojih istočnici lica tvojih dotle uspomene otkrivši na prozor se osvrni smešten podalje prebroj pokretne i nemirne i na prstima odvoji a nepokretne one one nepokretne od kretnji život primivši kretnji hrle i svi pak u miru spavaju ili užurbani svedoče: od kretnji je život a u miru smrt. Načelo i Vlast na ramenu su tvom Načelo i Vlast na čelu su tvom Načelo i Vlast na stopalu su tvojem no u ruku te uzeti neću oganj i strelu no u ruku te uzeti neću oganj i strelu dotle lestvicu glave tvoje kći kćeri kćerki kćerke Pe. Oh fi ljiljane očiju mojih fe crnilo obraza mojih trr sluhu kosa mojih radosti pero prikazivanja svetu dela mojih ključu pepela i gordosti ovih krila ćutnji pribegnimo ljudi zemlje moje

dotle je tren broj visina i kretanje konja. O slobodi opevajmo sestro o slobodi opevajmo sestro kći kćeri kćerki kćerke Pe slavljenice imena svoga vatre nogu svojih i pčelo dojki svojih silo ruku svojih i disanje moje neugodnovida dubino duše moje pevajući svete u gradu mome noći veselja i šumo groblja vremena tihostojećih ti koja si na svet sa smelošću stigla i života svedokinja sanjaj me. 21. avgusta (1930).

(FADEJEV, KALDEJEV I PEPERMALDEJEV...) Fadejev, Kaldejev i Pepermaldejev šetali su jednom u gustom lesu. Prvi s cilindrom, drugi s rukavicama, a Pepermaldejev s ključem na nosu. Iznad u zraku soko se prevrtao u škripavim kolima s visokim lukom. Fadejev se smejao, Kaldejev češkao a Pepermaldejev ritao nogom. Al' naglo odjednom vazduh se napeo i poleteo u nebo plah i vruć. Fadejev skoči, Kaldejev se povio, Pepermaldejev se uhvatio za ključ. Vredi li se tresti, razmislite sami, – hajde mudraci igrati na travi. Fadejev s kartonom, Kaldejev s urama, Pepermaldejev s bičem u rukavu. I dugo, vesele igre zametnuvši, dogod se nisu pevci probudili, Fadejev, Kaldejev i Pepermaldejev su se smejali: haha, hoho, hi-hi! 18. novembra 1930. godine.

MOLITVA PRED SNOM 28. marta 1931. godine u 7 časova uveče Gospode, sred belog dana sjatila se na me lenjost. Dopusti mi da legnem i da zaspim Gospode, i dokle god ja spavam opi me Gospode Snagom Tvojom. Mnogo šta želim da znam, no ni knjige ni ljudi mi to neće reći.

95

Samo ti prosvetli me Gospode putem stihova mojih. Probudi me silnog u boju sa smislovima, brzog u vladanju jezikom i marljivog u veličanju imena Božjeg va vjeki vjekov. (28. marta 1931.)

LAMPA O REČIMA KOJE DONOSE PRITAJENU MUZIKU Hvala Bogu svršen je boj čekića sa groznicom zadivili smo ti i ja u staroj, posnoj, lošoj državi naših batina pobedioca ženu ko plodan bi ko kukavan stade pepeo i prah neko je snuždeno gledao neko je bio tvrdoglav neko je turobno slušao zvuke rotkvi i rafala neko je raširivši ruke svu noć umirao od tuge neko je šaptao molitvu neko se u podrumu skrio neko je nadgledao bitku neko bogovima molio neko je u širokom fraku mrdao brkove u mraku neko se s vremenom tukao neko se pročeljem šunjao izvukavši nož iz rukava e baš je i noć kakva u oknu me gledaše stvari od tih groza još strašniji u oknu me gledaše vosak pečatni strašan, crven i uticajni u oknu me je titrajući glupo pogledala tetka lupa u oknu mi se duži veršoka prikazala artičoka drhtao sam i molio se na kolena sam se srušio brzo mrdajući prstima zaklanjao sam se krstovima prisećao sam se knjiga smešnih al' leteli su hitro treni sve brže brže i sve dalje stvari su tiho nasrtale odnoseći moje spasenje nastupilo je vaskrsenje sa nevidljivih plafona pade noći lanac okova ustao sam malo-pomalo se osvrtao. Bogu Hvala

završen je boj mojih briga deco izvolite piroga. 16. aprila (1931. godine).

HNJU Posvećeno P.I. Sokolovu.* Hnju* je iz šume peške išla, nogama je gazila ritove i gline. Hnju se korenčićem hranila rogom vrane-maline, ili je izdanke čupala veselog hmelja, domoroca gajeva. Bogovi su taljigama putovali. Jasno se osećala snaga bogova, ispunjenih sokom aloja i lijana, a misao je u čelu uzvišenom ležala sva okamenjena. Zubima škljocajući mahovinu, grudi na stegove isprsivši, putnici su kuvali čorbu, letele su nage poletuše, vešajući se u nekim trenucima za grančice strmoglavce,* začas su se odmarale, te, dižući leleke strašne ka kotlu sa šči su se ustremile, grabeći meso crvenom čeljusti, sad zimovke su letele na hrpu pečenja, sad medved, sedeći na drvetu i zarivši kandže u koru, da pao ne bi, razmišljao je o pravosuđu cvrčaka, sad Bog je u grmu negovao larvu leptira, igraše se žmurke dva kurjaka – takvo stanje bi noćnog svedrhtala,* gde Hnju je žurno promicala i razmišljala, brojeći udarce srčanog kucanja. Asket* je u pustinji vlastelin, bomba u vazduhu gospodarica, oboje skupa najbolji su dokaz ljudskog genija; neka se kometa u zemlju zabija, preteći da naruši beg naše matere, i, kad pena, prijateljica vatre, na crnom krateru pusti muve s nebeskim škrabotinama na šapicama, mi gordo gledaćemo na vulkan i na mapama zemaljskih dela rukom zapisujući astronomski događaj, sposobni da zaspemo drednot* laticama sremza, preobratićemo svet u narodno zabavljanje i posvuda povećati gustinu naseljavanja. Još nedavno gore vrhom leteo je Jupiter, u 422. godine jednom praznujući svoj imendan,* dokle god šaljiva kometa nije projurila u vidu zdele u kristalnom stomaku Glafira. Zvezdani diskovi su brzo iščezli,

97

nestalo je tananog etra, štaviše, u pustinjama aritmetike iščezla je snaga asketu da prebiva u samoći. Hnju je išla napred i ovlaš tek kizila uvis vitkim stasom. Svetlost sela, zvon reka, šuštanje šuma neprekidno su se udaljavali. Hnju je pevala. Bistra jezera tu i tamo su se, iskreći, valjala. Sad s šumom proleteo je opasni obad, sad vrištaše između dva stuba šumni vod, sedeći na belim izolatorima. Sad su lampe osvetljavale kamene humke – nogama oslonce prijatne na putu vazdušastog blata, sad urlali su motori odvažni na velika večita vrata. Ponekad se bela maramica spuštala na vršak jasike. Hnju je tapšala. Blistavi brežuljci bacali su tanke strele senki. Hnju je preskakala preko jaruga, a senke brežuljaka preobražavaše je u tigricu. Hnju, rukavom skinuvši suzicu, ostavljala je leptire u pletenu košaricu. Počivajte, leptiri, i vi, pestruški,* seljanke vazduha nad poljskim rondelama, i vi, mahalice i pištaljke, i vi, čarobnjaci s mrkim bačvama, i vi, ligreje, s pokretnim rilicama sisajte, mile, cvetne pulpe, vi, mačenoše, sa ratničkim kandžama pogađajte slovene, vi, izbači,* s medaljama vaših bitaka na površini krila, zagrmite kletvu, vi, krojači s krojevima iz novina,* setite se profesora Čebiševa,* i vi, pod jasikom pečurke, postanite crvenim vrelima. Zaključaću s vama košaricu da detinjstvo moje ne bi izgubio. Na telefonski stub se Hnju rad odmora naslonila. Obrazi su joj izgubili sjaj. Na čelu joj se okno stidljivo otvorilo. U travi je gmizala zmijica, isplazivši gipki žalac, u očima joj blistaše kopejkica. Hnju je lagano disala, sakupljajući istrošene sile i opuštajući mišiće napetih bočica. Ona je pod bluzom opipavala grudi. Zapravo, ona je bila prelepa gospođica. Ah, kada bi to znali ljudi! Tako nam je prijatno prošlo znati,

i u potvrđeno verovati, hiljadu puta ponovo čitati knjige, shvatljive logičkim pravilima, ugodno se ulagivati nejasnim uglovima nauka, činiti zabavna zapažanja, i na pitanje: postoji li Bog? – podiže se hiljadu ruku, spremnih da smatraju, da Bog je pronalazak. Spremni smo, spremni uništiti široko platno nauka. Za protivnika smatrali smo Galileja,* koji je dao nova rešenja. A danas pet oberiuta,* moraju da se potucaju između kuća zbog narušavanja uobičajenih pravila razmišljanja o smislovima.* Gledaj, da se sačuva kapa, da ne bi od čela postalo drvo* – tu mrtvi je lav snažniji od živahnog psa,* i, zaista, treba da kažem, moju izbu ne posećuju gosti. Hnju je, odmorivši se, zamahnula snažnim kostima i krenula napred. Voda se poslušno razdvojila. Primicale su ribe. Hladilo je. Hnju se, gledajući u rupicu, molila, doživevši logiku granice.* “Mene već više ne brine zemlja, koja vodi besedu o prestanku topline – šaptala je Hnju svome susedu, – mene već više ne napadaju putevi kukca-kuckara, i klinci više ne kukaju u velikim rukama grobara, i kada bi sve pčele, izletevši iz kofera, na me uperile svoja tupa žala, onda i tada, poverujte reči, od straha uopšte ne bih drhtala”. “U pravu si, moja golubice, saputnik joj odgovara,no zemlja je gluva cevčica puna ej-ej zvukova”. Hnju odgovori: “Ja ludom rođena da sedim na stogu, dane punih klavijatura zvuke da čujem ne mogu. I ako su leptiri sposobni da čuju praskanje klica u žilama čičaka, i ako kukci nose u svojim torbama note biljnih glasova, i ako vodeni paučići znaju ime, domovinu onog što se odbranio od dobrovoljaca pištolja, onda treba priznati, da sam ja prosto glupa curica”. “Upravo tako, – reče joj saputnik, – uvek se najviša čistota kategorija nalazi u punom neznanju sredine. I to mi se, pravo da kažem, strašno sviđa”. 23. aprila 1931. godine.

99

(JEDNOM JE GOSPODIN KONDRATJEV...) Jednom je gospodin Kondratjev dospeo u američki orman za odeću i tamo proveo četiri dana. Petog dana sva njegova rodbina jedva se držala na nogama. Ali u isto vreme-s tut-nja-vom! – skotrljali su orman po stepeništu i stepenicama do tla i istog dana u Ameriku parobrodom poneli. Zlodelo, reći ćete. Saglasan sam. Al' upamtite: zaljubljen čovek uvek je opasan. (početkom januara 1933.)

(LETE NEBOM MEHURIĆI...) Lete nebom mehurići, lete oni, lete, lete nebom mehurići, sjaje se i šušte. Lete nebom mehurići, a ljudi im mašu, lete nebom mehurići, a ljudi im mašu. Lete nebom mehurići, a ljudi maši kapama, lete nebom mehurići, a ljudi mašu motkama. Lete nebom mehurići, a ljudi mašu veknama, lete nebom mehurići, a ljudi mašu mačkama. Lete nebom mehurići, a ljudi mašu stolicama, lete nebom mehurići, a ljudi mašu lampama. Lete nebom mehurići, a svi ljudi stoje, lete nebom mehurići, sjaje se i šušte. I ljudi takođe šušte. (13? aprila 1933.)

(NOTE VIDIM...) Note vidim

vidim mrak vidim ljiljana ludak srce je kokos ipak ne svet nije fokus ipak da. (jul? 1933.)

(BIO JE NEKADA U KUĆI S BROJEM TRIDESET TRI...) Bio je nekada u kući s brojem trideset tri čovek, koji je patio od boli u krstima. Samo što je pojeo luk ili kopar, srušio se smesta, kao snop. Razvija se bol u desnom boku, čovek se vajka: “Ja više ne mogu. Propadaju mišići u preteškoj borbi, otkažite rođaku karabi...” I tako, ko zna koje reči ne dovršivši, umro je, prstom u prozor pokazavši. Svi prisutni ovde i naprotiv bili su smeteni, zaboravivši da zatvore usta. Doktor sa pegama pokraj usne roljao je stolom kliker hleba uz pomoć medicinske trube. Sused, koji je pored klozeta imao sobu, u vratima bi, potpuno pokoran sudbi. Onaj, kome je pripadao stan, šetao se hodnikom od predsoblja do nužnika. Pokjnikov nećak, želeći da razveseli goste okupljene u mnoštvu, navijao je gramofon, okrećući dršku. Domar, razmišljajući o nestalnosti ljudskog položaja, zavijao je telo pokojnika u tablicu množenja. Varvara Mihajlovna preturala je pokojnikovu komodu ne toliko za sebe, koliko za svog sina Volođu. Stanar, napisavši u klozetu: “pod ne seri”, izvlačio je ispod pokojnika krevet gvozdeni. Izneli su pokojnika zamotanog u hartiju, i položili su ga na glomaznu mrtvačku kočiju. Mrtvačke čeze došle su do doma. Zabio je nemir u srca bubanj groba. (13. avgusta 1933.)

POSTOJANOST VESELJA I PRLJAVŠTINE Voda rečna mrmlja, prohladna, i sen gore leže na polje, i trne na nebu svetlost. I

101

ptice već lete u snovima. A domar s crnim brkovima celu noć stoji pred vratima i češe s prljavim rukama pod kapom gnusnom zatiljak svoj. I kraj okna čujan je vrisak veseli, bat nogu, flaša zvon. Prolazi dan, potom nedelja, potom leta prolaze mimo, i ljudi istim redovima u grobnice svoje nestaju. A domar s crnim brkovima godinama je pred vratima i češe s prljavim rukama pod kapom gnusnom zatiljak svoj. I kraj okna čujan je vrisak veseli, bat nogu, flaša zvon. Mesec i sunce pobledeše, sažveđa forme promeniše. Pokret je postao monoton, i vreme stade, k'o pesak. A domar s crnim brkovima i pored toga je pred vratima i češe se prljavim rukama pod kapom gnusnom zatiljak svoj. I kraj okna čujan je vrisak veseli, bat nogu, flaša zvon. 14. oktobra 1933.

DRUGARICA Na licu tvom, drugarice, dva su kuckara-kukca nacrtali sto dva kruga, šifru sedam i slovo K. Nad tobom je godina hod, hladna su usta pozelenela, prsnu vid od vremena zlog, nozdrvama vetar zazvonio. Šta ti se zbiva u duši, ne znam. Iznenada tek može se praskom raspući misli tvojih velik sanduk. I tada smesta razumljiv svim biće tvoj slatki san. I tvoj će duh, baš kao plin, iz grudi pobeći van. Šta čekaš? Smutnju planeta? Il' mnoštva zvezda kretnju? Il' čekaš sudbe zapleta, oslonjena rukom na stub?

Il’ čekaćeš, dok volja ne sleti ti s nebesa i grudi tvojih disanje u reč stvori misao? Ne živimo punim hodom, ne brojimo naše dne, al' minuti svakim godom postaju sve vidniji. Svakim satom gnev i škrtost u svoj nas krug vreba mračišta, a k zemlji davnašnja glupost naglo poglede spušta. I tad, liru naštimavši i začuvši lire zvon, pevaćemo. I svetu naša pesma biće kao san. I brze pojuriće reke, i s obala visokih ti ćeš, podigavši kapke, red vekova beskrajnih posmatrati hladnim okom našu slavu svaki dan, a na čelu tvom visokom nikad neće pasti sen. 1933.

STRAŠNA SMRT Jednom je jedan čovek, osećajući glad, sedeo za stolom i jeo kotlete, A pored je stajala njegova supruga i neprekidno govorila o tome da je u kotletima malo svinjetine. Ali, on je jeo, i jeo, i jeo, i jeo, i jeo, dokle god nije osetio negde u želucu smrtonosnu težinu. Tada, odmahnuvši podmuklu hranu, zadrhtao je i zaplakao. U džepu njegov zlatni sat prestao je kucati. Kosa mu je iznenada posedela, pogled se smirio. Uši su mu pale na pod, kao što u jesen s topola otpadaju žuti listovi, I on je naprasno umro. 1935.

(U ŠUMU JE PETROV IŠAO JEDNOM...)

103

U šumu je Petrov išao jednom. Išao je i iščeznuo odjednom. “Vidi, vidi, – reče Bergson,* – San li je to? Ne, nije san”. Pogleda on i vidi rov, A u rovu sedi Petrov. I Bergson tuda posegne. Upada i u mah iščezne. Iznenzđuje se Petrov: “Ja sam, verovatno, nezdrav. Video sam: iščeze Bergson. San li je to? Ne, nije san”. (1936-1937)

(DUGO SAM POSMATRAO ZELENO DRVEĆE...) Dugo sam posmatrao zeleno drveće. Spokoj je ispunjavao moju dušu. Kao i pre, nema velikih i opštih ideja. Isto tako komada, fragmenata i repića. Čas izbije zemaljska želja, Čas pruži se ruka ka zanimljivoj knjizi, Čas neočekivano grabim list papira, Ali smesta u glavu sladak san lupa. Sedam kraj prozora u duboku fotelju. Gledam na sat, palim lulu, Ali odmah skačem i premeštam se ka stolu, Sedam na tvrdu stolicu i zavijam sebi cigaretu. Vidim – po zidu trči paučić, Motrim za njim, ne mogu da se odvojim. On mi smeta da se latim pera. Ubiti pauka! Lenj sam da ustanem. Sad sam unutar sebe. No pusto je u meni, monotono i dosadno, Nigde ne kuca intenzivan život, Sve je mlitavo i pospano, kao vlažna slama. Eto bio sam u samom sebi I sad se nalazim pred vama. Vi čekate, šta ću da vam ispričam o svome putu, Ali ja ćutim, zato što ništa nisam video. Pustite me i dozvolite da spokojno posmatram – zeleno drveće. Tad će, možda, spokoj ispuniti moju dušu. Tad će, možda, oživeti moja duša, I ja ću se probuditi, i u meni će izbiti intenzivan život. 2. avgusta 1937.

1