Митолошки зборник 39 - ХИЉАДУ ГОДИНА СРПСКЕ КРАЉЕВИНЕ, Рача 2018; Mythology collection 39 - One Millenium of the Kingdom of Serbia, Rača 2018.

ISSN 1450-9792

МИТОЛОШКИ ЗБОРНИК 39

ЦЕНТАР ЗА МИТОЛОШКЕ СТУДИЈЕ СРБИЈЕ РАЧА 2018

ISSN 1450-9792

Mythology collection 39

Centre for Mythological Studies of Serbia

RAČA 2018

Центар за митолошке студије Србије

ДР

Уредник МИОДРАГ СТОЈАНОВИЋ

МИТОЛОШКИ ЗБОРНИК 39 ISSN 1450-9792

Издавач: ЦЕНТАР ЗА МИТОЛОШКЕ СТУДИЈЕ СРБИЈЕ — РАЧА

Уредник: ДР МИОДРАГ СТОЈАНОВИЋ Приређивач: ЖИВОЈИН АНДРЕЈИЋ

Редакција: Проф. др Миодраг Стојановић (Београд), др Димитрис Вогиацис (Атина - Грчка), проф. др Радмило Петровић (Косовска Митровица), проф. Љиљана Бјелица (Рим), проф. др Марко Атлагић (Косовска Митровица), др Дмитар Атанасов (Софија), др Милош Луковић (Београд), проф. др Бошко Сувајџић (Београд), др Ивица Тодоровић (Београд), доц. др Вера Јовановић (Крагујевац), Живојин Андрејић (Рача) Рецензенти: Проф. др Радмило Петровић, проф. др Миодраг Стојановић, др Милорад Радусиновић, др Бранко Надовеза, проф. др Марко Атлагић, Живојин Андрејић, проф. др Дејан Тубић, мр Небојша Ђокић Преводи резимеа: енглески: Катарина Павловић, Небојша Ђокић; руски: Нина Радусиновић Тираж: 200 Штампа: Interprint Kragujevac ISBN 978-86-80684-11-6

НАУЧНИ СКУП

ХИЉАДУ ГОДИНА СРПСКЕ КРАЉЕВИНЕ: ВОЈИСЛАВЉЕВИЋИ – НЕМАЊИЋИ – ОБРЕНОВИЋИ – КАРАЂОРЂЕВИЋИ

Приредио ЖИВОЈИН АНДРЕЈИЋ

CENTRE DES ETUDES MYTHOLOGIQUE DE SERBIE

One Millenium of the Kingdom of Serbia: the Vojislavljević, the Nemanjić, the Obrenović and the Karañorñević

Rača 2018

САДРЖАЈ Српско “Велико краљевство од прва” и друго - Стефана Немање “који је израстао из бедара оних који су господарили српском земљом” ЖИВОЈИН Р. АНДРЕЈИЋ .................................................................................. 1

Српски национални идентитет у раскораку између универзалног аксиолошког модела и стварне политичке таутологије РАДМИЛО Д. ПЕТРОВИЋ ............................................................................... 51

Археолошки остаци раног средњег века у околини Крушевца и у окружју “саставака” Јужне и Западне Мораве (Крушевачки крај у преднемањићком периоду) ДУШАН С. РАШКОВИЋ .................................................................................. 71

Седам владара из српских краљевских династија у седам митопоетских слика са завичајних асоцијација ЂОРЂЕ С. ПЕТКОВИЋ ..................................................................................... 87 Први српски свети краљ - Јован Владимир ЖИВОЈИН Р. АНДРЕЈИЋ .............................................................................. 121

Јован Владимир НЕБОЈША Д. ЂОКИЋ - СЛАЂАНА МИТРОВИЋ .................................. 135

Новооткривена ктиторска сцена спахије Јована у цркви Светог Димитрија манстира Пећка патријаршија, из 1619-1620. године, рад зографа Гергија Митрофановића РАДОМИР ДР. ХАЏИ ПЕТРОВИЋ ............................................................. 163

Византијски историчар Дука о Кнезу Лазару и Косовској бици НЕБОЈША Д. ЂОКИЋ - МАРИЈА ЖИВКОВИЋ ...................................... 187

Аустријска Краљевина Србија и њене инсигније, 1718-1739. године, у државно-правној традицији Карађорђевих предака и Првог српског устанка ЖИВОЈИН Р. АНДРЕЈИЋ - РОБЕРТ Љ. РАДИЋ ...................................... 201

Краљ Милан у запису бугарског владике 1899. године МИЛОРАД П. РАДУСИНОВИЋ ................................................................... 221

Мајски преврат 1903. и промена спољне политике Србије БРАНКО И. НАДОВЕЗА ................................................................................ 231

Династија Обреновић у сећањима Стевана Маленовића НИНОСЛАВ С. СТАНОЈЛОВИЋ ..................................................................243 Руска вијест о смрти кнегиње Зорке МИЛОРАД П. РАДУСИНОВИЋ ................................................................... 251 Карађорђев дом у Рачи и српско-југословенска идеологија династије Карађорђевић после 1929. године ЖИВОЈИН Р. АНДРЕЈИЋ............................................................................... 259

Оригинални научни рад УДК: 94(497.11-89)"06/11" COBISS.SR-ID 270309132

СРПСКО „ВЕЛИКО КРАЉЕВСТВО ОД ПРВА“ И ДРУГО - СТЕФАНА НЕМАЊЕ „КОЈИ ЈЕ ИЗРАСТАО ИЗ БЕДАРА ОНИХ КОЈИ СУ ГОСПОДАРИЛИ СРПСКОМ ЗЕМЉОМ“ ЖИВОЈИН Р. АНДРЕЈИЋ1 ЦЕНТАР ЗА МИТОЛОШКЕ СТУДИЈЕ СРБИЈЕ РАЧА – КРАГУЈЕВАЦ

АПСТРАКТ: У раду се уочава да Срби најстарије елементе државности и име Србија доносе из своје старе постојбине и да су се убрзо по досељавању, у VII веку, осамосталили под влашћу својих кнежева. Поново су пали под власт Византије у 1. [email protected]

ЖИВОЈИН Р. АНДРЕЈИЋ

1

Митолошки зборник 39 време цара Василија I, 867-886. године, када су се дефинитивно крстили. Као самостални су добили краљевске круне од римских папа. Прву је добио Михајло Војислављевић, око 1077. године а другу Стефан Немања II, 1217. године. Анализирајући родбинске везе краљевске куће Војислављевића и предака великог жупана Стефана Немање, оца /Стефана Вукана II/ и деде /жупана Марка/, долази се до оправданости тврђења извора да је он „израстао из бедара оних који су господарили српском земљом“ и да је и по основу крви и лозе заснивао владарска права над српским земљама. КЉУЧНЕ РЕЧИ: Кнез Вишеслав, Стефан Војислав, прво краљевство, краљ Михајло, краљ Бодин, велики жупан Стефан Вукан II, велики жупан Стефан Немања, друго краљевство, краљ Стефан Немања II Првовенчани Велики жупан Стефан Немања, иако уопштено, прецизно каже у својој Повељи манастиру Хиландару, 1199-1200. године, да је „Бог даровао његовим прадедовима и дедовима да владају овом Српском земљом“. (Мошин, Ћирковић, Синдик, 2011, стр. 80) У Хиландарској повељи, из 1200-1202. године, велики жупан Стефан Немања II /потоњи првовенчани први српски краљ лозе Немањина колена/ за свога оца, великог жупан Стефана Немању I, каже да „обнови своју дедовину“, „подиже пропалу своју дедовину“ и „преобрете од морске земље Зету и са градовима, а од Арбанаса Пилот, а од грчке земље Лаб с Липљаном, Дубочицу, Реке, Загрлату, Левче, Лепеницу, Белицу. (Стефан Првовенчани, 1988, стр. 55) Стефан Немања II у Житију светог Симеона, које је писао 1208-1216. године, тврди да је слушао о рођењу свога оца /1113. године/ следеће: „био велики метеж у овој страни српске зем2


Српско „Велико краљевство од прва“ ље, у Диоклитије и Далмације и Травуније, и да су родитељу његову браћа му /стричеви Немањини/ завишћу одузели земљу“, „он изиђе из буна њихових у место рођења својега, по имену Диоклитије... у месту по имену Рибница“ и да је он „сакупилац пропалих земаља отачаства свога... и обновилац онога што је било пропало“. Када је жупан Стефан Немања „одрастао до младићства“, постао пунолетан /1127-1130/, „примио чест отачаства својег, по имену Топлицу, Ибар и Расину и зване Реке“. Касније, велики жупан Стефан Немања I „поврати Диоклитију и Далмацију, отачаство и рођење своје, праву дедовину своју, коју је насиљем држао грчки народ... Дањ град, Сардоники град, Дриваст, Росаф град звани Скадар, град Свач, град Улцињ, град славни Бар... Котор остави, утврди га и пренесе свој двор у њ... остале градове пообара, и поруши... придодаде земљи отачаства свога област нишавску до краја, Липљан, и Мораву, и звано Врање, призренску област и оба Полога до краја“. (Стефан Првовенчани, 1988, стр. 64-65, 72-73) Стефан Првовенчани објашњава да је област Драча „близу Диокли тије, и далматинске стране, и отачаства светог Симеона /Немање/“. (Исто, стр. 93) У натписима на зидовима улазне куле манастира Жиче, из 1219. године, Стефан Првовенчани каже да је он: „по Божјој милости венчани први краљ све српске земље, Диоклитије и Травуније и Далмације и Захумља“. (Исто, стр. 111) Архиепископ Сава I, најмлађи син великог жупан Стефана Немање, у његовом Житију каже: „И обновивши очеву дедовину и још више је утврдивши... и подиже пропалу своју дедовину и придоби од Поморске земље Зету са градовима, а од Рабна Пилота оба, а од Грчке земље Патково, Хвосно цело и Подримље, Кострц, Дршковину, Ситницу, Лаб, Липљан, Дубочицу, Реке, Ушку и Поморавље, Загрлату, Левче, Белицу... ово све ЖИВОЈИН Р. АНДРЕЈИЋ

3

Митолошки зборник 39 му је припадало од Српске земље, а одузето насиљем од његове дедовине“. (Свети Сава, 1998, стр. 149-150) Доментијан у Житију светог Саве, писаног 1243. године, каже за великог жупана Стефана Немању да је „великославни и велеродни и превелики жупан“ који је „самодржавно царевао свом српском и поморском земљом, и Диолитијом и Далмацијом и Травунијом“. Када Доментијан пише о добијању краљевске круне светог Саве за брата Стефана од римског папе којом би био крунисан „на краљевство по првом отачаству краљевства њиховог, у коме се и отац њихов роди... у месту званом Диоклитија, које се зове велико краљевство од почетка“. (Доментијан, 1938, стр. 27, 137) У Житију светог Симеона /Немање/ „првог обновитеља српског отачаства“, писаног 1254. године, Доментијан каже да је: „велики од великих, и славан од славних, и красни цвет од доброг корена изиђе из бедара оних који су господовали српском земљом... Када је доспео до младићког реда и дотле да га сједине ка законитом браку, би му дан део његова отачаства, источна земља... и додаде ка земљи отачаства свога многе земље од области грчког царства... Диоклитију и Далмацију, отачаство и рођење своје, истиниту дедовину своју, које су трпеле насиље од грчког рода“. (Доменијан, 1938, стр. 221, 223-224, 240) Теодосије у Житију светог Саве каже да је „Овај беше син великог жупана Немање, владара српског, који самодржавно владаше свим српским земљама што се зову: Диоклитија, Далматија, Травунија, на истоку се Илирији приближавајући, а на западу на Римску област наслоњени“. (Теодосије, 1990, стр. 5) Дакле, шта нам, заправо, ови наводи из извора и Житија говоре о владарима и старим краљевима Србије, претцима Стефана Немање и првог српског краља новоуспостављене династије. 4


Српско „Велико краљевство од прва“ Стефана Немања, као ни остали извори и Житија, из неког разлога не наводе имена његових предака: оца, деде и прадеде. Али, овај његов исказ јасно упућује да су његов деда и прадеда били владари Србије. Тврдње Стефана Немање II Првовенчаног упућују јасно на то да је његов отац, велики жупан Стефан Немања, обновио земљу којом су владали њихови дедови. Иако не наводи име Немањиног оца, Стефан Првовенчани тврди да је његов деда био владар Рашке и да је од побуне браће избегао у земљу Дукљу /1112/ у место Рибницу где је и сам био рођен. То значи да је у Дукљи живео и владао и деда Стефана Немање. Но, у Дукљи је живео и прадеда Стефана Немање. У Рибници је у време тих немира рођен и Стефан Немања /1113/. Стефан Немања се вратио у Рашку са оцем који је поново владао. Када је Стефан Немања постао пунолетан, 1127. године, добио је да владао удеоним делом земље, Источном земљом коју чине Топлица, Расина, Ибар и Реке. Када је Стефан Немања постао велики жупан Рашки и владар Србије повратио је земљу Дукљу и читаву Далмацију, које су сматране његовом очевином и дедовином. Дакле, земљама Србије којима је владао његов неименовани отац, деда и прадеда. Најзад, Стефан Првовенчани тврди за себе да је тек он првовенчани краљ Србије: Дукље, Травуније, Далмације и Захумља. И архиепископ Сава тврди да је његов отац обновио земљу којом је владао његов деда а потом набраја многобројне земље и жупе које је придобио. Оне су некада припадале Србији а биле су одузете силом од његове дедовине /Србије/ којом је владао његов деда и прадеда. Такође, и Доментијан за великог жупана Стефана Немању каже да је високог, владарског порекла, оних који су владали Србијом, да је рођен у Дукљи где му се и отац родио и где је ЖИВОЈИН Р. АНДРЕЈИЋ

5

Митолошки зборник 39 стоно место првог српског краљевства. Када је постао пунолетан и зрео за брак /1127-1130/ добио је на управу Источну земљу која је део земље којом је владао његов отац. Када је Стефан Немања постао владар повратио је Дукљу и Далмацију којима је владао његов неименовани прадеда. Када говори о круни и крунисању за краља Стефана Немање II Доментијан каже да свети Сава указује тадашњем папи и на прву српску круну и краљевство које је скоро 150. година раније добио Михајло Војислављевић /1077/. Михајло и његови наследници и његов брат Радослав и његови наследници ће владати као краљеви Србијом и српским земљама све до 1143. године /Ђорђе Бодин. Од времена власти краља Бодина /1082-1100/ делом Србије /Рашком/ ће владати његови рођаци, велики жупани Вукан и Марко /рођена браћа/. Тако произилази да су деда /жупан Марко/ и прадеда /краљ Бодин/ претци великог жупана Стефана Немање. Теодосије, крајем XIII века, јасно описује територијални опсег свих српских кнежевина и земаља: Дукља, Далмација /Захумље и Паганија/, Травунија, Рашка и на западу до Хрватске /Босна и Западне стране/. То су српске земље које су описали своједобно Парфирогенит и поп Дукљанин и које су имале своје форме државности још од VII века. * Најраније податке о Србима и њиховој државности налазимо у делима византијског цара Константина Порфирогенита / 911-959/ када говори о њиховом досељавању на Балкан на самом почетку VII века: „Пошто су два брата наследили од оца власт над Србијом, један од њих, преузевши половину народа, пребегне Ираклију, цару Ромеја... Цар Ираклије га прими и као место насељавања даде му у солунској теми Сервију која од та 6


Српско „Велико краљевство од прва“ да тај назив носи“. (Византијски извори II, 1957, стр. 47) Из овог дела текста дознајемо да су Срби и у старом завичају – у земљи Бојки /Војки/ - имали земљу Србију и свог владара који је имао два сина. Један је остао да влада том старом Србијом а други је са „половином“ народа отишао у Византију и добио, вероватно, пусту област код Солуна коју је назвао Србија. Име те прастаре Србије на северу, одакле су дошли, у потоњим временима је нестало тако да се сматра да се Бојка налазила на простори ма поречја горњих токова река Лабе и Одре. (Новаковић, 1993, стр. 76) Много јасније Порфирогенит говори о старој постојбини захумског архонта Михајла Вишетиног: „потиче од некрштених становника на реци Висли, који су названи и Лицики“. (Византијски извори II, 1957, стр. 60) Данас се сматра да је Константин Порфирогенит записао усмено владарско и народно предање о досељавању Срба, њиховој старој постојбини и добијању земље од византијског цара а које је трајало триста година, све до средине X века. Али, то тако живо предање се не сећа имена првог кнеза који их је предводио у сеоби, као ни неколико његових првих наследника. Први по имену познат српски кнез је Вишеслав из друге половине VIII века. У исто време се износи и тврдња да је тако важно народно предање у потоњим временима потпуно заборављено и нестало из „историјске свести српског народа“. (Коматина, 2018, стр. 5-6) Дакле, народ не памти никакву своју сеобу, прве и потоње кнезове. „После неког времена исти Срби одлуче да се врате у своје земље и цар их отпусти. Кад су прешли реку Дунав, покају се, и преко стратега који је тада управљао Београдом, јави цару да им додели другу земљу за насељавање“. (Исто, стр. 48-49) Пошто Срби и њихов архонт нису били задовољни земљом коју су добили код Солуна одлучили су да се врате у своју стару посЖИВОЈИН Р. АНДРЕЈИЋ

7

Митолошки зборник 39 тојбину. „И пошто садашња Србија и Паганија и земља Захумљана и Травунија и земља Конављана... опусте од Авара... то цар у овим земљама насели исте Србе...“. (Исто, стр. 49) Ове земље и простори су им били блискији. Уколико се има у виду земља Сервија код Солуна и нове земље које су добили: од Уне и Цетине до Ибра и Лаба и од Саве до Јадранског мора, разлика у величини простора је неупоредива у корист Срба у односу на Хрвате. Примећује се да су Срби два пута прошли склоп Мораве али нису добили те земље што би могло значити да је тај простор после Аварских пустошења већ насељен и обновљен. Ту су некада живели романизовани, готизовани и аваризовани Трибали, Мези, Дарданци, Тимочани и Келти Скордисци. Срби и у својој „прапостојбини сачињавали велику заједницу, која је запосела посебну територију, названу 'Србија'... на челу са кнезом, односно 'архонтом Србином', како га помиње Константин Порфирогенит“. Значи, стигли су „на Балканско полуострво, носећи са собом и најстарије елементе српске државности...“. (Благојевић, 2011, стр. 18) Цар писац каже да је Србе на Балкан довео кнез који је умро пре досељавања Бугара, 680. године. Порфирогенит набраја од Византије независна племена која насељавају читаву Далмацију: Хрвати, Срби, Морављани, Захумљани, Травуњани, Конављани, Дукљани и Неретљани – Пагани. За сва набројана племена, осим Хрвата, Дукљана и Морављана каже да су Срби. На основу других података које износи о Дукљанима и Морављанима дознајемо да су и они Срби. Потом, Порфирогенит набраја архонтије - кнежевине: Дукља, Травунија /која се са севера граничи са Србијом/, Захумље /до реке Неретве/ и Паганија /од Неретве до реке Цетине/. И северно од ових архонтија, од Хрватске па све до Бугарске, до реке Саве налази се Србија. (Византијски извори II, 1959, стр. 34-36) За разлику од првопоменутих кнежевина, 8


Српско „Велико краљевство од прва“ чије територије представљају само једну земљу, кнежевина Србија је много већа од свих њих заједно. Она у свом саставу има, сазнајемо од Дукљанина, земље Босну, Рашку и Подгорје а потом и Усору, Соли, Врбас и Западне стране. Велико жупанство Рашка је имало земље: Рашка, Моравице, Дабар, Будимљу и Дрина. Од краја VIII па до средине X века Србијом влада династија Вишеславића која по свему потиче од кнеза који је водио Србе у време насељавања. Родоначелник Вишеслав, савременик Карла Великог /768-814/, био је ожењен сестром /жупана или кнеза/ Људемисла. Његов праунук Властимир је поразио Бугаре око 840. године, а то су учинили и његови синови: Мутимир, Стројимир и Гојник, око 880. После пораза Срба у близини Саве од стране Угара, око 950. године, кнез Часлав је са својим синовима и рођацима заробљен и уморен али то не мора значити да се стара династија потпуно угасила. (Андрејић, 2011, стр. 90) О независности Срба и Србије још од досељавања сведочи и Порфирогенит: „Пошто је царство Ромеја, због млитавости и неспособности тадашњих царева дошло до руба потпуне пропасти... племена Хрвати и Срби и Захумљани и Травуњани и Конављани и Дукљани и Пагани, одвојише се од царства Ромеја, постадоше самостални и независни, не покоравајући се никоме... покоравајући се искључиво својим архонтима. Показујући потпуно одвајање, већина њих одступи и од светог крштења, да не би задржали никакав залог пријатељства и покорности према Ромејима“. Међутим у време цара Василија I / 867-886/ „затраже да се и они сврстају под човекољубиви јарам ромејске власти и под њеног врховног пастира... /цар/ благо њих прими... и одмах посла свештенике са царским човеком... мудро нареди да њима владају они које они сами изаберу и ЖИВОЈИН Р. АНДРЕЈИЋ

9

Митолошки зборник 39 као на неки начин рукоположе“. (Византијски извори II, 1959/ 2007, стр. 14, 79) Међутим, Константин Порфирогенит тврди да, „како кажу“, племена: Срби, Захумљани, Травуњани, Конављани, Дукљани, Пагани и Хрвати „немају архонте /кнезове/, већ само старце жупане. (Византијски извори II, 1959, стр. 14-15) Имајући у виду појаву термина „Склавинија“, „Склавиније“, „склавиније“ ова тврдња византијског цара се не може прихватити ако се има у виду његова друга тврдња. (Византијски извори I, 1955, стр. 125, 177) У Спису о церемонијама, Константин VII Порфирогенит наводи адресе писама које цареви Константин и Ро ман шаљу страним владарима. Наводе се и архонти јужнословенских племена и земаља: Хрватске, Срба, Захумљана, Конављана, Травуњана, Дукље и Моравије. (Византијски извори II, 1959, стр. 78) О најстаријим српским земљама говори и Дукљанин. Дукљанин каже да је један од раних српских владара по имену Светопелек, који је владао у време римског папе Стефана /VI/ / 885-891/ и византијског цара Михајла /III/ /Исауријанца//856867/, према старим папским и византијским повељама пописао међе и границе својих покрајина и области. (Perčić, 1999, стр. 48) Дукљанин не помиње да су у време папе Стефана владали Василије /867-886/ и Лав VI Мудри /886-912/. Светоплук је према садржају /старих/ повеља које је добио и прочитао на сабору пред народом написао своје повеље, поделио покрајине и области, одредио међе и границе и то на следећи начин: „по току река, које теку са планина и утичу у море према југу, назва Приморје; реке пак, које теку са планина у правцу севера и утичу у велику реку Дунав /реку Сурбију/, назва Србијом. Затим подели Приморје у две покрајине: од места Далме, где је тада боравио краљ и одржавао сабор, до Валдавина /Винодола/ 10


Српско „Велико краљевство од прва“ назва бела Хрватска... Исто тако од истог места Далме до града Бамбалоне, који се сада зове Дирахиј /Драч/, назва Црвеном Хрватском... Србију пак, која се зове и Загорје, подели у две покрајине: једна од велике реке Дрине у правцу запада све до планине Пине /Борове/, коју још назва Босном, другу пак од реке Дрине у правцу истока све до Лапије /Лаба/ и Лабеатског језера /Скадарског/, коју назва Рашком“. (Исто, 50-51) Рашка се на истоку граничила са кнежевином Моравом, а на западу са Босном. Према Дукљаниновој подели Босна се на западу граничила са Хрватском и њеним источним жупама: Цетина, Имота, Дувно, Плива, Псет и Крбава и реком Уном. Њена северна граница је била река Сава. Дукљанин каже да је Светоплук поделио краљевину на области – земље према рекама. У свакој области је поставио на власт војводе „од своје браће по крви“. Подређени војводама су били жупани и сатници. Јасно је да више жупа чине једну земљу. (Исто, стр. 51) Што се тиче Дукљанинове Србије, која се зове и Загорје и њене поделе на две покрајине: Босну и Рашку, мишљење је опште позитивно. Српске „приморске земље“ јесу: Дукља, Далмација /Паганија/, Травунија и Хум, а континенталне: Рашка и Босна. То су најстарије српске земље. Поимање свесрпске /континенталне/ земље и приморских /српских кнежевина/ осведочено је и много касније у титулатури Стефана Немање II Првовенчаног: „све Српске земље и Поморске“. Имајући у виду да је Стефан Првовенчани крунисан према „првом оточаству краљевства“, односно по узору на прве српске краљеве XI-XII века: Михајла, Бодина, Радослава, Доброслава, Кочапара, Грубешу, Градихну и Ђорђа Бодина то значи да су и они позивали на право на „Свесрпске земље и Приморске“. То свакако важи и за кнеза Часлава и његове претходнике: Петра, Мутимира, Властимира и Вишеслав, у IX-X веку. ЖИВОЈИН Р. АНДРЕЈИЋ

11

Митолошки зборник 39 Међутим, у нашој и страној историјској науци је остало потпуно непримећено да Дукљанин помиње још једну Србију. Ову Србију Дукљанин помиње на првом месту као покрајину која је у сливу река које теку у правцу севера и утичу Дунав, а не у Саву. Јасно је које реке утичу у Дунав: Велика Морава, Западна Морава са Ибром, Јужна Морава са Нишавом и Топлицом, Млава, Пек и Тимок. Постаје јасно да је у питању Моравска Србија. Најстарији помен балканских Мораваца и архонтије Мораве сачуван је у анонимном спису Баварског Географа, 817. године. И Арапски писац Ал Масуди, 940-950. године, каже да за Србима иде племе Морава. Морављани су око себе окупили Бодриће, Браничевце, Кучане и Тимочане и формирали своју кнежевину. Они су сматрани Србима ако се има у виду да је тема Морава преименована у тему Србија. Порфирогенит за Мораву не наводи, као и за Србију, које су њене жупе. Из неког разлога нема ни описа обима кнежевине Мораве. Кнежевина Морава је обухватала оптимално простор од Западног Срема, јужне Бачке и јужног Баната до Скопске Црне Горе и Шар планине, на југу. У питању су земље Срем, Кучево, Браничево, Тимок, Моравице, Раса, Топлица, Нишава са Врањем, Хвосно, Липљан и Призрен. (Андрејић, 2016) Дакле, постаје јасно да се на западу Срби и Србија граниче са Хрватима и Хрватском, на северу са Славонијом и Славинима, а на истоку са Србијом - Моравом и Морављанима. Када се каже да се Србија граничи на истоку са Бугарском то не значи да се етнички граничи са Бугарима. Пошто се Србија простире на исток до Лаба /и Раса/ то значи да је то граница са Српском Моравом. Из извора се не да закључити где је, још источније, била граница Мораве са примарном Бугарском. Ако се има у виду да су и Тимочани били у савезу са Моравцима граница је на истоку била на линији река Искар – планина Бојана. (Исто) 12


Српско „Велико краљевство од прва“ Дукљанин помиње Босну, Срем и Рашку, које су очигледно под врховном влашћу Србије кнеза Часлава. Осим кнеза Часлава помињу се: неименовани жупан Рашке, дрински и рашки жупан Техомил и кнез Будислав, али се не помиње име његове земље. Имајући у виду где су српске земље којима влада Часлав /Дукља, Босна, Захумље, Травунија, Конавли/, потом Срем и Рашка јасно је да кнез Будислав влада неком земљом источно од ових земаља. Тамо, у тој кнежевини се родио и живео и будући рашки жупан Техомил.2 Из Дукљаниновог сведочења се види и да у ратним догађајима између кнежевине Србије и Угара не учествује кнез Будислав. Очигледно је да Будислав и Моравци /Бодрићи - Браничевци, Кучани/ и Тимочани нису на страни Угара али ни на страни Србије кнеза Часлава. Произилази да је кнез Будислав онај независни архонт Морав/и/е. (Андрејић, 2011-а, стр. 35-36) На просторима архонтије Мораве ће Византија успоставити тему Мораву, а потом је преименовати у тему Србија.3

2. Пре него што је отишао кнезу Чаславу, Техомил је „чувао стада оваца код некаквог кнеза коме је било име Будислав“. Овај кнез „Будислав свагда је ишао са њим у лов. Једном у лову Тихомиљ нехотице удари штапом једну кучку по имену Палузија, и она цркне. И обузет страхом, јер ју је кнез веома волео, утекне и дође Чаславу, који га одмах прими.“. (Perčić, 1999, стр. 56-57) Према Срећковићу, угарским трупама које су поразиле кнеза Часлава у Срему /Мачва/ је командовао кнез Удислав – Будислав. (Срећковић, 1882, стр. 2, 31, 40-41) 3. Иако се Дукљаниново писање у првом делу његовог Летописа базира на легендама, епици и произвољном уметању садржаја неспорна је историјска личност Часлава а, чини се, и Техомила и Будислава. Прилично уверљива епизода о Чаславу, Техомилу, Будиславу и рату са Угарима је у Барски летопис доспела из неке нама данас непознате хронике.


13

Митолошки зборник 39 Термин земља у српским изворима тумачи се у смислу „историјске области са тачно одређеним границама и одређеним степеном политичке самосталности“. Реч је о старим српским областима које су Срби „населили после досељавања на Бал кан“ а то су „српске земље“, „све српске земље“, „свих рашких земаља и приморских“, „свих рашких земаља и Диоклитије и Далмације и Травуније и Захумља“. Земља се састоји од већег броја жупа. Српске „приморске земље“ јесу: Дукља, Далмација /Паганија/, Травунија и Захумље. Уз „Рашку и земљицу Босну“ то су најстарије српске земље. (Мишић, 1999, стр. 135) * Према Константину Порфирогениту: „Цар Ираклије /610641/ послао је и довео свештенике из Рима и једног од њих учинио архиепископом и епископом... и покрстио Хрвате. У то време ови Хрвати су за архонта имали Поргу“; „довео је цар / Ираклије/ свештенике из Рима и покрстио их /Србе/“; /пошто су Хрвати победили Франке/ „затражили су свето крштење од епископа Рима и епископи су били послати који су их покрстили у време Порина, њиховог архонта“. Али, већи део Срба и Хрвата се није крстио. Потпуно су се покрстили: „У време цара Василија /I/ /867-886/, христољубивог цара, они су одаслали / Србима, Хрватима, Захумљанима, Травуњанима, Конављанима, Диоклићанима, Паганима и Морављанима/ посланике, молећи и тражећи да они који су били некрштени приме крштење и да буду, као од почетка, потчињени царству Ромеја...“. (Византијски извори II, стр. 40-42, 32-33, 49, 16) Ко су посланици које је Србима послао цар Василије? Јесу ли то Методије и његови ученици? У то време Србијом влада кнез Мутимир /851891/ и од њега је папа Јован VIII тражио да се стави под јуриздикцију Панонске дијецезе, а у њој је столовао Методије. 14


Српско „Велико краљевство од прва“ Према Дукљанину, покрштавање Словена – Срба догодило се у време легендарног краља Светопелека – Светимира чије време владања ставља у доба мисонарског рада Константина и Методија у време римског папе Стефана /VI/ /855-891/ и цара Михајла /II/ /856-867/: „За време овога /Светимира/ процвета попут руже неки филозоф по имену Константин из града Тесалонике /Солуна/, син неког патриција Леона... дође у земљу Казарију... После тога обрати сав бугарски народ... краљевство преузме његов син по имену Светопелек... Кад је прелазио преко краљевства краља Светопелека... По његовом приповедању поверова краљ Светопелек у Христа и покрсти се заједно са целим својим краљевством... опростивши се /Константин Кирил/ ... отпутује у Рим“. (Perčić, 1999, стр. 46-47) Имајући у виду да је Константин боравио у Сирмијуму и код владара Моравске до покрштавања Срба Морављана је дошло убрзо после покрштавања Бугара, за време папе Стефана а пре смрти цара Михајла. Срби Морављани су крштени, највероватније, 866. године. Имајући у виду Порфирогенитов извор о крштењу Хрвата и Срба долази се до сазнања да су се Срби у тзв. Загорју – континенталној Србији крсти после Срба Морављана, у време папе Стефана VI и цара Василија I, 870-880. године. Из Бугарске је у Мораву, 863. године, стигао Св. Методије. Кедрин тврди да је Методије бивши византијски живописац бугарског цара Бориса и у време његовог крштења слика његова дела. (Добровски, 1825, стр. 60-61) Методије је од стране римског папе Адријана II /867-872/ био посвећен за епископа, 868. године, и послат у Моравију где је боравио са седиштем у Београду. Тврди се и да је Доњопанонски кнез Коцељ поставио Методија за архиепископа Паноније при столу светога апостола Андроника. И папа Јован VIII, 879. године, Методија ословљава архиепископом Паноније. За епископе Сирмијума се ЖИВОЈИН Р. АНДРЕЈИЋ

15

Митолошки зборник 39 понавља тврдња да је њихов први архијереј Св. Андроник. Папа Јован VIII, 880 године, Методија ословљава архипескопом Моравске цркве. (Исто, 62-64) Међутим, ни после путовања у Цариград, 881-882. године, Методије није успео да створи трајну словенску црквену организацију. Умро је у Морави – Сирмијуму кнеза Светоплука, 885. године. У то време је папа Јован VIII тражио од кнеза Мутимира да се врати под утицај панонске дијецезе имајући у виду обновљену Методијеву Панонско-сремску архиепископију. Уколико је у питању српски кнез Мутимир, савременик папе Јован VIII, то претпоставља да је и у „Крштену Србију“ стигао Методијев мисионарски рад. У складу са претходним, примећено је да најмлађи син кнеза Мутимира има хришћанско име Стефан, као и синовац Петар. То значи да су кнез Мутимир и његов брат Гојник већ били хришћани. (Ћирковић, 1994, стр. 151-152) Према нашим схватањима Стефан и Петар су били рођени, 847-848. године, а то би значило да је до крштења Србије дошло у време власти кнеза Властимира. (Андрејић, 2011, стр. 90) Крштење Властимира и његових синова и унука могло је доћи у то време ако се има у виду византијско посланство пустиножитеља Николе и Неофита из IX века. Када су се вратили од „Трибала“ у Драми их је срео Герман /цариградски патријарх/ /Свети/. (Dujčev, 1961, стр. 53-60) Збуњује чињеница да је Св. Герман био патријарх у првој половини VIII века /715-730/. То је време власти над Србима неименованог кнеза, оца кнеза Вишеслава. Вишеслав је владао од око 776. до око 800. године и једини је кога извори позанају под тим именом међу јужнословенским владарима у VIII-IX веку. Анализирајући писмо папе Јована VIII упућено кнезу Мутимиру, у коме га прекорева и за неканонски постављеног епископа и непокорно свештенство и тражи да Цркву своје земље 16


Српско „Велико краљевство од прва“ потчини дијецези Паноније, онако како су његови претци били потчињени престолу апостола Петра, долази се до закључка да су Срби имали неку врсту црквене самосталности пре мисије Ћирила и Методија. То упућује да их папа опомиње јер су присталице патријарха Фотија. То би био посредан доказ да су Срби још од цара Ираклија имали архиепископа постављеног из Рима. Уочавајући археолошки истражене цркве у Рашкој и Дукљи из IX века, које имају епископске престоле у олтарским апсидама, ова тврдња се још више поткрепљује. (Јанковић 2007, стр. 220-221) Данас је актуелизовано мишљење да је крстионица „словенског“ кнеза Вишеслава, низом манипулација и грешака приписана извесном хрватском кнезу иако ни један под овим именом није постојао. Крстионицу је наручио: „Јован презвитер у време кнеза Вишеслава и то у част Св. Јована Крститеља, да слави њега и његовог штићеника“. Данас преовладава мишљење да је у питању владар неких од кнежевина у источном делу јадранског приморја: Паганија, Захумље, Травунија, Дукља или Србија, из IX века, и да је за њега у Венецији клесана ова крстионица. (Klaić, 1972, стр. 197-198; Jakšić, 2006, стр. 40-45) Према стилу израде крстионица се хронолошки ставља у крај VIII и почетак IX века, а кнез Вишеслав у крај VIII века. (Karaman, 1960, стр. 107-109; Belošević, 1997, стр. 132-136) На бази аналогије украса стубића са крстионице кнеза Вишеслава и стубића пронађеног у цркви на Превлаци код Тивта постоји тврдња да се налазила уз северни зид цркве која је била саборни храм кнеза Вишеслава (Јанковић, 2007, стр. 100-102) и претпостављено да је кнез Вишеслав имао резиденцију на Превлаци и да је у то време Зета престона земља читаве Србије. (Исто, стр. 211) ЖИВОЈИН Р. АНДРЕЈИЋ

17

Митолошки зборник 39 Произилази да су Срби од 628. године до времена византијског цара Василија I, 867. године, били под духовним утицајем Римске цркве. Произилази и да су Срби у време Ираклија укључени у постојећу црквену организацију. Папа Јован X /914928/ у свом писму краљу Хрвата и војводи Захумљана тврди да су Словени одавно крштени, далеко пре Саксонаца /крштених 827-844/. (Византијски извори III, 1966, стр. 97) Чини се да су Срби у време Светоплуха – Светопелека и Св. Методија имали устројену црквену организацију у својим земљама и кнежевини. На бази натписа на крстионици у коме се свештеник Јован позива само на кнеза Вишеслава а не и на византијског цара произилази да је Србија у то време независна. То би значило и да је кнез Вишеслав био овенчани – крунисани владар у Цркви сопствене државе. Свештеника Јована је морао посветити епископ или архиепископ државе кнеза Вишеслава. То је разлог и бележења српских владара по имену од Вишеслава. Ако је постојала нека помесна српска црква њено средиште је морало бити у Дукљи. (Јанковић, 2007, стр. 219) Пре добијања краљевске круне од папе српски кнез Михајло је имао византијску титулу протоспатора коју је добио од ви зантијског цара Константина IX Мономаха, 1052. године. Војислављеви синови Михајло и Радослав су краљевска права и заставу Св. Петра добили од римског папе. Кнез Михајло је добио круну из Рима нешто пре 1077. године. Круне су од папе, 1075. и 1076. године, добили руски, пољски и хрватски кнезови. Михајло је добио круну из Рима пре 1078. а после неуспешног устанка на простору Мораве који је водио његов син Бодин са Ђорђем Војтехом. Када је Бодин дошао на власт у Србији од цара Алексија I Комнина /1081-1118/ добио је звање протосеваста при чему је добио признање и титуле краља у форми „ек18


Српско „Велико краљевство од прва“ сусијастис“. Краљ Бодин је још једном био заробљен од стратега Јована Дуке, 1085-1090. године, и заточен у Цариграду. Крунисањем дукаљанско-српског краља Михајла од стране римског папе отворен је пут за оснивање прве архиепископије која би покривала све српске територије под папским палијем. Сматра се да је за време власти Михајловог сина Бодина дошло до проглашења римокатоличке архиепископије са седиштем у Бару, 8. јануара 1089. године, за време антипапе Климента III. Барска архиепископија захвата градове: Дукља, Бар, Котор, Улцињ, Свач, Скадар, Дриваст, Пилот, целу област Србије, Босне и Травуније. (Кашић, 2004, стр. 66) Први пут после 732. римске папе преговарају о повратку својих надлежности у источном Илирику, на целокупну територију где живе Срби. Међутим, већ рођаци краља Бодина, велики жупани Вукан и Марко, којима је дао на управу Рашку, које силом које милом, окрећу се ка Истоку. Тај „повратак“ се одвијао од 1127. до 1150. године. Орбин каже да је епископ Србије био Ћирил, 1141. године; епископ Босне је Владислав; Требиња је Константин а Захумља Шимун – Симеон. (Орбин, 1968, стр. 18.) * Када је кнез Властимир умро наследила су га тројица синова: Мутимир, Стројимир и Гојник и једна кћер. Иако су поделили територију врховни владар је био Мутимир. Реља Новаковић је смело претпоставио да је Мутимир имао централне и највеће делове земље између река Лим, горње Дрине, Ибра и Западне Мораве. Гојник је имао прекодринске крајеве /зато је лако могао избећи код Хрвата/, а Строимир има земљу према Бугарској /Метохија/. (Новаковић, 1968, стр. 163) Мутимир је имао три сина: Прибислава, Брана /рођен пре 867/ и Стефана / рођен 870-874/. Прибислав је имао сина Захарију, а Бран сина ЖИВОЈИН Р. АНДРЕЈИЋ

19

Митолошки зборник 39 Павла. Стројимир је имао сина Клонимира /погинуо 897-898/. Гојник је имао сина Петра /рођен 870-874/. (Спасић, Палавестра, Мрђеновић, 1991, стр. 19; Веселиновић, Љушић, 2002, стр. 5; Андрејић, 2011, стр. 90) После смрти Властимирове „примише владу над Србијом три његова сина, Мутимир, Строимир и Гојник разделивши земљу. На њих навали владар Бугарске Михајло Борис...“. (Атлагић, Милутиновић, 2002, стр. 9) Бугарски историчар Златарски је давно написао да је Властимир умро око 850. године и да ова Порфирогенитова прича о рату између Бугара и Срба једва да је истинита. Но, и поред тога сматра да је овај рат био између 854. и 860. године. (Златарски, 1971, стр. 36-37) Пошто Порфирогенит Бориса назива и Михајлом јасно је да се овај напад десио после његовог покрштавања 867. године. Дакле, против Србије је заратио и бугарски кан Борис /852-889/ али је његова војска била потучена, а његов син Владимир и 12 великих бољара су заробљени. Као знак добре воље Мутимирови синови су их ослободили на граници код града Раса. (Ћирковић, 1994, стр. 148) По свему судећи, границу Србије и Бугарске на истоку је представљао Копаоник са Ибром. Велико и Јужно Поморавље је било у власти Бугара. Српска историографија се није усагласила око времена овог рата, а бугарска у новије време сматра да је то било недуго после 863. године. (Андреев, Лалков, 1996, стр. 72) Међутим, Мутимир и његова браћа су се после тога завадили. У том сукобу је победио Мутимир, ухватио је Стројимира и Гојника и предао их кану Борису, а код себе задржао Гојниковог сина Петра. Петар је успео да побегне и нађе уточиште код Хрвата. Ово протеривање је извршено после 880. године пошто је Петар био рођен 870-874. године па је као дете задржан. (Андрејић, 2007, стр. 159) Благојевић сматра да је Мути20


Српско „Велико краљевство од прва“ мир, још пре него што је ушао у сукоб са браћом, осигурао подршку Бугарске. „Једино се овом чињеницом може објаснити зашто је своју млађу браћу предао на чување бугарском кнезу и зашто је овај то прихватио. Мутимир је неузнемираван од Бориса владао до смрти 891-892“. Порфирогенит каже да „Пре наведени брат у Бугарској, Строимир, /реч је о његовом протеривању/ имађаше сина Клонимира, кога Борис ожени Бугарком. Од њега се роди у Бугарској Часлав“. (Атлагић, Милутиновић, 2002, стр. 70) Дакле, пре протеривања Строимира и Гојника, Клонимир је већ био у Бугарској, а то значи да је тамо упућен као дете и када је достигао одређено доба ожењен је неком знатном Бугарком.4 Клонимир је вероватно један од оне двојице „робова“ који су дати Бугарима нешто после 863. године. Строимир и Гојник су били протерани после 880. године када је Клонимир већ био пунолетан и ожењен. Највероватније је да су са њима били прогнани и неки њихови привржени жупани. У изгнанству, у Бугарској „Стројимир је провео остатак живота“. После Мутимирове смрти, 891-892. године, завладао је његов најстарији син Прибислав. Он је владао кратко јер му је власт преотео брат од стрица Петар Гојников. Сада су се у хрватском избеглиштву нашли Прибислав и његова браћа Бран и Стефан. На бугарски престо је дошао Симеон, 893. године. Петра је 4. Своједобно је Панта Срећковић тврдио да је Клонимир рођен у Бугарској после прогона Строимира, односно после 880. године. Клонимира је оженио бугарски кнез Борис неком знатном Бугарком која му роди сина Часлава. Строимир је „вероватно умро у Блгарији“ и Часлав је остао сироче. (Срећковић, 1882, стр. 3, 48) Са овим се слаже и мишљење Златарског. (Златарски, 1971, стр. 39) То би значило да је Клонимир у време смрти 897-898. имао једва 17. година, да је већ био ожењен и да је добио сина Часлава.


21

Митолошки зборник 39 уз помоћ Хрвата напао Бран, 895-896, али је заробљен и ослепљен. Две године касније Петра је напао Строимиров син Клонимир који је успео да заузме град Достиник, али је у следећим борбама страдао 897-898 године. Српски кнез Петар се одржао на власти и чак склопио кумство са каном Симеоном. Пошто је Петар стао на страну Византије у њеном рату против Симеона, 913-917. године, који се у међувремену крунисао за цара, Бугари су послали војску на челу са Павлом Брановим и на превару заробили Петра кога су одвели у Бугарску и тамо је у заточеништву и умро. Пронађен је печат кнеза Петра, из IX-X века, са натписом: „+ /У име Оца и Сина и Светога Духа/ Петру архонтос Диоклиа, Амин“. (Schlumberger, 1884, стр. 20) Павле је владао само три године, до 920. године, јер га је напао његов брат од стрица Захарија који је до тада живео у Цариграду. Павле је успео да зароби Захарија и да га преда Бугарима. Пошто је и Павле прешао на страну Византије Симеон је сада на њега послао са војском Заха рију који је успео да дође на власт. Павле је отишао у изгнанство. Међутим, Захарија се окренуо свом старом савезнику, Византији, тако да је уследио нов напад Бугара. Први напад је Захарија успео да заустави потпуном победом тако да је отсечене главе бугарских заповедника, који су и раније нападали Србију, послао у Цариград. Следећи бугарски напад, 924. године, под командом тројице војсковођа по имену Книн, Имник и Ицвокле, био је застрашујући тако да је Захарија напустио земљу и отишао у Хрватску. Цар Симеон је и овога пута са својом војском послао једног српског династа који је био вас питан на бугарском двору. Био је то Часлав, син Клонимиров, унук Строимиров. Сви жупани који су дошли да приме новог кнеза су похватани на превару и одведени у Бугарску, а са њима су одведене и велике масе становништва. Други део је избе22


Српско „Велико краљевство од прва“ гао у Хрватску, а трећи се склонио у Византију. Порфирогенит тврди да је Србија потпуно опустела. Златарски је исправно закључио да је Србија том приликом била присаједињена Бу гарском царству (Златарски, 1971, стр. 446-459) тако да се оно на западу граничило са Хрватском. Ситуацију после смрти цара Симеона, 927. године, одмах је искористио Часлав и са четворицом жупана успео да побегне из Бугарске. Ако се имају у виду Пофирогенитове речи да је „после седам година после покоравања Србије“ Часлав побегао у Србију онда би то било 931. године. (Исто, стр. 517, 669) Вратио се у Србију и признао врховну власт Византије, а расељено становништво се повратило из Бугарске, Хрватске, Угарске и Византије. (Ћирковић, 1994, стр. 156-160) Порфирогенит каже „А и много, што побегавши из Бугарске дођоше у /Цари/град, цар ромејски обуче и обдари... и посла Чаславу...“. Дакле, Ово су могли бити још неки жупани и значајне личности из владарске династије. Часлав је, око 950. године, ушао у сукоб са Угарима који су потучени до ногу, а њиховог војсковођу Киша је убио млади Тихомил. Као награду Часлав му даде Дринску жупу и кћер рашког жупана за жену. Кишова супруга и жупан Будислав су се поново сукобили са Чаславом и до одлучујуће борбе је дошло у Срему. Српска војска је поражена, Часлав је ухваћен „са свим његовим“, а потом су повезаних руку и ногу бачени у Саву и тако „пропаде он и угаси се његов дом /династија/“. Међутим, Ћирковић данас сматра да „Са Чаславом се прекидају подаци о првој српској династији.“ Али, „Није познато да ли је изумрла, или су се наследници одржали у неком од делова 'Крштене Србије'... У том изразито тамном периоду српске историје“. (Ћирковић, 2004, стр. 22) У српској историографији се сматра да је Часлав убијен око 950, а Златарски, и не само он, да је погинуо око 960. године. (Златарски, 1971, стр. ЖИВОЈИН Р. АНДРЕЈИЋ

23

Митолошки зборник 39 670) Ово страдање је преживео Тихомил – Тихомир који је после владао Рашком. (Исто, стр. 166; Андрејић, 2002, стр. 78-82) Тихомир је имао по свему два сина: Љутомира и непознатог, таста Прелимировог /Предимировог/. (Исти, 2002, стр. 76, 82) Постоје мишљења да је јединствена Србија трајала до смрти кнеза Чалава, око 960. године. Његовом смрћу се угасила и прва српска владарска династија Вишеславић – Властимировића. Међутим, преживео је бар један син кнеза Часлава. Он је владао до 971. године. Крајем X и почетком XI века међу цариградском аристократијом јавља се породица Сервлијас – „од Србије“ која се истицала својим великим богатством „нема до вољно података за закључак да она потиче управо од 'кнежева од Србије' “. (Коматина, 2018, стр. 26) Босна је, каже Мргић а што није спорно, сукцесивно улазила у састав Самуилове државе /998-1014/, Византије цара Василија II /о. 1018-1025/, Дукље кнеза Војислава и краља Бодина /XI-XII век/. Краљ Бодин је у Босну за жупана упутио Стефана Бодина, 1082-1985. године, чије је седиште било у жупи Босни. Његови потомци би могли мити „митични“ жупани – бани Вукмир и Крешимир. (Андрејић, 2007, стр. 130-131) Босна, као и Рашка, у време цара Манојла Комнена су у саставу Византије, око 1166. године, а њен вазал ће бити и бан Кулин. Дакле, Босна је још увек била потчињена Србији а та повезаност ће трајати све до доласка на власт банова династије Котроманић, од 1232. године. Краљ Бодин је у Рашку упутио жупане Вукана и Марка чији ће потомци њоме стално владати а потом и над читавом Ср бијом, искључујући Босну која се осамосталила и на крају завладала и западним српским крајевима.

24


Српско „Велико краљевство од прва“ * На простору „континенталне“ Србије подигнута су два устанка на челу са Стефаном Војиславом. Први, 1034-1036, а други, 1039-1040. године. Он је у изворима познат као „Травуњанин Србин“. По свему судећи, он је био потомак травунских кнежева који су пореклом од кнеза Крајине и кћерки српског кнеза Властимира из IX века. Његов отац Драгомир је био кнез Травуније и Захумља а мајка је кћер рашког жупана Љутоми ра. (Андрејић, 2011, стр. 90-91) Стефан Војислав је створио јединствену државу на простору Србије /Босне и Рашке/, Дукље, Травуније и Захумља. Скилица каже да је Стефан Војислав, архонт Срба, „пре кратког времена побегао из Цариграда и заузео земљу Срба... и заузео илирске планине и Трибале и Србе и околна племена“ и приграбио „десет кентенарија злата“ из византијског брода који се разбио о „илирске обале“. Пошто је Војислав одбио да врати злато византијски цар је послао војску на Србе али је она поражена. Упућена је нова велика војска под командом архонта Драча, патрикија Михајла, која је упала „у земљу Трибала“. Ова војска је несметано пљачкала пределе земље а до сукоба је дошло тек у теснацима на њеном повратку. Срби су страховито поразили и ову војску тако да је убијено 40.000 војника и 7 стратега. (Византијски извори III, 1966, стр. 156-162) Занимљиво је да се помињу народи: Трибали, Срби и околна племена. Сматра се да су и Трибали исто што и Срби Морављани а остаје нејасно која су то околна племена и да ли су у питању, такође, Срби. Навођење ових народа и племена упућују јасно на то да су у питању најмање три територије. Поп Дукљанин Стефана Војислава зна као Доброслава који је са синовицом цара Самуила имао петорицу синова: Гојислава, Михајла, Саганека, Радослава и Предимира. Када је избио ЖИВОЈИН Р. АНДРЕЈИЋ

25

Митолошки зборник 39 устанак позван је Доброслав – Војислав са својим синовима да преузме власт. Уследио је рат у коме је ослобођена земља и задобијене територије на истоку све до Топлице. Потом је једну војску упутио „у правцу истока“ до места Вурање – Врање да тамо чека. А он „сам пак са сином својим Радославом навали на западне стране... А Радослав /у битци/... стигне до војсковође... посече га мачем... Над Грцима је тога дана извршено велико сатирање и покољ ...“. Византијски цар је успео да придобије жупана Рашке, бана Босне и кнеза Хума и Захумља а са источне стране је упутио војску из Драча према Бару. Ова војска је од Срба нападнута код Папратне док је логоровала у току ноћи и потом била сатрвена. После тога је кнез Војислав упутио војску на челу са сином Гојиславом против хумског кнеза Љутовита који је заузео Травунију. После победничког двобоја са Љутовитом и његова војска је савладана. (Perčić, 1999, стр. 75-81) Постаје очигледно да је Војислав подбуњивао народ док је био у служби византиског цара и да су му се придружили Срби у источној земљи, све до Јужне Мораве. Постаје јасно да се већ 1040. године део Морављана побунио и ушао у састав Србије. Живковић јасно упозорава на Попа Дукљанина који каже да је српски краљ Михајло послао синове Бодина и Владимира да заузму Рашку а пошто су то учинили предали су је на управу брату Петриславу. То се догодило између 1067. и 1071. године, за време власти цара Романа IV Диогена. „Бугари“ су од Михајла тражили да им пошаље сина Бодина за владара. Дошло је до велике битке код Призрена а потом су устаници заузели град. Бодин и Петрило са српским ратницима и устаницима и Ђорђе Војтех са својим су се срели у Призрену. Ту је Бодин извикан за цара са титуларним именом Петар. Војска је подељена на три дела. Први део са Петрилом се упутила ка Охриду, Бо26


Српско „Велико краљевство од прва“ дин ка Нишу а Војтех ка Скопљу. Петрило је после заузимања Охрида напао Касторију али је био поражен. Када је нападнут, Војтех је без борбе предао Скопље. Бодин је освојио Ниш а потом је „уништавао све што је стигао, пљачкао и злостављао све оне који га нису примали или му се нису покоравали“. Очигледно да је један део становника остао веран царству. Бодин се упутио ка Скопљу али је упао у заседу на Паун пољу код данашњег Урошевца. Његова војска је поражена а он заробљен. (Исто) * У време пред долазак на власт краља Михајла /1046-1081/ његов најстарији брат Гојислав је био глава куће који са најмлађим братом Предимиром влада Травунијом. У суседном Хуму владају Љутовитови синови Мирослав и Страшимир. Љутовит је изгубио мегдан са Гојиславом и од последица рана је умро што је оставило трагове и мржњу. Непријатељи изазову побуну у време болести Гојиславове убију га у постељи, а његовом брату Предимиру одсеку главу. Преостала браћа, Саганек, Радослав и краљ Михајло ухвате убојице и “у мукама и најгрознијом их смрћу поморе”. После тога је организован државноцрквено-народни сабор на коме се “Радославу оба брата /Михајло и Саганек/ закуну... да Радослав и његови наследници владају... Тада Радослав искупи род, оде и уђе у Травунију и победи је и заузме: и после уђе у Хум и освоји га.” Касније се Михајло завади са Радославом и рашким жупаном и због те свађе Михајло почини “највећи грех пред Богом; погази заклетву...” Михајло је имао седам синова: Владимира, Пријаслава, Сергија, Дерију, Гаврила, Мирослава и Бодина, а из другог брака са грчком принцезом, сродницом цара Мономаха, има још четири сина: Доброслава, Петрислава, Нићифора и ТеодоЖИВОЈИН Р. АНДРЕЈИЋ

27

Митолошки зборник 39 ра. Срећковић наводи у вези Локрумских исправа, за које је касније утврђено да су фалсификат на власништво али су личности по свему стварне да би се дала јачина фалси, да Михајло има и кћер Тихославу чија је кћер Бела била калуђерица. (Срећковић, 1884, стр. 412) Михајло „освоји жупанију Рашку” и предаде је на управу сину Владимиру. (Исто, стр. 348) Краљ Михајло је свог сина Бодина послао у помоћ Ђорђу Војтеху у Призрен који беше подигао устанак од Видина до Скопља. Бодин је у битци на Косову код места Пауни поражен и заробљен. Упућен је у Цариград, а потом у Антиохију одакле је отац успео да га ослободи уз помоћ млетачаких трговаца. Бодин је признат и за цара Бугарске под именом Петар Бодин. Михајло је Бодину „поново поверио ранију власт” за коју се незна каква је и у ком делу земље. Бодин се оженио Јаквинтом из норманског Барија око 1081. године. После очеве смрти је завладао Босном и Рашком док су га са запада ословљавали „Бо дин, преславни краљ Словена”. У Рашкој је поставио на власт двојицу дворских жупана Вукана и Марка, а у Босни Стефана. Византинци су успели да у једној крвавој битци победе и по други пут заробе Бодина. Није познато када и на који начин се поново ослободио, али се вратио на власт пре 1091, а 1097. године је у Скадру дочекао пријатељски крсташе који су кренули на Исток преко Далмације на челу са грофом Рајмондом Тулуским. Дукљанин каже да је Бодин дуго владао у сталним свађама са својим стричевићима од којих је Бранислава и Градислава са сином Предихном пред капијом града Скадра јавно дао посећи. (Исто, стр. 412) Овде се због много података мора поново рећи да је Бодин имао многобројну браћу од оца краља Михајла: Владимира, Пријеслава, Сергија, Дерију, Гаврила, Мирослава, Доброслава / краљ/, Петра, Нићифора и Теодора. Краљ Бодин је са Јаквин28


Српско „Велико краљевство од прва“ том имао синове Михајла, Ђорђа /краљ/, Аргирица и Тому. Бодин је имао четири рођена стрица: Гоислава /убијен/, Саганека, Радослава /краљ/ и Предимира /убијен/. Краљ Радослав је имао бројне синове и кћери: Бранислава, Градислава, Хвалимира, Стањихну, Кочапара /краљ/, Гојислава, Доброслава и Печенега. Бодинов брат од стрица Бранислав је имао синове: Предихну, Петра, Градихну /краљ/, Тврдослава, Драгихњу, Драгила и Грубешу /краљ/. Краљ Градихна је био ожењен сестром Стефана Немање и са њом имао синове: Радослава /кнез/, Лобара /Иваниш/ и Владимира. Један од његове браће, Драгихна има синове: Првоша, Грубишу, Немању и Сирака - Страцимира и са њима се завршава Летопис попа Дукљанина. Када је умро краљ Михајло 1082. године старац Радослав са 8 синова и 4 кћери “радосно предусретну свога синовца Бодина” и његову војску и призна га за краља. Када је умро бивши краљ Радослав буде сахрањен са великим почастима у манастиру Св. Петра у Пољу код Требиња исте године. (Исто, стр. 383) После измирења са синовима краља Радослава Бодин улази у Рашку и постави у њој на власт два жупана Вукана и Марка који се појављује у изворима и под именом Miro из чега је Срећковић извео закључак да се он зове Мирослав јер је грешком преписивача Летописа попа Дукљанина он означен као Марко. За Мирослава /Марка/ је већ била удата Marciuicii, кћер краља Бодина, за коју Срећковић каже Рикатина Мирослављевица. За Бодиновог сина Владимира била је удата кћер жупана Вукана. (Исто, стр. 412, 414) У то време је Бодин поставио на власт у Босни извесног Стефана /можда неког од своје браће титуларног имена/. Срећковић тврди да се Вукан оженио ћерком бана Босне Стефана. (Исто, стр. 404) По неким историчарима жупан Вукан је Бодинов дворанин, а његов брат Марко /Мирослав/ зет краља Бодина. (Синиша, ЖИВОЈИН Р. АНДРЕЈИЋ

29

Митолошки зборник 39 1892, стр. 3) Кукуљевић на једном месту каже „Вуканов сестрић Стефан Вукан” га је наследио на престолу. (Kukuljević Sakcinski, 1881, стр. 110) То би значило да је сестра Вуканова била удата за Марка, а то не може бити тачно јер су Вукан и Мирослав /Марко/ браћа. Зна се да је Вуканова ћерка, не помињу се његови синови, била удата за Владимира, синовца краља Бодина. Владимир је имао сина Михајла за кога архиепископ барски Гргур каже, 1170-1180, да је нападнут од ујака. Ти његови ујаци су Стефан Немања и његова браћа, а пошто је Вуканова ћерка мајка Михајлова то значи да је Немања њој брат, а из тога следи да је Вукан отац Стефана Немање. (Станојевић, 1930, стр. 4) Било је то у време Немањиног напада на Бар који није могао очекивати помоћ од кнеза Радослава јер је он “потиснут од ујака”. То опет значи да је Немањина рођена или нека друга сестра, мајка кнеза Михајла. Међутим, Немања и његова браћа нису рођени ујаци Михајлови, већ ујчевићи. И овај податак нам даје на знање да је Немањин отац неко од потомака жупана Вукана или Марка - Мирослава. Сину Градихњином, кнезу Радославу, Немања јесте рођени ујак. Немањина сестра је била удата за дукљанског краља Градихну, по родословима н. н. Рашанка. Убрзо Вукан уз помоћ Марка „држи сву власт у Далмацији” и врши успешне продоре на Косово против византијског цара Алексија Комнена. Иако је више пута побеђивао Византију, цар је приморао Вукана 1094. године на преговоре и давање талаца међу којима су, по Станојевићу, и његови малолетни синовци, (Исто, стр. 4-5) дечаци Стефан Вукан II, Урош I и бар још један њихов брат /„рођаке и изабране жупане”/. Стефан Вукан II је тада могао имати до 14 година, а Урош I до 10 година па би били рођени око 1080, односно 1084. године. (Исто, стр. 5) То значи да је и Стефан Вукан II рођен у Дукљи, у Рибници, око 1080. године. 30


Српско „Велико краљевство од прва“ О времену после ступања на власт у Рашкој браће Вукана и Марка скоро да се ништа не зна а поготову о Марку и области коју је он добио на непосредну управу и сл. Вукан је као велики жупан столовао у Расу у коме је била епископија, а Марко у Белој Цркви – Топлица /Куршумлија/ где је од Василија II била успостављена епископија. После смрти краља Бодина, 1100. године, завладао је његов најстарији брат Владимир /1101-1113/, а моћ његовог таста Вуканова је порасла. Постоји могућност да су се после тога из Цариграда у земљу вратили, сада већ пунолетни, могуће је и ожењени неким рођакама византијског цара или девојкама са двора, Стефан Вукан II и Урош I. Краљ Владимир је владао дванест година, а потом је отрован од стране неких „најцрњих људи”, „непријатеља жупана Вукана”, у Скадру, отровом који је справила краљица Јаквинта са жељом да на престо дође њен син Ђорђе. Изгледа да су завереници у исто време отровали и његовог таста моћног рашког жупана Вукана. (Срећковић, 1884, стр. 408-419; Исти, 1882, стр. 38) После смрти стрица Вукана 1113. године жупани постају његови синовци што подразумева да је и жупан Марко - Мирослав изгубио власт. Стефан Вукан II је тада имао око 33. године, а његов брат Урош I око 29. година. На власт у Рашкој је дошао Стефан Вукан II који није владао дуго због акције коју је предузела Јаквинта, удовица краља Бодина, у намери да обезбеди престо свом сину Ђорђу и због великих борби и метежа у који је запала земља. Стефан Вукан II избегао у Дукљу и тада је, 1113. године, рођен будући велики жупан Стефан Немања. На престо Рашке је дошао Урош I кога је, постоји могућност, Стефан Вукан II скинуо с власти јер је 1126-1127. Дукљански краљ Ђорђе с војском упао у Рашку и при томе ослободио Уроша I из тамнице. (Синиша, 1892, стр. 22-23) Урош I је владао до 1143, потом Стефан Вукан ЖИВОЈИН Р. АНДРЕЈИЋ

31

Митолошки зборник 39 II, а од 1146. године је на рашки престо дошао Урош II. У вези са крштеним именом великог жупана Уроша I, постоји један недовољно аргументован податак код Симеона Пишчевића који је коментарисао Реља Новаковић. Наиме, Уроша I Пишчевић назива Урош Немања, а његовог деду Стефана, кога Рајић зна као попа из села Луке у Хуму, назива Стефан Немања при чему не мисли на потоњег великог жупана Стефана Немању.5 (Новаковић, 1981, стр. 198) Стефан Првовенчани је записао да је отац Немањин побегао из Рашке за „време великог метежа”. Време овог метежа може бити после смрти краља Бодина /око 1101/ када је његова удовица Јаквинта уклањала све претенденте на престо, како Бодинову браћу и синовце, тако и из стричевске линије краља Радослава, да би обезбедила престо свом сину Ђорђу. На једном оловном печату пронађеном у Бугарској са представом Св. Ђорђа и двојезичним натписом на грчком и латинском помиње се „Ђорђе краља Бодина син”. (Јурукова, Пенчев, 1990, стр. 4648) Метеж кулминира 1113. године када су отровани краљ Владимир и рашки жупан Вукан. Тај метеж је трајао све до 1143. године када је Радослављев унук Градихна уз помоћ Византије ухватио Ђорђа, заузео краљевски престо, и послао у Цариград као сужња. Али, осмотримо догађаје у време „великог метежа”. После Бодинове смрти народ је прогласио за краља његовог брата Доброслава против кога устаде његов брат Кочапар. Кочапар је уз помоћ рашког жупана Вукана победио Доброслава који потом побеже из земље. Бунтовници поставише за краља 5. Пишчевић за попа Стефана Немању из Хума /вероватно господара ове области/ каше да је имао сина Љубомира који је био у придворној служби код краља Ђорђа Бодина, а потом је постављен у Србији за жупана трновског предела – вероватно Љубомир у Херцеговини – са титулом кнез.

32


Српско „Велико краљевство од прва“ Бодиновог синовца Владимира II /око 1102/ који је по Дукљанину био благ и мирољубив те се трудио да измири и прикупи око себе браћу и рођаке, а свог сина Владимира ожени ћерком рашког жупана Вукана. Владао је дванест година у миру да би после 1113. године на престо дошао Бодинов син Ђорђе. Године 1113. су отровани од стране Јаквинте и „злих људи” краљ Владимир и његов врло моћан рашки велики жупан Вукан. Сматра се да је тада на жупански престо дошао Марков син, Вуканов синовац, Немања Урош I. Пре ће бити да је тада, 1113. године, Вукана наследио Стефан Вукан II и да је потом због побуне на чијем челу је био његов брат Немања Урош I, а на страни Јаквинте и Ђорђа, морао да побегне у Дукљу. Изгледа да је Стефан Вукан II збацио свог брата Немању Уроша I јер је краљ Ђорђе упао у Рашку са војском, 1126-1127. године, да би ослободио Уроша кога су у тамницу бацили сродници. Срећковић сматра да је Градихна ушао с војском у Рашку, заузео је а рашког жупана Уроша ставио у тамницу. Потом је Градихна на рашки престо поставио свог таста Стефана Вукана II. (Срећковић, 1884, стр. 418) Међу тим Урошевим сродницима је на првом месту брат Стефан Вукан II, али и Градихна. Градихна је, према Дукљанину, у граду Обливки оставио свог синовца Уроша. За овог Уроша сви мисле да је жупан Урош I што не може бити иако је сестра жупана Немање била удата за Градихну. Пре ће бити да је овај Урош који заповеда малим градом Об ливком заиста Градихнин синовац, односно син неког од његове многе браће. У Обликвуму се затворио и краљ Ђорђе да би одатле умакао код својих рођака у Рашку. По заповести Византије из затвора изведу Грубишу, најмлађег сина Бранислављевог, а народ га извиче за краља. Краљ Ђорђе са Рашанима крете против Грубише који у боју пред градом Баром погибе. ЖИВОЈИН Р. АНДРЕЈИЋ

33

Митолошки зборник 39 Када је Градихна победио Ђорђа ухвати га и пошаље у Драч, одакле окован буде упућен у Цариград где је умре 1127. године. Пошто је Градихна био ожењен Немањином сестром, ћерком жупана Стефана Вукана II, нема сумње, у томе су му помагали Стефан Вукан и његов син Немања који је тада имао 14 година. Градихна је владао у Дукљи до своје смрти 1138. године. Урош I је умро када је имао око 59. година, а може бити, због напред изнетог да је и убијен. Изгледа да су се тада, 1143. године, поново вратили у Рашку Стефан Вукан II и његов син Немања. Уроша I је Клајић у више наврата називао Бела Урош. (Кlajić, 1882/1990, стр. 46-47) Немања Урош I је владао све до 1143. године када је умро оставивши иза себе синове: /Немању/ Уроша II, Белоша, Десу и кћери Јелену и Марију. Дакле, Урош I је живео око 60. година под претпоставком да је рођен 1084. године. Сматра се да после Уроша I влада његов најстарији син Урош II /кога неоправдано једначе са жупаном Примиславом који је по диктату Визан тије владао пар година/. Кинам и Хонијат не именују жупана који је повео борбу против Византије 1149. године, при чему се врло видна улога даје великом жупану Вакину, односно Стефану Вукану II. Они кажу да су Срби „после много времена” лишивши Уроша II власти без царевог знања власт предали другом од браће, жупану Деси. Манојло је после битке на Тари, заробивши Вакина власт поново дао Урошу II. По Јованки Калић „у сваком случају, он је од 1146. године био рашки велики жупан”, а у изворима се више не појављује после 1155. године када је велики жупан Примислав. Међутим, за њега се сматра да је то Урош II јер је после побуне цар на власт довео његовог брата Белоша. (Калић, 1970, стр. 25, 27, 33-35) Примислав је најстарији син Стефана Вукана II, Белуш – Бела Урош средњи а Стефана Немања најмлађи. У овако описаној ситуацији Ур34


Српско „Велико краљевство од прва“ ош II би могао наследити оца само ако је против њега устао у савезу са стрицом Стефаном Вуканом, његовим зетом Градихном, који је постаје краљ, и са својом браћом Белошем и Десом. Али они нису устали против оца. Урош II је тада имао око 38. година /рођен око 1105, умро око 1165/, Белош има око 33. године /рођен око 1110, умро 1197/, а Деса око 30. година /рођен око 1112, умро око 1180/. Видимо да је Деса био вршњак Стефана Немање те да према томе отпадају све оне претпоставке које су се базирале на томе да је Деса отац Стефана Немање. Али, Деса јесте отац свог сина Немање који, 1143. године, има око 11 година! Наша историографија стоји на становишту да Урош II није имао деце, у сваком случају мушке деце. На основу Житија Стефана Лазаревића у коме се каже да Немањин син: „Стефан роди четири сина: Радослава, Владислава, Стефана и Предислава. И Стефан дакле би наречени Урош, по своме прадеди, и то је 'рапави краљ' “. (Филозоф, 1936, стр. 56) Тај деда се назива Бели Урош и што је најзначајније за њега се каже да је избегао у Захумље. Дакле, прадеда краља Уроша I је велики жупан Урош II што би значило да је он отац Стефана Немање. Ову тезу је доказивао Мандић и због тога што се не помињу деца Уроша II, а логично је да их је било, па би то био разлог више да је Стефан Немања његов син. Ова теза отпада због тога што је Урош II рођен око 1105, а Стефан Немања 1113. године. Били су готово вршњаци. Ствар се још више компликује око Уроша II ако се има у виду помињање Беле Уроша у родословима као претка Стефана Немање, али и његове мушке деце која се при томе помињу. Наиме, Бело Урош са Аном, ћерком француског краља, има синове Тихомила /попа/ и Чудомира /епископа/. Тихомил има синове: Завиду, Страцимира, Првослава и Немању. (СрећкоЖИВОЈИН Р. АНДРЕЈИЋ

35

Митолошки зборник 39 вић, 1892, стр. 11; Стојановић, 1927, стр. 14-15, 17) Из истих разлога који су и раније помињани, у свим Немањама летописци и стари историци су видели жупана Стефана Немању. Ови извори се могу сматрати тачним, а накнадно створена збрка се може разрешити на следећи начин. Дакле, Бело Урош би могао бити жупан Урош II, рођен у Спужу /Дукља/, у Дривасту зида цркву Св. Стефана, имао супругу Ану /кћер француског краља?/ и синове: Техомила и Чудомила. Његови унуци, синови Техомилови су: Завида, Страцимир, Првослав и Немања! Никако се не може прихватити Срећковићева тврдња да се Чудомил зове и Белуш и да је владао делом хумске земље према Рами. (Срећковић, 1888, стр. 8) Уколико је тачан податак да је Урош II градио цркву Св. Стефана у Дривасту, а зна се да је црква Св. Стефана постојала и у Скадру, престоници краља Бодина, онда се да претпоставити да су и жупани Урош I и његов син Урош II имали титуларно име Стефан. За Уроша II се сматра да је имао крштено име Примислав - Првослав. Међутим, имајући у виду ранија разматрања у вези са кршетним имени ма Немањића и уколико усвојимо Пишчевићев податак као та чан, реална је претпоставка да је Урош I имао крштено име Немања. Треба одбацити претпоставку да Урош II има крштено име Примислав. По свему судећи, и он има име Немања. Белош, други син Уроша I, после удаје сестре Јелене за угарског краља Белу II, отишао је са њом и постао угарски бан и палатин, намесник малолетном сестрићу Гези у чијем образовању учествује „од самог детињства“. Белош је имао кћер која се удала 1150. године за руског кнеза Владимира Мстиславича. Под Белошевим утицајем краљ Геза се оженио Еуфросином, сестром Владимира Мстиславича. (Калић, 1997, стр. 69) Белош је имао велику улогу у борби против претендента Бориса, а у битци на Лајти је потукао немачку војску Хенриха II. По Кина36


Српско „Велико краљевство од прва“ му Борис је изазвао рат са Византијом са намером да Угарској потчини Србију. Тада је дошло до великог савеза Угарске са Норманима у јужној Италији, немачким војводом Велфом IV и Србијом под његовим братом Урошем II. Срби су изгубили пресудну битку на Тари иако су имали велику помоћ „хунских савезника“. Из једног документа задарског женског самостана се види да је бан Albeus - Белош имао брата Стефана. (Ћирковић, 2000, стр. 22) То подразумева да је велики жупан Урош II имао титуларно име Стефан што не би изненадило имајући у виду многобројне примере код српских владара. Тај Стефан не мора бити ни Белошев рођени брат већ од стрица, рецимо Стефан Немања. После 1162. године Белош је дошао у Србију постављен од цара Манојла за великог жупана, али се убрзо вратио на своја имања у Срему где је у Баноштору изградио бенедиктински манастир Св. Димитрија који је добијао богате дарове руских кнежева уз велику заштиту угарских краљева и бана Белоша.6 (Калић, 1997, стр. 63-79) Мавро Орбин тврди да „Деса, који владаше у Хуму, све до Котора, и у Горњој Зети, има три сина: Мирослава, Немању и Константина и они беху паметни и добри ратници... његови потомци у седам генерација стално били господари и краљеви Рашке све до цара Уроша“. (Орбин, 1968, стр. 15-16) У неким изворима се наводе још два његова сина: Завида и Страцимир. Међутим, пошто су имена Константин и Страцимир истовет6. Ј. Калић је у свом раду жупане Белоша и Белуша стопила у једну личност као што је то својхедобно у свом раду чинио проскрибовани П. Срећковић. Исто то је чинила и са жупанима Примиславом и Урошем II. При томе она „не зна“ за Срећковићев рад и чини повреду ауторског права. Као што није био у праву П. Срећковић тако није у праву ни Ј. Калић. (Андрејић, 2005, стр. 210-212)


37

Митолошки зборник 39 на у грчкој и словенској лексици сматра се да има четири сина (Kukuljević Sakcinski, 1881, стр. 114): Мирослава /рођен око 1130/ , Немању /рођен око 1132./, Константин - Страцимир /1134./ и Завиду /1138/ који су те кључне 1143. били малолетни. За Десиног сина Немању постоји податак да је имао два сина Техоми ла /Теха/ и Симеона и три кћери. Постоји могућност да је овај други Десин унук запамћен само по монашком имену Симе он. (Андрејић, 2011, стр. 94-95) Деса је у време власти краља Ђорђа био у Рашкој са својим братом /Урош II/. Белош је отишао у Угарску где је постао бан и палатин. Деса је једну своју кћер удао за осорског кнеза Леонарда, сина млетачког дужда Витала Микијелија II, а за неког од синова, или за себе, је покушао да испроси неку немачку принцезу. (Исто, стр. 113, 116) Кинам каже да је жупан Деса дошао на власт вољом византијског цара Манојла, али је одмах „пренебрегавајући власт Ромеја, упутио посланике Аламанима решивши да отуда себи жену доведе и све што је противно вољи Ромеја, он је свакојако чинио“. (Калић, 1999/2000, стр. 206) Има се утисак да се Деса по други пут оженио неком Немицом посредством своје сестре Марије. Деса је дошао на власт пре 1162. године, већ следеће године је позван у Ниш. Изведен је на суд, а око његовог шатора је направљен дубок опкоп око кога је била јака стража. Потом је одведен и заточен у цариградски дворац. Деса је по Дукљанину заратио са кнезом Радославом, сином краља Градихне, сестрићем Стефана Немање, и преотео Зету и Травунију. Радославу је остао само Скадар, Котор и Приморје. Поп Дукљанин у Барском родослову тврди да у Зети и Дукљи још од кнеза Радослава постоји Рашка странка коју на зива „злом и од давнина непријатељском“. Уздајући се у помоћ немачког цара Фридриха Барбаросе окренуо се Деса против 38


Српско „Велико краљевство од прва“ Византије. Сматра се да из заточеништва није изашао, а по другима вратио се и отишао у Требиње где је умро. Деса се понајвише везује за Приморје, а посебно за Травунију и Захумље. Међутим, када је византијски цар одлучио да Десу уздигне на трон великог жупана он у том тренутку „уп рављаше Дендром, богатом и многољудном земљом у суседству Ниша“. Према Кинаму жупан Деса се 1162. године обавезао Манојлу I Комнену на верност и покорност као и да ће „се пред Ромејима сасвим уклонити из Дендре из које је, као што рекох, убирао плодове“. Те године Деса је био удовац. Кинам вели даље да Деса није био лојалан цару и „чим је био загосподарио земљом, погазио је уговор и поново присвојио земљу Дендру“. Цар је позвао Десу на суд у Нишу, 1165. године, изведе против њега тужиоце и саучеснике и изнуди од њега признање. Држао га је под стражом, опкопао је његов шатор и у њему га чувао и с тога се то место назва „Десин Опкоп“. (Андрејић, 2002, стр. 56) Потом га упути у Цариград где је стављен под стражу у дворцу. После њега на власт је дошао Тихомир, син Уроша II. Од Доментијана сазнајемо да је по повратку у Рашку отац Стефана Немање /Стефан Вукан II/ „својој браћи старешинама дао веће чести /делове/ земље“. Он је то могао чинити само као велики жупан. Из неких других извора се види која су то браћа и где су имали своје делове. „Завид сазда цркву Св. апостола Петра и Павла на реци Лиму“, „Првослав сазда цркву Св. Георгија у Будимљи“ добивши „Тривалију од ушћа Црног у Бели Дрим до планине Кораба“, (Срећковић, 1884, стр. 213; Синиша, 1892, стр. 7-8) „Страцимир сазда цркву Св. Богородице у Градцу при реци Морави“, а за Немању Првовенчани каже да је добио „чест отачаства својега у Топлици, Ибру, Расину и назване Реке“, Деса доби Дендру у суседству Ниша, Вакхин - Стефан Вукан је држао Косово и Метохију „и био над осталима велики ЖИВОЈИН Р. АНДРЕЈИЋ

39

Митолошки зборник 39 жупан“ (Исто) што значи да је држао и Рас. Деса је тада, 1143. године добио потврду старијег наследног права на Дендру. Он је право на Дендру добио од свог оца Уроша I још око 1130. године када је постао пунолетан. Од 1143. године Стефан Вукан II је био жупан све до битке на Тари 1150. године када је заробљен. Манојло је тада поставио на власт Уроша II који је владао кратко јер је умро 1156. године. Син краља Радослава Драгихна је рођен око 1070. године, а његови синови су, рецимо, рођени овим редоследом: Првош 1090, Грубиша 1094, Немања 1096. и Сирак - Страцимир 1098. године. Првош се зове и Мирослав, тако да се сматра да је то његово право име. (Синиша, 1892, стр. 21-22) Драгихна вероватно није међу живима 1156. године, његови синови су сви старији од Стефана Немање, а поготову Немања који те 1156. има 60. година и старији је од имењака бар 17. година. Уроша II је заменио Деса, а после њега на великожупански престо Србије цар Манојло поставља Стефана Немању, 1162. године. Тада је погинуо босански бан Борис, таст Стефана Немање, (Синиша, 1887, стр. 41) а када је дошло до склапања мира са Угарском цар Манојло је одлучио да се Босна и Рашка, са новосједињеном Зетом и Травунијом, уједине у једну државу под Стефаном Немањом. Ковачевић је један од првих који је увео јасније у историју жупана Тихомира установивши да је владао од 1165 до 1168. године када га је византијски цар збацио и одвео са собом, а великожупански престо дао Стефану Немањи. (Ковачевић, 1900, стр. 83-88) Установљено је на основу оштећеног натписа на гробном камену Стефана Првослава у цркви Св. Ђорђа у Будимљи да се Немањин најстарији брат звао Тихомир: „Стефан фоупан Првослав, син великог /недостаје: 'фоупана Тих'/омира“. Иначе не постоји ни један помен Немањиног рођеног брата 40


Српско „Велико краљевство од прва“ под именом Тихомир. Већ је поменут запис у Загребачком родослову: „Првослав сазда црков светаго Георгиа о два стлпа у Будимле“ где се може мислити на жупана Првослава, сина Драгихњиног, или на Стефана Првослава. Међутим, недостајући део текста на гробу Стефана Првослава може бити и „фоупана Прв…“ па би тај велики жупан био Првомир, односно Првослав, син Драгихњин. То би значило да не постоји никакав Немањин рођени брат Тихомир за кога ни сви наши ранији историци нису знали. Предање говори да је ова црква саграђена око 1170. године, постоји претпоставка да је подигнута у време „Тихомира”, али и уверење да је задужбина Стефана Првослава. (Чанак-Медић, 1989, стр. 105) Тихомир у нашој историографији важи за најстаријег сина Завидиног. Рођен је око 1105, а погинуо, или се удавио у реци Ситници на Косову, у битци код Пантина 1168. године када је имао око 65. година. Тада би његов син Првослав имао најмање 45. година и сасвим је нормално да је учествовао у боју уз оца, стричеве и осталу браћу. Усвојено је да се његов отац Тихомир удавио у реци Ситници, као и „многи други“, па се да тврдити да је тада страдао и његов син. Очево тело није нађено, а Првослав је сахрањен у породичној задужбини у Будимљи. Међутим, постоје и паушалне претпоставке да се у битци код Пантина утопио Немањин брат Завида. (Синиша, 1892, стр. 17) Квалитетно тумачење овог податка, који су многи историчари заобилазили, или су довијајући се правили свакојаке конструкције, може бити врло важно. Као што је познато Немања нема рођеног брата Завиду, али се на овом месту треба присетити Завида, сина Десиног. Деса је био синовац Стефана Вукана II и брат од стрица Стефана Немање. ЖИВОЈИН Р. АНДРЕЈИЋ

41

Митолошки зборник 39 Срећковић сматра да је у битци на пољу Пантина код Звечана страдао и Владимир, син дукљанског кнеза Радослава, унук краља Градихне. (Срећковић, 1884, стр. 433) У вези са Тихомиром се поставља питање како протумачити Тихомила и Симеона, синове Немањине, који се појављују код Орбинија. Наиме, по Орбину, Немањин син Тихомил је владао после њега само годину дана јер је умро. (Орбин, 1968, стр. 20) Наследио га је брат Симеон, ваљда мислећи на Стефана Немању II Првовенчаног потоњег монаха Симеона. Очигледно је у питању још један Орбинов превид и мешање личности. Тихомил и Симеон су синови Немањини, али Немање сина жупана Десе. Овде се морамо присетити и оног Беле Уроша, за кога сматрам да је Урош II, који има синове Чудомила и Тихомила. Тихомил у старим родословима има синове: Завиду, Страцимира, Првослава и Немању. Константин Филозоф наводи Тихомила као оца жупана Стефана Немање што је последица његовог лошег тумачења извора и идентификација свих Немања у личности жупана Стефана Немање. Тихомир заиста јесте отац Немањин, али је реч о сину, односно унуку Уроша II. По тој логици је и Стефан Првослав који је сахрањен у Св. Ђорђу у Будимљи унук Уроша II. Техомил је живео у Захумљу где је подигао цркву Св. Стефана /Габела на Неретви/ због чега су га „охоли“ становници тога краја назвали попом, а његовог брата чак епископом. (Јиречек, 1978, стр. 123-124) Техомил - Тихомир, син Уроша II, је по свему био велики жупан после свргавање Десе. Владао је само годину дана пошто је поражен од Стефана Немање, 1168. године. Млађи историчари, иако се држе овешталог и нетачног схватања да је извесни Завида отац великог жупана Стефана Немање, признају да је „спорни део приче о Завиди и његовој породици тај што се не зна чији је он био син и у каквом је сродс42


Српско „Велико краљевство од прва“ тву био са великим жупанима који су владали пре његових синова“. (Коматина, 2018, стр. 54) Чудно је да у Житијима Немањића „није познато када је Завида умро“ а реч је о њиховом деди. Немањини синови и његова Житија не помињу и не знају ни ко су им стричеви. Заправо, они не помињу ни рођену ни било коју браћу као такву. Дакле, о пореклу Стефана Немање нема никаквих података ни од стране његових синова. Отац великог жупана Стефана Немање је велики жупан Стефан Вукан II, брат великог жупана /Немање/ Уроша I, а синовац великог жупана Вукана. Деда Стефана Немање је жупан Марко – Мирослав. Јасно је зашто Доментијан за Стефана Немању каже: „велики од великих и славан од славних, красни цвет од доброг корена, који је израстао из бедара оних који су господарили Српском земљом“. И византијски писци говоре о њему тако да не праве разлику између њега и претходника који су владали Србијом. Имајући у виду да Завида, отац кнеза Мирослава није отац и Стефана Немање пала је и вековна твр дња да су његова браћа, поред Мирослава, Страцимир и Тихомир. Мирослав и Страцимир су били синови великог жупана Десе а Тихомир је син великог жупана Уроша II. Понуђено је врло уверљиво решење да су браћа Стефана Немање велики жупани Примислав и Белуш који су владали пре њега. (Андрејић, 2011, стр. 94-97) Утврдили смо и да се велики жупан Стефан Немања два пута женио: Аном, ћерком дукљанског краља Ђорђа Бодина / 1130/ и Аном, ћерком босанског бана Бориса /1146/. Стефан Немања је припадао лози краља Михајла /Војислављевића/ а неродоскрвном женидбом са ћерком Ђорђа Бодина владарска права његових наследника на „краљевство од прва“ су још ви ше потврђена. Из првог брака је имао сина Вукана, кнеза и краља Дукље, и ћерку Вуку. Због промењене политичке ситуаЖИВОЈИН Р. АНДРЕЈИЋ

43

Митолошки зборник 39 ције Стефан Немања се од прве супруге развео /око 1145/, замонашио је и упутио у Богородичину цркву у Топлици. Из другог брака је имао синове Немању II /Првовенчаног/ и Растка – монаха Саву и две кћери. После заједничког монашења, 1196. године, друга супруга се упутила у Богородичину цркву у Расу. У науци је прихваћено мишљење да је Стефан Немања оженио сина Стефанa Немању II после пораза у битци на Морави против цара Исака II Анђела, 1190. године. На основу најновијих сазнања Стефан Немања II је рођен 1146-1150. године. Неком непознатом властелинком је ожењен 1166-1170. године а нема података о њиховој деци, ако су их и имали. Када је ожењен са Евдокијом Анђео, 1191. године, Немања II је постао и царски севастократор а тада је имао око 40 година живота. Евдокија је ступила у брак са 16 година. (Андрејић, 2011, стр. 131-132) Заправо, цар Исак II је удао своју синовицу Евдокију а не њен отац Алексије јер је био у прогонству. Велики жупан Стефан Немања је био у 77 години живота а царев брат Алексије III је има око 54. године. Алексије и Немања су могли као владари да се пријатељују тек од 1195. године када је дошао на византијски престо. Исте године велики жупан Стефан Немања абдицира у корист Стефана Немање II, зета новог цара. (Андрејић, 2016, стр. 74) Стефан Немања II се, 1217. године, оженио Аном Дандоло, унуком млетачког дужда Енрика а исте године је затражио и добио краљевску круну од римског папе. Тако је обновљено српско „велико краљевство од прва“ и „прво отачество краљевства“. 44


Српско „Велико краљевство од прва“

Serbian “Great kingdom from the beginning” and the second - of Stefan Nemanja “who was descendend from those who ruled Serbian lands” The oldest elements of statehood and the name Serbia, Serbians brought from their old homeland, and soon upon their immigration, in the 7th century, they became independent under the rule of their princes. They fell again under the rule of Byzantium during the reign of tsar Vasilije I, 867-886, when they were definitively christened. As autonomous rulers, they received the crowns from the Popes of Rome. Mihajlo Vojislavljevic received the first one, around 1077, and the second crown was given to Stefan Nemanja II, in 1217. According to the analysis of family relationships between the royal house of Vojislavljevic and the ancestors of the Grand Prince Stefan Nemanja, father of Stefan Vukan II and grandfather of prince Marko, the statements that he ’’was descended from those who ruled Serbian lands’’, and that he laid claim to rulership over Serbian states due to his bloodline, seem to be justified.

Литература: - *** Византијски извори за историју народа Југославије I, Београд 1955. - *** Византијски извори за историју народа Југославије II, Београд 1959. - *** Византијски извори III, Београд 1966. - Андреев И., Лалков М. (1996). Блгарските ханове и царе, Велико Трново. - Ж. Андрејић Ж. (2002). Тихомири, Уроши, Вукани, Мирослави, Завиде и Немање, или о пореклу жупана Стефана Немање. У: Новопазарски зборник 26, Нови Пазар. - Андрејић Ж. (2007 а). Нова сазнања о српском кнезу Строимиру из IX-X века на основу „архивског записа“ са његовог златног печатњака. У: Архивско наслеђе 5, Зајечар. - Андрејић Ж. (2007 б). О српском кнезу Строимиру и његовом злат-


45

Митолошки зборник 39 ном печатњаку. У: Јефимија 17, Трстеник. - Андрејић Ж. (2007 в). Размишљање о раним бановима Босне и неке претпоставке о њиховом пореклу и покушај успостављања ро дослова, Гласник УМР, 5, Бања Лука. - Андрејић Ж. (2011 а). О пореклу великог жупана Стефана Немање. У: Братство XIV, Београд. - Андрејић Ж. (2011 б). Света српска лоза 2, Рача. - Андрејић Ж. (2016 а). Средњовековна кнежевина Морава – земље и жупе VIII-XII века, Рача. - Андрејић Ж. (2016 б). Велики жупан Стефан Немања – пријатељ и сват цара грчког кир Алексе. У: Новопазарски зборник 39, Нови Пазар. - Атлагић М., Милутиновић Б. (2002). Извори за историју Срба до XV века, К. Митровица-Рача. - Благојевић М. (2011). Српска државност у средњем веку, Београд. - Веселиновић А., Љушић Р. (2002). Родослови српских династија, Београд. - Добровски Ј. (1825). Кирил и Методии, словенские первоучители, Москва. - Доментијан. (1938). Животи Св. саве и Св. Симеона, Л. Мирковић, В. Ћоровић, Београд. - Dujčev I. (1961). Une ambassade byzantine aupres des Serbes au IX siecle. У: Зборник радова Витантолошког института 7, Београд. - Златарски В. (1971). Историја на балгарската даржава през средните векове, том I-2, Софија. - Jakšić N. (2006). Manipulacija povijesnim spomenicima – primjer Višeslavove krstionice. У: Zbornik – Povijesno naslijedje i nacionalni identitet, Zagreb. - Јанковић Ђ. (2007). Српско Поморје од 7. до 10. столећа, Херцег Нови. - Јиречек K. (1978). Историја Срба I, Београд. - Јуруков И., Пенчев В. (1990), Блгарски средновековни печати и монети, Софија. - Калић Ј. (1970). Рашки велики жупан Урош II. У: Зборник радова Ви-

46


Српско „Велико краљевство од прва“ зантолошког института XII, Београд. - Калић Ј. (1997). Жупан Белош. У: Зборник радова Византолошког института XXXVI, Београд. - Калић Ј. (1999/2000). Два царства у српској историји XII века. У: Зборник радова Визан-толошког института XXXVIII, Београд. - Karaman Lj. (1960). O vremenu krstionice kneza Višeslava. У: Peristil III, Zagreb. - Кашић Љ. (2004). Историја Српске цркве са народном историјом, Београд. - Klaić V. (1972). Povijest Hrvata, Zagreb. - Klaić V. (1882/1990). Povijest Bosne, Sarajevo. - Ковачевић Љ. (1900). Неколика питања о Стефану Немањи. У: Глас СКА LVIII, Београд. - Коматина П. (2018). Прве српске династије и порекло Немањића, Београд. - Kukuljević Sakcinski I. (1881). Prvovjenčani vladaoci Bugara, Hrvata I Srba… У: Rad JAZU, LIX, Zagreb. - Мишић С. (1999). Земља у држави Немањића. У: Годишњак за друштвене студије IV, 2-3, Београд. - Мопшин В., Ћирковић С., Синдик Д. (2011). Зборник средњовековних ћириличних повеља и писама Србије, Београд. - Новаковић Р. (1968). Још нека размишљања о обиму Србије IX и X века. У: Зборник Филозофског факултетат X-1, Београд. - Новаковић Р. (1981). Где се налазила Србија од VII до XII века, Београд. - Новаковић Р. (1993). Срби: име Срби кроз време и простор, Београд. - Орбин М. (1968). Краљевство Словена, Београд. - Perčić Е. (1999). Ljetopis popa Dukljanina, Bar. - Свети Сава. (1998). Сабрана дела, Т. Јовановић, Београд. - Синиша (Сима Богдановић). (1887). Неколико ријечи о тасту Немањину бану Борићу. У: Летопис Матице српске 151, Нови Сад. - Синиша (Сима Богдановић). (1892). Урош II Примислав-ПрвошПримислав. У: Летопис матице српске 170, св. II, Нови Сад.


47

Митолошки зборник 39 - Спасић Д., Палавестра А., Мрђеновић Д. (1991). Родословне таблице и грбови, Београд. - Срећковић П. (1882). Чеслав, Београд. - Срећковић П. (1884). Историја српског народа, I, Београд. - Станојевић С. (1930). О Немањином оцу. У: Старинар V, Београд. - Стефан Првовенчани. (1988). Сабрани списи, Љ. Јухас-Георгијевска, Београд. - Стојановић Љ. (1927). Стари српски родослови и летописи, С. Карловци. - Теодосије. (1990). Житије Светог Саве, Л. Мирковић, Д. Богдановић, Београд. - Ћирковић С. (1994 а). Србија између Византијског царства и Бугарске. У: Историја српског народа I, Беоиград. - Ћирковић С. (1994 б). Образовање српске државе. У: Историја српског народа I, Београд. - Ћирковић С. (2000). Преци Немањини и њихова постојбина. У: Стефан Немања – Свети Симеон Мироточиви, Београд. - Ћирковић С. (2004). Срби међу европским народима, Београд. - Филозоф К. (1936). Живот деспота Стефана Лазаревића. У: Л. Мирковић, Старе српске биографије XV и XVII века, Београд. - Чанак-Медић М. (1989). Свети Ђорђе у Будимљи. У: Архитектура Немањиног доба II, Београд. - Schlumberger G. (1884). Sigilographie de l’Empir Byzantin, Paris.

48


Српско „Велико краљевство од прва“

Први српски краљ Велики жупан Стефан Михајло Војислављевић (пре Немања I (1168-1196), монах 1077 - 1082), црква Св. МихајСимеон (1196-1199), Свети ла у Стону Симеон, манастир Студеница

Печат краља Константина Бодина (1082-1099)


49

Митолошки зборник 39

Печат краља Ђорђа Бодина (1112-1114, 1125-1135)

50

Печат великог жупана Стефана Немање I (1168-1196), Св. Симеон


Оригинални научни рад УДК: 323.1(=163.41)"18/19" 316.75(=163.41)"18/19" COBISS.SR-ID 270313484

СРПСКИ НАЦИОНАЛНИ ИДЕНТИТЕТ У РАСКОРАКУ ИЗМЕЂУ УНИВЕРЗАЛНОГ АКСИОЛОШКОГ МОДЕЛА И СТВАРНЕ ПОЛИТИЧКЕ ТАУТОЛОГИЈЕ РАДМИЛО Д. ПЕТРОВИЋ ФИЛОЗОФСКИ ФАКУЛТЕТ КОСОВСКА МИТРОВИЦА

АПСТРАКТ: Српски национални идентитет, с почетка ХХ века као да је упао у раскорак између европских сецесијских токова тзв. „Модерне“ и перманентне тежље за стварањем једне нове државе свих Јужних Словена, чији ће он предводник бити. Полагано умирање две смртно непријатељске империје РАДМИЛО Д. ПЕТРОВИЋ

51

Митолошки зборник 39 које су окруживале Србију, Аустро-Угарске и Турске, с почетка ХХ века као да се као нераздвојива „симплегма“ повезао са српским националним тежњама за стварањем нове држеве свих Јужних Словена. Школовањем опијени слободарским тежњама и са запада и са истока, Срби су крочили у амбис сопственог самоуништења, перманентним ратовима, већ од задње четвртине 19. века са Турском и Бугарском, срљајући и у Први и у Други Балкански рат, да би коначно у Првом светском рату доживели Пирову победу, формирањем Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца. Две деценије после завршетка рата (1918. године) биле су, историјски гледано још трагичније него пола века пре тога. Тетурајући се политички, између немачког и енглеског економског утицаја, потом социјалних комунистичких тежњи свога народа, перманентним условљавањем потписивања „конкордата“ од стране Ватикана, Југословенска краљевина је ушла у Други светски рат са Дамокловим мачем – усташке државе „НДХ“ и раздирућом опасношћу од консеквенци непоштовања „Тројног пакта“ којег је потписала са немачким Трећим Рајхом. Све је то, за само три године, од 1941. до 1944. поништило све, већ остварене националне тежње, претходних векова српских интелектуалаца из XIX и XX века, доводећи југословенску Краљевину СХС под директно окриље нове политичке таутологије комунистичке Федеративне Народне Републике Југославије на челу са маршалом Титом. КЉУЧНЕ РЕЧИ: Срби, Краљевина Србија, Обреновићи, Карађорђевићи, југословенство, Краљевина Југославија

Aut Apsurdum Aut Nihil1 Политичка таутологија2 династије српских интелектуалаца 52

РАДМИЛО Д. ПЕТРОВИЋ

Српски национални идентитет у раскораку од времена Карађорђевића и Обреновића, па до времена кнеза Михајла и краља Милана, била је веома далеко од неке јасно зацртане националне опције. Апсурдност српске политичке таутологије XIX века, огледа се у чињеници да се она базирала и била инструментализована од стране целокупне европске политичке јавности тога доба из средине XIX века. Наиме, Гај је између 1864-1867. године3 био у уској вези са аустријским канцеларом Метернихом, а после консултације са њим, 1864. или 1867. године4 директно ишао у Београд, упркос за Аустрију, опасног „Илирског покрета“. Метерних је уз помоћ Гајевог деловања, хтео да сломи мађарску опозицију.5 Један енглески дипломата је 1846. године, после Гајеве посете Будимпешти, казао: „... да је тајни циљ Хрвата да установе једну стврану Илирску краљевину која би се састојала од Корушке, Крањске, истре, Хрватске, Словеније, Србије, Босне, Херцеговине и Далмације.6 Та краљевина би имала више од пет милиона становника словенског порекла.7 Ту илирску идеју је још 1843. године аустријска влада, због своје словенске дисперзивности, строго забранила.8 Стога је Гај приступио другој тактици. Он је илирски покрет артикулисао као једну заједничку тежњу за уједињењем свих Јужних Словена.9 Стога, у периоду 1. Aut-aut – ili-ili (M. Divković, Latinsko-hrvatski riječnik, Beograd 2006, стр. 135136; Исто, стр. 11. и стр. 694-695. Српски превод: „или апсурд или ништа, тачније ако није апсурдно није ни могућно“. 2. М. Вујаклија, Лексикон страних речи и израза, Београд 1975, стр. 934-935. 3. М. Екмечић, Стварање Југославије 1790-1918, Том I, Београд 1989, стр. 466. 4. Исто 5. Исто 6. Исто, стр. 467. 7. Исто 8. Исто


53

Митолошки зборник 39 између 1845-1847. године,10 Гај интезивира контакте са Кошутом, метернихом и српском владом, радећи на југословенском уједињењу.11 Пољска емиграција12 и скривена подршка Француске13 и Енглеске14 је Гају и Србији помогла да се напише „Начертаније“, 1844. године, из пера Илије Гарашанина.15 Значи, српско, Гарашаниново „Начертаније“ је ипак имало политичку форму окупљања против турске царевине које је погодо вало хрватским Илирцима,16 мађарском националном покрету17 и аустријској влади.18 Тада је Гај говорио да је Хрватима јединствен циљ држава са Србима и јединствена народност (Срба и Хрвата).19 Тачније, Гај „је инсистирао на српском царству и династији Карађорђевића“.20 Он је 1846. године, током своје посете Србији, говорио „о поновном успостављању Душановог царства“.21 Том приликом је од кнеза Александра Карађорђевића затражио новац за ту работу и изгледа, да га је и добио.22 9. Исто, стр. 468-470. 10. Исто, стр. 466. 11. Исто, стр. 468. 12. Исто, стр. 471. Представник пољске емиграције у Београду био је Франо Зах. 13. Исто, стр. 476. 14. Исто 15. М. Јовановић Стојмитовић, Силуете старог Београда, Београд 1971. стр. 225. 16. М. Екмечић, Том 1, 1989, стр. 481. 17. Исто, стр. 466. 18. Исто 19. Исто, стр. 468-470. 20. Исто 21. Исто

54


Српски национални идентитет у раскораку Али, ипак би требало да се подсетимо чињенице да је Милош Обреновић још 1833. године образложио енглеском дипломатском емисару Дејвиду Уркварту „да он жели да изведе Србију испод руског протектората23 и да због тога тражи по моћ од Енглеске и Францусте“. Дакле, Енглеска је уз помоћ пољског емигранта Чарториског дала дубинску политичку подлогу (основну идејну базу) Гараниновом „Начертанију“ из 1844. године.24

Дубровник и његова евокација српске песничке баштине Већина балканских слоободарских умова, посебно код Србо-католика у Дубровнику, почев од века и Гундулићевог времена25 па све до времена Иве Војновића26 и почетка XX века, видели су једино у Лазаревом Косовском завету своју буду југословенску матицу и могући духовни спас.27 22. Исто 23. Исто, Том 2, стр. 201. 24. Исто 25. Дубровчанин Иван Гундулић је рођен 1589. а умро 1638. године. Његов спев „Осман“ писан је у духу и традицији савремене народне поезије „косов ског и покосовског“ циклуса са тежњом ослобођења Балкана од Турака вас крсом српске средњовековне државе. 26. Дубровчанин, конте Иво Војновић, који је иначе због своје песме „Косовка девојка“ робијао у аустријском затвору је за Мештровићев видовдански храм рекао: „а када се храм забели на Косову равном, ја ћу га окрунити крилима и панџама? Тада ће тек нестати авети које не даду свом роду ни да живи ни да умре“. (Р. Петровић, Д. Раденковић, Дизајн и савремена уметност, Београд 2010, стр. 642-667) 27. Исто


55

Митолошки зборник 39 Уметничка интерпретација Косовског Лазаревог завета и по косовских песничких циклуса посвећених Краљевићу Марку и јунаштво српског средњовековног племства је вековима после пада Царства постало заједничка мисао о ослобођењу од Отоманске империје искључиво кроз заједнички отпор свих бал канских народа на челу са Србима.28 У XIX веку и времену француске окупације Јадрана, Хрватске и Словеније, потом и у време Херцеговачког устанка против Турске, а и доласка Аустро-Угарске монархије на Балкан, Гајевог Илирског покрета и Вукове језичке реформе, тај поклич за српским ослободилачком мисли о ослобођењу Балкана искристалисала се у дух „Југословенства“ са Србијом као њеним Пијемонтом.29 У уметности је та клима духовне обнове Балкана добила форму „српске модерне“ што је директно омогућило једноставније формирање заједничке краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, после 1918. године на челу са српским краљем.30 Подсетимо се да су у то доба и други балканкси народи доводили странце на чело својих новостворених краљевина, вћином немачког порекла.31 Следствено свему горе реченом, српско јунаштво и „Косовски завет“ било је ударна песница балканских народа, више од триста година против свих форми окупације, а посебно против нехришћанске Отоманске империје.32 Овај перманентни дух

28. Исто 29. Исто 30. Исто 31. На пример, син грчког краља Георгија Првог, ће бити краљ после 18. марта 1913. године, Константин био је ожењен сестром немачког цара Вилхелма Другог. (П. Мутавџић, Кратка повест о Грчкој, Стара хелада, Византија, Сверемено доба, Београд 2009, стр. 345)

56


Српски национални идентитет у раскораку отпора свих балканских народа добио је свој језик у форми уметничке конотације. Како се XIX век приближавао своме крају, група српских књижевника, реалиста, на челу са Јованом Скерлићем, почела је да уздиже српско родољубље све више, до форме југословенског национализма.33 Узрок томе су свакако бикли заједнички непријатељи балканских народа у XIX веку: Аустријанци, Мађари, Французи и Турци и њихове царевине.34 У XX веку, све до времена почетка Првог светског рата, и момента његовог краја, 1918. године, сликари и вајари Балкана су својим заједничким наступима широм Балкана и Вропе, представљали себе као део југословенске нације.35 Сликари надежда петровић, вајар Иван Мештровић, словеначки импресионисти Грохар, Јама и Јакопич били су увелико југословенски националисти и поред тога што Југославија још није формално ни постојала.36 Тај дух југословенског национализма: косовског завета, мајке Југовића и Краљевића Марка био је мото пре свега дубровачких Срба32. За бугарског кнеза, 25. јуна 1887. године, изгласала је велика бугарска Скупштина фердинанда од Сакс-Кобурга и Готе, немачког принца који је рођен у Бечу, унука краља – грађанина Луја Филипа. Фердинанд се 22. септембра 1908. прогласио за цара одбацивши тада вазални однос према Турској (Д. Иванов и група аутора, Историј Бугарске, Београд 2008, стр. 256-277) 33. П. Пјановић, О расцепканости српског народа, Политика 4. август 2014. Књига је прилагођена фељтону у наставцима. Пјановић је веома добро уочио Скерлићеву културну идеологију замене српске књижевности идејом о југо словенској књижевности. Његову идеју ће наставити његов наследник Павле Поповић, већ 1918. године, књигом под насловом „Југословенска књижевност“ која је публикована у Кембриџу, у Енглеској. 34. М. Екмечић, 1989, Том 1, стр. 423-435. 35. Р. Петровић, Д. Раденовић, Дизајн и савремена уметност, 2010, оп. цит. 36. Исто


57

Митолошки зборник 39 католика, великих војсковођа и везира српског порекла у Босни и Отоманској империји.37 Сви горе наведени учесници величања српског средњеве ковља су се јасно идентификовали са својим веома дубоким је зичким српским кореном.38 Тако је српска држава и краљевина и царство, створена у XII веку која је све до XX века, постала је једина сламка спас и форма за артикулисање отпора против свих балканских завојевача и једно ново заједничко семе југословенског национализма свих балканских народа.39

Српска Модерна и књижевност реализма Занимљива је чињеница да су два кључна стожера културе у XIX веку била тридесетогодишњаци Светозар Марковић и Јован Скерлић.40 Кључни тренутак за српску културу XIX века ипак је било формирање асоцијације „Уједињене омладине Српске“, 1864. године,41 чији је Светозар Марковић био један од покретача. Не одвећ далеко од повлачења са трона Милоша Обреновића, на српској сцени се појавио руски и швајцарски студент Светозар Марковић (рођен 1846. године).42 Његово уче37. М. Екмечић, 1989, Том 2. стр. 591-592. 38. Сведок предаје српских градова великог везира Али-паше кнезу Михајлу био је марта 1867. његов двороуправитељ сликари Анастас Јовановић. Оово сведочење је записала његова ћерка Катарина Јовановић која је живела све до друге деценије 20. века, а умрла је у Швајцарској. (М. Јовановић-Станимировић, Силуете старог Београда, стр. 148-149) 39. Р. Петровић, Д. Раденовић, 2010, оп. цит. 40. В. Јовичић, Преглед књижевности Реализма и Модерне, Београд 1986, стр. 28-29. 41. Исто 42. Исто

58


Српски национални идентитет у раскораку шће у стварању горе наведене асоцијације било је угаони камен за даљи развој српске културе. Апсолутни негатор српских заблуда и предрасуда, Светозар Марковић је тада саветовао српској омладини да се остави декламација о српским мукама, тражећи од ње да се она ратом ослободи за нови препород од успаваности даног средњевековља и да покуша да пронађе нови пут за своју будућност који се огледа у перманентном учењу и науци.43 Марковићево схватање социјалне правде је тада било веома блиско марксистичким струјањем тога доба.44 Књижевно и програмски још жешћи од Марковића био је Радоје Домановић који је по годинама генерацијски био много ближи Скерлићу.45 У то доба улога Светозара Марковића и његовог дела почело је полако да пада у заборав.46 Генерација српских писаца који су били рођени између шездесетих и седамдесетих година XIX века, била је оформљена око једне групе на челу са књижевним критичарима и теоретичарима Богданом Поповиће и Јованом Скерлићем.47 Ову генерацију чинили су Бранислав Нушић, Алекса Шантић, Јован Дучић, Милан Ракић, Петар Кочић, Владислав ПетковићДис и Сима Пандуровић.48 Ова генерација била је оно најбоље што је Србија могла да изнедри у XIX веку и да пренесе у XX век и тиме дочека своје испуњење сна о стварању Југославије, после завршетка Првог светског рата.49 43. Исто 44. Исто, стр. 29-31. 45. Исто, стр. 149-153. 46. Исто 47. Исто; В. Поповић, Чланци и предавања (о књижевности, уметности, језику и моралу), Београд 1932, стр. 61-89. 48. Исто, стр. 145-148.


59

Митолошки зборник 39 Свако од горе наведених писаца, песника, критичара и теоретичара књижевности био је један од носиоца нечег потпуно новог и изузетног у српској паланачкој средини, а сви они су као целина оформили српску Модерну која је била не само блиска савременим европским токовима већ и у потпуности ослобођена од робовања националног патоса и жеље за испуњењем родољубља која је веома добро разумело своју будућу улогу у Југославији као и улогу српског предводништва у будућој заједници свих Јужних Словена, Краљевини Југославији (Срба, Хрвата и Словенаца).50 На пример, Бранислав Нушић51 је започео свој књижевни радса поетском сатиром, а у зрелости, уметнички завршио са низом написаних урнебесних комедија које су у потпуности оличавале све слабости ср пског паланачког менталитета а још увек сељачког друштва.52 Родољубива поезија песника Алексе Шантића53 остала је, својим уметничким дометима недостижна и млађим генерацијама српских песника.54 За Шантићеву поезију је песник Тин Ујевић говорио „да се уз њену помоћ он не осећа само као део своје земље и народа, већ да је та земља постала део његове бескрајне широке душе“.55 Комплексно родољубље артикулисано из давно прохујале немањићке средњевековне државе нашло је своје место у поезији Јована Дучића.56 Дучић је био „ве49. 50. 51. 52. 53. 54. 55. 56.

60

Исто, стр. 22-28. Исто, стр. 149-153. Наравно уз Јована Скерлића као идеолога. Исто, стр. 121-124. Исто Исто, стр. 125-126. Исто Исто Исто, стр. 127-128.


Српски национални идентитет у раскораку ома дубоко уверен да се уз помоћ српске нације и религије може наследити некадашње средњевековно српско духовно богатство“.57 Из тог разлога, у Америци, где је живео, оставио тестаментом Српској православној цркви значајан фонд за српске богомоље широм САД.58 Случај књижевника Борисава Станковића59 родом из Врања, био је још сликовитији. Он је своју љубав према Србији разумео као спремност да у свом књижевном делу „иде до краја“ у разбијању табу тема о схватању српске паланачке сексуалнос ти, у још увек стидљивој патријархалној средини која је својим духом још увек била више турска него српска.60 Као да је најбољу хармонију између поезије и родољубља достигао књижевник Милан Ракић који је у својој поезији успео да створи нераскидиву симбиозу између српске историје и српског родољубља. За њега су критичари говорили да је у својој поезији успео да у поимању родољубља достигне недостижно, а то је достојанствену и увек присутну меру артикулације љубави у којој је постојао савршен ред. Занимљива је књижевна авантура Петра Кочића, који је само уз помоћ сатире и раблеовске бурлеске покушао да трага за слободом и уједињењем српства и идеалом социјалне правде, као поданик Аустро-Угарског царства у Босни. Мунковски даровит, али искључиво у сфери поезије, Владислав ПетковићДис је стихотворио између сна и јаве. Он је својом поетиком лутао између љубави и смрти. Врхунац тог покрета „светског бола и сплина“ у европској култури XIX века као да се у Србији 57. 58. 59. 60.

Исто Исто Исто, стр. 129-135. Исто


61

Митолошки зборник 39 окончао песништвом Симе Пандуровића, последњим песником српске Модерне. Ипак је за српску паланачку средину краја XIX и почетка XX века била је важна појава великих европских интелектуалаца и родољуба Богдана Поповића и Јована Скерлића. Поповић са својом „Антологијом новије српске лирике“, а Скерлић са својом „Историјом новије српске књижевности“, у потпуности су одсликали све уметничке и националне проблеме српске Мо дерне. Сплетом срећних околности нераскидиво је повезао Богдана Поповића са Јованом Скерлићем. Неколико деценија старији, Поповић је био језички и стилски чистунац налик најбољим француским лиричарима своје младости. А млађани Скерлић радом и делом громадан, а даром убитачан, по политичкој вокацији у својој раној младости био самостан радикал. Он је био од заговорника и реализатора југословенске идеје међу Србима, опсесивно фокусирајући тежњу за националним уједињењем српства. Али и поред тога, и свог безграничног српског родољубља, Скерлић је био свестан велике важности културног изласка Срба у токове Европе.

Српска Модерна почетком XX века и буђење југословенског новог доба Српска Модерна као јединствена форма уметничког покре та доживела је свој врхунац у првој деценији XX века.61 Доласком краља Милана и устоличењем српске краљевине ослоњене на економску сарадњу са Аустро-Угарском омогућила је Србима веома брз економски развој.62 Српска краљевина 61. Исто

62


Српски национални идентитет у раскораку осамдесетих година XIX века је увођењем железничке мреже, стајаће војске, новчаног колања и струје, постала је у оквиру Балкана, веома напредна држава.63 Та јака државност краљевине Србије огледала се и у вођењу ратова са Турском и Бугарс ком. Успавана благодетима аустрофилске политике из последње две деценије XIX века Србију су као младу краљевину у првој деценији XX века чекала многобројна искушења. То је била анексиона криза; промена династије, југословенски синдром, јачање социјалистичког покрета и велика уметничка активност.64 А са друге стране, српска краљевина се увукла и у субверзивну политичку делатност према својим суседима, Турцима и Аустро-Угарској.65 Херцеговачки устанак у Босни и Херцеговини био је почетак стварања на овом простору хомогенизације Срба и Муслимана,66 које ће тек анексијом Аустро-угарске монархије на овом простору изнедрити српско-југословенску националну анархистичку организацију „Млада Босна“.67 Али авај, српски духовни идентитет се прелио у политичку и културолошку тенденцију интегралног југословенства.68 Док су сви балканс62. Ф. Каниц, Задивљујући полет (1904), стр. 434-435. У: Ф. Каниц, Сербија, Београд 1997. 63. Исто 64. Р. Петровић, Д. Раденовић, 2010, оп. цит. 65. М. Екмечић, 1989, Том 2, стр. 557. 66. Исто, стр. 286. Устанај је избио у Босни 18. августа 1875. 67. Након пораза у рату са Турцима 15. септембра 1867. српска влада је дигла руке од устанка у Босни, она је Босну препустила српским словенофилима (Исто, стр. 321). Али и поред пропасти, Устанак и Анексија Босне и Херцеговине од стране Аустро-Угарске, као да је ова окупација пробудила поново дух југословенства и улогу Срба као будућег пијемонта (Исто, стр. 356-357). 68. Исто, стр. 681-692.


63

Митолошки зборник 39 ки народи и народности разумели „југословенство“ као форму уједињења свих балканских народа са српском краљевином на челу као њеним пијемонтом.69 Душа и тело тог, већ јужнословенског родољубља које је добијало форму агресивног „југословенског национализма“ био је књижевни критичар и идеолог, Јован Скерлић.70 Његова изузетна акрибија и интуиција као књижевног критичара нашла је своје најбоље одредиште у тоталном ризичној идеји: „југословенства“ која се базирала на прекрајању свих балканских држава.71 Управо из таквог миљеа изнедрило се српско пројугословенско родољубље младобосанског менталитета: Шантића, Дучића, Кочића, Андрића, па и Светозара Ћоровића.72 Онда није било ништа необично што је учесник на Скерлићевој сахрани у Београду 1914. године био и млади Гаврило Принцип, као ђак Прве београдске гимназије, који ће само месец дана касније у Сарајеву убити престолонаследника Аустроугарске, Франца Фердинанда.73 Али балкански простори и државе где су живели Хрвати, Пиринска, Егејска и Вардарска Македонија, па и Краљевина Црна Гора, нису били превише задојене југословенским национализмом, почетком XX века.74 Буђење хрватске нације почело је са Илирским покретом који се из објективних разлога огледало у стварању хрватског књижевног језика, Илирци су пришли Вуковој реформи и српско-хрватском заједничком до69. Исто 70. 71. 72. 73. 74.

64

В. Јовичић, 1986, стр. 149-153; В. Поповић, 1932, стр. 61-89. Исто Исто Исти, Том 1, стр. 435. Исто, стр. 628-636.


Српски национални идентитет у раскораку говору о стандардизација језика.75 Док је Далмација била још увек просрпска и про југословенска, предвођена дубровачким Србо-католицима, на челу са конте Ивом Војновићем који ће чак бити утамничен због своје драме „Косовка Девојка“.76 У Хрвата је егзистирала и друга чисто националистичка опсервација која је произилазила из националистичког манифеста Анте Старчевића и франкованских српских погрома у Загребу почетком XX века и тежњом конкордата које ће се изродити у геноцидно усташтво.77 Још је занимљивија била политичка ситуација у све три Ма кедоније крајем XIX века.78 Вишедеценијска борба између грецизираних и бугаризованих територија македоније натерало је и српску државу да и она покуша да организује комитски покрет који је са Бугарима водио деценијски рат за доминацијом на простору Македоније.79 Југословенска идеја као да никад није крочила на тло Македоније, већ се прелила у антисрпску и Иленденски устанак.80 Тако растрзани између Срба, Бугара, Турака и Грка – Македонски родољубу су се у новој краљевини Срба, Хрвата и Словенаца осећали угрожени, не само осакаћени за своју македонску нацију и језик, већ и за свој македонски простор који је био исчупан из Турске државе а по том раздељен у три засебне државе.81 Македонски комунисти, 75. Исто, Том 1, стр. 435. 76. Р. Петровић, Д. Раденовић, 2010, оп. цитат. 77. Е. Хасановић, О националном питању у Југославији. У: Из историје Југославије 1918-1945, Београд 1958, стр. 232. 78. М. Екмечић, 1989, Том 2, стр. 628-633. 79. Исто 80. Исто 81. Исто


65

Митолошки зборник 39 Ченто и другови ће успети да на Другом заседању АВНОЈ-а у Јајцу, 1943. године,82 добију законско право да створе посебну националну македонску државу и право на свој језик. Морално потпуно опијени „југословенским национализмом“ и вековном тежњом Косовског завета којим је било арти кулисано српско родољубље, реномирани књижевници, критичари и естетичари, Цвијић, Скерлић, Дучић и Милан Ракић, су уз помоћ свих балканских народа (несрпског порекла), католичке, муслиманске, јудаистичке вере и комунистичког атеизма, одвели су српску нацију на пут политичке таутологије.83 Срби су као народ, почетком XX века самовољно изгубили своју националну и верску оријентацију, а када се томе придода перманентна тежња римског папе да верници и прелати на српском духовном простору потпишу „конкордат“, одвело је српску нацију у јалову политичку таутологију. Тако отупљена оштрица српске нације постала је инфицирана југословенским синдромом. А онда, када је коначно дошло и до промене, путем комунистичке диктатуре пролетаријата, Срби су коначно, а и њихово српско родољубље и православно-хришћанско духовно ткиво, закорачили у амбис атеистичког југословенског национализма.84 Срби су као нација између 1945-1980. године били доведени со своје апсурдне крајности. Као једна специфична национална формација у Титовој Југославији, Срби су били ни Срби ни Југословени, ни ортодоксни хришћани нити комунистички атеисти. Срби су као главни носиоци ко82. Е. Хасановић, оп. цит., стр. 237. 83. Исто, стр. 231. Е. Хасановић тзв. југословенски национализам још ефектније карактерише као „југословенски унитаризам“. 84. Исто, стр. 237. Одлуком Другог заседања АВНОЈ-а 1943. у Јајцу југословенски унитаризам постао је „атеизам“.

66


Српски национални идентитет у раскораку мунистичког Титовог режима од друге половине XX века, па све до његовог краја, полако закорачили у своје коначно нестајање.85 Данас када се у другој деценији XXI века коначно расчистила прашина „југословенског национализма“ може се тек јасно видети колики је велики трагичан промашај, а и беспредметна била српска краљевина из 1918. године. Ова краљевина је омогућила напуштање једне вредне српске националне опције, напуштање ортодоксног православља (српског светосавља) за Србе и коначно прелазак на југословенски атеистички национализам.86 Стога покушајмо да се сетимо чињенице да је тај процес „ју гословенизације“ Срба ипак започео још у XIX веку, када су се Срби као млади студенти школовали широм Европе, и били занесени Марсковим манифестом комунистичке партије, а потом инфицирани панславизмом, да би на тај начин коначно изгубили своје националне корене, наместо да их као сви други, још више боље утврде.87

Закључак Политичка таутологија српских владара, државника, интелектуалаца и уметника у XIX веку и почетком XX века се својски трудила, под утицајем Аустрије, Енглеске, Француске не само да ослободи 85. Иста илузија о братству и јединству из 1943. године прелила се пола века касније у крвави грађански рат у коме је Србија извукла дебљи крај и не само што је изгубила могућност за стварање сопствене националне државе, већ је поново „окривљена“ за национализам што је омогућило да се створи независна држава Албанаца на Косову и Метохији. 86. Исто 87. Исто


67

Митолошки зборник 39 Балкан од Турака, већ и да ослободи Србе од руског туторства, уз помоћ артикулације југословенског фиктивног национализма. Та илузија југословенског национализма која се увукла у Гарашаниново Начертаније довело је до потпуно измењене слике, у религијском диспозицији а и у распореду народа и народности Балкана. Та тенденција југословенског синдрома за сталним везивањем балканског простора у једну словенску нацију одвела је династију Обреновић и династију Карађорђевића у пропаст, а идеја југословенства одвела је Србе и до Првог балканског рата, 1912. године, и до уништења турске окупације Балкана. Југословенство као парола у Првом светском рату такође је помогло да се уништи и АустроУгарска царевина. Али гле чуда, тај исти југословенски национализам довео је до формирања усташке државе НДХ, јер су Хрвати због Конкордата били огорчени на Србе, а југословенски национализам је коначно дошао до свог крајњег апсурда стварања острашћених и завађених националних држава на истом простору где је скоро два века постојала жарка жеља, пре свега Хрвата, да се створи једна заједничка држава на челу са Карађорђевићима и да се коначно обнови Душаново царство. Политичка таутологија као и свака друга таутологија овде се базирала на извртању и релативизиеању историјских чињеница, а пре свега на поништавању већ достигнутих вредности, у овом случају, српске нације, као и права српске православне цркве да њен већ остварени шематизам из времена 1219-1371. године и њено културно наслеђе буде сачувано за њене српске потомке.

Conclusion Serbian ruling political tauthology from XIX and beggining of the XX century fold down to influence of the Austrian-hungarian monarchy, England and France, traiyng to deliberate Balcan Peninsula of Turkish empire, and also of the Rusian monitoring. Everething was don with fictive bond of yugoslave nationalism.

68


Српски национални идентитет у раскораку This ilusion of yugoslave nationalism changed the picture of the religion and national disposition on the Balcan Peninsula. Yugoslave syndrom caused the Karañorñević and Obrenović dinasty dissapiriance. In the same times this ilusion had infuence to the Balcan wars and destroiyng turkish and Austro-hunagarian empire. This jugoslave bond nationalism stimulating croatian „NDH“ state and ethnic serbian destroiyng in the II World War. In the socialistic Yugoslavia, near the end of XX century, non formed Yugoslav bond nationalism created many new national states. This poliitical tauthology was based on the falsing od historical facts, but trough the yugoslave bond nationalism, serian ortodox church and cultural eritage was for long times denied.


69


70


Оригинални научни рад УДК: 904"653"(497.11) COBISS.SR-ID 270316300

АРХЕОЛОШКИ ОСТАЦИ РАНОГ СРЕДЊЕГ ВЕКА У ОКОЛИНИ КРУШЕВЦА И У ОКРУЖЈУ „САСТАВАКА“ ЈУЖНЕ И ЗАПАДНЕ МОРАВЕ (КРУШЕВАЧКИ КРАЈ У ПРЕДНЕМАЊИЋКОМ ПЕРИОДУ) ДУШАН С. РАШКОВИЋ1 НАРОДНИ МУЗЕЈ КРУШЕВАЦ

АПСТРАКТ: Слика стања археолошке истражености Србије показује да су раносредњовековни налази у околини Крушевца и у окружју „Саставака“ трију Морава, примерци словенске 1. [email protected]

ДУШАН С. РАШКОВИЋ

71

Митолошки зборник 39 керамике IX-X века. Резултати археолошких ископавања, рекогносцирања и откуп археолошких предмета, недвосмислено указују и на бугарско присуство у Поморављу и околини Крушевца у раном средњем веку. Током IX-X века обнавља се византијски утицаj у Поморављу. Живот се у том периоду углавном одвија на утврђеним висовима, али нису ретки ни налази остатака раносредњовековних насеља у низинским пределима Поморавља. КЉУЧНЕ РЕЧИ: Словенска керамика, бугарска керамика, појасни привесци и украси, византијски новац, коњаничка опрема Рани средњи век у Србији је историјски период који почиње аварским и словенским разарањима, у првим деценијама VII века, а завршава се доласком на историјску позорницу српске владарске породице, коју симболизује Стефан Немања, у XII веку. Што се тиче стања археолошке истражености Србије, па и археолошке карте Србије, раносредњовековно раздобљe није ни приближно постигло ниво који би одговарао важности тог најстаријег периода српске прошлости. То је у великом несразмеру са интересом који се придаје раном средњем веку, како у научним и стручним круговима српских историчара, тако и широким круговима заљубљеника у српску историју. Ипак у подручју шире зоне окружја „Саставака“, на основу резултата истраживања налазишта у околини Крушевца, може се са сигурношћу потврдити постојање слојева из раносредњо вековног периода. Тако нам се чини да наша тема о остацима раносредњовековног периода има какве такве археолошке ма теријалне основе. Археолошка истраживања проведена у подручју окружја моравског става указују да и поред свих нестабилности, које је 72


Археолошки остаци раног средњег века у околини Крушевца донела смена епоха у периоду Сеобе народа, подручје окружја Поморавља пружа услове за опстанак новог слоја ратничких скупина. За контролу подручје Поморавља користиле су се повољности положаја на стратешким позицијама стецишта комуникација и речних прелаза, какво је било окружје Сталаћа и моравских „Саставака“. Морамо знати да је током раног средњег века српска држава била западно од „Саставака“ Морава. Током IX века српски владари се боре да сачувају источну границу Србије коју симболизира град Рас, односно крај око данашњег Новог Пазара и манастира Сопоћани, до планине Рогозна. (Ћирковић 1981, 147–148) Поморавље је тад у интересној сфери Бугара што потврђују добро познати археолошки налази IX века. (Радишић 2018, 134-154) Још педесетих година XX века, у зони „Саставака“ трију Морава, односно у самом Варварину, пронађена су два керамичка крчага карактеристична за раносредњовековну керамичку производњу IX-X века. (Минић 1978, 88) Крчази су цели сачувани, пронађени на великој дубини од 2 м и то током ископавања темеља за винарски подрум у Варварину. Амфороидни крчаг пронађен том приликом добро је познат и датован у време бугарског присуства на овим просторима у IX веку. Недоумице око датовања изазива суд са једном дршком грубље фактуре, украшен тласастим чешљастим урезима на рамену. Према самом контекста налаза такође и овај суд можемо определити у рани средњи век, и определити као примерак словенске керамике у време бугарске доминације у Поморављу. Tоком задњих деценија XX века и првих деценија XXI века стицајем околности археолошка ископавања Народног музеја Крушевац проведена су на вишеслојним локалитетима са зна чајним средњовековним и раносредњовековним слојевима, у ДУШАН С. РАШКОВИЋ

73

Митолошки зборник 39 зони у којој се састају три Мораве. Реч је о локалитетима утврђених, висинских насеља у околини Сталаћа. (Ђокић и Рашковић, 2008, 11-19) Углавном је добро понато утврђење „Кула Тодора од Сталаћа“, док су мање познати остаци утврђеног насеља на локалитету „Укоса“, такође у селу Град Сталаћ. (Рашковић 2016, 285-303). Ископавања на „Укоси“ су између осталог изнедрила и примерке словенске керамике, али и амфороидни крчаг карактеристичан за бугарска налазишта IX-X века. (Grigorov i Dimitrov 2013, 124-125) Чак би и пронађени мањи сегменат бедема, рустичног изгледа, зиданог у камену, уз помоћ малтера, могао да потиче из времена бугарске обнове утврђења на „Укоси“, у IX веку. На недалекој десној обали Западне Мораве, у атару села Маскаре, пронађени су остаци низинског, вишеслојног и такође утврђеног насеља „Бедем“. (Бугар 2014, 197-214) Сва три налазишта су била важни стратешки пунктови, у односу на средњовековне комуникације, речне прелазе, па и речну пловидбу. Налази раног средњег века, тачније речено налази IX-X века, превладавају на „Укоси“, али недовршена истраживања показују да су и Сталаћка Тодорова кула и „Бедем“ играли важну улогу и у раном средњем веку. Несумљиво је и да корени подизања цркве св. Духа у Град Сталаћу воде управо у раносредњовековни период. (Лома 2006, 21). Дакле важност окружја Сталаћа може да се тумачи тек из самог савршеног стратешког положаја „Саставака“, места спајања трију великих река које је било неопходно контролисати у свим историјским периодаим, па наравно и у раном средњем веку. Када се сагледа близина три локалитета надомак „Саставака“, а то су „Укоса“, „Кула Тодора од Сталаћа“ и „Бедем“, јасно је да су они увезани у систем који у потпуности контроли 74


Археолошки остаци раног средњег века у околини Крушевца ше зону у којој се састају, како речни токови трију Морава, тако и комуникације које пролазе речним долинама. Поред налаза керамике раносредњовековног периода IX-X века, пронађених на локалитету „Укоса“ и „Бедем“, током археолошких ископавања локалитета „Укоса“. Пронађен је фолис Лава VI, 886-912. године, а приликом конзерваторских радова на цркви св. Духа, седамдесетих година XX века, у црквеним темељима пронађен примерак златног новца - солидус Романа II, 921-927. године. (Рашковић 2016, 291-292) Налази овог новца су недвосмислени докази повратка византијског утицаја у Поморављу. Случајни, како тако публиковани налази на локалитетима, Пресидијум Помпеји у Алексиначкој котлини и локалитету утврђења „Градиште“ у селу Рујевица, смештеног на источним падинама Буковика, изнад Сокобањске котлине, такође су важни за стварање слике о раносредњовековном периоду у Поморављу.(Рашковић 2016, 34-35) Налази делова појасних украса и опреме на локалитету Пресидијум Помпеји, типичних за бугарски рани средњи век, такође говоре о бугарској контроли Поморавља у раносредњовековном периоду. (Радишић 2018, 147) Недалеко од Крушевца, на десној обали Западне Мораве, археолошка истраживања вишеслојног локалитета „Конопљара“ у селу Читлук, изнела су на видело археолопке остатке раносредњовековног насеља. Током ископавања „Конопљаре“ у плитком слоју, испод соја хумуса, откривени су остаци кућа које на основу материјалних остатака и контекста налаза, датујемо у VIII-IX век. Како је насеље страдало у пожару, остаци кућа су пронађени у виду згаришта, слоја дебљине 20 цм, земље измешане са пепелом. Интензивним пољопривредним радовима основе кућа су поремећене па је тешко одредити њихоДУШАН С. РАШКОВИЋ

75

Митолошки зборник 39 ве тачне димензије, али од пет пронађених спаљених објеката три су била пречника око 3 метра. Слој гарежи био је испуњен ситнијим камењем и фрагментима керамике. Керамика је руком гњетани и рађена на спором витлу. Углавном припада типичним словенским судовима у облику лонца, различитих величина, украшених са вишелинијским хоризонталним таласастим линијама. Један мањи лончић украшен је штипањем прстију преко целе површине суда. Унутар основе једне од пронађених кућа пронађено је огњиште од запечене глине. Сама средњовековна некропола је занимљива не само у чињеници је да су неке основе кућа оштећена укопавањем касније средњовековне некрополе, већ и због налаза у појединим гробовима. Истражена површина средњовековне некрополе заузима преко 700 м 2 . Археолошки је испитано 126 гробова, али некропола није у потпуности истражена, јер је 13 гробова уништено још педесетих година XX века, а на жалост, каснији радови багера на траси крушевалке обилазнице су уништили више гробова. Некрополу на основу налаза материјалне културе датујемо у XI-XII век. Величина некрополе и сами налази у гробовима, као што су наушнице, прстење, једна мамуза и један врх копља, наруквице па и примерак бронзаног чанкастог новца Манојла II Комнина, индиректно говоре и о насељу којем је припадала некропола. (Берић 2001, 109-116) На жалост локација насеља, које се сасвим сигурно налази негде у атару села Читлук, дакле на неколико километара северозападно од средњовековног Крушевца, није позната. Занимљивост је да српско срењовековно становништво које користи плато „Конопљаре“, као место за некрополу, очито није било свесно да се на том месту претходно налазило једно средњовековно на76


Археолошки остаци раног средњег века у околини Крушевца сеља, тако да је сасвим сигурно постојао временски хијатус између уништења насеља и почетка укопавања гробова на истом месту. Претпостављамо да је старије насеље на „Конопљари“ спаљено и уништено у бугарско византијским сукобима. Престанак укопавања на „Конопљари“ вероватно се десио крајем XII века, тако да је млађе насеље у Читлуку надомак Крушевца, коме је припадала некропола на „Конопљари“, вероватно нестало у српско-византијским сукобима ширења српске државе на запад у време успона Немаљића у Поморављу. На десној обали Западне Мораве, у средишњем делу Крушевачке котлине, у атару села Почековина, на локалитету „Грабак“, пронађен је мањи керамички суд - лонац, грубе фактуре, без украса, једини пример раног словенског материјала у околини Крушевца, датован чак у VI век. (Јанковић 2004, 49) Источно од Крушевца, на локалитету Јазбине, у атару села Макрешане, пронађени су гробови из раносредњовековног периода. Реч је о случајном проналаску два скелетна укопа на локалитету „Јазбине“, недалеко пута Крушевац-Сталаћ. У гробовима је по свему судећи било прилога. Народни музеј Крушевац сачувао је један мањи керамички суд, лончић, украшен хоризонталним урезима на површини суда, пронађен у једном од гробова. (Минић 1978, 88) Након аварских и словенских разарања, у првим деценијама VII века, престала је и циркулације новца у Поморављу, па и већем делу Балкана. Обнова токова новца у областима Централне Србије чекаће се све до времена успона Византије крајем IX века. Новчарство, што се у околине Крушевца тиче, почиње се опорављати у с краја IX, почетка X века, о чему говоре налази новца. Конкретно речено то су налази новца из Велике Дренове, Шанца и Крушевца. Користимо се и нашим сазнањем о ДУШАН С. РАШКОВИЋ

77

Митолошки зборник 39 налазу у приватном власништву, налазу са „Градишта“ на брду Гобеља код Бруса. Новац који је пронађен на ширем подручју Велике Дренове, а реч је о фолису Василија I-Константина VII (867-886. год.) и фолису Лава VI (886-912. год.) управо је траг обнове циркулације новца у околини Крушевца. Додамо ли и налазе тетратерона Константина III Вотанијата (1078-1081. год) пронађених на локалитету вишелојног налазишта „Кућиште“, у атару села Шанац, на левој обали Западне Мораве, добијамо потврду о повратку утицаја Византије у долину Западне Мораве. (Рашковић 1998, 79-90) Након дуготрајних ратова Византија успева савладати моћне Бугаре и заузети данашње српске просторе и не само византијска робно новчана привреда, него и византијска-источно римска власт се у XI веку враћа у Поморавље. Поменути налази византијског новца, а не заборавимо ни златну номизму Василија II, која се у Народном музеју у Београду чува као налаз из Крушевца, сведоче византијску присутност у околини Крушевца. (Радић, Иванишевић 2006, 196) Том скромном броју налаза новца током обнове утицаја Византије, придодајемо и случајан налаз анонимног фолиса из половине XI века, пронађеним под утврђењем Градиште, на брду Гобеља, код Бруса, који је у приватном поседу. Реч је о фолису који на аверсу има приказ полуфигуре Христа са нимбом спреда, носи тунику у химатион, десном руком благосиља, а у левој држи Јеванђеље, са натписом који је нечитак; док се на реверсу налази крст са натписом IC-XC/NI-KA у угловима. Реч је о новцу из времена цара Константина IX Мономаха, који се датује у период 1042-1050. године. На локалитетима утврђења Жупе Александровачке у околини Александровца, зони питомог пејсажа између Копаоника и Крушевца, налазимо исти репертоар случајних налаза, оружја, 78


Археолошки остаци раног средњег века у околини Крушевца оруђа, личне опреме. Предмети који су за нашу тему најважнији су карактеристични делови појасне опреме, који припадају времену бугарске доминације, или у најмању руку периоду раног средњег века, пронађени су на локалитету утврђења „Градиште“ у Љубинцима. Реч је о налазима појасних украса и језичака карактеристичних за бугарски рани средњи век. (Рашковић, Димовски и Црнобрња 2010, 36–37) Ипак, превласт и повратак Византије у X и XI веку препознат је у раносредњевековним налазима коњске опреме и пара мамуза, пронађених на локалитету „Градац“ у селу Горње Левиће и на локалитету „Градац“ у селу Дубци. (Бугарски 2014, 77-80) Налази гвоздених кресива украшених урезима пронађених на локалитету „Градац“ у селу Дубци, такође припадају том периоду. Одломци керамике пронађени приликом скромних археолошких ископавања вишеслојног локалитета „Градац“ у Горњим Левићима показују постојање значајног раносредњовековног археолошког слоја раног средњег века. Судови украшени низовима хоризонталних и таласастих уреза пронађени то ком ископавања локалитета „Градац“ у Горњим Левићима типични су раносредњовековни налази карактеристични за налазишта у Србији. (Радичевић 2003, 234–235) Значај датованих налаза са локалитета „Градац“ у Горњим Левићима је у томе што упућује да би с обзиром на стратешку и привредну важност Копаоника, археолошка истраживања свих осталих утврђења на подручју општине Брус, показала исте резултате и показала значај раносредњовековног периода, посебно периода X-XI века, у хисторијском развоју насеља на подручју Централне Србије.


79

Митолошки зборник 39 Литература: Берић Н., 2001. Средњовековна некропола на локалитету Конопљара, Археолошка налазишта Крушевца и околине, Зборник радова са археолошког скупа одржаног 15-18. маја 1997. године, ур. Н. Тасић и Е. Радуловић, Крушевац: Народни музеј; Београд: Балканолошки институт САНУ: 109-116. Берић Н,. и Рашковић Д., 2002. Резултати рекогносцирања античких и средњовековних археолошких налазишта на по- дручју Трстеника и суседних крајева, Гласник Српског археолошког друштва, вол. 19, бр.18: 148-149. Бугар, М., 2017. Резултати систематских археолошких истраживања локалитета Бедем (кампања 2015.) XL скупштина и годишњи скуп Српског археолошког друштва, Програм, извештаји и апстракти, Београд: 105. Bugarski, I., 2014. Узенгија из Сврљиг-града и осврт на налазе раносредњовековне коњаничке опреме из Горњих Левића, EthnoCultural Annals for the study of the culture of eastern Serbia and the neighbouring regions, XVIII, Сврљиг: 77-80. Grigorov, V. i Dimitrov, J., 2013. New Data about Pottery Production in the 9th–10thcenturies in Pliska (Capital of the First Bulgarian Kingdom), Bulgarian e–Journal of Archaeology, 3: 124–125. Ђокић Н. и Рашковић, Д., 2008. Град Сталаћ капија Поморавља, Весник Војног Музеја, 34, Београд: 11-19. Janković, Đ., 2004. Slavs in the in the 6-th Century North Illyricum, Гласник Српског археолошког друштва, 20, Београд: 49. Лома, А. 2006. The contribution of toponomy to an historical topography of saints‟ cults among the Serbs, у: Saints of the Balkan, Edited by Mirjana Detelić and Graham Jones, Donington: 16-22. Минић, Д. 1978. Керамичке посуде као гробни прилози на средњовековним некрополама у Србији, Годишњак града Београда, XXV, Београд: 88. Радић В. и Иванишевић, В., 2006. Византијски новац из Народног музеја у Београду, Београд: 196.

80


Археолошки остаци раног средњег века у околини Крушевца Радичевић, Д., 2003. Археолошка налазишта X–XI века у Чачку и околини, Гласник Српског археолошког друштва,19, Београд: 234–235. Радишић, М., 2018. Archaeological testimonies of Bulgarian presence in the Central Balkans during the ninth and tenth centuries, Emperor Symeon’s Bulgaria in the Hystory of Europe’s South-East: 1100 years from battle of Achelous, Volume I, Edithed by A. Nikolov, N. Kanev, St Kliment Ohridski University Press, Sofia: 134-154. Рашковић, Д., 1998. Појединачни налази римског и рановизантијског новца Народног музеја Крушевац, Нумизматичар, 21, Београд: 79-90. Рашковић, Д., 2001. Налазишта из касноантичког периода на локалитету Конопљара, Археолошка налазишта Крушевца и околине, , Зборник радова са археолошког скупа одржаног 15-18. маја 1997. године, ур. Н. Тасић и Е. Радуловић, Крушевац: Народни музеј; Београд: Балканолошки институт САНУ: 81-107. Рашковић, Д., 2016. Низинска античка насеља и висинска рановизантијска налазишта уокружју Алексинца и Соко Бање, Караџић, 8, Алексинац: 22-50. Рашковић, Д. и Берић Н, 2002. Резултати рекогносцирања античких и средњовековних археолошких налазишта на подручју Трсте ника и суседних крајева, Гласник Српског археолошког друштва,18, Београд: 148-149. Рашковић, Д. Димоски, Н. и Црнобрња, С. 2010. Рановизантијско утврђење Градиште у Љубинцима - Жупа Александровачка, Жупски Зборник, 5 Александровац: 30-38. Тошић, Г. и Рашковић, Д. 2007. Ранохришћански споменици на источним падинама Копаоника, Зборник радова Византолошког института, 44/1, Београд:: 27-45. Ћирковић, С., 1981. Образовање српске државе, у Историја српског народа I, ур. С. Ћирковић, Београд: 147–148


81


Rezime Early Medieval finds in the Krusevac Region and the surrounding of the South (Južna) Morava and West (Zapadna) Morava confluence Archaeological finds during the excavations at medieval fortifications in the Krusevac Region and the surrounding of the South (Južna) Morava and West (Zapadna) Morava confluence, mainly belong to the Slavic Early Medieval period. Some of excavated ceramic finds are amphora-like jugs with early medieval Bulgarian origin. Bulgarina belt pieces with floral ornaments which belong to the chance finds, were more frequently finds in contexts from the second half of the ninth and the tenth century. Byzantine life is renewed in the X-XI century, which is confirmed by finds of coins and finds of horse riding equipment from Gornji Levići and Dupci on the Kopaonik Mountain.

Прилози

Сл. 1) Део зида бедема утврђења Укоса-Град Сталаћ

82


Археолошки остаци раног средњег века у околини Крушевца

Сл. 2) „Саставци“ Јужне, Западне и Велике Мораве са локацијама околних утврђења

Сл. 3) Огњиште од запечене глине, Конопљара-Читлук


83


Табле са фотографијама

Табла 1: 1) Суд-крчаг с једном дршком крашен низовима хоризонталних и таласастих уреза, Варварински подрум-Варварин, 2) Одломак лонца украшен штипањем, Конопљара-Читлук, 3) Део суда украшеног низовима таласастих урез, Конопљара-Читлук, 4) Суд-лонац украшен низовима уреза, Јазбине-Макрешане, 5) Део веђег суда-лонац украшен низовима хоризонталних и таласастих чешљастих уреза, Конопљара-Читлук

84


Археолошки остаци раног средњег века у околини Крушевца

Табла 2: 1) Део крстабронзани Енколпион, непознато налазиште у до лини Јужне Мораве, 2) Део крста-бронзани Енколпион, Пресидијум ПомпејиЋићина, 3) Део гвоздене копче, Пресидијум Помпеји-Ћићина, 4) Појасни привесак-бронзана апликација, украшена флоралним мотивима, Пресидијум Помпеји-Ћићина Табла 3: 1) Појасни украс-бронзана апликација, у виду стилизоване главе коња, Градиште-Љубинци, 2) Појасни привесакбронзана апликација, украшена флоралним мотивима, ГрадиштеЉубинци 3) Појасни привесак-бронзана апликација, украшена флоралним мотивима Градиште-Љубинци, 4) Бронзани новац-фолис Константина IX Мономаха, 1042-1050. година, Градиште на ГобељиБрус


85


Табла 4: 1) Пар гвозденних мамуза, ГрадацГорњи Левићи 2) Део гвоздених коњских жвала, Градац-Дубци, 3) Гвозденo кресивo, Градац-Дубци, 4) Гвозденo кресивo, ГрадацДубци

Налазишта: 1) Винарски подрум-Варварин, 2) Бедем-Маскаре, 3) Кула Тодора од Сталаћа-Град Сталаћ, 4) Укоса-Град Сталаћ, 5) Praesidium PompeiЋићина, 6) Градиште-Рујевица, 7) Конопљара-Читлук, 8) Јазбине-Макрешане, 9) Кућиште-Шанац, 10) Велика Дренова, 11) Грабак-Почековина, 12) Велико Градиште-Петина, 13) Градиште-Љубинци, 14) Градац-Дубци, 15) Градиште на Гобељи-Брус, 16) Градиште-Велика Грабовница, 17) ГрадиштеСтрмац, 18) Градац-Горње Левиће

86


Прегледни научни рад УДК: 929.731(497.11) 94(497.11) COBISS.SR-ID 270317068

СЕДАМ ВЛАДАРА ИЗ СРПСКИХ КРАЉЕВСКИХ ДИНАСТИЈА У СЕДАМ МИТОПОЕТСКИХ СЛИКА СА ЗАВИЧАЈНИМ АСОЦИЈАТИВИМА ЂОРЂЕ С. ПЕТКОВИЋ1 ЗАВИЧАЈНИ МУЗЕЈ ПАРАЋИН

АПСТРАКТ: Аутор жели да се придружи научном скупу о српским краљевским династијама поводом хиљадугодишњице првог краљевства и свој рад пише као својеврсни скромни венчић са горњег тока Велике Мораве. Пошто се, као завичајац, углавном бави митопоетиком и историографијом свог завичајног простора, по основу рођења (Темнић) и живота и 1. [email protected].

ЂОРЂЕ С. ПЕТКОВИЋ

87

Митолошки зборник 39 рада (Параћин са околином), изабрао је седам митопоетских слика са историографском позадином из живота српских владара, а асоцијативно повезаних са његовим завичајем. Везивна тачка за обе великоморавске обале је Равно (Ћуприја), пошто се на том месту одиграо најстарији историјски познат краљевски сусрет на северу српске државе, те су четири слике овде нашле своју митопоетску и историографску основу, док су три узете из Темнића, с леве великоморавске обале. КЉУЧНЕ РЕЧИ: краљ Михаило Војислављевић, краљ Стефан Немањић Првовенчани, краљ Милутин, краљ Милан Обреновић, краљ Александар Обреновић, кнез Александар Карађорђевић, краљ Александар Карађорђевић

Уводне напомене Пре но што је коначно формулисана тема, потражени су у литератури са митопоетском садржином они детаљи који се односе на српске владаре а могу да се повежу у јединствен слављенички венчић, под условом да имају асоцијативну тачку у горњем Великоморављу. Нашло их се више али је коначно опредељење за четири с десне и три с леве великоморавске обале. Најтеже је било с првим српским краљем, Михаилом Војислављевићем, у чије време српска краљевина није допирила до ових простора, које је својој дедовини придружио тек Стефан Немања. Нађена су по два догађаја за двојицу владара из сваке од три потоње династије (Немањићи, Обреновићи, Карађорђевићи), како би се остварила равноправност обе завичајне обале, што је за остварење митопоетске библијске седмице било довољно за један рад, свако ширење би превазилазило обим рада. Уз то, вођено је рачуна о томе да се, по могућству, 88


Седам владара из српских краљевских династија користе догађања која нису била од стране овог аутора раније већ више пута коришћена, а бар део презентираног буде по први пут присутно на рачанским сусретима. Зато су избегнути, примера ради, вожд Карађорђе и кнез Милош Обреновић, као зачетници нових српских династија, али и они догађаји који су чисто историографске чињенице, без митопоетског садржајног аспекта, без саставног дела неког занимљивог садржаја. Испоставило се да сам све елементе за ову своју прегледну причу о српским владарима нашао у својој библиотеци, укључујући и тек пристигле студије о Немањићима из серије „Недељника“, мада сам прегледао и десетак књига из параћинске библиотеке.

1. Контраверзе о круни краља Михаила Војислављевића Својевремено сам откупио једну „књигу“, уз први број студентског књижевног часописа „Лицејка“, обе из 19. века. Кажем „књуга“, а у питању је скуп од неколико текстова, издвојених и скромно повезаних, из „Рада“ ЈАЗУ из Загреба, међу којима је била и компаративна студија хрватског историчара Ивана Кукуљевића Сакцинског о првовенчаним владарима и њиховим крунама: бугарског цара Симеона, хрватског краља Томислава и српског краља Стевана Првовенчаног. Тако повезани су били „књига“ без наслова. По екс либрису, књиге су биле из некадашње породичне библиотеке Рад. Ж. Радосављевића, хвале вредног интелектуалца и библиофила, не нарочито имућног (судећи по повезу). По изјави продавца, породица у којој је те књиге и часописе нашао је из Ћуприје, што није за чуђење, пошто је у новијој српској историји Ћуприја дуго ЂОРЂЕ С. ПЕТКОВИЋ

89

Митолошки зборник 39 била седиште нахије и округа, са државним чиновништвом из управе и правосуђа, те интелектуалцима из школства и здрвства, предњачила је у односу на Параћин, а могла се мерити са Јагодином. Жалим што нисам упорније трагао за овим библиофилом. Књига из његове библиотеке ми је сада једина копча за причу о круни краља Михаила. Секцински ми је одговарао, њево име ми је било познато, по основу илирских идеја и потписа на Бечком договору о језику са нашим Вуком, пошто желим да обележим и јубилеје вуковице (1818-1868-2018), али и зато што ће седма слика овога прилога бити посвећена југословенском краљу Александру, а југословенство је својеврсни наставак илирске идеје. Сада сам га још једном прочитао и издвојио из његове студије оно што пи ше о краљу Михаилу. Он најпре износи свој суд о томе зашто су Срби били дуго разједињени, подпадали час под византијску, час под бугарску власт, па у први план ставља Војислава, оца краља Михаила: „Tekar sredinom XI vieka osvanu i Zeti nova zora narodne neodvisnosti pod junačkim Stjepanom Vojislavom (1834–1850). Knezom dukljanskim i travunjskim a ujedno i velikim županom raškim ili srbskim. On bijaše bratučed sv. Ivana Vladimira (+1815), te se je zajedno s Bugari i Srbi počeo otimati ispod gospodstva bizantinskog. Kao što se istodobni bugarski car Samuil i hrvatski kralj Kresimir Petar, mogu nazvati ponoviteлјem svoje države, tako ide Stjepana Vojislava čast, da je prvi osnovao na jugu Dalmacije poveću državu, koja dopiraše tada od jadranskoga mora i granica dračke theme sve do dolnje Morave. On je pobiedio i Grke i sve pomanje susjedne župane i knezove slovjenske, meñu kojima bijaše i raški. Ali središte njegovoj državi ne bijaše Raška ili Srbija, nego Zeta, i sva državna snaga bje usredotočena na Bojani i na skadarskom jezeru.“ (Кукуљевић, 1879, стр. 107-108) 90


Седам владара из српских краљевских династија Већ овај цитат заслужује да буде подвргнут озбиљнијој критици, како би се предочила потпунија историографска сазнања и поближе разјаснила тадашња српска позиција и њена даља стабилизација. Но пре тога, пошто нас овом приликом првенствено интересује круна нјеговог сина Михаила, бележимо шта је Кукуљевић о томе написао: „Vojislavov sin Mihajlo (1050-1081), koji je godine 1078. tražio i krunu od pape Grgura VII, ali od ovoga primio samo stieg neodvisnosti i vladalački plašt, kao i sin mu Konstantin Bodin ili Budin, oba naslovni kraлјevi Zete i Južne Dalmacije, umjeli su se promenljivom srećom uzdržati na kormilu vrhovne vlasti Duklje, Travunja i zajedno Srbije. Ali jur za vrieme Bodina ističu se njeki veliki župani raški ili srpski, koji pomoću sad Bugarske, sad Ugarske, nastojavahu odvažnom snagom postići nrodvisnost svoje države i svoga plemena, prem da su pretežnoj sili bizantiskoj iznovice podlegali.“ (Кукуљевић, 1879, стр. 108) Уместо да се сам ангажујем на ближем расветљавању питања око Михаилове круне, искористићу најновију студију младог српског историчара који ово питање, као по мојој наруџбини, ближе осветљава. Пишући о краљу Михаилу, аутор најпре разлаже државничке радње његовог оца Војислава, па потом о почецима владавине самог Михаила, који је своју владавину (1850-1851) започео као пријатељ Византије, уз добијено високо звање протоспатра, али је касније, помажући побуну против ње, определио се за ослонац на Запад: „...У то време и Запад је имао својих великх проблема. На име, борба за првенство између духовне власти, оличене у тадашњем папи Гргуру VII, и световне, коју је представљао римско-немачки цар Хенрик IV достигла је тада врхунац. Читава Европа се поделила, а владари европских народа су се разврстали на присталице цара и присталице папе. Како би што виЂОРЂЕ С. ПЕТКОВИЋ

91

Митолошки зборник 39 ше њих привукао на своју страну, папа је почео да владарима, посебно оним у Источној Европи, дели краљевске круне и титуле. Тај чин био је обострано користан, јер је круна послата од папе значила да је владар који би је ставио на своју главу од тог тренутка био независтан од било које овоземаљске политичке власти. Круну су током 1075. и 1076. године од истог папе примили руски, пољски и хрватски владар, а њиховим путем кренуо је и српски кнез Михаило. Негде у току 1077. године и он је крунисан за краља круном послатом из Рима. Чин крунисања је по свој прилици обавио папски изасланик који је круну и донео. Михаило је први пут ословљен краљем у писму које му је папа Гргур VII упутио 9. јануара 1078. године у коме је означен као „Михаило, славни краљ Словена“. Михаилово краљевско крунисање било је без сумње најзначајнији догађај српске историје читавог преднемањићког пе риода.“ (Коматина П, 2018, стр. 40-41) Коматина посебно наглашава значај који је то краљевско достојанство, мада је трајало кратко, само у две генерације, имало за уобличавање националне свести код Срба и да је сећање на њега имало сталан подстицај у борби за независност српске државе, па и при стварању следеће српске династине, династије Немањића: „Успомена на то 'велико краљевство од прва' била је трајна и постојала је и у време првих Немањића, који су управо у њему проналазили историјско упориште и оправ дање своје тежње за стицањем краљевске круне и титуле, што су и постигли 12017. године.“ (Коматина П, 2018, стр. 41) Пошто је Кукуљевић забележио само добијени државни стег и краљевску одежду, а не и краљевску круну, добро је што Коматина у својој студији прилаже и копију фреске из цркве св. Михаила у Стону, древној престоници захумских кнежева, задужбине краља Михаила, на којој се круна јасно разазнаје: „Та 92


Седам владара из српских краљевских династија невелика, али складна грађевина, која се уздиже на заравњеном врху једног брдашцета изнад мора на самом почетку Стонског залива чува у себи једну праву драгоценост. У њој се налази ктиторски портрет краља Михаила, на ком је он представљен са круном и плаштом, како у рукама држи модел цркве, а његова највећа вредност је у томе што представља најстарији сачувани портрет једног српског владара.“ (Коматина П, 2018) стр. 42)

2. По један истографски и митопоетски траг два владара из лозе Немањића Годину дана пре добијања краљевске круне, Стефан Првовенчани се код Равна, садашње Ћуприје, на северној граници своје државе, сусрео са мађарским краљем Андријом II. Претила је опасност да дође до рата, напада са севера, у којем је са Мађарима на Србију требала да крене и Немачка. Један детаљ са тог сусрета биће овде коментарисан. С друге стране, за краља Милутина се износи једна народна традиција у којој је реч о наводном његовом ктиторству над црквом св. Јована у Орашју код Варварина. 2.1. О сусрету двојице владара, српског и мађарског, на Морави код Равног 1216. године, оставио је писане трагове и сам краљ Стефан. Овде ће бити речи о једном детаљу из његовог рукописа, око чијег превода се вуку контраверзе до данашњих дана. Наиме, сусрет је трајао пуних 12 дана, проведених не само у преговорима, него и у разоноди и весељу. Измењани су бројни поклни, с тим што су нам познати само мађарски, a не и српски. Један детаљ о њима је и данас контраверзан, по преводу са нашег српскословенског писма. Ево најпре тог места, ЂОРЂЕ С. ПЕТКОВИЋ

93

Митолошки зборник 39 препричаног из Немањине биографије, чији је аутор његов син, краљ Стефан Немања: „Краљ Андрија је том приликом богато даривао Стефана. Поклонио му је царске чаше украшене разним драгим камењем, предивне позлаћене иконе (подвукао Ђ. П.), владарске одежде, хаљине од порфире и велике црвене владарске огртаче богато украшене бисерима и драгим камењем.“ (Коматина И, 2018, стр. 36) Подвукао сам грешку из неког некадашњег превода (предивне позлаћене иконе) и њиме ће се позабавити овај одељак мога прилога. Грешкама у старим преводима наших средњевековних рукописа бавио се лингвиста Никола Радојчић. У једној својој студији анализирао је преводе до којих је дотле дошао у вези са напред подвученим местом и најпре констатовао да и у рукописима и у преводима провлаче се не само минорне него и озбиљне грешке: „У нашим старим рукописима често су две па и више речи заједно написане, а још чешће су везе, заменице и предлози скопчавани с речима које им следују или које су испред њих. То је, наравно, одлично знао Павле Јосиф Шафарик, те је према томе тако подешавао своја издања српских рукописа да је овако састављене речи делио, како би читаоцима олакшао разумевање. Објављујући Живот Стефана Немање од Стефана Првовенчаног, он је у глави двадесетој – како је он сам рукопис разделио – оно о даровима којима је угарски краљ Андрија II обасуо Стефана Првовенчанога на састанку у Равном овако исписао: ... и кони пречудними, обложени и сатворени златним браздама...“ (Радојчић, (1954), стр. 28) Ја сам подвучено извадио из ширег цитата и преписао савременом ћирилицом, пошто немам стара слова, али се из преписа види суштина, да је и кони написано растављено а не састављено као икони. 94


Седам владара из српских краљевских династија Ово значи, наставља Радојчић, да је Шафарик схватио почетно 'и' као везу, а 'кони' као шести падеж множине од именице 'коњ', па у наставку свог коментара наводи две старословенске (Новаковић, Куљбакинов) и једну црквенословенску (Живановић) граматику са истом именицом, што је по годинама издања претходило преводу и преводилац је могао да се из њих подучи. У наставку наводи труд неколицине других приређивача, преводилаца и историчара, показујући њихов труд и прпусте. Најинтересантнији погрешан превод је нашао код истоичара Панте Срећковића у његовој другој књизи Историје српскога народа, за који верује да је штампарска грешка, јер је уместо „коње“ написано „коже“. После ширег цитата, Радојчић га коментарише овако: „Од коња испале су, како се види, овде коже, што у списку многобројних штампарских грешака није исправљено; ова штампарска погрешка је веома опасна због тога што би и коже могле бити украшене златом; Срећковић, уосталом, није ни потпун ни тачан, и кад се 'коже' исправе у 'коње'; под његовом руком извори су се врло често кварили.“ (Радојчић, 1954, стр. 29) Радојчић даље цитира истоичара Константина Јиречека на немачком, за кога каже да је ствар добро схватио, а затим прелази на најслабији међу погрешним преводима коментарисаног места, по његовом мишљењу: „Зло је почело с преводом Живота Стефана Немање од Стефана Првовенчаног што га је саставио Драгутин Костић 1921 а штампао 1923. у серији Стара књига наша... Костић се с много преданости бавио старом српском књижевношћу, али успеха је при томе имао мање него што би његова марљивост заслуживала. Ја сам мишљења да то не долази само од његове склоности веома смелим и јако замршеним хипотезама, већ да је корен зла у његовом овлашном поступању са старосрпским јеЂОРЂЕ С. ПЕТКОВИЋ

95

Митолошки зборник 39 зиком.“( Радојчић, 1854, стр. 29) Потом цитира спорно место из Николићевог превода: „И преумножи даре своје мени различне и сваки дан: чаше царске украшене камичцима; многообразне иконе пречудне, обложене и утворене златним браздама што сијају као сунце и удивљују човечји вид (подвукао Ђ. П.); одејанија премнога, црљенице царске и багренице као цветови пољски различне, украшене бисером све и камичцима како царевима подоба“, па то Радојчић овако коментарише: „Превод је непотпун, нетачан и неразумљив. Да пођемо редом: Ја не знам да ли ће данашњи читаоци разумети већ реч 'преумножи' и не сумњам да би је било боље превести с повећавати, како стоји и код Миклошича. Израз 'на сваки дан' није добро превести 'и сваки дан', него „свакога дана'. Било би веома добро да је преводилац задржао конструкцију Стефанову, те писао као и он, како је краљ Андрија II повећавао своје дарове свакога дана чашама царским... Место тога он је изабрао досадан начин набрајања. За чаше царске Костић је написао да су 'украшене камичцима'. Ово је непотпуно и нејасно. Место 'камичцима' требало је рећи 'драгим кмењем' и то 'многоврсним', што је у преводу сасвим изостављено. ... Он је 'многоврсне' из раније реченице, где се то тиче драгога камења, пренео у (н)ову реченицу и написао: 'многообразне иконе пречудне обложене и утворене златним браздама'. Заједно у рукопису написано 'икони' јесте веза 'и' и инструментал плурала од именице 'коњ'. Костиће је то оставио заједно написано, начинио је од тога иконе, иако је икона именица женскога рода, те би се преводилац морао запитати, који би то падеж могао бити уз 'пречудними'' поред ''икони'. И даље би се он морао питати, какве би то иконе могле бити, обложене и утворене златним браздама; реч обложен можда би понеки данашњи читаоци могли и разумети, али утворен јамачно нико, ко зна само данашњи српски језик. Ја 96


Седам владара из српских краљевских династија мислим да је, поред опште немарности према старосрпском тексту, главна погрешка Костићева била у томе што није погледао у речник да види шта значи реч „бразда“. А да је завирио, он би код Миклошича нашао да она значи frenum, а код Даничића capistrum, дакле узде. И фатална погрешка би била избегнута – од коња не би биле начињене иконе! Па још незамисливе, обложене и утворене златним браздама! Има, наравно, и код Миклошића и код Даничића и наша данашња реч „бразда“, али...“ (Радојчић, 1954, стр. 29-30) Потом цитира два примера аутора који се нису повели за Костићем, те се трудили да га правилно протумаче и преведу, али и оне који су наставили његовим путем. Ево два примера које он цитира: „коњима предивним, обложеним и украшеним златним опремама“ (Михаило Башић); „предивним коњима, обложеним и украшеним златним уздама“ (Лазар Мирковић). Два историчара су пошли Николићевом стазом: „...икони пречудними, обложени и утворени златним браздама...“ (Станоје Станојевић); „иконе нарочито украшене“ (Владимир Ћоровић). Радојчић се довде бавио лингвистичком страном отвореног питања, а на крају своје студије то питање је посматрао очима историчара. Он жали што краљ Стефан није оставио списак својих узвратних дарова, а то тумачи тежњом да Стефан жели да истакне вредност мађарских дарова: „Стефан Првовенчани се хвали, како су му од стране угарскога краља Андреје II поклоњене драгоцене чаше, украшене драгим камењем, одмах иза њих ређа опремљене дивне коње, па онда одела и, напослетку, домаће и стране животиње, све, јамачно, ретке и необичне. Поклони драгоцених посуда вајкадашњи су обичај, те у њима не треба гледати ништа необично, а камоли за Маџаре карактеристично. Друкчије је с коњима. У ЂОРЂЕ С. ПЕТКОВИЋ

97

Митолошки зборник 39 Маџарима је тада још моћно врила номадска крв, и они су у коњима гледали и дневну потребу, и велико богатство, и јуначки понос. Њихова номадска традиција здружила се тада с рано феудалним погледима на важност коњичког ратовања, те се је тада још појачала. Ја сам утврдио на основу Теодосијевих погледа на друштво и државу, колико су Срби његова доба умели ценити важност коња. Зато је Андрија II својим поклонима богато опремљених коња много угодио Стефану Прво венчаном.“ (Радојчић, 1954, стр. 32) Потом упоређује поклоне које је носила једна делегација Матије Корвина француском краљу Карлу VIII из детаљног описа Антонија Бонфинија, који се нису битно разликовали од поклона српском краљу, с тим што је њихово богатство одражавало време, а међу њима су у оба случаја коњи имали доминантно место. Из тога закључује: „У обадва случаја види се сасвим јасно, колико су Маџари веровали да поклонима коња могу истаћи своју предност пред осталим народима. Да се је то знало – могло се и трбало се знати – не би се уопште могла ни појавити несрећна мисао да се од коња у поклонима Андрије II Стефану Првовенчаном начине иконе, па још незамисливе, с неким златним браздама, све место коња са златом украшеним уздама. У овоме случају сличност маџарских поклона, које векови растављају, онемогућили би једну заблуду, а фаталну и понижавајућу. (Радојчић, 1954, стр. 32-33) Ја овде могу само да нагласим, нити сам једини, нити најпозванији за то, да се мора стално завиривати у текстове своје струке, али повремено и у текстове сродних струка, зависно од значаја за третирана питања. Смањили би се примери слични оном са иконама с почетка овог одељка. 98


Седам владара из српских краљевских династија 2.2. Краљ Милутин – ктитор цркве у Орашју код Варварина? У потрази за неком везивном тачком између Немањића и мог завичаја по рођењу (Темнић), сетио сам се једног народног предања овога краја да је храм св. Јована Крститељ у Орашју подигао краљ Милутин после помирења са братом Драгутином, а међусобно су ратовали десетак година. Да тај детаљ укључим у овај свој прилог, подстицај сам нашао, као и код претходног питања, у првим реченицама једне од књижица из „Недељникове“ серије: „Краљ Стефан Урош II, познатији по свом народном, крштеном имену Милутин, у средњевековној традицији остао је упамћен под именом свети краљ. Темељ ове слике се можда најбоље огледа у импозантном броју од 40 задужбина, цркава и манастира, које му приписује народна традиција (подвукао Ђ.П.) Иако је овај број свакако претеран, он сведочи о историјском памћењу о светоме краљу и обиму и богатству његове ре алне ктиторске делатности. Стефан Урош (II), како је Милутин себе искључиво називао у званичним документима, подигао је велики број цркава у својој земљи, дарујући и обнављајући и светилишта у Цариграду, Солуну, Јерусалиму, на Светој Гори, али и католичке цркве у јадранском приморју и у Италији, заједно са мајком, краљицом Јеленом, великом задужбинарком Јадрана. Осим несумњиво важне верске компоненте, коју не треба доводити у питање, Милутинове задужбине носе и снажну политичку и династичку поруку, као и цркве које су дизали његови претходници, почевши од Стефана Немање. Он је у пуној мери схватио значај ктиторске делатности и блиске сарадње са црквеном хијерархијом за одржавање и легитимизаЂОРЂЕ С. ПЕТКОВИЋ

99

Митолошки зборник 39 цију сопствене власти, али и обезбеђивања наслеђа потомцима.“ (Репајић, 2018, стр. 5-6) Конкретизацију сам нашао у још увек актуелној монографији општине Варварин Топлице Симића, чији сам рецензент био пре скоро четврт века. Међу отвореним питањима, о којима смо се расправљали и усаглашавали, била је и ова његова белешка о селу Орашју: „Село је врло старо а цркву св. Јована Крститеља, некада манастир, подигао је 1321. године краљ Милутин, у славу помиреља са братом Драгутином, после њиховог међусобног ратовања... Старо село било је манастирски прњавор и налазило се на месту које се и данас тако зове. Када су Турци 1813. порушили манастир, то село је расељено...“ (Симић, 1995, стр. 213-214) Моја сугетија је била да мало релативизује изнето, пошто је вероватно у питању само предање, а не права историјска чињеница, утолико пре што је поменута година уствари година смрти краља Милутина. Но, без обзира на то, добро је што се у тој традицији налазе битне ствари; богата ктиторска – задужбинарска краљева активност, дугогодишњи сукоб са братом, па и да је овај крај био њихов гранични државни провизоријум.

3. Два детаља из живота Обреновића, оца и сина, из мемоарских записа савременика Делегација Темнићана је била у аудијенцији код краља Милана одмах после угушења Тимочке буне. У делегацији је био и њихов дугогодиш народни посланик Милија Миловановић, трговац из Бачине. О својим сећањима, па и о овој посети, диктирао је своја сећања у дубокој старости сеоском учитељу 100


Седам владара из српских краљевских династија Алекси Васиљеевићу пред саме Балканске ратове.С друге стране Велике Мораве, у мемоарским записима Боже Маршићанина, окружног начелника, нашао сам интересантну забелешку о томе како су Ћупричани примили вест о веридби краља Алек сандра са г-ђом Драгом Машин. Необичност забележених догађаја заслужују да се нађу у овом скромном прилогу о српским народним краљевским династијама. 3.1. Краљ Милан и опозициони посланик Милија Миловановић Једном сам већ користио тај одељак из Аутобиографије Милије Миловановића. Међутим, прича је и овде дошла захваљујући чињеници, да су се тада среле две интереснтне личности, краљ и његов опозициони посланик и обогаћује разноврсност новог прилога. Милија је био посланик и сенатор у време владавине и Милана и његовог сина Александра, а биран је као припадник тада опозиционе Радикалне странке. Он, истина, негира да је имао било ккве везе са Тимочком буном, али је током суђења учесницима помињан као подстрекач, те је ухапшен, суђен и осуђен по тој ствари. Он се, дакле, код краља нашао по угушењу буне, а пре хапшења и суђења, што значи крајем 1883. Поздравио је Краља у име делегације и на крају рекао: „Благодаримо Ти Господару, што си употребио своју владарску моћ, те је данас проливање невине братске крви престало и ред у земљи повраћен.“ На то је Краљ плануо, лупнуо чизмом у патос и подвикнуо: „Јест', г. Миловановићу, знам да Вам је жао и да оплакујете смрт бунтовника!“ Миловановић му је реплицирао: „Господару! Ако хоћеш да ме чујеш, ја ћу да кажем, да оно ЂОРЂЕ С. ПЕТКОВИЋ

101

Митолошки зборник 39 нису бунтовници, јер је на њиним заставама писало: „Живео Краљ, а доле с омрзнутим министарством!“ Народ онога краја где се буна појавила скупо је платио својим главама и имањем стечену слободу, и зато не да никоме да му ту слободу тлачи. Ти знаш, Господару, да је народ онога краја први ступио у рат с Турцима а последњи бојну муницију напустио и вратио се на згаришта својих домова, које су му Турци попалили. Кад је тај народ тражио помоћи од Народне Скупштине, она му је није имала откуда дати, и ја сам био један од тих несрећних посланика, који су гласали да им се не да тражена помоћ, не зато што нисмо имали срца према њиховим боловима, већ зато што није имало откуда да им се да. И сад, кад је тај народ видео, да му с дана на дан бива све горе од појединих представника своје, српске власти, могао је да искаже незадовољство тиме, што је отказао послушност кад му је затражено да се одвоји од својега оружја, којим је себи слободу извојевао. Народ онога краја видео је неправду и у томе, што није имао помоћи за погореле у Српско-турском рату, а имало је откуда платити један нов ред војске – сејмени звани, који ономе народу чине гора зла од самих Турака. Треба се пренети у положај онога народа, па разумети: зашто се тај народ побунио. Дужност је владалачка била да види, шта они људи хоће и да омрзнуте министре збаци и жељу свога народа задовољи“ На то је Краљ рекао: „Ти си, Миловановићу, антидинастичар?!“ а Миловановић одговорио: „Огрешио бих се кад бих казао, да сам по својем политичком убеђењу неки династичар; - ја бих највише волео, кад би наша Србија могла бити република, али је то у данашње време немогуће, јер нас окружују монархистичке државе, које би нас у таквом облику попиле као кап воде. Стога морамо трпети монархистички облик државни, али с правом тражимо, да владар влада уставно и да не попушта 102


Седам владара из српских краљевских династија мањини, да већини тлачи њена грађанска права.“ (Миловановић, 2009, стр. 17-18) Мада је ова аутобиографска белешка сачињена три деценије након догађаја, након промене не само владара, него и династије, што значи да се мора о томе водити рачуна, ипак је сматрам за ову прилику користљивом, те сам је убацио у овај скромни прилог скупу који ће се бавити српским краљевским династијама. 3.2. Ћуприја на вест о веридби краља Александра с г-ђом Драгом Машин У овом одељку ослонићу се на мемоаре Боже К. Маршићанина, који је у време краљеве веридбе, на самом крају 19. века, био окружни начелник у Ћуприји. Непосредно пре тог догађаја, Краљеве веридбе, причало се да је председник српске Владе др Владан ђорђевић отпутовао у иностранство, да би уговорио Краљеву веридбу са неком немачком принцезом. Међутим, као бомба дошла је вест из „Српских новина“ од 8. јула 1900. о Краљевој веридби, стигла у Ћуприју сутрадан, 9. јула: „Ова вест пала је, што но реч, као гром из ведра неба! Није било човека кога није у највећој мери изненадила. Разуме се, у вароши је било људи који су Краљеву Вереницу познавали, и онда је од њих цела варош убрзо знала: и да је она удовица, макар да у прокламацији то није било споменуто, и да је по годинама од Краља старија, па чак и да је нероткиња, јер са првим мужем није имала порода. Сваки се чудио, а и било је за чуђење, што да један млад и леп човек, а притом Краљ, узима за жену удовицу, шта више удовицу од себе старију, па чак и нероткињу!...“ (Маршићанин, 1907, стр. 8-9) ЂОРЂЕ С. ПЕТКОВИЋ

103

Митолошки зборник 39 Скоро истовремено, ко зна каквим каналима, у варош је стигла још једна шокантна вест, у непосредној вези са првом: „... да је Краљ Милан противан овакој женидби својега сина и да ће се, услед тога, вратити из иностранства, не би ли исту женидбу покварио или спречио. Тим поводом у грађанству беше овладала забринутост. Прављене су сваковрсне комбинације шта све може произаћи из овога сукоба између Краља и његова оца. И могу тврдити да тада није нико ово Краљево предузеће одобравао. Свак је налазио да је то производ младићске му бујности и непромишље ности. А како је та непромишљеност стављала у изглед сукоб, између краља и његових присталица с једне стране и Краља Милана и његових пријатеља с друге стране, сукоб чије се димензије нису дале унапред ни предвидети ни определити; и, како би исти у сваком случакју, морао бити и по династију и по земљу штетан а вероватно и фаталан, - сви су због те младићске непромишљености осуђивали Краља Александра“. (Маршићанин, 1907, 9-10) Описујући први дан по пристиглим необичним и узбуђујућим вестима, Маршићанин бележи: код многих неверицу („глупа шала каквога угурсуза“ или „интрига уперена против Краља“); они који су поверовали у истинитост, изражавали су чуђење и забринутост („шта ово би“, „све је пошло у суноврат“). Забринуло га је што не може да успостави везу са Министарством, јер телеграф је одбијао укључење са Београдом. Само путници са ретких возова давали су контраверзне информације, које он овако сажима: „да је у Београду највећи лом, да је, поводом Краљеве веридбе, Влада не само поднела оставку, него су сви Министри просто напустили дужности и земљу оставили без икакве владе, и да се сад тамо не зна ни ко пије ни ко плаћа!“ (Маршићанин, 1907, стр. 10-11) 104


Седам владара из српских краљевских династија Закључак за први дан, 9. јул 1906. године, по старом календару, био је више него суморан, обеспокојавајући: „Ово саопштење потврђивало је већ пронесену вест о предстојећим нередима, која је била свуда унела неспокојство и страх. Већ сама та околност што је земља била остављена без икакве управе, довољна је била да забрине свакога. У таквом стању нереди не само да су могући него су, шта више, на помолу...“ (Маршићанин, 1907, стр. 11-12) Сутрадан у подне, када пролази путнички воз поред Ћуприје, опет је био на Станици, где је од једног београдског познаника сазнао „како се у Београду свакога тренутка очекује пов ратак Краља Милана, који ће се ставити на чело војске противу Краља Александра!“ и са Станице се вратио још забринутији: „Дакле, као што се види, сви су изгледи били да су крупни нереди на помолу и да ће сирота отаџбина Србинова за који дан постати поприште жалосних и језивих догађаја. Но како у мојој власти није стајало да то спречим, - остајало ми је да учиним оно што ми је била дужност, и што могу учинити, а то, да грађане колико могу успокојим, докле се не би догодило и чуло што поузданије. Враћајући се са железничке станице размишљао сам, на који ћу начин сузбијати гласове које сам мало час чуо, а који ће, без сумње, продрети и у варош. Нисам могао ништа друго чинити већ уверавати људе, како су сви ти гласови, према службеним вестима које, тобож, ја имам, неистинити.“ (Маршићанин, 1907, стр. 12-13) После ручка, опет је био у вароши, како би био у току са збивањима и реаговањима, те отклонио од себе могућа непријатна изненађења. Чаршија га је више него пријатно изненадила, имала је, како сам каже, сасвим другачију физиономију: ЂОРЂЕ С. ПЕТКОВИЋ

105

Митолошки зборник 39 „Јуче и јутрос кога год сам срео и видео, био је брижан и невесео, а данас ми сва лица изгледају весела и насмејана, и не само да ми изгледају таква него уистини и јесу таква, Јуче и јутрос куд год сам погледао виђао сам мале гомилице грађана који су забринути измеђ себе поверљиво ћућорили, а сад , напротив, сретам велике групе људи који не шапућу већ јасно говоре и готово вичу, да би могао свако чути, како су усљед Краљеве веридбе весели и задовољни.“ (Маршићанин, 1907, стр. 13) Бележи позитивна реаговања и позитивну атмосферу на сваком кораку, не примећујући било какве контра гласове, супротстављања или негирања, почињу честитке њему упућене. Грађани износе и постављају на зграде српске тробојнице. Музика и песма чују се из кафана. На пијаци се спрема коло, музика за игранку је пристигла. Не схвата о чему се ради, док од неког чикице није сазнао, да су радикали из централе добили обавештење да је Краљу Милану ззаувек абрањено да се враћа у земљу, што они, пошто га не воле, весељем одобравају. С друге стране, радост либерала долази од чињенице, да је отац Краљеве веренице либерал, па је то и њих укључило у народно весеље. Отуда самоуверено закључује: „Од овога тренутка веридба Краља Александра била је у народу примљена врло добро. Људи су се, готово, надметали, да покажу ко се од њих више радује томе. Више није било никога који се и даље плашио повратка Краљ Милановог и могућих нереда. Шта више, изгледало ми је, као да је у том погледу наступила нека решеност шта би се радило, и нека нада, да би тај рад морао имати успеха.... Хтео сам овим да документирам како је веридба Краља Александра са Госпођом Драгом, после првих тренутака изненађења, које је било опште, била у народу примљена добро. Тако је, бар, било у ономе крају у коме сам 106


Седам владара из српских краљевских династија се ја налазио. Из којих разлога, - то је споредно. Овој веридби не само да у народу скоро нико није био противан, већ су јој се и обрадовали. А да такво расположење није било само у ономе крају у коме сам ја био, већ у целој земљи, доказале су, после неколико дана, оне силне депутације народне, које су из свију крајева земље долазиле у Београд да Краљу и Његовој Вереници честитају овај чин.“ (Маршићанин, 1907, стр.16-17) Овакво весело расположење је трајало три дана, 10, 11. и 12. јула, а тога дана увече стигао је званични телеграм са обавештењем да је формирана нова влада, на чијем је челу био Алекса Јовановић, а Маршићанин је наредне вечери отпутовао за Београд, по позиву свог новог Министра, који му је уручио Краљев Указ о постављењу за Управника Београда. Ћупричани су тако добили додатни разлог за наставак весеље, не због одласка старешине округа, него зато што је нови председник Владе пореклом одавде. А да ли су се радовали, то нисам успео да сазнам. Истина, Јовановићева Влада је касније, срео сам то на више места у литератури, називана поспрдно „свадбено Министарство“, пошто је формирана на једвите јаде, многи стари и искусни политичари одбијали су да у њу уђу. Међу онима који су одбили понуду, био је и Војислав Маринковић, пореклом из Параћина. Он им је понудио свога најстаријега сина, новинара Павла Маринковића, званог у шали Паја Бунда, који је у Јовановићеву владу ушао као министар просвете и црквених дела. Посао за који је била формирана, обавила је, а шта се касније дешавало, познато је.


107


4. Два Александра Карађорђевића, деда (српски кнез) и унук (југословенски краљ) Радио сам, пре десетак година, на једној књизи о здравству, као уредник, и понудио сам dr sci. Богомиру Митићу, ћуприском лекару, који је докторирао на историји здравства у Поморављу, да јој буде рецензент, што је он и прихватио. Тада сам неколико пута код њега код куће долазио, не случајно. Чекао сам погодну прилику, да макар нешто видим од његове богате збирке музејских предмета и старих књига и часописа. Нешто сам заиста и видео, али за размену није хтео ни да чује. Дозволио ми је да копирам неколико публикација, поједине странице или у целини. Тако сам, мислећи на рачанске сусрте, копирао и неколико страница из „Подунавке“, књижевног додатка званичним „Србским новинама“, с песмама посвећеним старом крсном имену Карађорђевића, св. Клименту, 1845. године. С друге стране, опет као уредник, радио сам на књизи „Истина о моме животу“, темнићског учитеља, који се после рата није вратио у земљу и живео у САД, где сам запазио један интересантан запис о томе како су Темнићани краља Александра препознали са новчића. Њихов потомак, унуков унук и имењак. Престолонаследник Александар, чека у Белом двору, после демократских промена у Србији, да се на миран начин врати на српски престо, но та прича не уклапа се у концепт скупа и овог прилога. 4.1. Кнез Александар слави Св. Климента у Тополи 1845. По хиљдугодишњој традицији од кад се за крстно име зна (1018.), Срби се препознају по овој народној традици. Кара108


Седам владара из српских краљевских династија ђорђевићи су славили своје крстно име, св. Климента, све док, после преране смрти своје супруге Зорке, кнежевић, Петар Карађорђевић, потоњи српски краљ није славу заменио св. Андријом Првозваним, по одобрењу митрополита српскога Михаила. „Од свих слава Карађорђевића, остала је забележена она из 1808. године. Припремајући уставну реформу устаничке државе, Карађорђе је позвао у Тополу најистакнутије устаничке прваке и Родофиникина, који није дошао, али је вожду послао рибу. Пило се и јело као никада до тада док се припремао нацрт уставног акта током славских разговора и договора. Уставни закон био је одличан кад се зна у каквом стању и расположењу је припремљен.“ (Љушић, (2001), стр. 137-138) Не знам да ли је наш славни историчар знао да је двема песмама забележена слава српског кнеза Александра Карађорђевића, значајна по томе што је у Карађорђевој Тополи прослављена после 33 године, а посвећене су јој две песме, једна као честитка, а друга као опис догођеног, у народном епском десетерцу, али се мени, нарочито ова друга, јако допала по узбудљивој причи коју у себи садржи. 4.1.1. Славска честитка из „Подунавке“ (47) „Подунавка“ је била књижевни додатак уз званичне „Србске новине“, чији је уредник био Милош Поповић, придошлица из Новог Сада. Песма је са доста дугим насловом, објављена је у броју 47 „Подунавке“, на првој и другој страници, превуковском ћирилицом, пошто је вуковица одобрена за употребу у Кнежевини Србији тек 1868 године. Вуковици је сада двоструки јубилеј (1818-1868-2018). Млади песник Ђорђе Рајковић, који 1845. има само 21 годину, највероватније био је познат уреднику, пошто су земљаци. Песма припада тзв. удворичкој поеЂОРЂЕ С. ПЕТКОВИЋ

109

Митолошки зборник 39 зији, али садржи поруку патриотске омладине из Војводине, која је дуго још била под аустроугарском влашћу. Спевана је у шест децима (строфе од по десет стихова), по класичној версификацији, у осмерцу. Пошто ми копија није најчистија, уз то и једва се сналазим у старој ћирилици, ја ћу је приказати по строфама, извлачећи из њих по који означујући стих, значајан за основну тему, честитку Књазу за предстојеће крсно име, пошто је објављена два дана пре славе, 23. новембра 1845. а св. Климент је 25. новембра, односно 8. децембра по новом календару. Ево најпре наслова: Крстно име Његове Свјетлости премилостивога Господара Александра Карађорђевића Књаза Србскога. Следи напомена уз наслов: 25. Новембра 1845. год. духом васцијеле Србадије светковано. Прва строфа је уводна и на њеном челу су четири одговарајућа стиха, који указују на то да се припрема велико славље: Данас љепше сунце сија,/ Драже тече месец млад; /Данас одјећ' најсветлија/ Обгрлила Бели Град. Друга строфа указује на потребу да прослава предстојећег крсног имена српског Књаза треба да буде и патриотски чин, јер се призивају Душан и потоњи Краљевићи и Обилићи, а као место духовног симболичног окупљања именује се београдски Врачар, чија је историјска конотација позната, што стоји на њеном почетку: Колико је Врачар поље/ Стеците се духом им,/ Стеците се добре воље/ Немањића синови. У трећој строфи се то славље повезује са српским Књазом, с чијег другог дела узимам шест стихова: Стеците се на Врачару,/ Хвалећ' Бога по свом дару:/ Србија је срећна ај!/ Појте Књаза, снагу, сладост,/ Појте, појте вашу радост; -/ Свак на игру поитај! 110


Седам владара из српских краљевских династија Четврта строфа указује на династичке и уставне промене, јер говори и о кумству, али и о књизи која је устав, што је јасна алузија на уставобранитеље који су Кнеза довели на власт, што је јасно наглашено у њеном последњем стиху: Књига она – у с т а в јесте!“ У петој строфи се помиње свети Климент, који треба да се прослави као Књажева слава, што се види већ из њена прва четири стиха: Климентије, свето име,/ Весела ти сњежна влас!/ Љубиш Књаза, бдиш над њиме –/ Теб' следује срчан Књаз! Последњу дециму (строфу) дајем у целини, пошто она као завршница, садржи и најснажнију патриотску поруку:и конкретну славску честитку: Каква мира и спокоје / Сад ужива српски дом, - /Там најлепше песме поје/ То затруби свету свом'!/ Склопив' руке диже главу/ Србадија к небу плаву:/ Он отвара пут нам прав!/ А л е к с а н д р е срећан био,/ За дуго нам још светлио,/ К р с т н о И м е чек'о здрав!!! (Рајковић, (1845), стр. 1-2) 4.1.2. Песма о слави Карађорђевића у Тополи 1845 Карађорђе и његови потомци своју крсну славу нису од 1812. године славили у Тополи, 33 године, те је кнез Александар одлучио да је 1845. године прослави у свом завичају, у устаничкој Тополи. Наравно, по песми коју смо нашли у часопису „Подунавка“ (50) од 14. децембра 1845, што значи, да се односи на прославу из године, у којој је добио честитку у стиху, која је напред представљена. Аутор песме није потписан, те не треба искључити ни уредника Милоша Поповића. Спевана је на народну, односно у епском десетерцу, а садржи 126 стихова. Представићу је, пошто су овакве песме без строфа, у једном комаду, по целинамо, али ЂОРЂЕ С. ПЕТКОВИЋ

111

Митолошки зборник 39 ћу оставити све стихове, јер би скраћивањем била поремећена нит казивања. И она је штампана превуковском ћирилицом, такође на првој и другој страни часописа. Наслов песме је сличан напред приказаној: Песма на крстно име Његове Светлости премилостивога Господара Александра Карађорђевића Књаза Србскога. Објашњење уз наслов: У Тополи 25. Новембра 1845. спевана. Наравно, ја не верујем да је песма тада, за време славе, спевана, али је несумњиво тада настала, бар као идеја. Прва целина (1-13) је уводна, читаоцу (а и гусларском слушаоцу) предочава шта се десило, односно, шта ће бити у песми опевано: Мили Боже, на свему ти хвала!/ Преко триест ево три године/ Од кад светац Свети Климентије/ У Тополи славе невиђео,/ У Тополи гњезду соколову,/ Постојбини Змаја К а р а ђ о р ђ а ./ Триест браћо! И три годин' дана/ Од како је славе нестануло,/ Славе старе Србске самосталне,/ Кад су Срби много пили вино,/ А у здравље свога Господара,/ И у здравље имена Србскога. Последњи стих је очигледна асоцијација на ону напред поменуту славу из 1808. године, али и на тадашње славе у Шумадији уопште. Друга целина (14-35) је посвећена молби св. Климента да му у тополску цркву доведе славара из лозе Карађорђевића: Сузе рони свети Климентије,/ Сузе рони на светом олтару/ У Тополи обновљеној цркви,/ Сузе рони и Бога призива:/ „Даруј мени саздатељ силими!!!/ Даруј мени моју славу стару,/ А на хвалу имена твоега,/ Даруј мени од колена дична/ Од колена Карађорђа храбра,/ Кој да слави твога угодника,/ Мен' да слави, тебе да прослави. К а р а ђ о р ђ е мудра беше глава/ И угодна твојој вољи светој;/ Он обнови порушене храме,/ И прослави веру православну,/ И одчупа Србе од сужањства,/ И подави тешке зулумћаре./ Од порода његовога дична/ Даруј мени једног пок112


Седам владара из српских краљевских династија лоника,/ Кој ће твоје обновити храме,/ Прославити веру православну,/ Србадију узвисити дично.“ У наредној целини песме (36-41), песник (певач) казује да је Бог услишио молбу св. Климента и довео Александра Карађорђевића за кнеза Србије: Смилова се саздатељ силими, / Смилова се на молитву светца,/ Дарива му поклоника дична/ А л е к с а н д р а К а р а ђ о р ђ е в' Сина,/ Узвиси Га Србима за Књаза,/ Не би л' светцу жељу испунио. Александар је три године у Београду славио породичну славу, а четврте је одлучио да је прослави у завичају, о чему говоре наредни стихови (42-56): Славу слави Књаже А л е к с а н д ре, / Славу слави за три годин' дана/ У дичноме граду Биограду,/ Не сећа се своје постојбине,/ Постојбине, старе задужбине, / Задужбине својега бабајка,/ Уздигнуте у Тополи граду./ Кад четврта слава настанула,/ Паде на ум А л е к с а н д р у Књазу/ Да му ваља постојбини поћи,/ Постојбини месту рођеноме,/ Крстно име онђе прославити./ Он се диже на ноге лагане,/ Па уседе дору од мејдана,/ Оде право ка Тополи граду. На славу му долазе бројни гости и песник их у наредним стиховима (57-65) набраја, прави својеврстан каталог гостију: Славу слави А л е к с а н д р е Књаже,/ У Тополи постојбини старој./ Долазе му Србски поглавари,/ Све по избор старешине дичне,/ И Господа стариа и млада,/ Калуђери и редом попови,/ И за њима одбрани кметови,/ Седи старци и стари већници,/ Све војници П е т р о в и ћ а Ђ о р ђ а. Негде око пола песме, наступа главни јунак приче, што ће се видети из наредних стихова (66-74), без обзира што је на први поглед сам Кнез у првом плану: Ал' ето ти на коњу јунака,/ А јунака Симе Глигорова/ Из дичнога Маслошева стара,/ Он се клања Светлом Господару,/ Он се клања и љуби му скуте,/ И ЂОРЂЕ С. ПЕТКОВИЋ

113

Митолошки зборник 39 честита крстно име свето,/ Па му носи три бурета вина,/ Па му даје све погаче бјеле,/ Триест и три редом набројане. Седма целина (75-96) разјашњава насталу ситуацију, пошто је то било изненађење и за самог слављеника, а не само за госте. Треба имати у виду да је Сима из Маслошева, села одакле је кнежева мајка, односно одакле му је ујчевина: Пита њега Књаже А л е к с а н д р е:/ „На што Симо! На што Србе драги,/ На шта ће ми погаче толике?/ У мене је доста ђаконија,/ Ђаконија и црвена вина,/ Имам чиме госте дочекати/ И славити крстно име моје.“/ Ал' беседи добар јунак Сима:/ Господару моје јарко сунце!/ Кад владаше твој мили бабајко,/ Сваке сам му славе долазио,/ И на славу погачу носио,/ Триест и три сад има година,/ Од кад нисам славе увидио,/ Нити бјеле погаче донео,/ Па сада ти 'оћу да накнадим/ За све славе што сам наштетио,/ Да не будем за прошасто дужник.“/ То је мило Господару било,/ Па он лепо благодари Сими/ На његовом дару искреноме,/ На беседи и спомену старом. Пошто су се гости окупили, одлазе у цркву на молитву, а затим се враћају за софру и напијају здравице, што се описује у наставку песме (97-116): Кад се гости лепо сакупише,/ Дигоше се, одоше у цркву,/ И падоше Богу на молитву,/ И крстноме светцу Климентију./ Кад се тако Богу помолише/ И од Бога даре испросише,/ Тад седоше за софру обилну/ И стадоше мрко пити вино,/ И здравице редом напијати./ Прву пију у славу Светоме,/ Другу пије А л е к с а н д р е Књаже, / Другу пије гостима за здравље,/ Ал' гостима у име народа./ Трећу пију гости сакупљени,/ Трећу пију Светлом домаћину,/ За његово поносито здравље,/ А певају седокоси старци,/ Стари старци бабови војници:/ „У чије се здравље вино пије,/ Све му здраво и весело било.“ 114


Седам владара из српских краљевских династија Завршница песме у десет стихова (117-126) описује свечану атмосверу, испуњење прве свечеве жеље, а затим се исказује жеља упућена славару, уз благослов: Лупа звона славу узвишава,/ А грување великих прангија/ На далеко славу разносује./ Мили Боже поживи нам Књаза,/ Светлог Књаза нашег Александра,/ Наследника Петровића Ђорђа,/ Свој Србији крила и окриље./ Амин Боже од сад и до века.-/ Прва жеља испуни се свецу,/ Јошт и другу испуни му Боже! Приказ песме није случајно сачињен од девет прегледних целина, јер је намера била да се обезбеди трећа деветка уз митопоетске две из године када је крсно име прослављено и песма о томе написана и објављена (1845). 4.2. Темнићани препознали краља Александра Карађорђевића са новчића Бранко Б. Ђекић, учитељ рођен у Бачини, био је извесно време учитељ у Залоговцу, сиромашном темнићком планинском селу на путу Крушевац - Крагујевац. Догађај који сам одабрао да њиме завршим свој прилог о српским краљевима, с митопоетским асоцијативима из горњег Великоморавља, са историографском позадином, наравно, одиграо се маја 1934. године, пет месеци пре атентата у Марсеју, када је краљ Александар Карађорђевић убијен. Та трагична година само је збирна асоцијација на горку судбинску повезаност владара и народа. Школа је у центру села, плот је раздваја од општинске суднице, а пут од задружне зграде. Уча седи испод липе, пошто деца четвртком не иду у школу после подне и чита тек пристигли роман у наставцима „Драга Машин“, када га је пренуо један необичан случај: ЂОРЂЕ С. ПЕТКОВИЋ

115

Митолошки зборник 39 „Никада нисам видео краља. Занео сам се у читање. Око 3 сата по подне, од почетка села, поче нешто необично да дудњи, као да иде локомотива. Питах се, шта ли је то? Прекидох читање, да видим каква ће ала да изиђе иза ћошка?! Изиђе велики отворени аутомобил црне боје. Напред седе два ђенерала. Аутомобил може да прође кроз село једном годишње или ни како. Иде полако. Ђенерал с десне стране вози. Када ауто дође према мени, загледам боље, учини ми се да је краљ. Извадих динар из џепа, погледах лик, тачно, био је краљ Александар. И Он је погледао у мене истовремено, када сам ја погледао у њих. Мило ми беше. Продужих да читам. Скоро и заборавих на цео догађај.“ (Ђекић, (2004), стр.187) Прича се наставља предвече, када се уча придружио групи мештана испред задруге. Те вечери је главну реч имао Добривоје, сиромашни сељак, отац петорице синова. Он се похвалио: враћао се из Крушевца, са пијаце, где је продао нешто дрва; код извора испод Погледа зауставила су га два ђенерала. Један је са њим разговарао, испитивао га је о имовном стању, о ста/ њу на селу. Одговарао је искрено, жалио се на порез и друге дације. Пошто је видео његове мршаве вочиће, тај ђенерал му је понудио 5000 динара, да купи себи боље. Добривоје је у почетку одбијао да прими толике паре, али је ђенерал инсистирао. На крају је новац, ипак, узео: „...Сви се зачудише, ко је то био, и како је изгледао тај што даде Добривоју толике паре?! Сви саслушасмо целу причу. Видех, да присутни не могу да погоде с киме је Добривоје разговарао, ко може да буде тај што даде Добривоју толике паре?! Маших се руком, извадих динар из џепа. Показах му ли краљев: 'Јеси ли с овим човеком разговарао?' –'Јесам, Господине. Па ја сам разговарао са нашим краљем.' Тако је горко заплакао, да је изазвао сажаљење код присутних. Много је жалио за све 116


Седам владара из српских краљевских династија оно што је рекао своме краљу: 'Па зар ја? Шта ми је то требало? То не могу себи никада да опростим.' На послетку, када се Добривоје мало смирио, проговорих да прекинем мучну ситуацију: 'Добривоје, ти ни изблиза не можеш да помислиш колику си услугу учинио нашем краљу. 'Каква је то услуга, Господине, да кажем нашем краљу што сам казао?!!' Рекох му искрено: 'Шта мислиш, зашто наш краљ, овако често путује кроз нашу земљу и разговара с народом, као што си ти? Његова је жеља да сазна право стање у земљи, као и расположење његовог народа. Буди срећан, да си тако урадио.“ (Ђекић. (2004), стр. 189)

Уместо закључака Духовно везивно ткиво овог прилога јесте народно памћење о српским владарима из све четири краљевске династије, како је позивом за скуп у Рачи најављено. Првенство је дато оним митопоетским причама, иза којих је историјска позадина, а асоцијације су узете из горњег тока Велике Мораве, завичајног истраживачког простора самог аутора. Библијска седмица је митопоетска основа за седам кратких прича о седам владара, од којих само један није краљ. О њему су искоришћене две песме из 1845. године, са две подстицајне деветке садржане у себи, да аутор није одолео жељи да им придружи још једну, ону у приказу песме о слави, којој је, као и српској краљевини, хиљадугодишњица помена. Организатор је Центар за митолошке студије, зар не?!


117


Седам владара из српских краљевских династија у седам митопоетских слика са завичајним асоцијативима Резиме Хиљадугодишњица прве српске краљевине (1000-2000), повезана конкретније са осам векова од крунисања Стефана Првовенчаног (1217-2017), у овом прилогу је представљена по асоцијативима из штампаних публикација, пошто је ове године и двоструки јубилеј победе вуковице (1818-1868-2018), реформисане српске ћирилице на српском и србијанском нивоу. Хиљадугодишњица је и српској слави (крсном имену), по основу првог помена (1018-2018), па је један прилог посвећен старој слави српског кнеза 1845. године, чиме је одступљено од жеље да у раду буду само крунисане главе. По један кратак прилог је дат о краљевима: Михаилу Војислављевићу, Стефану и Милутину Немањићима, Милану и Александру Обреновићима, Александру Карађорђевићу и његовом деди, кнезу Александру. Асоцијативне везе су нађене у Ћуприји и Темнићу, с обе стране горњег тока Велике Мораве, завичајног истраживачког простора аутора прилога.

Seven rulers from Serbian royal dynasties in seven mythopoetic images with regional associators A thousandth anniversary of the first Serbian kingdom (1000-2000), connected more specifically to the eight centuries of the coronation of Stefan the First-Crowned (1217-2017), is presented in this contribution according to associators from printed editions, due to the fact that this year is also a double anniversary of the victory of “vukovica” (1818-1868-2018),

118


Седам владара из српских краљевских династија a reformed Serbian Cyrillic on a Serbian level. It is also a thousandth anniversary of a Serbian patron saint (Christian name) based on the first mention (1018-2018), hence one article is devoted to an old patron saint of Serbian prince in 1845, whereby it was departed from the original desire to have only crowned heads in this work. A short article is devoted to each of the kings: Mihailo Voislavljevic, Stefan and Milutin Nemanjic, Milan and Aleksandar Obrenovic, Aleksandar Karadjordjevic, and his grandfather, prince Aleksandar. Associative connections were found in Cuprija and Temnic, on the both sides of the headstream of Velika Morava, a regional research area of the author of the contribution.

Извори и литература: Аноним, (1845), Песма на крстно име Његове Светлости премилостивога Господара Александра Карађорђевића, књаза Србскога, у: Подунавка, 50, Београд. Ђекић Б. (2004), Бранислав Б. Ђекић, Истина о моме животу, Крушевац. Коматина И. (2018), Ивана Коматина, Стефан Немањић – Првовенчани краљ, Београд. Коматина П. (2018), Предраг Коматина, Прве српске династије и порекло Немањића, Београд. Kukuljević I. (1879), Ivan Kukuljević Sakcinski, Prvovjenčani vladaoci Bugara, Hrvata i Srba, i njihove krune, u: Rad, Zagreb. Љушић Р. (2001), Радош Љушић, Карађорђевићи, Београд. Маршићанин Б. (1907), Божо К. Маршићанин, Управитељеве белешке, књига прва, Београд. Миловановић М. (2009), Аутобиографија Милије Миловановића, трговца и народног посланика и сенатора из Бачине, у: Темнићски зборник, нова серија, књига дрга, Параћин. Радојчић Н. (1954), Никола Радојчић, Поклони угарскога краља Андрије II Стефану Првовенчаном, у: Зборник Матице српске за књижевност и језик, књига прва, Нови Сад.


119

Митолошки зборник 39 Рајковић Ђ. (1845), Ђорђе Рајковић, Крстно име Његове Светлости премилостивога Господара Александра Карађорђевића Књаза Србскога, у: Подунавка, 47, Београд. Репајић М. (2018), Милена Репајић, Краљ Милутин – бракови као средство дипломатије, Београд. Симић Т. (1995), Топлица Симић, Варварин, Варварин.

120


Прегледни научни рад УДК:27-36:929 Јован Владимир, дукљански кнез COBISS.SR-ID 270318604

ПРВИ СРПСКИ СВЕТИ - КРАЉ ЈОВАН ВЛАДИМИР ЖИВОЈИН Р. АНДРЕЈИЋ1 ЦЕНТАР ЗА МИТОЛОШКЕ СТУДИЈЕ СРБИЈЕ РАЧА – КРАГУЈЕВАЦ

АПСТРАКТ: У раду се прати развој светитељског култа српско кнеза Јована Владимира код Срба и Албанаца од настанка до данас. КЉУЧНЕ РЕЧИ: Јован Владимир, Властимировићи, цар Самуило, Косара – Теодора, краљ мученик, свети краљ, култ Православни Светачник је свеобухватан (Столић, 1988, стр. 458-459) а Српска православна црква подуку о хришћанским светитељима и српских светих чини кроз календарска кратка 1. [email protected]


121

Митолошки зборник 39 Пролошка житија. Тако је 22. мај посвећен, на првом месту, Св. мученику Василиску, а потом, Св. мученику Јовану Владимиру краљу српском, Другом Васељенском Сабору и Св. праведном Мелхиседеку цару Салимском. (Николај епископ, 1991, стр. 385-386) Свети Јован Владимир: „Беше од рода кнежевског из Захумља. Деда му се зваше Хвалимир а отац Петрислав. Као владар мудар, милостив, кротак, девствен и храбар. Усрдно се Богу мољаше и драговољно цркве зидаше и помагаше. Али имађаше тешке борбе изнутра и споља, изнутра са јеретицима и богумилима, а споља са завојевачима: царем Самуилом и царем Василијем. Самоуло га преваром зароби и баци у тамницу. Када тамноваше јави му се ангел Божји и предсказа му, да ће скоро биити ослобођен тамнице, али ипак да ће мученички скончати. Познавши га боље Самуило га заволи и даде му своју кћер Косару за жену. Када умре Самуил зацари се син његов Радомир. Но двојуродни брат Радомиров Владислав уби Радомира, па онда дозва на превару Владимира те и овога посече, 1015. год. Мошти овога светог краља мученика почивају нетљене у његовом манастиру код Елбасана и на њима се кроз векове дешаваху, и дан дањи дешавају, многобројна чудеса. 1925. год. подигнута је црква овоме крунисаном мученику код манастира св. Наум, као ктитору овог славног манастира“. У старим хагиографијама српских светих, али и новијим, присутна су општа места а сматра се да су намена и циљ жи тија остављали мало простора за историјска казивања. С тим у вези, примећено је да сви текстови биографија и хагиографија служе успостављању или учвршћивању култова светих владара и црквених прелата: „Они сликају у исто време иконе... /које/ имају иза себе блештаво златну позадину. Да би смо дошли до чињеница морамо издвојити и одстранити оно што личи на иконе и легенде... Побожној легенди... је потребна историјс122


Први српски свети - краљ Јован Владимир ка критика“. (Kampfer, 1969, стр. 77, 81) Међутим, многи аутори су се сложили да „на малом простору“ обилују историјским подацима али нису „само драгоцен историјски извор“. (Трифуновић, 1989, стр. 23) Духовна и световна биографија краља Владимира и светог Јована Владимира уобличавана је све до новијих времена. Давно је примећено да о њему као историјској личности има мало аутентичних извора. Основни извор чине скоро савремена сведочанства византијског чиновника Скилице који дознајемо преко Кедрина, крајем XI или почетком XII века. За краља Владимира каже да је био „мужаствен, човек правичан и мирољубив и пун врлина... Владимир био ожењен ћерком Самуиловом... како је Владислав дигао с овога света сина Самуилова Радомира... како се Владимир преварио клетвама које му је Владислав слао преко архиепископа Бугарске Давида и како га је тако Владислав докопао и мало потом погубио... како су Драч били узели Бугари, и како га је после заједно с облашћу Самуило уз Косару уступио Владимиру... када је Владимир погубљен, видимо како је његов убица Владислав пошао да и Владимирове земље заузме и како је пао под Драчем, који као да је опет био у рукама грчким, и сам смрт нашао“. (Новаковић, 2002, стр. 198-199) Најзначајнији домаћи извор представља Летопис попа Дукљанина који је настао у XII веку и у многим тачкама потврђен у Скиличином сведочанству и „не показује се као легенда него као историја“. Дукљанин сведочи „многи људи, мучени разним болестима оздравили су над Владимировим гробом“. Дукљанин упућује и на (старији) извор који је користио: „А ко жели да зна које је и какве врлине и чуда Бог благоволео да изврши кроз блаженог Владимира, слугу свога, нека прочита књигу о његовим делима, у којој су дела његова по реду описаЖИВОЈИН Р. АНДРЕЈИЋ

123

Митолошки зборник 39 на, и увериће се доиста како је тај свети човек био једног духа са Господом, и како је Господ у њему становао“. (Perčić, 1999, стр. 73) На овај начин нас Дукљанин кроз свој историју обавештава да је краљ Владимир био већ свети и да је користио његово свеобухватно Житије. Али, Скилица, Кедрин и Дукљанин га знају само као краља Владимира. Зашто и када је прозван краљ Јован Владимир и дали је он, уопште, био краљ? Једна много познија грчка писана легенда о светом Владимиру, из 1691. године, даје његов биографији данашњи хагиографски облик, са збрканим историјским подацима, са сазнањем о Владимировом манастиру код Елбасана у данашњој Албанији и која га назива Јованом Владимиром. Из тих разлога је албанско становништво прозвало овај манастир где почивају његове свете мошти само именом Св. Јован, односно, на свом језику Шин-Јон. На Владимировој гробници из познијег времена су постављени тројезични натписи који тврде да је „краљ у лову са три великаша видео орла са пречасним крстом, како је орао стао и краљ с великашима сјахао да се поклони појављеном крсту“. Утврђено је да су натписи преузели делове неке легенде. Над јужним вратима цркве Св. Јована Владимирова налази се натпис на грчком језику који тврди да се зна како је храм до темеља био срушен у земљотресу у време власти над „земљом Арбанском“ Карла Топија који је по „крви рођак краља Француске“, да га је од темеља обновио и саградио већег од предходног, 1381. године. Натпис на латинском помиње и господара Ђорђа, сина Карла Топије. Натпис на српском је последњи и из њега се још сазнаје да је Карло Топија цркву градио од 22 до 24 године свога владања. (Новаковић, 2002, стр. 226-227) Ако је црква у земљотресу страдала до темеља поставља се умесно питање шта је било са гробницом, ћивотом и моштима 124


Први српски свети - краљ Јован Владимир Св. Владимира? Нема сумње да су претрпели знатне штете и да је данашња гробница још новија. Легенде око Елбасана и из манастира Св. Јована Владимира тврде да га је саградио сам Владимир на основу божије про мисли. Владимиру је ловећи у шуми показано место за градњу цркве од неког орла који је носио крст на глави. Када је Владимир погубљен одсецањем главе он је узео у руке своју главу и јашући однео сам своју главу у свој манастир. У овој легенди, дакле, нема никаквог помена о преносу мошти из Крајине иако се помиње Краин. Легенда каже да је Косара узела тело Владимирово и донела на место које се зове Краина, где му је био двор, и ту га положила у цркви Св. Марије. Народ између Струге и Елбасана верује да је на брду Чафа Сан – Света Глава - била црква у којој је посечен краљ Владимир. Новаковић сматра да су се Владимир и Косара настанили у неком месту између Охрида и Скадра када им је цар Самуило вратио његову земљу и дао на управу и област Драчку. По његовом мишљењу најјача потврда да је Владимир одмах сахрањен код Елбасана је у томе што се само на тај начин „може објаснити тако савршено ћутање свију наших старих историјских извора о њему... Што је он тако потпуно ишчезао, ја баш и објашњавам тиме што је тело његово остало у његовој привременој драчкој области...“. (Исто, стр. 231-233) И данашње перцепције кажу да је он у средњем веку мало био присутан код Срба. (Милеуснић, 2002, стр. 17) Манастир Светог Јована Владимира је поно пострадао од земљотреса средином XIX века. О његовој обнови говори натпис на грчком језику над улазним вратима: „Храм Светог Јована обновљен је за време високопреосвећеног митрополита драчког господина Прокопија од остављених средстава из махале Кастро у Елбасану благопочившег митрополита драчког ВисаЖИВОЈИН Р. АНДРЕЈИЋ

125

Митолошки зборник 39 риона, а старањем и надгледањем епитропа г. Спиридона Хувка, Елбасан 1. марта 1901. године“. (Исто, стр. 18) Службу светом Јовану Владимиру, коју је приредио митроплит драчки Козма на грчком језику, штампао је у Венецији 1690. године Јован Папа, родом из Елбасана. Служба је писана на основу сачуваних причања из Драча, Охрида и предања која су баштињена у манастиру Шин-Ђон. И хиландарски монаси Лука и Партеније су у Венецији, 1802. године, штампали Службу светом Јовану која ће бити унета у Србљак, објављен 1861. године. У Служби светог Јована Владимира истиче се његова сличност са светим Јованом Крститељом, да је словенски и албански штит, да је израстао од Словена и од српског рода, да је албански свети и да је видео чудесно знамење крста као свети цар Константин. (Исто, стр. 17-18.) Тек у XIX веку до занимљивих података о краљу Владимиру дошао је И. Јастребов при истраживању цркве Богородице Пречисте Крајинске код Скадра. Пречиста Крајинска се помиње у изворима 1417. године. Јастребов је сазнао на терену да је у цркви Св. Марије био сахрањен „краљ“ Владимир, кога је убио бугарски „краљ“. Сахранила га је супруга Косара, кћи бугарског „краља“ Самуила, и основала женски манастир у коме се и сама замонашила. По својој жељи је и сахрањена „испод ногу свога мужа“. Народно предање говори да је ту био и Владимиров двор. Имајући све ово у виду Новаковић је претпоставио да су његове мошти пренете из Крајине у цркву код Елбасана од стране Топија око 1380. године. (Новаковић, 2002, стр. 228) Међутим, Дукљанин тврди да је у цркви свете Марије у „месту званом Крајини“ сахрањен Петрислав, отац Владимиров. (Perčić, 1999, стр. 65-66) У цркви Пречисте Крајинске је чуван крст који је био послат од стране бугарског „краља“ Владислава српском „краљу“ Вла126


Први српски свети - краљ Јован Владимир димиру којим се заклео да му неће учинити никакво зло. Овај крст је род Мрковића износио на планину Румију и у цркву Св. Тројице. Пошто су се Мрковићи из Крајине исламизирали они су отели крст који су они и даље носили на Румију. Из тог разлога су православни Крајињани престали ићи на овај празник. (Новаковић, 2002, стр. 229) Обичај изношења крста светог Владимира на Румију је настављен о Духовима из села Вељи Микулићи све до 1946. године. Овај обичај је обновљен крајем XX века. Нема сумње, највише икона са приказом светог Владимира било је у православним црквама у Албанији, којима се изгубио траг, и око Охрида. Живот светог Јована Владимира илустрован је у цркви манастира Шин-Ђон где су чуване његове мошти. У цркви Св. Наума на охридском језеру је насликан са седмочисленцима а на иконостасу са Св. Марином, 1741. године. Народна предања приписују краљу Владимиру изградњу многих цркава: Богородичина Крајинска, манастир Св. Јована у Елбасану, Св. Јована Бигорског, манастира Арденице у Албанији, цркве светог Владимира у Улцињу и манастир Св. Наума на Охриду. (Милеуснић, 2002, стр. 19) Постигнут је широк консензус у науци да су у култ Светог краља Владимира уткане и три легенде. Прва је о анђелу-војнику који је у лику краља Владимира убио цара Владислава. Друга је о јављању змија на брду Облику у време када се краљ повукао пред нападом далеко надмоћније бугарске војске. Ујед змија са брда Облик је био смртоносан али је Бог учинио чудо и оне су постале безопасне. Трећа легенда је легенда о заклетном дрвеном крсту који је краљу Владимиру послао цар Владислав. Овај крст се и дана износи из села Вељи Микулићи у крај Мркојевићи између Бара и Улциња и на планину Румију ЖИВОЈИН Р. АНДРЕЈИЋ

127

Митолошки зборник 39 на празник Духови при чему у тој свечаности учествују право славни, католици и муслимани. (Исто, стр. 18) Од обнове Српске патријаршије, 1919. године, култ светог Јована Владимира, добио је високо место у српској националној и верској свети али и у наднационалној, интерпарвославној екумени. О томе понајвише говори Беседа о светом краљу Јовану Владимиру коју је одржао у Београдској саборној цркви на Крстопоклону недељу владика Николај, потоњи српски свети: „Но крстоносци нису само сељаци и жене; крстоносаца је било и има и међу највећим, најмоћнијим и најчувенијим људима овога света. Један од таквих у историји српског народа био је и свети краљ Јован Владимир. Од почетка па до краја свога земнога живота он је трпељиво и драговољно носио крст свој, најпре лак, па све тежи и тежи, док најзад није примио и најтежи – крст мученика... Тамо око Елбасана, где сада лежи у покоју чудотворно тело светог Краља, постоји међу Арнаутима ова изрека: теже је Богу служити него челик гристи! Тешко је утврдити, да ли је ова изрека постојала у време краља Владимира или су је људи створили доцније мислећи на крстоносни живот овога свога светитеља... Два човека, као два љута риса, крвили су се у то време о власт на Балкану... Самуил, цар македонски, и Василије, цар византијски... Сви су они водили гнусну потајну борби против душе српскога народа, сипајући у ту душу кап по кап отрова. Владимир је знао ценити, како веру православну, тако и јединство веровања народа његова... У овој борби краљ Владимир се није служио оружаном силом... Ако је икоме у овоме свету тешко постати светитељ, то је, ваистину, тешко једном краљу. Бити краљ, и постати светитељ – ево чуда човечјег херојства и Божје благодати!... За мене је јасно, да као што су можти светога Владимира целокупне очуване, тако су очувани кроз сву историју нашу и сви крстови његових мука и 128


Први српски свети - краљ Јован Владимир патњи кроз овај живот... Ако овакве људе даје висока цивилизација једног народа, онда је српска цивилизација пре девет столећа морала бити врло висока... Времена најтежих крстова у једном народу времена су најплоднија у светитељима, у херојима Духа Светога, јер светитељи су слатки плод горких времена. Светитељима Бог као медом заслађава горчину намучених поколења. Зато су светитељи, уистину, велика и дивна тековина једнога народа... О светитеље се отимају народи... Светитељи су заједничко добро свих народа... Карађорђе није подигао устанак ради ослобођења само Срба... Лазар није пао на Косову за Српство него за Крст часни и слободу свих народа на Балкану. Душан није журио к Цариграду, да одбрани Србију, него да одбрани Балкан. Свети Сава био је богомдани мелем и утеха свима народима од Босфора до Јадрана. Па краљ Владимир!“. (Владика Николај, 1997, стр. 261, 263-266, 269-270, 274) Преко првих и потоњих светих владара државе и цркве успоставила се свеукупна светост крви и лозе Немањина колена. Први српски свети владар био је Јован Владимир чија је светост заснована на раном типу добровољног жртвовања попут руских кнезова мученика Св. Бориса и Гљеба: „Боље да ја један страдам него толико других људи“. Изговоривши сличне речи: „Боље је, браћо, да ја дам своју душу за све вас...“ уз ове речи пострадао је и Јован Владимир. (Бојовић, 1999, стр. 267-268) Имајући у виду култ Јована Владимира и идеологију светог краљевства на Западу поставило се питање о коренима култа великог жупана Стефана Немање – Св. Симеона. Одређени утицај традиције култа Св. Јована Владимира на успостављање новог владарског култа никако се не може одбацити, али ако се има у виду искључиво одсуство узурпације престо ла од стране претендента који није краљевски потомак, аутокЖИВОЈИН Р. АНДРЕЈИЋ

129

Митолошки зборник 39 ратски карактер власти, саветодавна улога црквено-државног сабора и сакрализација владара уз одобрење Српске цркве „ви ше упућује на појам владара-монарха западног типа“. (Исто, стр. 332-333) После пропасти најстарије српске династије Властимировића, после смрти кнеза Часлава Клонимировог и његовог рода, после великог пораза у борби са Угарима, 943. године, појавила се нова кнежевска породица којој припада дукљански кнез Владимир. Кнез Владимир потиче од Хвалимира о коме мало шта зна поп Дукљанин. Хвалимир је имао три сина: Петрислава, господара Зете; Драгимира, господара Захумља и Травубије и Мирослава, господара Подгорја. Драгимир је са ћерком Љутомира, жупана Рашке, имао сина Стефана Војислава који ће Србију ослободити власти Византије и бити родоначелник династије Војислављевића. Владимир је био син најстаријег Петрислава. Сматра се да је Владимир рођен 995-998. године, а да је пострадао 22. маја 1016. године. Владимир је био ожењен Косаром – Теодором, као што је већ речено, ћерком македонског цара Самуила и Агате Хрислили, чији је отац био заповедник Драча. Остало је мало запажено да су Владимир и Косара – Теодора имали кћер која је била удата за српског кнеза и краља Михајла Војислављевића, сина Стефана Војислава и нећаке цара Самуила. Заправо, супруга Стефана Војислава је била кћи Радомира који је био најмлађи син цара Владислава. Владислав је, мора се подсетити, био син Арона, једног од Самуилове браће кога је он убио. Врло важно је знати и да је Арон био ожењен сестром византијског цара Василија II, онога истог који је победио Самуила. Дакле, Михајло је био у првом браку ожењен са ћерком (Теодором?) Владимира и Косаре а у другом браку са нећаком византијског цара Константина IX Мономаха. У принципу, Михајло и Владимирова кћи су били рођаци, 130


Први српски свети - краљ Јован Владимир али нису били родоскрни по оновременим правилима цркве. Михајло је био четврто колено а његова супруга пето од Хвалимира. (Андрејић, 2011, стр. 91, 140) Најзад, у овом сложеном династичком колоплету и везама са словенско-македонском владајућом династијом и победничком византијском династијом цара Василија јасно се назире судбина зетског и драчког „краља“ Владимира. После Самуилове пропасти, победе византијског цара Василија II и доласка на власт његовог сестрића Владислава и судбина „краља“ Владимира била је запечаћена. Владимир је погубљена а Косара Теодора се замонашила. Када је цар Владислав дошао да заузме земљу краља Владимира пред Драчем му се, за вечером, појавио наоружани војник - анђео у лику Владимира и убио га. Шта је све Дукљанин прећутао? Не би смо били далеко од истине ако претпоставимо да је неки Владимиров рођак или син извршио чин освете. Уосталом, када је Самуило одвео у Преспу и утамничио Владимира а потом га оженио са ћерком Косаром – Теодором овај је већ био извесно време на власти у Зети а владао је и Подгорјем које је добио од стрица Мирослава јер овај није имао деце. Владимир је владао Зетом а потом и Подгорјем све до почетка XI века: „У то време, када је Владимир већ био младић и владао на престолу оца свога“. Реално је било да се после напуњених 14 година и стицања пунолетства Владимир ожени неком непознатом о којој Дукљанин из неког разлога не говори или се у његово време, крајем XII века, није ништа знало, и да је у том браку имао сина. Могао је, шта више, имати и више деце. Крајем X и почетком XI века Византија је успела да уништи Прво бугарско царство и његове династије. Бугарска је подељена у три византијске теме: Бугарска, Перистрион и Македонија и у следећих, скоро, 200 година неће се васпоставити. Од некаЖИВОЈИН Р. АНДРЕЈИЋ

131

Митолошки зборник 39 дашње српске кнжевине Мораве – Источне земље - Византија ће формирати своју тему, прво, pod imenom Моравa а потом Србијa. Али, за све то време, понекад вазална а понекад самостална, грубо речено, западно од Ибра, постоји Србија. Србија и њене династије нису се одрекле права на те своје Источне земље а њени владари су потпору у томе тражили и кроз династичка права која су остварили женидбама са бугарским династијама. Своја велика права на македонски и бугарски престо Војислављевићи су заснивали преко кћери Косаре и унуке цара Са муила која је била удата за кнеза Стефана Војислава али и пре ко Самуилове унуке, кћери Теодоре – Косаре и српског краља Јована Владимира, светог Јована Владимира, удате за српског краља Михајла. Најмлађи Михајлов син Бодин је, 1073. године, проглашен и за цара Бугарске у Призрену. Рашки жупан Марко био је ожењен сестром бугарског цара и српског краља Кон стантина Бодина Петра III, заправо ћерком краља Михајла и његове н. н. супруге, ћерке Јована Владимира и Косаре. Рекли би смо, на тај начин светост лозе Војислављевића успостављала се преко Св. Јована Владимира Мироточивог. На та светородна права се позивају и тзв. Вукановићи и Немањићи. Тако је Стефан Немања II Првовенчани, 1215. године, пренео мошти Св. Јована Владимира у Драч, а потом у манастир Свети Јован код некадашњег Коњуха а данашњег Елбасана. (Милеуснић, 1989, стр. 10-15) Са Војислављевићима је остварио родбинске везе још рашки жупан Љутомир удајом своје кћери за Драги мира, сина Хвалимировог. (Спасић, Палавестра, Мрђеновић, 1991, стр. 28) Постоје тумачења и да је канонизација кнеза Лазара почетак новог династичког култа и чини „откриће“ да је тиме дошло до стварања „нове димензије 'мистичне државе' испоњену у 132


Први српски свети - краљ Јован Владимир виду једног процеса који се може означити као почетак демократизација посвете. Светост сада може да припадне људима који су умирали мученичком смрћу за веру и отаџбину“.(Бојовић, 1999, стр. 247-248) Кнез Лазар је био и остао само „некадашњи високи достојанственик на двору цара Душана“ али је, гле чуда, „добио подршку цркве, чиме је постао њен кандидат за наследника посленемањићке династије“. (Исто, стр. 249) Посвећивање Душановог потомка, кнеза Лазара, ради тога се морало заснивати на новом моделу, не на благодати већ на мучеништву. Тај модел мученика оживљен је у жртвеном обрасцу српског кнеза мученик, Јована Владимира. (Андрејић, 2011, стр. 65-66)

The first Serbian holy king – Jovan Vladimir Prince Jovan Vladimir is descended from Hvalimir about whom little is known. Hvalimir had three sons: Petrislav, the ruler of Zeta; Dragomir, the ruler of Zachlumia and Travunia, and Miroslav, the ruler of Podgorje. Dragomir had, with a daughter of Ljutomir, the ruler of Rascia, a son Stefan Vojislav who would liberate Serbia from the Byzantine rule and found ruling dynasty of Vojislavljevic. Jovan Vladimir was the son of the oldest Hvalimir’s son, Petrislav. He was born between 995 and 998, and was killed by a Macedonian tsar Vladislav, on 22 May, in 1016. Tsar Samuilo imprisoned Vladimir and then married him to his daughter Kosara-Teodora and brought him back to power in Zeta and Podgorje. Vladimir and Kosara Teodora had a daughter who was married to prince Mihajlo who was later to become the first Serbian king, a son of Stefan Vojislav. Vladislav was buried in Precista Krajinska monastery near Skadar, the place where his father Petrislav also rested. He was sanctified on grounds of martyrdom. Serbian Grand Prince Stefan Nemanja II (the First-Crowned) transported the relics of St. Jovan Vladimir to Drac, and then into a monastery


133

Митолошки зборник 39 of St. Jovan near the former Konjuh and today’s Elbasan in Albania, where they still rest. There is a claim that the relics were transported into this monastery around 1380, by Albanian feudal prince Karl Thopia. Because of that fact, from that time, the cult of Saint Jovan Vladimir was little present among Serbians. Since the reconstitution of Serbian Patriarchate in 1919, the cult of the Holy king Jovan Vladimir has received a prominent place in Serbian national and religious consciousness. The cult of the Cross of St. Jovan Vladimir is particularly respected by Serbians in today’s Montenegro, as well as by Catholics and Muslims around Bar and Ulcinj.

Литература: Андрејић Ж. (2011). Света српска лоза, Рача. Бојовић Б. (1999). Краљевство и светост, Београд. Владика Николај (1997). Владика Николај – изабрана дела, Београд. Kampfer F. (1969). Warum und wie wurde der furstensohn Rastko zum monch Sava?. У: Прилози за књижевност, језик, историју и фолклор 35, 1-2, Београд. Милеуснић С. (1989). Свети Срби, Крагујевац. Милеуснић С. (2002). Свети Срби, Београд. Николај епископ (1991). Охридски пролог, Ваљево. Новаковић С. (2002). Први основи словенске књижевности, прир. Т. Јовановић, Београд. Perčić Е. (1999). Ljetopis popa Dukljanina, Bar. Спасић Д., Палавестра А., Мрђеновић Д. (1991). Родословне таблице и грбови српских владара и властеле, Београд. Столић Х. (1988). Православни светачник, том 1, Београд. Трифуновић Ђ. (1989). Житије светога кнеза Лазара, Београд.

134


Оригинални научни рад УДК: 929.731 Јован Владимир, дукљански кнез 27-36:929 Јован Владимир, дукљански кнез COBISS.SR-ID 270323724

ЈОВАН ВЛАДИМИР НЕБОЈША Д. ЂОКИЋ1 СРПСКИ НАУЧНИ ЦЕНТАР БЕОГРАД

СЛАЂАНА МИТРОВИЋ СРПСКИ НАУЧНИ ЦЕНТАР БЕОГРАД

АПСТРАКТ: У раду је дата биографија Јована Владимира, као и житија, култ и предања везана за њега. Набројана су и књижевна дела у којима се јавља овај српски средњовековни вла дар. 1. [email protected]

НЕБОЈША Д. ЂОКИЋ

135

Митолошки зборник 39 КЉУЧНЕ РЕЧИ: Јован Владимир, Самуило, Јован Владислав, Гаврило, Косара, Дукља, Србија, Византија, Василије II Бугароубица Јован Владимир је релативно рано ушао у историографију а постоји и доста радова о његовом животу и раду. Споменимо само четири капиталне публикације: Николај Велимировић, Читанка о Светом краљу Јовану Владимиру, Београд 1925; Чедомир Марјановић, Свети Јован Владимир, Београд 1925; Василије Лукић, Пречиста Крајинска, први словенски споменик у Црној Гори, Цетиње 1974 и Јован Пламенац, Свети Јован Владимир у своме и нашем времену, Бар 2012. Поред њих о Јовану владимиру су писали и Стојан Новаковић,2 Јиречек,3 Острогорски,4 Тибор Живковић, Џон Фајн5 ... Интересантно је да се у савременој историографији нису користили подаци о Владимиру које даје, познати француски историчар, по многима први византолог Фресно ду Канж. Ду Канж је још 1680. године писао о Владимиру6 користећи углавном податке из Скилице али ипак не само од њега. Пошто је ова Ду Канжова књига релативно недоступна дајемо цео пасус који се односи на Владимира. 2. Стојан Новаковић, Први основи словенске књижевности међу балканским Словенима: Легенда о Владимиру и Косари, Београд 1893. 3. Konstantin Jireček, Geschichte der Serben 1, Gotha 1911, 206-207. 4. Г. Острогорски, Византија и Словени, Београд 1970 (радови: Српско посланство Василију Другом, 147-158. и Икона Светог Јована Владимира, 159169). 5. John V. A. Fine, The Early Medieval Balkans: A Critical Survey from the Sixth to the Late Twelfth Century, Ann Arbor, Michigan: University of Michigan Press 1991. 6. Carolo du Fresne du Cange, Historia Byzantina duplici commentario illustrata prior familias ac statemmata imperatorum, Paris 1680, 279.

136

СЛАЂАНА МИТРОВИЋ

Јован Владимир XXIV. VLADIMIRUS Petrislavo in principatum successit, quem bello adortus Samuel Bulgarorum Rex, vastatâ Dalmatiâ, per traditionem captum, Preslavaæ aliquandiu detinuit. Sed mox libertati dato principatum restituit, pasta insuper in conjugen silia CASSARA, dotisque vice Dyrrachio oppido concesso cum adjacenti regione, quod recens Græcis abstulerat. Samuele dehinc extineto, Joannes Vladislavus, qui in Bulgariæ principatum Gabrieli Samuelis filio succesferat, evocatum ad se benevolentiæ specie Vladimirum contra datam sidem capite truncari jussit XXII. Maii. Hanc perinde insignem Bulgari perfidiam memorat Scylitzes ad annum MXV. Ind. XIII. aitque à Davide Bulgarorum Archiepiscopo accepta fide in Bulgariam transisse Vladimirum. At Diocleates Basilii Bulgaroetoni Imperatoris suasu hanc perpetrasse scribit. Utcunque sit, videtur Scylitzes Vladimirum7 non Serviæ imperasse innuere, sed Trymaliaæ, & Serviæ vicinis regionibus. Fuit porrò Uladimirus Princeps justitiæ, pacis, ac virtutis studiosus, eodem auetore Scylitze, cujus etiam pietatem mirè commendat Diocleates, scribens aliquot ab eo superstite & mortuo patrata miracula. Ejus uxor conjugem imitata piè pariter vixit, eoque extineto in monasterium concessit. Vladimiri funus Ceanum principatus metropolim adduetum in Ecclesia Deiparæ humo conditum est, ubi, uti diximus ejus sepulchrum miraculis inclaruit. At perpetrati sceleris noxam haud multo luit Bulgarus, ab Angelo, ut ferunt, ad Dyrrachium, quod obsidione cinxerat, interfeetus anno MXVII. Ind. XV. Hanc urbem in Vladimiri, seu potiùs Dalmatarum potestate fuisse scribit Diocleates: at Scylitzes Græcis tuin paruisse exertè memorat, ejusque8 Præfectum, cùm obsessa est, Nicephorum Patricium Pegonitam nominat. 7. Дописано са стране: Scylitz. p. 710. 8. Дописано са стране: Scylitz. p. 712.


137

Митолошки зборник 39 Јован Владимир9 је био владар најмоћније српске државе тог доба, од око 1000. до 1016. године.10 Његова владавина одвијала се током дуготрајног рата између Византије и Самуиловог царства. Владимир је био познат као побожан, праведан и мирољубив владар. Признат је као светац и мученик, а у Српској правосланвој цркви се празнује 22. маја као Свети мученик Јован Владимир, кнез Српски. Јован Владимир ступа на престо око 1000. године, наследивши још као дечак свог оца Петрислава. Петрислав се сматра првим дукљанским владарем чије се постојање може потврдити примарним историјским изворима, који такође наговештавају да је он био у блиским односима са Византијом.11 Држава Јована Владимира се састојала од две области, Зете на југу и Подгорја на северу. По локалном предању Владимиров двор се налазио на брду Краљич код села Коштањица близу Скадарског језера, у пределу званом Крајина на југоистоку Црне Горе.12 У близини Краљича налазе се остаци цркве Пречисте Крајинске, која је постојала већ у Владимирово време.13 Данијел Фарлати, такође, тврди да су се двор и резиденција српских владара некада налазили у Крајини. 9. Име на грчком је Ἰωάννης ὁ Βλαδίµηρος, на бугарском Йоан Владимир или Иван Владимир и на албанском Gjon Vladimiri или Joan Vladimiri. 10. John V. A. Fine, The Early Medieval Balkans: A Critical Survey from the Sixth to the Late Twelfth Century, Ann Arbor, Michigan: University of Michigan Press 1991, 193, 202. 11. Тибор Живковић, Gesta Regum Sclavorum II, Београд – Никшић 2009, 260 -262. 12. Андрија Јовићевић, Црногорско Приморје и Крајина, СЕЗ 23, Београд 1922, 14; Željko Milović, Suljo Mustafić, Knjiga o Baru, Bar 2001, 54. 13. Konstantin Jireček, Geschichte der Serben 1, Gotha 1911, 205.

138


Јован Владимир Његова владавина описана је у 36. поглављу Летописа попа Дукљанина,14 док се кратка 34. и 35. поглавље баве његовим оцем и стричевима. Ова три погвлавља Летописа се вероватно заснивају на изгубљеној Владимировој биографији написаној у Дукљи негде између 1075. и 1089. године.15 За краља Владимира се каже у Барском родослову да је још за живота био „украшен сваком мудрошћу“ и да „беше свет човек“16 и за живота „блажен“.17 И Јован Скилица описују Владимира као мудрог, побожног, праведног и мирољубивог владара.18 Владимирово појављивање на историјској сцени дешава се током дуготрајног рата између византијског цара Василија II (владао 976-1025) и цара Самуила (980-1014). Чини се да је Василије II настојао да ангажује и друге балканске владаре за борбу против Самуила, те да је из тог разлога одржавао контакте и са српским кнезом. Српско посланство, чији је долазак у Цариград око 992. године забележен у једној повељи манастира Велика Лавра из 993. године, по свој прилици дошло је Василију управо из Србије којом ће касније управљати Владимир.19 Василије је 1004. или 1005. године од Саумуила повратио град Диракијум, главно утврђење на јадранској обали, јужно од Србије. Од 1005. године, Василије је контролисао приобалне 14. Тибор Живковић, Gesta Regum Sclavorum II, Београд – Никшић 2009, 373. 15. Исто, 260-262, 267-269. 16. Леонтије Павловић, Култови лица код Срба и Македонаца, Смедерево 1965, 38. 17. Исто,79-80. 18. Immanuel Bekker, Georgius Cedrenus Ioannis Scylitzae ope, 1839, 463; Тибор Живковић, Gesta Regum Sclavorum I, Београд – Никшић 2009, 125-127. 19. Г. Острогорски, „Српско посланство Василију Другом“, у: Византија и Словени, Београд 1970, 147-158; Георгије Острогорски, Историја Византије, Београд 1998, 292-293.


139

Митолошки зборник 39 земље северно и јужно од града, у саставу византијске теме Диракијум. Византија је успоставила територијални контакт са Србијом кнеза Владимира, која се већ граничила и са темом Далмацијом, коју су чинили јадрански градови северозападно од Србије. Млетачка република, савезник Византије, војно је интервенисала у Далмацији 1000. године како би заштитила градове од напада Хрвата и Неретљана. Млетачку владавину над Далмацијом у име Василија цар је потврдио 1004. или 1005. године. Светослав Суроња, млетачки савезник, крунисан је као хрватски краљ. Млетачка, далматински градови, Хрватска и Србија биле су окупљене у чврст провизантијски блок, који је имао непосредну везу са Византијом преко Диракијума.20 Блиске везе са Византијом нису помогле кнезу Владимиру. Самуило је напао Србију 1009. или 1010. године у склопу похода који је за циљ имао разбијање провизантијског блока, који је могао да га угрози. Увидевши да не може ништа огромној Самуиловој сили, Владимир се повукао са војском и народом на утврђено брдо Облик, југозападно од Скадрског језера. Према Летопису Владимир је тамо учинио чудо: брдо је било пуно змија отровница, али када се он помолио Господу да спасе његов народ, њихов угриз је постао безопасан.21 Самуило је оставио један део војске да опседа Облик, док је са осталим четама напао оближњи Улцињ који је припадао систему утврђења теме Диракијум. Владимир се послије извесног времена предао, што се у Летопису објашњава његовом жељом да избави свој народ од глади и мача. Одмах је послат 20. Тибор Живковић, Поход бугарског цара Самуила на Далмацију, Историјски часопис 49, Beograd 2002, 9-24. 21. Тибор Живковић, Gesta Regum Sclavorum I, Београд – Никшић 2009, 125127.

140


Јован Владимир у затвор у Преспу, престоницу Самуилове државе у западној Македонији. Одуставши од опсаде Улциња, цар је усмерио своје снаге према Далмацији при чему је допро све до Задра спаливши успут Котор и Дубровник, а у своју земљу се вратио преко Босне и Рашке. Последица овог похода било је привремено Самуилово заузимање Владимирове државе, Травуније, Захумља, Босне и Рашке. Млетачке и непосредна византијска моћ у Далмацији је ослабила. Самуило је успео да разбије провизантијски блок. Према Летопису, док је Владимир окован венуо у преспанском затвору, молећи се дању и ноћу, приказао му се анђео Господњи који му прорече како ће ускоро бити ослобођен, али да ће касније умрети мученичком смрћу. Његова судбина у заточеништву је описана у виду романтичне приче у којој на сцену ступа Самуилова кћерка Теодора Косара. Њен сусрет са Владимиром испричан је у Летопису на следећи начин:22 „И тако је једног дана царева кћер по имену Косара, потакнута од Светог Духа, пришла оцу и затражила да јој допусти да сиђе са својим слушкињама и опере главу и ноге окованим затвореницима, што јој је отац дозволио. Тако је сишла и почела је да обавља богоугодно дело. Тада је угледала Владимира и видевши да је лепог изгледа, смеран и скроман, и да је пун мудрости и богопоштовања, застала је да поразговара са њим, а његове речи су јој се учиниле слађе од меда и саћа.” Косара је затим усрдно молила оца да је уда за Владимира, а овај јој је без одуговлачења изашао у сусрет. Цар је након ћеркине удаје вратио Дукљу свом новом зету.23 У стварности, овај 22. Исто, 129-131. 23. Konstantin Jireček, Geschichte der Serben 1, Gotha 1911, 206-207; Тибор Живковић, Gesta Regum Sclavorum I, Београд – Никшић 2009, 129-131.


141

Митолошки зборник 39 брак је могао бити резултат политичке процене Самуила, који је можда сматрао да ће му Владимир као зет бити вјернији вазал.24 Решивши на овај начин питање Дукље, цар се могао боље концентрисати на Македонију и Тесалију, где је било главно жариште његовог сукоба са Византијом. У Летопису се тврди да је Самуило поверио Владимиру и цијело подручје Диракијума. Могуће је да је кнезу поверена северна област тог подручја, која је само делимично била под Самуиловом влашћу. Једна кратка напомена Јована Скилице о Владимиру сугерише да је кнез на управу добио и део Рашке, а можда и читаву ту област.25 Његовом стрицу Драгимиру, владару Травуније и Захумља, који се пред Самуиловом војском повукао на неку планину, цар је такође дозволио да настави владати као његов вазал.26 Након тога, како бележи Летопис, „Владимир је тако живео са својом женом Косаром у потпуној светости и чедности, љубећи Бога и служећи му и ноћу и дању, и владао је својим народом који му је поверен праведно и у страху од Бога”.27 Ништа не указује на то да је Владимир на било који начин учествовао у ратним напорима свог таста.28 Вишедеценијски сукоб кулминирао је Самуиловим поразом од Византинаца у бици 24. John V. A. Fine, The Early Medieval Balkans: A Critical Survey from the Sixth to the Late Twelfth Century, Ann Arbor, Michigan: University of Michigan Press 1991, 193-195. 25. Immanuel Bekker, Georgius Cedrenus Ioannis Scylitzae ope, 1839, 463. 26. Тибор Живковић, Gesta Regum Sclavorum I, Београд – Никшић 2009, 129131. 27. Исто, 129-131. 28. John V. A. Fine, The Early Medieval Balkans: A Critical Survey from the Sixth to the Late Twelfth Century, Ann Arbor, Michigan: University of Michigan Press 1991, 193-195.

142


Јован Владимир на Беласици 1014, а цар умире 6. октобра исте године.29 Наследио га је син Гаврило Радомир, чија је владавина била кратког века: убио га је 1015. његов брат од стрица Јован Владислав, и преузео власт над царством; недуго потом убио је и Радомирову жену.30 Владислав шаље гласнике Владимиру са захтевом да дође на царски двор у Преспу, али Косара одговара мужа од тог пута и сама одлази тамо. Цар је прима са почастима те наново позива кнеза да дође, шаљући му златни крст на коме се заклео да му ништа нажао неће учинити. Летопис бележи Владимиров одговор на овај позив31: „Знамо да Господ наш Исус Христ, који је за нас страдао, није на златном или сребрном крсту распет, него на дрвеном. Дакле, ако је твоје обећање искрено и твоје речи истините, пошаљи ми по монасима дрвени крст и уздајући се у помоћ Господа нашег Исуса Христа и полажући наду у живи крст и вредно дрво, доћи ћу.” Два епископа и један пустињак дођоше српском кнезу, предадоше му дрвени крст, као salvum conductum,32 те потврдише да се на њему цар заклео да му никаква зла од њега неће бити. Владимир пољуби крст и стави га у своја недра, па с малом пратњом крену у Преспу.33 Чим је стигао тамо, 22. маја 1016. године, уђе у једну цркву да се помоли Богу. Изашао је из цркве 29. Георгије Острогорски, Историја Византије, Београд 1998, 295; John V. A. Fine, The Early Medieval Balkans: A Critical Survey from the Sixth to the Late Twelfth Century, Ann Arbor, Michigan: University of Michigan Press 1991, 198-199. 30. Георгије Острогорски, Историја Византије, Београд 1998, 295. 31. Тибор Живковић, Gesta Regum Sclavorum I, Београд – Никшић 2009, 139. 32. Ст. Станојевић, Крст као salvum conductum, Југословенски историјски часопис 1 – 4/1937, Љубљана – Забреб – Београд 1937, 249-252. 33. Тибор Живковић, Gesta Regum Sclavorum I, Београд – Никшић 2009, 139.


143

Митолошки зборник 39 држећи онај дрвени крст, а пред самим црквеним вратима га оборише Владиславови војници и одрубише му главу.34 Према Скилици, Владимир је вјеровао Војиславовој заклетви, коју му је пренео бугарски архиепископ Давид па је тако пао у Војиславове руке и био погубљен.35 Мотив за ово убиство није сасвим јасан. Откад су поразили Самуила 1014. године, Византинци су добијали битку за битком, па је Владислав вероватно сумњао или је био обавештен да се Владимир спрема да обно ви савезништво Дукље са Византијом.36 Ово савезништво би било посебно неповољно за Владислава због близине Дукље са Диракијумом, који је био циљ његових освајања. Владислав је почетком 1018. године водио неуспешан напад на Драч, под чијим зидинама је погинуо.37 Према Летопису, током опсаде Драча Владимир се појавио пред Владиславом док је овај седио за трпезом и вечерао. Кад је устао да бежи зовући војнике да га спасу, Владимир га је убио.38 Исте те, 1018. године, византијска војска је под вођством победоносног цара Василија дефинитивно покорила задње остатке Самуилове царевине.39 По тврђењу Фајна Владимир и Косара нису имали деце, па је његов законити наследник био његов стриц Драгимир, травунијски кнез, који се у првој половини 1018. упутио са војском у 34. Исто, 137. 35. Immanuel Bekker, Georgius Cedrenus Ioannis Scylitzae ope, 1839, 463. 36. John V. A. Fine, The Early Medieval Balkans: A Critical Survey from the Sixth to the Late Twelfth Century, Ann Arbor, Michigan: University of Michigan Press 1991, 198-199. 37. Исто, 198 – 199. 38. Тибор Живковић, Gesta Regum Sclavorum I, Београд – Никшић 2009, 139. 39. Георгије Острогорски, Историја Византије, Београд 1998, 295.

144


Јован Владимир Дукљу да се устоличи као њен владар. Кад је дошао у Котор, Которани су га на превару убили, а његови војници су се вратили у Травунију.40 Дукља се не појављује поново у изворима до тридесетих година XI века. Неки историчари претпостављају да је око 1018. потчињена директној византијској управи, док други верују да је остављена под неким домаћим владарем као вазална држава Византије.41 Крајем XIX века неколико истаживача, француски конзул Пуквил, руски конзул Јастребов, па и српски конзул Бранислав Нушић, посветило је пажњу Св. Владимиру, описујући места и цркве где је он био поштован. Све ове истаживачке напоре објединио је и коментарисао Стојан Новаковић.42 Тако је Јастребов забележио да св. Владимира поштују још увек села на јужној страни реке Шкумбе која чине жупу Спату, упркос чињеници да су становници ових села мухамеданци. Он такође наводи да се у цркви Пречице (Богородице) Крајинске још увек налази крст који је Владимир имао код себе у тренутку погубљења и које братство Мрковића сваке године износи на планину Румију где се налази црква св. Тројице.

КУЛТ Јован Владимир је сплетом историјских околности постао први српски светитељ.43 Као побожан и мирољубив владар ко40. Тибор Живковић, Gesta Regum Sclavorum II, Београд – Никшић 2009, 272. 41. John V. A. Fine, The Early Medieval Balkans: A Critical Survey from the Sixth to the Late Twelfth Century, Ann Arbor, Michigan: University of Michigan Press 1991, 202-203. 42. Стојан Новаковић, Први основи словенске књижевности међу балканским Словенима: Легенда о Владимиру и Косари, Београд 1893, 223-236.


145

Митолошки зборник 39 ји је страдао мученичком смрћу оставио је велики утисак на његове поданике, који су у његовој личности препознали истинског светитеља. Он је представљао савршену парадигму хришћанског живота и врлина. Јован Владимир је сахрањен у Преспи, у оној истој цркви испред које је убијен.44 Убрзо се прочуло да молитва код његовог гроба лечи од разних слабости, и многи почеше долазити тамо да се помоле. Недуго након смрти, Јован Владимир је признат од Цркве за свеца и мученика, а за његов празник је одређен 22. мај.45 У то време свеци су признавани без неког посебног обреда канонизације.46 Неколико година по Владимировој смрти, удовица Косара пренела је његове мошти из Преспе у Пречисту Крајинску, цркву близу његовог двора у Крајини. Народ је почео масовно да походи ово светилиште. Косара се више није удавала; сахрањена је, по властитој жељи, у Пречистој Крајинској подно мужевљевих ногу.47 Око 1215. године – кад је Крајина била под влашћу рашког великог жупана Стефана Првовенчаног – мо шти је вероватно однела из ове цркве у Драч војска епирског деспота Михаила I. Овај је у то време накратко заузео Скадар, који је од цркве удаљен свега око 20 km. Јован Владимир је по43. Тибор Живковић, Gesta Regum Sclavorum II, Београд – Никшић 2009, 267269. 44. Konstantin Jireček, Geschichte der Serben 1, Gotha 1911, 206-207. 45. Тибор Живковић, Gesta Regum Sclavorum I, Београд – Никшић 2009, 137; Ὁ Ἅγιος Ἰωάννης ὁ Θαυµατουργός τοῦ Βλαδιµήρου. Μεγασ Συναξαριστησ. Synaxarion. 46. Детаљније видети у: Евг. Темниковский, К вопросу о канонизации святых, Яарославль1903. 47. Тибор Живковић, Gesta Regum Sclavorum I, Београд – Никшић 2009, 137; Konstantin Jireček, Geschichte der Serben 1, Gotha 1911, 206-207.

146


Јован Владимир менут у једном грчком црквеном тексту као светац заштитник Драча.48 Драч је 1368. године од Анжујаца освојио албански великаш Карло Топија.49 Он је 1381. године обновио у византијском стилу, једну земљотресом порушену, цркву у уској долини рјечице Куше, притоке ријеке Шкумбин – близу локације на којој ће у XV веку бити подигнут град Елбасан у централној Албанији. Црква је посвећена светом Јовану Владимиру, како је обзнањено на мермерном натпису на грчком, српском и латинском језику, који је Топија поставио изнад јужног улаза цркве. Свечеве мошти чуване су у дрвеном ћивоту, смештеном у три метра високој едикули у цркви.50 Стојан Новаковић је тврдио да је Владимиров гроб од почетка био у цркви код Елбасана. Он је претпоставио да се земљотрес који је порушио стару цркву догодио током Топијине вла давине, те да је Топија вратио мошти у обновљену цркву. Да је Владимир претходно био сахрањен у Дукљи, по Новаковићу, „нашао би се било ко за време потоњег српског господства да о њему што запише, или да га унесе међу српске светитеље.“ Новаковић није разматрао претпоставку да су мошти биле одне сене из Дукље у Драч око 1215. године. Коментарисао је извештај из Летописа по коме је Косара однела Владимирово тело 48. Konstantin Jireček, Geschichte der Serben 1, Gotha 1911, 206-207; Robert Elsie, The Elbasan Gospel Manuscript (Anonimi i Elbasanit), 1761, and the struggle for an original Albanian alphabet, Südost – Forschungen 54, Regensburg (Südost – Institut) 1995, 105-159. 49. John Van Antwerp Fine, The Late Medieval Balkans: A Critical Survey from the Late Twelfth Century to the Ottoman Conquest, University of Michigan Press 1994, 372. 50. Стојан Новаковић, Први основи словенске књижевности међу балканским Словенима: Легенда о Владимиру и Косари, Београд 1893, 218-237.


147

Митолошки зборник 39 „на место које се назива Крајина, где је био његов двор“. Он се могао налазити на подручју Крајине у Дукљи пре него што је Владимир пао у заробљеништво. Међутим, након женидбе са Косаром двор му је могао бити близу Елбасана, у драчкој земљи коју му је поверио Самуило. Сахрањен је близу овог другог двора, који је у Летопису замењен његовим првим, крајинским двором.51 Око цркве код Елбасана развио се православни манастир који ће у XVIII веку постати седиште новоформиране драчке архиепископије. Григорије, драчки архиепископ 1768-1772. године, написао је у овом манастиру Елбасанско јеванђеље, најстарије дјело православне књижевности на албанском језику.52 У новија времена, манастир је услед неодржавања оронуо, а иза 1960. угашен је од стране комунистичког режима у Албанији; ћивот са свечевим моштима је 1967. године склоњен у Цркву свете Марије у Елбасану. Манастир је у рушевном стању враћен Цркви током 1990-их, а рестаурација његове цркве и конака завршена је 2005. године. Од око 1995. године мошти се чувају у саборној цркви у Тирани, а у манастир се враћају само за свечев празник. Сваке године на празник светог Јована Владимира, 4. јуна по новом календару, велики број верника се окупља код манастира, којег Албанци колоквијално називају Шин-Ђон. У јутро тога дана ћивот са свечевим моштима се поставља насред цркве под балдахин и отвара. Након јутарње литургије свештеници обносе ћивот три пут око цркве с појањем, док их окупљени 51. Исто, 218-237. 52. Robert Elsie, The Elbasan Gospel Manuscript (Anonimi i Elbasanit), 1761, and the struggle for an original Albanian alphabet, Südost – Forschungen 54, Regensburg (Südost – Institut) 1995, 105-159.

148


Јован Владимир народ прати држећи запаљене свеће у рукама. Ћивот се затим поставља пред цркву да би га верници целивали, при чему им се дели памук који је држан у ћивоту од прошлогодишњег празника. Бројне су приче о исцељењима болесних и бездетних, како хришћана тако и муслимана, након молитве код свечевих моштију. Свети Јован Владимир сматра се небеским заштитником новог града Бара на југоистоку Црне Горе, саграђеног на садашњој локацији 1976. године четири километра од старог Бара, који је разорен у рату и напуштен 1878. године. За његов празник улицама Бара пролази свечана литија уз црквене заставе и иконе, славећи свеца. На централном градском тргу у Бару постављена је 2001. године бронзана скулптура Краљ Јован Владимир висока 4 метра, рад академског вајара Ненада Шошкића. Владимир се у Летопису попа Дукљанина као и у предању народа југоисточне Црне Горе назива краљем; отуда је брдо за које се тврди да је на њему био Владимиров двор назва но Краљич.53

ВЛАДИМИРОВ КРСТ Крст који је по предању онај на коме се Јован Владислав криво заклео, а Јован Владимир био погубљен, традиционално се чува у породици Андровић из Вељих Микулића код Бара.54 По Андровићима, тако је већ вековима. Андровићи наводе да је крст, од тисовог дрвета, окован у сребро у Венецији у време 53. Андрија Јовићевић, Црногорско Приморје и Крајина, СЕЗ 23, Београд 1922, 14. 54. Весна Радојевић, Андровићи чувају крст првог српског светитеља, Вечерње новости од 30. априла 2015, Београд 2015.


149

Митолошки зборник 39 кад је народ барског краја све више прелазио на ислам (вероватно крај XVI вијека). На путу за Венецију и назад чувала га је велика пратња. Дужина му је 45 cm, ширина 38 cm, дебљина 2,5 cm, а на његовом доњем крају углављена је кугла од месинга у коју се умеће штап кад се крст носи.55 Иван Јастребов и Павле Ровински сматрају да се крст изворно чувао у Пречистој Крајинској, цркви у којој су у почетку чуване и Владимирове мошти.56 У јеку исламизације Крајине у XVIII веку црква је срушена, а крст уступљен народу Крајине. Сматран за заштитника племена и симбол богате летине, пажен је као највећа светиња и поред тога што су Крајињани пре шли на ислам.57 По истраживањима Јастребова и Ровинског, крст су једном приликом од њих отели припадници суседног племена Мркојевића. Кад су и ови прешли на ислам, поверили су крст на чување својим православним сусједима, породици Андровић.58 Сваке године на Тројичин дан крст светог Јована Владимира се пред литијом износи на врх планине Румије. Учесници у овој светковини окупљају се у Вељим Микулићима дан раније у поподневним сатима. Изношењу крста претходи богослужење у Цркви Светог Николе у Вељим Микулићима, које почиње у поноћ. После литургије креће се у поход стрмом стазом ка 1593 метра високом врху Румије. На челу литије је крст, кога носи члан породице Андровић, иза њега иде православни све55. Željko Milović, Suljo Mustafić, Knjiga o Baru, Bar 2001, 57-59. 56. Стојан Новаковић, Први основи словенске књижевности међу балканским Словенима: Легенда о Владимиру и Косари, Београд 1893, 218-237. 57. Željko Milović, Suljo Mustafić, Knjiga o Baru, Bar 2001, 57-59. 58. Стојан Новаковић, Први основи словенске књижевности међу балканским Словенима: Легенда о Владимиру и Косари, Београд 1893, 218-237.

150


Јован Владимир штеник, па онда остали. Међу походницима су традиционално и католици и муслимани тог краја. Добро се пази да неко из колоне не иступи испред крста, јер се то сматра лошим знаком. Учесници у поворци певају: „Крсте носим, Бога молим, Господи помилуј“.59 Некада је уз крст ишао барјактар Мркојевића, муслиман, са барјаком у левој и исуканим ножем у десној руци, спреман да брани крст ако би ико покушао да га отме. Мркојевићи су се нарочито прибојавали да би то Крајињани могли учинити. Крајем 19. века број муслимана који су учествовали у литији знатно се смањио, као последица утицаја њихових вјерских и политичких старешина.60 За време социјалистичке Југославије, литија није одржавана између 1959. и 1984. године.61 По предању је на врху Румије некад била црква Свете Тројице, коју су срушили Турци; по другој верзији црква се срушила јер су у њој „згријешили момак и ђевојка“. Због тога је био обичај да походници на извесној удаљености од врха узму камен и носе га до одредишта. Веровало се, кад се скупи довољно камења, црква ће се сама обновити. Црква Свете Тројице стоји поново на врху Румије од 2005. године; освештао је митрополит Амфилохије. Литија стиже на врх пре зоре, а у моменту изласка сунца почиње јутарња литургија. После обављених молитви, литија креће назад у Веље Микулиће, такође за крстом. Пре је био обичај да се учесници окупе на једној заравни 300 m од врха, где би провели неколико сати у весељу и спортским надметањима, те би се заложили са заједничке трпезе. Многи 59. Željko Milović, Suljo Mustafić, Knjiga o Baru, Bar 2001, 57-59. 60. Андрија Јовићевић, Црногорско Приморје и Крајина, СЕЗ 23, Београд 1922, 149-150. 61. Željko Milović, Suljo Mustafić, Knjiga o Baru, Bar 2001, 57-59.


151

Митолошки зборник 39 повратак искористе за сакупљање траве од Румије (Onosma visianii), чијем се корену приписују разна љековита својства. По силаску са планине закрштава се извор Питин, који је око пола километра удаљен од цркве Светог Николе, а литија затим обилази око цркве. Након завршетка литије, наставља се народно весеље у Вељим Микулићима. До следећег Тројичин дана, крст се чува на тајном мјесту. Некада су за њега знала само два најстарија мушка члана породице Андровић, а од око 2000. Андровићи имају одбор задужен за чување крста.62

ЖИТИЈЕ Најстарије сачувано житије светог Јована Владимира садржано је у 36. поглављу Летописа Попа Дукљанина. Ова на латинском написана хроника је, према новијим истраживањима, завршена између 1299. и 1301. године у Бару, који је тада био под влашћу српског краља Милутина Немањића. За аутора љетописа сматра се барски надбискуп Рудгер, који је вјероватно био поријеклом Чех.63 Он је 36. поглавље саставио као сажетак старијег Владимировог житија, написаног на латинском у Дукљи највероватније између 1075. и 1089. године. Ово је период кад су дукљански владари из лозе Војислављевића настојали да од папе добију потврду своје краљевске власти, и да уздигну Барску епископију на ранг архиепископије. Они су кнеза Владимира представљали као светачког утемељитеља 62. Андрија Јовићевић, Црногорско Приморје и Крајина, СЕЗ 23, Београд 1922, 149-150; Željko Milović, Suljo Mustafić, Knjiga o Baru, Bar 2001, 57-59; Митрополит Амфилохије освештао Цркву Свете Тројице на Румији, Информативна служба Српске православне цркве (1. август 2005. године). 63. Тибор Живковић, Gesta Regum Sclavorum II, Београд – Никшић 2009, 373.

152


Јован Владимир своје династије; према Летопису, били су потомци његовог стрица Драгимира. Војислављевићи су успели у овим настојањима, иако Католичка црква није уврстила Владимира међу своје свеце. Упркос својој хагиографској природи, 36. поглавље садржи доста поузданих историјских података.64 Грчко житије са службом светом Јовану Владимиру штампано је у Венецији 1690. године у облику књиге, која ће бити прештампана уз мање измене 1774. и 1858. године. Житије и службу написао је на основу усмених предања заступник охридског архиепископа Германа, Козма, који је боравио у манастиру Светог Јована Владимира код Елбасана. Козма ће 1694. године бити рукоположен за митрополита Драча. Књиге са свечевим житијем и службом штампане у Венецији дељене су из манастира другим православним црквама и појединцима. Служба је такође објављена 1741. године у Москопољу, цинцарском центру у југоисточној Албанији, у склопу једне компилације посвећене свецима популарним у Албанији.65 Краће свечево житије, засновано на Козмином тексту, укључено је у синаксар који је саставио Никодим Светогорац, објављен у Венецији 1819. и Атини 1868. године.66 Козмин текст послужио је као основа за црквенословенске службе штампане у Венецији 1802. и Београду 1861. године. Наиме, српски хиландарски монаси Лука и Партеније преузели су да са једног од три издања 64. Исто, 267-269, 272. 65. Стојан Новаковић, Први основи словенске књижевности међу балканским Словенима: Легенда о Владимиру и Косари, Београд 1893, 238-284. 66. Νικοδιµου Αγιορειτου, Συναξαριστηζ των δωδεκα µηνων του ενιαυτ ου Τοµοσ τριτοσ, Βενετια 1819, 59 − 60; Стојан Новаковић, Први основи словенске књижевности међу балканским Словенима: Легенда о Владимиру и Косари, Београд 1893, 218-237.


153

Митолошки зборник 39 Козмине службе штампају 1802. године у Венецији његову службу што је довело до обнове култа св. Јована Владимира међу Србима. Служба из 1802, године прво је ушла 1861. године у Србљак, а потом је (1925) посебно штампана у Сремским Карловцима заједно са житијем на крају. Друго издање (из 1861) је штампана у склопу трећег издања Србљака, зборника служби српским свецима, за које се старао митрополит београдски Михаило.67 У житију које је написао Козма, светац се назива „Јован из Владимира“; отац му је био Немања, а деда Симеон (бугарски цар 893-927). Родитељи су га оженили ћерком Самуила, цара Бугарске и Охрида. Наследио је оца као цар Албаније, Илирије и Далмације. Након што је византијски цар Василије напао и поразио цара Самуила, цар Јован је поразио и натерао на повлачење Василија. Јован се такође борио против јеретика богумила и месалијана. Од ране младости тежио је ка Божјем царству; молио се дању и ноћу, те се уздржавао од брачне постеље. Жена му је била јеретик као и њен брат, кога је подстицала да убије Јована. Једном приликом док је Јован јахао са шураком, овај га изненада удари мачем, али га није могао посјећи. Тек кад му је Јован дао свој мач, јеретик је успио да му одсече главу. Јован је ухвати у ваздуху и настави да јаше према цркви коју је саградио близу Елбасана, где се често молио. Унео је главу у цркву и рекао: „Господе, у твоје руке предајем дух мој!“ Сахрањен је у тој цркви, која је од те 899. године поприште разних чудеса.68 Свечева благотворна моћ описана је у житију на следећи начин: 67. Стојан Новаковић, Први основи словенске књижевности међу балканским Словенима: Легенда о Владимиру и Косари, Београд 1893, 238-284. 68. Исто

154


Јован Владимир „ἐν ἑνὶ τόπῳ ὑπάρχει, καὶ ἐν ὅλω τῷ κόσµω ἐπικαλούµενος διάγει. ἐκεῖ ἐν τοῖς Οὐρανοῖς Χριστῷ τῷ Θεῷ παρίσταται, καὶ τῶν ἐνταῦθα οὐδ᾿ ὅλως ἀφίσταται. ἐκεῖ πρεσ̙εύει, καὶ ὧδε ἡµῖν ϑριαµ̙εύει. ἐκεῖ λειτουργεῖ, καὶ ὧδε ϑαυµατουργεῖ. κοιµῶνται τὰ Λείψανα, καὶ κηρύττει τὰ πράγµατα. ἡ γλῶσσα σιγᾷ, καὶ τὰ ϑαύµατα κράζουσι. Τίς τοσαῦτα εἶδεν; ἢ τίς ποτε ἢκουσεν; ἐν τῷ τάφῳ τὰ ὀστέα κεκλεισµένα, καὶ ἐν ὅλῳ τῷ Κόσµῳ τὰ τεράστια ϑεωρούµενα“.69 „На једном се месту налази, а осећа се у целом свету где год бива призван. Онамо на небу уз Христа Бога стоји, а овде се од нас ни најмање не удаљује. Онамо нас заступа, а овде с нама ликује. Онамо служи, а овде чуда твори. Почивају му мошти, а дела му се хоре; ћути му језик, а чудеса му кликују. Ко је видео тако што? Да ли је ко икад тако што чуо? Кости му затворене у гробници, а чудеса му се гледају у свему свету“.70 У Владимировој служби истиче се да он има исто име као Крститељ71 да је великомученик,72 да је своју одсечену главу у руци носио73 да је мироточац,74 да је словенски и албански штит75 да је израстао од Словена76 и од српског рода,77 затим да 69. Ακολουθία του αγίου ενδόξου βασιλέως, και µεγαλοµάρτυρος Ιωάννου του Βλαδιµήρου και θαυµατουργού, Εν Βενετία, 1858, 12-13. 70. Превод Стојана Новаковића. Стојан Новаковић, Први основи словенске књижевности међу балканским Словенима: Легенда о Владимиру и Косари, Београд 1893, 238-284. 71. Леонтије Павловић, Култови лица код Срба и Македонаца, Смедерево 1965, 36. према: III стихара на Господи возвах мале вечерње. 72. Исто, IV стихара. 73. Исто, I стихара стиховска на малој вечерњи. 74. Исто, IV стихара на литији. 75. Исто, слава на стиховање. 76. Исто, IV стихара велике вечерње на Господи возвах.


155

Митолошки зборник 39 је албански свети,78 и напокон да је видео чудно знамење крста као цар Константин.79 Кондак који је уз друге молитвене песме записан у црквенословенској служби светом Јовану Владимиру објављеној у Србљаку, слави свеца на овај начин80: „Као драгоцена ризница и извор што тече земаљским токовима дајући здравље, даде нам се тело твоје свештено, које дарује исцељење од разних болести и божанску благодат свима који му с вером приступају, да му весело кличемо: Радуј се, кнеже Владимире“. Класични пример иконографије светог Јована Владимира може се наћи у издању његовог грчког житија из 1858. године. На илустрацији у тој књизи светац је приказан како стоји под краљевском круном са двоструким љиљанским венцем, десном ногом на мачу. У десној руци држи крст, скиптар и маслинову грану, а у левој своју одрубљену главу под круном. Носи хермелинов огртач и хаљину са цветовима окићену крупним драгим камењем окруженим бисерима. У грчком тексту испод илустрације светац се назива Јован Владимир, благочастиви цар свеколике Албаније и Бугарске, грациозни чудотворац великомученик, и истински мироточац.81 У житију које је укљу77. Исто, I сједален. 78. Исто, 7. песма, II канон I тропар. 79. Исто, 9. песма, I канон IV тропар. 80. Србљак, Београд 1986, 395. 81. Ακολουθία του αγίου ενδόξου βασιλέως, και µεγαλοµάρτυρος Ιωάννου του Βλαδιµήρου και θαυµατουργού, Εν Βενετία, 1858, 1; Стојан Новаковић, Први основи словенске књижевности међу балканским Словенима: Легенда о Владимиру и Косари, Београд 1893, 238-284.

156


Јован Владимир чено у синаксар Никодима Светогорца, Јован Владимир је означен као цар Срба (τῶν Σέρβων βασιλεύς).82 Свечев лик осликан је у светогорским манастирима Хиландар, Зограф и Филотеј; у бугарским манастирима Рила, Тројан и Лозен; у манастиру Свете Катарине на Синају;83 и у манастиру Арденица на југозападу Албаније. Христофор Жефаровић, сликар и графичар, живописао је 1737. године цркву српског манастира Бођани у Бачкој. Јована Владимира осликао је у реду са неколико других светаца Срба, као младог човека кратке браде са круном и скиптром.84 Жефаровић је Јована Владимира уврстио међу владаре и свеце које је илустровао у свом делу Стематографија, издатом у Бечу 1741. године. Следеће године је израдио бакрорезну плочу са сценама Владимирових чуда, чији су графички отисци доспели до домова великог броја православних верника широм Балкана. Свечев култ негован је у Македонији, нарочито током XVIII века, када је Јован Владимир често осликаван на фрескама и иконама македонских цр кава.85

ЛЕГЕНДЕ Неколико легенди о Јовану Владимиру забележено је у западној Македонији. По једној од њих, он је своју одсечену главу донео у манастир Светог Јована Бигорскиог код Дебра. Се82. Νικοδιµου Αγιορειτου, Συναξαριστηζ των δωδεκα µηνων του ενιαυτ ου Τοµοσ τριτοσ, Βενετια 1819, 59 − 60. 83. Željko Milović, Suljo Mustafić, Knjiga o Baru, Bar 2001, 56-57. 84. Лазар Мирковић, Иван Здравковић, Манастир Бођани, Београд 1952, 16, 37. 85. Željko Milović, Suljo Mustafić, Knjiga o Baru, Bar 2001, 56-57.


157

Митолошки зборник 39 верно од Охрида, у жупи Дебарца, налази се село Песочани, а на једном шумовитом вису изнад села могу се видети неке развалине на локалитету званом Владимирово. Ту је по легенди Владимир рођен, и ту је донео своју одрубљену главу.86 Близу Песочана налазе се остаци Цркве Светог Атанасија, чији је ктитор наводно био Владимир. Дан уочи његовог празника сабирао се народ код те порушене цркве, палио свеће по њеним зидинама и молио се свецу. Према легенди записаној у грчком житију светог Јована Владимира, он је подигао цркву код Елбасана. Место где ће је саградити, усред густе шуме, показано му је од неког орла који је на глави носио као сунце сјајни крст. Своју одсечену главу донео је у ту цркву и у њој је сахрањен. Једном су ћивот са његовим чудотворним моштима из цркве украли Франки. Ћивот се показао изузетно тешким, те су га једва успели пренети до реке Шкумбин, у коју су га бацили да би га спустили до мора. Ћивот се, међутим, вратио узводно у притоку Кушу ширећи светлост око себе, те су га околни становници извадили из воде и са литијом вратили у цркву.87 Са Владимиром би могла имати везе легенда коју је Бранислав Нушић забележио у Корчи, граду у југоисточној Албанији близу границе са Македонијом: „Више Корче, на високом брегу, налази се нека развалина, биће стари град. Ту је седео неки краљ, латинин, па је просио у цара, који је близу његове државе био, ћер, која је била православне вере. Она је пристала да пође за њ, ама ако прво сазида православну цркву. Он то учини, и сазида код Корче цркву Панагију. Девојка се уда за њ, али га 86. Стојан Новаковић, Први основи словенске књижевности међу балканским Словенима: Легенда о Владимиру и Косари, Београд 1893, 218-237. 87. Исто, 238-284.

158


Јован Владимир прво вече убије на спавању. Она оде после, па се покалуђери, а његово тело негде однесу. Није тамо сахрањено.“ Македонски Словени са острва Аил на Малом Преспанском језеру у Грчкој, причали су о неком цару званом Мирче који је живио на њиховом острву. Убио га је братучед из зависти, а мошти су му однесене „преко Охрида у Арнаутлук“.88

У КЊИЖЕВНОСИ Владимирово житије у Летопису попа Дукљанина обрадио је Павле Ритер Витезовић у књижици на латинском Vita et martyrium B. Vladimiri, Croatiae regis (Живот и мучеништво блаженог Владимира, краља Хрватске), штампаној 1705. године у Загребу. Витезовић, који је тврдио да су сви Јужни Словени у ствари Хрвати, изразио је у посвети књижице жаљење „што је легенда о св. Владимиру, краљу Црвене Хрватске, остала пуку Бијеле Хрватске слабо позната, те га само грчка црква слави.“89 Андрија Качић Миошић, инспирисан Владимировим житијем у летопису, саставио је „Писму од краља Владимира“ коју је уврстио у своје дјело Разговор угодни народа словинскога, објављено средином XVIII века. У њој је Качић у десетерцу опевао Владимирово тамновање, љубав између њега и Косаре, Самуилов благослов њиховог брака и свадбу.90 У Будиму је 1829. године објављена драма „Владимир и Косара“ Лазара Лазаревића.91 Истоимени либрето за оперу излази из пера Петра Прерадовића средином XIX века.92 Јован Владимир је при88. Исто, 218-237. 89. Vjekoslav Klai, Život i djela Pavla Rittera Vitezovića, Zagreb 1914. 90. Andria Cacich Miossich, Razgovor ugodni naroda Slovinskoga, Mleczi MDCCCI, 27-28.


159

Митолошки зборник 39 сутан у трагедији „Владислав“ Јована Стерије Поповића.93 Стојан Новаковић пише о њему у свом делу „Први основи сло венске књижевности међу балканским Словенима“ објавље ном 1893. године.94 У склопу збирке романсираних хроника „Из књига староставних“ Стевана Сремца, издате 1903. године, налази се и хроника „Владимир Дукљанин“.95 Из исте године је песма „Владимир и Косара“ бугарског песника Кирила Христова. Кнез Никола га спомиње у својој драми у стиховима „Балканска царица“, у песми „Похвала Зети“.96 У Београду је 1925. године издата „Читанка о Светоме краљу Јовану Владимиру“, коју је приредио епископ Николај (Велимировић). Уметнички лик Јован Владимира присутан је у другом делу трилогије „Самуил“ бугарског писца Димитра Талева, објављене 1958-1960. године.97 91. Лазар Лазаревић, Владимир и Косара драма у три акта, Будим 1829; Исидора Милић, „Владимир и Косара Лазара Лазаревића и Стеријин Владислав као целовита трагедија“, у: Књижевност и историја. 7, Транспозиција историјских догађаја и личности у трагедији код Словена, (ур. Мирољуб Стојановић) Ниш 2006, 103-119. 92. Pjesnika dela Petra Preradovića, Zagreb 1873. Либрето за оперу у четири чина „Владимир и Косара“. 93. Ј. С. Поповић, Владиславъ, Београд 1843. 94. Стојан Новаковић, Први основи словенске књижевности међу балканским Словенима: Легенда о Владимиру и Косари, Београд 1893. 95. Стеван Сремац, Из књига староставних Књ. 2 Владимир Дукљанин, Нови Сад 1904. 96. Никола I, Балканска царица, Нови Сад 1894. 97. Димитър Талев Петров – Палисламов (1898, Прилеп – 1966, Софија), бугарски писац изразито националистичког, велико – бугарског, опредељења. Трилогија Самуил, цар български: Книга 1. Щитове каменни (1958), Книга 2. Пепеляшка и царският син (1959), Книга 3. Погибел (1960).

160


Јован Владимир Опевали су га и српски писци новије генерације Милован Витезовић и Момир Војводић. Св. Јован Владимир је уврштен међу православне светитеље у српској цркви тек 1861. године. Иако је св. Јован Владимир први српски светитељ, он је јако дуго остао на маргинама историје. На ово су утицале како политичке, тако и династичке околности. Премештањем култног места у Елбасан дошло је до локализације ван српског етничког простора. Тако је дукљански светитељ остао далеко од српских верника. Почетак седме деценије XIX века је означио је почетак обнове његовог култа међу Србима. С обновом његовог култа дошло је и до интересовања научне и културне заједнице за живот овог владара и светитеља. Лик Владимира и његове жене Косаре постали су непресушна инспирација великом броју уметника. Његова трагична животна прича, у којој се преплићу вера, страдање, љубав и издаја постала је основ за бројне уметничке инерпретације. Историја о миленијумском трајању култа овог Светитеља сведочи да је Владимиров култ нарочито важан зато што ретко који народ има тако свеже обичаје са толико старих традиција из феудалног времена. Црквена и народна традиција памте га и поштују као образац праведног, хришћанског краља, мученика и чудотворца. SUMMARY Jovan Vladimir or John Vladimir was the ruler of Duklja, the most powerful Serbian principality of the time, from around 1000 to 1016. He ruled during the protracted war between the Byzantine Empire and the First Bulgarian Empire. Vladimir was acknowledged as a pious, just, and peaceful ruler. He is recognized as a martyr and saint, with his feast day


161

Митолошки зборник 39 being celebrated on 22 May. Jovan Vladimir had a close relationship with Byzantium but this did not save Duklja from the expansionist Tsar Samuel of Bulgaria, who conquered the principality around 1010 and took Vladimir prisoner. A medieval chronicle asserts that Samuel's daughter, Theodora Kosara, fell in love with Vladimir and begged her father for his hand. The tsar allowed the marriage and returned Duklja to Vladimir, who ruled as his vassal. Vladimir took no part in his father-in-law's war efforts. The warfare culminated with Tsar Samuel's defeat by the Byzantines in 1014 and death soon after. In 1016, Vladimir fell victim to a plot by Ivan Vladislav, the last ruler of the First Bulgarian Empire. He was beheaded in front of a church in Prespa, the empire's capital, and was buried there. He was soon recognized as a martyr and saint. His widow, Kosara, reburied him in the Prečista Krajinska Church, near his court in southeastern Duklja. In 1381, his remains were preserved in the Church of St Jovan Vladimir near Elbasan, and since 1995 they have been kept in the Orthodox cathedral of Tirana, Albania. The saint's remains are considered Christian relics, and attract many believers, especially on his feast day, when the relics are taken to the church near Elbasan for a celebration.

162


Оригинални научни рад УДК: 75.052.046(497.115) 271.222(497.11)-523.6(497.115) COBISS.SR-ID 270320396

НОВООТКРИВЕНА КТИТОРСКА СЦЕНА СПАХИЈЕ ЈОВАНА У ЦРКВИ СВЕТОГ ДИМИТРИЈА МАНАСТИРА ПЕЋКА ПАТРИЈАРШИЈА, ИЗ 1619-1620. ГОДИНЕ, РАД ЗОГРАФА ГЕОРГИЈА МИТРОФАНОВИЋА РАДОМИР ХАЏИ ДР. ПЕТРОВИЋ1 РЕПУБЛИЧКИ ЗАВОД ЗА ЗАШТИТУ СПОМЕНИКА КУЛТУРЕ, БЕОГРАД

АПСТРАКТ: У овом раду истражовања су усмерена, посебно, на оштећену сликану фигуру у сликаном правоугаоном простору испод фигуре за коју су ранији истаживачи претпоста1. [email protected]

РАДОМИР ХАЏИ ДР. ПЕТРОВИЋ

163

Митолошки зборник 39 вљали да преставља срепског патријарха Пајсија, обновитеља цркве Св. Димитрија. КЉУЧНЕ РЕЧИ: Пећка патријаршија, патријарх Пајсије, спахија Јован, Георгије Митрофановић У нашој историјско-уметничкој науци није постојала координација послова, између конзерватора и науке. Срећом, ово се десило у току сликарско-конзерваторских радова на чишћењу фресака у цркви Св. Димитрија у Пећи, у комплексу цркава Пећке патријаршије. Тек је свеобухватним конзерваторским радовима на архитектури и живопису у 2006. години, самопрегорно је аутор овог рада, у својству сликара-конзерватора, поред заштите и документације фасадног сликарства на свим црквама, успео је да отвори сазидани прозор (бифора из XIV века) на северном делу цркве Св. Димитрија, који је обновљен у време ктитора патријарха Пајсија.2 Старији живопис цркве Св. Димитрија тек је недавно коначно откривен у сазиданој бифори са новооткривеним прелепим фрескама Невесте Христове из XIV века (сл. 1).3 У турском освајању града Пећи, северни део зида цркве био је порушен и већи део фреско ансабмла живописа био је уништен, нарочито из циклуса Светог Димитрија, чији је ктитор био српски патријарх Пајсије. 2. Календар Републички завод зазаштиту споменика културе; Београд, 2006, две новоткривене фреске из XIV века приказане су у колору на насловној страни; М. Јовин, Пећка патријаршија. Истраживања и резултати 2006.године, РЗЗСК, (Београд, 2006), стр. 41, сл. 96–97 и 96а–97а. 3. Р. Петровић, Новооткривене фреске „Невесте Христове” грчког зографа Јована из XIV века у цркви Светог Димирија, манастира Пећке патријаршије. Посвећено страдалој Лидији Алексић, Ниш и Византија, Зборник радова (Ниш, 2008), књ. VI, стр. 209–229, + 13 слика.

164


Новооткривена ктиторска сцена спахије Јована

1. ФИГУРА ПАТРИЈАРХА ЈЕФРЕМА ТРЕЋЕГ На северозападном зиду западног травеја, у касније накнадно дозиданој у северној бифори из XIV века, накнадно је президана и затворена велика плитка ниша, док је у унутрашњем делу наоса хиландарски монах и зограф Георгије Митрофано вић насликао фигуру у омофору патријарха српског светитеља Јефрема: - ST}Y£ EÇRHMY ô G} ô(= 3) PATR£AR}YXY.4

St¢` Eçrhmy ô gªô(= 3) Patràrxy. = Свети Јефрем трећи Патријарх. Патријарх Јеферем (1375–1380, 1389–1390) насликан је као стојећа фигура, у левој руци држи јеванђеље, а десном благосиља, око главе, налази се окер ореол, дугуљаста испоснички мршава, седе главе косе и и браде која је са аскетским продорним очима на лицу.5 Са обе стране и изнад су сцене из XIV век: Духова. Са десне стране су стојеће фигуре ратника Св. Теодора Стратилата и Св. Теодора Тирона, док су на левој страни фреске стојећих фигура Врачева (лекара) Св. Козме и Св. Дамњана.6

4. З. Кајмаковић, Георгије Митрофановић, Сарајево, 1977, стр. 92-96; Р. Петровић, Новооткривене фреске „Невесте Христове” грчког зографа Јована из XIV века у цркви Светог Димирија у манастиру Пећка патријаршија, стр. 209229, сл. 11 и 13. 5. Сава, епископ шумадијски, Српски јерарси од деветог до двадесетог века, (Београд, Подгорица, Крагујевац, 1996), стр. 221–222. 6. Г. Суботић, Црква Светог Димитрија у Пећи, Београд, 1964, стр. XIV (не наводи фреску патријарха Јефрема).


165


2. ОШТЕЋЕНА НЕПОЗНАТА СЦЕНА СА НАТПИСОМ У доњем средишњем делу налази се мала правоугаона оштећена фреска са истрвеним обрисима људске фигуре са испруженим рукама и моделом цркве (оштећено), са подигнутом главом према фигури Светог Јефрема Трећег, српског патријарха са ктиторским и молитвеним текстом, исписаним на великом усправном белом свитку, на оштећеној црној-сивој позадини. У доњем делу северног зида, на поду, налази се мермерни саркофаг архиепископа Никодима крај XIV века.7 Има већ више од три столећа како патријарх Јован Кантул, 1613⁄14. године, обновио део цркве С. Димирија „желећи да му буде трајна успомена… У том послу материјално му је помагао спахија Јован, иначе клирик пећког манастира, чиме је заслужио мали портрет с натписом…”.8 Он је обновио порушени северни зид и фреске цркве Св. Димитрија из XIV века, коју је осликао српски монах из Хиландара зограф Георгије Митрофановић 1619/20. године.9 Испод овог накнадно президаног прозора са нишом, налази се мермерни саркофаг у коме су се налазила гробница и мошти патријарха Никодима I (1316–1324),10 а потом и Јефрема (1376–1382). 7. Д. Поповић, Саркофаг архиепископа Никодима у цркви Св. Диитрија у Патријаршији, Зборник Ликовне уметности Матице српске (даље: ЗЛУМС), (Нови Сад, 1983), књ. 19, стр. 75–94, сл. 1 (сатарија литература). 8. В. Ј. Ђурић, Уметност у сенци прошлости, у књизи: Пећка патријаршија, Београд, 1990, стр. 291, сл. 187. 9. S. Petković, Zograf Georgije Mitrofanović u Pećkoj patrijaršiji (1619-1620), p.o., Glasnik muzeja Kosova i Metohije, (Priština, 1963) knj. IX, стр. 237–249; А. Сковран, Фреске XVII века из цркве св. Димитрија у Пећи и портрет патријарха Јована, Старине Косова и Метохије, (Приштина, 1968-1971), књ. IV, стр. 331–350, сл. 9 и 14-15.

166


Новооткривена ктиторска сцена спахије Јована За ову оштећену фреско површину коју је „претраживала” историчар уметности Аника Сковран, наводи се следеће: „...открило се…јако избрисану фигуру једне личности насликане у полупрофилу са испруженим рукама и подигнуто главом. Крај ње се може прочитати остатак натписа … xrama sego. Нема сумње да се у тексту помињао обновитељ храма и да се ради о ктиторском портрету патријарха Пајсија (сва подвлачења: Р. П.), пошто је патријарх Јован као већ покојни свечано насликан у Светим апостолима. Портрет патријарха Пајсија морао је бити према томе рађен за његова живота представљајући га овде као смерног настављача обнове и наручиоца фреске …”.11 Сретен Петковић успео је да уочи још нека слова ове непознате личности: „Испод ове нише живопис је тешко оштећен, али се назире један лик са остацима натписа. Са леве стране чита се јасно једино: …. xrama sego, са десне: … olhpno..., .... nobcªe... ”.12 Касније С. Петковић допуњује своја истраживања и открива потпунији оштећени натпис са именом Јован спахија, приписући рад зографу Георгију Митрофановићу: „Када сам се пре две деценије бавио овим зидним сликама, уочио сам на том месту само пригнуту фигуру у полупрофилу са испруженим рукама и подигнутом главом. Од натписа сам могао да прочитам само његов крај … храма сего. Како је то очигледно био ктиторски портрет, помишљао сам да је ту највероватније приказан патријарх Пајсије.”13 10. Протојереј А. Бркић, Ћивоти Срба светитеља под сводовима цркава Пећке патријаршије, четврто издање (Београд, 1984), стр. 10–11. 11. А. Сковран, нав. дело, стр. 347. Текст овог чланка представља предавање одржано у Археолошком институту САН у пролеће 1963. године. 12. S. Petković, nav. delo, стр. 241.


167

Митолошки зборник 39 Петковићева претпоставка о представљеној личности патријарха Пајсија показала се нетачна, јер је оповргнута откривеним натписом, који сам тек касније, уз велики труд чишћења, успео да прочитам. Уз лик ктитора пише: FW SPAXF I KLFRFK SV XRAMA SEGO. Очигледно да је српски патријарх Пајсије, чијим је „повеленијем и усрдијем” живописан храм 1620. године, није био сам ктитор, већ је у овом подухвату важну улогу имали су архиепископ кир Јован14 и спахија клирик Јован, због чега је овај стекао право да му се портрет са фигором наслика у цркви, испод фигуре патријарха Јефрема. То није необично, многе су спахије-хришћани помагалали своју цркву на разне начине, а један међу њима, спахија Војин, учествује 1592. године, уз друге ктиторе, у живописању припрате манастира Тројице Пљеваљске, па се отуда и његов ктиторски портрет и фигура тамо налази. Невероватно им се, у први мах, учинило једино то што је спахија Јован означен и као клирик, то јест члан братства манастира Пећке патријаршије.15

13. С. Петковић, Манасатир Пећка патријаршија и његове спахије, Balkanika, 1982–1984, књ. XIII/XIV, стр. 356–358 (често употревљава израз „ликом-лик”, треба фигура и портрет патријарха Јефрема и спахије Јована итд.?). 14. З. Кајмаковић, Георгије Митрофановић, Д. Иконографски опис фресака у цркви Св. Димитрија, стр. 92, 96, сл. 36. 15. С. Петковић, нав. дело, у бел. 22, где наводи: „Тачност мог читања потврдио ми је љубазно и проф. Ђурђе Бошковић, који је, уз мање неважне разлике, на исти начин разјаснио скоро сасвим истрвена слова приликом рада у Пећкој патријаршији још 1933. године, кад је овде помињани ктиторски натпис био читљивији”; Б. Ђурђев, Хришћанске спахије у северној Србији, Годишњак Историјског друштва Босне и Херцеговине, Сарајево, 1952, књ. IV, стр. 165–166.

168


Новооткривена ктиторска сцена спахије Јована Функција клирика имала је значење члана црквеног клира који је под влашћу епархијског епископа као Божије наследство (1 Пет 5, 3). Они су некад били нижи црквени служитељи.16 По најстаријим правилима, донетим на Васељенским саборима, која су и данас важећа, клирик је члан црквени, у овом случају монашке заједнице. Тешко је замислити да је један спахија уједно и клирик. Па ипак се то, у једном историјском раздобљу, у време патријарха Пајсија, догодило.17 С. Петковић у свом раду наводи још неке српске спахије-хришћане по имену: 1619⁄20 Јован, 1633⁄34 Тодор (Теодор), такође и 1642. из времена патријарха Пајсија. Он се затим поново двоуми око самог изгледа спахије Јована: „Било је интересантно да се види каква је била одећа Јована, спахије-клирика Пећке патријаршије. Спахија Војин из Свете Тројице крај Пљеваља, носи оновремену лаичку одећу нижих достојанственика: дуги кафтан притегнут силавом, преко којег је пребачена шуба-огртач опточен крзном.18 Да ли је Јован, спахија и клирик, био приказан у мо16. С(ава) Е(епископ) Ш(умадијски), Клирик, Енциколопедија православља, (Београд, 2002), књ. II (и-о), стр. 987. 17. С. Петковић бел. 23, додаје: Још у Правилима св. апостола, а потом у одлукамаСедмог Васељенског сабора, изричито се истиче, под претњом искључења, да епископ, презвитер или ђакон не сме да преузме на себе световне послове (Апостолска правила, правило 6). У Правилима Четвртог васељенског сабора (правило 3) опет се понавља да клирици неће преузети вођење световних послова, а слично говори и правило 10 Седмог васељенског сабора. Позивајући се на Матеја (22, 21), правило 83. Апостолска правила под претњом свргнућа забрањује да се свештена лица баве војничким пословима. На Четвртом васељенском сабору (правило 7) црквени оци забрањују да лица која су ступила у клир или су се посветили монаштву, прихватају војничку или световну службу. Никодим [Милаш], епископ далматински, Правила православне цркве са тумачењима I, (Нови Сад, 1895), стр. 61–62, 160–161, 330–334, 342, 612–614.


169

Митолошки зборник 39 нашкој раси или одевен у кафтан и шубу нећемо никад дознати, јер никакав конзерваторски захват не може том лику повратити првобитни изглед”.19

3. ОПИС НЕПОЗНАТЕ ФИГУРЕ КТИТОРА СПАХИЈЕ ЈОВАНА Стојећа фигура спахије Јована је мало погнута напред у молитвеном ставу са испруженим рукама, са оштећеним тамнољубичастим ктиторским истрвеним моделом цркве Св. Димитрија, који држи у левој руци, док десном руком и шаком указује на молитвени исписани свитак. Јованова глава, на основу отисака сиве мрље, одаје утисак средовечног човека, са кратком косом, брковима и брадом. Јован има цинобер доњу хаљину (горњи део је испрана бледо црвена боја), испод које носи уске тамноплаве дугачке панталоне и црвене ципеле, док изнад носи плави откопчан кафтан шуба-огртач опточен крзном око рамена и при крајевима. Спахија Јован (црт. 1) очигледно је био обучен у оновремено луксузну лаичку одећу богатих грађана и црквеног клирика великог ктитора Св. Димитрија, и није био „приказан у монашкој раси”, како је хипотетично претпостављао С. Петковић.20 Златар Јован Фочанин и пећки спахија Јован имају исту одећу као и други ктитор, спахија Никола Рашковић – RAB BJ£I 18. С. Петковић, Манастир Света Тројица код Пљевља, Београд, 1974, стр. 69, 169, сл. 28. Јован златар Фочанин, детаљ, ктиторске композиције, припрата, 1592. год. 19. С. Петковић, Манастир Пећка патријаршија и његове спахије, Balcanica, (Belgrade, 1982/1983 , књ. XIII – XIV, стр. 357– 359. 20. С. Петковић, нав. дело, стр. 359.

170


Новооткривена ктиторска сцена спахије Јована NIKOLA [SPAX£∏] (сл. 3, црт. 2). Фреску је насликао зограф и

књижевник Лонгин, и налази се у пећинској цркви Св. арханђела Михаила у Црној Реци, која приказује молитвени текст Прокимена у време српског патријарха Јована Кантула, после 1592. године.21 Сличну одећу имају спахија Војин Поблачанин и златар Јован Фочанин (црт. 4) на фресци у цркви Св. Тројица код Пљеваља, настале крајем 1592 и 1594/ 95. године.22 Запажања о њиховој ношњи С. Петковића тачна су у опису: „Обојица носе одору истог кроја и оне се само по боји међусобно разликују. Преко беле кошуље без оковратника одевени су у дуги кафтан са уским рукавима … доња хаљина – кафтан златара Јована је тамноцрвене боје, док је код спахије Војина љубичаста. Боје огртача шубе, су измешане: код Јована он је љубичаст, док је код Војина тамно црвен … Шуба је опточена крзном, а има и велики крзнени оковратник.”23 Ове фреске у 21. Р. Станић, Зидно сликарство цркве манастира Црне Реке, п.о, Рашка баштина, (Краљево, 1975), књ. I стр. 99, црт. 2, сл. 10; Р. Петровић, Истраживања и открића у манастиру Црна Река, Манастир Црна Ријека и свети Петар Коришки. Научни скуп, Приштина, Зубин Поток, Црна Ријека, 25–26. IV 1996 (Приштина–Београд, 1998), стр. 55–57, 59–62, сл. 6; Исти, Помен ктитора из Ибарског Колашина и записи из XVII века у цркви Св. Јована у селу Црколез, Косовско-метохијски зборник, (Београд, 2005), књ. 2, стр. 154, сл. 1; Исти, Представа Другог Христовог доласка у Црколезу у цркви Св. Јована Претече из 1573. године – рад зографа Радула, Косовско-метохијски зборник, (Београд, 2011), књ. IV, стр. 159–188. 22. Ј. Ковачевић, Средњовековна ношња Балканских словена.Студија из историје средњовековне културе Балкана (Београд, 1953), стр. 75, 77, сл. 40 (Спахија Војин Подблаћанин) и 41 (Златар Јован Хочанин); С. Петковић, Зидно сликарство на подручју Пећке патријаршије 1557–1614, Нови Сад, 1965, стр. 18, 61–62, 188; Исти, Манастир Света Тројица код Пљевља, стр. 46–47, 69–71, 132–133, таб. IV, сл. 26 (Војин Спахија) и сл. 28 (Јован златар Фочанин). 23. С. Петковић, нав. дело, стр. 69, бел. 244–247.


171

Митолошки зборник 39 манастиру Света Тројица код Пљеваља, насликао је познати зограф Страхиња из Будимља, тачно је написао белим словима уз лик приложника златара Јована: ô£WANNY êLATARY XWQANINYô.24

Стога не чини ми се прихватљиво да је Јован Фочанин, како то предлаже С. Петковић, био златар додајући да: „Јован је очигледно крајем XVI столећа био у Фочи један од ретких хришћана-златара. Архивски помени златара из овог града током прве две деценије XVII века односе се искључиво на муслимане”.25 Када смо најзад стигли до изворног значења речи: ЈОВАН ЗЛАТАР ХОЧАНИН, заиста можемо ближе да одредимо топоним ХОЧАНИН, у Метохији постоји Хоча код града Призрена,26 познатог по занатским и уметничким радовима у сребру и злату. Постоји и други топоним ВЕЛИКА И МАЛА ХОЧА код града Ораховца, у тзв. Призренском крају, угде су постојале дванест властелинских цркава, хиландарског, дечанског и пећког метоха, у којима су се налазили и радили познати зографи и мајстори разних заната.27

24. Љ. Стојановић, Стари српски записи и натписи, (Београд, 1982) књ. I (репринт), стр. 245, бр. 841; С. Петковић, Зидно сликарство на подручју Пећке патријаршије, стр. 61; Исти, Манастир Света Тројица код Пљевља, стр. 47, 132, 169, таб. IV, бр. 8, сл. 26 (Војин Спахија) и сл. 28 (Јован Златар Фочанин); исти, Р. Самарџић, Српска православна црква у XVI–XVII веку, Историја српског народа, (Београд, 1993), књ. III, други том, стр. 77. 25. С. Петковић, Манастир Света Тројица код Пљевља, стр. 47, бел, 129. 26. М. Благојевић, Тепчије у средњовековној Србији, Босни и Хрватској, Историјски гласник, (Београд, 1976), књ. 1–2, стр. 16.

172



4. КТИТОР ЈОВАН СПАХИЈА КЛИРИК Још је А. Сковран, како каже у наведеном раду, могла само мало да прочита: „….xramasego”.28 С. Петковић како смо већ

навели, успео је да прочита исто то с леве стране и једино још са десне:„ … olhpno..., .... no bcªªe s..., ... no bcªªe...”. 29 Касније је С. Петковић успео још додатно да допуни своја ранија истраживања прочитавши име спахије Јована: „FW SPAXF I KLFRFK SV XRAMA SEGO”.30 У 2009–2012. години, на овој веома оштећеној сцени, пружила ми се прилика за нова сазнања у односу на претходне старије истраживаче. Ради се о мојим сликарско-конзерваторским истраживањима и открићима у манастиру Пећка патријаршија и у цркви Св. Димитрија.31 Применили смо у раду нове и модерна техничка средстава, фотографисање, израда цртежа целе сцене и пажљиво истраживали очувана и истрвена бела 27. П. Пајкић, Цркве у Великој Хочи, Старине Косова и Метохије (Приштина, 1963), књ. II–III, стр. 157–160 (старија литература); Р. Петровић, Камени надгробни натпис из цркве Св. Николе у селу Велика Хоча, ЗЛУМС, (Нови Сад, 1980), књ. 16, стр. 211–222; Исти, Фреске XIV века из цркве Св. Николе у Великој Хочи, књ. 22 (Нови Сад, 1986), стр. 61–63; Исти, Конзервација и рестаурација живописа цркве Св. Николе у Великој Хочи, Старине Косова и Метохије, (Приштина, 1997), књ. 10, стр. 195–300; Исти, Трагом нових открића у цркви светог Јована Крститеља у Великој Хочи, Свеске друштва историчара уметости, (Београд, 1987), св. 18, год. 10, стр. 86–87; М. Ивановић, Велика Хоча. Бисер Метохије, (Београд, 2003), стр. 21–39 (старија литература). 28. А. Сковран, нав. дело, стр. 347 (препис, без цртежа и фотографије). 29. S. Petković, Zograf Georgije Mitrofanović u pećkoj patrijaršiji (1619–1620), стр. 241 (препис, без цртежа и фотографије). 30. С. Петковић, Манастир Пећка патријаршија и његове спахије, стр. 357 (препис, без цртежа и фотографије).


173

Митолошки зборник 39 слова, фигуре итд. У горњем делу сцене (западна страна), ктиторски натпис код уништене главе спахије Јована био је исписан у два реда и то: 1. £W{(N) SPAX{? KL£RAKY VELI.... 2. XRAMA SEGO .? 32 = £w(n) Spax<`>ó Kl`ràkyVeli[kago] xramasego ?. = „Јован Спахија Клирик Великаго храма овога.” С десне стране фреско сцене (источна страна) С. Петковић је прочитао само: „ … olhpno..., .... no bcªes..., .no bcªªe...”.33 Наведени део је сегмент натписа на бледоплавом свитку (оивичен са две вертикалне беле линије) са оштећеним и уништеним белим словима, око 17 редова: 1. + RABOLHPNO PRIPADAE … 2. ..(?) B{CE V(?)… 3. ..Y SY …(?) 4. ..GE ..(?) 5. ……….. 6. ……….. 7. ……….. 8. ……….. 9. F (?)………. 10. NO(?) …… 31. Р. Петровић, Новооткривене фреске „Невесте Христове” грчког зографа Јована из XIV века у цркви Светог Димитрија у манастиру Пећка патријаршија, Ниш и Византија, (Ниш. 2008), књ. VI, стр. 219–222 + 14. слика. 32. Наше ново читање и графичка реконструкција, публикује се први пут. 33. С. Петковић, Манастир Пећка патријаршија и његове спахије, стр. 357.

174


Новооткривена ктиторска сцена спахије Јована 11. …………. 12. ………… (сл. 1 и 2, црт. 1).34 = + Rabolhpno pripadae[my] [Tebi] [Dh] Bce V ….y sy… ..G[ospojd]e .. fno (?) . = + „Ропски припадам (Тебе Дево) Богородице...”.

Реч „Rabolhpno” има значење: ропски, улизички, ниски.35 Епитет „ропски” је из монашке смерност, то је и израз изузетног поштовања Богородице. У досадашњем мом читању текст би могао да гласи: £W(N) SPAX<£>? KL£RAKY VELI[KAGO] XRAMA SEGO ? + RABOLHPNO PRIPADAE[MY] [TEBI]… [DH](?) BCE V(?)…..Y SY …..GE .. (црт. 1 и 2).36

= „Јован Спахија Клирик Великаго храма овога + (У име Оца и Сина, Амин) Ропски припадам (Теби Дево) Богородице ” (?).

5. ЈОВАН ЗЛАТАР ХОЧАНИН Јован златар Хочанин: ô£W[V]ANNY ZLATAR XWQANINY ô, касније је постао спахија и клирик „великог храма овога” односи се на све цркве у манастиру Пећка патријаршија. Јована златар из Хоче, као један од ктитора у манастиру Света Тројица Пљеваљска, на фресци на северном зиду припрате, њега Св. Козма Врач је ухватио за леву руку и приводи Богородици са малим Христом на престолу. Јован у десној руци држи свитак 34. Новооткривени натпис се публикује први пут. 35. Прота Сава Петковић, Речник црквенословенскога језика, Сремски Карловци, 1935, стр. 210. 36. Реконструисани натпис објављујемо први пут.


175

Митолошки зборник 39 са молитвеним текстом у осам редова: 1. MTªIBJ{£A PR£ 2. IMI ML»N£E 3. MO» I ML{I 4. SN{AAVOEGO I 5. B{A NA%EGO DA 6. SP(S)ETY TEBH 7. RADI D%{E 8. NA%(E) + (црт. 3б).37 = Mti Bjàpr`mimlönèmoöimli Snaa~~voegoi Ba naùegodasp~~(s)ety Tebhradi d<$>ùenaù(e) +. = Мати Божија прими молбуи моју и моли Сина својего и Бога нашего да спаси Тебе ради душе наше + (У име Оца и Сина и светаго Духа, Амин). Овом приликом наводимо још два текста на свитку које држи спахија Војин Поблаћанин у осам редова: 1. MOLBA PRI 2. NOSIMA ¾ P 3. RYVYFXY I DO 4. POSLÖDNYF 5. X{Y ÖDINO 6. M$ BES¿M 7. RTYNOM$ 8. +. Ô .+ (црт. 3в-г).38 37. С. Петковић, Манастир Света Тројица Пљевља, стр. 47. Натпис на свитку ктитора златара Јована. Аутор у раду не преводи на савремени српски језик.

176


Новооткривена ктиторска сцена спахије Јована = Molbaprinosima †pryvyfxy idoposlödnyfxy X$ ödinom$ Bes¢mrtynom$ .+ . Ô +. = Молбу приносимо од првих до последњих Христу Јединоме Бесмртноме + (У име Оца и Сина и светаго Духа, Амин) +. Ô +.

6. ЗАПИС ЈОВАНА СПАХИЈЕ НА ФИГУРИ СВ. ПЕТРА КОРИШКОГ У припрати манастира Пећка патријаршија на фресци Св. Петар Коришког, открио сам угрбани запис о смрти Јована спахије из 1622. године у три реда: 1. PRH(S)TAVI SE £W(N) SPA(X)I£A V¿ LE(T) #êª ô Rªô i ô Lªô ê{ô (7137 = 1629) MC{A 2. £Üô L{ ô(=30)DNY, VHQNA EM$ B$(D)IPA 3. ME(T) (оштећење у малтеру) OBRY VELI(K)E CR(K)VE. 4. VASFLIE L{ (=30)(украсни монограм: SAVATI) PRHSTAVI.39 = Prh(s)tavise £w(n) spa(x)iàv¢ le(t) #ë¦ ô r¦ ô i ô l¦ô ë¦ô (= 1629) mca `ü[là] ô l¦ ô(=30)dny, vhqnaem$ b$(d)ipame(t) (i) obry Veli(k)e cr(k)ve.Vasfliel¦ (=30)(украсни монограм: Savatie) prhstavi. 38. С. Петковић, нав. дело, стр. 48, бел. 254. Аутор у раду, не преводи текст на савремени српски језик. 39. Хаџи Р. Петровић, Натписи на сценама Богородице Заступнице и патријарх Јована III Кантула у цркви Светих апостола у Пећи, Косовско-метохијски зборник, стр. 189–197, књ. 4, сл. 7, црт. 10; Исти, Стари српски натписаи у Пећкој патријаршији (Б), стр. 155, 209, сл. 11 и 12, црт. 11 и 12, 155, бр. 9 (Натпис о смрти Јована спахије из 1622. године).


177

Митолошки зборник 39 = „Престави се Јован спахија године 1629, месеца јуна 30 дана. Вечна њему буди спомен и образ Велике цркве. Василије (=30)(украсни монограм: Саватије)”. Натпис са поменом Јована спахије у коме се помиње његова смрт 30. јуна 1629. године, и са насликаном његовом фигуром, рад хиландарског зографа Георгија Митрофановића 1620. године; јасно сведочи о великој старости која се догодила после девет година од времена његовог великог ктиторства у цркви Св. Димитрија у Пећи. 7) Запис у пећком рукопису Минеј за октобар (1604. године), налази се запис о смрти Милоша спахије рођеног брата архиепископу пећком Јовану: „+ #êª ô RÓ ô Kª ô Vª ô-M$ (7122=1614) TEK$Š$ WK ôêªFªÓ (=17) PRHSTAVISE X$ RAB¿ MILO%¿REKOMYFISPAXFA MNHSMHRNOM$IPOML(S)TIBJ£EIARX£PI(S)P$(! ) PEKSKOM$ FWANN$ POPL¿TI BRAT¿. B$(D) ÖM$VHQNA A PAMET¿.40 = „+ 1614. ГОДИНЕ, ОКТОБРА 17, ПРЕСТАВИ СЕ ХРИСТУ РАБ МИЛОШ ИМЕНОМ, СПАХИЈА, МЕНИ СМЕРНОМУ И ПО МИЛОСТИ БОЖИЈОЈ АРХИЕПИСКОПУ ЈОВАНУ ПО РОЂЕЊУ БРАТ. НЕКА БУДЕ ЊЕМУ ВЕЧНА СПОМЕН. Ова значајна су открића оштећеног натписа и ктиторске сцене о спахијама Јовану и Милошу, рођеном брату српског патријарха Јована III - Кантулу41 и његовом наследнику пат40. Д. Д. Вуксан, Рукописи манастира Пећке патријашије, Зборник за историју Јужне Србије и суседних области, Скопље, 1930, стр. 153 (бр. 36. Минеј за октобар). 41. Хаџи Р. Петровић, Натписи на сценама Богородице Заступнице и патријарх Јована III Кантула у цркви Светих апостола у Пећи, стр. 189-197.

178


Новооткривена ктиторска сцена спахије Јована ријарху Пајсију, јасније употпуњавају слику о упорности и заштити цркве Св. Димитрија и манастира Пећка патријаршија у Старој Србији.

Резиме Манастир Пећка патријаршија у Старој Србији (Косово и Метохија), страдао је у време турске владавине, а нарочито велика припрата и северна страна зида цркве Св. Димитрија из XIV века. Ова црква је започета да се обнавља у време српског патријарха Јована III Кантула (1592–1614). Њему је одсечена глава у Цариграду, његов наследник српски патријарх Пајсије обновио је порушени зид цркве Св. Димитрија и сазидао је северну бифору, у унутрашњем делу храма, насликана је стојећа фигура српског патријарха Јефрема III Кантула (сл.1). У овом раду, моја истражовања усмерена су, посебно, на оштећену сликану фигуру у сликаном правоугаоном простору испод фигуре за коју су ранији истаживачи претпостављали да преставља срепског патријарха Пајсија, обновитеља цркве Св. Димитрија. Међутим, наш рад делимо у неколико посебних сегмената: 1) Сцена патријарха Јована III Кантула и мермерног саркофага у коме се налазило његово тело; 2) Оштећена неопозната сцена и натпис; 3) Опис непознате фигуре ктитора спахије Јована; 4) Ктитор Јован Спахија Клирик; 5) Јован Златар Хочанин; 6) Запис Јована на фигури Св. Петра Коришког; 7) Запис у пећком рукопису Минеј за октобар (1604. године). Овај зографски рад је дело српског и хиландарског зографа Георгија Митрофановића 1614. године.


179


Прилози

Сл. 1. Свети Јефрем српски патријарх, 1620. године, рад српског хиландарског монаха зографа Георгија Митрофановића. Фреска је скинута из нише северног прозора из XIV века и постављена у новој ниши на јужном зиду Св. Апостола, без фресака цркве Св. Димитрија, Пећка патријаршија. (Снимио: Р. Петровић, 2006.)

180



Сл. 2. Фигура спахије Јована и оштећени натпис цркве Св. Димитрија, рад хиландарског монаха зографа Георгија Митрофановића из 1620. године. (Снимио: Р. Петровић, 2006.)


181


Црт. 1. 1. Црква Св. Димитрија, северни зид западног крака крста: 1. Духови, 2. Св. Јефрем патријарх (у ниши бифоре), 3. Фигура спахије Јована и оштећени натпис, 4. Св. Теодор Тирон и Св. Теодор Стратилат, 5. Св. Козма и Дамњан, 6. Саркофаг архиепископа Никодима у соклу оштећена орнаментика. (Цртеж Р. 1:20; Р. Др. Петровић, 2006.)

182



Црт. 2. Фигура спахије Јована и оштећени натпис. (Цртеж Р.1:1, Р. Др. Петровић, 2010–2011.)

Црт. 3. Морфолошки облик натписа спахије Јована. (Цртеж Р.1:1, Р. Др. Петровић, 2010–2011.)


183


Црт. 3а. Натпис уз портрет ктитора златара Јована из Велике Хоче, 1592. године. Св. Тројица код Пљеваља.

Црт. 3б. Натпис на свитку ктитора Златара Јована, 1592.

184



Црт. 3г. Спахија Јован Подблаћанин, Св. Тројица код Пљеваља.

Црт. 4. Детаљ угребаног записа о смрти спахије Јована из 1623. Године са фреске Св. Петра Коришког, западни зид, пиластар, северна страна, прва зона, припрата Пећке патријаршије. (Цртеж Р. 1:1, Р. Др. Петровић, 2011.)


185

Оригинални научни рад УДК: 355.48(497.11:560)"1389"(093) 93/94:929 Дука COBISS.SR-ID 270325260

ВИЗАНТИЈСКИ ИСТОРИЧАР ДУКА О КНЕЗУ ЛАЗАРУ И КОСОВСКОЈ БИЦИ НЕБОЈША Д. ЂОКИЋ1 СРПСКИ НАУЧНИ ЦЕНТАР БЕОГРАД

МАРИЈА ЖИВКОВИЋ СРПСКИ НАУЧНИ ЦЕНТАР БЕОГРАД

АПСТРАКТ: У раду је истражено писање византијског историчара Дуке о кнезу Лазару и Косовској бици. Пошто су Дукини основни извори за овај период османске хронике аутори су 1. [email protected]

НЕБОЈША Д. ЂОКИЋ

187

Митолошки зборник 39 истражили и њихову поузданост као историјских извора за овај период. По мишљењу аутора и османске хронике и Дука с потпуно неупотребљиви као озбиљни извор за време Косов ске битке КЉУЧНЕ РЕЧИ: Дука, османске хронике, Уруџи, Ашик пашазаде, кнез Лазар, Косовска битка Дука спада у једног од четири последња византијска историчара. Реч је о: Георгију Сфранцесу, Лаонику Халкокондилу, Михаилу Критовулосу и самом Дуки. Сфранцесова историја Chronicum Minus обухвата период његовог живота од 1413. до 1477. године. Историја Лаоникоса Халкокондила покрива преиод од 1298. до 1463. године при чему ставља Османлије у центар пажње. Критовулос је био припадник аристократије са острва Имброс и пошто се острво по његовом наговору добровољно предало Мехмеду Освајачу султан га је поставио за гувернера острва. Када су Млечани 1466. године освојили Имброс Критовулос је прешао у Константинопољ. У престоници је написао еулогистчну историју освајања Мехмеда Осваја ча али султан, на разочарење историчара, није обратио пажњу на овај рад. Дука, о коме је у нашем раду реч је био унук Маихаила Дуке. Интересантно је да нам је данас непознато крштено име овог историчара али се претпоставља да се звао као његов чувени деда Михаило. Михаило Дука старији је био, један од две стотине затвореника, у Константинопољу током грађанског рата 1341 – 1347. године. Када су затвореници напали и убили великог војводу Алексија Апокавка 11. јуна 1345. године били су сви погубљени осим шесторице. Један од те шесторице је био управо Михаило Дука који се преоубечен у монаха пребацио у Малу Азију у Ефес где је добио заштиту и подршку од Турског 188

МАРИЈА ЖИВКОВИЋ

Византијски историчар Дука о кнезу Лазару и Косовској бици емира Исе, Ајдиновог сина. Иса је био импресиониран Михаиловим знањем, пре свега из медицине док је изгнаник за узврат Ису прогласио „особом крунисаном од Бога“.2 Михаило Дука и његова породица ће дуго остати везана за емире Ајдина и то објашњава мржњу коју је осећао историчар Дука према Палеолозима које је нападао као узурпаторе. О Дукином животу знамо врло мало. Први помен је о њему из 1421. године када се јавља као секретар ђеновљанског подесте Ђована Адорна у ђеновљанској колонији Нова Фокаја. Из Нове Фокаје Дука је прешао на Лезбос где је ступио у службу породице Гатилусио. Знамо да је 1451. године био у Једрену у време када је Мехмед Освајач, након очеве смрти први пут ушао у тадашњу османску престоницу. Вероватно је управо ту присуствовао испитивању великог топа кога је излио мађаср ки тополивац Урбан. Новембра 1452. године био је у Дидимотеихосу где је видео тела погубљених Млечана и њиховог ка петана Антонија Рица. Пошто излази из теме нашег рада, нећемо се задржавати даље на Дукином животу само ћемо нагластити да ће он све до септембра 1462. године остати у служби господара острва Лезбоса. Све то време ће често путовати било у Константинопољ било у Једрене обављајући разне деликатне задатке на порти. Дука ће нестати у османском нападу на острво Лезбос септембра 1462. године приликом освајања Митилене.3 О Дуки као историчару постоји обиман рад Х. Магуиласа па се овде нећемо дуже задржавати на томе.4 2. Doukas, Decline and Fall of Byzantium to the Ottoman Turks, (превод Harry J. Magouilas) Wayne State Universita Press, Detroit 1975, 26-27. 3. Исто, 28-29. 4. Исто, 30-40.


189

Митолошки зборник 39 Постоји више штампаних издања Дукине историје. Прво издање је уредио I. Bullialdus у Паризу 1649. године користећи рукопис Bibliothèque Nationale ms. gr. 1310, означен као MS P по Grecu; овоје фолио издање са Булиалдовим латинским преводом и додатим напоменама. У 1729. године издато је у Венецији ново издање издато од Javarina Press такође фолио. In 1834 Immanuel Bekker је 1834. године издао у Bonn-у издање у серији Corpus scriptorum historiae byzantime. До овог издања, анонимни италијански превод се настављао тамо где се завршавао гр чки текст са описом опсаде Митилене. Због овог су неки веровали да постоји и комплетнији кодекс али се данас сматра да анонимни италијански преводилац сам измислио наставак текста. Четврто издање се може наћи у Migne, Patrologia Graeca, CLVII. У стварности и венецијанско и бонско и Мињеово издање су само репринт издања Булиалдовог оригиналног из дања из 1649. године. До сада најкомплетније и најбоље издање је румунско, које је урадио Васил Греку (Basilii Grecu), објављено у Букурешту 1958. године.5 Греку је открио дуги рукопис у Bibliothèque Nationale ms. gr. 1766, које он означио као MS P l . То је Греку омогућило да исправи грешке у претходна четири издања. Он је урадио критичко издање са румунским преводом. Рукописи нису датирани али Греку сматра да је MS P из XVI а MS P1 из XVIII века. Х. Магуилас је за свој енглески превод користио Греков рад.6 5. Ducae Historia Turcobyzantina (1341 – 1462), (ex recensione Basilii Grecu), Editura Academiei Republici Populare Romine 1958. Греку је урадио и до сада најпотпунију биографију Дукину коју је користио и Х. Магуилас. За биографију видеди: Grecu, н. д, 5 – 14. 6. Grecu, н. д, 14 – 17.

190


Византијски историчар Дука о кнезу Лазару и Косовској бици На жалост, пошто има проблем са штампањем грчког текста даћемо овде само његов енглески превод. Ево шта о Лазару и Косовској бици пише Дука, у енглеском преводу Х. Магуиласа7 : 1. In that same year Orchan, the ruler of the Turks, died (1360) bequeathing his dominion to his son Murad [I] who, having become master of the Thracian cities, besieged Adrianople and took possession of all of Thessaly with the exception of Thessaloniki. Since he now held practically all the lands of the Romans, he advanced to the Triballi [Serbs]. He destroyed many of their fortresses and towns and took their inhabitants captive; he then transported them to the Asiatic shore over the straits of the Chersonese. When Lazar, the son of Stefan, kral of Serbia, and himself kral of Serbia at that time, beheld these things, he assembled all his forces and joined battle with the tyrant; many fell on both sides [15 June 1389]. There took place afterwards an incredibly novel stratagem. A young Serb nobleman, who was more daring than any other man of his time, separated himself from the Christian phalanx, as though he were deserting, and fell into the midst of the Turkish ranks. When the Turks immediately laid hands on him, he called out the ruler’s name, saying, “I wish to see him and tell him something secretly so that he can win this battle; this is the reason I have deserted.” They presented him to the ruler. As Murad motioned with his hand for the youth to approach, he rushed forward and, when near enough, mortally wounded Murad by plunging a sword into his heart; he then was hacked to pieces by Murad’s axe-bearers and bodyguards. 7. Doukas, Decline and Fall of Byzantium to the Ottoman Turks, (превод Harry J. Magouilas) Wayne State Universita Press, Detroit 1975, 60-62.


191

Митолошки зборник 39 2. When the Turks beheld this unexpected and novel deed, they could not allow such an evil suddenly to befall them before their eyes without retaliating. They conceived a clever and very deceptive plan. Pitching a tent in the center of the battle formations, they placed the half dead Murad within and, undaunted by the many dangers, fought their way like rabid dogs to the front ranks. The Serbs, on the other hand, were ignorant of the great deed accomplished on their behalf by the brave youth which had resulted in the loss to the Turks of their ruler. Because their worthy commander was losing the anticipated victory, they despaired and faintheartedly resisted the Turks and the battle came to an end. Lazar was captured with most of the nobles. The Turks led Lazar and all his subordinates into the tent where Murad lay breathing his last and slew them. Thus both they and Murad suffered death together. 3. Neither the right wing nor the left was aware of what was happening since these actions took place in the rear. The commander of the right wing was Sawdji, the eldest of Murad’s sons, while the left wing was led by his second son Bayazid, terrifying and mighty above all others. Bayazid was recalled by Murad’s chief counselors, called viziers in their tongue, who revealed to him what had happened and showed him his father’s corpse. Neither weeping nor displaying any signs of mourning, he summoned Sawdji his brother, pretending that he was being summoned by their father to discuss more effective tactics. Sawdji, ignorant of what had happened, came willingly to see his father, but was seized by his brother, who gouged out his eyes. 4. Bayazid was acclaimed ruler of the Turks. He was a feared man, precipitate in deeds of war, a persecutor of Christians as no other around him, and in the religion of the Arabs a most ardent disciple of Muhammad, whose unlawful commandments were 192


Византијски историчар Дука о кнезу Лазару и Косовској бици observed to the utmost, never sleeping, spending his nights contriving intrigues and machinations against the rational flock of Christ. Из овог текста није тешко закључити да за Косовску битку Дука користи искључиво османске изворе. И то османске изворе из релативног каснијег периода када је цела прича оформљена: српски племић се наводно предаје да би дошао до султана, пробада га мачем у срце, султан ипак успева да живи до краја битке (да би могао да буде проглашен газијом), краљ Лазар и многи његови пратиоци бивају заробљени и посечени пред умирућим султаном, људи из Муратовог окружења убијају другог султановог сина итд, итд, итд ... Дакле, имамо већ у потпуности оформљену османску верзију историје Косовске битке коју нико од историчара не смат ра да одговара истини. Међутим, треба ипак рећи да се Дука разликује у неколико детаља од османских хроничара а видећемо касније у којим. Најпре да утврдимо који је османски извор њему главни из вор. Први је Косовску битку спомену песник Ахмедија8 у својој поеми Искендер наму чију је прву редакцију довршио 13. марта 1390. године. У поеми Ахмеди не наводи Лазареву титулу а нема ни помена о Лазаревој погибији. Османлије побеђују а султан гине након добијене битке.9 8. Таџ уд дин Ахмед бин Ибрахим ул Ахмеди је био родом из Анатолије и жеивео је приближно од 1334. до 1413. године. 9. Алексеј Олесницки, Турски извори о Косовском боју, Гласник Скопског научног друштва књ. XIV, д. н. 8, Скопље 1934, 60-61.


193

Митолошки зборник 39 Након Ахмедија о Косовској бици је писао Уруџ у најста ријој познатј османској историји (Теварих – и ал – и Осман) писаној око средине XV века а довршеној у време ступања на престо Мехмеда Фатиха. Уруџ Лазара назива Лаз – оглу тј Лазарев син или Лазаревић. Што се тиче титуле он Лазару даје титулу деспота. Уруџев опис битке је у најмању руку чудан. Он најпре наводи како су Османлије разбиле Србе и док су их гониле султан је остао сам на бојишту што је искористио Ср бин који се претварао да је рањен и који је успео да приђе Мурату и да га смртно рани. Бегови из Муратовог окружења позивају Јакуба и убијају га проглашавајући Бајазита за султана. Након тога бегови крећу са војском и поново нападају Србе, који су по Уруџу већ били побегли, поново побеђују и заробљавају Лазаревића са сином. Лазаревић са сином је доведен пред Бајазита и ту су обојица посечени „лишени потомства“.10 У овој верзији султан је убијен или на крају битке или усред битке, пошто је Уруџов опис битке крајње конфузан. Први пут се спомиње заробљавање Лазаревића и његовог сина и њихово погубљење. Наравно, Лазар никако није био „лишен потомства“. Нама непознати дервиш суфија из Једрена написао је, у првој четвртини XVI века, своје дело Таих – и ал – и Осман које је довео до краја владе Бајезита II (1512. године). Кад је реч о ономе што нас занима он готово дословце понавља податке из Уруџе. И код њега је реч о деспоту Лазаревићу (Лазаревом сину) који је заједно са својим сином заробљен и по наређењу Бајазитовом, након битке, обојица су погубљена. Он је први који изричито наводи да су им одсечене главе али не наводи 10. Исто, 65-66.

194


Византијски историчар Дука о кнезу Лазару и Косовској бици да су остали без потомства. Такође, и код дервиша султан гине усред боја.11 Уруџев савременик молла Шукруллах бин имам Шихаб-уддин бин имам Зејн-уд-дин (умро око 1460) који је довршио своју историју на персијском језику (Љупкост историја) за великог везира Махмут пашу 1457. године даје кратку белешку о Косовској бици. Он говори о турској победи, даје сличну верзију султанове погибије али је смешта на крај битке. Разлика је у томе што су уз султана чауши који спречавају Србина да приђе али им султан наређује да га пусте. Мула Шукрулах за Лазара наводи само да је владар (melik Laz). О његовој судбини ништа не говори.12 Последњи османски извор кога је могао да користи Јахши Факих, син имама Орхановог. Његово дело нам није сачувано али га је, за период до Бајазита, користио Ашик пашазаде у свом делу написаном око 1484. године.13 У старијој верзији Ашик паше задиног дела није најјасније када је убијен султан, премда је вероватније да је то било усред битке него на крају као што тврди Олесницки. Мурата убија српски племић који наводно жели да се преда и то копљем. Након Муратове погибије бегови убијају Јакуба. Ток битке је нејасан. Наводно, у почетку Јакуб бива потиснут да би касније сам разбио хришћане. Међутим, исход битке је по Ашик пашизадеу прилично нејасан осим што Турци пред Бајазита доводе краља Лазара са си ном и ту их погубе. Током ноћи долази до метежа у османској ордији али ујутро Бајазит бива прихваћен за султана. У каснијој верзији историје Ашик паше задеа Мурат је убијен на 11. Исто, 69-70. 12. Исто, 73-74. 13. Последње издање: Aşık paşazade, Osmanoğullar'nin Tarihi, Istanbul 2003.


195

Митолошки зборник 39 крају битке а тек након Лазревог погубљења бегови убијају Јакуба.14 Овде не бисмо понављали аргументе приређивача пос ледњег издања Ашик пашезадеа да је Дука користио за период из времена Косовске битке исте изворе као и Ашик пашазаде. Титулу краља за Лазара није могао да узме ни у једном хришћанском извору он се јавља само код Ашик пашезаде и вероватно његовог извора Јахши Факиха. да не дужимо, Дука даје османску верзију Косовске битке али уз неколико битних разлика. Најпре, он убиство султана смешта на почетак битке али као и остали османски извори говори о превари. Друга велика разлика је та што он као другог Муратовог си на у Косовској бици именује Савџија а не Јакуба. Савџи то није могао да буде јер је подигао побуну против оца још у мају 1373. године а који је у то време управљао Румелијом. Османски извори ту побуну датирају 1385. године, што је груба грешка. Уопште османски извори о тој побуни дају врло оскудне податке.15 Савџи беј је себе прогласио султаном у Бурси и закључио савез са византијским престолонаследником Андроником IV. Побуњени принчеви су чак заузели Константинопољ, затворили цара Јована V након чега се Андроник прогласио царем. Мурат је лично угушио побуну 25. маја 1373. године након чега је Савџи побегао у Димотику где се предао оцу 7. септембра 1373. године. За казну је ослепљен након чега је убрзо умро. По неким изворима је убијен а по другим је умро од рана нане14. Олесницки, н. ч, 75-78. 15. Elam Nilgün, Babalar ve Oğullar: IV. Andronikos Palaiologos ve Savcı Çelebi'nin Đsyanı (1373), Ankara Üniversitesi Dil ve Tarih-Coğrafya Fakültesi Tarih Bölümü Tarih Araştırmaları Dergisi Yayın Tarihi 2011, Vol. 30 (49), 29-73.

196


Византијски историчар Дука о кнезу Лазару и Косовској бици тих ослепљењем. О овој побуни су детаљно писали византијски историчари Халкокондил, Сфранцес и Дука. Дука пише о овој побуни али он као Муратовог сина који се буни против оца спомиње Кундуза (Kunduz). Шта више, он наводи да Мурат има три сина: Савџиа, Кундуза и Бајазита.16 Муратов син Кундуз се не помиње ни у једном другом ни османском ни хришћанском извору и дефинитивно таква особа није постојала. Исто тако није спорно да је у побуни 1373. године учествовао Савџи. нема спора ни око тога да је у Косовкој бици учествовао Јакуб. Заиста је тешко рећи одакле оволика нетачност код Дуке око овог што није спорно. Трећа велика разлика, у односу на већину османских хроничара, што Дука нигде не спомиње да је поред кнеза Лазара погубљен и његов син. Коначна, четврта велика разлика је Дукина тврдња да је „краљ“ Лазар син „краља“ Стефана. Тог податка нема ни код једног османског хроничара. Колико је Дука, као историчар, поуздан за овај период српске историје. Након, монументалног дела Колина Имбера о Османском царству од 1300 до до 1481. године из 1990. године17 и зборника радова о Османском емирату од 1300. до 1389. године, који је уредила једна од највећих османиста данашњице Елизабета Захариаду, објављеном 1993. године18 наше знање о времену Косовске битке се драматично изменило. Колин Имбер је, чврсто доказао, да су и османски хроничари и византијски историчари Дука и Халкокодилас поводећи се 16. Doukas, Decline and Fall of Byzantium to the Ottoman Turks, (превод Harry J. Magouilas) Wayne State Universita Press, Detroit 1975, 79-80. 17. Colin Imber, The Ottoman Empire 1300 – 1481, Istanbul 1990. 18. The Ottoman emirate (1300-1389), (ed. Elizabeth Zachariadou), Crete 1993.


197

Митолошки зборник 39 за њима, потпуно нетачно представили неке од кључних догађаја везаних за Косовску битку. При томе османски хроничари су то урадили свесно и намерно. Бајазит тј. бегови из Муратовог окружења нису погубили Јакуба на самом бојном пољу. Након битке је уследио грађански рат између браће који је трајао све до краја те 1389. године или бар до дубоке јесени. Нема потребе да понављамо Имберове доказе и аргументе који су данас опште прихваћени у светској историографији.19 Споменимо једино разлог зашто су то османски хроничари урадили. Требало је легализовати ступање на престо млађег брата Бајазита а не старијег Јакуба. Престо задобијен у грађанском рату има сумњив легитимитет али убиство Јакубово на бојном пољу, у критичној фази битке, извршено од бегова из Муратовог окружења а не Бајазита даје много већи легитимитет. Временско померање Муратове погибије са почетка или сре дине битке на крај битке се објашњава тиме што је Мурату требало обезбедити статус газије а убиство преваром је усвоје но као опште место код османских хроничара из једноставног разлога јер неверници османског владара могу убити само преваром. Коначно, Лазарев син је убачен у целу причу јер је било неопходно наћи равнотежу: на бојном пољу страда Мурат и његов син па мора да страда и хришћански владар са си ном. Сматра се да се појам „лишени потомства“ јавља код османских хроничара након смрти деспота Стефана када су Османлије оспориле праву Ђурђу да без њиховог одобрења преузме деспотску титулу и власт у Србији. 19. Colin Imber, The Ottoman Empire 1300 – 1481, Istanbul 1990, 35-40. О неким од Имберових чврстих доказа видети у: Anton C. Schaedlinger, Osmanische Numismatik, Brunswick, 87 и Michel Balard, La Romanie Génoise Vol. 1, Rome 1978, 97.

198


Византијски историчар Дука о кнезу Лазару и Косовској бици Из свег напред изнетог јасно је да се данас османски извори за период пре пада Константинопоља 1453. године узимају са великом резервом. Сматра се да су мало озбиљнији извор од наших епских народних песама. Управо због тога, пошто су они основни извор Дуки за период до Ангорске битке сматра се да и Дуку треба узимати са великом резервом за тај период. На крају кажимо да аутори ових редака у потпуности деле мишљење које влада у савременој историографији за период који се односи на време Косовске битке да су и османски изво ри и Дука практично неупотребљиви.

Summary BYZANTINE HISTORIAN DUCA ABOUT THE PRINCE LAZARUS AND THE KOSOVO BATTLE The paper explores the writing of the Byzantine historian Duca about the prince Lazarus and the Kosovo battle. The Ottoman chronicles were Duca’s the main source for this period and the authors also investigated their reliability as historical sources for this period. In the opinion of the authors the Ottoman chronicle and the Duca are utterly useless as a serious source for the time of the Kosovo battle.


199


Погубљење кнеза и његовог сина, С. Фајерабанд, 1577. годин

200


Оригинални научни рад УДК: 94(497.11)"17/18" 929.6(497.11)"18" COBISS.SR-ID 270328076

АУСТРИЈСКА КРАЉЕВИНА СРБИЈА И ЊЕНЕ ИНСИГНИЈЕ, 1718-1739. ГОДИНЕ У ДРЖАВНО-ПРАВНОЈ ТРАДИЦИЈИ КАРАЂОРЂЕВИХ ПРЕДАКА И ПРВОГ СРПСКОГ УСТАНКА

АНДРЕЈИЋ Р. ЖИВОЈИН1 ЦЕНТАР ЗА МИТОЛОШКЕ СТУДИЈЕ СРБИЈЕ РАЧА – КРАГУЈЕВАЦ РОБЕРТ Љ. РАДИЋ КУЛТУРНИ ЦЕНТАР „Р. ДОМАНОВИЋ“ РАЧА 1. [email protected]

АНДРЕЈИЋ Р. ЖИВОЈИН

201

Митолошки зборник 39 АПСТРАКТ: Један од елемената Карађорђеве владарске идеологије и инвеституре базиран и на традицији аустријске Краљевине Србије, 1718-1738. године. Наслеђе хералдичке традиције аустријске Краљевине Србије уочили смо у грбовима на заставама и печатима устаничке Србије 1804-1813. године: крст са оцилима /Србија/, глава дивљег вепра погођена стрелом /Трибалија/, гола рука са исуканом сабљом /Рама-Босна/, круна Краљевине Србије и укрштени топови. Овом приликом уочавамо и још важнији елемент који су они користили и који их је у исто време лимитирао, а то је готово идентична територија Краљевине Србије и Карађорђеве Србије. Иако под директном влашћу Аустрије и њених високих чиновника у Краљевини, у којој је Београд устројен као престоно место, Срби су били аутономни кнезови и капетани са посебним војним јединицама српске милиције. КЉУЧНЕ РЕЧИ: Пожаревачки мир, Краљевина Србија, инсигније, Карађорђеви претци, Први српски устанак Карловачким миром 1699. године некадашња Шумадија – Србија се нашла у близини аустро-турске границе. Већ у следећем рату 1716-1718. године, у коме је учествовало и десетак хиљада Срба добровољаца, извршено је освајање Београда и продор до Ниша. Миром у Пожаревцу, 21. јула 1718. године, Аустрија је добила од Турске појас у Босни са Бјељином, цео Банат с Темишваром, доњи Срем, Малу Влашку, северну Србију са Београдом до Западне Мораве, односно територију од реке Дрине до ушћа реке Тимок у Дунав. (Веселиновић, 1994, стр. 111) Ослобођена територија северне Србије је незванично државно-правно устројена као аустријска „Краљевина Србија“ иако је Угарска још од XIII века у својој интитулацији имала и Ср202


Аустријска Краљевина Србија и њене инсигније, 1718-1739. године бију. Седиште Краљевине је у Београду са посебном администрацијом на челу са председником, фелдмаршалом, принцом Александром Виртембершким, од 7. 09. 1720. године. (Исто, стр. 115-116) У тек успостављеној „Краљевини Србији“ је најпре формирана привремена војна управа под председништвом генералфелдвахтмајстера, грофа Јосифа Одвијера са тројицом саветника. Привремена управа је замењена посебном Београдском администрацијом чији је први председник постао фелдмар шал, принц Александар Виртембершки, 7. септембра 1720. године. На тај начин је успостављена грађанска управа у Србији. Принца Александра је наследио генерал Марули, 1733. године, а последњи аустријски гувернер у „Краљевини Србији“ пос таје, 1738. године, дотадашњи гувернер Влашке, фелдмаршал Георг Оливије де Валис. (Исто, стр. 111-113) После 1718. године, формира се Војна крајина у Србији успостављањем 15 српских капетаната, а од 1725. године постоји 19 капетаната: Црнобарски, Прњаворски, Цикотски, Белоцрквански, Ваљевски, Осечиначки, Прањански, Чачански, Цветачки, Витановачки, Крагујевачки, Сталаћки, Параћински, Ресавски, Пожаревачки, Ћупријски, Хасанпаша-паланачки, Коларски и Грочански. (Исто, стр. 115-116) Организована је српска народна милиција по систему капетаната у Војној крајини. Командни кадар српске народне милиције се састојао од двојице оберкапетана, десет капетана, једног мајора и двојице поручника. Оберкапетани су били: Вук Исаковић-Црнобарац и Станиша Марковић-Млатишума, капетани: Трифун Исаковић, Аћим Продановић, Јефто Витковић, Филип Обућина-Прањанац, Никола Чупић, Мијушко Кујунџић, Риста Петровић, Гаврило Жудовић, Коста Цинцар и Мато Пурић. Поручници су: Марко Синђелић и Јован КосаАНДРЕЈИЋ Р. ЖИВОЈИН

203

Митолошки зборник 39 нић. Нажалост, нису позната имена харамбаша и барјактара. Сва села у Србији су била подељена на војничка и хајдучка. Командни кадар су сачињавали по један капетан, поручник, харамбаша, барјактар, стражмештар и пет каплара и 150 хајдука, 50 коњаника и 50 помоћника. Укупно бројно стање српске милиције износило је 4.500, односно, 2.700 хајдука, 900 хусара и 900 помоћника. (Исто)2 Успоставља се слободна и општа трговина рекама и сувим што омогућава Србима да тргују с турским и немачким трговцима својом и бечком робом, а највећу корист доноси извоз стоке. Аустрија није увела у Србији јасно дефинисану управу тако да она није била типично феудална јер су све десетине припадале дворској комори у Бечу, односно држави. Успостављене су дажбине на имања кроз контрибуције и разне десетине које је разрезивао и убирао провизор уз помоћ кнезова и кметова. Стално увећавање контрибуције и десетине, као и кулучење, уконачавање војске, пљачке и убиства проузрокује велико незадовољство сеоског становништва тако да је дошло до немира у североисточној Србији. (Исто, стр. 118, 121-122) У Србији, као и у Угарској, Хрватској и Славонији, почела је борба за одбрану привилегијалних права српског народа, као и тежња за укупно духовно јединство. Та борба је вођена преко народно-црквених сабора. Цар Карло VI потврдио је 10. 09. 1718. године београдског митрополита Мојсија Петровића и признао аутокефалност Београдске митрополије чиме су сва привилегијална права српског народа дата у другим области2. У претходном рату, 1694. године, познате су вође српских хајдука: Маџарвојвода и Чолак-војвода, као и четобаше: Рајко, Жарко и Јанко. Године 1695. помиње се капетан Јања. Хајдуци су били подељени на барјаке. Један барјак је чинило 50 хајдука. (Тричковић, 2013, стр. 149, 138)

204


Аустријска Краљевина Србија и њене инсигније, 1718-1739. године ма проширена на Србију и Банат. Посебном дипломом од 1720. године цар ставља Банат и Малу Влашку под управу Београд ске митрополије. Проширење привилегијалних права на Србију и Банат значило је да српски народ чини јединствену на родну целину и да је београдски митрополит духовни старешина православних Румуна, али то званично није признато. Аустрија је по сваку цену спречавала уједињење Београдске и Карловачке митрополије и стварање било каквог народног политичког тела. На Сабору одржаном 7/18. 02. 1726. године у Сремским Карловцима изабран је београдски митрополит Мојсије Петровић за митрополита карловачког чиме је фактички дошло до уједињења двеју митрополија са седиштем у Београду који је тако постао једино духовно и национално средиште свег српског народа под влашћу Аустрије и њених наследних земаља и покрајина. У овом уједињењу се виде и политички разлози јер је Аустрија почела приближавање православној Русији са којом су Срби имали сталне везе. (Исто, стр. 124-128) Београд и веће вароши су имале посебне управе, а српска општина у Београду и свој нарочити збор или сабор састављен од „саветних /совјетних/ господара“ и општинског одбора као извршну власт на челу са кнезом. Као седиште државне власти „Краљевине Србије“ Београд је постао једино духовно и национално средиште српског народа под влашћу Аустрије. У Београду су изграђене многе јавне, војне и административне грађевине барокног стила. Извршени су велики радови на тврђави од које је сачувано више ка пија из тог времена. На капији Карла VI је сачуван грб „Краљевине Србије“. На једном флоралном елементу се налазе укрштена два слова С /оцила/ између којих се налази картуш са грбом Трибалије (глава дивљег вепра са стрелом) иза кога су АНДРЕЈИЋ Р. ЖИВОЈИН

205

Митолошки зборник 39 топовске цеви, заставе и владарска круна. На капији је била и плоча са ктиторским натписом: D. M. A. / Carlo VI / Roman – Impera / Augusto / Fidei Ortodoxae Propugnatore / Contra / Christianis Hostem / haec portae / magnificis operis / expugnato Glorioso / Belgrado / Su rexit / MDLLCXXVVII IIII. (Чубриловић, 1974, стр. 579) Међутим, грб Трибалије се први пут појављује у грбовнику Урлиха Рихтентала 1415. године као грб српског царства, а потом у Гринеберговом грбовнику 1483. године. Као један од грбова Српског царства забележио га је у XVI веку Павао Ритер Витезовић, а као одредница за Србију – Шумадију појављује се већ у Угарској 1655. године на крунидбеном новцу цара Матије II као претензија према територији Србије. На карти Угарске из 1664. године Србија је представљена главом дивље свиње. Аустријанци су у Београду, као престоници предузели велике грађевинске радове: обнова београдске тврђаве према модерном Вобановом систему, изградња велике зграде командантуре, велике „Александрове касарне“, радионице за израду војне опреме, складишта, болнице, двора гувернера Краљевине Србије... Генерал-мајор гроф О'Двајер је као привремени командант града руководио реконструкцијом утврђења. Због заслуга у изградњи тврђаве унапређен је, 1723. године, у чин фелдмаршал-лајтнанта. У тврђави су се посебно истицале капије у барокном стилу: Карла VI, Леополда I, Краљ-капија и Сахат или Стамбол-капија. Капија Карла VI је саграђена, 1736. године, са елементима славолука који је украшен картушима са грбом Трибалике или Северне Србије – глава дивљег вепра прободена стрелом и царски монограмом. У то време је дошло до изградње цркве и митрополије са богословијом и учитељс206


Аустријска Краљевина Србија и њене инсигније, 1718-1739. године ком школом у Београду, јер је наређено њихово измештање из београдске тврђаве. (Каниц, 1904, стр. 28-29) У време аустријске окупације територија тзв. Краљевине Србије је подељена на дистрикте: Шабачки, Лешнички, Крупањски, Ваљевски, Рудничко-црногорски, Чачански, Драгачевски, Палешки, Ужички, Крагујевачки, Јагодински, Параћинско-петрушки, Градишки, Рамски, Пожаревачки, Смедервски, Ресавски, Хомољски, Мајданпечки, Поречко-речки, Кривински, Крајински, Кључки, Сврљишко-бањски и Видински. Дистриктом је управљао провизор, коме је помагао ишпан са двојицом иберајтера за ниже чиновничке послове. Дистрикти су се делили на кнежевине са оберкнезовима на челу. Крагујевачки дистрикт је формиран на територији истоимене турске нахије кроз коју је пролазио Цариградски друм и не колико трансферзалних, унутрашњих путева. Крагујевац је постао седиште истоименог дистрикта у коме је боравио капетан Станиша Марковић Млатишума, један од двојице оберкапетана српске милиције. Шеф аустријске грађанске власти у граду и дистрикту је био Јован Хорват. Аустријска војска је имала своје гарнизоне у унутрашњости Србије у Шапцу, Ваљеву, Руднику и Јагодини. Тиме је Крагујевац имао велики војни значај као седиште половине српске милиције. Из тих разлога је у Крагујевцу под командом аустријских инжињера, уз реку Лепеницу и камени мост, саграђено утврђење према Вобановом систему, већ 1718. године. Унутар утврђења се налазила и камена џамија која је изнова претворена у цркву Св. Ваведења. Ова средњовековна црква је претворена у џамију почетком XVI века. После 1740. године, утврђење је порушено а црква је поново претворена у џамију. Први крагујевачки свештеник је поп Радосав а протопоп Вуле Ђорђевић, који је роАНДРЕЈИЋ Р. ЖИВОЈИН

207

Митолошки зборник 39 ђен у „Скендерији у селу Васојевићи“. (Андрејић, 2014, стр. 5356) Затим је уследило пописивање насеља од којих је највише било напуштених. Бројеви живућих места и броја становника показују „слику праве пустоши коју је Србија те године /1718./ представљала“ после аустријско-турских ратова 1688-1699. и 1716-1718. године. Највише су страдале нахије поред главног пута којим су се кретале војне трупе: Крагујевачка, Ресавска, Рудничка, Параћинска и Јагодинска нахија. У Крагујевачкој нахији је било 164. пустих а насељених само 38; у Ресавскиј су 54 пустих а 16 насељених; у Рудничкој 54 пустих и 38 насељених; у Параћинској 14 пустих и 9 насељених; у Јагодинској 19 пустих и 17 насељених. Најочуваније су биле Ваљевска нахија са 126 насељених и ниједним пустим; Шабачка са 74 и 4 пуста и Крајинска са 62 и 29 пустих. (Пантелић, 1948, стр. 10-11) У периоду између 1718. до 1739. године долази до великог досељавања Срба из јужних српских крајева: Херцеговине, Црне Горе и Косова и Метохије у Србију, односно Шумадију. После Аустро-турског рата 1739-1740. године граница је поново на Сави и Дунаву. Турски попис новоуспостављеног Београдског пашалука, чија се територија преклапала са територијом аустријске Краљевине Србије, из 1740. године, показује нову слику, већи броја насеља и становникa. (Тричковић, 1968) Лепеница има: 69 села, 105 алија, 38 мезри, 843 пореских глава, 96 тимара. Левач има 43 села, 143 алије, 17 мезри и 433 пореске главе. Нахија Ресава има: 29 села, 112 алија, 8 мезри, 423 пореске главе, 1 зијамет, 49 тимара. Ломница има 19 села, 8 алија, 35 мезри, 334 пореских глава. Нахија Прилеп има: 7 села, 4 алије, 26 мезри, 130 пореских глава. Рудник има 70 села, 85 алија, 25 мезри, 473 пореске главе, 1 зијамет. Авала има 20 села, 23 алије, 10 мезри, 237 пореских глава. Београд има 49 села, 13 алија, 18 208


Аустријска Краљевина Србија и њене инсигније, 1718-1739. године мезри, 437 пореских глава. Железник има 8 села, 1 алију, 2 мезре, 47 пореских глава. Пожаревац има 24 села, 24 алије, 7 мезри, 446 пореских глава. Омољ има 12 села /заправо 44/, 33 алије, 158 пореских глава. Млава има 31 село, 70 алија, 7 мезри, 543 пореске главе. Звизд има 6 села, 7 алија, 144 пореских глава. Голубац има 20 села, 13 алија, 4 мезре, 287 пореских глава. Храм има 24 села, 24 алије, 5 мезре, 615 пореских глава, 4 зијамета. Пореч има 7 села, 12 алија, 9 мезри, 256 пореских глава. Колубара има само 6 села, 5 алија, 3 мезре и само 24 пореских глава. Ваљево има 80 села, 39 алија, 19 мезри, 747 пореских глава. У периоду од 1718. до 1740. године у аустријској Краљевини Србији се појављује Станиша Марковић Млатишума као оберкапетан аустријске војске и командант српске милиције. Он је живео у Крагујевцу, а у то време је обновио цркву и манастир Св. Николе у Драчи. Његов отац је вероватно био Марко Шумановић, а деда би му био Петар /Марковић/ Млатишума. (Андрејић, 2017, стр. 29-30) Станиша Марковић је рођен 1664. а умро 1741. године. Спорно је његово место рођења. Милош Пантелић тврди да је Петар Млатишума рођен у Крагујевцу и пошто су сви истраживачи поистовећивали Петра и Станишу сматрали су да је и овај други и потоњи, такође, рођен у Крагујевцу. Код аустријског пуковника Лентула је у време освајања Новог Пазара био и обер капетан Станиша Марковић. Лентул је известио, 1737. године, да ће у Новом Пазару оставити Станишу пошто је у том крају рођен и одрастао. (Костић, 1938, стр. 173-174) Покретањем новог рата, 1737. године, Аустрија је упутила одред српске милиције из Јагодине у правцу Новог Пазара на челу са крагујевачким оборкнезом Станишом Марковићем Млатишумом. За Станишу се говорило да је старином од Новог Пазара, а био је чувен и по томе што је држао две жене и АНДРЕЈИЋ Р. ЖИВОЈИН

209

Митолошки зборник 39 што се није бојао никог живог. Млатишума је добио задатак и да подигне на оружје Србе и Албанце. Прво је заузео Крушевац. За то време је кнез Атанасије Рашковић заузео Нову Варош. Обојица су се упутили ка Новом Пазару који су брзо заузели. Када је турска војска извршила контранапад дошло је до повлачења Аустријанаца преко Саве и Дунава. (Андрејић, 2017, стр. 30) Рат Русије и Аустрије против Турске 1736-1739. године довео је до великих територијално-политичких промена. Русија се проширила према југу, а Аустрија жели да се прошири што дубље на Балкан, заузме Босну и Херцеговину, Албанију до ушћа Дрима, Влашку и Молдавију. С тим циљем, а пре почетка рата, Аустрија је започела тајне преговоре о устанку са Србима и католицима арбанашко-српског племена Клименте. Срби су се тајно састали у Пећкој патријаршији и донели од луку о устанку. Када је избио рат и нишки епископ Георгије Поповић се са народом повукао у Матејевац где је организовао одбрану од Турака. Устаницима су се придружили и муслимани Плава и Гусиња обећавши да ће се вратити у православну веру. На устанак су се подигли сви Васојевићи, Кучи, Пипери, Братоножићи и арбанашко-српска племена: Клименте, Хоти и Груде. Међутим, аустроугарска војска је трпела поразе у Србији и Босни тако да је одлучено да се напусти Србија и Београд. Под командом мајора Вука Исаковића је прешао део српске милиције као и арбанашка милиција под командом Атанасија Рашковића. Крајем 1737. и 1738. године Турци су нападали Васојевиће и Куче који су се одбранили уз помоћ Братоножића и арбанашких Климената. Васојевићи су тада имали велика страдања и губитке. (Веселиновић, 1994, стр. 146, 150, 152, 154156) Београдским миром 1739. и Цариградском конвенцијом од 210


Аустријска Краљевина Србија и њене инсигније, 1718-1739. године 2. 03. 1741. је извршено ново разграничење на реци Сави и Дунаву. Тако је нестала „Краљевина Србија“. * Разматрајући питање стварања владарске идеологије, инвеституре и инсигнија владара династије Карађорђевић ус тврдили смо, што до сада није примећено код других истраживача, да је један од елемената Карађорђеве владарске идеологије и инвеституре базиран и на традицији аустријске Краљевине Србије, 1718-1738. године. (Андрејић, 2003, стр. 108109) Наслеђе хералдичке традиције аустријске Краљевине Србије уочили смо у грбовима на заставама и печатима устанич ке Србије 1804-1813. године: крст са оцилима /Србија/, глава дивљег вепра погођена стрелом /Трибалија/, гола рука са исуканом сабљом /Рама-Босна/, круна Краљевине Србије и укрштени топови. Овом приликом уочавамо и још важнији елемент који су они користили и који их је у исто време лимитирао, а то је готово идентична територија Краљевине Србије и Карађорђеве Србије. Иако под директном влашћу Аустрије и њених високих чиновника у Краљевини, у којој је Београд устројен као престоно место, Срби су били аутономни кнезови и капетани са посебним војним јединицама српске милиције. Аустријска традиција грба Трибалије са оцилима од 1804. године долази на заставе и печате Карађорђеве Србије, а од 1806. године до 1836. године обележава Српско војводство под Аустро-угарском. (Руварац, 1896; Соловјев, 1958, стр. 48; Палавестра, 1997, стр. 87; Андрејић, 2000, стр. 45; Грдинић, 1997, стр. 24-26) Међутим, српска држава под Обреновићима успоставља стари грб Немањића са двоглавим белим орлом на који пос АНДРЕЈИЋ Р. ЖИВОЈИН

211

Митолошки зборник 39 тављају штит са крстом и оцилима, а такав грб Србије баштине и потоњи Карађорђевићи. Карађорђев лични барјак из 1804. године, који садржи већ описане хералдичке елементе, по свему је и његов породични барјак, а поготову ако се има у виду индиција да је Карађорђев деда био барјактар и да се под претпоставком, такође, звао Ђорђе. (Живојиновић, 1988, стр. 11) У претходном раду у коме су изнета нека нова открића о пореклу Карађорђевом претпоставили смо да је барјактар Ђорђе чукундеда пошто се поуздано зна да је деда Јован. (Андрејић, 2003, стр. 78-79, 86-87) Тако је успостављена предачка линија: Кара-Ђорђе, Петар, Јован, Ђорђе, Јордан. Постављена је претпоставка да је барјактар Ђорђе заједнички предак и за остале Старовишевце и Старосарановце. На основу прилично поузданих података о датумима рођења Старовишеваца који су савременици ових Карђорђевих предака може се успоставити релативна хронологија ових породица. Савременик Карађорђевом оцу, иако нешто старији, био је Вишевац Стојак. Стојак је крстио Ђорђа /Карађорђа/. Стојак је рођен пре 1722, његова старији брат Стојша после 1715. и млађи Ђорђе 1729. Њихов отац Радоје је рођен, највероватније, око 1690. године.(Исто, стр. 69) По тој логици Радојев отац Мојсило је био рођен око 1670. године. (Радић, 2001) За хронологију Карађорђевих предака нема никаквих података. Она почиње са 1762. годином када је рођен Карађорђе. Петар је вероватно рођен око 1717, Јован око 1665. године. Уколико је барјактар Ђорђе био прадеда онда је рођен око 1635. године, а у време Аустро-турског рата, 1717. године, Јован је могао имати око 52. године, а исте године је Петар, Карађорђев отац, имао око 20 година. (Андрејић, 2013, стр. 56) Из свега напред реченог се могу извести интересантне релације о исписницима ове две породице. Тако су Радоје и барјак212


Аустријска Краљевина Србија и њене инсигније, 1718-1739. године тар Ђорђе око 1690; Стојша и Јован су рођени око 1715; Стојшини синови Бранислав, Станислав и Павел и Јованов син Петар /Карађорђев отац/ су вршњаци рођени око 1740; Карађорђе / 1762./ и Радојеви синови Белош /1760./ и Гаја /1763./ су вршњаци како тврди стари хроничар села Вишевца. (Јовановић, 1938, стр. 16, 22) М. Јовановић је тврдио да су се Старовишевци доселили око 1737-1738. године. (Исто, стр. 6) Међутим, М. Недељковић тврди да су се Старовишевци доселили из околине Сјенице и из Крајиновића између 1690 и 1736. године. (Недељковић, 1997, стр. 86-87) Старовишевци су дошли са Пештерске висоравни у Вишевац тек после аустријског пописа 1718. године јер се тада ово село наводи као напуштено. (Пантелић, 1948, стр. 24) Имајући у виду успостављену релативну хронологију Старовишеваца и аустријски попис села може се тврдити да су они из поменутих области дошли одмах после 1718. године. Прихватање ове чињенице подразумева да је барјактар Петар био у народној милицији „Краљевине Србије“. Крагујевачки дистрикт је имао оберкапетанијат под командом Станише Марковића, а најближа селу Вишевцу, 1725. године, била је чета капетана Марка Кумановића са седиштем у Хасан-пашиној Паланци која је бројала 52 хајдука. Кроз Хасан Пашину Паланку је пролазио главни пут Београд – Ниш и главни задатак је био патролирање дуж овог пута од Раче до Колара. (Пецињачки, 1977, стр. 55) Постоји могућност да је барјактар Петар био у Васојевићима и за време „Краљевине Србије“ и да је учествовао у побуни Васојевића, Куча, Братоножића и Климената против Турака 17371738. године после чега су Васојевићи тешко страдали и морали да се раселе. Већина аутора сматра да је Карађорђева породица у Вишевац дошла тек после аустротурског рата 1737-1739. АНДРЕЈИЋ Р. ЖИВОЈИН

213

Митолошки зборник 39 године. (Вукићевиђ, 1981, стр. 15; Страњаковић, Београд, стр. 17; Љушић, 1993, стр. 9) Произилази да су Старовишевци и Старосарановци пореклом од Мојсила дошли са пештерске висоравни око 1720. године, а да су Карађорђеви претци, вероватно без алај-барјактара Јована који је страдао у прогону Васојевића и Климената, дошли у Вишевац око 1740. године. Без обзира на време доласка у Вишевац, а имајући у виду да су Карађорђев деда и прадеда били алај-барјактари, врло је јасна баштина одређене хералдичке традиција и Карађорђевих барјака заснованих на „државној“ симболици и хералдици аус тријске „Краљевине Србије“ и племена Васојевића. * Србија под аустријском влашћу је обухватала области Крајине, Пореча, Пожаревца, Млаве, Ресаве, Шумадије, Ваљева, Колубаре, Посавине и Мачве. Била је то иста она последња средњовековна Србија коју су Турци заузели 1459. године и претворили у Смедеревски санџак. Аустријски цар се титулисао краљем а управник се назива гувернером Србије. На тај начин се, 1718-1739. године, ова земља поново појављује као Србија у државно-правном смислу. У то време је и висока племенска аристократија из осталих српских крајева од аустријских власти остварила право на инсигније - барјаке у које је био уграђен грб „Краљевине Србије“. Такве инсигније су баштинили Карађорђеви претци а потом и он сам обнављајући Србију током Првог српског устанка. Београд је постао седиште истоименог турског пашалука после Карловачког мира, 1690. године. Он је престоница и аустријске „Краљевине Србије“, 1718-1739. године. Територија Београдског пашалука као и Краљевине Србије је постала у из 214


Аустријска Краљевина Србија и њене инсигније, 1718-1739. године весном државно-правном смислу легитимна у контексту међународног поретка који је успостављан Карловачким и Пожаревачким миром. Све до 1809. године Вожд Карађорђе своју Србију успоставља на међународно признатим границама турског Београдског пашалука и, поготову, аустро-српске Краљевине Србије и њеним инсигнијама. До тог времена и Отоманска империја против Карађорђевих устаника води, неку врсту, ограниченог рата. Када је Карађорђе војно кренуо ван територије Београдског пашалука, ка Црној Гори, Босни, Новом Пазару и Нишу против њега је подигнута читава отоманска војна сила из Босне, Бугарске, Старе Србије и Албаније.

Резиме Ослобођена територија северне Србије је незванично државноправно устројена као аустријска „Краљевина Србија“. Седиште Краљевине је у Београду са посебном администрацијом на челу са председником, фелдмаршалом, принцом Александром Виртембершким. У тек успостављеној „Краљевини Србији“ је најпре формирана привремена војна управа под председништвом генерал-фелдвахтмајстера, грофа Јосифа Одвијера са тројицом саветника. Привремена управа је замењена посебном Београдском администрацијом чији је први председник постао фелдмаршал, принц Александар Виртембершки, 7. септембра 1720. године. На тај начин је успостављена грађанска управа у Србији. Принца Александра је наследио генерал Марули, 1733. године, а последњи аустријски гувернер у „Краљевини Србији“ постаје, 1738. године, дотадашњи гувернер Влашке, фелдмаршал Георг Оливије де Валис. После 1718. године, формира се Војна крајина у Србији успостављањем 15 српских капетаната, а од 1725. године постоји 19 капетаната: Црнобарски, Прњаворски, Цикотски, Белоцрквански, Ваљевски, Осечиначки, Прањански, Чачански, Цветачки, Витановачки,


215

Митолошки зборник 39 Крагујевачки, Сталаћки, Параћински, Ресавски, Пожаревачки, Ћупријски, Хасанпаша-паланачки, Коларски и Грочански. Један од елемената Карађорђеве владарске идеологије и инвеституре базиран и на традицији аустријске Краљевине Србије, 17181738. године. Наслеђе хералдичке традиције аустријске Краљевине Србије уочили смо у грбовима на заставама и печатима устаничке Србије 1804-1813. године: крст са оцилима (Србија), глава дивљег вепра погођена стрелом (Трибалија), гола рука са исуканом сабљом (Рама-Босна), круна Краљевине Србије и укрштени топови. Овом приликом уочавамо и још важнији елемент који су они користили и који их је у исто време лимитирао, а то је готово идентична територија Краљевине Србије и Карађорђеве Србије. Иако под директном влашћу Аустрије и њених високих чиновника у Краљевини, у којој је Београд устројен као престоно место, Срби су били аутономни кнезови и капетани са посебним војним јединицама српске милиције.

Austrian Monarchy of Serbia and its insignias from 1718 to 1739, in state and legal tradition of Karadjordje’s ancestors and the first Serbian uprising The liberated territory of north Serbia is unofficially, legally constituted as Austrian “Monarchy of Serbia.” The headquarters of Monarchy is in Belgrade with a separate administration, led by the president, field marshal, prince Alexander of Württemberg. In a lately constituted “Monarchy of Serbia”, a temporary military administration under presidency of Generalfeldwachtmeister, count Josef Odvier with three counsellors, was first formed. The temporary administration was replaced by a distinct Belgrade administration the first president of which became field marshal, prince Alexander of Württemberg, on 7 September, in 1720. Accordingly, the civil administration was established. Prince Alexander was succeeded by general Maruli, in 1733, and the last Austrian governor in “Monarchy of Serbia” became a former governor of Wallachia, field marshal George

216


Аустријска Краљевина Србија и њене инсигније, 1718-1739. године Olivier, Count of Wallis, in 1738. After 1718, the Military Border was formed in Serbia, by establishing 15 Serbian captainates, and from 1725 there were 19 captainates of: Crna Bara, Prnjavor, Cikote, Bela Crkva, Valjevo, Osecina, Pranjani, Cacak, Cvetke, Vitanovac, Kragujevac, Stalac, Paracin, Resava, Pozarevac, Cuprija, Hasan-pasina Palanka, Kolari, and Grocka. One of the elements of Karadjordje’s ruling ideology and investiture, is based upon a tradition of Austrian Monarchy of Serbia, from 1718 to 1738. We noticed the heritage of heraldic tradition of Austrian Monarchy of Serbia in coats of arms on flags and seals of the insurrectional Serbia from 1804 to 1813: a cross with Ocilla (Serbia), a head of a wild boar hit by an arrow (Tribalia), a bare hand with a drawn sword (Rama-Bosnia), the crown of the Monarchy of Serbia and crossed cannons. On this occasion we perceive one important element that they used and that limited them at the same time – an almost identical territory of the Monarchy of Serbia and Karadjordje’s Serbia. Regardless of the fact that they were under the direct rule of Austria and its high officials in the monarchy, in which Belgrade was constituted as the capital town, Serbians were autonomous sovereigns and captains with separate military units of Serbian militia.

Литература: Андрејић Ж. (2000). Владари Трибала, Рача-Београд. Андрејић Ж. (2003 а). Владарска идеологија, инвеститура и инсигније Карађорђевића и њихове задужбине 1804-2004, Митолошки зборник 9, Рача-Београд. Андрејић Ж. (2003 б). О Карађорђу и Старовишевцима, Митолошки зборник 8, Рача-Београд. Андрејић Ж. (2013). Карађорђе Васкрс Србије, Београд. Андрејић Ж. (2014). Историја Крагујевца од XII до XIX века, Рача. Андрејић Ж. (2017). О Србима, турским спахијама и спахијама из Шумадије из рода Млатишуме у XVII веку. У: Тополски записи VI, Топола. Веселиновић Р. (1994). Србија под аустријском влашћу 1718-1739. У:


217

Митолошки зборник 39 Историја српског народа, IV, Београд. Вукићевић М. (1981). Карађорђе, I, Београд. Грдинић Н. (1997). Семантика грбова, застава и печата Карађорђевог доба. У: Карађорђеве војводе у историји, епу и драми, Велика Плана. Живојиновић Д. (1988). Петар Карађорђевић живот и дело – у изгнанству 1844-1903. године, Београд. Јовановић М. (1938). Прилог о насељу Вишевца, Скопље. Каниц Ф. (1904). Србија, Београд. Костић М. (1938). Станиша Марковић Млатишума оберкапетан крагујевачки. У: Гласник Скопског научног друштва XIX, Скопље. Љушић Р. (1993). Вожд Карађорђе, С. Паланка. Недељковић М. (1997). Сјеничани у Лепеници, Зборник Сјенице, 8, Сјеница. Палавестра А. (1997). Српска средњовековна хералдика, Београд. Пантелић Д. (1948). Попис пограничних нахија Србије после Пожаревачког мира. У: Споменик XCVI, Београд. Пецињачки С. (1977). Распоред домаће милиције аустријске Краљевине Србије у 1725. години. У: Зборник радова Народног музеја, VII, Чачак. Радић Р. (2001). Палавестре, Степковићи, Карађорђевићи, Београд. Руварац Д. (1896). Грб Требалије-Браничева-Шумадије!, Земун. Соловјев А. (1958). Историја српског грба, Мелбурн. Страњаковић Д. Карађорђе, Београд. Тричковић Р. (1968). Организација управе у Београдском пашалуку после Београдског мира 1739. године /Магистарски рад, Библиотека одељења за историју Филозофског факултета у Београду/, Београд. Тричковић Р. (2013). Београдски пашалук 1687-1739, Београд. Чубриловић В. (1974). Историја Београда, 1, Београд.

218


Аустријска Краљевина Србија и њене инсигније, 1718-1739. године

Аустријска Краљевина Србија 1718-1739. године

Карађорђева Србија до 1809. године


219


Грб аустријске Краљевине Србије на капији Карла VI тврђаве Београд

Грб Србије на Карађорђевом војводском барјаку

220


КРАЉ МИЛАН У ЗАПИСУ БУГАРСКОГ ВЛАДИКЕ 1899. ГОДИНЕ МИЛОРАД П. РАДУСИНОВИЋ ПРВА ГИМНАЗИЈА БЕОГРАД

АПСТРАКТ: Бугарски владика Климемт Трновски је оставио у својој преписци занимљив запис о српском краљу Милану Обреновићу 1899. године. Он се с њим сусрео на сахрани бугарске кнегиње Марије Лујзе. Ту су разговарали о разним темама које су се односиле и на српско-бугарске односе. КЉУЧНЕ РЕЧИ: Владика Климент Трновски, краљ Милан, Срби, Бугари, бугарска кнегиња Марија Лујза. Смрт младе бугарске кнегиње1 Марије Лујзе (1870-1899) оку1. Кнегиња Марија Лујза је рођена у Риму 1870. као прва кћи Роберта Бурбонског, бившег владара, кнеза Парме и Пјаченце и његове прве супруге Марије Бурбонске, кћерке пок. Фердинанда II, краља двију Сицилија. Бугарски кнез Фердинанд вјенчао се 1893. с Маријом Лујзом у мјесту Пионаре. У браку су добили синове Бориса и Кирила и кћи Јевдокију. Кнегиња је највише вољела Пловдив, гдје је несметано шетала и залазила у дућане (в. Блъгарска сбирка, год. VI, 1-й февруарий, София 1899, стр. 105-112).

МИЛОРАД П. РАДУСИНОВИЋ

221

Митолошки зборник 39 пила је бројне бугарске и друге званичнике. Поред осталих, био је присутан и руски генерал у име руског цара и бивши српски краљ Милан. Том приликом владика Климент Трновски2 је напоменуо да је кнегиња била католкиња, па је из дворца њено тијело пренијето у католичку цркву, јер је такав захтјев у телеграму поставио римски папа. У доцнијој процесији тијело кнегиње у златном ковчегу је застало код православне Саборне цркве у Софији, гдје су се окупиле истакнуте личности из земље и иностранства, а ту се нашао и некадашњи српски краљ Милан Обреновић (18541901) који је абдицирао 1889. године. Настала је необична ситуација да бугарска владарка католкиња буде испраћена уз нијеми испраћај православних вјерика и православног свештенства. Владика Климент Трновски је одлучио да пресијече ту нелагодност и да омиљена бугарска владарка буде испраћена достојанствено.

I Мисао о државном јединству Срба и Бугара је била присут на у вријеме друге владавине кнеза Михаила (1860-1868), а том 2. Васил Друмев (око 1841-1901) у младости припадао Београдском легиону који је, у борби против турске тираније, основао бугарски национални радник и књижевник Стефан Стојков Раковски (1821-1867). Осим у Србији, Друмев је провео неко вријеме у емиграцији у Влашкој. Доцније је 1871-1873. написао популарну драму “Иванко, убица Асена I“. Тек 1873. постао је свештеник, а хиротонисан је као трнавски митрополит 1884. под именом Климент Търнавски (Из архива на Васил Друмев Климент Търновски, ръкописи, материали и документи, подбрал и подготовил Дочо Леков, Литературен архив, том пети, Издавателство на Българската академия на науките, София 1973).

222


Краљ Милан у запису бугарског владике 1899. године идејом се заносио и краљ Милан који је 1885-1886. повео неуспјешан рат против Бугарске (у који је укључио и познате црногорске и херцеговачке прваке, поред осталих Пека Павловића и Мићу Љубибратића). У преврату 1886. оборен је бугарски владар Александар Батенберг, рођак енглеске краљице Викторије. Власт је преузела русофилска конзервативна странка, предвођена митрополитом Климентом Трновским и политичаром Цанковом. Нешто доцније и бугарски русофили су били потиснути, али судбина Александра Батенберга је одлучена. Отварало се питање ко ће бити на бугарском трону. Руски цар Александар III залагао се за црногорског кнеза Николу на бугарском трону, уз идеју да кнез Петар Карађорђевић преузме власт у Србији. Узнемирени Милан, чак и након тешког пораза с Бугарима, покушавао је, с ослонцем на Беч, да се домогне бугарског пријестоља. Ништа му није полазило за руком ни 1887. године. Одавно је изгубио наклоност Русије, а породични сукоб с краљицом Наталијом је преобликовао у спољнополитичко питање. Промјењиве ћуди, без обзира на вјештину и лукавство, није могао да придобије ниједну европску силу да подржи његове амбиције, па није постигао да буде озбиљан кандидат на бугарски пријесто. Европске силе, свака из својих побуда, ускратиле су му подршку. За владара је изабран Фердинад Кобург. Након 12 година од тог избора бугарског владара владика Климент се сусрео са бившим српским монархом који је некад тежио да персоналном унијом повеже Србију и Бугарску. Очигледно је бугарски владика искористио прилику да са краљем Миланом разговара о српско-бугарским односима. У писму бугарског владике Климента Трнавског из Софије 28. јануара 1899. године које је упућено Георгију Паунчеву и његовој жени Паскаљи (рођеној Друмева) помиње се да су на сахраМИЛОРАД П. РАДУСИНОВИЋ

223

Митолошки зборник 39 ни бугарске принцезе Марије Лујзе, поред краља Милана, присуствовали генерал Бибиков, изасланик руског цара Николе Другог, затим румунски генерал, турски високи функционери Абдурахман-паша, Асим-паша, Садик-паша, Кајсерт-паша и други: „... Већ бијаху загрмјели топови у знак тога да је процесија кренула из дворца. Брзо се окуписмо у цркви, изађосмо и испречисмо се се испред Саборне цркве. Процесија стиже. Католичко свештенство заокрену и зађе, чини ми се, укриво. Сви принчеви, краљевска величаства (Милан бијаше међу њима) и свакојаки великани, страни и наши, гурали су се око кочије с покривеним главама тј. с капама на главама. Код погребне кочије до нас ђакон (то је био Бугарин из Бесарабије с снажним гласом као бура) грмну “Благослови, Владико!“, ја и благослових, сви скинуше капе и прекрстише се (Кнез се прекрсти по православном). То остави снажан и веома пријатан утисак, посебно код православних конзула, доцније ми приђоше да изразе своју захвалност, највише Руси... Тад записах да се католичко свештенство сакрило позади нас, изгледаше некако смушено, али смирено. Сва Бугарска, и она која је придошла из унутрашњости била је веома задовољна због овог што је учињено...“ Званице су позване на ручак(парастос) у дворац, гдје га је бугарски кнез Фердинанд пред свима, каже бугарски владика, у знак захвалности, пољубио у руку: „... Али најзанимљивије бијаше да ме је срео српски агент и замолио ме да одем код Милана3 зато што је он тражио да ме види и да се упозна са мном. Ја отиђох и бијасмо веома љубазни један према другом. Он ми каза да је много слушао о мојој драми “Иванко“4 „Радујем се, додаде он, зато што смо ми Бугари и Срби једног рода, једне крви и једне вјере, браћа смо“. 224


Краљ Милан у запису бугарског владике 1899. године Ово, Ваше Величанство, рекох ја, право говорите. Због тога треба да живимо као браћа у миру, љубави и у сагласности... Он се насмија и стисну ми руку. Причао ми је о Београду у вријеме бомбардовања 1862. године,5 о паници која је захватила цјелокпуно београдско становништво и тако даље. Веома љубазно се поздрависмо и разиђосмо се... Но како да вам опишем тај гала ручак? Рећи “велики посао“ и да тако остане. Најтачније би било “ни са мислима да се искаже, ни са ријечима да се опише“. Покушах да га површно опишем, једино и једино да схватите како вам је стриц велики човјек! Једе, пије и разговара са Кнезом, министрима, престолонасљедницима, царским изасланицима и владарима (зар је мала ствар да сам разговарао с краљем Миланом?). О томе други пут, ако будем 3. Војислав Ј. Вучковић, Покушај краља Милана да се кандидује на бугарски престо(1887), Глас САН CCXXVI, Оделење друштвених наука, књ. 6, Београд 1957, ст. 121-137. Двије године касније, одкако му је пропао покушај да се домогне бугарског трона, 1889. краљ Милан је абдицирао у корист сина Александра. 4. Бунтовник Иванко је убио бугарског цара Асена (1196-1198), али је предњачио у свирепостима. И 1207. је приређивао гозбу и том приликом је допуштао да се, уз такву свечаност, кољу грчки ратни заробљеници (Константин Јиречек, Историја Срба, прва књига, Београд 1922, ст. 209, 213). Драма бугарског владике Климента Друмева “Иванко, убица Асена I“ била је веома популарна у Бугарској, а имала је одјек и у иностранству, што је забиљежио 1889. и часопис руских славјанофила (Славянския известия, 21 мая 1889, с. 533 ). 5. Након инцидента на Чукур-чесми, Турци су 1862. топовима бомбардовали Београд, што је у Европи неповољно одјекнуло. Милан је имао једва 8 година, али је видљиво да му се тај догађај из дјетињства урезао у памћење. Кнез Михаило је тада једва избјегао рат, па је успешном дипломатијом успио да 1867. постигне највише што је могао: турски гарнизони су у потпуности напустили српске градове.


225

Митолошки зборник 39 имао стрпљење да вам опишем величанствени догађај, или пак усмено да вам кажем (ако ме, разумије се, будете стрпљиво слушали) кад дођем у Трново“.

II Бугарски владика Климент Трновски је писао и својој синовици Рајни В. Друмевој, кћерки Величка 6. фебруара 1899. из Софије, гдје се поново осврнуо на сахрану бугарске принцезе Марије Лујзе, истичући на више мјеста, у преписци са својим рођацима, њену скромност и омиљеност у бугарском народу. Ни овом приликом није пропустио да истакне своје утиске о разговорима с краљом Миланом. Он је нагласио да бугарски народ “...оплакује доброту прве бугарске кнегиње коју смо имали након 500-годишњег ропства“. Бугарски владика се и у овом писму обраћа драгој синовици Рајни да јој пренесе своје утиске о сахрани Марије Лујзе, након које је ожалошћени бугарски кнез Фердинанд Кобург6 позвао уважене госте у дворац на ручак: „Погреб Кнегиње је протекао изузетно свечано. Пред Саборном црквом у Софији код погребне кочије и наше свештенство предвођено твојим стрицом Климентом упутило је свевишњем топле и свечане молитве за душу покојне кнегиње. Сви осташе дирнути и усхићени због тога. Готово сви странци-гости који су ту дошли од стране влада и држава изражавали су ми своје велико задовољство и одушевљење. Након пог6. Фердинад (1861-1948), бугарски цар из династије Саксе-Кобург-Кохари. За бугарског кнеза је изабран 1887. године. Након проглашења бугарске независности 1908. године прогласио се за цара. Послије пораза 1918. године, а прије мировног уговора у Неју, абдицирао у корист сина Бориса.

226


Краљ Милан у запису бугарског владике 1899. године реба сви смо били позвани у дворац на ручак. Тамо су се окупили разни достојанственици. Тамо бијаше и чувени Милан, бивши српски краљ. Ја се упитах са свима, па и са Миланом с којим сам разговарао доста времена. Можеш ли да претпоставиш, Рајна, он је сам пожелио да ме види и да се пита са мном, пошто је одавно чуо за мене, знајући да сам ја добар књижевник и добар патриота и додаде да су Срби и Бугари два братска народа који су једне крви, једне вјере... Рекох му да истину говори, да је највећа истина да су Срби и Бугари браћа, па зато међу њима треба да влада мир, љубав и сагласност и да велики злочин свакако прави онај који покушава да развали добре односе између та два братска народа... Тај се некако усиљено насмија, стисне ми руку и поклони ми се. Ја се удаљих... Видиш, Рајна, како је постао велики човјек твој стриц Климент: с царевима, кнезовима, генералима и другим великанима једе, пије, разговара... Е, зар је мала ствар да човјек прича с Миланом?“.7 Кад је Бугарска изненада прогласила уједињење Бугарске и Источне Румелије краљ Милан се побојао да Русија стоји иза тога и да је тада почео процес остваривања санстефанске Бугарске, па се упустио у непромишљен рат с Бугарима, што је довело до његовог политичког суноврата (в. С. Јовановић, Влада Милана Обреновића, Београд 1934, III, с. 219). Бугарски политичари (Ризов, Захаров и други) тражили су од Николе Пашића, који се након Тимочке буне 1883. склонио у Бугарску да не изгуби главу, да организује побуну у Србији и и збаци аустрофилски режим краља Милана, а Бугари би уклонили свог кнеза Александра Батенберга, па би заједнички под Ка7. Из архива на Васил Друмев Климент Трновски, том пети, 350-351, 358-359.


227

Митолошки зборник 39 рађорђевићима прогласили персоналну унију Србије и Бугарске. Међутим, Љубен Каравелов је, под притиском Енглеске, одустао од те замисли одмах након Пловдивског преврата. Идеја персоналне уније Србије и Бугарске је била и у плановима краља Милана. Али његова непостојаност, чести заокрети у политици, кад је више пута нудио и своју абдикацију на српском трону и готово истовремено и своју кандидатуру на бугарски пријесто, истичући да само Срби имају своју српску, словенску династију, док Бугари, Грци и Румуни имају наметнуте странце за владаре, увјерило је европске дипломате да Милан Обреновић није дорастао да му се понуди бугарска круна. Својом недосљедношћу и неозбиљношћу није уливао повјерење ни код оних европских сила који су га бодрили због антируске реторике. Краљ Милан није вјеровао ни у сопствену војску, јер је и у њој било подоста русофила. А ни моћни радикали и либерали Јована Ристића нису били за његову аустрофилску спољнополитичку оријентацију. Ослонац на Напредњачку партију није био довољан да се дуже одржи на власти. Зазирао је и од могућности да трупе Петра Карађорђевића, у повољном часу, продру преко Новопазарског санџака у Србију и озбиљно угрозе његов српски трон. Протјерујући београдског митрополита Михаила из Србије, краљ је непотребно удаљио и црквене кругове од себе. На крају своје владавине, у безизлазу, кад се успаничио да га може сустићи судбина бугарског владара Батенберга, омогућио је да се и утицајни митрополит Михаило врати из емиграције, пристао је да се донесе веома демократски устав (1888) и пусте из тамнице осуђени радикали, омогућујући и вјештом Николи Пашићу да поново политички дјелује. Чак и шеф Напредњачке странке Милутин Гарашанин није га подржао у породичној распри са краљицом Наталијом, омиљеној у српском народу. Тако уса228


Краљ Милан у запису бугарског владике 1899. године мљен и без некадашњег угледа, абдицирао је, али 1891. наговорио полицију да, без обзира на људске жртве, протјера популарну краљицу Наталију. Само неколико мјесеци касније примио је 2 милиона динара од руског цара да заувијек напусти Србију, чак је иступио из српског држављанства. Ипак, његова основна идеја међудржавног зближења Србије и Бугарске није била погрешна. Тек 1912. године, кад су Обреновићи постали политичка прошлост, Србија Петра I Карађорђевића, Бугарска, Црна Гора и Грчка склопиле су, уз активно посредовање Русије, Балкански савез с намјером да се ослободе османлијског јарма и избаце Турке из Европе.

Резиме На ручку након погреба младе бугарске кнегиње Марије Лујзе, 1899. године, бугарски владика Климент Трновски сусрео се са страним представницима, међу њима и с бившим српким краљем Миланом Обреновићем. Том приликом су отворено разговарали и о српско-бугарским односима. Сложили су се да ти односи, због блискости два народа, морају бити пријатељски и братски. Бугарски владика се повољно изразио о краљу Милану.

КОРОЛЬ МИЛАН В ЗАПИСЯХ БОЛГАРСКОГО ВЛАДЫКИ ОТ 1899 ГОДА На поминальном обеде, после похорон молодой болгарской княгини Марии Луизы в 1899 году, болгарский владыка Климент Трновски встретился с иностранными представителями, в числе которых присутствовал и бывший сербский король Милан Обренович. На той встрече они открыто беседовали и о сербскоболгарских отношениях и пришли к единному мнению, что отношения двух близких народов должны быть дружественными и братскими. Болгарский владыка благоприятно выразился о короле Милане.


229


230


Оригинални научни рад УДК: 94(497.11)"1903" 327(497.11)"1878/1903" COBISS.SR-ID 270330892

МАЈСКИ ПРЕВРАТ 1903. И ПРОМЕНА СПОЉНЕ ПОЛИТИКЕ СРБИЈЕ БРАНКО И. НАДОВЕЗА1 ИНСТИТУТ ЗА НОВИЈУ ИСТОРИЈУ СРБИЈЕ БЕОГРАД

АПСТРАКТ: Мајски преврат 1903. године Србију је у погледу спољне политике јасно одвео у савезништво са Русијом и западним силама, а против Немачке и Аустро-Угарске, дефинитвино је учврстио радикале на власти, а Србију под Карађорђевићима свео на уставну монархију. КЉУЧНЕ РЕЧИ: Мајски преврат, Обреновићи, Карађорђевићи, радикали, Србија, Русија, Балкан 1. [email protected]

БРАНКО И. НАДОВЕЗА

231

Митолошки зборник 39 Мајски преврат у Србији 1903. године и одлазак династије Обреновић изазвао је далекосежне последице за Србију, пре свега у ХХ веку - улазак у два светска рата и огромне људске губитке мерене милионима жртава. Преврат је политички и духовно утицао на велике промене државе Србије и целокупног српског народа, битно нас је приближио Русији и делимично западним демократијама, али је створио моћног непријатеља – Германе, оличене у Немачкој и Хабсбуршкој монархији. Период од Берлинског конгреса 1878. па до 1903. године у спољној политици Србије означен је као „године колебања, без праве политичке, културне и војне акције“. „После трговинског уговора дошло је на ред закључење политичког споразума. Србија и Аустрија закључиле су 16 јуна 1881 једну тајну конвенцију. Неколико дана раније склопљен је између Аустрије, Немачке и Русије „тројецарски савез“, чијим је одредбама дато право Аустрији да изврши анексију Босне и Херцеговине, и силе су унапред примиле могућност уједињења Бугарске са Источном Румелијом. Аустрија је тражила да учврсти своју владу у Босни, и у чл. 2 тајне конвенције унесена је одредба: ‘Србија неће трпети политичке, верске или друге мутње које би, полазећи са њеног земљишта, ишле противу Аустро-Угарске Монархије, подразумевајући ту и Босну, Херцеговину и Новопазарски Санџак’. С друге стране аустроугарска влада узимала је на себе сличне обавезе ‘у погледу Србије и њене династије’. Даље је Аустрија обећала да ће признати српску краљевину, када је ми будемо прогласили, и да ће нам пружити дипломатску помоћ за наше евентуално проширење према југу, изузев Новопазарског Санџака. И у осталим питањима Аустрија нам је обећавала своју дипломатску потпору, али смо и ми примили, у члану 4 конвенције, неку врсту 232


МАЈСКИ ПРЕВРАТ 1903. надзора над нашом спољашњом политиком: ‘Без претходног споразума са Аустро-Угарском, Србија неће преговарати о политичким уговорима нити ће такве уговоре закључивати ни са којом страном државом, и неће пустити на своје земљиште страну војску било редовну било нередовну, чак ни у виду добровољаца’. У случају рата Србија и Аустрија обавезивале су се узајамно на пријатељску неутралност.2 Опозиција, оличена пре свега у Народној радикалној странци, личности Николе Пашића и неким интелектуалцима и културним радницима Србије, осим унутрашњих проблема у Србији, земерала је власти и Обреновићима, краљу Милану и касније Александру, што не воде одлучнију политику према Косову и Македонији, и препушта их утицају Бугарске и Албанаца, што не ради на балканском савезу и приближавању Русији. „Колики је притисак био на српски живаљ у Старој Србији и Македонији кад су радикали почињали национални рад у 1887. под другом Симићевом владом и почетком 1889, после абдикације краља Милана, може се оценити по томе што у свој Македонији јужно од Шаре, у скопском санџаку косовског вилајета, у целом битољском и солунском вилајету, није било ни једне српске школе. Егзархат је ухватио у своју мрежу целу Македонију. Уредио је све захваћене епископије, на њихово чело поставио протојереје, урадио црквеношколске савете. Српске цркве и манастире поделили су између себе егзархија и патријаршија“.3 2. Илија Пржић – Спољашња политика Србије, Политика А.Д. Београд 1939, стр. 107. 3. Милош Трифуновић - Историја Радикалне странке, СРС, Београд 1995, стр. 374.


233

Митолошки зборник 39 Неуспешан рат са Бугарском 1885. године вођен је после њеног уједињења са Источном Румелијом и мир у Букурешту 19. фебруара 1886. године на којем је Србија добро прошла уз посредовање великих сила; то је додатно пољуљало углед династије Обреновић у Србији. Колебање Александра Обреновића у унутрашњој и спољној политици није дало резултата и он је покушавао да се прибли жи Русима, али да остане са Аустроугарском у добрим односима које је градио његов отац Милан. “Правац нашој спољашњој политици одређивали су у првом реду владаоци. До Берлинског конгреса Милан је био русофил, тада се у њему дешава прелом и он постаје аустрофил, што ће бескомпромисно остати до краја свог живота. Са својим аустрофилством он је показао много увиђавности. После Берлинског конгреса Аустрија је постала такав чинилац на Балкану, да смо јој ми морали попуштати, као што јој је у осталом и Русија попуштала. ′Захваљујући аустрофилству краља Милана, Аустрија не само није ништа предузимала противу наше државне самосталности, него нам је чак допуштала да прогласом краљевине утврдимо ту самосталност. Трговински уговор који је с нама закључила, дао је нашим аграрним производима повлашћен положај на њеним пијацама, - и наш привредни напредак после Берлинског конгреса стоји у тесној вези с тим трговинским уговором. И с политичког и с економског гледишта, аустрофилска политика краља Милана донела нам је знатне користи′. Због те политике он је сасвим покварио односе с Русијом, одрекао се Босне и обратио пажњу Македонији, коју је наше јавно мишљење због Босне скоро заборавило. У односима према Бугарској он је, насупрот идеји српско-бугарског братства, истакао идеју о српско-бугарској равнотежи. Најзад, за своје владе краљ Милан је водио три рата, и поред 234


МАЈСКИ ПРЕВРАТ 1903. заиста неповољних околности увећао је Србију за четири округа. Краљ Александар колебао се у својој спољашњој политици: кад је био под очевим утицајем водио је аустрофилску полити ку; кад је био под утицајем краљице Наталије или Драге окретао се Русији. За његове десетогодишње владе највећи успех у спољашњој политици био је тај што је у Македонији створена српска школска и црквена организација и заустављено побуга ривање те покрајине. Уз то и Милан и Александар урадили су много на реорганизацији и јачању наше војске, појачали стални кадар, повећали број официра, извршили наоружање модерним оружјем и унели у војску дух самопоуздања. Краљ Петар је наследио једну добро уређену, јаки и самопоуздану војску“.4 Александар Обреновић је почео да губи позиције у спољној политици у свим правцима, и према Бечу, према Русији и према Балкану. „У Бечу се у то време знало и то, да се краљ не може још дуго одржати на престолу. Назадовољство против њега било је толико, у свим круговима, да се неко зло могло очекивати сваког часа. Крваве демонстрације од 23. марта 1903. у Београду биле су прва опомена. Али место да оне одврате краља од даљих незаконитости, оне су га само раздражиле. Већ сутрадан после њих он је извршио нови државни удар, обустављајући устав и распуштајући Скупштину и Сенат, да после три четврти сата, изменивши што је хтео, поврати опет уставно стање. У нашој историји није било владара који се више и својевољније тит рао с правима и законима и са уставима своје земље, и то, на крају крајева, није могло да прође без тешких последица. И у 4. Исто, као нап.1, стр. 127.


235

Митолошки зборник 39 спољашњој политици он је остао без правог става и успеха просто зато што није могао да издржи на једној линији. Ни на једној страни није имао чврста корена и правих пријатеља. А он је, међутим, хтео да не остане пасивани да у великим обртима на Балкану, које је као сигурно очекивао и чак јавно предсказивао, не остане без добити за своју земљу. Последњи политички корак који је учинила његова влада био је овај. После првог неуспеха с терористичким акцијама у Солуну и Македонији Бугари су се тргли и понудили Порти преговоре. Бојећи се да Бугари, настављајући своју активност, не изазову нова посредовања у Европи, пошто су Русија и Аустро-Угарска већ кренуле питање реформи и израдиле програм за њих, султан је био спреман да се погађа с њима. То је збунило и Атину и Београд. Грчка влада учинила је представку Цариграду, да би свако једнострано погађање изазвало неповерење других хришћанских држава и народа и да би било врло опасно по мир на Балкану. Том кораку придружила се 28. маја и српска влада. У својој изјави она је рекла да би повлађивање једном елементу оштетило српске интересе, ‘и Србија према томе не може остати равнодушна’ “.5 Уз лоше потезе у унутрашњој политици, и лоше приватне потезе (женидба Драгом Машин), то је био почетак његовог личног краха, а и краха династије на самом почетку ХХ века. Тако је крајем маја 1903. године дошло до преврата и убиства краља и краљице, Александра и Драге, који је извела завереничка група официра. „Тешку и мучну ситуацију докрајчила је крвава ноћ између 28. и 29. маја. Повећа група официра, већином млађих, сковала је била заверу против краљевског пара и те ноћи упала у двор 5. Владимир Ћоровић - Историја Срба, Дом и школа, Београд 2003, стр. 700.

236


МАЈСКИ ПРЕВРАТ 1903. и убила краља и краљицу и још неколико других лица, као председника владе, министра војног, и краљичину браћу, која су својим понашањем изазвала другове на ту безобзирност. Сам чин, мада необичан ради учешћа официра у њему, да се разумети и донекле и правдати, али су биле сасвим излишне и за осуду извесне суровости после самог убиства. Али, сумње нема, земља је после те крваве ноћи одахнула. Нови режим донео је сасвим нови дух и нови полет. Период од 1878. до 1903. године пада међу најтеже и најмучније у новијој историји Србије. За тих двадест и пет година, и после ликвидације турских ратова и свега што је било с њима у вези, земља није доживела ниједног знатнијег стварног успеха, а претпела је, међутим, један осетан војнички пораз и неколико тешких унутрашњих криза. Било је и формалних побуна, и преких судова, и државних удара и дворских скандала, који су ишли на рачун образа земље. Обруч који се стезао око нас бивао је све јачи и опаснији“.6 Ова крвава ноћ и официрска завера је касније умногоме остала обавијена тајном, како су били организовани и ко их је организовао. „Већ је била образована, од официра и неколицине грађана, завера, којој је био циљ да уклони династију Обреновића и да доведе на престо династију Карађорђевића. Лажан порођај краљице Драге, демонстрације у Београду 23 марта 1903 год., које су биле скопчане с људским жртвама, а у којима је избило на површину незадовољство, не само против режима него и против династије, државни удар 25 марта, којим је за неколико сати укинут Устав, да се за то време обуставе неки закони и промене чланови судова и Сената, фалсификовани избори у 6. Исто, стр. 701.


237

Митолошки зборник 39 мају исте године, - све је то само појачало заверенике у њиховој намери, и учврстило код њих уверење, да ће извршење њиховога плана добити одобрење и санкцију од велике већине становништва. Ноћу између 28 и 29 маја официри завереници продрли су у двор, и ту су, на грозан начин, убили краља Александра и краљицу Драгу. Осим тога побијени су те ноћи министар председник, министар војни, краљев први ађутант и оба краљичина брата. Одмах после убиства војска је извикала за краља Петра Карађорђевића. После неколико дана састала се Народна Скупштина, која је прво вратила, са неким изменама, Устав од 1888 год., а затим изабрала за краља Петра I Карађорђевића“.7 Мајски преврат је био очекиван, али је ипак изазвао велико изненађење у српској и европској јавности, јер су се све водеће странке у Србији, поготову радикали и Никола Пашић, оградили од самог учешћа у преврату и убиства краља. „Усред тих догађаја, у ноћи између 28 и 29 маја 1903 краљ Александар и краљица Драга гину као жртве једне официрске завере. Завереници су те ноћи поубијали још неколико лица: председника владе, министра војног и краљичину браћу. Они су радили не из неког интереса, већ дубоко уверени да је режим краља Александра толико срозао и осрамотио земљу да је Александрово уклањање не само са престола већ и из живота једно патриотско дело. Александар је био једини живи члан династије Обреновића, која се њиме угасила. Народна скупштина, сазвана после 29 маја, изабрала је за краља Србије кнежевића Петра Карађорђевића, који је боравио као емигрант у Швајцарској“.8 7. Станоје Станојевић - Историја српскога народа, Београд 1926, стр. 390. 8. Исто као нап. 1, стр. 125.

238


МАЈСКИ ПРЕВРАТ 1903. Постављало се питање куда ће даље кренути Србија у унутрашњој и спољној политици, али се ипак ситуација врло брзо разбистрила. Краљ Александар Обреновић је уочи преврата потпуно лутао у спровођењу и спољне, а поготову унутрашње политике. „Раскидањем ове коалиције Краљ Александар је дошао у тешку ситуацију. Измењао је разне групе на влади и покушао са стварањем четврте партије. Све му је пропало и он 25 марта 1903 године укида Устав, доводећи на власт генерала Димитрија Цинцар Марковића, кога мали број политичара помаже. Заведен је чисто диктаторски режим, под којим су извршени избори, на којима је Андоновићево либерално крило добило већину. Официрска завера, склопљена у овим последњим бурним данима владавине Александра Обреновића и Краљице Драге уклонила је са престола династију Обреновића“.9 Мајски преврат 1903. године у Србији није наишао на посебну осуду, ни код већине војске, политичких странака, већине интелигенције и целокупног становништва. Русија је била суздржана, а на Западу преврат је само формално дипломатски осуђен, али углавном није се много знало о његовој суштини. „Док је тако унутра земља добивала нормалан изглед после једног револуционарног чина, споља је, међутим, било тешкоћа новој владавини у Србији. У западним земљама догађај од 29 маја 1903 није се ценио са психолошког гледишта, већ се на њега гледало са чисто формалне правне стране. Он је осуђиван као једно кривично дело, а није се улазило у мотиве и идеализам извршилаца мајског преврата. На западу као да су за9. Живан Митровић – Српске политичке странке, Политика А.Д. Београд 1939, стр. 94.


239

Митолошки зборник 39 боравили на чињеницу, да је Србија под владавином последњег Обреновића била на рубу моралне и материјалне пропасти. На челу земаља које су заузеле опозициони став према новом стању у Србији била је Енглеска, која је предлагала да све силе повуку своје акредитоване представнике у Београду. Енглеска влада повукла је свог посланика из Београда“.10 Краљ је остао без икаквих савезника у Србији, поготову се војска окренула против њега. „Лоше расположење према краљу подгревала је опозициона штампа. У њој су оштра пера књижевника одсликавала његов лик у најцрњим бојама. Нису то били обични новински чланци већ маштовите политичке приповетке писане са пуно сти ла. Оне су од краља начиниле праву карикатуру, а Србију представише као Домановићеву Страдију. У свему томе је било и претеривања, али временом су читаоци навикли да краља и државу гледају очима ироније и сарказма. Такво је писање налазило међу официрима верну публику. Оно их је наводило да поверују како је Србија постала најгора земља на свету а њен владар најлошији од свих владара. У њему су видели препреку свеколиком напретку и јачању отаџбине. То их је истински бринуло с обзиром на њен лош међународни положај. Рат на Балкану је могао избити сваког тренутка, а Србија није имала ни савезнике ни покровитеље. Изгубила је наклоност Русије, Аустрија није веровала Александру, а њој већина српских политичара“.11 10. Миливоје Поповић – Борбе за парламентарни режим у Србији, Политика А.Д. Београд 1939, стр. 90. 11. Радослав Веснић – Др Миленко Веснић, ФПН, Београд 2008, стр. 196.

240


МАЈСКИ ПРЕВРАТ 1903. Србија је после Обреновића кренула сасвим другим путем, јасно се окренула ка Русији и западним савезницима Францу зима и Британцима, али је отворено створила моћног непријатеља – Германе, оличене у Аустроугарској и Немачкој. „И заиста, силаском Обреновића са историјске сцене завршено је једно поглавље српске историје. Пред Србијом се отварао сасвим нов и другачији пут. Наступало је време уставности и парламентаризма. Такво, наговештавало је остваривање и националних тежњи. Разумљиво, оно неће бити ни мало идилично и безбрижно. Али на Балкану се то не може ни очекивати“.12 Овакав пут ће Србију касније сврстати на страну победника, али са огромним жртвама и нејасним националним циљевима. „Народ у југословенским крајевима под Аустро-Угарском желео је ослобођење, један врло велики део желео је и уједињење са Србијом, али тај народ није био још спреман, ни духовно ни материјално, да поведе сам једну акцију већега стила против својих угњетача. Организација аустро-угарске управе била је у формалном погледу савршена, тако да су борбени покрети маса били скоро искључени. Појединачне акције могле су само да воде до узнемиравања власти, али никако до оставрења великог народног задатка. Природно је да је међу Југопсловенима, као и међу свима народима Аустро-Угарске, било и елемената, који су били противни стварању независне Југославије и који су свим средствима хтели омести своје суна роднике који су деловали у противном правцу. Овај рад одметника народне мисли још више је утврђивао омладину у наме ри да убрза акцију“.13 12. Исто, стр. 198.


241

Митолошки зборник 39 Тако је мајски преврат 1903. године наговестио нову спољну политику Србије која је резултирала балканским ратовима у уједињењем Српства кроз Југославију 1918.

The may coup 1903 and a change in foreign policy of Serbia From the Congress of Berlin in 1878 until 1903, the Obrenovic dynasty pursued generally neutral foreign policy. They were cautious about Serbian action towards the south and they did not have a Yugoslavian programme. With the change of dynasty in 1903 and with the Karadjordjevic and radicals’ rise to power, Serbia gets oriented towards Russia and the Western powers and against Austria-Hungary and Germany, while the clear programme is made about liberation of Old Serbia and South Serbia, towards the Balkan League against Turkey. Yugoslavian programme towards west and Croats and Slovenes, and at the same time towards the overthrow of Austro-Hungary was made. It later produced good as well as bad consequences for Serbian people.

13. Никола Стојановић – Србија и југословенско уједињење, Политика А. Д. Београд 1929, стр. 10.

242


Оригинални научни рад УДК: 94(497.11)"18"(093.3) 34:929 Маленовић С. 929.52ОБРЕНОВИЋ(093.3) COBISS.SR-ID 270333964

ДИНАСТИЈА ОБРЕНОВИЋ У СЕЋАЊИМА СТЕВАНА МАЛЕНОВИЋА НИНОСЛАВ С. СТАНОЈЛОВИЋ1 ОШ „17. ОКТОБАР“ ЈАГОДИНА

АПСТРАКТ: Рад је заснован на подацима из делимично објављених сећања Стевана Маленовића (1830–1917), јагодинског адвоката и актера бројних дешавања у другој половини претпрошлог века. Између осталог, садржи и бројне непознате чињенице о тројици припадника династије Обреновић, Милошу, Михаилу и Милану. КЉУЧНЕ РЕЧИ: Стеван Маленовић, сећања, Милош Обрено1. [email protected]

НИНОСЛАВ С. СТАНОЈЛОВИЋ

243

Митолошки зборник 39 вић, Михаило Обреновић, Милан Обреновић Стеван Маленовић рођен је 1830. године у Јагодини, од оца Малена Јеремића, ћурчије јагодинског и мајке Стојанке, девојачко Младеновић. Четири разреда основне школе завршио је у родном месту, уз напомену да је учио и приватно код Михаила Ваљевца, суспендованог професора београдске гимназије. На његову препоруку примљен је у београдску Богословију, који је завршио са одличним успехом 1850 године. Службовао је као учитељ у Јагодини (1850–1852), практикант пожаревачког и јагодинског Окружног суда, односно Суда вароши београдске (1852–1856), млађи писар и писар друге класе Окружног суда у Крушевцу (1856–1860), писар прве класе и секретар Окружног суда у Крагујевцу (1860–1861), да би након оставке на државну службу, радио као правозаступник-приправник (1861–1863) у Јагодини. Положивши адвокатски испит, постаје први јагодински јавни правозаступник (1863–1865), потом адвокат у Ћуприји (1865–1868) и Београду (1868–1871). Као адвокат београдски изабран је 1869. године за народног посланика у Великој уставотворној скупштини, за варош Јагодину. Због сукоба са тадашњим министром правде Радивојем Милојковићем, вратио се у родну Јагодину, где је наставио са адвокатуром (1871–1877). За време српско-турских ратова 1876–1878. године био је ангажован као неборац и обављао је дужност магационера у Јагодини, за људску и сточну храну. Поново прелази у државну службу, поставши секретар Министарства грађевина (1877–1880), односно секретар треће класе Касационог суда у Београду (1880–1882). Због чланства у Народној радикалној странци, које је негирао, отпуштен је из државне службе, тако да се вратио у Јагодину и све до 1901. го244


Династија Обреновић у сећањима Стевана Маленовића дине бавио се адвокатуром. Повремено је овај посао обављао и у суседној Ћуприји. На дужности вишег контролора прве класе Железничке дирекције био је од 1901. до пензионисања наредне године. Након тога је дуги низ година у Јагодини обављао адвокатску праксу. Био је одликован орденима Таковског крста III (1898) и II реда (1901). У браку са Перком, рођеном Стојковић, унуком гласовитог устаничког војводе Миленка Стојковића, склопљеним у Јагодини 1856. године, имао је десеторо деце. Преживело је њих шесторо, ћерке Катарина, Даринка, Ружица, Лепосава и Смиљана и син Владимир, потоњи срески начелник. Једини унук, од ћерке Даринке, био му је прим. др Божидар Арамбашић, лекар београдски. Венчани кум, Перкин и Стеванов, био је Јагодинац Стефан – Стевча Михаиловић, државник и политичар српски, један од најистакнутијих Срба тог времена. Стеван Маленовић преминуо је 20. фебруара 1917. године у Јагодини, у 88. години живота од старости и изнемоглости. Његов гроб на Старом јагодинском гробљу је девастиран. (Перуничић Б. 1975: 1794–1806; Грбовић Д. 2006: 115–119; Станојловић Н. 2003: 155–157; Мајданац Б. 2004: 188) У Архиву Србије, у фонду Поклони и откупи, чувају се аутобиографске белешке Стевана Маленовића , које је он записао на 23 листа, током 1910. године, у свом летњиковцу на јагодинском Ђурђевом брду. Занимљиво је да су се Маленовићеве белешке, под насловом Записник о животу и раду Стевана Маленовића. Аутобиографске белешке, нашле у овој истраживачкој институцији још 1912. године, након поклона самог аутора, односно да их је делимично, без коментара и научног апарата, објавио Бранко Перуничић, у документарној моноНИНОСЛАВ С. СТАНОЈЛОВИЋ

245

Митолошки зборник 39 графији о Светозареву (Јагодини) 1975. године. (АС, ПО, 147155/1912; Мереник С. 2001: 294; Перуничић Б. 1975: 1781–1806) Маленовићеве белешке подељене су у неколико одвојених и посебно насловљених записа. У првом од њих Књаз Милош и Стевча Михаиловић (Огледало интригашке вештине и поштења) живо се присећа догађаја насталих у време и непосредно после Светоандрејске скупштине, током зиме 1858. и пролећа 1859. године, када је враћена династија Обреновић на српски престо, а до доласка старог и болесног кнеза Милоша у Србију, државом је управљао Стевча Михаиловић, као књажев местозаступник. Коментаришући одлуку кнеза Милоша да, уместо тројице предложених намесника, који би вршили власт у Србији до његовог повратка из Букурешта, изабере само једног од њих Стевчу Михаиловића, Маленовић износи врло живописно читав низ детаља, који говоре о сплету интрига Стевчиних непријатеља, са циљем да га заваде са новим/старим српских владарем. Ту се нарочио истицао свештеник Хаџи Дина Јовановић, који је кнезу пренео, између осталог, и детаље величанственог дочека Стевчиног у његовој родној Јагодини, у коју се вратио из Београда са чином ђенерал – мајора и звањем председника Државног савета. Интриге су сваког дана расле, да је у више наврата кнез Милош , јавно и путем писама, позивао Стевчу да се окане дружења са бившим вођама Светоандрејске скупштине и републиканцима, који раде на томе, да они кнезу заповедају, а не да га слушају. Решивши да прекине са овим Стевча се појавио пред кнезом и затражио од њега објашњење. Лукави Милош му се обратио речима: Је ли Стевча, зар и теби не ваљају Обреновићи, те оћеш да са твојим републиканцима за књаза доведеш у Србију руског принца, оца ли ти кујунџијског. Стевча, 246


Династија Обреновић у сећањима Стевана Маленовића навикао на Милошеве провокације, одговори му: Ко ти то казао господару, то није истина! А кнез ће: Е, ко ми је казао, нећу теби да се исповедам! А онда је, после краће паузе, изјавио да му је то рекао италијански конзул Астенго, кога је Милош звао Станко. Стевча се онда упутио код италијанског конзула, који није знао ни речи српског језика, и који је негирао Милошеве речи. Вративши се код кнеза, Стевча је истакао да су све то сплетке и интриге против њега изречене, а да је он привржен династији. Онда је кнез Милош одреаговао речима: Добро, добро, знам ја тебе,ти си мој, ти си мој, алудирајући на чињеницу да је Стевчина прва жена Мирјана, била братаница Милошева, односно ћерка његовог полубврата Јакова Обреновића. Међутим, сви Стевчини аргументи су нестали доласком кнеза Михаила на власт, који је сумњао у његову оданост, поверовавши интригама, па га је исте 1860. године и пензионисао. Стевча је, због тога био толико љут на Михаила, да је чак пред његово убиство, на молбу кнежеве сестре, која дословце гласи: Зашто зете, не одеш до Мике и не кажеш му да ће да погине и да се спрема завера противу њега!, одговорио: Кнез слуша друге – нове пријатеље, а не мене, и зато нећу да му одем, па ма и ја одмах погинуо! Све ово напред изнето је Стевча Михаиловић казивао своме куму Стевану Маленовићу, 24. априла 1868. године у Јагодини. И о трећем Обреновићу, кнезу и краљу Милану, Маленовић нам је оставио вредне податке. У опширном одељку О краљу Милану Обреновићу, са поднасловом Зликовац, пише о односу српског владара према тадашњим истакнутим члановима Народне радикалне странке, фокусирајући казивање на Јагодину. Нарочито су интересантни детаљи о сумњама краља Милана да је Милан Д. Раденковић, угледни Јагодинац, индустријаНИНОСЛАВ С. СТАНОЈЛОВИЋ

247

Митолошки зборник 39 лац, народни посланик и председник јагодинског одбора Народне радикалне странке, коме је Стевача Михаиловић био деда по мајци, заправо завереник противу престола Обреновића. Следи и одељак О Тополској буни, са поднасловом Крволок, где Маленовић врло аргументовамо и пластично даје опис овог дођаја из 1878. године, који се трагично завршио и за њене главне актере, као и за ђенералштабног потпуковника Јеврема Марковића, који у истој није ни учествовао. Коментаришући велику мржњу Милана Обреновића према Јеврему Марковићу, Маленовић истиче: Јеврем је морао да плати главом, јер је сазнао, на своју несрећу, да књаз Милан није прави Обреновић, по томе што је мати Миланова рано по венчању, напустила свога мужа, односно да је имала јоште два ванбрачна сина са руминским кнезом Кузом. Своје сећање на Тополску буну и догађаје око ње, као и понашање владара и политичара, који су симпатисали или нису злосрећног Јеврема Марковића, од Стевче Михаиловића до Милана Пироћанца, педантни мемоариста завршава речима да је ова буна била угођена и напакована, да се један храбар официр уклони . (АС, ПО, 147–155/1912; Перуничић Б. 1975: 1782–1784, 1787–1788, 1792–1794) Аутобиографске белешке Стевана Маленовића, дуговеког адвоката јагодинског, иако делимично субјективна, дају одличну слику једног времена, као и описе људских судбина из истог, а нарочито су значајна, јер доносе до сада, непознате податке о тројици владара из династије Обреновић, Милоша, Михаила и Милана. Остављамо далеко педантнијим и приљежнијим истраживачима богате прошлости српске да овај вредан историјски извор још више проуче и презентују, као стручној, тако и лаичкој јавности.

248


Династија Обреновић у сећањима Стевана Маленовића

Необјављени извори: Архив Србије – Поклони и откупи, 147–155/1912 (Записник о животу и раду Стевана Маленовића).

Објављени извори: Перуничић Б. (1975) Град Светозарево 1806–1915, Београд.

Литература: Грбовић Д. (2006) Стеван Маленовић – носилац ордена Таковског крста II степена, Зборник радова Музеја рудничко-таковског краја, 3–4, Горњи Милановац. Мајданац Б. (2004) Народна скупштина Србије – од обичајне установе до савременог парламента (1804–2004), Београд. Мереник С. (2001) Необјављени мемоарски списи, Писмо, зборник радова, Београд. Станојловић Н. (2003), Тестамент Стефана Стевче Михаиловића, Корени, I, Јагодина.

Резиме Историографска наука је досад неправедно заобилазила сећања Стевана Маленовића (1830–1917), јагодинског адвоката и народног посланика, похрањених још јод 1912. године у Архиву Србије. Иако, углавном третирају локалне теме и догађаје, везане за Јагодину у претпрошлом веку, у истим се могу наћи и досад незабележени подаци и цртице о тројици припадника династије Обреновић, Милошу, Михаилу и Милану.


249


La dynastie des Obrenovic dans les memoires de Stevan Malenovic Résumé La science historiographique a injustement laissé dans l'ombre jusqu'à ce jour les mémoires de Stevan Malenovic (1830-1917), avocat et député de Jagodina, ces mémoires ont été exhumées des archives serbes ou elles dormaient depuis 1912. Bien qu’en général, les thêmes de l'étude traitée abordent des sujets et des événements locaux, en rapport avec Jagodina, en remontant jusqu'à l'avant des faits inédits jusqu'à nos jours à propos de trois membres de la dynastie des Obrenovic, Milos, Mihailo et Milan.

250


РУСКА ВИЈЕСТ О СМРТИ КНЕГИЊЕ ЗОРКЕ

МИЛОРАД П. РАДУСИНОВИЋ ПРВА ГИМНАЗИЈА БЕОГРАД

АПСТРАКТ: У руском словенофилском часопису “Славјанские известија“ објављен је већи чланак посвећен изненадној смр ти кнегиње Зорке, кћери кнеза Николе I Петровића Његоша и супрузи кнеза Петра Карађорђевића. Анонимни дописник овог руског гласила с Цетиња с топлином је писао о личности покојнице. КЉУЧНЕ РЕЧИ: кнегиња Зорка, кнез Петар Карађорђевић, кнез Никола, кнегиња Милена, Црна Гора, Русија. Водећи руски словенофилски часопис је објавио 31. марта 1890. вијест о смрти кнегиње Зорке.1 У цјелини преносимо вијест преведену на српски језик: 1. Славянские известия, № 13, 31-III- 1890, с. 248. Писац чланка је највјероватније историчар Марко Драговић (1852-1918).


251


ЦРНА ГОРА ЦЕТИЊЕ, 12. марта (дописник “Слав. Изв.”) Одавно нисам писао у посљедње вријеме и сад сам се веома нерадо латио пера и тешка срца како би вам јавио о нашој несрећи коју, у дубини душе, носи сад, заједно са својим кнезомгосподарем, цијели црногорски народ. Код овог народа свака је радост и свака жалост владајуће куће – заједничка ствар, од учешћа у њој нико није искључен. Како се кнез као отац бринуо о сваком свом Црногорцу, па и о оном посљедњем , тако је и сваки Црногорац предан свом душом свом “господару“. О том морам напоменути да би лакше разумјели нашу тугу поводом преране смрти најстарије кћерке кнежеве, Зорке Николине, супруге кнеза Петра Александровића Карађорђевића.2 Како вам је познато, кнегиња Зорка, живећи у Бару, родила је у недјељу (25. фебр.) трећег сина и њено здравље је било задовољавајуће, кад су одједном, у уторак (27. фебр.) љекари Симоновић и Ковачевић констатовали да се појавио перитонит (упала трбушне марамице - пр. М. П. Р.). Након тога позвани су чувени гинеколози (доктори Рокитански и Браун) из Беча и 2. Зорка Петровић Његош (1864-1890), најстарија кћи кнеза Николе (18411921. године, владао 1860-1918) и кнегиње Милене удала се 1883. за кнеза Петра Карађорђевића (1844-1921) који тад није могао да се врати у Србију. Србија је, под влашћу краља Милана Обреновића (1854-1901), одмах прекинула везе с Црном Гором, а односи су се почели обнављати тек након Миланове абдикације 21. фебруара 1889. године. Кнегиња Зорка родила је најприје кћер Јелену Карађорђевић, која се 1911. удала за великог руског кнеза Јована Константиновича Романова. Затим је двије године касније, након рођења кћери Јелене, родила сина Ђорђа, а 1888. на Цетињу је родила и сина Александра, доцније престолонасљедника Краљевине Србије и краља Југославије (19211934). Родила је и трећег сина, али он није дуго поживио.

252


Руска вијест о смрти кнегиње Зорке окупио се цијели кнежевски дом, али кнегиња Зорка умрла је око поноћи, 4. марта, не дочекавши докторе из Беча. Ђорђе Карађорђевић у својим успоменама (Истина о мом животу, Београд 1969, ст. 28-31) је записао и ово: “...Атмосфера је нарочито озбиљна зато што се чека блиски порођај моје мајке. Лекар из Европе је већ стигао, а оца нема. Морао је да буде ту, обећао је мајци да ће доћи, и његова одсутност значи само бригу и зло... Тај страх за живот мог оца и брига за здравље моје мајке испуњавају целу кућу, - а ја не разумем шта је то што лебди у ваздуху и чини брижним сва лица око мене... Као да све то осећа и моја детиња душа док стојим у холу, заборављен од свих... Врата мајчине собе нагло се отварају. Мати је чула оца. Бацила је рад с којим је покушавала да заборави бригу и сада му лети у сусрет... Стрепила је данима, веровала је да је изгубљен, да га никада неће видети, - а он долази...Деда је потрчао за мајком, покушава да је задржи, да је бар мало обузда и примири, али она се отрже из његових руку... Отац је жив и стигао је... Нико нема право да јој смета, нико не може да јој ускрати радост поновног сусрета, - и она, гласно се смејући, раздрагана, препорођена, лети у сусрет оцу који шири руке. И тада, док хоћу и сам да потрчим - догађа се нешто страшно...Узбуђена, задихана, јурећи, мати се заплиће на басамаке и пада... пада...Чујем њен врисак, меша се са избезумљеним узвицима оца који покушава да је придржи, -да је подигне... Отац је већ подигао мајку и носи је на рукама. Лице му је изобличено од страха и он посрће... а на врху степеништа, блед и занемео, стоји деда... Не може ни да се макне и само беспомоћно шири руке... Неко јеца, неко нешто говори, а све надвисују очеви узвици: “Лекара, брзо лекара“... Дотрчао је лекар, рукама раздваја гомилу и надноси се над мајком... МИЛОРАД П. РАДУСИНОВИЋ

253

Митолошки зборник 39 Смрт моје мајке, која је наступила нешто доцније, потпуно је изменила изглед куће и живот у њој. Одмах по сахрани, на коју нису водили нас децу, отац се заворио у своју собу. Не излази, не отвара врата никоме. Данас када се са љубављу сећам оца из тих давних дана разумем потпуно зашто је после смрти моје мајке веровао да му је живот уништен и завршен. -Мој отац је имао близу четрдесет година када се оженио младом лепушкастом кнегињицом, -двадесет година млађом. -Мати се била тек вратила из Русије, где се васпитавала и школовала у ...царском интернату за племићке кћери. Имала је много просилаца, а удала се за мога оца, изгнаника једне земље, потомка једне династије и претендента на један престо, на коме је чврсто седела друга династија. Мислило се да је то био брак из рачуна, а био је то само брак из љубави. Мати није могла да има илузија о престолу и свесно је ушла у живот неизвесне будућности...Туга је ушла у владајући дом...пренела се на Цетиње и целу Црну Гору...“. Вијест о Зоркиној смрти муњевито се проширила по Црној Гори. Породична жалост и црногорски народ који је из свих крајева долазио на „покајање“,3 то је - призор који је цијепио срце, запањујући странце и дипломате, како се види, никада им се није предочило као сада како су блиске везе које спајају цијели црногорски народ с владујућом кнежевском кућом. Независно од љубавних саосјећања према кнезу Николи, кнегиња Зорка била је позната по својој благородној и топлој души, за сваког широке руке, њежног срца; она се саосјећала са свим несрећама који су у више наврата погодиле пострадали народ, коме је она помагала гдје је стигла. Кнегиња Љубица - Зорка 3. И данас се у Црној Гори задржао израз-покајање, што означава долазак на сахрану. Сва покајања су протицала уз лелеке и тужбалице.

254


Руска вијест о смрти кнегиње Зорке била је душа од човјека. Ваља напоменути да је она стекла у Русији примјерно васпитање4 истинске православне кнегиње, њеном срцу је било блиско све што се тицало Словенства, лијепа књижевност, свакојаки успјеси Русије, Срба и других Словена стално су је занимали. Жарко је жељела да још једном види Русију, да се још једном лично захвали добротворној Царској Породици5 за васпитање које је добила, што јој је остала посљедња жеља. Црногорци су посебно обожавали милу, благу, једноставну и искрено душевну патриотку. Катафалк6 је био постављен у спаваћој соби кнегиње Зорке. Посмртни остаци изложени су за народ који се у гомилама сливао око дворца кнеза Карађорђевића.7 Пренос тијела у цркву се обавио 6. марта, након чега је, уз свечану церемонију и

4. Основно васпитање и образовање кнегиња Зорка је стекла у институту Смољни у Санкт Петербургу, гдје су се васпитавале благородне дјевице из племићких породица. 5. Ријеч је о руској царској породици Романов. 6. Свечани одар на који се ставља покојник, односно покојница. 7. Дворац кнеза Петра Карађорђевића и родна кућа његове дјеце се доцније преобратила у зграду посланства Краљевине Србије.


255

Митолошки зборник 39 чинодејствије преосвешеног митрополита Митрофана8 и цје локупног свештенства, предато земљи у 3 часа поподне. Кнезу и кнегињи Милени9 саучешће су изразили у име Руског Цара10 и других Узвишених Чланова Царске Породице, а такође у име аустријског и њемачког цара, султана,11 у име Велике Британије, Француске, Италије и у име српског регентства12 и краља,13 у име Грчког краљевског дома14 и других. Дипломати су у име њихових владајућих кућа положили вијенце 8. Бан, Митрофан (Грбаљ,1841-Цетиње, 1920), посљедњи црногорски митрополит прије обнове Српске патријаршије 1920. Монашко образовање стекао у манастирима Савини и Прасквици. У Прасквици је неко вријеме био управник манастира, а 1869-1879. управљао је манастиром Морача. Храбро је бранио манастир Морачу 1877. године („Честити игуман Мораче, потоњи митрополит црногорски Митрофан, пролијетао је на коњу с крстом у руци редове Морачана посред најжешћега огња пушчанога и храбрио их на одбрану светиње“, записао је кнез Никола I Петровић Његош). Организатор црквеног живота и духовних судова у Црној Гори, важио је за доброг администратора, а митрополит је био 1884-1920. године. Стекао је углед и као богословски писац. 9. Милена Вукотић (1847-1923), кћи војводе Петра Вукотића и супруга Николе I Петровића Његоша (1841-1921), књаза од 1860. и од 1910. године краља Црне Горе. 10. Руски цар Александар III Романов (1845-1894), син Александра II (18181881), након авганистанске и бугарске кризе (1885-1886) приближио се Француској. Подржао је изградњу транскаспијске и трансибирске жељезнице. 11. Франц Јозеф (1830-1916), владао од 1848, аустријски цар и угарско-хрватски краљ. Владар апсолутиста, усмјерио политику као југоистоку Европе, доживио низ породичних трагедија: супругу Елизабету убио је 1898. један анархиста, син и престолонасљедник Рудолф извршио је самоубиство 1889. године, најзад синовац и престолонасљедник Франц Фердинанд је убијен у Сарајеву 1914. године. 12. Регенти, тј. краљевски намјесници малољетног краља Александра Обеновића су били: Јован Ристић, генерали Коста Протић и Јован Бели-Марковић.

256


Руска вијест о смрти кнегиње Зорке на сандук благопочивше кнегиње и присуствовали без изузет ка током погребне церемоније, а истовремено се цијели црногорски народ претворио у једну ожалошћену, расплакану породицу. Недавно је наша кнежевска кућа испољила душевно саосјећање према народу, испољавајући жаљење што су толике јуначке породице, због неродице, биле прунуђене да напусте своје огњиште, а сад цијели народ дијели искрено сву тугу кнежевске куће, па својим саосјећањем олакшава њихову жалост. Ових дана је добијено од Светог Правитељствујшчег Синода из С. Петербурга за Црногорце који гладују поново 94.524 франака тако да је до данас укупно пристигло 271158 франака“.15

Резиме Часопис руских словенофила «Славјанскије известија» објавио дужу вијест о смрти кнегиње Зорке, најстарије кћерке црногорског кнеза Николе и супруге српског кнеза Петра Карађорђевића. Детаљно су описане околности смрти младе кнегиње (1864-1890), мајке кћери Јелене и синова Ђорђа и Александра. Доста простора је дато опису жалости која се пренијела на владућују породицу Петровића Његоша и цијелу Црну Гору. 13. Пошто је краљ Милан (1854-1901, кнез од 1876. године, краљ од 1882. године) абдицирао 1889. године, нови српски краљ био је његов син Александар Обреновић (1876-1903). 14. Грчки краљ Ђорђе (1863-1913), син данског краља Кристијана дошао је као енглески кандидат на грчки пријесто. 15. Занимљиво је да дописник руског гласила помиње неродицу и тешке економске прилике у Црној Гори, не заборављајући да помене солидарност Русије у борби против глади у Црној Гори.


257


РУССКОЕ СООБЩЕНИЕ О СМЕРТИ КНЯГИНИ ЗОРКИ Неожиданная кончина княгини Зорки (1864-1890) глубоко потрясла Черногорию. Зорка была старшей дочерью черногорского князя Николы, воспитанницей русского Института благородных девиц (Смольный), ставшая в 1883 году супругой князя Петра Карагеоргия (1844-1921), который находился в изгнании, в городе Це тинье. После семейной трагедии вдовец, князь Петар, воспитывал дочь Елену и сыновей Георгия и Александра.

Фотографија кнегиње Зорке у руској штампи

258


Оригинални научни рад УДК: 061.27:929.52КАРАЂОРЂЕВИЋ 323.1(=163):316.75(497.1)"1929/1941" COBISS.SR-ID 270335756

КАРАЂОРЂЕВ ДОМ У РАЧИ И СРПСКОЈУГОСЛОВЕНСКА ИДЕОЛОГИЈА ДИНАСТИЈЕ КРАЂОРЂЕВИЋ ПОСЛЕ 1929. ГОДИНЕ ЖИВОЈИН Р. АНДРЕЈИЋ1 ЦЕНТАР ЗА МИТОЛОШКЕ СТУДИЈЕ СРБИЈЕ РАЧА – КРАГУЈЕВАЦ

АПСТРАКТ: За разумевање грађевинског концепта Карађорђевог дома у Рачи мора се имати у виду симболика задужбинских грађевина Карађорђевића које су реализоване у српскоправославном духу а чије су се идеолошке поруке преливале у 1. [email protected]


259

Митолошки зборник 39 колективно памћење српског народа али се мора имати у виду и нови хибридни, југословенски концепт краља Александра I Карађорђевића. Изградњом Карађорђевог дома, 1932. године, реализована је идеја о стварању још једне меморије родоначелника династије, рођеног у оближњем селу Вишевцу, и актуелног владара свих Срба и Југословена. Идеологија интегралног југословенства краља Александра I се, ипак, ослањала на екслузивне српске историјске вредности: Св. Саву, родоначелника Карађорђа, Први српски устанак и победу српског оружја у Великом рату. КЉУЧНЕ РЕЧИ: Вишевац, Карађорђе, Карађорђев дом, Рача, Први српски устанак, Србија, Југославија, Александар I Карађорђевић Животни круг Ђорђа Петровића Карађорђа, вође Првог српског устанка и обновитеља Србије, покренуо се и затворио у његовом завичају који представља област Централне Шумадије: Вишевац код Раче, где се родио 3/16. новембра 1762. године; Топола са околином, његов утврђени дом као престоно место, Орашац код Аранђеловца, где је подигао Први српски устанак за ослобођење од Турака, 2/15. фебруара 1804. године и Радовањски Луг код Велике Плане, место његове трагичне смрти, 13/26. јула 1817. године. Најужи завичај Карађорђев су село Вишевац и Топола у којима је био дом његовог оца Петра и мајке Марице, где се родио, дорастао до оружја и одакле је управљао обновљеном српском државом. Зато, Вишевац, Топола и Орашац имају владарску и династичку ауру, у којима су се историја, државност, народ и појединац као категорије српства спојили у јединствену целину. Исто тако и сви споменици различитих провинијенција саграђени од стране Карађорђа, његових потомака и 260


Карађорђев дом у Рачи и српско-југословенска идеологија народа у Вишевцу, Тополи, Орашцу и Радовању постају заокружена и коначно највиша митско-идеолошка вредност српске нације и њених историјских простора. Они су, заправо, у средишту једне профане религије – културе сећања. Перманентна еманација сећања у колективно несвесном народа прелама се и кроз генерисање нуминозне иконе династије чији је он родоначелник. Рађање националног великана, заправо, означава и почетак велике епохе народа коме припада и његове државе коју је васпоставио. У складу са тим, место рођења Вожда Карађорђа је у свести и понашању нације, а поготову његовог ужег завичаја, добило особености централног митског простора. Петар Јовановић се са својом мајком, ћерком никшићког кнеза Дурутовића, доселио у Вишевац и саградио дом, 17201725. године, а у суседни Мраморац се населио његов млађи брат Мирко. Једна њихова неименована сестра била је удата за Сима Рашовића, главара Куча. Са собом је Петар донео оружје и алајбарјак седам брдским племена свога оца Јована и праде де Ђорђа, који су били војводе и алајбарјактари Васојевића и „седам брдских племена“. (Андрејић, 2004 а, стр. 11-20; Андрејић, 2011, стр. 211-215) Петар се оженио Марицом Живковић из Маслошева и засновао велики земљишни посед у Вишевцу: Петрово поље, брдо Градиште са великом шумом, ливаде крај реке Раче са воденицом, Трмчиште и Торине. У Вишевцу им се родило петоро деце: Ђорђе, Марија, Милица, Марко и Маринко. (Андрејић, 2015, стр. 40) Карађорђа је крстио стари Стојак, такође пореклом из Васојевића. Иако је Карађорђев отац Петар приликом бега од освете Турака запалио своју кућу и окућни цу и са породицом напустио Вишевац, око 1774. годне, њихова веза са родним крајем је и даље била жива. Многи Вишевци и Лепеничани су са њим хајдуковали и били његове верне војвоЖИВОЈИН Р. АНДРЕЈИЋ

261

Митолошки зборник 39 де и саборци: војвода Павле Цукић, капетан Живко Цукић и бимбаша Срећко Стевановић из Крчмара; војвода Милош Радојевић, Гаја Пантелић са синовима и Радивоје Арнаутовић из Саранова; капетани Димитрије и Ђорђе Парезани из Брзана; бег Јован Стојаковић, Ђорђиц Лукић, имраор Неша Срећковић, Петар Илијев Војновић, Добривоје Белош, Радојко, Павле, Симеун и Радован Стојаковић, Маринко и Максим Ђорђевић из Вишевца; Јанко Спасојевић, Василије и Нестор Јањић, Миљко Јанковић и Нестор Шовић из Раче.... (Андрејић, 2006, стр. 20-21) У једну од најстаријих митских меморија о Карађорђу у његовом завичају укључена је и црква брвнара у Рачи. У Летопису рачанске цркве, из 1930. године, постоји податак да је у цркви брвнари крштен Ђорђе Петровић, крајем 1762. године. Карађорђа је крстио поп Антим, који је долазио да служи из Старог Аџибеговца. Легендарни податак представља и тврдња да је црква брвнара у Рачи саграђена 1726. године и да је потом више пута паљена. Ове легенде су биле живе у Вишевцу и Рачи када их је први забележио и објавио Милан Јовановић, 1914. године. (Јовановић, 1914, стр. 18) Историјски извори тврде да је црква саграђена, 1827. године, у време кнеза Милоша Обреновића. (Књажевска канцеларија, 1827, K.IH-716) Том приликом је на самој цркви урезана бројка „1827“ која се може препознати као година градње. Стари истраживачи сматрају да се не може утврдити да су радови из 1827. године извршени на обнављању старе или изградње нове цркве брвнаре. (Бошковић, 1932, стр. 123; Исти, 1956, стр. 224) Међутим, истраживачи из друге половине века сматрају да је прва црква брвнара у Рачи доиста саграђена 1726. године, у време аустријске Краљевине Србије, 1718-1739. године, а да је обновљена 1827. (Павловић, 1962, стр. 262


Карађорђев дом у Рачи и српско-југословенска идеологија 161, 164-165; Вујовић, 1986, стр. 106) Произилази да и овом митско-епском сећању постоји и део историјске збиље. Други споменик који је у Рачи опомињао на херојско време Првог српског устанка био је Рачански хан који је био изграђен крајем XVIII века. Нема историјских извора да је овај хан био запаљен на почетку Карађорђевог устанка. Код хана и мензилхане, била је саграђена Рачанска чесма од камена, 1806. године. На њој је била спомен табла са натписом да је подигнута у част ослобођења Београда од стране Карађорђа и српских устаника. Прво споменичко оживљавање меморије Вожда Карађорђа у његовом родном селу евоцира Спомен чесма која је подигнута, не у Старом Вишевцу где се родио, већ крај пута Рача – Топола, 1924-1925. године. На идеју за подизање споменика Карађорђу је дошао Милан Јовановић из Вишевца, члан Скупштине Лепеничког среза, 1911. године. Идеја је остварена уз помоћ среског начелника Гаврила Адамовића, такође из Вишевца. (Јовановић, 1938, стр. 5) У време градње спомен чесме у Карађорђевом родном селу Вишевцу се већ увелико приступило изградњи Карађорђевог дома у Рачи, као великом споменику у знак захвалност великом Вожду и родоначелнику актуелне владарске династије Ка рађорђевић. Милан Јовановић је са учитељима Јованом Јовановићем и Драгољубом Филиповићем био зачетник и идеје о изградњи Карађорђевог дома, 1921. године, као државне културно-просветно-хуманитарне установе за одгајање и васпитавање незбринуте деце Краљевине СХС, односно Дунавске бановине Краљевине Југославије. Завршетак градње и стављање у функцију Карађорђевог дома, у току 1932. године, извршено је и уз велику донацију југословенске краљице Марије и краља Александра I Карађорђевића. ЖИВОЈИН Р. АНДРЕЈИЋ

263

Митолошки зборник 39 После изградње спомен цркве Св. Ђорђа у Вишевцу од стране епископа шумадијског др Саве, 1994. године, на апел Живојина Андрејића, који је обзнањен у Удружењу књижевника Србије у Београду приликом промоције књиге „Карађорђе“, 24. фебруара 2004. године, покренута је иницијатива за изградњу споменика Карађорђу а све поводом 200 година Првог српског устанка, 245. година од његовог рођења и 190 година од смрти. Изнета је идеја да се изгради и постави споменик у виду бронзане фигуре са изгледом Ђорђа Петровића знатно пре устанка. Формиран је одбор за изградњу чији су чланови били пореклом из Раче и Вишевца а у саставу: мр /др/ Весна Стојановић, председник Одбора; Живан Живојиновић, председник Скупштине; Живојин Андрејић, др Малиша Станојевић, др Зоран Ивошевић, Милош Бабић, Милорад Стојановић, Владан Златић, Александар Сенић, Душан Пауновић, Бранко Јанковић, Драган Симић и Коста Петровић. Читав комплекс код цркве Св. Ђорђа и Спомен чесме из 1925. године пројектовао је архитекта Томислав Марковић из Београда. Фигуру Карађорђа је вајао Станимир Павловић из Београда, ливење је извршио мајстор Милутин Стојановић из Малог Пожаревца од топовских чаура које је донирала Војска Србије и Црне Горе. Поред Споменика су постављени аутентични стамбени и економски објекти грађених од дрвета, старог српског домаћинства из XIX века, чиме је приближно реконструисана окућница Карађорђевог оца Петра – „Петрови двори“. Спомен комплекс посвећен Карађорђу у његовом родном селу Вишевцу је осве штао епископ шумадијски Јован, а споменик је открио министар правде Зоран Стојковић, 16. новембра 2004. године, речима: „Ово је симбол свести о националном поносу који у сваком мо менту треба да нас подсећа где нам је почетак. Јер ко то не зна, 264


Карађорђев дом у Рачи и српско-југословенска идеологија не зна ни где му је будућност“. (Андрејић, 2006, стр. 27-28, 22, 24) Евидентна је анахроност градње достојног споменика оцу нововековне Србије у његовом родном селу Вишевцу, тек 2004. године. Показало се да изградња Кара- ђорђевог дома у Рачи и споменика српском Вожду Карађорђу представља уградњу оне недостатне карике којом се затвара круг у култури сећања и националној свести српског народа Шумадије и Лепенице. * За разумевање грађевинског концепта Карађорђевог дома у Рачи треба имати, пре свега, у виду симболику задужбинских грађевина Карађорђевића, које су подизане још од времена Карађорђа, а чије су се идеолошке поруке преливале и у историјско памћење народа овога краја. Нови просветно-културни концепт Краљевине СХС – Југославије се, такође, треба имати у виду. Нема сумње, велики грађевински подухват који је учинио Карађорђе заштитом свог дома у Тополи у форми снажног утврђења на прилику средњовековних војних фортификација представља промишљен и далековид политички, владарски и династички програм. На почетку Првог српског устанка Карађорђев дом у Тополи је опљачкан и запаљен од стране Тура ка. Потом је саградио нову кућу на два спрата и помоћне објекте и оградио палисадама и кулама од брвана са пушкарницама. Карађорђе је започео зидање каменог утврђења знатно пре 1811. године, када је пропојала његова задужбинска црква која је чинила са својом кулом звонаром један од четири угаона бастиона одбране. Карађорђев град је био квадратне основе на чијим су се угловима налазиле по једна троспратна кула која се завршавала зупцима и крова на четири воде. Куле у форми ЖИВОЈИН Р. АНДРЕЈИЋ

265

Митолошки зборник 39 донжона су имале по неколико просторија у етажама. Пошто је у време сламања Тополске буне, 1877. године, Карађорђев град порушен о његовом првобитном изгледу сведочи само пар описа и ведута савременика. (Вујић, 1902, стр. 28; Милићевић, 1876, стр. 235; Ненадовић, 1883, XXXVII) У новије време је откривена и тумачена још једна ведута која приказује чеони део Карађорђевог града. Реч је о делу живописа у олтарској апсиди Карађорђеве цркве. Приказане су две северне куле утврђења у оквиру сцене Причешће апосто ла. Приказивањем дела утврђења владара сугерисана је идеја о његовом цивилном одразу „Божијег града и његових небеских становника изабраних за покровитеље српског народа, државе и врховног Вожда“. Ово сазнање о идеолошком програму се проширује надовезивањем на симболику кула као амблема војног тријумфа, ширења подручја власти и постојаности владара као хришћанског војника. (Стошић, 2003, стр. 34-35) На српски престо је после крвавог пуча, 1903. године, постављен и проглашен за краља Петар I Карађорђевић. Његово крунисање и миропомазање је извршено у току 1904. године, у Београду и манастиру Жичи. Од Карађорђевог бронзаног топа изливена је краљевска круна која је затим позлаћена и украше на полу драгим камењем из Србије и синтетичким драгим ка мењем. И скиптар је израђен од позлаћене бронзе, емајла и синтетичког драгог камења. (Стевановић, 2006, стр. 6) Тако је Петар постао први крунисани краљ нововековне Србије. Том приликом је себе прогласио оснивачем династије Карађорђевић не поменувши ни једног тренутка свог великог предка, Вожда Карађорђа. Тек са преносом мошти у меморијалну цркву на Опленцу од стране краља Александра I, 1930. године, Карађорђе фигурира као родоначелник династије. Према уставним актима о уједињењу Срба, Хрвата и Словенаца Петар је 266


Карађорђев дом у Рачи и српско-југословенска идеологија постао први краљ новоформиране државе. Фактички владар је био његов син Александар I као регент и престолонаследник. Четири месеци после смрти старог краља Влада СХС је званично прогласила новог владара: „Краљ Александар – други по реду владања – први је Краљ из династије Петра I Карађорђевића, именом Александар, сходно члану 56 устава... Александар Први /I/, краљ Срба, Хрвата и Словенаца...“. По угледу на Немањиће краљ Петар I је приступио изградњи велелепне задужбинске и меморијалне цркве Св. Ђорђа на Опленцу. У току изградње је саграђена и тзв. Петрова кућа у којој је резидирао при боравку у Тополи. Црква је саграђена до 1912. године у српско-византијском стилу, комплетно завршена и у потпуности украшена раскошним мозаик живописом који представљају иконографске реплике из српских средњовековних владарских задужбина до 1930. године. Митологизација Карађорђа од стране народа и његових потомака, а понајвише краља Петра I Ослободиоца и краља Александра I Ујединитеља била је перманентна да би се приступило и његовој постмитологизацији и извесној сакрализацији а све у функцији глорификације династије. Краљ Александар I је приликом израде живописа у мозаик техници меморијалне цркве Св. Ђорђа на Опленцу у Тополи поручио да се у лунети над главним улазом изради мозаик икона Св. Ђорђа који убија аждају у лику Карађорђа. Св. Ђорђе – Карађорђе је приказан као оклопљени црни витез без кациге. Карађорђе има око главе светачки нимб, јаше мрког коња, у једној руци држи црвени штит на коме је грб Србије – крст са оцилима а у другом витешко копље са којим пробада велику зелену аждају зла – Отоманско царство. У питању је чин деификације слављеног предка и родоначелника која је у функцији актуелног владара. Посвећивањем цркве Св. Ђорђу2 се вршила двострука алудација: ЖИВОЈИН Р. АНДРЕЈИЋ

267

Митолошки зборник 39 Карађорђе – Св. Ђорђе и стварање паралелизма са родоначелником Немањића који је у знак захвалности за подршку у обрачуну са непријатељима Св. Ђорђу саградио цркву на истакнутом вису изнад свог престоног места у Расу. (Андрејић, 2001, стр. 129-145, 144) Иако му је предлагано, Александар I је одбио да се крунише за краља Југо- славије. Изузетно важан догађај за краља СХС и династију била је женидба Александра са румунском принцезом Маријом Хоенцолерн Сигмаринген али „по правилу свете православне цркве“ од стране српског патријарха Димитрија. Женидбом са Маријом династија Карађорђевић је ступила у круг племенитих владарских породица Европа. Александрова мајка Зорка, кћи црногорског кнеза Николе Петровић Његош, као и његов отац Петар, син кнеза Александра и Персиде Ненадовић. Карађорђевићи су били пореклом из самониклих народних племенских династија. (Андрејић, 2008, стр. 202-212) Због ванредне политичке ситуације у земљи Александар I Карађорђевић, краљ државе Срба, Хрвата и Словенаца, на православни Бадњи дан, 6. јануара 1929. године, извршио је државни удар. Суспендовао је Видовдански устав, распустио Народну скупштину, увео цензуру штампе, укинуо самоуправу у општинама и областима, увео је Суд за заштиту државе, ограничио права окупљања и удруживања и завео личну власт. На чело Владе је поставио команданта краљевске гарде, генерала Петра Живковића, вођу групе официра „Бела рука“. Укључивши Хрвате у састав Владе обезбедио је њен југословенски карактер и подршку хрватских пословних кругова. Основу своје диктатуре обезбедио је војском и њеном командном саставу, 2. Карађорђева слава је Св. Климент, а његов потомак, краљ Петар I је за славу узео Св. Андрију Првозваног.

268


Карађорђев дом у Рачи и српско-југословенска идеологија групама демократа и радикала на двору, послушној државној управи, органима правосуђа, полиције и жандармерије и лојалних буржоаских кругова. Хрватска опозиција на челу са Мачеком диктатуру је дочекала без отпора, а српска грађанска опозиција се уплашила и због деморалисања повукла. (Petranović, 1981, стр. 95-102; Димић, 2001, стр. 137-141) Новим законима: о краљевској власти и врховној државној управи, о заштити јавне безбедности и поретка у држави и о штампи краљ је забранио рад свих политичких странака и свих удружења која су имала „верска или племенска“ обележја и предзнаке уз образложење да је острашћени национализам кроз страначко-парламентарни живот довео на руб пропасти државну заједницу и изнео прокламацијом основне циљеве: очување државног и народног јединства, стварање државне управе и уређења које ће најбоље одговарати народним потребама и државним интересима. Државни удар је оправдаван „највишим народним и државним интересима и њиховом будућношћу“ и стога је наступио тренутак када између краља и народа није могло и смело бити посредника. У време завођења диктатуре краља Александра извршена је самовољна промена назива државе у Краљевина Југославија. Извршена је промена династичке хералдике и инсигнија. Дошло је до промене старих прослављених српских застава и „упућивања у историју“ и уручивања нових војним формацијама: „Јунаци, од овог тренутка наше старе, славом увенчане заставе припадају нашој светлој националној историји“. Држава је преуређена територијално на унутрашњем плану и то на бановине које су имале да збришу историјске и етнографске границе. Земља је подељена на 9 бановина које су устројене према природним и саобраћајним везама, а не према племенским ЖИВОЈИН Р. АНДРЕЈИЋ

269

Митолошки зборник 39 или националним територијама. Бановине су добиле имена према рекама: Дунавска, са седиштем у Новом Саду; Савска, са седиштем у Загребу; Врбаска, са седиштем у Бања Луци; Дринска, са седиштем у Сарајеву; Зетска, са седиштем у Цетињу; Вардарска, са седиштем у Скопљу; Моравска, са седиштем у Нишу; Дравска, са седиштем у Љубљани а изузетак представља Приморска, са седиштем у Сплиту. Нове бановине су пресецале границе некадашњих покрајина. Једино су Словенци у Дравској бановини били национално хомогени, а донекле су хомогене биле Зетска и Вардарска бановина. Србија је била подељена између пет бановина: Дунавске, Моравске, Дринске, Вардарске и Зетске а Срби као народ на осам /још и у Врбаској, Савској и Приморској/. Обезбеђивањем српске бројчане премоћи у већини бановина диктатура је овом мером додатно „дробила“ простор Србије јер је раздељена између пет бановина а етничке и историјске територије Срба између осам бановина. „Србија у својим историјским, географским, економским, националним обрисима више није постојала... Суштински, уклањањем историјских области, стваране су претпоставке за насилну унификацију која је, уз остало, потирала и сећање на српску државност“. (Димић, 2001, стр. 140-141) У историографији новијег доба постоје ставови да је краљ Александар жртвовао Србију како би се омогућило распарчавање њених суседних територија. Хрвати су, међутим, сматрали да су, сем у Дравској и Савској, границе бановина исцртане тако да Срби буду већина. (Батаковић, 2000, стр. 303) Дунавска бановина је обухватила Војводину /Банат, Бачку, Барању и источни Срем/ и северни део централни Србије. Према попису из 1931. године на територији Бановине живело је 2.323.103 становника што је представљало 16,6% свих становни270


Карађорђев дом у Рачи и српско-југословенска идеологија ка земље. Бановина је имала површину која је чинила 12,1% територије државе а располагала је са готово 86% плодне земље. Била је једна од најбогатијих бановина. Дунавска бановина је подељена на 48 срезова, 771 општину и 10 самоуправних градова. Било је у Дунавској бановини 1.393.269 православних, 774.691 католика и 2.660 муслимана. (Манакин, 1931, стр. стр. 1, 7-8; Глигоријевић, 2002, стр. 192) Србијански срезови су били: Орашачки, са седиштем у Аранђеловцу, Врачарски /Београд/, Орашки /Велико Орашје/, Рамски /Велико Градиште/, Таковски /Горњи Милановац/, Грочански /Гроцка/, Моравски /Жабари/, Гружански /Крагујевац/, Крагујевачки /Крагујевац/, Колубарски /Лазаревац/, Младеновачки /Младеновац/, Пожаревачки /Пожаревац/, Лепенички / Рача/, Качерски /Рудник/, Подунавски /Смедерево/, Јасенички /Смедеревска Паланка/, Космајски /Сопот/, Опленачки /Топола/ и Посавски /Умка/. Издвајањем Шумадије, која је национално врло хомогена и њеним укључивањем у Дунавску бановину, српско православно становништво је у Војводини постало већинско у односу на мађарско, немачко и румунско становништво. У Шумадијском округу су статус града имали Крагујевац и Горњи Милановац, а статус варошица: Азања, Александровац, Аранђеловац, Баточина, Белановица, Велико Орашје, Велика Плана, Венчане, Враћевшница, Гружа, Доња Шаторња, Жабари, Јунковац, Каменица, Кнић, Кусадак, Лазаревац, Лапово, Љиг, Лозовик, Марковац, Маскаре, Младеновац, Наталинци, Ореовица, Смедеревска Паланка, Прањани, Рача, Сараорци, Селевац, Страгаре, Топола, Трнава и Чумић. (Исто) * ЖИВОЈИН Р. АНДРЕЈИЋ

271

Митолошки зборник 39 Александар I Карађорђевић је тако постао „Апостол Југославије“. Иако нису крунисани за краља и краљицу Југославије за владарски пар су сачињене нове круне. Краљица Марија је добила круну од злата а такође и краљ Александар. Његова круна је подражавала круну његовог оца од позлаћене бронзе што се види на представи Ордена југословенске круне. Од 1930. године установљен је орден Југословенске круне као једини орден Краљевине Југославије. Круна краљице Југославије је сачувана а новој круни краља Југославије се губи траг. По свему судећи, уништена је од стране комунистичких власти, после 1945. године. (Андрејић, 2008, стр. 215-219) За краља Александра I се везује завршавање цркве на Опленцу, грађење капеле на Кајмакчалану и дворске цркве у Београду. Краљ је уз то помагао градњу многих цркава. (Ристић, 1937, стр. 133-134) Међутим, краљ Александар као ктитор у инвеститури владара није насликан, чак ни у цркви на Опленцу. Једино је то случај у цркви Св. Јелене и Константина у Опарићу код манастира Каленића где се налазила једна од његових ре зиденција и један од подземних ратних штабова. Штампа је оба- вештавала да је краљ провео пост и Васкршње празнике / 7. април/ 1930. године у манастиру Каленићу при чему је причешћен од стране архимандрита Никанора: „Први пут после толико векова, причестио се Југословенски Краљ у владарској задужбини“.3 Краљ је том приликом приложио Каленићу знатну своту новца. (Илустровано Време 9, 26. 04. 1930, стр. 248) Црква у Опарићу је саграђена и осликана у Моравском-византијском стилу, 1933. године, од стране краља Александра како сведочи ктиторски натпис: „Сеј свјати храм саздасја во 3. Пред овим извештајем остајемо замишљени који се то, уопште, краљ Југославије пре толико векова причестио у Каленићу.

272


Карађорђев дом у Рачи и српско-југословенска идеологија времја владенија краља Александра I Карађорђевића и извижденијем јего и сего села Опарића при патријарху српског наро да Варнави“. На јужном зиду наоса, десно од улаза, насликан је краљ Александар у орнату владара који посредством Св. цара Константина приноси модел опарићке цркве Богородици са Христом. Десно и лево од његове главе је исписан натпис: „Ктитор с/ве/таго храма сего бла/го/частивии краљ Југославие Александар I Карађорђевић“. Осликавање цркве је завршено после краљеве смрт, 1936. године, такође у српско-византијском маниру. Сликарски програм цркве у Опарићу је морао бити изведен уз знање и сагласност краљице Марије, кнеза намесника Павла и патријарха Варнаве. Константин Велики представља прототип идеалног хришћанског владара, оснивача Новог Рима – Цариграда и Новог Царства. Његово повезивање са краљем Александром је алузија на Божијег изабрани ка, „новог“ или „другог Константина“. Овде се Александар као краљ Југославије представља у нивоу интерхришћанске равни као Нови Константин, идеални ратник, равноапостолник и градитељ Новог Јерусалима. (Андрејић, 2008, стр. 219-222) На овим примерима се јасно види да су сакрални споменици династије Карађорђевић пројектовани, грађени, украшавани и живописани у оквиру културних и верских образаца пра вославља и српства. Када је у питању културна политика на нивоу читаве Југославије спровођен је образац који је ишао у прилог државног заједништва и равноправности сва три конститутивна народа. * Идеологија интегралног југословенства је негирала било какве етничке посеб- ности Јужних Словена „инсистирајући на јединственом расном југословенском типу“ и „негирала спеЖИВОЈИН Р. АНДРЕЈИЋ

273

Митолошки зборник 39 цифичности историјског развоја сваке од јужнословенских етничких група“. И поред таквог схватања утврђена је прослава Св. Саве, највећег српског просветитеља, као државно-школског празника у читавој краљевини при чему су обавезани директори да воде рачуна да цела прослава буде „у широком духу верске сношљивости и народног јединства“. (Просветни гласник 1, јануар 1929, стр. 11) Тако је химна Краљевине Југославије настала каo спој делова националних химни: српске „Боже правде“, хрватске „Лијепа наша домовино“ и словеначке „Напреј, заставе славе“. Чињеница је, ипак, да је у културном обрасцу Краљевине Југославије постојао латентан и неизбежно присутан дух „ослободилачке културе“, односно истицање „пијемонтске улоге Срба и српске династије Карађорђевић“ као најзаслужнијих за настанак југословенске државне заједнице. Реално гледано, Срби као жртва Аустро-угарске царевине и са савезницима тријумфални победници јесу били најзаслужнији при чему су се лишили свог државног идентитета зарад уједињења свих историјских и етничких простора на којима су били у то време знатно већинско становништво. Српска већина је била убедљива јер су још увек постојали католици и муслимани који су се, свесни свог порекла, изјашњавали као Срби. Када је изграђен Ратнички дом у Скопљу на његовој фасади је требало поставити осам статуа ратника које требало да сим болишу препород „наше војске од нашег оснивања до данас“. То су статуа оклопника из доба Немањића, статуа оклопника из доба цара Душана, ратника са Косова поља, гуслар, Карађорђев устаник, војник из 1876, војник из 1912. и југословенски /српски/ војник са шлемом из 1918. године. (Време, 24. 11. 1931) 274


Карађорђев дом у Рачи и српско-југословенска идеологија Културна политика у знаку интегралног југословенског је народно просвећивање поставила на најширој основи. Поред просвећивања у школама оно је помагано и свим другим ме рама које су подразумевале аналфабетске и пољопривредне те чајеве, домаћичке школе, народне читаонице и књижнице, народне домове и народне универзитете. Уз то је почело ефикасно и одлучно примењивање просветног програма прожетог идеологијом југословенства. Међутим, „Културне прилике у којима су југословенски народи живели пре уједињења, својом разноликошћу и неравномерношћу, досегнутим цивилизацијским нивоом и различитим степеном културног развитка оптерећивале су живот у новооснованој Краљевини СХС“. (Димић, 1996, стр. 171) „Извесне компетенције у сфери просвете, поред Министарства просвете, имао је и бан.“ (Исто, стр. 181) Законом о унутрашњој управи Краљевине /1929./ у надлежности бана спадали су сви послови који се односе на оснивање, уређење и рад народних школа, грађанских, државних и приватних, као и свих нижих стручних школа; надзор над радом и особљем свих средњих школа; градња, одржавање и снабдевање свих поменутих школа; надзор и старање над свим задужбинама у бановини и надзор над свим друштвима у бановини. (Службене новине, бр. 244, 24. 10. 1930) Постојало је мишљење у радикалским круговима да се старијим генерацијама у изградњи јединствене државе не може рачунати и да се зато треба усмерити на омладину „која још не зна за историју и која још није прожмана традицијом“. Из тих разлога треба почети од основне школе али тако да се упознају са историјом „која је почела од 1918. године и уливати им традицију од тог времена“. У Краљевини Југославији се инсистирало да све просветне установе у првом реду служе „идеји на ЖИВОЈИН Р. АНДРЕЈИЋ

275

Митолошки зборник 39 родног јединства и изграђивању југословенске идеологије“, „један народ, једна држава, један Краљ“. (Просветни гласник 3, март 1930, стр. 311-312) Соколској организацији је краљ наменио улогу здравог васпитача омладине, поборника братства и љубави, заточеника југословенске мисли, носиоца витешког и националног духа а његовом чланству дао задужење да служи „само Југославији и југословенској идеји“. (Соколски зборник 1, Београд 1934, стр. 243) „За краља Александра Карађорђевића и идеологе државне политика /значи и културне политика/ југословенство у 1931. години још није представљало потпуну негацију и потирање племена, племенских имена, прошлости, осећања, традиције, менталитета, тј. оно није имало облик потпуне и чисте интегралности“. Веровало се да ће се у краћем или дужем периоду еволутивним путем кроз рад у просвети, култури, националним организацијама могуће постићи идеал интегралног југо словенства. Део посланика и сенатора који су били поборници интегралног Југословенства сматрао је да Велике и светле срп ске, хрватске и словеначке традиције не сметају југословенском културном јединству. „Ништа не смемо ту да гасимо – ни једну ватру ни на једном нашем огњишту“. (Димић, 1996, стр. 287, 305-306) Заправо, примећено је да Краљевина Југославија никада није имала „коензистентан државни и национални програм, као ни кохерентну културну политику“. Министар грађевина др Јанез Крек је закључио да „код нас не постоји тежња једне националне архитектонске политике, већ да архитектонско изграђивање наше земље представља решавање... на чисто индивидуалној основи и онако како поједини пројектанти за мишљају и изводе“. (Политика, 26. 10. 1939) 276


Карађорђев дом у Рачи и српско-југословенска идеологија „Штавише, академски дискурси не само да су обликовали корпус знања о југословенству, већ и саму југословенску 'реалност' и 'традицију' коју описују. Тако су различите области науке легитимисале југословенство /антропо-географија и етнопсихологија Јована Цвијића, етнографија Ника Жупанића, лингвистика Александра Белића, социјална психологија Владимира Дворниковића, политичка историја Станоја Станојевића, Виктора Новака, Владимира Ћоровића или Ферда Шишића, наука о књижевности Антуна Барца или Павла Поповића – да поменемо само неке примере/, на сличан начин како су то чиниле друге културне праксе /акција Југословенских изложби, уметност Ивана Мештровића, југословенски павиљони на међународним изложбама, државне репрезентативне грађевине, југословенске амбасаде у иностранству, владарска седишта југословенске династије Карађорђевић, соколска седишта итд./ или свакодневице /часописи 'Југословенска реч', 'Југословенска жена', 'Југословен' итд/. (Ignjatović, 2007, стр. 13) Представљање Карађорђа, као родоначелника лозе актуелног краља Југославије, стављено је у функцију интегралног југословенства. „Семе што га посејаше Карађорђе и Наполеон брзо је никло и озеленило васкрсом модерне Србије на једној, и романтичним илиризмом и ученим југословенством на дру гој страни; а плод ових напора најплеменитијих људи нашега племена јесте заједничка слободна држава Срба, Хрвата и Словенаца“. (Шишић, 1923, стр. 63) Или: „Карађорђе је положио темеље модерној Србији, а по њој и данашњој Југославији... Оваквим крупним фактором постаде Карађорђева Србија у ис то време у очима околног народа, најпре Срба, па онда Хрвата, Словена па најпосле чак и Бугара, и то још у првој половини XIX века“. (Šišić, 1937, стр. 44-48) У овоме се истрајавало иако је било јасно да Карађорђе осим ослобођења српског народа од ЖИВОЈИН Р. АНДРЕЈИЋ

277

Митолошки зборник 39 турског ропства и његовог уједињења није имао ни помисли о уједињењу јужних Словена. Карађорђева понуда Наполеону да постане покровитељ Срба јер он није „хтео да одвоји своју судбину од судбине илирских провинција, „где је иста вера, исти језик, исти народ“, тумачена је од стране југословенских интегралиста као да је он зачетник идеје ослобођења свих Ју гословена. Историчари југословенства због политике интегралног југословенства Карађорђев устанак означавају као по четак југословенског ослобођења и уједињења. Не треба изгубити из вида да је то, без праве научне оправданости, чињено због његовог потомка, краља Александра Карађорђевића „ослободитеља и ујединитеља Југословена“ који је био оличење легалитета и легитимитета Краљевине Југославије. Наметање друге велике заблуде о Првом српском ослободилачком устан ку од Турака као некаквој револуцији је такође продукт грађанског друштва које је тенденциозно прихватило Ранкеову дефиницију створену под утицајем тековина Француске буржоаске револуције. (Андрејић, 2011, стр. 204-208)4 Постојала је и мекша струја у оквиру интегралног југословенства која није сматрала да је подвојена прошлост сметња већ да је она „морална основа“ југословенства јер би оно лише но основа у прошлости и предању „почивало у ваздуху“. Тако, „тројство племена“, „тројство прошлости“ и „тројство традиције“ није никаква сметња „јединству живота у садашњости“ и „идеала у будућности“. Умерена групација је настојала помири идеологију интегралног југословенства са српством, хрватством и словенством као „племенским посебностима“. Такви ставови о југословенству као синтези биће у новим историјским околностима напуштени. (Димић, 1996, стр. 281-282) За време диктатуре краља Александра, 1929-1931. године, идеологија интегралног југословенства озваничена је као др278


Карађорђев дом у Рачи и српско-југословенска идеологија жавна догма која је спровођена државно-правно али и преко ангажоване науке, културе, уметности и архитектуре. Ова идеологија је потом замењена доктрином југословенског национализма који је подразумевао јединствену националну и етничку заједницу Југословена али прихвата и разлике „пле мена“ и објашњава их као плод независних историјских развоја појединих делова, наводно, јединствене југословенске нације. Југословенски националисти су стога инсистирали на називу Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца. Блиска југословенском национализму била је доктрина реалног југословенства која је сматрала да се етничке разлике Срба, Хрвата и Словенаца морају прихватити али да су у питању групе које нису посебне нације. Посебно место заузима идеологија минималног југословенства која је прихватала посебност етничких култура а Србе, Хрвате и Словенце као формиране нације. 4. На овом фону југославизације Првог српског устанка, при чему је означаван и као некаква револуција Срба, а све у циљу легитимизације комунистичке револуције 1941-1945. године на којој се реално није заснивала, настављено је са још већим спекулацијама и обманама у аутократској Титовој, комунистичкој Југославији. То идеолошко настојање потврђује и „оцена“ Јосипа Броза Тита о карактеру Првог српског устанка поводом обележавања 175. година: „Први српски устанак учинио је најзначајнију прекретницу у српској хисторији и за сва времена постао саставни дио укупне револуционарне традиције српског народа... снажно одразио на сва каснија политичка опредељења и револуционарну борбу српског народа за национално ослобођење и независност... Поред српских устаника, у тој борби су учествовали и бројни родољуби из других крајева наше данашње домовине. У томе је и њен општејугословенски значај, јер се заједничка мисао о ослобођењу свих наших народа никада више није могла угасити“. (Зборник историјског музеја Србије 17-18, Београд 1981) Намерно се алудира на устанике из других крајева Југославије а прећуткује да су у питању Срби и да, самим тим, нема опште југословенског карактера Првог српског устанка.


279

Митолошки зборник 39 У Краљевини Југославији, крајем треће и почетком четврте деценије XX века велику моћ у заступању културних вредности је добила модерна архитектура чији је концепт у идеолошком смислу означен најпогоднијим. Модернизам је постао оперативно погоднији за представљање југословенства јер у претходном периоду културних развоја народа заједничке државе није упражњаван у смислу посебности. За нагли продор модерне архитектуре у Србију пресудно је утицала диктатура краља Александра. Приступило се спровођењу модела који је подразумевао повезивање „национално-орнаментског завештања са кубизмом“, спретно „повезивање једноставних облика модерне архитектуре са исто тако простим и једноставним /облицима/ народног градитељства“. На тај начин је синтетисање Истока и Запада стварана „она духовна сила која је носила идеју јединства“. (Ignjatović, 2007, стр. 232-233, 242, 315) Идеја интегралног југословенства је нека врста феномена који се може дефинисати као „мистична политика“ или „религија политике“. Култ личности краља Александра Карађорђевића као ослободиоца и ујединитеља – „Апостола Југославије“ имао је елементе „цивилне религије“. И стварање нових југословенских нација „подложно је митологизацији и претеривањима“. (Perica, Velikonja, 2012, стр. 20) „Политичка митологија је, такође, идеологизација повијести кроз разне облике стављања прошлости у функцији сада шњих идеологија и структура власти, те нарочито употребе повијести као супстанце националног идентитета и инструмента легитимитета нације и државне власти у њој“. (Исто, стр. 21) И именовање грађевине “Дом Карађорђа“ било је у функцији династичке идеологије која се базирала на хришћанском моделу дароване власти од Бога. Реч је о изабраном месту за 280


Карађорђев дом у Рачи и српско-југословенска идеологија „обитавање“ родоначелника династије према старозаветним моделима којима су, овога пута, Карађорђева династија, његов дом и родно место од Бога изабрани у веке векова: „Када се наврше дани твоји, и починеш код отаца својих, подигнућу сјеме твоје након тебе, које ће изаћи из утробе твоје, и утврдићу царство његово. Он ће сазидати дом имену мојему, и утврдиће пријесто царства његова довијека“. (2 Самуило: 7, 12-13) Тако, дом – боравиште има двоструко значење. Истовремено означава здање – грађевину али и заједницу, род, династију. Дакле, упућује се на то да Карађорђев дом у Рачи има одражавати унутрашњу повезаност и међузависност, с једне стране, судбине грађевине и народа и судбине Карађорђеве династије. Зато се изградња Дома Карађорђа мора тумачити као објава „новог завета“ између владара и његовог народа. Изградњом Карађорђевог дома реализује се и идеја о стварању још једног трајног боравишта родоначелника и његове династије оличене у актуелном владару, краљу „Ослободиоцу“ и „Ујединитељу“ свих Срба и Југословена, Александру I Карађорђевићу.

* Освећење Карађорђевог дома и свечана инаугурација почетка рада Првосветно-хуманитарне установе „Карађорђев дом“ је извршено 8. децембра 1933. године, на дан Св. Климента /Рилског/, некадашње славе Вожда Карађорђа. Иако је био хладан и снежан зимски дан, у Рачу су пристигли многобројни угледни гости, представници власти Краљевине Југославије, Дунавске бановине, околних градова и срезова и многобројни грађани Лепеничког среза и Раче. Пристигао је изасланик краља Југославије, пуковник Ђорђе Павловић, командант војног округа Крагујевац; бан Дунавске бановине, Добрица Матковић; послаЖИВОЈИН Р. АНДРЕЈИЋ

281

Митолошки зборник 39 ници Народне скупштине: Милан Мравље, Стјепан Шифтар, Гавро Милошевић и Милинко Милутиновић; сенатори Драгољуб Ивановић и Коста Тимотијевић; изасланик војске и морнарице, ветеринарски пуковник Милан Илић из Краљева; изасланик министра просвете Добрица Павловић; изасланик министра унутрашњих дела и срески начелник Мајсторовић; начелници банске управе из Новог Сада: Веља Поповић, Веља Вујић, Ђорђе Гаспарини и др Иван Јаковљевић. (Политика, 9168, стр. 4; Правда, 10.452, стр. 2) Пре освећења Карађорђевог дома извршено је опело Вожду Карађорђу у старој цркви брвнари на рачанском гробљу у којој је према предању крштен после рођења, 3 / 16. 11. 1762. године. По окончању опела сви изасланици, гости, званице и грађанство прешли су у Карађорђев дом где је свечаност настављена освећењем зграде и сечењем славског колача. Чинодејствовао је прота Пера Ђорђевић уз саслужење још три рачанска све штеника и уз појање рачанског хора „Вишњић“. На крају литургије прота Ђорђевић је одржао патриотски говор посвећен борби Шумадинаца за ослобођење и уједињење. У име Одбора за подизање спомен дома реч је узео народни посланик Милан Живановић, рачански капиталиста и народни посланик: „Данашњи дан јесте дан среће и радости овог краја, јер је дочекао оно што је желео, а то је да се овај дом заврши, освети и преда намени којој је одређен. Мени као представнику овог краја пала је у део та част да у име одбора за зидање Карађорђевог дома, одбора у чијој сам средини сарађивао, предам овај дом... Под високим покровитељством Њ. В. Краља благодарни југословенски народ, да би се достојно одужио неумрлом вожду Карађорђу, творцу слободе, подигао му је овај споменик... Срећни смо и поносни што се баш у нашој средини, у селу Вишевцу, недалеко од овог дома, родио човек, 282


Карађорђев дом у Рачи и српско-југословенска идеологија који је развио барјак слободе и ударио темељ данашњој великој Југославији. Ми смо горди што је... вожд Карађорђе, оснивач династије, која је... водила српски народ из успеха у успех, остварујући његово ослобођење и уједињење... Надчовечански напори нашег народа најзад су крунисани успехом. Ослобођена су поробљена браћа и сви Срби, Хрвати и Словенци уједињени су у недељивој Југославији... Његово величанство са Својим војницима, ратним друговима, подносио све тегобе и био међу њима храбрећи их у најтежи тренуцима. Ни један народ на свету није имао владаоце, који су поникли из народне средине, као што наш народ има... Ми, Шумадинци из Среза лепеничког, као и из целе Шумадије, који смо учествовали у ратовима од 1912 до 1918... дошли смо да се поклонимо заједнички овом споменику највећег војника и највећег војсковође, славног Карађорђа... Карађорђев дом, у коме су смештена сирота деца из Дунавске бановине која ће се обучавати у пољопривреди... Ми смо ову децу свесрдно примили, они ће у нама имати своје родитеље... Будите тумачи наше оданости и наше љубави коју носимо у нама према нашем великом Краљу. Да живи Њ. К. Краљ Александар Први, да живи Краљевски дом Карађорђевића! Слава великом и неумрлом Карађорђу!“. (Правда, 10.452, стр. 2) У име Народне скупштине је свој говор одржао секретар Гавра Милошевић. За њим је говорио начелник банске управе др Иван Јаковљевић а потом је одржан концертни део који су из водили ученици и штићеници Карађорђевог дома. Програм је настављен у великом холу – „великој сали“ свечаним банке том. Скупу се обратио начелник Лепеничког среза Милош Мајсторовић а потом је проглашено да је слава установе Св. Климент, некадашња слава Карађорђа и његових предака и у ЖИВОЈИН Р. АНДРЕЈИЋ

283

Митолошки зборник 39 то име је извршено сечење славског колача. Упућен је поздравни телеграм краљу Александру. Било је уочљиво да се на освећењу Карађорђевог дома у Рачи нису појавили краљ Александар и краљица Марија Карађорђевић о чему су у локалној средини стваране политичке сплетке. Међутим, тог дана су у престоници Југославије и на двору вршене ужурбане припреме за дочек бугарског владарског пара, 10. децембра 1933. године, о чему је штампа истог дана увелико обавештавала: „У недељу Њ. В. краљ Борис и краљица Јоана долазе у нашу престоницу“. (Време, 4286, стр. 3) Уследио је банкет на чијем почетку се здравицом обратио бан Дунавске бановине, Добрица Матковић и рекао да ће се у овом дому „васпитавати малишани у томе како се љуби своја земља и да ће им се истицати примери преданости који су би ли готови на све жртве за слободу свога народа“. Свечане здравице су одржали и народни посланици Стјепан Шефтар и Ми лан Живановић из Раче. (Правда, 10.452, стр. 2; Политика, 9168, стр. 4)

Resumme The funds for the construction were provided from funds of the Danube Region, collecting donations and gifts. A great deal of money was donated by Yugoslav King Aleksandar I Karadjordjevic and his wife Maria. The construction of the Karadjordje's Home started in 1926 and was completed in 1932. By the end of the same year the educational and humanitarian institution for the orphans and unattended children of the Danube Region started its work in it. Alongside the establishment, there was Karadjordje's agricultural estate with more than 20 hectares of fertile soil. Miloš Majstorovic was named the first Head of the Home.

284


Карађорђев дом у Рачи и српско-југословенска идеологија The sanctification of the Karadjordje's Home and the ceremonial inauguration of the educational and humanitarian institution was carried out on December 8th, 1933, on the day of St. Kliment, the patron saint of commander Karadjordje's family. Many renowned guests, representatives of the authorities of the Kingdom of Yugoslavia, of the army, the Parliament, the Danube Region, the surrounding towns and counties and the numerous citizens of Lepenica and Raca county attended the event. The staterun educational and humanitarian institution, Karadjordje's Home was based on the principles of the current Yugoslav ideology of integral Yugoslavism, which implied the implementation of national unity and the building of Yugoslav ideology.

Литература: *** Соколски зборник 1, Београд 1934. ***Просветни гласник 1, Београд, јануар 1929. *** Просветни гласник 3, Београд, март 1930. *** Службене новине, бр. 244, Београд 24. 10. 1930. *** Време, Београд 24. 11. 1931. (Ратнички дом је довршен). *** Време, бр. 4286, год. XIII, Београд 10. 12. 1933. *** Илустровано Време, бр. 9, Београд 26. 04. 1930. *** Политика, бр. 9168, год. XXX, Београд 9. 12. 1933. (Милановић М. „Јуче је свечано освећен Карађорђев дом у Рачи крагујевачкој“) *** Политика, Београд 26. 10. 1939. *** Правда, бр. 10.452, 9. 12. 1933. (Радовановић Б. „Освећење Карађорђевог дома у Рачи“) - Андрејић Ж. (2001). Митологизација и парамитологизација Карађорђа. У: Митолошки зборник 4, Рача. - Андрејић Ж. (2004 a). Карађорђеви преци из архиве Андрије Лубурића. У: Архивско наслеђе 2, Зајечар.


285

Митолошки зборник 39 - Андрејић Ж. (2006). Карађорђева колевка, Рача. - Андрејић Ж. (2008). Александар I Карађорђевић као Нови Константин, или о крунама и инсигнијама краља и краљице Срба, Хрвата и Словенаца и Краљевине Југославије. У: Митолошки зборник 19, Рача. - Андрејић Ж. (2011). Нека питања о Првом српском устанку у вези са запостављеним сазнањима о Карађорђевом пореклу. У: Шумадијски записи IV-V, Аранђеловац. - Андрејић Ж. (2015). Родбинске везе Вожда Карађорђа са његовим војводама и јунацима као пресудан фактор у подизању Првог српског устанка. У: Шумадијски анали 8, Крагујевац. - Батаковић Д. (2000). Нова историја српског народа, Београд. - Бошковић Ђ. (1932). Гробљанска црква у Крагујевачкој Рачи. У: Старинар VII, Београд. - Бошковић Ђ. (1956). Археолошки споменици и налазишта у Србији, II, Централна Србија, Београд. - Вујић Ј. (1902). Путешествија по Србији, II, Београд. - Вујовић Б. (1986). Уметност обновљене Србије 1791-1848, Београд. - Глигоријевић Б. (2002). Краљ Александар Карађорђевић, 2/3, Београд. - Димић Љ. (2001). Историја српске државности III, Нови Сад. - Димић Љ. (1996). Културна политика Краљевине Југославије 19181941, Београд. - Живановић Д. (1967). Записи из Лепенице, Нови Сад. - Ignjatović А. (2007). Jugoslovenstvo u arhitekturi 1904-1941, Beograd. - Јовановић М. (1914). Прилог о насељу села Вишевца, Крагујевац. - Јовановић М. (1938). Прилог о насељу Вишевца, Друго допуњено и поправљено издање, Скопље. - Манакин В. (1931). Јубиларни свезак Алманаха Краљевине Југославије, Бановина дунавска, Загреб. - Милићевић Ђ. М. (1876). Кнежевина Србија, I, Београд. - Ненадовић К. (1883). Живот и дело великог Ђорђа Петровића Карађорђа, Беч.

286


Карађорђев дом у Рачи и српско-југословенска идеологија - Павловић Ст. Д. (1962). Цркве брвнаре у Србији, Београд. - Perica V., Velikonja M. (2012). Nebeska Jugoslavija, Beograd. - Petranović B. (1981). Istorija Jugoslavije 1918-1978, Beograd. - Ристић М. (1937). Краљ Александар Карађорђевић, Београд. - Стошић Љ. (2003). Карађорђев град у Тополи и небеска Србија. У: Митолошки зборник 9, Рача. - Стевановић М. (2006). Краљевске инсигније династије Карађорђевић, Топола. - Шишић Ф. (1923). Карађорђе – Живот и дело, Београд. - Šišić F. (1937). Jugoslovenska misao: istorija ideje jugoslovenskog narodnog ujedinjenja i osloboñenja 1790-1918, Beograd.

Карађорђев дом, 1998. године, поглед са југo-истока, фото Живојин Андрејић


287


Краљ и краљица Југославије: Марија и Александар I Карађорђевић

Академија у великом холу Дома поводом освећења, 8. 12. 1933. године

288


Карађорђев дом у Рачи и српско-југословенска идеологија

Авионски снимак Карађорђевог дома, 1936. године

Одбијени пројекат Карађорђевог дома “у византијском стилу” Драгише Брашована


289


CIP - Каталогизација у публикацији Народна библиотека Србије, Београд 94(=163.41)"06/19"(082) 94(497.11)"06/19(082) НАУЧНИ скуп "Хиљаду година српске краљевине" (2018) [Научни скуп] Хиљаду година српске краљевине : Војислављевићи, Немањићи, Обреновићи, Карађорђевићи / [приредио Живојин Андрејић]. Рача : Центар за митолошке студије Србије, 2018 (Kragujevac : Interprint).- 286 стр. : илустр. ; 21 cm. - (Митолошки зборник = Mythology Collection, ISSN 1450-9792 ; 39) На спор. насл. стр.: One Millenium of the Kingdom of Serbia. - Тираж 200. - Напомене и библиографске референце уз сваки рад. - Библиографија уз већину радова. - Резюме ; Summaries. ISBN 978-86-80684-11-6 a) Срби - 7в-20в - Зборници b) Србија - 7в-20в - Зборници COBISS.SR-ID 270213132

290


Митолошки зборник 39 - ХИЉАДУ ГОДИНА СРПСКЕ КРАЉЕВИНЕ, Рача 2018; Mythology collection 39 - One Millenium of the Kingdom of Serbia, Rača 2018.

Recommend Documents