232199376-Erik-Hobsbom-Izmišljanje-Tradicija.pdf

a erik hobsbom X/X/=K

/V/VEK

terens rejndžer/ur/

izmišljanje tradicije ■mfc

r/>.

BIBLIOTEKA XX VEK

126

Erik Hobsbom Terens Rejndžer (ur.)

IZMIŠLJANJE TRADICUE

Prevele sa engleskog Slobodanka Glišić i Mladena Prelić

Urednik Ivan Čolović

Beograd

2002

Naslov originala Eric Hobsbawm, Terence Ranger (eds.) THE INVENTION OF TRADITION © Cambridge University Press, 1983 Britanski istoričar E. HOBSBOM (Eric Hobsbawm) rođen je 1917. u Aleksandriji. Školovao se u Beču i Berlinu, a od 1933. godine živi u Londonu. Od 1947. godine predaje na Londonskom univerzitetu, a od 1984. godine na Novoj školi za socijalna istraživanja (New School for Social Research) u Njujorku. Svetsku slavu donele su mu studije istorije XIX i XXveka: TheAge oftheRevolution, 1789-1848, ■TheAge o f Capital, 1848-1875, TheAge ofEmpire, 1875-1914 i 'lhe Age ofExtremes, 1914 - 1991■ T. REJNDŽER (Terence Ranger) je zimbabveanski antropolog. Objavio je više knjiga o društvu i kulturi Istočne Afrike, među kojima su i The Historical Study of African Religion (1972) i Dance and Society in Easter Africa (1975). H. TREVOR-ROPER (Hugh Trevor-Roper) predavaojeod 1957. do 1980. istoriju na Univerzitetu u Oksfordu. Njegova knjiga TheLastDays ofHitler (1947) smatra se klasičnimdelom o Trećem Rajhu. D. KANADIN (David Cannadine) je direktor Instituta za istorijska istraživanja na Univerzitetu u Londonu. Objavio je više dela, među kojima TheDecline and Fall ofthe British Aristocracy (1990) i Omamentalism. How the British Saw Their Empire (2001). B. S. KON (Bemard S. Cohn) je profesor antropologije na Univerzitetu u Cikagu. Objavio je više radova o istoriji i društvenoj strukturi u zemljama Južne Azije. P. MORGAN (Prys Morgan) je profesor na Univerzitetskom koledžu u Svensiju (Swansea). Autor

F6moČ 2a-©fc>j»vljivftnfe--ov
Erik Hobsbom UVOD: KAKO SE TRADICIJE IZMIŠLJAJU

Ništa ne izgleda tako staro, niti povezano sa prošlošću koja se više i ne pamti, kao pompa koja okružuje britansku monarhiju u javnim ceremonijalnim manifestacijama. Ipak, kako jedno poglavlje u ovoj knjizi utvrđuje, ona je, u svojoj modernoj formi, proizvod kasnog devetnaestog i dvadesetog veka. "Tradicije" koje izgledaju ili za koje se tvrdi da su stare, često su prilično skorašnje po poreklu, i, ponekad izmišljene. Svako ko je upoznat sa životom na koledžima starih britanskih univerziteta setiće se ustanovljavanja takvih "tradicija" na lokalnom nivou, iako neke - na primer godišnji Festival devet propovedi i božićnih pesama [.Festival ofNine Lessons and Carols] u kapeli Kings koledža u Kembridžu, na Badnje veče - mogu da se šire putem radija kao modernog mas-medija. Ovo zapažanje predstavljalo je polaznu tačku konferencije koju je organi’zovao istorijski časopis Prošlost i sadašnjost [Past & Present], koja, opet, predstavlja osnovu ove knjige. Termin "izmišljanje tradicije" koristi se u širokom, ali ne u nepreciznom smislu. On uključuje kako "tradicije" koje su zapravo izmišljene, konstruisane i formalno ustanovljene, tako i one koje se javljaju na način koji nije tako lako pratiti u okviru kratkog vremenskog perioda koji se može datirati -

6

Erik Hobsbom

Uvod: kako se tradicije izmišljaju

obično se radi o periodu od nekoliko godina - i uspostavljajju se velikom brzinom, Prenošenje putem radija kraljevske proslave Božića u Bfftaniji (ustanovljeno 1932. godine) je primerprvih; pojava i razvoj određenih radnji vezanih za finale Kupa Britanske fudbalske asocijacije, primer je drugih. Očigledno je da sve one nisu jednako trajne, ali za nas je prvenstveno zanimljiva njihova pojava i ustanovljavanje, pre nego njihove šanse da opstanu. "Izmišljena tradicija" se koristi u smislu jednog broja radnji ritualne ili simboličke prirode, koje se obično upravljaju prema otvoreno ili prikriveno prihvaćenim pravilima, i koje teže da usade određene vrednosti i norme ponašanja putem ponavljanja, što automatski podrazumeva kontinuitet sa prošlošću. U stvari, kad je moguće, one obično teže da uspostave kontinuitet sa odgovarajućom istorijskom prošlosću.’Interesantan primer je nameran izbor gotskog stila priIikom ponovne izgradnje britanskog parlamenta u XIX veku, i jednako promišljena odluka posle II svetskog rata da se sala za zasedanje parlamenta obnovi na osnovu potpuno istog plana kakav je prethodno postojao. Istorijska prošlost u koju se umeće nova tradicija ne mora da bude duga toliko da se proteže unazad do vremena koje se maglovito zamišlja. Revolucije i "progresivni pokreti" koji raskidaju sa prošlošću, po definiciji imaju svoju sopstvenu relevantnu prošlost, iako ona može biti prekinuta određenim datumom, kao što je 1789. godina. Međutim, sve dok postoji takva referenca prema istorijskoj prošlosti, osobitost "izmišljenih" tradicija je ta da je kontinuitet sa njom uglavnom veštački. Ukratko, te tradicije su odgovori na nove situacije, koje uzimaju oblik reference na prethodne situacije, ili koje uspostavljaju svoju sopstvenu prošlost putem navodno obavezujućeg ponavljanja' Kontrast izmedu stalne promene i inovacije modernog sveta, i pokušaja da se bar neki delovi socijal-

nog života unutar njega struktuiraju kao nepromenljivi i nevarirajući, je baš ono što čini "izmišljanje tradicije" tako zanimljivim za istoričare koji se bave istorijom XIX i XX veka. "Tradicija" u ovom smislu mora se jasno razlikovati od "običaja" koji dominira takozvanim "tradicionalnim" društvima. Svrha i osobenost "tradicija", uključujući i one izmišljene, je nepromenljivost. Prošlost, stvarna ili izmišljena, na koju se one odnose, nameće fiksne (obično formalizovane) radnje, kao što je ponavljanje. "Običaj" u tradicionalnim društvima ima dvostruku funkciju pokretača i zamajca. Do određene tačke, on ne sprečava inovaciju i promenu, inada zahtev da "običaj" mora da odgovara ili da bude identičan sa prethodnim obrascima tome očigledno postavlja čvrste granice. Ono što on čini je da svaku željenu promenu (ili otpor inovaciji) potvrdi na osnovu prethodnih primera, društvenog kontinuiteta i prirodnog zakona onako kako se on izražava u istoriji. Oni koji proučavaju seljačke pokrete znaju da zahtevi sela za zajedničkom zemljom ili pravo "na osnovu starih običaja" najčešće ne odražavaju istorijske činjenice, nego ravnotežu snaga u stalnoj borbi sela protiv feudalnih gospodara ili protiv drugih sela. Oni koji se bave britanskim radničkim pokretom znaju da "običajno pravo struke" ili zanata može da predstavlja, ne staru tradiciju, nego pravo kakvo su radnici ustanovili u praksi, verovatno ne tako davno, a koje sada pokušavaju da produže ili odbrane, potvrđujući ga ponavljanjem. "Običaj" ne može da sebi priušti da bude nepromenljiv, jer, čak ni u "tradicionalnim" društvima, život nije takav. Običajno ili nepisano pravo još uvek pokazuje ovu kombinaciju suštinske fleksibilnosti i formalne vernosti prethodnim primerima. Razlika između "običaja" i "tradicije" u našem smislu je ovde svakako dobro ilustrovana. Ako zamislimo da je "običaj" ono što sudije rade, "tradici-

7

8

Erik Hobsbom


ja" (u ovom slučaju izmišljena tradicija) je perika, odora i drugi pribor i ritualizovane radnje koje prate njihove konkretne akcije. Nestajanje "običaja" neizbežno menja "tradiciju" sa kojom se obično prepliće. Druga, manje važna razlika koja mora da se napravi je između "tradicije" u našem smislu, i konvencionalne ili rutinske radnje, koja nema uočljiv ritual ili simboličku funkciju kao takvu, iako slučajno može da je stekne. Očito je da će svaka društvena praksa koja zahteva ponavljanje težiti, zbog pogodnosti i efikasnosti, da razvije jedan broj ovakvih konvencionalnih i rutinskih radnji, koje mogu da budu defacto ili de jure formalizovane u svrhe prenošenja prakse novim osobama koje će ih upražnjavati. Ovo je primenljivo na aktivnosti koje nemaju prethodnih primera (kao što je posao pilota), isto koliko i na one koje su dugo vremena poznate. Društva posle industrijske revolucije su prirodno bila obavezna da izmisle, ustanove ili razviju nove mreže ovakvih konvencionalnih ili rutinskih radnji mnogo više nego prethodna. Pošto najbolje funkcionišu kada se pretvore u naviku, automatsku proceduru ili čak u refleksnu radnju, one zahtevaju nepromenljivost, što može da predstavlja smetnju drugom neophodnom zahtevu prakse - sposobnosti da se nosi sa nepredvidljivim i neuobičajenim sadržajima. Ovo je opšte poznata slaba strana rutinizacije ili birokratizacije, posebno na podređenim nivoima, na kojima se jednolično obavljanje posla uopšteno smatra najefikasnijim. Ovakve mreže konvencionalnih i rutinskih radnji nisu "izmišljene tradicije", pošto su njihove funkcije, i samim tim njihova opravdanost, više tehničke nego ideološke (u marksističkoj terminologiji, one pripadaju "bazi", pre nego "nadgradnji"). One su osmišljene da olakšaju praktične operacije koje se jednostavno definišu i lako se prilagođavaju ili napuštaju da bi pratile praktične potrebe koje se menjaju,

uvek uzimajući u obzir inerciju koju svaka delatnost vremenom stiče, i emocionalni otpor svakoj inovaciji od strane ljudi koji su se na tu delatnost naviknuli. Isti princip važi za priznata "pravila" igara ili druge obrasce socijalne interakcije tamo gde oni postoje, ili za bilo koje druge pragmatično utemeljene norme. Razlika se odmah uočava tamo gde konvencija i rutina postoje u kombinaciji sa "tradicijom". Nošenje krutih šešira tokom jahanja ima praktičnog smisla, kao i nošenje zaštitnih šlemova za motorcikliste ili čeličnih šlemova za vojnike. Nošenje tvrdog šešira u kombinaciji sa crvenim lovačkim kaputom uspostavlja potpuno drugačiju vrstu smisla. Kad ovo ne bi bilo tako, bilo bi lako promeniti "tradicionalni" kostim lovaca na lisice kao što je lako zameniti oblik šlema u armijama - inače prilično konzervativnim institucijama - ako može da se pokaže da oni predstavljaju mnogo delotvorniju zaštitu. Svakako, može se navesti da su "tradicije" i pragmatične konvencije ili rutinske radnje u inverznom odnosu. "Tradicija" pokazuje slabost kada se, recimo među liberalnim Jevrejima, zabrane u ishrani pragmatično opravdavaju, na primer, kada se dokazuje da su stari Hebreji zabranjivali svinjetinu iz higijenskih razloga. Obrnuto, predmeti ili prakse su oslobođeni za punu simboličku i ritualnu upotrebu kada više nisu ograničeni praktičnom upotrebom. Mamuze kao deo uniforme konjičkih oficira su mnogo važnije zbog "tradicije" kada konja nema, kišobrani oficira Garde u civilu gube značaj kada se ne nose čvrsto sklopljeni (dakle, kad su beskorisni), perike advokata bi teško stekle svoj značaj u moderno vreme, da drugi Ijudi nisu prestali da ih nose. Ovde se smatra da je izmišljanje tradicija u osnovi proces ritualizacije i formalizacije, koji karakteriše referenca prema prošlosti, i to samo ako se nametne njihovo ponavljanje. Faktički proces stvaranja ovakvih ritualnih i simboličkih

9

10

Erik Hobsbom


kompleksa nije bio adekvatno proučavan od strane istoričara. Veći deo toga uglavnom je još uvek nejasan. Razumljivo je da su najjasnije potvrđeni primeri oni u kojima "tradiciju" namemo izmišlja i konstruiše jedan inicijator, kao što je učinio Baden-Pauel za Društvo mladih izvidnika. Moguće je da je taj proces isto toliko lako pratiti u slučaju zvanično ustanovljenih i planiranih ceremonijala, pošto su oni po svoj prilici dobro dokumentovani, kao u slučaju konstrukcije nacističkog simbolizma i partijskih skupova u Nirnbergu. Verovatno je najteže pratiti procese tamo gde su ovakve tradicije delimično izmišljene, delimično razvijane u privatnim grupama (gde je manje verovatno da je proces službeno beležen), ili neformalno tokom nekog vremenskog perioda, recimo u parlamentu i u pravnoj profesiji. Teškoća se ne tiče samo izvora, nego takođe i tehnika, iako na raspolaganju stoje i nesvakidašnje naučne discipline koje su specijalizovane za simbolizam i ritual, kao heraldika i liturgika, kao i varburške istorijske discipline za proučavanje ovakve materije. Nažalost nijedna od njih obično nije bliska istoričarima koji se bave industrijskom erom. Verovatno ne postoji vreme i mesto kojim se istoričari bave, u kojem nije viđeno "izmišljanje" tradicije u ovom smislu. Međutim, trebalo bi da očekujemo da se ono pojavljuje češće onda kada brza transformacija društva slabi i razara društvene obrasce za koje su "stare" tradicije biie stvarane, i kada proizvodi nove, za koje te tradicije nisu primenljive, ili kada se takve stare tradicije i njihovi institucionalni nosioci i promoteri ne pokazuju više dovoljno prilagodljivim i savitljivim, ili su eliminisane na neki drugi način; ukratko, kada postoje dovoljno velike i brze promene u smislu potražnje ili ponude. Ove promene bile su naročito značajne u proteklih dvesta godina i stoga je razumno očekivati da se ove, za kratko vreme formalizovane nove tradicije, nagomilavaju

tokom ovog perioda. Uzgred, to podrazumeva, protivno kako devetnaestovekovnom liberalizmu, tako i novijoj teoriji "modemizacije", da ovakve formalizacije nisu ograničene na takozvana "tradicionalna" društva, nego takođe imaju svoje mesto, u jednom ili drugom obliku, i u onim "modernim". Govoreći uopšteno, to je tako, ali treba se čuvati od daljih pretpostavki, prvo, da su stariji oblici zajednice i strukture viasti, i sledstveno tome, tradicije koje su sa njima povezane, bile neprilagodljive i postale ubrzo nesposobne za život, i drugo, da su "nove" tradicije jednostavno proizišle iz nemogućnosti da se stare koriste i prilagode. Prilagođavanje se odigralo u slučaju starih načina korišćenja u novim uslovima i korišćenja starih uzora za nove svrhe. Starim institucijama sa ustanovljenim funkcijama, referencama na prošlost i ritualnim idiomima i praksama adaptacija može biti potrebna, na primer, na sledeći način: katolička crkva suočava se sa novim političkim izazovima i velikim promenama u sastavu vernika (kao što je uočljiv porast broja žena i u redovima laika i u redovima klera);1 profesionalne armije suočavaju se sa opštom vojnom obavezom; stare institucije, kao što su sudovi, sada rade u promenjenom kontekstu i ponekad sa promenjenim funkcijama u novim kontekstima. Isto je bilo sa institucijama, kao što su na primer univerziteti, koje su nominalno održavale kontinuitet, ali su se u stvari veoma, veoma promenile. Banson2je tako analizirao iznenadno opadanje, posle 1848.

11

1 Videti, na primer, G.Tihon, Les religieuses en Belgique du XVIIIe au XXe siecle: Approche Statistique, Belgisch Tijdschrift v. Nieuuiste Geschiedenis /Revue Belge d ’Histoire Contemporaine, vii (1976), str. 1-54. 2 Karsten Bahnson, Akademische Auszuge aus deutschen Universitats und Hocbschulorten (Saarbriicken, 1973).

12

Erik Hobsbom


godine, tradicionalne prakse masovnog studentskog egzodusa sa nemačkih univerziteta (zbog konflikata ili demonstracija) s obzirom na promenjen akademski karakter univerziteta, porast godina starosti studentske populacije, njeno prerastanje u populaciju buržujskog porekla, što je dovelo do iščezavanja tenzija između grada i univerziteta i smanjenja studentske buntovnosti, ustanovljavanja mogućnosti slobodnog kretanja između univerziteta, konsekventnih promene u studentskim udruženjima, i drugih faktora. U svim ovim siučajevima, zbog toga što je sposobna da se preodene u starinu, novina nije ništa manje nova3. Mnogo interesantnija s naše tačke gledišta je upotreba stare građe u konstrukciji izmišljenje tradicije novog tipa za sasvim nove svrhe. Velike zalihe ovakve građe akumulirane su u prošlosti svakog društva, a razrađen jezik simboličke prakse i komunikacije uvek stoji na raspolaganju. Nekada nove tradicije mogu neposredno da se kaleme na stare, nekad mogu da se izmišljaju pozajmljivanjem iz bogatih skladišta zvaničnog rituala, simbolizma i moralnog ubeđenja - religija i vladarska pompa, folklor i slobodno zidarstvo (koje i samo predstavlja ranije izmišljenju tradiciju velike simboličke moći). Tako je razvoj švajcarskog nacionalizma praćen formiranjem moderne federalne države u XIX veku briljantno proučio Rudolf Braun4, koji je imao prednost da je školovan u disciplini ("Volkskunde") koja je posvećena takvim studijama, u zemlji u kojoj mo-

dernizacija nije naterana na uzmicanje zbog povezanosti sa nacističkim zloupotrebama. Uobičajene tradicionalne prakse koje su već postojale - narodna pesma, nadmetanja u fizičkoj snazi, gađanje lukom i strelom - bile su modifikovane, ritualizovane i institucionalizovane za nove nacionalne ciljeve. Tradicionalne narodne pesme bile su obogaćene novim pesmama, u istom idiomu, obično komponovanim od strane učitelja i prenesene u horski repertoar čiji je sadržaj bio patriotsko-progresivan ('Nation, Nation, wie voll klingt der Ton') mada je u isto vreme otelotvoravao ritualno moćne elemente iz religijske himnologije. (Stvaranje ovakvih novih repertoara pesama, pogotovo za skole, je veoma vredno proučavanja). Statut Federalnog festivala pesme - zar nas to ne podseća na eisteddfođau* - deklariše kao svoj cilj "razvoj i unapređivanje narodnog pevanja, buđenje uzvišenih osećanja prema Bogu, Slobodi i Zemlji, zajedništvo i bratimljenje prijatelja Umetnosti i Otadžbine" (reč "unapređivanje" predstavlja karakterističan znak devetnaestovekovnog progresa). Moćan ritualni kompleks oformio se ovim povodima: festivalski paviljoni, izlaganje zastava, ostavljanje priloga u hramovima, procesije, zvonjava zvona, scenska prikazivanja istorijskih dogadaja, počasna paljba, vladine delegacije u čast festivala, svečane večere, zdravice i govori. Stara građa bila je u te svrhe ponovo prilagođena:

3 Sedamnaest slučajeva ovakvog egzodusa zabeleženo je u osamnaestom veku, pedeset u periodu 1800-1848, ali samo šest od 1848. do 1973- godine. 4 Rudolf Braun, Sozialer und kultureller Wandel in einem landlischen Industriegebiet im 19- und 20. Jahrhundert, ch. 6 (Erlenbach-Ziirich, 1965).

13

"Odjeci baroknih oblika proslavljanja, prikazivanja i pompe su očevidni u ovoj novoj festivalskoj arhitekturi. I kao što se u baroknoj proslavi država i crkva stapaju na višem planu, tako se legura religioznih i patriotskih elemenata javlja iz ovih novih formi horskog pevanja, gađanja lukom i strelom i gimnastičke aktivnosti"5

5 Rudolf Braun, op.cit., str. 336-337.

14

Erik Hobsbom

Ovde se ne može diskutovati o tome u kojoj meri nove tradicije mogu tako da koriste staru građu, u kojoj meri da budu naterane da izmisle nove jezike i sredstva, ili da prošire stari simbolički rečnik preko njegovih ustanovljenih granica. Jasno je da je veliki broj političkih institucija, ideoloških pokreta i grupa - ne samo vezanih za nacionalizam - bio bez presedana u toj meri da je čak i istorijski kontinuitet morao biti izmišljen, na primer kreiranjem davne prošlosti izvan stvarnog istorijskog kontinuiteta, bilo pomoću polu-fikcije (Boadika, Vercingetoriks, Armin Keruzijanac), bilo pomoću prevare (Osijan, češki srednjovekovni rukopisi). Takođe je jasno da su nastajali potpuno novi simboli i sredstva, kao deo nacionalnih pokreta i država, kao što je nacionalna himna (od kojih izgleda da je najstarija britanska iz 1740. godine), nacionalna zastava (još uvek uglavnom varijacija francuske trobojke, koja se razvila 1790-1794), ili personifikacija "nacije" u simbolu ili slici, bilo zvaničnoj, kao u slučaju Marijane ili Germanije, ili nezvaničnoj, kao u stereotipiziranim karikaturama Džona Bula, mršavog Jenkija Ujka Sema i "Nemca Mihela". Ne bi trebalo da previdimo ni prekid kontinuiteta koji je nekad očigledan čak i u tradicionalnim topoi-ma. istinske starosti. Ako se oslonimo na ono što piše Lojd6, engleske narodne božićne pesme prestale su da se stvaraju u sedamnaestom veku, da bi bile zamenjene pesmaricama sa himnama u Vots-Veslijevom stilu, iako se, u većinom ruralnim religijama kao što je Prvobitni metodizam, može primetiti njihovo ponarodnjačenje. Ove božićne pesme su ipak bile prve od više vrsta narodnih pesama koje su sakupljači - pripadnici srednje klase oživeli, da bi našle svoje mesto 'u novom okru6 A. L. Lloyd, Folk Song in England (London, izd. 1969), str 134-138.

Uvod: kako se tradicije izmišljaju_________ 15 ženju crkve, ceha i ženskih instituta' i potom se proširile u nove javne gradske prostore 'preko uličnih pevača i promuklih dečaka koji su pevali na stepeništima u drevnoj nadi da će dobiti nagradu'. U ovom smislu, "God restye merry Gentlemen", nije stara nego nova. Ovakav prekid je vidljiv čak i u pokretima koji sebe namerno opisuju kao "tradicionalističke", i koji se obraćaju grupama, po opštem mišljenju smatranim za baštinike istorijskog kontinuiteta i tradicije, na primer seljacima7. Svakako, upravo pojava pokreta za odbranu ili oživljavanje tradicije, "tradicionalističkih" ili drugačijih, ukazuje na ovakav prekid. Ovakvi pokreti, uobičajeni među intelektualcima od Romantizma, nikad ne mogu da razviju niti da sačuvaju živu prošlost (osim, što se može zamisliti, stvarajući prirodna skloništa za ljude u izolovanim krajevima u kojima se živi arhaično) već ona mora da postane "izmišljena tradicija". S druge strane, snaga i adaptivnost istinskih tradicija ne treba da se pomeša sa ovim "izmišljanjem". S druge strane, snaga i sposobnost adaptacije istinskih tradi-

7 Ovo se mora razlikovati od oživljavanja tradicije za ciljcvc koj su u stvari pokazivali njeno propadanje. "Oživljavanje (oko 1900. godine) starog regionalnog kostima, narodnih igara i sličnih rituala farmera prilikom slavlja nije bila ni buržoaska ni tradicionalistička pojava. Na površini se mogla videti nostalgična čežnja za kulturom starih vremena koja je tako ubrzano išeezavala, ali u stvarnosti, to je bila demonstracija klasnog identiteta, kojom su uspešniji farmeri mogli da se distanciraju, horizontalno, u odnosu na stanovnike grada, i vertikalno, u odnosu na zakupce, zanatlije i radnike". Palle Ove Christiansen, "Peasant Adaptation to Burgeois Culture? Class Formation and Culcural Redefinition in the Danish Countryside", Ethnologia Scandinavica (1978), str. 128. Videti i G. Lewis, "The Peasantry, Rural Change and Conservative Agrarianism.Lower Austria at the Turn of the Century", Past & Present, no. 81 (1978), str. 119-143.

16

Erik Hobsbom

cija ne treba da se meša sa "izmišljanjem". Gde su stari obrasci živi, tradiciji ne treba ni oživljavanje ni izmišljanje. Ipak, moguće je nagovestiti da tamo gde one jesu izmišljene, to često nije zbog toga što stari obrasci nisu više na raspolaganju ili sposobni za život, nego zato što se oni namerno više ne koriste ili adaptiraju. Tako, svesno se postavljajući nasuprot tradiciji, a za radikalnu inovaciju, devetnaestovekovna liberalna ideologija društvene promene bila je sistematski neuspešna u obezbeđivanju društvenih veza i veza vlasti koje su u ranijim društvima uzimane zdravo za gotovo i stvarale praznine koje su mogle biti popunjavane novostvorenim izmišljenim praksama. Uspeh Torijevaca, vlasnika fabrike u Lankaširu u devetnaestom veku (za razliku od Liberala) u korišćenju tih starih veza za napredak, pokazuje da su one još uvek bile na raspolaganju - čak i u okruženju industrijskog grada kakav prethodno nije postojao8. Dugotrajna neadaptivnost preindustrijskih obrazaca na društvo revolucionisano preko određene granice se ne može poreći, ali ona ne treba da se meša sa problemima koji proističu iz odbijanja starih navika na kratke staze od strane onih koji su ih smatrali kao prepreku progresu ili, još gore, kao njegove ljute neprijatelje. Ovo nije sprečilo inovatore u generiranju sopstvenih izmišljenih tradicija - prakse slobodnog zidarstva su dokaz za to. Pri tome, generalna odbojnost prema iracionalizmu, sujeverju i običajnim praksama koje podsećaju na mračnu prošlost, iako stvarno ne potiču od nje, načinila je neostrašćene vernike u istine Prosvetiteljstva, kao što su liberali, socijalisti i komunisti, neprijemčivim za tradicije, i nove i stare. Socijalisti su, kao što ćemo dalje videti, postali baštinici go-

Uvod: kako se tradicije izmišljaju_________ 17_ dišnje prvomajske proslave, a da ni sami nisu znali kako; Nacionalsocijalisti su koristili ovakve prilike sa veštinom i žarom razrađenim do nivoa Iiturgije, i svesnom manipulacijom simbolima9. Liberalna ideologija u Britaniji u najboljem slučaju tolerisala je takve prakse sve dotle dok ni ideologija ni ekonomska efikasnost nisu dolazile u pitanje. Ponekad je to bilo dopuštanje, uz oklevanje, iracionalizma nižih slojeva. Pogled liberala na društvene i ritualne aktivnosti Prijateljskih udruženja bio je kombinacija neprijateljstva ("nepotrebni troškovi" kao što su "davanja za godišnjice, procesije, muziku, ceremonijalnu odeću i dekoraciju" bili su zakonom zabranjeni) i tolerisanje događaja kao što su godišnje proslave na temelju toga da ne može da se porekne "značaj ove atrakcije posebno s obzirom na stanovništvo u unutrašnjosti”10. Ali strogi individualistički racionalizam dominirao je ne samo kao ekonomska računica nego i kao socijalni ideal. U sedmom poglavlju će biti istraženo šta se dogodilo u periodu kada su njegova ograničenja počela sve bolje da se prepoznaju. Ove uvodne beleške mogu da se zaključe sa nekoliko opštih primedaba o izmišljenim tradicijama iz perioda posie industrijske revolucije. Izgleda da one spadaju u tri tipa koja se preklapaju: a) one koje uspostavljaju ili simbolizuju socijalnu koheziju ili članstvo u grupi, stvarne ili veštačke zajednice, b) one koje uspostavljaju ili legitimiziraju institucije, status ili odnose identiteta i, c) one čiji je osnovni cilj bio socijalizacija, "usađivanje verovanja, sistema vrednosti i konvencija veza9

8 PatrickJoyce, "The Factory Politics of Lancashire in the Later Nineteenth Century",Historicaljoumal, xviii (1965) str. 525-553-

Helmut Hartwig, "Plaketten zum 1. Mai 1934-1939", Aesthe-

Erik Hobsbom


nih za ponašanje". Dok su tradicije tipa b) i c) svakako bile isplanirane (kao u slučaju onih koje su simbolizovale pokoravanje vlastima u Britanskoj Indiji), uz oklevanje se može sugerisati da je tip a) bio prevladavajući, a da su druge funkcije smatrane kao implicitne, ili kao da proizlaze iz osećaja identifikacije sa "zajednicom", i / ili institucijama koje je predstavljaju, izražavaju ili simboliziraju, kao što je "nacija". Jedna teškoća ležala je u tome da takve veće društvene celine uglavnom nisu bile tipa Gemeinschaften , pa čak nisu bile ni sistemi u kojima se prihvata društveno rangiranje. Socijalna mobilnost, činjenice klasnog konflikta i preovlađujuće ideologije činile su tradicije koje su kombinovale zajednicu i označavanje nejednakosti u formalnim hijerarhijama (kao u armiji) teškim za univerzalno primenjivanje. Ovo nije suviše uticalo na tradicije tipa c), jer je opšta socijalizacija usađivala iste vrednosti u svakog građanina, člana nacije i podanika krune, a funkcionalno specifične socijalizacije različitih društvenih grupa (na primer, učenici javnih škola za razliku od drugih) obično nisu stajale jedna drugoj na putu. S druge strane, sve dotle dok su izmišljene tradicije ponovo uvodile, kao što jesu, status u svet ugovora, nadređeno i podređeno u svet pravno jednakih, one to nisu mogle da rade direktno. One su mogle da budu prokrijumčarene kroz formalno simboličko dopuštenje u socijalnu organizaciju koja je de fa c to bila nejednaka, kao što je to bilo učinjeno preudešavanjem britanske ceremonije krunisanja11 (videti dalje, str. 412). Obično, one su mogle da gaje združeno osećanje superiom osti elita - posebno kada je trebalo da se te elite regrutuju od onih koji to osećanje nisu

već posedovali rođenjem ili pripisivanjem - pre nego da usađuju osećanje pokornosti u potčinjene. Neki su bili ohrabrivani da se osećaju jednakim u većoj meri nego drugi. Ovo je moglo da se uradi asimilacijom elita u preburžoaske vladajuće grupe, bilo u vojničkoj/birokratskoj formi, karakterističnoj za Nemačku (kao što je slučaj sa međusobno sukobljenim studentskim jedinicama) ili modelom nemilitarizovane "moralizovane aristokratije" u britanskim javnim školama. Alternativno bi, možda, esprit de corps, samouverenost i vođstvo elita moglo da se razvija putem "tradicija" koje bi bile u većoj meri ezoterične i koje bi obeležavale koherentnost višeg oficirskog kadra koji je imao veliku moć (kao u Francuskoj, ili među belcima u kolonijama). Cak iako su "komunitarijanske" izmišljene tradicije bile osnovni tip, ostaje da se prouči njihova priroda. Antropologija može da pomogne da se razjasne razlike, ako ih ima, između izmišljenih i starih tradicionalnih praksi. Ovde možemo samo da pribeležimo da, dok su obredi prelaza normalno obeleženi u tradicijama određenih grupa (inicijacija, promocija, odlazak u penziju, smrt), ovo obično nije bio slučaj u onima koje su osmišljene za sveobuhvatne pseudo-zajednice (nacije, države), pretpostavlja se zbog toga što su one podvlačile svoj večiti i nepromenljivi karakter - bar od osnivanja zajednice. Međutim, i novi politički režimi i pokred koji su težili da unesu inovacije mogli bi da traže svoje sopstvene ekvivalente za tradicionalne obrede prelaza povezane sa religijom (građanski brak, sahrana). Može da se uoči jedna značajna razlika između starih i izmišljenih praksi. Prve su specifične i snažno povezuju socijalne prakse, druge su imale tendenciju da budu prilično nespecifične i nejasne u odnosu prema prirodi vrednosti, prava i dužnosti grupne pripadnosti koje su usađivale: patriotizmu, lojalnosti, dužnosti, igranju igara, školskom du-

18

nJ. E. C. Bodley, TheCoronation ofEdtvard the Vllth: A Chapter o f European and Imperial History (London, 1903), str. 201, 204.

19

21

Erik Hobsbom


hu i slično. Ali ako je sadržaj britanskog patriotizma ili "amerikanizma" bio posebno loše definisan, iako obično precizno odreden u propratnim objašnjenjima povezanim sa ritualnim situacijama, prakse koje ih simbolišu bile su stvarno obavezujuće - kao u slučaju ustajanja kada se peva himna u Britaniji, ili kod rituala vezanih za zastavu u američkim školama. Najvažniji element izgleda da je bio izmišljanje emocionalno i simbolički nabijenih znakova klupske pripadnosti, pre nego li ciljeva i statuta kluba. Njihov značaj leži upravo u njihovoj nedefinisanoj univerzalnosti.

primer za većinu formi ljudskog ponašanja. Čak i izmišljene tradicije devetnaestog i dvadesetog veka zauzimale su ili zauzimaju mnogo manje mesta u privatnim životima većine ljudi i u samodovoljnim životima malih sub-kultumih grupa, nego što to čine stare tradicije, u, recimo, starim agrarnim društvima14. "Ono što je učinjeno" struktuira dane, godišnja doba i životne cikluse zapadnih ljudi i žena u dvadesetom veku mnogo manje nego što je to činilo njihovim precima i mnogo manje nego što to čine spoljne prinude ekonomije, tehnologije, birokratske državne organizacije, političkih odluka i drugih sila koje niti počivaju na, niti razvijaju "tradiciju" u našem smislu. Međutim, ova generalizacija nije primenljiva na onom polju koje može da se nazove javnim životom građana (uključujući do određene mere javne oblike socijalizacije, kao što su škole, za razliku od privatnih, kao što su mas mediji). Nema stvarnog znaka slabljenja neotradicionalnih praksi povezanih bilo sa grupama ljudi u javnoj službi (oružane snage, zakon, možda čak i javni službenici) ili u delatnostima povezanim sa građaninovom pripadnošću državi. Svakako, većina situacija kada ljudi postaju svesni principa građanstva kao takvog, ostaje povezana sa simbolima i poluritualnim praksama (na primer, izbori), od kojih je većina istorijski nova i umnogome izmišljena: zastave, predstave, ceremonije i muzika. Onoliko koliko su izmišljene tradicije epohe posle Francuske revolucije ispunjavale stalno postojeći jaz - u krajnjoj liniji, sve do danas - izgledalo bi da se to događau ovom polju.

20

Nacionalna zastava, nacionalna himna i nacionalni amblem su tri simbola kojima nezavisna država proklamuje svoj identitet i suverenitet, i kao takve one nalažu momentalno poštovanje. U sebi one reflektuju čitavu pozadinu, misao i kulturu nacije12.

U ovom smislu, kao što je posmatrač zabeležio 1880. godine, "vojnici i policajci sada nose oznake umesto nas". On je ipak propustio da predvidi oživljavanje ovakvih oznaka kao neobaveznih dodataka u formi bedževa nošenih kao lični čin građana u eri masovnih pokreta, koja samo što nije počela13. Drugo zapažanje je da izgleda da je jasno da uprkos mnogo izmišljanja, nove tradicije nisu ispunile više od malog dela prostora koji je ostavilo za sobom propadanje stare tradicije i običaja u vreme sekularizacije; kao što bi se svakako i moglo očekivati u društvima u kojima prošlost postaje sve manje relevantna kao model ili kao prethodni 12Zvaničnikomentarindijske vlade, citiranuR. Firth, Symbols, Public and Private (London, 1973), str. 341. 13 Frederic Marshall, Curiosities o f Ceremonials, Titles, Deco rations and Forms o f Intemational Vanities (London, 1880), str. 20.

14 Da ne pominjem kako su se rituali dugog trajanja i znakovi uniformnosti i kohezije transformisali u mode koje se brzo menjaju - u odevanju, jeziku, društvenim praksama, itd., na primer u omladinskim kulturama industrijskih zemalja.

Erik Hobsbom


Zašto bi, može na kraju da se zapita, istoričari posvećivali pažnju ovim fenomenima? Pitanje je u izvesnom smislu nepotrebno, jer sve veći broj njih to prosto radi, kao što dokazuje i sadržaj ove knjige i literatura citirana u njoj, pa je bolje preinačiti je. Kakvu korist mogu istoričari da izvuku iz proučavanja izmišljanja tradicije? Prvo i najvažnije, može da se navede da su izmišljene tradicije važni simptomi i prema tome indikatori problema koji drugačije ne bi mogao da se prepozna, i razvojnog toka kojeg bi inače bilo teško identifikovati i datirati. One su dokazni materijal. Transformacija nemačkog nacionalizma od starih liberalnih do novih ekspanzionističko imperijalističkih obrazaca je mnogo tačnije rasvetljena time što su u nemačkom gimnastičkom pokretu stare cmo-crveno-zlatne boje bile brzo zamenjivane novim crno-belo-crvenim (posebno do 1890. godine), nego zvaničnim izjavama vlasti i glasnogovomika nekih organizacija. Istorija finala britanskog fudbalskog kupa govori nam nešto o razvoju urbane kulture radničke klase što nam ne govore konvencionalniji podaci i izvori. S iste strane, studije izmišljenih tradicija ne mogu biti razdvojene od širih studija istorije društva, niti se može očekivati da se razviju mnogo izvan običnog otkrivanja takvih praksi, sve dok one nisu integrisane u šire studije. Drugo, ono baca značajnu svetlost na odnos ljudi prema prošlosti i prema tome na sam istoričarev predmet i zanat. Jer sve izmišljene tradicije koliko god je moguće koriste istoriju kao ono što daje legitimitet akciji i cemenđra grupnu koheziju. Često ona postaje stvami simbol borbe, kao u bitkama oko spomenika Valteru fon der Fogelvajdu i Danteu u Južnom Tirolu 1889. i 1896. godine15. Čak su i

revolucionami pokreti podupirali svoje inovacije referencom na "narodnu prošlost" (Saksonci protiv Normana, "nos ancetres les Gaulois" protiv Franaka, Spartak), na tradicije revolucije ("Auch das deutsche Volk hat seine revolutionare Tradition", kao što je Engels tvrdio u uvodnim rečima svog Seljačkog rata u Nemačkoj) 16 i na svoje sopstvene heroje i mučenike. Radništvo u istoriji lrske Džemsa Konolija razjašnjava odlično ovo tematsko jedinstvo. Element izmišljanja je ovde posebno jasan, s obzirom da istorija koja je ostala deo fonda znanja ili ideologije nacije, države ili pokreta nije ono što je bilo zaista sačuvano u pamćenju širokih slojeva, nego što je bilo odabrano, zapisano, pretvoreno u sliku, popularizovano i institucionalizovano od strane onih čija je dužnost da to rade. Istoričari koji se bave usmenom istorijom, brzo su zapazili kako u stvarnom pamćenju stare generacije Generalni štrajk 1926. godine igra mnogo skromniju i manje dramatičnu ulogu nego što su pretpostavljali oni koji su ih intervjuisali17. Analizirano je stvaranje takve predstave o Francuskoj buržoaskoj revoluciji u vreme i od strane Treće republike18. Ipak istoričari su, šta god inače bifi njihovi ciljevi, uključeni u ovaj proces onoliko koliko doprinose, svesno ili ne, stvaranju,

22

15 John W. Cole i Eric Wolf, The Hidden Frontier: Ecology a Ethnicity inan Alpine Valley (N. Y. and London, 1974), str. 55.

23

16O popularnosti knjiga o ovoj i drugim temama iz vojne istorije u nemačkim radničkim bibliotekama, videti H.-J. Steinberg, Sozializmus und deutsche Socialdemokratie. Zur Ideologie der Partei vor dem ersten Weltkrieg (Hanover, 1967), str. 131-133. 17 Postoje prilično ubedljivi razlozi zašto učesnici istorijskih događaja koji pripadaju nižim slojevima ne vide te događaje, koje proživljavaju, na isti način kako ih vide ljudi na vrhu ili istoričari. To bi se moglo nazvati (po junaku Stendalovog Parmskog kartuzijanskog manastira), "Fabrisov sindrom". 18 Npr. Alice Gerard, La Revolution Frangaise: Mythes et Interpretations, 1789-1970 (Paris, 1970).

Erik Hobsbom


razgradnji i restrukturiranju predstava o prošlosti koje pripadaju ne samo sferi stručnog istraživanja, nego i javnoj sferi čoveka kao političkog biča. Istoričari takođe mogu biti i svesni ove dimenzije svojih aktivnosti. U ovoj vezi, mora da se izdvoji jedan specifičan interes za "izmišljene tradicije" u krajnjoj liniji i za moderne i savremene istoričare. One su vrlo relevantne za onu relativno noviju istorijsku inovaciju - "naciju", i fenomene sa njom povezane: nacionalizam, naciju-državu, nacionalne simbole, istoriju i ostalo. Svi oni počivaju na vežbama iz socijalnog inžinjeringa koje su često namerne i uvek inovativne, već i samo zbog toga što istorijska novina podrazumeva inovaciju. Koliki god bio istorijski kontinuitet Jevreja ili bliskoistočnih Muslimana, izraelski i palestinski nacionalizam ili nacija moraju biti novi, stoga što se o samom konceptu teritorijalnih država onog tipa koji je danas standardan u njihovom regionu pre jednog veka jedva i razmišljalo i jedva da je bilo ozbiljnih izgleda da se on ostvari pre kraja I svetskog rata. Da bi se standardni nacionalni jezici učili u školi i pisali, a ne samo govorili izvan malobrojne elite, umnogome su konstruisani u različitim, ali često kratkim periodima. Kao što je francuski istoričar flamanskog jezika primetio, vrlo tačno, flamanski koji se uči u Belgiji danas nije onaj jezik koji su flamanske majke i bake govorile sa svojom decom. Ukratko on je samo metaforično, ali ne i doslovno "maternji jezik". Ne bi trebalo da budemo zavarani neobičnim, ali shvatljivim paradoksom: modeme nacije i sve ono što čini njihov prtljag, obično tvrde da su suprotni svemu novom, naime ukorenjeni u najdublju starinu i suprotni svemu konstruisanom, naime, da su to ljudske zajednice toliko "prirodne" da ne traže nikakvu definiciju, nego samo potvrđivanje. Što god istorijski ili drugi kontinuiteti otelotvoravali u mo-

dernom konceptu "Francuske" ili "Francuza" - i što niko ne bi trebalo da pokuša da ospori - baš ovi koncepti sami moraju da uključe konstruisanu ili "izmišljenu" komponentu. I samo zbog toga što se toliko veliki deo onoga što subjektivno stvara modernu naciju sastoji od takvih konstrukcija i povezuje se sa odgovarajućim i uglavnom novijim simbolima, ili diskursom skrojenim po meri (kao "nacionalna istorija"), nacionalni fenomen ne može na odgovarajući način da se ispita bez obraćanja pažnje na "izmišljanje tradicije". Na kraju, proučavanje i izmišljanje tradicije je interdisciplinamo. To je istraživačko polje koje ujedinjuje istoričare, socijalne antropologe i mnoštvo drugih radnika u oblasti nauka o čoveku, koje ne može biti adekvatno nastavljeno bez ovakve saradnje. Knjiga koja je pred nama donosi uglavnom radove istoričara. Treba se nadati da će i drugi imati od nje koristi.

24

25

Hju Trevor-Roper IZMIŠLJANJE TRADICIJE: BRĐANSKA TRADICIJA ŠKOTSKE

Danas se na svim.svečanim okupljanjima Škota na kojima se slavi nacionalni identitet, taj identitet javno ističe uz pomoć posebnog nacionalnog aparata. Nosi se kilt, izatkan kao tartan čija boja i šablon ukazuju na pripadnost određenom "klanu"; a ako se pri tom svira, svira se na gajdama. Taj aparat, kojem oni pripisuju veliku starost, zapravo je prilično moderan. Nastao je posle, u nekim slučajevima znatno posle ujedinjenja s Engleskom protiv kojeg, u izvesnom smislu, predstavlja protest. Pre ujedinjenja on je postojao u zakržljalom obliku; a velika većina Škota videla je u tome znak varvarstva: obeležje neodgovornih, lenjih, pljački i uceni sklonih brđana, koji su predstavljali više napast nego opasnost za civilizovanu, istorijsku Škotsku. Taj aparat je čak i u Gornjoj Škotskoj, čak i u tako zakržljalom obliku, relativno nova pojava: on nije originalno, distinktivno obeležje škotskog brđanskog društva. Zapravo, ceo koncept o nekakvoj posebnoj kulturi i tradiciji Gornje Škotske jeste retrospektivan izum. Sve do kraja sedamnaestog veka škotski brđani se nisu formirali kao poseban narod. Oni su se jednostavno prilivali iz Irske. Na toj krševitoj i negostoprimljivoj obali, u arhipelagu velikih i malih ostrva, more više spaja nego što razdvaja, i od kraja petog veka, kad su se Škoti iz Alstera iskrcali

28

Hju TrevorRoper

u Argajlu, pa do sredine osamnaestog veka, kada se zapadna Škotska "otvorila" posle jakobitskih pobuna, ona je, planinama odsečena od istoka, uvek bila više vezana za Irsku nego za saksonsku Donju Škotsku. U etničkom i kulturnom pogledu, to je bila irska kolonija. Ta dva keltska društva, Irska i zapadna Gornja Škotska, bila su izmešana čak i u političkom pogledu. Škoti iz Dalrijade sačuvali su, čitavjedan vek, svoje uporište u Alsteru. Danci su podjednako vladali nad Zapadnim ostrvima, obalama Irske i ostrvom Man. A u poznom srednjem veku Makdonaldi, koji su gospodarili ostrvljem, bili su i geografski bliži i uticajniji vladari kako zapadne Škotske tako i Severne Irske nego što su to bili nominalni suvereni, kraljevi Škotske i Engleske. Pod njihovom vlašću hebridska kultura je bila čisto irska. Loze bardova, lekara, harfista (jer njihov muzički instrument je bila harfa, a ne gajde) dolazile su iz Irske1. Čak i posle gubitka vlasti Makdonaldi su i dalje bili sila u obema zemljama. Tek su sredinom sedamnaestog veka kolonija Alster pod engleskom vlašću i jačanje Kembela koji su preuzeli hegemoniju nad zapadnom Gornjom Škotskom razbili potencijalno političko jedinstvo. Ali je kulturno jedinstvo, iako oslabljeno, nastavilo da živi. U osamnaestom veku stanovnici Zapadnih ostrva još uvek su bili došljaci iz Irske, a gelski jezik kojim su govorili, u osamnaestom veku je redovno označavan kao irski. Zavisna od Irske, pod "stranom" i donekle neuticajnom vladavinom škotske krune, kultura Gornje Škotske i škotskih ostrva bila je potisnuta. Njihova književnost, takva kakva je bila, predstavljala je grub eho irske književnosti. Bardovi škotskih plemića dolazili su iz Irske ili su odlazili da ta1 Vidi J. Bannerman, "The Lordship of the Isles", u Jenni Brown (prir.), Scottish Society in the 15,h Century (1977).

Izmišljanje tradicije: brđanska tradicija Škotske 29 mo nauče zanat. I zaista, jedan pisac s početka osamnaestog veka - Irac - kaže da su škotski bardovi bili irsko đubre koje je, s vremena na vreme, izbacivano iz Irske i odlagano na odgovarajuće smetlište2. Čak i pod represivnom vladavinom Engleske u sedamnaestom i osamnaestom veku, keltska Irska je, u kultumom pogledu, ostala istorijska nacija, dok je keltska Škotska, u najboljem slučaju, bila njena sirota sestra. Ona nije imala - nije mogla imati - nezavisnu tradiciju. Stvaranje nezavisne tradicije Gornje Škotske, i nametanje te nove tradicije, s njenim spoljnim obeležjima, celoj škotskoj naciji, delo je kraja osamnaestog i početka devetnaestog veka. Ono se odvijalo u tri faze. Prvo je došlo do kulturne pobune protiv Irske: uzurpacije irske kulture i prerade rane škotske istorije, što je kulminiralo drskom tvrdnjom da je Škotska - keltska Škotska - "matična nacija", a Irska kulturna kolonija. Drugo, došlo je do veštačkog stvaranja novih brđanskih tradicija, pri čemu su one predstavljane kao drevne, originalne i posebne. Treće, uspostavljen je proces kojim su te nove tradicije nuđene istorijskoj Donjoj Škotskoj: istočnoj Škotskoj Pikta, Saksonaca i Normana, koja ih je onda i prihvatala. Prva od tih faza okončana je u osamnaestom veku. Tvrdnja da keltski brđani u Škotskoj, koji su govorili irski, nisu samo irski osvajači iz petog veka već da pripadaju drevnoj istoriji Škotske i da su to zapravo Kaledonci koji su se oduprli rimskim legijama, bila je naravno stara legenda koja je dobro poslužila u prošlosti. Nju je uspešno pobio 1729. godine prvi i najveći među škotskim izučavaocima starina Tomas Ines, jakobitski emigre sveštenik. Ali

2 A Collection ofSevereal Pieces by M r John Toland (1726) i, str. 25-29.

Hju TrevorRoper

Izmišljanje tradicije: brđanska tradicija Škotske

u njenu odbranu je 1738. ponovo stao Dejvid Malkolm3, a šezdesetih godina osamnaestog veka to su još uspešnije učinila dva pisca istog prezimena: Džejms Makferson, "prevodilac" Osijana, i prečasni Džon Makferson, sveštenik u Slitu na ostrvu Skaj. Njih dvojica su se poznavali, ali nisu bili u srodstvu. Džejms Makferson je bio odseo kod sveštenika kada je 1760. godine posetio ostrvo Skaj u potrazi za "Osijanom", a sveštenikov sin, kasnije ser Džon Makferson, glavni guverner Indije, postaće njegov blizak prijatelj i saučesnik - oni će delovati sporazumno. Po međusobnom dogovoru, pomoću dva odvojena čina bezočnog falsifikovanja, stvorili su domaću književnost keltske Skotske i, kao nužan oslonac za nju, novu istoriju. I ta književnost i ta istorija, u onoj meri u kojoj imaju neke veze sa stvarnošću, ukradene su od Iraca. Potpuna bestidnost tih Makfersona mora da zadivi. Džejms Makferson je sakupio irske balade u Skotskoj, napisao "ep" u kojem je ceo scenario prebacio iz Irske u Škotsku, a onda tako zloupotrebljene originalne balade odbacio kao bezvredne moderne sastave, a pravu irsku literaturu koju su one predstavljale kao puki odraz škotske književnosti. Sveštenik iz Slita je onda napisao K ritičk u raspravu [C rtica l D issertation] u kojoj je "keltskom Homeru" što ga je njegov prezimenjak otkrio obezbedio neophodan kontekst: Kelte koji govore irski smestio je u Škotsku četiri veka pre njihovog stvarnog dolaska i pravu, domaću irsku književnost okarakterisao kao nešto što su, u srednjem veku, beskrupulozni Irci pokrali od bezazlenih Škota. Da bi upotpunio sliku, sam Džejms Makferson je, koristeći sveštenikove spise, napisao "nezavisan" Uvod u

story o f Great B rita in a n d lre la n d ] (1771) u kojem je po-

30

istoriju Velike B ritanije i Irske [In trod u ction to the H i3David Malcolm, Dissertations on the CelticLanguages (1738).

31

novio sveštenikove tvrdnje. O uspehu koji su Makfersoni postigli dovoljno je reći samo to da su zaveli čak i uvek opreznog i kritički raspoloženog Edvarda Gibona, koji je "tu dvojicu učenih brđana", Džejmsa Makfersona i prečasnog Džona Makfersona, proglasio svojim učiteljima u pitanjima rane škotske istorije, i tako nastavio ono što se s pravom naziva "lancem zablude u škotskoj istoriji"4. Potreban je bio ceo jedan vek da se škotska istorija očisti ako je ikad zaista očišćena - od iskrivljenja i od međusobno zavisnih izmišljotina dvojice Makfersona5. U međuvremenu, ta dva bezobzima tobožnja znalca postigla su trajan trijumf: škotske brđane su učinili slavnim. Dok su pre toga Škoti iz Donje Škotske prezirali brđane kao divljake koji ne poštuju nikakav red, a Irci kao svoje neobrazovane siromašne srodnike, sada ih je cela Evropa slavila kao Kulturvolk, koji je, u vreme dok je Engleskom i Irskom vladalo primitivno varvarstvo, dao epskog pesnika izvanrednog rafinmana i senzibiliteta, ravnog (rekla je Madam de Stal) Homeru, većeg (rekao je F. A. Volf) od Homera. I nije samo njihova književnost privukla pažnju Evrope. Kad su veze s Irskom jednom bile presečene i Gomja Škotska stekla - makar i obmanom - nezavisnu drev4E. Ciibbon, Decline and. Fall ofthe Roman Empire, Everyman edn., ii, str. 496; M. V. Hay, A Chain ofE rror in Scottish History (1927). 5Tako - kao što je istakao najstručniji izučavalac ovog predmeta Ludvig Stern [Ludwig Stern] u svom važnom ogledu "DieOssianischen Heldenlieder", prevedenom u Transactions o f the Gaelic Society o f Invemess, xxii (1897-1898) - članak o Makfersonu u D. N. B. "potvrđuje stavove nedovoljno informisanih apologeta", a albanogelski leksikografi su naškodili svom radu uzimajući deo materijala iz Makfersonovog "lažnog i negelskog Osijana", tj. krivotvorene gelske verzije Osijanovih pesama objavljene 1807.

Hju Trevor Roper

Izm išljanje tradicije: brđanska trad icija Škotske 33 ----------------------------------------------

nu kulturu, otvoren je put i ka isticanju te nezavisnosti uz pomoć osobenih tradicija. Tradicija koja je tada ustanovljena odnosila se na posebnost odevanja. SerVolter Skot je 1805. godine napisao ogled o Makfersonovom Osijanu za časopis Edinburgh Revietv. Tu je, na sebi svojstven način, pokazao temeljnu učenost i zdrav razum. On je odlučno odbacio tezu o autentičnosti, koju su škotski literarni establišment uopšte, i škotski brđani posebno, i dalje branili. Ali je, u istom tom ogledu, uzgredno primetio da se ne može osporiti da su drevni Kaledonjani u trećem veku nosili "tartanski filibeg". U jednom tako racionalnom i kritičkom ogledu ovako samouverena tvrdnja iznenađuje. Nikada ranije - koliko ja znam - takva tvrdnja nije izneta. Čak ni Makferson je nije nikada nagovestio; njegov Osijan je uvek predstavljan u širokoj odori, a njegov instrument, uzgred, nisu bile gajde već je to bila harfa. Ali Makferson je i sam bio brđanin i za generaciju stariji od Skota. To je, u takvoj jednoj stvari, imalo veliki uticaj. Kada je "tartanski filibeg", modemi kilt, postao narodna nošnja škotskih brđana? Činjenice su zapravo poznate, naročito posle objavljivanja izvanrednog dela Dž. Telfera Danbara6. Dok se zna da je tartan - to jest materijal sa geometrijskim šarama u boji - bio poznat u Skotskoj u šesnaestom veku (po svoj prilici je došao iz Flandrije i u Gomju Škotsku dospeo preko Donje Škotske), dotle se filibeg - ime i sama stvar - ne pominje do osamnaestog veka. I ne samo što to nije tradicionalna odeća škotskih brđana, već ga je izmislio jedan Englez, posle Ujedinjenja 1707. godine; a posebni "klanovski tartani" predstavljaju još noviji izum. Oni su dizajnirani za spektakl koji je osmi-

ser Volter Skot u čast kralja iz dinastije Hanover; a svoj sadašnji oblik duguju drugoj dvojici Engleza. Pošto su škotski brđani, po poreklu, bili samo Irci koji su prešli s jednog ostrva na drugo, prirodno je pretpostaviti da je njihova odeća bila ista kao i odeća Iraca. Podaci zaista to i potvrđuju. Sve do šesnaestog veka nema nijednog zapisa koji bi svedočio o bilo kakvim osobenostima brđanske odeće, ali se svi opisi iz tog vremena slažu u jednoj bitnoj stvari. Oni pokazuju da je uobičajena odeća škotskih brđana bila dugačka "irska" košulja (gelski, leine) koju su više klase - kao i u Irskoj - bojile šafranom ( leine-croich)\ tunika ili failuin-, i ogrtač ili pled koji je za više klase tkan u raznim bojama ili na pruge, ali koji je, uopšte uzev, bio riđ ili smeđ zarad kamuflaže u vresištima. Uz to, brđani su nosili cipele s jednom potplatom (više klase su možda nosile obuću s platformom) i spljoštene meke kape, obično plave. U bitkama vođe su nosile oklope od međusobno povezanih prstenova dok su niže klase nosile debelo postavljene lanene košulje ofarbane ili premazane katranom, preko kojih su ogrtali jelenske kože. Osim te uobičajene odeće, starešine i ugledni ljudi koji su imali dodira s prefinjenijim stanovnicima Donje Škotske ponekad su nosili uske pantalone [treivs] koje su bile kombinacija pantalona za jahanje i dugih čarapa. U Gomjoj Škotskoj uske pantalone su izvan kuće mogli nositi samo muškarci koji su imali pratnju čiji je zadatak bio da ih čuva ili nosi; one su, dakle, bile znak socijalne razlike. I pled i uske pantalone su verovatno bili od tartana7.

32

6J. Telfer Dunbar, History oftbe Highland Dress (1962).

slio

7 Ovi opisi su uzeti iz: John Major, Historia Maioris Britanniae (1521); James Leslie,£teMoribuset GestisScotorum (1570); Lindsay o f 573); G. Buchanan, Rerum Scotica’P iMižlf&otlh ^ f & ^ ^ i J S l l ^ ^ ’Arfeville, La Navigation du Roy

Hju Trevor Roper


U sedamnaestom veku - veku u kojem je veza između Gomje Škotske i Irske prekinuta - nošnja škotskih brđana se promenila. Promene su se odvijale bez nekog reda u toku čitavog stoleća. Brđani su prvo prestali da nose dugačku košulju. Na ostrvima su je, početkom veka, zamenili donjoškotski kaput, prsluk i pantalone za jahanje.8S druge strane, jedan škotski sveštenik se mnogo kasnije setio da divlji škotski brđani u jakobitskoj vojsci koja je prošla kroz njegovu parohiju 1715. godine nisu nosili "ni pled ni filibeg", već samo jednobojan tesan ogrtač domaće izrade, koji je dopirao do ispod listova i imao pojas9. To je poslednje svedočanstvo, koliko ja znam, o nošenju leinea u Skotskoj. Tokom sedamnaestog veka vojske škotskih brđana borile su se u građanskim ratovima vođenim u Britaniji i svi opisi svedoče o tome da su oficiri nosili uske pantalone dok su obični vojnici imali gole noge i butine. I oficiri i vojnici su nosili pled; prvi kao gomji deo odeće, a drugi kao ogrtač preko celog tela, s opasačem oko stmka tako da je donji deo, ispod pojasa, formirao neku vrstu suknje. U tom obliku je bio poznat kao breacan ili "opasani pled". Bitno je to što tada još uvek nema ni pomena o kiltu onakvom kakav danas poznajemo. Altemativa je bila gospodske uske pantalone ili "potčinjeni" opasani pled10.

Naziv "kilt" prvi put se pojavljuje dvadeset godina posle Ujedinjenja. Edvard Bert, engleski oficir poslat u Škotsku kao glavni nadzomik pod komandom generala Vejda, napisao je tada niz pisama, uglavnom iz Invemesa, u kojima opisuje karakter i običaje zemlje. U njima daje detaljan opis "kvelta"; a to, kaže on, nije neka posebna odeća već samo poseban način nošenja pleda koji je

34

d ’Escosse (1583). Dokazi su izloženiu D. W. Stewart, OldandRare Scotish Tartans (Edinburg, 1893), Uvod. 8 M. Martm, A Description o f the Westem Islands ofScotland (1703). 9John Pinkerton, Literary Correspondence (1830), i, str. 230. Sveštenik je bio otac filozofa Adama Fergusona. 10Otomesvedočedokazikoje je izneo Stjuart, op. cit., str. 21. To najživopisnije ilustruju podupirači grba Skina iz Skina - dvojica škotskih brđana, od kojih jedan (gospodin s mačem) nosi uske pantalone, a drugi je u "potčinjenoj odeći", to jest u opasa-

35

nabran i opasan oko struka da bi se dobila kratka suknja koja dopire do pola butina, a ostatak se prebacuje preko ramena i učvršćuje napred... tako da prilično liče na sirotice iz Londona koje podižu haljine preko glave da bi se zaštitile od kiše.

Ta suknja, dodaje Bert, obično je "toliko kratka da se po vetrovitom danu, dok se penju uz brdo ili saginju, sramota potpuno otkriva." Njegov opis jasno govori da nije reč o modemom kiltu nego o opasanom pledu. Bert je bio detaljan pri opisivanju brđanske odeće jer je u njegovo vreme ona već bila predmet političkih sporova. Posle jakobitskog ustanka 1715. britanski parlament je razmatrao predlog da se ona zakonski zabrani, kao što je irska odeća zabranjena za vreme Henrija VIII: takva zabrana bi, mislilo se, ubrzala raspad posebnog načina života brđana i njihovu integraciju u moderno društvo. Međutim, predloženi zakon, na kraju, nije prošao. Zaključeno je da je brđanska odeća pogodna i nužna u zemlji u kojoj putnik mora da "skače sa stene na stenu, preskače lokve i noćiva u brdima". Takođe je pogodovala siromašnima jer je bila veoma jeftina: "za nekoliko šilinga ovu odeću može da kupi običan brđanin" koji nikad ne bi mogao da priušti sebi čak ni najprostije "donjoškotsko odelo". nom pledu (a ne kiltu kao što Stjuart pretpostavlja: u vezi s tim vidi Dunbar, op. cit. str. 34-35).

Hju TrevorRoper


Ironija je u sledećem: da je brđanska odeća zabranjena posle "petnaeste", a ne posle "četrdeset pete", kilt, koji se danas smatra nečim što pripada drevnoj tradiciji Škotske, verovatno nikad ne bi ni nastao. On je nastao nekoliko godina posle Bertovih pisama i u području koje je bilo veoma blizu mesta iz kojeg je ta pisma slao. Nepoznat 1726, kilt se iznenada pojavio nekoliko godina kasnije; a do 1746. godine bio se toliko odomaćio da je mogao biti eksplicitno imenovan u zakonu kojim je parlament tada zabranio brđansku odeću. Njegov pronalazač bio je engleski kveker iz Lankašira Tomas Rolinson. Rolinsoni su bili stara kvekerska porodica proizvođača gvožđa u Fernesu. Sve do početka osamnaestog veka, zajedno s drugim istaknutim kvekerskim porodicama - Ford, Krosfild, Bekhaus - kontrolisali su "široku mrežu topionica i kovačnica" u Lankaširu. Ali njihove zalihe ćumura su se smanjile i bilo im je potrebno drvo za gorivo. Na sreću, posle ugušivanja pobune, Gornja Škotska je postala pristupačna i industrija s juga mogla je da eksploatiše šume na severu. Tako je 1727. Tomas Rolinson sklopio ugovor s Ijanom Makdonelom, starešinom Makdonelovih iz Glengarija blizu Invemesa, kojim je na trideset jednu godinu iznajmio šumovito područje u Invergariju. Tu je izgradio topionicu i u njoj topio gvozdenu rudu koju je specijalno zbog toga dovozio iz Lankašira. Taj poduhvat nije bio ekonomski uspešan: okončan je nakon sedam godina; ali u toku tih sedam godina Rolinson je upoznao kraj, uspostavio redovne veze s Makdonelovima iz Glengarija i, naravno, zaposlio "sijaset brđana" kao drvoseče i radnike u topionici11.

Za vreme boravka u Glengariju, Rolinson se zainteresovao za brđansku nošnju, ali je takođe postao svestan njene nepodesnosti. Opasani pled je mogao odgovarati dokonom životu brđana - u njemu se moglo spavati u brdima ili ležati skriven u vresištu. Takođe je bilo dobro to što je jeftin jer su se svi slagali s činjenicom da niža klasa ne može sebi da priušti trošak koji bi iziskivale pantalone ili pantalone za jahanje. Ali za muškarce koji obaraju drveće ili rade u topionici to je bija "neudobna, nezgrapna odeća". Dakle, kao "darovit i dovitljiv čovek", Rolinson je pozvao krojača regimente stacionirane u Invernesu i, s njim, počeo da smišlja kako da "skrati haljetak i učini ga zgodnim i prikladnim za radnike". Rezultat je bio fe lie beg, filibeg, ili "mali kilt", koji je dobijen odvajanjem suknje od pleda i njenim pretvaranjem u poseban deo odeće, s već prošivenim naborima. Sam Rolinson je počeo da nosi tu novu odeću, a taj primer je sledio i njegov saradnik Ijan Makdonel iz Glengarija. Zatim su članovi klana, kao i uvek, poslušno sledili svog starešinu i ispostavilo se, kako kažu, da je ta inovacija "bila toliko zgodna i prikladna da je za najkraće vreme postala česta pojava u celoj Gomjoj Škotskoj, kao i u mnogim zemljama seveme Donje Škotske". Ovu priču o poreklu kilta prvi je 1768. izneo jedan gornjoškotski vlastelin koji je lično poznavao Rolinsona. Objavljena je 1785. i nije izazvala nikakvo neslaganje12. Potvrdila su je dva tada najveća živa poznavaoca škotskih obicaja1

36

11 O Rolinsonovom poduhvatu u Škotskoj vidi Alfred F The Early Iron Industry o f Fumess and District (Ilverston,

37

1908), str. 346 i dalje; Arthur Raistrick, Quakers in Science and Industry, 1950, str. 95-102. 12Ivan Baillie o f Abereachen, objavljeno u Edinburgh Magazine, mart 1785 (t. I, str. 235). 13 Mislim na ser Džona Sinklera (Sir John Sinclair) i Džona Pinkertona. Vidi str. 44.

Hju TrevorRoper


kao i nezavisno svedočanstvo vezano za porodicu Glengari14. Niko je nije opovrgavao sledećih četrdeset godina. Nikada nije odbačena. Sva svedočanstva koja su otad sakupljena slažu se njom. Slikani materijal joj takođe ide naruku, jer se prva osoba u prepoznatljivom modernom kiltu, a ne u opasanom pledu, pojavljuje na portretu AleksandraMakdonela iz Glengarija, sina starešine koji je bio Rolinsonov prijatelj. Zanimljivo je to što, na portretu, kilt ne nosi starešina već njegov sluga - što opet ističe njegov "potčinjeni" status15. Na osnovu svih tih dokaza, najveći savremeni autoriteti prihvataju tu priču kao istinitu16. Možemo, dakle, zaključiti da je kilt potpuno moderna nošnja, koju je prvi dizajnirao i prvi nosio engleski kveker, industrijalac. Qn ga nije podario brđanima zato što je hteo da sačuva njihov tradicionalni način života, već da bi olakšao njegovu transformaciju: da bi brđane izveo iz vresišta i uveo u fabriku. Ali ako je takvo bilo poreklo kilta, nameće nam se odmah drugo pitanje. Kakav je tartan nosio kveker obučen u kilt? Da li je za Lankaširca Rolinsona smišljena posebna "mustra" odnosno šablon boja ili je on postao počasni član klana Makdonela? Kada je diferencijacija šablona po klanovima počela? Da li je, stvarno, uopšte bilo takvif "mustri" u XVIII-om veku? Pisci iz šesnaestog veka koji su prvi posvetili pažnju odeći brđana očigledno nisu znali za takvu diferencijaciju. Prema njihovim opisima, pledovi starešina su različitih boja, pledovi njihovih pratilaca smeđi, što znači da je razliku u boji, u njihovo vreme, određivao socijalni status, a ne klan

Najranije svedočanstvo koje se navodi kao dokaz za postojanjediferencijacijepremaklanovimajeste primedba Martina Martina, koji je posetio Zapadna ostrva krajem sedamnaestog veka. Ali Martin različite šablone pripisuje samo različitim lokalitetima: on ih ne razlikuje po klanovima; i, zapravo, postoje jaki dokazi da diferencijacija po klanovima nije postojala. Tako se, na nizu detaljno naslikanih portreta članova porodice Grant, koje je u osamnaestom veku uradio Ričard Vejt, svi oni pojavljuju u različitim tartanima; portreti porodice Makdonald iz Armadejla pokazuju "bar šest različitih mustra tartana"; a onovremena svedočanstva vezana za pobunu iz 1745 - bilo da su u pitanju likovna, odnosno literarna dela ili pak odevni predmeti - ne ukazuju ni na kakvu diferencijaciju po klanovima, nikakav kontinuitet šablona. Jedini način na koji se pripadnost nekog brđanina mogla utvrditi nije bio vezan za tartan, već za kokardu na njegovoj kapi. Tartani su bili isključivo stvar ličnog ukusa ili potrebe17. I zaista, u oktobru 1745, kada je Mladi pretendent bio u Edinburgu sa svojom vojskom, Caledonian M ercury je reklamirao "veliki izbor tartana, najnovije mustre". Kao što D. V. Stjuart nevoljno priznaje,

38

14 Mislim na svedočanstvo Sobjeski-Stjuarta. Vidi str. 56. 15 U vezi s portretom vidi Dunbar, op. cit. str. 69-70. Naslikan je verovatno oko 1747. 16Dunbar, loc. cit.

39

to je veliki kamen spoticanja na putu onih koji tvrde da su šabloni drevni; jer čini se čudnim to što brđanima, koji su ispunili grad, a koji su imali različit status i pripadali raznim klanovima, nisu nuđene njihove stare mustre, već "veliki izbortartana, najnovije mustre".

Dakle, kad je izbio veliki ustanak 1745, kilt, onakav kakvog ga mi poznajemo, nije bio ništa drugo do najnoviji engleski pronalazak, a "klanovski" tartani nisu postojali. Međutim, ustanak je označio promenu u istoriji odevanja, kao i u 17 Dokaze u vezi s tim ubedljivo je izneo H. F. McClintock, Old HighlandDressand Tartans, II izd., (Dandok, 1940) i Dunbar, op. cit.

40

Hju Trevor Roper

socijalnoj i ekonomskoj istoriji Škotske. Pošto je pobuna ugušena, britanska vlada je odlučila da najzad učini ono što je razmatrano 1715 (a i ranije) i da konačno uništi nezavisni način života škotskih brđana. Raznim zakonima donesenim u parlamentu, koji su usledili posle pobede kod Kulodena, brđani su bili ne samo razoružani, a njihove starešine lišene nasledne sudske vlast, već je i brđanska nošnja - "pled, filibeg, uskepantalone, naramenici... tartani ili šareni pledovi i takve stvari" - zabranjena širom Škotske pod pretnjom zatvora u trajanju od šest meseci, bez mogućnosti plaćanja kaucije, dok je za prekršaj u povratu sledilo progonstvo na sedam godina18. Taj drakonski zakon ostao je na snazi trideset pet godina i za to vreme se celokupni način života brđana raspao. Godine 1773, kada su Džonson i Bozvel krenuli na svoj čuveni put, ustanovili su da nema više onoga što su očekivali da vide: "narod čudnovatog izgleda i sistem staromodnog načina života". Tokom celog putovanja, zapisao je Džonson, nisu sreli nikog u tartanu. Zakon (koji on nije odobravao) svuda je primenjivan. Cak se i gajde, zapisao je, "polako zaboravljaju". Činilo se da je do 1780. godine brđanska odeća već bila potpuno iskorenjena, i nijedan racionalan čovek ne bi razmišljao o njenom vraćanju u život. Međutim, istorija nije racionalna: ili je racionalna samo delimično. Brđansku nošnju su zaista zaboravili oni koji su imali običaj da je nose. Posle jedne generacije u pantalonama, prosto seljaštvo Gornje Škotske nije videlo razloga da se vrati na opasani pled ili tartan koji im je nekada bio tako jeftin i valjan. Nisu se vratili čak ni "zgodnom prikladnom" novom kiltu. S druge strane, viša i srednja klasa, koje su ranije prezirale "potčinjenu" nošnju, sada su s oduševljenjem prihvatile odeću koju su njeni tradicio18 19 Geo. II c. 39; 20 Geo. II c. 51; 21 Geo. II c. 34.

Izmišljanje tradicije: brđanska tradicija Škotske 41 nalni nosioci konačno odbacili19. U vreme kada je bila zabranjena, neki brđanski plemići su uživali u tome da je nose, i da ih tako portretišu, u sigurnosti njihovih domova. A kad je zabrana ukinuta, ta moda se raširila. Poengleženi škotski perovi, napredni veleposednici, visokoobrazovani edinburški pravnici i trezveni trgovci iz Aberdina - ljudi koji nisu bili sputani siromaštvom i koji nikada nisu morali da skaču sa stene na stenu i preskaču Iokve ili noćivaju u brdima - nisu više nosili uske pantalone, tradicionalnu nošnju njihove klase, a ni nezgrapne opasane pledove, već su počeli javno da se pojavljuju u skupoj i kitnjastoj verziji one najnovije izmišljotine, filibegu ili malom kiltu. Postoje dva uzroka ove upadljive promene. Jedan je opšti i evropski, i može se ukratko izložiti. Reč je o romantičarskom pokretu, kultu plemenitog divljaka kome civilizacija preti uništenjem. Pre 1745. brđane su prezirali kao lenje i pljački sklone varvare. Godine 1745. plašili su ih se kao opasnih pobunjenika. Ali posle 1746, kada se njihovo posebno društvo tako lako raspalo, oni su predstavljali kombinaciju romantičnog šarma primitivnog naroda i magične privlačnosti ugrožene vrste. U takvoj klimi mišljenja Osijan je lako mogao da postigne uspeh. Drugi uzrok je specifičniji i zaslužuje detaljniju analizu. Reč je o brđanskim regimentama koje je fomirala britanska vlada. Formiranje brđanskih regimenti počelo je pre 1745; zapravo, prva takva regimenta - Cma straža, zatim 43. pa 42. redovna regimenta, borile su se kod Fontenua 1745. godi19 Tako Džon Hej Alan (John Hay Allan, Bridal o f Cadlchaim, str. 308-309) (vidi str. 52) primećuje da se nabrđanskim svadbama zastareli tartan "retko ili nikako ne viđa". Knjiga je objavljena 1822, iste godine kada je poseta kralja Džordža IV dovela do toga da tartan obavije udove viših klasa u Edinburgu.

Hju Trevor Roper


ne. Ali tek je između 1757. i 1760. Pit Stariji sistematski nastojao da odvrati ratnički duh brđana od jakobitske avanture i usmeri ga ka imperijalnom ratovanju. Kao što je posle tvrdio:

Faza je otpočela važnim korakom učinjenim 1778. godine. To je bilo osnivanje Gornjoškotskog društva u Londonu: društva čiji je glavni zadatak bio podsticanje drevnih brđanskih vrlina i očuvanje drevne brđanske tradicije. Članovi su bili uglavnom gornjoškotski plemići i oficiri, ali sekretar, "čijoj revnosti društvo izuzetno mnogo duguje za svoj uspeh", bio je Džon Makenzi, pravnik u Templu, koji je bio "veoma blizak i poverljiv prijatelj", saučesnik, organizator i konačno izvršilac Džona Makfersona. I Džejms Makferson i ser Džon Makferson bili su članovi-osnivači Društva, čiji je jedan od istaknutih ciljeva bilo očuvanje drevne gelske književnosti, i čije je najveće dostignuće, u očima istoričara Društva ser Džona Sinklera, bilo objavljivanje "originalnog" Osijanovog teksta na gelskom jeziku 1807. godine. Tekst je priredio Makenzi na osnovu Makfersonovih beleški i objavio ga s raspravom koja je dokazivala njegovu autentičnost (što je zapravo bio nesumnjiv falsifikat), a čiji je autor bio sam Sinkler. S obzirom na Makenzijevu dvostruku funkciju i interesovanje Društva za gelsku književnost (koju je gotovo celu proizveo ili inspirisao Makferson), ceo poduhvat se može shvatiti kao jedna od operacija makfersonovske mafije u Londonu. Drugi i ne manje važan cilj Društva bilo je ukidanje zakona koji je zabranjivao nošenje brđanske odeće u Škotskoj. U tu svrhu članovi Društva su odlučili da se sastaju (a to su u Londonu mogli legalno da rade)

42

Tragao sam za izvrsnošću gde god se ona mogla naći; moja je zasluga to što sam bio prvi ministar koji ju je tražio, i našao, u planinama na severu. Ja sam pokrenuo i stavio u vašu službu jednu odvažnu i neustrašivu rasu ljudi.

Te brđanske regimente će se ubrzo proslaviti u Indiji i Americi, One su takođe ustanovile i novu tradiciju odevanja. Jer "Zakonom o razoružanju” iz 1747. one su izričito izuzete iz zabrane nošenja brđanske odeće, i tako, tokom trideset pet godina, dok je keltsko seljaštvo trajno prihvatilo saksonske pantalone, a keltski Homer slikan u odeći barda, jedino su brđanske regimente održavale u životu proizvodnju tartana i učinile trajnom najnoviju od svih izmišljotina, lankaširski kilt. Brdanske regimente su prvobitno kao uniformu nosile opasani pled; ali kad je kilt jednom bio izmišljen i zbog svojih pogodnosti postao popularan, one su ga prihvatilei Staviše, verovatno je od njih i potekla ideja da se tartanf diferenciraju po klanovima; jer, kako su brđanske regimente postajale sve brojnije da bi mogle da odgovore potrebama ratovanja tako su se i tartanske uniforme diferencirale; a kad su civili ponovo počeli da nose tartan, a romantičarski pokret počeo da podržava kult klana, isti princip diferencijacije lako je prenet iz regimente na klan. To se, međutim, desilo kasnije. Za sada, nas zanima samo kilt koji je izmislio jedan engleski kveker i fabrikant, a od istrebljenja ga je spasao jedan engleski državnik i imperijali sta. Sledeća faza je bilo izmišljanje škotskog pedigrea. Tu fazu su na sebe, konačno, preuzeli Škoti.

43

u nošnji koja je slavljena kao odeća njihovih keltskih predaka, i da bar u takvim prilikama govore uzvišenim jezikom, slušaju zanosnu muziku, recituju drevnu poeziju i drže se osobenih običaja svoje zemlje.

Ali uočljivo je da brđanska odeća, čak ni tada, nije uključivala kilt: ona je u pravilima Društva bila definisana kao uske

44

Hju Trevor Roper

pantalone i opasani pled ("pled i filibeg u jednom komadu")20. Cilj Društva je postignut 1782. kada je markiz od Grejema, na zahtev odbora Gornjoškotskog društva, uspešno pokrenuo proceduru ukidanja zakona u Donjem domu. Ukidanje zakona je izazvalo veliku radost u Škotskoj i gelski pesnici su slavili pobedu keltskog opasanog pleda nad saksonskim pantalonama. Od tog datuma je, može se reći, otpočeo trijumf iznova definisane brđanske odeće. Trijumf nije prošao bez ikakvog otpora. Bar jedan Škot je, još na početku, podigao svoj glas protiv čitavog tog postupka kojim su se keltski brđani, donedavno prezirani kao tuđinci i varvari, proglasili jedinim predstavnicima škotske istorije i kulture. To je bio Džon Pinkerton, čovek čija nesumnjiva ekscentričnost i agresivne predrasude ne mogu da ospore činjenicu da je, posle Tomasa Inesa, bio najveći poznavalac škotskih starina. Jer Pinkerton je bio prvi naučnik koji je ustanovio nešto nalik pravoj istoriji srednjovekovne Škotske. On je bio nepomirljivi neprijatelj istorijskih i književnih falsifikata dvojice Makfersona. On je takođe bio prvi naučnik koji je dokumentovao istoriju brđanske odeće. Pinkerton je ipak napravio jednu ozbiljnu grešku: verovao je da su se Pikti etnički razlikovali od Škota; da Pikti (kojima se divio) nisu Kelti (koje je prezirao) već Goti. Ali ta greška nije obezvredila njegove zaključke da se stari Kaledonci nisu odlikovali time što su nosili kiltove, niti opasane pledove, nego su nosili pantalone; da je tartan uvezeni novitet, a da je kilt još novijeg datuma. Pinkerton je imao spremnog slušaoca u samom ser Džonu Sinkleru. Godine 1794. Sinkler je podigao lokalnu vojnu silu - rotsijsku i kejtnesku miliciju - za borbu protiv 20 Sir J. Sinclair, An Account o f tbe Highland Society o f L don (1813).


45

Francuske, i posle pažljivog izučavanja odlučio da svoje trupe ne odene u kilt (on je znao sve o kvekeru Rolinsonu), već u tartanske uske pantalone. Sledeće godine odlučio je da se na dvoru pojavi u brđanskoj odeći, uključujući tu i pantalone od tartana koji je sam specijalno dizajnirao. Ali on se pre toga posavetovao s Pinkertonom. Pinkerton je izrazio svoje oduševljenje zbog toga što je Sinkler "lilibeg zamenio pantalonama ili uskim pantalonama" jer je ta navodno drevna odeća (pisao je) "u stvari sasvim modema, a svako poboljšanje se može postići bez narušavanja drevnosti. Štaviše, pantalone su mnogo starije od filibega." Čak ni pled ni tartan, dodao je, nisu drevni. Pošto je tako celu opremu pripisivanu "našim keltskim precima" proglasio nestarinskom, Pinkerton se pozabavio onim što je bio njegov pravi cilj. Filibeg, izjavio je, "ne samo što je skaredno nepristojan već je i prljav jer dopušta da prašina dolazi u dodir s kožom i ispušta smrad isparavanja"; to je apsurdno jer, dok su grudi dvostruko pokrivene potkošuljom i pledom, "delovi koje sve druge nacije kriju ostaju samo slabo pokriveni"; takođe deluje nemuški, sirotinjski i ružno: "jer ništa ne može da pomiri neukusnu pravilnost i vulgarnu drečavost tartana u očima mode i svaki pokušaj da se on u nju uvede dosad je propao". Ser Džonov lični tartan, požurio je Pinkerton da doda, "izbegao je svim tim zamerkama" i korišćenjem samo dve neupadljive boje ostavlja "vrlo prijatan opšti utisak”21. Tako je pisao "slavni poznavalac starina g. Pinkerton". No, pisao je uzalud. Jer brđanske regimente su usvojile filibeg, a njihove starešine su lako ubedile sebe da je taj kratki kilt narodna nošnja Škotske od pamtiveka. Drhtavi

21 Pinkerton, Literary Correspondence, i, str. 404; Sir John Sinclair, Correspondence (1831), str. 471-473.

46

Hju TrevorRoper

glas jednog naučnika uzalud se diže nasuprot čvrstom vojničkom poretku, i svako protivljenje nailazilo je na ravnodušnost. Godine 1804. Ministarstvo rata - možda pod uticajem ser Džona Sinklera - razmišljalo je o tome da zameni kilt uskim pantalonama, i na odgovarajući način je anketiralo aktivne oficire. Pukovnik Kameron iz 79. regimente bio je van sebe od besa. Zar Vrhovna komanda, pitao je, zaista predlaže da se zaustavi "ta slobodna cirkulacija čistog i zdravog vazduha" ispod kilta koji "tako izvanredno odgovara brđaninu prilikom aktivnosti"? "Ja se iskreno nadam", protestovao je junački pukovnik, "da se Njegovo kraljevsko visočanstvo nikada neće složiti s jednom tako bolnom i degradirajućom idejom... da sa nas svuče naše zavičajno odelo i strpa nas u komedijaške tartanske pantalone"22. Pre ovog nadahnutog napada, Ministarstvo rata se povuklo i brđaniu kiltovima su, posle konačne pobede 1815, zaokupili maštu i probudili radoznalost Pariza. Narednih godina veverlijevski romani su zajedno s brđanskim regimentama pronosili modu kilta i tartana širom Evrope. U međuvremenu, mit o njihovoj drevnosti počeo je da forsira drugi jedan vojnik, pukovnik Dejvid Stjuart iz Garta, koji se priključio prvobitnoj 42. regimenti kad je imao šesnaest godina i koji je ceo svoj vek proveo u vojsci, većinom u inostranstvu. Kad je 1815. godine postao oficir na raspolaganju, posvetio se proučavanju prvo brđanskih regimenti, a onda brđanskog života i tradicije, tradicije koju je, možda, češće otkrivao u oficirskim menzama nego u dolinama i klancima Škotske. Ta tradicija je tada već uključivala kilt i klanovske tartane, što je pukovnik prihvatio bezrezervno. Priča o tome da je kilt izmislio jedan Englez došla je do njegovih ušiju, ali on je istog časa odbio da u 1Dunbar, op. cit., str. 161-162.


47

nju poveruje: nju, rekao je, pobija "opšte verovanje naroda da je filibeg deo njihove nošnje otkad tradicija postoji". Takođe je, s podjednakom uverenošću, izjavio da su tartani oduvek tkani "prema posebnim šablonima (ili mustrama, kako su ih zvali) različitih klanova, plemena, porodica i oblasti". Ni za jednu od ovih tvrdnji nije izneo nikakav dokaz. One su objavljene 1822. u knjizi pod naslovom Skice karaktera, ponašanja i sadašnjeg stanja brđana u Škotskoj [Sketches o f the Character, Manners and Present State o f the Highlanders o f Scotland], Kažu da je ova knjiga postala "temelj svih sledećih knjiga o klanovima"23. Stjuart se za novu brđansku stvar nije zalagao samo pisanjem. Januara 1820. osnovao je Edinburško keltsko društvo: društvo mladih civila čiji je glavni cilj bio da "propagiraju opštu upotrebu stare brđanske odeće u Gornjoj Škotskoj", i to tako što će je i sami nositi u Edinburgu. Predsednik Društva je bio ser Volter Skot, poreklom iz Donje Škotske. Članovi su redovno obedovali zajedno, "u kiltovima i sa starinskim kapama, i do zuba naoružani". Sam Skot je u tim prilikama nosio uske pantalone, ali je izjavio da je "veoma zadovoljan izvanrednim entuzijazmom Gela koji su se oslobodili robovanja pantalonama za jahanje". "Takvo skakanje, preskakanje i vriskanje", pisao je posle jedne takve večere, "nikada niste videli."24. Takav je, čak i u dostojanstvenom Edinburgu, bio efekat slobodne cirkulacije čistog i zdravog vazduha ispod brđanskog kilta. Tako je 1822, velikim delom zahvaljujući delovanju ser Voltera Skota i pukovnika Stjuarta, već otpočeo brđanski 23D. N. B., s. v., Stewart, David 1772-1829. 24Letters ofS ir W. Scott, prir. H. C. Grierson (1932-1937), vi, str. 338-343, 452; J. G. Lockhart, Life o f Scott (1850), str. 443, 481-482.

48

Hju TrevorRoper

puč. Državna poseta Džordža IV Edinburgu te godine dala je tome izrazit publicitet. To je bilo prvi put da se jedan monarh iz dinastije Hanovera pojavi u glavnom gradu Skotske i izvršene su temeljne pripreme kako bi poseta uspela. Nas ovde zanimaju osobe koje su bile zadužene za te pripreme. Šef ceremonija, kome su povereni svi praktični aranžmani, bio je ser Volter Skot; Skot je za svog pomoćnika - ceremonijala i odevanja - imenovao pukovnika Stjuarta iz Garta; a počasna straža koju su Skot i Stjuart postavili da štiti kralja, državne službenike i statusna obeležja Škotske odabrana je među "oduševljenim pristalicama filibega", članovima Keltskog kluba, "obučenim u odgovarajuću nošnju". Rezultat je bila bizarna travestija škotske istorije, škotske stvarnosti. Okružen svojim fanatičnim keltskim prijateljima, ponesen vlastitim romantičarskim keltskim fantazijama, Skot je izgleda odlučio da zaboravi istorijsku Škotsku, svoju rodnu Donju Škotsku, sve zajedno. Kraljevska poseta, izjavio je, treba da bude "okupljanje Gela". Zato je nagovorio brđanske starešine da dođu sa svojim "repom" pratilaca i odaju počast njihovom kralju. "Dođite i povedite pet ili deset članova klana", pisao je jednom takvom starešini, "tako da izgledate kao ostrvski poglavar, što vi i jeste... Brđani su ti koje će on najpre voleti da vidi."25 I brđani su se spremno odazvali pozivu. Ali kakve tartane treba da nose? Ideja o posebnim klanovskim tartanima, koju je tad obnarodovao Stjuart, izgleda da je potekla od dovitljivih proizvođača koji trideset pet godina nisu imali drugih mušterija osim brđanskih regimenti, a koji su sada, posle ukidanja zakona iz 1782, videli šansu za proširenje tržišta. Najveća među tim firmama bila je firma Vilijama Vilsona i sina iz Banokberna, čije opšime beleške predsta25Letters ofSir W. Scott, vii, str. 213.

Izmišljanje tradicije-. brđanska tradicija Škotske

49

vljaju neprocenjiv izvor za istoričare. Gospoda Vilson i sin videli su korist u kreiranju čitavog repertoara klanovskih tartana, što bi podstaklo nadmetanje među plemenima, i u tu svrhu su sklopili dogovor s Gornjoškotskim društvom iz Londona i tako, preko svog komercijalnog projekta, lišili ogrtač ili pled istorijske vrednosti. Kada je 1819- godine kraljevska poseta prvi put nagoveštena, firma je pripremila katalog "Vodič kroz mustre"["Key Pattern Book"] i poslala uzorke raznih tartana u London, gde ih je Društvo spremno "potvrdilo" kao sheme koje pripadaju ovom ili onom klanu. Međutim, kad je poseta potvrđena, nije bilo više vremena za takvu pedantnu doslednost. Poplava narudžbina je bila tolika da je "svako parče tartana prodato čim bi izašlo s razboja". U tim okolnostima, prvi zadatak firme je bio da bude dobro snabdevena i da brđanskim starešinama obezbedi kupovinu onoga što im je potrebno. Tako je Kluni Makferson, naslednik starešine klana pronalazača Osijana, dobio već gotov tartan. Sada je on imao nalepnicu "Makferson", dok je ranije prodavan na veliko izvesnom gospodinu Kidu za njegove robove na Zapadnoindijskim ostrvima, i nosio nalepnicu "Kid", a pre toga je jednostavno bio označen kao "Br. 155". Zahvaljujući takvoj trgovačkoj dovitljivosti, starešine su mogle da se odazovu ser Volterovom pozivu, a građani Edinburga su mogli da se dive ser Evanu Makgregoru od Makgregora "obučenom u pravi brđanski tartan, s pratnjom, barjakom i gajdašima", kao i pukovniku Makdonelu od Glengarija, nasledniku - posle Rolinsona - najstarijeg kilta u Škotskoj, sada bez sumnje udešenom za tu priliku. Tako je prestonica Škotske bila "tartanizovana" u očekivanju kralja, koji je i sam došao u istoj nošnji, odigrao svoju ulogu u keltskom spektaklu, i na vrhuncu posete svečano pozvao okupljene dostojanstvenike da nazdrave, ali ne ak-

Hju Trevor Roper


tuelnoj ili istorijskoj eliti već "glavešinama i klanovima Škotske". Čak je i Skotov odani zet i biograf Lokart, bio iznenađen tom "halucinacijom" u kojoj je, kako se izrazio, "najveća i najviša slava" Skotske poistovećena s keJtskim plemenima "koja su uvek činila mali i gotovo uvek nevažan deo škotske populacije". Lord Makoli, i sam poreklom brđanin, bio je još otvoreniji. U svom delu iz pedesetih godina devetnaestog veka, on nije dovodio u sumnju drevnost brđanske odeće, ali je njegov osećaj za istoriju bio povređen i on je besneo zbog retrospektivnog širenja tih "prugama išaranih sukanja" na civilizovane rase u Škotskoj. Konačno, pisao je, ta apsurdna nova moda

Vajt. Njegov sin, njihov otac, kratko je služio u mornarici; majka je bila kćerka učenog sveštenika iz Sarija. O njihovom ocu se malo zna i njegov život je tajna. Po svoj prilici je uglavnom živeo u inostranstvu, naročito u Italiji. O mladalačkom životu braće Alen nema dokumenata. Sve što se može reći o njima jeste da su bili daroviti umetnici u mnogim oblastima. Pisali su romantične poeme u Skotovom stilu; poznavali su, mada očigledno samouki, mnoge jezike; bili su vešti crtači, drvoresci, stolari. Ponašali su se samouvereno i šarmantno u društvu, što im je omogućavalo da se s lakoćom kreću u najvišim slojevima. Sve što su radili radili su temeljno i nadareno. Nije poznato kojim su se tačno povodom pojavili u Škotskoj, ali su očigledno bili tamo sa njihovim ocem za vreme kraljevske posete 1822, a mogućno je da su došli još 1819- Period od 1819- do 1822. bio je period priprema za kraljevsku posetu. To je takođe bilo i vreme kad je firma 'Vtlson i sin" iz Banokberna smišljala sistematski plan u vezi s brđanskim klanovskim tartanima, a Gornjoškotsko društvo iz Londona, bez sumnje u dosluhu s njima, razmišljalo o objavljivanju raskošno ilustrovane knjige o brđanskim klanovskim tartanima27. Imamo razloga da verujemo da je porodica Alen bila u kontaktu s firmom "Vilson i sin" u to vreme. U godinama koje su sledile braća su neko vreme verovatno provela u inostranstvu, ali su se povremeno takođe pojavljivala u poznatim škotskim kućama ili na pomodnim događajima, odeveni (kao što se jedan engleski posmatrač izrazio) "sa svom ekstravagancijom za koju je brđanska nošnja sposobna - sa svim mogućim privescima i kićankama,

50

dostigla je tačku preko koje se teško moglo ići dalje. Poslednji britanski kralj koji je imao dvor u Holirudu mislio je da najubedljiviji dokaz poštovanja prema običajima koji su vladali Škotskom pre Ujedinjenja može dati ako se preruši sam u nešto što je, pre Ujedinjenja, devet od deset Škotlanđana smatralo odećom lopova26.

"Preko koje se teško moglo ići dalje..." Makoli je potcenio snagu 'halucinacije' koja se oslanja na ekonomski interes. Skot je bio u stanju da povrati ravnotežu - i on je to vrlo brzo i učinio - ali farsa iz 1822. dala je nov zamah proizvodnji tartana i inspirisala novu maštu da služi toj proizvodnji. Tako dolazimo do poslednje faze u stvaranju brđanskog mita: rekonstrukcije i širenja, u avetinjskoj i odevnoj formi, onog klanovskog sistema koji je realno uništen posle 1745. Glavni akteri u toj epizodi bila su dva najzagonetnija i najzavodljivija lika koja su ikad jahala škotsko kljuse ili veštičju medu: braća Alen. Braća Alen su poticala iz ugledne porodice pomoraca. Njihov deda Džon Karter Alen bio je admiral na ostrvu 26 Macaulay, History ofEngland, gl. XIII.

51

27 Deo predloga se nalazi u MSS. Gornjoškotskog društva iz Londona, Nacionalna biblioteka Škotske, depozit 268, boks 15. Bez datuma, ali s vodenim žigom iz 1818.

52

Hju Trevor Roper

lažnim medaljama i šljokicama"28. Jedan ruski aristokrata, koji je bio u poseti, posmatrao ih je, šljašteće, s ordenima i viteškim obeležjima, u Altajru, u kući porodice Gordona Kaminga. Bili su poškotili svoje ime, prvo u Alan, onda u AlanHej, a zatim samo u Hej; takođe su podsticali verovanje da su potomci poslednjeg Heja, erla od Erola. Kako je ovaj bio neženja, verovatno su mu pripisali tajni brak; ali njihove pretenzije nikada nisu bile ugrožene eksplicitnom tvrdnjom. Ser Volter Skot se sećao da je video starijeg brata kako nosi obeležje visokog kraljevskog službenika Skotske - što je nasledno pripadalo kući Erola - "koje je imao isto toliko prava da nosi koliko i krunu"29. Ništa više, mogao je odgovoriti nosilac, i ništa manje. Braća su mnogo vremena provodila daleko na severu gde im je erl od Moreja dao upravu nad Damavejskom šumom i postali su strućnjaci za lov na jelene. Nikad im nisu nedostajali zaštitnici među aristokratima. Tvrdoglavi "naprednjaci" iz Donje Skotske takođe su bili opčinjeni njima. To je bio slučaj i sa ser Tomasom Dikom Loderom, čija je žena imala imanje u Elginu. Njemu su 1829- poverili da imaju važan istorijski dokument. To je bio rukopis koji je (rekli su) nekada pripadao Džonu Lesliju, biskupu Rosa, prisnom prijatelju škotske kraljice Meri, a koji je njihov otac dobio od samog Mladog pretendenta, princa Čarlija 28Letters andJoumals ofla dy Eastlake (1895), i, str. 54-55. 29Pravedno je reći da braća nisu sama izmislila priču o tome da su potomci erlova od Erola. Kada je njihov deda, admiral Džon Karter Alen umro 1800. godine, autor njegove čitulje je napisao da "on ne samo što je bio rođak markize od Solsberija i markiza od Devonšira [recte Daunšira] već i da je lord Hilsborou izrazio mišljenje da mu pripada i titula Erola kao potomku starog erla Heja po muškoj liniji". (Gentleman’sMagazine (1800, str. 1021). Markiza od Solsberija, lord Daunšir i lord Hilsborou bili su članovi porodice Hil.


53

Lepog. Naslov rukopisa je bio Vestiarium Scoticum ili Garderoba Skotske [The Garde-robe o f Scotland], i pred-

stavljao je opis klanovskih tartana škotskih porodica, a kao autor je bio naveden neki ser Ričard Erkart, vitez. Biskup Lesli je na rukopisu upisao godinu kada je on došao do njega - 1571 - ali je rukopis, naravno, mogao biti mnogo stariji. Braća su objasnila da je rukopis kod njihovog oca u Londonu, ali su Diku Loderu pokazali "grubu kopiju" koju su nabavili i koja je očigledno pripadala porodici Erkart iz Kromartija. Ser Tomasa je to otkriće veoma uzbudilo. Dokument je bio ne samo važan sam po sebi već je i pružao autentičnu stam potvrdu da su postojali posebni klanovski tartani i dokazivao da su takve tartane nosili ne samo brđani već i stanovnici Donje Skotske: što je veoma obradovalo porodice iz Donje Skotske koje su jedva čekale da se zakače za taj podatak30. Ser Tomas je onda napravio prepis teksta koji je mlađi brat ljubazno ilustrovao za njega. Zatim je pisao ser Volteru Skotu, kao orakulumu kome su se svi obraćali kad su takve stvari bile posredi, insistirajući na tome da dokument bude objavljen kako bi se popravili "bezbrojni neprilični, lažni, moderni tartani koji se svakodnevno proizvode, krste određenim imenima i nose kao originalni." Skotov klasični duh se ovoga puta ponovo potvrdio i on nije naseo. Istorija i sadržina rukopisa, kao i karakter braće, činili su mu se sumnjivim. Nije verovao da su Škoti

30 Tako se markiz od Daglasa, oko 1800. godine, obratio Gornjoškotskom društvu iz Londona ne bi li ustanovio da li njegova porodica poseduje "neku posebnu vrstu tartana". Priznao je da je 'prošlo mnogo vremena otkad ga ne nose, pa će sad sigurno biti teško to utvrditi"; ali gajio je nadu... (MSS. Gomjoškotskog društva iz Londona, boks 1, br. 10).

Hju TrevorRoper


iz Donje Škotske ikad nosili klanovske tartane i posumnjao je da je reč o nameštaljci. Insistirao je na tome da se, u najmanju ruku, originalni rukopis podnese na uvid stručnjacima Britanskog muzeja. Ser Tomas je prihvatio sugestiju, a stariji brat se spremno složio s tim; ali cela stvar je pala u vodu kad je pokazao očevo pismo, s potpisom "Dž. T. Stjuart Hej", u kojem ga ovaj strogo prekoreva što je uopšte ikome i pominjao dokument, koji (kako kaže) - nezavisno od uzaludnosti težnje da se oživi jedan, sada već nepovratno izgubljeni svet - nikad ne može biti izložen profanim očima zbog izvesnih "privatnih beležaka na praznim listovima". "Što se mišljenja ser Voltera Skota tiče", kaže autor pisma, "kako nikad ne čuh da ga poznavaoci starina imalo cene, ono me ostavlja potpuno ravnodušnim"31. Tako je orakulum iz Abotsforda dobio preko nosa. Poražena Skotovim autoritetom, braća su se opet povukla na sever i postepeno usavršavala sliku o sebi, svoju ekspertizu i svoj rukopis. Našli su novog pokrovitelja, lorda Lavata, katolika i starešinu porodice Frejzer, čiji su preci bili pogubljeni 1747. Takođe su primili novu veru i proglasili se rimokatolicima, a usvojili su i nov i plemenitiji identitet. Odbacili su prezime Hej i uzeli kraljevsko Stjuart. Stariji brat je nazvao sebe Džon Sobjeski-Stjuart (Jan Sobjeski, poljski kralj-heroj, bio je pradeda po majci Mladog pretendenta); mlađi brat je, kao sam Mladi preten-

dent, postao Čarls Edvard Stjuart. Od lorda Lavata su dobili na poklon Ejlin Ejgas, romantičnu vilu na ostrvcetu na reci Bjuli kod Invemesa, i tu su postavili minijaturni dvor. Bili su poznati kao "prinčevi", sedeli su na prestolima, držali se stroge etikecije i primali kraljevske počasti od posetilaca kojima su pokazivali relikvije Stjuarta i aludirali na tajanstvena dokumenta u svojim zabravljenim sanducima. Kraljevsko omžje je bilo postavljeno iznad ulaza u kuću; kada su se odvozili uzvodno do katoličke crkve u Eskadejlu, kraljevska zastava se vijorila na njihovom čamcu; njihov pečat je bila kmna. Živeći u Ejlin Ejgasu, braća su, konačno, 1842. objavila čuveni mkopis Vestiarium Scoticum. Pojavio se u raskošnom izdanju i tiražu ograničenom na pedeset kopija. Serija ilustracija tartana u boji bila je prva ikad objavljena i predstavljala je pravi trijumf nad tehničkim poteškoćama. Te ilustracije su izvedene uz pomoć novog procesa "mašinske štampe" i, po rečima naučnika koji je pisao pedeset godina kasnije," po lepoti izvođenja i preciznosti detalja nije ih nadmašio nijedan kasnije izmišljen metod kolorštampe". Džon Sobjeski-Stjuart, kao priređivač, napisao je učen komentar i izneo nove dokaze o autentičnosti mkopisa: "otisak faksimila" potpisa biskupa Leslija i "prepis" njegove potvrde da je rukopis primio. Sam mkopis je, kaže, bio "brižljivo sravnjivan" s dmgim mkopisom koji je nedavno pronašao neimenovani irski monah u jednom španskom manastim, a koji je na nesreću izgubljen; još jedan mkopis, donedavno u posedu lorda Lavata, takođe je citiran, iako je, nažalost, odnesen u Ameriku i tamo izgubljen; ali za njim se aktivno traga... Vestiarium Scoticum, budući u tako malom tiražu, nije bio mnogo zapažen posle objavljivanja. Skot je bio mrtav, a Dik Loder, iako je ostao "vernik", nije se oglasio. Da je prou-

54

31 Korespondencija Dika Lodera i Voltera Skota, zajedno s derovim prepisom Vestiariuma, sada se nalazi u Kraljevskoj arhivi u Vindzoru, pošto ju je 1936. godine kraljici Meri predala vlasnica gđica Greta Morit, praunuka Dika Lodera. Delimično je objavljena u Joum al o fS ir Walter Scott, prir. D. Douglas, 2. izdanje (1891), str. 710-713; potpunije u Stewart, Old and Rare Scottish Tartans. Ta dokumenta i ona citirana na str. 63 navedena su uz dopuštenje Nj. v. kraljice.

55

Hju TrevorRoper


čio objavljene tekstove, s iznenađenjem bi zapazio da su oni u znatnoj meri prepravljani otkako je mlađi brat za njega napravio prepis. Ali uskoro se pokazalo da je objavljeni Vestiarium bio samo preliminarni piece ju stifica tive za mnogo opširnije originalno delo. Dve godine kasnije braća su objavila još raskošniju knjigu, koja je, naravno, bila delo dugogodišnjih izučavanja. Taj zapanjujući folio, koji su neštedimice ilustrovali sami autori, posvećen je Ludvigu I, kralju Bavarske, kao "obnovitelju katoličke umetnosti u Evropi" i sadržavao je nadahnuto obraćanje "Brđanima", na gelskom i engleskom jeziku. Sudeći po naslovnoj strani, štampan je u Edinburgu, Londonu, Parizu i Pragu. Naslov je bio Nošnja klanova [The Costume o f the Clans]. Nošnja klanova je izvanredno delo. Sa stanovišta čiste erudicije sav prethodni rad na toj temi čini se slabim i beznačajnim. U knjizi se navode najtajanstveniji izvori, škotski i evropski, pismeni i usmeni, rukopisni i štampani. Delo se poziva na umetnost i arheologiju kao i na literaturu. Pola veka kasnije jedan smotreni i učeni poznavalac starina opisao ga je kao "savršeno čudo pregalaštva i sposobnosti"32, a najbolji savremeni autor u toj oblasti opisuje ga kao "monumentalno delo... jedan od kamena temeljaca na kojem počiva svaka istorija brđanske odeće"33. Delo je inteligentno pisano i kritički nastrojeno. Autori priznaju da je kilt moderan pronalazak (oni su, uostalom, boravili kod Makdonela iz Glengarija). Ništa što oni kažu ne može se smesta odbaciti. S druge strane, ništa se ne može ni uzeti zdravo za gotovo. Knjiga je prožeta čistom fantazijom i očiglednim falsifikatima. Literami duhovi se ozbiljno prizivaju da svedoče kao autoriteti. Osijanove pesme se koriste

kao izvor i navode se nepostojeći rukopisi. Ti rukopisi uključuju "veliku kopiju originalnih Osijanovih pesama i mnoge druge vredne gelske rukopise" koje je iz Dueja pribavio pokojni vitez Votson, a koji su sada, nažalost, nedostupni; latinski rukopis iz četmaestog veka pronađen, s drugim mkopisima, u onom španskom manastim, sada na nesreću izgubljen; i, naravno, sam Vestiarium Scoticum, za koji se sada, na osnovu "internih dokaza" tvrdi da pripada kraju petnaestog veka. Ručno bojene ilustracije predstavljale su monumentalnu skulpturu i stare portrete. Portret Mladog pretendenta u brđanskoj nošnji urađen je na osnovu "originala koji je u posedu autora". Nošnja klanova nije bila samo delo antikvarne erudicije, ona je takođe imala i tezu. Teza se sastojala u tvrdnji da posebna brđanska nošnja predstavlja ostatak univerzalne nošnje iz srednjeg veka, koja je u ostalom delu Evrope zamenjena u šesnaestom veku, ali je, doduše izmenjena na gore pa ipak još uvek prepoznatljiva, opstala u tom zaboravljenom kutku sveta, Gomjoj Škotskoj. Jer, u srednjem veku (prema ovim autorima) keltska Škotska je bila napredni deo kosmopolitske katoličke Evrope: bogato, uređeno dmštvo u kojem su se raskošni dvorovi plemenskih poglavara - zahvaljujući naprednim hebridskim proizvođačima - napajali luksuzom i prosvećenošću sa kontinenta. Na žalost, ta bogata civilizacija nije potrajala: na izmaku srednjeg veka te silne hebridske tkačnice, ti blistavi ostrvski dvorovi, ta "visoka intelektualna prefinjenost" Mala, Ajleja i Skaja počeli su da propadaju; Gomja Škotska je odsečena od sveta; brđansko dmštvo je osiromašilo i okrenulo se sebi, a njihova nošnja je postala zapuštena i bedna. Samo je Vestiarium - to veliko otkriće dvojice braće - pokazavši sjaj originalnih tartanskih kompleta, odškrinuo prozor ka toj veličanstvenoj kulturi koja je sad zauvek iščezla. Jer autori nisu

56

32 Stewart, Old and Rare Scottish Tartans. 33 Dunbar, History ofthe Highland Dress, str. 111.

57

Hju TrevorRoper


pokazali nikakvo interesovanje za savremene pokušaje oživljavanja nošnje same po sebi, odvojeno od keltske katoličke kulture čiji je ona bila deo. To ju je pretvaralo u čist kostim. Jedino pravo oživljavanje je ono u kojem ponovo živi čitava prošlost - kao što je živela u braći Stjuart koji su pisali poeziju, lovili jelene, držali vlastiti plemenski dvor na ostrvu na reci Bjuli. Kao Pjudžin, koji je težio da oživi ne samo gotsku arhitekturu već i celu zamišljenu civilizaciju koja je stajala iza nje, tako su i "Sobjeski-Stjuarti" (kako su ih obično zvali) težili da ožive ne samo brđansku nošnju već i celu zamišljenu brđansku civilizaciju; i oni su to i učinili uz pomoć fikcije tako bezobzirne i istorijskog prekrajanja tako nečuvenog kao što je to bio slučaj i s "Osijanom". Na žalost, Nošnja klanova nikada nije doživela da naučnici o njoj napišu kritiku, pa čak ni belešku. Pre nego što je to moglo da se desi, autori su napravili veliku taktičku grešku. Godine 1846. eksplicitnije su nego ikad iskazali svoje pretenzije na kraljevsko poreklo. To su uradili u seriji kratkih priča koje su, pod romantičnim ali transparentnim imenima, proklamovale otkrivanje istorijske istine. Naslov dela je bio P riče je d n o g veka [Tales o f a Century]; taj vek je obuhvatao godine od 1745. do 1845. Glavna tema pripovedaka bila je tvrdnja da loza Stjuarta nije iskorenjena; da je žena Mladog pretendenta u Firenci rodila legitimnog sina; da je dete, zbog straha da bi ga mogli ubiti agenti Hanovera, povereno brizi jednog engleskog admirala koji ga je odgajio kao rođenog sina; i da je tokom vremena on postao otac dvojice sinova, a ovi su se, posle bitaka kod Drezdena, Lajpciga i Vaterloa, gde su se borili na strani Napoleona koji ih je lično odlikovao za hrabrost, povukli da nastave život u zemlji svojih predaka i sada nastoje da obnove njeno drevno društvo, običaje, nošnju. Stručne fusnote u kojima su citirani još nekatalogizirani

spisi o Stjuartima, neproverljiva nemačka i poljska dokumenta, i "rukopisi u našem posedu" trebalo je da pruže dokaze za ovu priču. U tom trenutku udario je skriveni neprijatelj. Pod vidom zadocnele kritike na Vestiarium, anonimni pisac je u K vorterli rivju u (Q uarterly Revietv) razobličio kraljevske pretenzije dvojice braće34. Stariji brat je pokušao da odgovori. Odgovor je po tonu bio olimpijski, ali po suštini slab35. Naučni rad dvojice braće sada je bio fatalno kompromitovan; domaćinstvo u Ejlin Ejgasu iznenada se raspalo; i sledećih dvadeset godina braća su u inostranstvu, Pragu i Presburgu, nastavila da se zalažu za svoje kraljevsko pravo kojem je kod kuće nanesena tako fatalna šteta. Iste te godine kraljica Viktorija je kupila Balmoral, i pravi dvor Hanovera zamenjen je iščezlim, nestvarnim jakobitskim dvorom u brdima Škotske. U ekonomskoj istoriji često nailazimo na propast smelog, maštovitog, ponekad zanesenog pionira čije delo onda preuzima i uspešno sprovodi prizemniji organizator. Sobjeski-Stjuarti se nikad nisu oporavili od čina kojim su 1847. godine raskrinkani. Iako im, zahvaljujući njihovom ličnom

58

59

34 "The Heirs o f the Stuarts", Quarterly Revietv, lxxxii (1847). Clanak je u to vreme pripisivan, i često uverljivo, Dž. G. Lokartu (J. G. Lockhart), Dž. V. Krokeru (J. W. Croker), lordu Stanhoupu (Stanhope) i Džejmsu Denistonu (Dennistoun), a možda i drugima. Njegov autor je, u stvari, bio Džordž Skin (George Skene), profesor na Univerzitetu u Glazgovu, stariji brat keltskog naučnika V. F. Skina (W. F. Skene). 35 Odgovor je objavio izdavač Blackvvood & Sons (Edinburg, 1848). I napad i odgovor su kasnije ponovo objavljeni zajedno, bez datuma; izdavač Lorimer and Gillies, Edinburg. Knjiga je privatno štampana, očigledno u korist Sobjeski-Stjuarta ili su je čak oni sami štampali.

60

Hju TrevorRoper

šarmu, prijatnoj naravi i dostojanstvenom, neagresivnom ponašanju, nikad nisu nedostajali sledbenici, onaj sudbonosni članak iz K vorterli rivjua uvek je navođen kao dokaz protiv njih. Ali njihov rad nije bio uzaludan. Vestiarium je mogao biti odbačen, Nošnja klanova ignorisana, ali raskošne klanovske tartane koje su oni smislili preuzelo je, ne pominjući njihova diskreditovana imena, Gornjoškotsko društvo iz Londona, i zahvaljujući tome, škotska tartanska industrija nastavila je da cveta. Prizemniji sledbenik zanesenih Sobjeski-Sjuarta koji je postigao taj trajniji uspeh bio je Džejms Logan. Džejms Logan je bio Aberdinac koji je, u mladosti, patio od nečega što je nazivao "ljutom ranom", a koju je zadobio kao učesnik brđanskih igara. Prilikom bacanja malja, projektil težak 17 libri slučajno je pao na njegovu glavu i, kao što je kasnije objasnio (da bi opravdao neke svoje rđave postupke koji nam nisu poznati), to je imalo za posledicu sledeće: "moja lobanja je bukvalno bila razbijena" i desetak kvadratnih santimetara je moralo da bude zamenjeno metalnom pločicom36. Uprkos tom obeshrabrujućem događaju, Logan je postao oduševljeni pobornik brđanske tradicije, i 1831, posle duge pešačke ture kroz Škotsku, objavio je knjigu Škotski G el [Scottish Gael] koju je posvetio kralju Vilijamu IV. U tom delu on ponavlja svu najnoviju brđansku mitologiju: autentičnost Osijanovih pesama, drevnost kilta, posebnost klanovskih tartana; takođe je objavio da on sam "priprema posebno delo o tartanima i obeležjima, sa ilustracijama". Logan je tada već stanovao u Londonu i Gornjoškotsko društvo ga je, u znak priznanja za knjigu, bez oklevanja izabralo za pred36MSS. Gornjoškotskog društva iz Londona, Boks 5, Logan direktorskom kolegijumu Društva (bez datuma).

Izmišljanje tradicije: brđanska tradicija Škotske 61 sednika i preuzelo pokroviteljstvo nad obećanim delom o tartanima. Delo se konačno pojavilo 1843 - godinu dana posle objavljivanja Vestiarium a - pod naslovom K la n ovi G o m je Škotske [Clans o f the Scottish H igh la n d s] ; bilo je bogato ilustrovano, sa sedamdeset dve slike pripadnika klanova u odgovarajućim tartanima, koje je naslikao R. R. Makijan. Malo je verovatno da je došlo do bilo kakvog direktnog kontakta između Sobjeski-Stjuarta, pravih erudita i ne sasvim lažnog aristokratskog držanja, i Džejmsa Logana, plebejca nesposobnog za kritičko rasuđivanje. Ali SobjeskiStjuarti su bez sumnje imali kontakte s proizvođačima tartana i pružali savete i njima i klanovskim starešinama u vezi s tartanima, možda još od 1819. godine. Takođe znamo da su najveći fabrikanti Vilson i sin bili u kontaktu s Loganom, koga su tretirali samo kao posrednika, ispravljajući njegov rad kao superiomi znalci; oni su, dakle, očigledno na raspolaganju imali nekog koga su smatrali većim autoritetom. Tako se Loganovo delo verovatno napajalo, direktno ili indirektno, fantazijama Sobjeski-Stjuarta. Na kraju krajeva, Vestiarium Sobjeski-Stjuarta je objavljen pre Loganove knjige. U svom tekstu Logan je odao priznanje "nedavno objavljenom sjajnom delu Džona Sobjeski-Stjuarta", koje je on očigledno koristio - uprkos povremenim razlikama u pojedinostima koje su mu bile dovoljne kao opravdanje za posebnu publikaciju. U stvari, kao što je kasnije napisao jedan naučnik, mnogi Loganovi tartani predstavljali su "nepriznate reprodukcije dizajna iz Vestiariuma Scoticum a"37.

Logan je dobro natempirao svoj rad. Razobličavanje kraljevskih pretenzija Sobjeski-Stjuarta - pravih pronalaza37 Stewart, op. cit.

Hju TrevorRoper

62

ča klanovskih tartana - uništilo je ugled njegovih rivala baš u trenutku kad je kraljica Viktorija razvila brđanski kult i time dala nov značaj klanovskim tartanima, baš kao i brđanskim predelima, brdanskoj stoci, ser Edvinu Landsijeru i lovočuvaru Džonu Braunu. Godine 1850. objavljena su čak tri dela o klanovskim tartanima i sva tri su se vidljivo ali prećutno oslanjala na diskreditovani Vestiarium čiji su "priredivači" uzaludno nastojali da objave njegovo jeftino izdanje. Jedan od tih radova - Istorija G om je Skotske i gom joškotskih klanova [History o f Highlands and the H ighland Clans] generala Džejmsa Brauna, koja je postala

standardno delo - sadržala je dvadeset dve litografije tartana u boji koje su, bez ikakve beleške, preuzete iz Vestiariu m a i8. Do kraja veka objavljen je veliki broj knjiga o klanovskim tartanima. Sve su se one - direktno ili indirektno - i te kako oslanjale na Vestiarium. To je verovatno veoma pogađalo Sobjeski-Stjuarte koji su se vratili u Britaniju 1868. Sada su bili očajnički siromašni, ali su, kao i uvek, nastavili da igraju ulogu koju su odabrali. Živeli su u Londonu, izlazili u društvo noseći svoje sumnjive medalje i odlikovanja i bili česti posetioci čitaonice Britanskog muzeja gde su imali rezervisan sto, a "njihova pera, noževi za papir, pritiskači itd. bili su ukrašeni minijaturnim zlatnim krunama"39. Godine 1872. kraljici Viktoriji je upućena molba da ublaži materijalnu oskudicu svojih takozvanih zemljaka, ali protiv njih je ponovo potegnut članak iz K vorterlija i molba nije uslišena40. Godine 1877. mlađi brat (stariji je već bio umro) nastojao je da, anonimno, povrati njihove titule, ali je još jednom bi 38 Stewart,

Izmišljanje tradicije: brđanska tradicija Škotske 63 ućutkan pozivanjem na K vorterli41. Kao i za Džona Kitsa, i za braću se može reći da ih je ubio K vorterli: i zaista, mnogi misle da ih je ubila ista ruka42. Ali nikad nisu oskudevali u pristalicama; njihovi prijatelji su se zauzimali za njih do kraja, a posle njihove smrti lord Lavat je izdejstvovao da budu sahranjeni u Eskadejlu, pored crkve u koju su čamcem dolazili iz svog romantičnog doma na ostrvu. Njihova imovina je zatim rasprodata, a kraljica Viktorija je pokazala interesovanje za tu rasprodaju; ali nikakva stjuartovska znamenja, slike, minijature, dokazi o pravima niti rukopisi nisu nađeni među stvarima. Niti je iko ikada video originalni tekst Vestiarium a Scoticum a s napomenom biskupa Leslija, kao ni zanimljive lične beleške - koje je tobože napisao raniji vlasnik, Mladi pretendent, pre nego što ga je predao svom sinu "Dž. T. Stjuartu Heju" alijas "Džejmsu Stjuartu, grofu od Albanije*", još nedokučivijem ocu naših nedokučivih junaka43.

41 Notes and Queries (jul-dec. 1877), str. 92, 158, 214, 351, 397. Pisma s potpisom "RIP" i "Requiescat in Pace" očigledno pripadaju Čarlsu Edvardu Stjuartu. 42Nekisu-pogrešno-pretpostavljalidaje Dž. G. Lokart, koji je napisao dobro poznati napad na Kitsa, takođe i autor članka koji je raskrinkao Sobjeski-Stjuarte. * Ime za Skotsku u starim pričama, baladama i istorijskim spisima. (Prim. prev.) 43 Izgleda da se ništa ne može saznati o Tomasu Alenu, poručniku Britanske mornarice u penziji, ocu Sobjeski-Stjuarta. Njegova kasnija imena i titule zabeleženi su samo u spisima ili falsifikatima njegovih sinova kojima su oni bili potrebni zbog rodoslova. Nije poznato da li je otac igrao neku ulogu u prevarama. On je očigledno živeo povučeno. Umro je u Klarkenvelu 1839 (ne 1852, kako se tvrdi u D. N. B.), posle čega je njegov stariji sin (a posle njegove smrti mlađi) nazvao sebe grofom od Albanije.

64

Hju TrevorRoper

Ovaj ogled počinje Džejmsom Makfersonom. Završava se Sobjeski-Stjuartima. Među tim proizvođačima brđanske tradicije ima mnogo sličnosti. Sva trojica su izmislila zlatno doba u prošlosti keltskih brdana. Sva trojica su tvrdila da poseduju dokumentovane dokaze. Sva trojica su stvorila literame fikcije, falsifikovane tekstove i krivotvorenu istoriju kako bi podržali svoje teorije. Sva trojica su začetnici industrije koja če cvetati u Škotskoj dugo posle njihove smrti. Sva trojica su ubrzo bila raskrinkana, ali su to ignorisali i hladno se posvetili dmgim stvarima: Makferson indijskoj politici, Sobjeski-Stjuarti nestvamom životu u inostranstvu. Ali među njima je bilo i velikih razlika. Makferson je bio pohotljivi razmetljivac čiji su ciljevi, kako u literaturi tako i u politici, bili bogatstvo i moč, i koji je ka tim ciljevima stremio s nemilosrdnom odlučnošču i konačno ih i ostvario. Sobjeski-Stjuarti su bili dobrodušni, učeni Ijudi koji su sticali pristalice zahvaljujuči svojoj očiglednoj bezazlenosti; oni su bili više fantasti nego falsifikatori. Njihova iskrenost se ogledala i u tome što su u svojim fantazijama i živeli. Za razliku od Makfersona, umrli su siromašni. Bogatstvo koje je od njih poteklo otišlo je fabrikantima klanovskih tartana koje sada, s tribalnim oduševljenjem, nose Škoti i takozvani Škoti od Teksasa do Tokija.

Pris Morgan OD SMRTI DO LEPOG POGLEDA: LOV NA VELŠKU PROŠLOST U DOBA ROMANTIZMA

Veseli Vels i njegovo nestajanje U kulturnom životu Velsa tokom osamnaestog i početkom devetnaestog veka uočljiv je jedan paradoks; na jednoj strani, opadanje ili nestajanje starog načina života, a na dmgoj besprimema poplava interesovanja za sve što je velško i svesno nastojanje da se ono sačuva ili razvije. Velški istoričar Piter Roberts1je 1815, u svom prikazu starog načina života, primetio sledeće: Kad, iz političkih ili drugih razloga, ponašanje i običaji jedne nacije, uopšte gledano, pretrpe veliku promenu, istraživanje čiji je cilj da pokaže kakvi su oni bili u ranijim epohama postaje zanimljivo2.

Gotovo svi velški živopisni običaji bili su "sada gotovo potpuno zanemareni", a nekih druidskih verovanja niko se nikad nije ni pridržavao. Prečasni Džon Bing posetio je Balu 1Većina ljudi pomenutih u ovom poglavlju opisana je u The Dictionaty ofWelsh Biography doum to 1940 (London, 1959), ali Piter Roberts se pominje u velškom dodatku rečniku (London, 1970). 2 Peter Roberts, Cambrian Popular Antiquities (London, 1815), uvod.

66

Pris Morgan

1784. i potom 1793- i požalio se na to "što se u roku od deset godina desila promena u ponašanju ljudi". Znaci velške veselosti su nestali, Velšani su postajali nalik Englezima i sva ljubopitljivost putnika ostala je nezadovoljena3. Opadanje i obnova su čudno međusobno izmešani jer se često dešavalo da su upravo oni koji su gorko žalili zbog opadanja postajali pregaoci obnove. R. T. Dženkins kaže da osamnaesti vek nije bio toliko vek metodističke obnove koliko vek obnavljača: u obrazovanju, poljoprivredi, industriji i kulturi; velška renesansa ili obnova starina, ako i nije bila najobuhvatnija, svakako je bila najoriginalnija4. U tom razdoblju velški naučnici i patrioti ponovo su otkrili prošlost, istorijsku, jezičku i književnu tradiciju, a kad im te tradicije nisu odgovarale, kreirali su prošlost koja nikad nije postojala. Romantičarska mitologizacija je u Velsu išla do krajnih granica i ostavila neizbrisiv trag na njegovu kasniju istoriju. Cinjenica da su naučnici koji su pisali o opadanju bili ti koji su ponovo stvarali prošlost ne predstavlja neku ozbiljnu teškoću. Edvard Džouns (1752-1824), harfista princa i potom kralja Džordža IV, lamentirao je u svojoj knjizi o velškoj muzici Bardovski muzej: Iznenadno opadanje nacionalnog minstrelskog muziciranja i običaja u Velsu velikim delom treba pripisati fanatičnim prevarantima ili nepismenim plebejskim propovednicima kojima je previše često dopuštano da preplave zemlju, pri čemu su veći deo prostog sveta odvlačili od zakonite crkve i odvraćali od nji3C. Bruyn Andrews (prir.), The Torrington Diaries (London, 1936), iii, str. 254-255. 4R. T. Jenkins, Hanes Cymru yn y Ddeunawfed Ganrif (istorija Velsa u osamnaestom veku) (Kardif, 1928), str. 2, 104-134. Up. E. D. Evans, A History of Wales 1660-1815 (Kardif, 1976), str. 231-250.

Od smrti do lepog pogleda .

67

hovih bezazlenih zabava, kao što su pevanje, igranje, i druge seoske razbibrige i sportovi u kojima su do tada imali običaj da uživaju, od najranijih vremena... tako je Vels, koji je ranije bio jedna od najveselijih i najsrećnijih zemalja na svetu, sada postao jedna od najdosadnijih5. Zahvaljujući svojim mnogobrojnim knjigama o velškoj muzici, objavljenim između 1784. i 1820, Edvard Džouns je bio jedan od onih koji su preobratili velšku kulturu od kulture koja opada, ali nesvesno opstaje, u kulturu koja se svesno obnavlja, a rezultat, mada često lažan, nikad nije bio dosadan. Veoma mali broj velških naučnika je odavno bio svestan nestajanja posebnog velškog načina života. U šesnaestom veku domaća kultura vezana za katolicizam, u velikoj meri je nestala a da je pri tom nikakva posebna velška protestantska kultura nije zamenila, domaći pravni sistem je ukinut, bardovski sistem je izumirao, stari jezik je proteran iz administracije i, mada je činovništvo i dalje govorilo velški, njihovo ponašanje je poengleženo ili su se priklanjali zapadnoevropskim normama ophođenja. Opadanje se nastavilo tokom sedamnaestog i osamnaestog veka, ali kritična faza je dostignuta tek u osamnaestom veku jer su sve do tada naučnici ipak mogli da se teše mišlju da je veliki deo stare kulture nastavio da živi među prostim ljudima. Kritični stadijum je prvo bio obeležen gubitkom samopouzdanja. Velški pisac almanaha i leksikograf Tomas Džouns 1688. godine kaže: Za jezike, kao i za vlast, postoji određeno vreme; oni imaju svoje detinjstvo, temelje i početak, njihova čistota i savršenstvo rastu i 5 Edward Jones, The Bardic Museum (London, 1802), uvod, str. xvi.

68

Pris Morgan

napreduju; oni se šire i oplođuju: to je stanje pune snage; a onda dolaze starost, opadanje i izumiranje. I tako je bilo po volji Svevišnjem kad smo mi Britanci u pit nju; jer ti mnogi vekovi su pomračili našu moć i iskvarili naš jezik i gotovo nas izbrisali iz povesničkih knjiga6.

Poslednja rečenica je ključna jer je centralna stvar u gubitku samopouzdanja bio gubitak osećanja istorije. Ser Džon Vanbru u Ezopu (oko 1697) dovodi Ezopa u dodir s velškim heraldičarem prikladno nazvanim Kvejnt* koji mu objašnjava svoj posao i kaže da je njegova majka, naravno, "Velčanka"**. Ezop: Velčanka? Molim te lepo, iz koje je to zemlje ona? Kvejnt: To je, gospodine, zemlja na kraju sveta, gde se svaki čovek rađa kao džentlmen i rodoslovac7.

Predstava o Velsu je bila predstava o staromodnoj bestragiji gde gospoda što jedva da košulju imaju na leđima granaju beskonačna porodična stabla koja dosežu sve do Eneje Trojanskog, o zemlji nepromenljivo nazadnoj, čiji ljudi imaju mnoštvo predaka, ali ne i nacionalnu istoriju. To nije bio slučaj u prethodnim vekovima. Da bismo ukratko izložili ovo složeno pitanje, reći ćemo da je ranije velško viđenje istorije bilo trostruko: ono se odnosilo na njihovo poreklo kao nacije, njihovo preobraćanje u hrišćanstvo i živote domaćih prinčeva. Najstariji deo je bio niz mitova ili legendi koji su dokazivali da su Velšani prvi i najstariji 6 Thomas Jones, The British Language in its Lustre (London, 1688), predgovor. * Quaint (eng.): staromodan, privlačan na osobit, staromoda način. (Prim. prev.) ** Welch, var. od Welsh. (Prim. prev.) 7B. Dobree i G. Webb (prir.), The Works o f SirJohn Vanbrugh (London, 1927), ii, str. 33.

Od smrti do lepog pogleda

69

narod na Britanskim ostrvima (od vremena "Brita" Tomasa Džounsa).Velšani su pamtili dela starih junaka i kako su odbijali nadiranja osvajača, a onda bivali pobeđeni, pa se ponovo borili, u nizu od tri povezane rečenice - "trijadama* Britanskog ostrva"8. Drugi deo viđenja istorije odnosio se na britansko hrišćanstvo, uvedeno u vreme Rimljana, a koje su Velšani branili od saksonskih pagana u likovima heroja kakvi su bili Ambrozije Aurelijan i Artur. Na svakom lokalitetu crkva ili sveti izvor bili su povezani s tom centralnom temom preko svetaca kao što su David i drugi keltski sveci. Treći deo viđenja istorije bio je konvencionalniji i odnosio se na loze domaćih prinčeva koji su vodili poreklo od plemenskih vođa ili rimskihfoederatija kakav je bio Kneda**, ili od Kadvaladra Blaženog, poslednjeg velškog kralja koji je pretendovao na vlast nad Britanijom u sedmom veku, pa sve do smrti Levelina II*** 1282. Sredinom osamnaestog veka stanovnici Bilta bili su nepravedno nazivani "izdajnicima iz Bilta" jer je Levelin bio ubijen blizu tog mesta. Kasnije u srednjem veku različiti delovi su se pomešali i transformisali. U dvanaestom veku Džefri od Monmauta adaptirao je stare mitove i izmislio velšku tradiciju; on je ' Velški književni oblik uređen u grupama od po tri iskaza. (Prim. prev.) 8 Rachel Bromvvich, Trioedd Ynys Prydein, the Triads o f the Isle ofBritain (Kardif, 1961) i Trioedd Ynys Prydein in Welsh Literature and Scholarship (Kardif, 1969). ** Cunneda, c. 450. g.; postavio temelje Kraljevstva Gvined u Severnom Velsu. (Prim. prev.) *** Llywelyn: Levelin ili Luelin, ime dvojice prinčeva u Severnom Velsu. Ovde je reč o Levelinu ap Grifldu, koji se proglasio princom od Velsa, zagospodario Južnim i Sevemim Velsom i sporazumom iz Šruzberija bio priznat kao gospodar Velsa. Pokorio ga je Edvard I, pobunio se, poginuo 1282 (Prim. prev.).

70

Pris Morgan

naglašavao trojansko poreklo Britanaca, tvrdio da je Britanija dobila ime po Brutu, a Vels (Cymru) po Kamberu; takođe je isticao herojsku ulogu kralja Artura. Galfridovsku verziju velške istorije još uvek su tvrdoglavo zastupali velški istoričari sredinom osamnaestog veka i jedan od glavnih ciljeva patriota bilo je nalaženje i objavljivanje velškog originala koji je, po njihovom uverenju, morao stajati iza Džefrijeve istorije. Velški naučnici iz tog razdoblja bili su takođe svesni i druge dimenzije velške tradicije, proročke ili mesijanske dimenzije, koja je velšku prošlost projektovala u budućnost. Godine 1764, na primer, Evan Evans govori nešto o tome u svojoj raspravi o velškoj bardovskoj tradiciji9. U starom keltskom društvu, vates ili vidovnjaci predskazivali su budućnost, što je bio posao koji su preuzeli bardovi, a posle gubitka nezavisnosti 1282. literaturi bruda ili proroštva pridavan je veliki značaj10. Trostruka domaća istorijska tradicija postepeno se transformisala u šesnaestom veku. Proročki element je oslabio, mada je Henri Tjudor vešto manipulisao tom tradicijom kako bi dobio podršku Velšana, postavljajući se kao mesijanska figura "Drugog Ovina", a njegovo poreklo od Kadvaladra korišćeno je za ozakonjenje tjudorovskih pretenzija na vlast nad Britanijom. Za druge, Henri je, po svoj prilici, simbolizovao dugo očekivani povratak Arturov. Nešto kasnije anglikanska crkva preuzela je velške mitove o Josifu Arimatej-

__________________________ 9 Evan Evans, Some Specimens o f Early Welsh Poetry (London, 1764), naročito "Dissertatio de bardis'1. 10M. M. Griffiths, Early Vaticination in Welsh and English P a rallels (Kardif, 1937); i Glanmor Williams, "Prophecy, Poetry and Politics in Medieval and Tudor Wales", u H. Hearder i H. R. Loyn (prir.), British Govemment and Administration (Kardif, 1974), str. 104-116.


71

skom kao osnivaču britanske crkve i krivica za gubitak njene nezavisnosti lako se mogla svaliti na Normane i papu umesto na Engleze11. Ostatak velške tradicije nije bio toliko asimilovan koliko diskreditovan kao neosnovani mit jer je Polidoro Verdžilio odbacio veliki deo istorije Džefrija od Monmauta kao zasnovan na legendama. Ono što je preostalo posle tih napada ili prekrajanja preuzeli su engleski naučnici kao ranu englesko-britansku istoriju jer su želeli da poistovete Englesku s britanskom starinom12. Na osnovu pisama upućenih Edvardu Lidu devedesetih godina sedamnaestog veka13, jasno je da je sve do kraja tog veka prost narod memorisao posebne delove veoma stare tradicije kao priče koje se pričaju uz ognjište, priče o Emrisu (Ambroziju)*, Merlinu, Arturu, Talijesinu*’ i drugima. One nisu činile deo neke koherentne celine, već su bile kao perle što su se otkotrljale s pokidane ogrlice. U nekim slučajevima delovi rane velške istorije pamćeni su u baladama, na primer u "Ha-

11 SydneyAnglo, "The British History in Early Tudor propaganda", Bulletin o f thejohn RylandsLibraray, xliv (1961), str. 17-48. Glanmor Williams, "Some Protestant Views o f Early British Church History", History, xxxviii (1953), preštampano u Welsh Reformation Essays (Kardif, 1967), str. 207-219. 12T. D. Kendrick,BritishAntiquity (London, 1950), str. 34-134. 13 F. V. Emery, "A NewAccount o f Snowdonia 1693 Written for Edward Lhuyd", National Library ofWales Joumal, xviii (1974), str. 405-417. * Emrys, jedno od imena Merdina, vrhunskog božanstva Britanaca; u normansko-francuskim romansama pominje se kao Merlin, kod Dž. Monmauta takođe; svoje prvo ime Britanija je dobila po njemu - Class Myrddin. ** Taliesin, VI v., velški bard, kasnije identifikovan s mitskimherojem. (Prim. prev.)

72

Pris Morgan

nes y Cymru" ("Istorija Velsa") Metjua Ovena u kojoj Velšani pasivno prelaze preko svojih starih poraza14. Gubitak velške istorije uticao je na opađanje drugih vidova kulture. Istina je da veliki deo literarnih tekstova o velškoj tradiciji i učenosti koji su opstali do danas potiče iz perioda između 1550. i 1700. godine; G. Dž. Vilijams je primetio da je to zato što su pisci i proučavaoci starina shvatali da njihov poznati svet polako iščezava, i da je herojski čin spasavanja neophodan jer se taj svet sve više prazni15. On je takođe primetio da velški naučnici sve slabije razumeju tradicionalnu kulturu, njene simbole, jezik, gramatiku, a mnogi vlasnici rukopisa priznavali su da, iako znaju velški, nimalo ne razumeju te rukopise osim što misle da su možda dragoceni. Tomas Hern je ustanovio da je nemoguće ubediti Velšane da štampaju rukopisne velške hronike: "Oni su svi protiv toga i skloni su potpunom zanemarivanju vlastite istorije."16Engleske lirske forme (iako s konsonantskom aliteracijom - cynghanedđ) počele su da preovlađuju u poeziji, a protestantska teologija zamenila je tradicionalni simbolizam i aluziju u onome što je preostalo od tradicionalnog stiha. Početkom osamnaestog veka jedan dobar velški naučnik, Džon Morgan iz Mačina, pisao je Mozizu Vilijamsu, saradniku Edvarda Lida i jedno vreme sekretaru Kraljevske akademije nauka, da kao što se grčki i rimski klasici ne mo14 Dafydd Jones, Blodeugerdd Cymry (Šruzberi, 1759), str. 150; i T. H. Parry-Williams (prir.), Llauysgrif Richard Morris o Gerddi (Kardif, 1931), str. 125. 15 Kad je reč o svim aspektima velške nauke, u najvećoj meri sam se oslanjao na G. J. Williams (prir. A. Lewis),Agweddau arHanes Dysg Gymraeg (Aspekti istorije velške nauke) (Kardif, 1969), passim, a ovde posebno str. 83-84. 16 Navedeno u J. Davies, Bywyd a Gwaith Moses Williams (Život i deloMoziza Vilijamsa) (Kardif, 1937), str. 24-25.

Od smrti do lepog pogleda ...___________ T5_ gu čitati bez rečnika klasičnih aluzija, tako je sada potreban i rečnik velške tradicije, inače će velška istorija i književnost ostati brava bez ključa. Tomas Džouns jel688, a u tome nije bio usamljen - rekao da je Svevišnji "iskvario naš jezik" i sve više Velšana je velški jezik počelo da naziva hentaith-om, "starim jezikom", kao da je reč o staračkom domu. Pesnik i trgovac stokom Edvard Moris hvalio je biskupa Lojda od Sv. Asafa (jednog od Sedam biskupa iz 1688)* što uči velški, priznajući da je taj "stari, izanđali jezik što je nekad bio na samom vrhu" postao "sada, pod njegove stare dane, prefinjeni paun"17. Engleski satiričari (na primer, W. R., Wallography, London, 1681) gajili su nadu da će velški jezik uskoro izumreti; taj jezik nije ništa drugo do "frfljanje" "Tafidoma"** i sada se govori samo u nižim klasama. Henri Rolands iz Lanidana žali se u svojoj istoriji Anglsija: A u poslednje vreme, pošto ga je susedni engleski toliko potisnuo, postavši otmen i pomodan jezik kod nas, još više reči leži kraj nas, zaboravljenih i beskorisnih, koje su ranije možda bile cvet i ukras našeg jezika18.

* Džejms II je 1688. doneo Deklaraciju o verskim povlasticama kojom se katolici i disenteri oslobađaju odgovornosti pred krivičnim zakonima. Tome se suprotstavilo sedam biskupa; oni su oslobođeni optužbe za pobunu koja je protiv njih podignuta. 17 O. M. Edwards (prir.), Gwaith Edward Morus (Lanuhlin, 1904), str. 21-24. ** Taphy, Taffy (eng., kolokvijalno; često uvredljivo): Velšanin, prema velškom izgovoru imena Dejvi, Dejvid (vel.,Dafydd). (Prim. prev.) 18Henry Rowlands,MonaAntiquaRestaurata (Dablin, 1723), str. 38.

74

Pris Morgan

Kao i sve drugo velško, jezik nije imao status, bio je "zanemarljiv" (termin Tomasa Džounsa iz 1688). Pesnik i seoski plemić Hju Hjuz pisao je 1730. godine velikom naučniku Luisu Morisu da su svi branioci starog jezika zaspali19. Velški je opstao i nije se razbio u dijalekte zahvaljujući anglikanskoj liturgiji, kao i velškoj Bibliji i protestantskoj apologetskoj literaturi. Ali nije imao dovoljno mehanizama za modemizaciju i razvoj, i verovatno nije imao pravu dinamiku u sebi. On se, kako to pokazuje grafika na naslovnoj strani rečnika Džejmsa Hauela iz 1659, pojavljuje kao uplašena divlja šumska ratnica naspram bogato odevenih dvorskih dama Engleske i Francuske20. Veliko delo velških protestantskih vođa elizabetinske epohe nije nalazilo pravi odgovor u velškoj svetovnoj kulturi, na primer u velškoj svetovnoj literaturi. Velškom književnošću još uvek su dominirali ka prošlosti okrenuti bardovi (koji su ranije obavljali zadatke istoričara, prepisivača, bibliotekara, heraldičara, muzičara itd.), a bardovstvo je postepeno odumiralo pošto je njihova kultura postajala sve manje relevantna za dato vreme. Bardovstvo je slabilo manje-više istovremeno i u krajevima koji su bili poluvelški i u onima koji su bili potpuno velški: u Glamorganu je ostao mali broj profesionalnih bardova posle 1660, u Montgomerišim isto tako malo posle 1640, a Cynfeirdd Lleyn Merdina Farda pokazuje da je čak i na zabačenom poluostrvu Lajn postojao jaz između poslednjeg barda iz 1640. i sledećeg iz 1800. godine koji je radio kao neprofe-

19 Hugh Owen (prir.), Additional Letters o f Morrises o f Anglesey, 2 t. (London, 1947-1949), i, str. 13. 20James Howell, Lexicon Tetraglotton (London, 1659) sadrži odeljak o velškim poslovicama.


75

sionalac na ratnom brodu21. U Nanaju u Merionetu poslednji bard jednog domaćinstva unajmljen na stari način bio je Šon David Las u Nanou (1690), ali ne sme se zaboraviti da je veleposednički stalež u Nanaju i okolini dalje, amaterski, pisao poeziju na velškom (za sebe ili za objavljivanje) sve do početka devetnaestog veka. Bardovi, koji nisu više mogli da nađu zaposlenje ili više nisu bili dobrodošli, početkom osamnaestog veka žestoko su negodovali protiv najnovijih promena; Šon Pričard Pris, na primer, u svom delu Difyrrwch Crefyddol daje oduška bespomoćnom besu zbog načina na koji se "reči seku"22. Velške glavešine nisu više podržavale domaću kultum, pa je "umetnost venula, jezik stario, a sve to zbog sopstvene slabosti, te odlutaše na pogrešnu stazu do mba vlastite propasti"23. To što su se amateri među nižim veleposedničkim slojevima ili u prostom narodu još uvek time bavili, što su knjige pesama objavljivane, bardovima nije ništa značilo. Oni su pamtili blisku prošlost, vreme kada su pevali ceiom dmštvu, od glavešina do seljaka, kada su svi uživali u veselom i radosnom životu, kada je čitav način života bio harmoničan. Oštri satiričar Elis Vin, sveštenik iz nižeg veleposedničkog staleža, nije voleo bardove, ali je takođe mrzeo i modeme elemente u dmštvu i, isto kao i Šon Pričard Pris, 21 G. J. Williams, Traddodiad Llenyddol Morgannivg (Književna tradicija Glamorgana) (Kardif, 1948); Enid Pierce Roberts, Braslun o Hanes Llen Powys (Kratak pregled književne istorije Povisa) (Denbi, 1965); i Myrddin Fardd, Cynfeirdd Lleyn (Stari pesnici Lejna) (Pulheli, 1905). 22 Gwyn Thomas, "A Study o f the Change in Tradition in Welsh Poetry in North Wales in the Seventeenth Century (Oksford, dr fil. teza, 1966). 23 Sion Prichard Prys, Difyrrwch Crefyddol (Verska zabava) (Šruzberi, 1721), predgovor.

76

Pris Morgan

osećao da postoji neka vrsta vakuuma u društvu: on opisuje "ogromnu kući na imanju" čiji su vlasnici otišli u Englesku ili Francusku "da tamo traže ono što su lakše mogli da nađu kod kuće", tako da je stara porodica prepustila kuću sovama, vranama i svrakama: Bilo je mnoštvo takvih napuštenih kuća na imanjima, koje su mogle biti, da nije bilo oholosti, kao u stara vremena prebivalište najboljih ljudi, utočište slabima, škola mira i sveukupne dobrote i blagodat za hiljadu manjih kuća oko njih24.

Cak i da su ostajali kod kuće, malo je verovatno da bi visoko plemstvo i veleposednički slojevi videli sebe kao deo jednog malog, jednoličnog, harmoničnog lokalnog društva. Tradicionalna velška gazdinska kuća je izumirala, veleposednici nisu više živeli u prostranim zgradama sa slugama, zakupcima, prijateljima i bardovima25. Oni su živeli skriveno od tuđih očiju i, preuredivši svoje kuće, usvojili su londonski stil života, a zavičajnom, regionalnom načinu došao je kraj. Do 1700. godine Velšani su možda hvatali korak s načinom života koji je bio u modi u Engleskoj vek ili dva ranije26. Kulturni prelom se veoma jasno ogledao u svetu muzike. Krajem osamnaestog veka sakupljač velške folklorne plesne muzike Vilijam Džouns iz Langadvana bio je zaprepašćen činjenicom što tradicija tolikih vekova može da nestane za tako kratko vreme. Luis Moris je 1726. godine po24 Ellis Wynne, Gweled.igaetheu y Bard Cwsc (Vizije usnulog barda) (London, 1703), str. 13. Up. GwynThomas, YBardd Cwsg a ’ i Gefndir (Usnuli bard i njegovoporeklo) (Kardif, 1971). 25 Peter Smith, Houses o f The Welsh Countryside (London, 1975). 26 Mark Girouard, Life in the English Country House (London, 1978), str. 10, 138.


77

slao pesmu, zajedno s nekoliko žica sa harfe, memoaristi Vilijamu Balkliju, seoskom plemiću iz Brendija na Anglsiju, i taj mali stih bismo mogli prevesti ovako: Sa žaljenjem moram reći, Muzike ni veselja u Velsu više nema, A u dobra stara vremena, Harfa se mogla naći uvek u svakoj kući27.

Džon Roderik, pisac almanaha i gramatičar, ogorčen u svojoj starosti, pisao je Luisu Morisu 1729- jadikujući zbog toga što ne može da nađe nikog ko razume staru velšku muziku, popise melodija i uputstva za štimovanje i sviranje starih instrumenata koji se mogu naći u mnogim velškim rukopisima. Nekoliko godina kasnije braća Moris i njihov krug naišli su na ogroman album stare velške muzike ispisane neobičnim znacima. Napisao ga je Robert ap Hju, harfista kralja Džejmsa 1,1613- godine. On je bio rodom s istog dela ostrva Anglsi kao i braća Moris, a umro je 1665, samo jednu generaciju pre rođenja braće Moris. Porodica Moris je bila veoma muzikalna; oni su se okupljali i pevali uz harfu, umeli su da sviraju crivth, tj, kraud', imali su sluge na imanju koje su izlazile napolje i dozivale stoku svirajući stare melodije na pibgom-u (primitivnoj fruli), oduševljavali su se Vivaldijem i Korelijem i tvrdili da su stručnjaci za velšku muziku. Ali podrobnija analiza beležnice Ričarda Morisa, s velikom brojem melodija za sviranje na violini pokazuje da četiri petine melodija ima engleske nazive28. Veliki album Roberta ap Hjua (koji je predstavljao izbor iz srednjovekovne muzike) bio im 27 Hugh Owen (prir.), Life and Works ofLewis Morris (Anglesey Antiquarian Soc. and Field Club, 1951), str. 162. * Crowd, violina sa šest žica. (Prim. prev.) 28 Parry-Williams, op. cit.

78

Pris Morgan

je potpuno nerazumljiv, kao i svim drugim velškim muzičarima osamnaestog veka. Stara muzika je u najvećem delu Velsa bila povezana s obredima i ritualima običajnog života s njihovim nestankom nestala je i ta muzika. Krajem sedamnaestog veka jedan od korespondenata Edvarda Lida pisao mu je u Ešmolov muzej u Oksfordu i opisao mu stari način života u Landrilu, zabačenom selu blizu Bale: David Rouland, stari kraudista, svakog Uskrsa po podne odlazio je s parohijskim mladićima na vrh Krejg Dinana da deli bele volove. Zatim bi svirao melodiju koja se zvala Ychen Bannog i druge stare melodije koje su umrle s njim29.

Ako su ti beli volovi bili kao oni iz Glamorgana, onda su bili okićeni cvećem i okruženi živopisnim igračima, i to mora da je bio prizor dostojan da se nađe na Kitsovoj grčkoj urni. Ychen Bannog su bili veliki dugorogi volovi u primitivnoj Evropi. Kad je stari kraudista umro, tradicija je bila prekinuta zaista zadugo. Kraud je bio skoro nepoznat uJužnom Velsu i Dejns Barington je 1770. iz^estio Društvo izučavalaca starina da poslednji velški kraudista još uvek živi na Anglsiju, ali da nema naslednika. Čak je i stara velška harfa u sedamnaestom veku zamenjena većom trostrukom harfom. Lirske pesme i balade po engleskom uzoru preplavile su Vels posle 1660, a s njima i mnoštvo engleskih melodija. Morisovski krug je bio svestan da je pevanje stihova uz harfu> tradicija koja odumire; od 1738. praktično je bila ograničena na zabačene krajeve kao što su Kamarvonšir i Merionet30. 29 Edward Lhuyd (prir. R. H. Moriss), Parochialia (Archaeologia Cambrensis, ii, 1909-1911), str. 59. 30 U vezi s Morisima i njihovim krugom v. J. H. Davies (prir.), The Morris Letters, 2 t. (Aberistvit, 1906-1907), The Letters o f Goronwy Owen (Aberistvit, 1924); i Owen,AdditionalLetters.


79

Edvard Lid i njegovi korespondenti su devedesetih godina sedamnaestog veka već bili svesni da dosadna jednoličnost počinje da se uvlači u život Velšana. Tako su, na primer, predano zapisali retka krštena imena kao što su Llywarch, Goleubryd, Tegivared, Tangwystl i tako dalje, koja su bila potisnuta stereotipnim imenima kao što su Džon ili Vilijam. Fiksirano prezime, umesto niza patronima vezanih rečcom ap (sin), postalo je norma u šesnaestom i sedamnaestom veku u višim klasama, a stari sistem, koji je naglašavao rodoslov osobe i njene veze s dmgim ljudima u zajednici sve do zajedničkog pretka, opstao je samo u zabačenijim podmčjima i među siromasima. Svuda je podsticano učtivo i uglađeno ponašanje koje je težilo da preuzme engleske ili francuske standarde, a ne velške. Dmštvo pomorskih narednika, često optuživano za jakobitstvo, bilo je klub u zapadnom Velsu koji je imao i ženske članove i čija su pravila zabranjivala psovanje i rđave manire. Iznenađujuće veliki broj seoskih plemića bavio se proučavanjem starina ili prevođenjem pobožnih dela na velški, a neki od najvećih zemljoposednika bili su krajnje pobožni, među njima i ser Džon Filips iz Piktona koji je bio jedan od osnivača Dmštva za razvoj hrišćanske znanosti. Vilijam Balkli iz Brendija, koji je, kao što smo videli, posedovao harfu i voleo da sakuplja stare velške pesme, bio je trezven, metodičan i pobožan čovek, potpuna suprotnost nepromišljenom i opijanju sklonom seoskom plemiću iz sedamnaestog veka Balkliju iz Dronvija; njegova knjiga računa sačuvana je do danas31. Tomas Penant, jedna od vodećih figura u istorijskoj obnovi osamnaestog 31 Hugh Owen (prir.), The Diary o f William Bulkeley o f Brynddu (Anglesey Antiquarian Society and Field Club Publications, 1), str. 22-102.

80

Pris Morgan

veka, imao je običaj da pije popodnevni čaj u paviljonu koji su njegovi preci koristili za opijanje i orgije. Kao i drugi posmatrači velškog društva, primetio je da se gubi stari običaj pravljenja "turneja", to jest povremenih žestokih pohoda na pabove. Penantov perom crtani portret brđanskog plemića Lojda iz Kum Bihana u Merionetu, nedotaknutog modemim vremenom, gorštački oholog, koji živi skoro srednjovekovnim životom, jede ovsenu kašu i sušeno kozje meso, ispija domaće pivo iz mešine od bičjih belih bubrega i ponavlja svoj rodoslov sve do velških prinčeva, predstavlja portret čoveka koji je preživeo.32 Lojdov rođak Henri Lojd iz Kum Bihana u to vreme je lutao Evropom kao vojni stmčnjak i pisao knjige o strategiji koja će uticati na Napoleona. Braća Moris - Luis, Ričard i Vilijam, bili su prijatelji Tomasa Penanta i njihovo opširno dopisivanje jasno odslikava svet koji postaje sve trezveniji i ozbiljniji. Morisi nisu bili nimalo puritanski nastrojeni i njihovi izdavači su, zarad pristojnosti, često morali da izbacuju pojedine delove iz njihovih pisama, ali Morisi su znali da se stvari menjaju. Njihov prijatelj Tomas Elis, paroh iz Holiheda, vodio je kampanju za moralni preporod Anglsija, prekrajajući stare rituale, istemjući vračare s ostrva, zabranjujući daće, sprečavajući proste ljude da prisustvuju interludijumima. Čini se da je to postizao bez velikih teškoća jer je stari način života već odumirao. Vilijam Balkli iz Brendija je u svom dnevniku od 31. oktobra 1741. zapisao: "Video sam veoma malo svečanih lomača noćas, što znači da staro pagansko sujeverje nestaje." Tu promenu potvrđuju i sačuvane autobiografije iz osamnaestog veka dvojice seljaka s Anglsi32 Thomas Pennant, Tours in Wales,Joumey to Snowdon (L don, 1781), ii, str. 114-116, UvezisHenryLloydvidiD. N. B., s. n.


81

ja, Risa Koksa33i Metjua Ovena34, nećaka pijanog raspusnog pesničkog genija Goronuja Ovena; one prikazuju ostrvo zaokupljeno često veoma gmbim sportovima, na primer užasnim fudbalskim utakmicama koje bi današnje tribine naterale da se postide, ali to je i ostrvo koje se do početka devetnaestog veka otreznilo, uozbiljilo i reformisalo. Tu sliku koju nam dočarava Edmund Hajd Hol u svom opisu Karnarvonšira oko 1810. godine, gde se život prostog naroda menjao delimično zahvaljujući fanaticima, a delimično zahvaljujući "gramzivom duhu vremena" koji je ljudima sada ostavljao malo dokolice. Srećnom životu Velšana došao je kraj, osećao je on: Ludosti i razbibriga sada su u najvećoj meri pokopane u grobu koji je za njih jednim delom možda iskopala narasla inteligencija naroda, ali ga je svakako s više neposrednog efekta iskopao i mrzovoljni metodistički duh35.

Metodizam je i sam (iako to nije priznavao) bio plod složenog pokreta koji je trebalo da moralizuje i evangelizuje velški narod, a organizovali su ga disenteri i anglikanci evangelisti negde između 1660. i 1730. godine, što je nedavno nesumnjivo dokazalo obimno delo G. H. Dženkinsa36. Metodizam je svakako bio pokret samosvesnih pojedinaca koji su se brinuli za spas duša, ali je nasledio i mnoge brige starijih moralističkih pokreta koje su se odnosile na razvoj pismenosti, propovedanje i objavljivanje, 33 Štampano u Lleuad yr Oes (Svonzi, 1827), str. 316-318, 374-376. 34 Štampano u Cymru (Kamarvon, 1908), xxxiv, str. 253-257. 35 Edmund Hyde Hall (prir. E. G. Jones), A Description o f Caemarvonshire in 1809-1811 (Karnarvon, 1952), str. 313-314. 36Geraint H. Jenkins, Literature, Religion and Society in Wales 1660-1730 (Kardif, 1978).

82

Pris Morgan

kao i preobražaj starog načina života. Metodistička kultura je bila krajnje žilava i energična, i pomogla je da se ispuni praznina u životu običnog naroda koja se već bila pojavila. Robert Džouns iz Ros-lana, u svojoj veoma popularnoj hronici pionirskih dana metodizma u Sevemom Velsu, neprestano kritikuje stari način života kao "nesmotren" i "isprazan"37, ali, uništavajući stam kultum, metodisti i dmgi disenteri izmislili su nov velški način života koji je ljude odvojio od prošlosti. Što vek više odmiče, to velški almanasi (kojih je bilo veoma mnogo) pominju sve manji broj proslava vezanih za pojedine svece, praznike u čast svetaca zaštitnika i vašare. Rituali i običaji su postepeno izumrli. Na primer, 1725. godine se u Kapel Hendm (Karmardenšir) nije više plesalo oko majskog drveta, u Aberdem (Glamorgan) taj običaj se zadržao do 1798, a u Penderenu, u pustarama iznad Aberdera, do sredine devetnaestog veka. Početkom osamnaestog veka u Velsu je bila prilično razvijena literatura koja se borila protiv zavisnosti Velšana od opsenara, proroka i vračanja, dok su te stvari u Engleskoj počele da odumim mnogo ranije38. Uprkos tome, Edmund Džouns - Stari Prorok - iz Pontipula, veteran među disenterskim propovednicima, kritikovao je 1767. Velšane što sve manje vemju u magiju i u tome video podli sadukejizam39. Pogrebne daće su pretvorene u molitvena okupljanja, praznici u čast svetaca zaštitnika su postali propo37 Robert Jones (prir. G. Ashton), Drych yr Amseroedd (Ogledalo vremena) (Kardif, 1958), str. 46. Prvo izd. 1820. 38 Geraint H. Jenkins, "Popular Beliefs in Wales from Restoration to Methodism", Bulletin o f the Board ofCeltic Studies, xxvii (1977), str. 440-462. 39Edmundjones, ARelation o f Apparitions ofSpirits... in Wales (London, 1767). Up. Edgar Phillips, Edmund Jones, The Old Prophet (London, 1959).

Od smrti do lepog pogleda ...___________ 83 vednički mitinzi, a čuvenu fudbalsku utakmicu između dva kardiganširska sela zvanu Y Bel Ddu (Cma lopta) jedan lukavi vikar je preobratio u katehezičnu proslavu zbog sve jačih izliva besa izazvanih smrtnim slučajevima na utakmicama. Elajas Oven, veliki folklorist, u svojoj fascinantnoj knjizi o starim kamenim krstovima u dolini Klujda40 pokazuje kako su prilikom viktorijanske restauracije iz crkava uklonjene stepenice koje su spajale ograđeni prostor ispred oltara s lokalnim gostionicama, uklonjene niše gde se u crkvama čuvalo pivo koje su parosi kao nagradu davali pobednicima na nedeljnim utakmicama, uklonjena igrališta, a umesto njih postavljeni ogromni mermemi nadgrobni spomenici u crkvenim portama koje su ranije bile uređene za plesanje i sportske susrete. Sve je to zanimljivo za folkloristu, ali ostaje činjenica da je običan narod, čiji je život sada bio potpuno preobražen, takođe bio i poslednji čuvar velškog tradicionalnog znanja, muzike, istorijskog učenja, poezije i jezika. Promene u folklomom životu imale su temeljnu važnost u očima naučnika i patriota koji su videli da će Vels, ako uopšte hoće da preživi, morati da nađe neki nov, veštački oslonac. Metodističke vođe nisu bile neprosvećeni neprijatelji. Tomas Džouns iz Denbija pisao je izvanrednu poeziju u tradicionalnom velškom metru; njegov prijatelj Tomas Čarls iz Bale poznavao je velške mkopise, bio prijatelj s romantičarskim mitologom Vilijamom Ovenom (Pjuom), i zainteresovan za legendu o Madoku. Bio je žestok protivnik kulture stare zajednice. On je 1791. pisao prijatelju iz Bale:

40 Elias Owen, OldStone Crosses ofthe Vale ofClwyd (London, 1886). Oven jebio svešteniki vodećivelški viktorijanski folklorist.

84

Pris Morgan

Nijedna se harfa osim zlatnih harfl o kojima govori sv. Jovan ne čuje u ovom kraju proteklih nekoliko meseci. Ta veština ne samo što je u opasnosti već je i potpuno uništena i ukinuta41.

Istovremeno, drugom prijatelju je pisao: To oživljavanje religije stavilo je tačku na sva vesela okupljanja čiji je cilj bio ples i pevanje uz harfu, kao i na sve druge grešne zabave što su ovde toliko zaokupljale mlade ljude42.

Poslednji održani vašar bio je najpristojniji i najtrezveniji od svih koje je ikad video. Kamden je u šesnaestom veku okarakterisao Lanrust u Denbiširu kao centar proizvodnje harfi. Semjuel Luis u svom Topografskom rečniku Velsa beleži: "Lanrust je ranije bio poznat po pravljenju harfi; danas su predenje vune i pletenje vunenih čarapa glavna zanimanja."43 Pisci ranog srednjeg veka, kao što su Piter Roberts i Vilijam Hauls, opisuju velški način života koji je na izdisaju44. Cak su i relativno noviji izumi (verovatno iz sedamnaestog veka), kao što su populame predstave, interludijumi (anterliivt) ili lirske balade, brzo odumirali. Kako je vek odmicao, za života jednog od najvećih glumaca i dramskih pisaca Tomasa Edvardsa (Twm o'r Nant), duhoviti i raskalašni popularni komadi - "pogani interludijumi", kako ih je nazivao Elis iz Holiheda - sve više su ustupali pred in41W. Hughes, Life and Letters ofThomas Charles ofBala (Ril, 1881), str. 182. 42 D. E. Jenkins, Life ofThomas Charles ofBala, 3 t., (Denbi, 1908), ii, str. 88-91. 43Samuel Lewis, TopographicalDictionary ofWales (London, 1833), s. n. "Llannvst". 44William Howells, Cambrian Superstitions (Tipton, 1831).


85

terludijiumima o moralnim i dmštvenim problemima. Čak i pre nego što je Tum umro 1810. godine ti komadi su izašli iz mode. Lirske balade, čak i o moralističkim temama, kritikovane su dvadesetih godina devetnaestog veka kao moralno đubre i uskoro su iščezle45. U očima naučnika i patriota, taj nov, ozbiljan način života bio je tuđinski, uvoz iz Engleske, nešto što nije imalo korene ni među velškim zemljoposednicima ni u velškom gwerin-u, to jest folklom. Vilijam Džouns iz Langadvana bio je anglikanac i seoski lekar, pod velikim uticajem Voltera, i nije imao mnogo zajedničkog s rojalističkom, lojalističkom politikom velikog harfiste Edvarda Džounsa. Vilijam je bio uveren da Edvard sakuplja muzički i dmgi folklomi materijal u pet do dvanaest, a Edvard je isto to mislio o Vilijamovom sakupljanju i opisivanju starog plesnog folklora46. Ljudi kakav je bio Edvard Džouns spadali su u red nižih zemljoposednika i slobodnjaka, a malo njih je, kao Penant, pripadalo velikim zamljoposednicima; budući malo izdvojeni od proste gomile, svi su oni bili svesni stanja i shvatali da treba biti uporan u lovu na velšku prošlost, da se ona mora naći i sačuvati, i iznova stvarati za velški narod u novim okolnostima, vodeći računa o kulturi štampanih knjiga, trezvenom moralizmu, razvijenijem transportu i komunikacijama, o želji klubova i udmženja da zauzmu mesto stare poznate sredine. Bilo je, međutim,

45Thomas Parry, Baledi'r Ddeunawfed Ganrif (Balade osamnaestogveka) (Kardif, 1935), str. 148-149- A. Watkin-Jones, "Popular Literature in Wales in the Eighteen Century", Bulletin o f the Boardof CelticStudies, iii (1926), str. 178-195, i "The Interludes of Wales in the Eighteenth Century", ibid., iv (1928), str. 103-11146 Tecwyn Ellis, Edward Jones, Bardd y Brenin 1752-1824 (Kardif, 1957), standardna biografija Edvarda Džounsa.

86

Pris Morgan

mnogo zdravorazumskih, racionalnih činilaca koji su velškom narodu govorili da ne treba više da podržava tako nazadno i zastarelo društvo i da je potrebno uložiti poseban napor da bi se podrška naroda dobila. Otuda značaj koji je namerno izmišljena tradicija imala u Velsu.

Ejstedvod Ejstedvodi nikako ne spadaju u namerne izmišljotine s obzirom na činjenicu da je prvi zabeleženi skup te vrste održan u Kardiganu 1176, pod pokroviteljstvom lorda Risa (jednog od poslednjih prinčeva Južnog Velsa). Reč jednostavno znači "skup" i označava niz muzičkih i pesničkih takmičenja, najavljenih godinu dana unapred, na kojima se dodeljuju ocene i nagrade. U srednjem veku ejstedvodi su za bardove (organizovane u redove ili gilde) takođe bili i prilika da srede stanje u svojoj kući, da oprobaju izvođače i daju dozvole dobrima, a izbace loše. Baš kao što su velški pravnici tvrdili da domaći zakoni potiču još od drevnog (ali autentičnog) kralja Huela Dobrog, tako su i velški bardovi tvrdili da se njihovi sastanci održavaju u skladu sa Statutom Grifida ap Kenana za koga se pretpostavlja da je uspešno uredio bardovski red oko 1100. godine. Na karmardenskom ejstedvodu 1450. uvedeni su složeniji i teži testovi za bardove; oni su, recimo, morali da pišu u kombinaciji od dvadeset četiri razrađene metričke forme, a sve u kompleksno kontrolisanoj aliteraciji. Dva važna ejstedvoda održana su u šesnaestom veku, oba u Karvisu u Flintširu (1523. i 1567), ali to su bili poslednji zraci sunca pred zalazak, i napori da se vrati sjaj prošlosti nisu urodili plodom kada je devedesetih godina šesnaestog veka ponovo planirano održavanje ejstedvoda. Bardovski red se ubrzo našao na izdisaju, iz različitih razloga, ali osnovni je


87

bio taj što su bardovi bili vezani za stari način života koji je i sam nestajao'7. Cak i u vreme raspadanja starog načina života mogli su se primetiti prvi znaci njegovog oživljavanja. Bardovski sastanci zvani "ejstedvodi" ponovo su počeli da se održavaju oko 1700. godine; njihov inspirator je bio gramatičar i pisac almanaha Džon Roderik, a pošto je podatke o sastancima objavljivao u almanasima, oni su nazivani "almanaški ejstedvodi". Posle 1660. godine čitalačka publika se enormno uvećala, i bilo je normalno da bar mali broj knjiških amatera ponekad poželi i kulturu koja se razlikuje od visokoparnih moralističkih traktata i želi da uživa u lepotama i sjaju domaće umetnosti. Uostalom, ni najbolje bolnice nisu isto što i sopstvena kuća. Poslednji profesionalni bard je praktično prestao da deluje devedesetih godina sedamnaestog veka, pa su na novim ejstedvodima učestvovali pesnici amateri, tako da su to uglavnom bili skupovi manjih zemljoposednika i slobodnjaka na kojima su razmenjivane pesme ili su samo jedni drugima dobacivali dosetke u stihu, vodeći neku vrstu rhyfel tafod-a. (verbalnog rata) uz meze i pivo u zadimljenim gostionicama. Ponekad su se organizovali u timove po vojvodstvima - Luis Moris se proslavio u takmičenju između pesnika Anglsija i Karnarvonšira. No, svejedno, postojao je element tradicionalizma: pesnici su nastojali da se drže složenih srednjove-

47 Gwyn Thomas, Eisteddfodau Caeru>ys (Kardif, 1967), dvojezični pregled ejstedvoda od pedesetih godina petnaestog veka do početka osamnaestog veka. HelenRamage, "Eisteddfodau’r Ddeunawfed Ganrif' ("Ejstedvodi u osamnaestom veku"), u Idris Foster (prir.), Twfy r Eisteddfod (Eisteddfod Court, 1968), str. 9-29- H. Teifi Edwarđs, YrEisteddfod (Eisteddfod Court, 1976), opšti pregled, na velškom.

88

Pris Morgan

pravila i nisu im bili strani ejstedvodi iz Tjudora, pa čak ni Statut Grifida ap Kenana. Gramatika Džona Roderika iz 1728. nikako nije bila samo gramatika48. Bila je namenjena gostioničkim bardovima i sadržala je veliki deo tradicionalnog bardovskog učenja; ona je trebalo da im pomogne da pišu bolje kompozicije za male ejstedvode, da isprave comgynghanedd (nepravilnu aliteraciju) i svesno je upućivala na ejstedvod u Karvisu iz 1567. i Grifida ap Kenana. David Luis, poznanik Edvarda Lida i paroh u Kadokstonu kod Nita (Glamorgan), objavio je 1710. stariju antologiju izabranih epigrama srednjovekovne velške poezije, koja je, s obzirom na cenu od četiri penija po primerku, morala je biti namenjena prostom narodu. Sused Davida Luisa, iako disenter, Ris Morgan, s imanja Penkrejg-Ned, stupio je u kontakt s Džonom Roderikom, bilo preko almanaha bilo preko ranih ejstedvoda, i Roderik se 1728. odlučio da štampa aw dl (odu) Risa Morgana kao uzor pisanja u dvadesetčetvrtinskom metru koji je ustanovljen 1450. godine. Morgan je bio čovek novog doba, jedan iz grupe pisaca disentera koji će postati okosnica ranog političkog radikalizma u pobrđu Glamorgana sedamdesetih godina osamnaestog veka. Takozvani almanaški ejstedvodi i dalje su održavani s izvesnim uspehom, ali bez velikog javnog uticaja, sve do osamdesetih godina osamnaestog veka kada je došlo do velike promene u prirodi te obnovljene institucije jer se povezala s drugom novom snagom osamnaestog veka, "velškim društvima". Društva posebno posvećena svemu što je velško bila su gotovo nezamisliva u prethodnim vekovima, ali su se pojavila u osamnaestom i umnožila se u k o vn ih p esn ičk ih

v re m e n a

48 Sion Rhydderch (John Roderick), Grammadeg Cymra (Velška gramatika) (Šruzberi, 1728).


89

devetnaestom i dvadesetom veku. Prvo među njima formirali su londonski Velšani. Oni su pomagali Velšanima u Londonu, organizovali su proslave dana sv. Davida (1. mart) i pokretali dobrotvorne akcije namenjene Velšanima zapalim u teškoće. Najstarije među njima bilo je Društvo drevnih Brita osnovano 1715. godine. Iz njega se 1751. izrodilo mnogo poznatije Casno društvo Cymmrodoriona (reč znači domoroci i odnosi se na Velšane kao najstariji narod u Britaniji), čiji je cilj bilo druženje drevnih Brita, kao i dobrotvorni rad, ali su uz to išle i sve vrste literarnih skupova koji su se bavili istorijom, starinama i savremenim pitanjima. Društvo je privuklo veliki broj članova, među kojima su bili mnogi plemići; običan narod je želeo nešto što bi bilo manje formalno, pa je 1770. osnovan Gwyneddigion (što znači ljudi iz Severnog Velsa), društvo koje je negovalo druženje i čiji su članovi uživali u poeziji i književnoj kritici, pevanju i sviranju na harfi. Ta društva i klubovi, koji su se sastajali u londonskim pivnicama, imali su svoje članove u Velsu, a Velšani iz Velsa su pomno pratili njihove aktivnosti u prestonici49. Krajem osamdesetih godina osamnaestog veka pisci iz Severnog Velsa zamolili su londonski Gwyneddigion da im novčano i organizaciono pomogne da kod kuće uspostave ejstedvode na visokom nivou. Organizaciju su zapravo vodili domaći profesionalci, na primer Tomas Džouns, poreznik iz Koruena i Bale, i nekolicina drugih ljudi. Upravo su ti ejstedvodi postavili obrazac i stvorili tradiciju: organizatori su slali veliki broj obaveštenja, gostionice i pansioni su se pripremali da prihvate goste, štampane su najave i rezultati takmičenja, mnoštvo Ijudi je posmatralo događaje koji su trajali više 49 R. T. Jenkins i Helen Ramage, A History ofthe Honourable Society o f Cymmrodorion 1751-1951 (London, 1951).

90

Pris Morgan

dana, uveče su igrani interludijumi Tuma o'r Nanta, svuda su bile postavljene tezge na kojima su prodavane knjige na velškom, dodeljivane su važne nagrade za poeziju, prozu i muziku, a na kraju su deljene izgravirane medalje i štampana obaveštenja o ocenama i nagradama. Bio je to pravi trijumf profesionalne organizacije i savršeno prilagođavanje jedne veoma stare institucije savremenim okolnostima. Pisci i muzičari amateri su, normalno, želeli mnogobrojnu publiku. Sada je postojao odbor profesionalaca koji su to umeli da organizuju. Zbog turizma je izgrađeno nekoliko prilično dobrih puteva kroz Severni Vels, a jedna grupa bogatih Velšana iz Londona (na primer, Oven Džouns - 'Ovvain Myfyr' - vredni londonski kožar i otac viktorijanskog arhitekte Ovena Džounsa) imala je žarku želju da svoj novac uloži u Vels. Obrazac ustanovljen 1789. poštovan je do 1798. godine kada velike skupove nije više bilo lako održavati. Po završetku rata 1815, ponovo je počelo da se postupa po istom obrascu i, s malim promenama, on se održao i do danas. Muzička takmičenja su, u poređenju s almanaškim ejstedvodima, predstavljala novinu i počela su sve više da dominiraju. U St. Asafu je 1791. takmičenje u pevanju penillion-a trajalo trinaest sati a da se publika pri tom očigledno nije zamorila. Prelepe medalje je dizajnirao Dipre, koji je u to vreme postao glavni zvanični skulptor mlade Francuske republike, a društvo Gwyneddigion (koje je donekle bilo sklono političkom radikalizmu) pokušalo je da navede domaće bardove da pišu o političkim slobodama, što mu nije baš pošlo za rukom. Monsieur Dupre je bio najbliža tačka do koje su ejstedvodi stigli kad je Francuska revolucija u pitanju. Na ejstedvodima su nagrade ponekad dodeljivane pesničkim ili proznim delima o lojalističkim temama, kao što su, na primer, ozdravljenje Džordža III ili


91

poraz Francuza u pohodu na Vels 1797 (atmosfera u Velsu je postala izrazito antirevolucionarna), ali, što je zanimljivije, one su često dodeljivane istorijskim temama, na primer, Vels od Kadvaladra Blaženog do Levelina Poslednjeg, masakr Edvarda I nad velškim bardovima 1282, i tako dalje, što je podsticalo interesovanje naroda za velšku tradiciju (ponekad sasvim lažnu). Posle 1815. novi ejstedvodi su održavani pod pokroviteljstvom kambrijskih društava u Velsu, pošto su od starih klubova u Londonu, koji su negovali međusobno druženje Velšana, inicijativu preuzele domaće grupe patriota, često zemljoposednika i sveštenika. Još jedna prekretnica desila se na provincijskom ejstedvodu održanom 1819. godine u Karmardenu pod pokroviteljstvom biskupa Berdžesa od Sv. Davida. Na tom ejstedvodu prvi put je u dotad čisto muzička i književna takmičenja uveden gorsed bardova Britanskog ostrva. Gorsedd (što znači "presto") predstavlja izum jednog od najzanimljivijih Velšana tog vremena Edvarda Vilijamsa (1747-1826), kamenoresca iz Glamorgana, čiji je bardovski pseudonim biojolo Morganug (Nedi iz Glamorgana). Imaćemo razloga da ga često pominjemo jer je bio ne samo sposoban pisac i poznavalac starina već i mitolog romantičar koji je u sebi objedinjavao mnoge snove i običaje, sklonosti i fantazije karakteristične za osamnaesti vek. Jolo je bio opsesivno zaokupljen mitom i istorijom i, zahvaljujući interesovanju koje je osamnaesti vek pokazivao za druidizam, kreirao je ideju o tome da su velški bardovi bili naslednici drevnih druida i od njih preuzeli obrede i rituale, religiju i mitologiju (pri čemu je ta religija bila mešavina Jolovog sopstvenog unitarijanizma i obožavanja prirode koje je bilo karakteristično za osamnaesti vek). Svoj neodruidizam je, po svoj prilici, izmislio u Londonu 1790. ili 1791. godine, i, ubeđen da su on i njegov prijatelj Edvard Evan (unitari-

92

Pris Morgan

janski sveštenik, harfista i pesnik iz Aberdera) poslednji bardovi preostali iz naslednog reda koji vodi od prvih druida, on je održao bardovsko-druidski seminar u Londonu, na Primrouz Hilu, 21. juna 1792. Taj zanimljivi i drski trik podstakao je maštu mnogih Velšana u Londonu (na primer, njegovog prijatelja Dejvida Samvela, lekara kapetana Kuka) i mnogih velških pisaca kod kuće. Po povratku u Vels Jolo je po celoj zemlji ustanovio bardovske ćelije koje su se zvale "gorsedi", opremio ih ritualima, liturgijom, ceremonijalom i prionuo na posao da za njih stvori korpus druidske tradicije i učenja, što je radio sve do svoje smrti 1826. godine. Treba biti pravedan prema Jolu i priznati da se on nije bavio samo ritualnom odećom gorseda: gorsed je trebalo da oživi bardovski red, da postane nacionalna kulturna institucija u Velsu, neka vrsta kluba branilaca velškog jezika, književnosti i istorije. Posle 1815. sazrelo je vreme da Jolovi glavni izumi deluju, u atmosferi koja je mnogo više bila u skladu s romantičarskom imaginacijom, i Jolo nije imao velikih teškoća da ubedi svoje slušaoce (uključujući tu i njegovog prijatelja dr Tomasa Baudlera, koji je izmislio "baudlerizaciju"*) u autentičnost tih izuma. Od 1819- pa nadalje ejstedvodi su se za pomoć obraćali gorsedima bardova, a gorsedske ceremonije postale su deo najava i održavanja ejstedvoda. Neki od provincijskih gorseda bardova, na primer na Anglsiju i u Povisu, postoje i danas, povezani s provincijskim ejstedvodima. Drugi gorsedi, kao onaj što je u devetnaestom veku organizovan u Pontipridu u industrijskom Glamorganu, bili su aktivni nezavisno od održavanja ejstedvoda. U devetnaestom veku održano je oko ’ Eng., boivdlerization-. uklanjanje nepristojnih reči ili prizora iz književnih dela; čišćenje; cenzura.

Od smrti do lepog pogleda ...___________ 93 pet stotina ceremonijalnih ejstedvoda u Velsu, a mora da je bilo na hiljade manjih ejstedvoda po kapelama i radničkim halama koji nikad nisu prebrojani. Uvođenje gorseda 1819. podstaklo je zanimanje ejstedvoda za mitove i legende, ponekad do gotovo potpunog isključivanja zanimanja za savremeni život. Nacionalni ejstedvodi (koji su tokom devetnaestog veka postajali sve bolje organizovani) s jedne strane su kod Velšana pokrenuli ogromno interesovanje za istoriju (pravu i mitsku), a s druge strane su svoju popularnost u velikoj meri dugovali gorsedskom mitu, njegovim živopisnim ceremonijama i grandioznim, besmisleno komplikovanim ritualima. Upravo je Jolo prvi zamislio da se gorsed uključi u ejstedvodska takmičenja i preobrati ih u nešto mnogo trajnije od takmičenja ad hoc, učini ih delom veće celine, nacionalnom institucijom. Jolo je, naravno, bio neobuzdani sanjar, celog života zavisnik od lauđanuma, droge koja izaziva halucinacije, ali njega su privlačili istorijski mitovi i, za uzvrat, on ih je koristio za stvaranje nove tradicije koja je imala dubok i dalekosežan uticaj. Modemi ejstedvodi su se, dakle, pojavili kad je nestao i poslednji od profesionalnih bardova, i uneli živost u vreme kad su staro ponašanje i običaji već bili izumrli, a život postao (po tvrđenju Edvarda Džounsa) nepodnošljivo dosadan.

Stari i novi druidi Kad su renesansnim đacima u Engleskoj i Francuskoj kao lektira preporučeni Cezarovi Galski ratovi i Tacitov Agricola, drevni druidi su mogli da budu sigumi da će biti ponovo otkriveni, jer su oni stajali iza otpora Britanije i Galije rimskim zavojevačima. U šesnaestom veku su engleski izučavaoci starina Liland i Bejl nagoveštavali da bi velški bar-

94

Pris Morgan

đovi mogli biti naslednici druida, delimično zato što se najveća svetinja druida nalazila na ostrvu Anglsiju, delimično zato što su bardovi, kao i druidi, imali autoritet i, opet kao i druidi, delovali kao proroci50. Milton u Lisidasu poistovećuje drevne druide s velškim bardovima, a profesor istorije u Lajdenu, M. Z. Bokshorn, koji je 1654. objavio knjigu o poreklu Gala, uvrstio je tu ne samo primerak velškog rečnika Dejvisa iz Malvida već i njegovu zbirku velških poslovica prevedenu na latinski kao "Mudrost starih druida"51. Pretpostavljalo se da su druidi izgradili tajanstvene spomenike kakav je Stounhendž, pa je njihovo ponovno otkriće pokrenulo novo zanimanje za te spomenike, kao i za razvoj arheologije. Edvard Lid, veliki velški naučnik i proučavalac starina, bio je u izvesnim prilikama nepoverljiv prema druidima jer su bili tajnoviti mračnjaci koji su prinosili ljudske žrtve; u drugim prilikama bio je fasciniran njima, i bio je oduševljenkadje našao amajlije od amonita (glainy neidr ili maen magt) u Gomjoj Škotskoj, Komvolu i Velsu jer su ličile na ova anguina koje je Plinije pripisivao druidima. Lid ih 1698. naziva "druidskim kamenjem"52. U Lidovo vreme, oko 1700. godine, naučnici su počeli u većoj meri da poistovećuju druide s Velšanima, kao što se može videti u delu ekscentričnog deiste iz Irske Džona Tolanda ili u istoriji Anglsija Lidovog prijatelja Henrija Roulandsa, koji je otišao tako daleko da je preistorijske ostatke na Anglsiju identi-

50 T. D. Kendrick, The Druids (London, 1927); Stuart Piggott The Druids (Harmondsvort, 1974), str. 112-157; i Aneurin Lloyd Owen, The Famous Druids (Oksford, 1962). 51 Prys Morgan, "Boxhorn, Leibniz and the Celts", Studia Celtica, viii/ix (1973-1974), str. 270-278. 52 R. T. Gunther (prir.), The Life and Letters o f Edtvard Lhuyd [i'ž'c] (Oksford, 1945), str. 376.


95

fikovao s druidskim svetilištima, žrtvenim oltarima i sličnim stvarima. Druidi su pretrpeli burnu promenu početkom osamnaestog veka - od tajnovitih mračnjaka koji prinose ljudske žrtve do mudraca i intelektualaca koji brane veru i čast svog naroda - i Velšani su počeli da uviđaju da s njima imaju specijalne veze koje se razlikuju od druidizma u Engleskoj. Druidizam se osećao u vazduhu; kada je 1727. godine g. Meredit hteo da čestita svom susedu Vilijamu Gamboldu iz Pančstona (Pembrukšir) na objavljenoj knjizi o velškoj gramatici, smatrao je prikladnim da ga okarakteriše kao naslednika drevnih druida. Morisovski krug je bio opčinjen druidima, mada na maglovit i neodređen način, i kad je Luis Moris dizajnirao zastavu za Cymmrodorion 1751, na njoj se pojavio drevni druid kao podupirač grba. Najprecizniji i najobrazovaniji naučnik u Morisovskom krugu Evan Evans, "Ieuan Fardd", često se pozivao na druide i očito ih poistovećivao s velškim bardovima - ranu velšku poeziju je, kaže on, teško razumeti jer je verovatno pisana "druidskim tajnim pismom". U dugačkoj poemi Ljubav naše zemlje [TheLove ofO ur Country] iz 1772, on druide vidi kao prve među mnogobrojnim braniteljima velškog naroda, pre Karadoga, Huela Dobrog i drugih. Cak je i renesansne naučnike iz šesnaestog veka, Grifida Roberta i Šona Davida Risa (koji su bili uporni protivnici i radili su u Italiji) video kao naslednike druida: Velika beše ljubav zemlje vaše, vi malobrojni učeni, Što na svetlost dana izneste posvećenih bardova znanje, Robertse i učeni Rise, koji podučavaste pravilima Drevnoga stiha što ih prve zacrtaše druidske škole...53 53 D. Silvan Evans (prir.), GtvaitbyParchedigEvan Evans (Karnarvon, 1876), str. 129 i dalje, objavljuje brošuru Evana Evansa in extenso. U vezi s Evansovom obimnom prepiskom s Tomasom Per-

96

Pris Morgan

Ako je tako pedantan i oprezan naučnik kakav je bio Evan Evans (koji je osećao veliku potrebu da pokaže da je velška tradicija originalna i da nema nimalo sličnosti s Makfersonovom zloupotrebom Osijana) mogao da se oduševi druidizmom, onda ne iznenađuje to što su ga manje skrupulozni umovi pretvorili u pomodni i nekritički kult. Često se tvrdi da je Edvard Vilijams (Iolo Morganivg) stvorio taj kult u Velsu i ne može se poreći da ga je on pomoću gorseda bardova uzdigao do najviših visina, ali Jolo je samo udario svoj lični pečat na nešto što je već bilo opšte verovanje i opšteprihvaćena stvar u Velsu54. Jolo Morganug se veoma zanimao za Stjuklija i prve engleske arheologe i voleo je megalitske spomenike. Prilikom svojih poseta Londonu stupio je u kontakt s engleskim Drevnim redom druida, pao je pod uticaj deističke religije svog prijatelja Dejvida Vilijamsa iz Karfilija (čije je delo Theophilanthropia impresioniralo Voltera i Fridriha Velikog), i oduševljavao se idiličnom slikom mirnog domorodačkog života u Polineziji koju mu je dočarao Dejvid Samvel (DafyddDduFeddyg), velški bard, a takođe i lekar kapetana Kuka i svedok njegove smrti55. Jolo je verovao da su on i njegov prijatelj Edvard Evan56 poslednji živi članovi barsijemvidiA. Lewis (prir.), The Correspondence o f Thomas Percy and Evan Evans (Luizijana, 1957). 54Elijah Waring, Recollections and Anecdotes ofEdtvard Williams (London, 1850). G. J. Williams, Iolo Morgantvg: y Gyfrol Gyntaf (Kardif, 1956) predstavlja izvanrednu ali nepotpunu biografiju na velškom. Kratku studiju o Jolu na engleskom vidi u Prys Morgan, Iolo Morgantvg (Kardif, 1975). 55 E. G. Bowen, David Samtvell, Dafydd Ddu Feddyg 17511798 (Kardif, 1974), dvojezična studija. 56 R. T. Jenkins, Bardd a ’i Gefndir (Bard i njegovoporeklo) (Kardif, 1949) je studija navelškom o Edvardu Evanu iz Aberdera.


97

dovskog reda i da je došlo vreme da se javnosti otkriju tajne nasleđene od prvih druida. Veliki deo Jolovih radova i otkrića vezanih za druide cirkulisao je po časopisima i u rukopisu za njegovog života, a posle Jolove smrti 1826. njegov sin Talijesin ab Jolo (skorman i primeran nastavnik iz industrijskog grada Merter Tidvila) objavio je neke očeve radove, na primer Cyfrinach y Beirdd ( Tajna bardova) i izvanredno delo Coelbren y Beirdd (Azbuka bardova), koju su, po Jolovom tvrđenju, zabeležili glamorganski druidi-bardovi u šesnaestom veku. Azbuka je bila slična ogamskom* pismu i bila je pogodna za urezivanje u. kamen ili drvo, a pošto su engleski zavojevači zabranili velškim bardovima upotrebu pera i mastila, oni su morali međusobno da komuniciraju urezivanjem poruka čudnim slovima sličnim ogamu urezanim na štapove koji su se okretali u drvenom ramu kao računaljke, a zvali su ih peithynen. Posle Taliesinove smrti jedan od Jolovih najvatrenijih pristalica, sveštenik iz Sevemog Velsa po imenu Džon Vilijams 'Ab Ithel', objavio je i druge Jolove radove o bardovima. Jolova druidska teologija veoma je ličila na njegov vlastiti unitarijanizam, i bila je dobrim delom kombinovana s pacifizmom. Njegove druidske ceremonije bile su složene, ali u njima nije bilo ljudskih žrtava. Jolo je rekao bardovima okupljenim na gorsedu koji je organizovao na vrhu planine Gart blizu Kardifa 1797. da su njegovi ciljevi sledeći: da navede običan narod da čuva svoj jezik (treba napomenuti da je sam Jolo bio odgojen na engleskom jeziku i da je propovedao s vatrenošću jednog preoOgam: staro pismo keltskog stanovništva na Britanskom ostrvu; slova ogamskog alfabeta (23) pisana su kao kratke ili duge crte koje poput grana izlaze iz horizontalnog ili vertikalnog stabla. (Prim. prev.)

98

Pris Morgan

braćenika), da ga kroz pesme upozna s njegovom sopstvenom istorijom i navede ga da usvoji jednu moralnu religiju u kojoj neće biti mesta za verska gloženja. Glamorganski sitni zemljoposednici prekinuli su održavanje tog druidskog skupa iz straha da može privući pažnju francuske revolucionarne flote u Bristolskom zalivu. Vojnici nisu bili jedini Jolovi neprijatelji: nekolicina velških naučnika, naročito oni izučavaoci starina i istoričari koji su tiho obnavljali velšku prošlost na naučni način, bila je veoma sumnjičava prema njemu, a sumnjičavi su bili čak i neki bardovi koje je primio u svoj red. Edvard Dejvis iz Bišopstona - Dejvis Kelt za svoje prijatelje - kritkovao je Jola s pozicija klerikalizma, ali je Dejvis istovremeno objavio i nekoliko knjiga koje pokazuju da je duboko verovao u druidizam. On se samo nije slagao s Jolovom verzijom druidizma. Niko od Jolovih savremenika nije bio u stanju da pobije njegove izmišljotine i falsifikate, a opšte oduševljenje mitovima i legendama u to vreme bilo je toliko da je veoma mali broj i pokazao želju da raskrinka jolizam. Unitarijanci su smatrali da je druidizam kao religija izrazito razuman, disenteri su razradili verziju koja je njima odgovarala, anglikanski sveštenici su je prilagodili svojim ciIjevima. Morisovski krug je sredinom osamnaestog veka usvojio bardovske pseudonime na prostodušan i šaljiv način - Vilijam Moris je sakupljao školjke za svog prijatelja Tomasa Penanta, pa su ga prozvali ,'Gwilym Gregynnwr" (Vilijam Čovek-Skoljka).Jolo je bardovska imena shvatao veoma ozbiljno, pa su i njegovi bardovi morali isto tako ozbiljno da ih shvataju. Vilijam Oven (Pju), na primer, postao je ’ldrison", što je asociralo na Kadera Idrisa*. U to vreme su krštena imena ušla u svoju najjednoličniju fazu; bilo je na hilja* Džin Idris, mitsko biće. (Prim. prev.)


99

de Džona Džounsa i sličnih, pa je veliki broj velških spisatelja uveo u modu bardovska imena iz magije i mašte, kao što je ’Eryron Gwyllt Walia' (Čovek-Orao iz Divljeg Velsa). Jolo je dobro poznavao vrtove osamnaestog veka, s njihovim druidskim pećinama (u Pirsfildskom parku blizu Čepstoua, ili u vrtu njegovog prijatelja Ričarda Kolta Hora u Staurhedu). Jolo je to pomodno shvatanje vrtova prilagodio svom uzvišenom cilju, pa su gorsedi i kasnije ejstedvodi svuda po Velsu gradili minijaturne stounhendže za održavanje druidskih ceremonija na otvorenom. Na primer, u Gorsed Gardensu i danas stoji jedan lep stounhendž ispred Narodnog muzeja u Kardifu. Dakle, ono što je u osamnaestom veku bilo samo šala, romantičarska vizija je sada pretvorila u nešto uzvišeno i ozbiljno. Bardovi i neodruidi s jakim stomacima bili su zainteresovani za žrtvene oltare, a dolmeni su bili, kako se pretpostavljalo, korišćeni za prinošenje žrtava. Neki su čak mislili da oni predstavljaju dokaz da su stari druidi oduvek spaljivali mrtve. Jedan od Jolovih sledbenika koji je tu ideju ozbiljno shvatio bio je Vilijam Prajs iz Lantrisanta (1800-1893), lekar i radikalni slobodni mislilac, protivnik braka, koji se slagao s mnogim Jolovim mušicama u vezi sa zdravljem, i koji je toliko bio ubeđen u njegov druidizam i u to da je zakopavanje umrlih bolesnika veliko zlo da je kremirao leš svog malog sina. Njegov postupak je na kraju opravdan kroz jedan od najčuvenijih sudskih procesa, a rezultat toga je bio početak moderne prakse kremiranja. Mit o druidskim žrtvama, dakle, uticao je na naš savremeni način života (ili, tačnije rečeno, smrti). Obimna neodruidska literatura koju su Velšani objavili u periodu romantizma na velškom i engleskom jeziku nikada nije dobro proučena, već je odbacivana s nadmoćnim osmehom, na isti način na koji su istoričari imali obi-

100

Pris Morgan

čaj da postupaju s ranim modernim verovanjima u magiju i vračanje. Odgovorni izučavaoci starina i istoričari s kraja osamnaestog i početka devetnaestog veka, ljudi kao što su Samjuel Raš Mejrik, Ričard Koit Hor i mnogi drugi, pristupili su joj ozbiljno. Džonatan Vilijams je oko 1818. godine napisao veoma zanimljivu istoriju Radnoršira, pedantnu i detaljnu, iako veoma kritički nastrojenu prema ljudima koji su se odrekli velškog jezika. Pet godina kasnije objavio je knjižicu o druidskom obrazovanju pod naslovom Druopaedia, u kojoj ne pravi nikakvu razliku između druida starog sveta i druida iz Jolovih snova57. Obnova druidizma je bila prilično značajan pokret, pre svega zato što je oživela mitove koji pokazuju da je velška kulturna tradicija starija od bilo koje druge tradicije u Zapadnoj Evropi, i kao centralnu figuru te kulture postavila je naučnika, pesnika, učitelja. Ta obnova je, u izvesnoj meri, vratila barda na njegovo prvobitno mesto u velškom životu.

Ponovno otkriće Kelta Velšani su u srednjem veku bili maglovito svesni da imaju veze s Kornvolcima i Bretoncima, a neki naučnici, na primer Bjukenan u šesnaestom veku, čak su ukazivali na veze između savremenog velškog i starog galskog jezika. U sedamnaestom veku je preovadala ideja da velški ima neke veze s hebrejskim, a to je proisteklo iz mita po

57 U vezi s dr Prajsom [Price] iz Lantrisanta vidi Roy Dennin "Druidism at Pontypridd", u Stuart Williams (prir.), GlamorganHistorian (Bari, 1963), i, str. 136-145. Druopaedia Džonatana VilijamsaobjavljenajeuLeominsteru 1823. Onekimvidovimavelškog druidizmavidiD. Moore, "CambrianAntiquity"u G. C. Boon i J. M. Lewis (prir.), Welsh Antiquity (Kardif, 1976), str. 193-222.


101

kojem se poreklo Velšana moglo pratiti sve do jednog od Nojevih unuka. Osamdesetih i devedesetih godina sedamnaestog veka, međutim, nekoliko naučnika je potražilo nove dokaze u vezi s tim pitanjem. U Oksfordu je Edvard Lid, postavši slavan prvo kao sakupljač fosila i geolog, počeo da se bavi svojim maternjim, velškim jezikom i da ga pažljivo i razložno poredi s kornvolskim (koji je sada jednom nogom u grobu) i bretonskim, i, što je bilo originalnije, s irskim i škotskim gelskim jezikom. Lid je želeo da stupi u kontakt s bretonskim opatom Pol-Ivom Pezronom, koji je u Francuskoj bio poznat pre svega kao hroničar, jer se verovalo da Pezron piše knjigu o zajedničkom poreklu Velšana i Bretonaca. Lid nije uspeo da se sretne s Pezronom prilikom njegove posete Britaniji, i Pezronova knjiga se pojavila 1703- godine58. Lid se nadao da će ubrzo biti prevedena na velški jer bi to nateralo obrazovane ljude da se više zainteresuju za svoj jezik i starine. Na kraju se pojavila na engleskcjm 1706. godine u prevodu jednog beznačajnog velškog istoričara po imenu Dejvid Džouns. Pezron je upoređivao velški i bretonski, prateći njihovo poreklo kroz klasične izvore sve do Kelta [Celtae ili Keltoi j koje pominju stari pisci, varvarskog naroda koji je starinom vodio poreklo od Gala u Galateji (Mala Azija) i koji je predstavljao pravu napast za Grke i Rimljane. Pezron je otišao još dalje i izučavao Kelte od starih eponimskih junaka unazad do praotačkih vremena. Pezronov metod je bio u velikoj meri nenaučan, ali on je napisao zanimljivu priču koja je podsticala maštu, i njegova knjiga je uvela Kelte u modu koja je povremeno prerastala u pravu maniju. Pezron je u egleskom prevodu još uvek preštampavan počet58 Prys Morgan, "The Abbe Pezron and the Celts", Transactions oftheHonourableSocietyofCymmrodorion (1965), str. 286-295.

102

Pris Morgan

kom devetnaestog veka. Henri Roulands iz Lanidana ispravno je primetio da je Edvard Lid s okievanjem nagoveštavao da bi velški jezik mogao poticati od hipotetičnog maternjeg jezika zvanog keltski, dok je Pezron, za razliku od njega, bio u to siguran59. Rezultati Lidovog brižljivog empirijskog izučavanja jezika koji su, po njegovom mišljenju, bili u srodstvu s velškim (izvanredna Archaeologia B rita n n ica ) pojavili su se 1707. godine. To delo je imalo ogroman uticaj na kasnija izučavanja; Lid je, međutim, koristio detaljan komparativan metod rasuđivanja koji su ljudi veoma teško razumevali jer je od njih traženo da veruju u postepene promene koje su se odvijale tokom nekoliko hiljada godina. Veliki um koji je odmah shvatio Lidov cilj bio je Lajbnic. Lajbnic se već bavio velškim jezikom kad mu je Lidov rad došao do ruku, i svojim etimološkim spisima je doprineo postavljanju temelja istraživanja keltskog jezika u Nemačkoj, koja su bila daleko temeljnija od svih istraživanja preduzetih u Britaniji i koja će na kraju imati veliki uticaj u Velsu. Velšani su mogli misliti da je komparativni deo Lidovog rada neverovatan, ali su mogli uvažiti bar jedan jednostavan zaključak, a to je da Velšani vode poreklo od Britanaca, koji vode poreklo od Kelta, i da su drevni Kelti imali slavnu istoriju. Monogloti među velškim čitaocima dobili su neki uvid u Lidove stavove zahvaljujući istoriji starog Velsa Teofila Evansa koja je objavljena 1716. godine pod naslovom Drych y P r i f Oesoedd (O gledalo p rim itiv n ih vrem ena). Evans je pokušao da svoje podatke podredi an59 Victor Tourneur, Esquisse d ’une Histoire des Etudes Celtiq es (Lijež, 1905), str. 171-206; A. Rivoallan, Presendedes Celtes (Pariz, 1957), str. 178-211; i Stuart Piggott, Celts, Saxons and the Early Antiquaries (Edinburg, 1967).


103

glikanskim ciljevima i svrhama, kako se to i očekivalo od mladog patriotski nastrojenog sveštenika, ali dalekovidniji Velšani su ubrzo shvatili da pred sobom imaju knjigu u kojoj se, prvi put u dvesta godina, njihova istorija posmatra autonomno i odvojeno od Britanije. Sam Lid je bio vatreni patriota, i pored sve brižljive racionalnosti i opreznosti akademskog metoda koji je primenjivao, i velški naučnici s početka osamnaestog veka, iako nedorasli njegovom nesumnjivom geniju, hvatali su varnice iz njegove vatre. To je bio slučaj s njegovim prijateljima Vilijamom Gamboldom i Mozizom Vilijamsom, a to je bio slučaj i s Morisovskim krugom. Luis Moris je ceo svoj život posvetio napomom radu na katalogu drevnih keltskih imena u Britaniji i na kontinentu, pod naslovom Keltski ostaci [C eltic Rem ains ] kako bi proširio neke od zaključaka Edvarda Lida. Tomas Penant i većina sjajnih istoričara s kraja osamnaestog veka čitali su i prepisivali Lidove spise o topografiji. Veliki engleski naučnik Tomas Persi pokušao je da odvrati viteza Malea, kraljevskog istoriografa Danske, od nepokolebljivog uverenja (uobičajenog za to vreme) da su stari Tevtonci isto što i stari Kelti, pa mu je poslao kopiju Lidovog dela da bi dokazao svoje mišljenje. Male jednostavno nije mogao da razume Lida i ponovio je stare greške u svojoj istoriji Švajcarske objavljenoj 1803. godine60. Kelti zapravo nikad nisu bili imenom vezivani za Britanska ostrva, ali to nije bilo stvarno važno jer su oni bili veličanstven osvajački narod koji je protutnjao Evropom na svojim bomim kolima. Keltski mit je duboko uticao na to da se Francuzi zainteresuju za svoju ranu istoriju i arheologiju. Kelti su odražavali fantazije tog doba, a u Velsu su

60 Lewis, Correspondence o f Tbomas Percy and Evan Evans, str. 106n.

104

Pris Morgan

jednom skučenom, žalosno malom narodu, koji je malo čime imao da se podiči u stanju u kojem je bio, podarili nezamislivo grandioznu prošlost kao neku vrstu utehe. Obnovljeno zanimanje za starine u osamnaestom veku mnogo više duguje Lidovom oduševljenju za stare Kelte nego njegovim egzaktnim metodama. Ogledi o ejstedvodima s početka devetnaestog veka, koje su pisali zanatlije ili sveštenici, učitelji ili krojači, penušali su od ushićenja prema onome što su Francuzi nazivali 'nos ancetres les Gaulois', a Velšani svojim praocima Keltima. Lingvistički dokazi leže u središtu ponovnog otkrića Kelta, a keltizam je imao važan uticaj na jezik. A sada se moramo pozabaviti upravo jezikom.

Od "frfljanja tafidoma" do "nebeskog jezika" Za engleske humoriste i satiričare, koji su u sedamnaestom veku gotovo jedini pisali o Velšanima, velški jezik je bio samo groteskno ružan grleni jezik koji se još uvek svuda govorio kao patois, ali nije imao nikakav status - i verovatno je bio osuđen na skori nestaiiak. Već smo videli kako su velški naučnici i patrioti žalili zbog tog nedostatka brige za jezik koji je sve više postajao "stari jezik". Naučnici osamnaestog veka su mogli biti žestoko antiengleski raspoloženi, ali su bili skloni da jedan drugom pišu na engleskom jer su sve svoje manire i intelektualno znanje sticali na tom jeziku. Cak su se i braća Moris u svojoj neverovatno obimnoj prepisci okretala engleskom jeziku kad su hteli da raspravljaju o akademskim ili intelektualnim pitanjima, iako su pisali na veoma sočnom i živopisnom velškom u svim drugim prilikama. Sam velški jezik je odražavao paradoks velške kulture u tom razdoblju, jer, iako nije imao nikakav status (osim onog koji mu je davala angli-


105

kanska liturgija), u periodu između 1660. i 1730. izuzetno je porastao broj knjiga objavljenih na velškom, izdavači velških knjiga su se preselili bliže Velsu, a od 1718. knjige su štampane i u samom Velsu61. Taj trend se održao tokom osamnaestog veka, a opseg tema o kojima se pisalo na velškom u štampanim knjigama izuzetno se proširio. Luis Moris je čak objavio knjigu na velškom u kojoj se zanatlijama objašnjava kako da poboljšaju brušenje i verre eglomise, kao i druge fine majstorije i veštine. Krajem sedamnaestog veka inteligentnom poznavaocu velškog jezika, bar kad je reč o Južnom Velsu (kao što se to može videti kod neumomog prevodioca i izdavača puritanskih knjiga Stivena Hjuza iz Mejdrima i Svonzija), bilo je teško da razume sopstvenu gramatiku i stilska pravila. Kao što je g. Meredit rekao Vilijamu Gamboldu 1727. godine, pre nego što bi pročitao gramatiku on bi jednostavno učio napamet "ono što seoski svirači sviraju". U dmgoj četvrtini osamnaestog veka ne samo što je postojao ogroman broj štampanih rasprava na velškom jeziku o moralnim i religijskim pitanjima već je bilo i nekoliko istorijskih dela (koja su bila izuzetno populama) i nekoliko gramatika i rečnika. Posle 1714. velški jezik nije više imao onu ulogu koju je imao ranije u anglikanskoj crkvi, ali to je više nego nadoknadila veoma plodna disenterska i metodistička literatura na tom jeziku. Do kraja osamnaestog veka povećao se broj gramatika i rečnika i u njima se manifestovalo više sigurnosti i ponosa, a manje cmizdravog defetizma nego u ranijem periodu. Seoski plemić Rajs Džouns iz Blajnaja blizu Dolgelaja objavio je 1773. izvanrednu zbirku sred61 W. Rowlands (prir. D. S. Evans), Cambrian Bibliography / Llyfryddiaeth y Cymry (Lanidlous, 1869); Jenkins, Literature, Religion and Society in Wales.

106

Pris Morgan


107

njovekovne velške poezije Gorchestion Beirdd Cym.ru (Slava velških bardova). Kao što bi se i očekivalo od seoskog plemića, njegova vlastita poezija bila je duhovita i vesela, a njegov velški nekako razmetljiv i kitnjast. Džounsov predgovor odiše optimističkim uverenjem da je konačno došlo vreme u kojem ima nade za velški jezik, posle tolikih razočaranja, propadanja i poraza u prošlosti. Voleo je da kaže da je "Pamas nepromenljiv", a "Helikon neiscrpan" kad je velški u pitanju i svoj predgovor je ovako zaključio (naš prevod):

velški direktno povezan s ranom istorijom i da je na neki način ostao čist i bez primesa. Tomas Ričards je svoj rečnik nazvao Thesaurus i u predgovoru on čestita sebi:

Jer sad vidim veliku ljubav koju plemići i prost narod gaje prema britanskom jeziku, kao i prema delima starih bardova; i tako ćemo uskoro videti Muzu (za vrlo kratko vreme, nadamo se) kako izranja iz grobova veštih bardova u ničim pomućenom sjaju62.

Još jedan glamorganski sveštenik i Ričardsov sused, Džon Volters je 1770. godine ne samo započeo rad na velikom rečniku već je, iste godine, u Kaubridžu, objavio i manifest velških naučnika - Rasprava o velškom je z ik u [A Dissertation on the Welsh Language], gde iskazuje verovanje u iste mitove i legende kao i Ričards, i svu oskudnost i siromaštvo velškog jezika pretvara u vrline. To svedoči o uzvišenosti tog čistog jezika, bez primesa, koji se ne koristi za pisanje lascivnih romana ili skarednih komada, a njegov grub zvuk je muževan i neizveštačen, za razliku od afektiranog šušljetanja engleskog jezika. Velški je podvrgnut još neobuzdanijoj i fantastičnijoj mitologizaciji od ove. Morisovski kmg, Luis kao kraljevski službenik, Vilijam kao carinik u Holihedu i Ričard u Pomorskoj kapetaniji u Vajtholu zavideli su jednom od svojih prijatelja, advokatu Roulandu Džounsu zato što se oženio naslednicom Bmm Hola u Lejnu, pa je, zahvaljujući svojim prihodima, mogao da objavljuje sve što bi poteklo

Plemeniti Džouns svakako nije govorio o "frfljanju tafidoma". On je bio motivisan verovanjem da je njegov maternji jezik najstariji u Evropi, možda i u svetu, da nije polutanski jezik kao engleski, da je bogat i da se može braniti od svih neprijatelja. Znak postepene promene odnosa prema velškom jeziku bio je i sve veći broj rečnika: da pomenemo nekoliko primera: rečnik Tomasa Džounsa iz 1688. pedantan je i kompaktan, rečnik Tomasa Ričardsa iz Kojčerča, iz 1753, sasvim je solidan, rečnik Džona Voltersa iz Landua (objavljivan u delovima od 1770. do 1795) teško je štivo, a zapanjujući rečnik Vilijama Ovena (Pjua) (čiji su delovi objavljeni između 1795. i 1803) je ogroman. U međuvremenu naučnici su posećivali Vels kao nacionalno dobro, čak kao nacionalni spomenik. Oni koji su pisali na velškom bili su u velikoj meri podstaknuti idejom da je 62 Rice Jones, Gorchestion Beirdd Cym.ru (Šruzberi, 177 predgovor. Džounsovu poeziju objavio je Rajs Džouns Oven 1818.

Još uvek naše ime nije sasvim izbrisano pod kapom nebeskom: mi dosad nismo samo uživali u čestitom imenu svojih predaka, već smo i najvećim delom sačuvali potpun i neiskvaren (bez velikih promena ili mešanja s drugim jezicima) onaj p r i m i TIVNI j e z i k kojim su govorili kako Gali tako i Briti pre nekoliko hiljada godina®.

63 Thomas Richards, Antique Linguae Britannicae Thesaurus (Bristol, 1753), predgovor. Up. T. J. Morgan "Geiriadurwyr y Ddeunawfed Ganrif' ('Leksikografi osamnaestog veka"), u Llen Cymru, xi (1966), str. 3-18.

108

Pris Morgan

iz njegovog pera. Njegovo Poreklo jezik a i naroda [O rig in o f Language a n d N a tion s ] pojavilo se 1764, a nekoliko godina kasnije u nizu su sledili G om erovi krugovi [The Circles o f G om er] i Deset trijada [The Ten Triads]. (Ime Velsa IC um ryl potiče od Gomera.) Te knjige su prevazilazile Pezrona i keltomanijake i bez razlike i nenaučno su secirale velške reči kako bi se dokazalo da velški jezik predstavlja koren svih drugih jezika. U izvesnom smislu, zaista je bilo veoma važno shvatiti kako jezike treba analizirati: zahvaljujući poznavanju načina na koji se jezici konstruišu i razvijaju, ljudi kakav je bio Džon Volters (uz pomoć svog mladog suseda Jola Morganuga) proširili su velški vokabular izmišljanjem velških reči za nove stvari ili radnje; tako su izmislili reč g e iria d u r za rečnik i tanysgrif i o za pretplatu, dva termina koja su još uvek u upotrebi. Rouland Džouns je iste te metode koristio neobuzdano i mahnito, a bilo je još nekoliko sličnih njemu. Jedan od njih bio je pisac pornografskih romana Džon Kleland koji se od avantura Fani Hil okrenuo mračnijim dubinama keltske leksikografije i napisao nekoliko brošura u kojima velške partikule povezuje s mnogim drugim jezicima. Kleland je kao Englez pripadao nekeltskoj sporednoj grupi, što se ne može reći i za najvećeg i najuspešnijeg mitologa jezika Vilijama Ovena (Pjua). Pju je rođen kao Vilijam Oven u Severnom Velsu 1759, ali je od 1776. pa nadalje radio kao učitelj u Londonu, da bi se 1806. vratio u Vels gde je nasledio seosko imanje na kojem je živeo sve do svoje smrti 1835. Prezime Pju je uzeo pošto je nasledio imanje, ali je njegov sin Anajrin Oven zadržao staro prezime. Pju je bio u centru zbivanja londonskog života Velšana, a družio se i s mnogim engleskim piscima kao što su Vilijam Blejk i Robert Saudi. Višestrano nadaren, izuzetno obrazovan i vredan, on je bio


109

blage naravi i lakoveran, nastran i ekscentričan u svojim verskim opredeljenjima, a 1802. godine završio je kao jedan od starešina proročice Džoane Sautkot. Pjuov organizatorski duh stajao je iza svih publikacija londonskih Velšana, ali kada je 1789- objavio izvanrednu zbirku pesama Davida ap Gvilima, Jolo Morganug ga je nasamario da objavi nekoliko pesama-pastiša kao originalna dela velikog pesnika, a koje ja napisao sam Jolo. Kada je 1792. godine objavio zbirku ranih velških pesama koje su dovođene u vezu s Levarhom Starim*, Jolo ga je opet nagovorio da objavi njegova bardovska fantaziranja u dugom predgovoru zbirke. Godine 1800. on i Jolo su sarađivali na obimnom izdanju raznih dela velške srednjovekovne književnosti M yvyrian Archaiology ofW ales, u čije je poslednje delove Jolo opet ubacio veliki broj vlastitih izmišljotina. Pju nije bio u stanju da odoli šarmu takvih mitologa kakav je bio Rouland Džouns, tolika je bila njegova strast prema svemu što je velško, i bio je siguran da bi analiza velškog jezika otkrila tajnu najstarijeg jezika čovečanstva. Dalje, ako bi se velške reči razložile ili rastavile, jezik bi se mogao rekonstruisati racionalnim postupcima i njegov obim i upotreba mogli bi se bezgranično proširiti. Pju je kritikovao velški (kvrgav i ćoškast jezik pun nepravilnosti i sintaksičkih nastranosti) s krajnjom racionalnom revnošću prosvećenog despota kakav je bio Josif II. Lf svom velikom rečniku, gramatikama i raznim literamim sastavima seckao je jezik na komadiće i ponovo ga sastavljao u njegovu uređenu celinu. Na taj način je nalazio velšku reč za svaku mogućnu nijansu u bilo kojem jeziku: izmislio je gogoelgrevyddusedd za "izvestan stepen sujeverja", cyngrabad za "opšte obilje", cynghron za "nagomilan", tako da je u ' Llywarch the Old, britanski pesnik iz VI veka. (Prim. prev.)

110

Pris Morgan

rečniku, čiji su delovi objavljivani između 1795. i 1803godine zaista nagomilano opšte obilje, najmanje sto hiljada reči, što je četrdeset hiljada više reči nego što ih ima Engleski rečnik dr Džonsona. Pju je želeo da iznova stvori moderni velški kao nepromenjeni jezik praotaca i stvorio je jezik koji je bio isto toliko čvrst i uzvišen kao i neoklasični mauzolej. Jedan od Pjuovih prijatelja bio je i metodistički vođa Tomas Čarls, koji je 1808. godine distribuirao Pjuovu Velšku gramatiku kao udžbenik u verskim školama koje je držao širom Velsa. Uočljivo je, međutim, da je knjiga objavljena u Bali napisana uobičajenom velškom ortografijom, dok je ona objavljenja u Londonu pisana Pjuovom ortografijom, jer je Pju (kao i toliki drugi entuzijasti osamnaestog veka) želeo da učini ortografiju logičnijom, pa ju je prepravljao tako što je koristio po jedno slovo za svaki poseban glas. Jolo se tada posvađao s Pjuom i, mada je pustio u opticaj svoju besmislenu knjigu Coelbren y Beirdd, imao je drskosti da Pjuove ideje kritikuje kao čistu "igrariju". Pjuova nova gramatika je imala (na žalost) priličan uticaj na većinu velških pisaca devetnaestog veka, pri čemu treba imati na umu da je on bio jedan od mnogih koji su se poigravali ortografijama malih evropskih jezika. Čak je i veliki Edvard Lid, koga smo dosad predstavljali kao uzor racionalnosti i ispravnosti, napravio toliku zbrku u velškoj ortografiji da je predgovor za A rchaeologiu Britan nicu učinio skoro nečitljivim. Anglikanski sveštenici su, na sreću, počeli da pružaju odlučan otpor svakom odstupanju velškog jezika od Biblije iz 1588, i pjuizmi su bili ograničeni na gramatiku i stil. Pju je, naravno, na druge načine probudio među Velšanima ogromno interesovanje za njihov jezik, jer su se oni zagrejali za njegov pojam čistote, praotačke tradicije i "bezgraničnog obilja". On im je pokazao da je to "nebeski jezik" koji su im predali njihovi


111

praoci, i taj kliše se održao i do danas. Da nije bilo mitologa kakav je bio Pju, mali broj ljudi bi uopšte zamarao svoj um velškim frfljanjem koje nije imalo nikakav status. Pju i ostali su na neki način bili slični restauratorima viktorijanske crkve, zahvaljujući kojima su tolike nakazne crkve podignute, ali bez kojih bi se stara zdanja pretvorila u prah.

"Zemlja pesme" Početkom osamnaestog veka velški naučnici su bili prilično zbunjeni time što nisu u stanju da protumače muzički kodeks velikog Roberta ap Hjua iako je njegov autor živeo u relativno bliskoj prošlosti; umro je 1665. godine64. Kada su se antologije velške poezije pojavile sredinom osamnaestog veka, izdavači su iznad stihova upisivali i melodije na koje ih je prost narod obično pevao. Velški patrioti su bili zbunjeni jer su mnoge melodije bile engleske, a Englezi bi se rugali Velšanima zbog njihove nemoći. U nekim slučajevima velški jezik bi toliko izmenio melodije da su postajale neprepoznatljive, a njihovi nazivi su isto tako velšanizovani. Neki naučnici su predlagali da se svi naslovi engleskih pesama prevedu, ali je Vilijam Vin, pesnik, paroh i plemić, smatrao da bi to bilo nečasno. Vilijam Vilijams iz Pantekelina, veliki metodistički vođa i tvorac moderne velške himnologije, praktično je otpočeo drugu metodističku obnovu 1762. svojom crkvenom pesmaricom, mada se žalio da ne može da objavi više crkvenih pesama dok ne dobije nove melodije iz Engleske. Njegove pesme su često bile verzije populamih hitova tog vremena, a jedna nosi tipičan naslov "Ljupka Pegi - moralno popravljena" ["Lovely Peggy- Moraliz'd"]. 64 Brit. Mus. Add. MS. 14905 objavljeno u faksimilu, University o f Wales Press (Kardif, 1936).

112

Pris Morgan

Jedan vek kasnije to stanje se potpuno promenilo jer je Vels smatran pre svega "Zemljom pesme", u kojoj se muzika vekovima ori s harfi i iz ljudskih grla. Bilo je pesmarica, horova, orkestara velških harfista, muzičkih nagrada i odlikovanja, a postojala je i mreža udruženja za unapređenje nacionalne muzike65. Erazmus Sonders, u svom pregledu istorije Dijaceze sv. Davida iz 1721, primećuje da su Velšani prirodno skloni poeziji, dok Jolo Morganug, pišući kasnije, u istom veku, primećuje da su Velšani skloni muzici isto koliko i poeziji, što je odražavalo inače široko prihvaćeno stanovište. Naučnici s početka osamnaestog veka divili su se jednostavnim strofama koje je u zabačenim oblastima prost narod pevao uz muziku s harfe. Te strofe (penillion telyri) često su bile jezgroviti epigrami poreklom iz šesnaestog ili sedamnaestog veka. Neki su seljaci znali na stotine takvih stihova i mogli su da ih prilagode bilo kojoj poznatoj melodiji sviranoj na harfi. Braća Moris su podozrevala da su stance poslovične i da možda sadrže čak i tragove druidskog učenja. Običaj da pevači jedan za drugim pevaju različite strofe improvizujući uz svirku harfiste poznat je kao specifično velški, ali oživljavanju velške muzike u osamnaestom veku nije toliko doprinelo samo pevanje koliko sviranje na harfi. Prve velške arije objavljene su oko 1726. kao deo 65 U vezi s harflstikom oslanjao sam se na Robert Griffith, Llyf Cerdd Dannau (Knjiga o harfistici) (Karnarvon, 1913); u vezi s religijskom muzikom tog vremena na R. D. Griffith, Hanes Canu Cynulleidfaol Cymru ( Istorija pevanja na verskim skupovima u Velsu) (Kardif, 1948); u vezi s detaljima o pojedinim narodnim pesmama na Joum al o f the Welsh Folk Song Society-, a u vezi s kontroverznim kritikama na Osian Ellis, "Welsh Music: History and Fancy", Transactions o f the Honourable Society ofCymmrodorion 1972-1973 (1974), str. 73-94.


113

zbirke Aria di Camera, ali novu epohu je označila zbirka Slepog Džona Parija iz 1742. pod naslovom Drevna britanska muzika [Ancient Bristish Music]. Pari je bio harfista princa od Velsa Frederika, Hendlov prijatelj, a i sam je komponovao muziku za harfu po ugledu na Hendla; i upravo je on, kada jel757. godine svirao stanovnicima Kembridža melodije za koje je tvrdio da su hiljadu godina stare, u velikoj meri podstakao Tomasa Greja da svoju poemu Bard [The Bard], upotpuni, kako kaže Grej, "imenima od kojih se čovek sasvim lako zagrcne".66 Slepi Pari je izučavao velšku muzičku tradiciju prateći muzička takmičenja bardova sve do druidskih vremena. Međutim, zapisane melodije su, po svoj prilici, znatno novijeg datuma. Morisovski krug je bio u prijateljskim odnosima s Parijem i njegovim sekretarom Evanom Vilijamom koji je 1745. pripremio obiman rukopis (namenjen štampanju) o pevanju penilliona (strofe za pevanje uz harfu). Profesor Osijan Elis je proučio rukopis i utvrdio da je muzika koju je opisao Evan Vilijam prilično konvencionalnog operskog tipa karakterističnog za to vreme, pri čemu pevač svaku strofu peva po svom izboru (i tera dokle god može da se seti reči), a harfa ga prati više kao dekoracija. Nije bilo ni reči o tome šta bi se smatralo jedinstvenom velškom umetnošću pevanjapenilliona, odnosno canu gyda’r tannau, kako je zovu velški muzičari od tridesetih godina devetnaestog veka do danas. Ta jedinstvena umetnost koja danas toliko uzbuđuje Velšane krajnje je čudna; harfa neprestano ponavlja melodiju, pevač, koliko*može, harmo66 ArthurJohnston, ThomasGrayandtheBard (Cardiff, 1966); F. I. McCarthy, 'The Bard of Thoms Gray and its Importance and Use by Painters', National Library ofWales Joumal, XIV (1965), str. 105-113.

114

Pris Morgan

nično ubacuje lažni refren ili varijaciju vlastite kompozicije, kao pratilac muzičkog instrumenta, a reči, ako je mogućno, bira iz veoma složenog aliterativnog metra koji vodi poreklo iz srednjeg veka. Da su Pari i Vilijam pokušali da daju sliku svega što je najvelškije u muzici, sigurno ne bi propustili da opišu ono što se danas naziva pevanjem p e n illio n a . Još su nejasniji stavovi Edvarda Džounsa (1752-1824), kraljevskog harfiste i velikog propagatora velške domaće muzike i običaja u radovima koje je objavio između 1784. i 1820. Edvard Džouns je bio rodom iz Merioneta, područja u kojem su domaći običaji još uvek bili dobro sačuvani u osamnaestom veku i gde i danas postoje mnogobrojni solisti i grupe koji pevaju pen illion e. On posvećuje veliku pažnju jezgrovitim stancama kao literaturi i nejasno opisuje okupljanja seljaka oko harfiste, pri čemu svaki seljak ima svoju zalihu stihova koje peva uz harfu. Tomas Penant u svojim Putovan jim a [Tours] takođe daje sličan opis velških seljaka koji se po brdima okupljaju oko harfiste, imaju širok repertoar strofa i takmiče se međusobno u tome ko može da otpeva veći broj stihova, dok planine odjekuju od muzike. Edvard Džouns tu veštinu nije opisivao kao nešto što je na bilo koji način osobeno kao muzika; za njega su to bile samo improvizovane stance koje su tražile odgovor. Profesor Osijan Elis je na osnovu toga što u osamnaestom veku nema valjanog opisa te veštine u obliku u kojem je danas poznajemo zaključio da ona verovatno nije ni postojala osim u najelementarnijem vidu. On je zaključio da su tu umetnost, koja jeste postojala sredinom devetnaestog veka u onom obliku u kojem je mi znamo, razvilivelškimuzičaripočetkomtogveka, najverovatnije Džon Pari {Bardd Alauf) (1775-1851), muzički direktor u Vokshol Gardensu, kompozitor i poznati organizator velških


115

muzičara na koncertima i ejstedvodima. Nešto pre 1809. godine Džordž Tomson, edinburški izdavač muzičkih dela, došao je u Vels kako bi sakupio autentične velške melodije za Hajdnove aranžmane (objavljene 1809); tom prilikom se žalio što su mu izmakli im p rovisa tori koje je očekivao da nađe rukovodeći se uveravanjima Tomasa Penanta. Ejstedvod iz 1791. imao je najuspešnije takmičenje u p e n illio n u , što znači da su organizatori ranih ejstedvoda znali za tu veštinu; međutim, mi ne znamo kakva je tačno bila muzička priroda takmičenja. Naravno, veština je u vreme kad je objavljena knjiga Ovina Alaua D ra g u lji velške m elodije [Gems o f Welsh M elody] 1860. bila već potpuno sazrela (mada je bila mnogo jednostavnija od veštine koju poznaje dvadeseti vek) pa je on sakupljao uzorke lažnih refrena od pevača Džona Džounsa (Talhaearna), Pakstonovog pomoćnika u izgradnji velikih Rotšildovih chateaux u Engleskoj i Francuskoj, i od mančesterskog obućara Idrisa Vihana, briljantnog izvođača koji je mogao natpevati i nadgovoriti svakoga u velikim ejstedvodima sredine devetnaestog veka. Tada se već svakako verovalo da ta umetnost vodi poreklo iz najstarijih vremena. U vreme kad je Edvard Džouns objavljivao svoje uticajne knjige verovalo se da trostruka harfa predstavlja velški nacionalni instrumentp a r excellence, kao što je to ip ib g o m ili crwth (kraud) koji je ne tako davno nestao sa scene. Tomas Prajs ('Carnhuanawc'), patriotski nastrojeni sveštenik i naučnik, tvrdio je da su ga krajem osamnaestog veka u Brekonširu učili da svira na maloj harfi s jednim redom žica. Jolo Morganug je tvrdio da je trostruku harfu u Velsu prvi napravio Elis Son Samas, harfista kraljice Ane. Početkom devetnaestog veka, međutim, patrioti su bili ubeđeni da je trostruka harfa (tako nazvana zato što je imala tri reda žica, pri čemu je srednji red proizvodio za poluton više i niže tonove) drevni

116

PrisMorgan

nacionalni instrument, a nacionalna čast je zahtevala da bude branjena od novijih harfi s pedalama čiji je graditelj bio Sebastijan Erar iz Pariza. Trostruka harfa je ušla u modu u Engleskoj u sedamnaestom veku i predstavljala je verziju italijanske barokne harfe. U Sevemom Velsu je, po svoj prilici, postala izuzetno popularna devedestih godina sedamnaestog ili u prvoj deceniji osamnaestog veka, i postepeno je prenesena u Južni Vels. Na jugu je postala popularna samo zahvaljujući izvanrednom sviranju Tomasa Blejnija na podsticaj ekscentričnog seoskog plemića iz Glanbrana (Karmarden) Sakvila Gvina. Početkom devetnaestog veka trostmka harfa je bila zaštićena novcem i pokroviteljstvom plemstva; ledi Lanover je, na primer, osnivala harfistička dmštva i dodeljivala nagrade za sviranje, pa je čak delila trostmke harfe kao poklone. Ledi Lanover nikad to ne bi činila da je i pomislila da je reč o italijanskom baroknom instmmentu. Uprkos svoj podršci, trostmka harfa je sve više postajala instmment Cigana, a najbolji izvođači su poticali iz porodica čiji je maternji jezik bio romski ili iz plemena Abrama Vuda. Osamdesetih godina osamnaestog veka desila se još jedna važna promena i Velšani su počeli da veruju da kao narod poseduju neiscrpno bogatstvo narodne muzike, često iz najdavnijih vremena. Nazivi engleskih pesama prilagođeni su ili prevedeni bez pardona - Cebell [Sibila] iz sedamnaestog veka postala je YrHen Sibyl i tvrdilo se da je reč o drevnoj veštici, General Monck’s March ["Marš generala Manka"] je postao Ymdaith y Mwngc i povezivan je s bekstvom jednog srednjovekovnog kaluđera, balada Martina Parkera iz 1643. When the King enjoys his own again ["Kad kralj opet uživa u svome"] postala je Difyrrwch y Brenin i tvrdilo se da govori o dvom jednog velškog princa iz srednjeg veka. Delight ["Naslada"] kompozitora Derfija, delo novijeg datuma, postala je Difyrrwch GwyrDyfi i mislilo se da govori o


117

ljudima iz doline Dovija. Za meiodije s originalnim velškim nazivima tvrdilo se da vode poreklo iz davnih vremena i govore o dalekim istorijskim događajima: za nesumnjivo perselovsku kompoziciju Motfa Rhuddlan tvrdilo se da opiakuje Velšane koje je kralj Ofa porazio kod Rudlana oko 750. godine’ . Na tu vrstu izmišljanja Velšane su podsticali turisti romantičari i engleski izdavači. Džordž Tomson i Hajdn su bili među prvima koji su engleske reči uklapali u stare veiške arije i, uz pomoć gđe Hemans, ser Voltera Skota i dmgih, često su se okretali istorijskim temama. Anglo-velški pesnici romantičari prvi put su se pojavili u književnom životu na samom početku devetnaestog veka, a jedan od prvih takvih likova bio je Ričard Lujd zvani Bard iz Snoudona, koji je otkrio da pesmarice pmžaju izvanredno polje delovanja. Pesnici koji su pisali na velškom bili su, za uzvrat, prisiljeni da proizvode velške istorijske balade koje bi se uklapale u engleske izume. Jedan od najplodnijih pisaca velških istorijskih balada koje su uklapane u velške melodije bio je Džon Hjuz (Ceiriog). Pevane na velškom ili engleskom svejedno, pesme su bile strahovito populame i predstavljale su jedan od glavnih načina na koji je istorijska mitologizacija dospevala do velške široke publike. One nisu uvek shvatane ozbiljno - pozorište u Kardifu s početka devetnaestog veka parodiralo jeArHyd y Nos (veoma popuiamu pesmu "Cele noći" ["All Through Night"]) kao "Ah! Sakrij svoj nos!" ["Ah! HideyourNose"]67. Promena koja se odigrala kao rezultat rada ljudi kakvi su bili Slepi Pari * Engleski kompozitor Henri Persel (Henry Purceil) rođen je 1659, a umro 1695. (Prim. prev.) 67 Cecil Price, The English Theatre in Wales (Kardif, 1948), str. 114. Passim —Englesko pozorište je imalo važnu ulogu u širenju engleske kulture u Velsu krajem osamnaestog veka.

118

Pris Morgan

i Edvard Džouns sastojala se u tome što su Velšani stekli samopouzdanje. Nekoliko veoma sposobnih muzičara pojavilo se u Velsu u osamnaestom veku i oni su komponovali veliki broj domaćih meiodija za koncerte, muzičke smotre i ejstedvode, a komponovali su i izvanredne duhovne pesme za mnogobrojne crkvene pesmarice tog vremena. To se sve dešavalo pre nego što je Vels postao zemlja horskog pevanja sredinom devetnaestog veka. Mit o drevnosti velške domaće muzike imao je velike veze s tom eksplozijom aktivnosti i odatle proisteklog osećanja nacionalnog ponosa. Tomas Džouns (GlanAlun), bard i novinar, žalio se u časopisu Y Traethodydd 1848. što Vels, iako muzikalna zemlja, nema nacionalnu himnu, pesmu koja bi uzburkavala osećanja i ujedinjavala narod kao što to čine himne Francuske i Pruske68. To je bila gotovo opšta želja i njoj je uskoro udovoljeno; u Pontipridu u Glamorganu su 1856. godine Evan i Džejms Džejms, otac i sin, komponovali i napisali reči za pesmu Hen Wlad Fy Nhadau ("Zemlja mojih otaca"). Pesma je bila duboko patriotska i postaJa je popularna; 1858. je uvršćena u zbirku patriotskih pesama na velikom langolenskom nacionalnom ejstedvodu, a posle 1860. gotovo svuda je prihvaćena kao nacionalna himna. Prinčevska himnaTywysogGwaldyBryniau ("Blagoslovi, Bože, princa od Velsa") pojavila se 1863- prigodom venčanja princa od Velsa Edvarda, pa iako je postala veoma popularna, nikad nije uspela da se u tome meri sa "Zemljom mojih otaca"69. Zapanjujuće je kolikom brzinom se ta tradicija razvila - "Zemlja mojih otaca" je pevana u svim javnim prilikama. 68Traethodydd, iv (1848), str. 387-392. To je bio vodeći velški intelektualni časopis, a uredivao ga je dr Luis Edvards. 69Percy Scholes, "Hen Wlad Fy Nhadau", National Library of WalesJoumal, iii (1943), str. 1-10.


119

Gospa Vels Mnogobrojni turisti koji su posećivali Vels krajem osamnaestog veka, ponekad u pratnji svojih omiljenih umetnika kao što su Džon Smit zvani Vorik, Ibetson i drugi, zabeležili su da odeća velških seljaka kasni za vremenom šezdesetak godina i da Velšani imaju razne karakteristične tkanine, mustre i materijale. Nigde se ne pominje nacionalna nošnja, ništa slično kiltovima škotskih brđana70. Kao što se od turista i očekuje, oni su pokušali da u siromaštvu vide živopisnost i zabeležili su da žene često nose široke plave ili crvene ogrtače od tvida i muškobanjaste crne šešire. Visoki šeširi i široki ogrtači podsećali su na veštice iz prostog razloga što je to bila karakteristična odeća engleskih seljanki dvadesetih godina sedamnaestog veka, u vreme progona veštica. Ono što je bilo u modi u nizijskoj Engleskoj dvadesetih godina sedamnaestog veka još uvek se održalo među siromašnim stanovništvom nekih planinskih predela u Velsu devedesetih godina osamnaestog veka, pa i duže. Takvo odevanje se održalo sasvim nenamemo. To ni u kom pogledu nije bila narodna nošnja, ali je tridesetih godina devetnaestog veka postala narodna nošnja žena zahvaljujući svesnim naporima jednog broja ljudi koje je predvodila Ogasta Vodington (18021896)71, žena Bendžamina Hola, velikog zemljoposednika

70 F. Payne, Welsh Peasant Costume (Kardif, 1964); M. Ellis, Welsh Costumes and Customs (Aberistit, 1951); K. Etheridge, Welsh Costume (Landibi, 1958 i ponovljena izdanja). 71 Lady Llanover je navedena u Dictionary of Welsh Biograpby, s. n. "Benjamin Hall”; veliki broj biografskih detalja o lordu i ledi Lanover videti u raznim člancima o njima, Maxwell Fraser u NationalLibrary ofWalesJoumal, xii-xiv (1962-1966).

120

Pris Morgan

i industrijalca iz Monmautšira, ministra u Palmerstonovoj vladi zaduženog za dovršenje Vestminsterske palate, po kome je Big Ben dobio ime. Bendžamin je dobio titulu plemića i njegova žena je poznata kao ledi Lanover. Ona je bila jedan od vođa živopisne romantičarske obnove Velsa početkom i sredinom devetnaestog veka i pokrovitelj bezbrojnih velških pokreta. Ledi Lanover je proučavala i skicirala nošnju Velšanki, i 1834. je na Kraljevskom ejstedvodu u Kardifu pobedila na takmičenju za najbolji ogled o potrebi očuvanja velškog jezika i velške nošnje. Prvobitna namera ledi Lanover bila je da ubedi Velšanke da se založe za domaće proizvode, da se drže lokalnog tvida umesto pamuka i platna, pa su ona i njeni prijatelji kasnije dodeljivali nagrade za kolekcije modela i mustre od domaćeg tvida. Godine 1834. ledi Lanover nije imala pojma čak ni šta je to tačno nacionalna nošnja, ali je bila uverena da treba da postoji nošnja koja će se razlikovati i privlačiti umetnike i turiste. U veoma kratkom roku ona i njeni prijatelji su stvorili homogenizovanu nacionalnu nošnju od različitih odevnih predmeta velških seljanki, čiji su najkarakterističniji delovi bili ogroman crveni ogrtač koji su nosile preko elegantne suknje i potkošulje (pais a betgum) i vrlo visok crni šešir od čoje, kao u Majci guski. Nošnja je trebalo da se nosi prilikom "nacionalnih svečanosti" na Dan sv. Davida, na koncertima domaće muzike, što se naročito odnosilo na pevačice i harfistkinje, u procesijama kojima su otvarani i zatvarani živopisni ejstedvodi koje je ledi Lanover priređivala u Abergaveniju. Ona je izmislila nošnju za svoje sluge u Lanover Kortu; harfista je, na primer, bio obučen u neobično odelo, pola minstrelsko, pola škotskobrđansko. Lord Lanover nije bio zainteresovan za narodnu nošnju, pa je tako muški deo naroda u Velsu bio pošteđen. Ledi Lanover je 1862. izložila svoj portret u


121

narodnoj nošnji u privatnoj školi koju je osnovala kako bi podstakla upotrebu velškog jezika među višim klasama u Landoverijskom koledžu; na tom portretu ona nosi dragim kamenjem ukrašen praziluk* na obodu svog visokog šešira i drži grančicu imele u ruci kako bi pokazala svoju vezu s druidima (ona je bila bard i kao takva se zvala Gwenynen Gwent, Pčela Monmautšira). Nošnja je uskoro prihvaćena, na primer kao karikatura Velsa u novinskim karikaturama; reprodukovana je na viktorijanskim razglednicama; na hiljade glinenih Velšanki u nošnji prodavano je svake godine; učenice širom Velsa još uvek oblače tu nošnju 1. marta. Ona je bila simbol svega dobrog i domaćinskog. Mogli ste je, na primer, naći na paketima brašna marke "Gospa Vels" i na mnogim drugim velškim proizvodima. U međuvremenu, stara domaća nošnja, sa svim svojim lokalnim varijantama (uključujući ponegde čak i visoki šešir od čoje i široki ogrtač) izumrla je kad je Vels postao jedna od najrazvijenijih industrijskih zemalja u svetu.

Nova kambrijska valhala Jedna od najzanimljivijih odlika tog perioda jeste pojava nacionalnih heroja, a među njima je svakako najkarakterističniji Ovin Glindur, Šekspirov Glendover, koji se pobunio protiv Henrija IV i vladao Velsom od 1400. do svog misterioznog nestanka 1415. godine72. U literaturi se Glindur najčešće javlja kao uzurpator ili zavedeni buntovnik i, mada Ben Džonson 1618. godine napominje da njegovi Praziluk je nacionalni simbol Velsa. Vidi delo "Heraldika kulture". (Prim. prev.) 72 J. E. LIoyd, Owen GIyndwr (Oksford, 1931); D. Rhys Phillips, A Select Bibliography of Owen Glyndwwr (Svonzi, 1915).

122

Pris Morgan

velški prijatelji kažu da u Velsu na Glindura ne gledaju kao na buntovnika već u njemu vide velikog junaka, čini se da ima malo dokaza koji to potvrđuju. U prvoj polovini osamnaestog veka Morisovski krug je izgleda jedva bio svestan njegovog postojanja jer ga pominju samo jedanput, i to kao izdajnika. Glindur je, po svoj prilici, iskrsnuo u punom sjaju nacionalnog heroja sedamdesetih godina osamnaestog veka. On se 1772. pojavljuje u drami o braniteljima Velsa Ljubav naše zemlje Evana Evansa, a 1775. posvećuje mu se velika pažnja u Istoriji ostrva Anglsija [History o f the Island o f Anglesey\ pripisanoj Džonu Tomasu iz Bomarija, očigledno zasnovana na rukopisu o Glindurovom životu nastalom sredinom sedamnaestog veka. Tomas Penant u svojim Putovanjimapo Velsu [Tours in Wales\ iz 1778. govori o Glinduru veoma blagonaklono. Svoja čuvena pisma o prirodnoj istoriji Selborna Gilbert Vajt je slao Tomasu Penantu i Dejnsu Baringtonu, vođama velške istorijske obnove sedamdesetih godina osamnaestog veka. Iz Dauninga u Flintširu, Penant je bio poengleženi aristokrata i gajio je strasnu Ijubav prema svemu što je velško. On je Kemarvonski zamak opisao kao "onaj najveličanstveniji simbol našeg ropstva", a njegov portret Glindura je krajnje blagonaklon i izražava duboko osećanje tragičnosti zbog njegove propasti i nestanka posle koga su Englezi po drugi put pobedili Velšane. Mogućno je da se Penant mkovodio osećanjima svog saputnika Džona Lojda iz Karvisa koji je bio sin plemića iz Bodidrisa, mesta u neposrednoj blizini Glindurovog rodnog doma. Verovatno je upravo Penant lansirao Glindura kao nacionalnog heroja; knjige o njemu su počele da se množe, prerastajući od kapi u potoke, a zatim u pravu poplavu i slikajući ga prvo kao tragičnu figum, zatim kao čoveka koji je predvideo potrebu Velšana za nacionalnim institucijama (kao


123

što su nacionalna crkva i univerzitet), a onda kao pionira modernog nacionalizma73. Dejns Barington je 1770. objavio mkopis o istoriji porodice Gvedir, koji je početkom sedamnaestog veka napisao ser Džon Vin. Taj mkopis je nekoliko godina pre toga koristio Kart u svojoj istoriji Engleske, preuzevši iz njega priču o pokolju velških bardova koji je 1282. izvršio Edvard I. Tomas Grej je preuzeo priču od Karta, a zatim je, inspirisan sviranjem Slepog Parija, završio čuvenu poemu Bard 1757. godine74. Grej nije doslovce poverovao u tu priču - zar velški pesnici nisu i dalje postojali, dokazujući da su bardovi iz 1282. imali naslednike? Kartova priča je imala neke osnove u velškim legendama o tome kako su sve stare velške knjige bile spaljene u Londonu, a svi bardovi na neki način zabranjeni. Ubrzo posle 1757. sami Velšani su počeli da vemju u Grejovu priču, da čak i jedan tako egzaktan naučnik kakav je Evan Evans šezdestih godina osamnaestog veka opširno citira Greja. Morisovski kmg je u početku shvatao bardove pre svega kao zabavljače. Za njih je poezija bila zanimljiva dmštvena zabava, što je dovelo do raskida s Goronujem Ovenom, koji je poeziju shvatao kao uzvišenu ili epsku književnost. Evan Evans je pripadao generaciji koja je u bardovima videla herojska bića, često naterana da se neprijateljski po73 Silvan Evans, Gwaith y Parchedig Evan Evans, str. 142; Đavies,MorrisLetters, istr. 432;ThomasPennant, Tours, i (1778), str. 302-369. 74 P. Toynbee i L. Whibley, Correspondence ofThomas Gray (Oksford, 1935), ii, str. 501-502. O međusobnim odnosima velških i engleskih pisaca u tom perodu vidi Saunders Lewis, A School ofWelsh Augustans (London, 1924); W. J. Hughes, Wales and the Welsh in English Literature from Shakespeare to Scott (London i Reksam, 1924); i E. D. Snyder, The Celtic Revival in English Literature 1760-1800 (Harvard, 1923).

124

Pris Morgan

našaju prema svom okruženju. On se duboko divio starim velškim pesnicima koji su bili pravi ratnici. Jolo Morganug je ideologizovao lik barda do krajnjih granica, delimično pod uticajem Goronuja Ovena i Evana Evansa, a delimično zato što je patio od teškog kompleksa gonjenja i želeo da uzvrati svakome ko nipodaštava i omalovažava pesnike i naučnike. Jolo je barda postavio u centar velških istorijskih svečanosti, mada je u jednim vremenima bard bio druid, a u nekim istoričar ili naučnik, i njegova se mašta nikad nije toliko uspaljivala kao kad je govorio o progonjenim bardovima. Grejov bard je postao slavna figura sedamdesetih i osamdesetih godina osamnaestog veka, a takođe je bio i omiljeni lik slikara. Jednu od najranijih verzija naslikao je Pol Sendbi, a zatim su sledile i druge čiji su autori bili Filip de Luterburg, Fuzeli i Džon Martin. Jednu od najboljih je uradio Tomas Džouns iz Penkerija75, učenik Džona Vilsona. Ona je izložena 1774. i prikazuje poslednjeg preživelog barda koji se, s harfom u ruci, bežeći ispred nadirućih trupa, dovukao blizu hrama, neke vrste minijaturnog Stounhendža; sunce zalazi na zapadu na snoudonskim strminama, oštar vetar duva s istoka, od Engleske. Taj dramatični prizor, sukob pesnika sa silom države, biće ponovljen mnogo puta. Uskoro je to postalo tema pesama i ogleda na ejstedvodima, prepričavano je u mnogim engleskim i velškim knjigama, a našlo je svoj put čak i do mađarskog pesnika Janoša Aranjija, autora čuvene poeme Velški bardovi, u kojoj je Edvard I prikazan kao razjareni habsburški car koji upada na Balkan. Nije ni potrebno reći da je cela priča legenda ili mit. U najboljem slučaju se može kazati da je reč o grubom preuveličavanju či75 McCarthy, "The Bard of Thomas Gray"; i Ralph Edwardsov uvod za katalog izložbe radova Tomasa Džounsa.- ThomasJones (London, 1970).


125

njenice da su, s vremena na vreme, srednjovekovni engleski kraljevi stavljali velške bardove pod kontrolu jer su svojim proročanstvima izazivali neslogu. Jedan od najneobičnijih novih heroja bio je Madok, sin princa Ovina Guineda, koji je, obeshrabren svađama kod kuće, u Severnom Velsu, krenuo svojim brodom Givennan Gom na neistražena zapadna mora oko 1170. godine, i otkrio Ameriku. On se vratio u Vels, okupio nekoliko kompanjona i s njima ponovo isplovio da se nikad više ne vrati. Pretpostavljalo se da su se njegovi potomci oženili Indijankama i da još uvek žive na Divljem zapadu76. Legenda nije poticala iz osamnaestog veka; nju su prvi put upotrebili Tjudori da bi osporili španske pretenzije na Sevemu Ameriku. Ona je u Velsu bila poznata, ali zaboravljena nekih dvesta godina, da bi ponovo oživela sedamdesetih godina osamnaestog veka kada je američka revolucija podstakla interesovanje Velšana za tu zemlju. To nije bilo samo interesovanje za revoluciju samu po sebi već je postojao i jak pokret koji se zalagao za velšku emigraciju u Americi, za osnivanje velške kolonije u novoj republici, u kojoj će velški biti zvaničan jezik. Mit o Madoku pokrenuo je maštu javnosti 1790. godine kada je dr Džon Vilijams, londonski sveštenik i istoričar, bibliotekar u Biblioteci drVilijamsa, objavio knjigu o Madokovoj povesti. Londonski Velšani su se uskomešali. Jolo Morganug (u to vreme je živeo u Londonu) falsifikovao je razna dokumenta kako bi dokazao da su Madokovi potomci živi, negde na Divljem zapadu, i da govore velški, pa je dr Vilijams morao da objavi i dmgi tom. Vilijam Oven (Pju) osnovao je društvo Madogeion koje je trebalo da organizuje ekspediciju u Ameriku, a Jolo se ponudio da je on predvodi. 76 David WUliams,/oA« Evans and the Legend ofMadoc (Kardif, 1963).

126

PrisMorgan

Bio je postiđen kad se jedan ozbiljan mlad čovek, Džon Evans iz Vajn Faura (1770-1799), i sam ponudio i spremio da ide. Jolo je našao neko izvinjenje i ostao kod kuće, a Džon Evans je otišao u Ameriku i na kraju stigao na Divlji zapad. Postao je istraživač u službi španskog kralja. Posle niza pustolovina od kojih se diže kosa na glavi stigao je do zemlje Indijanaca Mandan, za koje je pretpostavljao da mogu biti Madogijanci), ali je ustanovio da ne govore velški. Pošto je preživeo i druge avanture, umro je u palati španskog guvernera u Nju Orleansu 1799- Mapa njegovog putovanja do Mandana poslužila je kao osnova istraživačkog poduhvata Merivedera Luisa i [Vilijama] Klarka. Cinjenica da velški Indijanci nisu pronađeni nije pokolebala Jola Morganuga niti njegove velške prijatelje u Londonu. Jolo je ubedio Roberta Saudija da napiše poemu, dugačku kao cela jedna knjiga, pod naslovom Madok. Madogijanski pokret je u znatnoj meri podstakao emigriranje Velšana u Ameriku, a jedan od najvećih vođa emigranata bio je radikalni velški novinar Morgan Džon Ris, koji je pre toga radio u Parizu gde je pokušavao da prodaje protestantske Biblije i evangelizuje francuske revolucionare. Gvin A. Vilijams, koji je proučavao rad Džona Morgana Risa i madogijanski pokret, naglašava da je madokovska groznica bila deo jedne krize modemizacije velikog dela velškog dmštva u tom periodu i da je san o nalaženju izgubljenih velških Indijanaca imao mnogo zajedničkog s obnovom druidizma ili jezika praotaca77. To je bio san o čistijem i slobodni77 Gwyn A. Williams, "John Evans’s Mission to the Madogwys, 1792-1799", Bulletin ofthe Board of Celtic Studies, xxvii (1978), str. 569-601.0 Morganu Džonu Risu i emigraciji vidi Gwyn A. Williams, "Morgan John Rhees and his Beula", Welsh History Revieiv, iii (1967), str. 441-472; takođe dve najnovije knjige istog autora:


127

jem dmštvu i imao je veze s mitovima o slobodnorođenim Saksoncima i normanskom jarmu, mitovima koji su bili rasprostranjeni među engleskim radnicima onoga vremena. Jolo Morganug je odgovoran za to što su se mnogi opskurni likovi pretvorili u nacionalne heroje. Dovoljan će biti jedan primer. Jolo je osamdesetihgodinaosamnaestogveka radio na imanju u ritovima između Kardifa i Njuporta, gde je upoznao Evana Evansa, tada pijanicu i ofucanog kapelana u Basalegu, i njih dvojica su posetili mševine zamka Ajvora Velikodušnog (IforaHaela), koji je, kako to tradicija maglovito i neodređeno beleži, bio pokrovitelj velikog pesnika iz četrnaestog veka Davida ap Gvilima. Evans je napisao lepu romantičnu pesmu o bršljanom obraslim ruševinama, a Jolo se bacio na svoje prve značajne falsifikate, imitacije pesama Davida ap Gvilima, čija se sadržina na diskretan način vezivala za Glamorgan i Ajvora Velikodušnog. U radovima koje je posle toga napisao Jolo se tmdio da Ajvora predstavi kao najvećeg pokrovitelja velške književnosti78. Ajvor je postalo populamo ime u Velsu i uobičajena reč za velikodušnost. Većina Velšana iz radničkih dobrotvomih udmženja - Red ajvorita - uzimala je ime po njemu; gostionice u kojima su njihove lože držale sastanke nazivane su "Ajvor arms", a mnoge od njih postoje i danas. Dvadesetih i tridesetih godina devetnaestog veka u Velsu je bilo mnogo takvih proizvođača mitova kakav je bio Jolo. Jedna takva figura, pisac populamih istorija na velškom jeziku, bio je i kamarvonski štampar Vilijam Oven (Sefnyn), koji je takođe bio poznat kao Pab (Papa) zbog svojih simpatija prema rimokatoličkoj Madoc; The Making of the Mytb (London, 1979) i In Search of BeulabLand (London, 1980). 78 David Greene, Makers artd Porgers (Kardif, 1975); i Morgan, Iolo Morgantvg, str. 75-91 u vezi s falsifikatima.

128

Pris Morgan

crkvi. On je pisao o Glinduru, Edvardu I i velškim bardovima, izdajstvu Dugih noževa i mnogim drugim dramatičnim događajima iz velške istorije. Veoma sličan njemu bio je T. Dž. Luelin Pričard, glumac i novinar; on je pisao na engleskom i nastojao da za plemstvo i srednje klase koji nisu više znali velški jezik stvori iluziju velšizma, a takođe se bavio i turizmom79. Pričard je bio glavni tvorac, iako ne i prvi, drugog neobičnog velškog junaka, Tuma Šona Katija (Twm Sion Catti), o kome je 1828. napisao roman. Pravi Tum Šon Kati bio je neki Tomas Džouns, ugledni seoski plemić i rodoslovac iz Fauntin Gejta blizu Tregarona u Kardiganširu, s kraja šesnaestog veka; tokom godina oko njegovog imena su se isplele razne priče koje su ga pomešale s opskurnim pljačkašima i drumskim razbojnicima u toj oblasti. Pričard je taj opskumi lik pretvorio u mešavinu olenšpigelovskog ugursuza i šaljivdžije i robinhudovskog borca za narodnu pravdu, koji pljačka bogate da bi dao siromašnima. Pričardov roman je postao popularan, preveden je na velški i ubrzo je veliki broj Velšana počeo da vemje u istinitost te legende. Do dvadesetog veka (u kojem njegova popularnost kao heroja ili antiheroja ne pokazuje znake opadanja) on biva prihvaćen kao prava narodna legenda. To je veoma dobar primer načina na koji književni junaci zamenjuju tradiciju pričanja priča uz ognjište, koja sve više opada i nestaje.

Domaći duhovi - predeo i mit T. J. Ll. Pričard je zapravo bio deo širokog pokreta koji je pokušavao da natera Velšane da shvate da treba da vole svoj predeo, a da bi to postalo jasno običnom narodu, pokret je 79 T.J. Ll. Pritchard, WelshMinstrelsy (LondoniAberistit, 1825), i TheAdventuresandVagariesofTivmSion Catty (Aberistit, 1828).

Od smrti do lepogpogleda .

129

svakom bogovetnom kamenu pripisivao istorijski i ljudski značaj80. Jedna od Pričardovih pesama jeste i Zemlja pod morem [The Land beneath the Sea\, o Cantre’r Gwaelodu, nizijskoj podgrofoviji koja leži na dnu Kardiganskog zaliva, nekoj vrsti velške Lyonesse*, koja je bila potopljena u ranom srednjem veku zbog nemarnosti sluga raspusnog i terevenkama zaokupljenog kralja Sejtenina. Stare legende povezivale su priču o nizijskoj podgrofoviji sa sagom o pesniku i proroku Talijesinu. Pisci kakav je bio Pričard popularisali su tu narodnu legendu širom Velsa, a pesma "Zvona Aberdovija" ["The Bells of Aberdovey"] adaptirana je tako da pokaže da je reč o muzici zvona s potopljenih tornjeva Cathedrale Engloutie što leži kod Aberdovija, iako je pesma zapravo bila novijeg datuma, a njen autor je bio Dibdin. Priča je bila izuzetno korisna jer mogla se preobratiti u pamflet protiv opijanja ili neodgovornosti monarha. Tomas Lav Pikok je znao za nastojanje Vilijama Medoksa da od mora povrati velike delove kopna u blizini grada Portmadoka. U svom ropianu Hedlong H ol [Headlong Hall] on je satirično pisao o velškim seoskim plemićima i njihovim engleskim gostima koji romantizuju velški predeo i sanjaju o "napretku", a u svom kasnijem romanu Nesreće Elfina [The Misfortunes o f Elphin] napisao je veoma nadahnutu proznu verziju legende o Talijesinu i uništenju

80 F. J. North, Sunken Cities (Kardif, 1957), naročito str. 147 i dalje. ' Takođe Lennoys 'diLeonais, mitska "izgubljena" zemlja za koju se pretpostavlja da spaja Kornvol na zapadu Engleske s ostrvima Sili. Ime Lyonnesse prvi put se javlja krajem petnaestog veka u prozi ser Tomasa Malorija o usponu i padu kralja Artura, LeMorteDarthur, kao rodni kraj junaka Tristana, a nezavisno od te legende, od trinaestog veka postoji tradicija vezana za potonulu šumu u tom području. (Prim. prev.)

130

Pris Morgan

nizijske podgrofovije. Neke legende vezane za predeo bile su besramno izmišljene za turiste; odličan primer je tvrdnja da se grob psa Gelerta nalazi u Bedgelertu u Kamarvonširu. To je bilo jedno od najposećenijih turističkih mesta krajem osamnaestog veka, a negde između 1784. i 1794. jedan sautvalijanski hotelijer, vlasnik hotela "Rojal gout" u Bedgelertu, smislio je legendu o tome da je selo dobilo ime po kamenoj humci (nju je preduzimljivi hotelijer sam krišom sazidao) koju je podigao princ Levelin Veliki u spomen svom omiljenom psu Gelertu koga je nepravedno ubio. Princ je otišao u lov i ostavio Gelerta da čuva njegovog malog naslednika; vrativši se kući, zatekao je Gelerta okrvavljenog, dok od bebe nije bilo ni traga ni glasa. Ubio je psa, a zatim našao bebu u jednom mračnom uglu i shvatio da je Gelert ubio vuka koji je napao kraljevsku kolevku. Humku je podigao u znak kajanja81. Srca ljubitelja životinja bila su ganuta, prečasni V. Spenser je napisao čuvenu poemu o tom događaju za koju je Jozef Hajdn napisao muziku Eryri Wen, i nekoliko godina kasnije priča se u velškim verzijama vratila jednojezičnim velškim stanovnicima Snoudonije. Reč je, naravno, o pukoj maštariji ili, tačnije, spretnoj adaptaciji širom sveta poznate narodne priče. To je dobar primer one vrste složene prozvodnje mita koja se odvijala na hiljadama mesta, pomažući Velšanima da veoma postepeno zavole surov kraj u kojem su živeli i u kojem su morali da se bore za goli opstanak. Krajem osamnaestog veka turisti su Vels videli kao zemlju izvanredno lepe prirode. Sredinom devetnaestog veka Velšani su i sami počeli da cene njene čari. Druga strofa nacionalne himne glasi (naš prevod): 81 D. E. Jenkins, Bedd Gelert, its Facts, Fairies and Folklore (Portmadok, 1899), str. 56-73-


131

Stare planine Velsa, raj bardova, Svaka stena i svaka dolina raduju moje oko, Patriotskim čuvstvom ispunjeni, Reke i potoci čarobno meni zvuče ... Takva osećanja su bila nezamisliva u osamnaestom veku. Sačuvano je veoma malo opisa predela iz tog vremena, a i oni koji su sačuvani, na primer pesme Davida Tomasa iz 1750. koje opisuju grofovije u Velsu, govore o ljudskom delanju, proizvodnji i veštinama, a nikad se ne hvale lepotom zemlje82. Patriotski krug oko braće Moris doživljavao je planine kao nešto strašno, sumorno i neprijateljsko; u njima su u najmanju ruku videli kaznu koju je Svevišnji dosudio Velšanima zbog njihovih ranijih grehova. Trebalo je mnogo vremena da domaći Velšani shvate zašto čitave horde engleskih turista dolaze da se dive divljim predelima; velečasni Vilijam Bingli je pričao da su se Velšani čudili što je došao tu kao da nema stene i vodopade i u svojoj zemlji. Gramatika Vilijama Gambolda iz 1727. preštampavana je više puta početkom devetnaestog veka, a izdanje iz 1833. ima dodatak o potrebama turista "u romantičnim brdima kneževstva" i navodi korisne fraze kao što su: "Ima li vodopada u blizini?" i "Želim da vidim manastir. Iznajmiću dvokolice do tamo." Apetit turista su uvećavale rezbarije pejzaža prodavane u dućanima. Džon Bing se žalio što rezbari u Krogenu ne da prodaju i mape koje bi turistima pomogle da lakše nađu mesta prikazana na slici. Ali modu traganja za lepim pogledom u Velsu nisu uveli turisti nego, pre svih, jedan Velšanin - Ričard Vilson.

82 Pesme Dafydda Thomasa objavio je S. Williams u Aberistvitu 1816, ali ja sam se oslanjao na verziju objavljenu u Trysorfa'r Plant (Dečija riznica), 1893-1894.

132

PrisMorgan

Ričard Vilson (1714-1782), rođak Tomasa Penanta, mada je veći deo života proveo radeći u Italiji i Engleskoj, po svoj prilici je došao do originalnog i nezavisnog otkrića velškog pejzaža pedesetih i šezdesetih godina osamnaestog veka. Pre toga velški predeo je bio čisto topografski zapis83. Velški pejzaži su naterali Vilsona (rodom iz Penegojsa kod Mahinleta) da se opredeli za dva nepomodna stila, stil otvorenog prostora u kojem priroda kao da vlada čovečanstvom, i romantičniji stil koji velška brda i ruševine zamkova pretvara u nešto uzvišeno i veličanstveno. Pomodnoj publici nije mogao da proda mnogo svojih pejzaža, pa je umro gotovo u bedi, blizu Molda 1782. Ubrzo posle njegove smrti pojavilo se na hiljade reprodukcija i kopija njegovih pejzaža. Kada je Komelijus Varli posetio Kader Idris 1803, on je Llyn y Cau jednostavno nazvao "Vilsonovim jezerom", toliko je Vilsonova slika tog jezera postala čuvena. Naravno, ljudska mašta se okretala divljim planinskim predelima u celoj Evropi, ali to je naročito uticalo na male brđanske narode kao što su Velšani ili Švajcarci. Velšani su svoja brda veoma sporo počeli da shvataju kao nešto što narodu daje sigurnost, što predstavlja nacionalnu tvrđavu, a ne kaznu Svevišnjeg koji ih je dovukao iz plodnih nizija Engleske. Givaldy Bryniau (Planinskazemlja) ubrzo je postalo velški kliše, čak i za one koji su živeli u nizijama Velsa. Ta slika je ostala zapečaćena čak i kad su, u stvarnosti, putevi iz Tel-

83 Iolo A. Williams, "Notes on Paul Sandby and his Predecesso in Wales", Transactions of the Honourable Society of Cymmrodorion (1961), str. 16-33; A. D. Fraser Jenkins, "The Romantic Traveller in Wales", Amgueddfa, vi (1970), str. 29-37; D. Moore, "The Discovery of the Welsh Landscape", u D. Moore (prir.), Wales in theEighteenth Century (Svonzi, 1976), str. 127-151. Standardni rad o Vilsonu: W. G. Constable, Richard Wilson (London, 1953).


133

forda i dmgih sličnih mesta prodrli i u divlju Snoudoniju, kad su turisti poput Vilijama Vordsvorta mogli da se popnu na vrh Snoudona bez velike muke, a domaća populacija počela da sejsliva iz pustara i sa brda u doline i industrijske zone. Što*se Vels više industrijalizovao, to su Velšani više nćgovali sliku Velšanina kao snažnog, žilavog brđanina, slobodnog kao planinski vazduh.

Heraldika kulture

* Veseli Vels, sa svojim živopisnim obredima i običajima, umirao je ili je već bio mrtav, ali se u tom razdoblju pojavio niz složenih patriotskih obeležja koja ne samo što su davala boju životu već su takođe pomagala ljudima koji su živeli svako u svojoj dolini ili pripadali različitim verskim sektama da se osete kao deo nacije. Najčešće su se pojavljvala među Velšanima u inostranstvu, u Londonu, Americi ili kolonijama, ali ne u svakoj prilici. Ta obeležja nacionalne pripadnosti prvi put su se pojavila na složenim ceremonijama koje su na Dan sv. Davida priređivali londonski Velšani posle 1714. gpdine84. Velšani su u procesiji išli kroz London do crkve, s prazilukom nia šeširima, prisustvovali su velškim ceremonijama, a onda se okupljali na ogromnim gozbama (postavljepfim za stotine gostiju), držali bezbrojne zdravice veličajući lojalnostVelsuivladajućoj dinastiji, sakupljali dobrotvorne priloge, a onda se razilazili na privatne terevenke. U osamnaestom veku najčešći simbol Velsa u stvari nije bio praziluk, već su to bila tri nojeva pera prinčeva od Velsa, koja su prvobitno pripadala (zajedno s motom Ich Dieri)

84 Opis veselih okupljanja Društva drevnih Brita 1728. godine koji je dao Ričard Moris vidi u Davies, Morris Letters, i, str. 3.

134

Pris Morgan

Ostrevantu u Henou, a zatim ih je preuzeo Crni princ* čija je majka bila kraljica Filipa od Henoua. Ona predstavljaju savršen primer kićenja tudim perjem. Londonski Velšani su ih nosili, na primer na ceremonijama Drevnih Brita, da bi pokazali Hanoverima da su Velšani lojalni, Za razliku od opasnih Iraca ili Škota. Pera i moto je 1751. godine usvojilo Časno društvo Cymmrodorion kao deo grba i od tada do da nas ona predstavljaju uobičajeni ideogram ili logo Velsa. danas su vrlo čest simbol, na primer na amblemu Velške unije ragbista85. Nasuprot tome, danas dobro poznati crveni zmaj jedva da je uopšte korišćen. On je bio jedan od velških simbola u srednjem veku, a između 1485- i 1603- bio je veoma rasprostranjen kao deo grba dinastije Tjudor, gde je verovatno simbolizovao njihovo poreklo od Kadvaladra Blaženog i pravo na vlast nad celom Britanijom. Crveni zmaj ni)e toliko smatran nacionalnim koliko administrativnim simbolom Velškog veća, ali se ponovo pojavljuje na kraljevskom amblemu Velsa 1807. godine, i od tada se sve više upotrebljava na zastavama i amblemima ejstedvoda ili velških klubova i udruženja početkom devetnaestog veka. U dvadesetom V^ku crveni zmaj je, u ime samopoštovanja Velšana, samo zamenio tri pera, koja su, s njihovim poniznim motom, radikali, liberali i socijalisti doživljavali kao znak preterane potc^ njenosti.

' Black Prince, nadimak Edvarda Plantadženeta (1330-1376), najstarijeg sina engleskog kralja Edvarda III. (Prim. prev.) 85 Podaci o tome mogu se naći jedino u FrancisJones, TheP ces andPrincipality ofWales (Kardif, 1969), posebno str. 86-87 i 158-204. Edwards,YrEisteddfod, ilustruje medalje i dekoraciju u paviljonima.


135

Sami Velšani su vekovima koristili praziluk kao svoje obeležje, pri čemu su zelena i bela boja vezivane za velške prinčeve, a u četrnaestom veku je bio deo primitivne vojničke uniforme. U Šekspirovoj drami, Henri V (Hari od Monmauta) i Fluelin nose praziluk na Dan sv. Davida u čast Velsa. Praziluk je nošen i u Engleskoj, na primer na dvoru u Londonu, sve do osamnaestog veka, i mogućno je da je predstavljao i jedan od finih načina da anglikanska crkva ukaže na svoju vezu s ranom britanskom crkvom. Svakako, Velšani izvan Velsa su praziluk nosili s mnogo više samosvesti. Iako se nikako ne bi mogao nazvati izmišljenom tradicijom, on jeste postao deo razrađenog simboličkog dekora karakterističnog za paviljone u kojima su održavani ejstedvodi ili koncertne sale u kojima je svirana nacionalna muzika u devetnaestom veku. Narcis je zamenio praziluk kao nacionalni simbol tek 1907. godine i do toga je došlo zbog pogrešnog tumačenja velške reči za "lukovicu". Zenstvena prefinjenost narcisa dopala se Lojdu Džordžu koji ga je koristio umesto praziluka na ogromnoj ceremoniji inauguracije Princa od Velsa u Kamarvonu 1911, kao i na vladinim dokumentima iz tog vremena. Jedan od najčešće korišćenih simbola u Velsu u osamnaestom veku bio je druid, naročito dmidski vrhovni sveštenik s kapuljačom i u ogrtaču, sa srpom i zlatnom grančicom imele. On je, zajedno sa svetim Davidom, bio podupirač grba Časnog društva Cymmrodorion 1751, a zatim je sve češće korišćen na amblemima dmštava, klubova, gostionica. Pojavljuje se i na naslovnim stranama knjiga na velškom, obično zajedno s dolmenom (za koji se verovalo da je bio druidski oltar) kao vinjetom ili završnim ukrasom. Kambrija n redžister (izvanredan časopis za velšku istoriju i književnost) izabrao je dolmen kao ukras za svoju naslovnu stranu 1795. godine, a to je isto uradio i Vilijam Oven (Pju) za neko-

136

Pris Morgan

liko svojih knjiga. Nešto kasnije druid je postao simbol loža radničkih dobrovoljnih društava, i verovatno je zahvaljujući sve većem jačanju nekonformizma, paganski sveštenik proteran iz velške nacionalne heraldike, iako je, zajedno sa svojim vencem od hrastovog lišća i imelom, dugo ostao ukrasni element na ejstedvodskim krunama, stolicama i medaljama. Harfa ili, tačnije rečeno, trostruka harfa često je korišćena kao simbol Velsa. I same trostruke harfe su ponekad ukrašavane nacionalnim simbolima, prazilukom obavijenim oko podnožja i prinčevskim perjem koje izbija na vrhu. Harfe su korišćene na zastavama i u knjigama, na svicima i medaljama, često s prikladnim motoima na velškom jeziku koji su tvrdili da je "Vels zemlja harfe", da "njene strune govore jezikom duše" i tako dalje. Velška planinska koza, još uvek najimpresivniji prizor koji se može videti u Snoudoniji, bila je delimično prihvaćena kao velški simbol. Penant je na naslovnu stranu svojih Putovanja stavio kozara sa sviralom ilipibgomom i kozama; jedan od podupirača grba ledi Lanover predstavlja divlju kozu, a neke velške regimente su kozu usvojile kao svoju maskotu. Koza je, prirodno, postala i zgodan simbol Velsa u satirama i karikaturama. Ejstedvodi, provincijski ili nacionalni, predstavljali su u to vreme priliku za nesputano izlaganje obeležja, i nacionalni simboli koje smo pomenuli bili su izmešani sa posebnim obeležjima gorseda bardova. Proizvodilo se na hiljade ejstedvodskih kruna i stolica i bio je potreban čitav jedan rečnik za te dekorativne predmete. Jolo Morganug (dobar zidarski pomoćnik i umetnik amater) bio je plodan proizvođač simbola, od kojih je najčuveniji bio nod cyfrin (mistični znak) s tri šipke koje predstavljaju prošlost, sadašnjost i budućnost, a predstavljaju i Božje ime po druidskoj teologiji; taj simbol se još uvek koristi kao najimpresivniji ideogram na Nacionalnom ejstedvodu. Ejstedvodski


137

obredi i rituali nisu dostigli svoj vrhunac sve do kraja devetnaestog veka kada su ser Hubert fon Herkomer i ser Goskum Džon dizajnirali za Gorsed bardova komplikovane nošnje i regalije pretrpane svim simbolima koje smo dosad pomenuli. Ti novi ceremonijali, simboli i obeležja pomagali su Velšanima da vizuelizuju svoju sopstvenu zemlju, i imali su izuzetan značaj u jednom nacionalnom društvu koje nije bilo i politička država. Oni su bili zamena za izgubljene običaje i obrede starog društva, društva festivala u čast svetaca zaštitnika, veselih noći i prazničnih gozbi.

Prekretnica: "Izdaja Plavih knjiga'* Godinel847. Kraljevska komisija koja je ispitivala stanje obrazovanja u Velsu podnela je, u Plavim knjigama, izveštaj vladi o svojim nalazima. Ispitivanje je pokrenuto iz više razloga: zabrinutdst zbog sve većeg uticaja disentera i nekonformista na prost narod, nedovoljno ulaganje u obrazovanje u Velsu i sve češći nemiri u toku prethodnih nekoliko decenija, koji su kulminirali Merterskim uštankom 1831, ustancima čartista iz 1839. i Rebekinim pobunama’ * od * Zvanični izveštaji štampani po odobrenju britanske vlade ili parlamenta; u plavim koricama. (Prim. prev.) ** Rebecca Riots, nemiri u jugozapadnom Velsu zbog plaćanja drumarine na rampama (toll-gates) na državnim putevima, ali je pravi razlog bilo nezadovoljstvo agrarnom politikom. Pobunjenici su kao moto uzeli reči iz Postanja 24.52: "I oni blagosloviše Rebeku... i rekoše... neka tvoji potomci imaju vrata (gate) za one koji ih mrze." Često obučeni u žensku odeću, jahali su u grupama čije su se vođe zvale "Rebeka", a ostali su bili "njene kćeri". Uništavali su rampe (gates) i kućice za naplatu putarine. Postigli su izvesne olakšice. (Prim. prev.)

Pris Morgan


1839. do 1843. Članovi komisije (svi Englezi) nisu podneli izveštaj samo o obrazovanju već i o mnogim drugim stvarima; oni su za nazadnost i nemoralno ponašanje ljudi (naročito žena) okrivili disentere i velški jezik. Bura protesta koja je izbila u Velsu zbog tog, po mišljenju mnogih, gadnog klevetanja nacije, zasnovanog na pristrasnim svedočanstvima nereprezentativne manjine Velšana, nazvana je "Izdajom Plavih knjiga" {Brady Llyfrau Gleisiori). To je bila igra rečima izvedena iz "Izdaje Dugih noževa", koja je bila omiljena tema mitologa romantičara. Vođa Velšana (ili Britanaca) krajem petog veka bio je Vortigern (Gwrtheyrn); on je pozvao Saksonce predvođene Hengistom i Horsom da dođu u Britaniju i pomognu mu u borbi protiv njihovih neprijatelja. Priča kaže da su Saksonci pozvali Vortigerna na gozbu na kojoj se on zaljubio u Hengistovu kćerku Alis Ronuen ili Rouinu i zaprosio je. Saksonci su nešto kasnije, na drugoj gozbi, na ugovoreni znak skočili na pijane velške glavešine za stolom i poklali ih svojim dugim noževima, nateravši Vortirgerna da im preda veliki deo Engleske. Legenda o toj velškoj Vartolomejskoj noći vekovima je prepričavana među Velšanima. U sedamnaestom veku pisac balada Metju Oven proglasio ju je kaznom za grehove, koju treba primiti ponizno i pasivno. U osamnaestom veku mitolozi su shvatili njenu dramsku vrednost i ona je postala česta tema umetnika romantičara, na primer Henrija Fuzelija i Anđelike Kaufman sedamdesetih godina osamnaestog veka. Posle 1847, međutim, legenda je dobila oblik političke propagande čiji je cilj bio podstrekivanje Velšana na akciju86.

Uzbuna zbog Plavih knjiga imala je paradoksalne i kontradiktorne posledice. S jedne strane, Velšani su postali veći nacionalisti i anglofobi nego što su to ikad ranije bili, a s druge strane su na kritiku Komisije odgovorili tako što su nastojali da postanu što sličniji Englezima, pretvarajući se u praktične, trezvene, poslovne Brite koji govore engleski jezik. Uzbuna je takođe dovela i do novih saveza i podela u velškom društvu. Istorijska obnova u osamnaestom veku mi smo govorili o zanimanju za mitologiju u okviru te obnove - nije predstavljala značajnu snagu u religijskim raspravama, političkoj reformi i industrijskoj revoluciji. Ugledni izučavaoci starina i naučnici su, uopšte uzev, bili neprijateljski raspoloženi prema strahovitoj snazi metodizma, koji ne samo što je uništio stari veseli način života već je i krajnje efikasno popunjavao svaku prazninu koja bi se pojavila. Jolo Morganug je, na primer, pisao svom pokrovitelju Ovinu Meferu 1799. da je jedan od Jolovih neprijatelja, koga on nije zvao drukčije nego Džinšop* Džouns, u Metodističkoj asocijaciji u Bali optužio Gwyneddigion i druge londonske Velšane da su pejniti” . Džinšop Džouns je bio u telesnoj straži Džordža III, koju je napustio da bi postao gostioničar i metodistički starešina. "Severni Vels je sada", žalio se Jolo, "metodistički kao iJužni Vels, aJužni Vels je pakao.1,87 Vilijam Roberts (Nefydd), baptistički sveštenik i organizator škola objavio je 1852. zbirku ogleda Crefyddyr Oesoedd Tywyll (Religija srednjeg veka) u kojima poredi polu-

138

86 David Williams, A History ofModem Wales (London, 1950), str. 264-268 o nekonformizmu, i str. 265-285 o razvoju nacionalne svesti, izvanredno kad je reč o četrdesetim godinama devetnaestog veka.

139

* Ginshop (eng.): rakidžinica. (Prim. prev.) ** Tomas Pejn (Paine) (1737-1809), engleski radikalni autor, koji je podržavao revoluciju u Francuskoj i Americi i napadao konvencionalnu hrišćansku doktrinu. (Prim. prev.) 87 G. J. Williams, "Llythyrau Llenorion" ("Pisma autora"), YLlenor, vi (1927), str. 39.

140

Pris Morgan

pagansku folklomu kultum Velsa s novom, poštovanja dostojnom velškom kulturom njegovog doba, kulturom ejstedvoda, književnih dmštava, debatnih klubova i časopisa, i primećuje da je sve donedavno opori duh Ženeve sprečavao metodiste da uživaju u tom procvatu kulture. Cetrdesetih godina devetnaestog veka stara garda metodista je brzo odumirala. Mlada je mogla da vidi u kolikoj meri se velška kultura promenila, a Plave knjige su ih, na kontroverzan način, bacile u zagrljaj dmgih disentera i velških patriota, jer ih je Komisija strpala sve u isti džak i napala metodiste, disentere i velški jezik kao jedno te isto. Pomirenje velških patriota, disentera i metodista nažalost je značilo razdor između patriota i anglikanaca, koji su, na različite načine, od osamnaestog veka dominirali kulturnom obnovom i svakako bili njeni najugledniji pobornici od 1815. do 1847. Novi talas zanimanja za sve što je velško, posle 1815. godine, u velikoj meri je bio podstaknut pokretom poznatim kao Yr Hen Bersoniaid Llengar (Stari književnici duhovnici); u pokret su, međutim, bili uključeni i mnogi svetovnjaci muškog i ženskog roda88. Oni su donekle bili politički reakcionarni i okretali su se manje uskomešanom, miroljubivom Velsu osamnaestog veka. Želeli su da sačuvaju ono što je ostalo od Veselog Velsa i nadali su se da će, zahvaljujući dominantnoj literaturi i istoriji, sprečiti disentere i metodiste da dalje ugrožavaju velški način života. U pokret 88 Bedwyr Lewis Jones, Yr Hen Bersoniaid Llengar (Old LiteraryParsons) (Denbi, 1963); R. T. Jenkins, Hanes CymruynyBedivaredd GanrifarBymtheg (Istorija Velsa u devetnaestom veku) i, 1789-1843 (Kardif, 1933) sadržipassim dosta podataka o patriotima klerikalcima. U vezi s opštim stanjem keltskih studija od tridesetih do šezdesetih godina devetnaestog veka vidi Rachel Bromwich, Mattheiv Amold and Celtic Literature: a Retrospect 18651965 (Oksford, 1965).


141

su bili uključeni istoričarka Angharad Lujd (kćerka Džona Lojda, Penantovog saputnika);ledi Lanover; ledi Šarlot Gest, priredivač čuvenog izdanja velških srednjovekovnih priča koje je nazvala The Mabinogiori (1849); Džon Džouns (Tegid), horovođa Hristove crkve u Oksfordu; sakupljač narodnih pesama Marija Džejn Vilijams iz Aberperguma; Tomas Prajs (Camhuanaivc), sveštenik, istoričar i keltista; Džon Dženkins (Ifor Ceri), sveštenik, organizator ejstedvoda i sakupljač narodnih pesama; i sveštenik Džon Vilijams (Ab Ithel), beskmpulozni izdavač dmidskih delajola Morganuga i jedan od osnivača Kambrijskog arheološkog dmštva. Dmštvo za velške mkopise i Kambrijsko arheološko dmštvo, privatna škola u Landoveriju i Univerzitetski koledž sv. Davida u Lampitem predstavljali su sredstva kojima je taj briljantni kmg ljudi pokušavao da utiče na život Velšana, ali su do prostog naroda dolazili uglavnom preko ejstedvoda. Svonzijski radikalni časopis Seren Gomer je 1819- godine podržao karmardenski ejstedvod, ali je 1832. urednik Džozef Haris bio veoma sumnjičav prema ejstedvodu u Bomariju iz straha da bi on mogao da odvrati Velšane od političkih reformi. Angharad Lujd je u dodatku svojoj istoriji Anglsija, nagrađenoj na ejstedvodu, štampala govor jednog dmgog patriote klerikalca, pesnika Džona Blekvela (Aluna), u kojem on kaže da je velški seljak kulturan i pismen, da su njegove knjige neukaljane nemoralom i da ga ne zanimaju politika i vlast89. Ali stvari su se menjale čak i u romantičnom svetu ejstedvoda, jer već 1831. Artur Džejms Džouns (kasnije *Mab, vilinska kraljica. (Prim. prev.) 89Angharad Llwyd, A History ofthe Island of Anglesey (Ritin, 1832), str. 39 dodatka. Up. Mary Ellis, "Angharad Llwyd", Flintshire Historical Society Publications, xxvi (1976), str. 52-95, i xvii (1978), str. 43-87.

142

Pris Morgan

sudija) dobija nagradu za ogled "Uzroci disenterstva u Velsu" ["The Causes od Dissent in Wales"], rad koji bi se danas nazvao sociološkim. Samo nekoliko godina kasnije bilo je pokušaja da se ejstedvod pretvori u velšku verziju Britanskog udruženja za razvoj nauke. Patrioti klerikalci, sa svojim zanimanjem za daleku i mitsku prošlost, još uvek su dominirali ejstedvodima, sve do četrdesetih godina devetnaestog veka, ali ih je spor u vezi s Plavim knjigama doveo u bezizlazan položaj, pa su disenteri i metodisti postepeno preuzeli njihove oblasti delovanja, tvrdeći da brane velšku naciju i žigošu angiikance kao strane uljeze. Veliki vođa radikalnog Velsa Henri Ričard je u svojim Pismima i ogledima o Velsu [Letters and Essays on Wales\ objavljenim 1866. praktično tvrdio da je biti Velšanin isto što i biti nekonformista, a anglikance je potpuno gurnuo u stranu. Nekonformistički prevrat u velškoj kulturi stvorio je novu siiku te kulture. Oslabljeno je zanimanje Velšana za daleku nacionalnu prošlost i zamenjeno zanimanjem za prošlost Starog zaveta i početnim disenterskim ciljevima sedamnaestog i osamnaestog veka; takođe je proglašena nova puritanska nedelja kao "Velška nedelja", a novi "velški način života" vezan je za crkvu, škole pevanja (duhovnih pesama, a ne balada), trezvenjačka okupljanja, Cymanfa Ganu (okupljanja na kojima su pevane crkvene himne), tromesečne sastanke, udruženja, društva za moralni oporavak članova, i mnoge druge stvari koje su u dvadesetom veku poznate kao tipične za Vels. Zato nimalo ne iznenađuje to što istoričar ser Džon Lojd primećuje da se Vels iz doba kraljice Viktorije razlikuje od Velsa iz doba kraljice Ane isto koliko i kraljica Ana od Boudike*. * Boudika ili Budika (Boudicea;Boudicca), kraljica britans plemena Ajsinaji u vreme rimske invazije na Britaniju (umrla 62. godine). (Prim. prev.)


143

Džon Tomas (Ieuan Ddu) govori o tome da je izgubio dodir s pesmama prošlosti; mladi ljudi, čak i u zabačenom Kardiganširu, primorani su da pevaju crkvene pesme na svadbenim gozbama jer ne znaju ništa drugo90. Jake političke i industrijske snage kojima naučnici i patrioti nisu davali da se razmahnu opkolile su i napale začarani krug mitologa romantičara iz četrdesetih i pedesetih godina devetnaestog veka. To ne znači da patrioti osamnaestog veka nisu poznavali i jedan i drugi svet; Morisovski krug se, na primer, petljao u industriju i politiku, što je bilo neminovno otkad je Luis Moris postao kontroverzni šef kraljevskih rudnika u Kardiganširu, a Ričard Moris bio u mornarici. Tomas Penant je poticao iz Grinfildske doline u Flintširu gde je industrija počela rano da se razvija, i kao jedan od vodećih seoskih plemića bavio se vladinim reformama osamdesetih godina osamnaestog veka. Patrioti kao što su Jolo Morganug, Morgan Džon Ris i njihovi prijatelji zanimali su se za radikalnu politiku osamdesetih i devedesetih godina osamnaestog veka, kada je postojala prilično bogata politička literatura na velškom jeziku91. Ovin Mefer je smatrao da Gwyneddigion treba da bude debatno društvo u kojem će se radikalno raspravljati o reformi crkve i države, a isto to je važilo i za druga velška društva u Londonu. Ljudi kao Jolo i Morgan Džon Ris pripadali su tradiciji političke rasprave među disenterskim 90JohnThomas (IeuanDdu), TheCambrianMinstrel (Merter, 1845), str. 29n. Običaj da se na fudbalskim utakmicama pevaju crkvene pesme pojavio se krajemdevetnaestog veka, iz istihrazloga. 91 David Davies, The Influence of the Prench Revolution on Welsh Life and Literature (Karmarden, 1926); J. J. Evans, Dylanwady ChwyldroFfengigarLenyddiaethCym.ru (UticajFrancuske revolucije na velšku literaturu) (Liverpul, 1928) i Morganjohn Rhys a’i Amserau (M. Dž. Ris i njegovo vreme) (Kardif, 1935).

144

Pris Morgan

zanatlijama brdskih područja Glamorgana, ali oni su bili mala manjina, i represija proistekla iz dugogodišnjeg rata dovela je reformski pokret u ćorsokak, a ojačala antirevolucionarna osećanja u Velsu. Henri Ričard se 1866. osvrće na kulturu iz vremena svog detinjstva; seća se velikog broja velških časopisa koje je čitao njegov otac i primećuje da su se oni bavili poezijom i religijom, a sasvim retko politikom ili ekonomijom, osim uzgredno, u malim dodacima92. To bi naišlo na odobravanje ledi Lanover i klerikalnih patriota jer se njihova poletna obnova odvijala nasuprot teškom siromaštvu i uzavrelim nezadovoljstvom. Angharad Lujd je kupila gomilu knjigaVilijamaOvena (Sefnyna) dabi ih uništila jer je on podržavao emancipaciju katolicizma, a ona nije želela da ima nikakve veze s Levelinom Vilijamsom (1822-1872), izvanrednim sviračem na trostrukoj harfi jer je njegov otac Sefanaja Vilijams bio vođa čartističkog ustanka 1839. godine. Baš kao što je spor u vezi s Plavim knjigama omogućio metodistima da se umešaju u velšku politiku i kulturu, tako je i ojačao uticaj Velšana koji su želeli da se njihovi zemljaci bave biznisom i politikom. Čak i da nije bilo spora u vezi s Plavim knjigama, opšte stanje velškog društva nagonilo je Ijude da sve aktivnije preuzimaju kontrolu nad vlastitim poslovima. Edvin Čedvik primećuje da su posebni obredi i rituali vezani za Rebekine pobune između 1839- i 1843. ponikli iz običaja Ceffyl Pren (grubih igara)93. Običajno dru92 Henry Richard, Letters and Essays on Wales, drugo izd. (London, 1884), str. 93. 93 David Williams, The Rebecca Riots (Kardif, 1955), str. 5356, 104, 128, 185, 191, 241, 290. U vezi s nemirima od devedesetih godina osamnaestog veka do 1835. vidi D. J. V. Jones, Before Rebecca (London, 1973).


145

štvo je odavno kažnjavalo seksualne prestupe noćnim procesijama muškaraca obučenih u žensku odeću, paljenjem lutaka i ruganjem. Ali od 1839. taj običaj je korišćen za nasilno postizanje socijalnih i političkih ciljeva. Tomas Džouns {Glan Alun) koji se 1848. zalagao za stvaranje nacionalne himne, takođe se, u istom broju časopisa Traethodydd protivio okretanju Velšana suvoparno racionalnoj engleskoj praktičnosti. Prekretnica se desila, i od 1848. nadalje izmišljanje tradicije, koje je toliko dugo dominiralo velškom kulturom, počelo je da odumire. Pesnici, mitolozi i sanjari postali su predmet grublje kritike, ponekad uopštene, onih koji su verovali da Vels sada treba da napreduje od nižeg stupnja ljudske evolucije, na kojem su poezija i istorija važne, ka višem stupnju evolucije, na kojem moraju dominirati praktične stvari; ponekad se gruba kritika odnosila na određene stvari. Tako se Džon Vilijams (Ab Ithel) nadao da će langolenski ejstedvod održan 1858. oživeti velike dane klerika patriota iz dvadesetih i tridesetih godina devetnaestog veka. A što se njega samog tiče, nadao se da će dobiti nagradu za istorijski ogled koji dokazuje istinitost priče o Madoku. Nagradu je dobio, ali pravi pobednik je bio Tomas Stivens iz Merter Tidvila, koji je već bio objavio istoriju velške književnosti i koji je mit o Madoku odbacio kao neosnovan. Promena je bila očigledna i u procedurama koje su se odvijale u Langolenu; Vilijam Ruz iz Amluha, na primer, dobio je jednu od slikarskih nagrada, pri čemu je jedna slika prikazivala smrt Ovina Glindura, ali je druga predstavljala smrt kapetana Vina kod Alme. U roku od nekoliko godina Velšani su preko svojih časopisa počeli da se upoznaju s velikim napretkom nemačke filologije i radom Bopa i Cojsa koji su velški jezik postavili u njegov pravi filološki kontekst i uticali na to da Velšani sve manje veruju iracionalnim istorijskim mi-

146

Pris Morgan

tovima proizvedenim u osamnaestom veku94. Sada je došlo vreme da se požanje ono što su Lid i Lajbnic davno posejali. Duhovi i fantomi dalekih vekova u velškoj istoriji i književnosti, koji su toliko zabavljali i nadahnjivali prethodne generacije, izgubili su čar kad su izvedeni na svetlost svakodnevice. Upravo dok se to dešavalo, i ostaci starog sveta kakvi su bili klerikalci Ab Ithel i Glasynys ili ledi Lanover se razočarano povlačili u izolaciju ili ćutanje, novi svet radikalnog i nekonformističkog Velsa počeo je i sam da se pretvara u mit; magla i dim su se spustili na noviju istoriju i ljudi su počeli da se zabavljaju mnoštvom novih legendi o samima sebi, o progonu prvih metodista (o kojem su čitali u Drych y r Amseroedd Roberta Džounsa iz Roslana, knjizi koju je R. T. Dženkins nazvao "apokrifijom Obnove"), ili o Diku Penderenu i Merterskom ustanku iz 1831, ili o borbi protiv tlačiteljskih zemljoposednika i industrijalaca.

Zaključak: neuhvatljivi plen Sta je, na kraju, postigao taj izuzetni pokret? Vels koji smo opisali nije bio politička država, i zbog nedostatka takve države ljudi su veliki deo svoje energije ulagali u kulturu, u obnavljanje prošlosti, a tamo gde nije bilo prošlosti, u njeno izmišljanje. Stari način života je odumirao i nestajao, prošlost je često bila siromašna, pa je trebalo mnogo toga izmisliti. Mitolozi romantičari su, u nekim stvarima, bili toliko uspešni da se sve što je velško činilo očaravajućim i privlačno starinskim. Dok je sve što je starinsko uži94 Bromwich, Matthetv Amold and Celtic Literature-, Francis Shaw, "The Background to the Grammatica Celtica", Celtica, iii (1953), str. 1-17 o Bopovom radu 1839- i Cojsovom 1853.


147

valo autoritet, to je bilo dobro, ali kad je stiglo doba progresa, postalo je rđavo. Velšizam je, onda, čuvan i predavan budućnosti pre svega zahvaljujući naporima patriota koje smo opisali. Ali veliki broj ljudi odbacio je velšizam jer je bio povezan sa staromodnošću i s prilično diskreditovanom mitologijom. Velšizam viktorijanskog doba bio je ponekad žestok i vatren, ali to je bilo zato što je morao da se bori protiv mnogih neprijatelja. Da bi preživeo, velšizam je šezdesetih i sedamdesetih godina devetnaestog veka morao vešto da se prebaci u novi svet radikalizma i nekonformizma. Istorijska obnova i izmišljanje tradicije imali su u Velsu daleko veći uticaj negobilo šta slično u Engleskoj, mada su imali sličnosti s onim što se dešavalo u malim evropskim zemljama. Vels u osamnaestom veku nije imao neprekinutu, a ni srećnu istorijsku tradiciju; nije imao slavnu ili herojsku nedavnu prošlost. Otuda je ponovno otkrivanje daleke prošlosti, druida, Kelta i drugih, imalo izuzetan uticaj na Velšane. Vels nije imao mrežu stručnih i naučnih institucija koje bi kritikom obuzdavale i balansirale mitove i izmišljotine. Čitalac i pisac nisu mogli da idu u lov na prošlost sistematski i zajedno. Rukopisi su, na primer, skoro svi bili zaključani po privatnim bibliotekama, a malo tekstova je bilo objavljeno; otuda je genijalnim falsifikatorima kakav je bio Jolo Morganug bilo lako da obmanjuju velšku (i englesku) publiku. Upravo zahvaljujući takvom istom nedostatku naučnih institucija i kritike, Makferson je mogao da brani svoje osijanovske pesme u Skotskoj, baron Ersar de la Vilmarke (Kervarker) da sastavlja lažnu drevnu bretonsku poeziju u Barzaz Breizu, ili Vaclav Hanka da objavi lažni srednjovekovni Kralodvorsky rukopis na češkom. Hanka ga je napisao samo dve godine pošto je Osijan preveden na češki, i trebalo je da prođe više od pola veka pa da Tomas Masarik otkrije da je to falsifikat. Engle-

148

Pris Morgan

zi, s druge strane, nisu bili tako spori u raskrinkavanju Čatertonovih falsifikata . Pokret obnove i proizvodnje mita u Velsu bio je posledica krize u velškom životu, kada se činilo da sama žila kucavica nacije odumire. Zdrav razum i pamet nalagali su Velšanima da prošlost posmatraju kao zaokruženu i završenu i da, pošto su "izbrisani iz povesničkih knjiga", budu zadovoljni onim što imaju. To je zahtevalo natčovečanski napor malog broja patriota da nateraju zemljake da uvažavaju svoje nasleđe, da cene ono što je njihovo. Oni su osećali da se to može postići samo ako se prošlost temeljno pretraži i preobrazi uz pomoć mašte, ako se stvori novi velšizam koji će podučavati, zabavljati, razveseliti i obrazovati ljude. Mitski i romantični Vels koji su oni stvorili dozvoljavao je Velšanima da izgube svoju neposrednu prošlost i dobiju jednu njenu verziju u umetnosti i književnosti; mogli su, da tako kažemo, imati i jare i pare. Umetnost i veština koje smo ovde opisali imale su veliku isceliteljsku funkciju u tim teškim vremenima velške istorije. Život Velšana je nastavio da se menja, i kako se on menjao tako se i proces koji smo opisali ponavljao. Čim su romantičari izgubili trku, njihovo mesto su zauzeli novi proizvođači mitova i tvorci tradicije, koji su pripadali radikalnom i nekonformističkom Velsu. Lovci su se promenili, ali se lov nastavio95.

95 Opšimije o temi ovog poglavlja vidi Prys Morgan, The Eig teenth-CenturyRenaissance (Landibi, 1981).

Dejvid Kanadin KONTEKST, IZVOĐENJE I ZNAČENJE r it u a l a : BRITANSKA MONARHIJAI IZMIŠLJANJE TRADICIJE", c. 1820-1977.1 Godine 1820. u Cmoj knjizi [The Black Book], koja predstavlja radikalnu kritiku korupcije i moći engleskog establišmenta, dat je sledeći komentar u vezi s kraljevskim ritualima: Raskošna slavlja i spektakli, paradiranje kruna i krunica, zlatnih ključeva, žezla, crnih i belih poklisarskih palica; hermelina i batista, skiptara i perika postaju smešni kad se ljudi prosvete, kad nauče da je pravi cilj vlasti da ljudima pruži najveću sreću po najnižoj ceni2.

1Skica ovog ogleda predstavljena je na Seminaru za socijalnu istoriju u Kembridžu i na zajedničkom studentsko-fakultetskom seminaru na Univerzitetu u Prinstonu. Veoma sam zahvalan učesnicima na njihovim komentarima i kritikama, dr S. D. Banfildu i g. C. J. Babsu na pomoći u vezi s dva posebna problema i g. Dž. Vejliju koji je sa mnom podelio svoje ogromno znanje o ritualima i ceremonijama u ranim razdobljima moderne Evrope. Neka preliminarna razmišljanja o ovoj temi naznačena su u mom članku "Ne tako drevne tradicije Monarhije" ["The Not-So-Ancient TraditionsofMonarchy"] (Neu>Society (2. jun 1977), str. 438-440. Ova konačna verzija završena je 1979. godine. 2Navedeno u D. Sutherland, TheLandoumers (London, 1968), str. 158.

150

Dejvid Kanadin

Kontekst, izvođenje i značenje rituala

Četrdeset godina kasnije lord Robert Sesil, budući treći markiz od Solsberija, pošto je prisustvovao otvaranju parlamenta koje je obavila kraljica Viktorija, napisao je s jedva nešto više odobravanja.-

popularnijim ritualom od kraljice Elizabete II. Mase stanovništva možda su zaista postale obrazovanije, kao što su se autori Cme knjige nadali, ali nisu zbog toga prestale da vole svetovnu magiju monarhije. Naprotiv, kao što je Ijan Gilmor primetio: "Modernim dmštvima još uvek su potrebni mit i ritual. Monarsi i njihove porodice to obezbeđuju."4 Pri tom se, što je još jedna suprotnost prethodnom periodu, ceremonijal danas sjajno izvodi, toliko sjajno da posmatrači pretpostavljaju da je to oduvek bilo tako. "Sva ta raskoš i velelepnost hiljadugodišnje tradicije"; "raskošna svečanost koja se odvija stotinama godina"; "sva ta preciznost koja je stečena vekovnom praksom"; "Englezi su posebno nadareni za ceremonijal": to su fraze savremenih komentatora i novinara kad opisuju velike kraljevske ceremonijale5. Ma koliko da su zapažanja Cme knjige i Roberta Sesila bila tačna u svoje vreme, ona su danas izgubila svaku vrednost. Cilj ovog ogleda je da opiše i objasni nastale promene konteksta i prirode engleskog kraljevskog ceremonijala, koje su njihove komentare učinile irelevantnim, a predviđanja netačnim.

Neki narodi imaju dara za ceremonijal. Nikakva oskudica u sredstvima niti nedostatak sjaja ne mogu ih sprečiti da organizuju raskošne svečanosti u kojima učestvuju i telom i dušom. Svako prirodno nalazi svoje mesto, bez napora se predaje duhu male drame u kojoj igra i instinktivno odbacuje svaku uzdržanost ili ono što bi mu odvuklo pažnju na drugu stranu. Aii dalje objašnjava: Ta sposobnost je, uopšte uzev, karakteristična za ljude iz južnih klimatskih područja i netevtonskog porekla. U Engleskoj je slučaj upravo obmut. Mi možemo da dopustimo sebi veći sjaj nego većina drugih nacija; ali neke zloćudne čini lebde nad našim najsvečanijim ceremonijalima, i dovode do situacija koje ih sve čine smešnim... Nešto se uvek slomi, neko uvek uspe da zabuši, ili se nekom sporednom motivu dozvoli da se umeša i upropasti celu stvar3. Svi zajedno, ovi navodi predstavljaju primer stavova prema ceremonijalu Britanskog kraljevstva koji su bili karakteristični za prve tri četvrtine devetnaestog veka. U prvom navodu se tvrdi da će kraljevski ritual, pošto je stanovništvo postalo obrazovanije, uskoro biti razobličen kao puka primitivna magija, čista laž. A drugi, na osnovu nepogrešivog poznavanja stvari iznutra, ukazuje na to da se raskošne svečanosti vezane za monarhiju u svakom slučaju više ističu traljavošću kojom se izvode nego velelepnošću. Danas je u Engleskoj situacija upravo obmuta. S mogućnim izuzetkom pape, nijedan šef države nije okružen 3 The Saturday Revieiv, 9. februar 1861, str. 140-141. Člana je objavljen anonimno.

151

I Uprkos tome što monarhija i dalje zauzima centralno mesto u britanskom političkom, dmštvenom i kulturnom

4I. Gilmour, The Body Politic (London, 1969), str. 313. 5J. Dimbleby, Richard Dimbleby (London, 1977), str. 329; Sir J. Wheeler-Bennett, King George VI: His Life and Reign (London, 1965), str. 310; H. Vickers, "Twenty Five Years a Queen" u H. Montgomery-Massingberd (prir.), Burke's Guide to the British Monarchy (London, 1977), str. 42; Illustrated London News, 6. februar 1965.

152

Dejvid Kanadin


životu, promenljiva priroda njene slike u javnosti u poslednjih dvesta godina nije privukla veću pažnju istoričara. "Pozorište moći" dvorova Tjudora i Stjuarta - način na koji je kraljevski i republikanski prestiž učvršćivan razrađenim ceremonijalom - podrobno je istraživan ne samo kad je Britanija u pitanju već i kad je reč o Evropi u celini6. Krajem devetnaestog i početkom dvadesetog veka drugi procvat "izmišljenog" rituala i tradicije u vilhelmovskoj Nemačkoj i francuskoj Trećoj republici bio je predmet više studija koje daju sugestivne primedbe u vezi sa savremenim britanskim ceremonijalom7. A razrađeni rituali fašističkih i komunističkih

režima u Evropi između dva rata nedavno su počeli da privlače pomnu pažnju naučnika8. U poređenju s tim, engleski kraljevski ritual je bio gotovo sasvim zapostavljen počev od kraja sedamnaestog veka. Iako biografije kraljeva i kraljica sadrže odgovarajuće opise venčanja, krunisanja i pogreba, nije bilo sistematskog pokušaja da se te ceremonije analiziraju iz dugoročne, komparativne i kontekstualne perspektive. U skladu s tim, pionirski rad u vezi s ceremonijalnim aspektima britanske monarhije gotovo u potpunosti su preuzeli sociolozi kako u pogledu prikupljanja podataka tako i njihovog tumačenja. Od uvođenja ispitivanja javnog mnenja 1937. godine sproveden je niz istraživanja kojima se procenjuju reakcije ljudi na neprestane kraljevske ceremonije, od krunisanja Džordža VI do srebrnog jubileja kraljice Elizabete9. Neki sociolozi pokušavaju da analiziraju njihovo

6 R. E. Giesey, The Royal Funeral Ceremony in Renaissance France (Ženeva, 1960); R. Strong, Splendour at Court: Renaissance Spectacle and Illusion (London, 1973); S. Anglo, Spectacle, Pageantry and Early Tudor Policy (Oksford, 1969); D. M. Bergeron, English CivicPageantry, 1558-1642 (London, 1971); F. A. Yates, The Valois Tapestries (London, 1959); E. Muir, "Images of Power: Art and Pageantry in Renaissance Venice", Am. Hist. Rev., lxxxix (1979), str. 16-52; G. Reedy, "Mystical Politics: The Imagery of Charles II's Coronation" u P. J. Korshin (prir.), Studies in Culture and Revolutiom Aspects ofEnglish Intellectual History, 1640-1800 (London, 1972), str. 21-42; C. Geertz, "Centers, Kings and Charisma: Reflections on the Symbolics of Power" u J. BenDavid i T. N. Clark (prir.), Culture and Creators: Essays in Honor ofE. Shils (Cikago i London, 1977), naročito str. 153-157. 7G. L. Mosse, "Caesarism, Circuses and Monuments",Joumal of Contemporary History, vi (1971), str. 167-182; C. Rearick, "Festivals and Politics: the Michelet Centennial of 1898" uW. Laqueur i G. L. Mosse (prir.), Historians in Politics (London, 1974), str. 5978; C. Rearick, "Festivals in Modern France: The Experience of the Third Republic",/owm<2/of Contemporary History, xii (1977), str. 435-460: R. Samson, "LaFete de Jeanne d'Arc en 1894: Controverse et Cćlćbration", Revue d’Histoire Modeme et Contemporaire, xx (1973), str. 444-463; M. Agulhon, "Esquisse pour une Archćologie

153

de la Rćpublique: l'Allegorie Civique Fćminine", Annales: Economies, Societes, Civilisations, xxviii (1973), str. 5-34; E. J. Hobsbawm, "Inventing Traditions in Nineteenth-Century Europe" (Past and Present Conference Paper, 1977), str. 1-25. Moj dug radu prof. Hobsboma pokazaće se u ovom poglavlju. 8G. L. Mosse, "Mass Politics and the Political Liturgy of Nationalism" u E. Kamenka (prir.), Nationalism: The Nature and Evolution of an Ideal (London, 1976), str. 39-54; H. T. Barden, The Nuremberg Party Rallies, 1929-1939 (London, 1967). 9H. Jennings i C. Madge, May the Twelfth (London, 1937); L. Harris, Long to Reign Over Us? (London, 1966); J. G. Blumler, J. R. Brown, A. J. Ewbank i T. J. Nossiter, "Attitudes to the Monarchy: Their Structure and Development during aCeremonial Occasion", Political Studies, xix (1971), str. 149-171; R. Rose i D. Kavanagh, "The Monarchy in Contemporary British Culture", Comparative Politics, viii (1976), str. 548-576. Najnoviju analizu koja koristi takavmaterijalvidiuP. Ziegler, Crown and People (London, 1978).

Dejvid Kanadin

Kontekst, izvodenje i značenje rituala

"značenje" u dirkemovskom, funkcionalističkom okviru, naglašavajuči integrativnu snagu takvog ceremonijala i način na koji on otelovljuje i odražava, podržava i jača duboko ukorenjene, široko rasprostranjene popularne vrednosti10. Prema drugom tumačenju, isti ritual se ne doživljava kao nešto što predstavlja javno artikulisan izraz konsenzusa, več kao nešto što oličava "mobilizaciju predrasude" - primer kako vladajuća elita učvršćuje svoju ideološku dominaciju korišćenjem raskošnih svečanosti u propagandne svrhe11. U oba slučaja sociolozi izvode "značenje" ceremonijala u industrijskom društvu iz suštinski dekontekstualizovane analize samog rituala, vrednovanog unutar relativno istorijskog okvira marksističke ili funkcionalističke teorije. Ovaj ogled nastoji da iznova otkrije "značenje" takvog kraljevskog ceremonijala korišćenjem drugačijeg metoda, to jest potpunijim postavljanjem tog ceremonijala u istorijski kontekst. Glavna ideja takvog pristupa je da ceremonije, kao i umetnička dela ili dela političke teorije, ne mogu biti tumačene samo "u okviru njihove unutrašnje strukture, independant de tout sujet, de tout objet, et de tout contexte". Kao i kad su u pitanju sve kulturne forme koje se mogu tretirati kao tekstovi, ili svi tekstovi koji se mogu tretirati kao kulturne forme, ovde je potreban "podroban",

a ne "grub" opis12. Kad je reč o ceremonijama, kao i o velikim delima političke teorije, "izučavanje konteksta... ne znači samo dobijanje dodatnih informacija...; ono znači i nalaženje... načina da steknemo bolji uvid u... njegovo značenje, bolji nego što smo se ikad mogli nadati da ćemo steći samo na osnovu čitanja samog teksta"13. Dakle, da bi se iznova otkrilo "značenje" kraljevskog rituala u modernom dobu, neophodno je povezati ga sa specifičnim socijalnim, političkim, ekonomskim i kulturnim miljeom u kojem je on zaista izvođen. Kad je ceremonijal u pitanju, isto kao i kad je u pitanju politička teorija, sam čin lociranja događaja ili teksta u odgovarajući kontekst ne predstavlja puko određivanje istorijske pozadine nego i sam početak procesa tumačenja14. Jer jasno je da čak i kada tekst ponavljanog rituala, kao što je recimo krunisanje, ostane nepromenjen tokom vremena, njegovo se "značenje" može temeljno promeniti u zavisnosti od prirode konteksta. U suštinski statičnom dobu, ritual koji se ne menja može predstavljati pravi odraz i biti u funkciji jačanja stabilnosti i konsenzusa. Ali u periodu promena, konflikata ili kriza, on može ostati namerno isti kako bi se stekao utisak kontinuiteta, zajedništva i sigurnosti, uprkos tome što kontekst i te kako svedoči o suprotnom. Pod određenim okolnostima učesnici i savremenici mogu doživljavati krunisanje kao simboličnu reafir-

154

10 E. Durkheim, The Elementary Forms of the Religious Life (preveo J. W. Swain, London, 1915), str. 220, 225, 358, 375, 379; E. Shils i M. Young, "The Meaning of the Coronation", Sociological Revieu), nova serija, i (1953, str. 63-81; Blumler et al., "Attitudes to the Monarchy", str. 170-171. 11S. Lukes, "Political Ritual and Social Integration" u S. Lukes, EssaysinSocial Theory (London, 1977), str. 62-73; N. Birnbaum, "Monarchies and Sociologists: A Reply to Professor Shils and Mr Young", Sociological Revieui, nova serija, iii (1955), str. 5-23; R. Bocock,RitualinIndustrial Society (Lodon, 1974), str. 102-104.

155

12 C. Geertz, The Interpretation of Cultures (London, 1975), str. 7, 14, 449. 13Q. Skinner, The Foundations of Modem Political Thought, 2 t. (Kembridž, 1978), i, str. xii-xiv. 14Up. D. M. Schneider, "Notes Towards a Theory of Culture" u K. H. Basso i H. A. Selby (prir.), Meaning in Anthropology (Albukerk, Novi Meksiko, 1976), str. 214-215: "celokupno značenje je u izvesnom stepenu definisano i određeno kontekstom".

156

Dejvid Kanadin


maciju nacionalne veličine. Ali u nekom drugom kontekstu ista ceremonija može dobiti karakteristike kolektivne čežnje za slavnom prošlošču. Na isti način, kraljevski pogreb može biti služba zahvalnosti i ukazivanja pošte monarhu koji je svoju naciju učinio velikom. Kao što pogreb istog formata i istog teksta može biti protumačen kao rekvijem ne samo za samog monarha već i za zemlju kao veliku silu. Baš kao što se "značenje" Kipa slobode temeljno promenilo tokom prošlog stoleća kao rezultat promena u "istorijskom spletu okolnosti" tako isto su se, slobodno možemo reći, promenili i tekstovi ritualnih događaja” . Međutim, umetničko delo kao što je kip, po definiciji je statično; ukoliko se njegovo "značenje" menja tokom vremena, to jedino može biti rezultat promena konteksta. Ali, kad je reč o ritualu i ceremonijalu, samo njihovo izvođenje je takođe elastično i dinamično. Dok osnovni tekst ponavljanog rituala može ostati u suštini nepromenjen - kao što je to slučaj s krunisanjem, miropomazanjem i priznavanjem krunisanja u Engleskoj - precizan način na koji se ceremonijal izvodi može biti različit, što samo po sebi služi isključivo davanju još jedne dimenzije promenama "značenja". Ceremonijal se može izvesti dobro ili loše. Može se brižljivo ili aljkavo pripremati. Izvođačima može biti dosadno, mogu biti ravnodušni, zainteresovani ili čak bezrezervno uvereni u istorijski značaj spektakla u kojem učestvuju. I tako, u zavisnosti kako od prirode predstave tako i od konteksta u koji je postavljena, "značenje" onoga što

je na izgled ista ceremonija može biti temeljno izmenjeno. Nijedna analiza ograničena na tekst, koja zapostavlja i prirodu i "podroban" opis konteksta, ne može ponuditi istorijski ubedljivo objašnjenje "značenja" kraljevskog rituala i ceremonijala u modemoj Britaniji16. U toj svetlosti posmatrano, ima najmanje deset aspekata rituala, izvođenja i konteksta koje treba ispitati. Prvi je politička moć monarha: da li je bila velika ili mala, u porastu ili opadanju? Dmgi aspekt se odnosi na lični karakter i položaj monarha: da li je bio voljen ili omražen, poštovan ili prezren? Treći je priroda ekonomske i socijalne stmkture zemlje kojom je vladao: da li je bila lokalna, provincijska i preindustrijska ili urbana, industrijska i klasno podeljena? Cetvrti je vrsta, domet i stav medija: koliko su upečatljivo opisivali kraljevske događaje i kakvu su sliku o monarhiji prenosili? Peti je dominantno stanje tehnologije i mode: da li je bilo korisno za monarhiju da koristi anahrone načine prevoza ili odevanja da bi naglasila svoju tajanstvenost i magičnost? Šesti aspekt je predstava koju je narod pod vladavinom datog monarha imao o samom sebi: da li je bio siguran u svoj položaj u međunarodnoj hi-

15 M. Trachtenberg, The Statue of Liberty (Harmondsvort, 1977), str. 15-19, 186-196. Sličnu analizu promene "značenja" čuvenog železničkog mosta nad rekom Zambezi kod Viktorijinih vodopada vidi u J. Morris, Fareivell the Trumpets: An Imperial Retreat (London, 1978), str. 347-348.

157

16 Kao istoričaru, čini mi se da je to glavni problem tekstualnog pristupa u antropologiji, a primer se može nači u E. Leach, Culture and Communication: The Logic by which Symbols are Connected: An Introduction to the Use of Structuralist Analysis in Social Anthropology (London, 1976), str. 84-93, gde Lič analizira biblijsku priču o Aronovom posvećenju u vrhovnog sveštenika. Još bolji primer ovog žanra vidi u neobjavljenom predavanju istog autora "Once a Knight is Quite Enough", u kojem zaređivanje viteza upoređuje sa žrtvovanjem svinje na Bomeu iz četrdesetih godina dvadesetog veka; to poređenje, sa stanovišta istoričara, ne govori gotovo ništa zanimljivo o "značenju" ceremonije zaređivanja u kontekstu sadašnjice.

158

Dejvid Kanadin

jerarhiji ili je bio zabrinut i ugrožen zbog spoljnih pretnji? Da li je narod bio protiv zvanične imperije ili svesno težio imperijalizmu? Sedmi je stanje prestonice u kojoj se većina kraljevskih ceremonijala odvijala: da li je bila prljava i neugledna ili su blistave zgrade i trijumfalne avenije činile odgovarajuće kulise rituala i spektakla? Osmi je ponašanje odgovornih za liturgiju, muziku i organizaciju: da li su bili nezainteresovani za ceremonijal i nemarni organizatori ili revnosni i sposobni da uspešno izvedu predstavu? Deveti aspekt se odnosi na to kako je ceremonijal zaista izveden: da li je bio siromašan i aljkav ili veličanstven i spektakularan? I konačno, postavlja se pitanje komercijalne koristi: u kolikoj meri su proizvođači suvenira, bedževa i drugih artefakata osećali da mogu zaraditi od njihove prodaje? Ako se ritual i ceremonijal Britanske monarhije kontekstualizuju i vrednuju na taj način, postaje mogućno ponovno otkrivanje njihovog "značenja" na istorijski ubedljiviji način od onog koje su do sada sociolozi bili u stanju da ponude. Počev od devetnaestog veka, Engleska je, po njihovom mišljenju "moderno", "industrijsko", "savremeno" društvo, čiju strukturu treba posmatrati kao takvu17. Ali, kao što je čest slučaj, za istoričara su upravo promene i diskontinuiteti ono što je najzanimljivije, a ne unificirajući aspekti. Pretpostaviti, recimo, kao što to mnogi sociolozi čine, da je Badžotov opis monarhije onakve kakva je bila sredinom viktorijanske epohe imao za svoje vreme istu vrednost koja mu je kasnije pripisivana, znači pokazati temeljno nepoznavanje ne samo specifičnog konteksta u kojem je on pisao Engleski ustav i članke u Ekonomistu već

17Npr. Lukes, "Political Ritual and Social Integration", str. 62, 64.

Kontekst, izvođenje i značenje rituala______159 i načina na koji su se i kontekst i izvođenje kraljevskog rituala menjali i razvijali nakon tog vremena18. Kad se slika ceremonijala Britanske monarhije postavi u taj "podroban" deskriptivni kontekst, pokazuje se da se razvoj odvijao u četiri posebne faze. Prvi period, počev od dvadesetih godina devetnaestog veka, pa i pre toga, do sedamdesetih godina tog veka, predstavlja razdoblje lošeg rukovođenja ritualom, koji je izvođen u još uvek pretežno lokalnom, provincijskom, preindustrijskom društvu. Drugi period, počev od 1877. godine, kad je Viktorija postala carica Indije, pa sve do izbijanja Prvog svetskog rata, predstavljao je u Britaniji, kao i u velikom delu Evrope, vrhunac "izmišljene tradicije", vreme kad su se ceremonijali, za razliku od ranijeg perioda, izvodiii vešto i predano i kada su novi rituali namemo izmišljani da bi se taj napredak naglasio. Zatim, od 1918. do kmnisanja kraljice Elizabete 1953, nastupa razdoblje u kojem su Britanci ubedili same sebe da su vični ceremonijalima jer su to uvek i bili - to verovanje je u velikoj meri postalo mogućno zahvaljujući tome što su raniji britanski takmaci u kraljevskom ritualu - Nemačka, Austrija i Rusija - raskrstili sa svojim monarhijama i ostavili Britaniju samu na bojnom polju. Konačno, od 1953, slabljenje Britanije kao velike sile, kombinovano s ogromnim 18 Shils i Young, "The Meaning of the Coronation", str. 64; Bocock,Ritualin IndustrialSociety, str. 103; Rose iKavanagh, "The Monarchy in Contemporary British Culture", str. 553, 557. U stvari, najvažnija stvar u Badžotovoj složenoj i povremeno kontradiktomoj slici snage i pompe monarhije sastoji se u tome što ona nije toliko ćfeskripcija koliko je preskriptivna. Potpuniju analizu u tom smislu vidi u N. St John-Stevas (prir.), The Collected Works of Walter Bagehot, 12 t. do sada (London, 1965-78), v, str. 81-83. Ali takođe vidi R. H. S. Crossman, uvod u W. Bagehot, The English Constitution (London, 1963), str. 36.

Dejvid Kanadin


uticajem televizije, ukazuje na to da se "značenje" kraljevskog ceremonijala još jednom temeljno promenilo, iako se obrisi tog novog razdoblja promene mogu samo nejasno razabrati. Ispitaćemo redom svaku od ovih faza.

venom događaju dozvolio je da se koristi njegovo ime, uprkos protivljenju njegovih političkih savetnika, kako bi uticao na važno glasanje u Gornjem domu20.

160

II U periodu do sedamdesetih godina devetnaestog veka Britanska monarhija je bila na vrhuncu u smislu realne, efektivne političke moći koju je imala. A, s obzirom na iskustvo iz sedamnaestog veka, koje je još uvek bilo živo u kolektivnoj svesti Engleza, posledica toga je bilo neprijateljsko raspoloženje prema daljem širenju kraljevskog uticaja ponovnim otvaranjem pozorišta moći koje je tako uspešno bilo zatvoreno krajem sedamnaestog veka. Džordž III je, na primer, raspustio parlament 1807. godine, koji nije radio ni punih godinu dana, kako bi osnažio ministarstvo koje je bilo neprijateljski raspoloženo prema emancipaciji katolika. Četiri godine kasnije, kad je princ od Velsa preuzeo regentstvo, opšte mišljenje je bilo da on, ako to želi, može da smeni torijevsku administraciju i postavi vigovce na njihovo mesto19. Nakon toga on je ostao iritirajuća i važna figura na političkom nebu, stalno izazivajući nezadovoljstvo i Kaninga, i Liverpula, i Velingtona. A njegov naslednik Vilijam IV, objašnjava profesor Gaš, bio je još energičniji: Tokom svoje kratkotrajne sedmogodišnje vladavine tri puta je raspuštao ministarstva; dva puta je prevremeno raspustio parlament iz političkih razloga; tri puta je zvanično ponudio svojim ministrima koaliciju s političkim oponentima; a pri jednom ču19 C. Hibbert, George IV (Harmondsvort, 1976), str. 379675-686, 694.

161

Ni Viktorija, u prvim godinama svoje vladavine, nije bila baš melem na ranu. Kada je 1839. odbila da prihvati dvorske dame koje su bile po volji Pilu, uspela je da veštački produži trajanje Melburnove vlade*. Godine 1851. ona je skoro izbacila Palmerstona iz Ministarstva spoljnih poslova i, posle Albertove smrti, ostala "oštar, uporan i tvrdoglav savetnik i kritičar svojih vlada". Donji dom je čak i 1879. godine još jednom raspravljao o Daningovom čuvenom podnesku u kojem se kaže "da je uticaj krune porastao, da raste i da ga treba smanjiti"21. Ako je sve veća kraljevska moć učinila velelepni kraljevski ceremonijal neprihvatljivim, onda ga je obnovljena kraljevska nepopularnost učinila nemogućnim. Jer javno ponašanje i reputacija sledećih generacija kraljevske porodice u prvih sedamdeset pet godina devetnaestog veka doveli su do toga da je odnos prema njoj, gotovo bez izuzetka, bio ravnodušan ili neprijateljski. Životi, ljubavi i moral 20N. Gash, Reaction and Reconstruction in English Politics, 1832-1852 (Oksford, 1965), str. 5. * Kada je predsednik vlade lord Melburn 1839. podneo ostavku, savetovao je Viktoriji da na njegovo mesto imenuje ser Roberta Pila. Kao gest kraljičinog poverenja Pil je tražio da kraljica uvede izvesne promene na dvoru, tj. da umesto dvorskih dama koje su bile u službi ministara vigovaca postavi dame bliske torijevcima. Kraljica je odbila i to je dovelo do tzv. Krize dvorske ložnice. Melbum je na mestu premijera ostao do 1841. (Prim. prev.) 21 D. Beales, From Castlereagh to Gladstone, 1815-1885 (London, 1971) str. iii, 163,166; J. Ridley,Palmerston (London, 1972), str. 529-540; K. Martin, The Croum and the Establishment (London, 1962), str. 52.

Dejvid Kanadin


dece Džordža III bili su takvi da su ih učinili neosporno najomraženijom kraljevskom generacijom u engleskoj istoriji. Posebno su ekstravagancija i ljubavne avanture Džordža IV srozale monarhiju, a najniža tačka je dostignuta 1821. kada je njegov brak s kraljicom Karolinom postao kako politički problem tako i javni skandal. "Nikada nije bilo čoveka za kojim su njegovi bližnji manje žalili nego za pokojnim kraljem", zabeležio je Tajms u svom optužujućem uvodniku povodom njegove smrti. "Ima li oka koje je za njim zaplakalo? Ima li srca koje je otkucalo i jedan damar iskrene tuge?"22 Na isti način, kratki medeni mesec Vilijema IV i javnosti prekinut je kao posledica njegove netrpeljivosti prema vigovskoj reformskoj vladi, tako da je Spektejtor mogao da ga žigoše zbog "slabosti odluka i nejake pameti, neznanja i predrasuda"23. Ni Viktorija nije na početku imala više sreće. Njena pristrasnost prema premijeru donela joj je nadimak "gđa Melburn" i "vigovska kraljica", a na Albertovu nemačku žestinu nije se, uopšte uzev, gledalo blagonaklono - "Princ koji je od detinjstva udisao vazduh dvorova okuženih Geteovom maštovitom servilnošću"24. A novi princ od Velsa, zaredom uvučen u Mordontov skandal i Alsfordov slučaj, koga je Badžot s prezirom opisao kao "momka bez zaposlenja", teško da je bio u stanju da pospe malo sjaja na ovu izanđalu i nepopulamu kmnu. Ukratko, monarhija nije bila ni nepristrasna ni iznad politike, niti je bila na olimpskim visinama i iznad dmštva, kao što će to kasnije postati, već je aktivno sudelovala i u jednom i u dmgom segmentu. A kako su i politika i dmštvo suštinski bili stacionirani u Londonu, predstavljali

prestoničke aktivnosti, ceremonijalna komunikacija monarhije bila je još više ograničena. Jer u periodu između Vilksa i Čejmberlena, nacionalni uticaj Londona bio je relativno ograničen s obzirom na činjenicu da se engleska provincija ponovo bila afirmisala. Lokalne veze i supamištva ostali su jaki; jedinstvo provincijske zajednice još uvek je bilo kohezivno i realno jedinstvo25. Štaviše, iako je Britanija možda bila "svetska radionica", njene radionice su, zahvaljujući neravnomernom razvoju ekonomije i sporom usvajanju parne energije, bile i male i relativno malobrojne. Engelsov Mančester, sa svojim ogromnim fabrikama i izdvojenim predgrađima, predstavljao je izuzetak više nego pravilo. Poljoprivreda je 1851. još uvek zapošljavala najviše radne snage. Još uvek je preovlađivala "ona Engleska prepoznatljiva po parohijama i skromnim vlastelinskim i seljačkim kućama". "Provincijski gradovi, i veliki i mali... predstavljali su normu kad je reč o urbanizaciji sredinom devetnaestog veka."26. U tako lokalnom, provincij-

162

22Hibbert, GeorgelV, str. 782-783. 23Martin, op. cit., str. 27. 24R. Fulford, TbePrinceConsort (London, 1966), str. 156-159-

163

25A. Briggs, Victorian Cities (Harmondsvort, 1968), str. 312, 357-359; H. Pelling, A History of British Trade Unionism (Harmondsvort, 1963), str. 14-15. 26W. L. Burn, The Age of Equipoise: A Study of the Mid-Victoria Generation (London, 1968), str. 7; Briggs, op. cit., str. 32; W. A. Armstrong, Stability and Change in an English County Toum: A Social Study ofYork, 1801-1851 (Kembridž, 1974), str. 10-11; P. Mathias, The First Industrial Nation: An Economic History of Britain, 1700-1914 (London, 1969), str. 259-273; C. Chamberlain, "The Growth of Support for the Labour Party in Britain", BritishJoumal ofSociology, xxiv (1973), str. 482-484; A. E. Musson, British Trade Unions, 1800-1875 (London, 1972), str. 1621; A. Reid, "Politics and Economics in the Formation of the British Working Class: A Response to H. F. Moorhouse", Social History, iii (1978), str. 359.

Dejvid Kanadin


skom svetu, u kojem svako svakoga zna, domet predstavljanja ceremonijalno veličanog monarha, Olimpljanina, distanciranog i nepristrasnog, kao figure oca nacije i žiže svake lojalnosti, morao je biti znatno ograničen. Stanje i stav štampe predstavljali su još jednu prepreku takvom razvoju stvari. Jer, iako se o velikim kraijevskim ceremonijama podrobno izveštavalo i u provincijskim i u prestoničkim novinama, štampa je u celini ostajala neprijateljski raspoložena prema monarhiji. Prvih decenija devetnaestog veka napadi Dž. Gilreja, T. Rolandsona i braće Krukšank u londonskoj štampi učinile su da monarhija postane "bez sumnje najčešća tema i meta karikaturista"27. Od pedesetih do sedamdesetih godina devetnaestog veka Viktorija je bila stalni predmet kritike novinskih uvodnika. Senzacionalni skandali i ubistva više su podizali tiraže nego raskošna izdanja Tajmsa i Observera u čast krunisanja Vilijama IV ili kraljice Viktorije28. Uopšte uzev, ni provincijska štampa, liberalna, intelektualna, racionalna, usmerena ka srednjoj klasi, protivna paradiranju isto koliko i emocijama, nije bila nimalo naklonjenija monarhiji nego njeni prestonički pandani29. Osim toga, zbog nedostatka slika čak i najveće kraljevske ceremonije delovale su svima, osim najobrazovanijim i najbogatijim Ijudima, prilično tajanstveno. Jer nije bilo jeftine ilustrovane štampe, a primerak Ilustrejtid landn njuza, koji je počeo da izlazi 1842, koštao je

jedan šiling i bio sveden na "parohijsku" publiku30. U tim okolnostima velike kraljevske ceremonije nisu bile toliko zajednički, kolektivni događaji koliko daleki, nedostupni obredi izvođeni za nekolicinu, a ne za duhovno okrepljenje velikog broja ljudi31. Stanje u transportnoj tehnologiji predstavljalo je dodatni razlog što je monarhija i dalje bila deo društva više nego što je bila iznad njega. Jer nije bilo ničeg posebno anahronog, romantičnog ili izuzetnog u načinu na koji su članovi engleske kraljevske porodice putovali. Viktorijanska Engleska je, kako nas profesor Tompson podseća, bila društvo koje su vukli konji, u kojem je do 1870. godine bilo 120.000 privatnih velikih kočija i 250.000 lakih kočija32. I zaista, kočije kojima se kraljevska porodica vozila jednog dana, bile su u širokoj upotrebi već sutradan. "Faeton" je, na primer, uveo Džordž IV, "vagonet" princ Albert, a "viktoriju" princ od Velsa33. Zahvaljujući takvim podsticajima kraljevske porodice, sredinom viktorijanske epohe

164

27M. Wynn Jones, A Cartoon History of the Monarchy (London, 1978), str. 40-45, 68-77; M. Walker, Daily Sketches: A Cartoon History of British Twentieth-Century Politics (London, 1978), str. 23. 28 R. D. Altick, The English Common Reader (Čikago, 1957), str. 343-344. 29A.J. Lee, The Origins of the Popular Press, 1855-1914 (London, 1976), str. 38, 45, 74, 120-121.

165

30 C. Fox, "The Development of Social Reportage in English Periodical Illustration during the 1840s and Early 1850s", Past andPresent, br. 74 (1977), str. 92-93, 100-102, 111; J. D. Symon, ThePress and itsStory (London, 1914), str. 21331 Takođe je važno napomenuti da je u tom periodu objavljen mali broj knjiga u znak sećanja na velike kraljevske događaje, a one koje su objavljene, kao što je to, na primer, Sir George Naylor, The Coronation ofHis Majesty King George IV, 2 t. (London, 1839), bile su toliko raskošne da je njihova prodaja bila ograničena na veoma malobrojnu publiku. 32 F. M. L. Thompson, Victorian England: The Horse-Draum Society (London, 1970), str. 16. 33Sir W. Gilbey, Modem Carriages (London, 1905), str. 46-53, 63-64; G.A. Thrupp, The History of Coaches (London, 1877), str. 87-90.

Dejvid Kanadin


nastala je prava poplava najrazličitijih vrsta kočija. V. B. Adams je još 1837. godine primetio da je "raznolikost oblika i tipova postala tolika da je čak i iskusnom posmatraču teško da ih sve poznaje"34. Rezultat toga je bila činjenica da kraljevske kočije nisu bile velelepnije od kočija po rangu nižih smrtnika. Na krunisanju Vilijema IV, na primer, najviše se isticala kočija princa Esterhazija. A na krunisanju kraljice Viktorije, sedam godina kasnije, kočija francuskog ambasadora maršala Sulta, a ne kočija same kraljice, ocenjena je kao najraskošnija35. Taj nedostatak brige zbog uspeha koji su strani suparnici postizali kad je reč o običnim stvarima predstavljao je drugu stranu vrhunske samouverenosti u međunarodnom nadmetanju u važnim poslovima. Posle Napoleonovog poraza Britanija nije imala konkurenta u Evropi, a u Severnoj Americi se činilo da će Sjedinjene Države, iscrpljene građanskim ratom, preći put od povoja do raspada a da pri tom ne prođu i kroz fazu velike sile. Palmerstonov govor "Don Pacifiko” savršeno oličava tu samouverenost, kombinujući panegirik britanskoj jedinstvenoj socijalnoj i konstitucionalnoj stabilnosti s oštrim i popularnim insistiranjem na njenoj neprikosnovenoj ulozi svetskog policajca36. Početkom i sredinom viktorijanske epohe Englezi su sebe doživljavali kao lidere progresa i pionire civilizacije i držali do ograničene prirode svojih vlasti, svoje nezainte-

resovanosti za formalnu imperiju, netrpeljivosti prema paradiranju, ekstravaganciji, ceremonijalu i razmetanju37. Sigurnost u moć i uverenost u uspeh značili su da nema potrebe za samohvalisanjem. Mala Belgija je možda više trošila na svoje prestoničke sudnice nego Velika Britanija, ali realnost moći i religija štedljivosti dopuštali su Englezima da takvo beznačajno sticanje prednosti posmatraju s prezirom i ravnodušnošću38. Ovakav stav u velikoj meri objašnjava zašto je London bio nepogodan za održavanje velelepnih kraljevskih ceremonija i zašto su Englezi napravili vrlinu od toga. Čak je i najvatreniji branitelj "paklene gradurine" priznavao je da se on ne može meriti s brižljivo planiranim Lanfanovim Vašingtonom, drevnim mševinama Rima, veličanstvenošću Osmanovog Pariza, velikim nacrtima za rekonstmkciju Beča koje je odobrio Franjo Josif 1854. ili prelepim gmpisanjem pet trgova u Sankt Peterbugu u prvoj polovini devetnaestog veka39. U tim velikim gradovima velelepne zgrade

166

34 W. B. Adams, Englisb Pleasure Carriages (London, 1837 str. 220. 35Thrupp, op. cit., str. 89-90; P. Ziegler, King William IV (London, 1971), str. 193. 36 Bum, Age of Equipoise, str. 103; Ridley; Palmerston, st 523-524; A. Briggs, Victorian People (Harmondsvort, 1965), str. 10-11. 24. 51.

167

37R. Robinson i J. Gallagher, Africa and the Victorians: The OfficialMind of Imperialism (London, 1961), str. 1-4. 38Sir J. Summerson, Victorian Architecture in England: Four Studies in Evaluation (Njujork, 1971), str. 115: "Engleske vlade su sredinom devetnaestog veka bile škrte skoro do neverovatnog stepena; njihova škrtost je bila deo nacionalne filozofije koja se s vremena na vreme ispoljavala strahovitim prezirom prema arhitektima i arhitekturi." Polarova palata pravde u Briselu koštala je 1.760.000 £, a Stritov prvi projekat zgrade suda predviđao je samo 1.500.000 &. 39E. J. Hobsbawm, Ihe Age of Capital, 1848-1875 (1977), str. 326, 328, 329, 334, 337; E. N. Bacon, Design ofCities, obnovljeno izdanje (London, 1978), str. 196-199, 220-223; J. W. Reps, MonumentalWashington: The Planning and Development ofthe Capital Center (Prinston, N. J., 1967), str. 5, 20, 21; A. Sutcliffe,

Dejvid Kanadin


i izvanredne saobraćajnice predstavljale su spomenike državnoj moći ili značaju monarha. Nasuprot tome, u Londonu su trgovi i predgrađa, železničke stanice i hoteli predstavljali spomenike ličnoj moći i bogatstvu pojedinaca. London je sredinom viktorijanske epohe, kao što tvrdi Donald Olsen, izražavao stav protiv apsolutizma, bio je ponosni izraz energije slobodnog naroda i njegovih vrednosti40. Velelepni stil Pariza ili Sankt Peterburga označavao je despotizam: jer kako bi se inače moglo raspolagati dovoljnom radnom snagom i obezbediti dovoljno kapitala koji bi omogućili završavanje tako mamutskih planova? Nasuprot njima, London je možda bio zapušten, ali bar njegovi stanovnici nisu bili robovi. Jedan savremenik je to ovako objasnio: "Javnih zgrada je malo i najvećim delom su bedne... Pa šta onda? Zar vas se ne doima to što ste u metropoli slobodnih ljudi?"41 Takva ljubav prema slobodi i ekonomičnosti, kao i netrpeljivost prema razmetanju, predstavljale su smrt za velike kraljevske svečanosti, a aljkavost koja je pratila organizaciju muzičkih programa samo je još više zacrnila celu

sliku. Prvih sedamdeset godina devetnaestog veka bile su najsumornije godine u muzičkoj istoriji Engleske: nije zapamćeno nijedno veliko delo nekog engleskog kompozitora; a još manje je zapamćena relativno trivijalna i efemerna ceremonijalna muzika42. Nacionalna himna ni izdaleka nije bila onako poštovana patriotska himna kakva će kasnije to postati: ona čak nije ni pevana prilikom Viktorijinog krunisanja; novi horski aranžmani bili su relativno retki; a za vreme vladavine Džordža IV43 namnožile su se alternativne verzije u kojima je kritikovan kralj, a hvaljena njegova kraljica. Na čelu Kraljevog orkestra ređali su se Ijudi koji se ničim nisu odlikovali, čija je dužnost bila ograničena samo na dirigovanje44. A ser Džordž Smart, orguljaš u Kraljevskoj kapeli, kome su bili povereni muzički aranžmani za sve velike kraljevske ceremonije, od pogreba Džordža IV do Viktorijinog krunisanja, bio je izrazito nesposoban. Na primer, tvrdnju da će on na krunidbenoj svečanosti kraljice Viktorije svirati orgulje i istovremeno davati takt orkestru, Mjuzikal vorld je dočekao s podsmehom, tvrdeći da on nije sposoban da uradi nijednu od te dve stvari zasebno45. Taj nedostatak nadahnuća i vođstva

The Autumn of Central Paris: The Defeat of Town Planning, 1850-1970 (London, 1970), gl. 2; D. H. Pinkney, Napoleon III and the Rebuilding of Paris (Prinston, 1958), passim; P. Abercrombie, "Vienna", ToumPlanningReview, i (1910-1911), str. 221, 226-227; G. R. Marek, TheEaglesDie (London, 1975), str. 171-172; i. A. Egorov, TheArchitectural Planning of St Petersburg (Athens, Ohio, 1969), str. 104-105,182,192; J. H. Bater, St. Petersburg: Industrialisation and Change (London, 1976), str. 17-40. 40D. Olsen, The Growth ofVictorian London (London, 1976), str. 51-53, 61, 329. Neka opšta zapažanja u vezi s vrednosnom strukturom prostomih sistema vidi u D. Harvey, Social Justice and the City (London, 1973), str. 31-32. 41Navedeno u Olsen, op. cit., str. 55-56.

42M. Kennedy, The Works of Ralph Vaughan Williams (London, 1964), str. 1. 43 P. A. Scholes, "God Save the Queen": The History and Romance of the Worlđs First National Anthem (London, 1954), str. 147-148, 165, 203-204, 209. Vidi takođe dodatak, tabela 3. 44 To su bili: ser Vilijam Parsons (1786-1817), Vilijam Šild (1817-1829), Kristijan Krejmer (1829-1834), Fransoa Krejmer (1834-1838), Džordž Anderson (1848-1870), ser Vilijam Kazins (1870-1893). Vidi E. Blom (prir.), Grove'sDictionary ofMusic and Musicians, 5. izd., 10 t. (London, 1954), v, str. 627. 45Anon., "Music at the Last Coronation", Musical Times, xliii (1902), str. 18-20.

168

169

Dejvtd Kanadin


odražavao se u žalosnom stanju engleskih katedralnih horova, naročito kad je reč o Vestminsterskoj opatiji i Katedrali sv. Pavla. Probe nisu održavane; stihari nisu nošeni; horovi nisu išli u procesiji; odsustvovanje, nedisciplina i bahato ponašanje bili su uvreženi; službe su bile dugačke i loše isplanirane. U Vestminsterskoj opatiji niži kanonisti i antifonisti su većinom bili stari i neuki; a onaj mali broj koji je zaista imao sposobnosti obično je pripadao nekim drugim londonskim crkvenim horovima, pa je njihovo prisustvo bilo neredovno46. Jedan deo problema poticao je iz činjenice da sveštenstvo nije bilo zainteresovano za ritual, već su prema njemu bili ravnodušni ili neprijateljski raspoloženi. Jedan poznavalac stvari je još 1763. zabeležio da "viši crkveni dostojanstvenici ne misle da treba da se bave" izvođenjem službe47. Kombinacija nedostatka sredstava i odsustva ukusa dovela je do toga da eklezijastički ritual i učešće ekleziologije sve do poslednje četvrtine devetnaestog veka budu na niskom nivou48. U Vestminsterskoj opatiji Renov neprocenjivi oltar je uklonjen za vreme krunisanja Džordža IV i zamenjen nedostojnom lažnom gotskom konstrukcijom. Zatim je hornica prepravljena, a sedišta su postavljena tako blizu jedno drugom, s mogućnošću da se jedan deo pastve ubaci između, da je horsko pevanje postalo potpuno nemo-

gućno - čak i da je hor bio sposoban za to. Džejms Terl, orguljaš između 1831- i 1882, nije bio u stanju da uvede bilo kakvu disciplinu u hor, a orgulje na kojima je svirao bile su stare i nisu se mogle dobro čuti. Dekan kanonik Bakland je između 1847. i 1848. još jednom reorganizovao homicu i većinu vernika smestio u bočne brodove crkve odakle nisu mogli ni da čuju ni da vide sveštenike. I kad su vernici napokon premešteni u centralni brod, morali su da pevaju duhovne pesme čitajući ih "s velikih plakata postavljenih na stubove". Džeb je s pravom osudio "hladnoću, siromaštvo i nedostojnost izvođenja božje službe". Čak i u vreme dekana kanonika Stenlija (1870-1891) administraciju Opatije je krasilo "nepoznavanje finansija i nesposobnost za vođenje poslova"49. Ako je efikasno upravljanje izvođenjem rutinske službe bilo više nego što je sveštenstvo moglo da podnese, onda je uspešno planiranje i izvođenje velikih kraljevskih ceremonija koje su se odvijale u Opatiji bilo sasvim izvan njihovih mogućnosti.

170

46 B. Rainbow, The Choral Revival in the Anglican Church (1839-1872) (London, 1970), gl. 13; Sir F. Bridge, A Westminster Pilgrim (London, 1919), str. 72-75, 196-201. Objašnjenja iz onog vremena vidi u J. Pearce, Aplogy for Cathedral Service (London, 1839); J. Jebb, The ChoralService ofthe Church (London, 1843); S. S. Wesley, A Few Words on CathedralMusic (London, 1849). 47Navedeno u Pierce, op. cit., str. 18-19. 48 W. O. Chadwick, The Victorian Church, 2. izd. (London, 1972), 2. deo, str. 366-374.

171

III Upravo u tom kontekstu treba razumeti aktuelno izvođenje i popularnost kraljevskog rituala i ceremonijala do poslednje četvrtine devetnaestog veka. Naravno, u tom prvom razdoblju ceremonijal nije postojao zato da bi uzdigao krunu iznad političke borbe, na onaj Olimp dekorativ49 J. Perkins, Westminster Abbey: Its Worship and Omaments, 3 t. (London, 1938-1952), i, str. 89-94, 106-109, 144, 153163; ii, str. 16,; iii, str. 141, 149, 152, 155, 160, 163-164; R. E. Prothero, The Life and Correspondence of Arthur Penrhyn Stanley, D. D., late Dean ofWestminster, 2 t. (London, 1893), ii, str. 282-283.

172

Dejvid Kanadin


ne, integrativne nemoći koji će ona kasnije zauzeti, niti na onaj vrh upećatljive moći koji je jednom bila dosegla. Dugotrajni politički uticaj koji je imao monarh učinio je ceremonijal opasnim; stvama moć naroda ga je učinila nepotrebnim; a lokalna priroda društva, podržana provincijskom štampom, u kombinaciji s nedovoljno raskošnim prestoničkim okruženjem, učinila ga je nemogućnim. Za većinu stanovnika, lokalna lojalnost još uvek je imala prednost nad nacionalnim podaništvom. I, u retkim trenucima kad bi ceremonijal ipak privukao pažnju nacije, to nije imalo veze s monarhijom, već s herojima kao što su Nelson ili Velington, čije su sahrane po svojoj raskoši i popularnosti daleko nadmašile pogrebe Džordža III, Džordža IV, Vilijama IV i princa Alberta50. Monarsi koji su bili politički energični, a lično nepopulami, tandrčući bednim ulicama Londona u konvencionalnim prevoznim sredstvima, bili su više poglavari društva nego poglavari nacije. Zato kraljevski ritual koji ih je pratio nije toliko bio veselje koje treba da zadivi mase koliko grupni obred u kojima su aristokratija, crkva i kraljevska porodica kolektivno iznova potvrđivali svoju solidarnost (ili netrpeljivost) iza zatvorenih vrata. Antropološkim jezikom rečeno, takve predstave održavane u Londonu u tom ranom razdoblju nisu artikulisale neki koherentan ceremonijalni jezik, kao što je to bio slučaj u vreme Tjudora i Stjuarta i kao što će to ponovo biti slučaj krajem devetnaestog veka. Organizatori, učesnici i gledaoci nisu svesno

nastojali da ih dožive kao delove kumulativnog, međusobno povezanog ceremonijalnog niza. Nije bilo, da tako kažemo, rečnika raskošnih svečanosti, nije bilo sintakse spektakla, nije bilo ritualnog idioma. Celina nije bila veća od sume svojih delova. U takvim okolnostima, traljavost britanskog rituala u tom prvom razdoblju postaje lakše objašnjiva. I svakako nije samo treći markiz od Solsberija nalazio da britanski ceremonijal ostavlja bedan utisak. Nedeljnik Ilustrejtid landn njuz je 1852, prilikom Velingtonove državne sahrane, zabeležio:

50 R. Davey, A History ofMouming (London, bez. datuma), 75-77, 81-83; J. S. Curl, The Victorian Celebration ofDeath (Njuton Abot, 1972), str. 4-5; C. Oman, Nelson (London, 1947), str. 563-566; E. Longford, Wellington, 2 t, (St Olbans, 1971-1975), ii, str. 489-495.

173

Za Engleze se kaže da su svet koji se ne razume u spektakle i proslave, kao ni u način na koji ih treba voditi. Optužuju ih da se sjate i aplaudiraju najgrubljim pokušajima te vrste, i da, za razliku od Francuza i drugih nacija na kontinentu, nemaju pravog smisla za ceremonijal. U tome, bez sumnje, ima istine51. Šest godina kasnije, prilikom kraljevskog venčanja, pomenute novine su dodale da "u ovoj zemlji ima malo javnih svečanosti, ako ih uopšte ima; a njihov sastav je uvek isti baš kao što su uvek isto razvučene i neuspešne"52. Vilijam Džouns je 1883- godine još uvek imao razloga da primeti "kako se mora priznati da savremeno doba nije naklonjeno daljem održavanju složenih ceremonija"53. I potpuno je bio u pravu. Jer većina velikih kraljevskih svečanosti priređivanih u toku prve tri četvrtine devetnaestog veka oscilirala je između farse i fijaska. Godine 1817, na sahrani princeze Šarlot, kćerke princa-regenta, pogrebnici su bili pijani. Kad je, deset godina kasnije, umro voj51IllustratedLondon News, 25. septembar 1852. 52Ibid, 30. januar 1858. 53W. Jones, Crowns and Coronation (London, 1883), str. viii.

Dejvid Kanadin


voda od Jorka, kapela u Vindzoru je bila toliko vlažna da se većina ožalošćenih razbolela; Kaning je navukao reumatsku groznicu, a londonski biskup umro54. Krunisanje Džordža IV, iako zamišljeno u najimpresivnijem mogućnom stilu - u očajničkom i neuspelom pokušaju da se dobije malo na populamosti - bilo je tako naduvano da se impresivnost pretvorila u farsu. Bilo je neophodno da se angažuju profesionalni bokseri koji će u Vestminster Holu održavati mir među uglednim ali međusobno zaraćenim zvanicama. Sam Džordž, iako raskošno odeven, "izgledao je suviše velik da bi ostavio lep utisak, zapravo, više je ličio na slona nego na čoveka". A nesrećan, neuspeo pokušaj kraljice Karoline da uđe u Opatiju pokvario je celu proceduru*. Na krunisanju Džordža III, zamenik kraljevskog ceremonijal-majstora, odgovarajući na monarhove sasvim opravdane primedbe u vezi s organizacijom, rekao je: "Tačno je, gospodine, da je bilo nekih nemamosti, ali sam se pobrinuo da sledeće krunisanje bude izvedeno s najvećom mogućnom pedantnošću". Ali okolnosti su pomele njegovo predviđanje55.

Flertovanje Džordža IV s grandioznošću bilo je toliko neuspešno da nije ponovljeno u narednih pola veka. Prilikom Džordžove sahrane u Vindzoru Vilijam IV je neprekidno razgovarao i pre vremena je napustio ceremoniju. "Nikad dosad nismo videli tako šarenu, tako sirovu, tako neuljudnu gomilu", zabeležio je Tajms, opisujući ožalošćene56. Sam Vilijam se gadio ceremonija i paradiranja i pokušao je da ih potpuno izbegne na svom krunisanju. Na kraju je ipak dopustio da se obavi procedura, ali ona je toliko bila osakaćena da je ostala poznata pod posprdnim nazivom "Polukrunisanje". Njegov pogreb je bio isto tako traljav - "bedna sprdačina", opisao ga je Grevil. Ceremonija je bila dugačka i dosadna, a ožalošćeni su se muvali, smejali, ogovarali i smejuljili nadomak kovčega57. Ni Viktorijino krunisanje nije ostavilo bolji utisak. Bilo je potpuno nepripremljeno; sveštenstvo je pobrkalo redosled bogosluženja; hor je bio dostojan sažaijenja, nadbiskup od Kenterberija stavio je suviše mali prsten na suviše veliki prst; a dvojica skutonoša su razgovarala tokom cele ceremonije58. Albertov pogreb je bio gotovo privatan događaj u Vindzoru, kao i venčanje princa od Velsa. U Londonu, gde je Aleksandra dočekana, komentatori su zabeležili "neukusnu dekoraciju, odsustvo pratilaca na konjima i neverovatnu ofucanost kraljevskih ekipaža". Panč je, pak, protestovao što će se venčanje održati u Vindzoru - "beznačajnom berkšir-

174

54 C. Hibbert, The Court at Windsor: A Domestic History, (London, 1964), str. 171-172. * Karolina od Brunsvika (1768-1821); na insistiranje Džordž III udala se za tadašnjeg princa od Velsa, budućeg Džordža IV; raskalašni muž je napustio posle rođenja kćerke Šarlote; osuđivana zbog nedoličnog ponašanja i govora; putovala po Evropi; posle smrti Džordža III odbila ponudu da bude obeštećena pod uslovom da se odrekne titule kraljice; bila popularna u narodu; silom sprečena da uđe u Vestminster prilikom krunisanja Džordža IV. (Prim. prev.) 55J. Perkins, The Coronation Book (London, 1902), str. 97, 115, 175, 258; Hibbert, George IV, str. 597-604. Važno je naglasiti da mnoge stvari u javnim nastupima Džordža IV anticipiraju

175

razvoj događaja: raskoš u Londonu (Ridžent strit), kraljevske posete (Škotskoj i Irskoj) i skupo krunisanje (vidi dodatak, tabela 1). Hoću da kažem da, uprkos svemu tome, bez odgovarajućeg spleta kontekstualnih okolnosti (kakav će se pojaviti kasnije) to jednostavno nije delovalo. 56Hibbert, George IV, str. 777-77957Ziegler, WilliamIV, 152-153, 29158E. Longford, Victoria, R. I. (London, 1966), str. 99-104.

176

Dejvid Kanadin


skom selu, poznatom samo po starom zamku bez sanitarnih čvorova". I još jednom su plan i organizacija bili žalosno traljavi. Palmerston je morao da se vrati iz Vindzora trećom klasom specijalnog voza, a Dizraeli je bio primoran da sedi u krilu svoje žene59. Ali najniža tačka kad je reč o kraljevskoj raskoši i ceremonijalnom prisustvu dostignuta je u dvema decenijama posle Albertove smrti kada su kraljičino usamljeničko udovištvo i javni skandali vezani za princa od Velsa "pružali materijal za mnogobrojne javne optužbe"60. Između 1861. i 1886. kraljica, sada u populamoj štampi nazivana "gospođom Braun", otvorila je rad parlamenta samo šest puta. Čak je i Tajms "žalio" zbog njenog stalnog boravljenja u Vindzoru, Balmoralu i Ozbomu61. Godine 1864. na ogradu Bakingamske palate zakačeno je obaveštenje nalik na oglas: "Iznajmljuju se ili prodaju ove komandne zgrade jer posao pokojnog stanara propada."62 Između 1871. i 1874. osnovana su osamdeset četiri republikanska kluba, a radikali kao što su bili Dilk i Čejmberlen glasno su zahtevali istragu povodom godišnjeg kraljevskog budžeta. Volter Badžot, iako se zalagao za veliku i blistavu monarhiju, neprestano je naglašavao da, zapravo, nije u tome stvar. "Biti nevidljiv", govorio je, "znači biti zaboravljen... Da biste bili simbol, i to efektan simbol, morate biti opipljivo i često viđani." Ili, kako je još glasnije rekao: "Iz razloga koje nije teško imenovati, kraljica je svojim dugim odsustvovanjem naškodila populamosti monarhije isto

koliko i najbezvredniji među njenim precima svojom raskalašnošću i lakomislenošću."63 Ali Viktorija je bila tvrdoglava. Ona je, na primer, 1863. godine odbila da otvori zasedanje parlamenta, tvrdeći da "apsolutno nije u stanju da, ne ugrožavajući ozbiljno svoje zdravlje, odgovori tim funkcijama svog visokog položaja koje su praćene državnim ceremonijama i traže da se zvanično odevena pojavi u javnosti"64. Jer, kako je kasnije objasnila, čak i u prisustvu svog muža bila je užasno nervozna u svim javnim prilikama, a odsustvo Albertove podrške učinilo je sada takvo pojavljivanje nepodnošljivim65. Ali Gledston, za vreme svog prvog premijerskog mandata, nije mogao da dopusti da se takvo stanje nastavi. "Grubo i uopšteno govoreći, kraljica je nevidljiva, a princ od Velsa ne uživa poštovanje." Između 1870. i 1872. upomo, ali sa svom netaktičnošću koja mu je bila svojstvena, Gledston je podsećao kraljicu na "ogroman značaj" "društvenih i vidljivih funkcija monarhije" kako za "društvenu dobrobit zemlje" tako i za "stabilnost prestola"66. Ali, ma koliko energično tražio rešenja za tu "veliku krizu u kraljevskoj porodici", bilo tako što je nagovarao kraljicu da se češće pojavljuje u javnosti ili tako što je princa od Velsa proglasio vicekraljem Irske, Viktorija se nije dala pokrenuti. Kao

59Ibid, str. 395; G. Battiscombe, Queen Alexandra (London, 1972), str. 45-46. 60Ziegler, Croum and People, str. 21. 61The Times, 9. novembar 1871. 62Longford, Victoria, R. /., str. 401.

177

63W. Bagehot, "The Monarchy and the People", The Economist, 22. jul 1871; idem, "The Income of the Prince of Wales", The Economist, 10. oktobar 1874. Oba članka su preštampana u St John-Stevas, The Collected Works of Walter Bagehot, V, str. 419, 431. 64G. E. Buckle (prir.), The Letters of Queen Victoria, 2. serija, 1862-1885, 3 t. (London, 1926-1928), i, str. 133. 65Ibid, i, str. 244. 66P. Guedalla, The Queen and Mr Gladstone, 1845-1879, 2. t. (London, 1933-1934), ii. str. 357.

Dejvid Kanadin


što je Dizraeli objasnio Donjem domu, ona je bila "fizički i moralno nesposobna" da izvršava svoje dužnosti67. Ovu sliku traljavo sprovođenog rituala, koji je imao vrlo ograničenu komunikaciju, potkrepljuje i ograničen domet njegovog korišćenja u komercijalne svrhe u odnosu na prethodni period. Grnčarski suveniri, na primer, bili su izrazit žanr u tom pogledu od osamdesetih godina osamnaestog veka. Ali monarhija je mnogo ređe bila tema nego drugi likovi onoga vremena. Fridrih Veliki je bio daleko populamiji od Džordža II, a suveniri vezani za Nelsona i Velingtona mnogo češći nego oni vezani za Džordža III. A za vreme vladavine Džordža IV više je suvenira proizvođeno u čast kraljice Karoline nego u čast samog kralja. Krunisanja Vilijama IV i kraljice Viktorije privukla su malo pažnje, a između 1861. i 1886, uprkos mnogobrojnim kraljevskim venčanjima, nikakvi suveniri tim povodom nisu pravljeni. Slično je bilo i s privatnom proizvodnjom medaIja za prodaju. Opet je pušteno u promet više medalja u čast kraljice Karoline nego povodom krunisanja njenog muža, a Vilijamovo i Viktorijino krunisanje prošli su gotovo neprimećeno.68 U toku tog ranog razdoblja kraljevska porodica je bila nepopularna i njihove ceremonije su privlačile toliko malo pažnje da se smatralo da nemaju širu komercijalnu vrednost.

IV

178

67 P. Magnus, Gladstone: A Biography (London, 1963), str. 207-217. 68J. andJ. May, Commemorative Pottery, 1780-1900 (London, 1972), str. 22, 40-45, 51, 58-59, 73; D. Rogers, Coronation Souvenirs and Commemoratives (London, 1975), str. 25-30, 31-33, 36; J. Edmund-son, Collecting Modem Commemorative Medals (London, 1972), str. 39-42. Vidi takođe Tabelu 2 u prilogu.

179

Između sedamdesetih godina devetnaestog veka i 1914, međutim, slika britanske monarhije u javnosti temeljno se promenila jer je njen ritual, dotad traljav, privatan i ograničene komunikativnosti, postao sjajan, javan i popularan. To je u izvesnoj meri olakšala činjenica što su se monarsi postepeno povukli iz aktivne politike. Ma kako tvrdoglava i opstruktivna na početku svoje vladavine, Viktorija je pri kraju imala mnogo manje stvarne moći. Sve veći domet i značaj elektorata, kombinovani sa sve snažnijom stranačkom svešću, svedočili su o tome da su kraljevska ovlašćenja onakva kakva su bila pre Krize dvorske ložnice sve manje priznavana. Na primer, kada se 1880. godine oglasilo biračko telo, kraljica nije više mogla da daje prednost Dizraeliju u odnosu na Gledstona69. A Edvard VII je stupio na presto star i neiskusan, nije mnogo mario za rad za pisaćim stolom, po tri meseca godišnje provodio je u inostranstvu i, osim povremenog mešanja u spoljnu politiku i dodeljivanja titula i odlikovanja, igrao je zanemarljivu ulogu u političkom životu70. I tako, sa slabljenjem stvarne moći monarhije, otvarao se put ka tome da ona još jednom postane središte velelepnog ceremonijala. U drugim zemljama, kao što su Nemačka, Austrija i Rusija, velelepnost rituala bila je, kao i ranije, u službi snaženja kraljevskog uticaja. Nasuprot tome, u Britaniji je sličan ritual postao mogućan zahvaljujući slabljenju tog uticaja. U Engleskoj, za razliku od ostalih zemalja, nije toliko bilo u pitanju ponovno otvaranje pozorišta moći koliko premijera kavalkade nemoći. 69Longford, Victoria, R. I., str. 537-538. 70 P. Magnus, King Edivard VII (Harmondsvort, 1967), str. 342, 348, 373-377.

Dejvid Kanadin


Istovremeno, pošto je monarhija zaista počela da uživa veće poštovanje u narodu, osnaženi ceremonijal je dobio na ubedljivosti onako kako to ranije nije bio mogućno, jer je moć zamenjena popularnošću. Viktorijina dugovečnost, čestitost, osećaj dužnosti i položaj matrijarhe bez premca u Evropi, kao i majčinske figure carstva, počeli su da pretežu nad ranijim neprijateljskim stavom prema njoj, a zatim i da ga potiskuju. Kad je umrla, nije više bila "gđa Gvelf' i "vigovska kraljica", već "najodličnija vladarka", čije će "ime potomstvo večno poštovati"71. Vreme nije bilo manje velikodušno ni prema Edvardu VII. Njegov ekstravagantni život, njegova strast prema putovanjima i stil tih putovanja, njegovi zapaženi trkački uspesi, kao i neuporediva lepota, šarm i privlačnost njegove supruge - sve su to bile prednosti za vreme Edvardove kratkotrajne vladavine. Badžotov "momak bez zaposlenja" postao je, kao matori vladar, uzvišena, dostojanstvena, patrijarhalna figura, otac carstva i ujak Evrope. Evo kako se izrazio jedan stihotvorac povodom njegove smrti:

narha, koja je i Viktoriju i Edvarda postavila iznad politike, kao patrijarhalne simbole cele nacije, hitno sprovede. Još jednom je London potvrdio svoju nacionalnu prevlast, a provincijski identitet i lojalnosti upadljivo su oslabili73. Britanija je krajem, a ne početkom devetnaestog veka, prvi put zaista postala pretežno urbano, industrijsko, masovno društvo, s klasnim lojalnostima i klasnim konfliktima koji su se odvijali u pravim nacionalnim okvirima. Novi unionizam, nesporazumi u vezi s TafVejlom* i Ozbomovom presudom, kao i sve izraženiji industrijski nemiri u godinama neposredno pred Prvi svetski rat, sve je to nagoveštavalo oštriju društvenu i ekonomsku klimu74. Štaviše, kako je naglašeno u vreme Edvardovog krunisanja, "zastareli karakter mnogih materijalnih uslova života u vreme krunisanja kraljice Viktorije upadljivo je bio suprotan dramatičnom, zbunjujućem toku događaja koji se odigrao u sledećih šezdeset godina širenje građanskih prava, železnica, parobrod, telegraf, struja, tramvaj75. U takvom dobu promena, kriza i poremećaja, "očuvanje anahronizma", svesna, ceremonijalna prezentacija nemoćnog ali poštovanog monarha kao ujedinjujućeg simbola trajnosti i nacionalnog zajedništva, postala je i mo-

180

Engleska spoznade najveću setu Kad smrt uze našeg dragog starog Tatu.72 Ekonomski i društveni razvoj u poslednjoj četvrtini devetnaestog veka zahtevali su da se ta promena položaja mo71 R. Davey, The Pageant of London, 2 t (London, 1906), ii, str. 623- U roku od mesec dana objavljeno je 3-000 elegija u Ujedinjenom Kraljevstvu i kolonijama, koje su potom štampane u J. A. Hammerton, Ihe Passing ofVictoria (London, 1902). Hajns je zabeležio: "Najviše zapanjuje to koliko često one apostrofiraju staru kraljicu kao Majku." Vidi S. Hynes, The Edtvardian Tum of Mind (Prinston, N. J., 1968), str. 15. 72Magnus, Edtuard VII, str. 526; Martin, Croum and the Establishment, str. 68; Ziegler, Croum and People, str. 28.

181

73Briggs, Victorian Cities, str. 312-313, 327, 330, 356-359. Sukob između železničke kompanije Taff Vale i sindikata železničkih radnika. Doneta presuda protiv sindikata, a štrajk je eliminisan kao oruđe sindikalne borbe. Kasnije je donet zakon koji je poništio tu odluku. (Prim. prev.) 74Chamberlain, "The Growth of Support for the Labour Party", str. 481, 485; Pelling, History of British Trade Unions, str. 89; Musson, British Trade Unionism, str. 65; J. Lovell, British Trade Unions, 1875-1933 (London, 1977), str. 9, 21-23, 30-33, 41-46. 75J. E. C. Bodley, The Coronation of King Edivard tbe Seventb: A Chapter in European and Imperial History (London, 1903), str. 203-206.

Dejvid Kanadin


gućna i neophodna. Šezdesetih godina devetnaestog veka Volter Badžot je predvideo: "Što budemo demokratičniji, to ćemo više voleti državu i paradu, koje su se uvek dopadale prostacima." I pokazalo se da je bio u pravu76. Posebno važnu ulogu u promovisanju te nove slike monarha kao glave nacije odigrao je razvoj medija počev od osamdesetih godina devetnaestog veka. Jer, s pojavom žute štampe, vesti su sve više postajale nacionalne i senzacionalne, dok su staru, racionalnu, intelektualnu, provincijsku liberalnu štampu srednje klase postepeno potiskivali nacionalni dnevni listovi: stacionirani u Londonu, sve više konzervativni, senzacionalistički, vulgami i namenjeni radničkoj klasi77. Godine 1896. Harmsvort je lansirao Dejli mejl, koji se prodavao za pola penija po primerku i koji je u roku od četiri godine dostigao tiraž od 700.000 primeraka dnevno. Ubrzo zatim su sledili Miror, Skeč i Dejli ekspres. Istovremeno su gotovo sasvim nestale surove karikature i uvodnici koji su bili karakteristični za prethodni period. Ljubavne afere Edvarda VII su diskretno ignorisane, a karikaturisti kao što su Partridž i Karaders Guld predstavljali su velike događaje vezane za živote i smrti monarha na uzdržan način pun poštovanja. Kritika britanske monarhije mogla se naći još samo u stranoj štampi, dok je u engleskim novinama monarhija već postala gotovo nedodirljiva78. Treća

velika promena odnosila se na razvoj novih fotografskih i štamparskih tehnika, zahvaljujući kojima ilustracije nisu više bile ograničene na skupe nedeljnike namenjene srednjoj klasi. Zahvaljujući tome, velike kraljevske svečanosti su krajem devetnaestog veka opisivane na dotad neviđeno neposredan i živopisan način, pun sentimentalnosti, emotivnosti i divljenja, što se dopadalo širokoj publici koja je obuhvatala različite slojeve kao nikad do tada79. Ako je štampa bila jedan od glavnih aktera uzdizanja monarhije do obožavanog Olimpa, promene u transportnoj tehnologiji proizvele su sličan efekat jer su, zahvaljujući tom razvoju, kočije monarha postajale sve staromodnije i raskošnije. Od sedamdesetih godina devetnaestog veka proizvodnja kočija počela je ozbiljno da zaostaje u svom dotad spektakulamom razvoju80. Danlopov izum pneumatskih guma 1888. godine doveo je do pravog buma na točkovima u sledećoj deceniji. Do 1898. postavljeno je više od hiljadu milja tramvajskih pruga u engleskim gradovi-

182

76W. Bagehot, "The Cost of Public Dignity", The Economist, 20. jul 1867; preštampano u St John-Stevas, The Collected Works ofWalter Bagehot, v, str. 413. 77Briggs, Victorian Cities, str. 356-358. 78Walker,Daily Sketches, str. 7-8,13; WynnJones, CartoonHistoryoftheMonarchy, str. 130,138-139; Lee, TheOriginsofthePopularPress, str. 120-130,190-196; Symon, ThePressand itsStory, str. 229-232; H. Herd, The March ofjoumalism (London, 1952), str. 233-240.

183

79 Symon, op. cit., str. 235-239. Treba istaći da je u tom razdoblju došlo i do poplave popularnih dela koja su objašnjavala, opisivala i obnavljala uspomene na velike kraljevske svečanosti. 0 krunisanju Edvarda VII i Džordža V vidi, na primer, J. H. Pemberton, The Coronation Service according to the Use of the ChurchofEngland (London, 1902,1911); D. Macleane, TheGreat Solemnity of the Coronation of the King and Queen of England (London, 1902, 1911); W. H. Stackpole, The Coronation Regalia (London, 1911); E. Metallinos, Imperial and Royal Coronations (London, 1902); L. G. Wickham Legg, English Coronation Records (London, 1901); H. F. Burke, The Historical Records of the Coronation (London, 1904); Bodley, Coronation of Edward the Seventh-, Perkins, The Coronation Book. U to vreme se takođe javlja 1 veliki broj populamih, pohvalnih biografija kraljeva i kraljica. 80Thompson, Victorian England, str. 16-18.

184

Dejvid Kanadin

Kontekst, izvođenje i značenje rituala______185

ma, a do 1914. taj broj je bio utrostručen81. Konji su prestali da budu deo svakodnevnog života, posebno kad je reč o gradskom stanovništvu (koje je sada činilo većinu populacije). London je, na primer, 1903. imao 3.623 vozila u javnom prevozu koja su vukli konji i samo trinaest motornih autobusa. Godine 1913. odnos je bio 142 prema 3-522 u korist motornih autobusa. Isto se desilo i s dvokolicama u odnosu na taksi. Godine 1908. proizvedeno je 10.500 automobila i vozila namenjenih komercijalnom transportu, a 1913. taj broj je iznosio 34.00082. U tim okolnostima kraljevske kočije, ranije opšte mesto na ulicama, dobile su romantični sjaj koji dotad nisu mogle da imaju. Dok su proizvođači kočija, kao što je na primer bio Maliner, morali da se okrenu motornim vozilima zbog pada potražnje za njihovim tradicionalnijim proizvodima, Edvard VII je zapravo ozvaničio novi status kočija kojima se vratio iz Opatije posle krunisanja. Opisane kao kočije koje su "po svojoj građi, proporcijama i ukrasima verovatno najfinije i najkraljevskije vozilo ikad napravljeno", one su bile jasan dokaz nove i jedinstvene sposobnosti monarhije da u pomoć pozove stari svet kako bi uspostavila ravnotežu u novom83. Isti tokovi su se odvijali i na međunarodnom planu, jer se pojava novog, masovnog društva kod kuće odražavala l na zvaničnu imperiju u celini. I opet je nov razvoj bio pri-

kriven i učinjen prihvatljivim zahvaljujući njegovom povezivanju s najstarijom nacionalnom institucijom, monarhijom. Sve do poslednje četvrtine devetnaestog veka nijedna kraljevska ceremonija nije bila imperijalni događaj u pravom smislu te reči. Ali, od 1877, kad je Dizraeli učinio Viktoriju caricom Indije, i 1897. kada je Džozef Čejmberlen doveo kolonijalne zvaničnike i trupe da paradiraju na Viktorijinom dijamantskom jubileju, svaki veliki kraljevski događaj bio je i imperijalni događaj84. Kao što je Bodli zabeležio, u poslednjim decenijama Viktorijine vladavine kruna je postala "amblem britanske rase čiji je zadatak da podstiče njeno širenje po svetu"85. Kao princ od Velsa, Edvard je posetio Kanadu i Indiju, a u prvoj deceniji dvadesetog veka vojvoda od Jorka je sledio njegov primer napravivši imperijalnu svetsku turneju, pri čemu je takođe posetio i Kanadu i Indiju86. Značajno je to što je njegov otac bio prvi britanski monarh krunisan kao car Indije i vladar "prekomorskih britanskih dominiona". Čak je i Edvardova bolest za vreme krunisanja delovala u korist imperije. Jer, iako su evropske delegacije otišle, predstavnici iz imperije su ostali pa je krunisanje - kad se najzad desilo - postalo "porodična svečanost britanske imperije". Bile su to "okolnosti bez presedana" pod kojima se "nezaboravna tradicija" proslavljala. Ili, kao što se drugi jedan komentator rečitije izrazio:

81 P. S. Bagwell, The Transport Revolution from 1770 (London, 1974), str. 150, 155. 82F. M. L. Thompson, "Nineteenth-Century Horse Sense", EconomicHistory Revietv, 2. ser., xxix (1976), str. 61; S. B. Saul, "The Motor Industry in Britain to 1914", BusinessHistory, v (1962), str. 24-25. 83 Gilbey, Modem Carrtages, str. 36-38; M. Watney, The Elegant Carriage (London, 1961), str. 81.

84J. L. Garvin i Julian Amery, The Life ofjoseph Chamberlain, 6. t. (London, 1932-1969), iii, str. 185-195. 85Bodley, Coronation ofEduiard tbe Seventh, str. 19. 86Magnus, Edward VII, str. 52-58, 131-132, 238-241; H. Nicolson, King George the Fifth: His Life and Reign (London, 1967), str. 106-110, 128-133, 228-237.

186

Dejvid Kanadin


Velika svečanost... imala je još jedan samo sebi svojstven kvalitet s kojim nijedna prethodna u Vestminsteru ne bi mogla da se takmiči... Prvi put u istoriji naše zemlje imperijalna ideja je blesnula svom snagom kad su se sinovi i kćeri Imperije okupili iz svih krajeva sveta da u tome učestvuju. Starodrevne tradicije srednjeg veka obogaćene su savremenim sjajem moćne imperije87.

sti - kao insistiranje na priredbama i grandioznosti, bombastično i prkosno, u vreme kada je stvarna moć bila već na zalasku90.Jer nema sumnje da se u tom razdoblju Britanija sve više suočavala s novim, suparničkim svetskim silama, na ekonomskom, kolonijalnom i političkom planu. Ujedinjenje Italije i Nemačke, oporavak Sjedinjenih Američkih Država od trauma građanskog rata, grabež oko Afrike, carine koje su nametnule kontinentalne sile, odluka Britanije da napusti "divotnu izolaciju" i potraži savez i podršku u Evropi, Burski ratovi, krize oko Fašode, Agadira i Maroka, sve je to nagoveštavalo jedan svet straha, napetosti i supamištva kakav nije postojao u spokojna Palmerstonova vremena. Sloboda diplomatskog manevrisanja koju su ministri spoljnih poslova imali u prošlosti iščezla je u Solsberijevo vreme. To sve snažnije nadmetanje na međunarodnoj sceni ogledalo se u zamašnom prepravljanju prestonica jer su velike sile pothranjivale samopoštovanje na najvidljiviji i najopipljiviji način. U Rimu je, prema glavnom urbanističkom planu iz 1883, trebalo stvoriti prestonicu dostojnu nove nacije, s velelepnim avenijama i bulevarima po pariskom uzoru. A završetak ogromnog spomenika Vitoriju Emanuelu 1911. predstavljao je još jednu jasnu potvrdu nacionalne veličine i ponosa91. U Beču je grupisanje velikih zgrada koje

"U tom pogledu", zabeležio je kasnije ser Sidni Li, "presedan dijamantskog jubileja iz 1897. godine bio je nadmašen."88 Nije sasvim jasno da li su te kraljevske ceremonije, koje su delimično odražavale novu svest o zvaničnom imperijalnom posedu, bile zapravo izraz nacionalne samouverenosti ili nacionalne nesigurnosti. Ostaje široko rasprostranjeno mišljenje da su Viktorijini jubileji i Edvardovo krunisanje obeležili vrhunac imperije, samopouzdanja i sjaja89. No, ima i onih koji ih, slažući se s Kiplingovim neraspoloženjem u "Recesu", vide u sasvim drukčijoj svetlo87J. Perkins, The Coronation Book (London, 1911), str. 329; Ziegler, Crown and People, str. 56, 66; P. E. Schramm, A History ofthe English Coronation (Oksford, 1937), str. 104. 88Sir S. Lee, King Edtvard the Seventh: A Biography, 2 t (London, 1925-1927), ii, str. 100. Takođe valja napomenuti da se i na nacionalnu himnu tih godina sve više gledalo kao na imperijalnu himnu. Godine 1892. Kouls je napisao imperijalnu verziju koja počinje rečima: "Nek Bog čuva našu caricu-kraljicu", a pet godina kasnije Salmon je proizveo Imperijalno Sunce, "prevod treće strofe nacionalne himne metdčki uređen za pedeset najvažnijih jezika koji se govore u kraljičinoj imperiji." Vidi Schloes, "God Save the Queen", str. 141. 89 Najnovija dva rada koja zastupaju to mišljenje jesu J. Morris, Pax Britannica: The Climax of the Empire (London, 1968); C. Chapman i P. Raben, Debrett's Queen Victoria'sJubilees, 1887 and 1897 (London, 1977).

187

90Hynes, Edivardian Tum ofMind, str. 19-20. 91S. Kostof, "The Drafting of aMaster PlaniotRoma Capitale-. An Exordium",Joumal ofthe Society afArchitectural Historians, xxxv (1976), str. 8; A. Robertson, VictorEmmanuellll: KingofItaly (London, 1925), str. 104-106; R. C. Fried, Planning theEtemalCity: RomanPoliticsandPlanningSinceWorldWarII(London, 1973), str. 19-29; C. Meeks,ItalianArchitecture, 1750-1914 (Nju Hejvn, 1966), str. 189 i dalje. U vezi s jednom specifičnom epizodom vidi u E. Schroeter, "Rome's First National State Architecture: The Palazzo

Dejvid Kanadin


gledaju na Ringštrase, većinom podignutih sedamdesetih i osamdesetih godina devetnaestog veka, trebalo da odražava "veličinu Carevine"92. U Berlinu je ujedinjenje Nemačke vizuelno izraženo "veličanstvenim, prostranim ulicama, drvećem zasađenim trgovima, spomenicima i ukrasima", uključujući tu i Stub Pobede, Rajhstag, Zigesale i Katedralu, pri čemu su sve građevine koncipirane u duhu šovinističke razmetljivosti, "tihog čuvara nacionalne slave"93. Ajfelova kuia u Parizu, sagrađena povodom Svetske izložbe 1889, trebalo je da "frapper le monde", da stoji kao "slavoluk tako impresivan kao što su oni koje su ranije generacije podigle u čast osvajača"94. Komisija za uređenje parkova u Vašingtonu, koja je preporučila završetak i proširenje Lanfanovog ambicioznog plana, bila je takođe delimično motivisana sličnim ciljevima. Jer, kao što je Olmsted objasnio, cilj je bio da se pojača "utisak grandioznosti, moći i dostojanstvene veličanstvenosti koji treba da obeleži sedište vlade sastavljene od velikih i neumornih ljudi." Završetak Vašingtonovog memorijalnog centra, proširenje Bele kuće, Union Stejšna, Linkolnovog spomenika i plan za velelepne vladine zgrade oko Kapitola, sve to pripada tom periodu. I, kao što je komisija objasnila, kada ta nadleštva budu završena, "arhitektonska kompozicija će po dimenzijama i monumentalnosti biti ne-

uporediva s bilo kojom sličnom skupinom državnih ustanot.o c vausavremenom svetu . U tom okruženju izrazitog međunarodnog nadmetanja Londonci nisu više mogli onako kočopemo i gordo da obožavaju svoju ofucanu prestonicu kao što je to činila prethodna generacija. I zaista, već 1868. Bilder piše da "gospodstvena velelepnost prestonice predstavlja jedan od elemenata nacionalnog prestiža pa, prema tome, i nacionalne moći i uticaja", te je stoga neophodno da arhitektura Londona postane "dostojna glavnog grada najbogatije nacije na svetu"96. Ali tek su poslednjih decenija devetnaestog veka, kada se činilo da je nacionalni prestiž ugrožen, preduzete mere da se prljavi, maglom obavijeni Dikensov grad preobrati u imperijalnu prestonicu. Osnivanjem Saveta Londonskog okruga 1888. London je konačno dobio jedinstvenu administrativnu vlast, nezavisnu i od kraljevske samovolje i od državne moći, koja se energično uključila u izgradnju Kaunti Hola započetu 1908. godine97. Ministarstvo rata u Vajtholu, zgrade vlade na uglu Parlament skvera, Centralno sedište metodista i Vestminsterska katedrala, sve je to doprinelo utisku velelepnosti i veličanstvenosti98. U Londonu je,

188

della Finanze, u H. A. Millon i L. Nochlin (prir.), Art and Architecture in the Service ofPolitics (Kembridž, Mas., 1978), str. 128-149. 92Marek, The Eagles Die, str. 173-177. 93P. Abercrombie, "Berlin: Its Growth and Present Day Function - II - The Nineteeth Century", Totvn Planning Review, iv (1914), str. 308, 311; D. J. Hill,Impressions of theKaiser (London, 1919), str. 59-62; Prince von Biillow, Memoirs, 1897-1903 (London, 1931), str. 543. 94Trachtenberg, The Statue ofLiberty, str. 129.

189

95C. M. Green, Washington, 2 t. (Prinston, N J., 1962-1963), ii, gl. 7; Reps, Monumental Washington, str. 91, 115; L. Craig et al., The Federal Presence: Arcbitecture, Politics and Symbols in U. S. Govemment Building (Kembridž, Mas., bez datuma), naročito str. 244-265. Up. mišljenje američkog arhitekte Kasa Gilberta po kome javne zgrade treba da pobuđuju "opravdan osećaj ponosa prema državi" idabudu "simbolcivilizacije, kulture i ideala naše zemlje". 96Navedeno u Olsen, Growth ofVictorian London, str. 53. 97Briggs, Victorian Cities, str. 325, 332-333. 98A. Service, Edwardian Architecture: A Handbook to BuildingDesign inBritain, 1890-1914 (London, 1977), gl. 10; M. H.

Dejvid Kanadin


kao i u drugim veiikim gradovima, rastao broj monumentalnih, komemorativnih skulptura". Ali najznačajnije, najkoherentnije delo obnovljene izgradnje bilo je proširenje Mela, izgradnja Admiralskog slavoluka, obnova fasade Bakingamske palate i izgradnja ispred nje Viktorijinog spomenika. Ta velelepna, monumentalna, imperijalna celina, koja je Londonu podarila jedini trijumfalni, ceremonijalni put, završena je između 1906. i 1913- godine pod nadzorom Memorijalnog komiteta kraljice Viktorije, na čijem je čelu bio lord Ešer100.1 u Londonu je, kao i u Vašingtonu, Rimu ili Parizu, bio element međunarodnog nadmetanja. Jer, kao što je Balfor objasnio prilikom formiranja komiteta, cilj te institucije je da izgradi velelepnu, dostojanstvenu celinu "kakve već postoje u drugim nacijama, a koje mi možemo i da oponašamo i da sasvim lako nadmašimo"101. Takav razvoj stvari je, u Londonu kao i drugde, stvorio prostor za izvođenje ceremonijala koji je već sam po sebi predstavljao još jedan vid međunarodnog nadmetanja. Jer parvenue* monarhije Nemačke i Italije ne samo što su svojim dvorskim ritualom, jahtama i vozovima težile da se nadmeću sa starijim dinastijama Evrope već su se i svesno takmičile organizujući velike javne parade kraljevske rasko-

ši102. Tako su u Austriji šeststogodišnjica habsburške dinastije, hiljadugodišnjica kraljevine Mađarske, zlatni i dijamantski jubilej Franje Josifa i carev osamdeseti rođendan proslavljeni s dotad neviđenom pompom i grandioznošću103. Italija je uzvratila udarac ekstravagantnom sahranom Vitorija Emanuela II 1878. i otkrivanjem njegovog spomenika 1911, kada je takođe proslavljan i jubilej Ujedinjenja Italije104. U Rusiji je pogreb Aleksandra III 1894. bio bez presedana po sjaju i velelepnosti, a proslava tristote godišnjice dinastije Romanov 1913- bila je koncipirana na najvišem mogućnom nivou. A u Nemačkoj su sahrana kajzera Vilhelma I i srebrni jubilej njegovog unuka bili isto tako veličanstveni105. Svemu tome su se priključili čak i republikanski režimi. U Francuskoj je Dan pada Bastilje izmišljen 1880. godine i od tada se slavio svake godine. Sahrana Viktora Igoa 1885. i stogodišnjica revolucije četiri godine

190

Port, "Imperial Victorian", Geograpbical Magazine, xlix (1977), str. 553-562. 99Vidi dodatak, tabela 4. Vidi takođe Trachtenberg, The Statue ofLiberty, str. 100: "Kad je sredina veka prerasla u kraj veka, izgradnja kolosalnih zdanja je dobila veći zamah, nadvisujući sve gušće šume spomenika manjih razmera koji su gotovo pretili da uguše gradske trgove i panorame Evrope." 100G. Stamp, London, 1900 (London, 1978), str. 305. 101 E. i M. Darby, "The Nation's Monument to Queen Victoria", Country Life, clxiv (1978), str. 1647. * skorojevićka (Prim. prev.)

191

102U vezi s kraljevskim ritualima u Evropi krajem devetnaestog veka vidi Baron von Margutti, TheEmperorFrancisjoseph and His Times (London, 1921), str. 166-185; Princess Fugger, The Glory of theHabsburgs (London, 1932), str. 100-140; A. Topham, Memories of theKaiser's Court (London, 1914), str. 85-86, 123, 184-202; Hill,ImpressionsoftheKaiser, gl. 3; Count R. Zedlitz-Triitzschler, Tivelve Years of the Imperial German Court (London, 1924), str. 46-60, 70-71, 95, 117, 165; M. Buchanan, Recollections of ImperialRussian Court (London, 1913), str. 143. 103 K. Tschuppik, The Reign of the Emperor Francis Joseph, 1848-1916 (London, 1930), str. 272, 354, 400. 104 G. S. Godkin, Life of Victor Emmanuel II, First King of ltaly, 2 t., (London, 1879), ii, str. 233-244; Robertson, Victor Emmanuel III, str. 103-106. 105C. Lowe, AlexanderIIIofRussia (London, 1895), str. 65-76, 289-303; R. K. Massie, Nicholas and Alexandra (London, 1968), str. 42-45, 224-227; B. Tuchman, The Proud Tower: A Portrait of the World before the War, 1890-1914 (Njujork, 1978), str. 403.

192

Dejvid Kanadin

kasnije bile su svečane ceremonije u velikom stilu106. U Sjedinjenim Američkim Državama slično su raskošno bile proslavljene stogodišnjica revolucije i četiristogodišnjica Kolumbovog otkrića Amerike. Istovremeno, predsednik Čester Artur počeo je da razvija ceremonijal vezan za Belu kuću, a Gilbertov plan Vašingtona iz 1900. godine predviđao je obezbeđivanje "velikog prostora na kojem se mogu održavati javne svečanosti i zvanične ceremonije"107. I opet je element nadmetanja bio vredan pažnje. Engl ski dopisnik iz Moskve i Sankt Peterburga, izveštavajući za Tajms o sahrani Aleksandra III, setio se da je "retko, a možda i nikad pre toga bila viđena tako veličanstvena ceremonija na otvorenom. Ona se može meriti, mada je možda ne može nadmašiti, samo s Viktorijinom jubilejskom procesijom do Vestminsterske opatije"108. Isto tako, kada je kralj Edvard VII posetio Nemačku 1909. godine, kajzer je bio odlučio da za106 Mosse, "Caesarism, Circuses and Monuments", str. 172; Rearick, "Festivals in Modern France", str. 447-448. 107Reps, Monumental Wasbington, str. 72-73, 85; S. M. Alsop, Lady Sackville: ABiography (London, 1978), str. 27-30. Jedna od posledica takve želje da se moćni monarsi i predsednici u očima javnosti pokažu još moćnijim (zbog čega su se i više izlagali javnosti) bio je i veći broj ubistava: američki predsednik Garfild 1881; ruski car Aleksandar I I 1881; francuski predsednik Karno 1894; premijer Španije Kanovas 1897; austrijska caricajelisaveta 1898; italijanski kralj Umberto 1900; američki predsednik Makinli 1901; ruski predsednik vlade Stolipin 1911; španski premijer Kanalehas 1912; austrijski nadvojvoda Franc Ferdinand 1914. Nasuprot tome, u Engleskoj su se svi nasrtaji na Viktorijin život desili između 1840. i 1882. Pompa bez moći je bila daleko bezbednija od pompe kombinovane s apsolutizmom. Vidi Tuchman, The Proud Toiver, str. 72,76; Longford, Victoria, R. /., str. 188-189; 211-212,490, 560561. 108Lowe, Alexander III, str. 66-67.


193

seni engleskog kralja velelepnim ceremonijalom. I uprkos izvesnim nezgodama, uspeo je u tome. Kraljevski domoupravitelj se kasnije poverio svom dnevniku: Car je bio ushićenen posetom kralja Edvarda i rekao je: "Englezi ne mogu da nas dostignu u ovim stvarima", misleći na sjajnu procesiju, kraljevske odajeu zamku, banket, dvorskibal i tako dalje109. Čak ni Amerikanci, ma koliko bili ponosni na egalitarizam svog društva, nisu bili imuni na takva nadmetanja. Na razmeđu dva veka, kad su činjeni pokušaji da se proširi Bela kuća, glavna briga je bila to što njene skučene odaje nisu bile podesne za prijeme, što je za posledicu imalo "stalni nedostatak onog reda i dostojanstva kojima je trebalo da se oni odlikuju".110 U takvim takmičarskim uslovima srećna okolnost - mada u velikoj meri slučajna - bila je možda činjenica što je s tim porastom interesovanja za ritual i ceremoniju koincidirala i engleska muzička renesansa, koju je otpočeo Pari, svojom preduzimljivom revnošću podstakao Stanford i zatim njome rukovodio genijalni Elgar, prvi engleski kompozitor posle Persela poznat u međunarodnim razmerama111. Jedan od aspekata te obnove bilo je povećano zanimanje za muzičku istoriju i patriotske himne, što dobro ilustruje činjenica da se u dvema decenijama, između 1890. i 1910. godine, pojavilo više istorija muzike i horskih aranžmana nacionalne himne nego u bilo kojem drugom periodu pre i posle to-

109Zedlitz-Triitzschler, Tivelve Years at the Imperial German Court, str. 257. 110Reps, Monumental Washington, str. 131. 111 F. Howes, The English Musical Renaissance (London, 1966), gl. 7-9; Kennedy, Ralph Vaughan Williams, gl. 1.

194

Dejvid Kanadin


ga112. Još važnije je bilo to što je takav procvat onemogućio dalje optužbe da velike kraljevske svečanosti predstavljaju sramotu i smrt za englesku muziku; o njima se sada govorilo kao o festivalima domaćih talenata. U skladu s tim, krunisanja Edvarda VII i Džordža V krasila su specijalno naručena dela Stanforda, Parija, Elgara, Džermana i Salivana113. Istovremeno, poboljšanje standarda horova i orkestara značilo je i dobro izvođenje. U tome su ključnu ulogu odigrali ser Džordž Stejner, orguljaš u Katedrali sv. Pavla od 1872. do 1888. godine, i ser Frederik Bridž, njegov pandan u Vestminsterskoj opatiji od 1882. do 1918. Pod čvrstim, uspešnim vođstvom, horovi su postali stručno obučeni i uvežbani, zauzimali su svoja mesta po redu, ponašali se dostojanstveno i bili obučeni u stihare114. Rezultat toga je bio neupo-

redivo viši standard krunidbenih svečanosti početkom dvadesetog veka u odnosu na prethodni period. Konačno, rad ser Voltera Parata, koji je bio na čelu Kraljevog orkestra od 1893- do 1924, doveo je do poboljšanja celokupne organizacije. Jer, dok je on bio na tom mestu, ono je prestalo da bude sinekura i Parat je postao vrhunski autoritet u aranžiranju muzike za velike kraljevske svečanosti115. Takav razvoj je doveo do trijumfalne saradnje Bridža i Parata u muzičkim aranžmanima za krunisanje Edvarda VII i Džordža V. U istom tom periodu stav zvanične crkve prema ritualu i ceremoniji znatno se izmenio. Nesvesno ponavljajući Badžota, Samjuel Vilberfors je još 1865. zabeležio da "veruje kako je engleski duh počeo da teži višem ritualu", a naredne decenije su potvrdile njegovo predviđanje. Biskupi su počeli da nose purpurne mantije i biskupski skiptar116. Odežda, stihari, tamjan i oltarske sveće postali su sve uobičajenija pojava u katedralama i gradskim crkvama. Godine 1887. i opet 1897. sveštenici koji su služili na Viktorijinim jubilejima nosili su dugačke ogrtače i epitrahilje u boji, što je predstavljalo živopisnu novinu. I, kao i kad je svetovna strana kraljevskog rituala bila u pitanju, jedan od motiva je bila delimično želja da se privuče radnička klasa. E. V. Benson, nadbiskup od Kenterberija, zapisao je nakon zlatnog jubileja da su "danima posle toga svi osećali da je socijalistički

112Istorijska objašnjenja vidi u Musical Times, xix (1878), str. 129-130,196-197, 260-262, 315-318, 379-381, 438-439; F. K. Harford, God Save the Queen (London, 1882); A. C. Bunten, "God Save the King": Facsimiles of the Eearliest Prints of our National Anthem (London, 1902); W. H. Cummings, "God Save the King": The Origins and History of the National Anthem (London, 1902); S. Bateman, Our Illiterate National Anthem: AJacobite Hymn and Rebel Song (London' 1911). U vezi s horskim aranžmanima vidi dodatak, tabela 3. 113Detaljne opise muzike na tim krunisanjima vidi u Musical Tunes, xliii (1902), str. 387-388, 577-584; lii (1911), str. 433-437. Vidi takođe Sir A. C. Mackenzie, A Musician's Narrative (London, 1927), str. 155; C. L. Graves, HubertParry: HisLife andWork, 2 t. (London, 1926), ii, str. 28-31, 56-57; W. H. Scott,EdivardGerman: An Intimate Biography (London, 1932), str. 152-154; P. M. Young, Sir Arthur Sullivan (London, 1971), str. 248, 261; H. P. Greene, Charles Villiers Stanford (London, 1935), str. 223-224. 114Chadwick, Victorian Church, str. 385-387; Rainbow, Choral Revival in theAnglican Church, str. 286-289; W. Sinclair, Memorials of Saint Pauls Cathedral (London, 1909), str. 411-412;

195

Bridge, Westminster Pilgrim, str. 65-77, 172-178, 182-186, 222234. 115Sir D. Tovey i G. Parratt, Walter Parratt: Master oftheMusic (London, 1941), str. 90-91, 96-102, 119. Parat je takođe bio orguljaš u Kapeli sv. Đorđa u Vindzoru, od 1882. do 1924, a 1897. priredio je izdanje "Horskih pesama u čast Njenog veličanstva kraljice Viktorije", u koje je uvrstio Stanfordove, Bridžove, Parijeve i Elgarove kompozicije. 116Chadwick, Victorian Church, str. 311.

196

Dejvid Kanadin

pokret bio matiran"117. Vredno je pažnje to što biografije i sećanja prelata s kraja viktorijanske epohe i iz vremena Edvardove vladavine sadrže podrobne opise složenih priprema za velike kraljevske ceremonijale - nešto što je upadljivo nedostajalo u sličnim knjigama njihovih prethodnika. Posebno je Randal Dejvidson postao crkveni autoritet bez premca u pitanjima kraljevskog rituala, učestvujući na Viktorijinom zlatnom jubileju kao dekan kanonik u Vindzoru, a na jubileju Džordža V kao nadbiskup od Kenterberija.118Istovremeno je sama Vestminsterska opatija preuređena u živopisnije i dostojanstvenije mesto za izvođenje velikog ceremonijala. Orgulje su prepravljene 1884. i 1894; pevnica je rekonstruisana i dobila je električno osvetljenje; horisti su dobili crvene mantije 1897; a lord RouT zberi je poklonio nov krst za glavni oltar 1899119. Tako se u vreme krunisanja Edvarda VII odnos crkve prema ritualu upadljivo razlikovao od njenog odnosa u prvim danima Viktorijine vladavine. Džoslin Perkins, sakristan u Opatiji (i sam zaslužan za mnoga poboljšanja) objašnjava: Sve što je makar izdaleka navodilo na takvo blistavo zamešateljstvo bilo je nezamislivo... Stvari koje su 1838. prihvatane bez pogovora, nailazile su na oštru osudu 1902... Svi su delili mišljenje da je neophodno postizanje visokog standarda bogosluženja i ceremonijala na svečanom posvećenju Edvarda VII120. 117A. C. Benson, The Life of Edivard White Benson, sometime Archbishop ofCanterbury (Lodnon, 1899), str. 133. 118 G. K. A. Bell, Randall Davidson: Archbishop of Canterbury, 3. izd. (London, 1952), str. 118-119, 307-311, 351-357, 367-372, 608-611, 1300-1301. 119Perkins, Westminster Abbey: Its Worship and Omaments, i, str. 112, 187, 189; ii, str. 16-17, 111; iii, str. 163, 169, 179. 120Ibid, ii, str. 111. Perkins je bio sakristan u Vestminsteru od 1899. do 1958.


197

I, po mišljenju čoveka koji je bio izuzetno sklon ekle jastičkoj grandioznosti kao što je to bio Perkins, rezultat je bio potpun uspeh: S kraja na kraj oltar je blistao od činija za priloge, kondira, putira... Amaterima rituala iz devetnaestog veka, sa svojim specijalno napravljenim sasudama, bledim cvetnim ukrasima, taj prizor je dao i te kako potrebnu lekciju121. V Upravo u taj znatno izmenjeni kontekst, domaći i međunarodni, treba smestiti razrađeniji i privlačniji kraljevski ritual druge faze. Od sedamdesetih godina devetnaestog veka nadalje, u Engleskoj i drugim zapadnim zemljama položaj državnih poglavara dobio je veći ceremonijalni značaj. Obožavani monarh, koji je u blistavoj paradnoj kočiji prolazio trijumfalnim putevima nije više bio, kao što je to bio slučaj s njegovim prethodnicima, samo na čelu države već je sada doživljavan i kao glava nacije122. U Engleskoj, kao i drugde u Evropi, dotad neviđen razvoj industrije i društvenih odnosa, kao i masovno širenje žute štampe, učinili su istovremeno i mogućnim i neophodnim da monarh, u svom ritualnom sjaju, bude predstavljen na suštinski nov način, kao simbol konsenzusa i kontinuiteta kojem se svako može prikloniti123. A kako su međunarodni odnosi postajali sve napetiji, to je još više podstaklo "izmišljanje tradicije", 121Perkins, Coronation Book, str. 336-337. 122 Vidi pismo profesora Normana Kona profesoru Terensu Rejndžeru navedeno u Terence Ranger, "The Invention of Tradition in Colonial Africa" (Past and Present Conference Paper, 1977), str. 85, nap. 31. 123Hobsbawm, "Inventing Traditions", str. 15.

Dejvid Kanadin


jer se nacionalno suparništvo izražavalo i sublimiralo u ceremonijalnom nadmetanju. Samo se u jednom bitnom pogledu englesko iskustvo razlikovalo od iskustava drugih zapadnih nacija: u Rusiji, Nemačkoj, Italiji, Americi iAustriji procvat ceremonijala je bio usredsređen na državnog vođu koji je još uvek imao stvamu moć. Međutim, u Engleskoj, iako je ceremonijalna senka moći bacana na monarha, suština je sve više bila negde drugde. Retrospektivno gledano, čini se da takav razvoj konteksta i okolnosti pomaže objašnjenju promena u izvođenju i "značenju" rituala. Ali, u ono vreme, to verovatno nije bilo tako zamišljeno kao što se možda čini. Jer ta koherentna sintaksa i jezik simbola i značenja stvarani su postepeno, kako je jedna ceremonija sledila za drugom. Posle pedeset godina provedenih na prestolu Udovica iz Vindzora je 1887. pristala - mada krajnje nevoljno - da prisustvuje jednoj velikoj zvaničnoj svečanosti u Londonu. To je zaista bio rizik jer se zbog njene donedavne nepopulamosti nije moglo predvideti na kakav će prijem naići. A Viktorijino odlučno odbijanje da nosi kmnu i svečanu odeću s državnim obeležjima samo je pojačavalo takve strepnje. Cak ni princeza Aleksandra, čija moć da ubedi kraljicu nije imala premca, nije uspela u svojim pokušajima da navede Viktoriju da se predomisli124. Ipak, zlatni jubilej, s procesijom i službom zahvalnosti u Opatiji, bio je veliki uspeh: "Svečanost kakvu ovaj naraštaj nije video... najveća državna ceremonija ove generacije"125 Dijamantski jubilej, planiran s više samopouzdanja i izvesnosti deset godina kasnije, bio je još veličanstveniji. Evo šta je sama kraljica, prijatno iznenađena, zabeležila:

Mislim da niko nikad nije dočekan takvim ovacijama kao ja dok sam prelazila tih šest milja ulicama... gužva je bila neopisiva, a oduševljenje zaista izvanredno i duboko dirljivo126.

198

124Battiscombe, Queen Alexandra, str. 174. 125lllustrated London News, 25. jun 1887; Longford, Victoria. R. I.. str. 626.

199

Zatim su usledili Viktorijin pogreb, krunisanje Edvarda VII, krunisanje i durbar* Džordža V, pa inauguracija njegovog sina za princa od Velsa u Karnarvonskom zamku. Do tada su državne i kraljevske službe koje su pokazale onako žalosno neznanje u ranijim slučajevima i prilikom organizovanja ceremonijala 1887. godine, postale pravi eksperti. Nezgode su još uvek mogle da se dese, kao kad su se konji otrgli na Viktorijinom pogrebu. Ali takve nezgode su bile retke i, kao u tom konkretnom slučaju, same po sebi su se smesta svrstavale u "tradiciju"127. Pedantno planiranje, narodni entuzijazam, obilno izveštavanje i dotad neviđen sjaj činili su uspešan spoj. Dok su Nelsonov i Velingtonov pogreb bili i grandiozniji i izazvali veću pažnju naroda od pogreba monarha s početka devetnaestog veka, oproštajni obredi posvećeni Viktoriji i Edvardu daleko su nadmašili Gledstonovu sahranu128. Za uspešno odvijanje svečanosti, u onoj meri u kojoj je ono zavisilo od boljeg izvođenja, najzaslužnija su tri čoveka. Prvi je Redžinald Bret, vikont Ešer, eminence grise u britanskim vladajućim kmgovima na razmeđu dva veka, prijatelj kraljice Viktorije, Edvarda VII i Džordža V, mini126Ziegler, Croum and People, str. 23; Longford, Victoria, R. str. 685-691. * Jutamji prijem indijskih prinčeva kod engleskog kralja kao cara Indije. (Prim prev.) 127 Sir F. Ponsonby, Recollections of Three Reigns (London, 1951), str. 32-33, 83-94, 271-272. 128 P. Cunnington i S. Lucas, Costume for Birtbs, Marriages andDeaths (London, 1971), str. 240.

Dejvid Kanadin


star rada od 1895. do 1902, zamenik upravnika i podnamesnik Vindzorskog zamka od 1901. do 1928. godine. On je bio odgovoran ne samo za redekorisanje kraljevskih palata i sređivanje kraljevskih arhiva posle Viktorijine smrti već i za kompletno planiranje svih svečanosti, od Viktorijinog dijamantskog jubileja do pogreba Edvarda VII129. Teorijski, za takve događaje bio je odgovoran vojvoda od Norfolka kao nasledni kraljevski ceremonijal-majstor, nadzornik dvorskih konja, upravnik dvorca i veliki komornik. Ali Ešerov šarm, takt, smisao za istoriju, smisao za organizaciju i ljubav prema ceremonijalu obezbedili su mu preuzimanje lavovskog dela tog posla. A posla je bilo mnogo. Jer mnogo je vremena prošlo od poslednje velike kraljevske svečanosti i niko nije mogao tačno da se seti šta treba da se radi. "Nepoznavanje istorijskog presedana", ozlojeđeno je jednom primetio Ešer, "kod ljudi čiji je posao da znaju, čudesna je stvar." Ali, uprkos takvim preprekama, njegove brižljivo probane i na pedantnim istraživanjima zasnovane svečanosti bile su izvanredno uspešne, pa je dobijao "veliki broj čestitki" i od kraljevske porodice i od političara. Ipak, Viktorija je, shodno antipatiji koju je celog života gajila prema Velikom Starcu, mislila da je Ešerova brižljiva i taktična organizacija Gledstonove državne sahrane u Vestminsterskoj opatiji mirisala na "pogrešno usmereno oduševljenje"130. Ešerovo zanimanje za kraljevski ritual odgovaralo je zainteresovanosti za istu tu stvar samog Edvarda VII. Jer, dok je njegova majka bila nevoljni učesnik u javnom ceremonija-

lu, nerado pristajući na raskošnu odeću i pojavljivanje u javnosti, Edvard je i te kako voleo da se "pokazuje podanicima, opremljen atributima svog suvereniteta"131. On je neprekidno kritikovao majčinu turobnu ožalošćenost, a takođe mu je bilo mrsko i to što ga je njegov nećak, kajzer, nadmašivao u raskoši. Tako je, kao kralj, imao dvostruki podstrek da istakne grandioznost monarhije. I, uz Ešerovu pomoć, spektakularno je uspeo u tome. I upravo je Ešer odao priznanje "neobičnoj sposobnosti" svog gospodara da "vizuelizuje svečanost", njegovoj "spremnosti, mašti i izmišljanju", koji su, zabeležio je on, "primami darovi bez kojih je improvizacija nemogućna" (moj kurziv)132.Jasnije osetivši takmičarski element u novom ceremonijalu, jedan drugi dvoranin je, s očiglednim odobravanjem, zabeležio: "Naš kralj pravi bolje spektakle od Vilhelma. On je otmeniji i dostojanstveniji. Vilhelm je trapav, nervozan i neugledan."133 Zato je bilo potpuno logično da jedan od Edvardovih prvih poteza bude ponovno uvođenje zvaničnog otvaranja parlamenta kao svečane ceremonije, s procesijom u paradnim kočijama duž ulica Londona i kraljem koji, opremljen svim znacima dostojanstva, lično čita govor s prestola - nešto što Viktorija nije uradila tokom četrdeset godina134.1, na ironičan način, upravo je Edvardov pogreb, na kojem je sveprisutni Ešer opet imao udela, bio "najgrandioznija državna svečanost u kojoj mu je bilo suđeno da učestvuje". Posebno je značajno bilo izlaganje tela u Vestminster Holu - "novina koja je naišla na izvanredan odziv u narodu". Kolona od če-

129 P. Fraser, Lord Esher: A Political Biography (London, 1973), str. 68-71, 80-83. 130M. V. Brett i Oliver, vikont Ešer (prir.),Joumals and Letters of Reginald, Viscount Esber, 4 t. (London, 1934-1938), i, str. 204-207,214-217,331-332,274-287,304,322, 333, 337; iii, str. 5.

131Bodley, Coronation ofKingEdivard the Seventh, str. 205. 132 Lord Esher, Cloud Capp'd Totvers (London, 1927), str. 182-183. 133NavedenouJ. Elliot,FallofEagles (London, 1974), str. 137. 134Lee, KingEdtvard the Seventh, ii, str. 21-23.

200

201

Dejvid Kanadin


tvrt miliona ljudi prošla je pored kovčega: nikada ranije nije toliki broj običnih Ijudi, lično, pojedinačno, odao poslednju poštu jednom britanskom monarhu. I upravo je ta novina, kombinovana s dugom procesijom ulicama Londona, s kovčegom na lafetu koji su vukli pripadnici mornarice, posle čega je sledio privatniji ukop u Vestminsteru, primenjeni na pogrebima Džordža V i Džordža VI135. Ako je Ešer bio stručnjak i dobar organizator, a sam Edvard ulivao entuzijazam i davao podršku, Elgar je bio taj čije su kompozicije uzdigle ceremonijalnu muziku od sasvim beznačajne sporedne stvari do umetničkih dela koja su vredela sama po sebi. Njegov "Imperijalni marš" ["Imperial March"] iz 1897. bio je hit dijamantskog jubileja i, zahvaljujuči tom uspehu, Elgar je postao nezvanični nacionalni muzički laureat. Pet godina kasnije komponovao je "Krunidbenu odu" ["Coronation Ode"] povodom stupanja na presto Edvarda VII; u nju je, na kraljev zahtev, uključio horsku postavku populame i ganutljive pesme "Veličanstvena parada broj jedan" ["Pomp and Circumstance Number One"] koja je posle toga obišla svet pod nazivom "Zemlja nade i slave" ["Land of Hope and Glory"]. Zatim je, povodom stupanja na presto Džordža V, na red došao "Krunidbeni marš" ["Coronation March"] i muzička predstava "Kruna Indije" ["The Crown of India"] za delhijski durbar. Takva dela, koja su odražavala Elgarovu iskrenu ljubav prema živopisnosti, raskoši, preciznosti i sjaju, pružala su idealnu vojnu, muzičku pozadinu velikim kraljevskim ceremonijama136. Istovremeno, ta dela ne treba doživljavati kao otelovljenje bombastične,

gorde, gizdave samouverenosti karakteristične za Edvardovo doba137.Jer Elgarove velike kompozicije često su pogrebne, melanholične, čežnjive, refleksivne i introspektivne. Cak i sjajni lajtmotiv njegove prve simfonije, tako blistavo oplemenjen i trijumfalan pri kraju poslednje sekcije, ni u jednom trenutku nije u potpunosti lišen sumnje i mraka, nesigurnosti i očajanja, koji se provlače kroz celo delo138. Ali iako je sva stvama nežnost Elgarove muzike često zaboravljana zbog ekspanzivne agresivnosti reči ukomponovanih u njegova dela, Elgarovi marševi i melodije su ipak postali neizbežna pratnja svih velikih kraljevskih događaja - i tako je ostalo i do danas. Uz veliki lični doprinos te trojice ljudi, javna slika britanske monarhije bila je temeljno izmenjena u godinama pred Prvi svetski rat, jer je stari ceremonijal uspešno prilagođen u skladu s domaćom i međunarodnom situacijom, a novi ceremonijal je izmišljen i priključen starom. Te promene se jasno odslikavaju u dotad neviđenom načinu na koji su kraljevske svečanosti iskorišćavane u komercijalne svrhe. Jer, mada nema precizne statistike, jasno je da masovna proizvodnja suvenira vezanih za kraljevske svečanosti potiče iz tog vremena jer su se proizvođači uzdali u činjenicu da kraljevski ceremonijal ima prođu na masovnom tržištu kao nikad do tada139. Na sličan način, nove, potrošačima okrenute

202

135Ibid, ii, str. 720. 1361. Parrott, Elgar (London, 1971), str. 7, 18, 65; P. M. Young, Elgar, O. M.: A Study of a Musician (London, 1955), str. 79, 97, 222, 288.

203

137Ovakvo tumačenje Elgarove muzike vidi u A. J. Sheldon, EdwardElgar (London, 1932), str. 16, 33,48; C. Lambert,MusicHo!, 3. izd. (London, 1966), str. 240; D. M. McVeagh, Edtvard Elgar: His Life and Music (London, 1955), str. 181; B. Maine, Elgar: HisLifeand Works (London, 1933), ii, str. 196-197, 297-300. 138Rečitiji prikaz ovog tumačenja vidi u M. Kennedy, Portrait ofElgar (London, 1968), str. 132-153, 202-209. 139May, Commemorative Pottery, str. 73-74; D. Seekers, Popular Stajfordshire Pottery (London, 1977), str. 30-31.

204

Dejvid Kanadin


firme kao što su Rauntri, Kadberi i Oksou koristile su kraljevske svečanosti za svoje reklamne kampanje, a lokalne vlasti počele su da distribuiraju pehare, vrčeve i druge suvenire. Isto tako je povodom Viktorijinog zlatnog jubileja za prodaju proizvedeno više privatnih komemorativnih medalja nego povodom sva četiri prethodna velika događaja zajedno, a krunisanje Edvarda VII predstavljalo je još jedan raj za proizvođače medalja. Uz to, godine 1887. prvi put su u prodaju puštene komemorativne medalje slične onima koje su služile u kampanjske svrhe, i nošene su na levoj strani grudi; to je bila još jedna novina koja je usvojena na svim sledećim krunisanjima i jubilejima u tom periodu140. Tako su, kad je reč o krčazima i medaljama, kao i o muzici i raskoši, poslednja četvrtina devetnaestog veka i prva decenija dvadesetog veka predstavljale zlatno doba "izmišljene tradicije", jer je monarhija privlačila sve šire mase u industrijskom društvu na način koji se nije mogao ni zamisliti samo pola veka ranije. Pridavanje većeg značaja ritualu nije bilo ograničeno samo na kraljevsku porodicu. I u mnogim drugim sferama stari i propali ceremonijali su oživljeni, a nove institucije su prerušene tako da dobiju staromodnu draž drevnog iako izmišljenog prizora. U Londonu je spektakl u čast gradonačelnika obnovljen kao velika svečanost, a u provincijskim gradovima nove barokne većnice i jačanje koncepta građanskog dostojanstva predstavljali su još jedan

dokaz procvata građanskog rituala. Novi univerziteti od crvene cigle, namemo građeni u starinskim arhitektonskim stilovima, s rektorima koji su pripadali aristokratiji, sa starinskim odorama i raskošnim diplomskim ceremonijama, bili su deo sličnog nastojanja141. U dominionima je režim velikog vicekraljevstva koji je ustanovio lord Daferin u Otavi kada je bio glavni guvemer Kanade (1872-1878) predstavljao presedan koji je kasnije uveden i u Australiji, na Novom Zelandu i u Južnoj Africi142. A tri delhijska durbara iz 1877, 1902. i 1911. označila su visok nivo javnih nastupa mada ne i one nevidljive moći - engleskih vlasti u Indiji. Istovremeno, sistem davanja odlikovanja se u velikoj meri proširio, pa su ustanovljeni Orden Indije, Viktorijin kraljevski orden, Orden za zasluge i Orden počasnog viteza, a obnovljene su i velike ceremonije dodeljivanja Ordena viteza podvezice i Ordena kupatila143. Ukratko, okrepljeno i ritualizovano javno lice britanske monarhije predstavljalo je samo jedan primer opštijeg bujanja novog ili obnovljenog ceremonijala u tom periodu, što je bilo karakteristično za javni život i u Engleskoj, i u Evropi, i u Americi, i to ne samo na nivou državnih vođa već i mnogo šire.

140 Zvanične medalje proizvodila je i Kraljevska kovnica je bilo još jedna novina - godine 1887, 1897, 1902. i 1911. Vidi Rodgers, Coronation Souvenirs, str. 38-41; Edmundson, CollectingModem CommemorativeMedals, str. 54-61; H. N. Cole, Coronation and Commemoration Medals, 1887-1953, str. 5. Vidi takođe dodatak, tabela 2.

205

141 D. Cannadine, "From 'Feudal' Lords to Figureheads: Urban Landownership and Aristocratic Influence in NineteenthCentury Towns", Urban History Yearbook, v (1978), str. 26-27, 31-32; M. Sanderson, The Universities and British Industry, 1850-1970 (London, 1972), str. 81. 142R. H. Hubbard, Rideau Hall: An Illustrated History of Govemment House, Ottawa, from Victorian Times to the Present Day (Lodon, 1977), str. 20-38. 143 Sir. I. de la Bere, The Queen's Orders of Chivalry (London, 1964), str. 129, 143, 144, 149, 168, 171, 177, 178; Perkins, Westminster Abbey: Its Worship and Omaments, ii, str. 202.

206

Dejvid Kanadin


VI

ji postavlja i razrešava kraljeve, a Džordž VI je bio sin svoga oca, ne samo po tome što je bio sklon konzervativcima već i zato što je njegovo javno držanje bilo nepristrasno. Čak su i njegova prava da bude konsultovan, da upozori i ohrabri bila relativno smanjena. Godine 1940. želeo je da Halifaks bude predsednik vlade, a 1945. bilo mu je žao što Čerčil odlazi, ali ni u jednom od tih slučajeva nije imao moć da utiče na događaje146. Evolucija ustavne monarhije bila je završena. Od nemoći do držanja po strani, do poštovanja, do uzvišenosti, linija se nije prekidala, a razvijala se zahvaljujući visokom ugledu monarha kao pojedinaca. Posebno je Džordž V, sjedinivši ličnu čestitost svoje babe s javnom spektakularnošću svog oca, stvorio sintezu koju su usvojila oba njegova dugoprestolojuća naslednika147. S jedne strane, on je, kao i njegov otac, poklanjao punu pažnju javnom ritualu i ceremonijalu i bio opsednut takvim stvarima kao što su korektno odevanje i nošenje odlikovanja; ali, istovremeno, njegov privatan život je bio kombinacija nepretencioznosti seoskog džentlmena i uglednog pripadnika srednje klase148. Možda slučajno, ali svakako veoma uspešno, Džordž V je nastojao da bude i neko ko je uzvišen i neko ko je domaćin, očinska figura cele imperije, a ipak, sam po sebi, glava porodice s kojom se svako može poistovetiti. (Zanimljivo je to što je Edvard VIII odbacio oba elementa te sinteze, ni najmanje ne mareći za ceremonije i živeći bumim i iakomislenim privatnim živo-

U trećem razđoblju, između 1914. i 1953, kontekst se još jednom temeljno menja, tako da ritual britanske monarhije prestaje da bude samo jedan vid široko rasprostranjene takmičarske inventivnosti i postaje jedinstven izraz kontinuiteta u periodu dotad neviđenih promena. Za početak ćemo samo reći da je formula monarhije, velike u ceremonijalnom smislu, ali politički neutralne, koja je bila karakteristična za pozno viktorijansko doba i za vladavinu Edvarda VI, ponavljan na strogo konstitucionalan način, jer je ograničena moć koju je Edvard VII imao bila još više oslabljena za vreme vladavine trojice njegovih naslednika. Iako je, na primer, Džordž V morao da odigra neku ulogu u ustavnoj krizi koju je nasledio prilikom stupanja na presto, u izboru premijera među konzervativcima 1923- i formiranju Narodne vlade 1931, i mada je lično bio naklonjen konzervativcima, on je u vršenju svojih javnih, ustavnih dužnosti zadržao savesno ispravan i nepristrasan stav144. On je bio figura u politici, što se na odgovarajući način odražavalo na njegov položaj figure u ceremonijalu, ostvarujući tako predviđanje jednog radikala iz 1913- godine koji je primetio: "U Engleskoj kralj radi ono što narod želi. On će biti socijalistički kralj."145Abdikacija Edvarda VIII bila je još jedan jasan dokaz da je parlament taj ko-

144Nicolson, King George the Fifth, str. 98-101, 218, 486-490, 597-601; E. Longford, The Royal House of Windsor (London, 1976), str. 65, 91; R. Rhodes James (prir.), Memoires ofa Conservative: J. C. C. Davidson's Memoirs and Papers, 1910-1937 (London, 1969), str. 177-178. 145Navedeno u J. A. Thompson, "Labour and the Modern British Monarchy", South Atlantic Quarterly, lxx, (1971), str. 341.

207

146 Wheeler-Bennett, King George VI, str. 636-637, 649-650; Longford, House ofWindsor, str. 91. 147J. A. Thompson i A. Mejia, Jr., The Modem British Monarcby (Njujork, 1971), str. 38. 148Longford, House ofWindsor, str. 63.

208

Dejvid Kanadin


tom149.) Za razliku od Edvarda VIII, Džordž VI je namerno uzeo to ime da bi naglasio povratak stilu svoga oca. I zaista, prilikom njegovog stupanja na presto Boldvin je zabeIežio da će se "narodu on dopasti zato što više od ostale svoje braće karakterom i umom liči na oca"150. Opet je monarh prilježno ispunjavao javne, ceremonijalne dužnosti, istovremeno uživajući u domaćem životu koji je bio prava suprotnost životu njegovog starijeg brata151. Kao i njegov otac, on je posedovao kvalitete "hrabrosti, upornosti, ljubaznosti, odanosti": on je bio čovek koji je pobedio svoje mucanje i odlučno odbio da napusti London za vreme Drugog svetskog rata152. Ako je njegov otac bio "Džordž Mnogovoljeni", on je za uzvrat bio "Džordž Odani". U tim okolnostima monarhija se, naročito u značajnim, ceremonijalnim prilikama, pojavljivala kao otelovljenje konsenzusa, stabilnosti i zajedništva. I zaista, veliki kraljevski rituali, ceremonijal na Dan primirja i kult Božića sa svojom večnom tendencijom ka sve većoj popularnosti (u poslednja dva slučaja kraljevska porodica je takođe igrala istaknutu ulogu) predstavljali su najveće proslave konsenzusa. u kojima su kraljevska porodica, pojedinačne porodice i nacionalna porodica bile zajedno. Između 1914. i 1953- godine Britanija je pretrpela niz unutrašnjih promena koje su svojom zamašnošću prevazilazile one iz prethodnog razdoblja. Između 1910. i 1928. Britanija je od države s jednim od naj-

ograničenijih biračkih prava u Evropi prerasla u zemlju s potpunim, zrelim izbornim sistemom, pri čemu je postojao strah od "ratom iscrpljenog i gladnog proletarijata čija je biračka moć dobila ogromnu prevagu"153. Liberalnu stranku je potisnula Laburistička partija kao druga najjača stranka u zemlji, a propast velikih aristokratskih porodica, naročito posle Drugog svetskog rata, dovela je do sve veće izolovanosti krune u londonskom društvu. Generalni štrajk i Velika depresija doneli su sa sobom neviđenu netrpeljivost i bedu koji su se mogli meriti sa stanjem za vreme dva svetska rata. U skladu s tim, politički neutralna i lično poštovana monarhija predstavljana je, s velikim uspehom, kao "središte stabilnosti u smutnom vremenu", a najefektniji vid toga bila je njena uzdržana, starinska, ceremonijalna velelepnost154. To je, delimično, u velikoj meri bilo olakšano pokomošću medija, koji su nastavili da o velikim državnim ceremonijama izveštavaju s uzdržanim strahopoštovanjem. I zaista, kako je drukčije bilo mogućno tretirati instituciju koja je objedinjavala političku neutralnost i lični integritet; nije bilo ničeg što se moglo kritikovati ili karikirati u Rolandsonovom ili Gilrejevom maniru. Od Partridža do Šeperda i Ilingvorta karikature kraljevske porodice bile su svedene na slike kojima se čestita pojedinim članovima na uspešnim putovanjima u službi imperije, pozdravlja kuća Vindzora ili žali zbog smrti suverena. Kad je Lou 1936. godine pokušao da objavi karikaturu koja se kritički odnosila prema monarhiji, nijedne londonske novine nisu htele da je prihvate155.Jer uredni-

149Thompson i Mejia, op. cit., str. 73, 79. 150Navedeno u R. Lacey, Majesty: Elizabeth II and the House ofWindsor (London, 1977), str. 109151 Ikonografiju kraljevske porodice u dvadesetom veku vidi u R. Strong, "The Royal Image", u Montgomery-Massingberd (prir.), Burke's Guide to the British Monarchy, str. 112. 152Ziegler, Crotvn and People, str. 76-77.

209

153Wheeler-Bennett, King George VI, str. 160. 154Longford, House ofWindsor, str. 91. 155Walker, Daily Sketches, str. 13, 23, 126-127; Wynn Jones, Cartoon History of the Monarchy, str. 132, 157-164, 174-179. Bilo je, naravno, izuzetaka koji su potvrđivali pravilo. Tom Drajberg,

210

Dejvid Kanadin


ci i izveštači, kao i karikaturisti, zadržali su odnos pun poštovanja, što se najbolje može videti u džentlmenskom sporazumu između vlasnika listova u vreme abdikacije. Isto tako, novinske fotografije, kao i filmske novosti, bile su pažljivo priređivane. Posle krunisanja Džordža VI kraljevski ceremonijal-majstor i nadbiskup od Kenterberija dobili su ovlašćenje da koriguju "sve što bi se moglo smatrati da nije zgodno da široka publika sazna". Slično tome, kad je 1948. Harold Nikolson pozvan da piše o javnom životu Džordža V, eksplicitno je zahtevano da "izostavi stvari i incidente koji bi diskreditovali kraljevsku porodicu"156. Ali najvažniji događaj u tom periodu bilo je formiranje BBC-ja koji je imao izuzetno značajnu ulogu u prenošenju te dvostruke slike monarhije koju je tako uspešno izgradio Džordž V. S jedne strane, božićne emisije, ustanovljene 1932. i odmah prihvaćene kao "tradicionalne", učvršćivale su sliku monarha kao očinske figure nacije, koji se obraća svojim podanicima u udobnosti i privatnosti njihovih domova157. Džordž V je bio tako uspešan pri tom obraćanju da je njegov mlađi sin, iako je mucao, morao da nastavi "tradiciju". Istovremeno, prvi generalni direktor BBCja ser Džon Rit, i sam romantični poklonik raskošnih svečanosti i monarhije, brzo je shvatio moć novog medija da

kod slušalaca stvori osećanje učestvovanja u ceremonijalu, što nikad dotad nije bilo mogućno158. Tako su, od venčanja vojvode od Jorka 1923, "audibilne svečanosti" postale stalna odlika BBC-jevih programa, jer je radio prenosio uživo sve veliki događaje, pri čemu su postavljani specijalni mikrofoni tako da su slušaoci mogli da čuju zvona, konje, kočije i klicanje. Tehnički razvoj je dakle, u sasvim stvarnom smislu omogućio uspešno predstavljanje državnih svečanosti kao nacionalnih, porodičnih događaja u kojima je svako mogao da učestvuje. I, ako podaci ispitivanja javnog mnenja predstavljaju nekakav putokaz, ljudi i jesu učestvovali: prenosi velikih kraljevskih svečanosti konstantno su imali rekordan broj slušalaca 159. Ta kombinacija novog medija i anahronog ceremonijala učinila je da kraljevski ritual pruža i osećaj sigurnosti i da uživa popularnost u vremenu promena. Način na koji su se monarsi prevozili, već doživljavan kao neobičan i velelepan u prethodnom razdoblju, sada je bez sumnje doživljavan kao prava bajka. Na krunisanje Džordža VI, na primer, čak je i većina perova koji su prisustvovali svečanosti stigla u automobilima. Henri Čenon, čiji je osećaj za nijanse i romantiku bio nepogrešiv, izbrojao je samo tri kočije160.1 zaista, društvo koje su, sredinom devetnaestog veka, vukli konji već je doživljavano kao nešto što pripada dalekoj

reporterZ)e/7z' ekspresa, izveštavao je o krunisanju izražavajući netrpeljivost prema "uzdržanomstrahopoštovanju koje se smatra prikladnim u najvećem delu štampe", što je izazvalo "buru negodovanja i besa" među čitaocima. Vidi T. Driberg, Ruling Passions (Njujork, 1978), str. 107-109. Poplava komemorativne ibiografske literature takođe se u tom periodu nastavila nesmanjenom žestinom. 156Lacey, Majesty, str. 333;JenningsiMadge, May the Twelfth, str. 16. 157Ziegler, Croum and People, str. 31; Nicolson, King George tbe Pifth, str. 670-671.

211

158A. BoyIe, Only the Wind Will Listen: Reith of the B.B.C. (London, 1972), str. 18, 161, 281. 159J. C. W. Reith, Into the Wind (London, 1949), str. 94, 168169, 221, 238-241, 279-282; A. Briggs, TheHistoryofBroadcasting in the United Kingdom, 4 t. do sada (Oksford i London, 19611979), i, str. 290-291; ii, str. 11, 81, 100-101, 112-113, 157, 266, 272, 396, 505. 160R. Rhodes James (prir.), "Chips": The Diaries of Sir Henry Channon (London, 1967), str. 123.

Dejvid Kanadin


prošlosti, pa su čistači koji su ukljanjali konjski izmet posle glavne procesije bili među onima koji su najglasnije pozdravljeni toga dana161. U svetu aviona, tenkova i atomskih bombi, starinska velelepnost konja, kočija, mačeva i perjanica bila je još veća. Kao što je u jednoj knjizi o kočijama zabeleženo, čak su i značajne porodice prestale da koriste paradne kočije; one su svedene na "čisto ceremonijalna vozila, koja se kreču brzinom hoda, kakve su bile kraljevske paradne kočije, kočija gradonačelnika Londona" i "retko korišćena kočija predsedavajućeg Donjeg doma". U vreme krunisanja kraljice Elizabete čak ni dvor nije imao dovoljno kočija da bi mogao da odgovori svim potrebama vezanim za gostujuće monarhe i šefove država, pa je sedam kočija moralo da bude pozajmljeno od jedne filmske kompanije162. Bolja organizacija pokazana prilikom obezbeđivanja tih dodatnih kočija svedočila je o tome da je tradicija administrativne stručnosti koju je započeo Ešer u potpunosti sačuvana. Sesnaesti vojvoda od Norfolka, nasledni kraljevski ceremonijal-majstor, iako je u vreme krunisanja Džordža VI imao samo dvadeset devet godina, uskoro je stekao veliki ugled zbog svoje tačnosti, sposobnosti za organizovanje spektakla i osećaja za pozorište koji su se mogli meriti s Ešerovim. I zaista, do 1969, kada je organizovao svoju poslednju svečanost - inauguraciju princa od Velsa, imao je već četrdeset godina iskustva vezanog za kraljevski ritual. Na krunisanju 1937. bio je spreman da svom kolegi plati po jednu funtu za svaki minut kašnjenja ili preranog počinjanja segmenata rituala i izgubio je samo pet funti163.

Prilikom te ceremonije Norfolkov saradnik je bio nadbiskup od Kenterberija Kozmo Gordon Lang koga je Hensli Henson i samog opisao kao "rođenog glumca", a njegov biograf kao nekog ko je posvećivao veliku "pažnju i najmanjem detalju svečanosti koja je zahtevala svu dramatičnost i veličanstvenost, a koje su opet, zahvaljujući njemu, izražavale snažna religiozna osećanja". Kao i Norfolk, i nadbiskup je mislio na "jeziku pozorišta", i ta dva predstavnika crkve i države bila su na čelu tri komiteta i nadgledala osam proba prilikom priprema za krunisanje164. Štaviše, uglavnom zahvaljujući trudu dekana kanonika Rajla i sakristana Džoslina Perkinsa, i sama Vestminsterska opatija je postala pogodnije mesto za održavanje ceremonijala. Hornica je popravljena, a sedišta ukrašena pozlatom; zvona u tornjevima su restaurirana; a obnovljene su i procesije sa zastavama i horskim ogrtačima. Za vreme Rajlovog dekanata (1914-1925) održano je najmanje osamdeset šest specijalnih službi, uključujući tu i pogreb Neznanog junaka. Takav "napredak u pogledu dostojanstvenosti i živopisnosti pri služenju u Opatiji" značio je da se može odgovoriti dodatnim zahtevima velikih kraljevskih ceremonijala s dotad neviđenom lakoćom, iskustvom i stručnošću165. Kad je reč o muzici, inovacije iz prethodnog perioda bile su na sličan način utemeljene i dalje obogaćivane. Posle Paratove smrti 1924. godine na čelo Kraljevog orkestra

212

161Jennings i Madge, May the Tivelfth, str. 112, 120. 162H. McCansland, The English Carriage (London, 1948), str. 85; C. Frost, Coronation:June2 1953 (London, 1978), str. 57-58. 163Ibid, str. 39-

213

164H. Henson, Retrospect of an Unimportant Life, 3 t. (London, 1942-1950), i, str. 380-385; J. G. Lockhart, Cosmo Gordon Lang (London, 1949), str. 408-423. 165Perkins, Westminster Abbey: Its Services and Omaments, i, str. 113-117, 193-194; ii, str. 207; iii, str. 180-187; M. H. Fitzgerald, A Memoir of Herbert E. Ryle (London, 1928), str. 290-292, 307-310; L. E. Tanner, Recollections of a Westminster Antiquary (London, 1969), str. 65-68, 144-152.

Dejvid Kanadin


postavljen je sam Elgar, prvi značajan kompozitor koji je došao na to mesto posle više od jednog veka, čime je odato nedvosmisleno priznanje značaju njegove muzike u kraljevskim ritualima166. Posle njega taj posao su nastavili da obavljaju ugledni kompozitori, i njihova obaveza je bila da rukovode muzičkim aranžmanima za kraljevske ceremonije. U vreme kad je postavljen na to mesto, Elgarov kreativni žar je već bio ugašen i iz njegovog pera nije izašlo više nijedno veliko ili populamo delo. Ali drugi kompozitori su preuzeli njegovu baklju i nastavili novouspostavljenu tradiciju po kojoj je svaka velika kraljevska svečanost predstavljala takođe i festival savremene britanske muzike167. Baks, Blis, Holst, Bantok, Volton, Von Vilijams, svi su oni komponovali muziku za krunisanja Džordža VI i Elizabete II. Voltonova dva krunidbena marša "Imperijalna kruna" ["Crown Imperial"] i "Jabuka i skiptar" ["Orb and Sceptre"] (1953) dostojna su bila samog Elgara ne samo po bogatstvu melodije i bogatoj orkestraciji već i po tome što su oba postala redovno izvođena dela u koncertnim salama168.

Zajedno s ovakvim razvojem domaćeg konteksta kraljevskog rituala odvijale su se još veće promene na međunarodnom planu. U prethodnom razdoblju britanska ceremonija se, bez obzira na poboljšanja u odnosu na početak i sredinu viktorijanskog doba, nije izdvajala od velikih javnih svečanosti drugih nacija. Ali u ovoj trećoj fazi ona je prestala da bude jedan od primera kompetitivne inventivnosti i postala je jedinstvena, zahvaljujući nedostatku konkurencije. Jer u vreme vladavine Džordža V većinu velikih kraljevskih dinastija smenili su republikanski režimi. Nemački car, osam kraljeva i pet krunskih prinčeva prisustvovali su 1910. godine pogrebu Edvarda VII kao predstavnici svojih nacija. Ali tokom sledećih dvadeset pet godina "svet je bio svedok odlaska sa scene pet careva, osam kraljeva i osamnaest manjih dinastija - jednog od najspektakularnijih političkih poraza u istoriji169. I opet, na kraju Drugog svetskog rata, italijanska i jugoslovenska dinastija bile su poražene, a japanski car diskreditovan. U tom spektakularno izmenjenom međunarodnom kontekstu ritual britanske monarhije mogao je biti predstavljen kao jedinstveno otelovljenje duge i kontinuirane tradicije, što ranije nije bilo mogućno. Jedan komentator predstojećeg krunisanja je 1937. godine, na primer, zabeležio da se "englesko krunisanje razlikuje od svih drugih ceremonija: zapravo, nigde u svetu ne može se videti nijedan drugi spektakl, kakvoj god vrsti pripadao, koji bi bio tako impresivan i ulivao takvo strahopoštovanje i nadahnuće"170. Tada su te reči već zaista bile tačne. Ali, samo dvadeset pet godina ranije, u poređenju

214

166 Od 1924. na toj dužnosti su bili: ser Edvard Elgar (19241934), ser Volford Dejvis (1934-1941), ser Arnold Baks (19411952), ser Artur Blis (1953-1975), Malkolm Vilijamson (1975- ). Vidi: Blom, Grove's Dictionary of Music and Musicians, v, str. 627. O radu jednog od njih vidi H. C. Coles, Walford Davies: A Biograpby (London, 1942), str. 157-161. 167Uvezi s muzikom izvođenom prilikom krunisanja Džordža VI i Elizabete II vidi: Musical Times, ixxviii (1937), str. 320, 497; xciv (1953), str. 305-306. 1681. Holst, TheMusicofGustav Holst, 2. izd. (London, 1968), str. 46, 162; C. Scott-Sutherland, Amold Bax (Lodon, 1973), str. 181-182; S. Pakenham, Ralph Vaughan Williams: A Discovery of his Music (Londo, 1957), str. 118, 164-165; F. Howes, The Music ofWilliam Walton, 2. izd. (London, 1974), str. 119-121.

215

169Nicolson, King George theFifth, str. 154. 170W. J. Passingham, A History of the Coronation (London, 1937), str. vii.

216

Dejvid Kanadin

sa sličnim ceremonijalima koji su se odvijali u Moskvi, Berlinu, Beču i Rimu, one bi bile očigledno netačne. Ono što je u eri nadmetanja bilo novina, u eri promena postalo je starina samim tim što je opstalo. Persi Šram u svojoj Istoriji krunisanja tvrdi to isto na retorički bogatiji način: U Vestminsteru je sve kao od davnina, dok su Ahen i Rems zapušteni. Ne postoji više ImperatorRomanorum. Čak su i Habsburzi i Hoencolerni morali da se manu svojih carskih titula, a krune, skiptri i odore iz starih carskih riznica postali su eksponati po muzejima. U Francuskoj čak ni ta uspomena na prošlost nije ostala... Ako pažljivije pogledamo oko sebe, videćemo da su stare državne tradicije posvuda razbacane po gomilama đubreta. Skoro da nema zemlje koja je uspela da kontinuirano prilagodi svoje srednjovekovne institucije a da pri tom izbegne njihovo potpuno odbacivanje ili potpunu rekonstrukciju. I zaista, jedan od simptoma našeg doba je taj što zemlje, uživajući u svojoj novoprobuđenoj moći, stvaraju potpuno nov oblik države i svesno odbacuju prošlost. Usred tih prizora izgradnje i razgradnje nije opstalo nijedno znamenje prošlosti kao simbol sadašnjosti osim Katedrale svetog Petra u Rimu i homice kralja Edvarda u Vestminsteru171. Kontrast između prilagođavanja i rekonstrukcije nije bio samo metaforičan; ono što je važilo za ustavna uređenja važilo je i za glavne gradove. Dok je rekonstrukcija Londona uglavnom bila završena pre Prvog svetskog rata, prestonice drugih novih ili novopriznatih sila neprekidno su rekonstruisane kako bi što više izražavale nacionalnu veličinu. U Italiji je, na primer, Musolinijeva želja bila da "Rim izgleda veličanstveno u očima svih naroda sveta prostran, uređen, moćan, kao u vreme Avgustovog carstva, a glavni urbanistički plan iz 1931. kao svoj prvi cilj postavio je stvaranje blistave monumentalne prestonice, 171Schramm, History of the English Coronation, str. 104-105.


217

uključujući tu i konstrukciju Piazza Venezia i velikih, monumentalnih saobraćajnica koje vode u Rim, kao što je Via delllmperio koja ide prema Koloseumu172. I u Nemačkoj masivne, monumentalne, megalomanske građevine Trećeg Rajha, plodovi saradnje Hitlera i Alberta Špera, otelovljuju sličan stav. Muzej nemačke umetnosti, sedište vlade, kao i zgrade i tereni za smotre u Nirnbergu, da i ne pominjemo kasnije, nerealizovane planove za izgradnju trijumfalnih puteva i slavoluka u Berlinu, sve je to odražavalo Hitlerovo čvrsto uverenje da se jedna civilizaCija ocenjuje prema velikim građevinama koje iza nje ostaju173. Taj novatorski neoklasicizam nije bio ograničen samo na fašističke sile. Pretvaranje Crvenog trga u Moskvi u ceremonijalni centar može se shvatiti kao deo sličnog načina izražavanja, a to je slučaj i s velikim (i nerealizovanim) planom za izgradnju ogromne Palate sovjeta u neoklasicističkom stilu174. A u Vašingtonu - završetak Linkolnovog memorijalnog centra, izgradnja spomenika Tomasu Džeferso172Fried, Planning theEternal City, str. 31-33; E. R. Tannenbaum, Fascism in Italy: Society and Culture, 1922-1945 (London, 1973), str. 314; S. Kostof, "The Emperor and the Duce: the Planning of Piazzale Augusto Imperatore in Rome", u Millon i Nochlin (prir ), ArtandArchitecture in theServiceofPolitics, str. 270-325. 173A. Speer, Inside the Third Reich (Njujork, 1970), gl. 5, 6, 10, 11; B. M. Lane, Architecture and Politics in Germany, 19181945 (Kembridž, Mas., 1968), str. 185-195; Barden, Nuremberg Party Rallies, gl. 6. 174 M. F. Parkins, City Planning in Soviet Russia (Čikago, 1953), str. 33-43; A. Kopp, Toivn and Revolution: Soviet Architecture and City Planning, 1917-1935 (London, 1970), str. 219226; J. E. Bowlt, "Russian Sculpture and Lenin's Plan of Monumental Propaganda”, u Millon i Nochlin (prir.), Art attd Architecture in the Service ofPolitics, str. 182-193.

218

Dejvid Kanadin

Kontekst, izvodenje i značenje rituala

nu i Arlingtonskog mosta, kao i grupa administrativnih zgrada u Konstitjušn aveniji, pokazuju snagu istog uticaja s druge strane Atlantika.69 Ali London je, i kad je reč o građevinama i kad je reč o ustavnom uređenju, opet bio izuzetak. Jer, dok su druge zemlje završile ili rekonstruisale pozorišta u kojima je vladajuća elita izvodila svoje javne svečanosti, u Londonu je pozornica ostala uglavnom nepromenjena od kad je postavljen ensemble Bakingamska palata - Admiralski slavoluk. U međuratnim godinama samo je Kaunti Hol pridodat velikim javnim zgradama, pa i on je započet pre 1914. godine. Čak je i Kenotaf, sa svim svojim simboličkim konotacijama, bio relativno beznačajan dodatak londonskom arhitektonskom nasleđu. Tako su zgrade koje su bile nove 1910. godine u roku od dve decenije postale stare u poređenju s graditeljskom groznicom u drugim glavnim gradovima. Umesto samozadovoljnog tolerisanja haosa karakterističnog za prvu fazu, ili odocnelog nastojanja da se uhvati korak i nadmeće s drugima, što je bilo karakteristično za drugu fazu, Londonci su sada svoj grad doživljavali kao arhitektonski najstabilniju prestonicu - kao fizičku stabilnost koja prikladno odražava stabilnost njihove politike. Analizirajući promene koje su se desile između 1897. i 1914. Harold Klan kaže:

Tako je i u graditeljstvu ono što je u eri nadmetanja bilo novina, u eri promena postalo starina samim tim što je opstalo. Ovi kontrasti se u potpunosti odražavaju i na sam ceremonijal. U Italiji, kao i u Rusiji, nov politički poredak doneo je i upadljive, emotivne, tehnološki složene forme rituala, koje su bile prava suprotnost dominantnim formama u Engleskoj. U Nemačkoj, pre svega, korišćenje tenkova, aviona i reflektora govorilo je o posvećenosti tehnologiji i netrpeljivosti prema anahronizmima kao što su paradne kočije i ceremonijalni mačevi. Umesto da stanu duž ulica, veselo ali uljudno pozdravljajući, kao što su to radili Londonci, četvrt miliona Nemaca je svake godine učestvovalo na nirnberškim mitinzima gde su s "mahnitim oduševljenjem" slušali "neobuzdane izlive emocija" svojstvene Hitlerovom govorništvu. Poluliturgijsko popevanje i intersekcije između govornika i publike; način govora pri kojem se celo firerovo te10 treslo kao u groznici; stanje gotovo seksualne iscrpljenosti u kojem se nalazio posle govora: sve je to bilo sasvim suprotno "nenapadnom dostojanstvu" Džordža V i njegove kraljice177. Ma koliko se okretao ka prošlosti i na nju oslanjao, veliki deo fašističkog rituala (i gradnje), kako se kasnije ispostavilo, za savremenike u Engleskoj nije bio ništa drugo do drečeća, histerična novotarija koju su zapažali i poredi11 s očiglednijim tradicionalizmom monarhije. Kao što je Bronislav Malinovski, u vreme krunisanja Džordža VI, objasnio, diktatori

Uzimajući u obzir ogromna poboljšanja koja su sprovedena po celom Centralnom Londonu..., moglo bi se reći da današnji London verovatno nadmašuje velelepnost Pariza. Dok se mišljenja o vrlinama drugih gradova strahovito razlikuju, London bez sumnje ima gotovo neprikosnoveno pravo da se smatra najlepšom prestonicom na svetu176. 69 Reps, Monumental Washington, str. 167, 170-174; Craig, Federal Presence, str. 309-327. 176H. Clunn, LondonRebuilt, 1897-1927 (London, 1927), str. 10.

219

177J. P. Stem, Hitler: TheFuhrer andthePeople (London, 1975), str. 39,82,85-86,88-91; SirN. Henderson, Failure ofaMission: Berlin, 1937-1939 (London, 1940), str. 70-71; Barden,NurembergParty Rallies, str. 113-120,125,133-134; S. Morley, "A Talent toAmuse": A BiographyofNoelCoward (Harmondsvort, 1974), str. 193.

Dejvid Kanadin


u žurbi kreiraju, od svih mogućnih vrsta loše odabranih tričarija, svoj vlastiti simbolizam i ritual, svoje mitologije i svoja direktno religijska, pa čak i magijska verovanja. Jedan postaje inkamacija arijevskog vrhovnog boga; drugi razmetljivo stavlja lovorov venac careva drevnog Rima na svoju glavu... Pompa i ritual, legenda i magijska ceremonija odigravaju se oko njih i svojim zaslepljujućim sjajem nadmašuju vremenom osveštane, istorijski zasnovane institucije tradicionalne monarhije178.

na vrhu. Sporazum s Irskom, nezavisnost Egipta, kraj engleske vladavine u Indiji i odvajanje Irske i Burme mogli su značiti da to već nije tako. Ali izuzetno uspešne posete princa od Velsa i vojvode odjorka dominionima i Indiji samo su još više učvrstile veze između krune i imperije, tako da je svaki kraljevski ritual ostao i imperijalni i domaći događaj180. Ovde ćemo kao primer navesti tumačenje "značenja" krunisanja Džordža VI koje je dao profesor Malinovski:

220

Naravno, kad je reč o tradicijama britanske monarhije vezanim za ritual, one su bile "vremenom osveštane" i "istorijski zasnovne" u relativnom smislu; samo uslovno, u poređenju s novim suparničkim ritualima, one su mogle biti tako okarakterisane. Ali, u međuratnim godinama zastupano je upravo to stanovište. Nju stejtsmen je 1936. godine, na primer, upoređivao "blag i očinski zdravorazumski ton kraljeve božićne poruke" s nacističkim zvaničnikom koji je govor "završio tako što je pozvao svoju publiku da mu se pridruži u nacističkoj božićnoj čestitki vođi - 'Hajl Hitler'". A Kingsli Martin je iste te godine još sažetije rekao da ako "bacimo svečanu odoru monarhije u slivnik... Nemačka nas je naučila da će se uvek naći neki uličar da je podigne"179. U tim raznolikim i zbunjujućim nacionalnim i intemacionalnim okolnostima privlačnost Imperije i ceremonijalna veza krune s njom samo su dobile na snazi - delimično kao odvraćanje pažnje od unutrašnjih problema, a delimično kao izraz utešnog verovanja da su u novom svetu nadmetanja velikih političkih sila Britanija i njena imperija ostale 178 B. Malinowski, ”A Nation-wide Intelligence Service" u C. Madge i T. Harrison, First Year's Work, 1937-1938 (London, 1938), str. 112. 179Neiv Statesman, 25. januar 1936; K. Martin, "The Evolution of Popular Monarchy", PoliticalQuarterly, vii (1936), str. 155-156.

221

Krunisanje je, između ostalog, predstavljalo veliku ceremonijalnu paradu veličine, moći i bogatstva Britanije. To je takođe bio i događaj prilikom kojeg su jedinstvo Imperije i snaga njenih veza javno demonstrirani... Mislim da, u psihološkom smislu, nije bilo sumnje da je krunisanje osnažilo osećanje sigurnosti, stabilnosti i trajnosti Britanske imperije181. Ili, kako je sam Džordž VI kratko rekao u poruci emitovanoj povodom krunisanja: "Osećao sam jutros da se zaista cela imperija sakupila unutar zidova Vestminsterske opatije.1,182A krunisanje njegove kćeri doživljeno je iz iste široke, obuhvatne perspektive. Filip Zigler objašnjava: Imperija se već raspadala, ali se još uvek činilo da je Komonvelt moćna stvamost. Snaga i kohezijazemalja povezanih zajedničkom monarhijom biće sve veća. Još uvek se srčano držeći spoljnih obeležja velike sile, Britanija će povratiti svoje pravo mesto u svetu185. I zaista, u taj kontekst treba staviti i reči same Elizabete II: "Siguma sam da ovo, moje krunisanje, nije simbol moći i 180Wheeler-Bennet, King George VI, str. 199, 215, 254, 302304,371-381; F. ĐonMson,EdivardVIII (London, 1976), gl. 6-8. 181Malinowski, "ANation-WideIntelligenceService", str. 114-115. 182The Times, Crotvn and Empire (London, 1937), str. 184. 183Ziegler, Croum and People, str. 97.

Dejvid Kanadin


sjaja koji su prošli, već izražavanje naših nada u budućnost.11184

pogrebu njenog muža nego princa Alberta185. Opet je telo bilo izloženo na odru (ovoga puta u Vestminsterskoj opatiji), zatim je procesija išla ulicama Londona, a onda je sledila privatna sahrana u Vindzoru. A kad je 1953. umrla kraljica Meri, ceremonijal je još više ličio na pogrebe samih monarha jer je bila izložena na odru u samom Vestminster Holu. Novina je takođe bilo i to što je kraljica Meri, želeći da pruži maksimalan dokaz porodične solidamosti, prisustvovala krunisanju svog sina Džordža VI, a to je ponovila i kraljica-majka prilikom krunisanja kraljice Elizabete 1953- godine186. Ta dva javna pogreba kraljica-udova nisu bili jedini novi kraljevski događaji izmišljeni u tom razdoblju. Zahvaljujući Viktorijinoj i Edvardovoj dugovečnosti, u drugom razdoblju su se desila i venčanja dece monarha; poslednje je bilo 1885. kada se princeza Beatris udala za princa Ludviga od Batenberga. Ali, s obzirom na to da su između 1910. i 1953- godine na prestolu bila dva relativno mlada kralja, održavan je ceremonijalni potencijal koji je poticao više iz obreda ranijih faza životnog ciklusa porodice. Godine 1922. princeza Meri se udala za vikonta Lasela, a Džordž V je iskoristio priliku da kraljevska venčanja prebaci iz privatnosti Vindzora ili Kraljevske kapele na ulice Londona, priređujući ceremoniju u Opatiji, s kompletnom procesijom koja joj je prethodila187. Kao što je vojvoda od Jorka objasnio, postignut je veliki javni uspeh - "to nije više Merino venčanje, već (kako kažu novine) 'opatijsko venčanje', ili 'kraljevsko venčanje', ili 'nacionalno venčanje', pa

222

VII U tim okolnostima "značenje" kraljevskog rituala se dalje razvijalo i širilo. Nesumnjivo, politićka moć i lična privlačnost monarha, odnos medija, prilike u Londonu, stanje tehnologije, sve to što se temeljno promenilo u prethodnom razdoblju ostalo je sada nepromenjeno. Kao i ranije, monarh je bio otac svog naroda i patrijarh imperije, a kraljevski ceremonijal je bio isto tako velelepan i uspešan kao i u Ešerovo vreme. Ipak, paradoksalno, upravo su ti vrlo realni elementi kontinuiteta i prikrivali i objašnjavali promene "značenja". Jer upravo je činjenica kontinuiteta, u jednom vremenu unutrašnjeg nemira i internacionalne revolucije, davala kraljevskom ritualu u Engleskoj one atribute jedinstvenosti, tradicije i trajnosti koji su mu u prethodnom periodu tako vidljivo nedostajali. "Značenje" kraljevskog rituala se još jednom promenilo ne toliko uprkos kontinuitetu stila i okolnosti koliko zbog tog kontinuiteta. Staviše, novine, novi izmišljeni ceremonijali još više su pojačali utisak kontinuiteta i stabilnosti. Jedan niz takvih noviteta odnosio se na kraljičinog supruga. Od sedamdesetih godina devetnaestog veka pa sve do kraja prve decenije dvadesetog veka nijedan supružnik monarha nije umro. Albert je umro pre Viktorije, a Aleksandra je nadživela Edvarda. U toj trećoj fazi, uloga kraljeve supruge i kraljice-udove postala je važna i to se ogledalo u kraljevskom ritualu. Kada je kraljica Aleksandra umrla 1925. godine, priređen joj je zvaničan pogreb koji je bio sličniji 184Frost, Coronation, str. 136.

223

185 Batdscombe, Queen Alexandra, str. 302; Tanner, Recollections of a Westminster Antiquary, str. 67. 186Lacey, Majesty, str. 116. 187Ibid, str. 76-78; Nicolson, King George theFiftb, str. 92.

224

Dejvid Kanadin


čak i 'narodno venčanje'"188. Zatim je sledilo venčanje vojvode od Jorka kada se prvi put za petsto godina jedan princ iz kraljevske kuće venčao u Opatiji. Vojvoda od Kenta se 1934. godine takođe tu venčao, a 1947. princeza Elizabeta. Ali venčanje vojvode od Glostera 1935. godine održano je relativno neupadljivo, u Kraljevskoj kapeli u Bakingamskoj palati, iz straha da bi zbog jubilarne godine bilo previše ceremonijala, pa bi njegov ekskluzivitet bio narušen189. Ali novinu da se venčanja kraljevske dece i zvanični deo pogreba kraljica-udova održavaju u Opatiji daleko je nadmašio srebrni jubilej Džordža V, koji opet nije imao pravi presedan jer se dvadesetpetogodišnjica Viktorijine viadavine poklopila s Albertovom smrću i njenim povlačenjem. I opet je novina postigla veliki uspeh i izazvala veliko oduševljenje i podršku. Po mišljenju lorda Solsberija, taj događaj je predstavljao "zapanjujuću potvrdu duboko utemeljene stabilnosti i solidarnosti zemlje i imperije pod vlašću Vašeg veličanstva"190. A Remzi Makdonald, koji je službu održanu jubilarnog dana opisao kao "užarenu od emocija", bio je još više ganut prijemom predsednika vlada iz zemalja Dominiona. "Tu je imperija biia jedna velika porodica, porodični skup, s kraljem kao glavom porodice. Svi smo se razišli osećajući da smo učestvovali u nečemu što je veoma nalikovalo svetom pričešću.1,191 Ideja o monarhiji kao sekulamoj religiji nije bolje mogla biti artikuli-

sana. Ali najdetaljnija i, čini mi se, najrealnija ocena narodnog osećanja koje je izazvao jubilej sažeta je u biografiji KraljDžordž V Harolda Nikolsona:

188J. Pope-Hennessy, QueenMary, 1867-1953 (London, 1959), str. 519-520. 189 Lacey, Majesty, str. 78; Wheeler-Bennett, King George VI, str. 151. 190Longford, House ofWindsor, str. 94. 191D. Marquand, RamsayMacdonald (London, 1977), str. 774.

225

Bilo je tu pre svega ponosa, ponosa zbog činjenice da je, dok su drugi prestoli pali, naša monarhija, neokmjenog dostojanstva, opstala više od hiljadu godina. Strahopoštovanja zbog pomisli da smo u kruni imali simbol patriotizma, žižu jednoglasja, obeležje kontinuiteta u svetu koji se rastače. Zadovoljstva zbog osećanja da je suveren stajao iznad svih klasnih netrpeljivosti, svih političkih ambicija, svih pojedinačnih interesa. Prijatnosti zbog spoznaje da smo imali jakog, blagonaklonog patrijarha, oličenje najviših standarda rase. Zahvalnosti prema čoveku koji je svojom čestitošću zasluživao uvažavanje celog sveta. Kralj Džordž je predstavljao i podržavao one domaćinske i javne vrline koje Britanci smatraju specifično svojim. U njemu su videli odraz i uzdizanje onoga što su negovali kao vlastite individualne ideale - vere, dužnosti, poštenja, hrabrosti, zdravog razuma, tolerancije, uljudno. 192 sti. .1.lstine . Da li takva osećanja, izražena tom prilikom, treba shvatiti kao dokaz uspeha mobilišuće predrasude, ili kao auteničnu kristalizaciju kolektivnog mišljenja, ili, zapravo, kao kombinaciju te dve stvari, bez sumnje će ostati stvar za diskusiju. Ali činjenica da su takva osećanja postojala ne može se dovoditi u pitanje. Ostale vrste javnih svečanosti iz tog perioda bile su već ustanovljene u prethodnoj fazi razvoja. Pogreb Džordža V predstavljao je čin izražavanja zahvalnosti kralju koji je preživeo rat i odoleo u miru193. Krunisanje Džordža VI bilo je ekstravagantna, imperijalna reafirmacija stabilnosti 192Nicolson, King George the Fifth, str. 671-672. 193Najpotpunije je o tome pisao The Times, Hail and Farewell: The Passing of King George the Fifth (London, 1936).

Dejvid Kanadin


monarhije posle prekida nastalog zbog abdikacije. A njegov pogreb je opet bio izraz nacionalnog uvažavanja čoveka koji nije želeo da postane kralj, ali koji se, zahvaljujući snažnom osećanju dužnosti, hrabro držao u ratu i koji je savladao svoje mucanje. Podaci dobijeni ispitivanjem javnog mnenja svedoče o široko rasprostranjenoj žalosti, šoku i saučešću, koji su, zapravo bili toliki da je čuveni radio-komentar Ričarda Dimblbija u kojem opisuje kralja izloženog na odru u Vestminster Holu verovatno odražavao osećanja većine njegovih slušalaca:

rovog Tajmsovog uvodnika povodom smrti Džordža IV lepo ilustruje u kolikoj meri se stav javnosti prema kraljevskim ceremonijama i događajima vezanim za kraljevsku porodicu promenio. Poslednja velika ceremonija u tom nizu, koja je uspešno spojila monarhiju i imperiju, naglasila stabilnost u eri promena i slavila kontinuitet Britanije kao velike sile, bilo je krunisanje Elizabete II 1953. godine. Jer to je još uvek bio zvanično imperijalni događaj; na kraljičinoj haljini su bili izvezeni amblemi dominiona, regimente Komonvelta i kolonijalne trupe marširale su u procesiji, predsednici vlada dominiona i Indije bili su prisutni u Opatiji, a tu je bio i čitav niz šefova država iz različitih egzotičnih kolonijalnih protektorata195. Tada se činilo da su sve opasnosti i svi izazovi ratnog i sumornog razdoblja prevaziđeni: imperija je još uvek bila velikim delom netaknuta; problem nezavisnosti Indije i republikanskog statusa unutar Komonvelta trijumfalno je razrešen; Cerčil se vratio u Dauning strit br. 10; Britanija je još jednom potvrdila svoj položaj velike sile; nova elizabetinska era čekala je iza ćoška. I sve to nije bilo samo implicitno, već svesno artikulisano u vreme krunisanja. Prema Dejli ekspresu,

226

Hrast Sandringama*, skriven pod bogatom, zlatnom draperijom Zastave. Lagani treptaj sveća nežno dotiče dragulje u carskoj kruni, čak i rubin što ga je Henri nosio kod Aženkura. Dotiče meki kadifeni purpur jastučeta i sveže, belo cveće jedinog venca što leži na zastavi. Koliko dirljiva može biti ta jednostavnost. Koliko stvame suze onih koji prolaze i to vide, pa onda izlaze, kao što to čini neprekidna reka ljudi u ovom trenutku, izlaze u hladnu, mračnu noć i traže da se na trenutak osame sa svojim mislima... Nikad bezbedniji ni bolje čuvan ne ležaše usnuli kralj, sa zlatnim svećnjakom da mu ugreje mesto počinka i prigušenim koracima svojih odanih podanika da mu prave društvo... Koliko pristoji noćas Džordžu Odanom ona rečenica koju je o svom ocu izgovorio jedan neznanac: "Zalazak njegovog života obojio je nebo celog sveta."194 Suprotnost između ovog opisa punog ponosa, odanosti i poštovanja, emitovanog širokim narodnim masama, i su* Sandringham, mesto u Norfolku u Engleskoj, sedište pr ca od Velsa. (Prim. prev.) 194 Dimbleby, RichardDimbleby, str. 227-229; L. Miall (pri Richard Dimbleby: Broadcaster (London, 1966), str. 75-76. O reakcijama naroda na kraljevu smrt vidi u Ziegler, Croivn and People, str. 84-96.

227

druga elizabetinska era počinje tonom duhovnog poleta kakav Britanija nikad dosad nije iskusila. Nikada u britanskoj istoriji nije ona imala takav moralni prestiž kakvim Komonvelt, uključujući i Britaniju, sada raspolaže. U tom preterano euforičnom kontekstu nimalo ne iznenađuje to što je nadbiskup od Kenterberija osetio da je Britanija na dan krunisanja bila bliska Nebeskom carstvu, kao ni to

195Morris, Faretvell the Trumpets, str. 498.

Dejvid Kanadin


što je Elizabeta htela sama da zvučno objavi svoju veru u budućnost196. Koliko su te ceremonije bile privlačne vidi se po stepenu njihove komercijalne i komemorativne eksploatacije. Opet su prilikom jubileja i krunisanja suveniri preplavljivali tržište. Domaći proizvođači su zaista bili toliko željni da profitiraju na krunisanju 1937. godine da je uvedena uvozna carina od sto posto na sve strane, uvezene suvenire. Birmingamska korporacija je 1953- ponudila deci iz tog grada izbor između Biblije, Elizabete naše kraljice Ričarda Dimblbija, kašike i viljuške, dva komemorativna pehara, bombonjere, patent-olovki, peroreza i činije s portretom kraljice197. Komemorativne medalje, slične bedževima pravljenim za političke kampanje, opet su dodeljivane, a kolekcionarske medalje su opet privatno proizvođene198. Ali njih je bilo manje nego ranije, uglavnom zbog toga što su se pojavili novi načini komemoracije. Prvi je bilo sađenje

drveća, širom imperije, novina koja je naročito zapažena prilikom krunisanja Džordža VI i Eiizabete II199. Drugi način, iz vremena srebrnog jubileja Džordža V, bile su specijalno dizajnirane poštanske marke koje je izdavala Državna pošta. Izdavanje kraljevskih komemorativnih maraka prvobitno je bilo ograničeno na imperiju, a u Engleskoj su samo takvi svetovni festivali kao što je Imperijalna izložba u Vembliju dobijali dozvolu. Ali od 1935. izdavane su specijalne marke povodom svih kraljevskih jubileja, krunisanja, značajnih venčanja i godišnjica venčanja (ali ne i rođenja ili pogreba)200. To je opet bila nova izmišljotina, ali se sasvim uklapala u "tradicionalne" obrasce.

Po definiciji, period posle krunisanja 1953. godine suviše nam je blizak da bi bio podložan detaljnoj ili pristoj-

196Briggs, History ofBroadcasting, iv, str. 470; Martin, Croivn and the Establishment, str. 15. Najbolje opise svih kraljevskih ceretnonijala, od srebrnog jubileja Džordža V do krunisanja njegove unuke, dao je ser Henri Čenon. Vidi: Rhodes James, "Chips", str. 32-33, 54-57, 123-126, 464-465, 472-474, 275-277. 197Rodgers, Commemorative Souvenirs, str. 38-43198Vidi dodatak, tabela 2. Kraljevska kovnica je ponovo proizvodila zvanične medalje za jubilej Džordža V i krunisanje Džordža VI kako je to bilo uobičajeno od 1887. godine. Ali 1953- godine nije bilo zvanične krunidbene medalje iz Kraljevske kovnice već samo krune. Uputan je Edmundsonov komentar: "Kolekcionari su se žalili tvrdeći da činjenica što takva medalja nije proizvedena predstavlja ozbiljno kršenje tradicije, ali odgovoreno im je da je u moderno vreme 'tradicija' uspostavljena tek od krunisanja Edvarda VII." Edmundson, Collecting Modem Commemorative Medals, str. 65-66.

199Npr. Komitet za krunidbenu sadnju, The Royal Record of Tree Planting, theProvision ofOpen Spaces, Recreation Grounds and OtherSchemes Undertaken in the British Empire and Elsewhere, Especially in the United States of America, in Honour of the Coronation ofHis Majesty King George VI (Kembridž, 1939). 200L. N. i M. Williams, Commemorative Postage Stamps ofGreatBritain, 1890-1966 (London, 1967), str. 9, 25-40; T. Todd, AHistory of British Postage Stamps, 1660-1940 (London, 1941), str. 211, 214, 215, 217; H. D. S. Haverbeck, The Commemorative Stamps oftheBritish Commonwealth (London, 1955), str. 89-94. Vidi takođe dodatak, tabela 5. Vredi pomenuti da je Britanija, u odnosu na Evropu i imperiju; sporo prihvatala komemorativne marke. U većini evropskih zemalja specijalne marke su izdavane povodom godišnjica i jubileja od 1890. do 1914, a što se tiče imperije, Njufaundlend je izdao specijalne marke povodom krunisanja Džordža V. Vidi: Hobsbawm, "Inventing Traditions", str. 19.

228

22 9

VIII

Dejvid Kanadin


noj istorijskoj analizi. Iako se čini jasnim da je "značenje" kraljevskog rituala ušlo u novu fazu u kojoj su mnoge pretpostavke prethodnog perioda prestale da važe, još uvek nije sasvim jasno kako se on može, činjenično, opisati. Ali, zarad potpunosti, iznećemo neka opažanja u skladu s analizom koju smo dosad primenili. Dakle, politička moć monarha ostaje ograničena ili se bar sprovodi tako diskretno da se čini nevažnom. Pri nedavnom ispitivanju javnog mnenja 86 posto ispitanika vidi u kraljici "figuru koja potpisuje zakone i čini ono što joj vlada naloži da čini"201. Istovremeno, kraljica je nastavila onu tradiciju ponašanja koju odlikuju "visoka svest i spremnost u ispunjavanju dužnosti", a koja je karakterisala britansku monarhiju od vremena vladavine njenog dede, i ostala je verna sintezi privatne čestitosti i javne uzvišenosti kojom se odlikovala vladavina Džordža V i VI. Pre svega, u periodu kada su veliki delovi Londona rekonstruisani, kad su Ijudi stigli na mesec, a "konkord" približio Njujork, romantični sjaj staromodne ceremonije postao je još privlačniji. Ser Carls Pitri objašnjava da je "moderni svet toliko mehanizovan da se njegovi stanovnici hvataju za svaku priliku koja se ukaže kao spas od monotonije", a monarhija, čiji "raskoš i ceremonijal" unose "glamur, tajanstvenost i uzbuđenje" u živote miliona, ima posebne mogućnosti da im to pruži202. Da se, na primer, na službu zahvalnosti povodom svog jubileja kraljica dovezla do Katedrale sv. Pavla u limuzini, veliki deo sjaja vezanog za tu priliku bio bi izgubljen.

Još značajniji je bio način na koji je kraljevska ceremonija predstavljala, na unutrašnjem planu, odgovor na društvene promene, ili davanje legitimiteta tim promenama, tako što je budila bliske uspomene na prethodni period. Kao što je vreme pokazalo, Drugi svetski rat je ostavio daleko veće posledice na socijalnom i ekonomskom planu nego Prvi svetski rat. Aristokratija je praktično nestala kao deo vlasti. Poštovanje hrišćanske etike u javnosti takođe je oslabilo. Namnožili su se problemi vezani za rasu, boju kože, nasilje, zločin i drogu. Došlo je do znatnih promena u mišljenjima i zakonskim regulativama u vezi s pitanjima kao što su smrtna kazna, abortus, predbračni seks i homoseksualnost. Došlo je do preraspodele bogatstva i prihoda, ne drastičnog, ali svakako izrazitijeg nego ikad rariije u dvadesetom veku. Dakle, u jednom "egalitarnom, seksualno permisivnom i multirasnom društvu" monarhija je ostala vema onoj javnoj, ceremonijalnoj ulozi koju je identifikovao Harold Nikolson opisujući srebrni jubilej Džordža V: "garant stabilnosti, sigurnosti, kontinuiteta čuvar tradicionalnih vrednosti"203. Ili, kako je prilikom nedavnog ispitivanja javnog mnenja potpunije formulisano:

230

231

Njeno postojanje znači sigurnost, stabilnost i kontinuirani nacionalni prestiž: ona garantuje zakon vere i moralno vođstvo; ona je 'iznad stranačkog' fokusa grupne identifikacije; ona znači veselje, uzbuđenje i zadovoljstvo koje pruža ceremonijalni raskoš; ona je važan, i možda sve važniji, simbol nacionalnog prestiža204. Kao što ove završne reči sugerišu, uloga kraljevskog rituala takođe je dobila novo značenje u međunarodnom

201 Rose and Kavanagh, "The Monarchy in Contemporary British Culture", str. 551. 202 Sir Charles Petrie, The Modem British Monarchy (London, 1957), str. 215; Harris, Long to Reign Over Us?, str. 27, 55.

203Lacey, Majesty, str. 245; Ziegler, Croum andPeople, str. 198; A. Duncan, The Reality ofMonarchy (London, 1970), str. 95. 204Harris, Long to Reign Over Us?, str. 137.

Dejvid Kanadin


kontekstu jer je položaj Britanije u svetu temeljno oslabio. Lakoverne, euforične nade izražene prilikom krunisanja - da predstoji nova elizabetinska era - pokazale su se jalovim. I zaista, za osetljive posmatrače sve je već bilo jasno. Jedan američki izveštač, koga nije poneo velelepni događaj, primećuje da su "Britanci odigrali" "tu predstavu" delimično zbog toga što su želeli da "daju psihološki podsticaj svojoj donekle uzdrmanoj imperiji"205. A valja istaći da je Elizabetina titula bila mnogo manje imperijalna nego titule njena tri prethodnika. Jer nije bila ni carica Indije, ni vladarka "britanskih dominiona preko mora", već samo "šef Komonvelta"206. Britanija je posle njenog krunisanja sve brže gubila svoju moć: raspad kolonijalne imperije, nestanak poslednje generacije imperijalnih državnika kao što su Smits i Menziz, fijasko u vezi sa Sueckim kanalom, problemi u Bijafri i Severnoj Irskoj, stalne ekonomske krize i priključenje Britanije Zajedničkom tržištu. Zvanična sahrana ser Vinstona Čerčila 1965, tačno na pola puta između Elizabetinog krunisanja i srebrnog jubileja, nije bila samo poslednji obred posvećen velikom čoveku već je i svesno doživljavana kao rekvijem za Britaniju kao veliku silu207. Dakle, "dok je moć Engleske bledela..., sve više smo se dičili kraljevskom porodicom kao nečim što samo mi imamo i s čime se nijedna zemlja ne može meriti"208. Baš kao što je u prethodnim razdobljima promena na međunarod-

nom planu, ritual monarhije bio važan u legitimisanju novine koju je predstavljala zvanična imperija i u davanju utiska stabilnosti u vremenu međunarodnih pometnji, tako je i u posleratnom svetu pružao prijatnu utehu zbog gubitka statusa svetske sile. Kad se posmatra velika kraljevska svečanost, detaljno isplanirana, izvedena bez greške i praćena komentarom koji naglašava (iako pogrešno) istorijski kontinuitet s ranijim vremenima britanske veličine, gotovo je mogućno poverovati da ta vremena nisu potpuno prošla. Kao što je Ričard Dimblbi sažeto primetio povodom krunisanja, Amerikanci su možda "rasa koja ima takvu vitalnost", ali im "nedostaje tradicija" u tolikoj meri da će "morati da čekaju hiljadu godina pre nego što svetu budu mogli da pokažu nešto tako značajno ili tako lepo"209. Posle 1953. taj stav je postao još izrazitiji jer se opadanje nije više moglo negirati. Po Kuperovim rečima , "dok ljudi vide ruku u rukavici kako maše iz zlatne kočije, osećaju da je sve u redu s nacijom, bez obzira na pravo stanje stvari". Ta"tendencijaka uzdizanju kraljevske porodice dok nacionalni prestiž opada", a pre svega naglašavanje, kao nikad do tada, velelepnosti i jedinstvenosti kraljevskog ceremonijala, naročito je upadljivo u posleratnoj Britaniji210. Sve to je u velikoj meri bilo olakšano uticajem televizije koja je kraljevske javne svečanosti učinila dostupnim na opipljiv i neposredan način, što ni radio ni filmske novosti nisu mogli da postignu. I tu je, kao i u drugim stvarima, Elizabetino krunisanje predstavljalo most između starijeg doba i nove faze u razvoju. Jer, iako je ton komentara Ri-

232

205Briggs, Sound and Vision, str. 471. 206 Longford, House of Windsor, str. 196; Morris, Fareivell the Trumpets, str. 498-499. 207 Ibid, str. 545-557; Dimbleby, Richard Dimbleby, str. 370375; B. Levin, The Pendulum Years: Britain in the Sixties (London, 1972), str. 399-407; R. Crossman, The Diaries ofa Cabinet Minister, 3 t. (London, 1975-1977), i, str. 141-143, 145. 208Ziegler, Croum and People, str. 84.

233

209Miall, Richard Dimbleby, str. 83. 210D. C. Cooper, "Looking Back in Anger", u V. Bogdanor i R. Skidelsky (prir.), TheAgeofAjfluence, 1951-1964 (London, 1970), str. 260; Harris, Long to Reign Over UsP, str. 18, 52.

Dejvid Kanadin

Kontekst, izvođenje i znučenje rituala

čarda Dimblbija smeštao krunisanje u jedan svet koji je imao više zajedničkog s 1935. godinom (ili čak 1897) nego s 1977, činjenica da je to bio televizijski komentar i da je više ljudi gledalo ceremoniju na televiziji nego što je slušalo prenos na radiju jasno je svedočila o tome da je nov način izveštavanja s velikih državnih svečanosti bio uspostavljen211. Velikim delom zahvaljujući televiziji, Elizabeta je zaista postala "prvi britanski suveren koji će istinski biti krunisan, kao što propis nalaže, 'pred očima naroda'". Otuda i Silsov i Jangov komentar koji su ceo događaj videli kao "čin nacionalnog zajedništva"212. Jer nikada ranije nije bilo mogućno da celokupno stanovništvo vidi ceremonijal onako kako se on stvarno odvija i tako stekne dotad nedoživljen utisak da u njemu aktivno učestvuje. Ali, kao i u slučaju štampe ili radija, televizijski medij je takođe sadržao poruku. I, važno je istaći, dok je televizija političare prikazivala onakvima kakvi su, tako da njihov uzvišen stil u parlamentu ili Vajtholu nije više imao efekta, prema monarhiji je zadržala isti stav strahopoštovanja kakav je inicirao radio u vreme Rita. S jedne strane, takvi programi kao što je film "Kraljevska porodica" uspešno su negovali sliku kraljice i njene porodice kao nečeg što suštinski pripada srednjoj klasi213. S druge strane, izveštavanje s velikih ceremonijala doprinelo je upečatljivosti slike velelepnosti i bajkovite divotnosti koju su Rit i BBC radio toliko nastojali da promovišu. U tom pogledu posebno su značajni bili komentari Ričarda Dimblbija koji je izvešta-

vao za BBC sa svih velikih kraljevskih svečanosti od krunisanja Elizabete II do svoje smrti 1965. godine. Njegovi rečiti, emocijama obojeni komentari, prožeti dubokom odanošću prema monarhiji i romantičnim odnosom prema istoriji i tradiciji, opisivali su kraljevski ritual na najpreteraniji i najpovladljiviji način. Opisujući ceremonijal i izražavajući odnos prema istoriji na taj način, Dimblbijevi komentari su bili od najvećeg značaja u predstavljanju rituala monarhije kao festivala slobode i proslave kontinuiteta u jednom rastrzanom i smutnom vremenu. Kako njegov biograf beleži, između pedesetih i ranih šezdesetih godina dvadesetog veka Ričard Dimblbi je svojim komentarima "učinio više nego bilo koji drugi pojedinac da monarhiji obezbedi ljubav britanskog naroda"214. Dakle, uprkos početnim sumnjama u vezi s prenošenjem krunisanja uživo, pokazalo se da je uspeh bio toliki da su svi kasniji kraljevski ceremonijali postali pre svega televizijski spektakli. I taj element je postao toliko značajan da je uticao čak i na prirodu samih rituala. Prilikom inauguracije princa od Velsa u Karnarvonu, na primer, iznad podijuma je namemo postavljen providan baldahin kako bi televizijske kamere mogle da snimaju kroz njega215. Što se tiče samih ceremonija, one su opet imale više zajedničkog s monarhijama Džordža V i VI nego s Viktorijinom ili Edvardovom: one su bile obredi vezani više za život jedne relativno mlade porodice nego za jubileje, pogrebe i krunisanja obožavanih monarha. Venčanja prince-

211Briggs, SoundandVision, str. 457-473; Dimbleby, Richard Dimbleby, str. 223-239. 212 Lacey, Majesty, str. 208. Shils i Young, "The Meaning of the Coronation", str. 80. 213 Ziegler, Crourn andPeople, str. 131-137.

214 Miall, Richard Dimbleby, str. 145-146, 157, 161, 167; Dimbleby, Richard Dimbleby, str. 225-252, 326-330. 215 Opise televizijskog izveštavanja s kraljevskog ceremonijala vidiu R. Baker, "RoyaI Occasions" u Mary Wilson, et. al., The Queen: A Penguin Special (Harmondsvort, 1977), str. 105-127.

234

235

Dejvid Kanadin


ze Margarete (1960), vojvode od Kenta (1961), princeze Aleksandre (1963) i princeze Ane (1973), inauguracija princa od Velsa (1969) i kraljičin srebmi jubilej (1977), kao i zvanična otvaranja parlamenta od 1958. godine, sve su to bili opiti televizijskog rituala. Srebrni jubilej iz 1977, godine možda je najkorisnije postaviti upravo u taj "tradicionalni" ali izmenjeni kontekst. Na jednom nivou, nivou reakcije javnosti, taj događaj se može posmatrati kao deo tradicije koja se pozivala na proslavu srebrnog jubileja Džordža V i na još starije proslave kraljice Viktorije: populama, dobro isplanirana javna priredba u kojoj je publika uživala. Na drugom nivou, međutim, veli ka, dotad neviđena pompa i okolnosti događaja doživlja vani su kao savršeno okrepljenje za sve slabije samouvaža vanje Britanije:

Jubilama ceremonija je, dakle, na različite načine predstavljala izraz nacionalnog i imperijalnog opadanja, pokušaj da se, uz pomoć pompe i ceremonije, ljudi ubede da se takvo opadanje nije desilo, ili uvere da, i ako se desilo, to nije važno.

236

Svi smo mi učestvovali u jednom bogatom delu istorije... Nek je rekao da je Britanija možda izgubila u nekim stvarima, ali jo uvek možemo da pokažemo svetu šta umemo kad je u pitanju ri tual. Jučerašnja svečanost vrhunski je primer... Ona dokazuje d i te kako vredi obavljati stvari na starinski način216. Ali, istovremeno, stručnjaci su takođe uočavali da je redu kovani nivo ceremonijala upadljivo svrstao događaj u no vo, postimperijalno doba: Samo je nekoliko članova kraljevske porodice pratilo kraljicu do sevozila prema Katedrali sv. Pavla, samo mali broj prekomorski trupa dopunjavao je ionako skroman britanski kontingent; nij bilo stranih vladara... koji bi podarili egzotični sjaj događaju217.

216 Daily Mirror, 8 . jun 1977. 217 Ziegler, Crotun and People, str. 176.

237

IX Naš opis evolucije kraljevskog rituala svakako bi iznenadio i autoritete devetnaestog i autoritete dvadesetog veka koje smo naveli na početku ogleda. Ceremonijal koji je bio loše izvođen sada je postao tako dobro režiran da su Britanci mogli da ubede sami sebe (uprkos preovlađujućim istorijskim dokazima o suprotnom stanju stvari) da su vešti u ritualu jer su to uvek bili. I bez obzira na to koliko su pismenost i obrazovanje napredovali, sklonost britanske publike ka kraljevskim javnim svečanostima i paradama nije se smanjila već je zapravo porasla. Stare ceremonije su prilagođene i novi rituali izmišljeni, a posledica te kombinacije je, paradoksalno, bio utisak stabilnosti u razdobljima unutrašnjih promena, i kontinuiteta i sigurnosti u vremenima međunarodnih napetosti i opadanja britanskog uticaja. Iako možda ima smisla u tome što britanska monarhija daje legitimitet statusa quo, ostaje činjenica da se u poslednjih dvestotinjak godina taj status quo i sam temeljno promenio i da se javna, ceremonijalna slika monarhije promenila zajedno s njim. Ako se - a čini se da je tako nešto mogućno - sledeće krunisanje održi bez Gornjeg doma, Komonvelta ili zvanične crkve, uloga ceremonijala u stvaranju uljuljkujuće slike stabilnosti, tradicije i kontinuiteta biće još veća. Dinamični dijalog između rituala i društva, između teksta i konteksta, biće nastavljen.

Dejvid Kanadin


Istovremeno, slika evolucije, razvoja i promena koju smo ovde predstavili mogla bi iznenaditi i one komentatore i novinare koji su, prilikom svakog velikog ceremonijalnog dogadaja, blagoglagoljali o "hiljadugodišnjoj tradiciji". Naravno, tačno je to da su monarhija i neke njene ceremonije zaista toliko stare. Takođe se ne može poreći da je u Engleskoj, kao i u velikom delu Evrope, postojalo razdoblje, u šesnaestom i sedamnaestom veku, koje je obilovalo raskošnim i blistavim kraljevskim ceremonijama. Ali, kao što profesor Hobsbom tvrdi, kontinuitet koji izmišljene tradicije s kraja devetnaestog veka teže da uspostave s tom ranijom fazom prilično je iluzoran218. Jer dok građa od koje su one iskovane može ponekad zaista poticati od starina, njihovo "značenje" je na specifičan način povezano sa socijalnim, političkim, ekonomskim i kulturnim okolnostima datog vremena. U Britaniji su, kao i u Evropi uopšte, po svoj prilici postojale dve velike faze cvetanja kraljevskog rituala. Prva se odvijala u šesnaestom i sedamnaestom veku i bila je usredsređena na apsolutizam preindustrijskog društva. Početkom devetnaestog veka, pošto je poslednje dane odbrojala u vreme Napoleona, ta faza razvoja je prošla, a nju je nasledio drugi period izmišljenog ceremonijalnog sjaja koji je počeo sedamdesetih ili osamdesetih godina devetnaestog veka i trajao do 1914. U Austriji, Rusiji i Nemačkoj on je bio opet više usredsređen na kraljevsku moć, bez obzira na njeno slabljenje. Ali u Engleskoj on je bio usredsređen na kraljevsku nemoć, a u Francuskoj i Sjedinjenim Američkim Državama, možda manje uspešno, na lojalnost republici. Staviše, ta druga velika faza cvetanja rituala odvijala se u društvima čija su se ekonomska i socijalna uredenja temeljno razlikovala od onih koja su postojala u prethod-

nom razdoblju izmišljanja ceremonija, a rezultat je bio taj što su se motivi onih koji su plasirali i izmišljali te nove "tradicije", kao i način na koji su ih savremenici tumačili i razumevali, takođe temeljno promenili. Prema tome, poreklo tih velikih i raskošnih rituala, koji su, po mišljenju engleskih komentatora bili hiljadu godina stari, može se najneposrednije locirati u tom drugom razdoblju intemacionalne, takmičarske ceremonijalne inventivnosti. Ali, istovremeno, najvažniji razlog što su te "tradicije" opstale do danas leži u činjenici da je sačuvan jedinstven kontinuitet između kraljevskog rituala iz vremena pre Prvog svetskog rata i onog iz vremena posle Prvog svetskog rata. U Austriji, Nemačkoj i Rusiji rituali izmišljeni između sedamdesetih godina devetnaestog veka i Prvog svetskog rata bili su zbrisani od 1917. do 1919. zajedno s monarhijama čijem su imidžu služili. Tako su nove vladajuće elite koje su došle na mesto tih monarhija u godinama između dva rata morale da počnu iz početka. Za razliku od njih, monarhija je u Britaniji preživela, a s njom i "izmišljene tradicije". Dakle, u onoj meri u kojoj je zaista došlo do inovacija u ceremonijalnoj slici britanske monarhije u međuratnim godinama, to se desilo u sklopu, a ne izvan formule koja je postojala pre Prvog svetskog rata. Nužno je bilo da ovo objašnjenje jednog širokog i složenog problema sažmemo, jer čak ni i u ovako dugačkom ogledu nije bilo mogućno detaljno se pozabaviti svim temama i svom njihovom razuđenošću onako kako one to zaslužuju. Ovde smo pokušali samo da opišemo promenljivu prirodu, izvođenje i kontekst kraljevskog rituala u nadi da će to na neki način objasniti zbog čega su slične ceremonije imale različito značenje za različite ljude u različita vremena. Naravno, faze evolucije se mogu lakše (a, bez sumnje, i previše grubo) identifikovati nego što se dinamika promena može

238

218 Hobsbawm, "Inventing Traditions", str. 1, 11.

239

Dejvid Kanadin


objasniti. Ali ovaj pristup bar daje više smisla podacima, na nivou značenja, nego pristup onih antropologa koji ritual posmatraju independant de tout sujet, de tout objet, et de toute contexte, ili onih sociologa koji kontekst posmatraju kao statičan i nepromenljiv. I ako se u tom pokušaju "podrobnog" opisa tekst ceremonije povremeno gubi u kontekstu okolnosti, to samo pokazuje koliko opis mora da bude "podroban". Jer, ako kultume forme zaista treba da budu tretirane kao tekstovi, kao dela imaginacije sagrađena od socijalnog materijala, onda svoju pažnju moramo usmeriti na istraživanje te socijalne građe i ljudi koji - svesno ili nesvesno - grade ta dela, a ne na zapetljane i dekontekstualizovane analize samih tekstova219. Ovaj članak, u kojem smo kao primer koristili britanski kraljevski ceremonijal u poslednjih dvesta godina, predstavlja eksperimentalni korak u tom pravcu.

Dodatak: statističke tabele

240

241

Tabela 1. Troškovi krunisanja Krunisanje________ Cena (£) Džordž IV 1821. 2 38 .2 38 42.298 Vilijam IV 1831. 69-421 Viktorija 18 3 8 . 1902. 193.000 Edvard VII Džordž V 185.000 1911. 454.000 Džordž VI 1937. 9 12 .0 0 0 Elizabeta II 1953. Izvori: H. Jennings i C. Madge,May the Twelfth (London, 1937), str. 4-5; C. Frost, Coronationjune21953 (London, 1978), str. 24. Beleška: U slučaju Elizabetinog krunisanja parlamentarne procene za 1952-1953. iznosile su 1.560.000 funti; ali 648.000 funti bilo je povraćeno od prodaje ulaznica. Tabela 2. Komemorativne medalje iskovane u čast kraljevskih svečanosti Na prestolu Džordž IV Vilijam IV Viktorija Viktorija Viktorija Edvard VII Džordž V Džordž V Edvard VIII

219 Geertz, Interpretation ofCultures, str. 449.

Događaj Krunisanje Krunisanje Krunisanje Zlatni jubilej Dijamantski jubilej Krunisanje Krunisanje Srebrni jubilej Krunisanje

Godina 1821. 1831. 18 3 8 . 1887. 1897. 1902. 1911. 1935. 1937.

Brof 40 15 30 113 80 10 0

42 12

36

Izvor: J. A. Mackay, Commemorative Medals (London, 1970), str. 75-78, preradio i dopunio M. H. Grant, "British Medals since 1760", British Numismatic Joumal, xxii (1936-1937), str. 269293, xxiii (1938-1941), str. 119-152, 321-362, 449-480.

242

Dejvid Kanadin


Tabela 3. Horski aranžmani nacionalne himne Decenija 1801-1810. 1811-1820. 1 8 2 1 -18 3 0 . 1831-1840. 1841-1850. 1851-1860. 1861-1870.

Broj 2 2 3 6

3 4 1

Decenija 1871-1880. 1881-1890. 1891-1900. 1901-1910. 1911-1920. 1921-1930. 1931-1937.

Broj 4 3 7 14 3 1

3

Izvor: P. A. Scholes,"GodSave the Queen''!: TheHistory andRomance of the Worlđs First National Anthem (London, 1954), str. 274-279. Tabela 4. Komemorativne statue podignute u Londonu i Vašingtonu Decenija London Vašington Decenija London Vašington 1801-1810. 0 1871-1880. 3 7 13 1811-1820. 1 0 18 8 1 -18 9 0 . 14 8 1821-1830. 2 0 1891-1900. 11 6 1831-1840. 0 5 1901-1910. 14 18 1841-1850. 8 0 1911-1920. 7 13 1851-1860. 2 7 1921-1928. 8 7 1861-1870. 10 1 Izvori: Lord Edward Gleichen, London's Open Air Statuary (izd. London, 1973), passim-, J, M. Goode, The Outdoor Sculpture of Washington, D. C.: A Comprehensive Historical Guide (Vašington, 1974),passim. Beleška: Ovaj spisak obuhvata komemorativne kipove koji stoje ili su na konju, a ne obuhvata reljefe, alegorije, fontane, životinje, apstraktnu i grobljansku skulpturu. Ali kad bi se sve to dodalo, pokazao bi se isti trend.

243

Tabela 5. Izdanja kraljevskih komemorativnih maraka Sa prestolu

Događaj

Godina izdavanja __________ Ukupna prodaja

Srebmi jubilej ]935. Vid, ld, V/nd, 2'/id Krunisanje 1937. W Srebma svadba 1948.2Vkl, 1£ Krunisanje 1953-2V2d,4d, ls. 3d, ls. 6d. Inauguracija 1%9.5d, 9d, ls. princaod Velsa Elizabeta II Srebma svadba 1972.3p, 20p Elizabeta II Srebmi jubilej 1977.8y2p,S>p,10p,llp, 13p

DžordžV DžordžVI Džordž VI Elizabeta II Elizabeta II

1.008.000.000 388.731.000 147.919.628 448.849.000 125.825.604 60.389 100 159 000 000

Izvori: A. G. Rigo de Righi, The Stamp of Royality: British Commemorative Issues for Royal Occasions, 1935-1972 (London, 1973), str. 14, 19, 26, 33, 41, 48; S. Gibbons, Great Britain: Specialised Stamp Catalogue, ii, KingEdtvard VII to George V, 3. izd. (London, 1974), str. 172,207, 211; idem, GreatBritain: Specialised Stamp Catalogue, iii, Queen Elizabeth II: Pre-Decimal Issues (London, 1976), str. 148-149, 254-256; H. D. S. Haverbeck, The Commemorative Stamps of the British Commonuiealth (London, 1955), str. 91, 92, 94. Beleška: Hejverbek iznosi podatak da je povodom krunisanja 1937. izdato 450.000.000 maraka. Ja sam se opredelio za nižu cifru koju daje Gibons.

Bernard S. Kon KAKO SE PRED STAVLJALA VLAST U VIKTORIJANSKOJ INDIJI

Kultume kontradikcije u konstruisanju ritualnog idioma Do sredine XIX veka, indijsko kolonijalno društvo bilo je obeleženo oštrom podelom između male, tuđinske vladajuće grupe, britanske po kulturi, i četvrt milijarde Indusa, koje su Britanci na delotvoran način kontrolisali. Ovi stranci upravo su bili uspešno demonstrirali svoju vojnu superiomost bmtalno gušeći vojnu i građansku pobunu koja se proširila kroz veći deo gomje Indije 1857. i 1858. godine. Tokom sledeće dve decenije posle ove vojne akcije, teorija vladavine je kodifikovana na osnovu ideja i uverenja o ispravnom poretku grupa u indijskom dmštvu i njihovog odnosa prema Britancima - njihovim vladarima. U konceptualnim terminima, Britanci, koji su svoju vladavinu otpočeli kao "autsajderi", postali su "insajderi", tako što su u ruke svog monarha Aktom o upravi nad Indijom, od 2. avgusta 1858. godine položili suverenitet Indije. Uspostavljanje ovog novog odnosa između britanskog monarha, njenih indijskih podanika i domaćih indijskih prinčeva proglašeno je u svim važnim centrima britanske uprave u Indiji 8 . novembra 1858. godine. U proglasu, kraljica Viktorija je uveravala indijske prinčeve da će "nji-

246

Bemard S. Kon

hova prava, dostojanstvo i čast", kao i kontrola nad njihovim zemljišnim posedima biti poštovana, i da je kraljica "povezana sa domaćim stanovništvom Naših indijskih teritorija istim obavezama dužnosti koje nas povezuju sa svim drugim našim podanicima". Svi njeni indijski podanici trebalo je da budu osigurani u slobodi ispovedanja svojih religija. Trebalo je da uživaju "jednaku i nedeljivu zaštitu zakona", a u formulisanju i sprovođenju ovog zakona "dužna pažnja biće ukazana starim pravima, tradicijama i običajima Indije". Prinčevi i njeni indijski podanici obavešteni su od strane kraljice da će biti učinjeno sve da se podstakne "mima marljivost Indije, da se istaknu dela od javnog značaja i opšteg napretka", i da oni "treba da uživaju takav društveni napredak koji jedino unutrašnji mir i dobra vladavina mogu da osiguraju"1. Proglas je bio baziran na dve glavne pretpostavke: prvo, da je u Indiji među domaćim stanovništvom postojala različitost u kulturi, društvu i religiji, i dmga, da su strani vladari imali odgovornost za održavanje pravednog sistema uprave koji bi bio usmeren ne samo na zaštitu integriteta koji je tesno povezan sa ovom različitošću, nego takođe i na društveni i materijalni napredak, od kojeg bi vladari imali koristi. Proglas može da se posmatra kao iskaz koji ima kulturnu dimenziju koja obuhvata dve različite i čak kontradiktorne teorije vladanja: jednu, koja je zahtevala da se u Indiji održi feudalni poredak, i drugu koja je tražila promene koje bi neminovno vodile uništenju tog istog feudal1 "Queen Victoria’s Proclamation, 1. November 1858", u: C Phillips, H.L. Singh i B.N. Pandey (prir.), The Evolution of India and Pakistan 1858-1947: Select Documents (London, 1962), str. 10- 11.

Kako sepredstavljala vlast.

247

nog poretka. Svaka od ovih teorija o britanskoj vladavini uključivala je ideje o sociologiji Indije i odnosu vladara prema pojedincima i grupama u tom dmštvu. Ako bi Indijom trebalo da se vlada na feudalan način, onda je indijska aristokratija trebalo da bude priznata i / ili stvorena, i mogla bi da igra ulogu "lojalnih vazala" svojoj britanskoj kraljici. Ako bi Indijom trebalo da se vlada na "moderan" način, onda je trebalo razviti principe koji su tražili nove oblike građanskog ili javnog poretka. Pristalice ovog gledišta želele su predstavnički oblik vladavine koji se u sociološkom smislu oslanjao na zajednice i interese, a predstavnici ovih entiteta bili su pojedinci. Britanske pristalice kako feudalnog tako i predstavničkog oblika kolonijalne vladavine delile su jedan broj pretpostavki o prošlosti i sadašnjosti Indije i o tome kako je neprekidno potrebno i poželjno da Indijom vlada monarhija. U oba oblika, iako bi Indusi mogli da budu povezivani sa svojim belim vladarima kao vazali ili kao predstavnici odredenih zajednica i interesa, britanski kolonijalni vladari donosili bi pravosnažne odluke važeće za ceo sistem. Britanske vlasti pretpostavljale su da su Indusi izgubili pravo na suverenitet usled svoje sopstvene slabosti, koja je dovela do njihovog potčinjavanja, i smenjivanja "stranih" vladara, koje se protezalo unazad sve do arijevske invazije, a u novijoj istoriji, do toga da su prethodni imperijalni vladari Indije - Moguli, pokoreni od strane Britanaca. Očiglednu činjenicu nesposobnosti Indusa da sami sobom upravljaju prihvatili su svi Britanci kojih se vladavina Indijom ticala. Argumenti koji su se mogli čuti među Britancima bili su povezani s pitanjem da li je ova nesposobnost bila inherentna i stalna, ili bi pod odgovarajućim nadzorom Indusi mogli da postanu dovoljno sposobni da sami sobom vladaju. Feudalna teorija mogla bi da obuhvati teo-

248

Bemard S. Kon

riju predstavljanja i mogućnost razvoja kompetentnosti, pošto su Britanci prošli kroz fazu feudalizma u svojoj sopstvenoj istoriji, pa bi u analitičkom smislu indijska sadašnjost mogla biti viđena kao britanska prošlost. Britanski politički sistem, društvo i ekonomija, razvili su se u svoje modeme oblike iz ove prošlosti; stoga bi teorijski sadašnje feudalno društvo Indije takođe moglo u dalekoj budućnosti da se razvije u modemo. U konkretnom političkom smislu, članovi vladajuće grupe mogli su da polemišu o tome koliko je politički efikasno pružanje podrške zemljoposednicima, prinčevima, seljacima ili zapadnjački obrazovanim Indusima, koji su imali uporište u gradovima i bili u usponu, u smislu postizanja opšte saglasnosti o prirodi indijskog dmštva i dostizanja krajnjih ciljeva za Indiju, a da se pri tome ne dovedu u pitanje postojeće institucije kolonijalne uprave. Sezdesetih i sedamdesetih godina devetnaestog veka, shvatanje da "jednom osvojena vlast mora da ima pouzdanu i upotrebljivu prošlost"2, takode je postepeno počinjalo da preovlađuje. Prošlost, koja je bila kodifikovana i zahtevala da bude predstavljena kako Britancima u Indiji tako i kod kuće, a i samim Indusima, imala je britansku i indijsku komponentu, kao i teoriju o odnosu ova dva dela. Kraljica je bila monarh i Indije i Velike Britanije, centar vlasti za oba društva. Prvi čovek britanske uprave nad Indijom posle 1858. godine imao je dvostruku titulu i zaduženje. Kao glavni guverner, bio je odgovoran isključivo Parlamentu, a kao "vicekralj", predstavljao je i kraljicu i njen odnos prema prinčevima i narodima Indije. Počevši od 1858. godine, Lord Kaning, prvi vicekralj Indije, preduzeo je seriju putovanja širom Severne Indije 2 J.H. Plumb, TheDeath ofthePast (Boston, 1971), str. 41.

Kako se predstavljala vlast.

249

da bi učinio očiglednim novi odnos koji je kraljica proklamovala, što je bio deo ponovnog ustanovljavanja političkog poretka. Ova putovanja imala su kao jedan od glavnih ciljeva održavanje durbara, sastanaka sa velikim brojem indijskih prinčeva, uglednih ljudi i indijskih i britanskih službenika, na kojima su odavane počasti i uručivana priznanja Indusima koji su pokazali lojalnost svojim stranim vladarima za vreme ustanka 1857-1858. godine. Na ovim durbarima, Indusima su dodeljivane titule kao Radža, Navab, Rai Sahib, Rai Bahadur i Kan Bahadur, predstavljene specijalnom odećom i simbolima (khelati), davane su im posebne privilegije i prava da u nekim slučajevima budu izuzeti iz redovne administrativne procedure, i davane nagrade u vidu penzija i zemljišnih poseda za različite aktivnosti kao što je zaštita Evropljana za vreme ustanka i snabdevanje trupa hranom i zalihama za britansku armiju. Ovi sastanci održavani su u obliku čiji je model izveden iz dvorskih rituala mogulskih careva, koji su u XVIII veku koristili vladari Indije, i Hindu i Muslimani, a onda su ga u ranom XIX veku prilagodili Britanci, pri čemu su britanski službenici igrali ulogu indijskih vladara. Centralni ritual koji se odigravao na mogulskom durbaru bio je čin inkorporacije. Osoba kojoj se na taj način ukazivala čast darovala je nazar - zlatnike i / ili peshkash - vrednosti kao što su slonovi, konji, nakit i drugi dragoceni predmeti. Količina zlatnika koji se damju, vrsta i količina peshkash-2 . koji se poklanja, pažljivo su odmeravani u odnosu prema rangu i statusu osobe koja je davala darove. Mogul bi darovao khelat, koji se u užem smislu sastojao od specifičnih i određenih kompleta odeće, uključujući ogrtač, turban, šalove, različite ukrase na turbanu, ogrlice i dmgi nakit, oružje i štit, ali je takođe mogao da podrazumeva i konje i slonove sa različitom opremom kao znacima vlasti i gospod-

250

Bemard S. Kon

stva. Broj i vrednost svega ovoga takođe je pažljivo odmeravana. Neki znaci, odeća i prava, kao što je upotreba doboša i odgovarajućih zastava, bili su ograničeni na pripadnike vladajućih porodica. Pod Mogulima, i drugim indijskim vladarima, ovim ritualnim darivanjima uspostavljala se veza izmedu davaoca i primaoca i oni nisu bili shvaćeni prosto kao razmena dobara i vrednosti. Khelat je bio simbol "ideje kontinuiteta ili sukcesije... i taj kontinuitet je počivao na fizičkoj osnovi, zaviseći od kontakta tela primaoca sa telom vladaoca, kroz odevanje kao medijum"3. Primalac je bio inkorporiran u telo davaoca kroz medijum odevanja. Ovo inkorporiranje, prema F.V. Bakleru, počiva na ideji da kralj predstavlja "sistem vladavine čija je on inkarnacija... inkorporirajući u svoje telo... osobe onih koji dele njegovu vlast"4. Oni koji su na taj način inkorporirani nisu bili samo sluge kralja, nego njegov deo, "baš kao što oko ima glavnu ulogu u gledanju, a uho je organ sluha". Nazar, naziv koji se odnosi na zlatnike koje daje podređena strana, dolazi od arapske i persijske reči za "zakletvu". U svom tipičnom obliku, on se daje u vidu novca sa vladarevim likom i predstavlja priznanje službenika da je vladar izvor bogatstva i blagostanja. Ponuda nazara je recipročna primanju khelata i deo je čina inkorporacije. Ovi činovi, viđeni iz perspektive onog koji daje nazar i obratno onog koji prima khelate, bili su činovi pokoravanja i zaloga lojalnosti, i prihvatanje superiornosti davaoca khelata. Na durbarima su postojala precizno ustanovljena pravila za postavljanje ljudi i predmeta u odgovarajuće međusobne odnose. Prostorni poredak durbara određivao je, 3 F. W. Buckler, "The Oriental Despot", Anglican Theological Revieu), (1927-1928), str. 241. 4 Ibid, str. 239.


251

stvarao i predstavljao odnos prema vladaru. Što bliže osobi vladara ili njegovog predstavnika neko stoji, viši je njegov status. Na durbaru, tradicionalno, kraljevska porodica sedela je na jastucima ili niskom tronu postavljenom na malo uzdignutu platformu; svi drugi stajali su u redovima poređanim vertikalno s leva i desna, u dvorani za prijem ili šatoru. Na drugim durbarima, redovi su mogli biti horizontalno postavljeni i razdvojeni rešetkastom ogradom, ali u svakom slučaju, što je bliže neko stajao osobi koja je imala kraljevska svojstva, više je i sam delio njenu vlast. Dolazeći na durbar, svaka osoba se klanjala vladaru, obično padajući ničice i pozdravljajući tako što bi dodirivala glavu na različite načine. U mogulskim vremenima, onaj koji pozdravlja "stavljao je svoju glavu koja je sedište uma i osećaja u ruke poniznosti, dajući je kao poklon kraljevskom skupu"5. Ako bi nazar i peshkash trebalo da budu poklonjeni, a khelat i druge počasti primljeni, osoba bi stajala korak iza, a njene darove su razgledale i /ili doticale kraljevske ličnosti; onda bi ta osoba bila odevena u odoru od strane jednog činovnika ili vladara samog i primila bi druge dragocenosti. Ako su poklanjani i slonovi i konji, oni su bili dovođeni do ulaza dvorane za prijem, da bi bili viđeni. Britanci su u XVII i XVIII veku bili skloni da na pogrešan način shvate ove činove, gledajući na njih kao na ekonomske po svojoj prirodi i funkciji. Davanje nazara ipeshkasha shvaćeno je kao plaćanje za privilegije što su Britanci prevodili kao "prava", vezana za njihove trgovačke aktivnosti. U slučaju onih koji su bili potčinjeni indijskim vladarima, prava su uspostavljala privilegije, koje su bile izvor bogatstva i statusa. Predmeti koji su predstavljali osnovu za usposta5AbuAl Fazl, The Ain-i-Akbari, prev. H. Blochman, prir. D. C. Phillot, II izd. (Calcutta, 1927), clxvii.

252

Bemard S. Kon

vljanje povezanosti kroz inkorporaciju - odeća, zlatnici i srebrnjaci, životinje, oružje, nakit i drago kamenje, i drugi predmeti - bili su shvaćeni od strane Britanaca kao utilitarna dobra koja su bila deo sistema trgovine. Za Induse, vrednost ovih predmeta nije uspostavljena na tržištu, nego kroz ritualni čin inkorporacije. Mač koji je primljen iz ruku Mogula ili koji je imao dugu naslednu lozu i nosile su ga mnoge osobe, ima vrednost koja daleko prevazilazi onu "tržišnu". Tkanine i odeća koji su bili ključni elementi u khelatu, poprimili su nasledan karakter. Trebalo je da se oni čuvaju, prenose s generacije na generaciju i prikazuju u posebnim prilikama. Oni nisu bili za svakodnevnu upotrebu i nošenje. Sledeći svoje sopstvene kulturne kodove, Britanci su darovanje nazara objasnili kao mito, a peskhash kao porez, i pretpostavili su da je u pitanju direktni quidpro quo. U drugoj polovini XVIII veka, Istočnoindijska kompanija pojavila se, posle niza borbi sa francuskim supamicima, kao vojno jača od svih indijskih država, pobeđujući redom Nawab-a od Bengala (1757), Nawab-a Vizier-a od Awadh-a i mogulskog cara (1764), Tipu, sultana od Mysore (1799) i Marathasa pod Scindhiom (1803). Njihovpoložaj kao nacionalne sile unutar državnog sistema osamnaestovekovne Indije proizlazio je iz činjenice da ih je mogulski car 1765. godine postavio kao divane (glavne civilne činovnike) Bengala. Njihova uloga "zaštitnika" mogulskog cara ustanovljena je 1803. godine, pošto je lord Lejk osvojio Delhi, "glavni grad Mogula". Prema instrukcijama lorda Velslija, njihovog glavnog guvernera, Britanci su se zadovoljili time da ponude Mogulima "svaku vrstu izražavanja uvaženosti, poštovanja i pažnje"6, radije nego da ih svrgnu i proglase se vladari6 Wellesley to Lake, 27July 1803, u: Montgomery Martin (pr The Despatches, Minutes and Correspondence of the Marquess of


253

ma Indije, kao naslednici Mogulske imperije. Stvarajući Istočnoindijsku kompaniju, o kojoj su Velsli i drugi zvaničnici tog vremena razmišljali kao o "čuvaru" Mogulske imperije, oni su smatrali da će doći u "posed nominalne vlasti Mogula"7. Britanci su mislili da će sticanje nominalne vlasti biti korisno, jer čak iako Moguli u evropskom smislu "nisu imali stvamu moć, dominion, i vlast, skoro svaka država i klasa ljudi u Indiji nastavila je da priznaje njihovu nominalnu vlast"8. Ser Džon Kej, čija je "Istorija indijske pobune" bila i još uvek je u mnogim aspektima standardno delo o "uzrocima" Velikog ustanka, komentarisao je vezu između Istočnoindijske kompanije i Mogula od 1803do 1857. godine, time da je pretvaranjem Mogula "u penzionera, pompezni prizor i marionetu", stvoren "politički paradoks. On je trebalo da bude kralj, a opet da ne bude kralj - nešto, a opet ništa, realnost i privid u isto vreme"9. Pošto je Istočnoindijska kompanija stekla vojnu kontrolu nad Bengalom 1757. godine, njen uticaj je rastao i zaposleni u Kompaniji počeli su da se vraćaju u Englesku sa velikim bogatstvom; to bogatstvo i uticaj počeli su da koriste u političkom sistemu kod kuće. Pitanje odnosa Kompanije prema kmni i parlamentu, postalo je presudno političko pitanje. Nacrt za Indiju od 1784. koji je učinio Parlament u krajnjoj liniji odgovomim za upravu nad Indijom, uticao Wellesley During His Administration in India (London, 1837), iii, str. 232. 7 Ibid, str. 208. 8 Wellesley to the Court of Directors, 13 July 1804, in Martin, Despatches, iv, str. 153. 9 John W. Kaye i George B. Malleson, Kaye's andMalleson’s HistoryoftheIndianMutinyof1857-1858, II izd. (London, 1892), ii, str. 4.

254

Bemard S. Kon

je na postizanje kompromisa, ali je ostavio Kompaniju kao sredstvo za komercijalnu aktivnost, i upravu nad onim teritorijama Indije nad kojima je Kompanija već bila postala vladar. Parlament i upravnici Kompanije takođe su počeli da ograničavaju mogućnost da njihovi službenici stiču privatno bogatstvo, kroz ograničavanje, a onda i eliminisanje privatnih trgovačkih aktivnosti, i da definišu kao "korupciju" inkorporaciju zvaničnika Kompanije u vladajuće domaće grupe kroz prihvatanje nazara, khelata ipeshkasha, koji su bili proglašeni kao forme podmićivanja. Definisanjem "korupcije" na ovakav način, i održavanjem mogulskog cara kao simboličkog centra indijskog političkog poretka, nastao je još jedan politički paradoks. Britanska kruna nije bila i kruna Indije; Britanci u Indiji bili su podanici svojih sopstvenih kraljeva, ali Indusi nisu. Mogul je nastavio da za Induse bude "tzvor dostojanstva". Englezi nisu mogli da budu simboličkim činovima inkorporirani pod stranog vladara, i možda još važnije, nisu mogli da simboličkim sredstvima inkorporiraju Induse u svoju vlast. U kasnom XVIII veku, što su više službenici Istočnoindijske kompanije popunjavali zvanja poreznika, sudija i magistrata, zakonodavaca i izvršilaca u političkom poretku Indije, to im je od strane njihovih poslodavaca i parlamenta bilo zabranjivano da učestvuju u ritualima i uspostavljanju odgovarajuće veze sa Indusima koji su im bili podređeni. Ipak, kroz povezivanje sa vladarima nad određenim teritorijama, koji su bili u savezu sa Britancima, i koji su im bili podređeni, službenici Istočnoindijske kompanije shvatili su da lojalnost mora da bude simbolizovana da bi bila stvarno delotvoma u očima podređenih i sledbenika. Britanci su stoga otpočeli praksu darivanja khelata i pri-


255

manja nazara i peskhasha na formalnim sastancima koji su od strane Indusa mogli da budu shvaćeni kao durbari. Iako su Britanci, kao "vladari Indije" u prvoj polovini XIX veka nastavili praksu primanja nazara ipeshkasha i davanja khelata, oni su nastojali da ograniče prilike za ovakve rituale. Na primer, kada je princ ili neka dmga ugledna ličnost posećivala zgradu vlade u Kalkuti, ili kada su glavni guverner, guverneri, vladini poverenici i niži britanski službenici bili na putu, održavao se durbar. Khelati su uvek darovani u ime i sa dozvolom predsedničkih guvemera ili glavnog guvernera. Ono što su Indusi darovali kao nazar ili peshkash službenik koji je primio dar nije nikad zadržavao. Upravo, procene vrednosti i liste predmeta koji su darovani, pravljene su na licu mesta, a ti predmeti su odmah odlagani u Tošakhanu-posebanvladintrezorzaprijem i distribuciju poklona. Za razliku od Indusa, Britanci su reciklirali poklone koje su dobili, bilo direktno, tako što su davali jednom Indusu poklon koji je primljen od dmgog, bilo indirektno, tako što su prodavali ono što su dobili na aukciji u Kalkuti i onda koristili fondove koje su tako ostvarili da kupe predmete koje će davati na poklon. Britanci su se uvek trudili da u ekonomskom smislu izjednače ono što dobiju sa onim što daju, obaveštavajući Induse o tačnoj vrednosti predmeta ili novca koju će im biti dopušteno da damju. Tako, ako bi jedna osoba trebalo da da 101 mpiju kao nazar, ona bi dobila kao khelat šal i odom koji toliko vrede. Moglo bi da izgleda da je mogulski ritual očuvan, ali je njegovo značenje izmenjeno. Ono što je pod indijskom vladarima bio ritual inkorporacije, sad je postao ritual obeležavanja podređenosti, bez mističnog vezivanja između kraljevske figure i izabranog prijatelja i sluge, koji je postajao deo vladara. Izokretanjem onoga što je bio oblik darivanja u vrstu "ekonomske razmene", odnos između britanskog slu-

256

Bemard S. Kon

žbenika i indijskog podanika ili vladara postao je ugovomi odnos. U prvoj polovini XIX veka, Britanci su, šireći svoju vlast, zasnivali vlast na ideji ugovora i "dobre vladavine". Stvorili su plaćeničku vojsku, u kojoj je ugovor metaforično izražavan kao "jedenje kompanijine soli". Lojalnost između indijskih vojnika i njihovih evropskih oficira, održavana je nabazi redovne isplate, "poštenog" tretmana, i potvrđivanja pravila nemešanja u domaća religijska verovanja i običaje. Kada je dolazilo do pobune, ona se bazirala na uverenju jednog broja vojnika, da je njihov ugovor, eksplicitno ili implicitno, bio narušen, tako što su ih primoravali da nose kožne šešire, ili da putuju preko "cme vode", ili da uzimaju zabranjene namirnice u obliku svinjske ili goveđe masnoće. Država je postala tvorac i garant ugovornih odnosa između Indusa u vezi korišćenja osnovnih resursa radne snage i zemlje putem uvođenja evropskih ideja o vlasništvu, prihodima i porezu. Sitno plemstvo, koje je održavalo dmštveni poredak zasnovan na kosmološkim konceptima, i koje je održavalo ispravan poredak pomoću vršenja obreda, bilo je pretvoreno u "vlasnike nad zemljom". Indijski "kraljevi" kojima je bila dopuštena unutrašnja autonomija nad njihovim teritorijama, svedeni su na nivo "poglavica i prinčeva". Oni su stavljeni pod kontrolu putem sporazuma koji su bili u osnovi ugovomi, jer su garantovali granice države, jamčili za podršku Kompanije kraljevskoj porodici i njenim potomcima u zamenu za odustajanje od mogućnosti vođenja rata i bili na vlasti sve dok su "vladali dobro" i prihvatali nadgledanje engleskog službenika. Stavio bih primedbu da je u prvoj polovini XIX veka bilo nedovršenosti i kontradikcija u kultumo-simboličkom konstituisanju Indije. "Kultumo-simboličko konstituisanje", da citiram Ronalda Indena,


257

"obuhvata takve pojave kao što su shema za klasifikaciju, pretpostavke o tome kakav je svet, kosmologije, pogledi na svet, etički sistemi, pravni sistemi, određivanje jedinica vlasti i društvenih grupa, ideologije, verske doktrine, mitovi, rituali i pravila ponašanja"10. Elementi unutar kulturno-simboličkog konstituisanja nisu prost skup elemenata ili predmeta, nego su uređeni u obrazac koji uspostavlja vezu tih činilaca jednih sa dmgima i stvara njihovu vrednost. Autohtona teorija vladavine u Indiji bazirana je na idejama inkorporacije, i teoriji hijerarhije u kojoj vladari nisu samo sve nadmašivali nego su i obuhvatali one nad kojima vladaju. Zbog toga je značaj mogulskog cara trajao duže, čak i kad je on postao "penzioner", pošto su indijski podanici Istočnoindijske kompanije i vladari država - saveznica još uvek nosili titule dostojanstva kakvo je samo on mogao da im da. Cak i u britanskoj Indiji, u džamijama je nastavljeno čitanje kbutba u njegovo ime, novac Istočnoindijske kompanije do 1835. godine nosio je njegovo ime, a mnoge indijske države do 1859-1860. godine nastavile su da kuju novac, na kome je bila godina stupanja na vlast mogulskog cara. Iako su Britanci na engleskom mogulskog cara nazivali "kralj Delhija", oni su nastavili da koriste njegove pune carske titule kada su mu se obraćali na persijskom. Kako monarh Velike Britanije sve do 1858. nije bio i monarh Indije, glavni guvemeri imali su teškoća u odlikovanju Indusa ordenjem i titulama. Kada je glavni guverner putovao i održavao durbare za indijske vladare, svaki od njih je obično držan samo za jednog vladara, čime se izbegavalo pitanje rangiranja jednog u odnosu na 10 Ronald Inden, "Cultural Symbolic Constitutions in Ancient India", mimeograph (1976), str. 6 -8 .

258

Bemard S. Kon

drugog u smislu njihovog postavljanja vis-a-vis osobe glavnog guvernera. Tek posle 1850. godine, Britanci su počeli da se trude da regulišu praksu počasnih plotuna kao znaka poštovanja indijskih kraljeva. Sistem rangiranja koji su označavali počasni plotuni nije bio formiran do 1867. godine. Napori od strane glavnih guvernera da simboliziraju novi poredak ili da eliminišu neke kontradikcije ili praznine u kulturno-simboličkom konstituisanju, susreli su se sa skepticizmom i čak prekorom od strane direktora Istočnoindijske kompanije i predsednika Kontrolnog upravnog odbora u Londonu. Lord Vilijam Bentink, glavni guverner od 1828. do 1 9 3 5 . godine, bio je prvi koji je primetio da bi bilo poželjno smestiti "carski" glavni grad izvan Kalkute, i svojim službenicima u Londonu sugerirao "potrebu za kardinalnom tačkom" za njihovo sedište uprave11. Agra je bila njegov izbor za tu kardinalnu tačku, pošto je on verovao da je to bio glavni Akbarov grad i mislio je da nema mnogo razlike u političkim okolnostima Akbarovog i njegovog vremena, jer su oba vladara bila preokupirana "očuvanjem imperije"12. Agra je zamišljana kao "najsjajniji dragi kamen" u "kruni" glavnog guvernera13, pošto je bila smeštena "usred prizora prošle i buduće slave, gde imperija treba da bude spasena ili izgubljena"14. Kad je Bentink postavio pitanje mogućnosti preseljenja glavnog grada 1 8 2 9 . godine, savet upravnika zabranio je 11 "Bentinck Minute 2 January 1834", I.O.L.R., Board’s Collection, 1551/62/250, str. 83. 12 Ibid, str. 94. 13 John Rosselli, Lord William Bentinck (Berkeley, 1974), str. 192. 14 "Extract Political Letter to Bengal 3 July 1829", I.O.L.R., Board’s Collection, 1370/54/508, str. 12.


259

razmatranje takvog poteza, ističući da njihova vladavina nije vladavina jednog nezavisnog suverena, nego da Indijom "vlada jedna udaljena pomorska sila i da se mesto sedišta vlade mora razmatrati s obzirom na tu posebnu okolnost". Upravo je tu pomorsku /trgovačku prošlost Bentink nastojao da izmeni, pošto je verovao da karakter britanske vladavine "nije više nekonzistentni spoj trgovca i vladara"15, nego pre svega karakter imperijalne sile. Lord Elenborou, koji je bio predsednik kontrolnog upravnog odbora, 1 8 2 8 -1 8 3 0 . godine, u vreme periodičnih istraživanja stanja teritorija Istočnoindijske kompanije, pre nego što je parlament obnovio njene dvadesetogodišnje povlastice, predložio je tadašnjem premijeru, Vojvodi od Velingtona, da se uprava nad Indijom prenese na krunu16. Vojvoda je predlog odbio, jer se, mislio je Elenborou, plašio da ne zanemari trgovačke interese Londona"17. Elenborou je postao glavni guverner Indije pošto su vojsku Kompanije teško porazili Avganistanci 1842. godine, i bio predodređen da obnovi prestiž britanske vlasti u Indiji. On je rukovodio najezdom na Avganistan, koja je, u znak odmazde, dovela do razaranja Gaznija i Kabula. Elenborou je zamislio da simbolizuje poraz avganistanskih muslimana tako što bi trijumfalno vratio Indiji ono što se smatralo Vratima Somnata, čuveni hinduistički hram u Gudžaratu (koji su muslimani poharali i oskrnavili 600 godina ranije, a vrata odneli u Avganistan) i postavio ih u novoizgrađeni hram u Gudžaratu. On je izdao naredbu da se vrata od sandalovog 15 "Bentinckto Ct Director, Minute, 2January 1884", ibid, str. 8316Albert H. Imlah, LordEllenborough: A Biography ofEdtvard

Law, Earl of Ellenborough, Govemor General of India (Cambridge, 1939), str. 41. 17 Ibid, str. 42.

260

Bemard S. Kon

drveta provezu kroz grad Pendžab na kolima i odnesu u Delhi, praćena počasnom gardom, uz odgovarajuću ceremoniju. Elenborou je nagovestio svoju nameru izdajući proglas "svim prinčevima i poglavicama i narodu Indije". Elenborou je objavio da je povratak vrata trebalo da bude "svedočanstvo vaše nacionalne slave na koju ste najviše ponosni; dokaz vaše vojne superiornosti nad drugim nacijama izvan Indije". Dalje je sebe identifikovao sa narodima i prinčevima Indije "po interesu i osećanju", izjavio da je "herojska armija" opravdala "besmrtnu slavu moje rodne zemlje i zemlje koju sam prihvatio kao svoju", i obećao da će očuvati i unaprediti "sreću naših dveju zemalja"18. Pisao je u sličnom raspoloženju mladoj kraljici Viktoriji, o pobedi i tome da su "uspomene na carsku vlast (bile) sada ... prenete na britansku vladu", i da je sve što još treba da se uradi da se prinčevi Indije učine "vlastelom Carice", ako bi "Vaše visočanstvo postalo nominalni vladar Carstva"19. Elenborou je iskovao posebnu medalju za odlikovanje onih britanskih i indijskih vojnika u vojsci Kompanije koji su služili u Kini za vreme Opijumskog rata. Vojvoda od Velingtona smatrao je da je Elenborou ovim prigrabio prava krune20. Elenborouova akcija i proglas koji se ticao povratka Vrata Somnata doveo je do zlobnog kriticizma i podsmeha među Britancima u Indiji kao i u Engleskoj. Iako Elenborouva briga za simbolička predstavljanja imperijalne uloge za Britance u Indiji nije bila uzrok njegovog opoziva 1844. godine, ona je smatrana kao indikativna za pogled na 18JohnWilliam Kaye, History of the War in Afghanistan (London, 1851), ii, str. 646-647. 19 Lord Colchester (prir.), The History of the Indian Administration ofLord Ellenborough (London, bez datuma), str. 64. 20 Ibid, str. 324-338.


261

odnose između Indije i Engleske koji nije imao mnogo podrške ni u Engleskoj ni u Indiji. Suprotnosti i teškoće u definisanju simboličko-kulturnog sklopa mogu da se prate kroz napore koji su činjeni u prvoj polovini XIX veka da se konstruiše ritualni idiom kroz koji i pomoću kojeg bi britanska vlast bila predstavljena Indusima. Kontinuirana upotreba mogulskog idioma izazivala je trajne teškoće, kao što su mučni pregovori između britanskih službenika i indijskih podanika o pitanjima prvenstva, načina obraćanja, trajnih prava da se koriste mogulske titule, to što je Mogul nastavio da prihvata nazar od strane kako indijskih tako i britanskih službenika i njihovo darovanje khelata i izdavanje sanada (kraljevskih povelja) prilikom preuzimanja vlasti masnadima u indijskim državama. Britanci su ovu poslednju delatnost nazivali "trgovina sanadom". Konflikt nije postojao samo između plemstva i elita i britanskih službenika, nego se javljao i u svakodnevnoj delatnosti sudova i lokalnih kancelarija Istočne Indije, što je postalo poznato kao "rasprava o cipelama". Britanci u Indiji sledili su metonimijsku logiku u svojim odnosima sa indijskim podanicima, i nošenje cipela od strane Indusa u prisustvu Britanaca smatrali su kao pokušaj da se uspostavi odnos jednakosti izmedu onih kojima se vlada i njihovih vladara. Stoga, Indusi su uvek bili primoravani da izuju cipele ili sandale, kada su ulazili u prostor koji su Britanci definisali kao svoj - u njihove kancelarije i domove. S druge strane, Britanci su uvek insistirali na nošenju cipela kada su ulazili u indijske prostore, uključujući i džamije i hramove. Jedan značajan izuzetak koji je bio dopušten, bio je da, ako bi Indus obično nosio evropsku odeću u javnosti, onda mu je bilo dopušteno da nosi cipele u prisustvu svojih engleskih gospodara u takvim ritualnim

262

Bemard S. Kon

prilikama zapadnog stila kao što su jutarnji prijem glavnog guvemera, dvorski prijem, sedeljka ili bal. Britanci su isprobavali različite forme ritaula da bi označili događaje javnog karaktera. Polaganje kamena temeljca za zgradu Hindu koledža i za Muhamedanski koledž 1824. godine u Kalkuti bilo je proslavljeno "uz uobičajene impresivne ceremonije masonerije"21. Koledži su bili osnovani pod pokroviteljstvom Komiteta za javno obrazovanje, koji je bio ustanovljen od strane Indusa i Evropljana koji su sakupljali sredstva uglavnom iz privatnih izvora za ove institucije. Trebalo je da koledži Induse uče "osnovnim principima morala i prirodnih nauka"22. Članovi loža slobodnih zidara Kalkute, kojih je bilo nekoliko, marširali su u povorci ulicama Kalkute, na čelu sa gmpom svirača i s insignijama i zastavama svake lože, i okupljali se na skvem gde je zgrada trebalo da bude podignuta. "Kupa, uglomer, i druga oruđa zanata bila su postavljena na Pijedestal... Prečasnibrat Brus... molio je prazničnu molitvu velikom arhitekti Univerzuma... Sve dokle je oko sezalo videla su saljudska lica u redovima jedna iznad drugih, akrovovi kuća u svimpravcima bili su ispunjeni do krajnjih granica nestrpljivim domaćim stanovništvom koje je želelo da ima pogled na impozantan prizor"23. Posle molitve, novčići i srebrna pločica sa posvetom bili su stavljeni u udubljenje u koje je trebalo da se postavi kamen temeljac. Kamen je onda bio spušten i posut žitom, uljem i vinom. Zatim je sledio govor Velikog majstora provincije, a ceremonijalno zatvaranje bilo je obeleženo sviranjem na21 A.C.Das Gupta (prir.), TheDaysofjohn Company: Selections from The Calcutta Gazette, 1824-1832 (Calcutta, 1959), str. 23. 22 Ibid, str. 26. 23 Ibid, str. 3.


263

cionalne himne "Bože spasi kralja". Ne šamo da je idiom rituala evropski, nego je to i ustanova čije se građenje svečano obeležavalo, i kao i ideal javne /civilne sfere koji je ona podržavala. Obrazovanje koje se nudilo u ove dve institucije trebalo je da bude sekulamo, i da ne uključuje prenošenje svetog znanja kao u domaćim obrazovnim institucijama. Iako je jedna institucija bila za hindu vemike, a dmga za muslimane, primanje nije bilo ograničeno na određene grupe hindu ili muslimana, kao što je bila uobičajena praksa. Činjenica da je novac sakupljan javnim upisivanjem, viđena kao čin milosrđa u evropskom stilu, isto kao i korišćenje novca sakupljenog javnom lutrijom, obeležili su ovu priliku kao, ako ne jedinstvenu, svakako potpuno novu. Prve dekade XIX veka obilovale su proslavama britanskih pobeda u Indiji i Evropi, dolascima i odlascima glavnih guvernera i vojnih heroja, smrtima i krunisanjima engleskih kraljeva i kraljevskim rođendanima. Idiom u ovim prilikama bio bi isti kao u Engleskoj, sa vatrometom, vojnim paradama, iluminacijama, večerama sa ceremonijalnim zdravicama, muzičkom pratnjom, hrišćanskim molitvama, i iznad svega čestim govorima. Indusi su kao učesnici bili marginalizovani, kao vojnici na paradama, kao sluge ili kao publika na javnim delovima slavlja.

Od događaja do strukture: značenje ustanka 1857. godine Protivrečnosti u kulturno-simboličkom konstituisanju britanske Indije bile su razrešene u ustanku 1857. godine, koji se tradicionalno opisuje kao Indijska pobuna; ona je dovela do toga da ličnost mogulskog cara bude desakralizovana, da moć kojom su Britanci raspolagali da pokore Induse bude bmtalno demonstrirana i da se uspostavi mit o

264

Bemard S. Kon

tome da je karakter Britanaca superioran nad karakterom nelojalnih Indusa. Suđenje caru, koje je usledilo posle gušenja pobune, predstavljalo je i formalno obznanjivanje transformacije vlasti24. Izvođenje kralja na suđenje znači da su oni koji su to uradili verovali da je ovo pravedan čin i "izričito odricanje kralja od zahteva da vlada". Značenje tog čina, prema M. Valceru je da on odvaja prošlost od sadašnjosti i budućnosti i da ustanovljava nove političke principe, označavajući trijumf nove vrste vladavine25. Suđenje caru mora da bude sagledano u odnosu prema Aktu o vladavini nad Indijom iz 1858. godine, i kraljičinog Proglasa od 1. novembra 1858. godine. Suđenje i proterivanje cara sudskim putem i kraj vladavine Mogula bili su dovršeni potpunim obesvećenjem prethodnog političkog poretka tog društva. Parlamentarni akt i kraljičina prokalmacija obznanili su početak novog poretka. Ovaj novi poredak zahtevao je da se uspostavi centar, zahtevao je da postoje sredstva pomoću kojih bi Indusi sada mogli da uspostave odnos sa tim centrom i da se razvije ritualni izraz britanske vlasti u Indiji. U kulturnom sistemu Anglo-Indije, Velika pobuna 18571858. godine mogla bi da se posmatra kao graničnik suštinskih promena. Za britanske vladajuće elite, kod kuće i u Indiji, značenja pridodata događajima iz 1857-1858. go24 Punjab Govemment Records: Correspondence, vii, deo 2, str.

39; H.L.O. Garrett, "The Trial of Bahadur Shah ll",Joumal ofthe Punjab UniversityHistoricalSociety, i,pt 1 (April, 1932), str. 3-18; F.W. Buckler, "The Political Theory of the Indian Mutiny", TransactionsoftheRoyalHistoricalSociety, 4thser.,v(1922), str. 71-100. 25 Michael Walzer, Regicide und Revolution (Cambridge, 1974), str. 6 .


265

dine i konstitucionalne promene koje su iz njih proizišle, sve više su postajale stožer oko koga se okretala njihova teorija kolonijalne vlasti. Rat je vodio u redefinicije prirode indijskog društva, neophodnih i odgovarajućih veza vladara i podanika i ponovno postavljanje ciljeva upravljanja Indijom, što je povratno vodilo u trajne promene institucionalnog uređenja koje su bile neophodne da bi se ovi ciljevi primenili. Za Engleze u drugoj polovini XIX veka, putovanje u Indiju kao posetilaca ili službeno, redovno je postajalo hodočašće tragom Pobune s ciljem da se posete mesta velikih događaja - Delhijski prevoj, Memorijalni izvor i bašte u Kanpuru, natkriljeni velikom mermernom statuom Anđela vaskrsenja, kao i rezidencije u Luknou-u. Nadgrobni spomenici, memorijali, obeležja od kamena sa natpisima i table postavljene na zidove evropskih crkava, obeležavale su za Engleze mučeništvo, žrtve i vrhunske trijumfe vojnika i civila čija je smrt, za viktorijanskog Engleza, učinila svetom englesku vlast u Indiji. Englezi su, od 1859- godine do ranih godinaXX veka, Pobunu videli kao herojski mit koji oličava i izražava njihove centralne vrednosti koje su objašnjavale njihovu vladavinu u Indiji njima samima - žrtva, dužnost, snaga; iznad svega ona je simbolizovala vrhunski trijumf nad onim Indusima koji su pretili na odgovarajući način ustanovljenoj vlasti i poretku.

Formalizacija i predstavljanje ritualnog idioma: carski skup 1877. godine Dvadesetogodišnjica desakralizacije Delhija i konačnog gušenja ustanka 1858. godine, bili su obeleženi završavanjem simboličko-kultumog konstituisanja britanske Indije. Samo ću ukratko nabrojati komponente koje ovo kon-

266

Bemard S. Kon

stituisanje sadrži, i onda preći na opisivanje kako su ove komponente bile predstavljene prilikom događaja ritualnog karaktera - Carskog skupa 1877. godine, koji je održan da bi se Kraljica Viktorija proglasila Caricom Indije. Centralna politička činjenica bila je kraj Kompanijine vladavine i postavljanje monarha Velike Britanije kao monarha Indije 1858. godine. Ovaj čin može da se sagleda kao recipročan konačnoj desakralizaciji Mogulskog carstva. On je okončao dvojstvo u poziciji Britanaca u Indiji pošto je sada Britanska monarhija obuhvatala i Britaniju i Indiju. Društveni poredak bio je uspostavljen tako da je britanska kruna viđena kao centar vlasti, sposobna da uspostavi jedan hijerarhijski poredakza sve svoje podanike, Induse i Britance. Indijski prinčevi bili su sada "lojalni indijski vazali" kraljice Viktorije, koji su joj dugovali vernost i poštovanje preko njenog vicekralja. Glavni guvemer i vicekralj, spojeni u istoj osobi, bili su nedvosmisleni centar vlasti u Indiji, i svi Britanci i Indusi mogli su da budu rangirani u odnosu na njega, bilo da je to bilo kroz službeno zvanje ili kroz pripadanje različitim starosnim gmpama. Britanci su se u Indiji koristili teorijom hijerarhije po redosledu, u kojoj su pojedinci mogli da budu rangirani prema prvenstvu - ovo prvenstvo se baziralo na čvrstim i poznatim kriterijumima, ustanovljenim prema rođenju i nasledstvu ili prema uspehu i službi. Uložen je napor da se 1876. godine prinčevi-saveznici gmpišu prema regiji, sa utvrđenom oznakom ranga u odnosu na dmge prinčeve u istoj regiji. Veličina prinčeve države, iznos njihovih prihoda, datum kada su postali saveznici Istočnoindijske kompanije, istorija njihovih porodica, njihov položaj u odnosu na Mogulsko carstvo i njihovi činovi lojalnosti u odnosu na Britance su mogli biti mereni i mogao je da se ustanovi indeks da se odredi položaj svakog vladara. Status je onda prikazivan na durbarima priređenim od strane gu


267

vernera i zamenika guvemera određene oblasti, ili kada bi vicekralj - glavni guverner išao na put. Bio je ustanovljen kodeks ponašanja za prinčeve i dmge vladare prilikom njihovog prisustvovanja durbam. Odeća koju su nosili, omžje koje su imali pravo da nose, broj pratilaca i vojnika koji je mogao da ih prati do vicekraljevog kampa, na kom mestu u odnosu na kamp su se susreli sa britanskim zvaničnicima, broj počasnih plotuna ispaljen u njihovu čast, vreme ulaska u dvoranu ili šator gde je durbar priređivan, da li bi vicekralj ustao i pošao im u susret da ih pozdravi, mesto na vicekraljevom ćilimu na kojem će biti pozdravljeni, gde će biti postavljeni da sede, koliko nazara mogu da daju, da li su ovlašćeni za posetu od strane vicekralja, bile su sve oznake ranga i vicekralj je mogao da ga podigne ili umanji. U korespondenciji sa vicekraljem, forme pozdrava, vrste indijskih titula koje su Britanci koristili i fraze korišćene na kraju pisma su sve bile rangirane i uzimane kao oznake zvaničnog potvrđivanja ili prihvatanja. Slično tome, Induse koji su bili pod direktnom britanskom vlašću su razni službenici obično rangirali u njihovim gradovima, oblastima i provincijama u knjigama durbara. Vodeći ljudi oblasti bili su rangirani na osnovu poreza koji su plaćali, zemlje koju su posedovali, porodičnog porekla, činova lojalnosti ili nelojalnosti britanskoj vladi. Indijski službenici i zaposleni u upravnim organima imperije ili provincije bili su rangirani prema položaju, dužini službe i počastima koje su stekli, a mase prema kasti, zajednici i religiji kojoj su pripadali. Ubrzo posle gušenja pobune, i ustanovljavanja kraljice Engleske kao "izvora dostojanstva" za Indiju, istražen je sistem indijskih kraljevskih titula, sa ciljem da se one urede u hijerarhijski sistem. Ne samo da je sistem stvoren, nego su nosioci titula morali da "dokažu" pomoću kriterijuma usta-

268

Bemard S. Kon

novljenih od strane Britanaca da su njihove titule bile legitimne. Stoga je samo vicekralj mogao da daje Indusima titule, zasnovane na preporuci lokalnih ili provincijskih službenika. Osnova za imenovanje se određivala pomoću činova lojalnosti, izuzetne ili dugotrajne službe u organima vlasti, posebnih činova milosrđa kao što je davanje priloga školama i bolnicama, doprinosi posebnim fondovima, kao i pomoću "dobre" uprave nad resursima koja je vodila unapređenju poljoprivredne proizvodnje. Imenovanja su za Induse važila tokom života nosioca, mada je u nekim vodećim porodicama postojala pretpostavka da će, ako naslednik pokaže dobro vladanje prema glavi porodice, za uzvrat biti nagrađen time što će u sledećoj generaciji biti obnovljena titula koja je prethodno nošena. Počasti i titule bile su do kraja 1870-ih blisko povezane sa ciljevima "progresa i stabilnosti" koje je izrazio novi poredak vlasti. Godine 1861. ustanovljen je novi kraljevski red Indijskih vitezova, Zvezda Indije. U početku je ovaj red, koji je obuhvatao i indijske i britanske vitezove, bio ograničen na dvadeset pet članova koji su bili najznačajniji indijski prinčevi i stariji i ugledni britanski civilni i vojni službenici. Godine 1866. red je bio proširen dodavanjem dva niža ranga i do 1877. godine bilo je u ovom redu nekoliko stotina nosilaca viteških titula, koje su bile individualne, i dodeijene od strane kraljice. Uvođenje u zvanje i nošenje rangiranih titula ovog reda dodalo je važnu evropsku komponentu ritualnom idomu, koji su Britanci ustanovili u Indiji. Odeća reda bila je engleska i "feudalna": plašt ili ogrtač, okovratnik, medaljon sa likom kraljice (nošenje ovakvog ljudskog lika predstavljalo je anatemu za muslimane) i lanac ukrašen dragim kamenjem. Uvođenje u zvanje bilo je u evropskom stilu - pismeno odobrenje se čitalo, isticani su simboli vlasti, a novoizabrani vitez klečao je ispred vladarke ili njenog pred-


269

stavnika. Ugovorni aspekt ovog imenovanja bio je bolno jasan onima koji su ga primali sa indijske strane, jer je odeća koja im se davala morala biti vraćena posle smrti nosioca. Statuti reda zahtevali su od primaoca da potpiše jemstvo da će njegovi naslednici vratiti dobijene vrednosti. Za razliku od poklona primljenih od indijskih vladara u prošlosti, koji su čuvani kao sveti predmeti u trezorima da bi bili viđeni ili korišteni u specijalnim okolnostima, ovi su morali da budu vraćeni. Indusi su takođe zamerali jednom od statuta, koji je određivao uslove pod kojima je viteštvo moglo biti ukinuto zbog čina nelojalnosti. Viteštvo je postalo nagrada za "vernu službu". Odnos između krune i Indije počeo je da se obeležava obilascima Indije od strane kraljevske porodice; prvi od ovih bio je Vojvoda od Edinburga 1869. godine. Princ od Velsa išao je 1875-1876. godine na šestomesečni put po Indiji. Kraljevska putovanja ne samo da su bila značajna u Indiji, u smislu predstavljanja veze između prinčeva, naroda Indije i njihovih vladara, već je o njima bilo iscrpno izveštavano i u britanskoj štampi. Po povratku Princa od Velsa, u najvećim engleskim gradovima održavane su izložbe egzotičnih i skupih poklona koje je on primio. Ironično, jedan od najvećih poklona koje je Princ od Velsa darovao za uzvrat, bio je prevod Veda na engleski Maksa Milera. U periodu od 1860. do 1877. godine, počelo je da se brzo razvija nešto o čemu bi se moglo razmišljati kao o definisanju i uzurpiranju indijske civilizacije od strane imperijalnih vladara. Kolonijalna vlast se zasnivala na vrstama znanja isto koliko i na institucijama direktne kontrole. Od kako su ser Vilijam Džouns i drugi evropski intelektualci 1784. godine osnovali Azijsko društvo Bengala, postojao je stalan napredak u akumulaciji znanja o istoriji Indije i njenim sistemima mišljenja, religijskim verovanjima i

270

Bemard S. Kon

praksama i njenom društvu i institucijama. Ova akumulacija velikim delom je bila rezultat praktičnog iskustva u sudovima, u oporezivanju i prikupljanju dažbina kao i imperativa Engleza da informacije klasifikuju i dovedu u red. Tokom ovog perioda, sve više Evropljana počelo je da definiše ono što su oni smatrali kao jedinstvenost indijske civilizacije. Ta definicija je uključivala razvoj aparata za proučavanje indijskog jezika i tekstova, koji je imao za posledicu standardizovanje i uspostavljanje autoriteta, ne samo za Evropljane nego i za Induse same, onoga što se smatralo da su klasici indijske misli i literature. Zahvaljujući ohrabrenju da sami izrađuju školske udžbenike, Indusi su počeli da pišu istoriju na evropski način, često pozajmljujući evropske ideje o prošlosti Indije. Šezdesetih godina XIX veka otpočeto je arheološko istraživanje, u kome su Evropljani odlučivali šta su bili veliki indijski spomenici i koji spomenici su odgovarali da budu zaštićeni ili opisani kao deo indijskog "nasleđa". Popisivanje stanovnika i otpočinjanje etnografskog istraživanja trebalo je da opišu "narode i kulture Indije", da ih učine dostupnim putem monografija, fotografija i statističkih tabela ne samo svojim sopstvenim službenicima nego i naučnicima koji se bave društvenim naukama, tako da Indija može da postane deo čovečanstva koji je dostupan proučavanju. Britanci su verovali da su indijske umetnosti i zanati ušli u period izrazitog opadanja, suočeni sa zapadnom tehnologijom i mašinski izrađenim produktima, stoga njihovi umetnički i zanatski proizvodi treba da se prikupljaju, čuvaju, i stavljaju u muzeje. Štaviše u velikim gradovima osnovane su umetničke škole gde su Indusi mogli da uče kako da stvaraju skulpture, slike i zanatske proizvode, indijske po sadržaju, ali privlačne i prihvatljive za zapadnjačke ukuse. Indijske arhitekte počele su da projektuju zgrade u evropskom stilu, ali sa "ori-


271

jentalnim" dekorativnim motivima. Imperijalne vlasti osnovale su komitete za istraživanje i očuvanje sanskrita, persijskog, arapskog i rukopisa na vemakularima. Obrazovani Indusi su sve više proučavali svoju sopstvenu kultum posredstvom evropskih ideja i naučnih proučavanja. Britanski vladari su sve više određivali šta je indijsko, u zvaničnom i objektivnom smislu. Trebalo je da Indusi izgledaju kao Indusi: pre 1860. godine indijski vojnici baš kao i njihovi evropski oficiri nosili su uniforme zapadnog stila; sada su uniforme Indusa i Engleza uključivale turbane, pojaseve i tunike za kakve se smatralo da su mogulske ili indijske. Uobličena i postvarena zamisao Indije, njen život, način mišljenja, sociologija i istorija, trebalo je da budu sakupljene na jedno mesto, u slavu dovršavanja političkog konstituisanja Indije, postavljanjem Viktorije za njenu caricu.

Akt o kraljevskim titulama iz 1876. godine Prvi put od smrti svog muža 1861, na dan 8 . febmara 1876. godine, kraljicaViktorijaje otvorila parlamentarno zasedanje. Na prilično iznenađenje liberalne opozicije, ona je u svom govom objavila da će zakonski predlog biti prihvaćen u Parlamentu, kao dodatak njenim Kraljevskim imenovanjima i titulama. U svom govom, ona se osvmula na "srdačnu toplinu" sa kojom je njen sin, Princ od Velsa, tada na putu po Indiji, bio dočekivan od strane "Mojih indijskih podanika". To ju je uverilo da su "oni srećni pod Mojom vladavinom i lojalni Mom tronu"26. Stoga je ona smatrala da je pravi trenutak da se njenim Kraljevskim imenovanjima i titulama izradi dodatak. 26

str. 4.

Hansard’s Parliamentary Debates (3rd ser., ćcxxvii, 1876),

272

Bemard S. Kon

U govoru od 17. februara 1876. godine, Predsednik vlade, Dizraeli, osvrnuo se na diskusije iz 1858. godine koje su se ticale proglašenja Viktorije za caricu Indije. U to vreme, smatralo se preuranjenim učiniti Viktoriju caricom zbog nesređenog stanja u Indiji. Ali, nastavio je, u sledećih dvadeset godina, u Velikoj Britaniji je interes za Indiju veoma porastao. Prinčeva poseta je podstakla uzajamno osećanje simpatije u ovim dvema zemljama, i Dizraeli je bio uveren da će carska titula, čija tačna priroda nije bila određena, "pružiti veliku satisfakciju ne samo prinčevima, nego i nacijama Indije"27. To bi označilo jednoglasnu rešenost naroda ove države da očuva našu povezanost sa Indijskom imperijom28. Dizraeli je u ovom govoru naglasio raznovrsnost Indije opisujući je kao "staru zemlju mnogih nacija", raznih naroda i rasa "koji se razlikuju u religiji, običajima i zakonima - neki od njih izuzetno obdareni i civilizovani, a mnogi od njih retke starine". "A ovom ogromnom zajednicom upravljaju", nastavio je on, "pod vlašću kraljice, mnogi suvereni prinčevi, od kojih neki zauzimaju prestole na kojima su sedeli njihovi preci u vreme kada je Engleska bila rimska provincija"29. Hiperbolična istorijska fantazija koju je izrazio Dizraeli, bila je deo mita koji je kasnije izražen na imperijalnom skupu. Indija je bila različitost - ona nije imala koherentno osećanje zajedništva osim onog koje je dobila britanskom vladavinom, pod sistemom imperijalne krune koji ju je integrisao. Tako je u osnovi konzervativne odbrane zakonskog predloga bila ideja da su Indusi drugačija vrsta ljudi od Britanaca. Indusi su bili podiožniji uticaju visokopamih 27 Ibid, str. 409. 28 Ibid, str. 410. 29 Ibid, str. 409-


273

fraza, i njima bi se vladalo bolje ako bi se obraćalo njihovim orijentalnim zamislima, s obzirom da "oni pridaju ogroman značaj veoma malim razlikama"30. Dokazivano je da su, s obzirom na konstitucionalne odnose između Indije i Velike Britanije, indijski prinčevi svakako bili vazali i da bi dvojstvo koje je postojalo u odnosu prinčeva prema britanskom pravu prvenstva bilo smanjeno, ako bi britanski vladar imao titulu "cara". Iako su neki indijski vladari na engleskom bili nazivani "prinčevima", njihove titule na indijskim jezicima bile su kraljevske, na primer Maharadža. Sa carskom titulom, hijerarhijski poredak bi bio jasan i nedvosmislen. Istaknuto je da je kraljica Elizabeta koristila carsku titulu, a da su se u praksi od Kaningsovog vremena u Indiji na ovamo carske titule koristile da bi se prinčevi i nezavisni azijski vladari kao što su emiri u Centralnoj Aziji obraćali kraljici. Ponovljena je tvrdnja da su Britanci naslednici Mogula, koji su imali carsku kmnu što su shvatali Indusi svih slojeva. Britanci su, ukazivali su konzervativci, bili naslednici Mogula; stoga je bilo ispravno i u redu da se indijski vladar, kraljica Viktorija, proglasi caricom. Akt o vladarskim titulama je usvojen i dobio je kraljevski pristanak 27. aprila 1876. godine. Potreba da se prevaziđe ogorčena debata i nepovoljni novinski izveštaji, pogotovo što je ona našla put i do indijskih novina, pa su u njoj učestvovali i Indusi obrazovani na zapadnjački način, postala je deo razloga za planiranje Carskog skupa. Tri glavna planera, Dizraeli, Solsberi (državni sekretar za Indiju) i lord Liton (novoimenovani vicekralj), shvatila su da Carski skup mora biti osmišljen na način koji će imati uticaja na Britance kod kuće isto koliko i na Induse. MIbid, str. 1750.

274

Bemard S. Kon

Namere planera Carskog skupa Lord Liton, novoimenovani vicekralj i glavni guvemer, vratio se u Englesku iz Portugala, gde je služio kao ambasador i u januam 1876. godine otpočeo svoje napore da nadoknadi svoje "potpuno neznanje... u odnosu na Indiju". Ovi napori uključivali su sastanke tokom febmara sa članovima Indijske kancelarije, i dmgima u Londonu, uzimajući u obzir "eksperte" za Indiju. Najuticajniji je bio O. T. Bim, koji je kasnije pratio Litona u Indiju kao njegov privatni sekretar i bio smatran od strane Litona kao začetnik plana za Carski skup31. Liton je izabrao Birna za svog privatnog sekretara da bi "pomogao obnovu prijateljskih i stabilnih odnosa između Indije i Avganistana i u isto vreme proklamovao indijsku carsku titulu, a za oba od tih pitanja", pisao je Birn "priznato mi je da imam posebna znanja"32. Kao što je bilo istina za mnoge vicekraljeve, Liton je došao u Indiju sa malo znanja o njoj, ili, možda još važnije, o tome kako rade vlasti u koloniji. Većina najviših činovnika Radža, uspinjala se kroz činove civilne službe, što je značilo dvadeset do trideset godina iskustva: dobro utvrđene veze među birokratijom, isto kao i dobro razvijen smisao za političke intrige. Vicekraljevi su se gorko žalili na ograničenja u primeni njihovih planova i politike diktirane političkom pozicijomu Engleskoj. Palo je u udeo vicekraljevog privatnog sekretara da oformi birokratsku kancelariju. Pitanja imenovanja, promocija, postavljenja i odlikovanja, prethodno


275

su prolazila kroz njegove mke. Vicekraljevi su zavisili od toga koliko njihovi privatni sekretari znaju o ličnim odnosima i stvaranju manjih gmpa unutar birokratije i od njihove sposobnosti da iskoriste efikasno vicekraljevu moć nad civilnom službom. Posle dvadeset godina iskustva na različitim činovničkim položajima, Birn je imao širok kmg poznanika među službenicima u Indiji, a zahvaljujući službovanju u Irskoj i Londonu, dobro se poznavao i sa vodećim političarima kod kuće. Planiranje Carskog skupa počelo je u tajnosti ubrzo po dolasku Litona i Bima u Kalkutu u aprilu 1876. godine. Ustanovljen je komitet u koji je uključen i T.H. Tomton, na dužnosti sekretara za spoljne poslove indijske vlade, koji je trebalo da bude odgovoran za poslove sa indijskim prinčevima i poglavicama i general major (kasnije feldmaršal) lord Roberts, načelnik intendantske službe indijske armije, koji je bio zadužen za vojno planiranje skupa. Takođe je u komitetu bio pukovnik Džordž Koii, Litonov vojni sekretar, i major Edvard Bradford iz političkog odeljenja, šef nedavno ustanovljene tajne policije. Predsednik komiteta bio je Tomas Tornton, koji je služio uglavnom na položajima u sekretarijatu pošto je bio sekretar vlade Pendžaba dvanaest godina, pre nego što je kratko bio sekretar za spoljne poslove. General major Roberts, koji je o sebi stvorio reputaciju Iogističkog stmčnjaka, bio je zadužen za planiranje kampova u Delhiju33. Lord Liton je bio prilično impresioniran Robertsonovim sposobnostima. Zbog onoga što je postigao planirajući ovaj skup, Robertson je izabran za komandanta britanskih sna-

31 Lytton to Salisbury, 12 Aug. 1876, I.O.L.R., E218/518/1, str.

367. 32 Major General Sir Owen Tudor Burne, Memories (London, 1907), str. 204, ipassim o njegovoj karijeri.

33 Field-Marshal Lord Roberts of Kandahar, Forty-one Years inlndia (NewYork, 1900), ii, str. 91-92.

276

Bemard S. Kon

ga u Avganistanu, što je predstavljalo kamen - temeljac za njegovu kasniju karijeru u Indiji i Engleskoj34. Komitet se služio idejama i sugestijama male i uticajne grupe političkih službenika, ljudi koji su mnogo godina bili u službi kao stalno nastanjeni ili kao predstavnici glavnog guvemera u vrhovnim indijskim sudovima. U najranijim fazama rada, general-major ser Henri Dermot Dali, o kome je Liton napisao da "postoji opšti konsenzus da ne postoji čovek u Indiji koji zna da upravlja domaćim prinčevima tako dobro kao Dali"35, izgleda da je bio deo gmpe. Dali je ukazivao da bi održavanje durbara na kome bi se predstavili svi važniji prinčevi bilo nemoguće zbog ljubomore i podozrivosti poglavica36. Većina političkih eksperata smatrala je da bi se 'pitanja prvenstva i zahtevi najrazličitijih vrsta, koji su sada uspavani, izvesno pojavili, i da će uslediti osećanja zavisti i uvređenosti i čak i mnogo veće teškoće'37. Liton je pokušao da razreši opoziciju političkih činovnika tihim ignorisanjem i insistiranjem da će sastanak u Delhiju biti 'Carski skup' a ne durbar. Zbog toga posebno, on se nadao da se pitanje prvenstva neće postavljati i da će se izbeći diskusije o različitim teritorijal-

34 O. T. Burne, "The Empress of India", AsiaticQuaterlyReview, iii (1887), str. 22. 35 Lytton to Salisbury, 11 May 1875, I.O.L.R., E218/518/1, str. 147. ^lbid, str. 149. 37 L. A. Knight, u svom članku, "The Royal Titles Act and In HistoricalJoumal xi, br. 3 (1968), str. 488-507, daje detalje mnogih tadašnjih zahteva za teritorijama i žalbi za koje se smatralo da mogu bitizadovoljeni na durbaru; T. H. Thomton, GeneralSirRic hardMeade (London, 1898), str. 310.


277

nim zahtevima, tako što će posete sa prinčevima biti pažljivo kontrolisane38. Do kraja jula 1876. godine, komitet je završio preliminarno planiranje. Plan je otkriven savetu vicekralja, a koncept prosleđen Londonu, na odobrenje Solsberiju i Dizraeliju. Na ovom stupnju, i tokom avgusta, održavana je stroga tajnost, jer se Liton bojao da će rano objavljivanje plana voditi u javno ispoljavanje nezadovoljstva u detaljima plana u indijskoj štampi - evropskoj i indijskoj - i da će uslediti debata, isto tako 'neprimerena', kao i ona koja je obeležila Akt o vladarskim titulama. Liton je očekivao da ovim skupom mnogo postigne. On se nadao da će to očigledno "postaviti autoritet kraljice nad starovremenskim tronom Mogula sa kojim imaginacija i tradicija (naših) indijskih podanika povezuje sjaj vladajuće sile"39. Stoga je doneta odluka da se skup radije održi u Delhiju, glavnom gradu Mogula, nego u Kalkuti. U to vreme, Delhi je bio relativno mali grad koji se oporavljao od razaranja za vreme pobune 1857. godine. Gradsko stanovništvo tretirano je kao pokoreni narod. Jedan od "ustupaka" proglašen na skupu u ime kraljice, bilo je ponovno otvaranje Zinat ul Musadžid-a, dugo zatvorenog "iz vojnih razloga" za javnu versku službu, i obnova Fatepuri džamije u Candi Čauku, konfiskovane 1857. godine, za potrebe deihijskih muslimana40. Izborom Delhija za mesto održavanja skupa takođe se izbegavalo povezivanje kmne sa izrazito regionalnim centrima, kao što su bili Kalkuta ili Bombaj. Delhi je imao pred38 Lyttonto Salisbury, 11 May 1876,1.O.L.R., E218/518/1, str. 149. 39 Lytton to QueenViktoria, 21April 1876,1.O.L.R., E218/518/1. 40 I.O.L.R., Political and Secret Letters from India, Jan. and

Feb. 1877, br. 24, para. 20.

278

Bemard S. Kon

nost da bude na relativno centralnoj poziciji, iako su mogućnosti za okupljanje velikog broja ljudi bile ograničene. Lociranje skupa bilo je povezano više sa britanskim nego sa mogulskim Delhijem, jer mesto koje je izabrano nije bio veliki Majdan ispred Crvene tvrđave (koja je bila očišćena i koja je danas politički ritualni centar Indije), nego ono u blizini prevoja na retko naseljenoj zemlji, koje je bilo mesto veiike pobede Britanaca nad indijskim pobunjenicima 1857. godine. Britanski logor bio je lociran na prevoju i na istoku se spuštao na reku Jamunu. Skup je trebalo da bude prilika da se poveća entuzijazam "domaće aristokratije ove zemlje čija naklonost i srčana odanost nije bila nimalo beznačajan garant stabilnosti... indijskog carstva"41. Liton je ulagao napore da razvije čvrste veze između ove "aristokratije" i krune. On je verovao da Indiju ne bi nikad zadržali samo pomoću "dobre uprave", znači, samo poboljšavanjem uslova života riot-a (zemljoradnika) strogim odmeravanjem pravde i trošenjem ogromnih suma na irigacione radove. Pretpostavljena posebna indijska prijemčivost na parade i predstave i ključna pozicija aristokratije bile su teme koje su odredile skupštinu, koja je, pisao je Liton, trebalo da ima efekta takođe i na "javno mnjenje" u Velikoj Britaniji i bila bi činilac koji bi podržao konzervativnu vladu u Engleskoj. Liton se nadao da bi uspešan skup koji bi štampa dobro propratila, i demonstriranje lojalnosti indijskih prinčeva i naroda bio dokaz mudrosti Akta o vladarskim titulama. Liton je želeo da ovaj skup bliže poveže britanske zajednice u Indiji - one koje su činili britanski službenici, kao i one neformalne - u podršci vladi. Ovo očekivanje skup nije ispunio. Guverneri Madrasa i Bombaja dali su mišljenje 41Littonto Queen Victoria, 4. May 1876,1.O.L.R., E218/518/1.


279

da skup ne treba održati i u jednom trenutku izgledalo je da guverner Bombaja možda neće ni doći. On je izneo argument da u Bombaju vlada glad i da je on potreban tamo; troškovi učešća članova centralne vlade ili predsedništva za učešće na skupu bili bi bolje upotrebljeni na otklanjanje gladi. Oba guvernera žalila su se zbog prekidanja svakodnevnih dužnosti koje bi izazvala obaveza da napuste svoje kancelarije sa velikim brojem službenika na dve nedelje, da bi prisustvovali skupu. Mnogi Britanci u Indiji, državni službenici i oni koji to nisu bili, i nekoliko uticajnih britanskih novina, videli su skup kao deo politike uzdizanja "cmaca" i obraćanja suviše pažnje na Induse, jer je većina datih privilegija i ljubaznosti bila upravljena prema Indusima. Liton je pisao da se suočio sa "praktičnim teškoćama zadovoljavanja evropskog činioca, koji se ispostavio kao svađalački i izbegavao teškoću davanja prednosti pokorenoj više nego osvajačkoj rasi42. Opozicija ovim planovima bila je tako jaka u Londonu i Indiji da je Liton pisao kraljici Viktoriji: ''Ako engleska kruna ikad bude imala nesreću da izgubi ogromnu i sjajnu inđijsku imperiju, to neće biti usled nedostatka naklonosti domaćih podanika Vašeg visočanstva, nego usled duha strančarenja kod kuće i nelojalnosti i nepokornosti onih članova indijske službe Vašeg visočanstva čija dužnost je da sarađuju sa Vladom ... u disciplinovanom i lojalnom izvršavanju njenih naredbi"43.

Kolonijalna sociologija i Carski skup U analitičkim terminima, cilj ovog skupa bio je da učini manifestnom i ubedljivom sociologiju Indije. Zvanice su

42 Lytton to Salisbury, 30 Oct. 1876, ibid. 43 Lytton to Queen Victoria, 15 Nov. 1876, ibid.

280

Bemard S. Kon

bile izabrane na način koji je bio povezan sa idejama koje su britanski vladari imali o odgovarajućem društvenom poretku u Indiji. Iako je naglasak bio stavljen na prinčeve kao feudalne vladare i "prirodnu aristokratiju", skup je takođe trebalo da obuhvati i druge kategorije Indusa, "domaću gospodu", "vlasnike zemlje", "izdavače i novinare" i "reprezentativne ljude" različitih vrsta. U 1870-im godinama, kontradikcija u britanskoj teoriji sociologije Indije postala je očigledna. Neki pripadnici vladajuće britanske grupe gledali su na Indiju kao na feudalno društvo koje se sastojalo od feudalnih zemljoposednika, vladara i seljaka. Drugi Britanci su videli Indiju kao društvo u promenama, koje je bilo sastavljeno od različitih zajednica. Te zajednice su mogle biti velike i donekle amorfne, na primer hindu / muslimani / Siki / hrišćani / animisti; mogle su se donekle poklapati sa regionima, na primer Bengali i Gudžarati; mogle su da predstavljaju kaste kao Bramani, Radžputi, Banijasi; ili su mogle da se zasnivaju na kriterijumima obrazovanja i zanimanja, drugim rečima, jednu od zajednica su mogli da predstavljaju i pozapadnjačeni Indusi. Oni engleski vladari koji su videli Indiju kao sačinjenu od zajednica, težili su da je kontrolišu kroz određivanje njihovih "predstavnika", vođa za koje su mislili da govore u ime, i kojisu mogli da uobliče odgovore od svojih zajednica. Prema feudalnoj teoriji, postojala je "domaća aristokratija" u Indiji. Liton je, u nameri da definiše i reguliše tu aristokratiju, planirao osnivanje Tajnog saveta i Instituta za heraldiku u Kalkuti. Tajni savet trebao je da bude isključivo savetodavan, sazivan od strane vice kralja "koji bi njegovo delovanje držao potpuno pod svojom kontrolom"44. Litonova namera je bila da uspostavi tajni savet tako da "omogući vi44 Lytton to Salisbury, 30 July 1876, ibid, str. 318.


281

cekralju, dok pravi paradu od konsultovanja domaćeg mišljenja da nadvlada domaće članove, a ipak da osigura prestiž njihovog prisustva i pristanka"45. Plan o tajnom savetu za Indiju ubrzo se susreo sa konstitucionalnim problemima i sa opozicijom indijskog saveta u Londonu. Da bi se ustanovilo ovakvo telo, bio je potreban parlamentarni akt, a parlament nije zasedao tokom leta i jeseni 1876. godine Rezultat, objavljen na skupu, bio je imenovanje dvadeset "caričinih savetnika" s namerom da "s vremena na vreme u stvarima od značaja, traže mišljenje i savet od prinčeva i drugih vladara, povezujući ih na taj način sa vrhovnom vlašću"46. Institut za heraldiku u Kalkuti trebalo je da bude indijski ekvivalent britanskog Instituta za heraldiku u Londonu, koji bi zaista ustanovio i uredio feudalne titule za Indiju. Indijske titule predstavljale su za britanske vladare mučno pitanje još od ranog XIX veka. Englezima je izgledalo da nema čvrste lineamo određene hijerarhije ili nekog drugog uobičajenog sistema titula, kakav je Britancima bio blizak u njihovom sopstvenom društvu. Izgleda da su Indusi koristili nasumice titule koje su se smatrale kao kraljevske, kao radža, maharadža, navab, ili bahadur, i one nisu bile u vezi sa stvarnom kontrolom nad teritorijama ili funkcijom ili hijerarhijskim sistemom statusnih razlika. Usklađen sa osnivanjem Instituta za heraldiku bio je plan da se na carskom skupu predstavi devedeset vodećih indijskih prinčeva i drugih vladara sa velikim zastavama ukrašenim njihovim grbovima. Ove zastave bile su u obliku štita u evropskom stilu. Porodični grbovi su takođe bili evropski sa heraldičkim oznakama koje su proizlazile iz istorije određene kraljevske porodice. Predstavljanje "isto45 Ibid, str. 319. 46 Gazette oflndia, Extraordinary, 1Jan. 1877, str. 11.

Bemard S. Kon

Kako se predstavljala vlast..

rije" na porodičnim grbovima obuhvataio je mitsko poreklo porodica, događaje koji su povezivali vladarske domove sa mogulskom vlašću, i posebno, one aspekte prošlosti koje su prinčeve i druge vladare vezivale za englesku vlast. Zastave su bile predstavljene na Carskom skupu indijskim prinčevima koji su na njemu bili prisutni. To je bila zamena za prethodnu mogulsku praksu razmene nazara (zlatnici) i peshkasha (dragocenosti) za khelate (počasne odore) koja je obeležila potonju britansku praksu durbara. Eliminišući ono što su bili rituali inkorporacije, Britanci su dovršili proces redefinisanja odnosa između vladara i onih kojima se vlada započetog sredinom XVIII veka. Ono što je bio sistem vlasti baziran na inkorporaciji potčinjenih osobi cara, sada je bio izraz linearnog hijerarhijskog reda u kome je poklanjanje svilene zastave činilo indijske prinčeve legalnim predstavnicima kraljice Viktorije. Prema engleskoj zamisli ovog odnosa, indijski prinčevi postali su engleski vitezovi i trebalo bi da budu pokorni i poklone kraljici svoju odanost. Liton je bio svestan da bi neki od iskusnijih i tvrdoglavijih službenika, koji su služili u Indiji, i sada bili članovi državnog sekretarijata za indijski savet, videli prezentaciju zastava i osnivanje Instituta za heraldiku kao nešto "trivijalno i smešno"47. Liton je smatrao da bi ovakva reakcija bila ogromna greška. "Politički govoreći", pisao je Liton, "indijski seljaci su inertna masa. Ako se ona ikad pokrene, pokrenuće se zbog poslušnosti, ne prema svojim britanskim dobročiniteljima, nego prema svojim domaćim prinčevima i poglavicama, koliko god ovi mogli biti tiranski"48. Drugi mogući politički predstavnici "domaćeg načina mišljenja" bili su oni na koje se Liton prezrivo osvrtao kao

na "Babune" koji su bili naučeni da pišu "polubuntovničke članke u domaćoj štampi i koji nisu predstavljali ništa drugo osim anomalije sopstvene pozicije"49. On je osećao da indijski vladari i prinčevi nisu, prosto, bili nosioci titula, nego "moćna aristokratija" čije bi se saučesništvo moglo osigurati i efikasno iskoristiti od strane Britanaca u Indiji. Pored toga što ima moć nad masama, indijskom aristokratijom se lako upravlja, ako joj se obrati na pravi način, jer "na njih se lako utiče pomoću osećanja, a podležu uticaju simbola kojima činjenice ne odgovaraju sasvim"50. "Britanci bi, nastavio je Liton, mogli da zadobiju "njihovu odanost, a da mi ne umanjimo ni najmanje svoju moć"51. Da podupre svoj stav, Liton je naveo britansku poziciju u Irskoj i posebno novije iskustvo sa Jonskim Grcima koji su, ne podnoseći "dobru vladavinu" koju im je podarila britanska vlast, sa mnogo entuzijazma prepustili sve ove prednosti u zamenu za ono što je on označio kao "nešto malo platna za zastavu u grčkim bojama". On je dodao, da podvuče svoj stav o indijskoj aristokratiji, da "što više idete na Istok, značaj platna za zastavu postaje sve veći"52.

282

47 Lyttonto Salisbury, HMay 1876,I.O.L.R.,E218/518/l,str. 149. 48 Ibid.

283

Ozakonjenje kolonijalne sociologije Indije: zvanice na Carskom skupu Na centralnoj pozornici, prema zamisli organizatora skupa, bila su šezdeset tri princa koja su se pojavila u Delhiju. Liton ih je opisao kao vladare nad 40 000 000 Ijudi, koji drže teritorije veće nego što su Francuska, Engleska i ' Ibid. ' Ibid, str. 150. 1 Ibid. lIbid.

Bemard S. Kon

Kako se predstavljala vlast..

Italija53. Drugi vladari i trista "titulamih vladara i domaće gospode" koji su bili prisutni, viđeni su kao "cvet indijskog plemstva". Lord Liton je napisao:

Indije. "Vladari" i "bivši vladari" bili su fosilizirana otelotvorenja prošlosti koju su stvorili britanski osvajači u kasnom XVIII i ranom XIX veku. Čitava ova istorija bila je sakupljena u Delhiju kako bi objavila, uvećala i slavila britansku vlast koja je bila predstavljena u ličnosti njihovog vladara55. Spoj prošlosti i sadašnjosti bio je obznanjen u prvom zvaničnom proglasu Carskog skupa, u kome je objavljeno da će među onima koji će biti pozvani biti i "oni prinčevi, vladari i plemići u čijim ličnostima se dvosmislenostprošlosti povezuje sa prosperitetom sadašnjosti"56. Različitost Indusa iz svih krajeva carevine i čak nekih Azijata iz krajeva izvan njenih granica, bila je viđena kao potvrda neophodnosti britanske carske vlasti. Vicekralj, koji je zastupao kraljicu, predstavljao je jedini autoritet koji bi mogao da održi na okupu veliku različitost inherentnu "kolonijalnoj sociologiji". Jedinstvo carstva doslovno se smatralo kao nešto što su omogućili nadređeni i od boga blagosloveni britanski vladari u Indiji. U govorima koji su karakterisali desetodnevne aktivnosti skupa raznovrsnost je često spominjana. Na državnom banketu pre skupa, na kojem je prisustvovala mešovita publika Indusa u svojim "nošnjama" i Britanaca u frakovima i uniformama, Liton je izjavio da, ako neko želi da spozna značenje carske titule, sve što treba da uradi je da "pogleda oko sebe" i vidi "mnogobrojnost tradicija (carstva) isto kao i njenog stanovništva, skoro neograničenu raznovrsnost rasa koje je nastanjuju, i verovanja koja su uobličila njihove karaktere"57.

284

Među njima su bili princ od Arkota i princeza od Tandžore iz madraske vrhovne uprave; maharadža Ser Džai Mangal Sing, i nekoliko važnijih Talukdara od Ouda; četrdeset predstavnika najuvaženijih porodica Severozapadne provincije, potomaka bivše kraljevske porodice od Delhija; potomci Sadocaija od Kabula, i Alora poglavice Sinda, Sik Sardari iz Amritsara i Lahore, Radžputi iz Kangra Hilsa; polunezavisni poglavica od Amba, na hazarskoj granici, izaslanici Čitrala i Jasina, koji su došli vozom maharadže od Džamua i Časmere; Arapi iz Pešavara, Pata poglavice iz Kohata i Dedžarata; Biluh Tomduis iz Dera Gazi Kana; vodeći građani Bombaja; Gond i Madžarata plemići iz Centralnih provincija; Radžputi iz Adžmere i domaći stanovnici Burme, Centralne Indije, Mišora i Baroda.54 Za Litona i Engleze, litanija imena, titula i mesta otelotvoravala je ovaj skup. Engleski posmatrači skupa stalno su primećivali egzotična imena, 'varvarske' titule i iznad svega elaboriranu raznovrsnost odeće i izgleda. Lista zvanica uključivala je predstavnike mnogih razvlašćenih indijskih kraljevskih porodica, kao što je najstariji sin "bivšeg kralja Ouda", unuk Tipu sultana i članovi "bivše kraljevske porodice od Delhija" (kuća mogulskog imperatora). Prisustvo ovih potomaisa nekadašnjih velikih vladarskih kuća Indije unelo je nešto od ukusa rimskog trijumfa na ovaj skup. Britanska zamisao indijske istorije na taj način je bila ostvarena kao vrsta "živog muzeja" sa potomcima engleskih saveznika i neprijatelja koji su prikazivali period osvajanja 53 I.O.L.R., Political and Secret Letters from India, Feb. 1877, br. 24, para. 5. S4Ibid.

285

55 Za spisak najvažnijih zvanica, videti, ibid, encs. 1 i 2. 56 Gazette oflndia, Extraordinary, 18 Aug. 1876. 57 I.O.L.R., Political and Secret Letters from India, Jan. and

Feb. 1877, br. 24, enc. 11, "Speech of Lord Lytton at State Banquet".

286

Bemard S. Kon

Kolonijalna sociologija Indije bila je bez sumnje učvršćena i strogo rangirana i uređena. Sistem klasifikacije bio je baziran na višestrukim kriterijumima, koji su se menjali tokom vremena i od regiona do regiona Indije. U osnovi klasifikacije bile su dve vrste kriterijuma, jedni za koje su engleski vladari verovali da su "prirodni", na primer, kasta, rasa ili religija, i drugi, socijalni kriterijumi koji su mogli da obuhvate uspešnost, obrazovanje - i zapadno i indijsko, finansiranje radova od javnog značaja, činove lojalnosti koji su izvršeni u korist njihovih engleskih vladara, i porodične istorije koje su viđene kao poreklo i genealogija. Ono što su Englezi smatrali "prirodnom aristokratijom" Indije ponekad se suprotstavljalo kategoriji "domaće gospode" čiji je status bio baziran pre na onome što su činili (društveni kriterijumi), nego na njihovom poreklu (prirodni kriterijumi). Većina od dvadeset dva Indusa koji su bili pozvani od strane bengalske vlade kao "domaća gospoda" bili su veliki vlasnici nad zemljom koji su kontrolisali prostrane posede kao Hatva, Darbanga i Dumroan u Biharu, ili ljudi kao što je Džai Mang Sing od Mongira, koji je obavljao službu verno za vreme Santalovog odmetništva i Sepojeve "Pobune'68. Madraski kontingent "plemića i domaće gospode" predvođen je potomcima dva svrgnuta vladara: princa od Arkota i kćerke poslednjeg maharadže od Tandžora. Uz velike zemljoposednike iz uprave Madrasa, Indusi - članovi Madraskog zakonodavnog saveta i dva indijska niža građanska službenika bili su među zvaničnim gostima. Bombajski kontingent "plemića i domaće gospode" bio je najraznovrsniji i očigledno probran prema kvalitetima za reprezenta58 I.O.L.R., Political and Secret Letters from India, Jan. a Feb. 1877, br 24., enc. 2.


287

ciju. Grad Bombaj poslao je dva Parsija od kojih je jedan ser Džamesetdži Džadžibou, bio jedini Indus u to vreme koji je imao naslednu englesku titulu, i bio proglašen od strane engleske vlade prvim čovekom bombajske Parsi zajednice. Uz to, tamo se nalazio i vodeći trgovac, koji je smatran "reprezentativnim članom muhamedanske zajednice", državni branilac vrhovnog suda Bombaja i još jedan uspešan advokat. S tačke gledišta "zajednica" kosmopolitskog Bombaja, tamo su bila dva Parsija, dva Maratha, Gudžarati i Musliman. Iz ostalih krajeva došlo je nekoliko velikih zemljoposednika, sudija nižeg suda, zamenik poreznika, profesor matematike sa koledža Dekan, i prevodilac za orijentalne jezike pri bombajskoj vladi59.

Logistika i planiranje u materijalnom svetu: kampovi, amfiteatar i ukrasni motivi Do kraja septembra 1876. godine spiskovi gostiju su bili spremni i zvanični pozivi poslani. Planiranje je sada preusmereno na pripreme za skup u sferi realnog, na lociranje i pripremu mesta za kampove, koji je trebalo da obezbede uslove života za preko 84 000 ljudi koji su se okupljali u Delhiju kasno u decembru. Kampovi su se širili u polukrugu od pet milja, uzimajući železničku stanicu u Delhiju kao polaznu tačku. Priprema terena zahtevala je raščišćavanje stotinu sela, čija je zemlja zakupljena, a seljaci sprečeni da poseju zimsku setvu. Znatan napor bio je uložen u to da se razvijaju mreže puteva i snabdevanje vodom, organizuje nekoliko bazara i stvore odgovarajući sanitarni uslovi. Kao i uvek u slučaju velikih okupljanja Indusa u XIX veku, Britanci su bili veoma zabrinuti zbog 59Ibid.

288

Bemard S. Kon

mogućnosti izbijanja epidemije, pa su preduzete obimne medicinske mere opreza. Trebalo je regrutovati radnu snagu, od koje je veći deo poticao iz sela koja su bila premeštena zbog korišćenja njihovih polja za kampove. Stvame pripreme za građenje kampova počele su 15. oktobra, a za celu stvar je bio zadužen general-major Robertson. Indijskim vladarima koji su bili pozvani date su instmkcije da donesu svoje šatore i opremu; redovi vožnje trebalo je da budu sređeni da transportuju hiljade slugu i životinja koje su pratile vladare. Stroga ograničenja su postavljena u vezi broja pratilaca koji su mogli da se nalaze uz svoje gospodare. Broj pratilaca dozvoljen svakom vladam zasnivao se na broju počasnih plotuna. Za one počastvovane sa 17 ili više, bilo je dozvoljeno 500; za one sa 15 - 400, za 11 - 300, sa 9 - 200, a za one feudalce koji nisu imali počasnu paljbu, stotinu60. Oni koji su planirali skup, procenili su da će broj indijskih vladara i njihovih pratilaca iznositi ukupno 25 600, ali posle ovog događaja procenjeno je da je bilo 50 741 Indus u njihovim sopstvenim kampovima, 9 741 Indus u carskim kampovima kao službenici, sluge i pratioci, i još 6 438 u "mešovitim kampovima" kao što su oni za policiju, poštu i telegraf, carski bazar i kamp za posetioce61. Isključujući kampove za vojsku koja je bila prisutna na skupu - njihov broj je otprilike bio 14 000, bilo je 8 000 šatora podignutih u i oko Delhija za smeštaj gostiju. Po svemu sudeći, bilo je bar 84 000 ljudi prisutno na skupu, od kojih su 1 169 bili Evropljani.

60 I.O.L.R., Imperial Assemblage Proceedings 8 , 15 Sept. 1876, Temple Papers, Euro. MSS. F86/166. 61 Procene su date u I.O.L.R., Political and Secret Letters from India, 6 Aug. 1877, br. 140. enc. 8 .


289

Centralni carski kamp se protezao jednu i po milju, sa pola milje u širinu, u ravnici se spajajući sa severoistočnom stranom delhijskog prevoja i pokrivao teren kasarne iz perioda pre pobune. Vicekraljev kompleks gledao je na glavni put, tako da bi pristup bio lak za veliki broj posetilaca, Evropljana i Indusa, koje bi on primio u audijenciju. Viler, zvanični istoričar ovog skupa, opisao je vicekraljeve šatore kao platnene kuće, a paviljon - ogromni šator za durbar - "kao Palatu"82. U ovom šatom vicekralj je držao dvorski prijem, sedeći na vicekraljevskom prestolu na uzdignutoj platformi, iza kojeg je visila slika kraljice Viktorije strogog izgleda, odevene u crno, kako posmatra tok događaja. Ispred njega bio je raširen ogroman vicekraljevski ćilim, sa grbom imperijalnih vlasti u Indiji. Stolice su bile raspoređene na ćilimu u gmbom polukmžnom obliku, za članove njegovog osoblja, i važne pratioce vladara koji su došli da izraze poštovanje nedavno proglašeni carici i njenom vicekralju. Ceo prizor bio je blistavo osvetljen lampama na gas. Ulogoren odmah na desnoj strani od vicekralja bio je guverner Bombaja, a sa njegove leve strane guverner Madrasa; zatim su sledili šatori guvernera-pomčnika. Na jugoistočnom delu carskog kampa, bili su kampovi glavnog zapovednika indijske armije i komandanata armija Bombaja i Madrasa koji su se graničili sa vicekraljem i guvernerom Madrasa. Ovi su imali svoje sopstvene ulaze i bili skoro isto tako prostrani kao kamp vicekralja. Iza kampova vicekralja, guvemera i guvemera-pomčnika bili su kampovi glavnih komesara, stanovnika Hiderabada i agenata glavnog guvemera za Centralnu Indiju, Barodu i Radžputanu. 82 J.Talboys Wheeler, The History of the Imperial Assemblage at Delhi (London, 1877), str. 47.

290

Bemard S. Kon

Pristup ovim drugim bio je preko unutrašnjih puteva, jer oni nisu bili okrenuti prema ravnici na spoljnoj strani. Razasuti po ravnici na razdaljini od 1 do 5 milja bili su kampovi Indusa, organizovani prema regijama. Na istočnoj strani prevoja u plavnoj dolini reke Juma i najbliže carskom kampu, bili su kampovi Nizama od Hiderabada, Gackwara od Baroda i maharadže od Misore. To su bili "posebni domaći kampovi". Prema prednjoj strani carskog kampa bili su kampovi vladara Centralne Indije, od kojih je kamp maharadže Sindija od Gwalior-a bio najbliži onom vicekraljevom. Dve i po milje na jug bili su kampovi vladara Severoistočne provincije Bombaja i Centralne provincije. Nanizani duž zapadnih i južnih zidova grada Delhija bili su vladari Pendžaba, pri čemu je počasno mesto dato maharadži od Kašmira, koji je na razdaljini od dve milje bio najbliži carskom kampu. Vladari Radžputana bili su ulogoreni 5 milja niz Gurgoan Roud, upravo južno od carskog kampa. Pet i po milja niz Kutub Roud bili su kampovi Outd Tulukdarsa. Bengalski i madraski plemići bili su na razdaljini od glavnog kampa najviše do jedne milje. Postojao je upadljiv kontrast između planova evropskih i indijskih kampova. Evropski kampovi bili su vrlo dobro sređeni, sa pravim ulicama i šatorima pod konac na svakoj strani. Trava i cveće bili su raspoređeni tako da dodaju karakterističnost Engleske koju su Britanci nosili sa sobom po celoj Indiji. Sadnice su obezbeđivale botaničke bašte u Saharanpuru i Delhiju. U indijskim kampovima mesta su bila obezbeđena za svakog vladara kome je onda bilo prepušteno da uredi svoj kamp u svom sopstvenom stilu. U očima Evropljana, indijski kampovi su bili bučni i neorganizovani, ognjišta su naizgled postavljena nasumice, a mešavina ljudi, životinja i kola ometala je lako kretanje. Pri


291

svemu tome, većina evropskih posmatrača komentarisala je kako su indijski kampovi bili puni života i boja63.

Kontrast između carskog kampa i drugih kampova ostavio je izvestan utisak na neke od Indusa. Ser Dinkar Rao, koji je bio Sindijin detvan predsednik vlade, komentarisao je kod jednog od Litonovih pomoćnika: 'Da bi neko razumeo zašto Englezi jesu i moraju obavezno da ostanu gospodari Indije, treba samo da se popne na kulu sa zastavom (najvišu tačku sa koje se pruža pogled na kampove) i da pogleda odozgo ovaj divni kamp. Da primeti metod, red, čistoću, disciplinu, perfekciju cele organizacije i smesta će prepoznati suštinu svakog prava da se vlada i upravlja koje jedna rasa može da ima nad drugima"64. Mnogo je preuveličavanja i verovatno nešto sopstvenog interesa u tvrdnji ser Dinkara Rao-a; međutim, on u stvari ukazuje na jednu od glavnih stvari koje su Liton i njegovi pomoćnici želeli da postignu ovim skupom, što je trebalo da predstavlja prirodu britanske vladavine kako su je oni zamišljali, i to je bilo ono što je ovaj kamp predstavljao u njihovoj sopstvenoj teoriji vladanja: red i disciplinu, što je u njihovoj ideologiji predstavljalo neophodan deo sistema kolonijalne uprave.

Amfiteatar i pravo prvenstva Od početka planiranja, pitanje rasporeda sedenja za indijske vladare smatralo se kao najvažnije pojedinačno pitanje na kome je počivao uspeh Carskog skupa. Kao što 63 Wheeler, op. cit, str. 47. 64 Citirano u Lady Betty Baflour, Tbe History of Lord Lytton's

Administration, 1876-1880 (London, 1899), str. 123.

292

Bemard S. Kon

smo videli, problemi prava prvenstva koji su prema mišljenju eksperata kao što je Dali stvarali tenzije u vezi durbara morali su da budu izbegnuti. Promena termina durbar u skup omogućila je Litonu da ovo uradi. On je insistirao da skup ne bude sličan durbaru "po ugovaranjima iii ceremonijama ili bilo kakvim susretima koji se uobičajeno tako nazivaju"65, pošto aktuelni ritual proglašavanja nove titule ne bi bio pod šatorom nego "na otvorenom prostoru, čime bi se oslobodilo pitanja prvenstva, razmene poklona i drugih pratećih pojava običnog durbara"66. Oni koji su planirali Carski skup došli su na ideju o jedinstvenom rešenju rasporeda sedenja na njemu. Odlučeno je da će prinčevi sedeti u polukružnom gledalištu, grupisani prema regijama od severa do juga. Vicekralj bi sedeo na podijumu na vicekraljevskom prestolu, okružen samo pripadnicima najužeg osoblja i članovima porodice. Postolje je bilo tako postavljeno da su svi Indusi, bar oni u prvom redu, bili podjednako udaljeni od ličnosti vicekralja. Stoga niko nije mogao da tvrdi da je superioran nad kolegama - drugim vladarima. Gledalište je trebalo da bude podeljeno prema provincijama ili ustanovama sa izuzetkom Gaekwar-a od Baroda, Nizama od Hiderabada i maharadže od Misore, koji bi bili u posebnom centralnom delu sa sedištima. Svaki od glavnih geografskih delova imao je poseban ulaz, i kako je pravo prvenstva za svaku geografsku jedinicu prilično dobro razrađeno, neće se postaviti, mislili su planeri, pitanje međuregionalnog prvenstva. Postojao je poseban put koji je omogućavao pristup ulazima, i propisano vreme ulazaka. Evrop65 Lytton, "Memorandum", I.O.L.R., Imperial Assemblage Proceedings 8 , 15 Sept. 1876, Temple Papers, Euro. MSS. F86/166, para. 16. 66 Ibid.


293

ski zvaničnici trebalo je da sede pomešano među Indusima, na primer general poručnik Pendžaba sa prinčevima i uglednim ličnostima Pendžaba, a general posrednik za Radžputanu kao i različiti predstavnici koji su tu stalno nastanjeni, među vladarima iz istog regiona. Liton je pisao: "Vladari se ne protive toliko da budu raspoređeni da sede u grupama svojih sopstvenih nacionalnosti i provincija, kao tome da budu pomešani i klasifikovani sa onima iz drugih provincija, kao na durbaru. Svaki vladar bi iz tog kampa produžio do podijuma određenog za njega u posebnoj povorci sa slonovima, na vreme da primi vicekralja"67. Osim paviljona za sedenje, nasuprot njemu bila su podignuta dva stajališta za pratioce i druge posetioce. Veliki broj vojnika iz indijske armije i prinčevskih armija stajao je u polukružnim redovima licem prema paviljonu, kao što su činile sluge i drugi Indusi. Izmešan sa posmatračima bio je veliki broj slonova i konja sa konjušarima i mahoutima (jahačima). Da bi naglasili jedinstvenost događaja, oni koji su planirali skup su osmislili opšti crtani motiv koji bi mogao da se nazove 'Viktorijansko feudalno". Lokridž Kipling, otac Radjarda Kiplinga, i direktor umetničke škole Lahor, beznačajni pre-Rafaelist, i, da uzmemo njegov sopstveni opis, "monumentalni keramičar", bio je generalno zadužen za kreiranje uniformi i dekoracija za skup. Veliki podijum za vicekralja bio je podignut licem prema paviljonu u obliku heksagrama tako da je svaka strana bila duga 40 stopa, a ukupan obim 2 2 0 stopa; njegova zidana osnova bila je visoka 10 stopa. Postojalo je široko 67 Ibid, para. 18; videti takođe Thornton, op. cit., dodatak poglavlju21,'Noteonthe Arrangement of the Imperial Assemblage'.

294

Bemard S. Kon

stepenište koje je vodilo na platformu na kojoj je bio postavljen vicekraljev tron. Iznad podijuma bio je veliki baldahin. Stubovi koji su nosili baldahin bili su okićeni lovorovim vencima, carskim krunama, figurama orlova koje su imale funkciju odvoda za vodu, barjacima sa krstom sv. Đorđa i Union Džekom. Sa baldahina se spuštao izvezeni friz, koji je prikazivao ružu, detelinu i čičak sa indijskim lotosom. Sa stubova koji su držali baldahin visili su takode i štitovi sa harfom, simbolom Irske, uspravljenim lavom, simbolom Skotske i tri lava, simbolima Engleske. Polukružni paviljon od 800 stopa u kome su vladari i visoki vladini službenici sedeli bio je ukrašen fleurs-de-lis-om* i pozlaćenim kopljima, koja su podupirala šator i prikazivala carsku krunu. Duž zadnjih greda bile su istaknute velike svilene zastave sa grbovima prinčeva i poglavica. Nisu svi posmatrači ovog prizora bili impresionirani. Val Prinsep, slikar kome je bilo povereno da naslika sliku ovog prizora, što je trebalo da bude kolektivni poklon prinčeva njihovoj novoj carici, bio je zaprepašćen onim što je smatrao pokazivanjem lošeg ukusa. Videvši scenu, zapisao je: "O užasa! Šta to imamda naslikam? Nešto što grozotom prevazilazi Kristalnu palatu... [sve] je u gvožđu, zlatu, crvenom, plavom i belom... Vicekraljev podijum je vrsta purpurnog hrama visokog 80 stopa. Nigde nema tako pretencioznog, a jeftinog ornamenta, niti lošijeg ukusa"68. On je nastavljao:

* tri ljiljana (francuski grb) (Prim. prev.) 68 Val. C. Prinsep, Imperial India: An Artist's Joumal (Lo don, 1879), str. 20.


295

su ornament na ornament, boju na boju. (Vicekraljev podijum) je kao vrh torte od 12 spratova. Gobleni su pričvršćivani na kamene ploče, a limeni štitovi i sekire za borbu su svucia. Veličina (ukupne strukture ovog mesta) daje utisak ogromnog cirkusa, a dekoracije su u skladu s tim"69. "Nagomilavali

Carski skup Na dan 23. decembra, sve je bilo spremno za dolazak centralne figure Carskog skupa, vicekralja Lorda Litona. Osamdeset četiri hiljade Indusa i Evropljana zauzelo je mesta u svojim kampovima smeštenim na velikom prostoru, putevi su bili spremni i sve pripreme na mestu događaja završene. Trebalo je da skup traje dve nedelje; njegov cilj bio je da označi da kraljica Viktorija ima pravo na carsku titulu "Kaiser-i-Hind". Titulu je predložio G. V. Lajtner, profesor orijentalnih jezika i upravitelj državnog koledža u Lahoru. Lajtner je po rođenju bio Mađar, i započeo karijeru kao orijentalista i prevodilac pri engleskoj armiji za vreme krimskog rata. Obrazovao se u Konstantinopolju, na Malti, i na Kings Koledžu u Londonu, pre nego što je otišao u Lahor 1864. godine70. Lajtner je dokazivao da je termin "kajzer" bio dobro poznat domaćem stanovništvu Indije, pošto je korišten od strane muhamedanskih pisaca u odnosu na rimskog cara, pa bi stoga vladar Vizantijskog carstva trebalo da se naziva "Kaiser-i-Rum". U sadašnjim uslovima, kada postoji britanski vladar u Indiji, titula je bila prigodna, mislio je Lajtner, jer je spretno kombinovala rimsku carsku titulu "Caesar" sa nemačkom "Kaiser" i ru69 Ibid, str. 29. 70 G.W. Leitner, Kaiser-i-Hind: The Only Appropriate Transla-

tionoftheTitleoftheEmpressoflndia (Lahore, 1876), str. 11-12.

296

Bemard S. Kon

skom "car". U indijskom kontekstu to bi bilo jedinstveno i ne bi nosilo rizik da ga Indusi pogrešno izgovaraju, kao što je to bilo sa titulom imperatorka, niti bi povezivalo britansku vlast sa tako istrošenim titulama kao šah, padišah i sultan. Ono je takođe izbegavalo direktno povezivanje i sa hindu ili muslimanskim titulama71. Lord Liton je sugerisao lordu Solsberiju kasno u julu 1876. godine, pošto su on ili Birn pročitali Lajtnerov pamflet, da je "Kaiser-i-Hind sasvim blizak orijentalnom umu" i "široko priznat" u Indiji i Centralnoj Aziji kao "simbol imperijalne moći". Osim toga, titula je bila ista na sanskritu i arapskom, "zvučna" i nije "bila istrošena upotrebom, niti je neka druga kruna polagala isključivo pravo na nju od vremena rimskih Cezara". Liton je prepustio Solsberiju da napravi konačni izbor u vezi indijske titule kraljice Viktorije72. Solsberi se složio sa upotrebom Kaiser-i-Hind i to je bilo na odgovarajući način zvanično saopšteno u Tajmsu 7. oktobra 1876. godine. Titula je izazvala kritike da je beznačajna, koje je uputio uvaženi orijentalista R. C. Kaldvel, a Mir Aulad Ali, profesor arapskog i urdu jezika na Triniti Koledžu, Dablin, smatrao je da je bila "apsurdna", pošto je stvarala sliku "evropske dame odevene delimično u arapsku, delimično u persijsku odeću karakterističnu za muškarce, sa indijskim turbanom na glavi"73. Litonov dolazak na železničku stanicu Delhi predstavljao je zvaničan početak skupa. On je sišao iz vagona sa svojom ženom, dve male kćerke i najbližim saradnicima, 71 Ibid, str. 9. 72 Lytton to Salisbury, 30 July 1876, I.O.L.R., E218/515, str.

321-322. 73Athenaeum, no. 2559 (11 Nov. 1876), str. 624-625; br. 2561 (25 Nov. 1876), str. 688-689.


297

održao kratak pozdravni govor okupljenim indijskim vladarima i visokim vladinim službenicima, žustro stegao ruku nekolicini od njih i zatim se udaljio da bi se popeo na jednog od slonova u povorci koja je trebalo da ga prati. Lord i ledi Liton sreli su u srebrnoj nosiljci izrađenoj za posetu princa od Velsa, prethodne godine, postavljenoj na leđa slona za koga se smatralo da je najveći u Indiji, i čiji je vlasnik bio Radža od Banaresa. Povorka, predvođena konjičkim trupama, kretala se kroz grad Delhi prema Crvenoj tvrđavi, napravila je krug oko Džama Masdžid-a i nastavila prema severozapadu i kampovima na prevoju. S obe strane puta kuda se povorka kretala stajali su vojnici indijske armije, Indusi i Britanci, a izmešane sa njima bile su jedinice prinčevskih državnih armija, koje su bile opremljene "srednjovekovnim" naoružanjem i nosile indijsko oružje. Liton je primetio da ovi domaći vojnici predstavljaju "najupečadjiviju i najkarakterističniju pojavu... živopisno i raznovrsno prikazivanje neobičnog oružja neobičnih uniformi i ljudi neobičnog izgleda"74. Trebalo je tri sata da povorka prođe kroz grad do kampova. Kako su vice-kralj, njegovi saradnici i drugi britanski zvaničnici prolazili, neki od slugu indijskih prinčeva ulazili su u povorku iza njenog zvaničnog dela. Međutim, niko od prisutnih prinčeva ili uglednih indijskih ličnosti nije jahao u povorci. Kao što je nalagala njihova uloga tokom celog događaja, oni su bili tu da prime milost i čast koju im daje njihova carica, i da posmatraju šta Britanci rade u ime nje kao monarha Indije. Nedelja između dolaska lorda Litona i svečanog otvaranja i dana Carskog skupa održanog da bi na njemu bila 74 Lytton to Queen Victoria, I.O.L.R., Letters Despatched to the Queen, 12 Dec. 1876 to 1Jan. 1877, E218/515/2.

298

Bemard S. Kon

pročitana proklamacija Viktorijinog penjanja na carski tron 1. januara 1877. godine, bila je ispunjena audijencijama koje je Liton priredio za vodeće vladare, kao i različitim prijemima i večerama za istaknute posetioce i učesnike. Sve u svemu Liton je priredio 120 audijencija za vreme koje je proveo u Delhiju, uključujući uzvratne posete mnogim prinčevima i primio je nekoliko delegacija koje su donosile pismene molbe i izraze lojalnosti novoj carici75. Najvažniji od ovih susreta bili su oni državni za prinčeve u vicekraljevom šatoru za primanja. Princ bi se pojavio u određeno vreme zajedno sa nekim od svojih pratilaca. Na ulazu, u zavisnosti od njegovog tačno određenog statusa, vicekralj bi ga pozdravio i predstavio mu njegov grb, izvezen i pričvršćen na veliki svileni barjak. Znamenja na grbovima indijskih vladara osmislio je Robert Tejlor, bengalski civilni službenik, i amater heraldičar. Tejlor je prvi put osmislio grbove za indijske vladare prilikom poseta vojvode od Edinburga 1869. i Princa od Velsa 1876. godine. Lord Liton je sada odlučio da osim onih koje je Tejlor već izradio, treba da se izradi još osamdeset. Simboli koje je Tejlor izradio bili su u vezi sa njegovom zamišlju o mitskom poreklu različitih vladarskih kuća, njihovom identifikacijom sa određenim bogovima i boginjama, događajima u njihovoj istoriji, topografskim oblicima njihovih teritorija, ili su uključivali neki predački amblem povezan sa vladajućom kućom ili čak sa više njih. Većina grbova Radžputa imala je sunce koje je simboliziralo njihovo poreklo od Rame. Svi vladari Sika iz Pendžaba su na zastavama imali vepra. Boja u pozadini simbola je takođe mogla da se upotrebi da denotira regionalnu grupu vladara. Neki su imali posebnu vrstu drveta ili biljke koja je za odre75 Thornton, op. cit, str. 305.


299

đenu kuću imala značenje svetog. Čak su i događaji u vreme Pobune bili predstavljeni, ako su ukazivali na lojalnost Britancima. Izgleda da je povremeno Tejloru ponestajalo mašte. Kašmir, koji su Britanci stvorili kao tampon-državu 1854. godine, postavljajući maharadžu nad teritorijama koje je prethodno držao jedan broj drugih vladara, trebalo je da se zadovolji trima talasastim linijama koje su predstavljale tri venca Himalaja i trima ružama koje su predstavljale lepotu kašmirske doline. Grbovi su bili vezeni na velikim svilenim barjacima 5x5 stopa, u rimskom stilu; smatralo se da indijski barjaci, koji su bili svilene duge trake, nisu odgovarajućeg oblika da bi nosili grbove novog feudalnog plemstva76. Osim predavanja barjaka i grba, najvažniji indijski feudalci bili su darovani i velikim zlatnim medaljonom koji se nosio na traci oko vrata. Manje značajni vladari dobili su srebrne medaljone, kakve je dobilo i stotine nižih civilnih službenika i vojnika, Indusa i Britanaca. Nije sve išlo glatko sa predavanjem zastava i medaljona; barjaci su se pokazali vrlo nezgrapni i teški za rukovanje zbog težine bakamih motki i ukrasa na njima, a ni Indusima nije bilo jasno šta bi sa njima trebalo da se radi. Mislilo se da bi mogli da se koriste u svečanim povorkama, tako što bi se pričvrstili za leđa slonova. Jedan britanski oficir, koji je predavao srebrne medaljone jednom broju svojih vojnika na urdu jeziku, nije bio dovoljno pripremljen da svojim ljudima predstavi njihov značaj. On se obratio svojim vojničkim četama na sledeći način: "Sutvars 76 R. Taylor, The Princely Armory Being a Display for the Arms of tbe Ruling Chiefs of India after their Banners as Prepared for the Imperial Assemblage held at Delhi on the Pirst Day o f January, 1877, I.O.L.R. typescript; and Pioneer mail, 4 Nov. 1904 (clipping bound with Taylor, Princely Armory in I.O.L.R.).

300

Bemard S. Kon

(svinje - hteo je da kaže sotvars - vojnici), Vaša carica Vam šalje billi (mačke - mislio je billa - medaljon) da ga nosite oko vrata"77. Pokloni koje je učinila carica bili su zamišljeni kao zamena za davanje khelata i da preduprede predavanje nazara, zlatnog novca. Značajno je da je glavni poklon predstavljalo prikazivanje britanske verzije prošlosti indijskih vladara, onako kako je ona prikazana na njihovim grbovima. U podne 1. januara 1877. godine sve je bilo spremno za ulazak vicekralja u amfiteatar. Prinčevi i druge ugledne ličnosti su sve sedele u svojim odeljenjima, gledalište je bilo ispunjeno i hiljade indijskih i evropskih vojnika su bile postrojene u vrste. Vicekralj i njegova mala pratnja, uključujući njegovu ženu, uvezla se u amfiteatar na 'Marš iz Tanhojzera". U trenutku kada su sišli sa kola, šest trubača u srednjovekovnim kostimima dunulo je u fanfare. Vicekralj se tada popeo do svog trona, na zvuke nacionalne himne. Glavni najavljivač, koga su opisali kao najvišeg engleskog oficira u indijskoj armiji, pročitao je kraljičinu proklamaciju koja je objavljivala da će se od tada titula "carica Indije" dodavati njenim kraljevskim zvanjima i titulama. Prevod proklamacije nove titule bio je pročitan na urdu jeziku od strane T. H. Thorntona, ministra spoljnih poslova indijske vlade. Tada je ispaljen 101 počasni plotun, a okupljene trupe ispalile su feux-de-joie. Buka topovske i puščane vatre naterala je slonove i konje koji su tu bili u stampedo. Nekoliko posmatrača koji su stajali sa strane je poginulo ili je ranjeno, a veliki oblak prašine koji se podigao ostao je da stoji iznad tokom onoga što je dalje sledilo. Liton je održao govor u kome je, kao što je bilo uobičajeno u govorima vicekraljeva u značajnim prilikama, na77 Burne, Memories, str. 42-43.


301

glasio da je ispunjeno obećanje njihove carice koje je dala u proklamaciji od 1. novembra 1858. godine o dostizanju "progresivnog prosperiteta"; takođe je naglasio da prinčevi i narod Indije uživaju "svoje nasledne počasti" i da to nije ničim narušeno. Istorijska osnova britanske vlasti u Indiji stvorena je "Proviđenjem" koje je pozvalo krunu da "zameni i poboljša vladavinu dobrih i velikih Suverena", čiji naslednici, međutim, nisu uspeli ”da obezbede unutrašnji mir svojih dominiona. Konflikt je postao hroničan, a anarhija se stalno obnavljala. Slabi su bili plen jakih, a jaki žrtve svojih sopstvenih strasti." Naslednici kuće Tamerlana, nastavio je Liton "nisu uspeli za vreme svoje vladavine da budu donosioci napretka na Istoku". Sada, pod vlašću Britanaca, sve "vere i rase" bile su zaštićene i vođene "snažnom rukom carske moći" koja je trebalo da vodi brzom razvoju i "porastu prosperiteta". Liton se onda osvrnuo na odgovarajuće obrasce ponašanja za sastavne delove Carstva. Najpre se osvmuo na "britanske administratore i verne službenike kmne", kojima je izražena zahvalnost u ime carice za njihov veliki pregalački rad za dobro Carstva i njihovu "nepokolebljivu energiju, javne vrline i posvećenost, neprevaziđenu u istoriji." Posebno su "oblasni službenici" bili izdvojeni zbog njihove strpljive razumnosti i hrabrosti na kojoj je počivalo efikasno funkcionisanje celokupnog sistema administracije. Svim članovima civilnih i vojnih službi bila je sa zahvalnošću priznata od strane kraljice njihova sposobnost da "održe visoku reputaciju svoje rase i sprovedu blagotvorne propise svoje religije". Liton im je rekao da su oni "podarili svim dmgim verama i rasama u ovoj zemlji neprocenjive blagodati dobre vladavine". Neoficijelnoj evropskoj zajednici upućeni su kompli-

Bemard S. Kon

302

menti za blagodati koje je Indija primila od njihovog preduzetništva, vrednoće, društvene energije i građanske vrline". Prinčevima i poglavicama carevine vicekralj se zahvalio u ime carice na njihovoj lojalnosti i spremnosti u prošlosti da pomognu njenoj vladi "ako je napadnuta ili ugrožena", a upravo zbog ujedinjenja britanske krune i njenih saveznika Njeno Veličanstvo je sa zadovoljstvom prihvatilo carsku titulu. "Domaćim podanicima indijske carice" vicekralj je rekao da, stalni interesi ove Carevine zahtevaju najviše nadgledanje i upravljanje njihovom administracijom od strane engleskih službenika "koji moraju" i dalje da predstavljaju najvažniji praktični kanal kroz koji umetnosti, nauke i kulture Zapada... mogu slobodno da teku na Istok". Uprkos ovom priznavanju engleske superiornosti, bilo je mesta za "domaće stanovništvo Indije" da sudeluje u administraciji "zemlje koju nastanjujete". Medutim, imenovanje za višu javnu službu ne bi trebalo da bude dostupno samo onima sa "intelektualnim kvalifikacijama", nego bi moralo takođe da uključi one koji su "prirodne vođe", "po rođenju, rangu i naslednom uticaju", znači, feudalne aristokratije, koja je bila "stvorena" na ovom skupu. Vicekralj je zaključio svoj govor čitanjem telegrafske poruke od "kraljice, vaše carice" koja je uveravala sve okupljene u svoju naklonost. "Naša vladavina", poručila je ona "oslanjala se na velike principe jednakosti, slobode i pravde koje bi unapredile njihovu sreću i dodale njihovom prosperitetu i napretku njihovo blagostanje"78. Zaključak vicekraljevog govora bio je pozdravljen glasnim odobravanjem, a kad je ono prestalo, maharadža Scindija je ustao i obratio se kraljici na urdu jeziku, rekavši:


"Šah in šah, padišah, neka vas bog blagoslovi. Prinčevi Indije Vas blagoslove i mole da se Vaš hukumat (moć da se daju apsolutne naredbe, koje se moraju poštovati) bude siguran zauvek"79. Za Scindijom su sledili drugi vladari koji su izražavali svoju zahvalnost i svoju lojalnost. Scindijina izjava, koja izgleda da je bila nepredviđena, uprkos tome što je on propustio da se obrati carici odgovarajućom titulom "Kaiser-iHind", bila je primljena od strane Litona kao znak da je svrha skupa ispunjena. Aktivnosti skupa nastavljene su sledeća četiri dana. One su podrazumevale borbu puškama, proglašavanje kraljevskog trkačkog kupa, koji je, kako je prilika nalagala, osvojio jedan od prinčevskih konja, još nekoliko večera i primanja, i izražavanje lojalnosti i upućivanje molbi od strane različitih regionalnih i civilnih udruženja. Organizovana je takođe i značajna izložba indijske umetnosti i zanata. Događanja su okončana maršem imperijalnih trupa, za kojima su sledile trupe iz prinčevskih armija. Objavljene su duge liste onih koji su dobili odlikovanja, neki prinčevi su dobili pravo na još veći broj počasnih plotuna, a osam Indusa je nagrađeno titulom "Caričinog savetnika". Trideset devet novih članova Zvezde je proglašeno ovom prilikom, kao i veliki broj onih koji su nosili nove indijske titule. Hiljade zatvorenika je bilo oslobođeno ili su njihove kazne smanjene, a novčane nagrade date su pripadnicima vojnih trupa. Na dan proglašenja, ceremonije su se održavale širom Indije, da označe ovaj događaj. Sve u svemu, preko trista takvih skupova održano je u glavnim gradovima, kao i u svim građanskim / civilnim i vojnim postajama, sve do lokalnih tahsil uprava. U gradovima, planovi za ovaj događaj bili su obično zacrtani od strane indijskih

r

78 Gazette oflndia, Extraordinary, 1Jan. 1877, str. 3-7.

303

79 Thomton, op. cit, str. 310.

304

Bemard S. Kon

službenika i uključivali su durbare, posvećivanje poema i ođa na sanskritu i drugim jezicima, parade školske dece, koja su čašćavana slatkišima, deljenje hrane i odeće onima kojima je potrebna, a sve se uveče obično završavalo vatrometom.

Zaključak Istoričari nisu obratili mnogo pažnje na skup iz 1877. godine; u najboljem slučaju on je tretiran kao neka vrsta ludorije, veliki tamasha, ili šou, ali bez mnogo praktičnih posledica. Zabeležen u istorijama indijskog nacionalizma kao prilika u kojoj su se, prvi put, rani nacionalni lideri i novinari iz cele Indije okupili na istom mestu u isto vreme, ali se preko njega prelazilo, jer se smatralo da je prosto predstavljao zavesu koja je prikrivala stvarnost carstva. On se takođe uzima kao primer neosetljivosti od strane carskih vlasti, koje su trošile velike sume novca u vreme dok je vladala glad. U vreme kada je planiran, i odmah posle svog održavanja, skup je doživeo velike kritike u štampi na indijskim jezicima, kao i u engleskim novinama. Skup su mnogi videli, može se reći, kao Elenborouovo nastojanje da glorifikuje Carstvo, kao nešto što je na jedan ili drugi način bilo ne-englesko, i kao izraz neobuzdane mašte Dizraelija i Litona. Ipak, Indusi i Evropljani su nastavili dosledno da pominju ovaj skup kao međaš, događaj koji je obeležio svoje vreme. On je postao standard prema kome su se merile druge javne ceremonije. Može se reći da je sam događaj u izvesnom smislu ponovljen još dva puta - 1903- godine, kada je lord Kurzon organizovao carski durbar u Delhiju da bi proglasio Edvarda VII za cara Indije, tačno na istom mestu gde je bilo proglašeno da će njegova majka nositi


305

carsku titulu, i 1 9 1 1 . godine, takođe na istom mestu, kada se Džordž V pojavio lično da bi bio krunisan kao indijski car. Kurzon, čovek ogromne energije, inteligencije i skoro megalomanske vere u svoju sopstvenu moć da vlada Indijom, potrošio je skoro šest meseci planirajući "svoj" durbar, i bio u stalnom grču da sledi obrasce koje je Liton zacrtao. Kada je od njih odstupao, osećao se prinuđenim da ponudi detaljna i opsežna objašnjenja za svoje izmene i dodatke. Ako išta, Kurzon je želeo da carski durbar bude više indijski nego što je bio carski skup, stoga je dizajnirani motiv bio "indo-saracenski", a ne "viktorijansko feudalni". On je takođe želeo da prinčevi aktivnije sudeluju u samom događaju; trebalo je da izraze svoje poštovanje direktno. Takav način učestvovanja bio je glavni deo Carskog durbara 1 9 1 1 . godine, kada su mnogi vodeći prinčevi za vreme samog durbara svaki pojedinačno, klekli ispred svog cara, u "paviljonu časti", kako je nazvano mesto, koje je zamenilo vicekraljev podijum kao centralni deo amfiteatra. U čemu je bio značaj ili šta je bila posledica ne samo Carskog skupa i Carskog durbara nego takođe i ritualnih idioma stvorenih da izraze i nametnu britansku konstrukciju svoje vlasti nad Indijom? Da li su Liton i njegovi naslednici ispunili svoje ciljeve? Na jednom nivou ne, pošto su Indija, Pakistan i Bangladeš danas nezavisne nacije. Ideja postojanosti carske vlasti je poluzaboravljeni kuriozitet, čak i za one istoričare koji vide događaje u periodu od 1877. do 1941. godine kao svađu oko vekni i ribe ili kao kulminaciju anti-imperijalističke borbe indijskog naroda. Mislim, međutim, da postoji još jedan način gledanja na pitanje da li su Liton i njegovi saradnici uspeli ili ne u svojim namerama, i pitanje kodifikacije ritualnog idioma. Fokusirao sam se skoro isključivo na britansku konstrukci-

306

Bemard S. Kon

ju vlasti i njeno predstavljanje. Kada su Indusi, posebno u prvim godinama svog nacionalnog pokreta, počeli da razvijaju svoj sopstveni javni politički idiom, kroz svoje sopstvene organizacije, koji su oni idiom koristili? Rekao bih da su oni u stvari koristili isti idiom kao i njihovi britanski vladari. Rani skupovi Sveindijskog kongresnog komiteta, koji su podrazumevali prolazak svečane povorke i centralnu ulogu vodećih ličnosti, odnosno njihovih govora koji su postali sredstva kroz koja su oni nastojali da učestvuju u dostizanju vrednosti "progresivne vladavine" i u postizanju sreće i blagostanja indijskih naroda bili su veoma slični durbarima. Britanski idiom bio je delotvoran u smislu da je postavio granice diskursa nacionalističkog pokreta u njegovim početnim fazama. U stvari, rani indijski nacionalisti su tvrdili da su oni verniji istinskim ciljevima Indijskog carstva nego što su to bili njihovi engleski vladari. Smatra se da je Prvi nekooperativni pokret iz 19201921. godine označio konačno ustanovljenje Gandija kao ključne figure u nacionalističkoj borbi. Bilo je to prvi put da je novi idiom isproban u formi nekooperativnog i pasivnog otpora. U osnovi ovo je bio prvi potpuno razvijen i raširen otpor britanskoj vlasti u Indiji. Pokret je počeo Gandijevom objavom da bi Indusi trebalo da vrate sve počasti i simbole koje su im dodelile carske vlasti. Radeći tako Gandi je napao ne institucije vlasti, nego sposobnost te vlasti da učini smislenom i obavezujućom svoju vlast stvaranjem simbola i ukazivanjem počasti. Najveći Gandijevi doprinosi nacionalističkom pokretu ticali su se stvaranja i predstavljanja novih obrazaca ponašanja koji su se zasnivali na radikalno različitoj teoriji vlasti. Oni su se predstavljali nizom spoljnih oznaka. Nije više trebalo da Indusi nose ni zapadnjačku odeću ni "domaću" nošnju određenu od strane njihovih carskih vlasti ne-


307

go jednostavnu seljačku odeću koju su sami izrađivali. Ne atmosfera političkih mitinga nalik durbaru, nego zajednički molitveni skup, bilo je mesto gde je njegova poruka bila obrazlagana. Indijsko hodočašće bilo je prilagodeno politici i formi Gandijevih marševa, a ideja paidatre (šetnje političara okruženog običnim ljudima) još uvek je deo političkog rituala u Indiji. Ipak, britanski idiom nije izumro ni lako ni brzo, i možda je još uvek živ u različitim oblicima. Kraj carstva označen je tamo gde je 1897. godine, može se reći, i započeo desakralizacijom mogulske palate, kada su engleski službenici pili vino i jeli svinjetinu. Momenat prenošenja vlasti sa vicekralja na novog premijera nezavisne Indije obeležen je na Crvenoj tvrđavi spuštanjem Junion Džeka u ponoć 14. avgusta 1947. godine, pred ogromnom masom Indusa koji su slavili.

Terens Rejndžer IZMIŠLJANJE TRADICIJE U KOLONIJALNOJ AFRICI

Uvod Sedamdesete, osamdesete i devedesete godine XIX veka predstavljaju vreme u kome su uveliko cvetale izmišljene evropske tradicije - crkvene, obrazovne, vojne, republikanske, monarhističke. Te godine su takođe bile i vreme evropske navale na Afriku. Postojale su brojne i kompleksne veze između ova dva procesa. U samoj Evropi, centralni koncept za proces izmišljanja tradicije bio je koncept carstva, ali u Africi su se carstva razvila tako kasno da su više prikazivala efekte nego uzroke evropskih izmišljenih tradicija. Međutim, nove imperijalne tradicije koje su se razvile u Africi, poprimile su, osobeni karakter, po kome su se razlikovale od evropskih i azijskih oblika. Nasuprot Indiji, mnogi delovi Afrike postali su kolonije doseljenih belih stanovnika. To je značilo da su doseljenici morali sebe da definišu kao prirodne i nespome vladare nad ogromnim brojem Afirikanaca. Oni su se oslanjali na izmišljene evropske tradicije, kako da bi definisali, tako i da bi potvrdili svoje uloge, a takođe i da bi obezbedili modele uslužnosti u koje je nekad bilo moguće uklopiti Afrikance. Stoga je u Africi ceo aparat izmišljenih školskih i profesionalnih i regimentalnih tradicija postao skoro u

Terens Rejndžer

Izmišljanje tradicije u kolonijalnoj Africi

potpunosti stvar upravljanja i kontrole mnogo više nego što je bio u samoj Evropi. Štaviše, u Evropi ove izmišljene tradicije novih vladajućih klasa bile su do izvesne mere balansirane izmišljenim tradicijama industrijskih radnika iii izmišljenim "narodnim" kulturama seljaka. U Africi, nijedan beli zemljoradnik nije sebe smatrao seljakom. Beli radnici u rudnicima Južne Afrike svakako su se oslanjali na izmišljene rituale evropskog sindikalizma, ali oni su to radili delimično zbog toga što su to bili rituali isključivanja, i mogli su da se koriste da spreče da Afrikanci budu definisani kao radnici. Opet za razliku od Indije, u Africi već nije postojalo domorodačko carstvo niti centralizovani rituali počasti i ranga koji bi osvajačima poslužili kao okvir za delovanje. Afrički i engleski sistemi vladavine mogli su brzo da se povežu samo na nivou monarhije; Afrika je imala, kako su kolonisti smatrali, na tuce kraljeva u rudimentarnom obliku. Tako su u Africi Britanci koristili ideju "imperijalne monarhije" čak i više nego u Britaniji ili Indiji. U obliku u kojem je imperijalna ideologija predstavljena Afrikancima, "teologija" sveznajuće, svemoćne i sveprisutne monarhije postala je skoro njen jedini sastojak. I za Nemce isto tako, kajzer je bio dominantan simbol nemačke vladavine. Francuzi su imali teži zadatak inkorporiranja Afrikanaca u republikansku tradiciju. Iako je monarhistička ideologija bila upotrebljiva za Britance, ipak ona sama po sebi nije bila dovoljna da odmah obezbedi teoriju ili potvrdi strukturu kolonijalne vladavine. Pošto je tako malo veza moglo da se uspostavi između britanskih i afričkih političkih, socijalnih i pravnih sistema, britanski službenici su počeli da izmišljaju afričke tradicije za Afrikance. Zbog njihovog sopstvenog poštovanja tradicije, oni su bili voljni da sa odobravanjem gledaju

na ono što su u Africi smatrali tradicionalnim. Oni su otpočeli da kodifikuju i proklamuju ove tradicije, transformišući tako fleksibilan običaj u strogi propis. Sve ovo je deo istorije evropskih ideja, ali je takođe u velikoj meri deo istorije moderne Afrike. Ovi kompleksni procesi moraju se razumeti da bi istoričar mogao da dođe do bilo kakvog razumevanja posebnosti Afrike u periodu pre kolonijalizma; mnogim afričkim naučnicima, kao i mnogim evropskim afrikanistima bilo je teško da se oslobode lažnih modela afričke "tradicije" kodifikovane u doba kolonijalizma. Proučavanje ovih procesa, međutim, nije deo samo istoriografije, nego i istorije. Izmišljene tradicije uvezene iz Evrope, ne samo što su snabdele belce modelima upravljanja, nego su takođe mnogim Afrikancima ponudile modele "modernog" ponašanja. Izmišljene tradicije afričkih društava T bilo da su izmišljene od strane Evropljana ili kao odgovor od strane Afirikanaca samih - izvrnule su prošlost, ali su postale realnosti po sebi, kroz koje se izražavao veliki deo kolonijalnog sukoba.

310

311

Izmišljena evropska tradicija i afričko carstvo Tradicije koje su izmišljene u Evropi u XIX veku unošene su u Afriku vrlo neravnomemo. Osamdesetih i devedesetih godina XIX veka, mnogi belci su dolazili iz Evrope, Kanade i Australije u Južnu Afriku, da bi radili u rudnicima; veoma mnogo Afrikanaca bilo je privučeno u mrežu radnika - migranata. Ali evropske proleterske ili zanatske izmišljene tradicije nisu mogle da učine da afrički radnici zauzmu svoje mesto u hijerarhiji radne snage, a još manje da im pomognu da sebe definišu kao radnike ili zanatlije. Umesto toga, beli radnici koristili su oživljene i izmišljene rituale zanatskih udruženja da isključe Afrikance iz učešća

Terens Rejndžer


u njima. Elen Kac u svojoj studiji belog radničkog sindikalizma u Južnoj Africi, pokazuje kako su beli rudari tražili da imaju stručni status. Njihov sindikat, u kome su dominirali britanski i australijski rudari, bio je "organizovan na bazi ekskluzivnog članstva, ograničenog na bele rudare podzemnih kopova koji su imali rudarski sertifikat". Sindikalne vođe podsticale su često letargično članstvo da ide za strukovnom zastavom i limenim orkestrom u povorkama za Dan Rada - koje su predstavljale rituale radničke solidarnosti, i koje su u tom kontekstu izražavale status elite. Kao što je Džon K. Meriman, predsednik vlade Kejp kolonije zabeležio 1908. godine, beli radnici koji su bili smatrani u Evropi kao "niže klase" bili su "oduševljeni kada su došli ovde i našli se u poziciji aristokratije na osnovu boje kože"1. Obimna novija literatura pokazala je da su u 80-im i 90-im godinama XIX veka Afrikanci širom Istočne, Centralne i Južne Afrike postajali seljaci, da je njihov proizvodni višak oduziman putem neujednačenih propisa o trgovini, porezu ili renti, a njihova podređena uloga u zajedničkom kulturnom sistemu defmisana je od strane hrišćanskih misija2. Ali, afrički seljak imao je malo mogućnosti da pozajmljuje izmišljene evropske tradicije, pomoću kojih su evropski seljaci težili da se odbrane od navale kapitalizma. Skoro svuda u Africi, beli zemljoradnici videli su sebe ne

kao seljake, nego kao gospodu farmere. Uobličavanje tradicije evropskih seljaka stizalo je do Afrikanaca samo preko nekih misionarskih crkava, ali i tada u transformisanom obliku. Najbliža seljačkoj misionarskoj crkvi bila je Bazelska misija. Kao produkt Virtemberškog pijetizma, bazelski misionari nosili su sa sobom u Afriku model seoskog društva izveden iz njihove odbrane predindustrijskog nemačkog seljačkog života. Nasuprot pretnji industrijskog grada, oni su proklamovali ideal "hrišćanskog model-sela", rekonstruisanu ruralnu "tradiciju" baziranu na "predindustrijskoj kombinaciji zanata koji su koristili prirodne proizvode [i] zadružnoj porodici". Oni su zastupali "socijalno i ekonomsko određenje ‘tradicionalnog’, u smislu da postoji direktna veza između lokalne proizvodnje hrane i lokalnog snabdevanja hranom". Prvobitni podsticaj za njihov dolazak u Afriku bila je želja da nađu slobodnu zemlju na koju nemačke seoske zajednice mogu da izbegnu. Po tome kako su pristupali Afrikancima, oni su bili "misija sa sela za selo". U Nemačkoj samoj, pijetistički model nije savršeno odražavao prošlost, koja nije bila tako nepatvorena i skladna. U Afirici nisu postojala "sela" takve veličine i stabilnosti. Sela bazelske nizije, delovala su više kao mehanizmi autoritarne evropske kontrole i ekonomske inovacije i daleko od toga da su nudila afričkim seljacima sredstva za zaštitu njihovih vrednosti3. Bilo je malo drugih misionarskih crkava koje su izrazile tako jasno težnje evropskih seljaka. Ali mnoge su nosile sa

312

1 Elaine N. Katz, A Trade Union Aristocracy, African Studies Institute Communication, no. 3 (Univ. of the Witwatersrand, Johannesburg, 1976). 2 Dva najnovija izveštaja o "poseljačenju" su: Robin Palmer i Neil Parsons (prir.), The Roots of Rural Poverty (London, 1978); Colin Bundy, The Rise and Fall of the South African Peasantry (London, 1979).

313

3 Paul Jenkins, "Towards a Deflnition of the Pietism of Wurtemburg as a Missionary Movement", African Studies Association of the United Kingdom, Conference on Whites in Africa (Oxford, Sept, 1978).

Terens Rejndžer


sobom oblike koji su nastali kao odgovor evropskih crkava na težnje seljaka. Tako je engleska crkva odgovarala na tenzije ruralnog društva, koje je sve više bilo klasno zasnovano, tako što je razvijala rituale "tradicionalne" zajednice, uvodeći sada u Afriku praznike žetve i procesije koje su išle kroz polja u vreme spasovdanskog posta4. Rimokatolička crkva odgovorila je na anarhično širenje lokalnih seljačkih svetilišta, kultova i hodočašća, dajući dozvolu za popularno obožavanje Device Marije i centralizujući ga u nekoliko svetilišta prema kojima je upravljana reka hodočasnika5. Sada su u Africi bile predstavljene replike Fatime i Lurda. Takva centralizacija rituala i kulta, koja je uvedena pre nego što je u Africi nastalo bilo kakvo narodno hrišćanstvo koje bi moglo da na ovo odgovori, poslužila je više da ograniči nego da podstakne imaginaciju afričkih seljaka. Za belce u Africi, međutim, nisu bile najvažnije izmišljene tradicije evropskih radnika i seljaka, nego viših klasa i ljudi od struke, a one su imale najveći uticaj i na crnce. Postojala su dva glavna razloga za značaj ovih novih tradicija. Do osamdesetih i devedesetih godina XIX veka stvoren je višak neo-tradicionalističkog kapitala u Evropi koji je bio spreman za investiranje u kolonije. Proizvodnja ljudi sposobnih za službu u proširenoj vladajućoj klasi industrijske demokratije bila je takoreći suviše uspešna. Mlađi sinovi, siročad visokog porekla, sinovi sveštenika, iskusili su "tradicije" javnih škola, regimente ili univerziteta, ali im nije biio garantovano sigurno napredovanje u bri-

tanskoj administrativnoj hijerarhiji. Ovakvi ljudi razvijali su seuAfricikaovojnici, lovci, trgovci, vlasnici radnji, oni koji su tražili koncesije, policajci, misionari. Vrlo često su oni bili angažovani na zadacima koji po definiciji u Britaniji nisu bili cenjeni, i samo ih je sjaj građenja imperije učinio prihvatljivim; naglasak koji su stavili na svoj neotradicionalistički zahtev za prividnim gospodstvom postao je intenzivniji. Drugi razlog bio je taj što je postojala očajnička želja u poslednjim decenijama XIX veka da se delovanje Evropljana u Africi učini mnogo dostojnijim poštovanja i sređenijim. Dok se život u samoj Britaniji restrukturirao, uz uspon birokratije i tradicije službovanja u školi, vojsci, crkvi, pa čak i u trgovini, mnoge evropske aktivnosti u tropskoj Africi, bilo službene ili neslužbene, ostale su aljkave, zapuštene, grube i neefikasne. Sa uspostavljanjem formalne kolonijalne vladavine postalo je hitno potrebno pretvoriti belce u ubedljivu vladajuću klasu, sposobnu da održava kontrolu nad podanicima ne samo silom oružja ili novca, nego i propisima utvrđenim statusom koje je donela nova tradicija. Tako su preduzeti koraci da se osigura povezivanje vojne i administrativne službe u Afirici sa dominantnim tradicijama. U ranom periodu kolonijalne administracije mnogo su korišćeni službenici od skora efikasne i mnogo poštovane britanske armije. Lugard se oslanjao na njih da bi dobio "gospodstvene" administratore u Nigeriji. Godine 1902, ledi Lugard, pišući iz Lokoje na Nigeru, bila je u prilici da opiše istinski neotradicionalni praznik. Da bi proslavili Dan krunisanja - dan kada je krunisanje prvi put obavljeno na razrađeno "tradicionalan" način,

314

4 James Obelkevich, Religion and Rural Society: South Lindsey, 1825-1875 (Oxford, 1976). 5 Alphonse Dumont, "La Religion - Anthropologie Religieuse", u Jacques Le Goff i Pierre Nora (prir.), Faire de VHistoire, Nouvelles Approches (Paris, 1974), ii, str. 107-136.

315

"sto je bio u patriotskom stilu dekorisan ružama... a mi smo pili u zdravlje kralja, dok je muzika svirala 'Bože spasi kralja', a masa

Terens Rejndžer


crnih slugu i drugih se zbijala pored otvorenog prozora, uzvikujući 'Dobri kralj! Dobri kralj!' Gledajući duž stola i primećujući fine tipove engleskih gospodskih lica koja su se nizala u redovima s obe strane, ja sama sam bila obuzeta mislima kako je to zaista fenomen naše imperije da smo u mogućnosti da u srcu Afrike okupimo zajedno na večeri dvadeset dobro odgojenih engleskih službenika takvog kvaliteta da biste očekivali da ih vidite u najcivilizovanijim centrima Londona"6.

Ali i univerziteti su takođe počeli da igraju svoju ulogu, i uskoro,

316

U međuvremenu obrazovni sistem Engleske počeo je da stvara civilne kolonijalne administratore. Upravitelj škole Harou izjavio je da "engleski upravitelj, gledajući na budućnost svojih učenika, neće zaboraviti da su oni predodređeni da budu građani najvećeg carstva pod kapom nebeskom; on će ih učiti patriotizmu... On će ih nadahnuti verom u božanski određenu misiju njihove zemlje i njihove rase"7. Oni koji su određivani za kolonijalnu službu svedočili su o uspehu ovih napora. "Što se tiče javnih škola", pisao je ser Ralf Fers, jedan od glavnih arhitekata kolonijalnog servisa, "one su od vitalnog značaja. Bez njih ne bismo uspeli u poduhvatu. U Engleskoj, univerziteti razvijaju um; javne škole razvijaju karakter i uče vođstvu"8. 6 Margery Perham, Lugard: The Years of Authority (London, 1960), str. 80. 7 Navedeno u Cynthia Behrman, "The Mythology of British Imperialism, 1890-1914" (Univ. of Boston, doktorska disertacija, 1965), str. 47. 8 Sir Ralph Furse, navedeno prema R. Heussler, Yesterday’s Rulers: The Making of the Britisb Colonial Service (London, 1963), str. 82; videti i D.C. Coleman, "Gentlemen and Players", Economic History Review, xxvi (Feb. 1973).

317

"oblasni komesar morao je biti svestrano obdaren čovek. Da bi se kvalifikovao za imenovanje u administrativnom ogranku Kolonijalne službe, trebalo je da diplomira sa odličnim uspehom na nekom poznatom univerzitetu... Kandidatu je pomagalo ako, uz dobar uspeh, ima i neki atletičarski rekord"9. Ovo je proizvodilo administratore koji su vodili svoje oblasti kao oholi namesnici, izmišljajući svoje sopstvene male tradicije da bi potčinjene stalno držali na oprezu. "D. je imao naviku", kazuje nam oblasni komesar Tunduru-a u Južnoj Tanganjiki, "da ide svake večeri u duge šetnje, sa šeširom na glavi. Kad bi, u vreme oko zalaska sunca, krenuo natrag kući, on bi svoj šešir obesio na pogodno drvo i nastavio svojim putem bez šešira. Prvi Afrikanac koji bi prošao tim putem posle njega i video šešir, trebalo je da ga donese u D-ovu kuću i preda ga njegovim slugama, čak iako je inače išao u suprotnom pravcu i imao dug put pred sobom. Ako bi ignorisao šešir, bio bi progonjen strahom da će se D-ova obaveštajna služba obračunati s njim"10. Ali to nije bilo samo po sebi dovoljno da obezbedi gospodski duh vojnika i administratora u Africi. Postojala je takođe potreba da se veruje da su mnogi od belih naseljenika bili takođe stvamo ili potencijalno naslednici novih tradicija vladavine. Na kraju su neke useljeničke zajednice uspele da u samoj Afirici obezbede kopije onih škola koje je cenila britanska vladajuća klasa. Tako je 1927. godine 9 E. K. Lumley, Forgotten Mandate: A British District Officer in Tanganyika (London, 1976), str. 10. 10 Ibid, str. 55.

Terens Rejndžer


"razgovarano sa Iton koledžom o planu da se osnuje "Kenijska javna škola" pod zajedničkim pokroviteljstvom Vinčestera i Itona, sa dogovorom o reciprocitetu osoblja i školarinama za decu siromašnijih belih roditelja. Posle putovanja u Britaniju, da bi se ispitala podrška projektu, direktor obrazovanja odlučio je da pita "sve vodeće javne škole da nas snabdeju slikama svojih školskih zgrada, tako da dečaci mogu stalno da se podsećaju velikih škola kod kuće, a bivši učenici, koji posećuju školu, mogu isto tako da se sete svoje Alma Mater".

da oprosti prilično vulgaran neo-tradicionalistički entuzijazam koji je on sam u Engleskoj posmatrao sa žaljenjem. On je bio prilično zatečen belim južnoafričkim entuzijazmom za kriket, "nacionalni sport":

318

319

"Čak i onaj ko misli da je u Engleskoj strast za atletikomprerasla sve razumne granice i počela ozbiljno da vređa obrazovanje i ukus za intelektualna zadovoljstva, može da nađe u karakteru opšte klime mišljenja potvrdu za posvećenost kriketu. Naši zemljaci se nisu uplašili sunca, i nastavili su da održavaju nacionalni sport. Oni su isto toliko Englezi u Africi kao i u Engleskoj"12.

Kao završni detalj, koji je sve upotpunio, škola je trebalo da bude nazvana po kralju Džordžu V, "kao podsetnik nazadnim nacijama, da su i one deo Imperije"11. Ali, da bi transformacija bila izvedena, bio je potreban kompleksan sistem preformulacija koje bi uticale na način na koji se gledalo na bele ljude u Africi i na način kako su oni gledali sami na sebe. Proces se odvijao na dva načina. Činjenica da je višak neo-tradicionalnog kapitala bio investiran u Afriku, kombinovana sa lovom na blago pripadnika visokog društva, omogućila je da komentatori naglase gospodstveni element među belim naseljenicima i da sugerišu da kolonijalno iskustvo po sebi odgovara ostalima da dosegnu spoljno gospodstvo. Lord Brajs bio je zatečen "velikim brojem dobro vaspitanih i obrazovanih ljudi sa kojima se čovek sreće" u "tropskoj divljini" Rodezije, sredinom devedesetih godina XIX veka, i dodao da je kolonijalno iskustvo pothranjivalo "razvoj same ličnosti, pod jedinstvenim, ali i surovim uslovima, pogodnim da na površinu iznesu stvamu snagu čoveka". Pod takvim uslovima, Brajs je bio spreman

Uz ovaj proces afirmacije i stvaranja gospodstva, tekao je i drugi - menjao se značaj određenih zanimanja, tako da je postalo otmeno biti trgovac ili špekulant. Mladi otmeni ljudi koji su se doselili u Rodeziju ili Keniju možda su sanjali da jednog dana imaju svoj zemljišni posed, ali u početnom periodu, vođenje skladišta sa zemljoradničkim proizvodima i kupovina afiričkih proizvoda bili su mnogo isplativiji nego da neko sam uzgaja žito. U svakom slučaju se pretpostavljalo da "farmeri" koji govore engleski treba da budu otmeni i da ne rade zemlju sami, nego da se oslanjaju na svoje neo-tradicionalističke moći da upravljaju sa ciljem da organizuju radove. Prvi razlog je bio taj što su se oslanjali na znanje Afrikanaca ili Afrikanera o zemlji i sakupljali kajmak od viška afričkih poljoprivrednih proizvoda preprodajući ih. Radeći tako, obavljali su vitalnu funkciju, jer je radna snaga rane kolonijalne ekonomije zavisila u celini od hrane proizvedene u Africi. Stoga, jedno vreme, bilo je otmeno držati radnju ili kupovati žito i

1 1 M. G. Redley, "The Politics of aPredicament: The White Community in Kenia, 1918-1932" (Univ. of Cambridge, doktorska disertacija, 1976), str. 124, 125.

12 James Bryce, Impressions of South Africa (London, 1897), str. 232, 384-385.

Terens Rejndžer


stoku od Afrikanaca13. Lord Brajs je našao "kultivisane i misaone duhove" među mladim belim trgovcima u Rodeziji 1896. godine, a i među tragačima za zlatom. Atmosfera tih ranih dana i polet novih tradicija otmenog sveta pojavljuje se pred nama na izuzetan način zahvaljujući autobiografiji Kolina Hardinga. Harding je odrastao kao sin lorda kuće Montakute. Bio je to mladi čovek čija je glavna preokupacija bila heroizam odlaska u lov. Ali,

preuzeli su poslove vlasnika radnji i kaffir-trgova.cd\ političkim potezima je namemo sasečena proizvodnja afričkih seljaka i tako dobijena radna snaga je stavljena na raspolaganje gospodi farmerima. M. G. Redli ovako opisuje prirodu kenijskog belog društva, malo posle I svetskog rata:

320

"smrt mog oca otkrila je nemilu činjenicu da ni ja niti drugi članovi moje porodice nismo tako bogati kao što bi se očekivalo... Ni ja ni moja braća nismo imali nikakvu profesiju, a tada već ni sredstva da se kvalifikujemo za neku od njih". Ipak, "lov čoveka nauči mnogo čemu". Harding je stigao u Bulavajo 1894. godine, otkrio je da "farmerski posao ne donosi uspeh", a da su "ljudi kao ja bili roba koju niko ne želi da kupi". Iskusni i pouzdani trgovci, međutim, "mogli su da ostvare skoro svaku zaradu koju žele". Ali, mlada otmena gospoda nisu mogla da propadnu. Harding je krenuo sa starim prijateljem iz lova da traži zlato. Uskoro je bio spreman da radi u rudniku. "Bilo je beskorisno da podsećam svog prijatelja da nisam znao skoro ništa o tome kako se buši okno, jer me on ućutkao time da je kopanje zlata bilo vrlo slično isterivanju lisice". Uskoro, Harding je bio u britanskoj južnoafiričkoj policiji, na putu prema odgovarajućoj administrativnoj karijeri14. Uskoro su se uslovi u Rodeziji i Keniji razvili tako da su sve više osiguravali otmenost u društvu. Azijati, Grci i Jevreji 13 Za zavisnost rodezijskih belaca od afričke proizvodnje hrane, videti Palmer, "The Agricultural History of Southern Rodesia", in Palmer i Parsons (prir.), TheRoots ofRural Poverty. 14 Colin Harding, Par Bugles (London, 1933), str. 22.

321

"Glavni izvor britanskih doseljenika sa kapitalom posle I svetskog rata bilo je ono što se naziva 'nova viša srednja klasa'. Porodično bogatstvo stečeno proizvodnjom, trgovinom i profesionalizovanim zanimanjima, zamutilo je klasne razlike viktorijanskog društva. Obrazovanje u javnim školama omogućilo je onima koji nisu imali pravo da se smatraju otmenima da dele zajednički društveni kontekst sa onima koji su imali to pravo. Društveni uslovi u kojima su živeli poslednji doseljenici, dugovali su više dvorcima vlasnika mlinova i fabrika, seoskoj parohiji i menzi oficira indijske armije, nego aristokratskom poreklu... Međutim, otmenost je bila način života sa kojom su se oni veoma identifikovali i za koju su pokazivali opsesivan interes.... Spoljni izgled gornje srednje klase evropskih doseljenika bila je najveća preporuka za one koji su osećali da su im status i individualnost ugroženi u britanskom društvu"15. Redli opisuje kako su nove tradicije funkcionisale da bi održale na okupu malo i rasejano ruralno društvo belaca. Timske igre okupljale su komšije redovno i na strukturiran način koji je imao svoje opravdanje. One su takođe dozvoIjavale simboličku ekspresiju protesta u idiomu koji je bio poznat i stalno doseljenim stanovnicima i službenicima. Ridli opisuje "dobrotvorni kostimirani fudbalski meč" u Najrobiju 1907. godine, pod pokroviteljstvom guvernera koji je "prekinut od strane vodećih doseljenika, odevenih kao kolonijalni službenici, sa nizovima medalja od poklopaca konzervi i sa crve-

15 M.G. Redley, op. cit, str. 9.

Terens Rejndžer


nim trakama kojima su označili karantin, šumu, domorodački rezervat i lovište, dok ceo teren nije bio "zabranjen za upotrebu".16 S druge strane, svaki projekat da se poveća broj be doseljeničke populacije dovođenjem hiljada sitnih seljaka ili zanatlija, propadao je zahvaljujući odlučnosti onih koji su kontrolisali kenijsko društvo da ga zadrže u rukama osoba koje su se "obrazovale u javnim školama, koje su imale nasledstvo, vojne penzije, zaradu od investicija ili sigurnu finansijsku podršku porodice".

ijarhalnoj" etici, pre nego onoj "kapitalističko-transformativnoj". Ipak, na više načina, ovo nas zavodi na pogrešnu stranu. Izmišljene tradicije devetnaestovekovne Britanije predstavljale su način vođenja neizmemo kompleksnog industrijskog društva, upravljanja promenama i njihovog prilagođavanja. Takođe, u Africi su se belci oslanjali na izmišljene tradicije sa ciljem da stvore odnose vlasti i poverenja koji će im omogućiti da deluju kao zastupnici promena. Staviše, sve dok su svesno primenjivane na Afrikance, izmišljene tradicije devetnaestovekovne Evrope bile su viđene baš kao sredstva "modernizacije". Postojala su dva direktna načina na koja su Evropljani nastojali da iskoriste tradicije koje su izmišljali da transformišu i modernizuju afrički način mišljenja i ponašanja. Prvi je bio prihvatanje ideje da bi neki Afrikanci mogli da postanu članovi vladajuće klase kolonijalne Afrike, i stoga su proširivali na njih obučavanje u neotradicionalističkom kontekstu. Drugo - uobičajenije - bio je napor da se iskoristi ono što su evropske izmišljene tradicije imale da ponude u smislu redefinisanja odnosa izmedu vođa i vođenih. Tradicija regimente, uostalom, definisala je uloge i oficira i običnih vojnika; tradicija velike kuće seoske gospode definisala je ulogu gospodara i slugu; tradicija javne škole definisala je uloge starijih i mlađih učenika. Sve ovo je moglo da se iskoristi da se stvori jasno definisano hijerarhijsko društvo u kojem bi Evropljani komandovali, a Afrikanci prihvatali komande, a da to i jedni i drugi čine unutar jedne zajedničke strukture ponosa i lojalnosti. Tako, ako tradicije koje su radnici i seljaci stvorili u Evropi za sebe nisu vršile mnogo uticaja na Afrikance pod kolonijalnom upravom, izmišljene evropske tradicije potčinjavanja svakako su vršile vrlo primetan uticaj.

322

Uvođcnje Afrikanaca u tradicije upravljanja Radikalni kenijski novinar, J. K. Robertson, oštro je kritikovao kenijske belce, smatrajući da oni koče industrijsku proizvodnju. On je stvorio lik doseljenika, i opisao njegovu karijeru, da bi predstavio svoje gledište: "Džon Smit, londonski službenik na stovarištu, nalazi službenički posao u određenoj oblasti Istočne Britanske Afrike. Džon Smiters-Smit marljivo se udubljuje u knjige i računovodstvo. To je onaj isti Džon, štaviše... On shvata vrednost dvostrukog imena. Džon olako shvata život. To je običaj u ovoj zemlji. Retko plaća račune. Živi na veresiju i tako što priča divne priče o plavoj krvi svojih predaka. Džon je takoreći institucija u ovoj zemlji, i ulaguje se samom srcu najrobijevskog društva"17. Uopštenije govoreći, snaga evropskih izmišljenih tradicija vladanja u kolonijalnoj Africi pomogla je nastanku vojnika i administratora i naseljenika posvećenih "feudalno-patr-

16 M. G. Redley, op.cit. str. 3917 Roger van Zwannenberg, "Robertson and the Kenya Critic",

u K. King i A. I. Salim (prir.), Kenyan Historical Biograpbies (Nairobi, 1971), str. 145-146.

323

Terens Rejndžer


Najbolja ilustracija prve ideje - da bi neki Afrikanci mogli da budu pretvoreni u vladare, ako bi bili izloženi uticaju britanskih neo-tradicija - verovatno je čuvena škola, Kings Koledž Budo u Ugandi. Najpotpuniji izveštaj dao je G. P. Mek Gregor, koji na očigledan način ukazuje da je zakonska odredba o osnovnom obrazovanju počela da se uzima ozbiljno u samoj Britaniji tek 1870-ih godina, kao deo procesa dovođenja većine populacije na svoje mesto u hijerarhiji obrazovanja i zaposlenja. Stoga širenje osnovnih škola u Bugandi krajem XIX veka predstavlja zadivljujuće brzo proširivanje istog procesa na afričku imperiju. Ali, dok je ova vrsta obrazovanja izgledala dovoljno dobra za većinu seljaka zemljoradnika, anglikanski misionari u Bugandi nisu smatrali da je dovoljno dobra i za Ganda aristokratiju.

metode javnih škola afričkim uslovima". Bili su uspešni u neobično velikoj meri. Kings Koledž je bio podignut na Brdu Krunisanja [Coronation Hill] Buganda kraljeva, tako da su "obe službe krunisanja" u ovom veku održavane u kapeli koledža; "iako su neke od tradicionalnih ceremonija uzete u obzir", služba je sledila mnoge obrasce engleske službe krunisanja"19. Engleski duh javne škole bio je brzo ustanovljen i gandanski članovi Turske kuće pisali su peticiju da se to ime promeni u Kanadsku kuću, da bi se slagalo sa Engleskom kućom, Južnoafričkom kućom i Australijskom kućom - Turska je, za razliku od ovih drugih, zvučala neimperijalno. Moto škole, za koji se ponovo kaže da je bio izabran na zahtev učenika, bio je gandanska verzija poslednjih reči Sesila Rouda, "tako malo je urađeno - tako mnogo još ima da se uradi". Mek Gregor citira pismo gandanskog učenika napisano u prvoj godini postojanja škole, koje nam omogućava da vidimo ovaj značajni proces socijalizacije gandanskim očima.

324

"Do sada nije učinjeno skoro ništa za decu viših klasa (napisao je biskup Taker), koja su na više načina bila u gorim okolnostima nego deca seljaka. Bili smo čvrsto uvereni da, ako bi vladajuće klase u zemlji trebalo da isprobaju svoj uticaj nad narodom i da imaju odgovornost prema njemu u vremenu koje dolazi, osnovno bi bilo da se nešto uradi za obrazovanje ove zanemarene dece, najpotpunije što je moguće... kroz disciplinu rada i sporta u internatu, tako da se izgradi karakter koji bi omogućio Bugandi da zauzme odgovarajuće mesto u administrativnom, trgovačkom i industrijskom razvoju svoje zemlje"18. Ukratko, u Bugandi, misionari su nameravali da na osnovno obrazovanje u britanskom stilu nadgrade strukturu srednjeg obrazovanja takođe u britanskom stilu, koje bi bilo neo-tradicionalističko. Oni su uvek bili jasni u pogledu toga da je njihov cilj "prilagođavanja naše engleske 18 G.P.McGregor, Kings College, Budo: The First Sixty Y (London, 1967), str. 6 , 16.

325

"Najpre ujutru kada ustanemo, nameštamo krevete na odgovarajući način. Ako nije namešten kako treba, dobija se ocena ili ukor kada nas Evropljani obilaze... Na spoljnjoj strani šolja iz kojih pijemo bila je predstava lava. To je bio znak raspoznavanja učenika Budo-a. I niko ne sme da jede ništa niti da žvaće kafu, osim na verandi, koja za to služi. Pevamo jednu crkvenu pesmu i molimo se, a onda učimo engleski... Kada završimo u četiri, idemo da igramo fudbal, po jedanaest nas sa svake strane, i svakog igrača postavimo na određeno mesto, golmana i pozadinske igrače, srednju liniju i navalu"20. Svako se slagao da je Budo uspeo da stvori onu nedokučivu stvar, "duh škole". On je u Budou bio prisutan 19Ibid.,stx. 35-36. 20 Ibid, str. 17-18.

Terens Rejndžer


"u najboljem smislu, onako kao što smo ga odnegovali u Engleskoj, posle isprobavanja na nizu generacija - duh tima, discipline, lokalnog patriotizma - koji je bio prenesen u srce Afrike na izuzetan i zadivljujući način".

ima crnu poslugu - na vrhuncu krize radne snage u južnoafričkim rudnicima, bilo je više crnaca zaposlenih u Johanesburgu kao domaća kućna posluga nego kao radnici u rudniku23. Godine 1914. Frank Veston, biskup Zanzibara, suprotstavio je islamsku zajednicu u Africi hrišćanskoj koja se od nje razlikovala. Afirički hrišćanin, pisao je on, nema ništa drugo uz šta bi pristao osim nekoliko Evropljana koji prolaze pored njega na ulici; on je niži od njih; oni su možda Ijubazni prema njemu; on možda može da bude poslužitelj u njihovoj trpezariji, ili batler. Ali bratstvo? Pa, njega još nema..."24. Nije bilo poriva prema "Bratstvu" u kolonijalnoj Africi. Za većinu Evropljana, omiljena slika njihovog odnosa sa Afirikancima bila je slika očinskog gospodara i lojalnog sluge. Ta slika se brzo prenela na industrijsko zapošljavanje. Širom Južne Afrike, zaposleni Afrikanci nisu se smatrali kao radnici, nego su kontrolisani i disciplinovani pod uslovima Zakonskog akta o gospodaru i robu. Vrlo malo belaca u Africi, medutim, održavalo je domaćinstvo takve veličine koja bi omogućavala potuno opremanje na način britanske "tradicionalne" hijerarhije posluge. Do razvijenije primene evropskih neo-tradicija subordinacije došlo je sa restrukturiranjem afričkih armija. U fascinantnom izveštaju o ovom procesu Silvanusa Kukija Francuzi se pojavljuju kao prvi i najmaštovitiji manipulatori izmišljenom vojnom tradicijom. Fadeherb je 1850-ih godina raspustio svoju demoralisanu najamničku vojsku i privukao afričke dobrovoljce "zavodljivim" uniformama, moder-

326

Ser Filip Mičel smatrao je da je Budo "jedno od nekoliko ovdašnjih mesta koje ima dušu". Kasnije su nastavnici koji su zauvek napustili domovinu počeli da kritikuju budonijanski običaj da se "bezvredna tradicija brani samo na osnovu toga što je oduvek postojala"21. Kakve god da su bile tenzije unutar carstva koje je čvrsto podređivalo gandansku vladajuću klasu britanskim administrativnim službenicima i gandansku monarhiju imperijalnoj kruni, nema sumnje da su misionari stvorili u Budou uspešan kompleks novih tradicija, paralelno sa porastom ceremonijala uloge Kabake i drugih kraljeva Ugande tako da dostignu sintezu koja se ne bi razlikovala od one ostvarene u XIX-vekovnoj Engleskoj. Ceremonije Zlatnog jubileja koledža - "imali smo četiri kralja za glavnim stolom" - bile su takođe ritualni izraz odanosti velikog dela gandanske vladajuće klase izmišljenim tradicijama koje su do tog vremena počele da se smatraju svetim22. Ali eksperiment Budo nije postao opšti model. Sami Britanci počeli su da žale zbog svog početnog savezništva sa Ganda poglavicama i da veruju da stvama modemizacijska promena ne može biti izvedena njihovim posredovanjem. Stvama modernizacijska promena bila bi proizvod evropskih upravljača, koji bi potčinjeni Afrikanci lojalno podržali. Različite tradicije subordinacije bile su na raspolaganju. Jedna je bila tradicija hijerarhije velike kuće. Deo slike o sebi Evropljanina u Africi bilo je njegovo uobičajeno pravo da 21Ibid, str. 54, 117, 124. 22 Ibid, str. 136.

327

23 Charles van Onselen, "The Witches of Suburbia: Domestic Service on the Witwatersrand, 1890-1914" (neobjavljena magistarska teza). 24 Frank Weston, "Islam in Zanzibar Diocese", Central Africa, xxxii, no. 380 (Aug. 1914).

328

Terens Rejndžer


nim oružjem, zakletvom na vernost preuzetom iz Kurana, i brzim kursevima o vojničkoj slavi francuske tradicije.

Ova vrsta uključivanja Afrikanaca u evropsku vojnu tradiciju donosila je iste nejasnoće, a takođe imala i isti stepen uopštenosti kao i način na koji je delovao duh Budoa. Nekad su oba oblika socijalizacije išla zajedno, kao u slučaju Kabake Edvarda Mutese. Mutesa je postao Kabaka još kao učenik u školi Budo i ostao u njoj da završi školovanje; verska ceremonija njegovog krunisanja obavljena je u školskoj kapeli; on je predvodio svečanu povorku na proslavi Zlatnog jubileja. Pored toga, on je takođe uveden i u tradiciju regimente britanske armije.

"Bilo je čak sugerisano iz Pariza, kao sredstvo ulivanja osećanja za vojnički duh u mlade Afrikance u ranim godinama, i njihovog pripremanja za vojnu karijeru, da bi deca tirailleurs-z trebalo da se snabdeju uniformama i minijaturnim priborom sličnim onom koji imaju njihovi roditelji"25. Britanci su sporije sledili ovakvu politiku. Ali, suočeni sa francuskom pretnjom, oni su takođe krenuli u sređivanje svojih afričkih regimenti. Lugar je svoju opreznu strast za detalje posvetio transformaciji svojih nigerijskih plaćenih vojnika od "rulje" u disciplinovane i efektivne borbene snage. Uskoro ih je visoko cenio; obasuti su zvaničnim pohvalama za svoje vladanje u borbama na Zlatnoj obali i Severnoj Nigeriji; tradicija regimente izgrađivala se podjednako brzo kao duh Budo-a. Lugardova administracija bila je umnogome popunjena armijskim oficirima; u Istočnoj Africi takode "vlade su uglavnom bile vojničke po karakteru tokom ovih ranih godina", a profesor Džordž Seperson je prokomentarisao da je "linija koja odvaja civilno i vojno bila vrlo tanka... Evropsku kulturu su urođenicima britanske Centralne Afrike donosile njene vojne snage isto koliko i njene misije"26.

25 S. J. Cookey, "Origins and pre-1914 Character of the Colonial Armies in West Africa" (Univ. of California, Los Angeles, seminarski rad, 1972). 26 George Shepperson, "The Military History of British Central Africa: A Review Article", Rhodes-Livingstone Journal, no. 26 (Dec. 1959), str. 23-33.

329

"Ubrzo posle dolaska na Univerzitet, on se pridružio Kembridžskom oficirskom korpusu i postao oficir... Zatim je zvanično konkurisao za prijem u vojsku, navodeći Grenadirsku gardu kao svoj prvenstveni izbor. Sam kralj Džordž VI predložio je, kao lični gest dobre volje, da Mutesa bude proizveden u kapetana. Mutesa je došao u Bakingemsku palatu povodom te ceremonije"27. Ali Mazrui primećuje da je posedovanje titule Kabake postalo "angloafrička institucija", a tu činjenicu ništa nije tako jasno pokazalo kao ceremonije povodom Mutesine smrti. Njemu su priređene dve sahrane - jedna u Londonu, i jedna u Kampali, obe obeležene punim vojnim počastima. "Na prvoj Mutesinoj sahrani u Londonu 1969. godine, odavana je poslednja pošta. U toj prilici, vojnim delom sahrane rukovodila je britanska grenadirska garda. Sada (u Kampali) Grenadirska garda bila je samo deo ceremonije. Većina vojnog sastava pripadala je armiji Ugande. Pa ipak, ona truba u Londonu 1969. i truba u grobnici Kašubi u Ugandi 1971. godine, svakako su delile zajednički komunikacijski prostor"28. 27 Ali. A. Mazrui, Soldiers and Kinsmen in Uganda: The Making of a Military Etbnocracy (London, 1975), str. 173. 28Ibid., str. 177, 190, 191.

Terens Rejndžer


Ali primanje Mutese u rang oficira bio je redak izuzetak. Mnogo uobičajeniji slučaj bilo je stvaranje ljudi kao što je Mutesin naslednik Idi Amin, koji je bio predsednik Ugande. Mazrui dokazuje da uspon Amina i njegovog "lumpen-militarijata" može da se posmatra i kao oživljavanje pre-kolonijalnih vojničkih tradicija, koje su posle kolonijalnih osvajanja prestale da se upotrebljavaju. U stvari, Aminova karijera predstavlja odličan primer socijalizacije posredstvom kolonijalne armije. Kao što kaže Mazrui, kad je Amin bio regrutovan u Kraljeve afričke strelce 1946. godine, pokazao je

uvežbavani u rigidnom duhu regimente, a mladi belci u veštinama snalaženja u prirodi30. Primanje Afrikanaca u nove tradicije koje je trebalo da budu replike onih britanskih, nije se završilo na kućnoj posluzi, školama kao što je bio Budo i regrutovanju u vojsku. Hipotetički afrički hrišćanin biskupa Vestona, u potrazi za bratstvom, mogao je, ako je imao sreće, da "nauči da kuca na mašini"31, i mnogi Afrikanci, obrazovani pri misijama, primani su u niže rangove birokratske hijerarhije. Afrički službenici počeli su da cene posedovanje pečata i penkala u unutrašnjem džepu; afrička plesna društva koristila su gumene pečate da potvrde autentičnost međusobne korespondencije i plesala u punoj opremi službenika i vojnika32. Lik Grejema Grina, ludak u čamcu na reci, koji stalno vodi zapisnike u gomili papira, u grčevitom naporu da lakomisleni svet dovede u red, predstavljao je odavanje počasti stvaralačkoj snazi kolonijalne birokratije, mada je takođe i simbolično izražavao njenu nemoć. I naravno, afrički hrišćani koji su postajali sveštenici u nesavršenom bratstvu hrišćanskih crkava samih, bili su naučeni da izvode izmišljene i ponovo izmišljene devetnaestovekovne evropske crkvene rituale. U svemu ovome postoji gruba periodizacija. Evropske izmišljene tradicije imale su značaja za Afrikance u fazama koje se međusobno preklapaju. Prvi jak uticaj predstavljala je

330

"sve znake kolonijalne naviknutosti na zavisnost... Tokom sedam godina proizveden je u red kopljanika i pokazivao kvalitete koji su ga učinili omiljenim kod Britanaca koji su mu bili pretpostavljeni - bespogovoma poslušnost, gorljivi ponos pripadnika regimente, poštovanje prema Britaniji i Britancima, uniforma koja je blistala, sa naborima uštirkanim pod konac i čizmama sa kapnama uglačanim kao cma ogledala"29. Crna ogledala običnih engleskih vojnika i nižih oficira bila su upravo ono što je trebalo da budu afrički vojnici. Kao što je pokazao Kegan, evropske armije su se slobodno približavale odeći i romantičnoj auri "ratničkih" naroda sa kojima su se suočavale. Izgleda da ovo nisu uradili u Africi i da to nije bio rezultat vojnih sukoba sa Afrikancima. Baden-Panelu, kritičaru mentaliteta vojne vežbaonice, ostalo je da se oslanja na skautske sposobnosti Matabele, da bi obezbedio beloj omladini fleksibilan trening, bogato povezan sa kiplingovskim mitovima o džungli. Zadugo je Južna Afrika predstavljala paradoks da su mladi Afrikanci

29 Ibid, str. 206-207.

331

30 Za diskusiju o ironiji osnivanja grupa skauta u Africi, a zatim nastojanja da se iz njih isključe Afrikanci, videti Terence Ranger, "Making Northern Rhodesia Imperial: Variations on a Royal Theme, 1924-1938", African Ajfairs, lxxix, no. 316 (July 1980). 31 Weston, "Islam in Zanzibar Diocese", str. 200. 32 Terence Ranger, Dance and Society in Eastem Africa (London, 1975).

332

Terens Rejndžer


vojna neo-tradicija, koja je podrazumevala jasno razgraničenu hijerarhiju i očiglednu usredsređenost na ono što je urađeno u periodu ranog kolonijalizma. Taj uticaj je dostigao vrhunac - posebno u Istočnoj Africi - sa borbama u vreme I svetskog rata. Posle toga, naročito u Britanskoj Afirici, vojno prisustvo je opalo33. Ratnički duh postao je manje uticajan nego zapošljavanje u misijama ili promocija Afrikanaca u poslovima državne birokratije ili u biznisu. Ali rasprava o posledicama tog uticaja ili raspava o tome koja je neo-tradicija najuticajnija - rasprava koja je krivudala tamo-ovamo, budući da su afrički kraljevi, okruženi neo-tradicionaiističkim spoljnim znacima moći, vladali nekim novim afričkim državama, dok je u drugim trijumfovala birokratska elita, a neke je kontrolisao Mazruijev "lumpen-militarijat" - u krajnjoj liniji je manje važna od procenjivanja ukupnog efekta ovih procesa neo-tradicionalne socijalizacije. On je svakako bio veoma veliki. Evropske izmišljene tradicije ponudile su Afrikancima niz jasno definisanih načina pristupa u kolonijalni svet, iako je u gotovo svim slučajevima to značilo ulaženje u odnos običan čovek/gospodar, i to sa podređene strane. Počeli su da socijalizuju Afrikance da budu spremni da prihvate jedne ili druge već postojeće evropske neo-tradicionalističke načine ponašanja - istorijska literatura puna je Afrikanaca koji su ponosni zbog toga što su ovladali određenim poslom ili postali članovi regimente ili naučili kako da uspešno izvedu neki devetnaestovekovni anglikanski ritual. Proces se često završavao tako što su kolonijalnoj moći upućivani ozbiljni izazovi, a oni su obično izraženi na način same te nove tradicije koja je kori-

šćena za socijalizaciju. (Učenici u Budou su sa "modernizovane" ceremonije krunisanja Edvarda Mutese koja je lojalno proslavljena otišli na miting i protestovali zbog toga što Kabaka nije tretiran od strane vlasti kao da je bio "pravi" kralj). Ovo je obrazac koji je razradio Martin Canok za slučaj nastavnika - tradicionalista Njasalenda, a detaljnije Džon Iljif za slučaj Tanganjike34. U svojim različitim formama taj obrazac umnogome podupire ono što nazivamo nacionalizmom. Uznemirujuće je, mada nimalo iznenađujuće, da je Kenet Kaunda, u potrazi za ličnom ideologijom koja bi mu pomogla na putu do nacionalnog vođe, našao ohrabrenje i inspiraciju u Knjigama za dečake [Books for Boys] Artura Mija35. Ako se za trenutak vratimo pitanju "modernizacije" kroz upotrebu evropskih izmišljenih tradicija, i njihove prednosti i njihova ograničenja za kolonizatore postaju jasne. One jesu služile da izdvoje Afrikance u relativno specijalizovane kategorije - kao aškarije, učitelje, sluge, i tako dalje - i da obezbede elementarnu profesionalizaciju afričkih radnika. Usadeni u nove tradicije vladanja i podređivanja, postojali su vrlo jasni zahtevi za nadziranje radnog vremena i radne discipline - uredno, čak fanatično prepisani segmenti iz školskih dana Budoa; izvor i simbol discipline i tačnosti predstavljao je školski teren za vežbanje. S druge strane, izmišljene tradicije koje su uvođene za Afrikance bile su više tradicije vladavine nego proizvodnje. Industrijski radnici mogli su da budu kategorizovani kao "sluge", ali dugo vre-

33 Tony Clayton, "Concepts of Power and Force in Colon Africa, 1919-1939", Institute of Commonwealth Studies seminar (Univ. of London, Oct. 1978).

333

34 Martin Channock, "Ambiguities in the Malawian Political Tradition", African Affairs, lxxiv, no. 296 (July 1975); John Iliffe, A Modem History of Tanganyka (Cambridge, 1979). 35 Kenneth Kaunda, Zambia Sball be Free (London, 1962), str. 3 1 .

Terens Rejndžer


mena prava domaća posluga imala je mnogo veći prestiž i mogla je da upravlja reciprocitetima sadržanim u odnosu gospodar/sluga, iz kojih su industrijski radnici bili isključeni. Industrijski radnici i seljaci nikad nisu imali pristupa u jasno definisane i prestižne ceremonijale vojnika, učitelja i službenika - izuzev kada su stavljali na sebe kostime u vreme kamevala ili takmičenja u plesu36. A, kao što smo videli, tamo gde su postojale tradicije strukovnih udruženja, Afrikanci su iz njih posebno isključivani. Afrički industrijski radnici prepušteni su sami sebi da stvore svest i način ponašanja koji bi odgovarali njihovom položaju37. Ovo je bio jedan od mnogih razloga za relativno visok prestiž neproizvodnih zanimanja među Afrikancima u kolonijalnoj Africi. A u isto vreme, ako bi nove tradicije potčinjavanja počele "korisno" da definišu određene vrste specijalizacije, one bi kasnije omogućile rast duboko konzervativnog načina konceptualizacije ovih specijalizacija, čineći tako afričke učitelje, ministre i vojnike otvoreno rezistentnim na odgovarajuće napore da se postignu modernizacijske promene.

ka od onih Afrikanaca koje su već bili uveli u nove tradicije podređenosti. Posebno, bilo im je potrebno da sarađuju sa poglavicama, prvacima i starešinama u ruralnim oblastima. Ova saradnja bila je u suštini vrlo praktičan posao razmenjivanja beneficija38. Ali kolonijalni vladari osećali su potrebu za zajedničkom ideologijom Carstva koje bi moglo da obuhvati belce i cmce podjednako, da uzdigne praktične strane njihove saradnje i da potvrdi vlast belaca. Britanci i Nemci pronašli su takvu ideologiju u konceptu imperijalne monarhije. U nemačkoj Istočnoj Africi zamisao o glavnoj ulozi monarhije imala je dva aspekta. Sjedne strane, Nemci su verovali da su sami Afrikanci imali rudimentamu ideju kraljevstva i, posebno u prvim fazama interakcije sa afričkim vladarima bili su spremni da uvaže afričke tvrdnje o tome da je neko kralj i da ga odlikuju nekim pozorišnim rekvizitom devetnaestovekovne evropske ceremonijalne drame. Tako je nemački službenik prijavio Caru 1890. godine da je predao carske poklone poglavici Čago Rindiju. "Dok su vojnici poklanjali oružje, ja... sam ogmuo njegova ramena plaštom za ceremonije krunisanja... iz berlinske Opere i stavio mu na glavu šlem, pod kojim je Nojman nekada pevao Loengrina..."39. S druge strane, Nemci su verovali da bi afričke ideje lične vladavine monarha mogle neograničeno da se prošire, tako da bi figura svemoćnog kajzera mogla da personifikuje nemački imperijalni autoritet. Kao što nam govori Džon Iljif:

334

Nove monarhističke tradicije u kolonijalnoj Africi Kolonijalne vlasti u Africi nisu želele da vladaju stalnom upotrebom vojne sile i bio im je potreban širi krug saradni36 Ranger, Dance and Society in Eastem Africa. 37 Za diskusiju o novijoj literaturi o svesti afričkog radnika, vi-

deti: Peter Gutkind, Jean Copans i Robin Cohen, African Labour History (London, 1978), uvod; John Higginson, "Afirican Mine Workers at the Union Miniere du Haut Katanga", American Historical Association (Dec. 1979).

335

38 Za savremene izveštaje o saradnji kroz razmenu, videti: Ronald Robinson, "European Imperialism and Indigenous Reactions in British West Africa, 1890-1914", u H.L. Wesseling (ur.), Expansion and Reaction: Essays in European Expansion and Reactions in Asia and Africa (Leiden, 1978). 39 Iliffe, A Modem History of Tanganyika, str. 100.

Terens Rejndžer


"Ceremonija koja je izražavala nemačku vlast bila je gođišnja proslava Kajzerovog rođendana. U svakoj oblasnoj kancelariji askeri su paradirali pred velikom masom ljudi. Posle smotre i vežbi, viši nemački zvaničnik obratio se skupu, uzdižući njegove imperatorske vrline i uzvikujući tri puta ' Ura!' za Kajzera i Rajh. A zatim je narod igrao u krugovima ovde-onde na prostoru za paradu"40.

nu Dana krunisanja; svirala je grupa "domaće policije"; anglikanski "predstavnik ogmut plaštom izgovorio je posebnu molitvu izabranu za ovu priliku, stojeći pored zastave pred kojom se salutiralo". Ushićeni misionari izvestili su o svečanosti te večeri:

336

Pa ipak, Britanci su bili ti koji su ideologiju monarhije u potpunosti usavršili. Britanski kralj nije imao stvamu izvr šnu vlast ni približno takvu kao nemački kajzer, ali se o britanskom kralju /imperatoru govorilo više u mističnim nego u praktičnim terminima. Dž. E. Hine, biskup Severne Rodezije, smatrao je krunisanje Džordža V "velikim religijskim ce remonijalnim činom". Neke aspekte rituala ocenio je kao "suviše teatralne, kao da podsećaju na scene iz opere", a bil je i "suviše muzike ’posebno pisane za tu priliku’, modeme muzike, za mene bučne i nemelodične", ali "U celini, krunisanje je bilo veličanstven prizor. To nije bio pro sto primerak srednjovekovne pompe, nepovezan sa modemim životom i duhom XX veka; nije bilo teatralnih prikazivanja veliči ne, dobro prilagođenih scenskom izvođenju... Bio je to simboli zam od najvećeg sjaja, ali iza njega je postojala realnost - svet miro pomazanja gospodnjeg, čin po karakteru kvazi-sakramenta lan, za kojim je sledilo polaganje krune na glavu ovog čoveka kao spoljni znak strašne, ali i veličanstvene odgovornosti vlada nja nad celim engleskim narodom i mnogim nacijama preko m ra koje duguju odanost engleskom kralju"41. U samoj Sevemoj Rodeziji, tadašnji administrator sa zvao je sve Ngoni poglavice i njihove narode na svetkovi40 Ibid, str. 237-238. 41 J.E. Hine, "The Coronation of King George V", Central Afri

ca, xxix, no. 344 (Aug. 1911), str. 200-201.

337

"U dolini su bile zapaljene četiri velike vatre, oko kojih je nekoliko stotina tamnoputih domorodaca poskakivalo i igralo. Neki su imali zvona oko nogu, a skoro svi su nosili budže... Evropljani, pod zaklonom od trave, sedeli suu polukrugu, a između njih i vatre igrali su stanovnici ovog tla... Onda je došao policijski orkestar i dok se vatra polako gasila očaravao nas 'Maršem vojnika Harleša', ' Napredovanjem hrišćanskih vojnika' i drugim melodijama"42. Međutim, nije samo zvanična crkva govorila o monarhiji u religijskim terminima. Sekularna administracija je u stvari pošla još dalje u ovakvom diskursu. Njihovi govori predstavljali su afričkim slušaocima kralja, koji je skoro bio božansko biće; svemoćan, sveznajući i sveprisutan. U nizu zvaničnih obraćanja Soto plemenu, na primer, naglašeno je kako kralj poznaje njihovu situaciju, brine za njihovo blagostanje i oseća odgovomost za odluke koje se stvarno donose od strane kabineta. Godine 1910. Princ Artur od Konota rekao je Vrhovnom poglavici Sotoa da se novi kralj Džordž V "seća kako ste zastupali njegovo pokojno veličanstvo, kralja Edvarda", i da on zna "da, ako i kada, On odluči da je došlo vreme da se zemlja Basuto uključi u Južnoafričku Uniju, vi ćete lojalno poštovati Njegovu odluku"43. Godine 1915., Lord Bakston je uveravao 42 A. G. De La P., How the Angoni kept Coronation Day", CentralAfrica, xxx, no. 345 (Sept. 1911), str. 242-243. 43 Prince Arthur of Connaught, odgovor na Address, 9 Oct. 1910, file S3/28/2/2, National Archives, Lesotho, Maseru.

Terens Rejndžer


Vrhovnog poglavicu da "Njegovo veličanstvo nikada ne prestaje da se interesuje za blagostanje Basuta", i da on uvažava njihovu podršku "velikim armijama koje je kralj poslao protiv svojih neprijatelja"44. Godine 1925, princ od Velsa rekao je Soto plemenu da je bio

Nije čudo, posmatrajući sve ovo, da je stari poglavica Džonatan pozdravio posetu princa od Velsa Basuto zemlji 1925. godine na način koji je neke od prisutnih misionara pogodio kao takoreći blasfemičan:

338

"vrlo zadovoljan da vi još uvek čuvate uspomenu na moju baku, kraljicu Viktoriju... Ona više nije sa nama, ali kralj nastavlja da pazi na vas sa očinskom brigom. Morate se pokazati vrednim njegove zaštite, tako što čete slušati reči službenika koje je on naimenovao, da vas vode i poučavaju"45. A godine 1927. pukovnik Ameri, državni sekretar za kolonije, rekao je Soto plemenu da "Njegovo Veličanstvo Kralj, koji me je poslao na ovo putovanje, kroz svoje dominione, pokazuje najživlji interes za svaki od svojih naroda mali i veliki"46. Kada se kralj obratio direktno Soto plemenu, kao u Kraljevskoj poslanici iz 1910. godine - službenici su mu stavili u usta reči visokopatrijarhalnog tona: "Kad je dete u nevolji, otići će svome ocu, a kad otac čuje o čemu se radi, odlučiće šta mora da se učini. Tada dete mora da veruje svom ocu i da ga poštuje, jer je ono samo jedan član veiike porodice, a njegov otac ima veliko iskustvo u razumevanju problema svoje starije dece, i sposoban je da proceni ne samo šta je dobro za mlađe dete, nego za mir i napredak cele porodice. Basuto nacija je sasvim malo dete među mnogim narodima Britanske imperije"47. 44 Lord Buxton, odgovor na Address, Apr. 1915, S3/28/2/3, Maseru. 45 Prince of Wales, odgovor na Address, 28 May 1925, S3/28/1/9, Maseru. 46 Colonel Amery, odgovor na Address Aug. 1927, S3/28/1/12, Maseru. 47 "The King’s Message", Oct. 1910, S3/28/2/2, Maseru.

339

"Za mene je ovaj dan crveno slovo u kalendaru. Ja se na današnji dan radujem kao stari Simeon iz svetog pisma koji se radovao jer je video Gospoda Isusa pre nego što je zaspao u grobovima svojih otaca"48. Svuda, i u Britanskoj Africi, upotrebljavana je ista retorika. Pronicljivi posmatrač guvernerovih zborova sa poglavicama u Sevemoj Rodeziji 1920-ih, zabeležio je da su one bile smišljene kao parade (na nivou dečjeg obdaništa) dobroćudnosti Njegovog veličanstva prema svojim podanicima koji nisu dobili dovoljno poduke"49. Guverner je svakako bio veoma zaokupljen time da svoj autoritet i autoritet oblasnih administratora izvede direktno od kralja. "Svi vi ovde ste jedan narod - podanici engleskog kralja. Kraljeva je želja da svi njegovi podanici žive zajedno u miru. Guverneri se šalju da bi se to osiguralo... Guverner koji živi u Livingstonu i ima veliku teritoriju koju treba da administrira, ne može stalno da bude na nekom mestu, ali oblasni komesari... su predstavnici guvernera i kralja i oni rade u pravcu ostvarenja kraljevih želja."50 Da bi dali kredibilitet ovim zahtevima "kolonijalni administratori smatrali su ceremonijalnu stranu monarhije nečim što je od suštinskog značaja. Kada je 1919 godine Vrhovni poglavica Basuto zemlje zatražio dozvolu da na 48 ChiefJonathan's speech, 28 May 1925, S3/28/1/9, Maseru. 49 Winfrid Tapson, Old Timer (Capetown, 1957), str. 65. 50 Govemor Sir James Maxwell, speech at Ndola Indaba, 6

July 1928. file ZA 1/9/59/1, National Archives, Zambia, Lusaka.

Terens Rejndžer


putu po Evropi poseti Vatikan i Bakingamsku palatu, Visoki komesar je strahovao da bi on "mogao biti neopravdano impresioniran pompom i načinom primanja u Vatikanu, i zaključiti da je papa važniji od kralja". Dozvola je uskraćena51. Kada je princ od Velsa posetio Južnu i Istočnu Afriku 1 9 2 5 . godine, njegova opštepoznata netrpeljivost prema ceremonijama bila je prevaziđena molbama kolonijalnih administratora, koji su mu rekli da ako se ne bude pojavio potpuno odeven u purpur pred okupljenim afričkim masama, bilo bi za njega bolje da se uopšte ne pojavljuje. Učinak je bio odgovarajući. "Prinčev dolazak bio je veličanstven događaj", izvestio je Dejli telegraf iz Basutolenda"; medalje su blistale na Njegovom kraljevskom visočanstvu, što je bio prizor koji je duboko impresionirao veliku tihu masu"52. Iz oblasti Solvezi u Severnoj Rodeziji stigao je izveštaj da su dve poglavice koje su prisustvovale indaba skupu sa princom

da na teritoriji, ne zato što su svi bili Afrikanci, još manje zato što su svi bili Severni Rodezijci, nego zato što su svi bili podanici jednog moćnog kralja. Prilikom kraljeve posete 1947. godine, severno rodezijska vlada bila je obavezna da izda štampane instrukcije za Afrikance, u kojima im kaže da je

340

" ...bile izuzetno uzbuđene kada su izražavale zadovoljstvo što im je omogućen susret sa princom... Utisci dvojice poglavica koji su im izgleda ostali u sećanju ... bili su, prvo, pompa i ceremonija povezane sa posetom prema rečima Kapidžimpange, 'Bivana je tako sijao u svojoj uniformi da nismo mogli da ga gledamo' i drugo, da su bili u mogućnosti da se susretnu s njim prijateljski, zajedno sa svim drugim poglavicama ove Zemlje"53. Administracija Seveme Rodezije bila je ponosna na to da je indaba na dramski način prikazivala jedinstvo svih naro51 High commissioner, cable to secretary of state, 19 Ma; 1919, S3/28/2/4, Maseru. 52 Daily Telegrapb, 30 May 1925, "Picturesque Scenes”. 53 Annual Report, native commissioner, Solwezi sub-district 1925, ZA7/1/9/2, Lusaka.

341

"Kralj Džordž V najveći kralj na svetu. On nije poput afričkog poglavice. Ne voli da se ljudi tiskaju oko njega u masi, on očekuje da vidi svoje podanike kako se ponašaju najbolje što umeju."54 S obzirom na okolnosti, to je više bio znak opadanja samopouzdanja nego arogancije. Ali, posete kraljeva nužno su bile retke u kolonijalnoj Africi. Periodično je kraljevski kult morao da bude podržan izmišljenim ritualima na lokalnom nivou. Čovek je mogao da gradi karijeru tako što se ovome davao nadahnut doprinos. Najvažniji ovakav primer predstavlja karijera Edvarda Tvajninga, kasnije guvernera Tanganjike. Tvajningov biograf pripoveda da je njegovu majku porodica sprečavala da se uda za osobu nižeg statusa od njenog; njegov otac, sveštenik, nije smatran otmenim gospodinom. Tvajning se nije ničim izdvajao tokom svoje vojne karijere i njegov prelazak u kolonijalnu službu predstavljao je pokušaj da se nekako istakne, izveden na način koji se u to doba cenio, na obodima gospodskog društva Carstva. Tvajning je na kraju uspeo da se istakne, i sasvim je jasno da je to uspeo zahvaljujući svojoj sposobnosti da zdušno izmišlja tradiciju.

54 "Northem Rodesia. The Royal Visit. 11 April 1947. Details of the Programme and Broadcasting Arrangements", P3/13/2/1, Lusaka.

Terens Rejndžer


Dok je još bio administrativni službenik u Ugandi, Tvajning je napisao i objavio pamflet o engleskoj ceremoniji krunisanja, o kojem je Tajmsov literami dodatak zabeležio da iako je to bila "knjiga koja teško da bi nekog dovela u iskušenje da je konsultuje za arheološke detalje", ipak "čovek ništa bolje ne bi poželeo što bi mu omogućilo da sledi moderni obred korak po korak". Na ovaj način odajući priznanje izmišljenim tradicijama drugih, Tvajning je 1937. godine, koja je bila godina krunisanja, radio na tome da izmisli svoje sopstvene. Tvajning je u stvari najpre dobio blagonaklonu zvaničnu pažnju time što je uspešno organizovao proslave u Ugandi 1937. godine. One su predstavljale trijumf kreativnog pristupa ceremonijalu, i na živopisan način su opisane od strane svog autora:

Centralni događaj, senzacija večeri, bilo je emitovanje na skupu glasa novog kralja / cara preko skrivenih zvučnika. A sledećeg dana održana je ceremonija 14 vrhovnom sudu, koja je uključivala Kabaku, sudije, guvernera, poglavice i biskupe - takođe moj izum, što se pokazalo kao ceremonija najveće uzvišenosti"55. I u ostatku Tvajningove karijere, koja je na odgovarajući način bila izuzetna, pokazuje se ista briga za izmišljeni ceremonijal. On je bio ekstravagantan guverner Tanganjike. Na kraju je postao jedan od prvih kome je dodeljeno doživotno zvanje plemića - vrhunski primer izmišljene tradicije - i koji je prodao svoj ogrtač Velikog krsta Reda svetog Mihaila i svetog Jovana, u nameri da kupi polovni plašt opšiven pravim hermelinom56. Svuda u kolonijalnoj britanskoj Africi ovakvi ritualli bili su uzimani vrlo ozbiljno, pa ipak retko sa takvim oduševijenjem kao u Tvajningovom slučaju. U novijoj raspravi "Država i seljaštvo u kolonijalnoj Africi" Džon Lonsdejl primećuje da je "u pitanje koliko je kolonijalna država u Africi uopšte bila država" možda najbolje proniknuti "ako se posmatraju njene proslave".

342

"Uveče smo imali kombinovani tatu i vatromet, što je u velikoj meri bilo moje delo, pošto sam ga sam smislio, sam uvežbao dve tačke, organizovao sve, podigao gledalište, sam prodao sve karte.... Guverner je po dolasku pritisnuo dugme, što u stvari nije imalo nikakvog efekta, ali smo predstavili tako kao da je to aktiviralo signalnu raketu koja je aktivirala paljenje ogromne vatre s druge strane jezera, a ona je opet, aktivirala pedeset raketa (za vatromet). Duvači su dunuli u rogove i oglasili 'Povlačenje' u mraku, a onda se upalilo četrdeset bočnih, podvodnih i reflektora sa zemlje, bubnjevi i orkestar odsvirali su povečerje, a publika je zauzimala mesta da bi se zabavljala... Onda je nekoliko učenika izvelo paradu vojnika-igračaka. Dobio sam detalje ove parade od Škole vojvode od Jorka u Doveru i prilagodio je lokalnim uslovima. Dečaci su nosili bele pantalone, crvene tunike i bele šešire, a oficir krznenu kapu... Onda je sledio tatu. Vatromet. Ratnička igra sa sto dvadeset ratnika u leopardovim kožama. Nojevo perje, koplja i štitovi. Onda, "Od divljaka do vojnika", što je prikazivalo proces pretvaranja urođeničkih ratnika u prave vojnike".

343

"Širom Carstva (piše on) slavio se 6 . maj 1935. godine, srebrni jubilej kralja Džordža V, čak i u maloj Kakamegi, oblasnoj vojnoj upravi u brdima Zapadne Kenije...". Policijska parada predstavila je moć države... Veličanstvenost vladavine prikazana je u guvernerovom govoru, koji je pročitao oblasni komesar; on je primetio da je kralj Džordž prisutan, čak i kod najbeznačajnijih svojih podanika, preko svog lika na novčićima i na ordenju njihovih 55 Darrell Bates, A Gust ofPlumes: A Biography of Lord Twining of Godalming and Tanganyika (London, 1972), str. 102105. 56 Ibid, str. 286.

Terens Rejndžer


poglavica. On je bio "vrlo veliki vladar, koji nežno voli svoj narod i vidi da se njime vlada pravedno. On je uvek pokazivao vrlo duboku ličnu brigu za vašu dobrobit" - a učitelji - koji su usmeravali seljaka u načinu mišljenja su čak i tada radili na principima legitimizma seljaka tako što su zaobilazili kraljeve službenike i slali Donjem domu peticije za otklanjanje nepravdi... Kraljevska porodica bila je još više povezana sa materijalnim napretkom seljaka. U danima kraljice Viktorije "vrlo malo ljudi je imalo bilo kakvu odeću, osim koža i pokrivača, i jedva da je neko umeo da čita. Sada imate železnice i puteve, škole i bolnice, gradove i trgovačke centre, koji vam daju mogućnost za razvoj koji svojim tokom donose civilizacija i dobra uprava". Napredak u doba kolonijalizma povezan je sa zabavom seljaka. Događaji tokom dana uključivali su i prikazivanje lokalne trupe skauta... Vladari su videli ljubav svojih podanika na kamevalu, takoreći na satumaliji. Priređene su igre samo za Afrikance, šutiranje na gol vezanih očiju, klizava motka, nadvlačenje konopca, ali bilo je i međurasnih sportskih igara, biciklističkih trka, takmičenja magaraca, čak i kostimirani fudbalski meč između Evropljana i Indusa da domoroci u njega blenu. Seoska ekonomija je takođe obuhvaćena; priređena je trka s jajima, novčićima i brašnom... I seoska kultura je iskorišćena; dan je počeo crkvenim službama; Evropljani su prisustvovali anglikanskoj službi koja je pripadala visokoj kulturi. Afrikancima je prepuštena ''niska kultura" katoličke proslave."57

lokalnog afričkog seljaštva lako delovale u njihovim okvirima. U Sevemoj Rodeziji poglavice su stavljale naglasak na zvaničnu "teologiju", obraćajući se sa zahtevima za oružje ili uniforme kralju preko njegovog guvemera, i šaljući kralju poklone od leopardove kože ili slonovače; afričke plesne grupe birale su svoje kraljeve i kajzere da njima upravljaju uz odgovarajuću ceremoniju; milenaristički propovednici govorili su svojim slušaocima da će kralj Džordž, koji je do sada bio zaveden svojim pokvarenim savetnicima, uspostaviti direktnu kontrolu i uvesti ih u zlatno doba58. Jasno je da je simbol monarhije pobuđivao maštu. Verovatno je jedno vreme on takođe doprinosio jednoj vrsti ideološkog konsenzusa između Evropljana i njihovih afričkih saradnika. Kao što ćemo videti, dobar deo politike saradnje odigrao se u okvirima koje je zadala kolonijalna teorija monarhije. Ali kako pokazuje Tvajningsova fatalna krutost u Tanganjiki kolonijalna manipulacija monarhijom, i svakako, ceo proces tradicionalne inventivnosti, pošto su dobrim delom poslužili u praktične svrhe, izgleda da su postali kontraproduktivni. Tvajningsovo upadljivo nepoštovanje autoriteta i spremnost da proizvodi tradiciju predstavljaju samo tanak sloj preko njegove duboke odanosti monarhiji, aristokratiji, neotradiciji. Bilo je lakše izmisliti tradiciju, nego modifikovati je i učiniti fleksibilnom

344

Jasno je da je britanska administracija uzimala ovakve stvari vrlo ozbiljno - Tvajning kao guvemer Tanganjike odbio je da pregovara sa Njerereovim Afričkim sindikatom Tanganjike, jer ga je smatrao nelojalnim kraljici. Teško je proceniti, međutim, koliko ozbiljno su to uzimali Afrikanci. Lonsdejl opisuje proslave Kakamega srebrnog jubileja kao deo "indigenizacije države", i pokazuje kako su vođe 57 John Lonsdale, "State and Peasantry irKColonial Africa" Raphael Samuel (prir.), People’s History and Socialist Theory (London, 1981), str. 113-114.

345

58 Interesantna varijanta upućivanja direktnog izazova imperijalnoj ideologiji pojavila se u propovedi koju je u Bulavaju juna 1923. godine održao učitelj Kule svetilje, Kunga: "Kralj Džordž V govori istinu Englezima, ali Ijudi ove zemlje se ne pokoravaju onome što on kaže, nego stvaraju svoje zakone. Godine 1912, kralj je želeo da dođe u Rodeziju da vidi domoroce i promeni zakone u njihovu korist, ali beli ljudi Južne Rodezije poslali u mu poruku da ne dolazi jer je mnogo bolesti u ovoj zemlji." Fajl N3/5/8, National Archives, Rodesia, Solsbery.

Terens Rejndžer


kad je jednom izmišljena. Izmišljena tradicija, za razliku od običaja koji se nesvesno razvija, mogla bi da se uzima ozbiljno samo ako bi za izmišljanjem usledilo ovo drugo. Taj čuveni "duh" koji je toliko slavljen u Budo-u, nije mogao da cveta tamo gde je posađen, u suvoj strukturi kolonijalnog ceremonijalizma.

tradicije, na relativno autonoman način, i ne prihvatajući uloge koje su im unutar njih Evropljani namenjivali. Na jednom nivou, afirička buržoazija koja je imala aspiracije nastojala je da usvoji onaj nivo stavova i ponašanja koji je određivao evropske srednje klase. Na drugom nivou, mnogi afrički vladari - i njihove pristalice - borili su se da dostignu pravo da izraze svoju vlast korišćenjem titula i simbola evropske neo-tradicionalne monarhije. Opet, bilo je Afrikanaca koji su prilagodili evropski neo-tradicionalni simbolizam duhu mode, proklamujući svoju sopstvenu prefinjenost, ne toliko time što su "majmunski oponašali" Evropljane, koliko impresivnim prikazivanjem svoje sposobnosti da uhvate korak sa vremenom, da prepoznaju realnosti kolonijalne moći, i da ih oštroumno prokomentarišu. Ipak, što je na više načina i najinteresantnije, evropske neotradicije su upotrebljavali Afrikanci koji su se osetili iskorenjenim, i kojima je bilo potrebno da otkriju nove načine stvaranja novog društva. Najupečatljiviji izveštaj o aspiracijama afričke sitne buržoazije i njihovog prisvajanja novih tradicija britanske srednje klase, dao je Brajan Vilan u svom radu o Afrikancima Kimberlija obrazovanim u misijama devedesetih godina XIX veka. "Kimberli 1890-ih", pisao je on, "bio je pretežno britansko mesto. Svakodnevni život u Dajmond Sitiju možda je izražavao isto tako jasno kao i na drugim mestima u Crastvu značenje i stvarnost britanske imperijalne hegemonije". U gradu je

346

Afrički napori da se iskoriste nove evropske tradicije V

Jedna od funkcija izmišljanja tradicije u devetnaestovekovnoj Evropi bila je da se da brza i prepoznatljiva simbolička forma oblicima vlasti i podređivanja koji su se tada razvijali. U Africi, pod pojednostavljujučim uticajem kolonijalne vlasti, i sami simbolički izrazi postali su jednostavniji i naglašeniji. Afrički posmatrači novog kolonijalnog društva nisu mogli da ne uoče značaj koji su Evropljani dodavali javnim ritualima monarhije, vojnom rangiranju, ritualima birokratije. Afrikanci koji su nastojali da sami manipulišu ovim simbolima, bez prihvatanja implikacija potčinjavanja u okviru novih tradicija vladanja, bili su obično optuženi od Evropljana za trivijalnost, mešanje forme i realnosti i zamišljanje da je moguće zadobiti moć ili napredak samo pomoću rivalske ritualne prakse. Ako bi ovo bilo istina, preterano naglašavanje forme već je bilo ostvareno od strane kolonijalnih belaca samih, za koje se u većini može reći da su pre izvlačili korist od bogatstva i moći nego što su ih sami stvarali. Ako je monopol na obrede i simbole neo-tradicije bio tako važan za belce, bilo je bez sumnje nerazumno da Afrikanci nastoje da ih prisvoje za sebe. Izgleda mi da je u širem smislu bilo četiri načina na koja su Afrikanci nastojali da iskoriste evropske izmišljene

347

"rasla sve koherentnija klasa obrazovanih Afrikanaca koja je bila privučena u Kimberli mogućnošću zapošljavanja i korišćenja veština koje je posedovala zahvaljujući svojoj pismenosti". Ovi ljudi nastojali su da steknu sigumost kao stanovnici XIX-vekovnog britanskog liberalnog univerzuma - uni-

Terens Rejndžer


verzuma slobode i jednakosti pod zajedničkim zakonom, osiguranim pravom na imovinu i preduzetničkom žustrinom. U isto vreme, oni su nastojali da simbolizuju svoje pravo građanstva u ovom univerzumu veštinom "iracionalnih" izmišljenih tradicija kasne XIX-vekovne britanske srednje klase. Oni su nadmašili kolonijalne belce u svojoj lojalnosti kruni. "Jedan posebno važan i prožimajući simbol... koji je davao izraz vrednostima i verovanjima koja su oni nosili, bila je figura kraljice Viktorije"; oni su slavili kraljičin dijamantski jubilej 1897. godine, priređujući bankete i držeći govore u kojima su dramatizovali svoja sopstvena "progresivna" dostignuća i njihovu veru u monarhiju kao njihovu garanciju. Oni su organizovali "mrežu redovnih aktivnosti i uključivanje u crkve, klubove i društva". Iznad svega, otpočeli su da se bave sportom.

U Kimberliju, dva afrička kluba (od kojih je svaki vodio nekoliko timova) bili su kriket klub Djuk od Velingtona... i Ekscentriks Kriket klub: čak su i njihova imena sugestivna i oba simboliziraju svojstva na kojima je izgrađivano Britansko carstvo"59. Posmatrajući Južnoafričku istoriju na duže staze, naravno, sve ovo je od strane belaca smatrano kao uzimanje imperijalnog ideala sve u svemu suviše ozbiljno. U Južnoj Africi nije bilo prilike da cmačka vladajuća klasa igra kriket. Afrički kriket se gasio da bi kasnije bio zamenjen fudbalom proleterskih udruženja koji je i masovni sport modeme Afrike. Samo u tako izuzetnim kolonijalnim dmštvima kao Sijera Leone kreolsko društvo moglo je redovno da demonstrira svoju stvamu moć raskošnim evropskim neotradicionalističkim ritualima. U međuvremenu, "plemenski" afrički vladari su počeli borbu za vidljive atribute neotradicionalističke monarhije, jer je njihov status svuda bio ugrožen u srednjem periodu kolonijalizma. U ranim danima kolonijalni administratori imali su dovoljno sreće da priznaju afričke vladare kao kraljeve i da ih daruju kao Rindija, scenskim rekvizitima pozorišne monarhije. Ali, kako su se ustanovljavali kolonijalni režimi i kako su postajali manje zavisni od koncesija dobijenih od afričkih vladara, tako je počinjao proces deflacije. Tako, veliki deo zahteva administracije britanske južnoafričke kompanije za Severozapadnu Rodeziju zavisio je od koncesija koje je stekao od Levanike kralja Barotslenda. Levaniku su opisivali kao velikog kralja, a nagradili

348

"Sport [piše Vilan] je bio važan u životu sitne afričke buržoazije Kimberlija, pošto je obezbeđivao dalje povezivanje i sredstva za rasprostiranje preovladujućih vrednosti društva u kome su živeli. Tenis se igrao u jednom od tri kluba: teniski klub Blueflag, teniski klub Champion Laum i Come Again Laum teniski klub... Međutim, sve u svemu, popularniji su bili kriket, ragbi, koji su bili vodeći sportovi u Kejp Koloniji uopšte.... Kriket je bio igra koju je afrička sitna buržoazija u Kimberliju zaista usvojila. Verovatno nije uopšte iznenađujuće da je to moglo da bude tako. Kritket, uostalom, nije bio samo igra. Pre bi se moglo reći da je to jedinstvena britanska institucija koja je otelotvoravala tako mnogo ideja i vrednosti kojima ...su oni težili. Kriket je bio poligon za društveni trening: analogija između kriketa i života uopšte bila je široko prihvaćena, njegova vrednost za razvoj karaktera nije dovođena u pitanje. 'Kriket kroz muški uložen trud uči oprezu, brizi, strpljenju i odlučnosti', tvrdio je jedan autor u Diamond Fields Advertiser-u 1893- godine. Kriket je ujedno i otelotvoravao i širio imperijalnu ideju.

349

59 Brian Willan, "An African in Kimberly: Sol. T. Plaatje, 18941898", Conference on Class Formation, Culture and Consciousness: the Making of Modern South Africa (Jan. 1980), str. 3,5, 14-15.

Terens Rejndžer


su ga time što je imao pristupa glamuru britanske krune. Simbolički vrhunac Levanikine karijere došao je sa pozivom da prisustvuje krunisanju Edvarda VII 1902. godine. Levanika je primljen sa počastima od strane engleskog "društva".

čan obrazac očigledan je u kraljevstvu Ankola u Ugandi. Tamo je takođe postojao početni period kolonijalne podrške Ankola monarhiji, posle kojeg je sledila reakcija u kojeg "službenici na poslu u unutrašnjosti nisu volelidase titula kralja koristi za vladare malih afričkih naroda"62. U ovom srednjem kolonijalnom periodu, afrički "suvereni" nastojali su da pridobiju titulu kralja, da budu pozivani na britanska krunisanja i da simbolično izraze svoju unutrašnju vlast krunama i tronovima, krunisanjima i jubilejima britanskog stila. Omugabe od Ankole uspeo je da pribavi tron, grb i krunu63. Levanikinog naslednika, Jetu, ništa nije moglo da spreči u radu na proglašavanju posebnog kraljevskog statusa. On je imao određenih prednosti. Kad god je kraljevski personal posećivao Severnu Rodeziju, administracija je sasvim bezuspešno tražila da im pokaže još nešto osim Viktorijinih vodopada. Uvek su morali na kraju da spadnu na Locije. Razmatrajući mogućnosti ceremonijala prilikom posete princa od Velsa 1925. godine, guverner je žalio što "govoreći uopšteno, nijedan od ovih poglavica ne izgleda preterano impresivno", ali se tešio mišlju da će "priredba na vodi" koju će izvesti Loci u okviru domorodačkih ceremonija, biti "prilično impresivan događaj"64. Jeta je doveo svoju flotu niz Zambezi da bi se sreo sa princom, ali je u svom govoru oprezno naglasio da je "bilo veliko zadovoljstvo za nas da primimo i pozdravimo Vaše kraljevsko visočanstvo u našoj kući, uz odgovarajuće ceremonije dobrodošlice"65. Staviše bilo je više hi-

350

"Imao je kraljevske kočije na raspolaganju, njegovi konji bili su ispregnuti iz njegove kočije u selu Dorsetu, tako da su seljaci mogli da vuku kočije, na čajankama su ga ličnosti poput vojvotkinje od Aberkorna učile da igra jednostavne igre". Ohrabrivali su ga da upotrebljava i u Engleskoj i kod kuće neke od simbola britanskog kraljevskog ceremonijalizma - kraljevsku kočiju, punu admiralsku uniformu, crvene livreje za poslugu u Lealui. "Kada kraljevi sede zajedno" izjavio je stari Loci vladar "nikad ne nedostaje tema za diskusiju"60. Ali uskoro je ovom starom čoveku njegovo kraljevsko dostojanstvo sasvim poreknuto. Kako se severnorodezijska administracija osećala sigurnijom, tako je uskraćivala Levaniki moć, odbijala njegove prigovore i izražavala ovo poništavanje prednosti kroz dvostruku manipulaciju kraljevskim simbolizmom. Napušteno je pravilo da visoki komesar i administrator moraju biti pozdravljeni locijevskim kraljevskim pozdravom, takođe je napušteno i to da se samom Levaniki obraćaju kao "kralju", pošto ga je ovo uzdizalo iznad ostalih poglavica i pravilo analogiju sa imperijalnim monarhom što se smatralo potpuno neodgovarajućim61. Sli60 Henry Rangeley to "Dear Mr Cohen", March 1938, Historicil Manuscripts 20, RAl/1/1, Lusaka; G.Caplan, The Elites of Barotseland, 1878-1969 (California, 1970). 61 M. R. Doornbos, Regalia Galore: The Decline and Collapse of Ankole Kingship (Nairobi, 1975).

351

62Ibid. 63Ibid. 64 Sir Herbert Stanley to Sir Geoffrey Thomas, 7 July 1925, P3/13/3/8, Lusaka. 65 Address ofYeta III, 18 June 1925, RC/453, Lusaka.

Terens Rejndžer


ljada Locija koji su radili u rudnicima i gradovima na jugu, mnogi kao službenici i nadzomici. Ovi "novi ljudi" bili su potpuno pripremljeni da daju donacije i da pišu peticije u nameri da povrate titulu "kralja" za svog suverena. Na kraju, specijalni status Barotslenda značio je da administracija nije mogla samo da mu nametne lokalne "reforme" nego je morala da se pogađa s Jetom. Koristeći se ovim prednostima, Jeta je simbolično tri jumfovao na kraju svoje vladavine. Bio je odlučan u nameri da prisustvuje krunisanju 1937. godine. Prepreke su bile prilične. Državni sekretar u Londonu je u prvom trenutku odlučio da ne zove na ceremoniju nijednog afričkog vladara nego da se ograniči na indijske prinčeve. Administratori u Sevemoj Rodeziji zauzeli su poziciju da je krunisanje obred svete tajne primeren jedino za belce i Afrikanci nisu mogli da prodm u ovu svetinju nad svetinjama; kmnidbena liturgija "ne bi prenela ništa na većinu domorodaca"66. Ali, Jeta je koristio sve svoje prednosti; dao je koncesije lokalnoj vladinoj "reformi" i bio pozvan. Njegov put na jug bio je trijumfalan, jer su Loci radnici - migranti preplavili taj železnički pravac da bi ga darovali za put. Jeta je bio primljen kod kralja; pozdravio ga je kraljevskim pozdravom Locija i vratio se trijumfalno u Barotseland, gde su se napredno orijentisani pripadnici Locija izjasnili kao

Trijumf je zabeležen za potomstvo od strane Jetinog sekretara Godvina Mbikusita, čija je Poseta EngleskojJete III izašla 1940 godine.

352

"vrlo zadovoljni zbog počasti koje je Britanska imperija ukazala Barotselendu pozvavši Vaše veličanstvo da prisustvuje krunisanju i iznad svega dajuči Vašem veličanstvu jedno od najboljih mesta u Vestminsterskoj opatiji, što je privilegija kakvu je imalo malo ljudi među hiljadama i milionima"67. 66 Minute on secretary of state to governor, 6 Feb. 1937, sec. 1/1792, Lusaka. 67 For Yeta’s visit to England, see file sec. 2/364, ii, Lusaka.

353

"Krunisanje (pisao je Mbikusita) je bilo najveći događaj koji smo ikada videli ili koji ćemo ponovo videti u našim životima. Niko ne bi pomislio da je zaista na zemlji, gledajući krunidbenu povorku, nego da ili sanja ili je u Raju". Ali je takođe napisao vrlo jasno da je Jeta odao počast kralju Džordžu, kao što to čini jedan kralj prema dmgom, beležeći da se Sobhuza II od Svazilenda javio Jeti telegrafom "želeći... da pozdravite kralja u afričkom kraljevskom duhu i etikeciji"68. Nisu samo velike poglavice koje su nekada uživale titulu "kralja" vodile ovu vrstu simboličke politike. Pribegavanje kraljevskoj neo-tradiciji bila je jedna od tehnika velikog izmišljanja "plemenske" tradicije koje se odvijalo svuda 1920-ih i 1930-ih godina69. Leroj Vejl je opisao šta se desilo u slučaju onih koji su govorili tumbuka jezik, a posedovali različite verske i dmštvene institucije. Ali, pod kolonijalnom vlašću, grupa Afrikanaca obrazovanih u misijama formirala je tumbuka vrhovnu vlast. Čilongozi Gondve je postavljen za poglavicu 1907. godine i otpočeo je kampanju da utisne ideju o svom kraljevskom statusu u umove tumbuka. Svake godine je proslavljao dan svog po68 Godwin Mbikusita, Yeta III’s Visit to England (Lusaka, 1940). 69 Terence Ranger, "Traditional Societies and Western Colonialism", Conference on Traditional Societies and Colonialism (Berlin, June 1979). Published as "Kolonialismus in Ost-Und Zentral Africa", J. H. Grevemeyer (prir), Traditionale Gesellschaften und europaischer Kolonialismus (Frankfurt, 1981).

Terens Rejndžer


stavljenja i počeo da koristi titulu "kralj". U ovome je bio toplo podržan od strane misionarske elite, koja je bila počeia da proizvodi mitsku istoriju antičke / stare Tumbuku imperije, kao što beleži lord Vejl:

tet poglavice redefiniše. Britanski obred krunisanja, pisao je Mbikusita

354

"Ne treba se čuditi da je obrazovana elita prihvatala tradicionalne vrednosti i hijerarhijski poredak društva pod poglavicama s obzirom na prirodu viktorijanskog obrazovanja koje je dobijala u [misionarskim] školama". ' Oblasni komesar nastojao je da proveri Gondveovo zadobijanje uticaja: "Upozorio sam [ga] da ne treba da uzme titulu kralja". Ali u vreme smrti Čilongozija Gondve 1931. stvari su se promenile. Kolonijalna administracija sada je više volela politiku indirektne vladavine i ovo je otvorilq put izmišljanju tradicije u redovima elite. Afrički sveštenik, Edvard Bote Manda podržavao je Čilongozijevog sina Džona Gondvea, kao novog poglavicu. Manda je napravio plan elaboriranog obreda krunisanja uključujući serije "...pokliča u poglavičinu slavu" uobličene prema onima sa britanskog krunisanja - "Da li svečano obećavate da ćete štititi našu hrišćansku veru i podrediti se biblijskim sredstvima koji vas vode pravednoj vladavini nad svojim narodom". Vladari Tumbuka počeli su da poprimaju karakteristike progresivne hrišćanske monarhije70. Videće se da su ovi napori da se koristi britanski kraljevski simbolizam bili kompleksni. Ako su s tačke gledišta poglavica oni u velikoj meri predstavljali ponovno utvrđivanje statusa, s tačke gledišta onih koji su obrazovani u misijama oni su takođe predstavljali pokušaj da se autori70 I eroy Vail, "Ethnicity, Language and National Unity" (U of Zambia, seminarski rad, 1978). Dr Vail priređuje zbomik o etnicitetu i političkoj ekonomiji u Južnoj Africi.

355

"pokazuje veliki stepen saradnje između Krune i Naroda, a to pokazuje da mada su ljudi podanici svog kralja, i on je takođe njihov podanik... Veliko je iznenađenje za nas da vidimo da u Engleskoj kraljica učestvuje u krunisanju zajedno sa kraljem. To je znak neopozivog braka i istinskog zajedništva u životu. Evropskoj civilizaciji su trebali vekovi da to uvaži, a mi se nadamo da će, učenjem i primerima koje nam ta civilizacija daje, ova generacija možda uspeti da i sama ostvari tako nešto." Učitelji iz plemena Loci izrazili su nadu da će Jetina poseta krunisanju "otvoriti vrata obrazovanoj klasi Barotselanda" i "uzdići zemlju kroz usvajanje nekih civilizacijskih pravaca koji postoje u Engleskoj"71. Još jednom u Africi su nove tradicije Britanije viđene kao izvor modernizacijske promene. Ali kako se posvećenost simbolu kraljevstva pokazala, na kraju, kao ograničena na kolonijaliste, tako su i njeni plodovi za Afrikance bili u najboljem slučaju dvosmisleni. Obrazovani Afrikanci počeli su da shvataju da put prema stvamoj moći koja bi mogla da donese modeme promene ne vodi preko relativno malih afričkih "kraljevina". Oni su sve više počeli da izmišljaju nacionalne umesto plemenskih tradicija. Od vremena posete kralja Džordža VI Rodeziji 1947. godine, afrički intelektualci su nastojali da iskoriste priliku držeći lojalne govore u kojima su pravili niz nacionalističkih poenti; stare odanosti u ovakvim prilikama održavane samo pomoću arbitrame cenzure njihovih tekstova. Jasna razlika do tada se uspostavila između ono-

71 Mbikusita, op.cit, str. 56, 63-64, 145.

Terens Rejndžer


ga što se ticalo njih i što se ticalo Loci vladara, koji je postavio 1947. godine drugu živopisnu ceremoniju72. U međuvremenu, oni alrički vladari koji jesu uspeli da steknu neke od spoljnih znakova neo-tradicionalne monarhije, bili su uhvaćeni u jedan ironičan proces. U pitanju je bila, kao što Durnbos dobro iznosi za slučaj kraljevstva Ankola, transformacija od fleksibilnih i adaptabilnih monarhijskih institucija ka kolonijalnoj monarhiji "uklopljenoj u birokratske strukture, vremenom nakićenoj debelim slojem novog ceremonijalizma". Suština promene u kraljevstvu Ankola bila je pretvaranje Omugaba "u instrument birokratske hijerarhije i odašiljanje tradicioanlnih vrednosti na nivo folklora". Nastojanja da se što više liči na kralja / cara završila su se tako što su afrički vladari stvarno počeli da liče na njega i to time što su sve više zauzimali ceremonijalni, a ne politički ili kulturni centar svojih društava. Taj proces je precizno sumiran u naslovu Durnbasove knjige "Regalia Galore". Ali za razliku od ceremonijala kralja / cara, koji još uvek igra ulogu i u smanjenoj, post imeperijalnoj Britaniji, ispostavilo se da ceremonijal afričkih kraljeva ne odražava ništa posebno značajno. Kraljevina Ankola ukinuta je bez ikakvog znaka nezadovoljstva, a lokalna štampa naslovila je promenu ka otvorenijim birokratskim simbolima vlasti: "Tron zamenjen stolicom predsedavajućeg"73. Ali nisu samo afrički vladari i sveštenici pokušali da koriste simbole evropske izmišljene tradicije. Njih su takođe prigrabile hiljade drugih koji su iskusili kolonijalnu ekonomiju, bilo kao radnici-migranti, bilo kao sitni službeni-

ci, bilo kao upravljači. Obe ove grupe nastojale su da se suoče sa novim kolonijalnim društvom; one su to delimično i činile učešćem u plesnim društvima u kojima je jedna ili druga evropska izmišljena tradicija iskorišćena u izračavanju suštine kolonijaiizma kao izvora prestiža, ili kao njegove spoljne oznake slično marki na odeći visoke mode. Džon Iljif je opisao plesna društva sa obale nemačke Istočne Afrike nešto pre I svetskog rata. Igre su priređivane u kajzerovu čast 1911. godine od strane ngoma ya kihuni plesnog udruženja grubijana čije su ime sigurno izabrali "imigranti niže klase iz gornjih krajeva zemlje". Igrali su "Bum", imitaciju nemačkog vojničkog drila, koji je dobio ime po zvuku mašinke. Službenici i kućna posluga "podjednako su slavili kajzerov rođendan sa chapaulinge". Njihova plesna društva okupljala su se u kući nameštenoj u evropskom stilu; pili su čaj; "i na kraju svečanosti vikali su tri puta ‘Ura’!"74. U gradovima na kenijskoj obali slična klasna podela izazvala je takmičenje između Arinoti migranata iz gomjih krajeva zemlje i Marini Swahili omladine. Marini su imali bogate aristokrate - zaštitnike i trijumfovali su nad svojim plebejskim protivnicima praveći svečane povorke na čijem čelu su bili ljudi preobučeni u guvernera i njegove konjanike, sa flotama bojnih brodova, i admiralima u punoj opremi koji su salutirali na mostu; takođe i zahvaljujući jednoj prilici koja je postala slavna i još uvek izaziva divljenje u fotografskim albumima Lamua, na kojima se vidi gizdavi red aristokrata iz kuće lordova u punoj ceremonijalnoj opremi75. Kao što sam već više puta obrazložio, ove kamevalske prilike bile su mnogo više od pukog imitiranja belaca. Ple-

356

72 Fajl sec. 3/234, Lusaka sadrži kako original tako i cenzurisane forme Adresa. 73 Uganda Argus, 28 Sept. 1967.

74 Iliffe, A Modem History ofTanganyika, str. 238-23975 Ranger, Dance and Society in Eastem Africa.

357

Terens Rejndžer


sna društva poticala su od starijih udruženja koja su decenijama, pa i vekovima odražavala promenljivo iskustvo obale i njenog zaleđa, čas obeležavajući promenu u ravnoteži moći usvajanjem Omani moda, čas prihvatanjem indijskih modela. Među drugim stvarima plesna udruženja su se vrlo mudro podešavala prema osnovnim podelama u okvirima engleskog kolonijalnog društva i koristeći to kao osnovu za takmičenje u plesu. Pre formalnog uspostavljar nja kolonijalizma francuske grupe igraie su protiv nemačkih i britanskih. U vreme kolonijalizma, grupe koje su predstavljale pomorsku silu igrale su protiv grupa koje predstavljaju kolonijalnu pešadiju. U Keniji grupe koje su deklarisale lojainost britanskoj kruni - Kingi - igrale su protiv grupa koje su predstavljale najevidentnije protivnike Engleske - Škote. Škotske grupe paradirale su ulicama Mombase, noseći kiltove i svirajući gajde, na taj način svečano obeležavajući uspešno devetnaestovekovno izmišljanje škotske tradicije. Velšani, međutim, nisu bili toliko zastupljeni u afričkom carstvu, tako da na afričkim plesnim takmičenjima nije bilo druida76. Ove igre izvodili su ljudi koji su osećali sigumost u svom okmženju u obalskim gradovima, ili su imali dom na selu u koji su mogli da se vrate. Ali, bilo je i dmgih koji su se osećali iskorenjeno, koji su imali potrebu ne samo da promišljaju kolonijalno iskustvo nego da nađu načina da organizuju ceo svoj život. Za ove ljude, jedna evropska tradicija bila je posebno korisna - vojnički način života. Ovo je bio najjasniji raspoloživi model, posebno u vreme ranog kolonijalizma. Način na koji je on razgraničavao vlast bio je očigledan; u ranim kolonijalnim evropskim dmštvima on je predstavljao deo od centralnog značaja i

izgledalo je da nudi celovit model operativne zajednice. On je bio do te mere pogodan za preuzimanje da se vojnički način života i metafora vojske široko primenjivala od strane evropskih misionara, koji su naomžavali i vojno uvežbavali one koji su bili preobraćeni u ranom periodu pre kolonijalne vlasti, a nastavili su da uvežbavaju učenike i da ih organizuju u gmpe vojnih bubnjara i frulaša još dugo i u periodu kolonijalizma.77 Ipak, odgovarajuća disciplina nije prosto nametana od strane belaca; često su je tražili sami Afrikanci. Na kraju krajeva sami Afrikanci morali su da se prilagode nužnostima kolonijalnog sistema. Novi model socijalne interakcije, hijerarhije i kontrole bio je potreban mnogim afričkim gmpama koje su htele da postanu zajednice. Afrikanci su mogli da iskoriste vojnički način života za sve ove ciljeve. Profesor Ogot citira zanimljiv slučaj. Biskup Vilis posetio je rasejane gmpice afričkih konvertita u zapadnoj Keniji 1 9 1 6 . godine.

358

16Ibid.

359

"Obučen iii poluobučen u misionarskoj školi (pisao je Bišop) konvertit se vraća u svoje rodno selo, i gubi se iz vida. Sledeći put kad ga misionar sretne, on ima samonametnuto zaduženje za malu kongregaciju Ridersa, iz koje nastaje mala grupa kandidata za catecbumenate . Tako posao napreduje, ali njegov veći deo u početnim fazama obavlja se potpuno nezavisno od Evropljana. Opet, posetilac koji dođe u bilo koju nedelju u domorodačku kongregaciju u Kišumi, videće ono što ne može da se vidi nigde drugde osim u Kavirondu, uvežbanu i uniformisanu kongregaciju. Ne svi ali nekoliko stotina njih obučeni su u kratke bele košulje sa tamno plavim reverima; slova C.M.K, grubo izrađe77 Terence Ranger, "The European Military Mode and the Societies of Eastem Africa" (Univ. of Califomia, Los Angeles, seminarski rad, 1972).

Terens Rejndžer


na, preko grudi; a na crvenom fesu, plavi krst na belom štitu. Bliže ispitivanje otkriće misterioznu dugmad i pruge koje pokazuju da su zastupljeni svi činovi od kaplara do pukovnika. Dva mala crvena dugmeta na ramenu označavaju poručnika, tri kapetana, i tako dalje. Čak i kontingent Crvenog krsta ima svoje mesto, sa svojim službenicima iza zgrade pre crkve. I tamo, varirajući u stupnju efikasnosti, stvar je ista. Boje se razlikuju oblik krsta na kapi je drugačiji za svaki distrikt, ali ista opšta ideja može se videti svuda. Zanimljiv deo organizacije je taj da je to u potpunosti ideja domaćih /urođenika - hrišćana. Oni su osmislili i platili svoje sopstvene uniforme. Oni vežbaju i organizuju se sami bez instrukcija ili interakcije bilo kog belca; teško bi se našao jasniji dokaz prirodne nezavisnosti78.

stavljale ono što je nepromenljivo u periodu kretanja. Sada, kada su Evropljani mislili o običajima u Africi, prirodno su tome pripisivali neke karakteristike. Tvrdnja belaca da je afričko društvo bilo duboko konzervativno - život u okvirima drevnih pravila koja se nisu menjala; život u okvirima ideologije bazirane na odsustvu promene, život u okvirima jasno definisanih hijerarhijskih statusa - bez sumnje je uvek imalo nameru da optuži Afrikance za nazadnost ili oklevanje da se modernizuju. Često je imala nameru i da pohvali divljenja vredne kvalitete tradicije, čak iako je ta pohvala bila u priličnoj meri pogrešno smišljena. Ovakav stav prema tradicionalnoj Africi još se više ispoljavao što su više belci tokom 2 0 -ih i 30-ih godina shvatali da se brza ekonomska transformacija u Africi prosto neće odigrati, i da će većina Afrikanaca morati da ostanu članovi seoskih zajednica, ili što se više nekim belcima nisu sviđale posledice onih promena koje sejesu odigrale u Africi. Afrički kolaboracionisti, saradnici Evropljana, koji su svoje uloge igrali u okviru ove ili one uvedene evropske tradicije, tako su počeli da se čine manje dostojnim poštovanja nego pravi Afrikanci, za koje se još uvek pretpostavljalo da žive u svom sopstvenom odgovarajućem univerzumu tradicije. Problem sa ovakvim pristupom bio je taj da je on sasvim pogrešno razumeo realnost prekolonijalne Afrike. Ova društva su svakako cenila običaj i kontinuitet, ali običaj je bio neprecizno definisan i beskrajno fleksibilan. Običaj je pomogao da se održi osećaj identiteta, ali je takođe dopuštao adaptaciju tako spontano i prirodno da je često ostajao neprimećen. Štaviše, retko je u stvari postojao zatvoren korporatni sistem zasnovan na konsenzusu, koji je postao prihvaćen kao karakteristika "tradicionalne" Afrike. Skoro sve novije studije devetnaestovekovne preko-

360

Evropljani i "tradicija" u Africi Izmišljene tradicije devetnaestovekovne Evrope uvedene su u Afriku da bi omogućile Evropljanima i određenim Afrikancima da se udružuju sa ciljem "modernizacije". Ali je u neotradicionalističkom mišljenju postojala unutrašnja protivrečnost. Evropljani - pripadnici ove ili one nove tradicije, verovali su da imaju poštovanja za običajnost. Sviđala im se ideja prastarih propisanih pravila i voleli su da upoređuju onu vrstu titule koju je posedovao afrički kralj sa gospodskim titulama na koje su oni polagali prava. Ovde je na delu bilo duboko nerazumevanje. Poredeći evropske neotradicije sa afričkim običajima, belci su svakako međusobno poredili različite stvari. Evropske izmišljene tradicije obeležavala je nefleksibilnost. One su uključivale jedan broj zabeleženih pravila i procedura - na primer modemi običaji krunisanja. One su delovale ubedljivo, jer su pred78 F.B. Welbourn i B.A. Ogot, A Place to Feel at Home (Lo don, 1966), str. 24-25.

361

Terens Rejndžer


lonijalne Afrike su naglašavale da je većina Afirikanaca daleko od toga da ima jedan "plemenski" identitet, već da koristi višestruke identitete, definišući sebe u jednom trenutku kao podanike ovog ili onog poglavice, u drugom kao pripadnike nekog kulta, u sledećem kao deo jednog klana, a već u sledećem kao inicijanta u neko profesionalno udruženje. Ove mreže povezivanja i razmene koje su se preklapale, protezale su se na velikim prostorima. Stoga granice "plemenskih" političkih organizacija i hijerarhije vlasti unutar njih nisu definisale konceptualne horizonte Afiikanaca. Kao što je Vim van Binsbergen zabeležio, kritikujući istoričare - afrikaniste zbog usvajanja pojma "čeva identitet" kao korisnog koncepta za tumačenje prošlosti:

obrasci malih zajednica isto koliko i većih grupacija. Tako je Marsija Rajt pokazala, u podsticajnom izveštaju o stvarnosti kasnog devetnaestovekovnog društva na prevlaci jezera Tanganjika, da ekonomska i politička kompeticija nije uzimala u obzir "sigumost na osnovu običaja" koja je davana ženama putem braka ili prioritetnih srodničkih odnosa. Zene su stalno bile proterivane iz niša u kojima su tražile sigurnost i stalno su pokušavale da za sebe nađu nove. Kasnije, naravno, i u XX veku, dogme o sigurnosti utvrđenoj običajima i nepromenljivo čvrstim odnosima razvile su se u istim ovim društvima u kojima se pojavila solidamost ujamaa stila. Devetnaestovekovno vreme "brze promene", u kome su "formalni strukturalni faktori" postali relativno manje važni nego "lična snalažljivost i moć odlučivanja" ustupilo je mesto stabilizaciji. Kao što beleži Marsija Rajt:

362

"Moderna plemena Centralne Afirike nisu u tolikoj meri preostaci iz prekolonijalne prošlosti, nego uglavnom kolonijalne tvorevine kolonijalnih službenika i afričkih intelektualaca... Istoričari nisu uspeli da odrede pretpostavljenu čeva homogenost nasuprot istorijske evidencije o neprekidnoj asimilaciji i odvajanje perifernih grupa... Oni ne prave razliku između seniorata kao vladarskog sistema koji je nametnut tako što je kolonijalizam zamrznuo političku dinamiku i prekolonijalne kompetitivne, promeriljive, fluidne neravnoteže moći i uticaja"79. Slično, devetnaestovekovna Afirika nije bila karakterisana nedostatkom unutrašnje društvene i ekonomske kompeticije, neizazivanjem autoriteta starijih koji nije preispitivan, prihvatanjem običaja koji su svakoj osobi - mladoj ili staroj, muškoj ili ženskoj - davali definisano i zaštićeno mesto u društvu. Nadmetanje, kretanje i fluidnost bili su 79 Review of S. J. Ntara, History of Cheiva, prir. Harry La worthy, by W.M.J. Van Binsbergen, African Social Research (June 1976), str. 73-75.

363

"uslovi rekonstrukcije bili su diktirani od strane kolonijalne vlasti u godinama posle 1895., kad je pacifikacija počela da znači pasivizaciju masa, ponovno jačanje etniciteta i veću rigidnost društvenog definisanja"80. Stoga je "običaj" na prevlaci Tanganjike bio mnogo više izmišljen nego restauriran. Na drugim mestima, tamo gde je kompetitivna dinamika XIX veka davala mladim ljudima mnoge mogućnosti da uspostave nezavisnu bazu ekonomskog, socijalnog i političkog uticaja, u vreme kolonijalizma uspostavljena je kontrola starijih nad raspodelom zemlje, bračnim transakcijama i političkom službom. Gerontokratija male zajednice bila je u većoj meri ključni obrazac u XX više nego u XIX veku. 80 Marcia Wright, "Women in Peril", African Social Research (Dec. 1975), str. 803.

Terens Rejndžer


Deo ovih dvadesetovekovnih procesa "imobilizacije populacija, novog osnaživanja etniciteta i rigidnije socijalne odredenosti" bile su nužne i neplanirane posledice kolonijalne ekonomske i političke promene - razbijanje unutrašnjih obrazaca trgovine i komunikacija, definisanje teritorijalnih granica, otuđivanje zemlje, osnivanje Rezervata. Ali jedan deo njih bio je rezultat svesne namere kolonijalnih vlasti da "ponovo uspostave" red i sigumost i osećanje zajednice, definisanjem i osnaživanjem "tradicije". Administratori koji su počeli tako što su se javno stavili na stranu običnih ljudi koji su bili eksploatisani protiv gramzivih poglavica završili su tako što su podržavali "tradicionalnu" vlast poglavica, u interesu socijalne kontrole81. Misionari koji su počeli tako što su odvajali konvertite od društava kojima su oni ranije pripadali, da bi izmenili njihovu svest u "hrišćanskim selima" završili su tako što su propagirali vrline "tradicionalnih" malih zajednica. Svako je težio da dovede u red i učini upotrebljivijom neograničeno kompleksnu situaciju koja je bila rezultat "neotradicionalnog" haosa XIX veka. Ljude je trebalo vratiti njihovim plemenskim identitetima; etnicitet je trebalo da bude ponovo uskladišten kao baza udmživanja i organizovanja82. Nove vrste kmtosti, nepokretnosti i etničkih identifikacija, koje su služile sasvim neposrednim evropskim interesima, belci su svakako videli i kao "tradicionalne" u punom smislu, i stoga kao legitimne. Najdalekosežnije izmišljanje tradicije u kolonijalnoj Africi dešavalo se upravo onda kad su

Evropljani sami verovali da poštuju stare afričke običaje. Ono što se zvalo običajno pravo, običajni zakon o pravu nad zemljom, običajna politička stmktura i tako dalje, bili su u stvari u celini izmišljeni kolonijalnom kodifikacijom. Antropološka i istorijska literatura o ovim procesima je u porastu, tako da je ovde nije moguće sumirati. Ipak, nekoliko izrazitih tvrdnji može da da naznake o ovoj raspravi. Tako, Džon Iljif opisuje "stvaranje plemena" u kolonijalnoj Tanganjiki:

364

81 Henry Meebelo, Reaction to Colonialism (Manchester, 1971). 82 Terence Ranger, "European Attitudes and African Realities: The Rise and Fall of the Matola Chiefs of South-East Tanzania", joumal of African History, xx, no. 1 (1979), str. 69-82.

365

"Zamisao plemena predstavljala je srž indirektne vladavine u Tanganjiki. Prečišćavajući rasni način mišljenja uobičajen u nemačkim vremenima, administratori su verovali da je svaki Afrikanac pripadao plemenu, upravo kao što je svaki Evropljanin pripadao naciji. Ideja je bez sumnje dugovala mnogo Starom zavetu, Tacitu i Cezaru, akademskom razlikovanju između plemenskih društava baziranih na statusu i modernih društava baziranih na ugovoru, i posleratnim antropolozima koji su više voleli reč "plemenski" od mnogo pogrdnije "divlji". Plemena su bila viđena kao jedinice kulture, "koje su imale zajednički jezik, jedinstven društveni sistem i uspostavljene zajedničke zakone". Njihovi politički i društveni sistemi počivali su na srodstvu. Plemenska pripadnost se nasleđivala. Različita plemena bila su genealoški povezana... Kao što su neobično dobro obavešteni službenici znali, taj stereotip je imao malo zajedničkog sa kaleidoskopskom istorijom Tanganjike; on je bio živi pesak na kome su Kameron i njegovi učenici izgradili indirektnu vladavinu, "uzimajući pleme kao jedinicu". Oni su imali moć, i oni su stvorili političku geografiju"83. Elizabet Kolson opisuje evoluciju "običajnog prava nad zemljom" skoro na isti način.

83 John Iliffe, A Modem History ofTanganyika, str. 323-324.

Terens Rejndžer


"Novostvoreni sistem bio je opisan tako kao da počiva na tradiciji i, pretpostavljalo se, svoju legitimnost crpe iz drevnih običaja. Nije bilo izgleda da se prizna do kog stupnja je on bio odraz savremene situacije i zajednička kreacija kolonijalnih službenika i afričkih vođa."

pokazale slabijim, pojavili su se za godinu-dve sa bolje smišljenim tradicijama. Još jednom, želim da naglasim ne toliko da su se tradicije menjale da bi se prilagodile novim uslovima, nego da su u određenom trenutku one morale da prestanu da se menjaju; kada su "tradicije" koje su se odnosile na identitet zajednice i pravo na zemlju jednom bile zabeležene u sudske zapisnike i podvrgnute kriterijumima izmišljenog modela običajnog, bila je stvorena nova i nepromenljiva struktura tradicije.

366

Najvažnije nije samo to da je takozvani običaj u stvari prikrivao nove odnose ravnoteže moći i bogatstva, pošto je to upravo ono što je običaj u prošlosti uvek bio sposoban da uradi, nego da su ove posebne tvorevine običajnog prava postale kodifikovane i rigidne i nesposobne da spremno odraze buduće promene. Kolsonova primećuje da su ... "kolonijalni službenici očekivali da sudovi ojačaju dugotrajne običaje pre nego savremena shvatanja. Uobičajeni stereotipi o afričkom običajnom pravu tako supočeli da se koriste od strane kolonijalnih službenika u procenjivanju legalnosti tekućih odluka, i tako su se inkorporirali u "običajne" sisteme iskorišćavanja zemljišta84. Slično tome, Vajat Mek Gafej je pokazao kako su se narodi Bakongo menjali polazeći od prekolonijalne situacije "procesa disperzije i asimilacije"; od "skrajnutosti određenih populacija robova i pešaka", od "konfuzije dugova, imovine, skandala i nepravdi", ka kolonijalnoj situaciji daleko preciznije i čvršće definicije zajednice i prava na zemlju. "U evoluciji tradicije, probni kamen valjanosti bio je vrlo često vodeći koncept koji je sudija imao o običajima u društvu, izveden u krajnjoj liniji iz... evropske zamisli afričkog kraljevstva Prestera Džona, koja je sporo iščezavala... Sudski zapisnici sadrže evidenciju o razvoju, za svrhe sudske medicine, daleko od magijskog, u pravcu evidentnog i oborivog... Oni čije su se tradicije Elizabeth Colson, "The Impact of the Colonial Period the Definition of Land Rights", in Victor Tumer (prir.), Colonialism inAfrica (Cambridge, 1971), iii, str. 221-251. 84

367

"Postoji mogućnost da je u tom slučaju rezultat bio sinteza starog i novog, i on je tada nazivan "običaj". Glavne karakteristike običajnog društva, odgovarajući na uslove koji su se razvili između 1908. i 1921. godine, poprimili su sadašnju formu tokom dvadesetih godina XX-og veka85. U to vreme, Evropljani su postali više zainteresovani i pokazuju veće razumevanje prema "iracionalnim" i ritualnim aspektima "tradicije". U 1917. godini, anglikanski misionar - teolog predložio je da bi po prvi put misionari na terenu trebalo da "sakupljaju informacije o religijskim idejama cmaca", tako da bi mogao da se razume njihov odnos prema tradicionalnom dmštvu. "U XX-om veku, ne zadovoljavamo se time da presečemo čvor, kao u XIX-om, i kažemo: ‘Nauka je stavila tačku na ove praznoverice’86. Posle I svetskog rata, Anglikanci u Istočnoj Africi, suočeni sa potrebom da rekonstmišu mralno dmštvo, posle ratnih razaranja, i pod uticajem depresije kao njihove posledice, 85 Wyatt MacGaffey, Custom and Govemment in the Lotver Congo (California, 1970), str. 207-208. 86 "The Study of African Religion", Central Africa, xxxv, no. 419 (Nov. 1917), str. 261.

Terens Rejndžer


počeli su da prave antropološku analizu onih aspekata "tradicionalnog" rituala, koji je doprineo socijalnoj stabilnosti. Van takvog ispitivanja dolazila je dobro poznata politika misionarske "adaptacije", koja je proizvela svoj najrazvijeniji primer u hristijanizovanoj ceremoniji inicijacije Masasi dijeceze u jugoistočnoj Tanganjiki87. Uopštenije, iz ovakvog načina mišljenja i delovanja, tamo se pojavio - sa naglaskom na ritualima kontinuiteta i stabilnosti - koncept prastare "afričke tradicionalne religije", koji je učinio nepravdu raznovrsnosti i vitalnosti prekolonijalnih afričkih religijskih oblika.

Već smo videli, u slučaju vrhovne vlasti vladara Tambuka kako su afrički vladari i "modernizatori" koji su školovani u misijama mogli da se udružuju u nastojanju da manipulišu simbolima monarhije. Iljif pokazuje kako su slične alijanse pomogle da se izgrade ideje i strukture "plemenske" tradicije.

368

Kako su Afrikanci manipulisali izmišljenim običajem Sve ovo naravno ne bi moglo da se postigne bez učešća Afrikanaca u velikoj meri. Kao što piše Džon Iljif: "Britanci su pogrešno verovali da su stanovnici Tanganjike pripadali plemenima; stanovnici Tanganjike stvorili su plemena da bi fiinkcionisali unutar kolonijalnog okvira... Nova politička geografija... bila bi samo prolazna pojava da nije koincidirala sa sličnim trendovima među Afrikancima. I oni su morali da žive usred kompleksnog društva koje je bilo zbunjujuće, a koje su oni dovodili u red pomoću sistema srodstva i podupirali izmišljenom istorijom. Štaviše, Afrikanci su želeli da budu podeljeni na način koji bi im omogućavao delotvornu akciju, isto koliko su kolonijalni službenici želeli da ih podele na način koji bi njima omogućavao delotvomu vladavinu88. 87 Terence Ranger, "Missionary Adaptation and African Religious Institutions", in Terence Ranger and Isaria Kimambo (prir.), The Historical Study of African Religion (London, 1972), str. 221-251. 88 Iliffe, op. cit, str. 324.

369

"Sledećih dvadeset godina posle 1925., Tanganjika je iskusila obuhvatnu društvenu organizaciju, u kojoj su se Englezi i Afrikanci udružili da bi stvorili novi politički poredak baziran na mitskoj istoriji... Analizirajući sistem (indirektne vladavine) jedan službenik je zaključio da su njenu glavnu potporu predstavljale napredne poglavice... Jasno je da su oni bili kijučne figure indirektne vladavine. Glavna veština bila je svakako da se oslobode njihove energije... Domaća administracija zapošljavala je mnoge članove lokalnih elita... Čak i obrazovani ljudi bez domaćeg administrativnog položaja uglavnom su priznavali nasledni autoritet... U zamenu za to, mnoge poglavice su smatrale dobrodošlim vođstvo obrazovanih ljudi". Iljif opisuje progresivno orijentisane poglavice i Afrikance obrazovane u misijama kako se udružuju u programu "progresivnog tradicionalizma". "Baš kao što su kasniji nacionalisti nastojali da stvore nacionalnu kulturu, tako su i oni koji su izgradili moderna plemena naglašavali plemensku kulturu. U svakom slučaju, obrazovani Ijudi su preuzimali vođstvo... Problem je bio da se sintetizuje, da se izabere ono što je najbolje (iz evropske kulture) i da se pomeša sa onim što mi imamo". Radeći tako, obrazovani ljudi su, naravno, preformulisali prošlost, tako da su njihove sinteze bile zapravo nove tvorevine"89.

89 Ibid, str. 327-329, 334.

Terens Rejndžer


Jedna oblast u kojoj su afrički inteiektuaici došli u dodir sa misionarskom teorijom adaptacije, biio je izmišljanje "tradicionaine reiigije".

"bilo pogrešno biti ciničan. Napor da se stvori Nyakyusa pleme bio je pošten i konstruktivan kao i, u osnovi sličan, napor da se četrdeset godina kasnije stvori tanganjikanska nacija. Oba predstavljaju nastojanje da se izgrade društva u kojima bi ljudi mogli da žive dobro u modernom svetu"92.

370

"Većina Afrikanaca nije se usuđivala da svoje stavove iznosti javno, sve dok misionari nisu pažljivo proučili afričku religiju tokom dvadesetih godina XX veka. Majkl Kikurwe, Zigua učitelj i kulturni tribalista, predvideo je zlatno doba tradicionalnog afričkog društva. Semjuei Sehoza bio je pionir ideje da su domorodačka religijska verovanja preobrazila hrišćanstvo. Kao i misionari, ovi ljudi su naglašavali funkciju reiigije u društvu koje teži stabilizaciji. U svakom distriktu (pisao je Kikurve), Ijudi i žene su se trudili da jedni drugima pomognu, učili su svoju decu istim zakonima i tradicijama - svaki pogiavica trudio se koliko god je mogao da pomogne i udovolji svom narodu, a isto je radio i njegov narod za uzvrat, svi su znali šta je zakonito i nezakonito, i svi su znali da je moćni Bog na nebu"90. Prilično je jednostavno videti lične koristi koje su ove izmišljene tradicije obezbeđivale. Uspešan učitelj ili sveštenik koji je bio poglavičina desna ruka bio je čovek veoma konkretne moći. Afričko sveštenstvo koje je stvorilo model "tradicionalne religije" kao inspirativnu ideologiju stabilnih prekolonijalnih društava, zahtevali su da urade isto za moderna afrička društva sredstvima "adaptivnog" hrišćanstva91. Ipak, Iljif zakijučuje da bi

Ali još uvek je postojala dvosmislenost u izmišljenoj afričkoj tradiciji. Koliko god je ona mogla da bude korišćena od strane "progresivnih tradicionalista", da inauguriraju nove ideje i institucije - kao obrazovanje pod vrhovnom vlašću Tambuka - kodifikovana tradicija je neizbežno jačala na način koji je davao prednost ličnim interesima vlasništva u vreme kodifikacije. Kodifikovani i postvareni običaj bio je manipulisan takvim ličnim interesima kao sredstvima uspostavljanja ili povećavanja kontrole. Ovo se dešavalo u četiri posebne situacije, mada nije bilo ograničeno samo na njih. Stariji su nastojali da se obraćaju "tradiciji" u nameri da brane svoju dominaciju nad ruralnim sredstvima za proizvodnju, protiv izazova mlađih. Muškarci su težili da se obraćaju "tradiciji" u nameri da obezbede da porast značaja žena u proizvodnji u ruralnim oblastima neće rezultirati gubljenjem muške kontrole nad ženama kao ekonomskim preimućstvom. Vrhovne poglavice i vladajuća aristokratija u političkim zajednicama koje su uključivale brojne etničke i socijalne grupacije, obraćale su se "tradiciji" u nameri da održe ili prošire svoju kontroiu nad podanicima. Domorodačko stanovništvo obraćalo se "tradiciji" u nameri da se osigura da doseljenici koji su se među njima naselili neće dobiti politička ili ekonomska prava.

90 Ibid, str. 335-336. 91 Kanger, "Missionary Adaptation and African Religious Insti-

tutions".

371

92Uiffe, op. cit, str. 324-325.

372

Terens Rejndžer

Kako su stariji koristili "tradiciju" protiv mladih Postvarenje ruralnog običaja u vreme kolonijalizma proizvelo je situaciju koja je bila prilično neusklađena sa onom prekolonijalnom. Prekolonijalno kretanje ljudi i ideja bilo je zamenjeno kolonijalnim lokalnim društvom koje je predstavljalo mikrokosmos za sebe i bilo omeđeno običajem. Bilo je važno za kolonijalne vlasti da ograniče regionalnu interakciju, i da tako spreče Afrikance da prošire svoj fokus. Iz ovog razloga, oni su bili spremni da podrže na lokalnom nivou Afrikance koji su sarađivali i da obezbede njihovu dominaciju. Ali, u isto vreme, kolonijalne sile su želele da izvuku radnu snagu iz ovih ruralnih društava tako da su mladi ljudi bili privučeni u mesta zaposlenja mnogo udaljenija od onih do kojih su stizali u prekolonijalnoj prošlosti. Od ovih mladih ljudi se očekivalo da budu u isto vreme i radnici u ekonomiji udaljenih gradova, i prihvaćeni građani u usko definisanim mikrokosmičkim društvima. Ova situacija stvorila je mnoge tenzije. Migranti - povratnici vraćali su se u društvo čvrsto kontrolisano od strane starijih; stariji su, za uzvrat, bili na oprezu zbog novih veština i izvora prihoda koje su imali radnici - migranti. Stariji su naglašavali svoja običajna, propisana prava koja su im omogućavala kontrolu nad zemljištem i ženama, a stoga i pokroviteljski odnos. Mak Gafej opisuje kolonijalno Bakongo selo na sledeći način: "Čovek ostaje najmlađi sin, sve do svojih četrdesetih, nekad i duže... On je na raspolaganju starijima, čiji je ton u odnosu na njega često netrpeljiv. Mladi čovek govori da su stariji ljubomomi i sitničavi. Status mladog čoveka je status klijenta... Kontrola koju stariji ispoljavaju u odnosu na one koji od njih zavise je u funkciji njihovog upravljačkog monopola u uobičajenim javnim poslovima."


373

Ovaj monopol nad upravljanjem je u mnogome funkcija toga što stariji kontrolišu "tradicionalno" znanje na kojem se baziraju zahtevi za zemljom i resursima. Mek Gafi beleži "primedbe starijih" kada su bistri "mladi ljudi užurbano hvatali beleške" za vreme saslušanja o pravu na zemlju i tako pretili da razbiju monopol starijih. 93 Odgovor mladog čoveka na ovu manipulaciju "tradicijom" mogao je da poprimi jedan ili dva oblika. Ključni cilj bio je da se zaobiđu stariji i njihova sfera lokalne tradicije, koja je u stvari bila izmišljena u doba kolonijalizma. Ovo je moglo da se uradi usvajanjem ove ili one nove evropske tradicije. Tako su migranti - povratnici često sami sebe proglašavali za katihete - bez obzira da li su ih misije priznavale ili ne - i osnivali svoja sopstvena sela na novim principima organizacije, na način koji će biti upamćen u slučaju jednoobraznih kongregacija zapadne Kenije. Međutim, ovo je bilo jednostavnije izvesti u ranijem periodu, pre nego što su i evropska crkva i evropska država počele da insistiraju na ispravnom načinu podređivanja običaju. U Mek Gafijevom selu, mladi ljudi su potražili izlaz u fantaziji, jer ga nisu imali u stvarnom svetu. Za one koji su mladi po godinama, kompenzaciju je do određenog^stupnja predstavljao Dikembe, društveni klub koji je bio namenjen neoženjenim ljudima... Kultura Dikembea, interesantna karikatura ozbiljnih magijsko religijskih verovanja i principa starije generacije kojima je prkosila, sadržala je u sebi antidruštvenu klicu. Na vratima neženjine kolibe urezane su čak i posvete gotskim pismom, kao što je "Palais d’Amour"... Kultura Dikembea je kultura "bilizmn", koja je dobila ime po Bufalo Bilu, sheriffdu quar-

93 MacGaffey, op. cit, str. 208, 222-223.

Terens Rejndžer


tierSanta Fe, metro d ’amour, a njeni heroji su zvezde romantičnih francuskih i američkih fdmova94. Ove lakoumne besmislice predstavljaju ozbiljan napor da se kroz subverzivne efekte evropske fantazije diskredituje "običaj", takav kakav su belci podržavali. Medutim, još jedan put je takođe bio otvoren mladima u kolonijalnom periodu i pre uspona nacionalnih partija. Taj je bio da se zaobiđe postvareni "običaj" starijih, tako što bi se pozivalo na one aspekte tradicionalnog koji su u većoj meri dinamični i transformativni. Komentatori u novije vreme sve više uočavaju veoma raširene pokrete za iskorenjivanje vradžbina u kolonijalnom periodu, koji su na ovaj način obećavaii društvo oslobođeno od zla. Mek Gafi opisuje kako je u njegovom Bakongo selu to što su stariji imali pravo da optužuju za vradžbine izazivalo veliko nezadovoljstvo, i dovodilo do dolaska "proroka" koji su vradžbine iskorenjivali. Time se postizalo da stariji budu lišeni moćnog oblika socijalne kontrole. Rezultat je bio "privremeno paralisanje starijih". Roj Vilis je pokazao kako su u seoskoim oblastima jugozapadne Tanganjike pedesetih godina mladi ljudi pokušavali da prekinu kontrolu starijih nad zemljom i lokalnim "rutinskim javnim poslovima", koristeći čitav niz pokreta za iskorenjivanje vradžbina, čime su zaobilazili izmišljene običaje, tako što su se obraćali predruštvenom Zlatnom dobu95. Među mnogim drugim analitičarima koji potvrđuju ovu argumentaciju, zadovoljiću se ovde citatom posebno sadržajnog, mada još uvek neobjavljenog izveštaja poznatog sektaškog pokreta u Južnoj i Centralnoj Africi, "Kula svetilja" [Watch Tower]. Šolto Kros zaključuje:

"Tri rudarska pojasa doseljeničke Afrike... obezbedila su centralni fokus pokreta, i radnik - migrant bio je glavni nosilac... Sistem migriranja koji je postojao na ovim teritorijama... prolongirao je period u kome bi Afrikanci mogli da se smatraju ograničenim svojom plemenskom kulturom... ipak, u isto vreme, strategije stvorene da promovišu mobilnost radne snage su bile institucionalizovane, što je podrivalo ekonomsku bazu ove plemenske kulture... Razmere promena u industrijskim zonama daleko su nadmašile one u seoskim oblastima u zaleđu, ipak radnici - migranti nastavili su da se kreću između dva sveta - grada i unutrašnjosti. Učestalost sela Kule svetilje [izazvana je] brojnim ograničenjima koja su postavljana migrantima-povratnicima. Tradicionalne vlasti bile su ljubomorne na nove ljude, čiji je način života naglašavao urbane vrednosti... Preovlađivanje žena i mladih u seoskim Kulama svetiljama sugerira da su ekonomske podele bile osnažene drugim oblicima diferencijacije... Progresivne ideje željenog oslobođenja koje je obećala milenijumska Kula svetilja bile su takve da je običajni autoritet sam postao glavni predmet napada96.

374

94 Ibid, str. 223-224. 95 Roy Willis, "Kamcape: An Anti-Sorcery Movement in South-

West Tanzania", Africa, xxxi, no. 1 (1968).

375

Kako su muškarci koristili "tradiciju" protiv žena Knjiga "Žene tropske Afrike" Deniz Polm teži da odbaci stereotipe koje nudi evropska slika potlačene afričke žene, pa ipak jasno iznosi dve stvari: prva je praktično propadanje mnogih običajnih institucija za vreme kolonijalizma koje su regulisale odnose između polova, a to propadanje je gotovo uvek ekonomski nepovoljno po ženu. Druga je bilo stalno obraćanje muškaraca "tradiciji". Ani Lorentin u svom članku u ovoj knjizi utvrdila je da je 96 Sholto Cross, "The Watch Tower Movement in South Central Africa, 1908-1945" (Univ. of Oxford doktorska disertacija, 1973), str. 431-438.

Terens Rejndžer


"pamćenje dobrih starih vremena praćeno nostalgijom kod starijih muškaraca... I medu mladim i medu starijim postoji duboko usađen anti-feministićki duh koji izvire iz osećanja nemoći pred činjenicom da će žene odbiti da se vrate u stanje zavisnosti kakvo su oni poznavali u prethodnom veku. Stari ljudi su krivili žene za pad nataliteta"97.

čaj" u odnosu na žene, od trenutka kada je on bio definisan. U Južnoj Rodeziji i drugde u zonama migracija industrijske radne snage, činovnici su ustanovili kazne za preljubu i pojačali patemalističku kontrolu nad brakom, kao odgovor na stalne žalbe muških "tradicionalista"99. U međuvremenu, pošto su muškarci - migranti bili odsutni, žene su počele da igraju sve veću ulogu u seoskoj ekonomiji. Još jednom, žene su imale dva načina da se potvrde nasuprot običaju kojim su vladali muškarci. One su mogle da se okrenu misionarskom hrišćanstvu i njegovim zamislima ženskih prava i dužnosti, ili su mogle da se tmde da iskoriste suprotne mogućnosti, koje su im bile na raspolaganju u okvim same afričke kulture. Nekad su se žene trudile da razviju obrede ženske inicijacije, koji su u prošlosti predstavljali balans muškom ritualnom uticaju u mikrokosmosu određene zajednice. Nekad su nastojale da se oslone na dvadesetvekovne forme regionalne povezanosti putem kulta i na makrokosmičke profetske pokrete da bi predstavljali izazov prinudama dmštva ograničenog izmišljenim običajem. Jedna ili dve studije nastojale su da istraže ove ženske inicijative. Ričard Stjuart, u neobjavljenom članku, pokazuje kako su Čeva žene iskoristiie Savez majki [Mother's Union], ustanovu koju su im doneli misionari.

376

Po mom mišljenju Lorentinova je pomešala žalbe zbog rastuće nezavisnosti žena sa realnim stanjem stvari. Stariji su ponovo uspostavljali kontrolu nad lokalnim poslovima žaleći se na kršenje tradicije od strane mlađih. Muškarci su ponovo uspostavljali prevlast nad ekonomskim i društvenim sistemom koji se menjao, svojim žalbama na kršenje tradicije od strane žena. Jedan noviji zbomik radova o afričkim ženama pravi jasnu poentu. Kao što nas Karolina Ifeka-Moler podseća, podaci o afiričkoj tradiciji na kojima se zasniva novi izmišljeni običaj, beleženi su u vreme kolonijalizma isključivo na osnovu razgovora sa muškim osobama, tako da je "verovanje domorodačkih žena" ostalo nezabeleženo. Tako se "muška dominacija u dmštvu, što će reći njihova kontrola nad religijskim verovanjima i političkom organizacijom" čak mnogo jasnije izražava u izmišljenom kolonijalnom običaju nego ikad pre. Ni u radovima etnografa koji zastupaju ideju indirektne vladavine, ni u radovima onih koji proučavaju ulogu misija u adaptaciji, ni u radovima afričkih intelektualaca obrazovanih u misijama, ne obraća se mnogo pažnje na tradicije žena98. Štaviše, afrički muškarci bili su veoma spremni da se obrate kolonijalnim vlastima da bi osnažili "obi97 Anne Laurentin, "NzakaraWomen", in Denise Paulme (prir.), Women of Tropical Africa (California, 1963), str. 431-438. 98 Caroline Ifeka-Moller, "Female Militancy and Colonial Revolt", in S. Arender (prir.), Perceiving Women (London, 1975).

377

"Ravnoteža između podjednako važne sfere žene i javne sfere muškarca razvila se među Čevama istočne i centralne Afirike krajem XIX veka. Ona je bila narušena uticajem afričkih i evropskih invazija i efektima hrišćanstva, trgovine i civilizacije. Oni su podrili istorijsku osnovu Čeva društva i omogućili muškarcima pristup novim oblicima moći i blagostanja, koji je ženama bio onemogućen. Za vreme kolonijalnog perioda, neotradicionalisti su 99 Eileen Byme, African Marriage in Soutbem Rbodesia, 18901940 (Univ. ofManchester, istraživački diplomski rad, 1979).

Terens Rejndžer


nastojali da održe neravnotežu između muškaraca i žena i da restrukturiraju društvo na patemalističkoj, individualističkoj osnovi. Jedan pokušaj suprotstavljanja ovom procesu, da bi se ženama omogućilo da izvedu promenu od lokalne zajednice ka kompleksnom društvu pod njihovim sopstvenim uslovima, učinila je anglikanskim ženska organizacija, Savez majki ili Mpingo tva Amai. Pokušaj je naišao na dobar odziv, kad je sproveden u ranim tridesetim godinama XX veka, omogućavajući Čeva ženama da redefinišu istorijske uloge i institucije pod promenjenim uslovima i da odgovore na nove probleme koji su se pojavili. On je postigao određeni uspeh u održavanju statusa žena"100.

Upotreba "tradicije" protiv podanika i useljenika

378

"Fertilitet i glad" Serilin Jang je studija o alternativnoj strategiji. Ukratko, njen izveštaj o slučaju Južnog Mozambika kaže: "Kolonijalni prinudni rad bio je, pored migracija, dodatni uzrok iscrpljivanja radne snage Conga i Čopija. Velike plantaže doseljenika bile su odsečene od postojećih poljoprivrednih dobara. Glad i ekološke katastrofe koje su trajale od 1908. do 1922. godine osigurale su snažnu zavisnost od izvoza radne snage. Dvadesetih godina, poljoprivredu su oživele pretežno žene-seljanke, koje su proizvodile najveći deo roda kašua i kikirikija Južnog Mozamhika. Kada se tokom II svetskog rata pribeglo sistemu prinudnog rada, žene su morale da četiri dana u nedelji, pod nadzorom muškaraca, ubiraju plodove sa polja, koji su se prodavali za novac, posebno pamuk. Adaptacija na ove promene može se videti u bujanju kultova opsednutosti duhom u narodu, u čemu su žene igrale dominantnu ulogu. Društvo Južnog Mozambika opstaje sa upadljivom razlikom između lokalnog ženskog seljaštva i emigrantskog muškog polu-proletarijata101. 100 Richard Stuart, "Mpingo wa Amai - the Mothers Union in Nyasaland" (neobjavljena magistarska teza). 101 Sherilyn Young, "Fertility and Famine: Women’s Agricultural History in Southem Mozambique", u: Palmer and Parsons (prir.), Roots ofRural Poverty.

379

Druga dva načina obraćanja "tradiciji" i zavisnost od odnosa koji su jasno objašnjeni novim kolonijalnim običajima, bili su mnogo direktniji. Jan Linden je opisao kako su Ngoni poglavice u Njasalendu nastojale da iskoriste kolonijalni savez sa administratorima i misionarima da kontrolišu svoje Ceva podanike. Da bi to uradili, oni su predstavili uopšteni koncept disciplinovane i zdrave "ngoni kulture", i dekadentne i nemoralne "čeva kulture" - upravo one koncepte koje je Binsbergen kritikovao kao neodgovarajuće za XIX vek; oni su dokazivali da je ngoni kultura bila dominantna pre dolaska Evropljana i da i sada treba da bude podržana nasuprot "divljih" načina ponašanja Čeva; oni su se oslanjali na evropsku sklonost prema jasnoj statusnoj hijerarhiji u nameri da ojačaju mreže moći koje u prošlosti nisu bile tako jednostavne i jasne. Ngoni su takođe bili u mogućnosti da ojačaju svoju sopstvenu "tradiciju" discipline i vojne snage selektivnim korišćenjem evropskog vojničkog stila. Još jedan primer iz Njasalenda može da se iskoristi da ilustruje kako su domoroci upotrebljavali tradiciju da bi održali kontrolu nad doseljenicima. Metju Šofelirs je pokazao kako su Manganje iz Sajr doline uspele da očuvaju vlast poglavice, kontrolu nad zemljom i tako dalje, iako su ih doseljenici iz Mozambika uveliko brojno nadmašili. Oni su to mogli da urade kombinujući "tradicije" prekolonijalne poglavičine vlasti i "tradicije" lokalnog kulta zemljišta. U stvari devetnaestovekovna istorija Doline bila je istorija izrazite fluidnosti; dobro naoružani avanturisti dolazili su i nametali se Manganjama; svetilišta kulta zemljišta bila su razorena. Samoidentifikacija ljudi ubrzano se menjala; oni

380

Terens Rejndžer

su koristili ovo ili ono etničko obeležje prema tome kako su se menjali odnosi prestiža. Upravo je pacifikacija od strane kolonizatora uništila moć naoružanih avanturista, ponovo uspostavila manganja vlast poglavica, i zaista podstakla izmišljanje manganja identiteta. Pomoću kodifikovanog kolonijalnog običaja, pravo manganja poglavica da preraspodeljuju zemlju počelo je da se smatra kao pitanje vere. U XX veku Manganje su dostigle vlast u ime tradicije koju u prošlosti nisu imale102.

Zaključak Afrički političari, nacionalisti koji su delovali u oblasti kulture i naravno, istoričari, su ostavljeni sa dve vrste dvosmislenog nasleđa od strane kolonijalne izmišljene tradicije. Jedna je korpus izmišljenih tradicija uvezenih iz Evrope, koje u nekim delovima Afrike još uvek ima uticaja na kulturu vladajuće klase koju je u samoj Evropi uveliko izgubila. U svom Zatvorskom dnevniku Ngugi wa Thiong'o, nemilosrdno opisuje tadašnju kenijsku elitu: "Domoroci - pripadnici buržoazije nekadašnje naseljeničke kolonije smatraju sebe srećnima. Ne moraju da putuju i žive u inostranstvu da bi poznavali i imitirali kulturu imperijalističke buržoazije: Zar nisu to sve naučili od predstavnika kolonijalnih doseljenika koji su imali velegradsku kulturu? Odnjihani u kolevci starog kolonijalnog sistema, sazreli su do punih visina buržuja 102 Ian Linden, "Chewa Initiation Rites and Nyau Societie u: Terence Ranger i John Weller (prir.), Themes in the Christian History of Central Africa (London, 1975); Matthew SchofFeleers, "The History and Political Role of the Mbona Cult among the Mang’anja", in Ranger and Kimambo (prir.), The Historical Study ofAfrican Religion.


381

službenika domaćeg porekla gledajući na lokalne Engleze kao na alfa i omega džentlmenske otmenosti i damske elegancije. Sa uspostavljanjem rasnih barijera klasnoj mobilnosti, način ponašanja engleskog džentlmena, ružin pupoljak i igla u reveru, savršeno bela maramica u unutrašnjem džepu, frakovi, cilindri, i satovi na zlatnim lancima - nisu više predmet snova i želja... Najpopularniji deo starih doseljeničkih novina... bile su društvene rubrike... Pa, te rubrike su sada vraćene u uglancane buržoaske mesečne časopise... Doseljenik je igrao golf i polo, išao na konjske trke ili u kraljevski lov u lovačkom crvenom kaputu i jahačkim pantalonama. Crni učenici sada rade to isto samo sa više žustrine: golf i konji postali su 'nacionalne' institucije"103. Druge nove države manje podložne Ngugijevim optužbama, izrazile su svoj nacionalni suverenitet himnama, zastavama i nacionalnim skupovima koje Erik Hobsbaum opisuje u ovoj knjizi na primeru Evrope XIX veka. Predstavljajući nove multietničke teritorijalne države, afričke nacije su mnogo manje zaokupljene izmišljanjem prošlih "nacionalnih kultura", nego što su to škotski ili velški romantičari. Druga dvosmislenost ovog nasleđa je ona koja se tiče "tradicionalne" afričke kulture; celog korpusa postvarene "tradicije" izmišljenog od strane kolonijalne administracije, misionara, progresivnih tradicionalista, starih generacija i antropologa. Oni koji su, kao i Ngugi, odbacivali kulturu buržujske elite, suočavali su se, ironično, sa opasnošću da umesto toga usvoje drugi zbir izmišljenih kolonijalnih tradicija. Sam Ngugi rešava problem usvajanja tradicija kenijskog narodnog otpora kolonijalizmu. Kao što je pokazano u ovom poglavlju, mladi ljudi, žene, doseljenicieksploatisane grupe sa kojima Ngugi saoseća - bili su po103 Ngugi wa Thiong’o, Detained: A Writer’s Prison Diary (London, 1981), str. 58-59.

382

Terens Rejndžer

nekad sposobni da iskoriste trajnu vitalnost mešavine kontinuiteta i inovacije koja leži u domorodačkim kulturama, pošto su nastavljali da se razvijaju ispod površine rigidno kodifikovanog kolonijalnog običaja. Što se istoričara tiče, oni imaju bar dva zadatka. Moraju da se oslobode iluzija da afrički običaj zabeležen od strane službenika ili antropologa predstavlja bilo kakav putokaz u afričku prošlost, ali takođe moraju i da uvaže da izmišljene tradicije svih vrsta imaju veoma mnogo veze sa istorijom Afrike u XX veku, i da se potrude da naprave utemeljenije izveštaje o tome, nego što je ova preliminarna skica.

Erik Hobsbom MASOVNA PROIZVODNJA TRADICIJA: EVROPA, 1870-1914.

I Kada postanemo svesni toga u kojoj meri se tradicije obično izmišljaju, lako se može otkriti da je trideset ili četrdeset godina pre I svetskog rata postojao jedan period u kome je njihovom nastajanju posvećena posebno predana briga. Ne može se sa sigumošću reći "veća predana briga" nego u dmgim vremenima, zato što nema načina da se naprave realistična kvantitativna poređenja. Pri tome, tradicije su u brojnim zemljama i za različite svrhe stvarane sa entuzijazmom, i to masovno proizvođenje tradicija je predmet ovog poglavlja. Ono je bilo praktikovano i zvanično i nezvanično, prvo - možemo ga neobavezno nazvati "političkim" - prvenstveno unutar ili od strane država i organizovanih dmštvenih ili političkih pokreta, dmgo možemo ga neobavezno nazvati "dmštvenim" - većinom od strane dmštvenih gmpa koje nisu bile formalno organizovane kao takve, ili im ciljevi nisu bili specifično ili svesno politički, na primer, klubovi ili bratstva, bez obzira da li su takođe imali i političke funkcije. Ovo razlikovanje više je pitanje konvencije nego principa. Ono je smišljeno da privuče pažnju na dve glavne forme stvaranja tradicije

Erik Hobsbom

Masovna proizvodnja tradicija

u XIX veku, koje obe reflektuju duboke i brze društvene transformacije ovog perioda. Sasvim nove, ili stare, ali dramatično transformisane socijalne grupe, okruženja i socijalni konteksti tražili su nova sredstva da obezbede ili izraze socijalnu koheziju i identitet i da struktuiraju društvene odnose. U isto vreme, društvo zahvaćeno promenama učinilo je da tradicionalne forme vladanja od strane države i društvenih ili političkih hijerarhija budu teže ili čak neizvodljive: Ovo je zahtevalo novi metod vladanja ili uspostavljanja veza lojalnosti. Po prirodi stvari, dosledno izmišljanje "političke" tradicije bilo je u većoj meri svesno i namemo, pošto su ga uglavnom preduzimale institucije koje su imale političke ciljeve u vidu. Možemo ipak odmah da primetimo i to da je uspeh svesnog izmišljanja uglavnom bio u srazmeri sa uspehom u emitovanju programa na onim talasnim dužinama koje je publika bila spremna da prima. Još uvek je moglo da se desi da zvanični novi javni praznici, ceremonije, heroji i simboli koji su upravljali armijama državnih službenika, koje su stalno rasle, i publikom sastavljenom od školske dece, koju su osvojili, ne uspeju da mobilizuju građane - dobrovoljce, ako bi im nedostajala istinski popularna rezonanca. Nemačka imperija nije uspela u naporima da pretvori cara Vilhelma I u opšteprihvaćenog osnivača Ujedinjene Nemačke, niti u pretvaranju njegovog rođendana u istinsku nacionalnu godišnjicu. (Ko se, uostalom, sada seća pokušaja da ga zovu Vilhelm Veliki). Zvanična podrška je obezbedila da mu se podigne trista dvadeset sedam spomenika do 1 9 0 2 . godine, ali je u toku jedne godine posle Bizmarkove smrti, 1898. godine, četiri stotine sedamdeset opština odlučilo da podigne "Bizmarkov stub"1.

Ipak, država je povezivala i formalna i neformalna, politička i dmštvena izmišljanja tradicije, bar u onim zemljama u kojima je nastala potreba za tim. Posmatrano odozdo, država je sve više određivala najšim pozornicu na kojoj su se odigravale glavne aktivnosti koje su determinisale živote ljudi kao subjekata i građana. Svakako, ona je sve više određivala, isto koliko i registrovala, njihovo postojanje kao građana {etat civit). To nije morala da bude jedina takva pozornica, ali njeno postojanje, granice i intervencije u životu građana, kojih je bilo sve više - neke su bile uobičajene a neke nove - bile su, u konačnoj analizi, odlučujuće. U razvijenim zemljama, "nacionalna ekonomija", odnosno njena oblast definisana teritorijom jedne države ili manjim jedinicama unutar nje, bila je osnovna jedinica ekonomskog razvoja. Promena granica države ili njene unutrašnje politike imala je suštinske i kontinuirane materijalne posledice po njene građane. Standardizacija administracije i zakona unutar nje, i posebno, obrazovanje u mkama države, transformisalo je ljude u građane određene zemlje: "od seljaka do Francuza", da citiram naslov knjige kao primer2. Država je bila okvir za kolektivne akcije građana u meri u kojoj su oni bili zvanično priznati. Uticati ili promeniti državnu upravu ili njenu politiku, bio je uglavnom najvažniji cilj unutrašnje politike, i običan čovek bio je u velikoj meri ovlašćen da uzme učešća u njoj.

384

1G. L. Mosse, "Caesarism, Circuses and Movements"Joumalof ContemporaryHistory, vi, no. 2 (1971), str. 167-182; G. L. Mosse,

385

The Nationalisation ofthe Masses: Political Symbolism andMass Movements in Germanyfrom theNapoleonic Wars through the3rd Reich (New York, 1975); T.Nipperdey, "Nationalidee und Nationaldenkmal in Deutschland im 19. Jahrhundert", Historische Zeitschrift (June 1968), str. 529-585, posebno 543n, 579n. 2 Eugen Weber, Peasants into Frenchmen: The Modemization of Rural France, 1870-1914 (Stanford, 1976).

386

Erik Hobsbom


Svakako, politika u novom, devetnaestovekovnom smislu, bila je pre svega politika koja se vodila u okvirima nacije3. Ukratko, za praktične ciljeve, društvo ("civilno društvo") i država u čijim je okvirima ono funkcionisalo, postali su u velikoj meri neodvojivi. Bilo je prema tome prirodno da bi klase unutar društva, a posebno radnička klasa, trebalo da nastoje da se identifikuju kroz političke pokrete ili organizacije ("partije"), koje obuhvataju ceo nacionalni prostor i podjednako prirodno da bi one trebalo da deluju u osnovi u okvirima granica nacije. Nije neobično ni da bi pokreti koji teže da zastupaju celo društvo ili "narod" trebalo da pretpostavljaju svoje postojanje u suštini u terminima nezavisne ili bar autonomne države. Država, nacija i društvo su se sticali u jedno. Iz istog razloga, država, viđena odozgo, iz perspektive njenih formalnih vladara ili dominantnih grupa, stvorila je probleme bez presedana o tome kako da se održi, ili čak uspostavi, poslušnost, lojalnost i kooperacija njenih podanika ili članova, pa i problem same legitimnosti te države u njihovim očima. Sama činjenica da su njeni direktni i redovni odnosi sa podanicima ili građanima kao pojedincima (ili, najčešće, sa glavama porodica), koji su se sve više nametali, postajali u sve većoj meri centralni za njeno funkcionisanje, težila je da oslabi starija sredstva kojima se socijalna podređenost uglavnom održavala: relativno autonomne kolektivitete ili korporacije podređene vladaru, ali koji kontrolišu svoje članstvo, piramide vlasti pove-

zane na vrhovima sa višim vlastima, stratifikovane društvene hijerarhije u kojima je svaki sloj znao svoje mesto, i tako dalje. U svakom slučaju, socijalne transformacije, kao što su one koje su zamenjivale rangove klasama, su ih podrivale. Problemi država i vladara bili su očigledno akutni u mnogo većoj meri tamo gde su njihovi podanici postali građani, što će reći ljudi čije su političke aktivnosti bile institucionalno priznate kao nešto na šta se mora obratiti posebna pažnja - makar i samo u formi izbora. Oni su postali još akutniji kada su politički pokreti građana kao masa namemo iskušavali legitimnost sistema političke ili dmštvene uprave i pretili da se pokažu nekompatibilni sa državnim poretkom, uspostavljajući obaveze prema nekom dmgom ljudskom kolektivitetu iznad njega najčešće klasi, crkvi ili nacionalnosti. Pokazalo se da je problem najlakše savladati tamo gde se socijalna struktura najmanje promenila, gde je izgledalo da sudbine ljudi nisu podređene dmgim silama osim božanskim koje su ljudskoj vrsti uvek ostajale nedokučive, i gde su ostali na snazi stari oblici hijerarhijske nadredenosti, kao i stratifikovana i relativno autonomna subordinacija, koja je imala više oblika. Ako je išta moglo da mobiliše seljaštvo Južne Italije, izvan njihove određene oblasti, bila je to crkva, ili kralj. I svakako, devetnaestovekovni konzervativci stalno su slavili tradicionalizam seljaka (koji ne sme da se pobrka sa pasivnošću, iako nema mnogo slučajeva da su oni upućivali izazov samom postojanju feudalaca, sve dok su ovi pripadali istoj veri i narodu) kao idealni model političkog ponašanja podanika. Na nesreću, države u kojima je ovaj model bio na snazi, bile su po definiciji "zaostale" i prema tome slabe, i svaki pokušaj da se one "modernizuju" imao je izgleda da ga učini manje operativnim. "Modemizacija" koja je održavala stari red soci-

3 Ovo je definitivno demonstrirano 1914. godine, od str socijalističkih partija II intemacionale, koje su tvrdile da su suštinski intemacionalne po svom opsegu, a u stvari su sebe nekad zvanično smatrale samo nacionalnim sekcijama globalnog pokreta ("Section Frangaise de l’Intemationale Ouvriere").

387

Erik Hobsbom


jalne podređenosti (moguće, pomoću neke dobro odmerene izmišljene tradicije), nije bila teorijski nezamisliva, ali, osim Japana, teško je setiti se nekog primera uspeha u praksi. Može da se pretpostavi da su ovakva nastojanja da se osavremene socijalne veze tradicionalnog poretka indirektno značila unazađivanje društvene hijerarhije, jačanje direktne veze podanika sa centralnim vladarom, koji, namemo ili ne, u sve većoj meri počinje da predstavlja novu vrstu države. "Bože, spasi kralja" bila je u sve većoj meri (mada ponekad simbolično) mnogo efektnija politička zapovest, nego "Bože, spasi plemića i njegove rođake i zadrži nas tamo gde nam je određeno da pripadamo". Poglavlje o Britanskoj monarhiji baca nešto više svetla na ovaj proces, iako bi bilo poželjno videti studiju ovih napora od strane autentičnijih legitimističkih dinastija, nego što su to Habsburgovci ili Romanovi, napora ne prosto da se upravlja pokomošću svojih naroda kao podanika, nego da se omasovi njihova lojalnost kao potencijalnih građana. Znamo da su oni na kraju propali, ali da li je ovaj neuspeh bio neizbežan rezultat? S dmge strane, problem se najupomije javljao u državama koje su bile potpuno nove, gde vladari nisu imali mogućnosti da delotvorno koriste već postojeće veze, političke pokomosti i lojalnosti, i u državama čiji legitimitet (ili legitimitet dmštvenog poretka koji su predstavljale) stvarno više nije prihvatan. U periodu od 1870. do 1914. godine, bilo je, kao što se događa, neobično malo "novih država". Većina evropskih zemalja, kao i američke republike, do tada su stekle osnovne zvanične institucije, simbole i prakse, koje je Mongolija, kad je 1912. godine ustanovila neku vrstu nezavisnosti u odnosu na Kinu, sasvim ispravno smatrala kao nove i neophodne. One su imaie glavne gradove, zastave, nacionalne himne, vojne uniforme i slič-

nu opremu, koja se bazirala uglavnom na modelu Britanaca, čija je himna (koja se može datirati oko 1740. godine) verovatno prva, i Francuza, čiju su trobojku obično imitirali. Nekoiiko novih država i režima mogli su, ili kao francuska Treća republika, da dosegnu unazad do skladišta ranijeg francuskog republikanskog simbolizma, ili, kao Bizmarkovsko nemačko carstvo, da kombinuju pozivanja na raniju nemačku imperiju sa mitovima i simbolikom liberalnog nacionalizma, populamog među srednjim klasama, i dinastički kontinuitet Pmske monarhije. Polovina stanovnika Bizmarkove Nemačke potpadala je do 1860. godine pod Pmsku monarhiju. Među važnijim državama, samo je Italija morala da počne ni od čega u rešavanju problema koji je D’Azeljo sumirao u frazi: "Stvorili smo Italiju. Sada treba da stvorimo Italijane". Tradicija Savojskog kraljevstva nije predstavljala politički kapital izvan severozapadnog dela zemlje i crkva se protivila novoj italijanskoj državi. Verovatno nije iznenađujuće da je novo italijansko kraljevstvo, koliko god pokazivalo mnogo entuzijazma u vezi "stvaranja Italijana", upadljivo manje entuzijazma pokazalo u vezi davanja glasa tim istim Italijanima u broju većem od 1 -2 %, sve dok to nije izgledalo sasvim neizbežno. Ipak, ako je uspostavljanje legitimnosti novih država i režima bilo relativno neuobičajeno, njeno postavljanje nasuprot izazova populame politike nije bilo takvo. Kao što je prethodno zabeleženo, taj izazov je bio uglavnom predstavljen, pojedinačno ili u kombinaciji, nekad povezanom, nekad međusobno kompetitivnom, političkom mobilizacijom masa kroz religiju, klasnu svest i nacionalizam ili bar ksenofobiju. Politički, ovi izazovi našli su svoj najvidljiviji izraz u glasanju, i bili u tom periodu neodvojivo povezani ili sa postojanjem, ili sa borbom za masovno pravo glasa, započetom, protiv oponenata koji su se do tada uglavnom povukli

388

389

390

Erik Hobsbom

u pozadinu. Do 1914. godine, neka forma ekstenzivnog, ako ne i univerzalnog prava glasa za muškarce, bila je na snaziu Australiji (1901), Austriji (1907), Belgiji (1894), Danskoj (1849), Finskoj (1905), Francuskoj (1875), Nemačkoj (1871), Italiji (1913), Norveškoj (1898), Švedskoj (1907), Svajcarskoj (1848-1879), Velikoj Britaniji (1867-1884) i SAD, iako je ono još uvek samo povremeno kombinovano sa političkom demokratijom. Ipak, tamo gde ustavi nisu bili demokratski, samo postojanje masovnijeg glasačkog tela dramatizovao je problem održavanja njegove lojalnosti. Neprekidan uspon socijaldemokratskih glasova u imperijalnoj Nemačkoj nije bio ništa manje zabrinjavajući za njene vladare, zbog toga što je Rajhstag u stvari imao veoma malu moć. Tako su izmišljanjem zvaničnih tradicija u periodu 18701914. godine dominirali rašireni napredak izborne demokratije i posledična pojava masovne politike. Dominacija dva modela - i liberalnih konstitucionalnih ustanova i liberalne ideologije - činila je da ova izmišljanja postanu posebno hitna. Prva nije donela teorijske, nego u najboljem slučaju empirijske barijere protiv izbome demokratije. Svakako, liberalu je bilo teško da ne očekuje prdtezanje građanskih prava na sve građane, ili bar na one muškog pola - pre ili kasnije. Dmga je dostigla svoje najspektakularnije ekonomske trijumfe i dmštvene transformaclje, sistematski se zalažući za individuu protiv institucionalizovanog kolektiviteta, za tržišni promet (veze novca) protiv međuljudskih veza, za klasu protiv hijerarhije ranga, za Gesellscbaft protiv Gemainschaft-z.. Ona prema tome sistematski nije uspevala da obezbedi socijalne veze, i veze vlasti, koje su u ranijim dmštvima uzimane zdravo za gotovo, i svakako je pripremila njihovo oslabljivanje i uspela u tome. Sve dok su mase ostajale izvan politike, ili bile spremne da slede liberalnu buržoaziju, ovo nije stvaralo

Masovna proizvodnja tradicija_________ 391 veće političke teškoće. Već od 1870-ih godina naovamo, postajalo je sve jasnije da se mase uključuju u politiku i da se ne mogu osloniti na to da slede svoje vođe. Posle 1870-ih godina, prema tome i skoro sigurno u vezi sa pojavom masovne politike, vladari i posmatrači pripadnici srednjih klasa - ponovo su otkrili važnost "iracionalnih" elemenata u održavanju celine dmštva i dmštvenog poretka. Kao što je Grejem Valas primetio u "Ljudskoj prirodi upolitici" (1908): "Ko god se posveti tome da zasnuje svoje političko mišljenje na ponovnom ispitivanju rada ljudske prirode, mora početi pokušajem da prevaziđe tendenciju da preuveličava intelektualnost čovečanstva"4. Nova generacija mislilaca nije imala teškoća u prevazilaženju ove tendencije. Oni su ponovo otkrili iracionalne elemente u individualnoj psihi (Džanet, Vilijam Džejms, Frojd), u socijalnoj psihologiji (Le Bon, Tard, Troter), kroz antropologiju primitivnih naroda čije prakse nisu više izgledale kao da čuvaju samo tragove detinjstva modemog čovečanstva (zar nije Dirkem video elemente čitave religije u obredima australijskih aboridžina?5), čak i u toj kvintesencijalnoj tvrđavi ideala ljudskog razuma, klasičnom helenizmu (Frejzer, Komford)6. Intelektualno proučavanje politike i dmštva bilo je izmenjeno priznavanjem da šta god ljudske kolektivitete držalo zajedno, to nije bila racionalna kalkulacija njenih pojedinačnih članova.

4 Graham Wallas, Human Nature in the Politics (London, 1908), str. 21. 5Emile Durkheim, The Elementary Forms ofthe Religious Life (London, 1976). Prvo francusko izdanje iz 1912. 6J. G. Frazer, The Golden Bough, III izd. (London, 1907-1930); F. M. Comfbrd, From Religion to Pbilosophy: A Study of the Origins of the Westem Speculation (London, 1912).

Erik Hobsbom


Na ovom mestu se neće analizirati, čak ni na najpovršniji način, ovo intelektualno uzmicanje od klasičnog liberalizma, u kome su samo ekonomisti propustili da učestvuju7. Njegova veza sa iskustvima masovne politike je očigledna, ne samo u zemlji gde je buržoazija, koja je, prema Berkovim rečima, "grubo strgla ... draperiju života ....iluzije koje su činile moć blagom i poslušnost liberalnom"8, na potpuno neponovljiv način, sada se našla ogoIjeno konfrontirana, na kraju, sa stalnom potrebom da vlada sredstvima političke demokratije u senci socijalne revolucije (Pariska komuna). Jednostavno, nije bilo dovoljno žaliti za nestankom starog društvenog cementa, crkve i monarhije, kao što je činio post-komunar Ten, nemajući simpatija ni za jednu ni za drugu9. Bilo je još manje praktično da se restaurira katolički kralj, kao što su hteli monarhisti (i sami jedva najbolji predstavnici tradicionalnog pieteta i vere, kao u slučaju Mara-a). Morala je da se izgradi altemativna "civilna religija". Potreba za tim bila je jezgro Dirkemove sociologije, koja predstavlja rad posvećenog republikanca ne-socijaliste. Ipak nju su morali da ustanove pre svega praktični političari, a ne eminentni mislioci. Bilo bi neozbiljno pretpostaviti da su se ljudi koji su vladali Trećom republiL. m oslanjali uglavnom na izmišljanje novih tradicija u nameri da dostignu socijalnu stabilnost. Bolje rečeno, oni su se oslanjali na čvrstu političku

činjenicu da je desnica u stalnoj izbornoj manjini, da socijalno-revolucionarni proletarijat i zapaljivi Parižani mogu biti stalno nadglasavani od strane nesrazmerno mnogo zastupljenih sela i malih gradova, i da istinska strast republikanskih glasača sa sela prema francuskoj revoluciji i mržnja prema interesima bogataša obično može biti ublažena time što bi putevi kroz svaki okmg bili pravilno raspoređeni, što bi bila branjena visoka cena seoskih proizvoda, i skoro sigurno, tako što bi se održavali niski porezi. Velikaš - radikalni socijalista znao je na čemu je kada je sačinio svoje izborno obraćanje pozivajući se na duh godine 1789, štaviše i godine 1793, kao i na himnu Republike, sve do vrhunca u kome se zarekao na lojalnost interesima vinogradara okmga Langdok10. Pri tome, izmišljanje tradicije je igralo bitnu ulogu u održavanju Republike, čak i samo time što ju je štitila podjednako od socijalizma i od desnice. Putem namemog prisvajanja revolucioname tradicije, Treća republika je ili pripitomila dmštvene revolucionare (na primer, većinu socijalista) ili ih je izolovala (na primer, anarhosindikaliste). Sledstveno tome, ona je sada bila sposobna da mobiliše čak i većinu svojih potencijalnih predstavnika na levici u odbranu Republike i prošle revolucije, u zajedničkom frontu kiasa koji je redukovao desnicu na stalnu manjinu unutar nacije. Svakako, kako udžbenik Treće republike, Klošmerl, razjašnjava, osnovna funkcija desnice bila je da donese nešto protiv čega će se dobri republikanci mobilizovati. Socijalistički radnički pokret odupro se do određene mere kooptiranju od strane buržoaske Republike; odatle ustanovljavanje godišnje komemoracije Pariske komune u Mur de Federe-u (1880), nasuprot in-

392

7 Može se pretpostaviti da je to bilo zbog toga što su iz svog vidnog polja mogli da isključe sve što ne bi moglo da se defmiše kao racionalno maksimizirajuće ponašanje; po cenu - posle 1870-ih godina - znatnog sužavanja svog predmeta. 8 Edmund Burke, Reflections on the Revolution in France, izd. Everyman str. 74. 9 J.P. Mayer, Political Thought in the France from the Revolution to th 5,hRepublic (London, 1961), str. 84-88.

393

10 Jean Touchard, La Gauche en France depuis 1900 (Paris, 1977), str. 50.

Erik Hobsbom


stitucionalizacije od strane Republike, ođatle takođe zamena nove Internacionale tradicionalnom, ali sada zvaničnom Marseljezom, kao himnom radničkog pokreta za vreme Drajfusove afere i posebno u vreme kontroverzi oko učešća socijalista u buržoaskim vladama (Mileran)11. Opet, radikalniji jakobinski republikanci nastavili su, unutar oficijelnog simbolizma, da označavaju svoju odvojenost od onih umerenih i vladajućih. Agulon, koji je proučavao karakteristično ludilo za podizanjem spomenika, posebno same Republike, u periodu od 1875. do 1914. godine, zapravo beleži da je u radikalnijim opštinama Marijana imala bar jednu golu dojku, dok je u onim umerenijim bila pristojno odevena12. Ipak, osnovna činjenica je bila da su oni koji su kontrolisali načine zamišljanja, simbolizam, tradicije Republike, bili ljudi centra, maskirani kao ljudi ekstremne levice: radikalni socijalisti, poslovično "kao rotkvice, spolja crveni, iznutra beli, i uvek na onoj strani gde je hleb premazan buterom". Kada su oni prestali da kontrolišu bogatstva Republike, od dana Narodnog fronta, dani Treće republike bili su odbrojani. Postoji mnogo dokaza da je umerena republikanska buržoazija prepoznala prirodu svog osnovnog politiekog problema ("nema neprijatelja na levici") od kasnih 1860-ih naovamo, i otpočela sa njegovim rešavanjem čim je Republika čvrsto uzela vlast13. U terminima izmišljanja tradicije, tri glavne inovacije su posebno relevantne. Prva je bila raz-

voj sekulamog ekvivalenta crkve - osnovno obrazovanje, ispunjeno revolucionarnim principima i sadržajima, i vođeno od strane sekulamog ekvivalenta sveštenstva - ili možda, uzevši u obzir njihovo siromaštvo, monaha - propovednika - institutlija14. Nema sumnje da je ovo bila namerna konstmkcija rane Treće republike, i da, uzimajući poslovičnu centralizaciju francuske uprave, sadržaj primčnika koji je trebalo ne samo da od seljaka stvori Francuze nego i od svih Francuza dobre republikance, nije prepušten slučaju. Svakako, "institucionalizacija" Francuske revolucije same, u vreme i od strane Republike, bila je proučavana u nekim detaljima15. Dmgo je bilo izmišljanje javnih ceremonija16. Najvažniji od njih, Dan Bastilje, može se tačno datirati u 1880-u godinu. On je kombinovao zvanične i nezvanične demonstracije i populame svetkovine - vatromet, igranje na ulici - u prazniku koji je svake godine potvrđivao Francusku kao naciju iz 1789. godine, u kojem su svaki francuski muškarac, žena ili dete mogli da uzmu učešća. Ipak, dok je ostavljala mogućnost, i teško mogla da izbegne, populame manifestacije koje bi u većoj meri bile vojnog karaktera, njena generalna tendencija bila je da transformiše nasleđe Revolucije u kombinovani izraz državne pompe i moći i uživanja građana. Manje ustaljeni oblik javnog pro-

394

11 Maurice Dommanget, Eugene Pottier, Membre de la Com-

mune et Cbantre de l’lntemationale (Paris, 1971), gl. 3. 12 M. Agulhon, "Esquisse pour une Archeologie de la Republique; l’Allegorie Civique Feminine". Annales ESC, xxviii (1973), str. 5-34; M.Agulhon, Marianne au Combat: l ’Imagerie et la Symbolique Republicanes de 1789 a 1880 (Paris, 1979). 13 Sanford H. EIwitt, Tbe Making of tbe 3rd Republic: Class andPolitics inFrance, 1868-1884 (Baton Rouge, 1975).

395

14 Georges Duveau, Les Instituteurs (Paris, 1957); J- Ozouf (prir.),Nousles Maitres d'Ecole: Autobiograpbies d'Instituteurs de la Belle Epoque (Paris, 1967). 15 Alice Gerard, La Revolution Frangaise: Mytbes et Interpretation, 1789-1970 (Paris, 1970), gl. 4. 16 Charles Rearick, "Festivals in Modem France: The Experience of the 3rdRepublic",Joumal of Contemporary History, xii, no. 3 (July, 1977),str. 435-460; Rosemonde Sanson, Les 14Juillet, Fete et ConscienceNationale, 1789-1975 (Paris, 1976), sabibliografijom.

Erik Hobsbom


slavljanja bile su povremene svetske izložbe, koje su Republici davale legitimitet prosperiteta, tehničkog progresa - Ajfelova kula - i globalnog kolonijalnog osvajanja koje su se starali da istaknu17. Treća je bila već pomenuta masovna proizvodnja javnih spomenika. Može da se primeti da Treća republika nije - za razliku od drugih zemalja - blagonaklono gledala na masivne javne zgrade od kojih Francuska još uvek ima veliku zaiihu - ipak, velike izložbe ostavile su iza sebe nešto od toga u Parizu - niti na vajarske spomenike ogromnih razmera. Glavna karakteristika francuske "statuomanije"18 bila je njena demokratičnost. Taj period anticipirao je onaj kojise odnosio na ratne memorijale posle 1914-1918. Dve vrste spomenika širile su se zemljom, kroz gradske i seoske zajednice: zamisao Republike same (u obliku Marijane, koja je sada postala opšte poznata) i figure bradatih građana, kojegod da je lokalni patriotizam izabrao da smatra svojim, prošlim ili sadašnjim, uvaženim ličnostima. Svakako, dok je građenje republikanskih spomenika bilo ohrabrivano, inicijativa za takve poduhvate bila je preduzimana i cena plaćana na lokalnom nivou. Preduzetnici koji su se brinuli o ovom tržištu, omogućili su izbor koji je odgovarao blagajni svake republikanske komune, od riajsiromašnije naviše, rangiran od skromnog poprsja Marijane u raznim veličinama, preko cele figure različitih dimenzija, do postolja i alegorijskih i herojskih dodataka, kojim

je ambicioznije građanstvo moglo da okruži njene noge19. Bogate celine na Trgu Republike i Trgu nacija u Parizu predstavljaju ekstremnu verziju ove vrste vajarskih spomenika. Ovakvi spomenici pronalazili su korene Republike pogotovo u njenim seoskim uporištima, i mogu biti smatrani kao vidljiva veza između glasača i nacije. Neke druge karakteristike zvanično "izmišljenih" tradicija Treće republike mogu biti uzgred zabeležene. Osim u formi komemoracije uglednim ličnostima lokalne istorije, ili lokalnih političkih manifesta, Treća republika se čuvala istorije. Ovo je delimično, nema sumnje, bilo zbog toga što je istorija pre 1789. godine (osim možda u slučaju "nos ancetres les Gaulois") prizivala crkvu i monarhiju, delimično zbog toga što je istorija od 1789- godine bila pre snaga koja deli nego što ujedinjuje: svaka vrsta - ili bolje stupanj - republikanizma imao je svoje odgovarajuće heroje i nitkove u revolucionarnom Panteonu, kao što pokazuje istoriografija Francuske revolucije. Partijske razlike bile su izražene u statuama Robespjera, Miraboa ili Dantona. Za razliku od Sjedinjenih Američkih Država i latinoameričkih zemalja, Francuska republika, znači, klonila se kulta Očeva nacije. Ona je više volela opšte simbole, uzdržavajući se od korišćenja tema koje su se odnosile na nacionalnu istoriju čak i na poštanskim markama dugo posle 1914. godine, mada su mnoge zemlje (osim Britanije i Skandinavije) otkrile njihovu zavodljivost od sredine 1890-ih naovamo. Bilo je svega nekoliko simbola: trobojka (demokratizovana i univerzalizovana u vidu svečane odore gradonačelnika, na taj način prisutna na svakom građanskom venčanju i drugim ceremonijama), republikanski monogram (RF) i moto (sloboda, jednakost i bratstvo), Marseljeza i simbol

396

17 O političkim namerama izložbe iz 1889. godine, uš. Debora L. Silverman, "The 1889 Exhibition: The Crisis of Bourgeois Individualism", Oppositions, A Joumal for Ideas and Criticism in Arcbitecture (Spring, 1977), str. 71-91. 18 M. Agulhon, "La Statuomanie et l’Histoire", Etbnologie Frangaise, br. 3-4 (1978), str. 3-4.

19 Agulhon, "Esquisse pour une Archeologie".

397

Erik Hobsbom


Republike i slobode same, koji izgleda da je bio uobličen u poslednjim godinama Drugog carstva - Marijana. Možemo takođe da primetimo da Treća republika nije pokazivala zvaničnu želju za posebno izmišljenim ceremonijama koje su bile tako karakteristične za Prvu - "stablima slobode", bogovima razuma i ad hoc prazničnim slavijima. Nije trebalo da postoji nijedan drugi zvanični nacionalni dan, osim 14. jula, niti formalne mobilizacije, procesije ili marševi civilnog građanstva (za razliku od masovnih režima XX veka, ali takođe i za razliku od Sjedinjenih Američkih Država), nego pre jednostavna "republikanizacija" prihvaćenog spoljnog sjaja državne moći - uniformi, parada, grupa svirača, zastava i slično. Drugo nemačko carstvo pravi interesantan kontrast, posebno od kada se nekoliko opštih tema izmišljene tradicije francuskog republikanizma prepoznaje samo po sebi. Njegov glavni politički problem bio je dvostruk: kako obezbediti istorijsku legitimaciju za bizmarkovsku (prusko-malonemačku) verziju ujedinjenja, koja nije imala nikakav legitimitet; i kako se nositi sa velikim delom biračkog tela koje bi više volelo drugačiju soluciju (Velikonemci, antipruski partikularisti, katolici, i iznad svega, socijaldemokrate). Sam Bizmark izgleda da se nije lično uzrtemiravao zbog simbolizma, osim za lično izmišljanje trobojke koja je kombinovala prusku cmo-belu zastavu sa nacionalističkom i liberalnom cmo-crveno-zlatnom, koju je on želeo da pripoji (1866). Za carski crveno-belo-cmi nacionalni barjak nije uopšte bilo prethodnog istorijskog uzora20.

Njegov recept za političku stabilnost bio je jednostavniji: da obezbedi podršku (pretežno liberalne) buržoazije, sprovodeći onoliko od svog programa koliko ne bi dovelo u opasnost prevlast Pmske monarhije, armije i aristokratije, da iskoristi potencijalne podele među različitim vrstama opozicije i da koliko god je moguće isključi političku demokratiju od uticaja na odluke vlasti. Očigledno nepomirljive gmpe koje se nisu mogle podeliti - posebno katolici, a naročito postlasalijanski socijal-demokrati - ostavili su ga donekle u nedoumici. U stvari, on je bio poražen u svojim frontalnim konfrontacijama sa oboma. Ima se utisak da ovaj staromodni konzervativni racionalista, kolikogod briljantan u veštini političkog manevrisanja, nikad nije na zadovoljavajući način razrešio teškoće politike demokratije, kao nečega što je različito od politike istaknutih ličnosti. Izmišljanje tradicija Nemačkog carstva je prema tome prvenstveno povezano sa vremenom Vilhelma II. Njegovi ciljevi su bili dvostmki: da uspostave kontinuitet između Dmgog i Prvog nemačkog carstva, ili uopštenije, da uspostave novo carstvo kao realizaciju sekulamih nacionalnih

398

20 Whitney Smith, Flags tbrough the Ages (New York, 19 str. 116-118. Nacionalističko cmo-crveno-zlatno izgleda da se pojavilo iz studentskog pokreu post-napoleonovskog perioda, ali je jasno ustanovljeno kao zastava nacionalnog pokreta 1848. godine.

399

Otpor Vajmarskoj republici sveo je nacionalnu zastavu na partijski barjak-zaista, milicija Socijal-demokratske partije smatrala ju je za ono što je njen naziv govorio ("Reichhsbanner"), dok je antirepublikanska desnica bila podeljena između zastave carstva i nacionalsocijalističke zastave, koja nije poštovala tradicionalnu trobojku, verovatno zbog njenih asocijacija sa XIX-vekovnim liberalizmom, pa tako i kao nedovoljno indikativnom za radikalni raskid sa prošlošću. Međutim, ona je zadržala osnovni raspored boja Bizmarkovog carstva (cmo-belo-crveno), naglašavajući crveno, do sada simbol socijalističkog i radničkog pokreta. I Federalna i Demokratska Republika vratile su se bojama iz 1848. godine, prva bez dodataka, druga sa odgovarajućim amblemom, koji je predstavljao adaptaciju osnovnog modela komunističkog i sovjetskog srpa i čekića.

400

Erik Hobsbom

težnji nemačkog naroda; i da naglase specifična istorijska iskustva koja su vezivala Prusku i ostatak Nemačke u izgradnji novog Carstva 1871. godine. Oboje je potom zahtevalo sjedinjavanje pruske i nemačke istorije, čemu su se patriotski nastrojeni carski istoričari (posebno Trajčke) posvetili izvesno vreme. Najveća teškoća u dostizanju ovih ciljeva bila je pre svega ta što je bilo teško da se istorija Svetog Rimskog carstva nemačke nacije uklopi u neki od devetnaestovekovnih nacionalističkih modela, i drugo, da njena istorija ne sugeriše da je ishod 1871. godine bio istorijski neizbežan, pa čak ni da je bio verovatan. Ono bi moglo da se poveže sa modemim nacionalizmom samo pomoću dva sredstva: pomoću koncepta sekularnog nacionalnog neprijatelja nasuprot kome je nemački narod definisao svoj identitet i borio se da dostigne državno jedinstvo; i pomoću koncepta osvajanja, ili kulturne, političke i vojne supremacije, čime je nemačka nacija, razasuta po velikim delovima dmgih država, uglavnom u Centralnoj i Istočnoj Evropi, mogla da traži pravo da bude ujedinjena u jednu veliku nemačku državu. Dmgi koncept nije bio onaj koji se Bizmarkovo carstvo, posebno "mali Nemac", tmdilo da naglasi, iako je sama Pmska, kao što njeno ime nagoveštava, bila istorijski stvarana uglavnom ekspanzijom u slovenske i baltičke krajeve, izvan granica Svetog Rimskog carstva. Zgrade i spomenici bili su najvidljivija forma uspostavljanja nove interpretacije nemačke istorije, ili pre fuzije između starije romantične "izmišljene tradicije" nemačkog nacionalizma pre 1848. godine, i novog režima: najsnažniji simboli bili su oni gde je fuzija dostignuta. Tako, masovni pokret nemačkih gimnastičara, liberalnih i velikonemačkih pre 1860-ih, bizmarkovskih posle 1866. godine, i eventualno pan-germanskih i antisemitskih, prigrlio je zdušno tri spomenika čija inspiracija u osnovi nije bila zvanična: spo-

Masovna proizvodnja tradicija_________401 menik Arminu Keruzijancu u Teutoburškoj šumi (većim delom sagrađen već 1838-1846, a otkriven 1875 godine); spomenik Nidervaldu na Rajni, kao sećanje na ujedinjenje Nemačke 1871. godine (1877-1883); i memorijal povodom stogodišnjice lajpciške bitke, kojije 1894. inicirala Nemačka patriotska liga za podizanje spomenika bitci naroda Lajpciga, a koji je otkriven 1913. godine. S dmge strane, izgleda da oni nisu pokazali nikakav entuzijazam prema predlogu da pretvore spomenik Vilhelma I na planini Kifhojzer, na mestu gde narodni mit tvrdi da bi car Fridrih Barbarosa mogao ponovo da se pojavi, u nacionalni simbol (1890-1896), niti neku posebnu reakciju na pravljenje spomenika Vilhelmu I i Nemačkoj na mestu gde se spajaju Rajna i Mozel ("Deutsches Eck" ili nemački ugao), što je bilo upravljeno protiv francuskih zahteva za levom obalom Rajne21. Ostavljajući ovakve varijacije po strani, masa graditeljskih i vajarskih spomenika koja je podizana po Nemačkoj u ovom periodu bila je primetno velika, i omogućila bogaćenje arhitektama i skulptorima koji su bili dovoljno prilagodljivi i kompetentni22. Među onima koji su izgrađeni ili planirani samo 1890-ih godina, možemo da pomenemo novu zgradu Rajhstaga (1884-1894), sa razrađenim istorijskim predstavama na fasadi, već pominjani spomenik na Kifhoj21 Hans-Georg John, Politic und Tumen: die deutsche Tttrnerschaft als nationale Betvegung im deutschen Kaiserreich von 1871-1914 (Ahrensberg bei Hamburg, 1976), str. 41 i dalje. 22 "Sudbina je odredila da on, nasuprot svojoj prirodi, treba da postane monumentalni skulptor, koji je trebalo da slavi carsku ideju Vilhelma II, u ogromnim spomenicima od bronze i kamena, likovnim jezikom i prenaglašenim patosom." Ulrich Thieme and Felix Becker, Mlgemeines Lexikon der bildenden Kiinstler von der Antike bis zur Gegentvar (Leipzig, 1907-1950), iii, str. 185. Videti i opšte odrednice pod Begas, Schilling, Schmitz.

Erik Hobsbom


zeru (1890-1896), nacionalni spomenik Vilhelmu I - sa jasnom tendencijom da se zvanično smatra ocem nacije (1890-1897), spomenik Vilhelmu I na Porta Vestfalici (1892), spomenik Vilhelmu I na Nemačkom uglu (18941897), izuzetna Valhala Hoencolerskih prinčeva na "Aveniji Pobede" (Siegesallee) u Berlinu (1896-1901), mnoštvo statua Vilhelma I u nemačkim gradovima (Dortmund 1894, Visbaden 1894, Prenclau 1898, Hamburg 1903, Hale 1901), i, nešto kasnije, čitav niz Bizmarkovih spomenika, koji su uživali mnogo iskreniju podršku među nacionalistima23. Svečano otkrivanje jednog od ovih spomenika predstavljalo je prvu priliku za korišćenje istorijskih tema na poštanskim markama Carstva (1899). Ovo nagomilavanje zidarskih i vajarskih spomenika upućuje na dva komentara. Prvi se tiče izbora nacionalnog simbola. Dva takva su bila na raspolaganju: "Germanija", nedovoljno određena, ali primereno vojničkog duha, koja nije igrala zapaženu ulogu u vajarstvu, ali se od početka ekstenzivno pojavljivala na poštanskim markama, pošto nijedna pojedinačna predstava dinastije nije do tog momenta mogla da predstavlja Nemačku kao celinu; i figura "Nemca Mihela", koja se u stvari pojavljuje u podređenoj ulozi na Bizmarkovom spomeniku. On pripada zanimljivim predstavama nacije, ne kao zemlje ili države, nego kao "naroda", koji je počeo da animira demotski politički jezik devetnaestovekovnih karikaturista i imao nameru (kao u slučaju Džona Bula i Jenkija, ali ne i u slučaju Marijane - zamišljene slike Republike) da izrazi nacionalni karakter kako je on viđen od strane samih pripadnika nacije. Njihovo poreklo i rana istorija su u tami, pa ipak, kao i nacionalna himna, oni se skoro sigurno mogu naći u osam-

naestovekovnoj Britaniji24. Poenta u vezi "Nemca Mihela" je da je njegova slika naglašavala i nevinost i priprostost tako rado iskorištavanu od strane lukavih stranaca, i fizičku snagu koju je on mogao da prikupi da osujeti njihove podvale i pobede, kad se konačno probudi. Zamišljanje Mihela izgleda da je u suštini bilo usmereno protiv stranaca. Drugi se tiče presudnog značaja bizmarkovskog ujedinjenja Nemačke kao jedinog nacionalnog istorijskog iskustva koje je bilo zajedničko građanima novog Carstva, uzimajući u obzir da su sve ranije zamisli Nemačke i nemačkog ujedinjenja bile na jedan ili drugi način "velikonemačke". I, unutar ovog iskustva, francusko-nemački rat je bio od najvećeg značaja. U meri u kojoj je Nemačka imala (kratku) "nacionalnu" tradiciju, nju su simbolizovala tri imena: Bizmark, Vilhelm I i Sedan. Ovo je jasno pokazano kroz izmišljene ceremonije i rituale (takođe uglavnom pod Vilhelmom II). Tako, hronika jedne gimnazije beleži ne manje nego deset ceremonija između avgusta 1895. i marta 1896. godine, koje su obeležavane u znak sećanja na dvadeset petu godišnjicu francusko-pruskog rata, uključujući bogate komemorativne ceremonije u znak sećanja na bitke u ratu, proslave carevog rođendana, zvaničnu primopredaju portreta carevića, iluminacije i javna obraćanja povodom razvoja imperijalne ideje (Kaiseridee) za vreme rata, u vezi karaktera dinastije Hoencolera, i tako dalje25.

402

23 John, op. cit., Nipperdey, "Nationalidee", str. 577 i dalje.

403

24 J.Surel, "La Premiere Image de John Bull, Bourgeois Radical, Anglais Loyaliste (1779-1815)", Le Mouvement Social, cvi (Jan-Mar. 1979), str. 65-84; Herbert M. Atherton, PoliticalPrints in the Age of Hogartb (Oxford, 1974), str. 97-100. 25 Heinz Stallman, Das Prinz-Heinrichs-Gymnasium zu Schoneberg, 1890-1945■ Geshichte einer Schuie (Berlin, n.d. [1965]).

404

Erik Hobsbom

Detaljni opis jedne ovakve ceremonije može da rasvetli njen karakter. Posmatrani od strane roditelja i prijatelja, dečaci su marširali u školskom dvorištu, pevajući "Wacht am Rhein" (nacionalnu pesmu, najdirektnije identifikovanu sa neprijateljstvom prema Francuzima, iako, zanimljivo, ona nije bila ni pruska ni nemačka nacionalna himna)26. Oni su se raspoređivali licem prema predstavnicima svakog razreda koji su držali zastave ukrašene hrastovim lišćem, koje su bile kupljene od novca sakupljenog u svakom razredu. (Hrastovo lišće, koje je u vreme Hitlera označavalo najvišu klasu vojnog odlikovanja - prigodan nemački ekvivalent latinskog lovora - još uvek je čuvalo uspomenu na tevtonski germanski folklor, nacionalizam i vojničke veštine). Predvodnik dečaka prikazao je ove barjake upravitelju škole koji se zatim obratio skupu govoreći na temu slavnih dana pokojnog Vilhelma I i zatražio da se tri puta zvoni u čast vladajućeg monarha i njegove carice. Dečaci su zatim marširali pod svojim barjacima. Još jedan govor od strane upravnika je sledio, pre nego što je posađen "carski hrast" (Kaiserreiche) uz pratnju horskog pevanja. Dan se završio izletom u Grinvald. Sve ove aktivnosti bile su samo uvod u 26 Zvanična nemačka nacionalna himna u stvari nije postojal Od tri pesme koje su bile u konkurenciji, "Heil Dir Im Siegerkranz" (na melodiju "Bože spasi kralja"), pošto se najviše povezivala sa pruskim carem, izazivala je najmanje nacionalnog vrenja. "Straža na Rajni" i "Deutschland Uber Alles" smatrane su jednakima do 1914. godine, ali postepeno se "Deutschland" više uklapala u ekspanzionističku imperijalnu politiku, i preovladala nad "Stražom", čije su asocijacije bile čisto antifrancuske. Među nemačkim gimnastičarima oko 1890. godine, prva himna bila je dvostruko popularnija, tako da je njihov pokret bio posebno gnevan na "Stražu", za koju je tražio da se izvodi samo instrumentalno. John, op.cit., str. 38-39.

Masovna proizvodnja tradicija_________405 pravu komemoraciju Sedanovog dana, dva dana kasnije, i svakako u školsku godinu, šire naglašenu ritualnim okupljanjima, verskim i svetovnim27. Iste godine, imperijalni dekret objavio je stvaranje Siegesallee, povezujući je sa dvadesetpetogodišnjicom francusko-pruskog rata, koji je bio predstavljen kao ustanak nemačkog naroda "kao jednog čoveka", iako "sledeći glasove svojih prinčeva", da "odbiju spoljnu agresiju i dostignu jedinstvo otadžbine i obnovu Rajha u slavnim pobedama" (kurziv moj)28. Siegesallee, setićemo se, predstavljao je isključivo prinčeve Hoencolera unazad sve do dana Margrevsa od Brandenburga. Upoređenje između francuskih i nemačkih inovacija je poučno. Oba slučaja naglašavaju činove osnivanja novog režima - Francusku revoluciju u njenoj najmanje jasnoj i kontroverznoj epizodi (Bastilja) i francusko-pruski rat. Sa izuzetkom ovog događaja od istorijskog značaja, Francuska Republika se uzdržavala od istorijske retrospektive, isto toliko upadljivo koliko joj se Nemačko carstvo prepuštalo. Od kad je revolucija ustanovila činjenicu postojanja, prirodu i granice francuske nacije i njenog patriotizma, Republika je mogla da se ograniči na to da ih priziva u svest svojih građana pomoću nekoliko očiglednih simbola - Marijane, trikolora, Marseljeze i slično - snabdevajući ih malim ideološkim egzegezama, razrađenim za siromašne građane na očiglednim, iako ponekad samo teorijskim, koristima od Slobode, Jednakosti i Bratstva. Pošto "nemački narod" pre 1871. godine nije bio politički definisan ili ujedinjen, a njegov odnos prema novom Carstvu (koje je isključivalo njegove velike delove) nije bio jasan, identifikacija je simbolički ili ideološki morala da bude 27 Stallmann, op.cit, str. 16-1928 R.E. Hardt, Dir Beine der Hobenzollem (E. Berlin, 1968).

406

Erik Hobsbom


______ 407

kompleksnija i - sa izuzetkom dinastije Hoencolera, armije i države - manje precizna. Odatle mnogostrukost izvora, počevši od mitologije i folklora (nemački hrast, car Fridrih Barbarosa), preko sažetih stereotipnih karikatura, do definicije nacije preko toga ko su njeni neprijatelji. Kao i mnogi drugi narodi koji su se oslobodili, "Nemačka" je najlakše definisana onim protiv čega je bila. Ovim može da se objasni najočigledniji propust u "izmišljenim tradicijama" Nemačkog carstva: njihov neuspeh da umire socijaldemokrate. Istina je da je Vilhelm II u početku voleo da se predstavlja kao "socijal-imperator" i da je napravio jasan raskid sa Bizmarkovom politikom zabranjivanja stranke. Ipak se iskušenje da se socijalistički pokret prikaže kao anti-nacionalni ("vaterlandslose Gesellen") pokazalo suviše snažnim da bi mu se odolelo, i socijalisti su bili sistematičnije iskljuČivani iz državnih službi (uključujući, prema posebno usvojenom zakonu, službu u višem obrazovanju) nego što su to, na primer, bili u Habsburškoj monarhiji. Nema sumnje da su dve političke glavobolje carevine bile značajno umanjene. Vojnička slava i moć, isto kao i retorika nemačke veličine razoružale su "velike Germane" ili pan-Germane, koji su sada bili sve više odvojeni od svojih liberalnih ili čak demokratskih izvora. Ako je uopšte trebalo da dostignu svoje ciljeve, to je bilo putem nove Carevine, ili nikako. Katolici nisu predstavljali ozbiljan problem, što je postalo jasno kad je Bizmarkova kampanja protiv njih obustavljena. Međutim, sami socijaldemokrati, napredujući na očigledno neizbežan način prema većinskom statusu u Carevini, činili su političku snagu koja bi, ako se upravljamo prema primerima drugih zemalja ovog perioda, morala da pomeri nemački Parlament u pravcu fleksibilnijih stavova. Ipak, u naciji čije je samoodređenje u tako velikoj meri zavisilo od njenih neprijatelja, spoljnih i unutrašnjih, ovo

nije bilo potpuno neočekivano29; štaviše s obzirom da je po definiciji antidemokratska, vojna elita je predstavljala moćno sredstvo za asimilovanje srednje klase u status vladajuće klase. Ipak, izbor socijaldemokrata, i, manje formalno, Jevreja, kao unutrašnjih neprijatelja, imao je dodatnu prednost, jer nacionalizam Carstva nije bio u stanju da ga eksploatiše do kraja. On je omogućio demagoški poziv protiv kako liberalnog kapitalizma, tako i protiv proleterskog socijalizma, koji je mogao da mobiliše velike mase nižih srednjih slojeva, zanatlija i seljaka, koji su osećali pretnju od oboje, pod zastavom "nacije". Paradoksalno, najdemokratskija, i, kako teritorijalno, tako i po Ustavu, jedna od najjasnije definisanih nacija, suočila se sa problemom nacionalnog identiteta u izvesnom smislu sličnom sa imperijalnom Nemačkom. Osnovni politički problem SAD, kada je mogućnost secesije bila otklonjena, bio je kako asimilovati heterogenu masu - do kraja perioda koji posmatramo, prilivom Ijudi je bilo skoro nemoguće upravljati - stanovnika koji su bili Amerikanci, ne po rođenju, nego po useljenju. Amerikance je trebalo stvoriti. Izmišljene tradicije SAD u ovom periodu su prvenstveno stvarane da dostignu ovaj cilj. S jedne strane, imigranti su ohrabrivani da prihvate rituale kojima se obeležavala istorija nacije -Revolucija i Očevi nacije (4. juli) i protestantsku anglosaksonsku tradiciju (Dan zahvalnosti) - što su oni zaista i radili, pa su ovo sada postali praznici i prilike za javno i privatno proslavljanje30 (obmuto, "nacija" je apsorbovala kolek29 H.-U. Wehler, Das deutsche Kaiserreich 1871-1918 (Gottingen, 1973), str. 107-110. 30 Istorija ovih praznika treba tek da se napiše, ali izgleda jasno da su oni mnogo više institucionalizovani na nacionalnom nivou u poslednjoj trećini XIX veka. G. W. Douglas, Americatt Book

408

Erik Hobsbom

tivne rituale imigranata - Dan Sv. Patrika, i kasnije, Kolumbov dan - u strukturu američkog života, uglavnom kroz snažne asimilacione mehanizme municipalne i državne politike). S druge strane, obrazovni sistem je transformisan u mašinu za političku socijalizaciju takvim sredstvima kao što je obožavanje američke zastave, koje se, kao dnevni ritual u državnim školama raširilo od 1880-ih naovamo31. Koncept amerikanizma kao čina izbora - odluka da se nauči engleski, da se podnese molba za državljanstvo - i izbor specifičnih uverenja, činova i oblika ponašanja, uveli su odgovarajući koncept ne-amerikanstva. U zemljama koje nacionalnost definišu egzistencijalno mogu da postoje Englezi i Francuzi - nepatriote, ali njihov status Engleza i Francuza ne može da bude u pitanju, sve dok oni takođe ne mogu da se definišu kao stranci (meteques). Ipak, u SAD, kao i u Nemačkoj, neamerikanstvo ili vaterlandslose baca sumnju na stvarni status te osobe kao člana nacije. Kao što se moglo očekivati, radnička klasa je predstavljala najveći i najvidljiviji deo tih sumnjivih članova nacionalne zajednice; time sumnjivijih što su u SAD oni stvarno mogli da budu klasifikovani kao stranci. Mase novih imigranata bile su radnici; obmuto, bar do kraja 1860-ih godina, ispostavlja se da je većina radnika u bukvalno svim većim gradovima zemlje rođena izvan nje. Nije jasno da li je koncept neamerikanstva, koji može da se prati unazad bar do 1870-ih

ofDays (New York, 1937); Elizabeth Hough Sechrist, Red Letter Days: A Book ofHoliday Customs (Philadelphia, 1940). 31 R. Firth, Symbols, Public and Private (London, 1973), 358-359; W. E. Davies, Patriotism onParade: TbeStory ofVeterans andHereditary Organisations inAmerica 1783-1900 (Cambridge Mass., 1955), str. 218-222; Douglas,op. cit., str. 326-327.

Masovna proizvodnja tradicija_________ 409 godina32, bio u većoj meri reakcija stanovništva rođenog u Americi protiv stranaca, ili anglosaksonskih protestantskih srednjih klasa protiv radnika koji se nisu tu rodili. U svakom slučaju, on je uveo unutrašnjeg neprijatelja od koga je dobar Amerikanac mogao da brani svoje amerikanstvo, ne na poslednjem mestu, pomoću preciznog izvođenja formalnih ili neformalnih rituala, i odbrane svih uverenja konvencionalno i institucionalno ustanovljenih kao karakteristike dobrih Amerikanaca. Možemo se malo detaljnije pozabaviti izmišljanjem državnih tradicija u dmgim zemljama u istom tom periodu. Monarhije su, iz očiglednih razloga imale tendenciju da ih povežu sa kmnom, i u ovom periodu vidi se da počinju vežbe odnosa sa javnošću koje su usredsređene na kraljevske ili carske rituale, koji su sada dobili porodični karakter. To je umnogome olakšano srećnim otkrićem - ili možda bolje da kažemo izmišljanjem - jubileja ili ceremonije godišnjice. Njegova novina je zapravo obeležena u Novom engleskom rečniku^. Vrednost godišnjica u pogledu pažnje koja im je u javnosti pridavana jasno se pokazuje u vreme kada se pojavljuju prva izdanja poštanskih maraka sa istorijskim ili sličnim predstavama; one su bile vrlo često zastupljene, kao što

32 Zahvalan sam profesoru Herbertu Gutmanu za ovaj uvid. 33 "Jubilej", osim u biblijskom smislu, prethodno je bio prosto

pedeseta godišnjica. Nema znakova pre krajaXIXveka da su stogodišnjice, ilivišestruke stogodišnjice, a još manje godišnjice za periode kraće od pedeset godina predstavljale priliku za javno proslavljanje. Noviengleski rečnik [New English Dictionary] (1901) navodi pod "jubilej" - "posebno učestalo u poslednje dve decenije XIX veka odnosi se na dva 'jubileja' kraljice Viktorije" 1887. i 1897. godine, švajcarski jubilej Udruženja pošta 1900. godine, i druge proslave", v. str. 615.

410

Erik Hobsbom


pokazuje tabela 1. Poštanske marke su, pored novca, bile najuniverzalnija forma javnog predstavljanja.

ska slavlja u ovoj zemlji, a i drugde. Čak i najtradicionalističkije dinastije - Habsburzi 1908, Romanovi 1913- godine, otkrili su prednosti ove vrste publiciteta. Ona je bila nova sve dotle dok je bila usmerena prema publici, za razliku od tradicionalnih kraljevskih ceremonija osmišljenih da simboliziraju odnos vladara prema božanskoj sili i njegov položaj na vrhu hijerarhije plemstva. Posle Francuske revolucije, svaki monarh je morao, pre ili kasnije, da nauči da se promeni od nacionalnog ekvivalenta "Kralja Francuske" u "Kralja Francuza", znači da ustanovi direktan odnos sa kolektivitetom njegovih / njenih podanika, koliko god nisko oni bili. Iako je mogućnost izbora stila "buržoaske monarhije" bila otvorena, izgleda da su nju birali samo kraljevi skromnijih zemalja, koje su želele da održe takvu sliku o sebi Holandija, Skandinavija - iako su čak i neki od vladara čiji je položaj u najvećoj meri zasnovan na božanskoj milosti - pre svega car Franc Jozef - izgleda zamišljali svoju ulogu kao vrednog činovnika koji živi u spartanskim uslovima. Tehnički nije bilo uočljive razlike između političke upotrebe monarhije za ciljeve jačanja vladara koji su trenutno na vlasti (kao u carstvima Habsburga i Romanova, a možda i u indijskim carstvima) i izgrađivanja simboličke funkcije krunisanih glava u pariamentamim državama. Oba su se oslanjala na eksploataciju osobe vladara sa ili bez dinastičkih predaka, na nerazrađenu ritualnu situaciju sa srodnim propagandnim aktivnostima i širokim učešćem naroda, i, ne na poslednjem mestu, osvajanje publike koja je bila raspoloživa za zvaničnu indoktrinaciju kroz obrazovni sistem. Oba su od vladara napravila fokus jedinstva njegovog naroda ili naroda, simboličkog predstavnika slave i veličine zemlje, njene čitave prošlosti, i kontinuiteta sa sadašnjošću koja se menja. Ipak, inovacije su bile u većoj meri nameme i sistematske tamo gde je, kao na primer u Britaniji, oživlja-

TABELA 1. Prva upotreba poštanskih maraka sa istorijskom temom pre 1914. godine34 Zemlja

Prva Prvapoštanska poštanska markasa marka istorijskomtemonl

Austrougarska

1850

Belgija Bugarska Nemačka Grčka Italija

1849 1879 1872 1861 1862

1910-1911

Holandija

1852

1906

Portugalija

1852

1894

Rumunija

1865

1906

Rusija

1858

1905,1913

Srbija

1866

1904

Spanija

1850

1905

Švajcarska

1850

1907

1908 1914 19 0 1

1899 1896

Jubilej ili posebna prilika 1 ^ Sezdesetogodišnjica Francajozefe Rat (Crveni krst) Godišnjica ustanka Otkrivanje spomenika Olimpijske igre Godišnjice De Rojterova tristogodišnjica Petstogodišnjica Pomorca Anrija Četrdeset godina vladavine Ratno milosrđe, tristogodišnjica Godisnjica dinastije Tristogodišnjica Don Kihota ---

Skoro sigurno, jubilej kraljice Viktorije iz 1887. godine, ponovljen deset godina kasnije s obzirom na njegov očigledan uspeh, inspirisao je sledeće prilike za kraljevska ili car34 Izvor: Stamps of the World 1972: A Stanley Gibbons Ca logue (London, 1972).

411

Erik Hobsbom


vanje kraljevskog ritualizma bilo viđeno kao nužna protivteža opasnostima populame demokratije. Badžot je već prepoznao vrednost političke razlike, i "uzvišene", za razliku od "efikasnih", delova ustava u danima Drugog reformskog akta. Stari Dizraeli, za razliku od onog mladog, naučio je da koristi "poštovanje prestola i onog ko ga zauzima" kao "snažan instrument moći i uticaja" i do kraja Viktorijine vladavine priroda tog instrumenta je dobro shvaćena. E. Dž. K. Bodli napisao je o krunisanju kralja Edvarda VII:

katolicizam i različiti oblici nacionalizma bili su bolno svesni značaja rituala, ceremonije i mita, uključujući, naravno, i mitološku prošlost. Značaj izmišljenih tradicija je još izraženiji kada se (one) pojavljuju u racionalističkim pokretima koji su inače bili, može se reći, prema tim tradicijama prilično neprijateljski, i kojima je nedostajala serijski proizvedena simbolička i ritualna oprema. Zato najbolji način da se proučava njihovo pojavljivanje predstavlja jedan ovakav slučaj - slučaj socijalističkih radničkih pokreta. Najvažniji međunarodni ritual takvih pokreta, 1. maj ( 1 8 9 0 ), spontano se razvio u iznenađujuće kratkom periodu. U početku, on je bio osmišljen kao jedan simultani jednodnevni štrajk i demonstracije sa zahtevom za osmočasovni radni dan, utvrđen na datum koji je već nekoliko godina povezivan sa ovim zahtevom u SAD. Izbor ovog datuma je svakako u Evropi prilično pragmatičan. On verovatno nije imao ritualni značaj u SAD gde je "Praznik rada" već bio ustanovljen krajem leta. Pretpostavlja se, ne bez osnova, da je on bio utvrđen tako da koincidira sa Danom kretanja, tradicionalnim datumom kojim su se završavali ugovori o unajmljivanju radne snage u Njujorku i Pensilvaniji36. Iako je ovo, kao i slični ugovorni periodi tamo gde se održavala tradicionalna evropska zemljoradnja, originalno predstavljalo deo simbolički ispunjenog godišnjeg ciklusa preindustrijske radne godine, njegova povezanost sa industrijskim proletarijatom bila je očigledno slučajna. Nikakva posebna forma demonstracija nije bila predviđena od strane nove radničke i socijalističke internacionale. Koncept radničkih svetkovina ne samo što nije pomenut u izvomoj odluci tog tela (1889- godine) nego su ga razni

412

"Korišćenje od strane ostrašćenih, a ipak praktičnih ljudi, antičkog obreda da bi se obeležio modemi sjaj carstva, prepoznavanje tradicionalne krune od strane slobodne demokratije, kao simbola širom sveta rasprostranjene dominacije njihove rase, predstavlja ne prostu pompu, nego događaj od najvećeg istorijskog interesa."35 Slava i veličina, bogatstvo i moć, mogu simbolički da se podele sa siromašnima kroz ličnosti kraljevske porodice i njihove rituale. Što veća moć, neko bi mogao da primeti, to manje atraktivna buržoaska opcija za monarhiju. I, možemo da prizovemo u pamćenje da je u Evropi monarhija ostala univerzalna forma države između 1870. i 1914. godine, osim u slučaju Francuske i Svajcarske. x

II Najuniverzalnije političke tradicije izmišljene u ovom periodu bile su dostignuće država. Međutim, uspon organizovanih masovnih pokreta koji su tražili poseban ili čak altemativan status u odnosu na državu, vodio je do sličnih razvojnih procesa. Neki od ovih pokreta, posebno politički 35 J. E. C. Bodley, The Coronation ofEdvard VII: A Chapter European andImperialHistory (London, 1903), str. 153, 201.

413

36 Maurice Dommanaget, Histoire du Premier Mai (Paris, 1953), str. 36-37.

414

Erik Hobsbom


borbeni revolucionari aktivno odbacivali na ideološkim osnovama. Ipak, izbor datuma tako snažno ispunjenog simbolizmom stare tradicije potvrdio se kao značajan, čak iako je kao što Van Genep pretpostavlja - u Francuskoj antiklerikalizam radničkog pokreta pružio otpor uključivanju tradicionalnih narodnih praksi u njihovu proslavu Prvog maja37. Od početka je ta prilika privlačila i apsorbovala ritualne i simboličke elemente, posebno one vezane za kvazireligijske ili numinozne proslave ("Maifeier"), što je predstavljalo praznik u oba smisla te reči (Engels, osvrčući se na njega kao na "demonstracije", koristi izraz "Feier", od 1893. godine.38 Adler je prepoznao ovaj element u Austriji od 1892, a Vandervelde u Belgiji od 1893- godine). Andrea Kosta je to koncizno izrazio za Italiju (1893. godine): "Katolici imaju Uskrs; stoga će radnici imati svoj sopstveni Uskrs."39 Postoje takođe ređi osvrti na Vitsun. Neobično sinkretična prvomajska propoved iz Šarlroa (Belgija), preživljava od 1898. godine pod zajedničkim epigrafima "Proleteri svih zemalja ujedinite se" i 'VoIite jedan drugog"40. Crvene zastave, jedini univerzalni simbol pokreta, od početka su bile prisutne, ali u više zemalja to je bilo i cveće: karanfil u Austriji, crvena (papirna) ruža u Nemačkoj, kupina i mak u Francuskoj, kao i glog, simbol obnove, ko-

ji je za kratko vreme usvojen, a zatim zamenjen, od sredine 1900-ih, đurđevkom, čije su asocijacije bile nepolitičke. Malo se zna o ovom jeziku cveća, koji je, sudeći takođe po prvomajskim pesmama u socijalističkoj književnosti, bio spontano povezan sa ovom prilikom. On je sigurno pogodio osnovnu notu Prvog maja, vremena, obnove, rasta, nade i radosti (setimo se devojke sa rascvetalom granom gloga, povezanoj u narodnom pamćenju sa pucnjavom u Furmijeu, Prvog maja 1891. godine)41. Podjednako, Prvi maj je igrao veliku ulogu u razvoju nove socijalističke ikonografije 1890-ih u kojima je, uprkos očekivanog naglaska na borbi, preovladavala nota nade, vere i dolaska svetlije budućnosti - često izražena metaforom posađene biljke42. Desilo se da je proslavljanje 1. maja inicirano u vreme izuzetnog rasta i ekspanzije u radničkim i socijalističkim pokretima mnogih zemalja, i svakako ne bi moglo da bude ustanovljeno u političkoj atmosferi koja je davala manje nade. Drevni simbolizam proleća, koji je sasvim slučajno povezan sa njim, u ranim 1890-im je savršeno odgovarao prilici. On je tako ubrzo bio transformisan u godišnju svetkovinu i obred velikog naboja. Godišnje ponavljanje uvedeno je da ispuni zahteve nižih slojeva. Time je originalni politički sadržaj tog trenutka - zahtev za osmočasovnim radnim danom - neizbežno skliznuo u pozadinu, da bi ustupio mesto sloganima koji su određene godine privlačili nacionalne radničke pokrete, ili češće, neodređenim tvrdnjama o prisutnosti radničke klase, ili još češće, na primer u mnogim la-

37 A. Van Gennep, Manuel de Folklore Frangais I, iv, Les Ceremonies Pćriodiques Cycliques et Saisonnieres, 2: Cycle de Mai (Paris, 1949), str. 1719. 38 Engels to Sorge 17 May 1893, in Briefe und Ausztige aus Briefen an F. A. Sorge u.A. (Stuttgart, 1906), str. 397. Videti i Victor Adler, Aufsatze, Reden und Briefe (Vienna, 1922), i, str. 69. 39 Dommanget, op. cit, str. 343. 40 E. Vandervelde and J. Destree, Le Socialisme en Belgique (Paris, 1903), str. 417-418.

415

41 Maxime Leroy,LaCoutume Ouvriere (Paris, 1913), i, str. 246. 42 E. J. Hobsbawm, "Man and Woman in Socialist Icono-

graphy", History Worksbop, vi (Autumn 1978), str. 121-138; A. Rossel, Premier Mai. Quatre-Vingt-Dix ans de Luttes Populaires dans leMonde (Paris, 1977).

416

Erik Hobsbom

Masovna proizvodnja tradicija_________417

tinskim zemljama, zajedničkom sećanju na "Čikaške mučenike". Jedini originalni element koji je istrajavao, bio je, umnogome simultani, internacionalizam demonstracija: u ekstremnom slučaju Rusije u 1917. godine, revolucionari su zapravo izneverili svoj sopstveni kalendar da bi proslavljali svoj 1 . maj kad i ostatak sveta. I svakako, javna parada radnika kao klase činila je suštinu rituala. Bio je to, kako su komentatori zabeležili, čak i među radikalnim i revolucionarnim godišnjicama,jedini praznik koji bi se povezivao sa industrijskom radničkom klasom i ni sa jednom drugom; iako su - bar u Britaniji - posebne zajednice industrijskih radnika već pokazivale znake izmišljanja opštih kolektivnih predstavljanja sebe kao dela svojih radničkih pokreta. (Duramska rudarska svečanost je održana prvi put 1871. godine)43. Kao i svi takvi ceremonijali, to je bilo, ili je postalo, u osnovi porodično okupljanje u dobrom raspoloženju. Klasične političke demonstracije nisu obavezno bile ovakve. (Ovakav karakter mogao je još uvek da se vidi u takvim kasnije "izmišIjenim tradicijama" kao što su nacionalni festivali italijanskih komunističkih novina Unita). Kao i svi takvi festivali, i ovaj je kombinovao javno i privatno stvaranje dobrog raspoloženja i veselja sa potvrđivanjem lojalnosti pokretu koji je bio osnovni elemenat svesti radničke klase: govorništvO - u tim danima što duže to bolje, jer je dobar govor bio i inspiracija i zabava - zastave, bedževe, slogane i tako dalje. Najvažnije, ono je utvrđivalo prisustvo radničke klase kroz najo-

snovnije utvrđivanje njene moći: uzdržavanje od rada. Jer, paradoksalno, uspeh Prvog maja imao je tendenciju da bude proporcionalan svome povlačenju od konkretnih svakodnevnih aktivnosti pokreta. Taj uspeh je bio najveći tamo gde su aspiracije socijalista prevladale nad političkim realizmom i proračunom radničkih sindikata, koji su, kao u Nemačkoj i Britaniji44, imali tendenciju da daju prednost demonstracijama prve nedelje u mesecu nad jednodnevnim štrajkom na Prvi maj svake godine. Viktor Adler osetljiv na raspoloženja austrijskih radnika, insistirao je na demonstrativnom štrajku, nasuprot savetu Kauckog, i kao posledica toga, austrijski Prvi maj dostigao je neobičnu snagu i odjek.45 Tako, kao što smo videli, Prvi maj nije u tolikoj meri formalno izmišljen od strane vođa pokreta, koliko je prihvaćen i institucionalizovan s njihove strane na inicijativu njihovih sledbenika. Snaga nove tradicije bila je nesumnjivo poštovana od strane njenih protivnika. Hitler, sa svojim izoštrenim osećanjem za simbolizam, smatrao je poželjnim ne samo da uvrsti crvenu radničku zastavu, nego i Prvi maj, preokrećući ga u zvaničan "nacionalni dan rada" 1933. godine i potom razblažio njegove proleterske asocijacije46. Možemo, uzgred, da primetimo, da je Prvi maj sada postao opšti praznik rada u EEZ-u. Prvi maj i slični rituali rada su na pola puta između "političkih" i "društvenih" tradicija. One pripadaju prvima

43 Edward Welbourne, TbeMiners’ Unions of Northumberlan andDurham (Cambridge, 1923), str. 155; John Wilson, AHistory of tbe Durham Miners’ Association 1870-1904 (Durham, 1907), str. 31, 34, 59; W. A. Moyes, TheBanner Book (Gateshead, 1974). Ove godišnje demonstracije izgleda da su potekle iz Jorkšira 1866. godine.

44Carl Schorske, German Social Democracy, 1905-1917: The DevelopmentoftheGreatSchism (NewYork, 1965 prir.),str. 91-97. 45 M. Ermers, Victor Adler: Aufstieg u. Grosse einer sozialistischen Partei (Vienna and Leipzig, 1932), str. 195. 46 Helmut Hartwig, "Plaketten zum 1. Mai 1934-39"* Aesthetik undKommunikation, vii, no. 26 (1976), str. 56-59.

418

Erik Hobsbom

kroz povezanost sa masovnim organizacijama i partijama koje bi mogle - i svakako imale za cilj - da postanu režimi i vlast, a drugima zato što su izvorno izražavale radničku svest o svom postojanju kao posebne klase, koliko god je ovo bilo neodvojivo od organizacija te klase. Dok su u mnogim slučajevima kao što je austrijska socijaldemokratija ili britanski rudari - klasa i organizacija postale neodvojive, ne pretpostavlja se da su one identične. "Pokret" je razvio sopstvene tradicije, koje su delile vode i borbeni članovi, ali ne obavezno i glasači i sledbenici; obmuto, klasa je mogla da razvije svoje sopstvene "izmišljene tradicije" koje su bile i nezavisne od organizovanih pokreta, i, čak, sumnjive u očima aktivista. Dve od njih, i jedna i dmga očigledno produkti našeg doba, zaslužuju kratak osvrt. Prva je pojava - posebno u Britaniji ali možda istovremeno i u dmgim zemljama - odevanja kao demonstracije pripadnosti kiasi. Dmga je povezana sa masovnim sportovima. Nije slučajno da je strip koji je blago satirizovao tradicionalnu mušku kultum radničke klase starih industrijskih zona Britanije (posebno severo-istok) izabrao kao svpj naziv i simbol pokrivalo za glavu koje je stvamo predstavljalo amblem klasne pripadnosti britanskog proletarijata kad ovaj nije bio na poslu: "Endi Kačket". Slično izjednačavanje klase i kape postojalo je donekle u Francuskoj47, i moguće, u nekim delovima Nemačke. U Britaniji, bar ikonografska evidencija navodi na to da se proleteri nisu univerzalno poistovećivali sa kačketom do 1890-ih, ali da je do 47 "L’ouvrier meme ne porte pas ici la casquette et la blo primetio je prezrivo Žil Valez u Londonu 1872., za razliku od klasno svesnih Parižana. Paul Martinez, The French Communard. Refugees inBritain, 1871-1880 (Univ. of Sussex, doktorska disertacija, 1 9 8 1 ), str. 341.

Masovna proizvodnja tradicija_________ 419 kraja edvardovskog doba - kao što potvrđuju fotografije masa koje se razilaze sa fudbalskih utakmica ili velikih mitinga - poistovećivanje bilo gotovo potpuno. Uspon proleterske kape čeka svog hroničara. Možemo da pretpostavimo da će ona ili on pronaći vezu između njene istorije i razvoja masovnih sportova, stoga što se ovaj posebni tip pokrivala za glavu prvo pojavio kao deo sportske odeće u gomjim srednjim klasama. Šta god bilo njegovo poreklo, ono je očigledno postalo karakteristika radničke klase, ne samo zato što bi pripadnici dmgih klasa, ili oni koji su imali aspiracija prema takvom statusu, oklevali da budu pomešani sa proleterima, nego i zato što manuelni radnici nisu marili da izabem (osim bez sumnje u vrlo formalnim prilikama) da pokrivaju glave na bilo koji dmgi od mnogih raspoloživih načina. Kejr Hardijev demonstrativni ulazak u parlament sa kačketom ( 1 8 9 2 . godine) pokazuje da je u tome prepoznat elemenat klasnog potvrđivanja48. Nije nerazumno pretpostaviti da su mase toga bile svesne. U okvim jednog nedovoljno poznatog načina odevanja, oni su u poslednjim decenijama XIX i prvoj deceniji XX veka prilično brzo usvojili običaj da nose kačket, kao deo karakterističnog obrasca "kulture radničke klase" koji se tada uobličavao. Ostaje da se napiše odgovarajuća istorija proleterskog načina odevanja u dmgim zemljama. Ovde možemo samo da zabeležimo da su njene političke implikacije bile jasno shvaćene, ako ne pre 1914. godine, onda svakako između dva rata, kao što svedoči ovo sećanje na prvu nacionalsocijalističku (zvaničnu) prvomajsku paradu u Berlinu 1933. godine: 48 Hardijeva sopstvena kapa. slična lovačkoj, predstavlja prelaznu fazu ka moguće univerzalnom, "Endi kačketu".

420

Erik Hobsbom


"Radnici.... su nosili pohabanu, ali čistu odeću i takve mornarske kape kakve su tada bile opšti spoljni znak raspoznavanja njihove klase. Ove kape bile su ukrašene neupadljivim kaišem najčešće od crnog laka, ali često zamenjenim kožnim kaišem sa kopčama. Socijaldemokrate i komunisti nosili su ovaj tip kaiša na svojim kapama, nacionalsocijalisti drugi tip, razdvojen u sredini. Ova sitna razlika odjednom je zapadala za oko. Banalna činjenica da je više radnika nego ikad nosilo na svojim kapama razdvojene kaiševe nosila je fatalnu poruku o izgubljenoj bici"49.

fudbal je funkcionisao i na lokalnom i na nacionalnom nivou, tako da je tema dnevnog fudbalskog meča obezbedila zajedničku osnovu za razgovor između praktično bilo koja dva radnika muškog pola u Engleskoj ili Škotskoj. Priroda fudbalske kulture u ovom periodu - pre nego što je ona duboko prodrla u urbane i industrijske kulture dmgih zemalja - još uvek nije dobro shvaćena52. Njena socio-ekonomska stmktura je poznatija. Originalno razvijan od strane srednjih kiasa u državnim školama kao amaterski sport koji izgrađuje karakter, on je za kratko vreme (do 1885. godine) proletarizovan i prema tome profesionalizovan; simbolička prekretnica - koja je prepoznata kao klasni sukob - bio je poraz Old Etonijansa od strane Bolton Olimpika u finalu kupa 1883. godine. Sa profesionalizacijom, većina filantropskih i moralizatorskih figura iz nacionalne elite se povukla ostavivši mkovođenje klubova u mkama lokalnih biznismena i dmgih uglednih ljudi. Oni su predstavljali čudnu karikatum klasnih odnosa industrijskog kapitalizma, pošto su bili poslodavci pretežno proleterskoj radnoj snazi, koja je bila privučena u industriju višim nadnicama, mogućnošću da postanu srećni dobitnici pre nego što se penzionišu (zahvaljujući dobrotvomim mečevima), ali iznad svega mogućnošću da se proslave. Stmktura britanskog fudbalskog profesionalizma bila je prilično različita od profesionalizma u sportovima u kojima su srednje klase i aristokratija učestvovale (kriket) ili su ih kontrolisale (trke) ili od onih gde je narodska

Politička veza radnika i kape u Francuskoj između ratova takođe je ustanovljena (la salopette), ali njena istorija pre 1914. godine tek čeka da bude istražena. Prihvatanje sportova, posebno fudbala, kao masovnog proleterskog kulta, ostalo je podjednako nepoznato, ali se bez sumnje odigralo podjednako brzo50. Ovde je lakše ustanoviti vremenski period. Između sredine 1870-ih, najranije, i sredine ili kasnih 1880-ih, fudbal je zadobio sve institucionalne i ritualne karakteristike koje su nam dan danas poznate: profesionalizam, Liga, kup, sa godišnjim hodočaščima vemika koji demonstriraju proleterski trijumf u glavnom gradu, redovna poseta subotnjem meču, "navijači" i njihova kultura, ritualno rivalstvo, obično između dve polovine industrijskih gradova ili velikih urbanih zona (Mančester Siti i Junajted, Nots Kaunti i Forest, Liverpul i Everton). Štaviše za raziiku od dmgih sportova sa regionalnom ili lokalnom proleterskom bazom - kao što je ragbi unija u Južnom Velsu51 49 Stephan Hermlin, Abendlicht (Leipzig, 1979), str. 92. 50 Tony Mason, Association Football and Englisb Sbciety,

1863-1915 (Brighton, 1980). 51 Up. David B. Smith and Gareth W. Williams, Field ofPraise: Official History of the Welsh Rugby Union, 1881-1981 (Cardiff, 1981 ).

421

52 U drugim zemljama, pionire su predstavljali britanski iseljenici i timovi lokalnih fabrika kojima suupravljali Britanci, ali iako je jasno da je fudbal do 1914. godine u nekim glavnim gradovima i industrijskim zonama evropskog kontinenta bio u jednoj meri naturalizovan, teško da je već tada bio postao masovni sport.

422

Erik Hobsbom


zabava postala biznis, što je bilo drugo sredstvo bekstva od sudbine radničke klase; i ono je takođe predstavljalo model za neke sportove siromašnih (boks)53. Po svoj prilici postojala je tendencija da se fudbaleri biraju od kvalifikovanih, pre nego od nekvalifikovanih radnika54, verovatno za razliku od boksa, sporta koji je regrutovao Ijude iz okruženja u kojima je sposobnost da se vlada sobom bila ili korisna za preživljavanje, na primer u velikim gradskim slamovima, ili je bila deo muške kulture povezane sa vrstom posla, na primer u rudnicima. Iako je urbani i radnički karakter fudbalskih masa očevidan55, njihov tačan sastav prema godinama ili socijalnom poreklu nije jasan; niti je jasan razvoj "navijačke kulture" i njenih običaja; niti mera u kojoj tipični fudbalski entuzijasta (za razliku od tipičnog navijača na trkama) jeste ili je nekad bio aktivan igrač amater. S druge strane, jasno je da, dok je za mnoge ljude ove vrste, kao što pokazuju apokrifne poslednje rači borbenog radničkog aktiviste, vera u Isusa Hrista, Kajra Hardija i Hadersfild Junajted išla zajedno, organizovani pokret pokazivao je kolektivni nedostatak entuzijazma za ove stvari, kao i za nekoliko drugih nepolitičkih aspekata svesti radničke klase. Svakako, za razliku od centralnoevropske socijaldemokratije, britanski radnički pokret nije razvio svoje sopstvene sportske organizacije, sa izuzetkom biciklističkih klubova u 1890-im godinama

čije su veze sa progresivnim načinom mišljenja bile zapažene56. Koliko god malo znali o masovnom sportu u Britaniji, još manje znamo o onom na kontinentu. Reklo bi se da je ovde sport koji je uvezen iz Britanije ostao zabran srednje klase mnogo duže nego u zemlji iz koje je potekao, ali da su se inače obraćanje fudbala radničkoj klasi, zamena amaterskog fudbala srednje klase plebejskim profesionalnim fudbalom i sve veća masovna urbana identifikacija sa klubovima, razvijali na sličan način57. Najveći izuzetak, nevezan za takmičenja, bliži šou biznisu nego aktivnostima na otvorenom prostoru, kao što je rvanje (sumnjiv nemačkom gimnastičkom pokretu, ali sa širokom popularnom podrškom), bio je biciklizam. Na kontinentu je ovo verovatno bio jedini moderan masovni sport - o čemu svedoči konstrukcija velodroma u velikim gradovima - četiri samo u

53 W. F. Mandle, "The Professional Cricketer in England in the Nineteenth Century", Labour History (Journal of the Australian Society for the Study of Labour History), xxiii (Nov. 1972), str. 1-16; Wray Vamplew, The Tutf: A Social and Economic History ofHorse Racing (London, 1976). 54 Mason, op. cit, str. 90-93. 55 Mason, op.cit, str. 153-156.

423

56 Na pamet padaju biciklistički Klarion klubovi, ali i osnivanje Oadbi biciklističkog kluba, od strane radikalnog lokalnog lovokradice, radničkog aktiviste i opštinskog savetnika. Priroda ovog sporta - kojeg su u Britaniji tipično upražnjavali mladi amateri - bila je prilično različita od masovnog proleterskog sporta. David Prynn, "The Clarion Clubs, Rambling and Holiday Associations in Britain since the 1890s’, Joumal of Contemporary History, xi, br. 2 i 3 (July 1976), str. 65-77; anon., "The Clarion Fellowship", Marx Memorial Library Quarterly Bulletin, lxxvii (Jan-Mar. 1976), str. 6-9; James Hawker, A Victorian Poacher, prir. G. Christian (London, 1961), str. 25-26. 57 U rurskom klubu Schalke 04, trideset pet od četrdeset četiričlanakoji se mogu identifikovati u periodu 1904-1913. godine, bili su rudari, radnici ili zanatlije; takođe u periodu 1914-1924 sedamdeset tri od osamdeset osam, a u periodu 1924-1934, devedeset jedan od sto dvadeset dva. Siegfried Gehrmann, "Fussball in einer Industrieregion", u: J. Reulecke i W. Weber (prir.), Familie, Fabrik, Feierabend (Wuppertal, 1978), str. 377-398.

424

Erik Hobsbom

Berlinu pre 1913 - i ustanovljavanje Tour de France-a. 1903. godine. Pokazuje se da su u Nemačkoj bar vodeći profesionalni biciklisti bili radnici58. Profesionalni šampionati postojali su u Francuskoj od 1881. godine, u Švajcarskoj i Italiji od 1892. godine, u Belgiji od 1894. godine. Nema sumnje da su jak komercijalni interes za ovaj sport od strane proizvođača i drugi reklamni interesi ubrzali njegovu popularnost59.

III Mnogo teže pitanje bilo je da se uspostavi klasno prisustvo elite nacionalne srednje klase, kao i učešće šire srednje klase, a to je postalo prilično hitno u vreme kada su zanimanja koja su pretendovala na status srednje klase, ili broj onih koji su imali prema njemu aspiracije, rasli izvesnom brzinom u industrijskim zemljama. Kriterijum za članstvo u ovakvim klasama nije nikako mogao biti tako jednostavan kao rođenje, vlasništvo nad zemljom, manuelni rad, ili priznanica o zaradi, i, iako je društveno priznat minimum svojine i zarade bez sumnje bio neophodan uslov za to, on nije bio dovoljan. Štaviše, po prirodi stvari takva klasa je uključivala osobe (ili pre porodice) vrlo različitih' stupnjeva bogatstva i uticaja, a svaki sloj je nastojao da na podređene gleda s visine. Fluidnost granica činila je uspostavljanje jasnih kriterijuma o socijalnoj različitosti neobično teškim. Pošto su srednje klase bile par excellance locus socijalne mobilnosti i individualnog samorazvoja, pristup 58 Annemarie Lange, Das Wilhelminische Berlin (E. Berlin, 1967), gl. 13, posebno str. 561-562. 59 Dino Spatazza Moncada, Storia del Ciclismo dai Primi Passi ad Oggi (Parma, bez datuma).

Masovnaproizvodnja tradicija_________425 u njih bi se teško mogao zatvoriti. Problem je bio dvostruk. Prvo, kako definisati i odvojiti istinsku nacionalnu elitu gornje srednje klase (haute bourgeoisie, Grossburgertum) onda kada su relativno čvrsti kriterijumi kojima bi subjektivna klasna pripadnost mogla biti definisana u stabilnim lokalnim zajednicama, bili narušeni, a poreklo, srodstvo, međusobno venčavanje, lokalna mreža poslova, privatne društvene veze i politika nisu više omogućavale pouzdanu orijentaciju. Drugo, kako da se uspostavi identitet i način predstavljanja za relativno veliku masu onih koji niti su pripadali ovoj eliti niti "masama" - ili čak onom očigledno inferiornom redu sitne buržoazije "nižih srednjih klasa" koje je bar jedan britanski komentator nepokolebljivo razvrstao sa manuelnim radnicima, pošto pripadaju svetu škola sa intematom60. Da li bi ona mogla biti definisana, da li bi mogla da sebe definiše dmgačije nego kao da se "u osnovi sastoji od porodica koje se socijalno uzdižu", kao što je francuski posmatrač britanske scene smatrao, ili kao ono što je preostalo kada su mnogo očiglednije prepoznatljive mase i "gornjih deset" bile izuzete iz populacije, kako je jedan Englez učinio?61 Dalje se pojavljivao problem koji je dodatno zakomplikovao ovo pitanje: pojava da se žena srednje klase sve više emancipovala, i sama po sebi, postajala akter na javnoj sceni. Dok je broj dečaka u francuskim licejima između 1897. i 1907. godine porastao sasvim skromno, broj devojčica se povećao za 170%. 60 W. R. Lawson, John Bull and his Schools: A Book for Parents, Ratepayers and Men ofBusiness (Edinburgh and London, 1908), str. 3961 Paul Descamps, L’Education dans les Ecoles Anglaises, Bib. delaScienceSociale(Paris,Jan. 1911), str. 25; Lawson, op. cit, str. 24.

426

Erik Hobsbom

Za višu srednju klasu ili "haute bouergeoisie" kriterijumi i institucije koji su prethodno služili da bi se aristokratska vladajuća klasa prikazala kao bolja, predstavljali su očigledan model samo ih je trebalo proširiti i prilagoditi. Fuzija dve klase u kojoj su nove komponente prestale da se prepoznaju kao nove, bila je ideal, iako taj ideal verovatno nije bilo moguće sasvim dostići, čak ni u Britaniji, gde je bilo sasvim moguće za porodicu notingemskih bankara da postigne da kroz nekoliko generacija sklapa brakove sa kraljevskom porodicom. Ono što je omogućilo ovakvu asimilaciju (sve dok su one bile institucionalno dozvoljene), bio je taj element stabilnosti koji je, kao što je firancuski posmatrač primetio u Britaniji, uspostavio razliku između već etabliranih i onih tek pristiglih generacija visoke buržoazije koje su se u prvoj generaciji tek uspinjale na društvenoj lestvici62. Brzo sticanje zaista ogromnog bogatstva takođe bi omogućavalo prvoj generaciji plutokrata da sebi priušte aristokratski milje, koji je u buržoaskim zemljama počivao ne samo na tituli i poreklu, nego i na dovoljnoj količini novca da se održava odgovarajući luksuzni životni stil63. U edvardovskoj Britaniji, plutokrati su rado prihvatali takve mogućnosti64. Ipak, pojedinačna asimilacija mogla je da posluži samo izrazitoj manjini. ' Osnovni aristokratski kriterijum porekla bi, međutim, mogao da se prilagodi u cilju definisanja relativno velike nove elite gornje srednje klase. Tako se razvila strast za genealogijom u SAD u 1890-im godinama. Bilo je to prevashodno žensko interesovanje: "Kćeri američke revoluci62 Descamps, op. cit, str. 11, 67. 63 Ibid, str. 11.

64Jamie Camplin, The Rise ofthe Plutocrats: Wealth and Power in Edmardian England (London, 1978).

Masovna proizvodnja tradicija_________427 je" (1890) su živele i razvijale se, dok su malo ranije "Sinovi američke revolucije" izbledeli i izgubili se. Iako je prividni cilj bio da se belci i protestanti rođeni u Americi razlikuju od mase novih imigranata, njihov stvarni cilj je bio da se ustanovi ekskluzivni gomji sloj unutar bele srednje klase. D.A.R. nisu imale više od 30 000 članova 1900. godine, najviše u uporištima "starog" novca - Konektikatu, Njujorku, Pensilvaniji - mada takođe i među čikaškim milionerima koji su bili u ekspanziji65. Organizacije kao što su ove razlikovale su se od mnogo restriktivnijih napora da se oformi gmpa porodica kao kvazi-aristokratska elita (uključivanjem u Društveni registar [Social Register], i slično), zahvaljujući tome što su obezbeđivale povezanost širom nacije. Moglo se očekivati da će manje ekskluzivni D.A.R. pre da pronađe odgovarajuće članstvo i u takvim gradovima kao Omaha, nego vrlo elitistički Društveni registar. Istorija potrage srednje klase za genealogijom ostaje da se napiše, ali sistematska američka koncentracija na ovo zanimanje bila je verovatno, u ovom periodu, donekle izuzetna. Mnogo značajnije bilo je školovanje, dopunjeno u izvesnom smislu amaterskim sportovima, koji su bili tesno povezani s njim u anglosaksonskim zemljama. Ovo zbog toga što je školovanje obezbeđivalo ne samo pogodno sredstvo socijalne kompatibilnosti između pojedinaca ili porodica kojima je nedostajao inicijalni lični odnos, a na nacionalnoj skali, sredstva uspostavljanja zajedičkih obrazaca ponašanja i vrednosti, nego takođe i set međusobno povezanih mreža između produkata uporedivih institucija i, indirektno, kroz institucionalizaciju "starih dmgova", "alumnusa" ili "Alte Herren"- a, snažnu mrežu intergeneracijske stabilnosti i kontinuiteta. Štaviše, ono je donosilo, u grani65 Davies, Patriotism on Parade, str. 47, 77.

428

Erik Hobsbom

cama, mogućnost širenja elite gornje srednje klase, socijalizovane u određenom odgovarajuće prihvatljivom maniru. Svakako, obrazovanjc u XIX veku postalo je u najvećoj meri pogodan i univerzalan kriterijum za određivanje socijalne stratifikacije, iako nije sasvim jasno kada je on to činio. Osoba koja je imala samo osnovno obrazovanje neizbežno je klasifikovana kao pripadnik nižih redova. Minimalni kriterijum za prihvatanje statusa srednje klase bilo je srednje obrazovanje između, recimo, četrnaeste i šesnaeste godine. Više obrazovanje, izuzev u slučaju nekih vrsta strogo usmerene profesionalne obuke, jasno je kvalifikovalo osobu za gomju srednju klasu i dmge elite. Uzgred, sledi da je tradicionalna građansko-preduzetnička praksa slanja sinova na posao u srednjim tinejdžerskim godinama, ili izbegavanja univerzitetskog obrazovanja, izgubila osnov. To se svakako desilo u Nemačkoj, gde je 1867. godine trinaest od četrnaest industrijskih gradova Rajnlanda odbilo da da doprinos proslavi pedesete godišnjice bonskog univerziteta na temelju toga što ga nisu pohađali ni industrijalci ni njihovi sinovi66. Do 1890-ih godina procenat bonskih studenata iz porodica Besitzbiirgertum-a porastao je od 23 do skoro 40, dok su oni iz tradicionalne profesionalne buržoazije (Bildungsbiirgertum) pali sa 42 na 3167. To je verovatno bilo tako u Britaniji, iako su firancuski posmatrači u 1 8 9 0 -im godinama još uvek beležili sa iznenađe-

66 Citirano u E.J. Hobsbawm, TbeAgeofCapital (London, 1977),

str. 59; F. Zunkel, "Industrieburgertum in Westdeutschland", in H. U. Wehler (ed.), Modeme deutsche Sozialgeschichte (Cologne and Berlin, 1966), str. 323. 67K. H. Jarausch, "The Social transformation of the University: The Case of Prussia 1865-1915", Joumal of Social History, xii, no. 4 (1979), str. 625.

Masovna proizvodnja tradicija_________429 njem da su Englezi retko napuštali školu posle 16 godine68. Ovo svakako nije bio slučaj u gornjoj srednjoj klasi, iako je malo sistematskih istraživanjaurađeno na ovu temu. Skolovanje u srednjim školama donelo je opšti kriterijum pripadanja srednjoj klasi, ali suviše opšti da bi definisao i selekcionisao elite koje su se brzo razvijale, pa ipak brojčano bile prilično male, i koje su, bilo da ih zovemo vladajuća klasa ili "establišment", zapravo vodile državnu politiku. Cak i u Britaniji, gde nikakav sistem državnog srednjeg obrazovanja nije postojao pre dvadesetog veka, posebna podvrsta "javnih škola" morala je da se formira unutar srednjeg obrazovanja. One su prvi put zvanično definisane 1860-ih godina, i razvijale su se i kroz porast broja učenika devet škola tada priznatih kao takvih, (od 2 741 dečaka 1860. godine, na 4 553 1 9 0 6 . godine); takođe kroz dalje dodavanje škola za koje se priznavalo da pripadaju eliti. Pre 1868. godine, najviše dva tuceta škola su imala ozbiljan zahtev za ovakvim statusom, ali do 1902. godine prema Honejevim kalkulacijama, one su se sastojale od minimalne "kratke liste" od 64 škole i maksimalne "duge liste" od 104 škole, okvimo oko 60 ili nešto više neodređenih slučajeva69. Univerziteti su se u ovom periodu razvijali u većoj meri tako što su povećavali prijem nego kroz nove fondacije, ali ovaj rastjebio dovoljno dramatičan da izazove ozbiljnu brigu o hiperprodukciji diplomaca, bar u Nemačkoj. Između sre68 Max Leclerc, L'Education des ClassesMoyennes etDirigeantes en Angleterre (Paris, 1894), str. 133, 144; P. Bureau, "Mon Sejour dans une Petite Ville d’Angleterre", La Science Sociale (suivant la MethodedeF. LePlaf), 5“hyr, ix (1890), str. 70. up. takođe i Patrick Joyce, Work, Society and Politics: The Culture of the Factory in Later Victorian England (Brighton, 1980), str. 29-34. 69 J. R. de S. Honey, Totn Broum’s Universe: Tbe Development of the Victorian Public Scbool (London, 1977), str. 273.

Erik Hobsbom


dine 1870-ih i 1880-ih godina, broj studenata se skoro udvostručio u Nemačkoj, Austriji, Francuskoj i Norveškoj, a više nego udvostručio u Belgiji i Danskoj70. Ekspanzija u SADbilaje još spektakularnija. Do 1913- godine, bilo je 38,6 studenata na 1 0 0 0 0 stanovnika u toj zemlji, u poređenju sa uobičajenom kontinentalnom vrednošču od 9-11,5 (i manje od osam u Britaniji i Italiji)71. Problem definisanja efektivne elite unutar rastućeg broja onih koji su posedovali ulaznicu u vidu traženog obrazovanja bio je stvaran. U najširem smislu, rešavanju tog problema se pristupilo kroz institucionalizaciju. Godišnjak javnih škola (izlazio od 1889- godine) ustanovio je škole - članice takozvane Hedmasters konferencije, kao prepoznatljivu nacionalnu, pa čak i internacionalnu zajednicu, ako ne jednakih, ono bar uporedivih; i Birdovo Američko bratstvo koledža (7 izdanja između 1879. i 1914. godine) učinilo je isto; članstvo u njemu označavalo je elitu u masi američkih univerzitetskih studenata. Ipak, tendencija nastojanja da se oponašaju institucije pridošlica, učinila je poželjnim da se povuče linija između istinske "gomje srednje klase" ili elita, i onih jednakih koji su bili manje jednaki od ostalih72.

Razlog za ovo nije bio samo snobovski. Narastajuća nacionalna elita takođe je zahtevala konstmkciju istinski efektivnih mreža interakcije. Ovde, može se pretpostaviti, leži značaj institucije "starih dmgova", "alumni"-ja ili "Alte Herren", koji se sada razvio i bez kojeg "mreža starih dmgova" nije mogla da postoji kao takva. U Britaniji "večere starih dmgova" izgleda da su otpočele u 1870-im godinama, "dmštva starih dmgova" otprilike u isto vreme - ona su se umnožila posebno u 1890-im godinama, praćena, kratko zatim, izmišljanjem odgovarajuće "stare školske veze"73. Izgleda da praksa slanja sinova u očevu stam školu svakako nije postala uobičajena pre kraja veka: samo 5% Amoldovih učenika poslalo je svoje sinove u Ragbi74. U SAD stvaranje "odseka bivših studenata" takođe je počelo u 1870-im godinama, formirajući kmgove kultivisanih ljudi koji inače ne bi poznavali jedan drugog75, i tako, nešto kasnije, konstmisali razrađene bratstveničke kuće u koledžima, finansirane od strane bivših učenika koji su tako demonstrirali ne samo svoje bogatstvo i međugeneracijske veze, nego takođe - kao i u slučaju sličnog razvoja nemačkih studentskih udmženja76 - svoj uticaj na mlađu generaciju.

70 J. Conrad, "Die Frequenzverhaltnisse der Univesitaten der hauptsachlichsten Kulturlander auf dem Europaischen Kontinent", Jahrbucberf N. ČK u. Statistik, 3rdseries, i (1891), str. 376-394. 71 Joseph Ben-David, "Professions in the Class System of Present-Day Societies", Current Sociology, xii, no. 3 (1963-1964), str. 63-64. 72 "Kao posledica opšteg snobizma Engleza, iznad svega onih Engleza koji su se uspinjali na društvenoj lestvici, obrazovanje srednje klase imalo je tendenciju da se formira po modelu više srednje klase, ali uz manji utrošak vremena i novca", "Descamps, L’Education dans les Ecoles Anglaises, str. 67. Fenomen daleko od toga da je bio čisto britanski.

73 Ibe Book ofPublic School, OldBoys, Univesity, Navy, Army, Air Force and Club Ties, uvod James Laver (London, 1968), str. 31; videti i Honey, op. cit. 74 Honey, op. cit, str. 153. 75 W. Raimond Baird, American College Fratemities: A DescriptiveAnalysis ofthe Society System ofteh Colleges ofthe US with aDetailedAccountofeach Fratemity, 4thedn (NewYork, 1890), str. 2 0 -2 1 . 76 Bernard Oudin, Les Corporations Allemandes d’Etudiants (Paris, 1962), str. 19; Detlef Grieswelle, "Die Soziologie der Kosener Korps 1870-1914": u Student und Hochschule im 19Jarhundert: Studien undMaterialien (Gottingen, 1975).

430

431

432

Erik Hobsbom

Masovna proizvodnja tradicija_________ 433

Tako jeBetaPi Gama imala 16 odeljenja bivših studenata u 1889. a 1 1 0 1 9 1 3 . godine; samo jednu bratstveničku kuću 1889. (iako su neke već bile izgrađene) ali 47 1913- godine. P i Delta Beta imala je prvo udruženje bivših studenata 1876, ali do 1913- godine broj je porastao skoro do jedne stotine. TABELA 2. Alumni bratstvo Delta Kappa Epsilon (Dortmund.)77 1850-tih Civilna službenici i pravnici Medicinari Sveštenstvo Profesori Poslovni ljudi Novinari i intelektualci Drugi Ukupno

21

18 9 0 -tih 21

3

17

6 8 8 1

10 12

3 50

27 10

5 10 2

U SAD i Nemačkoj uloga ovih intergeneracijskih mreža je bila svesno umanjivana, moguće zato što je u obe zemlje njihova inicijalna uloga da obezbeđuju Ijude koji rade u javnim službama bila vrlo jasna. "Alte Herren" koji su bili aktivni u "Kosener Korps", elitnim udruženjima ove vrste u 1870-im, uključivala su 18 ministara, 835 civilnih službenika, 648 pravnih službenika, 127 opštinskih službenika, 130 vojnika, 651 medicinara (od kojih 10% na rukovodećim položajima), 435 srednjoškolskih i univerzitetskih profesora i 331 pravnika. To je uveliko nadmašivalo broj od 257 zemljoposednika, 241 bankara, upravnika kompa77 Delta Kappa Epsilon Catalog (1910).

nija i trgovaca, 76 u tehničkim i 27 u naučnim profesijama i 37 "umetnika i izdavača"78. Ranija američka bratstva koledža takođe su stavljala naglasak na bivše studente (Beta Theta Pi u 1889- godini ponosio se devetoricom senatora četrdesetoricom kongresmena, šestoricom ambasadora i 15 guvemera), ali kao što Tabela 2 pokazuje, ekonomski i politički razvoj davao im je skromnije mesto, i u 1 9 0 0 -im davali su sve više značaja svojim kapitalistima. Svakako telo kao Delta Kappa Epsilon, koje je 1913. godine uključivalo jednog Kabota Lodža, i jednog Teodora Ruzvelta, kao i osamnaest eminentnih njujorških bankara među kojima J. P. Morgana i Vitnija, devet moćnih biznismena iz Bostona, trojicu stubova Standard Oil-a, pa čak i, u zabačenoj Minesoti, jednog Džejmsa N. Hila i jednog Vejerhauzera, mora da je predstavljalo groznu poslovnu mafiju. U Britaniji, može se slobodno reći, neformalne mreže, stvorene od strane škole i koledža, osnažene porodičnim kontinuitetom, poslovnim prijateljstvima i klubovima bile su delotvornije nego formalna udmženja. Koliko delotvomije, može da se prosudi na osnovu podataka takvih ustanova kao što su establišment u Blešliju koji se bavio dešifrovanjem i S.O.E. u II svetskom ratu79. Formalna udmženja, sem ako namemo nisu svedena na elitu - kao nemački "Kosener Korps", koji je uključivao 8 % nemačkih studenata u 1887. godini, a 5% u 191480 - služila su uglavnom, može se pretpostaviti, da obezbede opšti kriterijum socijalne "prepoznatljivosti". Članstvo u bilo kojem "bratstvu grčkog slova" - čak i onim profesionalnim, koja su se umnožila

78 Grieswelle, op. cit. str. 357. 79R. Lewin, Ultra Goes to War (London, 1980 izd.), str. 55-56 80 Grieswelle, op. cit, str. 349-353.

434

Erik Hobsbom


od kraja 1 8 9 0 -ih81 i posedovanje bilo koje kravate sa dijagonalnim prugama u nekoj kombinaciji boja služilo je svrsi. Medutim, osnovno neformaino sredstvo za stratifikaciju teorijski otvorenih sistema koji su se širili, bila je samo selekcija prihvatljivih socijalnih partnera i ovo je postizano iznad svega kroz staro aristokratsko zanimanje za sport, transformisan u sistem formalnih takmičenja sa protivnicima selekcionisanim kao značajnim na socijalnoj osnovi. Značajno je da je najbolji kriterijum koji je pronađen u "zajednici javne škole" bio saznavanje koje škole su bile spremne da igraju utakmice jedne protiv drugih82, i da su u SAD elitni univerziteti (Ajvi liga) bili definisani, bar na severoistoku, koji je u pogledu toga prednjačio, putem selekcije koledža koji su izabrali da jedni s drugima igraju fudbal, koji je u toj zemlji bio u osnovi sport po poreklu vezan za koledže. Niti je slučajnost da su se formalna sportska takmičenja između Oksforda i Kembridža razvila uglavnom posle 1870., i posebno između 1890. i 1914. godine (videti tabelu 3 ). U Nemačkoj je ovaj društveni kriterijum bio posebno priznat: (

"Karakteristika koja izdvaja akademsku omladinu kao posebnu socijalnu grupu (Stand) od ostatka društva, je koncept "Satisfaktionfahigkeit." (prihvatljivost nekoga kao izazivača na duelima), to jest zahtev za specifičnim, društveno definisanim standardom časti (Standesehre) "83. 81 Berd nabraja četrdeset jedno bratstvo 1914. godine, koje nije spomenuto 1890. Dvadeset osam njih formirano je posle 19 0 0 , deset pre 18 9 0 . godine, dvadeset osam njih bilo je ograničeno na advokate, doktore, inžinjere, zubare i druge specijaliste. 82 Honey, op. cit., sr. 253 i dalje. 83 Giinter Botzert, Sozialer Wandel der studentischen KOrporationen (Munster, 1971), str. 123.

435

TABELA 3. Redovni susreti Oksforda i Kembridža prema datumu kada su ustranovljeni84 Godina Pre 1860-te 1860-ih 1870-ih 1880-ih 18 9 0 -ih 1900-1913

Broj takmičenja Sport 4 Kriket, veslanje, reket, pravi tenis 4 Atletika, streljaštvo, bilijar, trka s preprekama 4 Golf, fudbal, ragbi, polo 2 Kros-kantri, tenis 5 Boks, hokej, klizanje, plivanje, vaterpolo 8 Gimnastika, hokej na ledu, lakros, motociklizam, nadvlačenje konopca, mačevanje, auto-trke, brdski motociklizam (neki od ovih su kasnije napušteni).

Drugde je segregacija koja je de facto postojala, bila prikrivena u nominalno otvorenom sistemu. Ovo nas vraća na jedan od najznačajnijih novih društvenih običaja ovog perioda: sport. Socijalna istorija sporta gornje i srednje klase tek treba da se napiše85, ali tri stvari mogu da se napomenu. Prvo, poslednje dekade devetnaestog veka označavaju odlučujuću transformaciju širenja starih, izmišljanja novih i institucionalizacije većine sportova na nacionalnom, pa čak i intemacionalnom nivou. Dmgo, ova institucionalizacija omogućila je i javno prikazivanje sporta koje se može, ne govoreći suviše ozbiljno, uporediti 84 Podaci na osnovu Kraljevskog osiguravajućeg društva, Sportski rekordi, deveto izdanje (1914). 85 Za neke relevantne podatke, videti Carl Diem, Weltgeshichte des Sports undder leibeserziehung (Stuttgart, 1960); Kl. C. Wildt, Daten zur Sportgeschicbte. Teil 2, Europa von 1750 bis 1894 (Schorndorf bei Stuttgart, 1972).

436

Erik Hobsbom

sa modom javnih zgrada i spomenika u politici i mehanizmom za proširenje aktivnosti do tada ograničenih na aristokratiju i bogatu buržoaziju, sposoban da unese njihove životne stilove u sve šire slojeve "srednjih klasa". To, da je on na kontinentu ostao sveden na donekle ograničenu elitu pre 1914. godine je drugo pitanje. Treće, on je omogućio mehanizam za povezivanje osoba jednakog socijalnog statusa kojima su inače nedostajale organske socijalne ili ekonomske veze, i možda iznad svega, za pojavu nove uloge buržoaskih žena. Sport koji je postajao najkarakterističniji za srednje klase može da ilustruje sva tri elementa. Tenis je izmišljen u Britaniji 1873- godine i tu je dobio svoj klasični nacionalni turnir (Vimbldon) 1877. godine, četiri godine pre američkog i četmaest godina pre francuskog nacionalnog šampionata. Stekao je organizovanu internacionalnu dimenziju (Dejvis kup) do 1900. godine. Kao golf, drugi sport koji je trebalo da demonstrira neobičnu privlačnost za srednje klase, on nije bio baziran na timskim naporima, i njegovi klubovi - upravljajući ponekad prilično skupim nekretninama, koje su tražile prilično skupo održavanje - nisu t?ili povezani u "lige" i funkcionisali su kao potencijalni ili aktuelni socijalni centri: u slučaju golfa, u suštini za muškarce (eventualno uglavnom za biznismene) u slučaju tenisa, za mlade pripadnike srednje klase oba pola. Štaviše, značajno je da su takmičenja za žene sledila brzo za formalnim ustanovljenjem takmičenja za muškarce. Ženski singl ušao je na Vimbldon sedam godina posle muškog, američki i francuski nacionalni šampionati za žene šest godina posle njihovog ustanovljenja86. Takoreći prvi put sport je 86 Encyclopedia ofSports (S. Brunswick and NewYork, 196 izd.): Lawn Tennis.

Masovna proizvodnja tradicija_________ 437 tako snabdeo žene gornje i srednje klase, kao pojedinačna ljudska bića, priznatom javnom ulogom dostojnom poštovanja, odvojeno od njihove uloge supruga, kćeri, majki ili drugih dodataka muškarcu, izvan ili unutar porodice. Njegova uloga u analizi emancipacije žene zahteva mnogo više pažnje nego što je do sada dobijala, kao i njegov odnos prema putovanjima i godišnjim odmorima srednje klase87. Jedva da je potrebno dokumentovati činjenicu da se institucionalizacija sporta odigrala u poslednjim decenijama veka. Cak i u Britaniji, ona je jedva bila uspostavljena pre 1870-ih godina - Asocijacija fudbalskog kupa datira se unazad do 1871. godine, oblasni šampionat u kriketu do 1873- godine - a posle toga nekoliko novih sportova je izmišljeno (tenis, badminton, hokej, vaterpolo, i tako dalje) ili defacto podignuto na nacionalni nivo (golf) ili sistematizovano (boks). Drugde u Evropi sport u modemom vidu predstavljao je svestan uvoz dmštvenih vrednosti i životnih stilova iz Britanije, većinom od strane onih koji su bili pod uticajem obrazovnog sistema britanske više klase, kao baron de Kuberten, poštovalac dr Amolda88. Ono što je značajno je brzina kojom su se ove razmene obavljale, iako je za stvamu institucionalizaciju trebalo nešto više vremena. Sport srednje klase tako je kombinovao dva elementa izmišljanja tradicije: politički i socijalni. S jedne strane on je predstavljao svestan, iako obično nezvaničan napor da se stvori vladajuća elita prema britanskom modelu, koja se 87 Za rano priznavanje teniskog kluba kao "oblika revolta kćeri i sinova srednje klase", videti T. H. S. Escott, Social TransformationsoftbeVictorianAge (London, 1897), str. 195-196,444. Videti i R. C. K. Ensor, England 1870-1914. (Oxford, 1936), str. 165-166. 88 Pierre de Coubertin, L'Ecole en Angleterre (Paris, 1888); Diem, op. cit, str. 1130 i dalje.

Erik Hobsbom


pridodavala, takmičila sa ili zahtevala da zameni starije aristokratsko-kontinentalne modele, i tako, zavisno od lokalne situacije, povezane sa konzervativnim ili liberalnim elementima u lokalnim gornjim i srednjim klasama89. S druge strane, on je predstavljao spontaniji napor da se ocrtaju klasne linije nasuprot masama, uglavnom kroz sistematsko naglašavanje amaterizma, kao kriterijuma za sport gornje i srednje klase (posebno u tenisu, i na Olimpijskim igrama). Međutim, on je takođe predstavljao napor da se razvije kako specifičan novi buržoaski obrazac provođenja slobodnogvremena i životnog stila - i suburbani i izvanurbani, podjednako podoban za oba pola90 - tako i fleksibilan kriterijum grupnog članstva koji se može povećavati. I masovni, i sportovi srednjih klasa kombinovali su izmišljanje političkih i socijalnih tradicija u još jednom smislu: obezbeđujući medijum za nacionalnu identifikaciju i stvaranje zajednice, Ovo samo po sebi nije bilo ništa novo, jer su masovna fizička vežbanja dugo već bila povezivana sa liberalno-nacionalnim pokretima (nemački Tumeri, češki Sokoli) ili sa nacionalnom identifikacijom (pucanje iz puške u Švajcarskoj). Svakako, otpor nemačkog gimnastičkog pokreta na nacionalističkim osnovama generalno i anti-britanskim posebno, očigledno je usporio progres masovnog sporta u Nemačkoj91. Uspon sporta doneo je nove

izraze nacionalizma kroz izbor ili izmišljanje osobenih nacionalnih sportova - velškog ragbija za razliku od engleskog fudbala {soccer) i galskog fudbala u Irskoj (1884), koji je osvojio istinski masovnu podršku nekih dvadeset godina kasnije92. Medutim, iako je specifično povezivanje fizičkih vežbi sa nacionalizmom kao deo nacionalističkih pokreta ostalo važno - kao u Bengalu93 - ono je do sada svakako manje značajno nego druga dva fenomena. Prvi od njih je bio konkretna demonstracija veza koje su spajale sve stanovnike nacionalne države zajedno, nezavisno od lokalnih ili regionalnih razlika, kao u sve-engleskoj fudbalskoj kulturi, ili u doslovnijem smislu, u takvim institucionalizovanim sportskim takmičenjima kao biciklistički Tour de France (1903) za kojim je sledio Giro d ’Italia (1909). Ovi fenomeni bili su još značajniji jer su se razvili spontano ili kroz komercijalne mehanizme. Drugi se sastojao od internacionalnih sportskih nadmetanja, koji su vrlo brzo dopunili one nacionalne, i dostigli svoj tipični izraz u ponovnom oživljavanju olimpijskih igara 1 8 9 6 . godine. Dok smo danas potpuno svesni opsega posredne nacionalne identifikacije koju su takva takmičenja donosila, važno je setiti se da su pre 1914. godine one jedva bile počele da dobijaju svoj modemi oblik. U početku, "internacionalna" takmičenja služila su da podvuku jedinstvo nacija ili carevina prilično na način kako su to činila međuregionalna takmičenja. Britanski internacionalni mečevi

438

89 Marcel Spivak, "Le Developpement đe l'Education Physique et du Sport Fran§ais de 1852 a 1914", Revue d’Histoire Modeme et Contemporaine, xxiv (1977), str. 28-48; D. Lejeune, "Histoire Sociale et Alpinisme en France, XIX-XX s.", ibid, xxv (1978), str. 111-128. 90 Ovo se mora razlikovati od obrazaca sporta i dokolice na čistom vazduhu stare aristokratije i vojnika, iako su oni nekad usvajali nove vrste sportova. r 91 John, op. cit, str. 107 i dalje.

439

92 W. F. Mandle, "Sport as Politics. The Gaelic Athletic Association 1884-1916", in R. Cashman and M. McKeman (prir.), Sport inHistory (Queensland U. P., St. Lucia, 1979). 93 John Rosselli, "The Self-Image of Effeteness: Physical Education and Nationalism in 19th Century Bengal2, Past and Present, 86 (1980), str. 121-148.

Erik Hobsbom


- kao i obično pionirski - suprotstavili su nacije britanskih ostrva jedne protiv drugih (u fudbalu: one britanske u 1870-im, uključujuči Irsku u 1880-im godinama) ili različite delove Britanskog carstva (test mečevi su počeii 1877. godine). Prvi internacionalni fudbalski meč izvan britanskih ostrva suočio je Austriju i Mađarsku (1902). Internacionalnim sportom, sa nekoliko izuzetaka, i dalje je dominirao amaterizam - što znači sport srednje klase - čak i u fudbalu, gde je međunarodna asocijacija (FIFA) formirana od strane zemalja koje su imale malo masovne podrške za igre 1904. godine (Francuska, Belgija, Danska, Holandija, Španija, Švedska, Švajcarska). Olimpijske igre ostale su glavna međunarodna arena ovog sporta. Do ovog stupnja nacionalna identifikacija kroz sport protiv stranaca u ovom periodu izgleda da je prvenstveno bila fenomen srednje klase. Ovo može biti značajno kao takvo samo po sebi. Jer, kao što smo videli, srednje klase su u najširem smislu smatrale subjektivnu grupnu identifikaciju neobično teškom, stoga što u suštini one nisu bile dovoljno malobrojna manjina da ustanove vrstu virtuelnog članstva u klubu širom nacije, kakav je ujedinjavao, na primer, najveći deo onih koji su prošli kroz Oksford i Kembridž, niti dovoljno ujedinjeni zajedničkom sudbinom i potencijalnom solidarnošću, kao radnici94. U negativnom smislu, srednja klasa je sma-

trala da je lako da se izdvoji od nižih od sebe takvim sredstvima kao što je kruto insistiranje na amaterizmu u sportu, a takođe i životnim stilom i "respektabilnim" vrednostima, da se ne pominje rezidencijalna segregacija. U pozitivnom smislu, može da se pretpostavi, izgledalo im je lakše da ustanove osećanje zajedničke pripadnosti kroz spoljne simbole, među kojima su možda najznačajniji bili oni koji su se ticali nacionalizma (patriotizma, imperijalizma). Može da se pretpostavi da je to kvintesencijalna patriotska klasa u kojoj se nova srednja klasa, ili ona koja je želela da to postane, najlakše kolektivno prepoznavala. Ovo je spekulacija. Ovaj odeljak nam ne dozvoljava da je dalje iznosimo. Na ovom mestu moguće je jedino ukazati da u krajnjoj liniji postoji izvesna prima facie evidencija u prilog tome, koja se može videti u privlačnosti patriotizma za sloj belih britanskih okovratnika u južnoafričkom ratu95, i ulozi desničarskih masovnih organizacija - koje su se pretežno sastojale od srednjih klasa, ali ne i od elita - u Nemačkoj od 1880-ih nadalje, u privlačnosti Šenererovog nacionalizma za studente na univerzitetu (nemačkog govornog područja) - što je inače bio sloj srednje klase duboko obeležen nacionalizmom u više evropskih zemalja96. Nacionalizam

440

94 Bilo bi zanimljivo, u zemljama čiji jezici dozvoljavaju da se pravi ova razlika, ispitati promene uuzajamnomobraćanju upotrebom drugog lica jednine, simbolu bratstva isto kao i lične intimnosti. Među višim klasama, njegova upotreba između kolega - studenata (i, kao kod francuskih politehničara, i između bivših studenata), oficira istog puka i slično, je uobičajena. Radnici su imali običaj da ga koriste, čak i kad se međusobno ne poznaju. Leo Uhen, Gruppenbewusstsein und informelle Gruppenbildung bei deutsehen Arbeitem im Jahrhundert der Industrialisierung (Berlin, 1964),

441

str. 106-107. Radnički pokret je ustanovio takavnačin obraćanja za svoje članstvo ("Dragi gospodine i brate"). 95 Richard Price, An Imperial War and the British WorkingClass: Working-Class Attitudes and Reactions to the Boer War, 1899-1902 (London, 1972), str. 72-73. 96Treba zabeležiti da suu Nemačkoj elitna studentskaudruženja odolela principu antisemitizma za razliku od onih neelitnih, iako su ihdefacto primenjivala (Grieswelle, op. cit., str. 335). Slično, antisemitizam se javio u nemačkom gimnastičkom pokretu zbog pritiska iznutra, nasuprot izvesnom otporu od strane starog nacionalno-liberalnog,buržoaskogvođstvapokreta. (John, op. cit, str. 65).

Erik Hobsbom


koji je jačao bio je umnogome identifikovan sa političkom desnicom. U 1890-im godinama, nemački gimnastičari, koji su prethodno bili liberalni nacionalisti, napuštali su en masse stare nacionalne boje da bi usvojili novi crno-belocrveni barjak: 1898. godine samo 100 od 6501 Tumervereine još uvek su zadržali staru cmo-crveno-zlatnu97. Ono što je jasno je da je nacionalizam postao zamena za socijalnu koheziju kroz nacionalnu crkvu, kraljevsku porodicu ili dmge kohezivne tradicije kao i kolektivne samoreprezentacije gmpe, što je predstavljalo novu sekularnu religiju, kao i da je klasa koja je najviše tražila takav oblik kohezije bila rastuća nova srednja klasa, ili pre ona velika međumasa, kojoj su toliko upadljivo nedostajali dmgi oblici kohezije. U ovoj tački još jednom, izmišljanje političkih tradicija koincidira sa izmišljanjem onih dmštvenih.

izrastaju među običnim ljudima. Budući britanski istoričari, nestrpljivi da sprovedu slična istraživanja za kasni XX vek, imaće daleko manje teškoća sa analizom, recimo, ceremonijalnih posledica ubistva Erla Mauntbatena, nego sa takvim novim praksama kao što je kupovina (često po visokoj ceni) unikatnih registarskih tablica za motorna vozila. U svakom slučaju cilj ove knjige je da ohrabri proučavanje relativno novog predmeta, i svaki pokušaj da se ona tretira dmgačije osim kao nedovršena, ne bi bio primeren. Ostaju, međutim, tri aspekta "izmišljanja tradicije" u ovom periodu koja u zaključku traže jedan kratak komentar. Prvi je razlika između onih novih praksi ovog perioda koje su se potvrdile kao trajne, i onih koje to nisu. U retrospektivi, izgledalo bi da period pre i posle I svetskog rata obeležava podelu između jezika simboličkog diskursa. Kao u slučaju uniformi, ono što bi se moglo nazvati operativni način, ustupilo je mesto prozaičnom načinu. Uniforme izmišljene za međuratne masovne pokrete, koje teško da bi mogle da zahtevaju da budu oslobođene operacionalne kamuflaže, izbegavale su svetle boje, dajući prednost tamnijim nijansama, kao što su cma i smeđa fašista i nacionalsocijalista98. Nema sumnje da je lepa odeća za muškarce za ritualne prilike još uvek izmišljana u periodu 1870-1914. godine, iako nam primeri jedva padaju na pamet - osim možda putem širenja starijih stilova na institucije istog tipa i, ako sam u pravu, istog statusa, na primer, ogrtač i kapuljača za nove koledže i akademske titule. Stari kostimi bili su svakako još uvek odr-

442

Relativno je lako ustanoviti bujanje "izmišljenih tradicija" u zapadnim zemljama između 1870. i 1914. godine. Dovoljno primera takvih inovacija dato je u ovom poglavlju, od starih školskih veza i kraljevskih jubileja, Dana Bastilje i Kćeri američke revolucije, Prvog maja, Intemacionale i Olimpijskih igara, do Finala kupa i Tour de France-a kao populamih obreda, kao i ustanovljavanja obožavanja zastave u SAD. Politička dostignuća i dmštvene transformacije koje su mogle da doprinesu ovakvom bujanju takođe su bile razmatrane, iako dmge mnogo kraće i spekulativnije nego prve. To zbog toga što je na žalost lakše dokumentovati motiv i namere onih koji su u poziciji da formalno ustanove ovakve inovacije, i čak njihove posledice, nego nove prakse koje spontano 97John, op.cit, str. 37.

443

98 Najsvetlije takve uniforme izgleda da su bile plave košulje i crvene kravate socijalističkog omladinskog pokreta. Ne znam ni za jedan slučaj crvene, narandžaste ili žute košulje, niti ikakvu zaista šarenu ceremonijalnu odeću.

444

Erik Hobsbom


žavani. Međutim, ima se poseban utisak da je u tom pogledu ovaj period živeo na akumuliranom kapitalu. U drugom smislu, međutim, on je jasno razvijao stari idiom sa posebnim entuzijazmom. Pomama za vajarskim delima i na alegorijski način dekorisanim građevinama ili javnim zgradama od simboličkog značaja već je bila pominjana nesumnjivo da je dostigla svoj vrhunac između 1870. i 1914. godine. Ipak, ovaj idiom simboličkog diskursa bio je predodređen da propadne na dramatično iznenadan način između dva rata. Ova neobična moda potvrdila se kao skoro isto tako kratkotrajna kao i druga vrsta simbolizma, "art nouveau", koja je istovremeno buknula. I adaptacija tradicionalne alegorije i simbolizma za javne ciljeve, koja je poprimila velike razmere, i improvizacija novog i nepreciznog jezika biljnog ili ženskog, ali u svakom slučaju krivolinijskog, simbolizma, uglavnom za privatne ili poluprivatne ciljeve, izgleda da su bile prilagođene samo privremeno bilo kom socijalnom sredstvu koje im je omogućilo rast. Možemo samo da nagađamo o razlozima za to, a ovo nije mesto da to radimo. S druge strane, može da se pretpostavi da se drugi idio javnog simboličkog diskursa, onaj teatarski, pokazao kao trajniji. Javne ceremonije, parade i ritualizovana masovna okupljanja daleko od toga da su bila nova. Ipak, njihovo širenje kojim su obuhvaćeni i zvanični i nezvanični sekulami ciljevi (demonstracije, fudbalski mečevi i slično) u ovom periodu je prilično upadljivo. Neki primeri su bili prethodno pomenuti. Štaviše, konstmkcija formalnih ritualnih prostora, koju je nemački nacionalizam već svesno uzeo u razmatranje, izgleda da je bila sistematski preduzimana čak i u zemljama koje su do sada na to obraćale malo pažnje - setimo se Londona u vreme Edvarda. Ne bi trebalo da previdimo ni izmišljanje u ovom periodu sub-

stancijalno novih konstmkcija za spektakl i de facto masovni ritual kao što su sportski stadioni, otvoreni i zatvoreni". Prisustvo kralja na finalu Vembli kupa (od 1914. godine) i upotreba ovakvih građevina kao Sportspalast u Berlinu, ili Velodrome đHiver u Parizu od strane međuratnih masovnih pokreta odgovarajućih zemalja, anticipirali su razvoj formalnih prostora za javne masovne rituale (Crveni trg od 1918. godine) koje su fašistički režimi sistematski usvajali. Možemo usput da pomenemo, u skladu sa iscrpljivanjem starog jezika javnog simbolizma, da su nove postavke za ovakav javni ritual bile da se naglasi jednostavnost i monumentalnost pre nego alegorijska dekoracija XIX-vekovnog Ringstrasse u Beču ili spomenika Vitoriu Emanuelu u Rimu100; ta tendencija već je anticipirana u periodu koji posmatramo101. Na pozomici javnog života, naglasak je stoga preusmeren od osmišljavanja razrađenih i različitih scenskih prizora koji su mogli da se "čitaju" na način stripa ili tkanja zidne tapiserije, na kretanje samih glumaca - bilo da, kao u vojnim ili kraljevskim paradama, manjina odigrava ritual u korist publike koja posmatra u masi, ili se, kao što su anticipirani masovni politički pokreti tog perioda (kao što su prvomajske demonstracije) ili veliki i masovni sportski događaji, izvođači i publika stapaju. Ovo su bile tendencije koje su bile predodređene da se posle 1914. godine dalje

445

99 Up.. Wasmuth’s Lexikon der Baukunst (Berlin, 1932), iv: "Stadthalle"; W.Scharau-Wils, Gebaude und Gelandefur Gymnastik, SpielundSport (Berlin, 1925); D.R. Knight, The Exhibitions: GreatWhite City, Shepherds Bush (London, 1978). 100 Carl Schorske, Fin de Siecle Vienna: Politics and Culture (NewYork, 1980), gl. 2. 101 Up. Alastair Service, Edwardian Architecture: A Handbook to Building Design inBritain 1890-1914 (London, 1977).

446

Erik Hobsbom


razvijaju. Bez daljih pretpostavki o ovoj formi javne ritualizacije ne izgleda nerazumno povezati to sa propadanjem starih tradicija i demokratizacijom politike. Drugi aspekt izmišljene tradicije u ovom periodu tiče se praksi poistovećenih sa specifičnim društvenim klasama ili slojevima, kao različitim od članova širih međuklasnih kolektiviteta koji prevazilaze odredene klase, kao što su države ili "nacije". Iako su neke takve prakse bile uobličavane u formi bedževa kojima se izražavala klasna svest prakse proslave Prvog maja među radnicima, oživljavanje "tradicionalnog" seljačkog kostima među (de facto bogatijim) seljacima-veći broj nije kao takavprepoznavan u teoriji, a mnogi su svakako predstavljali adaptacije, specijalizacije ili osvajanja praksi originalno iniciranih od strane viših socijalnih slojeva. Sport je očigledan primer. Odozgo, klasna linija je ovde povučena na tri načina: održavanjem aristokratske ili srednjoklasne kontrole nad vladajućim institucijama, socijalnom ekskluzivnošću, odnosno, mnogo uobičajenije, većom cenom ili retkošću neophodne glavne opreme (na primer, pravih teniskih terena), ali iznad svega rigidnom podelom između amaterizma, kao kriterijuma za bavljenje sportom u gomjim slojevima i profesioiializma, njegovog logičnog korelata među nižim urbanim i radničkim klasama102. Klasno specifični sportovi među plebejcima retko su svesno razvijani kao takvi. Tamo gde

jesu, to je obično bilo putem preuzimanja načina vežbanja gornjih klasa, istiskivanja onih koji su ih prethodno prakticirali, a onda razvijanja specifičnog zbira praksi na novoj dmštvenoj osnovi (fudbalska kultura). Prakse koje su se tako filtrirale niz dmštvenu lestvicu od aristokratije do buržoazije od buržoazije do radničke klase - bile su verovatno u ovom periodu preovlađujuće, ne samo u sportu, nego u načinu odevanja i materijalnoj kulturi uopšte, ako se uzme u obzir snaga snobizma među srednjim klasama i vrednosti buržoaskog samopoboljšavanja i dostignuća koje su prihvatile elite radničke klase103. Oni su bili transformisani, ali su njihovi istorijski koreni ostali vidljivi. Nije nedostajao pokret u suprotnom pravcu, ali je u ovom periodu bio manje vidljiv. Manjine (aristokrate, intelektualci, oni koji su odstupali od normi) su mogle da se dive određenim urbanim plebejskim sub-kulturama i aktivnostima - kao što je umetnost mjuzik-holova, ali najveća asimilacija kulturnih praksi koja se razvila medu nižim klasama ili za masovnu publiku morala je doći kasnije. Neki znaci toga bili su vidljivi pre 1914. godine, uglavnom posredovani kroz zabavu i možda iznad svega kroz ples kao dmštveni običaj što može da se poveže sa rastućom emancipacijom žene: moda regtajma ili tanga. Međutim, svako ispitivanje kulturnih izuma u ovom periodu ne može a da ne zabeleži razvoj autohtonih podkultura i praksi nižih klasa koje nisu dugovale ništa modelima iz viših dmštvenih klasa - skoro izvesno kao nusprodukt urbanizacije ili masovne migracije. Tango kultura u Bue-

102 Profesionalizam uvodi određeni stepen specijalizacije nimanja, i "tržišta", jedva, ako uopšte, dostupnog seljacima. Profesionalni sportisti su ili opsluživali ili snabdevali više klase (džokeji, alpinistički vodiči) ili su bili samo privezak na amaterskim takmičenjima gornjih klasa (profesionalci u kriketu). Razlika između ubijanja divljači gornje i donje klase nije bila ekonomska, mada su neke lovokradice živele od toga, nego pravna. To je izraženo u Zakonu o lovu.

447

103 Veberovsku korelaciju sporta i protestantizma posmatrao je, za slučaj Nemačke do 1960-ih godina, G. Liischen, "The Interdependance of Sport and Culture", u M. Hart (prir.), Sport in the SocioculturalProcess (Dubuque, 1976).

448

Erik Hobsbom

nos Airesu je jedan primer104. Koliko takvi primeri zaista spadaju u diskusiju o izmišljenim tradicijama, mora ostati stvar za diskusiju. Krajnji aspekt je odnos između "izmišljanja" i "spontanog stvaranja", planiranja i rasta. Ovo je nešto što stalno zbunjuje posmatrače u modemim masovnim dmštvima. "Izmišljene tradicije" imaju značajne socijalne i političke fimkcije i ne bi nastale niti bile ustanovljene ako ne bi mogle da te funkcije steknu. Ipak, koliko daleko se može ići u manipulaciji njima? Namera da se koriste, često svakako da se izmisle za manipulaciju, je evidentna; oba se pojavljuju u politici, prvi uglavnom (u kapitalističkim dmštvima) u biznisu. Do ovog stupnja, teorije zavere nisu samo verovatne nego na svojoj strani imaju i činjenice. Ipak, takođe izgleda jasno da su najuspešniji primeri manipulacije oni koji eksploatišu upravo one prakse koje jasno izlaze u susret potrebama - ne obavezno jasno shvaćenim - u određenim kmgovima ljudi. Politika nemačkog nacionalizma u Dmgom carstvu ne može da se razume isključivo odozgo. Iznesena je pretpostavka da je u izvesnoj meri nacionalizam izmakao kontroli onih koji su smatrali da je unosno da njime manipulišu tokom događaja ovog perioda105. Ukusi i mode, posebno u populamoj zabavi, mogu da budu "stvoreni" jedino u vrlo uskim granicama; oni moraju da budu otkriveni pre nego što se iskoriste i uobliče. Posao istoričara je da ih otkriva retrospektivno - ali takođe i da pokuša da razume zašto u okvirima dmštva koje se menja u promenljivim istorijskim situacijama, takve potrebe počinju da se osećaju. 104 Up. Blas Matamoro, La Ciudad del Tango (Tango HistdricoySociedad) (Buenos Aires, 1969). 105 Geoffirey Eley, Re-shaping the German Right London and New Haven, 1980).

Indeks

Aberdovi (Aberdovey) 129 Adler, Viktor (Adler, Victor) 414, 417 Afrika, kolonijalna 187, 309-314, 316, 318, 322-323, 326-328, 330, 340, 349, 357, 360 -3 6 2 , 375, 377, 380, 382 Agra 258 Agulon, M. (Agulhon, M.) 394 Ajvor Velikodušni (Ifor, Hael) 127 Akbar 258 Alau, Ovin (Alaw, Owain) 115 Aleksandra, kraljica 198 Alen, admiral, Džon, Karter (Allen, Admiral, John, Carter) 50 Alen, Tomas (Allen, Thomas) 63 Ali, Mir Aulad (Ali, Mir Aulad) 296

Alster 27-28 Altajr (Altyre) 52 Ameri, Leo (Amery, Leo) 338 Amerika 55, 125-126, 192 Amin, Idi 330 Anglsi (Anglesey) 77, 94 Aranj,Janoš(AranyJanos) 124

Arnold, Tomas (Arnold, Thomas)431, 437 Artur, Čester, Alen (Arthur, Chester,Alan) 192 Artur, kralj 70 Austrija 159, 179 Avganistan 259, 274, 276 Baden-Pauel, Robeit (BadenPowell, Robert) 10, 330 Badžot, Volter (Bagehot, Walter) 158, 162, 176, 180, 182, 195, 412 Bakland, Din, Vilijam (Buckland, DeanWilliam) 171 Bakler, F. V. (Buckler, F. W.) 250 Bakston, lord (Buxton, Lord) 337 Balfor, lord (Balfour, Lord) 190 Balkli, Skvajr od Dronvija (Bulkeley, Squire, ofDronwy) 79 Balkli, Vilijam, od Brendija (Bulkeley, William, of Brynddu) 77-80 Bangladeš 305 Banson, Karsten (Bahnson, Karsten) 1 1

450

Izmišljanje tradicije

Barington, Dejns (Bamngton, Daines) 78, 122-123 Barotseland 352 Basutoland 339 Baudler, Tomas (Bowdler, Thomas) 92 Bejl, Džon (Bale, John) 62 Bengal 252-253, 269, 280, 439 Benson, E. V. (Benson, E.W.) 195 Bentink, lord, Vilijam (Bentinck, Lord, William) 258-259 Berdžes, Tomas, Biskup Sv. Dejvida (Burgess, Thomas, Bishopof StDavid’s) 91 Berk, Edmund (Burke, Edmund) 392 Bert, Edvard (Burt, Edward) 35, 36 Bilt (Builth) 69 Bing, prečasni, Džon (Byng, Hon., John) 65, 131 Binsbergen, V. M. J. Van (Binsbergen,W. M.J.Van) 362, 379 Bim, Oven, Tjudor (Bume, Owen, Tudor) 274-275, 296 Bizmark, Oto, fon ^ismarck, Otto, von) 384, 389, 398, 400, 402-403, 406 Bjukenan, Džordž (Buchanan George) 100 Blejni,Tomas (Blayney, Thomas) 116 Blekvel, Džon, Alun (Blackwell, John, A/mw) 141 Bodli, Dž. E. K. (Bodley, J. E. C.) 185, 412

M. Z. (Boxhorn, M. Z.) 94 Boldvin, Stenli (Baldwin Stanley) 208 Bombaj 277-279, 284, 286-287, 289-290 Bop, Franc (Bopp, Franz) 145

Bokshom,

Bozvel, Džejms (Boswell, James)

40 Bradford, major, Edvard (Bradford, MajorEdward) 275 Brajs, Džejms (Bryce, James (prvi vikont)) 318, 320 Braun, general Džejms (Browne, Generaljames) 62 Braun, Rudolf 12 Bret, Redžinald (Brett, Reginald) (drugivikontEšer -Esher) 199 Bridž, Ser Frederik (Bridge, Sir Frederick) 194, 195 Britanija, 6,17,20,30,34,62,6970, 89,93, 101-104, 138, 152, 157, 159, 162, 166-167, 174, 181, 187, 208, 220-221, 227, 232-233, 236-239, 248, 257, 266, 272-273, 278, 310, 315, 318, 323-324, 330, 355-356, 390, 397, 403, 411, 416-418, 423, 426-431, 433, 436-437 Buganda325 Cojs, Johan Kaspar (Zeuss, Johann, Kaspar) 145 Čanok, Martin (Channock, Martin) 333

Indeks Čarls Edvard, "Mladi pretendent" (Charles Edward, "Young Chev valier") 39, 52, 54, 57-58, 63 Čarls Tomas od Bale (Charles Thomas of Bala) 83, 110 Čaterton, Tomas (Chatterton, Thomas) 148 Čedvik, Edvin (Chadwick, Edwin) 144 Čenon, ser Henri (Channon Sir Henry) 211 Čerčil, serVinston (Churchill Sir Winston) 207, 227, 232 D’Azeljo, M. T. (D’Azeglio, M. T.) 389 Dali, ser Henri, Dermot (Daly, SerHenry, Dermot) 276, 292 Dalrijada (Dalriada) 28 Danbar, Dž. Telfer (Dunbar, J. Telfer) 32 Daning, Džon(Dunning John) David ap Gvilim (Dafydd ap Gwilym) 161 Dejvidson, Randal (Kenterberijski nadbiskup) (Davidson, Randall (Archbishop of Canterbury)) 196 Dejvis iz Malvida (Davies of Mallwyd)9i Dejvis, Edvard od Bišopstona (Davies, Edvard of Bishopston) 98 Delhi 252, 257, 260, 265, 275278, 283-285, 287-288, 290, 296-298, 304

451

Derfl, Tomas (D’Urfey, Thomas) 116 Dimblbi, Ričard (Dimbleby, Richard) 226, 228, 233-235 Dirkem, Emil (Durkheim, Emile) 391-392 Dizraeli, Bendžamin (Disraeli, Benjamin) 176, 178-179, 185, 272-273, 277, 304, 412 Driberg, Tom (Driberg, Tom) 210

Durnbos, Martin, R. (Doornbos, Martin, R.) 356 Džadžibou, ser Džamesetdži (Jajeebhoy, Sirjamesetji) 287 Džeb, Dž.0ebb,j.) 171 Džefri od Monmauta (Geoffrey ofMonmouth) 69-70 Džejms, Evans i Džejms (James, Evans andjames) 118 Dženkins, Džon (Jenkins John, 'lforCeri") 141 Dženkins, G. H. (Jenkins, G. H.) 81 Dženkins, R. T. 0enkins, R.T.) 66 , 146 Džerman, ser Edvard (German, SirEdvard) 194 Džilbert, Keš (Gilbert, Cash) Džon, ser Goskum (John, Sir Goscombe) 137 Džonatan, poglavica (Jonathan, Chief) 339 Džonson, Ben (Jonson, Ben) 121 Džonson, Semjuel (Johnson Samuel) 40

452


Džordž III, kralj 90, 139, 160, 162, 172, 174, 178 Džordž IV, kralj 48, 66 , 162, 165, 168, 227, 241 Džordž V, kralj 194-196, 199, 202, 206-207, 210, 215, 219, 223-225, 229-231, 235-236, 241, 244, 305, 318, 336-337, 341, 343 Džordž VI, kralj 202, 208, 210214, 219, 221, 223, 225, 229230, 235, 241, 243, 329, 355 Džouns, Artur Džejms 0ohnes, Arthurjames) 141 Džouns, Dejvid (Jones, David) 101 Džouns, Džon 0ones, John) 99 Džouns, Džon (Jones, John, 'Tegid") 141 Džouns, Edmund (Jones, Edmund) 82 Džouns, Edvard 0ones, Edward) 66-67, 85, 93, 114-115,118 Džouns, Džinšop 0ones, Ginshop) 139 Džouns, Oven 0ones, Owen, "OwainMyfyr") 90 Džouns, Rajs iz Blajnaja 0ones, Rice of Blaenau) 70 Džouns, Robert iz Ros-lana 0ones, Robert, of Rhos-lan) 82 Džouns, Rouland 0ones, Rowland) 107-109 Džouns, ser Vilijam 0ones, Sir William) 269 Džouns, Tomas 0ones, Thomas 'GlanAlun") 118, 145

Džouns, Tomas 0ones, Thomas), leksikograf 67 Džouns, Tomas 0ones, Thomas), poreznik 89 Džouns, Tomas (Tum Šon Kati) 0ones, Thomas (Twm Sion Catti)) 128 Džouns, Tomas iz Denbija 0ones, Thomas of Denbigh) 83 Džouns, Tomas iz Penkerija 0ones, ThomasofPencerrig) 124 Džouns, Vilijam 0ones, William) 173 Džouns, Vilijam iz Langadvana 0ones, William of Llangadfan) 76, 85 Edinburg 39, 47-49, 56 Edvard VII, kralj, princ od Velsa 178, 180, 182, 184, 192, 194196, 199-200, 202, 204, 206208, 215, 304, 350, 412 Edvards, Tomas (Edwards Thomas) 84 Elenborou, lord (Ellenborough, Lord) 259-260, 304 Elgar, ser Edvard (Elgar Sir Edward) 193-194, 202-203, 214 Elis, Osijan (Ellis, Ossian) 113114 Elis, Tomas od Holiheda (Elis, Thomas of Holyhead) 80, 84 Elizabeta II, kraljica 151, 153, 159, 2 1 2 , 214, 2 2 1 , 223-224, 227-229, 232-235, 241, 243, 273 c

Indeks Engels, Fridrih 23, 163, 414 Erar, Sebastijan (Erard, Sebastien) 116 Erkart, Vitez ser Ričard (Knight SirRichardUrquhart) 53 Evans, Džon od Vajn Faura (Evans, John, of Waun Fawr) 126 Evans, Edvard (Evans, Edward) 96 Evans, Evan (Evans, Evan, "leuan Fardd") 70, 95-96, 122-124, 127 Evans, Teofilijus (Evans, Theophilius) 10 2 Fadeherb, general, L. L. K. (Faidherbe, General L. L. C.) 327 Fard, Merdin (Fardd,Myrddin) 74 Filips, ser Džon, Pikton (Philipps, Sirjohn, Picton) 79 Fers, ser Ralf (Furse, Sir Ralph) 316 Francjozef, car 410-411 Francuska 19, 21, 23, 25, 45, 74, 76, 90, 93, 101, 115, 118, 191, 216, 2 3 8 , 283, 390, 395397, 405, 411-412, 414, 418, 420, 424, 430, 440

453

Gest, ledi Šarlot (Guest, Lady Charlotte) 141 Gibon, Edvard (Gibbon, Edward) 31 Gledston, Vilijam Evart (Gladstone, William Ewart) 177, 199-200 Glengari, porodica (Glengarry family) 38 Glindur, Ovin (Glyndwr, Owain) 123-124,129,147 Gomer(Gomer) 121-122,128,145 Gondve,Cilongozi (Gondwe Chilongozi) 353-354 Gondve, Džon (Gondwe John) 354 Gordon-Kaming, porodica (Gordon-Cummingfamily) 52 Grant, porodica (Grant £amily) 39 Grej, Tomas (Gray, Thomas) 113,123-124 Grejem, Džejms, šesti markiz (Graham, James, 6 dl Marquis) 44 Grin, Grejem (Green, Graham) 331 Gvilim, David, ap (Gwilym Dafyddap) 127 Gvin, Sakvil (Gwynne, Sackville) 116

Gambold, Vilijam (Gambold WilHanka, Vaclav 147 liam) 95, 103,105,131 Gandi, M. K. (Gandhi, M. K.) Hardi, Kajr (Hardie, Keir) 419, 422 306-307 Harding, Kolin (Harding, Colin) Gaš, N. (Gash, N.) 160 320 Gelert (Gelert) 130

454


Haris, Džozef (Harris, Joseph) 141 Hauel, Džejms (HowellJames) 74 Hauels, Vilijam (Howells William) 84 Hemans, gđaF. D. (Hemans, Mrs F. D.) 117 HenriTjudor(HenryTudor) 70,

Iljif, Džon (Iliffe, John) 333, 335, 357, 365, 368-370 Inden, Ronald (Inden, Ronald) 256

Jang, Šerilin(Young, Sherilyn) 234 Japan 388 Jeta od Barotselanda (Yeta of Ba88 Henson, Herbert, Hensli (Henrotseland) 351-253 son, Herbert Hensley) 213 Herkomer, ser Hubert fon (Her- Kac, Elen, N. (Katz, Elaine N.) 312 komer, SirHubert, von) 137 Hem, Tomas (Heame, Thomas) Kaldvel, R. C. (Caldwell, R. C.) 296 Hine, Dž. E. (biskup Seveme Rodezije) (Hine, J. E. (Bishop of Kalkuta 255, 258, 262, 275, Northem Rhodesia)) 72 277, 280-281 Hitler,AdoIf 217, 219-220, 404 Kamden, Vilijam (Camden, William) 84 Hju, Robert ap (Huw, Robert ap) Kameron, pukovnik (Cameron, 77, 111 Hjuz, Džon(Hughes,John) 117 Colonel) 46 Kaning, lord Čarls (Canning, Hjuz, Hju (Hughes, Huw) 74 Lord Charles) 273 Hjuz, Stiven(Hughes, Stephen) Kardigan (Cardigan) 86 105 Hobsbom, Erik (Hobsbawm, Karmarden (Carmarthen) 91, 116 Eric) 5, 238, 383 Hol, Edmund, Hajd (Hall, Ed- Karolina, kraljica, videti i Džordž IV 162, 174, 178 mund Hyde) 81 Kart, Tomas (Carte, Thomas) Holandija 410-411, 440 Honej, Dž. R. od S. (Honey, J.R. 123 Kaivis (Caerwys) 86 , 88 deS.) 429 Hor, Ričard, Kolt (Hoare, Ri- Kaucki, K. J. (KautskyK.J.) 417 Kaunda, Kenet (Kaunda, Kenchard, Colt) 99-100 neth) 333 Ifeka-Moler, Karolina (Ifeka-Mo- Kej, ser Džon (Kaye, Sir John) ler, Caroline) 376 253 t

Indeks Kembels (Campbells) 28 Kenija 318-320, 343, 358-359, 373 Kenterberi, nadbiskupi 175,195196, 210, 213, 227 Kimberli (Kimberley) 347-349 Kipling, Dž. Lokridž (Kipling, J. Lockridge) 186, 293 Kits, Džon (Keatsjohn) 63, 78 Klan, Harold (Clunn, Harold) 218 Klark, Luis (Clark, Lewis) 126 Kleland, Džon (Cleland, John) 108 Klošmerl (Closhmerle) 393 Kojčerč, Tomas (Coychurch Thomas) 106 Koks, Ris (Cox, Rhys) 81 Koli, pukovnik, Džordž (Colley, Colonel George) 275 Kolson, Elizabet (Colson, Elizabeth) 365-366 Konoli, Džejms (Connolly, James) 23 Kosta, Andrea (Costa, Andrea) 414 Kros, Šolto (Cros, Sholto) 374 Kuberten, baron, Pjer, de (Coubertin, Baron Pierre de) 437 Kuki, Silvanus, Dž. (Cookey, Sylvanusj.) 327 Kuper, D. K. (Cooper, D. C.) 233 Kurzon, lord (Curzon, Lord) 304-305

455

Lajbnic, G. V. (Leibniz, G. W.) 10 2 , 106 Lajtner, G. V. (Leitner, G. W.) 295-296 Lamu 357 Landrilo (Llandrillo) 78 Lang, Kozmo Gordon (Lang, Cosmo Gordon) 213 Langolen (Llangollen) 145 Lanover, ledi (AgustaVadington) (Llanover, Lady (AugustaWaddington)) 116, 120, 136, 141, 144,146 Las, Šon David (Las, Sion Dafydd) 75 Lavat, lord (Lovat, Lord) 54-55, 63 Lejk, lord (Lake, Lord) 252 Lesli, Džon, biskup Rosa (Leslie, John (Bishop of Ross)) 52-53, 55, 63 Levanika od Barotslenda (LewanikaofBarotseland) 349, 351 Levelin II (Llywelyn II) 69 Li, ser Sidni (Lee, Sir Sidney) 186 Lid, Edvard (Lhuyd, Edward) 7172, 78-79, 88 , 94, 101-104, 1 1 0 , 146 Liland, Džon (Leland, John) 93 Lindenjan (Linden, Ian) 379 Liton, lord (Lytton, Lord) 273280, 282-285, 291-293, 295298, 300-301, 303-395 Loder, ser Tomas Dik (Lauder, SirThomasDick) 52-53, 55

456


Logan, Džejms (Logan, James) 60-61 Lojd,A. L. (Lloyd,A. L.) 14 Lojd, Džon iz Karvisa (Lloyd, JohnofCaerwys) 122 Lojd, Henri iz Kum Bihana (Lloyd, Henry of Cwm Bychan) 80 Lojd, ser Džon (Lloyd, Sir John) 141-142 Lojd, Vilijam (biskup sv. Asafa) (Lloyd, William (Bishop of St. Asaph)) 73 Lokart, Dž. G. (Lockhart,J. G.) 50 London35,43,49,51,53,56,60, 62, 73, 89-92, 96, 108, 110, 123, 125-126, 133-135, 143, 162-163, 167-168, 172, 175, 181-182, 184, 189-189, 198, 201-204, 208, 212, 216, 218219, 222-223, 230, 241-243, 258-259, 274-275, 277, 279, 281,295,316,329,352,444 Lonsdejl, Džon (Lonsdale, John) 343-344 Lorentin, Ani (Laurentin, Anne) 375-376 Lou, ser Dejvid (Low, Sir David) 209 Ludvig I Bavarski (Ludwig I of Bavaria) 56 Lugard, ledi (Lugard, Lady) 315 Lugard, lorg Frederik (Lugard, Lord Frederick) 315, 328 Luis, David (Lewys, Dafydd) 88 Luis, Semjuel (Lewis, Samuel) 84

Lujd, Angharad (Llwyd, Angharad) 141, 144 Lujd, Ričard (Llwyd, Richard) 117 Madok (Madoc) 83, 125-126, 145 Madras 278, 286, 289 Makdonald, Remzi (Macdonald, Ramsay) 224 Makdonald, srednjevekovni gospodari škotskog ostrvljla (Macdonald Lords ofthe Isles) 28 Makdonaldi iz Armadejla (Macdonalds ofAmmadale) 39 Makdoneli iz Glengarija (MacDonells of Glengarry) 36-38, 49, 56 Makenzi, Džon (Mackenzie, John) 43 Makferson, Džejms (Macphersonjames) 30-32, 43-44, 64 Makferson, Kluni (Macpherson, Cluny) 49 Makferson, sir Džon (Macpherson, SirJohn) 30-31, 43 Makgregor, ser Evan iz Makgregora (Macgregor, Sir Evans, of Macgregor) 49 Makijan, R. R. (Maclan, R. R.) 61 Makoli, lord (Maculay, Lord) 50 Male, vitez (Mallet, Chevalier) 103 Maliner (Mulliner) 184 Malinovski, S. Bronislav (Malinowski, S. Bronislaw) 219, 221

Indeks

457

Malkolm, Dejvid (Malcolm, Da- Moris, brača (Morris brothers); vid) 30 Luis; Ričard; Vilijam 74-77, Mančester 163, 420 80, 87, 95, 98, 103-105, 143 Manda, Edvard, Bote (Manda, Moris, Edvard (Morus, Edward) Edward, Bote) 354 73 Martin, Kingsli (Martin Kingsley) Mozambik 378-379 220 Mutesa, Edvard (Mutesa, EdMartin, Martin (Martin, Martin) ward) 329 39 Mazrui, Ali, A. (Mazrui, Ali A.) Nemačka 19, 23, 102, 152, 159, 329-330, 332 179, 187-188 190-192, 19 8 , Mbikusita, Godvin (Mbikusita, 217, 219-220, 238-239, 313, 384, 389-390, 399-403, 405Godwin) 353, 355 408, 410, 414, 417-418, 424, Medoks, Vilijam (Maddox, Wil428-430, 432. 434, 438, 441 liam) 129 Mefer, Ovin (Myrfyr, Owain) Ngugi va Tiongo (Ngugi wa Thiong’o) 380-381 139, 143 Mejrik, Semjuel, Raš (Meyrick, Nigerija 315, 328 Nikolson, ser Harold (Nikolson, SamuelRush) 100 SirHarold) 210, 225, 231 Mek Gregor, G. P. (Macgregor, Njasalend (Nyasaland) 333, 379 G.P.) 324-325 Makgafi, Vajat (MacGaffey, Ogot, B. A. (Ogot, B. A.) 359 Wyatt) 373-374 Meriman, Džon, K. (Merriman, Olmsted, F. L. (Olmsted, F. L.) 188 JohnX.) 312 Olsen, Donald (Olsen, Donald) Mi,Artur (Mee,Arthur) 333 168 Mičel, ser Filip (Mitchell, Sir PhilOven, Anajrin (Owen, Aneurin) lip) 326 108 Miler, Maks (Muller, Max) 269 Oven, Elajas (Owen, Elias) 83 Mongolija 388 Mara, Šarl (Maurras, Charles) Oven, Goronuj (Owen, Goronwy) 81, 123-124 392 Morgan, Džon iz Mačina (Mor- Oven, Metju (Owen, Matthew) 72, 81, 138 ganJohnofMatchin) 72 Oven, Vilijam (Owen, William, Morgan, Ris (Morgan, Rhys) 88 'Sefhyn") 127, 144

458


Pakistan 305 Parat, serVolter (Parratt, SirWalter) 195, 213 Pari, Džon (Parry, John "Barđd Alaw”) 114 Pari, serčarls (Parry, Sir Charles) 194 Pari, Slepi Džon (Parry, Blind John) 113, 117, 123 Parker, Martin (Parker Martin) 116 Penant, Tomas (Pennant, Thomas) 79-80, 85, 98, 103, 114115. 122,132, 136, 141,143 Penderen, Dik (Penderyn, Dic) 146 Perkins, Džoselin (Perkins Jocelyn) 196-197, 213 Pezron, opat, Pol-Iv (Pezron, Abbe, Paul-Yves) 101-102, 108 Pikok, Tomas, Lav (Peacock, Thomas, Love) 129 Pinkerton, Džon (Pinkerton, John) 44-45 Pit, Vilijam stariji (Pitt, William, the elder) 42 Pitri, ser Čarls (Petrie, Sir Charles) 230 Pju, Vilijam, Oven (Pughe, William, Owen, "Idrison") 83, 98, 106, 108-111, 125, 135 Pjudžin, A. V. (Pugin, A. W.) 58 Plinije 94 Polm, Deniz (Paulme, Denise) 375

Prajs, Tomas (Price, Thomas 'tamhuanawc") 115, 141 Prajs, Vilijamiz Lantrisanta (Price Williamof Llantrisant) 99 Pričard, T. Dž. Levelin (Pritchard, T. J. Llewelyn) 128-129 Prinsep, Val, K. (Prinsep Val C.) 294 Pris, Šon, Pričard (Prys, Sion, Prichard) 75 Rajl, dekan, Herbert, Edvard (Ryle, Dean Herbert, Edward) 213 Rajt, Marsija (Wright, Marcia) 363 Rao, ser Dinkar (Rao, Sir Dankar) 291 Ričard, Henri (Richard, Henry) 142, 144 Ričards, Tomas (Richards, Thomas) 106, 107 Rindi, poglavica (Rindi, Chief) 335, 349 Ris, lord (Rhys, Lord) 86 Ris, Morgan, Džon (Rhys, Morganjohn) 126, 143 Ris, Šon, David (Rhys, Sion Dafydd) 95 Rit, lord (Reilth, Lord) 210, 234 Robert, Grifid (Robert, Grufydd) 95 Robert, Vilijam (Robert, William "Nefydd") 139 Roberts, lord Frederik (Roberts, Lord Frederick) 275, 288 <

Indeks Roberts, Piter (Roberts, Peter) 65, 84 Robertson, Dž. K. (Robertson, J. K.) 322 Roderik, Džon (Roderick, John) Rodezija 77, 87/88 Rolands, Henri iz Lanidana (Rowlands, Henry of Llanidan) 73, 164, 209 Rolinson, Tomas (Rawlinson, Thomas) 36-38, 45, 49 Rusija 36/38, 45, 49 Ruz, Vilijam iz Amluha (Roos, WilliamofAmlwch) 145 Salivan, ser Artur (Sullivan, Sir Arthur) 194 Samvel, dr Dejvid (Samwell, Dr David) 92,96 Saudi, Robert (Southey, Robert) 108, 126 Sautkot, Joana (Southcott, Joanna) 109 Scindija, maharadža (Scindia, Maharaja) 302 Sesil, lord Robert (Cecil, Lord Robert) 150/151 Sijera Leone 349 Sinkler, ser Džon (Sinclair, Sir John) 44-46 Skandinavija 397, 411 Skot, ser Volter (Scott, SirValter) 32-33, 47-48, 50-55, 117 Smart, ser Džordž (Smart, Sir George) 169

459

Sobhuza II od Svazilenda (Sobhuzallof Swaziland) 353 Sobjeski Stjuarti (Sobieski Stuarts) 54-55, 58-62, 64 Sonders, Erazmus (Saunders, Erasmus) 112 Spenser, prečasni, V. (Spencer, Hon. W.) 130 Stjukli, V. (Stukley, W.) 96 Stanford, ser Čarls, Vilijer (Stanford, Sir Charles Villiers) 193194 Stejner, ser Džordž (Stainer, Sir George) 194 Stenli, dekan, Artur, Penrin (Stanley, Dean, Arthur, Penrhyn) 171 Stivens, Tomas (Stephens, Thomas) 145 Stjuart, D. V. (Stewart, D.W.) 39 Stjuart, pukovnik Dejvid iz Garta (Stewart, Colonel David of Garth) 46, 48 Stjuart, Ričard (Stuart, Richard) 377 Stounhendž (Stonehenge) 94, 124 Šamas, Elis, Šon (Siamas, Elis, Sion) 115 Šekspir, V. (Shakespeare, W.) v 121, 135 Šeperson, Džordž (Shepperson, George) 328 Škotska 27-37, 40-57, 59-62, 64, 94, 101, 119-120, 147, 294, 358, 381, 421

460


Šofelirs, Metju (Schoffeleers, Vajt, Džilbert (White, Gilbert) 122 Valas, Grejem (Wallas, Graham) Matthew) 379 Šram, Persi (Schramm, Percy) 216 391 Van Genep, A. (Van Gennep, A.) 414 Taliesin abJolo (Taliesin ab Iolo) Vanbru, ser Džon (Vanbrugh, Sir 97 John) 68 Tanganjika 317, 333, 341, 343Vandervelde, E. (Vandervelde, 345, 363, 365, 368-369, 374 Terl, Džejms (Turle,James) 171 E.) 414 Tejlor, Robert (Taylor, Robert) Varli, Komelijus (Varley, Comelius) 13 2 298-299 Vejd, general (Walde, General) 35 Ten, I. A. (Taine, H. A.) 393 Tipu, sultan (Tipu, Sultan) 252, Vejl, Leroj (Vail, Leroy) 353 Vejt, Ričard (Waitt, Richard) 39 284 Tomas, David (Thomas, Dafydd) Vels 65-67, 70, 72, 77-79, 82-86, 89-94, 96-97, 99, 102-103, 131 105-106, 108, 110, 112-113, Tomas, Džon (Thomas, John, 115-116, 118-122, 125, 127, "IeuanDdu") 133 129-140, 142, 144-148, 160, Tomas, Džon iz Bomarija (Tho162, 165, 175-177, 199, 212, masJohnofBeaumaris) 122 2 2 1 , 235-236, 243, 420 Tompson, Džordž (Thompson, Vels, prinčevi od 185, 236, 169, George) 165 271, 297-298, 338-340, 351 Tompson, F. M. L. (Thompson, Velsli, Artur, prvi vojvoda od F.M.L.) 115, 117 Velingtona (Wellesley, Arthur Tomton (Thomton) 275, 300 (lstDuke ofWellington)) 260 Tumo’r Nant (Twm, o’r Nant) 90 Tvajning, Edvard (Twining, Ed- Velsli, Ričard, Kuli, markiz (Wellesley, Richard, Colley, vard) 341-345 (Marquis)) 252-253 Uganda 324, 326, 329-330, 342, Verdžilio, Polidoro (Vergil, Polidor) 71 351 Veston, Frank, zanzibarski biskup (Weston, Frank (Bishop Vin, Elis (Wynne, Ellis) 75 of Zanzibar)) 327, 331 Vin, ser Džon (Wynne, SirJohn) 123 Vin, Vilijam(Wynne, William) 111 Vihan, Idris (Vychan, Idris) 115

Indeks Viktorija, kraljica 59, 62-63,142, 150, 159, 161-162, 164-166, 169, 175, 177-181, 185-186, 190, 192, 195-196, 198-201, 204-205, 222-224, 235-236, 241, 245-246, 265-266, 271273, 279, 282, 289, 293, 295298,338,344,348,410,412 Vilan, Brajan (Willan, Brian) 347-348 Vilberfors, Samjuel, vinčesterski biskup (Wilberforce, Samuel (Bishop ofWinchester)) 195 Viler, Dž. Talbojs (Wheeler, J. Talboys) 289 Vilhelm I nemački (William I of Germany) 191, 384, 401-404 Vilhelm II nemački (William II of Germany) 399, 403, 406 Vilijam IV, kralj (William, IV King) 60 Vilijam, Evan (William, Evan) 113 Vilijams Dejvid iz Karfila (WilliamsDavidofCaerphilly) 96 Vilijams, Edvard (Williams Edward "Iolo Morganwg") 91, 96, 108-109, 112, 115, 124127, 136, 139, 141, 143, 147 Vilijams, dr Džon (Williams Dr John) 125 Vilijams, Džonatan (Williams Jonathan) 100

461

Vilijams, G. Dž. (Williams G. J.) 72 Vilijams, Gvin, A. (Williams Gwyn, A.) 126 Vilijams, Levelin (Williams Llywelyn) 144 Vilijams, Marija Džejn (Williams, MariaJane) 141 Vilijams, Moziz (Williams, Moses) 72, 103 Vilijams, Vilijam iz Pantekelina (Williams, William of Pantycelyn) 1 1 1 Vilis, Roj (Willis Roy) 374 Vilmarke, baron Ersar de la (Kervarker) (Villemarque, Baron Hersart de la (Kervarker)) 147 Vilson, Vilijam, i sin, iz Banokberna (Wilson, William and Sonof Bannockburn) 48, 51 Valcer, Majkl (Waltzer, Michael) 264 Volters, Džon iz Landua (Walters, John (of Llandough)) 106-108 Volton, serVilijam (Walton, Sir William) 214 Vud, Abram (Wood, Abram) 116 Zambezi 351 Zapadnaostrva 28, 39 Zigler, Filip (Ziegler, Philip) 221 Zinat ul Musadžid (Zinat ul Musajid) 277

Sadržaj Erik Hobsbom UVOD: KAKO SE TRADICIJE IZMIŠLJAJU (Prevela M. Prelić).............................................

5

Hju Trevor-Roper IZMIŠLJANJE TRADICIJEI BRĐANSKA TRADICIJA ŠKOTSKE (Prevela S.Glišić)................................ 27 Pris Morgan OD SMRTI DO LEPOG POGLEDA: LOV NA VELŠKU PROŠLOST U DOBA ROMANTIZMA (Prevela S. Glišić).............................................

65

Dejvid Kanadin KONTEKST, IZVOĐENJE I ZNAČENJE RITUALA'. BRITANSKA MONARHIJAI "IZMIŠLJANJE TRADICIJE", c. 1820-1977 (Prevela S. Glišić) ...... 149 Bernard S. Kon KAKO SE PREDSTAVLJALA VLAST U VIKTORIJANSKOJ INDIJI (Prevela M. Prelić)...........245 Terens Rejndžer IZMIŠLJANJE TRADICIJE U KOLONIJALNOJ AFRICI (Prevela M. Prelić).................................. 309 Erik Hobsbom MASOVNA PROIZVODNJA TRADICIJA: EVROPA, 1870-1914. (Prevela M. Prelić) ............................. 383 Indeks............................................................... 449

316.72 (9820) 316.7:39(082) IZMIŠLJANJE TRADICIJE /Erik Hobsbom, Terens Rejndžer (ur.) ; prevele s engleskog Slobodanka Glišić i Mladena Prelić. - Bograd : Biblioteka XX vek ; Beograd : Čigoja štampa ; Krug, 2002 (Beograd : Čigoja štampa). - 459 str. ; 17 cm. — (Biblioteka XX vek ; 126) Prevod dela: The Invention of Tradition / Eric Hobsbawm, Terence Ranger (eds.). - Tiraž 750. — Napomene i bibliografske reference uz tekst. Registar. ISBN 86-7562-012-8 a ) TpaflM unja - C o u h o jio u ik h ac n e K T - 36ophm u h b ) C ou H jajiiia aH Tponojiornja - 3 6 o p h h u h c ) KyjiTypHa aH T p on ojio raja — 3 6 o p h h h h

COBISS-ID 96398348

Izdanje BIBLIOTEKE XX VEK, MUeševska 53, Beograd, ČIGOJA ŠTAMPE, Studentski trg 13, Beograd i KNJIŽARE KRUG, Makedonska 5, Beograd. Za izdavaće: Ivan Čolović, Žarko Čigoja i Đorđe Stojanović. Urednik: Ivan Čolović. Obrada na računaru: Miroslav Niškanović. Korektor: Slobodanka Marković. Štampa; Čigoja štampa. Tiraž: 750 primeraka. Beograd 2002.

X /X /= K /\ /V = K

Ifi

obrazovanje

Miodrag Popović VIDOVDAN I ČASNI KRST

Teofll Panćić URBANI BUŠMANI

Dubravko Škiljan JAVNIJEZIK

Stiven Džouns (ur.) VIRTUELNA KUI.TURA

Marija Todorova IMAGINARNI BALKAN

Ranko Bugarski LICAJEZIKA

Slobodan Beljanski PRAVO I ILUZIJA

Meri Daglas ČISTO I OPASNO

Marta K. Nusbaum i Džošua Koen (ur.) ZA LJUBAV DOMOVINE

Rićard Dženkins ETNICITET U NOVOM KLJUČU

Milka Ivić LINGVISTIČKI OGLEDI, 'I'RI

Mark Abeles ANTROPOLOGIJA DRŽAVE

Raul Žirarde POLITIČKIMITOVIIMITOLOGIJE

Milka Ivić PRAVCI U LINGVISTICI I/II

Ivan Čolović DIVLJA KNJIŽEVNOST

Kristijan Đordano OGLEDI O INTERKULTURNOJ KOMUNIKACIJI

Radost Ivanova ZBOGOM DINOSAURI, DOBRODOŠLI KROKODILI

Igor Mandić ZA NAŠU STVAR

Ivan Čolović BORDEL RATNIKA

Vladimir Kantor RUSIJA JE EVROPSKA ZEMLJA

Dunja Rihtman-Auguštin ULICE MOGA GRADA

Svetlana Slapšak ŽENSKE IKONE XX VEKA

Ivan Čolović POLITIKA SIMBOLA

Dušan Kecmanović ETNIČKA VREMENA

Klaus Rot SLIKE U GLAVAMA

A ls iH 'i A s m 'in

Edvard V. Said ORIJENTALIZAM

Erik Hobsbom i Terens Rejndžer (ur IZMIŠLJANJE TRADICIJE

RAD NA NACIONALNOM PAMĆENJl

232199376-Erik-Hobsbom-Izmišljanje-Tradicija.pdf

Recommend Documents