Jurij. J. Vorobjovski Zapadni put u apokalipsu Od mita o gralu do Novog svetskog poretka Sa ruskog preveo Vladimir Jagličić Izdavač „Svetigora“, Cetinje, 2000 Zapadni put u apokalipsu Uvod u pravoslavno učenje o antihrišćanskim zaverama kroz istoriju Kada je Polonije pitao Hamleta šta čita, danski kraljević, zgađen nad svetom koji je tamnica i nad vremenom koje je iskočilo iz zgloba, odgovorio mu je: „Reči! Reči! Reči!“ Od mnoštva, koje nas poput mutnih talasa informativnog okeana svakodnevno zapljuskuju, običan čovek kao da počinje da se guši. On više ne može da sluša o užasima koji ga okružuju. On postepeno oguglava, zatvara se u sebe, beži u svojevrsni autizam. Čini mu se da je život besmislena priča, koju priča idiot, puna buke i besa, a bez značenja, kako kaže Šekspir. Ta stravna informativna bujica, te prazne reči, reči, reči, taj nedostatak logosne ose oko koje bi se sabralo sve ono što čujemo i vidimo, to je ono što svaku knjigu danas, pa i pravoslavnu, ne u bitijnom nego u pojavnom smislu, čini obezvređenom i bespomoćnom da se nađe u nevolji čoveku na pragu trećeg milenijuma. Pa ipak, knjige postoje; izdavačke kuće postoje; i ljudi okruženi TV aparatima i kompjuterskim ekranima još uvek čitaju, nadajući se da će, kako bi Ujević rekao, naći moćnu riječ i odgovor. Piše se i čita sve: od romana za gatanje i priručnika za astralnu projekciju, preko političkih biografija do naučnih studija. Poneko, ponegde, milošću Božjom, naiđe i na pravoslavnu knjigu i počne da je čita. I ta knjiga, koja se pričešćuje Knjigom života, koju je krvlju svojom potpisalo Jagnje Božje, deluje na dušu čitaoca preobražavajući je i budeći je iz grehovnog sna u javu Carstva Logosovog. I knjiga koju čitalac ima u rukama napisana je u slavu Logosa Božijeg, Isusa Hrista, Iskupitelja čoveka i kosmosa. Ona je tu da pomogne čitaocu da se snađe u bujici informacija koje stižu iz sveta Novog svetskog poretka, sveta koji je Srbe osudio na smrt i uz pomoć domaćih bezbožnih vlastodržaca, koji sa svoje strane toj egzekuciji svojski pripomažu, ta smrtna kazna nad Srbima sprovodi se od početka devedesetih i tom mrcvarenju se ne vidi kraja. Autor knjige „Zapadni put u apokalipsu“, Jurij Vorobjovski, jedan je od najuglednijih ruskih pravoslavnih publicista. Ona je plod njegovih dugogodišnjih istraživanja, a mogla bi se nazvati uvodom u pravoslavnu konspirologiju, tj., pravoslavnim pogledom na tzv. teoriju i praksu zavere. O tome šta je to zavera izvanredno piše ugledni ruski pravoslavni intelektualac, Viktor Trosnjikov, u pogovoru ruskom izdanju Jurija Vorobjovskog: Začuti kucanje zla! Jasno je da jedna takva knjiga mora imati, kako svoje čitaoce, tako i one koji će je žestoko kritikovati, govoreći da je reč o pravoslavnoj paranoji, da nikakve zavere nema, da je u pitanju svojevrsni staljinizam sa retorikom hrišćanstva i tome slično. Sa takvim zagovornicima otvorenog društva ne vredi ni raspravljati, kao što se ne treba osvrtati ni na histerične ispade domaćih bezbožnika, koji takođe tvrde da imaju svoje dokaze o zaveri protiv našeg mudrog rukovodstva. Ova knjiga je, pre svega, upućena običnom čoveku, koji oseća da u svetu u kome živimo nije sve u redu i da se mnoge stvari koje vidimo na bini teatruma mundi u stvari režiraju duboko ispod te bine, to jest u podzemlju.
Svetska zakulisa, Ivan A. Iljin, već stolećima sanja o izgradnji društva prosvetljenih, iluminata, koje će vladati neprosvećenom masom. Oko u trouglu nedovršene piramide na novčanici od jednog dolara jeste upravo simbol tiranske vlasti velikog inkvizitora nad beslovesno srećnim masama potrošačke nove hedonije. Jedno od pitanja koje dobronamerni čitalac može postaviti je: Dobro, ali šta će to nama? Zar mi u svom sadašnjem polomu nemamo preča posla nego da čitamo horore o zaveri vampira, o trgovini ljudskim organima, i tome slično? Odgovor takvom dobronamernom čitaocu je kratak i jasan: ono o čemu je reč u knjizi, dejstvuje već i kod nas, i sve što čeka rod ljudski, bez Hrista, čeka i nas, ako se Hristu ne vratimo. Vladimir Dimitrijević Reč o ovoj knjizi Blizu je, kraj samih je vrata, napominjao je početkom veka Sergej Nilus povodom dolaska antihristovog. Sada je čujno njegovo kucanje o zlatna vrata Jerusalima. Upravo antihristov korak oznamenjava najstrašniji proces našega vremena: od delatnosti tajnih društava, do crne trgovine organima za transplantaciju i razrade psihotroničnih oružja. U bezdan mnogih od ovih realija pogled pravoslavnog čoveka proniče prvi put. Knjiga je zasnovana na jedinstvenim arhivskim dokumentima i ekskluzivnim materijalima. Intervjui su zabeleženi televizijskom kamerom u vreme priprema emisija „Crno sanduče“, „Tajne veka“ i „Ruski dom“. Zato je najvećim svojim delom knjiga prvoizvornik. Kucanje o zlatna vrata samo je prvi deo obimnijeg rukopisa. Ova knjiga je reportaža sa polja duhovne bitke. Karakter te bitke, koja nosi uistinu neljudski, apokaliptički smisao, postaje sve očevidniji. Ne slučajno, prvo izdanje knjige „Put u apokalipsu-kucanje o zlatna vrata“, objavljeno u malom tiražu, istog trenutka je postalo bibliofilska retkost. Žanr knjige se može nazvati duhovnim istraživanjem. Procesi, čiju mističnu suštinu otkriva Jurij Vorobjovski, strašni su, ali je realnost još strašnija. Na mestu Pravoslavnog carstva ruskog obrazovao se nekakav vanistorijski prostor, otvoren za duhovne, ekonomske i biološke vampire. Oni sleću na njega iz celog sveta. Iza humanista, koji koriste abortirani embrionalni materijal za injekcije, iza gurua koji se trude da za svoje ciljeve izmene ljudsku prirodu, iza mirotvoraca iz masonskih loža, nazire se jedan isti pokretač: otac laži i čovekoubica od čovekovog postanja. Rezultat njegovih čovekoubistvenih napora je sledeći: značajan deo naroda ostaje obmanut i propada. Neznanje naše, ili postidno ćutanje, ili čak negiranje postojanja te strašne sile, čine nas pred njom potpuno razoružanima i može da nas odvede kao ovce na klanje – u pogibao. Tako piše poznati propovednik naše Crkve, starac Pskovsko-pečorskog manastira, otac Jovan Krestjankin. Ponekad okultna agresija preuzme respektabilno obličje. Na primer, znaš li, čitaoče, da je na ulasku u svečanu salu državne Dume postavljen Rerihov simbol mira (napomena: Nikolaj i Jelena Rerih, ruski okultisti, sledbenici teozofije, komunicirali su sa boljševicima i tibetanskim magovima. Više o njima pogledati u knjizi „Carstvo praznine – Pravoslavlje i duhovnost Nju ejdža“, Svetigora, Cetinje, 1998.). Na njemu su tri crvena kružića, raspoređena u obliku trougaonika, zatvorenih u krug večnosti. To platno neki nazivaju znamenom navodno naučnog, kulturnog, miroljubivog i humanističkog svetskog pokreta. Ali može li se za naučno priznati doktrina koja tvrdi: Pčele i mrave je Veliki Učitelj preneo sa Venere na korist čovečanstvu (iz pisama Jelene Rerih 1932 – 55, str.159)? Može li se
smatrati kulturnim pokret koji poziva na čistku u bibliotekama: Na policama biblioteka leže čitava đubrišta laži; nedopustivo je čuvati te parazite (Zajednica, str.94). Taj humanistički pokret preti: Mi nismo nasilni osvajači, ali ipak znamo ko su neprijatelji naši i ne zavarava nas njihova premoć. Zraci, gasovi i vazduh biće najbolja spoljašnja sredstva borbe, ali će dušmani najdejstvenije nastradati kao objekt naše psihičke energije (Zajednica, str.186). Taj miroljubivi pokret deklariše: Narod je nepismen i smrdi kao gomila insekata. Koju od njegovih drevnih predrasuda vredi oplakivati? Sav taj teret, zajedno sa insektima, treba zapaliti (Zajednica, str.141). Kada upoznaš ova razmišljanja o „smrdljivim narodima“ nekako na poseban način protumačiš i poziv B. N. Jeljcina: Dajte da se preorijentišemo, kako bismo na rerihovski način služili narodima Rusije i Indije (iz njegovog govora u Parlamentu Indije). Po priznanju same Jelene Rerih, njena doktrina je spoj veda sa kabalom (Agnijoga, str.92). Takva smesa je masonski produkt. Upravo slobodni zidari tvrde da su na oltar svoje darove prinele stotine religija i kultova. Uostalom, Nikolaj Rerih je okultno posvećenje dobio u velikoj loži Francuske 1911. godine, kada je masonski kongres u Belforu dao sledeće saopštenje: Ne zaboravljati da smo mi anticrkva, da ćemo sred naših loža učiniti sve da srušimo religijski uticaj u svim njegovim pojavnim oblicima. Ova rušilačka misija se više od jednog stoleća prikriva razgovorima o kulturi, svetu, miru, kosmosu. Masonerija je već izlazila na rusku političku scenu. Iz početka za govornicu Državne Dume, a zatim i za kormilo uprave nad ogromnom zemljom. Februara 1917. godine upravo je ona srušila Imperiju i donela neizbrojive nesreće ruskom narodu. Sada neprijateljima Rusije valja rasklimati i poslednju utvrdu – Pravoslavnu veru, sa kojom je država rasla i jačala. I sada se, iza bezobraznih šala poslaničkih podsmešljivaca, skriva ona ista mržnja prema ruskim svetinjama, nacionalnim naporima i Pravoslavlju. Svaki okultni simbol je mnogoznačan. Na jeziku masonske simbolike, tri tačke predstavljene u trougaonik rerihovskog simbola, označavaju reč brat. Jesu li deputati Dume, čija većina sebe smatra pripadnicima tradicionalnih konfesija, a ponajpre Pravoslavnima, spremni da se pobratime sa Rerihovim sledbenicima? Da li im je poznato da su 1994. godine sledbenici Reriha i Blavacke, kao nosioci antihrišćanskog pogleda na svet, odlučeni od Ruske Pravoslavne Crkve? Mnogo ranije, 1932. godine, tako je postupio Arhijerejski Sabor Zagranične Ruske Crkve. Za mene su te dve odluke istovredne, jer sam ja ne samo deputat ruskog Parlamenta, već i član Pravoslavnog političkog saveta Pravoslavnih građana. Učenje rerihovaca, đakon Andrej Kurajev nazvao je satanizmom za inteligenciju, koje je samo jedna od mnogih obmana. Drevni i novosmišljeni paganski kultovi, masonske i paramasonske organizacije tipa Reda orla, mnogobrojne okultne škole, sada pokušavaju da obuhvate sve starosne, obrazovne i socijalne strukture našeg društva. Knjiga Jurija Vorobjovskog omogućuje da se u potpunosti shvati kako u svakom od tih slučajeva pred nama stoji jedna ista zver: osvetnička, nenasita, cinična i surova. Sistem zatvorenih redova je jedna od pojava antiruske, antipravoslavne ekspanzije. Na jugu bivšeg Sovjetskog Saveza dela derviški red, a na zapadu redovi potekli od jezuita. Oni su svuda tamo gde je neophodno maskirati suštinu konfesionalne agresije. Naš odgovor na istinski apokaliptični izazov vremena može i mora biti adekvatan. Od toga zavisi hoćemo li sačuvati veru otaca, svoj narod i državu, dragu otadžbinu našu, Rusiju Pravoslavnu, jedinstvenu i nedeljivu. Moramo tvrdo opstojati u vrlinama koje nam zapovedaju Otac Nebeski, Presveta Bogorodica i svi sveti zemlje ruske. Ali upamtimo i ove reči: Ne mislite da sam Ja došao da donesem mir na zemlju; nisam došao da donesem mir nego mač (Mt.10,34). Mač
kazne, on nam je poznat po liku na ikoni, koja se naziva Spas nad silama. Upravo takvog, strašnog, ovenčanog krunom sred uzvitlanog ognja, ugledaćemo Njega na Drugom dolasku. Mi ne čekamo samo Njega. Kao pre skoro četiri veka, u smutno vreme, narod ruski podići će se za spasenje Pravoslavlja i države ruske. Podići će se svi oni koji pamte proroštvo staraca: Rusija će biti i doći će car veliki po umu, po veri plamenoj – čovek gvozdene volje. Nevidljive za neprijatelja sile već se pribiraju. U njihovim redovima su sveci, pravednici, ratnici zemlje ruske. To je Crkva vojujuća. Hriste Bože, spasi, blagoslovi i ukrepi ratnike Tvoje! Vladimir Davidenko, deputat Državne dume federalne skupštine ruske federacije Zapadni put u apokalipsu Jahači zapadne jeresi Sve je počelo u Jerusalimu. Prema njemu su se jedva probijali, kroz vojske Saracena, krstaši. Napokon se pred njima ukazaše zidine i Zlatna vrata. Kroz njih je, uoči golgotskih muka, ušao u grad Spasitelj. Godine 1099., Jerusalim je zauzet. Vitezovi, a za njima poklonici, ugledali su ono sveto mesto gde se nalazio grob Gospodnji. Ovde, na periferiji Starog grada, dolazile su žene sa mirom. Htele su da njime pomažu telo Isusovo. Ali zemlja se već otvorila, jer je anđeo, sišavši sa nebesa, odvalio kamen sa groba Hristovog. I reče on ženama: Zašto ištete živoga među mrtvima? Njega ovde nema. Čudesne reči upućene su ženama i, zanemelim od užasa, stražarima, živim o navodno umrlome, a u stvari vaskrslome Isusu. Sa vaskrsenjem Spasitelja, ušle su u svet nove predstave o životu i smrti. Religiozni čovek je oduvek težio svetom centru vaseljene, tamo gde je veza sa nebom najčvršća. I sada, nedaleko od groba Gospodnjeg, nalazi se nevelika kamena vaza. Stojeći nad njom, vidiš unutra crni krug – pupak zemlje. Pored je ono mesto gde su na zemlju pale kapi krvi koje je prolio Isus. I zadrhtala je zemlja i otvorila se. I omila je sveta krv Gospodnja stare kosti Adamove iskupljujući njegov greh. Golgota, na starojudejskom znači mesto lobanje. Lobanja je simbol staroga čoveka i samog sveta lišenog svetog smisla. Od Adamovog groba do krsta Spasiteljevog takav je duhovni stožer; on zove ka uzlaženju: iz carstva greha ka preobraženju. Osnivanje novog reda Godine 1118., u Jerusalimu je osnovan novi red. Devet monaha ratnika dali su zavet siromaštva. Sačuvan je njihov pečat: dva konjanika na jednom konju. Vitezovi su dobili bele plašteve i tokom devet godina nisu popunjavali svoje redove. Njihove sluge i seržanti dobili su crne ogrtače. Pod crno-belom zastavom boseanom oni su i formirali svoju zagonetnu partiju. Tada se prvi put začuo poklik reda: Vive diu sant amur (Živeo Bog sveta – Ljubav)! Prvi veliki majstor postao je Ig Depajen. Brbljivo prezime, jer pajen znači paganin. O, tek ćemo se uveriti kakvu će antihrišćansku bujicu sa sobom u evropsku svest uneti taj red! Kralj Jerusalima lično je dodelio vitezovima rezidenciju. Tu je ranije stajao hram judejskog cara Solomona. Otuda i naziv: hramovnici ili templari. Puno ime glasilo je ovako: Siromašni ratnici Hrista i Solomonovog hrama.
Čudno! Hroničar kralja Boduena I ćuti o prvim godinama templara. Njihova istorija je puna nedorečenosti od samog početka. Začudnih stvari takođe. Formalni cilj reda postao je davanje pratnje poklonicima kroz zemlje naseljene neprijateljskim Saracenima. Međutim, da li su taj zadatak mogli da obave devetorica vitezova, koji uporno nisu želeli da prošire svoj broj? Još jedno pitanje postavlja poklonik Johan fon Virburg. Sredinom 12 veka on je pisao: Pod krovovima zdanja, koje poseduje red, postoje konjušnice za oko 2.000 konja. Svi ti dželepi radi devetorice? Za koga su braća, na mestu Solomonovog hrama, raščišćavala gigantske podzemne prostorije? Drevne dinastije Godine 1956., u Mančesteru je dešifrovan jedan od drevnih tzv. kumranskih rukopisa, nađenih na teritoriji Izraela kraj Mrtvog mora. U njemu ima podatak o neprocenjivoj riznici Solomonovog hrama. Riznica je bila skrivena pred njegovo razorenje od strane rimskih legionara 70. godine posle Hristovog rođenja. Istina, neki istraživači osporavaju drevnost rukopisa. Odista, njihovo otkriće na čudan način podudarilo se sa početkom istorije države Izrael. Dešifrovanje kumranskog rukopisa, otkrivanje hronologije i istorijske nedorečenosti, doveli su do veoma efektne verzije: hram je čuvao ne samo zlato već i dokumente o genealogiji judejskih careva. Njihovi naslednici, posle razorenja Jerusalima, navodno su pobegli u zemlju Franaka i začeli kraljevsku dinastiju Merovinga. Zapamtimo osnovne međaše kasnijih događaja. Dakle, nova dinastija je vladala u ranom srednjem veku najvećim delom Zapadne Evrope. Sa njom je 496. godine ugovor potpisala Crkva. Zatim su, izdajnički ubivši poslednjeg Merovinga, Dakoberta Drugog, uz podršku rimskog pape, na vlast došli Karolinzi, najpoznatiji među njima Karlo Veliki. Upravo Karolinzi su učvrstili svetu rimsku imperiju. Ona je posrnula tek hiljadu godina kasnije pod Napoleonovim naletima. Tajna prošlosti nije samo egzotika. Čuvajući svoju privlačnu silu, ona za bistroumne istraživače postaje istorija fragmenata u svojevrsnoj igri staklenih perli. Iz njih je moguće sklopiti svaku legendu, a, ukrašena misticizmom, ona je sposobna da privuče milione ljudi, posebno u periodima potresa. Jer, kada realnost nije utešna, teži se irealnom. Prva evropska navala okultizma podudarila se sa padom paganstva i krizom rimske imperije. Druga se dogodila na izmaku srednjevekovlja, uoči reformacije rimokatoličke crkve. Treća se događa u naše vreme. Čime je bremenit takav pritisak? Da bismo shvatili, treba zaviriti u bezdan vekova. Potraga za gralom Ali, zar je templarski red bio svesno ograničeno društvo kopača blaga? Ko ih je, tako dobro upoznat sa tajnama hrama, poslao? Templare je, kao i cistercijanskog monaha Bernara, koji je napisao njihov ustav, štitio grof Igo Šampanjski. Neki istraživači tvrde da je i on pripadao rodu Merovinga. Upravo je on morao saopštiti hramovnicima tajnu o porodičnom blagu. I, čini se, posle devet godina pretrage, blago je pronađeno. Neočekivano? O, čuda! Siromašni hramovnici i Cistercijanci, koji su stajali na pragu kraha, istovremeno kao da dobijaju drugi život. Templari grade na Svetoj zemlji nekoliko utvrda. Bernar, kasnije ga rimokatolička crkva kanonizuje, osniva čak 69 opatija. Ali otkuda sredstva za to? Možda je to bio honorar za pronađenu riznicu? Odbrana Jerusalima zahtevala je novce i kralj Boduen, navodno takođe potomak Merovinga, odmah dobija zlato. Ali i ono osnovno: dokumente koji potvrđuju njegovu
osveštanu vlast. Saglasno toj logici i sami krstaški pohodi bili su organizovani da bi povratili tron izgubljen hiljadu godina ranije. Da li je to odista moguće? I da li nas samo pusta igra uma primorava da sintetizujemo takve legende? Zamislite milione ljudi, koje vekovima privlači idealna motivacija prema njima nepoznatom trajnom cilju. Entuzijasti polaze u krstaške ratove i prosecaju put ka vlasti nevidljivim vladarima. Uzbuđene budale jure za peharom grala, dok se njihovim rukama uklanjaju konkurenti u borbi za tronove. Sve novi i novi bogotražitelji otkrivaju proroke i, izazivajući masovnu psihozu, urušavaju monolit potpornjeva. Novac je moć Uskoro su hramovnici postali glavna udarna snaga u bici sa Saracenima. Međutim, postepeno, viteški duh je počela da zaokuplja drugačija uobrazilja. Godine 1148., zbog izdaje templara, izgubljen je Damask. Egipatskog hrišćanskog princa, koji se krio kod hramovnika, izdali su neprijatelju za 60.000 zlatnika. Godine 1166., dvanaest članova reda je obešeno zbog neshvatljive predaje tvrđave na Jordanu. Čudno! Što je više bilo vojnih poraza, tim se red više bogatio. Kada je Luj IX Sveti 1250. godine dopao ropstva Saracena za njega su zahtevali, u to vreme, neverovatan otkup od 25.000 livara zlata. Nijedna država Evrope ne bi mogla da sakupi toliki novac u zahtevanom roku. Tada su se obratili hramovnicima. Njihov blagajnik, čak ne onaj u pariskoj centrali, već u Akri, malo, reda radi, zatežući, dao je celokupnu sumu. Godine 1290., pao je Jerusalim. Siromašni vitezovi su prešli na Kipar. Kupili su ga od Ričarda Lavljeg Srca po ceni od 100.000 vizantijskih zlatnika, za to vreme basnoslovno bogatstvo. Zatim je red osnovan na kontinentu. Ovde je samo broj vitezova prevazilazio 15.000. Na Bliskom Istoku i u Zapadnoj Evropi izgrađeno je 5.000 njihovih centara. Oni su ne samo gradili tvrđave, već su bili i nukleusi savremenog finansijskog sistema. Upravo su templari pronalazači menice. Po menici je moguće bilo dobiti zahtevanu sumu na svakom mestu. Ali na koji način je red brojčano rastao? Pa hramovnici su prihvatili zavet bezbračnosti. Oni nisu mogli popunjavati red svojim sinovima. Autor ustava, sveti Bernar, je bio prozorljiv. Dobivši beli plašt, posvećenik je saznavao da su, zajedno sa njim, templari postajali svi njegovi srodnici. A drevne aristokratske porodice zahvatale su svojim geneaološkim stablima mnoge zemlje. Templarski ustav je služio kao temelj za formiranje nadnacionalnog društva. Moguće je da je to bio prvi projekat ujedinjene Evrope. I to Evrope i ekonomski i politički centralizovanije nego što je bila sveta rimska imperija. Evo kakvih je razmera hram, koji su podigli hramovnici: posle neuspeha u Jerusalimu, oni su nameravali da obnove državu pod vlašću Merovinga. Katari I druga posebna osobina proisticala je iz njihovog ustava. On je dozvoljavao vitezovima kontakte čak i sa anatemisanima iz Crkve, čak i sa zločincima, radi spasavanja zabludelih. To se ispoljilo u vreme inkvizitorskog progona jeretika - katara (paradoks: mnogi od jeretika su stupili u red koji se nalazio pod direktnom jurisdikcijom rimskog pape). Starinsko pravilo sličnih gnostičkih sekti zvučalo je ovako: Jura! Pardjura! Secreta! Proderenali! (Obećavaj! Postani krivokletnik! Samo ne odaj tajnu!)
U čemu se sastojala tajna? Šta se toliko brižljivo čuvalo od dobronamernog hrišćanskog znanja? Predstave o kosmosu kod katara, manihejaca, bogumila i njima sličnih proisticale su iz vidljivih nesavršenstava našega sveta. Postavljalo se pitanje: Zar je mogao sve to da sazda blagi Bog? Odgovor je bio sledeći: Ne! Najvišem božanstvu tuđe je sve materijalno. Svet je ovaj sazdan od strane nižeg zlog boga i, ako želiš uspeh ovde i sada, pokloni se njemu – Luciferu. Nije li to temelj formiranja religije materijalizma? One religije, koja je nadahnjivala i nadahnjuje mnoge, od biznismena stasalih na finansijskom prethodništvu templara do ekonomskih vampira naših dana. Istraživači tvrde da su veliki uticaj na ideje katara izvršili Jevreji, koji su se veoma gusto naselili na jugu Francuske. U susedstvu, na delu pirinejskog poluostrva, koji su zauzeli Saraceni, oni su kontrolisali praktično čitav ekonomski život. Zato je katarska jeres, koja je na sebe privukla značajne snage krstaša, išla na ruku i palestinskim Saracenima i njihovim jevrejskim finansijskim savetnicima. Kada su posle uništenja jeresi grof Rajmond Tuluski i trinaest barona obnaženi do pojasa okajavali grehe na gubilištu, jedna od presuda glasila je: Udaljiti sve Jevreje i nipošto ih ne puštati blizu vlasti. Hramovnici su sa katarima uspostavili posebne odnose. Tako je ponikla sledeća verzija: riznicu iz Jerusalima vitezovi su pohranili u jednom od jeretičkih zamaka na jugu Francuske. Zapamtimo i tu pretpostavku. Red je opštio sa najsumnjivijim društvima svoga vremena. Među njima sa persijskim asasinima. Ime je proisteklo od reči hašiš. U toj mističnoj sekti ismailitckog pravca preduzimana su narkotička ekspres putovanja u raj i obratno. Radi mogućnosti da ponove svoja iskustva, članovi sekte su ispunjavali sve naredbe nalogodavaca. Ne slučajno, od reči asasin vuče poreklo savremena francuska reč – ubica. Na višem stadijumu posvećenja, asasin je saznavao da između pakla i raja, dobra i zla, razlike nema. Dopavši na kulturni Istok, neotesani evropski vitezovi su, naravno, potpali pod očarljivost zla prefinjenih mističnih iskustava. Pri tom, oni su upijali ideje najrazličitijih sekti i okultnih učenja. I u tom pogledu hram je postao preteča savremenog masonstva o kojem kažu da su na njegovom oltaru žrtvovani darovi svih religija i kultova sveta. Avaj! Pred jeresima i pseudomističnim smesama naši savremenici često su manje zaštićeni nego srednjevekovni vitezovi, a mnogi nemaju ni najmanju predstavu o duhovnoj istoriji čovečanstva. Ponovo uviđamo globalni nivo veza sumnjivih društava. Kao vrane, kruže one nad čovekom, koji je izgubio duhovni centar. Kruže, jer znaju: potencijal vere je, čak i kod suvog materijaliste, ogroman. Pohod na Istok Međutim, uticaj templara je rastao. Moguće je da su oni prvi proglasili lozinku: pohod na Istok. Ideja pokatoličenja Slovena i Grka uvek je bila bliska Rimu. I evo, pod njegovim pokroviteljstvom, versku trpeljivost prema jereticima templari su uključili u bespoštednu borbu protiv Pravoslavlja. Preko veze, sačuvane na Istoku, piše istraživač Lolije Zamojski, vitezovi su čak pokušali da Rusiju nahuškaju protiv Džingis-kana, koji je vojevao u Srednjoj Aziji. Zanimljivo! Njegov crno-beli barjak začuđujuće je ličio na templarski. U to vreme, Mongoli su ispovedali pagansku religiju bon. Njeni žreci su govorili o istovrednosti sila dobra i zla. Crno-belo polje je simbol te ideje. Nešto slično su tvrdili i katari. Možda upadljiva sličnost, zamena, nije bila slučajna.
Hramovnici su pritiskali Rusiju sa Istoka i sa Zapada. Upravo oni su bili preteče poznatog nam, iz ruske istorije, tevtonskog reda. I njegovi vitezovi su udarali na Pravoslavne zemlje pod crno-belom zastavom. Kralj i templari Uostalom, da ne vređamo hronologiju, u martu 1306. godine, u Parizu je počela pobuna. Kralj Francuske, Filip Lepi, unuk ruske kneginje Ane Jaroslavovne, sakrio se u templu, rezidenciji hramovnika. Tada je imao priliku da upozna njihove riznice. Zlato ga je primamilo. Nervirao ga je dug prema templarima sve veći. Plašila ga je njihova moć. Veliki majstor reda je dozvolio sebi da napiše engleskom kralju Henrihu III: Ostaćeš kralj dotle dok budeš pravedan, to jest, dok ne budeš zasmetao redu! Zloslutnu suštinu pisma Filip je primio i na svoj račun. U svoje vreme, on je pomogao Klimentu V da se popne na papski tron. Ali kralj je postavio pet uslova. Peti uslov je bio tajni. Napokon je kucnuo čas rastajnjenja. 15. maj 1307. godine, Poatije. Po pozivu Filipovom papa stiže u Francusku. Filip odmah poteže peti uslov: templari moraju biti lišeni večne zaštite Rima. Malo se kolebajući, Kliment je pristao. Uskoro kralj, po svojim poverljivim ljudima, šalje zapečaćena pisma. Naređuje da ona budu otvorena na noć 13. oktobra. U pismu je bilo naređenje o hapšenju hramovnika bez oklevanja. I evo, pariski templ i sva načelstva su opkoljeni. Počela su ispitivanja. Protokoli mnogih od njih su i danas sačuvani. „Brate Angeran Demili! Priđite bliže i ne bojte se! Ja sam Gijom Ember, veliki inkvizitor Francuske i duhovnik kraljev, koji nastupa u ime njegove svetosti pape Klimenta V.“ „Laž! Laž! Monsinjor papa neće trpeti da sa vitezovima hrama postupate ovako kako to radite vi.“ „Jeste li spremni da odgovarate ili ne?“ „Pokažite naređenje monsinjora pape, pismo napisano njegovom rukom, i ja ću vam odgovarati.“ „Skinite sa brata plašt i pripremite ga kako je naređeno. Možda u tom slučaju neće biti toliko nadmen.“ Postepeno je inkvizicija formulisala krivicu: gaženje krsta, ritualno spaljivanje dece, sodomija, dosipanje pepela umrlih vitezova u hranu braće, napokon, poklonjenje idolu – glavi bafometa. Inkvizicija je tome pridala posebnu važnost: - jer su u svakoj provinciji imali idole, a posebno glave, - jer su govorili da ih glava može spasiti, - jer su se klanjali tim idolima, - jer je ona mogla da ih učini bogatima. Klanjanje lobanji, koja je u hrišćanskom predanju lik starog, za večni život nepreobraženog, nespremnog za život čoveka, sasvim je karakteristično. Neki optuženici su pokušali da se pravdaju. Gaženje krsta, na primer, tumačili su kao ritualno ponavljanje gesta Apostola Petra, koji se odrekao Spasitelja. Drugi su govorili da je to bila provera poslušnosti starijima. U svakom slučaju, taj gest je pomogao da se ljudi rasporede pri njihovom stupanju u red. Stepeni posvećenja su davna tradicija tajnih društava. Odista, ispitivanja su pojasnila: u redu je postojao jedan unutrašnji krug. I ono što je bilo poznato njihovim članovima, nije se poveravalo ostalima. Kakve su strašne tajne čuvali hramovnici? Jedan od svedoka na procesu izjavio je da je njegov rođak, Igo De Maršan, posle stupanja u red pao u očajanje i poručio sebi prsten sa natpisom: prsten Iga propalog. Dragulj
Dakle, templari su pohapšeni. Ali tu je kralja Francuske postiglo gorko razočaranje. Riznica u templu se pokazala praznom. Filipu su odmah bile potrebne pare, da bi potkupio elektore, koji su birali novog imperatora svete rimske imperije. Kud se denulo neizmerno bogatstvo? Sada je teško odrediti kada se pojavio legendarni odgovor na ovo pitanje. Iza njega sledi da hapšenja nisu bila neočekivana za red. Nedugo pre hapšenja, majstor Žak De Mole je tajno iz templa poslao 18 kola punih dragocenog tovara. Ona su došla do jedne od gradskih kapija i upućena u nepoznatom pravcu. Ipak, na koji su način vitezovi hrama mogli to da urade neprimećeno? Masonska literatura nudi nam svoju verziju. Ona glasi: Riznica je bila kompaktna. Pri tom se pozivaju na pesnika iz 12 veka, Volframa fon Ešembaha, koji se družio sa templarima u Palestini. U poemi „Parsifal“, on piše da je glavna dragocenost hrama bio pehar grala. Neki su ga smatrali čudesnom posudom, u kojoj je, posle Hristovoga raspeća, uhvaćena Njegova krv. Drugi su tvrdili da je pehar samo simbol. U stvari, on predstavlja tajnu genealogiju judejskih careva. Filološki dokaz predstavlja sazvučje reči gral i sag gral, ili sang rojal što znači kraljevska krv. Istorijske tajne su mine usporenog dejstva. One mogu eksplodirati vek kasnije; na religijskom, političkom ili vojnom polju, u borbi za veru, teritoriju, vlast. Već u naše doba, engleski istraživači M. Bejdžent i R. Li, i G. Linkoln izveli su svoje dalekosežne zaključke. Navodno je Hristos imao potomke i upravo su oni osnovali dinastiju Merovinga. Pri tom se autori oslanjaju na apokrifna, Crkvom nepriznata jevanđelja. Podsetimo se da je Merovinge izdao rimski papa i da su ih izbacili konkurenti u borbi za svetsku vlast. Nešto slično dogodilo se i sa redom hrama. U sobi, gde je bio zatočen poslednji veliki majstor, kasnije je pronađen nažvrljani crtež na zidu – ogromni svetleći dragulj. Onaj isti, koji je, po predanju, ispao iz Luciferove krune pri njegovom zbacivanju sa neba. Kakav simbol pada reda? Templarska kletva 13. mart 1314. godine, Pariz. Od ranog jutra, ostrvo Sitej je prepunjeno narodom. Čeka se pogubljenje Žaka De Molea. Napokon s balkona kraljevskog dvorca neko maše maramicom. Raste žamor. Zajedno sa klupčadi dima nebesima uzleće vapaj: Papo Klimente! Kralju Filipe! Neće proći ni godina dana kako ću vas pozvati na sud Božji! Prokletstvo velikog majstora se ispunilo. U određenom roku, pri čudnim okolnostima, umrli su obojica progonitelja reda. Mistika? Upućeni asasini? Otrov, čije su tajne spravljanja templari izučili na Istoku? Važno je nešto drugo. Dve zagonetne smrti su početak legende o templarskoj osveti. O, još ćemo videti kako se ona pretakala u život! Dakle, lukavi igrači staklenih perli grade ovakvu sliku: u centru slike je apokrifni Hristos, naslednik carstva izrailjskog, po liniji Davidovog kolena; njegovi potomci su Merovinzi, među njima i danas mnogi živi i zdravi, predstavnici aristokratskih porodica Evrope. Napokon, templari koji su pokušali da im vrate tron. Strašna smrt preti svima koji im stanu na put. Karakteristično je da se u toj verziji Isus tretira jedino kao zemaljski vladar i osnivač dinastije, to jest, on se vidi samo onakvim kakvim ga žele videti oni Judejci, koji su mu vikali: „Osana!“, ali koji su ga i raspeli, jer on nije opravdao njihove prizemljene nade. Međutim, u čemu je smisao igre staklenih perli? Moguće je pretpostaviti da je rešenje ovakvo: danas je svet ponovo nestabilan. Komunizam, demokratija, fašizam
su iskompromitovani. Oni, koji nisu sposobni da povedu za sobom milione ljudi. I ovde se oživljava nadpolitička ideja nasleđenog prava na jedinstvenu vlast u Evropi. Ideja, koja je navodno osveštana imenom samoga Hrista. Zamišljeni razgovor Ali vratimo se našoj priči i pokušajmo da zamislimo na šta je mogao da misli Žak De Mole u kamenom kazamatu zamka Šinon u noći pred smaknuće. - Dakle, sutra je svršeno. Mene će predati ognju, ali pepeo će biti skupljen. Sedam godina u tamnici nije prošlo uzaludno. Ovde sam čak u tajnosti osnovao četiri lože. One će srušiti vlast kraljeva i papa i na tim ruinama će podići hram svetske republike. - Izvinite, ali vi ste bili zatočeni u samicu (...) ove reči vam je jedan od masonskih autora, koje De Gasipur pripisao kasnije. - Zahvalan sam mu za to. - Zahvalni?! Ali, zar ne odgovaraju istini? - Ima nešto što se danas čini istinitim, ali sadašnjost je iluzija. Ona se odmah pretvara u prošlost. Postoje samo nerazjašnjena prošlost i nejasna budućnost. Ko je u moći da prepiše prošlost u ime budućnosti, zar nije sličan Svevišnjem Tvorcu? U početku beše reč... Važno je izgovoriti je, a zatim će ona obrasti u telo i krv. I napokon, zar se moje proročanstvo osvete nije zbilo? Da, jahači jeresi sa šapastim krstovima na grudima vek za vekom ponovo se pojavljuju na duhovnim putevima Evrope. I svaki put to postane znamenje predstojeće katastrofe. Njih su se setili krajem 17 veka, kada su prve masonske lože bile oformljene u Britaniji, u zemlji koja je svojevremeno prihvatila izgnane hramovnike. Godine 1737. jedan od osnivača masonstva, Ramzej, potvrdio je tezu o templarskom poreklu loža. Dakle, upravo hramovnici su stajali kraj kolevke slobodnih zidara, graditelja duhovnog hrama Solomonovog. Ako je tako, onda su stajali sa kamenom pod miškom, starinskom antimonarhističkom zakletvom Žaka De Molea. Ruska masonerija Još jedan imaginarni dijalog Moj gost, neprimetan čovek, nevisokog rasta skida svoj plašt. Običan plašt domaće proizvodnje. Ali pod njim, toliko običnim, kaput je mišje boje, a preko čitavih grudi prelazi široka lenta: crna, oivičena belom. Oprezno se obzirući, ne počinjući razgovor, moj budući sabesednik uredno popravlja taj znak. U nižem delu lente, kraj pojasa, bleska nešto metalno – maleni, dužine manje od malog prsta, mač. Čudni rudiment, sačuvan od onih vremena, kada su mačevi imali ne samo ritualno značenje. Moj gost je vitez Kadoš. U hijerarhiji slobodnih zidara, taj stepen se smatra stepenom vendeti. Ime mu je Vladimir Novikov. On hvata moj pogled. Crno-bela simbolika lente označava suprotstavljenost dobra i zla. Upravo od tridesetog stepena počinju templarski viteški stepeni masonerije. Oni podrazumevaju već ne samo hermetiku, zatvoreni rad u loži. Vitez dobija u ruke simbolički mač radi borbe u spoljnom svetu. Kakva je to borba tek ćemo videti! Istraživač istorije slobodnih zidara, G. Vernacki, pisao je da među rukopisima masona Linskog postoji parče sive hartije na kojoj je zapisano: Imperator Petar I i Leford bili su u Holandiji primljeni u templare. Prema drugoj verziji, Petra je inicirao veliki majstor britanskog masonstva Hristofor Rej. To se dogodilo dve decenije ranije od roka koji se smatra zvaničnim datumom osnivanja engleskih loža.
Godine 1717., masonstvo je samo izašlo na površinu. Sličan zaključak posredno potvrđuje i sledeći akt: Masonski zbornik, simboli i amblemi, koje je sastavio Francuz De Lafej, krajem 17 veka, objavljen je na ruskom jeziku u Amsterdamu, 1707. godine. Šaljivi skupovi Petrovi u Suharevskoj kuli u stvari su bili zasedanja lože. Da li je slučajno baš Petar ukinuo patrijaršiju u Rusiji? Ukidanje vizantijskog predanja, simfonije patrijarha i cara, vlasti nebeske i zemaljske, kasnije je odigralo tragičnu ulogu. Kada zemlja izgubi duhovnu tradiciju, koja je za nju organski srasla, pre ili kasnije dolazi nesreća. Šef ruske masonske lože, osnovane 1721. godine, bio je Jakov Brjus. Car Petar nije postigao najviše stepene posvećenja. Sledstveno tome nije znao za antimonarhističke tajne zakletve, koje su dolazile još od templarskih vremena i bile dostupne samo malom broju posvećenih. Godina 1705., Versaj. Hercog Filip Orleanski okuplja potomke templarskih porodica. Formira se društvo Malo vaskrsenje templara. Ono zaseda na dan spaljivanja Žaka De Molea. Kakva podudarnost? Onaj ko ume da oživi simbole vlada umovima. Uskoro se pojavljuju spiskovi velikih majstora reda: od De Molea do Hercoga Orleanskog. Podvlači se neprekinutost templarskih tradicija, koje su tajno postojale vekovima. Godina 1743., Grof Sen Žermen prvi put javno nastupa u Lionu pred mesnom masonskom ložom. Utvrđuje se stepen viteza Kadoša, koji mora, da za račun templara, izvrši osvetu. Tada je otisnuta masonska medalja. Na njoj je predstavljen žbun ljiljana, simbol kraljevske vlasti posečenih mačem i uklesan natpis: Osveta daje svoje plodove! Igra dokonog uma, opet će primetiti savremeni skeptik. Za njega je simbolična analogija dečja zabava. Ali upravo na taj način ljudi su mislili vekovima. I ko zna kako i kada će oživeti zaboravljena saglasja slova, reči i znakova. Po mišljenju Karla Junga, ako je jezik simbola i zaboravljen, podsvest je krcata znanjima koja su privremeno usnula. Razbuditi ih, zadatak je žrečeva novog vremena. Jahači zapadne jeresi II Rozenkrojci se vraćaju Postepeno, ispod kopita jahača jeresi, opet se podigla tolika prašina da je postalo teško razlikovati istinu od izmišljotine. Godine 1760., u mnogim zemljama istovremeno se pojavio rukopis, gde je, između ostalog, rečeno: Red ni na minut nije prekidao svoje postojanje. Uglavnom su poznati svi njegovi veliki majstori sve do naših dana. Ali ako ime i lokacija velikog majstora i istinskih predvodnika reda, koji u našim danima obavljaju najsloženije poslove ostaju tajna poznata samo posvećenima, onda je to samo zato što vreme reda još nije nastupilo, što čas još nije kucnuo. Tajna uzbuđuje Misterija povratka mučenika, heroja ili čak čitavog reda privlači ljude. U Nemačku, sredinom 18 veka, seni hramovnika je, iz nepostojanja, prizvao izvesni baron Hunt. On je osnovao red stroge templarske poslušnosti. U taj red su bili posvećeni: Volter, Lesing, Gete. Postoji starinska slika koja je ovekovečila učešće Mocartovo u
obredima templarskog reda. I sada, u izvesnim krugovima, njegovu „Čarobnu frulu“ smatraju masonskim delom. Trebalo je pitati Žaka De Molea: da li je on imao svoje prethodnike? A zar to ima značaja? Ljude pokreću zablude, a pobuđuje ih posvećeni - vulgus vult decipi. Vama je poznata ta latinska formula. Gomila želi da bude obmanuta – ergo decipiatur. Dakle, obmanjuj! Kaljostro Najvećim mistifikatorom smatraju grofa Kaljostra. Međutim, ritual masonerije egipatskog reda, koji je on uveo, u okultnom fokusu služi samo kao fasada. Masonska enciklopedija Menli Hola piše: Kaljostro je bio tajni agent templara, čiji je ushićujući izvor znanja nastao u dubinama egipatskih obreda masonerije. Tako visoka ocena nije slučajnost. Kaljostro je zakleto ispunjavao zapovest De Molea. Godina 1790., drevna rezidensija papa, zamak angela, soba bez vrata, kuda se može ući samo kroz kapak na plafonu. Ovde je grof zatočen u iščekivanju suda inkvizicije. On će uskoro odati zapanjujuće podatke. Sveevropska zavera, kojoj je on bio na čelu, obuhvata 20.000 loža i 180.000 posvećenika. Ogromne sume novca usredsređene su u bankama Amsterdama, Roterdama, Londona. Na frankfurtskom skupu masona 1785. godine bilo je odlučeno: potomka kralja Francuske, Filipa Luja HVI, predati smrti. U Kaljostrovim dokumentima vrlo često promiče čudna abrevijatura – LDP. Većina je dešifruje kao liberte de penser što znači slobodu misli. Posvećeni su, pak, imali u vidu nešto drugo: lilia de strue pedibus (ljiljane zgaziti nogama). Uostalom, u izvesnim masonskim rečnicima, kraljevski znak ljiljana predstavljaju iskvarenom slikom pčele, simbola Merovinga. To je uzurpacija prava drevne dinastije. O, rate simbolima! Možda si ti najstrašniji rat! U čemu su se sastojala Kaljostrova priznanja? Još jedna mistifikacija. Ali, istovremeno kada je grof davao priznanja, u Parizu su se njegovi planovi ostvarivali. Nastupala je velika francuska revolucija. Godine 1790., bila je zauzeta Bastilja, izgrađena na mestu bivše rezidencije templara. Uskoro dolazi red i na Luja HVI. Dok se okolo tiskao zbunjeni narod, nesrećnom potomku kralja Filipa odrubljena je glava. Kada je monarhova glava pala u korpu sa piljevinom, nekakav čovek u crnom skočio je na tribinu, umočio ruke u kraljevsku krv i uzviknuo: Žače De Mole, ti si osvećen! Osveta posvećenika je strašna stvar. Ali nesravnjivo je strašniji Sud Božji! Tim pre kada je povezan sa kraljeubistvom. Izvršeno u hrišćanskoj zemlji, ono je drski izazov samoj božanskoj prirodi vlasti. Svi nacionalni zločini protiv vrhovne vlasti kažnjavaju se bez odlaganja i na najužasniji način, pisao je savremenik tih strašnih događaja grof Žozef De Mestr. Može li zločin da uništi kraljevsku veličinu? Na mestu gde se ona nalazila, formira se strašan bezdan i sve što ga je okruživalo ustremljuje se na tu pučinu. Svaka kaplja krvi Luja HVI stajaće Francusku bujica i bujica krvi. Odrubljena glava, piše istraživač A. Dugin, može biti uzeta kao obrazac desakralizovanog sveta, kao lik carstva čovekovog razuma, kojeg su objavile francuska revolucija i epoha prosvećenosti. I u ovom slučaju, odrubljivanje kraljeve glave i, uopšte, pronalazak giljotine u toj eposi, dobijaju apsolutni simbolički značaj. Međutim, francuska vojska je ušla u Rim. Jedan od odreda odmah je požurio ka Kaljostrovoj samici. Ali oslobođenje je došlo suviše kasno. Grof se već preselio na drugi svet. I sada se, na mestu njegovog zatočenja, uvek može videti sveže cveće. Sjedinjene Države i slobodni zidari
Masonsku školu francuske revolucije prošli su i mnogi osnivači SAD-a. Jedan od njih je Bendžamin Franklin. U Parizu, zajedno sa Volterom, Didroom i Rusoom, on je bio član lože devet sestara. Upravo na zasedanju jedne od masonskih loža prihvatio je predlog da postane prvi predsednik SAD-a. U to vreme, on je već dobio svojevrsni poklon od francuskog markiza De Lafajeta – masonsku pregaču. Na njoj je crno-belo kvadratno polje, templarski simbol. Mesijansko predodređenje nove države, kakvim su ga videli i ocevi osnivači, jasno se čita u izjavi Džordža Vašingtona: Sjedinjene Države – to je novi Jerusalim, određen proviđenjem u vidu teritorije, na kojoj čovek mora da dostigne svoj potpuni razvoj, odakle nauka, sloboda i sreća moraju da se šire svetom. Apokaliptički lik novog Jerusalima prirodno govori o SAD kao o kruni i dovršetku ljudske istorije. Američke kolonije, koje su težile odvajanju od britanske krune, dobijale su iz Evrope podršku nekih tajanstvenih sila. Enciklopedija Menli Hola tako opisuje njihovo učešće u radu komiteta za oblikovanje kolonijalne zastave. Malo šta se zna o jednom starom džentlmenu, izuzev onih koji su mu se ponekad obraćali sa: Profesore! Vašington i Frenklin poznavali su profesora i pozvali su ga na rad u komitetu. Tokom sednice, svi profesorovi predlozi prihvatani su sa poštovanjem. On je predložio projekat, čija je simbolika najbolje odgovarala ideji nove zastave. Posle epizode sa zastavom, profesor je nestao i više niko nije čuo ništa o njemu. Nisu li Vašington i Frenklin u profesoru prepoznali emisara iz škole misterija, koja je dugo kontrolisala političku sudbinu naše planete? Upravo su SAD počele da potkopavaju britansku imperiju. Novu američku naciju počeli su krpiti od ostataka različitih etnosa. Zar to ne liči na model svetske republike, o kojoj je, kako se tvrdi, maštao Žak De Mole? Šta je onda predstavljalo podizanje države sa takvim mesijanskim ciljem? Možda globalni eksperiment ćudljivih struktura, kako piše o tome sama masonska enciklopedija. Postepeno u SAD je premešten i centar društava koja nas interesuju. U jedan od masonskih hramova Amerike, u gradu Čarltonu, brižno je preneta sačuvana templarska relikvija – bafumetova glava. Na pečatima mnogobrojnih američkih loža, viteška simbolika nije slučajno prisutna. Do početka Prvog svetskog rata u SAD je bilo koncentrisano više masona viših templarskih stepena nego u svim ostalim zemljama uzetim zajedno. Oni su izabrani i sada ujedinjeni u red, koji se zove – pogodite kako? Odgovor daje Hendersonov zvanični masonski podsetnik. Ime im je hramovnici ili krstaši. Stepen vendeti daje slobodnim zidarima pravo da stupaju u lože drugih zemalja. Zato je uticaj Amerikanaca, na delatnost njihove sabraće po čitavom svetu, kolosalan. Njihovu ruku moguće je pratiti praktično iza svih globalnih događaja poslednjeg stoleća. Deviza dotičnog društva je, na latinskom: robur et furor (snaga i jarost). Simboli su, takođe, potpuno templarski: mač i orao. Ratovi i revolucije Obratimo pažnju na jednu zakonomernost. Svi globalni sukobi, ma ko u njima učestvovao: zemlje Osovine i Antanta, fašizam i komunizam, demokratija i diktatura, dovodili su na isto. Uvučene u konflikt, imperije ili kvaziimperije su slabile i rušile se, a SAD su jačale. Zaustavimo se na istoriji Prvog svetskog rata, koji je počeo događajima na Balkanu. Borba za uticaj u tom regionu vodi se već od davnina. Rusija je podržavala Pravoslavnu Srbiju, Austrougarska i Nemačka rimokatoličke Hrvate, Turska se
oslanjala na bosanske muslimane. Tom balansu interesa bilo je suprotstavljeno nešto drugo. Preda mnom su beogradske novine, sa datumom iz 1870. godine. One su opremljene masonskom simbolikom. Ističe se na prvi pogled pravedna ideja ujedinjenja slovenskih zemalja - ideja koja garantuje sukob imperija. Na poreklo sličnih planova tih godina je podsetio britanski premijer Dizraeli: Vlade našega veka imaju posla ne jedna sa drugom, već i sa tajnim društvima, koja su i dan-danas u stanju da anuliraju svaki dogovor. One svuda imaju svoje agente i bez kolebanja pribegavaju ubistvima. 28. jun 1914. godina, Sarajevo. Narod pozdravlja nadvojvodu Franca Ferdinanda. Ali, šta se to događa? Policijski kordon kao da specijalno prekida masu. Na brisanom prostoru se pojavljuje čovek; u njegovoj ruci je pištolj. Pucnji u teme su smrtonosni. Evropski prestoli se još uvek čine neuzdrmanim. Krunisane osobe ni ne sumnjaju da je zloslutni scenario napisao još 1871. godine izvesni Albert Pajk. Taj crni papa svetskog franko-masonstva pisao je: Radi potpunog trijumfa masonstva, potrebna su tri svetska rata. U trećem od njih biće uništen muslimanski svet, posle čega ćemo isprovocirati gigantski socijalni potres, čiji užasi će svima pokazati pogibeljnost bezverja. Revolucionarna manjina će biti uništena, a većina, razočarana u hrišćanstvo, dobiće od nas istinski sjaj učenja Luciferovog. Za sada grmi Prvi svetski rat. Bat čizama koje marširaju ne zagušuje proces ubicama nadvojvode: Čabrinoviću i Principu. Oni priznaju da su članovi tajne organizacije Crna ruka. Njen cilj je formiranje jugoslovenske države. Motivi ubistva austrijskog naslednika su, čini se, jasni. Međutim, da li je nezavisnost Slovena bila realni cilj? Godina 1914.. oktobar, Sarajevo. Sa stenograma sudskog procesa: Predsednik: Masonerija ratuje da bi svrgla tronove? Čabrinović: Meni su govorili da su masoni osudili nadvojvodu na smrt. Predsednik: Da možda malo ne grešiš? Gde je to bio osuđen? Odgovor je dala istorija. Godina 1927. General Ludendorf, bivši načelnik nemačkog generalštaba, seća se: U periodu između 1910. do 1913., ja sam, budući pravoverni mason, izvršio otkriće koje me je duboko potreslo. Meni je pošlo za rukom da otkrijem plan o ubistvu nadvojvodinom, kao povod za otpočinjanje svetskog rata, čiji je konačan rezultat trebalo da bude svrgavanje tronova i oltara. O tom otkriću nisam ćutao i obratio sam se odgovarajućoj instanci. Odgovor koji sam dobio glasio je: da sve što sam izložio, tiče se jedino masonskih loža, kojima se, po toj stvari, i imam obratiti. Intelektualistična ironija povodom masonske zavere rodila se pre Ludendorfa i doživela je do naših dana. Istorija nas uči da nas ničem nije naučila. Međutim, vratimo se događajima s početka veka. Nepopularan sred liberalne inteligencije, uvereni rimokatolik, Franc Ferdinand je uveravao svog načelnika generalštaba: Rat sa Rusijom treba izbegavati zato što nas Francuska podstrekava na to, a posebno francuski masoni, koji teže da izazovu revoluciju, kako bi svrgli monarhe sa njihovih tronova. Sud nad članovima Crne ruke je pokazao: fanatični nacionalizam, kako je to, ne jednom bilo u istoriji, bio je iskorišćen od neke treće sile. Onaj koji je digao ruku Gavrila Principa, major Tankosić, imao je, na primer, sasvim specifične veze u Francuskoj. One su vodile u Pariz, u ulicu Kode broj 16. U toj sali sa šahovskim poljem i sada se nalazi hram masonske lože Veliki orijent. Ona je poznata kao ateistička i neobično politizovana. Upravo je Veliki orijent imao u vidu Franc Ferdinand, kada je govorio o huškanju francuskih masona. Oni su, sa svoje strane, huškali ura patriote sa druge linije fronta.
Rusija uoči bure Zavirimo u dokumente ruskih masonskih loža. Patent na sopstveno osnivanje dobijali su upravo od Velikog orijenta. U izveštaju ruskog departmana policije od 10. februara 1895. godine primećuje se: Sada je borbeni aparat masonerije usavršen i forme budućeg pritiska su se iskristalizovale. Kao najmoćnije oružje masonerije već služi ekonomski faktor – kapitalizam. Raspaljivanje nesvesne mržnje u narodnoj masi protiv svih i svakoga, takav je dugi i glavni predstojeći korak, koji sada masoni preduzimaju u Rusiji. Taj mutni glas namerava da potopi cara, ne samo kao samodršca, već i kao pomazanika Božjeg, a samim tim da isprlja prljavštinom i poslednju prirodnu zalihu narodne duše - Pravoslavnog Boga. Najistaknutiji od iniciranih kasnije su sastavili privremenu vladu. Karakteristično je da su ideji rata do pobednog kraja ovi patrioti ostajali verni do kraja. Jedan od onih koji ih je bodrio u tome bio je Zinovje Pješkov, oficir francuske armije. On je posinak Maksima Gorkoga; on je takođe rođeni brat Jakova M. Sverdlova; on je mason visoke inicijacije. Međutim, kasnije su mnogi od članova privremene vlade bili razočarani. U emigraciji, inostrana braća su na njih gledala kao na suve grane koje je vreme odseći. Štaviše, neki od ruskih masona nevisokog stepena posvećenja bili su zapanjeni istinskom duhovnom pozadinom delatnosti inostranih loža. Poznato je na primer pismo ruskog masona N. P. Vokara napisano 1924. godine. 23. januara u hramu na Rupate došlo je do zasedanja posvećenog proslavljanju Satane. U stvari, to je bio čas satanski akatist, čas satanska propoved satanista. Svaki pasus završavao se napevnim ritornelom: O, Satano, brate ljudi! U završnoj reči zaslužni majstor lože zahvalio je bratu Humariju za zanimljivo i sveobuhvatno saopštenje i podvukao prisutnima i ponovo posvećenoj braći istinsko masonski karakter pročitanog izveštaja. Ponovo posvećena braća, saglasno ritualu, doneli su na to zasedanje prstenove sa likom Adamove mrtve glave. Kakav simbol! Ne označava li on javno odbijanje nepreobraženog čoveka, odevenog u masonsku pregaču da sledi Isusa na putu preobraženja. Kroulijevci i Hitler Sasvim zanimljiva analiza skrivenog hermetičkog rada tajnih društava uoči Prvog svetskog rata sadržana je u arhivskom dokumentu Masonerija i špijunaža. Sačinio ga je jedan od rukovodilaca generalštaba Austrougarske, Avgust Urbanski. Autor je čak tekst propratio sopstvenim crtežima. Oni su ne manje zanimljivi nego sam izveštaj. Austrijski general sa poštovanjem stoji pred masonskim majstorom. Na zidu je nova karta Evrope. Njena budućnost, bez imperija, planira se u loži. Zatim je predstavljen momenat atentata na generala Ludendorfa. Ne slučajno! Podsetimo se da je upravo on prvi obnarodovao planove slobodnih zidara da ubiju Franca Ferdinanda. Osmotrimo sada kopije izvesnih drugih arhivskih papira, koji su nam dostupni. Dokument o delatnosti masona posle rušenja Austrougarske; reč je delimično o huškanju jednih na druge: Srba i Hrvata. Hartije Velikog orijenta Italije o antipapskom, antivatikanskom pokretu; zaveštanje Žaka De Molea, kao što vidimo, dosledno se ispunjava. Dokument datiran 17. aprila 1917. godine, red Istočnih templara, najviši 33 stepen inicijacije. Razmatra se pitanje o podeli evropskih imperija, koje smetaju sazdavanju svetske republike. Brat Markion, veliki majstor reda Istočnih templara Francuske – naš razgovor sa njim je zabeležila televizijska kamera. Red Istočnih templara su osnovali sledbenici grofa Kaljostra u egipatskom
masonstvu. Najistaknutiji od njih je Alister Krouli. To društvo je uvek imalo direktne veze sa revolucionarima: od Garibaldija do Trockog i Crvenih brigada. Sačuvana je fotografija Kroulija u ritualnoj odeći Istočnih templara. Njegovo mistično ime u redu je karakteristično – Bafomet. Direktno oslanjanje na Kroulija sadržano je u manifestu italijanskih masona o mističnom smislu Prvog svetskog rata. A evo i njenih političkih rezultata. Godina 1919., versajska konferencija. Imperije su srušene – šta dalje? Došao je čas da se ostvari davna ideja: formiranje svetske vlade. Pokušano je da se ta uloga dodeli Ligi naroda. Arhivi svedoče: masonske lože sa oduševljenjem podržavaju taj početak. Međutim, svetska zakulisa se prevarila. Nemačka, iako je prestala da bude monarhijom, brzo je prikupila snagu. Nije srušena ni Rusija. Ona se pretvorila u komunističku kvaziimperiju. Da bi se nahuškali jedno na drugo ta dva kolosa, potrebni su novi napori. I opet su na horizontu promakle senke jahača jeresi. Na primer, Istočni templari su preuzimali veoma aktivna dejstva na svest Hitlera i Musolinija. Uporedite citate s početka iz Kroulija: „Nema Boga osim čoveka! On ima pravo da živi po svojim zakonima. Živeti kako hoće i gde hoće.“ A evo iz Hitlera: „Ploče sa sinajske gore više nisu dejstvene. Nastupa nova epoha magijskog tumačenja sveta. Istine ne postoje! Ni u moralnom ni u naučnom smislu.“ Jedan od onih koji je ozbiljno uticao na formiranje protofašističke ideologije bio je cistercijanski monah Libenfelds. On je postao osnivač reda Novog hrama. I ime reda i belosnežni plaštovi njegovih adepata, sa crvenim krstovima na grudima, jasno sugerišu templarsko prethodništvo. Red Novog hrama je ulazio u nemački red. O tome svedoči arhivski dokument datiran u proleće 1921. godine. Kasnije će na čelo germanskog reda doći Hitler. I na najodgovornijim svojim nastupima, on će činiti mistični gest: ruke krstoliko skrštati na grudi – gest velikog majstora, preuzet iz arsenala hramovnika i razumljiv jedino posvećenima. Još jedno svedočanstvo o prethodništvu templarskih tradicija daje filozof Ernst Jinger 1943. godine: SS se pretvara u kastu nove gospode tevtonskih vitezova ili templara. Sam Hitler je snagu drevnih legendi i simbola razumevao izvanredno: „Poslušna je jedino gomila nazdražena mojim fantazijama!“ Uostalom, portreti Žaka De Molea, brižno povijeni u papire, pronađeni su u trofejnim arhivima SS-a. „Ideja sveevropske vlade ponovo je oživela 6 vekova posle vaše smrti, majstore!“ „Smrti? Posvećenici ne umiru! Oni se pretvaraju u večne simbole i sjedinjuju prošlost s budućnošću. Sjedinjuju ih onako kako je ugodno demijurgu.“ „Demijurgu?“ „Da! Onoj suštini, koja sklapa sve iz haosa pomamljenih ideja.“ Posle Drugog svetskog rata Odgrmeo je Drugi svetski rat. Umesto Lige nacija stvorene su Ujedinjene nacije. Ali ni njene zakulisne manipulacije, ni američka atomska bomba, nisu opravdali nade u globalnu hegemoniju. Tih godina predsednik SAD bio je Hari Truman. U mom posedu nalazi se njegov čudni portret. Predsednik je u masonskoj pregači i fesiću. Ritualni fesovi američkih hramovnika podsećaju na orijentalno poreklo templarske mudrosti. Citat iz masonskog organa Empire State Mason - nabrajaju se Trumanove zasluge: „Voljeni majstor, brat Truman, postao je 33. predsednik SAD i 13. član bratstva na tom položaju.“ Zatim su sledile burne godine završene Drugim svetskim ratom, uključujući atomsko bombardovanje Hirošime i Nagasakija. Godine zaključenja
Severnoatlantskog ugovora, Korejskog rata i takođe i hladnog rata. Poslednjih decenija, napori ćutljivih struktura usredsređeni su na osnivanje novih organizacija. U junu 1991. godine, u Nemačkom gradu Sandu na zasedanju Bilderberškog kluba, David Rokfeler je izjavio: „Svet je danas savršeniji i bolje pripremljen za stvaranje jedinstvene svetske vlade. Nadnacionalna vlast intelektualne elite i svetskih bankara važnija je od prava naroda na samoopredeljenje, koje smo sledili tokom vekova. Koje smo sledili tokom vekova? Ko to mi? Vladajući nacionalizam je srušio mnogo toga. Smatra se da je svet postao jednopolan. Da je sva vlast skoncentrisana u SAD. Tako se došlo do vremena predsednikovanja Klintona, koji takođe, prema templarskom nasleđu, ima direktan odnos. U razgovoru sa mnom, veliki majstor lože Rusije, koja pripada škotskom obredu, potvrdio mi je: U mladim svojim godinama, budući predsednik je bio iniciran u paramasonsku organizaciju Red Molea. Simbol poslednjih vremena sigurno će postati ono što se planira izgraditi u Jerusalimu, naporedo sa Zidom plača. Iz reči velikog majstora, jasno je da će tamo uskoro graditi umanjenu kopiju Solomonovog hrama. Očito templarski sledbenici žele da tim aktom stave tačku na mnogovekovne tajnopise svetske istorije. Kakva tu tajna postoji? I zašto su se ideji obnavljanja hrama vraćali toliki ljudi? Prvi od njih bio je Julijan Otpadnik, a zatim većina masona templarskih stepena inicijacije: Napoleon, lord Palfur, Frenklin Ruzvelt, Hari Truman, Vinston Čerčil. Srušivši mnogobrojne tronove, sve moguće snage ulažu da na njihovim ruševinama sazidaju novi. Na njega će svakako morati da sedne neki Meroving. Ko će biti taj lažni potomak Isusa Hrista, koji pretenduje na apsolutnu punotu zemaljske vlasti? Ne otkriva li se pred nama projekat prispeća antihristovog, ili jedan od projekata? Puč starih bogova I Pre pola veka u Nirnbergu je održano suđenje. Na političkom planu sudilo se fašizmu, a na prirodnom i etičkom antihumanosti i čovekomrzilaštvu. Međutim, sudije humanisti iz demokratskih zemalja zapada i komunističkog SSSRa postarali su se da ćute o onom glavnom, o najvažnijem razlogu dogođene katastrofe O ustanku neopaganstva. Ovaj puč starozavetnih bogova mogao je biti upravljen samo protiv hrišćanstva; takav je globalni sudar u poslednje 2000 godina. I potajni naboj još uvek ne popušta. Nirnberški proces Nirnberg. Osmi avgust 1946. godine. Tužilac: Vi ste bivši štandartenfirer SS-a, Volfram Zivers, rukovodilac Anenerbea? Optuženi: Da. Pretres je posvećen eksperimentima SS-a nad zatvorenicima koncentracionih logora. Zivers poriče svoju umešanost. On govori o Šambali, Agarti, koristi okultne termine. U sali se čuju glasovi nedoumice. Napokon, bivši pukovnik počinje da priča o jednom od osnivača Anenerbea – doktoru Hilšeru. Ispitivanje naglo prekidaju. Zavirimo u spisak jerarha SS-a. Zivers ima pravo da nosi bodež i srebrni prsten sa lobanjom (Adamova glava opet i opet). To govori o veoma visokom stepenu inicijacije. Međutim, u spisku glavešina štandartenfirer stoji na skromnom 1082. mestu. Čudno: Nirnberški tribunal osudio je njega, običnog pukovnika, na smrtnu kaznu naporedo sa elitnim predstavnicima rajha. Možda njegov čin nije određivao njegov pravi položaj. I šta znači ta čudna reč „Anenerbe“?
Francuski istraživači, Žak Beržije i Luj Pauels, u knjizi „Jutro magičara“, podsećaju na još jednu neobičnu podrobnost. Pred smrtnu kaznu, Volfram Zivers je izvršio nekakav tajanstven ritual. Stražari ništa nisu mogli da shvate u čudnim pokretima tela i nerazumljivim rečima SS-ovca. Oni su ličili na zakletve. Ali kome su obraćeni ti gestovi i zvuci? U neobičnim radnjama je učestvovao i zagonetni Hilšer. Paradoks: on je u sobu osuđenika pušten kao posetilac. A sam je, iako jedan od osnivača „Anenerbea“ izbegao smrtnu kaznu. Godine 1989. u Njujorku je objavljena knjiga „Mesijansko nasleđe“. Njeni autori citiraju jednog od savezničkih tužilaca. Po njegovim rečima, iz dokumenata Nirnberškog procesa svesno su izuzeta svedočanstva o rituelnim i okultnim aspektima Trećeg rajha. Pisac blizak masonskim krugovima, Trevor Ravenskroft, u knjizi „Koplje sudbine“ direktno je pisao o zajedničkim duhovnim istočnicima nacizma i nekih savremenih, neobično uticajnih, tajnih struktura. „Oni koji su znali, čuvali su tajnu ćutanjem. Lideri tajnih društava, povezanih sa osmišljavanjem svetske politike, shvatali su: ništa neće dobiti od razobličenja satanske prirode nacističke partije. Pa dobro, probajmo da zavirimo iza prevarljive zavese banalne istoriografije. Pokušajmo da proniknemo u sferu čije postojanje racionalistički um savremenih naučnika ignoriše. Možda ćemo upravo tako dobiti odgovore na izvesna pitanja aktuelna i danas. Na koji način je Hitler umeo da začara milione svojih sugrađana? Kako je sa Zapada na Istok bila uperena čudovišna moć Vermahta? Ko je pobedio u svetskom ratu? Svastika u samostanu Informacija iz međunarodne asocijacije „Politica hermetica“ ... U austrijskom gradiću Lambah postojao je benediktinski manastir. Njegov nastojatelj bio je izvesni Teodor Hagen. Sredinom 19. veka on je preduzeo dugo putovanje na Bliski Istok i Kavkaz. Cilj je bio potraga za ezoteričnim znanjima, koja su korišćena pri formiranju samog reda, ali su se postepeno izgubila. Hagen je sa sobom doneo ogromnu količinu nekih drevnih manuskripata. Sadržaj tih svitaka ostao je zagonetka čak i za manastirsku bratiju. Poznato je samo da je nastojatelj dao naredbu lokalnim majstorima da se u opatiji sačine novi bareljefi. Njihova osnova postala je svastika - drevni paganski simbol kružnog toka sveta. Prvonačelni smisao tog simbola zapadni Evropljani su izgubili. U njihovoj svesti svastika sa njenim neobičnim potencijalom mistične energije umanjena je do razmera usahlog pauka, zgnječenog na nekom kamenu u preistorijska vremena. Međutim, uskoro veoma brzo ta će usnula realnost biti probuđena... Zanimljiva podudarnost: upravo od vremena pojave svastike na zidovima lambaškog manastira, u njegovom crkvenom horu pevao je jedan mršavi dečko. Ime mu je bilo Adolf Šiklgruber... Posle smrti Teodora Hagena, 1898. godine, u opatiju je primljen cistercijanski monah Jorg Lans fon Libenfelz. Zbog nečega, braća su mu zagonetne manuskripe Istoka predala bez i najmanje dvoumice. Očevici su se sećali da je Libenfelz nekoliko meseci proveo u manastirskoj biblioteci samo retko izlazeći da primi oskudni obrok. Pritom, cisterijanac, sledbenik svetog Bernara, ni sa kim nije razgovarao. On je izgledao krajnje uzrujano, kao čovek koji se nalazi u vlasti zapanjujućeg otkrića.
Materijali koje je Libenfelz proučio, omogućili su mu da osnuje tajno duhovničko društvo. Ono je dobilo naziv Red novog hrama. Čudno! Rimokatolički monah se zaželeo novog hrama. Ali, ako ne hrišćanskog, kakvog onda? Libenfelz će napisati da je upravo on doveo Hitlera na vlast. Ali, to će biti kasnije. A sada, na razmeđi vekova, Red novog hrama postao je jedan od centara malo poznatog kod nas okultnog pravca. On se nazivao „vijenaj“. U prevodu sa staronemačkog – „posvećenje“. To shvatanje u ezoteričnim krugovima tumači se kao mistično dostignuće onoga što je za profane objekt slepe vere. Germanska utopija Tom pravcu je pripadao i red Gvida fon Lista. On je bio osnovan u Beču 1908. godine. Nesumnjivo, List je bio čovek zahvaćen demonskim prelestima. Mada je sam sebe smatrao istoričarem koji čita prošlost iz folklora i pejsaža. Katkad su ga oni dovodili u trans. I tada je List jasno „video“ događaje iz prošlih vekova. On je ubeđeno pokazivao mesta na kojima se nalaze grobnice tevtonske boginje Ise i zlog duha Agira. Još kao dečko, List je posetio katakombe pod crkvom svetog Stefana u Beču. Tama i niski svodovi kao da su ga pripremili za demonskog adepta. Neočekivano za sebe, on je klekao pred podzemnim paganskim žrtvenikom i zakleo se da će izgraditi hram drevnogermanskog boga Votana. Tako je u duši tog čudnog čoveka nastao glavni konflikt epohe: između Hrišćanstva i paganstva. U Nemačkoj je tle bilo pripremljeno Vagnerovim operama i romanima tada popularnih pisaca koji su uzdizali slavnu pagansku prošlost otadžbine. I što su jače zvučala imena zaboravljenih bogova, što su ih glumci češće prizivali u svoja tela, tim su jaču snagu oni zadobijali nad umovima. Jer postoji sve što je imenovano. Kasnije su se upravo Listu otkrile Votanove runske zakletve u drevnim islandskim izvorima. Jedan od Votanovih zahteva glasio je ovako: „Zaključavši sebe u svet, postaćeš tvorac univerzuma!“ U svojim zrelim godinama List je sebi ozbiljno dodelio ulogu demijurga. Sredstvima okultne interpretacije on je pokušao da ponovo izgradi prošlost po zakonima savremene mu langermanske ideologije. Taj čudni čovek je tvrdio da su Votanovi žreci u drevnosti činili prvu aristokratiju germanskih plemena na čelu sa kraljevima-sveštenicima. Progoni koje su Hrišćani preduzeli prema njima, primorali su ih da stvaraju tajna društva. U njihovim nedrima se očuvala sakralna arijevska svest. Da bi je obnovio, u Listovom okruženju bio je formiran unutrašnji krug Amanenorden. List ga je smatrao prethodnikom čitavog lanca organizacija koje su vekovima predavale jedna drugoj štafetu tajni od kraljeva-sveštenika. U njih je ubrajao templare, rozenkrojcere, sudove Vema i druge mistične strukture. U delu „Misterijalni jezik Indogermana“ List je pisao o nemačkoj tradiciji kao isključivom nosiocu duhovnosti i mudrosti predaka koji su naseljavali drevni kontinent Arktogej. U knjizi je odštampana karta te legendarne zemlje sa prestonicom Tulom. U Beču se sa Listom sretao mladi Hitler. Zanimljivo je i to da je jedna od aktivistkinja bila Matilda Ludendorf, supruga načelnika nemačkog Generalštaba u godinama Prvog svetskog rata. Među sačuvanim dokumentima Amanenorden-a postoji i veoma značajna rezolucija o širenju ideja „vienaj“ u nemačkom generalštabu.
Već i sami listovi i potpisi govore posvećenicima mnogo: u njih je upletena petokraka alhemijska zvezdica. Ona sugeriše na sledbeništvo Amanenorden-a u odnosu na tradicije jednog zagonetnog pokreta, Rozenkrojcera, koji su postali pralik mnogih tajnih društava Evrope. O poreklu reda oduvek su kolale razne glasine. Neki istraživači oslanjaju se pri tom na kabalističku knjigu „Zohar“, koja ružu naziva simbolom Jevrejstva. Shodno tome, ružu na krstu možemo smatrati simbolom vladanja Judejaca nad Hrišćanstvom. Krajem 19. veka Gvido fon List je podigao revoluciju u nasledstvu Rozenkrojcera. Umesto opšte-humanističkih, došli su na svoje nordijske ideje. Tako su na stabljiku mirišljavog cveta nakalemljeni listovi hrasta - jednog od simbola drevnih Germana. Da li je pri tom ruža prestala da bude ruža? O tome je već rečeno. Ali primetićemo, u korpus protofašističkih ideja, izlila se nežno-ružičasta boja. U to vreme niko još ne očekuje pojavu smeđe-zagasite boje nacističkih košulja. Ružin naopaki krst Godine 1622. Parižani su pročitali na zidovima mnogih kuća poziv: „Mi, delegati glavnog kolegijuma braće ruže i krsta, vidljivo i nevidljivo prebivamo u ovom svetu milošću Svevišnjega, kojemu se obraća srce pravednika, da bismo izbavili ljude od puta koji vodi u propast“. Prema društvu koje je tvrdilo da njegovi adepti imaju moć besmrtnosti i kontrole nad prirodom od samog početka ljudi su se odnosili različito. Jedan savremenik piše: „Čuveno društvo Rozenkrojcera izjavljuje da su se po čitavoj vaseljeni raširili proročanski bezumnici. Faktički je pojava tog priviđenja rodila nadu u sveopšti preobražaj i izazvala pojave koliko smešne i apsurdne, toliko i neverovatne. Avet na taj način vlada.“ Ko je pustio ovu avet? Do danas ostaje zagonetka. Moguće da je manifest samo zabava dokonog uma. Međutim, mi znamo: ideja, ma ko je njen tvorac, se materijalizovala. Društva Rozenkrojcera su osnovana. Ona su kasnije odigrala nemalu ulogu u istoriji i sa sobom su projavili otkucaje odsudnih časova. Iz njega proističe pitanje. Da li je moguće imenovati koren svih tajnih društava, koji vode poreklo od Rozenkrojcera? U krajnjem slučaju, u našem ljudskom svetu. Jedna od omiljenih disciplina Rozenkrojcera bila je alhemija. Upravo je alhemijski prizvuk imala prva deviza reda: Igne natura renovatur integra (Ognjem se priroda obnavlja). Istovremeno, to je huliteljska igra slovima i natpisima na krstu Spasitelja – INRI (Isus Nazarećanin Car Judejski). U početku, u rozenkrojcerskoj tradiciji, reč je bila ne samo o transmutaciji metala u zlato, koliko o duhovnom preobražaju. Stvoriti čoveka novog kova – ta nam je deviza bar poznata. I došla je ona u politički leksikon upravo iz nedara rozenkrojcerskih laboratorija. Posebno zamršena terminologija alhemičara pokazala se idealnom za skrivanje novih, za ta vremena, podbunjivačkih ideoloških i političkih ciljeva. Tajni ciljevi su se ispoljavali i u tajnopisima. Preko njih, kao kroz magijske filtre, posvećenici su mogli da razlikuju one skrivene misli, koje su im se ukazivale jedinim. Kako se to dogodilo, piše u knjizi savremenog masonskog istraživača, Robera Ambelena. „Ako malo uprostimo stvari, suština je sledeća: sam način dobijanja plemenitog zlata iz običnog olova je šifrovano poimanje jednakosti.“
Revolucionarni cilj Rozenkrojcera je bilo uklanjanje staleških prepreka na putu svakog talentovanog proletera. Isto tako, u terminima astrologije, koja je oslobađala posvećenog od predodređene sudbine, šifrovala se reč „sloboda“. A magijsko obraćanje za pomoć nečovečanskim bićima označavalo je još jedno političkomagično shvatanje – „bratstvo“. O, Satano! O, brate ljudi! Govorilo se u jednoj od crnomagijskih molitava. Dakle: sloboda-jednakost-bratstvo. Kakvo iskušenje! Čini se da su te sablažnjive reči došle iz rozenkrojcerskih, a kasnije iz masonskih društava: sloboda-jednakostbratstvo. Avaj! Pokazuje se da nema tako lepe ideje, ili parole, zbog koje nije proliveno more krvi. A ono najvažnije – sloboda od koga? Čija jednakost i kakva bratstva su ostvareni? Nemačka se budi Početak 20. veka. Kćer rusifikovanog Nemca, Jelena Blavacka, već je u svesti Evropejaca oživela ideju budućeg mesije. Alfred Rozenberg, jedan od budućih ideologa rajha, još uvek je živeo u Rusiji i čitao „Protokole sionskih mudraca“. Svemoći racionalne nauke ljudi su se klanjali kao božanstvu. Međutim, na mrvicama, prikupljenim po Istoku i Zapadu, neko je već obnavljao drevne kultove. Samouvereni materijalisti ni slutili nisu o nečemu sličnom. A ako su i znali, njihovoj ironiji nije bilo kraja. Zar malo toga izmišlja ta gomila originalnih umova, koji su šenuli pameću predajući se mistici? Šta oni tamo viču sa periferije materijalnog sveta? Gde je njegov duhovni centar? Međutim, u tišini profesorskih kabineta, te ličnosti su nastavljale uporno da rade. Rađao se nov intelektualni pravac – tradicionalizam. Traženje duhovne prvotne tradicije čovečanstva, odvodilo ih je u irealnu drevnost. Nju su smatrali prebiblijskim vremenima. Vođeni lukavim vodičem, ti čudni profesori su osluškivali ćutanje vekova. Oni su meditirali nad runama uklesanim u kamenu. Oni su pokušavali da ulove zaklinjanja drevnih žrečeva. Još malo, i jedva uhvativi šapat će do tih ušiju doneti željene reči i zvuke, i oni će ojačati u žeđi desetina i hiljada sledbenika. A zatim će naći rezonansu u podsvesti miliona urednih Evropejaca i u nju pozvati prognane demone paganskog sveta. Više od toga, ta zaklinjanja dobijaju svog kupca - naveliko. Da ne možda onog istog, o kojem je u decembru 1909. godine, u novinama Wiener Freie Presse pisao finansijski diktator Nemačke Valter Ratenau. Samo tri stotine ljudi, od kojih svaki poznaje ostale, vladaju sudbinom Evrope. Ti Jevreji imaju u svojim rukama sredstva da dokrajče svaku državnu formu koju smatraju nerazumnom. Međutim, u laboratorijama socijalne alhemije, kao homunkuli u retorti, već su se ispiljivali vođi. Još malo i optimalna varijanta će biti pronađena. Tada će izgubljene nule na ulicama dobiti jedinicu. Ona će ustati pred nama. Ona će svim gubitnicima tužnog sveta profiterstva, kojima je dosadila rimokatolička i protestantska istina, pridati gigantski značaj. Novi templari
Početkom 1910-tih godina u Nemačkoj se pojavio izvesni baron Zebotendorf. Uskoro je iniciran u Germanenorden – a (Germanski red). U tu superložu su ulazili i društvo Gvida fon Lista i Red novog hrama, i druge slične im strukture. Germanenorden bio je osnovan 1912. godine. O njegovom karakteru govori već i opis prijema neofita. Evo kako su posvećivali prolaznike na rasnom testu „plastometru“, koji je služio radi merenja lobanje: „Ceremonija je započinjala nežnim zvucima fisharmonike, braća su pevala „Hor poklonika“ iz Vagnerovog „Tanhojzera“. Ritual je počinjao u suton, kada su braća pravila gest koji simbolizuje svastiku – Majstor im je odgovarao. Zatim je Majstor Ceremonije uvodio u salu neofite, odevene u mantiju putnika-poklonika sa povezanim očima. Ovde im je Majstor pripovedao o redu. Pevač je palio svešteni plamen u Peharu, sa poslušnika su skidali mantije i poveze. Majstor se približavao neofitu i činio magijske radnje kopljem Votana, vitezovi su nad njim ukrštali svoje mačeve. Orili su se pitanja i odgovori, praćeni muzikom iz „Loengrina“, zatim su poslušnici davali zakletvu vernosti. Posvećenika su okruživali „šumski elfi“, i kao novu braću vodili su ih prema „peharu Graala“, gde je goreo osveštan plamen pesnika“. U Minhenu je Zebotendorf osnovao još jednu filijalu Germanenorden-a – društvo Tule. Njegovim simbolom postao je bodež na fonu hrastovog lišća. Kasnije će svake godine 9. novembra (na dan „Kristalne noći“) baš takvi bodeži, sa natpisom „Moja čast je – vernost“, biti uručivani posvećenicima SS- a. Radeći u arhivama, autor ovih redova je otkrio unikalni dokument. To je spisak struktura koje su ulazile u Germanenorden (datiran 1921. godinom). Osim društava koje smo već imenovali, u svojstvu filijale Tule ovde figurira i Nacional-socijalistička radnička partija Nemačke. U opštem pregledu ona stoji na skromnom trideset četvrtom mestu. Dakle, tajno društvo koje su formirali „posvećenici“ organizovalo je partiju o kojoj će uskoro saznati čitav svet. „Vulgus vult decipi“ – „Svetina želi da bude obmanuta!“ Sive eminencije su smatrale da im je čas da o sebi izjave: „Ergo decipiatur“ – „Obmanjujmo, dakle!“ Ideje, negovane u uskom krugu, počele su se primati u svesti širokih masa. Socijalni sastav nove partije je za to optimalan. Na čelu joj stoji bravar Anton Dreksler. Tu je još sportski novinar Harer. Kaplar Adolf Hitler je stupio u NSDAP pod brojem sedam (srećni broj - znak sudbine – smatrao je on)... Naporedo sa spiskom Germanenorden-a, postoji niz hartija koji se tiču sudbine barona Zebotendorfa. U stvari, on se rodio u porodici mašiniste iz Drezdena. Njegovo ime je Rudolf Glauer. Baveći se trgovinom, početkom veka je dospeo u Tursku. Zatim ga je, iz nekih razloga, usinio bračni par fon Zebotendorf. Uskoro posle tog čudnog prevrata sudbine novopečeni baron se i vratio u Nemačku. A zatim - kao da je snabdeven nekakvim poverljivim pismima, postao je jedan od rukovodilaca najkrupnije mistične strukture. Uostalom, dokumenti koje smo pronašli objašnjavaju njegov neobično visoki uzlet po lestvici posvećenja. Tekstovi pisama, zasićeni runskim znakovima, drevnim mističnim simbolima, odaju kod autora posebno poznavanje okultnih nauka. Postoji čak trag očiglednog vradžbinskog pokušaja da se utiče na svest čoveka, preko njegovog portreta. Na portretu izvesnog gospodina, tačnije, na njegovom čelu, uredno su ucrtane tri rune. Upravo takve iste vidimo na korici ustava Germanenorden-a. Težnja da privuče novog, očito uticajnog adepta je - direktna. U osnovi te težnje je – mistična formula: „Što je gore, to je i dole“. Drugim rečima, magički dejstvujući na posledicu, moguće je uticati i na uzroke. Ali kako se tim toliko specifičnim znanjima približio sin skromnog mašiniste?
Dajemo reč bratu Markionu, članu „Kruga Tebe“, koordinacionog saveta tajnih društava Francuske: „Zebotendorf je bio posvećen od strane svog očuha u Turskoj u jedno okultno društvo. Ono je imalo revolucionarno usmerenje i bilo je blisko sekti „Denme“, što znači „vampiri“. Zapamtimo te činjenice. Još će nam zatrebati. Graal i esesovci Prošle su godine. Već je goreo Rajhstag. Zatim je Hitler stisnuo ruku predsedniku Hindenburgu koji ga je doveo na vlast. Zatim je zauzeo kabinet rajhskancelarije. Sve je to – javna istorija. Ali, postojala je i tajna. Govori član međunarodne asocijacije „Politica hermetica“ Aleksandar Dugin: „Godine 1933, u Minhenu je trajala istorijska izložba pod nazivom „Ahnenerbe“, što znači „nasleđe predaka“. Njen organizator je bio profesor Herman Virt. Među eksponatima su bili najstarija runska i protorunska pisma. Starost nekih od njih Virt je procenio na 12 hiljada godina. Njih su sakupili u Palestini, pećinama Labradora, u Alpima – po čitavome svetu. Godine 1928. Virt je objavio knjigu „Poreklo čovečanstva“. On je dokazivao da u njegovom začetku stoje dve protorase. Nordijska, duhovna rasa Severa, i gondvanska, zahvaćena niskim instinktima, rasa Juga. Virt je tvrdio: „Potomci tih drevnih rasa su rasejani među različite savremene narode.“ Pažnju na izložbu je obratilo rukovodstvo koje je činilo jezgro SS- a. Do tog vremena, ta organizacija, izgrađena na malim odbrambenim odredima partije, prerasla je svoju ulogu zaštitnice vođa. Ovde oni već pokušavaju da preuzmu na sebe funkciju zaštite nordijske rase na genetskom, duhovnom i mističnom planu. Radi toga su zahtevali posebna znanja. Tražili su ih u prošlosti. Rado su se sećali, između ostalog, legende o vlasti koju nad svetom daje pehar Grala. U SS- u su se prema njoj odnosili ne samo kao prema lepoj legendi. Čak je i Hitler dopuštao mogućnost da je Gral – kamen sa runskim natpisima. Ti natpisi čuvaju, za razliku od kasnijih tipova pisma, neiskvarenu mudrost prošlosti. Zaboravljena znanja neljudskog porekla. Ona ista koja su maštali da postignu ljudi u crnoj uniformi. Kako su hteli da se okoriste tim, onostranim silama? Međutim, koristili su se znanjima - a silama su ropski služili! Kasnije su esesovci preduzeli aktivnu potragu za peharom Grala. Ona ih je odvela u zamkove katara na Pirinejima. Ekspedicijom je rukovodio Oto Ran, autor antirimokatoličke knjige „Krstaški pohod protiv Graala“ - o borbi papskog Rima protiv pokreta katara. Jedno vreme su čak počele kolati glasine da je ekspedicija završena uspehom. Međutim, one nisu potvrđene, jer je šturmbanfirer SS- a Oto Ran 1938. godine zagonetno nestao... Nasleđe predaka Virtovu izložbu posetio je sam Himler. On je bio zapanjen „očiglednošću“ zaključaka o preimućstvu nordijske rase. Ti dokazi su se zasnivali, delimično, na analizi „Hronike Ura Lindi“. Ta knjiga, nađena u osamnaestom veku, pripoveda o istoriji germanskih plemena. Neki su je smatrali preradom nepoznatog originala. Virt je smatrao da je napisana na drevno-holandskom, što znači da je ona prevod neizmerno starijeg rukopisa. O, spomenici prošlosti! Istinski ili pogrešni, neretko postaju mine usporenog dejstva. A sama istorija – minsko polje.
Rajhsfirer je predožio Virtu saradnju. Tako je osnovana organizacija „Anenerbe“. Njen cilj je bio izučavanje istorije predaka u najširem smislu te reči. Početkom tridesetih godina SS je već prerasla u strukturu, formiranu po principu srednjevekovnih redova. To je bila antihrišćanska organizacija. Praznici su u njoj označavani po runskom zodijačkom krugu. Glavnim praznikom su smatrali dan letnje ravnodnevice. Osnovni ritual je bio poklonjenje vatri. Sačuvala su se veoma rečita naređenja. Na primer, da se članstvo SS-a podeli na one koji mogu da dokažu svoje arijevsko poreklo od 1650. godine, i na ostale. Potpis: „Himler“. A evo fotografije Himlera, datirane sa drugim julom 1936. godine. Na dan hiljadugodišnjice smrti Henriha Prvog, rajhsfirer polaže cveće na grob pruskog kralja. On je sebe smatrao inkarnacijom svog drevnog imenjaka. Da, bio je to čovek svojevrsnih mističnih pogleda na svet. Uostalom, kao i Hitler, koji je sebe smatrao inkarnacijom imperatora Fridriha Drugog. Teorija o seobi duša, koju su u evropsku svest uneli Jelena Blavacka i Rudolf Štajner, bila je veoma bliska vođama Rajha. Očito, upravo na njima se i zasnivala antihrišćanska ideja besmrtnosti (u smislu reinkarnacije) arijevaca, toliko popularna u fašističkoj eliti. Da bismo još bolje objasnili vladajuću mističnu atmosferu u toj eliti, ispričaćemo nešto o još jednoj čudnoj personi. Crna porodica Viligut Godina 1915. Nemačkoj vojsci na Istočnom frontu je stigla rimokatolička misija. Predvodi je jedan od nauticajnijih kardinala rimske kurije (uskoro će postati celom svetu poznat kao rimski papa Pije Jedanaesti). Jerarsima su predstavljali oficire. U sali se zaorilo: „Hauptman Viligut!“ Kardinal je prebledeo: „Vi ste iz porodice onih Viliguta?“ – zapitao je on. – Da – jednostavno je odgovorio nemački kapetan. – Familia malitetta! (Prokleta porodica!) – odvratio je, uskliknuvši, budući papa. Proći će više od dve decenije, i ime Karla Marije Viliguta će isplivati u spiskovima jedne od najtajnijih organizacija fašističke Nemačke. ...Istraživačima je poznato da su u „Anenerbeu“ uspešno dešifrovali izvesna runska pismena. I to je povremeno dovodilo do zapanjujućih rezultata. Obnovljeni su drevni kultovi i rituali, koji su bili u moći da povuku masu za vođom. Primenjivani su, delimično, magijski načini uticaja na svest (analogni današnjem neurolingvističkom programiranju). Promišljalo se sve – počev od vođine poze sa rukama, skrštenim na najnižoj energetskoj čakri. Naravno, sve je to moguće nazvati besmislicom... Međutim, mistički nastrojenim vođama Nemačke mogućnost predaje skrivenih znanja iz tame vekova ubedljivo je dokazivao jedan čovek. Dokazivao je samim faktom svog postojanja. Bio je to niko drugo do Karl Marija Viligut. Njegovo ime istraživači skoro da i ne pominju. Najposvećeniji članovi SS- a nazivali su ga „Himlerovim Raspućinom“. Izvan tog kruga o samom postojanju takve ličnosti malo je ko znao. Čak i u zvaničnim spiskovima rukovodilaca SS- a za 1936. godinu (te papire smo takođe otkrili u arhivama) Viligut se označava pod pseudonimom. On se tamo naziva grupenfirerom Vajstorom. Prisutnost tog, jednog od imena drevnogermanskog boga Odina, u zvaničnim dokumentima je zapanjujuća! „Viligut“ specijalisti prevode kao „bog volje“. Prema terminologiji arijezofa, to je sinonim pojma „pali anđeo“. To jest, reč je o nekim višim bićima, demonima, koji su doneli na Zemlju onostrana znanja.
Koreni genealoškog stabla Viliguta gube se u tami vekova. Prvi grb te porodice (sa dve svastike iznutra) zabeležen je u rukopisima iz trinaestoga veka. Pritom, on je praktično identičan grbu mandžurijskih srednjevekovnih vladara. Viliguti su iz pokolenja u pokolenje prenosili tablice sa drevnim slovima. Informacija šifrovana u njima sadržala je opis nekakvih paganskih rituala. Otuda papsko prokletstvo, koje je palo na porodicu još u srednjevekovlju. Svaki predlog da unište prokleta dokumenta Viliguti su odbijali. Oni kao da su čekali prispeće izvesnog dugoočekivanog časa. Viligut je zapanjio Himlera vizijama svog porodičnog sećanja. Njemu su se „javljali“ religijska praksa, sistem ratnih priprema i zakona drevnih Germana. On je, čak, sastavio svojevrsnu mantru radi izazivanja takvih vizija. Šta su predstavljala ta viđenja? Možda prelest koju u čoveku zapadne civilizacije pobuđuje rimokatolička meditacija? Za razliku od pravoslavne molitve, kada um molećeg se čoveka prati smisao izrečenog, za rimokatolika je važnije izazivanje vidljivih senzacija, gotovo opipljivog lika. A takvo iskustvo ne prolazi bez traga. „Vizije“ su posećivale ne samo Viliguta. Još 1911. godine List je dobijao pisma, potpisana pseudonimom Tarnhari (što znači „tajnikralj“). Njihov autor je tvrdio da je reinkarnacija sakralnog vođe drevnogermanskog plemena Volsungen. U krugovima bliskim Listu, ozbiljno se raspravljalo neće li se Tarnhari, u, za Nemačku, teška vremena, otvoreno javiti naciji. Ludilo? Bunilo? Odista, Viligut je imao problema sa psihijatrijom. Ljude koje su ranije nazivali magovima, psihijatrija danas, jednostavno, ubraja u ludake. Takve ličnosti često ovladavaju istinski neljudskom energijom. Sive eminencije istorije iz toga izvlače svoj zaključak: novi revolucionari nisu proleteri, već „psihički nenormalni“. Zar je moguće prenebreći energiju, fantaziju, sposobnost za samopožrtvovanje i idealnu motivaciju postupaka u takvih ljudi! A ako ih, povrh toga, uzdignu na socijalnoj lestvici? Ako ih ubace u sferu gde se donose globalne odluke! Ko zna, možda se i u našim danima događa nešto slično. Samo na putu ka otkrivanju te tehnologije vlasti stoji famozna „lekarska tajna“. Godine 1939. Viligut se povukao. On je živeo, sve češće, usamljen na svom imanju. Okolni seljaci su zbog nečega tog generala SS- a, kao i njegove pretke, smatrali tajnim nemačkim kraljem. Karl Marija Viligut je umro 1946. godine. Bio je poslednji u prokletoj porodici. Nova religija Putevi Himlera, Viliguta i doktora Virta nisu se slučajno ukrstili. Dešifrujući drevna pismena, Virt je došao do svojevrsnog zaključka: Biblija je – samo prepričavanje daleko starijih saznanja čovečanstva. Kasnije, već pavši u nemilost, on je saopštio svoja razmišljanja u knjizi „Otkrovenje Palestine“. Zanimljivo je da je jedini primerak tog rukopisa tajanstveno nestao tokom pedesetih godina. Neki smatraju da je tu akciju izvela izraelska tajna služba „Mosad“. Stvar je u tome da su slična dela stavljala Jevreje u ulogu biblijskih uzurpatora drevnih nordijskih znanja, u položaj mističkog neprijatelja arijevaca. Za vreme Hitlera totalitarna država je iz svega ovoga sačinila konkretne policijske zaključke. U konclogore su krenuli konvoji prepuni ljudi koji su smatrani rasno i genetski nedostojnima. Međutim, najenergičniji deo jevrejskog stanovništva otputovao je van granica Rajha, delimično u Palestinu. Tako je nacistička briga o rasnoj čistoti arijevaca na čudan način došla u susedstvo sa još jednim sličnim
procesom. Sa ostvarenjem ideja jednog od teoretičara cionizma Žabotinskog, o neophodnosti da se jevrejski narod organizuje „u novom izdanju“; to jest, da se sprovede brižljiva selekcija. Moral i etika većine Nemaca pokazali su se sasvim „gipkim“. Konclogori su prihvatani prilično mirno. Kažu da su moći zla ograničene etikom. Ali, samo zlo – nije ništa drugo do produkt socijalnog nasilja. Jeftino koštaju i etika i zakoni, pisani čovečijom rukom i neosveštani nečim višim. Razmahnuvši se na osnovu biblijskih znanja, Virt je ispunjavao još jedan, za fašistički režim, važan zadatak. Objektivno, on je raščišćavao temelje za novi kult. Pretendentima na formiranje alternativne civilizacije bila je potrebna ne samo sopstvena elita, koja se postepeno akumulirala u SS- u, već i nešto više. Nova vrhovna pobuda, sposobna po primeru svetskih religija, privući milione. Tako su u temelj novog hrama položeni monoliti aksioma i nadmoći arijevaca. Tako se obnovio hram u kojem su se naselili ne bogovi, već žreci. Oni su razmišljali ovako: svaka religija postoji ne radi faktora Boga, već radi faktora vere. Glavno pitanje je – korišćenje upravo tog iracionalnog potencijala. Sve ostalo su – političke platforme, ekonomski programi – buncanja liberala koji se bore za nekoliko godina boljeg života. Sam Hitler je svoj pokret nazivao revolucijom. I to je odista bila neovdašnja revolucija, koja je dovodila članove u stanje besnila i pozivala u pagansku prošlost! To je bio globalni i otvoreni ustanak protiv hrišćanskog sveta, mada i otpalog od istinske vere, ali po imenu još uvek hrišćanskog. To je bio ustanak paganskog čoveka. Demonstriranje nalivenih mišica - ali paganskih! Dakle, Virtove ideje su se poklopile sa specifičnim razmišljanjima vođa Rajha. Uskoro se u rukama zagonetnog profesora našla moćna struktura. Nju je sačinjavalo pedesetak instituta. Virtov zamenik postao je već poznati nam doktor Hilšer. Obnova laži U „Anenerbeu“ su se ozbiljno bavili ne samo izučavanjem, već i obnavljanjem drevnih mističnih kultova. Ne slučajno, filosof Ernst Jinger je pisao da Hilšer, ni manje ni više, osniva novu crkvu. I veoma je napredovao u stvaranju novih obreda. Očito, jedan od njih je izvršen i u očekivanju smrtne kazne poslednjem rukovodiocu „Anenerbea“ Volframu Ziversu. Izučavajući Listovu knjigu „Misterijalni jezik Indogermana“, moguće je prilično sigurno pretpostaviti šta se dogodilo u samici osuđenika. Zivers i Hilšer su se zaklinjali stihijama, podižući ruke i izgovarajući drevne magijske zvuke „ar-eh-is-os-ur“. To je osveštana forma večnosti koju simboliše petokraka zvezda. Uostalom, upravo je pentagram (toliko često korišćen još od strane alhemičara) bio jedan od simbola „Anenerbea“. Nordijska tradicija svodi formulu večnosti na legendu o ritualnom samoizlečenju Votanovom. Ranjen kopljem, on je privezan za stablo proveo devet dana. Na vrhuncu patnje odjednom je doživeo umoprozrenje. Zatim je sastavio runske zakletve koje sadrže tajnu besmrtnosti, sposobnost samoiscelenja i veštinu pobeđivanja u boju. Iz knjiga Lista, Virta i drugih, te paganske bajalice zatim su prelazile u tajne udžbenike „Anenerbea“. Posleratna istraživanja su pokazala da su fašisti na „Anenerbe“ utrošili skoro isto koliko Amerikanci na atomski Menhetenski projekat. I teško je pretpostaviti da je to bila cena bunila. Nacističkim „magovima“ je odista pošlo za rukom da u nedrima nemačkog naroda proizvedu psihofizičku eksploziju neovdašnje snage. Pred njom gasne sva moć atomskog naoružanja.
Ideje o sadašnjem nacionalnom poniženju, i pozivi na vraćanje u slavnu prošlost nacije - eto kakvim stihijama su se obraćali lukavi žreci novog kulta. Oni su odlično razumevali osnovni zadatak politike na najvišem nivou. Ne one politike koja je označena uguravanjem u parlament „jednog više“ narodnog poslanika, već one koja se trudi da izmeni vekove jedne civilizacije. Izvući iz duše čoveka neovdašnji potencijal njegove vere u bogove, u vođe, u prošlost i budućnost nacije - evo šta je važno u takvom prilazu stvarima. Ekspedicije „Anenerbea“ u tibetanske manastire, prikupljanje materijala masonskih loža, specijalnih službi i tajnih društava – uopšte nisu bile stvar nekakve nastranosti. Tako se akumulisala specifična tehnologija uticaja na ogromne mase ljudi. I odmah potom su se drevne vradžbine mističnih stihija ovaploćivale u leksiku uobičajenu za dvadeseti vek. U političku frazeologiju nacional-socijalizma.
Puč starih bogova II Hitler i Tibet Kultura je sećanje izvan nas. Uostalom, tek kada je Šliman otkrio Troju, naučnici su poverovali u istinitost drevnih legendi. Na kraju 20. veka nauka je prestala da smatra našeg pretka isključivo grubim divljakom. Ali početkom stoleća onih, koji su hteli da gledaju unatrag makar sa delom uvažavanja, nije bilo baš tako mnogo. Više su voleli da gledaju unapred – za strelom progresa odapetom u tamnu beskonačnost. Protofašistički ideolozi su se otvoreno rađali iz tog legla. Svojevrsne predstave teoretičara Anenerbea pokušaćemo da ilustrujemo unikatnim kadrovima. Autor je tu kino-traku dobio uz velike poteškoće. Nju je snimila ekspedicija Anenerbea na Tibetu. Tridesetih godina on je bio nedostupan za strance. Međutim, SS-ovci su zbog nečega ipak odškrinuli vrata. Pri tom, čak i u Lasi, svetoj prestonici te zagonetne zemlje. Evo, filmska kamera akcentuje svoj pogled na ručni mlin u rukama Lame. To je simbol večno kružećega sveta isti kao i svastika. Vreme je nelinearno i Istočna tradicija uči da se sve vraća u svojim krugovima. Za Zlatnim vekom nastupa Srebrni, zatim Bronzani i Gvozdeni, koji vodi prema kraju vremena. Iz lavirinta te degradacije prema novom ciklusu čovečanstvo će probuditi mesija. On kao da se pretvara u Klepsidru i sve počinje iz početka. Hrišćaninu, kojem je stavljeno u nasleđe Carstvo Nebesko, gde vremena neće biti, u takvoj koncepciji nema mesta. Isus Hristos, koji je pobedio smrt – poreknut je. Tako paganski čovek istrajava u svojim besplodnim pokušajima da pronađe besmrtnost u sopstvenoj prirodi. Šta je naciste zanimalo u tibetskim manastirima? Jedan od ciljeva je bio prodiranje u podzemna svetilišta budizma. Tamo, gde prema legendama Istoka, čekaju svoj čas predstavnici drevne nadljudske rase. Za one, čiju je svest zahvatila ideja mističnog rasizma, taj cilj postaje neobično privlačan. Već posle Drugog svetskog rata na zapadu se pojavila knjiga „Treće oko“, izvesnog Lobsanga Rampe. Autor je pisao o sebi kao o Lami koji je dostigao visok stepen posvećenja. Međutim, njegovi tekstovi su dozvolili izvesnim ekspertima da u njemu vide učesnika tih istih fašističkih ekspedicija na Tibet. Evo kako autor opisuje jedan od podzemnih prostora u Lasi: „Ja sam ugledao tri sarkofaga od crnog
kamena, ukrašena gravirama i zanimljivim natpisima. Oni nisu bili zatvoreni. Kada sam zavirio unutra – izgubio sam dah. Tri naga tela ležala su pred mojim očima. Svaka je njihova crta bila brižljivo nalivena zlatom. Ali oni su bili ogromni: žena viša od tri metra, a najveći od muškaraca ne manje od pet.“ Čak i ako je u pitanju fantastično prepričavanje legendi, koje se tamo mogu čuti, sam siže za sebe mnogo govori: upravo o pohlepi izabranika za povratkom začuđujućim svojstvima drevnih džinova, potomaka palih anđela. I to je ona bezumno-magijska težnja da se stane u red sa infernalnim jeresima. Ljudi, obuzeti sličnim predstavama, više se ne ponižavaju molitvama. Oni smatraju da im specifična znanja dozvoljavaju da upravljaju ljudima i prirodom. Religijske i magijske predstave sjedinjuju se u njihovom uspaljenom mozgu. Po pravilu, sve se završava molitvom „svetog“ Sekarija – crnom misom. Doba divova Dakle, književnost je ubacila čudnu ideju o ispolinima u masovnu svest. Šta dalje? Počinje svojevrsna igra staklenih perli. Omamljeni, i prema tome nekritički mozak, svuda ište potvrdu ideja. Razvaline kiklopskih tvrđava razbacane su po čitavom svetu. Recimo, u Novoj Gvineji, kod naroda Maneku, pronađene su statue od devet metara višeg pretka. Uzgred, svojom majkom oni nazivaju lunu. To otkriće zahteva objašnjenje. I evo, u Nemačkoj se, početkom veka, pojavljuje izvesni Hans Horbiger, koji ističe novu teoriju. Njena suština je u tome da je sadašnji Mesec tek četvrto telo koje privlači naša planeta. Sva prethodna tela su pala na njenu površinu, izazivajući u sećanju ljudi spomen na propast civilizacije. O meri neotklonjivog približavanja narednog nebeskog tela na Zemlji se menjala sila teže i njene površine su pohodila kosmička zračenja. Zahvaljujući tome, organizmi brzo rastu i mutiraju. Tako je u najdubljoj drevnosti ponikla rasa bogolikih giganata sa nadljudskim moćima. Upravo ti junaci i polubogovi naseljavaju legende, mitove i teološke koncepcije raznih vremena i naroda. Kralj gigant, čovek-bog, sakuplja i usmerava energiju čitavog društva. Živi impulsi koje on šalje, održavaju nebeska tela na svojim orbitama, usporavajući njihov pad. Otuda legenda o Atlantu. Posle narednog pada nebeskog tela, potomci tih giganata su se izrodili pretvorivši se u džinove-ljudoždere: Uran i Saturn počinju da jedu svoju decu. Približavanje narednog Meseca izazvaće to isto. Rase degradiranih, ponikle u bezmesečnom periodu, podvrći će se selekciji. Arijevci, koji kriju u sebi zrna budućih mutacija, uzvisiće se ponovo. Tibetska ekspedicija Međutim, vratimo se tibetanskim ekspedicijama nacista. Istok je uvek bio izvor ezoteričke premudrosti za tajna društva Zapadne Evrope, barem od vremena krstaških pohoda. Od tada, kada su zagonetna znanja doneli templari i drugi redovi u taštoj Evropi, smatraju okultisti, mudrost se postepeno izrođuje. Naprotiv, na takvim mestima kao što je Lasa, život je vekovima ravnodušan prema toku vremena. Tradicija postoji praktično u čistom obliku. Evo, na filmskoj vrpci je Dugpa oslobođeni. On je u stanju ekstaze. Međutim, gestovi su strogo kontrolisani. Jedan od njih je malim prstom nagore. To je znak ustajanja iz mrtvih. Ideja besmrtnosti Arijevaca bila je jedna od osnovnih u runskoj
magiji, za takve ljude kao što su Hilšer i Zivers. Za nešto pragmatičnijeg političara, ona je postala sinonimom večnog uskrsenja fašizma. Sledeći kadar: Dugpa podiže jednu ruku svijenu u laktu nagore, a drugu, na isti način, spušta nadole. Dobija se nešto nalik na polovinu svastike. Na magijskom jeziku gestova to je već poznata nam formula – što je gore to je i dole. Zanimljivi su i snimci rituala poklonjenja zemljoradnika i ratnika višoj kasti – žrecima. Raskošni hod konjanika začuđujuće podseća na kostimirane parade iz nordijske istorije, koje su svake godine priređivali nacisti u Nirnbergu. Tu je postojao nesumnjivo magični cilj. Insceniranje mita dozvoljava da se bolesna većina vrati legendarnom početku vremena i da se rodi ponovo. I ponašanje Hitlera na tim paradama, sve do njegovih gestova, začuđujuće je nalik na ponašanje viših posvećenika u Lasi. Sve to nisu slučajne podudarnosti. U Trećem rajhu su svesno obrazovali, i podvlačili to na paradama, kastinsko društvo. Nad nemačkim narodom je bila partija, nad njom je stajao red SS, a unutar njega je postojao unutrašnji krug posvećenika - Anenerbe. Hitler je raspravljao o neophodnosti nove aristokratije, nesumnjivo oslanjajući se na rozenkrojcersko nasleđe ezoterijskog mišljenja. „Ideal sveopšteg obrazovanja davno je zastareo. Tek kada znanje ponovo stekne karakter tajne doktrine i prestane da bude opštedostupno, ono će opet dobiti onu funkciju koju mora da nosi, to jest, postaće sredstvo vladanja nad ljudima i prirodom. Na taj način, mi ćemo ponovo doći do neophodnosti da obnovimo krvnu evropsku aristokratiju.“ 14. oktobra 1943. godine, iz predostrožnosti šifrujući svoj tekst, filozof Jinger će napisati: „19. vek bio je vek racionalizma, 20. vek je vek kultova. Knibolo (Hitler) sam živi u njemu i otuda potpuna nesposobnost liberalnih umova da spaze makar i tačku gde se on nalazi. Dajte da i mi pokušamo da sagledamo Hitlera, ne samo kao političara, već kao biće religijskog kulta.“ Hitler i „Koplje sudbine“ U Beču vrvi prestonični život. Ali, budući firer je satima mogao u zamku Hofburg da posmatra Longinovo koplje. Pri tom, on često pada u trans. Po legendi, upravo tim oružjem je rimski legionar probo Isusa Hrista, raspetog na Krstu da bi se ubedio u Njegovu smrt. Relikviju su posedovali Karlo Veliki, Fridrih Drugi i drugi monarsi. Smatralo se da će vlasnik „Koplja sudbine“ steći vlast nad svetom. Posle prisajedinjenja Austrije Hitler će postati njegov vlasnik. Kasnije, još dok atomske bombe budu padale na Hirošimu i Nagasaki, „Koplje vlasti“ će biti predato predsedniku SAD-a Trumanu. Izvesni izvori navode činjenice Hitlerovih viđenja. Jedanput, u vreme Prvog svetskog rata, kao da ga je nepoznata sila primorala da napusti mesto gde je odmah zatim pao projektil. (Slični slučajevi događali su se i kasnije, kada je firer čudom izbegao smrt u mnogobrojnim atentatima.) Posle rata Hitler je postao jedan od frontovskih boraca koji se nisu snašli u mirnodopskim uslovima. Takvi ljudi, s vremenom, sa posebnim neprijateljstvom prihvataju ono što im se čini gnusnošću pozadinskog života.
Zemlja je platila kontribuciju, rasla je nezaposlenost, novobogataši su plandovali. Nacionalno poniženje dostiglo je vrhunac. Realnost nije bila utešna. I mnogi su težili ka irealnom. From je pisao da čovekov mozak živi u dvadesetom veku, ali srce većine ljudi još uvek u kamenom. Zato fašizam dolazi ne s desnice i ne sa levice. On se rađa iznutra, iz samih duša i bira za sebe ljude i sa levice i sa desnice. Koristiti ovakvu situaciju za zakulisne političare nije bilo lako. Tehnologija vlasti stara je koliko i svet. Radi zbijanja nacije potreban je neprijatelj. Potrebno je da samo jedna reč, imenovanje tog neprijatelja - u krv nacije ubaci moćnu dozu adrenalina. Hitler je definisao tu potrebu ovako: kao prvo, neprijatelj je sveprisutni jevrejski kapital, a kao drugo – zaraza komunizma sa Istoka... Zatim je usledio „pivski puč“ u Minhenu. Belogardejac Biskupski prekriva Hitlera svojim telom, spasavajući ga od metka. Ali, potom sledi – bučni sudski proces. Zatvor Landsberg. Činilo se, sve je gotovo. Krah. Međutim, puč je samo izveo na scenu prve junake i mučenike buduće nacističke civilizacije. U spomen na jednog od poginulih napisana je energična himna pokreta Horst Wessel. Autor teksta je Hans Evers, pisac slavnog mističnog romana „Alraune“ (jedan od naziva mandragore, bilja koje niče iz semena obešenoga i daje večni život). Filmovi iz tih godina svedoče: ritual pomena palima postaće jedan od najveličanstvenijih u Rajhu. Kraj pehara sa gorućim plamenom, pred redovima saboraca, zaoriće se ime svakoga od njih. Karl Haushofer – osnivač geopolitike Imenovani fakti iz Hitlerove biografije uglavnom su poznati. Međutim, za hapšenjem pučista sledili su drugi, tajanstveni događaji. Dakle, Hitler je – u tamnici. Zajedno sa Rudolfom Hesom. Pre puča Hes je radio na minhenskom univerzitetu kao asistent profesora Haushofera. To je detalj od ne malog značaja... Početkom veka Karl Haushofer je služio kao vojni ataše Nemačke u Japanu. Po saopštenju istraživača Žaka Beržijea i Luja Pauelsa, u toj zemlji je bio posvećen u tajni red Zelenog zmaja. Kasnije, desetih godina našeg veka, njemu su se otvorile dveri budističkih manastira u Lasi. U godinama Prvog svetskog rata Haushofer je dogurao do generala. Njegove kolege zapanjivala je sposobnost tog čoveka da vidi jasno u analizi vojnih operacija. Smatralo se da je takva svojstva razvio u sebi opšteći sa posvećenicima Istoka. Posle rata Haushofer se posvetio nauci. On je postao jedan od očeva geopolitike. Mnoge temelje te doktrine koristili su kasnije fašistički propagandisti radi utemeljenja ideja širenja životnog prostora nacije. Uskoro za krahom „pivskog puča“, skoro svakodnevno, Karl Haushofer, slavni profesor i general počinje da posećuje u zatočenju dva mlada čoveka sumnjive reputacije. Sa kojim ciljem?... Godine 1944. sin Haushofera Albert je ubijen posle narednog neuspešnog atentata na Hitlera. U džepu njegove jakne pronašli su okrvavljeni zapis za zagonetnim stihovima. Doslovni prevod glasi: „Sve je zavisilo od toga da li će se demon vratiti u svoju tamnicu. Moj otac je slomio pečat, nije osetio disanje lukavog. On je pustio demona u svet“.
Kasnije, na Nirnberškom procesu, Hes, kao da se nalazi u stanju amnezije, ne prepoznaje svog učitelja. Četrnaestog marta 1946. godine profesor će ubiti svoju suprugu Martu i zatim završiti sa sobom po pravilima samurajskog rituala časti. Ali to će biti kasnije. Sada, Haushofer u samici Hitleru i Hesu drži nekakve zagonetne lekcije. I nastaje knjiga pod imenom „Majn kampf“. Važan detalj: Haushofer je blizak društvu Tule. Kako smo već rekli, nacistička partija je postala njena politička filijala. Očito, upravo posle puča sive eminencije reda izvršili su, konačno, svoj izbor. Firer će biti Hitler! Tih godina, krećući se u tim specifičnim krugovima, filosof Rene Genon je pisao: „Savremene mesije mi se čine više ili manje nesvesnim instrumentima u rukama svojih tvoraca... Ti eksperimenti se obnavljaju u različitim formama i unose zabunu u umove... Ne skriva li se za njima nešto značajnije?“ Ali, zašto je ipak bio izabran Hitler? Sklon je mistici: to znači da se na njega može uticati. Ima očita svojstva medijuma i sposoban je da dejstvuje na auditorijum. Idealno se uklapa u, svim okultistima poznatu, trijadu: mag „upućuje“ medijuma, a ovaj u kolektivnoj svesti mase zaziva demone rata, krvi, slepog obožavanja i agresije. Još u osamnaestome veku slavni nemački pesnik i filosof Novalis pisao je: „Onaj će biti najveći volšebnik, koji samog sebe zavrača tako da i svoje fantazije primi kao stvarnost“. Hitler, koji je živeo u svetu posebnih vizija, bio je upravo takav. I upravo zahvaljujući tome mogao je da uradi mnogo. Arhive „Anenerbea“ Pričajući o tome, oslanjamo se na neoborive dokumente koje je autor ove knjige držao u svojim rukama. Posle rata njih su tražili u Engleskoj, Poljskoj, Americi. I evo, zajedno sa poznatim konspirologom Aleksandrom Duginom, našli smo se u jednom od ranije zabranjenih arhiva Moskve. To je bio početak devedesetih, i potpuni nered tog vremena pomogao je ne samo Andreju Kozirjevu da deo trofejnih masonskih arhiva pošalje u Francusku, već i nama - i to potpuno legalno - da prodremo u tu zgradu. ...Moj kolega grozničavo lista kataloge. Napokon čujem uzbuđeni kliktaj: „Pa to je „Anenerbe“!“ Da, pronašli smo arhiv „Anenerbe“. Tačnije, njegov značajni deo. ...Godine 1945. Crvena Armija je vodila ogorčene borbe u Donjoj Šleziji. Bio je zauzet starinski zamak Altan. Ovde je i nađeno bezbroj dokumenata sa nekakvim zagonetnim tekstovima. Začuđujući koncentrat tehnologije okultne politike, iracionalnog dolaska na vlast i magijskog manipulisanja ljudima. Dokumenti su zapremili 25 železničkih vagona. Uskoro su činili jedan od zabranjenih arhiva SSSRa. Ogromna većina dokumenata praktično se nije podvrgavala izučavanju. Mnogi dokumenti su numerisani i zavedeni tek pošto smo ih zatražili na analizu. Naravno, okorelim materijalistima nije poznata izreka znamenitog mistika našeg stoleća Gurđijeva: „Najstrašnije u magiji je to što u njoj nema ničega magičnog...“ Vagnerove note. Da, njegova dela su izvođena na zasedanjima Germanenordena. U svesti adepata promicala su priviđenja. Ustajali su likovi legendarnih Zigfrida i Parsifala... Posle paganskog praznika vatre, u noći uoči 1. maja, valkire su unosile u osveštanu Valhalu duše germanskih ratnika. Evo ustava Germanenorden-a. Prva tačka: svesno i aktivno učešće u obnovi rasne čistote i moralne uzvišenosti svih Nemaca.
Moral uvek sledi iza savremenih predstava o racionalnosti. U Nemačkoj početkom veka rađalo se mnogo dece sa genetskim nedostacima. Specijalisti su proricali: ako se ovako nastavi, 1980. godine u zemlji će se rađati do 60 procenata bogalja. Ideja krvne čistote imala je i drukčiju zasnovanost. Ona se izražavala u koncepciji „halgedom“. Jedan od njenih teoretičara bio je baron Zebotendorf. Reč je o oslobođenju nordijske rase iz tamnice rasne pomešanosti, koja se prihvatala kao apsolutno zlo. Pa u mnogim teološkim sistemima kraj sveta se graniči sa vremenom kada će nastupiti mešanje rasa i kasta. Teoretičari te koncepcije su sugerisali: shvatite da je vaše telo hram, držite ga u čistoti! Samo spajanje apsolutno čistih muškarkaca i žena bilo je u moći da oslobodi zaspalu energiju arijevaca! Iz mistične ravni, ideja je brzo prešla u mnogo prikladniju. Mnoge teoretske postavke rasnog zakona iz 1934. godine kao da su prepisane sa dokumenata Germanenorden-a. U svom praktičnom delu zakon poziva na istiskivanje nearijevaca, posebno jevrejskih mešanaca, iz državnog aparata, iz advokature, sa dužnosti novinara, lekara, iz sfere kulture i umetnosti. Gest „Velikog Majstora“ zla O nastajanju sličnih koncepcija baron Zebotendorf je pisao u knjizi „Pre no što je došao Hitler“ iz 1933. godine. Očito, baronu je dosadilo da bude „siva eminencija“. Ali, odmah je iz vrha Rajha došao nalog da knjiga bude uništena. Sačuvano je samo nekoliko primeraka. I evo, jedan od njih je – preda mnom. Zašto su policijski dokumenti, koje smo takođe pronašli u arhivi, toliko strogo nalagali da se Zebotendorf pronađe, ma gde bio - od Estonije do Argentine? Kakvu je to tajnu baron odao? ... Evo stranice knjige koja je postala, očito, sudbonosna za osnivača reda Tule. Čini se da su u to društvo bili posvećeni i Hitler i Hes. Sam firer je 1932. godine dao predlog da postane Veliki majstor Germanenorden-a. To je bio nonsens! Odati informaciju tajnog društva, čak u njegovoj unutrašnjoj prepisci, nije uobičajeno. Do nas su došli brojni dokumenti iz takve, unutrašnje prepiske, gde su mnoga imena šifrovana ciframa. Međutim, da li je verovati Zebotendorfovoj knjizi? Jedna od posrednih potvrda su kadrovi filmskih žurnala. Na njih smo obratili pažnju, upoznavši se sa papirima Germanenorden-a. Na nekima, posebno u odgovarajućim nastupima, Hitler čini karakterističan gest – ruke pod pravim uglom skršta na grudi. Upravo tako se u dokumentima reda opisuje ritualni gest njegovog Velikog majstora. On odgovora runskom znaku „dak“, što znači „dvostruka sekira“ – simbol vlasti. Zanimljivo je, kako se taj gest tumači u crnomagijskim inkunabulama: „Gest majstora – skrštene ruke na grudima, naravno, nije ništa drugo, već simbol smrti i vaskrsenja koji se koristi u ritualu prizivanja mrtvih. On znači mnogo. Kao prvo, to je simbol Ozirisa, koji je sinonim Rogatog Boga ili Boga Smrti...“ Šta je to? Način zazivanja senki legendarnih predaka i umrlih bogova? A možda – sudeći po raspaljenosti ženskog dela auditorijuma, zabeleženom na filmskoj vrpci taj gest magijski pretvara adepta u muški, falusni simbol kulta? Uostalom, ne skrećimo s puta. Što se tiče Zebotendorfa, nisu ga pronašli. Baron je uspeo da se sakrije u Turskoj. Ali je umro na čudan način. Utopio se u Crnom moru, 8. maja 1945. godine. Kakve je tajne odneo sa sobom na dno? Obračun sa nepotrebnima
Dakle, Hitler je postao Veliki majstor. Ali, evo paradoksa: posle njegovog dolaska na vlast odnos vrhuške Rajha prema mistici se, spolja bar, promenio. Simbol te promene je postala jedna nijansa na koju su nam, obratiti pažnju, pomogli takođe arhivski dokumenti „Anenerbea“. Mnogi od njih su trag nedovršenog rada reda na simbolima. Na svim papirima svastika se predstavlja samo desnostranom. Svastika koju će uskoro podići na znamenja Rajha biće obrnuta, levostrana. (Istraživač I. Gorškov smatra da je desnostrana svastika namenjivana za uticaj na svest „svojih“, a levostrana da bi pretila neprijateljima. To je ipak nagađanje. Vratimo se faktima). Informacija asocijacije „Politica hermetica“: Godine 1935. članovima SS-a su zabranili da ostanu u Germanenorden-u. A zatim je on i u potpunosti prekratio svoje postojanje. Sred jerarha, hiljadugodišnje imperije, zavladalo je mišljenje da je delatnost sličnih struktura inspirisana podzemnim jevrejskim pokretom. Spiskovi Germanenorden-a koje smo pronašli veoma su rečiti. Već sredinom tridesetih mnoga prezimena su od strane oficira Gestapoa podvučena crvenom olovkom. Tako su se mistici našli pod policijskom kapom. Njihov pokušaj da iskoriste okultnu energiju naroda, kako se ispostavilo, imao je i svoju drugu stranu. Satanskim silama ljudi se ne mogu okoristiti. Njima se može jedino služiti. Potom sledi propast. Uskoro je počeo odliv mnogih teoretičara iz SS-a, i to onih koji su slovili kao osnivači Rajha. To je očito već iz poređenja spiskova rukovodstva crnog reda iz 1936. i 1943. godine. Godine 1935. osnivač „Anenerbea“ Virt je stavljen u kućni pritvor, u kojem je ostao, pod stražom, do kraja rata. Naučnik koji je tražio potomke nordijske rase ne samo među Nemcima, već i među Maorima, Indijcima i Afrikancima, postao je nepoželjan. Očito, rastuća državna mašina, kao i uvek, bila je sklona da uprošćuje ideje. One su stvorile Rajh, ali su se u čistom obliku pokazale nepotrebnim. Moguće je, takođe, da Hitleru, u potpunosti zahvaćenom mesijanskim ambicijama, više nisu bile potrebne preteče. Iz SS-a je istupio i Karl Haushofer. Njegova geopolitika bila je zasnovana na shvatanju zajednice interesa evroazijskih naroda. Evroazijskim neprijateljima smatrane su atlantske države SAD i Engleska. Hitler se, međutim, vremenom okrenuo ka Istoku. Neko je, opet, hitro iskoristio njegova mistička nastrojenja. Firer je smatrao, recimo, da se na mestu Staljingrada nalazila prestonica Hazarskog kaganata. Otuda je udar u pravcu Volge razmatran, delimično, i u cilju uništenja gnezda drevnog i novog boljševičkog judaizma. (Lepo je teoretičar fašizma, poznati filosof Rene Genon, pisao da su ognjišta ugaslih civilizacija sposobna da na savremeni svet izvrše neobično jak uticaj). Primera kada je okultizam imao prvenstvo u određivanju ratnih zadataka, nije malo. Uzmimo za primer pravac udara na Kavkaz. Za pragmatike je to, naravno, bilo pitanje azerbejdžanske nafte. A za mistike – težnja ka svetim vrhovima Elbrusa i ka rejonu Chinvala. Ovde, se po njihovim shvatanjima, nalazila Valhala – sveto mesto uspokojenja duša nordijskih junaka. Čak je i datum napada na SSSR bio izabran u sadejstvu sa runskim krugom. Dvadeset drugi jun je drevnogermanski praznik sunčeve pobede. Dve rune posle te, kojom je označen taj dan, po runskom krugu dolazi runa „zig“. Ona označava osveštani oganj i pobedu. Na blikcrig je trebalo utrošiti dva meseca. Kako je spasena Rusija?
Tevtonsko neopaganstvo, zaodenuto u oklope, računalo je da će na svom putu sresti jedino okoštali ateizam, od strane Judejaca presvučen u crveno platno. Predstojao je, međutim, susret sa drukčijim duhovnim realijama. Hiljadu dana i noći nalazio se u molitvenom bdenju radi spasenja Rusije jeroshimonah Serafim Viricki. Patrijarh Antiohijski Aleksandar Treći obratio sa sa poslanicom Hrišćanima čitavog sveta radi molitvene i materijalne pomoći Rusiji. Mitropolit gora Livanskih Ilija, koji se povukao u zatvorništvo, imao je viđenje Božije Matere i primio je njenu zapovest. „U čitavoj zemlji treba da budu otvoreni hramovi, manastiri, duhovne akademije i bogoslovije. Sveštenici moraju da se vrate sa frontova i iz tamnice, moraju početi da vrše službu Božiju. Sada se pripremaju da predaju Lenjingrad – ne treba ga predati. Neka iznesu – rekla je Ona – čudotvornu ikonu Kazanske Bogomajke, neka je pronesu u litijama oko grada, i tada ni jedan neprijatelj neće stupiti nogom na tu svetu zemlju... Pred Kazanskom ikonom treba da bude izvršeno bogosluženje u Moskvi; zatim ono mora da bude služeno u Staljingradu, koji ne sme da se preda neprijatelju. Kazanska ikona mora da prati vojsku sve do granica Rusije. Kada se rat završi, mitropolit Ilija mora da doputuje u Rusiju i da ispriča o tome kako je ona bila spasena.“ Mitropolit se povezao sa sovjetskim rukovodstvom. (Njegova pisma i telegrami i sada se čuvaju u arhivima). Uskoro je Staljin pozvao jerarhe Ruske Pravoslavne Crkve i obećao da će ispuniti sve što mu je preneo mitropolit Ilija. Mnogo od onoga što je poručeno u otkrivenju, bilo je izvršeno. Stavljajući naglasak na posebne zasluge vladike Ilije, filmski žurnal je zabeležio njegov dolazak u Moskvu, na Pomesni sabor, 1945. godine.1 Udar na Moskvu Dakle, mistici su pomogli Hitleru ne samo da dođe na vlast, već i da u nedrima nemačkog naroda izazove kolosalnu psihofizičku eksploziju. Ali, predstojalo je još uputiti tu energiju u potrebno korito. U tom smislu i u geografskoj ravni. Došlo je vreme da se pitanje postavi ovako: na Zapad ili na Istok? Hitler je izvršio udar u pravcu Moskve, Trećeg Rima, čiji pad, po proroštvima Svetih Otaca Crkve, treba da bude signal za dolazak antihrista. Kakvim silama je bio obuzet Hitler? Da li samo ljudskim? 1 Ikona koju je Staljin poklonio mitropolitu Iliji do danas se čuva u mitropolitovom kabinetu u Hadedi (kraj Bejruta). Građanin Libana Aleksandar Ananov, koji je sedam godina živeo u toj kući, svedoči da je prepiska mitropolitova sa Staljinom odista održavana. Treća strana I U proleće 1924. godine firer jurišnih trupa, Rem, sproveo je jednu nenajavljenu akciju. Njegov odred je strelimice prešao granicu Švajcarske i uputio se u Dorlah. Tamo su jurišnici zapalili zgradu Getenauma. Ona je pripadala evropskom antropozofskom društvu, koje se odvojilo od teozofa Blavacke. Pri tom su uništeni nekakvi zagonetni arhivi. Njihov vlasnik bio je Rudolf Štajner. On nije bio samo istraživač Geteovog stvaralaštva. Njemu su pripisivali slavu najkrupnijeg mistika Evrope. U okultnim pitanjima, sa njim su se često savetovali silnici ovoga sveta.
Najpre nemački feldmaršal Moltke. Broj Štajnerovih učenika u celom svetu je brzo rastao. Mnoge razočarane ljude privlačila je antropozofska doktrina. Posebno mogućnost spasenja duše uz pomoć precizne okultne metodike. I teozofiji i antropozofiji bila je svojstvena trpeljivost prema različitim teološkim sistemima. Delimično, štajnerijanci su radili na pitanjima reinkarnacije. Postoji veoma rečit Štajnerov crtež grupe skulptura koja je trebalo da ukrasi malu salu Getenauma. Ona predstavlja Hrista koji propoveda sa podignutom rukom, a naporedo sa njim pognute, pod težinom stradanja, Lucifera i Ahrimana. Hristovo lice ja asimetrično, ono treba da simbolizuje luciferski i ahrimanski uticaj na Spasitelja. Po predskazanjima utemeljivača antropozofije, Getenaum je trebalo da postoji tri veka. Međutim, izdržao je samo nekoliko godina. Uskoro, posle paljevine, Štajner je umro. Ali čime je izazvao toliku jarost jurišnika? Na to pitanje ćemo tek pokušati da odgovorimo. Za sad primetimo: među njegovim poklonicima bilo je mnogo onih koji će kasnije u rajhu zauzeti veoma visoke položaje. Na primer, vođa nemačkog seljaštva – Valter Dare. Na spisku čelnika SS-a za 1936. godinu on je na sedmom mestu. U rajhu, Dare je bio poznat kao jedan od autora principijelno važne kocepcije „krv i tle“. O njenoj suštini piše A. Dugin: „Izbor između krvi i tla je osnovni pri stvaranju svake države; ili se ona osniva po principu krvi, po principu etničke isključivosti i tada izabrana nacija živi među neprijateljima, ili prevagu odnosi ne srodnička krv već zajedničko tle. Ima se u vidu jedinstvo interesa svih naroda koji žive na jednoj teritoriji, na zemlji koju zajedno moraju da brane. Hitler je izabrao prvu varijantu – rajh je bio osuđen.“ Sve velike imperije: rimska, vizantijska, ruska građene su na drugom principu - tle je iznad krvi. Istovremeno i pangermanisti i panslavisti i panturkisti uvek su stavljali, i stavljaće, krv iznad tla. Tako se stvaraju konflikti, iz kojih, kao pobednik, uvek izlazi treća strana. Njoj su jednostavno neophodni bučni ura patrioti svih nacionalnosti. A sad se opet obratimo bratu Markionu. Po tradiciji tajnih društava, on je posvećen u nekoliko struktura. Među njima u Zlatna zora i Red istočnih templara. Sada je brat Markion Veliki Majstor tog reda u Francuskoj. Razmišljanja tog sabesednika, koji nam je dao opširan intervju pred tv kamerama, veoma su zanimljiva. Dare je bio osuđen na Nirnberškom suđenju samo na godinu ili dve, a zatim je opet obnovio kontakte sa Štajnerovim sledbenicima. I danas, štajnerovsku organizaciju u Nemačkoj, vodi jedan od Virtovih saradnika u Anenerbeu. Čime se objašnjava tako snishodljiv odnos tribunala prema Dareu, Virtu, Hilšeru i njima sličnima? Moguće je da su sudije smatrale kako mističke koncepcije ne zaslužuju tužiočevu pažnju. Odlučili su da ne zbunjuju ljudske umove. Karl Jung je pisao da čovek odbija da misli o postojanju đavola, zato što se intuitivno boji da se sudari sa realnošću zla. Ali ja se pridržavam druge tačke gledišta. Pre svega, stvar je u zatvorenoj solidarnosti posvećenih. Ovde je ključ za razumevanje činjenice zašto se prema teoretičarima mističke politike tribunal poneo toliko blago. Revolucije jedu svoju decu, ali ne i svoje oceve. Mnogi među sudijama bili su Štajnerovi učenici, a on je bio posvećenik - visoki jerarh masonerije egipatskog obreda, koja se naziva Memphis misraim. Osim toga, on je bio jedan od rukovodilaca Istočnih templara i Zlatne zore.
Rađanje internacionale – infernalne, paklene internacionale Preda mnom je SS-ovska karta: Evropa je razbijena na nacionalne oblasti. Sam SS neki ideolozi smatraju za nadnacionalni red. Njegovo zaduženje je bilo da među sobom sakupi sve žrečeve i ratnike sa kontinenta za otpor atlantskim državama. Piše konspirolog A. Dugin: „Te ideje, opozicionarske u odnosu prema Hitlerovoj politici, izlile su se u dokumentu po imenu „Povelja SS“. Potpisao ga je Himler. On je u planovima SS-a razmišljao kao lider Evroazije. Hitleru, opterećenom teretom nacionalističkih predrasuda, uskraćena je uloga nemačkog firera. Među principima „Povelje SS-a“ su prava čoveka i etnosa, podela rada u Evropi i sloboda veroispovesti. Koristi se termin Sjedinjene Države Evrope.“ U 14. veku, ruski monah Filotej je rekao: „Moskva je Treći Rim i četvrtoga neće biti.“ Treći u odnosu na Rim i Konstantinopolj. Hitlerov rajh je takođe bio treći, posle nemačkog imperatora Hoenštaufena i kancelara Bizmarka. Tako je bila određena pangermanska premoć. Ta koncepcija je, u konačnom rezultatu, pobedila, mada je SS-ovsku opoziciju karakterisao drugačiji prilaz. Uslovno ga možemo nazvati antifašizmom. Hteli su da sakupe svojevrsnu ukorenjenu internacionalu. Tačnije, ako se ima u vidu interes SS-ovaca za crnomagijski aspekat – infernacionalu. Ta pojava je, u poređenju sa grubim Hitlerovim nacionalizmom, daleko prefinjenija i zato opasnija. Možda će ona dati još argumenata fašistima današnjice. Međutim, vratimo se istoriji. Mesto sakupljanja viših posvećenika SS-a bio je stari zamak Vevelsburg. On je smešten u svojevrsni mistični trougaonik. Jedan od njegovih vrhova su stene Eksterštajna gde se u prošlim vekovima čuvao i upražnjavao drevno germanski kult vatre. Ovde je bila svojevrsna opservatorija, u kojoj su žreci posmatrali večno kruženje nebeskih tela. Svakoj fazi Sunca odgovarala je ova, ili neka druga runa. Tako je sačinjen runski zodijački krug. Još jedna strana trougaonika je Tevtonburška šuma. Među njenim hrastovima, po predanju, početkom nove ere vođa Germana, Arminije, uništio je tri rimska legiona. Ovde su se sjedinili nemačka mistika i ratnička pobeda. Vevelsbrug je zamišljen kao centar mnogonacionalne države SS, slične totalitarnoj državi jezuita, koja je svojevremeno postojala u Paragvaju. Upravo u Vevelsburgu, podražavajući vitezove kralja Artura, za okruglim stolom su se sakupljala trinaestorica najviših posvećenika Crnog reda. U tom zamku čak je bilo pripremljeno i postolje za pehar grala. Međutim, ono je ipak ostalo prazno – uzeti vlast nad svetom nije im pošlo za rukom. Četrdesetih godina SS-ovska interfašistička opozicija Hitlerovom pangermanizmu je potpuno poražena. Misteriozni let Rudolfa Hesa A sada je vreme da nešto kažemo o najslavnijem raskolu u fašističkoj eliti – o zaognetnom letu Rudolfa Hesa na britanska ostrva. Dakle, maj je 1941. godine. Hes je poleteo ličnim avionom M-110 sa aerodroma firme Meseršmit. Na taj način se uputio u svoju tajanstvenu misiju. Sačuvana je karta sa primedbama samog Hesa. Ona pokazuje: odabrana maršruta bila je zaobilazna. Napokon, avion se nalazi nad jugom Škotske. Skok sa padobranom i visoki poslanik se prizemljuje nedaleko od mesta Dungavel Castle; njegov vlasnik je lord Hamilton. Njega je Hesu, radi kontakta, preporučivao sin profesora Haushofera, Albert, koji je
ranije radio u Engleskoj. Postoji verzija, da je guru Hitlera i Hesa, profesor Haushofer, pripremio radi te misije projekat kolosalne zamisli. Reč je bila o podeli sfera uticaja između Germana i Anglosaksonaca. Do napada na Rusiju ostalo je manje od dve nedelje i po toj verziji poslanik je morao da umiri Engleze. Hesova lična sekretarica je kasnije tvrdila da je Hitler bio obavešten o toj misiji. Međutim, on je odmah svog partijskog zamenika proglasio ludim. Tu verziju su rado podržali Englezi, a kasnije i Nirnberški proces. Psihijatrijska dijagnoza je odvela Hesa u doživotnu tamnicu, koja je bila prekinuta smrću pod veoma sumnjivim okolnostima. Dakle, reč je bila o produžetku Minhenskog dogovora, koji su Englezi otkazali. Ali zašto su onda oni proglasili tajnim sve dokumente o misiji „ludog“ fašiste? Rok za prestanak etikete „strogo poverljivo“ isteći će tek u sledećem stoleću. I zar dogovor Nemačke sa Engleskom liči na geopolitički stil Karla Haushofera? Pa profesor je agitovao za savez kontinentalnih država protiv Engleske i SAD-a. Šta je razlog leta? Na to pitanje član „Kruga Tebe“, brat Markion, je odgovorio sasvim lakonski: „Hes je bio posvećen u tajnu organizaciju. Mogu samo da kažem da je leteo u Englesku radi susreta sa drugim posvećenicima, ali mu to nisu dozvolili.“ O kakvim posvećenicima je reč? Verzije su najegzotičnije. Iskustvo masonerije Setimo se Hitlerove i Hesove inicijacije u Red Tule. Dokumenti te organizacije svedoče: njeni rituali, struktura i druge specifične osobenosti bile su pozajmljene od masona. U svojim sećanjima, Herman Raušning, koji je bio jedan od najbližih ljudi Hitleru, navodi ovu firerovu rečenicu: „Jerarhijska organizacija i posvećenje kroz simbolične obrede, koji deluju magijski na uobrazilju, veoma su opasan element. Zar vi ne razumete, da i naša partija mora da bude istog takvog karaktera – red, jerarhijski red sekularnog sveštenstva; mi ili masoni ili Crkva; postoji mesto samo za jedno od troje.“ Dakle, fašisti su koristili iskustvo masonerije. Ukoliko su na oltar masonstva darove prinele stotine paganskih kultova i religija, u ukorenjenu boju nacizma umešali su se i mnogi mračni tonovi mističnih ideja drevnosti. Prvog marta 1942. godine, Hitler je izdao naređenje: „Jače raskrinkavati materijale i arhive slobodnih zidara koji interesuju rajh!“ Dakle, nacisti su se trudili da iz masona izvuku specifična znanja i zatim da ih iskoriste radi sopstvenih puteva. Ako je tako, nije li se, po sačuvanim masonskim kanalima, organizovala Hesova poseta? Drakula i pisci Pronicljivost pisama romana strave i užasa ostavlja utisak. Začuđenost, međutim, brzo nestaje, kada se pojasni da su autori najupečatljivijih dela posvećeni u veoma sumnjive strukture. I tada se, kroz vampirska priključenija, mogu probiti vrlo zanimljive informacije. Informacija udruženja „Politica hermetica“ Jedan od takvih pisaca je Brem Stoker, autor znamenitog „Drakule“. Setimo se epizode tog romana u engleskoj varijanti. Njegov heroj se upućuje u Transilvaniju iz minhenskog hotela „Četiri godišnja doba“. Takav hotel je odista postojao. Više od
toga: u njemu se nalazila kancelarija Reda Tule. Sam Stoker je bio član drugog tajnog društva – Zlatne zore. Te podudarnosti govore o mogućoj vezi ovih dvaju organizacija. Zapamtimo i taj detalj. Zlatna zora Preda mnom je savremena knjiga te organizacije sa opisima rituala. U centru omota je mistični znak kraja vremena – „tao“. Njegov ukras su prepleti pentagrama, ruže i krsta. Da, i to društvo se razvilo iz rozenkrojcerskog pokreta. U Engleskoj, na međi vekova, red je brojao 144 posvećenika – đavolska aluzija na apokaliptički broj pravednika koji će se spasti. Među članovima Zlatne zore su mnoge slavne ličnosti: autor mističnih romana lord Bulver Liton, engleski poslanik u Rusiji Bjuken, nobelovac pesnik Jejts - njegovo inicijatičko ime je vrlo leporeko – antibog. Poznata je takođe izjava pesnika o atmosferi koja vlada u redu: „Mi razmenjujemo ljubaznosti sa onostranim svetom.“ Ideje Zlatne zore, sudeći po svemu, bile su poznate i Hitleru. On je mogao da ih primi samo preko najslavnijeg od velikih majstora ovoga reda – Alistera Kroulija. Krouli je sebe nazivao „Mega Terion“ – Velika zver, i smatrao je ciljem čoveka da usvoji demonske sile i dostigne vlast nad svetom. Krouli je jedanput izjavio: „Put na nebo vodi kroz pakao.“ Godine 1904. u Kairu je ovaj okultista dobio otkrivenje od demona po imenu Ajvaz. Ono se izlilo u njegovu „Knjigu zakona“. Radi se o početku novog doba povezane sa dolaskom Satane. Neki Hitlerovi govori veoma podsećaju na te mistične tekstove. Evo izdvojenih fraza, koje je zapisao početkom tridesetih godina Herman Raušning: „Tablice sa Sinajske gore više nisu dejstvene. Savest je jevrejska izmišljotina, nešto slično obrezivanju - skraćenju ljudske suštine. Nastupa nova epoha magijskog tumačenja sveta, tumačenja pomoću volje, a ne pomoću znanja. Istine ne postoje, ni u moralnom, ni u naučnom smislu.“ Uporedimo sve to. U savremenom izdanju Reda istočnih templara, koji je osnovao Krouli, nalazimo svojevrsnu parodiju na Hristovu propoved sa Gore. Dajemo reč Mega Terionu: „Nema Boga osim čoveka. On ima pravo da živi po sopstvenim zakonima – da živi kako želi i gde želi. Ima pravo da umre kako hoće i da ubije one koji ga ograniče u ovim pravima.“ To je samo mali citat iz „Knjige zakona“. Krouli je pokušao da utiče na mnoge političare. On se susretao sa Trockim i Musolinijem, koji je, uostalom, bio mason lože Isusov trg. Krouli je poslao svoju knjigu Lenjinu. Postoji verzija da je upravo on Čerčilu pokazao njegov slavni gest sa dva prsta – „viktoriju“. Na magijskom jeziku taj gest je satanski znak. O tome se možemo obavestiti iz savremene literature Zlatne zore. Egipat i Krouli Uzmimo masonsku enciklopediju Menli Hola. Ona sasvim očito pokazuje razmere uticaja tajnih društava na literaturu i umetnost. Njihovi simboli i rituali su nadahnjivali umetničku uobrazilju mnogih ljudi. Prerađujući mistične legende, književnici i muzičari neretko su koristili ove sižee u svojim delima, ponovo za mase budeći zaboravljene senke.
Sačuvane su fotografije Kroulija u odeždi egipatskog maga. Na jednoj od njih, on drži palac na ustima – gest Harpokratove tajne. Na drugoj, Majstor pritiska levi dlan na srce; to je sugestija na magiju leve ruke, po svojoj prirodi - satansku. A evo i Kroulijevih stihova: „Diže se prema mome srcu zmaj, cvetanje kao da je otpočelo, Ozirisovo telo svo je sjaj, o, srce majke, o, srce očevo, o, moje srce, moje krte kosti sad vas već guta Nil u potpunosti.“ Preko stihova, magijskih i filosofskih tekstova Mega Teriona, tema drevnog Egipta se stalno provlači. Otkrića egiptologa, šifrovanje magijskih pismena nađenih u dolini Nila, nadahnuli su mnoge mistike: od Blavacke do Papija. Neki su čak pokušali da obnove praktiku veštičarenja i fetišizma karakteristične za umrle civilizacije. Arheologija i njoj srodne discipline su istinski mistične. Čemu vodi težnja da se raskopa ono što je Promisao sakrilo? Posledicama, koje racionalistički um ne može ni da zamisli. Treba samo pročitati ime zaboravljenog boga usečeno u kamenu i on oživljava. Otkrijte žrtvenik i on ponovo zahteva krv. Prošapćite šifrovanu kletvu i ona počinje da pušta prefinjene, za sada jedva ulovljive zrake. Ali, pre ili kasnije, doći će čovek-antena, koji će uloviti strašna poslanja paganskog čovečanstva. I čak će pokušati da ih sistematizuje. Podsetimo se omiljene fraze masona o tome da su na njihov oltar žrtve prinele stotine religija i kultova. Na mističnom planu masonerija je zapovednik demona – čuvar idola, savremeni bestijarijum sa bogatim izborom za svaki duhovni ukus. Iskustvo takvog mističnog pluralizma, primorava nas da se setimo viđenja Prepodobnog Makarija Egipatskog. Jedanput mu se javio đavo na kojem je bilo okačeno mnogo posuda. „Šta će ti toliko suđe?“, pitao je Starac. Đavo je odgovorio: „Nosim hranu za bratiju. Ako im se jedna ne dopadne, daću im onu drugu.“ Masonerija je spremna da vam omili svakog idola. Osnivači Zlatne zore više su od ostalih voleli bogove drevnog Egipta. Krouli je posetio Egipat, Tibet i druge centre iščezlih civilizacija. Pred smrt, on je svoju misiju objašnjavao neophodnošću da se pokrenu okultne sile, koje će dostići svoj vrhunac krajem ovog veka. Nije li moguće dopustiti težnju imenovanih društava da ciljno utiču na umove savremenika preko literature? Projekat takve duhovne ekspanzije mogao bi biti zasnovan na mističnoj predstavi o tome da je izgovorena reč samo prva faza materijalizacije ideje. I već zbog toga, ona može biti ostvarena u socijalnoj ili političkoj ravni. Književnik, koji veštački prihvati božanstveno stvaranje kao haos, odabirujući iz čitavih bezbrojnih raznobrazija sveta samopotrebnim mu zvuke i boje, odvažio se na riskantnu ulogu – ulogu sastvaralaca sveta. I onaj ko metodom sličnom igri staklenih perli prenosi najefektnije asocijacije i najistinitiju sliku stvarnosti, najopasniji je u simpatičkoj magiji reči. Jer uskoro povezane zablude počinju da pokreću ljude, da upravljaju ljudskom stihijom. Hesova misija u Engleskoj Međutim, vratimo se priči o Hesu. Zlatna zora je bila tradicionalno jaka u Engleskoj i Nemačkoj. Očito, ona je imala kontakte sa Redom Tule. Možda je Hes krenuo na britanska ostrva upravo tim kanalima. Ali sa kakvim ciljem?
Na Berlinskoj olimpijadi 1936. godine došlo je do mnogih poznanstava. Jedno od njih je poznanstvo Rudolfa Hesa sa vojvodom vindzdorskim, poznatim po svojim simpatijama prema nacistima. Uz to, on je bio, odstranjeni od britanskog prestola, kralj Edvard Osmi. Razlog abdikacije bio je njegov brak sa dva puta razvedenom Amerikankom. Nesumnjivo, vojvoda je sanjao o povratku na tron. Možda su zbog toga on i Nemci imali zajedničke interese. U Nemačkoj je sazreo plan da mu se pomogne vratiti se na presto, a realnu vlast na britanskim ostrvima predati Hitlerovom saradniku Alfredu Rozenbergu. Da li slučajno, posle poraza Engleza kod Dankerka, kad je Hitler mogao zarobiti armiju protivnika i otvoriti sebi put preko Lamanša, zašto to nije učinio? U osećanjima jednog od rukovodilaca nemačkih specijalnih službi, Valtera Šlemberga, postoji zanimljiva epizoda. Reč je o Hitlerovom naređenju da se vojvoda vindzdorski otme iz Portugalije. To je sprečila engleska straža. Ekskralj je vraćen u Englesku i mirno je živeo do sedamdesetih godina. Međutim, nije li posle tog neuspeha na kartu vojvode pokušao da zaigra Hes, pri čemu, dejstvujući po masonskim kanalima, nije manje važan detalj: po staroj tradiciji, na čelu engleske masonerije uvek je predstavnik kraljevske porodice. I vojvoda vindzdorski je bio Veliki Majstor britanskih loža. Moguće je da otuda potiče težnja Engleza da ne otkrivaju dokumenta povezana sa Hesovim preletom, jer predstavniku vladajuće dinastije u toj kombinaciji preostala je jedino uloga hitlerovske marionete. Ne slučajno, u nedavno izašloj knjizi, Hesov sin je za smrt svoga oca okrivljavao upravo Engleze. Govorkalo se da je starac u poznim godinama postao suviše brbljiv. Dakle, Hesova misija nije uspela. Ako treba slediti našu verziju, kanal Zlatna zoraTule uspostavili su engleski masoni. Članove lože Memfis micraim, koji su ranije pokušavali da nađu ključeve prema vođama nacizma, zadesio je neuspeh. Među tim neuspesima je i napad na Istočne templare – izgoreo je Štajnerov Getenaum. Iz Italije je izgnan Krouli, koji je dugo vremena uživao simpatije Musolinijevog režima. Uostalom, Krouli je u fašizmu video instrument za formiranje mistične ravnodnevničke bure potresa koji je sposoban da izazove prelaz u novo doba. Arhivi svedoče: godine 1935. Istočne templare i njima slične redove su u Nemačkoj zabranili. Nešto se kod masona egipatskog reda nije uklapalo. To potvrđuje i sudbina barona Zebotendorfa. Brat Markion: „Poznato je da je pre osnivanja Reda Tule, on bio posvećen u Memfis micraim u Turskoj. Turska grana tog pravca je grupa „denme“ – vampiri. To je organizacija ljudi, koji su samo na papiru primili islam. Ataturk i svi revolucionarni pokreti u toj zemlji su njihovo delo.“ Ispada da je već u okvirima Germanenorden-a i njegove filijale Tule, baron Zebotendorf radio kao emisar egipatske masonerije. Ako je tako, onda sumnje nacističkog rukovodstva prema onome ko stoji iza tih struktura nisu bile lišene osnova. Da, Memfis micraim predstavlja zloslutnu, tajanstvenu i svuda prisutnu organizaciju. Očito, ona se trudila da obnovi ne samo magijsku, već i socijalnu praksu drevnog Egipta. U stvari, realna vlast u toj zemlji najčešće je pripadala ne faraonu već alonu – savetu žrečeva. Mračne sujeverice i intelektualna dezorijentacija masa, koje su oni u masu usadili, dozvolili su im da vekovima upravljaju zemljom. Takvu verziju potvrđuje jedan dokumenat koji je nedavno objavio Savet Evrope. On se naziva „Medicina i prava čoveka“ i sadrži u sebi, između ostalog izveštaj bivšeg Velikog Majstora francuske ateističke lože Veliki orijent, R. Lerea. On je tamo
napisao veoma višeznačnu frazu: „Strah koji vlada milionima ljudi je rezultat apstraktnih, možda ne veoma dostojnih, ali potpuno ezoterijskih napora.“ Hitler je sa svoje strane tvrdio ne manje cinično, mada pomalo drugačije. Prema uspomenama Hermana Raušninga to je zvučalo ovako: „Ti pametari smatraju kao da je naš zadatak da smirimo masu i da je držimo u gluvoj apatiji. Samo razbuđena mojim fantazijama, masa će biti podložna kontroli.“ Čime objasniti razlog neuspeha savremenih istraživača egipatske praktike? Kakva je sila preuzela vrh? Memfis micraim Evo mišljenja brata Markiona: U svetu postoje dve glavne grane masonerije. Jedna od njih, Memfis micraim, je revolucionarna. Taj pokret hoće da promeni svet ma kakav on bio. Druga grana je zvanično masonstvo, među njima Škotski obred. Ono se bavi organizacijom i upravljanjem sveta. Svoje članove, radi sopstvene koristi, Škotlanđani se trude da postave u centar svake vlasti. Memfis micraim je uvek bio u kontaktu sa revolucionarnim pokretima: sa Garibaldijem, Trockim, italijanskim fašistima, Crvenim brigadama. Karakteristično je da je Krouli bio član Memfis micraima i istovremeo aktivista IRA-e – terorističke republikanske irske armije. Neki specijalisti smatraju da u osnovi te revolucionarnosti leže mitske pojave. Njihova suština je u tome da svet može da živi jedino u borbi, u potresima koji se na okultnom jeziku nazivaju ravnodnevnična bura. Upravo iz tih specifičnih sfera se obično razležu pozivi na revoluciju. Omogućivši ih, daju im da se razviju. I tada fantazije postižu snagu aveti. Karakteristično je da je jedna od najdrevnijih doktrina večne borbe prvosazdanog haosa i tvoračkog načela rođena u drevnom Egiptu. Takva je suština Hermopoljske kosmogonije. U centru ciklona L. Zemoljski, istraživač masonerije: „U središtu slobodnih zidara postoji taktika koja se naziva ovako: Uvek biti u centru rađajućeg ciklona. Ona označava uvođenje svojih ljudi u fašističke, komunističke, demokratske, anarhističke i ostale strukture. Uostalom, svaka od ovih ideja izazivala je džinovske revolucionarne potrese. Nisu li se oni javljali samo kao naredni pokušaji globalne smene koncepcija razvoja čovečanstva, pri tom pod jedinstvenom kontrolom? Samo jedan primer: braća iz iste lože bili su i Salvador Aljende i general Pinoče. Pri bilo kom razvoju situacije, jedan od naših ljudi bio je na vrhu, a drugom je već ranije presuđeno da bude žrtvovan, prosto odrezan – kao suva grana.“ Slična taktika je korišćena i u okviru revolucionarnih događaja početkom veka u Rusiji. Lože su postale udobno mesto nadpartijskih savetovanja predstavnika različitih političkih pokreta. Za početak diskusije isticao se jedan jedini zadatak – antimonarhizam. P.A. Kropotkin direktno je govorio o tome, da se revolucionari i buržuji ne mogu dogovoriti među radnicima; treba da pregovaraju na neutralnom terenu. Tu se odmah izrađivala i zajednička taktika. Istaknuta pripadnica masonerije, E. Kuskova, pisala je: „Lozinka su „Demokratska Rusija“ i „Ne treba pucati u narod koji demonstrira“. Poznati mason Margulis pisao je 1922. godine o principima loža: To su: optimizam, vera u progres čovečanstva, odbijanje izbora između krajnosti,
prihvatanja protivrečnosti kao izvesne realnosti i nepromenljivost. Sve je relativno i progres je nepromenjen i nepreobrativ. Ovome se dodavala solidarnost – konkretna, životna, gde sve zavisi od svakoga i svako od svih; trpeljivost, leva ruka na ramenu brata; primiriti antagonizme i gasiti protivrečnosti. Od bogova proističe načelo. Ne odricati se vrha svoje vlade i njime ustanovljenog režima. Ne biti u opoziciji, već biti u središtu događaja. Zakon ćutanja i ideal usavršavanja. Načelnik petrogradskog odeljenja žandarmerije, pukovnik Gerasimov, prijavio se Nikolaju Drugome u Carsko selo samo jedanput. Cilj je bio izveštaj o delatnosti masonerije. Ali žandarm na visokome položaju razočarao je cara svojim potpunim neznanjem. Možda je ono bilo simulacija. Pukovnik je naravno znao, da je njegov šef, Džunkovski, u najmanjoj meri blizak slobodnim zidarima. Treća strana II Ko je izvukao korist? Brat Markion: „Između različitih masonskih obreda postoji borba. Većina savremenih svetskih rukovodilaca su masoni ili su bliski masonima. Mnogi američki predsednici su bili slobodni zidari. I, mada se u ustavu Škotlanđana zahteva neučestvovanje u politici, braća tog reda se njome bave veoma aktivno. Uostalom, sada popularna ideja Novog svetskog poretka došla je upravo iz okrilja škotskog reda. Racionalna organizacija sveta – to je njegova formula. To je nešto što se suprotstavlja revolucionarnoj eksploziji.“ Dakle, verzija o dve suprotstavljene grane masonerije. Ako je ona istinita, da li se tim protivrečnostima mogu objasniti mnoge zagonetke Trećeg rajha i savremene svetske politike? S jedne strane postoje težnje egipatske masonerije - njeni pokušaji da sazdaju civilizaciju crnih magova, koji upravljaju masom bačenom na pučinu sujeverja. Ali, šta se suprotstavlja vladajućima? Drukčiji fetiš je dolar. I ta motivacija se javlja, ne samo racionalnom, već daleko religioznijom. Ona u potpunosti odgovara rečima Talmuda: „Pravednik voli novce svoje više od tela svojega.“ Možda je sve ovo što je rečeno u neskladu sa predstavama o tradicionalnom humanizmu masonerije, o njenoj samo dekorativnoj ulozi u savremenom svetu. Međutim, dokumenti loža o zadacima rasturanja imperija, koje smo citirali u prethodnom poglavlju, govore suprotno. Ti papiri su mogli da kruže samo u rukama slobodnih zidara najvišeg stepena inicijacije. Zato su oni delimično otvoreni. Kao nekakvom vegetarijanskom hranom, pripremljenom od termina slobodajednakost-bratstvo-humanizam i opšteljudske vrednosti, hrane se samo neofiti – oni, koje iskorištavaju. Napori za rušenje imperija nisu bili uzaludni. Pokliči iz krugova ura patriota svih nacionalnosti samo u našem veku ulili su se u dva svetska rata. Oni su oslabili dva džinovska superetnosa – ruski i nemački. I svaki put je na dobitku ostajala treća sila, koja je osedlala arhetipove. To je Amerika, sa finansijskim vampirima na čelu. Grupa Bilderberg Navedeni dokumenti odnose se na delatnost masona egipatskog pravca i ateističkog Velikog orijenta. A ko su njihovi konkurenti? Možda su sa njihovom delatnošću povezane i mnogo suštinskije zagonetke iz vremena Trećeg rajha? One se povlače i u naše dane.
Evo pisma jednog od nacističkih rukovodilaca pokreta za novu Nemačku religiju. U njemu se govori o zadatku da se oslabi uticaj Hrišćanske Crkve u Vermahtu. Radi toga se formira specijalno odeljenje. Njegov rukovodilac će postati čovek, koji je u potpunosti prekinuo sa predrasudama Hrišćanstva – to je major princ De Lipe. Upravo on, holandski princ konstrot, 1952. godine će stati na čelo međunarodne polutajne organizacije, danas poznate kao Bilderberški klub. Njen osnivač je uostalom mason škotskog obreda – Redinger. Sedmog aprila 1963. godine engleski Opserver je pisao: „Bilderberška grupa se trudi da začne svojevrsnu apsolutnu vlast nad narodima pomoću marionetskih vlada kojima rukovode potkupljeni političari.“ A evo citata iz italijanskog časopisa Europeo za oktobar 1975. godine: „Bez obzira na šarenilo sastava u celini, Bilderbergovci predstavljaju izvesnu super vladu, koja na svoj način usmerava politiku zemalja Zapada.“ Na vrhu se ukazuje da novi poredak Hitlera i Novi svetski poredak savremenih mondijalista nisu baš tako različiti jedno od drugoga. Jedino je ovaj potonji – lukaviji. On se ne ispoljava uz grohot puzećih tenkovskih kolona, već ne javnim, licemernim, šuštećim dolarima i novinskim stranicama, uticajem kapitala i propagande. On samo u krajnjoj nuždi odbacuje svoju puritansku masku i baca bombe na Pravoslavne Srbe. Dakle, slomivši imperije, pothranivši nacionalizme, sad mora razmisliti o sledećoj etapi. Zanimljivo je da bivši major Vermahta, De Lipe, sada zagovara ideju političke jedinstvene Evrope na čelu sa naslednim monarhom. Naravno, iz dinastije Merovinga. Epizoda sa De Lipeom pokazuje: Škotski obred je takođe imao u rajhu svoje ljude, malo primetne, ali možda po efektu uticajnije nego njihovi konkurenti. Nisu li oni stali na put uticaju Memfis micraima? Možda su upravo oni, uprkos koncepcijama Haushofera, pomogli da se glavni udar Hitlerov sa Zapada usmeri na Istok. Nisu li oni, koristeći primitivni Hitlerov antisemitizam, odrubivši suve grane jevrejskog naroda, isprovocirali migraciju Jevreja iz Evrope u Palestinu, to jest, pomogli da se formira država Izrael? Nisu li oni koncentrisali u Anenerbeu one delikatne naučne teme, od psihotrone do neutronske bombe, koje je bilo nemoguće efektivno rešiti bez obilja ljudskog materijala, a zatim, žigošući zločince, koristili njihove rezultate? Paralelna istorija Da, paralelna istorija postoji. Ona ima svoje datume, svoje zločince i svoje junake. Navedene fakte svak` mora da osmisli sam. Ma kako bilo, oni formiraju složeniju sliku sveta od uobičajene. Poznato je: u svakom prelomnom momentu istorije ponovo se događa mitologizacija svesti. Faktor nestabilnosti pobeđuje arhetipove, jednostavnije govoreći „sećanje predaka“, koje se formira vekovima ranije u sličnim stresnim situacijama. U takvim godinama uvek se nađu ljudi koji razumeju: sve se vraća na svoje krugove. I oni su spremni, na primer, opet da iskoriste ponovljeno interesovanje za okultizam i magiju, a to je izvanredan teren za prizivanje ravnodnevnične bure. Ovde se obnavljaju i drevna ili pseudodrevna proroštva. Njih odapinju u budućnost i pretvaraju u maštu, a san je najjača tačka oslonca za svaki pokret. Istina, entuzijazam neizbežno sahne. Revolucije opet gutaju svoju decu. Nastupa vreme demijurga, koji pokušava da uredi postrevolucionarni haos. Prema učenju neoplatonizma, koje je tokom vekova hranilo mnoge jeresi, među njima i profašističke, svaki demijurg pre ili kasnije slabi, i tada haos, najdrevniji od
bogova, ponovo žuri da se vrati u svoju prvobitnu veličinu. Ispostavlja se da tim dvema veličinama čovečanstva, revolucionarnom haosu i njegovom smirivanju, i odgovaraju dva toka u masoneriji koja smo naveli. Izazvati eksploziju u Nemačkoj prve trećine našeg veka pomogli su Egipćani, a zatim, izgnavši ih, kanalizujući tu energiju u potrebnom pravcu – Škotlanđani. Ponekad se čak čini da je reč o dve ruke istog tela, inače, o kakvoj bi se solidarnosti među posvećenima, toliko očigledno ispoljenoj tokom Nirnberškog procesa, moglo govoriti. Na sličan zaključak upućuje još jedna zanimljivost iz starog nemačkog grada Libeka. Šetajući ulicama, obratio sam pažnju na jednu kuću sa natpisom „Ložen haus“. Pod krovom te respektabilne vile našle su svoj dom tako jarosno među sobom suprotstavljene lože i Škotlanđani i Egipćani i Jorkovci i još Bog zna ko. Njihove tablice, snabdevene nedvosmislenim simbolima, među njima i prevrnutim pentagramima, mirno suseduju na fasadi. A evo još jednog zanimljivog fakta. U leto 1993. godine, u Strazburu, na inicijativu Velikog orijenta Francuske, bila je sazvana evropska konferencija radi koordinacije dejstava masonskih loža različitih pravaca. Ali ko će koordinirati džinovske strukture u razmerama čitavog sveta? To pitanje zavodi u ćorsokak mnoge istraživače, posebno ateiste. Ali za Pravoslavnu konspirologiju problema ovde nema. Ako je ugaoni kamen same Crkve Hristos, onda vrh masonske obrnute piramide ukazuje na Satanu. Ta suprotstavljenost je zapečaćena prema tumačenjima kabalista i u šestougaonoj zvezdi, koja se sastoji iz dva trougaonika. Trougaonik, okrenut oštricom nagore, označava tripostasnog boga – za kabaliste zlog boga. Zato taj trougaonik, koji ukazuje na prvo slovo alfabeta (alfa), predstavljaju tamnom bojom. Drugi, svetli trougaonik, okrenut je nadole i ukazuje na poslednje slovo (omega). Postoje masonski pečati na kojima se čitava ta konstrukcija već preokrenula. Ovde je, piše Sergej Nilus, zagonetka tajne četiri pojave iz Talmuda: Što je gore što je i dole; što je pre što je i kasnije. Međutim, emisari nižeg sveta, nezavisno od pripadnosti ovom ili nekom drugom masonskom pravcu, sinhrono su nagrnuli u našu zemlju. Na primer, u decembru 1988. godine, u svojoj moskovskoj filijali, gosti se delegacija jevrejske lože Bnai Brit, na čelu sa njenim predsednikom Markom Aronom. Ili, u prestonicu Rusije dolazi Veliki Majstor italijanske nacionalne lože Đulijano Di Bernarti. I u jednom veoma visokom kabinetu daruje svom domaćinu primerak svoje knjige s bratskim željama. Evo, pod ruku sa bivšim predstavnikom za štampu Borisa Jeljcina, Pavlom Loščanovom, po moskovskim hodnicima vlasti šetka se šef Velikog orijenta Francuske - gospodin Ragaš. Evo, Veliki Majstor velike nacionalne lože Francuske, Klod Šarbonije, stiže u Moskvu i prima zakletvu novopečenog Velikog Majstora velike lože Rusije. I evo već poznatog nam brata Markiona visokog posvećenika Memfis micraim-a. Njega već prirodno primaju u krugovima intelektualne opozicije. Na kraju našeg intervjua sa njim direktno pitam tog zagonetnog gospodina o cilju njegovog dolaska. Sabesednik se lukavo smeška. „Sada o tome ne bih želeo da govorim, ali se nadam da ćete rezultate moje posete uskoro i sami osetiti.“ Nada u povratak zla
Razočaranom čoveku se uvek učini da upravo on živi u poslednjim vremenima. Prošlost vidi u zlatnim ramovima. Otuda misterija povratka. U mitologiji praktično svakog naroda postoji legenda o povratku duhovnog vodiča ili junaka: privremeno zaspalih vitezova kralja Artura, Fridriha Velikog ili Merovinga. Ove predstave takođe na sebi nose pečat paganskog pogleda na svet. Ali, da li se sve vraća u svoje ramove? Zato je fraza „sve se vraća“ uvek samo zastarela kosmogonijska formula, ako ona može da postane i jak priziv žrečeva neopaganstva. Evo kako je misteriju povratka razumeo jedan od teoretičara italijanskog mističnog fašizma – Julius Evola. „Nevidljivi i nepristupačni centar, vladar koji mora da se probudi iz sna, junak koji će za sve da se osveti i sve da postavi na svoje mesto, uopšte nije Himera mrtve prošlosti – više ili manje romantične, već realnost za one koji danas jedino imaju zakonito pravo da se smatraju živima.“ Herman Raušning je tako pisao o svojstvima samoga Hitlera. „Uskoro će doći vreme kada će on morati da se usami i da nestane i niko ne sme znati gde se on nalazi. Oko njega mora da nikne tajna. On mora da se pretvori u legendu. Mase će šaptati o budućim velikim događajima. Napokon, napor će postati neizdržljiv. I evo, Hitler će se opet pojaviti u čitavoj svojoj veličini. On više ne mora da se bavi politikom; on će biti viši od toga. On će biti veliki zakonodavac, prorok koji donosi nove ploče sa sveštene gore.“ Ali dogodilo se drukčije. Pod portretom Fridriha Velikog, Hitler se ubio u noći pred prvi maj – na Valpurgijsku noć, kada Valhire odnose u Valhalu duše junaka. Zaista, satanska nada u povratak. Ekumenistički presto za antihrista “Ti si – Petar, i na toj steni Ja ću sazidati Crkvu Moju; i vrata paklena neće je savladati. (Mt. 16,18)’’ Trideset tri godine pošto je Spasitelj izrekao ove reči, pogubljen je apostol Petar. Raspeli su ga na krst, naglavce, u areni rimskog cirkusa. Čak su i pogubljenje antički pluralisti – mnogobošci, pokušali pretvoriti u predstavu. U spektakl o snazi paganskih bogova. Sada, naporedo sa bivšim Kaligulinim cirkusom, stoji crkva Svetog Petra. Ali, šta se događa? Tik kraj moštiju velikog propovednika Boga Jedinoga počinje nova paganska predstava. Na grob su okačeni svitci sa tekstovima budističkih mantri. Lame, obrijane na nularicu, iz svoje utrobe proizvode niske zvuke. Istočnjački sasudi ispuštaju klupčad mirišljavog dima. Tek što se zagrlio sa Dalaj-lamom, rimski papa sve to posmatra s blagonaklonim smeškom. Pred nama je – vradžbinski spektakl pseudoujedinjenja religija čije je ime – ekumenizam. U jedanaestom veku od Jedne, Svete, Saborne i Apostolske Crkve otpali su rimokatolici. Zatim su se od njih odelili protestanti. To su bili istinski tragični raskoli. Ali, evo, početkom našeg stoleća ponikao je pokret čiji je cilj da objedini Hrišćane celog sveta, čitave ekumene (vaseljene). Termin “ekumenizam’’ predložio je 1910. g. izvesni Džon Mot. Ko je bio taj čovek? Aleksej Osipov, profesor Moskovske duhovne akademije: “Godine 1948. u Moskvi je održan svepravoslavni sabor, posvećen 500-godišnjici autokefalnosti Ruske Pravoslavne Crkve. Na njemu je, delimično, razmatrano pitanje o odnosu prema ekumenističkom pokretu. Materijali savetovanja su bili objavljeni. U drugom tomu tih
dokumenata postoje tekstovi govora kako našeg predstavnika, protojereja Razumovskog, tako i drugih, gde se govori o masonskim izvorima ekumenizma. Džon Mot je bio mason visoke inicijacije. “Slobodni zidari’’ su u podršci ekumenizmu imali svoje ciljeve. I političke i religijske’’. Džon Mot je iniciran u trideseti stepen, čije se mistično dostojanstvo označava slikom Georgija Pobedonosca. Uzgred rečeno, mešavina simvola, preuzetih iz različitih duhovnih tradicija, karakteristična je za masone. U pitanju je njihov otvoren pokušaj da postanu sila iznad svake religije. Primetimo: stupajući u ložu, autor termina “ekumenizam’’, naravno davao je zakletvu na masonskom ustavu Andersona. U njemu je rečeno da je svaki “slobodni zidar’’ slobodan da sebi bira religiju i da radi u cilju ispunjenja ideje masonske svetske vlade. Godine 1946. francuski masonski časopis “Temple’’ je pisao: “Problem, koji su postavile pojedine hrišćanske crkve u projektu ujedinjenja… blizak je masoneriji, jer sadrži u sebi ideju univerzalizma. Ako to ujedinjenje stoji na istinitom putu, ono treba da zahvali našem redu. Na prvim ekumenističkim kongresima uticaj naše anglosaksonske i skandinavske braće bio je odlučujući.’’ “Slobodni zidari’’ vole da kažu da su na njihov oltar žrtvu prinele stotine religija i kultova. Dakle, na duhovnom planu masonerija je – jedan pravi bestijarijum. Među zidovima loža suseduju Vaal, Oziris, Jahve…. I izvesno zajedničko božanstvo koje se naziva Velikim Arhitektom Svemira. Evo gde je izvor ekumenističke mešavine! Savremeni istraživač masonerije E.P. Kvadragas čak piše o ložama kao “duhovnom supermarketu’’. Razvijajući tu misao, on je dovoljno jasan: “Vlada mišljenje da je najveća masonska tajna u tome što ne postoji nikakva tajna. To je tačno utoliko što masonerija nema svoju ideologiju, niti svoju sopstvenu misiju. Masonerija je za svoj cilj postavila sazdavanje “saveznog centra’’ koji bi ujedinio ljude različitih vera i ubeđenja… Ljudi u lože unose svoja ubeđenja i duhovne vrednosti, njihove ideje se sukobljavaju i mogu se u potpunosti i ne slagati, ali od njih se ne zahteva da steknu zajedničku veru. Njihova privatna mišljenja ostaju u sferi privatnosti. Na taj način masonerija se, po sebi, može predstaviti slikom prazne posude, i u tome je uvek bila njena snaga i slabost. Slabost, zato što je masonerija uvek i u svim vremenima bila otvorena za sve uticaje, kako dobre, tako i rđave: zbog toga je masonerija, s vremenom, postala kameleonski fenomen, kakav se pažljivi vladari svih zemalja trude da izbegnu; njena snaga je, međutim, takođe u otvorenosti koja joj je dozvoljavala da preživi, bez obzira na epohe koje su se smenjivale, i da se prilagodi svim kulturama i strukturama društva. Na taj način, masonerija je crpela materijale i tradicije iz potpuno različitih, često suprostavljenih izvora.’’ (Napomena: Danas je remek-delo takvog pristupa knjiga objavljena pod nazivom „Vita Sofija“. Citat iz nje: a) o amblemu – Amblem plave boje, oštar i višeznačan, razumljiv i zagonetan, kao i sve što je u tom velikom kretanju. U njemu postoje mnogi simboli: zahvalna ptica, neustrašivi Ikar, lik Krsta, silueta srpa i čekića i dvoglavog orla. U njoj ima nečega hrišćanskog, paganskog, muslimanskog. U osnovi novog humanizma je učenje o noosferi, piše autor, i na jednu hrpu prikuplja izjave - blago govoreći - različitih ličnosti: od Lenjina do Puškina, od Reriha do Ničea, od Voltera do Linkolna. Ovde su i citati iz svetih knjiga svih mogućih konfesija; obrazuje se noosfera, koja postaje koncentrat autoriteta u susret čitaočevom konformizmu. Osnovni autorski tekst, u nekim mestima se zove tablicama preteče Evroazije, napisan je iseckanim i povremeno nejasnim jezikom. Podrazumeva se da je pred nama nova „sveta“ knjiga, koja čeka svoje tumače. Na njenim poslednjim stranicama saznajemo da nam tu
mudrost uopšte nije pripovedao doktor Bokan, čije ime stoji na zaglavlju, već novi Zaratustra. Samim tim „Vita Sofija“ se naziva novom „Avestom“. Kao i svaka paganska doktrina, ona govori o idealu nadličnosti: o tome da je čovek mera svih stvari, a mi sami da smo idoli sebi. I u tome se nova Avesta dotiče sa crnom biblijom: čovek-zver postaje božanstvo za satanistu. Poređenje nije slučajno. Jedna od ličnosti koje „Vita Sofija“ citira je neki Žan Gaver, u stvari Ivan Gavrilenko, koji se nalazi na čelu satanske sekte Centar Juniver. Kao i uvek, iza bujnog nakita paganskog boga ili proroka, pre ili kasnije se ukažu rogovi. Citat iz Gavera je takođe zanimljiv. Podudarajući se sa tekstom sedamdesetog biblijskog računanja vremena, Roždestvo Hristovo, to jest početak naredne epohe u razvoju čovečanstva, pada na 5508. godinu od stvaranja sveta. Godina 1990. je 7499. godina od stvaranja sveta, ili nulta godina po učenju o slobodnom duhovnom stvaralaštvu, jer se ona javlja kao prethodna etapa iz jedne epohe u drugu. Upravo sada, ljudima se daju u dostupnom obliku forme i duhovni znaci vaseljenskog učenja o slobodnom duhovnom stvaralaštvu, koje će biti fundamentalna osnova za novi duhovno-materijalni svet čovekov. Godina 1991. ili 7500. godina je dovršetak narednog ciklusa i početak novog. Dakle, po Gaveru, epoha Hrista se završila, počela je druga. Kakva? Upravo već znamo. Alister Krouli je pisao o eonu Horusa, vremenu vladanja satanskih sila. Radi povišenja duhovnog suvereniteta ličnosti, „Vita Sofija“ predlaže mnogobrojne mantre, tako da imamo posla sa okultnim čovekopoklonstvom. Objekt poklonjenja je sledeći: jaka stvaralačka ličnost – to je lik današnjeg „spasitelja“. Vitasofima nije potreban spasitelj; oni moraju spasiti sebe sami. Vera je potrebna, tvrdi „Vita Sofija“ – u sebe. O toj doktrini možda i ne bi vredelo govoriti, ali kao i svaka - po svojoj suštini masonska ideja, ona se, pod okriljem duhovne i humanističke retorike, ustremila ka sferi politike. I danas, parafrazirajući poznate reči, moguće je reći ovako: Avet luta po Državnoj dumi – avet Zaratustre. Ova avet spremna je da se useli u telo svake političke partije, koja oseća neutemeljenost svoje ideologije.) Po rečima istraživača N. Berberove, kompromis kao princip ulazi u indeks masonskog ponašanja. A razblažavanje Hrišćanstva “verskom tolerancijom’’ – odgovorimo gospodinu Kvadragasu – to je takođe misija! I to još kakva! Upravo “slobodni zidari’’ su podigli Vavilonsku kulu glavne ekumenističke organizacije – Svetskog saveta crkava. To se dogodilo 1948. godine, samo tri godine posle formiranja Organizacije ujedinjenih nacija, čiji su izvori takođe masonski, i koja je zamišljena kao svetska vlada. (Na globusu od 33 polja koji simbolizuje Ujedinjene nacije – trideset tri polja znače trideset tri stepena Škotskog reda). Bliskost ciljeva obe strukture podvukao je 1954. godine na skupštini Svetskog saveta crkava tadašnji Generalni sekretar OUN Dag Hameršeld. Dakle, jedna svetska vlada, jedan svetski poredak, jedna svetska religija… Omiljeni argument novog svetskog poretka je sledeći: samo jedinstvena religija može obezbediti mir u čitavom svetu. Primetimo: to je ideja pozajmljena iz masonskih loža. Vladimir Novikov, posvećenik tridesetog stepena (Velika loža Rusije): “Uvek gde se sukobljavaju različite religije, lije se krv. Ako je dvadeseti vek bio vek ideoloških ratova, onda je dvadeset prvi vek pretio da postane vekom religijskih sukoba. Nastupilo je novo srednjevekovlje. I tu mirotvorna uloga masonerije, koja stoji iznad religija, raste.’’ Aleksej Osipov, profesor Moskovske duhovne akademije: “Primamljiva ideja! Ako se religije ujedine, onda ćemo se kretati putem mira. Ali, ovde se krije strašna zabluda! Nikada kompromis u pitanjima istine nije donosio dobar plod. Duh ište sebi formu, i ako je poražen taj duh, onda ne može biti dobrih formi.
Zatim, setite se minulih decenija. U kakvom smo to svetu živeli! I zar svako od nas nema prijatelja među ljudima drugačijih konfesija i, čak, među ateistima. Mi možemo da živimo u saglasnosti, nezavisno od vere. Pitanje vere ne treba postavljati radi fiktivnih ciljeva.’’ (Napomena: Umesno je da se setimo istorijskog fakta povezanog sa ekumenističkim razmišljanjem Julijana Otpadnika. Obraćajući se persijskim poslanicima Hrišćanima, koji nisu želeli da učestvuju u paganskom prazniku, on im govori: „Željeni svet ne treba graditi drukčije već putem religijskog saglasja i uzajamnog prijateljstva.“ Kao rezultat te pouke, imperator osuđuje poslanike na smrt i započinje rat sa Persijom, u kojem, kao jedan od prvih preteča antihristovih – gine.) Nova ekumenistička Vavilonija …Noć. Vatra. U njenom sjaju trepere zadenuta pera. Biju bubnjevi Irokeza. I sve to podseća ne na mir, već na stazu rata. I veoma verno se razglašuje korak duhovne ekspanzije Svetskog saveta crkava. Šta se događa? Otvara se skupština Svetskog saveta Crkava. Godina 1983. Vankuver. Pred početak zasedanja podiže se indijanski idol – ogroman šareni stub. Na njegovom vrhu je – slika oštrokljunog orla. Prof. Aleksej Osipov: “Da, slične scene sam video mnogo puta. U “hrišćanske’’ ceremonije Svetski savet Crkava (SSC) uvodi afričke, indijske, australijske kultne radnje. Bubnjevi deluju uzbuđujuće. I kada počne ritam, počinje i egzaltacija ljudi. Oni skaču, počinju da pevaju nekakve tekstove koji se čine hrišćanskim samo na prvi pogled. U stvari, to je čisto šamanska, paganska radnja Kakav je cilj Crkve? Spasenje čovekovo. Šta se pod tim podrazumeva? Očišćenje od strasti. Ovde, na skupštinama SSC-a, ljudi dolaze u stanje ekstaze, katkad padaju u nesvesticu. I sve se to – zamislite naziva delovanjem Duha Svetoga…’’ Televizijske kamere svedoče: na zasedanju SSC-a u Kanberi pravoslavni episkop počinje da čita Simvol vere. Zajedno sa inoslavnima. Ekumenisti špekulišu rečima Spasitelja o ljubavi prema bližnjemu. Ali, Isus je govorio o ljubavi Hrišćana prema ličnim neprijateljima, a jeretici su – Božiji neprijatelji. Oni unose zablude u duše pravoslavnih. Deseto apostolsko pravilo glasi: “Ako se neko moli sa odlučenima iz crkvene zajednice, makar i u kući, da bude odlučen!’’. Avaj, za ekumeniste, čak i Apostoli više nisu autoritet. Sveti Apostoli nosili su istinsko učenje po celome svetu. Paradoks je da su u okvirima SSC-a koji deklariše slobodu izbora vere, pravoslavni lišeni mogućnosti da preobrate i krštavaju inoslavne. Zauzvrat im se dozvoljava da traže Šambalu, da prizivaju duhove veštica, da podižu idole… Položaj pravoslavnih koji dolaze na skupove SSC-a čini se nezavidnim. Od svih prisutnih oni se razlikuju jedino po tome što ne plešu pod tam-tamovima hamitskih plemena. U SSC-a sada se nalaze predstavnici 300 jeresi i sekti. Niko od njih ni izbliza se nije odrekao svojih religijskih pogleda. Katkad, blago rečeno, prilično egzotičnih. Njihovo mehaničko jedinstvo i jeste pralik svetske nadcrkve ekumenista. Pripremljena za vladavinu iz jedinstvenog – zemaljskog centra, ona otvoreno priprema dolazak antihristov. (Napomena: Sada ekumenistički pokret prelazi na nov stupanj. Uz podršku fonda „Gorbačov“, formira se tzv. Organizacija Ujedinjenih Religija. Ideja je sledeća: kontrola nad svetskim religijama je kontrola nad čovečanstvom. Istraživač O. Platonov, koji naziva OUR - crkvom antihristovom, piše: „Pored širenja duhovnosti, Organizacija Ujedinjenih Religija predstavlja se kao
temeljni organ za arbitriranje svetskih religijskih konflikata. Radi toga se predlaže formiranje komande mirotvoraca, sastavljene od duhovnih lica i političara visokog ranga, delimično i onih koji su učestvovali na Prvom svetskom forumu fonda „Gorbačov“. Taj organ faktički može da preporuči primenu međunarodnih sankcija protiv religija koje odbiju da sarađuju sa crkvom antihristovom. Među aktivistima OUR-a, to jest Organizacije Ujedinjenih Religija su: Džejms Bejker, Džordž Buš, Margaret Tačer, Vaclav Havel, Rupert Merdok, Tedi Tarner i druga „visoko“ duhovna lica.“) Ekumenisti zloupotrebljavaju Spasiteljeve reči “o jednom stadu i jednom Pastiru’’, trudeći se da sakupe u njega i ovce i vukove. Ali, Sam Spasitelj je govorio: “Vi niste od ovaca Mojih’’. Oni isti koji nisu od ovaca Hristovih, pripadaju drukčijem pastiru… “Budizam i šamanizam – moja je majka, a otac – Isus Hristos.’’ Ove paganske reči pripadaju protestantskom “bogoslovu’’ iz Koreje, doktorki Čang. One su i poslužile kao zaglavlje paganskog spektakla sa egzotičnim plesovima, bubnjevima i zavijanjima na jednoj od skupština SSC-a. “Dođi, duše Jovanke Orleanke i svih žena mučenih u srednjevekovlju’’ (to jest veštica – prim. aut) – kliče sa scene ekumenističkog teatra ta okultna feministkinja. Zatim ona priziva duhove različitih stihija. I napokon se Čang osmeljuje da tvrdi kako priziva duh samoga Isusa Hrista… Nije li to duhovni doprinos protestanata i pagana stvari ujedinjenja! Šta ako se, ipak, ujedinimo? Đakon Andrej Kurajev: “U oblasti istorije religije i filosofije dejstvuje isti princip koji i u matematici: zajednički imenitelj uvek je najmanji. Ako se mi ujedinimo sa protestantima, na primer, zajednički Simvol Vere ni izbliza neće biti naš, ukoliko se mnogoliko iskustvo Pravoslavlja od strane protestanata odbija. Oni sami će tvrditi: pravoslavni poštuju ikone, a mi ne. Pravoslavni se mole za upokojene roditelje, a mi ne. Pravoslavni poštuju Bogorodicu i Svece, a mi ne. Pravoslavni imaju hramove, oni poste, a mi ne…. Da bismo se ujedinili sa protestantima ili baptistima moramo veoma mnogo da žrtvujemo. Andreja Rubljova, na primer. Njegovu “Svetu Trojicu’’. Sa tačke gledišta baptista, to je idolatrija! A ako se ujedinimo sa muslimanima? Odmah bismo morali da se odreknemo od Jevanđelja, od Hrista Samoga. Ostaće fragmenti Starog Zaveta o Avraamu, to jest Ibrahimu… Sećam se jednog susreta na kojem se izgrađivao zajednički dokument svih religija i konfesija u Rusiji. To je bio poziv za mir u svetu. Dogodio se susret početkom 1991. godine. Rukovodioci različitih konfesija već su bili rešili da potpišu pripremljene tekstove, kad je ustao rabin: “Ja ne mogu da potpišem dokument sa citatom iz Novog Zaveta “blaženi mirotvorci’’. Jevanđelje za naše vernike – nije autoritet. Ali možemo pronaći analogni primer iz knjiga Starog Zaveta koje su svete i za Hrišćane i za Judejce. Na primer, reči proroka Isaije: “prekujmo mačeve u raonike’’. Hrišćani se ne protive. Ali, tog časa ustaje musliman: “Braćo, knjiga proroka Isaije ne ulazi u sastav Kurana. Ne mogu da potpišem takav dokument. Ali, možemo pronaći zajedničko mesto o miru i u Kuranu, i u Starom Zavetu.’’ Našli su reči o tome da je Tvorac sazdao život za sve. I već su se konačno skupili da potpišu. I staroverci, i rimokatolici i baptisti latili su se pera. Tada ustaje lama: “Ali, u budizmu nema ni pomena o Tvorcu…’’ Morali su da se odreknu religijske konkretnosti i duhovnih motivacija. Ograničili su se na opšta mesta.
Duboko sumnjam da je put mešanja religija – put koji će nas obogatiti.’’ Aleksej Osipov: “Nije važno spoljašnje ujedinjenje, već ujedinjenje u istini. Avaj, u ekumenizmu samo shvatanje svetosti i duhovne mere religije se rasplinjava. Krajem šezdesetih godina u Bangkoku je tekla ekumenistička konferencija “Spasenje danas’’. Na njoj je bilo reči o mnogo čemu: o spasenju čovečanstva od ratova, bede, bolesti… Zaboravili su samo na jednu stvar. Na ono spasenje sa kojim je došao Isus Hristos. Kada su ih naši predstavnici podsetili na to, na njih su gledali kao na dinosauruse. Apstraktan odnos prema istini, hlađenje religioznosti oseća se već odavno. Evo vam još jedan primer. Protojerej Sergije Bulgakov je 1927. godine u Lozani na Svetskoj konferenciji “Vera i poredak’’ predložio: hajde da se svi pričeste iz jedinstvene čaše. Naše takozvane dogmatičke razlike su toliko beznačajne da ih možemo zanemariti.’’ Poznati istraživač Mihail Nazarov, u svojoj knjizi “Misija ruske emigracije’’ skreće pažnju na jedan karakterističan momenat. Upravo su se “jeresijarsi’’ ruskog Pravoslavlja, konkretno Bulgakov i Florenski, koristili potpunom podrškom Džona Mota i drugih inicijatora ekumenizma. Upravo su uz pomoć Mota u Parizu pod rukovodstvom N. Berđajeva bili formirani Religijsko-filosofska akademija i Bogoslovski institut. (Napomena: Zanimljivo je da, desetak godina kasnije, ideju o zajedničkom pričešću ponavlja mitropolit Smolenski i Kaljingradski Kiril. Dogodilo se to na skupštini SSC-a u Vankuveru.) Predlog Sergija Bulgakova koji sada mnoge zapanjuje, ulazi u stalnu praksu SSCa. I evo, na ekumenističkom spektaklu u Upsali već se spremaju tanjirići za zajedničko pričešće. Spremaju se pred očima svih. Napokon, baš u protestantskom hramu zapevali su veseli mladi crnci. Ne, to ni izdaleka nije neumesni koncert popularne muzike. Počelo je zajedničko pričešće učesnika skupštine. Teško je zamisliti pagane i fariseje kako puze ispod stola Tajne Večere i dobijaju od Hrista vino i hleb! Trebalo bi pitati tada prisutnog pravoslavnog patrijarha Konstantinopoljskog Vartolomeja gde je tu Sveta Tajna koja se skriveno događa u oltaru pravoslavnog hrama, kada se vino i hleb pretvaraju u Krv i Telo Hristovo? Kušajući ih, pravoslavni i postaju delom Tela Isusovog, delom Njime osnovane Jedinstvene Crkve. Carstvo Isusovo – nije od ovoga sveta. Izvan ljudskih mera nalazi se i istinski režiser ekumenističkih spektakala; glavni parodista Sv. Tajni Hristovih; onaj ko vekovima sablažnjava čovečanstvo otrovom jeresi; taj ko je pokretao pagane koji su raspeli Apostola Petra 67. godine od Roždestva Hristovog. Na masonskom pseudo-mističnom žargonu neprijatelj ljudskog roda se naziva Velikim Arhitektom Svemira. Po okultnoj legendi, on od jednolikih blokova – ljudskog materijala – gradi gigantsku piramidu. To je način njegove gradnje sopstvene vaseljene. Ali, kako srećno primećuje filosof V. Trostnikov, građevinski materijal je satana ukrao. Prirodni kamen, koji ta ličnost, nesposobna za samostalno stvaralaštvo, obrađuje su – zarobljene ljudske duše. Zemaljska istorija će se završiti katastrofom U panteonu rimskih božanstava bilo je jedno, skromno. Njegovo ime savremeni pravoslavni čitalac može da susretne već kod Blaženog Avgustina. Reč je o bogu, koji odgovara za prvi krik novorođenoga. Njemu je ime… Vatikan. Po čudnom sticaju prilika, to ime je dobila teokratska država, kojom vlada papa rimski. Međutim, postoje sfere gde slučajnih podudarnosti nema. Čije čedo čeka presto Vatikana?
…Drevni Rim je ispovedao religijski pluralizam. Osim hramova antičkih bogova, ovde je bilo nemalo oltara Mitre, kapija Izide…. Posle pojave Isusa postao je Večnom Gradu poznat i jedini istinski Bog. Krajem trećeg veka statua Hrista se na neko vreme, čak, pojavila i u rimskom Panteonu. Iz početka Hrišćane nisu proganjali. Ali, trebalo je prineti žrtve “državnim’’ bogovima. I progon Hrišćana je počeo… Oni koji su odbili, ginuli su na hiljade u arenama cirkusa. Ginuli su od mača i u kandžama divljih zveri. U sećanje na prve Hrišćane u Koloseumu je postavljen krst… “…Hrišćani su pobedili Nerona ne referendumima i ne formiranjem pokreta za “ljudska prava’’ – piše đakon Andrej Kurajev, – „Oni nisu pisali razobličujuće pamflete o zloupotrebama rimske birokratije i gubitku prava provincijskih naroda Imperije. Crkva je pobedila molitvom i tvrdim, mučeničkim (to znači, blagodarstvenim) ispovedanjem formule: “Nema Gospoda osim Hrista’’.“ Avaj, danas su njihova stradanja ohladneloj religioznosti Zapada nerazumljiva. Fanatici! – sležući ramenima govore o savremenicima Apostola Petra. Pa kako su oni prihvatali smrt? Aleksej Osipov: “Postoje dve vrste odnosa prema životu. Jedan od njih iznad svega stavlja samu istinu. Veoma dobro je rekao Vladimir Solovjov: “Istina je netolerantna, to jest ona ne trpi neistinu po samoj svojoj prirodi’’. Drugi princip je – po svaku cenu dostići trenutni efekat, a posle nas neka bude potop. Zapadno Hrišćanstvo trenutno se toliko udaljilo od svojih izvora, da se pitanje uopšte ne postavlja u toj ravni. Ne treba se boriti za Jedinstvenu Crkvu, ukoliko ona postoji od vremena Isusovog dolaska. Reč treba da se povede o obnavljanju svetosti, to jest saobražavanju Hrišćanstva izvornom Hristovom učenju. Problem nije u jedinstvu s drugima, već u obnovi istinitosti unutar sebe.’’ Na Zapadu našu Crkvu nazivaju ortodoksnom. U taj pojam se stavlja otvoreno negativni smisao. Zašto bi ortodoksija bila rđava, ako označava potpuno očuvanje Hristovih reči, apostolskih pravila i zapovesti Svetih Otaca Crkve? Kada protestantima ili rimokatolicima napomenu da je upravo Pravoslavlje sačuvalo izvorno predanje u bogosluženju i molitvi, u odgovoru se javlja samo razdražljivost. Inoslavni ignorišu da jedino u Pravoslavlju neprekinuti red rukopoloženja u sveštenstvu potiče od Apostola. Evo blagodati koja povezuje sva pokolenja Hrišćana sa Apostolima i Samim Spasiteljem, u odista Jedinstvenu Crkvu! Andrej Kurajev: “Dmitrij Mereškovski je jedanput primetio da je zapadna crkva – crkva Petrova, apostola hirovitog, aktivnog, skoro čak i grešnog. Istočna Crkva je – Crkva Jovanova. Crkva mistika i bogoslova, staraca i ćutljivaca. Petar je pitao Hrista o sudbini Jovanovoj: “Gospode, a šta će biti s njim?’’, Isus mu odgovara: “Ako Ja želim da bude tu dok Ja ne dođem, šta je tebi do toga?’’ Nije li u sudbini Jovanovoj predodređena sudbina Crkve, koja “prebiva’’ do Drugog Dolaska. Sudbine prebivajuće, a ne – dejstvujuće Crkve Istoka? Meni se čini da je najvažnije pozvanje Crkve – da postoji. Prosto da postoji, postojati – i samo to. Postojati uvek, postojati kroz sve vekove i sve nerede. Neko od Hrišćana mora, jednostavno, da čuva sve predato od početka. Na poslednjoj stranici Biblije susrećemo reči Jovanove, koje se mogu nazvati “manifestom’’ “prebivajuće’’ Crkve. Sa svom mogućom uzvišenošću smirenog Jovana, apostol ljubavi proglašava : “ne dodajte ništa i ne odbacujte od predanog’’. Ne treba “razvijati Hrišćanstvo’’. Ono će samo, prosto, rasti u ljudskim srcima. Proroštvo objavljeno preko ap. Jovana govori da će se zemna istorija završiti katastrofom. Ljudi će svojim aktivizmom, koji retko proističe iz sasvim dobrih namera, izgraditi nekakvo carstvo koje je tuđe Hristu… Drevno crkveno predanje kaže da
neće apostol Petar, već upravo Jovan Bogoslov doći na čelo Crkve u poslednjim časovima njenog zemaljskog tuđinovanja. U toj poslednjoj propasti ljudskog “progresa’’ “zaostalost’’ Pravoslavlja može da postane oslonac za sve istinske Hrišćane’’. Zapad bez blagodati Božije Epoha zapadne pobožnosti, svetih papa, traženja božanstvene istine nestala je još pre otpadije Latina od Pravoslavlja. Rimski episkopi koji su zauzimali katedru apostola Petra među drugim titulama uzeli su sebi i pagansku titulu Vrhovnog pontifeksa (žreca) vaseljenske crkve. Ne slučajno, pape su postale objekt najintenzivnijih đavolskih napada. Godine 912. učeni kardinal Baronije pisao je da su tokom 150 godina rimski presto zauzimala “čudovišta najgnusnijeg života, raspusne naravi, uopšte – najpoganiji ljudi u svakom pogledu’’. Iz gustog blata raskoši i komfora ne možeš se iščupati uvis. Hrišćanstvo zahteva duhovne napore, a demoni žure da se ponude sami. Žure sa uslugama. I zahtevaju samo jednu stvar: pokloni se! Hrišćanstvom prognani u pustinju, duhovi antičkih bogova su se poljuljali. Oni su izašli iz drevnih idola raskopanih u Rimu i ovaplotili se u paganski čulne statue Renesanse (ako su i one predstavljale biblijske ličnosti). Nalazeći se pod veličanstvenim svodovima ovdašnjih bazilika, obraćaš pažnju: mramorne figure ni izdaleka ne predstavljaju preobraženog čoveka pravoslavne ikone. Pred tobom su – bića od krvi i mesa. Blaženi Avgustin je pisao da su svi antički bogovi ranije bili ljudi koji su se, ovako ili onako, proslavili. “Bićete kao bogovi’’ – drevna je sablazan kušača. On vekovima prelešćuje čovečanstvo slavom, vlašću i znanjem. Ne slučajno, reč “demon’’ proističe od grčke reči “nauka’’. Dakle, nadenuvši maske pobožnosti, demoni su ponovo zauzeli sedam rimskih brežuljaka. Nije li ta zavera paganskih bogova mistična potpora težnje Večnog grada prema zemnoj vlasti i njegove patološke mržnje prema istini! Prema Pravoslavlju. Unijatstvo u prošlosti i danas Godine 1439. u Firenci je zaključena unija, prema kojoj je vizantijski imperator priznavao najviši autoritet pape, kao “namesnika Hristovog na zemlji’’. Unija je potpisana na čisto političkim temeljima: protiv muslimana koji su opsedali Konstantinopolj bila je potrebna zapadna vojna podrška. Avaj, ponadavši se u pomoć ljudsku, a ne Božiju, imperija je sebi potpisala smrtnu presudu. Do njenog pada ostajale su nekolike godine. Uniju su odbacili Rusi. Zbog učešća u “finansijskom aranžmanu’’, naši (ruski prim. prev) preci su zbacili mitropolita Isidora koga je postavila Vizantija (i koga je papa istovremeno rukopoložio u rimokatoličke kardinale!), odstranivši samim tim smetnju za proglašenje Moskve “Trećim Rimom’’. Ali unijatska ideja Vatikana nije umrla. Njen smisao je sledeći: Pravoslavni moraju da priznaju vlast pape, kao i Rimokatoličke crkve, ostavivši neprikosnovenu samo spoljašnju, obrednu stranu bogosluženja. …Malo kome je poznato da su naporedo sa moštima apostola Petra pogrebeni ostaci izvesnog Josafata Kunceviča. Ko je bio taj čovek, koga rimokatolici smatraju sveštenomučenikom? Ideja ujedinjenja pod vođstvom pape najotvorenije se ovaplotila u pokretu unijata. Kako se shvatila unija rimokatolika i pravoslavnih od strane njenog utemeljivača –
Josafata Kunceviča? Po čitavoj svojoj polockoj eparhiji, u Mogiljevu, u Orši, on je bukvalno terorisao pravoslavne, zatvarao ih i spaljivao njihove crkve. Dvanaestog novembra 1623. godine u Vitebsku, Kuncevič je dao naređenje da se iskopaju tela umrlih pravoslavaca i da se bace psima… Ideju unije koja je, nesumnjivo, prethodnica ekumenizma, podgrejavali su postrevolucionarni progoni Pravoslavlja. Krajem dvadesetih u Rimu je formiran centar “Rusicum’’, čiji su studenti, ostajući rimokatolici, morali da nose brade, da se navikavaju na spore pokrete, da se klanjaju i da u svakom pogledu, svojom spoljašnjošću, budu nalik na pravoslavne sveštenike. Rimski presto je uvek težio da našu otadžbinu (Rusiju) usreći falsifikatima kao svetinjama. Od lažnih Rjurikoviča i Lažnih Dimitrija do lažnog “pravoslavlja’’. Ali, ako se sa liferantima careva-nahočadi, jezuitima, pitanje rešilo prostim i nejednokratnim izgnanstvom reda iz Rusije, onda je uticaj unijatstva bio plodotvorniji i zato strašniji. Povodom Rusije, 1931. godine u Vatikanu je sazreo još jedan, neobično originalan projekat. Episkop d’Erbinji, predsednik komisije “Pro Russia’’ (rimskog) “Istočnog instituta’’, blizak papi, uputio je u Moskvu episkopu Neve tajnu poslanicu. Predloženo je da se iz Rusije tajno izvede vladika Vartolomej, a zatim da se putem pridobijanja pojedinih episkopa – izabere za patrijarha. Zahvalni arhijerej bi potpisao uniju. Uostalom, 1931. godine Vartolomej je (kao, svojevremeno, mitropolit Isidor) tajno prešao u rimokatolicizam. Taj dokumentima potvrđen presedan veoma je zanimljiv. To čini ne bez osnova glasine o tome da su, u krajnjem slučaju, dvojica sadašnjih pravoslavnih jerarha (nastrojenih veoma ekumenistički) tajni rimokatolički kardinali. (Napomena: Glasine su povezane sa imenom mitropolita Nikodima, koji je zagonentno umro u Vatikanu, za vreme prijema kod pape. Dodajmo takođe da je konstantinopoljska patrijaršija veoma čudnovato reagovala na boljševičke progone pravoslavnih u Rusiji. Tadašnji Vaseljenski patrijarh, mason Meletije, podržao je raskolnike, priznavši ih kao zakonitu rusku Crkvu.) Karakteristično je i to da je d’Erbinji vodio pregovore sa pretkom sadašnjeg “pretedenta’’ na ruski presto Georgija Hoencolerna – samoproglašenim u emigraciji za “imperatora Kirila Prvog’’. Zaokupljen idejom da uzme carstvo u Rusiji, on je hrlio u zagrljaje masonskih loža (imali su zajedničke finansijske poslove), američkih bankara (kojima je garantovao polovinu mesta u Dumi demokratske Rusije) i Vatikana (kojem je obećao unijaćenje čitave zemlje). Bog opominje …U Vatikanu postoji unijatski koledž i danas. Njegov polaznik je, svojevremeno, bio aktivni učesnik foruma SSC-a, sadašnji patrijarh Konstantinopoljski Vartolomej. Zanimljivo je da se uskoro posle izabranja za Patrijarha, u grčkom časopisu “Ortodoks tipos’’ pojavilo otvoreno pismo Vartolomeju, gde mu je postavljeno ovakvo pitanje: “Šta mislite o masoneriji? Nastavlja li Pravoslavna Crkva da posmatra masoneriju kao antihristovsku organizaciju ili je promenila svoje mišljenje? Pitamo to zato što sve uverljiviji podaci o Patrijarsima čija je pripadnost masoneriji van sumnje zbunjuju vernike, osnovano dokazujući da je Fanar (rezidencija Patrijarha u Istambulu – prim. prev) postao plen laži. Hrišćanski narod očekuje da mu se odgovorno razjasni pitanje, zato što je reč o veoma važnom predmetu i šteta koja bi otuda mogla da proiziđe za Pravoslavlje je nesaglediva! I ne samo za Pravoslavlje, već i za čitavo čovečanstvo. Odista, masonerija je – majka iz koje se rađa antihrist, poslanik satanin, mesija kojeg očekuju nepokojani cionisti’’.
Odgovora Patrijarha Vartolomeja, naravno nije bilo. Nije li začuđujuće da je njegova švajcarska rezidencija u Šambeziju, postala jedan od centara ekumenizma? Nije li čudno da u Rimu mnogi smatraju pitanje ujedinjenja rimokatolika sa pravoslavnima već rešenim? Taj grandiozni događaj trebalo je da se odigra na čelu sa papom – 2000. godine. Pri tom se oni oslanjaju na izvesna obećanja – patrijarha Vartolomeja. Možda su ona data tokom njegovog boravka u Rimu, u leto 1995. godine? Uostalom, agencija AFP saopštila je, tim povodom, doslovno sledeće: “U vreme stupanja Konstantinopoljskog patrijarha Vartolomeja u hram apostola Petra i Pavla u Vatikanu, pred zajedničko služenje sa papom, u baziliku je udarila munja, a zatim se podigla oluja’’. Kratko pamćenje Vatikana U vezi s tim umesno je prisetiti se jednog događaja iz 1988. godine. Kardinal Kazaroli (njegovo ime je figuriralo u spisku znamenite masonske lože P-2, Pi Due) predaje tajnu papinu poruku Mihailu Gorbačovu. Posle dalekog puta glavnog “perestrojčika’’ u Rim, u Ukrajini je legalizovana unijatska grčko-Rimokatolička crkva. “Još za vreme Gorbačova na teritoriji Galicije je postojala najkrupnija eparhija hrišćanskog sveta. U njoj je bilo više od hiljadu pravoslavnih parohija’’, priča episkop Lavovski Avgustin. “Zamislite kakve je mere trebalo preduzeti od strane unijata da bi se sada ostalo pola stotine parohija, od kojih mnoge i nemaju svoje hramove. Zamislite da posle zimske službe pod prostim šatorom, začujete reči seoske dece: “Zle čike su nam otele hram. Pomolite se, vladiko, Gospodu da nam ga vrate.’’ …”Večni grad’’ ima kratko pamćenje. Ovde se trude ne podsećati se činjenice da su zapadni krstaši zauzeli pravoslavni Konstantinopolj; ni krstaškog pohoda na Rusiju Tevtonskog reda; ni odlučujuće uloge jezuita koji su okruživali obojicu Lažnih Dimitrija; ni rimokatoličkog genocida nad Srbima. Sada nad ekumenističkim forumima lebdi golub mira. Ovde caruje sentimentalna religioznost. Rimokatolici i protestanti zamišljaju snishodljivog Boga po liku i podobiju sopstvenog neopterećujućeg morala, banalnih laski i dobroćudnosti. Avaj, pojave takvog duševnog komfora prodrle su i u našu zemlju. I to novo lukavstvo neprijatelja ljudskog roda, možda je opasnije od otvorenog satanizma koji još uvek odbija većinu ljudi, barem na psihološkom i prirodnom nivou. Međutim, podseća poznati pravoslavni filosof V. Trostenikov, delo Hristovog spasenja – nije prijem, već odabir u Carstvo Nebesko, i ta “svepraštajuća’’ tumačenja Jevanđelja koja smo probali, nisu ništa drugo do ispoljenje zajedničke tendencije naše civilizacije; dole, strah Božiji! Zašto im je to potrebno? Zato što je potrebno onome ko je tu civilizaciju odnegovao i ko je i danas nadahnjuje u svim osnovnim njenim pojavama – ličnosti makar i nevidljivoj, ali, po jasnim podacima, sa rogovima i kopitama. Ne imajući svoj sopstveni ontološki život, on postoji putem naših života koje isisava za sebe, kojima mu pođe za rukom da ovlada, i zato je svaka nespasena ljudska duša za njega još jedna porcija hrane, još jedan zalogaj goriva koji produžuje njegovo pozajmljeno postojanje’’. U ovome se nalazi i arhetip svakovrsnog vampirizma i mistična potpora otvorenog ili zakamufliranog idolopoklonstva. …A na ekumenističkim forumima, pod sudbinskim ritmom, žitelji Zapada koji sebe smatraju spasenima, ganuto pevaju “aleluja’’. Nedaleko, međutim, na Balkanu, sa odobrenjem međunarodne zajednice nastavlja se vojni i politički pritisak – pravo davljenje – pravoslavnih Srba.
A još istočnije, u Galiciji, unijati, a u prvom redu njihove strukture organizovane u redove, na primer, vasilijanci, u punoj meri nastavljaju delo Josafata Kunceviča. I nema broja sličnim primerima. Papina tajna Ekumenski – znači vaseljenski. Ali, Džon Mot, jedan od prvih pet kopredsednika SSC-a, podrazumevao je ni izdaleka ne jedinu vaseljensku istinu, već čisto geografske razmere pokreta. I on je postao istinski grandiozan od tog doba od kako mu se primakao Vatikan. Aleksej Osipov: “U krajnjem slučaju, do pedesetih godina rimokatolici nisu činili slične korake. Ali, na Drugom vatikanskom koncilu prihvaćen je Dekret o ekumenizmu. Sada je Rimokatolička crkva zvanično član ekumenističke komisije “Vera i ustrojstvo crkve’’. Zanimljivo je da je Vatikan praktično istovremeno počeo da menja svoj odnos i prema ideji ujedinjenja religija, i prema masoneriji. Većina prethodnih papa se prema “slobodnim zidarima’’ odnosila negativno, pa je protiv masona bilo izdano mnoštvo bula. Papa Pije Deveti je čak nazvao masoneriju “satanskom sinagogom’’, sintezom svih jeresi. U razgovoru sa autorom ovih redova predstavnik Malteškog reda u Rusiji Petar Ganisijus fon Ganisijus takođe je protestovao protiv toga što se u sredstvima masovnih komunikacija poredi delatnost masonerije sa delatnošću rimokatoličkog Malteškog reda. Ali – evo činjenice koja govori drukčije. Sasvim nedavno je iz rimokatoličkog kodeksa bio izuzet kanon broj 2335. Taj kanon je, pod pretnjom odlučenja od crkve, zabranjivao rimokatolicima da stupaju u lože. Treba li da se čudimo! U oktobru 1983. godine rimski časopis “Ođi’’ objavio je fotografiju na kojoj je Jovan Pavle Drugi zabeležen kako se drži za ruke sa drugim članovima “bratskog lanca’’ na masonskom banketu. Vatikan se uzalud trudio da konfiskuje to kompromitujuće izdanje… (Napomena: Posle zasedanja lože, braća se obično hvataju u lanac, što simbolizuje energetsko i mistično jedinstvo. Kada umre jedan od masona, lanac se ritualno prekida, da bi ušao novi posvećenik. Odmah za obrazovanjem lanca, sledi agapa – bratska trpeza (na dotičnoj fotografiji papa i njegovi susedi iz lanca stoje upravo nad stolom, na kojem su postavljeni jelo i piće)). Ne uprošćuje li masonska “nad-religioznost’’ papi kontakte sa predstavnicima različitih konfesija? U svakom slučaju, televizijski snimci svedoče: Jovan Pavle Drugi s umilnim izrazom na licu učestvuje u paganskim obredima Afrikanaca u Togou, posećuje hram u Tajlandu. I mada u budizmu nema za Hrišćane temeljnog pojma o Svevišnjem Tvorcu, teme za razgovor sa lamama uvek se nađu. A evo papa ulazi u rimsku sinagogu. Pri tom, hor peva himnu: “Verujem da će doći mesija!’’ Pod mesijom u sinagogi se podrazumeva, prirodno, ne Isus, već onaj ko dolazi posle Njega… Opet se ne treba čuditi! U deklaraciji Drugog Vatikanskog koncila govori se da judaizam, mada i ne priznaje Isusa Hrista za Mesiju, nastavlja da bude drag Gospodu. I još: “…nemoguće je izvesti iz Novog Zaveta zaključak da se jevrejski narod lišio svog izabraništva’’. Pri tom se u potpunosti ignorišu reči Spasitelja, upućene prvosveštenicima i farisejima: “Zato vam kažem da se oduzima od vas Carstvo Božije i biće dato narodu koji će mu prinositi plodove svoje. (Mt. 21, 43 )’’ Treba dodati: među onima koji su pripremali Deklaraciju teško da glavnu ulogu nije odigrao kardinal Agostinjo Bea, koji je u rimokatolicizam prešao iz judaizma. I još
jedna podrobnost: u januaru 1966. godine časopis “Luk’’ je izvestio o tajnim savetovanjima kardinala Bea sa rukovodstvom masonske jevrejske lože “Bnaj brit’’… Tri ekumenizma Aleksej Osipov: “Postoje tri ideje ekumenizma. Pravoslavni pogled se sastoji u tome da se svaka Crkva koja ispoveda ono isto što i mi, priznaje kao sestrinska. Mi ne pretendujemo na njeno podčinjavanje. Protestantski prilaz je sledeći: bogoslovske razlike nisu suštinske. Mi smo već jedno! Treba samo da se to objavi. I treba pristupiti istoj čaši (pričešća). Napokon, rimokatolička koncepcija ekumenizma. Ona se sastoji u tome da je jedinstvo moguće samo pod nogom pape rimskoga.’’ Sada se u Rimu rado organizuju skupovi SSC-a. Slično tome, na ulogu pastira raznovrsnog stada pretenduje i sam “episkop Rima, namesnik Isusa Hrista, naslednik kneza apostola, vrhovni pontifeks vaseljenske crkve, patrijarh Zapada, primas Italije, arhiepiskop i mitropolit Rimske provincije, monarh Vatikana, sluga slugu Božijih’’ – papa. Ideja ekumenizma u njenom vatikanskom tumačenju obnavlja prilike iz prvih vekova Hrišćanstva. Možeš verovati u šta hoćeš, samo se pokloni rimskom pontifektu. Pretpostavke za slične ambicije bile su utemeljene još na Prvom Vatikanskom koncilu 1870. godine. Njega je sazvao papa Pije Deveti, koji se nalazio pod potpunim uticajem jezuita. Jezuiti su i nadahnjivali rimsku kuriju da prihvati dogmat o papskoj nepogrešivosti. Dakle, Sabor je utvrdio da je Papa nepogrešiv po pitanjima vere “ex cathedra’’. I mimo volje nameće se poređenje sa pretećom bezgraničnošću zemaljske moći onoga ko treba da dođe pred Kraj Sveta. Sa snagom antihrista! Ekumenističko razblaživanje bogootkrivenih istina je nešto slično “toplotnoj smrti’’ vaseljene. Ona će nastupiti tada kad se toplota u potpunosti razvije i temperatura svuda postane ista. Ne priprema li se raznolika ekumenistička pastva za antihrista? Ne priprema li se rimski presto za njega? Ne prepoznaje li njega Osmi Vaseljenski Sabor, prihvaćen u pravoslavnom svetu kao prethodeći Kraju Sveta? Ne čeka li sa nestrpljenjem njegovo rođenje paganski bog prvog detinjeg krika – Vatikan?! Glasovi iz bezdana Počinjala je 1905. godina. U dalekom Kairu, Alister Krouli, koji je zahtevao da ga zovu Mega Terion (Velika Zver), već je imao satansko otkrivenje demona Ajvaza. A u Moskvi je dotle još uvek bilo mirno, još nisu dovukli barikade. Još nisu pucali. Ali, nešto se već događalo. Nešto se osećalo u vazduhu. Te jedva primetne tragove lovili su samo malobrojni. Lekari su bivali u nedoumici. Sa pacijentima psihijatrijskih bolnica događalo se nešto neshvatljivo. Čak i iz samica, gde su čuvani najopasniji – čija se veza sa svetom ograničavala na prozorče za predaju hrane, orili su se revolucionarni pokliči. Ideja nikad javno saopštena među tolikim mračnim zidovima ovladala je i tim masama. Čudna stvar! I u naše dane tema „buncanja“ pacijenata tih tužnih institucija počela je da se menja. Još nedavno se ovde pričalo uglavnom o svuda prisutnim agentima
KGB-a, o tome kako oni zracima svojih psihotroničnih generatora prodiru direktno u mozak. U uspaljenoj mašti jurili su leteći tanjiri. Vanzemaljci su ulazili u stanove. Demonski svet, otkriven onima koje je sada prihvaćeno nazivati ludima, brižno se oblačio u tehnotronsku odeću svog veka. Odjednom, kao da je odora priviđenja bila zbačena. Ispod skafandera došljaka pojavili su se rep i kopita. Pacijente su počeli da podbadaju čas demoni, čas veštice, čas rusalke. A ponekad, u klupčadi sivoga dima - radi opštenja sa tim nesrećnicima, silazio je sam vladar tame, čije je ime Zver 666. Psihijatri su ponovo zbunjeni. Događa se arhaizacija buncanja. Taj zaključak podržavaju delimično radovi profesora F. V. Kontratjeva. I ilustruju se mnogobrojnim primerima iz prakse Državnog naučnog centra socijalne i sudske psihijatrije „V. P. Serbski“. Šta to sve znači? Pretpostavimo da duševno bolesni odista najprefinjenije „love“ ideje koje se viju u vazduhu. Dakle, u kontakt sa demonskim svetom stupaju sve širi slojevi stanovništva. Iza krvavog preludijuma 1905. godine sledila je socijalna revolucija. Ali, šta da očekujemo sada? Okultnu revoluciju? Njeni entuzijasti sve češće se ispoljavaju na đavolski način. Na primer, izvesni razgovori sa pacijentima, koje su obavili moskovski psihijatri – zabeleženi na video-trakama, gledaju se kao fragmenti iz filmova strave i užasa. Voland se vratio Zamislite mladog Moskovljanina M. Na televizijskom ekranu, već nakljukan lekovima, on izgleda u potpunosti miran. Veoma simpatično, inteligentno lice, pravilan izgovor. Dakle, on je jedanput šetao gradskim ulicama. Odjednom su kuće oko njega počele nekako da se tope i on se našao na vrhu brega. Ispod je kiptala uzbuđena masa, predvođena ljudima u odorama i sa krstovima. Ona upada u kuću i izvlači napolje dva čoveka. To su stariji muškarac u crnom i sasvim mlada devojka. „Crnoknjižnik! Vrač!“, deru se ljudi. Napokon odlučuju: mladu vešticu treba spaliti. Plameni jezici su sve bliži njenim nogama. Ori se očajnički neljudski krik. On primorava M-a da se obazre i da opet oko sebe ugleda prestonicu. I on drhti od ljute mržnje prema ljudima s krstovima. Kasnije će lekari to nazvati početkom šizofrenije. Ali, da li taj termin objašnjava šta se događa u duši čovekovoj? M. se bavio crnom magijom. Njegova majka se ranije takođe oduševljavala sličnim stvarima. U kući je imalo šta da se pročita. Od umetničke literature mladić je najviše voleo dela Mihajla Bulgakova. On je voleo da provodi vreme oko patrijaršijskog ribnjaka. Jedanput se na klupicu pored njega spustio neko i jako ga stegao za lakat. „Ti, naravno, znaš ko sam ja!“ M. je klimnuo glavom. Bio je to Voland. Od tada su oni često šetkali bulevarom. Uskoro je M. dao oglas: „Tražim partnera za zajedničko bavljenje višom crnom magijom.“ Novine su to rado objavile. Tako je mladi mag dobio drugaricu. Jednom je crnomagijski par šetao oko patrijaršijskog ribnjaka. Devojka je svom drugu dala jabuku, nesvesna projava biblijskog arhetipa pada u greh je zapanjujuća. Zatim je pitala: „Jesi li nekada pio ljudsku krv? Pogledaj! Prema nama ide muškarac sa dečakom. Dečja krv je ukusna.“ Pusta tlapnja - avaj ne! Uskoro je ta mlada osoba sasvim ozbiljno predložila da bude prinesena na žrtvu. M. se pokolebao, ali Voland ga je podržavao veoma uporno. A i sama čarobnica je u horoskopu već pronašla datum za ritual. Prinošenje ljudske žrtve je objavljeno u ponoć po svim pravilima crne mise. Međutim, time se nije sve svršilo. Zatim se dogodio pokušaj samoubistva u samici i to uz pomoć ko zna gde pronađene opasne britve. M. je pohlepno pio
sopstvenu krv i pri tom je „video“ sebe sa strane. Izvesno vreme kasnije već u psihijatriskom stacionaru M. je dobijao čudne posetioce: čas okrvavljeno priviđenje svoje drugarice, čas kao i uvek ironičnog Volanda. Poslednji put M. ga je sa mržnjom upitao: „Ovo ste hteli, Mesir?“ Ubistvo u Optini na Vaskrs 1993. godine Pojavio se novi zid zločina na mističnoj osnovi. Većina onih koje uhapse ostaju nepoznati. Oni se, kao i M., muče u ludnicama. Međutim, surovo ubistvo na Pashu 1993. godine postalo je svuda znano. Tada, odmah posle litije, poginula su trojica monaha Optinske pustinje. Nije bilo teško pronaći ubicu. Takođe i dobiti njegovo priznanje. U stvari, Nikolaj Averin nije ni mislio da se opire. Za njega je ritualno klanje monaha bilo duhovni podvig. On je osećao svoje skoro mesijansko predodređenje i rado je pričao o sopstvenim doživljajima. Psihijatri su ih klasifikovali kao „minihejsko buncanje“ po srednjevekovnoj sekti minihejaca koji su poštovali satansku predstavu o večnoj borbi dobra i zla. Pogledajmo video zapis sa saslušanja. Dakle, proleće je 1993. godine, Kaluško okružno tužilaštvo. Averin je već odavno slušao glas. Taj mu je predočavao najskrivenije njegove grehe i primoravao da glavom bije o zid. Katkad ga je terao da se baci sa prozora. Korio ga je zbog ništavnosti i nesposobnosti za podvig. Averin je zbog nečega u tom sufleru prepoznao glas Boga i zamrzeo ga iz dna svoje duše. U jednom od fantazmagoričnih snova, privideo je mač kojim se tukao sa Božjom vojskom. On je sebi načinio takav isti i na bodežu je ispisao „Satana 666“. Tako je sebe posvetio neprijatelju ljudskog roda. Averin: „Satana je sjaj, život i ljubav. To je lepota. Shvatio sam: ako ne ubijem monahe - izgubićemo bitku. Sebe sam predavao silama đavola. Shvatio sam da je čitav život rat, a ja sam ratnik. Bog, Satana - ti pojmovi su iznad dobra i zla. Postoji samo jedno – borba. Sve to je daleko iznad vaše kompetencije. Ovde stvar uopšte nije krivične prirode. Ja bih hteo da mi sudi satanistički ili hrišćanski sud.“ Zapanjujuće! Jedan malo obrazovani čovek, Averin, govori o ideji inkvizicije i nesvesno citira suštinu davnašnjih jeresi. U ustima tog neuglednog riđastog bića čuje se glas Manija, koji je Boga i đavola smatrao dvema stranama iste celine. Ovde se ore i jeresi katara, čije su bogoprotivne reči izazvale najsurovije religijske ratove, a katkad se zaori ideja rušiteljske svedozvoljenosti iz telemitskog zakona Alistera Kroulija. Evo citata iz njegovog „otkrivenja“. Uporedite! „Satana nije čovekov neprijatelj. On je život, ljubav, svetlost.“ Naravno, za takva imena, da i ne govorimo o onim idejama koje stoje iza njih, Averin nije mogao da zna. Kakvi su to kanali opštenja između prošlosti, sadašnjosti i budućnosti u sličnim slučajevima? Pretpostavimo da su ludaci iz 1905. godine ipak mogli da čuju za nekakve revolucionarne govore od bolničara. Ali gde je poreklo Averinskog buncanja? Po priznanju samog bogoborca, on nije poznavao nikoga od savremenih satanista, a sva svoja specifična znanja crpeo je iz prošlih inkarnacija. Istina, u njegovom stanu, osim raskupusane Biblije, pronašli su još Papijevu knjižicu „Praktična magija“. Demonsko raznoglasje u demokratskom pluralizmu Kandidat za doktora pravnih nauka, B. F. Kalačov, primetio je karakterističnu zakonomernost. Krivulja rasta mističnih zločina u potpunosti se poklapa sa krivuljom rasta tiraža okultne literature. I evo već pale hramove, pucaju u ikone, ubijaju
sveštenike. Na stepenicama Grebnevljevske crkve Svetog Nikolaja u Moskvi, na krst su raspeli psa i krvlju na čaršavu ispisali nedvosmislene znake. U Čerkasku su đaci zaklali učenicu iz istog razreda i podražavajući vampire pili njenu krv. Slično ubistvo dogodilo se i u Havarovskoj oblasti. Međutim, 1992. godine, za vreme demokratskog gradonačelnika, Gavrila Popova, moskovske vlasti zvanično registruju filijalu Satanine crkve Šandora Laveja. (Napomena: Uostalom, po profesiji, taj satanist je bio cirkuzant. Nije manje zanimljivo da je sredinom šezdesetih godina igrao ulogu đavola u filmu „Rozmarina beba“, koji je postao jedan od katalizatora masovnog zanimanja za satanizam. Sam Lavej je kasnije taj film nazvao najboljim propagandnim poduhvatom za satanizam od vremena inkvizicije. U težnjama satanista prema šoubiznisu, bioskopu i televiziji očito postoje svojevrsne zakonomernosti. U svakom slučaju, rukovodilac moskovske sekte, Juniver, Ivan Gavrilenko, zahtevajući da mu se obraćaju kao njegovom veličanstvu - Žanu Gaveru, ne tako davno vodio je emisiju „Laku noć, mališani“.) Za demonsko raznoglasje pluralizam je odlična stvar. Nema veze što satanisti sutra mogu i da kolju. Umesno je da se prisetimo rada filosofa I. A. Iljina o demonizmu i satanizmu: „Igra demonizma bliži se kraju. Počelo je tragično ostvarenje satanizma. Ono što je pripremljeno u umetnosti, ušlo je u duše i počelo je da se ostvaruje u životu. Čitave narode su podjarmili ljudi satanske prirode i đavolske politike. I svuda najbolji ginu, a najgori isplivavaju na površinu i - pogubljuju. Ali smisao tog procesa, njegovu dubinu i duhovni značaj, pogađaju samo malobrojni.“ Čitanje okultne literature izaziva kod nekih ono što psihijatri nazivaju mističnom intoksikacijom. Čovek u potpunosti uranja u pročitano. Čupa se iz profanisanog vremena, uplovljava u magijski režim vode, kada se granice realnog i irealnog sveta svesno razmiču. Takvi ljudi su spremni na čudovišne prestupe ali mnogi od njih imaju sasvim prefinjeni oblik intelektualaca. Entuzijaste okultne revolucije najaktivnije vrbuju bioskop, televizija i masovna štampana produkcija. Krv i seks na ekranima i stranicama knjiga kontrainiciraju malodušne, posvećuju ih u satanizam. Inicijacija u mističnoj tradiciji skoro uvek kao svoj sastavni elemenat ima šok, kada čovek potrešen nečim iz srži počinje da se menja. On kao da preživljava drugo mistično rođenje. Avaj, na slične činjenice naši istraživači obraćaju malo pažnje. Plitki svet racionalista nije spreman da odgovori na mistični izazov predapokaliptičkog vremena. Dakle, specifični pacijent, pre ili kasnije, dođe do ruku psihijatra. Šta dalje? Lekari okače tablicu sa latinskim imenom dijagnoze i zatrpaju pacijenta lekovima ili terapijama. Psihijatrija nije sposobna da ubedljivo objasni šta se zapravo događa. Pretendujući na ulogu nauke, ona postaje samo fenomenologija - sakupljačica niza spoljašnjih fakata. Da ni lekari, ni naučna društva, ni društvo u celini nisu spremni da adekvatno odgovore na strašni izazov. Bojim se da se to odnosi i na izvesne Pravoslavne sveštenike. I Averin i mnogi drugi mistični pacijenti instituta „Serbski“ u početnom stadijumu svojih smetnji obraćali su se sveštenicima, koji bi, kao svoj dug, trebalo da imaju brigu za duše i pastirsku negu. Međutim, ispostavilo se da su oni najugroženije pripadnike svoje pastve prepustili dvoboju „oči u oči sa đavolom“. Horusov eon Bogovi ugaslih paganskih civilizacija su demoni. Idoli su se smanjili i naselili rafove za suvenire. Ali, pozirajući književnicima ili rediteljima, oni čekaju svoj čas.
Još jedan detalj sa Averinovog ispitivanja. On priča o pripremi za ritualno klanje: „Napokon sam se pripremio i krenuo.“ Pri tim rečima video kamera je zabeležila: ubica nekako čudno skršta ruke pred licem. On verno ponavlja ritualnu pozu drevnoegipatskog boga Horusa, onog istog, koga je, prema drevnim mitovima, začela Izida sa ustalim iz mrtvih – Ozirisom. Uzgred rečeno, niko drugi do Alister Krouli je u svom „otkrivenju“ najavio epohu Horusa, to jest vreme prevlasti crnomagijskih sila. Šta je to Horusova poza i u čemu je njen smisao? Nećemo se baviti podrobnostima. Recimo samo da je autor ovih redova uspeo da sazna o tome iz neobično retke knjige, „Za unutrašnju upotrebu“, koju je objavila Zlatna zora. Ponovo se postavlja pitanje: zašto je Averin izgovarao tako začuđujuće reči? Zašto je pravio toliko tajanstvene gestove? Slučajna sličnost? Ne želimo da mistifikujemo, ali nije li to isuviše mnogo sličnosti? Pravoslavno predanje, ustima Svetog Jovana Kasijana, daje ovakav odgovor: „Opsednuti, kada su zahvaćeni nečistim duhovima, govore i čine ono što ne žele, ili bivaju prinuđeni da izgovaraju ono što ne znaju.“ Međutim, medicinski kartoni psihijatrijskih pacijenata primoravaju nas da zadamo i mnogo drugih pitanja. Evo karakteristične priče. Pohađajući dva meseca kurseve ekstra sensa izvesna T. počela je da praktikuje naučeno. Uskoro su se među klijentima pojavili njeni brat i sestra. Jedanput, raspravljajući utroje o problemima svog ličnog života, oni su došli do zaključka: za sve nesreće je kriva njihova majka – veštica. Do tog zaključka su došli očito pod uticajem uspomena iz detinjstva; majka je stalno vračarila, urokljivo gledala i tome slično. Zbog toga je društvo otputovalo u Almejevsk i pod krovom rodne kuće organizovalo „izgnanje“ đavola. Seansa je trajala nekoliko dana. Vičući jedan na drugog i dovodeći do histerije, iscelitelji su posmatrali kako je iz majčinog tela poskakivao đavo, kako su joj počela rasti kopita – kopita su odlučili da spale vatrom. Napokon je 68-godišnja žena umrla od mnogobrojnih preloma, rana i šokova. Ali njena deca se nisu smirila. Među iscrtanim kabalističkim znacima na zidovima, oni su očekivali vaskrsenje očišćenog tela. Pojavila se prava psihička epidemija. Ona je zahvatila deset ljudi. Čak i sused, koji nije ni sanjao ništa o čudovišnim seansama, počinjao je odjednom da „pričuvljava“ Morzeove znake (u Armiji je služio kao radiovezista). Bila je to naredba da pronađe fotografiju susetke i da iz nje izreže sliku jedne od sestara. Tek ispunivši tu naredbu, čovek je izašao iz čudnog stanja. Psihijatri tvrde: ako bi se slično dogodilo u nevelikom selu, psihoza bi mogla da zahvati čitavo stanovništvo. Baš tako u 14 veku, čitavi regioni su zahvatani „plesom svetog Vita“. To je bilo vreme kada se bližila reformacija Rimokatoličke crkve. Jeresi su obuzele skoro čitavu Zapadnu Evropu. Nešto slično se događalo i u drugom periodu gubitka duhovne stabilnosti. Godine 1928., u podmoskovskom selu Vereja, u vračare i veštice se pretvorilo odjednom čitavo stanovništvo. Uostalom, još 1880. godine moskovski profesor Tokarski je utvrdio u suštini strašnu stvar: psihičkim epidemijama su podložni i apsolutno zdravi ljudi. A evo i potvrde. Kada su ubice iz Almetjevska izolovali jedne od drugih, oni su se postepeno vratili u normalno stanje. Niko od njih nije proglašen psihički bolesnim. Govorilo se jedino o privremenoj psihozi. Po mišljenju specijalista, put prema takvim stanjima u mnogome je otkrio niko drugi već - Kašpirovski. Njegove tele-seanse su milione ljudi učinile neobično hipnobilnima – sklonim halucinacijama. Karakteristična stvar: Razmah televizijske delatnosti Kašpirovskog (do kraja je nejasno ko je organizovao njegove nastupe), pao je u 1992. godinu. Ta godina je
proglašena od strane tako sumnjive organizacije, kao što je UNESKO (o njoj smo već govorili), godinom netradicionalnih metoda lečenja. Međutim, vratimo se poslednjoj epizodi. Iako je T. završila ekstrasenzorske kurseve, ona nije umela da izvede svoje pacijente iz transa. Kao rezultat, njena sestra je postala hipnomanka i počela je da juri na seanse kao za narkotikom. Sklonost prema halucinacijama javila se i kod njihovog brata. Preskakanja su počela posle programiranja pokušaja da ga leče od navike pušenja. Nauka sve ovo naziva indukovanom psihozom. Sličan poznati fenomen datira iz 1212. godine. Tada je jedan opsednuti uspeo da u krstaški pohod povede 30.000 dece iz čitave zapadne Evrope. A evo još jednog čudovišta. Izvesni L. se 6. juna 1993. godine prijavio miliciji grada Volgograda. Hladnokrvno je saopštio da je sekirom posekao nekog muškarca, zatim mu otvorio grudni koš, iščupao srce i pojeo iz srca svu zgrušanu krv. Zašto? Ne može da objasni. Prosto mu se krv ponekad sviđa - ukusom i bojom. Grižu savesti ne oseća, jer se nalazi na putu u pakao i ovaj život nije za njega. L. takođe čita okultnu literaturu. Nije mu se dopadalo kada u knjigama dobro pobeđuje zlo. Posle ubistva, počeo je u snu da priviđa reke krvi i u sebi je nesumnjivo osetio želju da uništava sve živo. U vreme hapšenja na njegovim grudima su otkrili urezano oštricom – 666. Kako odgovoriti na satanizam? Indukovane psihoze očito srodne su mitološkoj svesti. One takođe učestaju u prelaznim nestabilnim periodima, kada duhovni i emotivni naponi u društvu narastaju. Evo šta piše u jednom od komentara delima K. Junga: „Racionalistička argumentacija deluje dotle dok su ljudi, makar do izvesnog stepena, slobodni od emocija. Treba temperaturu afekata podići iznad kritičkog nivoa. Posle toga, mogućnost efektivne primene razuma se umanjuje i na njeno mesto dolaze lozinke i himeričke fantazije. Kolektivna opsednutost ubrzano se razvija u psihičku epidemiju. Elementi, u normalnim prilikama društva jedva podnošljivi, sada se nalaze čelo stola, a ponekad i u vrhu vlasti. Individue takve vrste uvek se nađu, jer na jednog duševnog bolesnika (oko jedan procenat stanovništva) dolazi oko desetak ljudi sa latentnom psihozom. Mišljenje kod njih, samo po sebi je blisko opsednutosti. Kada navru strasti, te individue se čine upotrebljivijim u dotičnoj situaciji. One su uvek bile obuzete traženjem krivaca za sve nesreće i neprijatelje, i težile liderima koji obećavaju jednostavna rešenja svih problema putem nasilja.“ Evo šta je realna pokretačka sila svih revolucija, među njima i okultne: ljudi, snabdeveni energijama iz infernalnog sveta. Upravo zato su opasni ne samo oni koji su spremni za individualan zločin, već i oni koji mogu primarno da ih indukuju. Među njima su i Kašpirovski i mnogobrojni rukovodioci ekstrasenzorkih kurseva, i lideri „svemogućih“ mističnih društava. Primer za to je Belo bratstvo, gde je induktor bio izvesni Krivonogov, ranije učesnik procesa razrade psihotronskog oružja. Među njegovim autorskim rukopisima je pronađeno delo „Metodi psihofizičke dijagnostike i regulacija stanja živih bioenergetskih sistema“. Kakve metode borbe sa okultnom revolucijom može da predloži savremeno društvo? Naravno, svaki represivni metod vrvi od zloupotreba. Tim više, što jasnih kriterijuma nema ni kod onih koje pozivaju u svojstvu eksperata. Autor ovih redova je prisustvovao raspravi slučaja bolesnika K., koja je, sumnjajući u veštičarenje, nanela više od pedeset rana nožem svojoj susetki, a zatim zapalila očišćujući oganj. Mišljenja psihijatra o stanju K. skoro su se dijametralno razlikovala.
A koliko je tanka granica između pojmova uračunljiv i neuračunljiv? Teško je objasniti zašto su, na primer, Čikatila osudili na streljanje, a Averina na lečenje? (Napomena: Sveštenik Rodion piše: „Imao sam prilike ne jednom da posećujem psihijatrijske klinike, gde su, naporedo sa duševnim bolesnima, držali i opsednute. Savremena bezbožna psihijatrija ne ume da razlikuje bolesnog od opsednutog, mada je u do-revolucionarnoj Rusiji bilo poznato mnoštvo načina, koji dozvoljavaju da se to nepogrešivo učini. Jedan od njih je da se pred osumnjičenog za opsednutost postavi deset čaša. Devet od njih je sa Svetom vodicom i jedna sa običnom vodom. Opsednuti, ma koliko puta pokušavao, uvek će odabrati čašu sa običnom vodom.“). Kontrola od strane pozitivističke nauke i represivnih organa suviše je primitivna. Treba začuti šta kaže Ruska Pravoslavna Crkva. Reč je o otporu demonskom svetu u onoj ravni, koja je savršeno nedostupna materijalistima. Reč je ne samo o izgnanju demona iz posednutih ljudi – o tome ćemo tek govoriti. Svet demonskoga je sobom ispunio televizijske studije i kocertne sale, naučne laboratorije i predsedničke kabinete. A zar je malo sfera u kojima Pravoslavlje nije raširilo svoj realan uticaj? (Napomena: Postoji osnovana informacija da niz najsumnjivijih sekti drži svoja koordinaciona savetovanja u odeljenjima Državne skupštine.) Odgovor na mistični izazov vremena mora da bude adekvatan. Treba začuti glasove iz psihijatrijskih bolnica. Ne navešćuju li oni nastupanje Horusovog eona?
Ostrvo Zlo je trenutno na vrhuncu slave. Ono je respektabilno. Ono je pred vratima. Čini se, čitava Zemlja je već u njegovoj vlasti. Rusija, nad kojom su se u duhovnom pogledu još sasvim nedavno ukazivali mnogobrojni maleni kadovi molitava koji se uznose prema nebu, promenila se. A ipak nešto sprečava pobedu neprijatelja ljudskog roda. I sigurno ako bi neko od naših savremenika mogao videti nevidljivo, on bi razlikovao možda i retke ali blagomirisne molitvene kadove nad malenim gradovima, selima, hramovima i porodicama. Pskovsko jezero, ostrvo Zalita – siromašno ribarsko seoce. Skoro 40 godina služi ovde Nikolaj Gurjanov, mitronosni protojerej, nastojatelj hrama Svetitelja Nikolaja. Stotine i hiljade ljudi iz čitavog Pravoslavnog sveta dolaze kod njega po blagoslov. Zasaditelj drveća Monahinja Nina: „Mi smo ranije ovde dolazili na letovanje. Jedanput idemo, a nama u susret ide bradat muškarac sa obramicama. Na ramenu mu se poderala odežda. Odloži kofe i neočekivano nas poškropi vodom. Smeje se. Tako smo se upoznali sa ocem Nikolajem. Od tada se kod njega i hranimo. A bilo je to pre 38 godina. Tada je na ostrvu bilo vrlo malo drveća. Groblje je izgledalo kao pustinja. Stabla, koja se vide unaokolo, je sam baćuška zasadio. Njime je i groblje zasejao. Vodu je sa jezera nosio da poliva mladice sa oko 300 m udaljenosti. A kada smo se upoznali, imao je već 50 godina. I pokraj svoje kuće zasadio je drveće – retko za ove krajeve. Otac Nikolaj je po profesiji bio biolog. Zatim su ga uhapsili u onim teškim vremenima. Sedeo je u tamnici nekoliko godina. O tome je i pesmu napisao. Tada je dao sebi zavet da će postati sveštenik. Služio je i u Vilmusu. Tih godina je boravio kod prozorljivog jeroshimonaha Simeona Pečorskog. Ovaj mu je tri puta rekao:
„Tolaps! Tolaps! Tolaps!“ Ranije se naše ostrvo tako zvalo. I odista, baćušku su blagoslovili da služi ovde bliže rodnom kraju. On se i rodio nedaleko odavde, pored onog mesta gde se odigrao „Boj na ledu“, gde je Sveti blagoverni Knez Aleksandar Nevski zaustavio nasrtljivce na veru Pravoslavnu. A stabla – gle kakva su! Drže svojim korenjem čitavo naše neveliko ostrvo. Ovde se takve bure razviju da ponekad misliš kako će svo tlo ispod nogu odneti. Ali ne! Učvrstio baćuška ostrvo. Pravednici zemlje ruske Nina Aleksejevna Velikopoljska, ovdašnja žiteljka: „Ova su mesta ovde, uopšteno rečeno, čudesna. Na susednom ostrvu, koje se ranije zvalo Gornje, u 16. veku podvizavao se Sveti pravednik Dositej Gornjeostrovski. Stajao je na ostrvu veličanstveni hram; zatim je, kažu, otišao pod zemlju. Na njegovom mestu se formirao breg. Kada sam bila devojčica, jedanput sa mamom idem po šumi – a borovi su tamo ogromni, vekoviti, i izlazimo upravo na taj breg. Čujem, kao neko crkveno pojanje – baš ispod brega se ori. Privijam se mami; ona ne čuje ništa. Potom sam često pričuvljavala to pojanje, grehova radi očito. Prepodobni Dositej hoda po toj zemlji. Ovde je živela, ne tako davno, blagočestiva starica Jefrosinja. Jedanput je u snu videla Sveca. Ovaj joj kaže: „Ti si mi se molila i evo – došao sam ti! Mnogo je unaokolo prljavštine (dakle grehova).“ I poveo je staricu na taj breg. Pokazao joj je osam kelija – tamo pravednici služe, poju, a deveta soba je bila zaključana. Zatim se ispostavilo da je Jefrosinja spavala tri dana bez prekida. Već više nisu znali šta sa njom da rade. Posle toga se Jefrosinja uskoro prestavila i bilo je očito da ona već zna svoj smrtni čas. Starci pamte i Blaženog Mihajla - prozorljivca i pravednika koji je ovde živeo. Njegova humka se nalazi na groblju. Kod njega je, još kao devetogodišnji dečko, dolazio otac Nikolaj, a ovaj ga je odmah prepoznao: „Ti si mi najdraži gostić“, govorio je“. Putnici poklonici U osam sati izjutra, rečni trajekt „Zora“ prevozi prve poklonike iz Pskova. Nekoliko desetina ljudi. U redovima, oni kreću na istu maršrutu. Pored hrama Svetitelja Nikolaja prema malenom zelenom domu nasuprot groblju. Tamo u dvorištu već čekaju drugi, oni koji su noćili na ostrvu. Usredsređena i tužna lica. Uglavnom dolaze zbog neke nesreće. Lice jednoga je, istina, uzbuđeno i svetlo. „Zovem se Viktor. Sudbina me dovela Starcu i to ne laka. Bio sam oficir-jurišnik. Zatim sam služio kao plaćenik u Karabahu. Zatim – zatvor. Tamo sam prvi put Pravoslavnu knjigu pročitao. Organizovao sam u zatvoru građenje hrama. Odmah su me oslobodili. Sada živim u Lenjingradskoj oblasti. Narod je siromašan, novca niko nema, a mi smo rešili da podignemo tri hrama. Došao sam po blagoslov. U Pskovu sam novac izgubio. Krenuo sam pešice; ljudi su mi pokazivali put. Najpre sam promašio cilj i stigao u jedan od lokalnih manastira, a ne ocu Nikolaju. Zatim sam 40 km pešačio natrag do Pskova. Cipele su mi se pocepale, a zatim još 30 km do Jezera. Sve se mislim kako ću se vratiti bez novaca? No dobri ljudi su me i bez toga doveli. Kod jedne starice sam se besplatno nastanio. Dok sam išao ovamo sve sam mislio šta ću reći baćuški? Kao da sam sa Bogom razgovarao. Kad sam došao, tek što sam zaustio, sve je postalo jasno – blagosloviće me otac Nikolaj i nazad.“ „Mi smo takođe došli po blagoslov u hram“, kaže sveštenik otac Mihail. „Baćuška nam je dao novčić, a on je za nas kao od zlata. Vratili smo se kući, a tamo čas se
javljaju zadužbinari, čas neko građevinski materijal daje besplatno. Pskovska provincija je, treba znati, siromašna. Sada smo“, otac Mihailo vadi fotografiju prekrasne Crkve, „doneli baćuški da pokažemo šta smo do sada uradili.“ Takvih slučajeva je bilo mnogo: ako baćuška da blagoslov, stvar će poći kako treba. Sve što on predskaže – dogodi se. Čuda pravednog sluge Božjeg Aleksandra Fjodorovna Kuzjakova, ovdašnja: „Ovde svakakvi ljudi dolaze za pomoć. Sećam se, jedan nije mogao da hoda. Sišao je sa invalidskih kolica i oko Crkve, za baćuškom, na kolenima, kako-tako, prepuzao. I baćuška se odjednom okrenuo i govori: „Saška, ti sada ne piješ, ne pušiš – dajem ti blagoslov. Ustani, sad si onakav kakav treba da budeš!“ I taj je ustao, krenuo; svi su ljudi to videli. Zatim je taj Saška dolazio, čak ga nisam ni prepoznala; potpuno zdrav muškarac. Monahinja Nina: „Baćuška svima govori: „Ne pij! Ne puši!“ Ali kako ljude da urazumiš. Jedan je potpuno pijan zabasao u Crkvu i kao da ga je snašlo neko pomračenje uma: dohvatio je starinsku ikonu Nikolaja Čudotvorca i tresnuo je o pod. Ona se nije razbila. Tresnuo je drugi put, a treći put razvalila se podna daska. Takvome se zna šta sledi. Nije prošlo ni dva dana - utopio se u plitkoj vodi odmah kraj svoje kuće. Počeli su da mu drže opelo. Baćuška tek što je počeo da čita molitvu, mrtvačeve ruke su se odjednom podigle. Deca koja su bila na groblju u užasu su se razbežala. Mene je zahvatio ogroman strah, a baćuška će nama: „Ne bojte se! Ne bojte se, sestrice u Hristu!“ Skrstio je ruke usopšemu i rekao: „Lezi! Lezi mirno!“ Tako se to ponovilo tri puta; tri puta je pijanica tresnuo ikonu i tri puta su mu se ruke podigle. Celo selo je svedok. A baćuška je rekao: „Trideset godina moraću da se zauzimam za ovog pijanicu. Opametite se, ribari!““ Čudesa prozorljivosti se još uvek događaju. Jedna žena je došla baćuški. Kaže: „Blagoslovite, baćuška! Mom sinu je danas rođendan! Ja sam puno bure piva spremila!“ A otac Nikolaj odgovara: „Pivo? Kakvo pivo ako ne bude ništa živo, Marjuška!“ Odjednom je dohvatio štaku i poterao je do same obale – jedva je uspela da se ukrca na „Zoru“. Stiže kući zbunjeno, otvara vrata, a tamo sin omču oko vrata nabacio – hoće da se obesi. Dva puta kroz život Napokon se vrata na kućici otvaraju. Radni dan, a odjednom: „Sveta vam Nedelja i Praznik! Neka vas čuva Svemilosrdni Bog na duge godine i leta! Spasi, Gospode, i pomiluj vas za tu istinu koja vodi u veliku radost. A kuda? U večnost i blaženstvo. Ovde mi privremeno živimo. Ovde je kratko naše postojanje, a tamo je beskonačnost – život. Za tamo postoje dva puta: strašni pakleni oganj za grešnike, a za pravednike blaženstvo. Darujem vam onu istinu, koja je neophodna za spasenje. Mi ćemo uvek vapiti Spasitelju sveta: „Gospode Isuse, spasi nas od tih dela i bezakonja protivnih onoj Istini koja daruje blaženstvo.“ Radujte se i veselite se, dragi moji, što ste u blaženstvu“, govori otac Nikolaj. „Pa vi niste bez krsta! Sa krštenjem ste dobili na telu krst i taj krst mi nosimo čitavog života. Krstu se klanjamo, na kojem je bio raspet Spasitelj sveta – Gospod, i raduje se naš duh i veseli se!“ Monahinja Nina: „Jedanput nam je baćuška rekao: „Evo, sestrice u Hristu, sada ćete poseći stare istrulele krstove sa grobalja da ih zamenimo novim. Posekli smo – čekamo... Svuda crvotočina i iver. Baćuška trči sa čistim platnom. Govorimo mu: „Ostavite, baćuška! Mi ćemo sve to pokupiti.“ On odgovara: „Nije vaša dužnost
krstove da nosite.“ A prethodno je sam naložio peć u kupatilu i oprao kupatilo. Sve do poslednje trunčice je sakupio i spalio u peći. Eto kako se odnosi prema Krstu. Starac svakog pomazuje maslom, zatim slede tihi kratki razgovori. Evo, prilazi otvoreno radoznala mlada i našminkana osoba – očito hoće čudo da vidi. Otac Nikolaj je odstranjuje lakim pokretom ruke. Drukčijim, sujetnim ljudima, Starac blago govori: „Plivajte! Plivajte, dragi moji! Ako vas vetar podigne, da ne da Bog da potonete!“ Na pitanje odgovara kratko, stalno čuješ: „Možda... neka bi Gospod pomogao. Možda... ne govori gluposti. U manastir kreni sa 85 godina, a sada drži predavanja. Operiši, i to što je moguće pre u Smolensku. Ne treba. Možda. Moli se... molitva majke sa dna mora će se dići. Glava boli?“, on lupka suvim dlanom po čelu mlade žene. „Sad si zdrava. Vidiš, čak si dobila i rumen na licu.“ Može se učiniti da baćuška nije sasvim prisutan, da mu misli lutaju ko zna gde. Šta da se radi? On se postojano nalazi u stanju molitve. I, sigurno opšteći sa poklonicima, čuje ne samo njih, inače, kako bi mogao tako sigurno da odgovara ljudima koje vidi prvi put. Monahinja Tatjana: „Baćuška je visokoobrazovan čovek. Zna nekoliko stranih jezika, a sa ljudima govori kratko i isključivo jednostavno. Reči su danas obezvređene, izlizane – ništa njima nećeš dokazati, nikoga ubediti, nikome pomoći. Baćuška se moli, i moli da se i drugi mole.“ Razgovor sa baćuškom Baćuška je fizički slab, ali duhovna bodrost njegova je začuđujuća. Dve devojčice, od 6, 7 godina govore o njemu: „Čim nas ugleda, otac Nikolaj trkom dolazi da nas blagoslovi. Njegov korak je lak i brz. On odista skoro trči, a ponekad se čini – leti nad zemljom.“ Evo je izašao iz hrama, ugledao je našu televizijsku kameru na postolju, obišao je tri puta, nasmejao se i prekrstio. Saslušao je kratke uzbuđene reči mladog čoveka, lupnu ga po obrazima i reče: „Pokajao si se. Više se ne kaj.“ Na licu momka srećan osmeh, a otac Nikolaj već ide dalje. I s nama je Starac razgovarao kratko. „A zašto me fotografišete? Mnogo je važnijih ljudi od mene; ja ništa ne stvaram. Meni je skoro 90 godina. Prođe moj vek k`o dan kad svene. Projuri život moj k`o dim i dveri smrti tik kraj mene već škripe zvukom užasnim. Oprostite mi! Odmenite mene vi koji stižete tek i mene grešna pomenite, odlazim, ali ne zauvek.“ „Baćuška, šta će biti sa našom Rusijom?“ „Milost Božija nek` je s nama. Dobra su vremena, hvala Bogu – hramovi se grade, knjige se duhovne objavljuju. Ja vam poklanjam svoju; vi je nemate?“ I odmah pruža knjigu s jedva primetnim lukavstvom, kao da priznaje da više agituje - govori kako bi voleo da bude, a ne onako kako jeste. Neočekivano, jedna od žena, koja je do tad umilno gledala oca Nikolaja, poče da riče... nisko... iz utrobe. Lice se napreže, prekriva se gukama, pogled pun mržnje. I odjednom iz nje se zaori debeo, sasvim neljudski glas: „Budale, zašto ga slušate? Pa to je Koljka budala! Koljka, mrzim te!“ Baćuška se zagleda u nju i zasmeja se: „Ne bojim te se, rogati!“ Dade ženi prosforu, a ona kao da joj oprži dlanove. „Podučava! Podučava! Pusti ih neka svi odu u pakao! Neka ne znaju Istinu, neka gledaju televiziju! Neka se igraju na kompjuterima! Još mi, đavoli, volimo nakarminisane devojke! Što ih pomazuješ maslom? Volim kada se devojke kremom mažu. Mmmm, ne volim, kada Boga radi,
iskušenja hvale! Mrzim Pravoslavne! Najprotivnija mi vera! Ostale vere sve u pakao odlaze.“ Napokon, otac Nikolaj je nekoliko puta lupka po čelu i strogo joj kaže: „Prekrsti se!“ Posednuta sva kao da obamire. Menja se izraz njenog lica. Na njemu se probija slabi osmeh i već svojim ženskim glasom govori: „Bog je s vama, baćuška!“ Otac Nikolaj: „Pođi moštima u manastir.“ (Napomena: Sveštenici koji često moraju imati posla sa posednutima tvrde: u poslednje vreme oni sve češće prorokuju u ime đavola. Rogati odrod propeva, kao da smatra da više nema šta da krije. Da, đavoimanost ljudska je realna stvar. Autor ovih redova bio je u prilici da vidi posednute, dok sveštenik priziva imena Svetaca, Anđela Čuvara, dok ih pomazuje osveštanim maslom. Šta sve ne rade izvesni nesrećnici! Oni viču neljudskim glasovima u direktnom smislu te reči; oni se grče od bola kad ugledaju krst, Bibliju; oni se uvijaju po podu pod blagotvornim kapima Svete vodice. Sveti pravednik Jovan Kronštatski je pisao: „Uporna neverica u zle duhove jeste, zapravo, istinska posednutost, zato što ide nasuprot Istini, nasuprot Otkrovenju Božjem. Gospod je došao na zemlju baš zato da bi srušio delo đavola i spasao od nasilja svog čoveka. Ako nema đavola, onda nema Hrišćanstva. Tada silazak u svet Sina Božjeg ne bi bio potreban. Ali, to je neistina. Iskustvo svakog od nas, zdrav razum, istorija života Svetaca i istorija svih naroda uveravaju nas u postojanje zlih duhova. Ja sam video istinski posednute, u koje su se uselili đavoli po neispovedivim sudovima Božjim i proizvodili u njima umnu poremećenost, terali ih na strašne hule i nepočinstva. Video sam kako su se užasno bacali iz jednog ćoška u drugi, ili se peli uza zid i tome slično. Takve je, slažem se sa Apostolom, Bog predao Satani na izmoždenje ploti, da se duh spase.“ Imajući bogato iskustvo čitanja molitava protiv zlih duhova, jeromonah Pantelejmon Ledin piše o strašnoj tendenciji našeg vremena. „Pred Prvi dolazak Spasiteljev, na zemlji besnilo je bilo rašireno u užasnim razmerama – zbog odstupništva ljudi od Boga. I sada, uoči Drugog dolaska, kao i 2000 godina ranije, besnilo se širi u vidu epidemije. Razlog je isti: ljudi su se ponovo otpadili od Boga, zaboravili Nebo, zaboravili Večnost.“ Opsednutost postaje bolest veka, posebno među ljudima koji su spolja prijazni, koji su prilagođeni postojećem poretku stvari. Slični ljudi svog đavola ne brinu, pokorno ispunjavajući njegovu volju, koja se u potpunoj meri slaže sa željama propale duše. O takvima Sveti Teofan Zatvornik svedoči: „Postoji useljenje duhova, koje je neotkrivljivo skriveno. Postoji takođe vlast duhova nad umovima, mimo tela, kad ih oni vode kako žele, kroz strasti koje u njima dejstvuju. Ljudi su uvereni da sve čine sami – svojom voljom, ali su oni samo naseobina nečistih sila. Izgnanje đavola ni izbliza nije jednokratna magijska radnja.“ „Da bi se neko izbavio od đavoimanosti“, piše sveštenik Rodion, „valja početi od pokajanja za čitav prošli život: od odcrkovljavanja, od samopromene, a zatim tek tražiti egzorcistu.“ Setite se: Sveti Oci su predskazali da će ljudi poslednjih vremena biti veoma gordi, zato će se i spasavati uglavnom nesrećama i bolestima – ako ih smireno ponesu.) Ima još Pravoslavnih ostrva u moru bezakonja. I hvala Bogu, neće ih zapljusnuti crni talasi. I zli vetrovi neće odneti rodnu zemlju, dok su živi vekoviti koreni. Zavera vampira Pakleni glasovi sve jače se ore iz nedara masovne kulture. Ko ih priziva iz bezdana ljudskog sećanja? Da li samo trgovački interes producenata i izdavača?
E. Golovin, kulturolog: „Upravo su od 9. do 12. veka filosofi i metafizičari uporno razrađivali angelologiju – najsloženiju nauku o strukturi neba, i nisu se dosađivali. Većini savremenih ljudi, u Danteovoj „Božanstvenoj komediji“ je najverovatnije dosadno da čitaju o „Raju“. Svi će čitati „Pakao“. To je i najzanimljivije. Evo kako je otrovna rečca „zanimljivo“ pridobila posebnu snagu u zoru „novog“ vremena. Kako su ljudi izgubili stihijsku radost postojanja. Pošto im se krv sledila, bilo im je potrebno nešto stalno čime bi je zagrevali. Demonologija upravo i ima taj najtrpkiji ukus koji još uvek može da služi kao doping.“ Na kraju vremena, mnogima je dosadilo da traže nebeski Apsolut. Takvi duhovni i intelektualni napori zahtevaju isuviše mnogo energije. U zamenu za Božanstvenu vertikalu uvek je spremna banalna horizontala. Zanimanje za ljudsko telo, za materijalna zadovoljstva, naslađivanje strahom - otuda uspeh pisaca tipa Hauarda Lafkrafta. Taj Amerikanac je čitaocima ponudio koncepciju onostranog sveta kao bezgraničnog zla, kojim je okruženo srce naše planete. To nije slučajno stvaralačko proviđenje autora, čak ni njegova sopstvena ideja. Lafkraft je bio posvećen u veoma specifičnu organizaciju masonerije egipatskog reda – Hermetičko bratstvo Luksora. U tim krugovima uvek je bila živa neoplatoničarska kosmogonija. Prema tim predstavama, naš svet se drži u relativnom redu jedino naporima trenutnog tvorca – demijurga. Ali, pre ili kasnije on slabi. Na kraju njegovog ciklusa, eona, kroz mnogobrojne rupe u naš svet počinje da prodire kovitlac van njegovih granica – prvosazdani haos. Probija se u obličju demonskih sila. I tako će biti do pojave sledećeg demijurga. Uticaj sličnih ideja na stvaralaštvo Lafkrafta u potpunosti je očigledno. Gogoljev „Vij“ je takođe stravična priča. Ali u 19. veku takvo delo spada u opšti kontekst tadašnje literature. Crnog žanra još uvek nije bilo. On se pojavio i tempiran je kao bomba. To je bilo toliko neočekivano, da su se istoričari kulture i sociolozi prve polovine našeg veka, koji je obećavao da bude u potpunosti pozitivistički – zbunili. Dodajmo da se ovim žanrom tesno dotiče žanr naučne-fantastike. On takođe priprema svečani susret čovekove tehnotronske ere sa demonskim svetom. „Glad“ Osamdesetih godina u SAD je bestseler postao roman Vitli Štrajbera – „Glad“. Njegovom autoru pripada čudna izjava: „Kada sam počeo da razumevam moć teme koja zadire u romane strave i užasa, kada sam shvatio do koje dubine ta tema prodire u noć čovekovog nesvesnog, rekao sam sebi da autor mora da postane obavezan pred svojim čitaocima.“ Međutim, sa svom tom obaveznošću, Štrajber piše o posebnoj vrsti vampira – prefinjenih, kraljevskih, koji povremeno sviraju violončelo. Kanibalizam po rečima G. K. Čestertona: „Nije prvobitan i čak nije ni zverski običaj. Kanibalizam je veštački i čak tražen kao prava umetnost radi umetnosti. Ljudi jedu ljude ne uopšte zato što tu ne vide ništa loše; oni izvanredno znaju da je to užasno i zato i jedu.“ Dakle, neočekivano strašna estetika vampirizma preplela se sa čudnom idejom paralelnog tipa evolucije: čovek i nadčovek i svaki ima svoj put. Filosof i pisac Žan Parvulesku 1984. godine je u Parizu objavio knjigu, u kojoj piše da je autor romana „Glad“ posvećen u jedno tajno društvo. Kao o piscu koji je dobio jednu čudnu misiju: da pouči čovečanstvo, na prvi pogled, divljoj misli – misli o budućoj mutaciji izabranih. I kao što se vidi, reč je o nečemu direktno suprotstavljenom ideji preobraženja ljudskog tela u Pravoslavnom predanju.
Ostalim neizabranima očito predstoji da postanu jedino kolektivni davaoci krvi. Zanimljivo je da je u tako bučno slavljenu ekranizaciju „Gladi“ unesen detalj koji u romanu odsustvuje: „otmeni“ vampiri zabadaju u svoje žrtve koplja izrađena u vidu magijskog znaka. On podseća na krst i na gornjem delu njegovom je omča – to je ankh, drevnoegipatski simbol života večne duše posle smrti. Sve to govori o okultnim uvidima reditelja Tonija Skota. Očito izbor reditelja nije bio slučajan., kao i glumca, poznatog pevača – Dejvida Bouvija (posvećenog u red Istočnih templara, koji pripada masoneriji egipatskog reda). Opet nas prati magijska simbolika drevnog Egipta. U specifičnim krugovima intelektualaca s početka veka, taj red je postao poznat kao tajni pokret satanista. U njemu su se, počev od ritualnih urlika na magijskom „enohijanskom“ jeziku (jezik anđela, koji je, navodno, doneo Enoh iz onostranog sveta), praktikovali krvavi i tantristički rituali. Sugestiju na to sadrži čak i specifični potpis jednog od osnivača reda Istočnih templara, Alistera Kroulija, sa falusolikim slovom A. Krouli je bio učenik izvesnog Semjuela Metersa. O Metersu je poznato da je 1898. godine dobio pristup biblioteci pariskog Arsenala, gde je našao „Knjigu svete magije“ maga Abra Melina, štampanu 1458. godine, koja je služila kao udžbenik okultizma. Znanja crpljena iz nje, očito, dala su mu podlogu za radove u okvirima reda Rubinske ruže i Zlatnog krsta – koji je osnovao. Sačuvana je njegova fotografija u kostimu žreca boginje Izide. U savremenoj brošuri, koju je izdao red Istočnih templara – OTO, nalaze se zanimljiva dokumenta sa suđenja poznatog kao „Rozenkrojcerski skandal“. U aprilu 1911. godine Meters je bio osuđen. U toku procesa je bilo dokazano da je Majstor Rozenkrojcera izvršio akt vampirizma sa ciljem produženja života. Zajedno sa njim, krv je pila i njegova supruga Mojna, rođena sestra poznatog filosofa Bredsona. Pri tom, Meters je rado pričao da je specifična znanja krvavih rituala dobio od izvesne naslednice dinastije bavarskih kraljeva. Nesumnjivo, Meters je pripadao onim prokletima o kojima svedoči Evanđelje: „Krv njegova na nas je i na decu našu.“ (Mt.27,25) Karakterističan detalj: Bračni par Meters je nameravao da u Parizu sagradi hram Izide – boginje koja je oživela Ozirisa. Ona je drevnoegipatski simbol besmrtnosti. Njen znak je crna mačka – biće noći i krvi. Trpki ukus krvi bio je poznat očito i Krouliju. U vreme svoje ekspedicije 1905. godine na Himalaje, on je koristio, u svojstvu prehrambenih proizvoda, dvojicu svojih pratilaca. Vampirizam engleskih Rozenkrojcera zasnivao se na kabalističkim predstavama. Život bi morao biti rastvoren u krvi koja ovladava mnogim magijskim svojstvima. U romanu „Glad“ centralna ličnost je večno živa žena – Mirjam. Ona preliva svoju krv svakom narednom ljubavniku i taj i sam postaje vampir, koji čuva mladost tokom jednog stoleća. Tu je takođe, u književnoj formi, zapečaćena srednjovekovna legenda o osveštanom braku sa tajanstvenom damom – brak koji produžuje život. Mi se namerno zaustavljamo na ovim podrobnostima. Upravo jezik simbola dozvolio je prenošenje jezive tradicije iz veka u vek. Bratstva krvi „Mirjam“
Krajem 19. veka u realnosti koja nas okružuje na čudan način se materijalizovalo i to mistično ime. U Italiji je osnovano alhemijsko-tantričko društvo „Lanac Mirjam“. Oni su sebe nazivali vezom bića koja su jedna te ista. O suštini takve veze poznati okultist, G. I. Gurđijev, pisao je: „Neki narodi imaju običaj krvnog bratimljenja. Dvoje ili nekoliko ljudi mešaju svoju krv u jednoj posudi i zatim piju iz nje. Poreklo tog običaja je u magijskoj ceremoniji formiranja veze između astralnih tela. Izvesni narodi, na primer Jevreji, pripisuju neobično značenje magijskim svojstvima krvi. Ako se uspostavi veza između astralnih tela, onda ona, po verovanjima nekih naroda, ni smrću ne može biti raskinuta.“ Osnivač „Lanca Mirjam“ je izvesni Đulijano Kremerc. On se rodio 1861. godine u Napulju. Njegov portret ne postoji; pravo ime njegovo je nepoznato. Kremerc je inicijatičko ime. Ono označava „vaskrsli“ duh drevnog haldejskog maga. U mladosti, Kremerc je bio učenik visoko posvećenog Izara Paskala De Servija, koji je imao istog okultnog učitelja kao i lord Bulver Liton. Anđeo sa zapadnog prozora „Lancu Mirjam“ pripadao je još jedan veliki pisac – Gustav Majrink. Njegovi romani: „Valpurgijska noć“, „Golem“, „Beli Dominikanac“, „Anđeo sa zapadnog prozora“ su književno preosmišljavanje najpopularnijih zapadnoevropskih mističnih priča. Među njegovim ličnostima uostalom takođe figurira „Mirjam“. Mistični brak sa njom glavnog junaka romana „Golem“ uznosi se kao trijumf kabalističke besmrtnosti. Majrinkov povratak okultizmu dogodio se u njegovoj 25. godini, kada, u stanju depresije, umalo nije izvršio samoubistvo. U tom odlučujućem momentu, međutim, nešto je zašuštalo i neko je ispod vrata njegove sobe ubacio okultnu brošuricu pod imenom „Život posle smrti“. Već na kraju života, bivši rimokatolik i okultist, Gustav Majrink, preobratio se u budistu i čak je izvesnim praktičarima joge posvetio brošuricu „Na granici onostranog“. Međutim, Majrinkova sudbina ipak svedoči: doticanje đavolskih energija je opasno! Tragični Majrinkov pokušaj ponovio je njegov sin. Pisac je bio potresen i samom činjenicom samoubistva i time, da se na taj način, materijalizovala ideja stalno varirana u njegovim romanima. Reč je o mističnom prenosu istih arhetipova u lancu pokolenja – o demonskom kruženju jednih te istih događaja. Pola godine posle smrti sina umro je i sam pisac. Po svedočanstvu njegove žene, on je dočekao smrt sa dostojanstvom i u potpunoj ubeđenosti da ga čeka jedino prelaz iz jednog stanja u drugo. Treba verovati da je pod tim podrazumevao nešto sasvim drugo od onoga što podrazumevamo mi, Pravoslavni. Čovek, koji je po šikarama sumnje proskitao čitav svoj život, o spasenju duše i Carstvu Nebeskom verovatno nije razmišljao. Avaj, najpronicljiviji duhovi Zapada, vođeni lukavim tamnim lavirintima, spremni su da se preobrate u bilo koje učenje, samo ne u Pravoslavlje. Crvena magija Moguće je zamisliti težnju imenovanih tajnih društava da ispolje ciljno delovanje na umove savremenika preko literature. Projekat takve duhovne ekspanzije zasnovan je na mističnoj predstavi o tome da je izgovorena reč samo prva faza materijalizacije ideja. Ona može da bude ovaploćena u socijalnoj ili političkoj ravni. Moguće je takođe, da sa odstupanjem racionalizma i pozitivizma osmišljena reč sada ponovo
ustupa mesto iracionalnom metodu. On pokazuje daleko jači utisak na svest ili podsvest, koja u čoveku ateisti služi kao obitavalište demonskog sveta. Upravo zato bioskop i televizija postaju osnovna sredstva tzv. virtualne kontrainicijacije, kada duhovno nepripremljena masa ljudi guta đavolji mamac. U tom kontekstu zanimljiva je kratka epizoda iz filma „Glad“. Njegov junak vrši evokaciju – ritual „crvene magije“. On priziva Mirjam. Daleko podrobniji opis sličnih radnji nalazimo u rukopisima Đulijana Kremerca. Informacija društva „Politika hermetika“: Tekstovi Kremerca komentarišu se u delu Rene Isnara, pseudonim visokog posvećenika društva „Vitezovi Svetog Duha“ – to je danas jedini inicijatički rimokatolički red. Rukopis nosi naziv „Primedbe o kontra-inicijaciji“. Zajednički znamen tih rituala je svesni kontakt sa neljudskim bićima, koja snabdevaju adepte natprirodnim moćima. Preko transformacije njihove krvi i preko novog rađanja u svom telu jajeta zmaja, Androgina, koja služi kao materijalni temelj demonske opsednutosti, članovi tih društava su se trudili da steknu nove psihičke snage. A kao konačan rezultat treba postići besmrtnost duševnog postojanja, koje se u normalnom slučaju razara odmah posle telesne smrti. U prvom redu ima se u vidu tantrička seksualna magija posebne vrste. Ona je tesno povezana sa „crvenom magijom“ – magijom krvi, i sa manipulacijama određenim supstancijama životinja i ljudi. Cilj te operacije se sastoji u ovaploćenju izvesnih bića „koko-demona“ (tamnih demona) sa kojima praktikuju vezu ugovorom krvi, koji obećava hiper-fizičku ljudsku realizaciju – besmrtnost u podlunarnom svetu. U ranijim vremenima slične operacije su rađene u vezi sa poznatim Đuzepeom Balzamom, posednutim bićem pod imenom - Kaljostro. Taj subverzivni podzemni agent najvišeg nivoa odigrao je ogromnu ulogu u pripremi francuske revolucije, slično kao i Bendžamin Frenklin. Obojica su se klanjali zmaju. Crvenom magijom su se još u drevnosti zarazile mnoge patricijske porodice, koje su bile neprijateljski raspoložene prema Hrišćanstvu. Posebno je to bilo rašireno u kraljevstvu dveju Sicilija i Napulju, gde se kasnije rodila „mafija“ i „kamora“ – vidljivi delovi ledenog brega. Autor skreće pažnju na ove adrese ne slučajno. Ushićujući se mramornom lepotom antičkih bogova, mi zaboravljamo: pred tim idolima su prolivene reke žrtvene krvi. Među njima i ljudske. Književno romantizovana antička civilizacija odnosila se prema njoj ustreptalo. Za magijsku svest drevnih ljudi bilo je očito: ono što je dobro za bogove - dobro je i za čoveka. Još u vreme Tiberija bio je u opticaju lekovit napitak od vina i ljudske krvi. Umesno je setiti se i onoga što je pisao Plinije: „Padavičari piju čak i krv gladijatora – neposredno iz rana, kao iz živih pehara.“ Slavni Galen, koji je živeo u 2. veku posle Roždestva Hristova, pripoveda o ne manje slavnom lekaru, Ksenokratu. On je napisao sa velikom smelošću, oslanjajući se na sopstveno iskustvo, kakve bolesti mogu biti izlečene upotrebom čovekovog: mozga, mesa, džigerice i kostiju lobanje; napokon i korišćenjem krvi. Ta civilizacija je pala. Međutim, drevni bogovi su se tek pritajili u razvalinama antičkih građevina, usnuli pod pepelom Vezuva. Došlo je vreme i čovekova ruka je izvukla na površinu „novog“ sveta belosnežni mramor prošlih vekova – mramor koji je u sebi krio zlu silu uvređenih bogova. I ona, ta sila, raširila se statuama renesanse građenim otvoreno u stilu paganskog Rima. Drevni bogovi su se naselili u Vatikanu po falsifikovanim dokumentima rimokatoličkih „svetaca“ i, pleneći svojim telesnim „savršenstvima“, pridali su Rimokatolicizmu čulni, prepunjen otvorenim idolopoklonstvom – karakter. Ispunili su
njegovu molitvu plotskim likovima. Osim toga, vratili su u naš svet najstrašniju praksu prošlosti. Bratstvo Luksora Napuljski mag Kremerc, piše Rene Isnar, umro je sedmog maja 1930. godine u seocu Bosolej, nedaleko od Monaka, gde je bilo pogrebeno njegovo „saturničko“ telo (fizički ostaci), iako neki tvrde da je njegova grobnica prazna, jer su leš „vernici“ sklonili radi ciljeva za koje je bolje ne pitati, kada se zna kakvim se manipulacijama bave slični ljudi. Za života, Kremerc je pripadao ne samo „Lancu Mirjam“, već i još zatvorenijoj grupi, egipatskom Redu Ozirisa, koji je povezan sa Zlatnom zorom u Engleskoj i hermetičkim Bratstvom Luksora u SAD. O karakteru tih društava govori knjiga „Kosmozofija“. Nju je napisao krajem prošlog veka izvesni mag Zan, koji je pripadao društvu Luksora. Ti magovi čak koriste krv (čiji miris privlači psihička bića), žuč (koja spaljena izaziva halucinacije), kosti (kremacija i korišćenje pepela), a takođe i tečnost koja se izdvaja iz leševa u prvim časovima posle smrti. To je fizičko-seksualno-hemijska supstanca, koju duša nije „uspela“ da potroši za vreme života. Sa Kremercovim učenicima bio je blizak autor „Metafizike seksa“, baron Julijus Evola. On je deo specifičnih znanja dobio preko neke Marije Naglovske. Početkom veka, ona je došla u Italiju iz Rusije, gde je pripadala sekti „bičevalaca“ – hlista. Uostalom G. L. Štrak u svom delu „Krv u verovanjima i praznoverjima čovečanstva“ piše o „bičevaocima“: „Neki koriste meso i krv novorođenčeta, to jest, prvog dečaka koga rodi „izabrana“ za „bogorodicu sveta deva“ posle estatičko nepristojnog praznovanja, koje sledi za njenim izborom.“ Tragovi postojanja zabranjenog lanca među sobom povezanih satanskih društava, iz koga se razvio i „Lanac Mirjam“, vuku se sve do naših dana. Crne porodice Informacija društva „Politika Hermetika“ Godine 1990. u Milanu je objavljena knjiga slavnog imena - „Uspomena krvi“. Njen autor se potpisao pseudonimom, Aleksandar De Danjan. Na koricama je „uroboros“, zmija koja guta svoj rep. Jedno od njenih simboličkih značenja je večnost. Tu su tri zuba Luciferova (fizički, psihički i duhovni). Oni označavaju ideju totalnog vampirizma, koji isisava sve ljudske sile. Autor objašnjava delimično aristokratizam vampira, koji se tako čudno ispoljio u romanu „Glad“. U drevnosti, u Evropi su postojali kraljevski rodovi, koji su pridavali posebno značenje čistoti svoje krvi. Dinastički brakovi dovodili su do degenaracije. Na primer, do hemofilije. Taj problem uostalom uvek se javljao kod izolovanih etnosa. Da bi se iščupali iz lavirinta degradacija, monarsi prošlosti su u ritualima koristili krv mladih i jačih ljudi. Zatim je došlo Hrišćanstvo. Paganski rodovi ili su odbacivali istinsku veru, ili su je prihvatali licemerno. Istraživani od strane Crkve, oni su nazvani „crnim porodicama“. (Napomena: Uz pomoć istraživača savremenih destruktivnih kultova A. Aleksejevskog, pošlo mi je za rukom da se sretnem sa predstavnikom takve porodice i u našoj sredini. On je napustio to društvo i sada okajava svoje grehe. Po njegovim rečima, postojanje „crne porodice“ nikada neće biti prekinuto, čak i ako se, u nekolikim pokolenjima, jedan čovek vrati Bogu – čitava familija odriče ga se. Deca mog sabesednika, koju nije uspeo da krsti, odvojena su od oca i u suštini su
zarobljenici porodičnog veštičarstva. Zato što se u „crnim porodicama“ veliki značaj pridaje potomstvu, praktikuju se klanovski brakovi, jer takve specifične porodice teže da se orode i da koncentrišu svoje osobine u naslednicima. Slične porodice poznaju jedna drugu, ne samo u okvirima jedne zemlje, već i daleko izvan njenih granica.) Među njih, Aleksandar De Denjan ubraja i poznatog nam Kaljostra. Podsetimo se, on je osnivač masonerije egipatskog reda. Njegova koncepcija je paralizovanje volje čovečanstva stalno obnavljanim mitovima. Eliksir njihove besmrtnosti je poznat – to je strah. Evo temelja za upravljanje nad milionima robova – tehnologije poznate od faraona. Ali, da li je danas realan sličan projekt duhovnog vampirizma? Hoće li im poći za rukom ovaploćenje drevnog simbola: tri zuba Luciferova u prstenu uroborosa? Brem Stoker i „Drakula“ Kažu da se od tada, od kada je pronađena štamparija, đavo uselio u štamparsku boju, a sada, naravno, i u televizore. Ovo ne začuđuje. Lukavi, koji u čoveku gleda omrznuti mu lik Božji, ne može da nam naškodi čitajući nam misli; ta sfera mu nije dostupna. Zato je neprijatelju roda ljudskog veoma važna saradnja „inženjera“ ljudskih duša, onih pisaca, koji su, kao osetljive antene, usmereni na lovljenje prefinjenih duševnih pokreta, ideja, preživljavanja svojih savremenika. Što veći talenat čovek dobije od Boga, time je suočen sa većom pažnjom đavolovom. Lukavi može da postane njegov sponzor, organizator reklamne parade i „imidž-mejker“, samo da se kopanje po sopstvenoj duši i dušama drugih u potpunosti izlije na hartiju ili pred mikrofone. Slični književnici postaju vodiči ljudskog prema infernalnome. Ima i drukčijih, onih koji prenose infernalnost u svet ljudi. Oživljavanje grešnog tela je problematična stvar, ali oživljavanje aveti zaboravljenih mitova takvim piscima polazi za rukom. Na primer, članu Zlatne zore, autoru „Drakule“, Bremu Stokeru, posvećeniku u „Lanac Mirjam“, Gustavu Majrinku, tvorcu crnog žanra u književnosti i adeptu hermetičnog bratstva Luksora, Hauardu Lavkraftu, Istočnom templaru i piscu savremenih romana strave i užasa – Vitli Štrajberu. Po svojoj suštini, satanska saznanja uskog kruga posvećenika iz prošlosti, najčešće njihovih elemenata, postaju svojina mnogih ljudi. To rađa nekontrolisane okultne energije. Džumaglijev Svoje prvo ubistvo, Nikolaj Džumaglijev je izvršio 1978. godine. Kasnije će mu biti dokazano još sedam sličnih zločina. U svim slučajevima, Džumaglijev je jeo meso i pio krv svojih žrtava. Milicija je vampira uhvatila na njegov rođendan – golog i oblivenog krvlju. Godine 1980. u institutu „Serbski“, on je proglašen neuračunljivim. U Taškentskoj bolnici zatvorenog tipa, bivši bombaš, bivši komandir požarne stanice, ponašao se primerno, a posle devet godina je pobegao. U gradovima Kazahstana i Rusije opet su počeli nestajati ljudi. Kasnije će biti ustanovljeno: čudovište je boravilo i u Moskvi. Znajući da ga traže, on se namerno upleo u jednu sitnu krađu. U zatvor je otišao pod tuđim prezimenom. Prepoznali su ga slučajno. I evo, na ispitivanju, koje je snimala televizijska kamera, on opisuje maršrute svojih planinskih skitanja. Brižljivo je obilazio one gradove gde su nestajali ljudi. Uostalom, nalazeći se u bekstvu, ljudožder je sebi stavio „čelične“ zube.
Džumaglijev: „E moj načelniče! Kad bi okusio krv, shvatio bi kako je dobra. Prvi put sam o tome saznao iz knjige „Crna magla“.“ Našoj miliciji to ime naravno ništa nije reklo. Međutim, „Crna magla“ je jedna od najređih crnomagijskih srednjevekovnih inkunabula. O tome da je prevedena na ruski jezik nema ni govora. U njoj se govori uglavnom o ritualima mističnog braka. Koristeći krv device, muškarac u sebi sjedinjuje dva pola, stičući svojstva „besmrtnog“ androgina. Džumaglijev: „Likvidirane nisam kuvao. Kada sam jedanput probao krv žene koja je popila vino – smučilo mi se. Najviše sam voleo istinske ruske lepotice. Sada takve postoje samo na severu.“ Naše istražne sudije nisu obratile pažnju na još jedan detalj. Džumaglijevljeva majka mu je od detinjstva govorila da je on poseban, da pripada rodu „džingizida“. Tajne bajke Mongola kažu: „U starosti je Džingis-kan počeo da upražnjava krvne rituale. Tako je pokušavao da produži svoj život koji se gasio.“ Taj riđokosi osvajač sveta, pripadao je drevnoj porodici, koja se nalazila na periferiji tibetanske civilizacije. Znanja sa Tibeta o životu i smrti, koja imaju sumnjivo poreklo, su veoma podrobna. „Tibetanska knjiga mrtvih“ samo je njihov manji deo. Šta dakle znači istorija sa Džumaglijevim? Uskiptelo je sećanje na krv. Ali ako je tako, da li se to dogodilo slučajno? Primeri vampirstva iz sveta S vremena na vreme, štampa koja voli senzacije baca narednu porciju kvarne egzotike. Godine 1979. policija Gane je sprečila ritualno ubistvo četvorogodišnjeg dečaka. Pet godina kasnije u Zimbabveu su živom dečačiću iščupali srce. Kasnije je za taj crnomagijski čin osuđen ministar unutrašnjih poslova. O ljudožderu i vampiru imperatoru Bokasi sigurno su čuli svi. Divlji narodi, reći ćete! A možda se prosto u Africi najpotpunije očuvalo ono što se odjednom tako neočekivano raširilo i po civilizovanim zemljama. Godine 1949. pariski časopis „France dimanche” objavio je ispovest, koju je, pred smaknuće, napisao izvesni Džon Hejd. Njega su zvali „londonskim vampirom“. Počev od 1944. godine, on je ubio deset žena. Svima je ispio krv. Hejd je vodio poreklo iz protestantske porodice. Sa velikim uspehom nastupao je pred članovima religijske zajednice, i čak je u 18. godini objavio članak o padu čovečanstva. Ko bi mogao i pomisliti? Tih godina on je već strasno uživao u ukusu krvi, koju je osetio prvi put oblizujući svoj povređeni prst. Londonski vampir se sećao: „Taj slučaj koji je odbacio vekove civilizacije, vratio me je legendarnim vremenima, kada su iz ljudske krvi crpli snagu. Shvatio sam da pripadam porodici vampira.“ Dan pred smaknuće Hejd je pisao o tome da je neizmerno iznad drugih ljudi, da ga pokreće „božanstvena“ sila, da je od detinjstva osećao, u mističnim i krvavim snima, svoje mesijansko predodređenje. „Srednjevekovni kabalisti su smatrali“, kaže specijalist za zapadnoevropski hermetizam – Evgenij Golovin, „da su dva najniža nivoa duše rastvorena u krvi. Zato, kada vampir pije tu supstancu, on uzima „život“ u tečnom stanju i pri tom stiče nova svojstva. Njegovi snovi postaju jasnim i on može ulaziti u njih po svojoj želji. Uostalom, drevnogermanske legende o Sigurdu, zapisane u Edama, glase da krv daje još jedno začuđujuće svojstvo. Ali, kada mu je krv iz Fafnirovog srca pala na jezik, on se počeo sećati glasova ptica.“
Filosof Rene Genon izvodi zaključak: „Razumevanje jezika ptica, o kojem se govori takođe u Kuranu, legendi o Zigfridu, povezano je sa postizanjem besmrtnosti.“ Genon piše o jeziku ptica, kao i ritmičnim, mantričnim ritualnim tekstovima. To je prototip poezije lišene sakralnog smisla s jedne strane i neurolingvističkog programiranja s druge. Smatralo se da je uz pomoć jezika ptica moguće opštiti sa nadljudskim bićima - sa anđelima (sa palim anđelima, dodajmo mi). Jer ono što takvi „anđeli“ došapnu onima koji okuse krv – neizrecivo je. Nauka vampirizma Brižljiva statistika vampirizma primorala je čak i savremenu nauku da se njome pozabavi. Štampa je pisala o hipotezi Kanađanina D. Dolfina. Naučnik smatra vampirizam posledicom genetskog faktora. On dovodi do skupljanja pod kožom pigmenta porfirina. Ljudi oboleli od porfirije boje se sunca. Crte njihovih lica su unakažene. Radi ravnoteže, organizam zahteva ogromne količine hemoglobina. Uostalom, u određenim krugovima specifični problemi krvi su izučavani i ranije. Početkom veka, ogromnu popularnost među evropskim inteligencijama imao je ciklus predavanja već poznatog nam Rudolfa Štajnera. Sa posebnom pažnjom njih je pratio, lekar po zanimanju, saborac Lenjinov, Aleksandar Bogdanov. Taj ciklus predavanja održan je u Cirihu 1907. godine. „Veoma je zanimljivo Štajnerovo predavanje „Osnovi okultne medicine““, priča doktor biologije Viktor Kanjuga. Autor tvrdi na prvi pogled čudnovate stvari. Na primer, da u krvi postoje pločice, koje zapisuju informacije o spoljašnjem svetu i radu samoga organizma. One je nose srcu. Upravo se u srcu prerađuju bujice koje formiraju čovekovo „ja“. To „ja“ se mikroskopski menja sa svakim udarcem srca. „Lice leša, čudno poznate crte, nepokretno mutne oči, ali u sivim usnama sliva se bezvučni šapat. Zelene mrlje stupaju na mrtvo lice, uvećavaju se, sjedinjuju se, ispadaju i kao prljava tekućina ističu oči. U svežnjevima se knjijuće meso otkida sa kostiju.“ Ne! To nije savremeno delo iz crnog žanra. To je odlomak iz Bogdanovljevog romana, koji je on napisao pod otvorenim utiskom predavanja slušanih u Cirihu. Godine 1908. objavljen je njegov roman-utopija „Crvena zvezda“, koji je postao neverovatno popularan među revolucionarnom omladinom. Reč je o marsovskoj civilizaciji, u kojoj je postignuta besmrtnost i izgrađen svojevrsni vampirski komunizam. Poseban utisak ostavljaju likovi marsijanaca – cmoktava, neobično bogaljasta bića. Ona kao da otelotvoruju predstave o čoveku obuzetom nečistom silom. Tehnologija podmlađivanja opisuje se na ovakav način: „Mi organizujemo razmenu krvi između dva ljudska bića, od kojih svako može drugome da preda masu faktora produženja života. To je istovremeno „prelivanje krvi“ od jednog čoveka drugome i obratno. Krv jednog čoveka nastavlja da živi u organizmu drugoga, mešajući se sa njegovom krvlju i inicirajući duboku obnovu u čitavom njegovom tkivu. Mlad čovek ne stari od krvi starijeg. Ono što je u takvoj krvi staračko i slabačko, mlad organizam brzo savlađuje, a istovremeno iz nje uzima mnogo toga što je tom organizmu nedostajalo.“ Ovde se prvi put susrećemo sa potpuno pragmatičnim pokušajem da se utiče na socijalnu stvarnost preko literature. Izrečena ideja, pre ili kasnije, se materijalizuje. Ko bi mogao da pomisli: posle revolucije u Moskvi biće izrađen prvi u svetu institut za transfuziju krvi. Njegov direktor postaće Bogdanov. A posle nekoliko godina, u maju 1928. godine, on će umreti sprovodeći zagonetni eksperiment nad samim sobom. Opet je u pitanju „prelivanje krvi“.
„U institutu je mnogo toga učinjeno po prvi put na svetu“, priča V. Kanjuga. „Između ostalog i potpuno prelivanje krvi jednog čoveka drugome. Među dobrovoljcima, nad kojima su vršeni ti eksperimenti, bio je i Bogdanovljev sin – Aleksandar Aleksandrovič Malinovski (kasnije poznat genetičar). U očevom eksperimentu on je učestvovao u uzrastu od 25 godina. Njegovu sopstvenu krv zamenili su za krv četrdesetogodišnjeg atlete. Uskoro se konstitucija Malinovskog, koji je bio kržljav od rođenja, počela menjati. Sećam ga se kao moćnog muškarca širokih kostiju. Bilo je očito: krv nosi daleko više informacija nego što je do sada smatrano. Kasnije, kada sam se bavio problemima kosmičke medicine u odseku „Orion“, pošlo mi je za rukom da proverim izvesne Štajnerove ideje uz pomoć savremene aparature. Sa kolegama sam došao do zaključka: njegove krvne pločice nisu ništa drugo do eritrociti. Kada krv prolazi kroz unutrašnje organe, eritrociti, preko vibracija, prikupljaju informaciju o njihovoj aktivnosti. Podaci o spoljašnjem svetu se akumulišu, kada krv prolazi kroz mozak. U punoj meri i ti i drugi podaci ulivaju se u srce.“ Ne krije li se ovde zagonetka čudne veze „glasa“ krvi i jezika vibracija kojih je puna priroda? Čudno! Potvrdu dobijaju shvatanja koja su oduvek smatrana samo lepim metaforama: „sećanje krvi“, „srce oseća“, „srce prorokuje“. Uostalom, napredna nauka, uzbuđeno se zagledavši u crnomagijske eksperimente, otkriva znanja poznata Pravoslavnima odavno. Kako piše sveštenik Vladimir Pereslegin: „Srce je velika i tajanstvena Božija svetinja.“ Pravoslavna Crkva uči da je upravo ono, pri tom ne samo u figurativnom simboličkom, već i u telesnom značenju mistični centar ličnosti. „Dobar čovek iz dobrog skrovišta srca svojega iznosi dobro.“ (Lk.6,45) „Što izađe na usta iz srca potiče.“ (Mt.22,37) „Od suviška srca zbore usta.“ (Lk.6,45) Može li i biti drukčije, ako se u Pravoslavnom shvatanju krv razume kao stanište duše? „Zato vi jeste poslanica Hristova napisana ne mastilom već Duhom Boga živoga, ne na pločama kamenim, već na pločama srca.“ (2.Kor.3,3) Ruski kosmizam Na razmeđi vekova, u Rusiji se učvrstio još jedan zanimljiv filosofski pokret – Ruski kosmizam. Njegov utemeljivač, Nikolaj Fjodorov, ponovo je formulisao ono što je Crkvi bilo poznato oduvek: smrt nije u prirodi izvorna. Ona je, već po Fjodorovu a ne po Bibliji, samo pomoćno sredstvo u procesu evolucije. Jer smena pokoljenja je najefektniji mehanizam za usavršavanje roda. Ali, on sebe iscrpljuje. U celu stvar se umešala aktivna preobražajna sila – razum. On, po svojoj suštini zahteva beskonačno lično usavršavanje. Otuda potreba da se živi večno. „A zašto da ne!“, klicali su kosmisti. „Pa na elementarnom nivou života postoji praktična besmrtnost: jednoćelijski organizmi koji se periodično podmlađuju.“ (Napomena: Bivši direktor instituta za transfuziju krvi, (koji je osnovao Bogdanov), profesor A. I. Vorobjov, rado je sa mnom pričao na ovu temu. Očito, gen besmrtnosti postoji. On i čini jednoćelijska bića, koja se stalno dele, praktično besmrtnima. Ali, u složenom organizmu se pojavljuju specifična tkiva i kada njihove ćelije ne bi odumirale, telo bi se sastojalo od malignih tumora.) Glavna Fjodorovljeva ideja bila je oživljavanje svih pokoljenja predaka. Radi toga prethodno je trebalo sakupiti delove njihovog praha – najužasnija parodija na vaskrsenje u Pravoslavnom smislu. Vera u vaskrslog Hrista nije hrabrila Fjodorova i njegove sledbenike.
Fjodorovljev učenik je bio Ciolkovski. Kosmičke brodove on je zamislio u prvom redu kao sredstvo za preseljenje oživljenih predaka na druge planete. Zanimljivo je da se sam termin „kosmizam“ prepliće sa karakterističnom leksikom već poznatog nam bratstva Luksora. Suština njegovog kosmizma se sastojala u kontaktu sa „kosmičkom svešću“. U tom redu takođe su pokušali da realizuju ideju fizičke besmrtnosti. I mada u kontaktima između ruskih kosmista i te okultne strukture nema podataka – paralele su očite. Moguće je da su antihrišćansku ideju beskonačnog materijalnog života i ovima i onima prišaptavali iz istog podljudskog izvora. Lekcija sudbine je poučna: Fjodorovljev grob nije sačuvan. „Ispada“, primećuje A. Dugin, „da su se u idejama Bogdanova sjedinile tri, reklo bi se nepovezane među sobom, doktrine: komunizma sa njegovom kvazi idejom raja na zemlji, ruskog kosmizma i naučne prakse koja je sebe stavila u službu crnomagijskih kultova srednjevekovlja.“ Sudeći po knjizi T. E. O`Konor, „Inženjer revolucije L. B. Krasin i boljševici“, Bogdanov u svojim idejama nije bio usamljen. O`Konor ukazuje da u uspomenama istaknutog boljševika M. S. Olminskog postoji zanimljivo svedočanstvo o javnoj izjavi L. B. Krasina – maga i čarobnika boljševičke partije, po izrazu Lenjinovom, koji je kasnije ušao u komisiju za ovekovečavanje sećanja na V. I. Uljanova i koji je nadgledao izgradnju mauzoleja i balzamovanje leša. Dakle, Krasin je izjavio da veruje u naučno vaskrsavanje mrtvih, ali, za razliku od Fjodorova, ne svih, već samo velikih istorijskih ličnosti. Tako smela izjava data je 1921. godine na sahrani L. J. Karpova, rukovodioca prve hemijske laboratorije, na osnovu koje je izgrađena laboratorija mauzoleja. (Napomena: U ovoj specifičnoj ustanovi uostalom izučavale su se i drevnoegipatske mumije i mošti ruskih svetaca, oskrnavljenih u prvim godinama sovjetske vlasti. Naučnici koji su izgubili duhovni oslonac, nisu osećali razliku između jednih i drugih. Istraživanja V. Abdejeva pokazala su da je ideološka osnova svih ovih manipulacija, koje je pretrpelo telo V. I. Lenjina, objavljena u knjizi „Biologija jevrejskog porekla“ Paula Kramemera. „Smrt i besmrtnost“, ona je objavljena u Beču februara 1923. godine, a posle Lenjinove smrti naučnika su odmah pozvali u Sovjetsku Rusiju. Knjiga čudnog biologa krcata je okultnim terminima, među njima i onima koji se otvoreno oslanjaju na magiju drevnog Egipta. Postoje tako „zadivljujući“ izrazi kao na primer: „smrt rase i nacije“, „smrt ličnosti“, „smrt nacije“ i tako dalje. V. Abdejev: „Nameće se analogija sa praksom drevnog Egipta, gde je mumija farona služila kao okultni izvor predaje čitavome narodu one moći kojom je za života bio darovan faraon. Uzgred, specijalni žrec je kontrolisao plodonosne funkcije vladareve. Ako su one slabile, njega su svrgavali, jer je neplodnost mogla da se prenese na čitavu zemlju.“ Naprotiv, Lenjinova mumija, koji je za života bio darovan mnogim neprijatnim bolestima, izvor je degradacije naroda, posebno kada kroz mauzolej prolaze velike mase ljudi. Imenovana knjiga, na čijoj se naslovnoj strani nalazi masonski šestar, objavljena je u Sovjetskom Savezu 1927. godine, već posle zagonetnog samoubistva Paula Kamerera. Zanimljivo je da se čak i dijagnoza postavljena Lenjinu – „smrt od dotrajalosti organa i tkiva, koju ne možemo sresti u otadžbinskoj lekarskoj praksi“, doslovno preuzima iz knjige „Smrt i besmrtnost“.) Čežnja za besmrtnošću Produžiti život materijalnog tela – evo ideje koja vekovima ujedinjuje najsumnjivije ličnosti. Među njih, knjiga „Sećanje krvi“ ubraja mnoge veoma aktivne ljude u istoriji. Na primer, imperatora Tiberija, koji se kupao u krvavim kupkama. Paganski karakter
sličnih radnji svojim kontrastom odvlači Pravoslavno predanje o imperatoru Konstantinu Velikom. Kada se razboleo od lepre, jedan lekar, po nekim izvorima žrec jupitera, po drugim Jevrejin, savetovao mu je da se pročisti u dečjoj krvi. Deca su već bila sakupljena, ali je plač matera umirio porfironosnog vladara. On je izjavio da je bolje da postrada jedan čovek, nego da nesreća dostigne mnoge ljude. Dobivši u snu otkrivenje, Konstantin se preobratio u Hrišćanstvo i posle krštenja se iscelio. Karakteristično je da upravo Tiberije, koji je verovao u snagu krvi, nije poverovao u vest o vaskrsenju Isusa Hrista, koju mu je donela Marija Magdalena. „To je nemoguće!“, rekao je on. „Kao što jaje ne može da pocrveni u tvojoj ruci.“ Ali istog časa, tvrdi predanje, jaje, simbol večnog života, koji se krije ispod korube smrti, postalo je jarko crveno. Jednom od tačaka lokalizacije „crnih porodica“ smatra se Transilvanija. U srednjovekovnoj hronici, datiranoj iz 889. godine, o Vengrima se piše: „Oni jedu, kako se priča, sirovo meso, piju krv u svojstvu lekovitih sredstava i gutaju parčad isečenog srca svojih zarobljenika.“ Verovatno je najslavniji vampir transilvanijski spahija Vlade Cepeš Drakula. U zvaničnoj istoriji, on je borac protiv turskih osvajača i nacionalni heroj Rumunije, kojoj danas pripada Transilvanija. Vlad Drakula, kao i mnogi drugi predstavnici crnih porodica, proslavio se odvažnošću i beskrajnom ratničkom surovošću. Specijalisti ta svojstva priznaju za posledicu ritualne antropofagije (jedenja jetre i srca i pijenja krvi ubijenog neprijatelja). Zanimljivo je da je Drakulu čitalačkoj publici predstavio engleski pisac Brem Stoker, po čudnom sticaju prilika brat već poznatog nam Semjuela Metersa po vampirskom redu Zlatna zora. Recimo nekoliko reči i o saborcu Jovanke Orleanke, maršalu Francuske Žilu De Reu. Upravo on je poslužio kao prototip za knjige i filmove o „Plavobradom“. Proces vođen protiv njega 1440. godine u Nantu otkrio je čitav bezdan njegovih zločina. U okolini zamkova Šantos, Maškul i Tifož pronađene su mnogobrojne žrtve njegovih krvavih rituala. De Re je na vešala obesio desetine mladića. Smatralo se da iz semena obešenog rađa mandragora, magični koren koji daje besmrtnost. Uostalom, maršal Francuske bio je znalac drevnih jezika i bavio se alhemijom. (Napomena: Zapanjuje da je upravo na taj način 1996. godine u Tjumenu ubijeno više od 30 dečaka. Teško je zamisliti da su sibirski satanisti znalci drevnih jezika i poštovaoci alhemije. Međutim, činjenica ostaje činjenica: strašne tradicije se prenose.) Možda su sazdaoci te discipline, kojom su se kasnije nadahnjivali Rozenkrojceri, i bili predstavnici crnih kraljevskih porodica. Ne slučajno, na latinskom se alhemija naziva ars regia – kraljevska veština. Osnovni njeni materijalni ciljevi uvek su bili dobijanje zlata i eliksira besmrtnosti. Jovanka Orleanka nije mogla da ne zna o strastima svog maršala. Zašto mu se približila? Zagonetka? Možda odgovor daju tajni dokumenti Vatikana, pohranjeni u tzv. knjizi „Poatje“. U njima se sama Jovanka naziva nezakonitom ćerkom predstavnika drevnih aristokratskih porodica, koja vode poreklo od Merovinga. Konkretno od Hercoga Luja Orleanskog (njegov potomak će u 18. veku obnoviti templarsku ideju u Francuskoj) i kraljice Izabele Bavarske. U svetlu tih činjenica, okolina device Jovanke je shvatljivija. I ona sama i njen maršal pripadali su crnim porodicama. Ali, kako je zapanjujući prenos antihrišćanske tradicije iz veka u vek! Svirepom hrabrošću odlikovala se i crna porodica barona Ungerna Štermberga. Ta porodica ukazuje na poreklo iz Mađarske, kojoj je istorijski pripadala Transilvanija. Poslednji predstavnik porodice, carski oficir koji je dvadesetih godina postao upravnik Mongolije, u potpunosti je potvrdio reputaciju porodice.
Primetimo još jednom. Predstavnici crne aristokratije uvek su bili neobično aktivni. Ako se imaju u vidu njihova specifična svojstva, a posebno ratnička neustrašivost, zar se ne može govoriti o njima kao o samostalnom faktoru u istoriji? Sa dolaskom Hrišćanstva, crne porodice su podvrgavane progonima. Jako se proredivši, a posebno u vremenima inkvizicije, ta društva su postepeno počela da se formiraju, ne po principu plemenskih veza, već i kao nekrvna bratstva. Možda je tako i nastao red Rozenkrojcera. Zakonomerno pitanje: Da li je u tim krugovima mogla da ne ovlada mržnja prema progoniteljima, to jest prema hrišćanskoj, u ovom slučaju rimokatoličkoj crkvi i njome osveštanoj monarhističkoj vlasti? Da li je moglo da ne dođe do „zavere vampira“? Možda su ovde istinski koreni, ili u krajnjem slučaju jedan njihov deo, i templarske osvetne zakletve. Rozenkrojceri i doktor Faust Slavni naučnik, Robert Flad, koga je teško nazvati šarlatanom, 1625. godine u svom „Kodeksu reda ruže i krsta“ pisao je: „Samo onaj čovek, koji uspe da svira na muzičkim instrumentima, tako da sebi privuče koliko želi zlata i dragog kamenja, stupa u naš red. Samo onaj čovek, koji može da dokaže da ima ne manje od 200 godina, stupa u naš red.“ Jedan od hermetičnih naslednika Rozenkrojcera je komunističko-revolucionarni red Bavarskih iluminata. Jedan od njegovih članova bio je i Gete. Zanimanje za siže o Faustu takođe nije slučajno. Doktor je bio realan istorijski lik. Gravira iz 18. veka predstavlja ga kako priziva duha. Štap na koji se oslanjao je simbol večnog života duše – ankh. Sačuvana je knjiga samog doktora Fausta objavljena u Vitembergu 1524. godine. U njoj on pripoveda, između ostalog, kako je prvi put, izučivši jednu starinsku inkunabulu, prizvao duha. „Ispočetka sam malo verovao u to što se tamo obećavalo, ali pri prvoj mojoj zakletvi duh se pojavio ispred mene i poželeo da sazna zašto sam ga pozvao. Napokon, pitao sam ga da li će mi služiti u mojim magijskim istraživanjima. On je odgovorio potvrdno: „Ukoliko se dogovorimo o određenim uslovima.“. Uslov se sastojao u tome što sam sa njim morao da potpišem ugovor. Nisam hteo to da uradim, ali zbog svog neiskustva, nisam prethodno ocrtao magijski krug. Samim tim, sebe nisam zaštitio i nalazio sam se u potpunoj zavisnosti od duha. Zato nisam smeo da mu odbijem zahtev i predao sam se neizbežnosti.“ Realni Faust je svoj život završio tragično. Pronašli su ga s nožem u leđima. Nezavisno od kvalifikacije maga ugovor sa đavolom pre ili kasnije predaje čoveka u njegovu vlast. Plašeći se toga, nesrećnik je prinuđen da ide na svakakve zločine, da bi produžio svoje zemaljsko postojanje. Otuda težnja prema ritualima krvi, koji su povezani, naravno, ne sa večnošću duše, već sa dužinom materijalnog života. Međutim, grešno telo i grešna krv neće ući u Carstvo Nebesko. Komuno-spiritizam Dakle, iluminati, kao i mnoge analogne strukture, vode poreklo od Rozenkrojcera. Svojevremeno je od reda iluminata potekla Liga pravednika sa kojom je bio povezan Karl Marks. Karakteristično je da je Marks u političke svrhe koristio arhetipski strah ljudi od zloupotrebe ljudske krvi i namerno, kao i Jevreji iz drugog i trećeg veka,
ponavljao izmišljotine o krvnim ritualima ranih Hrišćana. One iste izmišljotine, koje su se zasnivale na izopačenom tumačenju pričešća Krvi i Tela Hristovog. Jevgenije Golovin: „U krug Marksovih prijatelja ulazio je slavni spiritista i medijum Vilijem Kruks. Moguće je da metafora: „Bauk kruži Evropom“, potiče upravo iz tog poznanstva. Rođenje savremenog komunizma se uopšte na čudan način poklapa sa razmahom spiritizma. Duhove su, naravno, prizivali i ranije, ali složena procedura bila je prerogativ magova najviših kvalifikacija. Zatim je to odjednom postala masovna pojava – nekromantijom, prizivanjem mrtvih počeli su se baviti milioni ljudi. Ideja jednakosti, a ljudi su jednaki samo pred smrću, i ujedinila je spiritizam sa komunizmom. To ujedinjenje znači samo jednu stvar: da je čovečanstvo blizu pragu pogibelji. Sve što je povezano sa smrću izaziva povišeni interes naših savremenika.“ A. Dugin: „Karakteristične su i sledeće sličnosti. Jedna od prvih narodovoljskih grupa u Rusiji, na čijem je čelu bio Sergej Načajev, zvala se „Had“, a mnogi od tekstova tog pokreta začuđujuće podsećaju na fragmente iz srednjovekovnih litanija Satani. Na primer formula: „Do poslednje kapi krvi“. Kasnije je V. I. Lenjin napisao ogled „Korak napred, dva koraka nazad“. Upravo tako se opisuje prvi korak Satanin u crnomagijskim ritualima. Zanimljiva je i podsvesna težnja Lenjinovih sledbenika da ožive njegovo telo. To se otvoreno ispoljilo u mumificiranju njegovih ostataka. A koliko košta zakletveno ponavljanje formule: „Lenjin je živeo! Lenjin je živ! Lenjin će biti živ!“ Sigurno nekom od prvih vođa Sovjetske države je srce „predskazalo“ da će s vremenom vlast u zemlji preći na gerantokratiju – na starce. I evo, uskoro posle revolucije je osnovan gerantološki institut: veštački održavana razvalina, u suštini neživ čovek, koji vlada milionima ljudi. Takav je granični lik novo-paganizovanog čovečanstva. Već za vreme Brežnjeva su, radi održavanja sve nemoćnije snage rukovodilaca, primenjivali autotransfuziju (prelivanje čoveku sopstvene krvi). U Moskvi su formirali „banku krvi“, u kojoj se do sada, u uslovima apsolutno niskih temperatura, čuva 17.000 uzoraka; među njima i krv umrlih vođa. U SAD praktikuju drukčiju varijantu. Neizlečivo bolesne ljude zamrzavaju u specijalnu kapsulu. Tamo te mumije čekaju razvoj nauke do mogućnosti da im spase život. U drevnom Egiptu se smatralo da mumija može da postane pribežište za povratak „Ba“ (duše odletele posle smrti) i tada će pokojnik oživeti. Po svojoj suštini paganska, delovanja savremene nauke začuđujuće tačno obnavljaju drevnu praksu. Možda su neljudska znanja crnih porodica sačuvana u sistemu tajnih nerodovskih veza, kojem je pripadao i Štajner, odista predata nekim od savremenih naučnika i političara. Ili se, iz veka u vek, iste ideje viju u vazduhu zajedno sa duhovima podnebesnog zla. Humani vampirizam Postoje ljudi, koji kao da su antene za lovljenje naoko davno iščezlih tradicija. Avaj! Njih se sete tek kada se dogodi nešto što izađe na površinu. Upravo takav bio je zločin satanističko-tantrističke bande Čarlsa Mensona. On je sebe proglasio „mesijom“ u SAD i bio je povezan sa Zlatnom zorom, hermetičkim bratstvom Luksora i njima sličnim strukturama. Neki članovi njegove sekte praktikovali su vampirizam. Jedna od žrtava satanista postala je porodica slavnog filmskog reditelja, Romana Polanskog, koji je, uzgred, voleo da na filmu koketira sa satanizmom.
Nalazeći se u samici, Čarls Menson je napisao „poslanicu“ čovečanstvu: „Ja sam onakav kakvim ste me načinili. I ako me nazivate besnim psom, đavolom, ubicom, nedonoščetom, onda shvatite da sam ja ogledalni odraz vašega društva.“ Ko zna nisu li prirodni vampiri, takvi kao Džon Hejk, Nikolaj Džumaglijev ili Čarls Menson, krajnje, ali veoma karakteristično ispoljenje savremenog bezbožnog sveta? Možda se njihova „misija“ u tome i sastoji: da uvede naivno, prostodušno čovečanstvo u realnost izvesnih mitskih shvatanja. Vampirizam savremenog predapokaliptičkog sveta treba razumeti široko. Resurse planete isisavaju finansijski vampiri i akumuliraju ih u krugu izabrane manjine. Ti nastavljači poslova crnih porodica postali su, po odnosu prema celome svetu – kolektivni vampir. Karakteristično je da se aktivnost tih vukodlaka prati humanističkom retorikom i raspravama o pravima čoveka. Uostalom, boriti se za takva prava ima smisla još jedino zbog onoga ko nije čovek. Čovek, kao takav, poseduje takva prava od rođenja. A. Dugin: „Poznato je da je većina savremenih humanitarnih društava imala svoju predistoriju povezanu sa ovim ili onim tajnim organizacijama inicijatičkog ili kontrainicijatičkog smera. U određenim slučajevima takve „maternje“ organizacije bile su masonske lože. Na primer u slučaju „Pokreta za prava čoveka“. Ispočetka „Prava čoveka“ je bio naziv iregularne masonske lože, koja se borila za jednakost žena i Jevreja u ložama sa ostalim masonima „Pokreta za mir“, organizacija Unesko. Ta organizacija se u početku smatrala eksteritorilizacijom rozenkrojcerskog društva, koja je za svoj cilj proglasila jedinstvenog svetskog centra za upravljanje civilizacijom i koja je svojim idejnim „nadahniteljem“ smatrala Rozenkrojcera Komenijusa, učenika Valentina Andrea itd.“ Ponekad su se, kao međuinstance, javljale neospiritističke organizacije tipa teozofskog društva. Ta organizacija je povezana sa pacifičkim i ekološkim pokretima. Ali u svakom slučaju elementi doktrina, simbolizma i rituala odgovarajućih tajnih organizacija neizostavno i neposredno su uticala na te humanitarne pokrete. U vezi sa tim, konspirolozi ukazuju na predpostavljene, a katkad i realno prisutne veze između humanitarnih tokova koji propagiraju evoluciju, progres i posebno – opstanak. Termin „survival“ je sa engleskog potpuno jednoznačno pozajmljen iz jezika okultista i spiritista i označava život posle smrti ili veštačko produženje života u lešu. Elita zla Vampiri su oduvek pripadali izvesnoj eliti, od crnih kraljevskih porodica i Rozenkrojcera do slavnih delatnika savremene umetnosti. Slično, uostalom, danas utiču ne samo u književnosti ili bioskopu. U Njujorku čak postoji centar za izučavanje vampira. Eksperti te specifične institucije su primetili zakonomernost: vampiri naših dana najviše vole da se koncentrišu u hodnicima vlasti. Oni su isto toliko delatni i aktivni kao i njihovi prethodnici. Tu hipotezu potpuno su potvrdile anonimne ankete, koje je centar vodio u glavnim državnim institucijama. Na pitanje: „Koliko često pijete ljudsku krv? Da li je u vašoj porodici bilo vampira?“, i tako dalje, mnogi su odgovarali potvrdno. Jedna od verzija koje objašnjavaju zakonomerni vampirizam vlastodržaca sastoji se u sledećem: ritualna krv se uzima od smrtno preplašenog čoveka, jer pri tom ona ima moć da u njoj aktivira sve faktore za direktno suprotna osećanja smelosti i snage. Poznato je da ubicu podstrekava strah žrtve i naprotiv, da se žrtve slede od zločinčeve uzbuđenosti. Onaj ko pije krv, stiče vlasnu sposobnost da vlada nad okolinom. (Napomena: Verovatno je to jedna od pozadina onih fenomena, koje je opisao V. I. Dalj u beleškama o ritualnim ubistvima. Autor slavnog rečnika služio je
kao činovnik za posebne zadatke u službi ministra unutrašnjih poslova Sazonova, po čijem je nalogu i bio sačinjen imenovani dokument. On je saopštio o stotinama slučajeva ritualnih ubistava pouzdano poznatih u različitim zemljama Evrope od srednjovekovlja. Mnoga od njih su izvršena pred Pashu. O tajni krvavog rituala su pisali i Jevreji, koji su se preobratili u Hrišćane. Bivši rabin, Serafimonič, koji je postao monah neofit i starac iz počajevske lavre, arhimandrit otac Avton.) Suština sličnog mehanizma nosi očito mistični karakter. Još je Origen pisao da su krvave žrtve temeljno žrtve koje demoni posebno potrebuju da bi opstali u vazduhu koji čvrsto okružuje Zemlju. Onaj, ko pije krv, menja svoju ljudsku prirodu, dovodeći je do srodstva s demonima ili ih pozivajući da se usele u njihovo telo. U tome se i sastoji, potpisan krvlju, ugovor o prodaji duše. Duša živog bića je u krvi, kaže Sveto Pismo. A evo kako slične pojave tumači savremeni naučnik. Krv čovekova kodira informaciju o njegovom psiho-fizičkom stanju: da li je razgnevljen, da li se čega boji ili je uzbuđen. Uzeta od davaoca, krv sadrži podatke o njegovom stanju u datom momentu. Zato serum, dobijen od krvi i dat drugome čoveku, prenosi taj kod i izaziva u primaocu motivaciju smeštenu u davaočevoj krvi. To znači da je moguće odmah ostvariti potreban fiziološki rezultat: primorati organizam primaoca da učini ono što mu obično, ili u tom trenutku, ne polazi za rukom. Pri tom nije obavezno da vam se da injekcija. Kodirajući kompleks može da bude prenet u obliku kaplji, kapsule, ili čak aerosolom raspršen kroz vazduh. Ovde postoji realna opasnost proizvodnje sredstava za ovladavanjem psihičkom delatnošću čoveka i to u masovnim razmerama. Više od toga: praktički je takav uticaj nemoguće otkriti, za razliku od psihotronih i drukčijih sredstava. Do njega može doći putem vode za piće, sa udahnutim vazduhom, i da ne ostavi nikakve tragove, osim recimo tragova razorene psihike. Ne slučajno, pala ljudska bića dobijala su od Svete Crkve naziv „vidivi đavoli“, a od hrišćanskih država su tradicionalno zasluživali kažnjavanje smrtnom kaznom. Karakteristično je da u svojim post-revolucionarnim uspomenama knez N. D. Ževahov piše da su se čekisti odlikovali obesnim razvratom i sadizmom, nalazeći se u stanju povišene nervne napetosti, i mogli da se uspokoje tek kada bi ugledali krv. Neki su čak spuštali ruku u vrelu i pušnu krv i oblizivali svoje prste, pri čemu su im oči gorele od neobičnog uzbuđenja. Arhiv ruske revolucije, objavljen početkom dvadesetih godina u Berlinu, doneo je nemalo dokumenata i uspomena o praksi čekista, da upotrebljavaju krv radi uklanjanja nervnih napora povezanih sa masovnim egzekucijama. Jedan od dželata harkovske čeke govorio je: „Drug se mučio sve dok nije naučio da ispije čašu krvi. Ispivši, srce mu je postalo kao kamen.“ Porfirija O vampirizmu postoje naravno i drugačije hipoteze. Nedavno se u našoj štampi pojavila beleška preštampana iz engleskog časopisa „National enquirer“. Ona saopštava nove podatke o jednoj, već nam poznatoj, bolesti. Poznato je da porfirija nosi nasledni karakter i da neretko bira za svoje žrtve slavne ili krunisane ličnosti. Ne slučajno, jedan od najslavnijih vampira, Drakula, bio je grof. Nedavno je povod za razgovore na tu temu dao niko drugi do princ Čarls. Neko iz prinčevog okruženja smatra da je on bolestan od porfirije. Pojačane glasine govore o čudnom i ludačkom ponašanju Čarlsovom. Tako njegov sobar, Ken Stronak, u svom intervjuu izražava sumnju u psihičko zdravlje naslednika prestola. Neki nalaze to
simptomatičnim, jer je poznato da bolesnici od porfirije često čine nerazumne postupke. Društveni imidž princa Čarlsa, i tako potpuno potkopan skandalima sa princezom Dajanom, kao da stiče neku zloglasnu nijansu. Po engleskoj se šire glasine da se princ može „pretvoriti“ u vampira. Ulje na vatru je dolio nedavno u Engleskoj prikazan film „Bezumlje kralja Džordža“. Film pripoveda o ludilu kralja Džordža Trećeg, pretka Čarlsovog, koji je bio bolestan od porfirije. Uostalom, sve te glasine u potpunosti su saglasne sa jednom izraženom namerom princeze Dajane da u prinčevo srce zabije glogov kolac. Arhetip vampirizma je ojačan. On se stalno hrani društvenom pažnjom i greje se zracima kinematografske slave. U Transilvaniji su, za obitavanje tog arhetipa, čak sagradili srednjevekovni zamak. Tamo su vodili učesnike nedavnog međunarodnog festivala Drakule. Taj forum je, na čuđenje mnogih, otkrio da na Zapadu probleme povezane sa tom ličnošću izučavaju predstavnici ogromnog broja disciplina: od književnika i psihologa, do sociologa i bioenergetičara. Niz izveštaja je bio posvećen savremenim sektama, koje praktikuju vampirske rituale. (Napomena: Specijalisti znaju za postojanje takvih ruskih satanskih grupa: „Južni krst“, „Crni anđeo“, „Društvo Satane“, „Plavi lotos“, „Centar Juniver“. Po operativnim podacima članovi sličnih društava neretko se sakupljaju noću u mrtvačnicama, gde se prijavljuju na rad kao medicinsko osoblje.) U njih spada satanska grupa Majkla Akina, gde krv piju iz prsta koji probijaju hirurškom iglom. Akino je bio potpukovnik oružanih snaga u SAD u ostavci i bavio se pitanjima psihološkog rata. Kasnije, osnovavši sektu „Setov hram“, Akino je izvršio satanski obred u zamku Vevelsburg, onom istom gde su Himler i najviši posvećenici njegovog crnog reda pripremali postolje za pehar grala. (Napomena: Autor ovih redova je imao prilike da besedi sa jednim od bivših članova ruske „crkve satane“, koji je, još kao momčić, pri stupanju u red, pio krv svih učesnika te ceremonije pomešano u čaši.) Karakterističan je jedan od glavnih pravaca opšte diskusije transilvanskog festivala. U izveštajima se govorilo da užasi, povezani sa Drakulom, jesu nešto što je „neophodno“ svakome. Neophodno, da bi se svaki čovek razabrao u senovitim stranama sopstvene duše. Podvlačeno je takođe da je zapravo Drakula bio, ako i surov, ono mudar vladalac. Vampiri na vlasti su očito česta varijanta ljudske patologije, koja teži da kompenzuje svoje ništavilo na račun uzdizanja, po hijerarhijskoj, pseudovertikali. Moguća solidarnost sličnih ličnosti spremna je da formira veoma čvrstu piramidu vlasti. Naravno, obrnutu piramidu, čiji vrh je u antihrišćanskom svetu zla. Parazitizam perverznog poroka: duhovni, politički, ekonomski u savremenom svetu je očigledan. Vlastodršci pohlepno pokušavaju da ulove sve što čovek postigne: od njegove ideje i emocije do plodova fizičkog rada. A ipak problem krvi zauzima posebno mesto. Evo karakterističnog teksta, čiji je autor član jedne savremene, neobično zatvorene strukture: „Ostareli zločinci su obesili svoje kukaste noseve nad bujicama novca. Upravo u toj bujici nalaze se sve informacije i sva blaga sveta. Ta bujica teče iz prošlosti u budućnost – budućnost, koja će biti naša“, objavljuje novi zločinac. Vampirizam je lik savremene civilizacije. Ali, treba li to sve da zna običan čovek? Nesumnjivo. Jer je lažna udobnost običnog života prevarljiva. Čovek, uveren u američke vrednosti života, na primer, treba da čuje reči samog Laveja iz njegove „crne biblije“: „Zagrobni život ne postoji. U svakom slučaju ne rajski. Zato se valja žudno naslađivati zemaljskim radostima. U stvari, mi propovedamo ono što je već odavno postalo američki način života. Međutim, nemaju svi hrabrosti da stvari nazovu pravim imenom.“
„U narodnoj poeziji, načini izražavanja istine su drukčiji nego u pravoj nauci. U stvari u legendu o vampirima je upletena jedna od najvećih i najmračnijih istina o životu i smrti. Mrtvi život postoji, puna ga je istorija. On nas okružuje sa svih strana i pije krv živoga života.“ Ove reči pripadaju marsijancu Bogdanovu. Srebrni metak 10. april 1679. godina. Pariz. Noć. U salu zamračenu crnim platnom uvode naočitu damu. Njena pohabana haljina bila je nekada raskošni ukras. U toku je zasedanje Ognjene palate redovnog tribunala Francuske. Optužena je Katrin Monvoazen. U vrtu njene kuće u Sen Žermenu iskopali su 2.500 dečjih leševa i zametaka. Decu su kupovali u siromašnim kvartovima Pariza za 5, 6 libara. Zatim je u napuštenoj kuli otpočinjala crna misa. Njome je rukovodio neki opat Gibur. Sigurnom rukom je sipao krv u ritualni pehar. Kao satanski oltar služio mu je stomak obnažene žene. Bila je to đavolja parodija na evharistiju, na hrišćanski hram, gde se u Časnu trpezu ugrađuju mošti svetih koji povezuju naš svet sa višim. Opat Gibur je dečju krv koristio u obliku hostije radi vršenja satanske mise. Prema receptima crnomagijskih inkunabula koristili su je radi podmlađivanja bogatih klijenata. Gibur je od njih uzimao po 100.000 libara. Da bi produžila nečiji život, crnoj magiji, a zatim i nauci, uvek je bio potreban leš. U 17 veku aktivnost opata Gibura užasnula je čak i sud inkvizicije. U veku racionalizma slične stvari pokušavaju da se nametnu kao norma. Nedavno je profesor Jevgenij Davidovič Svrdlov u štampi govorio o pronalaženju lekova za četvrto godišnje doba. Lekovi se spravljaju od ćelija životinja, bilja i čoveka. Na taj se način bolest koja se uselila u organizam navodno najpreciznije pobeđuje. Otuda i ime: Efekat Srebrnog metka. Samo uz pomoć tog metka, kako tvrde sujeverice, moguće je uništiti vampira; po logici naučnika bolest je takve prirode. Savremena farmakologija je izlila, ispostavlja se, već ne malo srebrnih metaka. Uzmimo inostrani medicinski katalog kalbiohem. Postoje čitave stranice gde se nabrajaju najnoviji preparati, obeleženi rečima hjuman i fetal. Ti preparati su načinjeni od tkiva čoveka i embriona. Cene su fantastične, ali one ne sprečavaju bogate pacijente, kao što se nisu mnogo mislili ni klijenti opata Gibura. Otkuda sirovine? Odgovor je sadržan u pismu načelstva državne kontrole medicinskih sredstava i medicinske tehnike od 09. 10. 1997. godine. U odgovor na vaše pitanje od 15. 09. 1997. godine upućujemo vam preglede dobijenih medicinskih sredstava. Prvo, od krvi i plazme krvi; drugo, od organa i tkiva; treće, kontraceptivna sredstva koja proizvode domaći proizvođači dopuštena za medicinsku upotrebu u Rusiji. E. Golovin: „Otkuda vodi poreklo praksa metoda seciranja svega živoga? Lako je zamisliti ko je prvi ispoljio interes za anatomiju; ko je mogao da ode na groblje i da iskopa leš radi izučavanja. To su bili crni magovi. Počele su sve moguće vivisekcije, kasapljenja, pokušaji da se izvuku neophodne supstance i tome slično. Naravno, radi dobra jednog dela prirode, počeli su napuštati njen drugi deo. Zasnovana na ideji progresa, savremena nauka suštinski odlazi u nedra crne magije. Zato neke sličnosti ni izbliza nisu slučajne.“ Upravo su naučnici pozitivisti (oni koji vode „poreklo“ od majmuna) prilepili čoveku – Božjoj tvari, svoju etiketu. Na njoj je napisano na latinskom: homosapiens (razumni čovek). A ako na primer embrion još nije stekao razumnost, ubistvo embriona ne ubraja se u ubistvo čoveka. Takva je logika humanista sa svim posledicama koje otuda proističu, a one, te posledice, ne dozvoljavaju da se čeka. Vladajući materijalizam je olakšao zadatak naučnika: telo je bez duše, nauka bez morala, a čovek bez predrasuda. Lišen tabua, svet se bezgranično uprostio i njega
su počeli „živoga“ da seciraju. Na taj način ekperiment je postao istraga prirode - uz mučenje. Sa kakvom bestrašnošću znatiželjni Amerikanci opisuju početak svog embrioeksperimenta! Godine 1973. grupa finskih i američkih naučnika koristila je dvanaest plodova, koji su dobijeni živi pri sečenju materica. Istraživači su ceo niz abortiranih živih embriona smestili u slani rastvor da bi saznali da li su oni mogli da apsorbuju kiseonik. Tih godina su već bili poznati i rezultati ultrazvučnih eksperimenata Japanaca. Pri približavanju instrumenta, radi vršenja abortusa, plod otvara usta u „nemom“ kriku. Avaj! Taj krik racionalisti ne čuju. Njihova čula su brižljivo zapušena mekom vatom komfora. Prodaja fetusa u Rusiji Krajem 20. veka Rusija postaje dobavljač posebnog biomaterijala, među njima i za abortuse. Uistinu, takvi ugovori sa partnerom iz tame potpisuju se krvlju. Ali, da li će daleko odskočiti progresivno čovečanstvo, koje se oslanja na pokolj nerođene dece? Avaj! Nezaštićena deca uvek su postajala moneta za potkusurivanje u trgovinskim poslovima sa surovim bogatim trgovcima. Sada se to naziva „podariti dete nauci“. (Napomena: Jezički hokus-pokusi zamagljuju smisao onoga što se događa. S vremena na vreme čine užas prihvatljivim. Ispočetka partneri, ne muž i žena, već partneri u nekakvoj „igri“ vode ljubav. Zatim rezultat te igre je moguće bez griže savesti, a u potpunosti blagorodno, podariti nauci. Takvo je pakovanje iluzije. Realnost je međutim sledeća: za bludom sledi ubistvo. I za to i za drugo šta, partnerima predstoji Sud Božji. Međutim, on neće biti igra. A embrion podaren nauci na njemu će se odista uračunati kao zločin. Zar ne mogu ovi grešnici da budu izjednačeni sa najodgovornijim satanistima? Uostalom, ko se „usavršava“ u seksualnim orgijama i prinosi na žrtvu decu? Naprosto sekte đavoljubaca otvoreno propagiraju te iste sklonosti koje upražnjavaju i tzv. „časni“ građani, koji bi se otvoreno uvredili kada bi im se reklo da su satanisti.) Upravo tako se propagira korišćenje abortiranog materijala u Moskovskom institutu biološke medicine. Kao da se prinosi žrtva Valu. Poređenje nije slučajno. Usko naučne discipline su istinu rascepile na komadiće, a svaka takva disciplina je postala nov paganski kult. I on ponovo zahteva ljudske žrtve. Pri tom novoojavljeni žreci-specijalisti resko odbijaju svakog neposvećenog, ko pokuša da osudi održavanje kulta. Imenovani institut, polovina njegovih akcija, pripada izvesnoj američkoj firmi „Bioćelijska istraživanja“. Formiran je početkom devedesetih godina na bazi Centra akušerstva i ginekologije. Otada, on se prostorno značajno raširio. Prihodi rastu sa svakom injekcijom, kao na pokretnoj traci. Pred abortus žene ovde daju sledeću izjavu: „Potvrđujem dobrovoljno saglasnost na korišćenje tkiva mog ploda dobijenog prilikom besplatne operacije prekida trudnoće radi naučno-istraživačkih ciljeva sa mogućnošću njihove dalje terapeutske primene.“ Evo karakterističnog odgovora jedne žene koja je potpisala ovakvu izjavu i koja je pred televizijskim kamerama rekla: „Razvela sam se od muža i ne želim da imam njegovo dete. Pored toga imam malu platu i dete ne mogu da izdržavam. Ništa zato! Mlada sam i imaću još dece. Nije to ništa strašno.“ Navodeći i na abortuse, selekciju ljudi vrši samo „zlatno tele“. Imati decu mogu samo oni koji imaju novaca.
Poštovanja dostojan i krasnorečiv direktor instituta, Genadij Suhik, rado objašnjava da se uglavnom koriste embrioni od 16 do 20 nedelja bremenitosti. Plod se podvrgava brižljivim ispitivanjima. Njegova medicinska kondicija mora da bude idealna. Ovaj strašni preparat koriste oni koji su zdravlje izgubili u porocima ili stradaju zbog grehova otaca svojih. U poniklovanoj bočici s natipisom „Biomasa“ saradnik instituta uredno odnosi embrione na preradu. U supersterilnom okruženju rasecaju ih na 27 do 29 delova. U onim vremenima, kada još nisu znali za anesteziju, i kada su umesto nje hirurzi koristili tupi udarac čekića, slavni lekar Paracelzus je uveo formulu: „Slično lečiti sličnim.“ U institutu biološke medicine tvrde da koriste upravo taj metod. Bolesti jetre na primer korigovaće se istisnućima iz krhke jetrice embriona. Doktor nauka Sergej Saveljev: „Da, kada sam sarađivao sa gospodinom Suhikom efekat lečenja smo opisivali na sličan način. Međutim, nema fundamentalnih radova koji potvrđuju uticaj embrionalnih materijala na uzrok bolesti.“ Moguće da uvođenje tuđeg tkiva u organizam obolelog pre svega uzbuđuje imunološki sistem. Srednjovekovni lekari radi sličnih ciljeva uvode u organizam čak i tkiva leševa. Novo ljudožderstvo Način „proždiranja“ bližnjih demonstrira se sve više pod umilnom muzičkom pratnjom. U Rusiji na svako rođenje dolaze po dva abortusa. Banka embrionalnih materijala je najkrupnija na svetu. Ta biomasa se koristi mahom za injekcije, ali postoji i veoma egzotičan projekat. Fetalna tkiva su korišćenja za proizvodnju „isceliteljske“ žvakaće gume. Taj erzec-kanibalizam nije se održao. Međutim, sada, od biološki aktivnih tvari, koje se neimenuju na tubici, prave ženske pomade. (Napomena: Sve se to principijelno ne razlikuje od onoga o čemu pripoveda sveštenik Anatolij Berestov. On vodi rehabilitaciju bivših sektaša na Krutickom podvorju u Moskvi. „Katkad mi dolaze oni koji teže da napuste satanske sekte u kojima se na žrtvu prinose deca. U toj kriminalnoj sredini, sa uspehom se koristi sujeverica: Ko se umije u krvi novorođenčeta ponovo stekne mladost. Te usluge su satanisti postavili na trgovačku osnovu, kao i snabdevanje izvesnih medicinskih struktura decom. Deca bez roditelja kupuju se u porodilištima i sirotištima.“) Na moje oči otvaraju zamrzivač. Iz njega, kao iz kujne, u gustim klupčadima izlazi para. Unutra su, pokrivene injem, hiljade ampula sa ružičastom sadržinom. Očito predvorje pakla ne odiše uvek vrelinom. Ovde se ono sastoji od ledenog tečnog azota. „Raj“ za strane naučnike. Među njima i za one koji su sebe već iskompromitovali u otadžbini. Jedan od njih je Amerikanac Majkl Molnar. On je u potpunosti otvoren. „Sa Rusijom neće biti pravnih ni drugih problema koji se javljaju u ostalim zemljama. U većini njih slične metode su zabranjene.“ U našoj štampi je već javljeno da je doktor Molnar specijalista za hiruršku kozmetiku, posle niza neuspešnih operacija, imao takve probleme u SAD. Gospodin Molnar reaguje na tu primedbu ne trepnuvši okom: „To nije istina. Svakog trenutka mogu da se vratim svojim lekarskim poslovima u SAD.“ Međutim, evo samo jednog od dokumenata povodom njegove delatnosti u Americi. U decembru 1989. godine oduzeta mu je licenca za rad. Određen je i probni rok sa uslovima. Razlog: Prevara sa osiguranjima i javašluk u odnosu na zakonski medicinski kodeks Nevade. Godine 1991. Molnar je dao izjavu o skraćenju probnog roka. Zaključak komisije: „Do tog vremena kandidat nije prekinuo sa svojim društveno
opasnim ponašanjem; i dalje se nalazi pod dejstvom kazne jer nikakvo kajanje u njegovim postupcima nije se opazilo.“ Dakle, doktor Molnar je pretrpeo neuspeh sa plastičnim operacijama i odmah ga je privukla mogućnost da „podmlađuje“ ljude uz pomoć embriona. Dobija se utisak da su ruski biomaterijali privukli najsumnjivije ličnosti iz čitavog sveta. I oni su sleteli u Moskvu kao na veštičji sabat. Evo još jednog inostranog partnera naših lekara – doktora Šmita. On je doleteo iz Nemačke. Gospodin Suhik ga predstavlja kao svetskog „lučonošu“. Međutim, prethodnik doktora Šmita, na mestu glavnog lekara dečje klinike u Ašabemburgu, predstavlja ga malo drugačije. Ispostavlja se da se Ministarstvo zdravlja Nemačke seća Šmita uglavnom po mnogobrojnim sudskim predmetima. Posle nekoliko smrtnih slučajeva embrionalna terapija je zabranjena jer nosi rizik za zdravlje. A evo dokumenata istrage koju je u Nemačkoj sproveo profesor Šlak još 1979. godine. On je poredio pacijente doktora Šmita sa pacijentima ostalih klinika. Ispostavilo se da realnih rezultata metod embrionalne terapije ne daje. (Napomena: Neophodno je pojasniti. U inostranstvu za ćelijsku terapiju se tradicionalno koriste embrioni životinja. Uz njihovu pomoć, mladost su pokušali da produže: Marlen Ditrih, Nikolae Čaušesku, Ronald Regan, Čarli Čaplin, Sofija Loren, Vinston Čerčil, Salvador Dali i mnogi drugi slavni ljudi. Međutim, u Rusiji su počeli da liju „srebrni metak“ od embriona čoveka.) U proleće 1997. godine, kako je saopštila štampa, na zasedanju prezidijuma Ruske akademije nauka, taj zaključak su potvrdili i ruski specijalisti. Pri tom, akademici su sa čuđenjem otkrili da se u osam naučno-istraživačkih instituta i 18 kliničkih baza Moskve saradnici bave prikupljanjem embrionalnog materijala. Teško je reći da li je tehnologija podmlađivanja opata Gibura pomogla klijentima. Ne usuđujem se da sudim o stvarnosti tzv. fetalne terapije naših dana. Sami autori opisuju te rezultate kao beznadežne. Ali kako proveriti takav zaključak? Šta se može reći, na primer, o rezultatima lečenja embrionalnim tkivima dece obolele od Daunovog sindroma? Sami autori metoda su saopštili izvesne podatke samo o prvim eksperimentima sprovedenim nad dečicom koju su roditelji odbacili. Citiram izvod: „U momentu istrage i lečenja bolesnici su se nalazili u kompleksu psiho-neurološke klinike broj 13. U svojstvu transplantiranog materijala korišćena su fetalna tkiva iz čovekovog mozga: polulopta mozga, moždina, moždana kora. Svaki sadržaj je uvođen u telo posebnim špricem putem duboke potkožne injekcije.“ Međutim, godinu dana posle eksperimenta pronaći te „neodgovorne“ pacijente već nismo mogli – kao da su u zemlju propali. Uostalom, stvar nije samo u medicinskim rezultatima; reč je o moralnim problemima. Neki smatraju: abortirani materijal se ipak odbacuje. Propaganda podvodi njegovo korišćenje pod „dobročinstva“. Racionalizam oslobađa od mnogo tabua. Ali skršiti te zabrane je ipak opasno. Zamislimo se. Hoće li u budućnosti embrionalna pokretna traka, osposobljena i podmazana dolarima, prekinuti abortuse? Masoni i bioetika Sličnu poziciju prema imenovanim metodama zauzeo je Komitet za moralni preporod otadžbine, koji ujedinjuje Pravoslavna društva. On je ovaj širokopropagirani metod nazvao – ljudožderstvom. Više od toga! Projekt Duminog zakona o bioetici predlaže da se ovaj metod isključi iz naše medicinske prakse. Avaj! Slični napori još uvek izazivaju tugovanje tzv. liberalne štampe. Ona ne vidi: lečenje od starosti je lečenje od života.
Pravoslavni prilaz problemima života i smrti autora „Zakona o bioetici“ sudario se sa veoma principijelnim protivljenjem slugu kulta fetalne terapije. Direktor Republičkog centra za reprodukciju čoveka A. S. Akopjan piše: „U jednom tekstu autori su uspeli da ponude kako ortodoksne i gotovo sektaške tvrdnje, tako i načela koja odgovaraju visoko humanističkom duhu i preporukama konvencije o pravima čoveka u biomedicini, koju su prihvatile države članice Saveta Evrope. Bioetika, u uslovima demokratske svetske države, ne ulazi u kompetenciju Crkve. Institut Boga na zemlji nije institut državne vlasti, da i ne govorimo o posebnom mišljenju društvenih organizacija.“ Odbijanja naučnika ozbiljno se oslanjaju na međunarodno pravo, humanističke principe i ostale atribute savremenog, neopaganskog kulta i pozvana su da izazovu u savremenom čoveku „zakonito negodovanje i sveti užas“. U sličnim prizivanjima, prirodno, prisutno je i oslanjanje na „prava čoveka“, termin koji je u savremenu leksiku došao iz imena jedne masonske lože. To poreklo leksičke ekspanzije je simptomatično. Svojevremeno je veoma popularna bila trijada „sloboda, jednakost i bratstvo“ takođe proistekla iz loža. Šta je sada ostalo od nje? Samo sloboda od Boga i nesloboda od đavola. Šta će ostati, na kraju krajeva, od prava čoveka sem, kako je predvideo još Dostojevski, pravo na sveopšte orgijanje i na ubistvo svog potomstva. Dakle, ista ta nesloboda od volje neprijatelja roda ljudskoga. Karakteristična je nedavna publikacija dokumenta Saveta Evrope - „Medicina i prava čovekova“. Jedan od glavnih njenih autora je bivši Veliki Majstor Velikog Orijenta Francuske R. Lere, član francuskog konsultativnog komiteta za probleme etike. Evo samo nekoliko izvoda. „Različite religije zaostaju i kasne, ali još uvek pokušavaju da drže ljude u stanju zavisnosti, uz pomoć Boga koji i postoji još samo zato da bi, izražen čovekom, postao najreakcionarnija sila. Samo se od sebe razume i očito je da metodi oplodnje in vitro, isto kao i dobrovoljan prekid trudnoće, moraju da budu uneseni u oblast odluka koje donosi čovek po svojoj volji.“ Pokušaj slobodnih zidara da utiču na sferu zvanu bioetika veoma su simptomatični. Upravo ovde se pojašnjavaju uzajamni odnosi života i smrti, što je uvek bilo u kompetenciji religije. I evo R. Lere pozdravlja samovlasno stvaranje čoveka iz nepostojanja od strane naučnika - u epruveti. I istovremeno odobrava pravo na utrobno deteubistvo. Odbivši se od Boga, ateista, kao i uvek, priklonio se njegovom protivniku. Nisu slučajno upravo masoni Džordž Buš, Džejms Bejker, Vaclav Havel i slični postali entuzijasti formiranja Organizacije ujedinjenih religija, koja u jednom od svojih prethodnih dokumenata deklariše: „Postoji jedinstveno mišljenje među učesnicima da religijske ustanove moraju na sebe preuzeti odgovornost za demografsku eksploziju.“ Ovo je osuda Pravoslavlja i drugih konfesija koje osuđuju abortuse (primedba autora). „Mi moramo daleko jasnije da se izrazimo o problemima seksualnosti, sredstava protiv začeća, abortusa, jer ekološka kriza jeste kriza prenaseljenosti. Smanjite broj živih za 90% i neće imati ko da nanosi ozbiljnu štetu ekologiji.“ Bivši pomoćnik generalnog sekretara OUNA, mason R. Miler, izjavljuje: „Svako pokoljenje mora da reši šta je istinito, a šta lažno. Nama je potrebna nauka, a ne religija da odredi šta je dobro i šta je rđavo. Nama je potrebna etika u vremenu. Ono što je pravilno danas može sutra postati nepravilno.“ U okvirima organizacije, čiji je jedan od osnivača fond „Gorbačov“, planira se formiranje grupa operativnog političkog uticaja. U nju bi ušli poznati političari, koji bi bili pozvani da primene međunarodne sankcije protiv religija koje odbijaju saradnju sa Organizacijom ujedinjenih religija. Kako je pisala američki istraživač Kornelija Fereira
izgleda da Organizacija ujedinjenih religija može da postane „crkvom“ antihrista. Njeno predstojeće formiranje ide po planu. Lider pokreta Novog veka, Alis Bejli, čije instrukcije i poruke se brižljivo slede, govorila je još 1919. godine da je vaseljenska „crkva“ savez okultista masonstva i hrišćanstva i da će se pojaviti pri kraju ovoga veka. Zanimljivo je da je glavni tvorac globalne etike u okvirima Organizacije ujedinjenih religija poznati iskompromitovani i raščinjeni rimokatolički bogoslov Hans Kink. Kao da se duh opata Gibura pojavio i u našim danima. Crkva u zametku Tek sasvim nedavno deo mikrogenetičara je uspeo da shvati da sa tačke gledišta savremene biologije, genetike i embriologije, život čoveka kao biološkog individuuma počinje od momenta spajanja nukleusa muške i ženske polne ćelije i obrazovanja jedinstvenog nukleusa koji sadrži neponovljivi genetički materijal. Međutim, još su odluke Vaseljenskih sabora potvrdile: čovek stiče dušu još od momenta začeća. Vasilije Veliki, koji je živeo u 4. i 5. veku tvrdi: „Onaj ko umišljeno pogubi plod začet u utrobi sudiće se kao za ubistvo.“ Jovan Zlatousti piše o tome da je utrobno čedoumorstvo nešto gore od ubistva, jer ovde se ne umrtvljuje rođen, već se samom rođenju postavlja zapreka. Savremeni istraživač I. Siluanova: „Hrišćansko NE! abortusima je jednoznačno i temeljno. Pravoslavno bogoslovlje pretpostavlja da se pri rešavanju složenih prirodnih pitanja na prvo mesto izdiže sam život osnivača Hrišćanstva kao ovaploćeni ideal savršenog puta ka spasenju. Na tom planu, Blagovesti Arhangela Gavrila Mariji: „Raduj se, blagodatna, Gospod je sa tobom! Blagoslovena ti među ženama!“, predstavlja simbolički izraz hrišćanskog shvatanja početka ljudskog života. Na taj način sve manipulacije nad bićem koje se u utrobi razvija su dušegubne.“ Simbolika: Buka oko embrioterapije podigla se posle televizijske emisije, koja je zbog nečega prikazana na Božić. A vrhunac skandala je došao 11. januara 1996. godine, to jest na dan pomena deci koju je pobio Irod. Umestan je citat iz dela savremenog Pravoslavnog istraživača: „Najdemonskiji i najzloslutniji karakter stiče prinošenje na žrtvu Molohu i Valu sopstvene dece u jednom narodu, kojem je bilo povereno obećanje o Iskupitelju, dolazećem iz njegove sredine – od semena njegova.“ Po mišljenju Svetih Otaca đavo koji zna za obećanje dato Avramu, podučio je faraona da pobije prvenčad izrailjsku, da ne bi mogao da se pojavi oslobodilac Jevreja iz egipatskog ropstva. Isto tako je Satana naveo Iroda da liši života 14.000 dece u Vitlejemu, u nadi da će pogubiti „rođenog od Djeve“. Iz istog razloga mrzitelj spasenja najbrižnije se starao i o navođenju na zlo Jevreja da služe Molohu i Valu, koji su od njih zahtevali da prinose na žrtvu sopstvenu decu. U prepredenosti savremene nauke izbija istinski mistični smisao. Karakteristično je da su sluge Vala ne samo prinosile ljudske žrtve, već su i smatrane lekarima. Po rečima arhimandruta Nikifora: „Velzevul, koji je u Svetom Evangeliju nazvan „knezom demonskim“ (Mk.3,22), smatrao se u Akaronu gospodarem muva, a takođe i pokroviteljem lekarske nauke. Sada je Bogoizabranje prešlo od jevrejskog naroda na Pravoslavne, od Grka do Rusa.“ Po rečima glinskih staraca, koji su tumačili jedno od starozavetnih proročanstava, upravo će se iz ruskog naroda, u poslednjim vremenima, naći blagoverni car, onaj, koji će za izvesno vreme da zadrži dolazak antihristov. Zato genocid protiv Rusa, s jedne strane, kao i selekcioni rad na dovođenju nadčoveka – antihrista sa druge, nose istinsko apokaliptičko značenje. (Napomena: Manje kolevki – više grobova.
Krivulja nataliteta ide nadole, a smrtnosti nagore. Kad se stave jedna na drugu te linije formiraju krst. On podseća na krst na kojem su raspeli Svetog Andreju Prvozvanoga. Stravična simbolika!) Tajna bezbožnog sokačeta Ovom istraživanju pristupio sam pre nekoliko godina, očekujući da se suočim sa nečim užasnim. Stvarnost je međutim ispala strašnija od najmračnijih pretpostavki. A sve je počelo od magnetofonskog zapisa, koji sada puštam ponovo. „Bilo je to oko ponoći. Izašao sam u bezbožno sokače. Prišla su mi tiho kola hitne pomoći. Sede dva momka. Ponudiše da me povezu. Izlazimo na raskršće gde treba okrenuti levo, mojoj kući. Oni okrenuše desno. Poskakujem. „Momci, ne vozite me kuda treba!“, a oni: „Sedi mirno!“ I uhvatiše me za ruke. Uskoro priđosmo jednoj zgradi. Tamno... svetla nema. U automobilu bila je i jedna žena. Ide ispred, mi za njom u sobu sa rešetkama. Ona seda za sto ćutke. Prilazim prozoru. Hvatam rešetke rukama. Ona viče: „Šta je to? Vas dvojica ne možete da ga savladate? Ništa zato... daćemo mu injekciju i odmah će se smiriti.“ Iz susedne sobe izašao je atletski građen momak. Ščepao me je pozadi za okovratnik i pesnicom udario u lice. Brzo otvoriše pordum i baciše me tamo. I to je sve, ali nisam izgubio svest. Slušao sam smeh žene iznad mene.“ Tada ga je spasilo to što je u zgradi vršen remont instalacija. Deo temelja je bio raskopan i on je prokopao tunel. Zatim je preko dvorišta zadihan otrčao svojoj kući. Našao je nekako prolaz i hvala Bogu niko ga nije pratio. Plaši se progona. Ubio bi na licu mesta. Sada, ponovo preživljavajući sve to, on je uzbuđen. Kao da je već požalio što je došao na susret sa novinarem. Moli da mu ne otkrivam ime. Ne noći u svojoj kući. Šta je to? Manija gonjenja? Tako misliti je lako. Papirić sa dijagnozom na latinskom je indulgencia našeg vremena. Psihijatrija, mrka lica, daje „otpust“ grehova. Pokušali su da vas uhapse? Manija gonjenja. Na vama su ispitivali psihotronsko oružje? Paranoja. Naišli ste na satanističko društvo? Naravno, šizofrenija. Teraj za ludnicu! Nema normalnog čoveka i nema realnog problema. To su sve izmišljotine novinara. Međutim, naš događaj je objavljen u dvodimenzionalnim granicama novinskih publikacija. On je dobio obim, ispunio se bojama, mirisima i zvucima istinskog užasa. Ali, krenimo redom. Ministarstvo odbrane ruske federacije Baranikovu V. P.: „Uviđajući visoku društvenu opasnost ukazanih aktivnosti i rukovodeći se članovima 108, 109 Krivičnog zakonika RSFSR, molim Vas da razmotrite pitanje o pobudama krivičnog dela po datim faktima.“ Zamenik predsednika Mossovjeta J. P. Sedih Bundarenko. Iz Lubjanke dokumenti o pokušaju hapšenja predati su u Petrovsku ulicu 38. Međutim, od rukovodstva GUVD grada Moskve uspeli smo jedino da dobijemo dopis uopštenog karaktera. U pismu broj 18/2619 saopštava se: „U vezi sa brojem nestalih građana, pridajući posebnu važnost datom pitanju, rukovodstvo GUVD u oktobru 1992. godine formiralo je odeljenje za traženje tih lica i za identifikaciju nepoznatih leševa.“ O konkretnom slučaju u bezbožnom sokačetu – ni reči.
Novčanik bitniji od čoveka Komentar poznatog kriminaliste islednika, pukovnika Jurija Dubjagina: „Ako su Vam ukrali novčanik, onda će po prijavi policiji početi istraga. Ako je nestao čovek, ne morate žuriti sa prijavom. U najboljem slučaju, istragu će otvoriti kroz mesec dana.“ Kada se pronađe leš, eksperti sudske medicine sastavljaju uobičajen izveštaj: „Zbog početka truljenja, leš se ne može identifikovati.“ O savremenim metodama tipa genodaktiloskopije uopšte nema ni govora. U inostranstvu se, međutim, prepoznavanje ličnosti vrši preko suda. Kao rezultat, tužilac daje pristanak za kremaciju nepoznatog tela na potpuno zadovoljstvo zločinaca. Svake godine u zemlji nestaje na desetine hiljada ljudi i hiljade pronađenih leševa se „ne mogu“ identifikovati. Ako ne verujete, otidite u moskovsku mrtvačnicu. Ona se nalazi u Lijanozovu. Otvaraju se vrata zamrzivača. Tela su zavijena u celofan. Vide se samo stopala tih nesrećnika i za noge privezana kartica – neidentifikovan. U jednoj pregradi je glava; sve što je ostalo od čoveka. Telo je iščezlo, nestalo je i ime. Ono se sada pretvorilo jedino u broj iz dokumenata mrtvačnice. Na dušu nekada živog čoveka niko uopšte i ne pomišlja, a još pre revolucije uz groblja su postojale i ubožnice, koje su se starale za sahranu i pomene siromašnih i ubogih, čija imena često niko nije znao. Jurij Dubjagin kaže da bi on i njegove kolege mogli predložiti Ruskoj Pravoslavnoj Crkvi da pomognu u obnavljanju takvog instituta. Ali, avaj, interes za tako nešto ne ispoljava niko! U Lijanozovu se završavaju ljudske sudbine. Prekidaju se biografije mnogih ljudi, koji žive u senovitom delu društva ili njihovih žrtava. Ovde se suočavamo sa stvarima koje nam najčešće ostaju nepoznate. Da uzmemo za primer ropstvo. Sa njim su se, po rečima pukovnika Dubjagina, naši pravosudni organi suočili još početkom devedesetih. Jedan od čudom spasenih robova je pričao: „Kada su me zarobili, odveli su me u Uzbekistan. Sebe su nazivali „lovcima“. Govorili su da njihov biznis cveta. Gazda se prema meni odnosio dobro. Ostale Ruse, tamo gde sam ja dopao, strašno su tukli.“ A evo još jednog fenomena našeg vremena – tzv. „manekeni“. To su posebno opasni zločinci, koji žive po biografijama nestalih ljudi. Za budućeg „manekena“ specijalne službe biraju čoveka koji nema rođake i čija su poznanstva ograničena. Postradali s početka naše priče ima veoma veliku porodicu. Dakle, taj razlog hvatanja otpada. Odmah odbacujem i niz drugih verzija, među njima „reket“ ili „naručeno ubistvo“. Postradali nije biznismen, ima sasvim skromnu profesiju. Portreti čudovišta Preterujemo! Takvo mišljenje se i mimo volje rađa u svesti normalnog čoveka. Štiteći sebe, ono se protivi prihvatanju čudovišne informacije. Međutim, antiheroji naših istraživanja skoro sigurno postoje u nekom antisvetu, kao u drugoj dimenziji. I da bismo shvatili logiku njihovih postupaka, neophodno je zaći u drugu neobično smislenu ravan. Realnost je takva. U izmenjenoj svesti mnogih hiljada ljudi sazdana je motivaciona infrastruktura prljavih narušavanja prava. Aktivisti su oni socijalno-psihološki mutanti, koje aktivno formira siva zona. Neke od njih, koji su po suštini stvari postali bioroboti (mašine za ubijanje), zovu „ledenice“. To su ljudi umrli za društvo. Ima među njima, međutim, i još surovijih ličnosti. Zajedno sa pukovnikom Dubjaginom pregledamo kadrove milicijske hronike.
Jurij Petrovič ima „izvanredan“ video-dosije monstruma. Evo zločinca veoma poznatog u ruskim podzemnim krugovima. Živi od toga što izvršava smrtne kazne u mafijaškim obračunima. Žrtvi zabija dugačak ekser u ključnu kost. A ovo čudovište je Tretjakov. Na njegovom balkonu se sušila koža dvoje dece, koju su dugo vremena tražili. Ovde već svetluca čeličnim zubima bivši marinac i poštovalac okultnih nauka kanibal Džumaglijev. Verzije! Verzije! Ne odbacujemo ni one najneverovatnije. Shvatamo: iza nestanka ljudi, obično stoje stvari daleko složenije nego čak i iza ubistava. Jurij Dubjagin: „Pre nekoliko godina dobio sam operativnu informaciju. Nestao je deo medicinske tehnike, koja je stizala iz inostranstva. Ona je predviđena za potrebe transplantologije.“ Dakle, postoji „crna“ pijaca sličnih usluga. Ako je tako, ko je donator? Stop! Ključne reči iz priče našeg junaka glase: „Prišla su mi tiho - kola Hitne pomoći...“ Sve se to događalo u bezbožnom sokačetu. Tu blizu je institut Hitne pomoći „Sklifosofski“. Da posumnjamo u saradnike ove uvažene institucije? Ne, ne usuđujemo se. Međutim... Transplantologija Međutim, ja sam ipak malo procunjao uličicama naporedo sa bezbožnim sokačetom. Pokušao sam da otkrijem trgovačke medicinske strukture, koje bi se mogle baviti tako osobenim poslom. Nedaleko od mrtvačnice instituta „Sklifosofskog“ nalazi se dvospratna zgrada. Na prozorima su rešetke. Zavesa nema. Ispostavlja se da ovde postoji akcionarsko društvo „Ekomed“. Njegov glavni knjigovođa T. Demina je zbunjena mojim pitanjem. „Seći organe!? I još ih prodavati! Toga ovde nema. Spremna sam da vam pokažem bilo koji dokument. Istina, hteli smo da sagradimo bolnicu gde bismo se bavili transplantacijama, ali to je zasad samo projekat.“ Očito, istraga je zašla u ćorsokak. Poslednja šansa je analizirati domaću i inostranu štampu. Upravo tako smo se upoznali sa autorom niza članaka o problemima transplantologije, tada još odbornikom Moskve, lekarem A. Mironjenkom. Među dokumentima koje je prikupio jedan odmah pada u oči. Stalna komisija za očuvanje zdravlja naroda, prvom zameniku načelnika Ministarstva unutrašnjih poslova Fjodorovu V. S.: „U okviru Moskovskog instituta hitne pomoći „N. I. Sklifosofski“ postoji firma „Ekomed“, koja ima nameru da na inostranu pijacu izveze 600 donatorskih bubrega, čija vrednost iznosi oko 20.000 američkih dolara po komadu. Tekst se prilaže.“ Bivši direktor Ruskog kliničkog dijagnostičkog centra S. Laskin: „Već su nas posećivali Amerikanci, koji su nameravali da uspostave kontakte u oblasti transplantologije. Oni su rekli da će najteži posao, vađenje organa, na sebe preuzeti institut „Sklifosofski“. Umalo da se nismo saglasili. Zarada od tog posla bila bi velika.“ Prisećam se razgovora sa glavnim knjigovođom „Ekomeda“ T. Deminom. „Institut hitne pomoći je naš akcionar“, rekla je ona.
„Vi ste akcionar „Ekomeda?“, postavio sam pitanje direktoru instituta A. Jermolovu. Odgovor: „Ne! I nikada nismo bili. Istina, tu organizaciju je formirao Lav Nikolajevič Jadrošnikov. On je sada zamenik instituta za ekonomska pitanja.“ A. Mironjenko: „“Ekomed“ je nameravao da u inostranstvo izveze do 600 bubrega godišnje. Istovremeno, na institutu „Sklifosofski“ godišnje umire ne više od 300 do 350 ljudi. Većina njih zbog raznih razloga nisu pogodni za donatore. I, budući da su bubrezi parni organ, postavlja se pitanje: otkuda su nameravali da uzmu nedostajuće organe?“ A. Jermolov: „O tome čujem po prvi put. Mogu vam navesti operacije koje se kod nas izvode. Najpre vršimo transfuziju krvi pacijentima. Nedeljno uzimamo do 10 litara. Razrađujemo, takođe, pitanje primene leševa za izrađivanje proteza. Koristimo koštano tkivo leševa. U transplantologiji primenjujemo svinjsku kožu. Ali nemamo apsolutno nikakvih trgovačkih namera.“ Akademik Jurij Lopuhin: „Danas ako želite da uzmete parčence organa ili tkiva, čak ne za presađivanje, već za istraživanje – treba platiti. Novac odlazi različitim udruženjima. Po mom mišljenju, ona se ne pridržavaju zahteva morala i etike. Ja sam se i sam suočio sa time u institutu „Sklifosofski“, u mrtvačnici. Tamo očito postoji raširena mreža trgovačkih struktura. Ona trguje tkivima i organima.“ Šta sve to znači? Da bismo dobili odgovor, treba dorasti do pitanja. Mi ćemo ga formulisati ovako: da li je realna ipak „crna“ pijaca transplantata? O tome razgovor tek sledi. Anatomski teatar Pas i čovek. Ako čovekovu dušu ne smatramo besmrtnom, između njih i nema tako mnogo razlika. A pošto pozitivistička nauka dušu uopšte ne uzima u obzir, svaki uspeli eksperiment na psima povlači za sobom i eksperiment na ljudima. Godine 1928. javnosti su postali dostupni zlokobni eksperimenti. Psima, koji su lipsavali od krvoliptanja, prelivali su krv iz lešina već crkle „sabraće“. Ti eksperimenti, sprovođeni u Harkovu, živo su zainteresovali slavnog hirurga S. Judina. U knjizi o njegovoj aktivnosti govori se šta se dogodilo potom. „To je bilo 23. marta 1930. godine. U institut „Sklifosofskog“ dopremljen je i tridesetogodišnji inženjer, koji je pokušao samoubistvo i prerezao sebi vene ispod lakta. On je već umirao od malokrvnosti. Stalnih donatora u to vreme u institutu nije bilo. Istovremeno, u prijemnom odeljenju se „izležavao“ leš starca, koji je u pijanom stanju postao žrtva uličnog saobraćaja. S. S. Judin je lično „usisavao“ krv špricem iz leša. Pristupili su transfuziji. Čak i sama polovina skupljene krvi je u potpunosti „oživela“ bolesnika, a kada je bila prelivena čitava doza puls i opšte stanje njegovog zdravlja su postali sasvim zadovoljavajući.“ Istorijski dan! Prva u svetu transplantacija tkiva sa leša, jer krv je upravo to. Međutim, i u ovom slučaju, kao i u mnogim drugim, naučni progres je samo ponovio drevnu pagansku praksu. „Istoričari medicine ne slučajno u istoriji transplantacije izdvajaju istoriju prve naučne transplantacije datirajući je u 19. vek“, piše I. Siluanova. „Izdvajanje istorije naučne transplantacije označava priznavanje postojanja nenaučne, ili tačnije prenaučne transplantacije. Vodeća ideja prenaučne transplantacije označava, i za savremenu medicinu, jeste ideja prenošenja života. U drevnim paganskim kulturama za supstancu života opšte je prihvaćena – krv. Pojavu bolesti su povezivali sa slabljenjem životnih snaga u krvi i podržavanje tih sila ostvarivalo se uz pomoć ulivanja zdrave krvi.“
Istorija vidarstva i vračarstva prepuna je primera prelivanja krvi životinja i dece ljudima starijeg uzrasta sa ciljem njihovog podmlađivanja. Kod Ovidija, Medeja upravo tako starcu Peliju vraća mladost, ubrizgavajući mu krv jedne ovce. Hipokrat je iznosio pretpostavku da krv ovce, koju koristi zao čovek, može promeniti duševna svojstva čovekova. Mit o ideološkoj pojavi vampirizma sa ritualnosakralnim manipulacijama krvlju, poslužile su Vatikanu kao osnova za praktično stogodišnju zabranu svakog oblika transfuzije. Jedno je nesumnjivo: transfuzija, kao naučni metod, ponikla je iz magije krvi. Treba dodati: u slučaju da se ta supstanca uzme sa leša, mora se govoriti o najmračnijim vidovima imenovanih rituala. Primena ovog metoda je počela da se širi i on se praktikuje sve do danas. Međutim, neko od naučnika se zainteresovao za dalju sudbinu pacijenata, koji uostalom i ne znaju kako su ih lečili. Uz naglasak na činjenicu da je krv nosilac duše, trebalo bi se pozabaviti nekolikim pitanjima. Ne, kod nas je prihvaćeno krv deliti na belančevine i njima slične sastavne delove. Bilo je prihvaćeno, uostalom, da se pri iznenadnoj smrti jedna od belančevina – fibrin, koja odgovara za kolanje krvi ne taloži. Zbog toga krv i ostaje žitka. Preostaje samo da se pronađe davalac koji umre naprasno. U takve često spadaju i predstavnici tzv. „rizične“ grupe (prestupnički elementi) sa svim posledicama koje po pacijenta otuda proističu. Biznis sa mrtvima Bog je čoveka sazdao bez rezervnih delova. Međutim, homosapiens je odlučio da „usavrši“ Božju tvorevinu. Pas sa dve glave je prizor neopisivo stravičan. Međutim, stari crno-beli kadrovi hronike fiksiraju na licima ljudi umilan izraz. Pažljivo posmatraju tu parodiju na mističnog androgina, dvoglavo i besmrtno biće. Do besmrtnosti je naravno daleko. Međutim, korak ka produženju života, smatraju prisutni, učinjen je. Eksperiment iz transplantacije sovjetski lekari su izveli uspešno. U uskim krugovima, nesrećna lutalica je postala ne manje slavna od „zvezdane Lajke“. Sa čovekom je stvar nešto složenija. Uzajamno prožimanje tkiva ostajalo je problem sve do pronalaska specijalnih aparata spremnih da se bore protiv odvajanja. Posle prvih uspeha štampa je radosno izvestila o ljudima na kojima su vršena presađivanja – o donatorima su više voleli da ćute. Prirodno, oni su postali najobespravljeniji, čak ne ni ljudi, jer ko je od nas navikao da mrtvo telo smatra čovekom. (Napomena: Sveštenik Vladimir Pereslegin piše: „Pravoslavna Crkva uvek je smatrala telo u kome je boravila duša za mošti. I reč nije jedino o svecima, već pre svega o svim krštenima. Ako od Pravoslavnih ko skončava, da se pozovu sveštenici, ili da sveštenik dođe u dom gde mošti usopšega leže. I uzevši mošti usopšega, da se ode u hram (Pravoslavni Trebnik, Opelo mirjana). Kao drugo, to važi i za sve ljude na svetu, jer Hristos prosvećuje i osvećuje svakog čoveka koji ulazi na svet – čitavog čoveka, a ne samo dušu njegovu. Svaki čovek nosi, i u duši i u telu, podobije Božje.) Čim je perestrojka uzbuđeno zašumela člancima o pravu ličnosti i dolarskim obligacijama unosnost izvlačenja rezervnih delova iz leševa izazivala je niz veoma egzotičnih ideja. Jedanput su, na primer, novinari saopštili ošamućenoj publici vest o privatizaciji mrtvačnica. Uskoro su razmere suludog biznisa postale jasne. A. Mironjenko: „Samo 1990. godine i samo jedna moskovska kompanija, „Bio“, izvezla je više od 1.000 pari očnih jabučica, više od 3.000 dužica i rožnjača, više od 700 pojedinih unutrašnjih organa itd. Kompanija koja se specijalizovala za pružanje
pogrebnih usluga opslužila je u datom periodu rođake 8.533 umrlih. Za to vreme je uzeto oko 19.000 hipofiza. To govori o čitavoj mreži nabavnih aktivnosti.“ Stupajući preko hrpe ispražnjenih boca sa televizijskom kamerom u ruci, preko tunela, probijamo se u jednu od moskovskih mrtvačnica. Snima se emisija „Crno sanduče“. Napokon jarko osvetljene sobe. Leševi. Preneraženi sanitetlija - on je otvoreno neraspoložen i slabim pokretom ruke pokazuje: „Kompanija se nalazi tamo.“ Praćeni otvorenom neljubaznošću mesnog načelstva prolazimo po jezivim sobama mrtvačnice. I ipak iznenađenje donosi svoje plodove. Zbunjena sekretarica brblja:“Da, vađenje organa zakazuju iza onog zida - u mrtvačnici.“ Zločini humanista Pred našom tv kamerom je Galina Murašova, majka jednog čoveka umrlog u čudnim okolnostima. Priča da je sve vreme dok je njen sin umirao u bolnici, ona sa snajom dežurala u hodniku. Tek posle četiri meseca sa velikim naporom je uspela da sazna da su odmah posle smrti njenom nesrećnom sinu izvadili bubreg. „Saglasila bih se da su mi objasnili da će to nekome spasiti život“, plače žena.“Ali čemu takva tajanstvenost?“ O mogućim razlozima takve tajanstvenosti još ćemo popričati. A zasad ćemo navesti mišljenje transplantologa. Oni smatraju: ako se traži saglasnost donatora ili njegovih rođaka o vađenju organa za života, može se desiti da budu lišeni značajnog broja organa i nečiji životi neće biti spaseni. Šta da se radi? Ta rasuđivanja su u potpunosti racionalna i čak pravno zasnovana. U suštini, kod nas je očuvana opštenarodna svojina na telo svakoga čoveka. Donedavno je na snazi bila odgovarajuća naredba sobnarkoma od 15. septembra 1937. godine o načinu sprovođenja medicinskih operacija. Po oceni poznatog reanimatologa, profesora L. Popove, stanje stvari nije promenio i nedavno usvojeni zakon o transplantaciji. Preporuke njenih kolega, pri njegovoj razradi, nisu slušali. Zato direktor Zavoda za transplantologiju i veštačke organe, V. Šumakov, pere ruke. Dokument uprošćuje uzimanje organa. Akademik J. Lopuhin komentariše situaciju bez dvosmislenosti. „Transplantolozi čekaju trenutak kad će čovek umreti.“ Dakle, vlada mišljenje: ako čovek umre, koristiti njegove organe je racionalno. Isto govore i o korišćenju abortiranog materijala radi potreba kozmetike i farmaceutike. Ne treba „blago“ bacati u kanalizaciju. Obogotvorenje ljudskog razuma u bespravlju podjednako ostavlja i nerazumni embrion i nerazumno mrtvo telo. Racionalizam je jedan od likova zlatnog teleta. Pod ledenim pogledom tog idola našeg vremena događa se nešto nezamislivo. Milioni nerođene dece, hiljade bez traga nestalih i bezimeno sahranjenih vapiju. Svi oni zahtevaju poštovanje svojih prava do rođenja i posle smrti. Zakone pišu trenutni interesi ljudi. Etičke norme su dugovečne, ali i one su proizvod socijalnog nasilja. Predstave o racionalnom brzo menjaju društveni moral. Širenje prakse transplantacije liberalni ideolozi povezuju sa prevlađivanjem mitskog odnosa prema srcu kao središtu duše i simbolu ljudskog identiteta. „Sa prevladavanjem odnosa prema smrti, kao prethodnom stanju“, piše I. Siluanova, „oni vide direktnu vezu između progresivnog razvoja transplantacije i nadilaženja društveno-psihološke barijere u vidu tradicionalno-religijske kulture sa njenim sistemom rituala i odnosa prema smrti. Oni smatraju da je uspeh transplantologije
moguć jedino u uslovima razvoja i pripremljenog javnog mnenja, koji priznaju bezuslovnost humanističkih vrednosti po svim pitanjima prakse transplantacije organa.“ Međutim, biblijska zapovest zabranjuje da se uznemiruje prah pokojnika. Iza nje je Promisao Božja, vera u nadležnost Strašnog Suda i čisto ljudsko iskustvo milenijuma. Upokojenje usnulih, koji su se odvojili od zemaljskih dela, i koji su se prestavili Bogu – Pravednome Sudiji, uvek je obezbeđivalo vezu između pokolenja i postojanost civilizacije. Ljubav prema predačkim grobovima nije prazna fraza. Podsetimo se, međutim, filma iz doba perestrojke – „Pokajanje“. Unuk baca sa planine prema gradu leš dede iskopanog iz groba. Ta slika je stravično uticala na podsvest miliona ljudi. Sada i Gruzija, i čitav bivši SSSR, žanju plodove mešanja u zabranjeni domen. Ako narušimo tabu uvažavanja pokojnika, za njima će se srušiti i mnogi drugi. Tako se u duši čovekovoj događaju nevidljive katastrofe i zatim se ulivaju u ono što se naziva – bezumnost. Žrtve rata Akademik J. Lopuhin: „S početkom rata u Karabahu, moskovski lekari su počeli, iz Zakavkazja, dobijati veoma sumnjive predloge. Na primer: da nabave srce.“ Nekoliko godina ranije, do skoka inflacije, to je koštalo 50.000 rubalja. S obzirom na to da se rat uglavnom vodio na teritoriji Azerbejdžana, i da su većina zarobljenika i begunaca Azerbejdžanci, informacija je u tom pogledu dolazila uglavnom od jedne zaraćene strane. Dakle, bivši zarobljenik, M. Mamedov, priča o svom boravku u logoru novinaru kriminalne hronike: „Najviše smo se plašili kada bi nekoga od nas odveli u bolnicu – na operaciju. Takvi se nikada nisu vraćali.“ Molim Andrea Pikoa, predstavnika međunarodnog Crvenog krsta u Bakuu da prokomentariše slična saopštenja. On je oprezan i kratak: „Često nemamo pristup ratnim zarobljenicima i drugim kategorijama zarobljenika. To nam smeta da dobijemo jasnu sliku o situaciji. Mogu samo da kažem da pravila Ženevske konvencije o zaštiti žrtava rata narušavaju obe strane.“ I evo, pred objektivom tv kamere je trogodišnji mališan Hasan Huseinov. Njegova podvezana ruka visi opuštena, kao grana. Načelnik bakuanske ratne bolnice pokazuje mi rendgenske snimke. On kaže da je dečak bio ranjen i da su mu u zarobljeništvu izvadili kost. Istovremeno, prema medicinskim priručnicima još od pre Drugog svetskog rata, slične rane lako zarastaju i kosti srastaju uz pomoć gipsanog podveza. Karakteristično je da je u datom slučaju kost izvađena zajedno sa zglobnim delom. „Moguće je pretpostaviti“, kaže lekar, „da je to urađeno radi potreba transplantologije.“ Taj i mnogi drugi slučajevi opisani su na međunarodnoj konferenciji za zaštitu žrtava rata, koja se održava u jesen 1993. godine u Ženevi. Rukovodilac delegacije Azerbejdžana, Nain Abasov, mi je pričao kako su posle njegovog nastupa „odnegovani“ humanisti iz civilizovanih zemalja prilazili k njemu u kuloarima, uzdisali i cedili kroz zube: „Uzalud! Uzalud ste pokretali to pitanje!“ Opet grozni televizijski kadrovi. Tu kasetu su mi dostavile kolege iz Srbije. Desetine leševa sa karakterističnim izrezima na telu. Prisutni lekar potvrđuje: „Tim ljudima su povađeni unutrašnji organi.“ Njegove reči dopunjuje oficir vojske Jugoslavije. On saopštava da za novac, naručen od prodaje transplantiranih organa, hrvatska strana kupuje oružje. Dakle, rat pokriva troškove već na polju bitke.
Specijalisti cene: potpuni izbor organa od srca do hipofize daje na crnoj pijaci stotine hiljada dolara samo od jednog davaoca. Nije li moguće predvideti nov tip rata? Ne za teritoriju - koju je teško održati, već za ljudsku biomasu. Transplantolozi tvrde: idealna varijanta za presađivanje je da u momentu vađenja organi još uvek rade. U klinikama se to postiže uz pomoć najsloženije aparature. Posle umiranja mozga, rad organizma se veštački održava. Teško je pretpostaviti takvu tehniku u rovovima. Tamo su zarobljenici faktički isto tako nezaštićeni kao i leševi. U uslovima konflikta, koji dostiže krajnju tačku surovosti, moguće je pretpostaviti da sa takvim kontigentom nema ceremonija. (Napomena: To se tiče ne samo međunarodnih oružanih konflikata. Po podacima zajednice roditelja i rođaka poginulih lica, stradalih u događajima od 21. septembra do 3. oktobra 1993. godine, kriminalnoj transplantologiji životno važnih organa podvrgnuta su tela ubijenih i teško ranjenih mladih ljudi u rejonu Belog Doma prilikom napada jeljcinovaca. Tako je telo snajperom ubijene šesnaestogodišnje Marine iz mrtvačnice predato roditeljima sa povađenim životno važnim organima. Štaviše, mnoga tela su iščezla u potpunosti – bez traga.) Iz bivše Jugoslavije uostalom dolaze vesti i o slučajevima ritualne antropofagije (jedenja srca poraženog Pravoslavca.) U starini se smatralo da je na taj način moguće ovladati najboljim svojstvima protivnika. Teško je reći da li je tu stvar u „sećanju krvi“. U svakom slučaju, učinivši takav akt, čovek menja svoju svest; on postaje bezgranično surov. Ne čine li takva istinska satanska posvećenja oni lekari koji se bave vađenjem organa na polju bitke i u drugim sumnjivim situacijama? Gde je tu Hipokratova zakletva? U džep se trpaju hiljade dolara. Geografija užasa Spasavajući jedan deo prirode, žrtvujemo drugi. Potencijalni donatori su ljudi najnezaštićeniji u ekstremnim situacijama. Među njih spadaju beskućnici, pacijenti psihijatrijskih klinika u ekonomski najzaostalijim zemljama. U pitanju je geografija potrage. Ali ona ima i svoju hronologiju. Negde drugom polovinom osamdesetih, tehnika presađivanja bila je dovedena do visokog nivoa i pojavio se problem donatorstva širokih razmera. Dakle, krajem osamdesetih, na nišan dolaze Latinska Amerika, Indija, možda i Afrika. Ovu pretpostavku potvrđuje jedan zanimljiv dokument - „Analiza svetske štampe o problemu crne pijace transplantata“. Ona je pripremljena u martu 1988. godine za kongres SAD. Zajedno sa komentarom, u kome autori pokušavaju da razdvoje istinske fakte od dezinformacija, pitanja koja nas interesuju zauzimaju 17 stranica teksta. Ovde se navode 77 publikacija za 1987. i početak 1988. godine. Uzmimo nekoliko nasumičnih primera. 23. jul 1987. godina, saopštenje Evropskog parlamenta. U izveštaju jedne od njegovih komisija ukazuje se na činjenicu presađivanja organa u Evropi kada su korišćeni dečji transplantati dobijeni iz Latinske Amerike. 6. oktobar 1987. godine. Predstavnik Danske u savetu Evrope navodi dodatne podatke o korišćenju dečjih organa. 17. novembar 1987. godina. Holandski list „Volksgrand“, u članku britanskog profesora Mekmastersa, saopštava se o crnoj pijaci dečjih transplantata u Indiji i Centralnoj Americi.
24. januar 1988. godine, list „El grafiko“ iz Gvatemale. U članku se objavljuje hapšenje dvojice Izraelaca, koji su trgovali dečjim organima radi potreba transplantacije u SAD i Izraelu. O nizu slučajeva iz ovog pregleda koji nema potrebe nastavljati, priča se o dokumentarnom filmu BiBiSi-ja. Autor je Englez Brus Haris, sa kojim smo se sreli u Moskvi i koji je snimio mnogo zanimljivog materijala: i dečaka iz Hondurasa, (čije hvatanje nije pošlo za rukom trgovcima), i uplakane roditelje, (žrtve zločinačkog biznisa), i priču gvatemalskog policajca o tome kako je takva delatnost profitabilna za mafiju i psihijatrijsku kliniku u Argentini, gde je izvesni doktor Sančez vađenje organa nezaštićenih pacijenata razvio kao na fabričkoj traci. Dakle, krajem osamdesetih godina stanje u zemljama Trećeg sveta bilo je loše po ovaj biznis – pod prevelikom kontrolom štampe i javnosti. Ali od tog vremena pojavila se još jedna džinovska zona nestabilnosti. Racionalna svest izvesnih veoma delatnih ljudi ukazala je na Istok, na zemlje moje i vaše. Počeo je još jedan nevidljivi pohod na Istok. Shvativši potencijalne razmere biznisa mnogi kao da su sišli s uma. Po podacima A. Mironjenka, mimo striktno medicinskih organizacija 1990. godine, svoju nameru da izvoze organe u inostranstvo izrazili su: „Vorputa Ugalj“, „Nafthin eksport“, „Vorputa industries”, „Eksport šume“ itd. Izmena konjukture se odrazila u još jednom projektu. U avgustu 1991. godine potpisan je dogovor o formiranju u Moskvi filijale Svetskog centra za transplantaciju organa dece. U njegovom formiranju uzelo je učešća mnoštvo partnera, među njima i fond sa dirljivim imenom – „Srećno detinjstvo“. Sa američke strane, dogovor je potpisao izvesni stari džentlmen Mark A. Kroker. Ostale filijale Svetskog centra nalaze se u Braziliji, Kostarici, Kolumbiji, Meksiku i evo u taj briljantni niz stala je Rusija, zemlja gde svake godine u sirotišta dopadnu desetine hiljada napuštene dece i gde se godišnje rađa 120.000 mališana sa ozbiljnim psihičkim i fizičkim nedostacima. Čije su „srećno“ detinjstvo imali u vidu graditelji Centra? Istraživanje započelo u bezbožnom sokačetu postavlja sve nova i nova pitanja. Strašna pitanja o našem bezbožnom vremenu. Prodaja ruskih tela A. Mironjenko širi dokumenta po stolu. Veliko zanimanje za ruske organe potrebne za presađivanje, izrazila je turska firma „Doguš“. Po zakonima te zemlje, transplantacija je zabranjena. Ali muslimani takođe žele da žive. I evo, zapovednik glavne medicinske uprave, R. Abufrijev, pismom broj 3, tačka 16 od devetog avgusta 1991. godine saopštava u ispolkom Mossovjeta o tome da je sa Turcima sklopljen ugovor za zakupljivanje izvesnog broja bolničkih kreveta. Tri nedelje kasnije ispunjava se ugovor broj 30. Njegovim osnovnim partnerima postaju engleska firma „Bellbird holdings limited“ i akcionarsko društvo „Medicina“. Tačkom 6, tačka 2, tačka 2. ugovara se cena presađivanja bubrega. Tokom prva dva meseca delatnosti ona košta 8.000 dolara. Druga tačka tog ugovora predviđa ne samo organizaciju operacije u Moskvi, već i prodaju organa stranim organizacijama, i uz to uslove koji će biti formulisani posebnim dokumentima. A evo ugovora broj 1. od 30. oktobra 1990. godine. Partneri su postali Institut transplantologije i veštačkih organa u Moskvi i italijanska firma „Intra NSC“ iz Torina. Tačka 3.11 podvlači tajnost čitave proizvodne i trgovačke informacije. Međutim, iz priloga ugovoru saznajemo za vrednost presađivanja bubrega – 50.000 dolara. Dokument su potpisali akademik V. Šumakov i direktor firme Markone Tercako.
26. novembra 1990. godine sačinjen je ugovor instituta sa konkretnim naručiocem, građaninom Italije Enijom Mankom. Kompleks usluga za presađivanje bubrega koštao ga je 120.000 nemačkih maraka. Tačka 6.4 predviđa moguće nesuglasice partnera. Obraćanje sudu opštenadležnosti i državnim institucijama smatraju se nedopustivima. Otkuda takva tajnost? Obratite pažnju. U svim imenovanim dokumentima cene skaču. Presađivanje bubrega košta čas 8.000 dolara, čas 50.000. Ne znači li to da se za osnovu cene uzima nestabilna vrednost neophodnih radnji, već promenljiva tržišna cena samoga organa? Teško je reći. Podvucimo samo da svetska organizacija za očuvanje zdravlja, radi izbegavanja mogućih zloupotreba, smatra komercijalizaciju transplantologije nedopustivom. Jednoznačnu ocenu svim tim papirima dao je svojevremeno načelnik državnopravnog odeljenja Mossovjeta G. M. Provotorski. „Ugovor broj 30. od 24. avgusta 1991. godine, sporazum broj 1. od 30. oktobra 1991. godine, kao i ugovor broj 01/90 od 26. novembra 1990. godine nose trgovački karakter i upravljeni su na dobijanje profita.“ Odluka Mossovjeta od februara 1992. godine: „Tačka 3.1. na osnovu stava 86. i tačke 2. zakona RSFSR o lokalnoj samoupravi u RSFSR podnosi na sud tužbeni zahtev o priznanju nenadležnosti ugovora i dogovora koji narušavaju prava i interese građana.“ Odluka se zove: „O faktima trgovačke delatnosti u oblasti transplantacije ljudskih organa“. Akademik V. Šumakov ovako je tada komentarisao slične ocene: „Izvesni diletanti su oko naših ugovora podigli buku. To je stvorilo teškoće u izboru organa. Ako smo ranije zadovoljavali zahteve u presađivanju bubrega za 80% procenata, onda se sada taj pokazatelj oštro snizio. Ne treba zaboraviti: valuta dobijana za opsluživanje dva stranca dozvoljava nam da uradimo operacije desetinama Rusa. Sada su naše inostrane veze smanjene.“ U poslednje vreme, valja pretpostaviti, transplantolozi su odahnuli. Gde je sada taj Mossovjet? U odluci moskovskih vlasti o strukturnoj perestrojki medicinskih institucija se skoro uzgredno govori o pravu određivanja cene transplantanata i to posle svih preporuka zdravstvene organizacije i zakona o nedopustivosti komercijalizacije te grane. Taj dokument je datiran o osmom avgustu 1994. godine. Nešto ranije, u februaru 1994. godine, tadašnjem ministru zdravlja E. Nečajevu stiglo je pismo od američkog ministarstva za namirnice i lekove, koje uopšte ne zahteva komentar. „U procesu našeg upoznavanja sa izvesnim američkim firmama i dobavljačima čovekovog tkiva predodređenog za transplantaciju, ministarstvo poznaje nekoliko međunarodnih izvora za nabavku čovekovog tkiva. Neki od tih izvora su u Ruskoj federaciji (u predočenom spisku na prvom mestu je uzgred institut „Sklifosofskog“ – prim. aut.). Obraćamo se Ministarstvu zdravlja i medicinske industrije sa molbom da organizujemo posete predstavnika našeg ministarstva institucijama Rusije, koje bi mogle da izvoze ljudsko tkivo u SAD.“ Maltusova teorija Poznato je: nauka savremenog tipa formirala se u vremenima uspostave buržoaskog sistema. Ona je sasvim jasno reagovala na atomizaciju novog društva sa njegovom lozinkom - „Svako sam za sebe“. Profesor S. Karamurza: „Tvorac demografske teorije, Maltus, pojavio se na vreme. Kao niko drugi, taj naučnik je izrazio stil razmišljanja svoje epohe. On je tvrdio da je Zemlja predodređena za ne više od milijardu najboljih predstavnika roda ljudskoga
(mada, ako se setimo Kaina, tesno je i dvojici). Maltus je poklonio drugom stubu pozitivističke nauke, Darvinu, centralnu metaforu za njegov rad – borbu za opstanak. Zanimljivo. Marks je upravo Darvinu nameravao da posveti svoj „Kapital“ sa evolucionom slikom sveta i koncepcijom klasne borbe, ali nije dobio Darvinovu saglasnost. Nauka koja dejstvuje izvan Pravoslavne duhovnosti – zaslepljuje. Istraživač vidi samo jednu stranu pitanja; sve ostale ignoriše, ili čak i ne pomišlja o njihovom postojanju. U naučno-popularnoj knjizi, nedavno kod nas objavljenoj, postoji i sledeći pasus: „Kloniranje je tehnika koja omogućava čoveku da proizvede blizanca 20-40 godina mlađeg, da bi zatim koristio njegove organe umesto svojih koji su dotrajali. Ili da formira armiju biorobota radi vođenja ratova.“ Amoralno? Čudovišno? Međutim, zamislimo da ovi projekti donesu komercijalni uspeh? Novac se istog trenutka ulaže u modernizaciju morala. Sledi propagandistička lobotomija i visoka društvena svest bez otpora će odobriti odgovarajuća pravna akta. Reći će da dvojnici nisu homosapiens i da prema njima ne važe ceremonijalna pravila. Genetika pakla Obične crvene svinje njuškale su u oboru. I ispočetka se moglo pomisliti da je na programu uobičajen video-materijal na seosko-privrednu temu. Međutim, tekst koji prati snimak izazivao je nedoumicu, pa i sam dopisnik se nekako nervozno osmehivao i očito nije do kraja shvatao šta treba reći o onome što je tek saznao. Reč je bila o uvođenju ljudskih gena u životinje. Ta reportaža, prikazana tada na moskovskoj televiziji, nekoliko godina ranije ostavljala je utisak nekakve nesrećne šale. Ali ispalo je da tu šale uopšte nema. Tek je sada postalo jasno, da je tada, nekakvom čudnom slučajnošću – drukčije to ne možeš imenovati, televizijski reporter postao svedokom eksperimetna, koji nije pametno razglašavati. O ekperimentima, uzgred, ne znaju čak ni u Institutu za genetiku ruske akademije nauka. Tek nedavno su podaci o njima škrto promakli u štampi. „Mi radimo na formiranju tzv. transgenih životinja“, priča u časopisu „Megapolis ekspres“ V. Šumakov. „Treba odgajiti svinje sa dva ljudska gena. Po svom genotipu, ta životinja će biti izvesna prelazna rasa između svinje i čoveka.“ Dakle, reč je o praksi presađivanja u embrione životinja ljudskih ćelija. Smatra se da na taj način „humanizirane“ srce ili jetra svinje mogu da budu podobne za presađivanje. Još jedan strašan pokušaj da se reši problem deficita transplantanata. Istine radi, treba reći da se već čulo upozorenje. Presađivanje životinjskih organa ljudima mogu kod njih da izazovu ozbiljnu bolest. Na takav zaključak je došla grupa britanskih naučnika, koja je po narudžbini vlade izučavala moguće posledice presađivanja srca svinje - čoveku. Specijalisti iz naučno-istraživačkog centra u severnom Londonu pronašli su dva tupa virusa u organizmu svinje, sposobna da se probiju kroz ljudske ćelije i da izazovu bolesti. Ali problem ima još i metafizičku osnovu. Kao što je poznato, Isus je u stado svinja izgnao zle duhove, koji su mučili čoveka. Sada, presadivši čoveku sa svinje tako mističan organ kao što je srce, naučnici pokušavaju da učine nešto obratno. Uistinu, srce čovečje odvojiće se od njega i daće mu se srce zverinje.
„Čudesa“ transplantologije su neizbrojna, ali ona bi bila nemoguća bez presađivanja u našu svest istinski infernalih đavolskih ideja. Nedavno je „Njujork tajms“ saopštio da je na Haitiju postojala farma dece za nadoknadu rezervnih organa. Zaista sličnim metodom infernacionala dejstvuje i u drugim zemljama. Ruski naučnici prošlog veka prihvatili su Darvina bez Maltusa, Međutim, danas talasi neomaltusijanstva zapljuskuju i Rusiju. Preživeće najjači. Transplantologija je stvar elite. Ne samo u smislu najveće koncentracije dostignuća savremene misli, već i na socijalnom planu. Lekari rado pričaju o onima koji su spaseni pomoću presađivanja – to su uglavnom imućni ljudi. O onima, pak, koji se nalaze na drugom kraju tehnološkog lanca, o donatorima – više vole da ćute. Smrt savesti Profesor L. Popova: „Rok čuvanja unutrašnjih organa za presađivanje je ograničen. Idealno je uzeti ih od umirućeg sa dijagnozom „smrt mozga“, to jest, u trenutku kada je mozak prestao da radi, a ostali organi još uvek funkcionišu. To je unikalno stanje. Mora biti rezultat vrhunskog rada reanimatologa. Ali, čak i u Moskvi retko gde postoji slična aparatura. Za mnoge godine mog praktičnog rada takvih slučajeva je samo nekoliko desetina.“ Javlja se pitanje: od koga će, u tom slučaju, uzeti „tople“: bubrege, jetru i srca? Možda pre treba govoriti ne o smrti mozga, već o smrti savesti. Pitanje je tim složenije što se pojam „smrt mozga“ ne slaže sa Pravoslavnim poimanjem smrti (potpuno zaustavljanje srca, koje pokreće krv, posle čega duša napušta telo). Praksa najčešće drži lekciju. Religijske predstave o životu i smrti, koje su još nedavno tumačene kao đavoimanost, pokazuju se daleko tačnijima nego zaključci nauke, koji se menjaju skoro sa svakom novom disertacijom. U svakom slučaju sami lekari mogu da ispričaju nemalo slučajeva kada je čovek sa beznadežnim povredama mozga ne samo dolazio sebi, već se i u potpunosti isceljivao. „Tokom dvadeset godina pitanje istovetnosti između shvatanja „biološka smrt“ i „smrt mozga“ nije postojalo“, piše I. Siluanova. „To je jasno određeno u velikoj Medicinskoj enciklopediji. Pojam „smrt mozga“ nije identičan pojmu „biološka smrt“, iako je nastupanje biološke smrti, u tim slučajevima, neizbežno.“ Osamdesetih godina, pod uticajem ideja i zadataka transplantologije, počinje proces približavanja tih shvatanja. N. V. Tarabarko konstatuje da je osamdesetih godina koncepcija smrti mozga, kao biološke smrti individuuma, primenljiva na zadatke transplantacije, bila zakonodavno priznata u mnogim zemljama. Potpuno zakonomerno je da u društvu niče konkretna ocena sličnog i sasvim uslovnog poistovećivanja kao isključivo pragmatične konstatacije kraja života. Pragmatični ishod transplantacije u značajnom stepenu omogućava formiranje nove funkcije medicine. Tradicionalno shvatanje tražilo je od nje da izleči pacijenta, a ovo „novo“ ima funkciju da što brže utvrdi smrt pacijenta. Medicinski zločinci V. Šumakov smatra da je dijagnozu „smrt mozga“ moguće postaviti i bez složene aparature, putem stalnog mnogočasovnog posmatranja potencijalnog donatora. U idealu, tako sigurno i jeste. Međutim, u životu sve nekako ispada drugačije.
Evo dopisa koji su jula 1992. godine potpisali glavni reanimatolog Moskve V. Kartavenko, glavni sudski medicinski ekspert V. Žarov i glavni pato-anatom F. Ajzenštajn. Uskoro, posle objavljivanja tog dopisa, sva trojica su na čudan način otpušteni. U njemu su analizirane 124 istorije bolesti pacijenata, koji su postali donatori. Citiramo: „U 50% slučajeva izvršena su gruba narušavanja pravila staranja o bolesnicima i vođenja dokumentacije, a posebno: 1. imenovanja bolesti ne odgovaraju težini stanja bolesnika, 2. nema objektivnih podataka koji svedoče o dinamičnom praćenju bolesnika, 3. nema ponovljenih pregleda posle operativnog dejstva neurohirurga, 4. konstatacija smrti se ne objektivizira nikakvim podacima, 5. u 100% istorije bolesti ne fiksira se vreme pozivanja ekipe za uzimanje organa, 6. akti o konstatovanju smrti su ispunjeni nemarno – ne po traženoj formi, a niz od njih izaziva nepoverenje zbog toga što je potpis o konstatovanoj smrti upisan na neradan dan, u noćno vreme, itd., 7. u ogromnoj većini pato-anatomskih dijagnoza nema podataka o vađenju organa.“ Odluku o pozivanju ekipe za transplantaciju, kako svedoče beleške o istoriji bolesti, donosi samo reanimatolog, bez obzira na to što osnovna uloga pri lečenju pripada lekarima drukčijeg profila, u prvom redu neurohirurzima. Komisija je ustanovila, na osnovu razgovora sa lekarima u nadležnim odeljenjima, da se lekarima reanimatolozima isplaćuju nagrade za informaciju o potencijalnom donatoru. Isplata se vrši neposredno lekaru, o čemu se vodi platni spisak ekipe za skupljanje organa. Od osam istorija bolesti prijavljenih prvoj gradskoj bolnici, u šest pod aktima stoji potpis jednog te istog reanimatologa. Takva je situacija i u ostalim bolnicama. Stravično! Ne daj Bože da se medicinski parametri tvojih organa slože sa ovim zahtevima i da na njih baci oko plaćeni informator transplantologa. I još ako shvate da na socijalnom planu nisi zaštićen... Beli mantili crnih duša Nedavno je Departman za zaštitu zdravlja Moskve izdao niz dokumenata koji navode na razmišljanje o tome da su najperspektivniji izvori donatorskih grana havarije na putevima. Naredbom od 1. decembra 1995. godine na određenim delovima magistrale osnovan je niz bolnica. Uz mnoge od njih su izgrađene helikopterske piste. Ova institucija je donela odluku 26. septembra iste te godine, kojom se propisuje sledeće: „Naređujem glavnim lekarima gradskih kliničkih bolnica broj 1, 3, 7, 13, 15, 20, 33, 36, 67, 68, 71, bolnici „S. Votkina“, kao i direktoru instituta hitne pomoći „N. V. Sklifosofskog“, da izdaju odgovarajuće naredbe po odeljenjima, koje određuju sastav medicinskog osoblja kojemu je dozvoljeno da uzima učešće u radu sa moskovskim koordinacionim centrom donatorskih organa (čini se već je takav oformljen – prim.aut.) po pitanju vađenja organa. Ustanoviti premiju u razmeri od 50% redovne plate gore ukazanoj kategoriji saradnika, koji imaju neposredan učinak pri vađenju donatorskih organa, na račun sredstava predviđenih za redovnu platu. Isplatu datog dodatka vršiti svakog meseca po odluci rukovodioca Moskovskog koordinacionog centra donatorstva organa.“ A. Mironjenko: „I evo dileme koja se javlja pred lekarima: da li za svoju skromnu platu stradale u havarijama spasavati iz njihovog stanja, ili, za veliki dodatak, sarađivati u vađenju organa?“ Rečenome treba dodati: samo 1994. godine u uzrastu od 18. do 24. godine života, to jest, u pitanju su najzdraviji ljudi, čiji su organi najpogodniji za presađivanje, na ruskim drumovima poginulo je 5.106 ljudi.
Žrtvovanje dece U Indiji siromasi odavno sami nude jedan bubreg na prodaju, smatrajući da će proživeti i sa onim drugim koji preostaje. Kod nas se javljaju malo delikatnije situacije. U malom ukrajinskom gradiću živela je Ira Jelisejeva. Jedanput su je operisali. Jedna od najprostijih operacija – operacija slepog creva. Međutim, posle narkoze, devojka se dugo nije mogla povratiti. Sumnju rođaka izazvala je čudna konfiguracija šavova. Oni nose otvoreno ginekološki karakter. Ultrazvučno istraživanje je potvrdilo: Iri je odstranjen jajnik. Neko je očigledno hteo da „pobriše“ tragove nezakonitog uzimanja jajnika. Možda je i zbog toga devojčin mozak „odbio“ da se vrati u normalno stanje. Sa pojavom Hrista Spasitelja na svetu, činilo se, ljudi su se zanavek izbavili od prinošenja ljudskih žrtava. Međutim, idoli paganstva nisu umrli. Fetiši bogatstva i naučne slave, raskoši i zabave, pobuđuju slabe duše na mnogo šta. Uistinu, srebroljublje je koren greha i suština idolopoklonstva, kako je rekao Apostol Pavle. Najnezaštićeniji, deca, opet postaju glavne žrtve trgovaca, čiji idoli su novac, slava, vlast. Nažalost, to nije književna metafora. Nedavno je „Nova gazeta“, na primer, izrazila sumnju da, radi potreba transplantologije, u sirotištima pojedinci sakupljaju decu lutalice. Nekada su trgovačkim putem iz Kine u Evropu vladali ragdoniti. Ovakvo ime došlo je od persijskog naziva, koji znači „oni koji poznaju put“. Ragdoniti su pratili karavane sa super skupom robom. Profit im je omogućavao posao na ovoj trasi stolećima. Nisu se ti biznismeni prošlosti libili ni trgovine robljem. Ragdoniti naših dana su najsnažniji. Oni su spremni da tajnim, jedino njima poznatim stazama, povedu ekonomiju čitave Rusije za njima znanom ekonomijom Sveta. Ali, cena robe je ista kao i pre – duša čovekova i sudbine naroda. Pukovnik Jurij Dubjagin: „Po operativnim podacima iz Rusije, u inostranstvo i danas teku brodovi u čijim potpalubljima prevoze decu. Sva su preklanih vratova.“ Jurij Petrovič uključuje video-magnetofon i nastavlja: „A ovu ženu, koja se bavila prodajom mališana, otkrili smo spaljenog lica. Dogodilo se to čim smo ušli u trag grupi kriminalaca.“ Poznato je takođe da u Moskvi postoje sabirni centri za tu nesrećnu decu. U ovom kontekstu veoma je zanimljiv sadržaj telegrama, čiji je tekst bio štampan u jednoj od moskovskih novina. Ovaj telegram je svojim klijentima poslala advokatska komora iz države Merilend (SAD), koja radi i u Rusiji. „Ako ste Vi i Vaši znanci zainteresovani za decu, onda saopštavamo da sada raspolažemo odojčadima, decom koja počinju da hodaju i decom nešto starijeg uzrasta.“ Saradnik gradskog tužilaštva V. Jani: Pre nekoliko godina vodio sam istragu u sverdlovskom mesnom sudu na području grada Moskve. U porodilištu Druge klinike infektivne bolnice porađale su se žene koje su znale za defekte svog budućeg deteta i nameravale su da ga se odreknu. Lekar Kirsanova je u okviru postojećih propisa tražila usvojitelje. Pri tom je, međutim, u nadređenu organizaciju slala informacije da dece, kojoj je potrebno usvajanje – nema. Usvojitelji su davali mito.“ Verujem da sličan sistem postoji i sada. Za vreme usvajanja, na ovaj način, deca mogu da dopadnu u bilo kakve ruke. T. Marasovjeva, domaćica pansiona „Beli ždral“: „Otvorila sam pansion za žene koje kriju trudnoću. One žive u mojoj kući do samog porođaja, a zatim mogu da postanu slobodne. Do toga momenta ja pripremam usvojitelje. Onih, koji žele da
uzmu decu, ima oko 2.000. Imam sponzora koji mi obećava pomoći da zakupim još veću zgradu, a možda i da je kupim.“ Ne tako davno, novine „Rad“ su pisale o slučaju u Lavovu. U jednom od gradskih porodilišta praktikovan je sledeći sistem: porodilji su saopštavali da je dete umrlo, ali u stvari su dete predavali u ruke tajanstvenih usvojitelja. Na taj način je u inostranstvo otišlo 140 mališana. Za svakog od njih uzimali su do 50.000 dolara. O njihovoj sudbini može se samo pretpostavljati. Jadna deco! Draga deco! Štampa je pisala i o delatnosti izvesnog Jurija Šerlinga, državljanina tri države, bivšeg muzičara. On se nalazio na čelu nevladinog dobrotvornog fonda „Sirotište“. U dokumentaciji te organizacije stoje potpisi mnogih slavnih ljudi: Stinga, grupe DjuranDjuran, Krisa Kristofersona, Jevgenija Jeftušenka, Grigorija Baklanova, Lava Razgona i drugih. Odlukom predsednika Rusije od 24. septembra 1991. godine Šerling je dobio posebne povlastice. Ministarstvo spoljnih ekonomskih veza obavezalo se da pripremi licence za spoljno-trgovinsku delatnost. Ministarstvo se obavezalo da pripremi svoje kanale za prenos informacija. A Ministarstvo za očuvanje zdravlja stavljeno je u obavezu da obezbedi fond podacima o deci siročadi. Prirodno, sve je to shvatano kao saradnja u neobično plemenitoj delatnosti. Međutim, nastala je konfuzija. Isplivala je informacija o tome da je Šerling pokušao da ukaže pomoć jednoj engleskoj porodici, koja je tražila dostavljanje dečjeg bubrega iz Rusije. Kada je Englez, Brus Haris, uzeo intervju tom „dobrotvoru“ za BiBiSi, ovaj je odmahivao rukama: „Ne daj Bože! Takvog nečeg nije bilo!“ Tada je Haris pokazao odgovarajući dokument sa Šerlingovim potpisom. Gamu emocija na njegovom licu zabeležila je tv kamera. Firme Satanine Koristeći se našim poznanstvom, zamolio sam saradnicu Brusa Harisa, Džudi Džekson, da pronađe informaciju o nizu zapadnih firmi (o onim istima, sa kojima su ruske organizacije pokušale da uspostave kontakte u oblasti transplantologije). To se pokazalo ne baš jednostavnim. Počela je od partnera akcionarskog društva Medicina firme „Bellbird holdings limited“. U dokumentima, ona se naziva engleskom. Međutim, office se zbog nečega nalazi u Amsterdamu. I evo! Novinarka pokušava da telefonira predsedniku firme Kazanskom. Na onom kraju telefona odgovaraju: „Ovde takva firma ne postoji. Kontaktirajte određeni telefon u Moskvi.“ U prestonici naše otadžbine daju broj iz Varšave. I tako tajanstveni partner nestaje. Istovremeno, načelnik Medicine, gospodin Rojdberg, dobija od neulovljivog Kazanskog telegram o prekidu odnosa u vezi sa kompromitacijom njegovog imena u štampi. Štaviše, Englez zahteva da mu se uloženi novac vrati natrag. Rojdberga je razočarao i telegram iz Tel Aviva. Direktor sudske hirurgije bolnice, Ihilov Eduard G. Šifrin, saopštio je sledeće: „Ako i posle pola godine neuspešnih pokušaja u toku sledećeg meseca ne dobijete dozvolu za traženu delatnost od ministra zdravlja, naši kontakti će se morati prekinuti.“ Kasnije se ispostavilo – dozvole nije bilo. Idemo dalje. Partner instituta transplantologije i veštačkih organa italijanska firma „ Intra SNC“ ispostavilo se: ta firma odista postoji. Ali ona se bavi prevođenjem na strane jezike. Džudi Džekson su rekli da ništa zajedničkoga sa medicinom oni nemaju.
Slična istorija dogodila se i sa traženjem još jednog partnera moskovskog instituta – nemačkom firmom „ONA“. Dokument dobijen u trgovinskoj palati Bremena svedoči: firma se specijalizuje za prevoženje višetonskih tereta. Međutim, sasvim još nedavno, oslanjajući se na svoje veze sa institutom transplantologije i veštačkih organa, „ONA“ je objavila zanimljiv reklamni prospekt. U njemu se govori o mogućnosti organizovanja izvoza iz naše zemlje do 160 bubrega godišnje. Svoje mišljenje o tome, pred tv kamerama engleskih novinara, izrekao je doktor Koen. On se nalazi na čelu preduzeća „Evro-transplantat“, koje koordinira međunarodne legalne prevoze transplantanata. Slučaj sa firmom „ONA“ primorao je tu, poštovanja dostojnu organizaciju, da prekine poslovne odnose sa moskovskim kolegama. Dalje: pavši u zonu javne pažnje, ugovori koje smo imenovali uglavnom se nisu ostvarili. To je pobudilo A. Mironjenka da izloži sledeću verziju. „Pošto su mnogi od ugovora dugoročni (na 20 godina), njihov raskid preti grubnim gubicima. U takvoj situaciji je potpuno realno da se ranije otkrivena delatnost nastavlja sivim kanalima.“ Karakterističan detalj. Sasvim nedavno, Džudi Džekson je telefonirala u firmu „ONA“ i pokušala da dozna kako je moguće dobiti bubreg za bolesno dete. Bez razmišljanja, dali su joj kontaktni telefon u Moskvi. Tehničku mogućnost izvoza transplantanata iz Rusije iz prve ruke su nam potvrdili na aerodromu „Šeremetjevo 2“. Napraviti sertifikat za izvoz tako specifičnog tovara ništa ne košta. Papiri se umnožavaju pomoću običnog geštetnera. I čim takav papirić nalepiš na kofer, propustićete bez pregleda. Granicu između legalnog i sivog izvoza teško je odrediti. Na carinarnici se čuva dug spisak organa, koji je potpisao V. Šuvilov. Tu su navedeni organi koji mogu biti izvezeni. Jedan od rukovodilaca carinarnice je objasnio: „Obično pre pola sata do poletanja aviona dolazi čovek sa malim koferom iz instituta transplantologije i veštačkih organa. Kontejner se predaje zajedno sa tzv. službenom poštom.“ Opisanu situaciju potvrđuje i knjiga V. Žirinovskog i deputata državne dume doktora medicinskih nauka V. Davidenka: „Genocid! Zapad uništava ruski narod!“ Tamo piše i ovo: „Na stanici u Himkama, (a to je na putu od metroa Aeroport prema međunarodnom aerodormu Šeremetjevo, gde se ljudski organi avionima upućuju inostranim naručiocima), nedavno su otkrivene hrpe plastičnih paketa sa ljudskim organima – uglavnom bubrezima. Oni su mimoišli naručioca, a ljudi su bili ubijeni: mladi, lepi, zdravi ruski mladići i devojke.“ Crno tržište ljudima Što se rigoroznije prilazi pravnoj medicinskoj etičkoj strani transplantologije, tim veći je deficit organa za presađivanje. A što je veći deficit, tim su veće cene na crnoj pijaci i crno tržište je tim jače. Pedantni Nemci su izračunali: da bi snabdeli samo bolesnike u Nemačkoj svake godine je neophodno 2.500 bubrega, 500 srdaca, 800 jetri, 150 želudačnih žlezda itd. Profesor E. Nikolajenko, koji je do nedavno bio na čelu službe reanimacije u institutu V. Šumakova, ali je iz nekih razloga napustio posao, priča: „Kada sam bio na službenom putu u Nemačkoj, mene su, navodno šaleći se, pitali: „Znate li koliko košta srce?“ Ispočetka nisam čak ni shvatao suštinu pitanja, ali zatim su mi objasnili: „Bez obzira na različite zabrane, srce se može dobiti – ne sasvim legalnim putem, za 100.000 dolara.““
Nije, nije slučajno da javno svetsko mnjenje povremeno potresaju, na primer, ovakva saopštenja. Jedino sa Malte, i samo u Italiju, svake godine se upućuje pet do šest hiljada kompleta organa za presađivanje. Otkuda ih je toliko mnogo? Pa La Valeta je grad od samo 355.000 ljudi. Otkriveno je da decu uvoze iz Brazila. Partneri u infernalnim, adskim ugovorima slične vrste, uvek su okruženi tajnom, ali glavnoga od njih moguće je imenovati – to je sam kušač roda ljudskoga, Satana dakle. Novi bogataši Čudnovato! Sa inostranim partnerima u tako preciznoj oblasti – oblasti u kojoj se ne može ništa isplanirati, ugovaraju se dugoročne obaveze. Štaviše, u njima se često preuzima obaveza brzog presađivanja iako je uobičajeno da se na potrebni organ čeka godinama. Sve to navodi na neka razmišljanja. Ako se govori direktno, pitanje treba postaviti ovako: da li se organi uvek uzimaju od umrlih ljudi? Bivši disident V. Tiršenko: „Novi bogataši, koji se i legalnim i nelegalnim putevima koriste mogućnostima transplantologije, tek što su zauzeli mesta partijske elite. Svojevremeno sam dobio informaciju o desetinama leševa u Činkentu, koje su našli sa povađenim unutrašnjim organima. Tragovi su vodili prema partijskom rukovodstvu.“ Petersburški naučnik, koji je hteo da ostane anoniman, saopštio je: „Neko vreme u Lenjingradu su otimali odojčad. Zatim su ih pronalazili sa, pomoću šprica, isisanom kičmenom moždinom. Kolale su glasine da se na taj način sprema vakcina protiv raka. Međutim, uspeo sam da saznam da je reč bila o presađivanju moždine sa ciljem podmlađivanja organizma.“ Uostalom, jednim od prvih pitanja transplantologije pozabavili su se tridesetih godina upravo gerantolozi. Kasnije, kada se naša zemlja našla u vlasti gerantokratije (u vlasti staraca), to je postalo još aktuelnije. Uzajamnost organa i tkiva stvar je neobično prefinjena. Sada je pomoću elektronskih baza podataka moguće, više ili manje efektivno, prikupiti donatore širom čitave Evrope. Ali ranije, kada nije bilo ni savremenih kompjutera, ni svemoćnih lasera, ta pitanja su se mogla rešavati još prefinjenije – uz pomoć kriminalnih metoda. Doktor pravnih nauka, I. Sundijev: „U samoj genetici naše državne tradicije 20. veka primećuje se tesna veza vladajuće i kriminalne elite. I revolucionari i kriminalci nalazili su se svojevremeno zajedno u sivoj zoni društva. Ne slučajno, za vreme boljševika kriminalce su nazivali „socijalno-bliskim elementom“. Kroz sistem represivnih državnih mera, ovako ili onako, koristili su se njihovim uslugama, primenjujući kriminalne metode.“ Sve teče, ali ništa se ne menja. Jedino stari koreni daju izdanke. Moguće je da struktura za opsluživanje elite nije mogla istovremeno delovati efektivno i zakonito. Moguće je da su njene metode ostale kao i ranije, samo su se promenili poručioci. Umesto tihog prava onih koji imaju više vlasti, došlo je otvoreno pravo onih koji plaćaju novcem. U naše vreme, kada u svemu vlada parodija, zainteresovana lica pokušavaju da pridaju toj fantazmagoriji pseudo-duhovni karakter. V. Šumakov: „Nedavno sam bio na kongresu za isporuku organa u Rimu. Tamo smo se sreli sa rimskim papom. Istupajući pred nama, on je visoko ocenio situaciju kada organi mrtvog čoveka spasavaju život živome. On je to uporedio sa Hristovim
podvigom – „smrću pobediti smrt“. (Napomena: Pravoslavni odnos prema problemu formuliše sveštenik Vladimir Pereslegin: „Ne znaste li da hram Božji jeste i Duh Božji živi u nama. Ako neko Božji hram razori, toga će rastočiti Bog. Hram Božji je svet, a to ste vi.“ U tim rečima Apostola Pavla je učenje Crkve o telu kao o svetinji. I ako je zatvoreni i oskvrnjeni hram nedozvoljeno rasturati na cigle (u svakom selu znaju kako je Bog kažnjavao razgrađivače), onda, tim pre, napušteni dušom hram čovekovog tela, i ako bi se rastočio do Strašnog Suda, ostaje zauvek delom jedinstvene i konkretne ličnosti. Bludom naziva Sveta Crkva svako delovanje usmereno na bogaćenje, utilizaciju dragocenosti zatočenih u mrtvo telo bližnjega, makar mu poslužili radi produženja tuđih života. Mučiti prah tela, koje se upokojilo, i razmicati kosti u nadi da se stekne neka vrednost pokopana sa umrlim, podleže istom sudu kao i prosti blud (sedmo pravilo Svetog Grigorija Nisijskog). Da li su pretpostavljali Sveti Oci, da će se na svetu pojaviti hrišćani, koji iz tela bližnjih vade srca koja još uvek kucaju, sa „humanitarnim“ ciljevima, putem otvorene pljačke? Pljačka, blud, osim toga – hula. Koji uzme posvećeno Bogu (Po pravilu osmom Grigorija Nisijskoga) ravan je ubici.) Dakle, zajedno sa vama boravili smo u Anatomskom teatru pod imenom – Rusija. Kakve operacije smo uvideli u njemu? Propagandističku lobotomiju. Ona je već iskidala na komade našu istoriju i vezu pokolenja. Socijalno-ekonomsku vivisekciju. Komadajući živo tkivo, nas sve jače raslojavaju na vrste. Transplantaciju vrednosti ljudskog postojanja. Kao i svaka transplantacija, ona je bremenita ozbiljnim teškoćama. Tvorci sive rase Vodi li čoveka sudbina? Pravoslavni ljudi znaju: posledice nepokajanih greha roditelja prelaze na decu u tri do četiri sledeća pokolenja. Ipak, pozitivistička nauka i na ovo pitanje daje svoj odgovor. Ispostavlja se: sudbina se naselila u genima. Kabineti genetičara, neobično popularnih na Zapadu, postali su hramovi novih „prvovesnika“ sudbine. Kažu, i bolesti i karakteri i zločinačke sklonosti planiranog deteta ovde se vide kao na dlanu. Istina, katkad se dese skandali. Nekima se, na primer, čini sumnjivim što lekari belci suviše često preporučuju crnokožcima da nemaju potomstvo. Nedavno je akademik Jurij Lopuhin objavio izveštaj o eksperimentima nad čovekom, koji su doprli do svetske javnosti, i skrivenim od nas. Evo jednog citata: „Rad na genetskoj analizi različitih hromozoma obećava da će biti okončan u najbližoj dekadi. Dotle će svih 50 do stotinu hiljada gena biti tačno lokalizovani i identifikovani. Ako će karakteristika individualnih svojstava i svojstava čoveka biti tačno odražena u njegovoj genskoj karti, onda se može samo zamisliti kakvim će to postati instrumentom za diskriminacione akte, za unižavanje ili uzvisivanje ljudi, rasa i naroda. Posebnu brigu izazivaju buduće mogućnosti molekularne eugenike, izvođenje novih generacija ljudi, sa poboljšanim, ili, ko zna, pogoršanim svojstvima.“ Dakle, naučnici imaju glavne uloge u najpopularnijem žanru poslednjih vremena – parodiji. Oni još jednom pretenduju na ulogu tvorca, ali je poznato da je đavo – „onaj koji majmuniše Boga“. Čiji dakle nalog ispunjavaju oni koji su spremni da izvrše ove modernizacije homosapiensa? Natčoveka ili potčoveka? Pitanje očito postoji i radi jednog i radi drugog. (Napomena: Nedavno su nezavisne novine, pozivajući se na dopisnika „Jerusalimforma“, saopštile da su prvih 26 „dauna“, u uzrastu od 18 do 22 godine, počeli sa redovnom obukom u vojnoj bazi kraj Jerusalima. Ovi umno zaostali
mladići (zbog suvišnog hromozoma u genetskom kodu) nisu sposobni da kontrolišu svoje postupke i postaju pogodan objekat manipulacije i uticaja. Posle odgovarajuće obrade, oni se mogu koristiti, na primer, u opasnim vojnim akcijama kao kamikaze. Takav program je razradio profesor R. Firštajn sa univerziteta „Bar Ilana“ uz učešće naučno-istraživačkog instituta „Hadasa“.) Paradoks: Otkrića pozitivističke nauke neretko su oživljavala najmračnije okultne predstave. Prvi put viđeni kroz mikroskop, mikrobi su izazvali oduševljenje, ne samo kod zagovornika progresa - obradovali su se i mistici. Otkriće je očigledno potvrđivalo: naporedo sa čovekom, odista postoji mnoštvo paralelnih, nevidljivih svetova, naseljenim infernalnim, đavoljim bićima. I evo! Dostignuća genetike obnovila su crnomagijsku maštu doktora Frankenštajna. I to kao minimum, a kao maksimum, genetičari su opet vratili „mislioce“, koji su imali ideju stvaranja nove nadljudske rase. Prvi put ovaj siže, odavno popularan u uskim krugovima mistika, bio je predstavljen široj publici krajem prošlog veka. To je učinio slavni engleski pisac - lord Bulver Liton. U romanu „Buduća rasa“, on piše o podzemnom društvu viših nepoznatih, koji vladaju džinovskim rezervoarom energije – Vril. (Napomena: Karakteristično: Početkom ovog veka, ime „Vril“ dobilo je jedno tajno društvo u Nemačkoj. Ono je, kako izveštavaju francuski istraživači Žak Beržije i Luj Pauels, nosilo profašistički karakter. Vrlo zanimljivo!) Edvard Džordž Bulver Liton je pisao: „Mogu li se odreći te visoke nade jedino dostojne našeg uzvišenog reda, od nade da stvorimo mnogobrojnu rasu, koja ima moć da primora ljude da nad sobom priznaju vlast našeg silnog carstva, do nade da učinimo stvarnim gospodare ove planete.“ Ove reči autor je stavio u usta jednom od svojih junaka. Međutim, on ih je u potpunosti mogao izreći i sam. Za to da je lord poznati pisac, a ministar njenog veličanstva za kolonijalna pitanja, znali su svi. Međutim, bilo je u njegovoj sudbini nešto što se skrivalo od profanih. Bulver Liton bio je visoki posvećenik reda engleskih Rozenkrojcera. Treba se podsetiti: rozenkrojcerska tradicija uvek se obraćala alhemiji. Za jedan od njenih zadataka smatralo se i proizvođenje homonukulusa (veštačkog čoveka), a takođe i dobijanje mesečevog kamena, koji izabranicima garantuje posebne psihofizičke mogućnosti. Dakle, poslušni biorobot i moćni natčovek. Sa tim besmrtnim parom sretaćemo se opet i opet. Ideja buduće rase postala je jedna od osnovnih u mističnom društvu Zlatna zora, koje je nastalo iz reda engleskih Rozenkrojcera. Istraživači primećuju da mnogi Hitlerovi govori veoma podsećaju na tekstove te specifične organizacije. Ona je, uostalom, osnovana takođe uz učešće lorda Bulver Litona. U svojim uspomenama, Herman Raušning Hitleru je pripisivao ove reči: „Sva tvoračka snaga biće skoncentrisana u novoj vrsti. Sve različitosti brzo će evolucionisati, suprotstavljajući se jedna drugoj. Jedna će nestati, druga će se razviti. Evolucija će daleko prevazići savremenog čoveka. Onaj ko shvata nacional-socijalizam kao politički pokret – ne zna mnogo.“ Ispostavlja se da spisateljska misija čelnika engleskih Rozenkrojcera nije bila tako naivna. On je posadio ideju budućih mutacija u umove miliona ljudi. Izrečeno se, pre ili kasnije, materijalizuje. U tome i jeste magija reči. Od Hitlera do francuskog socijaliste
Iz uspomena Hermana Raušninga: „“Novi čovek živi među nama. On je ovde!“, uskliknuo je Hitler svečanim tonom. „Zar vam to nije dovoljno? Otkriću vam tajnu: video sam novog čoveka! On je hrabar i surov. Bilo mi je strašno u njegovom prisustvu.“ Rekavši to, Hitler je drhtao kao u ekstazi. Ličnost iz njegovog okruženja rekla je i da se Hitler probudio noću u jezivim kricima. „To je on! To je on! On je došao ovamo!“, klicao je. Njegove usne su pobelele. Znoj je kapljao krupnim kapljama. Odjednom je počeo da izgovara cifre bez bilo kakvog smisla, zatim reči, odlomke fraza. To je bilo užasno. On je koristio čudne glasove i izraze.“ Slavni mistik, Rudolf Štajner, rekao je potpuno otvoreno: „Najopasnije je imati suviše bujnu maštu. Neko je uspeo da sugeriše fireru nemačke nacije mistične predstave o višim bićima – nepoznatima. Sa kojim ciljem? Efektnije od svega ljudima vladaju zablude. Hitlerove okultne motivacije primorale su ga da kasnije sprovodi neobično energičnu rasnu politiku. S jedne strane reč je išla o formiranju ibermenša (natčoveka), sa druge o raščišćavanju etničkog prostora za njega (o uništenju manje vrednih). Podsetimo se da je jedan od najkrupnijih nemačkih okultista 20. veka, baron Zebotendorf, pisao da je 1932. godine Hitler postao Veliki Majstor mističnog društva Germanenorden. Mnoge tvrdnje iz ustava tog reda ticale su se problema rasne čistote. Potom, posle dolaska nacista na vlast, one su bile praktično sprovedene rasnim zakonom od 1934. godine. Po tom zakonu, nedvosmislen cilj postalo je: izuzeti Arijevce iz lavirinta rasne degradacije. Specifični radovi u tom pravcu vođeni su u institutima posebnog odeljenja SS-a – Anenerbeu. Jedan od njih nalazio se u varošici Puh, gde se podvizivao i poznati Zubr Timofejev Resovski. Ovde su izazivali mutacije ćelije pod radioaktivnim i drugim uticajima. Slična istraživanja, koja su zahtevala veliku količinu eksperimentalnog ljudskog materijala, vodila su se do 1945. godine. Za čitavo to vreme ih je sponzorisala Rokfelerova fondacija. Istraživanje nacionalnih različitosti u krvi, saradnici Anenerbea su ubrajali u posebnu nauku – seriologiju. Postojao je takođe projekat „lebensborn“ (semena života). Njegov cilj je bio izučavanje genetskih osobenosti rasa. Neki tvrde: slični eksperimenti bili su zasnovani na okultnim predstavama i nemaju naučnu vrednost. Ipak, ostali specijalisti smatraju stravično nasleđe Anenerbe-a jednim od najdragocenijih naučnih trofeja saveznika. (Napomena: Magijska strana rasizma je malo izučena. Šteta! Setimo se, paradoksalne na prvi pogled, izjave člana društva „Vril“, G. I. Gurđijeva: „Najstrašnije u magiji je to što u njoj nema ničega magijskog.“) Ideja promene ljudskih rasa neobično popularna u rajhu povezivala se sa aktivnošću mesečine. Smatralo se da je sadašnji Mesec već četvrto kosmičko telo, koje je privukla naša planeta. Prva tri su pala na njenu površinu, izazivajući potope i pogibao prethodne civilizacije. U meri neotklonjivog približenja narednog tela na Zemlji se menja sila teže i njenu površinu pogađaju dopunska kosmička zračenja. Zahvaljujući tome, organizmi strelovito rastu i mutiraju. Tako je u drevnosti nastala rasa bogolikih giganata sa nadljudskim moćima. Upravo oni su akteri legendi i mitova i teoloških koncepcija različitih zemalja i naroda. Približavanje Meseca izazvaće to isto. Rase degradiranih, ponikle u alunarnom periodu postaće otrebine – kukolj. Arijevci, međutim, koji u sebi kriju zrna budućih mutacija, ponovo će se uzvisiti. „Budite kao bogovi“, sablazan koju je lansirao neprijatelj čovečanstva – besmrtna je. Čovek novog kova
Taj nama znani izraz pokušali su da ostvare u socijalnoj realnosti najrazličitiji politički pokreti. Jedni su maštali o natčoveku, drugi o novom društvu pod imenom „Sovjetski narod“. Savremeni političar, jedan od nedavnih lidera francuske socijalističke partije, Rajmon Eblio, takođe se nedvosmisleno izjašnjava. Na fonu savremenog potčovečanstva, kao određena kompenzacija, rađa se natčovečanstvo. (Napomena: Džin Hjuston, predsednica asocijacije humanističke psihologije, daje izjave u tom istom duhu, prorokujući „skok“ uporediv svojim razmerama sa rastojanjem između neandertalca i savremenog čoveka. Kao rezultat transformacije svesti na planeti rađa se rasa čovekobogova.) Ideja „kovanja čoveka“ uzeta je iz rečnika alhemičara, koji su težili transmutacijama ljudi. Uticaj mistične tradicije na najmračnije strane današnje civilizacije je očevidan. Podsetimo se i istraživanja Junga: „Upravo u periodima socijalne i političke nestabilnosti, u ljudima narasta mitska svest. Zato će mitski džinovi opet i opet oživljavati.“ Nauka pokušava da formuliše: homosapiens je nesavršeno biće. Govoreći o novom čoveku, proisteklom od majmuna, pozitivisti očekuju produžetak tako uspešno započete po njih - biološke evolucije. Na razmeđi vekova. V. I. Vernacki je pisao: „Biološka struktura čoveka, na prvom mestu struktura mozga, biće u svojoj suštini promenjena i taj organizam će izaći izvan granica Zemlje i Sunčevog sistema. Čovek budućnosti oslobodiće sebe ropske zavisnosti od ostalog biljnog i životinjskog sveta, koji mu u borbi za izvor hrane pričinjava toliko teških briga i koji ga neretko dovodi do prevremene smrti od gladi i bolesti. Čovek će pobediti smrt u sebi. On će postati potencijalno besmrtan.“ A evo ideja modernog pokreta Nju ejdž: proizvodom predstojećeg pokreta evolucije, njeni članovi smatraju samog spasitelja. Čudovišnije kombinacije, koja je smesa razvijenog pozitivizma i štetnog misticizma - teško je zamisliti. Novi rasizam Početkom sedamdesetih, poznati biohemičar akademik, J. A. Ovčinkov, uputio je Politbiro-u apsolutno tajno pismo. U njemu se kaže: „Uspesi nauke dozvoljavaju nam da se za svaku etničku grupu sačini karakterističan etnički pokret. To može da postane osnova za naoružavanje novog pokolenja.“ Za sredstva sposobna da po želji uništavaju predstavnike ovog ili onog etnosa, u pismu je stajalo: „Slična istraživanja visokim tempom vode se u SAD.“ Ova fraza, u suštini, bila je šifrovana. Ona je uključivala u sebe surov naučni progres, učvršćen u svesti sovjetskog rukovodstva tokom hladnog rata. Zaostati za Amerikom nismo smeli. Uskoro je u podmoskovlju formiran supertajni naučni centar. I možda nije bio jedini. Postoji i jedna sporna verzija. Sida je etničko oružje, koje se otelo kontroli laboratorije. Kao da je prethodno bila predviđena za uništenje predstavnika crne rase. Međutim, kasnije se ispostavilo da stradaju i neki drugi etnosi, nosioci tri-četiri krvne grupe. Širenje sličnih sumnji u profesionalnoj sredini lekara sasvim je simptomatično, makar one i ne bile tačne. Uostalom, moguće je da se duh etničkog naoružavanja „iščupao“ iz boce već više puta. Dve godine ranije, u američkoj štampi je objavljena serija senzacionalnih članaka o zagonetnoj smrti indijanaca. Iz nepoznatih razloga, umirali su jedino predstavnici plemena Navaho. Broj žrtava je izneo nekoliko desetina ljudi i to jedino indijanaca i jedino Navahosa.
Potpuno čudna i poučna je priča o ćelavljenju dece u Černovcima. O tome su, takođe, mnogo pisale novine, ali, čini se, niko od novinara nije obratio pažnju: neshvatljivoj bolesti bila su podložna samo belokosa i plavooka deca. Kao da je neko isprogramirao raspored po principu spoljašnjeg izgleda. Nešto slično tih godina se dogodilo na drugom kraju Ukrajine, gde je konvulzivni sindrom zahvatio značajan broj belokosih i plavookih dečaka. Polna pripadnost pogođenih primorava nas da već govorimo o ispitivanjima delovanja upravo na muški, potencijalno vojnički, deo društva. Istorija svakog naroda – to je hiljadugodišnje podešavanje sredini koja ga okružuje. Zakoni takvog etničkog odabira su neumoljivi. Oni stavljaju neponovljiv pečat na genetski aparat. Najprostiji primer: predstavnici naroda krajnjeg severa vrlo teško podnose, s naše tačke gledišta, najkorisnije mlečno-kisele proizvode. Parafrazirajući poslovicu: „Što je za Rusa dobro, za Finca je smrt.“ Moj sabesednik, profesor moskovskog univerziteta, moli da ne navodim njegovo ime. Međutim, rado demonstrira svoju zapanjujuću kartu. Na njoj su podaci o širenju „nacionalnih“ bolesti. (Napomena: Da li su njihovi uzroci u etničkoj otpornosti materijala? Treba li zaboraviti na to, na primer, da prokletstvo palo na potomke biblijskog Hama (hamitski narodi) nikako nije poništeno?) Češće od svih, etničke nevolje su povezane sa anomalijama u genima ili u krvi. Njihova verovatnost, uza sve ostalo, tim je viša što je stariji ovaj ili onaj etnos, što je prikupio više mutacija. Sumnjivo interesovanje za slične stvari nauka je počela da ispoljava još dvadesetih godina. Evo rezultata istraživanja grupe istraživača pod rukovodstvom izvesnog E. O. Manojlova. Citiramo naučno-medicinski časopis iz tog vremena, „Lekarski poslovi“. „Od 1922. godine do prvog marta 1925. godine ispitali smo 1362 čoveka, od koji 380 Jevreja i 982 Rusa. Krajem 1923. godine već smo, uz pomoć reaktiva, mogli da po krvi raspoznajemo Jevreje i Ruse u oko 88,6%. Posle dugih istraživanja, pošlo nam je za rukom da pronađemo „reakciju“, koja daje mogućnost da se otkrije rana različitost po krvi.“ S kakvim ciljem su sprovođeni slični eksperimenti? Trovanje hranom Skoro svako naučno otkriće palog čoveka za kaznu se pretvara u oružje protiv njega samoga. Na primer: štetne stvari u vidu konzervansa ili hranljivih materija mogu se namerno ubacivati u proizvode namenjene ishrani. Tim pre, jer se sertifikacija - provera sadržaja kabastih korpi i paketa (na nekima od njih čovek može pročitati „za izvoz“, koristiti jedino izvan granica SAD) uopšte ne obavlja zbog prekomerne delatnosti uvoznika. Oni dovlače i dovlače sa Zapada, ne samo konzerve kojima je istekao rok trajanja, neispitane medicinske preparate, već možda i nešto gore. Ni Rusija, ni Ukrajina, ni Belorusija nisu ratifikovale standarde svojstava i ekološke zaštite proizvoda (Kodeks Alimentarijus), razrađen od strane OUN-a još šezdesetih godina. Bilten istraživačkog centra francuske bolnice „Vili Ju“ u junu 1993. godine je saopštio da su 22 kontigenta proizvoda, koje je uvezla Rusija, ništa drugo nego psihotropne tvari. One izazivaju unapred zadate promene u fiziologiji i psihologiji čovekovoj. Za zemlje NATO-a ovi proizvodi se ne fabrikuju. Evo samo jednog primera. Jedna vrsta čokolada zapadne proizvodnje ima u sebi 450 molekula koji sadrže psihotropne elemente. Oni su sposobni da izazovu upornu želju za korišćenjem upravo te čokolade-narkotika.
Načelnik odeljenja moskovske policije B. Kačalov: „Ne tako davno, u izložbenom kompleksu na Krasnopresnjenskoj ulici u Moskvi reklamiran je novi tonik – napitak ekstazi. Njegov plasman već se planira i u Rusiji. Ni reči, međutim, nije rečeno da deo njegovog pronalaska pripada sumnjivoj južnoameričkoj sekti „Učenje Sajta Dajme“. Nedavno je ona bila zabranjena, čak u Brazilu, inače lojalnom različitim crnomagijskim grupacijama. Napitak tipa ekstazi, koji članovi sekte pripremaju od lijane šagub, izaziva mistične vizije. Pri tom dolazi do privikavanja na taj „narkotik siromaha“ na psihološkom nivou. Posebno je to opasno za narode onih zemalja, gde slične biljke nikada nisu rasle. U ljudskom organizmu odsustvuju fermenti neophodni za rastvaranje takvih materija. Možda i zato Finci, ili Eskimi, naročito neprilagodljivo reaguju na votku, a Evropejci na koku ili opijum. Ne malo dragocenih informacija o ovom pitanju sadrži knjiga nedavno izašla u SAD, autora Č. Ksira i Oreja „Narkotici, društvo i zdravlje čovekovo“. U njoj se tvrdi, između ostalog, da kokainskoj narkomaniji vodi i stalna upotreba koka-kole. Uostalom, istorija tog popularnog napitka veoma je tajanstvena. Recept njegovog glavnog sastojka, tzv. „miks tura broj 5“, drži se u tajnosti već skoro čitav vek. Ima informacija da je pronalazač tog napitka, doktor Dž. Pemberton, bio posvećen u izvesno mistično društvo. I to možda povezuje koka-kolu i ekstazi. Etničke bombe „Namerno prikupljanje štetnih materija u organizmu“, smatra doktor A. Mironjenko, „jeste etnička bomba usporenog dejstva. U času iks, dovoljno je dodati katalizator, i pripremljeni program počinje da radi. Počinje ruiniranje organa, počinju veštačke mutacije gena ili izmena svesti. Kao takav zamajac može, na primer, da posluži masovno zračenje – radijacija.“ Doktor tehničkih nauka V. Kanjuka: „Bio sam na delu tajnog kompleksa u Podlivkama. On je ulazio u sastav MPO (energija). Rukovodilac je bio akademik V. P. Gluško. Po odluci zatvorenog plenuma CKKPSS, ministarskog saveta SSSR-a od 27. januara 1986. godine, mi smo napravili generator specijalnih fizičkih polja. On je bio sposoban da koriguje ponašanje ogromne mase stanovništva. Izvedena u kosmičku orbitu, ta aparatura je svojim zračenjem zahvatala teritoriju jednaku Krasnodarskoj oblasti. Sredstva koja su se svake godine izdvajala na taj i slične programe odgovarala su iznosu od oko pet milijardi dolara.“ Torzione, mikroleptonske i druge nedavno otkrivene čestice imaju ogromnu predajnu moć. Generatori sličnih polja se formiraju, na primer, u gradskoj laboratoriji kojom rukovodi Leonid Porvin. Jedan od njegovih instrumenata ostavlja osobit utisak. Zamislite! U kapsulu se sipa izvesna materija. Zatim se ona prenosi datom biološkom objektu - torzionim poljem. Dokumenti overeni pečatima i autoritativnim potpisima potvrđuju: ispitivanja slične tehnike prošla su uspešno. U jednom od rezultata, istina, čitamo zastrašujuću frazu: „Proizvoljne modifikacije u uslovima vršenja eksperimenta moraju biti isključene, zbog njihove visoke i teško predvidljive opasnosti za genofond planete.“ Dakle, pribor se podešava na individualne talasne osobine čovekove. Očito, moguća je usmerenost i na parametre čitavoga etnosa. Pri tom, za rešenje rasnih problema više nisu potrebni koncentracioni logori. Sve se odigrava apsolutno neprimetno. Objekt ili umire, ili gubi svoje nacionalne osobenosti. (Napomena: Uzgred, po definiciji akademika Fotija Jakovljeviča Šipunova, umrlog zagonetnom
smrću, čovekova duša je talasno polje sa izmerivim karakteristikama. To je tačno i u odnosu na postojeće duše naroda.) Opsednutost U korenu sličnih naučnih ozarenja, imamo osnova da gledamo ništa drugo nego opsednutost – đavoimanost. „Radio je kao opsednut“ – ova fraza koja se veoma često začuje u uspomenama na slavne naučnike, u stvari je potpuno tačna. Ponovo se susrećemo sa potpunim odsustvom predstava savremene nauke o mističnoj ekologiji. Inercija materijalističkih predrasuda još uvek smeta naučnicima današnjice da shvate u kakve ih sfere zavodi njihova istraživačka potraga. Godine 1982. jedan od engleskih izdavača objavio je knjigu Stivena Najta – „Bratstvo“. Ona je izazvala senzaciju. Autor je umeo pronići u mnoge tajne savremene masonerije. Najupućeniji ljudi posebno su cenili jednu činjenicu: prvi put je objavljeno tajno ime velikog arhitekte univerzuma, kojem se klanjaju slobodni zidari. Da! U mističnoj tradiciji, poznanju tajnog imena čoveka ili duha, pridaje se osobito značenje. Saznavši ga, posvećenik može ovladati tim bićem. Prevedimo ovo što smo rekli na jasniji terminološki kod. Specijalno uhvaćeno zvučno mreškanje utiče odista magijski na mozak. Uostalom, to se danas naziva neuro-lingvističkim programiranjem. Upravo po tom principu guru krišnaista za svakog novoprimljenog u sektu priprema tajnu mantru. Učenici krišnaista vrlo su poslušni. Evo šta o sličnoj tehnologiji piše Karl Jung: „Čitamo predgovor „Tibetanskoj knjizi mrtvih“, svojevrsnu instrukciju za posmrtno opštenje duša sa neljudskim bićima: „Osnovu magijske formule ili mantre moguće je izvesti iz drevne grčke teorije muzike. Osnova teorije je sledeća: sve dok bliže poznajemo glavnu tonalnost, notu nekog bića – bilo ono pojava, stihija, predmet ili božanstvo, sposobni smo, koristeći tu tonalnost, da delujemo u naredbodavnom smislu na odabrano biće. U slučaju neživog predmeta radi se o tome da iz jedanput ili više navrata možemo uništiti taj predmet. Shvatljivo je da se mantre uz pomoć uz kojih se prizivaju i imenuju razna bića brižno čuvaju pre svega od samih tih bića. Začuđujuće je da se čak i ime takvog bića, na primer susretnutog u snu, brižno krije. Pokušajte da pitate anđela, čoveka, patuljka, monstruma, životinju, koje ste sreli u snu: „Kako se zoveš? Reci mi svoje ime?“ I istog trenutka priviđenje nestaje, anđeo odleće, čudovište sa gluhim urlikom odlazi.“ Dalje, Jung upoređuje slične delimične kontakte sa delom prethodnika. Poređenje nije slučajno. Poznato je da se A. S. Popov bavio spiritizmom i radio-vezu je pronašao pre svega radi opštenja sa duhovima. To nije istorijska anegdota, to je samo usputno ispoljenje onoga što nazivamo „mističnom ekologijom“. Ne! Nisu uzalud naučnici iz Anenerbe-a organizovali ekspediciju na Tibet i okapavali nad mudrim rukopisima tajnih društava drevnosti. Što se tiče Stivena Najta, uskoro posle objavljivanja knjige 33-godišnji autor je umro pod čudnim okolnostima. Dakle, izvorni uticaj može se zasnivati na izučavanju ne samo individualnih, genetskih, već i voljnih osobenosti. A ako je reč o izračunavanju podataka konkretnog čoveka, onda uračunati osobenosti čitavog etnosa očito nije mnogo teško. Takva teoretska mogućnost, uostalom, potvrđuje se teorijom etnogeneze Lava Nikolajeviča Gumiljova. On je preložio energetsku koncepciju etnosa kao polja specifičnih biofizičkih talasanja. Na njihovoj rezonansi ili disonansi, prema toj teoriji, zasnovane su i uzajamne simpatije ili antipatije naroda.
Može se pretpostaviti da je nacionalna melodija najkonkretnije ispoljenje te zakonomernosti. Svaka moda je znak namere. Moda u pogledu robe je atak na novčanik. Moda melodije i ritma – atak na psihofizičke temelje života etnosa. Disonansa zvučanja arhetipa s jedne strane i pomodne muzike s druge, moguće ruši nacionalne stereotipe ponašanja. Tako se odigrava unifikacija etničkih osobenosti. Lišen nacionalnih korena, samoidentifikacije, narod postaje sličan beslovesnom monstrumu opisanom u poznatom romanu Činkiza Ajtmatova. Čoveku koji je zaboravio ko je i ko su njegovi preci, takvo biće je idealan objekt manipulacije. Sveopšte mešanje Etničko oružje je proizvod zloslutne alhemije našeg vremena. Možda su alhemičari srednjevekovlja, progonjeni za svoje eksperimente, osnovali red Rozenkrojcera – prototip savremenog tajnog društva. Slična društva su svojim zakletvama sasvim vešto izazivala ratove i revolucije i svako od njih je postalo, prema svemu ostalome, najmoćniji genetički i socijalni separator. Mešanje brakova i slamanje socijalnih prepreka prihvaćeno je smatrati za dobro. Tako nas ubeđuju savremeni naučnici. Međutim, praktično u svim religijskim tradicijama mešanje kasta i rasa povezuje se sa krajem vremena – sa apokalipsom. Mnogi Evropljani danas imaju problema da odrede svoju nacionalnost. Štaviše, oni su iskreno ubeđeni da potezati to pitanje uopšte nema smisla. Termini nalik na opšteljudske vrednosti nisu samo besmislena izmišljotina politikanata. U njima je šifrovana zloslutna strategija: opšteljudski je beznacionalni, veštački načinjen biorobot 20. veka. To je golem! Ovo poređenje je apsolutno tačno. Pa upravo su talmudski kabalistički uticaji pretvorili zapadno-evropskog hrišćanina - sa njegovom srednjovekovnom zajednicom i ljubavlju prema bližnjemu, u atomiziranog protestanta, koji je postao tržišna roba. Profesor S. Karamurza: „Smisao čitave naše tržišne reforme otkrio mi je istaknuti bogoslov Izraela, rabin Adin Štajnzalc, 1988. godine. Tada ga je u SSSR dovezao akademik Velihov. Izašavši za govornicu, Štajnzalc je rekao: „Izložiću vam samu suštinu Talmuda. Šta je čovek? Čovek“, nastavio je rabin, „to je ciljni i samostalni svet. On je sav u sebi, sav u pokretu i nije povezan sa drugim svetovima. Dakle, eto to je sloboda. Spasiti čoveka znači spasiti čitav svet. Ali, spasavajući ga, treba paziti da on ne prodre u tebe koji ga spasavaš. Prodrevši jedno u drugo, svetovi se zbijaju u roj. To je totalitarizam.“ Rabin je naveo primer: „Evo, vi idete ulicom i vidite: pao je čovek. Njemu je rđavo. Ali kad se nadnesete nad njim - koji čeka pomoć i zahvalan je - ne smete dopustiti da se vaša duša spoji sa njegovom. Ako se to dogodi, vaši svetovi će prodreti jedan u drugi i javiće se mikroskopsko žarište totalitarizma.“ Mene su tada ta otkrića zapanjila. Za tako nešto mi nismo čuli. Sada su rabina Štajnzalca proglasili duhovnim rabinom Rusije, objavili su na ruskom jeziku njegovu knjigu „Tvoračka reč“. U njoj je isto upozorenje Talmuda protiv ljudske ljubavi. Rečeno je: kao što se u vodi odražava lice čovekovo, tako se u srcu čovekovom odražava srce. Štaviše, shvatajući ljubav drugog čoveka prema sebi, tim teže mi je da se suprotstavim da ostanem ravnodušan. Na drugom mestu se objašnjava da se u tome sastoji prava poteškoća – kao da ti nude mito. Svaki vid mita, čak i samo laskanje, vrši određeni uticaj prevazilazeći granice samog čina. Ljubav valja odbijati kao mito.“ Da! Sudeći po tome što čoveka veštačkim putem pokušavaju lišiti čitavog niza svojstvenih mu osobina, reč je o programiranju nekog ne sasvim ljudskog bića.
S. Karamurza: „Fridrih fon Hajek, teoretičar tržišne ekonomije, rekao je još 1984. godine, da je za postojanje liberalnog društva neophodno da se ljudi oslobode izvesnih prirodnih instinkata, među kojima je on izdvojio instinkt solidarnosti i saosećanja. Priznavši da je reč o prirodnim, urođenim instinktima, filosof je ispoljio ovu veličinu projekta savremenog industrijalizma: pretvoriti čoveka u novu biološku vrstu. Ono o čemu je sanjao Fridrih Niče, formirajući lik natčoveka, koji se nalazi s one strane dobra i zla, to pokušava da postane realnost krajem 20. veka.“ Čujmo šta kaže poznati srpski politikolog D. Kalajić: „U savremenom svetu postoji projekat formiranja sive rase – ljudske biomase, lišene svih korena. Jedan od njenih ideologa, Žak Atali, vidi budućnost čovečanstva kao novih nomada, kao ljudi koji žive po principu „od danas do sutra“. Njih pokreće jedino potrošački instinkt i pretvaraju se u ekonomske životinje.“ (Napomena: Nije slučajna eksplozija zanimanja zapadnih istoričara i arheologa za tzv. „nomadizam“ – tradicije nomadstva, koja se javila bukvalno tokom poslednjih godina. Kako je bilo izgrađeno društvo koje je težilo, po predstavama nekim savremenih naučnika, jedino novim pasištima za stoku, evo jednog od opsesivnih pitanja.) Nije slučajna aktivna propaganda mešanih brakova. Kotao za mešanje rasa u Americi je već u potpunosti pripremljen. Početkom veka, nemački naučnik V. Zombart je pisao: „Onaj, ko je razgledao tu šarenu raznovrsnost, koja se vidi među emigrantima na palubi američkog parobroda, taj čije se srce radovalo ovim raznovrsnim odećama, narečjima, navikama i pesmama koje tu još vladaju, onaj ko je primetio da se isti taj najraznovrsniji svet rastopio za jedan ili dva pokolenja u sivom, dosadnom, monotonom američkom načinu života, tog čoveka hvata užas pred budućnošću ljudskoga roda.“ Etnička slika čovečanstva se uprošćuje. Dakle, ona se degradira. Svet koji je bio osvetljen bojama nacionalnih kultura – bledi. Surogat američke kulture se nudi Zapadu, pseudoarapske civilizacije Istoku. U toku je, ako ne i genetska, onda sociokulturna unifikacija, koja obrazuje sivu rasu. (Napomena: Relativno nedavno čak je i naučnicima postalo jasno, da je, pored životinja, formiranje novih vrsta bilja mičurinskim metodama selekcije, besperspektivno. Bez specijalnog kultivisanja mešanaca, pre ili kasnije vraća se prvonačelnim karakteristikama svojih roditelja. Tako je po svom poreklu masonska ideja kompromisa, u ovom slučaju rasnog i etničkog, ovaj put izgubila grešnu utakmicu sa Tvoračkom zamišlju. Upravo zato se, umesto etničkog mešanja ljudi, ističu u prvi plan socio-kulturna mešanja. U ovom kontekstu čak i nindža-kornjače, mutanti iz američke fabrike snova, koji pobeđuju zlog antijunaka u ljudskom liku, postaju sasvim zloslutna multiplikaciona forma.) U rukama magova našeg vremena, koji eksperimentišu sa sudbinama čitavih naroda, nisu samo sredstva masovnih informacija i televizijski biznis. Moguće, neko već drži prst na crvenom prekidaču mentalnog destruktora. Ko zna! Možda taj pribor, koji reklamira jedan od moskovskih centara psihotronike, i nije blef. Dakle, moguće je menjati mentalitet etnosa. Govoreći o sličnim stvarima, L. N. Gumiljov pribegavao je sledećem primeru: „Zamislite mnoštvo vojnika različitih nacionalnosti: Rusa, Gruzina, Ukrajinaca, Dagestanaca. I evo! Starešine svakome od njih opali po šamar. Koliko će biti raznih reakcija? Istog trena u genima se budi stereotip ponašanja.“ Očito, ovo se i ne dopada žrecima našeg vremena. Po njima, bilo bi bolje da predstavnici svih nacija u odgovoru na šamar, potom, sa zahvalnošću zacvile. Bioroboti
Na šta nas tvorci sive rase svode? Zar se predviđa smrtni ishod? Očišćenje prenaseljene planete u interesu „zlatne“ milijarde čovečanstva? A možda je reč samo o unifikaciji etničke svesti. O pretvaranju većine ljudi u biorobote, koji se tiskaju kraj nogu natčoveka. „Svaka nacija ima svoje specifične stalnopromenljive osobenosti. Zato je pripremiti u inostranstvu specijaliste za uticaj na svest Rusa prosto nemoguće.“ Naučnik, autor ove izjave, široko je poznat. On radi nad imidžom izvesnih silnika sveta ovoga. To je Aleksej Sitnikov. On, uzgred, stažira u SAD kod jednog od utemeljivača teorije o upravljanju svešću – Džona Grindeta. Zanimljiv je još jedan citat Sitnikova: „Mi formiramo novu religiju, a naši seminari, kao propovedi, služe uvođenju u religiju.“ Mnogi naučnici su uznemireni zloslutnim mogućnostima etničkog naoružanja. Nedavno mi je do ruku došlo poverljivo pismo, svojevremeno upućeno rukovodstvu vrhovnog Sovjeta Rusije. U njemu se govori o referatima u okviru zatvorenih sednica CKKPSS, broj 137 do 147, a takođe i o projektima „Lava 5“ i „Korito 1“. Ovde se ukazuje i na to da se u klasifikaciji sredstava masovnog ubijanja, kojima se koriste vojno-industrijski kompleksi razvijenih zemalja, pojavio nov - „Sedmi punkt“. To je biotropno oružje sa uticajem na genetski aparat. U određenim krugovima se to oružje naziva „ekološki čistim“ i čak „humanim“, jer ne ruši gradove i najčešće ne ubija ljude. Kakvo to biće stupa u ovaj svet na međi trećeg hiljadugođa? Natčovek ili potčovek? U suštini taj izbor je lažan. Suština je u nečem drugom. Ako čovek ostane paganin, ako izgubi Hrista Spasitelja i postane u potpunosti zavisan od svojih strasti, onda treće hiljadugođe može dočekati samo kao žrtva apokaliptičnog ognja, koji služi zlu. Za Pravoslavnog čoveka to nije samo knjiška fraza istrgnuta iz Otkrivenja Jovana Bogoslova. Svaka selekcija natčoveka na račun potčoveka pokušaj je rađanja bića snabdevenog svojstvima koja su opisana gotovo pre dve hiljade godina – svojstvima antihrista. Psihotronska misa Reč je o nečem neuhvatljivom. Ako i jeste, onda samo određenom hitrinom misli. Takvom hitrinom, koja je bremenita intelektualnim havarijama. Naš razum će balansirati: s jedne strane bezumni kaleidoskop fakata i verzija, sa druge su problesci istinskih zagonetki. Rizik pada je ogroman, kao minimum za reputaciju autora. Zombi. U samoj reči čujan je ritmički grohot bubnjeva Dahomeja. Termin se pojavio u savremenom jeziku iz mračnog afričkog kulta vudu. Jedan od njegovih rituala je sledeći: ispočetka žrtvi podmeću u hranu poseban sastojak. Među njegovim sastojcima je najjači otrov tetradoksin. Kod nesrećnika modri površina kože, prekida se disanje. Zatim lovci na zombija uzimaju telo sa groblja i uz pomoć zloslutnih manipulacija obnavljaju mu motorne funkcije. Samosvest se, međutim, ne obnavlja. Očevici opisuju zombija kao beslovesno biće, spremno da izvrši svaku naredbu gazde. O, vračevi i žreci prošlosti! Ko bi još u zoru našeg prosvećenog veka mogao pretpostaviti da ste vi, palitelji raznih mirisa, travari i znalci otrova, ne samo praroditelji savremene psihohemije. Naučnici tvrde: veština šamana sastoji se u tome da sjedine ritam bubnja sa impulsima mozga. Čovek ošamućen mirišljavim tvarima bačenim u vatru, uhvaćen na rezonansnu udicu, postaje neobično podložan uticaju, spreman za kodiranje ritualnih
mantričnih tekstova. Ranije se to zvalo jezikom ptica, sad neuro-lingvističkim programiranjem. S vekovima menjala se jedino tehnologija. Čežnja izabranih da vladaju nad umovima ne podleže vremenu. Blistava loža Kraj 19. veka. Sa Zapada grohotom valjao se tehnički progres, a sa Istoka se javio pokret koji mu je krenuo u sretanje. Na poziv madam Blavacke u Evropi se, plešući, pokrenuo čitav Panteon bogova Indije. Oni su se, začudo, susreli veoma ljubazno. Mlada i samouverena nauka uzela je pagansku staricu pod ruku. Mnogi naučnici pokušali su da usvoje te fenomene, za koje su, ovaj put, interesovanja podgrejali teozofi. Na primer, slavni engleski fizičar i ne manje, u određenim krugovima, poznati spiritista, Vilijam Kruks (izneo je novu ideju o prirodi telepatije). Tu pojavu on je povezao sa količinom kolebanja moždanih izlučevina. Upravo su mogućnosti prenosa misli na daljinu zanimale, na razmeđi vekova, i jednu neobično zatvorenu grupu u Rusiji. Za nju sam saznao od jednog od savremenih razrađivača psihotronskog oružja. On je dao sugestiju da je do savremenih naučnika tradicija prešla, delimično, preko osnivača raketnih postrojenja akademika Gluška. Grupa se zvala „Blistava loža“. U samom imenu podvlači se sledbeništvo u odnosu prema mističnoj tradiciji Zapada, i istovremeno najviši nivo naučnika i inženjera koji su u nju ulazili. Očito, ta je struktura odista ujedinjavala najblistavije umove svog vremena. Jedan od njenih članova bio je akademik A. M. Butler. Kao hemičar, on se razumevao i u druge naučne discipline. Upravo je Butler prvi istakao hipotezu uzajamnosti organizama, koja se ispunjava u mesmerizmu. Nedavno objavljena knjiga „Psihotronski rat“ o akademiku piše sledeće: „On je delimično razmišljao o tome: mogu li uzajamno dejstvovati nervni tokovi organizma jedan na drugi, kao što to čine električni tokovi u provodnicima.“ Već u Sovjetsko vreme, drugi članovi Blistave lože: V. M. Behtjorov, A. L. Čiževski i B. B. Kažinski počeli su eksperimente nad životinjama. Oni su ih izvodili u uličici Durova (simbolično). Istorija otadžbinske psihotronike počela je upravo ovde, među kavezima sa eksperimentalnim pacovima. Karakteristično je i to da je novi pravac dobio propagandu u literaturi. Godine 1929. A. R. Beljajev objavio je roman „Gospodar sveta“. U njemu je reč o borbi natprirodnih bića, koja su dobila mogućnost da upravljaju ponašanjem čoveka. Prototip glavnog junaka, Kačinskog, bio je inženjer B. B. Kažinski. Evo još jedne višeznačne podrobnosti. Niko drugo do A. L. Čiževski postao je autor teorije zavisnosti ponašanja masa od kosmičkog uticaja. Samo za razliku od Hansa Harbigera, on je izučavao uticaj na čoveka, ne Meseca, već Sunca. Naučnik je pisao: „Državna vlast mora poznavati stanje Sunca u svakom trenutku. Pre no što donese ovu ili onu odluku, vlada mora biti upoznata sa prilikama osvetljenosti.“ Sunčevo pokloništvo odenuto u naučnu frazeologiju nije samo zanimljiv egzotičan slučaj. Tamo gde nema hrišćanskog nastupa paganski pogled na svet. Uskoro ćemo uvideti koliko je mnogo pretendenata, koji bi želeli da postanu gospodari sveta. Kao da se grozničavo trude da ulove i stave se u službu uticaja kosmosa. Inicijatički šok Biografska beleška: Jakov Jakovljevič Rudarov. Rodio se nedaleko od znamenite Dikanjike. Datum rođenja skriva, da bi otežao uticaj magijskih sila na njega. Doktor
medicinskih nauka, pronalazač. „Deda me odveo kao dečka u zabačeni salaš. Trebalo me je inicirati u vešce. Morao sam čitave noći da prestojim u vertikalno postavljenom sanduku. Pred ponoć su počele strahote. Tonuo sam, goreo u ognju. Zatim se, tik do mene, pojavio skelet. Sada, kao lekar, shvatam: veštački stres raširio se na neke arterije i vene, koje snabdevaju krvlju koru mozga. Sada mogu mnogo toga. Vidim čovekovu auru. Vidim u boji različite struje vazduha. Metod kontrolisanog stresa koristim radi lečenja.“ Posvećeni su oduvek umeli da se koriste rezultatima straha. Kao što vidite, te tradicije nisu mrtve. I ne samo to: sve veći broj ljudi postaju nosioci posebnih svojstava. U osnovi obreda inicijacije (posvećenja), koje i danas praktikuju mnoga mistična društva je – šok. Neofit mora da oseti stres. Kao rezultat, on kao da se ponovo rađa i vraća se u život kao novi čovek. Evo šta o masonskoj loži „Lobanja i kosti“, koja deluje na Jelskom univerzitetu u SAD-u, piše istraživač L. P. Zagaljski (citat je iz njegove knjige „Iza fasada masonskog hrama“): „U Jelsu su privilegovana kasta „koštunjivci“, to jest, oni koji su prošli poseban obred posvećenja, kada ispitanika smeštaju golog u grobnicu, pri čemu tamo posipaju pepeo i šut, dodaju kosti mrtvaca. Henri Stimson, vojni ministar u vladi F. D. Ruzvelta, tvrdio je, po svedočenju R. Rozenbluma, da je iskustvo koje je dobio u grobnici bilo najupečatljivije njegovo životno iskustvo.“ Kroz grobnicu su prošli mnogi poznati ljudi. Na primer, bivši državni sekretar SAD – Sajrus Vens. Nedavno je u intervjuu italijanskom časopisu „Stampa“, Veliki Majstor italijanske masonerije, Đulijano Di Bernardi, izjavio da je najviši posvećenik lože „Lobanja i kosti“ – Džordž Buš. Da, da! Nedavni predsednik SAD. Kulminacija posvećenja u „koštunjivce“ je sledeća: ležeći u sanduku, mladić mora ispovedati prisutnima svoje grehe, seksualne sklonosti i tako se odreći prethodnog života u ime onog novog, koji mu se obećava. U datom slučaju, naravno, reč nije o inicijaciji, nego o kontrainicijaciji. Posvećenika počinju štititi i voditi ne nadljudska, već podljudska bića. Slične procedure koriste se i u seminarima za razvoj radnih, stvaralačkih sposobnosti itd., koje sada u Rusiji prate mnogobrojni emisari iz sumnjivih inostranih organizacija. Jedan takav seminar organizovan je u Moskvi uz učešće asocijacije „Otvoreni svet“ i koristi metode tobožnjeg doktora Vernera Erharda iz Vankuvera. Govor slušaocu seminara: Polaznik mora naglas otkriti tri svoja glavna greha nekolicini desetina ljudi. Zatim mora da posluša njihove odgovore. Ukoliko se svaki sam ispovedi, on je snishodljiv i prema gresima drugih. Kaže da ništa strašno u tome ne vidi. Postepeno se budi osećanje kao da su svi tvoji strahovi i gresi budalaština. Na taj način čoveka prosto lišavaju savesti. Smatra se da je za delatne ljude, kojima je i upućen seminar, ovo dragocena osobina. Kao što vidimo, čak i takva tajna Pravoslavne Crkve, kao što je ispovest u kojoj se praštaju gresi, postaje objekt đavolske parodije. Sve se čini u obrnutom znaku: ne privesti savesti, već amputirati savest; ne očistiti, već potpuno potonuti u mrak nečistog. Zaglušiti savest – glas Božji, koji se ori u našim dušama. Po svojoj suštini to je kontrainicijacija budućih žrečeva mamona. Nova hipnokratija i programiranje ljudi
Vlasti nad ljudima nikad dosta. Kad, obuzet euforijom, čovek prvi put oseti mogućnost da upravlja drugima, njemu je već teško da se zaustavi. Težnja je sledeća: pronaći pojačivač svog uticaja. Znani nam J. J. Rudakov je moćan hipnotizer, sa začuđujuće prodornim pogledom svetlih očiju. Jednom prilikom je odlučio da uveća svoje moći hiljadu puta. „U to vreme radio sam u tajnom odeljenju „01“ instituta fizičko-tehničkih nauka. Počeo sam da pravim generatore, sposobne da modeliraju uticaj međuplanetarnog magnetnog polja na čoveka. Posle nekoliko godina došlo je do prvog uspeha. Pošlo mi je za rukom da preobrazim zračenje u strogo usmeren zrak.“ „Ja, Nabiruhin Sergej Lavrentijevič, nalazeći se pri zdravoj pameti, dobrovoljno učestvujem u ispitivanju uticaja instrumenata na čovekovu svest.“ Ove reči, primetno se uzbuđujući, izrekao je moj kolega u Rudakovljevom stanu. Ukoliko je realnost psihomotornih uticaja tada dolazila pod sumnju, odlučili smo napraviti eksperiment u prisustvu lekara eksperta i pod prodornim pogledom tv kamere. I evo! Generator, čiji osnovni deo podseća na električni reflektor kalorifer – uključen je. Jakova Jakovljeviča, zbog istog eksperimenta, molimo da se udalji u susednu sobu. Kroz nekoliko minuta naš kolega pokušava da opiše svoja osećanja: „Izgubio sam jasnost vida. Ne mogu da se koncentrišem. Ne mogu da se usredsredim na predmet. Oči kao da mi iskaču iz duplji.“ Već posle pet minuta: „Ispočetka su mi otežali kapci, a sada mi otežava i mozak. Nešto mi pritiska mozak.“ Ovde su se zabrinuli čak i najnepoverljiviji članovi naše sedmočlane grupe. Mi smo zatražili da se eksperiment prekine. J. J. Rudakov: „Mogu da emitujem uski zrak, koji „bije“ na daljinu veću od sto metara. Moguće ga je raširiti i tada će dejstvovati, na primer, na veliku salu. To je svojevrsna veštačka hipnoza. Mogu da uspavam, da tonizujem, da izazovem halucinacije.“ Posmatrajući doktora Rudakova i nevoljno se saglasiš. Eksperiment je priznanje prirode dato pod mukama. Naučnika opsednutog idejom zahvatila je davna jeres – ideja da se nalazi iznad dobra i zla. A kada uspe u svojoj nameri, njime ovladavaju sve veće i veće ambicije. Šta je za njega inženjer Garin? Radujte se! Vi još uvek dišete slobodno. Pre ili kasnije čitavo čovečanstvo će se pretvoriti u zombije. Ono će postati jedan veliki mravinjak. Ponekad se u mravinjake naseljava jedna vrsta kukca. Taj kukac luči narkotične stvari od koje mravi padaju u euforiju. Oni hrane parazita svojim larvama. Pre ili kasnije takav mravinjak propada. Što se tiče našeg eksperimenta, vaš drug je već sada spreman za kodiranje. Psihotronski generatori kao da razmekšavaju mozak. Ove funkcije vrši i psihohemija. Na primer, psihotropne stvari moguće je staviti i u osvežavajući napitak. Pri tom čoveku se sugeriše: čim začuje neki redak spoj glasova reči, (na primer: plava kamilica), on mora da izvrši program – makar da skoči kroz prozor. Poznato mi je, na primer, da je smrt jednog slavnog akademika bila povezana sa pokušajem određenih snaga da ga potčine svojoj volji. Ali ne pitajte me za takve detalje. Budizam i nauka Visoke ograde nekada tajnih objekata postale su veoma porozne i psihotehnologije mogu da dopadnu bilo kakvih ruku. Opasnost je realna. Nju je u
razgovoru sa mnom potvrdio i jedan od autora trenutno pripremljenog zakona o psihofizičkoj odbrani ličnosti, ekspert državne dume, Jurij Lopatin. Uzgred, povodom neverice u postojanje psihotronike, on je rekao: „U poslednjem veku čovek je naučio ono što bi se ranije ispostavilo čudom. Među ostalim, da prenosi na daljinu zvuk i sliku. Prenos psihičkih stanja nije principijelno različit od toga.“ U štampi je pisano o privrženosti lidera Belog bratstva, izvesnog Krivonogova, psihotronim eksperimentima. Specijalisti koji su izučavali njegove sledbenike utvrdili su njihov visok nivo zombiranosti. Izvesti čoveka iz tog stanja neobično je teško. Odista, pohlepa za znanjem je prikrivena težnja ka vlasti. Težnju različitih sekti prema tajnama psihotronike potvrđuje i rukovodilac preduzeća „Vent“ - A. Akimov, koji se dugo vremena bavio problemima kosmičke radio-veze. On se više puta sreo sa moskovskim predstavnicima AUM Šinrikjo. Oni su se veoma zainteresovali za promene tzv. torzionih polja, na čijim zračenjima je i zasnovano delovanje mnogih psihogeneratora. Postoji veoma zanimljiv zajednički tv intervju E. A. Akimova i jednog od članova sekte. Evo reči našeg naučnika: „Sada se ispostavlja da sve duhovne pojave imaju takođe materijalnu prirodu i materijalni nosilac u vidu torzionog polja. Razlika je jedino u tome što se duhovne pojave odnose, kako je potpuno tačno ukazano u tradiciji joge i budizma, na prefinjeno materijalne svetove. Ali to ipak nisu idealni svetovi. Samim tim, mi smo ukinuli protivrečnost između materijalizma i idealizma.“ Solidarnost E. A. Akimova sa jogom i budizmom je karakteristična. Inercija materijalizma koji je vladao minule decenije primorava ga da se obrati, naravno, neopaganstvu. Intelektualno antihrišćanstvo karakteristično je sada za mnoge naučnike. Među njima je poznati zapadni fizičar Fridjof Kapra, koji je napisao knjigu pod karakterističnim imenom - „Tao fizike“. On takođe pokušava da stavi znak jednakosti između predstavnika fizike i dalekoistočnih religija. Rukovodilac američkog programa za stvaranje atomske bombe, Robert Openhajmer, pisao je: „Opšti zakoni ljudskog poznanja, ispoljenog i u otkrićima atomske fizike, nisu ništa neočekivano i apsolutno novo. Oni su postojali i u našoj kulturi, zauzimajući pri tom daleko značajnije mesto u budističkoj i induskoj filosofiji. Ono što se sad dešava potvrda je, produžetak i obnova drevne mudrosti.“ Zakonomernost: Iza mnoštva najsavremenije teorije uvek je stari lik paganstva, nekog mnogorukog Šive ili mračne Kali. Šoko Asahara i ruski muzičari Ali vratimo se sekti AUM Šinrikjo, onoj koja je bacila bojni otrov u tokijski metro. Nedavni događaji su pokazali: sektu nisu zanimale samo naučne diskusije na temu torzionih polja; i ona sama je raspolagala izvesnim tehnologijama. Reč je o skandalu sa simfonijskim orkestrom, Kiren, koji je sekta formirala od moskovskih muzičara. Ispočetka su se oni podsmevali brojanicama, koje su im Japanci dali radi prebrajanja mantri. Tokom dana, oni su zahtevali hiljadu puta da se podignu ruke prema nebu i, proizvevši gromkim glasom određeni skup zvukova, da padnu ničice na zemlju. Uskoro, međutim, lakomima više nije bilo do smeha. U decembru 1994. godine 111 članova tog kolektiva uputilo se na izlet u Japan. Kroz nekoliko dana su im saopštili: sam Asahara će rukovoditi njihovom inicijacijom. Po sećanjima učesnika tih događaja, većina nije shvatala šta je to inicijacija. Mnogi su se čak obradovali. Sigurno će, pomislili su, dobiti neke darove. Njih su dovezli na zaštićenu teritoriju nedaleko od Fudžijame. U ogromnoj sali na podu već su pripremljeni prostirači sa priključenim provodnicima. Ta čudna sedišta
su vibrirala. Istovremeno, u naušnicama su se zaorili zvuci na najnižim lestvicama. Takva inicijacija, pripremljena da ljude uputi u astral, morala se nastaviti bez hrane i vode od 12 do 76 sati. Ljudi su počeli protestvovati. Zatim su muzičari videli one koji su već prošli ovu proceduru. Ti jadnici su vikali da sada u potpunosti vide svoje telo i da se iz astrala mogu i ne vratiti sasvim. Tada je započela panika. Ljudi su se razbežali po žicama ograđenoj teritoriji. Dobro je da su pojedinci uspeli da nazovu rusko poslanstvo, inače je teško zamisliti u šta bi „pretvorili“ muzičare. Uostalom, polovina od njih, da ne bi izgubili posao, uspela je odležati na tim prostirkama koliko je od njih traženo. Svi su od onda invalidi. Sa nadom jedan drugome saopštavaju sledeću novost: na tokijskom istraživačkom institutu akustičari su otvorili centar za deprogramiranje žrtava AUM Šinrikjo-a. Zanimljivo je šta o tome misli tibetanski Dalaj Lama. Do skandala sa AUM, on je visoko cenio šefa sekte, Asaharu. Dalaj Lama je aktivista ekumenističkih foruma, gde agituje za prijateljstvo među religijama. Međutim, svoju svakojutarnju molitvu, dobitnik Nobelove nagrade za mir, počinje prizivom demonima: „Uhvatite neprijatelje (žute vere – primedba autora) mrežom, isecite ih mačevima, prostrelite strelama, isisajte im srce.“ Molitve Dalaj Lame se završavaju time što on zamire, uperivši ruke prema severozapadu – pravo prema Evropi, gde će se, prema zavetima žute vere, širiti Budino učenje. Ne ispostavlja li se da su sekte, poput AUM, avangardne, agresivnog paganstva, koje atakuju na hrišćanski svet? I da je deo te prethodnice njegova peta kolona, koja se sastoji iz poštovalaca istočne mistike? Uostalom, ne uvek naivnih i gotovo uvek dobro plaćenih. Jurij Lopatin, ekspert državne dume: „Čim se AUM Šinrikjo pojavio u Rusiji, upozorili smo na opasnost. Nisu nas tada poslušali. Najpre je sekta termin na radiostanici „Svetionik“ platila 800.000 dolara, a zatim se ispostavilo da je podržavaju i pojedinci iz visokih krugova. Na primer, Oleg Lobov, tadašnji sekretar Saveta bezbednosti ruske federacije.“ Džim Džons Već je u potpunosti poznato da se problemima vladavine nad svešću bavio Ron Habard, osnivač sajantološke crkve. I samo ime, označavajući poklonjenje naučnom znanju, kulminacija je đavolskog samozadovoljstva čovekove misli. On je predlagao svoje specifične usluge državnom univerzitetu. Veze sa državnim institucijama održavale su i takve sekte kao što je indijska Ananda marga, čije područje delovanja su meditacije upućene strašnom bogu Šivi. Sa neposlušnima unutar sekte nemilosrdno su se obračunali. U sličnim slučajevima, kao sa sajentolozima, sa Belim bratstvom, AUM Šinrikjo, nije bilo sumnje da se radi o subverzivnoj delatnosti. Pa zašto su ti eksperimenti dugo vremena tekli bez ozbiljnog suprotstavljanja države? Možda sekta i nije samo deo globalnog nastupa neopaganstva, već je rezultat delovanja onog džina otrgnutog iz tajnih laboratorija, koje je pre toga kontrolisala ista ta država. Presedani pokazuju da ta sumnja nije lišena osnova. U noći između 18. i 19. novembra 1978. godine u seocu Džonstaun u Gvajani, 911 ljudi je izvršilo samoubistvo. Šef sekte, Hram naroda – Džim Džons, prinudio je svoju pastvu, uključujući žene i decu, da ispiju limunadu sa cijankalijem. To je zvanična verzija.
Međutim, kasnije se ona počela osipati. Glavnu ulogu u tome odigrao je Džozef Holsindžer, pomoćnik kongresmena Lea Rajana, koji je upućen da ispita tajnu sekte. Rajana su ubili telohranitelji Džima Džonsa. Holsindžer je utvrdio: Džons je održavao tesne veze sa CIA-om, a najmanje dva njegova najbliža saradnika bili su državni saradnici te službe. Holsindžerov zaključak: „Sekta je služila kao laboratorija u kojoj su razrađivane komponente MK-ultra tajnog američkog programa za uticaj na ljudsku svest. Izvidnica je ispitivala uticaj narkotika, nesanice, posebnih dijeta i seansi ispiranja mozgova na psihu. Pripremani su ljudi spremni, da na signal kao automati, izvrše ubistvo ili samoubistvo.“ Usamljena zajednica u džunglama predstavlja idealan poligon. Zapamtimo ime programa i primetimo za budućnost: moguće žrtve psihotehnologije treba tražiti u izolovanim grupama, koje ne podležu kontroli društva, ili u socijalno nezaštićenim slojevima. Dakle, među mladima. Uz monotonu muziku, čovek se pokreće kao slomljeni manipulant. Njegovo je lice maska. U očima su crne tačkice. U početku tzv. perestrojke u modu je ušao brejkdens. Začuđujući ples, koji u sebi koncentriše želju da pretvori čoveka u biorobota. Mada se ples menja, smisao zaveta, koji se ore sa ekrana ili estrade, su pređašnji: „Čini kao ja! Ugledaj se na mene!“ Psihodelična revolucija. Njena formula glasi: narkotici + rok, zaglušujući zvuci, talasi jarke svetlosti, jednolični pokreti nalik na šamanski ples. Psihodelična muzika povezana je sa ubrizgavanjem morfijuma i sličnih tvari u organizam. Bez zvukova, na koje su se navikli, ljudi se počinju razboljevati, ruke im drhte, raste razdražljivost, blokira se refleksivna sposobnost mozga. Umesto obećanog poleta slobodnog duha, događa se psihološka unifikacija – primitivizacija svesti. Hitno lečenje I evo još jedne sumnjive senke - Međunarodni institut alternativnih mogućnosti čoveka. Ispočetka ga je blagoslovila Rimokatolička crkva, a zatim se počeo skrivati i Pravoslavnom retorikom. Saradnici instituta, obećavajući izlečenje od pijanstva i druga dobra, počeli su čak govoriti o Pravoslavnoj psihoterapiji. O sistemskoj suštini te institucije svedoče izjave njenih lidera, koje ne zahtevaju komentar. Evo šta se kaže, na primer, o borbi sa demonom pijanstva: „Kodiranje slično homeopatiji, to jest, iscelenje sličnoga sličnim. Kodiranje je demon u malim dozama. Demon u malim dozama je koristan. Demon je dar Božji.“ Da! Zaboravili su oni reči Svetog Pisma o Strašnom Sudu: „Mnogi će Mi reći u onaj dan: Gospode! Gospode! Nismo li u Tvoje ime prorokovali, i nismo li imenom Tvojim demone izgonili, i nismo li Tvojim imenom mnoga čudesa činili? I tada ću im reći: Nikada vas nisam poznavao! Odlazite od Mene vi, koji bezakonje činite.“ Zapanjujuća je sledeća okultistička izjava jednog od rukovodilaca instituta: „Rajsko blaženstvo moguće je već ovde – na zemlji. Carstvo Nebesko, to i jesu rezervne mogućnosti čoveka.“ Kakva sablazan! Da bi se obreo u „carstvu božjem“, treba, pre svega, posetiti nekoliko seansi glavnog specijaliste instituta G. M. Grigorjeva. Paganski čovek 20. veka toliko je lišen duhovnih napora, da već i glavu prema Nebu ne može dići. I čemu, kažu mu, „dobre“ duše? I nutkaju kartu za zemni raj. Osnovno je – brzo i udobno. Istina, u suštini tog ekspresa ili je demonska energija ekstrasensa, ili su narkotici. Mesto prispeća takođe nije ono što piše u karti. Avaj! Putnici, koji zastakljenim pogledima zveraju unapred, to i ne primećuju.
Golem U državnim institucijama nalaze se hiljade očajničkih pisama skoro iste sadržine: „Naša deca su postala zombi, programirana na zlo – bioroboti.“ Zanimljiva stvar! Reč „robot“ smislio je Karel Čapek u Pragu, gradu gde je prema legendama kabalista neki rabin prvi put sazdao imitaciju Božje tvorevine, veštačkog čoveka – golema. I sam, zatim, zamalo nije poginuo od ruke tog prethodnika savremenih biorobota. Kraj je zakonomeran. Zakonomerne su i one duhovne, prirodne, tehnološke katastrofe našeg vremena, koje su postale rezultat mnogih težnji gordoga razuma, kao rezultat naučnog progresa s njegovim hladnokrvnim eksperimentom nad prirodom i društvom. Progres nosi tehničko usavršenje mašine i duhovnu degradaciju čoveka. Kao u sistemu spojenih sudova, sam život odlazi iz tih ljudi u njihova dela. Takvo je svojstvo paganskog čoveka. Što više vremena gubi na svoje „čedo“, što mu više svog, kako mu se čini, brzotečnog života udahnjuje, tim ga jače voli. Tako se formira simpatička veza među njima. To je posebno primetno na primeru robota, manekena i lutki. Spolja gledano, svi se sve više bliže ovom svom praliku i zato postaju objekti za useljenje infernalnih bića. Fanatični siže o pobuni kiborga je poznat. To je demonski bunt protiv hrišćanske duhovnosti. Ustanak materijalnog sveta, za koji se homosapiens zauzeo da usavršava i kojem je poklonio lik manekena, neumornost manipulatora i mozak čoveka – evo sastavnih delića kneza sveta ovog! I moguće je da lutke, manekeni, roboti trpe svog sazdaoca samo kao sredstvo za razmnožavanje. Jeromonah Serafim Rouz skreće našu pažnju na to kako pagani mogu induske idolčiće da presvlače repom govečeta jaka, da ih kupaju, odevaju, hrane, polažu u postelju. To izgleda kao dečija igra, ali je nerazumno potcenjivati psihička osećanja koja takve radnje mogu prouzrokovati. U budizmu postoji obred prana pratihšahta. „Njegov cilj“, piše đakon A. Kurajev, „je da udahne u neživ predmet životnu silu verujućeg. Predmetu prenet život održava se svakodnevnim poklonjenjima. U suštini, on se hrani koncentracijom misli usredsređenih na njega.“ Ali, ma kakva imitacija Tvorca, koji je sazdao Adama od praha zemnoga – opasna je. Nisu uzalud magijske manipulacije sa neživim predmetima postale ubistveno sredstvo srednjevekovnih magova. Do bolesti i smrti moglo je dovesti, na primer, zabadanje igala u voštane figurice sa željom da one maksimalno liče na objekt agresije. Vosak se odavno smatra idealnim materijalom za simpatičku magiju, to jest, za prenos i akumulaciju informacije o ovom ili onom objektu. Ali, evo, došlo je vreme da su se skupovi figura, za čije se pripremanje nekada moglo otići na lomaču, počeli javno prikazivati i čuvati u tzv. muzejima voštanih figura. U vreme naših televizijskih snimanja, u jednom od takvih moskovskih muzeja voštanih figura, njegova službenica, nekako čudno zagledajući ta stvorenja, promrmljala je: “Ovde se noćima događa nešto rđavo. Jedanput su na podu ostali čak tragovi nekih događaja. Ovde je jedna devojka iz „Komsomolske pravde“ htela da provede noć i da potom napiše članak. Ali je ona otuda u užasu pobegla.“ Šta se dogodilo – ne želi da kaže. Video sam da je na zidu neko brižno ucrtao već poznati nam simbol – ankh, čije je jedno od značenja: život sakriven u stvarima. Međutim, čovekolike lutke manje su strašne nego lutkama slični ljudi. Njih, takođe, „štancuje“ tehnotronska civilizacija. Šta
očekuje na Pashu dete-lutka? Ono čeka ne pravo crveno praznično jaje, koje simboliše večni život skriven pod ljuskom smrti, već plastično kinder-jaje sa dečjom igračkicom; ispod njegove ljuske ne nalazi se večni život, već večna smrt. Nove droge B. F. Kalačov, načelnik odeljenja unutrašnjih poslova u Moskvi: „Ne znam da li je psihotronika sposobna za delovanje na mase, ali psihohemija jeste.“ U poslednje vreme u našoj zemlji je u opticaju niz sintetičkih narkotika, sa uistinu fenomenalnim mogućnostima. Na spisku izrađivača pominju se poznati instituti, poput moskovskog hemijsko-farmakološkog, ali i duboko konspirativne laboratorije koje pripadaju organizovanom kriminalu. To je tzv. „crna“ nauka. Niz već izvršenih krivičnih dela ukazuju da su raspad države sumnjivi kupci intelekta dočekali spremni. Jedna od relativno novih droga je – ketamin. Sintetiše se iz naftnih produkata. Godine 1990. cena jedne tone iznosila je samo milion rubalja. Halucinogena svojstva su pet puta jača nego kod heroina. Ketamin je po sastavu analogan supstancama koje izrađuje i sam čovekov organizam. Zato odsustvuje biološko privikavanje, što je „odlična“ vest za „plašljive“ potencijalne klijente. Ali rađa se psihološka zavisnost. Lako je moguće da potreba za ketaminom postane jedinstveni stimulans u životu. I to za ogroman broj ljudi. U uslovima širenja ideje socijal-darvinizma u višim krugovima vlasti sve to izaziva ozbiljnu uznemirenost. Kilogram takve supstance, rastvoren u vodovodnom sistemu, na primer, doveo bi u euforiju, za nekoliko sati - čitavo stanovništvo. Čitavo stanovništvo Moskve. Otvoriš novi vodovod i emocije poteku bujicom. Hvala drugu predsedniku, ili gospodinu predsedniku, za naše srećno detinjstvo! B. Klačov: „Danas ruski i međunarodni kriminal preduzimaju uporne pokušaje da u svoje šape prigrabe našu industriju prefinjene hemijske sinteze. Sintetički narkotici posebno su zabrinuli kolumbijske narko-bosove, da njihov tradicionalni proizvod, kao i proizvod „Zlatnog trougla“, neće izdržati konkurenciju. Da bismo shvatili kakve to procese može da izazove, treba najpre imati pojma o snazi medelinskog narko-kartela.“ Godine 1986. njegovu snagu je proučavala komisija na čelu sa Džordžom Bušom. U to vreme on je bio potpredsednik SAD. Godišnji prihod mafije ocenjen je na stotinu milijardi dolara. Ti dolari upravljaju džinovskim i latentnim procesima. Među njima i onima koji se odvijaju kod nas. Ne tako davno, uticajni „Sandi tajms“ je pisao: „Švajcarska policija pretpostavlja da je skandal, koji se odigrao u Sovjetskom Savezu u vezi sa proneverom 140 milijardi rubalja (tzv. „slučaj firšin“ početkom devedesetih godina – primedba autora), povezan sa pranjem novca za medelinski kartel narko-mafije. Potreba za narkotikom je doping za skok u nebo, ili, bolje rečeno, u predsoblje neba, jer dileri doskoče ne tako daleko do vlasti. Psiho-oružja Biografska beleška: Igor Vadimovič Mogila, po obrazovanju inženjer, autor uspešnih publikacija o psihičkom oružju u časopisu „Trud“. Piše pod pseudonimom – Carev. Nalazi se na čelu komisije „Fenomen“. Specijalisti koji ulaze u nju razmatraju, između ostalog, i mnogobrojne izjave onih koji sebe smatraju žrtvama psihotronskog terora. Evo pisma jednog od naših vodećih konstruktora iz Rostova na Donu, B. P. Krutikova. On radi u jednoj od obeleženih ustanova. Nedavno su ga pozvali u
odeljenje Medicinske tehnike jednog instituta i predložili mu da učestvuje u izradi aparata za lečenje „Gradient 1“. Pri tome su mu ukazali na surove aspekte projekta neophodne radi formiranja autonomnog generatora signala. Boris Pavlovič je proučio projekat i načinio dve primedbe. Kao prvo, prema tehničkom projektu generator je morao da obezbedi rad u dijapazonu od 10 do 150 Hz. Ali, već 10 do 20 Hz proizvode infra-zvuke koji pogubno deluju na sve živo. Kao drugo, autonomnost generatora dozvoljava mu da se koristi i izdvojeno od pribora za lečenje. Treba samo prikupiti shemu: generator – pojačivač – laser i evo spremnog zlogukog psihotronskog oružja. Uskoro su Krutikovu saopštili da je nemoguće isključiti infra-zvuke iz radnog dijapazona generatora. Da ne bi ostao samo na rečima, Boris Pavlović je u komisiju „Fenomen“ poslao i kopije tehničkog projekta sa potpisima i državnim pečatima. A evo, u brošuri instituta biofizike, u moskovskom predgrađu Pušćinu, u njoj se opisuje radio-akustični efekt super-visokih frekvencija. Ako na čoveka usmeriš zrak iz takvog generatora i moduliraš njegovim glasom onda će čovek, podvrgnut ogledu, začuti ono što se govori na značajnoj udaljenosti od njega. Pri tom se javlja efekat kao da glasovi zvuče direktno u mozgu. Upravo na takve glasove se i žale mnogi od onih koji se obraćaju komisiji. Ali ko će razgovarati sa njima osim psihijatara? A psihijatrima teško da su poznati rezultati rada naučnika iz Pušćina, Šohorova i Tigranjana objavljeni u tiražu od samo 200 primeraka. Zapanjujuće! Čovek počinje da parodira i delatnost infernalnih agenata. To o čemu govorimo nije ništa drugo do opsednutost tehnotronskim sredstvima. Tako, izgubivši duhovni nivo, naučnici dobrovoljno preuzimaju na sebe trud đavola. Ovima ostaje da se kikoću i da trljaju šape. „Mnogi naši oponenti“, nastavlja Igor Mogila, „kažu: „Dokažite da psihotronsko oružje postoji! Dajte da ga opipamo rukama!“. Odgovaram: „Pri savremenom naučnom potencijalu neka najveći skeptici dokažu obrnuto – da je moguće takvim oružjima da ne postoje!“ Evo još jednog argumenta. U rukama držim spisak dela zabranjenih za objavljivanje, publikovan u one nazadne godine zastoja. U tački 13.8. cenzorima se nalaže da izuzimaju iz štampe sve informacije o tehničkim sredstvima, generatorima, laserima, koja služe za uticaj na ponašanje funkcija čoveka (formiranje biorobota). Začuđujuće činjenice saopštava takođe i kijevski profesor Viktor Sedlecki. Od 1982. godine u zemlji je počeo da se gradi sistem izvanhorizontnih radio-lokacionih kompleksa zasnovanih na korišćenju efekta odbijanja zraka od jonosfere Zemlje. To je bio odgovor CIA-i. Slični kompleksi su povezivani sa atomskim reaktorima. Uskoro se ispostavilo da tzv. fazirane antene mogu da rade i na zračenje. Pri tom se formira jedinstveno psihotronsko polje sposobno da ispolji uticaj na svest čovekovu. Meni je poznato da su takve antene izgrađene u Černobilu i u „Krasnojarsku 26“. One ulaze u sistem pod imenom „Sfera“. On je načinjen da bi upravljao tetaritmom i deltaritmom čovekovog mozga. Neuro-lingvističko programiranje Monoton glas: „Osećanje spokoja... u svakoj situaciji... u svakoj situaciji. U svakoj situaciji vi ćete sačuvati moć da ovladate sobom. Vaš organizam će funkcionisati kako treba... uporno... u najsloženijoj situaciji. U svakoj ćeliji vašeg organizma, sada i uvek, vladaće osećanje spokojne samouverenosti... u svakoj ćeliji.“
Seansa je završena. Čoveka koji sedi u fotelji oslobađaju mnogobrojnih konopaca. On steže pesnice; smeška se. Ustaje, otvoreno osećajući priliv energije. Oficir ministarstva odbrane spreman je da izvrši zadatke. Nalazimo se u Centru psihofiziologije, na čijem se čelu nalazi pukovnik Vjačeslav Mihajlovič Zvonikov. Biografska beleška: Pukovnik Zvonikov je radio kao psihofiziolog u Avganistanu. Pomagao je pilotima da savladaju ratni stres. Godine 1990. postao je načelnik centra u sistemu ministarstva odbrane formiranog na inicijativu jednog od bivših ministara V. Bakatina. V. Zvonikov: „Sve to činimo dobra radi. Mislim, ako postoji Bog, da će nam oprostiti. Metoda nemamo mnogo. Preko fotelje koju ste videli, na primer, prošlo je stotinak oficira.“ Za obične vojnike i podoficire metodi su jednostavniji, ali su masovniji. Bili smo na demonstraciji specijalnog filma. U njegovoj izradi takođe je učestvovala laboratorija Zvonikova. Dakle, sala je puna specijalaca ministarstva odbrane. Promiču kadrovi. S početka su kontrolisani i uspokojavajući, a zatim sve dinamičniji i naporniji. Polje je tršće, ravnomerno prelazi u uzburkano more. Šumi šuma. Neočekivano kuljanje lave iz vulkana. Plivači skaču u vodu, atleta podiže tegove, karatisti. Udarac... još jedan... cigla prska na pola. Napokon – apoteoza! Obnažena žena. Njeno predivno mlado telo je zasuto laticama ruža. Ruka klizi od grudi niže... još niže. Propratni tekst: „Sada se u vama bude najbolja muška načela. Stremljenje dobija postavljeni cilj – savladati sve teškoće.“ Metod neuro-lingvističkog programiranja je lukavi razgovor sa čovekovom podsvešću. Ne manje od 95% informacija koje dobija mozak ulaze u podsvest. Takva njegova osobenost i dozvoljava mu, neprimetno za sam objekt, da utiče na njegovu psihu. Prividni auto-trening za delatnost čoveka anonimnog alkoholičara ili nekog entuzijastu koji želi da nauči strani jezik, može se preokrenuti u vrlo ozbiljno programiranje. Pali se elektrika. Radnici uzimaju šlemove i gumene palice. Kraj ulaza ih čeka autobus. U ušima uporno zvuče reči o mirnoj samouverenosti... u svakoj situaciji. Zanimljiv detalj: Imidž čoveka koji izgovara taj tekst otvoreno podražava Kašpirovskog. Čak je i muzika uzeta iz njegovih tv seansi. Kako ne iskoristiti uzoranu ledinu? Samo nekoliko decenija ranije u Rusiji su slična istraživanja obuhvatala tri procenta stanovništva. Posle tv seansi tog psihoterapeuta taj broj je porastao na 34%. Ovo je ocena profesora psihologije Vladimira Lebedeva. Kašpirovski Biografska beleška: Todor Gospodinovič Dičev, doktor filosofskih nauka, građanin Bugarske, živi u Moskvi. Ne skriva svoje veze sa bugarskim specijalnim službama. Početkom sedamdesetih, pod izmišljenim imenom, posetio je niz psihoenergetskih instituta u SAD i Kanadi. Analizirajte tekstove Kašpirovskoga. Oni su puni fraza koji utiču na psihu. Pripremljena je specijalna muzika. Taj ritam se naziva „isprekidani anapespit“. Dva brza akorda i jedan spori, i neprekidni zvuk koji nadolazi. Podiže se tzv. okomiti talas. Televizor pojačava uticaj za 25 do 35 hiljada puta. Šezdesetih godina ova metoda je isprobana pod plaštom CIA-e i kanadskih tajnih službi. Rukovodilac akcije je bio američki psiholog E. Kameron. Desetine pacijenata
jedne od klinika Montreala tada su postali invalidi. Dogodio se strašan skandal. Sada je, uostalom, masovna hipnoza u SAD zabranjena. Kako se Kašpirovski probio na televizijski ekran? Prihvaćeno je smatrati da je liderima perestrojkom izmučene zemlje sasvim odgovarala njegova glavna deviza – izdržati. Ali, da li je stvar samo u tome? Možda je važnije bilo povećati hipnobilnost stanovništva. (Napomena: Tiče se to, naravno, i hipnotizera i ekstrasensa. Godine 1989. u izdanju fiskulture i sporta izašla je brošura o Džuni Davidašvili. U predgovoru za nju doktor medicinskih nauka A. P. Medeljanovski (zapamtimo to ime) raspalio je skromnu maštu čitaocima tvrdnjom da se gradi generator bioenergije moći 100, a možda 1000 džuna.) Dakle, osnova za uticaj je oblikovana, generatori su pred uvođenjem. Nešto zloslutno se komeša u laboratorijima psihoalhemičara. Da li je količina nabrojanih nam fakata spremna da pređe u novi kvalitet? Da li je već komponovana psihotronska masa? Hoće li poći za rukom, ipak, prekovati lenjog, nepoverljivog, toliko nesavršenog čoveka? Pokušaj da se sazda golem preduzet je ne prvi put. Upravo zato sve izrečeno već ne izgleda toliko fantastičnim. Međutim, treba li nama sve to da znamo? Evo šta je pisao u trećem veku Sveti Amvrosije Mediolanski: „Teško grešiš ako mnogo toga ne znaš.“ Zato želimo, dolazeći u momentu opasnosti na pomoć dušama, da rasteramo neznanje i da pred očima uvek držimo najsuroviji sud koji nam predstoji, eda gordo neznanje ne bi nad nama uzelo prevlast. Blefiranje Blef je glavni ustavni kapital vremena posle perestrojke. Žureći u nerazumnost da se popenje na društvenoj lestvici blefiraju skoro svi. Polupismeni se proglašavaju akademicima, ubožjaci milijarderima, a banditi sponzorima. Prazno se proglašava sadržajnim. Besmisleno se osnažuje simbolima lažne mnogoznačnosti. Patuljci, veoma sigurno i čak ovlaš namigujući, pokazuju isprave velikana. Okružena mrakom tajanstvenosti, naša tema je idealno polje za blef. Ovde je veoma udobno sebe proizvesti u tajnovitog naučnika. S takvima smo se dosad susretali. Međutim, naši sledeći sabesednici su ozbiljni ljudi. Biografska beleška: Valerij Konstantinovič Kanjuka, nalazio se na čelu tajnog kompleksa kosmičke biofizike, koja je delovala u okvirima preduzeća „Energija“. Uskoro, posle zagonetne smrti direktora „Energije“, akademika Gluška, Kanjuka je prinuđen da napusti svoju dužnost. „Mi smo se bavili razradom principa metoda i sredstava distancionog beskontaktnog upravljanja ponašanjem bioloških objekata, među njima i čoveka. Radovi su se vodili u okvirima zatvorene ustanove CKKPSS i sovjetskih ministarstava od 27. januara 1986. godine. Razmere naših napora uslovljavane su razmahom sličnih programa u SAD. Od 1977. godine, u Americi postoji centar perspektivnih fizičkih istraživanja. Istovremeno sa njegovim stvaranjem iz otvorenih publikacija su iščezli radovi više od 20 laureata Nobelove nagrade iz oblasti fizike, biologije i psihologije, a takođe najkrupnijih specijalista za istočnjačku filosofiju, ezoteričke doktrine, medicinu i slično. Među njima su i takvi autoriteti, kao: Benzer, Kanopka, Levicki.“ Pitanje: Kakvi stimulansi su ih primorali da u potpunosti odu u senku? Očito, ne slučajno, u istom tom periodu počinje masovno interesovanje za približavanje meditaciji i okultizmu. Stimulišu se čitave narkotične subkulture, posebno među omladinom. Tako se formira sloj ljudi, čija svest se „trza“ na nečijoj udici. U SAD je psiho-autotreningu obučeno 15 miliona ljudi. U Zapadnoj Evropi svaki
deseti. (Napomena: Prema informaciji koja je procurela u štampi, CIA koristi metodiku programiranja ljudi kategorije NPO (natprosečno osećajnih). U njih se ubrajaju ljudi iz oblasti umetnosti, a takođe i teško bolesni ljudi. Šta postaje tvoračka elita, koja na svoje sugrađane ispoljava kolosalni uticaj? Pseudoelita, kojom se upravlja izvana.) Saradnja u zlu Godine 1991. „Nezavisnaja Gazeta“ je izvestila o kontaktima CIA-e i KGB u oblasti zajedničke kontrole nad psihotronikom. Autor tog izveštaja je veoma ozbiljan specijalist – Vladimir Šćepilov. Kasnije su isplivale i podrobnosti. Dokument su potpisali N. Krjučkov i V. Vajneberger 24. septembra 1990. godine. Delovanje sporazuma se proteže na teritorije Sovjetskog Saveta i SAD-a. Broj sporazuma je 174-90/16. Šta je to? Dezinformacija? Evo šta je začuđujuće. Sa slučajem neobjašnjive solidarnosti psihotroničara dve zemlje morao sam se suočiti i sam. Unutar nikliranih lopti nalaze se ampule sa prozračno-žitkom masom. Svaka od njih sadrži program za uticanje na čovekov organizam. Današnjem pacijentu moskovskog preduzeća „Aura“ neophodno je da se „obodri“. Zato se bira program pod uslovnim nazivom „seks-stimulans“. Odgovarajuća ampula stavlja se u zračni generator. Polje koje on formira prenosi u organizam čak ne ni molekule tvari, već blagotvornu informaciju o njegovom sastavu. To je teško proveriti, ali pogledajmo šta će se dogoditi dalje. Vremešnog muškarca smeštaju na ležaj u specijalnu sobu. Zatim je svi napuštaju i odlaze u komandni centar. Prate ono što se događa na monitoru. Uključuje se generator. Na ekranu se javlja kolebanje slike na nivou grudi čoveka koji leži. Talasi formiraju zračenje. Proces je krenuo. Oko pola sata kasnije pacijent, lako se njišući, ustaje sa svog ležaja. Uskoro postaje jasno da se, još nedavno umoran, sada oseća izvanredno. Rukovodioci preduzeća „Aura“ znalački klimaju glavom. Oni su otvoreno zadovoljni efektom, jer današnji njihov gost je niko drugi do jedan od rukovodilaca američkog psihotronskog programa, direktor instituta „Noetike“, astronaut Edvard Mičel. Taj zanimljiv susret uspeo sam da snimi na video-traku. (Napomena: Zanimljivo je da je gost pripovedao o posebnim osećanjima, koja je osećao u vreme povratka sa Meseca. Kada se u iluminatoru ukazala naša planeta, odjednom ga je zahvatila euforija. Kod njega se probudio mistični pogled, kada vidiš sve izoštreno. Počeo je da hvata sveuzajamne veze sveta. Pri tom, osetio je svoju besmrtnost i jedinstvo sa razumnim kosmosom. Po rečima astronauta, tokom godina on je pokušao da shvati u čemu je suština inicijacije koja je doputovala sa njim.) Zatim počinje dijalog sa moskovskim kolegama. Tema: mogućnosti talasnog delovanja na čoveka. Replike: „Teorija rezonanse?“ „Da, da, naravno. Čovek se sastoji iz vibracija. Važno je ući sa njima u rezonansu. Mi u Americi mnogo eksperimentišemo sa super-niskim zracima. U svetu nema slučajnosti. Naš današnji susret je takođe pad u rezonansu. Osećamo se kao da mnogo godina radimo u istoj laboratoriji.“ Zatim Moskovljani demonstriraju neobično tvrdu i tešku kuglu; liči na mermer. Ali ispostavlja se da je to običan mekani gips obrađen specijalnim zracima. Zamislite kako će se menjati svojstva čovekovog organizma pri takvoj obradi! Sledi hitar i zadovoljan osmeh.
Kosmo-okultizam Ko vodi u psihotronoj trci u naoružanju? Mi (Rusi) ili Amerika? Teško je reći. M. Kanjuka smatra da su radovi u SSSR-u bili svesno podeljeni između različitih načelstava. Neki izvršioci čak nisu ni znali čime se bave. Pitanje: Ko je koordinirao sve te programe? Biografska beleška: Firjaz Rahimovič Hanceverov, general-lajtnant u ostavci glavne uprave sovjetske armije. Bio je na čelu uprave kosmičkih istraživanja. U Americi sada postoji oko 140 organizacija, koje se ozbiljno zanimaju psihotronskom tematikom. Između njih su instituti kojima rukovode astronauti Mičel i Frej. Na jednom od međunarodnih kongresa demonstriran je model psihogeneratora. V. Kanjuka, međutim, smatra: „Formiranje generatora to je već jučerašnjica. Važno je umeti preobražavati zrake i polja, koja objektivno postoje u prirodi. Oko Zemlje postoji zona jonosfere, gde se bujica elektrona kreće u stranu suprotnu rotaciji planete. Na taj način se formira nešto kao super-generator. Ako fizika iskoristi taj proces, onda nema granice u predaji signala na džinovska rastojanja.“ Stop! Nije li ovo ključna fraza, koja dozvoljava da naše istraživanje učinimo preciznijim? Kosmos! Ali odložimo za trenutak ovu informaciju. Prvo: Saopštenje profesora V. Sedleckog o formiranju psihotronskih polja uz pomoć izvanhorizontalnih radiolokacionih kompleksa - naš odgovor američkoj obaveštajnoj službi CIA. Drugo: Istraživanje u okviru kosmičkog preduzeća „Energija“. Treće: Kosmičke zrake, uz pomoć svog psiho-generatora, modeluje doktor R. Rudakov. Četvrto: General Hanceverov rukovodio je kosmičkim istraživanjima. Peto: Kosmičkom radio-vezom se bavio E. A. Akimov. Napokon, tu su i pagansko-naučna predviđanja Čiževskog. To se događa kod nas, a u SAD? Među stubovima psihotronike su astronauti Frej i Mičel. Na sličnu zakonomernost obratili su pažnju već poznati nam istraživači Pauels i Beržije. Ispostavilo se da se jedan od najkrupnijih centara za izučavanje prenosa misli na daljinu, u Redstonu (Alabama), nalazio bukvalno pola kilometra od kabineta oca američke astronautike Vernera fon Brauna. Očito, ne slučajno. Naša čeprkanja su se poklopila na međi tajnih kosmičkih i fizičkih istraživanja. Moguće, negde blizu toj tački preseka i formirala se kasta nosilaca tajnih znanja – novih žrečeva. Ne stoje li oni iza mnogih čudnih, na prvi pogled, nepovezanih događaja? Tako je adresirana zagonetka za dalju potragu. Ali postoji još i psihološka strana stvari. I Rudarov i Kanjuka i Hanceverov ljudi su, koji su, ne tako davno, napustili državne strukture. Sa svakim od njih povezani su veoma duboki, nevidljivi neposvećenima, ali veoma moćni potresi. Upravo nedavni poremećaji u našoj politici, ideologiji, predstavama o naučnoj etici, daju nam dopunsku šansu. Iz tih tektonskih potresa i proističe istina o veoma mračnim projektima. Reč je o jednoj takvoj nepoznatoj kataklizmi. Dok Šiva pleše Pre nekoliko godina, u prostorijama odeljenja za astronomiju opšte fizike Akademije nauka SSSR-a, počela je zanimljiva kampanja. Uprkos svetskim naučnim tendencijama razmah otadžbinske psihotronike je osuđen kao lažno naučan. Inicijator progona uperenih protiv neortodoksnih fizičara postao je sanktpetrogradski
naučnik Evgenij Aleksandrov. Bliski rođak bivšeg predsednika sovjetske Akademije nauka, on je, po našim podacima, zajedno sa akademicima Patronom i Gluškom, sačinjavao jezgro najposvećenijih ljudi u tajne psihotronike. Čudno, zar ne? Ali još čudnijim će se pokazati rezultati borbe, koja je, na prvi pogled, bila najobičniji razlaz dveju naučnih škola. Pred nama je rešenje Komiteta za nauku i tehnologiju vrhovnog sovjeta SSSR-a, koje žigoše pseudoistraživanja. Datirano je s četvrtim julom 1991. godine. Čitamo i zapanjujemo se! Ispostavlja se da su „naivni“ saradnici KGB-a, ministarstva atomske energije i ministarstva odbrane, na gluposti uzeli i proćerdali pola milijarde predreformskih rubalja. Naravno, imenovane organizacije, i pored najbolje volje, ne možeš okriviti za naivnost. Dakle, klan iz akademije, na čijem čelu se nalazi Aleksandrov, pozvan je da svesno iskompromituje istraživanja, koja su bila zadobila najširi razmah. Ali, sa kakvim ciljem? Odgovor na to pitanje, u izvesnoj meri, daje sledeća pričica. Godine 1987. na sto premijera Nikolaja Riškova legla je obimna hrpa papira. To je bio program razrade psihotehnologije. Predlagalo se njeno korišćenje u narodnoj privredi, u vojnim sistemima distancionog upravljanja. U poslednjem delu govorilo se o formiranju sredstava upravljanja psihofizičkim sastavom čoveka i uticaja na mehanizam preduzetih odluka. Rok ispunjenja programa određen je na četiri godine. Dirigent, koji je pokušao da psihotronske frulice usloži u orkestar, bio je general Hanceverov. On je predložio da se formira sistem u cilju obezbeđenja socijalne kontrole i odbrane pravnog poretka. Govori F. Hanceverov: „Riškov je odobrio ideju. Bio je oformljen naučni savet na čelu sa akademikom Koteljnjikovim. Odmah su otpočele čudnovate stvari. Pod izgovorom državne tajne, savet se sakrio u duboku ilegalu i nije radio ništa. Zatim je Riškov ponovo dao naredbu da se pozabavimo istim problemom, ali opet je sve stavljeno pod led. Razlog: opiranje određenog dela elitnih akademskih krugova.“ Jedna verzija: neke naučne strukture trude se da odbrane svoje monopole na specifična znanja povezana sa uticajem na ponašanje čoveka. Oni ni izbliza nisu zainteresovani da zaključci sličnih istraživanja iskontrolisanih laboratorija izlete u orbitu državnih programa. Primer te borbe, sudeći po svemu, je i istorija sa učešćem Aleksandrova i Hanceverova. Razumljivo je da su u toj borbi oni predstavljali različite sile. Vojska i ekstrasensi V. Kanjuka: „Na osnovu istraživanja našeg centra, bilo je podignuto najmanje sedam vojnih industrijskih kompleksa. U njima su pokušali ove ideje otelotvoriti u metalu. Takvi radovi, na primer, vršeni su u Kijevu u fabrici „Arsenal“.V. Sedlecki: „Sličnim problemima bavio se i kijevski institut za obradu materijala. Biogeneratori su proizvođeni u fabrici „Oktava“. Autor jedne od izrađenih maketa bio sam i sam. Ti radovi su završeni u avgustu 1990. godine. Eksperimenti su vršeni na životinjama. Kasnije, po mojim podacima, na visoko plaćenim dobrovoljcima.“ V. Kanjuka: „Ispočetka su naš centar pokušali da uvuku u izvršenje konkretnih zadataka sumnjivog sadržaja, koji su odgovarali, na primer, interesima nekih rukovodilaca CKKPSS. Kada kod nas ta stvar nije prošla, precrtani smo. U momentu prekida programa, ubrzanog smrću akademika Gluška, već su formirane paralelne strukture, koje je trebalo da nas zamene. Očito, oni su bili podobniji.“
Za razliku od generala Hanceverova, koji govori o odsustvu koordiniranog rada, doktor Kanjuka stalno upućuje na neki jedinstveni centar. Gde se on nalazi do sada nismo otkrili. Ali moguće je da je upravo on zasmetao generalu da koordinacioni centar upotrebi u korist vojnog kompleksa. Uostalom, uskoro posle ovog neuspelog pokušaja, Firjas Rahimovič Hanceverov je penzionisan. Vratimo se odluci komiteta vrhovnog sovjeta na inicijativu E. Aleksandrova. Spisak izrađivača psihotehnologije upućuje na institut za obradu materijala Ukrajine. Njegov rukovodilac je akademik Trefilov. Idemo dalje. Odeljenje teoretskih pitanja za projektovanje logičnih jezika radi potreba specijalne propagande radi u okviru akademije. Na njegovom čelu je doktor tehničkih nauka Ernest Andrijankin. Taj učeni čovek je rukovodio programom psihološkog uticaja na protivnika, što je nastavak naših avganistanskih problema. U razgovoru sa nama, on je ovako formulisao svoj kredo: „Čemu pucati – bolje uticati!“ Smatra da postojeći rezultati mogu biti iskorišćeni u borbi, ne samo sa vojskom protivnika, već i sa mafijom. (Napomena: Tek napustivši tu kuću u ulici Vesnjina, nedaleko od zdanja ministarstva inostranih poslova, odjednom sam se setio čudnog anonimnog dokumenta, koji mi je pre nekoliko godina dopao ruku. U njemu se tvrdilo da je grupa entuzijasta, među njima Andrijankin, Medeljankovski (to prezime susrećemo ovde već treći put) i još neki, načinila psihotronski generator. On je montiran u ulici Vesnjina. Kao učesnici tajnog programa pominju se, takođe, Alen Čumak i Džuna Davidašvili.) Oružja budućnosti Sledeća organizacija sa spiska: „Laboratorija mikroleptonskih tehnologija“. Na njenom čelu je Anatolij Ohatrin. Radio je pod rukovodstvom akademika Kroljeva sa kosmičkih programa (opet kosmos), konstruktor generacije biogeneratora. Jedan od njih demonstrirali su nam u skromnom podrumu, gde se nalazi laboratorija. Aparat je sposoban da utiče na bioenergetske karakteristike konkretnog čoveka. Nevelik stoni pribor deluje na rastojanju i po izboru. Bujice mikroleptonskih čestica ubacuju se u organizam izabranog bića pomešane u specijalnoj kapsuli. Kakve su to tvari? Zavisi od toga ko vlada aparaturom. (Napomena: Korišćenje tajnih znanja zabrinjava. Direktor instituta psihotronike u Moskvi, A. Kočurov, naveo je imena nekoliko organizacija koje samostalno razvijaju slične projekte. Među njima državno-kooperativni centar „Lidar“. Na savetovanju u Kremlju 12. februara 1993. godine govorio je bivši ministar odbrane V. Baranikov. Primećen je odliv mozgova u kriminalne strukture. Ministarstvo raspolaže informacijom o tome da je u toj sredini ispoljen interes za farmakološka sredstva, koja utiču na psihu, za tehnologije hipnoze dugoročnog programiranja čovekove psihe, za upravljanje ponašanjem i stanjem čovekovim, za korišćenje u kriminalne ciljeve lica koja ovladavaju parapsihološkim osobnostima.) Po rečima Anatolija Ohatrina, godine 1982., on je konstruisao generator koji je na čoveka vršio veoma negativan uticaj. „Gde se sada nalazi?“ „Uništili smo ga. Godine 1982. prvi put smo se osetili neugodno zbog delovanja toga aparata na svu ostalu aparaturu. Zatim su otpočele krajnje neprijatne stvari sa zdravljem naših saradnika. Ispočetka se javljala oštra malaksalost, zatim gubitak logičnog ponašanja, posle toga gubitak orijentacije u prostoru, napokon - otkazivanje bolesnih organa. Izaći iz tog stanja, između ostalih i meni lčno, pošlo je za rukom sa veoma velikim naporom. Postalo je jasno da generatori mogu da postanu sredstva
uništenja. Pozivam sve naučnike, koji se bave sličnim pitanjima, da neizostavno prekinu eksperimente.“ Nemalo pronalazača isprobalo je prvi psihotronski udar na sebi. Spisak žrtava otvara pronalazač jednog od prvih biogeneratora u našoj zemlji – A. Berice Stahovski. On je, uostalom, govorio da njegov aparat može da se zove generator samo uslovno. U suštini, on je retranslator energije iz kosmosa. Od tada, od šezdesetih godina, prevremena i neočekivana smrt postigla je i mnoge druge. Među njima je i profesor Medeljankovski, koga smo već pominjali u vezi sa bioenergetičarom Džunom. Aleksandar Černjecki, bliski poznanik i kolega Anatolija Ohatrina, svesno je primio dozu zračenja, koja je, s vremena na vreme, stimulisala organizam starijih ljudi. Međutim, njegova smrt je, zatim, nastupila brzo i neočekivano. A. Ohatrin smatra da je uzrok te smrti bio takođe generator. Niz zagonetnih smrti dotakao se i zapadnih psihotroničara. Na primer, desetak godina ranije umrla je čitava jedna grupa naučnika povezana sa firmom „Markoni“. Tvrdilo se da ona učestvuje u psihotronskom programu sa čarobnim nazivom „Plava ptica“. Dakle, Vimal Dadžibhaj je pronađen mrtav pod mostom u Bristolu, Devid Sens je poginuo od eksplozije u sopstvenom automobilu, Robert Grinhold je neočekivano skočio sa mosta, Piter Pipel se otrovao izduvnim gasovima iz svoje mašine, Kolin Fišer je umro od uboda nožem, Anod Šarid je izvršio samoubistvo. Kako da se ne podsetimo sudbine doktora Fausta? „Steknite znanje i bićete kao bogovi“ – taj prvonačelni model grehopada stalno i stalno ponavlja savremena nauka. Lišena blagodatnog duhovnog oslonca, ona ne primećuje da se nalazi u rukama glavnog kosmičkog parodičara. I svakim sličnim pokušajem, ona parodira Tvorca, sve do modeliranja kosmičkih zračenja. Šta dalje? Kazna je neotklonjiva. Sve naučne ideje, čak i one u koje su se uzdali kao u nosioce boljitka i dobra, pretvaraju se u svoju suprotnost – postaju oružje istrebljenja. Parodija ubija parodistu. Direktor moskovskog instituta psihotronike, A. Kučurov, smatra da su naše predstave o izgrađenim generatorima polja još uvek veoma primitivne. Zato svoje smrtonosno dejstvo one mogu da ispolje potpuno nepredvidljivo. Tim pre, tvrdi naučnik, zračenja tih mašina probijaju svojevrsne prolaze u paralelne, demonske svetove, sa svim posledicama koje otuda proističu. Već poznati program „Aura“, kroz ove rupe pacijentima se neretko javljaju sasvim čudnovati gosti. Jednom se ukazala davno umrla žena; drugi priča da je za vreme seanse sebe video sa strane; treći, da je u potpunosti izgubio predstavu o vremenu. On je preleteo na Tibet, opštio tamo sa nekim neljudskim bićima. Karakteristično je i to da, pri rasklapanju i popravkama, generator često izgubi svoja svojstva. Zašto se to događa nemoguće je objasniti. Ali jedno je jasno: tu stvar uopšte nije u fizici i nije u mehanici – dejstvuje neka druga sila. Autori projekta koji se priprema u dumi, kao zakon o bioetici, ukazuju na opasnost pokušaja da se ta snaga iskoristi u zločinačke svrhe. Oni direktno ukazuju na nedopustivost korišćenja generatora sa ciljem izlečenja pomoću metoda i sredstava okultno-mističnog i religijskog porekla. Avaj! Zvaničan odgovor vlade od 25. septembra 1997. godine izrazio je odlučnu nesaglasnost sa tako postavljenim problemom. Za Pravoslavnog čoveka sve to, kao i rđava angažovanost naše vlade, ne zahteva specijalan komentar.
San? Mogli bismo i nastaviti spisak radnika psihotronskog programa o kojem nas je izvestio dokument vrhovnog sovjeta SSSR-a, ali čas je da podrobnije pričamo i o poručiocima. Moskovski novinar I. Mogila pokazuje mi dokument. „U bivšem Sovjetskom Savezu, ja, Ivan Sergejevič Kačalin (i sledi prezime još jednog saradnika), prijavili smo otkriće načina izazivanja veštačkog sna na rastojanju uz pomoć radio-talasa. Praktičnu pomoć u predstavljanju otkrića pružio je general-pukovnik avijacije Vladimir Nikolajevič Abramov. Te iste instrumente dva puta je isprobao heroj Sovjetskog Saveza, maršal avijacije – Evgenij Jakovljevič Savicki.“ Idemo dalje. Godine 1973., u vojnoj pošti 715902 grada Novosibirska, ugrađena je prva stanica „Radio-san“. Izvršen je prethodni eksperiment. Rezultati su bili pozitivni. Na tom dokumentu stoje vojni pečati i grbovi, pečati akademskog instituta i potpisi krupnih naučnih autoriteta. Među njima i akademika Jurija Kobzarova, kao i doktora fizičko-matematičkih nauka E. Godika. Ovde se, takođe, tvrdi da u blok-šemi eksperimenta „Radio-san“ postoji nadzvučni generator, čiji impulsi izazivaju akustična talasanja u mozgu. Snaga postrojenja omogućava obradu grada površine od oko 100 km², čiji svi žitelji mogu zapasti u dubok „radio-san“. Uzgredni rezultat delovanja postrojenja je mutacija u ćelijama organizama. Zvuci užasa Godine 1929., u londonskom pozorištu „Lirik“, postavili su jednu istorijsku dramu. Autori su hteli da izazovu kod gledalaca posebne emocije. Svoje nevolje podelili su sa poznatim fizičarem Robertom Vudom. On je predložio da iskoriste akustični efekt, koji do tada ljudsko uvo nije čulo – talas zvuka koji ispušta gigantska cev. Na premijeri, ova cev je izazvala čudovišnu rezonansu: drhtala su stakla, brujali lusteri, tresla se čitava zgrada. Publiku je zahvatio užas. Počela je panika. Spektakl je prekinut. Vuda su optužili za magiju. Uostalom, ne bez razloga. Tih godina, dva naučnika iz Nemačke i Italije našli su rešenje problema nevidiljivog uticaja na psihu, ali na drugi način. M. fon Arden i F. Kacamali koristili su, ne superniske, već supervisoke frekvencije. Međutim, uskoro, saopštavaju ruski istraživači M. Gurtovoj i I. Vinokurov, kolege su prekinule prepisku. Primenu njihovih radova su zabranili lično Hitler i Musolini. Oni su znali šta daje vlast nad masom. Postao je nadljudski zadatak mnogokratno pojačati njihove rezultate. Prodor na Istok i prodor Dalekog istoka U prestonicu Tibeta 1938. godine ponovo nas prenosi kino-hronika skinuta sa Anenerbe-a. Promiču crno-beli kadrovi. Budistički manastir. Monah prinosi svakojutarnju žrtvu demonima, pokroviteljima žute vere. Hrani orlove ljudskim leševima. Demon Džamseran, ovenčan sa pet lobanja, biće zadovoljan. Služitelj meditira. On zamišlja bezgranično more krvi, a u samoj sredini talasa, bronzanu koru i na njoj iskeženog Džamserana. U levoj ruci demon drži srce i bubrege neprijateljske vere; pod miškom stišće crven kožni znamen. Oni koji odbace Boga Jedinoga, pre ili kasnije pokloniće se njegovom protivniku. Na Tibetu, ateistička propoved Budina, izrodila se u demonopokloništvo. Vekovima kasnije, plašeći se tajni Istoka, ka tom istom bezdanu ustremiće se i materijalizam Zapada.
Po predanju, prvi Dalaj Lama privukao je, radi zidanja Lase, pukove demona. Nisu li sa njima iskali vezu graditelji hiljadugodišnjeg rajha? Da se prizovu takva bića zadužen je ritualni ples. Promiču crno-beli kadrovi. Ritam, karakteristični pokreti i učestanost disanja plesača, brušeni su vekovima. Svaki udarac palice prodor je u onostrano. Tamo vodi i zvučna stazica monotonih mantri (molitava sa određenim skupom glasnih zvukova). Efekat mantre efekat je akustične rezonanse. U Budizmu, učenik koji dobije individualnu mantru, neobično je poslušan svom učitelju. A to je upravo ono što treba. U Berlinu su sa nestrpljenjem očekivali izveštaj ekspedicije Anenerbe. Anenerbe znači nasleđe predaka. Primetimo: nasleđe isključivo pagansko i specifična poznanja lamajista nisu jedini izvor. Mi smo već govorili o najvišem posvećeniku crnomagijskih redova SS-a, Karlu Viligutu. Njegov drevni rod, iz pokolenja u pokolenje, predavao je zagonetne runske tablice sa nerazumljivim slovima. Smatralo se da su u njima šifrovana drevna znanja poreklom direktno od đavola. U Anenerbe-u su se zauzeli dešifrovanjem tablica. Neki istraživači tvrde da je jedan od rezultata formiranje tzv. tehno-magijskih aparata. Sačuvali su se crteži, koji opisuju njihov princip delovanja. Na njima su predstavljene vihorne bujice čestica (sada se one nazivaju torzionim poljima). Reč je, očito, bila o nekom praliku savremenih psihogeneratora. Podsetimo: U zajedničkom intervjuu datom sa članovima sekte AUM Šinrikjo savremeni konstruktor torzionih generatora E. Akimov tvrdio je da su ta polja materijalni nosioci tzv. astralnog sveta sa njegovim pojavama, kao što su: duhovi, levitacija i slično. Evo, dakle, tehnotronskog prodora u demonski svet – tamo gde obitava Džamseran i njemu slična bića. A u arhivskim dokumentima Anenerbe-a podvlači se da je uticaj tehno-magijskih aparata usmerivan pre svega na kristale volje, koji se nalaze negde u oblasti hipofize. Osamdesetih godina u sovjetskom akademskom časopisu iz serije „Kibernetika i medicina“, pojavili su se članci na temu psihoistraživanja profesora-pukovnika Georgija Bogdanova. On je pisao da se u mozgu nalaze, od strane same prirode, izgrađeni kristali poluprovodničkih struktura. Zahvaljujući toj bioelektronici, sačinjenoj od čvrstih tela, moguć je prenos kodirane informacije u mozak. Ona izaziva lik, predstavu vizuelne asocijacije, akustične i bihevioralne reakcije. Možda i ovde imamo posla sa nasleđem Anenerbe-a, koje je postalo dostupno vojnim specijalistima zemalja saveznika iz Drugog svetskog rata. MK-Ultra Tajna istorija je istinita istorija. Podsetimo se da su izjave optuženih o Anenerbe-u izuzete i sklonjene od javnosti još na samom Nirnberškom procesu. Možda su optuženi imali malo materijala? „Ni izdaleka nije tako!“, odgovaraju autori knjige „Mesijansko nasleđe“, koja je izašla 1989. godine u Njujorku. Autori M. Bejdžent, R. Li i H. Linkoln navode zapanjujuće otkriće jednog od savezničkih tužilaca. Ispostavlja se da su iz dokumenata procesa svesno izuzeti, kao zabranjeni, podaci o ritualnim i okultnim aspektima Trećeg rajha. Simptomatično: Na Nirnberškom procesu učestvovao je i već poznati nam američki psihijatar E. Kameron. Upravo on je podneo izveštaj o psihičkom stanju jednog od najzagonetnijih ličnosti nacističke Nemačke – Rudolfa Hesa. Malo kasnije,
tvrde ruski istraživači I. Vinokurov i G. Gurtovoj, još jedan učesnik procesa, Alen Dales, postavši šefom američke obaveštajne službe, uključio je Kamerona u tajni projekat CIA-e. On se zvao „MK-Ultra“ (ultra-mozgovna kontrola). (Napomena: Najviši zadatak, koji nadvisuje mogućnosti psihotronike kao takve, Alen Dalas formulisao je na sledeći način: „Posejavši u Rusiji haos, mi ćemo neprimetno da zamenimo njihove vrednosti za lažne, i primoraćemo ih da poveruju u te lažne vrednosti. Na koji način? Pronaći ćemo svoje istomišljenike, svoje pomoćnike i saveznike u samoj Rusiji. Epizoda za epizodom, odigraće se po svojim razmerama grandiozna tragedija propasti najnepokornijeg naroda na zemlji konačnim nepopravljivim razgrađenjem njegove samosvesti. Iz književnosti i umetnosti, na primer, mi ćemo postepeno da izopštimo njihovu socijalnu suštinu. Osamićemo umetnike, proteraćemo iz njih potrebu da se bave slikanjem i istraživanjem onih procesa, koji proizilaze iz dubine narodnih masa. Književnost, pozorišta, bioskopi sve će predstavljati i proslavljati najniža ljudska osećanja. Mi ćemo na svaki način podržavati i podizati tzv. autore, koji će usađivati i produbljivati u čovekovu svest kult seksa, nasilja, sadizma, izdaje – jednom rečju kult bilo kakve izvitoperenosti. Čast i vrenost će biti ismejani i postati nepotrebni. Pretvoriti se u zaostatak prošlosti. Lupeštvo i silu, laž i prevaru, pijanstvo i narkomaniju, strah i bezosećajnost, izdaju, nezdrav nacionalizam, neprijateljstvo naroda, pre svega neprijateljstvo i mržnju prema ruskom narodu – sve to ćemo vešto i neprimetno da učinimo kultnim. I samo mali broj ljudi shvatiće ili pogoditi šta se događa, ali takve ljude ćemo postaviti u bespomoćan položaj. Bacićemo ih na marginu. Pronaći ćemo način da ih optužimo i proglasimo odbačenima od ostalog društva.“) Reč je bila o ispiranju mozgova. Dakle, u Kanadi je Kameron stao na čelo memorijalnog instituta „Alana“. Tu firmu finansirala je CIA. Ovde su, kao eksperimentalni kunići, korišćeni pacijenti koji ništa o tome nisu znali. Na prvom mestu grupa najmanje socijalno zaštićenih. Među njima finski emigrant Marti Koski. To je postalo poznato javnosti 1977. godine, kada se u Njujork tajmsu pojavio raskrinkavajući članak. Iz članka je proizilazilo da su od 1957. do 1961. godine najmanje pedeset Kanađana postali žrtve eksperimenta pranja mozga. Predsednik SAD, Karter, je požurio da izjavi kako je sa programom „MK-Ultra“ svršeno. Samo deset godina kasnije CIA je i sama priznala ispravnost optužbi uperenih protiv nje. Desetinama žrtava, koje su ostale u životu, isplaćeno je 750.000 $ odštete. Simptomatična je mogućnost Kamerona da se upozna sa dokumentima Anenerbea. Sudije su te dokumente smatrali apsolutno mističnim i zabranili su uvid javnosti u njih još u toku samog procesa u Nirnbergu. Šivina muzika sfera Kažu da su savremene nauke samo ostaci drevnih. To mišljenje je sporno. Međutim, upravo u drevnoj mističnoj tradiciji, talasnim vibracionim metodama uticaja na čovekovu svest dodeljuje se prvostepena uloga. Mnoge paganske religije i kultovi prineli su svoja znanja na oltar masonerije. Zavirimo u savremenu masonsku enciklopediju Menli Hola. Svetovi Egipta i Bramina su bez sumnje poimali fundamentalno značenje principa vibro-terapije. Posredstvom pesama i mantri, u kojima se stavljao naglasak na određene samoglasnike i suglasnike, oni su podsticali uzburkane odgovore i pomagali prirodi da obnovi povređene zglobove i izgubljene organe. Upravo te predstave leže u osnovi drevnih mističnih legendi o poznanju izgubljene reči imena božjeg. Smatralo se da onaj ko pozna i izrekne ime božje, može zadobiti apsolutnu silu i vlast.
Veoma zanimljive paralele takođe pruža pitagorejska teorija muzike nebesnih sfera. Tek je u poslednje vreme pojašnjeno: svakoj od planeta Sunčevog sistema odgovaraju vibracije uporedive sa vibracionim karakteristikama različitih organa ljudskog tela. V. Kanjuka: „Uloga vibracije o kojoj su govorili mnogi mistici, od Pitagore do Gurđijeva, veoma je slikovito izražena u dalekoistočnoj izreci: „Dok Šiva pleše, svet postoji.“ , to jest, dok mnogoruki bog tvori talasanje u prirodi – ona je živa.“ Razumeti ta prefinjena kolebanja, ovladati njima, evo zadatka za maštu posvećenih! Danas se javlja novi okultizam. U okultiste spada i guru krišnaista, od koga učenici dobijaju jedinične mantre, svojevrsni zvučni tučak za svest. To su i rukovodioci sedeljki neuro-lingvističkih programiranja. Oni od žrtava koji im se obraćaju formiraju jedan potencijalno veoma opasan sloj stanovništva. Među najopasnijima su tvorci visoko-tehnološkog psihotronskog oružja, kao i psihohemičari, naslednici srednjovekovne sekte asasina, čiji su članovi upućivani u „raj“ uz pomoć narkotika, kao i psihotroničari koji su zarobili Pitagorinu muziku sfera u svoje zloslutne generatore. Bez obzira na formiranje informacionog društva, mogućnost da se obrazuju zatvoreni sistemi znanja okultnog tipa ostaje na snazi. U njihovom temelju je krajnja specijalizacija savremene nauke. Baratati nekim podacima dobijaju mogućnost samo posvećeni. Psihotronika je već ušla u terminologiju klasifikacije naoružanja različitih zemalja, ali pravno ona kao da ne postoji. Sazrelo je pitanje o zaštiti čoveka u posebno prefinjenim sferama: duhovnoj, psihofizičkoj, genetskoj. Nastalo je vreme da se psiho-oružje smesti u isti koš sa drugim vidovima oružja masovnog uništenja. Kucnuo je čas da se ta tema prenese sa ravni zanimanja ljubitelja egzotike na ravan nasušnih problema. Zloslutni projekti su sve zreliji. Pretvoriti nezadovoljnika u poslušnog potčoveka, a za nadzornika takođe postaviti poslušnog, ali agresivnog supermena. Formiranje takve psiho-jerarhije je aktuelno, jer savremeni svet lišava ljude najjačih idealističkih motivacija i postupaka. Oprezno! Psihotronika može da postane poslednja karta za ideologiju koja je iscrpljena, ili za režim koji gubi legitimnost. Upravo zato, čas je da se progovori o odnosu te oblasti sa samom vrhuškom piramide vlasti. Magisterijum Mart 1969. godina, Manila. Zbog sumnje da je pokušao atentat na predsednika Filipina, Markosa, uhapšen je izvesni Luis Anđelo Kastiljo. Psiholog, koji je sa njim radio u zatvoru, skrenuo je pažnju na čudne fraze iz Kastiljevog blokčeta. Ispostavilo se da zapisane reči o „velikom vođi“ neizostavno uhapšenika bacaju u nepobudni san. Formula: „Verovaću u sebe, jer niko neće verovati u mene“, budi ga iz sna. Postepeno, uz pomoć kombinacija kodiranih reči, sa svesti uhapšenika su skinuli čini. Ispostavilo se da je bio „obrađen“ na četiri hipnotička nivoa. Ta psihotronska matrica kao da je u sebi sadržala četiri različite ličnosti. Pri prelasku iz jedne u drugu, menjali su se maniri, način opštenja, osmeh, čak i izraz očiju. Na prvom nivou, Kastiljo je bio čovek koji je došao na Filipine iz nevelikog gradića u državi Virdžiniji, mada nije znao da objasni zbog čega. Na drugom, bio je agent CIA-e, koji se hrabro držao na ispitivanju. Na trećem, bio je agent koji je otkriven i programiran na samouništenje. U stanju transa, on je grozničavo pucketao kraj slepoočnice ispražnjenim pištoljem. Na četvrtom nivou uhapšeni se očito odazivao na pravo ime. On je ispričao da je prošao pripremu u logoru CIA-e. Uglavnom je trenirao upotrebu snajpera. Sećao se, takođe, da je učestvovao u jednoj od operacija
likvidiranja. Po vremenu koje je navodio, ona je začuđujuće podsećala na ubistvo predsednika Kenedija. Vođe našeg vremena ne mogu biti sigurni ne samo za svoj život, što je oduvek bio predmet rizika u njihovoj profesiji, već i za svoju svest. Ako se od plašljivog novajlije može proizvesti super vojnik, od priprostog Meksikanca super agent CIA-e, onda kakve su perspektive uticaja na prva lica u državi? Saltikov-Ščedrinov lik gradonačelnika sa muzičkom kutijom u glavi uistinu je proročki. Ali, ako je efektivnost upravljanja čovekom još uvek pod znakom pitanja, onda je mogućnost psihotronike, da neprimetno pokupi istaknutog čoveka, činjenica. Na neka promišljanja u tom kontekstu navodi knjiga bivšeg ministra očuvanja zdravlja SSSR-a, E. Čazova, „Zdravlje i vlast“. Samom akademiku teško je da objasni osetno pogoršanje zdravlja, koje se u „Livadi“ dogodilo, najpre Andropovu, a zatim Černjenku. Čudna je, takođe, i smrt doktora vojnih nauka, maršala Ustinova, i njegovog, čak, slovačkog kolege generala Dzura. Kosigin kao da je bio žrtva daljinskog udara – prevrnuo se u čamcu. U našem veku prve ličnosti osećaju džinovske fizičke i psihološke terete. Bez pomoći specijalista sposobnih da pospeše njihovu energiju – ne mogu. Hipoteza je sledeća: žrecima je ugodnije da ističu u prvi plan ne one koje su već iskompromitovali, već nekoga čija svest se nalazi na tajnoj udici. Slavni izraelski hipnotizer, Uri Geler, koga ruski gledaoci pamte po seansama na daljinu, u svojoj knjizi piše o jednoj seansi, koju je izveo pre dvadesetak godina, u vreme inauguracije predsednika Kartera 20. januara 1977. godine. Na inicijativu CIAe, Geler je pokušao da predsedniku sugeriše jednu ideju. Reč je bila o zaostajanju Amerike u odnosu na SSSR u oblasti psihotronike. Cilj je bio: uvećati ulaganje novca u tu oblast. Geler je obavio posao u vreme rukovanja, koje je, uz pomoć prijatelja iz obezbeđenja, utanačio hipnotizer. Nije li to element samoreklame? Teško je prosuditi. Bilo kako bilo, desetog januara 1984. godine Njujork tajms je saopštio: „Godine 1977. Karter je odista naredio da se analizira sovjetski nivo parapsihologije.“ Posle toga dolari su počeli teći u željenom pravcu. Vojska SAD i parapsihologija 25. jula 1959. godine na palubu američke atomske podmornice „Nautilus“ popeo se tajanstveni putnik. Podmornica je odmah isplovila iz luke i šesnaest dana je putovala pučinom Atlantskog okeana. Bezimeni putnik nijednom nije napustio svoju kaitu, ali dva puta na dan on je slao kapetanu listiće sa čudnim znacima: čas sa zvezdom, čas sa krstom ili sa talasastim linijama. Oni su se nalazili u koverti sa natpisom „strogo poverljivo“. Kada se čamac približio luci Krojton, putnika je dočekao konvoj američke mornarice. Uskoro je on razgovarao sa direktorom odeljenja bioloških nauka pri upravi za istraživanje vojno-vazduhoplovnih snaga SAD, pukovnikom Vilijamom Bauersom. Ovaj je iz sefa izvadio kovertu sa natpisom „Centar istraživanja Merilend“. Zagonetni putnik je dodao koverat sa pečatom „Nautilus“. Beleške sadržane u njima – sjedinili su. Više od 70% znakova, u različitim kovertima, bili su identični. To je sadržaj svojevremeno široko popularnog članka Žaka Beržijea, koji su štampale mnoge zapadne novine. U njemu se opisivao eksperiment Amerikanaca za korišćenje telepatije u vojne svrhe. Mnogi specijalisti smatraju da je upravo ta publikacija uznemirila sovjetsko rukovodstvo i poslužila kao razlog za aktivaciju sličnih istraživanja u SSSR-u. U vezi sa tim, govorilo se čak o kontaktima Beržijea sa KGB-om.
Dezinformacija je ozbiljno oružje, izvrsno sredstvo da se obezbedi manipulacija na temu: „Ko stoji kraj kormila vidljive vlasti?“. Dopuštam da istočnici novinske patke mogu da budu i neki od mojih sabesednika. Možda u najboljoj nameri. Uskoro posle emitovanja serije mojih televizijskih emisija pod nazivom „Crno sanduče“, koje su govorile o psiho-oružju, jedan specijalista mi je, obilazeći kao kiša oko Kragujevca, predložio da se upoznam sa nizom istraživanja, koja su se vodila u oblasti psihotronike. Čitaš, i kosa ti se na glavi diže. Posebno ako obratiš pažnju na pečat „Nivo spremnosti“: 8.5 - Mentalni modulatori: uspešno su prošli laboratorijska i terenska ispitivanja, i primenjeni su u realnim uslovima. 8.10 – Radio-glas, unutrašnji glas: translator misli i načina delovanja. Primenjen je u realnim uslovima. 8.11 – Genski destruktor: primenjivao se u realnim uslovima. 8.15 – Psihogeneratori zasnovani na principima simpatičke magije. Koriste se sada u realnim uslovima. 9.6 – Informaciono moduliranje ličnosti. Prošlo je laboratorijsko i terensko ispitivanje. Ispostavilo se da su savršeno poverljive papire dobijali još neki novinari, koji se bave analognim problemima. Sablazan da se vidi senzacija odmah je bila zabranjena, mada se sve to dogodilo posle avgustovskih događaja 1991. godine, kada je general Kobec progovorio o prisustvu psihotronskih generatora u vojnom kompleksu, a zatim je svoje zapanjujuće teorije objavio doktor Dičev. Bura u noosferi 18. avgust 1991., u rejonu Varne pristao je američki brod „Belkap“. Aparatura pričvršćena na njegovoj palubi nije ličila na obično naoružanje. Nedugo pre toga, ona je bila ispitana u Persijskom zalivu. Sa pojavom zagonetnog broda u zalivu, sa armijom Iraka počele su se događati čudnovate stvari. Pripadnike vojske Sadama Huseina, prekaljene u višegodišnjem ratu sa Iranom, zahvatio je strah. Ispočetka su se predavali na desetine, a zatim na hiljade. Bio je to prvi psihotronski rat u istoriji čovečanstva. SAD su taj rat dobile za vreme predsednika Džordža Buša, koji je, još dok je bio šef CIA-e, lično nadgledao odeljenje, koje se bavilo psihoistraživanjima. 19. avgusta, zombi generatori na brodu „Belkap“ ponovo su aktivirani. Upravljeni su na poseban režim rada: umesto užasa, emitovana je euforija. Nevidljivi zrak je uperen na Moskvu. U prestonici se njegovo dejstvo korigovalo. Specijalna tehnika je uključena na šestom spratu američkog poslanstva. Ona je takođe već isprobana. Međutim, u toku isprobavanja ogromne količine energije, mašina se zapalila. Ruskim vatrogascima bilo je strogo zabranjeno da gase taj požar. U avgustu 1991. godine sve je radilo kako treba. Zrak je fokusiran na parlament. Istovremeno, ovde su dognali ogromne količine votke sa povišenim uticajem na organizam. Počela se sakupljati masa. Postepeno ju je zahvatilo uzbuđenje. Počeli su da grade barikade, uglavnom od nekog krša i otpadaka (otpaci protiv tenkova). Niko nije primećivao „operetski“ karakter barikada. Kao da je nečija nevidljiva ruka ušla u podsvest i otuda izvlačila poluzaboravljene klišee – Crveni trg 1905. godine: „Dole samodržavlje! Živela revolucija!“ U mozgu ljudi koji su se sakupili na Krasnoj Presnji 1991. godine stari obrasci stekli su nov leksički fon. „Dole partokratija! Živela demokratija!“ Zatim je uzeo reč
Jeljcin. Zbog nečega, on se spustio sa ozvučenog balkona i popeo se na tenk. „Revolucija! Lenjin na tenku! Narod pozdravlja vođu!“ Hiljade ljudi koji su postali bioroboti tiskali su se na trgu kraj parlamenta. Uskoro će trg nazvati trgom slobode. Odmah za prvim psihotronskim ratom dogodila se i prva psihotronska revolucija. U pitanju beše začuđujuća verzija, koju je objavio Todor Dičev već nekoliko dana posle opisanih događaja. To se dogodilo na međunarodnom kongresu za ispitivanje ljudskih dimenzija u Moskvi i oštro pospešilo publikacije na temu „Psihotronsko oružje“. O nečem sličnom je u štampi govorio i predsednik Kalmikije, Kirsan Iljumžinov, ali to se ticalo druge strašne situacije – događaja iz oktobra 1993. „Odjednom mi postade teško. Kada sam izašao na ulicu, glava mi je bučala. Mislio sam: šta se to događa?“ Ispostavlja se da se u zgradi, nasuprot hotela, nalazila aparatura za visoke frekvencije. Ona je prožimala čitavu zgradu. (Rudcko?) je imao aparat, koji mu je poklonio Baranikov. Aparat je lovio te visoke frekvencije. Tako je psihotronska tema dobila izrazitu popularnost. Upravo zato je ona postajala katkad neobično pogodna stvar za udarce po političkim protivnicima. Evo, bivši narodni deputat Rusije saopštava da za vreme četvrtog kongresa mnoge njegove kolege nisu mogle da shvate zašto su glasali tako a ne drukčije. Iako potpuno trezni, neki dugo nisu mogli da pronađu, posle glasanja, svoje sobe u hotelu. Zaključak: Sobe, gde se odigravaju takvi forumi, dopingovane su psihotronikom. Ili, demokratski ekstrasens dolazi u Moskvu iz Almate i otkriva crni oblak zle energije nad kućom u kojoj stanuje Hazbulatov. Zaključak: Portparol parlamenta mora da se seli. Ili, patriotska štampa saopštava da se zdravlje članova jednog patriotskog foruma pogoršalo usled primene psihotronskog aparata protiv njih. Zaključak: Vlast je zločinačka. Da! Noosferu je zahvatila bura. Delgadovi ogledi Godine 1977., tada malo kome poznati psiho-fiziolog, Hose Delgado, počeo je sa ugrađivanjem elektronskih sistema upravljanja u mozak. Pošlo mu je za rukom da ostvari upravljanje objektom na daljinu. Implatanti su uticali na tzv. stražarske centre mozga. Uskoro je krugu specijalista bila demonstrirana elektronska korida. Rogovi razjarenog bika već su se skoro doticali grudi eksperimentatora, ali je ovaj u tom trenutku davao signal i životinja je obamirala. Zatim su implantate počeli ugrađivati i avijatičarima strateške avijacije, jer oni nemaju pravo na grešku, pa je katkad potrebno odluku prihvatiti toliko brzo da ljudski mozak nije kadar da reaguje odmah. Ispočetka je u Delgadovom privatnom institutu radilo 20, 30 ljudi. Godine 1982. personal je već brojao pola hiljade ljudi. Sada centar na čijem čelu se nalazi Nobelovac Hose Delgado štite marinci mornarice SAD. Naša istraživanja sve bliže nas odvode višim nivoima svenarodno izabrane vlasti i u tom kontekstu niče pitanje: u šta se pretvaraju takva, na primer, shvatanja kao što je demokratija? Muzika iz starog popularnog dečjeg radio-programa, u kojem su se čitale bajke, sada otvara emisiju o astrološkim prognozama. Začuvši znanu, čak pomalo zaboravljenu melodiju, čovek kao da se privremeno pretvara u dete. On postaje neobično poverljiv i, u stvari, dobija ne prognozu, već programirani uticaj.
A evo još jedne televizijske lovine. Voditelj informacionog programa sedi sa različitim monitorima u pozadini. Oko praktično ne može uloviti promicanje tih sličica u zadnjem planu. Međutim, nesrazmerni upijač podsvesti upija i to. U Americi je korišćenje 25-tog kadra u bioskopu i televiziji, koji utiču na podsvest, zabranjeno zakonom, ali tim pre i tamo mnogi krupni super-marketi, na primer, neprimetno ugrađuju u glasnu muziku zvuk lisica, policijske sirene i lavež pasa. To plaši potencijalnog lopova. Jurij Lopatin, ekspert državne dume: „Pri izradi zakona o bezbednosti ličnosti na prvo mesto, po ostvarenoj opasnosti, stavićemo ne psihotroniku kao takvu, već dejstvo elektronskih sredstava masovne informacije.“ Po stepenu ciničnog i nekontrolisanog ispiranja mozgova sa tom delatnošću se ništa ne može uporediti. Čak i ako tv direktno ne kontroliše ponašanje ljudi, onda se ona otvoreno upravlja prema sklonostima potrošača, motivima, željama, zahtevima. (Napomena: Televizor često raspaljuje u gledaocu strasnu želju da ovlada svime što vidi na ekranu. I on, na uštrb svog realnog života, porodice, duhovnog razvoja, počinje da gubi vreme na sticanje sve više i više statusnih simbola.) To se događa često neprimetno. Tako dobijamo tele-neviziju. Pri tom iskušavani gledalac sebe smatra slobodnim. Avaj! U stvari, to je najgora forma ropstva: kada rob sebe uopšte i ne oseća robom. Televizijska montaža formira posebnu izbornu realnost. Manipulišući snimljenim materijalom u montaži, čovek se može primorati da izrekne ono što nije govorio i da učini kako nije radio. Proizilazi izvesno razdvajanje konkretnih ljudi. Svaki od njih u svojoj životnoj ipostasi je realan čovek, Božje stvorenje, a u granicama ravni crnog ekrana – golem, biće skrpljeno na monitoru od strane slugu televizijskih žrečeva. (Napomena: Bio sam svedok kako je neko vreme u tv studio „Ostankino“ stalno dolazila očito opsednuta žena i molila se za to zdanje i televiziju. Još jedan primer bolesne reakcije ođavoljenog čoveka na prefinjena i veoma zloslutna kretanja u savremenom svetu.) Televizija i okultno Savez televizije i psihotronike nije samo nagađanje. Sličnu po suštini ideju izrekao je nedavno rukovodilac moskovskog instituta kompjuterskih psiho-tehnologija I. V. Smirnov. Imam intervju s njim, gde naučnik predlaže da se sprovede eksperiment programiranja televizijskih gledalaca radi njihove zaštite od narkomanije. Pri tom, u toku prenosa, iz studija će se emitovati za uvo neuhvatljivo akustično dejstvo. Reč je o sugestiji koja se natura mimo čovekove svesti. Još jednom se susrećemo sa pokušajem prodora naučnika u podsvest, u sferu koja je, po definiciji filosofa Rene Genona, hranilište demonskih sila. Savez nauke i crne magije ponovo dobija razmah. Podsetimo: u podsvesti se prikuplja do 95% informacija koje čovek dobija. To još jedanput potvrđuje da su znanja darovana odozgo po svom obimu ograničena. Na njih otpada 5%. Dakle, bolje je drugim sferama ne obraćati se. S obzirom na to da je neprijatelj ljudskog roda odlučio da svakoga od nas napuni još koječim, bolje je držati ta pohranjena znanja u krleci, jer njihova skrivenost je po Promislu Božjem. Evo Pravoslavnog pogleda na slične stvari. Reč ima nastojatelj Sretenjskog manastira u Moskvi, iguman Tihon: „Izazivanje dejstva skrivenih, to jest, rezervnih mogućnosti ljudskog organizma, ako je u vezi sa sugestijom ovog ili onog tipa (to jest hipnozom), direktno je povezana sa demonima.“ Vreme nam je uporediti crni televizorski ekran, koji koti jata đavola, sa slavnim crnim ogledalom Džona Dija. Legenda glasi da je taj naučnik i okultist iz 16. veka
mogao prizivati iz ogledala neko biće, koje mu je pomagalo. To slavno crno ogledalo je oval predivno ispoliranog antracita i sada se čuva u britanskom muzeju. Džon Di se proslavio, između ostalog, otkrićem nove zvezde u sazvežđu Kasiopeje. Pre toga, čovek, koji je hiljadugođima gledao u nebo, mislio je da je poznavao na njemu svaku svetlosnu trunčicu. Kolege Džona Dija su likovale. Stvar nije prosto u novoj zvezdi. Očvrsnut idejom, astronomov pogled je probio porozne svodove, koje je Tvorac izveo nad Zemljom. Sada će, mišljahu naučnici, iza razmaknutih granica realnosti, bujicama poteći nezemaljska mudrost. Avaj! Sve liči na ono što su zaključci tako izvitoperene logike već potvrdili. Otkriće Džona Dija je od onih koja su položila temelj pozitivističkoj nauci. Iz takvih, otkrićima probijenih rupa, na čovečanstvo je bukvalno linuo ledeni haos znanja i energija, koje sada pokušava da ulovi toliko savremenih naučnika. (Napomena: Pozitivistička nauka već krajem prošlog veka zapala je u totalnu bezbožnost. Po mišljenju oca Andreja Kurajeva upravo je uklanjanje od paganske religijske obojene kosmogonije, sa njenim demonima koji lete u vazduhu i sličnim personama, izazvalo u hrišćanskom pogledu na svet radikalno nereligijski način poznanja sveta – nauku. Osmelivši se, ona je odlučila i da u potpunosti ukine Nebesku hijerarhiju.) Obogaljivanje uma Uostalom, vratimo se našoj temi. Biografska beleška: Valentin Tihonovič Sljepuha, kandidat za doktora tehničkih nauka, bivši logoraš, jedan od aktivista moskovske komisije za prava čoveka, koja istražuje fakta psihotronskog terora. Prvog marta 1991. godine, u jednoj od radio emisija, dvoje specijalista u oblasti bezbednosti, izjavili su: „U zgradi nasuprot kabineta B. Jeljcina otkrivena je aparatura koja emituje visoku frekvenciju. S obzirom na činjenicu da sam ja već dostavljao Borisu Nikolajeviću analitičke beleške sa upozorenjem o opasnosti slične vrste, pozvali su me da istražim slučaj. Po istrazi, moguće je bilo ustanoviti da je Jeljcin podvrgavan zračenju ne manje od pola godine. Uostalom, sam generator može da se nalazi na značajnom rastojanju od žrtve. Prenositi zrake sposobni su telefonski provodnici, televizor čak i vodovodne cevi.“ Rezultati istraživanja nisu objavljeni. Zašto? Mogu da pretpostavim iz dva razloga. Prvo, to bi bilo učinjeno u korist onih političkih snaga, koje su odavno, na sva zvona, razglašavala izveštaje o lošem zdravlju Borisa Nikolajeviča. Drugo, po mojim istraživanjima rashodi na razne psihotehnologije tokom sedamdesetih i osamdesetih godina, činili su ne manje od 50 milijardi predreformskih rubalja. Programi koji zahtevaju slične sume nisu mogli da mimoiđu Politbiro. Jeljcin je, pre svih, znao za njih. Moguće je čak da na takvom dokumentu stoji upravo njegov potpis. Uticaj psihohemije, psihotronike i ekstrasensa na politiku je tema umnogome egzotična i sporna za javnu svest. Međutim, ma kako strano, u krugovima bliskim višim redovima vlasti, ona se smatra kao nešto što se samo po sebi podrazumeva. Posle hapšenja članova GKČP u sefu jednog od Gorbačovu najbližih funkcionera, Boldina, pronađene su šifre telefonskih razgovora lica na visokim položajima. Jedan od njih je datiran 31. marta 1991. godine. On se vodio između Jeljcinovog pomoćnika L. Suhanova i izvesnog Karhamona Džurabajeviča. Njegovo prezime, piše u izveštaju saradnika KGB-a, je nepoznato. Dakle, citiramo dokument na kojem je svojevremeno stajao pečat „strogo poverljivo“.
„K.: Evo, on ide na odmor. Naravno, to nije privilegija, ali kažu da Jeljcin negoduje protiv privilegija, a sam ide na odmor. S.: Ali nije se imalo kuda. Lekari su naredili oporavak. K.: Tek ako mu predaju vlast, lekari će ga izlečiti. Ja sam mu to već rekao. S.: Lekari mogu sve! Učiniće što im je volja. Evo šta se dogodilo. Počeo je plenum, on je otišao na plenum, ali se za vreme ručka rđavo osećao. Rđavo se osećao za sve vreme plenuma, posebno na skupštini. Čim je plenum prošao, oporavio se. A ovamo naši parapsiholozi tvrde da rade na njemu. Ispada da ga neko izvodi iz regularnog stanja.“ U tom kontekstu nikako ne mogu zaboraviti reči koje je M. Gorbačov izrekao posle Forosa. On se osećao, kako je u vreme puča Reisa Maksimovna, saznavši da su njenog supruga proglasili bolesnim, rekla: „Od nas će napraviti bogalje.“ Teško da je ta fraza bila slučajnost. (Napomena: Specijalista koji radi u oblasti psihotronike (želeo je da ostane anoniman) saopštio mi je neke podatke o zagonetnom Kahramunu Džurabajeviču. On je učenik maga, koji je, govoreći savremenim jezikom, bio lični ekstrasens Staljina. Poznato je samo da su ga nazivali Španac. Već kasnije, lične ekstrasense je imao i tako tvrdokorni član Politbiroa, kao što je Suslov. Vorotnjikov je iz Krasnodara u Moskvu pozvao čitavu grupu ezoteričara. Na njihovom čelu je bio neki Pivovarov. Članovi te grupe i njihovi učesnici uspešno rade i danas. Komunizam uzalud smatraju učenjem lišenim mističnih korena. Izgoneći Hrišćanstvo, nove mesije su samo pripremile zidanje novog hrama. Ponešto su zajmili od prethodnika. Komunizam je zamišljen kao parodija Carstva Božjeg na zemlji. Moralni kodeks graditelja komunizma praktično ponavlja Hristovu propoved na gori, samo izbacujući Boga iz nje. Čak i ideju da sazdaju novog čoveka u profanom smislu težili su da ostvare u okvirima te ideologije. Takvim ciljem bio je naročito opsednut Trocki. U vili na Maloj Nikitinskoj čak su za to formirali specijalni dečji dom. Tamo su smestili decu od pola godine do 11 godina, uglavnom potomke sovjetske elite. Tamo je bio neko vreme sin O. J. Šmita. Dom je radio od 1921. do 1925. godine. Ali, zatim, pošto je Trocki zapao u nemilost, dom su zatvorili. Arhivi su dopali podruma politehničkog muzeja. Beleške o „kaljenju čelika“ vođene su svakodnevno. Zatim su ti papiri nestali. Lekarski teror i kaljenje čoveka povezani su i time što su skrivani od očiju javnosti. Smrtni ishod posle svakog eksperimenta izučava patoanatom, a on je potčinjen glavnom lekaru institucije u kojoj se eksperiment izvodio. Svađa iz medicinske palate nikad ne izlazi izvan njenih zidova. Istražujući problem jatrogenije - pogoršanja zdravlja pacijenta izazvanih nesavesnim lečenjem, krajem osamdesetih godina u Lenjingradu iznenadio sam se uporedivši dve cifre. Broj umrlih u toku godine dana, kao rezultat nesavesnog lečenja, poklopio se sa brojem poginulih nasilnih zločina. Ali, iz viših razloga nije vođen nijedan krivični postupak.) Veština masovne kontrole „Nauka vlada masom“, Njujork petog marta, Itartas FBI je nameravao da protiv poglavara sekte „Loza Davidova“, Dejvida Koreša, u vreme prošlogodišnje opsade ranča koji je sekta zauzela, primeni psihotronsko oružje razrađeno u SSSR-u. O tajanstvenom ruskom udruženju za upravljanje svešću, pričao je jedan saradnik američke tajne službe, koji je želeo da sačuva anonimnost i koji je u martu 1993. godine prisustvovao predstavljanju tog udruženja u Vašingtonu. Vilidž Vojs imenuje Igora Smirnova sa moskovske medicinske akademije kao jednog od ruskih naučnika koji su u Vašington doneli aparaturu i pokazivali je
desetinama američkih zvaničnika, koji su predstavljali Pentagon-agenturu i državnobezbedonosne organe. Po tim novinama, naučnici su utvrdili da se uz pomoć ovih instrumenata, na podsvesnom nivou, mogu sugerisati ljudima misli i na taj način kontrolisati njihovo delanje. Dakle, posrednim načinom potvrđuje se istinitost čudnovate informacije o tome da su još 1991. godine američka tajna služba i KGB potpisali dokument o zajedničkim istraživanjima u oblasti psihotronskog naoružanja. Sasvim nedavno, tu informaciju objavljenu svojevremeno u nezavisnim novinama, potvrdilo je i pismo rukovodioca ruskog odbrambenog zavoda objavljeno u moskovskim „Novostima“. U tom zavodu, uz zajedničku saglasnost, a po tehničkoj dokumentaciji američke firme „HGY CO limited” bilo je odlučeno da se proizvede rezonansni aparat „Miranda“. Ti aparati zasnovani su na visokim frekvencijama zračenja. Razume se, oni su predviđeni u medicinske svrhe. Poznato je da tajna služba samo o tome i brine. Podsetimo: Imenovani ugovor se pojavio još za vreme postojanja SSSR-a. Da li to znači da žrečeve novog vremena ujedinjuju motivacije koje se nalaze izvan polja ideoloških, geopolitičkih i drugih raznoglasja? U razgovoru sa mnom, Igor Smirnov je tvrdio da je on već u SAD registrovao naučno-istraživačku firmu, u kojoj se, kao jedan od osnivača sa američke strane, javlja savetnik predsednika Klintona za globalnu strategiju – gospodin Moris. U poslednje vreme laboratoriju Smirnova posetilo je mnoštvo novinara. Citiraćemo nekolike. „Pacijenta posađuju pred kompjuter. Na ekranu promiče grafika, a u naušnicama prijatan šum. Šum nije jednostavan. U njemu su skrivena pitanja koja prodiru u samu dušu, o onome glavnom: porodica, rad, novac, seks, politika, alkohol, kriminal i slično.“ „Saradnici unose u kompjuter reakcije pacijenta na slična bešumno postavljena pitanja. Pri tom, odgovori idu iz podsvesti. Čovek i ne sumnja o svojim reakcijama. To je prva polovina rada – dijagnoza. Druga je korekcija. Negativna asocijalna stremljenja treba ugasiti, čak ukinuti, a pozitivna pojačati. Omogućili su čoveku da posluša svog omiljenog Vivaldija, a u muziku su ubacili, ne pitanje, već nešto slično savetu. Pacijent savete ne čuje, ali ih usvaja.“ „Vama se dopada da nazivate naše pacijente rečju zombi? Pa u redu“, osmehuje se Smirnov. „Mi sami ih tako nazivamo samo u šali. Bavimo se najobičnijom psihoanalizom, istina, pojačanom uz pomoć kompjutera. Ne zaboravite da pri svojoj klevetničkoj primedbi objasnite naše ciljeve – lečiti i učiti.“ Ja sam takođe boravio u toj laboratoriji. Za 15 do 20 minuta pacijentu zadaju nekoliko hiljada kodiranih nečujnih pitanja. Besvesni odgovori na njih ne lažu, tvrdi Smirnov. On to naziva detektorom istine, i još: ogledalom, u kojem čovek, po prvi put, može da ugleda svoju dušu. „Mi vidimo kako se na ekranu monitora vrti besmrtna ljudska duša“, govori naučnik, „i možemo da ostvarimo presađivanje dela sagnjile duše. Mi koristimo termin „psiho-katarzis“ (očišćenje uz pomoć naših metoda).“ (Napomena: Iz svog crnog ogledala gospodin Smirnov dobija informaciju, koja mu dozvoljava da izvede, na primer, ovako čudne zaključke. Kod Rusa, za razliku od Amerikanaca, ideja Boga odsustvuje.) Dobivši podatke o pacijentu, Smirnov ih izgovara u mikrofon uređaja. Zvuk se propušta kroz kompjuter i pretvara se u onaj lako šušteći magički koncentrat. Taj koncentrat ubacuju u prijatnu muziku, i evo: psihotronska misa je spremna! Uostalom, sam naučnik naziva tehnologiju „kamenom mudraca“.
Ambicije su upravo takve. Evo još nekih od težnji saradnika laboratorije. „Treba uticati na društvenu svest.“ „Razmotrićemo te probleme radi preobražaja mentaliteta nacije.“ „Neophodno je obaviti psihosondiranje političara u odnosu na predmet njihovog ponašanja u ekstremnim situacijama.“ Frojdizam i lik zveri Dakle, imamo posla sa komjuterskim frojdizmom. Sigmund Frojd je temeljio svoju teoriju nesvesnog i na sličnim pitanjima koja danas ubacuju u podsvest pacijenata, pri laboratoriji Igora Smirnova. Transfuzija krvi, kanibalizam, krvožednost - navodno postavši svestan tih svojih kompleksa, čovek se može osloboditi neuroze. Međutim, po filosofu Rene Genonu, znameniti psihijatar je pod vidom terapeutske prakse učinio svojinom miliona ljudi strašni satanski ritual, koji je oslobađao sve najniže u čoveku. Genon je znao o čemu govori, jer je u mladosti bio član jedne masonske lože. U okultnim krugovima je poznata priča o tome kako su 1908. godine, tokom spiritističke seanse martinističkog reda, njegovom starešini, Paliju, duhovi naredili da obnovi red templara i da njegovim glavnim majstorom imenuje baš Genona. Dotična tehnologija veoma podseća na smisao crnomagijskih radnji u običajima samih satanista. Oni tvrde da satanizam, navodno, ispunjava prazninu između religija i psihijatrije. Hramovi satane moraju biti stvoreni za ljudsko opijanje slobodom, bezgraničnom prirodom zveri. U ritualima, satanistima je neophodno da oprobaju svoju jarost, surovost i osvetoljubivost, da bi zatim voleli one koji zaslužuju ljubav. Tokom svojih hipnotičkih eksperimenata, Frojd je istakao hipotezu zavođenja. Praktično, sve njegove pacijentkinje su se „sećale“ da su u detinjstvu bile podvrgavane seksualnoj agresiji. To se priznanje - a najčešće su za seksualno zlostavljanje optuživani roditelji, odvijalo tokom rituala satanskog razgovora, pri čemu su se „sećale“ jedino pod hipnozom. U naše vreme, kada je jedan od kanadskih psihijatara putem štampe objavio sličan slučaj, u SAD se dogodila bukvalno eksplozija psihoza na tu temu. Hiljade ljudi zahtevaju sada status žrtve tog podzemnog kulta. Pri tom, oni se stalno sećaju da su u detinjstvu bili očevici vampirskih orgija, da su videli đavola i slično. Od 1983. do 1992. godine pred sudovima Amerike je pretresano oko 2.000 slučajeva ritualnog nasilja nad decom. Da li je realna tajna satanske zavere, čiji učesnici koriste decu, a zatim specijalnim metodama, otklanjaju iz njih sećanje? O tome se trenutno vode veliki sporovi. Međutim, činjenica je da strašni džin, kojeg je Frojd ispustio iz podsvesti mnogih ljudi, ubrzava pustošno kretanje po dušama. Sam koren reči „podsvesno“ jasno ukazuje na poreklo onoga o čemu govorimo – poreklo najniže, adsko. Pravoslavni ljudi znaju: podsvesno u terminologiji i praktici sličnih ljudi je hranilište strasti i besova. Svetitelj Ignatije, istinski asketa i podvižnik, koji je živeo u 19. veku, pisao je da je viđenje đavola za čoveka Promislom zabranjeno, da ljudi ne bi pretrpeli nasilnu privučenost zlim dusima. Avaj! Uvek je bilo opsednutih, koji su se trudili da otvore taj bezdan na bilo koji način. Zanimljivo je i da je po zlu poznati Alister Krouli razumevao svaki obred prizivanja duhova kao način blokiranja svesti i izvlačenje iz podsvesti demona koji stanuju u njoj. Slični obredi su podrobno opisani delimično u knjizi „Sameh“, koju je Krouli preveo. Mnogobrojna imena sile, koja priziva crni mag, mogu da se prizivaju monotono niskim glasom. Sudeći po svemu sam Frojd je odlično poznavao izvanmedicinski smisao psihoanalize. Ne slučajno, epigraf svojoj knjizi, „Tumačenje snova“, uzeo je iz
Vergilija: „Ako ne mogu da dodirnem nebesa, Aheront ću pokrenuti.“ Aheront je paklena reka grčke mitologije, koja deli svet živih od sveta mrtvih. U svojoj knjizi „Uvod u hrišćansku psihologiju“, otac Boris Ničiforov skreće pažnju na još jedan momenat u Frojdovim delima. Postavši bogoborac, on je uviđao samo sudbinski demonski aspekt u odnosima oca i sina. Otac Boris piše: „Ako sledi Frojda u potpunosti, sin je obavezan da, ili ubije oca, ili da se suprotstavi ocu. Tako se dogodilo i sa Kronom, Zevsovim ocem, tako je bilo sa Lajem, Edipovim ocem. Tu demonsku predodređenost, psihologija poznaje pod imenom Edipovog kompleksa. Ali Frojd, budući neopaganin, u svojoj privrženosti jelinističkoj mitologemi namerno ne primećuje da Sin Božji, Isus Hristos, nadvladava te sudbinske odnose. To nam objavljuje, pre svega, Njegova molitva u Getsimanskom vrtu uoči stradanja, gde se On moli Ocu: „Oče moj, ako je moguće da me mine čaša ova, uostalom, neka bude, ne kako ja hoću, već tvoja volja.“ Umesno je ovde navesti i sledeći zaključak Pravoslavnog psihijatra Dmitrija Avdejeva: „Shvatljivo je da svaki pravac u medicini i psihologiji ima svoju ideologiju, svoju svetonazorsku bazu. Na primer: joga-hinduizam, akupunktura-budizam, okultizam-satanizam, psihoanaliza-bogoborstvo.“ Veza savremene naučne tradicije sa okultnom tradicijom ispoljava se u samoj Frojdovoj ličnosti. Godine 1985. on je posvećen u bečko odeljenje jevrejske masonske lože - Bnaj brit. U njoj je očito i dobijao glavnu ideju psihoanalize. U svakom slučaju, istraživač David Melkam piše da je Frojd uvek ostajao zahvalan Bnaj brit-u, jer mu je, zahvaljujući toj organizaciji, pošlo za rukom da skoči u sedlo i da započne široko eksploatisati temu, koja se u toj eposi smatrala skandaloznom. U tom kontekstu nemoguće je ne oceniti globalnu Frojdovu misiju, o kojoj piše filosof V. Trostnjikov. „U predgovoru ruskom prevodu Vitalsove knjige o Frojdu, koja je izašla 1925. godine, sovjetski psiholog, M. Rajsner, pisao je: „Mi ne želimo da budemo nepravedni. U oblasti psihoanalize religije, frojdizam je učinio veoma mnogo. Moguće je reći čak da smo tek zahvaljujući psihoanalizi i njenoj seksualnoj teoriji, odista došli do tog osnovnog psihološkog momenta, koji dozvoljava da se zaobiđu sve institucije religijskog mišljenja i kulta.“ Zato je, naravno, bilo moguće oprostiti frojdizmu takve sitnice kao što je misticizam i posebno protivrečenje faktima. Vredi li obraćati pažnju na detalje, kada je teorija u celini izvršila tako odgovoran zadatak? Darvin je dokazao da je telo čovekovo „samo od sebe“ nastalo od tela majmuna. Ali ostala je još duša, o kojoj Darvin nije rekao ništa. Sad Frojd dokazuje da je duša čovekova prost produžetak njegovog polnog organa. Na taj način je veliki trud napokon bio završen“, završava Trostnjikov. Od bogočoveka do zveročoveka Sa činjenicom da se razvoj psihotronike nudi pod veoma humanim, među njima i medicinskim parolama, ne susrećemo se prvi put. (Napomena: Zanimljivo je da se u projektu zakona o bioetici, koji je pripremila parlamentarna grupa krajem 1997. godine, ekspertima vlade najmanje dopao član, koji glasi da „metodi i sredstva okultno-mističnog i religijskog porekla ne treba da se primenjuju u cilju ozdravljenja“. Zamenik načelnika kabineta predsednika vlade ruske federacije, E. Arefjev, pisao je o tome direktno predsedniku dume gospodinu Seleznjovu.) O tome govori i A. N. Kočurov. On je svoj portativni psihogenerator mirno, radi demonstracije, proneo kroz milicijske kordone direktno u televizijski centar. Proneo ga je u običnoj diplomatskoj tašni.
Taj moj sabesednik bio je otvoreniji nego mnoge njegove kolege. „Naravno, medicinski generatori se lako preuređuju u ubilačke. Razume se, mogući su uticaji sve do promene strukture tkiva organizma na molekularnom nivou. Zašto vam govorim o tome? Zainteresovan sam da moje kolege i potencijalni naručioci saznaju za slične mogućnosti. Ako dođe do narudžbine, ona će biti ispunjena. Što se tiče bojevih postrojenja, oni mogu biti pušteni u serijsku proizvodnju za godinu ili dve. Ograničenja na moralnom planu? Praktično svi vode trku u naoružanju. Po čemu je psihotronsko oružje gore od atomskog?“ Ideju o vlasti lekara izlagao je još Platon: „Lekari i sudije će brinuti o građanima vrednim i telesno i duhovno. Onoga, ko je sposoban jedino telesno, lekari će ostaviti da umre. Što se tiče ljudi sa neizlečivo poročno dušom – lekari će ih umoriti.“ Sada, kada se podaci o poročnim dušama mogu uneti u kompjuter, ostvarenje „blagorodnog“ zadatka se veoma uprostilo. Hteo si da prestaneš da pušiš? Vrlo prosto: iz tebe će eliminisati suvišnu agresivnost, nepotrebne političke pristrasnosti i ostala asocijalna stremljenja. Uprosečeni i uprogramirani ljudi, u pogledu štetnih navika, obrazuju sasvim pogodnu biomasu za upravljanje. Dobar apetit, dobro vladanje, dobra potencija... I američki plastični osmeh na licu čoveko-manekena unutra potpuno praznog. O spremnosti čoveka da se preda u ruke različitih psihotehnologa treba reći nešto posebno. Lišivši se duhovne svesti svojih predaka, naš savremenik prihvata, u suštini, magijske operacije nad sobom, kao remont nekakvog mehaničkog budilnika. „Zašto čovek, otvoren svim svojim slojevima, vidi u sebi samo materijalni sloj i zašto se, ne samo sa čudnom pokornošću, već i sa nekakvom neveselom gordošću, saglašava sa onima koji ga tretiraju kao mehaničku igračkicu na navijanje, to jest, proglašavaju podobijem, ne Boga, već đavola?“, piše filosof V. Trostnjikov. Vektor kretanja homosapiensa neodoljivo se zaokreće - od Bogočoveka Hrista ka čovekozveri. Prema antihristu, kojem služe bića, kojim upravlja strah ili suviše biološke strasti. Poslušna biomasa grudi i stražnjica je spremna. Nije li čas da se istupi protiv tehnotronske ekspanzije u dubinu nestabilne čovekove svesti, protiv njene unifikacije, ma kakve sablazni se nudile u zamenu za nju? Tako postepeno dolazimo do shvatanja: među psihotronskim žrečestvom našeg vremena, pored neortodoksnih fizičara, pisaca fantastike, istraživača kosmosa, nesumnjivo moraju biti prisutni i lekari. Magisterijum za novi milenijum Nedavno je u našoj zemlji, na engleskom jeziku, izašla knjiga pod nazivom „Magisterijum“. Uistinu, okultno značenje u njoj se pridaje broju 2000. U člancima se stavlja akcenat na prevratni karakter tog datuma u istoriji čovečanstva. Knjiga je štampana u tiražu od 2.000 primeraka, a svaki primerak košta 2.000 $ (što više liči na plaćanje nekakve članske karte). Časopis, klub, forum uzima na sebe trud da pogodi sveobuhvatnu koncepciju 21. veka. Tekstovi članaka su pisani veoma kitnjasto, uzvišeno i zamagljeno. Zanimljiv je spisak autora i članova redakcije. U njemu su, pored poznatih ruskih i inostranih političara, predstavnici onih istih disciplina o kojima smo toliko govorili. Očito, voždi i žreci tehnotronskog veka su se ujedinili radi izvesnog velikog posla. Ovde je psiholog I. Kon. Tu je i već nam poznati Hose Delgado. (Napomena: Na tom spisku, svaka ličnost je fenomen. Na jednoj od nedavnih konferencija, akademik Kon je istupio sa veoma zanimljivim izveštajem: „Jednopolni brakovi – pravni i
moralni aspekti.“ Negodujući, on je prekorio Pravoslavnu Crkvu zato što ne dozvoljava seksualnim manjinama da se u punoj meri koriste svojim pravom na slobodu. Mreža internet, na ekranu kompjutera, daje portret sedokosog gospodina zadovoljnog sobom. Tekst glasi: „Kon Igor Semjonovič, profesor, glavni naučnikkonsultant projekta „Polno vaspitanje ruskih školaraca“. Aktivni učesnik pokreta za prava homoseksualaca. Dobitnik nagrade fonda „Džona D. i Ketrin T. Mekarturovih“ za 1995. godinu na temu „Seksualne manjine u međudisciplinarnoj perspektivi“.) Fizičar Nobelovac, Prohorov, naporedo stoji pored mističnih pisaca Umberta Eka i Jermeja Parnova. Autor teorije porekla kosmičkih zraka, Vitalij Ginzburg, naporedo sa kosmonautom Grigorijem Grečkom i vajarem Ernestom Neizvesnim. Predstavljajući strukturu Ujedinjenih nacija, tu je šef sekte „ismailita“, istorijski povezane sa asasinima, Aga Kan, zajedno sa rukovodiocem jevrejskog centra u Beču, Simonom Vizentalom. Konsultant „RAND corporation-a“, futurolog Fukujama, tu je sa liderima nekakvih hinduskih i tibetanskih sekti. Dakle, naučnici, sveštenici, političari, ljudi iz umetnosti. Društvo se čini raznovrsnim samo na prvi pogled. U drevna vremena, kada je jedan od žrečeva prinosio žrtve Molohu ili Valu, drugi je svirao na bubnjevima da bi zagušio krike nesrećnih žrtava. Evo njih, sadašnjih žrečeva tročlanog boga slobodnih zidara – jahbulona, lažnog jahvea savremenog judaizma, čije oko tako oštrovido gleda sa svakog američkog dolara, za svima koji proishode iz delte masonskih hramova: Vala, koji se pretvorio u televizor i obmanjuje milione; drevnog Ozirisa, koji je posle svoje smrti porodio Horusa, pokrovitelja svih savremenih satanista. Među autorima „Magisterijuma“ je i milijarder Sorios (ili možda Soroš), koji po ko zna koji put ponavlja svoju omiljenu sentencu: „Istoriju stvaraju velike pare.“ Uvodni članak časopisa pisao je Eduard Ševarnadze. On ljubazno dešifruje: „Magisterijum je kamen mudraca.“ Eduard Ambrosijevič piše o tome da ga čovečanstvo danas potrebuje daleko više nego u Srednjem veku. Da! Kamen mudraca uporno su tražila još društva alhemičara. Gonjeni svojim eksperimentima, upravo su oni formirali pralik savremenih tajnih društava. Jedno od tih društava su Rozenkrojceri. Njihov tajnopis je ovaploćenje tajnomišlja. Ispostavilo se da je u njihovim posebno mudronosnim tekstovima neobično lako prozreti političke ideje, a u njihovim simbolima skrivene težnje. Na koricama „Magisterijuma“ je uroboros (zmija koja grize sopstven rep). Na okultnom jeziku prsten zmijskog tela označava vlast nad svetom ljudi. Kamen mudraca, navodno, i daje svom vlasniku apsolutnu moć. Uza sve ograde prema Danilu Andrejevu, teško je ne podsetiti se ovog njegovog proroštva: „Razvoj sredstava veza, tehnička dostignuća koja dozvoljavaju policijskom režimu da kontroliše intimni život i skrivene misli svakog čoveka, udariće gvozdeni temelj pod vampirske nebodere diktatura.“ Zanimljivo je kako izgleda „Magisterijum“ tehnotronskog veka. Možda liči na skromni biogenerator. Da! Psihotronika je magija preodenuta u inženjersku košuljicu. Crna magija! Postepeno se nametnuo sledeći zaključak: da je potraga za konkretnim koordinatorom tih satanskih postupaka, koja nas je i odvela, do, reklo bi se, suprotstavljenih institucija (CIA i KGB), jako naivna. Superkoordinator psihoistraživanja je onaj isti nevidljivi šef svemirskog masonstva i nalazi se izvan ljudske sfere. To je đavo – čovekoubica od iskoni. Upravo on ubacuje nove ideje iz hiljadugodišnje drevnosti. Prenošene duhovima zlobe podnebesne, one lete u vazduhu i istovremeno ih ljudi-antene love u različitim zemljama. Upravo on zaražava kompenzatorskom pohlepom za vlašću one koji su najvredniji u ljudskom rodu.
Upravo njegova podzemna kancelarija predlaže malodušnima da potpišu ugovore krvlju. Upravo za njega je svaki Hrišćanin - riba idealna za adski tiganj. Samo postojanje društva „Magisterijum“ svedoči da magovi i psihotroničari, reditelji i političari – ne spavaju. Oni brižno, samo u različitoj meri, izvršavaju povereni im zadatak: ne dopustiti čoveku da se probije do Hrista. Od Kremlja do Grada Nebeskoga Ljudi ne znaju šta čine. Vek pametnih kompjutera i preciznih nauka uopšte ne predviđa svoj put u propast. Književnici prizivaju demone podsvesti, političari vampirski pohlepno isisavaju energiju oslobođenu na taj način i sa nadom gledaju u naučnike. Sledbenici Frankenštajna ne bez uspeha odevaju u psihotronsku košuljicu crnomagijske rituale pokoravanja uma. Na delu je okultna revolucija. Njeni tvorci su kontraposvećenici, njeni ideolozi su sablažnjeni trpkom slavom pisaca, njena pokretačka sila je opsednutost. To je revolucija duhovnih mrtvaca. Oni lutaju, zvečeći kostima hiljadugodišnjih grehova. Odlaze prema večnoj smrti, jer onaj ko ne stekne večni život – pada u večnu smrt. Oni lutaju živi samo na površini, a u suštini svojoj neživi. Čini se, sav svet je već u njihovoj vlasti. Novi Rusi Odjednom, pod gusenicama tenkova, na moskovskoj ulici se proliva krv. To je „graditeljska žrtva“ položena u temelj demokratskog carstva. (Napomena: Prema paganskim praznovericama, da bi carstvo, novi dom, ili neka druga zidanica bili čvrsti i trajni, na njihovom temelju mora da bude prineta krvna žrtva. Sa tim predstavama su povezane, na primer, legende o osnivanju Rima i čak - Moskve.) Ovo carstvo moraju naslediti novi Rusi. Po zamisli rukovodilaca Novog svetskog poretka na njima je da zaborave na Boga i Hrista. Oni su sve jači, padaju u sve jače slojeve materijalnosti. Oni žderu u pomodnim restoranima sa stomaka obnažene žene koja leži pred njima. U praktici crne mise, žensko telo je đavolski oltar, podmetač za pehare sa ljudskom krvlju. Oni se klanjaju vlasti, slavi, uspehu i drugim bogovima svetskog paganstva. U moskovskom Muzeju voštanih figura ti kumiri su personifikovani. Otmeni zavojevači svih vekova suseduju sa kržljavim zvezdama roka, utovljeni predsednici sa živahnim podsmevačima. Ovde je svaka figura napravljena po zahtevima posetilaca. Među voštanim kumirima umesno je prisetiti se reči Blaženog Avgustina: „Ljudi su naučili da pripremaju veštačke skulpture i da prizivaju pomoću njih duše demona, klanjajući im se kao bogovima.“ I evo vidimo, psihodelično uzbuđenje, svojstveno idolima repa i roka, privlači ka njima nečiste duhove sveopšteg razrušenja. Istorijski grohot predstavljenih - đavolski lik se krije u njima - useljava u parodiste te kumire svetine - demone istorijske pomame. Oduševljena predaja državnog kormila političkim idolima priziva u njih demone vlastoljublja. Spasitelj nas je oslobodio od lažnih bogova koje je formirao sam čovek. Onog, ko se uporno klanja idolima, zaustaviće Svevišnji. To i jeste smrt duše, od čega ništa strašnije nema. Duhovi, đavoli, demoni - infernacionala humanista. Reditelji, delirijum, tremensa – reklamni agenti pakla.
Kako ih prepoznati iza poštovanja dostojne maske? Predvođeni ocem laži, oni više od svega govore o slobodi. U stvari, prevara ne ostavlja izbor: ona vodi jedino u pakao. Da! Mistična ekologija je zaista aktuelna kao nikad ranije. Gluma infernacionale Parodisti su postali estradne zvezde prvoga reda. Još početkom veka, predstavnici žanra nisu mogli ni da sanjaju o takvom uspehu. Reč je, iznad svega, o umeću izrugivanja, kopiranja i falsifikovanja. Parodija je krajnja forma izvitoperenja glume. Međutim, u samoj glumi taj žanr se krio od samog početka. Treba verovati od antičkih vremena, kada su glumci zasmejavali publiku rekvizitnim genitalijama ogromnog obima. Nije li takvu umetnost izmislio kušač? (Napomena: Ovu etimologiju će, pre ili kasnije, zabraniti kao disciplinu. Suviše bolno, ona pojašnjava simbole, koje bi savremeni svet ushteo da zamagli besmislicom inostranih reči. Na primer, umetnost se potiskuje u ruskoj svesti praznom pozajmicom reči - artizam.) Crkva se uvek prema pozorištu odnosila, blago govoreći, oprezno. Antičke predstave, pored ostalog, nosile su u sebi ostatke paganskih rituala. Čitav Panteon paganskih bogova Hrišćanstvo smatra za zborište demona. Zbog toga licemerni stalež, koji im služi, uživa uistinu infernalnu đavolju podršku. Ne slučajno, glumci su odjednom počeli da se uzdižu na socijalnoj lestvici. Od prezrenog sloja, ispeli su se do društvenog vrha. To je počelo da se događa odavno. Blaženi Avgustin piše da su kod Grka glumci ponekad dobijali čak i prve uloge u državi. I odmah objašnjava logiku ljudi antičkoga vremena. Odista, kako su gledaoci shvatali da su sama pozorišna umetnost i pozorišne igre bogovima po volji, gledati na one koji te uloge igraju, kao na nedostojne ljude, ispalo bi logička nemogućnost. Blaženi Avgustin pripoveda još uvek o tome sa unutrašnjim čuđenjem, kao o nekom neverovatnom socijalnom prevratu, kada se normalni poredak stvari izokretao naopačke. Fenomen tog prevrata primećuje i filosof Rene Genon u svom eseju „O smislu karnevalskih praznika“. Tokom drevno-rimskih saturnalija, na primer, na jedan dan u godini robovi su postajali gospodari, a gospodari su im služili. Privremeno se rušio svetski poredak. Dolazilo je do mešanja kasta. Odvijalo se nešto što podseća na kraj vremena. Genon piše: „Reč je o ukidanju hijerarhijskih odnosa, a takvo ukidanje se javlja uglavnom kao jedno od obeležja satanizma.“ Filosof smatra da su karnevali dozvoljavali da se ispušta para đavolske energije, a takva energija je uvek u sebi nosila socijalno-rušiteljski element. Genon piše, pored ostalog, o srednjovekovnom prazniku budala u Zapadnoj Evropi, tokom kojeg se niže sveštenstvo predavalo gnusnim prljavštinama, parodirajući istovremeno i crkvenu hijerarhiju i samu liturgiju. Međutim, takvi ustupci infernalnome svetu nisu mogli dovesti do dobra. Sada se život pretvara u stalni tok đavolskih karnevala i njegovi plesovi izvitoperuju sve prirodne proporcije sveta. Vešta parodija i majstorsko vračarstvo ni izdaleka nisu mačija sudbina. Za ovo su potrebni jaki duhovni potomci onih koji su raspeli Spasitelja, koji su Pilatu vikali: „Krv Njegova na nas i na decu našu!“ Kako se samo trude oko tribina! Odvija se tiražni televizijski nezavršiv karneval. On je, takođe, u početku imao cilj da ispusti socijalnu paru. U sovjetska vremena, žanr je dobio status satire, koja razobličava pojedine nedostatke. Ustupak velikom kosmičkom podsmevaču i ovde nije ostajao nekažnjen. Zaboravljeni su već naivni nedostaci, umrli su oni koji su dopuštali satiru, promenilo
se društveno uređenje, a parodija prikuplja snagu. Ona sve otvorenije, skoro religijski, služi bogovima svetskog paganstva. Da! Ne naziva se uzalud, u Crkvenoj službi, ad sveismevačkim. U pozorištu se mnogi osećaju prijatno, a u Crkvi nelagodno i dosadno. Zbog čega - pisao je Jovan Kronštatski. Zato što je u pozorištu sve podložno svetovnom čoveku. Tamo đavola ne osećamo, već se zabavljamo i on nam čini zadovoljstvo ne dotičući nas. „Veselite se, prijatelji moji!“, misli on: „Samo se smejte, a Boga se ne sećajte!“ Pozorište i Crkva su suprotnosti. Jedno je hram sveta, a drugo hram Božji. Jedno je sabiralište đavola, a drugo hram Gospodnji. Parodisti zasad trijumfuju. Njima se čini da su maske, koje su izabrali, poruga istini, da uspešno kopiraju sve što ih okružuje. Kakva zabluda! Maska se odabira podsvesno, po želji birača koji se nalazi u podsvesti i, u stvari, najotvorenije izražava unutarnju suštinu onoga ko se pokušava sakriti iza nje. Zato gnusni, poidioćeni, duhovno neumiveni parodisti, ponajpre u maskama izražavaju svoju suštinu. Kako se prevrat simbolizovan izlaženjem estradne zvezde vrši? Podsetimo se još jedne zvezde – šestougaone zvezde masona. Ona se sastoji iz tamnog trougaonika, koji je uperen naviše u slovo alfa, i svetlog, čija oštrica gleda naniže u slovo omega. Po tumačenju Sergeja Nilusa, tamni trougaonik simboliše, za masone, zlog boga, a svetli njegovog protivnika. Prema kabali, nastupiće momenat kada će se konstrukcija izokrenuti. Tada će vlast nad svetom preći u ruke satane. To je upravo ona metafizička okosnica svih prevrata i revolucija. Međutim, hrišćansko predanje govori o tome da će Gospod dozvoliti samo kratku vladu antihrista. Nedugo će trajati antihristovo carstvo, koje prethodi Drugom Hristovom dolasku. Da bi zaseo na zemnom tronu antihristu je neophodno da se javi u vidu spasitelja, kako bi mnoge prevario. To će postati najveća i najsatanskija parodija. Evo gde se zahteva čitav koncentrat licemernog umeća! Tu su, naravno, i oni, koji će sebe uzvišeno nazvati službenicima Melpomene, paganske boginje. Da! Parodija je uistinu apokaliptični žanr. Prevrat Nastupilo je vreme prevrata. Civilizacija, u čijoj su osnovi pozitivističko rastavljanje na sastavne delove, kompjuterska kontrolna i totalitarna vlast novca, sebe naziva bedemom slobode. Praktično otpavši od Hrišćanstva, Zapad, paganski Jug i Istok svake godine sve raskošnije praznuju Božić, akumulirajući otpatke religijskog osećanja i papirnato-plastične masovne drangulije. Predanost svetosti Hristove vere kvalifikuju kao zatucanost. Pođavoljeni ateisti verujuće ljude nazivaju slepima kod očiju. Moguće je ovako nastaviti beskonačno, ali daćemo još jedan primer. Narod koji je pobedio naciste u Drugom svetskom ratu sada odjednom počinju optuživati za fašizam. Rusi su, u Novom svetskom poretku, fašisti. Zadatak je prost. S obzirom na činjenicu da su UN osnovali kako ne bi dopustili obnovu fašizma, dovoljno je ubediti svetsko javno mnjenje kako da na datoj teritoriji ponovo podiže glavu taj pokret i tle je spremno za narednu „pustinjsku oluju“. I evo, rukovodilac moskovskog antifašističkog fronta, za list „Večernji Jerusalim“, već najavljuje pripremu zbornika „Politički ekstremizam u Rusiji“. U tom detaljnom izveštaju nalaze se prijave za 47 organizacija, osam nezavisnih novina, a takođe ima i 65 biografija osumnjičenih, to jest – Rusa fašista. Obnova carstva
Ova glava pisana je 16. juna 1996. godine. na dan praznika Svih svetih koji su se proslavili u zemlji ruskoj. Na kišan dan predsedničkih izbora. Nekoliko dana ranije jedino se i govorilo o sudbonosnosti te demokratske procedure. Za verujućeg čoveka, međutim, zemaljska vlast treba da stremi Božanskom prauzoru. Ona mora da bude osveštana pomazanjem cara. Po Bogu carevi caruju, govori Sveto Pismo. U protivnom slučaju, vlast se podržava ne odozgo već odozdo. To je aksioma za mnoga pokolenja naših ljudi, za bezbroj onih sa kojima mi i potomci naši formiramo mističnu vezu, koja se naziva ruski narod. Za one koji nisu zaboravili zakletvu upućenu Bogu i tronu: „U ime Oca i Sina i Svetoga Duha, Poslanica velikog sveruskog sabora u Moskvi, Crkvenog i zemaljskog, 1613. godine. Poslao je Gospod Svoj Sveti Duh u srca svih Pravoslavnih Hrišćana zemlje naše, da kao jedna usta zavape kako je na tebi da postaneš vladarom samodršcem, Veliki gospodaru Mihailo Fjodoroviču. Celivali su svi Životvorni Krst i obećanje dali da su za Velikog Cara, Bogom poslanoga, Bogom izabranog i Bogom uzljubljenog i za njihovu carsku decu, koju njima, Carevima, Bog bude podario, spremni duše svoje i glave položiti i služiti im, gospodarima našim, verom i pravdom, svom dušom i telom. A ko ne poželi poslušati ovu sabornu poslanicu, koju je Bog blagoslovio, i počne govoriti što drugo i zbrku među ljudima činiti, ma ko bio: svešteno lice, boljar, carski službenik, vojnik ili prost čovek, po sveštenim pravilima Svetih Apostola i Vaseljenskog sedmog sabora svetih otaca, kao i pomesnih sabora i po ovom Sabornom slovu, od svih će osuđen biti i od Crkve Božje odlučen i od Svetih Hristovih Tajni udaljen kao raskolnik Crkve Božje i svega Pravoslavnoga Hrišćanstva, buntovnik i razoritelj Zakona Božijeg, i odgovaraće po Carskim zakonima. I da ne bude na njemu blagoslova od ovog osveštanog Sabora od sad pa doveka. Neka bude ova poslanica tvrda i nepokolebljiva u predstojećim godinama, rodnim i nerodnim, i da se ne izmeni ni jedna jedina crta od ovog što sačinismo u poslanici.“ Upravo carsku vlast podrazumeva Apostol Pavle kada govori o zadržavanju pojave antihrista. (Napomena: V. Larijonov: „U naše vreme treba misliti da se ima u vidu vlast budućeg Pravoslavnog imperatora. Veštačko očuvanje drevnih tronova na Zapadu i pokušaj da se vrate na vlast takve dinastije kao što su Merovinzi, imaju suprotan smisao. Ovde se možda radi o ispunjenju proroštva da će se prvi antihristu pokloniti upravo carevi.“) „I sada znate“, piše on u poslanici Solunjanima o dolasku sina pogibelji, „šta ga zadržava da se pojavi u svoje vreme. Jer tajna bezakonja je već na delu, samo se neće izvršiti do tada, dok ne bude iz sredine uklonjen onaj koji je sada zadržava.“ Blaženi Teofilakt pojašnjava: „To jest, kada rimska država bude uklonjena, tada će antihrist doći. Dok se budu bojali te države, niko se neće potčiniti antihristu. Kada ona bude razrušena, tada će otpočeti neredi i on će požuriti da prigrabi ljudsku i božansku vlast.“ Slična očekivanja potvrđuje i Talmud: „U opustošenju Rima je naša nada.“ (Napomena: Kasnije, kao u odjek te ideje, F. Engels će napisati da nijedna revolucija neće postići pobedu sve dok postoji ruska država.) Vlast rimskih imperatora za vreme Konstantina bila je na čudesan način pretvorena u Pravoslavno Carstvo. Ono je postalo odbrana Crkve Hristove od spoljnih neprijatelja. U Konstantinovo vreme još su se mogle sačuvati i knjige Antonijevog popisa, i letopisi sa Irodovog dvorca, kao i materijali istrage Pontija Pilata. Istraživanje Isusovog ubistva, koje je preduzeo Konstantin, u potpunosti je potvrdilo jevanđeoske tekstove. „Isus Hristos“, piše istraživač Leonid Bolotin, „bio je poslednji zakonski naslednik Davidove dinastije zemnog Bogoustanovljenog prestola.
Sveto Jevanđelje nedvosmisleno ukazuje na to, da je bio ne jedan od nekoliko zakonskih pretendenata na taj presto, već Jedini. Samo je Jedan Jedini među zemnim vladarima mogao da primi duhovno nasleđe od Njega, onaj ko je zakonito prihvatio na sebe podvig onoga ko zadržava svete sile zla i bezakonja, podvig Cara samodršca po uzoru na Svedržitelja Cara Nebeskoga. Takvo podvižništvo je i primio na sebe Sveti Ravnoapostolni Konstantin. Ali već tada se providelo i buduće sledstvo. Na grobnici Carevoj, u hramu Svetih Apostola, je uklesano: „Ruski rod sjedinjen sa svima onima u njegovom okruženju trijumfovaće nad Ismailom.““ Da! S vremenom je obaveza Vizantije prešla na Rusiju, u njenu prestonicu – Moskvu. Možda se to odigralo u onaj mistični trenutak, kada su u Sofijsku Konstantinopoljsku Crkvu, gde su vekovima ranije došli da izaberu veru poslanici kijevskog Kneza Vladimira, za vreme Liturgije upali Turci. Tada je prvosveštenik Vizantije, zajedno sa Svetim Darovima, nestao iza tajnog zida. Ali zašto je upravo u Rusiju sleteo dvoglavi vizantijski orao? I zašto su se upravo tamo, od neka vremena, uputili glavni napadi svetskoga zla? Možda i zato što su molitvama, stradanjima i naporima mnogih pokolenja naši zemljaci uspostavili mističnu vezu između Zemlje Obećane i Rusije, koju su vremenom počeli nazivati - Svetom. Sveta Rusija Uske šumske stazice Rusije, stepski putevi pricrnomorja, drevne stene Male Azije; mnoge od njih su proprtile ruske pokloničke sandale od like i kože sa podvezanim kaišem. Poznata je priča o putovanju u sveti grad Jerusalim 40 poklonika sa vođom. Ona govori o prvim ruskim putnicima-poklonicima još od vremena Svetog Ravnoapostolnog Kneza Vladimira. Letopisi ukazuju, takođe, na Svetog Varlaama, igumana Dmitrijevskog manastira, koji je išao na grob Gospodnji oko 1062. godine. Ali, već 40 godina ranije, Sveti Teodosije Pečerski je kao 13-godišnji dečak sretao, po njegovim rečima, u gradu Kursku, ruske putnike koji su dolazili iz Palestine. U tzv. ustavu, koji se još u drevnosti pripisuje kijevskom Knezu Vladimiru, a kasnije i u ustavnoj pismenici novgorodskog Kneza Svevoloda od 1127. do 1132., poklonici u Svetu Zemlju su zvanično stavljeni pod zaštitu i pokroviteljstvo Crkve. Najznamenitije pokloničko putovanje opisano u knjizi „Putovanje igumana Danila“ datirano je 1107. godine. „Ja, nedostojni iguman Danil, najgori od svih monaha, obuzet mnogim gresima, nedostojan u svakom pogledu, uspeo sam da vidim Sveti grad Jerusalim i Zemlju Obećanu.“ Kralj Jerusalima, Boduen Prvi, ili kako su ga Rusi zvali - Baldvin, dozvolio je Danilu da postavi svećnjak na grob Gospodnji, kao uzdarje od čitave zemlje ruske. Svedočio je iguman o čudu Nebeskoga ognja. Svake godine od prvih vekova hrišćanske ere silazi on pred Pashu u hram Vaskresenja Gospodnjeg. I svake godine poklonik, jednom u godini, može da dočara sliku sličnu onoj koju opisuje Danil: „Dveri grobne sve tri su zapečaćene pečatom carskim. Rimokatolici u velikom oltaru počeše da se mole na svoj način. I kako su počeli čitati Šestu parimiju, njihov episkop priđe dverima grobnim i ništa ne vide. Tada svi ljudi zavapiše u suzama: „Kirie eleison!“, što znači: „Gospodi pomiluj!“ I tada minu Deseti čas. Iznenada se javi nevelika hrpa oblaka sa Istoka i zastade nad nepokrivenim vrhom Crkve. Poče kiša nad grobom. Tada iznenadno zasja Sveti sjaj u Svetom grobu i sa groba se pojavi jarko blistanje. Došao je episkop sa četiri đakona, otvorio dveri grobne, ušao u grob, zapalio prvu
kraljevsku sveću od sjaja Svetoga. Od te sveće mi zapalismo naše sveće. Sveti sjaj nije prost kao zemaljski oganj, već divan, svetli drukčije, njegov plamen je crven.“ Ko je bio iguman Danil? U bilini o pobedama ruskim nad Polovcima pod Lubnom, kaže se, da se uz ranjenog bogatira na bojnom polju, nalazi njegov otac poklonik iz Jerusalima – Danilo. Bitka se dogodila u avgustu 1107. godine. To vreme se slaže sa povratkom igumana Danila. (Napomena: Otadžbinom igumana Danila smatra se Černikovština. U svom putovanju, on upoređuje vijugavu reku Jordan sa černigovskom Snovjom. I njegov sin u bilini pominje kao bojno polje, ne kijevske hramove, već černigovsku crkvu.) Druga bilina opisuje nešto raniju epizodu. Šezdesetogodišnji bogatir Danilo se obraća Knezu: „Dozvoli mi da skinem `aljine bogatirske i da odenem rizu poklonika.“ I ostavlja umesto sebe sina da pojača odbranu Kijeva. Putovanje svedoči: „Pre odeće putujućeg pesnika, koju odeva bogatir kada odluči da se smiri bogougodnim delima, nosio je, ne rizu, već ratnu opremu sa šlemom. U svojih šezdeset godina, on i dalje brzo skače po stenama, meri dubinu gornjeg toka reke roneći do šest metara i daljinu određuje vojničkom merom – letom strele dobrog strelca.“ Danilo je svojeručno premerio sve svetinje u Jerusalimu i te razmere pokazuju nam igumana kao plećatog čoveka sa dugačkim rukama. Raspon njegovih ruku, prevedeno na savremenu meru, iznosi dva metra. Putovanje odaje učenog pisca. Osobenosti tog teksta identične su stilu anonimnih ruskih rukopisa, kao što su „Letopis povesti o pohodu na Šarukan“, ili „Knjiga o idolima“ - prvo rusko antipagansko istraživanje. Kao njegov temelj poslužilo je prepričavanje grče knjige Grigorija Bogoslova sa umecima i poređenjima o idolopoklonstvu u antičkom svetu i u Rusiji. U „Knjizi o idolima“ stoji napomena da je pisana na brodu koji plovi iz Palestine na Svetu Goru u leto iste te 1107. godine. Jedini od biblijskih likova koji se pojavljuje u knjizi jeste prorok Danilo. To je otvorena sugestija na autorstvo načinjena u duhu te epohe. Tako se pred nama ukazuje junak zemlje ruske, učeni pisac i poklonik Danil, koji je pre 900 godina napisao zadivljujuće reči: „Sin dalekog Severa, ja stupih u Jerusalim kao u svoju otadžbinu.“ Danil je posvedočio za Ruse: Nebeski oganj silazi na grob Gospodnji samo posle molitve Pravoslavnog Patrijarha, potvrđujući istinitost samo naše vere. Možda je baš taj smireni iguman prvi u svesti naših zemljaka ulio čudesnu pomisao: blagodatne energije Svete Zemlje molitvama, usrdnim naporima i podvižništvom mogu biti prenete i u našu otadžbinu. Zlatna vrata U 11. veku Jaroslav Mudri je podigao novu tvrđavu u Kijevu. Glavna vrata dobiše naziv – Zlatna. Dobiše to ime po jerusalimskim. Kroz Zlatna vrata, Spasitelj je ušao u grad uoči puta na Golgotu. Kasnije su Zlatna vrata podugnuta skoro u svim glavnim ruskim gradovima i manastirima, kao da pozivaju Sina čovečijeg u svetu Rusiju. U Jerusalimu, Zlatna vrata od vremena turskog osvajanja stoje zazidana. Po predanju, na kraju vremena, kroz njih će proći antihrist i njegovo kucanje sve je čujnije. Već odavno svako mesto na ruskoj rečici pored hrama naziva se Jordan, a Maslinska gora, kao i kraj zidova Jerusalima, ona se pojavila u Kijevu, Vladimiru, Novgorodu, Moskvi. Gledajući sa njih na rasputnice, osetljivi Rus video je znak krsta odasvud i to je nazvao raskršćem.
Međutim, ruske svetinje nisu građene samo po liku Jerusalima zemaljskog, već i Grada Nebeskog – onog koji će se otvoriti na Nebu po Otkrovenju Jovana Bogoslova. Zidovi Beloga grada izgrađeni u Moskvi u 16. veku imala su 12 vrata, po tri na svaku stranu sveta, podražavajući Gornjem Jerusalimu. Zidovi su na taj način sticali osveštano značenje. Pravoslavni građani su se uzdali, ne toliko u silu kamena, koliko u silu Božiju. Zemlju rusku, potpuno svesno, naši preci ispunjavali su osveštanim proporcijama. Crkva Vasilija Blaženoga, na primer, u starini je imala 25 kupola, koje su označavale Gospoda i 24 Starca koji sede kraj Njegovog prestola. U državnom vrtu u Zamoskovrečju, nasuprot Kremlja, u 17. veku izgrađene su 144 fontane po liku 144.000 pravednika. Zid Gornjeg Jerusalima opisan je kao da ima 144 lakta mere čovekove. Takve je visine i Spaska kupola Kremlja. Motivi apokalipse, kada su Jerusalim i Konstantinopolj zauzeli nevernici, nisu slučajni. Rusija je ostajala poslednji snažan oslonac Pravoslavlja u svetu, i ruski ljudi su, potpuno pravedno, smatrali svoju zemlju Kovčegom spasenja. Najpotpunije se ta ideja izrazila u izgradnji Novog Jerusalima pod Miskvom. Novi Jerusalim pod Moskvom Kao da je Promisao podstakao patrijarha Nikona da ostvari svoju buduću zamisao. Same razmere i spoljni izgled zdanja Novog Jerusalima nose u sebi tragove začudnih događaja. Godina 1636., u Solovjetskom manastiru postrižen je monah pod imenom Nikon. Možda ga je upravo Solovjetsko ostrvo podsetilo na apokaliptički lik prestola Božjeg, koji stoji nasred vode. Godine 1649. patrijarh jerusalimski, koji je doputovao u Moskvu, daruje Nikonu Kiparisov model groba Gospodnjeg. Zatim Starac Arsenije donosi podroban opis jerusalimskog hrama Vaskresenja Hristovog i njegove mere, učinjene po molbi patrijarha. Uskoro patrijarh Pajsije šalje još jedan istinski providencijalni dar – grčku knjigu „Tablice“. Ona je iznenadila Nikona simboličkim tumačenjem gradnje hrama. Na primer, oltar je lik Nebeskog Svetilišta, presto označava Jerusalim, Golgotu i Hristov grob, a žrtvenik Vitlejem i Jeleonska gora. Iz knjige je sledilo; zdanja hramova i njihovo unutrašnje ustrojstvo, pri pravilnim kanonskim radnjama, ispuniće se tim istim Božanskim energijama kao i prvolikovi. Podmoskovskom Novom Jerusalimu predstojalo je da postane arhitekturna ikona i svog palestinskog prethodnika i Grada Nebeskoga. Godine 135. Jerusalim su Rimljani preimenovali u Eliu Kapitolinu i tek posle 200 godina Konstantin, koji se preobratio u Hrišćanstvo, nazvao ga je Novim Jerusalimom. Savremenika Nikonovog, Cara Alekseja Mihajloviča, na Pravoslavnom Istoku i u Rusiji nazivali su Novim Konstantinom. Zato je patrijarhu bilo veoma važno da upravo Car nadene ime njegovome čedu. I evo! U leto 1657. godine, Aleksej Mihajlovič pismom određuje mesto nedaleko od Moskve za Novi Jerusalim. Središte Novog Jerusalima postala je Crkva Vaskresenja Hristova sa Kamenom Pomazanja, Stenom centra sveta, Golgotom. Naporedo se pojavio Getsimanski vrt. Podalje, u selu Černovu, Nazaret. Reka Istra je dobila ime Jordan. Njihovu čudnu sličnost može da potvrdi i autor ovih redova. Savremenici, inostrani putnici primećivali su da je već tih godina poseta manastirima zamenjivala Rusima pokloništvo u Palestinu. Sazidan na veštačkom ostrvu, Novi Jerusalim zamišljen je kao ostrvo spasenja u vrtložnom moru svetske bezduhovnosti, koje je Moskvu zapljuskivalo već tada. Međutim, Aleksej Mihajlovič je poželeo da upravlja, ne samo državom, već i crkvenim delima. Mistična ideja Novog Jerusalima ustupila je
pred idejom Trećeg Rima, koja je počela da se prihvata, kao, pre svega, imperijalna. Ona je lišena predstojećeg apokaliptičkog smisla, koji proishodi iz reči Apostola Pavla: „Presto onoga koji sprečava antihrista našao se u opasnosti.“. Patrijarh Nikon je osuđen i prognan na Solovke. Nedograđeni Novi Jerusalim postade simbolom neprimetnog duhovnog osiromašenja Rusije. Tako se dogodio prvi korak ka otpađenju od vizantijskog predanja – simfonije duhovne i državne vlasti. Do ukidanja patrijaršije za vreme Petra Prvog ostalo je 40 godina. Rusija je nastavljala da širi državno telo, ali ono glavno, ono najglavnije, u njenoj srži se obrušilo. Viši slojevi su se pokazali odvojenim od Pravoslavne duhovnosti; došlo je do razlaza sa narodom. Ti slojevi su vremenom praktično prestali da služe kao jerarhijska potpora tronu. Kao rezultat tog procesa zemlja se našla u apokaliptičnom potresu 1917. godine. Pred zidanje Solomonovog hrama Dan odricanja Nikolaja Drugog (Romanova, mučenika, spasioca Srbije i poslednjeg ruskog cara. - prim. priređivača) od prestola postao je uistinu mističan. Sam pakao je požurio da odahne sa olakšanjem. Privremena vlada je odmah ukinula sva ograničenja Jevrejima u Rusiji (sličan korak je bio prvi rezultat svih revolucija). Uskoro - (opet slučajnost?) na međunarodnom nivou doneta je Deklaracija Balfura o formiranju "nacionalnog ognjišta" Jevreja u Palestini. Tamo se ustremio iz početka potočić, a zatim i bujica ljudi, čiji su preci, u različito vreme, i u različitim zemljama, prihvatili judaizam. "A gde su sada Zlatna vrata, kroz koja u grad mora da uđe antihrist?", pitao sam u Jerusalimu svog turističkog vodiča. Mladić, koji je do tada bio u potpunosti druželjubiv i šarmantan, bukvalno je pozeleneo od jeda. "Ne antihrist, već m - e - s - i - j - a!" zlobno je naglasio svako slovo. Dakle tako! Vode turiste i poklonike, brinu se da pronađu unosan poslić, sviruckaju na violini i - čekaju! Iz svakodnevice potpuno prizemnih poslova i poslića - čekaju! Glavni mistički zadatak naseljenika je postao zidanje Solomonovog hrama. U svakoj sinagogi vekovima su izučavali reči starozavetnih proroka Ageja i Melahije o dolasku Mesije. Po proročanstvima, on će zasesti u drugom hramu. Šta to znači? Prvi hram koji je sazdao Solomon, razrušen je za vreme vavilonskog cara Navukodonosora. Drugi je podignut na tom istom mestu krajem šestog veka pre rođenja Hristosa. Među zidovima drugog hrama o ispunjenju starozavetnih proroštava pripovedao je Hristos - Mesija, neprepoznat od većine Judejaca. Oni čekaju drugog "Mesiju". Čekaju, mada po reči Spasiteljevoj, od drugog hrama već nije ostao ni kamen na kamenu. Njega su srušili rimski legionari 70. godine i tako načinili pralik budućeg Kraja Sveta. Dakle, budući hram će postati treći. Uostalom, Judejce mnogo ne brinu takve suštinske okolnosti. Ne brine ih ni odsustvo prvosveštenika za taj hram, jer sledstvo sveštenstva je davno pokidano. Sinagoge su pre škole nego hramovi. Uznositi žrtvu Bogu Judejci mogu jedino na gori Morija u Jerusalimu. Dakle, već skoro dve hiljade godina judajizam je lišen hramovnog života. V. Akulov, istoričar: „Imamo posla, ne sa religijom, već sa nekim mističnim lešom. Ali taj vampir, koji siše sokove života, mašta da oživi.“ Nije li ovde metafizički osnov svake zavere vampira, ma kako se ona javila, sve do prodaje transplantanata i embriona?
Dakle, ko će zasesti u novom, trećem hramu? Onaj ko će se oslanjati na svoje božansko poreklo i na taj način smoći snage da ignoriše odsustvo prvosvešteničkog prejemstva. Onaj koji će sablazniti mnoge čudesima. Da, ukoliko se to dogodi u trećem (u njemu se jedino i može dogoditi, jer hram za koji je postavljen kamen temeljac 2001. godine jeste treći. prim. priređivača), a ne u drugom hramu, čovečanstvo će imati posla ne sa Mesijom, već sa onim ko će mu početi podražavati. Pravoslavno Predanje ga naziva antihristom. Zašto nije do sada došao, kada je još 1917. godine pao onaj koji ga "zadržava"? Da, kulminacija napada na Treći Rim je postalo ubistvo Pravoslavnog Imperatora. Po mišljenju istraživača, kabalistički natpis, načinjen na zidu Ipatjevskog doma, znači sledeće: "Ovde, po naredbi tajnih sila, Car je bio prinesen na žrtvu radi rušenja države. O ovome se izveštavaju svi narodi.". Sa tačke gledišta "ratnih simbola" izbor datuma ubistva - dan svetog ubijenog mučenika Andreja Bogoljubskog - i mesta - Ipatjevskog doma - takođe nije bio slučajan. Upravo u Ipatjevskom manastiru je osnivač dinastije Romanovih, Mihail Fjodorovič, dobio izveštaj da je izbran za cara. Kabalisti - careubice dvadesetog veka smatrali su da kraj omražene im dinastije mora nastupiti upravo tako - znamenovan. ...Dakle, zašto nije došao antihrist, kada je pao "onaj koji ga zadržava"? Još na dan odricanja Nikolaja Drugog od prestola, dok su u hramovima pevali pokajni kanon Andreja Kritskog, u crkvi sela Kolomensko pod Moskvom dogodilo se čudo. Pronađena je drevna ikona Božije Matere - Državna. U rukama Bogorodice bili su znaci monarhijske vlasti. Ali, carska kugla (šar, deržavna) na ikoni nije ovenčana krstom - to je simbol obezglavljene Rusije. Šta su u ovom događaju uvidele duhovne oči pravoslavnih ljudi? Majka Božija se javila sa tužnim likom, odevena u carski purpur. I nagovestila na taj način da preuzima ulogu "zadržavanja" na sebe. O ikoni Deržavne majke Božje Slično shvatanje istorije potvrđuje i čitav lanac mistički međusobno povezanih događaja, koji su se protezali kroz čitav vek. Uskoro, posle Obretenja Čudotvorne ikone Državne Božje Majke, monahinje Voznesenskog kremljevskog manastira su po arhivskim zapisima ustanovile: da je ikona pre pripadala njihovoj zajednici. U Voznesensku crkvu sela Kolomensko ona je bila predata 1812. godine. Upravo pred napad na Moskvu onoga ko je već želeo da nastupi prema Jerusalimu i u kome su mnogi prepoznavali onoga ko kuca u Zlatna vrata, preteču antihrista – Napoleona. Njegovo približavanje praćeno je mnoštvom znamenja. U dnevnim zapisima jeromonaha Jeftimija Trunova čitamo: „A zar nisu videle bogougodne oči pravednika kako pred samo stupanje Napoleona u Moskvu, iz Kremlja, preko Spaskih vrata, izlažahu, otresavši prah sa nogu svojih, ugodnici moskovski?“ Taj slučaj je živo podsetio blagočestive savremenike na reči Isusa koji šalje učenike svoje na propoved: „A ako neko ne prihvati i ne posluša reči vaše, onda izlazeći iz grada ovoga otresite prah sa nogu vaših. Zaista vam kažem: lakše će biti zemlji Sodomskoj i Gomorskoj na dan Suda nego gradu tome.“ Vizija slična onoj iz 1812. godine utvrđena je i u 16. veku. Reč je o događaju koji je delimično ušao u Nikonovski patrijaršijski letopis. Ona je povezana sa čudesnim izbavljenjem Moskve od navale Tatara. Kroz ta Spaska vrata mnoštvo ugodnika Božjih iznose iz grada posrnulog u grehove najveću svetinju – ikonu Vladimirske Božje Matere.
U povesti o Vladimirskoj ikoni, Sveti Sergije i Sveti Varlaam imaju smelost pred Gospodom, koja im daje snage da izađu u susret svetozarnome izlasku Čudotvoraca, moleći ih da se vrate u ostavljeni grad. Pred pogledom čitaočevim događa se čudo: Božji ugodnici se obraćaju licima prema ostavljenoj utvrdi i strašno znamenje bliske propasti moskovske Rusije se preobražava u jedan od momenata svenoćnog bdenja. Pred Kremljom, kao pred oltarom ruske zemlje, služi se litija, i umesto Suda Božjeg, Sveci se vraćaju u molitvama spasen grad. Pokrov Bogorodičin Od 16. veka 21. maja po starom kalendaru Ruska Pravoslavna Crkva slavi svečanost Vladimirske ikone Božje Matere. Ona svake godine podseća, ne samo na čudesno spasenje grada, već i na posebno zastupništvo Carice Nebeske. Da, nedostižne tajne Rusije, njen skriven trud i nevidljiva za neprijatelja borba, nalaze se pod Pokrovom Bogorodičinim. Ne slučajno, praznik Pokrova, koji je ustanovio Andrej Bogoljubski još u 12. veku, slavi se samo u Rusiji (i Srbiji – napomena prevodioca). U 13. veku spasiteljski omofor Carice Nebeske skrio je od pohoda Batija blagoverne žitelje grada Kiteža. U okolinama Volškog grada Semjonova i danas će vam pripovedati o zvonima i crkvenom pojanju, koji dopiru ispod voda ovdašnjeg jezera. To je ona tajna sila zemlje ruske. Tu se otišla pokolenja mole za potomke, koji žive sada, kao i za daleke pretke, a svi zajedno za Rusiju. Po predanju, na kraju vremena, žitelji Kiteža će ustati iz voda začaranog jezera Svetlojara. Sveti Ilarion Veliki ovako je prorokovao u osmom veku: „Takođe, u poslednja vremena desiće se i ovo: gradovi i manastiri će biti posakrivani, zato što će antihrist otpočeti da vlada u svetu. (Napomena: Zanimljivo je da je jedan od istinskih ruskih gradova danas, Krasnojarsk 26, čija se sva razuđena proizvodnja nalazi pod zemljom, njegovo stanovništvo je, radi odbrambenih ciljeva, formirano od odabranih ljudi ruske nacionalnosti. Sadašnja deca iz tog grada, dugo vreme izbavljenog od različitih negativnih uticaja savremenog sveta, zadivljujuć su obrazac duhovnog, fizičkog zdravlja i visoke inteligencije.) Prekrivanje Rusije Omoforom Carice Nebeske temelj je za razumevanje zemlje. Ovi procesi su nelinearni, mnogoplanski. Oni se ne daju proračunima humanizovanih kompjutera i kompjuterske svesti analitičara. Pod Pokrovom Božje Matere toliko je sakrivenoga da shvatiti ono što se događa možemo jedino gledajući u prošlost, sadašnjost i budućnost Rusije Pravoslavnim očima. Budući Car Dakle, 1917. godine Majka Božija je uzela ulogu „onoga koji zadržava“ - na sebe. Uzela je tu ulogu do određenog roka. Godine 1922. u Vladivostoku je održan poslednji Prijamurski zemski sabor. Na njemu je izdaja zakletve iz 1613. godine shvaćena kao opštenarodni greh. Ne slučajno, duša sabora je postao general Diterihs, jedan od rukovodilaca istraživanja ubistva carske porodice. Prijamurski sabor je praobrazac Sabora budućnosti. On, kao i Sabor iz 1613. godine biće kraj novom smutnom vremenu i izabraće pokajnome narodu pomazanika Božjeg. (Napomena: Po proroštvu duhovnika carske porodice arhiepiskopa Poltavskog Teofana, sa porodicom Romanovih budući car mora da bude povezan po ženskoj liniji, kao što je rod Rjurikovaca dobio svojevremeno preko Sofije Paleolog, koja je pošla za Ivana Trećeg - krv vizantijskih imperatora, dinastičku osnovu svetog potomstva.)
Ali i nije sve tako prosto. Pokajanje nije trenutno osećanje dobrodušnog intelektualca. To nije kliširana zakletva novog ideološkog sloja. Samo jasna etimologija dozvoljava nam da razumemo šta je u pitanju. U prevodu sa grčkog pokajanje je izmena uma. Tako dakle, ni više ni manje! Predstoji nam ne mali duhovni trud, i to svima! A Caru poslednjem, budućem Caru, predstoji da ponovi podvig Cara Konstantina, da započne svoje carovanje potpunom istragom mistične pozadine ubistva carske porodice. Vlast Careva je od Boga. Čoveku nije dato da je promeni. Ona je bila i ostaje uzurpirana. Zbog toga, do zemaljskog sabora, ma kako dugo trebalo da se čeka, na svakom visokom zasedanju presto mora da stoji nezauzet. Neka bude reč naša tvrda u predstojećim godinama za pokolenja i pokolenja. Sveta Zemlja i Sveta Rusija V. Larijonov, istoričar: „Nedavno su mi sa Svete Gore Atona doneli krst pod kojim nije Adamova glava, već simbol Vizantije i Rusije – dvoglavi orao. Nije li to znak iskupljenja ruske države i njenog naroda, koji je svojevremeno otpadio od Boga i narušio zakletvu prestolu – strašnu zakletvu zapisanu u Poslanici? Iskupljenje je neizbežno. Zar se ne da uvideti proročka volja u tome što hiljade ruskih poklonika dobijaju mogućnost da borave na Svetoj Zemlji? Put na Golgotu, kojim prolazi u Jerusalimu svaki poklonik, ponovo povezuje Svetu Zemlju i Svetu Rusiju.“ Primakavši se svetinjama Palestine, čovek vidi svet drukčijim očima. I Novi Jerusalim postaje začuđujući simbol ruske duhovnosti. Njeno povremeno oskudevanje odrazilo se u nezavršenom zidanju za vreme patrijarha Nikona i sada je, mada veličanstven izdaleka, hram Vaskrsenja Gospodnjega bremenit ruševinama. Eto to je simbol sadašnje zemlje i njenoga duha. Obnova Novog Jerusalima je mistični zadatak Rusije, jer blagodatne energije, prenesene u Svetu Rusijicu molitvama, podvižništvom i stradanjima naših predaka, žive među tim zidovima. Kažu da se, kada je ovde obnovljena služba uoči Pashe, svećnjak u oltaru razgoreo tri puta za noć. Razgoreo se, podsećajući na čudo Nebeskog Ognja u Jerusalimu. To se dogodilo u vreme kada je iskopan izvor po naređenju patrijarha Nikona. Pun čiste vode, on simbolizuje mesto obretenja Životvornog Krsta Gospodnjega, koji je pronašla Carica Jelena. Da, dođi Gospode Isuse! Kao da poslednje zemaljske snage Pravoslavlja prizivaju na bitku. Narodno predanje rusko glasi da će u poslednja vremena ustati iz voda začaranog jezera grad Kitež. Iza zidova Crkve Svete Sofije u Pravoslavnom Konstantinopolju izaći će sa Svetim Darovima prvosveštenik Vizantije. Uoči kratkog, ali strašnog zacarenja antihrista, javiće se Car Trećeg Rima, i ponovo će iščeznuti ikona Državne Bogomajke – obnoviće se Rusija. Prestaće da slazi Oganj Nebeski na grob Gospodnji kad dođe antihrist. Čudesnim načinom otići će sa Atona ikona Iverske Božje Majke. Gospoda iz UNESKO-a već su nameračili da Aton premreže putnim trasama. Svetinje će ili iščeznuti, ili će zbog ljudskih bezakonja prestati da čudotvore. Kako i može biti drukčije, ako na svetu uskoro usahne vera. Istorija, kao prostor bogoopštenja, izgubiće smisao i završiće se. Dakle, vredi li prizivati poslednjeg Cara i požurivati naš zemaljski poraz? Vredi li približavati vreme kratkog trijumfa antihrista, kojim će se i završiti zemaljska istorija? Da, ali to nije znak umora od neravnopravne borbe, niti tuge zbog likujućeg neprijatelja i beznadežnosti uzaludnoga kucanja na vrata, koji će u minutima
iskušenja zahvatiti svakoga od vernih. To nije ni žudnja za osvetom, jer će se iza granica zaustavljenog vremena likujući pobedioci užasnuti. (Napomena: Dobivši blagoslov za svoje napore od oca Nikolaja Gurjanova na ostrvu Zalita, autor ovih redova je osetio zadivljujući naboj eshatološkog optimizma, koji proizilazi od Starca. Na pitanje: „Šta čeka Rusiju, vremena su teška?“, otac Nikolaj je prosto odgovorio: „Milost Božija neka je s nama. Dobra su vremena. Hramovi se grade.“ Starac nije mnogo rečit; reči se troše. Ne gubi se jedino molitva. Hramovi se grade, znači: vrše se i molitve. Vreme bogoopštenja nije prošlo.) Pozivanje poslednjeg Cara je glas vere, duhovne nadmoći i časti. Legioni neprijatelja, od kojih su neki opisani i u ovoj knjizi, kreću na Crkvu. Nas čeka proročka tragična bitka pod osveštanim znamenjem Labaruma. Učestvovati u njoj jedina je mogućnost da se i dostojno okonča sedmi dan stvaranja, koji traje sve do danas. I oni koji stupe u Jerusalim Nebeski, radosno će susresti osmi dan zajedno sa Spasiteljem. A zatim je kraj, piše Apostol Pavle o Drugom dolasku Isusa Hrista. Kada preda carstvo Bogu i Ocu, kada ukine svako gospodarstvo, svaku vlast i silu, jer Njemu pripada da caruje dokle sve neprijatelje ne položi pod noge Svoje. Poslednji neprijatelj koji će biti istrebljen je – smrt. Oprosti mi, Gospode! Amin. Prilozi, ekskluzivni intervjui i tajni dokumenti Posle masona Odlomci iz intervjua sa Dragošem Kalajićem Dragoš Kalajić, politikolog, publicista, autoru je predstavljen veoma osobeno, kao savetnik za ezoteriju srpskog predsednika S. Miloševića. To je i dalo ton našem razgovoru. Kalajić: Masonerija je pseudoreligijska organizacija. Ona je povezana sa sveštenicima Velike Britanije, koji su je formirali iz očajanja pred procesima sekularizacije društva. Posredstvom nauke, ljudi su pokušali da dokažu postojanje Boga materijalnim putem. Rezultat se pokazao suprotnim: umesto da jačaju veru, otišli su u bezverje. Dakle, inicijatorem masonerije su postali protestantski sveštenici. Drugi sloj je bila aristokratija, razvratna i zasićena, otrgnuta od svojih korena. Iz pohlepe za snažnim osećanjima, iz težnje prema tajnom znanju, ti ljudi su takođe pohrlili u lože. I napokon, treći stalež. Za njih je bilo veoma važno da borave u ložama naporedo sa predstavnicima plemstva. Masonski ateljei su postali delimično sredstvom socijalne emancipacije Jevreja. Vorobjovski: U Jerusalimu objavljena enciklopedija „Judaika“ piše da su lože postale prve teritorije na kojima su prestale da važe klasne i religijske ograde. Kalajić: O suštini pokreta slobodnih zidara divno se izrazio pruski kralj Fridrih Drugi: „Masonerija je veliko ništa“. Po pravilu, to je udruženje osrednjosti. Pretnja svetu novim svetskim poretkom formirana je u ložama. Ideja je začeta u britanskom društvu okruglog stola. Njegov inicijator i glavni medijum bio je izvesni Sesil Rouds. Upravo ovde je ponikla misao da se formira vladajući centar sveta. Postepeno, on se premestio u SAD. Upravo iz nedara sličnih struktura proizilaze najstrašniji crnomagijski planovi. I ne slučajno, ti pokušaji se ispoljavaju čak i u stalnoj masonskoj igri sa ciframa. Na primer, savet jedne od loža sakuplja se dvanaestog datuma, dvanaestog meseca, a prisustvuje mu 12 posvećenika (pseudo-kabala). Znajući za izvesne crnomagijske
aspekte delatnosti masonerije, mi se trudimo da im se suprotstavimo. U vojsci Jugoslavije formirano je specijalno odeljenje, čiji je zadatak da se suprotstavi pokušajima da se protiv nas iskoristi crna magija. Projekat se naziva „Srpsko ogledalo“. On proizilazi, naravno, iz Pravoslavnih principa. Mi ne napadamo protivnika, već samo odbijamo njegovu negativnu energiju i uzvraćamo natrag ono što je bilo upereno na nas. Uveravam vas, efekat je ogroman! Zahvaljujući tome, polaziće nam za rukom čak i da uništavamo ratne avione. (Napomena: Ovde je reč o projektu tzv. „Grupa 69“, koji ni u kom slučaju nije proizašao iz Pravoslavnih principa, o čemu, pored ostalog, svedoči i činjenica da su u njemu, pored drugih, efikasno delovali i različiti „proroci“: „prorok“ svetlosne formule Spasoje Vlajić, astrolog-proročica Milja Vujanović Regulus, i „prorok“ slikar balvana Milić od Mačve.) Vorobjovski: Koliko ja znam, tema „masonerija“ uznemiruje mnoge u Jugoslaviji. Kalajić: Godine 1918. Jugoslaviju su formirale različite sile. Među njima je bilo, naravno, i iskrenih slovenofila, ali glavnu ulogu su igrali masoni. Oni su se tada približili hrvatskim nacionalistima, koji su već krajem Prvog svetskog rata shvatili da Antanta može Izalijanima predati deo Dalmacije. Zbog toga su uzeli aktivno učešće u formiranju Jugoslavije, da te zemlje ne bi otišle iz sastava Hrvatske. Oni su ubedili Srbe da se odreknu ideje Velike Srbije radi jugoslovenskog bratstva i jedinstva. Jedan od inicijatora tih procesa bio je tzv. Jugoslovenski komitet. Od 16 njegovih članova, devetorica su bili masoni. Vorobjovski: Postoji verzija da je u Rusiju, na primer, ideja sveslovenskog jedinstva takođe prenesena iz zapadnih tajnih struktura. Njen prvi nosilac bio je jezuita hrvatskog porekla – Juraj Križanić, koji je u Moskvi živeo u drugoj polovini 17. veka. Istina, kada su Rusi shvatili da odmah iza ujedinjenja svih Slovena sledi njihovo potčinjavanje papi, Križanić je proteran. Međutim, kasnije su zarazne ideje o povratku Konstantinopolja formiranju panslovenske države sa centrom u Moskvi odigrale provokativnu ulogu. Kalajić: Karakteristično je da posle formiranja Jugoslavije prvi pozdravni telegram poslala je loža Veliki orijent Francuske. U tom pozdravu se formirana država gledala kao bedem na putu širenja nemačke kulture. Te strašne sile danas je moguće porediti sa onim što u geopolitici nazivamo atlantizmom. Opet one pokušavaju da načine sanitarni kordon, ali sada već oko Rusije. Dakle, masonerija je odigrala ogromnu ulogu u formiranju Jugoslavije i u ubistvu kralja Aleksandra Prvoga, koji je takođe jedno vreme bio slobodni zidar. Nedugo pre tog ubistva, predsednik Čehoslovačke, Beneš, je rekao jugoslovenskom poslaniku u Pragu, a obojica su bili masoni: „Saša je počeo da misli svojom glavom. To može da ga košta glave.“ Pucnji u Marseju su postali odgovor na izdajničku Aleksandrovu politiku, jer je on postepeno počeo da se odvaja od atlantizma. Vorobjovski: I. Mužić u svojoj knjizi „Masonerija u Jugoslaviji“ piše: „Aleksandar je svojom nezavisnom politikom, koja je protivurečila tadašnjim masonskim interesima, počeo toliko da smeta masonima da je u nekim visokim ložama, (na primer, J. Masarik i njegova okolina), počelo da se razmišlja o njegovom uklanjanju.“ Mere zaštite, koje je za vreme kraljevog boravka u Marseju preduzeo francuski ministar unutrašnjih dela, Alber Saro - tesno povezan sa masonima, bile su simbolične. Kalajić: Poznato je da je masoneriji pripadao i Josip Broz Tito, to jest, Josif Ambroz. Vorobjovski: U njegovoj autobiografiji čak postoji i ovakva fraza: „Dobio sam informaciju iz Zagreba od nekih slobodnih zidara.“
Kalajić: Odlučujući događaj u njegovoj karijeri zbio se 1956. godine, kada se susreo sa Džonom Forsterom Dalasom. Dalas je Titu dao zadatak da stvori nove međunarodne okvire za oslobođene zemlje. Tako se i rodio Pokret nesvrstanosti. Tako se počela realizovati ideja o novoj međunarodnoj eksploataciji – daleko efektivnija i ne toliko otvorena. Vorobjovski: Ne preuveličavate li ulogu i značaj masonerije? Kalajić: Masonerija je kao organizacija danas već prevaziđena. Postoje drukčiji instituti tajne vlasti: Trilateralna komisija, Bilderberški klub. Govoriti o tome da li je ovaj ili onaj čovek mason imalo je smisla u hrišćanskoj Evropi. Danas je masonerija, po svojoj suštini, postala obrazac javnog mišljenja. Nekada je Faust barem znao za šta prodaje dušu. Danas ljudi daju dušu besplatno, čak i ne sumnjajući u to. Sve je to povezano sa približavanjem kraja vremena, koji karakteriše ubrzavanje progresa kao sume rušiteljskih progresa. U društvu sada dominiraju masonske ideje, gde čovek postaje ekonomska životinja. Te ideje, kao što su pokazala vanredna dela Maksa Vebera i Vernera Zombarta, vode prema puritanskim i, još ranije, jevrejskim koncepcijama. Uostalom, komunizam i liberalni kapitalizam su braća blizanci, koje je sazdao jedan te isti monstrum – demon ekonomije. Žak Atali piše, na primer, o budućem društvu novih nomada, neukorenjenih ljudi koje privlači samo ekonomski interes i život od danas do sutra, koji su žigosani žigom antihrista u svojim magnetnim karticama. Vorobjovski: U tom kontekstu nikako se ne može zaobići figura tajnih savetnika silnika sveta ovoga. Uostalom, moguće je da su prvu pažnju na njih skrenuli „Protokoli sionskih mudraca“. Nećemo sada procenjivati njihovu verodostojnost. Dakle, u protokolima se kaže: „Administratori, koje mi biramo u strogom korelatu prema njihovim sposobnostima za ropsku potčinjenost, uopšte neće biti lica obučena za umeće upravljanja i lako će se zbog toga pretvoriti u pione naše igre. Biće to specijalisti vaspitani i istrenirani od ranog detinjstva radi upravljanja poslovima čitavoga sveta.“ Kalajić: Savetnicima je bio okružen, recimo, Ruzvelt. Njegova postojana senka bio je izvesni Henri Morgentau. Vorobjovski: Upravo on je pratio Ruzvelta na njegov poslednji put, koji se završio čudnovatom predsednikovom smrću. Sveštenik, koji se nalazio na njegovom imanju, svedočio je da je Ruzvelt ubijen pucnjem u zatiljak. Ne slučajno, narušivši sve zakone, nisu dopuštali da se telo otkrije, a tajna služba, koja je pratila kovčeg, dobila je naređenje da puca na svakoga ko se približi bez dozvole. Predsednikovo telo se sve vreme nalazilo u zatvorenom kovčegu, a, posle sahrane, grobnica je dugo vremena bila pod naoružanom stražom. Uostalom, nedugo pre smrti, Ruzvelt je podržao Arape po pitanju Palestine. Kalajić: I danas je Klinton samo igračka u rukama svoga okruženja. On, na primer, već dugo vremena uporno huška Nemačku da učestvuje u jugoslovenskom konfliktu. Kao što piše Sofi Žerardi, istraživač francuskog nedeljnika „Le Monde Diplomatique“, svi ratovi najnovije istorije su isprovocirani upravo od strane tog masonskog internacionalnog klana. Pre svega, setimo se Žana Manea, koji je bio i Ruzveltov savetnik i jedan od ideologa liberalnog kapitalizma. Od snaga, koje su stajale iza njega, on je dobio, recimo, zadatak da diskredituje predsednika de Gola. O tome Mane piše u svojim uspomenama: „U suštini, on je bio tragična figura, rob ideje ujedinjenja Evrope, koja je označavala uništenje državnog suvereniteta na kontinentu.“ Treba ponešto reći i o Miteranovom savetniku Žaku Ataliju. Njegova strast su futurološki projekti. S obzirom na to da potiče iz neevropske prirode, njegov
intelektualni nivo je veoma nizak i zato je on mnogo zajmio iz dela Ernsta Jingera, čak ga i ne pominjući. Atali je predsedavao evropskom bankom za obnovu i razvoj. On je potrošio 12 milijardi dolara na rušenje socijalizma u Istočnoj Evropi. Naravno, ta pomoć nije došla do istočnoevropskih naroda, već do određene uske grupe lica. U suštini, krediti su išli na kupovanje nekretnina. Naposletku se ispostavilo da je veliki deo sume, kojom je raspolagala banka, Atali potrošio na ciljeve povezane sa njegovim ličnim interesima. Prostije rečeno, on je pare pokrao. Sve to ne bi bilo vredno pomena, da Atali nije veoma simptomatična figura. Zanimljiv primer, neophodan radi izučavanja ljudi, koji su sebe proizveli u višu rasu i nameravaju vladati svetom. April 1994. Žreci Ravnodnevnične Bure Iz intervjua sa bratom Markionom Kristijanom Bušeom Vorobjovski: Koliko mi je poznato, red Istočnih templara (OTO), koji je osnovao Alister Krouli, postoji u mnogim zemljama. Gde se vi nalazite u toj hijerarhiji? Buše: Rukovodim francuskim ogrankom tog reda. Vorobjovski: Da li se nalazite u kontaktu sa braćom u drugim zemljama? Buše: Da, sa mnogim ložama Engleske i drugih zemalja, a među njima – Istočne Evrope. Do pre izvesnog vremena Jugoslavija je imala najveći broj Kroulijevih sledbenika u Evropi. Mnogi na Zapadu su čak hteli da dobiju posvećenje upravo u Beogradu, ali, otkako je počeo rat, kontakti su oslabili. Mada, naravno, sve to postoji u Jugoslaviji i sada, jer su pred rat slična udruženja postojala takođe u Zagrebu i Sarajevu. Vorobjovski: Kakvi su odnosi kroulijevaca sa svetskim političkim pokretima? Buše: Da bih odgovorio, neophodno je da se vratimo u 19. vek. Tada je članstvo u više hermetičkih udruženja bilo neka vrsta tradicije. Većina članova reda Istočnih templara i Zlatne zore pripadala je masoneriji egipatskog reda Memfis-Micraim. To je jedina grana masonerije, koja je revolucionarna. Krouli je, recimo, bio jakobit, to jest, pobornik povratka na vlast u Engleskoj dinastije Stjuarta. On je smatrao da su za obnovu sakralnog carstva neophodni prethodni katastrofički procesi. Za Kroulija, istorija sveta je predstavljala niz kosmičkih godišnjih doba. On ih je nazivao eonima. Oni smenjuju jedno drugo, isto kao što Sunce tokom godine prolazi četiri najvažnije tačke ravnodnevnice i ekvinocija. Svaki protok istorijskog ciklusa kroz tačku ravnodnevnice zakonomerno za sobom vuče svetske katastrofe. One se i nazivaju Ravnodnevničnim Burama. Vorobjovski: Jedan od ruskih sledbenika tog pravca ovako je okarakterisao nastupajući eon. „Zagonetan i nedograđen je svet i blažen je onaj ko se ne boji njegove mnogoobraznosti. Blažen je onaj ko sa poverenjem gleda na svoju volju i dovoljno je jak da pronađe svoje mesto i svoje ciljeve u toj nedograđenoj i nedovršenoj vasioni. O naše dveri kuca mudro bezumlje bogova. Uskoro će se rasklimati establirani oslonci filosofske misli, pašće zapadna razumska svest, zadrhtaće i urušiti se ogromno zdanje kantonovske filosofije. I iz svih klisura, iz svih pukotina, ugledaće nas mnoštvo bogova, svetlih i tamnih, bezdan tvoračkih slučajnosti, mnogoliki i slobodni svet.“ Ali kakvi su odnosi Memfis-Micraim, tog središta revolucionarno-mesijanskih ideja, sa drugim masonskim pokretima?
Buše: Ako neko iz ostalih masonskih grupa dozna da njihov mason istovremeno pripada i članstvu Memfis-Micraima, sledi njegovo trenutno isključenje iz lože, jer drugi tokovi masonerije nisu revolucionarni, već naprotiv – usmerivački. Oni teže da postave svoje ljude u centar vlasti. Mnogi stupaju u Škotski obred, na primer, ukoliko im to pomaže da se uspnu u vrh političke hijerarhije. To je slučaj i kada je reč o paramasonskim organizacijama, kao što su Rotari Klub ili Lions club. Ako slični subjekti i dopuštaju postojanje nekakve više sile, onda je ta vera ništavno mala upoređena sa verom u vlast novca. Upravo ljudi o kojima govorimo (dovoljno je reći da je Džordž Buš, kao i većina svetskih vladara, slobodni zidar) nastoje da njihove države ostanu ateističke i demokratske. Vorobjovski: Kako objašnjavate jevrejske izvore Memfis-Micraima (Micraim je jevrejsko ime za Egipat), čiji su mnogi kasniji članovi simpatisali fašizam? Rukovodilac Zlatne Zore, Semjuel Meters, bio je Jevrejin, a istovremeno je njegov pokret bio tesno povezan sa nacional-socijalizmom. Poznat je i uticaj jevrejske sekte šabatijanaca na organizaciju Alistera Kroulija. Treba reći da je Šabatej Cvi - koji je živeo u 17. veku, poreklom iz Smirne - sebe proglasio za mesiju jevrejskog naroda, ali je zatim, kada je zatočen, prešao u islam. Sledbenici čekaju njegov povratak kao sakralnog cara Judejaca i u svemu mu podražavaju uključujući i lažno prihvatanje muslimanske vere. Buše: Skoro svi pokreti savremenoga okultizma proizilaze iz kabalistike. Škola kabale i sakalurije dala je temelj i šabatijanstvu i Frankovom pokretu. Frankovi sledbenici su formirali prve mešovite jevrejsko-nemačke lože. Oni su dobili ime „Braća posvećenici Istoka“. Upravo ta braća su svojevremeno iznedrila Golden dawn i pravac Alistera Kroulija. Baron Zabotendorf je u Turskoj posvećen u Memfis-Micraim od strane jevrejske grupe. U Turskoj postoji sekta denme (suprotnici). Oni su sledbenici sabateizma. To je jevrejska organizacija koja je naoko prihvatila islam. Članovi denme su bili Kemal Ataturk, osnivač današnje Turske, i svi njegovi saradnici, tzv. Mladoturci. Vorobjovski: 16. jula 1910. godine, na zasedanju Volterove lože u Parizu, predstavnik turskog poslanstva izjavio je da je masonerija na najsilniji način omogućila tursku revoluciju i sada su sve intelektualne snage imperije članovi mnogobrojnih masonskih loža, koje su se raširile po Turskoj. Možemo dodati da je mason i kabalista Papi tvrdio: „Revolucije su ustav masonskih loža primenjen na društvo“, ali vratimo se Krouliju. Buše: Karakteristično je da su Krouli i Julius Evola (teoretičar italijanskog fašizma) bili bliski prijatelji Artura Reginija, rukovodioca italijanske masonerije. Regini i Evola su zajedno organizovali ezoteričnu grupu „Ur“ između dvadesetih i tridesetih godina. Evola je prevodio neka Kroulijeva dela, odakle je i crpio mnoge podatke o tantrizmu i mističnim seksualnim praksama. Ne slučajno, kasnije je i SS ostvario projekat „semena života“. Reč je bila ne samo o eugenici. Prenos potomstvu određenih svojstava putem sperme, na primer, povezivao se sa transmisijom aure. Cilj je bio obnova duha nordijske rase. Poznato je, takođe, da je Kroulijeva dela Hitleru predala Marta Kinzel, istaknuta nacional-socijalistkinja, koja je istovremeno bila članica reda Istočnih templara (OTO). Tantrizam je put akcije. Nije čudno da su svi imenovani pokreti težili fašizmu, koji je imao strasno vojnički karakter. Mada, treba reći, fašizam je bio revolucionaran jedino u prvoj svojoj etapi, a zatim je prerastao u čisto državnobirokratske forme. U proleće 1993. godine. Piramida
Intervju sa Velikim Majstorom Velike lože Rusije G. D-om G. D.: Od toga ko će danas biti posvećen u red zavisi njegova sutrašnjica. Ako ovlada profanizam, onda je obnova ruske masonerije osuđena na neuspeh. Za sada ne možemo da objavimo adresu. Do nas dolaze samo ljudi koje preporuče naša braća. Naši redovi rastu sporo. Danas, početkom 1995. godine, četiri lože okupljaju oko 100 ljudi. Biće razočarani oni koji kod nas traže vezu da bi ostvarili neku častoljubivu ambiciju. Neki smatraju da masoni vladaju svetom. Takve ljude, na zasedanjima, osuđujemo. Već smo morali da iz lože izbacimo nekoliko ljudi, koje smo bili primili. Socijalni sastav naš je raznolik: ima naučnika, inženjera, trgovaca, lekara, vojnika, novinara. Vorobjovski: Ima li među njima ljudi koji su poznati u našoj zemlji? G.D.: Ne. Naravno, ako krupni politički delatnici, recimo, članovi vlade, postanu naši članovi, mi ćemo se samo obradovati. To bi povećalo autoritet bratstva. Ali to nije sebi svrha. Osnovno je da čovek odgovara našim zahtevima. Na primer, nismo hteli da se kompromitujemo vezama s ljudima čiji je kapital narastao nepoštenim putem. Jedan francuski milijarder, ruskog porekla, predlagao je da nas sponzoriše. Međutim, da se snađemo u toj situaciji, pomogao nam je visoki posvećenik, bivši pukovnik francuskog generalštaba, Mišel Garder. Svojim kanalima, on nas je obavestio da je potencijalni sponzor povezan sa narko-mafijom i da se za njega interesuje Interpol. Vorobjovski: Kažu da je bivši član Politbiroa, Aleksandar Jakovljev, mason? G.D.: O tome mi ništa nije poznato. Ne treba isključiti mogućnost da je neko posvećen u jednu od loža iz drugih zemalja. Treba još reći, da sa masonerijom često brkaju takve organizacije kao što su Lions klub, Rotari klub, Malteški red, Bnai Brit i slične, to jest, slobodne zidare kritikuju zbog delatnosti drugih njima sličnih organizacija. Vorobjovski: Na reveru vašeg kaputa je Pravoslavni krstić. G.D.: Većina posvećenika su Pravoslavni ljudi. Postoje i oni koji do kraja nisu pronašli sebe u religiji, ali traže neku višu silu. Masonerija pomaže da se čovek pronađe na duhovnom planu, da se približi tradiciji. Što se tiče veze sa Pravoslavnom Crkvom, postoje posebni kontakti sa pojedinim sveštenicima. Oni misle da masonerija može da postane saveznik Pravoslavlja. Međutim, najčešće nailazimo na žestoko neprijateljstvo. Mnogi smatraju da u Rusiji postoji samo jedan istinski pravac prave duhovnosti. Sve to potiče od činjenice da o masoneriji znaju veoma malo. Recimo, jedan novinar, koji je došao da od nas uzme intervju, bio je potpuno neupoznat sa tradicijama reda. Zatim je postao naš član. Vorobjovski: Kakav je nivo vašeg ličnog posvećenja? (Moj sabesednik pokazuje značkicu na grudima, na kojoj je napisano „33. stepen“. Isto stoji na suprotnoj strani trostranog zlatnog prstena na njegovom prstu.) Vorobjovski: Navikli smo da masoneriju smatramo tajnim društvom. Zašto ste pristali da odgovarate na moja pitanja? G.D.: To je povezano baš sa nivoom moje inicijacije. Masoni nižih stepeni su obavezni da obavljaju zatvoren hermetički rad u ložama. Počev od 30. stepena templarskog reda, svaki od braće dobija u ruke duhovni mač za borbu protiv zla u spoljašnjem svetu. Vorobjovski: Vi ste začuđujuće brzo napredovali na lestvicama inicijacije. Koliko znam, u masoneriji ste odnedavno.
G.D.: Da. U masonskom ustavu su označeni rokovi neophodni za prelazak iz jednog u drugi stepen. Na primer, u simboličkim ložama nižeg nivoa potrebno je da se bude šegrt ne manje od godinu dana. Tokom tog perioda neofit nema pravo da uzima reč na zasedanjima. Zatim je godinu dana dužan da bude kalfa – to je drugi stepen. Od jedne do tri godine da bude majstor simboličke lože pre nego što dobije četvrti stepen. Uostalom, mnogi se ne uzdižu dalje od trećeg stepena. U njemu su već sadržana sva prava i obaveze masona. Ako brat nema sklonosti prema ezoteričnom radu, koje mu daje mogućnost uzdizanja na lestvici inicijacije, onda može da postane Veliki Majstor lože čak i bez visokih stupnjeva u hijerarhiji. Možda su moje ezoterijske sklonosti bile ocenjene veoma visoko. Uostalom, tako brzi uspon je neka vrsta avanzovanja. Važno je samoposvećenje, postojano osećanje učesništva. Ne treba se uljuljkivati time da smo se uzvisili nad svetom profanih ljudi. Lestvica posvećeništva je prolaz kroz različite duhovne tradicije. Postoje rozenkrojcerski, zatim templarski stepeni. Masonerija mnogo, takođe, duguje i kabali. U ložama se postojano vodi dijalog među tradicijama. Vorobjovski: Kako se odvijalo ono što vi, poslednjih godina, nazivate renesansom ruske masonerije? G.D.: U početku je aktivan odnos prema Rusiji ispoljio Veliki Istok Francuske. Godine 1991. u Moskvi je formirana loža „Severna Zvezda“. Do tada smo imali sedam majstora neophodnih za njeno otvaranje. Francuzi su preveli tekstove rituala na ruski jezik, snabdeli nas literaturom, konsultovali nas za sadržinu različitih praksi. Mada, treba reći, tradicija se ne prenosi putem knjiga. Simbol je ključ za nesvesno, ali je važno da ključaonica ne zarđa. Duh je na Zapadu izgubljen. Mnogi, čak, tamo smatraju da će se masonstvo, ako igde, obnoviti u Rusiji. Vorobjovski: U tom smislu imao sam prilike da se susretnem sa jednom neobičnom verzijom. Naime, za razliku od rimokatolicizma, u Pravoslavnim obredima oltar je zatvoren ikonostasom, tako da Krštenje i Pričešće daju Pravoslavnom čoveku istinsko posvećenje. U Zapadnim hramovima, gde se oltar vidi, rituali su zadržani, ali više ne predstavljaju Svetu Tajnu. Tamo je za inicijaciju neophodno stupiti u neki inicijatički red. Kod nas je mistično zrno zadržano u svakom krštenom čoveku, mada ga on često nije svestan, tako da ga mogu efektno iskoristiti različita društva, sve do sumnjivih sekti. Ali vratimo se vašoj priči. G.D.: Kako sam postao mason? Imam prijatelja Francuza. On je posvećenik Velikog Istoka. Usto, moj praded je bio član jedne od ruskih provincijalnih loža. U našoj kući se čuva njegov kristalni pečat iz druge polovine 19. veka sa masonskim simbolima. U tom periodu Aleksandar Prvi je zabranio rad ložama u Rusiji, ali zabranu niko nije uzimao za ozbiljno tako da su one radile. Sada je za mene taj pečat važna relikvija. Osim toga, mene su kao profesionalnog filosofa oduvek zanimali mistični, ezoterični problemi: pitanje nesvesnog, nadsvesnog. Tako se sve to objedinilo i ja sam pristao da budem iniciran u Francuskoj. Vorobjovski: U čemu se sastoji ritual inicijacije? G.D.: Dao sam zakletvu i nemam pravo da širim masonsku tajnu, čak i u slučaju da napustim bratstvo. Vorobjovski: U svojoj knjizi, „Ljudi i lože“, Nina Berberova navodi sledeći tekst masonske zakletve: „Pomislite na strašne zakletve koje dadoste u ovoj pećini. Ne zaboravljajte naše zakletve i budite uvereni da ih mi strogo kontrolišemo. Zabošćemo naše mačeve u vaša srca, ako zakletve postanu izdajničke i kletvoprestupne i ako bilo kada prekršite svoj dug.“ G.D.: Dakle, postao sam Majstor „Severne Zvezde“ u avgustu 1991. godine. Pod zaštitom Velike lože Francuske, u Rusiji je osnovana loža „Nikolaj Novikov“.
Pomogao sam u njenom formiranju. Radi podrške rada u Rusiji formirana je pariska loža „Aleksandar Puškin“. Vorobjovski: Sećam se da su na radiju „Sloboda“ pozivali ljude da se učlane u nju. G.D.: U Rusiji su zatim osnovane lože „Svings“, „Geometrija“, „Lutecija“. One se nalaze pod pokroviteljstvom Velike lože Francuske, a u okvirima Velikog Orijenta, osim „Severne Zvezde“, tu su „Slobodna Rusija“, „Slobodna braća“ i „Devet muza“. One rade u Moskvi, Sankt Peterburgu i nekim drugim gradovima. U kojim, ne mogu da kažem, jer je u provinciji sve izloženo nezaštićenosti. Od tog vremena sam izašao iz Velikog Orijenta i prošao proces regularizacije u okvirima Velike nacionalne lože Francuske. U krilu tog pravca, u Rusiji su, takođe, formirane simboličke lože u januaru 1993. godine: „Harmonija“, a zatim „Lotos“, „Nova Astreja“, „Gamajun“. Vorobjovski: Tada sam skrenuo pažnju na saopštenje u štampi. Vlada Moskve je pod brojem 2843 registrovala „Nacionalnu ložu“. G.D.: Postepeno je u Rusiji poistovećena sa ložama u Francuskoj. Tamo su osnovane lože „Veliki Istok“, „Velika loža“, „Velika nacionalna loža“, „Prava čoveka“, „Mešovita loža“, „Velika ženska loža“. „Velika loža“ i „Velika nacionalna loža“ su posebno među sobom bliske. Obe rade po drevnom i prihvaćenom škotskom ustavu. Izdvojeno stoji „Veliki Orijent“ – to je liberalna loža, za razliku od regularnog masonstva. Regularni masoni škotskog obreda ne mogu posećivati iregularne lože i obratno, mada se odnosi, izvan hramova, održavaju. I kod nas je u Rusiji isto. Tim pre, jer sam ranije osnivao iregularne lože, tako da sam posvećivao mnogo braće, koji su bili njihovi članovi. Regularno masonstvo je povezano sa drevnim masonskim tradicijama. Tamo su učlanjeni verujući ljudi. Radi se u slavu velikog arhitekte svemira. Na prestolu majstora obično se nalaze tri relikvije: šestar, trougao i Knjiga zakona: u našem slučaju: Biblija otvorena na jednoj od stranica Jevanđelja po Jovanu. Ako su u loži muslimani – Koran, ako su zoroasterijanci – Avesta. U takvim ložama niko ne sme da razmatra političke ili religijske probleme. Ponekad, u smislu izuzetka, može se govoriti o socijalnim pitanjima. Veliki Orijent je odstupio od tih principa. U njegovo članstvo ulaze i nevernici. Na zasedanjima Velikog Orijenta počeli su da uvode čak i tako rudimentarne rituale, kao kucanje čekićem, koji simbolizuje obradu grubog prirodnog kamena od strane ljudskog bića. Mi smatramo taj ritual preobražajem haosa u kosmički poredak. Masonerija je metod poznanja sveta. Na zasedanjima Velikog Orijenta dopuštaju se različite političke diskusije i odluke, ali to znači da loža nije povezana sa božanstvenim silama, da gubi svoj posvećenički, mistični karakter. Ako se to gubi, onda postaje potrebno govoriti o moralnim principima. Obrazuje se vakum. I evo, unutra prodiru ili politički problemi, ili okultna pitanja kao cilj po sebi. Moguće je steći natprirodne psihofizičke mogućnosti, ali bez veze sa višom silom, ipak, u tom slučaju imamo posla sa profanacijom. Štaviše, slične tendencije, kao na primer u pokretu Nju ejdž, veoma su opasne. Ezoterijske tradicije, otvorene, pre svega, uskom krugu duhovno pripremljenih ljudi, stiču karakter masovne kulture. Holografija se ujedinjuje sa tibetanskom mistikom i još Bog zna sa čim. Psihotehnika posvećeničkih organizacija pretvara se u psihotehnologiju uticaja na svet miliona. Na taj način određuje se tiraž novom ljudskom biću, sa novim mogućnostima. Taj posao je bremenit, ne samo ekološkom, već i antropološkom katastrofom. U Velikom Orijentu preovladavaju predstavnici levičarskih partija. Godine 1990., za vreme socijalista, u Francuskoj je stotinak poslanika Nacionalne skupštine pripadalo masoneriji. Veliki Orijent je uvek bio uticajna politička snaga. Meni je poznato da su i u Rusiji dva ministra iz Gajderove vlade bili članovi Velikog Orijenta.
Vorobjovski: Dodao bih da je na zajedničkom zasedanju Velikog Orijenta Francuske 1923. godine držana sledeća zdravica: „Za Francusku republiku, kćer francuske masonerije! Za buduću svetsku republiku, kćer svetske masonerije!“. A kom pravcu pripadaju masoni SAD-a? I zar se oni ne bave politikom? G.D.: Sve Velike lože su tamo regularne. Najčešće pripadaju škotskom obredu. Uopšte, regularnom masonstvu pripadaju jorski, francuski, švedski i drugi ustavi. Da, mnogi američki predsednici su bili masoni, ali mislim da su se bavili politikom, ne kao masoni, već kao privatna lica. Vorobjovski: Vratimo se na ruske teme. G.D.: Osim kod nas formiranih simboličkih loža o kojima sam govorio (u njih ulaze braća prva tri stepena), nedavno su formirane i lože za više posvećenike: „Loža savršenih“ (od četvrtog do četrnaestog stepena), „Kapitul 18“ (sa viteškim i rozenkrojcerskim stepenima), „Areopag“ ( za 30. i 31. stepen), „Konzistorija“ (za 32. stepen), a posvećeni u najviši stepen ući će „Vrhovni savet“, koji će zatvoriti čitavu piramidu. Regularnu ložu može da oformi samo regularna loža; „Veliku ložu“ ili „Velika loža“ ili tri simbolične lože. Kod nas postoje već četiri regularne lože. Možemo da formiramo „Veliku ložu“, ali ima tu i posebnih problema. Kada masonska piramida, o kojoj sam govorio, bude izgrađena, možda će neko poželeti da sve grehe, za ono što se dogodilo u zemlji, svali upravo na nas. Reći će: „Opet su u najteže dane za otadžbinu masoni digli glavu.“. Vorobjovski: Meni se čini da ste vi u izvesnoj nemilosti. G.D.: Da. U Francuskoj su izvesna braća počela sa nekakvim intrigama protiv nas. To je moguće povezati sa predstojećim formiranjem „Velike lože“. Možda neko ne želi da ja postanem njen Veliki Majstor. Vorobjovski: Zašto? G.D.: Ponekad mi se čini kao da neko želi da nas iskoristi za svoje ciljeve, a mi to ne razumemo i radimo na svoj način. Zima, 1995. godine Svakog utorka uveče... Drugi intervju sa G.D-om Vorobjovski: Kako se dogodilo da ste napustili Veliki Orijent i prešli na sistem Velikih loža Škotskog obreda? G.D.: Tome je umnogome kumovalo poznanstvo sa drugim licem francuskog škotskog masonstva, Mišelom Garderom, koji je poreklom Rus. On mi je skrenuo pažnju, pre svega, na duhovne tradicije ruske masonerije - na ulogu Nikolaja Novikova, na primer. Vorobjovski: Da, ta uloga je ocenjivana na različite načine. Evo šta je napisao Garder o Novikovu i njegovom okruženju: „... najistaknutija ličnost bio je Novikov, prosvetitelj Rusije, koji je osmislio jeftinu biblioteku sa ciljem da širi obrazovanje i koji je bio duboko ubeđeni slobodni zidar. Jedan od njegovih sledbenika je i Švarc, koga je, već kao starca, opisao Tolstoj u „Ratu i miru“. Švarc je bio savremeni izrazilac tog dubokog duhovnog toka, koji nije imao ništa zajedničko sa politikanstvom, niti sa nekim drugim igrama. Njegov metod je bio udubljivanje u sebe sa ciljem da na nov način sagleda sve tajne koje nam je zaveštala čovekova misao: odjednom otkriti atmosferu u kojoj čovek suštinski živi. Veoma zanimljiv fenomen - san, ali san svestan. Naše snove uvek nam je potkazivala podsvest. Na tu kartu i igraju tzv. psihoanalitičari, a ovde, naprotiv, novim
metodom dobijate podatke o snu, potpuno suprotno od psihoanalitičkog metoda. Ovde se sva neprijaznost raspršuje sama po sebi i ostaje sve ono najbolje što se nalazi unutar našeg podsvesnog – najbolje što nosite od predaka. Ovaj prilaz se ne kosi sa našom verom u kojoj smo kršteni i vaspitani, već, naprotiv, pomaže da produbimo našu veroispovest i da je vidimo drukčijim očima.“ Međutim, evo šta je, na primer, o Novikovu u ukazu iz 1. avgusta 1972. godine napisala carica Ekatarina Druga: „Oni su imali tajna zasedanja, svoje hramove, prestole, žrtvenike. Tamo su se davale užasne zakletve uz ljubljenje Krsta i Jevanđelja, kojima su se obavezivali - i prevareni i varalice, večnom vernošću i povinovanjem redu Zlatnog ružinog krsta. Nikome nisu smeli otkrivati tajnu reda, a ako bi vlast to od uhapšenog masona zahtevala, on bi, čuvajući tajnu, imao da istrpi mučenje i smaknuće. Mimo zakona Bogom utvrđene vlasti, drznuli su se da se potčinjavaju Hercogu Braunšvajzgome, predavši mu se u pokroviteljstvo i zavisnost. Imali su tajnu prepisku sa princem Hasenkaselskim i pruskim ministrom Velnerom preko novopronađenih šifri, istovremeno dok je berlinski dvor prema nama u punoj meri ispoljavao neprijateljstvo. Izdavali su nedozvoljene, razvratne i protivne zakonu Pravoslavnom, knjige, koje su sami štampali.“ Po tradiciji, oltar masonskog hrama je okrenut na Istok. Međutim, ruski masoni su uvek svoju „premudrost“ dobijali sa Zapada. To je slučaj i sa pripremom događaja iz 1917. godine. Moguće je da otada mnogi Rusi gledaju na domaće masone kao na snagu koja ispunjava neke inostrane zadatke. Upravo zato već u naše doba neke istraživače je podozrivim načinio jedan poduhvat. Godine 1992. u Strazburu, održan je međunarodni kolokvijum „Socijalna prava građana Evrope“. On je organizovan pod zaštitom Saveta Evrope, uz aktivno učešće Velikog Orijenta Francuske, Velike lože Francuske, Memfis-Micraima i drugih struja slobodnih zidara. Na tom skupu prisustvovali su A. Sopčak, bivši Gorbačovljev pomoćnik, A. Gračov, član redakcije „Moskovskih novosti“, A. Gemljan, Jeljcinov savetnik V. Kolosov. Istorija se ponavlja. Na takav zaključak dolazimo ako uporedimo ovu činjenicu i činjenice koje, u svom istraživanju, navodi Lolije Zamojski: „U Parizu su od 1884. do 1887. godine Rusi osnovali lože „Kosmos“ i „Sinajska gora“, a zatim je otvorena, pod zaštitom „Kosmosa“, Ruska viša škola društvenih nauka „sa ciljem umekšavanja oštrih suprotstavljenosti približavanja političkih grupa spremnih da dejstvuju na zajedničkom tlu.“ Ko je bio u aktivu ovih masonskih „škola“? Filosof V. Virubov, psihijatar N. Bažonov, slikar P. Jabločkov, istoričari V. Ključevski i M. Kovaljevski, pisci A. Amfiteatrov i V. Nemirovič Dančenko, prijatelj Gorkog – publicista, E. Kedrin, političari V. Maklakov, M. Markulijes, knez S. Uruzov. Odsluživši svoje u francuskim ložama, oni su masoneriju nakalemili na rodno tle i formirali mrežu loža u velikim gradovima“. ... Naš sadašnji susret dogodio se posle izvesnog prekida. Za to vreme, kako ja razumem, u vašem životu se dogodilo nešto važno. U svakom slučaju video sam u štampi snimak na kojem je zabeležen momenat stvaranja „Velike lože“. Vi ste postali njen Veliki Majstor, a jedan od domaćih bankara čak vam je poklonio prsten sa jedanaest brilijanata. G.D.: Da, sve je to tako. Međutim, nama je neophodno priznanje engleske materinske lože. Predstoji nam da pripremimo peticiju na staroengleskom jeziku, da sakupimo mnoštvo dokumenata. Svake godine u novembru komitet za regularnost
odobrava ili odbacuje ove ili one lože Škotskog obreda. Nedavno su, recimo, odbijene lože Italije i Grčke. Narušavanje ustava vode izvan granica regularnog masonstva, kao u slučaju italijanske lože „P2“, koju je Đulijano Di Bernardi odveo u političke vode. Iz svih zemalja Istočne Evrope priznata je jedino loža Mađarske. Francuska braća nisu nas pripremila za tu proceduru. Možda je to povezano sa intrigama između Velikog Majstora i sekretara koji vodi sve poslove, a koji, navodno, nije želeo da se oformi Velika loža u Rusiji. Vorobjovski: Na zastavi vaše Velike lože su dvoglavi orao i Sveti Georgije Pobedonosac. G.D.: Dvoglavi orao je znak najvišeg posvećeništva u masoneriji. A Georgije Pobedonosac simboliše 30-ti templarski stepen. Pod tom zastavom svakog utorka uveče i održavaju se zasedanja braće. 25. jul 1995. Pod senkom Malteškog Krsta Intervju sa zvaničnim predstavnikom Suverenog Malteškog reda u Rusiji U jednoj od televizijskih emisija autor ovih redova je saopštio sledeće podatke o savremenoj delatnosti Malteškog reda, osnovanog još u 12. veku. „Posle Drugog svetskog rata broj vitezova se utrostručio i sada iznosi 10.000 ljudi. I nije neka cifra. Ali kakve su to ličnosti! Ostavlja utisak već i nabrajanje rukovodilaca Zapadnih specijalnih službi: bivši šefovi CIA - Kejsi, Kolbi, rukovodilac francuske tajne službe De Marenče, njegove italijanske kolege, generali Di Lorenci i Alaverna... Red ima veoma respektabilne ciljeve: brigu o bolesnima i ubogima. On je idealan kanal za nezvanične susrete na visokom nivou, za poverljive konsultacije, koje ne izazivaju podozrenja. Sloboda delanja se povećava u vezi sa diplomatskim imunitetom, relativno malom poznatošću i razgranatošću mreže reda. Karakteristično: njegove medicinske i blagotvoračke filijale javljaju se tamo gde će se uskoro nešto dogoditi. Tako je bilo u Čileu, na Grenadi, Haitiju, u zemljama Bliskog Istoka. Šezdeset procenata članova aristokratskog reda su počasni vitezovi. To su silnici sveta ovoga. Među njima su mnogi članovi Trilateralne komisije, jedne od najuticajnijih preteča svetske vlade. I evo, zanimljivog sleda događaja, čije susedstvo, na prvi pogled, može da se pokaže slučajnošću. Početkom 1989. godine delegacija Trilateralne komisije stiže Gorbačovu u Moskvu. U oktobru iste godine, posle dve stotine godina od izgnanstva sa Malte, na ostrvu se vrši ceremonija u kojoj učestvuje 500 vitezova. Svi kao da se pripremaju za neki grandiozan događaj. Napokon, posle nekoliko dana, na Malti se odigrava susret predsednika Gorbačova i Buša. Uskoro je patriotska štampa Rusije izvela zaključak: upravo tada je Gorbi dao Zapadu Istočnu Evropu. Ali preostao je još uvek Sovjetski Savez. Napokon se urušava i on. A uskoro, zatim, u novinama se saopštava da je počasni vitez Malteškog reda i glavni junak tog razrušenja – Jeljcin...“
Uskoro, posle te televizijske emisije, zvanični predstavnik Malteškog reda u Rusiji, Peter Kanizijus fon KANIZIJUS, smatrao je neophodnim da me pozove u svoju kancelariju. I evo me u ulici Vavilova, pred kućom, nad čijim ulazom se širi zastava sa crvenim osmougaonim krstom. Moj sabesednik počinje: „Medicinska zaštita je prvi zadatak našeg reda i ponovo je postala njegova osnovna delatnost. Izrasla do značajnih razmera u vreme Prvog svetskog rata ona je dodatno pojačana u periodu Drugog svetskog rata. Potpuna titula našeg Velikog Majstora glasi: Božjom Milošću Smireni Magistar Gostoprimnoga Doma svetog Jovana Jerusalimskoga i reda svetoga Groba Gospodnjeg i Čuvar Ubogih u Hristu Isusu. Imajući rang kardinala i princa kraljevske krvi, takođe, kao i dostojanstvo kneza Svete Rimske Imperije i u prošlosti vladajućeg kneza Rodosa, a zatim Malte, Veliki Majstor koristi se, kako titulom Visokopreosveštenstva, tako i titulom Visočanstva. Sadašnji 78-mi knez i Veliki Majstor je Njegovo Visočanstvo Visokopreosvećeni fra Endrju Berti. Suvereni Vojni Malteški Red je jedini sledbenički produžetak Reda Bolnice Svetog Jovana Jerusalimskog, osnovanog 1099. godine. Samo on je religijski Red Katoličke Crkve i istovremeno Katolički Viteški Red. Samo on u sebi sadrži rukovodeći nukleus onih koji su se zakleli na Vitešku Pravednost direktnih potomaka njegovih osnivača. Vodeće države nikada nisu prestajale priznavati Red kao suveren i nezavisan od bilo kakve svetovne vlasti. Red ostvaruje suverene funkcije od dalekih dana kada je vladao ostrvom Rodos. Te funkcije uključuju, ne samo mogućnost da se zaključuju međunarodni ugovori, da se osnivaju i održavaju diplomatski odnosi, već i da se učestvuje u međunarodnim organizacijama koje imaju sopstven finansijski sistem, koji puštaju u opticaj novac, koje imaju svoj poštanski saobraćaj i nezavisni pravni sistem. Suverenitet Malteškog Reda izražen je u dvovlašću Princa i Velikog Majstora s jedne strane i tri njegova instituta sa druge strane: Suverenog Saveta, Generalnog Kapitula i Zajedničkog Državnog Saveta. Generalni Kapitul je opšti savez vitezova. On se saziva obično na svakih pet godina sa ciljem izabranja Velikog Majstora. Oba Saveta se sastoje iz predstavnika Velikih Priorata, Priorata, Sub-Priorata i Nacionalnih Asocijacija koje čine organizacije reda u različitim zemljama. Red kao suvereni objekt međunarodnog prava održava diplomatske odnose sa 71om državom. Predstavlja ga stalna delegacija u Organizaciji Ujedinjenih Nacija (OUN) i poslanstvima međunarodnih organizacija takvim kao što su UNESKO, Međunarodni institut za ljudska prava, Međunarodni institut unifikacije privatnog prava i drugim. Postoji nekoliko društvenih organizacija, među kojima i u Ruskoj federaciji, koje su nezakonito za sebe prisvojile ime, ili deo imena, amblem ili deo amblema, reda i koje pretenduju na ciljeve, istorijske korene ili na poreklo od Suverenog Malteškog Reda. Prirodno, one nemaju pravo da legalno izdaju pasoše, kao što se katkad dogodi. Dva Velika Ruska Priorata ( u Sankt Peterburgu), osnovani od 1797-1798 godine za vreme imperatora Pavla Prvog, ukinuo je od 1810-1817 imperator Aleksandar Prvi. Od tada u Rusiji nije obnovljen ni Veliki Ruski Priorat, ni Ruski Priorat, ili Sub-Priorat Reda. Sve pretenzije raznih organizacija u tom smislu su nezakonite. U vezi sa višekratnim napisima u štampi želim zvanično da izjavim da Mihail Sergejevič Gorbačov, ni Boris Nikolajevič Jeljcin nisu, i nikada nisu bili, članovi Reda. I ako su bilo kome od njih nekada uručeni malteški krstovi, to su učinile samozvane organizacije.
Isto tako začuđuje poistovećivanje Reda sa masonerijom. Od vremena Drugog vatikanskog koncila 1870. godine, odnosi Svetog Prestola prema masoneriji nisu se menjali i delatnost Rimokatoličkog Reda, u principu, ne može da ima ništa zajedničko sa radom u ložama. (Za vreme Ekaterine Druge, doista, švedski sistem masonerije, koji se aktivno širio po Rusiji, nije dozvoljavao članovima Malteškog Reda da uđu u lože. Međutim, vremena se menjaju. U svakom slučaju o nedavnom stavljanju van snage antimasonskog kanona od strane Vatikana moj sabesednik nije hteo da se podseti.) U vezi sa svojom zdravstvenom delatnošću Suvereni Malteški Red u naše vreme dela u više od 90 zemalja, imajući sopstvene bolnice, poliklinike, ambulante, domove za stare i invalide, Međunarodnu banku krvi na ostrvu Malta, leprozorijume u zemljama Afrike, Južne Amerike i druge dobrotvorne ustanove. Godine 1994. po odluci Suverenog Saveta bila je oformljena Vanredna Služba Malteškog Reda sa ciljem ukazivanja brze, profesionalne i efektivne pomoći u ugroženim područjima. Njene prve akcije su uspešno okončane u Ruandi i na teritoriji bivše Jugoslavije. Suvereni Malteški Red dostavlja stotine tona humanitarne pomoći u Sankt Peterburg, Moskvu i druge gradove, deleći je uz pomoć dobrovoljaca neposredno među ugroženima. U septembru 1996. godine bila je oformljena i zvanično registrovana međuregionalna društvena dobrotvorna organizacija „Ruska služba pomoći Suverenog Malteškog Reda“. Svi njeni članovi su dobrovoljci. Organizacija je uzela pod svoj patronat decu koja se nalaze u tamnicama Sankt Petrograda, sa svojim materama prestupnicama, pomaže decu siročad i dečju bolnicu u moskovskoj oblasti. Ruska Malteška Pomoć sakuplja i deli hranu, odeću i lekove, a takođe planira da započne akciju „Hrana na točkovima“ u Moskvi i Sankt Peterburgu. Kao zaključak hteo bih da kažem da je u leto 1997. godine u Sankt Peterburgu otkrivena memorijalna ploča u spomen na 200 godina od osnivanja Velikog Ruskog Priorata Malteškog Reda. Uostalom, 1798. godine, uz podršku vitezova, koji su tada dobili azil u Rusiji, 72-gi Veliki Majstor reda postao je lično imperator Pavle Prvi, umesto fra Ferdinanda fon Gompeša, prinuđenog da Maltu preda Napoleonu. 13. oktobra 1996. godine. U.P.: Godinu dana posle ovog susreta novine „Radonjež“ objavile su sledeću belešku: „Moskva 13. oktobra, Odeljenje unutrašnjih crkvenih poslova Moskovske patrijaršije posetili su vanredni i opunomoćeni poslenik Suverenog Vojnog Malteškog Reda pri Ruskoj federaciji Maks Turnauer i poverenik u poslovima Reda Peter Kanizijus fon Kanizijus. Predstavnike Malteškog Reda primio je zamenik predsednika Odeljenja protojerej Viktor Petljučenko i sekretar Odeljenja za međuhrišćanske veze jeromonah Ilarion Alfajev. Za vreme razgovora - gosti su došli po sopstvenoj inicijativi, raspravljali su o problemima povezanim sa dobrotvornom delatnošću i mogućoj saradnji u toj oblasti. Po završetku razgovora obe strane su odbile da javno komentarišu njihove rezultate.“ „Oni jedu živa srca...“ Intervju sa svedokom ritualne antropofagije Leonidom Zajcevim
Nekoliko godina radio sam u tajnoj službi, a, posle zauzeća Kurila, služio sam kao komandir straže jednog logora na Čukotki. Logor se nalazio 200 km od obale, od zaliva Krsta, i skoro 300 km do Anadira. U logoru su se nalazili zarobljeni crvenoarmejci, oficiri, a takođe i vlasovci, banderovci, neki sektaši. Kazne su im bile različite. Ali bila je jedna grupa ljudi iz Zapadne Ukrajine čiji je svaki član bio osuđen na doživotnu robiju. Pričalo se da su pozdravili dolazak Hitlerov. Verovatno su zbog toga i bili tako teško kažnjeni. Bilo ih je oko četrdesetak; mnogi su radili izvan granica logora, gde su pred kraj radnog dana morali da se vrate. Oni su se držali zajedno i posebno od nas ostalih. Da nisam bio komandir straže, nikada ne bih postao svedok onoga o čemu želim da vam ispričam. Bez mene, ne bi mogli da izvrše svoj ritual. On je vršen jednom godišnje, u leto. Vorobjovski: Očito na dan ravnodnevnice. Zajcev: Da. Oni su odlazili na jedno skrovito mesto i od oštrih kamenova pravili trozubac, čija je osnova prelazila u osnovu krsta. Bio je to izvrnuti krst – presek se nalazio na njegovom nižem delu. To jest, trozubac kao da je bio nadmoćan u odnosu na krst. Zatim su u krug postavljali zdele sa gorućim, tinjajućim žirom, koji su, pre toga, nakupili. Počinjali su nekim dubokim pevanjem iz grla. Pevao je, ili tačnije, mrmljao je ritmični tekst jedan čovek, a ostali su ponavljali poslednje reči iz rečenica. Smisao je bilo nemoguće shvatiti, mada ja veoma dobro govorim ukrajinski. To je bio nekakav poseban jezik, koji je možda važio specijalno za rituale. Muzičkih instrumenata nije bilo i zato su ritam odbijali palcem po deblu drveta. Počeli su plesovi. Nešto slično plešu karpatski Ukrajinci, guculi – svi su se kretali u krug. Narastalo je uzbuđenje. U krug sa gorućim činijama ulazili su rukovodioci ovog čina. Izgovarane su nekakve reči, koje su ličile na zaklinjanja. Pri tom su oni činili određene gestove. Jedan je prekrstio ruke na grudima, drugi je levu ruku pružao u stranu, a desnu je stiskao na srce. Na kraju krajeva, u krug su uveli jednog čoveka i položili ga na krst. Kako sam potom shvatio, bio je to dobrovoljac iz iste grupe. I odmah je započelo nešto nezamislivo. Njemu su otvorili grudni koš, i izvadili vrelo, još bijuće, srce. Pre toga, dobrovoljca su ošamutili morfijumom, da u vreme čupanja srca ne bi umro od bola i šoka. Morfijuma je, uostalom, u logoru bilo mnogo. Nabavljali su ga za zlato. Kulminacija rituala bilo je kidanje srca na sitne deliće i njegovo jedenje od strane prisutnih. Sve je zahvatila neobična radost – euforija. Ponašali su se kao da su pili alkohol. Vorobjovski: Leonide Tihonoviču, u Staljinovim logorima je, verovatno, prebrojavan svaki zatvorenik. Kako su potom objašnjavali nestanak tog čoveka logorskoj upravi? Zajcev: svi su dobro znali da je bekstvo iz logora nemoguće, jer begunac neizostavno propada u beskrajnoj ledenoj tajgi. Zato nikoga nije brinulo to što su ljudi nestajali i to na desetine. Na primer, zatočeni crvenoarmejci i vlasovci stalno su se ubijali među sobom. A bilo je i mračnjaka iz logorske uprave. Jedan je, na primer, nekom prilikom streljao više od stotinu ljudi na smeni straže i nikom ništa. Vorobjovski: Gde su sakrili telo ubijenog za vreme rituala? Zajcev: Umotali su ga u krpe i bacili u grobnicu, koju su iskopali na poseban način, kao da prave dve prostorije iznutra. Tamo su i ubacili leš. Tamo su spustili i kameni krst sa trozubcem. Zatim su grobnicu poravnali – nije ostao ni brežić, ni udubljenje.
Vorobjovski: Kako ste reagovali na sve to? Zajcev: Na frontu sam se nagledao takvih stvari, da mi se ovo činilo dečjom zabavom... Tek kasnije su mi se mnoge epizode sa fronta, pa i ta istorija, počele priviđati u snu kao košmari. A tada to na mene nije ostavilo neki poseban utisak. Bio sam mlad. Vorobjovski: U čemu je smisao rituala? Zajcev: Kako su mi oni objasnili, jedenje srca živog zemljaka pomagalo im je da opšte sa precima i obećavalo da će se neko od njih, pre ili kasnije, vratiti u otadžbinu. Uopšte, govorili su, ne možeš u dve reči da prepričaš smisao Biblije, tako da ni mi ne možemo da objasnimo sve osobenosti svog kulta. Ritual je trajao četiri sata. Bio je polarni dan, a kod njih, u otadžbini – kako su govorili, takve stvari počinju u ponoć i završavaju se sa izlaskom sunca. 7. maj 1996. godine. „Apsolutno ništa“ Intervju povodom izvesnih rezultata istraživanja o podudarnosti fizike i ezoterijskog učenja budizma i joge Lubjanov S. N.: Dragi prijatelji, dozvolite da vam predstavim direktora naučnotehničkog centra, člana Akademije energoinformativnih nauka, Akimova Anatolija Jevgenijeviča, a takođe i direktora odeljenja međunarodnog instituta teorijske i primenjene fizike, člana Akademije Novog Mišljenja, Šipova Genadija Ivanoviča. Šipov: Do sada je fizika izučavala četiri stanja realnosti: tvrda i tečna tela, gasove i elementarne čestice (plazmu)... Postoje, takođe, i vakumska stanja materije. Ali, ima i šesti nivo – nadvakumski, koji opisuju tzv. primarna torziona polja. Ta polja raspolažu nizom neobičnih svojstava. Ona su, po našem mišljenju, i povezana sa tzv. psihofizičkim pojavama. Akimov: Mi znamo da se gravitaciona polja rađaju iz mase kao svojstva materije, dok se elektromagnetna polja rađaju iz naboja kao svojstva materije. Ta polja ispoljena u stvarnom svetu stvaraju se od trećeg, nezavisnog svojstva materije – kretanja unatrag, to jest, obrtanja. Torziona polja se ispoljavaju u prirodi kao što se elektromagnetizam ispoljava u obliku munje. Zajedno sa tim postoji specifika svojstvena torzionim poljima; pratiti sve raznolikosti tih pojava nije dato svima. Radi toga treba imati određeni stepen savršenstva o čemu govore ezoterična učenja, među njima i budizam... Sumnja u to da su upravo torziona polja onaj materijalni fizički faktor, koji je odgovoran za pojavu ekstrasenzorike, pojavila se pre petnaestak godina. Torziona polja ne prenose energiju – ona prenose informaciju. Osim toga, ona ovladavaju takvim važnim svojstvima kao što je odsustvo gubitka pri prolasku kroz prirodne sredine. Pri prenosu ma koliko slabog signala na ma kako velika rastojanja ne treba velikih moći. Nešto slično smo videli i kod ekstrasensa. Njima nije važno da li vrše uticaj na čoveka koji sedi pored njih, ili na nekoga ko se nalazi na suprotnoj tački zemaljske kugle. Već sredinom 80-tih godina naša organizacija je pred sebe postavila zadatak da sprovede uporedna ispitivanja pojave torzionih polja u fizičkim, hemijskim, biološkim eksperimentima sa pojavama onih polja kojima vladaju ekstrasensi. Početkom 80-tih razrađeni su aparati koji su kasnije dobili naziv torzionih generatora. Oni se u nevelikim količinama proizvode u preduzećima naše zemlje radi sprovođenja eksperimenata. Dakle, još uvek nisu dostupni širokom tržištu. Ti
generatori su formirani po svojoj fizičkoj prirodi zračenja kao i zračenja ekstrasensa. Na primer, i ekstrasens i generator istovetno menjaju strukturu metala posle toga kako se on zaledio pri takvom delovanju. Lubjanov: Mi smo se veoma približili oblastima nauke koje se smatraju ezoterijskim, to jest, tajnim. Ljudi upoznati sa naučnim izlaganjem budizma, to jest, sa učenjem istine AUM Šinrikjo (intervju je rađen pre javnog skandala sa tom sektom – primedba autora), moraće da objasne zapanjujuću sličnost između svojstava torzionih polja i astralnog sveta, u koji budisti pokušavaju da prodru svešću tokom svoje duhovne praktike. Prvo, slično se ogleda u mogućnosti da se vidi sve što se događa u našem grubo-materijalnom svetu, to jest, i ono što sam taj materijalni svet ne vidi. Isto je i kad se radi o sluhu. Možemo da čujemo sve što se događa u tom svetu, a da niko od običnih smrtnika pri tom ne začuje nas. Akimov: Ista stvar je i sa mirisom. Lubjanov: Zatim postoji sasvim neobična mogućnost da se preko astralnog tela pređe preko svih fizičkih prepreka. Napokon, tu je i sposobnost da se putuje praktički neograničenom brzinom na praktično neograničena rastojanja. Akimov: Ako sam došao do uviđanja veze između fizike i ezoterije, koje je nedostajalo priznatim korifejima svetske fizike, kakav zaključak odatle da izvučem? I pre tridesetak godina sve komponente koje su bile potrebne za takvo shvatanje stvari već su bile poznate. Teško je smatrati da zaključci o globalnoj ulozi torzionih polja nisu bili učinjeni po volji slučaja. Dakle, upravo u momentu koji sada živimo više sile smatraju mogućnim da nam ta znanja učine otkrivenim. Šipov: Mi već počinjemo shvatati da ono što se govori u doktrini AUM Šinrikjo ima iza sebe realnu osnovu. Prefinjeni realni svetovi, ako se držimo ezoterijskih znanja, povezani su sa nama već i tako što se telo čovekovo sastoji ne samo od tvrdih delova: tečnosti, gasa i elementarnih čestica. Postoje još i prefinjena tela. Akimov: Svako telo sastoji se iz atoma i molekula i praktično nema atoma koji se ne kreću unatrag, to jest, ne rotiraju se na kvantnom nivou. Prisutnost velike količine takvih objekata, od kojih je sazdan čovek, dovodi dotle da se torziona polja, celokupno uzev, ispoljavaju veoma intenzivno. Polje ponavlja strukturu stvari od koje je sazdan čovek. Ta suština polja i može da bude duplirana, ili retransplantirana u prostoru. Izvesni ljudi ovladali su tehnikama koje dozvoljavaju da se to učini. Torziona polja raspolažu brzinom koja je milijardu puta veća od brzine svetlosti. Ona prolaze kroz svaku prepreku bez gubitaka i šire se na neograničeno velika rastojanja. Svi ti putevi na mentalnom nivou odista mogu da se ostvare zahvaljujući karakteristikama torzionih polja. Jedna od nesavladivih protivrečnosti poimanja sveta Zapada i Istoka sastoji se u tome što se Zapad oslonio na filosofiju materijalnog sveta, dok se Istok orijentisao na duhovnu osnovu sveta, koja u odgovarajućem odnosu sa sličnim svetonazorima ima idealnu prirodu. Sada se ispostavlja da sve duhovne pojave takođe imaju materijalnu prirodu i materijalni nosilac u vidu torzionog polja. Samim tim mi smo ukinuli protivrečnost između materijalizma i idealizma. Postoji jedinstvo materijalnog i prefinjeno materijalnog. Šipov: U teoriji fizičkog vakuma postoji još jedan nivo – sedmi. On se naziva „Apsolutno ništa“. Naša poređenja govore da se iz njega i rađaju sve složene pojave fizičkog vakuma sa kojima moramo da radimo. Mi još uvek ne možemo matematički opisati taj proces, ali možemo da pretpostavimo da se početak svemu krije na nekakvom veoma visokom svesnom nivou. Ta nadsvest u religiji se naziva Bogom. Akimov: Dakle, kao i mnogo puta ranije, na novom stupnju razvoja fizika se vraća koncepciji Boga. Ako savremenu fiziku računamo od Njutna, onda je Njutn svoju
fiziku izvodio iz Božanstvenog načela. Zatim je fizika prošla prilično složen evolucioni put, koji se u potpunosti odvojio sredinom današnjeg stoleća od bilo kakvih duhovnih faktora i postao samodovoljan, prešavši u potpuno odricanje Boga. Poslednjih godina situacija se počela menjati. Nemogućnost da na nivou čiste nauke objasne sliku kosmosa, primorala je mnoge poznate fizičare vratiti se shvatanju da, bez uvođenja takvog bića kao što je Bog, svako dalje razumevanje sveta mora zastati. Želim da se oslonim na dve činjenice. Godine 1991. izašla je knjiga poznatog engleskog fizičara Penrouza, u kojoj se analiziraju pojave ozarenja u stvaralaštvu i daje se koncepcija kosmičke banke podataka, to jest, koncepcija Višeg Razuma i Boga. Druga stvar koju bih spomenuo je intervju profesora Hokinga iz 1994. godine, u kojem je on prinuđen priznati kako je u teoriji Velikoga Praska ipak nemoguće ne uvideti prisustvo Boga kao postojeće realnosti. Lubjanov: Druga tačka približavanja nove fizike i drevnih učenja budizma i joge je istraživanje čakri i energije kundalini. Akimov: Tokom eksperimenata ne jedanput je fiksirana energija čakri. Uskoro će se pojaviti aparati na kojima će se videti samo torziona polja. Te slike će tačno odgovarati onoj slici koju vide jasnovidci, ljudi u meditaciji ili stanju izmenjene svesti. Lubjanov: Možete li da demonstrirate tehniku slične vrste? Akimov: U fazi smo razrađivanja aparata koji omogućava da se dobije slika menjanja čovekovog polja. Takav aparat se priključuje na televizor i čovek, koji se bavi duhovnom praktikom, kontroliše sebe. Ljudi koji shvataju neizbežnost svog duhovnog probuđenja, svakog dana je sve više. Sve je teže zadovoljiti ih, zato što nedostaje onih koji bi na sebe preuzeli ulogu kvalifikovanog učitelja. Ali, zahvaljujući aparaturi, mnogi duhovni praktičari mogu da rade individualno. Na taj način učitelju će biti kud i kamo lakše da podučava značajnu većinu učenika. Taj aparat bi pomogao da se izvedu zaključci o duhovnoj praksi, koju učenik preduzima, i za proveru da li se nešto u njemu menja, to jest, da li se promena odvija u nužnom pravcu, ili je neophodno preduzeti nešto drugo. Iz velike količine aparata, koji su već napravljeni i koriste se, pokazaću vam jedan. Torziono zračenje dolazi od ovog konusa pripremljenog od specijalnog materijala, koji se, pri topljenju, obrađuje torzionim zračenjem. Signal koji upravlja menja amplitudu, količinu i fazu lučenog polja. Osim toga, postoje dva prekidača. Jedan uključuje generator, a drugi menja jačinu polja. U jednom položaju tog prekidača u nas se uliva desno torziono polje, a u drugom levo. I zato mogu da proučavam, kako korisno, tako i štetno zračenje tog generatora. Ako se aparat okrene, onda se sa donje strane vidi jedan deo sa navrtkom. Ako tu pričvrstim epruvetu, u kojoj se nalazi neka supstanca, onda se, posle izlaganja torzionim zracima, prenose osobine te supstance. Na primer, u epruvetu se može staviti lek i u tom slučaju on se unosi u telo i mimo volje pacijenta. U tom slučaju, njegov organizam neće biti zagađen hemikalijama... Inženjerija Crne Magije PREDSEDNIKU VRHOVNOG SOVJETA RUSKE FEDERACIJE drugu Hazbulatovu R. I. Poverljivo, u jednom primerku na osam kucanih strana. Poverljivo, na 32 kucane strane – javno. Autori____________________
26.01.93.g. ZVANIČNI DOPIS Dubokopoštovani Ruslane Imranoviču! Sveobuhvatnost političke, ekonomske i pravne realnosti, koja se od 1985. godine do sada nagomilala, značajno je umanjila odbrambenu sposobnost države, podrila bezbednost društva i zaoštrila pitanje prihvatanja graničnih sfera nauke, koje su u Sovjetskom Savezu i u inostranstvu, iz ovih ili onih razloga, tradicionalno smatrane pseudonaukom. Naime, političari i vojno-industrijski kompleksi svih zemalja ispoljili su poseban interes upravo za „perspektivne“ tehnološke mogućnosti „pseudonauke“ za nosioce i inicijatore proučavanja u „graničnim“ oblastima nauke. Reč je o oblasti nauke poznatoj kao parapsihologija i psihotronika. Na osnovu njih, već od 1977. godine po zvaničnim državnim programima, u nizu tehnički razvijenih zemalja (SAD, Nemačka, Francuska, Italija, Izrael, Egipat, Sovjetski Savez), razvijaju se i proučavaju „tehnička sredstva korekcije i upravljanja ponašanjem ljudi na osnovu biofizičkih principa komandovanja i novih fizičkih principa prenosa emitovanih signala na velika rastojanja – oružje psihofizičkog upravljanja intelektom“. U vojno-industrijskim kompleksima svih zemalja na snazi je standardna klasifikacija sredstava naoružanja: atomsko naoružanje je treći tip; atomsko naoružanje u sadejstvu sa akustobiofizičkim sredstvima – četvrti tip; psihotropno oružje zasnovano na biofizičkim principima – peti tip; tehnotropno oružje na istim tim principima – šesti tip; biotropno oružje sa uticajem na genetski aparat – sedmi tip. „Logika“ vojnih stratega, finansijskih i političkih krugova, koja stimuliše razradu oružja masovnog uništenja od petog do sedmog tipa, objašnjava neophodnost tih vidova naoružanja sa „humanih“ tehnokratskih pozicija: „ta vrsta oružja ne ruši tehnička dostignuća društva (zgrade, vojne komplekse itd.), ne ubija ljude i životinje, ono „jedino“ čini ljude zavisnima i poslušnima“. Ova logika je dala razloga da se dati tip naoružanja nazove „ekološki čistim oružjem“. Priprema društva za prihvatanje date doktrine ostvaruje se na više planova: - s jedne strane oko datih proučavanja formira se sistem stroge tajnosti; - s druge strane u opticaju je ciljna dezinformacija, koja računa na to da se javnosti prenese dvosmislena predstava o realnosti postojanja ovog problema: obučen je veliki broj psihofizičkih sekti, „proroka“, „tumača“, „spasitelja“, „iscelitelja“, „magova“ i prosto vračara, koji izmišljaju svoju obdarenost. U SAD za poslednjih 15 godina, u različitim „društvenim“ organizacijama, prošlo je obuku iz prvog i drugog kursa meditacije (psihoautotreninga) 15 miliona ljudi. U Evropi (Francuskoj, Italiji i Nemačkoj) oko 1/10 odraslog dela stanovništva. U azijatskim zemljama (Japanu, Kini, Indoneziji, Indiji, Pakistanu, Maleziji) - do 80% stanovništva od šestogodišnjeg uzrasta nadalje, po obaveznom programu rada uključujući školu i koledže. U Rusiju je odnedavno hrupila bujica „psihožrečeva“ i „psihonaučnika“ sa Zapada. Samo krišnaisti su od 1987. do 1992. godine u Rusiji oformili više od 500.000 medicinskih kurseva i to, u prvom redu, u takvim gradovima kao što su Obinjinsk, Dubna, Pušćino, Moskva, Sankt Peterburg i tako dalje. Po uprošćenim računima, seminare krišnaista, munovaca, vedantista i taoista posetilo je, samo u Moskvi i moskovskoj oblasti, više od 200.000 ljudi. Na taj način, u Rusiji, kao i u drugim zemljama, formira se poseban društveni međusloj, koji aktivno prihvata ideje psihofizičkog usavršavanja i ponašanja. To je onaj deo društva, koji je najosetljiviji na uticaj psihotronskog naoružanja. Uglavnom,
toj grupi pripadaju: intelektualci koji nisu našli svoje mesto u „perestrojci“, bivši vojnici i članovi njihovih porodica. Ovde je važno reći da se među aspektima psihofizičkog usavršavanja i upravljanja svešću izvana ne stavlja znak različitosti. Usavršavanje nivoa sopstvene tehnike postavlja se na isti nivo sa verbalnim upravljanjem psihikom uopšte. Nesumnjivo je, da se na fonu opšte duhovne gladi, gore navedeni atak na psihofizički status društva temeljno prihvata od strane svakog posebnog primaoca kao panaceja (svelek), i tek u drugoj etapi se javljaju sumnje i pitanja ko to upravlja i kome ide u korist tako visok stepen psihosocijalne hipnabilnosti društva. Uvaženi Ruslane Imranoviču, Vi ćete, kao erudita, sigurno u toj situaciji uvideti analogiju sa psihičkim tokovima društva u Italiji, Nemačkoj i Španiji od 1928. do 1935. godine: instituti okultizma, sekte, zatim privilegovano i superzatvoreno društvo „Vril“ su, uopšteno rečeno, prethod ili nastupanje psihologije fašizma u Evropi - kulta silnika, unikalnih bogoizabranih ličnosti i naroda. Razlika između sadašnje situacije u Rusiji, i Nemačke iz 1933. godine, je u tome što u ono vreme, u arsenalu i fizičkih teorija i tehničkih sredstava posredstvom kojih je bilo moguće organizovati masovni uticaj na psihiku i ponašanje čoveka, nije bilo „Bogom izabranih“ ličnosti. Celokupnost posrednih i direktnih informacija o razmatranom pitanju dozvoljava nam da izvedemo nedvosmisleni zaključak: do 1992-1993. godine takva tehnička sredstva u različitim modifikacijama, sa različitom moći i daljinom uticaja, sigurno će postojati u arsenalu naoružanja SAD. Ali najstrašnija realnost se sastoji u tome da su izvesni aspekti i dostignuća ovih tajnih istraživanja ostali van kontrole državnih sistema i postali vlasništvo korumpiranih i mafijaških grupa različitog političkog usmerenja: od elementarnih kriminalaca do ozbiljnih političkih struktura. U vezi sa izloženim, međudržavne sporazume o razoružanju treba ponovo razmotriti u okolnostima realnosti novog i do sada nevidljivog zamaha trke u naoružanju. Iz ovog ugla može se preispitati odluka o prestanku proizvodnje atomskog naoružanja, jer sredstva koja se sada dobijaju prestankom ulaganja u atomske projekte kao sveža bujica hrupiće u trku za strateškom prednošću u oblasti nove vrste oružja – oružja psihotronskog dejstva. Koliko je navedena opasnost realna? 1. Od 1977. godine u SAD postoji „centar perspektivnih fizičkih istraživanja“, u kojem je „iščezlo“ (prekinulo objavljivanje svojih radova) više od 20 laureata Nobelove nagrade u oblasti fizike, medicine, a takođe i neki krupni specijalisti za orijentalnu filosofiju, hrišćanski isihazam, egipatsku magiju. Za njima, isto se dogodilo i najkrupnijim psiholozima i biolozima, koji su ranije radili u oblasti genetike ponašanja (Benzer, Konopka, Luck, Delgado, Livickiй, Brant, Vafengtar i dr.). 2. Upravo od tog doba počinje „masovni“ okultizam, priprema društva za prihvatanje psihofizičkih koncepcija. 3. Pojava novih pravaca nauke, legalizovanih u akademskim krugovima: neurolingvističko programiranje, psihotronika, radijaciono-akustički efekti, psihokodiranje i sl. Svi gore nabrojani pravci, u ovoj ili onoj meri, povezani su sa zadatkom distancionog beskontaktnog uticaja na svest čovekovu putem tehničkih sredstava. 4. Jedan oa autora ovog dopisa do 1986. godine je radio kao glavni izvršilac razrade tehničkih zadataka po liniji partije na ovaj ili onaj način povezanih sa gore izloženim pitanjima. Od 1983. godine bio je naučni rukovodilac programa „Kosmoritam-3“ i „Orion“, čiji je sadržaj opisan kao „fundamentalno istraživanje
principa i načina distancione beskontaktne korekcije funkcionisanja složenih tehničkih i bioloških sistema pomoću fizičkih polja sa impulsno-kodnom organizacijom i njihovo eksperimentalno-konstruktorsko obezbeđivanje“(Materijal CK KPSS i Vrhovnog Sovjeta SSSR-a od 27. januara 1986., broj 137-47 odeljak „Lava-5“ i „Korito-1“). Paralelno sa imenovanim programima, ne dodirujući se putem informacionih kanala, vodili su se, bliski po sadržaju, radovi i istraživanja u dve druge najkrupnije naučne institucije. Prirodno je da su finansijska sredstva, dobijena za ove radove, bila omogućena samo posle brižljive analize informacija o sličnim aktivnostima u SAD i drugim zemljama. Godine 1983. mi smo u tom pogledu značajno zaostajali za SAD, ali kako je u svom govoru na XXIV kongresu KPSS izjavio M. Gorbačov: „Za razliku od američke tajne službe, poći ćemo asimetričnim putem i rešićemo taj problem brže i jeftinije“. Asimetričnost se sastojala u tome što smo, pošavši od oblasti fizičke teorije i matematičkih instrumenata, izbegli dokazivati naučnom javnom mnjenju da u pitanju nisu „lažno-naučni“ efekti. Radili smo uspešno. Zbog toga smo 1989. godine, u slučaju neophodnosti, mogli u roku od šest meseci da budemo spremni sprovesti masovno ispitivanje, između ostalog i iz kosmosa, sistema psihotropskog uticaja i upravljanja ponašanjem čoveka. Međutim, „neshvatljive sile“ su 1989. godine, na čelu sa E Ligačevim, dovele do potpunog sloma čitave naučno-tehničke kooperacije i njene sedmogodišnje proizvodnje. Na taj način, od 1989. godine, ovaj pravac rada u potpunosti je otrgnut od državne kontrole, postajući svojina šarlatana, zapadnih tajnih službi i „entuzijasta“ (doktor tehničkih nauka Andrijankin, general-pukovnik Hanceverov, Medeljenovski, Kupčin, Golikov i dr.). Od 1989. godine izvesni novinari hrabro i očajnički pokušavaju da postave ova pitanja na svim nivoima državnosti. Ali postojala je veoma surova, a skrivena cenzura, koja je mnoge od njih stajala službe i zdravlja. Pisma, tim povodom, upućivana su Gorbačovu (preko vice-prezidenta AN K. V. Frolova; direktno N. Riškovu, V. Čebrikovu i 1991. godine – generalu Kobecu). „Cenzura“ je koristila poznati metod „zone ćutanja“. Od 1991. godine pokušali smo, u lošoj političkoekonomskoj situaciji u Rusiji, podići ovo pitanje na nivo zakonodavne inicijative (ona je data u prilogu). Ne postigavši rezultat, postavili smo ovo pitanje na nivou međunarodnih društava. Ali naši materijali su izvađeni iz dokumentacije prijavljene za međunarodno-ekološku konferenciju u Brazilu, bez obzira na to što je ona pripremljena uz zajedničko učešće eksperata Pravoslavne Crkve i što je uživala blagoslov Patrijarhov. Na osnovu gore izloženog, na Vaš uvid dostavljamo sledeće predloge: 1. Primiti autore ovog dopisa zbog razgovora sa ciljem razjašnjenja i preciziranja izvesnih tančina u vezi sa gore navedenim, uz pregledanje video-kasete iz tv emisije „Crno sanduče“. 2. Odrediti inicijativnu grupu, koju valja sastaviti posle strogog odabira malog broja lica sposobnih da sačuvaju državnu tajnu i poručiti od nje da pripremi razmatranje ovog pitanja na zatvorenom zasedanju Vrhovnog Sovjeta Ruske Federacije ili grupe narodnih poslanika. 3. Cilj takvog savetovanja treba da bude: - informisanje političkog rukovodstva od strane državnih organa o realnosti psihofizičkih diverzija i nove trke u naoružanju;
- izrada dokumenata koji će omogućiti kontrolu države nad svim formama propagandne i masovne primene znanja iz oblasti parapsihologije i psihotronike (razne sekte, grupe meditacija i sl.); - preduzimanje mera za stavljanje pod kontrolu privatne proizvodnje tehničkih sredstava u ovom pravcu i oduzimanje takvih sredstava kojima raspolažu različite grupe; - razrada i realizacija državnog programa za naučno i tehničko istraživanje u toj oblasti znanja sa ciljem neutralizacije razlike u korist SAD; - nalaganje grupi zakonodavne inicijative da donese dopune i izmene u pravno nezaštićene sfere (psihofizička i psihološka zaštita, informaciona i intelektualna zaštita); - i na kraju, priprema međunarodnih inicijativa za razvoj prava čovekovih u toj oblasti. 4. Uviđajući ogromnu tehnološku eksploziju sredstava masovnog uticaja na psihiku čoveka kod nas i u inostranstvu, smatramo da treba preispitati: - međunarodni moratorijum na masovna ispitivanja sredstava psihofizičkog uticaja na intelekt; - zabranu i međunarodnu kontrolu nad istraživanjima u toj oblasti. Posebnu zabrinutost, u vezi sa gore izloženim, izaziva nedavno obraćanje SAD u OUN sa molbom da u Somaliji primene silu koja „ne uništava zgrade i ne ubija čoveka“. Najverovatnije, stratezi SAD su imali u vidu psihotronsko oružje. Nije isključena masovna primena tog oružja u Iraku, Jugoslaviji i na drugim žarištima... Izračunaj broj Zveri Rob veka ovoga sebe sasvim iskreno smatra slobodnim. On možda nije gladan kao rob iz vremena Prvog Hristovog Dolaska, ali njegov položaj i njegova budućnost nisu manje strašni. Zar on ne služi, ponižen, ne sebi sličnome, već samom neprijatelju roda ljudskoga? I spreman je da služi i onome ko će biti poslat. U Otkrivenju Jovana Bogoslova ovako se govori o liku zveri, koji će se pojaviti u poslednjim vremenima: „I učini sve, male i velike, bogate i siromašne, slobodne i robove, te im dade žig na desnoj ruci njihovoj, ili na čelima njihovima, da niko ne može ni kupiti, ni prodati, osim ko ima žig, ili ime zvijeri, ili broj imena njezina. Ovdje je mudrost. Ko ima um neka izračuna broj zvijeri, jer je broj čovjekov i broj njezin šest stotina šezdeset i šest.“ Otkrivenje se ispunjava. Za to ima bezbroj primera. Laserska tetovaža praktikuje se već 15 godina u Diznilendu. Onome, ko se zadrži tamo na nekoliko dana, predlažu da ovekoveči otisak na ruci. Ljudi se na to navikavaju. I evo, pod izgovorom brže kontrole avionskih karata, nevidljivi znak je utisnut na nizu američkih aerodroma, a u Holandiji beskućnicima utiskuju žig na čelo. Svaki obeležen čovek može se istog trenutka otkriti čak i pomoću satelita. Apsolutnu kontrolu nad ponašanjem pojačavaju magnetne kartice. Uporno se reklamira njihova neophodnost u banci, metrou i na drugim mestima. Daje se i predlog o jedinstvenim kreditnim karticama za sve životne situacije. One su već uvedene u Novom Zelandu, Australiji, Kanadi. Istovremeno, u Briselu je uveden u opticaj najmoćniji kompjuter, čije je ime „Zver“. Rukovodioci tog sistema tvrde da „Zver“, uz pomoć tri šestice, može da predoči ličnu kartu svakog čoveka na kugli zemaljskoj.
Sa tri šestice u kompjuterskoj i finansijskoj praksi srešćemo se još češće. Znak satanin stoji na kreditnim karticama banaka Amerike, Australijske nacionalne banke, banke u Bombaju, u sobama kompjuterskog sistema „Oliveti“ i tako dalje. Te vrste je i šifra na svakom proizvodu. U njoj postoji šest para kratkih i tri para dugih linija. U sumi, kompjuter ih uvek pročita kao: „666“. Sve se to ne događa u dalekim zemljama. Godine 1997. u bankama Tušinskog reona Moskve, uveden je sistem „Handkey“ (ruka-ključ). Njegov smisao se sastoji u tome da primalac penzije kompjuterskom uređaju ne pokazuje pasoš, već svoju ruku, u koju je ranije već utisnut nevidljiv broj. Istorija Šengenskog sporazuma. Zaključen je 14. jula 1985. godine, u luksemburškom gradiću Šengen. Potpisan je tajno. Zemlje potpisnice su: Francuska, Nemačka, Belgija, Luksemburg, Holandija. Posle tri godine, o sporazumu je javnosti govorio francuski senator P. Mason. Ostale evropske zemlje su se sporazumu priključivale sledećim redom: novembra 1992-ge Italija, juna 1991-ve – Španija i Portugalija, novembra 1992-ge - Grčka, marta 1994te –Danska, juna 1994-te - Austrija (kao posmatrač). Zbog žestoke reakcije javnosti u Grčkoj je sporazum ratifikovan, sa velikim zakašnjenjem, u martu 1997. godine. Formiranjem Evropskog Saveta pojavilo se pitanje regulisanja pograničnih problema. Šengenski sporazum, takođe, odjednom reguliše proces kontrole kretanja građana. Sa tim ciljem se skupljaju i obrađuju podaci izrazito ličnog karaktera za svakog čoveka i šalju se u dosijea. Informativni sistem je povezan sa nacionalnim filijalama i glavnim kompjuterom koji se nalazi u Strazburu. Ideja o miroljubivoj koegzistenciji naroda Evrope pretvara se, u suštini, u formiranje jedinstvene policijske države sa moćnim sistemom kontrole. Elektronske kartice i pasoši sistema „Šengen“ neophodni su rukovodiocima Evropskog Saveta, zato što je jedino pomoću njih moguć direktan pristup informacijama o svakom čoveku ponaosob. „Prednosti“ novih pasoša su sledeće. Oni dozvoljavaju da se dobije ogromna količina svakovrsnih informacija o imaocu. Te informacije su zakodirane u memoriju čipa ubačenog u pasoš. One mogu biti očitane od strane svakog kompjutera ili nekog drugog sredstva. Jedinstveno zakodiran broj svakog čoveka služi za uporednu analizu dobijene informacije. Mogućnost da se uporede podaci koristeći jedinstven kod - to je moćno oružje elektronskog informacionog sistema „Šengen“. Često čujemo zbunjena pitanja: „Šta će im to? Pa jasno je da ionako o nama sve znaju.“. Stvar i jeste u tome: novi sistem ima mogućnost da proveri i uporedi podatke o nama iz apsolutno svih izvora (škola, policijske ustanove, poliklinike, bolnica i sl.), i da na taj način sastave izvestan „portret“ ličnosti koristeći ga za svoje ciljeve. Izjava vanrednog sabora Svete Gore 20. avgusta 1997. Izjavljujemo još jedanput, da nas naš osnovni dug – ispovedanje vere - obavezuje da se odreknemo od svakog vida elektronske kartice - stvorene pod jedinstvenim kodnim registracionim brojem (666), jer se njome guše sloboda ličnosti i hrišćanska savest. Pozivamo Vladu i uvažene predstavnike grčkog naroda da onemoguće ratifikovanje, za narod štetnoga, a od Grčkoga Parlamenta već prihvaćenog Šengenskog sporazuma, jer on ne daje potpunu garanciju očuvanja ličnih tajni i prezumpcija nevinosti građana. Takođe, taj sporazum u najvišem stepenu sarađuje na ideji da naš narod prestane da bude Pravoslavan.
On vodi sistemu razgraničenja, neprihvatljivom i otežavajućem za građane trećih zemalja. Iguman 20 sveštenih obitelji sa Svete Gore Aton („Pravoslavni svedok“ broj 97, julavgust-septembar 1997. godina) O slobodi i savesti Pojam ličnosti u Pravoslavnom učenju i predanju jedan je od temeljnih elemenata duhovnosti i spasenja čovekovog. Bog je stvorio čoveka „po liku i podobiju“ Svojemu, zato mu je i darovao jedno od najvećih blaga, blago slobode. Ta ista sloboda, pri njenom rđavom korišćenju, vodi ga ka razvratu i grehu, ka duhovnoj ravnodušnosti, kvarenju moralnosti, zaglušivanju savesti, razjedanju duhovne suštine i najzad ka smrti duše. Diktatura potrošnje, olakšice postignute tehničkim putem, trka za ekonomskim progresom i novcem – evo glavnih težnji savremenog društva. Svi ekonomski napori, odnosi, sporazumi teže rezultatu pojačavanja postojećeg blagostanja i procvata, isključujući iz tog procvata duhovnost. Tim „mozaikom“ ljudi, vera, jezika i kultura, koji se smešta pod zastavu Ujedinjene Sveevrope, ugrožavaju se činioci samoočuvanja i samoorijentacije ljudi i naroda. Mi se stalno susrećemo sa narastajućom tendencijom prema ujednačenju i ograničavanju. Nacijama se daju podaci o „neophodnoj“ politici, narodi su podvrgnuti oceni i dobijaju gotove odluke, ljudi se zbijaju u jedan državni red ujednačenja i totalitarizma. Značenje ličnosti se odbacuje i umesto nje favorizuju se ljudi egoizma i stada. Šengenski sporazum ide čak i dalje. Prema građanima se odnosi kao prema robi sa ranije određenim svojstvima i značenjem. Sistem zna jedino za brojeve i podatke, to jest, mi prestajemo da budemo ličnosti sa slobodom volje i dejstva i postajemo informacioni i izvršilački objekti predodređenosti i zabrana. Pravoslavlje priznaje čoveku dostojanstvo i posebnost ličnosti; sporazum je ponižava i svodi na broj. U pravoslavnom poimanju ličnosti, Bogom dano dobro slobode utvrđuje čoveku pravo da donese odluke i da dela po njima, dok elektronski sistem kontrole prati čoveka i prinuđuje ga na od ranije utvrđeni pogled na svet i ponašanje. Evropski sitem vlasti, pod izgovorom težnji ka blagostanju, donosi za sobom čovekovu smrt i totalitarizam. Zato mu se Pravoslavni Grci, svi slobodni građani ove zemlje, protive, pokazujući svoje istinsko lice. Starac Pajsije o antihristu, o broju 666, pasošima i žigovima. Izvod iz magnetofonskog zapisa besede održane 1992. godine. Kelija Panaguda. Atonska Gora. Starac Pajsije: Sada, u ovo teško vreme, svi mi polažemo ispit... I ja vidim mnogo toga... Mi ne želimo da znamo da će se dogoditi Drugi Dolazak, zato što nas to ogorčuje: vidite li šta se događa? Ranije, recimo, kada bi ljudi čuli za približavanje nekakve komete, svi bi zapadali u stanje velike uzbuđenosti. Tada bi rekli: a možda ćemo umreti? Dajte da se pripremimo: pokajmo se, činimo dobra dela... A sada će sve učiniti samo da ne saslušaju o Drugom Dolasku, kao da ne znaju da će pre toga doći antihrist. I sve to, da bismo se predali zabavama. Zato ne želimo da čujemo o onom što se priprema... Pitanje: Kako vi, oče, gledate na sve te promene u Evropi?
Starac Pajsije: Čuj! Promene... Gospod će neke stvari preokrenuti na korist. Evo, na primer, Evropska ekonomska zajednica (EEZ). Iza nje se krije cionistička diktatura. Ali Gospod će i to preobratiti u dobro. Oni neće ostvariti svoje ciljeve. Komunisti su toliko godina bili na vlasti – i nisu se održali. Vladali su Rusijom 72 godine. A cionisti, znaš li, koliko već godina rade na tom planu? 250! A neće se održati ni sedam godina. Pitanje: Ako bismo se, mi, verujući, tvrdo držali Pravoslavnog Predanja, da li bismo mogli da utičemo na te tokove? Starac Pajsije: Zar ne vidiš šta se događa... Neće te oni tek tako ostaviti na miru, isuviše je stvar komplikovana. Oni će ti reći: „Veruj u šta hoćeš“, Ali će te položiti u svoju korpu i poneće te tamo kuda žele. Baš tako: strpaće te sa sobom i poneti kuda im drago, a ti veruj u šta hoćeš. To i jeste njihov satanski sitem, a iza njega se skriva diktatura judejskih cionista. Cionisti su godinama radili da bi zavladali svetom, masoni i ostali... Sada su im potrebne šestice, tri šestice. A zar Sveti Jevanđelist Jovan ne govori da je to broj antihrista? Svaki verujući koji ima savesti, shvata šta se događa. A za njih je broj 666 – simbol ekonomije. O tome postoji zapis u Starom Zavetu: „A zlata što dohođaše Solomonu svake godine bješe šest stotina i šezdeset i šest talanata. Osim onoga što donošahu trgovci i oni koji prodavahu mirise; i svi carevi arapski i glavari zemaljski donošahu Solomonu zlato i srebro.“ (Druga knjiga dnevnika 9,1314). I eto sada se oni pripremaju da zgrabe svu ekonomiju u svoje ruke. Za te ciljeve služi i kompjuter u Briselu zvani „Zver“. Oni ga sami nazivaju tim imenom. On može da sakupi informacije o šest milijardi ljudi. Sada u svetu ima 4-5 milijardi ljudi, tako da u kompjuteru još ima rezervi. Imajući dosije svakog čoveka, čitavu ekonomiju u svojim rukama, uz pomoć žigova uzeće nas pod kontrolu. Već sada oni mogu sa satelita da snime i ribicu od tridesetak santimetara, ma u kakvoj se reci ona nalazila. Tim pre mogu da prate svakog čoveka, znajući sve njegove podatke, znajući njegov ekonomski položaj. Zar nisi shvatio šta se događa? Na takvu diktaturu mogao je samo đavo da ih nagovori. Na kraju krajeva: ili dobij ćušku, ili idi do kraja. Tri i po godine će biti teške, a tri i po godine će biti lake. I biće tako: što je s voza palo, to je i propalo... Pitanje: Hoće li te tri i po godine doći posle 1992. godine, oče? Starac Pajsije: Nije nam dato da znamo rokove... Ali, tri i po godine biće teške. U Americi sada već udaraju žigove na pse i mogu uvek da ih prate, jer ti žigovi su istovremeno baze podataka. Uvek može da se odredi mesto gde se dotični pas nalazi, tako da ga uvek mogu i ubiti. Isto će biti s ljudima! A šta si ti mislio? Kad ti udare žig na ruku ili na čelo, znaće o svakom sve: i gde se nalaziš, i ostale tvoje podatke, i sve prihode i rashode... Takvoj diktaturi mogao ih je naučiti jedino đavo... Sistem kreditne kartice je đavolski. Ne možeš, kao što govori Jevanđelist Jovan, ni da prodaješ, ni da kupuješ. Menjaju i novac. Radiš? Evo ti prekidač, evo ti račun. Zatim će prestati i sa tim karticama. Reći će da kreditnu karticu možeš da izgubiš, da ti je mogu ukrasti... Mnogo je lakše utisnuti podatak u glavu ili na ruku! Pitanje: Prostije govoreći, oče, nisu li svi ovi mehanizmi svedočanstvo o dolasku antihrista? Starac Pajsije: Vidiš, oni koriste te mehanizme da uguše čitav svet. Žele da utisnu žig antihrista, da bi sve ljude sveli na brojke. Kao što su u vreme rata upisivali sve mule i konje, žigošući ih rastopljenim gvožđem. Pitanje: Pečat im olakšava napor da uvek mogu koga zažele uzeti na nišan?
Starac Pajsije: Ovde je reč o odricanju. Primajući pečat, čovek se odriče Boga. Isto je i sa pasošima. Da se ne zahteva moj potpis, da je u pitanju nekakav papir, da kažu – evo tvog pasoša, da je to sve, onda bi to bila druga stvar. Ali, kada pasoš ima simbol đavola, a ja potpisujem da je moj lični – to već nije sitnica. Ja, dakle, odobravam odricanje. One, kažu Jevanđelist Jovan i Sveti Oci, one koji ne prime žig, ne mogu da traže, ne mogu da pronađu. Pitanje: Zar nekakav broj može da ima tako važno značenje za spasenje čovekovo? Starac Pajsije: Eh, dete moje. Ako je to simbol đavolov, kao što govori Jevanđelist Jovan, čemu onda rasprava! Mi tome ranije možda i nismo pridavali konkretno značenje. Ali, sada, kada vidimo šta se događa... Šta se priprema... Pre dve-tri godine sam razgovarao sa jednim profesorom univerziteta iz Amerike... Ponešto sam mu govorio, ponešto pisao. I evo, on mi sada otpisuje: „Vratio sam se sa nekog kongresa u Evropi i tek što sam stigao u Toronto, setio sam se šta ste mi govorili pre dve-tri godine. Sada kod nas agituju protiv kreditnih kartica, zahtevaju da žigove utisnu na čelo i ruku“... Zar ne shvatate šta se događa? Eh, dete moje. To je đavolji pečat! Primajući ga, ti se odričeš Pečata Svetog Krštenja i stavljaš drugi pečat: odričeš se Hrista i primaš pečat đavola. Nevidljiva svetlost Viteška ideja u Rusiji Fragment izveštaja rađenog za članove pravoslavnog bratstva „...“ 23. maja 1996. godine, na praznik Vaznesenja Gospodnjeg. Izvestilac B. E. Šarapov Danas se nećemo vraćati na pitanja, kojima smo se ranije bavili. Na tradiciju vojno-duhovnih posvećeničkih organizacija Rusije, povezanih sa takvim likovima naše mistične istorije kao što su „pevači lutalice“ (dokazi o njihovoj znatnoj ulozi razasuti su u neobjavljenim delima profesora Sreznjevskog i čekaju svoga istraživača). Nećemo se zadržavati ni na opričnini Ivana Groznoga, koja je odigrala džinovsku ulogu u gušenju jeresi judejstvujućih i zatiranju crne magije, suprotstavljajući se jezuitskim lažima, i ne dozvoljavajući da se prekine Pravoslavni put Rusije. Tajne opričnine, među njima i tajne njenog ukidanja, ostaju nerešene. Recimo samo da opričninsku strukturu svedoci stranci iz tog vremena jednodušno tumače kao organizaciju redovničku viteškog tipa. Reč će biti o nama bližim vremenima, kada se ruski umovi ponovo vraćaju na ideju viteškoga reda... Sada se množe pokušaji da se formira nova ruska ideologija. Spektar je veoma širok: od liberalnog tržišnog modela zapadnog tipa do imperijalnog modernizma. U toku je modelovanje novih socijalno-ekonomskih i parareligijskih mitova. Na delu je pokušaj formiranja eklektične pseudosakralne vertikale. Oko nje će se i sabrati nova buržoaska nacija, koja se naziva „novim Rusima“. Tradicionalnim duhovnim kulturama ostvarenje tih mitova nosi propast. U delu „Sveta Rusija na putevima Rusije“ religijski filosof A. V. Kartašev je upozoravao: „Nije još u istoriji bilo primera da narod, koji je formirao svoju kulturu na bazi jednog nadahnuća, jednog ideala... promeni taj ideal i počne stvarati isto tako uspešnu kulturu na novu temu. Ne. Narodi jedne organske epohe vaplote svoj duh
jedino u njima svojstvenu formu i, tako reći, bivaju osuđeni da prožive svoj istorijski vek u tom okviru, razvijajući ga, obogaćujući, menjajući, ali ne zamenjujući ga i ne izdajući. Takva izdaja bila bi kulturno samoubistvo, ili znak etničke starosti i obezvređivanja naroda.“ Treba priznati, istinski ruski duhovni i nacionalno-državni ideal ne nailazi na odziv u dušama većine naših savremenika. Oni ga ne poznaju i ne žele da znaju za njega. Šta je razlog? Gde su koreni krize, zbog kojih široke mase ne prihvataju osveštani model trajanja? Broj nacionalno mislećih ljudi u nas je ništavan. Mi smo već skoro izgubili osmišljenu vezu između prošlosti i budućnosti negdašnje Velike Rusije. Mi plašljivo bežimo od ideala sazdanja Svete Rusije! Od ideala, čija je težnja jedinstveno opravdanje našeg nacionalnog postojanja pred sudom Istorije! Tako se postavlja prvo pitanje: za šta se uhvatiti, gde su ostrva čvrstog tla posred toga blata? Međutim, ona se ne formiraju obavezno od najboljih predstavnika društva. Iza političkih interesa uvek stoje ekonomski interesi. Kao impuls za osnivanje partije mogu da služe kristalno čiste ideje, ali one se, zakonomerno, mute prljavštinom finansijske bujice, kojom se mora graditi struktura partije. Ovo je nužno da bi partija zadovoljila narastajuće potrebe svoje vrhuške i uspešno učestvovala u trgovačkom preduzeću pod imenom „demokratski izbori“. Nije li začuđujuće da danas nemamo nijednu ozbiljnu i časnu rusku partiju?! Bez obzira na raznoobraznost, savremeni svet partija svodi se na hrpicu marionetica u službi parazitskih finansijera, ređe industrijskih krugova i grupa. Ali, čak, ako bi i postojali partije i pokreti drukčije vrste, oni ne bi naišli ni na kakav odziv u narodnim masama lišenim istorijskih korena i zrele političke volje. Masa reaguje jedino na one koji bez savesti liju zlatnu kišu materijalnih dobara, privilegija i kredita. Ako udarimo u neke drukčije žice, onda je većinu ljudi moguće smatrati za živu jedino u ravni strasti i tamnih dubina podsvesti, objektivno lišenih stabilnosti i temeljne svesti. Upravo te žice danas potežu fabrikanti mitova, demagozi-reformatori. Međutim, potencijal entuzijazma, probuđen na taj način, bez traga i brzo iščezava. Zahteva se zadovoljenje sve novim i novim mitologemama. Nikakav kolektivni pokret, koji se oslanja na slične snage, nije sposoban da opstane dugo. Nije sposoban, jer je lišen one dubinske dimenzije, sa kojom nas povezuju osveštani simboli. Atomiziran čovek se suočava licem u lice sa novim fenomenom života – „kolektivizacijom“ mašine i - što je najstrašnije – informativnom bujicom! Nacionalna samosvet Rusa skoro je u potpunosti stešnjena na periferiju njihove svesti, pretrpane televizijskom pseudoaktuelnošću. Ljudi zabrinuto šreživljavaju (ili preživaju) ogromnu bujicu informacija, čiju istinitost i zlonameru ne mogu prepoznati. Bujica tih, često nepouzdanih, podataka služi kao skup uslovnih refleksnih signala. Čoveka „upute“ na strah ili negodovanje, ili na gnev, igrajući na najjače i najprimitivnije strasti. Korisniku informacije, u ravni nekakve lažne iskrenosti, govori se da će saznati novosti. Više od toga, gledaocu se sugeriše da je u vezi sa svim što se događa. Pri tom, on nikad ne shvati da je istinski priključen na izvor sociokodiranja, na sistem gde je izjednačen sa biorobotom, sa biološkim atomom. Izgubivši duhovni i nacionalni oslonac čovek primorava sebe na gubljenje ličnosti, na njeno, više nego slabo, ispoljenje. Godine 1932. akademik I. Pavlov je pisao: „Moram da kažem nešto veoma tužno po Rusa, on poseduje tako slab moždani sistem, da nije sposoban prihvatiti stvarnost kao takvu. Za njega postoje jedino reči. Njegovi uslovni refleksi su kodirani, ne delima, već rečima.“
Drugo pitanje glasi: na šta se moraju usredsrediti akumulatori nacionalne samosvesti? Gde se mora formirati realna slika sveta? To je posebno važno u uslovima kada sredstva masovne informacije postaju filijale banaka, a „analitički centri“ se finansiraju iz džepova takve gospode kao što je Džordž Soroš. Mase zahtevaju ličnost, sposobnu da izmeni uobičajena pravila političke igre, ili da tu igru promeni u potpunosti. Mnogo će zavisiti od toga, da li još uvek nisu izgubljeni državotvorni instinkt i politička volja kod najvećeg dela građana, koji tavore u atomiziranom, razmrvljenom obliku. Treće pitanje: u kakvo stanje taj braunovski pokret potencijalne elite mora da dođe, da bi istakao nacionalnog lidera? Onog, koji je spreman, da kroz silu svojih individualnih svojstava prinese osveštane simbole do maksimalnog broja sunarodnika (dok traje uobičajeno stanje u društvu, oni su za široke mase mrtvi)? Moramo se izbaviti iluzije stihijskog narodnjačkog demokratizma i pokušaja da, putem zakletvi o sabornosti, oživimo svest u masama. Važnije je da oni malobrojni, koji žive za Rusku ideju, pronađu jedan drugoga. U tom uzajamnom traženju, mnogo će zavisiti od jezika simbola, od onog prvog koraka neverbalnog opštenja, kada već značka na reveru kaputa može da postane povod za produktivni kontakt između dva, ili nekoliko pravoslavnih Slovena. Simbol je sposoban da kristališe posebne atome ruske potencijalne elite u novu aristokratiju. Ona će, slobodnim naporom, vratiti sebi Ruski Dom i otvoriti ga svima onima koji tragaju. Naš saborni pokret imaće elitni karakter. Predstoji nam „minuciozni“ rad na prikupljanju kadra - svaki pretendent za člana bratstva biće dragoceniji od pompeznog mnogohiljadnog foruma, koji izgleda grandioznim jedino u momentu osnivanja. Pristup je sledeći: i jedan je na bojnom polju ratnik, ako je ruski nacionalista. Elita čuva i ideološki oformljuje, uz sve odgovornosti sa istorijskim vremenom, osveštane osnove nacionalnog bića, vrednosti i svetonazorne orijentire društva, uslovljavajući identičnost prethodništva između ideala i pokolenja. Elita određuje nacionalno-državno, kulturno i civilizacijsko lice etnosa. Nacionalna elita živo je povezana sa narodom, ali nesvodiva je jedino na izraz narodne kulture na višem intelektualnom nivou. Elita je sama generator ideja, slobodni stvaralac kulture! Elita nije politički establišment. Ona danas nije uslovljena socijalnim zaprekama. Avaj, danas ruski narod nema svoju elitu. Postoje ljudi, svetionici ruske kulture, slikari, pisci. Ima hrabrih ruskih oficira. Ima divnih sveštenika. Ali elite nema. Zadatak vaspitavanja slobodne elite postavili su pred rusko društvo njegovi najbolji sinovi – filosofi „srebrnog“ veka. Izvanredni mislilac K. N. Leontijev i autor teorijskog dela „Monarhijska državnost“ L. A. Tihomirov su među prvima dali formulu: neophodno je formirati duhovne redove. Lav Aleksandrovič Tihomirov je pisao: „Naravno, ovde se stvar ne tiče kakvog Jezuitskog reda, već su naše misli išle na nešto drugo. Borba za naše ideale nailazi na organizovana suprotstavljanja neprijateljskih partija. Mi smo razdruzgani. Podrška vladajućih krugova pre je štetna nego korisna, tim pre jer vlast, kako državna, tako i crkvena, ne daje slobodu delovanja i nameće svoje državne okvire, koji, sami po sebi, guše svaku ličnu odgovornost. Neophodno je zato obrazovati posebno Društvo, koje bi podražavalo ljude našeg načina mišljenja svuda - u štampi, u službi, u privatnoj delatnosti, uvek ističući one sposobnije i energičnije. Veoma važan i težak
biće osobito napor da Društvo ostane nepoznato za protivnike, drugim rečima, ono mora da bude tajno...“ Odista, tajna borba protiv Rusije, za koju svi znamo, mora da dobije adekvatan odgovor. Pri tom, odgovor u onoj ravni koja je nedostupna državnim institucijama imenovanim kao „specijalne službe“. Evo šta je o neiskorišćenim mogućnostima, u nevidljivoj bici sa svetskom masonerijom, pisao jedan od najistaknutijih predstavnika ruske emigracije, istoričar B. Bašilov: „U toj borbi, morali su pobediti predstavnici onog bloka, u čijem sastavu je bila većina samopožrtvovano nastrojene mladeži... Temeljnih, konačnih rešenja za sudbinu Rusije moglo je biti samo dva. Prvo bi se dogodilo da je pobornicima samobitnog razvoja pošlo za rukom da osnuju Red ratnika i da u njega privuku većinu aktivne, idealistički nastrojene mladeži, otrgavši ih od izopačenog duhovnog podražavanja Evropi. Taj red, naravno, ne bi morao da nosi neko visokoparno ime, posebno ne u neruskom duhu; mogao bi se zvati bilo kako, ako bi morao postati istinski nacionalno-konzervativni red, jedan od onih koje je nekada uništio Petar Prvi, i bez čije obnove ne bi mogao pravilno da bude rešen zadatak nacionalnog preporoda. Drugo rešenje je bilo – uvlačenje idealistički nastrojene politički aktivne mladeži od strane duhovnih bogalja ruskog volterijanstva u Red ratnika protiv Pravoslavlja i Samodržavlja“. Pravoslavni arhetip tajnog bratstva nevidljivog manastira je grad Kitež. Njegovi blagoverni žitelji, sakriveni od neprijatelja omoforom Bogorodice, sve ove vekove ne napuštaju polje duhovne bitke, ne prestaju da se mole za dobrobit Rusije. Konstantin Nikolajevič Leontijev u pismu I. I. Fudelju takođe piše: „Znate šta? Upoznao sam jednu veliku igumaniju (plemićkog roda), umrla je pre dve godine (1888) sa samo 43 godine života. Ona je govorila: „Potrebno nam je novo monaštvo, koje bi moglo jače da utiče na svet.“ Ruski filosof Ivan Aleksandrovič Iljin izveo je sledeći zaključak: „Dakle, spasenje Rusije je u vaspitanju i stasavanju ruskog nacionalnog viteštva... Viteški duh, viteška disciplina, viteško jedinstvo: viteška borba.“ I. A. Iljin takođe je pisao da ognjište ruske nacionalno-duhovne snage u budućnosti moraju postati „patriotsko-viteške organizacije religijskog i svetovnog karaktera“. Njihovo formiranje započelo je u redovima bele emigracije. U pragu rusko sokolstvo „se organizuje, idejno gledano, pod načelima viteškog reda u uslovima našeg vremena, ljudi su među sobom povezani uzama bratstva, discipline i zakletvenim obećanjem da služe svom narodu i, preko njega – slovenstvu i čovečanstvu“. Evroazijac N. P. Aleksejev ovako ocenjuje sebe i svoje saborce: „Po duhu svojemu, mi smo verovatno prototip ruskog redovništva.“ Redovnička ideja je ležala u osnovi Nacionalne organizacije vitezova, koja postoji i danas, kako u ruskom rasejanju, tako i u Rusiji... Sada se ponovo vratimo našim vremenima. Ponekad nam dođe da se čudimo: tajanstvenoj vezi spolja nepovezanih događaja; mističnoj sinhronizovanosti raznih situacija; napokon, odigravanju događaja, koji, po logici stvari, uopšte nisu mogli da se sluče – sve to projavljuje prisutnost moćnih nevidljivih subjekata kolektivne volje. Suditi o njima moguće je jedino po toj neočekivanoj promeni putanje poznatih procesa, koji trpe otvoren uticaj nekakvih veoma krupnih pomeranja. Kao da na taj put utiču nevidljive zvezde, čije imenovanje astronomi mogu odrediti samo matematičkim putem. Reč je o strukturama nalik na naše.
Njihova delatnost je delimično usmerena na, za mnoge, neulovljivu sferu „rata simbola“. Neobično je važan pritisak masonskih ideologema, koje su postale obrazac masovnog mišljenja. Uostalom, formula „sloboda, jednakost, bratstvo“ ispuzala je iz loža. Umesto nje, sada dolazi osveštana trijada: „Pravoslavlje, Samodržavlje, Narodnost“. Dakle, na osveštanom Crvenom trgu obnovljeni su simboli državne veličine i duhovne neoborivosti Rusije: Kazanska Crkva, Vaskresenjska vrata, Iverska kula! U Pokrovskoj Crkvi obnovljena je služba Božja. Bez obzira na besnu usprotivljenost, teče crkveno proslavljanje porodice Imperatora Sveruskoga Nikolaja Aleksandroviča. Ali temeljni značaj za buduću sudbinu zemlje ima obnavljanje crkvene službe u Uspenskoj Crkvi Moskovskog Kremlja, čiji oltar jeste i biće mistični centar Rusije. I svedočanstva Milosti Božije prema zemlji ruskoj, Prečisti lik Bogorodice Vladimirske - opet je sa bogomolnicima u Saboru Uspenskom. Uprkos otvorenom neprijateljstvu većine ljudi iz jeljcinovske političke vrhuške, vraćena je belo-plavo-crvena zastava. Na grbu Rusije opet je osveštani dvoglavi orao. Slučajno ili ne, boja orla i polja preuzeta je iz najdrevnijih vizantijskih manuskripata i sa fresaka domongolske Rusije: zlato na grimizu? Nisu li oblasne ptičice same od sebe izabrale taj simbol? Neki smatraju da je odabir slične simbolike – svesna težnja demokratskog establišmenta da parazitira na osveštanom. Međutim, nije sve tako jednostavno. Mnogi se sećaju kako je belo-plavo-crvena zastava oneraspoložila vrhovnu žrečicu naših demokrata Jelenu Boner. Međutim, signal koji je dala „svojima“ nije urodio plodom. Oni su pokušali da boju zastave rastumače po francuski: sloboda, jednakost, bratstvo. Ali sve je uzalud! Mnogi naši ljudi znaju, da tri boje na zastavi izražavaju, i izražavale su, po rečima Svetog Starca Teofana Zatvornika, osveštanu tročlanu ideju naše državnosti: Pravoslavlje, Samodržavlje, Narodnost. Što idemo dalje – stižemo dublje i više. Na ličnoj zastavi predsednika Rusije pojavljuje se zlatni dvoglavi orao – simbol Cara Moskovskoga. Ko ovaj niz događaja može nazvati slučajnim!? Nećemo li u ovim, i mnogim drugim „slučajnostima“, uvideti mudru i neprimetnu delatnost veoma uticajnih sila, organizovanih pravoslavnih struktura ruskih, a možda čak i međunarodnih razmera. To su oni koji nevidljivo za sve nas utiču na duhovni, politički i ekonomski život Rusije. Prirodno za novine tipa „Moskovskog komsomolca“ takav zaključak može da se smatra izmišljenim ili čak svesnim blefom. Međutim, za naše bratstvo, čiji su neki članovi, znamo, već nemalo učinili na imenovanom poprištu, sličan zaključak nije začuđujući. Da, uprkos patriotskom pesimizmu, ima osnova za pretpostavku o prisustvu pravoslavnih, monarhističkih organizacija, beskonačno dalekih od profanih - vidljivih i politički angažovanih monarhista. Dakle, ruska elita će biti formirana u redovničkim organizacijama, po principu pravoslavnih bratstava. Bezuslovno, ona može ponići i u sredini, danas još uvek haotičnog kozaštva, kao i u redovima ruske armije, koja je vekovima vaspitavala vitezove volje i duha i to u svim uslovima, za vreme svih režima vlasti. I. A. Iljin smatrao je da su spasioci Rusije nosioci njenog drevnog pravoslavnog duha obični monasi i vojnici, ljudi duha i volje. Rusija je više od dve trećine svoje istorije provela u ratovima. Duboko podsvesno nacije njeni arhetipovi nalaze izraz u ovoj simbolici. Od nacionalnog grba do dečjih igara – sve je prožeto ratničkim obeležjima. Ikona iz 16. veka, „Crkva vojujuća“, predstavlja anđelski rat. Anđeli su u
jednom stroju sa pravoslavnim vitezovima – ta ikona predstavlja vidljiv izraz duhovne osnove ratničkog života ruskog čoveka. Uostalom, naša konspirološka istraživanja dozvoljavaju nam da govorimo o subredovničkoj strukturi, koja je svojevremeno tajno formirana u nedrima Generalštaba; nju je osnovao ministar vojni general-feldmaršal D. A. Miljutin. Njeno formalno pokriće, sudeći po svemu, bila je zgrada treće godine na Akademiji Generalštaba. U nju su uvođena samo ona lica, koja su završila prethodnu obuku sa izvanrednim uspehom. Nažalost, sa smrću Miljutina 1912. godine to društvo je umnogome izgubilo nevidljiv uticaj... Sadašnja propast armije, ruganje vojničkoj časti i slavi, doneli su neočekivane, ali zakonomerne plodove. Mladež, koja ne želi da ide u armiju, rado popunjava banditske grupe, gde nošenje oružja, stroga disciplina i hijerarhija postaju nešto drugo, to jest, kriminalna zamena armijskih struktura. Eksploatišući podsvesnu težnju prema herojskom životu punom ratničke atributike, te grupe pojačano koriste i simboliku „bratskih“ pseudoredovničkih odnosa. Otuda samoidentifikacija bratstva otuda se članovi bandi među sobom nazivaju braćom. Jedino povećavanje ugleda i poboljšanje statusa oficira, dovešće do prestanka odliva mladeži u kriminalne strukture i formiraće kanal pritoke novih pokolenja u armiju. Bez njene obnove – velike i sveuvažavajuće – ne možemo obnoviti Rusiju, ne možemo vaspitavati muškarce i prevaspitavati bandite. Formiranje pravoslavnih viteških udruženja zahteva stvaralaštvo isključivo u okvirima nacionalne tradicije. Ugledanje na Zapad, slepo kopiranje srednjovekovnih viteških instituta, Rusiju neće spasiti. Redovi moraju da pripreme i hijerarhijski oslonac budućem tronu. K. Leontijev je pisao: „Da bi carska vlast bila jaka, ne samo da nije potrebno da se oslanja direktno i neposredno na proste narodne mase, sebične, glupe, strasne, kriminalne, lako razvrative, naprotiv – neophodno je da se između masa i Prestola carskoga uzvise čvrsti međustepeni: neophodna je bočna potpora, radi zdanja dugovečnog monarhizma... Sami uslovi, ili tačnije sama neravnopravnost ljudi i klasa, važnija je za državu nego za monarhiju... Evo direktne i otvorene pripreme državnog posla, bez ikako lažnih humanih gestova...“ Neophodno je novo plemstvo. Krvna aristokratija u Parizu uglavnom je tužni ostatak prošlosti. Na toplim divanima zapadnog komfora – i telesnog i duševnog – iz krvi je isparilo sve što je bilo rusko. Kupovina plemićkih titula od strane ruskih bogataša (kupila ju je, recimo, Džuna) ili građenje hijerarhije u zavisnosti od debljine novčanika još su smešniji. Međutim, nije nam do smeha kada shvatimo da ta parodirajuća aristokratija može da postane oslonac još smešnijeg trona. Poznate nam sile veoma uporno pokušavaju da u careve prometnu predstavnika „crnpuraste dinastije“ Georgija Huencolerna, ili „cara“ Nikolaja Trećega. A reč je o ulozi „uzurpatora“ u savremenom svetu! Uostalom, mistična osnova i konspirologija tih pokušaja – tema su za poseban razgovor. Kako je aristokratija nestala? Bojari, na primer, (u boju jarki - otuda naziv), nastali su od najboljih ratnika. Aristokratija je izrasla iz ideje služenja Bogu, Caru, Državi. Upravo tako mora se formirati i nova aristokratija. Jedan od instrumenata njenog formiranja postaće strukture redovničkog tipa. Više od veka ranije, Starac iz Glinske pustinje, Porfirije, pisao je: „S vremenom će vera u Rusiji opadati. Blesak zemaljske slave oslepiće razum, reči istine spašće na psovke, ali za veru će ustati nepoznati čovek iz naroda i obnoviće ono što je izgubljeno“.
Neophodan je izbor najboljih. Državne strukture, organizovane po direktno suprotnom principu, ne mogu to da učine. Isto je i kad je reč o partijama. Partije, zavisne od kapitala, ištu dolare. Vitezovima nisu potrebne pare, oni ne igraju po tuđim pravilima. Partije, na najružniji način, mame ljude u svoje redove. Redovi biraju najbolje ljude, one koje pokreću idealne motivacije. Partije učestvuju na izborima. Redovi izabiraju sami - lidera, sposobnog da propusti osveštane simbole kroz sebe i da ih oživi za najšire mase. Partije se raspadaju i degradiraju. Nevidljivi svetionici viteških redova tek će se rasplamsati! Začuti kucanje zla Pogovor U dalekoj mladosti, negde šezdesetih godina, od jednog prijatelja, za koga sam, pre toga, mislio da nije upoznat sa istorijom, začuo sam nešto što me porazilo. Po njemu, u svetu odavno postoji tajna zavera, koja stalno ide ka svom cilju i usmerava tok događaja na stranu, povoljnu za zaverenike i veoma nepovoljnu za ostali deo ljudskog roda. Prijatelj je govorio o tome tako kategorično i navodio toliko mnogo fakata, da nisam mogao da se usprotivim i moja svest se rascepila. Oduvek sam voleo istoriju, u detinjstvu sam slušao dedine priče o drevnom Rimu, u mladosti čitao i ponovo pročitavao dvotomnu knjigu Lavisa Ramboa, koju sam nasledio od dede, a zatim sam kupio četvorotomnik Ključevskog, koji je postao moja omiljena knjiga, tako da sam formirao određenu predstavu o razlozima koji pokreću istorijski proces. Nisam sumnjao u prisustvo objektivnih zakona socijalnog razvoja, mada oni dejstvuju preko ljudi, već u silu njihove statičke prirode, koja kao da nije zavisila od čoveka. Međutim, ovde se odjednom tvrdilo obratno: taj razvoj zavisi od ljudi i to od onih koji obrazuju ništavnu manjinu. Pod pritiskom fakata morao sam da priznam realnost postojeće zavere, ali u tom priznanju, mimo onoga što je protivrečno mojim ranijim predstavama, postojalo je nešto što me je jako zbunjivalo, zbog čega stvari nisam mogao do kraja da prihvatim. Zbunjujući fakat se sastojao u tome što nisam mogao da razumem motivaciju konspiratora. Nisam mogao, bez obzira na to što je taj davni prijatelj, koji mi je, kao putnik-poklonik u Galičevoj pesmi „otvorio oči“, počeo upravo od objašnjenja motiva zlonamerne delatnosti zaverenika. Od tada je prošlo 30 godina, oprezna sašaptavanja o njihovim namerama su prerasla u zvanično priznat odeljak istorijske nauke, koji se zove „konspirologija“, i literatura na tu temu raste kao lavina, ali do sada na pitanje „zašto oni to rade?“ svi odgovaraju isto, smatrajući da taj odgovor ima iscrpni karakter: „žele da zauzmu vlast nad svetom“. Meni se taj odgovor ne samo nije činio dovoljnim, već me uopšte nije zadovoljavao i do sada ga ne smatram ni izbliza tačnim. To je samo površinski sloj objašnjenja, građen na tipično sofisticiranom običaju prenosa odgovornosti sa objekta, o kojem je reč, na neki drugi. Pitanje motivacije odnosi se na konkretne ljude, koji stupaju u tajna društva, a odgovor koji se nudi daje se u ime društva u celini, iako pojedinci i nemaju potpuni uvid u njih. Pojedinci i njihova socijalna funkcija – su stvari principijelno različite, stvari koje imaju različitu prirodu, i zato, u kontekstu tajne o uzurpiranju vlasti, moraju nastupati odvojeno. Ta uzurpacija je još uvek daleko od ostvarenja, a, ako se i ispostavi tačnom, onda se ima desiti u dalekoj budućnosti. Međutim, čovek, koji se obriče služiti takvoj ideji, živi u sadašnjosti, i nejasno je zašto misao o pobedi njegovih dalekih potomaka može toliko da ga oduševi, zašto bi se, nje radi, otpadio
od onog najdražeg za svakog čoveka – sopstvene lične slobode – zašto bi bezuslovno izvršavao naredbe najviših stepena, i to nerazumevajući njihovo pravo značenje. Ne, tu nam podmeću otvorenu psihološku necelishodnost: ciljna delatnost se obavezno podvrgava volji, a volja je suštinska samo za neko „Ja“. Čim je reč o „Mi“, tu se može govoriti samo u prenosnom značenju, pa i to ako individuumi koji čine „Mi“ žive u isto vreme i povezani živim vezama. Mojoj svesti je predstojalo da prođe dug put pre nego što je nadišla protivrečnost između faktičkog prisustva prolaznih tajnih organizacija svetske istorije i njihove teoretske nemogućnosti. Protivrečnost se javljala, ne otuda što su se moje teoretske predstave oslanjale na nepouzdano prihvatanje fenomena istorije, već upravo – na opšteprihvaćeno materijalističko. To je bila norma svih istoričara koje sam čitao u mladosti, i ako su među njima i postojale neke nesuglasice, onda samo u tome koji je od materijalnih faktora bio odlučujući za tok istorije – država, privredna delatnost, širenje teritorije, povećanje proizvodnje ili nešto drugo. A to mišljenje je duboko netačno, čak lažno. Te temeljne laži i mora se, u prvom redu, osloboditi onaj ko razmišlja o prošlosti, sadašnjosti i budućnosti čovečanstva. Treba jednom za svagda razumeti da je istorija suštinski pnevmatološka, da su na nju, pre nego na bilo šta drugo, primenjene Hristove reči: „Duh oživljava, telo ne pomaže ništa“ (Jn.6,63). Istorija je u potpunosti prožeta duhom koji u njoj dela, na njemu se drži čitav njen teret. Istraživač koji to ne shvati, osuđen je na Sizifov trud – svako njegovo umstveno delo, zasnovano na izboru fakata, neizostavno će biti potkopano delom njegovog oponenta. Danas je to potpuno jasno. Ali najkrupniji istoričari 20. veka počeli su to naslućivati odavno i pažnju sa materije skretali na duh. Među njima su Oskar Špengler, Maks Veber, Arnold Tojnbi i Hose Ortega i Gaset. Da bi istakli ulogu duha u istoriji, oni su izradili novu metodologiju, uzevši u svojstvu osnovnog objekta izučavanja, ne zemlju, državu ili naciju, kao što je bilo ranije, nego mnogo krupniju jedinicu, koju je Tojnbi nazvao „civilizacijom“. Šta je to? Sve civilizacije (a Tojnbi ih je, za vreme postojanja čovečanstva, našao više od dvadeset) imaju jednu istu šemu: srce, meso i ljuštura. Kao srce, služi kult ili vera; kao meso – običaji koji otuda proističu i kultura koja je učvršćuje, a kao ljuštura, strukture sile koje štite i meso i srce, kao što su armija, policija, tajne službe itd. Ali duhu čoveku jeste, ne nešto drugo, nego prisutni u njemu Bog, to jest, njegovo „natprirodno“, duša je njegovo „prirodno nematerijalno“, a telo je njegovo „prirodno materijalno“. Na taj način reči „Duh oživljava“, primenjene na civilizaciju, označavaju da je njegova živa snaga (po Lavu Gumiljovu – „pasionarnost“) obezbeđuje kultom, to jest, religijom. Razumljivo, što je religija savršenija, tim pre otkriva ljudima tajne sazdanja sveta i tim intenzivnije im uliva životvornu snagu; zato odgovarajuća civilizacija biva moćnija i lepša. Od religija, koje svet poznaje, najsavršenija je ona data u Hrišćanskom Otkrovenju. Ona na sebe preuzima maksimalnu punotu istine, koju jedino može ispuniti čovek. Hrišćanska civilizacija je najmoćnija po materijalnotehničkoj svojoj snazi i neuporediva po divnoj kulturi koju je dala. Danas je ona već u sferi prošlosti. Istina, visokorazvijena tehnologija, koja uključuje atomsku energetiku i kosmonautiku, ostala je, ali to je skoro isti spomenik jednoj iščezloj civilizaciji, kao egipatske piramide. One još uvek stoje i donose Egiptu nemali prihod od turista, ali danas niko neće početi da gradi nove piramide, jer je za to neophodan sasvim drugačiji odnos prema svetu, zasnovan na kultu mrtvih, neophodno je drugačije srce. Energija atoma dostupna je u naše vreme, jer su nam recepti za njeno korišćenje zaveštani u nasledstvo, ali pokrenuti dalje našu vlast nad materijom neće nam poći za rukom, za to je potrebno izvršiti principijelno nova
naučna otkrića, a njih više niko ne vrši. Nauka, koja je iznedrila našu tehniku, rascvetala se na tlu hrišćanskog tipa svesti, kada su naučne doktrine još uvek bile prožete grandioznom idejom stvaranja sveta „ni iz čega“ i pokušale u tome podražavati Boga, formirajući odista ni iz čega, to jest, iz samih sebe matematiku i teorijsku fiziku. Taj tip svesti je išao za hrišćanskom verom. To se odnosi i na kulturu: mi se zanosimo slikama starih majstora, ali sazdati nešto slično apsolutno nismo sposobni, jer smo iznutra postali sasvim drukčiji. Šta se dogodilo sa hrišćanskom civilizacijom, zašto je ona na putu utrnuća? Po Tojnbiju, civilizacije propadaju samo iz jednog razloga – zbog uništenja njihovog srca; ni hrišćanska civilizacija po tome nije izuzetak. Ali se u tom slučaju javlja drugo pitanje: šta je dovelo do uništenja njenog srca? Knjiga Jurija Vorobjovskog daje, među mnoštvom odgovora koje sam čuo, jedini zadovoljavajući. Kratko govoreći, ne „šta“, već „ko“, a taj „ko“ – nisu „oni“, kao kod drugih konspirologa, već je „on“. Ovo odmah menja sliku i stavlja stvari na svoje mesto. Onaj, koji za nas jeste „on“, za sebe je „Ja“, dakle, on ovladava voljom u najjačem, ontološkom smislu, i ciljnost posla koji je organizovao postaje lako objašnjiv. Istina, ta persona mora da ovladava ne sasvim običnim svojstvima. Kao prvo, on mora dugo da živi, inače ne bi mogao da na jedan jedini cilj upravi toliko pokolenja zaverenika. Kao drugo, on mora da bude neobično vešt intrigant, koji ume svoje poteze da računa na mnogo vremena unapred i da predvidi rezultate koji će doći na svoje kroz stotine godina. Kao treće, on mora ovladavati tehnikom hipnoze, koja mu dozvoljava začarati ljude i primoravati ih da izvršavaju njegove naloge sa takvim entuzijazmom kao da je to potrebno njima samima. Četvrto, on mora da mrzi Bogom sazdani svet i da vri od postojane čežnje da ga sruši, koristeći za to prevarene i zavrbovane ljude, koji od tog momenta gube Bogom dobijenu slobodu i postaju poslušni robovi. Ali takva ličnost je odavno poznata! Onima, koji su postali njegovi robovi, i upućene su Isusove reči: „Vaš je otac đavo i slasti oca svojega hoćete da činite; on je krvnik ljudski otpočetka i ne stoji na istini, jer nema istine u njemu; kad govori laž, svoje govori, jer je laža i otac laži“ (Jn.8,44). Kakav je bio pre dve hiljade godina, takav je i ostao – jer on je besmrtan, zato što je nematerijalan. Upravo tu nematerijalnost organizatora svetske zavere izvanredno razumeva autor knjige koju ste čitali, i to razlikuje njegovu knjigu od drugih dela na ovu temu. Upravo taj nevidljivko, koji, po proverenim podacima, ima rogove, kopita i rep, ne samo da stoji „pred vratima“, kako je pisao početkom našeg veka Sergej Nilus, već veoma jako udara o njih. I to kucanje nam objašnjava šta se dogodilo sa hrišćanskom civilizacijom. Na obimnom istorijskom materijalu, Vorobjovski nam pokazuje kako se u širenjem bezverja oslabljeno evropsko srce unedrio i počeo da ga preobražava, a zbog čega je sagnjilo i meso: umesto kulture pojavila se antikultura. Knjiga pokazuje čitaocu, kako se skoro na naše oči ostvarila Hristova priča o nečistom duhu, koji je našao nezauzetu, pometenu i čistu kuću, i uzevši sa sobom sedam zlih duhova, naselio se u njoj sa njima (Mt.12,44). Da, u svojoj gordosti čovek je odlučio boriti se bez Boga i očistio odaju svoje duše, ali, kako se ispostavilo, očistio ju je ne sebe radi. Drukčije se nije moglo ni dogoditi, jer je istorija pnevmatologična. Nekakav duh morao je da hrani srce civilizacije i ako se to ne čini odozgo, onda on dela odozdo. Vorobjovski tu zakonitost formuliše ovako: „onaj ko odbaci Boga Jedinoga, pre ili kasnije prikloniće se Njegovom protivniku“. U knjizi se podrobno pokazuje, kako protivnik Boga dobija poklonstvo od ljudi koje je začarao. Ispočetka on im nudi različita materijalna dobra – kult novca, kult rase, kult fizičkog zdravlja, kult naslade i ostalo. To je brisanje odaje od duha, jer materija istiskuje duh. Kada duh, koji je obitavao u odaji bude iz nje izbačen, na njegovo
mesto ulazi lažni duh i naglo počinje da se u njoj širi, začinjući sopstveni kult – kult satanin. Danas i jesmo svedoci upravo te završne etape: množe se legalne satanske sekte, na TV prikazuju satanistički film o Hristu, mučeničkoj smrti podvrgavaju se dve monahinje u Jerusalimu, tri podvižnika u Optinskoj pustinji i više moskovskih sveštenika, a vlasnik mirotičive Iverske ikone, Josif Munjos, biva ubijen. Pa i samo ovo je sasvim dovoljno za nastupanje poslednjeg vremena! Knjiga Jurija Vorobjovskog posebno je vredna zbog toga, što njen pristup temi dozvoljava da se mnoštvo, navodno, raznorodnih zala našeg vremena: koristoljublje, rasizam, narkomanija, strast prema ubistvima, trgovina ljudskim organima, oružjem, terorizam i druge - osmisli kao pojava iste prirode. On piše: „Partneri u infernalnim, adskim ugovorima slične vrste uvek su umotani u veo tajni. Ali onaj glavni u njima može se imenovati. To je sam kušač roda ljudskoga“. Imenovati ga – već je mnogo. Knjiga Vorobjovskog naziva našeg neprijatelja po imenu i to knjigu čini dragocenom za sve one, koji još uvek žele da mu se usprotive. Preporučio bih da je stavite na najbližu policu, kako bi vam bilo dovoljno samo da pružite ruku. 11.11.1997. g. Viktor N. Trostnikov, profesor na Ruskom pravoslavnom univerzitetu
