BIBLIOTEKA FRONESIS
Vojislav Koštunica
UGRO @ ENA SLOBODA Politièke i pravne rasprave
Institut za filozofiju i društvenu teoriju „Filip Višnjiæ“ Beograd, 2002.
Reè unapred
Radovi u ovoj knjizi objavljivani su u periodu od trinaest godina, prete`no u filozofskim, sociološkim i pravnim èasopisima i zbornicima. Uz manje, stvarno neznatne izmene, pre svega skraæenja, ovde se pojavljuju onako kako su prvobitno napisani. U vreme kada su ti radovi nastajali nije mi bila namera da oni u nekom trenutku postanu delovi jedne šire celine, odnosno da se naðu u jednoj knjizi. Ipak, sa izvesne, vremenski sasvim nevelike, a dogaðajima više nego bogate istorijske distance, lako se mo `e uoèiti jedna zajednièka nit koja spaja te tekstove. Svi su oni, naime, na neki naèin meðusobno povezani isticanjem vrednosti ljudske slobode i te`njom da se odgovori na pitanje šta je to što ugro `ava slobodu pojedinca. Moglo bi se isto tako reæi i da se ovde razmatra problem nastajanja novih vidova neslobode – karakteristiènih za prethodna tri veka, odnosno period koji nazivamo modernim dobom – i moguænost eventualne odbrane od njih. Nije ništa neobièno što su politièki mislioci èije se ideje analiziraju u ovoj knjizi pru`ali razlièite odgovore na ovo pitanje, ako imamo u vidu razlièite društveno-istorijske okolnosti u kojima su njihova dela nastala. Iako su svi ti pisci na prvo mesto stavljali neprocenjivu vrednost slobode, oni se nisu u svemu slagali, a neretko su se i sporili, u traganju za odgovorom na pitanje šta je to što slobodu ugro `ava i kako se sloboda i prava pojedinca mogu najbolje zaštititi. U èemu su razlièiti pisci, pre svega oni èije se ideje razmatraju na stranicama ove knjige, videli opasnost po slobodu u modernom 5
dobu? Videli su je u politièkim porecima koji ne poèivaju na saglasnosti onih kojima upravljaju, u otuðenosti vlasti u velikim dr `avnim zajednicama, u posrednom, predstavnièkom karakteru vlasti, u razlièitim tipovima posebnih udru`enja, pre svega strankama koje vlastiti interes pretpostavljaju opštem interesu, gušeæi pritom i pojedinèevu slobodu. Videli su je i u preteranom umno`avanju zakonskih i drugih pravnih propisa koje utièe da se pravna sigurnost zameni pravnom nesigurnošæu, a vladavina zakona vladavinom ljudi koja nije ogranièena pravom, tako da se pretvara u arbitrarnost vlastodr `aca. Pisci koji su se bavili pitanjem slobode u društvu koje je nastalo posle Francuske revolucije, raspadom starog re `ima, polazili su od èinjenice da se, za razliku od slobode u starim društvima, sloboda u demokratskim društvima oslanja na jednakost. Za razliku od slobode starih naroda, koja je bila sloboda u nejednakosti, sloboda modernih naroda mo`e biti samo sloboda u jednakosti. Meðutim, demokratija i jednakost isto onako kao što podstièu pojedine strane slobode, druge strane mogu gušiti. Savremena društva i pojedinci ne mogu spreèiti svekoliki razvoj u pravcu demokratije, odnosno jednakosti uslova, ali od njih zavisi da li æe se to kretanje završiti u slobodi ili neslobodi. Razvoj jednakosti ne znaèi i neopozivo ukidanje moguænosti neslo bode. Naprotiv, razvoj jednakosti utire puteve novim, još nepoznatim vidovima neslobode. Za razliku od nekih svojih prethodnika, Aleksis de Tokvil, D`on Stjuart Mil i drugi njihovi savremenici opasnost po slobodu nisu videli u svemoæi pojedinca i manjine, veæ u njihovoj nemoæi u odnosu na svemoæ veæine u modernom demokratskom poretku. Pri tome, oni su pod svemoæi veæine, odnosno tiranijom veæine podrazumevali i moæ centralizovane i birokratizovane dr `ave i tiraniju javnog mnjenja, odnosno tiraniju ili despotizam vladajuæeg mišljenja. Razmatranja u ovoj knjizi s razlogom zapoèinju sa Aleksisom de Tokvilom koji je, baveæi se nastankom demokratskog društva, ali i silama koje guše slobodu, stvari najšire posmatrao i nesumnjivo najdalje video. Na samom poèetku Demokratije u Americi Tokvil je napisao: „Ova knjiga ne svrstava se ni uz jedno viðenje; pišuæi je, nisam bio nameran niti da povlaðujem niti da se suprotstavim ijednoj stranci; preduzeo sam da vidim, ne drugaèije, nego dalekose`nije nego stranke; i dok 6
se one bave samo sutrašnjicom, ja sam hteo da mislim na buduænost.“ Misleæi veæma na buduænost nego na sutrašnjicu Tokvil je relativno brzo bio zaboravljen da bi skoro èitav vek kasnije bio ponovo otkriven, kada je njegovo delo nadraslo svoje vreme i kada se ispostavilo da su njegova razmatranja tiranije javnog mnjenja, odnosno pojava masovnog društva i konformizma, pojedinca usamljenog i izgubljenog u masi, centralizacije vlasti i birokratizacije društvenog `ivota, više nego upeèatljiva razmatranja tegobne `ive stvarnosti. Ono što odlikuje dela velikih politièkih filozofa jeste vizija, koja zavisi od stanovišta od kojeg se polazi, sa kojeg se posmatraju stvari. U tom pogledu viðenje ili vizija ima deskriptivni karakter. Ali o vizi jama politièkih mislilaca mo`e se govoriti i u jednom drugom smislu: u tom drugom znaèenju imaginativni karakter vizije nadjaèava njen deskriptivni karakter. Ta vrsta vizije bila je prisutna u delima više politièkih filozofa koji su objašnjavali prirodu i razvojne te `nje modernog društva nastalog posle velikih revolucija potkraj 18. veka. Takve vizije nastajale su, a da njihovi tvorci, imajuæi pred sobom nešto sasvim novo, nisu bili u stanju ni da im pronaðu pravo ime. Muèeæi se sa pojavom, odnosno vizijom koju je ne sasvim dosledno nazivao tiranijom veæine, Tokvil je na kraju Demokratije u Americi priznao: „Mislim, dakle, da vrsta potlaèenosti kakva preti demokratskim narodima neæe ni po èemu lièiti na ono što joj je prethodilo u svetu, njen obrazac ne mogu naši savremenici naæi u svom seæanju. Uzalud i sam tra`im izraz koji bi taèno oznaèio predstavu koju sam sebi o njoj stvorio i koji bi je obuhvatio; stare reèi, despotizam i tiranija, tu ne odgovaraju. Stvar je nova, pošto ne mogu da joj naðem ime, treba da pokušam da je definišem.“ Baveæi se pojavama koje u modernom demokratskom društvu ugro`avaju slobodu, moderni politièki mislioci, pa i jedan od nesumnjivo najdalekovidijih meðu njima, Aleksis de Tokvil, sudarili su se neèim što nisu do kraja mogli sagledati: to je uticaj moderne tehnike, èije su moguænosti u preoblikovanju ljudskih društava, politièkih poredaka i odnosa u svetu zaista nesluæene, a mo `da i u mnogo èemu pogibeljne. U završnim redovima prve knjige Demokratije u Americi, napisane u pretprošlom veku, daleke 1835. godine, Tokvil je mogao èak 7
da nagovesti dojuèerašnju bipolarnu sliku sveta: „Postoje danas na svetu dva velika naroda, koja pošavši sa razlièitih polazišta, kao da se kreæu ka istom cilju; to su Rusi i Angloamerikanci. Oba naroda su rasli u seni, neprimeæeno; i dok su pogledi sveta bili upravljeni drugde, oni su odjednom stupili u prvi red nacija, i svet je gotovo u istom èasu saznao i za njihovo rodjenje i za njihovu velièinu... Polazišta su im razlièita, ni putevi im nisu isti; ipak se èini da je tajni naum proviðenja i jednom i drugom narodu namenio da jednog dana dr `e u rukama sudbinu po polovine sveta.“ Tokvil, meðutim, nije mogao da predvidi kako æe izgledati novo ustrojstvo odnosa u svetu, kao što nije mogao da predvidi ni kako æe izgledati tiranija vladajuæeg mišljenja, koja je u njegovom vremenu bila svedena na okvire nacionalnih dr `ava, kada na njoj zasnovani novi poredak, zahvaljujuæi moæi moderne tehnike, pod novim imenima kao što su, recimo, mondijalizacija i globalizacija, osvoji skoro ceo svet. To nesumnjivo temu o ugro`enoj slobodi ne prestaje da èini aktuelnom, doduše na jedan novi naèin. Kao što, uprkos drugojaèijim najavama, istorija nema svoj kraj, tako nema kraja ni oblicima ugro`avanja slobode, ma kako oni bili prikrivani i prikazivani u drugaèijem svetlu.
8
Demokratija i njene granice Aleksis de Tokvil i problem tiranije veæine
Tokvilov odnos prema demokratiji Demokratska revolucija, to je vodeæa tema politièke filozofije Aleksisa de Tokvila.1 Savremenik nastajanja i uspona demokratije u prošlom veku, Tokvil je uzeo da ispita uticaj modernog društva na tradicionalni društveni poredak, kao i da otkrije izglede modernih demokratskih društava. Pri tome je njegovo prouèavanje demokratskog društva bilo podstaknuto te `njom da se pronaðe odgovor na jedno drugo pitanje – na pitanje da li je moguæna sloboda u demokratiji.2 Pitanje moguænosti i karaktera slobode u demokratskom poretku najva`niji je problem Tokvilove politièke filozofije. Problem demokratije, odnosno moguænosti slobode u demokratiji u celokupnom Tokvilovom delu podseæa na one muzièke motive koji se stalno i iznova javljaju, koji na trenutak išèeznu da bi ponovo izbili u prvi plan. Ipak, ovaj je problem najpotpunije i najbolje obra1
2
Ovaj rad ne predstavlja celovit prikaz Tokvilove politièke filozofije, veæ, kao što i sâm naslov upuæuje, pretresanje jednog od pitanja pokrenutih u njoj. Kako je ovo istovremeno i deo jednog šireg razmatranja o Tokvilovoj politièkoj filozofiji, to ovde nije bilo moguæno ulaziti u bli e i podrobnije objašnjenje nekih drugih vanih tema u Tokvilovom delu. U ovom radu, takoðe, biæe samo reèi o pojavi tiranije veæine, a ne i o sredstvima kojima se, prema Tokvilovom mišljenju, mo e suprotstaviti tiraniji veæine. Veoma podsticajan i širok osvrt na ovaj problem u istoriji politièke filozofije mo e se naæi u radu Koste Èavoškog „Problem slobode u demokratiji“, Filozof ske studije 1973, str. 3-69.
9
ðen u prvom i najveæem delu ovoga pisca – u Demokratiji u Americi.3 U prouèavanju demokratskog poretka Tokvil je pošao od analize amerièkog društva, koje je – lišeno ruševina zamaka i feudalne prošlosti – pru`alo uzor demokratije u najèistijem obliku. Prilikom boravka u Americi njega je iznad svega zanimalo dejstvovanje demokratskog sistema. Tokvilovo glavno delo nije delo o amerièkoj demokratiji, veæ o demokratiji u Americi; u Americi je Tokvil video nešto više od Amerike – sliku same demokratije (une image de la démocratie elle méme).4 Zato i ka`e u jednom pismu D`onu Stjuartu Milu : „Amerika je samo moj okvir: moj predmet je demokratija.“ 5 Prema Tokvilu, pokretaèko naèelo demokratije jeste „jednakost uslova“ (egalité de condition). Ono što je za Marksa bila klasna bor ba, za Vebera racionalizacija društvenog `ivota, za Tokvila je jednakost. Svaki je od ovih mislilaca, kako piše Robert Nizbet, „dao jednoj dinamiènoj strani društvenog poretka odluèujuæi razvojni uticaj“.6 Ovu tvrdnju, naravno, ne treba shvatati kao da je jednakost osnovni i jedini uzrok iz koga se izvode sva istorijska zbivanja. Mnoštvo shvatanja, mnjenja i pobuda našeg doba, prema Tokvilu, duguje svoje poreklo okolnostima koje nemaju nièeg zajednièkog sa jednakošæu, pa su joj èak i sasvim suprotne. Mada priznaje postojanje i delovanje svih ovih uzroka, Tokvil o njima manje govori. Cilj njegovih razmatranja nije da istakne poreklo i prirodu svih ljudskih 3
4
5
6
Prvi veæi izbor iz Tokvilovog dela objavljen je 1864-1866. u redakciji Gistava de Bomona. Daleko je veæe i pouzdanije izdanje Tokvilovih celokupnih dela u predviðenih 13 tomova, odnosno 22 knjige, koje je poèelo da izlazi od 1951. godine u opštoj redakciji J. P. Majera – Alexis de Tocqueville, Oeuvres compl ètes, Paris, Gallimard. Od sistematskih dela Tokvil je inaèe napisao Demokratiju u Americi (prva knjiga pojavila se 1835, a druga 1840), Stari re` im i revoluciju (nedovršeno delo èiji je prvi deo izašao 1856), dok su posle Tokvilove smrti objavljena njegova Seæanja (1893). Najveæi deo Tokvilovih dela su razlièiti politièki, ekonomski, knji`evni i drugi spisi, beleške sa putovanja, kao i ogromna prepiska sa savremenicima. Alexis de Tocqueville, Oeuvres compl ètes: De la Démocratie en Amérique, Paris, Gallimard, 1967, tom I, knj. I, str. 12. Navedeno prema Max Lerner, „Introduction: Tocqueville and America“, u Alexis de Tocqueville, Democracy in America, London, Fontana, 1966, str. LIII. Robert Nisbet, „Tocqueville, Alexis de“, International Encyclopedia of the Social Sciences, David Sills ed., New York, Macmillan, 1968, knj. 16, str. 91.
10
sklonosti i ideja, veæ samo da ustanovi u kojoj je meri jednakost ove pojave preinaèila.7 Glavno naèelo evropske istorije poslednjih sedam vekova jeste, prema Tokvilu, izjednaèavanje društvenih redova. Dok se plemstvo stalno spušta, graðanstvo se neprekidno uzdi `e na društvenoj lestvici. Veæi deo evropskog srednjeg veka istorija je njihovog pribli `avanja. Prebirajuæi po stranicama istorije toga perioda jedva da mo`emo naiæi na dogaðaj koji nije doprineo širenju jednakosti. Jaèanje politièke moæi sveštenstva koje je otvorilo svoje redove razlièitim društvenim slojevima; uspon pravnika sa uslo `njavanjem društvenih odnosa; širenje trgovine praæeno bogaæenjem i uzdizanjem graðanstva; protestantizam sa svojim ukidanjem hijerarhijskih odnosa u krilu crkve; pronalazak štampe i jaèanje sredstava opštenja; verovanje u ljudski duh kao èinilac društvenog napretka i uticanja na voðenje dr `avnih poslova u vreme prosveæenosti – sve su to primeri širenja jednakosti. Širenje jednakosti doprinelo je širenju demokratije. Pod demokratijom Tokvil je podrazumevao pre svega stanje koje obele`ava odsustvo aristokratskog naèela u ureðenju društva. Suština demokratske revolucije jeste u prelasku aristokratskog (feudalnog) društva u demokratsko društvo. Posledice tog širenja jednakosti ne mogu se svesti u okvire politièkog delovanja, veæ utièu na najrazlièitije strane društvenog kulturnog `ivota. U razvalinama, u ostacima starog društvenog poretka, Tokvil je nazirao obrise novog ureðenja društva. On je isto tako smatrao da je u savremenom svetu demokratija koja se temelji na jednakosti neizbe`na. Kao sna`an vihor koji sve pred sobom obara i nosi, kao nabujala reka, ona se ne mo`e zaustaviti. U stvaranju demokratskog poretka društva uèestvuju namerno ili nenamerno, voljno ili nevoljno svi. Delovanje i pristalica i protivnika demokratije ide u jednom smeru; svi oni, hteli to ili ne, rade na istoj stvari. Razvoj u pravcu jednakosti zato je neminovan, odnosno èinjenica je proviðenja ( fait providentiel ); taj razvoj je opšti, postojan i izmièe ljudskoj moæi, a svi ljudi i zbivanja doprinose njegovom napretku. 8 7 8
Tocqueville, De la Démocratie en Amérique, knj. II, str. 7. Isto, knj. I, str. 4.
11
Mada bi pojedina mesta u uvodnom delu Demokratije u Americi mogla da navedu na suprotan zakljuèak, Tokvil je bio nepomirljivi protivnik istorijskog determinizma. Odbacivanje istorijskog determinizma naroèito je razvijeno u njegovoj prepisci sa Arturom de Go binoom,9 jednim od najistaknutijih predstavnika tumaèenja istorije pomoæu rasnog èinioca. U svojim Seæanjima Tokvil je takoðe zabele`io da ne podnosi „one apsolutne sisteme, koji èine sve istorijske dogaðaje zavisnim od velikih prvih uzroka meðusobno povezanih sudbinskim lancem, one misaone sisteme koji proteruju i same ljude iz povesti ljudskog roda.“10 To što savremeno društvo ide u pravcu demokratije ne znaèi, prema Tokvilu, da ljudi ne mogu da utièu na tok i odlike demokratskog procesa i na svoj `ivot u demokratski ureðenim društvenim zajednicama. Naprotiv, oni mogu da utièu. Baš u demokratskom poretku društva, u kome je razlièitost porekla izgubila svoj nekadašnji znaèaj, regulisanje `ivota ljudi postaje sve više proizvod njihove volje. Ta volja ljudi mo`e mnogo da uèini, ali ne mo`e više da povrati stare odnose i društveni poredak.11 S druge strane, to što savremeno društvo stremi u pravcu demokratije ne znaèi da je sloboda u njemu unapred osigurana. Demokratska revolucija povezuje slobodu sa jednakošæu, ali ostavlja moguænost njihovog suprotstavljanja, pa i potpunog razila`enja. Cilj demokratske revolucije je podudaranje slobode i jednakosti. Meðutim, dok sloboda u doba demokratije mo`e da postoji samo sjedinjena sa jednakošæu, jednakost je moguæna i u savezu sa despotizmom. 12 Demokratija se temelji na naèelu jednakosti, ali ovo mo`e u stvarnosti da se izvrgne u jednakost u ropstvu, umesto jednakosti u slobodi. Demokratiji prete dve vrste opasnosti. Prva je ukidanje same demokratije uvoðenjem nedemokratskih ustanova. Druga opasnost sadr `ana je u sasvim novom obliku despotizma koji se razvija u krilu samih 9
10
11
12
Vidi Alexis de Tocqueville, Oeuvres compl ètes: Correspondance d’Alexis de Tocqueville et d’Arthur de Gobineau, Paris, Gallimard, 1959, tom IX. Alexis de Tocqueville, Oeuvres compl ètes: Souvenirs, Paris, Gallimard, 1964, tom XII, str. 84. Karl-Heinz Volkmann-Schluck, Politièka filozofija, Tukidid, Kant, Tocqueville, Zagreb, Naprijed, 1977, str. 91. Isto, str. 96.
12
demokratskih ustanova – u tiraniji veæine. Tiranija veæine, prema Tokvilu, najveæi je nedostatak demokratskog ureðenja društva. U njegovom delu ova pojava je donekle i zbirni naziv za skoro sve mane demokratije koje dovode u pitanje moguænost slobode. U drugoj knjizi Demokratije u Americi Tokvil je izbegavao da imenuje pojavu, koju je prvobitno oznaèio kao tiraniju veæine. Ta po java je sasvim nova i nesvodljiva na pojave i odnose starog društvenog poretka. Stare reèi „despotizam“ i „tiranija“ neprikladne su da je oznaèe.13 Kloneæi se u drugoj knjizi Demokratije u Americi upotrebe izraza „tiranija veæine“, Tokvil je ispitivao oblike pojave o kojoj je reè. Preveden na reènik današnje društvene nauke Tokvilov pojam tiranije veæine obuhvata pojave masovnog društva, izdvojenost pojedinca i propadanje zajednice, preovlaðivanje konformizma i osrednjosti, sveopštu racionalizaciju i birokratizaciju društvenog ` ivota i svemoæ dr `ave. Tokvil je smatrao da je demokratija nezaustavljiva, ali ne i neukrotiva. Ljudi ne mogu da dr `e pod nadzorom napredovanje demokratije ali oni, ipak, mogu da kontrolišu i njene štetne i njene korisne posledice. Oni ne mogu da iskljuèe dejstvo prirodnih sila, ali mogu da ga uèine korisnim. Štetne posledice demokratije, odnosno širenje jednakosti bez slobode, mogu se obuzdati pomoæu više društvenih i politièkih sredstava. Ta su sredstva pre svega lokalna samouprava, društveno i politièko udru`ivanje, sloboda štampe, nezavisno sudstvo, poštovanje pravno propisanih postupaka i formi. Tako izlazi da i opasnosti po slobodu u demokratski ureðenim društvima, kao i sredstva da se ove opasnosti preduprede i otklanjanju, izviru iz samog toga društva. Iz njega izviru i pretnje njemu samom i njegov spas. 14 Savremena društva i pojedinci ne mogu se, dakle, odupreti te`nji i kretanju u pravcu jednakosti uslova, odnosno demokratije. Jedino od njih zavisi, meðutim, da li æe se to putovanje završiti u ropstvu ili slobodi.15 Time dodirujemo pitanje vrednosnih pretpostavki Tokvilove analize demokratije. Nasuprot konzervativcima i reakcionarima 13 14 15
Tocqueville, De la Démocratie en Amérique, knj. II, str. 324. Volkmann-Schluck, Politièka filozofija, str. 124. Tocqueville, De la Démocratie en Amérique, knj. II, str. 339.
13
svoga vremena, Tokvil je bio nepokolebljivo ubeðen u nezadr `ivost demokratske revolucije. Za razliku od veæine liberala i privr `enika demokratije, Tokvil je upozoravao da je te`nja ka jednakosti u demokratiji spojiva sa neslobodom kao i sa slobodom. Razvoj jednakosti, po njegovom mišljenju, ne znaèi i neopozivo ukidanje moguænosti tiranije. Naprotiv, razvoj jednakosti utire puteve novim, još nepoznatim vidovima tiranije. Protivnicima demokratije Tokvil je nastojao da uka`enesamoda ometanje društvenog razvoja u pravcu demokratije nije više u ljudskoj moæi veæ i to da je demokratija praviènija od starog društvenog poretka. Negirajuæi najuzvišenija svojstva ljudskog duha u manjem obimu nego što je to bio sluèaj u starim tipovima društva, sama demokratija se odlikuje osobenom uzvišenošæu, jer dovodi do širenja umerene kolièine sreæe meðu svim ljudima. Za razliku od slobode u starim društvima, sloboda u demokratskim društvima oslanja se na jednakost. Za razliku od slobode starih naroda, koja je bila sloboda u nejednakosti, sloboda modernih naroda mo`e biti samo sloboda u jednakosti. Pristalicama demokratije, s druge strane, Tokvil je skretao pa`nju na njene mane i pretnje po slobodu koje demokratija nosi u sebi. Tokvilova nepristrasnost u odnosu prema demokratiji naroèito je lepo izra`ena u pismu prijatelju i prevodiocu Demokratije u Americi na engleski Henriju Rivu: „Pišem u zemlji i za zemlju u kojoj je razlog jednakosti pobedio – bez moguænosti vraæanja u aristokratski poredak. Pri ovakvom stanju stvari, du`nost mi je naroèito da istaknem rðave te`nje, koje jednakost mo`e izazvati, da bih spreèio svoje savremenike da pred njima klonu. Ovo je jedini èastan zadatak za sve koji pišu u zemlji u kojoj je borba okonèana. Usuðujem se da iznosim teške istine o sadašnjem francuskom društvu i o demokratskim društvima uopšte, ali sve ovo kazujem kao prijatelj a ne kao kritièar. Kao prijatelj o ovome smem da govorim. Vaš prevod treba da potpomogne moje gledište; ovo ne tra `im od prevodioca veæ od èoveka. Èini mi se da ste u prevodu poslednje knjige (misli na prvu knjigu Demokratije u Americi – V. K.) ne `eleæi to, a povodeæi se za sopstvenim pobudama, dosta ulepšali ono što je suprotno demokrati ji, a ubla`ili ono što bi moglo da naškodi aristokratiji. Preklinjem vas iskreno da, makar se borili i protiv samoga sebe, saèuvate pravi 14
karakter moje knjige, koji èini stvarna nepristrasnost teorijske ocene dva društva, starog i novog, pa èak i iskrena `elja da se do`ivi uspostavljanje novog društva.“16 Ipak, baš je ovakav Tokvilov nepristrasan odnos prema demokratiji doveo do nesporazuma u tumaèenju njegovog dela, do toga da se predstavnici razlièitih ideologija i politièkih pravaca pozivaju na Tokvila. Nesuglasice oko Tokvilovog dela traju do danas. Pogrešna shvatanja i tumaèenja ispoljavaju se u naše vreme u pogledima onih koji Tokvila smatraju konzervativcem, èistim liberalom, pa èak i umerenim ili konzervativnim socijalistom. Te nesuglasice su prisutne i u razjašnjavanju odnosa izmeðu Marksovih i Tokvilovih shvatanja–odonihpisacakojite`e da što više suprotstave Tokvila Marksu, do onih drugih koji gledaju da Tokvila što više pribli `e Marksu. Tokvilova politièka filozofija, meðutim, izmièe veæini uobièajenih i nemaštovitih podela politièkih doktrina. Ona jeste sinteza razlièitih pogleda i tumaèenja graðanskog društva i politike u prošlom veku, ali je samosvojna. Sa veæinom predstavnika liberalizma ona ne deli verovanje u neizbe`nost pomirenja i spajanja demokratije i slobode, niti prihvata èisto negativno shvatanje slobode, koje je opet karakteristièno za klasièni liberalizam. Ovaj pokušaj sa`etog odreðivanja Tokvilovih društvenih i politièkih ideala zahteva jednu dopunu. Svedok demokratske revolucije i borbe dva razlièita društvena poretka i suprotstavljenih sistema vrednosti, Tokvil je – po svome poreklu pripadnik „staroga re `ima“ – izra `avao u svome delu i `ivotu napetost izmeðu tradicionalnih i modernih vrednosti. To što je Tokvil pisao više o manama demokratije nego o njenim preimuæstvima, nije bilo izazvano samo te `njom da se upravi pa`nja na neka po slobodu pogibeljna svojstva demokratije veæ i razoèaranošæu saznanjem da nastupanje savremene demokratije odnosi neke vrednosti koje je staro društvo razvilo. Ovo unutrašnje razdiranje vidno je na više mesta u Tokvilovim radovima. U jednoj liènoj, za `ivota neobjavljenoj belešci, sâm je Tokvil, na naèin po otvorenosti blizak Paskalovom, istakao svoju razumsku 16
Alexis de Tocqueville, Oeuvres compl ètes: Correspondance anglaise: Corre spondance d’Alexis de Tocqueville avec Henry Reeve et John Stuart Mill, Paris, Gallimard, 1954, tom VI, knj. I, str. 47.
15
opredeljenost za demokratiju, istovremeno sa instinktivnom naklonošæu aristrokratskim vrednostima. 17 Upozoravajuæi na ovakve protivureènosti u Tokvilovom delu ne porièemo da je Tokvil stalno stremio tome da što nepristrasnije i otvorenije razjasni suštinu demokratije i njene izglede. U sudaru politièkih ideologija i programa, usred pomame stranaèkih strasti, Tokvil se trudio da pogledom što dalje dopre; on se nije toliko zanimao sadašnjošæu koliko je stalno motrio na buduænost.18 Tokvilova politièka filozofija, pre svega njegova razmatranja u Demokratiji u Americi, nisu samo zadivljujuæi prodor u razumevanje i tumaèenje demokratskog poretka graðanskog sveta u prvoj polovini prošlog veka veæ i neobièan nagoveštaj buduænosti toga sveta. Zato je shvatljivo i sve èešæe vraæanje i obraæanje Tokvilu u naše vreme.
Politièka tiranija veæine Otkrivajuæi zapreke koje demokratija nosi sama u sebi, opasnosti po slobodu koje su demokratiji svojstvene, Tokvil je, kao što je veæ izneto, najviše bio obuzet problemom tiranije veæine. Sâm naziv ove pojave, treba odmah to reæi, više zbunjuje nego što razjašnjava. On dovodi u nedoumicu spajajuæi u sebi oèigledno razlièite stvari. Pod samom tiranijom veæ je uobièajeno podrazumevati oblik politièkog ureðenja koji se odlikuje nepostojanjem ogranièenja vlasti i vlastodr `aca. I Platon i Aristotel svrstavali su tiraniju u iskvarene oblike vlasti. Tiranija je, po Aristotelu, monarhija koja ima samo u vidu interese monarha; ona je despotska vlast jednog èoveka nad dr `avnom zajednicom. Tiranija nema u vidu opšte interese, osim ako je u pitanju lièna korist tirana. 19 Prvobitno, tiranija je vezivana za odreðeni oblik sticanja i vršenja vlasti od strane jednog èoveka. Ali u iskvarene oblike vlasti, 17
18 19
16
Vidi Antoine Redier, Comme disait Monsieur de Tocqueville, Paris, Librairie Perrin et Cie, 1925, str. 45-50. Tocqueville, De la Démocratie en Amérique, knj. I, str. 14. Aristotel, Politika, Beograd, Kultura, 1960, 1279b, 1311a.
prema Aristotelu, nije spadala samo vladavina pojedinca (tiranija) i manjine (oligarhija) u sopstvenom interesu i nad veæinom veæ i vladavina siromašne veæine u sopstvenom interesu i nad manjinom (demokratija). U ovakvom obliku demokratije narod (demos) vlada sâm ne potèinjavajuæi se zakonu, pa njegova vlast postaje despotska. Takva vrsta demokratije je ono što je tiranija meðu monarhijama; karakter tih dveju vlasti je isti.20 Iz onoga što je Aristotel pisao proizašlo bi, dakle, da je isto onako kao što je moguæna tiranija jednog èoveka, moguæna i tiranija mnoštva, veæine. Pri tome, naravno, dovoljno je poznato da Aristotel za pojavu o kojoj je ovde reè nije upotrebljavao izraz „tiranija veæine“. Tek u doba prvih graðanskih revolucija za društveno stanje koje je karakterisao veæi ili manji stepen tlaèenja manjine od strane veæine poèeo je da se koristi izraz „tiranija veæine“. Meðu prvima su na opasnost da veæi deo društva mo `e da tlaèi manji, kao što manji deo mo`e da tlaèi veæi, ukazali Hamilton i Medison u Federalistièkim spisima. Samovolja i obest nisu samo svojstvo apsolutnih vladara, veæ se i u demokratskom poretku mo `e govoriti o vlastoljubivoj veæini. „Nagomilavanje celokupne vlasti, zakonodavne, izvršne i sudske u istim rukama, bez obzira na to da li je u pitanju pojedinac, nekolicina ili mnoštvo, i bez obzira na to da li je u pitanju nasledna, samopostavljena ili izabrana vlast, mo`e se uzeti za samu definiciju tiranije“, pisao je Medison. 21 Do sliènih zakljuèaka došao je i Berk u svojim Razmišljanjima o revoluciji u Francuskoj: „U demokratiji je veæina graðana u stanju da najsurovije tlaèi manjinu kad god u toj vrsti politièke zajednice preovlaðuju oštre razlike do èega, opet, èesto dolazi; nasiljem nad manjinom obuhvaæen je daleko veæi broj pojedinaca i ono se vrši mnogo `ešæe, nego što se ikada moglo oèekivati od vlasti jednog èoveka.“ 22 Nije neobièno što je tek Tokvil na tako potpun i sna`an naèin ukazao na zabrinjavajuæe posledice tiranije veæine u demokratiji. 20 21
22
Isto, 1292a. Alexander Hamilton, James Madison, John Jay, The Federalist Papers, New York, New American Library, 1961, No. 47, str. 301. Edmund Burke, Reflections on the Revolution in France, London, Dent, 1971, str. 121-122.
17
U antièkoj politièkoj filozofiji (pre svega kod Aristotela) problem tiranije veæine ostavlja se i razrešava na osoben naèin, u skladu sa osnovnim obele` jima politièkog iskustva i misli u Grèkoj. Zajednièke vrednosti polisa tu stoje iznad tekuæih i promenljivih ciljeva veæine i manjine. Tek u vreme graðanskih revolucija i stvaranja novih, brojèano velikih demokratskih društava, „prostranih republika“ (extensive republics), kako je Medison pisao, pogibelji tiranije veæine ukazale su se u punom svetlu. Pisci Federalistièkih spisa i Berk mogli su tek da nasluæuju obrise tiranije veæine. U Tokvilovo doba bilo je veæ moguæno izuèavati njene stvarne posledice. Sledeæi naèin razmišljanja od Aristotela do Berka i Federalistièkih spisa, Tokvil je kao nijedan od njegovih prethodnika razvio po jam tiranije veæine. U njegovoj politièkoj filozofiji pojam tiranije veæine postaje višeznaèan. Dok su Tokvilovi prethodnici pod tirani jom veæine uglavnom podrazumevali politièku nadmoæ i nasilje veæine nad manjinom, i tako se bavili tiranijom politièke veæine, Tokvil je u uslovima graðanskog društva upozorio i na društvenu stranu tiranije veæine: na tiraniju javnog mnjenja i svemoæ dr `avne vlasti. U vreme kada je Tokvil objavio prvu knjigu Demokratije u Americi, uglavnom je prouèavano politièko znaèenje tiranije veæine. Veæina koja na izborima osvoji vlast mo `e, prema ovom znaèenju tiranije veæine, ne samo da nametne svoju volju pora `enoj manjini veæ i da ote`a njeno istupanje i iznošenje sopstvenog mišljenja o politièkim stvarima. Uticaj veæine u ovom znaèenju najviše dolazi do izra`aja u zakonodavnom telu u kome je veæina predstavljena i koje najdoslednije izra`ava njenu volju. Prema piscima Federalistièkih spisa, jedna od moguænosti koja je sadr `ana u demokratiji jeste da veæina preko svojih predstavnika vlada tiranski, tlaèeæi manjinu. Uz tiraniju manjine, demokratija nosi u sebi opasnost tiranije veæine. Nije dovoljno èuvati veæinu od manjine, veæ treba braniti i manjinu od veæine. Potrebno je, prema Medisonu, „zaštititi jedan deo društva od nepravde drugog dela.“ 23 Lakše je, naravno, u demokratskom poretku ogranièiti manjinu. Ovo æe uèiniti veæina uobièajenom metodom glasanja. Sâm predstavnièki karakter demokratije smanjuje moguænost otuðivanja predstav23
18
Hamilton, Madison, Jay, The Federalist Papers, No. 51, str. 323.
nika od naroda. Ali, kako ogranièiti veæinu? Kako spreèiti zloupotrebu vlasti od strane onih koji su je demokratskim putem stekli? Ovo je jedno od središnjih pitanja u Federalistièkim spisima, kao i u Tokvilovoj politièkoj filozofiji. „Zaštititi opšte dobro i prava graðana od jedne takve skupine, i istovremeno oèuvati duh i oblik narodne vlade – jeste, dakle, veliki cilj ka kome su upravljena naša istra `ivanja“, pisao je Medison.24 Prema Federalistièkim spisima, tiraniju veæine mogu da spreèe dve stvari: isprepletanost i slo`enost samih društvenih interesa, i naèelo podele vlasti. Tiranija veæine ogranièava se u dva podruèja: u društvu i u oblasti politièkih ustanova. Pisci Federalistièkih spisa najviše se bave pitanjem kako spreèiti tiraniju veæine i iznose kako bi trebalo urediti odnose u jednoj konkretnoj politièkoj zajednici. Sve je ovo uslovljeno politièkim zadatkom koji su ovi spisi imali da obave u vreme donošenja amerièkog ustava. Tokvil, nasuprot ovome, više izuèava tiraniju veæine i njene uzroke. Prema piscu Demokratije u Americi, neogranièena vlast veæine svojstvena je demokratiji, ona je prirodna, èini njenu suštinu. Van veæine u demokratskom poretku nema nièeg što bi bilo u stanju da joj se odupre. Narod vlada politièkim svetom u demokratiji isto onako kao što Bog upravlja svetom. U demokratiji narod je izvor i utoka svega.25 Kao što je monarhiji bila svojstvena izreka da kralj ne mo`e da greši, u demokratiji va`i naèelo da je narod (veæina) uvek u pravu.26 Moralni autoritet veæine zasniva se delom na ideji da ima više sposobnosti u više ljudi, odnosno da je broj onih koji upravljaju va 27 `niji od drugih njihovih svojstava. Istovremeno, autoritet veæine ima za svoj osnov i naèelo da interesi veæine ne treba da budu pretpostavljeni interesima manjine. Prema D `emsu Brajsu, koji je o demokratiji u Americi pisao pribli `no pola veka posle Tokvila, široko razvijena sloboda mišljenja i raspravljanja takoðe potpoma`e svemoæ veæine. Niko ne mo`e poreæi da nije imao priliku da se njegova 24 25 26
27
Isto, No. 10, str. 80. Tocqueville, De la Démocratie en Amérique, knj. I, str. 56, 257. Alexis de Tocqueville, Oeuvres compl ètes: Voyages en Sicile et aux Etats-Unis, Paris, Gallimard, 1957, tom V, knj. I. Tocqueville, De la Démocratie en Amérique, knj. 1, str. 258.
19
reè ili bar glas èuju. U nedemokratskim re`imima oseæanje nezadovoljstva i nepravde potpaljuje iskru otpora u grupi koja je izlo `ena napadima. Oni koje veæina u demokratiji nipodaštava ili osuðuje nemaju više kome da se `ale, jer su iscrpli sve moguænosti odbrane vlastitog gledišta. Oni više nemaju pravo priziva. Roma locuta causa finita.28 U stvari, Brajs ovde samo ponavlja objašnjenje koje je Tokvil izneo sledeæim reèima: „Kad se nekom èoveku ili nekoj stranki uèini nepravda u Sjedinjenim Dr `avama, kome da se obrati za pomoæ? Javnom mnjenju? Ali ono obrazuje veæinu. Zakonodavnom telu? Ali ono predstavlja veæinu i slepo joj se pokorava. Izvršnoj vlasti? Ali nju postavlja veæina kojoj ona slu`i kao pasivno oruðe. Snagama javnog reda? Ali one nisu ništa drugo nego veæina pod oru` jem. Poroti? Ali porota je veæina kojoj je dato pravo da izrièe presude; u pojedinim dr `avama, veæina postavlja i same sudije. Ma kako da je nepravedna i besmislena mera koja se protiv vas upotre bljava, opet joj se, dakle, morate pokoriti.“29 Ovako èvrst autoritet veæine u demokratskom poretku prati umanjivanje va`nosti manjine i pojedinaca koji su drugaèijeg mišljenja. U demokratiji je polo`aj pojedinca koji se ne sla `e sa odlukama veæine protivreèan. Kao demokrata, on tvrdi da su svi ljudi jednaki, da bi u isto vreme, kao onaj koji se ne sla `e, pokušao da doka`e da sâm bolje zna od veæine šta je ispravno ili da ubedi da je više u pravu od same veæine. Èineæi ovo, pojedinac koji se ne sla`e stavlja u pitanje naèelo jednakosti. Njegova nepopustljivost (i nedoslednost) samo izaziva veæinu, potpaljujuæi njen gnev. Ovakav moguæan ishod stvari tera u demokratiji svakog pojedinca koji misli drukèije da se prikloni stavu veæine. Naèelo jednakosti, na ovaj naèin posmatrano, dovodi do rezultata suprotnih onima za kojima se išlo. Pojedinci su jednaki, ali ipak, kako Dejvid Spic tumaèi Tokvilova razmatranja tiranije veæine, ti isti pojedinci padaju nièice pred jednim autoritetom iznad svih – pred mišljenjem veæine.30 28
29 30
20
James Bryce, The American Commonwealth, New York, Macmillan, 1920, knj. II, str. 338-346. Ovo Brajsovo delo prvi put je objavljeno 1888. godine. Tocqueville, De la Démocratie en Amérique, knj. I, str. 263. David Spitz, Democracy and the Challenge of Power, New York, Columbia University Press, 1958, str. 19-21.
Vlast veæine, skreæe pa`nju Tokvil, legitimna je i postojana u društvima koja nisu razdirana sukobima neizmirljivih interesa. Tamo gde postoji društveni sloj koji veæina hoæe da liši prava koja on vekovima prite`ava, manjini je vrlo teško da se potèini (plemstvo posle Francuske revolucije). Ima zajednica u kojima èlanovi manjine nemaju nikakvih izgleda da privuku sebi veæinu, jer bi time doveli u pitanje i sopstveni polo`aj i privilegije u društvu. Sa nastajanjem novog društvenog poretka aristokratija nije mogla da postane veæina dok je zadr `avala svoje privilegije, kao što nije ni mogla da se odrekne svo jih privilegija a da ne prestane da bude aristokratija. Nasuprot ovome, u Americi meðu èijim graðanima na prelasku u prošli vek nije bilo dubljih i stalnijih protivnosti u interesima, demokratija je bila èvršæa i postojanija. Tamo je svaka manjina mogla da raèuna s tim da postane veæina.31 Kao i pisci Federalistièkih spisa i mnogi raniji politièki mislioci, Tokvil je smatrao da ne samo manjina veæ i veæina mo`e da vlada tiranski. „Šta je dakle veæina posmatrana u celini – pisao je on – ako ne lice koje ima mišljenje a još èešæe interese protivne drugom licu koje se zove manjina? A ako dozvolite da jedan èovek koji ima svu vlast mo`e tu vlast da zloupotrebi nasuprot svojim protivnicima, zašto ne biste to isto dozvolili i veæini? Da li su ljudi promenili karakter time što su se udru`ili? Postavši jaèi, da li su postali i strpljiviji?“ 32 U oblasti politièkih ustanova tiranija veæine, prema Tokvilu, najviše dolazi do izra`aja u radu zakonodavnog tela. To je zbog toga što se zakonodavno telo bira neposredno i na srazmerno kratko vreme, takodajepodlo`no uticaju ne samo opštih ubeðenja veæ i svakodnevnih prohteva veæine. Osim toga, skoro sav autoritet vlasti poèiva u zakonodavnom telu. Jaèajuæi autoritet onih vlasti koje su veæ po sebi jake, demokratija istovremeno slabi autoritet onih vlasti koje su po svojoj prirodi slabe. Ona lišava izvršnu vlast postojanosti i nezavisnosti i potèinjava je zakonodavèevim æudima. Svemoæ veæine poveæava nepostojanost zakonodavne vlasti. Èeste promene u zakonodavnom telu dovode do brojnih promena zakona. Sve u svemu, dve najveæe 31 32
Tocqueville, De la Démocratie en Amérique, knj. I, str. 258-259. Isto, knj. I, str. 262.
21
