339100616-Fulkaneli-Alhemijska-boravišta2-pdf.pdf

Fulkaneli

Alhem ijska boravišta hermetička simbolika u Svetoj umetnosti i ezoteriji Veledela

DRUGI TOM

Prevela Aleksandra Mančić -

СЛУЖБЕННј п& п

ГЛАСННК

Sadržaj

Čudesni Vradžbenik iz Zamka u Dampjer sir Butonu..... 7 Telesna straža Fransoa II, vojvode od Bretanje ............. 165 Sunčani časovnik u palati Holirud u Edinburgu........ 221 Paradoks neograničenog napretka nauka.......................239 Carstvo Čovekovo..........................................................243 Potop.................................................................................244 A tlan tid a.......................................................................... 251 Požar ................................................................................. 253 Zlatno d o b a..................................................................... 259 Popis slik a .............................................................................. 263 F o to g ra fije............................................................................. 265 Indeks....................................................................................267 Aleksandra M ančić O Fulkaneliju.......................................................................317 O A lkemijskim b o ra v ištim a ..............................................323 Bibliografija..........................................................................337

Čudesni Vradžbenik iz Zamka u Dampjer sir Butonu

X X V D a m p je r

s ir

B u t o n (Primorska Šaranta).

Zamak (X V I vek).

I U oblasti Santona kojoj pripada Kulonž na Otizi - što je sedište kantona u kojem se nekada dizalo lepo boravište Luja Detisaka - obavešteni turista može otkriti još jedan zamak, koji je po očuvanosti i značaju izvanredne deko racije još zanimljiviji, zamak Dampjer sir Buton (Donja Saranta). Sagrađen krajem X V veka, u vreme Fransoa de Klermona1, zamak Dampjer sada je u vlasništvu doktora Tesijea, iz Sen-Zan Danželija2. Po obilju i raznovrsnosti simbola i isto toliko zagonetki koje nudi pronicljivosti istraživača, zaslužuje da bude bolje upoznat, i srećni smo što možemo da ga preporučimo naročitoj pažnji Hermesovih učenika. Spolja, njegova arhitektura, mada elegantna i s puno ukusa, ostala je jednostavna i nema ničega upadljivog; me đutim, postoje građevine koje su poput izvesne vrste ljudi: 1

Recueil de la Commision des Arts et Monuments historiques de la Charente-Inférieure, t. XIV, Saintes, 1884.

2

G. doktor Žan Tesije umro je 22. maja 1953. Njegov sin, g. Zak Tesije, sadašnji vlasnik, kaže nam u pismu od 15. januara 1965: „Znam da ste u to doba (1928) razmenili nekoliko pisama s mo jim ocem; zato sam sa zadovoljstvom vašem izdavaču dao do zvolu da fotografiše zamak.“ Srdačno zahvaljujemo g. Zaku Tesijeu, kome će svaki zaljubljenik u alhemiju i u prošlost, zajedno sa nama, još više biti zahvalan na tome što je izneo težak zada tak oko delikatnih restauracija koje je započeo doktor. Odista, ljupko zdanje, čuvar duge i čudesne poruke, od 1940. do 1944. pretrpelo je teška i duboka oštećenja.

11

ALHEM IJSKA BORAVIŠTA

njihov diskretan izgled, skromna spoljašnjost, često služe samo tome da sakriju ono što je na njima nadmoćno. Između oblih kula s kupastim krovovima i puškarnicama prostire se renesansna građevina čije pročelje se ka spoljašnjoj strani otvara u deset spuštenih lukova. Pet lukova čine kolonadu u prizemlju, a ostalih pet, neposredno iznad prethodnih, prosečeni su na prvom spratu. Ovi otvori osvetljavaju galerije kroz koje se ulazi u unutrašnje dvorane, i celina tako izgleda kao prostrana lođa koja oivičava samostansko dvorište. To je skromna spoljašnjost veličanstve nog albuma čiji kameni listovi ukrašavaju svodove gornje galerije (slika X X V ). Međutim, ako danas znamo ko je bio graditelj novih zdanja koja su imala da zamene staro feudalno utvrđenje, zamak Gajar1, i dalje ne znamo kojem tajanstvenom ne znancu hermetički filosofi duguju simboličke komade koje ona čuvaju. Bezmalo je izvesno, i u tome delimo mišljenje Leona Palistra, da je kasetirana tavanica na gornjoj galeriji, u ko joj počiva sva zanimljivost Dampjera, građena od 1545. ili 1546. do 1550. godine. Manje je izvesno ko je zaslužan za ovo delo, pripisivano različitim ličnostima koje su nesum njivo značajne, ali nemaju nikakve veze s njim. Neki autori su, odista, smatrali da su simbolički motivi potekli od Kloda de Klermona, barona od Dampjera, guvernera Ardra, pukovnika Grizonaca i kraljevog plemića komornika. Na ime, u svom Životu uglednih Dama, Brantom nam kaže da je za vreme rata između kralja Engleske i kralja Francuske 1

„Nekada se iznad ulaznih vrata u kuću Rišar, sagrađenu pre petnaestak godina, video kamen znatnih dimenzija na ko jem se na grčkom moglo pročitati, uklesano velikim slovima: A N A A O T O S , što znači neuhvatljiv. Taj kamen je, po svemu sudeći, poticao od starog zamka. Zatim je poslužio u izgradnji potpornog stuba za šupu.“ Recueil de la Commision des Arts et Monuments historiques de la Charente-Inférieure, beleška g. Sertona starijeg, koju prenosi g. Franjo, bivši gradonačelnik Dampjera.

12

Č U D ESN I VRAD ŽBEN IK IZ ZAMKA U D A M PJER SIR BU TO N U

Klod de Klermon pao u „zasedu“ koju mu je pripremio ne prijatelj, i poginuo 1545. Međutim, to nije mogućno, jer su radovi izvedeni, makar sasvim kratko vreme, ali ipak posle njegove smrti. Njegova žena, Zana de Vivon, kći Andrea de Vivona, gospodara Satenjrea, Enanda, Ardelea, savetnika i kraljevog komornika, senešala Poatua, itd., i Lujze de Dejon di Lid, rođena je 1520. godine. Ostala je udovica u dvadeset petoj. Njen duh, otmenost i krajnja vrlina izneli su je na takav glas da joj je, ugledajući se na Brantoma, hva leći širinu njene erudicije, Leon Palistr1 pripisao čast da je ona dala podsticaj za izradu bareljefa u Dampjeru: „Tu se“, kaže on, „Žana de Vivon zabavljala tražeći da vajari sasvim uobičajenih sposobnosti izvedu ceo niz kompozicija manje-više jasnog značenja.“ Na kraju, treća atribucija čak ne zaslužuje ni da bude spomenuta. Opat Noges2, ističući u prvi red ime Klod-Katarine de Klermon, ćerke Kloda i Zane de Vivon, iznosi potpuno neprihvatljivo mišljenje, kao što kaže Palistr: „Та buduća kaštelanka Dampjera, rođena 1543, bila je dete u vreme kad su radovi završavani.“ Tako, da ne bismo napravili nikakav anahronizam, pri nuđeni smo da samo Žani de Vivon priznamo roditeljstvo nad simboličkim dekorom gornje galerije. Ipak, ma koliko verovatna izgledala ova pretpostavka, nikako je ne možemo potpisati. Odlučno odbijamo da bi žena od dvadeset pet go dina mogla posedovati znanje koje zahteva više nego dvo struko duže trajne napore i istrajno proučavanje. Čak i ako pretpostavimo da je mogla, u najranijoj mladosti, i uprkos svim filosofskim pravilima, da primi usmenu inicijaciju od nekog neznanog umetnika, ipak ostaje činjenica da je tre balo, uz ulaganje upornog ličnog truda, nadzirati istinitost te pouke. Naime, nema ničega težeg, ničeg odbojnijeg, ne go godinama ponavljati nizove ogleda, opita, pokušaja koji 1 2

Léon Palustre, L a Renaissence en France: Aunis et Saintonge, p. 293. Abbé Noguès, Dampierre-sur-Boutonne. Monographie histori que et archéologique. Saintes, 1883, p. 53.

13 I


zahtevaju upornost, istrajnost, napuštanje svih spoljašnjih poslova, odnosa, briga. Svako ko želi da pomoću praktič nih znanja stekne predstave o toj simboličkoj nauci koja, još tajnija, skriva i sklanja te simbole od običnog čoveka, prinuđen je na dobrovoljno osamljivanje i odricanje od sve ta. Da li se Zana de Vivon pokoravala zahtevima veličan stvene gospodarice, s nebrojenim blagom, ali nepopustljive i despotske, koja želi da je vole isključivo zbog nje same i od svojih obožavalaca traži šlepu poslušnost, nepokolebljivu odanost? Ne nalazimo ništa na njoj što bi moglo pokaza ti takvu brigu. Naprotiv, njen život je potpuno svetovan. Pošto je na dvor primljena, kako piše Brantom, ,,u osmoj godini, tamo je odgajena, i nikada ga nije zaboravila; lepo ju je bilo slušati, tako da sam viđao našeg kralja i kraljicu kako naročito uživaju slušajući je, jer je znala sve i o svom vremenu, i o prošlom; što bi se od nje čulo, kao da je iz proročišta dolazilo. Tako ju je kralj Anri III, poslednji, posta vio za počasnu damu kod kraljice, svoje žene.“ Živeći na dvoru, videla je pet kraljeva kako se smenjuju na prestolu: Fransoa I, Anri II, Fransoa II, Sari IX i Anri III. Njenim vrlinama odavao je počast i Talman de Reo, koji nikoga nije poštovao; što se tiče njene stručnosti, ona se odnosila isključivo na istoriju. Događaji, anegdote, letopisi, biografi je, predstavljaju njen jedini prtljag. Bila je to, ukratko, žena obdarena izvanrednim pamćenjem, koja je mnogo slušala, mnogo pamtila, tako da Brantom, njen sestrić, istoričar, govoreći o Gospođi od Dampjera, kaže da je „bila pravi letopis dvora“. Slika je récita: Zana de Vivon bila je letopis, prijatna i poučna kad joj se obratite, ne sumnjamo u to, ali nije bila ništa drugo. Pošto je onako mlada postala bliska sa francuskim suverenima, koliko je uopšte boravila u zam ku u Dampjeru? To je bilo pitanje koje smo sebi postavili dok smo listali lepu zbirku Žila Robišona1, sve dok nam 1

Paysages et Monuments du Poitou, photographiés par Julies Robuchon. T. IX: Dampierre-sur-Boutonne, par Georges Musset. Paris, 1839, p. 9.

14

X X V I Z a m a k Da m p je r Gornja galerija.

s ir

Buto n .

ČU D ESN I V RAD ŽBEN IK IZ ZAMKA U DA M PJER SIR BU TO N U

beleška g. Zorža Misea, bivšeg učenika Arhivarske škole i člana Zapadnog udruženja antikvara, nije poslužila da rešimo pitanje i potkrepimo naše uverenje. „Međutim“, piše g. Mise, „evo neobjavljenih dokumenata koji usložnjavaju pitanje i kao da nas dovode u nemoguć položaj. Kralju je iz Dampjera poslato priznanje vazalske odanosti, sa spiskom njegove imovine u Nioru, 9. avgusta 1547, po dolasku Anrija II na presto. Vazali su Zak de Klermon, korisnik zemlji šta, i Fransoa de Klermon, sin koji je živeo odvojeno od nje ga, kao vlasnik bez prihoda. Obaveza se sastoji od jednog kovčega od tisovine i zvekira bez alke. Iz tog dokumenta proizlazi, kako nam se čini: 1. Da imanje Dampjer ne uži va Zana de Vivon, ni njena kći Katarina; 2. D aje Klod de Klermon imao mlađeg brata Fransoa, koji je 1547. živeo samostalno. Odista, nema mesta pretpostavci da su Klod i Fransoa ista ličnost, jer je Klod poginuo za vreme poho da na Bulonj, koji se, kao što znamo, završio sporazumom između Fransoa I i Henrija V III, 7. juna 1546. Ali, šta je onda bilo s Fransoaom, koga Anselm ne spominje? Šta se s tom zemljom dešavalo od 1547. do 1558? Kako je onakvo lepo društvo posednika bez prava na korišćenje poseda, ko risnika i maloletnih uspelo da stvori onako raskošnu kuću? To su tajne koje ne možemo da rasvetlimo. Dovoljno je, či ni nam se, što smo nazreli teškoće.“ Time je potvrđeno mišljenje da je filosof kojem dugu jemo sve ukrase na zamku - slike i kipove - nepoznat, a tako će možda zauvek ostati. II U prostranoj dvorani na prvom spratu naročito primećujemo velik i veoma lep kamin, pozlaćen i oslikan. Na ne sreću, glavna površina kaminske maske izgubila je, ispod grozne crvenkaste farbe, slike koje su je ukrašavale. Samo nekoliko usamljenih slova ostalo je vidljivo na donjem delu. Naprotiv, obe stranice sačuvale su dekoraciju i zbog njih

17


živo žalimo nad gubitkom velike kompozicije. Na svakoj od stranica motiv je sličan. U gornjem delu vidi se podlak tica sa šakom koja drži podignut mač i vagu. Oko sredine mača uvijen je središnji deo trake, s natpisom: DAT JV ST V S FRENA SVPERBIS1. Dva zlatna lanca, spojena na vrhu vage, u donjem delu pretvaraju se, jedan u pseću ogrlicu, drugi u okov za zmaja čiji jezik palaca iz razjapljenih čeljusti. Obojica su digli gla ve i gledaju u ruku. Na tasovima vage nalaze se zlatni nat pisi. Jedna od kamenih traka nosi ispisano slovo L iznad kojeg stoji kruna; na drugoj je ruka koja drži manju vagu, a ispod nje sliku zmaja pretećeg izgleda. Iznad ovih velikih motiva, to jest na gornjim krajevi ma bočnih površina, naslikana su dva medaljona. Prvi pri kazuje malteški krst sa cvetovima ljiljana u uglovima; na drugom je prikazana ljupka figurica. Uzeta u celini, ova kompozicija predstavlja paradigmu hermetičke nauke. Doga i zmaj zauzimaju mesta glavnih materijala koje sjedinjava i drži na okupu zlato mudraca, u potrebnoj razmeri i u skladu s prirodnom ravnotežom, što nam pokazuje slika vage. Ruka je zanatlijina; čvrsto zamahuje mačem - to je hijeroglif vatre koja prodire, usmrćuje, menja svojstva stvari - razborito raspoređujući materiju prema pravilima filosofskih mera i merenja. Sto se tiče zlat nih natpisa, oni jasno ukazuju na konačni ishod i jedan od ciljeva Dela. Oznaka L sa krunom oduvek je bila konvenci onalni znak kojim se u grafičkoj notaciji predstavlja zlato proizvedeno projekcijom, to jest alhemijski napravljeno. Jednako su rečiti i medaljončići, od kojih jedan predsta vlja Prirodu, koja neprestano mora služiti umetniku kao vodič i mentor, dok drugi iskazuje svojstva Ružinog Krsta što ih je stekao učenjak koji je napravio ove raznovrsne simbo le. Heraldički cvet ljiljana odgovara, u stvari, hermetičkoj ruži. Spojena s krstom, ona, kao ruža, služi kao znamenje 1

Pravednik stavlja uzde na gordoga.

ČU D ESN I V RAD ŽBEN IK IZ ZAMKA U D A M PJER SIR BU TO N U

i grb viteza koji vrši svoje dužnosti i koji je, božanskom milošću, dobio kamen mudrosti. Ali, ako nam taj amblem do nosi dokaz o znanju koje je posedovao nepoznati Adept iz Dampjera, služi i tome da nas uveri u uzaludnost i jalovost pokušaja koje bismo činili u potrazi za njegovom pravom ličnošću. Znamo zašto su braća Ružinog Krsta za sebe go vorili da su nevidljivi-, verovatno se, dakle, za života, ovaj naš okružio neophodnim predostrožnostima i preduzeo sve mere da sakrije svoj identitet. Hteo je da čovek iščezne pred naukom i da njegovo delo u kamenu sadrži samo pot pis visokog, ali anonimnog, bratstva Ružinog Krsta i Posvećeništva. Na tavanici iste dvorane gde se diže veliki kamin o ko jem smo govorili, nekada se nalazila greda ukrašena ovim čudnovatim natpisom:

Factorum claritasfortis animus secundusfam ae sine vil lafine cursus modicae opes benepartae innocenter amplificatae semper habita numera Dei sunt extra invidiae injurias positae aeternum ornamento et exemple apud suosfutura. „Znamenita delà, veliko srce, neokaljana slava; valjano stečeno skromno bogatstvo, časno uvećavano i uvekposmatrano kao Božiji dar, eto u šta ne može dirnuti ni nepravda ni zavist, i šta večno mora ostati, za porodicu, slava i uzor.“ Povodom ovog teksta, već odavno nestalog, g. doktor Tesije nam je ljubazno preneo izvesne pojedinosti: „Nat pis o kojem mi govorite“, piše nam on, „stajao je na gredi u dvorani na prvom spratu koja se srušila od starosti i bi la zamenjena pre šezdeset ili osamdeset godina. Natpis je tačno zapisan, ali deo grede na kojem se on nalazio ispisan zlatnim slovima izgubljen je. Moj tast, kome je zamak pri padao, dobro se seća da ga je video.“1 Parafraza onoga što Solomon kaže u Knjizi propovednikovoj (3 : 13) da „svaki čovek jede i pije i uživa dobra od 1

Kasnije je pronađena daska s natpisom koji prenosimo, među drugim daskama od kojih je napravljena pregrada u toru za ovce.

19

.


svakoga truda svojega, to je dar Božiji“, ovaj odlomak ne dvosmisleno određuje i dovoljan je da objasni šta je bilo ta janstveno zanimanje kojem se u potaji predavao zagonetni kaštelan Dampjera. Natpis u svakom slučaju otkriva da je njegov autor bio neuobičajeno mudar. Nijedan posao, ma koje vrste bio, ne može pružiti bolje stečenu udobnost; rad nik od same prirode dobija celu platu na koju ima pravo, a ona se izračunava prema njegovoj umešnosti, uloženom trudu, istrajnosti. A pošto je praktična nauka oduvek bila priznata kao istinski dar Božiji među svima onima koji poseduju Magisterij, činjenica da ovo ispovedanje vere smatra da je stečeno bogatstvo Božiji dar dovoljna je da otkrije nje govo alhemijsko poreklo. Njegov pravilan i častan rast u tim uslovima nikoga ne treba da iznenadi. Još dva natpisa koji potiču iz istog boravišta zaslužuju da budu spomenuta na ovom mestu. Prvi, ispisan na ma ski kamina gde je prikazan štiglic iznad dominantnog ele menta koji se sastoji od slova H koje drži dva isprepletana D ukrašena ljudskim likovima gledanim iz profila, jedan starački, drugi mladićki. Ovaj mali natpis, veselo ispisan, veliča srećan život ispunjen mirom i spokojstvom, dobronamernošću i gostoprimstvom koji je vodio naš filosof u svom zanosnom boravištu: SLADAKJE.ŽIVOT.KOJI.JE.DOBRO.VOĐEN. USRED.PROLEĆA.ILI.USRED.ZIM E. POD.BELIM.SNEGOM.ILI.ZELENOM.GRANOM. KAD.GA.ŽIVIM O.UZ.PRAVE.PRIJATELJE. ZATO.JE.SVIM A.OVDE.M ESTO. KAKO.MLADOM.TAKO.I.STAROM. Drugi, koji ukrašava veći kamin sa ukrasima u crve noj, sivoj i zlatnoj boji, jeste jednostavna maksima lepog moralnog karaktera koju površno i nadmeno čovečanstvo u naše doba ne voli da praktikuje: SPOZNATI.SE.A.NE.PREDSTAVLJATI.SE.

20


Naš Adept je u pravu: spoznaja samog sebe omoguća va nam da steknemo znanje, što je cilj i razlog postojanja, osnova svake stvarne vrednosti; i ta moć, koja izdiže radinog čoveka koji ume da je stekne, podstiče ga da ostane u skromnoj i plemenitoj jednostavnosti, što je prevashodna vrlina nadmoćnih duhova. Bio je to aksiom koji su učite lji ponavljali svojim učenicima, a kojim su im ukazivali na jedino sredstvo pomoću kojeg će dostići vrhunsko znanje: „Ako želite da spoznate mudrost“, govorili su im, „dobro upoznajte sebe, pa ćete je spoznati.“ III Gornja galerija, čija tavanica je onako čudnovato ukra šena, zauzima celu dužinu građevine podignute između kula. Dnevnu svetlost dobija, rekli smo to, kroz pet otvo ra što razdvajaju zdepaste stubove s nosačima ozidanim s unutrašnje strane, koji nose lukove. Dva prozora s ravnim okvirima i pravougaonim oknima nalaze se na krajevima galerije. Poprečna rebra spuštena su poput lukova, a presecaju ih dva naporedna uzdužna rebra, i tako ocrtavaju okvi re kaseta na tavanici, koje su predmet našeg proučavanja (slika X X V I). Njih je, mnogo pre nas, opisao Luj Odija1. Ali autor, koji uopšte nije poznavao nauku o kojoj je govo rio, ni suštinski razlog koji međusobno povezuje mnoštvo čudnovatih slika, dozvolio je da se u njegovoj knjizi poja vi neusklađenost kakvu sami likovi pokazuju i profanom oku. Kada čitamo Santonsku epigrafiju, čini nam se da su u njihovoj izradi vladali hir, fantazija i ekstravagancija. Osim toga, najmanje što možemo reći o tom delu jeste da nam ne izgleda naročito ozbiljno, da je lišeno osnove, barokno, bez ikakve druge zanimljivosti osim preterane neobičnosti. Ne ke neobjašnjive greške doprinose nepovoljnom utisku koji smo stekli. Tako, na primer, autor misli da je istesana kamena 1

Luis Audiat, Epigraphie Santonne et Aunisienne. Paris, J.-B. Dumoulin, et Niort, L. Clouzot, 1870.

21


kocka spuštena preko vode (niz I, kaseta 5) „brod koji nosi uzburkano more“; na drugom mestu (niz IV, kaseta 7), po vijena žena koja sadi koštice voća pored drveta kod njega postaje „putnik koji s mukom hoda kroz pustinju“. U pr voj kaseti u petom nizu - neka mu naše čitateljke oproste ovo nehotično poređenje - vidi ženu umesto đavola lično, kosmatog, krilatog, rogatog, savršeno jasno vidljivog... Ova kve zabune pokazuju takvu nepromišljenost kakva se epigrafičaru svesnom sopstvene odgovornosti i tačnosti koju zahteva njegova profesija ne može oprostiti. Po recima g. doktora Tesijea, čijoj ljubaznosti dugu jemo ovo obaveštenje, likovi iz Dampjera nikad nisu u celosti objavljeni. Ipak, postoji reprodukcija crtana prema originalu koja se čuva u muzeju u Aentu. Tim crtežima pribegavali smo povodom nekih nejasnijih motiva, kako bi naš opis bio što potpuniji. Gotovo svaka simbolička kompozicija, osim teme iskle sane u bareljefu, ima i natpis uklesan na traci - filakterijum. Ali, dok se slika odnosi neposredno na praktičnu stranu nau ke, epigraf nudi pre svega moralni ili filosofski smisao; on se više odnosi na radnika nego na njegovo delo, i čas koristeći apoftegmu, čas parabolu, određuje neko svojstvo, neku osobi nu koju umetnik treba da poseduje, neku tačku učenja koju mora poznavati. Iz istog razloga iz kojeg im je pridodat filak terijum, ti likovi otkrivaju i svoje tajno značenje, svoju veza nost za neku skrivenu nauku. Odista, grčko
22


koju su stari učitelji zvali vecna mudrost. Ne treba, dakle, da nas iznenadi što nalazimo trake i natpise predstavljene u veli kom broju među atributima na religioznim scenama ili pro fanim kompozicijama u našim velikim katedralama, kao i u manje strogom okviru civilnog građevinarstva. Raspoređenih u tri reda, upravno prema osi, kaseta na gornjoj galeriji ima 93 na broju. Od tog broja, 61 se odnosi na nauku, 24 prikazuju monograme koji treba da ih razdvo je na nizove, na 4 stoje samo geometrijski ornamenti, kasnije izrađeni, a na poslednja četiri površina je prazna i glatka. Ka sete sa simbolima, u kojim leži glavna zanimljivost tavanice u Dampjeru, predstavljaju grupu likova podeljenih u sedam nizova. Svaki niz odvojen je od sledećeg s tri kasete raspoređe ne u poprečnoj liniji, naizmenično ukrašene monogramom Anrija II (H) i isprepletanim mesečevim srpovima Dijane od Poatjea ili Katarine Medici, što su oznake koje vidimo na mnogim zdanjima iz tog doba. Dakle, ustanovili smo, što je prilično začuđujuće, da većina vila i zamkova koji nose ozna ku dvostrukog D povezanog sa H i trostrukog mesečevog srpa ima dekoraciju neosporno alhemijskih svojstava. Ali, za što autori monografija ta zdanja nazivaju „zamkovi Dijane od Poatjea“, i to samo na osnovu spomenutih oznaka? Me đutim, ni zdanje Luja Detisaka u Kulonžu na Otizi kao ni ono u Klermonu, oba stavljana pod zaštitu previše glasovite favoritkinje, nikada joj nisu pripadala. S druge strane, kako bi se mogao objasniti monogram i mesečevi srpovi, a da to objašnjenje bude takve prirode da bi moglo opravdati njiho vo prisustvo sred hermetičkih amblema? Koju su misao, ko ju tradiciju ovde sledili posvećenici iz plemstva kada su pod fiktivnu zaštitu monarha i njegove konkubine - a to je bio predmet opšteg neodobravanja - stavljali svoja slikana ili kle sana hijeroglifska dela? „Anri II“, piše opat Mongajar1, „bio je budalast vladar, brutalan i duboko nemaran prema dobru svog naroda; tim lošim kraljem neprestano su upravljale 1

Abbé de Montgaillard, Histoire de France, t. I, p. 186. Paris, Moutardier, 1827.

23


njegova žena i njegova stara ljubavnica; njima je prepustio uzde Države i nije prezao ni od kakve surovosti prema pro testantima. Za njega se može reći da je nastavio vladavinu Fransoa I, i po političkoj despotiji, i po verskoj netolerant nosti.“ Dakle, nikako ne možemo prihvatiti da su upućeni filosofi, učeni i visoko moralni ljudi, mogli i pomisliti da u svojim radovima odaju počast kraljevskom paru koji je zače lo bio ozloglašen zbog svog razvrata. Istina je drugačija, jer mesečev srp ne pripada ni Dija ni od Poatjea, ni Katarini Medici. To je simbol iz najdrevnije starine, poznat Egipćanima i Grcima, korišćen među Arapima i Saracenima mnogo pre nego što je ušao u naš za padni srednji vek. To je atribut Izide, Artemide ili Dijane, Selene, Feba ili Lune, spagirijski amblem srebra i pečat bele boje. Njegovo značenje je trostruko: alhemijsko, magijsko, kabalističko, i ta trostruka hijerarhija smisla sintetizovana u slici tri isprepletana mesečeva srpa obuhvata svu širinu starog i tradicionalnog znanja. Od sada ćemo se manje ču diti što to simboličko trojstvo viđamo pored nejasnih zna kova, jer im ono služi kao oslonac i istraživaču omogućava da se okrene nauci kojoj ono pripada. Sto se tiče monograma, on je lako objašnjiv i još jed nom pokazuje kako su filosofi koristili ambleme poznatog značenja, dajući im naročit smisao koji je uglavnom nepo znat. To je najsigurnije sredstvo koje su imali da u svakom pogledu sakriju od profanog nauku koja je figurativno bila iskazana: to je obnovljeni postupak Egipćana čije je učenje, prevedeno u hijeroglife na spoljašnjosti hramova, ostalo mr tvo slovo za svakoga onog ko ne bi imao ključ. Istorijski mo nogam sastavljen je od dva D, isprepletana i sjedinjena slo vom H, što je bio inicijal Anrija II. To je, barem, uobičajeno čitanje šifre koja iza svoje slike skriva nešto sasvim drugo. Znamo da se alhemija zasniva na fizičkom preobraža ju koji obavlja duh, što je naziv dat univerzalnoj dinamici proistekloj iz božanstva, koja održava život i kretanje, iza ziva zaustavljanje ili smrt, razvija supstancu i potvrđuje se

ČU D ESN I VR A D ŽBEN IK IZ ZAM KA U D A M PJER SIR BU TO N U

kao jedini pokretač svega što jeste. Naime, u alhemijskoj notaciji, znak za duh ne razlikuje se od latinskog slova H ili grčkog slova eta. Kasnije, kada budemo proučavali ka setu na kojoj je predstavljeno to slovo ovenčano krunom (niz VII, 2), iznećemo neke od njegovih simboličkih primena. Za sada je dovoljno znati da duh, univerzalni agens, u ostvarivanju Dela predstavlja glavnu nepoznanicu čije utvr đivanje obezbeđuje pun uspeh. Ali, ono prevazilazi grani ce ljudskog razuma, i do njega se može doći samo putem božanskog otkrivenja. „Bog“, ponavljaju učitelji, „daje mu drost kome on želi i prenosi je preko Svetoga Duha, luče sveta; zato se za nauku kaže daje Dar Božiji, nekada namenjen samo njegovim službenicima, te otuda ime Sveštena umetnost, koje je nosila na početku.“ Dodajmo da se u sred njem veku Božiji Dar odnosilo na Secretum secretorum, što znači upravo prevashodna tajna, tajna univerzalnog duha. Tako se Donum Dei, otkriveno znanje nauke o Veledelu, ključ za materijalizacije duha i svetlosti (’Haioç), neosporno uka zuje pod monogramom dvostrukog D (Donum Dei) spojenog sa znakom duha (H), što je grčki inicijal sunca, oca svetlosti, a to je ’HXioç. Ne bi se moglo bolje ukazati na alhemijski karak ter likova u Dampjeru, koje ćemo sada početi da proučavamo. IV Prvi niz (slika X X V II).

Kaseta 1. - Dva drveta istih dimenzija i slične debljine stoje jedno pored drugog na istom zemljištu; jedno je zele no i snažno1, drugo nepomično i suvo. Traka koja kao da ih povezuje nosi sledeće reči: .SOR.NON.OM NIBUS.AEQUE. 1

U podnožju tog drveta prekrivenog lišćem u zemlji je iskopana jama kako bi se bolje zadržala voda kojom se ono zaliva. Isto će se tako metal, koji umire tokom redukcije, vratiti u život čestim polivanjem.

ALHEM1JSKA BORAVIŠTA

Sudbina nijejednaka za sve. Ova istina, ograničena na razdoblje ljudskog života, izgleda nam utoliko relativnija što nas sudbina, tužna ili nasmejana, mirna ili burna, sve bez razlike i bez povlastica vodi ka smrti. Ali, ako ovo pre nesemo u domen hermetike, dobija se jasno naglašen pozi tivan smisao koji je morao biti draži našem Adeptu. Sledeći alhemijsko učenje, obični metali, izvađeni iz le žišta kako bi odgovorili zahtevima radinosti, prinuđeni da se pokoravaju čovekovim zahtevima, tako postaju žrtve izu zetno zle sudbine. Dok su u mineralnom stanju živeli u du bini stene, kako napreduju ka savršenstvu čistog zlata, osu đeni su na smrt čim budu izvađeni, i umiru pod kobnim dejstvom vatre koja ih redukuje. Topljenje ih, odvajajući ih od hranljivih elemenata povezanih s mineralizatorima koji v treba da održavaju njihovu delatnost, ubija, ovekovečujući privremen i prolazan oblik koji su stekli. To je značenje dva simbolička drveta, od kojih jedno izražava mineralnu vitalnost, a drugo metalnu inerciju. Iz ove proste slike, inteligentan tragalac, dovoljno upu ćen u načela umetnosti, mogao bi izvući koristan i isplativ zaključak. Ako se seća da su stari učitelji preporučivali da se posao započne tamo gde priroda završi svoj-, ako zna da ubije živo kako bi uskrsnuo mrtvo, začelo će otkriti koji me tal treba da uzme i koji mineral treba da izabere kako bi započeo prvi rad. Zatim, razmišljajući o zahvatima priro de, od nje će naučiti na koji način da sjedini oživljeno telo s drugim živim telom - jer život želi život - i ako nas je shvatio, svojim će očima videti i svojim rukàma dodirnuti materijalno svedočanstvo o velikoj istini... Ovo je previše lakonski rečeno, nema sumnje, i žalimo zbog toga; ali, to što se pokoravamo pravilima tradicional ne discipline ne dozvoljava nam da ulazimo u potankosti niti da dalje objašnjavamo. Kaseta 2. - Kula na tvrđavi, podignuta na padini, ovenčana zupcima i puškarnicama i s kupolom na vrhu,

26


ima uzan prozor s rešetkama i vrata sa čvrstim okovima. Ova građevina, moćnog izgleda, iz oblaka je zasuta plju skom koji natpis određuje kao zlatnu kišu: .AVRO.CLAVSA.PATENT.

Zlato otvara zaključana vrata. Svako to zna. Ali, ova poslovica, čija primena leži u osnovi povlastica i miljeništva i svakog povlađivanja, u duhu filosofa neće imati smi sao koji je nama poznat1. Ovde nije u pitanju zlato koje kvari, nego mitsko-hermetička epizoda koju sadrži basna 0 Jupiteru i Danaji. Pesnici pričaju kako je ta princeza, kći argivskog kralja Akrisija, bila zatvorena u kuli zato što je proročište najavilo njenom ocu da će ga ubiti unuk. Međutim, zidovi tamnice, ma koliko debeli bili, ne mo gu predstavljati ozbiljnu prepreku za volju jednog boga. Zevsu, velikom ljubitelju pustolovina i preobražaja koji je stalno smišljao kako će izvrdati Herinom nadzoru i ra širiti svoje potomstvo, Danaja je zapala za oko. Nimalo zbunjen time koje će sredstvo izabrati, uvukao se kod nje u vidu zlatne kiše, i kad je proteklo dovoljno vremena, za točenica je rodila sina koji je dobio ime Persej. Akrisije, veoma nezadovoljan ovom vešću, stavio je majku i dete u kovčeg koji je bačen u more. Struje su kovčeg odnele do ostrva Šerifa, ribari su izvukli neobičan brod, otvorili ga, 1 sadržaj pokazali kralju Polidektu, koji je veoma srdačno primio Danaju i Persej a. Iza ove čudesne povesti krije se važna tajna pripreme hermetičkog predmeta, ili prve materije Dela, i dobijanja sumpora, koji je primum ens kamena. Danaja predstavlja naš sirovi mineral, onakav kakav se vadi iz rudnika. To je zemlja mudraca koja u sebi sadrži skriveni aktivni duh, jedini kadar, kaže Hermes, da „po moću tih stvari stvori čudo jedne jedine stvari“. Danaja u stvari dolazi od dorskog A&v, zemlja, i
27


Danajinogoca: Aicpicria znači zbrka, nered ; Аруàç znači si rov, neobrađen, nezavršen. Zevs, sa svoje strane, označava nebo, vazduh i vodu-, zato su Grci, kada bi hteli da kažu da pada kiša, govorili: T a ô Zeuç,Jupiter šalje kišu, ili prostije rečeno, pada kiša. Taj bog se, dakle, javlja kao personifi kacija vode, vode kadre da prodire u tela, metalne vode, pošto je zlatna, ili barem pozlaćena. Upravo to je slučaj s hermetičkim rastvaračem, koji, posle vrenja u hrastovom buretu, prilikom dekantacije, liči na tečno zlato. Anonim ni autor neobjavljenog rukopisa iz X V III veka1povodom toga piše: „Ako pustite da ta voda oteče, sopstvenim oči ma ćete videti blistavo zlato u svom prvom biću, u svim duginim bojama.“ Sjedinjavanje Zevsa i Danaje označava način na koji treba primeniti rastvarač; telo, izmrvljeno u fini prah, vari se s malom količinom vode, a zatim se kvasi, prska, malo-pomalo, kako upija vodu, što je tehnika koju mudraci zovu napajanje. Tako se dobija sve mekše i mek še testo, koje postane sirupasto, uljasto, i na kraju tečno i prozirno. Ako se tada^ pod određenim uslovima, izloži dejstvu vatre, deo tečnosti se zgruša u masu koja padne na dno i koja se brižljivo skuplja. To je naš dragoceni sumpor, novorođeno dete, naš kraljević, naš delfin, simbolična riba drugim imenom zvana ustavica, remora ili kormilarг, Persej ili riba iz Crvenog mora (na grčkom Пгрсгегк;), itd.

Kaseta 3. - Četiri rascvala cveta na svojim grančica ma povezana su golom oštricom sablje. Ovaj mali motiv nosi geslo: .N VTRI.ETIA M .RESPO N SA .FERVN TVR. 1

L a C lefdu Cabinet Hermétique, „rukopis prepisan prema ori ginalu koji pripada g. Desenu, lekaru iz Ulice Hijacinta u Pari zu“.

2

Ustavica je poznata iz bajki koje govore o njoj. Između ostalih smešnih basni, Plinije pripoveda da će, ukoliko tu ribu usolimo, biti dovoljno samo da je primaknemo, pa da iz najdubljeg buna ra izvučemo zlato koje je u njega moglo upasti.

28 i

X X V II Z a m a k D a m p j e r

s ir

B u to n .

Kasete na Gornjoj galeriji - Prvi niz.

ČU D ESN I V R A D 2B E N IK IZ ZAMKA U D A M PJER SIR BU TO N U

Ovako razvijaj najavljena proročanstva. To je savet upućen umetniku, kako bi ovaj, sprovodeći ga u delo, mo gao biti siguran da će pravilno obaviti kuvanje, ili drugi za hvat Magisterija. Nutri etiam responsa feruntur, poverava mu se duh našeg filosofa posredstvom slova okamenjenih u njegovom delu. Ovim proročanstvima, kojih ima četiri, odgovaraju če tiri cveta ili boje koje se ukazuju tokom evolucije Rebisa i alhemičaru spolja otkrivaju uzastopne faze unutrašnjeg ra da. Ove faze, različitih boja, nose ime Režimi ili Carstva. Obično ih ima sedam. Svakom režimu filosofi su pripisali po jedno od viših božanstava sa Olimpa, kao i po jednu od nebeskih planeta čiji se uticaj ostvaruje naporedo s njiho vim, tokom same njihove vladavine. Prema opšteraširenom shvatanju, planete i božanstva razvijaju svoju moć istovre meno prema nepromenljivoj hijerarhiji. Posle carstva Mer kura (Eppiç, osnova, temelj), prvog stadijuma Dela, sledi carstvo Saturna (Kpô-voç, starac, luđak)-, zatim vlada Jupi ter (Zevç, sjedinjenje, brak), pa onda Dijana (Apxsuiç, ceo, potpun), ili Luna, čija svetlucava haljina je čas istkana od sede kose, čas od snežnih kristala; zatim presto nasleđuje Venera (Афробггг], lepota, ljupkost), posvećena zelenom, ali je ubrzo proteruje Mars (Apy|ç, prilagođen, postojan), a tog ratobornog vladara u odeći umrljanoj zgrušanom krvlju svrgava Apolon ( Ä t t o A A w v , pobednik), Sunce Magisterija, car odeven u blistavi skerlet, koji konačno uspostavlja svoj u vlast i moć na ruševinama što su ih ostavili njegovi prethod nici.1 Neki autori povezuju bojene faze kuvanja sa sedam dana postanja i ceo rad obuhvataju izrazom Hebdomas hebdomadum, Nedelja nad nedeljama, ili naprosto Velika nedeIja, jer alhemičar mora izbliza, u mikrokosmičkom stvara nju, slediti sve okolnosti koje prate Tvorčevo Veledelo. 1

Ovde smo se ograničili na to da nabrojimo uzastopne stadijume drugog Dela, ne upuštajući se u posebne analize. Veliki Adepti, a naročito Filaletej u svom delu Introitus, u svom proučavanju su otišli vrlo daleko. Njihovi opisi odražavaju takvu svest da nam ne bi bilo mogućno da kažemo ništa više niti bolje.

31

A LHEM IJSKA BORAVIŠTA

Ali, ovi različiti režimi su manje-više slobodni i veoma variraju, kako u trajanju, tako i u intenzitetu. Učitelji su se, takođe, ograničili na to da ukažu samo na četiri boje, suštin ske i preovlađujuće, jer one daju veću čistotu i postojanost nego druge, a to su: crna, bela, žuta ili limun žuta i crvena. Ova četiri cveta iz hermetičkog vrta moraju biti posečena uzastopno, po redu, i tek po završetku cvetanja, što obja šnjava prisustvo oružja na našem bareljefu. Kada počinje mo, treba da pazimo da ne požurimo previše, u uzaludnoj nadi da ćemo tako skratiti predugo vreme, preterujući u stepenu vatre potrebne za režim u tom trenutku. Stari autori savetuju obazrivost, i šegrte upozoravaju da je svako nestr pljenje škodljivo: proecipitatio a diabolo, kažu oni; naime, ako neko pokuša da prebrzo stigne do cilja, uspeće samo da sprži cvetove komposta i da izazove nenadoknadivi gubitak rada. Zato je, dakle, bolje, kao što uči Adept iz Dampjera, razvijati proročanstva - a to su raznobojna predskazanja ili najave pravilno izvedenog zahvata - sa strpljenjem i istrajnošću, onoliko dugo koliko to priroda bude tražila.

Kaseta 4. - Stara oronula kula čija vrata, izvaljena iz šarki, ostavljaju slobodan prolaz: tako je slikovito prikaza na otvorena tamnica. Vidimo da unutra još stoje bukagije i tri kamena u gornjem delu. Druga dva okova, iščupana iz držača, vide se pored ruševine. Ova kompozicija označa va okončanje tri kamena ili Geberova leka, koji se dobijaju jedan za drugim, a za koje filosofi kažu da su, prvi, Filosofski sumpor, drugi, Eliksir ili Pitko zlato-, poslednji, Kamen mudrosti, Apsolut ili Univerzalni lek. Svaki od ta tri kame na morao je da bude kuvan u Atanoru, tamnici Veledela, i zato je poslednji okov još na svom mestu. Dva prethodna, koji su ispunili vreme „umrtvljavanja i ispaštanja“, napusti li su okove, vidljive spolja. Mali bareljef kao krilaticu nosi reč apostola Petra {De là, 12 : 2), koga je čudom anđeo oslobodio iz tamnice: .NV(N)C.SCIO.VERE.

32

Č u d e s n i v r a d Z b e n ik i z z a m k a u 'd a m p je r s i r b u t o n u

Sad stvarno znam\ Reč žive radosti, unutrašnji polet zadovoljstva, krik veselja koji Adept ispušta pred izvesnošću čuda. Do tada je još mogla da ga školi sumnja; ali pred savršenim i opipljivim ostvarenjem više ne strahuje da će pogreški; otkrio je put, spoznao istinu, nasledio Donum Dei. Sada za njega više nema ničega nepoznatog u velikoj tajni... Nažalost! Koliko je onih iz gomile tragalaca koji se mogu pohvaliti da su stigli do cilja, da su svojim očima videli kako se otvara tamnica koja za najveći broj ostaje zauvek zatvorena! Tamnica još služi i kao amblem nesavršenog tela, po četnog predmeta Dela, u kojem je vodnjikava i metalna duša čvrsto zatvorena. „Та voda tamničarka“, kaže Nikola Valoa1, „koja neprestano viče: Pomozi mi, pomoći ću ti, što znači, pusti me iz tamnice, a ako me jednom pustiš, učiniću te gospodarom tvrđave u kojoj se nalazim. Dakle, voda zatvorena u tom telu iste je prirode kao i voda koju joj daje mo da pije, koja se zove Merkur Troveliki, o kojem govori Parmenid kada kaže: Priroda se raduje u Prirodi, Priroda prevazilazi Prirodu i Priroda sadrži Prirodu. Jer se ova za tvorena voda raduje svom drugu koji dolazi da je oslobodi iz okova, meša se s njim i na kraju, pretvarajući tu tamnicu u sebe, odbacujući sve što im je protivno, što je priprema, pretvaraju se u postojanu živinu vodu... Zato se naša Bo žanska voda s pravom naziva Ključ, Svetlost, Dijana, koja svetli u gustoj noći. Jer, to je ulaz u celo Delo i ona osvetljava svakog čoveka.“ Kaseta 5. - Pošto su to iskustveno utvrdili, filosofi jamče da njihov kamen nije ništa drugo do potpuno zgrušana živina voda. To je činjenica koju prevodi naš bareljef, na kojem se vidi kockasti kamen starih slobodnih zidara kako pluta na morskim talasima. Ma koliko takav zahvat izgledao nemogućno, on je ipak prirodan, zato što naša 1

Nicolas Valois, Les Cinq Livres. Livre I: De la C lefdu Secret des Secrets. Navedeni rukopis.

33


živa u sebi nosi načelo rastvorenog sumpora, kojem ima da zahvali za svoje konačno zgrušavanje. Ipak je za žaljenje to što krajnja sporost delovanja ovog potencijalnog agensa posmatraču ne dopušta da primeti ni najmanji znak bilo kakvog odnosa u prvim razdobljima rada. To je uzrok neuspeha mnogih umetnika što, brzo se razočaravši, napuštaju mučan posao za koji smatraju da je uzaludan, iako su išli dobrim putem i radili na odgovarajućim materijalima, pri premljenim prema svim pravilima. Njima je upućena reč kojom se Isus obratio Petru kada je hodao po vodi, što pre nosi sveti Matej (14 : 31): M ODICE.FIDEI.QVARE.DVBITASTI.

Maloverni! Zašto posumnja ? Odista, ništa ne možemo spoznati bez pomoći vere, i onaj ko je uopšte nema ničega se ne može poduhvatiti. Ni kad nismo videli da su skepticizam i sumnja sagradili nešto postojano, plemenito, trajno. Cesto se treba prisećati latin ske izreke: Mens agitat molem, jer je duboko ubeđenje u tu istinu ono koje će mudrog radnika dovesti do srećnog kraja njegovog posla. Iz nje, iz te čvrste vere, on će crpeti osobine koje su mu neophodne da bi rešio tu veliku misteriju. Ova reč nije preterana: odista, nalazimo se pred pravom misterijom, kako po tome što se odvija u suprotnosti sa zakonima hernije, tako i po tome što joj je mehanizam nejasan; misterijom koju ni najbolje upućeni učenjak i najveštiji Adept ne umeju da objasne. Savršeno je tačno da priroda u svojoj jednostavnosti kao da uživa postavljajući nam zagonetke pred kojima će naša logika ustuknuti, naš razum se pomuti ti, naše rasuđivanje zalutati. Naime, ovaj kockasti kamen što ga marljiva priroda začinje iz same vode - što je univerzalna materija kod peripatetičara - i na kojem umetnost mora otesati šest stranica prema pravilima okultne geometrije, prikazan je u nastaja nju na čudnovatom bareljefu iz X V II veka koji ukrašava česmu Verboa u Parizu (slika X X V III).

34

ČU D ESN I VR A D ŽBEN IK IZ ZAMKA U D A M PJER SIR BU TO N U

Pošto su ova dva sižea međusobno tesno povezana, ovde ćemo proučiti širi, pariški amblem u nadi da ćemo tako baciti malo svetlosti na previše koncizan simbolički izraz slike iz Santona. Ova česma, koju su 1633. sagradili benediktinci iz Sve tog Martina u Poljima, prvobitno je stajala u unutrašnjosti priorata, naslonjena na zid bedema. Godine 1712. redovni ci su je poklonili gradu Parizu za javnu upotrebu, zajedno sa zemljištem na kojem će biti postavljena, pod uslovom da „bude napravljen otvor na jednoj od starih kula na njiho vom samostanu, i da budu postavljena vrata koja će voditi napolje“1. Česma je, dakle, postavljena uz kulu zvanu Verboa, u Ulici Sen-Marten, i dobila je ime Sveti Martin, koje je sačuvala više od jednog veka. Mala zgrada, restaurirana o trošku države 1832, ima „ne mnogo duboku pravougaonu nišu omeđenu dorskim stubovima s nepravilnim ornamentima na koje se nasla nja donji deo glavnog venca. Na vencu leži neka vrsta ka cige na čijem vrhu stoji kartuš s krilima. Iznad kartuša nalazi se morska školjka. Gornji deo niše zauzima okvir, a u njegovoj sredini isklesan je brod“2. Ovaj bareljef, iz rađen u kamenu, visok je 80 cm i širok 1,05 m; autor je nepoznat. Takođe, svi opisi česme Verboa, verovatno prepisivani jedni iz drugih, ograničavaju se na to da ukažu, ne zalaze ći u pojedinosti, neki brod kao glavni motiv. Crtež koji je sačinio Moasi, zadužen da ilustruje beleške Amorija Divala, ne govori nam ništa više. Njegov brod, iz čiste fantazije, prikazan je iz profila i tu nema ni traga od njegovog jedin stvenog tereta, i među zavijucima morskih talasa uzalud ćemo tražiti lepog velikog delfina koji ga prati. Osim toga, mnogi ljudi, ne naročito brižljivi u navođenju pojedinosti, 1

Fontaines de Paris, dessinées par Moisy. Notices par Amaury Duval. Paris, 1812.

2

Inventaire général des Richesses d ’A rt de la France. Paris. Monu ments civils. Paris, Pion, 1 8 7 9 ,1.1.


u ovoj temi vide brod sa grba Pariza, ne sluteći da on rado znalcu postavlja zagonetku o sasvim drugačijoj istini, ma nje prostog reda. Naravno, ispravnost našeg zapažanja može se dovesti u sumnju, i videti, tamo gde mi prepoznajemo ogroman kamen naslonjen na građevinu s kojom čini jedno, samo običan zavežljaj bilo kakve robe. Ali, u tom slučaju bilo bi vrlo teško objasniti razlog čemu podignuto jedro, delimično omotano oko prečke na glavnom jarbolu, što je pojedinost koja omogućava da se vidi jedan jedini veliki zavežljaj, na taj način namerno otkriven. Namera tvorca dela očigledna je, dakle; reč je o okultnom teretu, obično sklonjenom od nametljivih pogleda, a ne o zavežljaju s ro bom koji putuje na palubi. Osim toga, brod, posmatran sa zadnje strane, izgleda kao da se udaljava od gledaoca, a njegovo kretanje obezbeđuje jedro na krmenom jarbolu, bez pomoći ostalih. Samo ono prima nalet vetra što duva s krme; samo ono prenosi energiju brodu koji plovi po talasima. Kabalisti reč za krmeni jarbol \artimon] pišu i izgovaraju antemon ili anti mon, što je reč iza koje sakrivaju ime predmeta mudraca. AvGeôv na grčkom znači cvet, a znamo da se za prvu ma teriju kaže daje cvet svih metala-, to je cvet nad cvetovima (fios florurn)-, koren ove reči, àvGoç, isto tako znači mla dost, slava, lepota, ono najplemenitije u stvarima, sve što ima sjaj i blista poput vatre. Zato nas neće nimalo začuditi to što je Vasilije Valentin u svojim Trijumfalnim kolima Antimona prvoj materiji posebnog dela koje opisuje dao naziv ognjeni kamen. Dok je vezan za hermetički brod, na ovaj kamen, kao što smo rekli, mora se gledati kao na kamen u nastajanju. Zato mu nužno treba pomoći da nastavi putovanje, kako ni oluje, ni hridi, ni hiljadu nesreća koje bi ga mogle za desiti na putu ne bi omele njegov dolazak u blagoslovenu luku prema kojoj ga, malo-pomalo, vodi priroda. Omogu ćiti mu putovanje, predvideti i ukloniti mogućne uzroke

36


brodoloma, držati brod na koji je natovaren dragoceni te ret na dobrom pravcu, to je zadatak umetnika. Ovo postupno i sporo oblikovanje objašnjava zašto je kamen ovde prikazan kao otesan blok koji tek treba da bu de konačno obrađen i koji će postati naš kockasti kamen. Konopi koji ga vezuju za brod, time što su ukršteni preko vidljivih površina dovoljno jasno pokazuju privremeno sta nje u njegovom razvoju. Znamo da krst, u poretku spekula tivnog, jeste likovna predstava duha, dinamičko načelo, a u oblasti prakse služi kao grafički znak za topionički lonac. U tom brodu se sabira živina voda, time što se molekuli ko ji je sačinjavaju zbijaju pod uticajem volje duha metala i za hvaljujući stalnoj pomoći vatre. Naime, duh je jedina sila kadra da rastvorena tela pretvori u nove kompaktne mase, baš kao što i kristale izišle iz zasićenog slanog rastvora tera da preuzimaju naročite nepromenljive oblike po kojima ih raspoznajemo. Zato su filosofi poistovećivali skupljanje molekula čvrste žive pod tajnim dejstvom duha sa vrećom čvrsto vezanom ukrštenim remenjem. Kamen je omotan kao secchina (od grčkog аујка^со, zatvoriti, začepiti), i to otelovljenje opipljivo je prikazano kao krst, slika Stradanja, to jest tokom obrade u topioničarskom loncu, kad god je va tra oprezno upotrebljena u potrebnom stepenu i u odgova rajućem ritmu. Zato treba utvrditi naročit smisao konopa, koji Grci nazivaju k k a w ç , što je homonim priloga к а л ш с ;, što znači na odgovarajući i delotvoran način. To je najdelikatnija faza rada u kojoj se prvi ugrušci ka mena, uljastog i laganog, pojavljuju na površini i plutaju na vodi. Tada treba udvostručiti predostrožnost i obazrivost u primeni vatre ako ne želimo da nam kamen pocrveni pre vremena i nataloži se. U početku se pojavljuje kao tanka skrama koja se brzo razbije i čiji se delići odvojeni od ivica skupljaju, zgušnjavaju, dobijaju oblik ravnog ostrvca - to je Kosmopolitino ostrvo i mitska zemlja Delos - koje se kre će kružno i stalno se pomera. To ostrvo samo je drugi lik hermetičke ribe rođene iz mora Mudraca - naša živa, koju

37


Hermes naziva marepatens - krmanošDclz, prvi čvrsti stu panj embrionalnog kamena. Jedni ga zovu ustavica a drugi delfin, iz istovetnog razloga, jer ako se za ustavicu u legendi kaže da zaustavlja i vezuje najjače brodove, delfin čija se gla va promalja na našem bareljefu takođe ima pozitivno zna čenje. Njegovo ime na grčkom, SsA
Njegova dela potpisana su pseudonimom Alcofribas Nasier, što je anagram od François Rabelais, a zatim sledi titula abstracteur de quintessence, koja je u narodnom govoru srednjeg veka služi la da označi alhemičare tog doba. Čuveni lekar i filozof tako se neosporno izjašnjava kao Adept brat Ružinog Krsta, i svoje spise stavlja pod zaštitu Svete umetnosti. S druge strane, u pro logu za Gargantuu, Rable prilično jasno pokazuje da njegovo delo pripada kategoriji zatvorenih knjiga, hermetičkih ili akroamatičkih, za čije razumevanje su apsolutno neophodna široka znanja o simbolici.

38

ČU D ESN I V RAD ŽBEN IK IZ ZAM KA U D A M PJER SIR BU TO N U

Mars, od korintskog tuča1, a kraj nogu mu lav. Na petom Venera od bakra - građa ista kao i ona od koje Aristonid načini Atamantov kip..., kraj nogu mu je golubica. Na še stom Merkur od tvrdog srebra, kovnog i postojanog, a kraj nogu mu roda..“2 Tekst je jasan i ne može biti zabune. Ži va mudraca - svi autori to potvrđuju - javlja se kao telo metalnog izgleda, tvrde konzistencije i, usled toga, posto jano u odnosu na živu, srednje isparljivo na vatri i konač no, pogodno za fiksiranje običnim kuvanjem u zatvorenoj posudi. Što se tiče rode, koju Rable pripisuje živi, ona svoje značenje preuzima iz grčke reči Tra/.apyôç, roda, sastavljene od -кгкос,, tamno smeđe ili crno, i apyôç, belo, а obe su i boje ptice i boje filosofske žive; -rrslapyoç takođe označava lonac od bele i crne zemlje, što je amblem hermetičke posude, to jest žive, čija voda, živa i bela, gubi svetlost i sjaj, umrtvljuje se i crni, predajući dušu zametku kamena koji se rađa iz nje nog raspadanja i hrani se njenim pepelom. Ne bi li ostavili svedočanstvo o tome daje česma Verboa prvobitno bila posvećena filosofskoj vodi, majci svih metala i osnovi Svete umetnosti, benediktinci iz Svetog Martina u Poljima naručili su da im se na vencu na kojem je postavljen bareljef isklešu različiti atributi vezani za ovu temeljnu tečnost. Dva ukrštena vesla i kaducej nose Hermesovu kapu izrađenu u modernom vidu kacige s krilima nad kojom bdi psić. Gajtani koji padaju s vizira šire svoje spirale duž vesala i krilatog štapa boga Dela. 1

Pripisivanje tuča Marsu pokazuje da je Rable savršeno pozna vao alhemijska sazvučja planeta i metala. Reč jcCkxoc,, koja na grčkom označava bakar ili bronzu, drevni grčki pesnici upotre bljavali su da označe ne bakar ili neku od njegovih legura nego gvožđe. Autor je, dakle, s pravom pripisuje planeti Marsu. Sto se tiče korintskog tuča, Plinije tvrdi da se on javljao u tri vida. Čas je imao sjaj srebra, čas sjaj zlata, i mogao je da nastane iz mešanja gotovo jednakih delova zlata, srebra i bakra. Za ovu poslednju bronzu verovalo se da je slučajno nastala topljenjem plemenitih metala i bakra u požaru koji je na Korintu zapalio Mumije (146. godine pre Hrista).

2

Prevod Stanislava Vinavera. Prev.


Grčka reč 7tXätv], kojom se označava veslo\ istovre meno nudi značenja brod i rešeto [van\. Ovo poslednje je neka vrsta školjke od pruća koja se vezuje za živu i koju kabalisti pišu kao reč vetar \vent\. Zato Smaragdna tabli ca alegorijski govori kada spominje kamen koji je „vetar nosio u trbuhu“. To rešeto samo je materica, brod koji nosi kamen, amblem žive i glavna tema našeg bareljefa. Sto se tiče kaduceja, poznato je da je to nešto što pripada glasniku bogova s krilatom kapom i krilima na petama. Samo ćemo reći da grčka reč Kr)pt!)Kgiov, kaducej, etimo loški podseća na pevca, K^pu^, koji je posvećen Merkuru kao objavitelj svetlosti. Svi ovi simboli stiču se, kao što se vidi, u jednom te istom cilju, na koji jednako ukazuju i psić na vrhu kacige, čiji naročiti smisao (icpàvoç, glava, vrh) označava važan deo, u ovom slučaju vrhunac umetnosti, ključ Veledela. Noel u svom Rečniku basne piše da je „pas bio posvećen Merkuru, za koga se smatralo da je najbudniji i najlukaviji od svih bogova“. Po Pliniju, za meso štenadi mislilo se da je tako čisto da je prinošeno bogovima na žrtvu i služeno na obedima koji su za njih priređivani. Slika psa na kacigi koja štiti glavu, pored to ga, predstavlja pravi hijeroglif koji se može primeniti i na živu. To je figurativni prevod kinokefala (ки^окефaXoç, psoglav), što je mističko obličje koje su Egipćani veoma poštovali i pripisivali ga višim božanstvima, naročito bo gu Totu, koji se pretvorio u grčkog Hermesa, u Trismegista za filosofe i u Merkura za Rimljane.

Kaseta 6. - Vidi se kocka stavljena na stočić u vrtu. U prvom planu rastu tri trave. Kao natpis stoji bareljef s poslo vicom na latinskom: .VTCVMQVE. 1

U fonetskoj kabali, francuska reč rame i njen ekvivalent aviron (obe reči znače veslo), označavaju i filosofsku vodu. Раџа umesto pàaџа značiposipanje, zalivanje, od péco, teći.

X X V III Pa r i z - K o n z e r v a t o r i j u m UMETNOSTI I ZANATA.

Originalni bareljef na česmi Verboa (1633).

ČU D ESN I VRAD ŽBEN IK IZ ZAMKA U D A M PJER SIR BU TO N U

Na neki način, to jest na sličan način, što nam dozvo ljava da pomislimo da je kamen otkriven slučajno, i da spoznaja Magisterija zavisi od srećno bačene kocke. Ali, pouzdano znamo da nauka, istinski Božiji dar, duhovna svetlost dobijena kroz otkrivenje, ne bi mogla zavisiti od slučajnosti. Ne kažemo da čovek ne može slučajno da na đe, i ovde kao i svuda, sposobnost kakvu traži buntovnički zahvat. Međutim, kada bi se alhemija ograničavala na sticanje posebne tehnike, neke laboratorijske veštine, svela bi se na nešto beznačajno i ne bi vredela više od obične formule. Ali, nauka umnogome prevazilazi sintetičku proizvodnju plemenitih metala, i kamen mudrosti samo je neosporni pr vi stepenik koji Adeptu omogućava da se vine do najviših spoznaja. Ako se čak ograničimo samo na područje fizič kog, a to je područje materijalnih ispoljavanja i temeljnih izvesnosti, možemo tvrditi da Delo nikako ne zavisi od slu čajnosti. Ono ima svoje zakone, svoja načela, svoje uslove i svoje tajne agense, i proističe iz previše ukrštenih dejstava i različitih uticaja da bi zavisilo od empirije. Treba ga otkri ti, shvatiti njegov proces, dobro upoznati njegove uzroke i akcidente pre nego što se pređe na izvođenje. I ko može da ga vidi ,,u duhu“ gubi vreme i snagu ako hoće da ga nađe u praksi. „Mudri ima oči u glavi“, kaže Propovednik (2 : 14), „а bezumni ide po mraku.“ Kocka, dakle, ima drugo, ezoterično značenje. Njen oblik, oblik kocke (k i !$ o ç , kockà), znači tesani kamen u obliku kocke, naš kamen mudrosti i kamen temeljac Cr kve. Međutim, kako bi bio pravilno podignut, nad tim kamenom se tri puta uzastopno mora ponoviti isti niz od sedam zahvata, što je ukupno dvadeset i jedan. Ovaj broj tačno odgovara zbiru tačaka obeleženih na šest lica koc ke, jer kada se prvih šest brojeva sabere, dobije se dvade set jedan. I sva tri niza od po sedam sabraće iste brojeve u bustrofedonu: 123 654

43 i


Kada se postave na presek stranica upisanog šestougaonika, ove brojke prevešće kružno kretanje svojstveno tuma čenju druge figure koja predstavlja simbol Veledela, zmije Ouroboros, aut serpens qui caudam devoravit. U svakom slučaju, ova aritmetička posebnost, u savršenom skladu sa radom, potvrđuje da je ispravno što se kocki pripisuje da je simbolički izraz naše mineralne kvintesencije. To je Izidina tablica koju tvori kockasto prestolje velike boginje. Shodno tome, dovoljno je tri puta baciti kocku na sto - što u praksi znači tri puta rastvoriti kamen - da bi se dobio zaodeven svim svojim svojstvima. Umetnik je ovde predstavio te tri vegetativne faze kao tri biljke. Konačno, ponavljanja koja su neophodna kako bi se hermetički po sao savršeno obavio daju za pravo hijeroglifskoj knjizi Avrama Jevrejina, koja je sastavljena, kaže nam Flamel, od tri puta po sedam listova. Isto tako, rukopis sa veličanstvenim iluminacijama, napravljen početkom X V III veka1, sadrži dvadeset jednu sliku, od kojih je svaka prilagođena dvade set jednom zahvatu Dela. V Drugi niz (slika X X IX ).

Kaseta 1. - Gusti oblaci zaustavljaju sunčevu svetlost i senkom prekrivaju divlji cvet koji prati krilatica .RE V ERTERE .ET. RE VERTAR.

Vrati se i vratiću se. Ovu travu, sasvim izmišljenu, sta ri su zvali Baraas. Nalazila se, kažu, na padinama planine Livana, iznad druma što vodi za Damask (što kabalistički znači da vodi do žive, ženskog načela: Дсшар, žena, supru ga). Viđala se samo u mesecu maju, kad proleće sa zemlje skine snežni pokrivač. Čim padne noć, kaže nam Noel, 1

L a Génération et Opération du Grand Œuvre, ms. de la Bibl. del Palais des Arts, Lyon, n° 88 (Delandine, 899), folio.

44


„ova biljka se rasplamsa i širi svetlost poput male baklje. Ali čim svane dan, svetio nestane i biljka postane nevidlji va; sami listovi koji su uvijeni u maramice više se ne mogu naći, što potvrđuje mišljenje onih koji kažu da je to đavolja trava, jer, po njima, ima i okultnu moć da skida čini i vradžbine. Drugi tvrde da je kadra da pretvara metale u zlato, i zato je Arapi zovu zlatna trava, ali se ne usuđuju da je beru, pa ni da joj priđu, zato što su često iskusili, kažu, da ta biljka naglo ubija onoga ko je iščupa iz zemlje ako ne preduzme neophodne mere predostrožnosti, a pošto ne znaju koje su to predostrožnosti, ne diraju je.“ Iz ove male teme izvodi se ezoterijski zaključak o veštini rastvaranja sumpora pomoću žive, o travi koja ozna čava njenu vegetativnu moć i o Suncu, njenoj ognjenoj pri rodi. Zahvat je utoliko važniji što vodi dobijanju filosofske žive, žive supstance proizišle iz čistog sumpora u korenu sjedinjenog s prvobitnom nebeskom vodom. Ranije smo rekli da spoljašnje svojstvo koje omogućava pouzdano pre poznavanje ove vode jeste zvezdasto i zrakasto obličje koje se pojavljuje na površini usled zgrušavanja. Dodajmo da je astralni potpis žive, kako se ovaj trag obično naziva, utoliko jasniji i upečatljiviji kako oživljavanje dalje odmiče i posta je potpunije. Dakle, dva puta Dela zahtevaju dva različita načina izvođenja zahvata oživljavanja početne žive. Prvi pripada kratkom putu i podrazumeva samo jednu tehniku kojom se malo-pomalo vlaži postojano - jer svaka suva materija žudnopije njenu vlagu - sve dok ponavljano zalivanje isparIjivog na telu ne natera smešu da se naduje i pretvori je u testastu masu ili masu nalik sirupu, od slučaja do slučaja. Drugi metod sastoji se u kuvanju ukupnog sumpora u tri ili četiri puta većoj količini vode, dekantiranju posle rastva ranja i, na kraju, sušenju ostatka i ponavljanju sa odgovara jućom količinom nove žive. Kad se rastvaranje završi, odvo ji se izmet, ako ga ima, i sokovi se, pomešani, izlažu laganoj destilaciji u kupatilu. Tako se oslobađa suvišna vlaga i dobija

45


se odgovarajuća konzistencija žive bez ikakvog gubitka svoj stava, spremna da podnese hermetičko kuvanje. Ovu drugu praksu simbolički predstavlja naš bareljef. Lako je razumljivo da se zvezda - spoljašnja manifesta cija unutrašnjeg Sunca - pojavljuje kad god se nova količi na žive kupa u nerastvorenom sumporu, i da ona odmah zatim prestaje da bude vidljiva da bi se potom pojavila prilikom dekantacije, odnosno na polaznoj tački astralne materije. „Vrati se“, kaže postojano, ,,i ja ću se vratiti.“ U sedam uzastopnih navrata, oblaci od pogleda skrivaju čas zvezdu, čas cvet, u zavisnosti od faze zahvata, tako da umetnik tokom rada nikada ne može istovremeno da opazi oba elementa smeše. Ova istina potvrđuje se sve do kraja Dela, jer kuvanje filosofske žive - drugim recima zvane zvezda mudraca - tu živu pretvara u postojani sumpor, plod naše simboličke trave čije seme tako biva umnoženo po kakvo ći, količini i moći.

Kaseta 2. - U središtu kasete, plod, za koji se obično misli da je kruška, ali koji s jednakom verovatnoćom može biti i jabuka ili nar, značenje izvlači iz natpisa pod kojim se nalazi: .DIGNA.M ERCES.LA BORE.

Dostojno plaćen trud. Ovaj simbolični plod nije ništa drugo do hermetički dragulj, kamen mudrosti Veledela ili Lek starih mudraca, takođe nazivan Apsolut, Ugljić ili dra gi Karbunkul (carbunculus), blistavo sunce našeg mikrokosmosa i zvezda večne mudrosti. Ovaj plod je dvostruk, jer se istovremeno ubire s Drveta Života, namenjenog naročito za terapeutske potrebe, i Drveta Poznanja, ako radije želimo da ga upotrebimo za transmutaciju metala. Ove dve moći proizlaze iz dva stup nja istog proizvoda, od kojih prvi karakteriše crveni ka men, iskričav i proziran, namenjen Leku kao pitko zlato, i drugi, žuti kamen, koji je zbog svoje usmerenosti na metal

ČU D ESN I VRAD ŽBEN IK IZ ZAM KA U D A M PJER SIR BU TO N U

ifermentacije s prirodnim zlatom postao mutan. Zato Si rano de Beržerak1 kaže da plod Magisterija ima dve boje, kada opisuje simbolično drvo pod kojim se odmara. „Bila je to“, piše on, „gola livada bez igde ičega, tako da moj po gled ni u najvećoj daljini nije naišao ni na kakav žbun. A ipak, kad sam se probudio, našao sam se pod drvetom kraj kojeg su i najviši čempresi izgledali kao trava. Deblo mu je bilo od suvog zlata, grane od srebra, a lišće od smaragda po blistavozelenoj površini je, poput ogledala, odražavalo oblike plodova koji su visili unaokolo. Ali, razmislite da li su plodovi imali na čemu da pozavide lišću! Plameni skerlet krupnog karbunkula činio je polovinu svakog od njih, a druga polovina bila je ili hrizolit, ili komad zlatastog ćilibara. Rascvali cvetovi bile su ruže od dijamanata, jako velike, a latice, krupni biseri u obliku kruške.“ U zavisnosti od veštine, brižljivosti i opreznosti zana tlije, filosofski plod izrastao na arbor scientiae svedoči o manje ili više raširenom svojstvu. Naime, neosporno je da kamen mudrosti, upotrebljen za transmutaciju metala, ni kad nije obdaren istim moćima. Istorijske projekcije daju nam pouzdan dokaz za to. Prilikom zahvata koji je izveo J. B. Van Helmont u laboratoriji u Vilvordeu, u blizini Brisela, 1618. godine, kamen je pretvorio u zlato 18 740 puta svoje težine tečne žive. Rihthauzen je, pomoću pro izvoda koji mu je dao Labižardijer, dobio rezultat od 22 334 puta po jedinici. Projekcija koju je izveo Seton 1603, u kući trgovca Koha, u Frankfurtu na Majni, ostva rena je u razmeri od 1 155 puta. Po Dipelu, prah koji je Laskaris dao Dirbahu pretvarao je oko 600 puta svoje težine žive. Međutim, drugi komad koji je obezbedio Laskaris bio je manje delotvoran. U zahvatu izvedenom u Beču 1716, 1

De Cyrano Bergerac, ['Autre Monde. Histoire comique des Etats et Empires du Soleil. Paris, Bauche, 1910, p. 4 2 . Uporediti takođe izvanredno izdanje Jean-Jacques Pauvert (1962), p. 184. Predgovor Klod Metra. Siranovu biografiju, spisak likova i hronologiju izradili su Klod Metra i Zan Sije.

47


u prisustvu savetnika Pancera od Hesa, konta Karl-Ernesta od Rapaha, konta Johana od Virbena i Frojdentala, i braće grofa i barona Meterniha, koeficijent najveće moći dostigao je 10 000. Nije nekorisno, osim toga, znati da se najveća proizvodnja ostvaruje uz upotrebu žive, i da isti kvalitet kamena daje različite rezultate u zavisnosti od prirode metala koji služe kao osnova za projekciju. Autor Kosmopolitinih pisama tvrdi da, ako jedan deo eliksira pretvara u savršeno zlato hiljadu delova obične žive, pretvoriće samo dvadeset delova olova, trideset kalaj a, pede set bakra i sto srebra. Sto se tiče kamena u belom, on ne bi mogao, na istom stupnju umnožavanja, delovati naviše od približno polovine ovih količina. Međutim, ako su filosofi malo govorili o promenljivom prinosu hrizopeje, bili su, naprotiv, veoma rečiti go voreći o lekovitim svojstvima eliksira, kao i o iznenađuju ćem učinku koji se pomoću njega dobija u životinjskom carstvu. „Beli eliksir“, kaže BatsdorP, „čudesno deluje na bolesti svih životinja, a posebno na ženske... pošto je to prava Pitka Luna, kako su je zvali stari.“ Anonimni autor Ključa Veledela1, nastavljajući Batsdorfov tekst, tvrdi da „ovaj lek ima i druga neverovatna svojstva. Kad je u vidu eliksira u belom, tako je sklon damama da može da podmladi njihovo telo i da učini da ono iznova postane krep ko i snažno kao u mladosti... Toga radi, najpre se pripremi kupatilo s mnogo mirisnih trava kojim treba da se trljaju da bi skinule mast. Zatim, prelaze u drugo kupatilo bez trava, u kojem jeu jednoj meri alkohola rastvoreno tri dra ma3 eliksira u belom koji se odmah ubaci u vodu. Dame u 1

Batsdorčf, Le Filet d ’Ariadne, pour entrer avec sûreté dans leLabirinthe de la Philosophie Hermetique. Paris, Laurent d’Houry, 1695, p. 136.

2

L a C lefdu Grand Œuvre, ou Lettres du Sancelrien Tourangeau.

3

„Dram zovem ono sto umnoženo šest stotina puta daje uncu“, kaže brabantski alhemičar iz X V I veka Jan Baptist van Hel mont. Prev.

Paris, Cailleau, 1777, p. 54.

48


tom kupatilu ostanu četvrt sata, a posle toga, bez brisanja, pripremi se jaka vatra da bi se ta dragocena tečnost osuši la. Tada se osete tako snažne, i telo im postane tako be lo da tako nešto ne bi mogle ni zamisliti da nisu iskusile. Naš dobri otac Hermes blagonaklon je prema ovom zahva tu, ali želi da se, osim kupatila, istovremeno tokom sedam dana uzastopno ovaj eliksir i pije. I dodaje: Ako dama ovo isto radi svake godine, život će provesti bez bolesti od ko jih pate druge dame, ne osećajući nikakve tegobe.“ Hugino iz Barme tvrdi da „kamen koji je ključao sa zlatom može da bude upotrebljen za Lek na ovaj način: uzme se jedan skrupul, ili dvadeset pet drama, koji se ras tvore, prema pravilima umetnosti, u dve unce alkohola, a zatim se sipaju dve, tri, pa čak i četiri kapi, u zavisnosti od potreba bolesti, u malo vina ili u neko drugo odgovaraju će sredstvo.“1 Kako kažu stari autori, sve bolesti koje su napale najviše mesec dana ranije biće iz korena izlečene za jedan dan; za dvanaest dana, ako su trajale godinu dana; a za mesec dana, ako su počele pre više od godinu dana. Ali u tome, kao i u mnogim drugim stvarima, treba zazirati od preterane mašte. Preterano oduševljen, autor Ključa Veledela vidi čuda čak i u špiritusnom rastvaranju kamena: „Iz njega moraju izbiti“, smatra ovaj pisac, „plamene zlatne varnice, i u posudi se mora pojaviti bez broj boja.“ To znači otići predaleko u opisivanju pojava na koje ne ukazuje nijedan filosof. S druge strane, on ne priznaje da postoje granice moći eliksira: „guba, kaplja, oduzetost, kamen, padavica, vodena bolest... ne mogu odoleti pred moćima ovog leka.“ I pošto mu se lečenje ovih bolesti, za koje se smatra da su neizlečive, ne čini dovoljno, trudi se da doda još čudesnija svojstva. „Od ovog leka gluvi pročuju, slepi progledaju, nemi progovo re i kljasti prohodaju. On može potpuno da podmladi čoveka tako što mu se koža promeni, poispadaju mu stari 1

Huginus à Barma, Le Régne de Saturne changé en Siècle d ’Or. Paris, Pierre Derieu, 1780, p. 190.


zubi, nokti i sede kose, i na njihovom mestu izrastu novi, u željenoj boji“ Ovako već stižemo do humora i ludovanja. Ako je verovati većini mudraca, kamen može dati iz vanredne rezultate u biljnom carstvu, naročito na voćka ma. U proleće se tlo oko korenja zalije rastvorom eliksira u velikoj količini kišnice, i tako drveće postane otporni je na razne slabosti i na jalovost. Bolje rađa, i plodovi su zdravi i ukusni. Batsdorf čak kaže da bi, ako se koristi ovaj postupak, bilo mogućno gajiti egzotično bilje u našim kra jevima. „Nežne biljke“, piše on, „koje se teško prilagođavaju uslovima drugačijim od onih koji su za njih prirodni, kada se ovako zaliju postanu tako snažne, kao da su na zemljištu koje im je pripremila Priroda.“ Među ostalim čudesnim svojstvima koja se pripisuju kamenu mudrosti, drevni autori navode veliki broj prime ra pretvaranja stakla u rubin i kvarca u dijamant, putem neke vrste postepenog kaljenja. Čak beleže mogućnost da kristal ponovo postane tečan i obradiv, što uprkos Silijanijevim uveravanjima1 ipak nikako ne bismo tvrdili, jer na čin na koji eliksir deluje - a to je skupljanje i stvrdnjavanje - izgleda nam suprotan takvom efektu. Kako bilo da bi lo, Kristof Mere navodi ovo mišljenje i raspravlja o njemu u predgovoru za svoju raspravu2: „Sto se tiče topljenja sta kla“, kaže, „na čemu alhemičari zasnivaju sposobnost svog Eliksira, izgleda da se u tome oslanja, mada ne naročito pouzdano, na sledeći odlomak iz Plinija, knjiga X X X V I, glava X X V I: ’Tvrdi se da je u vreme Tiberija pronađeno sredstvo kojim se smekšava staklo, i da je cela radionica 1

„Ovde neću opisivati vrlo čudne zahvate koje sam izvodio, na svoje veliko iznenađenje, u biljnom i životinjskom carstvu, kao ni način kako učiniti da staklo postane meko i pretvori se u bi sere i drago kamenje lepše nego u Prirodi... ne želim da se krivo zaklinjem niti da izgleda da ovde prelazim granice ljudskog du ha.“ Silijani, Razotkriveni Hermes.

2

Neri, Merret et Kunckel, L ’a rt de la Verrerie. Paris, Durand et Pissot, 1752.


izumitelja tog sredstva uništena, iz straha da bi to otkriće moglo smanjiti cenu zlata, srebra i bakra. Ali te glasine, mada prilično raširene, zbog toga nisu ništa pouzdanije.’ I drugi autori, posle Plinija, pričali su o istom doga đaju, ali u drugačijim okolnostima. Dion Kasije, knjiga LVII, kaže: ’U vreme kad se veliki Trem poljuljao, neki graditelj, čije se ime ne zna (zato što je carska ljubomora sprečila da mu ime bude zapisano u registrima), ponovo ga je podigao i učvrstio njegove temelje. Tiberije ga je, na kon što mu je platio, proterao iz Rima. Ovaj zanatlija se vratio pod izgovorom da želi da izmoli milost od cara, i u njegovom prisustvu ispustio staklo koje se razbilo i koje je na licu mesta sopstvenim rukama vratio u prvobitni ob lik, očekujući da će tako dobiti ono što je tražio, ali je bio osuđen na smrt.’ Isidor potvrđuje to isto, i samo dodaje da je car ljutito bacio staklo na zemlju, ali je zanatlija izvu kao čekić i vratio ga u prvobitni oblik, Tiberije ga je pitao da li još neko zna tu tajnu, i kad mu se zanatlija zakleo da je ne zna više niko, car je naredio da mu odseku glavu, iz straha da će, ako se raširi, zlato postati bezvredno, i da će metali izgubiti vrednost.“ Priznajući da ovde ima preterivanja i udela legende, nije ništa manje tačno da hermetički plod sa sobom nosi najveću nagradu koju Bog, posredstvom Prirode, može na zemlji da udeli ljudima dobre volje.

Kaseta 3. - Lik zmije Uroboros diže se na kapitelu ele gantnog stuba. Ovaj neobičan bareljef odlikuje geslo: .NOSCE.TE.IPSVM . Latinski prevod grčkog aksioma koji je stajao na pro čelju čuvenog hrama u Delfima: Ш П 0 1 SE A T T O N

Spoznaj samoga sebe. Već smo u nekim starim ruko pisima naišli na parafrazu ove maksime koja glasi ovako:

51


„Vi koji želite da spoznate kamen, upoznajte dobro same se be i spoznaćete ga.“ To je tvrdnja analoškog zakona koja, odi sta, daje ključ misterije. Naime, ono stoje svojstveno upravo našoj figuri jeste stub koji nosi simboličnu zmiju postavljen naglavce u odnosu na smer natpisa. Ovakav namerno i pro mišljeno napravljen raspored daje celini izgled ključa i gra fičkog znaka kojim su stari obično obeležavali živu. Ključ i stub Delà su, s druge strane, epiteti koji se odnose na živu, pošto se u njoj elementi spajaju u odgovarajućoj razmeri i u prirodnom svojstvu. Iz nje potiče sve zato što samo ona ima moć da rastvara, usmrćuje i razara tela, rastavlja ih, razdva ja na čiste delove, spaja duhove i tako začinje nova metalna bića različita od svojih roditelja. Autori su, dakle, u pravu kada tvrde da se sve što mudraci traže može naći samo u živi, i to je ono što alhemičara mora voditi da svoje napore usmerava na dobijanje ovog neophodnog tela. Međutim, kako bi ga dobio, savetujemo mu da postu pa metodično, proučavajući, jednostavno i racionalno, ka ko priroda deluje u živim bićima kada pojedenu hranu, pu tem varenja oslobođenu od nekorisnih supstanci, treba da pretvori najpre u crnu, a zatim u crvenu krv, koja obnavlja organska tkiva i životnu energiju. Nosce te ipsum. Tako će uvideti da mineralni proizvođači žive, koji su takođe za služni za njenu ishranu, rast i život, pre svega moraju biti pažljivo izabrani i obrađeni. Jer, u teoriji svi oni mogu po služiti za ovu smešu, mada su neki predaleko od aktivne metalne prirode da bi nam zaista bili korisni, bilo zbog nečistoće ili zato što je njihovo sazrevanje zaustavljeno ili je trajalo duže nego što je potrebno. Stene, kamenje i metaloidi pripadaju prvoj kategoriji. Zlato i srebro su u drugoj. U metaloidima, agens za kojim tragamo nema snagu, i nje gova slabost ne može nam biti ni od kakve koristi. U zlatu i srebru, naprotiv, uzalud biste ga tražili, jer ga Priroda iz dvaja iz savršenih tela čim se pojave na fizičkom planu. Time što smo izrekli ovu istinu ne želimo da kažemo da treba potpuno odbaciti zlato i srebro, niti smatrati da

52

X X IX Z a m a k Da m p je r

s ir

Buto n.

Kasete na Gornjoj galeriji - Drugi niz.


su učitelji nauke ove metale isključili iz Dela. Samo brat ski upozoravamo učenika da ni zlato ni srebro, čak ni izmenjeni, ne ulaze u sastav žive. A ako se kod klasičnih autora nađe neka suprotna tvrdnja, mora se smatrati da Adept pod time podrazumeva, poput Filaleteja, Vasilija Valentina, Nikole Flamela i Trevizanca, da je reč ofilosofskom zlatu i srebru, a ne o plemenitim metalima s kojim oni nemaju ničeg zajedničkog.

Kaseta 4. - Na dnu merova, postavljena naglavce, go ri sveca. Ovaj rustični motiv nosi natpis: .SIC.LVCEAT.LVX.VESTRA.

Neka vaše svetio ovako sija. Plamen nam prikazuje duh metala, koji je najčistiji i najsvetliji od svih delova te la, njegova duša i njegova sopstvena svetlost, mada je taj suštinski deo manji u odnosu na celu količinu. Često smo govorili da svojstvo da bude vazdušast i nepostojan stalno tera duh da se diže, i da po prirodi blista od trenutka kad se odvoji od grube i telesne tame što ga obavija. Pisano je da se sveca ne užiže da bi se stavljala pod sud nego na svećnjak, da svetli svima1. Isto tako vidimo daje i u Delu neop hodno pokazati unutrašnji plamen, svetio ili dušu, koja se ne vidi pod tvrdom korom teške materije. Zahvat kojim su se služili da bi ostvarivali tu nameru stari filosofi su zva li sublimacija, mada ona ima samo daleke veze s običnom sublimacijom kod spagiričara. Naime, duh, spreman da se odvoji čim mu se pruže sredstva kojima će to učiniti, ipak ne može potpuno da napusti telo, nego stvara sebi odeždu bližu svojoj prirodi i prilagođeniju svojoj volji, od čistih čestica i komadića koje može sakupiti iz okoline, kako bi se njima poslužio kao novim sredstvom. Tada izlazi na površinu uzburkane supstance i nastavlja da se diže nad vodom, kako se kaže u Postanju (1 : 2) dok se ne pojavi svetlost. Zatim, zgrušavajući se, dobija blistavobelu boju, 1

Matej, 5 : 15; Marko, 4 : 21; Luka, 8 : 16.

55 I


i lakše se odvaja od mase, zato što se sama svetlost popela na merov, a umetniku prepušta brigu da je uhvati. Recimo još, kako bi učenik saznao sve o praksi, i to da ovo razdvajanje ili sublimacija tela i ispoljavanje duha mora da se obavlja postupno, i da je neophodno ponavlja ti ga onoliko puta koliko se proceni da je potrebno. Sva ko ponavljanje dobija naziv orao , i Filaletej nam kaže da peti orao razrešava Mesec, ali ih je neophodno uraditi se dam ili devet da bi se dobio sjaj svojstven Suncu. Grčka reč aiyXv), iz koje su mudraci izveli svoju reč orao [fr. aigle] znači blistavost, živi sjaj, svetio, baklja. Naterati orla u let, u hermetičkom izrazu, znači učiniti da zablista svetlost s koje je skinut njen mračni omotač i izvesti je na površinu. Ali dodaćemo i to da, suprotno hemijskoj sublimaciji, po što je količina srazmerno vrlo mala u odnosu na veličinu tela, naš zahvat daje malo životvornog i uređivačkog na čela koje nam je potrebno. Tako će, po savetu filosofa iz Dampjera, razborit umetnik morati da se potrudi da uči ni da bude vidljivo ono što je skriveno, i da „ono što je do le bude gore“, ako želi da vidi unutrašnju metalnu svetlost kako osvetljava spoljašnjost.

Kaseta 5. - Izuvijana traka ovde otkriva simbolički smisao crteža koji je danas iščezao. Ako je verovati Santonskoj epigrafiji, tu je stajala „ruka koja drži koplje“. Danas je ostao samo filakterijum na kojem su poslednja slova izbrisana: .NON.SON.TALES.NVS.AM OR(ES).

Naša ljubav nije takva. Ali, ovu rečenicu na španskom, usamljenu, nejasnog smisla, jedva je mogućno ozbilj no komentarisati. Radije nego da širimo pogrešna tumače nja, ćutke ćemo preći preko ovog nepotpunog motiva. Kaseta 6. - Razlozi koje smo naveli povodom nemo gućnosti da tumačimo prethodni bareljef važe i za ovaj. Mali četvoronožac koji se ne može identifikovati pošto


je krečnjak izjeden, kao da je zatvoren u ptičjem kavezu. Ovaj motiv je u vrlo lošem stanju. Na njegovoj krilatici mogu se pročitati svega dve reči: LIBERTA.VER što je deo rečenice koju su neki autori zabeležili: .AMPANSA.LIBERTA.VERA.CAPI.INTVS.

Eto kuda vodi zloupotreba slobode. Na ovoj kompo ziciji verovatno je reč o duhu, koji je najpre slobodan, a onda zatočen u telu kao u čvrstom kavezu. Međutim, takođe nam se čini očigledno da je životinja koja zauzima uobičajeno mesto za pticu, svojim imenom ili vrstom da vala posebno, tačno značenje, koje je u ovom radu bilo lako utvrditi. Ovi elementi, neophodni za tačno tumače nje, nedostaju nam, i zato smo prinuđeni da pređemo na sledeću kasetu. Kaseta 7. - Na zemlji leži otkačen fenjer na kojem su vratanca odškrinuta i vidi se ugašena sveca. Traka s natpi som uz ovu temu sadrži upozorenje nestrpljivom i prevr tljivom umetniku: .SIC.PERIT.IN CO (N )STA N S.

Ovako završava ko j e nepostojan. Kao fenjer bez svetla, njegova vera prestaje da sija. Lako ga je savladati, nije kadar da uzvrati, pada i uzalud po mraku što ga okružuje traži svetlost koju može naći samo u sebi. Ali, ako je natpis nedvosmislen, slika je, naprotiv, mnogo manje jasna. To je zato što se ona može tumačiti na dva načina, u zavisnosti od toga koji je metod upotrebljen i kojim se putem ide. Na prvom mestu otkrivamo aluziju na kružnu vatru čije dejstvo, pošto bi njeno zaustavljanje moglo dovesti do gubitka materijala, ne sme prestati ni na trenutak. Na dugom putu, smanjenje jačine ili spuštanje temperature nanose štetu pravilnom odvijanju zahvata,


jer ako se i ne izgubi ništa, vreme, već znatno, postaje još duže. Preterano jaka vatra sve pokvari, ali ako je filosofski amalgam samo pocrveneo, ali se nije kalcinovao, mo gućno je obnoviti ga ponovnim rastvaranjem, po savetu koji daje Kosmopolita, i opreznije nastaviti kuvanje. Ali potpuno gašenje ognjišta izaziva nepopravljivo uništenje sadržine, mada ona, prilikom analize, kao da nije pretrpela nikakvu promenu. Takođe, tokom celog rada, mora se imati na umu hermetički aksiom koji je postavio Linto, i koji uči da će zlato, jednom rastvoreno u špiritusu, ako oseti hladnoću, propasti zajedno sa celim Delom. Nemojte, dakle, raspaljivati prejak plamen u svom fenjeru i pazite da se ne ugasi, jer bi to značilo da ste umakli od Haribde da bi vas dočekala Scila. Primenjen na kratki put, simbol fenjera daje nam dru go objašnjenje jedne od suštinskih tačaka Veledela. Ono što autori skrivaju od profanog iza ove bliske slike više nije elementarna vatra nego potencijalna - tajni plamen same materije. Kakva je to tajanstvena, prirodna i nepo znata vatra koju umetnik mora umeti da uvede u predmet svog rada? Eto pitanja na koje nijedan filosof nije hteo da odgovori čak ni pribegavajući alegoriji. Artefije i Pontan tako uvijeno govore o tome da ovo važno pitanje ostaje nerazumljivo ili prolazi neprimećeno. Limožon de SenDidije tvrdi da ta vatra ima prirodu kreča. Vasilije Valen tin, obično rečitiji, zapisuje samo: „Upali fenjer i potraži izgubljenu drahmu.“ Trimozen nije ništa jasniji: „Upali vatru“, kaže, ,,u svom sudu ili u zemlji koja ga skriva.“ Naj veći deo autora govori o tom unutrašnjem svetlu, skrive nom u mraku supstance, kao o vatri iz fenjera. Batsdorf opisuje filosofski fenjer govoreći da uvek mora biti obilno snabdeven uljem, i njegova vatra se mora paliti fitiljem od azbesta. Naime, grčko acrßecrrog znači neugasiv, neograni čenog trajanja, neumoran, neiscrpan, što su svojstva koja se pripisuju našoj tajnoj vatri koja, kaže Vasilije Valen tin, „ne pali i ne sagoreva“. Sto se tiče fenjera, ponovo

ČU D ESN I V RAD ŽBEN IK IZ ZAM KA U DA M PJER SIR BU TO N U

ga nalazimo u grčkoj reći Л«цтгту]р, svetiljka, baklja, bukti nja, što je označavalo sud za vatru u kojem je paljeno drvo za osvetljenje. To je, nesumnjivo, naša posuda koja donosi vatru mudraca, to jest naša materija i njen duh, ili, da to već jednom kažemo, hermetička svetiljka. Naposletku, reč bliska recilauîràç, svetiljka, reč л«Ш7гг], označava sve što se penje i izlazi na p o v r š i n u , skramu, itd. A to ukazuje, svakome ko je malo upućen u nauku, prirodu tela ili, ako vam je draže, mineralnog omotača koji obavija tu vatru svetiljke koju obična vatra samo treba da podstakne, pa će dovesti do najčudnovatijih preobražaja. Još jedna reč upućena našoj braći. Hermes u Smarag dnoj tablici izriče ove teške reči, istinite i značajne: „Odvojićeš zemlju od vatre, tanano od gustog, polako i s velikom umešnošću. Penji se sa zemlje u nebo i spuštaj se s neba na zemlju i tako primi svojstva viših stvari i svojstva nižih stvari.“ Imajte na umu, dakle, da filosof preporučuje da razdvajate i delite, a ne da razarate ili žrtvujete jedno da bi ste sačuvali drugo. Jer kada bi tako bilo, pitamo se iz kojeg bi se tela podigao duh i na koju bi zemlju sišla vatra. Pontan tvrdi da se sve što je u kamenu suvišno pretva ra, pod dejstvom vatre, u jednu jedinstvenu suštinu i da, sledstveno tome, ko hoće da odvoji i najmanju stvar ne raz ume ništa od naše filosofije.

Kaseta 8. - Dva suda, jedan u obliku lepo izrađenog i cizeliranog bokala a drugi u vidu običnog zemljanog kr čaga, predstavljena su u istom okviru u kojem stoji i ova izreka svetog Pavla: .ALIVD.VAS.IN.HONOREM. .A LIVD.IN .CON TVM ELIAM .

Jedan sud za časne potrebe, a drugi za prljave. „U veli kome domu nisu sudovi samo zlatni i srebrni nego i drveni i zemljani; ijedni za čast, a jedni za sramotu.“1 1

Druga poslanica svetog apostola Pavla Timotiju, 2 : 20.


Naša dva suda su, dakle, jasno prikazana, nedvosmisle no se razlikuju, i potpuno su u skladu s pravilima hermetičke teorije. Jedno je posuda prirode, sačinjena od iste crve ne ilovače kojom se Bog poslužio da sačini Adamovo telo; drugo je posuda umetnosti, čija je tvar sva od čistog zlata, svetlog, crvenog, nesagorljivog, postojanog, prozračnog, nesravnjivog sjaja. To su naša dva suda, a to su u stvari samo dva različita tela što sadrže metalne duhove, jedine agense onoga što nam je potrebno. Ako je čitalac upoznat s načinom na koji pišu filosofi - a to je tradicionalni način na koji ćemo se truditi da se što bolje ugledamo, kako bi se preko nas mogli objasniti stari, i kako bi nas mogli proveravati preko njih - lako će shvatiti šta hermetičari razumeju pod svojim posudama, jer one ne predstavljaju samo dve materije - ili tačnije, istu materiju na dva stupnja evolucije - nego osim toga simbolizuju i naša dva puta, koji se zasnivaju na upotrebi ovih različitih tela. Prvi od dva puta, koji koristi posudu umetnosti, dug je, naporan, nezahvalan, dostupan samo srećnicima, ali pru ža veliku čast uprkos naporu koji zahteva, jer to je put koji autori radije opisuju. Taj put im je potpora u razmišljanji ma, pošto teorijsko razvijanje Dela traži neprekidan rad od dvanaest do osamnaest meseci i polazi od pripremljenog zlata, rastvorenog u filosofskoj živi, koja se zatim kuva u staklenom matrasu. To je sud za čast, namenjen plemenitoj upotrebi dragocenih supstanci kakve su egzaltirano zlato i živa mudraca. Drugi put, od početka do kraja, traži samo pomoć proste zemlje, svuda prisutne, tako jeftine da je u naše vre me dovoljna beznačajna suma da bi se nabavilo i više nego što nam je potrebno. To je zemlja i put siromaha, prostih i skromnih, onih koje Priroda zadivljuje čak i u svojim naj skromnijim ispoljenjima. Krajnje jednostavan, on zahteva samo prisustvo umetnika, a tajanstveni rad se izvodi sam i završava se za sedam ili najviše devet dana. Ovaj put, za ?

60


koji većina alhemičara koji se bave praksom ne zna, ceo se obavlja u samo jednom, otpornom zemljanom loncu. Ve liki učitelji ga nazivaju ženski rad i dečija igra, i na njega primenjuju stari hermetički aksiom: una re, una via, una dispositione. Jedna materija, jedna posuda, jedna peć. To je naša zemljana posuda, prezrena, prosta, svakidašnja, „koja je svima pred očima, ne košta ništa i nalazi se kod svakoga u kući, ali je niko ne može prepoznati bez otkrivenja.“

Kaseta 9. - Zmija presečena po sredini, uprkos tome što je smrtno ranjena, veruje da će još dugo živeti u tom stanju. .DVM.SPIRO.SPERABO. kaže ona: Dok dišem, nadam se. Zmija, slika žive, sa svoja dva dela izražava dva rastvo rena dela metala koji će se kasnije vezati jedan za drugi, i iz čijeg spajanja će dobiti novu prirodu, telesnu individual nost i delotvornost. Sumpor i živa iz metala, izvučeni i izdvojeni pod uticajem rastvaračke energije našeg prvog agensa ili tajnog rastvarača, sami od sebe, prostim dodirom, redukuju se u oblik viskoznog ulja, masnog i gustog maziva koje su sta ri zvali ulje iz korena metala i živa mudraca. Iz toga se za ključuje da je ova tečnost, uprkos prividnoj homogenosti, u stvari sastavljena od dva osnovna elementa kao i sva me talna tela, i da se logično može posmatrati kao predstavnik metala pretvorenog u tečnost i reinkrudovanog, to jest veštački vraćenog u stanje blisko izvornom obliku. Ali, pošto su ovi elementi prosto povezani, a ne radikalno sjedinjeni, izgleda nam razumno što je naš simboličar zamislio da ži vu predstavi u vidu rasečenog gmizavca čija dva dela svaki ponaosob ostaju aktivna i čuvaju svoje osobine. To opravda va uzvik pun pouzdanja zabeležen na kamenom amblemu: dok dišem, nadam se. U stanju proste smeše, filosofska živa čuva ravnotežu, stabilnost i energiju svojih sastavnih delova,

ALHEM IJSKA BORAVIŠTA.

mada su osuđeni na usmrćenje i raspadanje, koji priprema ju i sprovode njihovo savršeno međusobno prožimanje. Isto tako, dokle god živa ne iskusi zagrljaj ognjenog posred nika, mogućno je čuvati je neograničeno dugo, samo ako se pazi da se ne izloži ukrštenom dejstvu vazduha i svetlosti. To je ono što neki autori hoće da kažu kada tvrde da „filosofska živa čuva svoja izvanredna svojstva ako se drži u do bro zatvorenoj bočici“, a poznato je da se u alhemičarskom jeziku za svaku posudu kaže da je zatvorena, poklopljena, zapušena ili začepljena ako se drži u potpunom mraku. VI Treći niz (slika X X X ).

Kaseta 1. - Postavljeno u ramu, dopola sakriveno u svom ležištu, stoji točilo koje samo čeka oštrača da bi poče lo da radi. Međutim, epigraf ove teme, koji bi morao pojača vati njeno značenje, kao da, naprotiv, nema nikakve veze sa njom. S izvesnim iznenađenjem čitamo neobičan natpis: .DISCIPVLVS.POTIOR.M AGISTRO.

Da li je učenik moćniji od učitelja? Bez muke ćemo se složiti da maltene nije ni potreban nikakav ozbiljan nauk da bi se okretalo točilo, i nikad ni smo čuli da je i najveštiji oštrač sa svojom rudimentarnom spravom stekao pravo na slavu. Ma kako koristan i dosto jan bio, zanat oštrača uopšte ne zahteva urođenu darovi tost, posebna znanja, neku retku tehniku ili majstorsko pi smo. Prema tome, izvesno je da i natpis i slika imaju drugi smisao, neosporno ezoterijski, čije ćemo tumačenje izneti1. 1

Nikada nećemo pokazati dovoljno prezira prema onima koji su, skriveni i svemoćni, u Parizu doneli neobjašnjivu odluku da po ruše prastaru Ulicu Nonen Dijer, koja ni po čemu nije bila ne zdrava i bila je sasvim u skladu sa fasadama iz X V III veka. Taj vandalizam, velikih razmera, doveo je do gubitka čudnovatog

62

ČU D ESN I V R A D ŽBEN IK IZ ZAMKA U D A M PJER SIR BU TO N U

Uzeto u različitim upotrebama, točilo je jedan od filosofskih amblema koji predstavljaju hermetički rastvarač ili prvu živu bez koje je uzaludno započinjati i bez koje ne treba očekivati nikakvu korist. To je naša jedina mate rija kadra da okrepi i oživi obične metale, zato što se oni u njoj lako rastvaraju, dele se i menjaju pod uticajem tajan stvene privlačnosti. I mada ovaj prvobitni predmet nema ni svojstva ni moć filosofske žive, ipak ima sve što je neop hodno da bi se u nju pretvorio, i pretvara se, odista, samo ako mu se doda metalno seme koje mu nedostaje. Na taj način umetnost pritiče u pomoć prirodi, i omogućuje ovoj veštoj i čudotvornoj radnici da ostvari ono što bi, usled ne dostatka sredstava, materijala ili povoljnih okolnosti, mo rala ostaviti nedovršeno. Dakle, ta početna živa, predmet umetnosti i naš pravi rastvarač, jeste upravo supstanca ko ju filosofi nazivaju jedina materica, majka Dela; bez nje ne bismo mogli da obezbedimo prethodno raspadanje metala ni, sledstveno tome, da dobijemo radikalnu vlagu ili živu mudraca, koja je uistinu kamen mudrosti. Zato su u pravu oni koji živu ili kamen hoće da naprave od svakog metala, a u pravu su i oni koji tvrde da je prva materija jedinstvena i spominju je kao jedinu neophodnu stvar. Hermetičari nisu točilo izabrali slučajno kao hijeroglifski znak predmeta, i naš Adept je začelo sledio iste tradicije kada je za njega našao mesto u kasetama u Dampjeru. Zna se da točila imaju kružan oblik, i da je krug konvencionalna ozna ka našeg rastvarača, kao i s druge strane, svih tela kadrih da se razvijaju u ognjenoj rotaciji. Živu, označenu na ovaj način, natpisa koji je ukrašavao, u visini prvog sprata, zgradu u broju 5, na uglu sa uskom Ulicom Otel de Vil, nekada zvanom Mortelri. Ističući se na kamenu, u zaobljenim ispupčenjima, motiv, velikih dimenzija, koji je bio sačuvao svoje prvobitne boje, pri kazivao je oštrača u odeći iz tog vremena: ocrnim trorogim šeši rom, u crvenom kaputu i belirn čarapama. Taj čovek je prilježno oštrio čelik na svom tocilu, pokrećući dva velika elementa, a to su skrivena vatra u njegovom tocilu i retka voda koja kao da se iz velike čigre izlivala u tankom mlazu.


ponovo nalazimo na tri slike u Gmčarskoj umetnosti\ to jest u vidu vodeničkog žrvnja koji ponekad okreće mula - kabalistička slika grčke reći [пЛгј, točilo - ili rob, ili neka ugledna lič nost odevena kao vladar. Ove slike prevode dvostruku moć prirodnog rastvarača, koji deluje na metale kao žrvanj na zr no žita, ili točilo na čelik: deli ih, oštri. Do te mere da, pošto ih je delimično rastvorio i svario, postaje kiseo, stiče kaustična svojstva i postaje još razorniji nego što je bio. Srednjovekovni alhemičari su se služili glagolom oštriti \acuer] kako bi izrazili zahvat koji rastvaraču daje njego va razorna svojstva. Glagol acuer potiče od latinskog acuo, istanjiti, izoštriti, pretvoriti u oštro i probojno, što ne odgo vara samo novoj prirodi predmeta nego je jednako i u skla du s ulogom točila. Ko je izvođač ovog dela? Očigledno, onaj ko oštri i ko okreće točilo - taj oštrač koji je na bareljefu odsutan - a to je aktivni sumpor iz rastvorenog metala. Sto se tiče nje govog učenika, on predstavlja prvu živu, hladnu i pasivnu, koju neki nazivaju verni i odani sluga, a drugi, zbog isparljivosti, servus fugitivus, odbegli rob. Dakle, na filosofovo pitanje može se odgovoriti da, imajući u vidu razliku u po ložaju, učenik nikad neće moći da se uzdigne iznad učite lja, ali s druge strane, možemo tvrditi i da će se vremenom učenik, i sam postavši učitelj, pretvoriti u alter ego svog učitelja. Jer ako se učitelj spušta na nivo sebi podređenog tokom rastvaranja, tokom zgrušavanja će ga uzdići zajedno sa sobom, a fiksiranje će ih učiniti slične jednog drugom, jednako po svojstvima, vrednosti i moći.

Kaseta 2. - Meduzina glava postavljena na pijedestal pokazuje svoj strogi izraz i kose isprepletane sa zmijama. Ukrašena je sledećim natpisom na latinskom: .CVSTOS.RERVM .PRVDENTIA. 1

Cyprian Piccolpassi, Les Trois Libres de l ’A rt du Potier, tran slatés de l’italien en langue françoyse par Maistre Claudius Popelyn, Parisien. Paris, Librairie Internationale, 1861.

64


Razboritostje čuvarka stvari. Međutim, reč prudentia ima značenje šire od razboritosti ili opreznosti. Označava i nauku, mudrost, iskustvo i spoznaju. Epigram i figura sla žu se u tome što, na ovom bareljefu, predstavljaju tajnu nau ku skrivenu pod višestrukim raznovrsnim hijeroglifima na kasetiranoj tavanici u Dampjeru. Odista, grčka reč Мгјбоиаа, M eduza, za koren ima p]Soç i označava misao kojom se neko bavi, omiljeno prou čavanje; iz [л^бо? je izvedeno [лу]босл!п>У], čije značenje upuću je na razboritost i mudrost. S druge strane, mitolozi nas uče da je Meduza Grcima bila poznata pod imenom ГоруЖ, od nosno Gorgona, što je reč kojom je označavana i Minerva ili Palada, boginja mudrosti. U ovoj bliskosti možda se skri va tajni razlog iz kojeg je Minervin štit pokriven kožom Amalteje, koze koja je othranila Jupitera, i ukrašen ma skom Meduze Ophiotrix. Osim veze koja se može usposta viti između koze i ovna - ovaj poslednji nosi zlatno runo a ona prva ima rog izobilja - znamo daje atribut Atene imao moć da skameni. Kaže se da je Meduza pretvarala u kamen one čiji bi se pogled ukrstio s njenim. Konačno, sama ime na Meduzinih sestara, Eurijala i Stena, takođe doprinose otkrivanju. Eurijala, na grčkom Еириалосг, označava nešto prostrano, što se širi. Steno potiče od 2 9 èvoç, snaga, moć, energija. Tako tri Gorgone simbolično izražavaju ideju mo ći i širenja svojstvenu prirodnoj filosofiji. Ovi konvergentni odnosi koje nam nije dozvoljeno da jasnije izložimo dopuštaju da zaključimo da, osim tačne ali jedva dotaknute ezoterijske činjenice, naš motiv ima zada tak da ukaže na mudrost kao izvor i čuvarku svih naših znanja, sigurnog vođu radnika koji otkriva skrivene tajne Prirode. Kaseta 3. - Postavljenu na žrtvenik, podlakticu pro ždire vatra. Insignija na ovom plamenom amblemu sastoji se od dve reči: .FELIX.IN FO RTV N IV M .

65


Srećna nesreća. Mada ova tema, a priori, izgleda vrlo nejasno i nema ekvivalenta u hermetičkoj literaturi i ikono grafiji, ipak popušta pred analizom i savršeno se slaže s teh nikom Dela. Ljudska podlaktica, koju su Grci zvali prosto ruka, ßpaîcov, služi kao hijeroglif za kratki ili skraćeni put. Odi sta, Adept, igrajući se recima kao upućeni kabalista, pod imenicom ßpctîov, ruka, skriva poređenje (ipa^vç, koje se piše i izgovara na isti način. Ova reč znači kratak, kratko trajan, i ulazi u sastav mnogih složenica, a jedna od njih je i ßpaûrr]!;, kratkoća. Tako komparativ ßpaîwv, kraći, homonim ßpaîcov, ruka, dobija posebno značenje brze teh nike, ars brevis. Ali Grci su se služili i drugim izrazom da označe ru ku. Kada bi govorili o šaci, ^ар, značenje su primenjivali na ceo gornji ud, i pridavali joj figurativnu vrednost umetničkog ostvarenja, rukotvorine, posebnog postupka, ličnog na čina rada; ukratko, saznate ili otkrivene majstorije. Sva ova značenja označavaju upravo tančine Veledela u brzom, jed nostavnom i neposrednom ostvarenju, zato što je potrebna samo primena jake vatre, na šta se spomenuta majstorija svodi. Dakle, nije figurativan samo plamen vatre na našem bareljefu nego i sam ud, po čijoj šaci se vidi da je reč o de snoj ruci, a dobro je poznato da se poslovična izreka „biti desna ruka“ uvek odnosi na onoga ko je zadužen da izvrši volju sebi nadređenoga, a taj agens je u ovom slučaju vatra. Uz ove razloge - nužno apstraktne zato što su skrive ni u lapidarnom obliku koncizne slike - postoji još jedan, konkretan, koji potkrepljuje i potvrđuje, na praktičnom polju, ezoterijsko poreklo onih prvih. Iznećemo ga rekavši da svako ko se usudi da se poduhvati zahvata a da ne zna majstoriju mora strahovati od vatre. Izlaže se stvarnoj opa snosti, i teško može izbeći posledice svog nepromišljenog i smelog postupka. Zašto onda, reći će nam, ne širimo znanje o ovom postupku? Na to ćemo odgovoriti da otkrivanje ma nipulacije ove vrste znači predavanje tajne kraćeg puta, a ni

66

X X X Z a m a k D a m p je r

s ir

Buto n.

Kasete na Gornjoj galeriji - Treći niz.

ČU D ESN I VRAD ŽBEN IK IZ ZAMKA U D A M PJER SIR B U TO N U

od Boga ni od naše braće nismo dobili dozvolu da otkrije mo tu tajnu. Već je mnogo i to što smo tako dobronamerni i milosrdni da početnika, koga njegova dobra zvezda dove de na prag pećine, upozoravamo da preduzme mere predostrožnosti i udvostruči oprez. Ovakvo upozorenje teško se može naći u knjigama, krajnje sažetim, u vezi sa svime što se tiče kratkog Dela, koje je Adept iz Dampjera poznavao jednako savršeno kao i Ripli, Vasilije Valentin, Filaletej, Al bert Veliki, Hugino iz Barme, Silijani ili Naksagora. Međutim, smatramo da je korisno upozoriti novoposvećenika, i ovaj bi pogrešio ako bi iz toga zaključio da pokušavamo da ga obeshrabrimo. Ako želi da se upusti u pustolovinu, to će za njega biti vatreno krštenje kroz koje moraju proći svi budući posvećenici Tebe i Hermopolisa pre nego što prime uzvišene pouke. Da li je ruka u plame nu na žrtveniku možda rečit simbol žrtvovanja i odricanja koje nauka zahteva? Ovde dole sve se plaća, ne zlatom nego teškoćama i mukama, i čovek je često prinuđen da ostavi deo sebe, a posedovanje i najmanje tajne, i najsitnije istine, nikad nije preskupo plaćeno. Ako, dakle, aspirant smatra da je obdaren neophodnom verom i naoružan hrabrošću, bratski ćemo mu poželeti da zdrav i čitav prođe kroz to teško iskustvo koje se najčešće završava eksplozijom lonca za topljenje i rušenjem peći. Dakle, možemo s našim filosofom uzviknuti: Srećna nesreća! Jer nesreća koja početnika prinudi da razmisli o počinjenoj grešci nesumnjivo će ga dovesti dotle da otkrije način na koji je može izbeći, kao i majstoriju pravilnog izvođenja zahvata.

Kaseta 4. - Vezana oko stabla drveta prekrivenog li šćem i punog plodova, razvijena traka sadrži natpis: .MELIVS.SPE.LICEBAT.

Moglo se očekivati nešto bolje. Ovde imamo sliku sun čevog drveta koje Kosmopolita spominje u svojoj alegoriji o zelenoj šumi, za koju nam kaže da pripada nimfi Veneri.


Povodom ovog metalnog drveta autor, pripovedajući o na činu na koji stari Saturn radi u prisustvu izgubljenog duvača, kaže da je ubrao plod sa sunčevog drveta, stavio ga u deset delova izvesne vode - koja je vrlo retka i teško ju je naći - i lako je izveo rastvaranje. Naš Adept tako čuje za prvi sumpor, a to je zlato mudraca, zeleni plod, nedozreo, sa arbor scientiae. Ako latinska izreka odaje da je došlo do razočaranja u norma lan ishod koji bi mnogi umetnici bili presrećni da dobiju, to je zato što od ovog sumpora još ne može da se očekuje transmutacija. Filosofsko zlato, odista, nije kamen. Filaletej pazi na to da upozori učenika da je reč samo o prvoj materiji. I pošto ovaj početni sumpor, po istom autoru, zahteva neprekidan rad od oko sto pedeset dana, logično je i iznad svega ljudski pomisliti da prividno tako osrednji ishod ne može zadovoljiti umetnika, koji je uzeo zdravo za gotovo da će odjednom dobiti eliksir, kao što se to postiže na kratkom putu. Kada dođe do ove tačke, učenik mora priznati da ne može da produži rad nastavljajući zahvat kojim je dobio prvi sumpor. Ako želi da pođe dalje mora da se vrati na zad i da započne drugi ciklus novih ogleda, da radi godinu dana, a ponekad i više, pre nego što dođe do prvorazred nog kamena. Ali, ako se ne obeshrabri, neka sledi Saturnov primer i neka u naznačenim razmerama ponovo rastvori živu, taj zeleni plod koji mu je božanska dobrota dozvolila da ubere, i odmah zatim će sopstvenim očima videti kako se smenjuju svi vidovi postupnog i savršenog sazrevanja. Ipak, neumorno ćemo ga podsećati na to da je krenuo na dug i mukotrpan put posut trnjem i izbrazdan jarugama; u umetnosti, koja tu ima više udela nego Priroda, brojnije su i prilike da se pogreši, i škole. Neka radije pažnju usmeri na živu koju filosofi ponekad zovu dvojnik, ne bez razloga, a ponekad plamteći, ili naoštren ili izoštren sopstvenom solju. Pre nego što započne sa rastvaranjem sumpora mora znati da je njegova prva voda - ona koja mu je dala filosofsko

70

ČU D ESN I VR A D ZBEN IK IZ ZAMKA U D A M PJER SIR BU TO N U

zlato - previše jednostavna i slaba da bi poslužila kao hra na sunčevom semenu. A ne bi li savladao tu teškoću, neka se potrudi da shvati alegoriju o pokolju mladenaca Nikole Flamela, kao i objašnjenje koje za nju daje Limožon], onoli ko jasno koliko to može učiniti majstor umetnosti. Od tre nutka kada sazna šta su, metalno, ti duhovi tela obeleženih krvlju preklanih mladenaca; od trenutka kad sazna kako alhemičar obavlja rastvaranje dve žive, savladaće poslednju prepreku i nadalje ga ništa osim njegovog nestrpljenja ne može omesti da postigne očekivani ishod.

Kaseta 5. - Dva hodočasnika, svaki s brojanicom, na laze se blizu neke zgrade - crkve ili kapele - koja se vidi u drugom planu. Jedan od ove dvojice ljudi poodmaklih go dina, ćelavih, s dugim bradama i u jednakoj odeći, u hodu se pomaže štapom; drugi, koji je glavu zaštitio kapuljačom, kao da pokazuje živu iznenađenost pred tim događajem i uzvikuje: .TROPT.TART.COGNEV.TROPT.TOST.LAISSE.

Prekasno spoznat;prerano ostavljen. Ovo su reči razoča ranog duvača, srećnog što je konačno, na kraju dugog puta, pronašao onaj vlažni koren koji je tako žarko želeo, ali razo čaranog što je u uzaludnim poslovima izgubio telesnu sna gu neophodnu za ostvarenje Delà s onim boljim drugom. Nema sumnje da je to naš verni sluga, živa, ovde prikazana u vidu prvog starca. Pažnji oštroumnog posmatrača na to ukazuje sitna pojedinost: brojanica zajedno sa štapom pra vi oblik kaduceja, simboličkog atributa Hermesa. S druge strane, često smo govorili da se među filosofima rastvaračka materija obično prepoznaje kao starac, hodočasnik i put nik velike Umetnosti, kao što uče Mihael Majer, Stolcije i mnogi drugi učitelji. 1

Limojon de Saint-Didier, Lettre aux vrays Disciples d ’Hermès, en Le Triomphe Hermétique. Amsterdam, Henry W etstein, 1699.

71


Što se tiče starog alhemičara koji se tako raduje ovom otkriću, ako do sada nije znao gde da nađe živu, ipak do voljno pokazuje koliko mu je njena materija poznata, jer njegova brojanica, rečit hijeroglif, predstavlja krug iznad kojeg stoji krst, simbol zemaljske kugle i potpis našeg ma log sveta. Sada shvatamo zašto nesrećni umetnik žali zbog previše kasnog saznanja i nepoznavanja obične supstance koja mu je stajala nadohvat ruke a da on nikad nije ni po mislio da bi mu ona mogla doneti tajanstvenu vodu, koju je uzaludno tražio na drugoj strani...

Kaseta 6. - Na ovom bareljefu prikazana su jedno uz drugo tri drveta približno iste veličine. Dva imaju sasušena debla i grane, dok je poslednje, koje je ostalo zdravo i snažno, naoko uzrok i ishod smrti druga dva. Ovaj motiv ukrašen je geslom: .SI.IN .VIRIDI.ARIDO.Q VID.

Ako se ovo dešava zelenim stvarima, šta će se desiti suvim? N aš filosof tako postavlja načelo analogne metode, jedi nog sredstva kojim hermetičar raspolaže za rešavanje prirod nih tajni. Pošavši od ovog načela može se, dakle, odgovoriti da ono što se dešava u biljnom carstvu mora naći ekvivalent u carstvu minerala. Zato, ako sasušeno i mrtvo drveće svoj deo hrane i životnosti ustupa preživelom koje je zasađeno pored njega, logično je pomisliti daje ono njegov naslednik, ono kojem je posle smrti predalo na puno uživanje sve izvo re odakle je crpelo svoju hranu. Iz tog ugla i s tog stanovišta izgleda nam kao njihovo dete ili potomak. Tri drveta tako predstavljaju jasan amblem načina na koji se rađa kamen filosofa, prvo biće ili predmet kamena mudrosti. Autor Hermetičkog trijum fa \ ispravljajući pogrešnu tvrdnju svog prethodnika, Pjer-Zana Fabra, bez uvijanja 1

Limojon de Saint-Didier, Le Triomphe Hermétique. Amster dam, Desbordes, 1710, p. A 4 .

72


kaže da se „naš kamen rađa iz razaranja dva tela“. Dodaćemo još da je od ta dva tela jedno metalno a drugo mineral no, i da oba rastu na istom tlu. Tiranska suprotstavljenost njihovih oprečnih temperamenata ne dozvoljava im da se zauvek slože jedno s drugim, osim kada ih na to primora volja umetnika, koji te nepomirljive protivnike izlaže žestokom ( dejstvu vatre. Posle duge i teške borbe, izgledaju iscrpljeni. Iz njihovog raspadanja rađa se treće telo, naslednik životne energije i pomešanih svojstava svojih pokojnih roditelja. To je poreklo našeg kamena, koji od rođenja ima dvo struke metalne sklonosti, a to je da je suv i vatren, i dvostru ka mineralna svojstva, čija suština se sastoji u tome da je hladan i vlažan. Tako on ostvaruje, u savršenoj ravnoteži, sjedinjenje četiri prirodna elementa, koje se nalazi u osno vi naše eksperimentalne filosofije. Toplotu vatre ublažava hladnoća vazduha, a suvoću zemlje potire vlažnost vode.

Kaseta 7- - Geometrijska figura koju ovde nalazimo često je ukrašavala naslovne stranice srednjovekovnih alhemijskih rukopisa. Obično se zvala Solomonov lavirint, i na drugom mestu smo spomenuli da je bila reprodukovana na kamenim pločama u našim velikim gotičkim katedralama. Ova figura nosi natpis: .FATA.VIAM.INVENIENT.

Sudbine će naći svoj put. Naš bareljef, koji označava samo dug put, otkriva formalnu nameru, izraženu u mno štvu motiva u Dampjeru, da se pre svega prikaže Delo bo gataša. Na ovom lavirintu vidimo samo jedan ulaz, dok druge predstave iste teme obično prikazuju tri ulaza koji, s druge strane, odgovaraju trima portalima na gotičkim kate dralama stavljenim pod zaštitu Device majke. Jedan od ula za, potpuno ravan, vodi pravo u središnju prostoriju - gde je Tezej ubio Minotaura - ne nailazeći ni na kakvu pre preku: to je prevod kratkog, jednostavnog i udobnog puta D ela siromaha. Druga vrata, koja takođe vode u središte,

73


dolaze do njega tek posle niza zavijutaka, skretanja i obila zaka: to je hijeroglif dugog puta, a rekli smo da se odno si na ezoteriju koja je našem Adeptu najmilija. Konačno, treća galerija, čiji otvor stoji naporedo sa ostalim, naglo se završava u ćorsokaku nedaleko od praga i nikud ne vodi. Izaziva očajanje i propast kod zalutalih, nadmenih, onih koji bez ozbiljnih proučavanja i čvrstih osnova ipak kreću na put i izlažu se opasnosti u pustolovini. Ma kakav bio oblik i složenost njihovog tlocrta, lavirinti su rečiti simboli Veledela posmatranog sa stanovišta materijalnog ostvarenja. Takođe, izražavaju dve velike te škoće koje podrazumeva rad: 1) pristup unutrašnjoj prosto riji, 2) mogućnost da se iz nje iziđe. Od ove dve tačke, prva se tiče spoznaje materije - koja obezbeđuje ulazak - i njene pripreme - koju umetnik obavlja u središtu lavirinta. Dru ga se tiče mutacije pripremljene materije, uz pomoć vatre. Alhemičar, dakle, reprodukuje, ali u obrnutom smeru, oba zrivo, polako i istrajno, put koji je brzo prešao na početku rada. Kako se ne bi izgubio, filosofi mu savetuju da na pola sku usput ostavlja oznake - za zahvate za koje bismo mogli reći da su analitički - koristeći onu Arijadninu nit bez ko je bi se izložio velikoj opasnosti da se ne vrati - to jest da se izgubi u radu sintetičkog sjedinjavanja. Za ovu drugu fazu ili period Dela koristi se latinska izreka iz lavirinta. Odi sta, od trenutka kada kompost, napravljen od vitalizovanih tela, započne evoluciju, najneprobojnija tajna prekriva svo jim velom poredak, meru, ritam, harmoniju i napredovanje ovog veličanstvenog preobražaja koji čovek nikako ne mo že da razume ni da objasni. Prepuštena sopstvenoj sudbini i izložena žestini vatre u tmini svoje teskobne tamnice, ob novljena materija sledi tajni put koji su odredile sudbine.

Kaseta 8. - Crtež izbrisan, reljef nestao. Ostao je samo natpis, a jasnoća njegove izrade razbija golu jednoličnost krečnjaka koji je okružuje. Tu čitamo: .MICHI.CELVM.

74

ČU D E SN I V RAD ŽBEN IK IZ ZAM KA U D A M PJER SIR BU TO N U

Meni nebo! Uzvik vatrenog oduševljenja, ogromne rado sti, krik gordosti, rekli bismo, Adepta koji je došao u posed Magisterija. Možda. Ali, da li je zaista to ono što treba da nam prenese misao našeg autora? Dozvoljavamo sebi da posumnjamo u to, jer oslanjajući se na mnoge ozbiljne pozitivne razloge, na epigrafe odmerenog značenja, ovde ćemo radije videti izraz blistave nade u spoznanje nebeskih stvari nego gor du i baroknu misao o iluzornom osvajanju nebeskog carstva. Očigledno je da filosof, pošto je došao do opipljivog is hoda svog hermetičkog posla, sada već zna kolika je moć i prevlast duha i kakav zaista čudesan uticaj ima na inertnu supstancu. Snaga, volja i sama nauka pripadaju duhu. Život je posledica njegove delatnosti. Njegovi rezultati su kreta nje, razvoj i napredak. A pošto sve potiče od njega i sve se začinje i otkriva kroz njega, razumno je pomisliti da se, ko načno, sve nužno mora njemu i vratiti. Dovoljno je, dakle, dobro uočiti njegova ispoljavanja u teškoj materiji, proučiti zakone kojima se naizgled pokorava i upoznati njegova uputstva, da bi se stekla nekakva predstava o prvim stvarima i zakonima Univerzuma. Može se sačuvati i nada da će se pro stim ispitivanjem duhovnog rada u hermetičkom delu doći do elemenata manje neodređenog razumevanja božanskog Veledela, Tvorca i stvorenja. Ono što je dole jeste kao ono što je gore, rekao je Hermes, i istrajnim proučavanjem sve ga što nam je dostupno možemo uzdići svoju inteligenciju do razumevanja nespoznatljivog. To je začetak ideje, ideala filosofa, o stapanju ljudskog i božanskog duha, o povratku stvorenja Tvorcu, rasplamsalom ognjištu, jedinom i čistom, odakle je, na zapovest Boga, varnica mučenica, radina, be smrtna, izletela da se sjedini s prostom materijom, do potpu nog dovršetka zemaljskog potucanja. Kaseta 9. - Naši prethodnici su u ovoj maloj temi prepo znali samo simbol koji se pripisuje francuskom kralju Anriju II. Sastoji se od običnog mesečevog srpa koji prati ova krilatica: .DONEC.TOTVM .IM PLEAT.ORBEM .


Dok ne ispuni celu zemlju. Ne verujemo da je tumače nje ovog amblema s kojim Dijana od Poatjea nema nikakve veze, podložno bilo kakvoj zabuni. Najmlađi među „sinovi ma nauke“ dobro zna da mesec, spagirijski hijeroglif srebra, označava konačni cilj Bele mene i prelazni period ka Crve noj meni. Boja svojstvena srebru, dakle bela, pojavljuje se u carstvu Meseca. Artefije, Nikola Flamel, Filaletej i mnogi drugi učitelji poučavaju da u ovoj fàzi kuvanja rebis izgleda kao tanane svilene niti, kao kosa prostrta po površini i koja se kreće od ivice ka središtu. Otuda naziv belina vlasi koji se za ovu boju upotrebljava. Mesec je, kažu tekstovi, tada u prvoj četvrti. Pod dejstvom vatre belina ulazi u dubinu, prodire u celu masu, a na površini prelazi u limun žutu. To je pun mesec. Srp se širio dok nije oblikovao savršen mesečev disk: postao je puna lopta. Materija ima izvestan stepen postojanosti i suvoće, što su pouzdani znaci da je mali Magisterij savladan. Ako umetnik ne želi da ide dalje ili ne može da dovede Menu do crvenog, jedino rešenje koje mu ostaje jeste da umnoži ovaj kamen tako što će iznova početi iste zahvate da bi pojačao njegovu moć i svojstva. Ova ponavljanja mogu se izvesti onoliko puta koliko to ma terija dozvoli, to jest dok ne bude zasićena duhom i dok on ne „ispuni celu zemlju“. Posle zasićenja njena svojstva se menjaju. Postaje previše tanana i ne može da se zgrušava. Tako ostaje kao gusto ulje koje svetli u tami, a zatim više ne može da deluje ni na živa bića, kao ni na metalna tela. Ono što važi za Belu menu važi i za veliki Magisterij. U ovom poslednjem dovoljno je samo povećati tempera turu od trenutka kada se dobije žućkasta belina, ali da se pri tom ne dira i ne otvara posuda, i pod uslovom da je na početku crveni ferment zamenjen belim sumporom. To je barem ono što preporučuje Filaletej, ali ne i Flamel, mada se njihovo prividno neslaganje lako može objasniti ako se dobro poznaju smernice puteva i zahvata. Kako bilo da bi lo, ako se nastavi dejstvo četvrtog stepena vatre, kompost će se rastvoriti sam od sebe i uslediće nove boje sve dok slaba

76

ČU D ESN I VRADŽBEN 1K IZ ZAMKA U D A M PJER SIR BU TO N U

crvena boja - koja se zove breskvin cvet, i koja polako, ka ko se suvoća širi, postaje sve jača - ne najavi uspeh i zavr šetak rada. Kad se ohladi, materija ima kristalnu teksturu sastavljenu, naoko, od nagomilanih sitnih rubina, retko kada slobodnih, uvek velike gustine i jakog sjaja, često obavijenih amorfnom, neprozirnom crvenom masom koju su stari zvali ukleta zemlja kamena. Ovaj ostatak, koji se lako odvaja, nije ni od kakve koristi i treba da se odbaci. V II Četvrti niz (slika X X X I).

Kaseta 1. - Na ovom bareljefu prikazana je stena koju razbesnelo more preti da proguta, ali dva heruvima duvaju u talase i smiruju oluju. Traka s natpisom koja prati ovu fi guru veliča postojanost u opasnosti: .IN .PERICVLIS.CON STAN TIA. To je filosofska vrlina koju umetnik mora umeti da sa čuva tokom kuvanja, naročito na početku, kada razjareni elementi jedan drugoga silovito napadaju i odbijaju. Kasni je, uprkos dužini ove nezahvalne faze, jaram nije tako te ško trpeti jer se previranje smiruje i konačno se iz pobede duhovnih elemenata - vazduha i vatre - koje simbolizuju anđelčići, agensi našeg tajanstvenog elementarnog preobraćenja, rađa mir. Ali, povodom ovog preobraćenja možda ne bi bilo suvišno na ovom mestu izneti neke pojedinosti o načinu na koji dolazi do ove pojave, povodom koje su stari, po našem mišljenju, pokazivali preteranu uzdržanost. Svaki alhemičar zna da se kamen sastoji od četiri ele menta sjedinjena moćnom kohezijom, u stanju savršene prirodne ravnoteže. Manje je poznat način na koji se četiri elementa razrešavaju u tri fizička načela koje umetnik pri prema i spaja prema pravilima umetnosti, imajući u vidu neophodne uslove. Dakle, tri primarna elementa, koje na

77


našoj kaseti predstavljaju more (voda), stena (zemlja), ne bo (vazdub) i heruvimi (svetlost, duh, vatra) svode se na so, sumpor i živu, materijalna i opipljiva počela našeg kamena. Od ovih počela, za dva se smatra da su prosti, sumpor i ži va, zato što se nalaze prirodno smešani u telu metala. Samo jedno, a to je so, delom je sastavljeno od postojane supstance a delom od isparljive materije. Poznato je da u herniji so li, koje su sastavljene od kiseline i baze, prilikom raspada nja otkrivaju isparljivost jedne i postojanost druge. Pošto so, opet, učestvuje u živinom načelu po hladnoj i isparljivoj vlažnosti (vazduh), i u sumpornom načelu po vatrenoj i postojanoj suvoći (vatra), ona služi kao posrednik između komponenti sumpora i žive u našem embrionu. Zahvaljuju ći ovom dvostrukom svojstvu, so omogućava da se stvori jedinjenje - koje bi bez nje bilo nemogućno - između dva antagonista, stvarna roditelja hermetičkogkraljevića. Tako se u kamenu u nastanku četiri prva elementa nalaze zajed no, dva po dva, zato što so ima u sebi vatru i vazduh neop hodne za sjedinjenje sumpora-zemlje i žive-vode. Međutim, premda su soli jedinjenja bliska i sumpornoj i živinoj prirodi (zato što vatra uvek traži zemaljsku hranu, a vazduh se rado meša s vodom), nemaju dovoljno afiniteta prema materijalnim i merljivim počelima Dela, sumporu i živi, da bi već samo njihovo prisustvo, njihova kataliza, bila kadra da izbegne svaku neslogu u ovom alhemijskom braku. Naprotiv, tek posle dugih rasprava i mnogih sudara, vazduh i vatra, razbijajući slano jedinjenje, počinju da deluju zajedno na ponovnom uspostavljanju sloge između dva bića koja je razdvojila obična razlika u razvoju. Iz toga moramo zaključiti, u teorijskom objašnjenju preobraćenja elemenata i njihovog nerazdvojnog sjedinjenja u stanju eliksira, daje so jedini instrument trajne harmoni je, podstrekač stabilnog mira plodnog srećnim ishodima. Ovaj posrednik-mirotvorac ne zadovoljava se time da ne prestano interveniše tokom spore, burne i haotične izrade naše smeše nego još i sopstvenom supstancom doprinosi

78


ishrani i jačanju novostvorenog tela. Kao slika Dobrog Pa stira koji će dati život za svoje ovce, filosofska so, kad obavi svoj zadatak, umire kako bi naš mladi monarh mogao živeti, rasti i širiti svoju suverenu volju na svu metalnu prirodu.

Kaseta 2. - Vlaga je nagrizla ploču u dnu i uklonila re ljef koji je tu nekada stajao. Nejasne i nepravilne neravnine koje su još ostale mogle bi predstavljati neke biljke. Natpis je veoma oštećen. Samo su neka slova uspela da odole zubu vremena: ..M.RI...V.RV.. Od ovako malo elemenata rečenicu je nemogućno rekonstruisati. Ipak, prema delu pod naslovom Pejzaži i spo menici Poatua koje smo naveli, biljni motivi verovatno su klasje žita, a na natpisu bi trebalo da stoji: .MIHI.MORI.LVCRVM.

Smrtje za mene dobit. Reč je o aluziji na to da naše me talno seme mora da umre i raspadne se. Baš kao što zrno žita ne može da proklija, rodi i množi se ako prethodno, kroz truljenje, nije postalo tečno i stopilo se sa zemljom, neophodno je izazvati raspadanje alhemijskog rebisa u ko jem se nalazi seme da bi se rodilo novo biće slične prirode, ali kadro da raste i dobija, samo od sebe, u težini i zapremini, kao i u moći i snazi. U središtu smeše, zatvoren, živ i besmrtan duh, uvek spreman na delanje, samo čeka na raspadanje tela i rastavljanje njegovih delova da bi počeo da radi na pročišćenju, a zatim i na obnavljanju supstance izmenjene i pročišćene uz pomoć vatre. To, dakle, još gruba materija filosofske žive govori u epigrafu M ihi mori lucrum. Smrt ne samo da joj obezbeđuje fizičku dobrobit telesnog omotača mnogo plemenitijeg nego što je to bio prethodni, nego joj još povrh toga daje i životnu energiju kakvu nije imala, i sposobnost da rađa, koje je do tada bila lišena zbog slabe konstitucije.

79


To je razlog iz kojeg je naš Adept, kako bi prikazao vidljivu sliku hermetičkog obnavljanja kroz smrt smeše, isklesao klasje pod krilaticom u vidu parabole na ovoj maloj temi.

Kaseta 3. - Promaljajući se iz gustih oblaka, ruka s po dlakticom izrovašenom čirevima drži maslinovu grančicu. Ovaj grb, morbidnog karaktera, nosi natpis: .PRV D EN TI.LIN ITVR.D O LO R.

M udar čovek ume da smiri svoj bol. Maslinova gran čica, simbol mira i sloge, označava savršeno jedinstvo ele menata koji začinju kamen mudrosti. I taj kamen, po po uzdanim znanjima koja donosi i po istinama koje otkriva, filosofu omogućuje da savlada moralne patnje što muče druge ljude, i da pobedi telesni bol uklanjajući uzroke i posledice velikog broja bolesti. Sama izrada eliksira pokazuje mu da je smrt nužan preobražaj ali ne i stvarno uništenje, i da ne treba da ga muči. Naprotiv, duša, oslobođena od tereta tela, uživa ve ličanstvenu nezavisnost i nesmetano se širi, sva okupana onom neizrecivom svetlošću pristupačnom samo čistim duhovima. Zna da se faze materijalne vitalnosti i spiritualne egzistencije smenjuju prema zakonima koji upra vljaju njihovim ritmom i periodima. Duša napušta svoje zemaljsko telo da bi dala život nekom novom. Jučerašnji starac je sutrašnje dete. Oni koji su iščezli ponovo se nala ze, zalutali se vraćaju i mrtvi ponovo rađaju. Tajanstvena privlačnost međusobno vezuje bića i stvari čiji je razvoj sličan i bez njihovog znanja spaja one koji su još živi i one kojih više nema. Za posvećenika uopšte ne postoji istin sko i potpuno razdvajanje, a obično odsustvo ne može iza zivati teskobu. Predmete svoje naklonosti prepoznaće la ko, mada zaodevene u drugačije plastove, zato što će duh, u suštini besmrtan i obdaren večnim pamćenjem, umeti da ih prepozna...

80

X X X I Z a m a k D a m p je r

s ir

B uto n.

Kasete na Gornjoj galeriji - Četvrti niz.


Ove izvesnosti, koje se materijalno kontrolišu tokom rada na Delu, daju mu snažno duhovno spokojstvo, mir sred ljudskih nemira, prezir prema svetovnim uživanjima, odlučan stoicizam i naročito, onu moćnu utehu koju pruža tajno spoznanje svog porekla i svoje sudbine. Na fizičkom planu, lekovita svojstva eliksira srećnog vlasnika štite od fizioloških muka i jada. Zahvaljujući nje mu, mudrac zna kako da umiri svoj bol. Batsdorf1 tvrdi da on leči sve spoljašnje bolesti tela, kao što su čirevi, škrofule, kvrge, paraliza, rane i mnoge druge tegobe, ako se rastvo ri u odgovarajućoj tečnosti i bolesno mesto se previje plat nom natopljenim u njega. Sa svoje strane, autor iluminira nog alhemijskog rukopisa2 isto tako veliča velike moći leka mudraca. „Eliksir“, piše on, „jeste božanski pepeo, čudotvorniji od bilo čega drugog, i deli ga prema potrebi, i niko ga ne odbija, pomaže zdravlje ljudskog tela i održanje ovog trošnog i prolaznog života, i oživljavanje nesavršenih metal nih tela... Odista, on prevazilazi sve najbolje lekarije koje su ljudi mogli napraviti, ma kako istančane bile. Covek ko ji ga ima postaje srećan, ozbiljan, uspešan, ugledan, smeo, snažan i velikodušan.“ Konačno, Jakov Teson3novoobraćenicima daje mudre savete za upotrebu univerzalnog balsama. „Govorili smo“, kaže autor govoreći o predmetu umetnosti, „о blagoslovenom plodu koji je iz tebe izišao. Sada ćemo reći kako treba da ga primenjuješ; treba da pomaže siromasima, a ne da služi svetovnoj raskoši; da leči potrebite i bolesne, a ne da služi velikima i moćnima na zemlji. Zato moramo dobro da pazimo kome ga daje mo i da znamo kome treba da olakšamo nevolje i bolesti 2

Le Filet d ’Ariadne. Op. cit,,p. 140. L a Génération et Opération du Grand-Œuvre, Bibl. de Lyon.

3

Jacques Tesson, Le Grand et Excellent Œuvre des Sages, con

1

Navedeni rukopis.

tenant trois traités ou dialogues. Dialogues du Lyon verd, du Grand Thériaque et du Régime. Rukopis iz X V II veka. Bibl. u Lionu, br. 971 (900).

83

A LHEM IJSKA B ORAVIŠTA

što muče ljudski rod. Ovo moćno sredstvo daj samo po na dahnuću od Boga koji sve vidi, sve zna i sve uređuje.“

Kaseta 4. - Ovde evo nekoliko glavnih simbola Veledela: gnostički krug koji oblikuje telo zmije što proždire svoj rep, s krilaticom od jedne latinske reči: .A M ICITIA .

Prijateljstvo. Slika kruga je, odista, geometrijski izraz jedinstva, sklonosti, ravnoteže i sklada. Sve tačke oboda jednako su udaljene od središta i u tesnom dodiru jedne s drugima, i tako čine neprekinut zatvoren krug koji nema početak i ne može imati kraj, baš kao ni Bog u metafizici, beskonačnost u prostoru i večnost u vremenu. Grci su tu zmiju zvali Uroboros, od reči 'Оира, rep, i jSopôç, žderač. U srednjem veku su je poistovećivali sa zma jem i pridavali joj ezoterijski položaj i vrednost nalik svoj stvima grčke zmije. To je razlog za povezivanja reptila, pri rodnih ili basnoslovnih, kakva se gotovo uvek nalaze kod starih autora. Dračo aut serpens qui caudam devoravit; serpens aut lacerta viridis quae propriam caudam devora vit, etc., često pišu. Na spomenicima, s druge strane, zmaj, koji unosi više pokreta i više pitoresknog u dekorativnu kompoziciju, kao da se umetnicima više dopada, i njega radije predstavljaju. On se može videti na severnom por talu crkve Sent-Armel, u Plermelu (Morbijan), gde mnogi zmajevi naslonjeni na kosine gabla, oblikuju točak grizu ći sami sebi rep. Čuvene stolice u horu u Amijenu takođe prikazuju čudnovatu figuru zmaja s konjskom glavom i krilatim telom koje se završava ukrasnim repom čiji vrh čudovište grize. S obzirom na važnost ovog amblema - to je, zajedno sa Solomonovim pečatom, obeležje Veledela - njegovo zna čenje može se tumačiti na razne načine. Hijeroglif apso lutnog jedinstva, nerazdvojivosti četiri elementa i počela vraćenih u jedinstvo kamena mudrosti, ova univerzalnost

84

ČU D ESN I VRA D ŽBEN IK IZ ZAM KA U D A M PJER SIR BU TO N U

omogućava da on bude primenjivan i upotrebljavan u razli čitim fazama Dela, pošto sve one teže istom cilju i usmerene su na sjedinjenje, homogenost prvobitnih priroda i mu taciju urođene antipatije u čvrsto i postojano Prijateljstvo. Po pravilu, glava zmaja ili Uroborosa označava postojani deo, a njegov rep isparljivi deo smeše. Tako to razume ko mentator Marka Fra Antonija1: „Ova zemlja“, kaže govore ći o sumporu, „ро svojoj urođenoj vatrenoj suvoći privlači sopstvenu vlagu i upija je, i zato se poredi sa zmajem koji proždire svoj rep. Uostalom, on tako upija svoju vlagu sa mo zato što je ona od same njegove prirode.“ Drugi filosofi pripisuju mu drugačiju primenu, o čemu svedoči Linto2, koji ga povezuje s obojenim periodima: „Ima“, piše on, „tri glavne boje koje se moraju pokazati u Delu: crna, bela i cr vena. Crnilo, prvu boju, stari su zvali otrovni zmaj kad su govorili: zmaj će pojesti sopstveni rep.“ Ista je takva i ezoterija u Preblagom Božijem daru Georgija Auraha. David de Plani Kampi, udaljeniji od doktrine, u tome vidi samo verziju spagirijskih kohobacija. Sto se nas tiče, Uroboros smo oduvek shvatali kao pot pun simbol alhemijskog dela i njegovog ishoda. Ali, ma šta mudraci iz našeg vremena mislili o ovoj figuri, ipak može mo biti sigurni da se svi atributi iz Dampjera koji su pod znakom zmije što sebi grize rep, odnose isključivo na Veledelo i naročitog su karaktera, u skladu s tajnim učenjima hermetičke nauke.

Kaseta 5. - Još jedna iščezla tema koja se ne može od gonetnuti. Na izjedenom krečnjaku stoje samo nepovezana slova: ...CO.PIA... 1

L a Lumière sortant par soy-mesme des Ténèbres, ou Véritable Théorie de la Pierre des Philosophes écrite en vers italiens... Paris, L. d’Houry, 1687, p. 271.

2

Henri de Linthaut, Commentaire sur le Trésor des Trésors de Christophe de Gamon. Paris, Claude Morillon, 1610, p. 133.

85


Kaseta 6. - Velika zvezda sa šest krakova sija nad talasima mora u pokretu. Iznad nje, na traci je ispisana latinska izreka čija je prva reč na španskom: .LVZ.IN.TENEBRIS.LVCET.

Svetio sija u tami. Nema sumnje da će izazvati čuđenje to što mi mislimo da su talasi ono za šta drugi misle da su oblaci. Ali, kad se prouči način na koji je klesar na drugim mestima predstavio vodu i oblake, brzo će se doći do ubeđenja da nije u pitanju ni naša zabluda, ni nemar, ni zla volja. Ovom morskom zvezdom, međutim, autor slike ne želi da predstavi običnu morsku zvezdu, koja ima samo pet krako va, dok ova naša ima šest. Ovde, dakle, treba da vidimo ozna ku zvezdane vode koja nije ništa drugo do naša pripremljena živa, naša Devica majka i njen simbol, Stella maris, živa dobijena u vidu bele i blistave metalne vode koju filosofi zovu aster (od grčkog Асгтгјр, blistav, sjajan). Tako rad umetnosti ispoljava i ospoljava ono što je ranije bilo rasuto u tamnoj, gruboj i niskoj materiji prvobitnog subjekta. On čini da iz mračnog haosa nikne svetlost nakon što je radom prikuplje na, i od tada ona sija u tami, poput zvezde na noćnom nebu. Svi su hemičari znali i znaju za taj predmet, mada vrlo mali broj ume iz njega da izvuče blistavu kvintesenciju, tako du boko usađenu u zemaljskost i neprozirnost tela. Zato Filaletej1 preporučuje učeniku da ne prezire zvezdani potpis koji otkriva pripremljenu živu. „Dobro pazi“, kaže mu on, „da svoj put upravljaš prema Severnjači koju će naš magnet sta viti pred tebe. Tada će se mudar radovati, a lud će, naprotiv, misliti da je to nešto beznačajno. Neće se naučiti mudrosti, i umreće ne shvativši vrednost tog središnjeg pola sačinjenog od ukrštenih linija, čudesnog znamenja Svemogućeg.“ Krajnje zainteresovan za ovu zvezdu, čiju važnost i značenje nije uspevao sebi da objasni, Hefer2 se okrenuo 1

Philalèthe, Introitus apertus. Op. cit., cap. IV, 3.

2

Ferdinand Hoefer, Histoire de la Chimie. Paris, Firmin Didot, 1866, p. 248.

86

Č U D ESN I V RAD ŽBEN IK IZ ZAM KA U DA M PJER SIR BU TO N U

hebrejskoj kabali. „Jesod (7701)“, piše on, „u isti mah znači temelj i živa, zato što je živa temelj umetnosti transmutacije. Priroda žive označena je imenima TISS (živi Bog), čija slova daju kao zbir svojih numeričkih vrednosti, 49, a to je isti zbir koji se dobija od slova DD1D (cocaf), zvezda. Ali, koji smisao treba pridati reči DD7D? Poslušajmo kabalu: „Svojstvo prave žive sastoji se u tome da se pod dejstvom toplote prekriva skramom čija je boja manje-više bliska bo ji zlata, i to može da se uradi ’čak i tokom samo jedne no ći’: to je tajna na koju ukazuje reč DD"D, zvezda .“ Ova egzegeza, po nama, nije zadovoljavajuća. Nikakva skrama, ma kakve boje, ni po čemu ne liči na zrakaste zvezde, a naši sopstveni radovi jamče nam da se zaista pojavljuje potpis koji ima pravilna geometrijska svojstva savršeno ocrtane zvezde. Takođe nam je draži jezik starih učitelja, manje hemičarski ali bliži istini, od ovog kabalističkog opisa cr venog oksida hidrargira. „Ima svojstvo svetlosti“, kaže au tor jednog glasovitog dela,1 „da ne može da nam se ukaže pred očima ako nije zaodevena u neko telo, a potrebno je i da to telo bude prilagođeno da primi svetlost. Dakle, ta mo gde je svetlost nužno se mora nalaziti i sredstvo koje će je preneti. To je najlakši način da se ne pogreši. Traži, dakle, pomoću svetlosti svog duha onu svetlost koja je uvi jena u tamu, i iz toga nauči daje predmet, za neznalice naj prostiji od svih, za mudre najplemenitiji.“ U alegorijskoj priči koja se odnosi na pripremu žive, Trimozen2 je još kategoričniji; on, poput nas, tvrdi da je herm etički pečat vidljiv. „U cik zore“, kaže naš autor, „vide se kako se iznad kralja diže blistava zvezda, i dnevna svetlost obasja tam u “ Što se tiče živine prirode nosača zvezde (a to je nebofilosofa ), Nikola Valoa3 nam ga jasno prikazuje u sledećem od lomku: „Mudraci“, kaže on, „za celo Delo kažu da je nji hovo more, i od trenutka kad je telo redukovano na vodu, 1 2 3

L a Lumièré sortant par soy-mesme des Ténèbres. Op. cit. Salomon Trismosin, L a Toysan d ’Or. Paris, Ch. Sevestre, 1612. Les Cinq Livres de Nicolas Valois. Navedeni rukopis.

87


od koje je prvobitno sačinjeno, ta se voda zove morska voda zato što se zaista radi o moru na kojem su mnogi učeni moreplovci doživeli brodolom zato što kao vodilju nisu imali onu zvezdu, koja nikad neće izneveriti one koji su je jednom prepoznali. Ta zvezda vodila je mudrace u vreme rođenja Sina Božijeg, i ona nas je dovela da prisu stvujemo rođenju ovog mladog cara.“ Konačno, u svom Katehizisu ili Uputstvima za stepen Adepta, dodatku uz delo pod naslovom Plamena zvezda, baron Ćudi nas izveštava da se tako zvala zvezda filosofa među slobodnim zidarima. „Priroda“, kaže on, „uopšte nije vidljiva, mada vidljivo deluje, jer je to samo neuhvatljivi duh koji obavlja svoj zadatak u telima, a pokreće ga univerzalni duh koji u prostoj masoneriji prepoznajemo pod časnim amblemom Plam ene zvezde.“

Kaseta 7. - U podnožju drveta prepunog plodova, že na sadi u zemlju mnogo koštica. Na traci čiji jedan kraj polazi od debla a drugi se razvija iz ovog lika, stoji sledeća latinska izreka: .TV.NE.CEDE.M ALIS.

N e podleži zabludam a. Ovo je podsticaj da se istraje na putu kojim se ide i metodu koji je upotrebljen, a koji naš filosof predaje valjanom umetniku što sa zadovolj stvom naivno podražava prostu prirodu radije nego da ju ri za praznim himerama. Stari su često o alhemiji govorili kao o nebeskoj ze mljoradnji, zato što je po svojim zakonima, okolnostima i uslovima u tesnoj vezi sa zemljoradnjom na zemlji. Jedva da ima klasičnog autora koji ne uzima svoje primere i ne iz vodi svoje dokaze iz poljskih radova. Hermetička analogi ja ovde se ukazuje zasnovana na veštini zemljoradnje. Kao što je potrebno pšenično zrno da bi se dobio klas - nisi granum frum enti - nužno je najpre dobiti metalno seme da bi se metal umnožavao. Kao što svaki plod u sebi nosi

88


seme, i svako telo, ma kakvo bilo, ima svoje. Problematič na tačka, koju Filaletej zove stožer umetnosti, jeste umeće izvlačenja tog prvobitnog semena iz metala ili minerala. Zbog toga umetnik mora, na početku rada, potpuno ra staviti ono što je Priroda sastavila, jer „onaj ko ne zna ka ko da razloži metale, ne zna ni kako da ih usavrši“. Kada od tela dobije pepeo, on će taj pepeo izložiti kalcinaciji, u kojoj će izgoreti heterogeni, sagorljivi delovi, a ostaće sre dišnja so, nesagorljivo i čisto seme koje plamen ne može pobediti. Mudraci su mu davali imena sumpor, prvi agens ilifilosofsko zlato. Ali, svako seme kadro da proklija, raste i donese plod traži odgovarajuću zemlju. I alhemičaru je potrebno ze mljište koje odgovara vrsti i prirodi semena; ovde će mora ti da se okrene isključivo mineralnom carstvu. Naravno, ovaj drugi rad koštace ga više truda i vremena nego prvi. I to zavisi od veštine odgajivača. Zar ne vidimo da je ovaj poslednji svu brigu usmerio na tačnu i savršenu pripremu zemljišta? Dok se sejanje obavlja brzo i bez velikog napo ra, zemlja, naprotiv, iziskuje mnogo truda, tačnu razmeru đubriva, itd., što su mučni i naporni poslovi analogni oni ma na koje nailazimo u alhemijskom Veledelu. Neka Hermesovi istinski učenici prouče, dakle, jed nostavna i delotvorna sredstva kojima će izdvojiti metal nu živu, majku i hraniteljku onog semena iz kojeg će se roditi naš zametak; neka se trude da tu živu pročiste i da pojačaju njene sposobnosti, kao što seljak povećava plod nost humusa često ga okopavajući i ubacujući neophodne organske proizvode. Naročito neka se paze sofističkih postupaka, hirovitih formula sačinjenih za neznalice i po hlepne. Neka ispituju Prirodu, neka posmatraju način na koji ona radi, neka umeju da uvide njena sredstva i neka pronalaze načine da se što bliže ugledaju na nju. Ako ne dozvole da ih bilo šta obeshrabri i ako se nikako ne pre puštaju zabludama, kakvih ima mnogo, čak i u najboljim knjigama, nema sumnje da će na kraju videti kako uspeh


kruniše njihove napore. Sva umetnost svodi se na otkriva nje metalnog semena, sumpora ilijezgra, na njegovo ubaci vanje u odgovarajuću zemlju ili živu, i zatim, na izlaganje ovih elemenata vatri prema režimu četiri sve više tempera ture koje predstavljaju četiri stupnja Dela. Međutim, veli ka tajna jeste tajna žive, i njen zahvat uzalud će se tražiti i u delima najglasovitijih autora. Takođe je bolje ići od poznatog ka nepoznatom analoškom metodom, ukoliko se želi da se primakne istini o materiji što je izazvala očaja nje i propast mnogih tragalaca koji su imali više oduševlje nja nego dubine.

Kaseta 8. - Ovaj bareljef nosi samo sliku kružnog gr ba i istorijski poklič spartanske majke: .AVT.HVN C.AVT.SVPER.HVNC.

S njim ili na njemu. Priroda se ovde obraća sinu nau ke koji se sprema da se poduhvati prvog zahvata. Već smo rekli da ovaj krajnje težak postupak podrazumeva stvar nu opasnost, jer umetnik mora da izazove starog zmaja, čuvara vrta Hesperida, da ga prinudi na borbu i zatim da ga nemilosrdno ubije, ako ne želi da postane njegova žr tva. Pobedi ili umri, to je skriveno značenje natpisa. Naš zatočnik, uprkos hrabrosti, mora postupati vrlo oprezno, jer budućnost Dela i njegova lična sudbina zavise od tog prvog uspeha. Lik na grbu - na grčkom Acmç, zaklon, zaštita, od brana - pokazuje mu da mu je neophodno odbrambeno oružje. Sto se tiče oružja za napad, mora upotrebiti koplje - loy^v], sreća, sudbina - ili bodež - бк&Хг^к;, razdvajanje. Osim ako ne želi da pribegne sredstvu kojim se poslužio Belerofont, koji je jašući na Pegazu ubio Himeru. Pesnici zamišljaju da je duboko u ždrelo čudovišta zabio drveno ko plje prekaljeno u vatri i ojačano olovom. Himera je besno bljuvala vatru, te se olovo rastopilo i slilo u utrobu zveri, i tako se ova prosta majstorija brzo ispoljila.

90

Č U D ESN I V RAD ŽBEN IK IZ ZAMKA U DA M PJER SIR BU TO N U

Početnika pre svega upozoravamo na koplje i štit, što je najbolje oružje koje iskusan vitez siguran u sebe može upotrebiti, i koji će, ukoliko u bici odnese pobedu, stajati na njegovom simboličkom štitu, obezbeđujući mu našu

krunu. Tako će od zemljoradnika postati glasnik (Krjpu^, iz kojeg je izvedeno grčko Ку]рик1оф6ро<;, onaj koji nosi kaducej). Drugi, čija su hrabrost i žarka vera jednake, ali se vi še pouzdaju u božansko milosrđe nego u sopstvene snage, ostaviće mač, koplje i sablju i umesto njih uzeti krst. Njiho va pobeda biće još bolja, pošto zmaj, materijalan i đavolji, nikad nije odoleo pred duhovnom i svemoćnom slikom Spasitelja, neizrecivim znakom otelovljenja Duha Svetlo sti: In hoc signo vinces. Mudrome, kaže se, malo reči dosta, i mi smatramo da smo dovoljno rekli svakome ko se potrudi da nas shvati. Kaseta 9. - Poljski cvet koji liči na bulku prima sun čevu svetlost što sija iznad njega. Ovaj bareljef uništilo je vreme, ili možda loš kvalitet kamena. Natpis što je stajao na traci, čiji trag se još vidi, potpuno je izbrisan. Pošto smo već ranije analizirali sličnu temu (drugi niz, kaseta 1), i pošto ovaj motiv može da se tumači na mnogo različitih načina, preći ćemo ćutke preko njega da ne bismo načinili grešku, jer njegovog gesla nema. V III Peti niz (slika X X X II).

Kaseta 1. - Rogati, kosmati vampir, s opnastim, žiličastim krilima s kandžama, sa stopalima i šakama takođe s kandžama, prikazan je u čučećem položaju. Natpis u usta ovog košmarnog lika stavlja sledeće španske stihove: .MAS.PENADO.MAS.PERDIDO. .Y.MENOS.AREPANTIDO.

91


Sto sam se više mučio, što sam izgubljeniji bio, manje sam se kajao. Ovaj đavo, slika grubosti materije naspram duhovnosti, jeste hijeroglif prve mineralne supstance, ona kve kakvu nalazimo u metalonosnim ležištima iz kojih je rudari vade. Nekada je u obličju Sotone bila prikazana na Bogorodičinoj crkvi u Parizu, i vernici su u znak prezira i gnušanja gasili sveče gurajući mu ih u usta, koja je držao otvorena. Za narod je to bio maistre Pierre du Coignet, la maîtresse pierre du coin (glavni ugaoni kamen), to jest naš kamen temeljac i prvi blok na kojem počiva celo Delo. Moramo se složiti da, pošto je prikazivan u ovako izob ličenim i čudovišnim vidovima - kao zmaj, zmija, vampir, đavo, taraska, itd. - Priroda prema ovom nesrećniku nije bila naročito blagonaklon^. Odista, njegov izgled nije nimalo za vodljiv. Crn, prekriven krljušti po kojoj su često nekakve cr vene tačke ili žuta skrama, nalik prahu i bez sjaja, snažnog od vratnog zadaha koji filosofi zovu toxicum e venenum, na dodir mrlja prste i kao daje u sebi sabrao sve što je gadno. Međutim, tu se radi o onoj materiji mudraca, koju neznalice smatraju za prostu i preziru je, a koja jedina daje nebesku vodu, našu prvu živu i veliki alkaest'. To je verni sluga i so zemlje koju gospo đa Hilel-Erlanger zove Žili i koja svom gospodaru pomaže da osvoji Veru1. Naziva se i univerzalni rastvarač, ne zato što je kadra da rastvori svako telo u Prirodi - kako su neki pogre šno mislili - nego zato što je svemoguća u svom malom sve tu, a to je Veledelo. U X V II veku, u doba strasnih prepirki između hemičara i alhemičara oko načela drevne nauke, uni verzalni rastvarač bio je predmet žestokih rasprava. J. H. Pot3, 1

2 3

Termin alkaest, koji ponekad pripisuju Van Helmontu, a pone kad Paracelzu, bio bi ekvivalent latinskog alcali est i pokazao bi zašto je veliki broj umetnika radio na njegovom dobijanju od alkala. Sto se nas tiče, alkaest potiče od grčkih reči А).ка, dorske reči koja se upotrebljava umesto ALcr], snaga, sila, i aç, mesto, ili ’Ecrđa, ognjište, mesto ili ognjište energije. Irène Hillel-Erlanger, Voyages en kaléidoscope. Paris, Georges Crès, 1919. J.-H . Pott, Dissertations chymiques T. I: Dissertation sur les Soufres des Métaux, odbranjena u Haleu 1716. Paris, Th. Hérissant, 1759.

92

X X X II Z a m a k Da m p je r

s ir

Buto n.

Kasete na Gornjoj galeriji - Peti niz.

ČU D ESN I V R A D ŽBEN IK IZ ZAMKA U DA M PJER SIR BU TO N U

koji se trudio da rekonstruiše brojne formule menstruuma i da iznese njihove sažete analize, pre svega nam iznosi do kaz da nijedan od izumitelja nije shvatio šta Adepti misle kada kažu rastvarač. Mada ovi poslednji tvrde da je naša živa metalna i homogena metalima, najveći broj istraživa ča uporno je hteo da je vadi iz materijala koji su manje-više daleko od mineralnog carstva. Neki su verovali da će je pripremiti tako što će bilo koju kiselinu zasititi isparljivim duhom urina (amonijakom), i zatim bi širili ovu mešavinu. Drugi su zgusnuti urin ostavljali na vazduhu, želeći da na taj način uvedu duh vazduha, itd. Beker (Physica subterranea, Francofurti, 1669) i Bon {Poslanica o nepodobnosti k i seline i alkala) misle da je „alkaest najčistije živino načelo koje se izvlači iz žive ili iz morske soli pomoću naročitih postupaka“. Zobel {Margarita medicinalis) i autor dela Lullius redivivus svoj rastvarač pripremaju tako što amonijač nu so (hlorovodoničnu kiselinu) zasićuju špiritusom tartarata (kalijumova so ugljene kiseline) i sirovim tartaratom (nepročišćeni kalijum karbonat). Hofman1 i Poterije ispa ravaju so ugljene kiseline najpre rastvarajući je u vodi, osta vljajući tečnost da truli u posudi od hrastovog drveta, a za tim izvode sublimaciju nataložene zemlje. „Rastvarač koji daleko za sobom ostavlja druge“, tvrdi Pot, „jeste talog koji ostavlja mešavina korozivnog sublimata i amonijačne soli. Ko ume pravilno da ga upotrebi, može ga smatrati za pravi alkaest.“ Lefevr, Agrikola, Robert Flad, De Nujsment, Bretonac, Etmiler i mnogi drugi radije se opredeljuju za duh rose, kao i za odgovarajuće ekstrakte pripremljene „od oluj ne kišnice ili masne skrame koja pluta po površini mine ralnih voda.“ Konačno, kako kaže Langle-Difrenoa2, Olaf Borikije (De Origine Chemiae et in conspectu Cbemicorum celebriorum, num. XIV) „kaže da je kapetan Tomas Peri, 1

Hoffmann, beleške uz: Poterius, Opera omnia, 16 vol., Genève, 1 7 4 8 -1 7 5 4 .

2

Histoire de la Philosophie hermétique. Paris, Coustelier, 1742, 1.1, p. 4 4 2 .

95


Englez, 1662. gledao kako se ovom naukom (alhemijom) bave u Fesu, u Berberiji, i kako je veliki alkaest, prva mate rija svih filosofa, u Africi odavno poznat najveštijim muha medanskim umetnicima.“ Ukratko, svi recepti za alkaest koje autori nude i koji pre svega govore o tečnom vidu koji se pripisuje univerzal nom rastvaraču nekorisni su, ako ne i lažni, i važe samo u spagiriji. Naša prva materija je čvrsta, i živa koju ona daje uvek se javlja u obliku soli i čvrste je konzistencije. Ova me talna so, kako s pravom kaže Bernar Trevizanac, vadi se iz Magnezije „tako što se ona u više navrata razara, rastvara i sublimiše“. Pri svakom zahvatu telo se razbija, postepeno se raspada, bez očigledne reakcije, ispuštajući veliki deo ne čistoće. Ekstrakt, pročišćen pomoću sublimacija, isto tako gubi i heterogene delove, tako da su sva njena svojstva na kraju kondenzovana u mekoj masi manje zapremine i teži ne od one koju je imao prvobitni mineralni predmet. To je ono što vrlo tačno kaže španska izreka, jer što su pona vljanja brojnija, razbijeno i rastavljeno telo trpi veću štetu, i kvintesencija koja od njega potiče ima manje prilike da se pokaje; naprotiv, postaje snažnija, čistija i aktivnija. Zato naš vampir stiče moć da prodre u metalna tela, da privuče sumpor ili svoju pravu krv, i filosofu daje povoda da ga poistoveti s noćnim vampirom iz istočnjačkih legendi.

Kaseta 2. - Venac od lišća i voća: jabuka, krušaka, du nja, itd., uvezan je trakama čiji su čvorovi omotani oko četi ri lovorove grančice. Natpis koji ga oivičava kaže nam da ga niko neće dobiti ako se ne povinuje zakonima borbe: .NEMO.ACCIPIT. .q v i .n o n .l e g i t i m e .c e r t a v e r .i t . Gospodin Luj Odija u ovoj temi vidi lovorov venac, što ne treba da nas iznenadi: njegova zapažanja često su nesavršena i proučavanje pojedinosti jedva da ga zanima. U stvari, nije reč ni o bršljanu kojim su ovenčavani drevni

96


pesnici, ni o slatkom lovoru na čelu pobednika, ni o pal mi, dragoj hrišćanskim mučenicima, ni o mirti, vinovoj ili maslinovoj grančici bogova; reč je naprosto o plodono snom vencu mudraca. Njegovi plodovi označavaju obilje zemaljskih dobara stečenih veštim bavljenjem nebeskom zemljoradnjom , na korist i blagodat. Tu se nalazi nekoliko lovorovih grančica, koje su, međutim, tako slabo vidljive da se jedva razaznaju, a stavljene su u čast radenika. Ipak, ovaj seljački venac kojim mudrost ovenčava mudre i vrle tragaoce nije lako osvojiti. Naš filosof nam to neuvijeno kaže: teška je borba koju umetnik mora povesti s elemen tima ako na velikom iskušenju želi da odnese pobedu. Po put viteza lutalice, svoj korak mora upraviti ka tajanstve nom vrtu Hesperida i izazvati strašno čudovište koje je preprečilo ulaz. To je, ako ostajemo u tradiciji, alegorijski jezik kojim učenjaci otkrivaju prvi i najvažniji zahvat u Delu. U stvari, hermetičkog zmaja ne izaziva i ne bori se s njim alhemičar lično, nego druga, jednako snažna zver ko ja ga predstavlja i koju umetnik, igrajući ulogu opreznog posmatrača, uvek spremnog da se umeša, mora da podstiče, pomaže i štiti. On je učitelj borilaštva u tom neobič nom i nemilosrdnom dvoboju. Malo je autora govorilo o ovom prvom sudaru i opa snosti koju on u sebi nosi. Koliko nam je poznato, Silijani je, začelo, Adept koji je otišao najdalje u metaforičkom opi su ovog pitanja. Ipak, nigde nismo otkrili tako podroban izveštaj, tačan u slikama, blizak istini i stvarnosti kao kod velikog hermetičkog filosofa modernih vremena De Sira na Beržeraka. Nije dovoljno poznat ovaj genijalni čovek čije je delo, namerno osakaćeno, nesumnjivo trebalo da obuhvati celu nauku. Sto se nas tiče, jedva nam je potreb no svedočanstvo gospodina de Sersija1, koji tvrdi da je De Sirano „od Tvorca Svetlosti i Učitelja Nauke (Apolona) 1

Posveta za Histoire comique des Etats et Empires du Soleil. (Go spodin od Sersija gospodinu De Sirano Movijeru, autorovom bratu.) Paris, Bauche, 1910.

97


dobio prosvetljenje koje ništa ne može pomračiti, znanja koja niko ne može dosegnuti“, da bismo u njemu prepozna li istinskog i moćnog posvećenika. De Sirano Beržerak izvodi na scenu dva fantastična bića koja predstavljaju načela Sumpora i Žive rođena iz če tiri prvobitna elementa: sumporni Salamandar; koji uživa sred plamena, simbolizuje vazduh i vatru čiju suvoću i og njeni plamen poseduje sumpor, i Ustavica, živin zatočnik, po hladnoći i vlazi naslednik zemlje i vode. Ova imena izabrana su namerno i ništa ne duguju ni hiru ni fantazi ji. 'Zo?ha\L
De Cyrano Bergerac, Histoire des Oiseaux en l ’A utre Monde. Histoire comique des Etats et Empires du Soleil. Paris, Bauche, 1910, p. 79. Up. izdanje Jean-Jacques Pauvert, p. 2 4 0 , nav. gore.

98

ČU D ESN I VRAD ŽBEN IK IZ ZAMKA U DA M PJER SIR BU TO N U

„Pešice sam prešao prostor od četiri stotine stadija, i na kraju ugledao, usred ogromne doline, kao neke dve ku gle koje su, pošto su dugo bučno kružile jedna oko druge, jedna drugoj prišle, a zatim uzmakle. I primetio sam da bi se, kada dođe do sudara, začula snažna lupa, ali kad sam po šao napred video sam da su ono što mi je izdaleka izgledalo kao dve kugle, u stvari dve životinje, od kojih je jedna, ma da odozdo obla, na sredini oblikovala trougao, a visoko po dignuta glava s crvenim vlasima, koje su lepršale za njom, bila je zašiljena u obliku piramide; telo joj je bilo izbušeno kao rešeto i kroz te sitne rupice koje su joj služile kao pore videlo se da kuljaju plamičci koji kao da su je prekrivali og njenim perjem. Setajući se unaokolo sreo sam nekog časnog starca koji je posmatrao slavnu bitku jednako radoznalo kao i ja. Dao mi je znak da mu priđem, poslušao sam ga, i seli smo jedan kraj drugog... , Evo šta mi je rekao: ’Na ovoj kugli na kojoj se nalazi mo vide se šume zasejane svetlima zbog velikog broja ognje nih zveri koje njima haraju, osim životinja-лгиЛ, koje svako dnevno, na molbu svojih prijateljica šuma, dolaze da leče bolesno drveće. Kažem da ih leče zato što se, čim iz svojih ledenih gubica dunu u ugljevlje ove pošasti, ono gasi. U zemaljskom svetu, odakle smo ja i vi, ognjena zver se zove salamandar, a životinja-santa poznata je pod imenom ustavica. Znajte da ustavice žive u blizini pola,1u najvećim dubinama Ledenog mora, i da hladnoća koju ispuštaju te ri be preko svoje krljušti ledi morsku vodu u onim krajevima iako je slana... Ta voda iz Stige, koja je otrovala Aleksandra Velikog i čija mu je hladnoća zaledila utrobu, bila je mokraća ovih životinja... To, što se tiče životinja-лш/г. A što se tiče ognjenih zveri, one se stane u zemlji, ispod planina užarenog katrana, kao što su Etna, Vezuv i Crveni Rt. Ove izrasline koje vidite u ždrelu one tamo, potiču od zapaljenja jetre...’

99 I


Posle toga smo zaćutali i pažljivo posmatrali slavni dvo boj. Salamandar je žestoko napadao, ali ustavica se čvrsto držala. Iz svakog nasrtaja grmnuo bi grom, kao što se deša va i u okolnim Svetovima, gde sudar toplog i hladnog obla ka proizvodi istu buku. Iz salamandrovih očiju sevnula bi, pri svakom besnom pogledu koji bi uputio neprijatelju, cr vena svetlost od koje je izgledalo kao da je vazduh u plame nu. Kad bi poleteo, s njega se slivao znoj od ključalog ulja, i pišao je azotnu kiselinu. Ustavica, sa svoje strane, krupna, teška i četvrtasta, imala je telo sve prekriveno ledenom krljušti. Njene ogromne oči izgledale su kao staklene činije, a sjaj njenog pogleda ledio je hladnoćom, tako da sam osećao kako mi od zime drhti svaki ud na telu na koji bi se pogled spustio. Ako bi mi palo na pamet da se zaklonim rukom, ona bi mi utrnula; i sam vazduh oko nje, zahvaćen hladno ćom, zgusnuo bi se u sneg; zemlja se stvrdnjavala pod nje nim koracima, i mogao sam da prebrojim tragove zveri po broju promrzlina preko kojih bih prešao. Na početku borbe, salamandar je žestokim nabojem svog prvog žara preznojio ustavicu, ali se taj znoj polako ohladio i celu ravnicu prekrio pokoricom tako klizavog le da da salamandar nije mogao da priđe ustavici a da ne pad ne. Filosof i ja shvatili smo da se od silnog padanja i usta janja umorio, jer je pucanje gromova, ranije tako strašno, koje bi se začulo kada bi nasrnuo na svoju neprijateljicu, sada bilo samo potmula huka koja označava kraj oluje, i ta jedva čujna buka koja je postajala sve prigušenija na kraju se izrodila u šištanje nalik onom što ga ispušta crveno usi jano gvožđe kad se potopi u hladnu vodu. Kad je ustavica shvatila da se borba privodi kraju po slabljenju udaraca koji su je jedva potresali, okrenula se na ivici svoje kocke i svom težinom se sručila na trbuh salamandra, tako uspešno da je srce sirotog salamandra, gde je bio sabran sav ostatak nje gove vreline, prepuklo uz tako strašan prasak da ne znam ništa u prirodi što bi se s tim moglo uporediti. Tako je og njena zver skončala pod lenim otporom životinje-sante.

100

ČU D ESN I V R A D ZBEN IK IZ ZAMKA U D A M PJER SIR BU TO N U

Neko vreme pošto se ustavica povukla izišli smo na boj no polje, i starac, koji je prethodno namazao šake zemljom po kojoj je ova koračala, kao zaštitu od opekotina, dohva tio je leš salamandra. ’Uz telo ove životinje - rekao mi je - više ne treba da palim vatru u kuhinji, jer ako ovo telo bude visilo na mojim verigama, od njega će proključati i is peći se sve što stavim u ognjište. A što se tiče očiju, pažljivo ću ih čuvati; da na njima nema senke smrti, pomislili biste da su to dva mala sunca. Starci iz našeg Sveta znali su kako ih treba spremati; to je ono što se zvalo plamene svetiljke\ a kačene su samo na raskošne grobnice uglednih ličnosti. Naši savremenici pronalazili su ih kada su iskopavali neke od tih čuvenih grobnica, ali su ih zbog svoje neupućenosti i radoznalosti uništili, jer su mislili da će ispod pokidanih opni naći onu vatru koju su videli kako sija.’“

Kaseta 3. - Artiljerijsko oruđe iz X V I veka prikazano je u trenutku kada opaljuje. Oivičeno je trakom koja nosi latinski natpis: .SI.NON.PERCVSSERO.TERREBO.

Ako nikoga ne pogodim, bar ću uliti strah. 1

Plamene svetiljke, takođe zvane večne ili neugasle, predstavljaju jedno od najčudesnijih dostignuća hermetičke nauke. Napra vljene su od tečnog eliksira dovedenog u stanje isijavanja i drža nog u potpunom vakuumu. U svom Rečniku umetnosti i nauka, objavljenom u Parizu, 1731, Toma de Kornej kaže da je 1401. godine „neki seljak u blizini Tibra, nedaleko od Rima, iskopao Paladinu svetiljku koja je gorela više od dve hiljade godina, ka ko se videlo po natpisu, i niko nije mogao daje ugasi. Plamen se ugasio kad je napravljena mala rupa u zemlji“. Isto tako je, u vre me pontifikata Pavla III (1534—1549), u grobnici Tulije, Kikeronove kćeri, iskopana večna svetiljka koja je gorela i još bacala živu svetlost, mada grob nije bio otvaran hiljadu petsto pedeset godina. Velečasni S. Matir, iz Misijâ u Londonu, spominje sve tiljku iz hrama Trevaudrum, u kraljevstvu Travankore (južna Indija). Ta svetiljka, zlatna, sija ,,u udubljenju;pokrivenom ka menom“ duže od sto dvadeset godina, a gori i dari-danas.


Tvorac ove teme očigledno je umeo da se izražava figu rativno. Shvatamo da se obraća neposredno profanima, tra gačima neupućenim u nauku i zato nesposobnim da shvate ove kompozicije, koje će njihov broj, neobičnost i nekoherentnost ipak umeti da iznenadi. Moderni mudraci misliće da je ovaj drevni rad delo luđaka. I baš kao što loše upotrebljen top iznenadi samo bukom koju napravi, naš filosof s razlogom misli da će se, ako i ne mogu svi da ga razumeju, ipak svi iznenaditi zbog zagonetnog, čudnovatog i nesklad nog karaktera brojnih neobjašnjivih simbola i scena. I mi smatramo da čudnovati i slikoviti izgled ovih figu ra pre svega privlači gledaočevu pažnju, mada mu ne pruža prosvetljenje. To se desilo Luju Odijau i svim autorima koji su se bavili Dampjerom. Njihovi opisi u suštini su samo ža mor zbrkanih, ispraznih i beznačajnih reči. I mada u njima nema nikakve pouke za radoznalca, one nam ipak svedoče da nijedan posmatrač, po našem mišljenju, nije umeo da otkrije opštu ideju koja se skriva iza ovih motiva, ni dalekosežnost tajanstvene pouke koja se iz njih može izvući.

Kaseta 4. - Narcis pokušava da u jezeru u kojem se ugledao dohvati sopstvenu sliku, što je razlog zbog kojeg se preobražava u cvet, kako bi mogao da oživi zahvaljujući vodama koje su izazvale njegovu smrt: .VT.PER.QVAS.PERIIT.VIVERE.POSSIT.AQVAS. Narcisi su biljke s belim ili žutim cvetovima, i zbog tih cvetova zapazili su ih i mitolozi i simboličari. Odista, njiho ve su boje u stvari boje dva sumpora zadužena da usmeravaju dva Magisterija. Svi alhemičari znaju da se treba služiti isključivo belim sumporom za Delo u srebru, i žutim sum porom za sunčevo Delo, pažljivo izbegavajući njihovo mešanje, prema izvanrednom savetu Nikole Flamela, jer bi se ta ko izrodio čudovišan naraštaj bez budućnosti i bez snage. Narcis je ovde amblem rastvorenog metala. Njegov grč ki naziv, NàpKuroç, potiče od Nàpxr] ili Nap>ca, otupelost,

102

Č u d e s n i v r a d ž b e n ik iz z a m k a u d a m p je r s ir b u t o n u

omamljenost. Naime, redukovani metali, čiji je život laten tan, koncentrovan, uspavan, zato izgledaju kao da se odr žavaju u inertnom stanju poput životinja u zimskom snu ili bolesnika izloženih uticaju narkotika (vàpKcoriKÔç, od когепа vàpicr]). Zovu ih i mrtvi, u poređenju s alhemijskim metalima koje je umetnost ojačala i vitalizovala. Sto se ti če sumpora izvađenog pomoću rastvarača - a to je živina voda iz jezera - on je jedini predstavnik Narcisa, to jest razdvojenog i rasturenog metala. Ali, baš kao što slika ko ju odražava ogledalo vode uključuje sva vidljiva svojstva stvarnog predmeta, tako i sumpor čuva specifična svojstva i metalnu prirodu razloženog tela. Zato taj sumpor koji je počelo, istinsko seme metala, pošto u živi nalazi žive i životvorne hranljive elemente, može dalje da začne novo biće nalik sebi, čija će suština ipak biti viša i koje će biti kadro da se pokorava volji dinamike evolucije. S razlogom se, dakle, Narcis, metal preobražen u cvet ili sumpor - jer sumpor, kako kažu filosofi, jeste cvet svih metala - nada da će naći novo postojanje zahvaljujući na ročitom svojstvu vode koja je izazvala njegovu smrt. Ako svoju sliku ne može da izvadi iz talasa koji ju je zarobio, taj talas će mu ipak omogućiti da je materijalizuje u „dvojni ku“ u kojem će biti sačuvana njegova suštinska svojstva. Tako ono što izaziva smrt jednog počela daje život drugom, jer početna živa, živa metalna voda, umire da bi sumporu iz rastvorenog metala obezbedila elemente za uskrsavanje. Zato su stari oduvek govorili da je neophodno ubiti živo da bi uskrslo mrtvo. Sprovođenje ovog aksioma u delo mudracu obezbeđuje živi sumpor, glavni agens kame na i preobražaja koji se od njega mogu očekivati. Takođe, pruža mu mogućnost da ostvari drugi aksiom Dela, a to je: sjediniti život sa životom spajajući prvu živu rođenu od Pri rode i taj aktivni sumpor, kako bi se dobila živa filosofa , či sta, tanana, osetljiva i živa supstanca. To je zahvat o kojem su mudraci govorili kao o kemijskom venćanju, mističnom

103


braku brata i sestre - pošto su oboje od iste krvi i imaju isto poreklo - kao o Gabritu i Beji, o Suncu i Luni, o Apolonu i Dijani. Ovaj poslednji izraz kabalistima je dao čuveni nazivApolonije iz Tijane, pod kojim se navodno skrivao neka kav filosof, mada su čudesa tog izmišljenog lika, neosporno hermetičkog karaktera, za upućene zaodevena simbolič kim znacima i posvećena alhemijskoj ezoteriji. Kaseta 5. - Nojev kovčeg pluta na vodama Potopa, dok u njegovoj blizini neki čamac samo što nije potonuo. Na nebu iznad ovog prizora mogu se pročitati reči: .VERITAS V IN C IT.

Istina pobeđuje. Čini nam se da smo već rekli da kov čeg predstavlja sve pripremljene materijale objedinjene pod različitim imenima, kao što su kompost, rebis, amalgam, itd., koji upravom smislu sačinjavaju počelo života [archée], ognjenu materiju, osnovu kamena mudrosti. Grčko Аркг[ znači početak, počelo, izvor, poreklo. Pod dejstvom spoljašnje vatre koja raspaljuje unutrašnju vatru archée, sav kom post postaje tečan i dobija izgled vode, i ta tečna supstanca koja se od fermentacije uzburka i naduje dobija, kako kažu autori, crte potopa. U početku je žućkasta i lepljiva i dobi ja ime laton, a to je ime majke Dijane i Apolona, Latona. Grci su je zvali Лу]тсо, od IrjToç umesto lr|rroç, u jonskom značenju zajedničko dobro, zajednička kuća (rolvjirov), što označava zajednički zaštitni omotač oko dvostrukog za metka1. Spomenimo, uzgred, da su kabalisti kroz igru re či kakve imaju običaj da prave učili da fermentacija treba da se obavlja uz pomoć drvene posude ili tačnije, u buretu presečenom nadvoje, koje su nazivali hrastov sud. Latona, mitska princeza, pretvara se, u jeziku Adepta, u tonu ili u 1

Lingvisti, s druge strane, smatraju da Л у]тшstoji u vezi sa AaGsiv, drugim aoristom infïnitivaAavGàvsiv, što znači ostati skriven, iz micati svakom pogledu, biti skriven ili nepoznat, što je po nama u skladu s nejasnom rečenicom kojom ćemo se ubrzo pozabaviti.

104


bure [tonneau], čime se objašnjava zašto početnici s toliko teškoće prepoznaju tajnu posudu u kojoj fermentišu naši materijali. Nakon potrebnog vremena izbice na površinu, plutaće i neprestano se kretati usled vrenja tanak sloj u vidu mehurića koji su mudraci nazvalifilosofsko ostrvo\ što je prva pojava zgušnjavanja i zgrušavanja. Čuveno ostrvo Delos - na grčkom AyjXoç, što znači vidljiv, jasan, izvestan - koje je Latoni neočekivano pružilo utočište kada je bežala od Junone, i umetnikovo srce ispunjava nepomućenim zado voljstvom. To plutajuće ostrvo koje je Posejdon udarcem trozupca izbacio iz dubina mora jeste i Nojev spasonosni kovčeg na vodama Potopa. Cum viderem quod aqua sensim crassior - kaže nam Hermes - duriorquefieri inciperet, gau-

debam; certo enim sciebam, ut invenirem quod querebam2. Postupno, pod stalnim dejstvom unutrašnje vatre, skrama se širi, zgušnjava, polako prekriva celu površinu rastopljene mase. Pokretno ostrvo tada ostaje učvršćeno, i taj prizor alhemičara uverava da je došlo vreme da Latona rodi. U tom trenutku vraća se tajna. Težak oblak, taman, olovan, diže se iz toplog i nepomičnog ostrva, prekriva ta mom zemlju koja rađa, svojom neprozirnošću sve obavija i skriva, ispunjava filosofsko nebo kimerijskim senkama (Ki^ßspixiv, odeven u crninu), i iza velikogpomračenja Sun ca i Meseca skriva od pogleda natprirodno rođenje hermetičkih blizanaca, budućih roditelja kamena. Mojsijevsko predanje pripoveda kako je Bog pred kraj Potopa učinio da nad vodama dune topao vetar od kojeg će one isparavati i spuštati se. Planinski vrhunci izranjaju ispod ogromnog tečnog pokrivača, i kovčeg se tada spušta na planinu Ararat, u Jermeniji. Noje otvori prozor na bro du i pusti gavrana, koji je za alhemičara u njegovom malom 1 2

Posebno Kosmopolita (Rasprava o Soli) i autor Zelenog sna. „Kad sam video da ta vodapostaje sve gušća i gušća i da se stvrdnjava, obradovao sam se, pošto sam pouzdano znao da ću naći ono što sam tražio.“


Postanju, replika kimerijskih senki i onih mračnih oblaka koje prate okultno pravljenje novih bića i obnovljenih tela. Kroz ovo sazvučje i materijalno svedočanstvo samog rada, istina odnosi pobedu uprkos onima koji je poriču, uprkos skepticima, malodušnima uvek spremnim da u pro store iluzije i čudesnog odbace pozitivnu stvarnost koju ne bi bili kadri da shvate zato što uopšte nije poznata i zato što njoj niko ne poučava.

Kaseta 6. - Žena kleči kraj groba na kojem stoji ova čudna reč: TAIACIS Na ženi se vidi najdublje očajanje. Traka koja ukrašava ovu figuru nosi natpis: .VICTA.JACET.VIRTVS.

Vrlina leži pobeđena. To je krilatica Andrea Senijea, kaže nam Luj Odija kao objašnjenje, ne uzimajući u obzir vreme koje je proteklo od renesanse do Revolucije. Ovde ni je reč o pesniku, nego o svojstvu sumpora ili zlata mudraca koje počiva pod kamenom čekajući da se njegovo smrtno telo potpuno raspadne. Naime, sumporna zemlja rastvore na u živinoj vodi smrću smeše priprema oslobođenje ovog svojstva koje je duša ili vatra sumpora. I to svojstvo, trenut no zatočeno u telesnom omotaču, ili taj besmrtni duh diza če se nad vodama haosa sve dok se ne stvori novo telo, kao što nas uči Mojsije u Postanju (1 : 2). Pred očima, dakle, imamo hijeroglif usmrćenja, a on se ponavlja i na gravirama u knjizi Pretiosa M argarita novella kojim je Petar Dobri iz Lombardije ilustrovao svoju dramu o Veledelu. Veliki broj filosofa prihvatio je ovaj način izra žavanja i ispod mračnih i posmrtnih tema sakrio truljenje posebno primenjeno na drugo Delo, to jest na zahvat koji treba da rastavi i rastoči filosofski sumpor nastao u prvom radu, kako bi ga pretvorio u savršeni eliksir. Vasilije Valen tin nam na jednom od svojih Dvanaest ključeva pokazuje

X X X I II Z a m a k D a m p j e r

s ir

Buto n .

Kasete na Gornjoj galeriji - Šesti niz.


skelet koji stoji na sopstvenom kovčegu, a na drugom nam slika scenu sahrane. Flamel ne samo da smešta čovekolike simbole Ars Magna na groblje Mladenaca, nego i svoju nad grobnu ploču, koja je izložena u kapeli muzeja u Kliniju, ukrašava slikom leša kojeg jedu crvi, sa sledećim natpisom: O d zemlje jesam , u zemlju se vraćam .

Zadit Stariji u prozirnu kuglu zatvara ispijenog samrtnika. Anri de Linto na jednoj stranici rukopisa Osvita sli ka beživotno telo kralja s krunom, koje leži u grobnoj jami, dok se njegov duh u liku anđela diže ka svetiljci što visi iz oblaka. I mi sami smo, sledeći velike učitelje, koristili istu temu na naslovnoj stranici M isterije katedrala. Što se tiče žene koja na grobu u našoj kaseti prevodi svoje jadikovke u pokrete bez reda, ona predstavlja metalnu majku sumpora, i na nju se odnosi ona jedna jedina reč is klesana u kamenu što prekriva njenog sina: Taiacis. Ova ba rokna reč, nesumnjivo rođena iz hira našeg Adepta, u stvari je samo latinska rečenica čije su reči spojene i napisane nao pačke, tako da se može pročitati od kraja: Sic ai at, „Avaj, kad bih barem ovako... (mogla ponovo da se rodim)“. Najuzvišenija nada u dnu najdubljeg bola. Sam Isus morao je da strada u telu, morao je da umre i da tri dana ostane u grobu kako bi spasao ljude, a zatim uskrsnuo u slavi ljudskog otelovljenja i ostvarenju svog božanskog zadatka.

Kaseta 7. - Predstavljena u punom letu, golubica u kljunu drži maslinovu grančicu. Ova tema ukrašena je natpisom: .SI.TE.FATA.VOCANT.

Ako te sudbine pozovu. Amblem golubice sa zelenom grančicom dao nam je Mojsije u opisu sveopšteg Potopa. U stvari, kaže se (Postanje, 8 : 11) da je Noje pustio golubi cu na slobodu, a ona se pred noć vratila noseći zelenu ma slinovu grančicu. To je prvorazredni znak istinskog puta i

109 i

ALHEM1JSKA BORAVIŠTA

pravilnog odvijanja zahvata. Pošto je rad na Delu Postanje u malom i njegov sažetak, sve okolnosti božanskog rada alhemičar mora izvesti u malom. Sledstveno tome, kada pa trijarh iz kovčega pusti gavrana, moramo razumeti da se u našem Delu tu radi o prvoj trajnoj boji, to jest o crnoj, jer kada je smeša usmrćena, materije trule i dobijaju sasvim tamnoplavu boju koja se po metalnim odsjajima može uporediti s gavranovim perjem. S druge strane, biblijska priča kaže da se ta ptica, pošto su je zadržali leševi, nije vratila u kovčeg. Međutim, analoški razlog zbog kojeg se crnoj boji pripisuje naziv gavran ne zasniva se samo na istovetnosti izgleda. Filosofi su i kompostu koji se raspao davali rečito ime plavo telo, a kabalisti lepo telo, ne zato što gaje prijatno videti nego zato što pruža prvo svedočanstvo o delovanju filosofskih materijala. Ipak, uprkos srećnom znaku koji fi losofi prepoznaju u pojavi crne boje, preporučujemo da se ovi dokazi prime uzdržano i da im se pridaje samo onaj zna čaj koji zaista imaju. Znamo koliko ga je lako dobiti, čak i od stranih supstanci, ako se one obrađuju prema pravilima umetnosti. Ovaj kriterijum je, dakle, nedovoljan, mada opravdava poznati aksiom da se svaka suva materija rastva ra i kvari u vlazi koja joj je prirodno homogena. Eto zašto upozoravamo početnika i savetujemo mu da, pre nego što se prepusti oduševljenju bezgranične radosti, oprezno sače ka da se pojavi zelena boja, simptom sušenja zemlje, upijanja vode i oživljavanja novostvorenog tela. I tako, brate, ukoliko se nebo udostoji da blagoslovi tvoj rad i, po recima Adepta, si te fa ta vocant, najpre ćeš dobiti maslinovu grančicu, simbol mira i sjedinjenja ele menata, a zatim i belu golubicu koja ti ju je donela. Tek tada možeš biti siguran da imaš onu veličanstvenu sve tlost, dar Svetog Duha koji je Isus poslao pedesetog dana (Пе^тујкосгтг]) na svoje voljene apostole. To je materijalno osveštanje inicijatičkog krštenja i božanskog otkrivenja. „I odmah izlazeći iz vode“, kaže nam sveti Marko (1 : 10), „vi de nebo gde se otvori, i duh kao golub siđe na nj.“

110 I


Kaseta 8. - Dve podlaktice sa spojenim šakama pro maljaju se iz venca oblaka. Kao geslo nose reči: .ACCIPE.DAQVE.FIDEM.

Prim i moju reč i daj mi svoju. Ovaj motiv je u krajnjoj liniji samo prevod znaka koji su alhemičari koristili za ele ment vodu. Oblaci i ruke oblikuju trougao čiji je vrh okre nut naniže, što je hijeroglif vode, nasuprot vatri, koju simboliše sličan trougao postavljen u obrnutom smeru. Tačno je da se pod ovim amblemom jedinstva ne bi mogla podrazumevati naša prva živina voda, pošto ruke koje se stežu u paktu odanosti i privrženosti pripadaju raz ličitim ličnostima. Rekli smo, i ovde to ponavljamo, da je početna živa prost proizvod i prvi agens koji treba da izvu če sumporni i vatreni deo iz metala. Ipak, ako ovaj rastva rač dozvoljava sumporu da prilikom izdvajanja zadrži neke delove žive, ili živi dozvoljava da upije određenu količinu sumpora, i premda se za ove kombinacije može reći da su filosofska živa, ipak ne treba očekivati da će kamen biti na pravljen samo pomoću ove smeše. Iskustvo pokazuje da filo- • sofska živa, kada se podvrgne destilaciji, lako napušta svoje čvrsto telo, ostavljajući čist sumpor na dnu retorte. S druge strane, uprkos ubeđenosti autora koji prednost u Delu da ju živi, uverili smo se da sumpor sam sebe određuje kao su štinski agens, jer je na kraju on taj koji ostaje, pojačan, pod imenom eliksir, ili umnožen, pod imenom kamen mudro sti, u konačnom proizvodu rada. Tako živa, bilo koja, ostaje podređena sumporu, ona je sluškinja i robinja koja pušta da bude upijena, iščezava i meša se s gospodarom. Dakle, pošto je univerzalni lek istinsko začinjanje, a nijedno začinjanje ne može se ostvariti bez učešća dva faktora iste vrste ali raz ličitog pola, moramo priznati da filosofska živa nema moć da proizvede kamen, i to zato što je sama. Ona, međutim, u radu igra ulogu ženke koju, kažu Despanje i Filaletej, mo ramo sjediniti s mužjakom ako želimo da dobijemo smešu poznatu pod imenom rebis, prvu materiju Magisterija.

111


Misteriju skrivene reči ili verbum dimissum, koju je pri mio od svojih prethodnika, naš Adept nam prenosi pod ve lom simbola. Od nas traži da mu damo svoju reč da ćemo je čuvati, odnosno traži da se zakunemo da nećemo otkriti ono za šta je on smatrao da treba da ostane tajna: accipe da-

quefidem . Kaseta 9. - Na kamenitom tlu, dve golubice, na nesre ću bez glava, stoje jedna naspram druge. Kao natpis nose latinsku poslovicu: .C O N CO RD IA .N VTRIT.A M O REM .

Sloga hrani ljubav. To je večna istina čiju primenu na lazimo svuda ovde dole, i koju Veledelo potvrđuje najčud nijim primerom koji se može naći u poretku mineralnih stvari. Celo hermetičko delo, istina, samo je savršeni sklad koja se ostvaruje na osnovu prirodnih međusobnih sklono sti neorganskih tela, njihovih hemijskih afiniteta i, ako reč nije neumesna, njihove uzajamne ljubavi. Dve ptice koje čine temu našeg bareljefa predstavljaju čuvene Dijaninegolubice, predmet očajanja mnogih istraži vača i slavnu zagonetku koju je Filaletej izmislio kako bi sakrio majstoriju dvostruke žive mudraca. Kada je oštroumnosti aspiranata ponudio ovu nejasnu alegoriju, veliki Adept bio je škrt na recima povodom porekla ovih ptica. Sasvim kratko, kaže samo to da su „Dijanine golubice ne razdvojno spojene u večnom zagrljaju Venere“. Stari alhemičari stavljali su pod zaštitu Dijane „od lunarnih tela“ onu prvu živu o kojoj smo toliko puta govorili pod imenom univerzalni rastvarač. Njena belina i srebrnasti sjaj dali su joj i epitet Mesecfilosofa i M ajka kamena. Tako je razume Hermes kada kaže, govoreći o Delu: „Sunce je njegov otac i Luna njegova majka.“ Limožon de Sen-Didije, u želji da istraživaču pomogne da reši zagonetku, piše u Razgovoru Eudoksa i Pirofila: „Pomislite, konačno, kojim sredstvima

112

Ču d e s n i v r a d ž b e n ik iz z a m k a u d a m p je r s ir b u t o n u

Geber uči da treba izvoditi sublimacije koje se zahtevaju u ovoj umetnosti. Sto se mene tiče, mogu samo da izrazim istu želju koju je izrazio drugi filosof: Sidera Veneris, et cor-

niculatae Dianae tibipropitia sint1.“ Može se, dakle, smatrati da su Dijanine golubice dva dela žive-rastvarača - dva roga mesečevog srpa - naspram jednog Venere, koja mora čvrsto držati u zagrljaju svoje omiljene golubice. Saglasnost potvrđuje dvostruko, isparljivo i vazdušno svojstvo početne žive za koju je kao amblem uvek uzimana ptica, a potvrđuje ga i materija iz koje potiče živa, kamenita zemlja, haotična i jalova, na koju su se golu bice spustile. Kada je, kako kaže Sveto pismo, Devica Marija, po Mojsijevom zakonu, provela sedam dana čišćenja (Izlazak , 1 3 : 2 ) Josif ju je pratio do jerusalimskog hrama, kako bi tamo predstavio Dete i prineo žrtvu, prema zakonu Go spodnjem (Levitska , 12 : 6 -8 ), a to su: par grlica ili dvagolupčeta. Tako se u svetom tekstu prikazuje tajna ornitogala, čuvenog ptičjeg mleka - 'OpviGwv yàXa - o čemu Grci govore kao o nečemu izvanrednom i vrlo retkom. „Namusti ptičjeg mleka“ ('OpviGcov уака àyLekym) među njima je bila izreka koja je značila odneti pobedu, imati naklonost sudbine i uspeh u svakom poduhvatu. I moramo se složiti da čovek treba da bude izabranik Proviđenja da bi otkrio Dijanine golubice i imao ornitogal, što je hermetički sino nim mleka device, koji je bio drag Filaleteju. ’Opviç na grč kom ne znači samo ptica uopšte nego i izričito pevac ili kokoška, i možda otuda potiče izraz 'OpviGcov уаЛа, koko š je mleko , koje se dobije kad se žumance razmuti u vrelom mleku. Nećemo se zadržavati na ovim vezama jer bismo tako razotkrili tajni zahvat koji se skriva iza izraza Dijani ne golubice. Recimo ipak da je biljka zvana ornithogalum ljiljan s lukovicom, s cvetovima lepe bele boje, a zna se da je ljiljan prvorazredni simbol Marije. 1

„Neka ti zvezda Venera i rogata Dijana budu naklonjene.“

113


IX Šesti niz (slika X X X III).

Kaseta 1. - Probijajući se kroz oblake, muška ruka ba ca o stenu sedam kugli koje se odbijaju od nje. Ovaj bareljef ukrašen je natpisom: .CONCVSSVS.SVRGO.

Pri sudaru odskačem. Slika akcije i reakcije, kao i her metičkog aksioma Solve et coagula, rastvaraj i zgrušavaj. Slična tema vidi se i u jednoj od kaseta na tavanici u kapeli Lalman, u Buržu, ali je tu umesto kugli keste nje. Dakle, taj plod koji je zbog bodljikave kore dobio na rodski nazivje ž (na grčkom ’Eîvoç, morski kesten), jeste prilično tačan prikaz kamena mudrosti kakav se dobija kratkim putem. Odista, izgleda kao da se sastoji od ne kakvog kristalnog i prozirnog jezgra, bezmalo sferičnog, boje slične ružičastom rubinu, zatvorenog u manje-više čvrstu, crvenu, neprozirnu i suvu čašicu prekrivenu ne ravninama koja na kraju rada često napukne, ponekad se čak sasvim otvori, poput orahove ili kestenove ljuske. Reč je, dakle, o plodovima hermetičkog rada koje nebe ska ruka baca o stenu, amblem naše živine supstance. Kad god se na kamen, čvrst i savršen, utiče živom kako bi se njome rastvorio, ponovo se nahranio i uvećao ne sa mo težinu i zapreminu nego i energiju, on u kuvanju po vrati svoje prvobitno stanje, boju i izgled. Može se reći da se kamen, kad stupi u dodir sa živom, vraća na pola znu tačku. Ove faze padova i uspona, rastvaranja i zgrušavanja, karakteristične su za uzastopna umnožavanja koja pri svakom preporodu kamena teorijski daju moć desetostruko veću od prethodne. Ipak, i pored toga što mnogi autori smatraju da tom pojačavanju nema grani ca, mi zajedno s nekim drugim filosofima mislimo da bi bilo nesmotreno, barem kada je u pitanju transmutacija i Lek, ponavljati postupak više od sedam puta. Eto zašto

114


su i Zan Lalman i Adept iz Dampjera prikazali samo po se dam kugli ili kestenova na motivima o kojima govorimo. Mada spekulativni filosofi smatraju da je umnožava nje neograničeno, ono ipak u praktičnoj sferi ima svoje gra nice. Sto kamen više napreduje, njegova izrada je sve brža, a sam kamen sve prodorniji: svaki stepen povećanja zahteva tek osmi stepen vremena koje je bilo potrebno za pret hodni zahvat. Po pravilu - a ovde govorimo o dugom putu - četvrto ponavljanje retko kada traje duže od dva sata; pe to se završava za minut i po, a za šesto je dovoljno dvanaest sekundi: pošto se trenutno završava, ovakav zahvat postaje neizvodljiv. S druge strane, težina i zapremina, koje nepre stano rastu, prinudila bi nas da veliki deo proizvoda osta vimo po strani usled nedostatka srazmerne količine žive, koja se uvek priprema dugo i mukotrpno. Konačno, kamen umnožen na peti ili šesti stepen, usled njegove vatrene mo ći, iziskivao bi značajnu masu čistog zlata kako bi se usmerio ka metalu, jer bi se inače mogao potpuno izgubiti. Zato je, dakle, bolje ne ići predaleko sa rafinisanjem agensa već obdarenog značajnom količinom energije, osim ako ne želi mo da uklonimo poredak metalnih i lekovitih mogućnosti i da pripravimo Univerzalnu živu koja sija i blista u tami kako bismo napravili večnu svetiljku. Ali, prelaz iz čvrstog u tečno stanje koji se mora ostvariti na ovoj tački, pošto je izuzetno opasan, može obaviti samo vrlo učen majstor izu zetne veštine... Iz svega prethodnog moramo zaključiti da materijal ne prepreke na koje smo ukazali povodom transmutacije, teže da obore tezu o neograničenom rastu geometrijskom progresijom, zasnovanu na broju deset, dragom čistim teo retičarima. Treba da se čuvamo nepromišljenog oduševlje nja i da nikad ne dopustimo da nam rasuđivanje pomute lažni argumenti i blistave ali jalove teorije ljubitelja čude snog. Nauka i Priroda spremile su nam dovoljno čuda ko jima će nas zadovoljiti i nije potrebno još dodavati prazne izmišljotine mašte.

115


Kaseta 2. - Ovaj bareljef prikazuje osušeno drvo posečenih grana i ogoljenog korenja. Ne nosi nikakav nat pis, nego samo dva znaka alhemijske notacije isklesana na kartušu. Jedan je shematska figura ravni i označava sum por, druga, ravnostrani trougao vrha okrenutog naviše, označava Vatru. Osušeno drvo je simbol uobičajenih metala, redukovanih iz svojih minerala i istopljenih, koji su zbog visokih temperatura u metalurškim pećima izgubili delatnu moć koju su imali u prirodnim ležištima. Zato filosofi za njih kažu da su mrtvi i smatraju da nisu pogodni za rad na De lu dok ne budu oživljeni ili reinkrudovani, prema osveštanom terminu, onom unutrašnjom vatrom koja ih nikad ne napušta potpuno. Naime, metali, fiksirani u industrijskom obliku u kojem ih poznajemo, u dubini svoje supstance još čuvaju dušu koju je obična vatra zatvorila i kondenzovala, ali je nije mogla uništiti. Tu dušu mudraci su nazvali vatra ili sumpor zato što je ona pravi agens svih mutacija, svih promena primećenih na metalnoj materiji, i ono nesagorljivo seme koje ništa ne može potpuno uništiti, ni silina jakih kiselina, ni vrelina peći. Ovo veliko načelo besmrtno sti kojem je sam Bog dao zadatak da obezbeđuje i održava opstanak vrste i da obnavlja smrtno telo opstaje i nalazi se čak i u pepelu kalcinovanih metala, kada su ovi pretrpeli rastavljanje svojih delova i sagorevanje telesnog omotača. Filosofi su, dakle, smatrali, i to ne bez razloga, da ot pornost sumpora i njegovo odolevanje vatri mogu pripa dati jedino samoj vatri ili nekom ognjenom duhu. To ih je navelo da mu daju ime kojim se naziva, i za koje neki umetnici misle da potiče od njegovog izgleda, mada nema nikakve veze s običnim sumporom. Na grčkom se sumpor kaže Gei'ov, a ova reč potiče od Qeïoç, što znači božanski, čudesan, natprirodan-, то Gsïov ne označava samo božan stvo nego i magijski i neuobičajeni vid neke stvari. Dakle, filosofski sumpor posmatran kao bog i pokretač Veledela kroz svoja dejstva ispoljava stvaralačku energiju uporedivu

116

ČU D ESN I VRADŽ.BENIK IZ ZAMKA U D A M PJER SIR BU TO N U

s božanskim Duhom. Tako - premda prednost treba dati živi ako ćemo se držati reda uzastopnog dobijanja - mora mo priznati da sumporu, nepojmljivoj duši metala, naša praksa duguje svoj misteriozni i na izvestan način natpri rodni karakter. Tražite, dakle, sumpor na suvom deblu prostih meta la i u isti mah ćete dobiti onu prirodnu vatru metala koja je glavni ključ alhemijskog rada. „Tu leži“, kaže Limožon de Sen-Didije, „velika tajna umetnosti, jer sve ostale zavi se od toga da li ćemo nju razumeti. Bio bih zadovoljan“, dodaje autor, „kada bi mi bilo dozvoljeno da vam bez uvi janja objasnim ovu tajnu, ali ne mogu da učinim ono za šta nijedan filosof nije mislio da mu je dozvoljeno. Sve što razumno možete od mene očekivati jeste da vam kažem da je prirodna vatra potencijalna vatra koja ne prži ruke, ali svoju delotvornost pokazuje čim je malo podstakne spoljašnja vatra.“

Kaseta 3. - Heksagonalna piramida napravljena od prikovanih ploča crnog lima na zidovima nosi različite am bleme viteštva i hermetike, komade oklopa počasti: štitove, kacigu, rukav, rukavice, krunu ivence. Epigrafje iz Vergilijevog stiha (.Eneida , X I, 641): .SIC .ITV R . AD. ASTRA.

Tako čovek postaje besmrtan. Ova piramidalna građe vina čiji oblik podseća na hijeroglif prilagođen da označi vatru, nije ništa drugo do Atanor, reč kojom alhemičari na zivajufilosofsku peć neophodnu za sazrevanje Dela. Sa stra ne se nalaze dvoja vrata, jedna naspram drugih; zastaklje ni prozori, kroz koje se mogu pratiti faze rada, zapečaćeni su. Još jedna vrata, postavljena na osnovi, vode u ognjište. Konačno, pločica blizu vrha služi kao odušak i ispust za gasove tokom sagorevanja. U unutrašnjosti, ako se posluži mo vrlo podrobnim opisima Filaleteja, Tesona, Salomona i drugih, kao i reprodukcijama Rupescise, Zgobisa, Pjera

117


Vikoa, Hugina iz Barme, itd., Atanor je sagrađen tako da može da primi čanak zemlje ili metala, što se zove gnezdo ili arena zato što je jaje tu u inkubaciji u toplom pesku (na latinskom arena). Sto se tiče goriva koje se koristi za grejanje, ono može biti različito, mada je mnogo autora koji naj radije koriste termogene lampe. To je barem ono o čemu učitelji govore povodom peći. Ali Atanor, boravište misteriozne vatre, zahteva manje vulgar no razumevanje. Po toj tajanstvenoj peći, tamnici nevidljivog plamena, čini nam se daje više u skladu s hermetičkim ezoterizmom tu pripremljenu supstancu - amalgam ili rebis - shva titi kao omotač i matricu središnjeg jezgra u kojem dremaju latentne sposobnosti koje će obična vatra brzo podstaći na delovanje. Pošto je sama materija provodnik prirodne i tajne vatre, besmrtnog agensa svih naših ostvarenja, ona je za nas jedini pravi Atanor (od grčkog AGàvaroç, onaj koji se obnavlja i nikad ne umire). Filaletej za tajnu vatru, bez koje mudraci ne bi mogli zato što ona izaziva sve preobražaje unutar smeše, kaže daje metalna esencija i daje sumpornog porekla. Kaže se daje mineral zato što se rađa iz prve živine supstance, jedinog izvora metala, i da je sumporna zato što je ta vatra tokom vađe nja metalnog sumpora dobila specifična svojstva „oca metala“. To je, dakle, dvostruka vatra - dvostruki ognjeni čovek Vasilija Valentina - koji u sebi u isti mah ima i privlačne, aglutinativne i organizacione moći žive, i sumpornu sposobnost da suši, zgrušava i otvrdnjava. Ko makar malo poznaje filosofiju lako će shvatiti da ta dvostruka vatra koja oživljava rebis, koja samo uz pomoć toplote prelazi iz potencijalnog u delatno stanje i sta vlja u dejstvo svoju moć, ne bi mogla pripadati peći, mada je metaforično predstavlja naš Atanor, to jest mesto energije i na čelo besmrtnosti uključeno u alhemijsku smešu. Ova dvostru ka vatra je stožer umetnosti i, kako kaže Filaletej, „prvi agens koji okreće točak i pokreće osovinu“. Cesto se naziva i vatra toč ka, zato što izgleda kao da deluje prema kružnom sistemu čiji je cilj preobraćanje molekularne građevine, što je rotacija koju simbolizuje točak Sreće i Uroboros.

118

i i

X X X IV Z a m a k D a m p j e r

s ir

Bu t o n .

Kasete na Gornjoj galeriji -Sedmi niz.


Tako, kad je materija razorena, usmrćena a zatim po novo sastavljena u novom telu pomoću tajne vatre koja podjaruje onu u peći, postupno se umnožavanjem diže do savr šenstva čiste vatre, koja se krije iza lika besmrtnog Feniksa: sic itur ad astra. Isto tako radenik, odani sluga Prirode, sa uzvišenim znanjem stiče i visoko zvanje viteza, poštovanje sebi ravnih, priznanje svoje braće i najveću od svih svetovnih časti, a to je da se ubroji među Ilijine učenike.

Kaseta 4. - Čvrsto zatvoren poklopcem, trbušast, ali s pukotinom, običan zemljani sud ispunjava svojim prostim i napuklim veličanstvom površinu ove kasete. Natpis po tvrđuje da sud čiju sliku vidimo mora sam da se otvori i da svojim razaranjem prikaže dovršetak onoga što sadrži u sebi: .INTVS.SOLA.FIEN T.M ANIFESTA.RVIN A. Među tolikim različitim figurama i amblemima koji ma je okružena, naša tema izgleda utoliko originalnije što se njena simbolika odnosi na suvi put, koji se takođe nazi va Saturnovo Delo, koje se jednako retko prevodi u ikono grafiju kao što se retko opisuje i u tekstovima. Zasnovan na upotrebi čvrstih kristalizovanih materijala, kratak put (ars brevis) traži samo pomoć topioničarskog lonca i viso kih temperatura. Henkel1je nazreo istinu kad je rekao da „umetnik Ilija, kojeg navodi Helvecije, smatra da pripre ma kamena mudrosti počinje i završava se za četiri dana, i stvarno je i pokazao taj kamen još zalepljen za krhotine lonca. Čini mi se“, nastavlja autor, „da ne bi bilo tako be smisleno povesti raspravu o tome da Ii ono što alhemičari zovu veliki meseci nisu možda dani - što bi značilo da je vreme vrlo kratko - i ne postoji li metod po kojem bi se ceo zahvat sastojao u tome da se materijali dugo održavaju u potpuno tečnom stanju, što bi se postiglo pomoću jake 1

J. F. Henckel, Traité de l ’Appropriation, en Pyritologie ou Histoire naturelle de la Pyrite. Paris, J. T. Hérissant, 1760, p. 375, S. 416.

121 I


vatre koja bi se raspirivala mehovima; ali ovaj metod ne mo že se ostvariti u svakoj laboratoriji, a možda čak ne bi svi ni smatrali da je ostvarljiv.“ Ali nasuprot vlažnom putu, koji se zbog korišćenja staklenih oruđa može lako nadgledati i tačno pratiti, suvi put ne može prosvetliti radenika u svakom trenutku tokom rada. Takođe, mada činilac vremena, sveden na minimum, predstavlja ozbiljnu prednost u obavljanju ars brevis, naprotiv, potreba za visokim temperaturama je veli ka nepogodnost i uvodi potpunu neizvesnost u to kako će se zahvat odvijati. Sve se događa u najdubljoj tajnovitosti u unutrašnjosti lonca za topljenje koji je dobro zatvoren i položen među užareno ugljevlje. Važno je, dakle, biti ve oma iskusan i dobro poznavati ponašanje i moć vatre jer se od početka do kraja neće videti ni najmanja naznaka. Sve reakcije karakteristične za vlažni put klasični autori su naveli, i zato studiozan umetnik može naći prilično podrobna uputstva koja će mu omogućiti da započne dug i mukotrpan posao. Ovde, naprotiv, bez ikakvog vodiča, putnik, hrabar do neustrašivosti, zalazi u suvu i sprženu pustinju. Nema utabanog puta, nikakvog belega ili nazna ke; samo prividna inertnost zemlje, stenja i peska. Blistavi kaleidoskop raznobojnih faza neće ga razgaljivati dok klecavo korača; nastavlja put naslepo, bez ikakve druge izvesnosti osim svoje vere i bez druge nade osim pouzdanja u božansko milosrđe... Međutim, na kraju putovanja, tragalac će uočiti znak, jedan jedini, onaj čija pojava ukazuje na uspeh i potvrđuje savršenost sumpora time što se živa potpuno stvrdla. Taj znak jeste spontano pucanje suda. Kad istekne vreme, ako se skine jedan deo bočnog zida, vidi se, ukoliko je ogled bio uspešan, jedna ili više bleštavih linija koje je jasno vi de na manje sjajnom dnu omotača. To su pukotine koje jasno ukazuju na srećno rođenje mladog kralja. Kao što ljuska kokošijeg jajeta, kad se završi inkubacija, pukne na pritisak pileta, i ljuska našeg jajeta pukne kad je sumpor


dovršen. Između ovih efekata postoji očigledna sličnost, uprkos različitosti uzroka, jer u mineralnom Delu pucanje lonca se, logično, može pripisati samo hemijskom dejstvu, koje je nažalost nemogućno pojmiti i objasniti. Ukažimo ipak na to da se ova dobro poznata činjenica često pojavlju je pod uticajem nekih manje značajnih kombinacija. Ta ko, na primer, ako se ostave novi lonci koji su upotrebljeni samo jedanput za topljenje metalnog stakla, za pravljenje hepar sulphuris ili dijaforetičkog antimona, nakon što su dobro očišćeni, posle nekoliko dana videćemo da su popu cali a da ne možemo otkriti tajni razlog ove zakasnele po jave. Velike pukotine na trbusima kao da su nastale pod dejstvom neke ekspanzivne sile koja je delovala od središta ka periferiji, na sobnoj temperaturi i mnogo vremena na kon upotrebe posuda. Ukažimo, na kraju, i na izvanredno poklapanje izme đu motiva u Dampjeru i motiva u Buržu (palata Lalman, tavanica u kapeli). Među hermetičkim kasetama u ovoj poslednjoj takođe se vidi nakrivljen zemljani sud čija je pu kotina, dugačka i široka, zapušena opnom od pergamenta vezanog oko oboda. Iz raspuklog trbuha izviruju lepi kri stali različite debljine. Kristalni oblik sumpora dobijenog suvim putem je vrlo jasna naznaka koja potvrđuje i precizi ra ezoteričnost našeg bareljefa.

Kaseta 5. - Nebeska ruka čija je mišica zatrpana okovi ma zamahuje mačem i špatulom. Na traci se mogu pročita ti sledeće reči na latinskom: .PERCVTIAM.ET.SANABO.

Ranicu i izlečiću. Isus je rekao isto: „Doneću ti smrt i uskrsnuću te.“ To je ezoterijska misao od kapitalnog značaja u izvođenju Magisterija. „To je prvi ključ“, tvrdi Limožon de Sen-Didije1, „što otvara mračne tamnice u kojima je zatvoren 1

Le Triomphe hermétique. Lettre aux Vrays Disciples d'Hermès. Op. cit., p. 127.

123


sumpor; ume da izvuče seme iz tela i tvori kamen filosofa kroz spregu mužjaka i ženke, duha i tela, sumpora i žive. Hermes je jasno rekao kako se rukuje prvim ključem sledećim recima: De cavernis metallorum occultus est, qui lapis est

venerabilis, colore splendidus, mens sublimis et marepatens1. Kabalistička veština iza koje je naš Adept sakrio tehni ku kojoj Limožon pokušava da nas pouči sastoji se od izbo ra dvostrukog oruđa predstavljenog u našoj kaseti. Mač koji ranjava i špatula koja treba da nanese lekoviti melem u stva ri su jedan te isti agens obdaren dvostrukom moći da ubije i oživi, usmrti i uskrsne, rasturi i uredi. Špatula se na grčkom kaže oTràGr], a ta reč znači i sablja, mač, a vodi poreklo od <77гсш, iščupati, istrgnuti, izvući. Imamo, dakle, tačnu nazna ku hermetičkog značenja koje daju špatula i mač. Od trenut ka kada tragalac ima rastvarač, jedini činilac koji može da deluje na tela, da ih razara i vadi njihovo seme, treba još sa mo da pronađe metalni predmet koji mu izgleda najpogod niji za ostvarenje njegove namere. Tako će mu rastvoreni metal, izdrobljen i „smrvljen“, predati onaj tvrdi i čisti prah, duh koji nosi u sebi, blistavi dragulj veličanstvene boje, pr vo ispoljavanje kamena mudraca, Feba u začetku i pravog oca velikog eliksira. U alegorijskom dijalogu između čudo višta sklupčanog na dnu mračne pećine, sa „sedam rogova punih vode“ i alhemičara lutalice, koji zapitkuje tu dobro ćudnu sfingu, Jakov Teson2 stavlja ove reči u usta basnoslov nom predstavniku sedam prostih metala: „Moraš znati“, kaže mu, „da sam se spustio iz nebeskih predela i pao ovde dole, u ove pećine u zemlji, gde sam se neko vreme hranio, ali sada još samo želim da se vratim tamo, a način da to po stignem jeste da me ubiješ, i da me onda oživiš; oruđem ko jim me budeš usmrtio, uskrsnućeš me. Jer, kao što kaže bela golubica, onaj ko me je ubio ponovo će me oživeti.“ 1

„Sumpor je skriven u najvećoj dubini metala. To je velečasni kamen blistave boje; uzvišena duša i široko more.“ j

2

Jacques Tesson, Le Lyon verd ou l ’Œuvre des Sages. Prva raspra va. Navedeni rukopis.


Mogli bismo izneti zanimljivo zapažanje povodom sredstva ili instrumenta koji je izričito predstavljen kao čelični štitnik za nebesku ruku, jer u studiji ovakve vrste nijedna pojedinost ne sme biti zanemarena, ali smatramo da ne treba sve reći, i radije ćemo onome ko želi da se po trudi prepustiti brigu da protumači ovaj dodatni hijeroglif. Alhemijskoj nauci se ne poučava. Svako mora da je izučava sam, i to ne spekulativno, nego istrajnim radom, uz mnogostruke oglede i pokušaje, tako da proizvodi mi sli uvek budu podvrgnuti nadzoru iskustva. Nikad ništa neće saznati onaj ko se boji fizičkog rada, vreline peći, pra šine uglja, opasnosti od nepoznatih reakcija i nespavanja zbog dugih bdenja.

Kaseta 6. - Tu je predstavljena puzavica obavljena oko debla suvog drveta na kojem je sve grane posekla ljud ska ruka. Traka s natpisom koja upotpunjuje ovaj bareljef nosi reči: .IN IM ICA .A M IC ITIA .

Neprijateljsko prijateljstvo. Anonimni autor Drevnog rata vitezova, u dijalogu između kamena, zlata i žive, zla tu pripisuje reči da je kamen crv naduven od otrova, i op tužuje ga da je neprijatelj ljudi i metala. Nema ničega tačnijeg, i to toliko da drugi našem predmetu prebacuju da sadrži tako strašan otrov da je i sam njegov miris, tvrde, dovoljan da izazove smrt. Ipak, od tog toksičnog minerala napravljen je univerzalni lek kojem nijedna ljudska bolest ne može odoleti, ma koliko se mislilo da je neizlečiva. Ali ono što mu daje svu vrednost i čini da bude dragocen u očima mudraca jeste veličanstvena moć da oživljava redukovane i topljene metale i da gubi svoja otrovna svojstva ostavljajući im njihovu delatnu moć. On je i instrument uskrsavanja i spasenja metalnih tela koja je ubila žestina vatre tokom redukovanja, i zato na svom grbu nosi znak Spasitelja, krst.

125


^jz_pvoga što smo upravo rekli čitalac će shvatiti da ka men, odnosno naš mineralni predmet, na ovom motivu predstavlja puzavica, živahna biljka jakog, odbojnog mirisa, dok je metal predstavljen u vidu inertnog i osakaćenog dr veta. Jer, ovde se ne radi naprosto o osušenom drvetu koje nema lišće i svedeno je na kostur, jer bi u tom slučaju ono za hermetičara označavalo sumpor u njegovoj ognjenoj suvoći; reč je o deblu koje je namerno osakaćeno i sa kojeg je testera odsekla glavne grane. Grčki glagol 7rpiw znači i testerisati, šeći testerom i stegnuti, stisnuti, snažno uvezati. Pošto je naše drvo istovremeno istesterisano i uvezano, moramo pomisliti da je tvorac ovih slika hteo jasno da naznači rastvaranje kroz koje je metal prošao. Puzavica koja je obgrlila deblo kao da hoće da ga uguši, dobro prevodi rastvaranje po moću pripremljenog predmeta, moćnog i vitalnog, ali to ras tvaranje nije žarko, burno i brzo, nego sporo, teško i uvek nesavršeno. To je zato što je metal, mada potpuno napad nut, samo delimično rastvoren. Isto se tako preporučuje da se često ponavlja polivanje tela vodom, kako bi se iz njega iz vukao sumpor ili seme „koje određuje svu energiju našeg ka mena“. I metalni sumpor dobija život od samog svog neprija telja, u zamenu za neprijateljstvo i mržnju. Ovaj zahvat, koji su mudraci nazvali reinkrudovanje ili povratak u prvobitno stanje, ima za cilj pre svega dobijanje sumpora i njegovo oži vljavanje pomoću početne žive. Ne bi se, dakle, smeo uzeti doslovno ovaj povratak obrađenog metala u prvobitnu ma teriju, jer veliki deo tela, sačinjen od grubih, heterogenih, ja lovih ili umrtvljenih elemenata više nije kadar da se obnovi. U svakom slučaju, umetniku je dovoljno da dobije počelo sumpora izdvojeno iz otvorenog metala i oživljeno zahvalju jući prodornoj moći naše prve žive. Od tog novog tela, u kojem prijateljstvo i sklad dolaze na mesto odbojnosti - jer se u njemu mešaju odgovarajuće vrline i svojstva dve suprot stavljene prirode - alhemičar može očekivati da će dobiti, prvo, filosofsku živu, posredstvom esencijalnog agensa, i za tim eliksir, predmet svojih tajnih želja.

126 I


Kaseta 7. - Tamo gde Luj Odija prepoznaje lik Boga Oca, mi naprosto vidimo lik kentaura koji napola pokri va traku sa inicijalima Rimskog senata i naroda. Celina je ukrašena barjakom s kopljem čvrsto pobodenim u zemlju. Svakako je, dakle, reč o rimskoj insigniji, i može se za ključiti da je i zemlja nad kojom se ona vijori takođe rim ska. S druge strane, slova .S.P.Q.R. što su inicijali reči Senatus Populusque Romanus, obič no stoje uz orlove i zajedno s krstom predstavljaju grb Večnog grada. Ova insignija, namerno postavljena tako da označava rimsku zemlju, navodi nas na pomisao da filosofu iz Dampjera uopšte nije bila nepoznata simbolika svojstvena Vasiliju Valentinu, Zaditu Starijem, Minzihtu i drugima. Naime, ovi autori nazivaju rimska zemlja i rimski vitriol zemljanu supstancu koja nam daje naš rastvarač, bez ko jeg bi bilo nemogućno redukovati metale u živinu vodu ili, ako vam je tako drazc,filosofski vitriol. Naime, po Valmonu de Bomaru1, rimski vitriol, takođe zvan vitriolAdepta, „nije zeleni gvožđani sulfat, nego vitriolska so gvožđa i bakra“. Sambon je istog mišljenja i kao ekvivalent navodi salcburški vitriol, koji je takođe gvožđanobakreni sulfat. Grci su ga zvali 2«pu, i grčki mineralozi nam ga opisuju kao so jakog i neprijatnog mirisa koja prilikom drobljenja pocrni i dobije sunđerastu konzistenciju i mastan izgled. U svom Testamentu, Vasilije Valentin ukazuje na iz vanredna svojstva i retke moći vitriola, ali se istinitost nje govih reči ne može spoznati ako se prethodno ne zna o kojem on to telu govori. „Vitriol je“, piše on, „izvanredan i važan mineral s kojim se nijedan u Prirodi ne može porediti, i to zato što se Vitriol zbližava sa svim metalima više nego bilo šta drugo; blisko je sjedinjen s njima, i od svih 1

Valmont de Bomare, Minéralogie ou nouvelle Exposition de Régne minéral. Paris, Vincent, 1774.

127


metala može se dobiti Vitriol ili kristal; naime, Vitriol i kristal priznaju se kao jedno te isto. Zato nisam hteo le no da odlažem njegovu zaslugu, kako traži razum, pošto je Vitriol bolji od drugih minerala i mora mu se dati pr vo mesto posle metala. Jer, mada su svi metali i minerali obdareni velikim vrlinama, ovaj, to jest Vitriol, sam je dovoljan za dobijanje i pravljenje blagoslovenog kamena, što nijedan drugi po ugledu na njega ne bi mogao sam da postigne.“ Nešto dalje, naš Adept se vraća na istu temu i tačnije određuje dvostruku prirodu rimskog vitriola: „Po vodom toga kažem da ovaj argument treba živo da utisneš u svoj duh, da svoje misli potpuno usmeriš na metalni vitriol i da zapamtiš da sam ti poverio ovo znanje da se od Marsa i Venere može napraviti veličanstven vitriol u kojem se susreću tri načela koja često služe za rađanje i pra vljenje našeg kamena.“ Ukažimo još i na veoma važnu Henkelovu1 napo menu povodom vitriola. „Među svim imenima koja su davana vitriolu“, kaže ovaj autor, „nema nijednog koje se odnosi na gvožđe. Uvek ga nazivaju chalcantum, chalcitis, cuperosa ili cupri rosa, itd. I nisu samo Grci i Rimljani odu zimali gvožđu njegov udeo u vitriolu, nego se to isto radi lo i u Nemačkoj, gde se i danas svi vitrioli uopšte, a pre sve ga onaj koji sadrži najviše gvožđa, nazivaju kupfer ivasser, bakrena voda ili, što je isto, kuperoza .“

Kaseta 8. - Tema ovog bareljefa vrlo je neobična. Tu se vidi mladi gladijator, maltene dete, koji nastoji da sna žnim udarcima mača poruši košnicu punu medenjaka s koje je skinuo poklopac. Natpis se sastoji od dve reči: .M ELITVS.GLAD IVS.

Medeni mač. Čudan postupak vatrenog i nasilnog mla dića koji se upustio u rat sa pčelama poput Don Kihota s vetrenjačama, nije, u suštini, ništa drugo do simbolički prevod 1

J. F. Henckel, Pyritologie, cap. VII, p. 184. Op. cit.

128 I


našeg prvog rada, originalna varijacija na dobro poznatu i često korišćenu hermetičku temu udaranja u stenu. Znamo da su po izlasku iz Misira sinovi Izrailja morali da se ulogo re u Rafidinu (Izlazak, 17 : 1; Brojevi, 33 : 14), „а onde ne beše vode da narod pije“. Po savetu Večnog (Izlazak, 1 7:6), Mojsije je štapom tri puta udario u stenu Horiv, i iz suvog kamena potekao je izvor žive vode. Mitologija nam nudi još neke replike istog čuda. Kalimah (Himna Jupiteru, 31) ka že da je boginja Reja udarila arkadsku goru svojim žezlom i da se ova raspolutila i iz nje poteklo obilje vode. Apolonije Aleksandrijski (Argonauti, 1146) priča o čudu na gori Dindim, da iz te stene nikad pre nije potekao ni najmanji izvor. Pausanija sličan podvig pripisuje Atalanti, koja je, ne bi li ugasila žeđ, naterala izvor da poteče tako što je svojim džilitom udarila stenu u blizini Sifanta u Lakoniji. Na našem bareljefu gladijator zauzima mesto alhemičara, koji je na drugom mestu predstavljen u liku Herkula - junaka sa dvanaest simboličkih podviga - ili još u vidu viteza oklopljenog od glave do pete, kao što se vidi na por talu Bogorodičine crkve u Parizu. Mladost lika izražava onu jednostavnost koje čovek treba da ume da se pridrža va tokom celog rada, po ugledu na prirodu i blisko sledeći njen primer. S druge strane, moramo pomisliti daje Adept iz Dampjera skloniji gladijatoru zato što njime želi da bez ikakve zabune označi umetnika koji mora sam da radi na materiji i da se bori s njom. Grčka reč ^оуоџа^ос,, koja zna či gladijator, sastavljena je od \iovoç, sam, i \xky^>\xa.^, boriti se. Sto se tiče košnice, ona povlasticu da bude predstavlje na u kamenu duguje onoj kabalističkoj veštini po kojoj se reč ruche (košnica na francuskom) dobija od roche (stena) permutacijom vokala. Filosofski predmet, naš prvi kamen - na grčkom тггтра - jasno se vidi iz slike košnice ili stene, jer тетра takođe znači stena, što je izraz koji mudraci kori ste da označe hermetički predmet. Osim toga, naš mačevalac, uporno udarajući po sim boličnoj košnici i nasumično je sekući, ovu pretvara u

129 i


heterogenu bezobličnu masu voska, propolisa i meda, u nekoherentnu magmu, pravi vrtlog (franc, méli-melo), da se poslužimo jezikom bogova, tako da med poteče i natopi mač, koji zamenjuje Mojsijev štap. Ovde se radi o drugom haosu, ishodu prvobitne borbe koju kabalistički nazivamo méli-mélo zato što sadrži med (fxsXi) - gustu i lepljivu vo du metala - uvek spremnu da se prolije (^гХХш). Učitelji umetnosti nam govore da je ceo rad Herkulov podvig, i da se mora početi udarcem u kamen, stenu ili košnicu, a to je naša prva materija, čarobnim mačem tajne vatre, kako bi potekla ona dragocena voda koju ona u sebi sadrži. Naime, predmet mudraca jeste puka zaleđena voda, i zato je nazva na Pegaz (od Пгр/àç, stena, led, zaleđena voda ili tvrda i suva zemlja). I bajka nam priča kako je Pegaz, između osta log, udarcem kopita otvorio izvor Hipokrenu. Пгјуааоç, Pegaz, potiče od тгујуу], izvor, tako da se pesnički kriiati pa rip meša s hermetičkim izvorom čija suštinska svojstva poseduje: pokretljivost žive vode i neuhvatljivost duha. Kao amblem prve materije, košnica se često nalazi na dekoracijama koje svoje elemente uzimaju iz Hermesove nauke. Videli smo je na tavanici palate Lalman i na ploča ma na alhemičarskoj peći u Vinterturu. Osim toga, nalazi se i na jednoj od sličica u igri guske, popularnom lavirintu preuzetom iz Svete umetnosti, koja predstavlja zbirku glav nih hijeroglifa Veledela.

Kaseta 9■- Sunce, probijajući se kroz oblake, baca svo je zrake na gnezdo poljske ševe1koje sadrži malo jaje a na lazi se na humci prekrivenoj busenjem trave. Traka s natpi som koja objašnjava značenje bareljefa nosi reči: .N EC.TE.N EC.SIN E.TE. 1

Poljska ševa [Antbus pratensis) ptičica je koja liči na lastavicu. Gnezdi se u travi. Grci su je zvali 'AvBoç, ali ova reč ima i drugo, či sto ezoterijsko značenje. Av9oç znači i cvet i najsavršeniji deo neke stvari; to je i cvet, pena rastvora čiji se lagani delovi penju i kristalizuju na površini. Ovo je dovoljno da se stekne jasna predstava o rođenju ptičice iz čijeg jedinog jajeta treba da se rodi naš Feniks.

130

X X X V B u r ž - Pa l a t a Ž a k a S r c a - T i m p a n o n . Tajno obećanje.

Č U D ESN I V R A D ŽBEN IK IZ ZAM KA U D A M PJER SIR BU TO N U

Ne ti, ali ne bez tebe. To je aluzija r\гsunce, oca kamena, po recima Hermesa i mnogih hermetičkih filosofa. Simbolična zvezda, predstavljena u punom sjaju, zauzima mesto metalnog ili sumpornog sunca za koje su mnogi umetnici verovali da je prirodno zlato. To je teška zabluda koju je utoliko teže oprav dati što svi ostali uspostavljaju razliku između zlata mudraca i dragocenog metala. Naime, o metalnom sumporu učitelji go vore kada opisuju način na koji se vadi i priprema prvi agens, koji, s druge strane, nema nikakve fizičko-hemijske sličnosti s običnim zlatom. Isto tako, taj sumpor, zajedno sa živom, uče stvuje u začinjanju našegjajeta, dajući mu vegetativnu moć. Ovaj pravi otac kamena je, dakle, nezavisan od kamena, jer kamen potiče od njega, i otuda dolazi prvi deo aksioma: nec te. A pošto je nemogućno bilo šta dobiti bez pomoći sumpo ra, opravdan je i drugi deo rečenice: nec sine te. Ali, ono što kažemo za sumpor važi i za živu, tako da jaje, pojava novog metalnog oblika poteklog od živinog počela, svoju supstancu duguje živi ili hermetičkoj Luni, a vitalnost i moć da se razvija dobija od sumpora ili sunca mudraca. Ukratko, filosofski je tačno tvrditi da se metali sastoje od sumpora i žive, kako uči Bernar Trevizanac; i da kamen, mada sačinjen od istih počela, nikako ne može da rodi metal; i konač no, da su sumpor i živa, posmatrani posebno, jedini roditelji ka mena, ali se ne mogu pomešati s njim. Dozvoljavamo sebi da čitaocu ukažemo na činjenicu da filosofsko kuvanje rebisa za ishod ima sumpor, a ne ireduktibilno jedinjenje njegovih sasto jaka, i da taj sumpor koji živapotpuno upije dobijaposebna svoj stva po kojima se udaljava od metalne vrste. Na toj konstantnoj posledici zasniva se tehnika množenja i rasta, zato što novi sum por uvek može da upije određenu srazmernu količinu žive. X Sedmi niz (slika X X X IV ).

Kaseta 1. - Tablice hermetičkog zakona na kojima se može pročitati rečenica na francuskom, ali tako neobično predstavljena da Luj Odija nije umeo da otkrije njen smisao: .EN.RIEN.GIST.TOVT.

133


U ničemu leži sve. To je prvorazredna krilatica koju sta ri filosofi rado ponavljaju, i kojom hoće da iskažu odsustvo vrednosti, prostotu i veliko obilje osnovne materije iz koje vade sve što im je potrebno. „Naći ćeš sve u svemu što je sa mo moć stezanja metala i minerala“, piše Vasilije Valentin u knjizi Dvanaest ključeva. Tako nas istinska mudrost uči da ne sudimo o stvari ma prema njihovoj ceni, prijatnosti koju nam pružaju ili lepoti izgleda. Naprotiv, podstiče nas da čoveka cenimo prema ličnim zaslugama, a ne prema izgledu ili položaju, a tela po duhovnim kvalitetima koja sadrže u sebi. U očima mudraca, gvožđe, taj parija u onome što čovek proizvodi, neuporedivo je plemenitije od zlata, a zlato je dostojnije pre zira nego olovo, jer je te žive svetlosti, te ognjene vode, ak tivne i čiste, koju su sačuvali obični metali, minerali i kame nje, jedino zlato lišeno. Ovaj suveren kojem se toliko ljudi klanja i zbog kojeg su se tolike savesti pokvarile u nadi da će steći njegovu naklonost bogat je samo po ruhu. Kao ve ličanstveno ukrašen kralj, zlato je ipak samo inertno telo, mada je veličanstveno; to je blistav leš u odnosu na bakar, gvožđe i olovo. Taj uzurpator kojeg beslovesna i pohlepna gomila uzdiže među bogove ne može se pohvaliti čak ni time da pripada staroj i moćnoj porodici metala. Kada mu se skine ogrtač, pokazuje svu niskost svog porekla i vidimo ga kao običnu metalnu smolu, gustu, čvrstu i topljivu, što je trostruko svojstvo po kojem je savršeno nepogodno za ostvarenje naše namere. Tako se vidi koliko bi uzaludno bilo raditi na zlatu, jer onaj ko nema ništa očigledno ništa i ne može dati. Zato se treba okrenuti grubom i niskom kamenu, ne gadeći se njegovog jadnog izgleda, njegovog gadnog mirisa, crne bo je i bednih dronjaka. Upravo ta, nimalo zavodljiva svojstva omogućuju nam da ga prepoznamo, a na njega se oduvek gledalo kao na prvorazrednu supstancu nastalu iz prvo bitnog haosa, koju je Bog, kada je stvarao i uređivao svet, ostavio svojim slugama i izabranima. Dobijen ni iz čega,


nosi pečat i ime: Ništa. Ali filosofi su otkrili da u njegovoj elementarnoj i neuređenoj prirodi, sastavljenoj od tmine i svetlosti, zla i dobra sjedinjenog u najgoroj zbrci, to Ništa sadrži Sve što bi poželeti mogli.

Kaseta 2. - Veliko H ovenčano krunom, koje Luj Odija predstavlja kao grb francuskog kralja Anrija (Henri) II, danas nosi samo delimično oštećen natpis na kojem se ne kada moglo pročitati: .IN .TE.OM NIS.DOM INATA.RECVM BIT.

U tebi leži sva moć. Ranije smo imali prilike da kažemo da su to slovo H, ili bar grafičko svojstvo koje mu se pripisuje, filosofi izabra li da označe duh, sveopštu dušu stvari ili aktivno i svemoć no načelo koje se u prirodi prepoznaje u večnom kretanju i delotvornom treperenju. Uzevši za uzor slovo H, srednjovekovni graditelji zidali su pročelja katedrala, hramove koji su slavili božanski duh , veličanstvene tumače težnji ljudske duše da se uzdigne ka Tvorcu. To je slovo eta (H), sedmo u grčkom alfabetu, inicijal sunčeve reči, staništa du ha, zvezde koja daje svetlost: ’H/aoç, sunce. On je i poglavar proroka Ilije - na grčkom ’HXiaç, sunčev - za koga Sveto pismo kaže da se uzneo na nebo, poput čistog duha, u va trenim i svetlosnim kočijama. To je i središte i srce jednog od Hristovih monograma: I H S, što je skraćenica Iesus Hominum Salvator, Isus, spasitelj ljudi. Isto tako, srednjovekovni graditelji su ovaj znak koristili da označe stubove na Solomonovom hramu u čijem su podnožju radnici pri mali platu: Jakin i Bohas, i zvonici prestonih crkava samo su slobodan, ali smeo i moćan prevod tih stubova. Na kra ju, to je i oznaka prvog stepenika na lestvici mudraca, scala philosophorum, stečenog znanja o hermetičkom agensu, ta janstvenom pokretaču preobražaja u mineralnoj prirodi, i ponovo nađene tajne Izgubljene reči. Ovaj agens se nekada među Adeptima zvao magnet ili privlačna moć. Telo koje je

135 i


sadržalo taj magnet zvalo se Magnezija, i ono je služilo kao posrednik između neba i zemlje, hranilo se astralnim uticajima i nebeskom dinamikom, koje je prenosilo pasivnoj supstanci, privlačeći je kao pravi magnet. De Sirano Beržerak1 u jednoj od svojih alegorijskih pripovesti ovako priča 0 duhu magnezije, o kojem je izgleda vrlo dobro obavešten, 1što se tiče pripreme, i što se tiče upotrebe. „Niste zaboravili, verujem“, piše naš autor, „da se ja zovem Ilija, jer sam vam to nedavno rekao. Znajte, dakle, da sam bio u vašem svetu i da sam živeo s Jelisejem, Jevrejinom poput mene, na blagim obalama Jordana, gde sam uz knjige provodio dovoljno miran život da ne bih žalio za njim, ma koliko proricao. Međutim, što je svetlost u mom duhu bila jača, raslo je i moje znanje o onome što mi je ne dostajalo. Naši sveštenici nikad mi nisu mogli spomenuti Adama a da me sećanje na Savršenufilosofiju koju je on bio stekao ne natera da uzdahnem. Očajnički sam želeo da je steknem kad sam jednog dana, pošto sam prineo žrtvu da bih se iskupio zbog slabosti svog smrtnog bića, zaspao, i an đeo Gospodnji mi se javio u snu. Čim sam se probudio, od mah sam poradio na onome što mi je zapovedio: uzeo sam magnet površine dve kvadratne stope i stavio ga u peć; za tim, kad se dobro pročistio, nataložio i rastvorio, izvukao sam iz njega privlačnu moć-, kalcinovao sam sav taj eliksir i redukovao ga na veličinu osrednjeg puščanog zrna. Kad sam obavio sve te pripreme, tražio sam da mi na prave kola od lakog gvožđa, i posle nekoliko meseci, kad su sve moje naprave bile gotove, seo sam u svoje kočije. Mo žda ćete me pitati čemu cela ta skalamerija. Da znate da mi je anđeo u snu rekao kako, ukoliko želim da dođem do savršenog znanja kakvom težim, treba da se popnem u Mesečev svet, gde ću ispred Adamovog Raja naći Drvo Poznanja, i čim budem okusio njegov plod, dušu će mi prosvetliti 1

De Cyrano Bergerac, L'Autre Monde ou Histoire comique des Etats et Empires de la Lune. Paris, Bauche, 1910, p. 38. Videti izdanje Jean-Jacques Pauvert, p. 32, nav. gore.

Č U D ESN I VRAD ŽBEN IK IZ ZAMKA U D A M PJER SIR BU TO N U

sve istine za koje je stvorenje kadro; eto, to je putovanje ra di kojeg sam napravio kola. Na kraju sam seo u njih i kad sam se čvrsto i dobro namestio na svom mestu, bacio sam kuglu magneta visoko u vazduh. Naime, gvozdena napra va koju sam namerno skovao tako da bude masivnija po sredini nego na krajevima tako se brzo podigla, u savrše noj ravnoteži, i kad sam stigao do mesta gde me je magnet privukao, zamahnuo bih rukom i bacio ga dalje... Zaista, bio je to zadivljujući prizor, jer je čelik leteće kuće koji sam vrlo brižljivo uglačao, na sve strane odbijao tako živu i sjaj nu sunčevu svetlost da sam i ja lično pomislio da se vozim u vatrenim kočijama... Kada sam kasnije razmislio o svom čudesnom poletanju, pomislio sam da skrivenim moćima običnog prirodnog tela nisam mogao nadigrati budno oko Serafima koga je Bog postavio za čuvara ovog raja. Ali, po što on voli da se služi sekundarnim uzrocima, pomislio sam da me je nadahnuo da upotrebim ovo sredstvo da bih tamo prodro, kao što se poslužio Adamovim bedrom da mu napravi ženu, mada je mogao da je napravi od zemlje, baš kao i njega.“ Kada govorimo o kruni što upotpunjuje ovaj važan znak koji proučavamo, tu uopšte nije reč o kruni francu skog kralja Anrija II, nego o kraljevskoj kruni izabranih. Ona krasi čelo Spasitelja na raspećima iz X I, X II i X III veka, naročito u Amijenu (vizantijski Hristos zvani Sveti Spas) i u Bogorodičinoj crkvi u Trevu (na vrhu portala). Jahač Apokalipse (6 ; 2), na belom konju, amblem čistote, kao atribute koji označavaju njegove uzvišene vrline dobija luk i krunu , što su darovi Svetog Duha. Dakle, naša kruna - posvećenici znaju o čemu govorimo - jeste upra vo stanište koje je izabrao duh. To je jadna supstanca, kao što smo rekli, jedva materijalizovana, ali ga ona sadrži u izobilju. To je ono što su stari filosofi stavljali u svoju zračeću krunu, ukrašenu zracima koji izbijaju iz nje, i koja se davala samo bogovima i obogotvorenim junacima. Tako objašnjavamo zašto se ova materija, provodnik mineralne


svetiosti, zahvaljujući zračećem potpisu duha, pokazuje kao obećana zemlja namenjena izabranicima Mudrosti. Kaseta 3. - Na ovom mestu nalazimo drevni i često korišćeni simbol: delfina obavijenog oko jednog kraka kotve. Latinski epigraf koji mu služi kao natpis objašnjava sliku: .SIC.TRISTIS.AVRA.RESEDIT.

Ovako se smiruje ova strašna oluja. Cesto smo imali prilike da ukažemo na važnu ulogu koju na alhemijskoj pozornici igra riba. Pod imenom delfin, ustavica ili rémo ra , ona označava vlažno i hladno načelo Dela, a to je na ša živa, koja se polako zgrušava u dodiru sa sumporom i pod uticajem sumpora, agensa sušenja i stvrdnjavanja. On je ovde predstavljen u vidu kotve, onog dela koji služi za stabilizovanje brodova, i pruža im tačku oslonca i otpora pred naletima talasa. Dugotrajan zahvat u kojem živa pola ko postaje testasta i na kraju se stvrdnjava veoma je sličan pomorskim putovanjima i olujama koje ih čekaju. Stalno i ravnomerno vrenje hermetičkog komposta predstavlja uz burkano i namreškano more u malom. Mehuri prskaju na površini i stalno se pojavljuju novi; teške pare ispunjavaju vazduh u posudi; gusti, mračni, olovni oblaci zamagljuju zidove i kondenzuju se u kapljicama što klize u ključalu ma su. Sve ovo doprinosi utisku oluje u malom. Bacan na sve strane, nošen vetrovima, kovčeg ipak pluta na potopskoj kiši. Asterija se sprema da napravi Delos, kopno spremno da primi i spase Latoninu decu. Delfin pliva na olujnim talasima, i bura traje sve dok ustavica, nevidljivi domaćin iz morske dubine, na kraju ne zaustavi, poput moćne kotve, brod koji nose talasi. Tada ponovo zavlada mir, vazduh je čist, voda ravna, pare upijene. Nekakva skrama prekrije celu površinu, i iz dana u dan postajući sve gušća i tvrđa, označava kraj potopa, stupanj u kojem se kovčeg nasuče, ro đenje Dijane i Apolona, pobedu zemlje nad vodom i suvog nad vlažnim, doba novog Feniksa. U opštoj zbrci i borbi

138

ČU D ESN I V RAD ŽBEN IK IZ ZAMKA U DAM PJER SIR BU TO N U

elemenata dobija se trajni mir, sklad nastao iz savršene rav noteže načela, što simbolizuje riba obavijena oko kotve: sic

tristis aura resedit. Ova pojava u kojoj mnogo manja količina sumpora upija i zgrušava živu izgleda je prvi uzrok basne o ustavici, ribici kojoj su narodna mašta i hermetička tradicija pripisi vali moć da zaustavlja i najveće brodove. Evo šta o tome, s druge strane, alegorično govori filosof Rene Fransoa1: „Im peratora Kaligulu jednoga dana je, po povratku u Rim s moćnom pomorskom flotom, spopao bes. Svi veličanstve ni brodovi, dobro naoružani i sa snažnim kljunovima, do bro su plovili. Vetar im je duvao u krmu i nadimao jedra, i talasi i nebo kao da su bili Kaligulini saveznici, pošto su mu išli naruku, kad odjednom kapetanska i carska galija stade, dok su druge i dalje letele. Car se razbesni, zapovednik zvizne još jače i četiri stotine galijaša za veslima, po pet na svakoj klupi, preznojavaju se od silnog upinjanja. Vetar postaje sve jači, more se razbesni zbog uvrede i sve zapre pasti ovo čudo, i car pomisli da ga neko morsko čudovište drži u mestu. Onda se mnoštvo ronilaca baci u more, zaplivaju ispod površine, i obiđu celu ploveću tvrđavu; nađu neku naopaku ribicu dugačku pola stope koja se zalepila za krmu i zaustavila galiju koja je vladala celim svetom. Kao da je htela da se našali sa carom celog ljudskog roda, koji je tako gord na mnoštvo ljudi pod oružjem i grmljavinu njihovog gvožđa, kojima je zagospodario ćelom zemljom. Evo, kaže riba svojim jezikom, novog Hanibala pred vrati ma Rima, koji u tamnici na vodi drži i ceo Rim i njegovog cara: Rim princeza davaće zemlji vladare koji su zatočenici svoje pobede, a ja ću u morskoj pobedi, putevima Okeana, povesti vladara Univerzuma. Neka je Cezar vladar nad lju dima, aja ću biti Cezar nad Cezarima. Sva moć Rima sada je moja robinja, i može se opirati koliko hoće, ali dokle god budem htela, držaču ga u ovoj carskoj tamnici. Priljubljena 1

René François, Essay des Merveilles de Nature et des plus nobles artifices. Lyon, J. Huguetan, 1642, cap. XV, p. 125.

139 I


uz ovu galiju učiniću više u jednom trenutku nego što su oni uspeli za osam stotina godina ubijajući ljudski rod i pustošeći svet. Jadni care! Koliko si sada daleko od svog dosto janstva sa celim svojim prihodom od sto pedeset miliona i trista miliona ljudi koji su pod tvojom vlašću: prosta ribica te je pretvorila u svog roba! Neka more riče, neka vetar ši ba, neka se ceo svet pretvori u galijaša i sve drveće u vesla, ali neće se ni maknuti bez mog dopuštenja i odobrenja... Evo pravog Arhimeda među ribama, koji je sam samcit za ustavio ceo svet; evo živog magneta koji hvata svako gvožđe i sve oružje prvog carstva na svetu; ne znam ko je Rim na zvao zlatna kotva ljudskog roda, ali ova riba je kotva nad kotvama... O, čuda li Božijeg! Ova ribica posramila je ne samo rimsku veličinu nego i Aristotela, koji ovde gubi svoj ugled, i filozofiju, koja je upropašćena jer ne ume da prona đe nikakav razlog tome što bezuba usta drže brod koji nose četiri elementa, i tera ga da stane usred najžešće oluje. Plinije kaže da se sva priroda sakrila kao stražar i sklonila se u najmanja bića. Ja u to verujem, i što se mene tiče, mislim daje ova ribica pokretni šator prirode i svih njenih oružnika. Zaustavlja i zadržava galije i bez druge uzde osim usta ribice obuzdava ono što se obuzdati ne može... Avaj! Povijmo rogove naše taštine i gordosti u svetom poštovanju, jer ako Bog, delujući preko sitnog morskog razbojnika \gusara prirode može da onemogući svaku našu nameru, makar pu nim jedrima jurila od pola do pola, ukoliko bi upotrebio svoju svemoć, šta bi tek onda bilo s našim poslovima? Ako ni od čega može da napravi sve, i od ove ribice, ili tačnije, pomoću malog ništa koje pliva i pretvara se daje riba može da sruši sve naše nade, šta će s nama biti kad upotrebi svu silu svoje pravde?“ Kaseta 4. - Kraj drveta sa zlatnim plodovima, krupan i zdepast zmaj čuva ulaz u vrt Hesperida. Traka oko ove te me nosi sledeći natpis: .A B.IN SOM NI.N ON.CVSTODITA.DRACONE.

140 I


Osim zmaja koji bdi, niko ništa ne čuva. Mit o zmaju koji čuva glasoviti vrt i legendarno Zlatno runo dovoljno je poznat da ne moramo da ga ponavljamo. Dovoljno je spo menuti da je zmaj izabran kao hijeroglifski predstavnik si rove mineralne materije kojom valja početi Delo. To znači reći koliki je njegov značaj, koliko brižljivo treba proučava ti spoljašnje znake i svojstva po kojima se može prepoznati i uočiti hermetički predmet među mnoštvom minerala ko je nam priroda stavlja na raspolaganje. Zadužen da čuva čudesni zabran u koji filosofi odlaze u potrazi za svojim blagom, zmaj kao da nikad ne spava. Njegove užagrene oči stalno su otvorene. Ne zna ni za od mor ni za umor, i ne bi mogao da savlada nesanicu koja mu je svojstvena i koja mu daje pravi razlog da postoji. To je, uostalom, ono što izražava i grčko ime koje nosi. Apàicwv potiče od SspKoâi, videti, gledati ра zato i živeti, što je, opet, reč bliska reči беркsuv^ç, onaj koji spava otvorenih oči ju. Prvobitni jezik otkriva nam, uvijen u simbol, pojam in tenzivne aktivnosti, latentne večne vitalnosti zatvorene u telu minerala. Mitolozi našeg zmaja zovu Ladon, što je reč po zvuku bliska reči Laton, a koja je bliska grčkom Лг]0со, biti skriven, nepoznat, neznan, poput materije filosofa. Opšti izgled i poznata ružnoća zmaja, njegova suro vost i jedinstvena živototvorna moć tačno odgovaraju spoljašnjim pojedinostima i svojstvima i sposobnostima pred meta. Kristalizacija koja mu je svojstvena jasno je prikazana na njegovoj koži prekrivenoj krljušti. Slične su boje, jer je materija crna, sa crvenim ili žutim tačkicama, poput zmaja koji je njena slika. Sto se tiče nepostojanosti našeg minerala, ona je prevedena u opnasta krila na čudovištu. A zbog toga što, kako kažu, kada ga napadnu, bljuje vatru i dim, i zato što mu se telo završava zmijskim repom, pesnici kažu da su ga rodili Tifaon i Ehidna. Grčko Тифгш^, poetski oblik reči Tuo!>v ili Tvcpuç - egipatski Tifon - znači napuniti dimom, upaliti, sažeci. 'EîSva nije ništa drugo do otrovni ca. Otuda možemo zaključiti da zmaj od Tifaona dobija

141 I


svoju toplu prirodu, ognjenu, sumpornu, dok majci duguje hladnu i vlažnu konstituciju i karakterističan zmijski oblik. Naime, ako su filosofi stalno skrivali prosto ime svoje materije iza nebrojenih epiteta, nasuprot tome su bili vrlo rečiti povodom njenog oblika, svojstava, a ponekad čak i pripremanja. Oni jednoglasno tvrde da umetnik ne sme da se nada da će otkriti ili proizvesti bilo šta osim predmeta, jer je to jedino telo u celoj prirodi kadro da mu pruži neo phodne elemente. Izuzev minerala i drugih metala, ono sa drži i počela neophodna za ostvarenje Veledela. Po čudovi šnom ali izražajnom izgledu, ovaj prvobitni predmet jasno je predstavljen kao stražar i jedini davalac hermetičkih plo dova. On ih budno čuva, i naš Adept mudro govori, kada poučava, da osim ovog samotnog bića filosofske stvari niko ne čuva, i da bismo uzalud tražili na drugoj strani. Takođe, povodom ovog prvog tela, delića prvobitnog haosa i obične žive filosofa, Geber uzvikuje: „Hvaljen neka je Svevišnji, koji je stvorio našu živu i obdario je prirodom kojoj ništa ne može odoleti, jer bez nje alhemičari ne bi mogli mnogo da urade i sav njihov posao bio bi jalov!“ „Ali“, pita se drugi Adept1, ,,gde je ta zlatotvorna živa koja se, rastvorena u soli i sumporu, pretvara u radikalnu vlagu metala i u njihovo živo seme? Zatočena je u tamnici tako jakoj da ni sama priroda ne bi bila kadra da je oslobo di kada joj veština umetnosti ne bi obezbedila sredstva.“

Kaseta 5. - Labudu, koji se veličanstveno spustio na mirnu vodu u ribnjaku, strela probija vrat. Njegov samrtni krik prevodi nam epigraf uz ovaj lepo izveden mali siže: .PROPRIIS.PEREO.PENNIS.

Umirem od sopstvenogpera. Ova ptica, zaista, daje je dan od materijala za oružje kojim će biti ubijena. Peruška na streli, pomoću koje ova drži pravac, čini da strela bude 1

L a Lumière sortantpar soy-mesme des Ténèbres, cap .II,V ,p . 16. Op. cit.

142

X X X V I R u a n - Z d a n j e B u r g t e r u l d (X V I Feniks u svojoj besmrtnosti.

Č u d e s n i v r a d ž b e n i k iz z a m k a u d a m p je r s i r b u t o n u

precizna, i labudovo perje koje se upotrebljava u tu svrhu na taj način pomaže da on bude ubijen. Ova lepa ptica čija su krila simbol nepostojanosti, i čija snežna belina je izraz čistote, ima dva suštinska svojstva početne žive ili naše rastvaračke vode. Znamo da nju mora pobediti sumpor - koji je potekao iz njene supstance, koji je ona sama rodila - ka ko bi se po njenoj smrti dobilafilosofska živa, delimično po stojana i delimično nepostojana, koja potom sazreva i diže se na stepen velikog eliksira. Svi autori uče da se mora ubiti živo ako čovek želi da uskrsne mrtvo. Zato dobar umetnik neće oklevati da žrtvuje Hermesovu pticu i da izazove mu taciju živinih svojstava u sumporna svojstva, jer svaki pre obražaj zavisi od prethodnog raspadanja i bez njega se ne može ostvariti. Vasilije Valentin tvrdi da se „dvostrukom ognjenom čoveku mora dati da pojede belog labuda , i dodaje: „peče ni labud je za kraljevski sto“. Nijedan filosof, koliko mi zna mo, nije podigao veo koji pokriva ovu tajnu, i mi se pitamo da li ima smisla komentarisati ovako ozbiljne reči. Ipak, prisetivši se dugih godina tokom kojih smo i sami stajali pred tim vratima, mislimo daje milosrdno pomoći radeniku ko ji je dotle došao da prekorači prag. Pružimo mu, dakle, po uzdanu ruku i otkrijmo mu, u granicama dozvoljenog, ono što su i najveći učitelji smatrali da treba prećutati. Očigledno je da Vasilije Valentin, kada upotrebljava izraz dvostruki ognjeni čovek, misli na drugo počelo, prois teklo iz kombinovanja dva agensa toplog i vatrenog ustroj stva, koji zato imaju prirodu metalnih sumpora. Iz toga se može zaključiti da pod zajedničkim nazivom sumpor Adepti u određenom trenutku rada podrazumevaju dva tela koja su kombinovana, istih svojstava ali različitih spe cifičnosti, koja se konvencionalno uzimaju kao jedno. Pod tom pretpostavkom, koje su supstance kadre da daju ova dva proizvoda? Na ovo pitanje nikad nije bilo odgovora. Međutim, ako imamo u vidu da metale simbolično predsta vljaju mitološka božanstva, nekad muška a nekad ženska,

145


i da su njihova posebna ispoljavanja sumpornih svojstava eksperimentalno proverena, simbolika i bajka moći će da bace izvesnu svetlost na ova nejasna pitanja. Svi znaju da se gvožđe i olovo stavljaju pod vlast Areja i Krona, i da primaju uticaje planeta Marsa i Saturna; kalaj i zlato, pod vlašću Zevsa i Apolona, zavise od promena na Jupiteru i Suncu. Ali, zašto Afrodita i Artemida vladaju ba krom i srebrom, koji spadaju pod Veneru i Mesec? Zašto živa svoje ustrojstvo duguje glasniku sa Olimpa, bogu Her mesu, iako u njoj nema sumpora i premda obavlja uloge namenjene ženama, hermetičkim hemičarkama? Treba li da prihvatimo ove odnose kao istinite, i da li možda u podeli metalnih božanstava i njihovih astralnih parnjaka ne po stoji neka namerno stvorena zbrka? Ako bi nas tako nešto pitali, bez oklevanja bismo odgovorili potvrdno. Iskustvo nedvosmisleno pokazuje da srebro ima izvrstan sumpor, jednako čist i sjajan kao zlatni, ali nepostojan. Olovo daje osrednji proizvod, maltene iste boje, ali vrlo nestabilan i ne čist. Sumpor iz kalaja, svetao i sjajan, beo je, i zato bismo ovaj metal radije svrstali pod zaštitu neke boginje nego pod vlast nekog boga. Gvožđe, naprotiv, sadrži mnogo postoja nog sumpora - mutnocrvenog, zagasitog, prljavog i s toliko nedostataka da uprkos velikoj otpornosti čovek ne bi znao za šta da ga upotrebi. A ipak, izuzev zlata, uzalud bismo u drugim metalima tražili živu koja je svetlija, prodornija i upotrebljivija. Sto se tiče bakrenog sumpora, Vasilije Valen tin nam ga vrlo tačno opisuje u prvoj knjizi svojih Dvana est ključeva}-. „Pohotna Venera“, kaže on, „lepo je obojena, i celo njeno telo je gotovo samo tinktura i boja nalik Sunče voj, a pošto je ima mnogo, jako vuče ka crvenoj. Ali, pošto joj je telo gubavo i bolesno, čvrsta tinktura iz njega ne mo že da opstane, i kada to telo umre, tinktura umire zajedno s njim, osim ako se ne nađe uz neko čvrsto telo u kojem može načiniti stalno i trajno sedište i boravište.“ 1

Les Douze Clefs de Philosophie. Tekst ispravljen prema frank furtskom izdanju. Editions de Minuit, 1956, p. 86.

146 i


Ako se pravilno shvati ono čemu ovaj slavni Adept že li da nas pouči i ako se brižljivo ispitaju odnosi između me talnih sumpora i njihovih odgovarajućih simbola, neće biti teško da se iznova uspostavi ezoterijski poredak u skladu sa radom. Zagonetka će biti protumačena i pitanje dvostru kog sumpora lako će biti rešeno.

Kaseta 6. - Dva roga izobilja ukrštena su preko Merkurovog kaduceja. Kao epigraf stoji ova latinska izreka: V IRTV TI.FO RTV N A .C O M ES.

Bogatstvo prati vrlinu. Ovaj aksiom je izuzetak, spor na istina kada je primenjena na istinsku zaslugu - gde bogatstvo retko kada dolazi kao naknada za vrlinu - a po tvrdu pravila treba potražiti na drugom mestu. Naime, au tor ovih simbola govori o tajnoj vrlini filosofske žive, koja je predstavljena u vidu kaduceja. Rogovi izobilja prevode ukupnost materijalnih bogatstava koju posedovanje žive obezbeđuje valjanim umetnicima. Po tome što su ukršteni u obliku X , ukazuju na duhovno značenje ove plemenite i retke supstance čija energija blista kao čista vatra u središtu pravilno sublimisanog tela. Kaducej, atribut boga Merkura, ne može ostaviti mesta ni za kakvu nedoumicu, kako sa stanovišta tajnog zna čenja, tako i sa stanovišta simboličke vrednosti. Smatra se da je Hermes, otac hermetičke nauke, istovremeno tvorac i stvorenje, gospodar filosofije i materija filosofa. Njego vo krilato žezlo nosi objašnjenje zagonetke koju postavlja i otkrovenje misterije koju smeša nadsmešama, remek-delo prirode i umetnosti, skriva pod prostim nazivom živa mudraca. Po poreklu, kaducej je običan štapić, prvobitno žezlo nekih svetih ili basnoslovnih ličnosti koje više spadaju u predanje nego u istoriju. Mojsije, Atalanta, Kibela i Her mes koriste ovo oruđe, obdareno nekom vrstom čarobne moći, pod sličnim okolnostima koje dovode do sličnih

147


ishoda. Grčki 'рофбо; je, u stvari, štapić, štap, držalje džilita, strelica i Hermesovo žezlo. Ova reč izvedena je iz 'рассгш, što znači udariti, podeliti i razoriti. Mojsije svojim štapom udara suvu stenu koju Atalanta, po uzoru na Kibelu, buši svojim džilitom. Merkur razdvaja i usmrćuje dve zmije koje su se upustile u besnu borbu tako što među njih baci štap kakav nose 7гтгроф6ро1, to jest skoroteče i glasono še, koji se zovu krilati glasnici zato što su kao obeležje svog zanata nosili krila na kapi. Hermesova krilata kapa, dakle, označava njegovu ulogu božanskog glasnika i posrednika. Dodavanje zmija uz štap, upotpunjeno kapom (itiTaaoc;) i krilima na petama (rapacroi), dalo je konačan oblik kaduceja, a i hijeroglifski izraz savršene žive. U kaseti u Dampjeru, dve zmije imaju pseće glave, jed na glavu mužjaka a druga ženke, što je figurativna verzija dva oprečna načela, aktivnog i pasivnog, postojanog i nepo stojanog, u dodiru s posrednikom koji predstavlja čarobni štapić koji je naša tajna vatra. Artefije ova načela zove pas iz Horasana i kuja iz Jermenije, a to su one iste zmije koje je Herkul kao dete zadavio u kolevci, jedini agensi iz čijeg se sjedinjenja, borbe i smrti, ostvarenih pomoću filosofske vatre, rađa oživljena hermetička živa. A pošto je ova dvo struka živa dvostruko nepostojana, krila na kapi, koja se suprotstavljaju krilatim petama na kaduceju, služe da što jasnije i rečitije izraze ta dva objedinjena svojstva.

Kaseta 7. - Na ovom bareljefu Kupidon, s lukom u jed noj ruci i strelom u drugoj, jaše na Himeri nad gomilom oblaka posutih zvezdama. Natpis koji ukrašava sliku uka zuje na to daje Eros ovde većni gospodar: .AETERN VS.H IC.D O M IN VS. Uostalom, to je savršeno tačno, to smo saznali i iz drugih kaseta. Eros, mitska personifikacija sloge i ljubavi, jeste nadmoćni gospodar i večni majstor Dela. Samo on može postići dogovor među neprijateljima koje nesavladiva


mržnja neprestano tera da se međusobno proždiru. On obavlja miroljubivi posao sveštenika koga - na jednoj od slika u Dvanaest ključeva Vasilija Valentina - vidimo da se pridružio hermetičkom kralju i kraljici. On je i taj koji će u istom delu hitnuti strelu na ženu što drži ogroman matras sav ispunjen mutnom vodom... Mitologija nas uči da je Himera imala tri glave na la vljem telu koje se završava zmijskim repom: jedna je bila lavlja, druga kozija, a treća zmajeva. Od tri sastavna dela čudovišta dva su nadmoćna, lav i zmaj, zato što celini daju, jedan glavu i telo, a drugi glavu i rep. Ako simbol analizi ramo prema redu uzastopnih dobitaka, prvo mesto pripa da zmaju, koji se uvek meša sa zmijom. Zna se da su Grci rečju Apàicwv pre označavali zmaja nego zmiju. To je na ša početna materija, sam predmet umetnosti posmatran u svom prvom biću i u stanju u kojem nam ga daje priroda. Lav dolazi zatim, i mada je sin predmeta mudraca i oslabelog metala, po snazi umnogome nadmašuje svoje roditelje i brzo postaje jači od oca. Dostojan sin starca i mlade žene, od rođenja pokazuje neshvatljivu odbojnost prema majci. Nedruželjubiv je, divalj, nasrtljiv, i ništa ne bi trebalo očeki vati od tog nasilnog i surovog naslednika da usled srećnog događaja nije postao mirniji i odmereniji. Pošto ga ohra bruje majka Afrodita, Eros, već nezadovoljan ovom lično šću, hitne na njega svoju bronzanu strelu i teško ga rani. Napola oduzetog ga šalju majci, koja svom nezahvalnom si nu ipak daje sopstvenu krv, odnosno deo svog tela, da bi se on mogao oporaviti, i umire nakon što ga spase. „Majka“, kaže se u knjizi Turba philosophorum, „uvek ima više raz umevanja za sina nego sin za majku.“ Iz ovog dugotrajnog bliskog dodira između sumpora-lava i rastvarača-zmaja ob likuje se novo biće, na izvestan način obnovljeno, s pomešanim svojstvima obojice, koje je simbolično predstavljeno kao koza ili, ako vam je tako draže, kao sama Himera. Grč ka reč Х1[лсара, Himera, takođe znači mlada koza (kab. Х-[Л]ТУ]р). Ova mlada koza, koja svoje postojanje i izvanredna


svojstva duguje blagovremenoj intervenciji Erosa, nije ništa drugo do filosofska živa, rođena iz spoja načela sumpora i žive, koja ima sve mogućnosti da se pretvori u čuvenog zlatorunog ovna, koji je naš eliksir i naš kamen. Drevna Hi mera otkriva celo uređenje hermetičkog rada, i, kako kaže Filaletej, ona je sva naša filosofija. Neka nam čitalac oprosti što smo upotrebili ovu alego riju kako bismo jasnije ukazali na važne tačke u praksi, ali ne raspolažemo drugim sredstvom i ovim nastavljamo sta ru književnu tradiciju. A ako smo u pripovedanju prećutali suštinski deo koji se odnosi na malog Kupidona - majstora Dela i gospodara kuće, to je samo zato što se pokoravamo di sciplini Reda, i zato da ne bismo prekršili svoj zavet. Uosta lom, oštrouman čitalac naći će, namerno rasute na strani cama ove knjige, dodatne naznake o posredničkoj ulozi o kojoj na ovom mestu ne bismo smeli više da govorimo.

Kaseta 8. - Ovde ponovo nalazimo motiv koji smo već viđali na drugim mestima, naročito u Bretanji. Reč je o hermelinu, koji je prikazan u malom zabranu ograđenom kružnim pleterom, što je naročito simbol kraljice Ane, že ne Sarla V III i Luja X II. Prikazan je pored bodljikavogpraseta koje je simbol Luja X II, na maski velikog kamina u palati Lalman u Buržu. Njegov epigraf ima isti smisao i ko risti gotovo iste reči kao i čuvena krilatica reda Hermelina: Malo mori quam foedari, draža mi je smrt nego mrlja. Ovaj viteški red, koji je najpre 1381. osnovao Zan V, vojvoda od Bretanje, iščezao je u X V veku. Kasnije ponovo usposta vljen pod napuljskim kraljem Feranteom I, godine 1483, Red Hermelina izgubio je hermetički karakter i bio je sa mo ne naročito koherentno društvo plemenitih vitezova. Na natpisu uklesanom u traku na našoj kaseti stoji: .M ORI.POTIVS.QVAM.FEDARI.

Radije smrt nego mrlja. Lepa i plemenita maksima Ane od Bretanje; maksima o čistoti koja se odnosi na ma log mesoždera, čije belo krzno predstavlja, kako se kaže,

150


predmet brige i pažnje svog elegantnog i mekog vlasnika. Ali u ezoteriji Svete umetnosti, hermelin, slika filosofske ži ve, označava apsolutnu čistoću sublimisanog proizvoda koji dodavanjem sumpora ili metalne vatre postaje još sjajniji. Na grčkom, hermelin se kaže w m K 6ç, što je reč izve dena iz 7 r ô v T o ç ili t o v t i o ç , ponor, provalija, more, okean-, to je pontska voda filosofa, naša živa, more pročišćeno svo jim sumporom, ponekad naprosto voda našeg mora [Геаи de notre mer\, što treba čitati kao voda naše majke Џ’еаи de notre mère], to jest haotična prvobitna materija zvana predmet mudraca. Učitelji nas poučavaju da druga živa, ta pontska voda koju smo spomenuli, jeste. permanentna vo da koja, nasuprot tečnim telima, „ne kvasi ruke“, i njihov hermetički izvor koji utiče u more. Da bi se ta voda dobila, kažu, treba tri puta udariti u stenu kako bi se iz nje izvu kla čista tečnost pomešana s prostom i stvrdnutom vodom koju obično predstavljaju komadi stena što izranjaju iz okeana. Reč novTioc, naročito označava sve što se stani u moru-, ona u duhu budi sliku one skrivene ribe koju je živa uhva tila i drži u svojoj mreži, riba koju drevni običaj o Bogojavljenju ponekad prikazuje u sopstvenom obličju (tabinja, delfin) a ponekad u vidu porcelanske lutkice, takozvanog „kupača“ ili boba, skrivenog među listovima lisnatog testa tradicionalnog kolača1. Cisti, beli hermelin tako postaje rečit amblem obične žive sjedinjene sa sumporom-ribom u supstancifilosofske žive. Sto se tiče pletera, on nam otkriva koji spoljašnji zna ci, po recima Adepta, predstavljaju najvažniji kriterijum za tajni proizvod i svedoče o tome kako izgleda kanonska pri prema u skladu s prirodnim zakonima. Isprepletani palisad koji služi kao zabran za hermelina i kao omotač oživljene žive dovoljan je da objasni crtež spomenutih obeležja. Ali, pošto je naš cilj da ih jasno definišemo, reći ćemo da grčka reč Ј(арако[ха, palisad, izvedena iz ^арасгсгсо, ucrtati, urezati, 1

Vid. Fulkaneli, Misterija katedrala, nav. prevod, p. 17, 208.

151

ÀLHEM IJSKA BORAVIŠTA

obeležiti znakom, ima poreklo slično reči ^аракт^р, što znači urezana linija, znak raspoznavanja, osobenost. A osobenost žive je upravo to da na površini ima jasno vidljivu mrežu ukrštenih linija, prepletenih kao na korpi od pru ća (каХатсх;), sepetu, rudnjaku, košari, kotarici. Ove geo metrijske figure, utoliko očiglednije i jasnije ocrtane što je materija čistija, predstavljaju posledicu svemoguće volje Duha ili Svetlosti. Ta volja utiskuje u supstancu spoljašnji krstoliki raspored (Х1а<7[ш) i na živi ostavlja svoj stvar ni filosofski potpis. Eto zbog čega se ovaj omotač poredi s očicama na mreži kojom se lovi simbolična riba; s euharistijskom korpom koju na leđima nosi Ij(9uç iz rimskih ka takombi; s Isusovim jaslama, kolevkom Svetog Duha otelovljenog u Spasitelju ljudi; s Bahovom kotaricom, za koju se govorilo da sadrži ko zna kakav tajanstveni predmet; s kolevkom malog Herkula, koji je zadavio dve zmije što mu ih je poslala Junona; s kolevkom Mojsija koji je spasen iz vode; s bogojavljenskim kolačem, koji ima slične odlike; sa Crvenkapinim kolačićem - a ona je najljupkija tvorevina od svih hermetičkih bajki od kojih se sastoje Priče moje majke Guske-, i tako dalje. Ali stvarni beleg oživljene žive, površinski znak rada metalnog duha, može se dobiti samo posle niza zahvata ili dugih, nezahvalnih i odvratnih čišćenja. Ne sme se štedeti nikakav trud niti strahovati od dugog vremena i umora ako se želi zajamčen uspeh. Šta god činili ili hteli da poku šamo, duh nikad neće ostati stabilan u prljavom ili nedo voljno očišćenom telu. Potpuno duhovno geslo što prati našeg hermelina to i kaže: Radije smrt nego mrlja. Neka se umetnik seti velikog Herkulovog podviga - čišćenja Augijevih štala: „Preko naše zemlje treba prevesti“, kažu mudraci, „sve vode potopa.“ Ovo su recite slike rada ka kav zahteva savršeno čišćenje, što je prost i lak posao, ali je tako dosadan da je obeshrabrio veliki broj alhemičara koji su više pohlepni nego radini i lakše se oduševe nego što umeju da istraju.

Č U D ESN I V R A D ŽBEN IK IZ ZAMKA U D A M PJER SIR BU TO N U

Kaseta 9. - Iz četiri roga suklja plamen. Geslo glasi: .FRVSTRA.

Uzalud. To je lapidaran prevod četiri vatre našeg kuvanja. Autori koji su o njima govorili opisuju ih kao četiri različita i srazmerna stupnja elementarne vatre koja u srcu Atanora deluje na alhemijski rebis. U najmanju ruku, to je smisao koji se sugeriše početnicima i koji oni bez preveli kog razmišljanja žurno sprovode u delo. Međutim, sami filosofi potvrđuju da nikad ne govo re zamršenije nego kada izgleda da se precizno izražavaju; isto tako, njihova prividna jasnoća zavaraće one koji dopu ste da ih zavede doslovni smisao i uopšte ne mare da provere da li se on slaže ili ne slaže s posmatranjem, razumom i mogućnostima prirode. Zato moramo upozoriti umetnike koji pokušaju da ostvare Delo po ovom postupku, odno sno, izlažući filosofski amalgam sve višim temperaturama prema četiri režima vatre, da će nepogrešivo postati žrtve svog neznanja i da će raditi uzalud jer će dobiti ishod koji nisu očekivali. Neka najpre pokušaju da otkriju šta su sta ri podrazumevali pod figurativnim izrazom vatra i četiri uzastopna stepena njene jačine. Jer, ovde uopšte nije reč o kuhinjskoj vatri, o našim kaminima ili visokim pećima. „U našem Delu“, tvrdi Filaletej, „obična vatra služi samo to me da rastera hladnoću i nezgode koje bi ona mogla izazva ti.“ Na drugom mestu u svojoj raspravi isti autor jasno kaže da je naše kuvanje linearno, što znači ravnomerno, stalno, pravilno, jednolično od početka do kraja. Maltene svi filo sofi kao primer za vatru za kuvanje ili sazrevanje uzimaju inkubaciju kokošijeg jajeta, ne misleći pri tom na tempera turu koju treba koristiti, nego na ravnomernost i stalnost. Takođe živo savetujemo da se pre svega drugog razmisli o odnosu koji mudraci uspostavljaju između vatre i sumpora, kako bi se stekla ona suštinska predstava o tome da četiri stepena moraju tačno odgovarati prema četiri stepena dru gog, što već znači reći mnogo u malo reči. Konačno, u svom


podrobnom opisu kuvanja Filaletej ne propušta da ukaže ni na to koliko je ovaj stvarni zahvat daleko od metaforičke analize, jer umesto da je neposredan, kako se obično misli, uključuje mnogofa z a ili režima, prostih ponavljanja jedne te iste tehnike. Po našem mišljenju, ove reči su nešto najiskrenije što je rečeno o tajnoj praksi četiri stepena va tre. I mada raspored i razvoj ovih radova filosofi prećutkuju, naročiti karakter ovako shvaćenog kuvanja umetnicima će bar dozvoliti da pronađu prosto i prirodno sredstvo koje će olakšati izvođenje. Luj Odija, čije smo neke vrlo zabavne fantazije raskrin kali u ovoj studiji, uopšte se nije trudio da od drevne nau ke zatraži verodostojno objašnjenje ove čudne kasete. „Sala je“, piše on, „takođe deo naših tekstova. Evo velike zlobe izrečene u maloj reči: Frustra. I još rogovi koji bljuju vatru priđe! Uzalud je držati ženu na oku!“ Ne mislimo da je autor, podstaknut sažaljenjem pred ovim „svedočanstvom“ nesrećnog Adepta, hteo da pokaže bilo kakvo nepoštovanje prema uspomeni na svoju družbenicu... Ali neznanje je slepo, i nesreća je loš savetodavac. Luj Odija je to trebalo da zna i da se uzdrži od uopštavanja... XI Osmi i poslednji niz sadrži samo jednu kasetu posveće nu Hermesovoj nauci. Na njoj su predstavljene oštre stene čiji se divlji obrisi dižu iz talasa. Ova lapidarna predstava nosi natpis: .DONEC.ERVNT.IGNES.

Dok traje vatra. To je aluzija na mogućnosti za delovanje koje čovek duguje vatrenom načelu, duhu, duši ili svetlosti stvari, jedinom činiocu svih materijalnih mutaci ja. Od četiri elementa drevne filosofije ovde su prikazana samo tri: zemlja, koju predstavljaju stene, voda, koju pred stavlja morski talas, i vazduh, predstavljen kao nebo na

154 I

Č U D ESN I V RAD ŽBEN IK IZ ZAMKA U D A M PJER SIR BU TO N U

isklesanom pejzažu. Sto se tiče vatre, koja oživljava i menja preostala tri, ona je izgleda iz scene isključena samo zato da bi se jasnije ukazalo na njenu prevlast, njenu moč i njenu neophodnost, kao i na nemogućnost da se na supstancu deluje na bilo koji način bez pomoći ove duhovne sile kadre da prodre u nju, pokrene je i ono što je u njoj potencijalno pretvori u aktualno. Dok traje vatra, život će zračiti Univerzumom. Tela, podređena zakonima evolucije čiji je ona suštinski agens, prolaziće kroz različite cikluse preobražaja sve do konačne transformacije u duh, svetlost ili vatru. Dok traje vatra, ma terija će nastavljati svoj mukotrpni uspon ka integralnoj čistoti, prelazeći iz kompaktnog i čvrstog oblika (zemlja) u tečno (voda), a zatim u gasovito stanje (vazduh) i na kra ju u stanje zračenja (vatra). Dok traje vatra, čovek će moći marljivo da radi na stvarima koje ga okružuju, i da ih zahva ljujući čudesnom oruđu kakvo je vatra potčinjava sopstvenoj volji i podređuje svojoj koristi. Dok traje vatra, nauka će koristiti široke mogućnosti u svim oblastima na fizičkoj ravni i videće kako se širi polje njegovih znanja i njihovih ostvarenja. Dok traje vatra, čovek će biti u neposrednoj ve zi s Bogom, i stvorenje će sve bolje upoznavati Tvorca... Izgleda kao da nijedna tema za razmišljanje nije filosofu od veće koristi; nijedna ne traži veći napor njegove misli. Vatra nas obavija i kupa sa svih strana. Dolazi nam kroz va zduh, vodu, i samu zemlju; to su njeni čuvari i provodnici. Nalazimo je u svemu što je oko nas i osećamo da deluje u nama tokom celog našeg zemaljskog postojanja. Naše rođe nje je ishod njenog otelovljenja; naš život, proizvod njene dinamike; naša smrt, posledica njenog nestajanja. Prometej je ukrao vatru s neba da bi oživeo čoveka kojeg je, poput Boga, napravio od ilovače na zemlji. Vulkan je napravio Pandoru, prvu ženu, kojoj je Minerva podarila moć kreta nja udahnuvši u nju životnu vatru. Običan smrtnik, vajar Pigmalion, u želji da se oženi sopstvenom rukotvorinom, moli Veneru da pomoću nebeske vatre oživi njegov kip

155 i


Galateje. Pokušaj da se otkrije priroda i suština vatre je ste pokušaj da se otkrije Bog, čije se stvarno prisustvo uvek otkrivalo u obliku vatre. Ognjena kupina {Izlazak, 3 : 2) i požar na Sinaju prilikom predavanja zapovesti {Izlazak, 19 : 18) jesu dva pojavna oblika u kojim se Bog ukazao Mojsiju. A u obličju bića od jaspisa i sarda, u boji plamena, na prestolu iz kojeg su izbijale munje i gromo vi, sveti Jovan opisuje Gospodara Sveta {Otkrivenje, 4 : 3 -5). »Bog je naš oganj koji spaljuje“, piše sveti Pavle u Poslanici Jevrejima (12 : 29). Ne bez razloga, sve religije gledale su na vatru kao na najjasniju sliku i najizražajniji amblem božanstva. „Jedan od najdrevnijih simbola“, ka že Pliš1, „pošto je postao univerzalan, jeste vatra koja je stalno održavana na mestu gde se sastaje narod. Nije bilo ničeg prikladnijeg da mu pruži opipljivu predstavu mo ći, lepote, čistote i večnosti bića kojem su dolazili da se klanjaju. Ovaj veličanstveni simbol korišćen je na ćelom Istoku. Persijanci su smatrali da je to najsavršenija slika božanstva. Zoroastar je nije uveo u upotrebu pod Darijem Histarpom, ali je novim viđenjima obogatio praksu uspostavljenu mnogo pre njega. Pritanej je kod Grka bio večno ognjište. To je bila i etrurska, sabinjanska i rimska Vesta. Ista upotreba otkrivena je u Peruu i drugim krajevi ma Amerike. Mojsije je očuvao praktikovanje večne vatre na svetom mestu među obredima koje je izabrao i podrob no propisao Izraelićanima. Isti simbol, tako izražajan, ta ko plemenit i tako malo kadar da čoveka dovede u zablu du opstaje i danas u svim našim hramovima.“ Smatrati da vatra potiče od sagorevanja znači utvrdi ti činjenicu nastalu običnim posmatranjem ne dajući obja šnjenje. Praznine u modernoj nauci najvećim delom potiču od razlike, namerne ili ne, u pogledima na ovaj tako važan i tako univerzalno raširen agens. Sta treba misliti o čudnoj upornosti nekih učenjaka da prenebregavaju tačku dodira 1

Noël Pluche, Histoire du Ciel. Paris, Veuve Estienne, 1739. Tom I, p. 24.


kakvu ona predstavlja, i spoj i vezu koju ostvaruje između nauke i religije? Ako toplota nastaje iz kretanja, kako se tvr di, ko onda - pitamo se mi - proizvodi i održava kretanje, tog proizvođača vatre, ako ne sama vatra? To je začarani krug iz kojeg materijalisti i skeptici nikad neće moći da pobegnu. Za nas vatra ne može biti ishod ili posledica sagorevanja, nego njegov pravi uzrok. Teška materija ispušta vatru koju je držala zatvorenu, ona se ospoljuje, i ukazuje se pojava poznata pod nazivom sagorevanje. Bilo da je to ispuštanje spontano ili izazvano, najobičniji zdrav razum obavezuje nas da prihvatamo i tvrdimo daje sagorevanje is hod ispuštanja vatre a ne njen prvi uzrok. Nemerljiva, neuhvatljiva i uvek u pokretu, vatra ima sva svojstva koja prepoznajemo u duhovima. Međutim, materijalna je, jer osećamo njenu svetlost kad sija, pa nam čak i u tami, naša čula najavljuju njeno prisustvo po toploti koju zrači. I zar nam se duhovne odlike vatre ne otkrivaju u plamenu? Zašto plamen stalno teži uvis, kao pravi duh, uprkos našim naporima da ga prinudimo da se usmeri ka tlu? Zar nije reč o formalnom ispoljavanju volje koja ga, ka da se oslobodi uticaja materije, udaljava od zemlje i primiče nebeskoj postojbini? I šta je plamen ako ne vidljivi oblik, sam potpis i lik vatre? Ali ono o čemu naročito moramo voditi računa, prida jući mu prvorazredni značaj u nauci koja nas zanima, jeste velika moć čišćenja koju vatra ima. Prevashodno čisto poče lo i fizičko ospoljenje same toplote, ona tako pokazuje svo je duhovno i božansko poreklo. Jedinstvena potvrda svega ovoga jeste to da se grčka imenica tru p , koja označava va tru, izgovara potpuno isto kao i francuski pridevpur [čist]. Isto tako, hermetički filosofi su, spajajući nominativ i geni tiv, skovali reč 7n!)p-7rupo<;, vatra nad vatrama, ili fonetski, čisto nad čistim, i smatrali da je, na latinskom purpura a na francuskom pourpre [purpur] boja koja predstavlja znak ap solutnog savršenstva kamena mudrosti.


XII

.

Naše proučavanje kasetne tavanice u Dampjeru je za vršeno. Ostaje nam samo da ukažemo na neke dekorativne motive koji, uostalom, nemaju nikakve veze s ovim pret hodnim; to su simetrični ornamenti - biljni motivi, ple tenice i arabeske s figurama ili bez njih - čija izrada nam govori da su napravljeni posle simboličnih sižea. Na svima njima stoje trake s natpisima. I na kraju, u manjem broju kaseta ploče još čekaju ruku klesara. Moramo pretpostaviti da je autor čudesnog vradžbenika, čije smo se stranice i znakove trudili da odgonetnemo, morao iz nepoznatih razloga da prekine rad koji njegovi naslednici nisu mogli da nastave ni da dovrše jer ga nisu razumeli. U svakom slučaju, broj, raznovrsnost i ezoterijski značaj tema u ovoj izvanrednoj zbirci od Gornje galerije u zamku Dampjer čine veličanstvenu kolekciju, pravi muzej alhemijskih amblema, i našeg Adepta svrstavaju među nepoznate majstore najbolje upućene u misterije Svete umetnosti. Ali pre nego što napustimo ovu magistralnu celinu, dozvolićemo sebi da je uporedimo sa učenjem čudnovate predstave u kamenu koja se vidi u palati Žaka Srca u Bur zu, i koja, čini nam se, može poslužiti kao zaključak i sa žetak. Ova klesana ploča je deo timpanona nad vratima koja vode u glavno dvorište, a na njoj su prikazana tri eg zotična drveta - palma, smokva i urma - usred iždžikljale trave. Okvir od cveća, lišća i granja okružuje ovaj bareljef (slika X X X V ). Palma i urma, drveta iz iste porodice, Grcima su bile poznate pod imenom Ooivi^ (latinski Phoenix ), a to je naš hermetički Feniks. One predstavljaju dva Magisterija i nji hov ishod, dva kamena, beli i crveni, koji su jedne te iste prirode koju obuhvata kabalistički naziv Feniks. Sto se tiče smokve, koja se nalazi u središtu kompozicije, ona označa va mineralnu supstancu iz koje filosofi izvlače elemente za čudesni preporod Feniksa, a ceo rad na tom preporodu jeste ono što se naziva Veledelo.

158


Po Apokrifnim Jevanđeljima, smokva ili sikomora (Fa raonova smokva) bila je drvo koje je imalo čast da u svoje okrilje primi Svetu Porodicu kada je pobegla iz Misira, da je hrani svojim plodovima i da joj gasi žeđ čistom i svežom vodom koja je zahvaljujući malom Isusu potekla između njenog korenja1. Naime, smokvino drvo se na grčkom kaže <7djo'], od œvkov, smokva, što je reč koja se često upotreblja va umesto Ki>a8oç, od кг>ш, nositi u sebi, sadržati: to je Devica majka koja nosi Dete, i alhemijski amblem pasivne, haotične, vodene i hladne supstance, materice i provodnika otelovljenog duha. Sozomen, autor iz IV veka, tvrdi da se drvo u Hermopolisu, koje se poklonilo pred Malim Isusom, zove Perseja (Hist. Eccl., knj. V, gl. X X I). To je ime za balan (Balanites Aegyptiacd), drvce iz Egipta i Arabije, neku vrstu hrasta koju su Grci zvali (LàAavoç, žir, što je reč koju su upotrebljavali i za bengalski badem. Ovi različiti elemen ti savršeno se povezuju s predmetom mudraca i tehnikom kratke umetnosti, koju je Zak Srce izgleda praktikovao. Odista, kad umetnik, svedok borbe koju vode ustavi ca i salamandar, pobeđenom ognjenom čudovištu uzme oba oka, zatim mora da se potrudi da ih sastavi u jedno. Ovaj tajanstveni zahvat koji je, ipak, lak za onoga ko ume da upotrebi leš salamandra, kao rezultat daje malo mase nalik hrastovom žiru a ponekad i kestenu, u zavisnosti od toga koliko je obavijena hrapavom korom koje nikad nije potpuno lišena. To nam daje objašnjenje za žir i hrast, koji se gotovo stalno nalaze u hermetičkoj ikonografiji. Kesten je svojstven stilu Zana Lalmana; srce, smokve i smokvino dr vo, stilu Žaka Srca; praporac je dodatak uz skiptar dvorske lude; nar, kruška ijabuke česti su u simboličkim delima u Dampjeru i Kulonžu, itd. S druge strane, ako se ima u vidu magijski i bezmalo natprirodni karakter ovog proizvoda, shvatiće se zašto su neki autori hermetički plod opisivali kao bengalski badem, i zašto se ova reč zadržala u narodnom I

Vid.Jevanđelje o Detinjstvu, gl. X X I II, X X V , \iMinjevim Apokrifima, 1. 1, p. 995.

ALKEM IJSKA BORAVIŠTA

duhu kao sinonim za nešto čudesno, iznenađujuće ili veo ma retko. Egipatski sveštenici, upravitelji inicijatičkih škola, imali su običaj da profanom koji bi tražio da pristupi uzviše nim znanjima postave ovo naoko besmisleno pitanje: „Da li se u vašem kraju seje zrno H alalidia i BengalskogBadema?' Ovo pitanje stavilo bi neupućenog pridošlicu na muke, ali bi upućeni tragalac umeo da odgovori na njega. Zrno Halalidža i Bengalski Badem istovetni su smokvi, urmi ijajetu f e niksa, a to je našefilosofsko jaje. Iz njega se rađa basnoslovni Hermesov orao perja obojenog u sve boje Dela, među koji ma, međutim, preovlađuje crvena, kao što njeno grčko ime kaže: purpurno crvena. De Sirano Beržerak ne izbegava da o tome govori u alegorijskoj pripovesti u koju je ubacio onaj jezik ptica koji je veliki filosof izvanredno poznavao1. „Počeo sam da dremam u senci“, kaže, „kad sam u vazduhu ugledao čudesnu pticu kako mi lebdi iznad glave. Održavala se tako lakim i neprimetnim pokretima da sam u više navra ta posumnjao da možda nije reč o malom univerzumu koji se vrti oko sopstvene ose. Međutim, ona se polako spustila, i na kraju mi se tako primakla daje moje blažene oči potpuno ispunila njena slika. Rep joj je izgledao zelen; stomak, emajl plav; krila jarkocrvena; oko purpurne glave joj se, kako se pomerala, presijavala zlatna kruna od zraka koji su joj izbijali iz očiju. Dugo je lebdela u oblaku, a ja sam tako pažljivo posmatrao sve što se dešava da mi se duša povukla i kao da se skupi la, sva predata gledanju i jedva daje stizala da nešto čuje, tek koliko da shvatim da ptica nešto govori kroz pesmu. Tako, postepeno napuštajući ekstazu, počeo sam jasno da razabi ram slogove, reči i rečenice koje je izgovarala. Evo, dakle, po mom najboljem sećanju, reči od kojih je plela svoju pesmu: 'Stranac ste’, zviždukala je ptica vrlo prijatno, ’i rodili ste se na Svetu iz kojeg sam i ja potekla. Tajna naklonost ko ju osećamo prema svojim sunarodnicima jeste ono što me tera da vam ispričam svoj život... 1

De Cyrano Bergerac, VAutre Monde. Histoire des Oiseaux. Paris, Bauche, 1910. Jean-Jacques Pauvert (1962), p. 197.

160


Vidim da biste rado čuli ko sam ja. Među vama me zo vu Feniks. Na svakom Svetu postoji samo po jedan u isti mah, koji tu poživi sto godina, a posle celog veka, kad na nekoj planini u Arabiji položi veliko jaje na ugljevlje svoje lomače, za koju je izabrao granje aloje, cimeta i tamjana, uz nese se i poleti ka Suncu kao otadžbini kojoj gaje srce odav no vuklo. Sve svoje napore prethodno je ulagao u to puto vanje; ali težina jajeta, čija ljuska je tako debela da prođe ceo vek dok se ne izlegne, stalno je odlagala taj poduhvat. Mislim da če vam biti teško da shvatite to čudotvorno izvođenje, i zato želim da vam ga objasnim. Feniks je hermafrodit-, ali među hermafroditima postoji još jedan sa svim neobičan Feniks, jer...’“1 „Nekoliko časaka je čutala, a zatim je dodala: ’Vidim da sumnjate da je ovo što sam vam upravo rekla laž; ali, ako ne govorim istinu, neka se više nikad ne vratim na va šu kuglu i neka se kobac obruši na mene.’“ Drugi autor2 opširnije govori o mitohermetičkoj ptici i ukazuje na neke pojedinosti koje se teško mogu naći na drugom mestu. „Car ptica“, kaže on, „jeste čudo prirode 3 koja je na njemu resila da pokaže šta ume, pokazujući da je Feniks time što je stvorila Feniksa. Čudesno ga je obdari la napravivši mu glavu ovenčanu kraljevskom perjanicom i carskom čelenkom od ćube perja i tako blistave kreste da izgleda kao da na glavi nosi srebrni mesečev srp ili zlatnu zvezdu. Leđa i grudi presijavaju se u pozlati što se preliva u svim bojama sveta; duga pera su crvena i plava, zlatna, srebrna i plamena; vrat mu je ogrlica sva od dragog kame nja, ne duga nebeska, nego duga feniksova. Rep je nebeske boje sa zlatnim odsjajem koji predstavlja zvezde. Perje na krilima i cela leđa su mu kao jaglac, u svim bojama. Ima dva oka u glavi, blistava i plamteća, nalik dvema zvezdama, 1

Autor ovde ovako naglo prekida svoje otkrivenje.

2

René François, Essay des Merveilles de Nature et des plus nobles Artifices. Lyon, J. Huguetan, 1642, cap. V, p. 69.

3

Hermetički izraz posvećen kamenu mudrosti.


noge su mu od zlata, a kandže od skerleta. Celo njegovo telo i držanje pokazuju osećaj ponosa i svest o sopstvenom ugledu i vrednosti njegovog carskog veličanstva. I njegova hrana ima u sebi nečega carskog, jer se hrani samo suzama od tamjana i svetim mirom od melema. U kolevci ga je ne bo, veli Laktancije, pojilo nektarom i ambrozijom. Onje je dini svedok svih vekova sveta, i video je kako se zlatne duše iz zlatnoga veka preobražavaju u srebro, iz srebra u bronzu, i iz bronze u gvožđe. On je jedini koji je oduvek pravio dru štvo i nebu i svetu, onjejed in i koji se igra sa smrću i pretva ra j e u svoju dojilju i majku, terajući j e da rodi život. On ima povlasticu vremena, života i smrti u isti mah, jer kad oseti da su ga pritisle godine, pogružen u dugoj starosti i utučen od tolikih godina koje je gledao kako prolaze jedna za drugom, pušta da ga povuče želja i pravedna čežnja da se obnovi kroz čudotvornu smrt. Tada načini hrpu koja jedi na nema nikakvo ime na ovom svetu, jer nije ni gnezdo ni kolevka ni mesto rođenja, nego je to mesto na kojem napu šta život; nije ni grob, ni kovčeg, ni posmrtna urna, jer iz njega nastavlja život; tako je to ne znam šta drugi neživife niks, jer je i gnezdo i grob, materica i raka, zajednički dvor života i smrti, koji se, Feniksa radi, za taj mah slože. Kako bilo da bilo, tamo, na drhtavim rukama palme \ napravi go milicu opiljaka cimeta i tamjana. Na tamjan stavi kasiju, preko kasije nard, a zatim, uz tužan pogled se preporučivši Suncu, svom ubici i ocu, stane ili legne na tu mirišljavu lo maču da bi se oslobodio tereta godina. Sunce, idući naruku pravednim željama ove Ptice, upali lomaču, i nakon što sve 1

Ovde ponovo nailazimo na simboličnu palmu sa Dela, na koju se Latona naslonila kad je rađala Apolona, kako Kalimah kaže u Himni Delu-.

D a proslavi, Dele, ove časove srećne, Cisto zablista zlato do temelja tvojih. Zlato i palmu prekri sjaktavim listom; Zlato jezero tvoje sjajem talasa zastre; Tokom celoga dana izponorskih dubina Tvojje bljuvao Inop rnehure od zlata čista.

162 i

ČU D ESN I V RAD ŽBEN IK IZ ZAMKA U DA M PJER SIR B U TO N U

pretvori u pepeo, mirisnim dahom vrati ga u život. Tada sirota priroda padne u trans, i u stravičnim trzajima, u stra hu da ne uništi čast ovog sveta, zapoveda da sve na zemlji ostane mirno; oblaci se ne usuđuju da izliju ni kap vode na pepeo i na zemlju; vetrovi, ma kako besni bili, ne usuđuju se da jure poljima. Samo Zefir je gospodar, i proleće vlada dokje pepeo mrtav, i priroda sve čini da pomogne povratak Feniksa. O, velikog li čuda božanskog proviđenja! Skoro istovremeno, taj hladni pepeo, ne želeći da dugo ostavi siro tu prirodu u žalosti i strahu, ne znam kako zagrejan plod nim zracima Sunca, pretvara se u crva, pa ujaje, i na kraju u Pticu deset puta lepšu od prethodne. Rekli biste da je sva priroda uskrsla, jer u stvari, kako piše Plinije, nebo ponovo počinje da se obrće i čuje se njegova slatka muzika, i kao da četiri Elementa bez reči pevaju motet u četiri glasa u svojoj rascvaloj radosti, u slavu prirode i ponavljanja čuda Ptica i sveta“ (SlikaX X X V I) Kao i kasetna tavanica u Dampjeru, ploča sa tri isklesa na drveta u palati u Buržu nosi geslo. Na ivici rama ukraše nog grančicama u cvetu pažljiv posmatrač zaista otkriva vr lo vešto prikrivena pojedinačna slova. Kada se sastave, ona daju jednu od omiljenih maksima velikog umetnika kakav je bio Zak Srce: DE.M A.JOIE.DIRE.FAIRE.TAIRE.

Iz moje radosti govoriti, raditi, ćutati. Adeptova radost leži u njegovom zanimanju. Rad, koji čini da za njega to čudo prirode - za koje mnoge neznalice kažu da je himerično - postane opipljivo i blisko, jeste njegova najveća razbibriga i najplemenitije uživanje. Na grčkom, reč jctpa, uživanje, potiče od âipco, uživati, nalaziti zadovoljstvo u, naslađivati se, а znači i voleti. Slavni filosof, dakle, jasno aludira na rad na Delu, njegov najdraži posao, i mnoštvo njegovih simbola, uostalom, doprinosi sjaju veličanstvenog boravišta. Ali, šta reći, šta priznati povodom te jedinstvene radosti, čistog i potpunog zadovoljstva, unutrašnjeg veselja

163


zbog uspeha? Što je manje mogućno, ako ne želimo da pre kršimo zavet, da izazovemo zavist jednih, pohlepu drugih i ljubomoru svih, i da se izložimo opasnosti da postanemo žrtva moćnika. A šta zatim uraditi s rezultatom, koji se umetnik, prema pravilima naše discipline, obavezuje da ko risti skromno? Da ga neprestano upotrebljava radi dobra i da njegove plodove posveti milosrđu, prema zapovestima filosofije i hrišćanskog morala. Konačno, šta prećutati? Sve što se odnosi na alhemijsku tajnu i njeno sprovođenje u delo, pošto je otkrivanje isključivo povlastica Boga, razglašavanje tajni postupaka je zabranjeno, ne sme se saopštavati jasnim jezikom, nego samo pod velom parabole, alegorije, slike ili metafore. Geslo Zaka Srca, uprkos tome što je kratko i što mno go toga podrazumeva, u savršenom je skladu s tradicional nim učenjima o večnoj mudrosti. Nijedan filosof istinski dostojan tog imena neće odbiti da potpiše pravila ponaša nja koja ono izražava i koja se mogu prevesti ovako:

Povodom Veledela reci malo, radi mnogo i uvek ćuti.

Telesna straža Fransoa II vojvode od Bretanje

X X X V II K a t e d r a l a

u

Nantu.

Grobnica Fransoa II - Pravda (X V I vek).

I Kada je, oko 1502, Ana, vojvotkinja od Bretanje i dva puta francuska kraljica, osmislila plan da u muzeju dostojnom divljenja koje je prema njima osećala okupi tela svojih po kojnih roditelja, izvršenje tog posla poverila je veoma daro vitom bretonskom umetniku o kojem, međutim, imamo malo podataka, Mišelu Kolombu. Ana je tada imala dva deset pet godina. Njen otac, vojvoda Fransoa II, umro je u Kueronu četrnaest godina ranije, 9. septembra 1488, nadživevši svoju drugu suprugu, Margaritu de Foa, majku kralji ce Ane, samo šesnaest meseci. Ona je, u stvari, umrla 15. maja 1487. Taj mauzolej, započet 1502, nije završen do 1507. Plan je delo Zana Pereala. Sto se tiče skulptura, koje su grobnicu pretvorile u jedno od najčistijih renesansnih remek-dela, njih dugujemo Mišelu Kolombu, kome su u tom poslu pomaga la dva učenika: Gijom Renjo, njegov sestrić, i Zan iz Sartra, „njegov učenik i službenik", mada saradnja ovog poslednjeg nije potpuno izvesna. Pismo od 4. januara 1511. koje je Zan Pereal uputio sekretaru Margarite Burgundske povodom ra dova koje je ova princeza naručila da budu izvedeni u kapeli u Bruu, rasvetljava nam činjenicu daje „Mišel Kolomb radio za mesečnu platu i da je osam godina primao po dvadeset škuda mesečno". Za vajarski rad plaćeno mu je 1.200 škuda, a ukupna cena grobnice bila je 560 livri1. 1

Abbé G. Durville, Etudes sur le vieux Nantes, tome II. Vannes, Lafoyle Frères, 1915.

169

ALHEMIJSKA BORAVIŠTA

Pošto su Margarita od Bretanje i Fransoa II izrazili želju da budu sahranjeni u Karmelićanskoj crkvi u Nantu, Ana je zapovedila da se tamo sagradi mauzolej, nazvan K armelićanska grobnica, i pod tim imenom je poznata i spomi njana. Ostala je na svom mestu do Revolucije, a u to vreme je, pošto je Karmelićanska crkva prodata kao nacionalno dobro, mauzolej premestio i tajno čuvao ljubitelj umetnosti koji je želeo da ovo delo spase od revolucionarnog vanda lizma. Kad se oluja istutnjala, ponovo je izgrađena 1819, u katedrali Svetog Petra u Nantu, gde je danas možemo videti. Zasvođena grobnica sagrađena ispod spoljašnjeg mauzo leja sadržala je, kada ju je po kraljevoj zapovesti otvorio Melije, gradonačelnik Nanta, dana 16. i 17. oktobra 1727, tri kovčega: Fransoa II, Margarite od Bretanje, njegove prve supruge, koja je umrla 25. septembra 1449, i Margarite de Foa, druge vojvodine žene i majke kraljice Ane. Takođe je nađena mala kutija u kojoj se nalazio relikvijar „od čistog zlata'4 u obliku jajeta, s kraljevskom krunom na vrhu i pre krivena natpisima od fino emajliranih slova, a u njemu se nalazilo srce Ane od Bretanje, čije telo počiva u bazilici Sve tog Dionizija. Među opisima Karmeličanske grobnice koje su nam ostavili različiti autori ima i veoma podrobnih. K a ko bismo stekli predstavu o delu, najradije ćemo izabrati opis brata Mateja od Svetog Jovana, karmelićanina iz N an ta, koji je svoj opis objavio u X V II veku.12 1

2

Kanonik G. Dirvil, iz čijeg delà preuzimamo ove pojedinosti, bio je tako ljubazan da nam pošalje sliku tog neobičnog ko mada, na nesreću ispražnjenog od svoje sadržine, koji je ušao u sastav zbirke muzeja T. Dobre u Nantu, gde je naš kanonik konzervator. „Šaljem vam“, piše nam on, „malu fotografiju ovog predivnog relikvijara. Stavio sam je na trenutak baš na ono mesto gde je stajalo srce kraljice Ane, s pomišlju da bi vas ta okol nost mogla navesti da osetite veće zanimanje za ovu malu uspo menu." Molimo kanonika Dirvila da, dakle, primi našu živu zahvalnost za svoju ljubaznost, uslužnost i istančanu pažnju. L e Commerce honorable, itd., koji je sastavio neki stanovnik Nanta: Nantes, Guillaume Le Monnier, 1646, p. 308—312.

170 I

TELESNA STRAŽA FRANSOA II, VOJVODE OD BRETANJE

„Ali najneobičnije i najzanimljivije mi izgleda-1, kaže ovaj pisac, „grobnica podignuta u horu Karmelićanske cr kve koja, po opštem mišljenju, jeste jedna od najlepših i najveličanstvenijih koje se mogu videti, što me obavezuje daje podrobno opišem, na zadovoljstvo ljubitelja. To što su stari vojvoda i vojvotkinja od Bretanje odav no poštovali Presvetu Bogorodicu, Majku Božiju, zaštitni cu reda i ove crkve braće karmelićana, i njihova privrženost redovnicima ove kuće, naveli su ih da u njoj izaberu mesto za svoju grobnicu. I kraljica Ana je, kao jedinstveno svedočanstvo o njihovom poštovanju i privrženosti tom mestu, odlučila da tamo sagradi ovaj prelepi spomen na svog oca, Fransoa II, i na majku, Margaritu de Foa. Građena je pravougaono, osam stopa široka i četrna est duga, cela od finog italijanskog mermera, belog i cr nog, od porfira i alabastra. Izdignuta je šest stopa iznad ravni crkve. S dve strane ukrašena je sa po šest niša, od kojih je svaka visoka dve stope; dno je od lepo obrađenog porfira i ukrašeno pilastrima od belog mermera prema tačnim arhitektonskim razmerama i pravilima, s vešto izrađenim arabeskama. U dvanaest niša nalaze se statue dvanaest apostola od belog mermera, svaki u drugačijem stavu, svaki sa oruđem svog stradanja. N a oba kraja nala ze se arhitektonski slični ukrasi, i svaki od njih podeljen je u dve niše, istovetne kao i ostale. N a strani okrenutoj prema glavnom crkvenom oltaru, u nišama se nalaze li kovi svetog Franje Asiškog i svete Margarite, zaštitnika poslednjeg vojvode i vojvotkinje koji su tamo sahranjeni. N a drugom kraju se vide, takođe u nišama, kipovi sve tog Karla Velikog i svetog Luja, kralja Francuske. Ispod ovih šesnaest niša koje okružuju grobnicu ima još toliko kružnih udubljenja prečnika četrnaest palaca, čija poza dina je od belog mermera klesanog u obliku školjke, i u svakom se nalaze likovi narikača u crnini, svaka u druga čijem stavu; ovaj rad malo ko ceni, ali mu se zato dive svi oni koji ga razumeju.

171


Grobnica je pokrivena velikom pločom od crnog mermera koja za osam palaca prelazi preko njenih ivica, u obli ku venca, da bi joj služio kao obloga i ukras. N a tom kame nu leže dva velika lika od belog mermera, svaki dugačak osam stopa, koji predstavljaju vojvodu i vojvotkinju sa voj vodskim obeležjima i krunama. Tri lika anđela od belog mermera, svaki od tri stope, pridržavaju jastuke pod njiho vim glavama, meki jastuci kao da su se ulegli pod težinom, i anđeli kao da plaču. Kraj nogu vojvodinog lika nalazi se figura lava koji leži, u prirodnoj veličini, na grivi ima grb Bretanje, a kraj nogu vojvotkinjine figure nalazi se hrt koji oko vrata nosi grb kuće Foa, koji je umetnost izvanredno živo predstavila. Ali najčudesnije na ovom komadu jesu četiri figure Glavnih Vrlina postavljene u četiri ugla grobnice, napravlje ne od belog mermera, šest stopa visoke: tako su vesto izra đene, tako dobro postavljene i tako prirodne da i meštani i stranci priznaju da se ništa bolje ne može videti ni među rimskim starinama, ni među modernim delima u Italiji, Francuskoj i Nemačkoj. Lik Pravde postavljen je u desnom uglu od ulaza, u desnoj ruci drži podignut mač, a u levoj knjigu i vagu, na glavi joj je kruna, odevena je u platno i kr zno, što su obeležja znanja, pravičnosti, strogosti i veličan stva, koji prate ovu vrlinu. N a suprotnoj strani, sleva, nalazi se figura Razborito sti, koja na glavi ima dva lica okrenuta na suprotne strane: jedno je lice starca s drugom bradom, a drugo lice mladića. U desnoj ruci {odnosno levoj) drži ispupčeno ogledalo u ko je zuri, a u drugoj šestar, kraj nogu joj stoji zmija, a to su sim boli smotrenosti i mudrosti s kojom ova vrlina postupa. U gornjem desnom uglu nalazi se lik Snage, u verižnjači i s kacigom na glavi. U levoj ruci drži kulu kroz čije pukotine se promalja zmija {odnosno zm aj) koju ona davi desnom rukom, što ukazuje na izdržljivost kojom se ova vr lina služi u svetovnim nedaćama kako bi se suprotstavila njihovom nasilju ili podnosila njihovu težinu.

172

TELESNA STRAŽA FRANSOAII, VOJVODE OD BRETANJE

U suprotnom uglu nalazi se lik Umerenosti odevene u dugu tuniku opasanu konopom. U desnoj ruci drži mehanizam časovnika, a u drugoj žvale i uzde, što je hijeroglif pravilnosti i umerenosti koje ova vrlina unosi u ljudske strasti.” Pohvale koje brat Matej od Svetog Jovana upućuje telesnoj gardi Fransoa II, predstavljenoj u likovima Glavnih Vrlina Mišela Kolomba1 izgledaju nam potpuno zasluže ne. „Ova četiri kipa“, kaže De Komon12, „izvanredni su u svojoj ljupkosti i jednostavnosti. Odeća je reprodukovana s retkim savršenstvom, na svakom liku vidi se zaprepašćujuća individualnost, mada su sva četiri jednako plemenita i lepa.“ Proučićemo jedan po jedan ove kipove, prožete najči stijom simbolikom, čuvare drevne tradicije i nauke. II Izuzev Pravde, Glavne Vrline više se ne predstavlja ju s posebnim atributima koji su starim likovima davali zagonetan i tajanstven karakter. Pod pritiskom realistič nijih shvatanja, simbolika se transformisala. Umetnici, napustivši svako idealizovanje misli, najradije prihvataju naturalizam; oni analiziraju izraze atributa i olakšavaju prepoznavanje alegorijskih ličnosti, ali time što usavršava ju svoje postupke i približavaju se modernim formulama nesvesno su zadali smrtni udarac istini tradicije. Drevne nauke, prenošene pod velom različitih amblema, potiču od Diplomatike i imaju dvostruko značenje, jedno očigledno i svima shvatljivo (egzoterija) i drugo skriveno, pristupačno samo posvećenima (ezoterija). Ako simbol preciziramo, ograničimo na pozitivnu, normalnu i određenu funkciju, 1 2

Mišel Kolomb, rođen u Sen Pol de Leonu 1460, imao je oko 45 godina kada ih je napravio. De Caumont, Coursd’A ntiquités monumentales, 1841; 6epartie, p. 445.

173


ako ga individualizujemo toliko da isključimo svako po vezivanje ideja, lišavamo ga njegove dvosmislenosti, onog sekundarnog izraza koji upravo predstavlja njegovu didak tičku vrednost i suštinski značaj. Stari su Pravdu, Sreću i Ljubav predstavljali vezanih očiju. Da li su time samo hteli da izraze slepoću jedne i zaslepljujuću moć druge dve? Zar se u atributu poveza preko očiju ne bi mogao otkriti neka kav poseban razlog za taj veštački i nesumnjivo neophodan mrak? Dovoljno je znati da ovi likovi, obično podređeni čovekovim usponima i padovima, takođe pripadaju tradiciji nauke, pa ćemo ga lako prepoznati. I shvatićemo da se čak i skriveni smisao izražava mnogo jasnije nego kroz neposred nu analizu i površno čitanje. Kad pesnici pričaju kako je Saturn, otac bogova, proždirao svoju decu, zajedno s Enci klopedijom mislimo da „takva metafora služi da okarakteriše jednu epohu, instituciju, itd., čije okolnosti ili posledice postaju kobne po one za koje se mislilo da će samo ubirati njene plodove". Ali ako ovim opštim tumačenjem zamenimo pozitivan naučni razlog koji stoji u osnovi legendi i mi tova, istina se odmah ukaže, svetla i očigledna. Hermetika uči da je Saturn, simbolički predstavnik prvog zemaljskog metala, roditelja svih ostalih, takođe jedini njihov prirod ni rastvarač. Dakle, pošto se svaki rastvoreni metal spaja s rastvaračem i gubi svoje odlike, tačno je i logično smatrati da rastvarač ,,jede“ metal, i da tako basnoslovni starac pro ždire svoj porod. M ogli bismo navesti mnoštvo primera za ovu dvoj nost smisla koju izražava tradicionalna simbolika. Nave deni primer dovoljan je da pokaže da uz moralno i hrišćansko tumačenje glavnih vrlina postoji drugo, tajno, profano, obično nepoznato učenje koje pripada sferi mate rijalnog u drevnim znanjima. Tako, skriveno u oblicima amblema, nalazimo harmonično sjedinjavanje Nauke i Re ligije, tako plodno čudesnim rezultatima, koje, međutim, skepticizam naših dana odbija da prizna i zaverio se da ih zauvek odbaci.

174


„Tema Vrlina", vrlo tačno primećuje Pol Vitri1, „usta novljena je u X III veku u gotičkoj umetnosti. Međutim", dodaje ovaj autor, „dok je taj niz kod nas bio vrlo promenIjiv i po broju, i po rasporedu i po atributima, u Italiji je bio utvrđen od samog početka, po uzoru na tri teološke Vrline, Veru, N adu i Ljubav, ili, možda još češće, na četiri glavne Vrline: Razboritost, Pravdu, Snagu i Umerenost. Osim to ga, korišćena je u ukrašavanju nadgrobnih spomenika. Sto se tiče načina na koji su predstavljane te Vrline, on kao da se zaustavio s Orkanjom i njegovim tabernakulom u Or San Michele, sredinom X IV veka. Pravda drži mač i vagu i nikad se neće promeniti. Suštinski atribut R azbo ritosti je zmija, kojoj se ponekad pridružuje jedna ili više knjiga, a kasnije i ogledalo. Isto tako, skoro od početka, po zamisli sličnoj onoj koju nalazimo kod Dantea, koji je svojoj Razboritosti pripisao tri oka, zanatlije su toj vrlini dale dva lica. Umerenost ponekad ostavlja mač u kaniji, ali najčešće drži dve posude i kao da meša vodu i vino: reč je 0 elementarnom simbolu trezvenosti. Konačno, Snaga ima Samsonove atribute. Opremljena je štitom i verižnjačom; ponekad na glavi ima lavlje krzno, a u rukama disk koji predstavlja svet, a ponekad, opet, i to će biti njen konačni atribut, bar u Italiji, nosi stub, ceo ili polomljen... U nedostatku drugih velikih spomenika, rukopisi, knjige i gravire širile su italijanski tip Vrlina i mogli su, čak, da sa njime upoznaju i one koji, poput Kolomba, nesumnji vo nisu putovali u Italiju. Serija gravira iz te zemlje, s kraja X V veka, poznata pod imenom Italijanski špil pokazuje nam, pored prikaza različitih društvenih slojeva, Muza, antičkih bogova, slobodnih umetnosti, itd., i niz likova Vr lina sa upravo onim atributima koje smo maločas opisali... Ovde imamo vrlo čudan primerak tih dokumenata koje su mogle doneti ličnosti poput Pereala, koji su sledili pohode, dokumenata koji su mogli kružiti po radionicama i snabdevati ih temama dok nisu nametnuli nov stil. 1

Paul Vitry, Michel Colombe et la sculpturefrançaise de son temps. Paris, E. Lévy, 1901, p. 395 i si.

175


Taj simbolički jezik smo, uostalom, i mi lako mogli razumeti, jer je bio potpuno u skladu s alegorijskim duhom X V veka. Dovoljno je pomisliti, da bismo to shvatili, na Ro man o R uži i svu onu književnost koja je iz njega proizišla. Minijaturisti su bogato ilustrovali ta delà i, osim alegorija Prirode, Uživanja i Pretvaranja, francuskoj umetnosti zače lo nije bila nepoznata ni serija Vrlina, mada ta tema nije bila tako često korišćena kao u Italiji.” Uprkos tome, uopšte ne poričući izvestan italijanski uticaj na veličanstvene likove na grobnici u Karmelićanskoj crkvi, Pol Vitri ističe nove i suštinski francuske odlike koje je Mišel Kolomb uneo u prekoalpske elemente koje je uveo Žan Pereal. „Prihvatajući čak“, nastavlja autor, „da su kopi rali osnovnu zamisao italijanskih grobnica, Pereal i Kolomb nisu bez izmena prihvatili temu Glavnih Vrlina.” Odista, „Umerenost će u rukama nositi časovnik i žvale sa uzdama, umesto dve posude koje su joj u to vreme pripisivali Italijani. Što se tiče Snage, pod oklopom i sa kacigom, ona umesto stuba nosi kulu, neku vrstu zupčastog tornja iz kojeg svom silom istrže zmaja koji se koprca. N i u Rimu, ni u Firenci, ni u Milanu, ni na Komu nismo videli ništa slično.” Ali, ako se na kenotafu u Nantu bez teškoća opaža ko ji deo pripada majstorima Perealu i Kolombu, teže je otkriti dokle je išao lični uticaj i volja ktitorke. Ne možemo verovati da se tokom pet godina ona nije zanimala za delo koje joj je bilo posebno drago. Da li je kraljica Ana, ona ljupka vladarka koju je narod s naivnom privrženošću prisno zvao „dobra voj votkinja s drvenim klompama”, bila upoznata sa ezoterijskim značajem čuvara mauzoleja podignutog u spomen na njene roditelje? S velikim zadovoljstvom ćemo na ovo pitanje odgo voriti potvrdno. Biografi nas uveravaju da je Ana bila veoma obrazovana, obdarena živom inteligencijom i izvanrednom dalekovidošću. Njena biblioteka bila je u to doba vrlo značaj na. „Prema jedinom dokumentu”, kaže nam Leru de Linsi1, 1

Le Roux de Lincy, Vie de la Reine Anne de Bretagne, femme des Rois de France Charles VIII et Louis X II. Paris, L. Curmer, I860,

t. II,p. 34.

176

TELESNA STRAŽA FRANSOA II. VOJVODE OD BRETANJE

„koji sam uspeo da otkrijem u vezi sa celokupnom bibli otekom koju je sabrala Ana od Bretanje (Popis računa i troškova za 1498), u njoj je bilo rukopisa i knjiga štam panih na latinskom, francuskom, italijanskom, grčkom i hebrejskom. H iljadu sto četrdeset tomova koje je u N a pulju nabavio Šari V III poklonjeni su kraljici... Možda ćemo se začuditi kada vidimo da su se u zbirci kraljice vojvotkinje nalazila delà na grčkom i hebrejskom, ali ne treba zaboraviti da je ona učila oba ta jezika mudrosti, i da je bila izvanredno ozbiljnog duha.“ Prikazuju nam je kao ženu koja je volela da razgovara s diplomatama, kojima je uživala da odgovara na njihovom jeziku, što se može objasniti brižljivim poliglotskim obrazovanjem, a nesumnjivo je vladala i hermetičkom kabalom, veselom naukom, ili dvostrukom naukom. D a li se viđala sa čuve nim mudracima svoga doba, i među njima, sa savremenim alhemičarima? Nemamo naznaka koje bi na to upu ćivale, mada bi se teško moglo objasniti zašto na velikom kaminu u dvorani u palati Lalm an stoji hermelin Ane od Bretanje i bodljikavo prase Luja X II, osim ako to nije svedočanstvo o njihovom prisustvu u alhemijskom bora vištu u Buržu. Kako bilo da bilo, njeno lično bogatstvo bilo je znatno. Kom adi nakita, zlato u polugama i drago kamenje bili su glavnina njene gotovo neiscrpne riznice. Obilje takvog blaga uveliko joj je pomagalo u velikodu šnosti po kojoj je brzo izišla na glas. Letopisci nas izveštavaju da je umela rado da pokloni dijamant siromašnom pevaču koji ju je zabavio na nekoliko trenutaka. Što se tiče njenog grba, na njemu se nalaze hermetičke boje ko je je sama izabrala: crna, žuta i crvena, pre smrti Šarla V III, a posle, samo dve krajnje tačke Delà, crna i crvena. N a kraju, ona je bila prva francuska kraljica koja je od lučno prekinula do tada ustaljeni običaj i obukla crninu u znak žalosti zbog prvog muža, dok su prema običaju vladarke do tada uvek žalovale u belom.

177


III Prvi od četiri kipa koje ćemo proučiti ima različite atribute koji treba da preciziraju alegorijski izraz Pravde: lava, vagu i mač. Ali osim ezoterijskog značenja, koje se ja sno razlikuje od moralnog smisla tih atributa, figura koju je izradio Mišel Kolomb ima i druge znake što otkrivaju da je reč o okultnoj ličnosti. Nema nijedne pojedinosti, ma kako sitna bila, koja bi mogla biti odbačena u analizi ove vrste a da je prethodno ne ispitamo s punom ozbiljno šću. Dakle, ogrtač od hermelina koji nosi Pravda izvezen je ružam a i biserom. Našoj Vrlini čelo je ovenčano vojvod skom krunom, što nam je dalo za pravo da pretpostavimo da ima crte lica Ane od Bretanje. Mač koji drži u desnici na balčaku kao ukras ima sunce koje zrači. Konačno, i to je ono što je najkarakterističnije, ovde je prikazana otkrive na. Ogrtač koji ju je ćelu pokrivao skliznuo joj je niz telo i, samo prebačen preko ruke, presavijen je u donjem delu. Ni mač nije u koricama od brokata koje su okačene o nje gov vrh (slika X X X V II). Pošto sama suština pravde i njen razlog postojanja tra že da na njoj ne bude ničega skrivenog, i daje zbog traganja za istinom i njenog pokazivanja prinuđena da se svima pri kazuje u punom sjaju pravičnosti, veo, napola sklonjen, nu žno mora otkriti tajnu ličnost drugog lika, vešto skrivenu u obliku i pod atributima prvog. Ovaj drugi lik nije niko drugi do Filosofija. U starom Rimu nazivao stpeplum (na grčkom, тљтСкос, ili тп Х а) veo ukrašen vezom kojim se zaodevao kip Miner ve, Jupiterove kćeri, jedine boginje čije je rođenje bilo čude sno. Priča kaže daje ona izišla pod punim oklopom iz mozga svog oca, kome je Vulkan, po zapovesti gospodara Olimpa, rascepio glavu. Otuda joj grčko ime Atenea, AGrjva, sa stavljeno od privativa à i Ti0v]vr], dojkinja, m ajka, što sve znači rođena bez majke. Personifikacija mudrosti ili pozna vanja stvari, Minerva se mora posmatrati kao stvaralačka božanska misao materijalizovana u celoj prirodi, latentna

178

X X X V III K a t e d r a l a

u

Nantu.

Grobnica Fransoa II - Snaga (X V I vek).

TELESNA STRAŽA FRANSOA IL VOJVODE OD BRETANJE

i u nama kao i u svemu što nas okružuje. Ali ovde je reč 0 ženskom odevnom predmetu, o ženskom velu (какирра), a ta reč nam daje drugi razlog za ovaj simbolički peplum. КаЛикца dolazi od каХшгш, pokriti, omotati, sakriti, ko je je dalo каЛиЕ, ružin pupoljak, cvet, kao i Кали-ј/ш, grčko ime nimfe Kalipso, kraljice mitskog ostrva Ogigije, koje su Grci zvali 'Qy ùyioç, što je blisko reci ïlyuyia, što znači staro 1 veliko. Tako ponovo nailazimo na mističnu ružu, cvet Veledela, poznat pod imenom kamen mudrosti. Zato je lako shvatiti odnos između onoga što izražava veo i onoga što iz ražavaju ruže i biseri koji ukrašavaju krzneni ogrtač, pošto se taj kamen još zove i skupoceni biser (M argarita pretiosa). „Alćati'", izveštava nas F. Noel, „prikazuje Pravdu kao devicu sa zlatnom krunom i u beloj tunici pokrivenoj širokim purpurnim ogrtačem. Blagog je pogleda i skromnog drža nja. N a grudima nosi bogat dragulj, simbol njene neprocenjive vrednosti, i levu nogu naslanja na četvrtast kamen.“ Ne bi se mogla bolje opisati dvostruka priroda Magisterija, njego ve boje i visoka vrednost kockastog kamena koji predstavlja ćelu filosofiju, za prost narod sakrivenu u obličju Pravde. Onome ko se s njom venča, Filosofija daje veliku is traživačku moć. Omogućuje mu da pronikne u najdublje ustrojstvo stvari, koje proseca kao mačem, otkrivajući u nji ma prisustvo spiritus mundi o kojem govore klasični učite lji, čije se središte nalazi u suncu, a svojstva i moć kretanja dobija od zračenja zvezde. Ona mu daje i znanje o opštim zakonima, pravilima, ritmu i merama kojih se priroda pri država u izradi, razvijanju i usavršavanju stvorenih stvari (vaga). Konačno, daje mu mogućnost da ovlada naukama na osnovu posmatranja, razmišljanja, vere i pisanog učenja [knjiga). Svojim atributima ta slika filosofije uči nas, dalje,1 1

Andrea Alćato, ili Alćati (1492-1550, Pavija) italijanski prav nik, jedan od najuticajnijih humanista. Njegovo delo Emblematum libellas, zbirka alegorija u latinskim stihovima o temama morala imala je velikog uspeha u Evropi (više od stotinu izdanja u Francuskoj, Nemačkoj, Nizozemlju i Italiji do 1620). Prev.

181 i


0 suštinskim tačkama u radu adepta, i govori o potrebi za m anualnim radom koja se nameće istraživačima koji žele da steknu pouzdana znanja i neosporne dokaze o njenoj stvarnosti. Bez tehničkih istraživanja, bez čestih ogleda i bez ponavljanja eksperimenata možemo se samo izgubiti u nauci čije najbolje rasprave brižljivo kriju koja su to fi zička načela, kako se ona primenjuju, na koje materijale 1 za koje vreme. Onaj, dakle, ko uvrti sebi u glavu da je filosof, a neće da radi zato što se boji uglja, umora i troška, mora se smatrati za najtaštijeg neznalicu ili najdrskijeg varalicu. „M ogu da posvedočim“, rekao je Ogisten Tjeri, „а kad ja to kažem, neće biti sumnjivo: na svetu postoji nešto što vredi više od materijalnih uživanja, više od bo gatstva, više od samog zdravlja, a to je predavanje nauci.“ Posao učenjaka ne meri se rezultatima spekulativne pro pagande, nego se proverava pored peći, u samoći i tišini laboratorije, a ne drugde; on se pokazuje bez mnogo reči, kroz pažljivo proučavanje i precizno i istrajno posmatranje reakcija i fenomena. Ko drugačije radi, pre ili kasnije će se uveriti u tačnost Solomonove izreke {Priče, 21 : 25) po kojoj „lenjivca ubija želja, jer ruke njegove neće da ra de". Istinski učenjak neće ustuknuti ni pred kakvim napo rom. Ne boji se patnje zato što zna da je to danak koji se plaća nauci, i da mu samo ona daje sredstvo „da razume priče i značenje, reči mudrih ljudi i zagonetke njihove" {Priče, 1 :6 ) . Sto se tiče praktične vrednosti atributa Pravde, koji se tiču hermetičkog rada, proučavalac će iskustvom otkriti da je energija univerzalnog duha predstavljena u maču, a da maču odgovara sunce kao ono što oživljava i stalno menja sve telesne supstance. Ono je jedini agens uzastopnih pre obražaja izvorne materije, predmet i osnova Magisterija. Zbog njega se živa pretvara u sumpor, sumpor u eliksir i eliksir u lek, i tada dobija ime kruna mudraca, zato što ova trostruka promena potvrđuje istinu tajnog učenja i osveštava slavu srećnog zanatlije. Posedovanje užarenog i umnoženog 182 I


sumpora skrivenog iza reći kamen mudrosti, za Adepta je isto što i tijara za Papu i kruna za kralja: najveći amblem suverenosti i mudrosti. U više navrata smo imali prilike da objasnimo zna čenje otvorene knjige, čije je glavno obeležje radikalno rastvaranje metalnog tela, koje se, pošto je ostavilo svoje neči stoće i ispustilo svoj sumpor, sada zove otvoreno. Ali ovde treba izneti jedno zapažanje. Nazivom knjiga i slikom knji ge, upotrebljenim da označe materiju koja sadrži rastvarao, mudraci su hteli da označe zatvorenu knjigu, opšti simbol svih sirovih tela, mineralnih ili metalnih, onakvih kakve nam priroda daje i kakve ljudska radinost obrađuje. Tako se minerali izvađeni iz ležišta i metali koji su prošli kroz proces topljenja hermetički iskazuju kao zatvorena ili zape čaćena knjiga. Isto tako, kada se ta tela izlože alhemijskom radu, kada se izmene primenom okultnih postupaka, u iko nografiji se prevode kao otvorena knjiga. U praksi je, dakle, neophodno izvaditi živu iz zatvorene knjige koja je naš prvi predmet rada, kako bi se dobila živa i otvorena, ako želimo da ona potom može da otvori m etal i inertni sumpor koji je u njemu zatvoren pretvori u nešto živo. Otvaranje prve knjige predstavlja pripremu za otvaranje druge. Naime, iza istog amblema skrivaju se dve zatvorene knjige (sirovi predmet rada i metal) i dve otvorene knjige (živa i sumpor), mada su te kijeroglifske knjige u stvari jedna jedina, pošto metal potiče od početne materije a sumpor od žive. Sto se tiče vage primenjene na knjigu, dovoljno je da ukažemo na to da ona prevodi potrebu za merenjem i srazmerama i mislimo da o tome ne treba šire govoriti. Dakle, ova verna slika oruđa za merenje, kojem hemičari daju po časno mesto u svojim laboratorij ama, skriva tajnu od velike važnosti. To je razlog koji nas tera da o vagi govorimo i da ukratko ukažemo na to šta ona skriva iza svog uglastog i simetričnog oblika. Kada filosofi razmatraju međusobne merne odnose materija, govore o dvema stranama dvostrukog ezoterijskog

183 i


znanja: o meri prirode i o merama umetnosti''. Za nevolju, mudraci, kaže Solomon, kriju znanje. Prinuđeni da ostanu u strogim granicama svog zaveta, poštujući disciplinu na ko ju su pristali, dobro paze da nikad ne kažu jasno po čemu se ove dve tajne razlikuju. Pokušaćemo da odemo dalje od njih i reći ćemo, potpuno iskreno, da se mere umetnosti mo gu primenjivati isključivo na različita tela, ona koja mogu biti merena, dok se mera prirode odnosi na relativne srazmere sastojaka datog tela. Tako, kada prikazuju srazmerne ko ličine raznih materija koje treba pravilno i na odgovarajući način pomešati, autori u stvari govore o merama umetnosti. Naprotiv, ako je reč o kvantitativnim vrednostima u radi kalnoj sintetičkoj kombinaciji - kao kada su početni sum por i početna živa sjedinjeni u filosofsku živu - onda je reč 0 rneriprirode. I dodaćemo još, kako bismo otklonili svaku zabunu iz čitaočevog duha, ako umetnik zna mere umetno sti i strogo ih utvrđuje, mera prirode, naprotiv, uvek ostaje nepoznata, čak i najvećim učiteljima. To je tajna koja se tiče samo Boga, i ljudskome umu to je nepojmljivo. Delo počinje i završava se s merama umetnosti. Tako alhemičar, pripremajući put, podstiče prirodu da počne i da dovrši taj veliki posao. Ali između ove dve krajnje tač ke umetnik nema potrebe da se služi vagom jer se mera prirode sama nameće. I to tako da se pravljenje obične ži ve, filosofske žive, zahvat poznat pod nazivom imbibicija, itd., obavlja a da nije mogućno znati - čak ni približno - koje količine su zadržane ili razložene, koji je koeficijent osnovnog asimilovanja, koje su razmere špiritusa. To nam Kosmopolita stavlja do znanja kada kaže da živa ne uzima više sumpora nego što ga može upiti i zadržati. Drugim recima, količina materijala koji se može asimilovati, što za visi neposredno od njegove metalne energije, stalno ostaje promenljiva i ne može se izmeriti. Sav posao, dakle, zavisi1 1

Tek u trenutku kada je ljubavnik tri puta ponovio merenje, Atalanta je udelila naknadu svom pobedniku. (Michaelis Maieri A talanta Fugiens. Oppenheimii, 1618. Epigramma authoris)

184 i


od kakvoća, prirodnih ili stečenih, kako agensa tako i početnog subjekta. Dakle, čak i ako pretpostavimo da će dobijeni agens imati najveću snagu - što se retko dešava - osnovna materija, onako kako nam se nudi u prirodi, da leko od toga da je stalno ista i jednaka sebi. Povodom to ga ćemo reći, zato što smo često proveravali posledice, da tvrdnju koju autori iznose oslanjajući se na izvesne spoljašnje pojedinosti - žute mrlje, penušanje, crvenu skramu ili tačke - uopšte ne treba uzimati u obzir. Rudokopna oblast možda bi mogla dati neku naznaku o traženom kvalitetu, mada višestruki uzorci uzeti iz mase iz istog ležišta pone kad pokazuju značajne međusobne razlike. Tako se može objasniti, bez pribegavanja apstraktnim uticajima i mističnim intervencijama, zašto kamen mudro sti, uprkos pravilnom radu u skladu s prirodnim potreba ma, radeniku u rukama nikada ne ostavlja telo jednake snage i transmutacijske moći u direktnoj i stalnoj srazmeri s količinom materijala koji se upotrebe. IV Evo, po našem mišljenju, remek-dela Mišela Kolomba i glavnog komada na grobnici u Karmelićanskoj crkvi. „Sa ma za sebe“, piše Leon Palistr1, „statua Snage bila bi dovolj na da proslavi čoveka, i kada je posmatramo, ne možemo a da ne osetimo živo i duboko uzbuđenje." Veličanstvenost držanja, plemenitost izraza i ljupkost pokreta - koji bi mo gao biti snažniji - jesu odlike koje otkrivaju veliko majstor stvo i neuporedivu veštinu u izvođenju. Glave pokrivene ravnom kacigom, s lavljim čeljusti ma na vrhu, s tanano cizeliranim oklopom na grudima, Snaga drži kulu u levoj ruci, a desnom iz nje izvlači ne zmi ju, kako kaže većina opisa, nego krilatog zmaja, koga davi 1

Léon Palustre, Les Sculpteursfrançais de la Renaissance: Michel Colombe. Gazette des Beaux-Arts, 2eperiode, t. X X IX , m aj-jun 1884.

185 I

ALKEMIJSKA BORAVIŠTA

stežući ga oko vrata. Širok ogrtač s dugim kićankama, či ji joj nabori padaju preko ramena, presavijen je tako da je kroz njega provukla jednu ruku. Ova tkanina, koja je u vajarovom duhu morala prekrivati simbol ove vrline, potvr đuje ono što smo ranije rekli. Kao i Pravda, i Snaga je otkri vena (slika X X X V III). Ovu kći Jupitera i Temide, sestru Pravde i Umerenosti, stari su poštovali kao božanstvo, mada njene likove nisu ukrašavali posebnim atributima koje danas vidimo na njoj. U grčkoj antici kipovi Herakla, s junačkim buzdovanom i kožom Nemejskog lava, istovremeno su personifikovali fizičku i moralnu snagu. Egipćani su je, sa svoje strane, predstavljali kao snažnu ženu s bikovim rogovima na glavi i slonom pored sebe. Moderni je prikazuju na različite na čine. Botičeli je vidi kao krupnu ženu koja naprosto sedi na prestolu. Rubens joj dodaje štit s likom lava, ili prika zuje tu životinju kako je prati. Gravelo je prikazuje kako smrskava glave otrovnicama, s lavljom kožom prebačenom preko leđa i lovorovom grančicom oko čela, dok u ruci drži svežanj strela, dok su joj pred nogama krune i žezla. Angije se, na bareljefu na grobnici Anrija de Longvila (Luvr), da bi definisao Snagu, služi lavom koji proždire divljeg vepra. Koazvo (balustrada u mramornom dvorištu u Versaju) na leđa joj stavlja lavlju kožu i u jednu ruku hrastovu granči cu, a osnovu stuba u drugu. Konačno, među bareljefima koji krase peristil crkve Sen Silpis u Parizu, Snaga je pred stavljena s plamenim mačem i štitom Vere. N i na jednoj od ovih figura, kao ni na mnogim dru gim koje bi bilo dosadno nabrajati, nema nikakve sličnosti u atributima s onima koje prikazuju Mišel Kolomb i vajari njegovog vremena. Lepa statua na grobnici u Karmelićanskoj crkvi dobija, dakle, posebnu vrednost i za nas se pre tvara u najbolji prevod ezoterijske simbolike. Razumno gledano, ne može se poreći da kula, tako va žna u srednjovekovnim utvrđenjima, ima jasno određeno značenje, mada mi na to tumačenje nigde nismo naišli. Što

186

TELESNA STRAŽA FRANS OA II, VOJVODE OD BRETANJE

se tiče zmaja, njegovo dvostruko značenje je bolje pozna to: s moralnog i religioznog stanovišta, to je prevod duha zla, demona, đavola, ili Sotone. Za filosofa i alhemičara, oduvek je služio da predstavi prvu materiju, nepostojanu i rastvorljivu, drugim imenom zvanu obična živa. Hermetički, kula se može posmatrati kao omotač, zaštita, skloni šte - mineralozi bi rekli omotač ili ljuska živinog zmaja. A tu je i značenje grčke reči nvpyoç, pirg, kula, sklonište, pribežište. Tumačenje bi bilo još potpunije kada bismo sa umetnikom poistovetili ženu koja čupa čudovište iz njego vog loga, a njen ubojiti pokret s ciljem koji on sebi postavlja u ovom mučnom i opasnom zahvatu. Tako bismo barem mogli naći zadovoljavajuće i praktično istinito objašnjenje za alegorijsku temu koja služi tome da otkrije ezoterijski aspekt Snage. Ali, tu bismo morali uzeti da je tajna nauka na koju se odnose ovi atributi poznata. Dakle, naš kip se sam pobrinuo da nas obavesti i o simboličkom značenju i o povezanim granama te celine koja predstavlja Mudrost, pri kazana u grupi Glavnih Vrlina. Ako bismo velikog posve ćenika kakav je bio Fransoa Rable pitali za mišljenje, on bi nam odgovorio glasom Epistemona1 da kula na utvrđenju ili tvrđavi dođe isto kao kad se k aić podvig1, a podvig traži „hrabrost, mudrost i moć: hrabrost zato što ima opasnosti, mudrost zato što je potrebno odgovarajuće znanje, a moć zato što onaj ko ništa ne može, ničeg ne treba ni da se podu hvata". S druge strane, fonetska kabala, koja od francuske reči tour (kula) tvori ekvivalent atičkom Toupoç, upotpunja va pantagruelovsko značenje podviga (tour deforce)123. Odista, 1 2

3

Grčka reč'ETntrojgcov znači mudrac, učenjak, znalac. Dolazi od втсттацси, znati, poznavati, ispitivati, misliti. Tour defortification ou de chateau fo rt c’est autant dire que tour deforce (franc). - Treba imati u vidu ovu igru reči između tour i tour deforce, koju nije mogućno valjano prevesti. Prev. Rableovo kapitalno delo, naslovljeno Pantagruel, u celini je posvećeno burlesknom i kabalističkom izlaganju alhemijskih tajni, koje pantagruelizam obuhvata u celini, i kao takav pred stavlja naučnu doktrinu. Pantagruelf nastao spajanjem tri grčke

187


roiipoç je stavljeno i upotrebljeno umesto t o opoç, t o (taj, onaj koji) i ôpoç, (svrha, svršetak, cilj koji se sebi postavi), i tako označava stvar koju treba dostići, koja predstavlja postavljeni cilj. Ništa, kao što se vidi, ne bi moglo bolje odgovarati figurativnom izrazu kamen mudrosti od zma ja zatvorenog u tvrđavi, čije se vađenje uvek smatralo za podvig. Ta slika je, s druge strane, rečita, jer ako je donekle teško razumeti kako je zmaj, snažan i krupan, mogao da odoli pritisku zidova svog tesnog zatvora, ništa se bolje ne može shvatiti ni kakvim je čudom prošao kroz običnu pu kotinu u zidu. Još jednom se priznaje verzija čuda, natpri rodnog i čudesnog. Ukažimo na kraju i na to da Snaga nosi i druga obeležja ezoterije koju odražava. Pletenice u kosi, hijeroglifi sunče vih zraka, ukazuju na to da Delo, izloženo uticaju zvezde, ne može da se izvrši bez dinamične saradnje sunca. Plete nica, koja se na grčkom zove ueipa, uzeta je da predstavi snagu zračenja, zato što se među starim grčkim narodima sunce nazivalo creip. Crepasto raspoređena krljušt na okovratniku oklopa je zmijska krljušt, a zm ija je još jedan am blem žive i replika zm aja, koji takođe ima krljušt. Riblja krljušt postavljena u polukrug koja krasi trbuh podseća na spoj između ljudskog tela i repa sirene. A sirena, čudovište iz bajke i hermetički simbol, služi da označi sjedinjavanje tek rođenog sumpora, koji je naša riba, i obične žive, zva ne devica, u filosofsku živu ili so mudrosti. Isti smisao ima i bogojavljenski kolač, koji su Grci nazivali isto kao i mesec: crtkr\VY[. Ovu reč, sastavljenu od créÀaç, sjaj, i k'kr\, sunčeva svetlost, posvećenici su izabrali kako bi pokazali da filosofska živa dobija sjaj od sumpora, kao što mesec dobija svetlost od sunca. Sličan razlog doveo je i do toga da ime creip^v, sirena, bude dato mitskom čudovištu koje je nasta lo iz sjedinjavanja žene i ribe: crgiprp, kontrahovana reč koja reći: 7totvTa, umesto Ttavry], potpuno, apsolutno, yt)t], put\ гкг\, sunčeva svetlost. Rableov divovski junak izražava, dakle, savrše no poznavanje sunčevog puta, odnosno univerzalnog puta.

188


potiče od creLp, sunce, i pv]vv], mesec, takođe ukazuje na ži vinu lunarnu materiju pomešanu sa solarnom materijom sumpora. Dakle, ta tradicija istovetna je sa tradicijom bogojavljenskog kolača, koji obavija znak svetlosti i duhovnosti - krst - svedočanstvo stvarnog utelovljenja sunčevog zraka poteklog od sveopšteg oca - u teškoj materiji, materici svih stvari i terra inanis et vacua iz Svetog pisma. V „Pokrivene glave i vrata, poput matrone”, kako se izra zio Dibison-Obene u svom delu Putovanje po Bretanji iz 1636, Umerenost Mišela Kolomba ima atribute slične oni ma koje joj daje Košen. Po ovom drugom, ona je „odevena u jednostavnu odeću, sa đemom i uzdama u jednoj ruci i klat nom ili šetalicom časovnika u drugoj”. N a drugim skulptu rama predstavljena je kako drži uzde ili pehar. „Vrlo često je ”, kaže Noel, „prikazana kako se naslanja na oboren vrč, ili sa đemom u ruci, ili kako mesa vino i vodu. Slon, koji se smatra za vrlo trezvenu životinju, njen je simbol. Ripa joj pripisuje dva amblema: jedan je žena s kornjačom na glavi koja drži uzde i novac; drugi, žena što mašicama drži usija no gvožđe koje kali u posudi punoj vode.” Levom rukom naš kip drži ukrašenu kutiju časovnika s utegama, model uobičajen u X V I veku. Poznato je da su brojčanici na tim časovnicima imali samo jednu kazaljku, a o tome svedoči i ova lepa figura iz tog doba. Casovnik, koji služi za merenje vremena, upotrebljen je kao hijeroglif samog vremena, i poput peščanika se smatra za glavni am blem starog Saturna (slika X X X IX ). Neki pomalo površni posmatrači pomislili su da na Umerenosti videfenjer umesto časovnika, koji je, međutim, lako prepoznati. Ta zabuna jedva da menja duboki smisao ovog simbola, pošto značenjefenjera dopunjava značenje ča sovnika. U stvari, ako fenjer osvetljava zato što nosi svetio, časovnik je davalac svetlosti, koja ne dolazi u mlazu, nego

189


malo-pomalo, postupno, tokom godina i uz pomoć vreme na. Iskustvo, prosvetljenje i istina jesu filosofski sinonimi, i ništa osim godina ne pomaže u sticanju iskustva, prosvetljenja i istine. I Vreme, jedini učitelj mudrosti, predstavlja se u obličju starca, a filozofi se predstavljaju kao ostareli i umor ni ljudi koji su dugo radili da bi je stekli. Tu potrebu za vremenom ili iskustvom naglašava Fransoa Rable u svom Dodatku uz poslednje poglavlje pete knjige Pantagruela, kada piše: „Kad se, dakle, vaši filozofi, Bogom rukovođe ni i videlom jasnim praćeni, posvete pažljivom ispitivanju i istraživanju, kako je to čoveku urođeno (zbog čega se Herodot i Homer zovu Alfesti1, to jest istraživači i pronalazači), tada će oni uvideti da je tačan bio odgovor koji je mudri Tales dao Amazisu, kralju Egipćana, kada je na njegovo pi tanje staje najpametnije, odgovorio: Vreme; jer vreme je na šlo i vreme će naći i izumeti sve što je skriveno i mogućno; zato su prastari govorili da je Saturn Vreme, otac Istine, a Istina kćer Vremena. I oni će, u to ne treba sumnjati, naći sve znanje, dok sad i oni i prethodnici njihovi tek ako jedva znaju i najmanji deo onoga što jeste.“ Ali ezoterijski značaj Umerenosti ceo se nalazi u uzda ma koje ona drži u desnoj ruci. Uzde služe da bi se upra vljalo konjem, pomoću njih konjanik po svojoj volji odre đuje kuda će usmeriti životinju. Uzde se mogu posmatrati i kao neophodno oruđe, kao posrednik između voljeja h a ča i kretanja konja ka željenom cilju. To sredstvo, čija je sli ka izabrana između delova konjske opreme, u hermetici se naziva kabala. Tako posebni izrazi kao što su đem, uzde i usmeravanje omogućavaju da se identifikuje i prepozna, u jedinstvenoj simboličnoj formulaciji, Umerenost i K abalistička nauka. Povodom te nauke nameće nam se jedno zapažanje, za koje mislimo d aje utoliko utemeljenije što neupućeni proučavalac rado poistovećuje hermetičku kabalu sa sistemom 1

N a grčkom, '&Хфу]отг|р ili оЛфу]атт]? znači izumitelj, umešan, od аХфг], otkriće, koje je dalo glagol àXejîàvw, izmišljati, naći tražeći.

190


alegorijskog tumačenja za koji Jevreji kažu da su ga primili predanjem i koji nazivaju K abala. U stvari, nema ničega zajedničkog između ove dve reči osim izgovora. Jevrejska kabala bavi se samo Biblijom; ona je, dakle, strogo ogra ničena na sakralnu egzegezu i hermeneutiku. Hermetička kabala primenjuje se na knjige, tekstove i dokumente ezoterijskih nauka iz antike, srednjeg veka i modernog doba. Dok je. jevrejska kabala samo postupak koji se zasniva na razlaganju i objašnjavanju svake reči i svakog slova, herme tička kabala, naprotiv, jeste pravi jezik. I pošto je većina didaktičkih traktata o drevnim naukama pisana kabalom, ili taj jezik koristi u suštinskim delovima, i pošto je i sama velika Umetnost, prema priznanju samog Artefija, u celini kabalistička, čitalac ne može ništa da shvati ukoliko ne zna barem osnove tajnogjezika. U jevrejskojkabali u svakoj sve toj reči mogu se otkriti tri smisla, iz kojih se izvode tri razli čita tumačenja ili kabale. Prvo, zvano Gem atrija, uključuje analizu numeričke ili aritmetičke vrednosti slova koja čine reč. Drugo, poznato kao Notarikon, uspostavlja značenje svakog slova posmatranog ponaosob. Treće, Temura (što znači promena, permutacijd) koristi se određenim transpozicijama slova. Ovaj poslednji sistem, koji je izgleda najstari ji, potiče iz vremena procvata Aleksandrijske škole, i stvori li su ga neki jevrejski filozofi u želji da usklade spekulacije grčke i orijentalne filozofije s tekstom svetih knjiga. Uopšte nas ne iznenađuje što se za oca ovog metoda smatra Jevrejin Filon, čiji je ugled na početku naše ere bio veliki, za to što je to prvi filozof za koga je zabeleženo da je pokušao da poistoveti istinsku religiju sa filozofijom. Zna se da je pokušao da pomiri Platonove spise sjevrejskim tekstovima tumačeći ih alegorijski, što se savršeno slaže s ciljem kojem je težila jevrejska kabala. Kako bilo da bilo, sudeći po rado vima veoma ozbiljnih autora, ne bi trebalo smatrati daje je vrejski sistem nastao mnogo pre hrišćanske ere, a možda bi njegov nastanak trebalo pomeriti sve do grčkog prevoda Sedamdesetorice (238. g. pre Hrista). Međutim, hermetičku

191


kabalu su mnogo pre ovog vremena koristili pitagorejci i učenici Talesa iz Mileta (640-560), osnivača Jonske škole: Anaksimandar, Ferekid sa Sira, Anaksimen iz Mileta, Heraklit iz Efesa, Anaksagora iz Klazomene, itd.; ukratko, svi grčki filozofi i mudraci, kako svedoči Lajdenski papirus1. Ono što je uglavnom nepoznato jeste da kabala sadrži i čuva suštinu maternjeg jezika Pelazga, koji je izobličen, ali ne i uništen u prvobitnom grčkom; taj jezik je otac za padnih jezika, posebno francuskog, čije se pelazgijsko po reklo jasno pokazuje; dovoljno je malo poznavati ovaj veli čanstveni jezik pa će se u različitim evropskim dijalektima lako naći onaj stvarni smisao koji su vreme i seobe naroda skrenuli od izvornog jezika. Obrnuto od jevrejske kabale, koja je van ikakve sum nje u potpunosti stvorena zato da bi sakrila ono što sveti tekst kazuje previše jasno, hermetička kabala je dragocen ključ koji onome ko ga poseduje omogućuje da otvara vrata svetilišta, onih zatvorenih knjiga kakva su delà tradicional ne nauke, da izvuku njihov duh i da uhvate tajni smisao. Kabala je bila poznata Isusu i Apostolima (na nesreću, iza zvala je prvo odricanje svetog Petra), u srednjem veku su je koristili filozofi, mudraci, književnici i diplomate. Vitezovi u viteškim redovima i vitezovi lutalice, trubaduri, truveri i menestreli, studenti putnici iz čuvene škole magije u Salamanki, koje zovemo Venusbergs zato što su govorili da poti ču s Venerine planine, međusobno su diskutovali nzjeziku bogova, takođe zvanom vesela nauka ili veselo znanje, a to je naša hermetička kabala2. Ona, štaviše, nosi ime i duh 1

2

Lajdenski papirus ispisan je na grčkom, oko III veka, u Tebi, u Egiptu. Čuva se u Lajdenu. Predstavlja važan dokument za istoriju hernije jer spominje drevne recepte i govori o tome koje su supstance bile poznate u to vreme. Pošto u to vreme nije bilo dovoljno dragocenih metala, dobijanje zlata bilo je predmet veli kog zanimanja. Prev. T i studenti putnici su oko vrata, kao znak pripadnosti i prepo znavanja, nosili žutu traku od vune ili svile, o čemu svcdoće L i ber Vagabundorum, nastalaoko 1510,pripisanaTomasuMurneru ili Sebastijanu Brantu, i Schimpf undErnst, iz 1519.

192 !

X X X IX K atedrala

u

N antu.

Grobnica Fransoa II - Umerenost (X V I vek).


Viteštva, čiji su nam stvarni karakter otkrila Danteova mistička delà. Latinsko caballus i grčko ксфЖХХг]? znači tovarni konj-, i naša kabala zaista nosi veliku težinu, teret an tičkih znanja i srednjovekovnog viteštva \cabalerie\, težak prtljag ezoterijskih istina koje je ona prenosila kroz vekove. Bio je to tajni jezik vitezova \cabaliers\. Posvečenici i učeni ljudi iz antike svi su posedovali to znanje. I jedni i drugi, ne bi li potpuno ovladali tim znanjem, metaforički jašu kobilu \cavale], duhovno vozilo čija tipska slika je krilati Pegaz grčkih pesnika. Samo on je izabranima omogućavao pristup neznanim oblastima i nudio im mogućnost da sve vide i shvate kroz prostor i vreme, eter i svetlost... Pegaz, na grčkom I Iijyacroç, ime je dobio od reči тгујуу], izvor, zato što je, po priči, udarcem kopita otvorio izvor Hipokrenu, ali istina je drugačijeg reda. Pošto kabala pruža uzrok, daje počelo, otkriva izvor nauka, njen životinjski hijeroglif do bio je ovo posebno i karakteristično ime koje nosi. Znati kabalu znači govoriti Pegazovim jezikom, konjskim jezikom , na čiju stvarnu vrednost i ezoterijsku moć izričito ukazuje Svift u jednom od svojih Alegorijskih putovanja. Kao tajanstveni jezik filosofa i Hermesovih učenika, kabala dominira svom didaktikom Ars M agna, kao što i simbolika obuhvata ćelu njenu ikonografiju. Umetnost i književnost tako okultnoj nauci pružaju oslonac sopstvenim postupcima i izražajnim moćima. U stvari, uprkos posebnom karakteru i različitoj tehnici, kabala i simbolika kreću različitim putevima da bi došle do istog cilja i pomešale se u istom učenju. To su dva noseća stuba podignuta na kamenima temeljcima filosofije, koji nose alhemijsko pročelje hrama mudrosti. Svi jezici mogu pružiti utočište tradicionalnom zna čenju kabalističkih reči zato što se kabala, koja nema ni teksturu ni sintaksu, lako prilagođava svakom jeziku ne menjajući svoj osobeni duh. Ona u ustanovljene dijalekte unosi supstancu svoje misli, zajedno sa izvornim znače njem imena i svojstava. Tako svaki jezik uvek može biti

195


prenet, uključen, itd., i sledstveno tome, pretvoren u kabalistički, zahvaljujući dvostrukom smislu koji tako dobija. Osim čisto alhemijske uloge, kabala je služila kao pre vodilac u izradi mnoštva književnih remek-dela koja mno gi ljubitelji cene i ne sluteći kakva blaga ona skrivaju pod ljupkošću, čarima i otmenošću stila. A to je zato što su nji hovi autori - bilo da se zovu Homer, Vergilije, Ovidije, Pla ton, Dante ili Gete - svi bili veliki posvećenici. Pisali su svoja besmrtna delà ne toliko zato da bi za buduće narašta je ostavili neprolazne spomenike ljudskog duha, koliko za to da bi ih poučili uzvišenim znanjima koja su imali i koja su morali u celosti preneti. Tako, osim o već spomenutim majstorima, treba da sudimo i o veličanstvenim tvorcima viteških i junačkih spevova iz ciklusa o Okruglom stolu i o G ralu; o delima Fransoa Rablea i Sirana de Beržeraka; o Don Kihotu Migela de Servantesa; o Sviftovim Guliverovim putovanjim a; o Polifilovom snu Frančeska Kolone; o Peroovim Pričam a moje majke Guske-, o Spevu o kralju N avare Teobalda iz Sampanje; o Đavolu propovedniku, čudnovatom španskom delu čiji autor nam nije poznat, i 0 velikom broju drugih knjiga koje, iako su manje slavne, nisu ništa slabije ni po zanimljivosti ni po nauci. Ovde ćemo postaviti granicu ovom izlaganju solarne kabale, pošto nismo dobili dozvolu da napišemo obuhvatnu raspravu niti da čitaoca poučimo njenim pravilima. Dovolj no je što smo ukazali na to koliko je važno mesto koje ona za uzima u proučavanju „tajni prirode'* i koliko je potrebno da početnik nađe njen ključ. Ali, kako bismo bili od što veće ko risti, kao primer ćemo navesti verziju na jasnom jeziku izvor nog Naksagorinog1kabalističkog teksta. Želja nam je da sin nauke u njemu otkrije način kako treba tumačiti zapečaćene knjige i da ume da izvuče korist iz ove prilično otvorene po uke. U svojoj alegoriji, Adept se trudio da opiše jedinstveni i jednostavni put, jedini koji su stari učitelji nekada sledili. 1

Ovo deke nalazi se na kraju Naksagorine rasprave pod naslovom Âlchymia denudata. Našu verziju napravili smo na osnovu rukopi snog francuskog prevoda izvornog delà napisanog na nemačkom.

196


Prevod iz X V III veka Naksagorinog nemačkog originala

Verzija Naksagorinog kabalističkog teksta na jasnom jeziku

Podroban opis Zlatnog Peska koji se nalazi kraj Cvikaua, u Majsenu, u okolini Niderhohendorfa, i drugim okol nim mestima.

Podroban opis načina vađenja i oslobađanja Duha Zlata zatvorenog u prostoj mine ralnoj materiji, kako bi se pomo ću njega izgradio Sveti Hram Svetlosti1i otkrile druge slične tajne.

O d J.N . V .E .J.E . ob. 5 tač. A LH . 1715

O d J. N. V .E .J.E . koji obuhvata pet tačaka alhemije 1715

Uskoro će biti dve godine otkako je u ovim rudnicima neki čovek dobio, preko treće osobe, mali od lomak iz kvarto rukopisa, debeo jedan palac, od dva italijanska putnika koji su se zvali ovako.

Uskoro će tome biti dve godine kako je neki radenik, vest u metalskoj umetnosti, dobio, zahvaljuju ći trećem agensu2, ekstrakt četiri elementa, koji je dobio ručno mešajući sve žive istog porekla, koje su zbog izvanrednog kvaliteta nazvane rimske i uvek su se tako zvale.

Taj ekstrakt je M. N. N. odavno Pomoću tog ekstrakta, poznatog dobro ispitao, jer je računao da od starine i dobro proučenog u može mnogo da postigne pomoću moderno vreme, mogu se uraditi štapa-pogađača. Konačno je uspeo velike stvari, pod uslovom da se rukom da dotakne to što je tražio. dobije prosvetljenje od SvetogDuha. Tada se rukom može dodirnu Evo izvatka iz tog rukopisa. ti ono što se traži. Evo tehnike rukotvorenja tog ekstrakta. I Zgura pliva po površini mešavine koja je pomoću vatre napra vljena od čistih delova prljave mi neralne materije. Ispod te zgure nalazi se zrnasta trošna voda. To je metalna žila ili matrica.

I Varoš zvana Hartsmangrin, kraj Cvikaua. Ispod varoši ima mno go dobrog zrna. Rudnik se pruža u žilama.

1 2

Tako se zove kamen mudrosti, naš mikrokosmos, u odnosu na hram u Jerusalimu, figuru Univerzuma ili makrokosmosa. Tajna vatra.

197 i


II Kol-Štajn, kraj Cvikaua. Dobra žila šljunka i olovnog markazita. Iza, u Gabelu, ima neki kovač po imenu Morgen-Stern koji zna gde ima dobrih ležišta, i podzemni prolaz, gde se nalaze pukotine koje su napravljene. Unutra ima žutih lednika, i metal je kovan.

II Takav je kamen Kol1, stvrdnuti čisti delovi đubriva ili prljave mi neralne materije. Trošna i zrnasta žila koja se stvara od gvožđa, kalaja i olova. Samo ona nosi otisak sun čevog zraka. Ona je zanatlija vešt umetnosti obrade čelika. Mudraci je zovu Jutarnja zvezda. Ona zna šta umetnik traži. To je podzemni put koji vodi do žutog zlata, kovnog i čistog. Put je neravan i ispresecan jarugama i preprekama.

III Kad se ide od Sneberga prema zamku zvanom Visemburg ima malo vode koja teče ka planini i uliva se u Muldu. Kad se krene uz Muldu, naspram te vode, naiđe se na na ribnjak u blizini reke, a iza tog ribnjaka ima malo vode u kojoj se nalazi markazit koji može dobro da plati za sav trud koji je čovek uložio da bi do njega stigao.

III kada imate taj kamen zvan Klešta-planinaV 12, popnite se do Bele tvrđave. To je živa voda što teče iz razgrađenog tela, u neo pipljivom prahu nastalom usled prirodnog drobljenja koje se može uporediti s onim ispod Mlinskog točka. Ta bela, živa voda skuplja se u središtu, u kristalni kamen boje nalik kalajisanom gvožđu, koji izdašno plaća trud uložen u zahvat.

IV U Kauner-Celu, na planini Got, na dve milje od Soneka, ima izvanrednog bakarnog peska.

IV Ta blistava kristalna so, prvo biće božanskog Tela, zatim će se pretvoriti u bakreno staklo. To je naš bakar ili mesing, i zeleni lav.

V U Gralsu, u Fojtlandu, ispod Slosberga, ima jedan vrt u kojem se nalazi bogat rudnik zlata, što sam nedavno zapazio. To dobro zapamtite.

V Taj pesak, kalcinovan, obojice zlatnu granu. Mlad izdanak sun ca nići će u Ognjenoj zemlji. To je spaljena supstanca kamena, za tvorena stena u vrtu3 gde zru naši zlatni plodovi, u šta sam se nedav no uverio. To dobro zapamtite.

1 2 3

Još zvan i alkohol ili rakija mudraca-, to je ognjeni kamen Vasilija Valentina. Zbog obeležja. Klešta se na grčkom kažu Ta(21ç, od ТарјЗосш, uzeti, dobiti, pokupiti, a takođe i začeti, obremeniti. Vrt Hesperida.

198


VI Između Verde i Laugenberndorfa nalazi se ribnjak zvan Manstajh. Ispod tog ribnjaka vidi se stari izvor, u dnu livade. U tom izvoru ima vrlo dobrih grumenči ća zlata.

VI Između tog i drugog proiz voda, jačeg i boljeg, korisno je vratiti se do Ribnjaka Mrtve Svetlosti1 preko ekstrakta vraćenog u prvobitnu materiju. Naći ćete živu vodu, razređenu, bez gustine. Ono što ćete dobiti jeste sta ri IzvorIX 12, roditelja sile kadre da pretvori prljave metale u zlatno grumenje.

VII U šumi Verda ima neki šanac koji zovu Langrab. Kad se ide po ivici tog šanca, vidi se da u njemu ima još jedna jaruga. Krenite tom jarugom oko jedan aršin u pravcu planine, i naći ćete pedalj dugač ku zlatnu žilu.

VII U zelenoj šumi krije se jaki, snažni, najbolji od svih3. Tu se nalazi i Rakov4 ribnjak. Produži te dalje: supstanca će se sama raz dvojiti. Iziđite iz šanca; njen izvor nalazi se na dnu pećine u kojoj se razvija kamen zatvoren u njenom rudniku.

VIII U Hundes-Hubelu nalazi se jarak u kojem ima zlatnog grumenja u velikim količinama. Taj jarak je u selu, kraj zdenca na koji meštani dolaze po vodu za piće.

VIII U porastu, prilikom pona vljanja, videćete da je izvor pun blistavih grumenčića čistog zlata. Ono se nalazi u zguri ili ljušturi koja prekriva Izvor suve vode, roditeljke zlata, koju metalni narod željno pije.

IX Pošto smo nekoliko puta pu tovali u Cvikau, u varoš Slot, u Som i Kruzol, zaustavili smo se u Bretmilenu, tamo gde se to mesto nekada nalazilo. Na putu koji je nekada vodio u Vajnburg, koji zo vu Barenštajn, naspram planine

IX Posle mnogo pokušaja s prlja vom mineralnom materijom, sve do žute boje ili fiksiranja tela, a odatle do krunisanog Sunca, mo rali smo da sačekamo da se mate rija potpuno skuva, prema starom metodu. To dugo kuvanje, koje se

1 2 3 4

Druga putrefakcija, kojoj je svojstvena ljubičasta, indigo ili crna boja. Izvor Mladosti, u početku univerzalni lek, a zatim prah za pro jekciju. Kozmopolita. C ar umetnosti skriven je ,,u zelenoj šumi nimfe Venere“. Sazvežđe u Zodijaku filosofa, znak narastanja vatre.

199 I


kada se ide u Barenštajn, sa zad nje strane, ka zapadu, prema kop či... koja je tu nekada bila, nalazi se stari bunar kroz koji prolazi jedna žila. Jaka je i vrlo bogata dobrim zlatom iz Ugarske, a po nekad čak i zlatom iz Arabije. Oznaka žile stoji na četvorci na se paratom metala Auf-seigers vier, i pored stoji napisano Auff-seigers eins. To je zaista kapitalna žila.

nekada koristilo, vodilo je do Zamka svetlosti ili Blistave tvr đave, a to je ovaj težak kamen, zapad koji dostiže naš lični način, ali ga ne prevazilazi'... istina iz lazi iz drevnog bunara te moćne tinkture, bogate zlatnim semenom, jednako čistim kao zlato iz Ugarske, a ponekad čak i kao zla to iz Arabije. Beleg, sastavljen od četiri zraka, označava mineralni reduktor i stavlja žig na njega. To je najveća od svih tinktura

Ali, u nameri da manje strogim tonom završimo ovo proučavanje tajnog jezika zvanog hermetička ili solarna kabala, pokazaćemo dokle može ići istorijska lakovernost kada slepo neznanje dozvoli da se nekim ličnostima pripiše nešto što je bilo samo alegorija i legenda. Istorijske činje nice koje nudimo čitaocu za razmišljanje dolaze od vlada ra drevnog Rima. Jedva da ima potrebe da ukazujemo na budalaste pojedinosti i da ističemo koje su njihove veze s kabalom, toliko je to sve očigledno i jasno. Čuveni rimski car Varije Avit Basijan, koga su vojnici —ne zna se tačno zašto - pozdravljali imenima M arko Aurelije Antonin1234,dobio je ime - ni tome se ne zna razlog - E lagab al ili HeliogabaP. „Rođen 204“, kaže nam Enciklopedi ja , „а umro u Rimu 222, poticao je iz sirijske1porodice koja je slavila kult Sunca, iz Emese (Homsa)5. On sam bio je, od rane mladosti, prvosveštenik toga boga, kojeg su obožavali 1 2

3 4 5

Grafički simbol filosofskog vitriola. Tri tačke stoje u originalu. Kabalistički, jedinjenje prve materije, olimpijskog ili božan skog zlata i žive. Ova poslednja u alegorijskim pričama uvek se naziva Antonije, Antonin, Antolin, itd., uz epitete hodočasnik, glasnik ili putnik. Sunčev konj, onaj koji nosi sunčevu nauku, sunčevu kabalu. ISupia ili a ’ujvpa, gruba koža s krznom: buduće zlatno runo. Epecnç, izbljuvak: to je zgura prethodnog teksta.

200 I


u obličju crnog kamena} i pod imenom Elagabal. Pretposta vljalo se da je Karakalin sin. Njegova majka, Sem ija1, odla zila je na dvor i bila iznad svake klevete. Kako bilo da bilo, lepota mladog prvosveštenika zavela je legiju iz Emese, koja ga je u četrnaestoj godini proglasila za Avgusta. Imperator M akrin išao je u pohod protiv njega, ali je poražen i ubijen. Heliogabalova vladavina bila je samo pobeda istočnjač kih praznoverica i orgija. Nema tog svetogrđa i te surovosti koju nije smislio ovajjedinstven car narumenjenih obraza i u tunici koja se vukla po zemlji. On je u Rim doneo svoj crni kamen i prisilio Senat i ceo narod da mu se javno klanjaju. Kada se u Kartagini domogao kipa Celeste, koja predstavlja Lunu, raskošno je proslavio njeno venčanje sa crnim kame nom, koji je predstavljao Sunce. Ustanovio je ženski Senat, oženioje četiri ženejednu za drugom, među njima ijednu vestalku, a jednoga dana je u svojoj palati okupio sve rimske prostitutke, kojima je održao govor o obavezama njihove profesije. Pretorijanci su Heliogabala ubili i njegovo telo baci li u Tibar. Imao je osamnaest godina, a vladao je četiri." Ako ovo i nije Istorija, a ono je barem lepa povest, sva puna „pantagruelizma". Ne izneveravajući svoj ezoterijski za datak, svakako je postala, oslanjajući se na vešto pero, topao i rableovski obojen stil, mnogo sočnija, živopisnija i strašnija. VI Pre nego što se uzdigla do dostojanstva Glavne Vrli ne, Razboritost je dugo bila alegorijsko božanstvo kojem su stari davali glavu s dva lica, što je formula koju naš kip tačno i vrlo srećno reprodukuje. Njeno prednje lice ima 12 1

2

Kamen mudrosti, materia prim a, predmet umetnosti, izvučen iz prvobitnog haosa, crne boje, ali primum ens koji je priroda stvorila od kamena mudrosti. Neki istoričari je zovu Semiamira: napola čudesna. Istovremeno niska i dragocena, odvratna i tražena, ona je prostitutka Delà. Mu drost veli da ona kaže: Nigra sum sedformosa (Crna sam, ali lepa).

201 I


fizionomiju devojke sasvim pravilnih crta, a zadnje je lice starca čije se crte, pune otmenosti i ozbiljnosti, završavaju svilenkastim kovrdžama raskošne brade. Replika Janusa, sina Apolona i najade Kreuse, ovaj izvanredni lik nimalo ne zaostaje za ona druga tri, ni po veličanstvenosti ni po zanimljivosti. U stojećem položaju, predstavljena je sa širokim ogrta čem filosofa preko leđa koji je široko otvoren oko grudnja ka s trougaonim našivkom vezenih ivica. Teme joj pokriva obična marama; ona se spušta oko starčevog lica i vezuje se spreda, ostavljajući na taj način slobodan vrat ukrašen bisernom ogrlicom. Suknja sa širokim naborima, opasana gajtanom s kićankom koja deluje teško, ali monaški. U levoj ruci drži postolje ispupčenog ogledala u kojem kao da uživa gledajući svoj lik, a desnom razmiče krake šestara sa suvom iglom1. Zmija sklupčanog tela vidi se kako izdiše kraj njenih nogu (slika X L). Ova plemenita figura za nas je emotivna i sugestivna personifikacija Prirode, jednostavne, plodne, mnogostru ke i raznolike u harmoničnoj spoljašnjosti, elegantnim i savršenim oblicima kojima krasi i svoje najskromnije proizvode. N a njeno ogledalo, a to je ogledalo Istine, kla sični autori uvek su gledali kao na hijeroglif univerzalne materije, a posebno su ga uzimali kao znak supstance svoj stvene Veledelu. Predm et m udraca i Ogledalo Umetnosti jesu hermetički sinonimi koji od običnog sveta skrivaju istinsko ime tajnog minerala. U tom ogledalu, kažu uči telji, čovek vidi otkrivenu prirodu. Zahvaljujući njemu može spoznati drevnu istinu u njenom tradicionalnom realizmu. Naime, priroda se nikad ne pokazuje istraži vaču sama, nego kroz to ogledalo koje čuva njen odraz. A kako bi izričito pokazao da je reč o našem mikrokosmosu i svetu mudrosti u malom, vajar je isklesao ogledalo sa ispupčenim sočivom, kojem je svojstveno da umanjuje 1

Suva igla je alatka koja se koristi isključivo za graviranje metala. Prev.

202


oblike čuvajući njihove izvorne srazmere. Pokazuje se, dakle, da je to upućivanje na hermetički predmet, koji u svom sićušnom volumenu sadrži sve što i ogromni Uni verzum, namerno, smišljeno, nametnuto iz neodoljive potrebe ezoterije čije tumačenje ne ostavlja mesta sumnji. Ako strpljivo proučava jedinstvenu prvobitnu supstancu, delić haosa i odraz velikog sveta, umetnik može steći ele mentarne pojmove o nepoznatoj nauci, zaci u neistražen prostor plodnih otkrića, obilja otkrivenja i mnoštva čude sa, i konačno, primiti neprocenjiv dar koji je Bog namenio probranim dušama: svetlost mudrosti. Tako se ispod spoljašnjeg vela Razboritosti ukazuje ta janstvena slika stare alhemije, i atributi prve upućuju nas u tajne druge. S druge strane, praktična simbolika naše nau ke predstavlja sastavni deo izlaganja formule koja podrazumeva dva člana, dve suštinski filosofske vrline: razboritost i prostodušnost. Prudentia et Simplicitas, to je omiljeno geslo učitelja Vasilija Valentina i Zadita Starijeg. Jedan od duboreza u raspravi o Azotu odista predstavlja, pod nogama Atlasa, koji na plećima nosi kosmičku sferu, poprsje Janusa - Razboritost - i malo dete koje sriče azbuku - Prosto dušnost. Ali, dok je prostodušnost pre svega sama Priroda, njena prva i najvažnija svojina, čovek, naprotiv, kao da je obdaren osobinama koje se zajedničkim imenom naziva ju razboritost: moć predviđanja, obazrivost, inteligencija, oštroumlje, iskustvo, itd. I mada je svima njima, da bi dosti gle savršenstvo, potrebna pomoć i podrška vremena, pošto su jedne urođene a druge stečene, u tom smislu bi se mo gao dati verovatan razlog za dve maske Razboritosti. Istina, manje apstraktna, kao d aje pre vezana za alhemijsku izvesnost atributa ove naše Glavne Vrline. Uglav nom se preporučuje da se spoje „zdrav i krepak starac i mla da i lepa devica“. Iz tog kemijskog braka treba da se rodi metalno dete koje će dobiti epitet androgin, zato što u nje mu istovremeno ima udela priroda sumpora, njegovog oca, i žive, njegove majke. Ali, na ovom mestu leži tajna koju

203 I


nismo otkrili ni kod najboljih i najiskrenijih autora. Tako predstavljen, ovaj zahvat izgleda jednostavan i sasvim priro dan. Međutim, nas je mnogo godina zadržavala nemoguć nost da pomoću njega nešto postignemo. To je zato što su filosofi vešto spojili dva uzastopna rada u jedan, a to im je bilo utoliko lakše što je reč o sličnim zahvatima koji dovo de do naporednih rezultata. Kad mudraci govore o svom androginu, pod tom rečju podrazumevaju veštački dobijen spoj sumpora i žive dovedenih u tesan dodir ili, po oveštalom hemijskom izrazu, samo u smeši. To, dakle, ukazuje na to da su imali sumpor i živu koje su prethodno izolovali ili ekstrahovali, a ne neko telo dobijeno neposredno iz prirode, proisteklo iz sprege starca i device. U praktičnoj alhemiji najmanje je poznat početak. To je i razlog zašto koristimo svaku priliku koja nam se ukaže da radije govo rimo o počinjanju nego o dovršavanju Delà. U tome sledi mo pouzdan savet Vasilija Valentina kada kaže da će „onaj ko ima materijal uvek naći posudu u kojoj će ga kuvati, i ko ima brašno ne treba mnogo da se brine hoće li moći da napravi hleb“. Naime, elementarna logika nas navodi da potražimo roditelje sumpora i žive ako iz njihovog spoja želimo da dobijemo filosofskog androgina, koji se drugim imenom zove Rebis, compositum de compositis, oživljena živa, itd., a to je materijal za eliksir. O d hemijskih rodite lja primarnog sumpora i žive, jedan ostaje uvek isti, a to je devičanska majka. Sto se tiče starca, on mora, kad okonča svoj posao, ustupiti mesto mlađem od sebe. Tako se iz ova dva sprezanja začnu dva potomka različitog pola: sumpor, suve i vatrene prirode, i živa, „limfatičnog i melanholičnog“ temperamenta. To je ono čemu žele da pouče Filaletej i Despanje kada kažu da „naša devica može dva puta da se udaje a da uopšte ne izgubi devičanstvo". Drugi se izražava ju zagonetnije, i zadovoljavaju se time što tvrde da „Sunce i Mesec na nebu nisu zvezde filosofa“. Iz ovoga treba shvatiti da umetnik nikad neće naći roditelje kamena neposredno spravljene u prirodi, i da najpre treba da stvori hermetičko

204


sunce i mesec ako želi da ga plod njihovog braka ne izneveri. Mislimo da smo dovoljno rekli o ovoj temi. Mudrome i malo reci dosta, a ko je dugo vremena proveo u radu umeće da iskoristi naše mišljenje. M i pišemo za sve, ali ne mogu svi da nas shvate, zato što nam nije dozvoljeno da govori mo otvorenije. Sklupčana, glave okrenute u grču agonije, zmija, koju vidimo kraj nogu naše statue, smatra se za jedan od atri buta Razboritosti. Za nju se kaže da je vrlo podozrive pri rode. Ne osporavamo to, ali složićete se da ovaj gmizavac, prikazan na samrti, to mora biti usled zahteva simbolike, jer joj njena nepomičnost uopšte ne dozvoljava da se tom svojom osobinom koristi. Razumno je, dakle, pomisliti da ovaj amblem skriva i drugi smisao, sasvim različit od onog koji mu se pripisuje. U hermetici, njeno značenje analogno je zmaju, kojeg mudraci uzimaju kao jedan od prikaza žive. Setimo se Flamelove raspete zmije, zmije na Bogorodičinoj crkvi u Parizu, onih na kaducejima, na raspećima za medi taciju (što izlaze iz ljudske lobanje koja služi kao postolje za božanski Krst), Eskulapove zmije, grčkog Uroborosa - ser pens qui caudam devoravit - što treba da prevede zatvoren krug malog univerzuma kakav je Delo, itd. Naime, svi ti gmizavci su mrtvi ili na samrti, od Uroborosa koji sam sebe proždire, do onih na kaduceju, koje ubija udarac šta pom, preko zmije koja iskušava Evu, kojoj će potom žena gaziti glavu {Postanje, 3 : 15). Sve one izražavaju istu ideju, sadrže istu doktrinu i potiču iz iste tradicije. I zmija, hijeroglif prvorazrednog albemijskog počela, može opravdati tvrdnju mudraca, koji govore da se sve što se traži nalazi u živi. Ona je, uistinu, pokretač velikog rada, zato što ga ona započinje, održava ga, usavršava i okončava. To je mistički krug u kojem je sumpor, zametak žive, središnja tačka oko koje se ona vrti, ocrtavajući tako grafički znak Sunca, oca svetlosti, duha i zlata, davatelja svih zemaljskih dobara. Ali, dok zmaj predstavlja živu, prekrivenu krljušti i nepostojanu, proizvod površinskog čišćenja subjekta, zmija,

205 I


bez krila, i dalje je hijeroglif obične žive, čiste, izvađene iz tela M agnezije ili prve materije. To je razlog zašto ne ke alegorijske predstave Razboritosti kao atribut imaju zmiju zakovanu za ogledalo, i to ogledalo, simbol sirovog minerala koji daje priroda, počinje da šija kad odrazi svetlost, to jest kada u zmiji ili živi pokaže vitalnost koju je skrivala ispod grubog omotača. Tako, zahvaljujući tom prvobitnom živom i životvornom agensu, mogućno je vratiti u život sumpor iz mrtvih metala. Tokom zahvata, živa, rastvarajući metal, uzima sumpor, oživljava ga, i umi re prenoseći na njega svoju vitalnost. To je ono što učitelji hoće da kažu zapovešću da se ubije živo kako bi se vaskrslo mrtvo, da se utelove duhovi i da se ožive utelovljenja. Kada se dobije taj živi sumpor, aktivan, nazvan filosofski, kako bi se obeležio njegov preporod, dovoljno ga je, u od govarajućoj razmeri, spojiti sa samom živom živom da bi se prožimanjem ovih živih principa dobila filosofska ili oživljena živa, materijal za kamen mudrosti. Ako je pra vilno shvaćeno ono što smo se maločas potrudili da pre vedemo, i ako se sve to poveže sa ovim što ovde kažemo, prva dvoja vrata Delà lako će se otvoriti. Ukratko, onaj ko ima dovoljno široka praktična zna nja primetiće da glavna tajna rada leži u veštini rastvaranja. A pošto je neophodno obaviti mnogo zahvata - razli čitih po ciljevima, ali sličnih po tehnici - postoji mnogo sekundarnih tajni koje se, u stvari, svode na samo jednu. Sva umetnost svodi se, dakle, na rastvaranje; sve zavisi od rastvaranja i načina na koji se ono obavlja. To je secretum secretorum, ključ Magisterija skriven iza zagonetnog aksi oma solve et coagula-, rastvaraj (telo) i očvršćuj (duh). I to se radi u jednom zahvatu koji obuhvata dva rastvaranja, jedno silovito, opasno i nepoznato, i drugo lako, udobno, često korišćeno u laboratoriji. Pošto smo na drugom mestu pisali o prvom od ovih rastvaranja i dali, u ne previše prikrivenom alegorijskom

206

X L K atedrala

u

N antu.

Grobnica Fransoa II - Razboritost (X V I vek).


stilu, neophodne pojedinosti, nećemo se na njega vraćati1. Međutim, ne bismo li precizirali njegov karakter, radeniku skrećemo pažnju na razliku koja postoji u odnosu na hemijske zahvate označene istim nazivom. Ovo upozorenje mo že biti korisno. Rekli smo, i ponavljamo, d aje ciljfilosofskog rastvaranja dobijanje sumpora koji, u Magisteriju, igra ulogu formatora, jer zgušnjava živu s kojom se jedini, što je svojstvo koje ima zbog svoje vatrene, ognjene i žarke prirode. „Sve što je suvo željno pije svoju vlagu", kaže stari alhemijski ak siom. Ali ovaj sumpor po svom prvobitnom poreklu nikad nije bez metalne žive s kojom čini središnje jezgro metala, zvano esencija ili seme. Otuda proizlazi daje sumpor, čuva jući specifična svojstva rastvorenog tela, u stvari samo najči stiji i najistančaniji deo istog tela. Zato, zajedno s većinom učitelja, možemo smatrati da filosofsko rastvaranje dovodi do apsolutnog očišćenja nesavršenog metala. Međutim, ni u spagiriji ni u herniji nema nijednog primera zahvata ka drog da dovede do takvog rezultata. Sva pročišćavanja me tala tretiranih modernim metodima služe samo tome da se ovi oslobode najgrubljih površinskih nečistoća. A te neči stoće, donete iz rudnika ili pokupljene tokom redukovanja minerala, uglavnom nisu mnogo važne. Pošto alhemijski postupak, naprotiv, rastavlja i rastura masu heterogenih materija vezanih zajedno jezgro, sastavljeno od vrlo čistog sumpora i žive, razara najveći deo tela i čini ga otpornim na svako potonje redukovanje. Tako, na primer, kilo izvan rednog švedskog gvožđa ili elektrolitičkog gvožđa daje ra dikalni metal savršene homogenosti i čistoće, u količini koja varira između 7,24 i 7,32 gr. To telo, vrlo sjajno, ima veličanstvenu ljubičastu boju - što je boja čistog gvožđa 1

Kako bismo ilustrovali ova učiteljeva dragocena uputstva, u Albemijska boravišta uneli smo lepu i vrlo rečitu kompoziciju PreblagiBožiji dar, „koji napisa Georgije Aurah i oslika sopstvenom rukom, godine spasenja iskupljenog čovečanstva 1415“. (Slika X L I)

209


- po sjaju i intenzitetu analognu parama joda. Primetićete da sumpor izolovan iz gvožđa, jarkocrvene boje, i svetloplava živa, kad se pomešaju daju ljubičastu, koja otkriva metal u celini. Kad se izloži filosofskom rastvaranju, srebro ispu šta malo nečistoća u odnosu na svoju zapreminu, i daje telo žute boje, bezmalo jednako lepo kao zlato, čiju veliku gustinu, međutim, nema. Već prosto hemijsko rastvaranje srebra u azotnoj kiselini, kako smo rekli na početku ove knjige, iz metala izdvaja sasvim malu količinu čistog srebra, boje zla ta, dovoljnu da ukaže na mogućnost energičnijeg delovanja i izvesnost kakav se rezultat iz toga može očekivati. Niko ne može osporiti prvorazrednu važnost rastvaranja, ni u herniji kao ni u alhemiji. Ono je među prvim labo ratorijskim zahvatima, i može se reći da većina hemijskih radova od nje zavisi. U alhemiji, ćelo Delo obuhvata samo niz različitih rastvaranja. Ne treba, dakle, da nas čudi od govor koji daje „D uh Zive“ „Bratu Albertu' u dijalogu ko ji Vasilije Valentin uključuje u knjigu D vanaest ključeva. „Kako bih ja mogao imati to telo?“, pita Albert. A Duh mu odgovara: „Rastvaranjem." Ma koji put da se koristi, vlažni ili suvi, rastvaranje je apsolutno neophodno. Sta je topljenje ako ne rastvaranje metala u sopstvenoj vodi? Isto tako, inkvartacija1, kao i dobijanje metalnih legura, prava su hemijska rastvaranja jednih metala pomoću drugih. Ži va, tečna na sobnoj temperaturi, nije ništa drugo do rasto pljen i rastvoren metal. Sva destilovanja, ekstrahovanja i purifikovanja prethodno zahtevaju rastvaranje i obavljaju se tek kada se ono završi. A redukovanje? Zar ono nije re zultat dva uzastopna rastvaranja: tela i njegovog reduktora? Ako se cinkana ploča potopi u prvi rastvor trihlorida zlata, odmah se dobije drugi rastvor, rastvor cinka, a zlato se, redukovano, taloži u obliku amorfnog praha. Kupelacija isto tako pokazuje da je potrebno prvo rastvaranje 1

Inkvartacija je postupak kojim se leguri zlata i bakra dodaje tri puta veća količina srebra, pre nego što se pristupi kupelaciji. Prev.

210


- rastvaranje plemenitog metala, u leguri, ili nečistog, u olovu, dok drugo, topljenje površinski formiranih oksida, eliminiše nečistoće i dovršava zahvat. Sto se tiče posebnih manipulacija, u pravom smislu alhemijskih - natapanja, varenja, zrenja, cirkulisanja, putrefakcija, itd. - i njima mora prethoditi rastvaranje, a sve one predstavljaju samo različite posledice istog uzroka. Ali ono po čemu se filosofsko rastvaranje razlikuje od svih ostalih, ili barem čini njegovu stvarnu originalnost, je ste to što rastvarač ne asimiluje osnovni metal koji mu se ponudi. On samo odbacuje svoje molekule, zbog raskida nja kohezije, uzima komadiće čistog sumpora koje može da zadrži, i ostavlja talog, najvećim delom sastavljen od inert nog, raspadnutog, jalovog tela koje se uopšte ne može redukovati. Tako se, dakle, ne može dobiti metalna so, kao što se radi pomoću hemijskih kiselina. Osim toga, filosofski rastvarač, poznat od antike, oduvek je bio korišćen samo u alhemiji, i koristili su ga vešti manipulatori u obavljanju po sebnog zahvata koji traži njegovu upotrebu. O rastvaraču govore mudraci kada kažu da se Delo pravi odjedne jedine stvari. Nasuprot hemičarima i spagiričarima, koji raspola žu nizom različitih kiselina, alhemičari imaju samo jedan agens koji je dobio mnoštvo različitih imena, među kojima je hronološki poslednje Alkaest. Rekonstruisanje sastava tečnosti, prostih ili složenih, koje se nazivaju alkaesti, od velo bi nas predaleko, pošto su hemičari iz X V II i X V III veka imali svaki svoju posebnu formulu. Među najboljim umetnicima koji su dugo proučavali tajanstveni rastvarač Jana Baptista van Helmonta i Paracelza, spomenućemo sa mo: Tomsona (Epilogism i chimici, Lajden, 1673); Velinga {Opera cabalistica, Hamburg, 1735); Takenija (Hippocrates chimicus, Venecija, 1666); Digbija {Secreta medica, Frank furt, 1676); Starkija (Pyrotechnia, Ruan, 1706); Viganija {M edulla chemiae, Dancig, 1862); Kristijana Langiusa {Opera omnia, Frankfurt, 1688); Langeloa {Salamander, vid. Tileman, Hamburg, 1673); Helbigija {Introitus ad

211 i


Physicam inauditam , Hamburg, 1680); Fridriha Hofrnana (De acido et visci&o, Frankfurt, 1689); barona Sredera (.Pharmacopea, Lion, 1649); Blankara (Theatrum chimicum, Lajpcig, 1700); Kvercetanusa (Hermes medicinalis, Pa riz, 1604); Begena (Elemens de Chymie, Pariz, 1615); J. F. Henkela (Flora Saturnisans, Pariz, 1760). Pot, Štalov učenik, govori o rastvaraču koji bi, sudeći po njegovim svojstvima, dopuštao da se poveruje u njego vu alkemijsku stvarnost kada nam njegova prava priroda ne bi bila bolje poznata. Onako kako ga naš hemičar opisu je, trud koji ulaže da sačuva tajnu njegovog sastava, namerno uopštavanje svojstava povodom kojih je obično krajnje precizan, sve to trebalo bi da dokaže da on stvarno postoji. „Ostaje nam još samo“, kaže on1, „da progovorimo o bezi menom uljastom rastvaraču koji nijedan hemičar, koliko ja znam, nije spomenuo. Reč je o prozirnoj, isparljivoj, čistoj, uljastoj tečnosti zapaljivoj poput alkohola i kiseloj poput dobrog sirćeta, koja se prilikom destilacije pretvara u magličaste pramenove. Ta tečnost, posle varenja i kohobacije metala, naročito ako su ovi prethodno bili kalcinovani, go tovo sve ih rastvara. Iz zlata izvlači veoma crvenu tinkturu, a kad se ona skine sa zlata, ostane neka smolasta tvar, pot puno rastvorljiva u alkoholu, koja tim putem dobija lepu crvenu boju. Talog se ne može redukovati, i uveren sam da se od njega ne bi mogla napraviti zlatna so. Taj rastvarač se jednako meša s vodenim i s masnim tečnostima; korale pretvara u tečnost morske zelene boje, koja je izgleda bila njihovo prvo stanje. To je tečnost zasićena solju amonijaka i masnoćom u isti mah, i da kažem svoje mišljenje, to je pravi Vajdenfeldov menstruum ili filosofski alkohol, pošto se od iste tvari dobijaju i belo i crno vino Ramona Lulja. Zato Hajnrih Kunrat u Am fiteatru svom Lunaru daje ime Vatra-voda i Voda-vatra, jer je tačno da je Junken potpuno pogrešio kad je tvrdio da u alkoholu treba tražiti bezimeni 1

J. H . Pott, Dissertation sur le Soufre des Métaux, soutenue à H al le, en 1716. Paris, Th. Hérissant, 1759, 1 .1, p. 61.

212

EmtučIJI. til compof&'ïte# q u a fo e 'G ta e ’np.

I c p \t$ m p font eufkêtnetif en notice eâent uif.tlitfe'faictaneeefuniobifeblanchf cam m đttane'.

X L I P r e b l a g i B o ž iji

dar.

Rukopis iz X V veka - Treća slika.


rastvarač o kojem govorimo. Taj rastvarao daje mokraćni špirims jedinstvene prirode, koja se izgleda u nekim tačkama potpuno razlikuje od običnih mokraćnih špiritusa. Daje i neku vrstu masti koja nema gustinu i belinu antimo nove masti. Vrlo je gorak i srednje isparljiv. Ta dva proizvo da su oba vrlo upotrebljiva za ekstrahovanje metala. Pripre manje našeg rastvarača, ma kako nejasno i tajnovito, ipak je veoma lako. Oprostićete mi što o ovome neću ništa više reći, pošto tu materiju tek odnedavno poznajem i radim s njom, pa treba da obavim još mnogo ogleda kako bih se uverio koja su sve njegova svojstva. Osim toga, da i ne spo minjemo Vajdenfeldovu knjigu De Secretis Adeptorum, Dikenson je izgleda otkrio ovaj menstruum u svom traktatu Chrysopeia“ Ne osporavajući Potovu čestitost i ne dovodeći u sumnju istinitost njegovog opisa, a još manje opisa koji Vajdenfeld daje kabalističkim rečnikom, nema sumnje da rastvarač o kojem govori Pot nije rastvarač mudraca. O di sta, kemijski karakter njegovih reakcija i tečno stanje u ko jem se javlja o tome dovoljno svedoče. Oni koji su upućeni u svojstva subjekta znaju da je univerzalni rastvarač pravi mineral-, suvog i vlaknastog izgleda, čvrste i tvrde konzi stencije i kristalne teksture. To je, dakle, so a ne tečnost ni tečna živa, to je kamen ili kamena so, otkuda dolazi i hermetički naziv salitra (francuski salpçtre, od latinskog sal petri, kamena so), so mudrosti ili alembrotova so - za koju neki hemičari misle da je proizvod simultanog sublimisanja živinog hlorida i nišadora. I to je dovoljno da se Potov rastvarač odbaci, zato što je previše daleko od metalne pri rode da bi bio korisno upotrebljen u radu na Magisteriju. S druge strane, da je naš autor imao u vidu temeljno nače lo umetnosti, dobro bi pazio da svoju posebnu tečnost ne poistoveti s univerzalnim rastvaračem. Po ovom načelu, naime, m etali se mogu usavršavati u m etalim a, kroz m eta le, pomoću m etala. Ko se udalji od ove prve istine nikad neće otkriti ništa od koristi za transmutaciju. Dakle, ako

215


metal, po filosofskom učenju i tradicionalnoj doktrini, najpre mora da bude rastvoren, to se mora učiniti pom o ću metalnog rastvarala koji mu odgovara i koji mu je po prirodi vrlo blizak. Samo slično deluje na slično. Stoga naj bolji agens, ekstrahovan iz naše magnezije ili subjekta, dobija izgled metalnog tela punog metalnih duhova, mada to nije metal u pravom smislu reči. To je ono što je Adep te podsticalo da mu, ne bi li ga bolje sakrili od pohlepe ambicioznih, daju sva mogućna imena metala, minerala, kamenih soli. Među tim imenima najčešće je Saturn, posmatran kao metalni Adam. Takođe, nema bolje dopune našoj pouci od reči filosofa koji su se posebno bavili ovom materijom. Evo, dakle, prevoda vrlo sugestivnog odlomka Danijela M ilijusa1, posvećenog proučavanju Saturna, gde prenosi učenje slavnih Adepta: Isaka Holanđanina i Teofrasta Paracelza: „Svaki filosof upućen u hermetičke spise zna koliko je važan Saturn, tako da mora biti važniji od običnog pri rodnog zlata, i da ga nazivaju Istinsko Z lato, M aterija i Predmet filosofa. O ovom pitanju prepisujemo svedočanstvo koje su potvrdili najugledniji filosofi. Isak Holanđanin kaže u svom Biljnom delu: Znaj, sine moj, da se kamen mudrosti mora praviti pom oću S a turna, i kad se dobije u savršenom stanju, obavlja projek ciju i u ljudskom telu - i iznutra i spolja - i u metalima. Znaj, takođe, da od svih biljnih delà nema veće tajne od Saturn a, jer ćeš truljenje zlata naći samo u Saturnu, u ko jem je skriveno. Saturn u sebi sadrži valjano zlato, u če mu se slažu svi filosofi, pod uslovom da se iz njega izvuče sve što je suvišno, to jest izmet, i onda je očišćen. Spoljašnjost je uvedena u unutrašnjost, unutrašnjost ispoljena u spoljašnjosti, odakle mu dolazi crvenilo, i tako imamo valjano zlato. 1

Daniel Mylius, Basilica Philosophica. Francofurti, apud Lucam Jennis, 1618. Conseil dixième. Théorie de la pierre des philo sophes, t. III, livre I, p. 67.

216


Saturn se, osim toga, lako rastvara i isto tako lako zgu šnjava. Lako se izdvaja iz žive. Lako se može sublimisati to liko da se pretvori u Sunčevu živu, jer Saturn u sebi sadrži zlato koje je potrebno Merkuru, i njegova živa jednako je čista kao i zlato. Zato kažem da je Saturn za naše Delo mnogo bolji od zlata, jer ako odlučiš da ekstrahuješ živu iz zlata, biće ti potrebno više od godinu dana da dobiješ to Sunčevo telo, dok živu iz Saturna možeš da ekstrahuješ za dvadeset sedam dana. Oba metala su dobra, ali s većom pouzdanošću možeš tvrditi da je Saturn kamen kojifilosof i ne žele da imenuju i čije je ime do danas bilo skriveno. Jer kada bi se njegovo ime znalo, mnogi koji jure za njim našli bi ga, i ova Umetnost bi se pretvorila u nešto obično i prosto. Ovaj rad bi postao kratak i bez velikog troška. Ne bi li izbegli te nezgode, filosofi su vrlo brižljivo krili njegovo ime. Neki su ga uvijali u čudesne parabole govore ći da je Saturn posuda u koju ne treba dodavati ništa sa stra ne, izuzev onoga što je već u njoj, tako da nema čoveka, ma kakav siromah bio, koji se ne može poduhvatiti Delà, pošto mu nije potreban veliki trošak i pošto je potrebno malo rada i malo dana da bi se od njega dobio Mesec, a ubrzo potom i Sunce. U Saturnu, nalazimo sve što nam je potrebno za Delo. U njemu je savršena živa; u njemu su sve boje sveta koje se mogu pojaviti; u njemu je istinsko crnilo, belina, crvenilo i mera. Govorim vam, dakle, da posle ovoga možete shvatiti da je Saturn naš kamen mudrosti i M esing iz kojeg se m o gu ekstrahovati živa i naš kamen, za kratko vreme i bez velikog troška, pomoću naše Kratke Umetnosti. I kamen koji se dobije od našeg M esinga, i oštra voda u njemu jeste naš kamen. I to su Kamen i Voda na kojima su filosofi ispi sali planine knjiga. Teofrastus Paracelzus u Petom Saturnovom kanonu kaže: ’Saturn ovako govori o svojoj prirodi: šest (metala) sje dinilo se u meni i ulilo svoj duh u moje trošno telo; dodali 217 I


su ono što uopšte nisu hteli, i pridali mi to. Ali moja braća su duhovna i prodiru u moje telo, koje je vatra, tako da me vatra proždire. Tako se oni (metali), izuzev dva, Sunca i Meseca, čiste mojom vodom. Moj duh je voda koja smekšava sva smrznuta i uspavana tela moje braće. A li moje telo se zaverilo sa zemljom, jer ono što se vezuje za ovu zemlju postaje njoj nalik i vraća se u njeno telo. I ne znam ništa na svetu što do toga može dovesti ovako kao ja. Hemičari, dakle, treba da se ostave svakog drugog postupka i da se ograniče na sredstva koja se od mene mogu dobiti. Kamen, koji je u meni hladan, jeste moja Voda, pomo ću koje može da se zgusne duh sedam metala i esencija sed mog, Sunca ili Meseca, i Božijom milošću, donosi takvu korist da se posle tri nedelje može pripremiti Saturnov menstruum, koji će odmah rastvoriti biser. Ako se duhovi Saturna stope u rastvoru, odmah se zgusnu u masu i izvla če živo ulje iz zlata; dakle, tim putem svi metali i dragulji mogu da se rastvore u trenutku, što će filosof sačuvati za sebe dokle god nalazi za shodno. Ali o ovoj tački želim da ostanem onoliko nejasan koliko sam do sada bio jasan.’“ Za kraj studije o Razboritosti i simboličkim atributi ma naše nauke, ostaje nam da nešto kažemo o šestaru koji lepa statua Mišela Kolomba drži u desnoj ruci. Učinićemo to ukratko. Ogledalo nas je već poučilo o tome šta je predmet umetnosti; dvostruki lik, da je neophodan savez između predmeta i izabranog metala; zmija, o kobnoj smr ti i slavnom uskrsnuću tela nastalog iz tog sjedinjavanja. Šestar nam, opet, daje neophodne dodatne naznake, a to su srazmere. Ako njih ne znamo, nećemo moći da izvede mo i valjano privedemo kraju Delo na normalan, pravilan i tačan način. To je ono što izražava šestar, čiji kraci ne služe samo za srazmerno merenje međusobnih rastojanja i njihovo poređenje nego i za savršeno geometrijsko opisi vanje kružnice, slike hermetičkog ciklusa i okončanog D e là. N a drugom mestu u ovom delu izložili smo kako tre ba razumeti reći srazmere ili mere - i to je tajna skrivena

218


u obliku šestara - i objasnili da one sadrže dvostruki smisao, prirodnu meru i mere umetnosti. N a to se neće mo vraćati, nego ćemo samo reći da sklad koji proističe iz zauvek tajanstvenih prirodnih srazm era prevod nalazi u ovoj Lintoovoj izreci: Snaga sumpora prostire se samo u izvesnoj srazm eri do izvesnegranice. Naprotiv, pošto su od nosi između mera u umetnosti podređeni volji umetnika, njih izražava Kosmopolita u svom aforizmu: M era tela je jednostruka, a vode mnogostruka. Ali, pošto filosofi pou čavaju da sumpor može da upije živu u desetostrukoj ili dvanaestostrukoj srazmeri prema svojoj težini, odmah se javlja potreba za dodatnim zahvatima kojima autori jedva da se uopšte bave: to su natapanja, imbibicije, i ponavlja nja, reiteracije. Postupaćemo u istom smeru i izložićemo praktične pojedinosti oštroumlju početnika, zato što ih je lako izvesti i sporedno istražiti. VII Katedralom u Nantu polako se širi sumrak. Senka se polako širi preko polomljenih lukova, ispu njava brodove i kupa okamenjenu ljudskost u veličanstve noj građevini. Oko nas, stubovi, moćni i teški, dižu se put rebrastog svoda, krakova poprečnog broda, lepezastih školjki na svodu, koje sve veća tama sada skriva od naših očiju. Čuje se zvono. Nevidljivi sveštenik u pola glasa izgo vara večernje, i zvonjava odozgo odgovor je na molitvu od ozdo. Samo smireni plamen sveca zlatnim proplamsajima probija tamu svetilišta. Zatim, po završetku službe, grob na tišina pada na sve nepokretne i hladne stvari, svedoke daleke prošlosti bremenite misterijom i nepoznatim... Četiri kamena stražara u svojoj nepomičnosti kao da izranjaju, neodređeni i magloviti, iz okrilja senke. Nemi čuvari drevnog Predanja, te simboličke žene što bdiju, na uglovima praznog mauzoleja, nad ukočenim mermernim slikama tela rasutih, odnetih ko zna kuda, izazivaju

219

ALHEMJJSKA BORAVIŠTA

uzbuđenje i podstiču na razmišljanje. O, taštino zemalj skih stvari! Krhkosti čovekovih bogatstava! Šta je danas ostalo od onih čiju slavu je trebalo da ovekovečite i na čiju veličinu da podsećate? Samo kenotaf. I manje od to ga: izgovor za umetnost, podlogu za nauku, remek-delo od kojeg više nema koristi, koje više nema svrhu, obično istorijsko sećanje čiji filosofski domet i moralna pouka, međutim, uveliko prevazilaze trivijalnu raskoš prvobitne namene. I pred tim plemenitim likovima Glavnih Vrlina koje skrivaju četiri znanja večne Mudrosti, Solomonove reči {Priče, 3 : 13-19) same nam dolaze u duh: „Blago čoveku koji nađe mudrost, i čoveku koji dobije razum. Jer je bolje njom trgovati nego trgovati srebrom, i dobitak na njoj bolji je od zlata. Skuplja je od dragog kame nja, i što je god najmilijih stvari tvojih ne mogu se izjedna čiti s njom. D ug život u desnici joj je, a u levici bogatstvo i slava. Puti su njezini mili puti i sve staze njezine mirne. Drvo je životno onima koji se hvataju za nju, i ko god je dr ži srećan je. Gospod je mudrošću osnovao zemlju, utvrdio nebesa razumom."

220

P

V

•

V

• 1

buncam casovmk u palati Holirud u Edinburgu

Jedinstvena je to mala građevina. Uzalud preispitujemo pamćenje: ne nalazimo sliku nalik tom originalnom, ta ko izuzetno osobenom delu. Pre bismo rekli da je to po dignut kristal, dragulj na postolju, nego pravi spomenik. Ovom divovskom uzorku rudarskog proizvoda pre bi bilo mesto u muzeju mineralogije, nego usred parka u koji pu blika ne može da ulazi. Sagradio ju je 1633, na zahtev Carlsa I, D žon Miln, njegov protomajstor, uz pomoć Džona Bartouna; u osno vi se sastoji od geometrijskog bloka isklesanog u obliku pravilnog ikosaedra s polukružno i pravougaono izdublje nim površinama, postavljenog na pijedestal koji se diže na petougaonoj osnovi u tri ravni. Sama osnova, oštećena zu bom vremena, morala je da bude restaurirana. To je Sun d ial u palati Holirud (slika X L II). Antika, kojoj se uvek možemo obratiti na svoju ko rist, ostavila nam je izvestan broj sunčanih časovnika raz ličitih oblika, koje nalazimo u ruševinama Kaštel Nuova, Pompeja, Tuskuiuma, itd. Za druge znamo iz opisa koje su ostavili prirodopisci, naročito Vitruvije i Plinije. Tako je časovnik zvan Hemiciklijum, koji se pripisuje Berosu (oko 280. pre Hrista), imao polukružnu površinu „na ko joj je stilo pokazivalo sate, dane, pa čak i mesece". Onaj ko ji je nazivan S&z/šastojao se od šupljeg bloka koji je u sredi ni imao iglu što je bacala senku na zidove. Verovatno ga je napravio Aristarh sa Samosa (III vek pre.Hrista), baš kao i časovnik D iskus, sastavljen od okrugle vodoravne ploče s lako izdignutim ivicama.

223


Među nepoznatim oblicima od kojih su nam uglav nom ostala samo imena, navođeni su časovnici Arahne, na kojem su sati, kako pričaju, bili isklesani na krajevima tankih niti, zbog čega su izgledali kao pauci (izum verovatno dugujemo Eudoksu iz Knida, oko 330. pre Hrista); Plintijum , horizontalni disk iscrtan na osnovi kvadratnog stuba, napravio je verovatno Skop iz Sirakuze; Pelecinon, takođe vodoravan časovnik, izumeo je Patrokle; Копшп je konični sistem Dionisidora iz Amisa, itd. Nijedan od ovih oblika i opisa ne odgovara čudno vatom spomeniku u Edinburgu; nijedan mu ne može po služiti kao prototip. A ipak, njegov naziv, koji opravdava razlog njegovog postojanja, dvostruko je tačan. To je u isti mah višestruki sunčani časovnik i pravi hermetički časovnik. Tako ovaj čudnovati ikosaedar za nas predsta vlja delo dvostruke gnomonike. Grčka reč yvw[ZMv, koja je integralno preneta u latinski i u francuski (gnomon, sunčanik), ima još jedno značenje osim kazaljke koja po kazuje, senkom što je baca na ravnu površinu, prolazak sunca. rvco[zwv takođe znači onoga ko stiče znanje, ko se uči; određuje razboritog, razumnog, prosvetljenog. Ova reč potiče od yiy vcocncw, što je dvostruki ortografski oblik čije je značenje spoznati, znati, shvatiti, m isliti, resiti. Otuda dolazi rvclxriç, znanje, erudicija, doktrina, a otuda i naša reč gnosa, učenje gnostika i filosofija maga. Zna se da je gnosa bila skup svetih znanja čiju su tajnu brižljivo čuva li magovi i koja su predstavljala, samo za posvećene, pred met ezoterijske nauke. Ali, grčki koren od kojeg potiču yvcûfzwv i rvcoaiç dao je i reč yvwftv], koja odgovara našoj reći gnom, u značenju duh, inteligencija. Naime, gnomi, podzemni geniji zaduženi da čuvaju mineralna blaga i neprestano bdiju nad rudnicima zlata i srebra i ležištima dragog kamenja, javljaju se kao simboličke predstave, humanizovane figure vitalnog duha metala i materijalne ak tivnosti. Predanje nam ih prikazuje kao vrlo ružne i siću šnog rasta. Nasuprot tome, priroda im je blaga, karakter

224

SUNČANI CASOVNIK U PALATI HOLIRUD U EDINBURGU

dobroćudan i ponašanje krajnje blagonaklono. Zato lako shvatamo skriveni razlog legendarnih pripovesti u kojima prijateljstvo nekog patuljka, gnoma, širom otvara vrata ka zemaljskim bogatstvima... Edinburški gnomonski ikosaedar, dakle, osim stvar ne namene predstavlja i skriveni prevod Gnostičkog delà ili filosofskog Veledela. Za nas, ovaj mali spomenik nema za cilj naprosto i jedino da pokazuje sate tokom dana, ne go i da prikaže kretanje sunca m udraca u alhemijskom ra du. I tim kretanjem upravlja ikosaedar, a to je ovaj nepo znati kristal, so M udrosti, otelovljeni duh ili vatra, bliski i \is\uzm gnom, prijatelj dobrih umetnika, koji čoveku omo gućava da upozna antičku Gnosu. Osim toga, da li Viteštvo zaista nije imalo nikakve ve ze sa izgradnjom ovog čudnovatog Sundiala, ili barem s posebnim ukrasima na njemu? M i smatramo da, naprotiv, jeste, i verujemo da dokaz za to nalazimo u značajnoj či njenici da se na mnogim površinama ovog bloka amblem čička uporno ponavlja. Zapravo, može se izbrojati šest cvetnih bokora i dve cvetne grane od vrste zvane Serratula arvensis. Zar se u očiglednom preovlađivanju tog simbola, zajedno s obeležjem svojstvenim vitezovima Čičkovog re ded ne može prepoznati potvrda tajnog značenja koje je dato ovom delu i koje su oni premapotpisali? D a li je Edinburg, pored ove kraljevske zapovesti u čiju hijeroglifsku ezoteriju nema nikakve sumnje, imao i centar hermetičke inicijacije koji je pripadao ovom redu? To ne možemo da tvrdimo. Međutim, tridesetak godina pre izgradnje sunčanog časovnika i četrnaest posle ,,zvaničnog“1 1

Čičkov red, koji je osnovao Džejms V, kralj Škotske, 1540, u početku se sastojao od dvanaest vitezova, poput svih bratstava izvedenih iz Okruglog stola. Nazivan je i red Svetog Andreja, zato što je izričito njima bila data kapela u Katedrali posve ćena ovom apostolu, čiji lik se nalazi na njihovom ordenu, i konačno, zato što se dan reda slavio 30. novembra, o Svetom Andreji. U kinut je 1587, ali je potajno opstajao i ponovo je uspostavljen 1687.

225


ukidanja reda, pretvorenog u tajno bratstvo, pojavljuje se, u neposrednoj okolini Edinburga, jedan od najučenijih Adepta i najvatrenijih širitelja alhemijske istine, Seton, koji se proslavio pod pseudonimom Kosmopolita. ,,U leto godine 1601“, piše Luj Figije1, „holandskog kormilara po imenu Jakob Hausen na Severnom moru uhvatila je bura i bacila ga na obale Škotske, nedaleko od Edinburga, na domak mesta po imenu Seton ili Seatoun [Grad na moru]. Brodolomnicima je pritekao u pomoć meštanin koji je na toj obali imao kuću i nešto zemlje. Uspeo je da spase mnoge od tih nesrećnika i vrlo čovečno primio kormilara u svoju kuću, a zatim našao načina da ga vrati u Holandiju.“ Taj čovek se zvao Seton ili Setonije1. Englez Kamden u svojoj B ritan iji zaista, sasvim blizu mesta na obali gde je kormilar Hausen doživeo brodolom, govori o kući ko ja se zvala Sethon house, za koju kaže da je bila dom erla od Vintona. Dakle, naš Adept je verovatno pripadao toj škotskoj plemićkoj porodici, što bi dalo argument od izvesne vrednosti u prilog pretpostavci da su mogle postojati 12 1 2

Louis Figuier, L ’A lchimie et les Alchimistes. Paris, Hachette et Cie, 1856. Ovo ime ima različite grafije od pisca do pisca. Seton ili Sethon bio je nazivan i Sitonius, Sithoneus, Suethonius i Seethonius. Uz sva ova imena išao je epitet Scotus, što govori o tome da je bio Skotlanđanin po rođenju. Sto se tiče palate Seton u staroj paro hiji Hedingtonšir, koja je pripojena Tranentu 1580, prvi put su je srušili Englezi 1544. Kada je ponovo izgrađena, Marija Stjuart i Darnli su u njoj boravili 11. marta 1566, dan posle ubistva Ricija. Kraljica se u Botvelovoj pratnji tamo vratila 1567, posle ubistva Darnlija. Džejms VI od Škotske tu je boravio 1603, kada je trebalo da preuzme englesku krunu. Za vreme sahrane prvog erla od Vintona, prisustvovao je prolasku pogrebne povor ke, sedeći na klupi u parku. Godine 1617. isti kralj proveo je svoju drugu noć u Setonu, nakon što je prešao reku Tvid. Carls I i njegov dvor bili su dva puta primljeni 1633. Danas nema nika kvog ostatka ove palate, potpuno uništene 1790. Dodajm o i to da je porodica Seton dobila povelju o vlasništvu nad zemljama Seton i Vinton u X II veku.

226

SUNČANI ČASOVNIK U PALATI HOLIRUD U EDINBURGU

veze između Setona i vitezova Čičkovog reda. M ožda se ovaj čovek obrazovao upravo u mestu u kojem vidimo da je činio sva ona milosrdna i visokomoralna delà svojstvena uzvišenim dušama i pravim filosofima. Kako bilo da bilo, ta činjenica obeležila je početak novog života posvećenog hermetičkom apostolstvu, života lutalačkog, nemirnog, blistavog, ponekad punog nedaća, u celini provedenog u inostranstvu, koji je ovaj mučenik tragično krunisao dve godine kasnije (decembra 1603. ili januara 1604). Čini nam se da je jasno, dakle, da se Kosmopolita, baveći se je dino svojim zadatkom, nikad nije vratio u rodni kraj, koji nije napuštao sve dok 1601. nije savršeno ovladao umetnošću. Ovo su razlozi, ili tačnije, pretpostavke koje su nas navele da povežemo vitezove Čička sa slavnim alhemičarom, pozivajući se na hermetičko svedočanstvo koje pruža Sun dial u Edinburgu. Po našem mišljenju, škotski sunčani časovnik je m o derna replika, konciznija i učenija, drevne Sm aragdne ta blice. Ona se sastojala od dva stuba od zelenog mermera, po jednima, ili od ploče od veštačkog sm aragda, po dru gima. Tu je u kabalističkim terminima bilo uklesano Solarno delo. Predanje je pripisuje ocu filosofa, Hermesu Trismegistu, za koga se kaže da je njen autor, mada njegova ličnost, vrlo tajnovita, ne dozvoljava da saznamo da li taj čovek pripada legendi ili Istoriji. Neki smatraju da je ovo svedočanstvo svete nauke, izvorno napisano na grčkom, posle Potopa otkriveno u stenovitoj pećini u Hebronskoj dolini. Ta pojedinost, nimalo autentična, pomaže nam da bolje shvatimo tajno značenje čuvene Tablice, koja možda nikad nije postojala nigde drugde osim u mašti, istanča noj i obešenjačkoj, starih učitelja. Kažu da je zelena - po put prolećne rose, koja se zato zove sm aragdfilosofa - što je prva analogija sa slanom materijom mudraca; da ju je napisao Hermes, što je druga analogija, zato što ta mate rija nosi ime M erkura [franc, mercure - živa], rimskog bo žanstva koje odgovara grčkom Hermesu. Konačno, treća

227


analogija, zelena živa koja se upotrebljava za sva tri Delà određuje se kao trostruka, i otuda kvalifikativ Trismegist, Troveliki (TpicrgéyLaroç, tri puta velik ili uzvišen) koji se dodaje uz ime Hermes. Sm aragdna tablica tako postaje beseda koju izgovara živa mudraca o tome kako se izvodi alhemijsko Delo. Ne govori to Hermes, egipatski Tot, nego sm aragd mudraca ili sama Izidina tablica1.*i 1

Tekst Smaragdne tablice, koji Hermesovi učenici dobro znaju, nekim čitaocima možda nije poznat. Zato evo najtačnije verzije tih čuvenih reči: „Istinito je, bez laži, pouzdano i sasvim stvarno: Ono što je dole je poput onoga što je gore, i ono što je gore je poput onoga što je dole; pomoću tih stvari čine se čuda jedne jedine stvari. I kao što sve stvari jesu i potiču od JE D N O G , po sredstvom JE D N O G , tako su sve stvari rođene iz te jedine stva ri putem prilagođavanja. Sunce joj je otac, i Luna majka. Vetar ju je nosio u trbuhu. Ze mlja je njena dojilja i posuda. Otac svega, Telem vasionog sveta, ovde je. Njena snaga ili sila ostaje cela ako se pretvori u zemlju. Razdvajaćeš zemlju od vatre, retko od gustog, polako, vrlo ve sto. Penje se sa zemlje i silazi s neba, i prima snagu viših stvari i nižih stvari. Tim ćeš sredstvom steći slavu svetovnu, i svaka tama bežaće od tebe. To je moć nad moćima, jer će pobediti svaku tananu stvar i prodreti u svaku tvrdu stvar. Tako je stvoren svet. Odatle će izići čudesna prilagođavanja za koja se sredstvo daje ovde. Zato su me nazvali Hermes Troveliki, zato što imam sva tri delà vasione filosofije. Sto rekoh o Sunčevom Delu svršeno je.“ Smaragdnu tablicu nalazimo reprodukovanu na kamenu, u latin skom prevodu, nalepoj graviri koja ilustruje Kun ratov Amphiteatrum Sapientae Aeternae (1610). Jovan Gras, pod pseudonimom Hortulanus, u X V veku dao je Komentar tog teksta (Commetaire, francuski prevod J. Girard de Tournus, u: M iroir d ’A lquimie. Paris, Seveste, 1613). (Smaragdna tablica prevođena je na srpski jezik u više navrata. S latinskog ju je preveo Zoran Kovačević u broju posvećenom alhemiji časopisa Delo, 12 (1985), str. 2-3; Dušan Đorđević-Mileusnić preveo ju je s engleskog, u dve različi te verzije, u knjizi Zm ija i zm aj (Prosveta, 1985, str. 20 i str. 91); M ilica Glumac-Radnović prevela ju je s ruskog u knjizi Vadima Rabinovica^/Atraz/h (Prosveta, 1989, str. 386), a sam Rabinovič je svoju verziju dao prema nemačkom i latinskom prevodu. Uz ove prevode ja sada prilažem i svoj, sa francuskog. Prev.)

228 1


Ideja koja je proizvela sunčani časovnik u Edinburgu odražava sličnu brigu. Međutim, osim što svoju pouku ograničava na puku alhemijsku praksu, ona više ne izra žava m ateriju u njenim svojstvima i prirodi, nego samo njen oblik ili fizičku strukturu. To je kristalna građevina čiji hemijski sastav ostaje nepoznat. Njena geometrijska konfiguracija dozvoljava nam samo da u njoj prepoznamo mineraloška svojstva slanih tela uopšte. Uči nas da je živa jed n a od soli - što smo već znali - i da je poreklo te soli iz mineralnog carstva. S druge strane, to je ono što tvrde i uporno ponavljaju Klaveus, Kosmopolita, Limožon de Sen-Didije, Vasilije Valentin, Hugino iz Barme, Batsdorf, itd., kada objašnjavaju da je so m etala i kamen m udracaf Razumno je, dakle, da sunčani časovnik posmatramo kao spomenik podignut filosofskom vitriolu, počet nom predmetu i prvom biću kamena mudrosti. Dakle, svi metali su samo soli, što dokazuje njihova tekstura i lakoća s kojom tvore kristalizovane smeše. N a vatri se te soli to pe u svojoj vodi kristalizacije i dobijaju izgled ulja ili žive. N aš vitriol pokorava se istom zakonu, i pošto umetnika koji ima dovoljno sreće da ga otkrije i pripremi dovodi do uspeha, od naših prethodnika dobio je ime Ulje pobede. Drugi su ga, imajući u vidu njegovu boju i igrajući se asonancama, nazvali Stakleno ulje (vitri oleum), na šta ih je naveo njegov staklast izgled, uljasto tečno stanje u koje prelazi prilikom zagrevanja i njegova zelena boja (viridis). Očigledno je ta boja dovela do toga da mu se pridaju epi teti koji od profanog skrivaju njegovu istinsku prirodu. Davana su mu, kaže nam Arnoldo iz Vilanove, imena dr veća, listova, trava, svega što je zelene boje, „kako bi se za varah bezumnici“. Metalne smeše koje daju zelene soli u velikoj meri su doprinele širenju ove nomenklature. Osim toga, filosofi su se, izvrćući red, zabavljah nazivajući zelene1 1

„Izvlačite so iz metala", kaže Kosmopolita, „bez ikakvog korodiranja i nasilja, i ta so će vam dati beli i crveni kamen. Cela tajna leži u soli, od koje se pravi naš savršeni Eliksir."

229


stvari hermetičkim kvalifikativima, nesumnjivo zato da bi podsetili na važnost koju ta boja ima u alhemiji. Mercureau, na primer, m ala živa, u francuskom je prešlo u m a quereau - skuša - koja se i danas prvog aprila koristi da sakrije ličnost pošiljaoca1. To je mistična riba, predmet m istifikacija. Naziv i reputaciju duguje blistavoj zelenoj boji sa crnim prugama, nalik živi [franc, mercure] mudra ca. Bešerel navodi da je 1430. skuša bila jedina morska riba koja je stizala u Pariz, gde je, prema vrlo starom obi čaju, služena s ogrozdom, koji se još zove i zelena ribizla12. Zna li se zašto je sipa dobila ime koje nosi? Prosto zato što polaže zelena jaja u gomilicama nalik grozdovima. N aša zelena živa, agens putrefakcije i regeneracije, dovela je do toga da sipa u prvobitnom jeziku bude nazvana 07]7tla. Ta reč potiče od cry]7rw, što znači utruliti, pretvoriti u trulež. Zahvaljujući zelenim jajima, sipa nosi kabalističko ime, iz istog razloga iz kojeg i Saturnia pyri, veliki leptir koji polaže zelena jaja. Grčki alhemičari su imali običaj da u svojim for mulama prevode hermetički rastvarač naznakama koje upućuju na njegovu boju. Kako bi stvorili svoj simbol, spajali su dva suglasnika iz reći Х Л П Р О Х , zeleno, X i P jedno uz drugo. Taj tipičan način pisanja tačno reprodukuje grčki monogram H rista, izveden iz njegovog ime na, X P IX T O S . D a li u toj sličnosti treba da vidimo posledicu obične podudarnosti, ili delo promišljene volje? Filosofska živa se rađa iz čiste supstance, Isus je rođen od bezgrešne majke; Sin Čovečiji i sin Hermesov oboji ca vode život hodočasnika; obojica prerano umiru kao mučenici, jedan na krstu [lat. crux, crucis-, franc, croix], 1

U Francuskoj je početkom X X veka postojao običaj da se šalju bogato ukrašene poštanske karte, sa slikama riba (franc.poisson d ’a vril, doslovno „aprilska riba“ - aprilska šala). Prvi april je pra znik ljubavi i prijateljstva. Prev.

2

Kabalistički, debela zelena so (franc, groseilles vertes; gros sel vert).

230 i


drugi u topioničkom loncu [franc, creuset]; i uskrsavaju, i jedan i drugi, trećeg dana... Eto čudnovatih saglasja, svakako, ali ne bismo mogli tvrditi da su grčki hermeti čan za njih znali niti da su ih koristili. S druge strane, da li bi značilo da neustrašivost teramo do lude smelosti ako bismo s ezoterijom naše nauke povezali praksu hrišćanske crkve koja se obavlja prvog maja? Tog dana je, u mnogim mestima, sveštenstvo u litiji - Zelenoj procesiji - odlazilo da seče žbunje i granje kojim ukrašava crkve, naročito one koje su pod zaštitom Naše Gospe. Taj običaj je danas napušten. Sačuvan je sa mo običaj ukrašavanja majskog drveta, koji je potekao od prethodnog, a sačuvao se i još traje po francuskim selima. Simboličari bez po muke otkrivaju razlog koji je doveo do tih nejasnih obreda ako se sete da je Maja bila Herkulova majka. Osim toga, zna se da je m ajska rosa ili sm aragd filosofa zelen, i da Adept Silijani metaforički kaže da je to neophodno sredstvo za rad. Isto tako, ne želimo da kaže mo da se mora skupljati, po uzoru na neke spagiričare i likove iz M utus Liber, noćna rosa iz Marijinog meseca, i da joj se pripisuju svojstva za koja znamo da ih nema. Rosa mudraca je so a ne voda, ali upravo boja te vode služi tome da označi naš predmet. Među drevnim Indijcima, filosofsku materiju pred stavljala je boginja Mudevi (MiiSv] оч;, vlaga, trulež; od korena цибасо, truliti). Rođenu, kako kažu, iz Mlečnog mora, predstavljali su je obojenu u zeleno, kako jaše na magarcu i u ruci drži zastavicu na čijoj sredini se video gavran. Nesumnjivo hermetičko je i poreklo onog Praznika zelenog vuka, narodnog veselja koje je dugo opstajalo u Zimiježu i koje se slavilo 24. juna, na dan uzdizanja sunca, u čast svete Austreberte. Legenda pripoveda da je ta svetica prala rublje u slavnoj opatiji, kuda je odlazila na magarcu. Jednoga dana, vuk je zaklao magarca, i sveta Austreberta osudila je krivca na to da preuzme službu svoje žrtve, ko ju je vuk izvrsno obavljao sve do smrti. Praznik je čuvao

231


uspomenu na tu legendu. M eđutim, ne kaže nam se za što je vuku data zelena boja. A li s velikom sigurnošću možemo reći da vuk, kad zakolje i pojede m agarca, po zeleni, i to je dovoljno. „G ladni vuk grabljivac" je agens koji Vasilije Valentin navodi u prvom od svojih D van a est ključeva. Taj vuk (kincoç) za početak je siv, i ne dozvo ljava da se nasluti rasplamsala vatra i živa svetlost koje skriva u svom grubom telu. Njegov susret s magarcem dovodi do toga da se ukaže ova svetlost: L ùkoç postaje Ićno], prvi jutarnji odsjaj, zora. Sivi vuk obojio se u zele nog vuka, i to je onda naša tajn a vatra, Apolon koji se rađa, AuKrjyEvyjç, otac svetlosti. Pošto smo ovde sabrali sve što bi istraživaču moglo pomoći da otkrije tajanstveni agens Veledela, upoznaćemo ga i s legendom o zelenim svećama. Ona se odnosi na slavnu Crnu devicu iz Marseja, Bogorodicu od Ispovesti, koja je zatvorena u kriptama stare opatije Svetog Viktora. Legenda pod velom alegorije sadrži opis posla koji alhemičar treba da obavi kako bi iz sirovog metala izvukao živi svetlosni duh, tajnu vatru koju on sadrži, u obliku prozir nog, zelenog kristala, topljivog poput voska, koji mudraci nazivaju Vitriol. Evo tog naivnog i dragocenog hermetičkog predanja1: Neka devojka iz drevne M asilije, po imenu M arta, obična radnica, odavno sirotica, zavetovala se Crnoj devici iz Kripta na posebno poštovanje. Donosila joj je sve cveće koje je brala po brdima - majčinu dušicu, žalfiju, lavandu, ružmarin - i nijednog dana ne bi propustila misu, ma ka kvo vreme bilo. Uoči Sretenja (franc. Purification, pročišćenje), M ar tu je usred noći probudio tajanstven glas koji ju je pozivao da dođe u manastir na jutrenje. Pobojavši se da je spavala duže nego obično, brzo se obukla, izišla, a pošto je sneg ko ji je bio prekrio zemlju bacao odsjaje svetlosti, devojka je 1

Videti kratak komad u stihu pod naslovom L a Légende des Cier ges verts, Hippolyte Matabon. Marseille, J. Cayer, 1889.

X L II E d in b u r g - Pa la t a H o l ir u d . Sunčani časovnik (1633).


pomislila da se bliži zora. Brzo je stigla do vrata manasti ra, koja su bila otvorena. Tamo je zatekla sveštenika i za molila ga da za nju očita misu, ali pošto nije imala novca, skinula je s prsta skroman zlatan prsten - svoje jedino bla go - i kao ponudu ga stavila ispod svećnjaka na oltaru. Čim je misa počela, koliko je bilo devojčino iznena đenje kad je videla da beo vosak sveca postaje zelen, nebeskozelene, nepoznate boje, zelene prozračnije i blistavije od najlepših smaragda ili najređih malahita. Nije mogla da veruje šta to vidi, i nije mogla da odvoji oči... Kada ju je jedno Ite misa est na kraju vratilo iz ekstaze koju je čudo izazvalo, kada je napolju povratila osećaj za stvarnost poznatih stvari, shvatila je da noć nije prošla: u zvoniku Svetog Viktora tek je odzvanjao prvi čas dana. Pošto nije znala šta da misli o toj pustolovini, vrati la se kući, ali je rano ujutro ponovo otišla u opatiju, i na svetom mestu već je bilo mnogo ljudi. Uznemirena i uz buđena, devojka se raspitivala; rekli su joj da od prethod ne večeri nije bilo nikakve mise. M arta je onda, izloživši se opasnosti da je smatraju za vidovnjakinju, ispričala sve pojedinosti čuda kojem je prisustvovala nekoliko časova ranije, i vernici su pohrlili za njom do pećine. Sirotica je rekla istinu; prsten se još nalazio na istom mestu, u pod nožju svećnjaka, i svece su sijale na oltaru neuporedivim zelenim sjajem... U svom Zapisu o staroj opatiji Svetog Viktora u M arseju, opat Loren govori o običaju, koji se u narodu još ču va, da se na litiju Crnoj devici nose zelene svece. Te svece se blagosiljaju 2. februara, na Sretenje, koje se obično zove Kandelarija, Praznik Voštanica. Autor dodaje da „svece za Kandelariju moraju biti zelene, mada nije dobro poznat raz log za to. Dokumenti ukazuju na to da su zelene svece bile u upotrebi u drugim mestima, u manastiru monahinja Sve tog Spasa u Marseju, 1479, i u mitropoliji Svetog Spasa u Eks an Provansu, sve do 1620. N a drugim mestima se taj običaj izgubio, ali se u Svetom Viktoru sačuvao/1

235 I


To su suštinske tačke simbolike vezane za Sundial u Edinburgu na koje smo hteli da ukažemo. U izuzetnoj dekoraciji amblematskog ikosaedra, posetilac koji ima dovoljno uticaja da bi mu mogao prići - jer bez odgovarajućeg razloga nikad neće dobiti dozvolu - videće, osim hijeroglifskih čičaka reda, monograme Ćarlsa I, kojem je 1649. odrubljena glava, i njegove žene, MarijeAnrijete od Francuske. Slova C R (Carolus Rex) odnose se na onoga prvog, a M R (M aria Regina) označavaju ovu drugu. Spomen na njihovog sina, Carlsa II, rođenog 1630. - imao je tri godine kada je spomenik podignut - upisan je na stranicama kamenog kristala u inicijalima C P (Carolus Princeps) i iznad svakog od njih stoji kruna, kao i iznad ini cijala njegovog oca. Posetilac će takođe videti, pored grbova Engleske, Škot ske i Irske, pet ruža i još toliko ljiljana koji stoje pojedinačno i nezavisno, kao amblemi mudrosti i viteštva, a ovo poslednje istaknuto je još i perjanicom od tri nojeva pera kakva je nekada krasila viteške šlemove. Konačno, i drugi simboli ko je smo analizirali u ovoj studiji preciziraju hermetički karak ter ovog čudnovatog spomenika: lav s krunom koji u jednoj šapi drži m ač a u drugoj žezlo; anđeo, prikazan s raširenim krilima; sveti Đorđe ubija aždaju i sveti Andreja pokazuje oruđe svog mučeništva - krst u obliku X ; dva ružičnjaka Nikole Flamela pored školjke svetog Jakova i tri srca slavnog alhemičara iz Burža, zlatara Šarla VII. Ovde ćemo završiti našu posetu starim alhemijskim boravištima. Bilo bi nam lako da namnožimo ovakve studije, jer su primeri dekorisanja hermetičkim simbolima u građanskim zdanjima i danas brojni, ali smo radije odlučili da svoju po uku ograničimo na najtipičnije i najizrazitije probleme. Ali, pre nego što se oprostimo od čitaoca i zahvalimo mu na njegovoj blagonaklonoj pažnji, bacićemo još jedan pogled na tajnu nauku u celini. Kao što se starac koji rado priziva svoje uspomene zadržava na najznačajnijim trenucima

236 I

SUNČANI ČASOVNIKU PALATI HOLIRUD U EDINBURGU

iz prošlosti, i mi se nadamo da ćemo u ovom retrospektivnom preispitivanju otkriti kapitalnu činjenicu, predmet su štinskog zanimanja pravog Hermesovog sina. Ona važna tačka u kojoj se sabiraju svi elementi i najvi ša načela najuzvišenijih znanja ne može se ni tražiti ni naći za života, zato što je život u nama, zrači oko nas, prisni smo s njim i dovoljno je da umemo da posmatramo da bismo shva tili njegova raznovrsna ispoljavanja. Nju možemo spoznati samo u smrti, u onom nevidljivom prostoru čiste duhovno sti u koji se duša, oslobođena stega, sklanja na kraju svog ze maljskog lutanja; tek u ništini, u onoj misterioznoj ništini koja sadrži sve, odsustvu u kojem vlada sve prisustvo, treba naći uzroke čije nam mnogostruke posledice pokazuje život. Takođe, u trenutku kada se proglasi telesna inercija, u sam onaj čas kada priroda završi svoj posao, mudrac zapo činje svoj. Nadnesimo se, dakle, nad ponor, zagledajmo se u njegovu dubinu, pročeprkajmo kroz tamu koja ga ispunja va, i niština će nas poučiti. Rođenje nas malo uči, ali smrt, iz koje se rađa život, može da nam otkrije sve. Samo ona ima ključeve laboratorije prirode; samo ona oslobađa duh, utamničen u središtu materijalnog tela. Senka koja daje svetlost, svetilište istine, neoskvrnuto sklonište mudrosti, ljubomorno skriva i sklanja svoja blaga od bojažljivih, neod lučnih, sumnjičavih smrtnika, od svih koji je ne poznaju ili se ne usuđuju da se s njom suoče. Za filosofa, smrt je naprosto glavni spoj između mate rijalne i božanske ravni. Ona je zemaljska vrata koja vode u nebo, karika koja spaja prirodu i božanstvo; to je lanac koji povezuje one koji jesu sa onima koji više nisu. I ako ljudska evolucija u svojoj fizičkoj delatnosti može po svojoj volji ras polagati prošlošću i sadašnjošću, naprotiv, samo sm rti p ri pada budućnost. Zato, daleko od toga da u mudracu izaziva osećaj uža sa ili gađenja, smrt, instrument spasenja, ukazuje mu se kao poželjna zato što je korisna i nužna. I ako nam nije do zvoljeno da sami skraćujemo vreme koje nam je odredila

237


sopstvena sudbina, barem smo od Večnog dobili dozvolu daje izazivamo u teškoj materiji, koja je, po Božijoj zapovesti, podređena čovekovoj volji. Tako shvatamo zašto filosofi toliko insistiraju na apso lutnoj potrebi za materijalnom smrću. Kroz nju, duh, be smrtan i stalno delatan, prevrće, prosejava, razdvaja, trebi i čisti telo. Kroz nju, duh ima mogućnost da spoji čiste delo ve i da pomoću njih izgradi nov dom, i konačno, da obno vljenom obliku prenese energiju koju on sam nije imao. Posmatrano sa stanovišta bemijskog dejstva na supstance iz sva tri carstva, smrti je svakako svojstveno unutrašnje, duboko i korenito rastvaranje tela. Zato se rastvaranje, ko je stari autori zovu smrt, potvrđuje kao prvi i najvažniji z a hvat u Delu, koji umetnik mora da se potrudi da izvede pre bilo kojeg drugog. Ko bude otkrio veštinu istinskog rastvaranja i video kako mu se pridružuje truljenje koje za njim sledi, doći će u posed najveće tajne na svetu. Imaće i sigur no sredstvo da dosegne uzvišena znanja. To je važna tačka, stožer umetnosti, kako se izrazio Filaletej, na šta bismo želeli da ukažemo ljudima dobre volje, dobronamernim i nekoristoljubivim istraživačima. Dakle, pošto su osuđena da na kraju budu rastvorena, sva bića iz toga nužno moraju izvući jednaku korist. Ni sa ma zemaljska kugla ne može umaći tom neumoljivom za konu. Njeni su dani odbrojani, kao i nama naši. Trajanje njene evolucije unapred je utvrđeno, uređeno, i strogo ogra ničeno. Um pokazuje, zdrav razum predoseća, analogija nas uči i Sveto pismo potvrđuje: Uz riku strašne oluje, nebo i zem lja proći će... Za neko vreme, za vremena i po vremena), Smrt će ra širiti svoju vlast nad ruševinama sveta, nad ostacima uni štenih civilizacija. N a našoj Zemlji, iza trzaja duge agonije, vratiće se zbrkano stanje prvobitnog haosa. Ali duh Božiji dizače se nad vodom. I sve će ostati prekriveno tamom i uroniće u duboku tišinu grobova.1 1

Danilo, 7 : 25 i 12 : 7. Otkrivenje, 12 : 14.

238

Paradoks neograničenog napretka nauka

Svim filosofima, učenim ljudima, ma ko da su, mudraci ma stručnjacima i običnim posmatračima, usudićemo se da postavimo sledeće pitanje: „D a li ste razmišljali o kobnim posledicama do kojih će doći usled neograničenog napretka?" Već sada, usled mnoštva naučnih dostignuća, čovek uspeva da živi samo zahvaljujući energiji i otpornosti, sred zahuktale, grozničave i nezdrave aktivnosti. Stvorio je mašinu, koja je ustostručila njegova sredstva i moć delanja, ali se pretvorio u njenog roba i žrtvu: roba u miru i žrtvu u ratu. Rastojanje za čoveka više ne predstavlja prepreku: brzo prelazi s jedne u drugu tačku na zemalj skoj kugli vazdušnim, morskim i zemaljskim putem. Ne vidimo, međutim, da je usled te lakoće u kretanju postao bolji niti srećniji, jer ako izreka kaže da se mladost uobličava na putovanjima, ona ipak kao da ne doprinose previ še učvršćivanju veza sloge i bratstva koje bi morale ujedi njavati narode. Granice nikad nisu bile bolje čuvane nego danas. Covek ima čudesnu sposobnost da izražava svoju misao i da učini da se njegov glas čuje i u najudaljenijim krajevima, a ipak, upravo ta sredstva nameću mu nove potrebe. M o že da šalje i beleži svetlosne i zvučne vibracije ali time ne dobija ništa osim jalovog zadovoljavanja radoznalosti, ako ne i potčinjenosti koja nije naročito povoljna za njegovo intelektualno uzdizanje.

241


Neprozirna tela počela su da propuštaju čovekov po gled, ali ako i može da prolazi pogledom kroz nepokretnu materiju, naprotiv, šta zna o sebi, to jest o svom poreklu, svojoj suštini i svojoj sudbini? Za zadovoljenim željama slede druge, neispunjene že lje. Ponavljamo da čovek želi da ide brže, sve brže i brže, i taj nemir dovodi do toga da mogućnosti kojima raspola že postaju nedovoljne. Vuku ga strasti, pohlepe i strahovi, horizont njegovih nada beskonačno se povlači. To je trka ka provaliji, stalno rasipanje, nestrpljiva, pomamna aktiv nost, bez predaha. ,,U našem veku“, vrlo tačno je rekao Zil Simon, „mora se hodati ili trčati; onaj ko stoji propao je.“ U tom ritmu, u takvom sistemu, fizičko zdravlje slabi. Uprkos širenju higijene i poštovanju njenih pravila, uprkos profilaktičkim merama, uprkos nebrojenim terapeutskim postupcima i sve većem broju hemijskih lekova, bo lest i dalje hara s neumornom istrajnošću. D o te mere da organizovana borba protiv poznatih pošasti kao da samo dovodi do stvaranja novih, još težih i otpornijih. Sama priroda pokazuje nedvosmislene znake umora: postaje lena. Pomoću hemijskog đubriva, ratar sada ubira osrednju letinu. Pitajte seljaka, i reći će vam da „zemlja umire“, da su se godišnja doba ispremetala i da se klima promenila. N išta što živi nema dovoljno soka ni otporno sti. Biljke venu - to je zvanično potvrđena činjenica - i nisu više kadre da reaguju na invaziju parazitskih insekata ili napade gljivica. Konačno, nećemo reći ništa novo ako kažemo da se najveći broj otkrića, u načelu usmerenih ka uvećanju ljud skog blagostanja, brzo okrenuo od svog cilja, naročito ka destrukciji. Oruđa mira pretvaraju se u ratne mašine, a do voljno je poznata preovlađujuća uloga koju nauka ima u modernim sukobima. To je, na nesreću, krajnji cilj, ušće naučnog istraživanja, i to je, takođe, razlog zbog kojeg čo vek, koji se njime bavi iz iste zločinačke namere, navlači na sebe božansku kaznu i nužno je trpi.

242

PARADOKS NEOGRANIČENOG NAPRETKA NAUKA

Ne bi li izbegli prekor, koji bi im svakako bio upućen, da izopačuju narode, filosofi su oduvek odbijali da jasno poučavaju istinama do kojih su došli ili koje su dobili iz drevnog doba. Bernarden de Sen-Pjer pokazuje daje znao za to pravi lo mudrosti kada na kraju svog delà Indijanska krovinjara izjavljuje: „Z a istinom se mora tragati prostoga srca; naći će se u prirodi; ne sme biti rečena nikome osim valjanim lju d im a! Iz neznanja ili iz prezira prema ovom prvom uslovu, egzoterija je unela nered u okrilje čovečanstva.

C arstv o čovekovo Carstvo čovekovo, uvod u Strašni sud i dolazak novog Ciklusa, simbolički je prikazano na čudnovatoj oltarskoj slici izrezbarenoj u drvetu, koja se čuva u crkvi Svetog Spa sa, ili drugim imenom Kapitolu, u Fižaku (Lo). Pod ve lom religije koji jedva skriva njenu očiglednu ezoteričnost, prikazuje malog Hrista kako spava na krstu okružen oru đima Stradanja (slika X L III). O d tih atributa božanskog mučeništva, njih šest je namerno raspoređeno u obliku X , baš kao što je krst na kojem leži mali Isus, nagnut da bi, iz perspektive, dobio isti oblik. Tako, u znak podsećanja na četiri doba, imamo četiri grčka X (hi) čija nam nume rička vrednost 600 kao rezultat daje 2 400 godina sveta. Vidi se, dakle, Longinovo koplje (Jovan, 19 : 34) uz trsku (Matej, 27 : 48; Marko, 15 : 36) ili dršku škropila na koju je stavljen sunđer natopljen vodom i sirćetom (Jovan, 19 : 29); zatim, ukršteni venae od trnja i bič (Jovan, 19 : 1; Matej, 27 : 26; Marko, 15 : 15); na kraju, čekić kojim su klinovi zabijani prilikom raspinjanja i klešta korišćena da se izvade posle Spasiteljeve smrti. Trostruka slika poslednjeg zračenja, grafička formula duhovnosti na zalasku, ta X svojim žigom obeležavaju dru gi ciklični period na čijem kraju se čovečanstvo survava u tminu i zbrku sve do dana velikog zemaljskog prevrata

243


i oslobodilačke smrti. Ako ova tri krsta spojimo unakrst i tačke u kojoj se kraci presecaju povežemo zajedničkom osom, dobičemo geometrijsku figuru od dvanaest zraka koji simbolizuju dvanaest znakova što čine Carstvo Sina Covekovog, koji slede za dvanaest prethodnih znakova Carstva Božijeg.

Potop Kad ljudi pričaju o kraju sveta, uglavnom prizivaju i prevode ideju o sveopštoj kataklizmi koja, u isti mah, sa so bom donosi i potpunu propast zemaljske kugle i istrebljenje svih njenih stanovnika. Prema tom mišljenju, zemlja, izbrisana sa spiska planeta, prestaće da postoji. Njeni osta ci, izbačeni u zvezdana prostranstva, padaće kao kiše aerolita na svetove blizu našem. Neki mislioci, logičniji, taj izraz ne uzimaju u tako širokom smislu. Po njihovom mišljenju, poremećaj će obuhvatiti samo čovečanstvo. Čini im se nemogućno da prihvate da će naša planeta nestati, mada je sve što živi, kreće se i gravitira njenoj površini osuđeno na propast. To je Platonova teza koja bi mogla biti prihvatljiva kada ne bi uključivala iracionalno uvođenje čudesnog činioca: ob novljenog čoveka koji se rađa neposredno iz sunca, poput obične biljke, i to bez semena koje bi mu prethodilo. Ne treba tako shvatiti kraj sveta koji najavljuje Sveto pismo i koji nalazimo u prvobitnim predanjima, ma ko joj rasi pripadala. Kada je Bog, da bi kaznio čovečanstvo zbog njegovih nedela, rešio da ga progutaju vode potopa, ne samo da je tek površina zemlje bila uništena, nego je i izvestan broj pravednih i izabranih ljudi, kojima se On smilovao, preživeo potop. M ada predstavljen simbolički, taj nauk počiva na po zitivnoj osnovi. U njemu prepoznajemo fizičku nužnost životinjskog i zemaljskog obnavljanja koje, dakle, ne može podrazumevati potpuno uništenje svih bića, niti ukidanje

244


bilo kojeg uslova nužnog za život sačuvanog jezgra. Otuda, uprkos prividnoj univerzalnosti, uprkos stravičnom i du gotrajnom delovanju raspomamljenih elemenata, ubeđeni smo da ogromna katastrofa neće jednako uticati na sve delove ni na ćelu širinu kontinenata i mora. Neke povlašćene oblasti, prave kamene barke, pružiće utočište ljudi ma koji će se tamo skloniti. Tamo će, tokom celogjednog dana koji će trajati dva veka, naraštaji prisustvovati - kao preplašeni gledaoci posledica božanske moći - divovskom dvoboju između vode i vatre; tamo će, u relativnom miru, na ujednačenoj temperaturi, pod bledom i stalnom svetlošću niskog neba, izabrani narod sačekati da zavlada mir i da mu poslednji oblaci, koje će raspršiti dah zlatnog doba, otkriju polihromnu magiju dvostruke duge, sjaj novih ne besa i pesmu nove zemlje... Sto se tiče nas koji nikad nismo prihvatali argumente racionalizma, smatramo da je Mojsijev potop neosporan i stvaran. Znamo, s druge strane, do koje je mere Biblija nadmoćna nad drugim knjigama; koliko je ona i dalje Večna knjiga, nepromenljiva, prvorazredna Ciklična knjiga u kojoj je pod velom parabole zapečaćeno otkrivenje ljudske istorije, i s ovu i s onu stranu čak i letopisa naroda. To je pripovest in extenso uspona i padova kroz koje prolazi sva ki veliki ciklični naraštaj. I pošto je istorija stalno ponov no započinjanje, Biblija koja figurativno opisuje taj pro ces, i nadalje će biti jedini izvor, pravi zbornik istorijskih događaja i ljudskih prevrata, kako u prošlim vremenima tako i u onima koja će uslediti u budućnosti. Nije nam namera da se ovde poduhvatamo pobijanja argumenata koje su protivnici Mojsijevog predanja koristi li da bi osporavali tačnost njegovog svedočanstva, niti da bismo iznosili one argumente pomoću kojih su zastupnici otkrivene religije utvrđivali autentičnost i božansko nadah nuće njegovih knjiga. Samo ćemo nastojati da pokažemo da činjenično postojanje potopa potvrđuju pojedinačna predanja svih naroda, i na starom i na novom kontinentu.

245


Indijske i iranske svete knjige spominju potop. U Indiji se Noje zvao Vaivasvata ili Satjavrata. Grčke legende govore o Ogigu i Deukalionu; haldejske, o Šišutrosu ili Sisutrosu; kineske o Fokiju; peruanske o Boćiki. Po asirsko-haldejskoj kosmogoniji, ljudi, koje je stvorio Marduk, iskvarili su se, i savet bogova resio je da ih kazni. Samo jedan čovek je bio pravednik, i bog Ea gaje zato voleo: to je Utmapištim, car Vavilonije. Tako Ea u snu otkriva Utmapištimu skori dolazak kataklizme i način na koji će umaći pred srdžbom bogova. Vavilonski Noje tako sagradi kovčeg i zatvori se u njega sa svima svojima, porodicom, slugama, zanatlijama i graditelji ma broda i celim stadom životinja. Odmah zatim, tama pre krije nebo. Voda iz bezdana pada i prekriva zemlju. Utmapištimova barka plovi sedam dana i na kraju se zaustavlja na vrhu planine. Spašeni pravednik pusti golubicu i lastavicu, koje se vrate na brod, pa onda gavrana, koji se ne vrati. On da kralj iziđe iz kovčega i prinese žrtvu bogovima. Za Asteke i druga plemena koja su nastanjivala meksičku ravnicu, uloga biblijskog Noja pripada Koškošu ili Tespiju... Mojsijev potop bio je jednak po značaju, po širini i po posledicama kao i svi potopi koji su mu prethodili. To je na izvestan način tipičan opis periodičnih katastrofa koje izaziva inverzija polova. To je shematizovano tumačenje uzastopnih potopa za koje je Mojsije nesumnjivo znao, bilo zato što je bio očevidac nekog od njih - što bi bilo opravdanje za njegovo lično ime - bilo zato što je to zna nje dobio putem božanskog otkrivenja. Čini nam se da kovčeg spasenja predstavlja geografsko mesto gde se izabra ni okupe uoči velikog potresa, pre nego brod koji je mogla napraviti ljudska ruka. Već po obliku, pokazuje se da je kovčeg ciklična figura, a ne pravi brod. U tekstu u kojem, kako kaže Sveto pismo, više moramo voditi računa o du hu nego o slovu, nikako ne možemo u doslovnom smislu uzeti izgradnju broda, potragu za „svim čistim i nečistim životinjama" i njihovo uparivanje. Nedaća koja tokom dva veka živim i slobodnim bićima nameće sasvim drugačiju

246

X L III F iž a k (L o) - K a p it o l s k a c r k v a - K a p e l a N a še G o spe od M il o s r đ a . Oruđa i simboli Stradanja.


životnu sredinu, uslove suprotne njihovim potrebama, prevazilazi granice onoga što možemo da pojmimo. Ne smemo zaboraviti da, tokom celog tog iskušenja, hemisfe ra, prepuštena nabujalim vodama, ostaje u najpotpunijoj tami. Treba znati da Mojsije, u stvari, govori o cikličnim danim a, čija tajna vrednost odgovara običnim godinama. Tačnije: pisano je da potopska kiša traje četrdeset dana i da vode prekrivaju zemlju tokom sto pedeset dana, odno sno ukupno sto devedeset. Tada Bog učini da dune topao vetar, i nivo vodenog pokrivača se spušta. Barka ostaje nasukana na planini A rarad , u Jermeniji. Noje otvori prozor (povratak na svetlost) i prvo oslobodi gavrana, ali njega zadrže leševi, i ne vrati se. Zatim pusti golubicu, koja se odmah vrati u kovčeg, pošto je u tom trenutku drveće još potopljeno. Patrijarh onda sačeka sedam dana i ponovo pusti pticu, koja se vrati pred noć i u kljunu do nese zelenu maslinovu grančicu. Potop je završen. Trajao je sto devedeset sedam cikličnih dana ili, tri godine manje od dva stvarna veka. Možemo li prihvatiti da je brod koji je tako dugo izlo žen oluji kadar da joj odoli? I šta, s druge strane, da misli mo o njegovom teretu? Te neverovatne stvari, uprkos sve mu, ne mogu da poljuljaju naše ubeđenje. Smatramo, dakle, da je Mojsijeva povest neosporno istinita po suštini, odnosno, kada je u pitanju sama činje nica potopa, ali većina okolnosti koje ga prate, naročito ono što se odnosi na Noja, kovčeg i ulazak i izlazak živo tinja, nesumnjivo je alegorijsko. Ovaj tekst čuva daleko sežnu ezoterijsku pouku. U kažim o samo na to da Noje, čija je kabalistička vrednost ista kao i reči N oël [na fran cuskom, Božić] - na grčkom Ncoe - predstavlja kontrak ciju Néoç-'Hkioç, novo sunce. Kovčeg, A pp], ukazuje na početak nove ere. D uga označava savez koji je Bog sklo pio sa čovekom u ciklusu koji počinje; to je preporođena 1 1

N a grčkom A papa ili Apyjpa, perfekat glagola apapicncco, znači biti vezan,pričvršćen, zaustavljen, nepomičan.


ili obnovljena simfonija-, Тицфсша, pristanak, dogovor, sa vez, ugovor. To je i Dugin pojas (Zcirvv]), povlašćena zona... Otkrivenje po Jezd ri izveštava nas o simboličkoj vrednosti Mojsijevih knjiga: „Trećeg dana, dok sam bio pod drvetom, glas dođe do mene s tog drveta i reče mi: ’Jezdra, Jezdra!’ Odgovorih: ’Evo me.’ I ustadoh. Glas nastavi: ’Javio sam se Mojsiju i govorio mu iz kupine dok je moj narod bio rob u Misiru. Poslao sam ga da odnese moju po ruku, izveo svoj narod iz Misira, odveo ga na brdo Sinaj i dugo ga držao kraj sebe. Ispričao sam mu mnoštvo čudesa, poučio ga tajni dana, dao mu da vidi poslednja vremena i ovako mu zapovedio: Ovo objasni, a ono sakrijd4 Ali ako ispitujemo samo činjenice o potopu, bićemo prinuđeni da priznamo da je takva kataklizma morala ostaviti duboke tragove svog prolaska i unekoliko izmeniti topografiju kontinenata i mora. Bila bi ozbiljna zabluda verovati da su geografski profil i jednih i drugih, njihov uzajamni položaj i raspored na površini zemaljske kugle bili isti pre najviše dvadeset pet vekova, kao što su danas. Takođe, uprkos poštovanju koje imamo prema rado vima učenjaka koji su se bavili praistorijskim vremenima, samo uz najveće ograde možemo prihvatiti mape doba kvartara koje prikazuju sadašnju konfiguraciju zemaljske kugle. Očigledno je, na primer, da je jedan deo francu skog tla dugo bio potopljen, prekriven morskim peskom u kojem ima mnogo školjki i krečnjaka s tragovima amonita. Setimo se, takođe, da je ostrvo Džerzi još bilo spojeno s Kontinentom 709. godine kada su vode iz La M anša pro drle u ogromnu šumu što se pružala do Uesana i služila kao zaštita mnogim selima. Istorija priča kako su G ali na pitanje šta u njima iza ziva najveći strah, imali običaj da odgovore: „Sam o od jednog strahujemo, a to je da nam nebo ne padne na gla vu/1M eđutim, zar ova dosetka, koja se uzima kao dokaz 1 1

René Basset, Apocryphes Ethiopiens. Paris, Bibliothèque de la Haute Science, 1899, cap. XIV, v. 1—6.

250


odvažnosti i srčanosti, ne bi mogla skrivati neki sasvim drugačiji razlog? D a nije, umesto običnog junačenja, pre reč o postojanom sećanju na stvarni događaj? Ko bi se usudio da tvrdi da naši preci nisu bili prestravljene žrtve neba koje se provalilo i obrušilo u jezivim slapovima, u mrkloj noći koja je trajala nekoliko pokolenja?

A tlan tid a D a li je postojalo to misteriozno ostrvo čiji nam je zagonetni opis ostavio Platon? N a to pitanje teško je od govoriti, s obzirom na siromaštvo sredstava kojima nauka raspolaže da pronikne u tajnu ponora. Ipak, neke kon statacije kao da daju za pravo onima koji smatraju da je Atlantida stvarno postojala. Odista, sondiranja obavljena u Atlantskom okeanu omogućila su da se na površinu iz nesu komadi lave čija struktura nepobitno dokazuje da je ona kristalisala u vazduhu. Izgleda, naime, da su se vulka ni što su izbacivali tu lavu nekada dizali na zemlji koju još nije bila progutala voda. Verovalo se da je otkriven i argument pogodan da opravda tvrdnju egipatskih sveštenika i Platonovu priču, u pojedinosti da je flora centralne Amerike nalik portugalskoj: iste biljne vrste, prenošene kopnom, ukazivale bi na tesnu kontinentalnu vezu izme đu starog i novog sveta. Sto se nas tiče, ne vidimo ništa nemogućno u tome da je Atlantida mogla zauzimati va žno mesto među naseljenim oblastima, kao ni u tome da se tamo civilizacija razvijala dok nije dostigla visok stepen koji je Bog izgleda postavio kao vrhunac ljudskog razvoja. „Nećeš ići dalje.“ To je granica iza koje se pojavljuju simp tomi dekadencije, opadanje je sve izrazitije, sve dok pad ne ubrza iznenadna provala neke nepredviđene pošasti. Vera u istinitost Platonovih delà podrazumeva uverenost u stvarnost periodičnih potresa, čiji je Mojsijev po top, kao što smo rekli, pisani simbol i sakralni prototip. One koji odbijaju da veruju u ono što su egipatski sveštenici

251


poverili Solomonu zamolićemo samo da budu tako ljubazni da nam objasne šta je Aristotelov učitelj smatrao da otkriva kroz tu zloslutnu fikciju. Mi, naime, smatramo daje Platon, van svake sumnje, bio rešen da širi vrlo drevne istine i da za to njegove knjige sadrže ceo skup, korpus skrivenih znanja. Njegov Geometrijski broj, njegova Pećina, sve to ima svoje značenje; zašto i mit o Atlantidi ne bi imao svoje? Atlantida je morala doživeti uobičajenu sudbinu, i katastrofa koja ju je potopila očigledno dolazi od istog uzroka koji je četrdeset osam vekova kasnije pod debeo pokrivač vode sahranio Egipat, Saharu i oblasti u severnoj Africi. Ali, srećniji od zemlje Atlanta, Egipat je imao sreću da se morsko dno podigne, i vratio se na površinu pošto je neko vreme ostao potopljen. Alžir i Tunis, sa svo jim šiotim a, kratkotrajnim slanim jezerima, osušenim i zastrtim debelim slojem soli, i Sahara i Egipat s tlom koje se najvećim delom sastoji od morskog peska, poka zuju da je more prekrivalo velika prostranstva afričkog kontinenta. N a stubovima faraonskih hramova ostali su neosporni tragovi potapanja; u hipostilnim dvoranama, ploče koje su još ostale na tavanicama podiglo je i ispremeštalo oscilatorno kretanje talasa; nestanak spoljašnjeg pokrivača piramida i uopšte spojeva između kamenja (Memnonovi kolosi, koji su nekada pevali); očigledni tra govi nagrizanja vodom koji se vide na sfingama u Gizi, kao i na mnogim drugim egipatskim statuama, nemaju drugo poreklo osim ovog naznačenog. S druge strane, verovatno je sveštenička kasta znala kakva sudbina čeka nji hovu otadžbinu. M ožda su zato kraljevski hipogenumi bili ukopani duboko u stene, a ulazi hermetički zatvore ni. Z ar se posledice tog verovanja u budući potop ne bi mogle prepoznati čak i u obaveznom putovanju duše po kojnika posle telesne smrti, čime se opravdava prisustvo, među mnogim drugim simbolima, onih opremljenih ča maca, čitavih malih flota koje su ulazile u sastav posm rt nog pokućstva dinastičkih mumija? 252 I


Kako bilo da bilo, Jezekiljev tekst1, u kojem se naja vljuje nestanak Egipta, jasan je i ne ostavlja mesta nika kvoj nedoumici: zastreću nebo, i zvezde na njemu pomračiti, sunce ću zakloniti oblakom, i mesec neće svetleti svetlošću svo jom. Sva ću svetla videla na nebu pomračiti za tobom, i pustiću tamu na tvoju zemlju, govori Gospod. I ustrašiću srca mnogih naroda kad objavim propast tvoju među na rodima, po zemljama kojih ne znaš... K ad opustim zemlju misirsku i ona bude bez svega što je u njoj, i pobijem sve koji žive u njoj, tada će poznati da sam ja Gospod.“

Požar Ciklična istorija počinje, u šestoj glavi Postanja, pri čom o Potopu, a završava se dvadesetom glavom Otkrive nja, u razbuktalom plamenu Strašnog suda. Mojsije, spasen iz voda, pisao je prvi; sveti Jovan, sveti lik sunčanog zanosa, zatvara knjigu pečatima vatre i sumpora. U Melu (De Sevr) možemo da se divimo mističkom vitezu o kojem govori vidovnjak s Patma, koji se mora pojaviti u punoj svetlosti i niknuti iz vatre, poput čistog duha (slika X L IV ). To je ozbiljna i plemenita statua koja se, pod arkadom u punom svodu u crkvi Svetog Hilarija, diže iznad severnog portala, stalno prži na svetlosti sunca zaustavljenog u svom kretanju, tokom beskonačnih dana velikog besa. Svod i kruna postavljeni su posred neizrecive slave Božije, čiji blistavi sjaj sažiže sve što obasjava. Ako naš vitez nema simbolično oružje, ipak nosi znak pune kraljevske vlasti. Njegovo kruto držanje i njegova visina pokazuju moć, ali izraz njegove fizionomije kao da odra žava izvesnu tugu. Po crtama je izuzetno nalik Hristu, Caru nad carevima, Gospodaru nad gospodarima, Onom Sinu Covečijem kojeg, po Lentulu, nikad ne vidimo da se 1

KnjigaprorokaJezekilja, 32, Oplakivanje Misira (stih 7, 8, 9 i 15).

253


smeje, mada ga često viđamo kako plače. I shvatamo da se ovamo dole, na mesta svog Stradanja, ne spušta bez izvesne melanholije, On, večni izaslanik svog Oca, kako bi izopačeni svet stavio na poslednje iskušenje i nemilosrdno ,,požnjeo“ sramno čovečanstvo. To čovečanstvo, zrelo za najvišu kaznu, predstavljeno je u ličnosti koju konj obara i gazi, a konjanik se uopšte ne obazire na to.1 Svaki period od hiljadu dvesta godina počinje i završa va se katastrofom; ljudska evolucija širi se i razvija između dve pošasti. Voda i vatra, agensi svih materijalnih prome na, deluju zajedno, u isto vreme, i svaki od njih na suprot noj strani zemlje. I kao što premeštanje sunca - odnosno, uspinjanje zvezde u zenit pola - ostaje veliki pokretač tog prevrata elemenata, tako je i ista polulopta, naizmenično, potopljena vodom na kraju jednog ciklusa i spržena na kra ju sledećeg. D ok je jug izložen prženju sunca i zemaljske vatre, sever trpi stalne priticaje južnih voda koje se najpre pretvaraju u paru u velikoj peći, a zatim se kondenzuju u ogromne oblake koji se stalno valjaju. Dakle, pošto su na šu severnu poluloptu u prethodnom ciklusu prekrile vode potopa, moramo pomisliti da će je u poslednjim danima sagoreti vatra Strašnog suda. Moramo hladnokrvno dočekati potonji čas, čas ka zne za mnoge i mučeništva za neke. Sažeto, ali ne previše jasno, veliki hrišćanski posvećenik kakav je sveti Petar tačno je utvrdio razliku između dve kataklizme koje se smenjuju na istoj polulopti, to jest u ovom slučaju, na ovoj našoj: „I ovo znajte najpre, da će u poslednje dane doći rugači koji će živeti po svojim želja ma, i govoriti: ’gde je obećanje dolaska njegova? Jer otkako oci pomreše sve stoji tako od početka stvorenja.’ 1

K ip konjanika koji je nacrtao Zilijen Sam panj početkom leta 1919, sada je delim ično osakaćen. K onjanik je izgubio desnu nogu, dok je konju, nesumnjivo iz istog razloga, s iste strane otkinuta prednja noga koju je bio podigao da njome kopa.

254

X L IV M e l (De Sevr) - C rk v a Sv e t o g H il a r ija - Se v e r n i p o r t a l . Jahač Apokalipse.


Jer navalice neće da znadu da su nebesa bila otpre i zemlja iz vode i usred vode Božijom reći. Zato tad a šnji svet bi vodom potopljen i pogibe. A sadašnja nebesa i zem lja tom istom reći zad ržan a su te se čuvaju za dan strašnoga suda i pogibli bezakonih ljudi... A li će doći dan Gospodnji kao lupež noću, u koji će nebesa s hukom proći, a stihije će se od vatre raspasti i zem lja i delà što su na njoj izgoreće. ...Ali čekamo po obećanju njegovu novo nebo i novu zemlju gde pravda živi."1 Obelisk u Damarten su Tižou (Sena i Marna) jeste čulna, izražajna slika, u potpunoj saglasnosti s predanjem dvostruke zemaljske nesreće požara i poplave u groznom danu Strašnog suda (slika XLV). Podignut na uzvišici, na najvišoj tački u šumi Kresi (134 m visine), obelisk dominira okolinom, i s prokrčenih šumskih puteljaka jasno se vidi iz daljine. Mesto na kojem je postavljen, s druge strane, veličanstveno je izabra no. Zauzima središte geometrijski pravilnog raskršća koje oblikuju tri puta koji mu daju zrakast izgled šestokrake zvezde1. Tako je ovaj spomenik sagrađen na staroj šestougaonoj osnovi; figura sastavljena od trougla vode i trougla vatre, služi kao pečat fizičkog Veledela i njegovog ishoda, Kamena Mudrosti. Ovaj veoma lep rad sastoji se od tri različita delà: ro busnog duguljastog sokla pravih linija i zaobljenih uglo va; stabla koje se sastoji od četvorougaone piramide sa odsečenim čoškovima; i konačno, završetka u kojem je sabrana sva zanimljivost građevine. To je zemaljska ku gla izložena zajedničkom delovanju sila vode i vatre. N a talasima razbesnelog mora leži sfera sveta, na čijem vrhu je sunce u spiralnom kretanju, koja se upalila i baca munje i12 1 2

Druga saborna poslanica, 3. Prijatna dekoracija koja okružuje obelisk, danas načičkana stubovima i pločama, čudnovat je primer fantazija prečesto besmi slenog i smušenog urbanizma.

257 I


gromove. To je, kao što smo rekli, zavodljiva slika og romnih požara i poplava, koji su u isti mah pročišćenje i kazna. Dva lica piramide tačno slede osu sever-jug nacional nog druma. S južne strane vidi se slika starog hrasta iskle sanog u bareljefu. Po Pinjar-Pegeu1, na vrhu tog hrasta na lazio se „latinski natpis“ koji je danas sastrugan dletom. N a ostalim licima bili su uklesani, na jednom žezlo, na drugom ruka pravednika, a na trećem medaljon s kraljev skim grbom. Ako upitamo kameni hrast, može nam odgovoriti da je vreme blizu, zato što je na njemu prikazano predskazanje. To je jasan simbol našeg doba dekadencije i izopačenosti, i posvećenik kojem dugujemo obelisk dobro je pazio da stavi hrast na pročelje svog delà, kao kabalistički uvod koji treba da zloslutno doba kraja sveta smesti u vremenu. To doba, ovo naše, ima jasno prikazane karakteristike u dvadeset četvrtoj glavi Jevanđelja po M ateju, to jest prem a nauci: „Cućete ratove i glasove o ratovima... biće gladi i pomori, i zemlja će se tresti po svetu. A to je sve početak stradanja/1 Te česte geološke potrese, praćene neobjašnji vim klimatskim promenama, čije posledice se šire na na rode koje pogađaju i na društva koja remete, simbolički izražava hrast. Ova reč - na francuskom chêne - fonetski odgovara grčkom ^vjv, hen, i označava običnu gusku. Sta ri hrast tako dobija istu vrednost kao izraz stara guska i tajno značenje stari zakon1, koji najavljuje povratak starog Saveza ili Božijeg carstva. Priče moje majke Guske (zakon-majka, prvi zakon) jesu hermetičke priče u kojima se ezoterijska istina meša sa čarobnim legendarnim dekorom Saturnalija, R aja ili Z latnog doba.12 1 2

Histoire générale illustrée des Départements, Seine-et-Marne. Orleans, Auguste Goût et Cie., 1911, p. 249. N a francuskom se izgovara vrlo slično: vieille oie i vieille loi. Prev.

258

Z latn o d oba U periodu zlatnog doba, čovek, preporođen, ne zna ni za kakvu religiju. Samo se zahvaljuje Tvorcu, i čini mu se da sunce, njegova najuzvišenija tvorevina, odražava njegovu plamenu, svetlosnu i blagotvornu sliku. Poštuje, slavi i veli ča Boga u toj blistavoj kugli koja je srce i mozak prirode i ko ja daje sva zemaljska dobra. Kao živi predstavnik Večnog, sunce je i opipljivo svedočanstvo njegove moći, veličine i dobrote. Pod sjajem zvezde, pod vedrim nebom, napodmlađenoj zemlji, čovek se divi Božijim delima, bez spoljašnjih manifestacija, bez obreda i bez velova. On je kontemplati van, ne zna za potrebu, želju i patnju, i prema Gospodaru Univerzuma oseća onu dirljivu i duboku zahvalnost kakvu osećaju jednostavne duše, i onu bezgraničnu privrženost ko ja vezuje sina za njegovog Oca. Zlatno doba, sunčevo doba prvog reda, za simbol ciklusa ima samu sliku ove zvezde, hijeroglif koji su drevni alhemičari oduvek koristili da bi pred stavili metalno zlato ili mineralno sunce. N a duhovnom planu, Zlatno doba personifikuje jevanđelista sveti Luka. N a grčkom Лоиjpxç, od Л vyyoc,, svetlost, svetiljka, baklja (la tinski lux, lucis), navodi nas na to da Jevanđelje po svetom Luki posmatramo kao Jevanđelje po svetlosti. To je solarno jevanđelje, koje ezoterijski prevodi prolazak zvezde i njenih zraka koji se vraćaju u svoje prvobitno stanje svetlosti. Ozna čava početak nove ere, veličanje moći koja obasjava obnovlje nu zemlju i ponovno započinjanje godišnjeg cikličnog kru ga (Литсофас na grčkim natpisima znači godina). Sveti Luka kao atribut ima krilatog bika ili vola, što je spiritualizovana solarna figura, amblem vibratornog kretanja svetlosti svede nog na mogućne uslove postojanja i razvijanja živih bića. To srećno i blagosloveno vreme Zlatnog doba, u koje su Adam i Eva živeli u prostodušnosti i nevinosti naziva se ime nom R aj na zemlji. Grčka reč riapàôsicraç, raj, izgleda poti če od persijskog ili haldejskog Pardès, što znači vrt uživanja. Barem u tom značenju nalazimo da tu reč upotrebljavaju grč ki autori - posebno Ksenofor i Diodor Sicilijanac - da njome

259


označe veličanstvene vrtove koje su imali persijski carevi. U istom značenju upotrebljavaju je Sedamdesetorica u svom prevodu Postanja (2 : 8) da označe čudesno mesto na kojem su živeli naši praroditelji. Tragalo se za time na kojem je geograf skom delu zemaljske kugle Bog smestio taj Eden čarobnog izgleda. Pretpostavke o tom pitanju uopšte se ne slažu; takođe, autori poput Filona Jevrejina i Origena prekidaju raspra vu tvrdeći da R aj na zemlji, onako kako ga opisuje Mojsije, nikad nije stvarno postojao. Po njima, sve što o tome piše Sveto pismo trebalo bi shvatiti u alegorijskom smislu. Uostalom, smatramo da su tačni svi opisi R aja na ze m lji, ili, ako vam je tako draže, zlatnog doba-, ali, nećemo se zadržavati na različitim tezama koje nastoje da dokažu daje to skrovište u kojem su živeli naši preci bilo na nekom tačno određenom mestu. Ako namerno ne govorimo o tome gde se ono nalazilo, to je samo zato što posle svake ciklične revolucije na zemlji ostane samo tanak pojas koji bude pošteđen i u kojem se može živeti. Međutim, pona vljamo, zona spasenja i milosrđa nalazi se čas na severnoj polulopti, na početku jednog ciklusa, pa onda na južnoj polulopti, na početku sledećeg ciklusa. Ukratko, zemlja, kao i sve što živi od nje, u njoj i kroz nju, ima predviđeno i određeno vreme, strogo utvrđene evolutivne epohe, razdvojene razdobljima neaktivnosti. Zato je ona osuđena da umre kako bi se ponovo rodila, i njene živo te, između obnavljanja, ili rođenja, i mutacije, ili smrti, mno gi drevni filosofi nazivali su Ciklusi. Ciklus je, dakle, vremen sko rastojanje koje razdvaja dva potresa zemlje istog reda, do kojih dolazi po potpunom završetku revolucije Velikog kružnog perioda podeljenog na četiri razdoblja jednake duži ne, a to su četiri doba sveta. Ta četiri zasebna delà postojanja zemlje smenjuju se prema ritmu doba koja čine solarnu godi nu: proleće, leto, jesen, zima. Tako ciklična doba odgovaraju dobima godišnjeg kruženja sunca, a sva zajedno nazivaju se Veliki Period, Velika Godina i, najčešće, Solarni Ciklus. K R A J D E LA

260

Шч

XLV Da m arten

su

T iž o - Š u m a K r e s i

(Sena i Marna). Obelisk.

O Fulkaneliju

Autor koji se potpisivao imenom Fulkaneli objavio je 1926. i 1930. dva ezoterijska delà o alhemijskoj simbolici, M isterija katedrala i Alkemijska boravišta. Za te knjige pred govor je pisao Ežen Kanzelije (1899-1982), koji kaže daje Fulkanelijev učenik, a ilustrovao ih je slikar Zilijen Sampanj (1877-1932). Kako piše Kanzelije, Fulkaneli je uspeo da ostvari Veledelo, to jest da otkrije tajnu večnog života i kamena mudrosti, pre nego što je misteriozno nestao. O identitetu Fulkanelija i danas se raspravlja. Sto se tiče pseudonima Fulkaneli, to je, izgleda, kombinacija (pre ma pravilima fonetske kabale) između imena Vulkan, i ime na Ilija ili Helios. Ko god da je stvarna ličnost koja stoji iza ovog pseudonima, ostaju Fulkanelijeva delà, koja, prema brojnim alhemičarima, otkrivaju stvari koje se ne mogu naći ni u jednoj alhemijskoj raspravi, o temama o kojima su stari alhemičari ćutali. Ostaju i delà Ežena Kanzelijea i njegove precizne analize. Ežen Kanzelije, koji je o sebi govorio kao o jedinom Fulkanelijevom učeniku, priredio je za štampu njegove ru kopise i pisao predgovore uz knjige. Tajna ličnosti autora ovih knjiga nikada nije rasvetljena. Iz Kanzelijeovih frag mentarnih obaveštenja saopštavanih na raznim mestima zaključuje se da je Fulkaneli klasifikovao i dao prvi oblik svojim beleškama oko 1922, ali je oko 1923, kada je postao adept, odustao od posla kojeg se bio poduhvatio i svom uče niku ostavio u amanet da ga završi i objavi. Prema anegdoti koju je zabeležio Kanzelije, Fulkane li je verovatno rođen 1839: „Alkemijska boravišta su se po javila u oktobru 1930; ja sam pored učitelja bio od 1915. 317 I

ALEKSANDRA MANČIĆ

0 njemu pouzdano znam pre svega to daje njegovo znanje bilo ogromno! Ako sam ja u Heliopolisu uvek strogo obave zan zakletvom koju sam dao na drevnu disciplinu čuvanja tajne, koliko je visokih ličnosti, slobodnih i moćnih, koje su mogle progovoriti, makar u poverenju, ali su ćutale, kao vezane nekim prećutnim dogovorom! Važno je znati, naro čito, da je Fulkanelija u mladosti primao i Sevrel, i Leseps, 1 Grase Dorse; da je bio prijatelj Berteloa i da je vrlo dobro poznavao Kirija, koji je bio dvadeset godina mlađi od nje ga, kao i Žila Levija i Pola Penlevea. U jesen 1919, dok sam se nalazio u aveniji Montenj, sa Žilijenom Sampanjem koji je tamo radio za Pola de Lesepsa, iznenada je došao Fulkaneli. Sa florom na levoj ruci, bio sam u žalosti za svojom bakom i Učitelj je iznenađeno nastavio da me ispituje: ’A koliko je godina imala?’ Pošto je majka moga oca bila ro đena 1839, odgovorio sam: ’Osamdeset godina.’ ’Zamisli’, uzviknuo je on, ’tačno koliko i ja.’“ Ežen Kanzelije svedočio je kako je svog učitelja viđao povremeno, i daje 1922. prisustvovao transmutaciji koju je Fulkaneli izveo, u Marseju. Potom mu je Fulkaneli predao svoje rukopise i nestao. Zabeležio je i to da je ponovo video svog učitelja 1953. u Sevilji (Fulkaneli mu je rekao: „Ргероznaješ li me?“), kada bi Fulkaneli trebalo daje imao 113 go dina. U predgovorima za delà svog učitelja, Kanzelije tvrdi da je Fulkaneli primio Božiji dar (D onum Dei), što znači da je otkrio tajnu večnog života i dosegao besmrtnost. Kanzelije priča kako je nakon što je sredio i elegant nim engleskim kurzivom prepisao stranice koje mu je nje gov Učitelj poverio, pre nego što ih je ponudio Žanu Semiju da ih objavi, otišao kod Fulkanelija da ih on konačno pregleda i odobri. Ali Fulkaneli je pokazao priličnu ravno dušnost prema obavljenom poslu i tekstu definitivne verzi je. Samo je želeo da se obezbedi da prvo izdanje ne bude pod autorskim pravima, a sledeća izdanja ostavio je na po klon učeniku. To prvo izdanje M isterija katedrala izišlo je u svega tri stotine primeraka, uspeh nije bio veliki, i prošlo 318 I

O FULKANELIJU

je mnogo vremena pre nego što je iscrpljeno. Moralo je pro ći još mnogo godina pre nego što su Fulkanelijevo ime i naslovi njegovih delà postali poznati izvan ograničenog kruga zaljubljenika u alhemiju. Misterija je ostala oko ličnosti autora, koji je zahtevao da svi koji su bili upućeni u tajnu, tu tajnu i sačuvaju. Mo ra se priznati da je njegova volja poštovana, tako da još i danas, uprkos takozvanim otkrićima mnogih istraživača, nije narušena. Mogu se izložiti izvesni, ponekad protivrečni, biograf ski podaci, koje je Ežen Kanzelije tokom godina obznanji vao, možda zato da bi više zbunio radoznalce. Fulkaneli se, videli smo, rodio verovatno 1839, u ari stokratskoj porodici. Studirao je Politehničku školu u Pa rizu, i 1871. bio mlad oficir pod zapovedništvom čuvenog arhitekte Viole-le-Dika, koji je bio zadužen za odbranu gra da. Potom je putovao i van Francuske, pre svega u Italiju i Egipat. U drugoj deceniji XX veka, kada se povukao iz ak tivnog života i posvetio samo svojim alhemičarskim istraži vanjima, boravio je neko vreme u Marseju. Kada se vratio u Pariz, negde tridesetih godina, konačno je nestao. Kanzelije je pričao da je to čovek koji se kretao u viso kim aristokratskim i kulturnim krugovima, da se družio s Kirijevima, posebno s Pjerom - Kanzelije nije naročito cenio Mariju. Prijatelj Anatola Fransa, izgleda da je pisca Fulkanelijeva ličnost nadahnula da stvori lik alhemičara u svojoj Pečenjarnici kod kraljice Pedok. Najočiglednija protivrečnost, ili najzanimljivija zago netka, tiče se Fulkanelijevog nestanka. U prvom predgo voru za M isteriju katedrala napisanom 1925, Kanzelije o autoru govori kao o nekome ko je odavno nestao. A li tride setih godina pisao je da je još u dodiru, ili barem u prepisci sa njim. Postoji, navodno, pisamce koje je Fulkaneli poslao kao odgovor Kanzelijeu kada je ovaj zatražio pomoć kada se Sampanj razboleo. U lakonskom pisamcetu, ispisanom elegantnom kaligrafijom, između ostalog se kaže: „Ako mu Bog oprosti, ozdraviće.“ 319

ALEKSANDRA MANČIĆ

Moramo, dakle, napraviti razliku između dva aspekta Fulkanelijeve ličnosti i njegovog delà. S jedne strane, on je veliki alhemičar, Adept, kako se naziva onaj ko je odgonetnuo tajnu. S druge strane, čovek svoga vremena, u određe nom društvu, sa svojim shvatanjem sveta. Italijanski prevodilac M isterije katedrala Paolo Lukareli ističe dve ličnosti koje Kanzelije spominje, a koje zaslužu ju posebnu pažnju kada se govori o ličnosti Fulkanelija, kao stvarne ličnosti, možda, ali pre svega kao autora svojih delà. „Prva podseća da iz te prvobitne čorbe, koja se krčka i vri, nisu mogla izostati dva osnovna sastojka, Egipat i Italija, He liopolis i Kaljostro, i mrvica masonerije.11Tu je vikont Matje de Leseps, rođen 1774, otac čuvenog Ferdinanda, koji je projektovao Suecki kanal. Ovaj diplomata od karijere boravio je u Maroku, Egiptu, u Italiji, gde je osnovao masonsku ložu hermetičkog rituala, pa na Krfu, i u Tunisu. Strasno zainteresovan za sve što je imalo veze s ezoterijom, posvetio se u razli čite masonske rituale, upoznavao svakoga za koga je smatrao da bi mu mogao preneti neka duboka znanja, bio član zago netnog egipatskog društva koje je pobudilo zanimanje tajne policije. Kada se vratio u Francusku, nastavio je da se kreće u masonskim krugovima, naročito onim koji su se vezivali za hipotetičnu tradiciju egipatskih faraona. Osnovao je lože čija imena moraju privući pažnju svakog čitaoca Fulkanelija: ložu Heliopolis, u Lionu, i Preporođeni Heliopolis u Meću. Svoje zanimanje za ezoteriju, kontakte s Egiptom i Italijom, strast prema hermetici, vikont je preneo celoj porodici, ina če veoma razgranatoj - obuhvatala je i ogranak koji se nasta nio u Sevilji, i onaj kojem je pripadao Remon Rusel. Postoje svedočanstva da je u kući Lesepsovih u Parizu još početkom XX veka postojala alhemijska laboratorija. Druga ličnost, Grase Dorse, bio je, ako ne izumitelj, a ono barem čovek koji je najviše doprineo širenju celog niza kulturnih mitova koje Fulkaneli koristi u svojim delima. O Dorseovom životu ne zna se mnogo. Rođen 1828, školo vao se u Parizu, i vrlo mlad odlučio da se nastani na Kipru. 320

O FULKANELIjU

Kad se vratio u Francusku počeo je da objavljuje eseje. Ta ko je, od 1873, tokom dvadeset sedam godina za neki ča sopis napisao oko sto šezdeset članaka o najrazličitijim te mama. Umro je 1900. Bio je u dodiru sa svim kulturnim, pre svega okultističkim pokretima svoga vremena, veliki erudita, voleo da proučava misterije istorije. Ako ih nije bi lo, sam ih je pronalazio, čak i zahvaljujući čudnovatom, ori ginalnom metodu kriptografskog tumačenja, sve do jezika ptica ili fonetske kabale o kojoj govori Fulkaneli. Možda Grase Dorse nije izmislio fonetsku kabalu, ali ju je svaka ko prvi jasno izložio. U njegovim esejima, između ostalog, nalazimo otkriće Rableovog ezoterizma, dešifrovan Polifilo v san , pravu istoriju slobodnih zidara, tajanstvene priče o svetom Gralu, sekti vitezova povezanih sa zadrugama gra ditelja katedrala koje su posedovale tajna znanja prenošena putem predanja, oduvek u borbi protiv sila Zla. Zak Beržije je šezdesetih godina, u čuvenoj knjizi ko ju je napisao zajedno s Luisom Pauelsom,Ju tro čarobnjaka , zabeležio daje Fulkanelija sreo 1937. i da mu je ovaj rekao: „Evo tajne alhemije: postoji način da se manipuliše materi jom i energijom tako da se proizvede ono što bi savremeni naučnici nazvali polje sila. To polje sila deluje na posmatrača i dovodi ga u povlašćen položaj u univerzumu. S te povlašćene tačke on ima pristup stvarnostima koje prostor i vreme, materija i energija, od nas obično skrivaju. To je ono što alhemičari nazivaju Veledelo: univerzalno razumevanje univerzuma." S druge strane, ezoteričar Mark Hedsel, koji je zaključio da Fulkaneli i dan-danas živi, i to u Firenci, u Italiji, tvrdi da ovaj navod nikako ne može poticati od Ful kanelija, zato što govori o materijalnim, a ne o duhovnim činjenicama. Legenda se plela dalje. Pisano je i o tome kako je uoči Drugog svetskog rata nemačka obaveštajna služba neuspešno tragala za Fulkanelijem zbog njegovih navodnih znanja o tehnologiji nuklearnih reakcija. Prema Pauelsu, Fulkane li je preživeo Drugi svetski rat i nestao posle oslobođenja

ALEKSANDRA MANČIĆ

Pariza. U avgustu 1945, američka obaveštajna služba traži la je od Beržijea da stupi u kontakt sa izvesnim majorom koji je bio zadužen za pronalaženje nemačkih izveštaja o istraživanjima atomske energije. Američki major tražio je Fulkanelija, ali Fulkaneli nije pronađen... Ovakve priče lako možemo povezati s legendama ka kve kruže o mnogim alhemičarima, još od davnina. Tema autorstva ostaje jedna od najkontroverznijih oko Fulkanelijevog delà. Iznošene su pretpostavke o tome da je Ful kaneli pseudonim ćele grupe alhemičara. Istraživane su odlike njegovog stila, naznake koje je ostavio Ežen Kanzelije, predlagana različita imena, i istraživači su dolazili do zaključaka da bi Fulkaneli mogao biti pseudonim sledećih ličnosti: od alhemičara iz prvih decenija XX veka, kao što su Ežen Kanzelije, knjižar i bibliofil Pjer Dižol, autor jed nog komentara o M utus liber, i najčešće, Zilijen Sampanj, crtač koji je ilustrovao prvo izdanje ova dva delà, takođe alhemičar, pa sve do naučnika kao što su astronom Kamij Flamarion ili fizičar Zil Viol. Možda prvo što privlači pažnju u Fulkanelijevim delima jeste izvanredno poznavanje alhemijskih tekstova, ši roka znanja iz različitih oblasti i ogromna imaginacija upotrebljena da se na nju oslone ili počev od nje razviju odnosi koji se uspostavljaju između skulpture i alhemijskog učenja. Ta aura mudraca i erudite je, možda, ono što je alhemičare navodilo da bespogovorno veruju u legendu o adeptu koji je uspeo da dobije kamen mudrosti usred industrijskog do ba. Iznenađuje to što razmimoilaženja među ezoteričarima različitih usmerenja, koja su inače česta kada treba vredno vati delo nekog autora, bezmalo ne postoje u slučaju Fulkanelija, koga svi jednodušno prihvataju kao adepta, mada različito tumače njegovo posvećeništvo. „Kada je živa i ljudska, zagonetka golica, muči i dovo di do očajanja. Bilo bi veoma pogrešno, jer bi bilo za svaku osudu, jednoga dana raspršiti misteriju oko Fulkanelija1, za pisao je Ežen Kanzelije. 322

O A lhem ijsk im b ora vištim a

Alkemijska boravišta, koja su izvorno prvi put objavlje na 1930, a danas se, evo, pojavljuju i u prevodu na srpski, zajedno s knjigom M isterija katedrala, objavljenom 1926, koju na srpskom u celosti imamo u prevodu Jovice Aćina od 1999, postale su izuzetno značajne knjige u istoriji alhemije. U M isteriji katedrala Fulkaneli je predložio drugačiji pogled na francusku gotičku umetnost, nudeći tumačenja njene simbolike kao knjigu, isklesanu u kamenu, koju su za sobom ostavili stari alhemičari. Autor istražuje Bogorodičinu crkvu u Parizu, katedralu u Amijenu, zdanje Lalman u Buržu, sagrađeno oko 1500. godine. Alkemijska boravi šta su, opet, knjiga u kojoj Fulkaneli na nizu primera anali zira kakav je značaj alhemijske simbolike i određenog tipa ezoterijskog jezika u istoriji i arhitekturi. Autor izlaže svoje postavke o naučnim i filosofskim znanjima u srednjem veku i renesansi, koje uvek posmatra kroz prizmu potrage za alhemijskim Veledelom. Ova knjiga je izvorno imala Prvu knjigu, sastavljenu od sedam monografskih poglavlja razli čite tematike u kojima se preispituju neki metodi i rezulta ti zvanično važeće nauke naspram alhemije kao nauke, i Drugu knjigu, posvećenu analizi alhemijske simbolike. Osim Alkemijskih boravišta, Fulkaneli je imao na umu i treću knjigu, čiji je našloy Finisgloria e m undi, apokaliptičku viziju poslednjih faza još jednog ciklusa u životu univer zuma koji se bliži svršetku. Nacrt za nju je njegov učenik i izdavač njegovih delà Ežen Kanzelije imao u rukama. Kru žile su različite verzije teksta Finis Gloriae M undi. Sve su objavljene tek posle Kanzelijeove smrti. Prva je sinopsis za ovu knjigu, objavljen u alhemičarskom časopisu La tourbe 323 I

ALEKSANDRA MANČIĆ

des philosophes 1988; druga je prodavana ispod tezge po specijalizovanim knjižarama, i u svakoj je ona druga verzija opisivana kao falsifikat. Poslednja verzija je iz 1999. godi ne, kada je rukopis navodno sam Fulkaneli poslao elektron skom poštom nekom svom poštovaocu i istraživaču alhemije, a ovaj je objavio. Ubrzo su, naravno, usledili i prevodi, a sam tekst u izvesnom smislu prati ton poslednjeg delà. Alke mijskih boravišta , „Paradoks neograničenog napretka nau ka", koji, prema Kanzelijeovom svedočanstvu, predstavlja deo koji je trebalo da uđe u tu treću knjigu, a što je slučajno zaostali materijal iz knjige koju mu je Fulkaneli bio ostavio na čuvanje, a zatim uzeo kako bi je uništio. Zato ovaj odeljak nije od početka bio sastavni deo Alkemijskih boravišta , već je dodat tek u drugom izdanju, iz 1960. godine. Tako danas čitalac u srpskom prevodu ima sve tekstove koje je Fulkaneli ostavio. Filosof, ljubitelj mudrosti, upućenik u tajne zahvate Prirode, na čije postupke se ugleda - imenom filo sofa na zivani su oni koji su bili istinski upućeni u postupak alhemijskog Veledela: Fulkanelijeva delà poznavaoci alhemije smatraju za izvanredna zato što „kao delatni alhemičar u najstarijem značenju te reči rekonstruiše, polazeći od hermetičke simbolike, glavne tačke Veledela ilustrujući teorijska načela i eksperimentalnu praksu s do tada nevi đenom podrobnošću i tačnošću", kako je pisao italijanski fizičar i alhemičar Paolo Lukareli, prevodilac Isaka Njutna, Irineja Filaleteja, ali i Fulkanelijevih M isterija kate drala na italijanski. Alkemijska boravišta prvi put su objavljena na francu skom 1930, ali tekpočev od 1964. ovo Fulkanelijevo delo je postalo je veoma rašireno i poznato, uz mnoga nova iz danja i prevode na druge jezike. Zanimanje za Fulkanelijeve knjige ne prestaje. M isterija katedrala i Alhemijska boravišta su didaktička delà čiji je zadatak i da upute u alhemiju, ali u njima autor polazi od namere da prikaže 324 I

O ALHEMIJSKIM BORAVIŠTIMA

udeo koji srednjovekovni i renesansni dekorativni arhitek tonski elementi imaju u alhemijskoj simbolici. U M isteriji katedrala Fulkaneli osvaja neobičnošću i podsticajnošću uvida i naročito, lirskim jezikom kojim oživljava doba srednjeg veka. Alkemijska boravišta, mnogo obimnija, pisana su i kao esej i kao didaktičko delo. Za Fulkanelija - mada o tome ne govori izričito - alhemija kao da je samo prvi korak na putu transcendentne spoznaje, iako samo daje opis simbolike koja treba da omogući pri stup kamenu mudrosti ili univerzalnom leku. U glavnim crtama, Fulkanelijeva alhemijska teorija nekim istraživa čima izgleda relativno jasna: najpre treba proizvesti obič nu živu ili rastvarač, slanu i topljivu supstancu kadru da rastvaranjem izvlači sumpor ili dušu metala i da im vraća vitalnost koju su imali u rudniku. Taj, tako izvađeni sum por je metalno seme, koje će se prilikom kuvanja najpre pretvoriti u crveni sumpor, zatim u eliksir ili univerzalni lek, i konačno, kroz fermentaciju sa zlatom ili srebrom, u kamen mudrosti ili prah za transmutaciju. Ako bismo po kušali da bliže preciziramo postupak a da ne izdamo do slovno značenje Fulkanelijevog teksta, to nikako ne bismo mogli učiniti zato što se simboli stalno menjaju i svojstva materijala i zahvata mešaju. Ova zbrka je svesno izazvan ishod metoda koji je autor koristio da bi svoj tekst šifrovao. Mada se Fulkaneli stalno poziva na klasične teksto ve, ni ti tekstovi neće pomoći u razjašnjavanju nejasnoća, jer ih Fulkaneli navodi onako kako su to činili i njegovi prethodnici alhemičari: kao autoritete na koje se poziva, ali bez preciziranja njihovog učenja. U rasvetljavanju tek sta ne možemo se osloniti ni na delo njegovog učenika Kanzelijea, koji se služi sasvim drugačijim postupcima. Ukratko, Fulkaneli se drži stila starih alhemijskih raspra va u kojima se teorije, praktični primeri i navodi prepliću i smenjuju na neki nimalo uobičajen način. Fulkaneli je bio veliki eksperimentator, ,,delatni“ filosof. U njegovim tekstovima, delovi izričito posvećeni 325 I

ALEKSANDRA MANČIĆ

teoriji - svi sabrani u A lhemijskim boravištim a - malo brojni su i rasuti, uvek vrlo sažeti. Kad god se dotakne religije, to čini krajnje oprezno. Jedva da se dotiče onog pomalo jeretičkog shvatanja Duha kao Univerzalnog Du ha, kako su ga shvatali najstariji alhemičari, i kako se o tome u zapadnim tekstovima otvorenije pisalo u XVI i XVII veku. Fulkaneli o tome govori kao o izvanrednoj tajni u odlomku u kojem u Veledelu prepoznaje misteriju materijalizovanja duha i svetlosti. Taj Duh je za njega instrument kojim se pokorava Bo gu, a ne svemoćni demijurg ili sam Bog; kod njega nema naznaka panteizma, najviše što se u Fulkanelijevom tuma čenju duha može videti jeste izvestan oblik emanacije. Ful kaneli ga poistovećuje s vatrom na način za koji bismo u istoriji možda mogli pronaći paralelu u antičkom stoicizmu, što važi i za njegovu apokaliptičku viziju cikličnog obnavljanja planete. Slika božanske varnice, radine, besmrtne, koja se s prostom materijom spaja nekakvom sudbinom obeleženom stradanjem i patnjom - što je put krsta, zajednički svima - da bi se potom vratila u čisto rasplamsalo žarište iz kojeg se po Božijoj zapovesti spustila na ovaj svet, jasno razdvaja duh i materiju. Duša će biti potpuno srećna samo kada se oslobodi tereta tela. A ipak, na sledećem koraku Fulkaneli govori o dubokom ubeđenju u postepenu cikličnu reinkar naciju, koju ne vidi kao kaznu ili muku koju treba izbegavati. Jasno kaže: jučerašnji starac je sutrašnje dete. Nestali se ponovo nalaze, izgubljeni se vraćaju, mrtvi uskrsavaju: to je za Fulkanelija izvor nepokolebljivog spokojstva. Ako se u nekim odlomcima smrt pojavljuje samo kao predah između dva života - duša, kaže on, napušta svoje zemaljsko telo samo zato da bi uzela neko drugo - na dru gom mestu je opisuje kao vrata ka Nebu, duhovnom svetu, kao instrument spasenja, koristan i neophodan, i čak žali što nam nije dozvoljeno da sami skratimo vreme koje nam je sudbina dodelila. U takvim odeljcima ne mogu a da ne čujem odjek jadikovki mističara Zlatnoga doba. 326 I


Smrt je trenutak pročišćenja, svako novo postojanje je napredak u odnosu na prethodno. Ljudski život je shva ćen kao dugo pročišćavanje materije, i smrt, ili tačnije, smrti, neophodne su za obnavljanje i sticanje sve savršeni jih oblika, s obnovljenom energijom koju prethodni nije imao. Ovo bi se moglo tumačiti kao primena na ljudski život pojava koje se vide tokom završnih faza Veledela. Bo žanska varnica, besmrtna i pojedinačna duša, tada postaje neka vrsta malog agensa, ili ljudskog sumpora, koja ima za datak da doprinese razvoju, ali do čega taj razvoj treba da dovede, ostaje tajna. S druge strane, Fulkaneli stalno poziva na rad, na eksperimentisanje, što je jedino sredstvo da se stekne znanje, te je zato uzaludna, ako ne i štetna, svaka previše istančana teorija. On kaže: „Alhemijskoj nauci se ne poučava. Svako mora da je izučava sam, i to ne spekulativno, nego istrajnim radom, uz mnogostruke oglede i pokušaje, tako da proizvodi misli uvek budu podvrgnuti nadzoru iskustva. Nikad ništa neće saznati onaj ko se boji fizičkog rada, vre line peći, prašine uglja, opasnosti od nepoznatih reakcija i nespavanja zbog dugih bdenja.“ Filosof pokušava, nada se da će dobiti nešto više i drugačije, nešto što nije nužno spo znaja, nego ono što Fulkaneli naziva Božiji dar, u kojem je kamen mudrosti samo prvi stepenik na tajanstvenoj lestvici. Fulkaneli je smatrao da već sam osećaj neodložne potre be da se započne praktičan rad treba shvatiti kao opipljiv znak božanske milosti, zabeležio je Kanzebje. „Fulkaneli je isterivao potankosti prakse mnogo dalje nego bilo ko drugi, u milosrdnoj nameri da pomogne rad nicima, svojoj braći, da savladaju zamorne uzroke zastoja. Njegov metod je različit od onog koji su koristili njegovi prethodnici; sastoji se u tome da do tančina opiše zahvate u Delu, nakon što ih je rastavio na različite delove. Tako uzima svaku od faza u radu, počinje objašnjenje u jednom poglavlju, prekida ga kako bi ga nastavio u nekom drugom i na kraju ga završio. To razbijanje, koji Magisterij pretvara 327 I

ALEKSANDRA MANČIĆ

u filosofsku igru strpljenja, neće uplašiti obučenog tragaoca, ali brzo obeshrabruje profanog, koji nije kadar da se upusti u taj lavirint druge vrste i nije sposoban da usposta vi poredak zahvata", zapisao je Kanzelije u jednom od svo jih predgovora za Alkemijska boravišta. Na jedan način, alhemijska znanja koja prenosi Fulkaneli pokušala sam da prikažem u Indeksu koji sam sačini la imajući u vidu i Indeks koji je napravljen za Poverovo francusko izdanje. Taj Indeks treba da ukaže i na druge aspekte Fulkanelijeve knjige, veze koje on uspostavlja sa arhitekturom, skulpturom, književnošću i jezikom, istorijom, ukratko, s kulturom. Ovde bih mogla pokušati da sakupim ono što je Fulkaneli rasuo u svojoj knjizi o alhemijskoj praksi prizvavši u pomoć njegovog italijanskog prevodioca Paola Lukarelija, koji je i sam bio alhemičar, prevodio klasične alhemijske spise, i kome je od neprocenjive pomoći u radu bilo i druženje s Eženom Kanzelijeom. Sam Fulkaneli oslanja se na klasične autore. Vasilije Valentin je veoma važan za Fulkanelijeve tekstove, kao i Filaletej, Kosmopolita i Limožon de Sen-Didije. Drugi alhemičari su prisutni, ali mnogo manje. Najveći broj ter mina koje koristi, Fulkaneli zajmi od Filaleteja i Kosmopolite (ili drugim imenom Sendivogija), od kojih preuzima i simboličku strukturu Veledela. Iz početne reakcije nesavršenih smeša dobija se poseb na materija, zvana prva materija. Ona je grozna, prljava, neprijatna, korisna samo u alhemijskom delu. Naziva se Satana, crni zmaj prekriven krljušti, zatvorena knjiga, gubava materija, Crna devica, crni haos, prvi haos, prvobitna supstanca koju priroda daje umetniku na izlasku iz rudni ka, naša stena, magnezija, školjka svetog Jakova. Potrebna je pomoć drugog tajanstvenog tela koje se zove tajna vatra ili filosofska vatra, koja izgleda kao so, skrivena je u Arejevom trbuhu, i sasvim je obična materija koja nam izgleda naprosto korisna. Fulkaneli za nju upotrebljava termin koji potiče od Kosmopolite i koji su prihvatili svi kasniji autori 328

O ALHF.MIJSKIM BORAVIŠTIMA

- čelik. To je agens, štap, žezlo, kaducej, strelica. Dovoljno je tri puta udariti u stenu... i iz nje će poteći misteriozna vo da koju ona sadrži. To je obična živa, prvi rastvarač, verni sluga, duh magnezije, živa voda. Fulkaneli kaže: „Bog ne dozvoljava čoveku da pronik ne tajnu pravljenja žive. Nijedan filosof ne zna, i mnogi to priznaju, kako početni materijali, kad se dovedu u dodir, reaguju, prožimaju se, i na kraju sjedinjuju p o d velom tam e koji ih obavija, od početka do kraja, kako izgleda razmena bliskosti u tom jedinstvenom postupku začinjanja. To je objašnjenje zašto se mnogo pisaca pokazalo tako uzdržano po pitanjufilosofske žive? Ta živa je zvezdakoja se dobija na kraju hodočašća u Kompostelu {compos stellae ). To je agens Delà bez kojeg se ništa ne može dobiti, tako važan daje po njemu - naziv za živu je Merkur, odnosno Hermes - cela hermetička filosofija dobila ime. Odatle, kako piše u Sma ragdnoj tablici , potiču nebrojene primene. Fulkaneli još dodaje: „Nebrojena manje ili više čudesna svojstva koja filosofi sva zajedno pripisuju samo kamenu mudrosti, u stvari, svako ponaosob, pripadaju nepoznatim supstancama dobijenim iz hemijskih materija i tela koja su, međutim, obrađi vana prema tajnoj tehnici našeg Magisterija.” Fulkaneli, sledeći najčistiju klasičnu zapadnu tradici ju, nastavlja s praksom koja vodi kamenu za transmutaciju. Da bi se taj cilj postigao, postoje različite mogućnosti: dug ili kratak put, vlažan ili suv. Cilj je isti: običnoj živi treba dodati sumpor koji se naziva metalni. Njega treba tražiti upravo u metalu, ili nečemu što bi se tako moglo definisati. Treba otvoriti taj metal, drugu zatvorenu knjigu, koja se još naziva zlato, ili zlato filosofa, i odatle izvući živi i ak tivni deo. Ovaj zahvat - u stvari skup zahvata - koji se još naziva i reinkrudovanje, kojim se ubija živo da bi se oživelo mrtvo, nije stvarno oživljavanje mrtvog metala, nego vađe nje sumpora i njegovo spajanje sa živom. Fulkaneli kaže: Rastvaranjem metalnog tela pomoću žive vode umetnik dobija živu filosofa. To je naziv za tajanstveno telo koje se 329

ALEKSANDRA MANČIĆ

još naziva: živa mudraca, vlaga iz korena metala, seme me tala, so mudrosti, Rebis, dvostruka živa, alambik mudraca, so mudraca, kamen temeljac Delà, kamen mudraca, kompost, filosofski amalgam. Tako dolazimo do završetka Delà, ili njegove treće fa ze. Počinje takozvano kuvanje, kojim će se dobiti prvi ka men. Kada se on više puta rastvori u vodi, uveća mu se i količina i kvalitet. Zatim sledi fermentisanje sa zlatom ili srebrom, najobičnijim, koje ga pretvara u prah za projekci ju, i konačno, transmutacija bilo kojeg prostog metala u zla to ili srebro. To je kraj fizičkog Veledela. U ovom sažetku, međutim, osim mnoštva detalja, nedostaje ono za alhemiju najvažnije, a to je delovanje Duha i njegovo utelovljavanje - čemu je Fulkaneli u stvari i posvetio svoje tekstove. Možemo li o Fulkaneliju govoriti i kao o istoričaru Umetnosti, ili teoretičaru alhemije, nije li on sve to kada o njemu govorimo kao o poslednjem alhemičaru „veka u kojem caruje atom"? Njegovo delo je i enciklopedija znanja o umetnosti, o alhemiji, o simbolici i alegorijama Umetnosti i umetnosti. Fulkaneli piše o brojnim spome nicima koji u njegovoj knjizi postaju boravišta Mudrosti. Njegove analize zamka Salamandra u Lizijeu, kuće Ada ma i Eve u Manu, kam ina u Kulonžu na Otizi, zamka u Dampjer sir Butonu, groba bretonskog vojvode Fransoa II u Nantu vode nas kroz mesta od kojih su danas neka nestala, neka izmeštena, a neka još odolevaju. Filozofija, fizika, hernija, spekulacija i praksa, skulptura i pesništvo susreću se u ovoj ezoterijskoj egzegezi scena i motiva u A lkemijskim boravištim a. Zamak Salamandra u Lizjeu nestao je u ratu, 1944. go dine, piše Ežen Kanzelije: 6. i 7. juna 1944. u savezničkom bombardovanju uništene su dve trećine grada. Zamak Dam pjer sir Buton, međutim, imao je sudbinu feniksa: proglašen za istorijski spomenik 1924, 1926. otvoren je za javnost. Pošto ga je okupaciona vojska opljačkala i delimično spalila 330

O ALKEMIJSKIM BORAVIŠTIMA

1944, kasnije je obnovljen: alhemijska galerija bila je restauri rana od 1982. do 1992. Zamak je ponovo izgoreo u požaru 30. avgusta 2002. godine, i galerija o kojoj je pisao Fulkaneli bila je ponovo potpuno uništena. Međutim, već 2008. godi ne ponovo je restaurirana. Snimci iz različitih perioda uni štavanja i obnavljanja mogu se videti i na Internetu. Alhemijska egzegeza dekorativnih motiva na građevi nama vuče poreklo s kraja XVI veka, a prvi autor koji se bavio ovom temom bio je slavni francuski alhemičar Niko la Flamel, koji je proučavao arkade na starom groblju Mladenaca u Parizu, u K njizi hijeroglifskih figu ra , objavljenoj 1612. Oko 1624, lekar i alhemičar Pjer-Zan Fabr alhemijski je protumačio dva motiva na crkvi Svetog Serenena u Tuluzu, a oko 1650, religiozni pesnik Espri Gobino de Monluizan napisao je delo posvećeno isključivo ezoterijskom tumačenju motiva na fasadi Bogorodičine crkve u Parizu. Alhemijskim temama na Bogorodičinoj crkvi u Pa rizu vratio se i Viktor Igo u svom romanu Z vonar B ogoro dičine crkve (1831-32), i tako se ideja da bi alhemija mogla biti ključ za simboličko tumačenje reljefa na katedralama, krajem XIX i početkom XX veka raširila i izvan okultističkih krugova. Fulkaneli se u svojim delima odaziva na poziv na to traganje, koje je, jasno to vidimo, uspostavljalo veze između alhemijskih i umetničkih spisa. Danas istoričari umetnosti ne prihvataju laka srca ve zu između alhemije i građevina koje je Fulkaneli prouča vao, ali se osećaju obavezni da odgovore na njegov izazov i da za ozbiljno uzmu njegova istraživanja. Naravno, vrednost njegovog delà daleko prevazilazi sam taj aspekt. U sim boličkom tumačenju motiva o kojima govori, Fulkaneli takođe sledi alhemijske metode. Alhemijskim supstancama i zahvatima daje svojstva koja sazvučja nalaze u nekim ele mentima proučavane skulpture ili reljefa, kao što su stari autori alhemizovali mitove, legende ili religijske elemente dajući neke od njihovih atributa alhemijskoj teoriji, sup stancama i zahvatima. 331 I

ALEKSANDRA MANČIĆ

Sa izvesnog stanovišta, za metod koji je izabrao da bi dokazao svoju tvrdnju da su alhemijske tajne upisane u skulpture na građevinama moglo bi se reći da ima sve mo gućne nedostatke, kao što su anahronizmi i proizvoljnost analogija, nenaučna objašnjenja, ali te „nedostatke" može mo shvatiti i upravo kao svojstva izabrane, alhemijske me todologije. Na primer, u nedoslednosti se može ubrajati to što Fulkaneli preveliku vrednost pripisuje srednjovekovlju u odnosu na renesansu, za koju kaže da je doba kojem nedo staju autentične vrednosti, ali u isti mah, praktično sve zgra de i dekorativni motivi koje proučava potiču iz vremena renesanse. Govori o tome da je zlatno doba alhemije XIV vek, i da XVI već pripada dobu dekadencije, a najveći broj autora koje navodi pisao je krajem XVI veka ili u kasnijim vremenima. Ovakva Fulkanelijeva stanovišta možemo svr stati među shvatanja široko raširena u doba kada je pisao svoje knjige. Međutim, kad god zaustimo „nedoslednost" kada govorimo o alhemijskom tekstu, treba da se ugrizemo za jezik. Osim toga, autor koji na svakoj stranici pokazuje ogromnu erudiciju morao je znati šta je srednji vek, a šta re nesansa, šta je četrnaesti, a šta šesnaesti vek. Ugrizem se za jezik, stanem, i upitam se: šta je Fulkaneli ovim hteo da ka že? Na prvu loptu, mogla bih odgovoriti da je možda reč o duhu srednjeg veka naspram duha renesanse, i da je taj duh srednjovekovlja nešto za čime Fulkaneli traga kroz potonje vekove. Kada tome dodam i Fulkanelijeva čitanja Rablea i Sirana de Beržeraka, ili način na koji govori o Servantesu ili Sviftu, i setim se ,,zvanične“ nauke koja pronalazi mno ge elemente srednjovekovnog u njihovim tekstovima - za Rableov humor reći će da je odjek srednjovekovnih grote ski, za Servantesovog viteza lutalicu da je parodija srednjo vekovnih viteških romana, itd. - onda to srednjovekovlje počinje da dobija neko drugo značenje, koje se, možda, oslanja na alherniju reci. A opet, i gde je alhemija, ako ne u recima? Fulkaneli govori o šifrovanom jeziku alhemičara i hermetičara - jeziku ptica: „Jezik ptica je fonetski idiom 332 I


zasnovan isključivo na asonanci. Tu se, dakle, ne vodi nika kvog računa o ortografiji, čija strogost čak služi kao kočni ca za radoznale duhove i onemogućava bilo kakvu spekula ciju izvan gramatičkih pravila.11 Nenaučnom će neki nazvati i ideju o vezi između francuskog i grčkog: Fulkaneli bi je mogao dugovati lin gvističkim istraživanjima s kraja XIX i početka XX veka, francuskim lingvistima koje i navodi u svojoj knjizi, ali je, s druge strane, ideja o fonetskoj kabali nesumnjivo je dan od najuzbudljivijih elemenata koje Fulkaneli unosi u svoju alhemijsku egzegezu, misao koja se nadovezuje na alhemičarsku ideju da su u grčkim mitovima šifrovane taj ne vezane za kamen mudrosti. U M isteriji katedrala Ful kaneli svoju spekulaciju o jeziku započinje povezujući reč argo (argot) i termin gotička umetnost (art-goth), a ideju o fonetskoj kabali do kraja razvija u Alkemijskim boravišti m a , gde je prisutna u svim analizama. Zamisao o tome da postoji neki skriveni smisao, ili više njih, kriptografisan u tekstovima, jeste ideja koju je ezoterija razvijala polazeći od magije i religije: smisao je tražen pomoću analogija, a jevrejska kabala razvila je metod pomoću kojeg je smi sao tražen u novim recima stvaranim pomoću različitih slovnih ili numeričkih kombinacija koje postoje u tekstu. Fulkanelijev osnovni postulat jeste da su svi jezici nastali iz grčkog jezika Pelazga (što je nebrojeno puta potvrdio, kaže on, „uspeh koji je postignut u poretku materijalnih fenomena i naučnih rezultata”) i fonetska kabala svoja skrivena značenja traži u tom jeziku, adamskom jeziku, ezoterijskoj verziji indoevropskog jezika iz komparativne lingvistike. Kakav je postupak analiziranja te fonetske kabale? Kako bi se od modernog kabalističkog termina došlo do grčkog, ponekad treba pribegavati direktnom prevodu, ali osnovni postupak jeste lokalizovanje etimona, a etimon je svaka grčka reč koja pokazuje neku fonet sku sličnost s datim terminom - i otuda naziv fonetska kabala. Kada je pronađen grčki etimon, mogućno je da je 333 i

ALEKSANDRA MANČIĆ

potrebno još jedno traganje, koje se ovoga puta zasniva uglavnom na postupcima karakterističnim za ono što se obično naziva „narodska etimologija11. Naučna publika oprezno je reagovala na Fulkanelijeva delà. Prema istoričaru hermetike Antoanu Fevru, Fulkanelijeva delà „od samog početka nameću se pažnji svih koje zanima alhemija, kao i istoričara umetnosti“; „mada izgleda teško prihvatiti sve autorove postavke, u najmanju ruku ima zaslugu što je usmerio pažnju naših savremenika na jedan previše zanemaren aspekt srednjovekovne umetnosti11. Za istoričara Robera Alea, „tajanstveni reljefi koji prekrivaju tavanicu male dvorane u Zdanju Lalman u Buržu, sagrađenom 1487, dobrom polovinom mogu se objasniti u alhemijskim okvirima, mada to tumačenje nije konačno. Međutim, za srednji vek nema pouzdanih prime ra. Hermetičko tumačenje rođeno je u razdoblju kada se religiozni smisao simbola, poput samog kamena, okrnjio“. Istoričarka Marija Antonijeta de Anđelis smatra da su ka sete na galeriji u zamku Dampjer sir Buton, detaljno pro učavane u Alhemijskim boravištim a , nadahnute modom rebusa i krilatica koja je vladala u vreme njihovog nastan ka, i da bezmalo ništa ne duguju alhemijskom jeziku. Me đutim, pravljenje rebusa je alhemijski postupak, odgovara Fulkaneli svojim tekstom... Alhemija je dugo brkana s okultizmom, magijom pa čak i vradžbinama. U najboljem slučaju, svodili su je na skup prahemijskih zanatskih tehnika čiji je cilj pravljenje tinktura, sintetičko proizvođenje dragog kamenja i pleme nitih metala. Još u XIX veku, Marselen Bertelo je u alhe mijskim zahvatima video samo hemijske oglede čiji je glav ni cilj traganje za zlatom i njegovo dobijanje sintetičkim putem. Ne bi li izmakli policijskim istragama, ili zato da bi prikrili neuspeh, alhemičari su koristili šifrovan jezik čiji ključ su imali samo adepti. Tako su alhemičari predsta vljani samo kao kovači lažnog novca ili kao varalice. Otkri vanje kineskih alhemijskih tekstova naročito je doprinelo 334 i


rušenju ovog shvatanja. Pogrešna tumačenja alhemijskih tekstova i nepoznavanje alhemijskih učenja dolazili su pre svega otuda što je bilo teško dešifrovati simbolički jezik alhemičara. Odista, čitanje njihovih rasprava predstavljalo je i jedno od inicijatičkih iskušenja. Učitelji su hteli da njiho vi učenici saberu sve svoje intelektualne i duhovne snage kako bi došli do prosvetljenja. Fulkanelijevo delo nastalo je u ezoterijskim krugovima i ezoteričari su se za njega najviše zanimali. Ono je, među tim, neposredno doprinelo, naročito u Francuskoj, oživlja vanju proučavanja alhemije inspirisanih njegovom interpretativnom metodologijom, zavidnog intelektualnog nivoa, kojom su obuhvaćene različite oblasti: likovne umetnosti, istorija, religija, književnost, folklor... Pokretač i najznačaj niji predstavnik tog pokreta bio je Ežen Kanzelije, sve do smrti, 1982. godine. Posredno, zahvaljujući obilju navoda i referenci, Fulkanelijevo delo podstaklo je zanimanje za stare alhemijske tekstove. Fulkanelijeva odbrana naučnog karaktera klasične alhemije, nasuprot zvaničnoj nauci koju je smatrao za nenaučnu disciplinu, ako ne i čistu praznovericu, takođe je nesumnjivo doprinela i tome da akademska misao potraži nove puteve da razume alhemiju. Г

335 I

339100616-Fulkaneli-Alhemijska-boravišta2-pdf.pdf

Recommend Documents