Културна колевка холоцена

Слободан М. Филиповић

КУЛТУРНА КОЛЕВКА ХОЛОЦЕНА

АУТОРСКО ИЗДАЊЕ Београд, 7522. или 2014.

САРАДНИЦИ Јелена Радојковић Александар Ђ. Манојловић Наход Павлов Душан Јечменица



САДРЖАЈ

05 Пролог 07 Холоцен или међуледено доба 13 Старохелмски источник 19 Стварност мита 23 Космогонија народног предања 27 Гора божурова 30 Дрво од светлости 32 Ток Стварања и Остварења 35 Прамајка језик и писмо 53 О имену пранарода 61 Бројност назива 66 Виртуелни „Словени“ 71 Забрањена археологија 75 Телови и погреби 77 Археометалургија 79 Земаљски рај Белоречја 81 Живи симбол бога 84 Знамење плодности 86 Подунавски тотем 89 Древност српског календара 109 Континуитет духовности Хелма 112 Природна енергија славе 115 Часни крст 118 Кућа сунца 124 Лепенско свето Тројство 127 Планетарно обележје 131 Дивови или Титани 137 Свето писмо 142 Свештеник бога Вишњег 148 Рајска река 151 O библијском родослову 155 Право, правда и правица 159 Породични морал 163 Нова хронологија 171 Поговор

Штампање ове књиге је омогућила адвокатска канцеларија Б&Б Бутолен Јанка Франц-Бранко

ПРОЛОГ

M

ит о доласку европске цивилизације с Истока, руши Марио Алинеи својом Теоријом палеолитског континуитета Срба на Хелму, супротстављајући културном утицају с Истока типично процесуалан став о мезолиту Европе. Срби су природни наследници цивилизације Винче, а српски језик еталон свих словенских језика, јер има симетричну просторну расподелу, односно хомогеност илирских (старохелмских) с различитим заједничким особинама западних и источних Срба, алиас Словена (Алинеи). Становништво Хелма је стариначко, а налази скелета кромањонаца и савремених људи показују исте епигенетске карактеристике, што сведочи да није било никаквог (бројног) досељавања, каже антрополог Србољуб Живановић. Антрополошки налази сагласни су јединственој археогенетској карти Европе, за коју генетичар Брајан Сајкс износи да 88% становништва датира из палеолита. Јединствена генетска слика Европе, „разбија“ се анализом ДНК са искључиво мушким маркерима. За потпуну генетску слику потребна је целокупна митохондрија. Искључиво мушки маркери, нису реална (70%) генетскa слика ДНК, поготово, што је природна матрица женског пола (Ј. Сабовљев). Aрхеолошки налази Подунавља Хелма сагласни су јединственој архигенетској карти Европе, као и јединственој неолитској култури „телова“, вештачких узвишења насталих гомилањем урбаних остатака протоисторијских насеља, која подржавају културни и лингвистички континуитет. Колевка прве цивилизације настала је на Дунаву, а Винча је „културна матрица света“, познатија као „стара Европа“ или трговачки центар и далека претеча трговине по Средоземљу, Леванту и Истоку. Цивилизацијски континуитет „старе Европе“ је светски расадник холоценске културе с одувек присутним Србима, на

5

основу чега Марио Алинеи инсистира, да потпуно бесмислена, бајковита теза о такозваном касном доласку Срба (Словена) у Европу, мора да се замени сценаријем континуитета Срба (Словена) од палеолита. Поготово, што „чаробни штапић“ континуитета на Хелму, брише све историјске феномене везане за прошлост Срба. У најновијој књизи Х. Хармана „Загонетка Дунавске цивилизације“, Белоречје1 у Подунављу Хелма је такође најстарија цивилизација Европе и културни источник нашег међуледеног доба. Тачније речено, то је Винча колевка писмености и прве цивилизације, која није само духовни већ и трговачки центар неолита у Белоречју или Седморечју Подунавља, што налази потврде у семантици њеног имена, ариј. ваиџа, име бога Нава које као придев управо значи „трговачки“.2 „Светлост знања“ није дошла с Истока већ је тамо пренета. (О.Х. Саргон, Пешић, Николић, Хартман, Вин...). Потпуно супротно тези конвенционалне историје, Срби постоје одувек на простору Подунавља и апсурдне су приче о њиховом „досељавању“, па их треба заборавити. То је последња теоријска поставка која до сада није оспорена у науци, али се о њој мудро ћути.

1 Источник је духовни извор, а реч култура семантички од аријског или архаично-српског кýла-д’арма, посебна врста обичаја породице, породична или племенска (братственичка) традиција (< кула, род + д’арма, форма.). Миленијумима касније, настало је латинско cultura, тежња, образовање, поштовање < cultus, colere, гајити, неговати. 2 Белоречје подразумева целокупан слив Дунава у регији Хелма, јер највећа европска река је остатак Белог (Панонског) мора, који тече око библијске Хавиле, док духовни појам Седморечја стоји у вези митског седморечја Веда од 3 х по 7 река на сва три света, које симболишу спектар сунчеве светлости.

6

ХОЛОЦЕН3 ИЛИ МЕЂУЛЕДЕНО ДОБА

K

лиматски појаси какви данас постоје на планети Земљи, настали су након последњег леденог доба, јер клима и циклуси глацијације зависе од зрачења Сунца и промене геометрије земљине орбите. Оно је приближно завршено у време сазвежђа Лав 10946-8786 год. с.е., о чему сведочи сумерска плоча Звездокруга у Берлинском музеју која симболише почетак нашег међуледеног доба, а аустралијски Кори (Абориџини) су једини народ на Земљи који памти последње ледено доба у свом живом предању.4 Сва небеска тела, спирално се окрећу око осе Млечног пута која пролази кроз Сиријус и сазвежђе Змаја, па се теорија климе М. Миланковића у „Канону осунчавања“ заснива на цикличној промени астрономских параметара, у коме је ток осунчавања одређен положајем Земље у односу на Сунце. Миланковић је израчунао пет ледених доба у прошлости Земље, у току поседњих 600.000 год, од којих је за нас првенствено занимљив холоцен, међуледено доба у коме живимо, а које у културном смислу припада петој генерацији људи на Земљи старој око 11000 година, јер је настала после петог леденог доба. Три основна узрока цикличности глацијација су положај земљине осе обртања (прецесија), нагиб еклиптике и промена елиптичности путање Земље око сунца. Прецесија обртања земљине осе варира од Северњаче до Веге (сазвежђе Лира), а угао нагиба је од 22,1 до 24,5 степена. Ротација Земље одвија се око осе која заузима правац север-југ, а утиче преко атмосферских ветрова на кретање водених маса. Пето ледено доба је трајало од 22,1 до 23 степена када је почео холоцен у сазвежђу Лав. Тренутно је оса Земље на 23,45 степени на средини Звездокруга. Оса земљиног обртања је у Христово време била у сазвежђу Риба, а Аполоније Рођанин у спеву о Аргонаутима помиње Змаја с пола (небеског), што се односи на време од пре 4.700 година, када је оса прецесије била у А звезди сазвежђа Змај која се налази у његовом репу. 3 Наше међуледено доба зове се „холоцен“ < јел. hólos, цео + kainós, нов < ариј. сáрва, сав, цео + √ кнс, гланц (нов), сјај. Холоцен обухвата период од 11000 година уназад, а његов почетак савремен је настанку Голфске струје и временски приближан легендарној пропасти Атлантиде. 4 Лав се налази у грбу Јакшићаи Немањића. По предању, цара животиња је направио Св. Илија Громовник, цар богова и господар неба који окреће Звездокруг или Сварогов точак у пупку неба.

7

Нагнутост земљине осе има за последицу смену годишњих доба, као и циклус обнављања и препорода природе о пролећној равнодневици или Младом лету. Земљина оса је нагнута у односу на раван којом обилази око Сунца, а та косина омогућава равномерно осунчавање целе планете. У супротном, имали бисмо једнако осунчане појасеве планете и одсуство годишњих доба а тиме и одсуство циклуса обнављања природе, који је од искона код Срба почетак календарске године или Младог лета. То практично значи, да је простор Хелма у појасу са изразитим циклусом обнављања природе, где су „пројектовани услови живота“ кроз више хиљада година, условљени постојањем и равномерном расподелом четири годишња доба (Д. Јечменица). Није случајно, што се зачетак културе и успон цивилизације на Земљи, појавио управо у регији Хелма где су најповољнији услови за живот. Отуда, овде имамо зачетак основних цивилизацијских тековина и појаву светске религије, писмености, астрономије, земљорадње или археометалургије. Главни узроци промене климе на Земљи су осунчавање Земље и гравитациони утицаји унутар и ван Сунчевог система. Савремена наука потврдила је Миланковићеву криву осунчавања Земље, у циклусима од 25.920 и 103.680 година, а то су циклуси прецесије земљине осе обртања, с највећим утицајем на 45 степени географске ширине, као и промена елиптичности Земљине путање око Сунца.5 Управо је то простор највеће насељености Земље, између 60 и 30 степени северне географске ширине (Н. Павлов). Интезитет климатских промена на Земљи није равномеран, што доказују палеонтологија и геохемија у радовима Вегенера и Кепена, а садашњи облик континената и последња промена Земљиних полова временски су блиски датовању старости Сфинге,6 која се сматра најстаријом грађевином на Земљи и космичком лабораторијом која крије тајну људске цивилизације. Сфинга је астрономски повезана са Сиријусом и сазвежђем Ориона, а семантички је у вези аријског синхá, лав. Дубина њене ерозије је до 2.400 милиметара што одговара старости до 480.000 година. Рад Миланковића приближан је овом времену, јер је ограничен по његовој сопственој примедби на последњих 600.000 година. 5 Неки подаци у вези с Миланковићевим радом изостављени су намерно, јер постоји сумња да су преправљани, а подаци за два основна параметра су сасвим задовољавајући за тему ове књиге. 6 Од Сфинге могу да буду старије само Велика пирамида и Ртањ, највиша на свету и једина тространа пирамида (А. Кларк, З. Коцић). По народном предању, Ртањ је у „светој“ географији Земље „соха небеска“.

8

Миланковић је користећи комплексна знања из многих научних области, дао математичку теорију климе на Земљи одредивши „соларне константе“, а такође механизам и путању секуларног померања ротационих полова. Овиме су одгонетнуте многе мистерије палеонтологије, палеоботанике и етнографије. Например, постојање тропских шума, затим слонова и тигрова у Сибиру, постојање мамута у пустињама блиског Истока и Сахаре, као и остаци богате флоре под четири километра дебелим слојем леда на Антарктику.7 Збирни утицај различитих циклуса огледа се у надирању и повлачењу ледника, што за резултат има периоде захлађења и отопљавања на Земљи. Ова колебања ледника за последицу имају промену услова живота биљних и животињских врста широм планете, што проузрокује промену флоре и миграције животињских врста. Процењује се да је пре око 18.000 година укупан волумен леденог покривача на Земљи износио 70 милиона квадратних километара, а то је скоро три пута више од садашњих 25 милиона. Пре око 16000 година почео се отапати лед, а његово отапање после краја петог леденог доба, преплавило је насеља низинских подручја. Ескимска легенда каже да се вода уздигла из мора и прекрила све осим планина, али, ово је ипак само песничка слика догађаја: „...грех је дизао море над горама“ (Луча). Завршетак отапања ледника савремен је крају сазвежђа Лава пре око 11000 година, што се може узети као временски приближан и коначан крај петог леденог доба. Ј. Вилсон наводи податак, да је отапање ледника завршено пре 7000 година али, овај преузети датум процене је превисок и близак библијском потопу, што је можда и била намера проценитеља.8 Археолог Вилсон, такође, наводи Р. Феирбанкса који је на основу испитивања корала дошао до сазнања, да је отапање ледника за последицу имало повећање нивоа светских мора за 120-30 метара, тако да су Босфор, Берингов пролаз, Јапанско море и Британски канал постглацијални догађаји. Међутим, савремени научни прорачуни кажу, да би у случају отапања целокупног леда са Северног пола дошло до 7 У Америци постоје фосилни остаци лава и камиле, а америчка питома банана је из Африке, док је јелен заједно са слоном „допливао“ из Америке у Азију, а мамут обратно. 8 На Флориди је седамдесетих година прошлог века извршено 11 експерименталних бушотина морског дна са органским садржајем, међу којима су били они који су осетљиви на салинитет, а њихова анализа је дала старост од 11600 година (Ј. Вилсон). Такође, посада ледоломца „Садко“ је утврдила да су воде морских струја продрле у Северно море приближно пре око11000 година.

9

повећања нивоа мора од само 6-10 метара! Вилсонова висина повећања нивоа светских мора после отапања ледника, чини се такође превисока, а поклапа се с повећањем висине нивоа слатководног језера од кога је настало Црно море! Последња (пета) глацијација достизала је и до 80% северне полулопте Земље под ледом, а критичну тачку стварања услова за живот у овој регији и почетак холоценске културе претпоставља управо појава Голфске струје. А. Вегенер је дао теорију померања тектонских плоча које су претпоставка пропасти Атлантиде, због чега је смештен у лудницу. То не мења чињеницу да је настанак Голфске струје временски приближан пропасти митске Атлантиде, али суштинско питање је топлота Голфске струје, која дуж читавог њеног тока узрокује благотворан утицај и блажу климу у Европи. По Диогену Лаерћанину, Мисирци су забележили 373 помрачења Сунца и 823 Месеца што је приближно време од око 10. 000 година, док Лењинградски музеј чува папирус у коме стоји да је фараон Сент послао 4571.с.е. експедицију на Запад, да истражи порекло људи, јер су 5350 година пре њега Мисирци дошли из Атлантиде одакле су донели атлантску културу. Савремено настанку Голфске струје, Љ. Опра „износи мит с Анда, по коме је пре око 11000 година дошао „бог Мудрости“, који је земљи тада даровао Месец (четврти по предању)9 а осу ротације „управио“ на Северњачу. Месец до тада није пратио Земљу, а година је трајала 298 земаљских ротација. Лед је почео да се повлачи према Северном полу, а бог Мудрости је одмерио средину копна обележивши је Великом пирамидом где је владао 3000 година Мисиром. Насупрот легенди с Анда и тибетским записима, да Месеца није било у време (једног од бројних) потопа, стоји четврти дан библијског стварања као и Миланковићеви математички прорачуни глацијација земљинe прошлости, који укључују Месец како то уочава Д. Јечменица, а њихова тачност је потврђена геолошким налазима савремене науке (Вегенер, Кепен). Сведок постојања Месеца у дубљој прошлости Земље, осим Миланковићевих прорачуна је и шкољка „наутилус“, која бележи астрономске промене као вечити професор Земље и Месеца. Kао што се на седиментима сваких 11 година јавља једна пруга која је вези циклуса сунчевих пега, тако на свакој 9 Аркадска легенда говори о потопу (једном од бројних), који се догодио кад Месеца није било на небу, а Анаксагора (5 век с.е.) каже да се месец појавио на небу тек после настанка Земље, што је сагласно библијском стварању. П. Ајк износи причу Зулу шамана, у којој је Месец (свемирски) брод и вештачка творевина, састављена од шупљег планетоида.

10

прегради шкољке стоји 29 белега који одговарају периоду од 28,52 земаљска дана. Када се зарони у фосилну прошлост шкољке, број преграда је био мањи, односно обилазак Месеца краћи а обртање Земље брже. Снага плиме и осеке смањивала је земљину ротациону енергију, омогућивши месецу да се поступно удаљава један метар годишње што „наутилус“ тачно показује. „Наутилус“ је природни биосензор, чије је кретање под утицајем плиме и осеке односно Месеца, а свака његова комора одговара једном лунарном циклусу. Пресечена уздуж, љуштура „наутилуса“ има облик логаритамске спирале и математичку дефиницију коју су проучавали Декарт и Торичели.10 Хесиод је прошлост човека на Земљи поделио на пет периода: „златно“, „сребрно“, „бронзано“, „гвоздено“ и „доба јунака“. Легенда каже да су људи Првог доба били од „злата“ и живели безбрижно слично боговима, све док је Крон (Сатурн) управљао небом. Када је овај род људи нестао са Земље, постали су добри богови, доброчинитељи, заштитници и судије за све преступе. Затим су Бесмртници створили „сребрни“ људски род, који је уклоњен са Земље јер није поштовао Бесмртнике обредним приношењем. Онда је створено „бронзано“ доба, сурових и насилних људи, који су јели и животињску храну, непрестано ратујући. Били су дивовског раста али смртни. Када су они нестали с лица Земље, створен је правичнији род божанских хероја које су звали полубоговима. Њима су Бесмртници одредили за прибежиште Океан (небески) и Острво блажених. За пето раздобље људског рода у коме ми живимо, Хесиод каже: „Ах, да бар не припадам овом петом људском роду који сада постоји. Да сам се родио пре или после ове опште беде“. Ово је „гвоздени“ људски род, скроз покварен, у коме син није благонаклон оцу, млађи старијем, брат брату, домаћин госту... Немилосрдно доба које познаје само насиље не плашећи се суда богова. Можда је зато Лесандар дао за право Еврипиду и Софоклу, који сматрали да је најбоље не родити се, а ако се човек већ роди, треба што пре да оде са овога света! 10 Ова шкољка Јапанског мора живи на дубини од 500 метара и сваке ноћи излази на површину воде. Не зна се колико дуго живи, а гнезди се у последњој комори своје љуштуре. На спољашњој љуштури шкољке налазе се пруге које обележавају дане, а свака њена преграда-комора представља период од месец дана, током које ово чудно биће лучи калцијум карбонат увећавајући своју љуштуру. После овог временског периода затвара преграду, остављајући само цеваст отвор (Љ. Пантић, Месечев писар, Светлица, бр. 6).

11

У Браманском предању, живот на Земљи је стар око 50.000 година, стара Хроника Мисира по Еусебију и Синкели одређује 36.525 година, док савремена наука каже да се црни човек појавио Африци пре 50-60.000 година, у Аустралији пре 36.000, а бели човек у М. Азији пре 20.000 година. Намеће се логичан закључак, да појава развоја и успона цивилизацијa предпоставља управо најпогодније климатске појасеве, као услов развоја живог света на Земљи. Захваљујући Миланковићевом раду ми данас знамо, да путања северног ротационог пола у скоријој геолошкој историји Земље видно успорава, а тренутна брзина је један степен и 20 минута у току милион година. Сходно томе, положај осе у току самог периода од 500.000 година,11 обухваћеног његовим прорачуном приближно стоји у истом положају, а самим тим и период последњег међуледеног доба или холоцена од приближно11.000 година, који се односи на нашу цивилизацију.

11 Арапски историчар Масуди (10. век) имао је у рукама астрономске текстове старије од ведских, у којима је нашао космички циклус од 4.325.000.000 година, временски приближан старости Земље!

12

СТАРОХЕЛМСКИ ИСТОЧНИК

П

раисторијска Винча је цивилизацијски идентична тројанској култури, преко које je условилa развој урбаних цивилизација М. Азије, Блиског и Средњег Истока, Јеладе и Рима. Само преко Винче и Лепенског Вира европска култура и језици су апсолутно аутохтони, па Николај Фјодоров поставља логично историографско питање: „Шта уопште постоји у историји пре Јелина и Римљана“? Пре класичне културе постоји јединствена тројанска цивилизација, на простору од Српских планина (Карпати)12 преко југоистока Европе и М. Азије до Крита и Апенина. Затим, Микена, Ватин, Крит и Трипољска култура13 коју Б. А. Хвојка види од Дњепра до Крита. Још старији су „Сумери“, „Курган“, и „Средњи стог“, уралска „Кундра“ или балтичка „Нарва“, али пре свих култура су Лепенски Вир и Винча, прва цивилизација нашег међуледеног доба. Најстарије европско књижевно дело, Илијада, нигде не помиње Јевреје, ни Јелине алијас „Грке“ или Латине, нити име Европа које је млађе четири века од Илионске војне, а сaвремено је именима Македонија и Јелада. Постоје само Тројанци, блиски рођаци Сарбата (Скити, Венети) за које П. Мела каже да су један род с више народа и имена, а Еусебије у Хроници да су старији од Илионске војне осам векова. Јевреји су насупрот томе, млађи 150 година од опсаде Илиона, Јелини више од 400, колико и митолошки Латини (по писаним изворима око 800 година).14 Отуда, Сарбати су на историјској сцени старији од Јевреја десет, а од Јелина и Латина више од дванаест векова! Најлепши, поетски одговор на питање о „варварској тами“ историје дао је G. Suffert: „“Пре Јеладе и Рима постојао је Дунав“, прасрпска река. Исто кажу Робер, Прико де Сент Мари и Пољак Бјеловски, да су Дунав од најдавнијих времена настањивали Срби, алијас Словени15 (О. Луковић). Семантички, Дунав је истородан ариј. д’ýни, река, име бога Месеца или злодуха, од кога је авестанско danevja, име речног 12 Латини су Србе звали Карпи (< Сарби), отуда Карпати, Српске планине. 13 Придевак трипољска је по неолитском и прастаром начину обраде земље, која се две године обрађује а треће „одмара“. 14 Историја Рима није светска тема већ је значајна само за Запад, истиче Фјодоров. 15 Под именом Срби, подразумева се општенародно српско име потиснуто идеолошким именом „Словени“, док се национална српска имена разликују по придевцима (Лужички, Илирски или Јужни).

13

бога, као и келтски Danuvius < келт. dānu, брз, тећи. Пиндар за Дунав каже да је хиперборејски а Херодот га именује једном од скитских река.16 У Ските или Сарбате убрајају се и илирски Венети (Херодот, А. Мори), који су у Европи имали државу од Јадрана до Архангелског залива и Владивостока, а на Балтику су били барем хиљаду година пре него што је Мојсије кренуо с Јеврејима из Мисира (С. Робер, О. Луковић). Старије име Медије или домовине Сабира, алијас Хавила, је Хипербореја, а њен географски почетак песник Одисеје одређује на граници земље Рашана где се додирују путеви дана и ноћи, у С’ерији (Крф) „земљи оностраној“, на самој граници „распеване“ Хипербореје (Хесиод), која се простирала све до Исланда, митске Туле и Северног пола. Није случајно, што стари Хелм бесмртни песници Илијаде и Луче сматрају „миродржним веригама“ света, јер, то је земаљска „рајевина“ коју помињу старозаветни пророци, познатија као Хипербореја, земља Дивова, злата и обиља, насељена Сарбатима (Скитима), потомцима Хиперборејаца. Паусанија смешта Хипербореју у рашанску „земљу северног ветра“, Страбон у Галију, Хекатеј из Абдере у Британију, а П. Мела на Арктик заједно са митском Тулом. Неки опет на Урал, Аристотел у Скитију, Хекатеј на Црно море, а (М)омир каже да је Хипербореја у Рашкој (Ил. 15, 171), испод Рипајских планина које Пиндар смешта на Дунав. Сви наводи су делимично тачни, јер су Хиперборејци били распрострањени од Индије преко Коситерских (Британских) острва до Арктика подељени у десет краљевста, па из Хипербореје потичу Кимери песника Одисеје, за које мудраци кажу да нису исти као они библијски с Истока. Сви бели народи између Архипелага и Инда, дошли су из Европе и то је највећа светска тема препотопске историје, кажу О. Х. Амрајн и Николић. Срби су на Истоку присутни барем 4000. година пре Христовог рођења, износе А. Пикте, Ј. Фресл и Ј. Шпанут, а то значи миленијумима пре Мојсијевих закона на Гори Синајској где од искона постоје Српско брдо, вис Банат и једина два потока - Вади Мир и Вади Вир. (А. Спајић) Управо, тамо где су Срби на 4000 година пре н. е имали руднике бакра (Шпанут, О. Луковић), јер, металургија Сирије и Палестине није старија од половине четвртог миленијума с.е. (Британика, ‘03). Планинске области између Међуречја и Иранског платоа, биле су већ почетком другог миленијума насељене 16 Порекло Скита и Сарбата исто је као Рашана, Македонаца, Илира, Меда, Дачана и Гета каже Апендини.

14

Каситима, које јелински писци зову Косаји или Каспи. Касити или Каспи (Хвали), Еламци и њихови сродници Гути су аутохтоно становништво Предње Азије, сродно Урарћанима, Протохетима, Субирима, Митанима или Хуритима (Авдијев). Сматра се да су данашњи Курди потомци Гута, а истоветно име носе старинци Готланда на северу Европе, који свој језик називају „гутич“. Николић наводи J. Фресла, који каже да апостол Павле Србе зове Скити, истичући, да они нису варвари. У писму Колосејцима (Колошанима) из Бригије, апостол Павле наглашава физичке и духовне особине Срба (Скита), које ни код једног другог народа у тој мери није приметио.17 Србе с Истока помиње Николић у Античкој Србији, наводећи пророка Јеремију (5, 15) који говори о оном истом Табору, где је цар салимски Мелхиседек дао благослов аморитском Авраму „свештеним чином бога Вишњег“ (1Мој.14): „Доводим изнад вас кућо Израел из даљине један народ, моћан, стари, непобедив народ (чији језик не знаш, његове корице су отворени гробови, сви су сујетни дивови). То су Срби (Сарбати или Скити), који из унутрашњости Азије, већ у далекој прошлости на једну страну до Тихог или Великог океана се проширише, те код Кинеза и Јапанаца оставише њихове успомене. На другој страни, до обала М. Азије и даље до Мисира се проширише, где временом и Палестину обухватише, у којој град Скитополис на брду Табор у провинцији Галилеја саградише“ (Николић). Копти и Мисирци су Индију звали Софир, по Сабирима, а истоимену земљу помиње и Свето писмо (Офир). На Далеком Истоку је било више ових Србија, као што су Сербика Петоречја или Сербина на Шри Ланки (Цејлон) коју Паусанија назива Острво Свиле, напомињући да на њему живе Скити и Инди (< Винди). Тада се знало да је острво било насељено Аријима званим „Веде“, и да су Индуси на то острво дошли пре 2500 година (С. Јаконић). Стара народна песма коју је С. Робер записао у „Свету Словена“, пева о империји Лесандра Великог од Јадрана до Северног леденог мора, обухватајући Пруску, целу Русију или Сарбатију с Каспијским морем и Тартарију (Николић). Срби су једини народ који језички обухвата све три климатске зоне: континенталну, средоземну и подарктичку. 17 Скити су синови Хиперборејаца. Нема разлике између Скита и Сарбата (Класен), a Ските зову Срби или Сарбати (Вадианус). У биографији Лесандровој, Руфус каже да су Срби ратовали под именом Скити. Латини су Ските звали Германи и Сарбати, док германски Срби сами себе зову Скити (П. Мела).

15

Упркос великој распрострањености, српски језици су много мање диференцирани него германски или романски, констатује Алинеи. Отуда су Срби, још пре освита историје „поцепани“ на више огранака у Европи, Азији и Африци, тако да на почетку историјског времена већ имамо сва наречја која и данас постоје (С. Лукин-Лазић). За владајућу науку у Европи постоје само јелински и латински, док су сви остали језици „варварски“, али права истина је да су сви језици подунавског порекла с илирског или Хелмског полуострва, каже Павле Соларић. Тесну повезаност српског с јелинским и латинским, још је Шафарик протумачио великом старошћу српског језика. W. Donaldson у својој филолошкој студији констатује да се пелашки (антички српски) појављује у најстаријим формама јелинског и латинског, тако да се не може сумњати у његову старост, поготово што нема супротних доказа! Наводећи Доналдсона, М. Мијановић га у „Духовном завештању Винче“ допуњава сјајном логичком примедбом да је потпуно погрешно, тумачити старохелмске источнике искључиво помоћу далеко млађих јелинских и латинских копија, које су до нас стигле као оригинали. Шта се онда догодило са старохелмским источницима, који су изградили европски менталитет (А. Меје, Будимир)? Они се везују за бројна српска античка имена, од којих су најчешћа: пелашко, минијско, рашанско, медско, хавилско, сарбатско, дарданско, тројанско, македонско, илирско, гетско (дачко), пеонско (панонско)...? Сви антички Срби избачени су из историје „досељавањем“ Срба на Хелм (Балкан), а култура је „увежена“ с Истока или је проглашена јелинском („грчком“), идеолошки толико острашћено, да су сви антички „народи“ и племена Хелма и М. Азије нестали с историјске сцене, наравно, осим, наравно Јелина, алијас „Грка“. Нестала су, заправо, само њихова имена, а народ и његови дијалекти су остали. Антроплог Миле истиче етничку јединственост на простору између Јадранског и Црног мора у претхришћанско време, а Гијом Постел каже за Меде, Паноне, Илире и Далмате да су говорили истим језиком (О. Луковић). О још ширем етнички јединственом простору сведоче Јафет и Мал, који Хете и Хетиде (народе сличне по језику и обичајима) смештају на простор од Црног мора до Иберије! Ни данас, после 3500 година на нешто ужем простору од Понта до Алпа, нема грубих дијалектолошких прелаза! Временски и просторни континуитет дијалеката Хелма, сасвим је поуздан логичан и материјални доказ континуитета. Не само да није било значајнијег досељавања становништва

16

на Хелм, већ је континутет истовремено доказ, да су ти народи били антички Срби, јер, сви они који су нестали на волшебан начин с историјске сцене одједном се поново појављују у историји, али под јединственим и наметнутим именом „Словени“ које подразумева неколико стотина античких етнонима, не само на Хелму већ у Европи и Азији! Заједно, с појавом „новонасталих Словена“ њихови преци и народи слични њима по језику и обичајима, проглашени су за измишљене и виртуелне „Индоевропљане“. „Старост дрвета се види по годовима, а старост народа по језику“ (С. Јаконић). Језик је кућа народа, каже Исидора Секулић, а Срби су народ који је дао реч свим другим народима Европе (И. Живанчевић). Потврду овог закључка дао је Конгрес светских археолога у Бриселу 2004 године, где је донет закључак да је најстарији човек Европе живео у Доњој Панонији. Отуда, УНЕСКО није случајно 1993 године прогласио лужичкосрпски за један од најстаријих језика на свету, па не може бити случајно ни то, што М. Алинеји налази компактну српску или аријску, алијас „индоевропску“ ономастику само у Европи.

17

18

СТВАРНОСТ МИТА

И

зворни мит није бајка нити умишљеност, већ пресликана стварност и целовита прича, о природи ствари и света у сталној промени. За разлику од науке, изворни мит није ограничен и не одваја човека од природе, а све појаве процењују се на основу човековог искуства у складу са законима природе. Први мит припада духовном појму вере и песничком осећању за Природу, у коме нема хијерархије, храмова нити институција већ је контакт с Богом и прецима директан. Непроменљиви симболи митолошких представа чувају и преносе знање с највећим ступњем општости, дајући миту вечиту свежину засновану на основним небеским кретањима где је једини храм Природа. Посвећено митско знање о стварности подлеже основним законима Природе и идентично је савременим научним открићима, али се сликовитост којом је свет чињеница пресликан у један замишљен и бајковит свет ради преношења знања, не тумачи сликовито већ буквално. Отуда, „тврдокорним научницима је тешко да схвате...да митови... нису ништа мање стварни од артефаката“ (Е. Фром). У науци није реткост, да се о нечему детаљно расправља без претходне дефиниције тог појма. Да видимо, прво, шта уопште значи реч „мит“? То је духовни појам за стварност, семантички потврђен аријским кореном мит’, у значењу пар, два, борба, утакмица, а ова двојност се односи на вечиту смену директне (сферичне) и индиректне (поларизоване) светлости. Мит се не може поистоветити с бајком, која искључиво има улогу симболичког преношења митског знања. Отуда је у јелинском, из незнања направљен материјални тактил „mitos“, прича, бајка, помоћу кога владајућа наука погрешно и нетачно одређује појам мита. Реч бајка, ариј. бајāнака, мишљење, осећање страха, једно је од девет поетских или драмских укуса (раса) и име за „Велику змију“ на узлазној путањи Земље. Као што је магнетно поље земље најстабилније ноћу а лева половина мозга задужена за рационално мишљење, тако су бајке извор (магијских) знања, наравно под условом да се не тумаче буквално. Бајка стоји у вези „магије“, која се односи на пун месец, ариј. мага, свештеник Сунца, врачар, чаробник18, јер материјална форма 18 Поред медских Мага, свештеничко племе су Карапани религије „дева“ и јеврејски Левити изворно крвног обреда, а најпознатија магијска пракса је у Африци и на Карибима (вуду), Источној Србији (влашка) и Лесковачком Поморављу (шопска).

19

мишљења проистиче из света идеја, па су бајке ризнице магијских знања. Само изворан мит има систематизовано знање о стварности и општечовечански карактер, као ванвременска и духовна порука која подстиче човека на саморазвој, препознатљив у лепоти сусрета сопствене душе. Начин преношења знања који користи алегорије као шифре, обучава ум и поштује свако живо биће, јер мудром преноси знање а простом човеку улива наду и подстиче га на учење. При томе треба водити рачуна, да је основна улога митског симболизма да обучава ум а не обавештава (А. Манојловић). Слојевитост мита је „космичка симфонија“ видљивог и невидљивог макро и квантног света, која се језиком алегорије преноси у микро свет, помоћу симболизма који подједнако учи мудраца и будалу у складу с њиховим знањем. Насупрот томе, егзактно изношење чињеница сведених на елементе одваја духовни свет од материјалног, а тиме магли смисао самих појава, што спречава саморазвој и доводи га у недоумицу. Изворaн мит не одваја човека од природе, напротив, то је духовни лек и богат је народ који га негује (А. Манојловић). Митско знање је одувек тумачено сликовито или буквално, али је свеприсутно у свом хомеопатском облику који преносе магија, обред, бајка, уметност, фолклор, драма, музика, историја, књижевност, филозофија, поезија... Све дивоте неба и небесах. Све што цвјета, лучем свештенијем, Мирови ли ал’ умови били, Све преласти смртне и бесмртне, Што је скупа ово свеколико? До општега оца поезија. Луча 176 Схватање света и живота у изворном миту је циклично, кроз алегоријско мишљење и једноставан језик сакралног стања свести. Стоици су мит тумачили алегоријски, Аристотел га је сматрао фабулом, док су новоплатоничари митове упоређивали са логичким категоријама. Средњевековни теолози су мит тумачили буквално и алегоријски, а мисионар Лафито је први у 17 веку упоредио обичаје америчких индијанаца и нашао заједнички симболизам и природу, с античком културом која је уствари преантичка, јер постоји код античких Срба (Пелазга или Рашана), Маја, Сумера (Кимера) и Кинеза. Из античких митова, тачније мистерија које су старохелмске, настала је филозофија као њено рационално објашњење. Волтер је митологију сврстао заједно са библијском „светом историјом“ у категорију заблуда, али је Вико у 19 в.

20

први научно поставио филозофију мита с теоријом поезије, јер се песнички језик развио из мита: Званије је свештено поете, глас је његов неба влијаније (одјек). Луча, 177,8 Од Вика до данас, филозофија је дала бројна тумачења, али ниједно о систематизованом облику изворног мита. У аналитичкој психологији мит је архетип колективно несвесног (Јунг). Барт каже да је повезан с језиком и информацијом и сматра га делом семиотике. Касирер за митологију каже, да је аутономна симболичка форма културе упоредна с језиком и уметношћу, а митска свест подсећа на шифру којој је потребан кључ. За Леви Штроса, обрасци мита су језик и музика, а митологија подручје несвесних логичких операција. Токарјев дели митове на езотеричне и егзотеричне. Лингвистика и семантика омогућују приступ миту, који је идентичан с научним мишљењем (Потебња). Шелинг сматра да је митологија основна грађа сваке уметности. Урбан види митологију као основ религије и високи облик свести. За Лангерову, музика је мит о унутрашњем животу, јер у миту и музици чин раздвајања процеса и производа остаје незавршен па даје бесконачан симболизам (Мелетински)... Апсолут је носилац свих идеја и представља свет за себе из кога све извире и у кога се све враћа. Саме идеје представљају његову анатомију или природу ствари, која подстиче процесе кроз сурбиталне тачке19. Свака идеја носи супротност у чијем се међудејству ствара материјални свет какав познајемо, као и онај који ћемо тек открити (А. Манојловић). У науци је познато, да је словенски (српски) мит „најсвежији“ и најочуванији у Европи. Оно што је „словенски“ у Европи, то је српски (хелмски) у „словенском“, па је тиме још чудноватије што се он у науци потпуно игнорише. Само српски изворни мит пружа одговоре на неке загонетке митологије, јер, он поред ведског једини негује систематизовано и изворно знање, а заснива се на основним небеским кретањима и астрономији што му даје општечовечански карактер. Само, „онај ко пронађе светлост знања у себи, један је с Богом и само таква душа пије воду бесмртности“ (Е. Шире): Свих ћеш зала море, само бродом знања пребродити. БГ 4, 36 Зато, прикривање и присвајање духовног знања увек има исти крајњи циљ: власт у материјалном свету. Знање подлеже духовним или божанским законима Природе, а то је благослов и својина читавог људског рода. 19 Сурбита је запремина поља дејства, а сурбитална тачка производ пресека (дејства) супротних сила математички представљена координантним почетком.

21



22

КОСМОГОНИЈА НАРОДНОГ ПРЕДАЊА

С

вет је у старој српској вери холограмска представа светлости, чији је творац Триглав или Сварог, митски створитељ неба, земље и „доњег“ света.20 Божанска оличења Триглава су општа бесконачна, гравитациона и равнотежна сила, познатије под именом светог Тројства (Тримурти): Наш господар Триглав вељи, наш Створитељ и Држитељ, и велики Уморитељ. Милојевић, Песме Триглав или Сварог стоји у вези примордијалних процеса и припада хенотеизму, посебној врсти једнобоштва у којој се један бог Створитељ јавља у безброј облика,21 а предање га дефинише графичком представом тачке у кругу, за коју Плотин каже: Тачка је отац круга. Једно или Апсолут је неиспољен, нерођен, вечан, бескрајан, скривен и самостворен.22 Он је отац-мајка Неба и Земље, богова и свествореног. За разлику од Апсолута који је тајна за сва створења, Једно испољено јесте Закон свих закона видљивог света, познатије под духовним појмом Бог, ариј. б’ога, закон, правило, месечев дан (28 конака) у биолошком ритму Земље. Космос је конфликтна појава у којој потреба представља први архетип, а димензије видљивог света зависе од примордијалних процеса, с последицом квантних појава које имају тенденцију вртложних кретања (А. Манојловић). Субатомске честице су у стању да тренутно преносе информације што је доказано експериментом. Универзум је гигантски холограм, чија је особина целина у сваком делићу, па у њему симултано егзистирају прошлост, садашњост и будућност (Д. Бом, К. Прибрам). Холограм чини синергију космичке симфоније, а ирационалност је редиктивна особина. (А. Манојловић). Једно је рођено снагом топлоте, семеном које клија из духа а богови су се јавили тек после Стварања, јер, свет је створен из неиспољеног РВ 10,21: Тада није било ни онога што јесте ни онога што није. Није било небеског свода, нити небеса иза њега. 10, 29 20 „Холограм“, ариј. екала, сам, једини + грант’а, текст, уметност повезивања речи. То је кованица одакле је јел. hólos, сав + grámma, слово. 21 Хенотеизам < ариј. сама, упоредо, равнати + дјаус, бог, божански > јел. henno, уједињавам + theos, бог. 22 Апсолут < лат. solo < ариј. екала (есала), сам, један.

23

Небо и Земља нису постојали, ничег није било осим бескрајне воде обавијене густом тамом, каже мисирска космогонија. Када је све било влага у којој су била жива бића, бог Бел је пресекао мрак на пола, те је оделивши небо и земљу створио свет. Бог Сунце је Творац или Створитељ, ариј. твáшри, Прворођени, архитекта или градитељ који је дао облик божанској материји. Постање је у Ведама акустичне природе, из кога је проистекло библијско тумачење „речи божије“, а извор живота и сваког постања је светлост, с двојном природом таласчестица, као и двојним усмерењем сферична-поларизована. Родитељи богова, људи и свега постојећег, у космогонији српског и ведског мита су Небо и Земља, два “света пехара” као највећа божија (видљива) објава и позорница мита, коју држи Уговор из РВ 3, 59. Митску сцену „белог света“ представља Звездокруг или Сварогов точак, за који Велес књига каже, да га у пупку неба окреће Громовник цар Неба и посланик божији на Земљи.23 Ведска прича о Постању из Океана постоји и код Маја, с осликаном представом корњаче која носи 12 стубова. Воде мора садржавале су примордијалну клицу (РВ 10, 82), јаје света у водама хаоса (АВ 10,7): Људи знају да је златна клица Оно највише, неизрециво. Златна клица је проистекла из воде, која је преплавила васиону, јер живот се манифестује преко воде која одржава ресурсе процеса (А. Манојловић). Народна космогонија пожаревачке регије приповеда, да је Бог прво створио „јереб“, прелаз таме у светлост или обратно, па је тек онда оделио светлост од таме (Вл. Марковић). У народном предању регионализам „јереб“, сивило, стоји у вези прве појаве јутарње светлости или вечерњег прелаза дневне светлости у таму, а повезује их оглашавање јаребица у трајању од двадесетак минута. Семантички, јереб долази од ариј. корена ламб, „смирај сунца“. Очигледно, да назив за птицу јаребицу и феничка реч ereb, запад, потичу од истог корена, јер се јаребице оглашавају у време када се сунце смирује на западу. По српском митолошком уверењу постоје три света, чија представа постоји још на Трипољској грнчарији код Халдејаца који су делили небо на „три стазе“, као и код Маја: подземље, земља (средишњи) и небески свет, представљен светим дрветом 23 Реч „хороскоп“ није одговарајућа, нити је семантички по колу, већ долази од ариј. хор, ура (час) или 1/24 дана + √ спаш (спак), гледати > јел. hōra + skopéō, што се односи на посматрање неба (у вези декана).

24

Сеибе (Bombax Ceiba, вр. дивљег памука). Небески свет се делио на 13 подручја, а подземна на девет, сваки са својим боговима и заједничким именом Тринаесторо или Деветоро (Попол Вух). У српском предању то су свет богова на небу, људи на земљи и мртвих душа испод земље који започиње на западу смирујућег сунца. Сваки свет у српском миту има по 11 богова, а све три равни повезује „соха небеска“ или ступ света (ариј. скамб’а), који пролази кроз средиште универзума чији је чувар сазвежђе Змаја. Срби верују, да цвет љиљана расте из небеске рајске реке у сва три света, као и лотос, само за разлику од њега има пет цветова. Зато је митолошки симбол сва три света и атрибут бога Нава љиљан, ариј. лелихна, „палацајући“, бог Нава по коме и носи име. Веома је чест на мраморима српским надгробним споменицима, али исто тако и као профана уметничка представа. Познат је у Сирији, Међуречју и Мисиру, а ова библијска биљка је симбол богиње Мајке, а такође Богородице и Арханђела Гаврила у хришћанству. Сва три света чине Прав (Велес књига), који се састоји од Јава, ариј. јах’вá, ток течење и Нава, ст. срп. нав, мртва душа, ариј. нв, брод, Месец (= наý). Ови видљиви и невидљиви планови егзистенције (мултиверзум) имају своје универзалне законе: „Како је горе тако је доле“, а Прав је звездани закон: „Из Права створени су Јав и Нав вечити. Јер, све што нас окружује вољом богова створено је. Тај дар пронађимо у нама и чинимо по Праву “ (Велес књига). Реч „соха“, семантички је једнака ариј. шак’а, притка, грана, а митско је име за електромагнетно поље које повезује Сунце и Земљу. То је друго име за идола, па су Скити (Сарбати) „соху небеску“ или осу света представљали (духовним) мачем, забоденим у врх божанске планине или „пупак неба“ који се налази у репу Малог Медведа са седам звезда. Исто толико звезда има и Велики Медвед изван круга прецесије, што укупно чини 14 звезда. Соха небеска повезује сва три постојећа света пролазећи кроз „пупак неба“ где почиње рај, који се простире између Сунца и „пупка неба“. Улаз у рај чува Велики Медвед, епски прикривени Међедовић у имену тројанског Лесандра, ариј. расендра, „господар Тока“, име бога Нава или оличење Великог Медведа, где је по кинеском предању двор бога Неба. Српска легенда приповеда, да је то неки човек који је волео и поштовао виле. Једна од вила га је заузврат научила, како се прежу волови у плуг и оре. Тај човек је са запрегом пренет на

25

небо и то је сазвежђе Возарево кола или Велики Медвед (Н. Јанковић). Срби још причају, да су Влашићи седам вила које су играле и певале по Земљи а онда су претворене у Влашиће и подигнуте на небо. Налазе се у сазвежђу Бика, које је пре пет миленијума било тачка равнодневице а приказују се заједно с Орионом и Великим Медведом. У српском предању су небеска „златна квочка с пилићима“, која се не види од Ђурђевдана до Видовдана, али одређују доба ноћи и најављују нови дан на истоку (Н. Јанковић).

26

ГОРА БОЖУРОВА Божур је „цар цвећа“ и „духовска ружа“ која стоји у вези бога Вида или Световида, а касније Косовске битке и светога кнеза Лазара. Носи божанске придевке „Видовача“ и „Видова трава“ по богу Виду коме је посвећен. Његова црвена српска боја је атрибут Огња, за коју новије предање каже да је од крви косовских јунака. Светлана Стевић га назива „Сунчев цвет“ и износи легенду о цвету Божура, који је помогао Сунцу да се сакрије од злодуха који су хтели да га украду, кад је било као грумен воска. Кад је Бог отерао громом злодухе, онда рече цвету да се отвори и Сунце засија из божура, оросивши га од велике топлоте и радости. У том часу, ништа није било лепше од Сунца на божуровом цвету и росе његове. Све је светлело, треперело и мирисало, па Бог благослови божур: Ведај семе расти и цвати! Нека порошен цвет и мирис твој подсећају свет на овај час! Тада Бог вину Сунце на небо, да га нечастиве силе никада више не дохвате, а од тог доба се на српске ћурдије везе божур (С. Стевић). У народној песми, јунаци носе божур за калпаком. Њега чува птица раног пролећа мартана жуња, која брани и лечи особито децу, а корен божура веша се деци око врата. Теофраст је забележио, да је божур био извор многих празноверица код Јелина, који су ову биљку преузели од Пеона или античких Срба. Придевак „божур“ је кумовао личном имену Божур или земљописном Божурња, као и арапском busur, врста цвећа, али се ова реч потпуно произвољно и обрнуто тумачи помоћу свог арапског облика имена што је семантички немогуће, јер, црвени косовски божур je ендемска врста која расте само у Косовско-метохијској регији. Јелини су старе Србе из Дарданије звали Пеони, а Римљани су тако звали Картагињане. Дардански Пеони су у Илионској војни учествовали на страни Тројанаца. Живели су на Косову, у долини Вардара и Струмице, а Апијан их помиње као велики народ на Дунаву (Панони). У античко време област Дарданије је била позната као Пеонија, јел. Paiōni, по којој долази званичан назив божура Peonia Afficinalis.24 24 Младо Сунце лечи, па се у народу креч с куће где падне први зрак јутарњег сунца користио као лек против грознице, који се пио с водом. Етноним Пеонија, семантички је по придевку рашанског Аполона или Световида (Вида), „исцелитеља богова“ у Илијади који је придевак „Пеан“ добио по првој „певанији“ или „пеану“ отпеваном у част победе над змијом (Питон), па се та певанија држала у старом веку за бајалицу против рана

27

Видова трава или Божур је атрибут Белог Вида или Световида, „мила сина господара Триглав бора“ с придевком „Блистави“, за бога четири годишња доба: Што прегледа бела света Што прегледа што га чува Од аждаја и змајева. Милојевић, Песме Четвороглави Вид или Световид је коњаник на „белцу“ и двојно оличење Сунца, бог Јава и рајских пољана на небу плавом (Велес књига), које се налазе на врху божанске планине. Наведени стихови сасвим јасно казују, да Бели Вид господари „белим светом“: „Он Земљу са Сунцем и звезде носи, свет укрепљује“ (Исто). Легенда из Међуречја говори о божанској планини на северу где живе богови, иза које Сунце проводи ноћ и одмара се. Ова прича је упоредна митским Хиперборејцима који су живели северно од божанског Олимпа, у друштву Аполона (Будимир). У српском народном предању, гора је симбол Нава, семантички једнака ариј. гир (РВ 5, 41), гора, која има истоветно и непромењено значење у савременом српском језику: „шума“, „брдо“ и „планина“, за којом се Сунце рађа и смирује, а у божанске планине треба убројати и библијску гору Синајску. Врх божанске планине по предању подупире небески свод, а повезан је са сохом небеском. У народном предању соха небеска су Ртањ и Дурмитор, а епска Голуб планина оличење сазвежђа Голуб у Близанцима на северној повратници сунца, као и Голеш планина, што је прикривено име за надир или глуво доба које епски пресликава голоћа. Представа централне сохе небеске, сагласна је конструкцији номадског шатора или веригама (Будимир). Улога божанске планине, да подупире небески свод стоји у вези такође божанског Атласа. Јелинска митологија зна два Атласа, једног у Подунављу и другог на Пелопнезу, који су касније пресељени на крајњи Запад (Будимир), као Сербонови, алиас Херкулови стубови. Атлас је код Јелина име Титана који држи небески свод. Он је оснивач астрономије и син Посидона, кога су Јелини сматрали пелашким богом, а потврду даје и божанска генеалогија, јер једна од седам кћери Атланта је мајка Дардана оца Тројанаца. Потврду даје и семантика речи Атлас, која долази од речи Атлант, аријски или архаично српски атјанта, врло јак или велики, вечан, апсолутан, савршен, несаломив, прекомеран, претеран, одакле је мајански Actlan или латинско atlanticus, дивовски. За Атланта, Асов каже да је оличење

28

дугодневице Младог лета у лику Световида или Светогора. У сваком случају, „божанска планина“ је поређење за тројно кретање сунчеве светлости. Отуда, вечита космичка драма борбе светлости и таме, епски је пренешена на сцену Горе Божурове или божанске планине, митолошки упоредне Смиљани планини, која је добила име по рајском смиљу “где свеци живе“, од аријског или архаично српског √ сми, цветати, блистати, ширити, јер је цветање цвећа на земљи упоредно светлости сунца на небу. Излазак и смирај Сунца, чија је светлост пасиван ентитет, народно предање одувек пореди и драмски пресликава као свадбу, односно сусрет оличења Јава и Нава: Ој колика је Гора божурова, Сив је соко прелетети не може, Прелетоше кићени сватови И невесту кроз њу проведоше Кад су били под јелу зелену, проговара кићена невеста скините ме с коња витеза. Ставише је под јелу зелену, Тунаке је она говорила Сваком свату дарове подајте... То изусти лако душу пусти. Бован Невеста је у песми поређење за светлост сунца (пасиван принцип), као и „кићени сватови“ којих је обично 1000 а то је рајски број. „Јела зелена“ је редовна земаљска сцена српског мита, као што је месец небеска, па зато месец у епу најбоље светли над јелом. „Коњ витез“ је двојност Сунца још у ведској представи коња (животиње сунца) и јахача (коњ-витез), коју пресликава народна изрека из Шумадије: „Тога нема куд’ цар (Сунце) коња јаше“! Мотив „небеске свадбе“ постоји у мистеријским песмама о Бановић Страхињи и Одисеји, где Сунце божије разгони у пролеће зле просце своје жене Природе која не рађа у зимској сезони. Божанска планина (од светлости) је место сусрета оличења примордијалних енергија по сценарију вечите борбе светлости и таме, а њен врх се налази код Северњаче у репу Малог Медведа. За древну поезију, антички писци кажу да је била алегоријска и звала се „језик богова“. Очигледно да је митска сцена „белог света“ табуисана „божанска планина“ где столује Бели Вид, а народно предање „божанску планину“ епски и прикривено пресликава као „Гору Божурову“.

29

ДРВО ОД СВЕТЛОСТИ Три митолошка света српског предања иконографски се представљају у облику дрвета, које се зове још и „дрво живота“ или „дрво знања“: У безданом простору, краљ Неба чисте моћи деловања, држи право врх дрвета, грана окренутих надоле, с кореном нагоре. Нека се укорене у нама зраци. (РВ I, 24) Његова иконографска представа је позната као ашват’а (асват’а), „дрво од светлости“, с кореном на небу а гранама и лишћем на земљи. То су Веде, а ко то види тај је видовит, БГ 15, 2. У српској космологији, оличења (девет) летњих и јесењих месеци године су Бози и Јади, познати у спеву као „кула Југовића“, који заједно с Бесима (три зимска месеца) граде „дрво од светлости“ (годину). Отуда је дрво стан виле, божанства или сеновито, а девојка се рађа из босиљка, јабуке или бора. Код Хета или античких Срба постоји троделно дрво, горе с орлом, у средини с пчелом, а доле са змијом. На Истоку је то дуговечно дрво „бањан“ које тражи много светлости, а под којим је по предању бог Месец пренео људима духовна знања. Хроничар Рудолф из Фулде каже, да су Саксонци обожавали пањ огромног дрвета као „стуб света“ који је служио као ослонац свему, док су Скандинавци на северу Европе обожавали дивовски Јасен (Игдрасил) с три корена који су симболично представљали прошлост, садашњост и будућност. У српској космогонији „дрво од светлости“ је најчешће храст или јасен. Посвећено и табуисано дрво из рода храста је најстарији храм у природи, с троструким ретроградним обредним опходом по слици Кола небеског. Познат је као „запис“, тако назван по уписивању крста на стаблу упоредног Часном крсту. Од „записа“ на божанском дрвету настала је реч „тефтер“, бележница, од ариј. дева-тару, посвећено или божанско дрво (= запис, једно од пет рајских дрвета), одакле је тур. defter и јел. diftir. У Махабхарати, баш као код савремених Срба, с посвећеног дрвета (записа) не сме се откинути ни листић! Рајско дрво јасен, обично расте уз поток а Вид и Перун праве корабе за превоз душа у рај, где расте јасен с кога пада медна роса и жубори вода. У старим митовима посвећеним богу Неба, јасен је симбол светлости и рађања новог дана. У народу се овај симбол објашњава треперењем јасеновог листа пред зору, услед струјања ваздуха које најављује појаву светлости и

30

нови дан.25 У вези овог је и семантика имена јасен, ариј. јашо (јáшас), јасан, изглед, лепота, сјај, слава, достојан поштовања. Придев „јасан“ у српском језику има значење светао: “јасна“ зора литерарно значи „светла“ зора. „Дрво од светлости“ је песничка представа сунца и његових зрака, чије преламање даје шестоугао, познат као духовни појам „сунчев печат“ (Перунова звезда) у народним митолошким приповеткама старим хиљадама година. Најстарије представе „сунчевих печата“ налазе се у колекцији Небродовог (Нимродовог) накита (око 2000 с.е.), који је откривен у Ираку (Багдадски музеј). Кретање дневне светлости је тројако (излазак, зенит, смирај), као и ноћне (смирај, надир, излазак). Врхунац дневног кретања светлости је зенит, време добрих духова (виле преполнице) које не познаје сенку. То је “лице божије” (Ориген), о коме су стари Срби сахрањивани. Надир је врхунац ноћног кретања и страна светлости, јер отвара “крсну” страну Кола небеског најављујући зору. Директна светлост Јава је сферична и даје заједништво и сагласје. Примарни фактори директне светлости су надморска висина, доба дана и године. Она је делимично и индиректна, услед одбијања од небеског свода и облака. Од директне светлости зависе: топлота, зрење, фотосинтеза, сушење (испаравање). Индиректна светлост Нава је поларизована и даје расутост, која у физичком смислу слаби гравитациону силу и има сврху припреме, за деловање директне светлости. Од индиректне светлости зависе: влага, врење, плодност, клијање (бубрење), раст. Директна и индиректна светлост тројног су кретања, а њихове графичке представе су троуглови с врхом окренутим надоле (директна) и нагоре (индиректна). Спојени, ови троуглови дају геометријску слику шестоугла, духовног појма за преламање светлости који симболише “сунчев печат” српских народних бајки.

25 Исту улогу имају „трећи петли“: „Кокот поје зору зове“.

31

ТОК СТВАРАЊА И ОСТВАРЕЊА Драмски карактер српског или аријског мита је исконска „борба“ светлости и таме, која је у свакодневном животу пренесена на борбу „добра“ и „зла“. Злима припада „унутрашње ропство“ а добрима „слобода небеска“, али једина права реалност је равнотежа, јер једно без другог не може постојати: Нашу сферу да ноћ не полази, Бил’ овако лице неба сјало? Без остријех зубах ледне зиме, Бил’ топлије благост познавали? Луча Вечити драмски сукоб светлости и таме је цикличност из које резултира складност. Обртање земље око осе има за последицу смену дана и ноћи: Леже Мркоња цео свет га диза не може га дићи, док не дође његов брат Белоња? Ноћ и Дан. Њихова непрекидна смена чини ток Стварања у вечитој ротацији Земље. У годишњем циклусу или „точку Закона“, ток Стварања има „нулту тачку“ револуције који се назива ток Остварења, а везује се за обнову Природе о пролећној равнодневици којом започиње Младо лето.26 За ток Остварења народна космогонијска загонетка каже: Три хране и напијају девет, а девет не могу три; сви су једнаки, сви вршњаци и парњаци: три шарена (пролећна), три злаћана (летња), три богата (јесења) и три зубата (зимска)? Три пролећна месеца. Младом лету или народној Новој години, претходи почетак топлотног циклуса (Сретење), када Вид на коњу с глоговим штапом у руци тера баба Зиму, најављујући мистеријски ток Остварења или чудесну обнову Природе у пролеће. Мистеријски, ток Остварења стоји у вези сазвежђа Овна на небу пролећне равнодневице, па је ова животиња честа представа на стеговима и заставама, а од његовог „мириса“ беже злодуси (зиме и ноћи) јер, по српском митолошком уверењу, враг може у све да се претвори осим у пчелу или овцу. Идол овна стар око 6500 година нађен је у Винчи, а овај неолитски ован упоредан је мисирском Амону, богу плодности с главом овна, која симболише пролећни Огањ равнодневице у сазвежђу Ован. Сазвежђе Ован свакако стоји у вези са „Златоруним овном“ из истоимене народне митолошке приповетке. У њој се приповеда, како је неког ловца у лову 26 Нулта тачка револуције је сурбитална и представља крај постојећег и почетак новог циклуса (А. Манојловић). Семантички су истородне речи „сурбита“ и ариј. сáрва-т, целина, потпуност, тоталитет, укупност < ариј. сáрва, сасвим, потпуно, у сваком делићу.

32

на планини убио ован са „златном вуном“. Кад се његов син опасао снагом, узме очево оружје и пође у лов на планину, где уз божју помоћ убије Златоруног овна и одере му кожу.27 Златоруни ован је митска астрономска прича, о старом и младом Огњу пролећне равнодневице у сазвежђу Ован. Мистеријска улога младог пролећног Огња у обнови природе кроз симболизам Овна, повезана је с температуром воде која у природи граничи поље сила, па је вода (која памти) граница светова како у стварности тако у миту: Бела Грозда (царска кћи сунца) по Рашкуни броди... Но је маме русалице младе, Маме ми је Водану својему Да је даду за Водана бана... Те венчаше Грозду са Воданом... И под водом свадбу одиграше. Милојевић, Песме Зашто су онда плодоносне воде осуђене на вечну таму, поставља питање једна асирска бајалица? Поетски допадљив и директан одговор даје народна обредна песма: Мори водо, студна водо доста бидне студна вода. Ајде већем загревај се, загревај се, затоплеј се... на недељу пред Велигден (Ускрс). М. Златановић Плодност воде која „памти“ није сама по себи, већ зависи од уплива сунчеве светлости а постиже потребну температуру о пролећној равнодневици, у почетку топлотног циклуса пресудног за пољопривреду, који обредна народна песма јасно одређује као време око Ускрса. Биљке уз помоћ светлости и воде граде органске материје неопходне за живот, а хемијски елементи и колоиди у неорганском раствору реагују на сва космичка дејства као и живи организми (ћелијска перцепција), па се на тај начин остварује активност према спољашњем утицају. Поред корпускуларног зрачења Сунца које је дифузног карактера по линијама магнетног поља Сунца, постоји корпускуларно зрачење Млечног пута и Универзума, којима се бави хелицентрична метеорологија (М. Стеванчевић). Сунце и Месец су повезани с кишом, биљкама и плодношћу на Земљи. Поред њих, звезде и планете такође током дугих геолошких раздобља условљавају живот на 27 Њутн је такође тражио „Златно руно“ на Звездокругу. Он каже да су у називима звезда и звезданих јата северног неба очувана имена Аргонаута. На митолошкој сцени Међуречја постоји представа овна с роговима заплетеним у грмљу. Археолог Вули је ту сцену нашао у царској гробници Сумера, израђену од дрвета, оковану златом, с роговима од лапсис лазурија (Косидовски).

33

земљи (Џ. Гејмов).28 Хемијски процеси на Земљи су oбрнуто пропорционални брзини њеног окретања. Земља најбрже путује у пролеће а најспорије у јесен. Свако тело у космосу има своје магнетно поље, а атмосферски утицаји постоје чак у условима изолације, о чему сведочи корелација болести (нар. менталних) с променама у магнетном пољу Земље. Постоји статистичка веза крвотока и месечевих мена, а састав људске крви директно реагује на сунчеве буре. Сви амбијентални чиниоци Неба и Земље су оличења изворног мита и манифестују се кроз различите циклусе, који зависе од брзине Земље, на коју утиче њен положај у односу на Сунце, Месец или небеска тела, температура воде, смена годишњих доба као и дужина дана и ноћи или утицај енергија из дубине космоса.29 Земља је хладнија од воде до светог Саве, а потом почиње да бива топлија. Зато је Сретење, као последњи важнији светлосно-топлотни циклус зиме, у ствари прва најава Младог лета. Пресудну улогу у свим годишњим циклусима имају светлост и топлота. Отуда се резултат збира најважнијих чиниоца циклуса Неба и Земље своди на промену светлости и температуре, који су у народу и литератури познати под збирним именом Годишњи обичаји или Вечити (обичајни) календар, који подразумева миленијумско искуство.

28 Утицај свемира може се пратити помоћу дендрологије која показује ритам соларних активности: годови (прстенови) активних периода широки су у топлој години с обиљем падавина, а уски у хладној и сушној сезони, такође, проучавањем фосилних талога кроз геолошке периоде који има изражен циклус од 11 година. 29 Гален Пергамски је сматрао важним делом лекарске вештине проучавање небеских феномена у вези с болестима, па је инсистирао, да се „небеска ситуација доба године и област или земља“ морају узети у обзир при дијагностици (De metodo Medendi). Отац медицине Хипокрит (460-377) у свом делу Corpus Hipocraticum, за астрологију каже да „није од површног већ од битног значаја за медицину“. Обраћајући се лекарима, каже да „човека који не познаје астрологију, пре треба сматрати будалом него лекарем“, јер је познавање астрологије пресудно за утврђивање криза у развоју болести. „Пажња се мора поклонити успону звезда, нарочито Сиријуса, као и Арктуруса, па затим заласку Плејада, пошто многе болести достижу кризну тачку у овим периодима“.

34

ПРАМАЈКА ЈЕЗИК И ПИСМО

Н

а простору од Хелма (Балкана) преко Међуречја до Каспијског језера, пре 7-8000 година говорило се једним, те истим језиком народа Подунавља, износе Х. Велс и Г. Чајлд. Почетак Подунавске културе Г. Чајлд види на 8.000 пре н. е., а Велс каже да су становници Подунавља у шестом миленијуму отишли с Дунава на Исток, преко Дона, Дњепра, Волге и Урала на Каспијско језеро. Исто сведочи запис о Индији, по коме су тамошњи краљеви рекли Лесандру Македонском, да је Дионис туда пролазио 6000 година пре њега.30 Предања Сумера (Кимера) и књига Попол Вух народа Квиче говоре о једном језику људског рода. То исто кажу антички писци Л. Полихистор, Ј. Флавије и Ђ. Синкела, као и Књига Мојсијева: Сва земља је имала један језик и исте речи (1,11). Свето писмо познаје само један културни препотопски народ: Бејаше на целој земљи један језик и једнаке речи (Постање, 11,2), а његове божанске речи записао је трећи син Адамов дивски Сит, за кога Флавије каже да је први познавалац звезда. Сасвим је сигурно, да едомски језик глинених плочица није јеврејски, јер је овај језик настао тек у осмом веку с.е. од арамејског, једног облика аријског или српског језика. Истраживачи Светог писма су одавно запазили, да старе српске хронике опширније описују стварање света од библијске Генезе. То значи, да је постојао старији извор од библијског, који је код превођења једноставно изостављен. Истовремено, искључује се допуна српских хроничара јер су њихове хронике доказиве и веродостојне. То доказује и Д. Жунковић у свом коментару о Мојсијевом Петокњижју (V,19), који поглавље о пропису и поштовању граница, започиње идентично рашанском граничнику: Мезу не муњаш, што на српском буквално гласи: Међу (границу) не мунтај. Зна се да је „међаш“ настао у Расенији (Етрурија) 500-1000 г. с.е., што значи да су текстови светог писма на српском језику били познати пре превода Септуагинте и Вулгате (Николић). До сада се сматрало, да су српски текстови из „семитског“ архетипа или јелинског превода Септуагинте, али садржај и имена Прве Књиге Мојсијеве показују различито порекло. Покушало се са сиријским, халдејским и бригијским али без успеха. Grupius и Svekius су закључили да имена Адам и Ева 30 Мисирски песник Нонo (Nonnus, Католичка енциклопедија) опевао је у хексаметру Дионисов поход (Dionysaka) у Индију према традицији рашанске Елеусине.

35

нису јеврејска, док су други аутори прецизно утврдили та је то српски језик (Николић): Адам, ариј. ад’ама, „најнижи“ и Ева (библ. Хавва), од срп. „кева“, ариј. кевала, богиња Мајка, одакле је и јел. Kibela. Christtian Hennin у предговору свог необјављеног Вендског речника каже, да је вендски језик у старом веку био веома цењен, наводећи други том Апостолске историје (8,9) где су на прве Свете Тројице Новог завета божија дела такође на вендском или српском језику проповедена. Плиније извештава, да су Венди и Сарбати један народ којима су божији апостоли на српском (вендском) језику проповедали. Све до 16 века служба божија се у Виени (Бечу) одржавала на вендском (српском), латинском и „грчком“ (јелинском) језику. Уосталом, како је апостол Андрија могао да проповеда Јеванђеља и шири хришћанство без доброг познавања српског језика (Николић)? Да је првобитни језик људског рода био српски, поред осталих, тврдила је у писму Гриму и Катарина Велика добар познавалац историје. За данашње српске народе који се зову збирним именом „Словени“, С. Долчи и Нестор Часни кажу да су учествовали у градњи Вавилонске куле. Преци Срба, алијас Словена су Сарбати (Бергман) или Срби, који су старији не само од Вавилонске куле и пометње језика (Орбини, Вукчевић), већ су како тврди пољак Стријевски, протоисторијски народ старији од библијског потопа и Ноја десетог по реду „високог патријарха“ после Адама. Духовност преисторијског света, утиснута је на фрагментима употребне и вотивне керамике Винче, која представља ризницу писмености, каже М. Гимбутас. Она датује „староевропско“ писмо на 5500 година ст.е., а његови натписи укључују печате, вазне, фигурине, преслице, камен за разбој (утега), огрлице с плочицама, моделе храмова и керамичке посуде. Декорације на рубовима ваза и тањира не разликују се од слова. Знаци винчанског писма су апстрактни, а не пикторални, док различите знаке повезује један појам. Сви примери имају сличне дијакритичке знаке, који вероватно модификују основни знак. Винчанско писмо представља први систем писма, а не предписмо слично сумерском или кинеском. Садржи више од сто модификованих знакова, који се своде на 30-ак основних. „Сумерско“ писмо је за разлику од Винче било двојезично и двозначно, слоговно и клинасто, али је оно 2000 година млађе од Винче што тврди и Х. Харман у књизи Општа историја писма. П. Милосављевић такође каже, да прва писма Винче и Лепенског Вира нису била пиктографска већ словна. Основна

36

одлика ових писама је линеарност која их директно повезује с критским линеаром А (слично Винчи) блиским семитском типу писма (Будимир), као и минојском Б (дешифровано помоћу „грчког“) и слично кипарском слоговном (друго је кипарскоминојско). После вулканске ерупције на Тери, Микена је овладала Критом преузевши линеар А који је прилагођен линеару Б (Ј. Вилсон). Најраније азбучно писмо Истока је из 15 века ст.е. од 25 слова. Нађенo је у руднику бакра и малахита на Синајској гори, а писанo с десна на лево као и најстарији јелински текстови. Исти тип винчанског писма откривен је на глиненим плочицама у филистенској Еркони код Јерусалима, као и Избет Сарду код Тел Авива датован на 12 век ст.е. Такође, ту спада и језик класичне Ебле јужно од Алепа, са 17.000 натписа (2600500 година ст.е.), приписаних виртуелном „северозападном семитском“ (Британика, ‘03). У тип аријског или архаичног србског писма, спада и налаз швајцарског мисиролога Е. Невила који је у палати Рамзеса Tрећег нашао плоче са словима, истоветне као у Камбицовој Персији 600 година касније. Ова слова названа су „грчка“, што је бесмислено, јер, настанак јелинског писма савремен је управо Камбицовој Персији (Плиније)! Аријским, арх. српским или старохелмским писмом пишу и старорашански песници Хелма, током другог миленијума ст.е.: Тамир, Лино, Сорбеј, Тимотије, Пронапић или Момир, песник Илијаде, који је писао на бригијском дијалекту како извештава Диодор Сикулски. Исто писмо античких Срба постоји на „Мешиној стели“ из половине деветог века с.е. Тај облик писма је неколико векова касније присутан и на Камену из Розете и Декрету из Канопуса с 450 речи, које се и данас употребљавају у македонском и осталим српским језицима (А. Тентов, Т. Бошевски). Нордијски лингвисти су у типу старохелмског писма утврдили „аријске елементе“, на тексту „Белега из Срба“, ликијског Законика исклесаног у камену, с 232 одредбе у 16 одељака, нађеног на југозападу данашње Турске и датованог на 800 година ст.е. Да је „Белег из Срба“ Законик античких Срба, сведочи њихов потпис испод Законика, а сва претходно набројана писма померају границу настанка арамејског и показују сродност пелашког, филистејског и хананског (феничког), с лидијским, варским (каријским), критским, ликијским (почетни лувијски), као и старокритским (кефтским) дијалектом. Ханан је рајевина Истока и старо име Феникије, а хананско-феничке народе су мисирски сликари описивали као Кефте (Кепте), од којих су били старокрићани. Феничани

37

су друго име за пелашке Тројанце или Пеласте, а по језику, писму и антрополошки сличне Аријима. Акадски се сматра почетним халдејским (Cory), док се картагински мало разликује од јеврејског (Августин) и феничког (Јероним, Гесенијус), али је фенички супериорнији у односу на јеврејски (Двајт). Филистејци (Пеласти) су хамовци као и Феничани, а њихов језик истоветан хананском и арамејском, као што је хуритски сличан урарћанском који се још зове и халдејски или вански (Британика, ‘03). Наша свест и геном су иста информациона матрица, а свест рађа говор као што ДНК ствара беланчевине (Г. Дљасин). Отуда је писменост човеку генетски дата (Пешић), а писмо је од Бога и пресликава васељену.31 Постоји истоветност структуре азбуке с аминокиселинама, каже Г. Дљасин. Редослед угаритског клинописа једнак је старокритском, феничком и јеврејском, али исто тако има паралеле у савременој азбуци. Према томе, изворе феничког треба тражити у критском писму (Шнајдер, Ж. Станојевић) као облику старохелмског језика. Проналазак писма се према једном акадском миту, приписује човеку-риби Оанесу. Ово биће је дошло на Земљу да би људе научило писмености, занатима и другим вештинама. Познато је као Дагон, бог Вода или Оанес (Оакс), човек-риба у религији Међуречја. Његове бројне статуе су пронађене поред тока реке Заб или Зрб (Срб)32 у низији Међуречја.33 Обиље ових неолитских фигурица нађено је на локалитетима Винче и Лепенског Вира. Како су археолошки налази Подунавља временски старији барем 2000 година од Међуречја, они чврсто подупиру чињеницу да је акадски мит из Подунавља Хелма (Балкана) пренет на Исток. Све проучаване азбуке на свету настале су из једног извора (О. Целер), а заједничку моногенезу свих идиома и језика заступао је и А. Трамбети (Будимир). Срби живе у Европи од преисторијског времена каже Шафарик, па аријски или архаично српски језици, као и народи Европе имају непрекинути континуитет од палеолита. 31 Расени су писали на све четири стране света, из магијских разлога, како наглашава А. Манојловић, јер писмо је синергија слова у процесу материјализације идеја. Писмо је текстура природе ствари и пресликава стварност у складу с божјим законима. Отуда, стари текстови Хамурабија, Сорбеја (Орфеја), Мојсија или ликијских Срба су ради светости писани на камену, јер камен је у српскоме миту поређење за небо и небески свод. 32 Zapátas (Ксенофон), Србица, данас Велики Заб (Срб) или Вучја река притока Тигра, а ову реку помиње и Ј. Рајић у својој Историји. 33 Упоредиви овим статуетама су мали домаћи кипове (јевр. терафим), заштитници Тариног племена које је узела Рахела из дома Лабана.

38

Прве сеобе на простору између Индије и Атлантика савремене су „мајци језика“ каже А. Пикте. То је језик Веда, који су Арији пренели у Индију, од кога су потекли „санскрит“ и „зенд“ (авестански), али исто тако и остали језици Азије и Европе у којима постоји српска ономастика. Отуда, „само на основу географских имена могу се попунити празнине у европској историји, од стране истраживача историје језика“ (Мареј, Шафарик). Постоје бројни језички примери различитих писаца, али најбројније је дао М. Милојевић у својој Историји.34 А. Пикте је поставио питање народа који је говорио „староевропским“ или језиком Ведских химни, а одговор на то питање гласи српски или аријски језик, као еталон бројних европских и азијских језика. Српски језик је независне природе и не потиче од било ког другог европског језика, каже Шафарик, што наводи управо на супротан закључак, да од српског потичу сви остали европски језици, али је проблем у томе, што Срби за протекла четири миленијума имају неколико стотина различитих имена идеолошки обједињених под мимикријом „Словени“.35 Преци Срба су народ који је дао реч Ведама, најстаријим књигама на свету које помињу Аркаим, мегалитску опсерваторију на Уралу под именом Шамбала (Ириј, Асгард), ариј. шамб’ала, име (митског) града (шамбала, провијант), од √ шамб, сакупити, што индиректно сведочи да Веде нису млађе од 7000 година. На основу чињенице, да Рг Веда нигде не помиње библијски потоп О. Луковић закључује да је писана пре потопа, док А. Асов и А. Кљосов, такође подупиру став о великој старости Веда с примером астрономског положаја Јездиоца (Кастор и Полукс) у Близанцима, приказаних у Ведама за време пролећне равнодневице, који одговара констелацији неба од пре 7000.година. За разлику од ових датовања, М. Милер одређује Веде на 1200, Хауг на 2400, а Тилак на старост од 4000 година пре н. е. с арктичком прадомовином. Могуће, да је временски 34 У бројном српском именослову Истока и Запада, довољан је само површан преглед оних с основом „срб“: Индија (Софир): реке Срба, Серба, Сарбана, острво Сарбара, топоними Сарбату, Серба, Сербистан, Сарб, Соираб, Сирба, Сарбо, Себра; Африка: залив Србица, етникон Serbitae у Нубији, топоними Сербриса (Страбон), Сербуа, Субри, острва Субра и Серба; Азија: Србала, Србјанд, Соробта, С(а)рбах, Сербачан, Сардаба, Сербис, Србог, Сарбурни, Србода, Сарб.... У Европи, И. Вукчевић наводи да само у Немачкој има 600 имена српских градова!? 35 Узрок множини српских имена су поезија и магија, с бројним помесним, братственичким и племенским именима, али је пресудна идеологија, па се зато Сава Текелија залагао за заједничко и опште име Срби.

39

прениско датовање Веда последица постојања ведских стихова у рецензији санскрита (аријског). Насупрот томе, професор санскрита (ариј.) Р. Стојановић је тврдио на својим предавањима, позивајући се на записе у вези астрономије, да су Веде старе 11000 година, наводећи налаз пирамида идентичних мисирским које су биле затрпане у песку слива хималајске реке Тарим.36 Да су Срби дали реч Ведама, сведоче ведска (аријска) рецензија санскрита (ариј.) и српски језик, који имају иста граматичка правила, с том разликом што је двојина данас у српском језику присутна само епски. Оба језика, припадају најсавршенијој групи флексивних језика, поред које постоје коренски или једносложни (кинески, тибетски) и аглутинативни (мађарски, јапански), мада је разлика међу језицима више у градиву него у материјалу, јер, унутрашњи живот језика је готово исти код свих народа (Д. Лазаревић). Шафарик подвлачи да су у античко време само Срби од свих европских народа били у Индији. Отуда је Северна Индија била позната као рјаврта, „пребивалиште Арија“, па уопште није споран боравак Срба на Далеком Истоку, али је спорно проглашавање Индије за њихово исходиште, иако се врло добро зна да су они на Исток отишли из Белоречја или Подунавља Хелма, где су се неки од њих поново и вратили. Зато, Роберт Латам и закључује: домовину Аријаца треба тражити у Европи. Српски језик чува архаизме који сведоче о његовој старости. Например, док цела Европа користи реч „хипопотам“, само га Срби зову „нилски коњ“, што је један специфичан лексички траг њиховог боравка у Мисиру (С. Јаконић). Пре неколико хиљада година, Срби су пренели језик и писмо на Исток, што се тамо још увек памти, па се донедавно чак учило у школи, за разлику од Запада где то признају само ретки појединци. Индуси сматрају, да су добили Веде од богова посредством мудраца, о којима сведочи Х. Ч. Јоши када каже, да су Арији (Срби) дали коначан облик индијској цивилизацији (О. Луковић). Тацит за њих исто вели: ...уосталом Харије надљуди. „Хари“ или „Ари“ су облик хетског придевка арри, „поштован“, од ариј. арја, Аријац, поштован, уважен човек, „благодаран“, припадник племенитог сталежа.37 36 Овај налаз уочи Другог светског рата је заташкан, јер је свенски (шведски) проналазач био германофил. 37 Не треба везивати аријско име за Германе, изворно српско племе које је само себе звало Сарбати. Према томе, Германи су Арији онолико колико су Срби!

40

Првобитно се овај назив односио на Бриге, европске хамовце и полубожански народ аријских Хета (Вадел). Код Инда и Ахеменида је такође име за Арије, а од овог назива потиче име за Хурите како су се првобитно звали аријски Митани,38 а касније Хурити под којима се подразумева различита мешавина народа, међу које се касније убрајају и „Грци“. Српско име је старије од аријског на Истоку, а Арији су семантички изведени од ариј. áрјан, Аријац, име за Меде или Хавиле истородно имену Арими, од којих је на Истоку настало име Арамејци (= Сиријци). Владајућа наука не спори старост аријског или архачног српског језика, али је он преименован у „индоевропски“, а сваки посао у историографији започиње „од јуче“ с Јелинима („Грцима“), Латинима или Јеврејима: Сви научници који не владају српским дијалектима, труде се да њима неразумљиве старе натписе тумаче на „грчком“ или латинском, а када им то не успе, траже спас и решење у јеврејском, јер неће да виде нити да знају како су сва три језика настала од српског. Ако ови натписи немају никакав смисао у „грчком“, латинском или јеврејском језику, онда их „познати“ светски научници одмах прогласе за фалсификате, у чему је бечкоберлинска историјска школа постигла светску афирмацију (Николић). Код класичних писаца Арими су европски Бриги (Фриги) најбројнији Арији или антички Срби, у старом веку, сматрани за полубогове. Назив народа Арији, није имао етничко нити биолошко ограничење већ је ово име подразумевало све оне који имају цивилизован однос према стварности, што никоме није ускраћивало могућност достизања тог знања. Нема „глупих“ људи већ само добро и лоше „конектованих (А. Манојловић). Они који живе у незнању користе, да цинизам буде већи, погрдне изразе изведене од аријских речи као материјалне тактиле: „варварин“ „гоја“ или „паган“ (< поган), којима је судбина човекова запечаћена већ самим његовим рођењем, односно народном припадношћу.39 Оличење сазвежђа Орион се јавља као Арион, велики Див ловац у Риг Веди, асирским списима, или код песника Одисеје, а Стари завет у Изороду га помиње као првог смртника моћним пред Господом. Семантички, Арион је од 38 Придевак „Митани“ стоји у вези с Медима и библијским Мидианима, јер су они у Азији изворно из регије Субареја, са Саброса (Загрос). 39 Варварин, ариј. барбара, неаријац, паган од срп. поган и гоја од ариј. ге’ја, домаћи, срп. гејак, геџа, јевр. goja, циг. gadza, јап. gojdzin.

41

ариј. арјáман, име за Млечни пут и констелацију звезда у седмој месечевој кући или име бога Нава, које се призива заједно с краљевима Неба и Земље. Орион се сматра оличењем небеског Ловца а звезде Сиријуса његовим (псима) гоничима.40 Тако су сазвежђе на небу и народ на земљи добили исто име, што не би било ништа необично, да преци Хамових потомака у Подунављу нису културни источник холоцена, а сазвежђе Орион, по легенди, исходиште те напредне свемирске и ванземаљске цивилизације. Најсигурније средство за препознавање прошлости и тражења порекла једног народа је исцрпна анализа његовог језика, каже Е. Бирнуф. Што се тиче корена, српски или славјански језик све старе и нове језике Европе далеко надмашује по броју чистих речи: Славо-илирски (српски) 83.000 речи Славо-чешки 57.000 Енглески 37.000 Италијански 35.000 Француски 32.000 Шпански 30.000 Немачки 29.000 Даница илирска 1835, 48 Aријски или архаично-српски ведске рецензије, на коме су писане најстарије књиге, припада флексивној или најсавршенијој групи језика, што је само по себи доказ највеће старине. Српски језик је дивергентан у односу на аријски, па су ови језици „браћа“ и равноправни, а не у „родитељском“ односу као остали европски језици. Ј. Радојковић каже да је српски „мајка језик“, исто онолико колико је то аријски слоговног писма, а језик је жив организам и подлеже променама (дијалекти). Савремени језик има 30 слова (гласова) и фонетски правопис, док је старосрпски имао 45 слова, приближно санскриту који има десетак више заједно са сугласничким групама, јер су језици старог века имали више задњенепчаних сугласника од савремених. Рецензију ведског аријског или архаичног српског језика, „окаменио“ је заједно са својим претходницима граматичар Панини четири века пре Христа и она је позната под именом „санскрит“ („лепо сложен“). Ведска и санскритска рецензија аријског или архаично српског језика су исте фонетски и граматички, али се разликују лексички (Cory). О. Шпенглер 40 Отуда је и јелински Oríon велики Див ловац, оличење Ориона и љубимац богиње Зоре, који „доноси“ нови дан у ротацији Земље.

42

ведску рецензију аријског одређује као језик религије, док санскрит сврстава у језик науке. Санскрит је литерарни вишевековни назив за аријски језик на Истоку, а поред њега употребљава се и назив деванагари, „писмена богова“. На Западу се он звао аријски, по имену народа Арија све до почетка деветнаестог века, када је 1815 г. штампан тројезични речник бенгалскосанскрит-енглески,41 а Ф. Боп 1816 г. прихватио и утврдио назив „санскрит“ из политичких разлога, којем је претходила промена назива Хелм у Балкан (Цојне, 1808 г.). Научни империјализам потиснуо је име Арији увођењем назива „Индоевропљани“, који је првобитно лингвистички израз, а затим име за виртуелни народ који не постоји у протосторији, преисторији, нити историји све до друге половине 18 века (Б. Гавела)! Тако су Арији, који су сами себе звали Срби постали виртуелни „Индоевропљани“ (чак и „Санскрићани“), а њихов језик уместо аријског по имену народа преименован у „санскрит“, литераран израз за архаични српски на Истоку. У Европи, за аријски или архачни српски језик још се користи израз „старо-индијски“, али је он како упозорава Ј. Радојковић бесмислен и неодржив, јер, приближно времену Панинија, у Индији је по писаним изворима живело преко 60 различитих народа и више раса (М. Милојевић). Чак и данас Индија има 22 званична језика! Језичка мимикрија аријског или архаичног српског језика, у Европи је већ стигла до огољене преваре прерасле у незнање, у којој се прилагођени облици аријских или архаично српских корена и речи претварају у виртуелни „индоевропски“! Језици се разликују по грађи и материји, али све проучаване азбуке на свету настале су из једног извора, тврди Ото Целер. Што се тиче Срба, алијас „Словена“, сви имају заједничку реч за појам „писати“ (Леже), од ариј. псјати. Персијски и арапски писци Србе зову „народом књиге“, што уз чињеницу да је српски најстарији (не)класични језик Европе свакако указује на самородност. С друге стране, историјска веза између старо европског писма (Винча) и критског линеарног писма огледа се у мноштву паралела, наводи Х. Харман, а Срби или Сарбати говоре језик најближи аријском или „мајци“ језика тврди Роберт Латам, док је њихово писмо морфолошки идентично винчанском. 41 Један примерак овог тројезичног Речника поседује Универзитетска библиотека Београда.

43

А. Лефевр за српску граматику каже да она носи печат апсолутне архаичности, особито у деклинацијама, док А. Овелак потврђује коначне језичке облике који се односе управо на старину српског језика (О. Луковић). Само српски језик има обележје архаичности у Европи (и Азији) каже Овелак, док је Шарл де Пејсонел за српски језик у 18 веку рекао да је најраспрострањенији, наводећи 60 различитих народа који су њиме тада говорили (О. Луковић). Српско словно писмо са бројном вредношћу, лингвистички и географски заузима централно место у европским језицима, што потврђују Фик, Грирсон, Шлајхер и Џајлс (О. Луковић). Данашња српска азбука је облик такозване „грађанске“ буквице, настале почетком 18 века у Русији на захтев Петра Великог и његових академика, у циљу да се „словенско“ писмо „удеси“ према латинском, што је формално правдано економским разлозима, јер је штампање књига било скупо. В. Караџић је „грађанску“ буквицу у скраћеној верзији С. Мркаља прилагодио српском језику, а поред њене западне варијанте „готице“ (бохоричице) код Словенаца, као и хрватске варијанте Копитареве „гајице“ прилагођених латиници, постоји још „босанчица“ и „матуфовица“ код муслимана у Босни.42 Српско Четворојеванђеље из 6 века на пергаменту с 305 страна, сматрано је најстаријим хришћанским јеванђељем до 15 века када је „пронађено“ латинско у граду Cividale. Препис Четворојеванђеља налази се у колекцији Честер Бити у Даблину (Стеванчевић). На другој страни је дата азбука курилице (ћирилице), па се поставља питање шта су то „нашли“ Кирило и Методије три века касније? Лесандријска хроника такође помиње српску буквицу у 7 веку, што је најстарије (не)класично писмо и књижевни језик Европе, што упућује на закључак да је апостол Павле писао Посланицу солуњанима, на истом српском језику Вулгате из IV века коју је превео Јероним. Владајућа наука сматра, да су азијски алфабети настали од арамејског а европски од феничког, коме је најближи јеврејски, али чињеница је, да сва писма припадају једном те истом изворном језику, јер асирски (дворски), аморитски, 42 Нека слова избачена су из буквице „курилице“ (< ариј. к’урал, вештина (писања), уметност), старосрпског дипломатског писма и језика. Тако, на пример слова „I“ и „N“, која и даље постоје у латиници. Променом назива буквице курилице у „старо-словенску“ и „црквено-словенску“ добијени су потпуно бесмислени називи. Како могу да постоје буквица и црква ако не постоји народ? Њихова једина улога била је да прикрију српско име.

44

Писмо апостола Павла Колосејцима, папирус из 230 године (Николић).

45

ханански, филистејски, угаритски, пелашки, фенички и старокритски су веома сродни језици Кефта, Пелазга или Филистеја, односно античких Срба, Њихов заједнички извор је аријски или архаични српски с Хелма (Балкана), који се исто тако може звати и медски, сарбатски, хавилски, пелашки, рашански, гетски, илирски... Аморити су „степски номади“ блиски Хетима (А. Сајс) и аријским Феничанима (Вадел). Филистејци су по Јеремији егејски народ досељен с Крита (Кафтора)... јер ће Господ истребити Филистеје остатак острва Кафтора (47,4). На Леванту, старо име Феникије је Ханан, а филистејски језик је истоветан хананском и арамејском, док су Хананци, Моавци и Јевреји говорили дијалектима арамејског језика, али су имали различита писма. Становници Угарита током другог миленијума су Аморићани, а угаритски је изворно аморитски језик, сродан феничком, арамејском и јеврејском. За Јевреје Мандејце и Манихејце у Вавилону (трећег царства) Шпенглер каже да су говорили (источни) арамејски, али су сви имали сопствена писма! Јеврејски језик је најближи моавском. По Светом писму Моавци припадају Израелу, али Соломон, чија је мајка била моавка ратовао је са њима као и Давид. Моавски кнез Меша (Миса), који је владао 40 година, оставио је код града Дибан (Јордан), базалтну стелу високу 1,1 метар која се сада налази у Лувру. Текст је у 34 реда на хананској или арамејској азбуци. Камена таблица из Сабе помиње краљеве Мухимира, Јадила и Јатила Бајиног (Мордман и Митвох у наводу Николића). Митски родоначелник Моаваца је Моаб син Лотов и нећак Аврамов. Моавци по Светом писму припадају Израелцима, али историјски подаци говоре супротно. Саул и Давид су ратовали с њима, а име Моаб је мрско богу: „Јер ће рука господња починути на овој гори, а Моав ће се изгазити ... као што се гази слама“ (Исаија, 25:10). Јеврејски језик је најближи моавском и феничком, али оба су хананска, само што се разликују од јеврејског иако је он најближи моавском, јер, Моавци и Јевреји су веома блиски по религији и обичајима, што говори о изворно филистејском пореклу Јевреја. Најранији натписи арамејског су феничка азбука, а фенички и јеврејски су ханански језици као и моавски. У исту групу „семитских“ језика спадају акадски, аморитски, ханански, угаритски, арамејски (сиријски), фенички, пунски, јеврејски и арапски језик.

46

Арамејски натпис на стели моавског владара Меше, око 850 г. ст. е (Николић).

47

Држава Урарту обухватала је простор између М. Азије, северозападног Ирана и северног Међуречја, а њени становници су били слични Хананцима, Хетима, Митанима, Хуритима, Субирима, Каситима, Еламцима... Урарћански се зове и халдејски или вански, а јерменско писмо је настало такође од арамејског, док су Халдејци (Калду) били арамејско племе које се настанило у Сумеру (Остлер). Назив Халдејци, првобитно је сталешко име, а касније религиозна заједница астралног култа у време Селеукића (Шпенглер). Првобитна Авеста (Гата) је писана на арамејском, који се говорио од Синаја до Саброса (Загроса), а завршена је на пахлави језику. О заједничком животу Хананаца и Хурита, сведоче документа Рас-Шамре у Сирији (мисир. хару) која имају алфабетно клинасто писмо (Авдијев). У Сирији код РасШамре нађено је 30 слова на (непознатом) угаритском писму, као и преко 200 божанских имена. Отуда, за угаритску културу Андре Каку каже да је темељ израелске религије (С. Јаконић). Теорије о „доласку“ културе са Истока, стоје у вези уралског и балто-словенског континуитета, за које владајућа наука сматра да су туранског и угро-финског порекла. М. Алинеи овај став условно прихвата, али, држећи се принципски процесуалног става о мезолиту инсистира на повезивању еволуције језика и човека интердисциплинарним алатом. Први је теоријски довео у везу генетику и лингвистику Л. Кавали-Сфорца, на основу чијих радова је М. Алинеи уочио да субстандардна микроподручја дијалеката и просторна расподела генетских маркера одговара подели светских језика. Алинеи, например сматра, да „курган“ (гробна хумка) није руска већ туранска реч, али она је ипак сарбатска, семантички од тројанског Гаргарона, Ил. VIII, 48, јужног врха божанске Иде где је Див имао свој храм, ариј. горатиг’ора, митско име за Нав или пакао. Н. Дурсе је дао паралеле ове речи у ирском Cruachan, бретонском Kerkono, фр. Kerongant и мађ. Kurchan (Korhan) у значењу „могиле“, као и латинско Garganus, име планине у Апулији (Вергилије). Фински, турски и ескимски (инуитски) који стоје у вези с уралском и балто-словенском теоријом, спадају у аглутинативне језике (мање развијене с прилепцима). Већ само поређење структуре ових језика с аријским, руши мишљење стручњака да је фински установљен у мезолиту, поготово, што је његов први писани траг из 1524. године. Како је могуће, да један мезолитски језик као што се претпоставља за фински, добије писмо тек после 7000 година свог постојања? Алинеи сматра,

48

да је писање потпуно засебна појава у односу на говор, настала друштвеним раслојавањем, али, природа језика не дозвољава овако велики временски распон као у случају финског, јер писмо је еквивалент стварности.43 Финци су мешавина Срба или Руса с Монголима, а њихова држава постоји тек од 1917 године. Показало се да чудски гробови на Алтају немају ништа заједничко с данашњим Финцима, које зову Чудима (Николић), а именослов финског мита је српски, као што име Фина(ца) потиче од имена за Русе или северне Србе, које су Финци звали Вани (Вени), ариј. б’ану, божански придевак, господар, Сунце. Фински митови „Кантелетар“ и „Калевала“ објављени су тек у 19 веку, а главна личност Калевале је Вејнемејнен, ариј. ваимāника, аеронаут, у значењу „оног ко је рођен у небеској летилици“ или као придев „небески“. Вејнемејнен је вилењак и „чаропевач“ Вејнолије, који у „црвеном чуну“ плови у доњи свет да нађе „чаробни млин“ Сампо, ариј. шáмба, гром Громовника, јер, бог Грома даје кишу без које нема летине ни благостања (Сампо, чаробни млин, Ренак пореди са светим Гралом). Женски злодух Калевале, Лоухи, је од ариј. рāху, злодух узлазног чвора Кола небеског који стоји у вези помрачења. Лоухи је „крезубавка, стара гадна“, мати „девојке Севера“ и господарица Нава у финском народном спеву „Калевале“, ариј. калевара, човек, људи, дружина, одакле је фин. Kalewala, „земља Калева“, односно Финска или ст. сканд. Kulfinger. Нав Калевале се зове Похојла, семантички од ариј. бахула, сазвежђе Плејада. То је северна земља „камене горе“, а њена господарица носи придевак „Госпа од Похојле“. Трубачов вели, да руске билине помињу Србе на Дунаву, а њихов именослов показује изненађујућу сличност с балтичким чему се не треба чудити, јер Хелм је постојбина свих данашњих српских народа који се зову заједничким именом „Словени“. Хелм је постојбина и скандинавских руна, које се у свенским (шведским) изворима зову вендским (српским) рунама (Пешић, Дитмар). Ниједна Еда (поезија Викинга) није забележена пре 1250. а најстарије су настале око 900. За њих Ренак каже, да су настале око 200 године на доњем Дунаву, а исто тврде S. Morstrander и M. Hamma. 43 Култура претпоставља седелачки начин живота, али то није услов настанка писмености, јер она је човеку урођена (Р. Пешић). Ђ. Коруга и Г. Дљасов су вршили анализу азбуке и закључили да постоји генетски код. Редослед слова у азбуци је непроменљив и није случајан, па све азбуке имају „нулто“ слово (м), јер писмо је пресликана стварност, а информација траје колико и дах (Р. Стојановић).

49

Неразвијеност туранских језика, неспојива је с високоцивилизованим становницима Аркаима, водоравне мегалитске опсерваторије на Јужном Уралу где неки писци смештају Хиперборејце. Аркаим је град-опсерваторија, чија се конструкција заснива се на сложеној и прецизној троделној геометрији небеских кордината привидног кретања сунца, а такође и функцији ретроградног померања (тачке) равнодневице односно северног небеског пола. У овом градуопсерваторији свака кућа је имала огњиште, бунар и подрум, што сведочи о седелачком начину живота његових житеља. Подаци о Аркаиму никако се не уклапају у „(прото) индоевропљане“, пастире, номаде и ратнике који су градили гробне хумке јаме или кургане на Истоку. Све што у културном смислу постоји у Аркаиму старом 7000 година, постоји у Винчи и тројанско-микенској култури која је касније названа „чудо у Јелади“, како би се прикрило њено тројанско порекло.44 Уз историјски потврђене трговачке везе Асирије, Хелма, Мисира и Крита, постоји минојски, микенски и јелински паралелизам који је такође наслеђе „старе Европе“ и њене цивилизације. О. Шпенглер је уочио да имамо многе писане споменике из Хетије и са Крита, али ниједан из (М)омировог времена, осим Илијаде која је преведена и фалсификована! Дорски „Грк“ је оставио микенску камену технику као да није постојала, па је градио опет у иловачи без обзира на микенски и мисирски образац, као и на очигледну чињеницу да је Јелада била богата најбољим каменом? Одговор на ову логички исправну примедбу Шпенглра, дао је још Аристотел, који је први записао да су Јелини мешавина народа. Исто каже H.D.F. Kitto за староиталике и Јелине, алијас „Грке“, који су дете две културе, од којих је старија она нејелинска с Атике, Пелопонеза и М. Азије о којој се мудро ћути. Овиме се потпуно разоткрива културни вео „херојског доба“, као временски „прекид“ у европској култури, од дорске инвазије 1100 г. с.е. до појаве Јелина на историјској сцени у 8 веку с.е. Еталон свих „словенских“ говора је српски, каже Марио Алинеи, али, треба додати, исто тако и већине осталих језика Истока и Запада. Како би иначе српска или аријска 44 У пасторалне источне приче Јамнаје, Курган или културе Средњег стога, никако се не уклапају неколико метара дебели зидови Аркаима, али ни зидана кућа-објекат специјалне намене из четвртог миленијума с.е. која се налази у Завичајном музеју Лазаревца? Она има површину 100 метара квадратних с четири просторије, тремом и четири ложишта: два унутар и два испред објекта!

50

ономастика била присутна на Западу, где се Европа звала у седмом веку „Српско море“ (Равенски, Космографија) или на Истоку, где бенгалски језик има 46% српских речи, а од тога око 3000 заједничких које не постоје нигде више на свету (Алокананда Митра, Арсеновић)! Изрека, говори српски да те цео свет разуме крије сасвим јасну поруку, да је српски у старом веку био дипломатски језик света, као што је то данас енглески. Само, што је архаични српски или аријски пресвучен у „индоевропско“ рухо „да се Власи не досете“. Али, управо, „индоевропска“ мимикрија необориво сведочи о заједничком прасрпском културном источнику, који налази потврде у сличности и истоветности језика и обичаја, како Истока тако и Запада.

51



52

О ИМЕНУ ПРАНАРОДА

Ј

едан старији преисторијски помен српског имена, јавља се у вези божанских Данава. Најпознатији међу Данавама је био Свербин, ариј. свар-б’āу, Велика змија као оличење узлазне путање Земље, њена глава је Раху (Часни крст), из које се по мисирској митологији свако јутро рађа Сунце. За Свербина је везана митска прича, која каже да је он стрелом пробио Сунце и Месец, па је на Земљи завладала тама у којој су се борили богови, што је очигледан материјални траг семантике његовог имена у оличењу узлазне путање Земље. Слична прича постоји о његовом рођаку Неброду, алијас Нимроду. Он је освојивши све земље, одапео стрелу с Вавилонске опсерваторије на небо, али се стрела назад вратила крвава, а легенда каже да је Неброд одједанпут остарио и изнемогао. Свербинов народ Данава су синови богиње Дане, ариј. дáну, божанска кћер и мајка Дивова или Титана, женски принцип у Ведама и оличење планете Венере. Дана је исто што и ариј. áдити, најстарија богиња, жена Аруне, мајка Титана и богова, а њен мушки пандан је Дане, ариј. дáну, у значењу „победник“, „освајач“, придевак за Небо и Земљу или Јездиоце РВ 8, 256. Отуда је име Данава семантички идентично српско-ирској богињи Дани45 (Даници). Ирци су историјски потомци Мила (Milesius) вође шпанских Келта досељених у Ирску, али по ирском предању староирци су Данани, односно народ богиње Дане за које ирски мит каже да се населио с неба у Ирску. Познати су као маги натприродних особина и господари светлости, а ирски Saerb’an је чувар магијског Дрвета светлости, митолошки ратник и један од најстаријих богова мора. Српско предање из Јужне Србије о небеском пореклу предака Срба, исто као ирско каже, да су се преци Срба, населили на ове просторе, тек пошто су обишли целу земаљску куглу и утврдили да су на Хелму (Балкану) напjовољнији услови за живот. Исту легенду о небеском пореклу, имају и азијски Срби, народ Шербес јомунске културе и староседеоци Јапанских острва нама данас познатији као Аини. 45 Србе и Ирце су у 19 веку због песме звали „славујима Европе“, а ова два народа имају истоветности у језику, обичајима и митологији. Например, чувено „ирско бдење“ има паралелу само код Срба, који поред Ираца једини у Европи имају обичај чувања мрца.

53

У вези аријских Данава, не стоје само Срби и ирски Данани, већ читава Западна цивилизација, али се притом позива на библијски облик имена „Даново племе“, који је изворно аморитски, а за које јеврејска традиција везује јунака Самсона (асир. шамши). Аморитски Дан је један од 12 митских предака Јевреја, син Јакова, такође митског претка и Вале „нејеврејке“. Библијском „Дановом племену“ припадају и Спартанци (< Спарти < Сарпати < Сарбати), а Италикус за ове Сарбате, алијас Спартанце, каже да су истог порекла с Бригима и Дарданцима, што значи истородни са Сарбинима и Расенима (Етрурцима). Отуда, Есхил и Софокле за Пелопонез кажу да је земља Пелазга. Нису само Сарбати и ирски Данани у вези Данава или библијског Дана, већ и пелашки Дануни и Данајци, као и Данци (Симбри). Старо име Данске до осмог века је било Србија (Милојевић, Николић), а дански владари су све до 13 века носили титулу краљ Данске и Славије (Вукчевић). Постојеће име, Данска је добила по сину Хумбеловом краљу Дану, изведеном по Дани великој богињи Мајци Гето-Дака и свих Аријаца или Срба. Данци су такође народ богиње Дане, као и Симбри (Кимбри) за које Госелин каже да су живели у Данској, па је нормански историчар Дудо потпуно у праву, када повезује Данце с Данај(ц)има (Британика, ‘03). Митског Данаја такође изводе од Дановог племена, а песник Илијаде бележи Данајце већ у првом певању 1,42 и изједначавајући их с Дорцима, Аргејцима и Ахајцима, који су тада били Пелазги. Да су Данајци Пелазги (Пеласти), потврду даје јелински мит, у коме су браћа Египт и Данај синови веничанског бога Бела и унуци Либије и Посидона. Када је Данај, ариј. данају, мајка Титана (= дáну) посветио Вучјем Аполону светилиште у Аргу, сви Пелазги Јеладе су се назвали Данајцима (Гревс), па су то име Јелини преузели и присвојили тек у осмом веку с.е. Што се тиче Дануна, они припадају „народима с мора“ који су престрашили фараона Рамзеса Трећег, а Н. Сандерс за њих каже да су дошли из Подунавља и да припадају српским Сарданима. Амерички историчар Тојнби за Србе Подунавце каже да су присутни у Белоречју Хелма барем 1.000 година пре Христа, док Ливије у Историји Рима пише, да су Меди старинци Хелма (Балкана) што тврди и Соловјев, а Херодот те исте Меде назива именом Арији и Арими. О томе сведочи и Халкокондил, који каже да су Срибали (Шопи) најстарији народ Медије која се звала Сербан (Бошар, Деретић).

54

Кардинал Еније или папа Пије II, као и Нестор, присутност Срба на Хелму повећава на 2.000 година ст.е. када су Срби напустили поље Сенар и вратили се на подручје које су у његово време (15 век) насељавали Срби, данашњи Бугари, Далматинци, Хрвати и Босанци. Да су у питању преци Срба, сведок је Свето писмо у Постању где је библијска рајска земља Хавила (Евила) у којој има злата и око које тече „прва“ рајска река Фисон (Дунав).46 Становници земаљског раја Хавиле добили су име по географском називу земље који изворно гласи Сабира, али у јеврејском и источњачком облику изговора слово „с“ прелази у спирант „х“, па су тако Сабири случајно или с намером постали Хавили. На Истоку су они познати као Субири из земље Субарту (сум. Субир) и често се јављају у сумеро-вавилонско-акадским текстовима као „хапиру“ или „сабиру“. У документима АлАмарне помиње се топоним Субари, док се једно острво на Прату (Еуфрату) зове Сурбан, баш као истоимено племе. Имена Субири, Субарејци или Сафири (> Сефарди) су историјски најстарија ортоепија српског имена Сабири, ариј. савара, име богиње Нава, од корена свáр, бог Нава, одакле је и божански пар Сварог и Сварога. Богиња Нава, семантички стоји у вези ариј. сaварnи, заједничко име свих 12 предака човечанства,47 полубожанско или метронимично име осмог претка човечанства (Мане), сина Сунца и женске кандавле Суварне. Семантички, овде треба разликовати ариј. су-вáра, благодарно племе, каста или народ, одакле је српско себар, мн. себри, сталеж у Душановом законику. Српски војни сталеж постојао је у Шпанији до 17 века када је пресељен у Нови свет, али је историјски такође постојао у Мисиру, као гарда Рамзеса II (Мането). Под именом „сербили“ или „сервили“ (лат. serbili, servili) постоји сталеж тројанског племства у Алба Лонги (Ливије). Неки западни писци (што прихватају сви тенденциозни), погрдно тумаче српско име помоћу лат. servus, роб, ропски, али, тиме из незнања руже и сопствене благородне претке 46 Јероним за Хавиле (Себе и Саке) каже да су српског рода, а Хавилу коју антички писци зову Хипербореја назива Гетула, као што арапски писци у средњем веку зову Србију именом Гетулија (Деретић). 47 Број 12 или „туце“ је свети вавилонски број и веома необичан: циклус године има 12 месеци, у музици постоји 12 тонова који имају неограничен број комбинација, људско тело се састоји од 12 елемената, хипофиза лучи 12 хормона, „дрво живота“ има 12 плодова, Мануов Законик има 12 књига, зороастризам има 12 путовања душе, јонски Пелазги су имали 12 градова, небески Јерусалим има 12 врата (темеља и анђела). Христос има 12 апостола, Артур 12 витезова, Константин Велики 12 провинција у својој држави, а св. Сава 12 епископија...

55

servile (serbile), племиће Алба Лонге, који су родоначелници Западне културе. Осим тога, сасвим супротно примитивизму изведеном из латинског који никада није био народни језик, у финском је serve (слобода) поздрав, као и код Бавараца servus, поздрав у свакој прилици (Николић). Млађа ортоепија српског имена, по историјским изворима су С(а)рби, ариј. сáрпа, име за Бога и народ. Од ове речи изведен је придев у асир. шурбу, велики, снажан, величанствен, као и л. име: шарпаниту, жене Мардукове. Такође, тиб. Hierba, авест. herpat, свештеник или тур. sarp, јак, чврст, придевак од кога Турци изводе српско име. Од овог божанског придевка (или од Свербина?) је и божански пар Сербон и Сербона, као и српска племена старинаца Јапанских острва познатих као народ Шербес (Сербес), која имају легенду о свом небеском пореклу. Британика (‘02.) назива Шербес или Аине, ариј. аина, име за народ, именом Нормани, али они су првобитно сами себе звали Србима или Русима. Исто кажу Чудинов и Велтман, да су Скандинавци германизовани Срби и Руси из Велесрбије. Тесла је био у праву када је тврдио да је Србин титуларно име (божанског придевка). Богиња Савара стоји у вези титуле „кандавле“, ариј. ганд’арвá, полубожански становници неба, чувари божанског пића, лекари и видари, касније музичари који су имали мистичну моћ над женама, РВ 10, 85. Кандавле је титула по матрилинеарној линији српског имена најстарије ортоепије, а женске „кандавле“ су биле хор Сварге небеског раја и симболизовале су сунчеве зраке. Ову титулу је носио Кандавле Мирсов, последњи владар људејске (лидијске) лозе (Деретић), а реч „кандавле“ и данас има изворно значење у српском језику, што сведочи пословица с Ртња: „Напио се к’о Кандавле“! Сабири алијас Хавили јављају се на северу Европе под истим именом, где је племе Хавили или Хавели, забележени као Срби 928. године, уз назив Haveland (Стодоран), чији су становници познати као Стодорани (И. Вукчевић). Тако је српски краљ Ото II, око 1000 године из данашње Саксоније, представљен с оцилима. Тацит и енглески историчари Саксоне зову „српско племе“, а Саксонија се у средњем веку звала Бела Србија, што налази потврду код Прокопија у Готском рату, који за њих каже да су Бриги и Анти. У Саксонији су обитавали Бранићи, каже Р. Новаковић, по којима је добио име Бранибор (Brandenburg). Ови Саксонци су имали исти језик и обичаје као Гети (= Даки) из Подунавља, забележио је франачки летописац Ајнхард у Аналима.

56

Племе Хавили, постоји како на Дунаву тако на Истоку. Један Хавил је родоначелник арапског племена у Постању, а Хабир (Сабир) је код Арапа једно од седам божанских имена, које се тумачи као al-Habir, „Свесни“, док је код Јевреја Hebel један од 12 анђела хора власти. Јероним за Хавиле на Истоку каже да су српско племе. Заиста, старинци Међуречја и Асирије су Субареји, присутни у сливу река Горње и Доње Србице, где Делапорт именује регију Субарту у горњем Међуречју, а то су Субареји староседеоци (прве) Асирије.48 Уосталом, Сарбати (Каспи) су се звали Хвали, а по овим источним Хавилима добило је име Хвалијско или Каспијско море. Када су се номадски Хабири (Сабири, Хавили) скрасили у Ханану, тек тада су Јевреји развили градове и културу, каже Н. Остлер. Али, Јевреји су прву државу основали тек на самом крају другог миленијума с.е., па никако не могу да буду аморитски Сабири или Хабири који су у Палестини присутни још половином трећег миленијума (Авдијев)! У краљевској палати града Мари на Прату (Еуфрату), нађене су глинене таблице које садрже неке текстове Постања, а у њима се помиње народ „Хапиру“. Уосталом, Тутмес III је око 1550 год. с.е. протерао 240.000 Хикса или „краљева пастира“ из Мисира, који су отишли у Ханан код својих аморитских саплеменика, а оба имена су мимикрија српског. Мисирско хабиру, „расејани“ (или аперу, за палестинске заробљенике у Новом царству), име је за филистејске Сабире (Хавиле) који су старији од Јевреја барем 1.500 година. Британика ‘03. помиње патријарха Аврама сумерског (сабирског) кнеза с придевком „иври“ (мн. „иврим“) кога изводи од имена Хабир. Јевреји су добили име по придевку Ибери (Ивери) јевр. Kirbe, за народ истородан Сарбатима (Страбон), који су добили име по реци Ибар (јевр. Hib’ri), што је назив за Јужне Србе (О. Амрајн). Међу њима су најбројнији били тројански Бриги, који су хамовски преци не само Јевреја него и већине европских народа. Старинци северне Кине су такође племена Сабира или Сафира, по којима је настало име за Си(р)бир(ију), као и арапско Кафири, у значењу „неверници“. Кинези су по сопственом казивању, поштовање култа предака примили од „светих краљева“ Селба (Кинези немају слово „р“) или Сјамба 48 Мехрдад Изади с Харварда, идентификује Субире као курдске Zibaris, а легенда о Керету, сидонском владару, помиње јевр. племе Zebulon, док се у Светом писму говори о земљи Завулоновој.

57

(династија Сја), по предању плавооких и плавокосих људи,49 што су потврдила открића мумија нордијског расног типа у тохарским гробницама пустиње Такла Макан у Кини, којима су кинески научници помоћу ДНК одредили скитско порекло (С. Јаконић). Тохари или ариј. тук’ара, јесу име за народ који је сам себе звао Арији и писао кароштанским писмом, сличним браманском. Кароштански А и Б су азбуке тохарског језика на таблицама од брезове коре или на папиру (< ариј. к’арош’, врста азбуке), записани текстови („санскрит“) од 2–8 века. Они су Кушани који се литерарно зову Тохари (Остлер). Њихове гробнице леже углавном на Путу свиле у басену реке Тарим. Мумије са реке Тарим старе су преко 2000 година, са 330 гробова, од којих је 30 добро очувано, а налаз текстила на мумијама указује на рани европски стил бронзе, нађен у једном руднику соли у Аустрији (С. Олејар). Српско порекло белих мумија тохарских гробница доказују и остеолошки налази старинаца северне Кине висине од два метра. Ови скелети се коментаришу као римски што је потпуна бесмислица (С. Јаконић), јер Римљани нису „мрднули“ даље од Међуречја. Уосталом, Јувенал у наводу Будимира, износи да су илирски Либурни за главу били виши од осталих Римљана.50 Плиније Старији, у својој Историји природе описује људе с реке Тарим као необично високе, косе боје конопље с плавим очима. У кинеским дворским хроникама, Срби се приказују као цивилизован народ, с бројним подигнутим градовима, писменошћу и законима. Исто износи Шафарик за Ванахајм у Европи, земљу северних Срба или Вана где су Нормани слали своје људе да стекну вештину мудрости. У скандинавским записима стоји да су Вани (северни Срби) народ просвећен, а Гиљфердинг износи у „Историји Балтичких Словена“ како су имали велике градове, просвету, државно и верско уређење које је изазивало дивљење савременика. У скандинавским сагама, земља Срба и Руса зове се Гардарики (< град, градиште или городишче), „земља градова“. Отуда, баварски географ из IX века наводи 325 градова Северјана, 318 Улича, 70 Волињана... 49 Најпознатија је женска плавокоса мумија „лепотица из Љуљана“, а мушка из Јингпана је имала златну маску која је покривала лице покојника и његову дугу плаву браду. Мумије с реке Тарим, очуване су захваљујући воловској кожи у коју су биле умотане. 50 Плиније Старији, у својој Историји природе описује људе с реке Тарим као необично високе, косе боје конопље с плавим очима... али то је преузети опис посредника у римској трговини тохарском свилом и конопљом.

58

Субири или Субареји су старинци не само Асирије већ и Ханана, само што право име централног Ханана није Самарија (јевр. Šomron) већ Сабарија, за коју јеврејска легенда каже да је добила име по претку Шеберу (Себеру) који је продао земљиште на коме се налазио град Сабарија (В. Баџ), јел. Sebastos, Себасте, данас Себастија. Ова легенда је сагласна етимологији аморитског Себрона (Хеброна): А име Хеврону беше пре Киријат-Арва, а Арва беше велики човек међу Дивовима (Ис. Нав. 14).51 У Сабире треба убројати и Савире, хазарско племе у ромејским изворима шестог века, за које Прокопије у наводу С. Плетнове каже да су Хуни, који су измислили таран (ован) за разбијање зидова приликом опсаде. Такође, Кафире (Нуристанце)52 с висоравни Хималаја између Авганистана и Пакистана, коју Инди сматрају земаљским рајем. Кафир је арапска реч за Сафире (Сабире), српска племена старинаца северне Кине у значењу „неверник“ (> тур. gâvur, ђаур). Митско име Сабира или Хавила а касније Арија, у време када је постојала само једна ведска каста на Истоку, познато је као божански придевак хансá, заједничко име богова и небеских чувара обредног пића (кандавле). Овај божански придевак је очуван у имену народа Хунза (Пакистан) који је исламизован тек у 20 веку, а по сопственом предању води порекло од Лесандра Македонског Карановића. То доказује њихов језик, као и начин ткања и градња кућа на македонски начин (С. Јаконић). У Светом писму, ово име се јавља у облику „Хус“, по библијском сину Хама. Одатле је назив Хузестан за Саброс и Медију (< ариј. хансá, Хус + ст’на, стан). На Западу, Германи, који су сами себе звали Сарбати (Меди), очували су овај божански придевак у личном имену „Hans“. Поред осталих значења, спота ове речи као придев значи злоба, завист или зла намера, па се у старосрпском јавља као “хуса”, грабеж, одакле је настала реч “хусар”, у значењима: пират, пљачкаш, коњаник, војник. У Ведама постоји само једна каста наследника (до)носиоца знања у цивилизацијском смислу, из времена препотопског „златног доба“ човечанства, када су богови живели заједно с праведницима на Земљи. Прва два сталежа, свештенички и војни каснијег су датума. Први јереј Сит је трећи дивски син 51 Јерусалим није најстарије светилиште, нити јеврејски град, већ само седиште јеврејских владара. 52 Кафири су светлије пути од околног становништва. Носе шајкаче, говоре обликом српског језика и знају за своје порекло, јер их је по сопственом предању тамо населио Лесандар Македонски Карановић.

59

Адамов, а богослужење започиње с његовим сином. Српско свештенство је имало духовну улогу све до пада немањићке Србије, док данас ту улогу имају само ретки појединци међу монасима и свештеницима. Што се тиче војног сталежа он је знатно млађи од свештеничког, јер, налази оружја не постоје у цивилизацији Винче. У суштини, ништа се није променило од времена библијског братоубиства. Постоје само две врсте људи: цивилизовани и они други, а подела на сталеже је неприродан однос против кога се борио и Христос. У материјалном смислу, сталеж или каста, ариј. кш’, сталеж, проистиче из угодног живота који слаби човеков дух. Ограничен човек мисли да ће вечно живети, али оне које живот поштеди смрт неће сигурно. Формална подела људске заједнице је дозвољена само у духовном смислу. Зато, ако већ стекнеш моћ, гледај да те упамте по мудрости и благом понашању (В. Дјурант).

60

БРОЈНОСТ НАЗИВА Једна мудра народна загонетка поставља питање: Шта је то без чега се не може? Име. Српски етноними у последња четири миленијума имају неколико стотина божанских, помесних, племенских, митолошких, титуларних и осталих имена, па Шафарик констатује да име Србин спада у најстарије и најнејасније име народа. Да су један народ Срби, Меди, Сарбати, Скити, Срибали, Пелазги, Минијци, Кимери, Рашани, Дардани, Илири, Венди, (В)инди, Венети, Хавили, Фисонци, Келти, Сарди, Гети Даки, Саки, Скири, Алани, Феничани, Филистеји, Ханани, Кефти... сведочи њихово заједничко аријско, алијас „индоевропско“ име. Свакако, да иза бројних назива за српске народе у прошлости стоји различита семантика, па се у једном кратком приказу може говорити само о оним важнијим српским именима. Једно, од честих српских имена су Сарди, ариј. шáрд’ā, пркосан, храбар, одважан, божански придевак Ветрова у значењу „ветар који ломи“. Од овог придевка су Сарди, Серди, С(к)орди, Скордисци (Апијан), мисирски Сердани или Шардани (Мането) или келтско лично име Sarda (Ватмуф), истоимено Сарду, малоазијској културној престоници Сарданића у сусрету Истока и Запада (Деретић). Сардинија је такође добила име по Сарду сину Сербоновом. Сардиати или Сардиеји у Херцеговини (Плиније) су истородни Ардијеима, којима је владајућа наука скинула почетно слово „с“, као што је слово „р“ скинула Са(р)бинима. Ови Сардиеји, заједно с Таријатима (Аутаријатима) и Нестима имали су у петом веку с.е. државу од Неретве до Скадра, износи Ж. Ивановић у Свезнању. То је најстарији писани помен једне српске државе на Хелму, каже Деретић, која је имала је седиште на Жабљаку где је столовао Вардило. Меди су старинци Хелма (Балкана), за које се каже да су били „окупирани пчелама“ (Херодот) и да су добили име по „меду“ (Апијан), ариј. мáд’у, мед, митско пређење Јава за светлост, ведски извор „живота и бесмртности“, „орфички симбол мудрости“ и „дар росе“ (Вергилије). Пчела, ариј. чала, богиња Среће, света је животиња, симбол душе у Мисиру и атрибут богиње Мајке (Сербоне). Божански облик неолитске пчеле нађен је још у Старчеву, свештенице Елеусине звале су се прикривеним именом „пчеле“, а пророчица Питија звала се „Делфијска пчела“.

61

Пелазги и Минијци јављају се равноправно од Дунава до Крита (Б. Гавела). Минијци носе име по Мину (< Нино (Белов), ариј. ни√ н, вођа > јел. Ninos), сину бога Неба и критском краљу, законодавцу и судији мртвих, који стоји у вези критског лавиринта и Аргонаута. Херодот каже да су Пелазги добили име по Средоземном или Белом мору, познатом по таласима који ваљају белу пену, ариј. балáкша, белац, а „Беласци“ или Пелазги су пореклом од Меда (Аполоније Родоски). Песник Илијаде назива Пелазге „божанскима“, а Страбон Титанима или Гигантима (Пелагонцима). Јелинско предање и песници, за Пелазге или античке Србе кажу, да они не само да су праоци Јелина, већ читавог рода људског. Николић наводи предање Аркађана, по коме је Пелазг први човек на њиховој земљи (Паулус, 8,14). Аполодор и Страбон називају га „сином земље“, Хесиод старинцем Пелазгије, Асиос и Паусанија га одређују „равним Богу“ и праоцем човечанства, док Акусилаос каже да био син Дива, бога Неба (и Ниобе), млађи брат Аргоса по коме су становници Пелопонеза названи Пелазги. Кимери, ариј. ку-меру, земља Титана или Дивова, су Арији сродни Рашанима (Чајлд) и Скитима (Т. Талбот). Меди, Бриги и Велшани зову се Кимерима, а то је друго име за Кимбре или Симбре, како су их Јелини звали. Кимери су старохелмски Срби или Арији, библијски Гомер на Истоку, којима припада и народ „Рош“ из руских степа 3200 год. с.е. У Одисеји, европски Кимери станују на западу Океана, северно од улаза у Нав који се налазио у светом гају Куме. Рашани носе име по свом епонимном претку, митском краљу Расу, ариј. раши, Звездокруг, атрибут Сварога по коме се зове Сварогов точак (Коло небеско). Потврду ове семантике даје у Илијади митски Рас који има 12 пратилаца, као и Влес књига, која каже да су Руси унуци Сварога (деде богова).Отуда, Fabr d’Olive изводи име Рашке од феничког rakhiva, небески свод, етерични простор. Рашани и Пелазги су Срби (Р. Латам), сродни с Аријима (Г. Чајд) и Скитима (Т. Талбот). Илири и Рашани су исти народ (Шулц). Херодот за Рашане каже да су после Инда најбројнији народ на земљи. Јелини су Рашку (јел. Тракију) сматрали „земљом светлости“ и „домовином Муза“. У народној песми: Српске земље Рашке светле. Дардан или Теут(р)он је митско име краља Медије или Теутраније, ариј. тарутри, „освајач“, РВ, 6, 66, придевак за Громовника. У старом српском пророчанству Теутранија је име за Германију (Деретић). Песник Илијаде за Дардана каже да је

62

Дивов син рођен у Аркадији, а његови потомци с бригијском Батијом (титуларно име, женски „батон“) су Ил и Трој. У књизи о Хетима, Џ. Кембел за Дардане и Илире каже да су Срби. Дардани и Илири два имена за исти народ Зербетите (јевр. име за Србе), у које Кембел убраја Тубалске Ибере (шп. Хете), Расене (Етрурце), Киконе, Меде, Даке, Паноне и европске Ските. Илири, познати као „народ змија“ носе име по митској змији ариј. пулирика, змија (хетски Илурјанка). Илири су Срби (Алтајм), а исто тврде Плиније, Еусебије, Апијан, Страбон, Зонара... Народно предање Илира изводи своје порекло од Меда (Сарбата), али су они од Хама а не од Јефте, како стоји у Несторовом библијском родослову. Илири су антички Срби старе Илирије каже Дион Касијус, префект Илирије. Не разликују се од Рашана, Келта, Италика и Епираца (Суровјецки). Илирско име се везује за феничанина Кадма с Крита, који је дошао међу Илире па се сматра оснивачем илирске државе, која је добила име по његовом сину Илију (де Сент Мари). Још је Љ. Домазетовић уочио да у Илијади нема помена Илира, као и да су они старији од Кадма, а сјајно логичко контра питање поставља историчар Илија Петровић: Како је Кадмов син Илиј могао дати име Илирима кад они постоје пре њега? Срибалија је земља Срба (Кедрин) а то је исто што и Срибали, за које Ливије каже да су Илири а Халкокондил илирски Срби. Рашани и Срибали су се све до 19 века звали Срби. Јелини су Србе звали Срибали а њихову земљу Србија. Немања се титулише као “Велики архонт Срибала”, Милутин као “архонт Меда и Срибала”, а Милош као “срибалски херој”. Ибери су добили име по Ибру, ариј. иб’âри, лав, у значењу „Лавља река“. То је име за Јужне Србе (Амрајн). Слични су Медима а истородни Сарбатима (Страбон). У централним Алпима су их звали Бибери (Николић), али су познатији као галски Бебричани. У М. Азији су познати као Халиви (Калиоци) зналци прераде гвожђа, а најбројнији међу њима су били Бриги (Фриги). Од Ибера су потекли многи народи: Јевреји, Ђурђијанци (Грузини), Шпанци, Брити, Велшани... Гети ариј. џти, припадност по рођењу (= Готи, Даки < ариј. даха, бог Нава). Даки и Гети су Сарбати (Трог Помпеј). Гети или Келти су првобитно сталешка имена. Зову се Гоги и Магоги (Јероним), које источни народи зову Саки. Гог је краљ Магога Гети су потекли од Магога и један су род са Скитима (Севиљски). Рашани и Гети су истог језика (Катон), а с Медима исти народ (Верги). Кардинал Пије II их назива Србима. Даки, Гети, Рашани и Бриги говоре истим језиком (Страбон).

63

Лесандријска хроника каже да су Гети имали буквицу, а половином четвртог века њихови свештеници су читали на српском или гетском језику службу божију у Цариграду (Шафарик), јер су говорили језиком Сарбата (Јероним, Прокопије). Старинци Европе су Венди, Винди (Инди) или Венети. Они су Сарбати (А. Мори, Ф. Клувер, Р. Новаковић), а Срби и Венди су два имена за један народ (Плиније, Јордан, Прокопије). Робер каже да су на Балтик стигли у другом миленијуму с.е. док је А. Кранц Венде или Вандале сматрао старинцима Германије, а Вандале у 15 веку зове „Словени“ и каже да су говорили истим језиком као Саксонци, Чеси, Пољаци, Далмати и Истри (А. Кранц). Н. Хаас је у 14 веку био импресиониран бројем, старином и густином вендских насеља у Франачкој, док извори из 418. године документују Vindogau (Вендска жупа) као аутохтону (Вукчевић). Да су Венди или Венети старинци Европе тврде Херодот, Манерт, Суровјецки и Шафарик. Арапски путописци и немачки хроничари такође сведоче да су њихови храмови били украшени уметничким предметима, обложеним сребром, златом и драгим камењем, а натписи на њима били су исписани „вендским рунама“. Њихов најстарији помен у писаним изворима су Атестинске таблице из 14 века с.е. на Апенинима, као писани извор првих граматичких правила. Венете Пафлагоније помиње Илијада, а Јелини су касније признавали малоазијске венетске насеобине у Бригији и Људеји (Лидији). Херодот налази (В)енете у Малој Азији, али их смешта на Јадранску обалу и каже да су они Илири. Полибије изричито каже да су они старинци Хелма, различити по језику од Гала, а још више од Јелина и Латина. Толомеј их назива „великим народом“ и каже да чине највећи део Сарбатије, а Балтичко море назива Венетски залив. Исто каже географ Марцијал из 3 века у делу Перипл, где се спомиње Венетски залив. Као склоп држава Венети су се пружали Јадрана до Архангелског залива, а С. Робер каже за оне с Бористена и Црног мора да су се ширили до Новгорода. Од извора Волге и обала Њемена кретали су се ка Висли, Лаби, одри и Балтичком мору, изгубивши се у Германији где су Венди одувек били синоним за Србе. Римска Појтингерова табла помиње Венете као Венде и Сарбате. Цезар их налази на обалама Арморике, а латинске дипломе у средњем веку називају земље Венда именом Gwined, Gwentland, по келтском називу gwendon, владар. У Немачкој се бројна насељена места завршавају наставком „венд“, прастарим именом за Србе.

64

Име Венети, лат. Heneti, јел. Fenetoi, изводи С. Робер од аријског корена вид, видети, знати, одакле долази име Богу светлости, Белобогу, кога и данас славе бивши Венети под именом Вид. Али, постоји једно друго венетско божанство нађено на илирској каменој ари (Р.Марић), лат. Bindus Neptun, господар вода заштитник венетских морепловаца и трговаца, семантички од аријског бинду (винду), бог Нава. Неизбежни Јордан, за Венете насељене по свој Европи и Западној Азији каже да су скуп различитих народа под једним заједничким именом?. Ово бесмислено тумачење, одузима историју прастаром народу који је и данас најбројнији у Европи. Отуда, Сипријан Робер, професор славистике са Сорбоне сасвим исправно закључује, да су Венди прастари народ, који је живео на огромном простору носећи различите помесне називе. Само, што их данас зову „Словени“, уместо њиховим општим народним именом Срби.

65

ВИРТУЕЛНИ „СЛОВЕНИ“ Прича се, да Русију воле само Козаци, они Руси који живе изван отаџбине и Срби. Од свих, само Козаци признају своје српско порекло. Срби, Руси и сви остали „Словени“, не желе да буду оно што јесу, већ нешто друго. Свако има право на сопствено опредељење, али оно не искључује одговорност у односу према заједничким прецима под општим именом Срби, поготово, ако се они покрштавањем избацују из историје. Сви „Словени“, потпуно равноправно баштине српску античку културу, па остаје несхватљиво зашто се српски народи којима је наметнуто „словенско“ име одричу свог изворног и општенародног имена Срби, као потомци пранарода и твораца културне историје света у холоцену, да би насупрот томе добровољно сами себе сврстали у неисторијске народе? Патолошка одбојност према српском имену је схватљива код њихових непријатеља, али несхватљива међу њима самима! Можемо то правдати незнањем или идеолошким разлозима, али постоји оправдан страх од библијске поруке, да ће луде убити мир њихов, јер нечињење је често пута много горе од чињења. Лужички Срби имају легенде о свом пореклу с југа, из Подунавља, а то исто тврде и руске (Малоруси, Великоруси и Белоруси), чешке и пољске хронике из времена настанка њихових држава. Име „Словени“ и сва „словенска“ имена настала су између 5 и 10 века, осим македонског, насталог у осмом веку с.е. као географска замена за Медију или јелинизирану Ематију код песника Илијаде, једног облика старијег прасрпског народног имена, за које Ливије и Соловјев кажу да је стариначко на Хелму. Срби су најстарије и једино опште име за све „Словене“, а преци Срба с Доњег Дунава и Црног мора су заједнички преци свих „словенских“ народа (С. Робер) и старинци Европе (Рачки). Исто кажу Нестор, Трубачов и Лелевел, да је Хелм постојбина свих данашњих „Словена“, као и Бошковић, Палацки, Шафарик, који још кажу да су се сви „Словени“ звали Срби. Ове тврдње износи неколико десетина историчара: Готлоб, Крек, Велтман, Николић, Деретић, Робер, Калај, Јорга, Zarivari Carl von Czoerning, Каспер, Добровски... док Румуни и данас све „Словене“ зову Срби (Н. Јорга). Сва „словенска“ племена су један народ с једним језиком и обичајима, каже Л. Халкокондил у Историји Ромеје („Византије“), а за Срибале (Србе Хелма) изричито каже да су најстарији народ на свету. Маћејовски у Историји словенског права пише, да је црквени руски језик настао од наречја у Србији, која укључују

66

и регију Бугарске. То значи да су називи „црквенословенски“ и „старословенски“ сами по себи бесмислени, осим, ако језик и црква могу да постоје без народа? Античка Европа не зна за „Словене“, зато што „је била српска културно, језички, а добрим делом и народски“ (Деретић). Први су назив „Словени“ увели црквени писци у петом веку, из идеолошких разлога, у циљу брисања српског имена. Данас је идеолошки назив „Словени“ виртуелно име за непостојећи народ, под којим се подразумева збирно име 12 српских народа, међу којима су само Јужни и Лужички Срби задржали своје старо и опште народно име као национално, или име националне мањине. Појам „нације“ се данас разликује од појма „народ“, јер су у 19 веку из политичких разлога формално изједначени појмови „држава“ и „нација“ коју одређују елементи језика, историје и територије. Без обзира на политичке дефиниције, сви „Словени“ су Срби како гласи њихово старо и једино опште народно име, али, сви Срби нису Словени, зато што су ови други гетско или венетско племенско име из идеолошких разлога наметнуто као опште. „Словенско“ име се тумачи двојако, али оба тумачења су семантички једнака, од ариј. срава, ток, текући. Једни изводе ово име од глагола „словити“, говорити, па отуда Словени, а други од придевка „славни“ за Србе у војсци Лесандра Великог, одакле је назив „Славјани“, како Руфус назива Ските или Сарбате у биографији Лесандровој. Име Словени настало је у петом веку, по имену једнога гетског племена с Илменског језера (Рачки), које стоји у вези с Висланским Гетима (С. Кончар). Преци Словена су Сарбати (Јордан, Пасхална хроника) и Венети, а становници Сарбатије су Срби, каже Равенски. Сарбати и Венди су у веома кратком временском року нестали с простора на коме их бележе стари писци, а појавили су се „Словени“ на њиховом простору насељавања (Манерт у наводу Шафарика). В. Секвестер сведочи да су се у шестом веку још увек сви „Словени“ звали Срби, пре него што их је „наука доселила“ на Хелм а да нико не зна одакле? „Словени“ не одричу своје заједничко порекло из Подунавља Хелма, али зато сви, из неког разлога, одричу или прећуткују своје српско народно порекло, упркос очигледности историјских извора. Шта је разлог оваквом понашању, које затире сопствене духовне корене? Добрим делом су то присила и идеолошки конформизам, пре свега психолошке природе, а историјски незнање као последица лажног учења о „досељавању“ Срба на Хелм, под именом „Словени“ које се брани цинизмом и присилом.

67

Нико пре, нити после Порфирогенита, те несретне историјске „бабароге“, не каже то што је он „рекао“, а извора за српску прошлост има више од милион! Ретко се догађа, да нека крупна историјска лаж може овако да се разобличи у једној јединој реченици. Оно што се „поуздано зна“, јесте да „Словени“ нису Срби упркос томе што није спорно да сви заједно потичу из Подунавља! Историјска прича о „Словенима“ је очигледно идеолошка, али је проблем у томе што је бесмислена. Срби, алијас Словени и дан данас су најбројнији у Европи, па је једини могући закључак, да их је „донела рода“ или да су „пали с крушке“ у историју? Можда је тако мислио и Хердер, рекавши, да Срби, алијас Словени заузимају несразмерно већи простор у географији него у историји. Да ли ће се ствари променити после доношења Закона о борби против историјских фалсификата? Јер, Русија је претходно под именом Совјетски савез имала Закон о забрани проучавања историје пре петог века, по коме су неки руски научници стрељани! Одрицање српског порекла за рачун „словенског“, магли историју стварајући успут лексичко-логичке проблеме. Како, рецимо, назвати критску азбуку са диска из Фестоса стару четири миленијума, коју је протумачио Грињевич помоћу писма које је назвао „словенско“? Пелашко писмо које се назива „словенско“ нађено је у Европи, Азији и Западној Америци, каже исти Грињевич, па се поставља питање, зашто се то пелашко писмо не зове одговарајућим именом „сарбатско“? Поготово, што је Русија одувек Сарбатија (Скитија), а Руси све до 16 века Сарбати који су временски савремени диску из Фестоса! Можда је проблем у томе, што се у називу Сарбати, алиас Сармати препознаје српско име. Пре четири хиљаде година име „Словени“ није постојало, па писмо из тог времена можемо да назовемо и „совјетско“ како је то досетљиво поредио А. Кљосов, што је морфолошки исправно и формално тачније од имена „словенско“, али у оба случаја имамо посла с Хераклитом: ...оно што се каже, што значи и што је скривено. Леп пример овог тројства, постоји као софизам у причи неких Руса који кажу: Нас тамо уче да смо дошли одавде из Подунавља, а вас овде уче да сте дошли оданде с Карпата. Тачно је, да су Руси док су били Срби отишли на Исток, али није тачно да су Срби дошли (с Карпата) овде где су одувек. Неписано правило употребе прикривених назива за Србе ствара бројне историјске феномене, а историја богами памти и декрете о забрани српског имена и језика под претњом смртне

68

казне. О нецивилизованом односу према српској култури, најлепше сведочи литерарни слоган Николића: Сви могу да кажу оно што нису, само Срби не могу да кажу оно што јесу. Русија је бедем културне одбране наше цивилизације међуледеног доба, али у њој као и свуда живи много одрођених који не воле ни Русе, а камоли Србе који су равноправно учествовали у конституцији царске Русије. Формално, Срби и Руси су до Петра Великог били један народ, па порука Вере Милосављевић тиме има још већу тежину: Месијанска улога Русије у геополитици света, незамислива је без њеног српског источника културе.

69

70

ЗАБРАЊЕНА АРХЕОЛОГИЈА

П

рви археолошки период холоцена је мезолит, с приближним почетком пре 11000 година, а стоји у вези настанка Голфске струје, која је донела драстичне промене за живот на северној полулопти Земље. Његов почетак је у Подунављу, где је настала прва цивилизација холоцена која се крстолико ширила Земљиним шаром. Белоречје, регија некадашњег Белог (Панонског) мора, развило је екстензивну земљорадњу, у већ постојећем процесу културe Лепенског вира. О томе, пре свега, сведочи састав тла на Хелму, где постоје дебели слојеви најплодније земље „црнице“, којих нема у влашкој низији јер је испрана потопом у Црно море.53 Очуваност тла у Белоречју, директна је последица одсуства надирања ледника и спирања хумусних слојева током ледених доба, што није случај с великим делом европског конитинента. Мезолит је с новом технологијом донео драстичне промене за живот, које су утицале на духовни универзум променом вредности (М. Вуковић). Седелачки начин живота и екстензивна земљорадња омогућила је умножавање добара за живот и културно-економско ширење прве цивилизације у Винчи мирним миграцијама становништва (Д. Јечменица, Н. Павлов). Оне су познате код апенинских Сарбина као „Свето пролеће“, обичај тражења нових станишта код италских Самнита (Расена), када је (бели) свети Бик водио младе нараштаје, заједно с делом старог у нови живот (Мишкин, Историја Рима). Ширење културе из Белоречја или Подунавља мирним миграцијама пратила је трговина, која је разнела писменост по свету. Постоји аргументована сличност у материјалној култури Азије и Европе, посебно у грнчарији и начину сахрањивања, али принципски контра-аргумент културном утицају с Истока, за Мариа Алинеиа су управо бројни докази континуитета материјалне културе европског мезолита и неолита Доњег Подунавља.54 53 Од „аданске“ земље (с аде) прави се цигла, а то је најплоднија земља у Европи (Војводина, Стиг). У Војводини је њен нанос 15-20 метара, у Мрчајевцима 0,80-1,20, а тај део земље који Морава плави зове се ада. 54 Има доста необрађеног материјала. На Харварду је збирка од 20 нераспакованих сандука из Старчева, у Британском музеју се чува 10.000 експоната из Винче, а М. Гимбутас је, по сопственим речима, однела хиљаде неолитских артефаката с Хелма.

71

Археолошко налазиште Доња Брањевина у Бачкој, на основу налаза плеве у керамици сврстано је међу најстарије земљорадничке заједнице Хелма (Балкана) и Европе. Вештачења у Гронингену и Оксфорду датирала су старост артефаката на око 7500 година. Археолошка збирка Сергеја Карманског позната је по статуетама „Црвенокосе лепотице“, јединствене по симболици и величини, а потврђена је на међународном археолошком симпозијуму у Солноку као један од највећих и најбројнијих рано неолитских материјала у свету.55 Из ове збирке је дивојарац с посудом на леђима, кадионица за опијат или обредна посуда стара 7500 година, а идентичне кадионице су и данас у употреби код монголских жреца на Истоку (Светлица)! Најстарија, јединствена култура некрополе европске протоисторије, откривена је испод Гвоздених врата на Доњем Дунаву. То је Лепенски Вир, а Елза Кристенсен је дала поређење Сумера, алиас Кимера с Лепенцима, познатим као народ „плетене котарице“ или „двојне секире“. Кристенсенова за Подунавски народ каже, да је извршио пресудан и благотворан културни утицај на холоценску цивилизацију. На крају, Е. Кристенсен коју наводи О. Луковић, закључује, да непризнавање народа „двојне секире“ за културни источник холоценског света представља заборав на људско достојанство. Владајућа наука сматра да цивилизација Међуречја временски претходи Аријима, који се на Истоку јављају почетком другог миленијума. При томе се “превиђа”, да су Арије звали Кимери и Срби, као и да је српско име старије од аријског на Истоку. Једно келтско предање износи да је Ху-Гадарн дошао на Британска острва из земље Сумер, од племена Кимери (С. Јаконић), а енглески археолог А. Кејт, да су тајанствени Сумери, алиас Кимери, антрополошки слични Аријима с Истока. Оперт је половином 19 века предложио назив „Сумери“, али он треба да гласи „Кимери“, јер се почетни сугласник „ш“ чита у српским или аријским језицима као „к“ у акадском шумеру, име за народ. Плиније у Историји природе у VI веку с.е. помиње Србе на Азовском мору као Кимере, а такође и регију под истим именом између Персије и Индије.56 Име Кимери нас директно повезује с европским или хиперборејским 55 Збирку су подржали археолози П. Бјађи, Ј. Роденберг и Ј. Макај, а Сергеј Кармански је написао монографију о археоземљорадњи. 56 Кимере изводе по Криму, али је обрнуто, ариј. ку-меру (= ку-мрá, бог Огња или његов син бог Рата), „земља Меру“ (Титана и злодуха), јужни пол.

72

Кимерима из Одисеје, који су становали на западу Океана (небеског), северно од уласка у Нав, код острва С’ерија (Крф), а то значи на Хелму у хиперборејској земљи Титана и Киклопа. Наравно, наука, „не зна“ одакле су „Сумери“ дошли у Међуречје, што је редовна појава када су у питању Срби или њихови преци.57 Артур Кејт је констатовао континуитет становника Међуречја од четвртог миленијума с.е., подвлачећи сличност с индијским и иранским народима. Нема никакве разлике између „Сумера“ из Ура и „семита“ из Киша, а хананско-феничке народе мисирски сликари су описивали као претке Кефта или Пелазга од којих су и Старокрићани. Херодот каже да се сви Меди зову Арији и Арими, од којих су и Сигини на доњем Дунаву, Лигурском приморју, западној Сицилији и централном Хелму (Будимир), а имају писмо као и матрилинеарну лозу. Иранолог Џексон изједначава „Сумере“ с Еламцима из Хузестана, тврдећи да су Сумери од Еламита, сум. Халтам, по Еламу најстаријем библијском сину Симе. Шпајзер, такође држи да су сумерска земљописна имена еламска, а најстарије становништво Међуречја и Предње Азије сврстава у претке Еламаца, Хурита и Субира (Авдијев). „Сумери“, Индо-Иранци, Еламци, Сигини и Арији су исти народ из Подунавља Хелма (Балкана), односно преци данашњих Срба. Оба изворна писма Индије, кароштанско и браманско настала су из арамејског (Остлер), а савремена истраживања показала су идентичност пиктографског писма Сумера и Инда (В. Баџ). Име Ирана је по покрајини Аријани у значењу “земља Арија“, док су Иранци мешавина Еламаца и Арија (Меда и Парса). Аморити су од давнина насељавали Сирију и Међуречје, Либан и Антилибан, као Хананци или аутохтоно становништво Палестине. Они су владали Сумером док их Хамураби није отерао (В. Дјурант), а Ханан је по документима Ал-Амарне обухватао целу Палестину и делове суседне Феникије (Ханан) и Сирије. Постоје неке заједничке одреднице и сличности, између неолитских предака Срба с Хелма и Сумера који су временски млађи 2000 година: легенда о небеском пореклу, предање о божанској планини (Будимир), календар, исто писмо (дворско),58 двоглави орао, вештина обраде камена и метала, симбол бика, лабрис (дивовски) или двојна секира као симбол сунца... Нарочити показатељ је сумерска књижевност, 57 Б. Хрозни сматра да су Сумери дошли са севера, A. Wiercinskу Тибет држи за њихову домовину, а Свето писмо исток. 58 Поред двојезичности и клинастог (тајног) постоји и словно сумероасирско писмо, које су користили Хети, а Сичин наводи како се Асурбанипал хвалио да је на „сумерском“ могао читати о потопу.

73

претеча акадске, у којој је присутна жена а посебно принцезе и свештенице (Н. Остлер). Поготово, када се зна да је једино код Срба, жена у прошлости могла да буде старешина задруге или владар државе. Недавно је у немачким новинама објављен један путопис са Хелма, у коме се веома похвално говори о Винчи. Само, што аутор чланка не каже да је Винча у Србији, него даје веома лицемеран и формално тачан опис, да налазиште Винча лежи између Мађарске и Грчке. Уклањање српских артефаката на сваки могући начин, у последњих 200 година није питање научне аргументације већ неморала. У крстоликом ширењу културе по земаљском шару, историја је сведок чињенице, да су културни утицаји силазног карактера у смеру од развијеног ка мање развијеном друштву. Осим тога, бројност археолошких налаза Хелма је изузетно несразмерна. Ако свет у просеку има три археолошка налазишта на квадратном километру, Подунавље Хелма има 103 налазишта! Проблем је у томе, што се 98% хелмских артефаката налази у иностранству или се скрива од јавности.

74

ТЕЛОВИ И ПОГРЕБИ Станишта Лепенског Вира су различите величине, али су истог облика и смера уз Дунав који тече правцем север-југ. Модел куће Лепенског Вира је трапез под углом од 60 степени, са заобљеном предњом, дужом страном (П. Милосављевић), а то је показатељ стандардизованог модула који подразумева велико знање. У неолитској Винчи, постоје куће с пећима и огњиштем оријентисане правцем север-југ (Гаковић), што пресликава ротацију Земље око осе север-југ. Да ово није случајно поређење, сведочи народно предање с правилом о спавању из околине Бољевца, у коме се каже, да Србин спава на десну страну окренут истоку! Европски неолит Белоречја у Подунављу, јединствен је такође по планском урбанизму с палеодомским системом градње и „теловима“ или вештачким узвишењима, насталим гомилањем остатака протоисторијских насеља. Семантички, „тел“ је од аријског или архаично-српског тала, најнижи слој, дно, одакле је рус. тЬло, раш. талина, прус. talus, ст. ир. talam, јел. télos, крај, сврха, циљ: лат. tellus, -ūris, земља, тло. Латинско terra је од ариј. д’ара, земља, одакле је у српском језику „дара“ (тара) која има значење „носити“, као у ариј. васуд’ара, богиња Земље, „која држи или носи Земљу“.59 У арапском језику „тел“ је вештачко узвишење, за разлику од речи „џебел“, која означава природно брдо. Персијски израз за реч „тел“ је „tepe“, од ариј. ступа, врх, гомила, одакле је мисирско (египатско) “тепе“, глава, највиши врх (В. Баџ), тур. tepe, брдо, енг. top или срп. “тепе”, брежуљак и „тепелук“.60 Реч „тепе“ је од √ тап, управљати, сијати, грејати, препознатљив у извору топлоте с „врха“ неба, као и светлости Сунца која је у српском миту поређење за планину, а стоји у вези тројног кретања светлости. У Јужној Америци, реч „тепе“ означава гомилу (могилу) < ариј. мела, гомила > лат. tumulus, гробница или степенасту пирамиду као обредно место иницијације, а Марсел Оме у књизи „Пупак света“ каже да се овај назив употребљава широм планете: Бир-тепе у Ц. Гори, Тепе-лена, у Арбанији, Кул-тепе у Мексику и код Хета, Кок-тепе у Туркестану, Тепек’ан у Ираку, Касис-тепе у Турској: Шанон-тепе у Трапезунту (Црно море), Бал-тепе у Македонији… (Светлица, бр. 5 ). 59 Округли храм или толос је од ариј. тораа, лук, свод, узвишење, фиг. врх > лат. tholus, купола, јел. thólos. 60 Реч тепелук је женски фес украшен златом, србизам у турском од ариј. ступа, врх, гомила + √ лок, (пре)познати, приметити.

75

Посебан облик сахрањивања везан је за поход Аргонаута (Минијаца), догађај познат песнику Илијаде који преносе Лагићи. У њему су учествовали Бриги, а неки аутори га датују приближно на старост од 6000 година с.е. Аргонаути износе причу из Колхиде, у којој се говори о телима мрца умотаних у неуштављене говеђе коже и окачених на врбово грање, којима су се храниле птице грабљивице. На Истоку и данас постоји обичај излагања лешева, па мртве излажу на Тибетским висовима остављајући их дивљим животињама. Један од облика овог начина сахрањивања је „кула тишине“ позната као „докма“ која је семантички од ариј. д’акка, сакрална грађевина, одакле је и хинди dаkhm, и перс. dаkhma. J. Hedges сматра, да су New Grange и остали мегалитски храмови такође претстављали „кућу предака“ за похрану костију, које су претходно биле изложене распадању на природан начин. Највећа докма је Бомбају, а једна из Ирана забележена је под именом „Задуша“, семантички очигледно од српског „душа“ (= ариј. атаса) која је „ћерка Неба“. Сматра се да овај обичај излагања лешева потиче од Парса, који верују да су ватра, вода и земља свети, па се не смеју скрнавити телом које је нечисто. Међутим, исти обичај и веровање постоји у Лепенском Виру, неколико хиљада година пре Парса, а Р. Јаковљевић износи да су Лепенци своје мртве остављали у крошњама храстова, уз примедбу да Источна Србија и данас практикује вешање одеће мр(тва)ца на гране дрвећа. Континуитет, бројност и специфичност „телова“ се наставља како у античком тако и периоду средњег века. Култура Винче је идентична Тројанској коју су наследили Крит и Микена, али је то наслеђе из идеолошких потреба потпуно неоправдано проглашено за атичку „грчку“ образованост, преузету од јонских Пелазга родом од Сарбата, Данајаца или „Дановог племена“ Спартанаца (Сарбата) с Пелопонеза.

76

АРХЕОМЕТАЛУРГИЈА Једна од упоришних тачака холоценске цивилизације света подударна је најстаријим металуршким знањима, у рударски најбогатијој преисторијској регији која обухвата централни и источни Хелм (Балкан). Најстарији рудници су у Србији и Бугарској (Горња и Доња Медија), а напознатија налазишта Србије су у Поречју, Тимочком басену, Копаонику, Топлици, Руднику и Авали. Шупља стена на Авали позната је по неолитским рудокопима живе, цинабарита и галенита у коме има сребра и олова, а била је археометалуршки центар тадашњег света на 6000. с.е. Неолитски рудокоп Ж(а)рново (Жрнов, Зрнов), у народном предању град „Порче од Авале“, добио је име по неолитској технологији вађења руде методом загревања и хлађења водом, ариј. г’армá, топлота, испаравање, јама у облику котла или обредна посуда, од корена г’и, сагорети, поквасити. У руднике бакра спадају Плочник, Беловоде, Ждрело, Рудна Глава и Мали Штурац, енеолитски локалитет Прљуша. На локалитету Јармовац нађено је 40 алатки датованих на старост од 7400. година. „Самородни бакар“ чистоте преко 90% (халкопирит и магнезит), има искористивост преко пет процената, а уз рудник је била радионица за прераду и рударско насеље, јер су првобитна окна била уз реку (С. Дерикоњић). Рудокопи Поречја, Рудна глава и Праурија, археометалуршки споменици технологије руде бакра, датовани су на 7000 година. Пројекат Нова Европа, од кога је касније настала Европска Унија прогласио је локалитет Рудна глава за колевку европског континента, с предлогом за ревитализацију рудокопа, што је јединствен пример у свету. У Рудној глави су нађени енеолитски јамски канали, са остацима базичних карбоната бакра, затим, алатке од камена и животињских костију, мале приручне топионице и ковачнице, за обраду бакра и ливење бакарног оруђа, што све заједно доказује да се овде копала, транспортовала и прерађивала руда. Рудари на прелазу из каменог у рано бакарно доба који су припадали Винчанској култури, користили су у рудокопу Рудна глава карбонате бакра, малахит и азурит. Јаме су плитке, до дубине од 20 метара докле допире дневна светлост. Копане су у пролећним и летњим месецима када су дани најдужи. Око изливног канала грађена је приступна платформа. Руда је разбијана и ситњена каменим батовима од речних облутака, названих “пругасти” батови, по попречном жлебу којим су били

77

балансирани. Ови камени батови редовно су оштећени, што је сигуран знак преисторијских рудокопа, као што су одломци и уломци керамике индикатори технологије рударских радова. Од алатки, коришћени су кратки пијуци и дуга масивна коштана шила и пробојци, као и грабуље од јеленских рогова, животиње сунца и водича у свет мртвих, по још увек живом влашком веровању. За разбијање блокова руде користила се технологија загревања и наглог хлађења, изливањем воде из керамичких посуда, по систему “топло-хладно”, понављаном потребан број пута. Посуде за воду пронађене у Рудној Глави, украшене су двоглавим рогатим животињама што упућује на коришћење посуда у обредне сврхе. “Небески” рогови обиља стоје у вези с господарем Нава и водом, његовим омиљеним стаништем које граничи поље сила. Етнолог П. Дурлић, повезује овај симбол с плодношћу што поткрепљује старо рударско веровање да се руда може обновити. У спису из Асурбанипалове библиотеке постоји упутство металурзима како да се планина оплоди минералима, из којих се по тврдњи алхемичара може добити злато. Иста забелешка постоји и код Јелина. У нашем спису из 12. века, сугерише се експлоатација рудника до 20 година, па да се након тога остави пет година како би се коп обновио рудом. За ове списе постоји геолошко објашњење и материјални докази. Руде бакра има у преко 1500 минерала. Подземне јамске воде у рудиштима бакра растваварају физичко-хемијским путем постојеће минерале, из примарне оксидационе зоне (површине), које се гравитационом концентрацијом одлажу у ниже (цементационе) рудоносне зоне. Зато су стари рудари бацали у јамске воде гвоздене опиљке, око којих се “обарала” руда малахита и азурита. Србија је преисторијска колевка светске металургије бакра стара 7400-7000 где се налазе први рудници и и најстарија технологија прераде руде. Најстарији индустријски и металуршки центри на свету су Плочник и Беловоде, што су показала испитивања у Лондону и Оксфорду датована на 7400 година. Истраживања нису окончана, али, постојећи рудници и техника копања и прераде руде бакра већ сада суштински мења досадашњу слику културне баштине света.

78

ЗЕМАЉСКИ РАЈ БЕЛОРЕЧЈА

Б

иодиверзитет Хелма (Балкана) је најразноврснији еко систем Европе на коридору европских птица селица. Србија има два посто европске територије, где живи 74% од свих врста птица на свету. Централни део Хелма има изузетно богату и разноврсну вегетацију уз доста ендемских врста, а налази на средини магнетосфорских вратница Земље с најбогатијим простором у термалним водама. Ендемска врста Ramondia Serbica расте само на Радовањској стени на Старој планини. Преживела је два ледена доба и има способност генетског памћења. Када се осуши не сме да се пипне, јер се претвара у прах, а ако се покваси она олиста, процвета и угине за један једини дан (В. Карић)! Балкан (Стара планина) после Кавказа има најбогатију флору на свету, а испитивања су показала да њена испаша има само лековитих биљака око 180 врста. Зато се не треба чудити, што је Илирски голуб са слика римских аугура, јединствен по томе што постиже највећу висину лета на свету, јер једини користи вертикалне линије магнетног поља Земље (М. Стеванчевић).61 Такође, жито с Хелма има пет пута већу енергетску вредност од светских, јер енергија зрна достиже 150 а све остале 30 јединица мере (М. Стеванчевић). Стари Срби никада нису држали да је човек центар света већ само један његов део, па су с поштовањем давали имена стварима која их окружују. Отуда је српски језик поуздан чувар духовности, што се нарочито види из биљног именослова, у који су наши преци уткали љубав: мајчина душица, богородичина трава, слатковина (махунарка), срчаник, спреж, златица (папрат за мелеме), велебиље, девесиље (невесиље), милодух (све лековите траве), љубица (пчелиња и народна), гороглед, стидак, гороцвет, красуљак, драгољуб, невен, неомразник, коњогриз, вилина коса, расковник (Светлица, бр. 6)... Регија Хелма је богата и рудама, о чему сведочи почетак археометалургије у Европи. Најстарији налаз злата је из Винче, а рајска Хавила или библијска земља обиља, око које тече Фисон (Пишон) била је богата златом како стоји у Светом писму, што потврђује и запис Трајановог лекара Критона у наводу Р. 61 Птице имају способност тродимензионалне електро-магнетне просторне оријентације, па могу да „читају“ координате магнетног поља у односу на магнетни код Земље.

79

Јаковљевића, који извештава о огромним количинама злата и сребра допремљеним у Рим из Белоречја Хелма, после освајања регије Дакије. По коначном освојењу 106 године, из Дакије је пренешено у Рим пет милиона либри злата и десет сребра.62 Из две средњевековне путописне идеје, такође се могу уочити материјална богатства Хелма (Балкана). Путописни извештај племића Брокарда с пута по Србији 1332. године, износи идеју и план крсташког похода против Расије (Србије). Брокард види лакоћу у предузимању похода и говори о силном богатству земље кроз коју је прошао. Он износи, претерујући у подстицању на рат, да би се с хиљаду коњаника и шест хиљада пешака, уз помоћ 15.000 Арбанаса католика могла освојити ова земља. Тиме би се задобила земља плодна и богата, која прави накит и има пет златних мајдана и исто толико сребрних. Сто година касније о концу независности Србије, 1443. други француски путописац Брокијер, оставио је извештај као слаб писац али поштен и разуман човек који суди хладно и разборито. Он потврђује Брокардов извештај о рудницима и каже, да господар Расије има једну варош са златном и сребрном рудом, од чијих прихода плаћа трибут за независност своје земље. Брокијер предлаже хришћански савез Француза, Немаца и Срба против Турака, у коме рачуна на 40.000 српских коњаника. На Хелму је и највећа концентрација калијума на свету 75 пута већа од нормалне, а налази се у долини реке Ресаве која се може назвати и „калијумска долина“. Регије с пет пута већом концентрацијом овог минерала сматрају се „оазама калијума“ који је неопходан људској исхрани, јер успоставља равнотежу соли у организму и стоји у вези крвотока и срчаних оболења. У светом календару Маја простор Србије обележен је „печатом резонантног човека“, симболом основе здравог функционисања на географској карти Земље (Б. Веригић). То је на својеврсан начин потврдила и НАСА, када је у периоду од 1998 до 2003 године, открила и објавила снимак спиралне енергетске заштите изнад Хелма.

62 Римска либра је 327 грама.

80

ЖИВИ СИМБОЛ БОГА Спирални симболизам мезолитске керамике Лепенског Вира старији је од мисирског, а уметничка претстава спирале постоји широм света: Перу, Ирска, Подунавље, Крит, Кина, Африка. Спирални симбол постојао је и на каменим блоковима осмокраког утврђења, данас потопљеног острва Ада Кале (Р. Јаковљевић), одакле је по легенди пренета маслина у Јеладу. Бројне симболе ромба и спирале од Британије до М. Азије, М. Гимбутас је протумачила као међународни језик Велике богиње, која на својој сукњи носи „Часни крст“ и „ромб“ паралелограм Сунца и симбол вилинског имена. Семантички, ромб је од ариј. рамб’а, богиња Среће, миљеница и најлепша жена Громовника. Овај симбол светлости Сунца и плодности, носе на својим сукњама и мајанске богиње храма у Паленки, а такође се находи у кинеској уметности. Ромб је архетип гномона63 и спирале, „резултат гномоничног кретања енергије која даје материју или спирално згуснуту енергију“. Маске Винче су ромбоидне, овалне или грубо троугласте (Гимбутас), а имају континуитет у минојској уметности. Спирала је кружни космички симбол развоја од галаксије до атома, симбол небеске вечности и земаљске плодности. Спирално кретање је природа ствари холограмског закона, а спирално се крећу и планете нашег сунчевог система око сунца аналогно спирали ДНК (А. Манојловић). Отуда, за Теслину „спиралу времена“ В. Абрамовић каже: “... природна аритметика заснована је на радиусу и дијаметру сфере... Све остало изводи се ... из тачке, линије и угла, јер су ту приказани сви најопштији закони Космоса, данашњој науци сасвим непознати. Наша математичка физика ова највећа знања користи као обичне технолошке алате, без икаквог дубљег разумевања, на пример тачке и нуле, које су математички модели садашњости…“ Четири базе ДНК су двострука спирала, а гравитација је женски принцип и спирални облик енергије. Догонска спирала симболизује посмртно путовање душе ка извору вечног бића, а обред обнављања света се одржава сваких 60 година (астрономски циклус), у коме Велика мајка има улогу привлачења мртвих душа које обезбеђују добробит целе заједнице (Речник симбола). Свако догонско село има Велику змију која се зове Имина, „мајка свих мајки“, истоимена 63 Како назив за неолитски симбол ромба може да буде „грчка“ реч, кад постоји барем неколико хиљада година пре Јелина? Гномон такође, ариј. гамаа, кретање, одакле је јел. gnōmōn, показатељ, казаљка на сунчаном сату.

81

сумерској богињи Инани, а обе семантички истородне ариј. нана, мајка, како Срби и данас зову старамајку (бабу). Семантички, спирала је од ариј. √ ср(и)п, инф. сáрпати, гмизати, пузати, одакле је ариј. срипа, Месец, у српском предању „Змајски цар“, јер змај је је у народном предању „муж од змије“ или „змија с крилима“. По српском предању, Земља почива на огромној змијурини а то су брда и долине (Т. Ђорђевић, Наш народни живот). Од искона, код Срба је облик спирале заступљен у украшавању славског колача или прављења најпознатијег народног јела пите, ариј. питу, храна. Такође, често се налази на мраморима, надгробним споменицима. Од истог корена ср(и)п, су срп. „срп“, јел. speīra, савити, вијуга и лат. spira, завој. Митски предак Догона је змија у симболици бесмртности и обнове живота, а уметнички се представља као спирала, црта, таласаста линија или круг.64 Спирала симболизије кружно кретање и ширење, а спирално се крећу Млечни пут, Месец, ветрови морске струје или змија, која у називу „ураган“ од ариј. ураган, змија, крије своју ветровиту нарав. У српском предању, змија је живи симбол Бога, митолошко и песничко поређење за Огањ: Једна гуја преко бела света? Муња. Реч „змија“, семантички је истородна ариј. џма-ј, гмаз, гмизати или вући се по земљи (< гм, земља). Симбол змије се шара на Божићном колачу, а може да буде сеновита и аловита нарав Огња. У неолитској пластици Хелма, змија је мистичан симбол најчешће фалусног карактера, а њене представе се обавезно налазе на левој страни бројних неолитских „Венера“. Фалусни карактер змије је касније пренешен у библијску причу о првобитном греху. Мотив узде и бича од змије везан је за херојска дела и хероја (< ариј. шра, храбар, као божански придевак), како су антички Срби или Рашани звали сваког покојника. Плутарх такође каже, да је змија симбол хероја код Илира, који су познати као „змијски народ“. На Хелму је било раширено посвећење змије, па су оне још од неолита посебно храњене и неговане при обредним местима или храмовима (Т. Вукановић). Пелашки обред Пелорије је добио име по Пелору, каже Атенај, а долази од ариј. пулирика, змија, по којој су добили име и Илири. 64 У космологији Маја, спирала је симбол зимске краткодневице као равнотежна тачка хаоса. Тада, Пуебло индијанци играју и певају песме спирали упоредне дервишкој „мевлевији“, окретању играча у круг.

82

Огромна змија или Офион је ариј. ахи, змија. Орфички мит каже да се црнокрилој богињи Ноћи удварао Ветар, па је она снела сребрно јаје из кога се излегао Ерот (Фаун), двополан, златокрил и четвороглав, који је покренуо свет из мировања. Бројна прикривена имена и придевци за змију у српском језику, сведоче о њеном посебном верском значају: кућарица, непоменица, присојкиња (присојница), жујка, дугачка, чемерница, ридовкиња, плазарица, поганица, каменица, баурина, клечатица, пекулија, непримница, изганица, аспида, бештија, краница, кумија, борулија, фића, камензуба, запуша, тојашка, удреница, повукуша, баја, нева, гуја, краса, сивача, качанија, пепељуга...65

65 У српском миту, змај је змија са крилима, а његова нарав месечева, јер, „змајски цар“ српског мита је Месец, док су моралне особине змаја посебност у светској митологији.

83

ЗНАМЕЊЕ ВЕЛИКЕ МАЈКЕ Двојна особина жабе је да се леже из јаја као водоземци и рађа као живоротка, а због особине самозачећа она симболише Апсолут из кога све настаје, а у који се све на крају враћа. Отуда је жаба мистична животиња Европе, преколумбовске културе Америке, Азије и Африке, па је симбол плодности у Подунављу, код Маја, Мисираца, Вавилонаца и афричких народа. Уметничка представа винчанске вотивне теракоте у облику жабе, симбол је плодности и потврда култног поштовања Велике мајке (М. Мијановић) у неолиту Подунавља. Вероватно је томе највише допринела чињеница, да је жаба везана за нематеријални облик стварања јер може да зачне партегногенезом.66 Код старих Срба, жаба је била гласоноша богова што стоји у вези бајке о жаби и принцези, када после пољупца у уста жаба постаје принц (А. Манојловић). Да су жабља уста веома необична, сведочи једна од најмањих жаба на свету откривена на Сејшелима (Sooglosus gardineri, Гардинер жаба), која крекеће и чује друге водоземце иако нема бубне опне и средње уво, јер користи уста као слушни апарат! Ова жаба испушта звучне таласе високе фреквенције, које друге жабе помоћу усне дупље преносе до мозга!67 Мисирска амајлија жабе од злата, давала је заштиту Хекате68 богиње зачећа и рађања, која је представљана у облику жабе као жена Хнемуа бога Ствараоца. У многим племенима Африке жене једу жабе због плодности, а мала зелена жаба која претходи поплавама Нила, сматрана је симболом новог живота. Једна сумерска уметничка представа из 2500. с.е. je животињскa амајлијa у облику жабе, што такође сведочи о овом култу код Сумера, алијас Кимера (В. Баџ). О поштовању Велике мајке у Винчи сведочи неколико стотина статуета, док се жаба код Срба није смела помињати све до 19 века, а уз помен су обавезно ишле заштитне радње (М. Милићевић, Живот Срба сељака). Минојци су је такође поштовали, па се симбол жабе находи у јелинском култу Хере 66 Партеногенеза је ембрионално развиће које се код неких животиња јавља као нормална појава (нпр. дафнија). Може се изазвати експериментално код организама који у нормалним условима не врше партеногенезу, а негде је под контролом неких животињских врста као што је то случај с женком пацова. 67 http://www dnevno.rs/ekalendаr/misterija/94209-minijaturna-zabasasejsela-cuje-na-usta.html 68 Господарица Месеца, магије, бајања и Нава или „хакатског“ царства, ариј. хāака, рајска река, магијски напитак.

84

где је она култна животиња. Како је Хера, жена јелинска бога Неба старином пелашка (тројанска) богиња матрилинеарног култа (Аполоније с Рода), ми овде имамо пример култног континуитета из времена Винче који су Јелини преузели из тројанске културе, каже М. Мијановић, наводећи поред Хере са Самоса исти симбол код ликијске богиње Лето из Срба на реци Србици. У делу о датовању индијских записа, Херман Јакоби је открио у једном ведском стиху посвећеном жаби, да се почетак кишног периода поклапа с дугодневицом. Луј Рену је то астрономски одредио као „палгуна“ период који одговара констелацији неба на 4500. с.е. (О. Луковић). Реч „палгуна“ је од ариј. плгун, календарски месец у коме је пун Месец у накшатра палгуни (фебруар-март), што временски одговара главном Дионисовом празнику, док је „накшатра“ од ариј. нáкшатра, звезде, сазвежђа, месечев циклус у вези њих или месечева кућа. У Ведама, „накшатре“ су месечева лоза станишта богова или побожних предака, односно, део неба под доминацијом Месеца, за који је опште познато да се креће небом 12 пута брже од Сунца. Посматрањем путање сидеричног Месеца у односу на фиксне звезде, настао је календар, а небо је подељено на 27 (28) делова који су постали оличења ведских богова. Један од њих је и Велика мајка с атрибутом жабе, богиња месечеве лозе од које зависи плодност биљака, животиња и људи. Жаба није само култни симбол плодности за утицај Подунавске културе, већ и важан фонетско стратиграфски доказ у лингвистици. На аријском или архаично српском језику жаба се каже аџамб’а, „безуба“, а ова реч сведочи да аријско писмо на Истоку нема слово „ж“, баш као што ни европска писма немају слово „џ“! Није случајно, што писмо српског језика има оба слова, а овај језички пример је упоредан крилатици Мариа Алинеиа: „Садашњост је кључ прошлости“.

85

ПОДУНАВСКИ ТОТЕМ Заблуда је да лед на водама не доприноси развоју биљака и животиња. Напротив, за богатство риба је потребан лед четири до шест месеци годишње, јер тада има више кисеоника у води за микроскопске алге којима се хране рибе, а најбољи доказ овоме су водотокови Сибира богати рибом (С. Јаконић). У давно доба, Подунавље је било богато рибом, а енглески путописац Е. Браун је у 17. веку забележио, да су Сава и Дунав изузетно богати рибом: шарани од један метар, штуке од два, манићи прарибе Хелма од три, а моруне и до шест метара! Није ни чудо, што су археолози нашли удице (< ариј. удчам, (по)дизање), из периода Винче, дугачке од седам до десет сантиметара (С. Јаконић)! У последњих 200 милиона година, моруна (лат. Huso huso) се није мењала, а дунавске су биле дугачке по шест метара и тешке преко једне тоне. Моруна је била култна животиња бога Дагона, као највећа слатководна риба која дуго живи а мрести се у пролеће и с јесени. Свакако да њен мрест стоји у вези чињенице, да је Црно море до потопа било слатководно језеро. Она је долазила у време равнодневице сваке године због мреста из Црног мора уз Дунав до Лепенског Вира, када сунце већ високо језди пролећним небом. Један део Подунавља звао се Дагонија, а бог Дагон на Истоку очигледно стоји семантички у вези Одакона, који се како извештава Мардуков свештеник Бероуз, појавио из Еритрејског (Црвеног) мора баш као и Оанес у облику рибе (Аполодор). Бог Дагон и по њему Дагонија и Дагони или Догони, истородни су ариј. дāхана, „уништавајући“, придевак бога Нава у вези ватре, која се односи на Огањ пролећне равнодневице. Семантика бога Дагона налази потврде код Филона из Библоса, који помиње Дагона као сина Бела бога Сунца или феничког Крона (Cory). Потврду овог тумачења даје аморитски Адад, син бога Дагона, који има исте атрибуте као и ханански Бел. Риба моруна, ариј. мраа, смрт, стоји у вези плодности а директно је у вези старосрпског божанског пара Смрти, Морана и Моране, јер долазак рибе моруне на мрест временски симболише крај зиме, односно, обнову природе и почетак пољопривредних радова од којих зависи опстанак. Ова календраска одредница, директно објашњава зашто Дагон филистејски идол с рибљим репом у Постању (27, 8) значи „зрно“ или „жито“ (Cory). Моран је по предању син Водана бога Нава, а његова пареда Морана или епска „сигава

86

Мораница“ код старих Срба је била оличење Зиме, коју су као лутку с пролећа бацали у реку. Она је код „Сумера“ алиас Кимера такође поштована као Велика мајка Мирина или Мариенна. Античка регија Дакија, своје име такође дугује Дагону јер се један део Подунавља звао Дагонија, а бог Дагон на Истоку очигледно стоји у вези Одакона. Фисонци („Словени“) Истока имали су предање о високоцивилизованом Оанесу (Бероуз, Аполодор), који је изашао из Еритрејског (Црвеног) мора. Очигледно, да су Фисонци Хелма (Балкана) пренели симболику плодности у вези мреста моруне из Подунавља на Исток, а риба је касније постала општи симбол плодности код многих народа.

87

88

ДРЕВНОСТ СРПСКОГ КАЛЕНДАРА

С

рпски календар изазива чуђење, подједнако као и предање о настанку Срба које каже да њих Бог није створио, већ да су његови потомци, с јединственом неолитском културом високо развијене цивилизације. Ова легенда, не само да се уклапа у причу о културном препотопском народу и „мајка језику“, већ може да пружи одговор на питање порекла и настанка јединствене холоценске културе Хелма. Данас, у свету постоји око 40 употребних календара, а кроз историју је успостављено скоро 2000, с преко 200 различитих ера, али међу њима се не помиње најстарији употребни холоценски календар, једини заснован на природној цикличности времена.69 То је српски сунчани календар, с ером настанка 5508. с.е. који представља најстарији научни споменик културе холоцена, с научном основом утемељеној на природи сунчевог система која је позната савременој науци. Основа сваког календара је ритам, а његова суштина усклађење временских јединица. Већина успостављених календара су вештачки производ математике и идеологије, али без обзира на астрономски рачун који захтева велику прецизност у свакодневном животу, за календар је важнија практичност од тачности. Како календар није само астрономско већ и метеоролошко питање, основна природна јединица мере времена у српском календару је седмодневна недеља, јер, синоптички циклус на сунцу траје седам дана и понавља се три пута. Биолошки ритам Земље везан је за „месечев дан“ или 28 конака, који поред ротације представљају најстарију меру времена. Мотив почетка мерења времена није знатижеља, већ потреба опстанка који крије „печат невидљивог реда у видљивој природи“ (Е. Шире), а он је обликован у народном Обичајном (вечитом) календару као производ искуства небројених генерација. Неолитска земљорадња имала је 69 Архимед је сматрао да „време“ треба избацити из физике као сувишан појам, а код Архита из Тарента је „интервал у структури космоса“. У хелиоцентричној метеорологији, „време“ је дефинисано као примордијална „конверзија природне силе записане у магнетном пољу Сунца“ (М. Стеванчевић). У народном предању, пресликава га изрека: „Време од дудова листа прави свилу“. Категоријални појам времена решио је А. Манојловић дефиницијом: „Време је мера (неког) процеса“, подједнако важећом, како у материјалном тако и духовном свету (Светлица бр. 15).

89

ослонац у екологији, метеорологији и астрономији, који и дан данас постоје кроз мноштво прописа, забрана, поштеда и постова и „варовних“ дана у народном календару (Ј. Радојковић). Почетак српске календарске ере од 5508. године с.е. савремен је неолитској „револуцији“, и датовању писма на 5500. с.е., које је дала М. Гимбутас. Грнчарија Винче садржи више од сто модификованих знакова, у линеарним концептуалним симболима или гроздовима (кластерима) од којих 30-ак гради језгро. М. Гимбутас назива ово писмо „староевропско“ по истоименој цивилизацији која је настала у Подунављу, а посматра га у обредном значењу и процесуално у односу на палеолит. Староевропско писмо било је развијено 2000 година пре сумерског, које такође познаје календар, али писменост Винче нема двојезичност као Међуречје (Месопотамија)! Сматра се да је мотив настанка писма „комуникација с божанским“, а то је првенствено земљорадња која зависи директно од неба, с потребом прецизног познавања звездочитања (астрономије) у борби за опстанак. Календар пре свега подразумева познавање неба и природе на земљи, затим писмо уз познавање бројева, хронометрију, деобу временских јединица, хронологију, начин и редослед датирања, почетак календарске године у рачунању времена и временски почетак календарске ере (М. Стеванчевић). Стари српски записи по хронологији српског календара, сведоче о јединственом почетку секуларне и црквене ере бројања времена која започиње 5508. године с.е. У Законоправилу је 1219 године одређено писање бројева и година, преузетих из старих српских књига, као што је ћирилично Четворојеванђеље из VI века које се налази у колекцији Честер Бити у Даблину. Сви стари српски записи сведоче о јединственој календарској ери настанка од 5508 г.с.е. Гробни камен попа Дабижива (Столац) је из 6139 или по новој ери 631 г. Надгробник светог Климента у Охриду исписан је на 6424 односно 916 г. Да српски календар представља јединство државног с црквеним, доказује Душанов законик издат на Вазнесење 6857 године, другог индикта, дана 21. маја. На косовском мраморном стубу стајао је натпис Стевана Високог, да се Косовска битка одиграла лета 6897 године, индикта 12ог месеца јуна, 15-ог дана у уторак. Осим записа о времену, у народном предању постоје тачни описи метеоролошких појава, као што су „Пасја

90

врућина“ за св. Гаврила Горешњака (26.7) када су Сунце и Сиријус у истој равни, или Преображење (19.8), када се мења хемијски састав кишнице, што је доказала Београдска метеоролошка школа. Један од ових описа је и изрека: „Свети Илија вози ватрена кола по небу“, а сагласан је тумачењу хелиоцентричне метеорологије, која грмљавину дефинише као атомски процес, у коме електро-магнетне честице које су последица фузије на Сунцу, услед велике брзине одскачу од горњих слојева облака изазивајући звучни ефекат. Свети Сава је у 13 веку Протоколом озваничио писање бројева и година, који су постојали миленијумима пре њега, с новином двојног писања, старог по српској ери настанка и новог од Христова рођења, као и називе месеци из Римског календара. Протокол српског календара једини има ритам: година, месец и дан, који прати савремена компјутерска обрада, док сви остали пишу обрнуто: дан, месец и година. У Протоколу Законоправила службени језик је српски, а бројеви се пишу с карактером две тачке изнад слова ( , 7522.). До краја XVII века практиковано је двојно писање хронологије временске ере, по старом српском календару и од Христовог рођења. Половином XVIII века напушта се стара српска ера, а у XIX веку уводе се арапски бројеви уместо бројних вредности азбучних слова курилице. На тај начин, хронографија календара је коначно добила свој данашњи облик, који је био у званичној употреби до 1919. године. У српском календару још од неолита постоји галактички лук ( ), јединствени симбол за време озваничен у Протоколу Законоправила св. Саве, који пресликава кретање Сунца око осе Млечног пута која пролази кроз Сиријус и Северњачу. Да би се разликовали бројеви од година, испред слова се налази галактички лук, симбол за време који симболише привидни годишњи пут сунца, пресечен с две паралелене праве, у којима тачке пресека представљају доток природне енергије из космоса, а поклапају се с Ђурђевданом (почетак лета) и Митровданом (почетак зиме). Овај јединствени симбол српског календара, научно утемељен, линија је водиља која постоји у култури Винче и Лепенског Вира, каже румунски лингвиста Сорин Палига.70 Јевреји су су овај симбол преузели у упрошћеној стилизацији косе праве усмерене нагоре (/).

70 Simbols dating from the oldest period of Vinca culture. Постоји и симбол за вечност ( ) на старим српским иконама, а представља прошлост, садашњост и будућност.

91

Преци Срба су знали да се сунце рађа и смирује, односно за неизменичне периоде мировања и активности Сунца, али искуство сведочи, да се коришћењем материјалних астрономских мерила не може направити потпуно тачан календар, пошто се његови важећи материјални принципи не поклапају с природним. Релативност времена је само фикција добијена уз помоћ математике, јер нема тог математичког прорачуна који омогућава стварање тачног календара (Стеванчевић). Исто каже бугарски астроном и јеромонах Касијан: Савремена наука признаје, да састављање тачног календара у односу на очитавање фиктивних промена није могућe. Има ли онда годишњи циклус нулту тачку и где је њен почетак? Има, а њен мистеријски почетак је Младо лето које симболише обнову Природе у пролеће. Бројање времена се од искона код Срба заснива на току Стварања, које чини непрекидна смена дана и ноћи: Дан за даном вјенчаје се током. (Луча). Још је Толомеј Лагић за почетак дана одредио време без сенке, зенит, који Ориген назива „лице божије“, а међународна конвенција из 1925. године одредила да дан почне у поноћ. Вечерњи почетак дана, стоји у вези народне дефиниције дана који се одређује као „време од смираја до смираја сунца“. О томе сведочи народна песма, у којој је „вече“ старије од „јутра“, а разлог почетка дана о смирају јесте појава вечерње младине. Црквено рачунање дана преузето је из народа, па богослужење и Благадан почињу у 18 часова а пост у поноћ. Осим дефиниције дана која стоји у вези ротација Земље, постоје месечев дан (28 конака), земљин дан (револуција), Сунчев (галактички) или Сварогов дан од 25.920 година (прецесија), као и Божији дан од приближно 104.000 година који стоји у вези галактичке осе. Седмодневна недеља је уз космичко правило броја три,71 једна од природних јединица времена, а једина седмица за коју не важи духовно правило броја три је недеља Преображења. Седмица постоји у старосрпским и сумеро асирским записима, док је у римским то било девет, а код Мисираца (Египћана) и Јелина десет дана. Тек је цар 71 Духовни параметар броја три је астрономски: вулкани на видљивој страни сунца се увек јављају три пута, сунце после сваке треће ротације мења магнетно поље, а сунчев ветар или електромагнетна сила са сунца на субатомском нивоу увек удара три пута у Часни крст или атмосферски магнетни фокусатор северне полулопте земље. Отуда изрека: „Три пута Бог помаже“ (М. Стеванчевић).

92

Константин алиас Стојан, званично увео седмодневни циклус у римски календар преузевши га из српског календара, уз народне обичаје и празновање Сунчевог дана72 који је постао званичан празник Ромеје, нама данас познат као Благдан или Шабат на Истоку. На Сунцу постоје две природне промене магнетних поља, регионална у периоду минималне активности Сунца, као и главна, у периоду максималне активности Сунца. Обе природне промене догађају се у априлу, када је државни и црквени почетак српске календарске године, а стоји у вези с поделом године на два годишња доба. „Лето и зима, годину изњиха“, каже народ за календарску годину која има 13,5 ротација сунца. Почетак лета, као и почетак зиме немају фиксне датуме, али српски календар прати пресеке природних енергија које стижу с нашег сунца и дубине космоса, што доказује његову научну утемељеност (Стеванчевић). Зато су године у српском календару линеаран низ бројева који се не рачуна већ сабира. Сунце иде преко седам небеских кругова са 182 трона, а онда силази на кратак дан где се одмара два трона (Књига Енохова). Линеарност у сабирању година, чини српски календар јединственим и изузетно поузданим, јер цикличност времена нема реципроцитет у небеској механици. Година је мера циклуса у српском народном предању, о чему сведочи космогонијска загонетка: Триста орлова једно јаје снеше? Година, где је број „триста“ песнички израз за број дана у години, а јаје њен ускршњи симбол везан за Огањ раводневице и мистеријску обнову природе у пролеће. У српском народном предању, свет је холограмска представа светлости у облику дрвета (живота), а њен годишњег циклус је посвећен богу Неба, представљен као: Велики дуб, на коме има 12 грана, на свакој грани четири гнезда, а на сваком гнезду седам тића? Година, месеци и недеље. Година или „точак Закона“ у Риг Веди исто траје 365 дана, а бог Неба котрља 730 његових синова паока или жбица, односно Дана и Ноћи преко неба. У српском народном предању, Младо лето или народна Нова година је 1 марта и зове се Летник (Пролетник) или Вратиловдан, јер вештице „тада о вратилу јашу“. Такође је 72 Шабат је био последњи дан у недељи код Асираца, семантички од ариј. саб’џ, слава, богослужење, саб’џита, слављен. У Светом писму, „шабат“ је преузети вавилонски дан одмора, а Мисирци су га звали Сатурнов дан, јер је код њих то био први дан у недељи.

93

слављена у староруском календару, а почетак Младога лета или народне Нове године се поклапа са астрономском, јер је лето је у народу друго име за годину. Доказ његове тачности је преступни дан (Н. Павлов), који у српском календару пада крајем фебруара, јер, ако би календар представили у облику спирале, онда је то могуће само када је преступни дан на крају године. Почетак Младога лета је сматран најважнијом тачком у времену, јер је то рок за борбу добра и зла, када невидовна сила хоће у вези с Марачем да нанесе зла људима: “Марач узима харач” или “На вратилу о Марачу јашемо”! Први дан Младог лета рачуна се 9 март, дан Змија и први дан пролећа који се зове Обретеније,73 а осталих осам дана зову се „зајмљеници“ и не броје се, аналогно „безвременом“ дану (26.7) мајанског или догонског календара. „Зајмљеници“ стоје у вези „Баба Марте“: Мартани кокот не пева узалуд, већ слути Младо лето!74 По старом српском календару, пролећна равнодневица пада управо осмог марта (21 по новом), као и код Латина, код којих су мартовске календе такође означавале почетак пролећа. Да је староиталска или са(р)бинска година, такође имала 12 месеци, сведоче Арвалска браћа која су имала 12 свештеника, док се Нова година славила у марту (до Нуме). У интерпланетарном простору повећава се конвекциона електрична струја, а са њом појачавају се интерпланетарне магнетне буре, космички ветрови, односно, буди се целокупни интерпланетарни простор који има велике сличности са буђењем природе у пролеће. На Сунцу и целокупном Сунчевом систему постоји први месец прве године када започињу све активности. Узимајући у обзир, да је Земља саставни део Сунчевог система онда је почетак календарске године усклађен првим месецом прве године активности Сунца (М. Стеванчевић). Упоришне тачке Годишњих обичаја у Срба су две равнодневице и две повратнице Сунца, које сасвим јасно 73 Обретеније је празник првог дана Младога лета (9. марта), када се све „обрће“ (ариј. вартана, чин обртања) и креће на боље, зима попушта, дани су топлији, а биљке „крећу“. 74 Оличење Огња старе године о пролећној равнодневици је март месец или Баба Марта, ариј. марта, смртна, свет смртних, чин умирања, од корена мри. Баба Марта „умире“ почетком Младог лета, а богиње Лета и Зиме у српском народном предању су женског рода у ликовима Летница (баба Злата) и баба Зиме. Да би се зло спречило, на сам Марач (1. марта рано изјутра) доноси се кора од корњаче (симбол плодности), за коју још Плиније Старији каже да сузбија чини и служи као противотров, а корњачин оклоп ставља се изнад врата куће, да чељад буде здрава и чврста (као оклоп).

94

показују да познавање звезда и цикличност времена првенствено стоје у вези земљорадње и опстанка људи. Тачке равнодневице су на пресеку еклиптике и небеског екватора. О јужном оврагу (сунцоврату) Земља је најближа Сунцу, али је под највећим углом, па је зато тада најхладније.75 Зимско „рођење“ Сунца стоји у вези аријске или архаично-српске речи кāлинда, придевак Сунца или миљеница Вишњег бога која годишње препорађа Сунце: Затрудни се света земља, Колендо, Колендо, Те ми роди млад Божола, Колендо,Колендо... На лицу му сунце жарко, Колендо, Колендо. На основу народног предања, исто тумачење даје А. Асов када каже да су Срби календар примили од бога Коледа (Звездана књига Коледа), изводећи такође реч календар од Коледа као „Коледин дар“. Семантика речи „календар“, стоји у директној вези обичаја „коледа“ који је општесрпски, у тесној вези с Божићем. Осим календара, у српском језику од имена богиње Мајке Коле(н)де, потичу бројни појмови: ст. срп. „коледа“, Нова година: божићни хлеб (Раб): календа, честитка и дарови за Н. Годину (Дубровник): „коледар“ (колодар) име за месец јануар или „коледарник“, предсказање временских прилика на основу дана у који пада Божић. Такође, ар. реч „kalender“, „чисто злато“ или суфи посвећеник, као и латинскa „kalendae“, чији начин писања показује да је реч преузета. Богиња мајка „Коле(н)да“ (ариј. √ кал, носити, натерати, следити + √ инд, моћ) рађа младо Сунце на слами небеској (Кумова слама), па није спорно извођење речи „календар“ од мајке Коле(н)де, али неки повезују и изводе ову реч помоћу „кола“, за које се предпоставља да је старији облик већ постојећег имена Коле(н)да. Породица речи по „колу“ је бројна и фонетско тумачење „Коледе“ помоћу „кола“ је логично, али да ли је тачно? Друго име Коленде је ариј. јамуна, оличење сазвежђа Бик или митске Краве, из чијег вимена тече Млечни пут. Мисирска легенда за Јамуњу или Земуњу (Сварогу) каже, да је она богиња Мајка која је одвојила Небо и Земљу узевши облик Краве, а остали богови приљубљени уз њен трбух постали су звезде и планете без којих нема календара. Почетак српске календарске ере од 5508., савремен је не само датовању писма и неолитској револуцији, већ и стоји у вези последњег или библијског мегапотопа. Светска 75 „Питали курјака (симбол ноћи и зиме) када је најхладније, а он одговорио: „Кад’ се Сунце рађа“.

95

тема запањујуће сличности је мит или збиља о последњем (библијском) потопу, за који Ј. Вилсон истиче да се догодио на простору између Хелма (Балкана) и Индије о чему је оставио запис Диодор Сикулски. О овом догађају постоје веома сличне приче на Хелму, Азији, Африци, Јужној Америци, Полинезији... Те приче су најбројније управо на простору између Хелма и Индије: легенда о разбијању Гвоздених врата (Р. Јаковљевић), запис Диодорa о Самотраки, опис потопа на глиненим плочицама библоиотеке у Ниниви, с верзијама у Сирији и хананском Мегиду из другог миленијума с.е. или прича о Деукалиону. Јерменску верзију потопа с лађом на Арарату светој хуритској планини, забележио је Бероуз а пренео Syncellus ромејски писац из деветог века.76 У Постању Светог писма стоји да је потоп почео седамнаестог дана другог месеца (7.11). Трајао је 40 дана и ноћи (7.12). Десетог месеца првог дана су се показала брда (8.5), а идуће године првог месеца вода је усахла (8.13). Потоп је настао пробијањем Гвоздених врата у Ђердапској клисури, па је Ђердап од мореуза прерастао у најдужу клисуру Европе, с последицом исцрпљивања сланог Панонског или Белог мора преко Влашке низије, које је отекло у слатководно језеро и постало Црно Море. О томе је Диодор Сицилијски оставио запис (5, 47): „А Понт (Црно море), који је у то доба био језеро, толико је набујао од река које су у њега утицале, да је услед силних вода које су притицале, силовито продро у Дарданеле, поплавио знатан део азијске обале и потопио низинска подручја Самотраке...Рибари су у каснија времена знали ухватити у своје мреже камене капителе стубова, јер су воде потопа преплавиле чак и градове“. С. Стојковић је још 1893. године прибележио мит о Ђердапској клисури, за коју подунавски народи причају како су страхотни џинови провалили Ђердап, раздвајајући јужне Сибињске Карпате (Атлас, Хесиод) од планина североисточне Србије, пустивши да читаво Бело море истече кроз њега остављајући за собом пусто дно на коме је данас људски живот (Р. Јаковљевић). У Банату постоји веровање да је море 76 Врх Арарата истоимен називу планине, удаљен је од Црног Мора око 320 километара, а легенда о Нојевом винограду је сама по себи посредан доказ да је винова лоза постојала на Хелму (Балкану) одакле је пренета после потопа! Најстарији виногради се налазе у Ирану, Јерменији, Грузији, Азербејџану, Сирији и источној Турској, на простору тада јединствене културе.

96

је отекло, када је Тројан (Херкул) раздвојио стење код места Баба-кај на Дунаву (Н. Дурсе). Сличну легенду је забележила Д. Ђокић, у којој је цар Тројан господар Нава направио Ђердапску клисуру како би истекло Панонско море (Р. Јаковљевић). Тада је настало острво Самотрака (обронак араратског масива) за које Диодор Сицилијски износи да се у давно доба звало Самос, али се ради сличног имена Рашке која лежи насупрот острву почело звати Самотрака. Страбон ову семантику негира, али, изворни становници су говорили јединственим древним језиком као и Лемнос. Самотрачни приповедају, да их је задесио страшан потоп, због кога се најпре преполовио пролаз између Кијенских стена77 (Вергилије), а потом Дарданели (Хелеспонт) које је по легенди размакао морски змај Тритон, бог мора и син Посејдонов, што је била пратећа појава цепања Атласа или Јужних Карпата. Бугарин Петко Димитров је први 70-их година прошлог века открио древну обалу и плаже, на дубини од 110 метара Црног Мора. Плажа и спрудови су били одлично очувани, а Димитров је њихову старост проценио на 7750 година. Амерички геолози В. Рајан и В. Питман су 1998. године, на основу различитих узорака слатководних шкољки датовали њихову старост на 7600. година. Р. Балард, амерички океанограф је слатководне мекушце Црног мора датовао радиокарбонском анализом на старост од 7000 година. Балард је 2000. открио кућу на дубини од 100 метара, стару 7500. Налаз Баларда показује да су на обали некадашњег језера живели људи, јер је на 95 метара дубине открио људска насеља на северном делу некадашњег језера. Такође, амерички океанограф је открио преко 200 потопљених градова у средоземној регији Црног Мора.Слој глине испод муља садржи слатку воду на дну Црног мора, али је копнена баријера спречавала његово повезивање са Средоземним морем. На основу испитивања тла, има доказа за јак проток свеже воде из Црног мора у осмом миленијуму с.е. који је оставио трага на дну Егејског мора. Површинска и хладнија црноморска струја тече кроз Босфор у Средоземно море, а према северу тече испод ње дубинска знатно топлија и сланија струја из Средоземног у Црно море. На месту где се Босфор 77 Кијенске стене су од ариј. шјмá, сињ, тамно плава боја, одакле је настао назив у јелинском за плаву боју.

97

спаја с Црним морем, откривена је подморска седиментна лавина из непознатог раздобља. Плиније и Овидије, с правом зову Црно море „Негостољубиво море“, јер је оно аноксично на дубини преко 200 метара због присуства сумпорводоника.78 Наука нема објашњење за ову појаву, а археолог Јан Вилсон је објашњава биохемијским процесом извлачења кисеоника из сумпоровитог гвожђа морске воде, који он поетски назива „умирући дах“ слатководних организама. Управо је аноксичност разлог очувања остатака морских организама, који би у нормалним условима били уништени. Роберт Балард сматра да је слатководно језеро постало Црно Море у току холоцена, када је преплављено сланом водом из Егејског мора. Остаје нејасно, зашто истраживачи закључују о правцу водене стихије у смеру супротном од Диодоровог записа, али чињеница је да постоје чврсти материјални трагови потопа у вези Црног мора, савремени почетку српске календарске ере и датовању пимености Хелма (М. Гимбутас). Очигледно, да је писмо без кога нема календара старије од „неолитске револуције“, о чему сведоче бројне мегалитске водоравне опсерваторије, предања о писмености Хелма, Азије и Африке, али и чињеница да је човек генетски писмен, као што тврде Р. Пешић, Г. Дљасин, и Ђ. Коруга, а Н. Чомски за језик. Последњих година се у свету инсистира на стварању јединственог холоценског календара, иако тај календар постоји одувек, али му је „мана“ што је српски, па су му већ промењени назив, ера настанка и почетак календарске године. Сада, треба (опет) само померити календарску еру на почетак холоцена, па ће свет имати униформисан календар који ће се звати „холоценски“. Идеја је сама по себи добра, а овај календар може да се зове и “галактички” или чак “календар Млечног пута”, али то није разлог за прикривање његовог српског порекла. Континуитет цивилизације Винче и Лепенског Вира идентичан је тројанској култури, која је у модеран свет пренешена као јелинска или за сваки случај с Истока. Jединствена тројанска култура тада познатог света претходи дорским сеобама. Њено постојање потврђују Радови Мозеса Финлија, који откривају континуитет једног развијеног 78 Сателитски снимци показују изразито тамну боју Црног мора, па Н. Павлов сматра, да је узрок томе потопом испрана „црница“ из Влашке низије, која се сада налази на његовом дну.

98

друштва у периоду од око 400 година, од опсаде Илиона крајем 12 века с.е. до појаве историјских Јелина у осмом веку с.е. Свакако, да је календар античких Срба алијас Тројанаца постојао пре дорских сеоба и Илионске војне (Тројански рат) када се време рачунало на „октеније“, ариј. шан (кан), осам > јел. okteateris (Страбон). Октеније су заправо интеркалација календара античких Срба, заснована на осмогодишњем рачунању соларне и лунарне године, чија се разлика од 90 дана користила за корекцију. Више од хиљаду година касније у доба Августа, време се код медских Илира још увек рачунало на октеније! „Ако коза лаже рог не лаже“, па М. Будимир поставља логично питање: Одакле медским Илирима хронолошки систем на „октеније“, када га класични народи нису употребљавали, већ су време рачунали по „Олимпијадама“? Одговор пружа Вергилије у Енеиди, када у првом певању каже да су Илири старији од града Рима. У петом веку с.е. утврђено је да 19 соларних година траје 235 лунарних месеци (с разликом од 2 часа) и ово откриће је названо Метонов циклус. Астроном Метон је 433. с.е. направио корекцију класичног календара (октениа), циклусом од 19 година, познатијим као „круг Месеца“, после кога се месечеве мене понављају у исти дан, а Калип и Ипарх из Никеје су га допунили сто година касније. Круг Месеца је 19 година, али како постоји остатак од шест часова, треба да прође уствари 4 х 19 година = 76 година за потпун круг Месеца. Ова корекција, свакако се не односи на стари јелински календар јер је он имао десетодневни циклус. Како је онда старосрпски (медски, сарбатски или тројански) неолитски календар у последња два миленијума изгубио сопствено, а добио три нова имена и постао „јулијански“, „грегоријански“ и „византински“ по ери настанка? Лесандар Македонски је пре похода на Исток, реформисао календар за који је Калистен израчунао помрачења. После Лесандрове смрти, његов генерал Толомеј Лаго био је оснивач династије Лагића, која је пренела реформисани македонски календар из Македоније у Мисир (Египат). Равенски назива македонску династију Лагића у Мисиру сарбатском (српском), а читав период Лагића у Мисиру Г. Дројзен је потпуно неосновано назвао „јелинизам“, како би га приписао Јелинима, иако је и сам тврдио за Македонце да су Пелазги.

99

Овај културни период односи се поред Лагића, још на сарбатске династије Антигона Македоније и Јеладе, као и Селеукића у Сирији79 који су покушали да наметну јелински језик, јер сви математичари Лесандрије били су арамејци, упркос њиховим јелинским именима. Последњи изданак лозе Лагића (Толомеја) у Мисиру била је Теја (Клеопатра), за коју Плутарх у Антонију каже да је са лакоћом говорила стране језике: „Краљеви пре ње нису имали стрпљења да науче мисирски, а неки ни македонски нису говорили како треба“.80 Историчар астрономије, професор Ото Нојгебауер назива календар Лагића “најинтилигентнијим календаром који је постојао у људској историји“, с годином од 12 месеци по 30 дана подељених на седмице, као и пет додатних дана уз корекциију сваке четврте преступне године (1460.), коју су Лагићи озваничили Канопским едиктом 238. с.е. Управо, овај македонски или српски календар Лагића, познат као „мисирски“, добио је Јулије Цезар од Созигена свештеника и астролога Клеопатре, последњег изданка лозе Лагића у Мисиру. Тако је сарбатски (српски) сунчани календар македонске лозе Лагића добио придевак „јулијански“, по имену дарданске лозе Јулија којом се Цезар толико поносио. Да би ускладио римску календарску годину са српском, Цезар је продужио на 15 месеци, али је променио почетак календарске године 46. године с.е. на српски празник Мали Божић. Он је преместио Нову годину с пролећне равнодневице на први јануар, јер су Римљани после Нуме почињали годину о првој младини после краткодневице, када је била и смена конзула. Тако је настала грађанска Нова година, која пада на српски празник Мали Божић, па је римска црква ову промену прихватила тек после три века на Сабору у Никеји 325. 79 „Ја сам Антоих (Ан-ти-у-ку-ус), велики законити краљ света, краљ свих земаља, заштитник храмова Есагила и Езида, прворођени Селеукић (Си-лу-ук-ку), Македонац (Ма-ак-ка-ду-на), краљ Вавилона“. 80 Јелини и „Грци“ су два различита народа. Не постоје никакви „Грци“ у историји, већ само Јелини који су историјски настали тек у осмом веку с.е. Фалсификована Илијада нигде не помиње називе Европа и Јелини (8 век с.е.), а Македонију назива „Ематија (Медија) љупка“. Творци прве јелинске државе били су Македонци, с хегемоном Филипом Македонским. То је разлог што Јелини никако не подносе македонско име. До стицања независности 1821. године, Јелини су су били уједињени само кад су били покорени (окупирани).У Илијади, име Македоније гласи Ематија, што значи Медија (Доња), а Меди су како кажу Ливије и Соловјев старинци Хелма (Балкана), за које кардинал Еније и Халкокондил кажу да су Срби. Ромејски историци, Лав Ђакон и св. Фотије зову у X веку Македонце именом „Меди“, а Ј. Куропалата и М. Гликас именом „Срби“.

100

Срби никада нису званично прихватили грађанску (Цезареву) Нову годину, а датум који се слави као српска Нова година (Василица, 13.1.) је нетачан и погрешан, те зато песник Луче пева:81 “Па се чудим на Нову годину што је данас ошћела људима. Рашта није с почетком прољећа кад се сунце с југа поврати и кад почну дневи напредоват, кад се земља обуче зеленилом и ствар свака кад на њој добије, нови живот и вид сасвим нови”. До сада, ниједан васељенски Сабор није прихватио одлуку о коришћењу овог календара, а назив „српска Нова година“ први пут се јавио 1792., док су прву новогодишњу честитку грађанске (Цезареве) Нове године, објавиле Новине сербске 1814. године. Ј. Стерија Поповић је тадашњу нову моду Запада која је дошла из Русије, прокоментарисао речима: „Честитање Нове године је уведено због тога што човек радо даје оно што нема“. У петом веку, Дионисија Егзикус познатији као Дионисије Мали, на захтев папе Јована предложио је да се уведе нова хришћанска календарска ера с Христовим рођењем (претходи му Викторије Аквитански). Дионисије је пореклом био Србин (Сарбат или Скит), савременик енциклопедисте Касидора са којим је сарађивао. Он је предложио Христову еру с почетком који се поклапа с Великим индиктом. Од доласка у Рим живео је као монах, а на предлог папе увео је 525. Ускршње таблице Кирила из Лесандрије. То су „кругови“ Сунца (28.) и Месеца (19.) за израчунавање датума Ускрса покретног празника, чији је умножак (због перидичности) познат као Велики индикт(ион) у циклусу од 532. године. Реч „индикт“ је од ариј. инду, месец, а не од лат. indictio, проглас < ариј. √ диш, (ис)казати. Семантика појма „индикт“ сведочи нам да он стоји у вези 15-дневног месечевог циклуса (од младог до пуног) који даје периодичност индиктиона, а не измишљени циклус од 15 година фискалног порекла у вези процене пореза (?). Редослед датовања индикта у хронологији, добија се тако што се година подели с 15 а остатак је индикт. Ако нема остатка („0“) индикт је 15. 81 Као што није тачан датум Нове године, није ни тумачење речи „датум“, која се изводи као скраћени облик средњевековних латинских писара: Hoc scriptum datum est, али, ова реч постоји неколико хиљада година раније у асирском датум, одређено време!

101

Од Дионисија, следећих 95 година први пут су се бројале године од Христовог рођења, али су таблице биле погрешно израчунате четири до седам година. Систематско прерачунавање историјских догађаја, под „научним“ воћством Севера Архонтија извршено је у тек у десетом веку. На тај начин преправљена је и унакажена стара српска писана историја (Николић). У државној администрацији први су Франци користили нову хришћанску еру, затим је Беда Венерабилис уводи у Енглеској 775. док је папска канцеларија прихвата тек у X веку. Од православних земаља прва је нову еру увела Русија под Петром Великим, који је укинуо српску еру рачунања времена (Милошевић). Израчунавање пасхалија стоји у вези смрти Христоса, који је по јеванђељима умро 14 или 15 нисана (марта), али, како се његова смрт не везује за јеврејску пасху, потребно је прерачунавање с 14 нисана (Пасха) што је практично неизводљиво, јер Ускрс је покретан празник. На Никејском сабору је донешена канонска одлука да Ускрс пада у прву недељу пуног месеца после пролећне равнодневице, али се не може славити пре нити у исти дан с јеврејском Пасхом која је о пуном месецу. Ускрс и Пасха су по свом пореклу мистеријски празници обнове природе о пролећној равнодневици, иако Јевреји овај празник иконографски представљају формално као успомену на њихов излазак из Мисира. Семантика назива оба празника показује, да они стоје у вези равнодневице с којом започиње Младо лето. Ускрс је истородан аријском харас, крес, огањ, ватра, а Пасха дође од ариј. пашу, бик, што се односи на сазвежђе Бика. Оба појма, стоје у вези с мистеријским Огњем на небу пролећне равнодневице и сазвежђем Бика (почетак лета) који је отац Змије (почетак зиме), а то је Митровдан. Сунце утиче на глобалну климу, а Месец на микроклиму, па су кругови Месеца (19 г.) и Сунца (28 г.) симболи за цикличност времена, који се користе у пасхалијама за израчунавање датума Ускрса. По црквеном канону, Ускрс не може да буде пре 21 марта нити после 27 априла, а рачуница треба да усклади ритам Месеца и седмодневне недеље, а с друге стране кругове сунца с преступном годином. Множењем кругова Сунца и Месеца, добијен је Велики индикт(ион) или „Обход“ од 532. године, периодичност за корекције које не ремете сунчани календар. Кругови Сунца и Месеца се и данас користе за рачунање

102

православних пасхалија,82 а први идиктион је био 1 марта 5508. „Византијски“ стил (календарске године) узима за почетак 1 септембар, по коме је такозвана црквена Нова година. Ова рачуница је измишљена, баш као и „Византија“ и њена календарска ера, не само због бесмислености почетка мартовског индикта у септембру (осим на јужној полулопти земље), већ и због позивања на Никејски сабор, за који не постоји никакав саборски протокол. Крајем петог века пропало је Западно царство, али је Источно наставило да постоји следећих хиљаду година. Подела на Источно и Западно царство дугује свој настанак српском устанку из 5514. или шесте године по Христу, за који В. Патеркул у Историји Рима каже да дигнут против римске власти у заједничком устанку Илира, Панона и Далмата. Три године касније, српски устаници су с римским царем Тиберијем потписали мир и уговором добили право грађанства у Римској држави, а за узврат су преузели војну обавезу (Еусебије у наводу Деретића). По Тиберијевом уговору римска царевина је постала заједничка српско-римска држава, о чему сведоче и 17 српских царева до пропасти Западног дела царства. У суштини, правно гледајући, ова држава треба да се зове Српско-римско царство у коме је службени језик био латински, а сви њени становници звали су се Ромеји, без обзира на етничку припадност по територијалном принципу римске државе. Општесрпски устанак Панона, Илира и Далмата, претходи апостолском времену илирске или српске Патријаршије, основане за време првих апостола, Петра, Павла и Јакова сина Заведејева, с првим митроносцима и млађим апостолима Епенетом, Андроником и Иринејом. Српска црква је примогена, на шта се позивао и Св. Сава, а њена апостолска патријаршија угасила се 441. године, разарањем Сирбијума (Сремска Митровица) у време Атиле. Пренешена је у Солун, где је била до 535. године, када је Јустинијан алијас Управда Истоковић83 установио столицу у његовом родном месту. Стотинак година касније, први српски архиепископ изабран је 630. на црквеном сабору у Сплиту, каже Деретић у Античкој Србији. 82 Математичар К. Ф. Гаус дао је једну математичку основу православне пасхалије. 83 Рашани (Трачани) су имали бога излазећег сунца (јел. Sabatios, „Исток“), Саватија или Сабатиа (Дионис), за кога Теофан и Прокопије тврде да је име Јустинијановог оца.

103

Источно српско-римско царство је наставило да постоји и после пропасти Западног у петом веку, а опстало је још хиљаду година. Све до деветог века није било владара Јелина на престолу Источног ромејског царства, каже Ј. Деретић. У десетом веку, администартивном реформом уз државне списе, ,„јулијански календар“ је са промењеном календарском ером и почетком календарске године, преведен на јелински 988. за време Василија II Македонца, с латинског који је био званични државни језик Ромеје. Тако су Срби између осталог, чак и сопствене законе „добили“ касније преводом с јелинског! Тада су у стари српски календар уведени и називи за месеце из римског календара, а српска црква се у то време удаљила од западне. Да не буде забуне, једина разлика између Срба у Источној Ромеји и оних етничких у Србији била је та, што су прве звали Ромеји или Власи због хришћанске вере како Пољаци и данас зову Италијане. Шест векова касније, Ј. Волф је Источну Ромеју назвао измишљеним именом „Византија“, која подразумева време од администартивне реформе 988. до 1453., омогућивши увођење такозваног „византинског“ календара по ери настанка. Тако је настало и друго прикривено име за српски календар, „византински“ поред већ постојећег „јулијанског“. Кривотворци су записали бајку, како је “византинска ера” рано прихваћена код Срба, иако појам Византија постоји тек од XVI века. Промена назива се формално позивала на Септуагинту и 5500. (Секст), али је 5508.с.е. тобоже била најпогоднија за усаглашавање кругова сунца и месеца код прављења Ускршњих таблица. Почетак календарске ере од 5508.с.е. био је мотив за проглашење године „стварања света“, што је потпуна бесмислица. Да је „византијска ера“ измишљена, осим разлике у датовању чврст доказ је то што пре 988. не постоји ниједан писани документ (Стеванчевић), а с друге стране, римски календарски почетак не може да буде старији од првих писаних трагова с почетка III века с.е. Нека то буде и митско оснивање Рима 753 .г. с.е., у сва три случаја ромејској или „византинској“ календарској ери недостаје око 4-5000 хиљада година?84 Поред „јулијанског“ календара, у XVI веку је уведен 84 Исти је случај са јеврејском ером настанка света, која је „старија“ скоро три хиљаде година од настанка прве јеврејске државе! Јевреји су користили мисирски, ханански и вавилонски календар, а постојећи је увео Синедрион 346. године, који је уобличен тек половином X века.

104

и „грегоријански“ који је уствари обичан папски указ интеркалације, формално у циљу побољшања као и рад М. Миланковића, а суштински из идеолошких разлога, у које је спадао обрачун не само с традицијом православне цркве, већ и с науком. Ведска традиција, има за основ одређивања датума празника звездану (сидералну) годину, која је ближа од тропске народном предању код Срба, библијском рачунању времена, као и црквеном у хришћанству. Такозвана „јулијанска“ година је ближа звезданој, јер она за разлику од тропске „збија“ прецесију земљине осе (А. Асов), односно прати положај небеских тела. Отуда је звездана година више хелиоцентрична и климатолошка, а тропска геоцентрична и технократска. Поставља се питање, како онда помирити црквени канон с небеском механиком? Тропска година између пролећних равнодневица и звездана или сидерална се не поклапају, тако, да оне у дужем временском периоду стварају разлику у рачунању времена.85 Зато је папа Грегорије је у XVI веку донео указ, којим је та разлика календарски усклађена, тако што је петак 5.10 једноставно проглашен 15. 10. 1582, а ова корекција с указом постала је „Грегоријански календар“ (?). Поводом овог чина издата је папска була: „Наше залагање било је не само да вратимо равнодневицу на место њој назначено од давнина, а од чега се она од времена Никејског сабора до данас удаљила 10 дана“... која сведочи да је реформа спроведена не због „практичности“, већ тежње Западне цркве да се равнодневица учврсти на 21 март, као што је била на Никејском сабору. Нова поправка календара је на васељенском Сабору 1582. осуђена као несагласје с предањем цркве. Папској були се успротивио цео бечки Универзитет и Сорбона, а астроном Ванадије из Вероне је папску интеркалацију назвао „бесмисленом“. Ј. Скалигер је сматрао да само јулијански календар може да обезбеди хронолошки систем за непрекидно рачунање дана у светској хронологији. Да би добио периодичност Великог индикта (532.), он је увео „Јулијанско коло“ (532 х 15 = 7980.) или „Круг стварања света“ по древном прототипу, ослањајући се на лесандријске (и сиријске) хронологе које су следили ромејски, али је Гргур XIII корекцију Скалигера прогласио „непогодном“. Ни 85 „Јулијанска“ година од 365 дана и шест часова, дужа је од тропске 11 минута и 14 секунди. Семантички, јелинска реч tropē је од аријског или архаично-српског виттá, обрт, вртети, окренути, а латинско sidereus, -alis, од √ ст, звезда

105

Скалигер није прихватио папску корекцију, а Н. Коперник је одбио учешће у раду комисије коју је формирао Латерански сабор, због чега је католичка црква 1616. прогласила учење Коперника лажним а Галилеја натерала да се одрекне Копрениковог учења. Прихватање папске интеркалација ширено је притисцима, преваром и присилом, па је она је била повод Тридесетогодишњег рата и великим жртвама. Петар Велики је 1699. издао указ о новом календару и празновању Нове године, али Руска црква је одбила да прихвати корекцију. Са становишта црквеног канона, папски указ интеркалације нарушава ритам „јулијанског“ календара, смањујући број дана преступне године и доводећи у питање време прославе Ускрса. Тиме, папска корекција подлеже одлуци Антиохијског сабора, да се изопшти онај ко се дрзне да ремети црквени канон. Став водећих научника с краја 16 и почетка 17 века, потврдио је крајем 19 века и В. В. Болотов, члан Комисије за реформу календара у Русији: “...остајем одлучан поштовалац јулијанског календара. Његова изузетна једноставност даје му научну предност у односу на све друге календарске преправке“. „Јулијанска“ година је дужа од сунчане, с просечном грешком од 0,007801 дана. Сваких 128,18869 година грешка достиже један дан. Зато је Медлер 1864. предложио да се сваких 128 година изврши корекција за један дан, с просечном грешком од 0,0000115 дана, која кроз 86.956,522 година касни један дан. На другом месту по тачности је ТрпковићМиланковић корекција, па тек на крају грегоријанска на сваких 3.322, 2591 година, која има изостанак 3 дана на 400 година (односно 6 на 800). Много тачнија од грегоријанске је поставка Максима Трпковића гимназијског професора, која има изостанак 7 дана на 900 (675 простих и 225 преступних) година. Овај рачун даје просечну грешку 0,000023, која кроз 43.478,26 година даје изостанак од једног дана. С овом поставком Трпковића, отишао је М. Миланковић на Комисију православних цркава која је у току сесије прерасла у „Свеправославни конгрес“. На „Свеправославни конгресу“, где није учествовало ни пола православних цркава, изнет је практичан захтев да Трпковићева корекција буде што дуже временски сагласна с грегоријанском интеркалацијом. Како су Трпковићева и грегоријанска корекција „јулијанског“ календара требале да се разиђу већ 2000. године, Миланковић је предложио,

106

да од секуларних година буду преступне оне чији остатак при деоби с 9 даје за резултат број „два“ (2) или „шест“ (6). Тако је Трпковићев рачун с Миланковићевом поправком, од интеркалације постао чувени „Миланковићев календар“. Он бива прихваћен на поменутом конгресу, после чега га Српска црква ипак није прихватила, иако је Миланковић био њен легитимни представник на „Конгресу“. Миланковићева поправка Трпковићеве корекције усталила се под именом „Миланковићев календар“, иако је то само интеркалација, али треба истаћи да је веома некоректно приписивати туђе заслуге. Ова „новојулијанска“ корекција календара, треба да се зове „ни по бабу ни по стричевима“ именом „ТрпковићМиланковић интеркалација“. Све корекције осим Скалигерове, Великог индикта и Сотисовог ефекта, ремете ритам старог српског (медског, аријског или тројанског) календара, а манипулација с променом његовог имена, доспела је данас до три прикривена назива: “јулијански“, “грегоријански“ и „византински“ по ери настанка, што је „бацање прашине у очи“. Где је ту антички сарбатски или српски календар, од кога су направљена поменута три, а који је променом назива при корекцијама склоњен од очију јавности и пао у заборав? Гурнут је под тепих, вели алегоријски М. Стеванчевић. Данас корекција старог српског алијас „јулијанског“ календара стоји „заглављена“ између агресивне рационалности римокатолика с јасним политичким циљем наметања решења и одлучне принципијелности једног дела Источне цркве у одбрани духовности. Грегоријанска интеркалација српског алијас „јулијанског“ календара, прихваћена је у свакодневном животу, али је неке помесне православне цркве нису прихватиле што је њихово канонско право. Што се тиче православних проблем календара не постоји, каже протојереј Радомир В. Поповић: Апели православних ...нису канонске природе. Календар одавно постоји и његово питање је решено у духу хришћанског предања цркве. Све новине само уносе смутњу и разједињују духовно и литургијски тело цркве”. У преамбули Душановог Законика стоји: „Овај Законик је постављен од православног Сабора, на челу с патријархом...и духовницима“. Јединство српског државног и црквеног календара, саставни је део црквених правила, по Протоколу у Законоправилу Св. Саве, зборнику грађанских и црквених правила, који за кодекс има српски језик као службени (Стеванчевић). Сви стари српски летописи и црквене књиге користе

107

хронологију српског календара, а из старих српских књига може се сагледати висок степен књижевног образовања и продуховљеност српског народа (М. Стеванчевић). Протокол Законоправила, с календарским почетком српске ере бројања времена од 5508., уз специфичну хронологију линеарности и духовности, показује висок степен образованости и продуховљености, која несумњиво недри српски (словенски) род као културни источник холоценске цивилизације. Ако њихови потомци хоће да имају будућност, мораће да упознају сопствену прошлост! Митолошка и културна матрица Винче и Подунавља, данас је раширена по целом земаљском шару, јер су наши неолитски преци имали цивилизован однос према стварности живећи у хармонији с природом. Српски народни календар је општа својина, а не творевина неке посебне друштвене групе. У српском (словенском) народу, поред осталих културних тековина одувек постоји Вечити календар, помоћу кога сваки чобанин може на прсте да израчуна било који дан у години. Сваки дан, недеља и месец су поименице јединствени и непоновљиви. „У нашем обичајном календару су тако чудесно и домишљато помирени космогонија и привреда, митологија и животна свакидашњица, да је он у том погледу јединствен“ (М. Недељковић). Отуда, постоје правила за сваки божији дан усаглашен с менама Месеца, када се сеје, пости, благује или секу дрва. Човекова средина се може загадити храном, водом и мишљењем, па неолитска култура Подунавске цивилизације Хелма (Балкана) сведочи о првом еколошком календару на свету, насталом као потреба регенерације природе и човека у хармонији неба и земље, која је народни месецослов савршено усагласила с привредом и свакодневним животним потребама у антропогеографском поднебљу Белоречја или Седморечја Подунавља.

108

КОНТИНУИТЕТ ДУХОВНОСТИ ХЕЛМА

Н

а шару земаљском, систематизована су само два знања о стварности и оба су старохелмског порекла. У усменом облику, изворно митско знање принципски je очувано у српском народном предању. Преци Срба су ово знање пренели на Исток, па је оно данас нама познато у писаном облику, као књиге Веда које представљају верско филозофски текст с описом Природе и забраном њеног тумачења.86 Старохелмски источници имају пресудан културни утицај како на Истоку тако и на Западу. Инди су изворно старохелмско знање сачували, а с друге стране развили су сопствено учење прилагођено њиховим потребама и начину мишљења. Старохелмско знање је на Истоку такође утицало на персијску и јеврејску арапску, културу, док је у Европи пресудно за латинску и јелинску („грчку“) образованост коју Инди заједно с турском сматрају псеудо-културама. До почетка 19 века стари назив Балкана био је Хелм, име за класичан брег са стелом или „херму“, ариј. шарма, хумка или свети гробни камен, прибежиште, становање, склониште, кућа, срп. „крама“, колиба, Босна. По овим „хермама“ или хумкама са стелом добио је име божански Хелмије (Хермије, Хермес), оличење планете Меркур и божански гласник. Хелмије је слављен у класично доба на ивицама путева оивичених гомилама камења, с великим усправним каменом у средини.87 Хелмије, Вид, Теут (Тот, Технути) или Хермес, „рођен је на брду“, јер он је оличење Меркура планете најближе Сунцу, па га зато симболише гомила камења која је у класично време имала његову главу на врху. Он је отац писмености, градње великих храмова и вештачких језера, учитељ медицине, науке о звуцима, отац географије и историје, књижевности, магије, алхемије, законодавства, астрономије и календара. Н. Дурсе износи, да се у Илијади на више места помиње једна херма или брег са стелом у Илионској равници као гроб Илија сина Дардановог, Ил. 11, 371 (јел. herme гомила камења, hermai, гробна хумка, путоказ, међаш). Паусанија сведочи 86 Од ове духовне забране направљен је материјални тактил „догма“, ариј. дјумнá, натерати, инспирација, сликовитост > срп. дума, реч, думати, мислити, јел. dógma. 87 Упоредна им је библијска гомила камења на гори Галад, као симбол измирења митских Јакова и Лабана.

109

да је на путу од Спарте до Аркадије видео чак седам таквих стела од необрађеног камена. Страбон тврди да су ови свети каменови служили као међаши и путни правци. Оваквих путева било је по Асирији, Скитији и Мисиру, по овим хермама са стелама, важнији путни правци су добијали статус „свети пут“ (јел. odos iera или dromos ieros), каже Н. Дурсе. Тако су по гробним хумкама добили име „свети путеви“, посвећени богу Виду који је по „херми“ назван Хелмије (јел. Hermai, обожени крајпуташ с главом (Хелмија), а по њему или „херми“ читава брдовита регија Хелмског полуострва названог Хелм. Од назива Хелм, усталила се реч за „брдо“ у српском и другим језицима: ст. срп. хльм, холмъ, ст. рус. хълмъ, рус. холм, англосаксонски holm, брдо, ст. исландски holmr, острвце... Назив Хелм је исто што и Хем (Хаимас), ариј. хемна, планета Меркур, оличење бога Вида или Хелмија (Хермија, Хермеса), а Хем је исто што и Хемус, источни део Хелма или класични Хемус. Под овим именом се подразумевала планина Балкан (Catena Mundi) која се данас из неког разлога зове Стара планина88, док је назив Хелм претворен у Балкан. Песник Илијаде, пева о „честитом Енеју“, вођи Дарданаца с Хелма од лозе Дива кога је родила „Афродита дивна“. Оснивач Рима, тројански Енеј је потомак Дарданов, унук Хусов и праунук Хамов с Хелма, баш као и његов брат Ерехтејон о чијем народу пева Еврипид: „Од давнина срећни Ерехтејци Ви богова бесмртних синци“! Медеја, 3,4 Ерехтејон, митски оснивач Атине био је такође хамовац, а његов народ пелашког рода (Херодот). Тројанска култура не само да је идентична Винчи, већ је јонски темељ народног васпитања Јелина. Мозес Финли у својих 11 књига говори о једном високоразвијеном друштву, у времену од Гвозденог доба до појаве Јелина на историјској сцени (1200.-800. с.е.). Покорена Јелада је културно покорила освајача каже Хорације, али пре Јелина „култура „Старе Европе“ трајала је миленијумима, и пренета је у модеран западни свет као део њеног културног наслеђа“ (М. Гимбутас). У прилог тврдњи о културном континуитету, иде налаз скелета из гроба Винче у „јога положају“, као и „ледени човек“ стар 5300. година нађен на планинском превоју у 88 Хелм се семантички разликује од речи „хум“, ариј. бхуми, земља, што се односи на земљано узвишење или гомилу (хум, -ка) > јел. homa, могила: срп. комац, стрмен или Комови, име планине.

110

италијанским Алпима. Добро очувано тело имало је на кожи 57 тетоважа које одговарају акупунктурним тачкама људског тела. Ови налази, свакако указују, да изворну јогу и колевку акупунктуре треба тражити у Европи, закључује С. Јаконић. Карактеристика халштата је сродна микенским, а Виланова је снажно обојена илирским елементима. Илирски (пелашко-тројански) трагови протежу се све до тракасте керамике неолитског доба и праисторије Британије, па преко културе Микене и Виланове до Јеладе (Гаковић). Отуда, старохелмски источници о којима говори Кикеро отац западне образованости, постоје и трају миленијумима у континеуитету. То исто тврде јелински песници и предање, а њихов почетак су Винча и Лепенски Вир, који су идентични тројанској култури (Гаковић).

111

ПРИРОДНА ЕНЕРГИЈА СЛАВЕ Духовна основа неиспољеног је једина реалност и непресушно врело, из кога све проистиче и враћа се у њега. Још је Тесла ову реалност јединственог физичког поља сила, свео на електромагнетно поље,89 коју модерна наука назива јонизована материја (плазма), потврђујући оно што се одувек знало да је неиспољено (Апсолут) основа, једина реалност и непресушно врело из кога све проистиче и враћа се у њега. У српском народном предању, јединствено физичко поље сила познато је под именом „слава“, а односи се на природну енергију светлости, као производ примордијалног циклуса за који игуман Стефан у Горском вијенцу каже: Нема дана без очњега вида, Нити праве славе без Божића. Богиња мајка Коле(н)да, сваке године „(пре)порађа“ Сунце божије, на „Кумовој слами“ (Млечни пут) о јужном оврагу (сунцоврату). Тада Сунце прелази на леву страну Кола небеског која „крста нема“, па се зато бајање изводи левом руком: Божић баје по свом свету овоме, слава му је до небеса. Празник зимскoг рођења Сунца пада на јужни овраг или увратине (сунцоврат) а обележава почетак тока Стварања, који на узлазној путањи земље недри мистеријски ток Остварења или обнову природе у пролеће, како народ поетски и пословично вели: „Од Божићних искри настају Ивањски кресови“! У науци, „слава“ је непрестано понављајући природни ток енергије, познат хелиоцентричној метеорологији као „сунчев ветар“, односно електромагнетна сила настала субатомском емисијом фузије водоника и хелијума на сунцу. Сила проистекла на сунцу из атомске фузије водоника у хелијум, као градијент енергије улази у атмосферу земље преко геомагнетног атмосферског крста северне земљине полулопте. Mитологији je ова електромагнетна сила позната као „небеска рајска река“ или „соха небеска“, у којој сваки хемијски елемент има одређен спектар светлости на основу кога се врши њихова анализа.90 89 Електро-магнетни талас је онај, код кога се електро и магнетне промене врше брзином светлости. Он је трансверзалан (усправан) у односу на смер ширења. 90 Брзина светлости зависи од њене боје јер свака боја има своју таласну дужину (у вакуму нема дисперзије) Бела светлост или спектар је састављена од свих фреквенција (љубичаста, модра, плава, зелена, жута, нараџаста, црвена).

112

Поред корпускуларног зрачења Сунца, постоји и зрачење Млечног пута. Космичке енергије су најизраженије у периоду минималне активности Сунца, због смањења јачине еклектромагнетног поља. Оне су нарочито изражене кад Земља пресече линију магнетног поља Млечног пута, крајем марта и почетком априла или крајем септембра и почетком октобра (М. Стеванчевић). Ведско предање, примордијалну енергију познаје под именом ариј. раса, митски поток који кружи око земље, а он је једнак асир. апсу. У српском предању ова природна енергија се зове „слава“, у браманском „прана“, у јелинском Океан (небеских вода), у кинеском „ћи“ енергија, у хришћанству Свети Дух, хелиоцентричној метеорологији је позната као „сунчев ветар“, а на Западу као „оргонска“ енергија. Стара српска вера је идентична ведској, као посебан облик једнобоштва у коме је свет појавног представљен као холограмска манифестација светлости. То је хенотеизам, посебан облик једнобоштва у коме бог Створитељ има мноштво облика.91 Једно или Апсолут је изнад сваке супротности и садржи у свом потенцијалу идеју бескрајно „великог простора“ којим је апсолутно све „прожето“. „Из Једног се рађа васељена“ РВ 1, 155, од кога проистиче све што постоји. Духовни појам славе семантички је истородан аријском срава (срāва), „слава“, што тече или струји, ток, текући, течење. Реч је од корена сру, тећи, струјати, инфинитив сравати, „ославити“, потећи или „словити“, говорити. Постоји и хомоним „слава“ (част, углед), ариј. шрава, (по)хвала, уважавање, углед (шравана, славан), част, од корена шру, слушати, чути. Иако ови хомоними стоје у семантичкој вези, они имају различите споте (значења) „тока“ и „угледа“.92 Сунце је вечити путник који се вози преко неба у (јутарњој и вечерњој) барци или посуди: Једна чаша масла свему свету доста? Сунце. Отуда је чаша митолошко поређење за Грал, свету посуду Артурове митологије која је хиперборејског порекла (Евола), а посуда је Христове Тајне вечере. У српском народном предању, то је „гостинска чаша“, ариј. арг’а-патра, оличење вечитог Огња даваоца, односно вечне „славе“ и зато спада у славарски култ, где сваком кориговању свеће претходи дизање „у славу“ (Вл. Марковић), јер, Огањ је тројак: Сунце на небу, гром у атмосфери и ватра на Земљи. 91 Хенотеизам је од ариј. сама, упоредо + дјаус, бог неба, одакле је изведено јелинско henno, уједињавам + theos, бог. 92 Отуда, реч „славина“ (водоводна) је механизам за проток воде, где се вода слива (С. Јаконић), а „славолук“ (< слава + лук) у значењу места где се „слива или стиче слава (част)“ у духовном смислу.

113

Сви учесници празника Славе обавезно наздрављају из „гостинске чаше“, што стоји у вези чињенице да грлена чакра има могућност преласка у духовну раван, јер, јоносфера има исту фреквенцију као и људски мозак. У вези с небом, стоји и правило да се „у славу“ диже до подне. „Гостинска“ чаша никада се не испија више од половине. Она је света посуда, као и Грал поређење за обиље и „златно васељенско јаје“. У мисирском, феничком и јеврејском предању, грал се представља као црвени крст у кругу, а то је графема Винче која у сум. „грахл“ представља симбол Змаја, а код Мисираца главу Велике змије из које се рађа Сунце, што је код Срба Часни крст. Примордиални циклус у предању симболише представа тачке у кругу, која као холоценски симбол постоји још у култури Винче и Лепенског Вира, а касније се јавља у асирском и келтском предању као божански симбол. Енергија „славе“ је производ примордијалног циклуса, у коме су Сунце и сви остали богови били Сварогова деца. Славa, као и сви остали празници народног предања спада у Годишње обичаје, суштински везане за регенеративну моћ природе која се на Земљи циклично обнавља сваке године, јер „свака метеоролошка појава не може да буде само описна, већ мора да има материјални облик и математичку релацију“ (М. Стеванчевић).

114

ЧАСНИ КРСТ Духовни појам Часни крст, подразумева равнокраки електро-магнетни фокусатор у атмосфери северне земљине полулопте, где линије магнетног поља Земље имају облик оцила (М. Стеванчевић). У народном предању, Часни крст је познат и као „крст с оцилима“, а овај научно утемељени неолитски симбол атмосфере Земље из Подунавља који је потврђен снимцима сателита Насе, познат је како хелиоцентричној метеорологији тако и народној песми: „Онда Часни крсти васкрсоше, Васкрсоше горе на небеса Те сијају на ономе свету“. Вук, 2, 17 Семантички, срп. „оцила“ и руска „осла“ су истородна и једнака ариј. ас-лата, оштрица сечива, од ас, мач, оштрица. Равнокраки Часни крст је протоисторијски симбол керамике Подунавља. „Први цивилизацијски крст“ постоји у облику „просторног крста“ у култури Винче (Б. Стојменовић). Крст је семантички истородан ариј. харас, крес, ватра, а придевак „час(т)ни“ је од старо српског част, део, страна и односи се на десну страну која припада светлости.93 У тачки надира, која „отвара“ крсну или „часну“ страну Кола небеског, налази се Часни крст или глава Велике змије у мисирском предању. Из Часногa крста се рађа Сунце новог дана, па он митолошки припада светлости, свакодневно најављујући нови дан у ротацији земље. Отуда, „Час(т)ни крст“ припада „крсној“ или „часној“, односно десној страни Кола небеског у силазној путањи Земље, која је у српској митологији божанска и активна, за разлику од леве врагове и пасивне узлазне путање „која крста нема“. Крст је једнакост, замена и поређење за светлост, изванредна заштита против урока, болести и свакога зла. Од искона су лескови крстићи испод стреје и на њиви добра заштита, а крст од прегорелог Бадњака посебно добар урочник. Два су Крстовдана у току године, а постоје цркве посвећене Светом Крсту. Један од облика Часног крста је „свастика“, ариј. свастика, мистичан крст који доноси срећу. Симболише главу Велике змије и десну страну „Кола небеског“, коју „отвара“ 93 Цилиндричан печат из времена Касита има на десној страни фигуру бога Сунца, с розетом и равнокраким крстом који носе око врата асирски цареви (В. Баџ).

115

надир, северни овраг или увратина (сунцоврат).94 Свастика постоји у уметности Лепенског Вира, нађена је у Тордошу и Аркаиму, честа је на српским мраморима, као и гробницама села Рајац у Источној Србији. Код Влаха постоји врста помане (помена) за 40 дана, вл. „салиндар“, ариј. сара, путујући + д’р, дар > рум. sarandare, јел. sarantari (П. Дурлић), а у Кучајским планинама се и данас меси хлеб са свастиком за Ускрс. Свастика је веома чест симбол на свим континентима, најзаступљенија је у Русији а прво се јавља као неолитски симбол Хелма. У Ведама је симбол и оличење жене Огња, ведског чувара општег поретка, с телом од четири Веде космогонијски повезане с Великим Медведом. Како је у Ведама најбржа „птица“ мисао, облик птице у Влес књизи има „матер Сва“, ариј. свх, оличење жене Огња у обредном узвику приношења. Потврду овог тумачења даје руна95 „сва“, која значи „небо“ и руна „свастике“ у тумачењу: „оног што долази с неба“ (Руске Веде). Симбол свастике неки доводе у везу са спиралом Млечног пута, али, једино логично објашњење супротних (левих и десних) репера свастике, дају армиле које представљају привидно кретање сунца у смеру казаљке на сату и ретроградно померање равнодневице. Часни крст или свастика је равнокраки крст, који се из неког разлога не зове “српски”, већ се потпуно неоправдано назива „грчки“,96 иако су “Грци” млађи барем 5000 година од палеолитског крста као симбола плодности на Хелму, који носи на својој сукњи још „Велика мајка“ из Винче. Крст као симбол плодности постоји у Кини, где се свастика зове „леи ван“, „смотуљак који грми“ (В. Баџ), што такође стоји у вези крста Земље и атомског процеса грмљавине, без којег нема плодности. Преко Часног крста долази са сунца на земљу електромагнетним процесом, све што нам је потребно за живот кроз магнетосфорске вратнице, источне изнад Сибира и западне изнад Канаде које имају већи утицај на Европу. Од њега зависе сва догађања на планети земљи, а животињама служи као оријентир и путоказ (птице, делфини, китови), који се губи за време магнетних бура. Електро-магнетна сила која долази са Сунца увек удара три пута у Часни крст, што М. 94 Овраг, ариј. корен вриџ, окренути, заврнути, одакле је и српско „врежа“ или „враг“. 95 Реч „руна“, је од ариј. шреи, линија, ред, низ. 96 Јелинско stayrós, усправан стуб (Дела апостолска 5,30) је „погрешно“ преведена као „крст“ и тек касније је добила значење „усправан стуб“.

116

Стеванчевић пореди с народном пословицом: „Три пута Бог помаже“, која постоји и као обредно правило. Симбол Часнога крста постоји у континуитету још од културе Винче. Налази се у световној и профаној уметности антике, присутан на оруђу, оружју и одећи богова, хероја, владара и обичних смртника (Николић), а дан данас је стилизација у народној уметности Источне Србије на обредном хлебу који се меси за Ускрс. До данашњих дана становништво подручја обухваћеног средњим сливом златоносне реке Пек, на обронцима Хомољских и Кучајских планина, у време ускршњег циклуса, за дан уторак намењују обредни хлеб у облику свастике, док су посебни колачи намењени Сунцу и Месецу (Р. Јаковљевић).

117

КУЋА СУНЦА Најстарији цртеж мегалитског лавиринта с квадратном основом нађен је поред Београда, на фрагменту неолитске фигуре из Винче. Свакако, да квадратни облик винчанског лавиринта припада светој геометрији, јер, димензија страница квадрата обима 28 (7х4) графички представља сунчев циклус (материјални), а симболика броја седам је духовна мера сунчеве природе (спектар, синоптички циклус) која стоји у вези примордијалних циклуса. Палеолитски тип декорације у облику спирале имају Навахо индијанци који тако представљају лавиринт, док Хопи имају квадрат у седам редова као што је и критски јабучастог облика, који такође седам пута обилази око центра. Лавиринт је на српским мраморима или надгробним каменовима у облику свастике, симбола за светлост Огња „крсне“ стране. Веома очувана скица шестоугаоног античког лавиринта налази се на подној конструкцији главне палате у Гамзиграду. Плиније каже, да су подни мозаици у облику лавиринта служили као забава деци, која су ту стазу морала да пређу завезаних очију. На графитима Помпеје, римским мозаицима и гемама лавиринти су правоугаоног или кружног облика. У Русији, на Балтику и Скандинавији има преко 500 лавирината од камена, за које су рибари веровали да имају моћ да заробе злодуха. У српском миту, лавиринт је поређење за небо и овоземаљско прибежиште душе, а први цртежи лавиринта код Мисираца су на печатима употребљаваним у погребне сврхе. Представе лавирината налазе се на грнчарији, тетоважама или као графике на подовима, зидовима и таваницама сакралних и профаних објеката, а јављају се и у тантричким текстовима Индије (ариј. чакравјуха, „кружни низ“). Геоманцијско светилиште и мегалитска опсерваторија брда Тор код Глестонбериа је лавиринт са седам тераса на седам нивоа, на чијем врху је био округли храм с 12 стубова где је по веровању био улаз у Авалон, доњи свет.97 Астралну архитектуру Тора потврдила је К. Мелтвуд која је 1929. открила огромну земљану конфигурацију Кола небеског, где су представљени астролошки знаци Звездокруга у пречнику од 50 километара (С. Османагић)! Семантички, лавиринт је истородан ариј. рави-грахаа, диск или елипса сунца на смирају, одакле је мисир. „лоперахунит“, назив палате близу Елфајумског језера у Мисиру. 97 Ова концепција градње идентична је Вавилонској кули, гробници персијског краља Кира и споменику Незнаног јунака на Авали.

118

Страбон каже да је мисирски лавиринт представљао „храм мртвих“, па је светлост дана који се рађа пример за духовни пут посвећеника.98 Фигуративно, лавиринт симболише замршеност или сложеност у психологији несвесног, па су се многи писци и уметници њиме бавили, као Умберто Еко, Данилевски, Џоис, код кога је симболика лавиринта била у функцији догађања, или Борхес, који је њиме био опчињен и дао му заштитну улогу. Лавиринтски пут је космички и мистеријски циклус за који се сматра да има утицаја на човеков живот, а његово познавање подразумева магијску моћ. Лавиринт симболише интерактивну фазу процеса, па није погрешна литерарна представа трагаоца суоченог с препреком на путу до блага. Сваки лавиринт пресликава мистерију космичког циклуса, у коме је скривена намера Великог архитекте (А. Манојловић). Праисторијске лавиринте неки митолози тумаче као замке злим духовима, али, Аркаим, мегалитски градопсерваторија на Јужном Уралу имао је лажне капије као стварне клопке троструке одбране, у коју су још спадали опкопи са бедемом и тврђава у средишту града. Гревс и Ричардсон сматрају да је лавиринт „кућа двосекле секире“, духовног оруђа или оружја, за коју Ј. Пинсент каже да је религиозна загонетка а не фолклор. Генон, такође тумачи лавиринт помоћу „лабриса“ или речи lapis, камен. За њега, посвећење претставља делотворно и непрекидно преношење знања у три иницијастичка пута, где је краљевски (директан) аналоган мисирској Књизи мртвих у којој Анубис (Анпу) води људску душу кроз лавиринт. Један лабрис налази се на урни из Винче (М. Мијановић), а Плутарх каже да су ову реч Јелини преузели од дарданских Људејаца. Лавиринт семантички стоји у вези „лабриса“, ариј. рав, сунце (диск) > бригијски „лабрандеис“, микенски дабуринт’ос. Свештеници Делфа звали су се „labraides“, а двосекла секира је била симбол царске власти. Двосекла секира је симбол Винче, Хета и „Сумера“ код којих су нађени дивовски лабриси, а на слици из хетске престонице Хатуше бог Сербон је с лабрисом (двосеклом секиром), обредним и духовним оруђем и оружјем с две оштрице, које митолошки симболизују светлост Јава и Нава, као и духовни мач. 98 Плиније сматра да је лавиринт Аменмехмета био узор Дедалу за критски, као и архитекти Теодору за лавиринт на Самосу из шестог века с.е. у склопу Хериног светилишта, док за онај из из Клузијума мисли да је била гробница расенског племића Ларса Порсена.

119

Песник Илијаде преноси, да је Дедал на Криту припремио “место за плес” Аријадне, цикличну игру дитирамба у част Диониса.99 Семантички, Аријадна је од ариј. сарáју, ведро небо, упоредно српској митској причи о лепој девојци која „златном“ жицом везе „конац од ведра неба“. Очигледно, да је она митско оличење Зоре које налази потврду у критском запису с глинене плочице Кноса: „господарица лавиринта“, у улози пасивног ентитета за Огањ. Лавиринтска игра је свакако митолошка, а објашњење пружа српско народно предање које за огранули Огањ епски каже: „Сунце је засвирило“! Глагол „свирати“ ариј. свáрати, произвести звук, као и „свирала“ ариј. свáралика, свирајка, од истог су корена свар, сунце, рај, а то је интерпланетарни простор између сунца и поларне звезде којим протиче „небеска рајска река“.100 На „рајској реци“ која дели Јав и Нав овај и “онај” свет у сазвежђу Рак, постоји митски мост танак као влас косе или оштрица мача (духовног), на чијем се крају с леве стране налази двор црнога господара Нава.101 „Влас косе“ или „оштрица мача“ су епска поређења за процес прелаза поларизоване у сферичну светлост, односно небеску појаву сунчеве светлости која претходи рађању Сунца. У српском народном предању овај временски период је оличење Зоре у смени дана и ноћи или богиње Лета (Летнице) у годишњем току. Мистеријско чудо једног јединог (лавиринтског) пута симболише примордијални циклус, а лавиринт као мистеријски и духовни појам упоредан је левој страни Кола небеског, односно поларизованој светлости Сунца која се физички распростире у једној равни, а графички представља као половина (сунчевог) диска. У Риму се некада плесао „лавиринт“, а француски свештеници су наследили од старих Гала лавиринтску ускршњу поворку уз плес, играну у портама катедрала. Вергилије лавиринтски плес зове “град Троја” или „тројанска игра“, лат. Ludus Troiae, а Срби и данас играју „тројанац“. Овај плес се одвијао на коњу102 а приказан је на вази из 99 Аријаднин лавиринт је заправо Дионис (Сунце) каже Ф. Ниче (Дионисови дитирамби). 100 Рај се замишља у облику куполе, а Нав (Тартар) изврнут као јама. 101 О овом опису сведоче тајни списи, као и искуства окултних практичара, који у фази астралне пројекције виде златну нит која повезује њихово астрално тело са пупком физичког тела. Ако се нит пресече, човек заувек одлази с овога света (Ж.Михајловић, „Симболи Херметизма“). 102 Свадбена поворка је некада подразумевала младу на коњу. Одатле и потиче реч „удата“, аналагно подизању Сунца на истоку, ариј. удата, „подигнута“, јер се сматрало, да оног тренутка кад се млада подигне на коња припада роду женика (младожење).

120

Траљатела (620 ст.е.), на којој су насликани млади ратници који излазе из лавиринта са седам завоја. Веома чест митски синкретизам коња и јахача у представи Сунца, познат као Рашки (Трачки) коњаник, Јелини су га претворили у Дедала и Икара, а семантички су то извели од ариј. дáд’икра, РВ 4, 38-40, име крилатог божанског коња оличеног у јутарњем Сунцу, јер крилатост у српској митологији припада огранулом сунцу. Назив „Троја“ је од ариј. āтрејá, име бога Нава, како се зове и Трој (Тројан, Троило) син Дарданов, унук Хусов и праунук Хамов који је повезан с Тројан градом доњег света у српском предању. Сунце је „злато“ божије и пребива у мраку, па зато Сорбеј алиас Орфеј пева да је Ноћ „мајка свему“. Архетип „куће“ Сунца је сунчев диск који геометријски пресликава лабрис, а лавиринт је у мистично-сакралном смислу повезан с пећином (Нав) у графичкој представи сунчаног диска (лабрис), где из леве половине диска (ноћ), води само једна танка нит до десне половине диска (дан) и рађања новог Сунца. Мистерија је комуникација с божанским, у коју спада и прича о Европи коју је бог Неба однео у облику Бика, што је свакако божанска симболика истоименог сазвежђа које доноси ново лето у годишњем циклусу. Семантика речи Европа истородна је ариј. вишаб’а, оличење бога Неба (Громовника) у сазвежђу Бика, од ариј. вриша, бик, а стоји у вези мистеријске обнове природе о пролећној равнодневици. Зато се Европа на новцу критских градова представља у крошњи дрвета („од светлости“) уз чест мотив лавиринта. На новцу из Гортине, аверс је Европа на Бику а реверс лавиринт. Нумизматичка симболика лица и наличја критског новца, упоредна је сазвежђу Бика и крају зиме које доноси ново лето или Ноћи која рађа нови Дан.103 По српском народном предању Земља почива на Бику, што стоји у вези пролећне равнодневице од које зависи опстанак. Двојну симболику светлости у примарном циклусу ротације, верно пресликава легенда о воденом Бику из Источне Србије, у којој бели Бик (Дан) убија Црног ((Ноћ) а вода отиче из његовог скровишта односно мочваре лавиринтским путем. За мисирски лавиринт који је био једно од „седам чуда старог света“. Мането каже да је дело Моериса, односно Аменмехмета III из 12 династије (1842-1797.с.е.). Херодот 103 Истоветан мотив је на новцу где стоји Минотаур на аверсу, који има крстолики лавиринт на реверсу. Историјски Минотаур је био критски војвода који је управљао атлетским играма у обреду посвећом Бику, што су Јелини сматрали рашанским обичајем.

121

такође о њему пише као краљу градитељу мисирског лавиринта, који је желео да буде сахрањен у Хавари код данашњег Мединет-ел-Фајума. Обухватао је 12 затворених и покривених дворишта и 27 атријума...а „у унутрашњости двоструки низ дворана, једних подземних и других приземних (за странце), укупно 1500 на сваком спрату“, што износи 3000 просторија!104 Лавиринт и језеро исто тако је описао Страбон, који каже да се језеро Моерис105 користио као базен за акумулацију воде Нила. Дворишта су била поређана у низу, подупрта са 27 стубова. Страбон наводи, да је постојао обичај да свака од 12 нома (регија) којима су управљали свештеници излази у своје двориште да врши обреде. Диодор Сиц. такође пише о лавиринту, језеру „Мерид и краљу Моерису“. Плиније говори о лавиринту у Хераклополису и каже да је здање градило 12 владара, од којих је последњи био Псаметик. Кров је био од камена, порта улазног трема од пароског мермера, а стубови од сјеника. Енглески археолог Ф. Питри, установио је да су приче о мисирском лавиринту из 18 и 19 века неких путописаца и научника произвољне, јер је он тако уништен да је од њега остала само гомила камења. По његовој процени, лавиринт је покривао површину од 350 х 280 метара, источно од језера Мерид, насупрот градова Арсиније и Крокодилополиса. Паусанија наводи да је Минотауров лавиринт изграђен поред Кноса, а Аполодор да је Дедал градитељ критског, коме је као узор послужио мисирски лавиринт. Чињеница је да идентични цртежи лавиринта постоје на мисирском печату од стеатита из Мемфиса и критском из Хагиа Триаде, у време трећег периода старог минојског доба, а палата слична оној у Кносу откривена је у Анадолији на извору Меандра. Критски лавиринт се локализује код Кноса или Гортине, а доводи у везу са карским градом Лабранда, односно „лабрисом“, двојном секиром, често приказиваном на стубовима и пиластрима у Кносу. Узор јелинске уметности и културе је недостижни Крит, а његов уплив и аријски утицај прилагођен јелинским схватањима, проглашен је „златним веком“ Јеладе. Е. Хамилтон каже, да је „Грчка“ заслужна за „ослобођење чудовишне идеје о превласти натприродног“ у односу на човека. Ово тумачење је произвољно и погрешно, баш као и 104 Херодот каже да су Мисирци поделили земљу на 12 регија (нома) и изабрали 12 краљева (12 племена хананских, 12 јонских градова итд.). 105 На мисирском „мер-вер“, велико језеро.

122

преузето критско знање и уметност од стране „старих Грка“, који ништа нису разумели, нити су знали да протумаче духовна знања скривена у обреду и симболици коју су вековима касније присвојили. На фресци Кноса из половине другог миленијума с.е. коју је открио А. Еванс, приказују се младићи и девојке како прескачу Бика.106 Минотаур је узимао данак Атињанима, па су они од њега направили чудовиште, поготово што нису волели Крићане који су били поморска сила и држали „таласократију“. Историјски Минотаур је титуларно име критског војводе који је додељивао награде на „ристама“, атлетским играма.107 Али, под Атињанима се овде подразумевају Пелазги (Рашани), јер народ атински, првобитно је био пелашки каже Херодот. „Грци“ су римско историјско име из другог века с.е., док Јелини постоје тек од осмог века с.е. Према томе, прича о Минотауру и Лавиринту је од Јелина старија најмање 600 година, а од имена „Грци“ барем 1200 година! Отуда, Вергилије у Енеиди пева да је Крит с Идом (и Илом) „колевка нашег рода“ (3, 105), па није ни чудо, што су „грчке носиоце културе“ стари Мисирци и амерички историчар Џ. Фајн назвали фалсификаторима. Инверзија је управо у томе, што су „носиоци знања“ присвојили туђе знање које нису разумели, па су из неразумевања спустили архетип с неба на земљу где му није место. Отуда, Драгица РосићРистић с правом каже: „Док је Кнос потврдио стварност у својој уметности, дотле је Атина исликала критску легенду“.

106 Познате су три врсте плеса у обреду божанског Бика: Оплакивање, Заштита и Плодност. 107 На старосрпском „ристе“ су спортске игре, у којима је била и борба с биковима, ст. рус. „ристати“, брзо ходати, бежати, трачати, скакати, срп. „ристати“, такмичити се. Реч је од ариј. риш’á, мач, повредити.

123

ЛЕПЕНСКО СВЕТО ТРОЈСТВО108 У буквару Лепенског Вира, стоје три основна симбола садржана у сваком од 48 слова лепенског силабаријума, једине читанке „старе Европе“:

A ∆

Λ

Ови знаци се налазе обавезно уз огњиште сваке куће Лепенског Вира, а представљају симболе цивилизације која је оставила духовну супституцију поред својих обредних места, каже професор Пешић постављајући питање: „Да ли је то била молитва, порука или свето правило“? Било је „свето правило“ породичног живота које буквално пресликава „свето Тројство“. Лепенско свето Тројство је преживело миленијуме у свом изворном духовном облику, а нама данас је познато у принципу: „Један и два дају три, а од три настаје цео свет“. Поготово, што у свим прехришћанским представама Тројства постоји пасиван женски принцип, који је хришћанство заменило Светим Духом. Средњи симбол лепенског огњишта је несумњиво митски знак Нава и божанско оличење индиректне Светлости, која је за разлику од активног Огња пасиван ентитет: „Опеваћу Ноћ, мајку богова и људи, извор свега постојећег“. Отуда, Јелада касније пева о „Ноћи без мужа“ која рађа Сунце, из кога проистиче изворна енергија светлости у примордијалном циклусу. Симболе лепенско огњишта треба читати ретроградно, али начин читања не мења чињеницу да је тројство симбол стварања, као и да је средње слово лепенског „тројства“ троугао с врхом окренутим нагоре. Троугао је мајка облика и стоји у вези кретања светлости које је тројако. Директну светлост Јава симболише троугао с врхом надоле, а индиректну светлост Нава троугао с врхом нагоре.109 Графичка представа картагинске богиње Танит управо је идентична оличењу троугла с врхом нагоре. Она је жена Баал Хамона бога Сунца, а гласовно је идентична с именима такође врховних богиња: асирске Анаит, мисирске Неит, 108 Текст Лепенско свето Тројство је по идејном решењу Н. Павлова 109 Лепенски приказ „женског принципа“ графички је упоредан једној од најлепших уметничких стилизација Нава а то су чувена Лавља врата у Микени, троугао са врхом нагоре или „космичка“ планина пресечена осом „сохе“ небеске, између два лава (огњевита).

124

расенске (етрурске) Ти-н(и)е, јелинске Атине најважније пелашке богиње или норманске Нат богиње Ноћи. Сва наведена имена су облици имена богиње Велике мајке, етимолошки истородне ариј. нáкти, ноћ или оличење Ноћи и пасивног ентитета.

Симбол Танит, богиње Нава и заштитнице града Картагине

Тројство је принцип стварања а три број Огња још у Ведама. Видљиви свет своди се на електро-магнетни талас, о чему сведочи митолошка прича коју је забележила С. Стевић о „Три рога златна“, који су божија маја из чега је створен свет а претходе почетку времена и „златној божијој Речи“. Из једног је Сунце грејало (мушки принцип), из другог вода текла (женски принцип), а из трећег је нешто говорило (реч, односно вибрација као принцип стварања). Огњиште је централно место обреда и симбол породичног живота у светој тајни брака, која се заснива управо на равнотежи активног и пасивног начела. Вечни и вечито млади Огањ је трострук, о чију лепоту се отимају Дан и Ноћ. Као што Сунце даје живот, тако је ватра домаћег огњишта

125

посредник између богова и људи, у улози заштитника дома и породице110 као вечити путник између Неба и Земље. Упоредно породичном огњишту, мистеријска обнова Природе о пролећој равнодневици резултат је божанског брака, у принципу равнотеже активне и пасивне силе кроз начело тока Стварања, које верски пресликава света тајна Тројства божански оличена као Бадњак, Бадњачица и Дијете.

110 Највећи грех у српском народу је кудити девојку за удају или момка за женидбу (Вук), јер највећа је врлина живети мирним породичним животом по законима природе.

126

ПЛАНЕТАРНО ОБЕЛЕЖЈЕ Симбол Часнога Крста познат је и под именом „крст с оцилима“, а налази се у српском грбу на грудима двоглавог белог орла. Обе представе уписане су у магијски круг (године), као најопштији симбол за примордијални циклус. Отуда, митска симболика српског грба има обредну вредност и драмски карактер богослужења, јер то је астрономска прича која пресликава савршену хармонију магнетног поља Сунца и Земље. Композиција грба је у три слике, које стоје у вези космичког правила броја три у природи сунчевог система, као синоним за Огањ, симбол Стварања и услов равнотеже у природи. Све што су богови створили вечито је, али се на Земљи мора обнављати, јер Велико коло (Сварогово) је Коло небеско, а мало коло је година или ведски точак Закона, па се божански Сабор састаје сваког пролећа о Слави пролећне равнодневице на Младо лето или народну (астрономску) Нову годину, да одлучи о судбини света. Драма је обредног порекла а позориште место обреда, све док није постало огледало свакодневних збивања. Све обредне поворке имају драмски карактер, јер подржавају и пресликавају кретања у природи по слици Неба. Служба божија је литургијска драма, од аријског драмма, скитати, лутати и успомена на уметничко извођење обреда у позоришту, јер, човек је од искона навикнут да верске појмове најлакше прихвата помоћу митолошких представа. Поготово, што српски грб има планетарно обележје као аргумент без преседана (А. Манојловић). Позорница мита су Небо и Земља, ариј. сва-д’, два „света пехара“, које пресликава загонетка митског постања: Висок тата, а широка мама? Небо и Земља. Извор живота и сваког постања је светлост или видело, ст. срп. ведил, дом Божији,111 од аријског и српског корена вид, видети, знати. Народно предање Срба, заснива се управо на основним небеским кретањима која су циклична, па је прва слика и основа српског грба круг, као најопштији и најчешћи магијски симбол. Друга слика српског грба је орао, ариј. курала, врста орла, поређење, оличење и симбол за Огањ, птица Сунца и божански гласник Неба. На ктиторским иконама старих манастира 111 Реч Бог, долази од ариј. б’ога, закон, правило, месечев дан (28 конака или биолошки ритам земље), која се у науци погрешно изводи од божанског придевка б’ага за Сунце и још неке богове, по коме је у српском језику настала титула „бег“.

127

налазе се коласти бели орлови као представе сунца, који су чести на грбовима појединих српских братстава. Орао стоји у вези са светим Огњем и находи се (као и соко) у тлоцртима храмова, обредних места или на одећи свештеника. Праисторијска збирка Народног музеја чува календар из Најеве циглане у Панчеву, о коме је писала Љерка Опра („Календар из Најеве циглане“). Урађен је на печеној глини с орлом у средини, а стар је 3700-3500. с.е. На полеђини има стилизована четири оцила, у облику холограма с осмоугаоним венцем на ординати Велике змије, из чије главе се свако јутро рађа Сунце. Ведски орао, носи на својим канџама божанско пиће бесмртности које припада Наву, као што у хришћанству носи књигу Богородици, јер орлове канџе су у миту обележје за јачину сунца и моћан урочник. У Авести је орао симбол божанске моћи, а златни орао раширених крила на врху копља је симбол Ахеменида. Ова божанска птица је једина од свих живих бића које може да гледа директно у Сунце и једино живо биће које по веровању може живети у сва три света. Познаје лековито биље и никада не стари, јер се по веровању подмлађује купањем у језеру на крају света. Бели орао српског грба је „брадан“, који живи само на једном месту на свету, а то је прашума Таре. Има распон крила од три метра, може да ломи кости кљуном и боји перје оксидом црвене боје из разлога непознатих науци. Двоглави орао србског грба је божански атрибут, носи га бог Сербон, постоји код Хета или античких Срба, а Лесандар Велики га има у свом грбу као и Немањићи. Имају га и рашански Бузани, по којима је настало име Бизант, али и стари Мексико или шамани средње Азије на “ступу света” у средселу. Аркана цара у тароту, такође носи орла у десној руци а у левој “шар” с крстом, царску инсигнију Рурића и Немањића. Двоглава птица је још неолитски артефакт Винче, али суштинско питање је разлог двоглавости. Да би се на то питање одговорило, треба знати да је птица митолошко поређење за „дан“. О томе сведочи народна загонетка, која износи број од 300 орлових јаја у циклусу године, што треба тумачити поетски а не профаном математиком. Сасвим је очигледно, да је јаје симбол за годину а орао светлости Сунца, што је потпуно логично јер орао је птица Сунца. Отуда, јелински песници преносе легенду, како је бог Неба хтео да сазна где је пупак земље, па је пустио два орла, једног на исток а другог на запад и они су се срели у Делфима.

128

Зашто орао српског грба има две главе? Двоглавост ове птице Сунца митски симболише „дан“ и „ноћ“ у ротацији Земље, који недре ток Стварања у годишњем циклусу. Отуда је орао у српском миту сведок стварања света. Десна глава орла у српском грбу симболише дан, Јав и директну светлост као божански и активан принцип, а лева индиректну светлост и Нав, као пасиван принцип невидовне силе.112 Влес књига каже да су Јав и Нав у Праву вечитом, што се математички дефинише као оличење опште бесконачне (Вишњи) и опште разарајуће силе (Жива), које дају општу равнотежну силу (Брана). То је Троједан бог или Триглав, чија је графичка представа матрица тока Стварања.113 Трећа слика и митолошки симбол српског грба је крст „с оцилима”, од ариј. ас-лата, оштрица сечива < ас, сечиво, мач, али духовни, јер Часни крст је магнетни фокусатор, у коме су „оцила“ облик магнетног поља северне полулопте Земље. Оцила припадају десној или часној (< ст. срп. част, део) страни Кола небеског, а то је активна и божанска страна светлости коју „отвара“ тачка надира. Север је у српској митологији страна светлости, која најављује скори долазак Зоре, у ротацији земље. Отуда неолитска богиња плодности (Сербона) с Хелма, из IV миленијума с.е., носи овај крст на својој сукњи у облику ромба, симбола плодности, који је добио име по њеном митолошком придевку ариј. рамб’а, у улози богиње Среће најлепше жене Громовника, од које је настала реч „ромб“ митолошки симбол за Сунце. Астрономски симбол Часног крста постоји у мезолитском континуитету. Налазимо га у Винчи и Newgrange, где се налазе цртежи оцила на зидовима крстолике архитектуре. Такође, на застави староиталских или сарбинских Самнита, затим новцу Расена, као што је данас лого Каталонске банке или симбол на српском грбу, како је то записао Орбини почетком 17 века. Поготово, што још на античким примерцима овог српског профаног и световног симбола постоје натписи писани српском курилицом (Николић).114

112 Митски Брко је представљен с 360 птичијх гнезда у свом брку, a он је оличење бога Перуна који окреће Сварогов точак са 720 паока. 113 Неиспољено (Жива) има само две могућности: да се испољи или остане то што јесте, слично нашем уму који не може у свом садржају „открити“ и изнедрити оно што не постоји. Испољавање се чини удвајањем, а како копија представља кретање макар у метафизичком смислу, закључак је да су простор и кретање примарна двојност (А. Манојловић). 114 Курилица је старосрпско (дипломатско) писмо и језик, ариј. к’урали, вештина (писања), од које је настало лат. curialis.

129

130

ДИВОВИ ИЛИ ТИТАНИ

Н

астанак Голфске струје и почетак цивилизације холоцена претходе старим легендама о доласку дошљака из свемира као „богова с неба“: У почетку беше тама... јер, бози дођоше кад свет већ беше створен (Дјурант). Сумерско-асирске легенде о постању и потопу, одржале су се у јеврејској традицији, која такође каже да је Бог ходао по земљи. Асирски историчар Бероуз (250.с.е.) свештеник бога Бела (Мардука), наводи да је раса „чудовишта“ предвођена Оанесом изашла је из Персијског залива доневши писменост, земљорадњу и обраду метала, а Свето писмо у Постању, износи да су на земљи живели Дивови који се помињу и после потопа. Широм планете Земље постоје митови који говоре о Дивовима: браманска митологија, Махабхарата, сумерски еп о Гилгамешу, скандинавске Саге, мисирски папируси, Одисеја, Куран, Талмуд или абисинска света књига Кебра Нагат, која говори о божанским бебама „људи-богова“. Међу њима су и Атлан див код Инка и Маја или Аргус „стооки“ див, за кога Есхил каже да му је мајка Земља.115 Бројни антички писци, такође помињу Дивове: Хесиод, Херодот, Мането, Бероуз, Флавије, док приче и легенде о Дивовима постоје широм Африке, на Тибету, у Кини, Непалу, Кашмиру, Папуи, Н. Гвинеји (бели дивови), Патагонији (џинови)... Јеврејска традиција за Дивове каже да су били силни људи од старине на гласу. (Мојс. I 6,4). Синови Енакови били су рода дивовскога, тако да се јеврејским уходама пре доласка у „обећану земљу“ чинило да су према њима као скакавци (4 Мој. 13). Ог, цар васански који је од Дивова, био је од Рафаја или Рефаима (Ис. Нав.12: 5 Мој. 3). Филистејски Голијат, био је див којем копљача беше као вратило (1 Днев. 12). У Моаву, источно од Мртвог Мора живели су Емеји, народ велик и јак, висок као Енакими (Дивови) које Моавци зваху Емеји, 5 Мој. 2 (Д. Јечменица). Остаци праџинова нађени су на ужој територији Београда, а код бивше Тешићеве циглане нашло се читаво гробље површине 70 квадратних метара. Кикле, француски путописац на путу за Цариград пролазећи кроз Београд, забележио је 1658. године: Видео сам на капији једне куће 115 Носи епитет „Свевидећи“ и тумаче га јел. argos, блистав, сјајан, изведеном од ариј. аркá, сунце.

131

повешане кости и ребра необичне величине и дебљине, као и један зуб исте врсте напола сломљен, с једном главом неке птице, која је имала кљун дужине пола аршина. Рекли су ми, да је то извучено с ушћа реке Тамиш у Дунав где су се некад подавили џинови. У околини Мрчајеваца, налазе се гробља археолошки још неиспитана која народ зове „џиновска гробља“. Дрењак је дивско гробље на потесу Илијака, а микротопоним „Џиновска коса“ је брдо близу манастира Вољавча. Живо предање сведочи о континуитету становника, али народ сматра да ова гробља припадају „неким другим људима“ (Тошић). Без обзира на припадност неком народу, „дивска гробља“ сведоче о животу Дивова на овом простору. У Плочнику, најстаријем металуршком центру такође су нађене џиновске лобање. Има их по целом Хелму, на Острву цвећа код Тивта, у Тесалији, Бугарској, у регији Јамболско код села Дражево, Могила и Кабила. Постоје бројне фалсификоване фотографије дивовских скелета, нарочито на интернету, али то наравно не може довести у питање налазе правих скелета Дивова, као што бројни преваранти који се баве „магијом“ не могу оспорити постојање гравитационих и електро-магнетних утицаја у космосу. У Паленки је нађен саркофаг од преко три метра, с поклопцем на коме је приказан човек са скафандером и летилица. Такође, у Еквадору и Боливији код „капије Сунца“, нађени су дивовски скелети високи 2,6 метара, с јајоликим лобањама које нису деформисане. Див ловац је један од облика бога Нава у Риг Веди, а германска митологија каже да су Дивови од настанка света, пре богова. У српском предању „див“ је оличење светлости у надприродној величини, а постоје бели и црни Дивови. Рађају их виле с народним јунацима. Горостасни су и тако снажни да чупају јеле и бацају „под облаке“. Једнооки су, лењи, зли и ограничени. По предању, Дивови су били Вук Манити који је презиђивао планине, Дивљан народних приповедака, Дивљи човек дубровачких писаца и церски Тројан. Дивска гробља су „мраморја“, а „стараче“ или напуштена речна корита су остаци бразда од орања Дивова.116 Киклопи су градили дивовске зидове Тиринта, као што је Див у Северној Ирској саградио џиновски насип између Ирске 116 У Лексикону митова стоји, да се дивови у српској митологији изузетно ретко појављују и да су позајмица из „грчке“ или „германске“ митологије. Обзиром, да су Германи Сарбати како су сами себе звали, а Јелини однарођени антички Срби, испада, да су Срби позајмљивали сами од себе.

132

и Шкотске. На Хелму постоји чувена „међа Вука Манитога“, која протеже се у дужини 500 километара од Дубровника до Скадра. То је сувомеђина која је ишла врховима планина, саграђена од огромних камених блокова, широка два, а висока преко три метра! Читавом дужином је имала свој водовод. Његош је 1850 г. рекао Вилему Душану Лемблију, да не зна чему је овај „кинески” зид могао да служи (В. Николић). Да су Дивови били богови, сведочи назив „Див“ за бога Неба у Илијади, реч која и дан данас у савременом српском језику има исто значење. Семантички, реч „див“ је од аријског или архаично српског корена див, сијати, ширити, пружати, од кога су у српском језику инф. „дивити“, обожавати, именица „дивота“ (божија) и придев „диван“, божанствен, а у Индији постоји празник „Диванија“ посвећен светлости сунца (С. Јаконић). Корен „див“ је једнак корену „дју“ од кога је акузатив ариј. дјаус, бог Неба, од кога су Јелини направили Зевса. У Ђердапској регији, постоје трагови библијског потопа с легендама о Дивовима или цару Тројану богу доњег света који су пробили Ђердап (Р. Јаковљевић). Сретен Стојковић је 1893. године забележио предање да су Дивови развалили Јужне Карпате (< ариј. карпаа, име планине), па је тако истекло Бело или Панонско море.117 Сагласно потопу и имену Црног мора, Р. Јаковљевић наводи Гревса који је забележио веровање, да се Јелисејска поља и антички Тартар (< ариј. тара, бог Нава) налазе у делти Дунава, где је на Белом острву сахрањен Ахил. Свето писмо износи, да су се синови божији мешали са земаљским женама које им рађаху Дивове, а живели су на Земљи и после потопа. Видећи синови Божји кћери човечије како су лепе узимаху их за жене које изабраше... А беше тада дивова на земљи, а и после, кад се синови Божји саастајаху са кћерима човечијими, па им оне рађаху синове, то беху снажни људи, од старине на гласу (1Мој,6). Овај навод, А. Манојловић тумачи обрнуто што је логичније, да су се кћери Божије мешале с људима! Поготово, што стари Хелм има 117 Р. Јаковљевић у књизи „Руси и Срби између Сибира и Кладова“ (Историјски архив Неготин) каже: Британска обавештајна служба смислила је паклени план урушавања Ђердапске клисуре, чиме би се потопила Источна Србија и Панонија у циљу спречавања пролаза немачких војних транспорта. На немачку дојаву, пројекат минирања 700 метара високог масива Штрбац је напуштен. Други пут је ова идеја оживљена после ИБ резолуције 1948. Ј. Броз је обновио овај сулуди британски пројекат, у циљу спречавања совјетске војне интервенције. Бројни радници доведени из Босне, месецима су бушили стене за постављање експлозива, али ово маштовито чињење зла није спроведено до краја (навод С. Јаконића)

133

матрилинеарну лозу коју су сачували Јевреји, а потврду даје и семантика најстарије ортоепије српског имена. Ко су онда потомци Богова и људи? Можда одговор пружају Еухемерова Света историја и српско народно предање. Света историја сведочи да су богови и смртници некада живели заједно, а српско предање, да бог није створио Србе већ да су они његови потомци. Друго српско (шопско или срибалско) предање каже, да је Бог када је стварао свет првих седам дана стварао Шопове (Срибале), а онда се уморио и направио калуп за све остале људе. Још једна легенда из Јужне Србије каже, да су се преци Срба населили на ове просторе, тек када су обишли целу земаљску куглу и уверили се да су на Хелму најпогоднији услови за живот. У старохелмском предању, које су Јелини преузели, Дивови или богови су Титани деца Земље и Неба. Под овим именом се подразумевају (полу)божанска бића, а два главна Дива или Титана су Митра и Варуна, РВ 3, 57. У предању Рашке (Тракије) и Тесалије која је после потопа насељена Пелазгима, они су племена Дивова која су изазвала рат титана и богова. Најстарији становници од Јадранског до Црног мора су Титани (Дивови), каже Страбон. Још каже, да су се Пеони звали и Пелагон(ц)и. Јелинско предање исто тако смешта Титане на простор Хипербореје (Рашке). Кнос је такође по легенди насељен од стране Титана, а у критском предању они су аграрни богови из „златног доба човечанства“ под воћством Крона, па су „Кранејци“ најстарије име Пеласта. Титан је бог пољопривредног календара и зато је жетва првог зрна била титанска, што објашњава разлоге слања хиперборејске делегације на Дел. Титани су синови Дане богиње Мајке, á-дити, богиње Мајке као и род божанских Данава или асура, ариј. асура, бог, божанство. Адити, у значењу „Дивота сјаја“ носи придевке „слободна“, „вечна“, „земља“ или „крава“. У раним ведским текстовима Деве и Данаве су богови, касније су у Индији асуре свештенички придевак за злодухе, док је у Авести обрнуто, асуре су богови а Деве су деградиране у злодухе. Како год се звали, Данаве су баш као и Титани после рата богова бачени у амбис небеских вода. Могуће је, да ово предање које стоји у вези поларизоване светлости, пружа одговор на примедбу М. Гимбутас да су у позно кукутенској култури све мушке фигуре једнооке. У старим космогонијским причама постоје четири или шест стубова који држе свет (Земља и Небо). Касније, Земљу или Небо држи на својим плећима млађи титан Атлант, име у значењу „вечан“. Реч „титан“ је семантички истородна ариј.

134

ад’ити, седам ведских богова неба, РВ 9, 114 > јел. Titan, див. Хесиод тумачи ову реч помоћу јел. titano, напор, напрезање, а Страбон помоћу titanismos, обредни узвик Рашана (Пелазга). Орфичари је тумаче по истоименом минералу, којим су Титани мазали лице, а по коме носи име планински врх близу Олимпа и тартарске реке. Рат богова и титана (дивова, горостаса) који је приказан је на пергамском олтару,118 пресликава идеолошко прилагођавање новонасталих Јелина алијас „Грка“ старохелмском културном наслеђу, које је преко јелинизма стигло до нас. Сорбејев (Орфејев) мит износи, да су Дивови или Титани преолимпијски и првобитни становници Олимпа, били спржени када су појели новорођеног бога Бака. Из њиховог пепела су створени људи, који су пола божански а пола титански. Ова старохелмска прича коју су пренерли Јелини, има паралелу у мексичкој легенди која приповеда да је Бог живота и смрти узео из доњег света кости некадашњих људи, па су их богови залили својом крвљу, па су на тај начин настали нови људи. Тако су Дивови, Титани или Богови постали преци пете генерације људи.

118 Титаномахија, ариј. ад’ити, Титани + √ мач, тући > јел. Titan + mache, тући.

135

136

СВЕТО ПИСМО

С

тари и Нови завет су погрешно преведени, упозорио је Веселин Чајкановић и треба да се зову Стари и Нови савез, где под „савезом“ треба разумети заједницу, односно цркву. Стари и Нови завет се зову заједничким именом Библија, али једино Срби Библију називају именом Свето писмо што стоји у вези изворног знања, па постоји формална и суштинска разлика између назива Библија и Свето писмо. Српски назив Свето писмо се изворно односи на сумероасирско или архаично српско знање, које је по повратку из Вавилонског ропства преузето и присвојено од стране Јевреја, између 6 и 4 века с.е. Оно је вековима прилагођавано, да би му Мелито из Сарда 170. године дао назив Стари завет (савез). Нови завет (савез) је прилагођени и више пута преправљан текст арамејског оригинала, који је под именом Новог завета (савеза) настао у периоду између 1 века с.е. и 13 века. Стари и Нови завет се заједничким именом зову Библија, а само Срби ову књигу и даље по навици зову Свето писмо. Библија је веома позни и јако изопачени историјски извор, чији је текст више пута подвргаван бројним изменама, од стране различитих редактора (Авдијев). Тако је Библија од мазорета до ватиканских преправки добила бројне измене. Ипак, она остаје веома користан и често једини (пре) историјски извор, уз услов интердисциплинарног приступа у истраживању. Постање говори о креирању планете Земље, где се износи стварање Земље, биљака, животиња и људи. Први дан библијског Постања створени су дан и ноћ, други море и копно, трећи биљке и дрвеће са семеном.119 Четврти дан створени су Сунце, звезде и Месец за рачунање времена, пети птице и животиње у мору, а човек тек шести дан. У Светом писму стоји, да је Бог шест дана стварао а седми починуо. Зашто је стварање света трајало баш седам дана? Можда зато, што синоптичи циклус на сунцу траје седам дана а понавља се три пута (Стеванчевић)! Симболика седмице је нематеријална мера сунчеве природе, па није случајно што се огледа у броју седам, што износи и сумерски еп у коме постоји 119 Исто каже АВ 7,7: У почетку беху само воде и биљке које примају енергију неба, а из земље вулканску снагу. Припадају свим боговима светлости и таме, а људима дају живот стварањем кисеоника и процесом фотосинтезе.

137

заједничка свечаност богова седмог дана Стварања. У светој геометрији, то је број димензија странице квадрата обима 28 (7х4), којим је представљен материјални циклус Сунца.

Сварогова амајлија

Како он одређује живот? Периодом гравидитета који је код човека 7х40 дана, овце 7х21, лава 7х14, пса 7х9, мачке 7х8, пацова 7х4, мишева 7х3... Човек на свом лицу има седам отвора, исто толико чакри, док дете у седмом месецу добија зубе, а у седмој години их мења. Сваких седам година људско

138

биће се мења и обнавља, а срце сваког седмог дана спорије куца, па је тај дан предвиђен за одмор, како је предвиђено у Светом писму. При рођењу, пупак дели бебу на два једнака дела али развојем тела долази у тачку златног пресека. Таквој пропорцији је дат назив „божанска“, јер, Творац је створио човека „по свом обличју“ (С. Митровић). Као што је сунце извор седам боја у спектру, тако су седам математичких операција светло духовног сазнања. Сабирање, одузимање, дељење множење, степеновање и кореновање су шест основних математичких операција. Шта је са седмом? Ову операцију представља ротација око јединице, тј. математичко правило које каже: поделити један број са другим исто је што и помножити први број реципрочном вредношћу другог. Дакле, делиоц чак и симболички ротира око јединице одлазећи испод разломачке црте (Исто). Завршетак неке активности је враћање у тачку у којој смо били пре започињања активности, па одлазак Творца на “починак„ означава операцију ротације. Ова операција је скривена у квадрату, константом која одређује дужину дијагонале, а једнака је корену из броја два, математички везан за константу Пи, односно ротацију и осцилаторне процесе. Ово математичко објашњење пресликава суштинско знање у обредни чин (Исто). Суштина свих ствари је број, као фреквенција вибрације помоћу које може да се протумачи материјални свет, јер бројеви су симболи пролазног. Ту улогу има Сварогова амајлија или магични квадрат који стоји у вези квадратуре круга: Статични квадрат уписан је у динамички круг и симболише непроменљиво јединство божанског које је циклично, а тајна магијског квадрата су бројеви који могу покренути или зауставити моћ. Магични квадрат уписан у круг је амајлија коју су носили асирски свештеници на пупку (Н. Павлов). Има 36 бројева у исто толико квадрата. Збир свих хоризонталних, вертикалних и дијагоналних бројева увек даје сабирак 111, а укупан збир свих сабирака је 666. Овај број једнак је обиму златне камеје, чији збир у колони даје 111 што је једнако дужини људског гена 1,11 метара (С. Митровић). Укупан збир камеја даје 666 (6х1,11) изворан број човека. То је број Јовановог Откровења, 13,18: Овде је мудрост, ко има ум нека израчуна број звери; јер је број човеков и број њезин шест стотина шездесет и шест. Магични квадрат је „кућа бројева“ која представља материјални свет, а круг у који је уписан симболише духовну раван. Веза између квадрата и круга је број 36, јер, сваком

139

броју одговара 10 степени круга, а збир бројева од 1 до 36 даје сабирак 666. Геометријска претстава круга који симболише Коло небеско у „руским Ведама“ има 36 златних плочица, на којима је по четири шлоке које укупно чине 144 шлоке, ариј. шлока, призив (богова) слава, углед, похвала, строфа, епски метар од четири стиха (3 + 1) у осам слогова или 16 у два реда по осам. Плочице су повезане са по три алке које симболишу сва три митолошка света (Н. Павлов).120 Наука каже да је у доба карбонске ере (300-360 милиона год) оса обртања Земље била у Тихом океану, док у Постању стоји да је Бог први дан Стварања направио дан и ноћ. То значи, да је оса обртања земље „фиксирана“121 у периоду од 500-750.000. година, јер од тада није било промене земљиног пола, што се поклапа с Миланковићевим ограничењем његових прорачуна на последњих 600.000. година. Овоме у прилог иде и недавни налаз дивовске кости главе, пронађене у пећини Сићевачке клисуре, чија је старост процењена на око 500.000 година, што се приближно поклапа са старошћу Сфинге. Оса обртања Земље зависи од њене брзине, па је фиксирањем осе обртања добијена константна брзина, а планета Земља постала временски часовник. Н. Павлов сматра, да је константна брзина обртања земље условила климатске прилике на Земљи, јер клима није била прилагођена условима живота. Пресудну улогу у пројектовању услова за живот, одиграо је жироскоп, уређај с фиксираном осом обртања (авион, тенк, нишански радар, филмска камера, сателит... Жироскоп у положају с осом управљеном ка некој од звезда стајачица, савршено је решење за стабилност обртања, где се при промени положаја једне осе окретање врши око друге њој окомитој. Уградња жироскопа на Земљи везана је за први дан Постања када су створени „дан“ и „ноћ“ (Н. Павлов). Класични писци (Херодот, Платон) преносе предања мисирских свештеника о четири глобалне катаклизме у прошлости Земље, у периоду од 9000 година уназад. О томе извештавају кинески Летописи, као и Талмуд у коме стоји да је Свевишњи на недељу дана пред библијски потоп променио дотадашњи поредак и Сунце је изашло тамо где се смирује. П. Мела, такође преноси записе из Лесандријске библиотеке, у којима стоји су се путање звезда у прошлости четири пута промениле и да је Сунце два пута излазило тамо где се смирује. 120 Круг живота човековог на земљи је 144 године. 15 кругова живота чине еру од 2160 година, а 12 ера (сазвежђа) чине Галактички или Сварогов дан од 25920 година. Четири Галактичка дана чине Божији дан од 103. 680. приближно 104.000 година (Н. Павлов). 121 Успорено се креће брзином од 1,2 степена на милион година.

140

Ова одступања могуће је објаснити, само помоћу жироскопа јер у супротном ни нас не би било, а у једној од ових катаклизми нестала је и Посидонија (Атлантида). Света географија планете Земље стоји у вези њеног енергетског поља, а грађевине резонатори које стоје у вези контроле енергије земљиног ентитета су свима знане пирамиде, за које А. Кларк и З. Коцић кажу да имају улогу стварања „оргонске“ енергије. Семантички, сматра се да су оне од мисирског (египатског) „пироми“, одакле је јевр. piramida, али, ова реч је далеко старија и постоји у РВ 1, 116, ариј. пýрад’и, плодоносан, продуктиван, обилан, родан, дарежљив.122

122 Индијски лексикографи тумаче реч пирамида у значењу: „носити пуноћу или тело“, од √ пур, претходити + √ д’а, узроковати, извршити, али, чини се да више пристаје: „што претходи узроку“.

141

СВЕШТЕНИК БОГА ВИШЊЕГ123 Старозаветно пророштво о Mесији, сасвим јасно наводи свештени чин по коме ће происходити његово свештенство: ... Ти си свештеник вавијек по чину Мелхиседекову (Псалтир 109,4). То се понавља на неколико места у Новом Завету, као позивање Христових савременика на извор, јер, свештенички ред коме припада Христос, потиче од Мелхиседека, „краља столујућег“ и „цара правде“. Какав је био Мелхиседеков обред? Истоветан, данашњем црквеном обреду, као христијанизован обичај бескрвних захвалних и заветних приношења који се везују за Стари завет иако постоје у митраизму, вавилонским или мисирским мистеријама где се благосиљао колач као тело Озирисово, након чега се јео уз употребу вина. Искон ових обреда је Винча са округлим хлебовима, а сва биљна и бескрвна приношења имају свој искон у Ведама заједно са употребом уља и вина у обреду. После рата четворице великих царева, митског Аврама на гори Тавор прима Мелхиседек цар салимски, свештеник бога Вишњег (1 Мој. 14) који је у српском предању бог Створитељ. Он износи хлеб и вино дајући благослов Авраму: И даде му Аврам десетак од свега. Придевак „салимски“ се односи на Јерусалим, чије је старо име Салим (Рашулам), по рашанским Салимима из малоазијске Лике пореклом с Крита. Он постоји пре Илијаде и потоњих Јевреја, а подигли су га Аморити и Хети (Језекиљ XVI, 45): Постањем и родом ти си из земље Хананске, отац ти беше Аморејац а мати Хеткиња (Језекиљ XVI, 45). Стари завет помиње Хете у Палестини (1Мој. 23), а Мането такође наводи да су Хети учествовали у градњи Јерусалима.124 У апокрифном спису „О Мелхиседеку“ анђео саопштава Авраму да дозове „Човека Божијег“ с горе Тавор и да ће пред њега изаћи „дивљи човек“ (Апокрифи Старозаветни),125 који на том месту као испосник проводи 40 година од рушења града Салима. Аврам добија у задатак да му пореже нокте и власи, те му понуди јело и пиће, после чега ће добити благослов од истога: И благословивши се од њега бићеш благословен, јер је (он) свештеник бога Вишњег. 123 Приређени текст Душана Јечменице o Мелхиседеку, http:// vesnik.net, Мелхиседек, свештеник бога Вишњег. 124 Јерусалим није најстарије свето место Ханана, већ само столица јеврејских владара. 125 „Дивљи човек“ има значење „див“ код дубровачких писаца.

142

Генеаолошко стабло Мелхиседека припада седелачком становништву Ханана у царствујушћем Салиму. Апокрифни спис „О Мелхиседеку“, наводи његовог оца Оседека као Небродовог праунука чији потомци цароваху Вавилонијом, док му је име мајке било Салима по имену роднога града. Потврду о аморитском становништву Ханана имамо у Светом Писму, где Исус Навин, истребљује поред Сиона Аморејина цара есевонског и његовог народа (5 Мој. 2), и пет аморејских царева, међу којима и Адониседека, цара Јерусалимског (Исус Нав 10). Према библијском извору следи да је Мелхиседек изнео пред Аврама хлеб и вино, што је био чин његове свештене радње. Исто се потврђује у ретким иконографским представама Мелхиседека, где он проузноси хлеб и вино, из чега се види, да је он бескрвни свештеник, једнога Бога Вишњег чије је Небо и Земља. Једнобожачка вера Мелхиседека стоји у контрадикцији са званичним ставом историје о седелачком хананском становништву као многобожачком, кога ће истребити „изабрани народ“ и заузети његове земље. Исус Навин, приликом освајања „обећане земље“, поред осталих староседелаца убија и наследника по Мелхиседековој линији на јерусалимском трону, цара аморејскога Адониседека (Исус Нав 10). Нелогично је, да митски Аврам прима благослов од цара (јеру)салимског Мелхиседека, док Аврамов „потомак“ Исус Навин истребљује „проклето семе“ јерусалимског цара Адониседека (јевр. Адон, Господ + седек, праведан, М. Томасовић), по линији Мелхиседека који је Авраму дао благослов. У именослову календара Србске православне Цркве, пуно име Мелхиседека гласи „Свети праведни Мелхиседек“. Овај предметак „праведни“, се подудара са самом јеврејском транскрипцијом његовог имена, јер „малки“ значи цар а „седек“, праведан (М. Томасовић). Континуитет Мелхиседековог чистог, бескрвног и праведног обреда, не само да је бескрван, већ има саплеменички континуитет до потпуног испуњења у Христовој тајној вечери. По Талмуду, постојала је фракција Мелхиседекијанаца окарактерисана као јеврејска секта, која је долазили на поклоњење Адамовој глави у Хеброну, али, Р. Темпл је приписује неком старијем и чистијем обреду. Мелхиседек је пренео Адамову главу из Малог Ермона с Аморејске горе у близини његовог столујућем места Тавора, на данашњу локацију брда Голгота у Јерусалиму. Он је пророчки поставио главу у удубљење у стени, која се налази директно испод позиције Христове крсне смрти (Хаџи Д. Поповић).

143

Познато је да је Цадок био свештеник Давида, који му је помогао при освајању Јерусалима и исти је помазао Соломона за владара. Његово име нас упућује на облик имена Садок (Седек), које, како смо већ навели има значење „праведан“. У том смислу помињу се и Цадокити, „синови Цадока“, чије је порекло као и Цадоково неразјашњено. Постоји логична могућност да је био староседелац, Јевусеј, јер о синовима Цадоковим постоје извештаји да су вероватно само они вршили дужност Великог свештеника у време Соломоновиг храма, као и у време Другог Храма све до устанка Хашмонејаца (Е. Вебер). У Христово време постојали су разреди тј. колегијуми двоструког свештенства, крвног и бескрвног у јерусалимском Храму. Прво или крвно је било заправо „крвно“ Левитско свештенство, које је служећи у спољашњем крвном жртвенику остатке меса продавало народу. Друго је било, Ароново или Цадоково, које је служило унутрашњем кадионом жртвенику у Светињи126 и приносило свакидашњу бескрвну законску жртву као у време Мелхиседека (В. Илић). Веома утицајна верска фракција били су Есени,127 који су обитавали на обали Мртвог Мора. Живот њихове заједнице је био посвећенички, а на њеном челу је стајао врховни поглавар с титулом „Учитељ праведности“. Осим тога, мање је познато да је у есенским редовима било и ожењених људи, који су живели на различитим локацијама, као на Кармелу и у околини Александрије. Они су пуно сметали Синагоги и Риму, па су у Првом устанку јеврејских бодежара увелико страдали. Крвно свештенство их је јако мрзело, јер су углавном њихови људи, водили бескрвни кадиони култ у Светињи (В. Илић). Есени су били активни и утицајни пре, у току и после Христовог времена, а веома је занимљиво приметити да Христ нигде у својим проповедима не разобличава и не помиње Есене ни Назиреје, насупрот честом разобличавању Фарисеја и Књижевника за њихова зла дела. 126 Отац Јована Претече, Захарија, припадао је осмом Авијином разреду бескрвног Ароновског свештенства, које је било разврстано у 24 разреда. Јаков Праведни, Христов брат у закону служио је у Храму низ година као најугледнији свештеник. Он је такође је припадао бескрвном назирејском свештенству Храма, живећи потпуно посвећеничким, испосничким и девственичким животом (В.Илић). По указању Христовом саставио је прву литургију, а постављен је за првог владику Христове Цркве у Јерусалиму где је столовао наредних 30 година, у условима разјареног фарисејства које је распело и самог Христа. 127 Ренак их семантички изводи од јевр. asah, лечити, аналогно Терапеутима који су од јел. therapeia, што је изведеница од ариј. тарпана, магијски обред с бајалицама које су код Рашана коришћене за лечење.

144

Аскетизам Есена у Палестини и Терапеута у Мисиру, сличан је питагорејском каже Флавије, на основу чега Ренак изводи закључак о његовом јелинском пореклу. Праузор Есена се лако може уочити у редовима Чистих код старих Рашана (Трачана), који су живели без жена (О. Луковић). Шулц каже, да је Врховни бог Рашана био је Сабадије или Бак у значењу „врховно биће“. О њему је Сорбеј (Орфеј) Рашанин певао: Јесте по себи, сам од себе рођен...и нема другога а његов главни свети узвик је био Ево! Јес(т) отац. Рашани су веровали само у Онога који Јесте, како наводи и сам Херодот (књ. 4, гл. 92). Апендини наводи да су Сарбати рашански (медски) насељеници и да су њиховог првобитног истинског Бога звали Јесе, „онај који јесте“ (О. Луковић). По свој прилици, Есени дугују име рашком (трачком) Богу Ономе који Јесте. Пронађени свитци у пећинама покрај Мртвог мора са ритуалним прописима, веровањима, моралним и организационим начелима есенске заједнице у Кумрану, потврђују претходно наведене закључке. Својина је код Есена била заједничка, свакога дана о заласку сунца свечано су се облачили и примали свакодневно крштење, седајући за заједничку трпезу док је старешина благосиљао хлеб и вино. Есени су проповедали љубав према ближњем, сиромаштво, обавезно давање милостиње, жигосали су ропство и веровали су у долазак помазаника божијег, Учитеља праведности, који ће на земљи завести нови ред (З. Косидовски). Сасвим је јасно, да су есени спроводили бескрвно свештенослужење као и Мелхиседек, као и да су по начелима претходници хришћанског учења. Сви редови бескрвног свештенства у Ханану носе заједнички епитет „праведни“, а њихов најстарији извор је чин Светог праведног Мелхиседека. У Тајној Вечери Христ приређује прво причешће апостола, његовом искупљујућом крвљу у виду вина и божанским телом у виду хлеба, чиме потврђује предсказано богослужење Мелхиседековог чина. Из овога се види, да је у Христовој Тајној Вечери Мелхиседеков бескрвни обред био „ишчекујући“ и „предсказујући“, у коме је остварено пророчко сведочанство о Месији: Ти си свештеник вавијек по чину Мелхиседекову (Псалтир 109,4; Јев. 5, 6, 7). Ово предсказање намеће следеће питање: Како Исус Христ може истовремено бити предсказан као свештеник (саплеменик) по чину Мелхиседекову и као изданак народа који је неколико векова након сусрета Аврама и Мелхиседека

145

населио „обећану земљу“ (Ханан)? На основу свега наведеног јасан је закључак да цела хронологија бескрваног законског свештенства у Ханану из којег проистиче и Месијин чин, своје источнике налази у старо-хелмском предању Пеласта (Пелазга). Потврда старости Мелхиседековог чина и његову везу с предпотопским периодом Патријараха, налази се у апокрифном спису „Књига Енохова“ (тј. Словенски Енох). Овде наилазимо на мало познату чињеницу, да је Ноје имао млађег брата по имену Нир, коме је жена Сопанима у дубокој старости родила партегенезом сина Мелхиседека узрастом на рођењу од три године, са знаком светитељства на прсима. О томе, сам Господ говори Ниру кроз сан: „Мелхиседек ће бити жрец свештенички и поставићу га да буде глава бившим јерејима. Титула „патријарх“ је изворно владарска, а „јереј“ је свештеничка. Међутим, оне могу бити и обједињене у једној личности. Матусал је нпр. био и јереј и патријарх. Ламех, као Матусалов син и Ноје његов унук, имају чин патријарха али немају чин јереја. Тај чин јереја, Матусал је пренео на свог млађег унука Нира а овај на свог јединог сина Мелхиседека (Књ. Енохова). У Старом завету (1Мој. 4) се каже, да се тек по рођењу Ситовог сина Еноса почело призивати Име Господње, чиме је означен почетак свештеничког или јерејског чина кроз Адамовог сина Сита. Адам је значи први патријарх, а Сит први првосвештеник (јереј). Какав је смисао рођења Мелхиседека и очувања његовог свештеног чина, говори Нир у свом обраћању Господу (Књига Енохова): И опет у последњем роду нека буде „други Мелхиседек“, почетак дванаесторици јереја, а после нека буде глава свима, „велики архијереј, реч Божија и сила, који ће учинити „велика чудеса и славнија од бивших. Под „другим Мелхиседеком“ подразумева се цар салимски свештеник Бога Вишњег, а под именом „великог архијереја Исус Христ који је заправо Реч Божија (Логос). Нир је Мелхиседека по рођењу чувао на свом тавану током 40 дана, по Божијем налогу, чекајући архистратига Михаила да преузме дете и однесе у рај едемски, и тамо ће бити довека (Књига Енохова). Кроз Мелхиседека, сина Нировог, продужава се свештенички (јерејски) чин, док се Ноје и његово потомство оставља као расадник за нови народ после потопа. Свештенички чин се увек стављао испред владарског, па се у Мануовом Законику каже да владар може постати неко

146

из прве две касте или сталежа, док се свештеник искључиво бира само из прве касте. Такође, у Душановом законику као и данас „патријарх“ је свештеничка титула, док је владарска титула цар, краљ, жупан, бан... Првосвештеничка титула је без обзира на назив исте од искона била код Срба испред владарске, али не треба мешати данашњи назив и функцију патријарха са старозаветном, јер у овој другој она је владарска, али не следи нужно да је истовремено и првосвештеничка или јерејска.

147

РАЈСКА РЕКА На једном акадском цилиндру (око 2350 г. ст. е.), иконографски је приказан сумерски бог Вода (Еа), како му испод божанског пазуха истичу два млаза воде, а испод њега бог с два лица. Ова два тока, нису две реке како се тумаче, већ једна те иста божанска „река“ која симболише директну и индиректну светлост Сунца. Потврду овог тумачења употпуњује управо бог с два лица, као и чињеница, да у аријској митологији постоји само једна једина небеска рајска „река“. На другој представи, бог Вода држи у левој руци посуду из које истичу два млаза воде, јер лева страна Кола небеског има улогу припреме за двојако деловање Јава: Две су друге верно друговале, У једној се води умивале. Ту су воду за бор залевале, Једну даше Сунцу на истоку, Другу даше Сунцу на заходу. нар. песма Лева страна Кола небеског је узлазна путања Земље и припада Наву. Две „друге“, у овој дивној космогонијској песми су оличења јутарње и вечерње светлости, бор „дрво од светлости“, а вода поређење за јутарњу и вечерњу росу. Једна стара еда износи инокосан почетак света као врело (Хвелгермил) из кога тече 12 река, али ово је само песничка слика за ток светлости у циклусу године. Принципски, осим рајске реке или електро магнетне силе са сунца на субатомском нивоу, по ведском предању постоје само још три пута по седам река, а ова Седморечја су аналогна концепцији сва три постојећа света, која симболишу спектар сунчеве светлости са седам боја. Отуда се јелински богови заклињу у реку Бесмртности, која је седам пута опасивала Нав, а једна иконографска претстава приказује митска бића која изливају воде Дунава из седам посуда. Четири рајске реке у тумачењу Светог писма су митолошки инокосне, па се поставља питање откуда ова нелогична и нетачна поставка о четири „рајске реке“ које теку на три различита континента?128 Поготово, што старозаветни пророци помињу само једну земљу благостања на северу од Међуречја (Месопотамије). Једини рационалан одговор пружа прилагођени сумерски мит, у коме се рај локаклизује у Међуречју, у земљи Дилнум (Персија), где 128 Теодорит Тирски наводи понорнице, објашњавајући зашто је Мојсије тврдио да Тигар и Прат (Еуфрат) теку из раја.

148

извиру четири реке од којих су две Прат (Еуфрат) и Тигар (З. Косидовски). Библијска нелогичност поставке о четири реке на три континента, може се правдати с четири стране света, четири нивоа егзистенције или културно-економским чакрама, али свако објашњење чини се недовољно у односу на прикривање земаљског раја Хавиле, алијас Сабире, односно њеним географским измештањем с Хелма на Исток. У прилог овом ставу, иде и Фоменково мишљење које износи могућност лоцирања библијских текстова у Европи. Р. Новаковић наводи С. Гавалског, који у делу о стварању света каже да (земаљска) „рајска река“ извире из Едома, натапа рај и дели се у четири нове реке: Бог их је из раја изаслао да теку у васељену (насељени свет), по својој судбини, а њихова представа постоји у Дечанима на фресци Постања. Едом је земаљски пандан небеског раја, у земљи Хавили која се налази у Белоречју Хелма, за коју Свето писмо каже да је на истоку, али овај податак се изворно односи на божански рај и небеску рајску реку. Исток је страна света и „праг неба“, РВ 1, 113, који се налази између Сунца и пупка васељене, где се налази улаз у небески рај који чува Велики Медвед.129 Свето писмо назива хавилску реку именом Фисон (Пишон), као и апостол Павле у апокрифу Апокалипса Павлова. Константин Филозоф у Житију Деспота Стевана за Дунав каже, да „исходи из раја“ и једна је од четири рајске реке а назива га такође Фисон (Р. Новаковић). Рај је на небу и тамо постоји само једна „рајска река“, а Едом је двојност раја на земљи и сасвим друга прича: И насади Господ врт у Едому и онде намести човека кога створи“ (Постање, 7. 1,8)... А вода течаше из Едема натапајући врт, и оданде се делише у четири реке (7. 1,10). Последњи исказ се односи на земаљску рајевину, која је пандан небеског раја: Једној је име Фисон, она течаше око земље Евилске, а онде има злата (7. 1,11). Очигледно, да се овај податак односи на Дунав (Фисон) који исходи из земаљског раја Хавиле, у којој има злата а одакле је Трајан поразивши Дачане износио злато и сребро 16 дана у Рим. Тартар је у јелинској митологији Ђердап, где се налази бронзана капија Посидона, нама данас позната као Гвоздена капија, али не треба сметнути с ума, да је Хавила обухватала и 129 У Калевали, мајка саветује кћер да је време за устајање када се на небу појави реп Малог Медведа, у коме се налази Северњача која најављује исток и нови дан.

149

Влашку низију која се завршава делтом Дунава. Отуда, Наход Павлов износи интересантну претпоставку, да је првобитна идеја о четири рајске реке можда потекла од (препотопских) рукаваца делте Дунава којих данас има три. Дунав је после потопа до Гвоздених врата носио то име, а одатле до делте звао се Истар. Пре потопа, Истар је извирао на Ахиловом извору (Румунија) који се данас зове Источна врата, где извире Бела река са некада топлом водом (до потопа), која се се испод Гвоздених врата улива у Дунав. Необична је подударност, да у делти Дунава постоји Бело или Ахилово острво које антички писци П. Мела, Паусанија или Платон у Федру помињу као његов гроб. Ушће Дунава у Црно море преисторијски је простор Јелисејских поља (Гревс), а она стоје у вези изворно најдужег (нултог) меридијана који је био по Гизи, али је премештен у Гринич што чини разлику од 30 степени. Нулти меридијан који је ишао кроз Гизу, најдужи је копнени меридијан, а паралела на средини северне полулопте такође најдужа копнена паралела. То значи, да су изворна Јелисејска поља била тачно на средини између северног пола и екватора (Н. Павлов). Односно, простор оптималне температуре за живот на копну, између највише просечне екватору и најниже на (северном) полу. „Дијалози“ Псеудо Цесарија из Киликије помињу Србе Подунавце као Фисонце и „Словене“, али постоје и Фисонци из Међуречја који су тамо насељени с Дунава. Румунска и јелинска традиција исто кажу, да су Фисонци „Словени“, а то су европски хамовци Сабири, алијас Хавили, који су пренели знање из своје европске постојбине на Исток. Знање европских хамоваца је на Истоку добило специфичан културни печат, иако су га нови корисници само делимично разумели, али то им није сметало да га присвоје.

150

О БИБЛИЈСКОМ РОДОСЛОВУ Свето писмо је изворно аријско или српско знање познатије као „сумерско“ и асирско, расуто у многим културама, а нарочито присутно код Јевреја који су добили име по Јужним Србима званим Ибери, искварено Ивери,130 јевр. Kibre, Хибри (Ибери) у значењу „људи с оне стране“, јер су дошли с друге обале Прата и Јордана. Ибери су Пелазги које су звали Тибарени (Бриги) на Истоку, за које Херодот каже да су дошли из Рашке (Тракије). Они су библијски Тубал, који се у Постању назива оцем оних који кују бакар и гвожђе, а то су Филистејци (источни Пелазги) који су добили име по ортоепији Пеласти, за које Св. писмо каже да су држали монопол прераде гвожђа. Јевреји су Палестинце (Филистејце) звали „Агарени“, а Феничане именом „Хамовци“ с којима су веома слични по језику и обичајима Венијамити, етнички Јевреји и оснивачи прве јеврејске државе (1040. с.е.), сами за себе кажу да су од хамовских Тројанаца и Аркађана, а то значи од Ибера или Пелазга (Пеласта) прикривеног имена за античке Србе с Хелма. Првобитни Јевреји нису етничко име, а историјски се појављују као номадски бедуини с анимистичким веровањима (Ренак, Дјурант), који су касније одведени непросвећени у Вавилон а вратили се из ропства просвећени. Јевреји су постали земљорадници у Ханану, примивши делимично веру, језик и обичаје Хананаца над којима су извршили геноцид. Један од изворно хананских обичаја је Sabouth, Седмице или Ускрс, као и Mazzoth, празник пресних хлебова који се данас слави спојен с Пасхом (Ренак), а семантички има веома важну паралелу у јел. maza, обредни јечмени колач. Пророк Јона и Филистејци у време Саула зову Израелце131 именом Јевреји, док се у Исусово време Јудејцима називају Јевреји, Сабарићани, алијас Самарићани и Едомци, у време када је Вавилонско знање имало три одељка: Закон, Пророци и Свето писмо. Дванаест племена је узело заједничко име 130 Северне Србе су звали Вани, а Јужне именом Ибери (О.Х. Амрајн), по хелмском Ибру, ариј. иб’âри, лав, у значењу „Лавља река“. Лав је култна животиња Сербона, а по Ибру се изводи име за Епир, Иберију, коју Јелини зову Иверија (Вл. Марковић). Под овим именом се подразумева значење „срце света“ (А. Кићовић). Епир је у прошлости био српска земља, а језик Ахилових Епираца, који су себе сматрали старинцима Хелма, био је исти као у Илира и Македонаца (Страбон). 131 Феничко божанско име Крона у Коријевим фрагментима је Израел, ариј. усрá, Сунце, дан, јутарње светло, зрак сунца, име за Јездиоце, РВ II,39.

151

Израиљ (Исход 3,16), што је постало синоним за Јевреје. Веровали су да су потомци Аврамови што је само мит, јер стварна историја Јевреја почиње са Саулом (1041.с.е.) и Венијамитима, а све пре тога је мит и митско време (Ренак). Божански Аврам, ариј. аб’ирāма, је бог Нава (вав. аби раму, „отац узвишен“), обредни отац посвећених шамана и син Таре, ариј. тāрá, „Терач“, такође аморитског бога Нава (хет. Тару). Јеврејски историчар Флавије назива Хиксе својим прецима, а они су европски „хамовци“ или Меди (де Бунсен), који су освојили Вавилон, затим отишли у Ханан и одатле у Мисир. У документима аморитске државе Мари из 17 века с.е. откопан је царски дворац с архивом од 33 600 глинених таблица (Косидовски). Оне помињу градове Нахур, Турахи, Саруги, Пелига и Харан, истоветно Аврамовим рођацима: Нахору, Тари, Серуху и Фалеку. Што се тиче Јерусалима града Аморита и Хета (Језекиљ), он није најстарије светилиште, већ само место каснијег столовања јеврејских владара, који су одатле протерали потомке Аморита. Истоветност имена јеврејског предања с онима на глиненим таблицама, није никакав доказ постојања Јевреја у време Аврама, већ само доказ више за тачност живог предања и писаних извора, оних који су учествовали у генези Израилаца. Поготово, што археолог Вули за Ур халдејски из времена Аврама каже: Праотац Аврам је био становник великог града и наследник високо развијене цивилизације, о чему сведоче раскошне куће и удобан живот. То значи, да је Аврам био цивилизован и угледан човек из града, а не пустињски номад. Један од веома штетних примера манипулације у циљу скривања библијског знања, представља „шибицарење“ с Хамом, Симом и Јефтом, синовима Ноја. Колико је „научна“ подела на „хамите“, „семите“ и „јафете“ логички бесмислена, толико је идеолошки корисна јер митско порекло Јевреја, своди на „семитско“, прикривајући скоро четири миленијума од родоначелника Симе до Сале оца Ебера и потоњих Јевреја!? Циљ ове формалне поделе, био је да се прикрију европски Хамовци насељени у Азији, како би се дао легимитет „семитима“ названим тако по Сими брату Хамовом. Хамовци и дан данас живе на сва три континента, па право питање гласи зашто су они у науци одредница баш за Африку? Одговор је да би се прикрила рајска земља Сабира, алијас Хавила у Подунављу Европе, познатија као Медија

152

коју Бошар зове именом Сербан, јер, Меди су Хамов пород,132 као што су то Гомер, Дардан, Сарбат, Пелазг, Месах, Илир, Хавил... Лично име Хам и данас постоји у Забрђу Шоплука код Цариброда. Пре четири хиљаде година, хамовски Меди или Сабири, алијас Хавили старинци Хелма, отишли су из Подунавља на Исток у Вавилон, односно Небродију како је зове Стари завет по медском цару Неброду (лат. Nimrod). Европски Меди које Херодот зове Арији (Arios), у асирским записима М. Азије зову се Кимери. У „сумерским“ записима стоји, да је Мардук добио власт у Мисиру, где се прочуо као Ра бог Сунце. Други Гомеров син, заправо народ-територија из Библије зове се Рифат (искварено од Сарбат). То је крајњи север и исток Европе, река Волга и планински венац Урал, који се простире на запад Азије. Стари арапски историчари подразумевали су под именом Рифат народ „Франке“, а они су опет дошли из Сарбатије. Отуда је Еусебије Памфил исправно записао: „Рифат је Сарбатија“ (Бошар у наводу Деретића). Прича о „расељавању“ Нојевих синова после потопа, потпуно наопако се тумачи расељавањем народа, јер она говори о повратку хамоваца на своја огњишта у Европи. На Ротгисеровој карти из 1651. приказани су Илири, Рашани, Сарбати, Скити, Кимери, Алани... и Ашкенази који се првобитно јављају у Јерменији, како стоји у првој Књизи Мојсијевој. Именом Ашкенази, арапски писци зову у средњем веку зову све Србе а Јевреји и Германе (бивше Србе). Исто кажу Беда, Јероним и опат Севиљски, који Ашкеназе сматрају Сарбатима, односно Србима јеврејске вере. То доказује и семантика, јер име Ашкеназа и Асканског мора долази од тројанског личног имена Аскан, ариј. сканда, име бога Рата и оличења Влашића на небу (Картикеја). Код савремених Срба у Поморављу често име за коња је Аскан. Један Аскан је био вођа Брига и Меонаца у Илијади, а дардански Аскан, лат. Ascanius је оснивач лозе Јулија. Такође, од овог имена потиче назив „Скандинавија“, чији су старинци Нормани који су сами себе звали Срби и Руси, о чему сведочи назив „Рус“ са значењем Норманин у арапском, шпанском и француском језику а истоветан је јелинском Ros. У време прављења Ротгисерове карте у 17 веку, Ашкеназима су називани Срби јеврејске вере у Немачкој, па Р. Новаковић наводи А. Френцелиуса који у својој књизи о 132 Један син Аврамов звао се Мидиан (Пост. 25), а постоји и арапско племе Медианита, које се поистовећује с Исмаилћанима.

153

српском језику на једноме месту каже, да неке српске речи воде порекло од јеврејског језика. Управо је обрнуто, „јидиш“ води порекло од српског, а професор П. Векслер га назива јудео-српски. Да би избегли понемчавање, Срби (Венди) су масовно у средњем веку у примали јеврејску веру у Немачкој, поготово, што су тиме добијали и трговачке повластице. Маћојевски у Историји словенског права, каже да су српски краљеви давали Чивутима већа права него Немцима, особито у Пољској, Шлезији, Унгарији и Чешкој. Осим погрешних, у Светом писму има и измишљених прича као што је она о Хамовом проклетству, у вези нагости његовог оца, која за циљ има оправдање јеврејског геноцида по освојењу Ханана (Исус Навин, 6. 21). Проклет да је Ханан и да буде слуга слугама браће своје“. И још рече: Благословен да је Господ Бог Симин и Ханан да му буде слуга! Бог да рашири Јефту да живи у шаторима Симиним, а Ханан да им буде слуга“ (1Мој.9)! Библија назива Ханан „земљом у којој тече мед и млеко“, а мисирац Синуха половином другог миленијума с.е. такође пружа прави одговор на Хамово „проклетство“, у опису Ханана као земље обиља: „Добра земља, у њој расту смокве и лоза. Обиловала је више вином него водом. Меда је било у изобиљу. Њезина су стабла рађала најразличитијим плодовима. Јечам је онде растао као и пшеница. А стоци није било броја“ (З. Косидовски)... С литерарне стране, мотив приче о Хамовом проклетству, због тога што је видео нагост оца својега, новијег је датума у историји, иако је митска голоћа сунчеве нарави којој припада и античка веселост живота. У средњем веку, наука и уметност су у служби теологије која ускраћује и кажњава слободу мишљења. Тако је кажњена и „радозналост“ Адама и Еве коју оплакује цео космос, а само се Луна смеје: Усколебаше се до божијег престола... и плакаху због наготе... небеса и звезде и сунце... а Луна се насмеја (Б. Летић). Овај призор васељенског скупа око нагих Адама и Еве, пресликани је скуп тројанских богова из Илијаде, око бога Рата и богиње Љубави ухваћених у прељуби. Уместо казне и саблажавања према голом телу, тројански богови уживају у призору нагих љубавника с осмехом, дивећи се лепоти тела богиње Љубави. Мудри не објављују своја материјална блага, из два разлога каже владика Николај у Охридском прологу: да их не чују лопови и да не изазову завист злобних људи. Али, постоје лопови и завидљивци духовног блага. Ако се оно објави без потребе они га одмах уграбе и расточе.

154

ПРАВО, ПРАВДА И ПРАВИЦА133



В

рхунац историјске свести холоцена је Лесандрова васељенска идеја слободе, братства и једнакости међу људима и народима. Лесандар је једини владар на свету који је материјално подредио духовном, а силу људској култури и образованости, епски оличену у народном предању: „Бани бане Б(р)ањанину, ти велики Праводаре. У тебе су све правице, све правице слободице“. Милојевић, Песме Одблесак васељенске идеје Лесандра Македонског која проистиче из Манеовог Закона, јесу поред Законика цара Душана и Константиново или Јустинијаново законодавство, које данас заједно са солунским Зборницима „погрешно“ зову „Римско право“. Српски Сабор је Закоником цара Душана само потврдио јавно-правне и приватно-правне обичаје наслеђене из дубоке старине, које се налазе у Ведама и божанском Законику Манеа.134 Оба Законика, бога Законодавца и Душанов потпуно су подударни, само што је Манеов писан детаљно у 12 књига а Душанов у једној књизи као Устав. Они, који су касније проучавали Душанов сталешки Устав нису га разумели, па су га сматрали непотпуним и тражили допуне код туђина. Средњевековна српска царевина је била општество (стежанија) или држава слободних људи, у којој су односи између себра (мн. себрдија) били фискални јавно-правне природе. Себар (меропх или парик, пастир, занатлија и сокалник), није имао никаквих приватно правних обавеза као ни властелин права, већ су њихови односи били фискални јавно правне природе. „Племенштина“ је била заједничка земља на којој је живело једно племе, ариј. плана, помајка, начин одржања, чин чувања, одакле је реч „племе“ у значењу „велике породице“, односно „племеник“ или „племић“, припадник племенитог рода. Себарска баштина је била право на земљу, а 133 Правица је у српском језику једнакост критеријума правде (Вл. Марковић), од појма „право“, ариј. пр√ ав, задовољење, заштита, односно „правда“, ариј. пра√вад, разјаснити, изрећи. 134 По светоотачком предању, Сабор који је изворно чинио народ (касније цар, свештенство, властела мала и велика), био је воља божија у избору владара који је био само титулар, „ум и сила“ с улогом равнотеже између властеле и свештенства штитећи најнижи друштвени слој.

155

то је основ имовинског или економско-финансијског система, који је држави плаћао порез, главарину и десетак уз војну обавезу. Резултат таквог државног уређења средњевековне Србије регулисануог Закоником цара Душана, било је опште благостање, материјално душевно и умно, социјална правда и правна држава (Ј. Герасимовић). Ромејско и Душаново царство су били организовани на два различита начина. Прво, као и римско, на западни индивидуалистички начин, апсолутистички и централистички. Српско царство по старом источном начину, сталешки, колективистички и савезно. До Августа, римско право је било Дванаест таблица настало кодификацијом обичајног права Сарбина (Тацит) староиталских старинаца (Абориџина). Одговара Гортинској кодификацији Критског законика и основ је законодавства у већем делу Западне цивилизације.135 Цезар је био први западни владар који се угледао на персијске богоцареве, код којих је покорност држави била побожна а сила божанског порекла, чији извор треба тражити у општенародним саборима Хелма. Из римског цезаризма, проистичу папски захтеви за световну власт (цезаропапизам) а бране се као наследство Божије и Христово на земљи. Римски цезаризам је идејни творац папства и захтева за потпуном покорношћу, који је дигао цара до земаљског бога, а цркву и њеног главара учинио заступником Бога на Земљи. Тако се Земља, кроз цезаризам дигла до Неба које се кроз цезаро-папизам спустило на земљу (Д. Николајевић). Римска пракса у освојеним подручјима је била да се суди по обичајном праву освојене територије (responsa prudentium), што се након заузимања Хелма (Балкана) може сматрати најнепосреднијим извором целокупног класичног Римског права. Такви случајеви представљали су и служили као пречишћен материјал за кодификацију (liber responsarum). То је био главни и готово једини извор за приватно право. На овај начин, само су констатовани обичаји у различитим покрајинама, али није било систематизације и повезивања у уједначен правни систем све до Константина. Он је 321. Донео закон о поништавању правних зборника (Улпијан, Папинијан, Гај, Паул, Марцијан), као правних обичаја западног дела царства, али је 327 године политички признао законом само Паулову збирку која није ни примењивана (И. Живанчевић).

135 За текст 12 таблица, „предпоставља“ се да је настао половином петог века с.е. и каже да Законик „није сачуван“. Како би и био, кад су први писани римски докуменати млађи око 400 година од настанка Рима?

156

Следећи Константинов пут, Јустинијан је извршио рекодификацију 529 године у Codex Constitutionum за територију целе царевине, уз помоћ правника Трибонијана који је постао министар правде. Али, како је део царства био под влашћу Источних и Западних Гета (Гота), он се служио и Алариховим Бревијаром (Breviarium Alaricum) који је издао Аларих визиготски краљ 506 године. Бревијар се односио само на Римљане и био је састављен од списа које је Константин забранио, а када Јустинијан освајио Италију увео га је свој Законик 554 године. После Јустинијана, Василије Македонац је 833. издао Пандекте или Василике, прикупивши позитивно Константиново и Јустинијаново законодавство, а 878 његови наследници издали су Приручни закон (Prohirion nomos). Поред тога, рађени су Синопсиси, а Василије II је све службене књиге превео с латинског на јелински (988 г.), док су у 14 веку солунски правници издали приручнике: Херменопулос и Матија Властар. Прохирион и Синтагмат Матије Властара који су више требници него законици, заправо азбучни зборници црквених и државних закона или правила, у које спадају и Закони Светога краља (Милутина). Оно што се данас зове „Римско право“, јесу Константиново и Јустинијаново позитивно законодавство, а Римско право су 12 таблица и Аларихов Бревијар! Тако су настала два потпуно одвојена права, Римско и Ромејско које се приближило српском у неговању колективне одговорности, за коју је карактеристична материјална глоба као и сталешка релативност казне. Отуда, В. Рибникар каже, да је све недаће Србима донело законско угледање на Ромејску државу („Облици својине у нашој историји средњег века“). Цивилизацијски однос према стварности и писменост далеких предака Срба дала је први Законик на свету познат као Манеов. Он има бројне рефлексије кроз историју, укључујући и кинески Зборник кривичног права с преко 3000 чланова, приписан легендарном цару Му који је описан као див-јунак с натприродним својствима, како се вози у колима с четири чудотворна коња у свом походу на све четири стране света. Манеов Законик је у одредбама идентичан Душановом Законику, а цар Душан је први владар после Лесандрове хумано-универзалне идеје општечовечанског братства и јединства, који је законски ограничио своју владарску самовољу. Његов Законик је настао из Законоправила (1217 г.) светога Саве, бисера српског Грађанског права на 740

157

страна, који не постоји у Правној енциклопедији штампаној у Београду, из 1985 године, а не проучава се нигде на свету, осим на Универзитету у Минску (С. Јарчевић). Можда зато, што је савремен првом уставном акту на свету (1215 г.) који је писан на једној страни и потписан палцем. Када је Сретењски устав донео слободарски Закон о штампи, који је изнедрио генско осећање правичности у српском народу, цео тадашњи цивилизовани свет је извршио снажан политички притисак на кнежевину Србију да га повуче, иако правда држи земљу и градове а неправда руши обоје. Држава је земаљског порекла а најземаљскија је у њој присила која обезбеђује власт. Сила је по митском и саборском назору божанског порекла, али страст не зависи од објекта већ га она одређује. Отуда је човеку који служи страсти, потребан двојни морал, па зато прибегава мрачним средствима, а најкрвавији пут историје била је религија која лажно проповеда љубав (Д. Николајевић). Човеков пут на Земљи се одвија по закону узлазне прогресије, као део божанског реда (Е. Шире), али цивилизован однос према стварности ставља духовни развитак изнад историје. Отуда, дух вечне истине и правде много више воли гладне него сите (Будимир).

158

ПОРОДИЧНИ МОРАЛ

Д

уховност је задата реч и добро дело који предпостављају знање, а тамо где нема знања нема ни Бога међу људима, каже народни духовник (Венцловић). Онај ко влада врлином је као поларна звезда која стоји непомично у месту, а све друге звезде се врте око ње (Конфучије). Реч „морал“ и изведеница „морати“ су од ариј. корена мри, мрети, инф. марати, морати, (с)ломити, гњечити, (с) мрвити, одакле су срп. мора, вештица и лат. moral који није врлина већ дужност, јер, „увек ниче оно што је посејано“. Отуда, све оно што мора да уради, човек треба да схвати као дужност (Р. Стојановић). Неке од особености Срба се често посебно истичу: гласовно и најсавршеније писмо на свету, Слава, Бадњак или Материце, празник матера, али је мање познато да српска јуначка певанија (ариј. пáвана) нема премца по идеји и стилу у историји светске књижевности. Такође, јединствено цивилизацијско милосрђе постоји само у молбама за непријатеље о српским славским здравицама. Ведска породица и њено сродство, одговарају једном старијем временском периоду каже Е. Бирнуф, док антички писци нарочито истичу породични морал старинаца Хелма, који се у Срба цени по разгранатости родбинских веза које не постоје код других народа. Срби поштују род до седмог или епског деветог (дванаестог) колена, не рачунајући мистична крвна сродства као што су кумство и побратимство. Постоје нарочита имена за далеке ступњеве сродства, с древним називима у аријском (санскриту): „девер“, ариј. дева (деври, дивира), „снаша“, ариј. снуша (ст. срп. синуха > снаха), “свекрва“, ариј. свакура, „паша“, ариј. пакша, „јетрва“, ариј. јатар, „шурњаја“, ариј. сурја, „тета“, ариј. дити (тетка је изворно божанска Мајка), „прија“, ариј. прија... Ови и други називи чинили су појам „својта“, ариј. свакија (> ст. срп. свак). Пишући о развијености породичних односа код Срба, С. Јаконић наводи књигу „Српски именослов“ од В. Лазаревића, у којој за „девера“ постоји 86 различитих назива: милобрат, брајен, госпоце, делиђевер, деспот, делија, златибор, милозлато, невен, братица, милобосиок, свилени, шећерко... за „заову“ чак 139 имена: белоцвеће, бралевка, лепосеја, љуборечна, милоцвеће, перуника, радосница, свилопреља,

159

симсирка... за јетрву 50 придевака а за невесту „само“ 11 назива: маја, добрава, здушна, кићена, правдуна... Светиња већа од било ког крвног сродства, код Срба је побратимство, сродство по богу као и кумство, јер побратим је више од брата, зато што је сродник по Богу а брат по крви: Побратимство ка’ рођено ... докле траје јарког Сунца Јарког Сунца господина и Месеца слуге свога. Док не дође Давор-боже, Давор-боже смртни данче. Ко погази побратимство прпор њему, Давор њему! Милојевић Побратимство се као и кумство не одбија, а побратим не може да узима из куће (жену), да буде девер или кумује. Јавно се братими испијањем вина (замена за крв), а по црквеном обреду примањем Бога и светог Јована божанског кума, који је у хришћанству наследник зимског Беса (врага) из старе српске вере, у чијој надлежности је било мистично крвно сродство. Сваки уговор побратимства потврђен је заклетвом или јавно, из разлога који се укаже на јави или у сну, из љубави, невоље (заштите), мржње или болести (када се болеснику меће крст, исплетен од биља и траве). Довољно је рећи: Богом брате (сестро). Ако је побратим друге вере онда се каже: По богу на обадва света (понавља се три пута као и код бајања). Побратимство се може остварити (очовечити) у било којој појави, ствари, биљци или животињи с овог или оног света. За онога ко се не држи уговора о мистичном крвном сродству, предвиђена је строга казна: Сатрео га силни Љељу... Дом му затри Прперуша, Страшна сеја Давор-бога, Посланица Вишњег бога, Створитеља, држитеља И силнога рушитеља. Милојевић Установа годишњег побратимства и другарства има свој празник, који пада у први понедељак, по светлој недељи. Зове се Дружичало или Ружичало а то је Побусани понедељак, када се гробови “бусају” травом и дели за душу. Овај задушни дан зову још и Мали или Ускрс за мртве. Момци су побратими а девојке посестриме за годину дана. Реч „кум“ у српском језику, семантички је истородна ариј. √ кунш, сијати, говорити. Кум је духовни сведок и божији

160

посланик, кога Енглези зову: „боготац“, а кумство мистично крвно сродство и стоји у вези имена наше галаксије,136 јер се Млечни пут зове и Кумова слама. Она предстаља пут мртвих душа на небо, а слама је божански атрибут још у Ведама. Српска етиолошка легенда износи, да је наша галаксија добила име Кумова слама, тако што је кум од кума узео сламу коју је успут просипао. У српском предању, Сунце се рађа на небеској „слами“ (Кумова), а Хиперборејци су слали делегацију у Делос, која је прво ишла у Додону носећи од прве летине умотане у сламу. Потомци Хиперборејаца и дан данас имају изреку: Ђе је слама ту је и слава! Породични морал српског народа је особеност, која уз остале умне особине српског народа показују усклађеност с природом. Истовремено, овај посебан доказ древности српског народа обавезује њихове потомке на неговање дужног самопоштовања, јер прекид с прошлошћу никада не доноси срећу (Д. Љотић).

136 Реч „галаксија“ је од ариј. голака, скуп планета у једном знаку, одакле je настало јел. galaxías.

161

162

НОВА ХРОНОЛОГИЈА

Р

имски Сенат је 181 г. ст.е. наредио јавно спаљивање питагорејских и Нуминих књига. Само у време Цезара, храмови Изидиног култа су пет пута спаљивани, а Тиберије је наредиио да се слика богиње баци у Тибар (О. Шпенглер). У време Цезара је два пута паљена Лесандријска библиотека, а докусурио је хришћански митроплит 391 године. У том истом четвртом веку, Лактанције каже: Да имам стотину уста, не бих могао описати злодела учињена хришћанима. Шта се онда догодило? Неки хришћани су од прогоњених звери постали полуверци и крволочни прогонитељи. Кроз векове су утаманили милионе људи, узрокујући културну декаденцију света која је резултирала планетарном контролом свести. Због тога, неки практичари називају (западно) прикривено хришћанство највећом аномалијом у историји човечанства. Врхунац терминолошких прикривања владајуће науке су измишљени „Индоевропљани“, првобитно лингвистички израз који се односи на архаичне Србе или претке данашњих српских народа, алиас Словена. Они су настали из потребе, да се прикрије српско име и култура у мезолитском континуитету не само у Европи која се звала „Српско море“, већ на читавом простору некада културно познатог света од Индије до Британских острва, о чему сведоче сличности у језику, обичајима и ономастици. Европа је аргументована колевка културе холоцена, а не њен увозник, кажу О.Х. Саргон и Николић, али, владајућа наука из идеолошких разлога упорно инсистира на сасвим обрнутој причи. Прави разлог ове идеолошке упорности, лежи у функцији скривања знања, јер, Подунавље је колевка холоценске културе коју су преци Срба пренели на Исток. О виртуелнoj концепцији владајуће науке, осим ватиканског пописа забрањених књига сведоче и судбине ретких појединаца, који су се у прошлости усудили на аргументован научан став. Један од њих је Ото Хене Амрајн, који је у првој половини 19 века изнео научну тврдњу да је култура холоцена почела у Подунављу. Амрајн је протеран из цивилизоване Швајцарске, јер његови ставови нису били сагласни Светом писму: Сви бели народи између Архипелага и Инда су дошли из Европе и та сеоба белаца је највећа светска тема препотопске историје. Индија није домовина европске културе (О. Амрајн), нити је

163

она увезена с Истока, већ је настала на обалама Дунава где и прва цивилизација старог континента (Р. Пешић), у којој су Срби прастари народ Eвропе (А. Готлоб). Амрајна је коментарисао Ф. Фелмерајер, добар познавалац Оријента и aнтике који је у историји Мореје 1830 године одрекао сваки етнички континуитет „Грка“ у време највећег филохеленског одушевљења Европе, закључивши да су Пелазги или антички Срби пранарод данашње Јеладе. Имена Јелини и Грци су етнички различита, о чему најбоље сведоче сами Јелини, мешавина народа са Србима, који никако не воле погрдно име „Грци“ дошљака из Азије, о којима нема ама баш никаквог трага осим имена. Античка култура је српска, пренета Јелинима који су је присвојили уз помоћ Европе. Упркос томе, ако се примене строга научна правила, нема оригиналног рукописа било ког документа или књижевног дела пре 12 века, каже Уве Топер. У 17 веку је живео Жан Хадруан (1646-1729), професор класике, реторике и теологије из Бретање, у којој и данас живи народ српских обичаја, музике и менталитета, у античко време познат као Венети. Хадруан је био језуита, филолог, теолог и библиотекар Великог колеџа у Паризу који је имао приступа у тајне списе европских земаља. На основу истраживања, утврдио је да су комплетна класична дела фалсификати, углавном из 13-ог и каснијх векова, у чему су учествовали како црква тако и њени противници (Николић). Он је утврдио, да су само четири класична дела остала оригинална: „Списи“ Цицерона, Плинијева „Историја природе“, Вергилијева „Георгика“ и Хорацијева „Сатира“. Његове дела стављена су на ватикански списак забрањених књига, а француска влада, универзитет Сорбона и језуитски орден извршили су страховит притисак на Хадруана да ревидира своје ставове, што је он и учинио 1709. године (Николић). Осим Хадруана, овом темом су се бавили Јероним, Еусебије, Њутн, Скалигер, Петавиус, Балдауф, де Арсила, Хиеронимус, Грагани, Грабович, Бикерман, Илиг, Гајзе, Фистер, Тoпер, Хауг, Хансон, Носовски, Фоменко, Николић... Вилхелм Камајер сматра да је цео средњи век пре 1300 године фалсификован (Фалсификати немачке историје) а J. Деретић износи невероватан податак, да су Немци издали око 3200 дела преправљене европске историје!? У Првом светском рату, 1915 године Хуго Керхнове окупациони гувернер Србије, пописао је све што је било вредно од културно-уметничке грађе из архива, музеја, библиотека и Универзитета. Сву грађу је спаковао у 18 железничких вагона и однео за Беч (С. Јаконић). Окупационе 1941 године Немци

164

су све поновили, али овог пута је однето 214-55 тона или 2125 вагона архивског материјала, а до сада је враћено само 106 сандука (В. М. Јовановић)!? Традиционална хронологија је црквена и неколико векова је била под контролом цркве, али учење без размишљања је бескорисно а мишљење без учења опасно (Конфучије). Тери Џонс износи, да је Ватикан фалсификовао класичне писце и преправљао историју. Хришћански историчари, ставили су световну хронологију у службу свете историје, потврђује Бикерман. Аргументација историјских фалсификата је евидентна, а Фоменко и Носовски су за поједине дали детаљне доказе. Најстарији сачувани примерци Светог писма су лесандријски, ватикански и синајски, а сва три рукописа су датирана на четврти век, док јеврејски рукописи не постоје пре деветог века. Њутн је по сопственомм исказу саставио хронолошку таблицу да би ускладио историјске догађаје с астрономијом, у циљу уклањања противречности на које се још Плутарх жалио. Фоменко наводи, да су први аутори грубе хронологије Еусебије и Јероним, у време Хуманизма Пеђо Брачанин и Никола Николић, а затим Скалигер и Пато, али је проблем у томе што не постоје оригинални списи, већ само одломци који су допуњени слободним преводом, а Фоменко износи, да је до 1500 године 77% штампаних књига било на латинском. Фоменко је утврдио 19 различитих хронологија, а начин њихове синхронизације назвао је „синохама“. Радови у вези хронологије могу се уопштено свести на закључак, да су античка и средњевековна историја фалсификати касног средњег века, ренесансе и векова после ње. Дела „античких“ писаца настала су између 14-16 века, али то није доказ по себи, да они нису ни постојали! Неке историјске теме се могу (делимично) реконструисати, због непажљивости и површности фалсификатора историје, поготово, што се од нечега морало поћи (Николић). Колико је аргументација историјских фалсификата Фоменка и Носовског прихватљива, толико је неприхватљива њихова тврдња да недостаје око 1200 година историје? Због произвољних и логички неприхватљивих поставки у доказивању, Руска академија наука је ову тврдњу прогласила „опасном псеудонауком“. Против „скраћивања“ историје и свих хронологија, необориво сведочи најстарији употребни календар на свету о коме се ћути, а то је Српски државни и црквени календар озваничен протоколом Законоправила светога Саве у 13 веку, с почетком календарске ере у неолиту

165

5508. с.е. Српска хронологија је тачна у дан од неолита до данас, а шта недостаје хришћанској и осталим хронологијама је питање за себе. Да не буде забуне, преузети српски календар под измишљеним именом „византијски“ (988-1453), нема државне или црквене записе с овим именом. Нема ни српски језик датовања већ јелински, као ни симбол за време, што чини сасвим јасну разлику у препознавању ова два календара. „Забрањена историја“ има превише очигледних доказа, за које званична већ одавно нема контрааргумената. Зато, владајућа наука брани своје нетачне поставке користећи присилу, фалсификате и превару за коју стара српска народна изрека каже: „Сан је лажа а Бог истина“. Шта се уствари крије иза „научног скраћивања“ историје и фалсификата? Управо, могућност даљег фалсификовања историје владајуће науке. Неминовност писања нове историје захтева „добру“ стартну позицију, коју треба да обезбеди нова и скраћена хронологија, у циљу потпуног брисања старе српске историје, својевремено већ прикривене увођењем новог или Христовог почетка календарске ере. Поред хронолошких скраћивања и померања, уз погрешне идејне поставке и закључке, виртуелна историја почива у доброј мери на промењеној терминологији која је измишљена погрешно протумачена или фалсификована. Промена назива је први знак прикривања историје, јер нетачна терминологија наводи на погрешан закључак.137 137 Речник виртуелних и фалсификованих историјских појмова: Ардиеји, Сардиеји, V в. с.е. на простору од Неретве до Скадра. Асирија (Сирија), име по Сурима, облику српског имена, јел. (A)Suri. Балкан, Хелм. Балкан је изворно име Старе планине, а Хелм и Хелмско полуострво су име по богу Хелмију (Хермесу) или Меркуру. „Византија“, Ромеја, Источно српско-римско царство 495.-1453. Гали (Гели), име по „галима“, свештеницима богиње Кеве или архигалу Атису, како су Галима пренели друиди (Цезар). Германи, Сарбати (Скити, Венети), чије је најбројније племе Суреби. „Готи“, Гети, које су први црквени писци назвали Готи, па се тај назив касније усталио за понемчене Србе или Гете. „Грци“, Име Грци се први пут историјски јавља у 2 в. с.е., па де Бунсен каже да су „стари Грци“ „дело самовоље и бесмислице“, а Фелмерајер да су антички Срби. Етрурци (Етрусци, Тусци), Расени, како су апенински Рашани (Сарбини) сами себе звали, али се већ 300 „наука хрве“ с њиховим пореклом. Индоевропљани, измишљено име за архаичне Србе (Арије). Келти (= Гали), јелинско име по српском сталежу (= Гети (Џати у Индији). Јелински Келти, за разлику од српских Гета нису етничко име. Мези (Мизи), име за Меде у М. Азији. Меди су старинци Хелма од којих воде порекло сви хелмски народи. Нимрод (лат. библ.), Неброд, див Ловац, оличење Ориона, први

166

У науку би требало увести правило, да се сваки народ зове оним именом како он сам себе зове. Тада би аустралијски Абориџини били оно што јесу, народ Кори, а староиталици Сарбини уместо Сабини и Абориџини. Врх терминолошких подметања су „Индоевропљани“, „стари Грци“, „Словени“ и „Византија“, на којима почивају стубови виртуелне историје. Извртање историографских чињеница су редовна појава, нарочито када су у питању Срби и њихова прошлост. Пракса игнорисања и обртања ставова, има за циљ конструкцију историје, али ова врста виртуелности ствара историјске феномене, који су по правилу препознатљиви по томе што су везани за Србе (бројност имена, обрнут културни утицај...). У ове феномене спадају и „проблеми“ Индоарија и Расена („Етрураца“), који не могу тобоже да се реше већ 300 година, јер најмање види онај ко неће да види. Приметно је, да се последњих година слика историјске истине о српском културном источнику холоцена, полако и контролисано мења. Стиче се утисак, да ће она угледати светло онога дана, када Срби буду живели у „микроскопски“ малој „држави грађана“, с генски промењеним наслеђем. То ће бити знак гаранције и потпуне контроле над сенком српске културне прошлости. смртник моћан пред Господом у Старом завету. Нормани, првобитно име за Србе и Русе из Балтичке Србије (Велесрбије), у значењу „људи севера“ а касније за Свене који су се прво звали Руси. Орфеј, Сорбеј, од хетског Урпеј. Како он може да буде „грчки“ песник, када је старији од „Грка“1200 година, а од Јелина барем 600? Панони, латинско име за Подунавске Сарбате, по богињи Panna (Херодот). Пеони (Пелагони), јелинско име за Србе од речи „певанија“ (јел. pean) у вези бога Сунца. Самарија, Сабарија, по називу истоименог галилејскога града. Сармати, Сарбати, старо име свих „Словена“ савремено Неброду. Сибиле, Сирбиле свештенице-пророчице бога Сербона „Словени“, збирно име Сарбата или 12 српских народа. Спартанци (Сарпати), облик имена за Сарбате (= Сарбини) племе „библијског Дана“. Суеби (Суеви, Свеви), Суреби, најбројније германско племе. Сумери, Кимери, хиперборејски народ Хелма (Балкана) и асирско име Брига, најбројнијег аријског племена, библијски Гомер. Траки (Трачани), Раси (Рашани), медски Срби или Сарбати. Трибали, Срибали најстарији Срби (Шопови, Власи Царани и Цинцари). Тројанци, име за античке Србе, синове Дардана и унуке Хама. Хавили (ист. и библ.), Сабири (Хабири, Сафири Субири). Хеброн (Себрон) аморитски град (по претку Арви у јеврејској редакцији). Шардани, Сардани, српска гарда Рамзеса II.

167

ХРОНОЛОГИЈА ПРОТОИСТОРИЈА око 14.000. с.е. почетак топљења ледника око 10.000. с.е. нестанак митске Атлантиде око 9000. с.е. завршетак петог леденог доба: крај сазвежђа Лав: настанак Голфске струје и почетак Холоцена 7174. с.е. рођење Адамово 7000-6000. с.е. Лепенски Вир 6000-5500. с.е. Винча ПРАИСТОРИЈА 5508.с.е. почетак српске календарске ере: библијски потоп 5500. с.е. датовање писма археометалургија: Беле воде, Плочник; археоземљорадња: Старчево, Тордош, Доња Брањевина око 5000. Аркаим или Шамбала (Ириј, Асгард) 4000. Подунавска култура на Лаби

образовање Северног и Јужног царства у Мисиру. 4000.–3000. Мохенџо Даро и Харапани. око 3200. библијски народ „Рош“ Урук (Сумер и Акад) I и II мисирска династија око 3000.с.е. насељавање Протопелазга на Бело (Егејско) море и његова острва око 2400. подела Мисира на номе. Акадско царство. Еламски Гути освајају Међуречје.

168

ИСТОРИЈА око 2000. с.е.

први поход Арија на Исток, под Небродом (Нино Белов) или библ. Нимродом градња Вавилонске куле. 1780. с.е. Хамурабијев Законик 1765-123 држава Шан-ин. 1700-570. с.е. Мисир под влашћу Хикса 1640. с.е. хетски Лабарна почетак 14 в. с.е. Други поход на Исток, Сербо Макеридов (Сербон, јел. Сезострис), оснивач династије Рамзеса 1296 с.е.. уговор Мисираца и Хета 1122-770. с.е. држава Чжоу. 1204 -1173. с.е. Рамзес III, напад „народа с мора“ и Газгејаца 1183. с.е. Илионска војна (Тројански рат) 12 век с.е. Палестина под влашћу Мисира око 940. с.е. распад хетског царства 10 век с.е. образовање јудејске државе. средина 9 в. с.е. стела моавског кнеза Меше (Мисе) на арамејском око 800.с.е. „Белег из Срба“, Законик ликијских Срба 689. с.е. разорење Вавилона. 586. с.е. рушење Јерусалима. 529. с.е. поход против Месагета. око 500. с.е. Вардилова држава Сардиеја на Хелму 326 с.е. Трећи поход на Исток Лесандра Македонског 284. с.е. Канопски едикт 9. Уговор о праву грађанства у Ромеји, цара Тиберија и српских устаника Илира, Панона и Далмата 37. прва хришћанска црква у Европи (Сирбијум, данашња Сремска Митровица) 311. Галеријев едикт 325. Никејски сабор 441. Патријаршија Српске цркве премештена у Солун 527 архиепископија „Јустинијанa прима“ независна од Цариграда и Рима, премештена у Скопље

169

988

Василије II, превод администрације с латинског на јелински 1018 Струмички уговор о самосталности српске цркве у Македонији 1219. Законоправило (рус. Крмчија, јел. Nomokanon) 1346. Законик цара Душана издат у Скопљу

170

ПОГОВОР

Д

уховност мора да буде пропусна за све облике сазнања, али у науци постоји наметнуто и погрешно мишљење о управно пропорционалној примитивности човека у односу на његову старост, упркос томе што се већ на први поглед види, да су старовековне државе биле на вишем културном ступњу од савремених. Нема „науке без расправе“, као што „нема власти без ауторитета“, али владајућа наука се из идеолошких разлога уопште не обазире на материјалне доказе постојања изузетно напредних (пре)холоценских цивилизација у прошлости Земље. Њихово присуство, Џ. Марч коментарише у књизи „Владавина тајном“: „Трагови високонапредних цивилизација преисторије налазе се свуда по свету, али се не уклапају у конвенционално гледиште науке на историју“. Нетачна поставка увек даје погрешан резултат, осим, у случају намере, као што је стара конвенционална историографска теорија библијског настанка културе на Истоку, коју владајућа наука неаргументовано али упорно подржава. Иза става владајуће науке, крије се идеологија као информативно поље, у коме је информација од значаја везана за посматрање, па је мистификација први весник контроле (А. Манојловић), где је религија најчешћи облик контроле свести (М. Вуковић). Предуслов цивилизације је писменост која подразумева познавање броја, па артефакти Винче међу којима су симболи за све математичке операције, необориво сведоче о писмености предака Срба из неолита. Један од материјалних трагова те просвећености је „неолитска (р)еволуција“, која је изнедрила културни источник холоцена, а узрочници ширења културе трговачким путевима по земаљском шару, били су екстензивна земљорадња и археометалургија. Миленијумски културни континуитет, у непрекидној насељености Винче од неолита до 15 века препознатљив је и данас у српском народном предању. „Идентичност духовних симбола Винче и савремених српских, упућује на закључак да се ради о истом народу, односно аутохтоности Срба на Хелму“ (М. Стеванчевић). Култура је моћ духа, а Срби народ ван времена и простора, који је одувек давао предност духовном, насупрот осталим народима који су првенствено вредновали материјално, па отимање и присвајање српског знања траје већ миленијумима (М. Стеванчевић).

171

Подунавски извор писмености систематизован је у винчанско писмо, које је идентично словно и гласовно расенском (етрурско или пелашко) како је то документовао Р. Пешић. Идентитет ова два писма је очигледан и необорив доказ постојања словног писма у неолиту Подунавља! О чему онда вековима расправља владајућа наука? Када буде изашла из приче „Царево ново одело“, наука ће „открити“ српско порекло неолитског континуитета писмености, јер Расени (Етрурци) или Пелазги (Пеласти) су антички Срби, алијас Словени. Једино царство старог века је српско царство (Николић). Отуда, Николић наводи Д. Жунковића који с правом поручује: „Постоји пуно култура које себе сматрају водећим у сваком смислу и надмоћности, али неко мора доћи до уверења да су то све српске културе...Због тога, ми у будућности морамо приликом представљања најстарије људске историје почети с представљањем Срба. Временски континуитет Подунавља или Белоречја Хелма (Балкана) претходи културама на Истоку где је то знање пренето, али владајућа наука ову чињеницу тумачи обратно. Константин Николајевић каже, да у древним Асирцима, Мисирцима и Индима треба тражити „име и род српски“, као што су Д. Михаелис и Ј. Форстер у Халдејцима тражили Србе. Заиста, старе српске хронике описују Постање опширније од библијске Генезе, а почеци мисирске културе су старији од библијског Постања (Ф. Колб, С. Лукин). Духовност неолита у Подунављу има потврда у астрономији и квантној физици, што Европу несумњиво чини културном колевком нашег међуледеног доба. Субатомска физика даје легитимитет древним мистичним увидима (М. Вуковић), а тврдња о Подунављу као културној колевци света, сагласна је закључку Валиса Баџа који сматра да су Сумер и Мисир (Египат) добили културу из неког старијег извора, обзиром, да ове две цивилизације имају бројне сличности и истоветности нарочито у религији и ономастици. Догони, који семантички стоје у вези Дагона и Одакона, тврде да су „риболика“ бића са Сиријуса творци њихове културе. По њиховом живом предању, посетиоци су дошли са североистока што одговара простору Средњег Истока, где су они такође утемељивачи културе како извештавају Бероуз, Аполодор, Полихистор, Синкела. Флавије... Временски, најстарије станиште „риболиких“ је Подунавље Хелма (Балкана), о чему сведочи уметност Лепенског Вира и Винче

172

који отварају суштинско питање изворности културне колевке холоцена, с акцентом на њеном континуитету. Нецивилизован однос према српској културној прошлости, осим часних појединаца данас обезвређују и открића савремене науке, веома често подударна српском народном предању. Ј. Бикерман у својој Хронологији каже да су једино Срби („Словени“) пре свих старих народа, пре „Сумера“ и свих „наметнутих цивилизација“. Потврду овог става дају и „руске Веде“ у којима се каже, да су се бели народи из Свете земље у Беловодју (Белоречје) раселили по свој Азији и Европи. Намеће се закључак, да су на Земљи пројектовани услови живота и да они постоје у појасу изразите смене годишњих доба, с најизраженијим циклусом обнављања природе (Д. Јечменица), а поклапају се с простором који има највише копна, између 60 и 30 степени северне географске ширине (Н. Павлов). Овој антропогеографској регији припада и простор Белоречја у Подунављу Хелма, који представља културни источник нашег међуледеног доба и пете генерације људи на Земљи.

173

174

ГРАЂА Авдијев, В. И. Историја старог Истока, Београд, 1952. Alinei, M. Origini delle lingue d’Eoropa, Vol. II, Continuità dal mesolitico all’Età, Bologna, 2000. Vol I, La teoria della continuita, Bologna, 1996. Апокрифи старозаветни према српским преписима, Београд, 2005. Арсеновић, А.Б. Обредне песме древних Срба у Индији, Београд, 2008. Балард, Р. http://en. wikipedia. org /wiki/Robert _ Ballard. Баџ, Е.А. Волис, Амајлије и талисмани, Београд, 1988. У преводу: Ј. Бикерман, Хронологија старог света, Лондон, 1969. Бован, В. Народна књижевност Срба на КиМ, Приштина, 1989. Британика, 2003. Будимир М. Са Балканских источника, Београд, 1969. Велс, Х. Џ. Историја света, Београд, 1929. Вилсон, Ј. Прије потопа, Стари град, 2007. Виторовић, А. Књиге староставне, Бгд. 2003. Вукановић, Т. Змија као апликација на неолитској пластици, Врање, 1975. Трачки коњаник, ГМ КиМ, књ. III, Приштина, 1958. Vukcevich, I. Rex germanorum populi slavorum, Santa Barbara, 2001. Вуковић, М.В. Измењена стања свести у религији, Бгд. 2011. Вучковић, П. Јовановић, А. Легенда о воденом бику, Гл. САД, 3, 44-49, Бeоград, 1968. Гавела, Б. Предања и знања о старом Балкану, Београд, 1978. Гаковић, Д. Одисеја човека с Хелма, Београд, 2010. Герасимовић, Ј. Старо српско право, Београд, 1925. У преводу: М. Гимбутас, Живе богиње, Лондон, 2001. Винча, колевка прве Европе, Београд, 2008. Гоклен, М. Астрологија, Београд, 1989. У преводу: Делапорт Л. Хетити, Париз, 1936. Деретић, Ј. Серби, Београд, 2006. Античка Србија, Бања Лука, 2009. Димитријевић, В. Црква и време, Београд, 2000. Дјурант, В. Источне цивилизације, Београд, 1995. Donaldson, J.W. Varronianus-etnography of ancient Italy and philolological study of the Latin language, Cambridge, 1852. Дурлић, П. Свети језик влашког хлеба, Београд, 2009. У преводу: Н. Дурсе, Преисторијска Дакија, Букурешт, 1913. Живановић, С. Антрополошка истраживања Балкана, „На изворишту културе и науке“, Београд, 2012. Живанчевић, И. Новом поколењу, Београд, 1934. Жунковић, Д. О историји Словена, Марибор, 1929. Забрањена историја, циклус предавања 2005–13 године, Н. Сад. Златановић, М. Народне песме и басне Јужне Србије, Београд, 1994. Ивановић, Ж. Илустровани Лексикон, Београд, 1933. Илић, В. О посвећеничком живљењу, http://aurora-aurea.blog.hr aurora 888.blog.hr Јаковљевић, Р. Гвоздена врата Атлантиде, Београд, 2005. Јаконић, С. из необјављених радова. Јанковић, Н. Астрономија у веровању и предању, Београд, 1978. Јечменица, Д. Мелхиседек свештеник бога Вишњег, http://vesnik.net/tag/srbistika/ Јовановић, В.М. Потрага за украденом историјом, Београд, 2010.

175

У преводу: Јорга, Н. Историја Румуније, Букурешт, 1937. Кармански, С. из необјављених извора. Kitto, H.D.F. The Greeks, Edinburg, 1951. Кљосов, А. ДНК генеалогија предака Словена, „На изворишту културе и науке“, Београд, 2012. Књига Енохова, http: // www.NB.RS/view-file.php? File id=1076, бечки препис (Slave 125 из 16 века) Народне библиотеке, објавио С. Новаковић 1884. Кончар, С. Прадомовина Срба, Београд, 7508. Косидовски, З. Библијске легенде, Београд, 1992. Krantz, A. Wandalia, Francfurt, 1580. Кумрански рукописи, превео Е. Вебер, Београд, 1983. Лазаревић Д., Основи науке о језику, Скопље, 1938. Летић, Б. Књижевност хуманизма и ренесансе, Сарајево, 1982. Лукин-Лазић, С. Срби у давнини, Загреб, 1894. Луковић-Пјановић, О. Срби народ најстарији, књ. 1,2,3, Београд 1993. Марић, Р. Бинд, илирски бог извора, ГНЧ, књ. XLVIII, Београд, 1939. Манојловић, А. из необјављених извора. Мануов законик, превод Дуња Матић, Н. Сад, 2006. Марковић, Вл. из необјављених радова. Мелетински, Е.М. Поетика Мита, Нолит, Београд. Мијановић, М. Духовно завештање Винче и митске традиције Срба (изворни спис), „На изворишту културе и науке“, Београд, 2012. Миланковић, М. Канон осунчавањa земље и његова примена на проблем ледених доба, 1,2, Београд, 1997. Водич кроз васиону и време, Београд, 2008. Милојевић, М. Одломци историје Срба, Београд, 1872. Песме и обичаји укупног народа српског, I, II, III, Београд, 1869, 70. и 75 г. Милосављевић, В. Чувари имена, Београд, 2004. Милосављевић, П. Обнова логоцентризма, Београд, 2009. Николајевић, Д. С. Демон у теорији државе, Београд, 1926. Николић, М. Античка Србија, Београд, 2008. Наше писмо, Задужбина М. Николића, Н. Сад, 2009. Тестамент Александра Великог, Н. Сад, 2005. „Забрањена историја“, циклус предавања, 2004-12. Николић П. - Видуша, Лаж и Богумили, ел. изд., Kitchener, Канада, 2011. Новаковић, Р. Срби и рајске реке, Београд, 1995. Олејар, С. Источни Славјани у Китају, Руски хришћански календар 2012. Опра, Љ. Девет храстова, записи о историји српске метеорологије, Београд, 1998. Орбини, М. Краљевство Словена, Пезара, 1609. Палига, С. http://en.wikipedia. org/wiki/ Danube _ script http: //www. prehistory. It/ ftp / winn. htm. Пешић, Р. Завера порицања, Београд, 2001. Поповић, хаџи Д. Кога имам на небу, Београд, 2004. Псалтир, превео Ђ. Даничић, Линц, 2002. Рачки, Ф. Повиест Словена, Загреб, 1865. Ренак, С. Општа историја религије, Сарајево, 1960. Сабовљев, Ј. из необјављених радова. Сајкс, Б. Седам Евиних кћери, Београд, 2013. Sandars N.K. The sea people, London, 1985. Светлица, бр. 5, „Аркаим, град-опсерваторија“, А. Бакова,

176

Б. Мраморац: „Најстарија земљорадничка заједница Европе“. бр. 6, „Месечев писар“, Љ. Пантић. бр. 9, Бездан, С. Митровић. Свето писмо, прев. Даничић-Караџић, Шабац-Ваљево-Београд, 2005. Silvii, Aeneae, Historia Bohemica, Prague, 1998 (1592). Соларић, П. Римљани словенствујући, прилагодио Р. Дамјановић, Београд, 2011. Станојевић Ж. О језику Срба и Јевреја, Београд, 2011. Стеванчевић, Т. М. Симболи српског народа као духовно и историјско наслеђе Винчанске културе, „На изворишту културе и науке“, Београд, 2012. Тајне сунчевог ветра, Београд, 2005. Стевић, С. „Сунце и божур“, с. Милатовац, казивач: Милена Кекић Јовановић. „Три рога златни“, с. Милатовац, казивачи: Роса Јокић, Станка Драгић-Глигоријевић и Станојка Врзарска-Стојановић. Стојменовић, Б. Из необјављених извора. Сфорцан, Р. Магија сфинге, Београд, 2009. Темпл, Р. Тајна звезде Сиријус, Београд, 2007. Тентов А. и Бошевски, Т. Представљање броја код античких Македонаца, „На изворишту културе и науке“, Београд, 2012. Томасовић, М. Ђ. Мелхиседек и тајна свештенства господа Исуса Христа, Београд, 2004. Тошић, В. Мрчајевци и околина, Мрчајевци, 1978. М. Трошич, Пророчанства Веда, Београд, 1995. У преводу: Фелмерајер, Ф. Историја полуострва Мореја у средњем веку, Штутгарт, 1830. Фјодоров, Н. Жал за Константинопољем, Београд, 1997. Fik, A. Vergleichendes wörterbuch der indo-germanichen sprachen, Göttingen, 1874. Филиповић, С. Речник српско-аријски, Бгд. 7520 (2011). Фоменко, А.Т. Статистичка хронологија, Београд, 1997. У преводу: Фресл, Ј. Скити и Саки прародитељи Германа, Минхен, 1886. Хвојка, Б. А. Древние обитатели, Кијев, 1913. У преводу: Хене Амрајн, О. Општа историја културе од почетка до данас, Лајпциг, 1847. Херодот, Историја, I-IV, Н. Сад, 1966. Чајкановић, В. О магији и религији, Београд, 1985. Childe G. The down of europen civilization, London, 1925. The Danube in prehistory, Oxford, 1929. Шафарик, П. О пореклу Словена, по Суровјецком, Н. Сад, 1998. Шваб, Г. Приче из класичне старине, Н. сад, 1950. Шевалије, Ж. Речник симбола, Ријека, 1983. Шире, Е. Велики посвећеници, Београд, 1989. Шпенглер, О. Пропаст Запада, Београд, 1936.

177

ИНДЕКС ИМЕНА Авдијев В.И. 9, 48, 57, 72, 143, Абрамовић В. 82, Ајнхард, 56, Аквитански В. 103, Алинеји М. 5, 6, 11,2, 48,9, 51,70, 86, Алтајм, 63, Амрајн О. 9, 45, 57, 64, 171, Aпијан, 27, 62, 63, Аполодор, 87, 88, 128, 181, Аполоније Родоски, 62, Аристотел, 9, 21, 51, Архимед, 89, Архит из Тарента, 89, Асов, А. 41, 67, 96, 107, Атенај, 84. Барт, 21, Баџ В. 58, 72,4, 85, 120,1, 180, Беда, 104, Бергман, 37 Бероуз, 88, 97, 136, 181, Бикерман Ј. 172,3, 181, Бирнуф, Е. 44, 168, Бјађи, П. 70, Бјеловски, 8, Бован, 29 Болотов В. В.109, Боп, Ф. 45, Боробљев, В. А. 80, Борхес, 124, Бохм, Д. 24, Бошар, 55, 161, Бошковић, 65, Брајан С. 5, Браун, Е. 87, Брокард, 81, Брокијер 81, Будимир, М. 6, 58, 71,2, 100. Вадел, 42, 47, Ванадије из Вероне, 108, Вебер, Е.150, Вегенер, А, 14, 16, 17, Велс Х. 37, Велтман, 61, 65 Вергилије, 49, 62, 98, 101, 126,9, Веригић, Б. 80, 140, Wiercinskу A. 71, Вико 21, Вилсон, Ј.15, 38, 97, 99, Волтер, 21, Волф, Ј. 106, von Czoerning, 65, Вук, 131, Вукановић, Т. 84, Вуковић, М. 69, 180, Вукчевић И. 37, 54,6 Вули, 159. Гавалски С. 155, Гавела Б. 45, 62, Гај, 165, Гаковић, Д. 74, 115, Гаус, К. Ф. 105, Гејмов Џ. 34, Генон, 124, Герасимовић, Ј.164, Гимбутас, М. 38, 70, 82, 90, 100, 115, Гиљфрединг, 58, Гликас, М. 101, Готлоб А. 65, 172, Грабович, Е.172, Грагани, 172 Гргур XIII, 108, Гревс, 124, 139, 156, Грегорије, 108, Гриневич, 67, Грирсон, 46. Данилевски, 124, де Арсила, 172, де Бунсен, 159, Декарт, 17, Деретић, 55,6, 62,3,5,6, 105,6 161, 172, де Пејсонел, 46, Дерикоњић С. 76, де Сент Мари, 8, 64, Диодор Сикулски, 97, 8,128, Дион Касијус, 63, Дионисије Мали, 03, Дитмар, 50, Дјурант В. 60, 158, Дљасин, Г. 39, 100, Дљасов, Г. 49, Домазетовић Љ. 64, Добровски, 65, Долчи С. 37, Donaldson, W. 11, Дројзен, Г. 101, Дурлић П. 77, 121, Дурсе Н. 48, 97,8, 113,4 Ђорђевић, Т. 83. Еванс А.129Еврипид, 114, Еније (Пије II), 55, 64, 101, Есхил, 54, 136, Еусебије, 8, 18, 63, 105, 172,3 Еухемер, 139 Живановић С. 5, Живанчевић, И. 12, 165, Жунковић Д. 181. Zarivari, 65, Златановић, М. 34, Зонара, 63. Ибн-Рустех, 10, Ивановић, Ж. 62, Илиг, 172, Илић, В. 151, Ипарх, 101. Јаковљевић Р. 75, 80,2, 97,8, 122, 139, Јаконић С. 10, 12, 48, 58,9, 80,1,7, 118, 139, 173, Јанковић Н. 26, Јарчевић С. 166, Јафет и Мал, 12, Јероним, 57, 64, 172, 173, Јечменица, Д.17, 69, 137, 148, 181, Јовановић, В. М. 173, Јорга, 65, Јордан, 66, Јоши Х. Ч. 42, Јулије Цезар, 102, Јунг, 21, Јустинијан (Управда), 106. Кавали-Сфорца, Л. 48, Калај, 65, Калип, 101, Калист Никифор, 173, Калистен, 101, Карић, В. 79, Кармански Сергеј, 70, Касидор, 103, Касијан, 92, Касирер, 21, Каспер, 65, Кастор, 41, Катарина Велика, 37, Катон, 64, Кедрин, 64, Кембел Џ. 63, Кејт, А. 71, Кепен, 14, 7, Керхнове, Х. 173, Кикеро, 115, Кикле, 137, Кирило Лес. 103, Kitto, H.D.F. 51, Кићовић А.158, Кларк А. 147, Кљосов, А. 41, 68. Колб, Ф.180. Константин Филозоф, 155, Конфучије, 167, 173, Кончар С. 66, Коперник, 108, Cory, 88, Коруга Ђ. 49, 100, Косидовски, 155,9, 162, Коста, Г. 6, Коцић З. 147, Крек, 65, Куропалата Ј. 101, Лав Ђакон, 101, Лазаревић Д. 41, Лангерова, 21, Лапчевић Д. 81, Латам Роберт, 46, 63, Лафито, 21, Леже, 46, Лелевел, 65, Лесандар Македонски, 101, Летић, Б. 162, Лефевр, А. 46, Ливије, 55, 64, 5, 101, ЛукинЛазић С. 11, Луковић, О. 8, 9, 11, 41,2,6, 86, 151,2. Љотић, Д.170. Мак, 6, Макај, Ј. 70, Манојловић, А. 20, 22,3,4, 39, 43, 82,5,9, 124, 132, 4,9, 180, Манерт, 66, Мането, 136, Мареј, 40, Марковић, Вл. 25, 118,

178

158, 163, Марцијан, 165, Марч, Џ.179, Медеја, 114, Медлер, 109, Мела П. 8, 9, 147, 156, Мелтвуд, К. 124, Метев, 137, Метон, 101, Мијановић М. 11, 85, 6,125, Миланковић, М. 13,14,7, 107,9, Миле, 11, Милер, М. 41, Милеуснић С. 81, Милићевић М. 86, Милојевић, 23,8,34, 40, 5, 54, 163, 9, Милосављевић В. 68, Милосављевић П. 38, Милошевић, 104, Митвох, 47, Митровић С. 144, Михајловић, Ж.126, Мишкин, 69, (М)омир (Хомер), 9, Мордман, 47, Мори, А. 8, Morstrander, S. 50. Недељковић, М. 111Нестор, 37, 55, 65, Николајевић, Д. 163,5, Николајевић К. 180, Николић, 6, 9, 10, 46,7, 54, 62,4,5,8, 104, 122, 35, 8, 171,2, 181, Ниче Ф.125, Новаковић Р. 56, 155,6, 161, Нојгебауер О. 102, Носовски, 172,3, Његош, 15, 138, Њутн, 172, 3. Овелак, А. 46, Овидије, 99, Олејар С. 59, Опра Љ. 16,133, Орбини, 37, 135, Ориген, 93, Османагић С. 124, Остлер Н. 57, 72, Оте М. 6, Павле апостол, 155, Павлов, Н.14, 69, 94, 130, 146, 156, 181, Палацки, 65, Палига, С. 92, Папинијан, 165, Патеркул, В. 105, Паул, 165, Паусанија, 113, 128, 156, Петавиус, Д. 172, Петар Велики, 108, Петко Димитров, 98, Петровић И. 64, Пешић, Р. 6, 49, 50, 81, 100, 130, 172, Пикте, А. 9, 40, Пиндар, 9, Пинсент, Ј.124, Питман, В. 98, Питри, Ф.128, Платон, 146, 156, Плетнова С. 59, Плиније, 62,3, 71, 99, 123,4,8, Плиније Старији, 95, Плотин, 23, Плутарх, 102, 125, 173, Погрик Ц. 6, Полихистор, 37, 181 Полукс, 41 Поповић Р. 110, Поповић, хаџи Д.150, Постел, Г. 11, Прибрам, К. 24, Прокопије, 106. Равенски, 10, 101, Радојковић, Ј. 44,5, 90, Рајан, В. 98, Рачки, 66, Ренак, 151,2,8,9, Рену Луј, 86, Рибникар, В. 166, Ричардсон, 124, Робер С. 8, 65, Роберт С, 10, Роденберг, Ј. 70, Росић-Ристић, Драгица, 129, Рудолф из Фулде, 30, Руфус, 66. Сабовљев Јелена, 5, Сава свети, 106 Сајс, А. 47, Сандерс Н. 54, Север Архонтије, 104, Севиљски, 64, Секвестер, В. 67, Секулић И. 12, Серђи, 6, Синкела (Syncellus), 18, 37, 97,181, Сичин, 172, Скалигер Ј. 108, 172, Созиген, 102, Соларић Павле, 11, Соловјев, 55, 101, Сорбеј (Орфеј), 151, Софокле, 54, Спајић, А. 9, Стојковић Сретен, 139, Стеванчевић М. 34,42, 79, 89, 90, 92,3,4,5, 107, 110,1,7,9, 120,2, 140,4, 180, Стевић Светлана, 27, 131, Стојковић С. 98, Страбон, 9, 57, 63,4, 98, 100, 113, 124, 8, 141,2, 158, Стојановић Р. 41,9, 168, Стријевски, 37, Суровјецки, 64, Suffert, G. 8. Талбот Т. 63, Тацит, 42, 56, 164, Темпл Р. 150, Теофан, 106, Теофраст, 27, Тесла, 56, 116, Тиберије, 105, Тилак, 41, Тојнби, 55, Токарјев, 21, Толомеј, 93, 101, Томас, Х. 6, Томасовић, М.150, Торичели, 17, Тошић, 137, Трог Помпеј, 64, Трпковић Максим, 109, Трубачов, 50, 65. Улпијан, 165, Умберто Еко, 124, Урбан, 21. Фаирбанкс, Р. 15, Фајн, Џ. 129, Фелмерајер, Ф. 172, Фик, A. 46, Финли М. 100, 115, Фјодоров Н. 7, Флавије, 37,136, 151,9, 181, Фоменко, 172,3, Фотије, 101, Френцелиус А. 161, Фресл J. 9, Фром, Е. 19. Хадруан, 172, Халкокондил, Л. 55, 65, 101, Hamma, M. 50, Хамилтон, Е. 128, Харман, Х. 6, 46, Хауг, 41, Хвојка, Б. А. 7, Хекатеј, 9, Хераклит, 68, Хердер, 67, Херман Јакоби, 86, Херодот, 8, 55, 62, 71, 114, 128, 129, 136, 146, 151, Хесиод, 8, 136, Хеслер, А. 6, Хиеронимус Х. 172, Хорације, 115. Целер О. 40, 46 Чајкановић В.143, Чајлд, Г. 37, 63, 72, Чомски Н. 100, Чудинов, 61. Џајлс, 46, Џексон, 71, Џоис, 124, Џонс Тери, 172. Шафарик, 11, 40,2, 58, 64,5,6, Шваб, Г. 54, Шелинг, 21, Шербес, 10, Шире, Е. 22, 90, 166, Шлајхер, 46, Шпајзер, 71, Шпанут Ј. 9, Шпенглер, 47,8, 51, Штрос, 21, Шулц, 63, 151, Шухарт, 6.

179

Филиповић, Слободан М., 1950Културна колевка холоцена / Слободан М. Филиповић; (сарадници: Јелена Радојковић, Александар Ђ. Манојловић, Наход Павлов, Душан Јечменица). – Београд : С. Филиповић, 2014-02-12 (Младеновац : Delta Press). – 180 стр. : илустр. ; 21 см Тираж 500. – Напомене и библиографске референце уз текст. – Библиографија : стр. 175-177. – Регистар. ISBN број 978-86-915017-3-0 а) Холоцен COBISS. SR - ID 205029644